ANALI
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
број 7 за 2011.
S E R B I A N
A C A D E M Y
B R A N C H
O F S C I E N C E S
I N N O V I S A D
ANNALS
A N D
of the branch
of sanu in novi sad
No 7 for 2011
NOVI SAD
2012
A R T S
ISSN 1452 ­– 4112
S R P S K A
A K A D E M I J A
o g r a n a k u
N A U K A
n o v o m
ANALI
I U M E T N O S T I
s a d u
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
број 7 за 2011.
NOVI SAD
2012.
ANALI
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
Uredništvo
Akademik Zoran L. Kovaæeviœ
(glavni i odgovorni urednik)
Akademik Svetozar Koqeviœ, akademik Stevan Pilipoviœ,
dopisni ælan Miro Vuksanoviœ
Redakcioni odbor
Akademik Vojislav Mariœ
Akademik Dušan Æamprag
Dopisni ælan Milorad Radovanoviœ
Sekretar
Branka Miliœ
Lektor i korektor
Svetlana Velimiroviœ
Dizajn korica
Æaba Nemet
Tehniæki urednik
Bojan Kosovac
Anali Ogranka SANU u Novom Sadu izlaze jednom godišwe.
Distribuira se besplatno.
Adresa: 21000 Novi Sad, ul. Nikole Pašiœa 6
Telefon: 021/66-23-654
Faks: 021/66-11-750
Email: [email protected]
Website: www.ogranak.sanu.ac.rs
Izdaje: Ogranak SANU u Novom Sadu
Štampa: Alfa-graf NS
Tiraþ: 400
Štampawe ove publikacije pomogao je Pokrajinski sekretarijat za nauku
i tehnološki razvoj Autonomne Pokrajine Vojvodine
ANALI
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
Godina 2011.
САДРЖАЈ
РЕЧ УРЕДНИКА
Зоран Ковачевић: Oд редукционизма до системске биологије и науке о мрежама
Zoran Kovačević: From Reductionism to System Biology and Net Science
ТРИБИНА
Дарко Капор: Физика и књижевност
Darko Kapor: Physics and Literature
9
17
Светозар Кољевић: О манастирском баштовану
Svetozar Koljević: On the Monastery Gardener
26
Mиро Вуксановић: Данојлић као књижевно полуострво
Мiro Vuksanović: Danojlić as a Literary Peninsula
30
Mилован Данојлић: Поглед унутар и око себе
Milovan Danojlić: Looking Inside and Around Myself
33
Mихаило Пантић: И тако даље, Мирослав Јосић Вишњић
Mihailo Pantić: Etc, Miroslav Josić Višnjić
44
Марко Недић: Мирослав Јосић Вишњић
Marko Nedić: Miroslav Josić Višnjić
47
Мирослав Јосић Вишњић: Седамнаести, сваки
Miroslav Josić Višnjić: Each Seventeenth
52
Светозар Кољевић: Сусрети различитих култура у Андрићевом делу
Svetozar Koljević: Encounters of Different Cultures in the Work of Andrić
58
Сава Дамјанов: Мистерија Кодер
Sava Damjanov: The Koder Mystery
65
Милорад Пуповац: Колико је данас језик јаван?
Milorad Pupovac: How Public is the Language Today?
72
Весна Копитовић: Вантелесна оплодња у светлу Нобелове награде
Vesna Kopitović: In Vitro Fertilisation in the Light of the Nobel Prize
84
Драгослав Стоиљковић: Допринос Бошковићеве теорије савременом схватању структуре материје
Dragoslav Stoiljković: Contribution of Bošković`s Theory
to Contemporary Understanding of the Structure of Matter
90
Павле Калуђерчић: Jесмо ли господари властите судбине? In memoriam – Alan Turing Pavle Kaluđerčić: Are We the Masters of Our Own Destiny?
In Memoriam – Alan Turing
ГАЛЕРИЈА
Гојко Суботић: У част 170. годишњице САНУ
Gojko Subotić: Exhibition Celebrating 170 Years
of the Serbian Academy of Sciences and Arts
101
113
Сава Степанов: Прашка цртачка епизода Милана Коњовића Sava Stepanov: Exhibition of Drawings by Milan Konjović
116
Вера Јовановић: Богдан Шупут Vera Jovanović: Bogdan Šuput
119
Сава Степанов: Венецијански бијенале и војвођански уметници
Sava Stepanov: Venice Biennale and the Artists from Vojvodina
123
Срето Бошњак: Траг или цртано ексером
Sreto Bošnjak: Exhibition of Paintings by Šemsa Gavrankapetanović
127
Jелена Межински Миловановић: Цртежи Ивана Радовића из легата Oлге Радовић
Jelena Mežinski Milovanović: Exhibiton of Drawings by Ivan
Radović from the Olga Radović Legacy
129
Мирјана Брмбота: Отварање изложбе Макулатуре мета-макулатуре лентикулари Зорана Гашија
Mirjana Brmbota: Exhibition Opening of The Maculatures,
Meta-Maculatures and Lenticular Prints by Zoran Gashi
132
Александар Давић: Лентикулари – Зоран Гаши
Aleksandar Davić: Exhibition of Lenticular Prints by Zoran Gaši
134
Mирослав А. Мушић: Save as / Сачувај
Miroslav A. Mušić: Save as / Sačuvaj
136
Димитрије Вујадиновић: Врата перцепције XXI века
Dimitrije Vujadinović: The Doors of Perception of the XXI century
140
Сава Степанов: О универзалним значењима „Издвојених предела” Јована Ракиџића
Sava Stepanov: Exhibition of Paintings by Jovan Rakidžić
143
Здравко Вајагић: Пут линије и круга
Zdravko Vajagić: Exhibition of Paintings by Radmila Lazarević
146
Душан Оташевић: Радомир Рељић
Dušan Otašević: Radomir Reljić
148
Сава Степанов: O пиктуралној географији у сликама Боре Попржана
Sava Stepanov: On Pictorial Geography in the Paintings of Bora Popržan
150
Босиљка Зиројевић: Јелена Булајић, Сања Радаковић
Bosiljka Zirojević: Jelena Bulajić, Sanja Radaković
153
ПРИКАЗИ
Mиро Вуксановић: Старосно подмлађивање
Мiro Vuksanović: Rejuvenation in Old Age
159
Михаило Војводић: Чедомир Попов: Грађанска Европа
Mihailo Vojvodić: Čedomir Popov: The Bourgeois Europe
161
Сава Степанов: Ирма Ланг: Коњовић изблиза
Sava Stepanov: Irma Lang: First-Hand Portrait of Konjović
166
ЈУБИЛЕЈИ
Имре Бори: О академику Иштвану Селију сасвим лично
Imre Bori: Personal Reflections on Academician István Szeli
173
Ержебет Чањи: Поздравне речи за 90. рођендан академика Иштвана Селија
Eržebet Čanji: Celebrating Academician István Szeli’s 90th Birthday
177
Јулијана Ишпановић Чапо: Мостови култура и времена Иштвана Селија
Julianna Ispánovics Csapό: István Szeli: Bridging Time and Culture
182
УПУТСТВО АУТОРИМА185
АНАЛИ – реч уредника
9
РЕЧ УРЕДНИКА
ОД РЕДУКЦИОНИЗМА ДО СИСТЕМСКЕ БИОЛОГИЈЕ
И НАУКЕ О МРЕЖАМА
„У живом организму, целина представља више
него збир њених делова и када се организација
ћелије наруши, најзначајније својство тог
система – живот – нестаје.”
I. D. Rawn
Апстракт. Од свог почетка па до данас модерна наука користи редукционистички прилаз
проучавању природних појава и система. Доказивање које води од конкретног – појединачног ка
апстракном – општем, деловало је као најпоузданији пут за природне науке. Међутим, данашња
наука налази се пред проблемом разумевања веома комплексних система и стохастичких, непред­
видљивих појава. Због своје сложености и великог броја променљивих фактора, ови системи доско­
ра су били недоступни успешном проучавању. Појава нових технологија изузетно великих ана­
литичких могућности уз истовремено праћење великог броја параметара, створили су услове да
се прихвати изазов проучавања комплексности и стохастичких појава. Али, количина података
које генеришу ове технологије довело је до нових тешкоћа. Проблем је како схватити смисао тих
информација и уградити их у један сазнајни оквир. Компјутерско моделовање и стохастичка симу­
лација временске еволуције динамике система претставља покушај разумевања комплексности.
Рађа се наука о мрежама, а у биологији системска биологија, где мултидисциплинарни тимови
истраживача покушавају да реше питање особина комплексних и хаотичних система. У вези са
тим, неки су велики ентузијасти и оптимисти, али није мали број ни скептика који за сада не
виде опипљиве резултате ових истраживања. Без обзира на то, живи организам, људско друштво
и његова економија, која понекад поприма карактер слепих сила, метеоролошке промене и друге
веома комплексне појаве и системи постају главни проблем савремене науке који ће се решавати
вероватно уз помоћ вештачке интелигенције.
Модерна наука, која је рођена на Западу у
доба ренесансе, од почетка је заступала редук­
ционистички приступ и методе проучавања
природних система и појава. Френсис Бекон,
један од утемељивача природних наука, сма­
трао је да све треба раставити на једностав­
не делове природе („dissection nature”) а не
полазити од глобалног искуства. Доказивање
треба да води од конкретног – појединачног
ка апстрактном – општем. Овај метод индук­
ције деловао је као најпоузданији пут сазнања
за природне науке. Он је био прихваћен и од
стране Ренеа Декарта који каже у тумачењу
методе „која води ка сазнању свих ствари”
да „сваки проблем који желиш да истражиш
треба поделити на што је могуће више делова
како би га лакше решио”. И, као што дете има
жељу да растави играчку на саставне делове
у несвесној намери да је боље упозна тако и
истраживачи, као велика деца, чине слично.
Ово се посебно односи на биолошке науке јер
је постојала логична претпоставка да треба
један систем или организам раставити на
делове како би се сазнала његова структу­
ра и функција. Тако се од мaкроскопске ана­
томије стигло до микроструктура и на крају
10
до молекула. Слично се дешава и у физици
која перманентно трага за све мањим суб­
атомским честицама. Мада се пред пробле­
мом комплексних система и стохастичких,
непредвидљивих појава редукционистич­
ки прилаз показао као инсуфицијентан, он и
даље доминира и могло би се чак говорити о
постојању модерне редукционистичке биоло­
гије. Откриће молекуларне структуре наслед­
не материје – ДНК – дало је нов подстрек
редукционизму. Јер, заиста, двоструки хеликс
ДНК јасно је показао на молекуларном нивоу
како се врши пренос наследних особина.
Према томе, молекул, односно ДНК или ген
је оно на чега се своди основа живота. Још у
строжој форми овај став води ка ген-детерми­
низму, а кроз уста Ричарда Докинса („Себични
ген”) молекул проговара: „У форми ДНК, ја
сам велики геније. Ја сам те створио, тело и
ум. Ја сам себичан и зато увек побеђујем.”
Ген-детерминизам утемељен је већ у основној
догми молекуларне генетике по којој пренос
информација иде у једном смеру:
DNA → RNA → протеини
а развиће живог организма и његово функцио­
нисање одвија се према утврђеном „генетском
програму”. У складу са тим, тражи се ген за
одређене физиолошке функције и особине па
се тако и именује – ген, или његова мутира­
на форма, одговоран за гојазност, алкохоли­
зам, канцер, а листа тзв. онкогена перманент­
но расте. „Генетски програм” и инструкција
генома креира наше тело и ум. Понесен овим
дискурсом, Френсис Крик каже: „Ви, ваше
радости и ваше жалости, ваша меморија и
ваше амбиције, ваш осећај персоналног иден­
титета и слободна воља, у ствари нису ништа
друго него понашање велике скупине нерв­
них ћелија и њихових молекула”.
Покушавајући да објасне поједине функ­
ције нервног система, неки неуробиолози
посветили су целу своју каријеру проуча­
вајући појединачне неуроне. Други су иза­
брали виши ниво проучавајући нпр. хипота­
ламус, скупину милиона неурона који чувају
тајну памћења. Посматрана је истовремено и
реч уредника – АНАЛИ
активност више региона када се решава неки
задатак, међутим, већ интеракција између
само неколико неурона веома је комплексна,
док покушај да се посматра функционисање
мозга као целине води у прави кошмар. За
сада, питање како се одвија комуникација око
100 милијарди неурона остаје дубоко мисте­
риозно јер све што можемо да региструјемо
то је њихов шум или жагор који вероватно
крије траг за разумевање појаве ума и свести.
И даље постављамо питање да ли ћемо успе­
ти да разумемо когнитивне процесе у мозгу у
чему се нисмо, и поред великих успеха неу­
робиологије, много одмакли од оног где смо
били пре много година.
Можда је питање настанка и суштине људ­
ске свести претешко и нерешиво, али био­
медицинске науке већ деценијама се нала­
зе и пред другим проблемима који изгледају
нерешиви. То су пре свега дегенеративне и
малигне болести и са њима свакако повезан
процес старења. Количина информација која
се сваког дана сакупља је огромна али нема
правог продора у разумевање суштине ових
феномена и нема поуздане каузалне терапије.
За сада, дијагностикује се углавном узнапре­
довала болест, а успехе у лечењу можемо
пре захвалити софистицираној технологији,
инструментацији и хирургији него каузалној
терапији заснованој на познавању биолошког
система и суштине биолошких процеса.
Зашто је релативно мали напредак и поред
лавине научних информација? Да ли је наш
методолошки приступ, а то значи пре свега
редукционистички, адекватан или је он, по
свему судећи, превазиђен и инсуфицијен­
тан. Ради се, уствари, о данашњем проблему
науке уопште, о немогућности да интегри­
ше резултате и концепције који долазе анали­
зом различитих нивоа система и са различи­
тим концепцијским прилазима. Научници и
даље раде на једноставним системима који
су обично идеализовани или прости модели
неке реалне ситуације. О томе је размишљао
још Сцент Ђерђи, човек изузетне научне
радозналости и интуиције. Једном приликом,
АНАЛИ – реч уредника
он је рекао: „У мом трагању за тајном живо­
та почео сам истраживање у хистологији.
Незадовољан информацијама које ми о живо­
ту може дати морфологија ћелија, окренуо
сам се физиологији. Пошто ми је физиоло­
гија била сувише компликована, прешао сам
на бактериологију. Али и бактерије су много
компликоване те сам се спустио на молеку­
ларни ниво и почео да проучавам хемију и
физичку хемију. После двадесет година рада
закључио сам да се за разумевање живота
морам спустити на ниво електрона и таласне
механике. Али, електрони су само електрони
и у њима нема живота. И тако сам, очиглед­
но, на том свом путу изгубио сам живот. Он
ми је промакао између прстију.”
Пред чиме је то данашња наука стала и шта
се од ње очекује да решава у будућности?
Наука се данас налази пред проблемом разу­
мевања комплексних система и стохастичких,
непредвидивих појава, укључујући и хаос.
Јер, свет је једно компликовано место пуно
нереда и неизвесности са безброј променљи­
вих фактора за које наш мозак није довољно
опремљен да би га простом логиком разумео.
Игноришући сазнања квантне механике,
садашња наука посматра биолошке системе
у суштини детерминистички, са динамиком
која је предвидива ако постоји довољно знања
о стању система – у биологији, нпр. знања о
физици и хемији реагујућих биомолекула.
На први поглед, тај прилаз изгледа успешан.
Међутим, упркос брзом напретку компјутер­
ске технологије и информатике, ми смо и даље
далеко од решења како да сачинимо модел
биолошког система у свој својој реалности и
комплексности. Сићушна глиста C. elegans
има 302 неурона. Начињена је мапа конекција
које повезују све те неуроне. Али, и даље се
не зна како та релативно проста мрежа омо­
гућава интегрално функционисање свих неу­
рона. Ништа не помаже што познајемо моле­
куларне компоненте неких микроорганизама
до у најситније детаље да бисмо их спојили и
удахнули им живот. Када се ради о малигним
обољењима, постоји огромна база података
11
која расте из дана у дан о свим аспектима кан­
цера. И данас се углавном сматра да је кан­
цер болест ћелије и да се особине канцерских
ћелија могу разумети проучавањем њихових
гена и протеина. Ово је редукционистички
став и њега су лако прихватили истраживачи
– посебно молекуларни и целуларни биолози и
биохемичари. Већина информација добијена је
коришћењем редукционистичке методологије
до крајњих граница – растављањем нормал­
них и малигних ћелија на ћелијске, а потом
на молекуларне компоненте. Канцер је трети­
ран као аутономан процес. И даље је основна
дефиниција тумора заснована на постулату о
аутономном, неконтролисаном расту ткива.
Међутим, последњих година, ова главна пара­
дигма из основа је уздрмана. Напротив, у 95%
случајева, ове ћелије у најтешњој вези су са
нетуморским ћелијама строме тумора преко
десетине сигналних молекула као што су фак­
тори раста и исхране. Без подршке строме, са
којом одржавају најтешњу комуникацију, оне
немају шансе да пролиферишу. И сада се после
деценија истраживања налазимо пред загонет­
ком. Да ли смо почели да заиста схватамо сву
комплексност интеракције између свих тих
ћелија и да ли, како каже Роберт Вајнберг:
„Постоји читав универзум неоткривених сиг­
налних путева који као интергалактичка тамна
материја, чека да нас изненади”.
Комплексни системи стохастичке приро­
де не одликују се увек толико великом сло­
женошћу колико својом непредвидивом дина­
миком и променама. Хаотични систем може
бити једноставан али непредвидив у свом
понашању. Значи, непредвидива динамика
система је оно што га чини тешко разумљи­
вим. Тако нпр. до детаља је позната моле­
кулска структура вируса ХИВ-a али он се
непредвидиво мења због перманентне мута­
ције. Крвни притисак регулише се изузетно
комплексним динамичним мехнизмом тако да
у највећем броју случајева (око 90%) не знамо
шта у суштини изазива појаву хипертензије
па такву хипертензију називамо есенцијел­
ном, што дословно значи неразумљивом.
12
Кад год се нађемо пред системом или поја­
вом такве природе где нагомилавање инфор­
мација не помаже у разјашњењу сушти­
не, знак је да имамо посла са стохастичком
непредвидивом појавом или веома комплекс­
ним системима. Већина биолошких процеса
показује стохастичке варијације и разумевање
природе и ефекта случајности, неодређености
(randomness) често је од фундаменталног зна­
чаја за разумевање тог процеса.
Заједничка особина комплексних стоха­
стичких система јесте то да овде једноста­
ван, здраворазумски детерминизам, губи свој
смисао јер свака акција нема једну већ више
последица од којих су многе непредвидиве и
неочекиване у датом времену. Свако од нас
среће се са таквим системима и појавама. Ми
смо сви део друштва које има такве карак­
теристике. Многе појаве и системи од којих
зависи наша егзистенција као што су орга­
низација друштва, економија, тржиште, вре­
менске промене, имају такве особине и уко­
лико потпуно не схватимо тај комплексан,
умрежени свет у коме живимо и не створи­
мо сазнајне оквире који ће нам омогућити да
доносимо праве одлуке о природи која „не
воли ред”, ти проблеми наставиће да нас муче
и наша будућност биће много неизвеснија.
Ми живимо у доба мреже („Network Age”)
– Интернета, као оличења светске интерак­
тивне комуникационе мреже, и Фејсбука као
манифестације масовне, глобалне, виртуел­
не друштвене мреже. Покушај да се разуме и
овлада комплексним умреженим системима и
појавама резултовао је рађањем науке о мре­
жама, а у биологији системске биологије.
Све до пре неколико деценија, основ­
на парадигма која је карактерисала мрежу
(у социологији, биологији, метеорологији...)
била је да су оне тако компликоване да их
је најбоље описати као „random” (хаос).
Међутим, ту постоји једна дубља организа­
ција која се битно разликује од очекиваног
нереда или хаоса. И када сазнамо основне
законе који управљају мрежом, тада почиње­
мо да сагледавамо знаке реда. Кинетички
реч уредника – АНАЛИ
биолошки процеси на интрацелуларном
нивоу су стохастички и функција ћелије не
може се исправно разумети без разумевања
те стохастичности. Реалност, реални системи,
имају хијерархијску структуру и сваки ниво
те структуре у извесној мери је независан од
нивоа изнад и нивоа испод. За сваки од тих
нивоа потребно је дефинисати нове законе,
концепције и генерализације.
Разумевање система није могуће без пове­
зивања делова у целину. То би било као када
бисмо покушали да разумемо како се вода
мрзне проучавајући појединачне молекуле
воде. Јер, лед је бесмислена појава на скали
појединачних молекула воде. Он настаје само
интеракцијом великог броја молекула када се
они здружено затворе у кристал. Зато биоло­
гија није својеврсна хемија („живи систем је
хемијска машина”!) нити је психологија при­
мењена биологија (примена вулгарног дар­
винизма). Морамо се ослободити заблуде да
ће, када имамо један добар принцип за један
ниво организације, тај исти принцип функци­
онисати и за све друге нивое.
Постоји још једна карактеристика комп­
лексних система. Без обзира на то о каквој се
комп­лексности ради – од берзе и тржишта до
комп­ју­терских кола – Интернета (мреже рачу­
нара) и интеракције гена или неурона, постоји
одређена сличност која је у основи сваког
таквог система. У вези са тим, поставља се
пи­тање како истраживати комплексност, како
је разумети и наћи одређени ред и законито­
сти у ономе што више личи на хаос него на
најмањи ред. Јер, пред комплексним системом
често се осећамо поражени. Међутим, многи
истраживачи – физичари, математичари, био­
лози – оптимисти су и сматрају да се налази­
мо на трагу разумевања комплексности. Чак и
хаотично кретање атома и молекула гаса даје
одређене знаке реда и мерљиве параметре као
што су притисак и температура. Слично је и
у механици флуида, где се флуид не посматра
као сума атома и молекула него се анализира
уједначеним величинама – притиском и брзи­
ном флуида. Питање је шта је еквивалентно
АНАЛИ – реч уредника
притиску, температури или брзини када се
сретнемо са тако комплексном мрежом као
што је жива ћелија или неуронска мрежа. Када
се ради о системском прилазу у биологији
то подразумева интегрисање свих података
мерења на широкој скали које данас омогућа­
вају тз. омика технологије (геномика, протео­
мика, метаболомика). То је квантитативна,
свеобухватна анализа свих компонената био­
лошког система који су у интеракцији у реал­
ном времену. Иницирана одређеним претпо­
ставкама, њена пракса почиње сакупљањем
глобалног сета биолошких података са што
више хијерархијских нивоа информација –
од молекуларних мрежа до органа и система.
На основу тога, формулишу се графички или
математички модели. Они се могу тестирати
и побољшавати пертурбацијом система. Тако
се може испитивати његова стабилност, издр­
жљивост и хомеостатска контрола.
Моделовање представља покушај преци­
зног описа и разумевања елемената систе­
ма, његовог стања и промене у интеракцији
са другим елементима. Оно треба да омогући
симулацију понашања система на компјуте­
ру. У оквиру молекуларне биологије, он може
описивати механизме транскрипције, транс­
лације, а на вишим нивоима функциони­
сање ткива, органа и организма. Суштина је
у томе да се ухвате битне особине јер је сваки
модел симплификација биологије. С обзи­
ром на карактер биолошких процеса, потреб­
но је стохастичко моделовање. Стање биохе­
мијске мреже, где се најчешће примењује ово
моделовање, непрестано се, мада дискретно,
мења током времена због одвијања хемијских
реакција. Те реакције умногоме су случајне
и покретане законима вероватноће. Зато је
теорија вероватноће моћан оквир за разуме­
вање случајних појава. За прост стохастич­
ки систем, математичка анализа даје компле­
тан опис свих особина које нас интересују
(нпр. анализа кинетике ензимских реакција).
Међутим, за комплексан стохастички систем,
математичка анализа је инсуфицијентна и он
се описује као тешко контролисан систем.
13
Међутим, то не значи да је немогуће разумети
такав систем јер уз помоћ компјутера могуће
је симулирати временску еволуцију динами­
ке система – то је тз. стохастичка симулација.
Системски прилаз свакако подразумева
поседовање огромних база података за све
нивое система. До скора нисмо располага­
ли инструментима који би нам то омогући­
ли. Али сада се располаже тз. омика или highthroughput технологијама које за сат генеришу
гига и терабајт података. У истој ситуацији су
нпр. и астрономи са својим инструментима.
Време за анализу секвенце комплексних гено­
ма озбиљно се смањило. Налазимо се у „datarich” ери. Међутим, поставља се питање да
ли смо способни да схватимо биолошки сми­
сао информација добијених тим технологија­
ма. Да ли постоје границе научног сазнања.
Чињеница је да моћ компјутера расте, па да ли
ће способност научника да предвиде, разумеју
и контролишу природу такође расти? R. N.
Shepard каже: „Чак ако и можемо обухватити
загонетно понашање природе помоћу компју­
тера, ти модели могу бити тако компликова­
ни да превазилазе моћ људског разума.” Или
како је то кратко формулисао F. A. Doria: „We
go from complexity to perplexity”. Ипак, многи
научници прихватају овај изазов. Системски
прилаз комплексним мрежама несумњиво
подразумева сложен тимски рад научника раз­
них профила – биолога – физичара – матема­
тичара – кибернетичара на мегапројектима.
Али сви ти истраживачи разних профила не
могу остати стручњаци само у свом домену.
Они морају имати знања и из других додирних
области, што подразумева битну промену про­
цеса образовања. На овом степену ­ра­змишља
се и о помоћи робот-научника који би били у
стању да комбинују аналитичке ­
те­
хнологије
у циљу аутоматизације целог научног проце­
са, што значи: формулисање хипотезе, плани­
рање и извођење експеримената ради прове­
равања хипотезе, интерпретацију резултата и
понављање тог циклуса док се не дође до новог
сазнања. Ради се у ствари о примени вештач­
ке интелигенције ради научних открића. Што
14
реч уредника – АНАЛИ
се тиче вештачке интелигенције, она је у нече­
му већ надмашила човека. Компјутери играју
шах боље него најбољи шахисти, а у рачунању
су ненадмашни. Робот-научник био би, у ства­
ри, веома комплексна аутоматска лаборато­
рија, аналитичка машина. Поставља се питање
да ли ће ова креација икада бити способна да
парадигматично помери границе науке или ће
бити ограничена на рутинска научна питања.
Другим речима, да ли постоји претензија да
они дају било шта оригинално. То је питање у
вези са будућношћу науке. P. Anderson (физи­
чар) каже да парадигматично померање науке
никада неће бити доступно вештачкој интели­
генцији. Међутим, други физичар, F. Welczek,
каже да ће за 100 година најбољи физичар
бити машина.
Највероватније су у праву они који виде
будућност у којој ће људи и роботи сарађи­
вати. Нема сумње да ће системски прилаз
комплексности решити многа питања приро­
де, биологије и човека. Ми ћемо ове системе
и појаве потпуно разумети тек када их буде­
мо могли контролисати, предвидети њихово
понашање и реконструисати. Или, како то још
прецизније каже Richard Fеynman: „What I can
not create, I do not understand.” А ако се наука
о комплексности и мрежама бави и људским
друштвом, да ли ће моћи предвидети и њего­
ву будућност. Судећи према досадашњем
искуству, штогод више знамо будућност све
брже долази и све више нас изненађује.
Зоран Ковачевић
FROM REDUCTIONISM TO SYSTEM BIOLOGY AND NET SCIENCE
Abstract
From the beginning until today modern science has been using a reductionist approach to study natural
phenomena and systems. Going from concrete-single to abstract-general seemed like the most promising
mode of explanation for natural sciences. However, contemporary science is facing a new challenge of how
to understand some very complex systems and stochastic, unpredictable events. Due to their complexity
and numerous variable factors these systems have until recently been very difficult to approach and to
study successfully. However, the discoveries of new extraordinarily powerful analytical technologies with
the possibility to simultaneously follow a great number of parameters set the ground for accepting the
challenge of investigating complexities and stochastic events. Yet, a great number of data which these
technologies generate brought about new difficulties. The problem is how to understand the meaning of all
these information we are flooded with and how to put them into one cognitive frame. Computer modeling
and stochastic simulation of time evolution of dynamic systems represent an attempt to understand this
complexity. A new net science, or systems biology in biology, were born while multidisciplinary teams of
researchers were trying to solve the question of complexity and chaotic system properties. In relation to
this, some are being very enthusiastic and optimistic, yet the number of skeptics who currently do not see
any substantial results in these sciences is also significant. Regardless of this, living organisms, human
society and its economy, which sometimes takes on the character of blind forces, as well as meteorological
changes and other very complex events and systems have become the main problem of contemporary
science which will probably rely on the help of artificial intelligence to deal with it in future.
трибина
АНАЛИ – ТРИБИНА
17
ФИЗИКА И КЊИЖЕВНОСТ
Дарко Капор1
Апстракт. Предмет излагања су различите везе физике као природне науке и књижевности.
Од древних времена остао је, мада не чест, али увек фасцинантан, начин излагања оригиналних
или туђих научних резултата у оквиру књижевног дела (спевови Лукреција или Руђера Бошковића)
или Галилејеви дијалози на народном језику. Овај „поучни” приступ прераста у научно-популарну
књижевност, која се додавањем авантуристичких елемената претвара у рану научну фантасти­
ку Верна и Велса. Већ код Велса долази до битног одступања јер он у романима не улази више
у детаље науке, већ науку, односно екстраполиране њене могуће последице користи само као
подлогу за стварање нових ситуација, неостваривих у обичном животу. Овај приступ задржава
се и данас. Поучни приступ „враћа” се кроз две врсте дела: једно су романи и драме инспирисани
животом великих научника, а друго савремена научно-популарна литература која увек садржи и
субјективне елементе (биографске детаље, описе друштвеног окружења и слично). На овај начин се
наука, а пре свега физика (и биологија), и данас доводе у жижу интересовања јавности, неки пут у
позитивном, а неки пут у негативном контексту.
Тема је однос физике и књижевности, јер
ова Трибина и јесте место намењено интер­
дисциплинарности. Управо стога, највећи део
општих ставова може да се прошири на све
природне науке, иако су примери „физичар­
ски”. Могуће гледиште је да је прво постојао
један „просветитељски” или „поучан” при­
ступ где се књижевно дело користи за при­
ближавање науке читаоцу. Новији приступ
је литерарна анализа последица и могућих
последица физичких истраживања. Коначно
спајање или „помирење” ова два приступа
појављује се у делима инспирисаним животи­
ма великих научника и у научно-популарној
литератури.
Може се почети од онога што је сигурно
много старије, а то је излагање физике, тј.
описивање и евентуално тумачење физичких
појава у једном литерарном делу. Ово нази­
вамо „просветитељски” приступ, али је ствар
у томе што се дешава много раније од епохе
просветитељства. Ипак, основна идеја је слич­
на. Изложити научне идеје на такав начин да
буду што приступачније ширем читалачком
1
кругу. Навешћемо неколико веома упадљи­
вих примера.
Сјајан пример налазимо у древном Риму где
нам је Тит Лукреције Кар у првом веку п.н.е.
оставио спев о природним наукама назван
„О природи ствари” – „De rerum natura”
[1]. Сви који се овим спевом баве, слажу се
да Лукреције излаже Епикурову филозо­
фију. Грубо речено, човек се мора ослободи­
ти страха од богова, тако што ће разумети
природу. Прва асоцијација је оно што следи
даље: кад је човек слободан, може се посве­
тити уживању. Нас, међутим, занима разуме­
вање природе, јер је објашњење које добијамо
материјалистичко, атомистичко, вероватно
добрим делом Демокритово и Леукипово,
мада се на једном месту Лукреције и критич­
ки осврће на Демокрита. Он полази од тога да
је све изграђено од атома који се крећу праз­
ним простором и то му је довољно да пружи
врло конзистентно објашњење низа природ­
них појава на основу ових претпоставки.
Погледајмо физику у овом делу, рецимо
магнетизам, 6. књига, 904. Теорија је потпуно
Департман за физику Природно-математички факултет, Универзитет у Новом Саду.
18
у складу са тадашњим нивоом физике. Добро
описује привлачење гвожђа магнетом. Но
после тога, разматра се и могућност одбијања,
овај пут то се тумачи мешањем атома маг­
нета и атома гвожђа. Суштина је у томе да
су Грци уочили привлачење, али нису уочи­
ли постојање два пола магнета и могућност
одбијања истоимених полова.
Деловањем одређених атома, у ранијим
књигама објашњено је функционисање чула
вида, слуха и мириса.
Мора се признати да је ово ипак превисок
стандард и да није много физичара покуша­
ло да следи овај правац, поготову што су већ
постојале озбиљне научне књиге, Архимедове
или Птолемејеве. И касније се може прати­
ти то строжије изражавање, чији су примери
Кеплерова дела или Гилбертов „De magnete”
из 1600. године, у којем он износи ставове
ра­
зли­
читих аутора наводећи експерименте
којима то потврђује или обара.
Зато се следећи пример односи на великог
борца против догми, Галилеја (Galileo Galilei
1564–1642). Анализираћемо његова основна
дела („Два система света” (1632) и „Две нове
науке” (1638) [2]). Прво треба обратити пажњу
на језик. То није латински већ тосканско
наречје, којем је данашњи италијански језик
близак. Треба обратити пажњу и на издава­
ча друге књиге, Елсевир из Лајдена и данас
једног од значајних светских издавача дела из
науке. После Галилејевог блиског сусрета са
инквизицијом (1633), нико у Италији није се
усуђивао да му објави књигу па су пријатељи
из дипломатије књигу „прошверцовали” до
Холандије.
Ове књиге Галилеј пише као разговор
тројице јунака. Прва књига се и зове „Дијалог
о два система света”. Дакле, Сагредо (исто­
ријска личност, Галилејев пријатељ) који се
интересује за питања астрономије и физи­
ке, позива у своју вилу у Венецији двојицу
учених људи да са њима о томе расправља.
Једно је Салвијати (опет историјска лич­
ност), Галилејев ученик који брани њего­
ве ставове, а други, Симплиције, загрижени
ТРИБИНА – АНАЛИ
Аристотеловац. Они 4 дана дискутују и
Галилеј користи сваку прилику да исмеје
Симплиција. Излагање је лепим језиком, али
веома једноставно јер, како нема формула, све
треба испричати.
У другој књизи, чији је, између оста­
лог, циљ да прикаже применљивост физи­
ке, тројица јунака шетају бродоградилиштем
венецијанског арсенала и разговарају о врло
практичним стварима. Нема више оне јетко­
сти као у првој књизи. Можда је време про­
ведено са инквизицијом утицало на омек­
шавање Галилејевог личног става, али не и
научног.
Тако Галилеј објашњава равномерно убрза­
но кретање низом примера, показујући да се
брзина у сваком тренутку мења, што збуњује
његове саговорнике. Оно што он покуша­
ва да објасни то је да збир бесконачно много
бесконачно малих сабирака не мора бити
бесконачан.
Ипак, било је људи који су желели да се
поред чисто научних дела огледају и у дру­
гачијим жанровима. Погледајмо како то ради
један каснији велики начник, у овом случају,
Руђер Бошковић (1711–1787). Он пише спев
о помрачењу Сунца и Месеца: De Solis ac
Lunae defectibus, libri V,cum ejusdem auctoris
adnotationibus, Londini 1760 [3]. Почео је да
пише још 1735, излагао је неке делове, а 1779.
излази француски превод али сада другачије
структуиран у облику 6 књига.
Бошковић говори о помрачењима, али ту
објашњава и кретање небеских тела као и
низ оптичких појава које се при помрачењи­
ма могу уочити. Као велики присталица
Њутна, он излаже његову теорију врло пре­
цизно. Код њега уочавамо подвојеност у изла­
гању. Стихове прати велики број примеда­
ба, као да су стихови намењени свима, а пре
свега мање упућеним читаоцима, док фусно­
те дају коментаре намењене онима који се у
проблематику боље разумеју. Коме је до сти­
хова, уживаће. Ко жели да нешто и научи,
ту су примедбе у којима Бошковић астроном
говори о гравитацији.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Овај просветитељски дух преноси се и
надаље. С једне стране појављују се науч­
но-популарне књиге, а са друге фантасти­
ка која тежи да поучи. Просветитељска идеја
води и Жила Верна (Jules Verne, 1828–1905).
Он, наравно, нема више науку као основну у
својим делима, ту је увек авантура, али сваки
научни детаљ педантно је испричан. Обично
њега сврставају у „очеве” научне фантастике,
заједно са Хербертом Велсом.
Велс (Herbert George Wells, 1866–1946)
је изузетан интелектуалац који је писао о
много различитих тема; у својим научно-фантастичним причама он се бави и поука­
ма. Најинтересантнија је прича о господину
Пајкрофту који има вишак килограма којег
не може никако да се ослободи па му пре­
поруче једног мистичног травара апотекара
кога он замоли за лек који ће га ослободити
његове тежине. И заиста, по узимању лека,
господин Пајкрофт се ослободио тежине, али
не и масе; са свим својим килограмима, он
лебди. Но у романима, Велс прави искорак у
другом смеру, наука му је само средство да
постигне, обично врло страшан ефекат, као у
„Рату светова”, „Невидљивом човеку” или
„Времеплову”, којим је започео нови правац
у фантастици и отворио врата бројним пара­
доксалним причама.
Тако стижемо до тог другачијег става, да
у литератури не треба да се појављује садр­
жај науке. Можда је најексплицитнији у томе
Фридрих Диренмат (Friedrich Duerrenmatt)
велики швајцарски писац. У својој „21 тачки
о комаду Физичари” [4], која је пратила про­
грам дељен на премијери, он у наведеним
тачкама каже:
Драма о физичарима мора бити
14. 
пара­доксална.
15. Она не може имати за циљ садржину
физике већ само њено дејство.
16. Садржина физике тиче се физичара, а
њено дејство тиче се свих људи.
17. Оно што се свих тиче, само сви могу
решавати.
19
18. Сваки покушај неког појединца да сам
за себе реши оно што се тиче свих –
мора пропасти.
Управо тако су „Физичари” и написани
1962. године у јеку хладног рата. Комад има
4 главне личности: једна је Исак Њутн, друга
Алберт Ајнштјан, трећа Мебијус, савреме­
ни генијални физичар, и сад се питамо ко
би могла да буде четврта личност. Ко боље
познаје Диренмата, брзо би закључио да чет­
врта личност мора да буде управница лудни­
це, Фројлајн фон Цанд.
Дакле, у једном „санаторијуму за припадни­
ке високог друштва са менталним проблеми­
ма” у швајцарским планинама, у једној вили су
после сеобе у ново крило остала, више намерно
него случајно, само три пацијента. Један је био
генијални физичар али је пре петнаестак годи­
на уобразио да је цар Соломон (то је Мебијус),
док друга двојица уображавају да су физича­
ри: Њутн и Ајнштајн. Мебијус је у своје време
теоријски дошао до невероватног открића, до
нечега што би могло да унапреди човечанство
ако се употреби на добро, али и да га уништи
или доводе до доминације једне стране ако се
злоупотреби. Толико се препао када је дошао
до првих резултата, да је одмах почео да глуми
лудило како би се склонио у лудницу где је на
миру довршио рачуне. Уверио се да је у праву,
уништио све рачуне и самог себе осудио на
вечни останак у лудници јер само на тај начин
може да спречи да резултати његовог открића
не доспеју у погрешне руке.
Прича се иначе дешава у пуном јеку „хлад­
ног рата”, тако да је јасно да су друга двојица
у ствари физичари и то доста признати физи­
чари, који раде за два блока. Они знају истину
о Мебијусу и из тог разлога послати су да или
украду његове резултате, или га убеде да ради
за њихову страну.
Када стицајем околности, сва тројица убију
своје болничарке јер су схватиле да они нису
луди, управница луднице одлучује да их не
шаље у затвор већ да ту вилу у којој су они
претвори у строго чувани затвор. Док се
врши затварање њихове виле, почиње једно
20
идеолошко убеђивање у којем свако брани своје
аргументе а оптужује оног другог, а Мебијус
не види да ико има ишта да му понуди.
Ту дискусију прекида управница луднице.
Она је упозната са целом ситуацијом, папи­
ри за које је Мебијус мислио да су уништени
у њеним су рукама. Она се удружила са круп­
ним капиталом и већ се производи оружје на
бази Мебијусовог открића. Она је упутила бол­
ничарке да им се приближе знајући да ће их
они убити јер тако има изговор да их дожи­
вотно држи затворене у лудници. Гледаоцима
постаје јасно да је она најлуђа од свих, али да
их је надмудрила. Опрашта се са њима и креће
у освајање света, а они затворени у вили остају
да глуме Њутна, Ајнштајна и краља Соломона.
Дакле, Диренмат заиста не зна шта је то
Мебијус могао да пронађе, али му и није битно.
Овде није битно само то откриће, већ шта ће
људи урадити с њим. Он врло експлицитно
каже да би се таква ствар морала поделити са
свима, јер покушаји појединачног решавања
таквих проблема неће успети. Дакле, пледо­
аје о моралној одговорности научника, а као
очигледан прототип Ајнштајн од чије формуле
Е = mc2 је све кренуло, као и о људима који су
градили атомске бомбе.
Још један писац фасциниран је могућно­
стима нове науке, али не и начином на који је
човечанство третира. То је Карел Чапек (Karel
Capek, 1890–1938). Он види далеко, али то што
види, не допада му се. Умро је 1938. од упале
плућа, као да је желео да избегне надолазећи
рат.
Шта је он видео? Прво, видео је „људе маши­
не” који раде уместо људи. На чешком се „рад”
каже „робота”, па је та бића назвао „роботи”.
Он нам је подарио један нови израз у чувеном
комаду „Р.У.Р.” што ће рећи „Росомови уни­
верзални роботи”. Наравно, роботи неће дуго
трпети да их експлоатишу тако несаврше­
на бића као што су људи, па ће се побунити.
„Рат људи и даждевњака” је опет црно-ху­
морна прича о сусрету људи са још једном
интелигентном расом на Земљи, јужноаме­
ричким даждевњацима, које онда свака страна
ТРИБИНА – АНАЛИ
у земаљским сукобима жели да искористи за
себе. Какав ће бити крај, може се погодити.
„Кракатит” је прича о експлозиву који под­
сећа на нуклеарно оружје.
Детаљније ћемо анализирати једну другу
књигу „Фабрика апсолута”[5]. Ово дело
инспирисано је теоријом релативности и чуве­
ном формулом Е = mc2. Дакле, један чешки
инжењер занима се за ту формулу и прави
свој горионик – „карбуратор” у којем потпу­
но „сагорева” супстанцију и добија јако много
врло јефтине енергије практично без икака­
вог загађивања животне средине, оно о чему
данашњи еколози сањају. Питање је да ли је
човечанство спремно за тако нешто. Чапеков
одговор је врло црн. Наиме, потежући неоче­
кивне аспекте, он полази од пантеизма, тезе да
је бог присутан у свакој ствари и да се при саго­
ревању један део Бога ослобађа. Тај божански
део он зове апсолут. Према томе, људе који
раде уз карбуратор захвата верски фанатизам.
Придајући божанском и људске црте, сваки
апсолут ставља се на страну оних код којих је
настао и свет постаје растрзан верским ратови­
ма. Постоји само један начин да се то заустави,
уништити карбураторе. Идући далеко испред
свог времена, Чапек нам поручује да чове­
чанство није спремно, или можда не заслу­
жује чисту и јевтину енергију. Попратне појаве
можда неће бити такве, али какве ће бити, да
ли можемо и да замислимо?
Диренмата и Чапека не убрајају у „тврдокор­
не” СФ писце. Користиће се општеприхваћена
скраћеницс „СФ” од енглеског „science fiction”,
при чему треба имати на уму да се „science”,
у ужем смислу значења, односи на природ­
не науке. Већ је речено, научна фантастика је
жанр у којем полазећи од одређених, научних
или квазинаучних претпоставки, писци ства­
рају ситуације које нису очекиване и које омо­
гућују машти да се размахне. Вратимо се на
Чапекове роботе. Била би то забавна прича,
која би можда и остала на томе да се пера није
прихватио један други мајстор СФ прича, Исак
Асимов (Isaac Asimov, 1920–1992), доктор био­
хемије који почиње да пише о човеколиким
АНАЛИ – ТРИБИНА
роботима који поштују три закона роботике:
не смеју да повреде човека, морају да изврша­
вају наређења људских бића (ако се то не коси
са првим законом) и ако се то не коси са прва
два закона и да заштите себе [6]. Савршени
робови! Скоро цео Асимовљев опус бавиће се
проблемима који се јављају у практичној при­
мени ових закона, то су сјајне вежбе из логи­
ке. Другим речима, на претпоставци да ће бити
направљени роботи врло слични људима, он
гради целу нову науку. При томе, он и не улази
у то како функционишу роботи, једноставно
каже да они имају позитронијумски мозак и то
је довољно.
Асимов био шокиран када је у „2001 Одисеји
у свемиру” [7] компјутер Хал убио космонау­
та зарад вишег циља, којег зна само он али не
и космонаут. У ствари, Асимов је дубоко разо­
чаран јер је то сматрао издајом од стране свог
колеге по перу и пријатеља Артура Кларка
(Arthur Clark, 1917–2008). А то је онај исти
Кларк који је још пре педесетак година изнео
пред стручњаке потпуно разрађену идеју гео­
стационарних сателита који ће омогућити гло­
балну комуникацију.
Иако је изгледало да ова научна фантастика
(СФ) припада Западном блоку, она се појавила
и на Истоку. Између два рата у СССР имамо
Александра Бељајева (1884–1942) са неверо­
ватним идејама, али све веома идеолошки
обојеним. Физичаре фасцинира дело „Звезда
КЕЦ”, где је ово КЕЦ скраћено од Константин
Едуардович Циолковски. То је један веома
детаљан опис свемирске станице.
И читаоци и критичари слажу се да су
најбољи писци фантастике у СССР – у били
браћа Стругацки (Борис 1933– и Аркадиј 1925–
1991). Они су на први поглед исто писали идео­
лошки обојено, али су користили ову форму да
мало и преиспитају идеологију, као рецимо у
мени омиљеном делу „Тешко је бити бог” [8] у
којем се играју са историјским материјализмом.
Но дефинитивно највећи СФ аутор на
Истоку је Станислав Лем (Stanislaw Lеm, 1921–
2006) чији „Соларис” [9] су откривале гене­
рације. То је планета покривена океаном који
21
је интелигентно биће а људи из станице у
орбити покушавају да комуницирају са њим.
Нажалост, океан не комуницира са свешћу већ
са подсвешћу и упорно оживљава догађаје из
подсвести, које људи желе да забораве и зато
свако на станици полуди. Стога је било опште
изненађење када нам је Тарковски подарио
филмску верзију са срећним завршетком.
Сада ту на сцену ступа физика. Овај интели­
гентни океан Лем је „позајмио” од једног вели­
ког астрофизичара, Фреда Хојла (1915–2001),
који је дао битне резултате о нуклеосинтези
на звездама. Но, како је био маштовит, што се
одражавало у његовим теоријама, писао је и
научну фантастику. Тако је почетком педесетих
написао „Црни облак” (Black Cloud) [10] који се
бави следећим проблемом. Црн облак стиже
у Сунчев систем и прети да ће проћи између
Сунца и Земље, заклањајући Земљу једно дуже
време, што може имати катастрофалне после­
дице. Људи схватају да је облак интелигентан
и покушавају да ступе у контакт са њиме. Ово
је била прекретница у научној фантастици,
по неким подацима, ово је први роман у којем
ванземаљац није био човеколики, мали зелени
или нека врста савремене аждаје.
Од савремене фантастике може се споме­
нути познати аутор Мајкла Крајтона (Micheal
Crichton 1942–2008), један од твораца чуве­
ног „Парка из доба Јуре”. (Jurassic Park). Тај
роман треба прочитати, научни аспект је много
бољи него у филму, иако је филм спектаку­
ларнији. Крајтонов роман „Плен” (Prey) [11]
бави се проблемом нано-машина о којима сви
говоре као о нечему са великом будућношћу.
Нанометар је милијардити део метра и ако
бисмо успели да на тој скали мењамо материја­
ле или правимо машине, то отвара неслућене
могућности, рецимо у медицини. Аутор овде
говори о скупу таквих малих машина – наноро­
бота које су направљене као један тајни проје­
кат и које се удружују и делују синхронизова­
но као рој, преузимајући власт над људским
бићима. Пре неколико година, роман је изазвао
праву буру у САД јер су се огласили сви уче­
сници у оваквим истраживањима, доказујући
22
да тај степен организације није могућ између
нано-машина.
Горњи примери показују да је основно
питање управо однос науке и фантастике. Ту
постоји спор у којој мери фантастика треба да
буде „научна”, а у којој је наука оно што само
допушта другачије могућности.
Живот великих научника може да буде
инспирација књижевних дела. Бертолт Брехт
(Bertholt Brecht,) написао је драму о Галилеју
(1937. до ‘39. пише „Галилејев живот” [12] који
доживљава премијеру у Швајцарској 1943, али
од 1945. до 1947. прерађује је у чешће извођену
„америчку верзију” комада, „Галилеј”), у којој
му Галилеј представља прототип дисидента (у
то време модеран појам). Галилеј ће се сломљен
пред инквизицијом наводно одрећи свога
учења и тиме разочарати своје следбенике. Оно
што они не знају јесте чињеница да он тајно
пише своје ново дело, „Две нове науке...”, које
је још жешћи обрачун са Аристотелом, дело
које бива тајно изнето из Италије и објављено
у Холандији. Драма се и завршава када руко­
пис бива пронет поред италијанских цариника,
јер показује да се Галилеј није предао.
У драми Брехт не поштује баш све историјске
чињенице. Њему, рецимо, због заплета одговара
да је једна Галилејева ћерка, Вирџинија, стално
са њим и брине о њему. У стварности, Галилеј
је обе своје ванбрачне ћерке дао у манастир и
то када је старијој, Вирџинији било 13 година.
Годину дана млађа, Ливија, целог живота није
могла да се помири са тиме, старија, која прима
име Марија Ћелесте, и даље воли оца и допи­
сује се са њиме. Сачувана су њена писма, док
су његови одговори њој уништени, вероватно
одмах после њене смрти. На основу тих писа­
ма америчка публицисткиња, социолог и исто­
ричар науке, Дејва Собел (Dava Sobel) пише
књигу „Галилеoва кћи” (Galileo’s Daughter) [13],
у којој комбинује писма и историјске чињени­
це а недостајуће делове уклапа као литерарно
дело. Једно врло потресно сведочанство.
Код нас постоји много дела о Николи Тесли
(1856–1943). Црњански је написао драму у којој
се велики део одвија на једном маскенбалу
ТРИБИНА – АНАЛИ
који је симболични приказ Америке. Зато се,
на неки начин, у овај приступ уклапа и роман
Владимира Пиштала „Тесла, портрет међу
маскама” [14], добитника НИН-ове награде
за 2009. годину. Прва асоцијација је управо
поменута драма Црњанског, но, када се прочи­
та роман, може се протумачити да су маске у
ствари приказе које долазе Тесли када је сам,
несмирени покојници, предвођени старијим
братом Данетом. Аутор је ишао за тиме да
покаже колико је мала граница између генијал­
ног и растрзаног ума и какве су страшне мисли
опседале Теслу увек када није стварао. Био је
спокојан (условно, спокојан од тих утвара) само
када је стварао а тада су га прожимала друга­
чија узбуђења. А славу је прихватао само као
могућност продужетка даљег стварања. Аутор
(као и писац ових редова) сматра да је Теслин
крах почео онда када су финансијери схватили
да је и технолошки, а и ментално, он у стању
да енергију дели бесплатно. Тако нешто ипак
се није могло дозволити.
Уз биографије иду и аутобиографије, рецимо
„Са пашњака до научењака” Михајла Пупина
(1858–1935) [15]. Ово дело, које треба посма­
трати као мешавину факата и фикције, пре
свега је писано за америчког читаоца и може
се схватити као прича о остварењу америчког
сна. Усељеник који почиње са цепањем дрва,
на крају добија милионе за своје патенте (то
и јесте наслов оригинала – „From Immigrant
to Inventor”). Та биографија може се схватити
као и прича о потрази за одговором на питање
које писац поставља негде на почетку, јер каже
да га је мучило још као дете „Шта је светлост?”. Пупин за одговором на то питање
трага највећи део књиге, кроз школовање, па
касније на студијама увиђа да се одговору при­
ближио велики физичар Максвел. Када добије
стипендију, одлази у Кембриџ, и не знајући да
је у међувремену Максвел прерано умро од
рака. Тамо ће учити математички формали­
зам да би разумео Максвелово дело а онда га
Енглези шаљу у Немачку да учи да експери­
ментише код још једног великана, Хелмхолца.
Читајући његово тумачење Максвела, Пупин је
АНАЛИ – ТРИБИНА
убеђен да је близу решења и јако је несрећан
што га Хелмхолц не упућује да се тиме бави.
Наравно, он не зна да Хелмхолц већ одавно
тај проблем задао једном свом другом сарад­
нику, Хајнриху Херцу. И Пупин ће доживети
да буде у Берлину 1887. године на саопшта­
вању Херцових резултата: он је експериментал­
но показао да се поремећај електричног и маг­
нетног поља кроз простор простире као талас,
дакле постоје електромагнетни таласи који се
простиру брзином свелости, па је и светлост
електромагнетни талас. Пупин описује своје
одушевљење, али ја мислим да је у том тренут­
ку то пре било разочарење. То је могући кли­
макс књиге, и иако има још драматичних тре­
нутака, за драму научника ово је најбитније:
трагање за одговором који пронађе неко други.
Постоје и тзв. алтернативне историје, засно­
ване на историјским личностима и догађајима,
али уз претпоставку да се неки од њих десио
на другачији начин. Код нас, недавно се поја­
вио роман Горана Скробоње („Човек који је
убио Теслу”) [16], заснован на претпоставци
да Тесла није морао да оде у Америку јер је у
Србији наишао на интересовање и финансијере
за своја истраживања тако да почетком 20. века
Београд постаје центар развоја електротехнике.
Исто тако, недавно се појавио и превод рома­
на Ф. Сингтона „Ајнштајнова девојка” [17],
који се заснива на претпоставци да је ванбрач­
на, тачније предбрачна ћерка Милеве Марић и
Алберта Ајнштајна, Лизерл, о којој заиста врло
мало знамо, одрасла као усвојено дете и сти­
гла у Цирих несвесна свога порекла, и тамо се
зближава са својим изузетно интелигентним,
али шизофреним братом Едвардом.
Овакве приче имају везу са физиком преко
онога што се данас зове „вишеструки уни­
верзуми”, multiple universes – multiverses. Ову
теорију поставио је Хју Еверет (Hugh Everett,
1930–1982). Поједностављено тумачење је када
неки догађај може да има два или више исхо­
да, а ми не знамо који ће се десити, већ имамо
само вероватноћу да ће се нешто десити, онда
се у ствари десе сви догађаји али тако да се
свет расцепи на више светова (универзума) од
23
којих се у свакоме десио по један од могућих
догађаја. Ово је одавно рај за СФ писце.
Речено је већ да се литерарни приступ враћа
кроз научно-популарну литературу. Тешко
је утврдити откада почиње тај тренд, веро­
ватно са просветитељством, у сваком случају
већ крајем XVIII и почетком XIX века имамо
књиге које су намењене популаризацији науке.
Већина њих научно је коректна, често и забав­
на, али постоје две групе квалитетних дела,
оних која освајају публику али и критику, како
ону научну, тако и ону књижевну. То су дела
која се карактеришу одређеном субјективно­
шћу. Њих пишу управо или велики физича­
ри или публицисти, специјализовани за такав
жанр.
Ограничимо се на ХХ век, где је овај субјек­
тиван приступ скоро сигурно започео таленто­
вани и маштовити физичар Џорџ Гамов (George
Gamow, 1904–1968) који је написао серију
књига о господину Томпкинсу (Мр Томпкинс у
земљи чуда, Мр Томпкинс истражује атом...).
Он је банкарски службеник, прво заљубљен, а
касније и ожењен ћерком уваженог професора
физике. Стога он из чисте куртоазије одлази на
предавања која професор увече држи за ширу
публику, али га садржај предавања тако поне­
се да најчешће задрема. Тада, баш као и Алиса,
сања снове инспирисане професоровим преда­
вањем, а оно што је битно јесте то да у тим
сновима је његов строги таст веома располо­
жен да му све то објасни једноставним језиком.
Изузетно симпатична је прича [18] о свету у
којем је брзина светлости 15 километара на сат,
тако да кад возите бицикл видите контракцију
дужине околних зграда. Када се деси покушај
убиства, врло је компликовано узети изјаве све­
дока јер за сваког од њих време тече другачије,
у зависности од тога како се кретао. У другом
делу књиге су и сама предавања, па онај кога
су снови забавили може да се потруди да про­
чита и озбиљно објашњење.
Нешто мало другачије радио је наш вели­
кан Милутин Миланковић (1879–1958). Серију
својих научно-популарних текстова саку­
пио је у књигу под називом „Кроз васиону и
24
векове” [19] и ту он читаоца води управо тако:
и кроз простор и кроз време. Прецизније, чита­
мо писма упућена љупкој пријатељици, која
је вероватно остала у Бечу када се он враћа у
Београд.
„Ви сте дакле, драга пријатељице, спремни да путујете са мном до на крај света.
Пружите ми Вашу руку да је пољубим и задржим у својој, јер ћемо одмах на пут. – Куда?
– До колевке астрономије. – Где стоји она? –
Временски и просторно далеко од нас.”
Тако, са пуно шарма он њу, а и све нас,
води и по планетама а и кроз историју, реци­
мо, присуствујемо смрти Тиха Брахеа или про­
моцији Њутнових „Принципиа”. Двадесет пет
година касније, он пише неку врсту настав­
ка, „Кроз царство наука”, овај пут у окупира­
ном Београду тражи унутрашњи мир путујући
кроз своје књиге.
И тај, донекле интимистички приступ, карак­
терише нове научно-популарне књиге. Рецимо,
веома популарна књига Џемса Глајка (James
Gleick) „Хаос” [20] говори о настанку науке о
хаосу кроз биографије научника који су у томе
учествовали и то даје целој причи једну неве­
роватну људску димензију. Почиње са причом
о Едварду Лоренцу, теоријском метеорологу
који поставља једначине понашања атмосфе­
ре и онда то симулира на раним рачунарима.
Једном жели да понови рачун и, да би то брже
урадио, не прекуцава све децимале претход­
ног резултата, а резултат се озбиљно промени.
Тиме он практично стиже до основне карак­
теристике хаотичног понашања – минимална
промена почетних услова битно мења резултат.
Исти приступ има и Сајмон Синг (Simon
Singh), новинар Би-би-сија који прави серије
и пише књиге. Лепо прича историју матема­
тике кроз покушаје решавања једног од дуго­
годишњих нерешених проблема или питање
шифровања, а када пише „Велики прасак” [21]
онда говори о развоју нашег гледања на свемир,
опет причајући приче, рецимо о Ирцу Вилијаму
Парсону, ерлу од Роуза, који је потрошио чита­
во женино богатство да направи највећи теле­
скоп на свету и томе слично.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Друга опција је да сами научници пишу,
понекад уз помоћ писаца из сенке. „Елегантни
космос” [22] Брајана Грина (Brian Green) при­
мер је лепог изражавања. Ту су и нобеловци
Вајнберг (Steven Weinberg, 1933–) са своје „Прве
три минуте” [23] и Фајнман (Richard Feynman,
1918–1988) са „Карактером физичких закона”
[24], у оба случаја примерима јасног и присту­
пачног изражавања основних идеја савремене
физике, а ни велики Лав Ландау (1908–1968)
није се либио да за средњошколце пише о тео­
рији релативности [25].
Описан је низ ситуација у којима постоји
спона науке, конкретно физике и књижевно­
сти. Циљ је управо био побројати различите
ситуације, а вероватно свака дотакнута тема
могла би да се елаборира на једном оваквом
предавању.
Шта би био закључак? Наука је увек била
инспирација књижевности, неки пут дословно,
а чешће посредно, као средство за постављање
недоумица какве обичан живот не поставља
пред нас. Или можда прецизније, за подизање
недоумица из свакодневног живота на виши
ниво. Јер сви се ми понекад двоумимо да ли
некоме да кажемо нешто, што ће можда утица­
ти на његов живот. Користећи научна открића
за подлогу приче, дилема постаје шира: да ли
рећи или урадити нешто што може човечанству
променити живот.
Друго питање је да ли се научници слажу
са сликом која им је приписана и са моћи коју
им књижевност даје. После „Анђела и демона”
Дена Брауна, многи су заинтересовани за анти­
материју и прилично су се разочарали када су
чули како ЦЕРН поносно објављује почетком
децембра 2010. године да су имали 38 атома
антиводоника који су трајали мање од секун­
де. Но, без романа, та вест нешто би значила
много мањем броју људи него данас.
Према томе, исто као што књижевност кори­
сти науку да у фокус доведе нека морална
питања, исто тако, она у фокус доводи и саму
науку.
АНАЛИ – ТРИБИНА
25
ЛИТЕРАТУРА
 1. 
Лукреције. О природи ствари (препев
Аница Савић Ребац). Београд: Просвета,
1951.
  2. Млађеновић М. Развој физике, Механика
и гравитација. Београд: Грађевинска
књига, 1986.
  3. Бошковић Р. Помрачења Сунца и Месеца
(превод и препев са француског: Ненад Ђ.
Јанковић). Београд: Астрономско друштво
„Руђер Бошковић”, 1995.
  4. Диренмат Ф. Посета старе даме, Физичари.
Београд: Рад, 1969.
  5. Чапек К. Обичан живот; Творница апсо­
лутног. Загреб: СКПД „Просвјета”, 1951.
 6. 
Асимов И. Сабрани роботи. Београд:
Поларис, 1991.
  7. Кларк А. 2001 Одисеја у свемиру. Београд;
БИГЗ, 1975.
 8. Стругацки А. и Б. Тешко је бити бог.
Београд: Југославија, 1977.
  9.  Лем С. Соларис. Београд: БИГЗ, 1972.
10. Хојл Ф. Црни облак. Загреб: Напријед,
1964.
11. Крајтон М. Плен. Београд: Лагуна, 2004.
12. Брехт Б. Четири комада. Београд: НОЛИТ,
1981.
13. Собел Д. Галилеoва кћи. Београд: Плато,
2007.
14. Пиштало В. Тесла, портрет међу маскама.
Зрењанин: Агора, 2010.
15. Пупин М. Са пашњака до научењака.
Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства, 1996.
16. Скробоња Г. Човек који је убио Теслу.
Београд: Лагуна, 2010.
17. Сингтон Ф. Ајнштајнова девојка. Београд:
Лагуна, 2009.
18. Gamow Г. Mr Tompkins in the Wonderland.
Cambridge: University Press, 1960.
19. Миланковић М. Кроз васиону и векове,
Кроз царство наука. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства, 1997.
20. Глајк Џ. Хаос. Београд: Народна књига
Алфа, 2001.
21. Синг С. Велики прасак. Београд: ДН цен­
тар, 2005.
22. Грин Б. Елегантни космос. Смедерево:
Хеликс, 2009.
23. Вајнберг С. Првe три минутe. Сарајево:
Свјетлост, 1989.
24. Фајнман Р. Карактер физичког закона.
Београд: Клуб НТ, 1999.
25. Ландау Л, Румер Ј. Што је теорија рела­
тивности. Загреб: Школска књига, 1975.
PHYSICS AND LITERATURE
Abstract
The subject of the talk are various relations of physics as a science and literature. Since ancient times,
there has remained, although not often used, but always fascinating, the manner of exposing original or
other people’s scientific results within a literary work (poems оf Lucretius or Roger Boskovic or Galileo’s
dialogues in common dialect). This ”educational” approach grows into popular science literature, which
by adding the adventurous elements turns into early science fiction of Verne and Wells. Even with Wells
there appears an essential deviation, since in his novels he is not going into details of science but uses
science, i.e. its extrapolated possible consequences, just as the basis for creating new situations, not real­
izable in everyday life. This approach is maintained even today. The educational approach ”returns”
through two kinds of works: one are the novels and plays inspired by the lives of great scientists, another
is the modern popular science literature which always includes the subjective elements as well (biographi­
cal notes, description of social environment etc.). In this way science, and above all physics (and biology),
is even today being brought into the focus of public attention, sometimes in positive and sometimes in
negative context.
26
ТРИБИНА – АНАЛИ
О МАНАСТИРСКОМ БАШТОВАНУ1
Светозар Кољевић2
За разлику од многих подручја живота –
привреде, трговине, медицине, природних
и техничких наука, па чак и уметности која
се изражава бојом, звуком, скулпторским
обликовањем и другим средствима – у књи­
жевности није могуће никад, захваљујући
језику, потпуно изаћи из свог света и њего­
ве културе. Чак и у најрадикалнијим обли­
цима супротстављања свему своме и свему
што види око себе, а можда баш нарочито у
њима, писац или усмени стваралац остаје у
свету свог језика – јер реч има дуже памћење
од оног који је изговара. Зато је књижевност
најпотпунија уметничка слика људских суд­
бина, свеколике историје, њених остварења,
прегнућа, осујећења, па и снова о могућим
путевима бега из ње, која се ствара и раста­
че у језику као најпостојанијем облику свести
једне културе о самој себи.
А како је српска историја после Средњег
века сва била у знаку замашних сеоба и
веома различитих облика туђинских ути­
цаја и власти, књижевна свест о судбинским
животним збивањима вековима најпотпуније
се изражавала на овој или оној периферији
српског опстанка, по правилу у знаку муче­
ничке истинољубивости, углавном пркосећи
свом лажљивом заокружењу. Очигледно је
то, као прво, у врховима нашег народног пес­
ништва, посебно епског стваралаштва које
је Вук исто тако избирљиво објављивао као
што их је помно скупљао од својих певача –
Тешана Подруговића, Старца Милије, Стојана
Хајдука, Филипа Вишњића и других – који
су пореклом били далеко од средишта рела­
тивно „цивилизованог” живота свог времена.
Као што су то били, бар пореклом и рођењем,
1
2
и многи од најзначајнијих српских писаца
20. века – од Боре Станковића до Милоша
Црњанског и Иве Андрића. Њихове ране фор­
мативне године често су остајале један од
најдубљих и најзначајнијих слојева по који­
ма су се таложила њихова потоња искуства
„цивилизованог” света. За потлачене наро­
де, оно што је остало Богу иза ногу често је
било средиште њиховог историјског памћења
и културе.
Ђорђо Сладоје рођен је у Клињи – где је то?
Код Улога – а где је то? Гимназију је завр­
шио у Сечњу – а где ли је тек то, бар за мене
који сам се под старост обрео у Војводини?
Живео је у Сарајеву, Врбасу и Новом Саду –
то бар знамо где је и шта је – и тако се њего­
во осећање живота понесено из недођије, као
једног од средишта српске културе, прожи­
мало са савременим урбаним светом, а наше
епско памћење историје сусретало са савреме­
ним светом у коме се заноси све више пока­
зују као мање-више пролазне заблуде, идеје
као непоуздане претпоставке, морални поре­
дак као продавница старетинарских реткости,
а песник као манастриски баштован. Зар се то
не види већ готово у свим насловима његових
збирки – од Дневника несанице (1976), Великог
поста (1984), Свакодневног уторника (1989)
и Трепетника (1992) до Плача Светог Саве
(1995), Петозарних мученика (1998) и Малих
васкрсења (2006)? А шта у таквим сударима
светова остаје песнику друго до духовитих
сусрета старудија и новотарија као последње
линије људске одбране пред бесмислом.
Тако, на пример, у песми „Писмо професо­
ру историје”, већ у Дневнику несанице (1976)
наилазимо на стих:
Реч на књижевној вечери Ђорђа Сладоја у Огранку САНУ у Новом Саду 30. марта 2011.
Члан САНУ.
АНАЛИ – ТРИБИНА
„сред општег хаоса глумите редара”.3
Зар нам тај стих не говори и данас о онима
који уносе неки свој фикционални ред у хаос
историјских токова? Поред тога, Сладоје већ
слути да ће у тој пустој земљи савременог
света, „прије пасти небо него киша”, и то у
песми под насловом „Ноћ залуд чекана”, која
у исти мах иронично призива Његошеву „Ноћ
скупљу вијека”. Занимљиво је и то да се у
песми „Кад се млидијах вратити”, Сладоје
дозива у исти мах с кујом Видосавом и
Бранком Радичевићем тражећи у првом стиху
да „Видосаву обуку у змијску кошуљицу”,
имајући у виду и змијски свлак: „Видосава да
ме без кошуље чека”.4
А шта ли тек значи дозивање с Алексом
Шантићем у песми „Претпразничко теле”
у збирци објављеној 1989. године, на прагу
неких од занимљивијих догађаја у нашој
најновијој историји:
„Сутра је празник − опет нешто славе −
Знак да ће неко остати без главе.”5
27
А шта тек да кажемо за Сладојево понов­
но дозивање с Алексом Шантићем у песми
„Поглед у авлију” у збирци Плач Светог Саве
(1995):
„Кад тамо у башти, у хладу јасмина −
Човек бије козу − домаћа пасмина [...]
Што пропусти шака, дочекује чизма
Док све тајне ода и грехове призна.”7
И зар на аналогно духовит начин Сладоје не
проговара и у песми „Коњски пут”, објављеној у
збирци Трепетник (1992), почетком деведесетих
година у којима су и неке наше политичке вође
још увек играле своје историјске улоге:
„А ти се држи коња,
Нек други следе вође:
Он знаде пут из мрака
И памти куда прође.”6
Зар није наше међусобно оптуживање за
заједничке ужасе опет историјски лако пре­
познатљиво? У сваком од ових примера, очи­
гледно је у исти мах и реч о једном дубоко
трагичном доживљају, који има дубоке одје­
ке древних времена, али ипак се дозива са
садашњошћу, благо озарен једино светлошћу
свог духовитог исказа.
Потоње сазревање Сладојевог песничког
гласа огледа се у Малим васкрсењима (2007)
не само у духовитом наслову који се дозива
с нашим најновијим преживљавањем него,
између осталог, и у томе што је призивање
духова – библијских, античких, фолклорних
и књижевних – још драматичније и живопи­
сније, у још оштријем односу са савременим
светом. Тако на пример у „Посланици тргов­
цима” – дакле, у једној библијској, еписто­
ларној форми чији су корени у апостолским
порукама Новог завјета – песник пита тргов­
це колико и самог себе, у необичној интона­
цији апостола и грешника:
„Браћо у греху прогнана од Бога
Како иде сачма алкохол и дрога”?8
За разлику од кога? У историјском заокру­
жењу распламсавања грађанског рата, у време
када је та песма објављена то ваљда није
неопоходно објашњавати.
Разуме се, сачма, алкохол и дрога добро,
врло добро, иду откако је света и века – иако
су им, изгледа савремена технологија и про­
грес дали замах какав се у примитивнијим
3
Ђорђо Сладоје, „Писмо професору историје”, Дневник несанице, „Веселин Маслеша”, Сарајево, 1976, стр. 33.
„Кад се млидијах вратити”, Дневник несанице, стр. 17–18.
5 „Претпразничко теле”, Свакодневни уторник, Српска књижевна задруге, Београд, 1989, стр. 10.
6 „Коњски пут”, Трепетник, Српска књижевна задруга, Београд, 1992, стр. 11.
7 „Поглед у авлију”, Плач светога Саве, Српска књижевна задруга, 1995, стр. 15.
8
„Посланица трговцима”, Мала васкрсења, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007, стр.
55.
4
28
ТРИБИНА – АНАЛИ
временима није могао наслутити. Али, за
ра­зли­ку од традиционалне библијске посла­
нице, ова песма живи и као поистовећење
апостола-песника са својом паством, тако да
су његове речи, у извесном смислу, у паро­
дичном односу према изражајној форми Новог
завјета коју наизглед опонашају.
То се исто тако види и у завршној песми, кад
песник: „у слепој вери потеже глува звона”,
осећа да је „у риби покрај Јоне” и пита: „Би
ли ме, Творче, познао по свом лику” („Видиш
ли ме”9)? А управо та духовита слика савре­
мене пошасти, изобличеног света и човека,
драматично се дозива с полазиштем ове збир­
ке у којем:
„Господ са света скида скелу
Да се огледне у свом делу”.10
Очигледно, ако је у питању Рајски врт, да
су само неке мање дораде потребне, али с
човеком ни сам Бог Отац не зна шта ће:
„Ал присети се кад све пребра,
Па дозва младе кулучаре –
Нека причине нешто од ребра
И то са овим чудом спаре.
И гле, већ сјајка из воћњака
Срма и злато змијског свлака...”11
Тај наговештај прародитељског греха у
слици, опет, као у првој збирци, „змијског
свлака”, кушања плода са дрвета сазнања
добра и зла, дакле, неке проклете радознало­
сти, варира се и у песми „Јабука”, у којој је
реч о једној увелој, бедној, опалој јабуци, која
није „већа од шипурка”:
„У бодљикавом ињу
Нема је ни за црва -
9
10
11
12
13
14
15
Ева ме ипак гурка
Да загриземо и њу
Као да нам је прва”.12
У овој игри библијске приче са савремним
облицима живота као да опет неки духови­
ти призвук исказа извлачи суморни увид из
очаја.
У Манастирском баштовану (2008), суо­
чавамо се поново са парадоксалним одно­
сом прошлог и садашњег, у знаку суморног
зрнца наде у свеопштој тмуши заокружења.
То се огледа већ у уводној, исповедној песми
„Утицаји”, у којој се песник вајка Богу што
„све утиче на ме”, што чује „пој из јаме”, у
висинама громку „препирку међу светим”,
што га хвата:
„И туга голема што не умем да летим”.13
Понекад чак као да је слика свеколике људ­
ске природе још тамнија:
„Потоп је блага казна
Изгон – освета млака
За оно што сте чинили
За шаку сребрењака.”14
А да ли можда неко, ма како суморно, зрнце
наде просијава и када се песник дозива са
Његошем и теши да „удар”, ипак, „нађе”, ако
не већ „искру” а оно бар „сузу у камену”?15
И зар се то не назире још дирљивије у евока­
цији природе у песми „Иза гора”:
„Надисо сам се шуме и сунца,
И нагртао златне пене
А глава седа нахерена
У обале би опет да крене.
Налуто сам се кроз мећаву
Напртио се снега и муља
„Видиш ли ме”, Мала васкрсења, стр. 95.
„Прва недеља”, Мала васкрсења, стр. 5.
Исто.
„Јабука”, Мала васкрсења, стр. 49.
„Утицаји”, Манастирски баштован, Српска књижевна задруга, Београд, 2008, стр. 7.
„Послање”, Манастирски баштован, стр. 12.
„Послање”, Манастирски баштован, стр. 12.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Али ми на трен одреши крила
У зимско вече прва пахуља.”16
Игра библијских и древних асоцијација,
религиозног доживљаја света и савреме­
не урбане стварности наставља се у овој
збирци и у многим песмама, као што је, на
пример, „Друга светлост” с поднасловом
„Исповест паликуће”. На почетку нам тај гре­
шник каже: „Палио сам јер се бојим мрака”,
додајући затим: „Волим из сенке да у ватру
зурим”, дочаравајући нам у тим наговештаји­
ма древне, мрачне људске пориве у готово
детињастом исказу. Али ипак постоји негде
и граница страве, на дну душе окорелог гре­
шника светлуца ипак нека светиња:
„Пред црквом застах – и јачи су стали
А решен да чиним – осмуђен и слуђен –
Неко унутра другу светлост пали
И чујем зове – у тај сјај да уђем”.17
16
29
Игра ватром ипак се завршава обасјањем,
као да се после излета у урбани свет пес­
ник враћа у завичај. Да ли је то можда неки
излаз из распеваног мрака Сладојеве поезије
– излаз из мрака живота у светлост песничког
обасјања? Односно, као што су запазили њего­
ви проницљиви читаоци, Сладоја „памтимо и
препознајемо највише по снази ‘песмотворне
чежње’”,18 често и сасвим експлицитно назна­
чене у његовим „боготражитељским песма­
ма”,19 у којима се ужас збивања искупљује
раскошном снагом свог израза тако да и слу­
шалац „брзо, неизнуђено и неодољиво (...)
бива ухваћен” у ту „мрежу, и само може да
констатује да се, усред пустиње, нашао у
оази богатој и животворној”.20 И зар то није
један од изузетно лепих примера онога што
је Драган Стојановић назвао у наслову своје
недавно објављене књиге „енергијом сакрал­
ног у уметности”21?
„Иза гора”, Манастирски баштован, стр. 93.
„Друга светлост”, Манастирски баштован, стр. 68.
18 Ранко Поповић, „Искупитељска милост пјесме”, Летопис Матице српске, св. 5 (новембар), 2003, стр. 776.
19 Марко Паовица, „Лирске пројекције епохалног пораза”, Летопис Матице српске, св. 6 (децембар) 2004, стр. 868.
20 Света Лукић, „Сладојева обнова певања”, поговор збирци песама Ђорђа Сладоја, Велики пост, Српска
књижевна задруга, Београд, 1984, стр. 71.
21 Драган Стојановић, Енергија сакралног у уметности, Службени Гласник, Београд, 2010.
17
30
ТРИБИНА – АНАЛИ
ДАНОЈЛИЋ КАО КЊИЖЕВНО ПОЛУОСТРВО1
Миро Вуксановић2
Наслов Данојлић као књижевно полуострво
стигао је међу нас лаганим начином:
после листања и заматрања полице књига
што их је овај српски писац објавио;
после пребрајања жанрова који су у тим
књигама коришћени;
после ослушкивања мало где таквог разу­
мевања матерњег језика, његове боје и звука;
после читања (поновног) и сећања на
читања (ранија) одабраних предела на густо
насељеним страницама (још од раног кому­
нистичког трепета неослобођених);
после узимања стогова речи напуњених
смислом (новим и друкчијим), поезијом (рит­
мично уснопљеном), прозним штивима (рома­
нескним, есејским, хуморним, сатиричним, а
истодобно с носталгијом и забринутошћу у
себи);
после књижевног тумачења српских коб­
них и кључних појмова о заборавности, окре­
тању на засенчену страну, о подилажењу и
послушности, о немару за розету, за кубе, за
капелско камење истоварено на подгорина­
ма, за житомислићку и драговићку самоћу, за
салаш и долапску сувају на њему, за слово и
све његово;
после овако означеног и узетог из сторуко
награђених књига Милована Данојлића.
Све то није садржина дословно пренета, но
дуги јек, с дубоким Е у себи, који овог писца
увеличава, по сталоженом поретку књи­
жевних врлина првога реда. У Француској и
овде, у исти мах, гледамо га као књижевно
полуострво, Србима насељено, свима намење­
но, као место авантуристичког боравка как­
вих на осталим књижевним полуострвима
нема.
1
2
И овде почетна дугачка реченица написа­
на је по једном књижевном и Данојлићевом
поступку, по његовом као дрвена кутији­
ца склопитом роману То. Сав је роман од
једне згрушане реченице, дуге колики је дан,
с вртлозима у којима се речи голе купају
као и главни јунак његов. Настала је залет­
на мисао у овај сусрет одједном, после вас­
кршњег разговора телефоном, мобилним, на
чијем прозору, при мени, стоји уписано, у две
речи: Danojliс FRANCE. Имам и други његов
број, ивановачки, по месту рођења и полу­
годишњем боравку, готово толико дугачком
и редовном, када је у својој кући међу мно­
штвом речника, збуњен воћкама када му
роде за првенац. Тамо је, на малом брегу,
између стабала која дуго памте, подигао за
себе цркву у белом, малу по висини и оста­
лим мерама, велику по оданости православ­
ном крсту и обреду. Истим гласом, присно
и прецизно, Данојлић говори из Поатјеа, где
годинама на српском зимује, тако говори из
Ивановаца, где је себи за обнављање а сино­
вима за мамац кућe са сенкама око њих од
изворних речи обновио, тако из свог стана у
Београду, где је као дечак, добровољни и при­
нудни изгнаник, стигао као шкољ, не виши,
ненасељен, запљуснут модернистима и соц­
реалистима, њиховим књижевним и неизбеж­
ним политичким сукобом, намеран, несвес­
но али непрекинуто, да од хриди на пучини
постане – велико књижевно полуострво.
Истим гласом, као да нам је блиски сродник
с којим нисмо имали ни оставинске ни било
какве у спору расправе, Милован Данојлић
говорио је и у Паризу, и док је за памћење
преводио Бодлера, Бродског, Сиорана, Езру
Увод у разговор с Милованом Данојлићем, Огранак САНУ, Нови Сад, 1. јун 2011.
Члан САНУ.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Паунда, Јејтса, Арагона, Јонеска и оста­
ле. То казује његова мерила, естетска и за
узоре нађена, као што једнаким гласом осве­
жава док његове књиге излазе на францус­
ком, енглеском, немачком, мађарском и дру­
гим језицима. И притом, као да се ништа није
померило у даровитом Ивановчанину коме је
задња пошта Белановица, а најближа варош
на путу за далеко – Љиг. За слово је Љиг про­
странији од вароши Уб, завичајан Браниславу
Петронијевићу, који је, љутит, ко зна чим
повређен, јер од непажњи ближњих одемо
најдаље, такав је српски филозоф за свој Уб
рекао:
„И та два слова су му много”.
Милован Данојлић није, колико знамо, за
свој Љиг тако, али јесте у књизи Мука са
речима казао колика је мука за писца свако
слово и колика је мука порасла у нашем нема­
ру према ономе што нам је постоље, према
језику, његовој речи, његовом писму и њего­
вој књижевности. Јесте, дакле, Милован
Данојлић у редовном разговору с писци­
ма света, на њиховим језицима, јесте његов
српски научио неколико језика, јесте дуго
у мелодији француског језика, под францу­
ским ветром и сунцем, али је увек на истом
путовању, великом и књижевном, у мукама са
истим речима и људима, српским па осталим.
Прва насловна реч, на књизи, коју је испи­
сао јесте придев урођенички. Овако издвојен
делује одвећ сурово и побуњенички, али при­
дев није осамљен. С њим су псалми. Песме
Данојлићеве, тако, у првој збирци, у 1957. годи­
ни, сукобиле су две речи које не могу заједно у
свакочасним приликама, али су наговестиле,
поетски, оно што данас знамо. Тако је почео
писац који у десетинама књига, на хиљадама
страница, из године у годину, без престанка,
доследно, притиснут изнутра, с речима и сли­
кама које су као бели водоскок, не као водо­
пад, јер хоће да освоје (и освајају) висину, јер
неће да се утопе у црноморски или какав сли­
чан одлазни слив. С урођеничким псалмима
као симболом, почео је писац да мири речи,
њихова значења, одјеке, мудрости, ратну тугу
31
и послератну патњу, да би се нашло у имену с
једне његове књиге – Брисани простор, да би
отишло у још једно име песама, у Чистине.
Све је, дакле, истерано на брисани простор,
да би отишло на литерарни чистац.
Ако је наша уводница већ кренула најлак­
шим путем, равнином, дирањем наслова,
мора да застане код књиге О раном устајању.
Само деца коју су у цик зоре будили да зими
оду, пртином, кроз гору и страх, у страх
од учитеља, незнавена у укочено знање,
коју су, лети, док се звезде нису погасиле, с
виком, дозивали да терају буљуке на испа­
шу, само таква деца када одрасту стрецају
на помињање раног устајања, иако је мета­
фора широка као свод над њима, јер из ње
долази светлило, дан, рад и остало. Из истог
простора је и наслов Зимовник, чију сту­
ден не треба тумачити. Осећа је и ко није
вичан севању асоцијација, као што су оне,
обилате и осигуране у Данојлићевим рома­
нима, с растом пишчевих година све муд­
ријим, целовитијим, све моћнијим у широким
пољима, све дубљим у човековим зебњама,
у српским породичним, сеоским, градским,
партијским и другим понирањима, у романи­
ма који, срећом, годишње надолазе као после
отапања снега, све бистрији. Док их читамо,
а они су по датом животу опори и тмасти,
загушени заблудама, политичким и сродним,
долази нам Данојлићев наслов Змијин свлак
и жеља да, макар постали змијчад, као што
јесмо понекад на друкчији начин, одмили­
мо у траву, пресвучемо кошуљице и вратимо
се промењени, вијугасти. Жеље су, наравно,
једно, а скидање змијских кошуљица нешто
сасвим друго.
Требало је, малочас, док смо о деци и раном
устајању, но није касно ни сад, да се окрене­
мо првој (из 1959) и најпознатијој, лектир­
ској, у десетинама корица штампаној књизи
Данојлићевој која је видела Како спавају
трамваји, која је ивановачког и сваког дру­
гог дечака што су га с галамом у расвит буди­
ли довела у град, у метеж, у врвеж од људи,
снова и телевизијских прозора с којих се из
32
близине види далеко, тако да дечаци не знају
је ли далеко близу или је обрнуто. И фуру­
на се узјогунила и година је родила, и свега
се примамног појавило у књигама за децу
Милована Данојлића. То су мале књиге које
су велике порасле.
Ове године, у Лајпцигу, на великом сајму
књига где је Србија била специјални гост, и
где је повела специјалне госте, с књигама које
су код куће преведене и однете у књижевни
свет, када је једино ишла информација да је
педесет година Андрићеве Нобелове награде,
али без Андрићевих књига понесених одав­
де, на том сајму група писаца која се успе­
шно кандидовала да буде државна, а то, ипак
и нажалост, значи страначка, што за добре
писце није баш добро, као гост свог немач­
ког издавача био је Милован Данојлић. Није
дошао у групи како је било јављено, па одмах
нападнуто, што је Данојлић оповргао (оно
да је био у одабраном одавде јату). Дошао
је сâм, из Француске, с преведеном књигом
Драги мој Петровићу, која је добила похва­
ле и у првој анкети проглашена за најбољу
преведену књигу. То је на великом немач­
ком велики успех. Није, као што се види,
Данојлић протрчао кроз Лајпциг и сијасет
сајамских књига у њему као што је, некад,
док је било доста простора за протрчавање, у
веома читаној, препричаваној и од књижевне
критике лепо примљеној повести, у истини­
тој Данојловићевој причи о писцу који то није
био а толико је баш то хтео, о његовој тра­
гикомичној трци за славом која је горела као
слама, што су сви гледали осим њега, све то
у књизи Како је Добрислав протрчао кроз
Југославију. Није Данојлић протрчао кроз
Лајпциг но се, изгледа, однекуд, нико осим
буџета не зна како, тамо, на трчећој стази
појавио неки Добрислављев наследник, тужан
без Југославије, срећан што је из коалицио­
не Србије. Покушали су да га лажно пред­
ставе, али није им се дало. Српска Година
књиге и језика у којој је откривено неколико
ТРИБИНА – АНАЛИ
спомен-плоча на кућама писаца за чије књиге
држава неће да издваја новац врхунац своје
моћи имала је у Лајпцигу с наступом групе
од Министарства културе (јер је књижев­
на критика тако одмењена) високо оцењених
писаца, за чије књиге држава хоће да издваја
новац. Ипак, ваља поновити и истаћи, као
чист зрак из овог узгредног обавештења, да
се тамо, у Лајпцигу, заправо, својим успехом
издвојио само Милован Данојлић, а ми смо га,
јер смо знали одавно какав је писац, издвоји­
ли да буде гост на трибини Огранка САНУ
(чији је члан), са захвалношћу што је с нама.
Тако, јер немамо погоднијег српског књи­
жевника од Милована Данојлића да поуздано
одговори на питања која нас воде у разговор:
(1) Да ли се, доиста, осећате као књижевно полуострво или се то нама, одавде, само
учинило?
(2) Како издалека (из Француске) и изб­
лиза (из Србије) видите данашњу српску књи­
жевност, њену улогу и значај?
(3) Какав доживљај имате када с висине на
којој сте видите велику збирку својих књига
и нас у тим књигама?
(4) Какве су књижевне прилике у
Француској и западноевропском свету? Какво
је место српске књижевности и науке у њима?
Да ли ће улазак Србије у Европску унију то
изменити?
(5) Да ли довољно негујемо српски језик,
његову реч и писмо, све што је на нашем јези­
ку настало? Да ли су држава, установе од
националног значаја и интелектуалци учини­
ли што им је дужност?
(6) Као човек који сеоски живот носи као
полазну и стајну тачку, као писац који воли
и приказује изворни живот, његове патње и
остало, као летњи становник села, како тума­
чите тамошње рушење кућа и пустош око
њих?
Молим Вас, драги Данојлићу, да питања
узимате, редом, и да их коментаришете, исто
тако, редом, по вољи слободној.
АНАЛИ – ТРИБИНА
33
ПОГЛЕД УНАТРАГ И ОКО СЕБЕ1
Милован Данојлић2
Да ли се, доиста, осећате као „књижевно полуострво” или се то нама, одавде, само
учинило?
Онамо, у оном забаченом кутку југозападне
Француске, књижевник који пише на српском
језику, уз то ћирилским словима, драматич­
но је одсечен од родне земље, и истовреме­
но очајнички упућен на њу. Рано сам почео
бежати у свет, најпре од куће, а потом из
земље. Био сам, годинама, лутајуће острво, да
се средином осамдесетих, прикопчам за гал­
ско копно, и задовољим мерила по којима се,
у уџбеницима географије, одређује полуостр­
во. Везан сам за место рођења, и што сам се
више удаљавао од њега, та веза се издужива­
ла, напрезала и подрхтавала, приближавајући
ме ономе од чега сам покушавао да утек­
нем. Сваки је одбеглица истурени део родног
копна, посебна конфигурација рељефа, или,
ако већ хоћете, полуострво.
Такав, посебан положај заузимам и на
чисто књижевном плану. Моја проза изми­
че утврђеним жанровским класификација­
ма, што обесхрабрује и одбија критичаре.
Определио сам се за једну хибридну књи­
жевну подврсту, у којој се мешају елементи
поетске прозе, новинског подлистка, есеји­
стичке расправе, социолошких разматрања
и анегдотских илустрација онога што желим
да кажем. Ваљда сам био лишен изразитијег,
специфичног дара, па сам прибегао укрштању
приступа и поступака. Наше се врлине, често,
заснивају на непоправљивим манама, које
смо прихватили и развили; слабости поседују
надахњујућу снагу, управљају нас према тра­
жењу смелих решења.
1
2
На суштинско питање – Зашто пишем? –
не умем да даднем језгровит и коначан одго­
вор. Нећу бити далеко од истине ако речем да
пишем из нервозе. Људи напетих живаца добују
прстима по столу; ја добујем по папиру, или по
тастеру писаће машине. Стање лаке ра­здраже­
ности код мене има целоживотни, неи­злечиви
карактер. Свашта ме такне и узнемири, а немир
тражи уобличавање и расветљавање.
Поред овог, психо-физичког, могла би се
наћи и многа друга, допунска објашњења
за потребу писања. Мрчење хартије вид је
посредног општења са светом; посредну везу
са стварношћу увек сам претпостављао непо­
средним односима и конкретним везама.
Кроз речи јасније гледам, кроз њих назирем
могућу смисленост постојања, срж која се у
свакидашњем животу теже налази. Уз помоћ
речи призивам скривена значења, градим
слику света ни из чега и ни на чем, намећем
је себи и другима, а по потреби и измишљам.
Писање је, уз то, надокнада за различита
ускраћења, освета за повреде и увреде које нам
наноси окружење, прилика за исправљање
погрешних почетних претпоставки, рецепт
којим се промашаји претварају у постигнућа,
стид у понос, занемелост у израз. Кад се
све изгуби, остаје нам реч. Пишем зато што
волим речи. Скупљам их са свих страна, из
памћења нараштаја, из сопствене прошлости;
наводим их да ми открију оно што желим и
умем да кажем.
Текст и текстил речи су истог порекла;
долазе од латинског глагола texo, texui, textum
– ткати, плести, градити, спремати. Писање
је плетење: иде се од петље до петље, од
слова до слова. Циљ нам се открива у току
Одговори на питања Мира Вуксановића, Огранак САНУ, Нови Сад, 1. јун 2011.
Члан САНУ.
34
ткања, да би се тек на крају сасвим показао.
Почетна замисао се, често, у току рада изгу­
би, преобрази се у нешто друго, па и супрот­
но од првобитне намере. Речи су продорније
од онога што се у глави зачиње, оне предњаче
над мишљу.
Пишем, најзад, из навике, зато што ништа
друго не умем. Писао сам, повремено, и да
бих зарадио кору хлеба, да бих се свидео
онима који ће ме читати. Побуде су, такорећи,
неизбројне, достојне поштовања, или прези­
ра, храбре и кукавичке, али оне саме по себи
немају важности, ако написано не очарава, не
потреса, не загрева душу читаоца. Текст се,
пре свега, држи на малој ноћној музици; он
звучи, или не звучи. Фројдова открића нас, на
нивоу текста, не узбуђују, док нас Достојевски,
интуитивним понирањем у људску психу, до
костију уздрма. Човек је оно што о себи скри­
ва; писац је осуђен на раскринкавање и само­
разобличавање. Писац одаје своје најдубље
тајне и кад прича о травкама, зверима, обла­
цима. Довољно је установити о чему књижев­
ник никад не говори, да бисте сазнали шта га
највише боли.
Исповести из моје аутобиографске прозе,
какву сам често писао, не треба узимати
дословно, ни здраво за готово. Ни ја, данас,
нисам начисто шта сам доживео, шта измислио;
шта је у сећању верно сачувано, а шта се, под
притиском накнадних доживљаја и искустава,
изопачило. Памћење се, у самом записивању,
искривљује и преосмишљава, прилагођава се
логици причања и захтевима компоновања.
Тако настаје нешто на средокраћи између фик­
ције и аутобиографије, и за шта је нађено при­
кладно име – аутофикција. У класичној фик­
цији, радњу носи измишљени јунак, обично у
трећем лицу једнине; у аутофикцији припове­
дач не разликује своје од туђих, ни истини­
те од измишљених доживљаја. У класичном
приповедању, аутор је лицима позајмљивао
своја знања и искуства; ја сам, у аутофикцији,
поништио ту границу. Моје и опште, изворни
доживљаји и накнадна сазнања, код мене су се
сплели у неразмрсиву целину.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Средином прошлог века, у београдским
новинама појављивали су се огласи овакве
садржине: „Моја жена Н.Н. ме је напустила
и отишла у непознатом правцу. Њене дуго­
ве не признајем, повео сам бракоразводну
парницу.”
То бих и ја, поводом моје аутобиограф­
ске прозе, могао рећи. У свакој од тих књига
напустило ме је по једно моје Ја, за које више
не сносим одговорност.
Тако се, ето, уобличило оно што назвасте
мојим књижевним полуострвом. Напунивши
двадесету, Артур Рембо напустио је поезију и
родну земљу, и отишао у Етиопију, где се бавио
трговином оружјем. Бранку Миљковићу и
мени долазила је на ум слична мисао. Једном,
у шетњи, он ми то и предложи: „Хајде да се
закунемо, никад више стиха!” Осетили смо,
у том часу, тежину изабраног пута, и упла­
шили се. Трагати, целог живота, за тачном
речју и складним изразом; истоваривати тоне
блата, зарад једног зрна злата. Дрски сусрети
између речи изазивају вртоглавицу, отварају
увиде изван стварности, изван памети.
Та пустоловина задаје страх.
А шта је храброст, него побеђен страх?
Како издалека (из Француске) и изблиза
(из Србије) видите данашњу српску књижевност, њену улогу и значај?
Књижевност је изгубила место које је, у
условима сужене слободе мишљења и изража­
вања, некада у Србији имала. У време кад је
код нас владао азијатски култ личности, једи­
но се у књигама неких писаца могла осети­
ти заобилазна, посредна критика владајућег
духовног насиља и лажи. Њен допринос осло­
бађању друштва и проширивању видика није
довољно истражен. Из тог раздобља, кад је
спољашња принуда подстицала интелекту­
ални отпор, утичући и на суштинску одго­
ворност и јаче структурисање књижевне
речи, изишло се нагло и пребрзо, да се уђе
у анархију у којој има свега и свачега, и где
се главни правац кретања не види нити га
АНАЛИ – ТРИБИНА
ико тражи. Никад се није више штампало и
објављивало, преводило и са свих страна у
кућу уносило. Уђите у било коју већу књи­
жару, па ћете се уплашити од обиља насло­
ва, имена, тема... Ко би се у свему томе сна­
шао... Тамо где постоји квантитет, морао би
постојати и квалитет, посебна боја и тежња
епохе, а то је, у овом тренутку, тешко одреди­
ти. Са распадом некадашње државне струк­
туре распао се и поредак књижевних вредно­
сти, заснован на угледним именима, а нова
пирамида имена и друкчији систем референ­
ција није успостављен. Смер развоја засад се
не види, а естетика постмодернизма, која би
да се наметне, подразумева све и свашта: она
наглашава резервисаност према претходној
књижевној пракси, отпор без јасног правца и
циља.
Видљиво је обиље дела, имена, тематских
захвата, што, само по себи, обећава засад
непредвидљиве исходе. Укинути су строги
критеријуми, дневна критика одустала је од
утврђивања строгог хијерархијског реда, па
долази до регресије изражајних средстава.
Висока мерила, постављена од плејаде писа­
ца у 20. веку (Андрић, Десница, Црњански,
Растко Петровић, Драгослав Михаиловић,
Тишма и други) више никога не обавезују.
Стиче се утисак једног новог почетка, без
поштовања континуитета и културног насло­
на на оно што је већ постигнуто. Притом, још
се нису јавиле личности које би дале снажан
печат тим, друкчијим истраживањима.
Сваки је изворни стваралац по природи
свог неодољивог дара, модеран, то јест, друк­
чији и нов. Модерност није квалитет који се
тражи и налази изван нужности остваривања
једног индивидуалног талента; она је подра­
зумевајући улог нашег активног присуства у
времену. Свако изворно постојање, у уметно­
сти као и у животу, јесте једна новост, једно
откриће. Таленат је изузетно јака концентра­
ција животне и духовне енергије; он је, тиме,
увек савремен и модеран. Од модерности не
можемо побећи, она се не да порећи откло­
ном у необавезну негацију, као што се то, у
35
последњих тридесетак година, чини. Предах,
настао после великих остварења насталих
у 20. веку, вероватно ће послужити за саби­
рање снаге, за нови залет. Појмови модерно и
постмодерно су техничке одреднице, њихо­
во супротстављање пролазног је карактера.
Свако време има своју боју изражајних сред­
става, своје конвенције, свој преовлађујући
језик. Бити модеран, поред осталог, значи
усвојити те конвенције, савладати језик свог
историјског раздобља да би се, у тренут­
но разумљивом кључу, причале вечито исте
људске приче.
Двадесети век протекао је у духу антиро­
мантичарске реакције, у чему су се истакли
Англосаксонци. Код Руса, Срба, Француза и
Италијана – на пример – романтичарски дух
није сасвим превазиђен, али је, под утицајем
преовлађујућег курса, пригушиван. Наши
песници били су најмодернији онда кад су се
држали домаће традиције; повођење за стра­
ним узорима није донело велике плодове.
Уметност је, по Светом Августину, раскала­
шна лаж, а раскалашност је срећно разда­
вање, радосно дељење себе, пијанство само­
заваравања, дакле, романтичарска вера да
ће нас занос извести на најбољи могући пут.
За ра­зли­ку од обичних, утилитарних лажи,
уметничка лаж лишена је користољубивих
побуда. У њеној ватри преображава се ствар­
ност. Неочекиваним путем, уздижући нас
над привидом, ова илузија дотиче скриве­
ну суштину да се, преобучена у примамљи­
во рухо, укрсти и оплоди са истином. У овој
игри животу је допуштено да, на један или
други начин, дахне пуним плућима. Тако се
садашњи тренутак развоја књижевног изра­
за, и код нас и у свету, може доживети и као
одмор од догматских захтева високе естетике
којом су били обузети врхунски ствараоци 20.
века. Књижевна реч користи се на различи­
те начине: једни да се врате неамбициозном
приповедању о обичним, други о необичним
стварима. Ту су и оптерећења из недавних
ратних сукобљавања, која се излажу руди­
ментарним стилом, документарно.
36
Оно мало романа, наших и страних, које
сам стигао да прочитам, у најбољем случају
одликују се свежим тематским захватима. У
њима нема изражајних новина ни истражи­
вачких пустоловина. Преовлађује атмосфера
замора, осеке, одустајања, повратка на нулти
степен писања и причања. Ток се смирује,
изазови форме ослабили су. У поезији, стање
је још јаловије. У Енглеској, песма се свела на
дијалог са културним обрасцима, на репли­
цирање и парафразирање великих претходни­
ка, на певање поводом певања. У Француској,
поезија је практично укинута: тиранија раци­
оналистичког духа и есејистичког дискурса
одстранили су је са средишњег пута певања
и мишљења. Езра Паунд говорио је да су
пе­сни­ци антене расе; од загађивања приро­
де, од тровања ваздуха, те су антене, у нашем
добу, почеле рђати, а сува памет, како год изо­
штрена била, није у стању да замени њихову
улогу.
Двадесети век остаће у историји као време
у коме је бачена атомска бомба на Хирошиму
и Нагасаки, у коме је знатан број људи
пострадао у концлогорима, да се, на крају,
појаве луде краве и бракови између особа
истог пола... Ја бих овим невеселим догађаји­
ма додао и одумирање поезије. Она се код нас
не чита много, али није омрзнута колико је
омрзнута на Западу. Рационални дух ужасава
се поезије, што је поуздан знак да једна зајед­
ница губи виталност. Способност песнич­
ког сагледавања и именовања прочишћава
језичку и духовну атмосферу једне средине.
Књижевност не поправља свет, али, посебно
у поезији, доприноси артикулисању појава и
истанчавању људске осећајности. Порицање
поезије знак је поремећаја метаболизма једне
народне и језичке заједнице. Ништа се више
не доживљује чисто и непосредно, ништа се
не прима као првог јутра и првог дана, а то
је најава велике и непоправљиве смрти духа.
Ја сам спољашњи посматрач тог мучног про­
цеса; људима, који смрт поезије носе у души
мора да је много теже. Телевизија је докрајчи­
ла расап, завела весело раздуховљење,
ТРИБИНА – АНАЛИ
пустош, мангуплук, непрестано рекламирање
и циркузанерију. А они са Романије још се
чуде што њихову борбу за националну еман­
ципацију телевизија таквог, декадентног света
не разуме. Кад не би знали ко су и шта морају
бити, кад би били зависници дроге, можда би
их тај свет, који се одрекао Бога и песме, и
разумео... Овако...
Какав доживљај имате када с висине на
којој сте видите велику збирку својих књига,
и нас у тим књигама?
Почео сам са стиховима, али рано ме је при­
вукла есејистика, па и неки видови приповед­
не прозе. Рођени, да не речем уклети песник
требало би да се целог живота бави искључи­
во стихом, да увежбава рукопис, да испроба­
ва ритмове, и да, кад наиђе надахнуће, насту­
пи са припремљеним техничким средствима.
Припремни радови у песничком стварању
трају много дуже од онога што се, с времена
на време, забележи. Они подразумевају саби­
рање животних и интелектуалних искустава,
духовно монаштво, пуну посвећеност, много
читања и записивања, како би, по Елиотовој
речи, у погодном часу техника била спремна,
и алат изоштрен.
Ово је, разуме се, идеал. Ваља, међутим,
нечим испунити месеце и дане, ваља наћи
друштвено убедљиво оправдање за живот
који се одметнуо од текуће стварности. Пошто
му је писање вокација, али и грађански ста­
тус, песник овим или оним путем угази у
прозу. Поезија је господски посао, за који се
тражи велико стрпљење, одрицање, аскетска
упорност, док проза више подсећа на земља­
не радове, на истоваривање вагона угља,
на физичку работу без краја и конца: толи­
ко преписивања, прекуцавања, дотеривања,
поправљања: иза сваке објављене странице,
у корпи за отпатке лежи по пет-шест одбаче­
них верзија. Било би довољно, у току живо­
та, исписати тридесетак, или педесет песама,
да би се рекло оно што је заиста вредно да
се каже, што се има рећи. Толико је иза себе
АНАЛИ – ТРИБИНА
оставио Милан Ракић; његову збирку данас
узимате као молитвеник, као смишљено и
заокружено завештање. Бодлер и Маларме су,
такође, били чисти песници, али су аргатова­
ли и у прози. А шта рећи о Лопе де Веги? Са
хиљаду осамсто комедија и драма, он спада у
најамне раднике.
Потребно је много труда, дисциплинованог
чекања и одрицања, да бисмо остваривање у
књижевности свели на праву меру, на педесе­
так песама. Поред интимне лирике, добар део
интересовања посветио сам превођењу вели­
ких песника, огледао сам се у дечјој и сати­
ричној поезији, да се, почетком 21. века, огла­
сим и као епиграматичар. Нисам бројао, али
рачунам да сам, што у мојим песмама, што
у препевима, исписао преко 20.000 стихова...
И опет, ни то ми није било довољно да се до
краја изразим; неки садржаји су ме, врло рано,
упутили на прозни израз. Годинама сам, у
рано јутро, седао за радни сто. На столу ме је
увек чекало по пет-шест започетих рукописа;
неке замисли ми се, по фасциклама, вуку и
по двадесет година. Писац је, у извесном сми­
слу, сличан бунару: што се преко ноћи напу­
ни, то изјутра извлачи, са дна себе, на свет­
лост, излива на хартију. Потреба за писањем
је обољење које се лечи распаљивањем боле­
сти, додавањем уља на ватру. Неизлечива
тескоба постојања разлива се у речи, сми­
рује се у складно склопљеним реченицама.
Надахнуће је истоветно с дисањем, нараста и
сплашњава; ако га нема довољно за песму, за
прозу га се увек нађе. Писање је моја страте­
гија одупирања свету, тактика пристајања на
оно што се никако не да избећи, моја техника
отеловљења либида. Пишем, дакле, постојим:
ведро, тужно, полетно, суморно, како кад, то
зависи и од спољашњих прилика.
Прозу сам почео писати око тридесете годи­
не живота. Учинило ми се да је то начин како
да се растерети стих од наноса свакидашњи­
це, од тривијалности и сировости друштве­
не проблематике. Мој живот структурисао се
на нови начин, имао сам пред собом нешто
налик на дуготрајну перспективу, управљао
37
сам се према годишњим плановима. Знао сам
чега ћу се изјутра прихватити. У Паризу сам,
неколико година, живео у приземном стану,
имао сам сасвим непосредан однос са прола­
зницима. Гледао сам их како ми промичу тик
испред прозора, као на позорници. Радници,
чиновници, мале секретарице, понеки про­
фесор. Представници тзв. стварног живота,
подсећали су ме на истину голог постојања.
Комшија Жорж Барух обичавао је да подиг­
не обе руке увис, онако како то чине боксе­
ри. Полазећи на посао, према коме је осећао
гађење, као да је оним дизањем руку објављи­
вао капитулацију пред нужношћу. Једанпут
ми је добацио: „Ви сте слободни, а ја сам,
што би рекли комунисти, бедни слуга вели­
ког капитала.”
Не, нисам био слободан: робовао сам
својој лудости, терао сам опкладу са немо­
гућим. Писање се често сводило на беско­
начно поправљање првог нацрта. Почињао
сам набацујући насумце речи и недовршене
фразе, колико да, пун муке и гађења, савла­
дам отпор према белини хартије. Затим бих,
у другом налету, настојао да ухватим инхе­
рентну логику текста, да утврдим не шта
хоћу, него шта бих могао рећи. Тек у трећој
или четвртој верзији бих наслутио у ком
правцу треба ићи. Тада ствар, и садржајно и
стилски, почне личити на мене. Нисам Бог,
који је све окончао у првој верзији, за шест
дана, и више се свом делу није враћао. То је,
ако смем да се нашалим на рачун Вишњег,
објашњење порекла толиких људских мана и
несавршенстава.
Процес поправљања, дописивања, мењања
и брисања ваља у једном тренутку прекинути.
Тај тренутак одређује умор. Како књига изиђе
из штампе, како је почнем листати, дође ми
да је поново поправљам. Увек ме држи нада
да ћу се, у нечему што управо пишем, иску­
пити за досадашње промашаје. С нелагодом
примам претеране похвале свог рада, као што
с досадом слушам оне који ме нападају. Боље
и од једних и од других знам колико вредим,
то јест не вредим.
38
Од онога што сам написао најжалосније
изгледају неке песме које су узбуђене, а не
узбуђују. И део књижевности има свој век
трајања. Шта је песма? Одређени набој духов­
не и животне енергије, згуснут у срећно
откривеном вербалном материјалу. Енергија
може променити стање, показати се пресла­
ба за дуже истрајавање; оквир у коме је садр­
жана често попусти, покаже пукотине. Песма
тада ослаби, изгуби се. Други пут се у том
оквиру стекне таква емотивна силина, под­
вргнута синтактичкој строгости, подржана
јаким сликама и живородним мислима, да се
склоп, као самородни погон, дуго одржава.
Тада говоримо о бесмртности творевине, што
је, разуме се, претеривање. Све што човек
створи смртно је, само што понекад умре
пред нашим очима, а други пут нас претраје.
Докле, то нико не зна поуздано рећи.
Није лако сачинити вербалну творевину
која ће се дуго држати као делатна целина.
Како год је добро уковали, конци се у једном
часу почну извлачити и развезивати. Зато
песници радо прибегавају мађијским форму­
лама и обртима заувек везаним у мртви чвор.
Не умем, укратко, да одговорим на ваше
питање. Наређао сам тридесетак томова
поезије и медитативне прозе; писао сам да бих
нечим доказао свој живот и рекао, поне­што,
о ономе што ме окружује. Виђење је одвећ
лично, искривљено, да бих га могао предложи­
ти као истинит одраз друштвене стварности.
Говорећи о себи, говорио сам и о другима; и
обрнуто. Писање је приватна радња, значајна
у мери у којој вршилац тог посла, несвесно и
нехотице, сублимира опште искуство. Писац
је дивљи индивидуалиста, али средство којим
остварује своју издвојеност и посебност –
језик – јесте изразито колективна творевина.
Писац је са другима и онда кад је најличнији:
језик га везује за племе, за колективну суд­
бину. Ако сам урадио понешто што објектив­
но ваља, то је испало без моје заслуге. Више
сам труда уложио у своје неуспехе, него у оно
што је јавност прихватила. Моји су само про­
машаји: они никоме нису потребни, а веома
ТРИБИНА – АНАЛИ
личе на мене. Ово што говорим није израз
скромности него луцидности. Упознао сам
пролазност многих људских подухвата, крат­
ковекост тријумфа и победа. У скромности
никад не можемо претерати. Она, уосталом,
зна бити и врло нескромна, ако с њом пара­
дирамо попут оног шпанског кардинала који
је говорио да се у тој врлини не плаши конку­
рената. Моје про­зне књиге продају се у тира­
жима од хиљаду-две примерака; поновљена
издања иду спорије – знак да је број верних
читалаца ограничен, да се подмири једним
издањем. Понекад се чудим да имам и хиља­
ду читалаца, с обзиром на врсту прозе коју
пишем. Од широке публике страхујем, њој
немам много да кажем, с њом се слабо разу­
мем. Сва је моја мудрост у оно мало песнич­
ког дара: што песнику не смета, то ми, и у
прози, изгледа прихватљиво. Писање је пот­
врђивање слободе, слобода сама. Оно је живи
отпор забранама, психолошким, политич­
ким, друштвеним. Истина и слобода су обич­
не, једноставне ствари, а ја се за ту обичност
борим по цену натприродних напора, лутања
и батргања.
Ако се од живота лечим писањем, могло
би се рећи да ми живот служи као одмор од
писања. Радим три-четири сата, изјутра. Око
десет сати наиђе умор; тада пређем на писање
писама и на телефонирање. Одем до пијаце,
до поште, до књижаре, библиотеке, фотоко­
пирнице. Обавим ситне куповине, прошетам,
задовољан што сам жив.
Живот је лековит, кад се узима у мањим
количинама, и у погодним тренуцима.
Према ономе што сам написао у најбољем
случају осећам стидљиву благонаклоност.
Водила ме је жеља да пишем, независно
од тога имам ли шта да кажем. Садржај,
то сам ја сам. Други су у мени, и ја сам у
другима...
Какве су књижевне прилике у Француској
и западноевропском свету? Какво је место
српске књижевности у њима? Да ли ће улазак Србије у Европску унију то изменити?
АНАЛИ – ТРИБИНА
Могу рећи понешто о француској беле­
тристици, а чини ми се да ни у англосак­
сонском свету није битно друкчије. Основни
утисак, о коме сам малочас говорио, обес­
храбрује. Клонуће, одустајање, рутинертство,
обузетост ситним невољама усамљене једин­
ке, одбијају ме и као писца, и као читаоца. То
стање, међутим, може бити пролазно, а ути­
сак о крају историје, па и књижевности као
једне њене димензије, свакако је брзоплет
и варљив. Велика француска књижевност,
са континуитетом од близу хиљаду година,
ушла је у хибернацију, али зиме, у овом под­
небљу, не трају вечито. Основа је довољно
јака да јој мршаве године не могу битно нау­
дити. Француска излази на један од светских
океана, где су осеке километарске, и смењују
се са исто тако великим плимама. У 18. веку,
она, такорећи није имала поезије, да у 15.
веку наиђе читава плејада великана, од Игоа
до Малармеа. Можда се и у садашњем, јало­
вом раздобљу зачињу неке клице које нисмо у
стању да уочимо. Поезија је, тренутно, пресах­
ла, а проза се замајава са политиком, и са лич­
ним невољама усамљеничког животарења. Ту
је, затим, и талас хладне, паралитерарне фан­
тастике, која иде од средине прошлог века, и
осваја широку публику, по целом свету, па и
овде. Мислим на „Господара прстенова”, на
„Име руже”, „Харија Потера”, па све до „Да
Винчијевог кода” и сличних дела која прате
раздуховљену технолошку цивилизацију.
Место наше књижевности, у таквом свету,
скромно је и једва запажљиво, онакво какво
мора бити, с обзиром на моћ простирања
нашег језика. Ово упркос чињеници да је, у
последњих тридесетак година, преведено врло
много наших књига, више него у претходна
два века. Андрић, Бора Станковић, Црњански
и Павић имали су неког одјека, примљени су
као солидни и занимљиви писци, ништа више
од тога. Ми остали прошли смо незапажено.
Сваке јесени, у париским књижарама појави
се око 600 домаћих и 400 страних романа.
Шта у таквом, застрашујућем обиљу, пред­
ставља једна пристојна српска књига? Чиме
39
да привуче читаоца, ако је и добра, поред
толиких других добрих дела?
Велики број преведених наслова има и
једну позитивну функцију. Остварена је кри­
тичка маса, постигнуто је материјално при­
суство наше књиге, отворен је простор с
којим у будућности, можемо рачунати. Ако
неко пожели да се упозна са оним што смо
на књижевном пољу дали, имаће од чега да
почне; наћи ће, у добрим библиотекама кор­
пус на који ће се ослонити... Ту смо, у неком
једва видљивом кутку, сасвим по страни, али,
ту смо, има нас.
Тако изгледа истина, и она није за потцењи­
вање. Остало је домаћа митоманија, детиња­
сто хвалисање, бајке за прехрањивање сујете,
интерно надметање без присуства светске јав­
ности, тзв. велики успеси у свету, о којима тај
свет ништа не зна. О томе сам, у књизи епи­
грама „Црно испод ноктију”, сачинио песми­
цу „Наш успешан човек у свету”, која гласи:
„Политику” подацима свежим храни,
Даје јој податке за обраду,
Па се о успесима силним на страни
Највише зна у Београду.
Недавно прочитах у новинама да су књиге
неких наших писаца објављене на немачком,
а кад пажљивије погледах вест, схватих да
су оне преведене и штампане у Београду, о
трошку нашег Министарства културе. Остаје
да неко објасни где је смисао оваквог „про­
дора у свет”, ко кога ту обмањује, и којим ће
путем књига штампана у Београду доћи до
немачког читаоца...
Не видим какву би корист од уласка у
Европску заједницу могла имати наша књи­
жевност. Пре свега, тај улазак је под зна­
ком питања, он је такође део наше опсесив­
не митоманије, без везе са стварним стањем
у Европи, са њеном отвореношћу према кул­
турном стваралаштву малих народа и малих
језика. Ако нас једног дана и приме, ми ћемо
бити чланови друге, или треће европске лиге.
Европа непрестано опомиње Бугаре, Чехе,
Румуне и Мађаре на обавезе које те земље
имају према ромској националној мањини,
40
док Цигане, који покушају да се настане у
западном делу континента без милости про­
терује онамо откуда су дошли. Она свим
силама подржава независну државу Косово,
без икакве заинтересованости за оно што се
у Приштини пише и објављује. Ми смо нека­
да, у Београду, пратили књижевност наших
Шиптара с поштовањем које им Запад никад
неће указати. Бивша Југославија је, као кул­
турни простор, била много повезанија и
јединственија од садашње Европске зајед­
нице. Њене вође не позивају се на јудеохришћанску традицију, коју је неговала
Европа средњег века, ренесансе, реформе и
просветитељства. Корифеји данашње Европе
нису Шекспир, Еразмо, Данте, Гете, Волтер
и Бодлер, она се не бори за слободан проток
хуманистичких идеја, него за неометану цир­
кулацију робе и капитала. Млади Французи
излазе из гимназије не прочитавши ниједан
Флоберов роман, о Достојевском и Дикенсу
да и не говорим. Па кад су такви према соп­
ственом наслеђу, према ономе што је Европу,
у прошлости, издвајало од осталих контине­
ната, какву милост, какво разумевање ми, у
њој, да очекујемо?
Напоредо са опадањем значаја књижевне
уметности, у свету и код нас, иде размах
објављивања, олакшан све савршенијим
те­
хно­
лошким помагалима. Ништа лакше,
те­хни­чки гледано, него објавити књигу. Свет
је загушен новим издањима, сви би да се
прославе у Паризу – они из Венецуеле, из
Украјине, из Данске, са Обале Слоноваче, из
Парагваја и Уругваја, из Непала и са Цејлона...
Нема језика чија преводна књижевност може
издржати толики притисак.
Свет је, због захуктане продукције писања
и објављивања, и због предности коју је мате­
ријализам извојевао у односу на духовни
живот, у дубокој кризи, а код нас је криза поја­
чана хаосом насталим после распада држав­
них и друштвених структура. Од 1945. па до
средине осамдесетих владао је једнопартијски
поредак, загађујући ваздух начином говора
и мишљења, али писци су успевали да, и у
ТРИБИНА – АНАЛИ
таквој атмосфери, створе нека вредна дела.
Са силом смо се, како-тако, усклађивали, а и
власт је била релативно увиђавна према ства­
раоцима. Разумела је, на време, да од слобо­
де уметничког рада има више користи него
штете. Вођена је брига о родовима који немају
прођу на тржишту, постојала је слобода фор­
малног истраживања, као и обичај да се хоно­
рише оно што се објави. Власт је, издалека,
надгледала стање у издаваштву, али имала
је и одговорности према ономе што надгле­
да. Књижевност је, онда, била захтевнија него
данас, тежила је вишим уметничким циље­
вима. Идеологија ју је донекле ограничавала,
а однекле јој давала маха; неслобода је кади­
кад подстицајнија од пуне, беспутне и јалове
слободе.
Нови господари света, чије је врховно
божанство Мамон, не болују од хуманистич­
ких предрасуда на којима су васпитавани
некадашњи руководиоци. Они су разумели
да се може живети и без уметности. Докле, и
како, остаје да се види.
С обзиром на описане околности, добро
је да писци, код нас и у свету, уопште нала­
зе снаге да се баве овом обезвређеном рабо­
том. Задатак уметности није да чини, него
да постоји. Самим постојањем, она се опире
лажима и злу.
Да ли довољно негујемо српски јези, његову реч и писмо, све што је на нашем језику настало? Да ли су држава, установе од
националног значаја и инелектуалци учинили
што им је дужност?
На српском језику се, данас, виде ожиљци
свих друштвених промена из последњих сто­
тинак година, почев од лексике и писма, до
имена. Он је запуштен и изнурен, ваљда зато
што је, под старе дане, породио још три јези­
ка, онако како су се, на овом подручју, рађале
и осамостаљивале нове државице. Ћирилица,
годинама одбацивана од државне управе и
њене администрације, пала је у немилост
и код обичног света; њоме се не служе ни
АНАЛИ – ТРИБИНА
полуписмени сељаци у мом завичају, вође­
ни, претпостављам, осећањем да је латинич­
ко писмо „културније” од Ћириловог, и да
ће се, помоћу њега, брже приближити ако не
Европи, оно словенској сабраћи из ближег
окружења, којој не пада на ум да, за узврат,
уче ћирилицу. Ја сам пре тридесетак годи­
на, ћирилску писаћу машину, немачке прои­
зводње, купио у Паризу; у Београду се, оних
година, није могла наћи.
Нова власт је, низом законских мера, поку­
шала да заустави срозавање: најважнији
листови у држави Србији се, Богу хвала,
и даље штампају нашим традиционалним
пи­смом, оно се враћа у администрацију, па
и на телевизију, али се штета, причињавана
деценијама, не да брзо исправити. Насиље
над нашим језичким пејзажом врши, још,
и енглески језик. Трговачке радње могу без
неких артикала уобичајених у западном делу
континента, али не могу без енглеског језика,
па нас фирме у главним улицама наше пре­
стонице наводе на помисао да смо се нашли
у каквој напуштеној провинцији Британске
империје.
Елита на страну, задатак враћања ства­
ри на њихово место треба да преузме школа.
Зна се које је наше прво, вековима коришће­
но писмо, на којој основи почива наша пи­сме­
ност. Ту основу можемо допуњавати позна­
вањем, па и употребом других писама, кад се
за то укаже потреба. Тек, ћирилица је једна и
незаменљива, она треба да буде икона нашег
школства, понос наше традиције. У мери у
којој се наши обични људи, излечени од југо­
словенских и европских илузија, буду враћа­
ли себи, враћаће се и свом родном писму.
Ово је, дакако, само један вид језичке
проблематике, онај који најпре пада у очи.
Није важно само како пишемо, него и како
говоримо, колико је оно што казујемо при­
родно, истинито, слободно. У претходном
режиму, идеолошко насиље подржавано је
извештаченим, насилничким говором, којим
смо били кљукани од малих ногу. О томе сам,
године 1977, објавио памфлет Мука са речима,
41
књижица је имала извесног одјека у јавности.
Стање се одонда донекле поправило: поли­
тичари говоре нешто природније, људскије
и разумљивије, мада се нису одрекли волун­
таристичког брбљања – политика без тога не
може, тако је свуд у свету, па и код нас. Језик
је жива појава, он се не покорава наредбама
са једног, високог места, како год такве наред­
бе биле мудре – морамо га пустити да сам
себе тражи, а потом, надгледати и процењи­
вати оно што је нашао. Нека се скретања не
могу избећи, притисак Интернета, енглеског
шких новина одвећ је јак,
језика и техноло­
њему не одолевају ни језици јачи од нашег.
Лексика је у стању свашта да прими и свари,
све донде док се синтакса не осети угроже­
на. Народ ту мање греши од своје полуинте­
лигенције која царује у штампи, посебно на
телевизији. Наши су спикери под очигледним
утицајем америчких узора, одакле су преузе­
ли реч story; за њих је све прича и причање,
они причају и онамо где би било прикладније
разговарати, ра­спра­в­љати, ра­зми­шљати, пре­
тресати питање итд. Широка читалачка и гле­
далачка публика поводи се за таквим, лошим
примерима, који јој се намећу као норма.
Што се тиче књижевне употребе јези­
ка, мерила су сложенија, а кључеви за про­
цењивање нису тако једноставни. Естетски
учинак се, у прози, постиже на различи­
те, несводљиве начине. Један је критеријум
лепог, тј. ефикасног језика у делима Исидоре
Секулић, Станислава Винавера и Слободана
Јовановића, а други у комедијама Александра
Поповића. У овом, другом случају, имамо
пример добре употребе лошег говорног јези­
ка који одлично одсликава људе и друштве­
ну атмосферу у којој живе. Има добрих писа­
ца чији се језик не одликује савршенством и
блиставошћу, колико складном применом и
снагом понирања у психу књижевних јуна­
ка, за шта нам је најбољи пример дело Боре
Станковића. Код Иве Андрића су ови, ра­зли­
чити захтеви усклађени и помирени.
У поезији, опет, имамо посебну употребу
језика – ту не важе строго утврђене норме.
42
Песма израња из језичке масе, из сложеног и
вековима нагомилаваног духовног искуства
сачуваног у речима. У свакој речи похрањено
је зрно колективног сећања, знања и осећања.
У језику је битно завештање наших предака;
песник је на трагу тог завештања, доживљује
га јаче од других корисника речи. Језичко
заједништво је, сматра Хердер, основа наци­
оналног заједниковања; народи се разумеју
онолико колико су им језици отворени и раз­
менљиви. Свако ко се мало озбиљније бавио
превођењем, са тугом и болом је упознао
удео оног што је непреносиво. Оно што је у
матерњем језику пријатна недокучивост и
опојна слутња, у речима страног језика нам
се представља као црно, непробојно језгро.
Познавање граматике допушта нам да пови­
римо у бунар, не и да сиђемо у њега. Разумемо
смисао, успостављамо слику, али нам музика
измиче.
Песма се издваја из гибања те големе живе
масе, у којој се не разликују гласови живих и
мртвих. Стих не полази од јасноће, он тежи ка
пунини, а нејасноћа му даје замајац. Песма је
у језику као што је жилица травке у земљи; не
сме изван језика, као што травка не сме изван
земље. Она има своју логику: опонаша прави­
ла логичког мишљења, али је у бити супрот­
ност рационалном дискурсу. Речи увек знају
више од онога ко се њима поиграва. Стихови
долазе на таласима ритмичких импулса;
нешто најпре пева, па се онда испуњава речи­
ма, добро или лоше нађеним. Откако знам за
себе, ја певушим: тако дишем, тако корачам,
тако шапућем, у океану, под океаном.
Као човек који сеоски живот носи као
полазну и стајну тачку, као писац који воли
и приказује изворни живот, његове патње
и остало, као летњи становник села, како
тумачите тамошње рушење кућа и пустош
око њих?
Двадесети век протекао је у знаку умирања
руралне цивилизације, свуда у Европи, а код
нас на посебно нагао и драматичан начин. Око
ТРИБИНА – АНАЛИ
1955. срушило се хиљадугодишње устројство
живљења, привређивања, друштвених одно­
са и веровања. Ондашња власт убрзала је
тај процес, али није га сама изазвала. Село
умире, пред нашим очима, и истовремено се
препорађа, на начин мучан и хаотичан; тешко
је, у брдским крајевима – где су поседи мали
– видети како ће се оно у будућности уреди­
ти. На први поглед, рекло би се да се догађа
катастрофа широких размера, праћена демо­
графским поломом, старењем и непрестаним
одливањем активног живља у иностранство.
Срби су изгубили вољу за животом, наша
заједница се сваке године смањи за 30.000
душа. Узалудни ратови са тешким губицима
у људству, ратови чији су позитивни учинци
поништени растурањем Југославије, године
изгубљене у изградњи једне несрећне државе
и неодрживог друштвеног система, казне­
не мере које је тзв. „Међународна заједни­
ца” против нас предузела, повратак у стање
неразвијености и сиромаштва, толико су збу­
нили и обесхрабрили наш народ да је он,
оставши без историјске перспективе, без вере
у себе, престао да се обнавља и рађа.
Ја се надам – а своје наде не разликујем од
безумних жеља – да је садашње стање прола­
зно, да ће развој, у догледној будућности, кре­
нути у повољнијем правцу. Само, обнову не
треба очекивати од сељаштва, оно више није
највиталнији део нације, оно је изгубило своју
традиционалну улогу. Треба сачекати да се
ова, приградска, полуварошка маса, сачиње­
на од одбеглица са села, уобличи и среди,
да понесе терет настављања и препорађања.
Један део животне енергије могао би доћи и
од повратника из белог света, под условом да
код нас васкрсне љубав према животу, да се
овај простор испуни вером и надом...
Као писац, осуђен сам на свој језик, и,
преко језика, на свој народ. Осуда се не мора
сносити пасивно, она не подразумева покорно
прихатање свега што од народа долази. Ја ни
себе не волим безусловно, сваког дана и сва­
ког часа. Има ситуација у којима себе прези­
рем. Тако је и са отаџбином. Љубав према њој
АНАЛИ – ТРИБИНА
не искључује критичност, која понекад иде
до згађености. Отаџбина није дужна да ми
олакшава живот; од ње очекујем да поштује
моју слободу. Без ње не умем да дишем, а и
она, моја земља, од слободе појединца може
имати користи и среће. Ми смо мали народ:
ту осуду, и ту част, ваља достојно носити;
клонити се омаловажавања себе, као и буда­
ласте, провинцијалне уображености. Ићи
за оним најбољим што су велики народи –
Латини и Грци, Јевреји и Кинези, Јапанци,
Французи, Руси, Шпанци, Енглези, Немци,
па и Американци – створили; усвајати, са
нашом основом укрштати њихова постигнућа
и искуства. У протекла два-три столећа пока­
зали смо да смо за то способни: држали смо,
у науци, у уметности, у политици, корак са
светом, па га и данас држимо, а понешто смо,
у велику светску ризницу, и сами уложили.
43
При свему томе, не смемо заборавити ко
смо, откуда стижемо, коме и чему себе дугује­
мо. Смењују се столећа, а тамни нараштаји,
који су нам претходили, уграђени су у осно­
ве нашег памћења. Они се њишу, у помрчи­
ни историје, као ливадска трава која непре­
стано ишчезава, и нестајући, обнавља се.
Земља гута ту траву, и земља је рађа. У јану­
ару, устока раздувава гласове мртвих зајед­
но са светлуцавом снежном прашином. У
архивама жупа и округа, нахија и паланки,
најчешће под туђинском управом, нема траго­
ва о нашем постојању. Отуда, у крви свакога
од нас, тамно завештање неповрата: оно нам
је у крви, у даху, оно сенчи наше незнање,
надима се у слутњама које се не уздижу до
јасног мишљења.
Како год слабо и усамљенички постојао,
писац не постоји само за себе.
44
ТРИБИНА – АНАЛИ
И ТАКО ДАЉЕ, МИРОСЛАВ ЈОСИЋ ВИШЊИЋ
Михајло Пантић1
Приповедач, романсијер, песник, есеји­
ста, драмски писац, ТВ сценариста, уредник
и издавач Мирослав Јосић Вишњић (Стапар,
1946), јавио се у српској књижевности крајем
шездесетих година 20. века, у часу снажне
обнове миметичких поетика писаца међу­
собно доста удаљених по индивидуалном
изразу и по типу талента, али се из те групе
издвојио захваљујући снажној, очуђеној пое­
тичности која је остала главно својство њего­
вог приповедног стила. У приповеткама и
романима, Мирослав Јосић Вишњић стално
је мењао начин приповедања, епским темама
историје прилазећи на стишан, лирски, нееп­
ски начин, предочавајући у тако постављеном
оквиру безброј простих људских судбина иза
којих се, као нека врста фона, ваља злехудост
историје. Притом, он је стално преиспитивао
поетичку подлогу на којој такво приповедање
имплицитно почива. Склон патетици, али
не и наглашено патетичан, него пре поети­
чан и меланхоличан, Јосић посредује махом
трагичка искуства својих прозних јунака
и јунакиња, антихероја. То је, након раних
књига приповедака и романа, постало изрази­
то испољено у романескном циклусу ТБЦ, у
којем у први план избијају велике историјске
теме (1848, 1948).
Мирослав Јосић Вишњић до сада је обја­
вио књиге прича Лепа Јелена (1969), Дванаест
годова (1977), Квартет (1994), Нови годови
(1998), О дуду и гробу (2005), Приче из трапа
(2006), потом романе Чешка школа (1971),
Роман о смрти Галерије (1974), Приступ у
светлост (1983), Одбрана и пропаст Бодрога у
седам бурних годишњих доба (1990), Приступ
у кап и семе (1992), Световно тројство (1996),
1
Приступ у починак (1999), Роман без романа (2004), Док нас смрт не ра­стави (2004),
Стабло Маријино (2008), а има и збирку песа­
ма Азбука смеха (1966). Саставио је Азбучник
придева у српској прози 20. века (1999).
Објавио је и књигу имејл преписке Ратна
пошта (1999), потом Писма српским писцима (2007) и низ збирки записа и полемика. У
овом тексту, подробније ћу описати две најно­
вије Јосићеве књиге, друго, допуњено издање
Ратне поште (2009) и аутобиографски спис у
стиху Завештање (2010) који прати комплетна
пишчева библиографија.
На десетогодишњицу НАТО бомбардо­
вања, Мирослав Јосић Вишњић објавио је
друго издање Ратне поште допуњено комен­
тарима. Без сумње, један од најзначајнијих
догађаја у новијој српској историји, а за свет
само краткотрајна, медијски атрактивна епи­
зода, у међувремену или заборављена или
прећутана, у Јосићевој књизи преписке, која
никад неће бити читана на начин тражења и
налажења „задовољства у тексту”, види се из
доњег, свакидашњег ракурса, као скуп иски­
даних, неснађених монолога обичних људи
који не престају да се питају шта нас је тада
било снашло и – зашто? Оваквих књига током
бомбардовања сигурно је написано на стоти­
не и на хиљаде, јер је рат, ако је то био рат,
добрим делом вођен као компјутерска игри­
ца са стварним жртвама, постао главна тема
и на нету. Мирослав Јосић Вишњић имао је
стрпљења да своје имејл сандуче сачува и
систематизује, и да његов садржај снабдевен
додатним објашњењима објави као документ
који ће, можда, у неким будућим временима,
уколико их буде, послужити као подсетник
Савремени српски писац, књижевни критичар, уредник више књижевних листова и часописа, професор
Филолошког факултета у Београду.
АНАЛИ – ТРИБИНА
или грађа за неке нове романе које свакако
нико неће читати. Рекао бих да је ново издање
Ратне поште објављено управо насупрот том
преовлађујућем осећању свеопште узалудно­
сти коју сваки од обичних, нормалних људи,
а такви су, на срећу, увек већина, осећа пред
стихијом света. Има нечег непоправљиво ста­
ровремског, и дубоко етичког, у Јосићевом
уверењу, демонстрираном и у Ратној пошти,
да се књигама могу сачувати и ружне, упозо­
равајуће успомене и да књиге служе да би се
њима изнео одговарајући морални наук.
Двадесет четири у књижевности, наравно,
није случајан број. Задат класичним спевови­
ма, Илијадом и Одисејом, који имају по толи­
ко певања, а у домаћој традицији утврђен
Андрићевим романом На Дрини ћуприја који
се састоји од двадесет четири наративна
поглавља, тај број се у српској књижевности
спорадично појављује, каткад и у неочекива­
ним тренуцима и на неочекиваним местима.
Најсвежији, притом литерарно репрезента­
тивни примери јесу трећи том Нојеве барке
(допуњено издање, 2011), мемоара и анализе
модерног сликарства Миодрага Б. Протића,
доајена наше ликовне сцене и (ипак) аутобио­
графски спис Завештање Мирослава Јосића
Вишњића, превасходно приповедача и роман­
сијера, а спорадично, штоно би се рекло, „по
рубовима опуса”, и песника и есејисте.
Роман у стиховима је, изгледа, ствар књи­
жевне прошлости, коју махом и понајпре асо­
цијативно везујемо за романтизам, када је
и онако све писано у стиховима, мада нас
Михаил Бахтин учи да у књижевности ника­
да не ваља рећи никад („свака књижевна
чињеница прошлости имаће свој велики тре­
нутак поновног рађања”). Имајући то у виду,
или макар то подсвесно подразумевајући,
Мирослав Јосић Вишњић одлучио се да своју
романсирану биографију или низ упечатљи­
вих призора из свог (књижевног) живота испи­
ше у стиховима, идући – а што је, дабоме,
својствено његовом стваралачком карактеру
– насупрот владајућим конвенцијама и оче­
кивањима (свака Јосићева књига, без обзира
45
на врсту и жанр, изналази нови обликовни
кључ). Без тежње да сада отварам академ­
ско-схоластичку расправу како бисмо у том
смислу могли прецизније одредити форму
Јосићевог Завештања (јер то и није могуће),
рекло би се да Јосић у тој књизи трага за рав­
нотежом личних, интимних, породичних
успомена и општијих, панорамских слика
времена у којем је текао своју понекад мирну,
понекад бурну књижевну каријеру, праћену и
одговарајућим критичким тумачењима, чита­
лачким прихватањем и највишим књижевним
наградама, али и повременим неспоразумима
и ексцесима, од којих, право говорећи, ни сам
није бежао, него им, благ и прзничав у исти
мах, као његов славнији земљак Црњански,
почесто хитао у сусрет.
У Завештању, тако, читамо реконструк­
цију, хотимично лирски, меланхолично илу­
минисаног пређеног Јосићевог животног
пута, од најдоњих, првих упамћених слика,
које одређују свачију, а не само пишчеву лич­
ност (само што од њих писац полази, узи­
мајући их као грађу којом се храни његова
имагинација, како би рекао Данило Киш), до
непосредне савремености, из које се поглед
наизменично окреће уназад и унапред, где
Јосића, и све друге, чекају отишли рођа­
ци, пријатељи, колеге, познаници. Једно од
најузбудљивијих певања у Завештању суоча­
ва писца са чињеницом да познаје више мрт­
вих него живих људи, и те мртве набраја,
опет на трагу Црњанског и његовог чувеног
„Ламента над Београдом”. Ништа мање није
занимљив и фото-албум сусрета са уметни­
цима који су у међувремену постали део тра­
диције, па алузије на ‘68., која је умного­
ме одредила и карактер и судбину Јосићеве
генерације. Сви важни уметнички и политич­
ки протагонисти мучних деведесетих које су
завршене НАТО бомбардовањем, ма како се
сами одређивали, и коју улогу играли, носи­
ли су у себи дато искуство, напросто, фор­
мирало их је ондашње заразно схватање да
је могуће променити свет. Наравно да јесте,
али увек нагоре, јер, без обзира на природу
46
мотива или идеолошког концепта, на крају се
испостави да се свака жеља за утопијом обја­
ви као ругобна, смртолика стварност...
Но, вратимо се књижевности. Мирослав
Јосић Вишњић у Завештању је уредно, а у
стиховној форми, (п)описао и у аманет оста­
вио све оно за шта је мислио да је вред­
но памћења, и због чега је, када се све сабе­
ре, вредело живети. Заправо, сачинио је том
ТРИБИНА – АНАЛИ
књигом прејаког, али тачног, заслуженог и
искупљеног наслова, „мелтингпот” свога
живота у којим је и за друге било места и
љубави, продевајући га, таман онолико коли­
ко треба, на њему својствен, поетичан начин
и раније објављеним стиховима и већ ту и
тамо описаним прикљученијима. Књига је то
несумњиве, аутентичне егзистенцијалне и,
напоредо с тим, аутопоетичке снаге.
АНАЛИ – ТРИБИНА
47
ПОРТРЕТ МИРОСЛАВА ЈОСИЋА ВИШЊИЋА
Марко Недић1
Заједно с малим бројем других наших
прозних писаца, Мирослав Јосић Вишњић
данас је прави посвећеник књижевности,
језика, културе, завичаја, традиције, непо­
средног живота. Његова проза израсла је из
духа побуне против књижевних конвенција,
подједнако оних из реалистичке праксе као
и оних из пренаглашене и инструментализо­
ване модернистичке поетике. Она је у исти
мах, од првих његових књига, била и побу­
на против конвенција и политичких и морал­
них деформација и једнозначног понашања у
друштву и култури времена у којем се фор­
мирао као стваралац. Његова проза развија­
ла се уз стална настојања свога аутора да
пружи индивидуалну слику таквог стања и
да истовремено представи сву његову сло­
женост и разноликост. Из поетике и прак­
се књижевне генерације 1968. године, којој
је припадао, која је баштинила све позитивне
вредности претходних књижевних нараштаја,
и из несумњиве ауторске свести о сталној
потреби књижевности, друштва и културе за
променом и развојем, произишао је изразити
дух разноврсности, иновација, експеримен­
та, равнотеже и слободе у његовом делу. Дух
отворене критичности према многобројним
деформацијама и противречностима време­
на у којем је живео, он је у својим књигама
превазилазио, донекле и неутралисао, лири­
зацијом наративне слике света и тежњом ка
увећаним стилским јединством својих књи­
жевних остварења.
Ако се не рачуна песничка плакета Азбука
смеха, свој књижевни рад започео је припове­
дачком књигом Лепа Јелена (1969), наставио
га романом Чешка школа (1971), а затим је
наизменично објављивао књиге приповедака
1
и романе – Роман о смрти Галерије, Дванаест
годова, Приступ у светлост, Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба,
Квартет – да би се једно време дуже задр­
жао на развијању и уобличавању циклуса од
пет романескних целина симболичног насло­
ва ТБЦ, којим се као својеврсном метафором
означава начети друштвени организам нашег
времена. Приповедачким књигама интен­
зивније се вратио у најновијој стваралачкој
фази, када је објавио три нове целине у том
жанру – Нове годове, О дуду и гробу, Приче
из трапа, као и Сабране приповетке, с јед­
ним бројем раних прича, које се нису нашле у
претходним књигама, а међу њима је и њего­
ва прва објављена прича – „Корито”, штампа­
на у Дечјим новинама 1959. године. После
романескног циклуса ТБЦ, објавио је и рома­
не Док нас смрт не растави, Роман без романа и Стабло Маријино, као и документар­
но-епистоларну прозу Ратна пошта. Прошле
године, штампао је књигу наративних сти­
хова Завештање, а у међувремену имао је
и неколико есејистичких књига, од којих су
најзначајнија Писма српским писцима (2007),
у којима се на неконвенционалан есејистич­
ко-наративан начин и у епистоларном облику
обраћао својим књижевним претходницима,
и понеком савременику, исказујући тиме свој
однос не само према њиховом прозном делу
него и према српској књижевној и култур­
ној традицији у целини као једној од трајних
тема своје прозе.
Његове приповетке и романе одликује
заједничка тематска веза са завичајним про­
стором, садржинска усмереност на непосред­
ну стварност, затим аутобиографска или псе­
удоаутобиографска пројекција детињства и
Приповедач, књижевни критичар, историчар књижевности.
48
младости, разноврсност наративних поступа­
ка и структуралних особина прозних обли­
ка, усмени, колоквијални облик саопштавања
изабраних животних чињеница.
Његова наративна имагинација у припове­
дачкој је структури више него у романескној
окренута савременом тренутку и кључним
животним садржајима и визијама, најчешће
необичним, индивидуално означеним књи­
жевним ликовима и њиховој трајној потреби
за пунијим и остваренијим животним циље­
вима. У неким случајевима, протагонисти
његових остварења слични су бунтовницима,
у другим божјацима и скептицима, у трећим
особењацима. Њихов творац је у ову врсту
ликова унео највише емотивности, непо­
средности и топлине, као што су то чини­
ли и његови велики претходници – Борисав
Станковић и Миодраг Булатовић.
У најранијој стваралачкој фази нара­
тивна оптика овог аутора била је окрену­
та непосредној садашњости и субјективном
доживљају стварности у простору бачког
завичаја. Доцније се оптика померала према
прошлости и књижевној грађи која се подјед­
нако ослањала, с једне стране, на докуме­
нат, на националну и културну историју и, с
друге, на ауторову богату језичку имагина­
цију, на његове конструктивистичке импул­
се, на експерименат, игру, машту, али и на
просторне оквире који једним делом остају у
његовом завичају, док се другим делом изме­
штају према топосима и симболици градског,
углавном београдског простора.
У његовој раној прози доминирала је инто­
нација поетске и аутобиографске мотива­
ције и доживљаја, у романескном циклусу
ТБЦ поетска интонација проширена је осно­
вом документарне, културно-историјске и
политичке природе, док се у прози најно­
вијег периода међусобно преплићу различити
интонативни регистри, од поетског и инфор­
мативног, до хуморног и бурлескног као рела­
тивно нових поетичких својстава његовог
рукописа. Наративна полифонија у његовој
прози, произашла из тежње да се причом и
ТРИБИНА – АНАЛИ
наговештајима о судбини изабраних ликова
представи што више садржаја широког вред­
носног спектра, од нискомиметичких до еру­
дитских, у знатној мери зависила је од теме и
садржине прозног рукописа и од врсте књи­
жевних јунака, који најчешће, као ни њихов
аутор, не пристају на конвенције, на догму и
искључивост у мишљењу, моралу, понашању
и свакодневном животу.
У његовој прози одиста се на први поглед
рефлектују поједини поетички импулси срп­
ске прозе последњих деценија ХХ века и жан­
ровских доминанти у њој. Тако симболичко-поетска и такозвана стварносна проза имају
недвосмислене рефлексе у његовим књигама,
поготово у раним. Његова наративна имаги­
нација, међутим, као и изразито осећање за
језик, превладавају све спољашње поетич­
ке условности и развијају се готово незави­
сно од њих. У књигама прве стваралачке
фазе напоредо се појављују лирске и симбо­
личке приче, приче алегоријске и фантастич­
ке оријентације, затим приче с маркантнијим
елементима „стварносне прозе” – са индиви­
дуалним говором, конкретно назначеним вре­
меном и простором, с латентним или отво­
ренијим критичким ставом према изазовима
друштвене и политичке праксе, с причањем у
првом лицу у форми исказа и с другим обли­
цима прозног саопштавања. У романима се
интонативни регистар и гласовна полифонија
непрестано смењују, обогаћујући тиме прозни
говор и доприносећи жанровској равнотежи
представљене стварности. За његову тадашњу
прозу могло би се рећи да је „проза новог
стила”, како је прозна остварења писаца који
су тих година уносили иновације у српску
књижевност означио Љубиша Јеремић, њихов
најбољи тумач међу савременим критичари­
ма. У најновијим приповеткама и романима
Јосић се, међутим, све више окреће актуел­
ним, егзистенцијалним и политичким окол­
ностима, које му дају нескривене могућно­
сти за исказивање свеопште ауторске скепсе,
ироније, хумора и латентне полемичности са
актуелним временом и његовим конвенцијама.
АНАЛИ – ТРИБИНА
У романима, међутим, наративна оптика
често залази у дубоку прошлост, посебно у
Приступу у починак, Роману без романа и
Стаблу Маријином, као и у Одбрани и пропасти Бодрога у седам бурних годишњих доба,
чија се тематска основа ослања на драматич­
не историјске догађаје из половине 19. века
кроз које је у Јужној Угарској пролазио срп­
ски народ. У сва четири остварења, међутим,
постоје значајне семантичке везе према акту­
елном друштвеном времену, чиме се знатно
увећава њихова књижевна провокативност.
Аутор прозних књига које су, добијајући
неподељена признања књижевне критике,
одреда овенчаване значајним књижевним
наградама, најпродуктивније естетске ефекте
остварује у језичком и стилском слоју текста.
Он је, као мало који наш писац друге поло­
вине 20. века, и у приповеткама и у романи­
ма истински мајстор језика и стила, ритма,
звука, синтаксе, наговештаја, референци, алу­
зија, симбола, онакав мајстор поетске прозе
произашле из такве основе какав је у своме
времену био и његов велики претеча Милош
Црњански.
Међу данашњим прозним писцима који
пишу поетску прозу, или чије дело поседује
неке од важних одлика те књижевне врсте,
Мирослав Јосић Вишњић сигурно заузи­
ма једно од најзначајнијих места. Поетска и
лирска интонација његовог рукописа, пого­
тово раног, била је оптимално остварива­
на захваљујући примени познатих средстава
поетске артикулације прозног говора, као и
оних других средстава која се на први поглед
превише не истичу у тексту али која и те
како утичу на његову стилску довршеност.
И једна и друга могућност односе се на иза­
брана и систематски коришћена средства пое­
тизације наративног језика, на ритам припо­
ведања и његову мелодију, на непосредност,
чулност и емотивност нараторског гласа, на
асоцијативност стила, на наглашену сликови­
тост прозног рукописа, на употребу трајних
глаголских видова и у дескриптивним и у
49
наративним слојевима, на одређена стилска
средства поезије, између осталих на мета­
форичност, рефренска и друга понављања,
тематске паралелизме, симболичност, чулни
доживљај простора и на друге могућности
приближавања прозног исказа поетском зна­
чењу и облику. Услов за њихову функционал­
ну употребу у прозном тексту био је активан
ауторски однос према поетском наративном
дискурсу и према његовим посебним облици­
ма појављивања.
Наглашен емотивни и чулни однос према
амбијенту у којем постоје Јосићеви књи­
жевни ликови и према стварности у којој они
функционишу, степен појављивања поетских
стилских елемената и ритмично интонира­
них исказа, постоје у свим његовим књига­
ма, од раних до касних, и у свакој су на посе­
бан начин укључени у текст. Транспарентних
поетских елемената највише има у романима
Чешка школа и Приступ у светлост и у поје­
диним приповеткама књига Дванаест годова,
Нови годови, О дуду и гробу. У њима их је
много више него, на пример, у Лепој Јелени,
Јосићевој првој прозној књизи, која је дуго
важила за образац његовог поетског гласа у
прози, или у Роману о смрти Галерије, где
су били више подразумевани као важан део
наративног поступка него као једно од кључ­
них поетичких средстава обликовања књи­
жевне грађе. Већ у Чешкој школи, дакле у
стандарном прозном жанру, Јосић је поетску,
или лирску прозу, као њен ужи и изразитији
вид, поставио као структуралну доминан­
ту наративног текста, као његову оптимално
остварену не само поетичку него и естетску
могућност и меру, према којој су се остали
слојеви прозне структуре сливали као у свој
матични ток.
Мирослав Јосић Вишњић је већ у раним
књигама на имплицитан начин остварио свој
ауторски однос према појму и функцији поет­
ске прозе. Оно што је у доцнијим остварењи­
ма наставио да потврђује у језичком и стил­
ском слоју књижевне структуре и у њиховом
изведеном књижевном значењу углавном се
50
ослањало на оне могућности и облике про­зног
исказа и поетске интонације текста који су у
најбољој варијанти већ раније показани. У
Приступу у светлост, првом роману циклуса
TБЦ, поступак поетизације прозног рукописа
такође је потврђиван средствима употребља­
ваним у претходним књигама, али често
је прошириван великим бројем стилских
могућности које пружа асоцијативна нарација
као кључни облик прозног говора у том делу.
Готово све странице у поменутим књигама
у целини су исписане лирским наративним
језиком, да би временом постале права пара­
дигма лирске прозе у српској књижевности
друге половине 20. века, добијајући понекад
значење правих песама у прози. Њихов ритам
пример је лирске доминације у прозном тек­
сту јер је максимално усаглашен са изабраним
темама, са развојем и завршним значењем
прозних целина. Ритмична синтакса и инто­
нација, наглашена емотивност и сликовитост
описаних призора налазе се на свакој од тих
страница. Међутим, овој врсти прозе нимало
није сметало то што су књижевни ликови иза­
брани из круга стапарских и бачких божја­
ка или са београдске социо-културне пери­
ферије, што живе на маргини друштва, што
им је живот испуњен тешкоћама и неизвесно­
шћу, често изазаваним разлозима политичке
репресије, јер оно што одређује њихов статус,
место, функцију и књижевно значење у про­
зној структури, пре јесте језик којим су обли­
ковани него спољашње околности и разлози
који су их увели у њих. Избором божјака и
интелектуалних изопштеника из београдског,
а не само из бачког социокултурног круга, он
се највише позабавио у Причама из трапа, у
својој засад последњој књизи прича. Сличних
ликова, углавном са епизодном функцијом
има, почев од Чешке школе, и у једном броју
његових романа.
Трајни глаголски облици који доминирају
у таквим текстовима на посебан начин нагла­
шавају поетску сугестију о трајању живота
упркос тешкоћама и поразима кроз које човек
неминовно пролази. Радост живота и општи
ТРИБИНА – АНАЛИ
витализам у емотивном и духовном одно­
су према свету у подтексту су свих текстова
поетске интонације, а могло би се рећи да су
радост живота и витализам духовна и емотив­
на основа свих Јосићевих прозних књига, без
обзира на њихову различиту тематску, жан­
ровску или поетичку основу.
С друге стране, и формално-морфолошка
разноврсност његове прозе такође је велик
и врло значајан услов општег критичког и
читалачког суда о њој. И на том нивоу текста
динамизација књижевне структуре указује
се не само као композициона већ и као зна­
чајна семантичка последица ауторове тежње
ка разбијању једнообразне слике света и јед­
носмерне нарације. Неке приче, на пример, у
облику и са значењем евокације детињства и
с меланхоличним доживљајем света, приче
једног мотива и осећања, једног граматич­
ког и наративног времена, најчешће презен­
та, смењују се с причама другачије, улавном
мозаичке композиције и структуре. Нешто
слично се дешава и с његовим романима, у
којима, и поред гласовне полифоније, постоји
наглашена унутрашња усмереност књижевног
поступка, поготово у случајевима у којима се
у њима међусобно смењују различити инто­
нативни регистри. Писмима, на пример, као
значајним конструктивним средством њихо­
ве структуре и садржине, мање или више
испуњени су романи Приступ у починак и
Световно тројство, док је Ратна пошта
у целини компонована од стварних писа­
ма као субјективних сведочанствава слатих
преко интернета у време ваздушних напада
на Србију 1999. године, а наративни есеји у
Писмима српским писцима у целини припа­
дају епистоларном жанру. То што је највећи
број прича и романа испричан из перспекти­
ве првог лица и што се на тај начин најлак­
ше остварује илузија убедљивог и веома
привлачног фингираног аутобиографског
исказа, представља још једну додатну осо­
бину Јосићевог успешног владања наратив­
ном материјом. Управо у таквим текстовима
веома успело зазвучи иронично или хуморно
АНАЛИ – ТРИБИНА
нијансирање карактера књижевних јунака и
њихових живописних опсервација непосред­
не стварности.
Посебна вредност Јосићеве прозе – то се
увек наглашава у књижевној критици – сва­
како је њена језичко-стилска и ритмичко-ин­
тонацијска оствареност. Сигурно је да данас
у српској прози, осим можда још код једног
или двојице аутора, један од њих је свакако
Милован Данојлић, нема писца који као Јосић
с лакоћом и тако природно може да влада
језиком и ритмом нарације, обликом, син­
таксом и структуром наративног исказа, и да
их тако успешно подређује својим естетским
51
замислима и њиховим значењским нагове­
штајима. Тиме се у целокупној његовој прози,
која доследно исказује не само своју морфо­
лошку разноврсност већ и разноврсност пред­
стављених садржаја стварности и човекових
реакција на њу, изворном стилском и језич­
ком узорношћу на убедљив уметнички начин
исказује аутентична индивидуална пројек­
ција света, опсесија књижевним текстом, мак­
симална, готово апсолутна преданост књи­
жевности и језику и њиховим заводљивим
могућностима исказивања богатства стварно­
сти и сложености садржаја и облика човеко­
вог положаја у њој.
52
ТРИБИНА – АНАЛИ
СЕДАМНАЕСТИ, СВАКИ
Мирослав Јосић Вишњић
„А Европа, стара курва...”
Кад је то почело, сад не знам. Како је поче­
ло, немам одговор. Како то почиње, без комен­
тара. А колико траје, већ двадесетак година.
Бришем безмало сваки седамнаести из
календара, већ их има на списку сто дваде­
сет и седам.
Последњи који сам до сада избрисао је
седамнаести фебруар две хиљаде и осме
године, на Косово је пала црна, европска
магла, занемела су плачна звона у манастири­
ма, Шиптари су пљунули на образ Србије, тај
дан за мене не постоји.
Прецртан!
Моји преци су дошли, побегли, отерани
са Косова, заправо из винородне Метохије,
обронци Мокре горе, водио их је патријарх
Чарнојевић, ни он као и ја није сузу пустио
да капне.
А сузе су лековите, оне су роса људског
рода, мелем за сваку рану.
Плаче и земља, плаче и небо, плачу и
биљке, иначе ништа не би рађало.
Ето корена свих невоља у нашој фамилији,
у нашој кући: отац, деда, два стрица, тетка,
бабе, сестра, чукундеда, аскурђел, курлебало,
сукурдов, курајбер… Та бежанија мојих пре­
дака, а било их је и у моје време, не можемо
без сеоба, без торбе на рамену, догодила се на
крају седамнаестог века.
„Седамнаести, сваки”, постало је моја узре­
чица, мада није све тако црно.
Прича се како је један наш предак, не
знам по којем календару: седамнаестог авгу­
ста, на имању манастира Дечани, заклао три
Турчина, много пре него што је Ђорђе звани
Црни почео да их вија и убија.
То понавља мој отац, он је то чуо од пра­
деде који је о томе слушао од свог прадеде,
како је тај аскурђел наш ухватио Турке на
спавању, везао их и одвео у манастир да им
игуман пресуди за сва непочинства. А кад је
старешина одбио да им одмери казну, мада је
знао кога су ти одметници убили, кога сило­
вали, кога опљачкали и ојадили, наш предак
пререзао им је гркљане у порти и бацио их у
креч.
Слушао сам деду кад, између два гутљаја,
прича како је, негде у Македонији, он је гово­
рио „у јужној Србији”, на не знам којој пла­
нини, седамнаестог јуна или јула осамнаесте,
заробио два Бугарина, осматрача. Како су их
испитивали и мучили на точку, ништа нису
хтели да кажу, као да им је неко одсекао јези­
ке, па су их стрељали и онда бацили у креч.
И како је њему било жао, били су млади,
тек што су почели да се брију. А да су били
Арнаути, не би ни трепнуо.
Шта би рекао мој дрчни деда да је дочекао
овај седамнаести фебруар?
Мој отац је рођен седамнаестог децембра,
а умро је седамнаестог јануара. Један седам­
наести га је донео на овај свет, други га је
покупио.
Шта би рекао мој отац који никад није јео
сладолед, он је мислио да је то шиптарска
посластица. Гледао је здепасте Горанце како
гурају колица са тим слатким ледом и како
кугле мењају за јаја.
Кад сам мало завирио у календар, кад сам
почео да чепркам по енциклопедијама и исто­
ријама књижевности, открио сам да је седам­
наести фебруар узео Молијера и Хајнеа,
седамнаестог марта отишао је Бабељ, јед­
ном од Ћоровића седамнаести април био је
последњи дан, крај плота је седамнаестог
августа стало срце Домановићево, као лист са
дуда отишао је Милан Будимир седамнаестог
октобра…
АНАЛИ – ТРИБИНА
Године хиљаду деветсто и седамнаесте
изгубили смо два велика песника, Милутина
Бојића и Владислава Петковића Диса, годи­
не сто и седамнаесте умро је Тацит, писац
Германије коју сам читао двапут, а пре нове
ере оставио је перо и мастило један од рим­
ских великана Тит Ливије, седамнаесте
године.
Нису сви Римљани били писци, жедни
мастила, више је било пијаница и убица.
А седамнаести у разним месецима доне­
ли су нам: Тодора Манојловића, Милана
Ракића, Воју Ђурића, Раку Драинца, Владана
Десницу, Борислава Михајловића Михиза,
Андреја Митровића, Николу Милошевића,
Драгослава Михаиловића, Новицу Тадића...
Ђура Јакшић је седамнаестог јуна напи­
сао песму „Стражар”, Леонардо је смислио
седамнаест справа, све са штулом Вук Стеф.
Караџић је једне године седамнаест пута
ишао из Вијене у Србију и натраг у Вијену,
Достојевски је као од шале изведен пред
стрељачки строј седамнаестог...
Има у историји још, али мени је најпре­
чи мој живот и оно што се догодило у мојој
фамилији и у данима које пратим и памтим.
Моја мама је седамнаест пута била у истој
болници, стриц Славко је мењао коње све док
му седамнаести није пао на ленији и липсао
пре него што је на мотору стигао ветеринар
Рајко, једна моја баба била је седамнаесто дете
у породици, друга баба је у последњој годи­
ни живота имала седамнаест мачака у кући,
моја сестра извезла је седамнаест гоблена, од
тога седам пута Тајну вечеру, а ја сам се први
пут напио, као никад у животу, на седамнае­
сти рођендан.
Стриц Гојко био је седамнаест месеци у
среској бувари, у време обавезног откупа, а
тетка Смиља је откала седамнаест ћилима,
поњавице није бројала.
Гледам сваки дан у један ћилим на зиду у
дневној соби, донела ми га тетка као венчани
дар, на њему у ћошковима има шеснаест сит­
них и једна крупна ружа, на средини.
53
Шта би тетка казала да види како је на јед­
ном месту прогорео, моја жена је у не знам
каквој нервози угасила на њему цигарету.
Седамнаест пута сам остављао дуван.
Само једном у животу попио сам седамна­
ест пива, за опкладу, отровао сам се и више
тај бућкуриш не користим.
У мојој кући има увек добре воћне ракије,
има белог вина, има сокова, али „пивце”, тако
му тепа мој кум који има стомак као да је
у деветом месецу, не стављам у фрижидер.
Полудим од ових нападних реклама на мојем
равном екрану, „или јеси, или ниси”, „свет­
ско, а наше”, „само хмељ и вода”, „респект”,
седамнаест пута су јуче, у сваком прекиду
утакмице, рекламирали оно пиво које зову
„са рози”.
Кад треба да осване седамнаести, отежају
ми капци на очима, дође ми да и не прогледам.
Нема тог седамнаестог у месецу који за
мене може да буде важан и пресудан, ништа
што падне у седамнаести дан не може да ме
орасположи.
У мојим календарима, увек их купујем у
црквеној општини, уз сваки седамнаести, по
новом или по старом, свеједно, уписани су
или упитник или ускличник.
Нема године без седам прецртаних датума.
Ако устанем на леву ногу, а седамнаести је,
одмах тражим писаљку и уцртавам путачу.
Има и оних, два или три, које сам сасвим
зацрнио.
Избрисани, заувек.
Када је требало да се први пут породи моја
жена, дао сам доктору виски и сто марака,
само да помери све за један дан.
– Унапред или унатраг – чешкао се задо­
вољан и флашом и шушком.
– Свеједно, докторе, свеједно, само да се не
отвори у четвртак, седамнаестог.
Тада још нисам знао да је порођај једини
чин који кад почне не можеш да га зауставиш.
Први син се родио шеснаестог, а други
првог у месецу. Један у градском породили­
шту, а други у мрачној планини.
54
Сад не знам ко је довезао бабицу, доктора
се не сећам, у нашу шумску викендицу.
Због седамнаест трулих балвана срушио је
ветар, обична горска олуја, ту кућу коју сам
пре седамнаест година подигао на Златибору,
на сунчаном пропланку изнад Доброселице,
седамнаест километара од кривине на којој је
мој кум имао трећи судар.
Тада се само угрувао.
Покушаћу да идем редом, мада ред никоме
ништа добро није донео.
Прво сам прецртао седамнаести јул у годи­
ни кад сам имао осам година, мислим да је
била субота, али то је било накнадно брисање.
Још тринаест датума у календару мога
живота, обележених као седамнаести, избри­
сао сам кад сам у тридесетој почео да их
бришем.
Тог врелог јулског дана, после мог осмог
рођендана који нико није ни приметио, није
било време за журке, давио сам се у Опанчаревој
јамури на крају села. Нисам још знао да пли­
вам, везивао сам плуцере од огризина на прса
и леђа, а старији момци зграбили су ме за ноге
и главу и бацили у шугаву воду.
У тој јамури пливали су и керови, шишане
су овце, а жене су рибале крпаре.
И данас сањам како тонем, вичем и гутам
воду, а око мене скакућу овчији брабоњци.
Требало би да захвалим одважној Пента­
руши која је одмах скочила, зграбила ме за
косу и извукла на обалу, испумпала ми сто­
мак и вештачким дисањем убацила ваздух у
моја плућа.
Она је прва жена чије сам усне осетио, мада
то знам само по причи коју сам до данас чуо
бар тридесет пута (кад одем у село и сретнем
некога ко је био сведок или онога ко је о томе
слушао у берберници или биртији), а била је
старија од мене три године.
Са њом сам и први пут играо танго у школ­
ској фискултурној сали, не знам ко је почео
да прави те игранке. Танго једино и играм, од
тада.
Видим и сада себе како играм и са мојом
будућом и бившом женом, тело до тела, образ
ТРИБИНА – АНАЛИ
уз образ, бутина међу бутинама, она тада још
није знала, ни слутила да ће стати пред мати­
чара, погледати ме у лице и рећи „да”.
Мада жене увек журе да климну главом.
И то се догодило седамнаестог, као и вен­
чање, али тек после седам година брака морао
сам и тај датум да избришем из календара.
Почела је често да остаје дуже на послу,
измислила је неку кројачицу, па неку фри­
зерку, стално је нешто са мамом шуровала,
помагала стрини или тетки, а ја сам касно
открио да се спанђала са једним пробисветом.
Виђао сам га, кад изађем на терасу, како седи
на клупи у паркићу и пали једну за другом.
Да не помињем дане кад сам био на терену,
кад и по четири ноћи нисам долазио кући са
градилишта, а тада још нисмо имали ни оби­
чан телефон.
Отишла је на пијацу и нестала једног дана,
оставила ми двоје ситне деце.
Старији син проходао, млађи у пеленама.
Да ми брижна сестра није помагала, не
знам како бих подигао те враголане и буцове.
Зато и данас они тетку зову „Мамичка”, а
она се топи, колута очима и боцка гоблене.
Није рађала, није се удавала, само се крсти и
пали кандило, можда никад није ни легла са
мушкарцем у кревет.
Како да је то питам?
Кад је имала седамнаест година, нешто је у
њој пукло. Севнула јој муња у глави и згро­
мила јој цело тело. Видела је момка са којим
је почела да шета како стиска и љуби њену
најбољу другарицу.
А кад се моја бивша љубав поново појави­
ла на прагу нашег стана, више ни она није
знала где је онај њен „ветровњак”, тако га је
тад звала.
Обигравала је око мене данима, зивкала теле­
фоном и у поноћ, притискала дугме интерфо­
на, долазила у фирму, само до портира, обија­
ла двапут врата на нашем бунгалову на Ади
Међици, приводили су је и у станицу милиције,
писала смушена писма, убацивала цедуљице у
поштанско сандуче, слала ми емајлиране пору­
ке са сликама и чекала да се помиримо.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Не знам која је нада љуљала ту жену. Ех, да
се тако мешкољила у кревету...
Деца нису хтела ни да чују за њу, оборе
главе, њих је родила Мамичка.
Ни ја са њом не бих више могао да легнем
под јорган, шетам по парку, идем у биоскоп, а
камоли да једемо из истог тањира.
– Грешка је што смо се венчали седамнае­
стог. Да си сачекала бар дан, а молио сам те,
не би се све ово догодило ни теби ни мени.
– Немој да ми још солиш, доста ми је свега и
без тебе. Седамнаест пута понављаш. Децу си
окренуо против мене, стално нешто врачаш.
– Причај то оном твом ветропиру који сад
јури Бису Сису, нашу бившу комшиницу са
Душановца, а није дигао руке ни од конобари­
це у Шанси. Ајде, лепо се сети кад си дошла у
стан у којем је он променио браву?
– Откуд ти то знаш?
– Чуо сам од грлице која има гнездо на
липи, на грани о коју си хтела да се обесиш.
– И то знаш?!
– Који је био дан, реци.
– Седамнаести новембар.
– А варала си ме са њим од седамнаестог
марта, ни девет месеци ниси остала у њего­
вом кревету.
– Ти си чудовиште!
– Ти си анђео!
– Црко, дабогда!
– Иди сад мами, она је тебе прогласила за
икону, а унуке неће ни да види.
– Маму ми не помињи, она је светица.
– Вештица.
Моја ташта има седамнаест младежа, не
виде јој се прсти од прстења, трипут се уда­
вала. Трипут стала пред матичара, а остали
дивљаци се не броје. Једном је била у при­
твору и на суду, оптужена да је задавила
мужа, али је пуштена због недостатка дока­
за. Бранио ју је адвокат којем је плаћала у
натури.
И док сам био у браку са њеном кћерком из
првог брака, није хтела ни да уђе у наш стан.
Увек смо ми „јели њену муку”. Шта ја стал­
но „паметујем”? Не памтим да је деци икада
55
дала бомбону, она да им брише слинце или
гузу, сачувај Боже, а они су је звали „Бркача”.
Од кога су чули да чупа длаке, сад не знам.
Једном сам је видео, није стигла да почупа
бркове, а ја сам упао ненајављен.
Прошле године, седамнаестог септембра,
и моја бивша жена и њена мама отровале су
се гљивама које су скупљале на Руднику или
Космају.
Силом сам децу одвео на сахрану.
Пуна је Србија аматера који тумарају по
брдима и траже печурке, онај што је писао
роман о тиквама има и причу о тим гљивари­
ма, о урвинама и сурвинама, а нико не чита
Фохтове приручнике или бар књиге које је
објавио песник Ибрахим Хаџић који је више
километара прешао пешке него у трамвају.
Треба имати око за укусне вргање или сун­
чанице, није сваки клобук за јело. То добро
зна и Милосав Тешић, ето још једног песника
и гљивара који зна и латинске и народне нази­
ве за сваку печурку.
А сад ево и доказа да сам видовит, да могу
да предвидим шта ће се коме догодити.
Не могу да видим баш сваки дан, нарочи­
то су тешки они који падну у недељу и петак,
али за седамнаести никад нисам промашио.
Мој кум Гојко, иконописац и колекционар,
који је радио као рестауратор у републичком
Заводу за очување споменика културе, стра­
дао је седамнаестог септембра, а био би жив
да је послушао мој савет.
Ретко ко мене слуша, на једно уво чују а на
друго пусте, а накнадна памет не помаже.
Мислим да је његова екипа те године
обнављала Градац, манастир Јелене Анжујске.
Били смо две недеље у сликарској колонији
на Златибору, на Боровој Глави, гости код
чувеног Боже Ковачевића кога смо одавно
звали Дали, а кум је решио да крене преко
Пријепоља и Сјенице до Рашке.
– Сутра ти је бољи дан за пут.
– Дај, кумашине, стално нешто врачаш!
– Можеш да ме послушаш, куме, можеш
судбину да кушаш.
56
– Већ касним три дана, они моји ће повиле­
нити, а шеф ће ми одбити од плате.
Попио је ракију, загризао проју и уста
опрао чашом водњике коју је правио фил­
маџија Јоца Живановић, ушао у ауто и нага­
зио на папучицу.
Кад је стигао близу Карауле, а тај део пута
био је најлошији, пун рупа и крављих балега,
небо се провалило, планина заљуљала, громо­
ви тукли а муње варничиле, на једној криви­
ни слетео је са пута.
Отказале му кочнице, тако пише и у запи­
снику са увиђаја, ударио у бандеру и трипут
се преврнуо. Изгорео је у олупини.
Сахранили смо га угљенисаног, спасилачка
екипа није могла три дана да приђе провалији
у којој га је стигао његов седамнаести.
Тада је и моја срушена брвнара изгорела,
нисам имао пара да је обновим, а никад није
откривено ко је подметнуо ватру. То се дого­
дило седамнаестог октобра, месец дана после
кумове смрти.
Свако на свету има свој дан који се понавља,
дан претње и опасности, само што многи не
знају или никад не схвате који је то датум.
Мој је седамнаести, не морам да провера­
вам или доказујем.
Баксуз-дан, дан када одавно ништа не
почињем и ништа не завршавам.
Седамнаести, сваки.
Мада је било и оних дана, нарочито ако
падну у среду, петак или недељу, у којима се
ништа страшно није догодило. Или до мене
није стигла лоша вест.
Не знам од кога све и колико пута сам чуо:
„стално нешто врачаш”, а ја не пуштам певцу
крв, не дувам у гар, не мутим воду, не бацам
пасуљ, не гледам у карте, не читам са длана,
не везујем чворове, не чепркам по талогу у
шољи… ја говорим само оно што видим, што
слутим, ја тврдим само оно што знам.
И прецртавам, крижам унапред.
Када је мој бивши комшија Станимир купо­
вао стан сину који се оженио, ишао сам са њим
шеснаест пута да гледам шта ко нуди. Било је
ту старих и нових станова, кућа за рушење,
ТРИБИНА – АНАЛИ
влажних сутерена, викендица на Авали, гар­
соњера и шупа, поткровља без терасе, свега
ми је било преко главе.
– Комшо, ајде да одемо да видиш и проце­
ниш још један, цео град се види са терасе.
– Јок, комшо!
– Кумим те, морам то да им купим, бацају
ми деца паре у бунар, знаш ли ти колико они
плаћају кирију газдарицама, ево већ трећу
годину?
– Јок, јок и јок!
А ипак смо отишли, седамнаести пут, мало
под гасом, заплићући и ноге и језике. Попили
смо по литар ризлинга са песка, још видим
коцкице леда како се топе. Није радио није­
дан једини лифт, а стан на седамнаестом
спрату. Ознојио сам се и липсао, пола сата ми
је било потребно да се одувам.
Град на длану, све на видику, пуца небо,
љуља се земља, као да сам полетео са
Сурчина: од Бањице до Карабурме, од Авале
до Фрушке, а Дунав мутан тече.
Европа у магли.
Седам дана после усељења, син и снаја су
му скочили са терасе. Децу нису имали, мада
су доктори открили да му је снајка била труд­
на. То је било пре три године, ја сам са сино­
вима и Мамичком био на летовању у Грчкој, у
селу Каликратија. Кад сам комшу упитао кад
се то догодило и зашто, рекао је:
– Седамнаестог августа, не знам. Какав сам
ја то Станимир? Ишао сам на Бранков мост
да скочим, сетио сам се оног писца којег ти
волиш, али ми неки водени ђаво није дао.
Фирма у којој радим, чак сам био јед­
ном и шеф градилишта, изградила је до
сада седамнаест мостова, девет је срушено у
бомбардовању.
Нека ми још неко каже или шапне како
мостови спајају европске народе, доста ми је
ћуприја на Дрини, од деветнаест одважних
Нато-држава само две су биле против тога да
се руше и мостови у Србији.
Седамнаести април био је пун бомби и раке­
та, а пошто су Шиптари испразнили Косово,
они безбожници бацали су отровне пакете на
АНАЛИ – ТРИБИНА
празну земљу! Французи су тражили вето на
избор мета и добили, то сам касније сазнао.
Седамнаестог маја гађали су укопану војску
на полигонима у Батајници, девети или десе­
ти пут, онда мостове на бачким каналима, а
Ниш, Врање или Лесковац више не бројим.
Пуна нам је земља урана, једино пусти
Амери знају колико су касетних и отровних
бомби посејали, погинуло је седамнаест људи
на чишћењу терена.
И зграда у којој живим зрела је за чишћење,
подрум је пун пацова. Када је Веско једном
ставио отров, страдала је цела пацовска поро­
дица: било је седамнаест мртвака, најели се и
надули.
Прошле године моја комшиница сломила је
ногу кад је силазила мрачним степеништем.
Није било струје, а стално нам неко краде
сијалице, то није ништа страшно у земљи
Србији. Морала је да оде по хлеб и млеко, а
успут и у апотеку због лекова за маму.
А био је седамнаести децембар.
Гледам у календаре, питам се зашто сам
прецртао седамнаести април пре три године.
Има неколико тих датума под путачом или
зацрњених за које не могу да се сетим шта се
догодило и коме.
Једног дана дошла Мамичка и донела ми
мобилни телефон, нисам хтео да узмем ту
справицу. Дигне ми се коса на глави кад у
трамвају слушам како девојчице и бабе кевћу
и звекећу глупости и мудрости, а да не при­
чам о онима који возе и развезују чворове у
речима. Ни обичан телефон није моја омиље­
на алатка, не седим ја у буџаку као деца или
домаћице којима је слушалица продужена
ушна шкољка.
57
Али сестри нисам могао да окренем леђа,
два дана показивала ми је како да га укључим
и искључим, како да га пуним, како да упи­
сујем дан, сат и разлог у подсетник, како да
читам и куцам поруке... Она их куцка наслепо
као да је дактилографкиња.
А кад сам после седам дана тастерисања
и читања екрана видео да мој мобилни, не
морам да рекламирам фирму, има седамнаест
тастера... дошло ми је да га бацим у контејнер.
Последњи седамнаести који сам у мојем
календару избрисао је онај у фебруару две
хиљаде и осме године, па још и недеља.
Бог је недељу створио за одмор, доколицу.
– Ти би могао некад да идеш са мном на
службу у Покров, прота увек за тебе пита
и стално помиње стрица Гојка који је и на
робији држао молитвеник у џепу – каже
Мамичка.
– Добро је док пита, поздрави и ти њега.
Кренуо сам, а онда сам се сетио да је
седамнаести…
А Шиптари су баш на тај дан усвоји­
ли декларацију о независности. Намигнули
им Амери, они знају како се краде земља
Индијанцима, а стара курва Европа, још
„кроји мапе народима”, одмигнула им је на то
ракетама и законима.
За мене је тај датум мртав, покојни, леш.
Избрисан и сахрањен три недеље раније,
унапред, без опела. Као да није ни освануо, а
камоли омркнуо.
На последњој служби у једном фруш­
ком манастиру бројао сам, прекрстио сам се
седамнаест пута, осврнуо се и изашао у порту.
58
ТРИБИНА – АНАЛИ
СУСРЕТИ РАЗЛИЧИТИХ КУЛТУРА У АНДРИЋЕВОМ ДЕЛУ
Светозар Кољевић1
Апстракт. Подсмешљиве предрасуде према другим народима одвајкада су се изражавале у тзв.
„националним стереотипима”, не само у усменој традицији него и код највећих европских писа­
ца. Поткрај 19. и у току 20. века, велики писци с интернационалним искуством као што су Џејмс,
Конрад, Форстер, Рушди и други драматизовали су у својим делима разноврсна национална обе­
лежја и њихове одразе у личним односима својих јунака у знаку напора да се разлике схвате и пре­
вазиђу. Међу њима посебно је занимљив Иво Андрић, као што се види у његовом раном „Писму
из 1920” и још раскошније у његовим романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Проклета
Авлија, као и у многим приповеткама („Проба”, „У Мусафирхани”, „Прича о везировом слону”).
Кључне реч: предрасуде, „национални стереотипи”, подсмех другоме, разумевање, неразуме­
вање, култура.
Када су Нојеви далеки потомци решили
да „сазидају град и кулу којој ће врх бити до
неба”, те да на тај начин стекну „себи име”,
имали су све што је им је било потребно за
такав подухват: „један језик и једнаке рије­
чи”. Али довољно је било да им Свевишњи
„помете језик”, па да се из Вавилона „распу по
свој земљи”.2 Но ни то их није изгледа лиши­
ло потребе да некако стекну „себи име”, па је,
по свој прилици недуго затим, свако почео да
велича себе и подсмева се другом. Отад па до
данас као да свака људска заједница посмат­
ра сваку другу заједницу у светлости својих
предрасуда уобличених у тзв. „националне
стереотипе”. Kод нас се, рецимо, прича како су
се тркали Босанац и Црногорац на сто метара,
па ниједан није стигао на циљ: „један залутô,
а други посустô”. Да ли је тешко погодити ко
је „посустô” а ко „залутô” или сви ми то већ
одавно знамо? Зар нису за Французе Енглези
традиционално варвари, a од Наполеоновог
времена „нација дућанџија”3? Некако у то
1
време стасала је и француска процена да је
довољно само мало „загребати” Руса да бисте
открили Татарина”,4 што је Наполеон учи­
нио и изгледа добио што је заслужио, па је
ваљда стога та изрека понекад њему и при­
писивана. Касније су за Енглезе Немци
постали „Купусари” („Krauts”), а за врeме
Другог светског рата „Ху­
ни” („Huns”), док
су опет Французи за њих поодавно „Жабари”
(„Frogs”), што је код нас опет термин резерви­
сан за једног другог суседа.
Па и и код највећих европских писаца, све
до поткрај 19. века, суочавамо се с том врстом
подсмеха другоме, предрасуда које подразуме­
вају „националне стереотипе”. Високо образо­
вани Французи су код Шекспира представље­
ни као књижевна пренемагала, слаткоречиве,
напирлитане будале, као што се види у Хенрију
V (1599), када принц Дофен пише љубавни
сонет свом коњу, или кобили – али данас би
то било и онако споредно – уочи француског
пораза у битки код Аженкура.5 А колико су
Члан САНУ.
Стари завјет, Књига постања, 11: 1–8.
3 Видети Angela Partington, ed., The Oxford dictionary of Quotations, Oxford University Press, Oxford, , 1992, pp.
490 (item 5).
4 Видети David Clayton Browning, Everyman’s Dictionary of Quotations, J. M. Dent, London, 1956, p 495.
5 Видети Хенри V, (III, 7).
2
АНАЛИ – ТРИБИНА
Талијани препредени и лукави исто тако лепо
се види у Отелу (1604) – у лику бесмртног Јага
који нема ни стида ни срама, те на тај начин
утемељује ону традицију коју након годину-д­
ве наставља у англосаксонском свету Џонсонов
Волпоне (1605–1606), а у новије време поно­
во оживљава преко Океана још славнији Ал
Капоне. С друге стране, Волтер се пита како
то да je Шекспир, иако геније, често „дивљи,
вулгаран и смушен”,6 да би се затим зачудио
што његове драме немају још више недостата­
ка с обзиром на то ко, када и где их је писао.7
У Толстојевом Рату и миру (1863–1869), Мсје
Рамбал се размеће својим француски обележе­
ним еротским маштаријама и љубавним пусто­
ловинама које су приказане као сексуалне пер­
верзије са становишта руске духовности.
Поткрај 19. века сусрети различитих култура
појављују су у европској књижевности и у дру­
гачијем светлу, не више у облику подсмеха дру­
гоме, него као питање могућности разумевања,
или бар узајамног неразумевања, између људи
различитог културног наслеђа. У том новом
руху такозване „интернационалне теме”,8
Хенри Џејмс описује сусрете Американаца
и Американки у Европи – већ у Дејзи Милер
(1879), а затим у Портрету једне даме (1881) и
Амбасадорима (1903). Код Конрада се тај нови
приступ помаља у Нострому (1904) у обли­
ку узајамног неразумевања разних нација у
Јужној Америци. У ширем временском распо­
ну и оштријем облику, Борхес приказује неспо­
разуме и сукобе Американаца с Индијанцима,
црнцима и белцима разних локалних, африч­
ких или европских исходишта у Свеопштој
историји бешчашћа (1935). А код Форстера,
„интернационална тема” била је дочарана
6
59
– филозофски колико и хумористички – у
његовом роману Један пут ка Индији (1924)
у разноликим сусретима Енглеза с Индијцима
у Индији. Чак и кад се госпођа Тертон потру­
ди да научи хинду, па позове своје индијске
познанице у госте и пожели да им се обрати
на њиховом језику, она открива да од свих гла­
голских облика на њиховом језику она влада
„једино императивом”.9
За разлику од већине тих, као и многих дру­
гих новијих писаца попут, рецимо, Салмана
Рушдија, Иво Андрић није морао да креће на
пут око света да би се домогао „интернацио­
налне теме” као изазова, а често и коби људ­
ске судбине. Довољно му је било да у Сарајеву
проведе „ноћ будан у кревету” и слуша „гла­
сове сарајевске ноћи”, па да чује како на като­
личкој катедрали „тешко и сигурно” звоник
откуцава два часа по поноћи, а затим, после
једног минута јер ни сатови нису савршено
подешени, нешто „слабијим али продорним
звуком” православна црква откуцава „своја”
два сата, увек неког другог дана и недеље,
често другог месеца, а понекад чак и друге
године.10 Мало после тога, редовно се јавља и
„сахат-кула код Бегове џамије”, и то да искуца
својих једанаест сати, „по чудном рачунању
далеких, туђих крајева света”. Јевреји, истина,
немају свог гласног сата, али ако већ патите од
бесанице, могли бисте да се запитате „коли­
ко ли је сада сати код њих, колико по сефард­
ском, а колико по ашкенаском рачунању”!11
Али не броје различите културе само
ра­зли­чите сатове: муслиманска деца знају да
је на Дрини ћуприју подигао велики везир, а
српска деца верују да је то био Раде Неимар.
Српска деца виде у „у округлим удубинама”12
Voltaire, „On Shakespeare”, Voltaire’s England, ed. D. Flower, Folio Society, London, 1950, p. 151
Voltaire, „On Rhyme and Blank Verse”, Voltaire’s England, p. 144.
8 Видети Richard P. Blackmur, „Introduction” to Henry James, The Art of the Novel – Critical Prefaces, Charles Scrib­
ner’s Sons, New York – London, 1950, p. XIX.
9 Edward Morgan Forster, A Passage to India, Penguin, Hardmonsworth, 1959, ch. 5, p. 42.
10 „Писмо из 1920”, Деца, Сабрана дела , IX, Просвета, Београд, 1976, стр. 184.
11 Исто.
12 На Дрини ћуприја, Сабрана дела, Књига прва, Просвета, Београд, 1976, стр. 14.
7
60
ТРИБИНА – АНАЛИ
на обали поред моста трагове Шарчевих копи­
та, из времена када је Краљевић Марко побе­
гао из тамнице горе у Старом граду, спустио
се низ брдо и прескочио Дрину. Муслиманска
деца, наравно, знају „да то није био нити је
могао бити Краљевић Марко (јер откуд влаху
и копилану таква сила и такав коњ!), него
Ђерзелез Алија, на својој крилатој бедевији,
који је, као што је познато презирао скеле и
скелеџије и прескакао реке као поточиће”.13
Та дечија наглабања имају, дакако, и неки
дубљи смисао и трајну тежину. Када се неко­
лико векова касније, уочи аустријског пре­
узимања власти у Босни, племенити и духо­
вити Алихоџа супротстави Осман-ефендији
Караманлији, коме се гине по сваку цену
и који тражи друштва за тај подухват, у
Караманлијином ватреном говору на поли­
тичком збору повампириће се прича о неком
великом јуначком подухвату у близини
ћуприје. Караманлија ће се позвати на старо
веровање да је некад давно ту код моста поги­
нуо шех-Турханија „бранећи каурској војсци
прелаз преко Дрине”, али да ће он „несумњи­
во устати оног тренутка кад први каурски вој­
ник ступи на мост”.14 Тим поводом Алихоџа
каже да је знао да „та будала неће ни живе
ни мртве с миром пустити” и призива Алаха
у помоћ.15 Али, Караманлија, немоћан пред
непријатељем, усмерава сав свој гнев на
Алихоџу и прети му да ће га за ухо „прико­
вати [...] на капији као јазавца, да тако дочека
Швабе против којих није хтео да се бори ни
дао другима да то чине”.16
Штавише, он остварује своју претњу, а
када нова аустроугарска војна сила закорачи
на ћуприју, Алихоџа ће почети болно да јечи
13
14
15
16
17
18
19
20
чим угледа „мрске војнике”.17 Он се, наиме, с
ра­зло­гом поуздаје у то да је јечање језик који
ће свако у то разумети, али када му један бол­
ничар из цивилизоване аустроугарске војске
клештима извуче из ува ексер за поткивање
коња, неразумевање међу различитим цивили­
зацијама се наставља. Док му болничар маже
ухо неком течношћу која пече, Алихоџа ће
угледати кроз сузе „на војниковој левој миши­
ци белу широку траку и на њој велик и прави­
лан крст од црвеног платна”, и у том тренут­
ку ће да помисли да се само „у грозници могу
да виде таква гадна и страшна сновиђења”.18
Дакле, и у тренутку док му се указује помоћ
с далеке обале друге културе, чак и та помоћ
неминовно изгледа као „страшно сновиђење”.
Слична потмула светлост хумористичког
обасјања озарује и тренутке у којима припад­
ници различитих култура осећају и неки непо­
среднији, лични порив за дружењем, комуни­
кацијом или солидарношћу. Тако, на пример,
у приповетки „Проба” фра Серафин, један од
најтоплијих комичких ликова српске књи­
жевности, воли да прича о свом акшамлу­
чењу с Расимбегом. Фра-Серафинов фратарски
„слатки тенор” толико одушевљава Расимбега
да он почиње да размишља како би лепо било
да се фра Серафин потурчи: „Слушам те, а јед­
нако мислим: какав би мујезин могао бити од
тебе!”19 Али готово у истом даху, фра Серафин
се вајка да, ето, он није чак ни добар католик
и прича како му се у сну јавио Иса пејгам­
бер, турски божји пророк а помало и власти­
ти подсвесни глас, и рекао му да он зна да фра
Серфин живи „мање-више к’о Турчин”,20 те
да стога нема ни разлога да се турчи, јер так­
вих мераклија као што је он има много међу
Исто, стр. 15.
Исто, стр. 141.
Исто, стр. 142.
Исто.
Исто, стр. 144.
Исто, стр. 145.
„Проба”, Жеђ, Сабрана дела, Књига шеста, Просвета, Београд, 1976, стр. 91.
Исто, стр. 93.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Турцима. Зар није у том погледу ненадма­
шан, рецимо, Расимбег кога нико „претећи не
може”?21 Саветујући му да је стога боље „оста­
ти напола Турчин међу фратрима, него бити
напола фратар међу Турцима”, Иса пејгамбер
га обавештава да се на другом свету „не пита
ко је какве вјере, него какав је по срцу и по
души”. Али, у истом даху, он га упозорава да о
томе никоме не говори у Босни јер му то нико
жив „не би вјерово”, а осим тога, могао би и
„лоше проћи”.22 И као да у знаку овог опасног
шапата људскости, у овом понегде раскокода­
каном Вавилону лажног разумевања, слушамо
и фра-Серафиново страховање да после њего­
ве смрти у тој Босни „неће више бити истине
[…] ни колико за лијека, него ће морати некога
у свијет слати по њу и увозити је, ко со, кру­
пицу, па опет неће бити оваква каква је моја”.23
А шта тек да кажемо за приповетку „У муса­
фирхани”, с темом милосрдног покрштавања
уместо турчења? У том оквиру, фра Марко
моли Бога да му помогне да спасе душу оног
непоправљивог Турчина који му се као рање­
ник увалио на манастирску негу. Фра Марко
осећа то спасавање душе као свој лични, нео­
дољиви порив, па се обраћа Богу чак и у тре­
нутку кад Турчин пљује на крст на самр­
ти: „Знао сам да Ти никог не заборављаш, ни
муцавог фра-Марка, ни оног грешног Осму
Мамелеџију. Ако ко и пљује на твој крст, то
је само као кад човјек ружно усније. Опет на
Твојој лађи има мјеста за све.”24
Потреснe колико и шаљиве, тe сликe при­
зиваjу чежњу за неким другачијим светом и
веком. Та чежња често се иронично и духови­
то огледа у Андрићевим текстовима, као, на
пример, кад се фра Петар у Проклетој авлији
21
22
23
24
25
26
27
28
61
диви стамболској зори и свитању. У том часу
он каже да никад није нешто тако величанстве­
но видео, да тако нешто сигурно неће никада
више ни видети: „Небо порумени па сиђе на
земљу; има га за сваког, за богата и за сирома­
ха”. Али у истом даху, он се у својој затворској
чамотињи и чуди томе: „Бог зар тако хтио и
дао сваку љепоту душманину!”25 Као да се ни
најплеменитији духови не могу до краја отети
наличјима сусрета различих цивилизација. А
колико су та наличја широка и дубока огледа
се опет на хумористички начин и у „Причи о
везировом слону”, у којој су и везир и његов
слон, као странци, у сукобу с травничком чар­
шијом. Пошто слон може некажњено да прави
сваки зијан на сваком кораку, чаршија открива
да он заправо личи на везира: „Пљунути он!”26
А у ракијском надахнућу један од „тањих” чар­
шилија назива га „везирово крме”!27
Најзад, та Андрићева визија понора
који деле људе најраскошније се огледа у
Травничкој хроници, једном од најобухват­
нијих, па и понајвећих европских романа о
сусретима различитих култура и цивилиза­
ција. Ту су, наиме, поред мешавине локалног
становништва, оријентално сликовити тур­
ски везири и њихови сарадници, цивилизо­
вани аустријски и француски конзули, сваки
са својом породицом и пратњом, па и лута­
лице као што су Давна и Марио Колоња,
Левантинци који помало којекуда припадају,
а нигде нису баш код куће. Занимљиво је,
рецимо, да се аустријски конзул фон Митерер
понаша „бар донекле природније” кад добије
из Беча „јасна упутства какво треба да буде
његово држање према француском кон­
зулу”,28 а и његов наследник фон Паулић
Исто.
Исто.
Исто, стр. 95.
„У мусафирхани”, Жеђ, Сабрана дела, VI, стр. 19
Проклета авлија, Сабрана дела, Књига четврта, Просвета, Београд, 1976, стр. 112.
„Прича о везировом слону”, Немирна година, Сабрана дела, Књига пета, Просвета, Бепоград, 1976, стр. 63.
Видети исто, стр. 66.
Травничка хроника, Сабрана дела, Књига друга, Просвета, Београд, 1976, стр. 362.
62
ТРИБИНА – АНАЛИ
представљен је као „царски аустријски ауто­
мат без грешке и колебања”.29 У аналогном
смислу карактеристично је да Давил, као
француски конзул, у складу са својим пред­
расудама према колориту оријенталне одеће,
види Ибрахим-пашу као „птичје страшило”, и
то не тек као неко обично страшило „за сиро­
тињске њиве ове земље”, него као „раскош­
но страшило”, „намењено да у фантастичним
пределима плаши рајске птице необичних
боја и облика”.30 А шта тек да кажемо за тре­
нутак кад Ибрахим-паша позове аустријског
и француског конзула да подели с њима своју
радост због турских победа над српским уста­
ницима? На том оријенталном слављу његове
слуге ће прво да послуже госте лимунадом,
а затим почети да „истресају на разастрту
асуру” пред њима пуну врећу српских „одсе­
чених ушију и носева”, као и „неописиву масу
убогог људског меса, усољену и поцрнелу од
усирене крви”31. А какви се тек понори отва­
рају у Давиловом разговору с мудрим Тахирбегом – разговору из којег израња слика све­
колике људске историје као политичког и
друштвеног Вавилона у којем је рат једини
општеважећи закон. У том разговору, Тахирбег објашњава Давилу да „исламске државе
ратују без притворства и противречности”
јер „рат сматрају одувек као један важан
део своје мисије на свету” – за разлику од
„хришћанских држава” које „осуђују рат у тој
мери да увек једна на другу бацају одговор­
ност за сваки рат, и осуђујући га не престају
да га воде”,32 уз напомену да би се „могло
десити” да се можда за сто-двеста година у
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
Исто, стр. 394.
Исто, стр. 190.
Исто, стр. 228.
Исто, стр. 397.
Исто, стр. 399.
Исто, стр. 45.
Исто.
Исто, стр. 152.
Исто, стр. 354.
Исто, 353–354.
Босни „кољу и крве међу собом хришћани,
ослобођени испод османлијског господства”.33
Штавише, као да у тој средини Давила деле
понори и од његове француске владе која му
шаље упутства за прославу Наполеоновог
рођендана, уз назнаку да „трошкове за орке­
стар и декорације бала [...] има да сноси гене­
рални конзул сам”!34 Док чита та упутства,
Давил помишља, с горким осмехом, на „трав­
ничке музиканте, три одрпана Циганина, два
бубњара и трећег са зурлом, који уз Рамазан
парају уши Европљанину који је осуђен да
живи овде”!35 Али има ту и друге музике,
локалног подврискивања, „пасјег завијања”,
исказа древног исконског јада, онога што
аустријски конзул назива „Urjammer”, а што
француски конзул одређује као „беснило
дивљака који су изгубили невиност”.36 А зар
и Муса Пјевач, кад почне пијан да завија у
неко доба ноћи, не подсећа оба конзула на
неки дивљчки локални „Urjammer”?37 На
сличан начин, у том свету одјекује и цркве­
но појање жена и мушкараца – у почет­
ку „колебљиво и неуједначено”, а затим
„сељачки једногла­сно и отегнуто” – у ушима
младог Дефосеа.38 А ту су, најзад, и оне
талијанске песмице о љубавним заносима у
којима је „срце немирно”, а „душа устреп­
тала”, које избезумљују аустријског конзула
кад његова хистерична супруга запева. Као
„пољско-мађарско-бечка микстура”, „жена
хладног тела и усијане главе”, која се „по
некој фаталној и неодољивој потреби” врло
често везивала за своје „пролазне и ћудљиве
љубави” с млађим људима,39 и она је склона
АНАЛИ – ТРИБИНА
да тражи утеху за своје „јаде” у сентиментал­
ном завијању свог гласа, док се сама прати
на харфи, што фон Митерер доживљава као
личну срамоту, а остали свет као чудо. А
занимљиво је и то да су Андрићеви домаш­
тани француски и други архиви у овом
роману, који је под различитим наслови­
ма објављиван на енглеском, били довољно
поуздани чак и Међународној заједници која
их је давала енглеским официрима као при­
ручник за сналажење у недавном грађанском
рату у Босни и Херцеговини!
А шта цивилизовани свет може да уради да
некако учини сношљивијим живот у том коло­
плету различитих интереса, култура, веро­
вања и предрасуда, живописно се види у при­
поветки „Осатичани”, смештеној у ране дане
аустро-угарске управе у Босни. Православни
градитељи хоће, најзад, по сваку цену да
подигну што виши звоник крај своје цркве,
а у том надгорњавању са џамијом долази до
свакојаких несугласица и перипетија, које се
на крају разрешавају законским путем у суд­
ском поступку који, као што је у цивилизова­
ном свету ред, сав почива на закону и лажи­
ма. А када у јеку тих заврзлама котарски
предстојник Ђуро Павлас, Личанин, разгова­
ра са старешином Пореске управе Лађевићем,
својим кумом и пријатељем, Лађевић му
каже да код тог босанског света никад „два­
пут два” није „четири”. И док он то говори „с
уздахом из којег проговара искуство”, његов
саговорник га теши да није „ни то највеће
зло, него то што нико не зна колико је, кад
већ није четири”.40 А ко зна – можда није
ни то баш „највеће зло”, бар не у поређењу
с оним друштвом које Орвел описује у 1984.
– друштвом у коме се увек тачно зна коли­
ко су два и два: једног дана три, другог пет,
а каткад и три и пет „истовремено”, најверо­
ватније у зависности од тога шта вам новине
39
63
и телевизија кажу.41 Да ли вам то звучи одне­
куд познато?
Укратко, дубина неспоразума у сусрети­
ма различитих култура огледа се на веома
ра­зли­чите начине готово на сваком кораку у
Андрићевим делима. Али, у исти мах, у том
огледању каткад блесне и нека готово заум­
на чежња да се људи негде и некако нађу, да
макар у некој опсени буду заједно, да макар
пеном својих жеља премосте поноре живо­
та. Истина, први политички људи Немачке и
Велике Британије недавно нас обавестише о
томе да је мултикултурализам мртав, можда
и не слутећи да би то означило коб људске
судбине. Међутим, за разлику од њих, у својој
неустрашивости да погледа истини у очи у
вавилонском свету, Андрић подразумева да
је мултикултурализам изазов људске судби­
не. И, зар се то не види у свему ономе што
је Европа наследила из старе грчке и рим­
ске културе, зар то не показују дубоке ана­
логије различитих религија, општа популар­
ност неких облика савремене музике, па чак
и омиљеност пица као америчке брзе хране у
Кореји?
Резиме
Вавилонски језички и културолошки
неспоразуми често се изражавају у обли­
ку подсмешљивих националних стереоти­
па у усменој традицији као и код највећих
европских писаца као што су Шекспир,
Волтер, Толстој и други. Крајем 19. и у току
20. века, у делима писаца с интернационал­
ним искуством – као што су Џејмс, Конрад,
Борхес, Рушди и други – неспоразуми између
различитих култура и њихови одрази у лич­
ним односима расветљују се у знаку напора да
се разлике схвате и превазиђу. У Андрићевом
уметничком свету, тај напор огледа се на
Исто, стр. 118.
„Осатичани”, Знакови, Сабрана дела, Књига осма, Просвета, Београд, 1976, стр. 311.
41 Видети Џорџ Орвел, 1984, у преводу Светлане Стаменић, приредио Светозар Кољевић, Завод за уџбенике,
Београд, 2010, стр. 249.
40
64
ТРИБИНА – АНАЛИ
изузетном босанском простору на коме при­
падници различитих културних заједница
вековима живе у непосредном контакту. Већ
у његовом раном „Писму из 1920”, звоници
на сарајевским црквама заједно са сахат-ку­
лом откуцавају сатове и дане по различитом
рачунању. Те културолошке разлике огледају
се и у Андрићевом роману На Дрини ћуприја,
у којем је Алихоџа испрестрављен црвеним
крстом на рукаву болничара који му пома­
же у невољи. У Травничкој хроници, културо­
лошки различити доживљаји света пројици­
рају се у сусретима француског и аустријског
конзула, везира и бегова, као и локалног
православног, католичког, муслиманског и
јеврејског становништва. У „Причи о везиро­
вом слону”, Травничани називају слона који
им наноси штету „везирово крме”, а „У муса­
фирхани”, фра Марко покушава да покрсти
болесног Осму Мемелеџију да би му спасао
душу. У таквим и бројним другим поједино­
стима Андрићевих дела огледа се чежња да
људи превазиђу културолошке разлике које
их деле, као и питање да ли је мултикултура­
лизам изазов или коб људске судбине.
ENCOUNTERS OF DIFFERENT CULTURES IN THE WORK OF ANDRIĆ
Abstract
Since time immemorial, derisive prejudice against other peoples has been expressed in national and
ethnic stereotypes — not only in the oral tradition, but also in the works of Europe’s foremost writers. From
the late nineteenth century and throughout the twentieth, great writers with international experience (such
as James, Conrad, Forster, Rushdie and others) dramatized national traits in the dealings of protagonists
from different cultures in an attempt to understand and ultimately transcend such differences. Ivo Andrić
is noteworthy in this regard, as attested by his early ‘Letter from 1920’ and demonstrated fully by later
novels such as The Bridge on the Drina, Travnička hronika [translated as Bosnian Chronicle (Hitrec 1993)
and as The Days of the Consuls (Hawkesworth 1993)] and Prokleta Avlija [translated in The Damned Yard
and Other Stories (Hawkesworth 1992)], besides short stories such as ‘Proba’, ‘U Musafirhani’, and ‘Priča
o vezirovom slonu’ [the first translatable as ‘The Rehearsal’ and the last two published as ‘In the GuestHouse’, and ‘The Story of the Vizier’s Elephant’ (Hawkesworth (1992)]. Keywords: prejudice, national stereotypes, mockery of the Other, understanding, misunderstanding,
culture.
АНАЛИ – ТРИБИНА
65
МИСТЕРИЈА КОДЕР1
Сава Дамјанов2
Апстракт. У раду се описује животна и књижевна судбина Ђорђа Марковића Кодера
(1806–1891), једног од најнеобичнијих и најавангарднијих стваралаца које је српска култура икада
имала, уз посебно истицање његове везе са симболизмом крајем 19. и антиципацију модерног пес­
ништва 20. века. Кодеров херметични свет открива се као велика мистерија наше традиције и као
изазов савременим истраживачима.
ЧУДЕСНО ДАРОВИТ СТВАРАЛАЦ
Пре 120 година (6. априла 1891), у Новом
Саду угасио се живот једног од најтајанстве­
нијих и најрадикалнијих српских песни­
ка, Ђорђа Марковића Кодера (рођен у срем­
ском селу Визићу, или Бингули, 1806). Умро
је тихо, мирно и достојанствено, као што
је и живео; последње дане – као и читав
живот, уосталом – провео је у дослуху са
својим чудесним поетским рукописима, у
чији значај тада готово нико осим њега није
веровао. Попут Слепог Мајстора (Хорхеа
Луиса Борхеса!), који ће читав век касније
из Аргентине допутовати у Женеву желећи
да управо у њој умре, Кодер је 1888. годи­
не, такође свесно и унапред, одабрао место
свог вечног починка. Вративши се те зиме у
Нови Сад, после две и по деценије странство­
вања и путешествија по Европи, Азији и
Африци, песник се јавио свом старом прија­
тељу Ђорђу Камберу следећим речима: „Ево,
Ђоко, брате, дошао сам у Нови Сад, да умрем
и да ме ту сахраните!” (како је то забележило
„Наша доба” у некрологу поводом Кодерове
смрти). Нажалост, Нови Сад и Новосађани
нису се потпуно показали достојним песни­
ковог аманета: Кодер је, додуше, заиста умро
1
тамо где је желео и сахрањен је на новосад­
ском Успенском гробљу (у близини гробова
Јаше Игњатовића и Ђорђа Рајковића), али то
је истовремено био и последњи гест пажње
нашег града према овом необичном, чуде­
сно даровитом ствараоцу. Потом је уследио
несхватљив и недопустив заборав: „како није
било никога да води бригу о његовом гробу,
када је иструнула и нестала надгробна крста­
ча, прекопан му је и гроб” (Трива Милитар),
те је данас немогуће установити где је вели­
ки песник тачно сахрањен. Исто тако, град
који је Кодер изабрао за место вечног почин­
ка до недавно није поседовао ниједно једино
обележје везано за њега: ни најмањи споме­
ник, ни споредна уличица, школа, библио­
тека или књижара нису носиле име Ђорђа
Марковића Кодера; најзад, његови рукописи
безмало су читав век чувани у Матици срп­
ској а да новосадски издавачи, културне и
научне институције или часописи нису пуб­
ликовали ни делић овог непроцењивог језич­
ко-уметничког блага... Све то почело је да се
мења набоље када је поводом стогодишњице
песникове смрти, априла 1991, група пошто­
валаца (укључивши и потписника ових редо­
ва) обележила његово највероватније гроб­
но место на новосадском Успенском гробљу,
Предавање одржано на трибини Огранка САНУ у Новом Саду, приликом откривања бисте Ђорђа Марковића
Кодера, 23. новембра 2011.
2 Редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за Српску књижевност. Предаје Српску
књижевност 19. века и Креативно писање, а на докторским студијама Културу постмодернизма.
66
постаментом и бистом коју је израдио ака­
демски вајар Јавор Рашајски: деценију након
тога, једна улица некадашњег Јованског краја
названа је по Кодеру, затим су следила друга
(заслужена!) постхумна признања, укљу­
чујући и ово данашње...
Нови Сад, у којем се Кодер неколико пута
настањивао, одиграо је и иначе важну улогу
у његовом животу. Иако је само једном при­
ликом песник-полиглота и врхунски ерудит
у овом граду добио стално запослење (и то
тек неколико месеци, уз понижавајуће обра­
зложење да му је писарско место дато због
лепог рукописа!), иако је у вези са својим
статусом новосадским пријатељима често
говорио: „Ја нисам незадовољан што немам
службе, већ немам службе зато што сам неза­
довољан.’’ (како је 1881. у „Вечерњачи” навео
Ђорђе Рајковић), Кодер је ипак само ту, у
Новом Саду, успео – у штампарији Игњата
Фукса (1862. године) – да публикује своју
прву и једину за живота објављену књигу,
поетско-прозни спев Роморанка, која је, у
истој средини, добила и свој једини похвалан
и разумевајући приказ: брошуру Критични
преглед „Роморанке” (1863) непознатог ауто­
ра, са којом је – жестоко и некоректно! – у
„Јавору” полемисао Јован Јовановић Змај.
На самом почетку Роморанке песник каже
да је књига састављена „У Јованском крају,
на велику Госпојину”: Кодер тада заиста и
живи негде у Јованском крају, делу Новог
Сада који га је привлачио и инспирисао као
стециште врачара, мистика и спиритиста,
као својеврстан „центар” беле и црне магије,
зно­
врсних езотеријских знања
односно ра­
(попут Златне улице у Прагу). Јовански крај
је за Кодера и особен симбол, јер је баш ту, на
Јованском гробљу, сахрањено много умних,
посебно и необично надарених људи: стога
се – по његовом мишљењу – управо овде
крије и неки тајанствени, онострани супстрат
духовности. Најзад, Јовански крај као крај
мистерија повезан је са женским принципом:
за Кодера су Жена и Мајка митски извори
Суштине; зато он писање Роморанке везује
ТРИБИНА – АНАЛИ
за Велику Госпојину – „јербо је ово Мајкама
најмилији светац” (како сам у књизи каже).
Магијско, митско, мистично, мистеријско
и онострано – то су сфере ка којима је окре­
нута Роморанка, као и друга, постхум­
но објављена песникова дела: говор птица
и бића у њима заправо је говор једне више
Стварности ­(пе­сник га именује као ромор!),
која се природом и Над-природом послужи­
ла као својим (симболичким) медијем. Стога
је и језик Кодерових текстова битно различит
од познатог језика (свакодневног, стандардног
или литерарног – свеједно): није ту ствар
само у експерименту, у кованицама, у јед­
ном претежно новоствореном језичком мате­
ријалу, него пре свега у његовој суштински
оностраној, мистеријској, мистичној, митској
и магијској природи. Није случајно у својим
писмима Кодер помињао да је подстицај за
његову језичко-уметничку креацију пред­
стављао тајанствени женски језик (очито,
највише језик бајалица и враџбина), није слу­
чајно у својим писмима песник поздрављао
демоне и друга хтонска бића, нити је слу­
чајно у писмима (или на ковертама) дописи­
вао магијско-враџбинске формуле и поруке
пореклом из оне стварности коју тематизују
његови текстови. Таква личност, такав творац
био је предодређен да наговести нове, модерне књижевне токове који ће се родити тек
након његове смрти: таквог Ђорђа Марковића
Кодера данас, када су се ови токови развили
и потврдили (потврдивши тако и свог пре­
течу), треба да се сете не само Нови Сад и
Новосађани него и читава српска култура...
СИМБОЛИЧКА СТВАРНОСТ ЈЕЗИКА
Када сам пре три деценије у „Књижевној
речи” објавио есеј на чији наслов алудирам
овим насловом (Кодер: фантастичка стварност језика), у науци о српској књижевно­
сти већ је био дефинисан став о Војиславу
Илићу као зачетнику српског симболи­
зма (захваљујући радовима М. Павића и Д.
Живковића). Свакако да је Војислав Илић,
АНАЛИ – ТРИБИНА
најизразитије у песми Клеон и његов ученик
(из 1892), тематизовао симболистичку пое­
тику и да је то учинио готово истовремено
када је у листу „Figaro litteraire” (1886.године)
публиковах манифест француских симболи­
ста чији је аутор Жан Мореас. Управо стога,
а нарочито због важне и свакако не случајне
хронолошке паралеле, ваља поставити питање
да ли је и код нас у неком виду постојао сим­
болизам у претходној песничкој генерацији ,
генерацији Бодлерових савременика, јер је и
Мореас аутора Цвећа зла видео као стварног
претходника овог књижевног правца?
На чињеницу да се стваралаштво Ђорђа
Марковића Кодера може довести у везу и
са европским симболизмом , прва је указа­
ла Бојана Стојановић Пантовић у студији
о његовом Митолошком речнику3, посеб­
но истичући Кодерову поетско-језичку прак­
су ромора насупрот уобичајеног песничког
говора (тј. дискурса) али и утицај платони­
стичке и неоплатонистичке мистичне фило­
зофске традиције на његово дело. Ако при­
хватимо овакво размишљање, онда Кодерове
речи-бића истовремено можемо читати и
као речи-симболе, онда његови неологизми
могу престављати и именовање оностраног
(неизрецивог) и симболе оностраног (неизре­
цивог) у исти мах. У контексту о којем је реч,
треба свакако посебно размотрити и богату,
разноврсну звуковну страну Кодеровог ромо­
ра, јер је управо за симболизам карактери­
стична гласовна симболика и уопште језички
елементи звука. Најзад, у истом том контек­
сту треба се осврнути и на форму Кодерових
текстова...
Пођимо најпре од форме, која већ у првој
и јединој за живота објављеној песнико­
вој књизи Роморанка (из 1862. године, дакле
3
67
само пет година после Бодлеровог Цвећа
зла!) привлачи пажњу својом необичношћу4.
Иако је основни стих Роморанке десетерац,
она надилази романтичарски епско-поетски
клише већ на нивоу глобалне композиције
јер се састоји од основног текста (у стиху)
и загонетне Разјаснице која у виду лексико­
графских одредница представља својеврсан
аутохерменеутички (тј. метатекстуални) про­
сед а у којој не доминира стих већ другачије
књижевне и некњижевне форме. Захваљујући
тако конципираној Разјасници, можемо и на
нивоу текстуалне микроструктуре прати­
ти смеле искораке из поменутог клишеа: ако
оставимо по страни присуство некњижевног
материјала (превасходно класичних речнич­
ких тумачења и превода, али и „тумачења и
превода” што представља својеврсну антици­
пацију авангардног и постмодерног концеп­
та!), видећемо да доминанту тог другог дела
Роморанке сачињавају лирско-прозне или
наративно-прозне целине, које се могу чита­
ти како у интеракцији са основним текстом
(тј. речима на које се односе) тако и самостал­
но. Слично напуштање везаног, силабичког
стиха промовисали су и француски симбо­
листи, најпре се залажући за слободни стих
али негујући и слободније облике „песме у
прози”: од Бодлеровог Париског сплина (1869),
преко Лотреамонових Малдорорових певања
(1868), Рембоовог Боравка у паклу (1873) и
Илуминација (1886), па све до Малармеових
Страница (1891) овај песнички дискурс про­
мовише се са врхунском аутопоетичком
свешћу о његовој изузетности5. Кодер је у
таквим својим разјасничким целинама најбли­
жи рембоовском концепту слободног прото­
ка језичких слика и асоцијација, али и малар­
меовској идеји о поетско-прозном тексту као
Бојана Стојановић Пантовић, Кодеров митолошки речник или душа снова, у Ђорђе Марковић Кодер, Мито­ло­
шки речник, Крагујевац 2005, стр. 11–30. (посебно поглавље Кодер између романтизма и симболизма, стр. 19–25)
4 О том питању писао сам, изван контекста симболистичке поетике, у есеју Кодер: питање „форме” (објављеном
први пут 1983. године у „Летопису Матице српске”, а после у мојој књизи Ново читање традиције, Нови Сад 2002)
5 У својој антологији Српске прозаиде (Београд 2001), која се бави песмама у прози српске књижевности, Бојана
Стојановић Пантовић заобилази Кодера али прецизно уочава да корене ове врсте поезије треба видети управо у
романтизму (Нав. дело, стр. 6–7, стр. 133–140).
68
ТРИБИНА – АНАЛИ
музикализацији језичко-уметничких облика.
Заправо, ове две идеје важне су за целокуп­
не Кодерове језичко-експерименталне, језико­
творачко-неологистичке текстуалне поступ­
ке – иако се њихова суштина не може свести
само на те две одреднице: овде је карактери­
стично то да наш песник своје поступке при­
мењује подједнако на поетско-стиховном и
поетско-прозном материјалу, што сведочи о
томе да их није схватао као жанровски раз­
личите феномене.
Роморанка би се могла читати (барем
у свом другом делу, Разјасници) као мала
збирка симболистичких песничко-прозних
форми; тако би се могле читати и многе стра­
нице његових постхумно објављених Спевова
(1979) и Митологија (2005). Међутим, у
Спевовима постоје још неки моменти који
стваралаштво Ђорђа Марковића Кодера ја­сни­
је везују за симболизам: исписујући своју
језикотворно-митолошку текстуру, песник
неретко излази из дестерачког обрасца, ком­
бинујући га са другачијим силабичким сти­
ховима (осмерац, дванаестерец, модификован
бугарштички стих...), додирујући чак и неве­
зане метричке облике најсличније слобод­
ном стиху. Специфично кодеровско слободно
кретање и преображавање језичког материјала никад се није могло трајније уокви­
рити неким већ детерминисаним формал­
ним обрасцем, тако да код њега осим уласка
у просторе неке врсте слободног стиха, наи­
лазимо и на поступке које ће неки симболи­
сти такође користити (а историјска авангарда
XX века довести их до врхунца): од „паралел­
них” и „унакрсних” песама (где стихови нису
повезани само вертикално него и хоризонтал­
но, и укосо), преко визуелизације стихова
(њихов графички облик врхунски је семанти­
зован, макар да је у питању и наизглед обичан
троугао!), па све поетског активирања пара­
литерарног и нелитерарног материјала (црте­
жи, загонетне математичке формуле, списко­
ви речи и бројева и сл.). Свакако да за Ђорђа
6
Марковића Кодера текст није био хомогена и
заокружена, дефинитивно довршен феномен,
него Џојсовско дело у настајању, односно
умбертоековско отворено дело (како на нивоу
односа основни текст-Разјасница који је изра­
зито нелинеаран, тако и на нивоу превазила­
жења традиционалних форми везаног стиха).
Може се с правом рећи да је за нашег песника
– као и за француске симболисте, те њихове
оновремене интерпретаторе – превазилажење
окова везаног стиха и успостављање слобод­
нијих форми поетског говора пре свега ауто­
поетички исказ, тј. не пука промена графич­
ког изгледа стиха већ нових, не-симетричних
музичко-ритмичких могућности.
Свакако да је са претходним тесно повеза­
но интензивно наглашавање звуковног, мело­
дијског и музичког аспекта Кодерове поезије:
управо стога се најчешћа карактеризација
његове Роморанке, чак и у критици која га
је негативно оцењивала, сводила на то да је
језик те књиге ономатопејски, пун алитера­
ција и асонанци, покушај имитирања гово­
ра животиња и биља и т. сл.6 Ако је Рембо
у свом чувеном сонету Самогласници сва­
ком слову подарио одређену боју али и коре­
спондентност са звуцима и мирисима, ако је
потом и теорија и поетска пракса француског
симболизма покушавала да разради динамич­
ко „инструментално песништво” и песника
аутора сагледа као песника музике, тј. твор­
ца својеврсне симфоније речи, онда је Ђорђе
Марковић Кодер читав свој опус остварио у
духу сличних идеја, тј. онда је он и навее­
деним аспектом свог стваралаштва апсолут­
ни симболиста. Већ само језикотворство, које
представља срж читавог његовог уметнич­
ко-језичког концепта, подразумева не само
тајаствене спојеве, непознате етимоглогије и
вишезначно сегментирање неологизма, него и
звучно-мелодијску вредност сваке новоство­
рене речи, као и контекстуално ново озву­
ковљавање оних постојећих, препознатљи­
вих. Речи-бића имају превасходно онтолошки
Видети, Сава Дамјанов, Кодер:историја једне рецепције, Београд 1997.
АНАЛИ – ТРИБИНА
смисао, али су и стваране по магијском прин­
ципу: оно именовано (изговорено) самим тим
чином и призвано је у постојање; отуда и
један другачији, не-симболистички подстицај
за Кодерово врхунско озвуковљавање језика.
Новостворена кованица загонетка је по себи,
али је њена мелодија, музика коју емитује и
сама по себи у у контексту низања стихова,
такође загонетка, можда још већа и изазов­
није, можда семантички још непроходнија?!
Као пример за то може послужити већ наслов
једине за живота објављене песникове књиге:
Роморанка, тј. „ромори Анка, која је млада
зелена умрла...” (како стоји у Разјасници речи
роморанка)7, јесте и ромор (тај заумни говор
Неизрецивог) којим се овде постхумно огла­
шава Анкина душа, али и реч-неологизам
што својим ритмом, звучањем, мелодијом
некако тајанствено шуми, тече, РОМОРИ...
Неологизми још необичнијих музичких нота,
неочекиване риме, изразито истицање гла­
совне семантике језика, наглашавање звуч­
не полифоније и уопште богата еуфонија и
еуритмика, свакако су лако уочљиве одли­
ке Кодеровод целокупног опуса и свакако тај
опус чине много ближим поетици симболи­
зма него романтизма за који се најчешће
везује!
За крај, вратимо се питању које је заправо
суштинско: да ли су и како кодеровске речибића истовремено и речи-симболи (односно,
симболи путем њих именованих ентитета,
бића)? Ако у основи његовог књижевног кон­
цепта магијско-мистична идеја да именовање
Нечег подразумева постојање истог у језику,
тј. у универзуму Текста (речи су дакле бића!),
како и да ли онда та онтолошка релација
функционише истовремено и на симболошком
нивоу?! Иако нису уочили ову релацију, неки
књижевни историчари – не баш склони ства­
ралаштву Ђорђа Марковића Кодера – ипак
су уочили ту симболичку димензију8; данас
наука о српској књижевности види поменуту
релацију као најбитнију како за Кодеров опус
тако и за статус тог опуса у нашој уметнич­
ко-језичкој традицији9.
69
Пођимо за почетак од кованице чији
смо акустички потенцијал већ разматра­
ли: РОМОРАНКА јесте ромор (тј. заумни
постхумни језик) Анкине бесмртне душе, али
РОМОРАНКА се током истоименог спева, у
разним својим глаголским, именским или при­
девским изведеницама, може разумети и као
симбол оностраног говора уопште (тајанстве­
не речи флореалног и фауналног света, језик
сна – поднаслов Роморанке гласи Сан Матере
српске, што је такође наслов једног другог
Кодеровог дела исписано такође ромором
а не уобичајеним „поетским говором, дис­
курсом”, итд, и т. сл). Може се исто тако за
пример узети нека реч (појам) која не припа­
да фонду новоствореног, јер кодеровска јези­
котворачка пракса подразумева могућност да
се и постојећа лескика третира као неологиз­
ми: АЛФА, МАЛО АЛФА и ВЕЛИКО АЛФА
такође су важне речи-бића у његовим тек­
стовима, које представљају превасходно „оно
што означавају”10 али су и својеврсни симбо­
ли, чији се смисао мења уколико се мења само
означено. Тако је МАЛО АЛФА мајка, али и
симбол свеопштег рађања, да би се даље у
Тексту-Универзуму исказало као вила али и
симбол светлости; ВЕЛИКО АЛФА биће Бог
али и симбол твораштва уопште, да би се
током текста прео­бразило у небеску силу, али
и симбол врхунске неизрециве тајне. ЈАС се
у Кодеровим спевовима и разјасницама раз­
гранава у бе­зброј семантичких поља и само
о симбологији и онтологији те речи могао би
се написати посебан оглед. Наравно, у овом
контексту треба другачије разумети и бујну
синонимику његовог уметничко-језичког
стваралаштва, то перманетно преименовање
целокупног
митолошко-фантазмагоричног
света који ту настаје, траје и нестаје: свакако да
бројни синоними овде нису у функцији стил­
ских или лингвостилистичких нијанси, они
заправо никада не именују нити симболизују
Исто. Заправо, свака нова синонимска варија­
ција за Кодера представља истински ново зна­
чење и истински нови симбол: ЗВЕЗДА је у
спевовима и разјасницама и НИЦА, БЛИСТА,
70
ПРЕХОДНИЦА,
СТАЛНА,
ЈЕЗЕРКА,
ШИШКА, САМОСТАЛКА, ПРЕСТОЛКА,
ЦЕЛТЕНМИНА, СПОРОНИЦА, ТИСМЕТ,
СТУДЕНИЦА, ОДСЕНКА, БЛИСТИРКА,
ДВОРКА, СИДИНА, ПОКОРКА... при чему ни
у једној од наведених верзија није пука „зве­зда”
већ увек нешто друго, како на нивоу симбола
тако и на нивоу сопственог постојања. Исти
је случај и са синонимиком његових ковани­
ца: ТАМИЗИЦА, ТАМАНИКА, ТАМИРИТИ,
ТАМИРНА, ТАМАНИЗИЦА, ТАМАКИНА и
т. сл. очигледно у основи имају разне семан­
тичке могућности (тама, тамо, та, мир, многе
деминутивне асоцијације...) па стога у сваком
новом контексту нешто друго јесу и нешто
друго симболишу. Схваћен као бодлеровска
„шума симбола”, свет исписан Кодеровим
делима може да делује још херметичније али
– парадоксално! – и много читљивије у исти
мах: не може се порећи чињеница да херме­
неутички напор усмерен ка дешифровању
симбола има више шансе за успех од покушаја
јаснијег разумевања езотеричних неологизама
и њихових преплета!
Ако бисмо наставили даље овим путем,
тј. путем читања целокупног дела Ђорђа
Марковића Кодера као симболичке стварности језика, свакако би нам се отварале нове
могућности таквог читања: од разноврсних
значења неких речи-бића-симбола присут­
них у свим његовим текстовима (Мајка,
Девесиље, Сан итд) преко читања појединих
спевова у том кључу (Искони се чине идеал­
ним за симболошко поимање и тумачење),
па све до читања песниковог уметничко-је­
зичког концепта (Језик-Универзум, Текст као
својеврстан језикотворачки perpetuum mobile,
као Дело у настајању или „отворено дело”)
који је заснован и на онтологији и на сим­
бологији Речи истовремено. С друге стране,
11
ТРИБИНА – АНАЛИ
овако схваћено Кодерово стваралаштво отва­
ра и питање знатно шире од саме његове
поетике, а то је питање периодизације срп­
ске књижевности XIX века, односно питања
корена њеног модернитета (који су, као и у
читавој европској књижевности, у оним видо­
вима романтизма који воде до симболизма11).
У науци о српској књижевности појава овако
схваћеног модернитета везује се, као што је
већ истакнуто, за 1892. и Војислава Илића (тј.
за његову програмско-симболистичку песму
Клеон и његов ученик) који пред крај живота
приближава своје песништво симболистич­
ком дискурсу12. Међутим, с обзиром на очите
симболистичке елементе у Кодеровом ства­
ралаштву (чију су обриси овде тек скицира­
ни, мада заслужују интензивније истражи­
вање!), као и у стваралаштву Лазе Костића
(песма Спомен на Руварца из 1865. и још неке)
и приповеткама Лазе Лазаревића (Ветар је
најближи контексту о којем је реч), те модер­
ну антиутопију Драгутина Илића (драма
После милијон година из 1889. године), свака­
ко да је почетке тог процеса могуће открити
и неколико деценија раније, шездесетих годи­
на XIX века. Тако се корени модерне српске
књижевности могу пратити компаративно,
у истим хронолошким оквирима који важе
за француску и европску књижевност уоп­
ште, дакле од Кодера и Лазе Костића преко
Војислава Илића па до Диса и модерне с
почетка XX века; тако ћемо – ваљда конач­
но – разумети да нова српска књижевност
нема никакав анахрон развој (како то жели
већ готово да века да покаже наша анахрона
књижевна историографија) већ да се од кла­
сицизма до постмодерне може пратити кроз
фазе и мене у највећој мери аналогне европ­
ској литерарној сцени.
В. Хуго Фридрих, Структура модерне лирике, Загреб 1969.
Милорад Павић, Војислав Илић и европско песништво, Београд 1971; Милорад Павић Симболизам Војислава
Илића, у Историја, сталеж и стил, Нови Сад 1985, стр. 196–221. (Павић последњу Илићеву фазу везује – позивајући
се на истраживања Мирослава Топића из 1968. године – за директан контакт са француским симболизмом, преко
песничке збирке Вацлава Ролича Лидера коју је овај из Париза послао на дар нашем песнику 1891); Предраг
Палавестра, Историја модерне српске књижевности (Златно доба:1892–1918), Београд 1986.
12
АНАЛИ – ТРИБИНА
71
THE KODER MYSTERY
Abstract
Koder’s life and work still remain a big secret and a mysterious code in Serbian literature. This writer
is defined as a precursor of 20th and 21th century (post) modernism. During his lifetime (1806–1891) as a
writer he was not accepted, yet after death is all but forgotten. Innovations introduced in the literature of
his contemporaries were distant and vague, but they fit perfectly into the context that has become domi­
nant one hundred years later. Koder’s life destiny and the fate of his work is viewed as a whole. However,
in the second part of the paper, an emphasis is put on his relationship with symbolism and early modern
in the late 19th century. Đorđe Marković Koder thus appears as the forerunner of modern literary and
artistic process.
72
ТРИБИНА – АНАЛИ
КОЛИКО ЈЕ ДАНАС ЈЕЗИК ЈАВАН?1
Милорад Пуповац
Од времена откако постоји модерна јавност
као један од конститутивних одређења модер­
нога друштва одговор на ово питање зацијело
није могао бити нити је био један, ни у имену,
ни у садржају, ни у обиму. Најчешћи називи
оног што бисмо данас према Шкиљану2 назва­
ли јавни језик, у језику којим говоримо и за
који примјењујемо различите политике имено­
вања, били су народни језик, књижевни језик
и стандардни језик. Уз сваки од тих назива
веже се дио повијести језика, дио повијести
науке о језику, дио повијести јавности и дио
повијести народа и њихових држава, а зације­
ло и повијести говорника појединих језика, но
њихова се повијест још увијек не разумије као
повијесно релевантна.
Посредством идеје, а потом и идеологије
народног језика, многи језици ушли су у про­
стор јавности, а са њима и милијуни оних
који нису могли доћи ни до гласа, ни до рије­
чи, а камоли до расправе о стварима од јав­
нога интереса. Од идеје народног језика како
је изражава Данте у својем тексту De vulgari
eloquentia,3 па до идеологије народнога језика
како се она обликује код Хердера у његову Über
die Ursprung die Sprache или код Хумболта
у његову Über die Sprachverschiedenheit die
mänschliche Sprachbaues und ihre Einfluss auf
die geistige Entwicklung des Menschengesclechts
протекла су стољећа. Као посљедица дјеловања
те идеологије од 1800. до 1900. број видљивих,
1
јавних језика у Европи се с 15 повећао на 30.
У само 37 година, од 1900. до 1937. тај број се
с 30 попео на 53. Карл Дојч, амерички полито­
лог, тврди да се ни у којем стољећу прије овог
не биљежи толик раст језика који постају акте­
ри хисторије.4
Посредством књижевног језика тај про­
стор јавности испуњавао се садржајима и
био је главни медиј и главно средство аген­
сима и институцијама јавности као што су
војска, администрација, школа, пошта, новине
те посебно књига и књижевност на народним
језицима. Занос записивања „народног ствара­
лаштва”, „народног блага” памћенога и прено­
шенога усменом предајом, занос описмењавања
и задовољство писања и читања као право сва­
ког појединца, занос формирања студија књи­
жевних језика те националних и индивидуал­
них библиотека није био мањи од заноса који
покреће творце нових програмских језика,
откривања нових медија запамћивања, заноса
описмењавања и задовољства писања и читања
електронског текста и формирања wеба и свега
што посредством њега постаје доступно. Али
то је тражило времена, много више него што
су га тражиле промјене кроз које ми пролази­
мо у посљедњих двије деценије. Од Небријине
Gramática castellana,5 као прве објављене гра­
матике једног вернакулара на европском тлу,
па до Ломоносовљеве Российская грамматика6
такођер су протекла стољећа. Једнако су тако
Овај текст настао је на основи предавања које је аутор одржао у Огранку САНУ у Новом Саду, 12. 10. 2011.
Дубравко Шкиљан, Јавни језик, Загреб: Антибарбарус, 2000.
3 Текст је наводно написан око 1305. године а штампан и објављен 1529. године.
4 Karl Deutsch, „International Affairs: The Trend of European Nationalism – the Language Aspect”, in The American
Political Science Review, Vol. 36., No. 3. (Jun 1942.), pp. 534.
5 Прва објављена граматика не само неког романског вернакулара већ уопће неког вернакулара, тискана 1492.
године под пуним називом Gramática de la lengua castellana (lat. Grammatica Antonii Nebrissensis).
6 Граматику рускога језика полихистора Михаела Васиљевича Ломоносова (1711–1765) објављену 1755. године,
узимамо као примјер граматике једног од највећих европских језика.
2
АНАЛИ – ТРИБИНА
протекла стољећа од првих алата књижевних
језика (граматика, правописа, рјечника) па до
тога да омјер између броја писмених и броја
неписмених буде обрнуто пропорционалан.
Наиме, број писмених почетком 19. стољећа у
Европи није био већи од броја неписмених на
крају 20. стољећа.
Дуг хисторијски процес литераризације
заправо се одвија и као процес стандардиза­
ције, посебно у 19. и 20. стољећу, кад литера­
ризација препушта првенство процесу стан­
дардизације. Посредством ње, у многим је
случајевима створена језична заједница с
више или мање уједначеним знањем јед­
ног или више њезиних језика. Посредством
ње развијени су језици с полифункционал­
ним идентитетом, дакле језици оспособљени
за разне како писане тако и говорене кому­
никацијске потребе. То с једне стране осло­
бађа књижевност службе књижевном јези­
ку, а с друге претвара обичног, свакодневног
писца/говорника неког језика у његова
актера. Једном ријечју, узор више нису добри
писци, узор је добар писац/говорник неког
језика. Дакле, стандардизација је отворила
нову димензију демократичности у којој се
циљ с народног и књижевног језика премје­
шта на његова свакодневног, активног писца/
говорника.
Та нова димензија демократичности која
се у неким језичним заједницама показала
раније, а у другима касније, овисно о ступњу
либералности или директивности њихових
језичних политика7 и овисно о ступњу досе­
гнуте стандардности, заправо је створила
простор за трансформацију стандардног јези­
ка у јавни језик. Трансформација се састоји
у томе да сам језик у својој јавној комуни­
кацијској функцији преузима или може пре­
узети већину регулативних механизама
који су до јучер припадали стандардизацији
као извањском процесу. Та се трансформа­
ција огледа и у томе да језична моћ више не
7
73
припада ни народу, ни књижевности ни стан­
дардизацијским институцијама већ актери­
ма јавне комуникације и њиховим узајамним
односима моћи. Стога питање више није чији
је језик? или који је језик? или какав је језик?
већ заправо што се чини с језиком? Од тога
што се чини са језиком данас овиси одговор
на питање чији је језик? Но то је тема за неку
другу прилику. Овдје не могу, а да не кажем
како су „ови простори”, „регија”, „постјуго­
славенски простори” међу ријеткима који се
још нису макли од првог питања. Такођер не
могу а да не кажем како се вјеројатно нећемо
ни макнути уколико на то питање не почне­
мо одговарати тако што ћемо одговорити на
питање што чинимо језиком?
Оно што је прилика сада јест показати како
се језик након што је у већини данашњих
друштава постао јавни језик или барем попри­
мио карактеристике јавног језика, сусреће с
новим изазовом, боље рећи новим изазива­
чима – промјеном комуникацијске парадиг­
ме у којој је језични текст био основна језич­
на реалност и основни медиј репрезентације
свијета у парадигму, а основна интеракција
заправо била интеракција између текстова а
не реалних говорних субјеката те промјеном
у којој нови семиолошки системи преузимају
приказивање стварности од језика самога. Тај
изазов и ти изазивачи стоје иза питања које
стоји у наслову овог текста: колико је језик
данас јаван? Одговор на њега пружит ћемо у
шест корака, одговарајући на шест потпитања.
i. Има ли језика данас мање у
јавности него што је било јучер?
Већина нас о овом питању и не размишља.
А заправо бисмо требали, јер језика је у јав­
ности или у јавном комуникацијском просто­
ру заправо све мање. До средине 20. стољећа
у технолошки и комуникацијски развијеним
земљама, језик је заузимао значајан дио јавног
О језичној политици опћенито, а посебно о разлици између либералних и директивних типова језичне
политике види у Дубравко Шкиљан, Језична политика, Загреб: Напријед, 1988.
74
простора. Ту му доминацију нису озбиљније
угрожавали ни слике, ни графикони ни спој
тонског и сликовног записа.
Успоредимо ли насловне странице двоје
дневних новина од прије педесет година и
данас или телевизијске дневнике од прије
пола стољећа и данас видјет ћемо да је у
њима данас језика мање него што га је било
јучер. Телевизијски дневници већим су се
дијелом састојали од читања вијести у сту­
дију, а много мањим дијелом од графичких
или репортажних приказа догађаја описаних
у вијестима. Данашњи
телевизијски
дневници
већим се дијелом састоје
од репортажних или гра­
фичких приказа, док се
читање вијести своди на
најаву или на говорну
пратњу те врсте приказа.
Уосталом, насловне стра­
нице новина с почетка и с
краја 20. стољећа то врло
добро илустрирају.
Као што се може видје­
ти из овог примјера, језич­
ни текст или текстура у
цијелости је доминира­
ла не само унутрашњим
страницама већ и наслов­
ном страницом. Графичка
средства једноставна су и сиромашна.
Сликовних прилога или нема или су ријет­
ки. Стога је о језику овисило све, јер није
било ничег што би га допунило или надомје­
стило. Језични текстови морали су приказа­
ти и осликати све што је било потребно да
би читатељ добио потпуну информацију и да
би имао активну имагинацију. Језични тек­
стови могли су садржавати дијелове других
8
ТРИБИНА – АНАЛИ
текстова, али не и других знаковних систе­
ма. Полисемичност или интертекстуалност
биле су језичне,8 а не алосемичне као што су
постале до краја 20. стољећа. Алосемичност
насловне странице Јутарњег листа огледа се
у низу елемената. Прво, језични текст готово
нестаје с насловне странице. Од њега остају
једино називи и наслови. Друго, наслови, под­
наслови и лидови постепено заузимају про­
стор текста, а потом и улогу текста. Новинари
неријетко пишу текстове тако да „хватају”
лидове, а уредници и редактори насловљују
их не нужно према садржају него према уред­
ничкој процјени атрактивности наслова или
поднаслова. Треће, фотографије и графички
прикази најприје илустрирају а потом и тек­
стуализирају вијест тако да се језик неријет­
ко своди на потпис испод фотографије или
на коментар уз фотографију. Дакле, за разли­
ку од полисемичности која се инкорпорира,
тка у језични текст, у основно језично ткање,
Појам полисемичности користи се у смислу који му придаје Михаил Бахтин у својој књизи Марксизам и
филозофија језика, а појам интертекстуалности у смислу који су му у својим студијама дали Ц. Тодоров и Ј.
Кристева. Полисемичност у Бахтинову смислу означава феномен говора другог у мојем говору, неког ранијег
текста у мојем тексту. Постмодерни појам интертекстуалности таквом разумијевању додаје и феномен присуства
другог знака у језичном знаку.
АНАЛИ – ТРИБИНА
алосемичност се не инкорпорира, не тка у
језични текст већ га надомјешта, боље рећи
презнаковљује. Може се рећи да је алосемио­
за један од најзначајнијих процеса који прола­
зе кроз јавни медијски простор, према својој
важности једнак процесу глотоцентричности
који је одређивао карактеристике медија и
медијског простора, с тим што је алосемиоза
отворен процес чије ефекте још не можемо до
краја процјењивати.9
У непуно стољеће пријеђен је пут од глотоцентричности типичне за модерног човје­
ка и његову јавну комуникацију према алосемичности постмодерног човјека и његове
јавне комуникације. Зато је у заносу оцјене
тог алосемичног стања један мађарски режи­
сер могао узвикнути: Језик је мртав, живјела слика! Наравно, језик није мртав, али јесте
потиснут с простора на којем је доминирао и
јесте изгубио централну улогу коју је доне­
давно имао.
ii. Јесу ли јавни искази данас мање
правилни него што су били јучер?
Алосемичност је смањила удио језичног
текста у јавној комуникацији те тако смањила
удио језика у укупној семиотичкој структури
текста. То смањење у синергији с убрзавањем
динамике информирања смањило је важност
правилности на начин на који је она разу­
мијевана и практицирана током већег дије­
ла повијести модерног јавног језика. Осим
тога, алосемичност је у неком смислу разбила
класичне текстуалне структуре које су биле
својствене појединим типовима дискурса и
појединим доменама јавне комуникације.10
Ако се томе дода пад квалитете образовања
за језична занимања (новинаре, наставни­
ке, гласноговорнике), онда је неизбјежно да у
9
75
текстовима попушта како унутарња (импли­
цитна) тако и вањска (експлицитна) језична
контрола.
Погледајмо како то може изгледати. Осим
примјера као што су ови: Urušava se sustav
vrijednosti vrednota. Republika Hrvatska spada u
debele zemlje. Poraženi su dva jedan za istoimeni
klub. Najbolji film ikad! а који илустрирају
различите типове одступања од норми јав­
ног исказа, у тексту насловљеном Bez posla
nakon pedesete? Može li gore?, објављеном на
www.t-portal.hr 26. 01. 2012, може се прочита­
ти сљедећи одломак наведен у изворном обли­
ку и онако како би вјеројатно изгледао да је
написан у складу с правилима јавног исказа:
Vratimo se na Njemačku. Mnoge su tvrtke
unazad nekoliko godina napravile niz promjena
ne bi li stanje zaposlenika učinile produktivnijim.
Posebno su izrađene cipele, veći računalni
zasloni, ugodna mjesta uz samu pokretnu traku.
Tako, recimo u BMW-u i Audiju. Proizvodnja
je skočila za sedam posto. Nije to stvar samo
socijalne solidarnosti, nego daleko prije modus
preživljavanja njemačke ekonomije. Procjena je
da će petina populacije imati preko 65 godina u
idućem desetljeću.
Vratimo se Njemačkoj. U njoj su tvrtke u
posljednjih nekoliko godina izvele niz promjena
ne bi li podigle produktivnost zaposlenika.
Radi toga proizvedene su posebne cipele, veći
računalni zasloni i udobna mjesta uz samu
pokretnu traku. Zbog toga je, recimo, u BMW-u i
Audiju proizvodnja porasla za 7%. A procjenjuje
se da će u Njemačkoj petina populacije u idućem
desetljeću biti starija od 65 godina.
Истога дана, 26. 01. 2012. на порталу
www.večernji.hr објављена је вијест под
сљедећим насловом: Umjesto najavljenog
rasterećenja viši PDV turizam na čekanju. У
О промјенама медија и јавности међу многим насловима издвајам два: Briggs, Asa-Burke, Peter, A Social History
of the Media: From Gutenberg to Internet, Cambridge: Polity Press/Blackwell, 2011; Thompson, John, The Media and
Modernity, Stanford: SUP, 1995.
10 О доменама јавне комуникације и дискурсима јавног језика види у Шкиљановом Јавном језику. Шкиљан,
у складу с класичним разликовањем трију језичних дисциплина, разликује три домене: реторичку, поетску и
логичку те припадајуће им дискурсе.
76
тексту се могу прочитати реченице попут ових:
Trebalo je riskirati i odrezati, ali Francuzima se
isplatilo … U protivnom, hladan tuš za razbuđene
nade turističke branše; umjesto najavljenog
rasterećenja, pojačava PDV na 25 posto.
Фрагменти објављен вијести вјеројатно су
требали изгледати овако: Turizam na čekanju:
umjesto najavljenog rasterećenja, viši PDV;
Trebalo je riskirati i odrezati kao Francuzi, što im
se isplatilo. … Ovako, hladan tuš za probuđene
nade turističke branše – umjesto najavljenog
rasterećenja PDV se povećava na 25%.
Динамика информирања удружена с дина­
миком профита приближила је језичне тек­
стове говорним исказима, тј. писане облике
исказа усменим. Како је императив информи­
рања постало то да информација мора бити
најкасније кад и догађај, а по могућности и
прије јер онда си колико толико сигуран да
ћеш је објавити прије осталих, онда времена
за класичне редакторске, коректорске и лек­
торске послове најчешће нема. Будући да се
текстови припремају на брзину, а времена
за њихову редакторску, коректорску и лек­
торску обраду и дораду нема, или га нема
много, неизбјежне су погрешке и неправил­
ности. Имамо ли у виду и то да се у тој врсти
дјелатности, ради профита власника, смањује
број редактора, коректора и лектора, онда се
ступањ вјеројатности појављивања грешака
и неправилности повећава. На крају, имамо
ли на уму то да код новинарског занимања
слабе претпоставке професионалности раз­
вијане кроз неколико стољећа, укључујући и
потребну разину писмености, онда је не­избје­
ж­но нарастање неправилности.
Једном ријечју, норма писања каква је
постојала у већем дијелу језика модерне јавно­
сти више се не одржава у потпуности, а норме
говорења најчешће још увијек нису ра­звије­
не, као што није развијена ни едукација за
ту врсту правилности. Тако се заправо језик,
боље рећи искази, обликују у хибридним
11
ТРИБИНА – АНАЛИ
околностима писане и говорене комуникације.
За прву нестају познати облици едукације и
контроле, а за другу још нису ни развијени.
У таквим околностима, јавни језик постаје
све мање правилан, а то значи и јавно облико­
ван и управљан. Монолошки тип обликовања
и управљања из једног мјеста губи моћ док
дијалошки тип обликовања и управљања још
увијек нема својства јавне вјештине.11
Сукоб – а доиста се ради о сукобу – ова
два типа обликовања и управљања јези­
ка није значајан само због питања колико је
јавни језик правилан већ и због тога што он
отвара бројна питања, а међу њима несумњи­
во и питање образовања за јавни језик.
Образовање за монолошки тип јавне комуни­
кације, несумњиво више не осигурава потреб­
не језичне и комуникацијске вјештине. Стога
га је неопходно реформирати увођењем дија­
лошког типа јавне комуникације. То ми се
чини најпоузданији начин оснаживања како
унутрашње тако и вањске језичне контроле
као претпоставке смањивања или огранича­
вања раста неправилности у јавном језику.
iii. Јесу ли јавни искази мање
јавни данас него што су били јучер
из перспективе тема/садржаја
који се њима комуницирају?
Тематски садржај јавног језика значајно је
измијењен. Класична структура тематских
садржаја јавних медија као што су новине,
радио и телевизија већ дуже вријеме измијење­
на је бар на два начина. Прво, омјер инфор­
мативних, забавних, културних и образов­
них садржаја значајно је измијењен на штету
образовних и културних садржаја. Програм
Хрватске радио-телевизије у посљедњих
20 година готово је остао без продукције у
образовном програму. Његов простор попуња­
ва, боље рећи његов простор су освојили забав­
ни, ревијални и спортски програми. Друго,
Разликовање између монолошког и дијалошког типа јавног језика засновано је на сличном разликовању које
Бахтин прави у већ споменутој књизи Марксизам и филозофија језика.
АНАЛИ – ТРИБИНА
под утјецајем слабљења граница између поје­
диних тематских структура информативног
и ревијалног програма, односно образовног и
забавног долази до ревијализације12 инфор­
мативног дијела програма.
Особито значајне промјене тичу се самих
тематских садржаја јавног језика. Јавни про­
стор, а тиме и његов језик постепено су
освојили садржаји који донедавно заправо
и нису били јавни. Тако су медији препуни
различитих врста садржаја о храни, лијеко­
вима, козметици, одјећи и обући. С перифе­
рије медијског простора ови су садржаји
ушли у његов центар, а дојучерашњи цен­
трални садржаји или су задржали привид
централности или су потиснути према пери­
ферији. У првих мах могло би се помислити
да је ријеч о свјетоназорској промјени у којој
се наш интерес премјешта с нашег свијета на
нас саме. Међутим, то је доиста само привид,
јер није о нама већ о нашој храни, нашој коз­
метици, нашој одјећи и обући. Дакле, није
ријеч ни о нашој прехрани, нашој љепоти или
нашој одјевености већ се ради о нама као о
храни, козметици, лијековима/медикамен­
тима, одјећи и обући.13 Заправо би се могло
рећи да тематски садржаји с ове врсте на
начин како се презентирају у јавном простору
заклањају како наш свијет тако и нас саме, те
отежавају два нужна процеса, комуникацију
како са свијетом тако и с нама самима.
Ово можда најбоље илустрира чињени­
ца да је све донедавно друга страница нови­
на била резервирана за оно што има за рећи/
12
77
написати уредник или нетко од његових
најбољих новинара, а не реклама трговач­
ких ланаца за продају хране попут Конзума
или Керума.14 Однедавно се то промијенило,
па су поруке, било рекламне, било информа­
тивне, било едукацијске, заправо оне у којима
је представљена храна или у којима су пред­
стављене „основне људске потребе”. Не неке
„апстрактне” теме, не неки „далеки” садр­
жаји већ приказ садржаја „основних људских
потреба”. Претварање свијета у „свијет основ­
них људских потреба” те њихово медијско
презентирање у „наше потребе” не може не
имати утјецаја на карактеристике јавног јези­
ка. У том смислу било би неопходно истра­
жити свеукупан утјецај који оваква промјена
има на карактеристике јавног језика.
iv. Јесу ли јавни искази устукнули
пред приватним исказима?
Уколико под јавним исказима разумије­
мо то да је написан/изговорен тако да слије­
ди више неопходних скупова правила која су
таква да их могу слиједити и други судиони­
ци комуникације, онда се може рећи да иска­
зи какве смо донедавно сматрали јавним из
године у годину, из дана у дан узмичу пред
приватним исказима или се у најмању руку
мијешају с приватним исказима. И једно и
друго, превелико и неконтролирано мијешање
приватних исказа с јавним исказима с једне
и потискивање15 јавних исказа с друге стра­
не, несумњиво води према деконструкцији16
Термин ревијализација требао би бити шири и неутралнији од термина таблоидизација или булеваризација. У
случајевима неких медија, како штампаних тако и електронских, ова два термина несумњиво су прецизнија, али
за ову врсту анализе ми се чини примјеренијим кориштење термина ревијализација.
13 У марксистичкој филозофији за овакве феномене користио се израз постварење. Посебно код мађарског
филозофа Ђерђа Лукача.
14 Конзум је од 90-тих водећи хрватски трговачки ланац и водећа компанија у саставу хрватског концерна Агрокор.
Керум је један од већих хрватских трговачких ланаца, који носи назив по презимену својег власника Жељка Керума,
који представља локалну, сплитско-далматинску варијанту бившег талијанског премијера Силвија Берлусконија.
15 Једна од карактеристика модерног друштва и његове јавности јесу контролни механизми заштите и потискивања
приватности. Фројдова критика тих контролних механизама зацијело није имала за циљ обрнут процес.
16 Појам „деконструкција” овдје намјерно не бих ограничавао на било које од његових значења – било оно које је
долази из свакодневне употребе, било оно које долази постмодерне критике дискурса модерне.
78
јавног исказа, а тиме и деконструкцији
јавног језика. Од тога па до деконструкције јавности какву смо познавали у форми
модерне, грађанске јавности вјеројатно је
мање од корака.
Много је чињеница које потврђују овакве
тврдње. За потребе овог текста ограничит
ћемо се само на једну. И то на успоредбу
некадашњих писма читалаца, као некадашње
минималне форме претварања приматеља
јавних порука у њихова пошиљатеља, и
форуме интернетских страница као данашње
форме претварање приматеља јавних порука
у њихове пошиљатеље. Успоредимо ли нека­
дашња писма читалаца с данашњим фору­
мима на интернетским страницама новина,
видјет ћемо значајне разлике. Прво, примије­
тит ћемо да многе новине немају више рубри­
ке у којима би се под тим или неким другим
називом објављивала писма читатеља. Она су
се напросто преселила на форуме или се пре­
творила у блогове. Друго, примијетит ћемо да
су статус, простор и језик форума битно дру­
гачији. Тако простор форума неријетко пре­
лази простор текста о којем се расправља, и
то због тога што обухваћа могућност судје­
ловања готово сваког читатеља и то с потен­
цијално неограниченим бројем пута. Због тих
могућности, форум мијења карактер нека­
дашње публике, аудиторија – заправо јавно­
сти. Потенцијално, она је та која може посла­
ти сваку поруку, па тако и вијест коју о којој
на виртуалном тргу расправља. Ступањ при­
ватности и у језику и у тематици неуспореди­
во је већи на форумима него у писмима чита­
лаца. То је тако због сљедећих разлога. Прво,
у писму читалаца идентитет пошиљатеља у
правилу је познат, што у правилу није слу­
чај с идентитетом судионика у расправама
на форуму. То значи да се пошиљатељ пору­
ке не мора суочити са властитим идентите­
том. Друго, у писму читалаца писмо одређује
мјесто гдје је објављено а не мјесто гдје је
писано, док је у случају расправа на форуми­
ма управо обрнуто. Писмо је писано из јав­
ног мјеста па макар било писано у кревету,
ТРИБИНА – АНАЛИ
док је пост писан у кухињи па макар писа­
но и за јавни простор. Треће, у писму читала­
ца, језик писања је јаван или се према потре­
би усклађује с нормама јавног писања, док
је пост на форуму писан приватним језиком.
Но, погледајмо како то изгледа у случају јед­
ног писма и у случају једне странице форума.
Повод и једном и другом је интервју објављен
с хрватским књижевником и друштвеним
критичаром Игором Мандићем објављен у
ријечком дневнику Нови лист.
news portal
Tribina
Je li Hrvatska propali projekt
Igor Mandić na opće je zgražanje obznanio da je
Hrvatska propali projekt. Nitko nije reagirao zbog vrlo
jednostavnog razloga – naš je cijenjeni intelektualac u
pravu. Za svoju bombastičnu tvrdnju može podastrijeti
milijun dokaza.
Dominik Linardić, Krk
Objavljeno: 23. 1. 2012. u 8:50 Zadnja izmjena: 23. 1.
2012. u 8:50
Igor Mandić na opće je zgražanje obznanio da je
Hrvatska propali projekt. Nitko nije reagirao zbog vrlo
jednostavnog razloga – naš je cijenjeni intelektualac u
pravu. Za svoju bombastičnu tvrdnju može podastrijeti
milijun dokaza pa svako iznošenje eventualnog
protuargumenta mora ostavljati dojam tragikomičnog
mucanja.
Zaista, nezabilježeno pustošenje Hrvatske izvršeno je
pod našom svetom trobojnicom pa je recentno stanje tek
farsa i parodija na temu hrvatske državotvornosti. Želja
za suverenom i normalnom državom u samom je biću
hrvatskog naroda koji će valjda jednog dana ostvarivati
svoje težnje. Radi se o projektu starom koliko dugo i
postojimo kao narod, a trenutni debakl ne označava krah
projekta, kako intonira Mandić.
Jedino što bi se teoretski moglo predbaciti narodu jest
to da se dao prevariti, ali društveno-politički analitičari
kroatofobne orijentacije onda bi morali priznati postojanje
prijevare, a nju prešućuju jer su i sami u njoj sudjelovali.
Opustošili su nam zemlju u svakom pogledu i još nam se
cinično smiju, dobacujući nam: „Zar ste se za ovo borili?”
Нови лист, дијелови расправе на форуму поводом
интервјуа с Игором Мандићем „Хрватска је промашен
пројект шовинистичких елита”
АНАЛИ – ТРИБИНА
PRVOBORAC Objavljeno: 9. siječnja 2012. u 2:11
Jugonostalgicari i/ili cetnikofili ! Vase je vrijeme srecom
odavno proslo. Hrvatska u EU ili izvan EU – ali uvjek u
srcu !!!!!
ciceron-21 Objavljeno: 8. siječnja 2012. u 12:36
štoljpi Objavljeno: 9. siječnja 2012. u 8:15
O kojim ti seksualnim nagonima i puhanju za vrat pričaš
umobolniče nekrofilski? Čudi me jedino kako nisi napisao
da sam žedan sperme a ne krvi...Baš! U pravu si, nemam
pametnija posla nego da se s tobom kuckam ovdje.
Izopačena budaletino!
ware1966 Objavljeno: 9. siječnja 2012. u 0:12
stoljpi – odmah da te razuvjerim o mom upristojenju
– citajuci tvoj komentar mogu samo zakljuciti da si
ljudsko govno zeljno krvi. cini se srpske, prema tvojim
komentarima.
no, da malo razmotrimo sto si sve ovdje nasrao.
…..
stalno ti je jugoslavija na jeziku, spominjes je valjda vise
puta u komentarima nego rijec hrvatska. mislim da se radi
o ozbiljnom poremecenju uma – to je tvoj tajni predmet
zelja. vjerojatno doma drkas na kartu jugoslavije. postao
si njen zatocenik i na komentarima mucis ljude s tim. kako
bih jos potakao tvoj bolesni seksualni nagon napisat cu 50
puta jugoslavija, ali da ne svrsis do 10 rijeci. moze?
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija, jugoslavija,
jugoslavija, jugoslavija.
….
tebi se nista ne moze tumaciti jer su ti sve drugi rekli i samo
ponavljas ko papiga. ti si izgubljen slucaj, bez obrazovanja,
bez mozga, ali na zalost znas pisati, a u ovom slucaju ja na
zalost znam citati pa ne mogu izdrzati da ne reagiram da
se ne bi stekao dojam kako samo debili u ovoj zemlji imaju
rijec.
17
79
i dalje cu ti puhati za vrat. tek toliko da znas da oko tebe
postoje ljudi koji neki kurac i misle o svijetu oko sebe.
Ana700 Objavljeno: 8. siječnja 2012. u 12:26
ha ha , sa Albanijom mozda nemas nista,ali sa Kosovom
imas, priznali smo vas i sto bi jos htio????
štoljpi Objavljeno: 8. siječnja 2012. u 12:18
Hahaha!! Kosovo? Ne znam, valjda da se pojedinici
ne uvrijede na spomen Krajine...a i znao sam da ćeš se
ponovo upecati...Nemam ti ja s Albanijom ništa, btw što
si se ti ukačio tako, imate previše slastičarni u Istri? Što
se buniš? Ne voliš slatkiše? Bakljave? Ratluk s oraščićima
mmmmmm....Sljadoled??? E kad smo kod sljadoleda
evo ti jedan dobar vic i nemoj reć da nisi shvatio ni to,
dakle, elem... Ide policajac ulicom i jede sladoled. Vidi
ga neki djecak, pride mu i kaže: ‘Stricek, date mi griz?’
Policajac mu odgovori: ‘Nije to griz, to je sladoled.’ Toliko
o Kosovu.
Josip Matić Objavljeno: 8. siječnja 2012. u 11:28
„Igor Mandić: Hrvatska je promašen projekt. Čemu
nastavljati uzaludni trud?”
Naravno, hajdemo svi počiniti suicid kao što je to napravila
njegova kćer !!!
MaoZeDong Objavljeno: 8. siječnja 2012. u 21:38
Evo još jedan imbecil se je pridružio
komentar dali oznaku „Preporuči”.
gospodin Cvetko Objavljeno: 8. siječnja 2012. u 10:50
hm hm hm...komentar...upće nije potreban...mislim da smo
na istoj valnoj dužini... i dalje će manje više sve bit isto...
osim bučne zvučne promiđbene atmosfere još boljeg dolby
višekanalnog digitalnog euro – okruženja.........al nažalost
čak i kad gledaš sa najnovijim „ 3d naočalima „.....stvarnost
se samo prividno mijenja......
Успоредно читање ове двије рубне дијало­
шке форме показују значајне разлике. У
писму је једно мишљење написано у форми
јавног језика. У постовима се јавни и приват­
ни језик мијешају. У постовима се мијешају
писани и усмени облици казивања. Стога се
може говорити о мијешаном, хибридном јези­
ку.17 У писмима је ријеч о затвореном, тексту­
алном дијалогу, док је у постовима углавном
У социолингвистици се појам мијешани језик користи у различитим значењима мијешања двају или више
језика, али и мијешања двају или више језичних регистара.
80
ријеч о отвореним дијалозима. У писмима
је тематика везана док је у постовима она
неријетко везана само на даљину или у веома
широком тематском контексту.
Помицање границе од јавности према
интерперсоналности, које je омогућено новим
типом комуникацијских средстава, није само
ослободилo простор за приватне исказе, онo
деконструира досадашњи тип јавног јези­
ка, мијења његове регулативне механизме и
агенсе његова обликовања. То се више него
јасно види успоредним читањем примје­
ра писма и примјера из расправе на фору­
му. Границе између јавног и приватног нису
више толико наглашене. Створено је хибрид­
но стање јавности и интерперсоналности,
текста и дијалога. Штовише, стјече се дојам
да се простор приватног у јавности шири те
да јавни језик узмиче пред приватним, једна­
ко као што узмиче пред другим семиолош­
ким системима.18
v. Јесу ли сами језици престали
бити јавни језици а постали
приватни језици државе?
Постјугославенске језичне политике, код
којих се може препознати низ сличности с
неким југославенским језичним политикама
(и то управо оним које су највише компро­
митирале југославенску језичну политику),
отуђиле су језик од његове јавности и пре­
твориле га у приватан језик државе покуша­
вајући га затим вратити јавности као њезин.
Ти покушаји најчешће се остварују као
18
ТРИБИНА – АНАЛИ
присилна идентификација која, умјесто да
ослобађа, заправо утамничује и која, умјесто
да комуницира, заправо контролира, надзи­
ре. Примјере за то пружају језичне политике
и језичне стандардизације у свим новопрогла­
шеним језицима.
Уставне одредбе о језицима земаља наста­
лих на простору језика који се до распада
Југославије звао хрватско-српски можда могу
бити узете као довољан минималан корпус
за илустрацију овакве тврдње. Тако Устав
Босне и Херцеговине, земље која након рата
у хрватско-српском језику,19 нема одредбе о
језику и писму. Њезин Устав нема ни онолико
одредби колико је имао Устав Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије, који је
јамчио равноправност језика југославенских
народа (хрватско-српског, са четири стан­
дардне варијанте: хрватском, босанско-хер­
цеговачком, црногорском и српском, словен­
ском и македонском, те равноправну употребу
језика националних мањина. У Уставу Босне
и Херцеговине постоји одредба о недискри­
минацији, а која се односи и на језик, која је
написана на босанском, хрватском и српском
као пријевод с енглеског као, вјеројатно, јези­
ка мира и споразума.20
Босански, хрватски и српски тиме су на
неки начин добили статус језика рата и неспо­
разума на којима не могу бити написане ори­
гиналне поруке, али су с правом да буду јези­
ци пријевода добили статус службених језика
у Босни и Херцеговини, које службене јези­
ке странци и њихови local staffs називају BCS
(бисиес).
О једном аспекту ових промјена, оном о језику и интернету, више у Boardman, M., The Language of Websites,
Abington: Routledge, 2004; Crystal, D., Language and Internet, Cambridge: CUP, 2006; Mayers, G., The discourse of
Blogs and Wikis, London: Continum, 2010; Crystal, D., Internet Linguistics: A Student Guide, Abington: Routledge 2011.
19 Именовање „рат у хрватско-српском језику” први сам пут чуо од Милорада Радовановића, професора
лингвистике на Универзитету у Новом Саду. То је могло бити у неком од ријетких телефонских разговора које
смо током ратних деведесетих могли водити, али мислим да је боље да се ослонимо на његово памћење. Он је
ипак нешто старији. Овај двозначан термин, који с једне стране означава просторно мјесто а с друге симболичкокогнитивно мјесто ратовања, заправо би требало образложити.
20 Мировни споразум склопљен је у америчком граду Дејтону (а потписан у Паризу) и носи назив The General
Framework Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina, познат и као Dayton Agreement, а ова одредба као и
цјелокупан текст Устава један су од његових дијелова.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Премда непотпуно, и те ће одредбе
босанскохерцеговачког Устава бити довољне
за приказ феномена отуђивања језика од
стране државе, односно његова претварања у
језик државе и дискурс нације. Дакле, устав­
на одредба о језику у Босни и Херцеговини
садржана је у одредби о недискриминацији:
vi.Nediskriminacija
Uživanje prava i sloboda, predviđenih u
ovom članu ili u međunarodnim sporazumima
navedenim u Aneksu 1 ovog Ustava, osigurano
je svim licima u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je
pol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo
mišljenje, nacionalna ili socijalno porijeklo,
povezanost s nacionalnim manjinama, imovina,
rođenje ili drugi status. (текст на босанском)
vi. Nediskriminacija
Uživanje prava i sloboda, predviđenih ovim
člankom ili u međunarodnim sporazumima
navedenim u Aneksu 1 ovom Ustavu, osigurano
je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je
spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo
uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo,
vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina,
rođenje ili drugi status. (текст на хрватском)
vi. Недискриминациjа
Уживање права и слобода, предвиђених
овим чланом или међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обе­
збеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини
без дискриминације по било којој основи као
што су пол, раса, боја, језик, вјероисповијест,
политичко или друго мишљење, национално и
социјално поријекло или повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други
статус. (текст на српском)
Аутори те одредбе – вјеројатно америч­
ки уставно-правни стручњаци – по свој
81
прилици нису ни слутили у што ће се пре­
творити њихова либерално-републиканска
номоте­хника кад добије своје локално језич­
но остварење у пријеводу на равноправне језике. Нису знали ће се одредба о недискрими­
нацији у језику претворити о дискриминацију
у језику, јер ријечи разлике у овом случају
нису ништа друго него ријечи дискримина­
ције. И то двоструке дискриминације: ди­скри­
минације језика у односу према држави, јер је
држава у подручју комуникације и споразу­
мијевања равноправнија од језика те ди­скри­
минације говорника хрватскога у односу
према босанском и обрнуто, јер не смије упо­
тријебити глас, облик, ријеч или фразу коју
смије употријебити говорник босанског, или
хрватског. Зашто говорник хрватског не би
смио у слу­жбеној комуникацији употријеби­
ти ријеч лице или ријеч мишљење, а говорник
бошњачког особа или увјерење? Зато да не би
говорили својим језиком већ језиком државе.
Заправо зато да би слушали државу, а не језик.
У недавној расправи о томе је ли потреб­
но српске филмове преводити на хрватски
кад се приказују на хрватским телевизијским
програмима могла су се чути и прочитати
доиста различита мишљења. Међу њима се
посебно издваја изнесена аргументација про­
фесорице Љиљане Коленић са Свеучилишта
у Осијеку. Она као крунски аргумент кори­
сти да је у хрватском Уставу записано како
је у Хрватској у службеној употреби хрватски
језик и латинично писмо и да то треба пошто­
вати те да се око тога и с тим у вези нема
што расправљати. Доиста, важност Устава и
његових одредби треба узимати озбиљно, али
вјерујем да би исто требало вриједити и за
језик. Устав језику може дати статус, али му
не може дати оно што нема или одузети оно
што има. Тако Устав може прописати како ће
се неки језик звати (и то су направили сви
устави постјугославенских држава, осим оног
Босне и Херцеговине), али тешко се може про­
писати да ли говорници тог језика разумију и
колико разумију неки други или можда исти
тај језик само назван другим именом.
82
ТРИБИНА – АНАЛИ
Но умјесто даљње расправе о томе, мислим
да је много боље да успоредимо наведена
три пријевода одредбе о недискриминацији у
Уставу Босне и Херцеговине с оригиналним и
редигираним текстом са т-портала.хр наведе­
ним у претходном дијелу ове расправе.
navedenim u Aneksu 1 ovom Ustavu, osigurano
je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je
spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo
uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo,
vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina,
rođenje ili drugi status. (текст на хрватском)
Vratimo se na Njemačku. Mnoge su tvrtke
unazad nekoliko godina napravile niz promjena
ne bi li stanje zaposlenika učinile produktivnijim.
Posebno su izrađene cipele, veći računalni
zasloni, ugodna mjesta uz samu pokretnu traku.
Tako, recimo u BMW-u i Audiju. Proizvodnja
je skočila za sedam posto. Nije to stvar samo
socijalne solidarnosti, nego daleko prije modus
preživljavanja njemačke ekonomije. Procjena je
da će petina populacije imati preko 65 godina u
idućem desetljeću.
Уживање права и слобода, предвиђених овим
чланом или међународним споразумима
наведеним у Анексу I овог Устава, обезбеђено
је свим лицима у Босни и Херцеговини без
дискриминације по било којој основи као што
су пол, раса, боја, језик, вјероисповијест,
политичко или друго мишљење, национално
и социјално поријекло или повезаност са
националном мањином, имовина, рођење или
други статус. (текст на српском)
Vratimo se Njemačkoj. U njoj su tvrtke u
posljednjih nekoliko godina izvele niz promjena
ne bi li podigle produktivnost zaposlenika.
Radi toga su proizvedene posebne cipele, veći
računalni zasloni i udobna mjesta uz samu
pokretnu traku. Zbog toga je, recimo, u BMW-u i
Audiju proizvodnja porasla za 7%. A procjenjuje
da će u Njemačkoj petina populacije u idućem
desetljeću biti starija od 65 godina.
Uživanje prava i sloboda, predviđenih u
ovom članu ili u međunarodnim sporazumima
navedenim u Aneksu 1 ovog Ustava, osigurano
je svim licima u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je
pol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo
mišljenje, nacionalna ili socijalno porijeklo,
povezanost s nacionalnim manjinama, imovina,
rođenje ili drugi status. (текст на босанском)
Uživanje prava i sloboda, predviđenih ovim
člankom ili u međunarodnim sporazumima
21
Лингвисти попут споменуте колеги­
це зацијело ће рећи да та успоредба није
добра јер се разлике између језика не могу
успоређивати с разликама унутар јези­
ка. Нетко од њих могао би и додати како
се не може успоређивати службена с јав­
ном формом језика. Но ја мислим да је она
добра. Уосталом, кошаре с натписима јабуке и крушке не служе зато да би одређи­
вале што су јабуке а што крушке већ само
зато да бисмо их разврстали. А да бисмо их
разврстали потребно је да их успоредимо,
посебно оне крушколике јабуке и оне јабу­
колике крушке.21 Било како било, успоред­
но читање јасно показује да између редиги­
раног и нередигираног текста т-портала.хр
постоје веће и релевантније језичне разлике
него између и босанског и хрватског пријево­
да текста. Истина, те разлике, за ра­зли­ку од
оних између босанског и хрватског, држави
нису важне. Оно што би за лингвистику сва­
како требало бити важно јест да прави раз­
лику између пријевода и редактуре, јер је у
О проблему категоризације у језику у посљедњих три-четири деценије написани су бројни радови. Споменут
ћу један од првих које сам читао Lakoff, G., Women, Fire, and Dangerous Things, Chicago & London: The Univer­
sity of Chicago Press 1987. и једну од задњих које сам читао Радовановић, М., Увод у фази лингвистику, Сремски
Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2009.
АНАЛИ – ТРИБИНА
оба примјера ријеч о редактури, а не о прије­
воду. Једанпут је ријеч о језичној, а други
пут идентитетској редактури. Како би Ноам
Чомски рекао, једанпут је ријеч о Платонову
проблему (како је могуће да људи спознају
тако много на темељу тако мало чињеница?)
а други пут о Орвеловом проблему (како је
могуће да људи спознају тако мало на темељу
тако много чињеница?).22
22
83
vii. Како језик данас може бити јаван?
Очито да језик пролази озбиљно јавно
искушење, те да више неће моћи бити јаван
само на досад познате начине. Зато из насло­
ва нашег предавања и онога што смо одгова­
рајући на њега рекли произлази питање: како
језик данас може бити јаван? Одговор на ово
питање оставит ћемо за неку другу прилику.
Chomsky, N., Language and Problems of Knowledge, The Managua Lectures, Cambridge: The MIT Press, 1987.
84
ТРИБИНА – АНАЛИ
ВАНТЕЛЕСНА ОПЛОДЊА У СВЕТЛУ НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ
Весна Копитовић, Стеван Милатовић1
Aпстракт. Вантелесна оплодња представља медицински поступак којим се у лабораторијским
условима спајају полне ћелије доводећи до зачећа и развоја људског организма. Овај поступак се
преко три деценије користи као метода лечења за парове који не могу да дођу до потомства, и на
овај начин до сада је добијено преко 4 милиона деце широм света.
Вантелесна оплодња и њене етичке, филозофске и друштвене импликацијама разматрају се у
свим у свим релевантним круговима који утичу на путеве развоја друштва и цивилизације.
Циљ овог рада је да се представи поступак вантелесне оплодње, њен настанак и историјат, њен
обим код нас и у свету и да се макар мало осветле бројна контраверзна питања која је окружују.
Рад садржи и посебан осврт на научно стваралаштво лауреата Нобелове награде за медицину
2010. професора Роберта Едвардса, „оца вантелесне оплодње”, и покушава да сам процес постави у
контекст који јој са правом припада у људском друштву.
Увод
Стварање потомства представља основну
људску потребу, чак и право, те потешкоће
у остваривању овог циља, за парове који се
суочавају са овим проблемом, представљају
не само нелагоду већ и истинску патњу која
озбиљно нарушава квалитет живота ових
људи.
Овде би ваљало напоменути да је квали­
тет живота по мерилима и циљевима Светске
Здравствене Организације основно мерило
здравља (1)2, док борба за његово оствари­
вање представља основни задатак савремене
медицине и друштвеног деловања уопште.
Пробелем инфертилитета – брачне неплод­
ности захвата 10–15% парова репродуктивног
доба широм света, док у нашој средини ова
појава износи и 15–17% (2) што је, узимајући
у обзир негативне демографске трендове код
нас, чини не само медицинским већ пробле­
мом од ширег друштвеног значаја.
Борба са овим проблемом стара је колико и
медицина и људска свест уопште. Ипак, рођење
Луизе Браун 25.07.1978, прве живорођене бебе
1
2
зачете поступком вантелесне оплодње, пред­
ставља прекретницу у овој борби која је отво­
рила врата наде многим људима.
Вантелесна оплодња је медицински посту­
пак који се, поред медицинских кругова,
ра­зма­тра у свим релевантним круговима који
утичу на путеве развоја друштва и цивилиза­
ције, врло често и као етичко питање.
Циљ овог рада је да се тај поступак освет­
ли, пре свега, са медицинске тачке гледишта
на нивоу који је доступан широј јавности, а
затим и да се одбрани теза да повољан исход
примене овог начина збрињавања пацијен­
та није у супротности са етичким начелима
медицинске струке.
У том смислу, прави се шири увид у поку­
шаје медицинских наука да помогне женама
да остваре своју жељу за потомством од уоби­
чајеног временског интервала у који се сме­
шта историја развоја вантелесне оплодње у
савременим разматрањима.
Посебан акценат стављен је на научно
стваралаштво лауреата Нобелове награде за
медицину 2010, професора Роберта Едвардса,
„оца вантелесне оплодње”, као и на бројна
Клиника за гинекологију и акушерство Клиничког центра Војводине.
http://www.who.int/topics/millennium_development_goals/maternal_health/en/index.html
АНАЛИ – ТРИБИНА
контратраверзна питања која окружују ово
интригантно поље науке.
Вантелесна оплодња – дефиниција
Док појам асистиране односно потпомогну­
те репродукције подразумева све медицинске
мере у помоћи добијања потомства, сам појам
вантелесне оплодње (ВТО) представља посту­
пак у коме се мушке и женске полне ћелије
спајају у фунционалну целину – зачетак – ван
људског тела, у лабораторијским условима –
in vitro, те који се након тога враћа у материцу
жене где би плод требало да се развија попут
плода зачетог спонтаном трудноћом.
Овај поступак је основни представник био­
медицински потпомогнуте оплодње односно
асистираних репродуктивних технологија
(АРТ) које по својој дефиницији представљају
био-медицинске поступке при којима се
манипулише са мушким и женским полним
ћелијама.
У методе АРТ-а спадају:
– 
Стандардна ин витро фертилизација
(IVF), где се јајна ћелија у адекватној
лабораторијској посуди и медијуму осе­
мени са више десетина хиљада сперма­
тозоида те долази до самог тренутка
оплодње – зачећа.
– Интрацитоплазматско убризгавање спе­р­
ма­тозоида (ICSI) – где се употребом суп­
тилних инструмената, такозваним микро­
манипулативним техникама, изабере
један сперматозоид и директно убризга у
јајну ћелију. Ова метода револуционари­
зовала је третман мушке неплодности.
Код мушке неплодности најтежег сте­
– 
пена, мушке полне ћелије могу се доби­
ти методама тестикуларне аспирације
(ТЕSА).
Замрзавање или витрификација полних
– 
ћелија, односно ембриона добијених ван­
телесном оплодњом представља посебну
категорију АРТ процедура.
– Интервенције на омотачу ембриона како
би повећале шансу за успешно усађивање
85
и развој трудноће називају се асистирани
ембрио „hatching”.
– 
Коначно процедуре АРТ-а омогућиле
су и развој преимплантационе генетске
дијагностике (ПГД), поступка којим се на
најранијем ступњу развоја могу дијагно­
стиковати одређена генетска обољења.
Наведене процедуре, које нису једине про­
цедуре АРТ-а, представљају стандардне мере
у многим центрима широм света, и мерило су
не само стања развоја здравственог система
већ и друштва у целини.
Историјат вантелесне оплодње
Механизми и тајне настанка живота и њего­
вог развоја окупирају људску и научну мисао
од памтивека. Развојем савременог друштва,
методе научног сазнања покушавале су да
расветле и ову област. Тако је већ крајем
19. века професор Хејп са Универзитета у
Кембриџу објављивао радове о ембриотранс­
плантацији зечева.
Визионар и писац Алдос Хаксли у свом
делу „Храбри нови свет” 1932. описује процес
вантелесне оплодње.
Прва истраживања о могућностима развоја
јајних ћелија сисара у лабораторијским усло­
вима објавњују Принцус и Ензман, научници
са Харварда 1934. године. Након више годи­
на истраживања, азијски научник Ченг 1959.
објављује живорођење зеца (3) (такође сисара)
зачетог поступком вантелесне оплодње.
Професор Роберт Едвардс, докторант уни­
верзитета у Единбургу, са својим америчким
колегама, паром Џоунс, 1965. oбјављује поку­
шаје оплодње људских јајних ћелија in vitro
(4), што му полази за руком 1969. иако је и ова
ћелија успела да преживи свега једну деобу.
Вуд и Литон, аустралијски професори из
Мелбурна, извештавају јавност о првој људ­
ској трудноћи након поступка ВТО (5).
Коначно, 25.07.1978. Патрик Степто и Роберт
Едвардс, након дугог и тешког пута и више
од 100 неуспелих покушаја, објављују рођење
Луизе Џој Браун, прве „бебе из епрувете” (6).
86
Наредни период обележило је ширење
ове процедуре и рођења деце зачетих на
овој начин од Аустралије 1980, САД-а, 1981,
Француске 1982. итд, као и рапидни развој
свих аспеката ове процедуре.
Овај период могао би се сматрати почет­
ком хумане репродукције као посебне гране
медицине, који је од самог почетка, а можда
и пре њега био под великом лупом друштве­
не и научне јавности, обавијен велом бројних
контроверзи. Стога је развој у овој обла­
сти можда више него и у једној другој био
условљен адекватним легислатиним мерама
које су морале да прате развој ове области у
стопу.
Није дуго прошло до развоја и оних аспе­
ката процедуре који су и дан данас медиколе­
гално етички врло интригантни.
Тако је већ 1983. забележена трудноћа и
живорођење након донирања јајних ћелија код
жене која није имала сопствене јајнике. Исте
године рођена је прва беба која је у ступњу
ембриона била замрзнута. Стога Британска
влада већ 1984. доноси прве правне акте који­
ма се регулише процес ВТО и истраживање
на људским ембрионима.
Исте године, у Калифорнији је рођена прва
беба од стране сурогат мајке, отварајући и
ово поглавље.
У наредном периоду следи експлозиван
раст свих раније наведених процедура и
метода АРТ-а, микроманипулативних техни­
ка, асистираног ембрио „hatching”, процедура
као што су ICSI, TESA, PGD.
Врло је битно нагласити изражену повеза­
ност и међусобну условљеност хумане репро­
дукције и хумане генетике, који су добрим
делом поставили темеље даљег експлозивниг
развоја медицине и науке уопште.
Клиника за гинекологију и акушерство у
Новом Саду била је пионир у овој области
у нашој земљи. Тако је професор Миленко
Бујас већ у марту 1989. покренуо први посту­
пак вантелесне оплодње, што је као резул­
тат донело рађање деце зачете овим путем на
нашој Клиници од новембра 1990.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Као и свугде у свету, и код нас је даљи ра­звој
у овој области условљен неопходним сред­
ствима и подршком друштва, тако да је ма­
совнија примена ових поступака кренула тек
2006. покретањем националног програма ВТО.
Професор Роберт Едвардс
Професор Роберт Едвардс рођен је 1925. у
Великој Британији. Његов научни развој обе­
лежили су Универзитет у Едимбургу где је
докторирао из области репродуктивне биоло­
гије и свакако Универзитет Кембриџ на коме
је наставио своју академску каријеру. Уз гине­
колога Патрика Стептоа сматра се оцем ван­
телесне оплодње. Трновит пут ових научни­
ка обележила су бројна оспоравања и критике
основних етичких принципа њиховог рада не
само од стране јавности него и од стране при­
падника научне заједнице – чак је и Џејмс
Вотсон, „отац” ДНК структуре негодовао на
њихово поље деловања.
Чињеница да је ово епохално откриће чека­
ло на Нобелову награду, као симбол научног
достигнућа, преко 30 година указује и на трно­
вит пут научне јавности у прихватању овог
поља.
Тако је још 1971. Савет за Медицинска истра­
живања Велике Британије одбацио пријаву
ових научника за истраживање у правцу ВТО.
Стога су Степто и Едвардс од самога почетка
предњачили и у постављању етичких и прав­
них стандарда у ово поље медицине.
Као одговор на бројне оптужбе, Роберт
Едвардс коначно је рекао „Ништа није драгоце­
но као дете. Степто и ја били смо дубоко гану­
ти очајањем парова који су жарко желели да
добију потомство. Многи су нас критиковали,
али својски смо се борили уз наше пацијенте.
Етичари су нас дискредитовали, предвиђајући
рађање ненормалне деце, доводећи људе са
инфертилиеттом у заблуду и лажно пред­
стављајући наш рад. Побили смо све њихове
оптужбе, али су рад на томе и брига успорилу
напредак и ограничили истраживање на неко­
лико година.”
АНАЛИ – ТРИБИНА
Обим појаве
О обиму проблема брачне неплодности,
односто инферилитета већ је речено да захва­
та приближно 10–15% парова репродуктивног
доба широм света и 15–17% парова код нас.
Ова појава нажалост има тренд раста, који се
очекује и у будућности, с обзиром на то да
су демографске промене – „старење” станов­
ништва, као и социолошки фактори такви да
се у модерном друштву планирање потомства
све више одлаже за каснији животни пери­
од када су и репродуктивне могућности мање.
Интересантно је да се људска врста не може
сматрати нарочито „плодном” и да фекунда­
билитет – способност остваривања трудноће у
једном менструалном циклусу код људи у иде­
алним условима износи свега 25–30% (7).
Нажалост, Србија спада у десет најстаријих
земаља света са уделом популације старије од
65 година од 16,5 %, док је просек у свету 7,4%
(8)3. Ово уз чињеницу да код нас на једну жену
репродуктивног доба долази свега 0,88 живо­
рођене деце и негативан природни прираштај
указује на то да је термин „бела куга” на нашој
популацији сасвим оправдан.
Ипак, вантелесна оплодња захтеван је и
веома суптилан процес који се не би смео смат­
рати основним средством за борбу са белом
кугом, већ поступком који ће уз све напо­
ре правилне демографске политике и бриге о
репродуктивном здрављу помоћи појединцима
да дођу до жељеног потомства.
До данас је у свету рођено преко 4 милио­
на деце зачете овим путем, иако је ова цифра
износила свега 220 000 пре само десет година,
указујући на експанзиван раст употребе ВТО
(9).
Врста и обим процедура битан су показатељ
стања друштва. Тако је по последњем изве­
штају Европског удружења за хуману репро­
дукцију и Ембриологију (ESHRE) у Европи
2006. спроведено 458 759 циклуса ВТО, док је
у Србији у истом периоду пријављено свега
3
87
526 процедура (10). Данас се у Србији обави
највероватније преко 4 000 процедура ВТО
годишње, али још увек недостаје концизност и
систематичност у праћењу ове области.
Напредније методе АРТ-а као што су замр­
завање ембриона, ин витро матурација, пре­
имплантациона генетска дијагностика и друге
методе, у Европи већ дуже времена пред­
стављају правилност у око 20–25% циклуса
(10) док су код нас ове процедуре и даље на
нивоу појединачних случајева.
Удео рођене деце након поступака АРТ-а се у
развијеним земљама креће у нивоу 2–3% живо­
рођене деце уз предњачење Данске са 4,1% и
Словеније са 3,6%. У нашој земљи овај посто­
так свакако је испод 1% (9, 10).
Упркос релативно малој употреби ових про­
цедура код нaс, ефикасност истих не заостаје
већ чак и превазилази европски просек уз стопу
клиничких трудноћа по аспирацији од 30,33%
и стопу порођаја од 26,29%, док је у посмат­
раном периоду европски просек износио 29,0%
и 21,5% истим редом (10). Ови подаци свакако
охрабрују, али и постављају нове задатке пред
стручну и научну јавност у нашој средини.
Наиме, проширивање обима, као и разно­
врсности употребе ових процедура, поред
значајних материјалних средстава захтева и
посебан ниво друштвене свести, легислатив­
них мера и спремности да се отворе и нова
поглавља у овом пољу код нас. Велику помоћ
на овом путу свакако би требало да омогући
и доношење закона о биомедицински потпомо­
гнутој оплодњи 2009. године који се може смат­
рати тек почетком ширег друштвеног ангажо­
вања у овом пољу, пошто су бројна питања и
даље остала без одговора.
Контроверзе у вантелесној оплодњи
Једно од основних питања које се од самога
почетка наметало јесте здравствено стање деце
зачете овим путем. Више студија дугорочног
праћења ове деце доказало је да су деца зачета
http://www.batut.org.rs/download/izvestaji/Odabrani%20zdravstveni%20pokazatelji%202009.pdf
88
овим путем подједнако здрава као и деца рође­
на након спонтаног зачећа. Медицински син­
дроми Beckwith-Wiedeman и Angelman сједине
у појаве за које су одређене студије указале да
имају дискретно већу учесталост код ВТО деце,
али ова појава и даље је врло мала (11, 12).
Учесталост превремених порођаја остаје
највећа компликација трудноћа након ВТО, али
доказано је и да је ова појава везана за стопу
вишеплодних трудноћа, а не сам процес ВТО,
а ово је адекватним мерама и ангажовањем
друштва могуће смањити и изборити се са
овом компликацијом (13).
Поред медицинских и етичких, правни, со­
цијални и психолошки аспекти бројних питања
која окружују овај процес и даље су врло отво­
рени не само код нас већ у целом свету.
Тако ни поменути закон о биомедицински
потпомогнутој оплодњи не одговара кон­
кретно на питања донирања полних ћелија,
забрањује могућност сурогат материнства
иако покрива бројна питања. Ово је свакако
област која може дубоко да задире у основне
поставке људске мисли, питање родитељства
и др. Ипак, закон је неопходан и представља
основ даљем развоју, и треба имати на уму
чињеницу да се закони који регулишу ову
област драстично разликују и међу земљама
Европске уније, у зависности од друштвене
климе у тим земљама. Ово отвара могућно­
сти, такозваних прекограничних репродук­
тивних услуга, појаве која све више узима
маха и заокупља европску јавност.
Будућност
У будућности, свакако се очекује даља науч­
на спознаја бројних аспеката процеса зачећа,
дањи развој протокола у терапији инфер­
тилитета уз повећање стопе успеха. Даљи
ра­
звој преимплантационе генетске дијагно­
стике и могућност развоја преимплантационог
скрининга.
Истраживања на матичним ћелијама, ра­звој
регенеративне медицине свакако користе поље
хумане репродукције као базу свог развоја
ТРИБИНА – АНАЛИ
пректично од почетка, те се очекује да ће
ова област у овом пољу и показати одређене
резултате.
Стварања банака оваријалног ткива узетог
од жена у репродуктивном добу, даљи развој ин
витро матурације јајних ћелије, а чак и ра­звој
„вештачке материце”, све су то методе који­
ме би се могла презервирати плодност многих
жена, а нарочито оних оболелих од малигних
болести.
ВТО као наставак вековне тежње
лекара да отклоне препреке
добијању потомства
Медицинска процедура ВТО покренула је
многе расправе у којима се оспорава њена
етичност. Постављају се питања да ли се нару­
шава билошко устројство родитељста, успо­
стављање евиденције крвног сродства и уоп­
ште регулативе породичних односа, да ли се
поштују медицинска ограничења за добијање
потомства. Те расправе одвијају се, пре свега,
у филозофској, социолошкој и у правној сфери.
Међутим, од када је ВТО званично прокла­
мована као медицинска процедура, за лека­
ре она представља обавезни поступак у ситу­
ацији када постоје прописани предуслови за
његову примену. Њихов професионални и
етички однос према пацијенту дефинисан је
Хипократовом заклетвом, а процедуре по који­
ма лече поједине болести припадају скупу
правно регулисаних процедура у оквиру здрав­
ственог система чији су актери. Дакле, они су
дужни да на најбољи начин примењују науку
о заштити здравља жене започету са првим
научним делима из медицине.
Тако прва књига Хипократових театриса,
Болести жена – Gynikéōn Prōton наглашава
инфертилитет као медицински проблем и упо­
зорава на њега као нежељено дејство одређе­
них третмана: „Иако ће жена постати здрава од
ове болести, остаће стерилна”.
Континуитет идеје да се човечјом руком
помогне стицању потомства наставља се дели­
ма која следе Хипократове радове.
АНАЛИ – ТРИБИНА
89
Уместо закључка, могло би се рећи да је пои­
мање инфертилитета као болести и тежња ка
његовом излечењу стара колико и сама меди­
цина, а да вантелесна оплодња није ништа
друго до употреба модерне људске мисли и
научног стваралаштва ради превазилажења
овог проблема.
ЛИТЕРАТУРА
  1. Копитовић В, Бујас М, Фиштеш Топалски
Н, Пјевић М, Илић Ђ, Капамаџија А.
Клиничка ефикасност госерелина у
лечењу миома материце код инфертил­
них пацијенткиња. Медицински преглед.
54 (7–8), 339–46 2001.
  2. Chang MC. Fertilization of rabbit ova in vitro.
Nature. 8, 184, 1959.
 3. E dwards RG, Donahue RP, Baramki TA,
Jones HW Jr. Preliminary attempts to fertilize
human oocytes matured in vitro. Am J Obstet
Gynecol. 15;96.192–200. 1966.
  4. De Kretzer D, Dennis P, Hudson B, Leeton
J, Lopata A, Outch K, Talbot J, Wood C.
Transfer of a human zygote. Lancet. 29;2,
728–9, 1973.
 5. Steptoe PC, Edwards RG. Birth after the
reimplantation of a human embryo. Lancet.
12;2, 366, 1978.
 6. 
Berek JS. Berek & Novak’s Gynecology
14ed. In: Burney RO, Schust DJ, Yao MWM.
Infertility. Philadelphia: Lippincott Williams
& Wilkins, 2009. p.1185–277.
 7. 
I nternational Committee for monitoring
assisted reproductive technology (ICMART):
de Mouzon J, Lancaster P, Nygren KG,
Sullivan E, Zegers-Hochschild F, Mansour R,
Ishihara O. and Adamson D. (2009). World
collaborative report on assisted reproductive
technology, 2002. Hum. Reprod. 24, 2310–
2320, 2010.
  8. De Mouzon J, Goossens V, Bhattacharya S,
Castilla JA, Ferraretti AP, Korsak P, et al.
Assisted reproductive technology in Europe,
2006: results generated from European
registers by ESHRE. Human Reproduction.
25(8), 1851–62, 2010.
 9. 
Ludwig AK, Sutcliffe AG, Diedrich K.
and Ludwig M. Post-neonatal health and
development of children born after assisted
reproduction: A systematic review of controlled
studies. Eur. J. Obstetrics & Gynecology and
Reprod. Biol. 127, 3–25, 2006.
10. Basatemur E. and Sutcliffe A. Follow-up of
children born after ART. Placenta 29,135–40,
2008.
11. 
Копитовић В, Милатовић С. Мултипле
трудноће након АРТ-а – како их смањи­
ти? Новости у хуманој репродукцији. 4.
Симпозијум са међународним учешћем.
Зборник радова, штампано у целости.
26–31, 2009.
IN VITRO FERTILISATION IN THE LIGHT OF THE NOBEL PRIZE
Abstract
In vitro fertilization is a medical procedure that uses laboratory conditions to combine sex
cells, leading to the conception and development of human organism. This procedure has been used
for more than three decades as a method of treatment for couples who are not able to have chil­
dren, and thanks to it more than 4 million children around the world have been conceived so far.
This form of conception and its ethical, philosophical and social implications are discussed in all rel­
evant circles and instances that affect the development of society and civilization. The aim of this paper
is to introduce in vitro fertilization as a medical procedure, its origins and history, its scope in our
society as well as around the world, and to try to clarify some controversial issues that surround it.
It also brings into focus scientific achievements of Professor Robert Edwards, the “father of in vitro ferti­
lization”, who was awarded Nobel Prize for medicine in 2010, and tries to put this process in the context
that rightfully belongs to it in human society.
90
ТРИБИНА – АНАЛИ
ДОПРИНОС БОШКОВИЋЕВЕ ТЕОРИЈЕ
САВРЕМЕНОМ СХВАТАЊУ СТРУКТУРЕ МАТЕРИЈЕ1
Драгослав Стоиљковић2
Апстракт. Руђер Бошковић (1711–1787) сматрао је да су елементарне честице материје попут
непротежних тачака. У зависности од растојања, између тачака наизменично се јавља привлачна
или одбојна сила, што се графички приказује Бошковићевом кривом (Слика 1). Ове елементарне
тачке спајају се и граде сложеније честице првог реда, а честице првог реда спајају се и граде
честице другог реда итд. Затим настају атоми, молекули, макромолекули, нано честице, тела...
Међудејство честица на сваком нивоу описује се истим законом сила. Бошковићева теорија је прва
квантна теорија. Допринела је открићу структуре атома и подстакла многе научнике на даљи раз­
вој модерног схватања структуре материје.
Увод
Прошла су два и по века од када је Руђер
Бошковић објавио своје монументално дело
„Теорија природне филозофије сведена на
један једини закон сила које постоје у при­
роди” /1/. Теорија се изучавала у многим
образовним установама широм света. Пуно
је утицала на његове савременике, а имала је
многе следбенике у 19. и на почетку 20. века.
А онда је све утихнуло. Мук. Нико ни да
га помене.
Наука је крупним корацима напредовала.
У 20. веку, човек се се винуо у свемир, сле­
тео је на Месец. Завирио је у лавиринте атома
и ћелијског пространства. Уочио је и спознао
важност ДНК.
А онда је, као феникс из пепела, васкрсну­
ла Бошковићева Теорија. Многи горостаси
савремене науке су у буњишту историје науке
запазили тај драгуљ. Руђер Бошковић кумо­
вао је настанку структурне хемије (Вилијамс,
1961) /2/, а његова теорија имала је вели­
ки утицај на следеће генерације физичара и
поплочала пут даљем развоју (Бор, 1958) /3/.
Други су пожњели то што је он посејао две
1
стотине
година
раније (Гил, 1941)
/4/. Бошковићев
појам поља силе
имао је одлу­
чујућу улогу у
развитку
физи­
ке” (Хајзенберг,
1958) /3/. Његове
идеје су „кључ за
целокупну савре­
мену
физику”
Руђер Бошковић
(Ледермeн, 1993)
(1711–1787)
/5/. Бошковићева
филозофија ће у целини постати филозофија
21. столећа (Херисман) /1/.
Па, ипак, данас ова Теорија није присутна
у наставним програмима школа и факулте­
та. Сем ретких појединаца, наши савремени­
ци, чак и високо образовани људи, готово да
ништа не знају о Бошковићу – ко је био, кад
је живео и чиме се бавио, по чему је заслужан
да многе улице, научне и образовне установе,
па и један кратер на Месецу носи његово име.
Стога ће се овде приказати живот и делат­
ност Бошковића, као и његова Теорија, која
Део предавања одржаног у САНУ – Огранак у Новом Саду, 6.4.2011. године посвећено 300. годишњици рођења
Руђера Бошковића.
2 Драгослав Стоиљковић је редовни професор на Технолошком факултету, Универзитет Нови Сад.
АНАЛИ – ТРИБИНА
је заправо прва квантна теорија. Указаће се
на Бошковићев допринос савременом схва­
тању структуре материје, пре свега на његов
несумњив допринос открићу структуре
атома, али и на његово схватање елементар­
них тачака, атома, молекула, макромолеку­
ла, нано-цевчица, дијаманта и графита, као
и његове путоказе ка неутрину, глуонима и
кварковима.
Живот /2–4, 6–9/
Руђер Бошковић рођен је 18. маја 1711. у
Дубровнику, као осмо од деветоро деце оца
Николе (потиче из херцеговачког села Орахов
До) и мајке Павле (потиче из породице Бетера
из Бергама, у северној Италији). Завршио је
Дубровачки исусовачки колегиј 1725. и наста­
вио школовање у Римском исусовачком коле­
гију. Студирао је реторику, логику, филозофију,
математику, астрономију и теологију. Предавач
граматике постао је 1733. Од 1740. до 1759. пре­
давао је математику у Римском колегију. У том
периоду настају и сазревају његова научна и
филозофска схватања. Објављује велики број
радова из физике, математике и астрономије.
Бошковић је био припадник католичког
реда исусоваца (језуита), чија је улога била
да брани црквена од јеретичких учења. Иако
је већ била у пуном процвату, на листи непо­
пуларних учења била је и Њутнова механика,
а део који се односи на кретање планета око
Сунца црква је забрањивала. Мада исусовац,
Бошковић, био је убеђени њутновац. Залагао
се за прихватање Њутновог учења, али је
страховао да и он не дође под удар исусова­
ца. Схватио је да у Римском колегију владају
застарела схватања, да то није средина у којој
се могу пратити најновија научна и филозоф­
ска достигнућа, као и да ту не може развијати
и представљати сопствена схватања.
Године 1759. полази на студијско путо­
вање по Европи, са жељом да се више никад
трајно не врати у Рим. Одлази прво у Париз,
где као дописни члан Краљевске академије
наука (примљен је 4. маја 1748) присуствује
91
састанцима академије. Ту сусреће многе
чувене енциклопедисте, упознаје се са њима
и њиховим учењем. Потом одлази у Лондон
где 15. јануара 1761. постаје члан Краљевског
друштва, што заправо представља енглеску
академију наука. Од 1761. до 1763. путује кроз
подручја која данас припадају Холандији,
Белгији, Немачкој, Аустрији, Турској,
Бугарској, Молдавији и Пољској и посећује
многе познате научне и јавне институције.
По завршетку путовања 1764. одбија пону­
ду да се врати у Римски колегиј већ прихва­
та место професора математике у градићу
Павија, код Милана, који је тада био у окви­
ру Аустрије. Године 1765. прихвата позив
исусоваца из Брере (кварт центру Милана)
да ту заједно оснују астрономску опсервато­
рију. Све своје интелектуалне снаге и новча­
на средства улаже у изградњу опсерваторије,
коју је сам пројектовао, а такође и конструи­
сао астрономске инструменте, најмодерније у
то доба. Године 1770. прелази у Милано, на
место професора астрономије и оптике. До
1772. руководилац је опсерваторије заједно са
опатом Легранжом. (У Брери још увек постоји
Астрономски институт и савремена опсерва­
торија. На улазу се налази биста Бошковића
и плоча на којој је истакнуто да је Бошковић
оснивач института.)
Због неслагања са опатом Легранжом,
Бошковић 1772. напушта Милано. Као већ
старији човек од 61 године остаје без прихо­
да, а сву уштеђевину потрошио је за осни­
вање опсерваторије. На његову несрећу, 1773.
укинут је исусовачки ред тако да ни са те
стране није могао очекивати помоћ. Стога
прихвата понуду Министарства за морнари­
цу Француске да буде управитељ одељења за
оптику. Сели се у Париз и узима француско
држављанство.
Да би припремио за штампу своја „Дела
која се односе на оптику и астрономију”,
1782. добија допуст да борави у Милану где
1785. завршава та дела.
Исцрпљен радом, душевно је оболео.
Умро је 13. фебруара 1787. у Милану, где је
92
и сахрањен у Цркви свете Марије Подоне. На
улазу у цркву налази се рељеф Бошковића.
Његово тело смештено је у једном удубљењу
у зиду цркве. Црква је страдала током бом­
бардовања за време Другог светског рата,
а након њене обнове, Бошковићево гробно
место је зазидано.
Делатност /2–4, 6–9/
Делатност Бошковића била је веома ра­зно­
врсна. Објавио је више од сто радова из фило­
зофије, астрономије, физике, математике... Био
је славна личност, члан неколико академија
наука (енглеске, француске, руске...).
Основни научни и филозофски појмови
којима се бавио односе се на: непрекидност и
прекидност (континуитет и дисконтинуитет)
материје, простора, времена и кретања; приро­
ду и употребу бесконачно великих и бесконач­
но малих величина, дељивост и састављивост
честица материје. Указује на то да постоји
јединствени закон сила између честица у виду
осцилирајуће криве „сила-растојање” у којој
се наизменично смењују привлачни и одбојни
лукови, тзв. Бошковићева крива (Слика 1).
Мада је овим питањима посветио посебне
радове, њихов обједињени приказ, као и њихо­
ва разрада и примена за тумачење разноврсних
појава у физици, механици, оптици, хемији и
астрономији, дат је у његовој Теорији /1/.
Велики део његове делатности односи се на
многа теоријска и практична питања у области
астрономије. Теоријски разрађује конструк­
цију астрономских инструмената и процењује
њихову поузданост. Конструисао је прстена­
сти микрометар и ахроматски телескоп.
Разматра кретања тела у Сунчевом систему
и појаве које су последице кретања (плима и
осека мора, облик и структура Земље). Објавио
је у облику поеме (око 1 550 стихова) дело о
помрачењу Сунца и Месеца. Супротно тврдњи
Ојлера, Бошковић указује на то да Месец нема
атмосферу. На основу померања сунчевих
пега, примењујући сопствену методу, одредио
је време обртања Сунца.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Развио је оригиналну методу за одређивање
путања планета и комета. Када је Хершел 1781.
открио ново небеско тело у Сунчевом систему
мислило се да је то комета. Бошковић је био
међу првима који је одредио стазу тог тела и
закључио да то није комета већ нова планета
– названа Уран.
Посебну пажњу посвећивао је теоријском
тумачењу и примени оптичких појава: при­
роди светлости, њеном простирању, пре­
ламању и расипању, побољшању оптичких
инструмената.
Даје велики допринос математици, јер
ра­шчи­шћава (дефинише и објашњава) многе
математичке појмове и налази оригинална
решења математичких проблема, првенствено
у области геометрије. Развија сферну тригоно­
метрију. Бошковић први развија теорију ана­
лизе грешака мерења (знатно пре Гауса и раз­
личито од њега).
Запажени су Бошковићеви доприноси у
инжењерству (грађевинарство, архитектура,
хидротехника), као и у археологији.
Бошковићева Теорија
Теорија је Бошковићево најзначајније дело.
Заснива на схватањима Лајбница и Њутна,
али и одступа од њих. Од Лајбница прихвата
претпоставку да су основни елементи мате­
рије сићушни као тачке, које немају величи­
ну и недељиве су. Али, Бошковић не прихвата
Лајбницову претпоставку да се тачке доди­
рују. Сматра да су тачке удаљене неким разма­
ком, који се може бесконачно повећавати или
смањивати, али не може потпуно нестати. Од
Њутна прихвата постојање сила између ових
тачака. Али, док Њутн сматра да при веома
малим удаљеностима влада сна­жна привлач­
на сила између честица, Бошковић сматра
да тада постоји велика одбојна сила, која је
утолико већа уколико је растојање мање. По
Бошковићу, силе могу бити атрактивне (при­
влачне) или репулзивне (одбојне), а смењују
се у зависности од растојања између тачака
(Слика 1).
АНАЛИ – ТРИБИНА
93
Слика 1. Општи (а) и посебни облици (b и c) Бошковићеве криве
која показује промену привлачне и одбојне силе (доња и горња
ордината, редом) са променом растојања (апсциса) између
елементарних тачака или честица материје
Бошковић прихвата Њутново схватање да
спајањем тачака настају сложеније чести­
це првог реда, спајањем ових настају чести­
це другог, па затим трећег реда итд. Даљим
спајањем настају атоми који се састоје од
делова. За молекуле сматра да су још круп­
није честице. Сматра да су елементарне тачке,
честице првог, потом другог реда, атоми,
молекули, чак и читав Сунчев систем, само
поједини нивои у структури материје. За
сваки пар честица на било ком нивоу важи
неки облик криве приказане на слици 1. Број
лукова, њихова величина и облик могу бити
различити.
Указује на то да постоје растојања при
којима су одбојна и привлачна сила изједна­
чене, а честице су у равнотежи. Ту разликује
две врсте случајева. У случајевима E, I, N и
R при повећању растојања расте привлачна,
а при смањивању растојања одбојна сила. Ту
се честице налазе у постојаној равнотежи јер,
ако се случајно промени растојање између
честица, настаје сила која их поново враћа на
претходно растојање. Та растојања назвао је
границама кохезије.
У положајима G, L и P су честице у непо­
стојаној равнотежи, јер најмање повећање
(или смањивање растојања) доводи до појаве
одбојне (или привлачне) силе и до још већег
растављања (или приближавања) честица. Ове
положаје назвао је границама некохезије.
Орбитале и кванти енергије
у Бошковићевој Теорији
Бошковић указује на то да, ако се две
честице налазе у жижама A и B у близини
центра D, трећа се може налазити на некој од
елипса на растојању које одговара некој гра­
ници кохезије (Слика 2). При томе постоји
онолико елипси колико има граница кохезије.
Штавише, указује и на то да трећа честица
може да прелази са једне на другу орбиталу
(тј. границу кохезије). При томе мења брзину,
а промена квадрата брзине, Δ(v2), сразмерна
је разлици површина испод одбојног и изнад
94
привлачног лука између те две границе кохе­
зије. Ове површине имају одређену ограниче­
ну величину, а одговарајућа промена енергије
ΔЕ, тај „квант енергије” како се данас нази­
ва, једнак је ΔЕ = mΔ(v2)/2, где је „m” маса
честице. Бошковићева Теорија заправо је прва
квантна теорија /10/.
Слика 2. Орбитале у Бошковићевој теорији
Уобичајени приказ историјског
пута открића структуре атома,
молекула и макромолекула
Сматра се да су старогрчки мислиоци
Леукип и Демокрит први дошли на поми­
сао да је све направљено од атома, сићушних
недељивих честица. Та мисао била је рели­
гиозно забрањена и мировала
дуже од 1 500 година. Затим се
наводи Џон Далтон који је на
почетку 19. в. дошао на идеју
да сваки хемијски елемент
има своје најситније делиће.
Верујући да су ти делићи
недељиви, Далтон их је, по
узору на Грке, назвао атомима.
Утврђено је да ти Далтонови
атоми ипак имају делове, да су
састављени од ситнијих чести­
ца – атомског језгра и електро­
на. Ту истину су током 19. и 20. в. откривали
многи познати научници. Обично се наво­
де: Фарадеј, Максвел, В. Томсон (познатији
као Лорд Келвин), Џ. Џ. Томсон, Радерфорд и
ТРИБИНА – АНАЛИ
Бор. Посебно се истичу доприноси последње
тројице, па би историјски пут открића струк­
туре атома изгледао као на шеми 1. Потом се
обично наводе имена Авогадра и Канизара
који су у 19. в. указали на то да се атоми
спајају у молекуле, а потом се наводи да је
Штаудингер 1920. г. први представио хипо­
тезу да се молекули могу спајати у још веће
творевине – макромолекуле.
Међутим, није било сасвим тако. Део приче
изостављен је. Неоспорно је да су наведени
научници знатно допринели тумачењу струк­
туре материје. Међутим, није наведено да се
та достигнућа темеље на схватањима Руђера
Бошковића, што је недовољно познато широј
научној јавности.
Раније се у западној литератури редовно
наводио значај Бошковића за откриће струк­
туре атома, али се од 1920. г. његово име
најчешће изоставља /9a/. За похвалу је то што
неки наши научници по правилу наводе и име
овог великана науке, али нажалост без довољ­
но података о његовом утицају на откриће
структуре атома. Стога желимо да укратко
упознамо читаоце са доприносом Бошковића
открићу структуре атома, а детаљни прикази
могу се наћи у литератури /3, 4, 6, 9а, 11/.
Шема 1. Уобичајени приказ историјског
пута открића структуре атома, молекула
и макромолекула
АНАЛИ – ТРИБИНА
95
Допринос Бошковићеве Теорије
открићу структуре атома
Када је крајем 19. в. утврђено да се
Далтонови атоми хемијских елемената састоје
од честица које су позитивно наелектрисане и
негативно наелектрисаних електрона, поста­
вило се питање на који су начин те честице
смештене у атомима.
Лорд Келвин је 1902–1907. г. објавио неко­
лико радова у којима истиче да се то питање
може решити помоћу Бошковићеве Теорије
и темељно је разматрао „планетарни модел
атома”: позитивно наелектрисање смештено
је у језгру атома, а електрони круже око тог
језгра /3, 4/. Теоријску подлогу да се електро­
ни крећу само по неким стазама око језгра
атома, Џ. Томсон нашао је у Бошковићевој
теорији /12/: „Претпоставимо да набијени јон
посматрамо као Бошковићев атом који делује
на једну честицу средишњом силом, која се
мења од одбојне до привлачне и од привла­
чне до одбојне неколико пута... Таква је сила,
на пример, приказана графички на слици
3 где апсцисе представљају удаљености од
атома, а ординате силе које делују од атома
на честицу...” Очигледно је да слика 3 запра­
во обједињује Бошковићеву криву (Слика 1) и
Бошковићеве орбитале (Слика 2).
Радерфорд, бивши студент и асистент
Томсона, 1911. је потврдио експериментал­
но „планетарни модел атома”, па се тај модел
обично назива „Радерфордов модел”.
Након што је 1912. боравио седам месе­
ци код Томсона у Кембриџу и четири месе­
ца код Радерфорда у Манчестеру /13/, Нилс
Бор је 1913. г. израчунао могуће стазе елек­
трона, узимајући у обзир да електрони могу
прећи са једне на другу орбиталу само ако
приме или предају одређену количину (квант)
енергије – што је Бошковић указао век и по
раније. Данас се овај модел атома назива
„Боров модел”.
Такав назив модела није потпуно оправ­
дан. Наиме, приликом прославе двесто­
те годишњице од објављивања Бошковићеве
Слика 3. Крива коју је Томсон навео у
/12/. У координатном почетку налази
се језгро атома, а додате су орбитале
електрона, „дозвољене” (пуна линија) и
„забрањене” (испрекидана линија). На
апсциси је растојање електрона од језгра,
а на ординати су силе: одбојна (доле) и
привлачна (горе).
Теорије, одржане у Дубровнику, Бор је навео
да су Бошковићеве идеје јако утицале на
следећу генерацију физичара и да је њего­
во научно дело поплочало пут за каснији
звој /2/. Стога се Супек с правом питао
ра­
да ли је Бор мислио на себе кад је истицао
утицај Бошковића на идућа поколења физи­
чара. „Кад сам више пута разговарао с њим,
одговор није никад био јасан. А можда такве
јасноће и није било у оцу данашње физике.
Ако он тада и није познавао Руђерово дело,
Томсонов атом морао му је бити познат па је
утицај био посредно извршен.”
Стога, имајући у виду да је у периоду
1903. до 1907. Џ. Томсон показао да се кон­
цепт дозвољених и забрањених орбитала
може непосредно извести из Бошковићевог
закона сила, Гил /4/ указује да је Бошковић
дао „суштински елемент модерном схва­
тању атома”, а „други су пожњели оно што је
Бошковић посејао две стотине година раније”.
Гил стога овај модел назива „Бошковић-Томсонов” модел атома и указује на то да
када се буде писала историја атомске теорије,
не би било исправно да се занемари допринос
Руђера Бошковића.
96
ТРИБИНА – АНАЛИ
Шема 2. Стварни историјски пут открића структуре атома
Узимајући у обзир Бошковићев допринос,
стварни историјски пут открића структуре
атома приказан је на шеми 2.
Бошковићево схватање елементарних
тачака, атома и молекула /6/
У многим приказима Бошковићеве Теорије,
његова схватања елементарних тачака прика­
зују се непотпуно, па и погрешно, што дово­
ди до тога да су потпуно занемарени њего­
ви ставови у погледу атома и молекула. Да би
правилно разумели његово схватање елемен­
тарних тачака, атома и молекула, потребно је
прво разјаснити нека основна савремена схва­
тања у погледу материје и атома.
У многим научним и популарним радовима
/14/ често се каже да данас можемо бити потпу­
но сигурни да је материја сачињена од атома.
Затим се наводи да су на такву мисао дошли
још грчки филозофи Леукип и Демокрит и то
још у 5. веку п.н.е.
Међутим, савремено схватање појма „атом”
и појма „материја” битно се разликује од схва­
тања Леукипа и Демокрита. За ове филозо­
фе, атоми су најситније честице материје, који
немају делове. Реч „атом” потиче од грчке речи
која значи „недељив”. При томе, за старе Грке
постоје више врсте атома, који се разликују по
величини и облику.
Савремено схватање појма „атом” потиче од
енглеског научника Далтона који је почетком
19. в. показао да се хемијски елементи састоје
од ситних честица које међусобно ступају у
хемијску реакцију. Далтон је сматрао да те
честице немају делове па их је по узору на Грке
назвао атомима. Међутим, Далтон је погрешио
што је сматрао да су хемијски атоми недељи­
ви, јер се већ крајем 19. в. дошло до сазнања
да ипак имају делове, што је доказано у 20.
веку. Савремени појам атома подразумева да
се они састоје од истоветних електрона (нега­
тивно наелектрисаних), који се крећу у околи­
ни језгра атома, а то језгро састоји се од исто­
ветних протона (позитивно наелектрисаних)
и истоветних неутрона (ненаелектрисаних).
Штавише, познато је да се протони и неутрони
такође састоје од још ситнијих честица.
Стари Грци никада не би назвали „атоми­
ма” ове најситније честице хемијских елеме­
ната, које савремена наука назива „атомима”,
зато што су они дељиви и што се састоје од
ситнијих честица. Стога, када се у научним
и филозофским радовима говори о „атоми­
ма” и „атомистици” треба јасно разликовати
да ли се то односи на грчки појам атома, као
најситније недељиве честице, или на савреме­
ни појам атома, као веома сложене и дељиве
честице.
Размотримо сада Бошковићева схватања. По
њему, најситнији делови материје су елемен­
тарне тачке, које су недељиве и без величи­
не, тј. непротежне су. Све елементарне тачке
су истоветне, не разликују се међу собом.
Бошковић наводи да је идеју о непротежним
и недељивим елементарним тачкама преузео
АНАЛИ – ТРИБИНА
97
од Лајбница. То су заправо Лајбницове мона­
де. Бошковићеве елементарне тачке се, према
томе, разликују од појма атома грчких фило­
зофа, а такође и од савременог схватања појма
атома (Табела 1). Стога је погрешно што неки
аутори Бошковићеве елементарне тачке нази­
вају „Бошковићевим атомима”. Бошковић
ни­када своје тачке није називао атомима.
Табела 1. Основне одлике старогрчких
и савремених атома и Бошковићевих
елементарних тачака
Облик и
Могућност
Разноврсност
величина
спајања
Различитог
Спајају се
Недељиви облика и
Разноврсни
без додира
величине
Дељивост
Атоми
Леукипа и
Демокрита
Бошковићеве
елементарне Недељиве Непротежне
тачке
Савремено
Разичитог
схватање
Дељиви
облика и
атома
величине
Истоветне
Спајају се
без додира
Разноврсни
Спајају се
без додира
Међутим, Бошковић разматра и атоме /1,
одељак 440/. Под појмом „атом” Бошковић под­
разумева честицу која се састоји од делова, а ти
делови атома опстају заједно у атому захваљујући
сили која је описана његовом кривом. Треба
нагласити да Бошковић указује на то да атоми
имају делове и то пола века пре Далтона!
Према Бошковићевој теорији, атоми се спајају
у крупније честице. Ако се једна честица при­
ближи другој великом брзином, тада може да
„настаје снажна нова веза, и то без узајамног
одступања, тако да један увлачи своју ква­
чицу у рупицу друге...” /1, одељак 440/. Да је
ту „квачицу” једног атома означио као елек­
трон, а „рупицу” другог атома као непопуње­
ну атомску орбиталу, тада би то у потпуности
одговарало савременом тумачењу хемијске везе
при спајању атома у молекуле.
Бошковић користи и појам „молекул” и ука­
зује да се он може посматрати микроскопом /1,
одељак 188/. (Данас знамо да се честице, које
савремена наука назива „молекули”, не могу
посматрати оптичким микроскопима, који су
постојали у Бошковићево доба.) Битно је запа­
зити да је по Бошковићу молекул крупнија
честица у односу на атоме. Ту је важно уочи­
ти чињеницу да Бошковић указује на то да
постоје молекули и то више од пола века пре
Авогадра и један век пре Канизара, којима се
обично приписује откриће молекула!
Према Бошковићој теорији, молекул је честица
вишег реда. Он указује на то да честице виших
редова могу бити различите у погледу броја и
распореда тачака које сачињавају честицу. Из
тих разлика извире врло велика разноврсност
тела и природних појава. То се пре свега одно­
си на силе којима једна честица делује на другу.
Тако постоје честице које се међу собом привла­
че, које се одбијају и које су инертне /1, одељци
419–422/. Данас је познато да се честице са исто­
именим наелектрисањем одбијају, са разноиме­
ним привлаче, а такође и да постоје ненаелек­
трисане честице које су инертне.
Штавише, Бошковић сматра да ће једна
че­
сти­
ца с једне стране моћи привући другу
честицу, док ће је са друге стране одбити /1,
одељак 423/. Овакво понашање честица вишег
реда у складу је са савременим описом понаша­
ња молеку­ла. Познато је да код многих моле­
кула није равномерна расподела позитивног и
не­га­ти­вног наелектрисања, због тога што неки
атоми у молекулу снажније привлаче електро­
не, а неки слабије. Због тога су молекули пола­
ризовани, тзв. диполи – на једној страни моле­
кула је делимично позитивно, а на другој
стра­ни је делимично негативно наелектрисање.
По­знато је да се два дипола међусобно одбијају
ако један другом прилазе са истоимено наелек­
трисаним странама. Два дипола међусобно се
привлаче ако позитивна страна једног дипола
прилази негативној страни другог.
Макромолекулска хипотеза
Бошковића /15/
Данас је општеприхваћено мишљење да је
Немац Херман Штаудингер први творац хипо­
тезе о постојању макромолекула (тзв. поли­
мера) коју представио 1920. То није истина!
98
ТРИБИНА – АНАЛИ
Бошковић је заправо био први који је још 1758.
У његовим ставу да ти низови атома могу
најавио могућност постојања макромолекула. имати голему „еластичну силу к експанОн указује на то да се атоми могу тако пове­ зији” може се препознати наговештај високе
зивати да би се „могле обликовати и спира- еластичности полимерних материјала, што је
ле атома чији би силом стегнути завоји могли једна од основних одлика већине полимера.
показати голему еластичну силу к експанзи­
Очигледно је да је Бошковић указао на
ји”. Уз то сматра да би „незнатном променом основне одлике макромолекула: ланчасту
поједине удаљености у големом низу тачака структуру као низ атома, висок степен поли­
могло доћи до прилично великог повијања меризације, могућност спиралне конфор­
облика, које би се у ствари састојало од мно- мације ланца, промену конформације услед
штва малих повијања” /1, одељак 440/.
повијања хемијских веза, па чак и њихова ела­
У овим наводима, истакли смо нека стична својства. Тако је Бошковић предложио
Бошковићева схватања која заслужују своју макромолекулску хипотезу скоро два
да се детаљније размотре и растума­ века пре Штаундигера.
че у светлу савремених појмова у науци о
Нано-цевчице, дијамант и графит
макромолекулима.
Бошковић указује на „низ тачака” и на
Бошковић указује /1, одељак 440/ да је
„спирале атома”. Ово је заправо истоветно са
савременим схватањем о постојању макромо­ могуће да постоје атоми чија је крива сила као
лекула као низу хемијски повезаних атома. Уз на слици 1б. Тада би постојано растојање так­
то, он указује да тај низ може бити „голем” вих атома одговарало тачци С на тој кривој.
и да може бити „мноштво малих повијања”. Ту би се могао уцртати низ малих коцки при
Савременим речником речено, Бошковић ука­ чему би атоми били у сваком њиховом углу, а
зује на то да може бити велики степен поли­ такав низ имао би велику упорност у чувању
меризације. (Под степеном полимеризације свог облика. Речено савременим језиком, то
подразумева се број молекула који су повеза­ би била нано-цевчица квадратног пресека.
Ако би честице биле распоређене у рогље­
ни у један макромолекулски ланац.)
Бошковић сматра да ти низови атома могу вима правилне пирамиде (тетраедра) и на
бити „спиралног” облика што представља растојању које одговара граници кохезије
конформацију полимерног ланца. Савременој тада би тело имало бесконачну чврстоћу и
науци о полимерима познато је да неки при­ несавитљивост /1, одељци 239, 363 и 419/.
родни и синтетски полимери заи­
ста имају спиралну конформа­
цију (слика 4).
Бошковић такође, указује на то
да би „...незнатном промјеном
поједине удаљености у големом
низу точака могло доћи до прилично великог повијања облика, које би се у ствари састојало
од мноштва малих повијања”.
Савременим речником рече­
но – конформација целог ланца
Беланчевина
ДНК
Полиолефини
може се мењати повијањем вели­
Слика
4.
Спиралне
структуре
неких
природних
ког броја хемијских веза атома у
и синтетских макромолекулских ланаца
ланцу.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Ако би те честице биле у једној равни, онда
би то био савитљив материјал и „било би га
могуће смотати га попут старих свитака” /1,
одељак 362/. Тврдоћа дијаманта и мекоћа гра­
фита потврђују ова његова схватања. Х. Дејви
(1778–1829) приклонио се Бошковићевој ато­
мистици да би објаснио структуре молеку­
ла, различите кристалне облике, као и решио
проблем структуре дијаманта /2, стр. 153/. И
дијамант и графит састоје се од истих атома
– атома угљеника. Али, код дијаманта, атоми
су распоређени у рогљевима тетраедра, док
су код графита у равни (Слика 5), што је глав­
ни узрок њиховој различитој тврдоћи.
Слика 5. Структура дијаманта (а)
и графита (б)
Бошковићеви путокази ка неутрину,
глуонима и кварковима
„Било би могуће претпоставити да неке
врсте честица немају никакве силе. У том би
случају супстанција једне од тих врста посве
слободно прошла кроз супстанцију друге
врсте без икакве колизије” /1, одељак 518/. Још
само да је те честице назвао „неутрино”, онда
би ово Бошковићево схватање било истоветно
са савременим схватањем.
Описан је и значај Бошковићеве Теорије за
савремену теорију елементарних честица /9б/
и глуона /16/.
Ринард /17/ указује да се Бошковићева
Теорија може повезати са савременом тео­
ријом кваркова. Штавише, нобеловац Лион
Ледермен написао је 1993. да је Бошковић
имао „једну замисао, потпуно лудачку за 18.
99
век (а можда и за било који други)... Бошковић
тврди, ни мање ни више, да је материја сазда­
на од честица које немају никакве димензије!
Ми нађосмо, ево пре двадесетак година, једну
честицу која одговара том опису. Назвасмо је
кварк” /5, стр. 109/.
Закључак о улози Бошковићеве Теорије
Открићем кваркова и све сложенијих
честица (протона, неутрона, атома, молекула,
макромолекула...) савремена наука потврди­
ла је Бошковићево схватање да постоји хије­
рархија материје. Уз то, потврдила је и да се
међудејство честица описује неким од облика
Бошковићеве криве /6, 18/. Не треба се томе
чудити. Његов закон сила био је полазна
претпоставка (хипотеза) за тумачење струк­
туре и међудејства честица материје. Када је
структура материје спозната и када се тео­
ријски и експериментално утврдио закон
сила које делују између честица, сасвим је
разумљиво да се потврдила полазна претпоставка, тј. Бошковићев закон сила. То је
уобичајени методолошки пут у истраживању
(хипотеза → логичне последице → експери­
ментална потврда → доказана теорија) који
савремена наука превали за неколико година.
Међутим, изградња пута од Бошковићевог
закона сила до његове потврде била је попут
„зидања Скадра на Бојани”. Утемељено је
Бошковићем у 18. в., грађено је и рушено,
настављено у 19. в. и у највећој мери доврше­
но у 20. в. У том зидању учествовале су многе
генерације научника, па се једноставно забо­
равило шта су били почетни темељи и ко их
је поставио. Ипак, посредством многих науч­
ника, Бошковићева схватања допиру до нас
као ехо минулих времена, наводећи нас често
да мислимо Бошковићевим мислима а да тога
нисмо ни свесни.
Сада је јасно због чега нобеловац Ледермен
сматра да су Бошковићеве идеје кључ за цело­
купну модерну физику, а Херисман наводи да
ће Бошковићева филозофија у целини постати
филозофија 21. века.
100
ТРИБИНА – АНАЛИ
ЛИТЕРАТУРА
1. Bošković R. Philosophiae naturalis theoria
redacta ad unicam legem virium in natura
existentium, Beč, 1758. (prvo izdanje),
Venecija, 1763 (drugo izdanje); A Theory of
natural philosophy. Cambridge: M.I.T. Press,
1922. i 1966.; Teorija prirodne filozofije
svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje
u prirodi (dvojezično: latinski i hrvatski).
Zagreb: Liber, 1974.
2. 
Supek I. Ruđer Bošković – Vizionar u
prijelomima filozofije, znanosti i društva.
Zagreb: Školska knjiga, 2008.
3. Dadić Ž. Ruđer Bošković. Zagreb: Školska
knjiga, 1987. (prvo izdanje) i 1998. (treće
izdanje)
4. Gill H.V. Roger Boscovich, S. J. – Forerunner
of modern physical theories. Dublin: M. H.
Gill and Son, Ltd, 1941.
5. Ледермен Л., Терези Д. Божија честица.
Београд: Сфинга, 1998. (Lederman L., Teresi
D. The God particle, 1993.)
6. 
С тоиљковић Д., Руђер Бошковић уте­
мељивач савремене науке. Петница:
Истраживачка станица Петница, 2010.
7. 
Stipanić E., Ruđer Bošković, Gornji
Milanovac: Dečje novine i Beograd: Prosvetni
pregled, 1984.
8. Димитрић Р., Руђер Бошковић, Питсбург–
Београд: Хелиос, 2006.
9. (a) White LL. Editor. Roger Joseph Boscovich
– Study of his life and work on the 250th
anniversary of his birth. London: George
Allen and Unwin, 1961.; (b) White LL.
Boscovich and particle theory. Nature, 179,
284, 1957.
10. Stoiljković D. Teorija Ruđera Boškovića kao
putokaz ka kvantnoj mehanici. Arhe. 2, 181,
2005.
11. Стоиљковић Д., Руђер Бошковић – прете­
ча савременог схватања структуре атома.
Хемијски преглед. 49 (3), 54–57, 2008.
12. 
Tomson JJ. The Corpuscular Theory of
Matter. London; 1907.
13. Longair M. Theoretical concepts in physics
(An alternative view of theoretical reasoning
in physics). Cambridge: Cambridge university
press, 2nd edition, 2003.
14. 
M isterija nauke – od čega je sve ovo.
Astronomija. (23), 34, 2007.
15. Stoiljković D. Importance of Boscovich’s
theory of natural philosophy for polymer
science. Polimery. 52, 804–810, 2007.
16. Silbar ML. Gluons and Glueballs. Analog.
102, 52, 1982.
17. R inard PM. Quarks and Boscovich. Am J
Phys. 44, 704, 1976.
18. Стоиљковић Д. Актуелност Бошковићеве
„Tеорије природне филозофије сведене
на један једини закон сила које постоје у
природи”. Васиона. 53, 77–87, 2005.
CONTRIBUTION OF BOSCOVICH’S THEORY TO MODERN
COMPREHENSION OF MATERIAL STRUCTURE
Abstract
Roger Boscovich (1711–1787) held that the elementary particles of which matter is built were nonextended points. If the distance between the points is changed and very large there is an attractive force
between them. Depending on the distance between the points, an attractive or repulsive force appears
that can be represented graphically by Boscovich’s curve (Figure 1). The elementary points are combined
producing the more complex particles of the first order, the first order particles are combined producing
the second order particles, etc. Then atoms, molecules, macromolecules, nano-particles, bodies are
formed. Whatever the level of the particles, the same force law can describe the interaction between them.
Boscovich’s theory is the very first quantum theory that contributed to the discovery of the structure of
atoms and inspired many scientists for the further development of modern comprehension of material
structure.
АНАЛИ – ТРИБИНА
101
ЈЕСМО ЛИ ГОСПОДАРИ ВЛАСТИТЕ СУДБИНЕ?
IN MEMORIAM – АЛАН ТJУРИНГ
Павле Калуђерчић1
Апстракт. У предавању под насловом „Јесмо ли господари властите судбине” и поднасловом
„In memoriam – Aлан Тјуринг”, аутор се у уводном дијелу осврнуо на историјат прорицања људ­
ских судбина од времена старих Грка па све до данашњих дана.
Централна тема предавања је Алан Тjуринг и његова трагична судбина. Поменути су њего­
ви радови из области рачунарске технике (архитектура данашњег рачунара), технике шифровања
и декодирања, те коначно од њега дефинисане нове области – Морфогенезе – науке о настајању
нових облика. Покушао је да повеже његове резултате (морфогенеза) и резултате Дарвина (еволу­
ција) како би ова посљедња теорија била потпуно заокружена.
Посљедње године живота Тјуринг је интензивно тражио одговор на питање: „Јесмо ли програ­
мирани, јесмо ли биолошки роботи, или посједујемо властиту вољу”, и није нашао децидан одго­
вор. То је проблем који ни до данас није ријешен. У свијету има присталица и једне и друге опције.
Аутор се критички осврнуо на обје ове могућности и покушао да дефинише основна питања као и
одговоре за ова оба случаја.
Као одговор на питање: „Јесмо ли господари властите судбине”, то јест „имамо ли властиту
вољу” аутор закључује да децидног одговора нема. Истраживања која се данас у том правцу изводе
у когнитивној психологији уз помоћ савремених апарата (Нуклеарна Магнетна Резонанца (НМР)
и Електроенцефалограф (ЕЕГ)) могу само дјелимично, и то у само неким аспектима, да дају неке
ограничене резултате.
Закључак на крају је: За разлику од Тјуринга који је прије више од 50 година трагао за интели­
гентном машном, у данашње вријеме изгледа да се више труда и напора улаже покушавајући да се
од интелигентног бића направи програмибилан аутомат.
Увод
Судбина, (њемачки Schicksal, енглески
destiny, руски судба) тешка ријеч, често
трагична, понекад драматична, ријетко поетична. На овој планети ми смо једина жива бића свјесна њеног значења, свје­
сни чињенице да су сваком од нас на овоме
свијету дани одбројани. Многи стога желе
да сазнају шта их све чека у животу и када
ће, најављен у Светом писму, бити „крај
свијета”. Они се обраћају видовњацима,
1
пророцима,
футуролозима,
астролозима, бабама гатарама... који помоћу разних
„справа”, тарот карата, људских дланова,
„бацањем граха”, анализом положаја планета, гледањем у шољицу од кафе, гледањем
у кристалну куглу, у синију са водом... „виде
будућност”, и тим лаковјернима „проричу”
њихову судбину. Међутим, сумњам да ће
неки непливач, који безгранично вјерује у пророчанства, и коме је речено да ће да умре у
кревету, скочити млад без размишљања у
дубоку воду.
Проф. др Павле Калуђерчић, дипл. ел. инг. радни век је почео као научни сарадник у Институту за аутоматику
(ИРЦА) предузећа „Енергоинвест” из Сарајева где је остао до 1966. Након докторског студија у Швајцарској
(1966–1971) изабран је за професора на Машинском факултету у Сарајеву (1971–1992), а након рата у Босни
(1992–1995) ради као професор на Електротехничком факултету у тада Српском а данас Источном Сарајеву.
Данас је у пензији. Објавио је више научних радова у земљи и иностранству из области динамике и управљања
процесима, електронике и рачунарске технике, као и низ есеја (о Тесли, Пупину, Алану Тјурингу, Михајлу
Михајлову, породичним коренима итд.).
102
Бити пророк је профитабилна професија.
Било их је и у античкој Грчкој. Пророчица
Питија из Делфта била је позната јер су јој
пророчанства увијек била тачна – била су
двосмислена. Ратнику који је упитао хоће
ли се жив вратити са бојног поља одговори­
ла је: Ibis redibis numquam in bello peribis.2
У зависности од тога како се нагласи ријеч
numquam, добијају се контрадикторна
пророчанства.
Најпознатији пророк средњега вијека
Француз Нострадамус, оставио је писане тра­
гове, читаву књигу стихова на старофранцу­
ском. Та пророчанства написана су алего­
рично тако да се у њима увијек, уз много
маште, могао наћи догађај који се десио, али
не и онај који треба да се деси. Наполеона,
Хитлера, убиство Кенедија итд. пронашли су
у Нострадамусовим пророчанствима тек онда
када су они отишли са сцене. Прије тога,
тумачи њихових пророчанстава, нису рекли
да ће се то десити, и када.
Многи би да сазнају када ће се и на који
начин догодити смак свијета. Не само
Нострадамусово него и пророчанства мање
популарних видовњака (укључујући наше
Креманско), у стању су да изазову масовну
хистерију. Почетком вијека два датума озна­
чена су као „посљедњи дан” планете Земље:
један (21.05.2011) пронађен у Библији – пока­
зао се као нетачан. Другим, којим се завр­
шава календар древних Маја (21.12.2012), тек
ће се утврдити колико је аутентичан. Трећа
пријетња опстанку Земље заснована је на
открићу астронома да велики метеор лети
према нашој планети и уколико остане на
садашњој путањи, астрономи ће бити најпре­
цизнији прогностичари. Једини који не брину
о томе су Цигани. Њихова пјесма каже:
2
ТРИБИНА – АНАЛИ
Биће скоро пропаст света,
Нек пропадне није штета!
Прво „пророчанство”, које није шарла­
танско, које се базирало на егзактним осно­
вама, и које се увијек могло провјерити, обја­
вио је познати енглески научник Исак Њутн.
У његовој књизи „Математички принципи
филозофије природе”, објављеној 1687. годи­
не, он је, између осталога, дефинисао грави­
тациону силу и гравитациони закон којим су
се могли тачно предсказати догађаји у пла­
нетарном систему, догађаји као што су пом­
рачење сунца или мјесеца. Другим ријечима,
увијек се могао одредити положај и брзина
сваке планете помоћу једноставних матема­
тичких израза.
Међутим, та Њутнова „кристална кугла”
није била универзална, она је предсказивала
будућност само у једном сегменту – кретању
планета3.
Стотињак година након Њутна, францу­
ски филозоф и математичар Пијер Симон де
Лаплас, (Pierre Simon de Laplace) поставио је
једноставно, а логично, питање:
„Може ли се наћи законитост којом ће се
предсказати будућност и у осталим областима, а не само у кретању небеских тијела? Да ли је све што нам се дешава у животу
предодређено, детерминисано и подређено
законима, као што је то случај код појава у
васиони, само што ми то још нисмо открили? Јесмо ли господари властите судбине,
или нам је она негдје „записана”?
Два вијека након Њутна, (1864. годи­
не), енглески математичар и физичар Џемс
Максвел (James Maxwell) вјешто је искори­
стио експерименталне и теоријске резултате
Енглеза Мајкла Фарадеја, Француза Андреа
Ампера и Данца Ханса Кристијан Ерстеда,
Дословно преведено: Ићи ћеш вратити се, нећеш, погинути у рату.
Мало је познато да је Исак Њутн, математичар, физичар, астроном.... био и алхемичар па је трагао како
„направити” злато. Можда је његов геније осјетио да је тако нешта бити могуће. Није могао да одоли а да не
покуша да се афирмише и као прави пророк. Прорачунао је на основу података из Старог завјета, да ће се крај
свијета догодити 2060. године јер између утемељења Римског Царства Карла Великог године 800, и краја свијета,
проћи ће тачно 1260. година. (Овај Њутнов рукопис чува се на Хебрејском универзитету у Јерусалиму.)
3
АНАЛИ – ТРИБИНА
додао је томе и његове резултате, и објавио
теорију електромагнетног поља коју је мате­
матички уобличио у четири једначине. Мало
људи данас зна како гласе те „Максвелове
једначине”, а сигурно су највише експлоати­
сане једначине у нашој цивилизацији. Без
њих не би било, радија, телевизије, рендгена,
мобилних телефона, далековода, електричних
локомотива.... Сада су могле да се предвиде и
појаве у електромагнетизму.
Коначно, почетком XX вијека, развојем
атомске физике, показало се да Њутнова меха­
ника не важи у микро свијету – у „свијету”
атома. Развијена је потпуно нова дисциплина,
квантна физика. Откривене су још двије при­
родне силе – јака и слаба нуклеарна сила.
„Теорија свега” која би објединила ове
четири до сада познате природне силе (гравитациона, електромагнетна, слаба и јака
нуклеарна) није до данас откривена, иако се
интензивно и дуго радило на томе. Основни
проблем је Ајнштајнова Општа теорија рела­
тивитета (која је генерализација Њутнове гравитационе теорије), а која спада у детерми­
нистичке, класичне теорије, и нема у себи
инкорпориране законе квантне физике. Прије
свега Хајзенбергов принцип неодређености4.
Алберт Ајнштајн је до краја живота (1955)
безуспјешно покушавао да Општу теорију
релативитета повеже са електромагнетним
појавама. Вјеровао је у Творца па је одбијао
да прихвати Хајзенбергов принцип неодређе­
ности јер није вјеровао да је у природи могућ
„случај”. То је објашњавао ријечима: „Бог
се не игра коцкицама”. Иронијом судбине,
Нобелову награду за физику 1924. године,
4
103
добио је управо за открића из области квант­
не механике!
Од прије десетак година тежиште рада
физичара усмјерено је у другом правцу – на
теорију коју су називали „Теорија М”, а која
се састоји од одвојених теорија од којих свака
„покрива” једно подручје физике, док се на
додирним областима – преклапају5. Међутим,
„М–теорија”, ако и када једнога дана буде
заокружена и дефинисана, сигурно неће
моћи дати одговоре на сва питања, с обзи­
ром на комплексност свијета у коме живимо.
Илузорно је очекивати да ће се том теоријом
сазнати курс неке валуте који ће она имати за
годину дана, који ће коњ побиједити у сље­
дећем касачком дербију, или хоће ли када и
коме да перфорира слијепо цријево. Свијет
природе веома је сложен, а процеси су често
и хаотични, па се и не одвијају по позна­
тим природним законима. „Ухватити” се
са проблемом хаоса није ни једноставно, ни
лако. Идеја да се хаос математички опише и
дефинише може да се роди само у глави неког
генија.
Први који је почетком XX вијека примје­
тио да у природи, поред владавине закона и
привидног реда влада понекада и хаос, био
је француски математичар Анри Поенкаре
(Henry Poincaré). Он је, анализирајући кре­
тање три тијела помоћу Њутнових закона
механике доказао да, и поред егзактних јед­
начина које дефинишу кретање тих тијела,
њихова путања не може увијек бити једно­
значно одређена. Рјешења могу бити неоче­
кивана, нестабилна и хаотична. Његов резул­
тат, међутим, није тада наишао на интерес
Овај принцип каже да се положај и импулс (брзина) неке честице не могу истовремено тачно измјерити.
Што тачније мјеримо положај честице, правимо све већу грешку у мјерењу њеног импулса, (брзине), и обратно.
Грешка је увијек већа или једнака Планковој константи (h ≈ 10 –34 Js), па у свијету атома има доминантан утицај.
У планетарним размјерама практично нема утицаја, Њутнове једначине су и без тога принципа непревазиђене, са
њима је човјек стигао на Мјесец, а васионске сонде још и много даље.
5 Идеја је слична као што је била Меркаторова за дводимензионално представљање географских карата планете
земље којом се поједине ограничене области на земаљској кугли могу добро представити планарно, али не и
цијели глобус. На Меркаторовој пројекцији цијелог глобуса грешка је све већа што се више приближавамо
половима. Територије око полова постају развучене и непрегледне, а полови се не могу ни видјети. Али издвојене
области, па и саме поларне области са половима када се издвоје, могу се приказати веома вјерно.
104
ТРИБИНА – АНАЛИ
јавности. Човјечанство се изгледа припремало
за глобалне хаосе XX вијека – свјетске ратове.
Алан Тјуринг
Алан Тјуринг (Alan Turing),
енглески математичар, ро­
ђен је у Лондону, 23. маја
1912. године, а трагично је
завршио као веома млад, 7.
јуна 1954. У 25-тој години
живота, 1937. године, објавио је познати рад „О израчунљивим бројевима” у коме је дефинисао принципе и „архи­
тектуру” данашњег дигиталног рачунара. У
II свјетском рату дао је одлучујући допринос у дешифровању њемачке ратне шифре
„Енигма”, чиме је значајно допринијео британској побједи у „Битци за Британију”
1940. године. Трагао је за интелигентном машином. Дефинисао је веома једноставан и непревазиђен тест којим може да се утврдити да ли је рачунска машина интелигентна,
може ли да мисли. Направио је и прототип рачунара, (ACE – Automatic Computing
Engine).
Након II свјетског рата наставио је да се
бави шифрама, кодирањем и декодирањем.
Вјеровао је да у природи мора да постоји код
који само треба „открити”. Покушавао је да
објасни како из хаоса могу наста­ти правилни
облици. Како се од аморфне масе пустињског
пијеска могу формирати дефинисани, правил­
ни, облици пустињских дина? Како на кожи
краве могу да се појаве правилне шаре? Како
из ембриона може да се развије комплексан
живи организам.
Шарена крава у
природи
Рачунаром
добијене фигуре
Ти процеси, сматрао је Тјуринг, мо­гу се
сигурно математички описати јер у природи
мора да по­стоји неки управљачки „механизам”, неки програм, који омогућава ембрио­
ну да без по­моћи „споља” изњедри све органе
­разних облика и функ­ција; кожу, руке, ноге,
око, мозак....
Научна област која се бави тиме названа је
Морфогенеза – наука о настајању облика, за
разлику од Морфологије – науке о облицима.
Године 1951. Тјуринг је објавио свој нај­
познатији рад из ове области у коме је тео­
ретски доказао да се у хемијским реакцијама
могу појавити „оа­зе реда” из којих може да
„искочи” нешта неочекивано.
Наслов Тјуринговог рада који га је
прославио
Интересантно је напоменути да Дарвин
у теорији о еволуцији Морфогенезу није ни
споменуо. Или није уочио тај проблем, или,
што је вјероватније, није знао да га објасни –
како је то, наводно, на самрти и рекао. Он је
одредио услове и описао како ће се поједини
облици у природи модификовати и преносити
са генерације на генерацију. Али, ништа није
рекао како су настали. Доказао је еволуцију у
оквиру једне „класе” (рибе, птице, сисари....).
„Скок” из класе у класу, настанак нове класе
(како је, на примјер, прва птица почела да
доји живорођено младунче) – остао је недо­
речен. Тјуринг је био на прагу да то објасни,
недостајао му је, за почетак, експериментални
доказ за морфогенезу у хемији.
Некако у исто вријеме, почетком педесе­
тих година, у Совјетском Савезу је руски
биохемичар Борис Бјелоусов истражи­
вао метаболизам шећера у организму сиса­
ра. Експериментишући разним раствори­
ма, примјетио је да при реаговању неких
АНАЛИ – ТРИБИНА
супстанци раствор мијења боју. Од безбојне
– постаје обојен (што није било ни до тада
непознато и чудно), али онда након неког
времена поново прелази у безбојан и тако
наставља да осцилује – безбојан па обојен –
стварајући при томе још и необичне фигу­
ре. Провјерио је то неколико пута, није било
грешке. Резултат је био репродуцибилан.
Обавијестио је своје шефове о томе и напи­
сао извјештај.
Фигуре Бјелоусова
Међутим, тада у СССР-у ни­је нико могао
да објави резултат неког рада а да претход­
но не добије сагласност прво од партијске, а
онда и стручне комисије.
Бјелоусову је било забрањено да публикује
његове резултате јер је одбор за сагласност
закључио да се они противе основним при­
родним законима. У питању је грешка коју он
треба да открије и исправи. Разочаран, напу­
стио је даљња истраживања.
Велико је питање како би се ово завр­
шило да су се Тјуринг и Бјелоусов сусрели.
Његови резултати били су очит експеримен­
тални доказ Тјурингове теорије о морфогене­
зи у хемији.
Почетком шездесетих година, након поја­
ве све моћнијих рачунара, амерички метерео­
лог Едвард Лоренц покушао је да синтетизује
математички модел којим би могао да прави
дугорочне временске прогнозе. Користећи
познате законе класичне механике, термоди­
намике и динамике флуида, Лоренц је добио
релативно једноставан (на рачунару нумерички рјешив) математички модел (дефинисан системом нелинеарних парцијалних
105
диференцијалних једначина) којим је могао
израчунати, за прогнозу, потребно кретање
ваздушних струја.
Показало се, међутим, да је овако добијена
прогноза непоуздана за период дужи од неко­
лико дана. Резултат је био осјетљив како на
почетне услове у систему једначина, тако и на
вриједности параметара у њима. Практично,
дашак вјетра или, како је то Лоренц пје­
снички рекао „замах лептирових крила” у
Бразилу, могао је да изазове ураган у Сибиру.
Тако је појам „ефекат лептира” данас у
стручној литератури постао синоним за хао­
тичне појаве.
Лоренц је, након Поенкареа, дефинитивно
доказао да системи, иако дефинисани мате­
матичким једначинама, не дају увијек пред­
видиве резултате, а да при томе нису изложе­
ни спољним сметњама. Коначно је од научне
јавности било прихваћено – хаос је саставни
дио основних закона природе. Данас се смат­
ра да систем који инклинира нестабилности
и хаосу:
–  мора бити нелинеаран
– мора имати бар једну петљу повратне
спреге.
Лорензов метереолошки модел има једну
затворену петљу повратне спреге (ваздух
обиђе око Земље за неколико дана и тиме
затвори ту „петљу”), а једначине су нели­
неарне. Временске прогнозе зато су поузда­
не само за краће временске периоде (3 до 5)
дана. Дугорочне прогнозе тачне су у облику;
зима ће бити хладна, а љето топло.
Императив постојања повратне спреге и
нелинеарности како би се појавио „ефекат
лептира” може се провјерити сљедећим јед­
ноставним експериментом:
Ако посматрач стане између два равна
огледала, он ће у њима да види свој лик који
се у огледалима у бескрај умножава. Постоји,
према томе, вишеструка повратна веза. Ако
тај посматрач узме у руку упаљену свијећу
и почне да је покреће, неочекивано ће се у
огледалима повремено појавити разне фигуре. Сваки пута када пламен свијеће наиђе на
106
ТРИБИНА – АНАЛИ
малу неравнину на огледалу (нелинеарни елемент), долази до морфогенезе, што резултира поменутим фигурама.
На први поглед изгледа да је „морфогенеза”
у супротности са II законом термодинамике
који каже да се ентропија (мјера нереда у изолованом систему) стално увећава, ако се у тај
систем не улаже рад. Од система у нереду не
може се очекивати, без улагања рада, орга­
низован и сређен систем. Најједноставнији
доказ за ово је: ако не радимо по кући, ако
се не ухватимо метле и усисивача – у кући ће
убрзо завладати неред.
Међутим, не треба заборавити да је
II за­
кон термодинамике једини природни
закон који не важи увијек него – у већини слу­
чајева. Према томе, остала је могућност (вјероватноћа је, истина, веома мала – али није
нула) да може да дође и до смањења ентро­
пије (повећања реда) без улагања рада6. У ту
„рупу” у II закону термодинамике, Тјуринг је
„удјенуо” теорију о Морфогенези.
законима био осуђен за нарушавање јавног
морала. На суду је стављен пред тежак избор.
Или:
– затворска казна
– хормонална терапија.
Одлучио се за другу варијанту која га је
одвела у депресију. Нађен је мртав 7. јуна
1954. године. На столу је стајала загрижена
јабука у коју је претходно убризгао цијанка­
лиј. Сократова смрт – умјесто кукрике
– цијанкалиј.
Данас је Тјуринг слављен и цијењен широм
свијета. У парку универзитета у Ман­честеру
гдје је радио по­стављена је његова биста у
природној ве­личини. Са ( још незагриженом)
јабуком у руци! Велике фирме маркетиншки
користе његову трагедију па је, на примјер,
Мекинтош (Mack­intoch), за лого фирме узео
загрижену ја­буку. Британска пошта штампа
поштанске мар­ке са његовим ликом, на кући
у којој је живио стоји спомен плоча. Истина,
на њој пише – „Био је жртва предрасуде”.
Алан Тјуринг трагично је скончао. Исте
дине када је објавио рад о морфогене­
го­
скинуо је везу са младићем са којим
зи ра­
је живио – био је хомосексуалац. Прекид га
је емоционално тешко погодио, дошло је до
инцидената, интервенисала је полиција. За
његову хомо­сексуалност сазнала је британска
јавност и он је по тадашњим британским
Tempora mutantur et nos in illis7, кажу стари
Латини. Јер, данас се у Британији сматра
нормалним то што ће Елтон Џон, и његов
животни (брачни) друг да усвоје дијете које
ће за њих родити бивша супруга Џоновог
„брачног” друга, вјештачки оплођена сјеменом Елтона Џона!!!!
6
Не можемо са сигурности тврдити да се не може десити да струјање ваздуха у просторији буде такво да
прашина у стану неће падати по поду и стварима, него ће се таложити само у канти за ђубре. Вјероватноћа да ће
се то десити је јако мала – али није нула – па се тај исход не може искључити.
7 Времена се мијењају и ми у њима.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Јесмо ли програмирани или
имамо властиту вољу?
Вратимо се Тјурингу и проблему који га
је мучио. Јесмо ли и након рођења програ­
мирани (кодирани), или смо господари вла­
стите судбине. Имамо ли слободну вољу? О
проблемима слободне воље и детерминизма
дискутује се већ стољећима – а остао је до
данас нерјешен. Те су рас­праве до прије пола
вијека биле искључиво академске. Међутим,
проблем се последњих деценија компликовао,
прије свега математички, па њиме данас могу
да се „носе” само појединци. Филозофима је
„радно поље” озбиљно смањено8.
Јесмо ли, или нисмо, господари властите
судбине? До тренутка доласка на свијет, од
зачећа до рођења, судбина новог становни­
ка ове планете очито није у његовим рукама.
Неко, или нешта, води тај процес без гре­шке.
Тјуринг је покушао да открије ко или шта
„води” ембрион од зачећа до рођења. Гдје се
налази меморисан тај шифровани код, како
гласи тај програм. Шта се мијења у тренут­
ку доласка на свијет? Је ли од тога тренут­
ка живо биће препуштено само себи? Узима
ли тада судбину у своје руке, или и даље има
„неко” или „нешта” што га води кроз живот,
као што је то било до тренутка доласка на
овај свијет?
Постојање слободне воље има заговорника,
али и противника. Међутим, и једни и други
не могу да одговоре на низ питања која слије­
де из њиховога увјерења, јер постојање или
не постојање слободне воље има далекосежне
посљедице. На примјер:
1. Да ли је слободна воља, ако постоји, особина само људског рода?
Да ли слонови имају слободну вољу када
иду на „гробље слонова” да угину, или је то
у њима негдје записано? Да ли кишна гли­
ста, ако наиђе на два различита, за њу укусна
8
107
„залогаја”, одлучује слободном вољом који
ће да поједе? На ком степену еволуционог
ра­звоја се појавила слободна воља код људи
ако је немају сва жива бића? Одговора нема.
2. А ако је у животу све предодређено, ако
слободна воља не постоји, онда је и ово што
сада тврдим предодређено и није резултат
моје слободне воље. Како онда могу тврдити
да је то тачно?
Одговор може дјелимично дати Дарвинова
теорија о природном одабирању. Само „они”
који су у прошлости доносили исправне
закључке имали су шансу да дају насљедни­
ке. Ова тврдња се данас, са брзим рачунари­
ма, може симулацијом еволуционог процеса и
провјерити.
Британски кибернетичар Торстен Рејл ана­
лизирао је 2009. године робота који може да
хода, ако га „научи” како. Он је управљање
роботом препустио серији рачунарских про­
грама који су садржавали команде за насу­
мично покретање његових ногу. У почет­
ку, робот је могао само да хаотично покрене
„ногу или руку”. Други, контролни програм,
„задужен” да надзире кретање робота, имао
је уграђен критеријум којим је могао да ода­
бере онај покрет ноге који је био најближи
покушају да се направи први корак. Након
тога би „у животу” остављао само тај про­
грам. Остале је брисао.
Варијацијом параметара у том програму
аутоматски је генерисано стотињак нових
програма са којима би робот наставио да
покушава да хода. Поступак се понављао без
утицаја споља. У једном тренутку, робот је
направио први корак. Понављањем овог алго­
ритма коначно је несигурно и проходао. На
крају, остајао је на ногама и онда ако би био
ударен са стране.
Када је Рејл анализирао програм којим
се то постиже, установио је да га више не
може препознати. Програм је без утицаја
Њемачки филозоф Витгенштајн (Witgenstein) резигнирано је недавно закључио; „Остало нам је још само да
се бавимо анализом и проблемима језика”. Какав пад дисциплине са традицијом Аристотела, Канта, Декарта,
Паскала...
108
ТРИБИНА – АНАЛИ
„споља”, добио нови квалитет – генерисао информација са генерације на генерацију иде
је новиТако
код. некако је на нашој планети вјероватно
модификовањем
ДНК кода
што је
спор и дуг
настао и живот.
Из –чисте
енергије
Тако некако је на нашој планети вјероват­ процес. Искуство се могло преносити усмено,
одмах након „Великог праска“ настале су елементарне честице од којих је настао и први
но настао и живот. Из чисте енергије одмах касније и писмено, а данас у информатичкој
елемент
– Водоник.
је постепена ери
синтеза
„тежих“ што
елемената
Литијума,
након
„Великог
праска”Слиједила
настале су елементар­
и електронски,
је довело
до драма­
не
честице од којих
је настао и први
елемент настајали
тичног убрзања
еволуције.
ВишеПојавом
од четири
Берилијума....
Термо-нуклеарним
реакцијама
су и тежи
елементи.
– Водоник. Слиједила је постепена синтеза милијарде година требало је да прође од поја­
Угљеника,елемената
Кисеоника
и Азота, Берилијума....
након цца триста
година
створени
за
„тежих”
Литијума,
ве милиона
прве ДНК
молекуле
до по­јсу
авеуслови
првог човје­
Термо-нуклеарним
реакцијама
настаја­ нових,
ка, а или
за последњих
хиљада
годи­
на
синтезу првог органског
молекула. Настанком
дијељењем десетак
постојећих,
опстали
ли су и тежи елементи. Појавом Угљеника, стигли смо од пећинских људи до створења
би ссамо
они
облицинакон
који су
васионским
„Lottom“
настао
је
Ки­
еоника
и Азота,
окоимали
тристанајмање
милио­ грешка.
која суТим
у стању
да постављају
оваква
питања.
на
годинадана
створени
услови
за синтезу првог
Међутим,
треба Тиме
заборавити
да се у
једнога
прије су
cca
4.5 милијарди
година и први
ДНК не
молекул.
су створени
органског молекула. Настанком нових, или тих по­сљедњих десет миленијума ДНК код
услови за живот на нашој планети.
дијељењем постојећих, опстали би само они људи није битно мијењао. У њему је остао
облициЕволутивним
који су имали
најмање
грешка.
Тим
рађенсве
агресивни
кодорганизми,
који је човјеку
омо­је
г ућио
путем
развијани
су на
исти уг­
начин
сложенији
дошло
васионским „Lottom” настао је једнога дана да у потрази за храном, углавном ловећи –
и до појаве првог, једноставног, нервног система. На крају су се појавили и људи, у
прије око 4,5 милијарди година и први ДНК дакле убијајући – једновремено избјегне да не
почетку веома
мајмунима.
неких је буде
у једном
моменту
мала варијација у ДНК
молекул.
Тиме слични
су створени
условиКод
за живот
убијен
– да преживи.
на
нашој планети.
агресивникомуникацију.
код у нашој ДНК мо­лекули
молекули
омогућила да се развије језик потребан заТај
међусобну
Еволутивним путем развијани су на исти може данас лако да нам дође главе и поред
Тај тренутак
развоју био дошло
је преломан.
Јовану
почиње да
ријечима:
„У
начин све
сложенијиу организми,
је и Јеванђеље
тога штопо смо
научили
про­
изводимо
до
појаве бијаше
првог, једноставног,
храну
без није
међу­
собног убијања,
почетку
ријеч, и ријечнервног
бијашесисте­
Бог.“ Јер
сада ивише
требало
да се чекапада као
ма. На крају су се по­јавили и људи, у почетку интелигент­на бића имамо све пред­услове за
преносслични
информација
са генерације
најегенерацију
иде модификовањем
ДНК кода – што је
веома
мајмунима.
Код неких
у јед­ преживља­
вање.
ном
мала варијација
молеку­
томе даитехника
спортренутку
и дуг процес.
Искуство усеДНК
могло
преносити Додајмо
усмено, касније
писмено,генетске
а данасмоди­
у
ли омогућила да се развије језик потребан за фикације, генетски инжењеринг, може зло­
информатичкој ери и електронски, што је довело до драматичног убрзања еволуције.
међусобну комуникацију.
употребом уништити и сва достигнућа до
Више
од четири умилијарде
година
требало је дакојих
прође
појавецивилизације
прве ДНК молекуле
Тај
тренутак
развоју био
је преломан.
се од
развојем
дошло. до
Pojava jezika
i
pisma Јеванђеље по Јовану почиње ријечима: „У
3. Акогодина
је све предодређено,
је слободпојаве првог човјека, а за последњих десетак хиљада
стигли смо одонда
пећинских
почетку бијаше ријеч, и ријеч бијаше Бог.” Јер, на воља само наш привид. А ако је тако, на
људивише
до створења
која судау се
стању
овакваможемо
питања. да темељимо одговорност
сада
није требало
чекададапостављају
пренос чему
појединца за његова дјела, или недјела? Да ли
је то само привид да осјећамо да смо кадри
Међутим,
не треба
да се
да одаберемо
шта заборавити
ћемо урадити,
илиу је то
тако?
Коначно,
какомиленијума
да препознамо
тих
посљедњих
десет
ДНКда ли
неко биће има слободну вољу?
код људи није битно мијењао. У њему је
Претпоставимо да смо срели „малог зелеGenetski inženjering
ног”, сауграђен
којим смо
успјели дакод
успоставимо
остао
агресивни
који је кон­
такт. Како можемо да утврдимо да ли он посје­
човјеку омогућио да у потрази за храном,
Promjena DNK
дује слободну вољу, или је то робот „навијен”
Pojava prve DNK
углавном
ловећи
- дакле
убијајући
да ради оно
што му
је наређено
командама
molekule
неког његовог
унутрашњег
програма?
једновремено
избјегне
да не буде
убијен –
Једини начин да то установимо јесте да
Pojava pisma
дапокушамо
преживи. предвидјети његове реакције. Јер
слободна
вољакод
не уможе
постоји
код некоТај
агресивни
нашојда
ДНК
молекули
га чије је понашање програмирано. Међутим,
може данас лако да нам дође главе и
поред тога што смо научили да производимо храну и без међусобног убијања, па као
интелигентна бића имамо све предуслове за преживљавање.
АНАЛИ – ТРИБИНА
ако не познајемо програм који управља њиме,
онда не можемо предвидјети његове реакције,
и не преостаје нам ништа друго него да каже­
мо да тај „мали зелени” има слободну вољу
јер нисмо у могућности да предвидимо њего­
ве реакције.
Код људи проблем је само наизглед једно­
ставнији јер су данас познати закони физи­
ке и хемије који дефинишу процесе који
се одвијају у људском мозгу. Познат нам је,
према томе, тај „програм” који нисмо могли
да одгонетнемо код „малог зеленог”. Познат
нам је и математички модел функционисања
једног неурона у мозгу. Али систем једначи­
на за око 109 спрегнутих неурона је и поред
најсавременијих рачунара, у неком разумном
времену, за сада нерјешив. И онда, опет као
резултат наше немогућности да проблем рије­
шимо, данас се сматра да људска бића посједују слободну вољу.
Стивен Хокинг, данас несумњиво највећи
ауторитет у области теоријске физике, посеб­
но астрофизике, у својој посљедњој књизи
(2010) „Велика Замисао” тврди супротно и
сматра да: „ми нисмо ништа друго него биолошке машине, слободна воља је само наша
илузија, јер слободна воља не може да функционише у систему подложном законима
физике”.
Хоћемо ли, према томе, једнога дана моћи
унапред да пред­видимо како ће се понаша­
ти неки појединац? Хоћемо ли посједовати
тако моћне рачунаре који ће поменуте систе­
ме једначина моћи рјешити у неком разум­
ном, кратком, времену па да добијемо поуз­
дан одговор на ово питање. Хоћемо ли моћи
„израчунати” судбину неког појединца? По
свој прилици не­ћемо.
Ипак, до неких резултата, у настојању да
се ријеши енигма процеса у људском мозгу,
може се данас доћи на начин сличан како су
то својевремено урадили Њутн или Максвел.
Њутн у теорији гравитације није рачунао гра­
витациону силу међу атомима два тијела, него
је увео збирни појам масе, Максвел не рачуна
са електронима него усредњеним величинама
109
– напоном и струјом, Нави и Стокс флуид не
му појединачних молекула,
третирају као су­
него прорачун врше помоћу притиска и брзи­
не течности или гаса. По­
казало се у прак­
си да је то до­вољно да се пројектују бродо­
ви, авиони, мотори, гасоводи, електро­мотори,
рачунари...
На сличан начин данас се може сазна­
ти нешто о активностима неурона у мозгу.
У ту сврху користи се ЕЕГ (електроенцефа­
лограф), апарат којим се региструју сумарне
мождане неуронске активности које се мани­
фестују као слаби (неколико микроволти)
електрични потенцијали који се индукују на
можданој кори а региструју ЕЕГ-ом.
На нашу срећу, ЕЕГ-ом нам још не могу
читати мисли и управљати њима. Психијатри
могу дијагностицирати нека обољења, пси­
холози констатовати нека стања, установити
да ли је неко поспан, уморан, узбуђен, депре­
сиван... и на основу тога евентуално пред­
видјети његову сљедећу реакцију. Ако је
неко поспан – вјероватно ће да оде да спава.
„Neuro­science”, гра­
на сав­
ремене когнитив­
не психологије која се бави том проблемати­
ком, у свијету је данас вео­
ма пропулзивна.
На њиховим конференцијама, буде и десетак
хиљада учесника.
Крајње је вријеме је да се за­мислимо јер
„Велики брат” очито не спава, он ради и
интензивно истражује. ЕЕГ данас има 256
сензора који се на главу постављају веома
једноставно, практично као нека капа, и који
региструју електричне активности у разним
дјеловима мозга. Средином прошлог стољећа,
први ЕЕГ имао је само четири сензора која су
захтијевала посебан контакт са површином
ЕЕГ „кацига”
110
ТРИБИНА – АНАЛИ
узбуђен
опуштен
депресиван
спава
дубоки сан
главе са које се претходно морала уклонити
сва коса.
Изгледа да је узвик „O tem­pora, o mores!9”,
којим је Цицерон за­почео говор против Бру­
та пред римским се­
на­
том, и након два
миле­
нијума још увијек акту­
елан. Мени се
чини да смо да­нас ближе Орвел­овој, не­го
Тјуринг­о­вој, визији савременог свијета.
Јер Тјуринг је прије 60 година имао
хуману идеју и трагао је за интелигент­
ном машином, а данас се, како ствари стоје,
улаже више напора и средстава да се нађе
начин како од интелигентног бића направити
програмабилну машину.
ARE WE THE MASTERS OF OUR OWN DESTINY?
IN MEMORIAM – ALAN TURING
Abstract
In the paper titled “Are We the Masters of Our Own Destiny” and subtitled “In Memoriam – Alan
Turing„ the author first gives a quick overview of the history of fortune telling from the time of ancient
Greeks to the present day.
The central theme of the paper is Alan Turing and his tragic destiny. The paper then mentions some
of his achievements in the field of computer technology (architecture of the modern computer), coding
and decoding techniques and finally introduces a new field defined by Turing himself – morphogenesis
– the science describing creation of new forms. Turing tried to make connections between his results in
morphogenesis with the ones in Darwin’s theory of evolution in order to make Darwin’s theory complete.
Even though Turing spent the last years of his life actively searching for the answer to the question
“Are we programmed, are we biological robots or do we possess free will?”, he did not come up with any
definite answers. The problem has remained unresolved to this day with both theories having their sup­
porters. The author of the paper makes a quick critical examination of both options and tries to define
some basic questions and answers arising from them.
In an attempt to answer the question “Are we the masters of our own destiny?” i.e. “Do we have free
will?”, the author concludes that there is no definite answer. Some contemporary research in the field of
cognitive psychology that uses the most advanced equipment such as nuclear magnetic resonance (NMR)
and electroencephalography (EEG) can only partially and only in some aspects, provide some limited
results in this area of research.
The final conclusion is that, as opposed to Turing who more than fifty years ago searched for an intel­
ligent machine, today it seems like more effort is being put into finding ways of how to turn an intelligent
being into a programmable machine.
9
У слободном преводу: „Каква времена и обичаји!”.
га л е р и ј а
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
113
У ЧАСТ 170. ГОДИШЊИЦЕ САНУ1
Гојко Суботић
Учинило се у првом тренутку, када се пове­
ла реч о изложби, да неће бити једноставно
сакупити довољно дела која би приказала
дуго трајање и сву ширину идеја на којима
је наша установа почивала од времена када је
основана под именом Друштво српске слове­
сности. Показало се, међутим, да их већ сам
град, Нови Сад, у својим збиркама и приват­
ном власништву поседује далеко више него
што племенити простор Платонеума може да
прими. Тек je неколико, не неопходних дела
преузето из Фонда у Београду, понајвише због
унутрашњег склада и целовитости изложбе.
Сада, када је пред нама, изложба нам речи­
то сама говори – предочава слојевите пору­
ке и враћа нас у прошлост. Већ летимичан
поглед на имена која су овде представљена
својим радовима открива оно што можда није
било довољно јасно – да је од самог почетка
уз знаност била и уметност. У самом осни­
вачком документу Друштва српске словесно­
сти, 1841, она није била посебно истакнута,
али је Српско учено друштво, које га је насле­
дило, у члану 2. нагласило да ће се „занима­
ти наукама и вештинама”, а 1869. имало је
већ и посебан Одсек уметнички. Двадесетак
година касније, образовањем Српске краљев­
ске академије, у Закону је наведена, четврта
по реду, Академија уметности. При свему,
тек у годинама после Другог светског рата, у
самом називу Српске академије наука назна­
чено је и уметности, музичке и ликовне.
Али, ако се вратимо самим почецима, зна­
чајни њени чланови – довољно је сетити се
Димитрија Аврамовића, чије је дело овде у
врху, из година оснивања Друштва – спаја­
ли су у себи и својој делатности и уметнич­
ки дар и стручно занимање за прошлост и
1
баштину коју су настојали да забележе, про­
тумаче и сачувају.
Изложба указује на интегралност научног
и уметничког простора који је под кровом
наше куће покриван пре него што су се краје­
ви северно од Саве и Дунава нашли у грани­
цама исте земље. О томе, разуме се, сведо­
чи већ само чланство угледних представника
разних „вештина”, а управо овде то најбоље
показују радови. Упоредо, исте мисли и исту
делатност неговала је и Матица српска која је,
поред сопствених програма, будно пратила и
укључивала се у научни и културни живот
јужно од Саве и Дунава.
Отвореност обеју установа најбоље откри­
ва ширина веза са другим срединама. Она
се, с једне стране, испољавала у школо­
вању младих у страним земљама и усвајању
њихових вредности (поменимо бар Михаила
Валтровића и Драгутина Милутиновића),
а са друге у срдачном прихватању стра­
них уметника којима је одавано признање и
чланством у Академији, сетимо се Владислава
Тителбаха, Томе Росандића, Марка Мурата,
Ивана Мештровића, Лазара Личеноског... А
када их помињемо као наше чланове, имамо у
виду чињеницу да поједине одреднице које су
пратиле звање члана, поред прави и редовни,
нису увек имали исто значење, односно да су
у различито време коресподентни, дописни и
почасни чланови били у различитом односу.
Није згорег подсетити, без конотације која
би се могла прикачити, да су са простора
који данас покрива Огранак, светлост дана
угледали и једно време у њему били или се
трајно задржали најугледнији, попут Стеве
Тодоровића, Катарине Ивановић, Новака
Радонића, Ђорђа Крстића, Уроша Предића,
Реч на отварању изложбе у Огранку Српске Aкадемије наука и уметности у Новом Саду 6. октобра 2011.
114
Ивана Радовића, Ивана Табаковића, Милана
Коњовића, Ђорђа Јовановића и др.
Када већ говоримо о њиховим заслуга­
ма, знаним и незнаним, нека буде допуште­
но да кажемо да изненађења не престају и
да се у истраживањима њихових биографија
увек отварају нове странице. Недавно нас је
обрадовала занимљивом вешћу колегиница
Барањи, данас у Пешти, која је је код нас завр­
шила студије и одлично познаје нашу умет­
ност, да је у грађи везаној за оперу „Ђурађ
Бранковић”, изведеној у Будиму крајем 19.
века, на плакату нашла податак да је сцено­
графију начинио Иштван Тодоровић, дакле,
Стева Тодоровић.
А као и на свакој изложби, и овде се нађу
дела која нечим изненаде. Слику Портрет
мушкарца Николе Марковића, члана Српског
ученог друштва, из 1882, сачувану у приват­
ној збирци, први смо овде у прилици да види­
мо, јер, колико знамо, никада до сада није
излагана.
Сто седамдесет година стварања које
представљају овде сабрана дела није само
раздобље, дуго само по себи, него и време
непрестаних промена и у уметности, од
часа када се она одвајала од вишестолетног
средњовековног наслеђа и преко барока хва­
тала корак са својим временом. А уследиле
су онда мēне, дубоке и све брже... а докле су
стигле најбоље се види на последњим радови­
ма наших савременика.
Било би непримерено и површно када
бисмо се у овој прилици задржали на стило­
вима и утицајима који се преламају у дели­
ма које гледамо. Оно што их повезује није
континуирана нит, нити је изложба настоја­
ла да их уочи и провуче. Дух који их спаја
другог је ткива и другог кова. Зато, када про­
лазимо изложбу може нам се чинити да ска­
чемо по облуцима брзе реке, немирне и хиро­
вите, у жељи да се домогнемо друге обале,
обале нашег доба. А иза нас је свет наше про­
шлости, разуђене и тешко ухватљиве, немир­
не, само са оазама спокоја. Као и сам живот,
и уметност се ангажовала у настојању да све
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
и темељно промени, а онда бивала и зане­
сена и загледана у себе. Промене које пра­
тимо нису биле доследне, па, и када бисмо
покушали да их осмислимо, био би то само
један, врло лични покушај. Зато ће посета
жби и застајање пред делима, у тиши­
изло­
ни, када се разиђемо, за сваког од нас бити
враћање одређеном времену, некој личности
и њеној поруци. А онда ћемо се, ако поново
дођемо, загледати у друго и сасвим другачије
доба, јер су различити и разноврсни плодови
посејани од времена Димитрија Аврамовића
до наших дана.
Изложена су дела следећих члано­
ва Академије: Ђорђе-Ђока Миловановић
(Чесма са две луле), Олга Јеврић (Троструко
укрштање),
Тома
Росандић
(Петар
Петровић Његош), Иван Мештровић (Нага
жена лежи), Тодор Стевановић (Вилин
коњиц), Младен Србиновић (Мали фрулаш
на зиду), Урош Предић (Портрет Михајла
Пупина), Новак Радонић (Аутопортрет са
шеширом), Димитрије Аврамовић (Филип
Балтер), Катарина Ивановић (Цвеће у плавој вази), Ђорђе Јовановић (Мирис пролећа), Павле-Паја Јовановић (Крунисање
цара Душана), Ђорђе Крстић (Девојка са
турбаном), Владислав Тителбах (Жича),
Марко Мурат (Арса Пајевић), СтеванСтева Тодоровић (Женски портрет), Петар
Убавкић (Нацрт споменика косовским јунацима), Иван Табаковић (Нови Сад), Марко
Челебоновић (Шах), Сретен Стојановић
(Милутин Миланковић), Јован Бијелић
(Мотив из Босне), Ристо Стијовић (Девојка),
Боривоје Стевановић (Жути бардак),
Љубица Сокић (Мртва природа), НиколаКока Јанковић (Седећа фигура Павла
Бељанског), Мило Милуновић (Мртва
природа), Стојан Аралица (Рибе), Лазар
Личеноски (Предео са дрворедом и кућама),
Петар Лубарда (Из Хиљаду и једне ноћи),
Недељко Гвозденовић (Мој атеље), Ђорђе-Кун Андрејевић (Купачица), Иван Радовић
(Доручак), Миодраг-Мића Поповић (Трагови),
Милан Коњовић (Ема шије), Стојан Ћелић
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
115
(Предео), Предраг-Пеђа Милосављевић
(Одисеј лута Јадраном), Никола Марковић
(Портрет мушкарца), Зора Петровић (Акт),
Радомир Рељић (Мирна лука), Љубомир-
-Љуба Ивановић (Околина Охрида), Милица
Стевановић (Тетрапак на поду; Трагови
посматрања), Душан Оташевић (590),
Светомир-Басара Арсић (Без назива).
Слике изложене у Галерији Огранка
116
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ПРАШКА ЦРТАЧКА ЕПИЗОДА МИЛАНА КОЊОВИЋА1
Сава Степанов
Милан Коњовић, Старац
Скоро целокупни прелудијски период сли­
карства Милана Коњовића, у дугом перио­
ду од 1912. па све до 1927. године – може се
сматрати периодом уметниковог школовања,
усавршавања и припремања за једно аутен­
тично изражавање сликом. Дуготрајност
тог припремног периода има свој разлог –
Коњовић је стваралачку активност започео
неуобичајено рано, као петнаестогодишњак,
када као аутентични аутодидакт, слика своју
прву Шуму а потом и друге слике које је
својевремено Ирма Ланг поставила у изложби
изванредног а адекватног наслова „Коњовић
1
пре Коњовића”. У Сомбору Милан Коњовић
нема учитеља па ће их потражити у ино­
странству. Одлази у Будимпешту у Школу
резервних официра2, 1916. године, а са идејом
да се цртачки обучи. Ту је похађао Слободну
школу цртања. Тада се упознаје са Иштваном
Ретијем (Réthy István, 1872–1943), професором
на пештанској Академији, једним од оснивача
Нађбање, уметником који је са својим исто­
мишљеницима током почетка века битно ути­
цао на даље правце развоја мађарског сликар­
ства. Не може се са сигурношћу тврдити да
ли је, и колико, Рети утицао на Коњовићев
развојни пут но пленеризам угледног уметни­
ка могао је погодовати младом сликару... Али,
иако је изузетно ценио тог значајног мађар­
ског сликара, иако је „имао обезбеђено место
код Ретија”3 на Академији, Коњовић се одлу­
чује да уместо у Будимпешту – отпутује у
Праг, потом Беч, па Париз...
Зашто Праг?
Коњовића ће у Будимпешти, као војног
обвезника, захватити рат. Из Пеште је преко­
мандован у Винер Нојштад, потом у Темишвар,
одакле је упућен на Руски фронт у Буковину
у Карапчију... Но, у неколико наврата посећује
Сомбор, Будимпешту а током 1918. године,
као војник, доспеће на кратко и до Прага...
Овај град импресионирао је Коњовића својом
атмосфером. Највероватније, то је био главни
разлог његовој жељи да покуша да се школује
у Прагу... Због тога је он већ почетком 1919.
Изложба цртежа академика Милана Коњовића у Галерији новосадског Огранка САНУ, мај 2011.
„Отац је мени тамо осигурао место у артиљерији, да не бих био пешак, тако да сам могао да одлазим и у
музеје”, изјављује Милан Коњовић. Преузето из Мирослав Јосић Вишњић, Речима по платну света (Милан
Коњовић), Београд, Књижевне новине, 1978, стр. 60.
3 Ирма Ланг, Милан Коњовић (1898–1993), Галерија Милан Коњовић, Сомбор, 2010.
2
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
године – поново у Прагу. Ту полаже пријемни
испит и уписује се на Академију ликовних
уметности као ванредни студент. Током при­
премног семестра професор му је Лоукота,
код кога први пут озбиљније учи цртање, а
потом у јесењем семестру доспева код профе­
сора Влаха Буковца, једног од најзначајнијих
хрватских сликара. Студирао је у Паризу и ту
провео петнаестак година. По доласку 1893. у
Загреб, постаје средишна личност уметничког
и културног живота а иницијатор је изградње
Умјетничког павиљона и оснивач Друштва
хрватских уметника. Од 1903. до смрти 1922.
године живи у Прагу, где ради као професор
на Ликовној академији, у последњој, прашкој
фази слика у маниру поентилистичког сли­
карства. У то време, Буковац је афирмисан,
интернационално познат и признат сликар.
Но, Коњовићу није одговарао ни Буковчев
сликарски сензибилитет нити његов карак­
тер. Те 1919. године он је сликар и професор
на заласку каријере, помало уморан и мрзо­
вољан. Коњовић на једном месту чак сарка­
стично примећује: „Буковац није био добар
педагог. Његове коректуре биле су површне,
учио ме је како да продам слику”. Наравно,
Коњовић ће убрзо напустити Академију.
Ипак, треба констатовати да боравак на овој
институцији није био узалудан – сачувани
цртежи типично школског великог форма­
та, нацртани угљеном и кредом на сивој хар­
тији показују да је Коњовић дисциплиновао
своје бављење цртањем. Ради се о корект­
но урађеним студијама, о доследно спрове­
деној интерпретацији, о прецизној линији
и тонским партијама које су доприносиле
фином моделовању и постизању волуминоз­
ност нацртаних актова, фигура и портрет­
ских студија. Има ту помало и професоровог
утицаја, нарочито у атмосфери неких црте­
жа, попут сфуматичне портретске представе
„Старице”, или „Еме у кревету”... Но, заправо
се ради о видљивој рационалистичкој борби
Коњовића са сопственим темпераментом, а
све зарад стицања сигурности при слободном,
експресивнијем цртању. Уосталом, Буковац у
117
Коњовићевом индексу бележи описну оцену:
„врло истрајан”. То је поготово видљиво у
оним цртежима који су испуњени широким
тонски дефинисаним површинама, још више
у цртежима у којима се Коњовић приморавао
на стрпљиво „шрафирање”. Систематским
садевањем линија, различитим „дозирањем”
потеза у тим цртежима, дефинишу се свет­
лосни односи. У цртежу „У парку”, Коњовић
остварује занимљиву игру светла и сенки,
а техника извођења наметнула је одређени
патос, тешке сенке, чак некакву драматичност
атмосфере. Сензибилнији је цртеж „Људи
у парку” из исте године, где сличан мотив
Коњовић разрешава слободним потезима тек
назнакама осенчених детаља, „отвореним”
ваздушастим цртежом задржавши скицозну
и експресивну атмосферу некаквог ведријег и
„пиктуралнијег” штимунга... Ту где домини­
ра слободнија линија досегнут је убедљивија
цртачка визуелно-пластичка и поетска изјава.
Убрзо, после само годину дана, Коњовић ће
напустити професора Буковца и Академију.
Но, из Прага још неће отпутовати. На једном
изложбеном вернисажу упознаје Јана Зрзавија,
тада авангардног чешког сликара, коме пока­
зује своје цртеже. Зрзави пристаје да ради са
Коњовићем – једно време, он га упућује на
практиковање различитих цртачких поступа­
ка, коригује му цртеже и слике. Један од саве­
та новог учитеља био је да се посвети цртању
по Леонардовим репродукцијама. Са изненад­
ним одушевљењем Коњовић се бави копи­
рањем и интерпретирањем слика великог
мајстора. По сопственом мишљењу, тада се
коначно изборио са својом „цртачком мором”.
Да је био у праву, ускоро ће се потврдити баш
у Прагу, на изложби Пет ликовњака југосло­
венских (сликари Коњовић, Тартаља, Борија
те вајари Цота и Туркаљ, и као гошћа Мари
Луиз Симар) која је приређена у Дому умет­
ника, фебруара 1923. године. Тим поводом,
књижевник Божо Ловрић извештава у загре­
бачкој „Ријечи” и хвали Коњовића: „Иначе
на њ су утјецали стари ренесансни мајстори,
покушао је да здружи њихов божански мир
118
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
с немиром експресионистичке школе. И баш
у том контрасту је чар г. Коњовића. Најбољи
доказ да сликарство није површно схватио,
јесу његови многобројни цртежи...” 4
Милан Коњовић, Младић с књигом
4
Коњовићев боравак и школовање у Прагу
трајали су у невеликом периоду 1919–1920.
године. Током тог боравка он је опседнут
усавршавањем а цртеж му је основна преоку­
пација. Свој страх од цртежа Коњовић је носио
у себи од најранијих радова – изразити коло­
риста никако није био задовољан својом овла­
даношћу цртежом. Због тога је истински упо­
ран у настојању да „савлада” цртеж и цртање,
да овлада цртачком вештином а његов одлазак
„у свет” биће обележен цртежом – похађањем
курса вечерњег цртања акта, потом боравком
у тзв. Слободној школи цртања код професо­
ра Ретија у Будимпешти; затим похађањем
припремног одсека при прашкој Академији
код професора цртања Лоукоте, а затим код
угледног и ауторитативног Влаха Буковца, те
коначно код Зрзавија у Прагу... За Коњовића
су те прве две иностране степенице од изу­
зетног значаја – уверење о једном добијеном
обрачуну са самим собом свакако је дало
снажан стваралачки импулс уметнику на
почетку. Истовремено, Будимпешта и Праг
су својим музејским богатством, ликовним
животом и бројним истакнутим личности­
ма запаженим у тада актуелним уметничким
токовима – утицали су на стваралачку сигур­
ност Милана Коњовића. Осим тога, у Прагу
Коњовић среће Ему Маштовску, своју будућу
животну сапутницу и особу у којој је имао
сталну подршку у свим својим сумњама и
двоумљењима... „Прашка абецеда” ...
Божо Ловрић, Пет ликовњака југославенских, Ријеч, Загреб, 16. II 1923. В, 38, 2–3.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
119
БОГДАН ШУПУТ1
Вера Јовановић
Међу српским ликовним уметницима, који
су почели да излажу своје радове и стичу
јавна признања у последњој деценији пред
Други светски рат, Богдан Шупут (Сисак, 6.
септембар 1914 – Нови Сад, 23. јануар 1942)
одликовао се изванредним сликарским даром.
Најуспелија су му она дела у којима су умет­
нички сензибилитет, темпераменат и ликовна
визија у срећном споју са сликарским умећем
и техничком перфекцијом. Његово уметнич­
ко стваралаштво било је интензивно, но крат­
котрајно. Рођен је на почетку Првог свет­
ског рата, а убијен у Другом светском рату.
Остао је да живи у сећању својих пријатеља
и поклоника уметности као млад, насмејан и
драг, изузетно даровит и врстан сликар, гра­
фичар, карикатурист, чија су дела привлачила
пажњу текуће ликовне критике и љубитеља,
а нека од њих представљају значајне, антоло­
гијске вредности.
Потиче из чиновничке породице, у којој су
се ценили рад и ред. Отац Прокопије-Прока
био је виши службеник финансијске контро­
ле. Женио се два пута. Богдан је његов син из
другог брака са Евицом рођеном Петровић из
Глине.
У јесен 1921. Богдан је пошао у основну
школу у Сиску, а кад је отац 1923. са слу­
жбом прешао у Нови Сад и поро­
дица се преселила, па је основ­
ну школу завршио и уписао се у
новосадску Државну мушку гим­
назију. Професор цртања му је
био Борислав Костић. Он је први
указао на таленат дечака, који је
цртао и левом и десном руком.
Школски савет га је 1931, о Светом
Сави, наградио златником од 20
динара за успех у цртању. Било је
то прво јавно признање будућем
сликару.
Септембра 1932. умро му
је отац, а он се, потом, упи­
сао у средњу Краљевску умет­
ничку школу у Београду. Већ
на крају друге године, прили­
Богдан Шупут, из колекције Ђуре Поповића
ком прве групне изложбе, крити­
ка је истицала његово графичко
1
Изложба Богдана Шупута у Галерији новосадског Огранка САНУ у Новом Саду, јануар/фебруар 2011. Богдан
Шупут је рођен 1914. у Сиску. Године 1923. с родитељима прелази у Нови Сад. У периоду од 1932. до 1936.
похађа уметничку школу, наставнички одсек у Београду. Године 1938. и 1939. у више наврата борави у Паризу.
По повратку у Нови Сад постаје члан уметничке групе „Десеторица”. У априлском слому Југославије доспева у
немачко заробљеништво, одакле бива пуштен 1. новембра 1941. године. Двадесет трећег јануара 1942. стрељан је
с мајком и тетком у рацији мађарских фашиста у Новом Саду.
120
умеће, нагласивши да је „мајстор линореза”,
те да графичким композицијама даје лични
печат. Савладавши графички занат, почео је
рано да зарађује и тиме помаже мајци, а и
себи обезбеди већу материјалну сигурност и
самосталност. У графици, нарочито линоре­
зу, објективни свет је представљао као сажет,
засићен визуелни доживљај и, надасве, реша­
вао проблем светлости и сенке, а сплетом
витких линија и утанчаним цртежом пости­
зао поетичност целине. Међу успелијим су:
Асфалтер, Карташи, Багеристи, Истовар,
Пруга, Београд, Улица у Београду ноћу,
Рибарске лађе на Дунаву. Драматичност је
постизао широким контрастним површинама.
Потез у једном даху описује и затвара облике.
Нека дела уклапају се у оквир социјалне умет­
ности, али њихов је израз ширег призвука, са
више поезије, интимизма и чистоте стила.
Објављивао их је у „Политици”, „Дану”, часо­
пису „Наш живот”, те у „Војвођанском збор­
нику”. Професор Љубомир-Љуба Ивановић
предлагао га је за свог првог асистента. Од
њега је, управо, научио све о цртежу, па он
у свакој његовој слици има примаран значај.
До 1936. године објављивао је карикатуре
у „Јежу”, „Политици”, „Календару ошиша­
ног јежа” и у „Јежевом алманаху”. У Новом
Саду графике и карикатуре публиковане су
му у „Дану” и „Reggeli Ujsag”-у од 1935. до
јануара 1941. године. Као карикатуристе тога
времена место му је поред Бете Вукановић и
Пјера Кртижанића. У „Политици” је 1936. и
1937. објављивао линорезе, дрворезе и цртеже
тушем, углавном београдских мотива.
По завршетку школовања 1936, уписао се на
Академски течај код сликара Ивана Радовића,
али није га завршио. Отишао је 1937. у Париз
на светску изложбу и решио да се у ту мет­
рополу врати. Да би то остварио, радио је
више портрета по поруџбини, као и пејсаже
Новог Сада и околине (портрете Душан Моч,
Милица Коморска, Портрет Слепчевића,
Аутопортрет, Царинска улица, Царинска
улица са синагогом, Предео поред Дунава
са димњаком циглане, Карловачки виноград
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Јовановићевих…). У тим раним пејсажним
радовима наслућује се потоња оријентација –
субјективни реализам, емотивно, експресио­
нистички схваћен, са извесном анегдотиком,
отвореношћу и истинољубивошћу.
За алманах „Војвођански зборник” дао је
линорезе Багер и Мостоградња на Дунаву, оба
са социјалном темом. Позван је на сарадњу и у
публикацији Омладинског покрета (ОМПОК)
„Наш живот”. Постао је члан ОМПОК-а.
За Добротворну задругу „Кап млека”,
новосадског студентског удружења, у хоте­
лу „Слобода” израдио је (за дочек 1938. годи­
не) петнаест великих карикатура познатих
Новосађана, од којих је остала само Светолика
Пашћана, професора певања и диригента. У
роману Симе Цуцића „IV-б напред”, објавио
је осам илустрација.
Када је сакупио довољно новаца и приба­
вио сва документа, отпутовао је 1. фебруара
1938, други пут у Париз. Добио је пропусни­
це за музеје и галерије, упознао се са земља­
цима и прионуо на посао. Тада су настале
слике: Булевар St. Michel, Булевар St. Michel
II, Опера, Croix de Berny … У слици Auteuil
представио се као сликар и сценограф урба­
не атмосфере и предела. У слици Црква St.
Germain L’Auxerrois намеће се утисак сце­
нографије са одлично одабраним мотивом.
На тој слици, сажео је све оно што је носио
у себи, научио и што је осећао према умет­
ности уопште. Претежно је радио пастуозно,
где боја и светлост чине виталност и пуноћу,
а атмосфера вибрира. Утанчана опсервација,
сензибилитет и дисциплина форме, одлике су
Шупутове природе.
Из Париза се вратио јула 1938. и наста­
вио интезивно да слика (Поглед са Банстола
према Дунаву, Предео из Фрушке горе,
Пејсаж из Срема, Изградња интернационал­
ног пута и др.).
У Соколском дому у Новом Саду, окто­
бра 1938, Богдан Шупут је отворио само­
сталну изложбу. Једину за живота. Продао
је доста радова. Критика и публика истица­
ли су његов таленат. Међутим, сивозеленом
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
колориту, који је био својствен српским сли­
карима у Паризу пред Други светски рат
(Пеђи Милосављевићу, Петру Лубарди,
Марку Челебоновићу, Љубици-Цуци Сокић
…), Шупут је дао свој обол. Томе је доприно­
сила општа клима. То је била једна етапа, која
ће се, касније, због сликаревог изненадног
трагичног краја, тумачити као предосећање
његове трагедије.
Те, 1938. године, послао је своје радове на про­
летњу и јесењу изложбу у Павиљон „Цвијета
Зузорић”. Редакција листа „Политика” је на
јесењој изложби, као најбољу слику, наградила
новчаним износом од 5.000 динара Шупутову
Цркву St. Germain l’Auxerrois.
Богдан Шупут, Кровови Париза
Почетком децембра 1938. Богдан Шупут је,
трећи пут, отпутовао у Париз. Наставио је да
слика, пређашњим интензитетом, па и сту­
диозније, сигурније, слободније, слојевитије
(Notre Dame, Атеље Пеђе Милосављевића,
Кабаре Boule Blanche).
121
У марту 1939. излагао је у Паризу са нашим
уметницима који су тамо живели, а у јуну је
учествовао на изложби париског Удружења
југословенских ликовних уметника у Хагу.
Пре тога је на Марни (10–15 километа­
ра од Париза) насликао два пејсажа – Са
Марне и Гаража за чамце. Обе слике про­
жете су осећањем радости. Били су то њего­
ви најсрећнији дани, али и најзрелије доба
стваралаштва.
У јуну се вратио из Париза и код брата
у Бања Луци насликао излетиште Горњи
Шехер, бујне вегетације. То је својеврсна
ликовна симфонија у зеленом.
Међутим, када се у Новом Саду припре­
мао терен за аеродромску писту, ископано је
више старих лобања, па је, подстакнут тиме,
Шупут израдио потресну мртву природу
Лобање, мрко-буђаво-зеленог тоналитета. То
је веома сугестивна метафора о неумитности
времена, пролазности и људској судбини.
У међувремену, млади уметници из Умет­
ни­чке школе и ученици сликара Јована
Бијелића настојали су да се окупе ради зајед­
ничког излагања, па је 1940. године форми­
рана ликовна група „Десеторица”, којој је и
Богдан припадао. Група је са великим успе­
хом приредила изложбе у Београду и Загребу.
Али, Други светски рат је на помолу.
Богдан Шупут је мобилисан и отпослат на
одслужење војног рока у Сарајево, а потом
отпремљен у заробљенички логор у Немачкој.
Радио је у дрвној индустрији и био сценограф
у логорском позоришту. Тада је израдио два
портрета: инжењера Шмита, власника фабри­
ке, и друга по невољи инжењера Благомира
Доганџића.
После успешне интервенције, новембра
1941. пуштен је из заробљеништва и дошао у
окупирани Нови Сад. Опоравивши се, са про­
зора свога стана насликао је своју последњу
слику Тополе у Дунавској улици. Била је јака
зима, што се и на слици осећа: хладноћа,
празнина, отуђеност, зебња у души сликара.
Мађарски окупатори почели су да чине своја
злодела. Јануара 1942, три дана – 21, 22. и 23,
122
убијани су Срби и Јевреји по кућама, улицама
и на обали Дунава, а њихова тела бацана су у
залеђену реку. Богдана, његову мајку и тетку
извели су на обалу, стотинак метара од њихо­
вог стана, и стрељали. Тада су убијена и још
два новосадска уметника: Павле-Паја Керац,
уметнички столар, интарзиста и карикатури­
ста, и сликар Никола Михајловић.
Богдан Шупут тек је напунио 27 година.
Његова дела постхумно су излагана на
групним и самосталним изложбама. Иза њега
је, према досадашњој евиденцији, остало 525
ликовних остварења. Доиста много за само
неколико година уметничког стварања.
Устајао је рано и сликао, такорећи, све
што је видео и поред чега је пролазио. Радио
је у разним техникама. Сваком мотиву пре­
давао се свим бићем и о сваком поступ­
ку размишљао, све до потпуног приближа­
вања оптичкој реалности. Основни колорит
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
најчешће је у нијансама зелене боје. Уживао
је у богатству пасте, њеним тоновима и
сазвучјима. А као изврстан цртач успевао је
и да својом стваралачком индивидуалношћу
оплемени дати изглед ствари.
Богдан Шупут био је савременик великог
уметничког братства између два светска рата,
са многим пријатељевао, размењивао мисли
о уметности и учествовао на заједничким
изложбама. А при томе, на дискретан начин
испољавао своје општељудске и уметничке
одлике, посвећујући своју урођену дарови­
тост најплеменитијим циљевима.
Шупутово сликарство је својеврстан
интимни дневник, у који су убележени дубо­
ки емотивни подстицаји и доживљаји, уз
ди­сци­плину форме, што је доследно спрово­
дио. Оно припада лирском, поетском експре­
сионизму. А нека од његових дела досежу сам
врх српске уметности прве половине XX века.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
123
ВЕНЕЦИЈАНСКИ БИЈЕНАЛЕ И ВОЈВОЂАНСКИ УМЕТНИЦИ
Сава Степанов
У склопу велике манифестације Ноћ музеја
(мај 2011), у Галерији САНУ Огранак у Новом
Саду постављена је изложба „Венецијански
бијенале и војвођански уметници” коју је про­
дуцирала асоцијација Визарт из Новог Сада.
Повод за постављање ове изложбе био је
наступ Србије на 53. интернационалном бије­
налу уметности у Венецији, ове године, а у
реализацији новосадског Музеја савремене
уметности Војводине.
Скулптура изложена у Галерији Платонеум
у Ноћи музеја
Венецијанска изложба има веома дугу тра­
дицију, а Прва интернационална уметничка
изложба одржана је 1895. године. Од тада до
данас, углед Биjенала растао је досегнувши
значај универзалних размера. Концепцијом
првих изложби углавном су били обухваћени
тадашњи уметници изузетне популарности
– што је подразумевало њихово специфич­
но поимање уметности без авангардистичких
претензија. Видљиве концепцијске промене
настају после Првог светског рата, а донеће
их тадашњи генерални секретар Бијенала
Виторио Пика чији су иновацијски ставови
узбуђивали тадашњу венецијанску јавност.
Но, низ тада приређених изложби данас пот­
врђују Пикин осећај за актуелности и вредно­
сти. Током 1920. године, он поставља изложбу
импресиониста и постимпресиониста, пред­
ставља Групу Мост (Die Brucke), а 1922. годи­
не и ретроспективу Модиљанија – која није
по вољи критике; а затим и изложбу црнач­
ке пластике која изазива чак незадовољство...
Ипак, најзначајнији пројекат свакако је пред­
стављала изложба руске авангардне умет­
ности. На тој изложби појављују се радови
Маљевича, Родченка, Љубов Попове, браће
Стернберг, Александре Екстер, Кончаловског,
Лентулова и других. Осим тога, у фран­
цуском павиљону, излагали су Бонар, Дега,
Гоген, Матис и Деспио; у немачком павиљону
Вајмарске републике доминантни су експре­
сионисти Шмит-Ротлуф, Кокошка, Пехштајн,
Хекел, Барлах и други. После Другог свет­
ског рата, Бијенале постаје „незаобилазан
меритум светских уметничких збивања” (Ж.
Кошчевић). То је изложба на којој се сазнају
и сагледавају светске уметничке актуелно­
сти, стварају и афирмишу значајни умет­
ници, прате и коментаришу универзалне
тенденције.
Учешће југословенских уметника на вене­
цијанском бијеналу потиче од друге излож­
бе 1997. године, када су излагали хрват­
ски сликари Буковац, Весел и Кобилца, на
124
трећој је присутан Леон Коен, током 1907.
године двојица великана Иван Мештровић и
Паја Јовановић, који ће се и потом појављи­
вати међу венецијанским излагачима (Паја
Јовановић, 1912. а Мештровић, 1914, 1926,
1942)... Године 1938. године, у чувеном вене­
цијанском Ђардину, саграђен је југословенски
павиљон (Краљевина Југославија), а први наш
званични селектор био је Милан Кашанин,
тадашњи директор Музеја кнеза Павла у
Београду, који одабире Тому Росандића,
Петра Добровића, Љуба Бабића, Владимира
Бецића, Матију Јаму и Мила Милуновића...
У том павиљону ће се, потом представља­
ти тенденције у југословенској уметности
(ФНРЈ, СФРЈ) све до распада Југославије, да
би после 1993. године овде излагали уметни­
ци из СР Југославије, после 2001. из Србије и
Црне Горе, а од 2007. из Србије.
Данас се може констатовати да југословен­
ски венецијански наступи у другој половини
XX века нису била незапажени – специфич­
на позиција Југославије у светским политич­
ким поделама одржавала је сталну пажњу ка
нашем павиљону јер је, за разлику од највећег
броја социјалистичких земаља, југословенска
уметност одражавала модернистичке специ­
фичности. Уосталом, у неколико наврата то
се „потврђивало” награђивањем наших умет­
ника – Франце Михелич награђен је за гра­
фику 1954. године; Зоран Мусић за графику,
а Миодраг Б. Протић за сликарство (Награда
UNESCO-а) 1956. године; Лојзе Спацал добија
награду за графику 1958. године, док је Олга
Јеврић „изгубила” Гранд при у последњем
кругу жирирања, слично као и Душан
Џамоња 1960. године... Ипак, најзначајнији
домет досегла је Марина Абрамовић чији је
велики перформанс-инсталација приређен у
централном павиљону Венецијанског бијена­
ла 1997. године – награђен Гранд пријем...
На досадашњим изложбама (ового­
дишњи Бијенале је 53. по реду), уметни­
ци из Војводине су, у званичним поставка­
ма, веома ретко наступали. У званичним
презентацијама наше уметности (у оквиру
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Аустроугарске, Краљевине Југославије, ФНРЈ,
ФСРЈ, СР Југославије, Србије и Црне Горе
и Србије) свега је 9 војвођанских уметника.
Излагали су Паја Јовановић (1907. и 1912),
Лукач Ђелмиш (1936), Петар Добровић (1938),
Анкица Опрешник (1954), Иван Табаковић
(1968), Љубомир Денковић (1980), те ваја­
ри Слободан Којић, Младен Маринков и
Борислава Продановић (1999).
Први се од Војвођана у Венецији, по одлу­
ци тадашњег генералног секретара Бијенала
Фраделета, појавио сликар Паја Јовановић.
Он је на овој изложби излагао два пута –
1907. и 1912. године. У том периоду, Јовановић
је интернационално афирмисан сликар а
славу је стекао својим сликарством у духу
репрезентативног академског реализма. На
Бијеналу, Јовановићево сликарство део је спе­
цифичне атмосфере јер се управо тада деша­
вају прва већа превирања око концепције
изложбе. Тако се између два Јовановићева
наступа јављају први протести против неак­
туелности и неавангардности венецијанске
изложбе, а Маринетијеви футуристи засипају
Трг светог Марка протестним лецима. Исте
те године, већ помињани генерални секретар
Фраделето, из шпанске селекције избацује
Пикасову слику због страха да ће таква нови­
на изазвати негативне реакције а Пикасо ће
се у Ђардину појавити тек – 1948. године.
Сасвим је специфичан случај Суботичанина
Лукача Ђелмиша (1899–1979). После заврше­
не Академије у Будимпешти, Ђелмиш пре­
сељава у Италију где живи од 1926. до 1939.
године. На Венецијанском бијеналу учествује
1936. године, а његове слике представљене
су у Павиљону Италије. Тадашњем генерал­
ном секретару Бијенала Маријанију нису про­
макли Ђелмишеве бројне успешне самостал­
не изложбе приређиване у Милану, Кремони,
Ђенови, Тренту, Верони, Риму, Паризу,
Торину, Роверету, Бреши и Венецији. После
Италије, Ђелмиш се враћа у Југославију а
у Новом Саду је кратко време пред Други
светски рат имао свој атеље. Учествовао је
на Војвођанској изложби током ратне 1941.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
године и био награђен сребрном медаљом.
После рата живео је у Будимпешти.
На Бијеналу 1938. године излаже Петар
Добровић. Он је пред само Бијенале имао
самосталну изложбу у Новом Саду а из
Венеције ће се вратити у Нови Сад те на
једном имању Матице српске у околини
града, насликати импозантну серију пасте­
ла. Те године у Венецији је, у тада отвореном
Павиљону Југославија, први пут презентова­
на једна званична југословенска селекција.
Београдски „Уметнички преглед” извештава
да је изложбу посетило преко 200.000 посе­
тилаца а да су наши уметници продали неко­
лико својих радова – скулптор Тома Росандић
– Аутопортрет, а сликари Владимир Бецић Рибарске куће; Љубо Бабић – две слике (Зима
и Пролеће), док је Петру Добровићу откупље­
на једна портретна слика... За време једноме­
сечног боравка у Венецији (заједно са супру­
гом Олгом, рођ. Хаџи, иначе Новосађанком),
Добровић је насликао своје чувене слике Трг
светог Марка и Коњи на цркви светог Марка
– незаобилазне у нашој историји уметности.
Први послератни војвођански учесник на
Бијеналу била је, тада млада и изразито тален­
тована графичарка Анкица Опрешник. Она
учествује на великој колективној изложби југо­
словенске графике коју је поставио селектор
др Франце Стеле из Љубљане. Представљајући
тада изузетно модерну југословенску графику,
овај историчар уметности одлучио се за чак
37 аутора са укупно 227 графичких листова...
Кризне 1968. године, Иван Табаковић је зајед­
но са Ото Логом и Мирославом Шутејом, по
одлуци селекторке Штефке Цобељ, тадашње
кустоскиње београдског Музеја савреме­
не уметности, излагао у нашем павиљону на
Венецијанском бијеналу. У селекцији су били
уметници који су, током тих динамичних
ше­зде­сетих година, својим остварењима бли­
ски карактеру света у којем је евидентан про­
грес светске науке и у којем су откривени нови
простори људских сазнања. Протест уметника
незадовољних тадашњим „системом уметно­
сти” на самом Бијеналу, био је манифестован
125
и на југословенској изложби јер је Шутеј пре­
крио своје експонате.
Новосадски вајар Љубомир Денковић изла­
же на Бијеналу у Венецији 1980. године. Те
године, селектор је Зоран Кржишник, дирек­
тор Модерне галерије у Љубљани, поста­
вио изложбу споменичке скулптуре. Наш
тадашњи наступ био је под посебном позор­
ношћу јер је Бијенале отворено свега неко­
лико недеља после смрт Јосипа Броза Тита.
Изложба је добро прихваћена због изразите
концептуализације и остварене аутономности
скулптура у слободном пејза­
жном окружју.
Доминирала су дела Џамоње, Богдана
Богдановића, Живковића и Тихеца, док су
пројекцијом дијапозитива, тада веома модер­
ним начином презентације, приказана и оства­
рења Љубомира Денковића, Војина Бакића,
Стојана Батића, Љубомира Кучукалића,
Бошка Кућанског, Ота Лога, Драга Тршара
и Шимета Вуласа и Јордана Грабуловског.
Денковићеви монументални облици грађе­
ни су као складне, опнасте, затегнуте и кохе­
рентне скулптуре, са добро организованим
архитектонским решењима.
Коначно, 1999. године у Венецији изла­
же чак троје војвођанских вајара: Слободан
Којић, Младен Маринков и Борислава
Продановић-Недељковић. Сликар Радисав
Тркуља, тадашњи директор Музеја савремене
уметности у Београду, у својству селектора,
одлучио је да, уз слике Тодора Стевановића,
укаже и на специфичне монументалне тера­
котне скулптуре које су ови аутори, уз још
двоје уметника који живе у иностранству –
Милорада Дамњановића (САД) и Маријане
Гвозденовић (Холандија) – извајали на кикин­
дском Симпозијуму скулптуре Терра. Тај
избор имао је концепцијско-тематски карак­
тер јер се наш селектор одлучио за нагла­
шавање принципа вертикале – симболич­
но конфронтираног свему ономе што се тада
дешавало у Југославији, а посебно против
НАТО бомбардовања које је окончано непу­
них месец дана пре отварања бијеналске
изложбе...
126
Изложба у Галерији САНУ у Новом Саду
показала је да је веома мали број војвођанских
уметника учествовао у нашим селекцијама на
Бијеналу у Венецији. Очито је да селектори
нису обраћали довољно пажње на војвођанску
уметничку сцену. Осим тога треба имати у
виду и чињеницу да у овдашњим просторима
дуго није било институционалне подршке за
такве подухвате. Иако су се у овој изложбеној
поставци појавили и аутентични венецијански
експонати (Ђелмиш, Опрешник, Табаковић,
Денковић) или аутентичне скице за скулпту­
ре из Terre које су остале као поклон граду
Венецији (Којић, Маринков, ПродановићНедељковић). Но, због малобројности и нере­
довности учешћа војвођанских уметника не
реконструише се ниједна од специфичних
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ситуација и тенденција у овдашњој умет­
ности. С друге стране, утицај Бијенала у
војвођанској уметности никако није зане­
марљив. Постоје сведочанства о прихватању
енформелистичких тенденција управо са
венецијанских изложби (Петрик, Ач); сигурно
су утицаји Бијенала стизали до нас и током
концептуалистичке нове уметничке прак­
се седамдесетих; још више после Оливине
промоције постмодернистичких ставова у
овдашњој „уметности осамдесетих”; баш као
што се и у актуелном тренутку у целокуп­
ној нашој уметности рефлектују неке мани­
фестације актуелне транзиције ка иноватним
електорнским визуелним медијима промови­
сане управо на бијеналским изложбама после
2000. године.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
127
СЛИКАНО ЕКСЕРОМ
Срето Бошњак
Морам признати да ми није било лако
да стваралачку биографију и развојни пут
Шемсе Гавранкапетановић1 сведем на при­
хватљиве теоретске и историјско-уметнич­
ке норме које би у целости обухватиле њену
уметност. Зато ће ових неколико реченица
бити само фрагментарни подсетник на неке
од елемената њене уметничке праксе која је
зачета давне 1970. године прошлог века, пред­
стављањем прве самосталне изложбе слика у
галерији Коларчевог народног универзитета у
Београду.
Шемса Гавранкапетановић, Цртано ексером
1
Ако је, према некој грубој подели, прва
половина Шемсиног сликарства била у знаку
деструкције и блискости са сартровском муч­
нином, друга, упркос дубоком осећању тра­
гичности животне збиље, била је у знаку
својеврсног дијалога, у потреби обраћања
„другом”. Тиме је враћена дијалошка функција
слици и отворен нови активитет бића самог
сликара. Јачала је њена психичка потреба за
феноменом „отворене” форме која се прибли­
жавала универзалним приципима ликовног
говора, без чвршћег ослонца на доминант­
не трендове актуелне уметничке праксе. Са
сигурношћу, може се рећи да је Шемса једна
од оних уметница чија се судбина, стварно и
метафорички, поистовећује са њеном сликар­
ском вером. Она је сваку своју слику, сваки
колаж или цртеж, дубоко емотивно прожи­
вела: као страх од апсурда, агресије бесми­
сла, сиромаштва духа. Покушала је да један
језик (ликовни) замени другим и другачијим
(језиком одбачене материје) и да тако, мета­
форички, уз највеће напоре и егзистенцијал­
не потресе оствари уметничко дело истине
о свету пољуљаних цивилизацијских, дакле
– хуманих принципа и норматива. Згужване
крпе, земља, песак, гипс, канап и жица, поце­
пане и одбачене новине, сав тај материјал
осуђен да заврши на отпаду, покушава и успе­
ва да уведе у процес открића неких нових
вредности, разочарана у постојеће. Знала је,
још крајем седме деценије, да се слика не
може градити елементима прошлих епоха,
али ни тврдим постмодернистичким идео­
лошким конструкцијама све агресивнијих
нових трендова и медија. Од тада Шемса не
Изложба слика Шемсе Гавранкапетановић у Галерији новосадског Огранка САНУ, март 2011. године.
Академију за ликовне уметности завршила у Београду. Од 1972. до 1992. године радила као кустос Збирке
уметничких дела у Савезном извршном већу. Организовала четрдесет самосталних изложби, учествовала на
преко стотину колективних изложби.
128
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
слика допадљиве слике, садржајно празне и
језички сиромашне. Она постаје аутор аутен­
тичне, самосвојне и оригиналне ликовне једи­
нице која на нов начин дефинише и сам појам
слике. Материјална структура њене слике је
слојевита, колажна, слагана слој по слој, са
армираним конструктивним елементима али
тако да то све чини активни део организма
слике. Такав поступак последица је Шемсиног
искуства из ранијих периoда, када се ослања
на апстракцију и сликарство материје.
Шемса Гавранкапетановић,
Велики њежни знак
Шемса је слутила да јој предстоји пери­
од нових открића, али није слутила да ће тај
долазећи период бити пун разочарења, неиз­
весности и страдања. Но, пре те фазе, једна
од новина у њеној сликарској пракси било
је увођење нових несликарских материја­
ла и техноло­шких поступака, уз истовремено
откривање нових „иконогравских” чињеница
и снажнијих пиктуралних јединица. Тако је,
на пример, из трезора цивилизацијских токо­
ва човековог успона до самосвести узимала
елементе старих писама, словне знакове као
симбол меморије и друге драгоцене чињени­
це нових семантичких вредности. Трагични
догађаји деведесетих година протеклог века
уздрмали су њено сликарско биће до темеља
и њено сликарство добија протестни карактер.
Користећи своје колажне принципе, она уводи
у слику целе фрагменте већих штампаних
целина, поцепане и нагореле књиге, новине и
часописе као глас протеста и очаја због бесми­
сленог рушилачког рата у коме су спаљене
читаве библиотеке у Сарајеву и другим мести­
ма, рукописи, уметничка дела, архиве и поро­
дични албуми. Називи тих слика сами гово­
ре о њиховој садржини: „Запис о спаљеним
књигама”, „Запис о спаљеној библиотеци”,
„Запис о пепелу”, „Сарајевски хијероглифи”,
„Окамењена сећања”. Речник ових слика саз­
дан је од боли и љубави, стрепње, безнађа, увек
од велике искрености и непосредности. Ипак,
оне нису лишене ликовности, оног светлуца­
вог лука који слици даје значај метафоричког
смисла, неке обостране поетске упитности.
Али оно што је сада важно, у сусрету са новим
Шемсиним сликама, то је чин катарзе којим ће
она обновити жудњу за језиком ликовне лепо­
те. Међутим, и у тим сликама осећамо призвук
притајеног немира и утишаног гласа. Једна од
слика из 2009. године носи наслов „Сликано
ексером”: једна златожута, светла површина,
премрежена цртежом изведеним ексером. То
је, у извесном смислу, везна слика која зајед­
но са сликом „Велики нежни знак” подржава
континуитет Шемсиних сликарских стварања
– од раних слика нихилистичког предзнака
којима је владало ништавило одбачених пред­
мета, па све до ових најновијих ближих језику
пиктуралне лепоте. Понека травка или сасу­
шени лист на лицу слике, упућује на додир
Шемсиног сликарског бића са невином приро­
дом. Због тога ове слике, у контексту целокуп­
ног Шемсиног опуса, нису апстрактне јер нису
програмски, идејно, ни настале као негације
предметног: оне су поетска афирмација свет­
лости и боје и отвореног простора чији облици
нуде спокој и медитацију.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
129
ЦРТЕЖИ ИВАНА РАДОВИЋА ИЗ ЛЕГАТА ОЛГЕ РАДОВИЋ
У УМЕТНИЧКОЈ ЗБИРЦИ СРПСКЕ
АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ
Јелена Межински Миловановић
Већ приликом свог првог излагања у
Београду 1922, осим кроз слике, Иван
Радовић1 представио се и цртежима; ово је
чинио и касније, у много наврата, на бројним
самосталним и колективним наступима. И на
ретроспективи академика Ивана Радовића,
коју је крајем 1971. године, после његовог
пријема у Српску академију наука и уметно­
сти, организовала Галерија САНУ, излаган је
већи број цртежа.
Неколико месеци после уметникове смрти,
1973. године, његова удовица Олга Радовић,
поклонила је Уметничкој збирци САНУ избор
Радовићевих цртежа. Други део ове заостав­
штине пренет је у Галерију САНУ неколи­
ко година касније, тако да се у Академијиној
колекцији данас чува око две хиљаде четири­
сто Радовићевих радова на папиру, што поје­
диначних листова, што цртанки и блокова;
махом цртежа оловком, пером – тушем, угље­
ном, неки од њих су и акварелисани.
Изложбом 200 цртежа Ивана Радовића –
избор из легата Олге Радовић – 1984. године
Гордана Харашић први пут је приказала део
ове колекције, да би 1986. Оливера Миљковић,
такође у Галерији САНУ, представила око
сто тридесет радова под насловом Цртежи
Ивана Радовића, II поставка из легата Олге
Радовић. После поставки у галерији Хаос у
Београду крајем 2010. и у Градској галерији
– Ужице у марту 2011, изложбом сто педе­
сет шест цртежа у Галерији Огранка САНУ
у Новом Саду наставља се раније замишљени
пројекат сукцесивног приказивања делова ове
колекције, тако да овај, трећи по реду, избор
из колекције није конципиран као ретроспек­
тива цртежа, већ као представљање оног сег­
мента поклона Олге Радовић Академији који
углавном још није излаган.
Иван Радовић, Акт у контрапосту с леђа
1
Изложба цртежа Ивана Радовића у Галерији новосадског Огранка САНУ, април 2011. Иван Радовић рођен је
у Вршцу 1894. године. Уписао је Уметничку академију у Будимпешти (1917–1920) и студирао у класи Иштвана
Ретија. Почетком друге године студија (1918–1919) уписује Академију у Прагу, али убрзо се враћа у Пешту. У
Паризу 1921. године похађа уметничку школу Де ла Гранд Шојмер. Један од наших најплоднијих цртача, уметник
који је креирао особен, богат колорит на својим платнима. Једна од омиљених тема била му је Војводина, сликао
је Београд, морске пејзаже, ентеријере, бавио се људским телом, испитивао сопствени лик и афирмисао се као
портретиста, али и аутор сеоског и градског жанра.
130
Иван Радовић, Поставка из легата Олге
Радовић у уметничкој збирци САНУ
Ретки су наши сликари који су тако
много цртали као Радовић и мало је оних
чији цртеж има толики значај, како у цели­
ни ауторовог опуса, тако и у ширем контек­
сту. У првој половини ХХ века, уз Саву
Шумановића, Радовић је наш уметник који је
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
управо у цртежу највише експериментисао.
Његов цртеж најјасније говори о уметничкој
радозналости и спремности да се аутор мења
у сфери технике и стила, на пољу свођења
форми, рашчлањивања композиције и других
визуелних феномена.
У цртежу, Иван Радовић осећао се слобод­
но и нашао је простора за најсмелије вари­
рање различитих уметничких израза. Његови
радови на папиру ретко се могу окарактери­
сати као „конзервативни” – како се поједи­
ни делови његовог опуса повремено вреднују,
мада није увек адекватно прихватати као
позитивно само авангардно у Радовићевом
опусу. Требало би га сагледавати као умет­
ника склоног авантури и експерименту, али и
као аутора који је успео да се афирмише као
настављач – условно речено – улепшаног ака­
демског буржоаског реализма који је испуња­
вао поруџбине грађанске класе и покривао
један битан сегмент визуелне културе нашег
друштва средином ХХ века.
Уметник је осећао потребу да управо те­хни­
ком цртежа бележи све што је доживљавао.
И своја размишљања о уметности понекад
је дописивао уз цртеже у скицен-блокове. У
уметничком експерименту одлази најдаље
управо у цртежима и зато што је сматрао да
многи његови графички радови не излазе из
сфере интимног уметничког дела насталог за
самог уметника.
Већ је на студијама у будимпештанској
Академији Радовић реализовао беспрекор­
не крокије и студије. Радио је и под утицајем
Осморице, чија се уметност заснивала управо
и на цртежу. Боравак у колонији Нађбања за
њега је и у сфери цртежа било ново и цртачки
плодно искуство.
Радовићев особен, препознатљив, појед­
ностављен духовит цртеж, понекад декора­
тиван, делом је произашао из његове наи­
вистичке фазе интензивно развијане током
двадесетих година ХХ века, донекле у духу
немачког експресионизма, али без социјалне
критике, помало умекшан, чак сентимента­
лан. Композицију је градио маштовито кроз
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
само неколико потеза, понекад испуњавајући
целину линијама и тачкама, цикцак потезима.
Почетком четврте деценије, Радовић црта
у духу интимизма и поетског реализма, а
онда се, временом, његов цртеж упрошћава и
после кратке „соцреалистичке” епизоде, више
у сфери тематике него стила, опстаје у тој
форми до краја каријере.
Свакако поетику својих цртежа најбоље
објашњава сам уметник: „Поред уља, цртеж
је непрекидна пасија током целог мог ства­
рања. Направио сам ваљда, неколико хиљада
131
цртежа, скица, забележака и није било, чини
ми се, тако ситних или, наизглед, безначајних
појава или збивања у мојој свакидашњици
које нису привукле моју пажњу. Цртао сам и
акварелисао као што сам дисао. Та интензив­
на цртачка активност помогла ми је да се при­
ближим многим истинама о значају извесних,
и нових и смелих, средстава ликовног изра­
жавања.” У једном писму, Иван Радовић је
закључио: „Веома се радујем што волите моје
цртеже који су искрени одсјај мојих осећаја, а
укорењени сигурним техничким изражајем.”
132
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ МАКУЛАТУРЕ
МЕТА–МАКУЛАТУРЕ ЛЕНТИКУЛАРИ ЗОРАНА ГАШИЈА
Мирјана Брмбота
Зоран Гаши1 излаже трећи пут у овом
репрезентативном и респектабилном про­
стору Галерије Огранка Српске академије
наука и уметности. Као и у Воденој башти
и Резусима низије у којима је дотицао фено­
мене интроспективног и врло личног увида у
живот и смрт, тако и у Лентикуларима које
излаже закида и живот и смрт и дотиче се
онога што укида почетак и крај али остварује
наду.
уметничкој непомичности која се намеће
лажним континуитетима и која нас у одређе­
ном времену спутава да размишљамо друга­
чије. Из макулатура, преко мета–макулату­
ра, како он сам каже и лентикулара, Гаши
успоставља нове релације кроз ракурс и једне
нове естетике чије је утемељење да се види
привид онога што већ видимо. Ту се укрштају
различите димензије које успостављају, рекла
бих, индивидуалну интеракцију са публиком,
Зоран Гаши, из циклуса Макулатуре, мета-макулатуре и лентикулари
Нова уметничка пракса трага, пре свега,
за природом уметничког мишљења и гово­
ра, наравно у одређеном времену и просто­
ру. То је својеврсна интроспекција филозоф­
ске мисли кроз ликовну ерудицију па тако
и сасвим нову констелацију у односу на већ
виђено (Deja vu). Лентикулари које Зоран
Гаши ствара, а које имамо прилике да са
великим задовољством видимо сада, у овом
тренутку изложене, не говоре о слеђеној
1
остварујући тако лични доживљај и сталну
комуникацију са уметничким делом и ауто­
ром. Лентикулари су производ дубоког про­
мишљања аутора у коме он укида али доноси
ново искуство.
Нова лентикулар технологија даје плошној,
дводимензионалној
ликовној
представи
могућност да прикаже илузију простора или
покрета. Заправо, у питању је систем који омо­
гућава да се већи број слика нађе истовремено
Изложба слика Зорана Гашија у Галерији новосадског Огранка САНУ, мај 2011. године.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
на једном месту. Лентикулар слика може да
подсети на забавне разгледнице из педесетих
прекривене ребрастом пластичном фолијом,
са женским лицем које би намигивало када
би се слика полако нагињала напред–назад.
Но, Гаши је уметник који је успео да на
један веома допадљив, другачији, инвентив­
ни начин прикаже оно што смо имали при­
лике да видимо и навикли да гледамо. Његов
уметнички језик је другачији, он је, запра­
во, метафизички ликовни хуманизам који на
неки начин протерује већ познату слику света
и уводи нас у царство загонетних опажајних
чулних искустава.
133
Ова изложба резултат је Гашијевог првог
додира са лентикулар технологијом, која
захтева, имајући у виду нове могућности
коришћења простора или покрета, и друга­
чији начин размишљања него статична слика,
графика или илустрација. Постојање више од
једне слике на једном месту разбија у ликов­
ним уметностима досадашње „јединство
места и времена”. Пред нама је специфична
и врло оригинална Гашијева идеја која је на
самом почетку стварања и која отвара питања
о даљим и новим циљевима епохе која је тек
на почетку.
134
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ЛЕНТИКУЛАРИ – ЗОРАН ГАШИ
Александар Давић
Палимпсест! Древна и тајанствена реч од­зва­
њала ми је у глави док сам пролазио кроз собу
испуњену лентикуларима Зорана Гашија1.
Палимпсест. Папирус или пергамент са
кога је делимично или у потпуности уклоњен
текст како би на његовом месту могао бити
исписан нови текст. Веома брзо испостави­
ло се да је веза дубља од прве асоцијације
коју изазива поглед на радове и откриће да
сваки покрет посматрача има за последицу
нестајање једног дела слике – текста и појаву
новог. Антички писар приморан је да уништа­
ва стари текст, јер је у његовом свету подло­
га на којој је текст написан врло често вред­
нија од самог текста. Данашњи свет место је
изобиља, пре свега материјалног, док би се о
богатствима која нису везана за материјално
могло дуго дискутовати.
Зоран Гаши свој уметнички поступак
почиње избором макулатуре – нуспродукта
штампарског процеса или, прецизније, при­
мерака који су одштампани пре него што је
добијен одговарајући отисак и које штампа­
ри одбацују као шкарт. Сликарска авантура
у овом случају не почиње од белине празног
платна већ од површине заузете артикулиса­
ним, иако из угла штампара гледано, неодго­
варајућим отиском текста. Свака сликарска
интервенција на таквој подлози делимично
уништава првобитну слику – текст. Добијени
резултат свакако је својеврстан палимпсест,
иако га сам уметник назива мета – макулатура.
Има неке лепе ироније у чињеници да је
мотив за потпуно исти поступак у једном
случају крајња немаштина, која не дозвоља­
ва одбацивање и једног јединог листа, а у
Зоран Гаши, из циклуса Макулатуре, мета-макулатуре и лентикулари
1
Изложба слика Зорана Гашија у Галерији новосадског Огранка САНУ, мај 2011. Зоран Гаши рођен је у Скопљу,
Македонија, 1952. године. Члан је ДКВ-а и УПИДИВ-а. Сликарством се бави више година уназад делујући под
четрнаест псеудонима. У приватним колекцијама Белгије, Холандије, САД, Италије, Немачке, Данске и Шведске
заступљен је са више радова. Као самостални уметник, студирао је оријенталну филологију, југословенску
књижевност; дипломирао је теологију; завршио је специјалистичке студије: компаратистика, пословна етика,
људска права, медији и мултикултуралност на ХЦИТ, Нови Сад.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
135
другом управо богатство где свака ствар
која једном послужи својој сврси може бити
лагодно одбачена, а потом поново пронађена,
одабрана и искоришћена у неку другу сврху.
Доследност у поступку је вероватно још дра­
гоценији квалитет Гашијеве уметности. И
писар и Гутенбергова машина и лентику­
ларна штампа етапе су у развоју једне исте
те­хно­логије кроз миленијуме.
Технологија лентикуларне штампе први
пут развијена је четрдесетих година прошлог
века да би сликама дала илузију дубине, или
могућност промене слике, или бележење
покрета. У овом случају, мета–макулатура је
само полупроизвод, који ће захваљујући лен­
тикуларној штампи постати део завршеног
артефакта. Завршеног, само ако на њега гле­
дамо као на материјални објекат. У смислу
посматрачеве перцепције артефакта – лен­
тикулара ништа није завршено. Завршетак,
односно крај није могуће одредити, као уоста­
лом ни почетак. Угао посматрања потпуно је
препуштен вољи посматрача и свака проме­
на положаја мења слику, те готово да можемо
говорити о интерактивности у најрудимен­
тарнијем облику.
Прецизније речено, сваки нови угао посмат­
рања доноси нову комбинацију две основне
мета–макулатуре, односну, нову слику.
Намерне недоследности перспективе, карак­
теристичне за кубизам, још увек су искључи­
ви избор уметника и посматрач кубистичке
слике нема никаквог утицаја на слику.
Насупрот томе, посматрач лентикулара
има привилегију да сам утиче на слику и, за
ра­зли­ку од тоталитаризма једног јединог угла
посматрања, у случају лентикулара влада
потпуна демократија безброј могућих међу­
собно равноправних углова посматрања.
Промена положаја подразумева покрет, а
покрет се може реализовати само у времену.
Време обично упућује на присуство нарати­
ва који би се могао одвијати у времену, али
овде то није случај. Уметник очигледно не
покушава да нам исприча причу, али њего­
во дело није могуће сагледати без временске
димензије.
Посматрач лентикулара користи време на
потпуно исти начин као када посматра вајар­
ско дело. Све што уметник нуди доступно је
одмах, али потребно је време да бисмо кре­
тањем кроз простор могли видети скулптуру
из свих углова.
Зоран Гаши
136
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
SAVE AS / САЧУВАЈ1
Мирослав А. Мушић2
У визуелним комуникацијама друге поло­
вине 20. века, у срединама где штампарски
поступак поприма својства умноженог ори­
гинала, бележимо стваралаштва чије стилске
карактеристике припадају најаутентичнијим
појавама у графичком обликовању у нас.
Формирана на традицији графичког репроду­
ковања у сито штампи, Новосадска школа пла­
ката,3 окупила је групу већ познатих новосад­
ских уметника, свршених ученика новосадске
уметничке школе (Школа за примењену умет­
ност „Богдан Шупут”, основана 1948. године)
и београдске Академије примењених уметно­
сти. Последњих деценија традиција образо­
вања дизајна настављена је на Академији умет­
ности у Новом Саду, из чијих атељеа излази
сваке године десетак дипломираних графич­
ких дизајнера. Образовани по савременим
програмима реинтерпретирали су традицију
Новосадске школе плаката успостављајући
дијалог својствен савременом концепту дизај­
на комунуикација.4
Једноставна и читљива типографија, бога­
ти цртеж, као и фотографија истргнута из
контекста, посебно режирана, у фрагменти­
ма представљена, основне су карактеристике
1
плаката Новосадске школе, углавном култур­
них садржаја, намењених позоришном животу,
ликовним и књижевним догађајима, музичким
и филмским светковинама, а тек потом спор­
ту, очувању природе или политичким актив­
ностима5. Посебност у изразу, ставу и начи­
ну мишљења код појединих протагониста
ове школе плаката задржала се до данашњих
дана. Ни напредак у обликовним процесима,
као и развој штампарског поступка, увођењем
офсетне или дигиталне штампе, нису утица­
ли на промену графичког израза, који је остао
аутентичан и препознатљив. Слично је и у дру­
гим сегментима војвођанске дизајнерске сценe.
Међу ствараоцима ове сцене, али и
Новосадске школе плаката, истакнуто место
припада и Бошку Шеви, графичком дизајне­
ру који током три деценије успоставља садр­
жајно и богато дело. У већини дисциплина
визуелних комуникација забележио је више
од обичних трагова. Успостављени континуи­
тет стилског јединства богатио је новим истра­
живањима форме. Градио је сопствени израз,
изналазећи увек сасвим нове путеве комуни­
кације. Као професор Академије уметности6
унео је видне промене у наставни процес. Увео
Изложба дизајна еколошког и ангажованог плаката Бошка Шеве у Галерији новосадског Огранка САНУ,
септембар 2011. Бошко Шево, графички дизајнер, редовни професор Академије уметности у Новом Саду и
Факултета техничких наука у Новом Саду за предмете из области графичког дизајна рођен је у Житишту 1948.
године. Завршио је Академију за примењене уметности у Београду у класи професора Милоша Ћирића. Излагао
је на више самосталних и заједничких изложби у земљи и иностранству. Добитник је низа признања и првих
награда на јавним и позивним конкурсима из области графичког дизајна.
2 Историчар и теоретичар уметности и медија, доцент на Академији уметности у Новом Саду.
3 Мирослав А. Мушић, Новосадски културни плакат (у), 33. октобарски салон, Културни центар Београда,
Београд, 1992. године.
4 Мирослав А. Мушић, Плакат-слика стварности (у), 4. светски бијенале студентског плаката, Академија
уметности, Нови Сад, 2010. године.
5 Мирослав А. Мушић, Век плаката у Војводини (у) Европски контексти уметности XX века у Војводини, Музеј
савремене уметности, Нови Сад, 2008. године, стр. 728–740.
6 Мирослав А. Мушић, Бошко Шево (скица за портрет ствараоца), Taboo, број 19/20, Март-планетак, Панчево,
2005. године, стр. 126–132.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
137
Бошко Шево, из циклуса Сачувај
је интердисциплинарност у токове образовања
дизајнера. Учинио је да савремена војвођанска
дизајнерска сцена из године у годину буде
богатија за нова имена и особена стваралаштва
у готово свим сегментима визуелних комуни­
кација, посебно комуникацији посредством
графичког обликовања.
Већ у првим радовима по завршеној
Академији примењених уметности у Београду
успоставља јединствену, стилски уједначену
и препознатљиву слику као основу комуни­
кационог процеса, имајући у виду чињеницу:
да би се комуникација остварила, емитовање
порука мора да се изврши на основу заједнич­
ког знаковног репертоара који је добро познат
и разумљив и ствараоцу и примаоцу. Неретко
је изналазио нове канале комуникације, бога­
тио репертоар знакова и сигнала, као и њихо­
ве семантичке вредности да би остварио
комуникациони циљ. У питању су вишеслој­
но успостављена комуникативна средства,
где ништа није препуштено случају, а пору­
ке су јасне, визуелно упечатљиве и графички
препознатљиве. Намењене брзом и једностав­
ном декодирању поруке.
Колористичко
богатство,
типографска
ја­
сно­
ћа и обликовна прецизност основни су
постулати графичког израза овог новосад­
ског дизајнера. Типографском игром и вештим
компоновањем фотографија, цртежа и дру­
гих елемената илустративног подтекста, гради
композиције. Оне су резултати савременог
обликовног концепта али и стваралачке лично­
сти Бошка Шева. У низању елемената у бојеној
структури и типографској игри је и дизајнер
и сликар, док је у захватима намењеним ново­
садској организацији за унапређење и заштиту
природе, ангажовани уметник и дизајнер рет­
ког сензибилитета. Како је екологија у доме­
ну његовог интересовања, током целокупног
стваралачког опуса, учествовао је у многим
акцијама осмишљавања промотивних мате­
ријала, сајамских наступа и пропаганде у очу­
вању природе. Освајао је награде и признања за
њихово дизајнирање, стекао запажено искуство
у уочавању проблематике и апелацији да се
природа очува и заштити. Покрену акције.
Мобилише јавност. Отуда су и његове поруке,
без претеране наглашености, често потцртане
само апелом: Запамтимо! Сачувајмо! У среди­
шту плакатне форме је слика природне среди­
не у коју урања препознатљиви елемент циви­
лизацијског развоја. Он је ремети. Узнемирава.
Уништава, али и опомиње.
138
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Бошко Шево, из циклуса Сачувај
Серија еколошких и ангажованих плаката
под називом Designology обухвата преко сто­
тину дела реског колорита и композиционе
уједначености. Настала у дигиталној те­хно­
логији штампе, у периоду 2001–2011. године,
она припада графичким остварењима која у
ери техничке (читај: дигиталне) репродук­
ције имају својства уметничког оригинала и
серијског умножавања. У зависности од кон­
цепта којем је аутор прибегао, могу бити гра­
фички листови означени и потписани именом
аутора, али и серијски штампани продукти
намењени оглашавању на улицама и тргови­
ма, великим урбаним просторима, у нови­
нама, часописима и другим публикацијама,
као нове плакатне форме, гигантиране и про­
светљене, намењене двадесетчетворосатном
огласном деловању. Једноставно, то им њихо­
ва симболичка утемељеност, визуелна упе­
чатљивост, графичка једноставност и асоција­
тивност омогућава.
7
Бошко Шево показао је и овом серијом
дигиталних остварења да боја, типографија,
цртеж, илустрација, фотографија, нису само
саставни графички елементи једног обли­
ковног захвата већ и успешни носиоци њего­
ве поруке и успостављене комуникације. Не
треба заборавити да дизајнирати не значи
само стварати слике које комуницирају раз­
личите идеје на визуелан начин и изричу
поруке чија форма графички отеловљује или
наглашава најбитније одреднице идеја које
треба комуницирати (John Commander) или
комуницирати свим средствима које може­
те контролисати и којима можете влада­
ти (Milton Glaser), већ и преводити поруке у
графичко значење прилагођено сваком кому­
никационом каналу (Katherine McCoy)7. Са
дигиталном револуцијом, графички дизајн
који се традиционално везује за штампарство,
превазишао је оквире графике и компетен­
ције професије. На сцени је комуникациони
Katherine McCoy, American Graphic Design Expression: The Evolution of American Typography, Design Quarterly
149, The MIT Press, Cambridge, Massachusetts, 1990, 3–22.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
дизајн који подразумева дијалог између пору­
ке, клијента, дизајнера и публике. У личности
Бошка Шеве, он добио је истакнутог пред­
ставника који анагажованошћу својих пору­
ка и критичношћу у односу на горућа питања
8
139
наше друштвене и моралне тескобе, указује
на то да у ликовни облик претворена мисао о
нама самима јесте порука која увек „погађа”,
највише када се поистовети са нашим власти­
тим мисаоним ликом (Stane Bernik)8 .
Стане Берник, Плакат и знак, водеће теме сувременог словенског обликовања визуелних порука, Art Directors
Club, Љубљана/Ревија Синтеза, Љубљана, 1989. године.
140
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ВРАТА ПЕРЦЕПЦИЈЕ XXI ВЕКА1
Димитрије Вујадиновић
Од када је човек почео да промишља o себи
и свету око себе кренуо је на неизвесно путо­
вање кроз време и простор. Како смо стварно
започели то путовање и где је крај авантури –
то још нико није докучио.
Шта је то време, или конкретније – про­
сторвреме? Да ли је оно заиста стварно или је
медиј? Да ли воља укида просторвреме?
Хегел каже да је појам властито време
схваћено у мислима, а остварено у раду.
Луис Бордалуе је записао: Ништа нема
вредније од времена, јер оно је цена коју
плаћамо за вечност.
Е = mc2, закључиo је Ајнштајн.
Ово су неке од тема које, овом приликом у
форми једне изразите ликовности боја, про­
мишља и аутор ове изложбе Александар
Педовић. Са јасном аполониском осмишље­
ношћу, он радове поставља у циклус назван
Бесконачни полиптих.
Александар Педовић, из циклуса „Бесконачни полиптих”, Полиптих / Polyptich / Polittico
09 ВРАТА ПЕРЦЕПЦИЈЕ XXI ВЕКА / The doors of perception of the 21st century / Imposte del
XXI secolo, комб. техника / mixed media / technica combinata, 120x120,
(4 сегмента), 2011.
1
Изложба Александра Педовића у Галерији новосадског Огранка САНУ у Новом Саду, септембар 2011.
Александар Педовић је ликовно-графички уредник, илустратор, дизајнер, мултимедијани уметник, организатор
ликовног живота. Школу за примењену уметност и ВПШ – ликовни смер, завршио је у Новом Саду, као један од
најбољих у генерацији. Његове илустрације излагане су на бројним изложбама у земљи и иностранству и више
пута награђиване. Члан је међународног жирија за Бијенале европске илустрације у Јапану као и УПДИВ-а, где
је више пута био члан управног одбора и уметничког савета, а у недавних два мандата и председник.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
Своја, али и наша, вечна онтолошка тра­
гања аутор посматра у контексту перцеп­
ције и комуникације, односно артикулације
доживљаја, који увек зависи од самог дела и
посматрача.
Александар Педовић противи се „здраво­
разумском” схватању и стандардној перцеп­
цији света. За аутора, свет није објективност
већ јединственост која лежи ван свих облика.
Медиј је само посредник.
Овом приликом, важно је сетити се
Емануела Канта. У комуникацијском међу­
простору – између, он види недокучиву
суштину перцепције.
Живимо у времену када технократске вред­
ности и „корпоративна култура” покуша­
вају да надвладају нашом свакодневницом.
141
првим страницама новина. Али, ако знамо
који се догађаји данас масовно посећују, шта
се налази на првим страницама, схватићемо
да је овакав културни догађај у једној сасвим
другој вредносној равни.
Зато верујем да ће ова изложба, као садр­
жај креативног процеса рада уметника
Александра Педовића, остати забележена у
ходу просторвремена.
У оваквим догађајима, централно место
припада делу и уметнику, али није неважно
на којем месту, у којој установи се дело при­
казује, напротив!
Данашње схватање културног идентитета
подразумева сталан процес у коме су подјед­
нако важни културна баштина и савремено
стваралаштво.
Александар Педовић, Из циклуса „Бесконачни полиптих”, Полиптих / Polyptich / Polittico
Диптих / Diptich / Dittico
11 – ВРАТА ПЕРЦЕПЦИЈЕ XXI ВЕКА / The doors of perception of the 21st century / Imposte
del XXI secolo, комб. техника / mixed media / technica combinata, 60x120, 2011.
Када све мање времена можемо да посвети­
мо мишљењу, размишљању, промишљању,
осмишљавању, а принуђени смо да време тро­
шимо на рачунање и прорачунавање.
Свесни смо да ова изложба неће имати
масовну посећеност. О њој се неће писати на
Управо у том контексту Српска академија
наука и уметности, са својим Огранком у
Новом Саду, и јесте наша најзначајнија уста­
нова. Стваралаштво које се остварује и при­
казује под њеним кровом одувек је било
142
исходиште и поприште сусрета духовних,
естетских и научних вредности.
Дозволите ми да вас овом приликом под­
сетим на чињеницу да су академици, члано­
ви Ликовног одељења, били и такви пионири
и утемељивачи савременог визуелног ствара­
лаштва код нас, као што су Мића Поповић,
Радомир Рељић, Младен Србиновић, Јован
Солдатовић, Светомир Арсић Басара и многи
други.
Изложбом упечатљивих дела уметни­
ка Александра Педовића САНУ, Огранак у
Новом Саду, још једном потврђује значај који
има за савремену уметничку продукцију,
културни живот наше средине и однос према
трајним вредностима људског стваралаштва.
Дозволите ми да вам на крају испричам
једну причу, може се рећи басну, коју ми је
давно испричао игуман манастира Студенице.
Вероватно сте је већ чули, али мислим
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
да тачно илуструје настојања Александра
Педовића.
Једног дана један мрав одлучи да крене за
Јерусалим. Окупио је целу продицу и прија­
теље на вечери и саопштио им своју одлу­
ку. Сви су били шокирани и почели су да га
одговарају: далеко је Јерусалим, твоје снаге
су мале, никада нећеш тамо стићи, заско­
чићете неко успут и тако даље. Мрав их је све
пажљиво и стрпљиво саслушао и одговорио:
Шта мислите, да ја не знам шта ме све чека на
том путу?! Уопште није важно да ли ћу стићи
у Јерусалим, али ја ћу се кретати путем за
Јерусалим!
Желим да честитам уметнику Александру
Педовићу на делу које нам је овде изложио.
Желим да честитам и САНУ, Огранак у Новом
Саду, на још једном примеру којим доказује
своју виталност, и приказује снагу логоса.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
143
О УНИВЕРЗАЛНИМ ЗНАЧЕЊИМА „ИЗДВОЈЕНИХ
ПРЕДЕЛА” ЈОВАНА РАКИЏИЋА
Сава Степанов
У српском сликарству друге половине два­
десетог века и у годинама после 2000, Јован
Ракиџић1 је својим опусом остварио статус
угледног уметника који, на један сликарски
веродостојан и ауторитативан начин, сведочи
о свету и времену у коме живи и ради. Његова
стваралачка активност започета је на самом
раскршћу шездесетих и седамдесетих година
двадесетог века. Изашавши из академијских
атељеа 1970. године, Ракиџић је започео сли­
карство које је било блиско схватању слике
његовог професора Стојана Ћелића. Радило
се о сликама слојевитих једнобојних повр­
шина, добро структуираних и чврсто саде­
вених у занимљиве композиционе склопове.
Те апстракцијске слике сведочиле су о умет­
никовој спремности да целокупну конститу­
цију слике васпостави на видљивим, чистим
и чврсто заснованим ликовним елементи­
ма, тим примарним конституентима аутен­
тичне пиктуралне творевине. Но, веома брзо,
млади уметник ослобађа се утицаја професо­
ра. У своју слику, Ракиџић „уводи” фигуру и
властиту „ликовну причу” са јасно дефини­
саним и изрицаним ангажованим ставовима.
Тако је, на пример, читава серија слика из тих
седамдесетих година била посвећена, теми
Ајхмана. Тај циклус је, заправо, био испуњен
пијететом према жртвама рата и холокау­
ста, а Ракиџић је у тој својој осуди ратног зла
1
„тешким” тмастим бојама те одлучно пову­
ченим линијама у слици обезбедио драмати­
чан, дубоко потресан утисак. Управо таквим
сликама, баш као и другим фигуративним
остварењима, сликар Јован Ракиџић постао је
неизоставни „члан” једне полетне екипе срп­
ских и тадашњих југословенских заговорника
„нове фигурације”, сликарског концепта који
се супроставио актуелној уметности концеп­
туализма, помало фаворизованој од ондашње
критике. Заправо, био је на страни оних који
су својом сликом настојали да допру до инте­
гралног виђења и сазнавања света, а насупрот
парцијалним аналитичким истраживањима.
Временом, Ракиџићева уметност се мења­
ла – од серије великих цртежа и слика
„Ђубришта” из осамдесетих па све до дра­
матичних „Српских предела” из драматич­
них деведесетих година XX века – Ракиџић
се бавио импулсима стварности. Те њего­
ве слике бележиле су дух и карактер једног
специфичног периода; биле су одраз социјал­
них и политичких збивања у нашем окру­
жењу. При томе, овај уметник константно је
и доследно чувао структуру властите слике:
она је вечито остајала аутентична пиктурал­
на представа. Сликајући стварност, Ракиџић
је доспевао до стварности слике, до њене
самосвојне структуре и конституције...
Изложба слика Јована И. Ракиџића у Новосадском Огранку САНУ, јун 2011. Јован И. Ракиџић рођен је 1944.
у Добрици. Завршио је Академију ликовних уметности у Београду у класи професорке Љубице Сокић 1968.
Постдипломске студије на истој академији завршио је у класи професора Стојана Ћелића 1970. године. Редовни
је професор на Академији уметности у Новом Саду. Приредио је четрдесет самосталних изложби у земљи и
иностранству а излагао је и на бројним заједничким изложбама. Добитник је бројних награда и признања.
144
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Joван Ракиџић,
Из циклуса „Издвојени предели”
У серији „Издвојени предели” приказаној
на овој изложби, Ракиџић се враћа „чистом
сликарству”. Заправо, после свог пређеног
пута, после свих преживљених, проживље­
них и „преболованих” садржаја проистеклих
из бурних и исцрпљујућих животних прили­
ка у којима је живео и стварао протекле две
деценије, уметник доспева до слике у којој је
површина основна значајка. Заправо, Јован
Ракиџић се „зажелео” чисте слике, творевине
која не претендује да квалификује, објашња­
ва, протестује, упозорава... Сваки његов
„Издвојени предео” јесте само-себи-довољ­
на појавност... Филиберто Мена констатује да
„уметност има право на засебност не да би
се издвојила, него да би била модел другим
знањима и другим праксама”...
Ракиџићев пиктурални концепт оства­
рен у серији слика изложених у новосадској
Галерији САНУ, подразумева поштовање
неких од модернистичких ставова из теорије
уметности, пре свих став америчког теоре­
тичара Клемента Гринберга који наглашава
чињеницу да је „сликана површина она осо­
беност коју сликарство не дели ни са једним
другим системом слика”. Дакле, бављење
површином, како то овом тренутку чини
Јован Ракиџић, могуће је подвести под ту
констатацију. И одиста, Ракиџић је, полазећи
од природе, изнашао својеврсан еквивалент за
природу слике. „Издвојени предели” доимају
се као својеврсне „издвојене површине” у
слици... Сваком Ракиџићевом сликом на овој
изложби, посред квадрата платна, доминира
видљиво, „лабаво” геометријски дефиниса­
но квадратно поље чисте боје. Углавном се
ради о богатој монохромији, о слојевитим,
дебелим и узбуђујућим наносима, о факту­
ри која досеже ниво рељефности... Ракиџић се
посвећује том пољу те, стрпљиво и посвеће­
нички, гради својеврсну и сасвим засебну
бојену, уосећајену и само-себи-довољну пик­
туралну структуру.
Но, ово концепцијски свесно, прочишће­
но, скоро аналитичко бављење сликом није
удаљило Ракиџића од сликарског естети­
зма. Ракиџић ужива у сликању, он је далеко
од емпиријског истраживача. То је видљи­
во у неким финим пиктуралним детаљима.
Скоро сви су везани за боју, за њене могућно­
сти, за њена значења и дејства. На један тих
начин овај уметник је из позиције суздржа­
ног и дискретног колористе доспео до слика
у којима је боја доминантна и скоро једи­
ни садржај слике. Неки бојени односи доно­
се права изненађења. Ради се о сасвим неоче­
киваним сучељавањима и односима (тамни
окер и индиго плава; јаркоцрвена и земља­
на умбра...), обично реализованима у горњем
простору бојеног квадрата над којим, скоро
обавезно, доминира „појас” боје различите од
фундаменталне површине. То указују на сли­
кара суптилних осећаја, на сликара способног
да посматрачу понуди неочекиване, чудесне
односе и утиске. Осим тога, на ободима тог
недоследног и „лабавог” квадрата, видљиве
су линије којим га сликар уоквирује и којим
одржава геометријску напомену. А цртовље,
мрље, трагови цурења боје, флеке, гестови,
линије у доњем делу слике – јесу видљиве
манифестације „преостале” од процеса ману­
елне акције сликања. Овде се, наравно, не
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
145
ради о „неуредности” него о сасвим свесним
и јасним сликарским означењима. Како је
ова површина настала из аналитичке потре­
бе којом би се показала аутентичност слике
и властитог пиктуралног деловања – уметни­
ку су све те маргиналне појавности у слици
потребне да би показао аутентичност соп­
ственог стваралачког бића, а да би „доказао”
властиту уметничку сензибилност и експре­
сивност, да би потврдио сопствену људску и
уметничку персоналност.
Познавоцима и поштоваоцима Ракиџићеве
сликарске уметности (у које себе убраја и
писац ових редова) сугестивно се намеће
мисао о својеврсној утканости свих претход­
них уметникових ликовних искустава у слике
„Издвојених предела”. Као да под затегнутом
опном ових слика још увек тутње одјеци свих
оних фигурацијских призора којима су били
евоцирани импулси стварности. Заправо, у
овој серији слика Јован Ракиџић потврђује
своју уметничку зрелост, објављује способ­
ност синтетизовања властитог пиктуралног
искуства, убеђује нас у могућност поједно­
стављења и прочишћења слике као својеврсне
сублимације света и времена у коме живимо.
Joван Ракиџић,
Из циклуса „Издвојени предели”
146
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
РАДОМИР РЕЉИЋ1
Душан Оташевић
Година 1938...
Рођен је Радомир Рељић.
Четири фетуса у истом распореду као
четири оцила на грбу, на Рељићевој слици
„Неприлике пред рођење”, као да наговешта­
вају муке данашње Србије са својим иден­
титетом. Уместо чврсте форме хералдичких
оцила из којих бије ватра, стоје меки, недовр­
шени, недовољно дефинисани фетусни обли­
ци. Тај рад, настао пре тридесетак година,
данас би могао бити оцењен као друштве­
но неподобан баш као што је седамдесетих
година прошлог века стваралаштво Радомира
Рељића (уз стваралаштво Л. Шејке, В.
Величковића, Љ. Поповића...) било означено
као „црни талас”, неприхватљив за тадашње
социјалистичко друштво.
Радомир Рељић, Неприлике пред рођење
1
Година 1963...
После дипломирања на Академији ликов­
них уметности, Радомир Рељић завршио је
специјални течај у класи професора Зоре
Петровић и Мила Милуновића.
На слици „Клање Кентаура”, двојна приро­
да кентаура симболично представља двостру­
ко ангажовање уметника – његово учешће у
уметничком и друштвеном животу. Кентаур,
са препознатљивим портретом Радомира
Рељића, мирно ишчекује ударац егзекуторо­
вог маља. Предње ноге су му у букагијама
општеприхваћених вредности, на главу кен­
таура обрушава се капител античког стуба,
масиван терет културног наслеђа. У истој
сцени присутна је и локва проливене крви –
видљиви учинак џелата који кажњава свако
супротстављање конвенцијама.
Смирено, чувајући своју духовну слобо­
ду, Радомир Рељић, неспутано се креће про­
стором уметности који је сам себи одре­
дио. Пером или четкицом, тим продужецима
комплексног стваралачког механизма, Рељић
уцртава кардиограм испреплетене осећајно­
сти, интелектуалности и духовности. Бели,
неомеђени простори папира или платна само
су повод за неспутану надградњу његовог
изабраног призора из свакодневног живота,
тема из књижевности, музичке уметности,
ликовне уметности, езотерије... микрокосмос
једног чудесног света.
Година 2006...
Умро је Радомир Рељић.
На слици „Путовати”, аутопортрету, пред­
стављени су атрибути путовања: на мајици
путника исликан је једрењак, високо на небу
Изложба слика академика Радомира Рељића у Галерији новосадског Огранка САНУ, новембар–децембар 2011.
године.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
147
лебди авион-двокрилац, носталгична загле­
даност у нека прошла, можда боља времена;
на глави има сламни шешир и тамне наочаре
за сунце. Без пртљага је, зато што је Рељић,
посвећени путник по самом себи и не посе­
дује довољно велику торбу у коју би се могло
сместити све сакупљено благо са тих путо­
вања. Радомир Рељић је отпутовао, у можда
боље, просторе. Нама је оставио понешто,
извучено мађионичарским захватом професо­
ра Воланда, од основа или утисака са својих
богатих путовања.
Ликовна критика сврстала је Радомира
Рељића међу припаднике Нове фигурације,
међу припаднике „београдске школе суро­
вости”, а ја бих додао: Радомир Рељић при­
пада ретком реду следбеника сликарства
словесности.
Радомир Рељић, Менует
Радомир Рељић, Сликар пленариста и аморет
148
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ПУТ ЛИНИЈЕ И КРУГА
Здравко Вајагић
Онај који је пратио сликарство Радмиле
Лазаревић1 може и данас са задовољством
устврдити да се налази на ишчитавању поет­
ских фаза које карактерише поетика просто­
ра, садржаја форме или имагинације, која нас
редовно изненади, али увијек обрадује, како
ће то овога пута бити оплемењено и задуго
памћено.
Ове визуелне експресије, и онда кад су
скаска о простору, јесу редовно радост и
окрепљујући захвати у тијелу слике, да нас
дуго уводе у промишљања одакле, како и
зашто.
Њен цртеж, било да је скица или велико
платно, и овога пута, на племенитом аршу,
успоставља најшире додире са читањем сли­
карске материје пред којом је дилема, гдје
бистри потез четке, која се зналачки креће
кроз цртачку материју, или густа материја
слике носи свој племенити занос. Остаје запи­
таност, шта је то овога пута.
Оно што се да редовно читати, било да је
то згуснути тамни захват и казивање о драм­
ском, или разуђени ток линије, транспарент­
не или густе боје, то је увијек заносни меди­
терански простор кога љуби сликар, а он
све сликаре овога свијета и сасвим сигур­
но, никога не оставља равнодушним, или без
оне свете имагинације, без које нема слике,
а за читача те слике нема доживљаја који се
Радмила Лазаревић, из циклуса Цртежи
1
Изложба слика Радмиле Лазаревић у Галерији новосадског Огранка САНУ, новембар 2011. године. Академију
ликовних уметности и последипломске студије завршила је 1966. у класи Ђорђа Бошана и Недељка Гвозденовића.
Од 1965. је члан УЛУС-а. На колективним изложбама излагала је више од двеста пута у земљи и иностранству, а
организовала је и више самосталних изложби.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
149
покушава препричати, али и кад се не може,
остаје нам драгоцјен утисак, можда баш зато
што нисмо били у стању да искажемо.
Па и ове вечери, рећи ћу вам једну моју
причу, или боље, једно моје осјећање.
Једне давне године, одвели су ме до
Деспотовца, па у зидине Манасије. Срео сам
се први пут са фреском и без икаквог односа
према том феномену, започео рад на конзер­
вацији, који ће ме наредних година редовно
пратити. Упознао сам Раваницу и Каленић,
а годинама касније и све манастире Србије,
Македоније и Црне Горе. Данас знам, да ме
поетика Манасије, Раванице и Каленића и
даље узбуђује, јер су у питању посебне цјели­
не, исказане композиционим рјешењима.
Сада, кад стојим пред картонима Радмиле
Лазаревић, који зналачки дотичу просторе
Грчке, не могу да се отмем снази и поетици,
како она то каже „цртежа у боји”.
Само онај ко је у стању да свој дух узнесе
до кљуна птице у лету, која полијеће са Атоса
и надлијеће Кикладе, занесена љепотом, забо­
равља и на своју млађ, бескрајно уживајући
у зупчастим брдима, може да прими цртеже
Радмиле Лазаревић.
Само онај, ко није био у стању да свој дух
угради у прамац феничанске лађе, која се
усидри под зидине Микене, и на тај начин
не осјети дух култура, које су само ту мора­
ле проћи, тешко ће моћи да чита језик ових
платана.
Само онај, ко је у стању да свој дух угради
у густо ткање медитеранске поњаве, на којој
читамо сабијене линије сребра, жала под дра­
матичним брдима поред мора, може да нађе
пут линије и круга, којом Радмила пише свој
цртеж. Овом изложбом, омаж свом претку,
ауторка је предала нама.
Радмила Лазаревић, из циклуса Цртежи
150
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
О ПИКТУРАЛНОЈ ГЕОГРАФИЈИ У СЛИКАМА БОРЕ ПОПРЖАНА
Сава Степанов
Ставаралачка авантура Боривоја Попржана1
траје већ више од три деценије. Заправо, њего­
вим уметничким почецима тешко је наћи пре­
цизну одредишну тачку јер се, од најранијих
дана, атеље и атељејска активност преплићу
са свакодневљем једног талентованог дечака и
младића. Боравак и школовање на Академији
уметности у Новом Саду трајало је до 1982.
године, али његов таленат коначно је „озва­
ничен” нешто раније, током 1980. године,
пријемом у чланство еснафског Удржења
примењених уметника и дизајнера Војводине.
Почетну афирмацију Попржан стиче вирту­
елним цртежима и својим (над)реалистич­
ким графикама, које су свакако најзанимљи­
вији део његове стваралачке активности тих
раних осамдесетих година. Истовремено то је
и период у којем је графички дизајн постао (и
остао) константа чињеница уметникове био­
графије и егзистенције.
Током друге половине осамдесетих година
прошлог века, Боривој Попржан већ је форми­
ран уметник. У његовом атељеу на узвишју
петроварадинског бедема, настаје импреси­
ван циклус слика са доминирајућим моти­
вом отвореног прозора. Остварује се страте­
гија „слике у слици”. Јер, овде се преплићу
два мотива: у првом плану је вечито варира­
ни призор зида са отвореним прозором, кроз
који се сагледава други и другачији призор.
То је прича о преплитању – тако иманент­
на постмодернистичком начину мишљења
и промишљању света. Преплићу се уну­
трашњи и спољни простор; преплетена се
два по карактеру сасвим различита начина
виђења; преплетена су и значењеа – отворе­
но-затворено, тамно-светло, унутра-напољу,
1
Боривој Попржан, Пред крунисање
стварно-нестварно, могуће-немогуће... Ипак,
Попржан инсистира на једној персоналној
благо надреалистичкој поетици слике. Сва
могућа значења овде се тек наговештавају – а
на посматрачу је да својом рецепцијом слике
разреши њена могућа значења и последице...
Да би остварио своју намеру, сликар садржај
образлаже лапидарно. Мотив је једноставан,
сведен, чист. Такав начин сликања уметни­
ку отвара могућност да се бави аутентично
пиктуралним проблемима: бојом – њеним
физичким и психолошким потенцијалима
и значењима; линијом и цртежом као уну­
тарњом арматурном конструкцијом слике;
композицијом као својеврсним фактором
Изложба слика Боривоја Попржана у Галерији новосадског Огранка САНУ, децембар 2011. године. Рођен је
23.3.1954. године у Новом Саду где је и студирао Академију уметности. Члан је УПИДИВ-а од 1980. и „Ликовног
круга”, Удружења уметника Петроварадинске тврђаве од 1992. Учествовао је на многобројним заједничким
изложбама у земљи и у свету, а аутор је и значајног броја самосталних изложби.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
151
унутарње кохеренције, другим ликовним еле­
ментима... Све су то средства да се испри­
ча некаква тиха, често чак лирски поетична
прича чији је садржај профилозофиран јер, у
крајњем значењу, говори о духовној егзистен­
цији човека нашег времена. То метафоричко
сагледавање и интерпретирање стварности, у
Попржановом делу убедљиво је и сугестивно,
поготово пред сам крај века – појављују се
облаци који се кроз прозор увлаче у предњи
план слике попут опасне слутње; појављују се
бродови и чамци који лебде и „плове” изнад
воде; појављују се воде без мостова и ужаре­
но црвено небо какво ћемо одиста доживети
током катастрофичног пролећа 1999. године...
Засигурно су, управо ти чудни, трауматич­
ни и судбоносни облаци те узнемирени Дунав,
одвели сликара до нових мотива. Велики
облаци и таласи прекривају целокупну повр­
шину слике. Ти узбудљиви давичовски „биба­
ви” склопови настајали после 1999. и 2000,
нови су доказ уметникове потребе за лепотом
и поетиком слике. Попут других актуелних
уметника и Боривој Попржан изражава потре­
бу за сликом као својеврсним аркадијским
уточиштем, за сликом као извором некаквог
покретачког заноса и снаге потребних да би
се превладавало тегобно осећање егзистен­
цијалне угрожености и кризе коју живимо и
проживљавамо током несретних деведесетих
и нимало срећнијих транзицијских година
прве деценије новог века.
Но, такво сликарство ће се, искључивом
пиктуралном логиком, приближити – прво
асоцијативној а потом и чистој апстракцији.
Сликајући небо и таласе, бавећи се тим стал­
но трансформишућим мотивима, Попржан
је једини чврсти ослонац нашао у боји која
се одједном претворила у једину конкрет­
ност слике. Попржаново сликарство тако
добија другу и другачију путању. Слика више
није окарактерисана препознатљивим моти­
вом и насликаним садржајем, јер у новим
остварењима боја, гест, видљиви траг четке
и бојена материја – постају једини садржај
слике. Дакако, Попржан ни сада не мења
Боривој Попржан, Богат залив
152
свој примарни поетски однос према слици
јер његови поводи за овакво сликарство
нису променом постали аналитички – он не
трага за демистификацијом сликарског чина.
Заправо, тај нови апстракцијски поступак
само је нови покушај да се оствари аутентич­
на пиктурална поетика. Попржан настоји (и
успева) да ничим неоптерећеном пиктурално­
шћу оствари аутентични ликовни доживљај...
Дакако, посматрач слике при томе није заки­
нут. Напротив: свака асоцијација је могућа јер
слика поседује властиту бојену структуру па
ће нам се при посматрању ових слика намет­
нути визија дискретно утишаних боја пове­
черја или кристалне јутарње светлости; час
ћемо сагледати јасну асоцијацију неког фан­
тазмагоричног предела; видети неку чуде­сну
и нестварну глобалну ортографију – попут
оне на географским картама...
Све те апстрактне слике Боре Попржана
настале на овој ексклузивној размеђи
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
деценија, векова и миленијума, поседују вла­
ститу пиктуралну нерватуру, бојени крвоток,
сопствену импулсивност и витализам које је
у њих улио њихов аутор.
Тако је преплитање и изједначавање уну­
трашњег и спољашњег, из позиција илузије
остварене на ранијим сликама – овде претва­
ра у аутентично животно искуство кроз ауто­
хтони однос уметника и његове слике. А то је
симбиоза којој сваки истински уметник тежи,
тражећи своју формулу за реализацију тог
идеала. Попржан је ту формулу остварио и
проверио. И успешно је спроводи не либећи се
да је „преобуче” у циклусе конкретних при­
зора као што су у „Јутру земље” (1993–1997),
у „Војводини” (1996–1997) или на неким дру­
гим сликама, где усред призора, заблиста бар
један детаљ који сведочи о уметничкој свести
о аутентичној пиктуралности, о аутохтоној
слици; о слици Боривоја Попржана.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
153
ИЗЛОЖБА СЛИКА ЈЕЛЕНЕ БУЛАЈИЋ И СОЊЕ РАДАКОВИЋ1
Босиљка Зиројевић
У оквиру излагачког циклуса „Млади
долазе”, галерије огранка САНУ у Новом
Саду, имамо прилику да сагледамо рад две
младе уметнице: Јелене Булајић2 из Врбаса
и Соње Радаковић3 из Београда. Тачније,
оне су студенткиње III године основних сту­
дија Академије уметности у Новом Саду, на
Департману ликовних уметности – студијски
програм Сликарство.
Као неко ко прати њихов рад и креативни
развој на студијама, могу само да потврдим
да су, ове талентоване и вредне студенткиње,
заслужено добиле могућност да самостално
презентују своје уметничке радове.
Иако су им полазна интересовања ра­зли­
чита, морам напоменути да Јелена и Соња
успешно сарађују и на неким заједничким
пројектима, као и да у уметничком истражи­
вању и изражавању користе и друге медије,
вешто их комбинујући са сликом и цртежом,
што указује на то да свом раду приступају
зрело и промишљено.
Занимљиво је сагледати њихов рад и у
интеракцији јер добијамо јасну слику о инди­
видуалности и специфичности сваке посебно.
Јелена, перманентно, од почетка сту­
дија, обрађује мотив људског лика, на вели­
ким форматима и то су портрети, искључи­
во старих особа, где јој њихова специфична
избораност и дубока самозапитаност, отва­
рају могућности за визуелно истраживање
различитих емотивних стања. Редукованих
изражајних средстава и суженом, сведе­
ном палетом а цртачки убедљиво и снажно,
1
Јелена приказује различите ликове „баба и
ђедова” који са свима нама имају јаку пове­
заност, заједничку нит – неминовност ста­
рења, физичког пропадања. Посматрајући ове
слике, ми не видимо само одређене именоване
ликове; имамо прилику да истовремено види­
мо и себе у будућности, као део исте неми­
новности процеса људског живота. Јелена на
тај начин провлачи једну универзалну пору­
ку, сугестивну и визуелно читљиву. И поред
ове универзалности, портетисани ликови су
крајње индивидуално обрађени, изражајних
унутрашњих карактеристика и емотивних
стања.
Jелена Булајић, Деда Павле
Изложба слика Јелене Булајић и Соње Радаковић у Галерији Огранка САНУ, фебруар 2011. године.
Јелена Булајић рођена је 25.1.1990. године у Врбасу. Године 2008. уписала је сликарство на ликовном департману
Академије уметности у Новом Саду у класи проф. Босиљке Зиројевић. Тренутно је студент III године Академије
уметности у Новом Саду.
3 Соња Радаковић рођена је 28.1.1989. године у Београду. Студент је III године Академије уметности у Новом
Саду, смер ликовни на Одсеку за сликарство у класи проф. Босиљке Зиројевић.
2
154
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Jелена Булајић, Стеван
Мотиви амбалаже индустријских прои­
звода, код Соње су присутни и пре уписа
на Академију, где је у њеном раду на слика­
ма и цртежима препознатљива веза са основ­
ним идејама поп-арта, уметничког правца
савремене уметности. Соња рециклира сва­
кодневницу кроз одабир препознатљивих,
кондиторских производа-слаткиша и полази
од њихове случајне егзистенције после упо­
требе. Стављајући у фокус свога уметнич­
ког интересовања искоришћену амбалажу
али и саме производе или њихове изломље­
не делове – остатке, она на ироничан и духо­
вит начин обрађује наизглед баналне пред­
мете и производе свакодневног модерног
живота у уметничку креацију – игру. На тај
начин, указује нам на естетске вредности
тривијалних производа, трансформишући их
у сопствени креативни репертоар, поигра­
вајући се са границама небитног и баналног.
Крем-бананице, рижа-чоколаде, манчмелоу...
сликани реалистично, богатим колоритом и
цртачки убедљиво; необичних димензија и
занимљивих композиционих решења, постају
духовите слике малих, обичних ствари које
нас подсећају на важност игре и спонтаности
у уметности.
У сагледавању изложених радова, који се
по мотивима разликују, намеће се и једна
заједничка веза – обе уметнице баве се про­
падањем, нестајањем материјалног, користе
одбачено. Било да је у питању амбалажа – тело
производа који користимо или људско тело –
тело бића које пропада и које је скрајнуто.
Истина, ово је нека врста мог личног запа­
жања, посматрајући њихове радове у ново­
насталим међусобним односима. Али њихо­
ва младост и креативност у свему налазе
духовита запажања, тако да на моје питање:
Да ли су размишљале о евентуалном нази­
ву изложбе? Добила сам од обе исти одговор:
„Чоколадни ђед’!!”
Слика Соње Радаковић
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
155
Слика Соње Радаковић
прик ази
АНАЛИ – прикази
159
СТАРОСНО ПОДМЛАЂИВАЊЕ1
Миро Вуксановић2
Пре неколико година написао сам кратак
животопис сенатора који се потписивао с пет
почетних слова Б: бригадир Бјелопавлићке
бригаде Бајо Бошковић. Имао је непуних
двадесет година, само, у деветнаестом веку,
када је добио висок чин и ризичан задатак.
Са толиким искуством командовао је вели­
кој јединици и постао славан. Међутим, с
ондашњим мерењима старости, он је у рече­
ном часу био готово средовечан човек. Умро
је у 38. години, као и Његош. У то доба педе­
сетогодишњаци су били у старости, па су
рано сазревали и чврснули, рано све почиња­
ли и рано умирали. Њихов животни круг био
је малог пречника.
Присећам се и сведочења Вељка Петровића.
Неко га је послао, малог, да свом деди у
Црквеној улици каже да је умро стари
Амедер, који је имао кућу и радње онамо где
је сада Коњовићева Галерија. Вељко је дотр­
чао, задихан, и пренео вест.
„Па како стари? Па чекај, па он је у седамде­
сет година, у најлепшим годинама.”
Није, дакле, сомборски старац пристајао на
такво своје име, на старост, и то га је држало
дуго. Са осамдесет и шест година, болестан, с
кревета, унуцима, Вељку и Миливоју, причао
је како Пајица Коњовић, композиторов отац,
исцеди „две центе липовог меда”. То је назвао
капитал и обећао да ће и он, чим се придиг­
не, кренути у кованлук.
Када сам на овом месту, пре коју годи­
ну, говорио о претходној књизи академика
Драга Вукотића и његових сарадника чији
је прочелник, вишеструк, у првој речени­
ци сам рекао да је мој отац живео деведесет
1
и седам година. Нисам тада знао, разуме се,
да ће академик Вукотић с уредником акаде­
миком Зораном Ковачевићем и осталима, уз
утешитељско сведочење доживотног докто­
ра Душана Косовића (чије мисли узимам
као лекове), нисам, дакле, знао да ће сло­жна
екипа лекара разних занимања и склоности,
под Вукотићевом пажњом и подстицајем,
различитим приступима, медицинским и
људским, одсвакуд, осмотрити, објаснити и
научно протумачити старост као нужни пут
човека, и то баш онамо, у оним пределима,
где је мој отац сијасет чињеница из временске
дубодолине казивао. Имао је неколико стал­
них прича, окамењених, тако непроменљивих.
Такве сталне приче имао је Младен
Лесковац. Срезане, стилски чисте као њего­
ви есеји о књигама и писцима, церемонијал­
не, у господству. Своје сталне приче гово­
рио је на исти начин, лагано, растегљиво, с
истим покретима руку, без измена, од тачке
до тачке. Једна од њих приказивала је посе­
чени јасен на салашу крај Србобрана. О томе
је Лесковчево казивање ишло у ниским тала­
сима, у амплитудама, од радовања како расте
дрво у дворишту до срџбе када га је себи
у инат, више но другима, поравнио и пањ
земљом загрнуо. Као да није ницао.
У тврд комад обликовано памћење, у причу
претворено, имао је и Бошко Петровић. Једно
од њих био је сан после умирања, када је,
казиваше на обали Тисе, лебдео на белича­
стим облацима, меким као нешто сасвим
непознато, потпуно блажен и срећан. Друго
и чешће Петровићево једнообразно казивање
било је о доласку његовог оца од Дрежнице у
Реч о књизи Временска неподударност биолошког и хронолошког старења у Црној Гори академика Драгутина
П. Вукотића, Огранак САНУ, Нови Сад, 8. XII 2010.
2 Члан САНУ.
160
Моровић, где је био шкрибар међу радницима
у гори, њихов бележник и заштита, док нису
стигле усташе. О томе је, опширно у свом
двотомном роману Певач.
И Лесковца и Петровића слушао сам у
њиховим високим годинама. Причали су маг­
нетним начином, још јачим због старости која
се не да.
Укупна сведочења примао сам као једри­
ну некадашњег памћења, као просеве младо­
сти и узалудни а увек заводљиви повратак ка
почетку. Не може се истим поступком о ско­
рашњим догађајима. Нису привлачни и сма­
штаном свилом покривени као некадашњи
догађаји, умотрени кроз визир старости.
Могао бих, разуме се, да нижем примере, али
то није за овакав скуп и његов разлог. Било
би, можда, да су академик Вукотић, академик
Ковачевић и други позвали неког писца, сли­
кара или редитеља да дају прилог о старости
и старењу људи у Црној Гори. Сигурно бисмо
тада читали о Игуману Стефану из Горског
вијенца и о Стевану Перкову Вукотићу из
народног предања, по коме је, кажу, Његош
и створио лик мудраца који, слеп, уз вино,
наздравља бадњацима. Сигурно бисмо,
такође, у књизи пред нама имали прилог о
дуборезним старцима, о тананим скулпту­
рама Риста Стијовића, који је низ стараца
срезао као припрему да у ловћенским сте­
нама уклеше ликове Горског вијенца; имали
бисмо прилог о старцима Петра Лубарде
чије је лице боје камена, најчешће, такво да
не може остарити. Неко би описао слабови­
дог и лица свуда избразданог Марка Перова,
на столици с наслоном, у кршевитој заравни,
под сунцобраном који је и кишобран, док у
малом филму Живка Николића куцколи тоја­
гом у исту плочу, ослушкује камену тишину
у којој је до дубоке старости стигао, сваког
дана на истом месту, где налази смисао живо­
та у сабирању тог истог живота, понављајући,
у себи, да је неко слеп код очију а неко осле­
пео да би даље видео. Неко би, шаљив као
живот, дозвао и Миодрага Караџића Ђекну
која још није а кад ће не знамо.
прикази – АНАЛИ
Да није пред нама замашан зборник, књига
с неколико лица, са старошћу као предметом
изучавања, као субјектом који саопштава да уз
реч старост не мора увек као што смо навик­
ли да иде реч дубина, што вуче доле, да може
да на њеном месту буде реч висина, што број
година вуче горе, да нису пред нама огледи из
десетина руку од науке, искуства и уме­шности,
окупљени под насловом Временска неподударност биолошког и хронолошког старења у
Црној Гори, све старијој, нарочито у сеоским
насељима и историјским проналасцима, као и
свуда где су Срби на својим окућницама оста­
ли, да није књиге академика Вукотића не бих
се присетио, одједном, примера које сте чули,
не бих дознао да је човек досегао 122 године, да
ће се наш век још више продужити, да ћемо за
пола века достићи просечних сто година живо­
та. За такав незамисливи скок од командан­
та са пет слова Б до нашег доба заслужни су
медицина и удобан живот (где би се могло и
застати, због коментара, али је лепше веровати
науци), а са заслугом је, посебно, у самом сре­
дишту, човекова мисаона и креативна, непре­
кинута, активност. Академик Вукотић то
чини својом појавом, виталношћу, значајним
подухватима као што је књига о старости која
нема времена да остари. Вукотић о томе пише
пословичним реченицама, као да мери драго­
цености, изрекама за учење напамет, у растре­
ситом штиву, о разним темама и медицинским
феноменима, поучно а ненаметљиво, лекови­
то, у кратким и реским одељцима, онако као
што ради искусни научник који сажима и даје
чист резултат. Уме академик Вукотић да одабе­
ре тему, реч и сараднике. То јесте пут у успех.
Зато ова књига о старењу у добро самостал­
ној (с ове стране гледано) Црној Гори успеш­
но, у читању, подмлађује и нас у Србији, казав­
ши да је на оба места све исто осим азбуке.
Међутим, не значи да ће они што с два слова
више пишу и живети дуже, ако не буду слуша­
ли како говори мудра и научно прецизна књига
пред нама. То је књига знања, књига искуства
и књига која каже да с растом одмаклих година
може да расте и моћ живота.
АНАЛИ – прикази
161
ЧЕДОМИР ПОПОВ: ГРАЂАНСКА ЕВРОПА
Михаило Војводић1
Недавно објављено тротомно дело под
насловом Грађанска Европа 1770–1914, чији
је издавач Завод за уџбенике, без сумње
наћи ће се на угледном месту историогра­
фије однеговане на овом поднебљу. Ово тим
пре што је његов аутор наш истакнути исто­
ричар Чедомир Попов. Реч је о личности
веома цењеној у историјској науци, и о јед­
ном од најупућенијих стручњака у исто­
рију 19. века. Своја научна истраживања он
је годинама обављао у Француској, и добро
упознао француску грађу о новијој исто­
рији, што су показале и његове велике сту­
дије које је потом написао. Разуме се, писао је
не само о француско-српским односима него
и о различитим проблемима на Балкану, о
истакнутим српским државницима, на првом
месту о Јовану Ристићу, а једно од последњих
дела је његова одлична књига о Источном
питању. Занимљива је међутим чињеница
да је Чедомир Попов који је дуго времена, –
то показују многи његови текстови – радио
на документима, критички их проучавао, и
показивао склоност ка аналитичком присту­
пу проблемима прошлости, прихватио да
напише ове три књиге о европском друштву
и политици у једном веку. Ради се о теми која
захтева сасвим другачији приступ, претежно
синтетичко приказивање, јер је у питању не
само једна читава епоха него, условно речено,
непрегледна материја која је друштво најпре
обележила као либерализам а које је затим
прерасло у друштво са монополским обе­
лежјима у економији и политици. Дакле, реч
је о 19. веку, у ствари о двема епохама које су
се у њему смениле: либерализму и империја­
лизму, односно монополизму.
1
Члан САНУ.
Две су, међутим, најопштије речено,
суштинске карактеристике тог дугог времен­
ског периода о којима је аутор ових књига морао
да води рачуна а које су му доста усложиле
приступ односно представљале оптерећење за
лако и једноставно тумачење. На првом месту,
ради се о томе да је време које је наступило
после Наполеонових ратова и Бечког конгре­
са па све до Првог светског рата био век дугог
релативног мира у Европи. Ни ратови времен­
ски прилично кратког трајања или оружани
сукоби ограничени само на поједине регио­
не нису кварили тај утисак односно доводи­
ли у питање ту оцену. Мишљење је и многих
историчара да то обиље година без употребе
оружја у Европи није познавало ниједно дота­
дашње раздобље од почетка средњег века с
обзиром на то да су се сва она ранија одлико­
вала великим и дугим ратовима. Разуме се, 19.
век, поред већ наведеног краћег или ограниче­
ног ратовања на европском тлу, није искључи­
вао честе, некада прикривене а некада отво­
рене претње ратом нарочито од седамдесетих
година. Заправо, у 19. веку мање су одлучива­
ле војсковође, а више државници кова једног
Метерниха, палмерстона, Бизмарка, који су
најчешће знали да пронађу миран пут односно
дипломатске механизме до успеха и компро­
миса или заједничког интереса. Иако то изгле­
да помало чудно, ту се, како смо рекли, мора
сврстати и Бизмарк, засигурно највећи држав­
ник 19. века за кога се каже да је гвожђем и
крвљу створио Немачку али такве оцене зане­
марују чињеницу да је неколико ограниче­
них и успешних ратова вођених у том циљу
он претходно вешто припремио дипломат­
ским и пропагандним средствима. Власти
162
великих сила биле су скоро у непрекидној
комуникацији, чега није било у раније време.
Саобраћајне везе су томе, разуме се, доста
допринеле, на првом месту железница и теле­
граф. Карактеристичним се чини један при­
мер. Уговор о двојном савезу између Немачке
и Аустро-Угарске потписан 1879. године је
у својој последњој тачки предвиђао да, ако
се донесе заједничка одлука о рату, претпо­
ставља се против Русије, онда да се у том слу­
чају претходно упозна руски цар. Видело се
да су тадашњи дворови страховали од тога да
би пораз једне монархије могао у њој довести
до револуције чиме би се отворио пут поли­
тичким превирањима која не би зауставиле
државне границе.
Друга карактеристика 19. века јесте то да је
то било једно од најпрогресивнијих раздобља
у дотадашњој историји Европе. Обележило га
је неколико великих револуција почев од оне
највеће у Француској крајем 18. века, затим
револуције тридесетих година 19. века, па
револуције 1848. године. Напокон, то убедљи­
во доказују и две индустријске револуције
од којих ће прва практично покрити целу
прву половину 19. века у западној Европи,
а друга, она од седамдесетих до деведесе­
тих година која ће силно захватити и цен­
тралну Европу и САД. Били су то највећи
могући подстицаји прогресивним кретањима.
Грађанско друштво не само да се учврстило
него је у својој структури доживљавало вели­
ке промене тако да се може говорити о две
епохе које су једна другу смениле у периоду
између 70-тих и 90-тих година: слободно кре­
тање производа и капитала заменила је суро­
ва борба великих монопола.
Чедомир Попов посветио је значајну пажњу
Француској. Није то учинио из пуког интере­
совања и доброг познавања њене прошло­
сти него из разлога што је велики узлет
грађанског друштва у европи у 19. веку имао
у основи промене које су се управо из ње кре­
тале. И угледни идеолози грађанског друштва
су у највећем броју тамо поникли. Зауставимо
се зачас на томе.
прикази – АНАЛИ
Своје излагање о 19. веку, Чедомир Попов
започео је објашњавањем и приказивањем
Француске револуције 1879. године. С пра­
вом. Њена начела која су прокламована
Декларацијом и првим уставом су у свести
људи преживела и Наполеонова освајања и
време Свете алијансе и тако наставила да
својим порукама зраче током идућих деце­
нија, дакле целим 19. веком. Уосталом, чак и
војска Бонапарте, хтела то или не, где год је
доспела ширила је нешто од тог револуцио­
нарног духа. Занимљиво је, међутим, да су
се пре двадесетак година, дакле 1989. годи­
не, када се Француска припремала да просла­
ви двестогодишњицу те револуције, водиле у
њој велике полемике да ли то учинити или
не. Преовладало је, међутим, уверење да то
треба прославити, односно да је треба достој­
но обележити. Те године угледни францус­
ки професори упутили су се на многе европ­
ске универзитете да одрже предавања о тој
револуцији. Стигли су и на наш београд­
ски Филозофски факултет. Они су нам тада
објаснили да је нарочито међу омладином
у Паризу било отпора да се свечано обеле­
жи револуција, односно датум њеног почет­
ка. Као разлог за то, наводило се, да се током
њеног трајања у унутрашњим обрачунима, у
сукобима разних струја, нису штедели људ­
ски животи. Пале су огромне жртве како је
која струја смењивала другу на власти. Ипак
је, као што смо рекли, победило уверење да
је требало тај јубилеј видно обележити јер су
тековине револуције биле водиља модерног
грађанског друштва које се у 19. веку веома
брзо развијало, мада не уједначено у односу
на разне регионе Европе. Успону грађанства
допринело је и то што је у првој полови­
ни 19. века, захваљујући техничко-техно­
лошком напретку, развоју трговине, банкар­
ства, изградње комуникација дошло до тзв.
Прве индустријске револуције. Тиме су били
чврсто постављени темељи новог либералног
друштва у Француској. Иако се многи слажу
да је цар Наполеон III своју царску круну
стекао 1852. године проливши и крв париских
АНАЛИ – прикази
грађана он не само да није уништио либерал­
ну суштину француског друшта него је пома­
жући националне покрете од Апенинског и
Балканског полуострва до Блиског истока
доста учинио за народносне интересе поједи­
них народа. Било је то време када су многи
били загледани у Француску. Поједини млади
људи из Србије, на пример, који су тамо одла­
зили да се школују, били су, по повратку у
земљу, међу првима који су и у њој хтели да
стварају једно модерније друштво.
Крах Наполеона III у сукобу са немачким
државама 1870/71. године у значајној мери про­
менио је однос снага у Европи не само поли­
тички него и економски. Новонастала Трећа
француска република усвојила је искључиво
дефанзиву политику. Бринула је, пре свега, о
својим интересима и ниједно од међународ­
них питања за њу није било важније од соп­
ствених унутрашњих вредности. Јавно се у
Француској, и на улици и у влади, расправља­
ло о спољној политици, а захваљујући изузет­
но развијеној штампи и богатом друштвеном
животу, све се знало о чему се размишља­
ло у највишим круговима власти. Чак су и
редовно публиковане разне жуте и друге
књиге са најважнијим званичним докумен­
тима, текућом дипломатском преписком и
др., јер није имало потребе да се било шта
крије. За то време, уједињена Немачка, почев
од седамдесетих година дакле одмах, започе­
ла је колосални индустријски развој највише
доприневши да се у току две наредне деценије
привредна депресија, односно четири текуће
привредне кризе претвори у тзв. Другу инду­
стријску револуцију и да та земља постане
прва индустријска сила у Европи и крене у
такву офанзивну спољну политику, исказав­
ши силну потребу за контролу над појединим
европским територијама и комуникацијама,
да ће заправо због тога све европске силе бити
утеране у блоковску политику. Није случајно
да је велики европски историчар и хумани­
ста А.Џ.П. Тејлор своје велико историограф­
ско дело посвећено другој половини 19. века
назвао Борба за превласт у Европи 1848–1918.
163
Овим би сада практично били упућени
да се осврнемо на део још једног значајног
питања које је нашло место у овим књигама
Чедомира Попова, пре свега трећој, а то су
међународни односи, и да поводом тога нешто
кажемо. Није нимало чудно то што је 19. век
било време изузетне активности политике
кабинетских закулисних игара, дипломат­
ских притисака, разноврсних савеза, тзв. кон­
церта сила, и напокон у другој половини века
војнополитичких блокова. Најосетљивије, нај­
сложеније, и најопасније по мир у међународ­
ним односима било је Источно питање, и у
том оквиру балканско, односно борба за тур­
ско наследство на том стратешки преважном
простору, дакле борба за Балкан и као састав­
ни део тога српско питање. Чедомир Попов
недавно је написао и објавио једно драгоцено
дело под насловом Источно питање и самим
тим исказао се као један од његових најбољих
познавалаца. Поштовање структуре ове три
књиге које су поред осталог и приручнич­
ко-уџбеничко дело, није му дозволило да и у
њима у потпуности развије то питање, што
би се, разуме се очекивало у другим околно­
стима с обзиром на то да је 19. век, као што
сам рекао, век изузетне активности у међу­
народним односима каква до тада није била
позната. На том питању, међутим, највише су
се сучелили интереси великих сила и српског
народа. Српско питање покренуло се, наиме,
борбом српског народа за стварањем своје
државе али тек је седамдесетих година 19.
века постало зрело за потпуно отварање када
су Немачка и Аустро-Угарска вођене идејом
за успостављање германског престижа начи­
ниле одлучан корак у свом продору ка бал­
канском простору. Затворивши италијанско
питање крајем шездесетих година и то на
своју штету, дакле, доживевши пораз после
седам деценија од како га је отворила упадом
у италијански простор, Аустро-Угарска се, од
тада, скоро искључиво окренула ка југу, ка
Балкану и то врло брзо и у име Немачке и
виших пангерманских интереса. На том путу
рачунала је да су јој једина стварна препрека
164
Србија и интереси српског народа. Наиме,
Србија је од свог стварања била у врло дели­
катној улози јер јој је престојало да потпо­
маже ослобођење Срба који су остали изан
њених граница и оствари уједињење. Није то
међутим увек значило да треба извући мач
из корица и силом остварити циљ. Поједине
угледне личности у Србији, а међу њима, на
пример, Стојан Новаковић, заступали су став
да је потребно најпре остварити духовно ује­
дињење српског народа књигом, слогом, кул­
туром, заједничким уверењем, дакле да треба
следити пример италијанског и немачког ује­
дињења када је политичкој војној акцији
претходило духовно уједињење народа. Било
је то, на жалост, закаснело време за Србију
јер су се у међувремену њене амбиције укр­
стиле са немачким продором на Балкан.
Србија је 1876. године ушла у рат про­
тив Турске с намером да помогне Србима у
Босни и Херцеговини, оствари сан о српском
уједињењу али је заправо доживела пораз,
јер је тиме довела Аустро-Угарску у Босну
и Херцеговину. Тај рат за њу је био клопка,
што се показало на Берлинском конгресу.
Једном приликом, Стојан Новаковић напи­
сао је да би се по европским архивима могли
наћи документи о томе да је Аустро-Угарска
припремала и помагала устанак босанских
и херцеговачких Срба 1875. године само да
би га искористила. Тај рат донео је пораз и
Србији и Русији, што су посведочиле одлу­
ке Берлинског конгреса. Аустро-Угарска је
постала господар Босне и Херцеговине, тери­
торије са којом је Србија била и природно и
географски и културно и историјски и крвно
везана. Балканско подручје заправо је поста­
ло од тада главно међународно питање, сре­
диште међународне политичке активности јер
се даље аустријско-немачки продор планирао
преко Србије и затим Турске ослабљене уну­
трашњим војним превирањима, односно тур­
ског територијалног наслеђа у Старој Србији,
Македонији и Тракији. Године 1908. истак­
нути француски политичар, бивши министар
иностраних дела и писац одличних радова из
прикази – АНАЛИ
међународне политике, Габријер Аното, напи­
сао је: „Данашњи правац је најезда германи­
зма удруженог с италијанским латинизмом на
Балканско полуострво и то је предмет којим
ће бити испуњене године што су пред нама”.
И показало се да је био у праву. Наспрам цен­
тралних сила стајала је као весник будућег
сукоба спремност свих Срба за уједињењем
било да су конзервативци или демократи све­
сни да ће им будућност зависити од њиховог
отпора. Из разних земаља Европе, централ­
них али и западних, исказиване су непријатне
оцене о Србији поред осталих: Да је то јагње
које воду мути и да призива заплете. Били су
то злослутни наговештаји који су натерали
самог Стојана Новаковића да, коригујући у
извесној мери своје раније мишљење, упозо­
ри српску јавност на то да, пошто се свет нао­
ружава, и Србија мора то учинити уздајући се
у себе и у своје кљусе. Тако је Србија у првој
деценији 20. века, у оној деценији коју многи
истичу као време највећег домета демокра­
тије у њој, духовног узлета, слободе мисли и
стварања, била принуђена узимати зајмове у
Француској за наоружање, опирати се Аустро-Угарској у међусобном царинском рату, носи­
ла се са тзв. топовском афером, попуштати
официрском кору да политички ојача, пре­
живети тежак међународни притисак у време
анексионе кризе, и потом војно и дипломат­
ски штитити тековине Првог балканског рата.
И тако је сачекала рат наметнут јој од стране
Аустро-Угарске и Немачке 1914. године.
И само узгред да додамо још једну напоме­
ну у вези са претходним питањима о међуна­
родним односима. Реч је о САД-у које ће се
од Првог светског рата потпуно укључити у
светску политику до тада практично резерви­
сану за европске силе. Године 1898. задрхта­
ла је цела Европа када су Американци побе­
дили Шпанију у ратном окршају који су јој
наметнули и отели значајне колоније. Од
европских земаља, САД су тада затражиле
да прогласе неутралност. Оне су то послу­
шно урадиле, а посебно европске колонијал­
не силе које су то учиниле у страху да ће и
АНАЛИ – прикази
њих слична судбина можда задесити. Њихово
приближавање САД-у које ће потом уследи­
ти и бити крунисано заједничким ратовањем
у Првом светском рату ће убудуће измени­
ти структуру међународне политике. С тим
у вези занимљив је и један детаљ везан за
Србију и америчко-шпански рат. И Србија је
тада прогласила неутралност одговором чија
је садржина била идентична тексту којим
су Швајцарци изразили своју неутралност.
Како је у то време у Београду први пут бора­
вио амерички посланик за Србију, Румунију
и Грчку бивши краљ Милан Обреновић је
у његову част приредио свечану вечеру на
165
Двору а председник владе Владан Ђорђевић
га тада усмено упознао а потом и писмено
обавестио о одлуци о неутралности Србије.
Књиге Чедомира Попова писане су јасно,
уверљиво, разумљиво, на основу поузданих
чињеница, снабдевене су поглављима из кул­
туре, науке и успона цивилизације, прила­
гођене и ђаку и студенту и најширој читалач­
кој публици и стручњаку. У њима је речено
све што је требало рећи, али тако да је свака
чињеница – а у овим књигама има их без­
број – у вешто смишљеној структури текста,
нашла своје право место.
166
прикази – АНАЛИ
ИРМА ЛАНГ: КОЊОВИЋ ИЗБЛИЗА
Сава Степанов
Сликарство Милана Коњовића представља
једну од најзначајнијих појава у целокуп­
ној историји српске и југословенске ликовне
уметности. Својим стваралаштвом овај умет­
ник је наткрилио скоро целокупни двадесе­
ти век – његове прве слике настале су већ на
самом почетку друге деценије двадесетог века
а последње радове остварио је раних деведе­
сетих, непосредно пред смрт 1993. године.
Током тих више од седамдесет година
стварања, својим континуирано развијаним
сликарским концептом, Коњовић је неко­
лико пута избијао у прве редове југословен­
ске сликарске актуелности и авангардности.
Први озбиљнији искорак остварен је кратко­
трајним кубистичким излетом: тек неколико
слика насликаних у том маниру (Кубистичка
мртва природа, Сива мртва природа, из 1922.
године и др.) данас представљају репрезен­
тативне примерке кубизма у историји срп­
ског сликарства. Коњовић је тако, заједно
са Шумановићем, Добровићем, Радовићем и
Петровим, остварио прву истински радикал­
ну проблематизацију слике и њеног модерни­
стичког смисла у српској уметности. Током
тридесетих година Коњовић је par exellance
експресиониста, један од најзначајнијих у
предратном миљеу тадашње српске уметно­
сти, али и добро позициониран уметник у
париским условима. У том периоду стварања,
он дефинитивно препознаје властиту сликар­
ску природу а експресионизам установљава
као основни принцип пиктуралне стратегије
– у свим потоњим менама које ће захватити
његову уметност.
У раним поратним годинама, после 1945,
Коњовић ће одиграти значајну улогу у борби
против наметнутих регула социјалистичког
реализма. Због свог жестоког експресиони­зма,
оптуживан је за „деформацију лика човека
новог доба”, критикован је због учвршћивања
континуитета са предратним „буржоаским”
сликарством – како властитим, тако и оним
које је сабрао угледни колекционар Павле
Бељански (а које Коњовић премијерно при­
казује у сомборском Музеју већ 1945. годи­
не, у својству првог послератног директо­
ра)... Коначно, у пролеће 1951. године, Милан
Коњовић у Уметничком павиљону у Београду,
приређује чувену изложбу „Људи” и снагом
аутентичног сликарског концепта „побеђује”
своје опоненте, отварајући могућности „слобо­
де стваралаштва” и најављујући коначну
модернизацију српске ликовне мисли... После
тога, током Коњовићевом поратном контину­
итета, у његовој уметности јавља се својевр­
сан синдром реке понорнице – његово сли­
карство у неколико наврата избија у вршне
позиције уметничке актуелности и битно
утиче на даље правце развоја војвођанског,
српског и југословенског сликарства, да би
се потом повлачило у сопствене експресиони­
стичке токове. Почетком педесетих, у њего­
вом опусу појављују се слике концепцијски
блиске апстракцији; на самом старту шезде­
сетих он у Новом Саду приређује сликарски
догађај – свакако један од најранијих у нашој
уметности и најављује догађаје који ће следи­
ти потом у оквиру тзв. нове уметничке прак­
се; а у својим животним осамдесетим годи­
нама, током осамдесетих година двадесетог
века и у концепцијском окружју тзв. „умет­
ности осамдесетих”, изнедрава свој „визан­
тијски циклус” који ће се потпуно уклапа у,
тада актуелну, филозофију „нове слике” и
трансавангардне уметности... Тако ће бога­
та стваралачка активност Милана Коњовића,
током свог целокупног вишедеценијског
трајања, бити интегрални део скоро свих
важнијих збивања у нашем сликарству.
АНАЛИ – прикази
Све те кардиналне тачке Коњовићеве умет­
ности и остале значајке његовог сликарског
континуитета, сасвим разложно, са пуно
фактографско-документарне
поузданости
и на изузетно интересантан начин, промо­
више Ирма Ланг у свом монографском тек­
сту посвећеном Милану Коњовићу. Наслов
„Коњовић изблиза” прецизно одсликава
основни концепт који је поставила аутор­
ка монографије. Подаци о великом слика­
ру ажурирани по хронолошком принципу,
осим ревносне документаристичке прецизно­
сти и ауторитативне вредносне валидности,
поседују драгоцену особеност личног, непо­
средног сазнавања и интерпретирања чиње­
ница везаних за живот и стваралаштво вели­
ког уметника. Најпоузданији извор свих тих
чињеница о Милану Коњовићу је у овом тек­
сту – Коњовић сам. Ирма Ланг свесна је своје
ексклузивне позиције – пуне 42 године она је
директор Галерије Милан Коњовић (отворене
1966), а њени свакодневни контакти са „мае­
стром” трајали су више од четврт века, све
до уметникове смрти 1993. године. Заједно
са сликаром, госпођа Ланг ради на уређењу и
сталном употпуњавању збирке, инсистира на
прецизности документаризације (ка којој је
сам Коњовић показао склоност још у својим
раним уметничким годинама!), организује
музеолошко пословање и функционализацију
овог специфичног музеја... Највидљивији део
програма рада Галерије Милан Коњовић сва­
како су биле изложбе. Стална поставка мења­
на је неколико пута те се тако указивало на
богатство збирке „способне” да репрезента­
тивно илуструје све уметникове фазе, док
је повременим изложбама, које је у највећем
броју ауторски конципирала Ирма Ланг,
„историзирало” или, још чешће, сагледавало
и разматрало актуелно дело великог уметни­
ка најразличитијим концепцијским, концеп­
туалним или тематским поводима и разло­
зима. При томе, несебично је сарађивала са
бројним историчарима, критичарима, тео­
ретичарима, књижевницима – осведоченим
поштоваоцима дела Милана Коњовића.
167
Тим својим ауторским изложбама, Ирма
Ланг је, посвећенички одржавала струч­
ну кондицију према живом и динамичном
организму Коњовићеве уметности. У њеним
текстовима, поред зналачке феноменоло­
шке анализе дела, увек се испољавало вели­
ко поштовање према уметниковом витали­
стичком демијуршком ставу, према његовом
уметничком генију. Јер, позиција „из близа”
даровала је Ирми Ланг увид у начин живо­
та и стварања Милана Коњовића, спознавање
његовог мишљења, директно виђење сликар­
ске акције, сазнања о уметниковим ствара­
лачким дилемама и постстваралачким импре­
сијама, драгоцено и узбудљиво упознавање са
уметниковим поимањем сопственог дела...
Ту позицију је, дакако, Ирма Ланг користи­
ла при писању ове монографије. Она је уста­
новила више паралелних тока своје приче:
Првим се доследно прати хронологија
а) 
збивања, изузетно добро селектирана из
укупног егзистенцијално-стваралачког
преплета.
б) Други, рекло би се: основни ток списа­
тељске презентације, посвећен је развоју
Коњовићевих
сликарско-пластичких
идеја те прецизном регистровању аутен­
тичне критичке рецепције Коњовићевог
сликарства у времену у коме је настајало
са честим и ефектним „додавањем” поз­
није написаних историјско-уметничких
сагледавања... Та сучељавања допринела
су, дискретно и ефикасно, потврђивању
универзалности Коњовићевог опуса,
потврду његове историјске вредности
али и наговештај његове будуће егзи­
стентности и трајности.
в) Сви ти критички судови Ирме Ланг су­
блимишу се у аутентичним и ненаметљи­
во аналитичким напоменама, у њеним
ставовима којима она обједињује струч­
ност и ексклузивно искуство. Уз то, из
тих ставова вечито извире њено стварно
поштовање једног стваралачког генија.
г) 
Своју „причу” о Коњовићу ауторка је
„освежавала” записаним и запамћеним
168
Коњовићевим коментарима – сасвим
личним, мудрим и духовитим.
д) 
Коначно, у овом тексту постоје изу­
зетно занимљива места у којима Ирма
Ланг запажа и смислено повезује узроч­
но-последичне везе неких догађаја
и чињеница из различитог периода
Коњовићевог живота, што њеном „при­
поведању” даје посебну вредност и
смисао.
Изузетно су значајне и све напомене о
Коњовићевим контактима са уметницима,
које откривају духовни и уметнички миље
у којем се формирала Коњовићева сликар­
ска мисао. Коњовићеви пријатељи су Јанош
Херцег, сомборски интелектуалац и књи­
жевник, списатељи Божо Ловрић, Коста
Страјнић, колекционар и дипломата Павле
Бељански, касније др Драшко Ређеп и други.
На том списку су сликари Иван Радовић,
Чеси Милош Борија и Јан Зрзави, загре­
бачки сликар Марино Тартаља – са којим
ће остати у дугогодишњем пријатељству;
наши сликари са којима се дружи у ино­
странству (Беч, Праг, Париз) Добровић, Коста
Хакман, велики мађарски сликар Бела Цобел.
Ирма Ланг зна да освежи текст занимљи­
вим подацима који имају и суштинско зна­
чење – попут податка да су се у књигу ути­
сака на Коњовићевој самосталној изложби
у Галерији Моурадиан-Валлоттон у Паризу
1937. године, уписали светски афирмисани
руски уметници Наталија Гончарова, Михаил
Ларионов, мађарски авангардни сликари
Бела Цобел и Лајош Тихањи, Чех Јан Зрзави,
­пе­сни­к и критичар Морис Бец, бројни колек­
ционари (Берже, Келерман, Колош, Донат)
те наши угледни ствараоци Иван Табаковић,
Мило Милуновић, Коста Хакман, Пеђа
Милосављевић, Тома и Мара Росандић, Васа
Поморишац, Станислав Винавер... као и да је
изложбу посетио Андре Лот који је Коњовићу
„признао” да је „постао добар сликар” иако
је прерано напустио његове студије, или да
је Лежер повољно оценио једну Коњовићеву
слику када му је показана у једној париској
прикази – АНАЛИ
галерији... Ти „мали подаци” дају овом тексту
интересантност али и истовремено прибли­
жавају слику стања и атмосферу неких бит­
них односа у Коњовићевој биографији.
Једна од специфичности овог текста сва­
како су поједина указивања, објашњавања
и документована представљања појединих
заокружених тема и догађаја у Коњовићевом
животу. Тако, на пример, сасвим дискретно,
Ирма Ланг „голим чињеницама и констата­
цијама” открива и предочава значај борав­
ка младог уметника у Бечу а одмах потом
и у Немачкој, 1920. године. Штавише, спи­
сатељица те боравке сматра изузетно зна­
чајним поводом за његово коначно сликар­
ско опредељење. У Бечу се млади Коњовић
одушевљава Ел Греком, а потом Климтом,
Шилеом и Кокошком; нешто касније путује
у Немачку где га је „дубоко дојмио сусрет са
радовима сродним његовом, још увек обузда­
ном, страственом темпераменту, попут Емила
Нолдеа, Макса Пехштајна, Карла ШмитРотлуфа, али и нордијца Едварда Мунка” (И.
Ланг). За Беч, везана су још два занимљива
детаља из Коњовићеве биографије – после
Беча, Коњовић пише писмо Кокошки с мол­
бом да га прими на своју класу на Академији
у Дрездену. Истовремено, у једној бечкој књи­
жари купује књигу Мориса Ренала о Пикасу.
Та монографија пресудно ће утицати на
настанак Коњовићевих кубистичких слика а
исти Морис Ренал, ће у Паризу, непуну деце­
нију касније, с поштовањем писати и о самом
Коњовићу!
Карактером личности и снагом своје уметнич­
ке афирмације, хтео-не хтео, Милан Коњовић је,
у одређеном смислу, постао политички интере­
сантна личност. У неколико наврата, полити­
ка га је „хватала у своју мрежу” а све замке
таквог карактера он је избегавао захваљујући
својом посвећеничком односу према властитом
сликарству. Но, такве теме често су у оптицају
и то често предузимане с предумишљајем и
због најразличитијих злоупотреба... Због тога
је драгоцено што овај текст прецизно објашња­
ва Коњовићеву будимпештанску епизоду из
АНАЛИ – прикази
1942. године. Као добро обавештени познава­
лац свих околности, Ирма Ланг, аргументова­
но и документовано, цитирањем оновремено
написаних и објављених текстова, објашњава
догађаје око Коњовићеве самосталне изложбе у
Будимпешти. Коњовића су тамо позвали њего­
ви париски пријатељи и данас веома цењени
мађарски уметници Бела Цобел, Лајош Тихањи,
Рудолф Динер Денеш, Андор Баш, Ласло
Реитер, те колекционар Келерман, угледни
галериста Ернст (и данас у Будимпешти функ­
ционише Ернст галерија)... Значајни посредник
у договарањима око ове изложбе био је Јанош
Херцег, сомборски књижевник и Коњовићу
истински привржен пријатељ. Излагање у
Галерији Тамаш је за сваког тадашњег сликара
представљало признање. Ту су се сагледавали
најавангарднији правци, опуси најзначајнијих
мађарских и светских уметника, попут Ласло
Мохољи Нађа, на пример. Дакако, Коњовићу је
тај позив годио, „привлачила га је могућност
да у Будимпешти, у водећој галерији, окружен
својим пријатељима и познаницима прикаже по
први пут своје дело и да чује одјеке уметнич­
ких и стручних кругова”... Коњовић је добио –
оно што је желео! Критика је афирмативно реа­
говала у – чак двадесетак текстова истичући
његово богатство колорита и светлост, пикту­
рално сродство са уметничким формама срп­
ске народне уметности, уметничку блискост са
књижевношћу Милоша Црњанског... Дакле, тај
будимпештански наступ имао је прева­сходно
уметничку конотацију и одјек.
Непосредно после рата, Коњовић је поно­
во на удару политике. Тема је социјалистич­
ки реализам чији „културтрегери”, у неколи­
ко наврата од 1945. година па све до чувене
изложбе „Људи” у Београду (1951), кроз бројне
изразито критички интониране натписе и
политичке казне омаловажавају и нападају
Коњовићево настојање да се адекватно ликов­
но изрази, да делује као аутентични сликар...
При писању свог текста, Ирма Ланг
не поставља се као заштитник Милана
Коњовића. Поступно и разложно, користећи
се фактографским подацима, она свог читаоца
169
једноставно упућује на Коњовићево сликар­
ство, на његову уметност, његове поступке,
његову личност и биографију. Испод насло­
ва „Коњовић изблиза”, Ирма Ланг је, као
својеврсан мото, цитирала једну реченицу
из књиге Лазара Трифуновића, Стварност и
мит у сликарству Милана Коњовића: „Више
него многи други и више него што је то у
стваралаштву природно, он је собом испу­
нио своје слике, тако да критичка анализа
не може да мимоиђе уметника-човека: он је
испред њих, у њима и иза њих”. Тај став, тај
концепт приступа опусу Милана Коњовића,
у овој монографији, доследно је испоштован.
Ирма Ланг је овим текстом урадила оно што
је као пажљиви слушалац, као посматрач, као
сведок, као четвртвековни најближи сарадник
једне изузетне уметничке личности – и тре­
бало да уради: исписала је уметничку биогра­
фију Милана Коњовића, забележивши безброј
његових аутентичних коментара и сведо­
чења. Начинила је одиста смислену селекцију
најзначајнијих животних и уметничких пунк­
това из 95-годишњег Коњовићевог животног
пута, из скоро осамдесет година дугог ства­
ралаштва(!) – ускладивши биографију и гео­
графију, хронологију и стваралаштво, дослед­
но сагледавајући чврсте преплете уметникове
судбине и његовог дела... Све то потврђено је
подацима из обимне документације Галерије
Милан Коњовић и „доказано” најзначајнијим
критичарско-теоријским промишљањима. И
коначно: дискретно, али са пуно поузданости,
Ирма Ланг изриче и своје одиста сензибилно
стручно мишљење о једном сликарству које
она изузетно цени, поштује и – воли. Због
тога ова књига има једну узбуђујућу ноту: она
је, истовремено, исповедно искрена и поште­
на. Због тога ће, будућим истражитељима и
проучаваоцима Коњовићевог опуса сигур­
но бити незаобилазно, чак основно, штиво.
Уосталом, нисмо ли ми који себе сматрамо
сарадницима, познаваоцима и поштоваоцима
галеријског, историчарско-уметничког и кри­
тичарског рада госпође Ирме Ланг, дуго и (не)
стрпљиво – управо то од ње и очекивали?
јубилеји
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
173
О АКАДЕМИКУ ИШТВАНУ СЕЛИЈУ САСВИМ ЛИЧНО1
Требало би да пробудим у себи сећања јед­
ног гимназијалца из петог разреда и у тим
мислима да пронађем слику једног младог
двадесетпетогодишњег студента који је био
на разним фронтовима и након повратка из
рата захваљујући својим способностима, а и
према тадашњим потребама, заузео место на
катедри у Сенћанској гимназији, наследивши
строгог и сасвим оседелог (многи би завиде­
ли на овој лепој, седој коси!) господина про­
фесора Чинчака, који је нас гимназијалце у
петом разреду желео да уведе у тајне стили­
стике, првенствено својом педантном стро­
гошћу. Наш нови професор желео је да ра­зред
поведе на много узбудљивија путовања по
књижевним пространствима. Успоставио је
слободан, такорећи пријатељски, а не про­
фесорски однос са својим ученицима, па и
са аутором ових редова, кога је, како и сам
наводи у једном аутобиографском делу напи­
саном пре двадесет година, држао за „равно­
правног партнера” без обзира на то што је он
тада, 1945. године, био ученик петог ра­зре­
да гимназије. Овај гимназијалац имао је и
1
привилегију да слободно посећује свог про­
фесора у његовом сенћанском стану, који се
налазио на почетку улице која је излазила на
Живинску пијацу. На отвореном гангу дивио
се постављеном столу на којем се налазио
тањир са омиљеним јелом професора, била је
то четири-пет прстију дебела сланина. У про­
лећном сутону могао је да буде пратилац свом
узбуђеном и срећном професору који је одла­
зио у градски парк (Народну башту) по своју
вереницу где је она играла тенис. На часови­
ма књижевности, овај предмет попримао је
обележја живог и важног градива, постајала
је интересантна наука како у петом, тако и
осмом разреду, када нам је он био предавач.
Верујте, нису то били лаки задаци пред које
је стављао своје ученике. На мој школски пис­
мени задатак, била је то анализа дела Злочин
и казна, не сећам се само ја са одушевљењем,
већ и професор Иштван Сели који ми је ту
тему задао: „Тема писменог била је при­
каз једног штива по слободном избору, а мој
ученик одабрао је анализу романа Злочин и
казна. Није ме изненадио одабир теме – писао
је професор у својим сећањима – већ то што
је ученик са својих петнаест и по година у
толикој мери владао средствима есејистичког
стила и веома самоуверено баратао поетским
појмовима и аналогним примерима из светске
књижевности, и то своје знање вешто угра­
дио у писмени задатак.” Успешност пи­сменог
састава не иде у славу гимназијалца који га
је написао већ професора који је знао да про­
буди пламичак знања које је већ треперило у
души дечака. Желео бих да венцу својих успо­
мена додам још један детаљ: сем писменог
задатка на тему романа Злочин и казна, добро
се сећам када је разред требало да анализи­
ра песму Арпада Тота Елегија грму жутиловки. Након што је наш професор ушао у
Објављено у часопису Хид у септембру 2001. године. Одломак.
174
разред са збирком песама Арпада Тота у руци
и прочитао два пута песму, наш задатак био
је да напишемо анализу између два оглаша­
вања школског звона. Ми смо то и учинили!
И бриљирали смо! Не памтим да је ико од нас
замерао професору што нам је задавао овакве
задатке. У међувремену тешко нас је погоди­
ла вест да је он прешао у Нови Сад да настави
студије и да предаје, а јако смо се обрадовали
када смо сазнали, у јесен 1948. године, да ће
нам се поново вратити. Наше сведочанство о
матури оверава и његов потпис.
Ни током следећих година, нису се преки­
нуле везе са мојим поштованим и вољеним
професором. Он је био директор Сенћанске
гимназије, а ја наставник у Чоки када је при­
премао издавање уџбеника (иначе објављеног
1955. године) под насловом Увод у теорију
књижевности. Захваљујући посредовању
нашег младог „поштара,” тада гимназијалца
Калмана Фехера, који ми је донео рукопис на
читање, био сам међу првима који су могли да
узму у руке ово дело. Од 1962. године већ смо
били сарадници на Катедри за мађарски језик
и књижевност и не једном иницијатори зна­
чајних пројеката, јер наши заједнички циљеви
давали су нам снажан подстрек у раду. Стали
смо уз Јаноша Бањаија (тада још асистента),
Нандора Мајора и Михаља Олајоша и дали
свој потпис приликом објављивања прогласа
у часопису Хид за оснивање Хунгаролошког
института. Након његовог утемељења,
Иштван Сели постаје директор института, а
ја руководилац најзначајнијег пројекта који
је имао за циљ истраживање историје књи­
жевности Мађара у Југославији. Нас двојица
били смо заједно са Гезом Јухасем у уређи­
вачком одбору тада новопокренуте едиције
Издавачког предузећа „Форум” са насловом
Наше предање. На крају је, као резултат наше
заједничке истрајне сарадње, настала мала
„радионица” из које су се рађале средњо­
школске читанке и уџбеници књижевности
на мађарском језику. Иштван Сели објавио је
1963. године уџбеник за први разред средњих
школа (Az irodalom könyvе), a ја за други 1964.
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
године и потом смо постепено завршавали
рад на укупно осам уџбеника за сва четири
разреда средњих школа. Заједно смо напи­
сали студију под насловом Мађарска књижевност у Југославији за шести том Историје
мађарске књижевности, која је објављена
1966. године, а издавач је био Институт за
науку о књижевности Мађарске академије
наука и уметности. Године 1982, у четвртом
тому свеобухватног монографског издања са
насловом Историја мађарске књижевности
1945–1975. написали смо поглавље са насло­
вом Југословенска мађарска књижевност.
Упоредо са овим непотпуним библиограф­
ским прегледом дела Иштвана Селија, могла
би се написати једна опширнија студија о
оним радовима које носе на себи печат овог,
по својим ставовима стабилног, креативног
ствараоца, човека који је увек имао јасан увид
у нашу културну и књижевну политику и који
је својим делима отварао шире хоризонте не
ограничавајући се само на војвођанску мађар­
ску књижевност коју је обрађивао у својих
четрнаест књига – записује издавач у својој
белешци свеже објављеног дела Иштвана
Селија Књига сећања. О идеалном лику науч­
ника сам је створио опис када је написао о
лингвисти Гези Барцију: „Његов интелекту­
ални дух… одупирао се свакој искључивости,
било да се радило о језичкој, националној или
било каквој другој врсти оваквог става, био
је против празних фраза и лажних илузија, а
истовремено борио се целим својим бићем и
угледом против насилног сужавања живот­
ног простора језика који би могао да наста­
не државном интервенцијом или доношењем
уредби о употреби језика од стране органа
власти.”
Имре Бори
(Текст превео и прочитао Петер Хајнерман,
12. децeмбар 2011. године у Огранку САНУ у
Новом Саду)
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
175
SZELI ISTVÁNRÓL EGÉSZEN SZEMÉLYESEN
Az ötödikes gimnazista emlékeit kell felidéz­
nem, s ezekben az emlékekben azt a harctereket
megjárt, a háborúból akkor nemrégiben érkezett
fiatal, huszonöt éves egyetemistát, akit a szük­
ség és az alkalmasság állított a zentai gimnázi­
umban a katedrára a szigorú, irigylésre méltóan
fehér hajú Csincsák tanár úr után, aki a stilisz­
tika rejtelmeibe akart bennünket, ötödikes gim­
nazistákat beavatni elsősorban pedáns szigorá­
val. Új tanárunk az irodalomismeret vonzóbb
terepének bejárására csábított bennünket. Szabad
és inkább baráti, mint tanári viszonyt teremtett
diákjaival, e sorokat író emlékezővel is, akihez
viszonya, mint húsz esztendővel ezelőtt meg­
írta egykori önmagáról, az ötödikes gimnazis­
tát 1945-ben „egyenrangú partnerének” tartotta.
Bejáratos volt Zentán a Csirkepiacra nyíló egyik
utca elején lévő lakásába is, s a nyitott gangon
megcsodálhatta a megterített asztalnál tanára
kedves csemegéjét, a tányéron a legalább négyöt ujjnyi vastag szalonnát, a tavaszi alkonyatban
pedig elkísérhette a Népkertbe, ahol a nősülni
készülő boldog udvarló ment a teniszező fele­
ségjelölt elé. Óráin az irodalom élővé és fontos­
sá, érdekessé vált mind az ötödik, mind a nyol­
cadik osztályban, amikor tanárunk volt. Pedig
nem kis feladatok elé állította tanulóit. A Bűn és
bűnhődést elemző zárthelyi iskolai dolgozatomra
nemcsak én emlékezem ma is örömmel, hanem
a tanár Szeli István, aki e feladat megoldása elé
állított: „A föladat egy szabadon választott olvas­
mány bemutatása volt, aminek a dolgozat írója a
Bűn és bűnhődés elemzésével tett eleget. Nem is
annyira a témaválasztás lepett meg, hanem az –
írta –, hogy a tizenöt és fél éves diák szinte tel­
jesen birtokában volt a fejlett esszéstílus kifeje­
zési eszközeinek, hogy oly magabiztosan bánt a
költészettan fogalomkészletével, a virágirodalom
analógiás példáival, s hogy ezt az egész ismeret­
anyagot milyen természetesen építette bele a rög­
tönzött dolgozatszövegbe.” A feladat megoldása
most sem a dolgozatot író diákot, hanem a tanárt
dicséri, aki elő tudta hívni a diákban bátorta­
lanul pislákoló ismereteket. Az emlékcsokorba
pedig hadd tegyek még egy szál adalékot: a Bűn
és bűnhődés mellett ma is élénken él emléke­
zetemben egy másik iskolai dolgozat is, amikor
Tóth Árpád Elégia egy rekettyebokorhoz című
versét elemezte az osztály. Kétszeri „hallás” után
kellett méltatni az iskolacsengő két megszólalá­
sa közötti idő alatt, hiszen Tóth Árpád verses­
könyvével a kezében lépett az osztályba, kétszer
egymás után felolvasta a verset, s nekünk reme­
kelni kellett, s remekeltünk is! Nem emlékszem,
hogy valaki is közülünk nehezményezte volna
az ilyen feladványok megoldásának a követelmé­
nyét. Közben fájlaltuk, hogy 1947-ben Újvidékre
költözött tanulni és tanítani, és örültünk, amikor
1948 őszén hírül vettük, hogy ismét tanárunk
lesz. Az érettségi bizonyítványunkat az ő aláírá­
sa is hitelesíti.
Nem szakadtak meg a kapcsolatok tisztelettel
szeretett tanárommal az elövetkező években sem.
Ő a zentai gimnázium igazgatója, én Csókán
tanár, s a gimnazista Fehér Kálmán volt a gya­
logpostásunk, amikor készülő (s 1955-ben meg­
jelent) Bevezetés az irodalomelméletbe című tan­
könyve kéziratának első olvasói egyike lehettem.
1962-től pedig már együtt dolgozó munkatársak
voltunk a Magyar Tanszéken, s nem egy jelentős
kezdeményben támogattuk egymást törekvésink­
ben, hiszen alapvető célkitűzésünkben egyetér­
tésünk erre biztatott bennünket. Együtt voltunk
Bányai Jánossal (akkor még tanársegéd), Major
Nándorral és Olajos Mihállyal, hogy aláírá­
sunkkal nyomósítsuk azt a kiáltványt, amelyet a
Hídban tettünk közzé Indítvány a Hungarológiai
Intézet megalakítása címen, s amikor az inté­
zet meglalkult, Szeli István igazgatója, én egyik
legfontosabb tervmunkálatának, a jugoszlávi­
ai magyar irodalom múltja kutatásának voltam
a vezetője. Együtt voltunk a Forum Könyvkiadó
Hagyományaink címen indított kiadványsoroza­
tának a szerkesztőbizottságában Juhász Gézával
176
hármasban. Végül is kettőnk kitartó összefogásá­
ból született az a kis munkaközösség, „műhely”,
hogy középiskoláinkat magyar irodalmi olvasó­
könyvekkel és irodalomtörténeti összefoglalókkal
lássuk el: Szeli Istvánnak Az irodalom könyve az
I. osztály számára 1963-ban, az enyém, a máso­
dik osztályosoknak 1964-ben jelent meg s fokoza­
tosan egészült ki mind a négy középiskolai évfo­
lyam számára készült nyolc tankönyv. Közösen
írtuk meg a Magyar Tudományos Akadémia
Irodalomtudományi Intézetében készült hatkö­
tetes magyar irodalomtörténet hatodik köteté­
be 1966-ban A magyar irodalom Jugoszláviában
című részt, majd 1982-ben A magyar irodalom
története 1945–1975 című nagy összefoglaló
negyedik kötetébe A jugoszláviai magyar irodalom című fejezetet.
E nem teljes emlékekkel fűszerezett biblográfiai
szemlével párhuzamosan egy gazdagabb szem­
le is megírható azokról a művekről, amelyeket
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
Szeli István kiegyensúlyozott, alkotó, művelő­
dés- és irodalompolitikánkba merülő tudós egyé­
nisége alkotott, aki ezeket írva tágabb horizon­
tokat is pillantásával befogó ezmetörténésze
nemcsak a vajdasági magyar irodalomnak a
maga is vállalta tizennégy könyvével, ahogyan
azokról számot adott legújabb, most megjelent
Emlékezések könyve című kötetének kiadói jegy­
zete. Az eszményi tudós magatartásának leírá­
sát Bárczi Gézáról beszélve maga fogalmazta
meg: „Intelligens szellemisége... éppúgy ellenállt
a nyelvi, nyelvhasználati, nemzeti s minden más
kizárólagosság, szólam és illúzió kísértésének,
mint ahogy teljes tudását és tekintélyét mozgó­
sította a nyelv életterét veszélyeztető erőszakos
beavatkozás, pl. az államnak, a hatóságoknak,
a kormányzati szerveknek a nyelvszabályozásra
formált jogigénye ellen.”
Bori Imre
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
177
ПОЗДРАВНЕ РЕЧИ ЗА 90. РОЂЕНДАН
АКАДЕМИКА ИШТВАНА СЕЛИЈА
Имам част, да у име Катедре за мађар­
ски језик и књижевност говорим о професо­
ру Иштвану Селију, који се својим животним
делом уписао у историју војвођанске мађар­
ске књижевности, у историју војвођанске
науке и културе, у историју високог образо­
вања на мађарском језику у Војводини.
Наш угледни и вољени професор, исто­
ричар књижевности, критичар, академик
Иштван Сели напунио је 90 година живота.
Био је професор на Катедри за мађарски
језик и књижевност на Филозофском факул­
тету у Новом Саду, а редовни члан је Српске
академије наука и уметности (САНУ).
Вредновање целокупног животног дела
академика Селија, његово деловање као про­
фесора, научника, оснивача институција,
организатора је један такав суочавајући и
освешћујући процес, за који се везује укуп­
на војвођанска мађарска научност. Реч је о
таквом научничком путу, који се са милион
нити спаја у важне моменте наше стварности
и јавног живота.
У част његовог рођендана трећи број
„Hungarológiai Közlemények”, часопис Катедре
за мађарски језик и књижевност посвећен
је ове године Иштвану Селију, књижевном
научнику, критичару, професору, истакну­
тој личности мађарског духовног живота у
Војводини. Издање обухвата такве истражи­
вачке резултате 13 аутора, који се мање-ви­
ше, на неки начин повезују са животним
делом Иштвана Селија. Издавачки институт
„Форум” такође је посветио посебну књигу
академику Селију.
Животни пут:
Родио се 11. септембра 1921. године у Сенти.
Школовао се у Будимпешти на Универзитету
Пазмањ Петер између 1942–1944.
Између 1949–1956. г. је директор гимна­
зије у Сенти, између 1956–962. г. просветни
инспектор.
Године 1957. покрајинске власти упутиле су
га у Будимпешту да заврши универзитетске
студије (1958–1960. г).
Докторску титулу одбранио је на
Филозофском факултету у Новом Саду 1962.
г. Ту је и запослен као наставник новоотворе­
не Катедре за мађарски језик.
Од почетка школске 1962/63. године,
Иштван Сели предавао је историју мађарске
књижевности 18–19. века, Естетику и Теорију
књижевности као и Компаратистику.
Постао је доцент, ванредни, па 1974. г.
редовни професор.
После смрти Ервина Шинкоа обављао је
дужност шефа Катедре.
Године 1969. био је оснивач-директор
Хунгаролошког института, остао је то до
1976. године, а био је и уредник његовог
часописа, монографије, библиографије и дру­
гих издања. После тога, три године водио је
Институт за мађарски језик, књижевност и
хунгаролошка истраживања, када је институт
спојен са Катедром за мађарски језик и књи­
жевност, што је значило у ствари – нажалост
– и крај института.
На Катедри за мађарски језик и књижевност
Универзитета у Новом Саду предавао је од
1962. до 1983. године, до пензионисања.
Важније друштвене функције:
ВАНУ: 1979. године изабран је за члана
оснивачког тела Војвођанске академије
наука и уметности, а после њеног оснивања
три године обављао је послове секретара
Академије. Од 1979. г. био дописни члан, а од
1984. редовни члан ВАНУ.
САНУ: Од 1984. био је примљен у Српску
академију наука и уметности (САНУ) на
178
Одељење језика и књижевности, где је 1991.
године постао редовни члан.
Био члан Савеза комуниста Југославије
(1960–1991), председник Друштва за неговање
мађарског језика у Југославији (1960–1971),
потпредседник Међународног Мађарског
Филолошког друштва (1977–1982), почасни
члан Мађарског националног већа од 2003. г.
до данас.
Током плодне каријере, објавио је осам­
наест књига и бројне уџбенике, студије.
Посебно значајну активност Иштван Сели
је испољио у организовању научног рада и
његова је улога велика у томе што је током
седамдесетих година започео развој истражи­
вања овдашње мађарске књижевности, фол­
клора и историје културе.
Објавио је више студија као коаутор у
издањима Мађарске академије наука.
Добитник је многих књижевних награ­
да, нпр. награде „Хид”, књижевне награде
„Корнел Сентелеки”, награде „Габор Сарваш”,
Награде Савеза књижевника Мађарске за
животно дело, добитник награде „Габор
Бетлен”, награде „Вук Караџић”, сенћанске
награде „Про Урбе”, као и награде „Вилма
Петерфи”.
Његово стручно поље је компаратистика,
историја југословенске мађарске књижевно­
сти, духовна струјања просветитељства и
романтике.
У посебним књигама бавио се теоријом
књижевности,
компаратистиком,
јужно­
словенско-мађарским везама, савременом
поезијом војвођанске књижевности, етиком
употребе језика, питањима мањинских књи­
жевности, грађанским наслеђем у социјали­
стичкој култури Мађара у Југославији, пра­
вио је књижевноисторијске панораме, писао о
књижевним и историјским паралелама, писао
монографије, уџбенике за гимназије, написао
прегледну књигу о путевима мађарске кул­
туре у Војводини за читаоце у Мађарској,
студиозно сажео своја виђења у вези са
физиономијом периферијалне књижевности,
размотрио шта су корени научног погледа на
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
свет, документовао, испитао корелације кул­
туре и језика, писао о сенћанским писцима,
уређивао и приређивао безброј књига, испу­
нио мисију и као културолошки мост између
Будимпеште – Новог Сада – Београда.
Његов научни поглед на свет има много
компонената и упоришта у студиозном при­
ближивању свом предмету.
Али најбоље полазиште за прављење пор­
трета професора Селија јесте његов препо­
знатљив стил писања. Карактеришу га урав­
нотежене реченичне конструкције мирног
ритма, лирске профињености и јасноће, које
лаганим темпом дозирају нове и нове количи­
не информација. Његови текстови оличење
су елегантног стила, елоквенције, патине,
живахног, али постепеног и логичног аргу­
ментовања, тај стил потпуно је у складу са
његовим увек хуманим и достојанственим
држањем и позитивним приступом. У њего­
вим излагањима, увек се полази издалека и
приближава се предмету у неким теоријско
осмишљеним и примерима обогаћеним кру­
говима, дигресијама, да би се на крају родио
прави трактат, напуњен субјективном енер­
гијом, доживљајем и заинтересованошћу, који
на својим крилима у сваком случају понесе са
собом и читаоца.
Живот је ставио професора Селија пред
велике изазове, а он се увек спремно укљу­
чио у подухвате широког друштвеног зна­
чаја, прихватио то као своју судбину пуну
могућности за креативност.
Велики резултати и успеси бележе се у
том раздобљу: рађање школа, универзитета,
оснивање Катедре за мађарски језик и књи­
жевност (1959), оснивање Хунгаролошког
института, конструктивни кадровски ра­звој,
стварање услова за спровођење научних/
стручних пројеката на мађарском језику у
Војводини, као и за издавачку делатност, и
високо образовање, успостављање узајамних
веза са околним културама, теоријско моде­
лирање мањинске књижевности.
У својим интервјуима и исповести­
ма увек је истицао, да се трудио темељно и
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
свеобухватно извршити разноврсне задатке,
бавио се не само са ужом струком, него нпр.
и неговањем језика, издавачким пословима,
уређивањем, писањем уџбеника за средње
школе итд. Нашу културу замислио је у јед­
ном средњо-европском простору, сматрао, да
у решавању проблема треба открити дубље
разлоге, а не остати на површини појава, али
у његовом приступу увек је присутан искре­
ни колективни дух и одговорност.
Академика Иштвана Селија карактерише
широко интересовање, ангажованост, отво­
реност према конструктивним деловању,
179
духовна свежина, што је највећи дар у једном
људском веку. У том духу прихватио је 2005.
године, да у својој 85. години одржи пленарно
предавање младој публици на 4. војвођанској
мађарској научној конференцији студената у
Суботици, на Економском факултету. И то
сведочи о томе да никад није пресекао нити
које га вежу и воде према најсвежијим изво­
рима лепоте и енергије света.
На 90. рођендану из сва срца честитам и
желим све најлепше академику, нашем пошто­
ваном професору Иштвану Селију!
Ержебет Чањи1
SZELI ISTVÁN AKADÉMIKUS KÖSZÖNTÉSE 90. SZÜLETÉSNAPJÁN
Megtiszteltetés számomra, hogy a Magyar
Nyelv és Irodalom Tanszék nevében Szeli István
tanár úrról szóljak, aki életművével beírta magát
a vajdasági magyar irodalom történetébe, a vajda­
sági tudomány és kultúra történetébe, a magyar
nyelvű felsőoktatás történetébe Vajdaságban.
Mélyen tisztelt és szeretett tanárunk, az iroda­
lomtörténész, kritikus, akadémikus Szeli István
életének kilencvenedik évébe lépett.
A Magyar Nyelv és Irodalom Tanszék pro­
fesszora volt az újvidéki Bölcsészettudományi
Karon, a Vajdasági Tudományos és Művészeti
Akadémia alapító tagja és a Szerb Tudományos
és Művészeti Akadémia rendes tagja.
A kilencvenéves Szeli István akadémikus
munkásságának méltatása, tanári, tudósi, intéz­
ményalapítói, szervezői tevékenységének szám­
bavétele egy szembesítő-tudatosító folyamat,
amelyhez a vajdasági magyar tudományosság
egésze kapcsolódik. Hiszen olyan szerteágazó
életműről van szó, amely ezernyi szállal kötődik
itteni valóságunk és közéletünk megannyi fontos
mozzanatához.
Ebből az alkalomból az újvidéki Bölcsé­
szet­
tudományi Kar Magyar Nyelv és Irodalom
Tanszékének
folyóirata,
a
Hungarológiai
1
Közlemények idei harmadik számával köszöntötte
Szeli Istvánt, az irodalomtudóst, kritikust, tanárt,
a vajdasági magyar szellemi élet kiemelkedő alak­
ját. A kiadványban tizenhárom szerző közli olyan
kutatási eredményeit, amelyek szorosabban vagy
lazábban, de Szeli István életművének valamely
vonulatát érintik. A kilencvenedik születésnapját
ünneplő Szeli István akadémikus előtt az újvidéki
Forum Könyvkiadó is méltató kötettel tisztelgett.
Pályája:
Szeli István Zentán született 1921-ben szep­
tember 11-én.
A budapesti Pázmány Péter Tudomány­egye­te­
men 1942–1944 között tanult. 1949–1956 között
gimnáziumi igazgató Zentán, 1956–1962-ig
járási és tartományi tanfelügyelő, majd a tar­
tományi szervek utasítására az Eötvös Lóránt
Tudományegyetemen fejezte be stúdiumait 1958–
1960 között.
Doktori fokoztot 1962-ben szerzett Újvidéken,
a Bölcsészettudományi Karon. Itt helyezkedett el
az újonnan megnyitott Magyar Tanszéken.
Az 1962/63-as iskolaévtől kezdődően Szeli
István A 18–19. század magyar irodalma,
Esztétika, Irodalomelmélet, Komparatisztika c.
tárgyakat adta elő.
Редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за хунгарологију.
180
Docensé, rendkívüli egyetemi tanárrá, majd
1974-ben rendes egyetemi tanárrá nevezték ki.
Sinkó Ervin halála után a tanszék vezetői tiszt­
ségét látta el.
1969-ben a Hungarológiai Intézet alapító-igaz­
gatója, egészen 1976-ig az intézet folyóiratának,
mongoráfiáinak, bibliográfiáinak, egyéb kiad­
ványainak szerkesztője, majd 1979-ig a Magyar
Nyelv, Irodalom és Hungarológiai Kutatások
Intézetét vezette, amikoris az intézet beolvadt a
Magyar Nyelv és irodalom Tanszékbe, ami valójá­
ban – sajnos – az intézet megszüntetését jelentette.
A Magyar Nyelv és Irodalom Tanszéken 1962től 1983-ig, nyugdíjba vonulásáig tanított.
Fontosabb társadalmi tevékenységek:
VTMA: 1979-ben a Vajdasági Tudományos és
Művészeti Akadémia alapító testületének tagjává
választják, a megalapítás után pedig az akadémia
titkári teendőit végzi (1979–1982). 1979-től leve­
lező tag, 1984-től rendes tag.
SZTMA: 1984-től a Szerb Tudományos
és Művészeti Akadémia Nyelv és Irodalom
Tagozatának tagja, 1991-től rendes tag.
Tagja volt a Jugoszláv Kommunista
Szövetségnek (1960–1991), elnöke a Jugoszláviai
Magyar Nyelvművelő Egyesületnek 1960tól 1971-ig, a Nemzetközi Magyar Filológiai
Társaság alelnöke 1977–1982 között, a Magyar
Nemzeti Tanács tiszteletbeli tagja 2003-tól
napjainkig.
Termékeny pályája során 18 kötetet, szá­
mos tankönyvet, tanulmányt jelentetett meg.
Különösen fontos Szeli istván kutatás-szervezői
tevékenysége, az itteni magyar irodalmi, népköl­
tészeti és művelődéstörténeti kutatások elindítá­
sában és fejlesztésében játszott szerepe.
A Magyar Tudományos Akadémia kiadványa­
iban több tanulmány szerzője.
Szakterülete és érdeklődési köre az összeha­
sonlító irodalomtudomány, a jugoszláviai magyar
irodalom története, a felvilágosodás és romanti­
ka szellemi áramlatai.
1
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
Fontosabb művei: Bevezetés az irodalom­
elméletbe (1955), Majtényi Zentán (1962),
Hajnóczy és a délszlávok, tan. (1965), Utak egy­
más felé (1969), Nemzeti irodalom – nemzetisé­
gi irodalom (1974), Történő történelem (1981),
A magyar kultúra útjai Jugoszláviában (1983),
Nyelvhasználatunk etikája (1985), Székács József
és műve (1986), Az erózió ellen (1986), Így hozta
a történelem (1988), Hosszú útnak pora (1991), A
peremkultúra élettana (1993), Egy tudományos
világkép gyökerei (1996), Nyelvünk, kultúránk,
nyelvi kultúránk (1997), Emlékezések könyve
(2001), Tájkép és portrévázlatok Zenta honlapjá­
ra (2009).
Díjak: Híd Irodalmi Díj (1981), Szenteleky
Kornél-díj (1981), Szarvas Gábor-díj (1986),
Életmű Díj (1987), a Magyar Népköztársaság
Csillagrendje (1989), Bethlen Gábor Díj (1989),
Vuk Karadžić-díj (1989), Zenta Pro Urbe Díja
(1997), Péterfi Vilma-díj (2004).
Szeli tanár úr írói alapállását mindenkor a tár­
gya iránti „alanyi”, bensőséges viszonya jellem­
zi, amit ő maga is hangsúlyoz mint elvárást más
szerzőkkel szemben. Véleménye szerint ugyanis
csakis az ilyen felfogás jegyében tud kiteljesed­
ni „egzisztenciális emberi tevékenységgé”, meg­
győző tartássá, tudás és tapasztalat egyvelegévé
a kutató magatartása.
Szerinte a „kabinettudósi” megszólalásmódot
olykor a természettudományok területén is érde­
mes legyűrni. Figyelmeztet arra, hogy „a műsza­
ki tudományok mindenhatóságára esküsző, a
„reáliáknak” a „humaniórákkal” szemben oly
nagy előnyt juttató korunkban, mai „csupa érte­
lem világunkban” e komponensek szerencsés
szintetizálására van szükség, mert az interdisz­
ciplináris szemlélet mellőzése meddőséget ered­
ményez. „A lélektől lélekig megteendő út csak
akkor lesz járható, ha az emberből kiindulva jut
el a műalkotásig, s onnan ismét az emberig vezet
bennünket”.1
Szeli István tanulmányai – bármennyire szé­
les övezetű irodalomtörténeti kontextusokat,
Építők és építkezők Zentán. IN: Szeli István: Tájkép- és portrévázlatok Zenta honlapjára. Vajdasági Magyar Művelődési
Intézet–Forum Könyvkiadó Intézet, Zenta–Újvidék, 2009, 157–158.
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
kortörténeti íveket is dolgoznak fel – sohasem
nélkülözik a bensőséges viszonynak ezt a meleg­
ségét. Irodalomtörténészi programja mindig a
szenvedélyesen elkötelezett gondolkodót állítja
középpontba. Sokat foglalkozott a determinisz­
tikus hagyományfelfogással, kereste kultúránk
sajátos identitásképleteit, a peremkultúra lesújtó
mozzanatai nyomán keletkező történelmi tudat
terhe alóli felszabadulást, a periféria-centrum
pólusai között elképzelt honi kisebbségi irodal­
mi létmódban a hagyománytalanság és a gyö­
kértelenség által táplált permanens válságérzet
feloldását.
A vajdasági léttapasztalatban lecsapódó sokféle
idegenség-élmény közepette – egy fokozott intel­
lektuális, önreflexiós tudatműködési készséggel
181
– a nélkülözhetetlen otthonosság-érzést kereste
és írásaiban azt meg is teremtette.
Szeli Istvánt egy olyan széleskörű érdeklődés,
angazsáltság, kontstruktív tett iránti nyitottság,
szellemi frisseség jellemzi, ami a legnagyobb
ajándék egy ember életében. Ebben a szellemben
fogadta el 2005-ben, hogy 85 évesen plenáris elő­
adást tartson a 4. Vajdasági Magyar Tudományos
Diákköri Konferencia fiatal közönségének
Szabadkán, a Közgazdasági Karon. Bizonyítván,
hogy soha nem vágta el a világ szépség- és erő­
forrásaihoz kötő, feléjük vezető szálakat.
Szeli István akadémikusnak, mélyen tisztelt
tanárunknak 90. születésnapja alkalmából szív­
ből gratulálok és a legszebbeket kívánom!
Csányi Erzsébet
182
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
МОСТОВИ КУЛТУРА И ВРЕМЕНА ИШТВАНА СЕЛИЈА
Један човек слави свој деведесети рођендан.
Девет деценија, скоро једно столеће. Права
је прилика за радост и задовољство. А најлеп­
ше у целој причи јесте то што знамо да је реч
о човеку који није траћио своје време.
Његова биографија прича нам о тешком и
сложеном животном путу у тешким времени­
ма. Син једног службеника похађа различи­
те школе (основне, средње, високе и животне)
у различитим срединама. Сента, Суботица,
Будимпешта, Сегедин, Познањ, Нови Сад,
Сента, па поново Нови Сад, па опет Сента,
па још једном Будимпешта и на крају Нови
Сад. Новинар дневог листа, наставник мађар­
ског језика у гимназији, директор гимназије,
школски инспектор мађарског језика, профе­
сор катедре за Мађарски језик и књижевност,
оснивач и директор Хунгаролошког институ­
та, академик. Различита занимања која захте­
вају многострану личност.
Нисам имала част и прилику да будем сту­
дент Иштвана Селија, али имала сам прилику
да читам његове књиге. Имала сам прилику
да прелистам његову библиографију1. О чему
нам сведоче библиографске јединице ове пер­
соналне библиографије? Сведоче нам о истак­
нутом научнику регионалне Мађарске култу­
ре и књижевности.
Сведоче нам о његовим делима, а најпре о
књигама. Прва Селијева монографија гово­
ри нам о потреби побољшања људског света
користећи пример Јожефа Хајноција и јако­
биниста. Ову промену могуће је замисли­
ти по његовом мишљењу само као резул­
тат заједничког труда и рада, у контексту
Југословенских култура. Иштван Сели гради
мостове јер узајамност културе отвара свест,
отвара и развија културни, књижевни живот
народа. Иштван Сели препознаје паралелне
1
ознаке мађарске и српске просвећености,
између осталог, паралелно изучава мађарски
и српски романтизам, „еволуцију” и „рево­
луцију” у мађарском и српском романтизму,
значај Хередера у српској и мађарској књи­
жевности. У његовим историјским и књи­
жевним паралелама, поред Јожефа Хајноција
има посебно (важно) место Имре Мадач и
његова Трагедија. Трагедија која се појављује
на сцени и код Јужних Словена.
Иштван Сели у његовој монографији
из 1979. године описује грађанско наслеђе
мађарске културе и књижевности, описује
традицију Корнела Сентелекија. Овај пут,
гради временски мост. Дефинише мањину
као „идеологију”, открива корене „мањинске”
свести и повезује појам мањине са појмом
народности. Годину дана касније, у изабра­
ним студијама, анализира однос центра са
периферијом, однос националне књижевности
са књижевношћу народности. Културу народ­
ности прати као микрокултуру са теоријских
и методолошких гледишта. Књижевност
мађарске народности у Југославији у интер­
претацији Иштвана Селија поред самостал­
ног живота повезана је и са централном
мађарском књижевношћу.
Иштван Сели један је од оних ретких мађар­
ских књижевника који књижевно дело или
текст посматрају у контексту матерњег јези­
ка и неговања овог језика. У његовим књи­
жевним студијама, важни саставни елементи
су гледишта о језику. Израђује јединствени
етички кодекс коришћења мађарског јези­
ка. Прати историју и садашњост неговања
мађарског језика, прати рад и резултате Ласла
Хадровича, Јаноша Коше, Гезе Барција, Јенеа
Губаша. У интерпретацији Иштвана Селија,
језик, култура и књижевност потичу из истог
Каталин Рафа: Библиографија радова академика Иштвана Селија. Нови Сад, Српска академија наука и
уметности. Огранак САНУ у Новом Саду, 2010.
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
извора, међусобно су повезани и само тако,
у овој повезаности вреди посматрати, истра­
живати појаве, дешавања, историју, паралеле
и садашњост језика, културе и књижевности.
У области историје мађарске културе
Иштван Сели је међу првим мађарским тео­
ретичарима који сматрају да регионална кул­
тура, периферија једне културе, одувек била и
биће важан извор централне културе. Можда
је ова спознаја дотакнула Иштвана Селија (а
можда и пример Гезе Барција) да се већ као
дугогодишњи пензионер окрене према својим
коренима, према просторима свог детињства
и младости. А његов преокрет можемо тума­
чити и као сакупљање доказа за верифика­
цију горе наведене његове теорије. Његове
скице пејзажа и портрета на интернет стра­
ници Сенте „мемоари” су једне такве регио­
налне културе која је у контексту централне,
јединствене мађарске, а и српске културе чини
183
узором. Међу сенћанским пи­сци­ма и стварао­
цима, између осталог, можемо пронаћи имена
Стевана Сремца, Ђуле Дудаша, Михаља
Мајтењија, Нестора Славнића, Јована
Мушкатировића, Беатрикса Шољмошија...
За свој научно-истраживачки, друштвени
и педагошки рад Иштван Сели више је пута
награђен и одликован. Али, поред награде
највећи успех његовог животног дела јесте
то што нас његов пример убеђује да смо на
правом путу. Његови текстови и мисли поста­
ли су инспирација, део интертекстуалности
наше књижевности, нашег размишљања о
култури Мађара у Војводини. Вредело је томе
посветити девет деценија живота.
Желим све најбоље професору Иштвану
Селију у име свих нас поводом његових девет
деценија живота.
Јулијана Ишпановић Чапо2
SZELI ISTVÁN KULTÚRÁKAT ÉS KOROKAT ÁTÍVELŐ HÍDJAI
Egy ember a kilencvenedik születésnapját
ünnepli.
Kilenc évtized, majdnem egy évszázad.
Alkalom az örömteli ünnepre és megelégedett­
ségre. A legszebb az egész történetben, hogy jól
tudjuk, olyan emberről van szó, aki nem pazarol­
ta az idejét.
Biográfiája nehéz időkről, szövevényes életút­
ról tanúskodik. Egy tisztviselő fia sokféle közeg­
ben sokféle (általános, közép, felső és élet) isko­
lát kijár. Zenta, Szabadka, Budapest, Szeged,
Poznan, Újvidék, Zenta, majd ismét Újvidék,
és újra Zenta, még egyszer Budapest és végül
Újvidék. Egy napilap újságírója, gimnáziumi
magyartanár, iskolaigazgató, tanfelügyelő, egye­
temi tanár, kutatóintézet alapítója és igazgatója,
2
akadémikus. Sokféle foglalkozás, s mindez sok­
oldalú személyiséget kíván.
Nem lehetett részem abban a megtiszteltetés­
ben és szerencsében, hogy Szeli István tanítvá­
nya lehessek, de volt és van alkalmam olvasni
könyveit. Volt alkalmam átlapozni az életmű­
vet prezentáló bibliográfiát3. Miről is tanúskod­
nak ennek a perszonális bibliográfiának a téte­
lei? A regionális magyar irodalom és kultúra egy
kiemelkedő tudósáról vallanak.
Műveiről, mindenekelőtt könyveiről tanúskod­
nak. Szeli István első monográfiája Hajnóczy
József és a jakobinusok példájával világunk meg­
jobbításának a fontosságára hívja föl a figyel­
met. A változás csak közös akarások és munka
eredményeként képzelhető el a délszláv kultúrák
kontextusában. Szeli István hidakat épít, mert
Асистент на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за хунгарологију.
Katalin Rafa: Bibliografija radova akademika Ištvana Selija. Novi Sad, Srpska akademija nauka i umetnosti. Ogranak
SANU u Novom Sadu, 2010.
3
184
a kultúrák kölcsönhatása tudatformáló erő, fej­
leszti és nyitottá teszi a nemzet kulturális, iro­
dalmi életét. Szeli István feltárja a magyar és a
szerb felvilágosodás párhuzamait, tanulmányoz­
za a magyar és a szerb romantikát, az „evolú­
ció” és „revolúció” folyamatát, hatásait a korszak
magyar és szerb irodalmában, Herder szerepét és
jelentőségét a két nép kultúrájában. Történelmi és
irodalmi párhuzamaiban Hajnóczy József mellett
megkülönböztetett helye van Madách Imrének
és a Tragédiának. Annak a Tragédiának, amely a
délszláv színpadok előtt sem ismeretlen.
Szeli István 1979-es monográfiájában körvona­
lazza a magyar kultúra és irodalom polgári előz­
ményeit, a Szenteleky Kornél-féle hagyományt.
Ismét hidakat épít, melyek ezúttal korokon ível­
nek át. A kisebbséget „ideológiaként” definiál­
ja, feltárja a „kisebbségi” tudat gyökereit, hogy
végül a kisebbség fogalmát a nemzetiség fogal­
mával kapcsolja egybe. Egy évvel később válo­
gatott tanulmányiban centrum és periféria viszo­
nyát boncolgatja, a nemzeti és a nemzetiségi
irodalom viszonyát vizsgálja. A nemzetiségi kul­
túra mikroklímáját elméleti és metodológiai
szempontból közelíti meg. Szeli István irodalom­
értelmezése az önálló létű jugoszláviai magyar
nemzetiségi irodalmat egyúttal a centrum, a
magyar nemzeti irodalom részének is tekinti.
Szeli István az egyike azoknak a magyar iro­
dalomtudósoknak, akik az irodalmi művet vagy
szöveget a magyar nyelv és nyelvművelés kontex­
tusában vizsgálja. Irodalmi tanulmányainak fon­
tos összetevői a nyelvértelmezések. Kidolgozza a
magyar nyelvhasználat egységes etikai kódexét.
Figyelemmel kíséri a magyar nyelvművelés tör­
ténetét és jelenét, Hadrovics László, Kossa János,
Bárczi Géza, Gubás Jenő tevékenységét, ered­
ményeit. Szeli István értelmezésében a nyelv, a
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
kultúra és az irodalom egy forrásból ered, kap­
csolódnak egymáshoz, és a nyelv, kultúra, iroda­
lom jelenségeit, történéseit, párhuzamait ebben az
összefüggésrendszerben érdemes csak vizsgálni.
A magyar kultúrtörténet terén Szeli István
azoknak az első magyar teoretikusoknak az egyi­
ke, akik szerint a regionális kultúra, egy adott
kultúra perifériája, mindig fontos forrása volt és
lesz a jövőben is a centrum kulturális építkezé­
sének. Nyilván ez a felismerés, és talán Bárczi
Géza példája is, késztette Szeli Istvánt arra,
hogy nyugdíjas éveinek delén a közvetlen forrás,
a gyermekkor és az ifjúság terei felé forduljon.
Ezt a térváltást értelmezhetjük a korábbi elméle­
teit igazolni szándékozó, adatgyűjtő, verifikációs
fordulatként is. A tájkép- és portrévázlatok Zenta
honlapjára könyvei egy olyan regionális kultúra
„emlékirata”, amely mind az egyetemes magyar
kultúra számára, mind a szerb kultúra irányába
mintaértékű. A zentai írók és alkotók között fel­
lelhetjük többek közt Stevan Sremacot, Dudás
Gyulát, Majtényi Mihályt, Nestor Slavnićot,
Jovan Muškatirovićot, Solymossy Beatrixet...
Szeli Istvánt több ízben kitüntették tudomá­
nyos kutatásaiért, társadalmi és pedagógiai mun­
kájáért. A díjazott életmű legnagyobb sikere
talán mégis az a felismerés, hogy példája meg­
erősít bennünket, jó úton járunk. Szövegei és
gondolatai inspirálnak, termékenyen illeszked­
nek be a vajdasági magyar irodalom- és kultúr­
történet intertextuális szövevényébe. Nem volt
hiába a kilenc évtized.
Minden jót kívánok mindannyiunk nevében
Szeli István Tanár Úrnak kilencvenedik születés­
napja alkalmából.
Ispánovics Csapó Julianna
УПУТСТВО АУТОРИМА
Циљ Анала је да се садржајније и потпуније
прикаже рад Огранка и да се преко ове публи­
кације успостави непосреднија комуникација
са широм научном, уметничком, културном и
друштвеном средином.
Избором тема предавања на Научној три­
бини, програма научних скупова и изложби
у Галерији Огранак ће промовисати стварала­
штво и указивати на актуелна питања у науци,
друштву и култури. У вези са тим, улога Анала
је не само да врши популаризацију науке у
смислу њеног приближавања друштву, већ и
приближавања једне научне дисциплине дру­
гој јер модерну науку чине специфична знања
која поседују само експерти. Исто се односи и
на приближавање науке и уметности између
којих, изгледа, постоји велики јаз.
Аутори прилога (текстова) у Аналима угла­
вном су чланови САНУ. У Аналима се штам­
па­ју и предавања одржана на научној трибини
Огранка као и позваних аутора за рубрике као
што су Дијалог, In memoriam, Јубилеји.
Сем приступних предавања и беседа члано­
ва Огранка која могу представљати и оригина­
лан рад који претходно нигде није објављен,
сви остали прилози ревијског су карактера са
циљем да се осветли један проблем, догађај
или личности које су у датом времену и про­
стору интересантне по својој актуелности и
значају и за нашу ширу научну, културну и
уметничку средину. Имајући у виду од кога
се очекује перцепција таквог саопштења његов
стил и језик треба да буде у толикој мери јасан
и разумљив да главне поруке аутора допиру до
што ширег круга читалаца, али да истовреме­
но ништа не губе од научне веродостојности и
истинитости. Научна и друга сазнања ако не
могу бити исказана на такав начин не би тре­
бало сувише упрошћавати и на тај начин их
вулгаризовати. Ту границу између научног и
популарног није лако сагледати, а та тешкоћа је
посебно присутна у дисциплинама које у вели­
кој мери користе математички језик. Но, свака­
ко, научни ниво не би требало по сваку цену
жртвовати популарности јер се очекује да текст
буде довољно занимљив и за шири круг истра­
живача у истој дисциплини. Када су у питању
хуманистичке науке и уметност, ови проблеми
свакако су много мањи.
Анали имају следеће рубрике:
Приступна предавања (беседе)
Трибина
Галерија
Научни скупови
Издања и промоције
Дијалог
Јубилеји
In memoriam
У рубрици Приступна предавања (беседе)
публикују се предавања нових чланова (допи­
сних и редовних). На простору од пола до две
трећине стране налази се слика аутора и њего­
ва кратка биографија. Рад треба да има резиме
на енглеском и српском језику на простору од
око пола стране.
У рубрици Трибина публикују се предавања
одржана на Трибини Огранка. Испод наслова
стоји име аутора и установа. Тексту претходи
апстракт на српском језику (до пола стране), а
на крају енглески превод апстракта.
У рубрици Галерија текст пишу ликовни
критичари који отварају изложбу.
У рубрици Научни скупови организатор(и)
ће приказати актуелност и значај главних тема
скупа због чега је он и одржан и осветлити то
поље истраживања са намером да га приближи
и ширем кругу заинтересованих. To ce посе­
бно односи на сасвим нова сазнања и трендове
засноване на новим технологијама и могућно­
стима или на новим сазнањима и мишљењима
о личностима поводом којих је одржан скуп.
Прилог се може писати и у форми навођења
саопштења, мишљења и ставова учесника
научног скупа, али на начин да цео текст пред­
ставља једну кохерентну целину, а не да буде
у форми извештаја са набрајањем шта је ко
саопштио.
У фусноти стоји кад и где је организован
научни скуп и ко су главни организатори.
У рубрици Издања и промоције ће се на
1–1,5 страни приказати издавачка делатност и
промоције у Огранку.
За рубрику Дијалог пишу чланови Академије
али и аутори позвани од стране уређивачког
одбора. Теме ових саопштења биће актуелни и
значајни догађаји у науци, култури и уметности
од ширег друштвеног значаја и интересовања.
У рубрици Јубилеји писаће се о догађајима и
личностима чланова Огранка, али и онима чије
је дело оставило трага и имало утицаја нарочи­
то на научни и друштвени живот Војводине.
У рубрици In memoriam писаће се о лично­
сти и делу преминулих чланова Огранка, али
не у форми некролога већ на инспиративан и
есејистички начин осветљавајући најзначајнији
допринос и утицај покојника.
Текст
Сви текстови штампају се ћирилицом сем
стручних израза и литературних података.
Наслови текстова у Садржају штампаће се и на
енглеском језику.
Дужина текста је 5–15 страна, фонт ћирили­
ца 12, размак између редова 1,5.
Наслов рада пише се великим словима, болд
14. Испод наслова је име и презиме аутора и
установа у којој ради.
Следи апстракт на српском језику – до пола
стране.
Текст се припрема на начин уобичајен за
аутора.
На крају текста је енглески превод апстракта.
Аутор доставља рад у виду штампаног тек­
ста и у електронској форми.
Уз текстове у рубрикама Приступна преда­
вања, Јубилеји и In memoriam доставља се и
фотографија аутора, односно личности о којој
се пише.
Навођење литературних података за при­
родне и техничке науке је као у следећим
примерима:
1. Чланци у часописима
Smithline HA, Mader TJ, Ali FM, Cocchi MN.
Determining pretest probability of DVT: clinical
intuition vs. validated scoring systems. N Engl J
Med. 21(2), 161–2, 2003.
Николић С, Петровић Д, Савић Ј. Проблем
загађења животне средине. Екологија. 12,
25–30, 2005.
2. Зборници радова или апстракти саопштења на научним скуповима
Kimura J, Shibasaki H, editors. Recent advances
in clinical neurophysiology. Proceedings of the
10th International Congress of EMG and Clinical
Neurophysiology; 1995 Oct 15–19; Kyoto, Japan.
Amsterdam: Elsevier, 1996. p. 5–9.
3. Књиге и монографије
Carlson BM. Human embryology and
development biology. St Louis: Mosby, 2004.
4. Поглавље у књизи
Blaxter PS, Farnsworth TP. Social health and
class inequalities. In: Carter C, Peel JR, editors.
Equalities and inequalities in health. London:
Academic Press, 1976. p. 165–78.
5. Дисертација
Поповић Г. Проучавање кисеоника у чврстом
стању инфраред спектроскопијом [дисерта­
ција]. Универзитет у Новом Саду, Нови Сад
1999.
6. Референце на интернету
wvyw.myriad.pronet.com
Ове референце наводе се у тексту или у
фусноти.
Што се тиче области хуманистичких наука и
уметности, аутори ће наводити библиографске
податке онако како је то уобичајено у њиховој
научној и стручној литератури.
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
061.12(497.11)
АНАЛИ Огранка САНУ у Новом Саду / главни и
одговорни уредник Зоран Л. Ковачевић. – 2006–
.–
Нови Сад : САНУ, Огранак у Новом Саду, 2006–.
– 29 cm
Годишње.
ISSN 1452–4112
COBISS.SR-ID 211032071
Download

анали 7 - Ogranak " SANU "