Објашњења париме ја на велике Господње и Богородичне,
као и на неке друге поштоване празнике
Паримеје које се читају у време свеноћног бденија већина присутних разуме с
извесним потешкоћама. Нажалост, у храму човек готово да не може да чује њихово
објашњење или проповед у којој би се објаснила веза између онога што је
представљало праобраз у Старом Завету и онога што се испунило у Новом. Овде није
довољна само пажња у односу на прочитано, већ треба знати не само то због чега се
читао овај или онај одломак из књига Старог Завета, него и шта му је претходило, како
би се схватила логична веза између онога што је прочитано у паримејама и
богослужења у целини. Образи старозаветних одломака надахњивали су песнике и
творце канона. Не схватајући шта се и због чега чита у паримејама тешко је схватити и
оно надахнуће с којим су написани тропари, стихире и канони. Дело епископа
Висариона (Нечајева) нам помаже да схватимо смисао паримеја. Он је био уредникиздавач нашироко познатог часописа "Душекорисно штиво". 1889.г. протојереј
Василије је замонашен с именом Висариона и убрзо је постао епископ.
Понуђено кратко објашњење паримеја 12 највећих празника, као и неких других
састављено је на основу тумачења епископа Висариона и одломака из месечних
Минеја, где стихире и канони откривају особеност празничног догађаја.
Библијске слике, приближене трудом епископа Висариона нашем схватању
откривају нам лепоту смисла онога што се чита, после чега нам сви тропари и стихире
помажу да доживимо дубину с којом су свети оци осмислили празник.
Све заједно, дајући храну за ум и срце помаже слушаоцима да озбиљно и свесно
доживе богатство духовног искуства Цркве.
Пошто црквена година почиње празником Рождества Пресвете Богородице и
завршава се такође Богородичним празником, Њеним Успењем, почећемо да читамо
паримеје за које је одређено да се читају на све Богородичне празнике, укључујући и
празнике у част свих Њених икона које се поштују.
1
Паримеје на Рождество Пресвете Богородице
Књига Постања (28, 10-17)
Из књиге Постања у првој паримеји чујемо познате речи о сну Јакова и о томе
како је имао виђење лествице. Шта човек треба да зна да би стекао представу о овом
виђењу и да би затим дубоко проникао у смисао овог праобраза Богомајке?
Јаков је, плашећи се братовљеве освете устао веома рано, скоро ноћу. Тихо је
изашао из куће да га нико не примети. Место на којем је заноћио налази се на 15 врста
северно од Јерусалима. Опасно је налазити се у пољу ноћу (могли су да га нападну
разбојници), али је Јаков изабрао опасност немајући поверења у Хананејце. "Студенац
од заклетве" који се овде помиње налазио се на југу филистимске земље. Тамо је још у
време Аврама био закључен савез (односно, била је положена заклетва по договору) с
филистимским царем Авимелехом да поданици Авимелеха неће нападати Ав рама нити
било кога од његових ближњих.
Харан је месопотамски град у који су родитељи саветовали Јакову да се упути
како би изабрао жену из рођачког племена.
Због чега је сан Јакова, који је он доживео као Божанско откровење постао
симбол или праобраз Богомајке?
1. "Јаковљева лествица нас као слика усхођења подсећа на духовни закон
живота који се састоји у могућности богоопштења. Пример Богомајке нам говори да је
Она овај закон испунила више од других.
2. "Јаковљева лествица" као пут ка Богу указује на то да је на овај пут већ
указано (кроз испуњење заповести Божјих), да је он већ одређен, већ је дат и нема
потребе да га свако тражи понаособ. Тим пре нема потребе да се гради Вавилонска
кула како би се људи сами, без Бога попели "Изнад звезда небеских". То је пут
смирења и као образац највишег смирења имамо Преблагословену Владарку.
3. "Јаковљева лествица" је и показана зато да би нас учила закону поступности.
На духовном путу узлети су несигурни. На примеру Богомајке видимо поштовање
истог овог закона. Њено усхођење је почело од темеља – од молитве у храму, од сталне
пажње и марљивог рада.
4. "Јаковљева лествица" има основу на земљи. То је и закон и радост за целу
земљу. Уколико погледамо на лик Богомајке видимо да је Она и од земље, од људског
рода. Она ништа земаљско није презирала: ни рада се није гнушала, нити је сматрала
да су за Њу патње непотребне, ни људе није избегавала, ни осамљеност је није
оптерећивала. Само грех на земљи шкоди свему, а овако, без греха, сву је земљу Бог
благословио и најлепши земаљски цвет јесте Богомајка - "Нада и Утврђење наше".
5. "Јаковљева лествица" је пуна Анђела, који се подижу од земље и спуштају ка
земљи. Они узносе Богу молитве за све, а људима од Бога – дарове Његове љубави.
Сећање на то може да охрабри свакога, тим пре кад је човек усамљен и тужан у свету,
који одавно пати од "оскудице преподобних". За верујуће ову оскудицу надокнађују
Анђели, и милост Царице Анђела – Пресвете Богородице.
6. "Јаковљева лествица" није само утврђена на земљи, већ достиже и до неба.
Овим примером Господ зове свакога да усходи и да тежи увис, ка Богу. Јарки и
надахњујући живи пример, а не само образ за свакога може бити Пресвета Богородица,
Која је достигла највиши од дарова богоопштења и то на најсавршенији начин. Свима
вернима Она ће бити Помоћница и Заступница ако тежња ка Богу постане смисао свих
трагања у животу.
7. На крају, "Јаковљева лествица" јесте веза неба са земљом, човека с Богом.
Њен непоновљиви и савршени образац јесте Пречиста Дјева. Она сама је постала
2
лествица која води ка Богу. Постаје јасно због чега се овај одломак из књиге Постања
чита на свеноћном бденију на празницима Пресвете Богородице.
Књига пророка Језекиља (43, 27; 44, 1-4)
Друга паримеја кроз пророка Језекиља обећава ослобођење поробљенима, па
чак и обнављање храма. Он, пророк, говори о градњи будућег храма и о његовом
освећивању. Будући храм ће се освећивати седам дана, а осмог дана свештеници треба
да принесу жртву, али не више за освећење храма, већ како би умилостивили Господа и
као знак захвалности према Њему и ради изражавања оданости. Пророк је у виђењу
видео цео храм, затим су му поново показана источна врата светилишта. Она су била
затворена. За њих му је било речено да је Господ прошао кроз њих и да нико више не
сме кроз њих да пролази, и не само то, не сме ни да их види отворена. Нема у том
случају изузетка ни за цара, ни за првосвештеника. Чак ће и ради окушања жртве
првосвештенику бити дозвољено да кроз предворје приђе вратима (реч "јелам" Грци
нису превели; она означава предворје или галерију) како би осетили да су пред лицем
Бога.
Од источних врата пророк је био одведен до северних, одакле му се открио
величанствени призор славе Божије.
Блажени Теодорит, чије су мишљење прихватили оци Цркве сматра да су
источна врата, кроз која је једном ушао Господ, симбол Богомајке. Она као да је
отворила врата Господу у људски свет. Господ је постао Човек, као сви ми. Мајка
Божија је послужила јединственој и непоновљивој тајни оваплоћења Господа. Због
тога се ова паримеја чита на Богородичне празнике.
Књига Прича (9, 1-11)
Трећа паримеја је посвећена Премудрости. Под Премудрошћу свештеномученик
Игњатије Богоносац, светитељ Амвросије Милански, блажени Августин и други оци
виде Господа Исуса Христа. Прихваћено је да се домом Премудрости, у складу с
Јеванђељем (Мт. 28, 20) сматра Црква. Разликују се мишљења отаца о томе шта треба
сматрати да значи седам стубова. Једни сматрају да је то указивање на седам
Васељенских сабора, други – на седам тајни, трећи – на седам дарова Светог Духа (Ис.
11, 12). Трпеза, тим пре што се помињу хлеб и вино, растворено у чаши, наравно,
симболизује Евхаристију, али овде се могу укључити и сва добра Цркве међу којима је
и реч Божија (Мт. 4, 4, и 1 Кор. 1, 4-5).
Кога је Премудрост послала да буде позван на њену трпезу? Овде је реч о
проповедницима Јеванђеља, којима је заповеђено да огласе цео свет ("шедше, научите
всја јазики"; Мт. 28, 19). А кога зову? Безумне, односно оне које не задовољава
мудрост века овог, који траже оправдање крвљу Јагњета, што је могуће у Цркви у тајни
Евхаристије. Позванима се нуди да се растану од безумља, односно од сумње, неверја,
заблуда и да покоре разум вери. Неће сви кренути на зов Божји и зато Господ речима
"Наказујај (односно, призивајући, показајући пример, убеђујући) злија, приимет себе
безчестије" и онима које за њима следе упозорава на блиско општење са злима. Њих
нећеш поправити ако то сами не пожеле, већ ћеш их само разљутити и себи ћеш
нашкодити. Осим тога, навлачећи на себе опасност ометаћеш дело Божије. Ово треба
да буде упозорење за оне који су призвани да буду посланици Божји ради спасења
премудрих, односно оних који су у стању да саслушају поуке. На тај начин ће се
испунити реч Јеванђеља: "иже бо имат, дастсја јему и преизбудет" (Мт. 13, 12).
Обраћање страху Божијем (страху да се нечим не наруши воља Божија, а не страхом од
казне) као почетку премудрости, учиниће сваког ко воли мудрост и правду
уравнотеженим, смиреним и искусним. Од савета светих такав ће се само богатити у
3
разуму. Уколико се човек буде за то бринуо и пролазни живот ће бити мирнији (зато и
дужи), и вечни – сигурнији.
Какве ово везе има с Богомајком?
Њу Црква назива "Пречисти храм Спасов", "Дворац Цара свих" и другим
поређењима која говоре о томе да је Она живи храм Божји и да се Њој могу приписати
речи о дому Премудрости. Ако свака душа може да постане храм Бога, тим пре то
може да буде Његова Пречиста Мајка.
Паримеје на празник Ваздвижења Крста Господњег
(Књига Изласка, 15, 22-27; 16, 1)
У првој паримеји говори се о путовању Израиљаца након чудесног проласка
кроз Црвено море и o доласку у пустињу Сур. Место, на којем су се Јевреји сместили
након чуда које их је тако задивило представљало је предивну оазу. Зелено острво с
помало горком водом која је ипак могла да се пије омогућaвало је кратак предах и
уједно их је припремало за веће тешкоће. Предстојао им је тежак пут кроз врелу
пустињу. Потребно је стрпљење и храброст како би човек достигао слободан и
достојан живот у обећаној земљи. Јевреји су били уплашени тешкоћама и почели су да
ропћу на Мојсија, изражавајући жељу да се врате, макар и у ропство, али ситом животу
који не поставља никакве унутрашње задатке пред сваког човека. Пустиња Сур, у коју
их је Мојсије повео јесте пустињска земља, прилично уска, на источној обали Суецског
канала. У току првих дана народ је гасио жеђ резервама воде, а кад су оне потрошене,
пробали су воде Мере и почели да ропћу на Мојсија, а то значи и на Бога. Све је било
заборављено: и недавно чудесно избављење од власти фараона и многе, свима познате
чињенице које су говориле о милости Божијој према народу. Пресахло је стрпљење,
угасила се нада, остало је само глуво незадовољство. Мојсије је почео да се моли и Бог
му је указао на дрво (цепаницу, грану или жезал направљен од дрвета), које је требало
уронити у извор како би вода постала питка. Данас Арапи не знају које је то дрво, а у
време Мојсија је могло да постоји (судећи по аналогији с водичем Шпанаца у
Флориди, који је уронио сасафрас 1 у воду и она је после неког времена постала
употребљива за пиће). Ипак, ако је тада такво дрво и расло, ако је Мојсије знао за њега
(док је сам живео у пустињи), променити за 2,5 милиона људи и мноштво стоке укус
воде целог корита могуће је било само чудом. Међутим, због чега је дрво потребно за
чудо? Зар се чудо није могло учинити једном речју, само заповешћу Господњом?
Дакле, овде је први пут чудо сјединило дрво с мишљу о спасоности праобраза Крсног
Дрвета. Касније, у Новом Завету, Крст ће бити "чувар целе васељене", "утврђење
верних". А засад се народ позива да заувек сједини два појма: крст (засад као праобраз)
и спасење. Ово чудо је још пре Синаја васпитавало у људима свест о потреби да се
чува верност Богу, Који може све. На почетку, ради васпитавања постојаности у
народу Бог обећава да ће сачувати здравље свих путника. По сведочанству
псалмопојца за време путовања кроз пустињу није било болесних људи међу Јеврејима.
Ово се чита на празник Ваздвижења Крста Господњег зато што је слађење
горких вода Мере представљало праобраз силе Крста Господњег. Његовом силом
савладана је најтрпкија горчина, горчина смрти. Христовим Васкрсењем верујућима је
дарован живот вечни.
Силом Крста Христовог савладана је горчина непознавања Бога (ово је и
пребивање у незнабоштву и отпадање од вере и затрованост неверјем) као душевне
смрти.
1
Биљка чији је латински назив sassafras officinale.
4
Силом Крста Христовог савладавају се и многе горчине и невоље у животу, које
бивају заслађене молитвом.
Силом Крста Христовог олакшава се тежина борбе са самољубљем, утврђује се
постојаност у подвизима самоодрицања. Преподобни Нил Синајски је говорио да,
слава Богу, постоји "Крст Господњи, којим се може засладити горка вода сопствене
нарави."
Књига Прича (3, 11-18)
Друга паримеја речима из прича позива да се "не занемарују" све "казне" које
долазе од Господа. Овде могу бити сврстане све невоље овог света, болести, лишавања,
разноразни неуспеси. Због чега је то потребно? Зато што Господ њима човека
васпитава за Царство Божије. Ако се ове мере одбаце невоље неће нестати, а у души ће
расти раздраженост, незадовољство свиме. Тако човек може да дође и до
озлојеђености. Соломон упозорава и на униније речима "немој малаксавати", јер
униније раслабљује душу и лишава је оног главног због чега се допушта "казна" –
покајања. Како би се човек лакше смирио с оваквим начином васпитања аутор прича
указује на основну мисао која теши у свим неприликама: Господ тако реагује на
недостатке сваког од нас зато што се према свакоме односи као отац према сину, не
равнодушно, већ с љубављу. Осим тога, све што човек мора да истрпи у животу доводи
до стицања искуства, разума, па чак и мудрости. За човека ја важније и значајније да
има ово него "злато и сребро" и блага. Премудрост која је стечена у трпљењу не само
да моли за оно што је драгоценије од овоземаљских добара, већ и награђује онога ко је
поседује душевним миром. Овај мир доводи до сигурне среће и у духовном и у
овоземаљском смислу. Поузданост, сигурност, ове среће потиче отуда што се она
ослања на "дрво живота", односно сила Божија даје човеку да зна шта ради, штити га
од колебања, сумњи и бура које су у стању да разруше све у животу.
Због чега се речи о премудрости читају на овај празник?
Зато што Црква сматра да се завршне речи прича о "дрвету живота" односе на
Крст Христов. У Крсту Господњем (у Његовом распећу) људима се открила љубав
Божија према сваком човеку понаособ и према човечанству у целини. Највећа
премудрост земље јесте умрети са Христом за робовање греху, одбацити вражију
гордост, крстити се "у смрт Његову" ради васкрсења за живот у Њему и с Њим.
Књига пророка Исаије (60, 1-16)
Трећа паримеја говори о слави Јерусалима која ће заблистати када се сви врате
из вавилонског ропства. Врата Јерусалимског храма се неће затварати, тако ће
многобројни бити поклоници, који ће у великим масама, на челу са својим
старешинама, предводницима и царевима, доћи да се поклоне Богу. То што се врата
неће затварати говори о миру када нема потребе да се стражари на капијама.
Помињање славе Либана упућује на историјске детаље о обнављању храма у
Јерусалиму када је Кир за храм давао драгоцену грађу: кедар, кипарис, бор (или певг2 ).
Либан је био познат, нарочито по кедровима, због тога је и помињање драгоценог
дрвета повезано с Либаном. О обнављању Јерусалимског храма постоји сведочанство у
Библији (1 Јездр. 3, 7). Храм је постао место поклоњења не само оних људи који су се о
2
Врста бора. Певг (Ис. 60, 13). У Шестодневу Василија Великог преведеном с грчког на словенски језик
уместо певга стоји бор, тако да се под њим овде подразумева једна од врста бора, односно познато
игличасто и смоласто дрво. Уосталом, по мишљењу других овде се по дразумева посебна врста ке дра, а
по мишљењу трећих нарочита врста кипариса. Певг је наравно, витко и величанствено дрво и зато се у
наведеном цитату ова реч користи за сликовито приказивање стања Цркве у цвату. "Слава Либана," каже
пророк Исаија, "ће ти доћи (тј. Јерусалиму), кипарис и певг и заједно с њима кедар."
5
њему бринули, већ и њихових потомака, укључујући и потомке оних који су га
разорили. Овде пророк Исаија прелази од помињање славе храма земаљског ка Храму
Небеском, који се поштује као Град Господњи, за који је речено: "положу тја в радост
вјечнују". Ово је сада већ речено за Цркву која се сећа свих, где н икоме не прети
заборав, која не зна за опустошење чак и ако привремено разарање буде допуштено на
појединим местима. Оно што је главно - дух вере и оданости Богу Црква ће сачувати
до краја.
Ова паримеја се чита на дан Ваздвижења Крста Господњег зато што је слава
Цркве – слава Крста Господњег. Сила Цркве је у сили Господа распетог на Крсту.
Помињање драгоценог дрвећа (кедра, кипариса, бора) овде је повезано са симболом
крста уопште, а појединачно се могу навести следећа поређења:
одавно се сматрало да мирис кедра прогони змије – Крстом Христовим, силом
Господа на њему разапетог, истерују се зле помисли којима демони нападају;
кедар је био симбол моћи, снаге, лепоте, постојаности, отпора свим бурама – и
Крстом Христовим човек се укрепљује у бесконачном трпљењу;
од бора су прављени лекови и због тога је он постао симбол исцељујуће силе
Крста Христовог, кад човека притискају душевне муке и мучи га грижа савести.
Паримеје на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице
Књига Изласка (40, 1-5, 9-10, 16, 34-35)
Речи древног Исхода овог дана нам говоре о градњи и освећењу скиније од
сусрета. Скинија је покретни храм. Другачији, капиталнији и на једном месту није
могао да буде, јер је место храма увек међу народом, а народ је у ово време водио
номадски живот. Због чега је скинија названа Скинијом од сусрета? Због тога што је
представљала материјално сведочанство откровења воље Божије, која се садржала у
заповестима, које су народу биле дате преко Мојсија. Бог је заповедио Мојсију да
направи скинију и такође му је био показан њен план. Мојсије се свима обратио с
позивом да жртвују све што је потребно за прављење скиније. Прилози су стизали у
бујицама. Људи су Мојсију доносили злато, сребро, вуну, висон (египатски лан), драго
камење, уље, ароматизоване материје. Бог је указао Мојсију и на два уметника:
Веселеила (из колена Јудиног) и Аголијава (из колена Дановог). Они су заједно с
помоћницима изводили све радове: столарске, ковачке, токарске, на скулптурама,
златовезу итд. Пола године су сви радили. На крају је преостало само да се све
обједини и освети. Шта је представљала скинија? Она је била као шатор који има два
одељења и заједнички кров. Прво одељење је светилиште. У њему се налазила трпеза с
хлебовима предложења, седмосвећњак и кадионички олтар. Друго је Светињ а над
светињима. То је најважнија старозаветна светиња. У њу је улазио само првосвештеник
и то једном годишње, на празник очишћења. У светилиште су улазили само
свештеници. Скинију је окруживало двориште око којег су били стубови и које је са
стране било затворено теписима. Одозго се није затварало. Ту је био подигнут
жртвеник за свепаљенице и умиваоница. На том месту се окупљао народ. Овде, и само
овде је протицало заједничко богослужење. Приношење жртве Богу на било ком
другом месту забрањивало се под претњом смртне казне (3 Мојс. 17, 8-9). Ова забрана
се заснивала на потреби да се у народу сачува јединство вере и богопоштовања.
У Светињу над светињама требало је унети кивот завета. То је био дугачак
сандук од арапског багрема који не трули, опточен златним листовима. За сваки угао
биле су причвршћене алке како би се сандук могао подићи и пренети. Одозго се кивот
затварао поклопцем за који су била причвршћена кована изображења нагнутих
Херувима. Испред ковчега је био постављен златан сасуд – стамна. У њему се налазила
6
мана као подсећање на то да је Бог чувао и хранио Свој народ. Касније је додат и
Аронов жезал прозјабшиј (процветали) како би овековечио сећање на чудесно
утврђење Арона и његовог рода у правима првосвештенства (4 Мојс. 17, 10). Завеса
која скрива Светињу над светињама била је од разнобојне вуне с извезеним
изображењима Херувима.
У светилишту су се Богу приносиле бескрвне жртве: хлеб, запаљени јелеј,
тамјан. За хлебове је постојала трпеза. Она је дугуљастог облика, такође с алкама за
штапове како би се носила у току пута. На трпезу су стављана два реда хлебова, по
шест у једном низу (по броју дванаест колена Израиљаца). Сваке суботе су ове хлебове
имали право да поједу само свештеници и само у самом светилишту као велику
светињу. Овим свештеним страхом свештеници су у име израиљског народа
исповедали своју веру у Бога Који им даје хлеб насушни, и Своју наду у Њега,
очекујући од Бога да се ова милост настави. Кадионице с тамјаном биле су симбол
молитве у којој је народ нудио Богу хлебове. Заједно с хлебом нудио је и вино, које се
делимично изливало на жртву која се у потпуности спаљивала, а делимично су га
испијали служитељи. На супротној страни трпезе односно на јужној страни, била је
светиљка – седмосвећњак. Он је био направљен у облику дрвета, односно из стабла су
се пружале гране, украшене пупољцима, чашицама и цвећем бадемовог дрвета. Све је
ово било од злата. "Стуб" и "гране" су били крунисани кандилима у којима је стално
горело маслиново уље. Седмосвећњак се сматрао симболом изабраног народа
Старозаветне Цркве. Уље у светиљци представља симбол благодати Светог Духа.
Седам кандила са запаљеним уљем представља образ благодати Светог Духа која
просвећује и животвори, која је достигла своју пуноћу, и обиље (број 7 је број
савршенства, завршености). Жртвујући уље за кандила изабрани народ је тиме
означавао велику милост Божију, због које је постао чувар светлости Истине, која је
свету показана у тами незнабоштва.
Између седмосвећњака и трпезе налазио се кадионички олтар или жртвеник на
којем је паљен тамјан. По облику је подсећао на квадратни сто, на чијим угловима су
били причвршћени рогови (они су били кропљени крвљу жртава), а испод су биле алке
за штапове. Завеса је од свих скривала кивот завета. Паљење тамјана пред њом је
представљло молитве. Док је свештеник кадио светилиште народ се молио у дворишту
скиније.
За освећење скиније припремао се јелеј помазања. За њега су били потребни:
смирна (смола од дрвета мире), цимет, мирисна трска (миомирсни ир), касија (кора
ловора). Све осим смирне се кувало, пуштало је сок који се мешао са смирном и
маслиновим уљем. Све је ово, као и тамјан било свештено, односно користило се само
на богослужењу, остављало се за Бога и под претњом смртне казне било је забрањено
да се користи у свакодневном животу. У дворишту се подизао жртвеник за
свепаљенице. Он је личио на дрвену конструкцију опточену бакром. Из четири горња
угла излазили су рогови. Они су били кропљени крвљу жртава приликом посвећивања
свештеника и приликом приношења жртве за грех. Уз њих су се везивале жртвене
животиње, заједно с њима су се кропиле и алке за штапове које су неопходне приликом
кретања. Жртве које су се на њему приносиле представљале су израз захвалности,
свештеног страха, смирења и покорности Богу. Када је све што је Господ заповедио
било испуњено, на скинију је сишао облак и покрио је. Мојсије је сведочио о светлости
која је излазила из облака и била очигледан, видљив знак присуства Божијег. Затим су
вероватно светлост и страх који је Мојсије искусио - нестали. Сад су већ и Мојсије и
свештеници могли да уђу у светилиште, али у Светињу над светињама нису смели да
улазе у свако доба. Овим као да се ублажавало неприступно јављање славе Божије у
облаку (3 Мојс. 16, 13).
7
Због чега се на свеноћном бденију празника чита о скинији? Шта је заједничко
за старозаветну скинију и празник Ваведења у Пресвете Дјеве у храм? Паримеје
преносе наше мисли у далеку прошлост зато што се тамо стварао појам о близини
Божијој према свету, према народу, према сваком ко улази у овај народ што се касније
излило у симбол. Старо је постало праобраз новог. Древна скинија као место
приближавања Бога сопственом народу представљала је праобраз Пресвете Дјеве.
Вековима се припремало велико дело искупљења света. Припремала се и свест
генерација како смисао жељеног освећења не би би угушен у вековима. Основна мисао
ове паримеје може бити припрема за велико служење. У овоме се састоји и смисао
поређења скиније с уласком Пречисте Дјеве у храм где је Она узрастала како би
постала "драгоцена Палата" и показала свету светлост Славе Божије.
Трећа књига Царства (7, 51; 8, 1, 3-7, 9-11)
Друга паримеја је посвећена сећању на изградњу и освећење Соломоновог
храма.
Цар Давид је желео да уместо скиније подигне храм који чврсто и сигурно стоји
на земљи. Његову жељу је одобрио пророк Натан, али је Бог открио пророку да Давид
не сме да гради храм. Храм се може подићи само у мирно време и рукама које нису
испрљане крвљу (макар и непријатеља). Давид се покорио и почео је да припрема све
што је потребно за изградњу: сам је нацртао план будућег храма, направио цртеже,
сакупио злато, сребро, драго камење и пред смрт предао свом сину Соломону. Соломон
је храм темеља ударио 1017 година пре Христа. Радовима је руководио уметник
Хирам. Место је изабрао још Давид на планини Морија где је по предању Аврам
приносио сина на жртву. Храм је грађен седам и по година. На његово освећење се
окупило мноштво народа. Сви су били обавезни да дођу – од судија и старешина до
глава породице. Свечаност освећења храма започета је свечаним преношењем ковчега
завета са Сиона. Сион је пропланак на југу Јерусалима. Првобитно се тамо налазила
хананска тврђава коју је Давид освојио. Он ју је раширио, уредио и претворио у своју
резиденцију. Тамо је уредио и нову скинију где је сместио ковчег завета. Соломонов
храм је био већи и велелепнији од Мојсијеве скиније, али се такође састојао од
светилишта и Светиње над светињама. Светиња над светињама се називала и давир3 . У
новом храму су биле постављене нове огромне фигуре Херувима (осим оне две које су
биле раније постављене испод поклопца кивота), изрезбарене од дрвета и обложене
златом. Њихова крила су правила настрешницу испод које је био смештен ковчег
завета. Ово је био образ престола за Господа, Који је овде објављивао Своју вољу. У
кивоту завета налазиле су се таблице с десет заповести које је било забрањено
додиривати. Више се ништа није смело стављати у кивот. Као и приликом освећивања
3
Давир или Киријаф-Сефер, у другој верзији Киријаф-Сана (Ис. Нав. 10, 38; 11, 21; Суд. 1, 14, 1 Пар. 6,
58; Ис. Нав. 15, 49) јесте
а) град у брдовитим пределима Јудиног ко лена и највероватније је представљао центар наук е
хананејског народа, као што можемо да закључимо из његовог назива, зато што реч Давир означава
чаробњак, прорицање, а Кириаф-Сефер значи – град књига, док Кириаф Сана означава ученост. Ово
место је служило као тврђава Јенакима који су у њему живели, али који је касније освојио Навин (Ис.
Нав. 10, 38-39) и ко ји је био дат Јудином колену. Хананејци су га поново освојили, а за време Готонила,
Кеназовог сина поново је био враћен Израиљцима (Су д. 15, 15-17). Касније је постао град левита (Ис.
Нав. 21, 15). Пос тојао је и други град с наведеним називом, који се још звао Лодевар, и који је био у
власти колена Гадово г источно од Јордана (Ис.Нав. 13, 26), познат као место боравка Мемтисостеја, у
време његове младости (2 Цар. 9, 4-5) и трећи је био на граници колена Ју диновог и Венијаминовог (уп.
Ис. Нав. 13, 26 и 15, 7) у б лизини долине А хор.
б) (3 Цар. 6, 5; 16, 19-23 и др.) одељење у Со ломоновом храму за Светињу над светињама или
унутрашњи део Соломоновог храма где се између херувима испод њихових крила налазио Ков чег
Завета.
8
скиније облак је испуњавао храм, означавајући на тај начин присуство Божије. Све
људе је обузео трепет: свештенике, певаче, музичаре, народ. Завладала је тишина.
Изненада је из облака сишао огањ на жртве и прогутао их.
И овде, као у првој паримеји наставља се иста тема: припрема и освећење. У
Старом Завету у скинији и храма, у Новом – Пречисте Дјеве Која се припремала у
храму да постане живи храм, као што о Њој поје Црква: "Пречисти храм Спасов".
Спомињући древне праобразе Црква позива хришћане да гледају пут који је свима
примером показала Богомајка: да се припремају за стварање у свакој души храма Богу,
у којем би могао да обитава Дух Божји и да живи у њему, по обећању Господа у
Јеванђељу.
Књига пророка Језекиља (43, 27; 44, 1-4)
Трећа паримеја укључује пророчанство Језекиља о томе да ће се заробљени
Јевреји, не само вратити, већ и да ће обновити храм. Пророк детаљно описује план
будућег храма и његово освећење. Оно се мора одвијати у току седам дана, а осмог
дана на жртвенику свештеници треба да принесу жртву, али више не за освећење
храма, већ да би умилостивили Господа и изразили Му своју захвалност и оданост.
Даље пророк говори о томе да му је био показан цео храм након чега му је пажња
поново скренута на источна врата светилишта. Она су била затворена. За њих му је
речено да је Господ прошао кроз њих и да више нико не сме да пролази кроз њих, па
чак ни да их види отворенима. Нема изузет ка ни за цара, ни за првосвештеника. Чак ће
и ради окушања жртве првосвештенику бити дозвољено да кроз предворје приђе
вратима (реч "јелам" Грци нису превели; она означава предворје или галерију) како би
осетили да су пред лицем Бога, али кроз врата неће проћи. Од источних врата пророк је
био одведен до северних, одакле му се открио величанствени призор славе Божије.
Овде је по тумачењу блаженог Теодорита, које су прихватили оци Цркве, пажња
пророка обраћена на источна врата којима је једном Господ ушао у храм. То је симбол
Богомајке Која као да је отворила Господу врата у људски свет. Господ је постао
Човек, а Богомајка је послужила јединственој и непоновљивој тајни оваплоћења и
Његовог рођења међу људима. На овај празник се по трећи пут говори о сијању славе
Божије како би се у свести верујућих који се припремају за дочек великог празника
Христовог Рођења урезали величина, благост и милост Божија, близина ове милости и
сила благодатног снисхођења Господњег према онима који очекују Његов долазак.
Амин.
Паримеје у навечерје Рождества Христовог
Књига пророка Михеја (5, 2-4)
Прва паримеја је посвећена пророчанству Михеја о Христовом Рођењу у граду
Витлејему.
Витлејем, један од најстаријих градова, био је домовина Давида. Налазио се на
10 врста јужно од Јерусалима. Прво се називао домом Јефрате, пошто је један од
родоначелника становника овог града био Ефрата, Јудин праунук (1 Пар. 4, 1-4). Овај
град је био незнатан по броју становника, али је управо у њему требало да се роди
Спаситељ, Месија. Њега људи нису очекивали просто као цара који влада над Својим
народом, већ као Избавитеља који ће ујединити све оне који не маштају о земаљској
власти, већ су у стању да виде у Њему посланика Божијег, Којем је дато Царство над
свим народима. То што ће се родити на древној земљи цара Давида представља
нарочиту радост за све који очекују Његов долазак. Сви који су поверовали у Њега
биће једно стадо, које има једног Пастира. Он ће стајати на стражи, будно пратећи да
9
се нико не изгуби, да не заостане, да не залута. Он ће пазити и штити Своју паству,
због тога што ће за оне који су Му верни бити радост да живе с Њим, да деле Његову
славу и величину. Он ће на крају савладати сваки отпор и блистаће "даже до конец
земли".
Пророк је рођење Спаситеља предсказао 700 година раније како би људи
живели у нади. Ово пророчанство се чита и на првом часу и на вечерњи, где се додаје
још неколико редова о милости према "дшчери Сионовој", односно према целом
израиљском народу. Због неверности Богу овај народ ће бити разбацан, као што ветар
разбацује сломљене гране, али ће их касније Господ пожалити (ако се народ смири и
покаје), сачуваће остатак верних. Међутим, ово се не односи само на Јевреје, већ на све
који су поверовали у Њега. Вера у Христа даје права изабраног народа свима и због
тога се говори о новом Израиљу, односно о Цркви Христовој. "Остатак", односно,
духовни наследници Христу верних Израиљаца ће заједно с народима који су
поверовали у Христа сачинити Цркву коју неће савладати врата пакла, јер ће је Сам
Христос чувати и пазити.
Књига пророка Варуха (3, 36-38; 4, 1-4)
Друга паримеја наставља исту тему која истиче величину догађаја – долазак
Бога на земљу. Неки тумачи сматрају да речи овог пророчанства не припадају Варуху,
већ Јеремији, пошто књига Варуха наставља књигу пророка Јеремије, његовог учитеља
и друга.
"Сеј Бог наш…" Ове речи су написане у Вавилону у годинама ропства. Оне
подсећају савременике поробљеног пророка (а уједно и све хришћане) да је главно
њихово благо – Бог наш – није нестало, да није изгубљено. Он је дао Свом народу, који
је заволео, мудрост, која се састоји у закону Мојсијевом. Нарочито је важно да се ово
оцени у годинама метежа, колебања и беспутице. Међутим, ни овим се не исцрпљује
Његова брига о Својим људима. Он ће сам доћи на земљу и живеће међу људима.
Пророк ово тако јасно представља као да види својим очима. Речи из пророчанства су
ушле у црквену песму: "Цар небесниј за человјекољубије на земли јависја и с человјеки
поживе." Како би човек живео у складу с заповестима Господа, треба да зна Богом
дани закон и да га испуњава. За онога ко испуњава закон то ће бити светлост у тами
живота. А онога ко не послуша Бога и не буде испуњавао Његову заповест Бог ће
одбацити. Место неће бити празно, Бог ће наћи Себи верне међу незнабошцима.
Пророк жели да надахне своје и поново понавља: блажени смо већ због тога што нам је
Господ открио шта да радимо како бисмо Му угодили. Тако се завршава паримеја
трећег часа.
Књига пророка Исаије (7, 10-16; 8, 1-4; 8-10)
Трећа паримеја која се чита на шестом часу укључује пророчанство Исаије о
Емануилу. Оно почиње од давању цару Ахазу знамења од Бога преко пророка. Ради
чега? Како би уверио нечастивог цара у то да Господ није оставио Своју децу. Он ће
умети да их заштити. Ово је било речено у време када је претила озбиљна војна
опасност. Ахаз је рекао да неће нарушавати ништа од онога што је заповеђено ("Да не
искусиши Господа Бога твојего" 5 Мојс. 6, 16). Божанска помоћ је у његовим очима
била нешто нереално, он није у то веровао и није јој се надао. Чинило му се да је
сигурније да се договори с царем Асирије којем се спремао да упути изасланика с
даровима (4 Цар. 16, 7). На ово је пророк рекао да му само компликују живот ометајући
Господа да их чува. Они – значи не само Ахаз, већ сав род Давидов. Сви су они делили
неверје свог цара. И без обзира на ово пророк је истицао да ако они не мисле на Бога
Бог мисли на њих. Знамење Његове милости биће дато дому Давидовом, и из овог
10
јављања постаће јасно да непријатељске замисли сиријског и израиљског цара неће
бити крунисане успехом. Знамење овога биће рађање Емануила од Дјеве. У преводу
ово значи – "с нама је Бог!" Бог ће бити са Својим народом, Бог ће бити потомак
Давида, Бог ће бити син Дјеве. Његов долазак у свет биће означен чудом. Лично име
Избавитеља је Исус. Емануил је надимак и има многа друга значења (на пример,
"Анђео великог савета" или "Отац будућег века" и др.). Чиме је могло да обрадује
овакво знамење које ће се испунити кроз 700 година људе који се плаше рата и пораза
у њему од савезничке војске и то у најскорије време? Тиме што је сам долазак у свет
Бога у телу утешан, још више је тиме што ће се Он родити (ма кад то да се деси!) од
рода Давидовог. Значи, а то свако може да схвати, овај род неће уништити никакви
ратови. Да ће се родити од Дјеве и да ће се то сигурно десити, јер долазак Бога у свет
мора бити чудесан, натприродан. Говорећи о Емануилу пророк је истицао да ће Он
бити и Бог истинити и човек као сви. У годинама детињства биће Му потребна храна,
као свој деци док не науче да разликују добро од зла. Пророк од свих потребних
намирница наводи путер и мед као оно штао је најхранљивије и најдрагоценије у
дечијем узрасту. Карактеристична црта Богомладенца биће чак несвесно одвраћање од
сваког лукавства и тежња ка добру.
Враћајући се поново на мучно очекивање напада од стране Израиљског и
Сиријског царства која су се ради тога ујединила, пророк Исаија преноси заповест
Господњу да се напише свитак, односно да се узме нов и велик лист пергамента
(овакви листови су се затим завијали у свитак) и напише: "Магер-шелал- хаш-баз" (тј.
"жури грабеж, брзо долази плен"). Ово је требало схватити на следећи начин: царства
која прете Јудеји биће опљачкана и постаће плен Асирије. Пророк је за сведоке узео
два човека: свештеника Урију и левита Захарију. Они су били ауторитет за све. Речи
које су написане на свитку постале су име пророковог сина који се у то време родио.
Страшно пророчанство је требало да се испуни још него што његов син научи да
говори "мама". О испуњењу пророчанства говори 4. књига Царства (16, 7-9) и 2 књиге
Паралипоменон (28, 16).
"С нами Бог". Ове и наредне речи звуче као химна која је нарочито блиска
онима који се уздају у помоћ Божију. Ово треба да запамте и они који устају на људе
који су верни Богу и они који траже ову верност која није у речима, већ у снази вере.
Књига пророка Исаије (9, 6-7)
Следећа паримеја која наставља химну пророка Исаије чита се на 9. часу. Овде
пророк хвали Дете, Које је рођено од Дјеве. Он као да гледа кроз даљину векова у
Витлејемске јасле и радује се због тога што је Син Божји постао Син Човечији. Као Бог
Он је Владар, Кнез света. Међутим, оваплотивши се, Он узима бреме старешинства не
као владар васељене, већ као искупитељ грехова света. Бреме грехова је тако тешко да
може да га подигне само Бог. Он је учесник Великог Савета Свете Тројице, биће
Анђео, односно посланик, посредник, весник Очеве љубави према људском роду. Сав
Његов живот је чудесан и Он свима може бити саветник, у чијим саветима неће бити
замршености и грешке. Кнез мира ће бити због љубави која је доказана крсном жртвом.
Својство Његове љубави биће слобода да на љубав одговори љубављу. Они који М у се
противе наћи ће у Њему не осветника, већ Судију. Оцем будућег века назван је зато
што ће свим вернима дати вечно блаженство с Њим. Његова духовна власт сад је
свеопшта, а у будућности ће се раширити на све, без обзира на то да ли то желе народи
и сваки човек понаособ. У Његовом Царству биће правда и мир, зато што Бог Отац
жели победу добра и највеће добро целом свету који је унакажен грехом и страдањима.
У навечерју празника Христовог Рођења ово пророчанство се чита због тога што
Црква слави његово испуњење. Не ради се о уништењу непријатеља јудејског царства
11
из времена Ахаза (они су за Цркву представљали праобраз непријатеља Христових у
сва времена), већ о победи Цркве Божије над целим светом, над свим непријатељима
силом Христа Који је дошао у свет да спаси све верне. Уколико празновању Христовог
Рођења претходи пророчанско "с нами Бог", крај Његове делатности на земљи се
завршава обећањем: "Се, Аз с вами јесм во всја дни до сконачнија вјека."
Паримеје на вечерњи празника Рождества Христовог
Књига Постања (1, 1-13)
Први редови књига Постања преносе нас у прве дане стварања. "В начаље
сотвори Бог небо и земљу." Овде је очигледно реч о читавој васељени, а не само о
нашем сунчевом систему. Занимљив је следећи детаљ: у јеврејском тексту књиге
Постања реч "Бог" стоји у множини. Може се сматрати да се тиме истиче учествовање
свих Лица Свете Тројице у стварању света, света видљивог и невидљивог, света
материјалног и духовног. Првобитно стање свега створеног јесте мрак и неуређеност.
Изнад овог океана система који се још нису формирали зачуле су се пророчанске речи:
"да будет…" Нека се сада то назива импулсом, суштина се не мења. Један трен воље
Творца довољан је да се роди све што је неопходно за живот, да заруди светлост. Још
увек не сунчева, али светлост. Први покрет у овомс тваралачком акту је радост
стварања ("и видје Бог свјет, јако добро"). Природно, светлост је организовала смену
дана и ноћи. И на основу чврстих закона природе које је Бог положио у темељ целе
творевине организовао се цео живот. Овде под "сводом" не треба подразумевати само
нешто што припада створеном у материјалном свету, већ и постојаност,
непромењивост закона. Прво се ствара складан поредак кретања свих галаксија, зати м
и органски живот на земљи. Овим се и завршава трећи дан стварања.
Због чега Црква у навечерје Христовог Рођења подсећа на ово? Зато што од
момента Христовог Рођења сав свет у духовном смислу као да се обнавља. Почиње да
светли у греховном мраку. Рађа се зора ослобађања од робовања греху, проклетству и
смрти.
Књига Бројева (24, 2-3, 5-9, 17-18)
У речима друге паримеје чујемо благослов Валаама и пророчанство о звезди од
Јакова.
Крајем четрдесете године свог лутања по Арапској пустињи Израиљци су
дошли до моавитских поседа на источној обали Мртвог мора. На путу ка Палестини
наишли су на земљу Сигона, аморејског цара којег су замолили да их пусти да прођу
обећавајући да ће проћи мирно никога не дирајући. Он им није поверовао и дочекао их
је као непријатеље. Израиљци су овакав сусрет доживели као почетак сукоба и јурнули
су се у борбу. Савладавши аморејског цара освојили су цело његово царство. Исто се
догодило и с Огом, царем васанским. Израиљци су дошли и до Јерихона и сместили
логор око утврђеног града. Њихове борбе су плашиле Моавићане иако им Јевреји нису
претили. Цар Моавићана Валак, не желећи опасно суседство, послао је своје људе у
Месопотамију код тада познатог предсказивача Валаама. Он га је молио да дође како
би проклео Израиљ. Због чега је ово Валаку било потребно? Како би проклетство
довело до пропасти Израиља и тада се неће стално узнемиравати кад види ратнички
расположене суседе. А како је Валаам могао да буде пророк ако није живео међу
изабраним народом? Он је живео тамо где су некада живели Аврам, затим Јаков и део
потомака патријарха. Међу њима се сачувало предање о истинитом Богу и он је то
могао да зна. Валаков позив му је обећавао поклоне и он се није одупро таквој
саблазни. Кад је дошао код Валака наредио је да се подигне седам жртвеника како би
12
прво принео жртву Богу, а затим изрекао проклетство Израиљу. Благословивши Бога
Валаам није могао одмах да изговара проклетства. Осетио је да га покреће сила којој не
може да се супротстави, да је он само оруђе ове силе. Говорио је у причама, које нису
увек биле јасне, али су пророчански смисао реченог сви могли да схвате. Валаам је
гледајући с планине логор Израиљаца рекао да су добри домови и сенице Израиљаца.
Шта је било добро у шаторима номада истрошеним у току дугих година? Због чега их
пореди с шумама, цветним баштама које расту око извора воде? Зато што је осетио,
више него што је јасно видео, оно најдрагоценије у логору ових племена – присуство
Господа (у скинији од сусрета). Радост овог присуства се може изразити
најпожељнијим поређењима и сликама. У речима Валаама нико није видео
проклетство, већ благослов народу који ће у будућности још дати свету Владику свих.
Речи о Ономе Који ће владати над свима једни су доживљавали као пророчанство о
будућем владару васељене, други – као предзнак свог ропства. Међутим, једне образе
лепоте и силе Израиља смењивали су други. Он је поређен с јединорогом (носорог), за
који су древни знали да је то животиња која може да ломи дрвеће, да разбацује камење,
да удари рогом тако да сваки слон или лав погину. Њему нису страшне стреле и зубови
тигра. Ако Бог Израиљу да такву силу сви његови непријатељи ће сигурно бити
истребљени и он ће се настанити у земљи обећаној… Тако се и догодило у време
владавине Соломона. Народ је могао да се наслађује миром, а за суседе је био страшан
као лав који спава или чак као лавић који се не може некажњено дирати. Валаам је
рекао речи које је некада и Аврам чуо од Господа: "благословјашчије тја
благословени…" Овим је он ставио Валаку до знања да се народ Божји не сме
проклињати, јер ће човек тиме навући на себе гнев Божји. Валак је био веома
незадовољан Валаамовим понашањем и заповедио му је да иде кући. Пророк је рекао
да ће отићи, али да прво мора да каже шта види у даљини векова: од Јакова ће
заблистати Звезда, односно у Израиљу ће бити тако моћан Цар који ће победити
кнезове Моавитске, савладаће Едом (односно потомке Исава, Јаковљевог старијег
брата који су ратовали с Израиљем), поробиће све синове Ситове (односно сав људски
род, јер је кроз Сита, тачније од Ноја, његовог потомка, земља поново постала
настањена после потопа). Историјски ово пророчанство може да се односи на цара
Давида који је истребио две трећине Моавићана, а последњу трећину је претворио у
робове, али основни смисао пророчанства није у спољашњим победама једног народа
над другим, већ у духовној надмоћи хришћанства у односу на многобоштво.
Звезда од Јакова јесте праобраз Христа који је сјединио у Себи блистање славе
Очеве и духовне власти над светом. Због тога се пророчанство Валаама чита на Божић
кад Црква слави његово испуњење. Многи оци Цркве сматрају да се реч о звезди
односи на појаву звезде изнад Витлејема. Они кажу да су мудраци знали древна
пророчанства и да су у појави чудесне витлејемске звезде видели указивање на долазак
у свет Месије, Избавитеља. Ипак је најтачније је ако се у речима Валаама види
указивање на Самог Месију, Чији је долазак у свет био звезда-водиља онима који
траже Царство Небеско. А звезда Витлејема је само видљиви одблесак Његове будуће
славе и радости свих верних Богу.
Трећа паримеја понавља речи пророчанства Михеја (Мих. 4, 6-7; 5, 2-4) о
рођењу Христа у Витлејему које се читају на часовима. Њима почињу старозаветни
одломци који се читају у навечерје Божића.
Књига пророка Исаије (11, 1-10)
Речи пророка Исаије о Месији као о жезлу из корена Јесејевог чине четврту
паримеју.
13
Јесеј је био обичан грађанин Витлејема. Давид, његов син, постао је цар.
Касније су сви цареви били до вавилонског ропства из Давидовог рода. Након ропства
Давидов престо је опустео. Од великог царског дрвета остао је само корен. Међутим,
Бог је открио Давиду да његов престо неће бити уништен, да ће из његовог рода бити
велики потомак који не само да ће обновити славу рода, већ ће, што је главно,
обновити и оживотворити цело човечанство. Овај изданак древног корена односно
изданак корена Јесејевог је Христос Спаситељ. Он се родио за време крајње оскудице
овог рода. Сиромаштво, незаштићеност, одсуство чак и најнужнијих средстава за
живот довели су до тога да за царевог потомка није било места међу људима и место за
новорођеног се морало потражити у месту предвиђеном за стоку. Међутим, управо
Њему је предстојало да изврши највећи преврат у судбини човечанства. За то му је
била потребна сила од Бога као ником другом. Због тога чујемо да Исаија говори о
томе да ће Му бити дарован Дух Божји Који ће увек бити с Њим. Ово ће се пре свега
огледати у томе што ће му бити даровани премудрост и разум. Наизглед ови појмови
су веома блиски, међутим, у премудрости пророк види највиши степен доживљавања
Истине, а у разуму – способност да се ово познање примени на делу. Потребан је још и
дух савета како би човек непогрешиво поступао онако како треба. Потребна је и јачина
како би се одлука испунила. Потребно је знање како би богопоштовање било истинито
и како би из њега потицала благочестивост. Сви духовни дарови Христу као човеку
завршавају се и венчавају страхом Божјим. Само њиме се држи све остало. Без њега су
немогући свештени страх, смирење, богопоштовање. Сам Он неће судити по слави,
односно неће обраћати пажњу на друштвени положај или мишљење других о човеку,
већ по срцу сваког које је отворено за Бога. Суд Божји је правичан и непристрастан.
Завршетак ове паримеје нам описује рајско блаженство које је могуће само међу онима
који су верни Богу кад мир и љубав буду владали у заједници хришћана и кад не буде
страха пред насиљем и поквареношћу. Оно ће се буквално испунити тек кад Господ
"духом уста… убије нечастивог", односно антихриста. Верни Господу биће "на горје
свјатјеј Мојеј" савладавши све слабости и пороке, кротки, без лукавства, је дноставни,
чисти, искрени, послушни једином Пастиреначалнику – Христу. Због чега су светост и
блаженство неодвојиви од горе? "Гора свјатаја" јесте Црква. У стара времена гора Сион
и храм који ју је крунисао сливали су се у једну представу о месту нарочитог присуства
Божијег. Сва земља познаје Господа и ово ће исправити умове и срца, учиниће све
кроткима и живот мирним и радосним. Могуће је да ће се ово остварити због тога што
Месија Којег су пророци предсказали неће бити земаљски властодржац васељене, већ
Предвечни Бог, Спаситељ света. Вера у Њега, нада у Њега и љубав према Њему
учиниће цео свет – нови – Васељенском Црквом, а верне Њему – блаженима.
Пета паримеја понавља паримеју која се чита на часовима (на 3. часу).
Књига пророка Данила (Дан. 2, 31-36, 44, 45)
Данилово објашњење Навуходоносоровог сна представља шесту паримеју.
Навуходоносор је сањао сан који га је узнемирио, којег никако није могао да се
сети кад се пробудио. Окупио је своје мудраце и заповедио им је не само да га подсете
на сан, већ и да објасне његово значење. За неизвршење наредбе страшног владара
могли су бити лишени живота. Данилу их је било жао и он се усрдно молио да му
Господ открије шта је цар сањао и како тај сан треба схватити. Данилу је било
дозвољено да разговара с Навуходоносором и он је рекао да је цар видео кип са
златном главом, сребрним грудима, бакарним торзоом и глиненим стопалима.
Изненада се од најближе горе одвалио камен и повећавајући брзину ударио је кип. Није
14
се просто одвалио, већ се разлетео у прах. Од њега је остала само прашина. Камен, који
је на почетку изгледао мали постајао је све већи и већи и "исполни всју земљу".
Главна пажња ових пророчанских речи усмерена је на то да камен представља
праобраз Христа, Који ће разрушити сва претходна царства чија се величина држала на
богатству, власти и притиску. Земаљски појмови власти и славе су у потпуности у
власти "кнеза овога света". Доћи ће крај и овом кнезу, и његовој власти над светом.
Христос ће постати камен-темељац новог царства – духовног које ће од малог на
почетку постати велико и јако. То што се камен без мешања са стране одвалио и сатро
кип постало је праобраз рођења Христа од Дјеве. Црквена поезија (у песми: "Камен
нерукосјечниј от несјекомија гори Тебје, Дјево, крајеуголни отсечесја, Христос…")
узима из овог пророчанства образе и укључује новозаветно поимање древних
предвиђања. Овај сан се завршава предсказивањем Данила о будућем Новом Царству
које нико неће нарушити, које неће пострадати приликом смене покољења, које неће
пасти у руке завовјевачу, једном речју, биће вечно, као што ће вечан бити и његов Цар
и сви они који су Му верни.
Ова паримеја се чита на Божић као праобраз рођења Христа од Дјеве и почетка
Његове духовне власти. За верне хришћане оно почиње већ сад у Цркви.
Седма паримеја понавља паримеју која се чита на деветом часу.
Читање паримеја завршава паримеја шестог часа која се чита поново. Последњи
пут на божићној служби чују се речи пророка Исаије на великом повечерју које се
певају милозвучним, спорим и јаким гласом: "С нами Бог."
Паримеје у навечерје Богојављења
На првом часу
Књига пророка Исаије (35, 1-10)
Пророк Исаија говори о пустињи која је позвана да се разесели, јер је жедна
пустиња слика и народа који још не зна Бога, али тежи ка томе да Га спозна, и сваке
душе која је жедна истине. Доћи ће време (а оно је дошло с доласком Христа на земљу)
кад ће Бог показати силу која је као обилни потоци воде од којих ће се сасушена земља
претворити у врт. Ово је и образ Цркве којој ће Бог дати да процвета као плодна
долина Јордана, као горе Либана и Кармила богате разноврсним биљем. Док је раније
част да буде народ Божји припадала Израиљу, од времена рођења Господа на земљи
предности богоизабраног народа прешле су на Цркву Христову. Пророк се одмах
након речи о радости које ће се напити као пустиња измучена жеђу потоцима, обраћа
свима чије руке и колена дрхте од умора и страха: "будите јаки, не бојте се; ево Бога
вашега." У овом уверењу је извор и нада самог живота. Пророчанство о исцељењу
слепих, хромих и глувих не спада толико у очигледна чуда која су се чинила пред
очима свих у време земаљског живота Спаситеља колико у духовно стање. Без
просвећења од Бога и народ и сваки човек је глув, слеп и нем живећи у мраку заблуда.
Када се благодат Светог Духа дотакне душе њена земља ће као пустиња напојена
рекама дати обилно зеленило и ориће се од појања птица. Црква Божија ће бити велики
пут који ће чак и неискусне довести до будућег блаженства. Наравно, пуноћа
блаженства је могућа само у Царству Небеском, али се и на земљи осећа предукус
мира, сигурности и радости у Господу који се вернима дарује благодаћу Светог Духа.
Ова паримеја се чита на првом часу зато што пророчански надахнути позиви да
се у благодати Светог Духа види извор исцељења, живота, блаженства откривају
15
дубину богојављења: Господ јавивши се свету открива силу животворне благодати
Светог Духа и учествовање у обнављању живота Свог Небеског Оца. Још док само има
предукус богојављења пророк се радује и зове све људе да се подигну, охрабре, да се
надају: имају шта да чекају!
Књига пророка Исаије (1, 16-20)
На трећем часу се чита обраћање пророка Исаије: "Омијте се, очистите се." Он
овде не говори само о спољашњим недостацима, већ што је главно, ставља акценат на
лукавство. Управо оно највише омета човека да сачува чистоту. Ономе ко жели
очишћење јасно се каже: научите се да чините добро као очигледан израз своје мржње
према лукавству. Добро на делу од чистог срца – ево шта жели да види Бог од оних
који Му долазе. И ако то ометају некадашњи грехови и навике покајање ће привући
милост Божију. Тада ће се душа очистити, као што се од прљавштине чисти опрана
вуна. Ко послуша Господа живеће у миру, ко не буде хтео да слуша – доспеће у власт
нечастивих који не знају за милост.
Ове речи пророка Исаије које се читају на часовима празника Богојављења
откривају нам њихово буквално испуњење за време Крштења Господа и праобразују
трајну Крштења у Цркви. Њима се омивају грехови и њима човек улази у општење с
Богом кроз Цркву Христову.
Књига пророка Исаије (12, 3-6)
Овде се речима пророка Исаије сви позивају на изворе весеља како би захватили
"воду спасења". Ова вода је Благодат Светог Духа која гаси жеђ истине. Она укрепљује
вољу на борбу с искушењима, освећује, теши, даје душама мир Христов. Призивајући
на радост пророк указује на главни узрок радости – присуство Божије међу онима који
су Му верни. Општење с Богом све Цркве и сваког човека чува од свих непријатеља и
душу украшава доступном пуноћом блаженства.
Ова паримеја шестог часа навечерја Богојављења има везе са освећењем воде
тог дана. Вода, освећена на тај празник постаје проводник Светог Духа – "Духа
премудрости, Духа разума, Духа страха Божија" (из стихире празника).
Паримеја на вечерњи празника Богојављења
Књига Постања (1, 1-13)
Поново, као и на Божић, чују се речи Постања о стварању неба и земље, јер се
стварање и искупљење спајају у једном: поново се твори нови човек, оживљује древни
образ, којим је Бог обдарио човека. Дух Божји удахнувши живот у светски океан,
поново чини воде Крштења средством омивања.
Књига Изласка (14, 15-18; 21-23, 27-29)
У речима Исхода глас Божји је упућен Мојсију. Он се молио Богу у души и
зачуо је наредбу дату свим Израиљцима да се припремају за пут. Мојсију је потребан
жезал како би силом Божијом воде мора могле да обнаже дно, да пропусте Израиљце и
да се поново споје изнад глава Египћана.
И овде вода представља проводник силе Божије.
Књига Изласка (15, 22-27; 16, 1)
Излазак поново скреће нашу пажњу на Израиљце који пате од жеђи у пустињи.
Горке воде Мере нису гасиле жеђ и Израиљци су роптали на Мојсија. Горчину Мере
Господ је засладио дрветом заповедивши Мојсију да га зарони у воду. Ова слика увек
16
праобразује крст (зато се чита и на Ваздвижење Крста Христовог), а празник
Богојављења подсећа на силу Божију, која крстом претвара горчину у сласт у сваком
смислу. За древне Израиљце – у очигледном чуду, које је омогућило да се пије у
пустињи, за новозаветне хришћане – и у гашењу духовне жеђи и у освећивању земље и
свега живог благодатном силом одозго кроз благосиљање крстом воде на дан
Богојављења.
Књига Исуса Навина (3, 7-8, 15-17)
У књизи пророка Исуса Навина чују се речи Бога, обраћене Исусу који је
призван да замени умрлог Мојсија. У последњим данима Мојсијевог живота (4 Мојс.
33, 49) Израиљци су се зауставили источно у односу на доњи ток Јордана. О вде је 30
дана после Мојсијеве смрти Исус Навин добио заповест да постане вођа народа. Бог је
обећао да ће бити с Исусом, као што је раније био с Мојсијем. Он је заповедио
свештеницима који су носили ковчег завета да крену ка Јордану. У овој заповести се
указивало да свештеници треба да дођу толико близу до обале како би оквасили ноге,
али не даље. И ево таласи реке (а радња се одвијала у пролеће када се топио снег на
врху горе Ермона и Јордан је био нарочито набујао) "огустјеша", односно на извесном
растојању од места прелаза зауставиле су се у виду зида, а вода која је текла до
тренутка који је Бог указао стигла је да се улије у воде Мртвог мора. Показало се дно и
сви су ишли коритом око 12 сати. Свештеници су стајали посред Јордана с ковчегом
док није прошао сав народ. На крају, и они су изашли на другу обалу, а воде Јордана су
јурнуле у своје корито тако брзо да се њихов ниво подигао изнад обичног
преплављујући обале. До тада (то је пре Пасхе) обично на њима роди пшеница и она се
доноси у храм другог дана Пасхе у знак захвалности Богу за нови род. Ово време је
најнезгодније за такво путовање. Могуће је препливати Јордан за време његовог
изливања, као што су и учиниле уходе које су биле послате у Јерихон, али цео народ
није могао да прегази реку (јер водили су још и стоку). То је било очигледно чудо.
Јевреје је оно уверавало у истину којом су одавно живели њихови оци: Бог чува
Израиљ, штити Свој народ и веран му је. Хананејце је ово чудо уверавало у то да
никаква њихова тврђава (макар то био и Јерихон) неће издржати ако међу Израиљцима
Бог чини таква чуда.
Ове речи о преласку Јордана још у Старом Завету скрећу нам пажњу на реку
која је у животу Спаситеља постала купељ Његовог крштења.
Као што је у стара времена Исус Навин прихватио своје назначење и у чудесном
преласку кроз Јордан угледао потврду обећања Божијег да ће бити с њим, тако је и у
новозаветним временима Јордан чуо глас Оца Небеског који је пред свима посведочио
послаништво Свог Сина ради спасења света.
Четврта књига Царства (2, 6-14)
Књига Царства нас поново води на Јордан где треба да се догоди чудо
вазнесења пророка Илије. Он није желео да има сведока, али није знао да су и Јелисеј и
пророчки ученици (то су ученици посебне школе која је припремала служитеља храма,
наставнике вере) знали за предстојеће "огњено усхођење" пророка Илије. Илија је
склопио своју мантију тако да је она добила облик дугуљастог свитка и њиме, као
некада Мојсије "порази" воде Јордана. Вода се раздвојила и Илија и Јелисеј су прошли
"по суху" на другу обалу. Док је Илија имао још мало времена понудио је Јелисеју да
му да нешто за успомену. Јелисеј моли за благодат пророковања и чудотворења у
двострукој мери. Илија је био зачуђен и замислио се: зар од њега зависе дарови Божји?
Овде треба да се зауставимо и да размислимо. Изгледа да је молити за то нескромно.
17
Да ли то значи да Јелисеја покреће частољубље ако жели да има од Бога више дарова
него Илија, а да не говоримо о "ученицима пророчким"?
Епископ Висарион (Нечајев) сматра да није тако. Јелисеј ревнује за славу
Божију. Он жели да учини за њу што је могуће више и свестан је да човеку није
довољна сопствена снага и зато му је потребно тако много од Бога. Илија је вероватно
знао да је такав карактер његове молбе и није разобличавао у њему никакве друге
побуде. Обећао је да ће молити Бога за то, а да испуни – то је дело Божије, ако му Бог
открије начин усхођења и да му по његовој жељи. Док су разговарали огњени вихором
који је личио на кочије с коњима обузео је Илију и узнео на небо. Растанак с учитељем
какав је био Илија Јелисеја је толико заболео да је подерао своју одећу. Последњи
Илијин поклон била је његова мантија која је пала. Јелисеј ју је примио као знак да се
обећање испунило. Ученици су добили сведочанство да ће им Јелисеј заменити
пророка Илију. Јелисеј жури да се увери у оно што се догодило и Илијином мантијом
удара по водама Јордана. Он наставља да тече као и раније. Чудо се није догодило.
Због чега? Вероватно због тога што је Јелисеј у својој свести повезао силу Божију с
предметом заборавивши на Извор свих дарова. Да је тако можемо да судомо на основу
обраћања Богу с каквим је Јелисеј истог тренутка завапио: "Где си, Господе?" Тиме је
молио Бога да му покаже знамење Своје близине. Јеврејска реч "апфо" коју нису
превели грчки и словенски преводиоци означава тешко схватљиво стање обраћања
Богу из највећих дубина срца (неки га тумаче као "скривени" што не мења општи
карактер схватања). Помоливши се Јелисеј удара по водама други пут и прелази Јордан
по дну на другу обалу.
У навечерје Крштења Црква нас позива да се сетимо тога како бисмо видели
праобраз другог чуда: показивање у Ономе Ко се крстио на Јордану Спаситеља света,
Који свима открива нови пут ка спасењу – пут вере у Њега и испуњења Његових
заповести, јер од дела закона неће бити оправдана ниједна душа.
Четврта књига Царства (5, 9-14)
Књига Царства наставља да нам говори о Јелисеју, који је већ постао свима
познат пророк. За њега је чуо Неемија, познати војни старешина сиријског цара. Он се
разболео од губе. Његова жена, служавка, била је једна од заробљених Израиљки. Она
је чула за пророка Јелисеја, који је био у Самарији и саветовала (највероватније преко
жене) војном старешини да се њему обрати како би добио исцељење. Цар је пустио
Неемију да иде код цара Израиља с писмом у којем је захтевао Неемијино исцељење.
Цар Израиља се наљутио рекавши да он није Бог, а у писму је видео повод за рат са
сиријским царем. Кад је сазнао за то Јелисеј је замолио да пренесу цару да Неемију
пошаље код њега – нека зна да има пророк у Израиљу.
Неемија је дошао с кочијама и коњицом и зауставио се код Јелисејеве куће. Није
ушао у кућу поштујући обичај земље у којој се губавцима забрањивало да опште са
здравима. Чекао је да Јелисеј сам изађе код њега, али Јелисеј му је само поручио да
треба да оде на Јордан и да се седам пута погрузи у воду и биће здрав. Неемија се
увредио помисливши да му пророк просто предлаже "водену терапију". Хтео је да
пророк изађе, да се свечано помоли свом Богу и да губа буде "као руком однета". А он
га шаље да се окупа у некој реци као да у Дамаску нема река бољих од Јордана.
Уколико би се водом могла излечити губа, код куће му је вода у близини. Веома
увређен Неемија је окренуо своје кочије немајући уопште намеру да тражи неки тамо
Јордан. Успут су слуге почеле да га наговарају да послуша пророка, тим пре што није
дао тако тежак задатак. Главно је – да оздрави. Слуге су сматрале да Бог говори кроз
пророка. Бог и чини чуда, а не вода. Послушање Његовој заповести оставиће место да
18
Бог делује. Неемија се покорио. Погрузивши се седам пута у Јордан изашао је потпун о
чист.
Ова паримеја се чита на празник Крштења како би се очишћење Неемије
сматрало за праобраз Крштења које чисти од сваке греховне прљавштине.
Следећа паримеја је иста као на трећем часу.
Књига Постања (33, 1-10)
Речи књиге Постања враћају нас праоцима. Јаков је побегао у Месопотамију
плашећи се освете брата (којег је преварио лукавством добивши уместо њега очев
благослов) који је претио да ће да га убије. Након двадесет година враћа се, али му
сећање на претњу не да мира. Господ га умирује шаљући војску Анђела. Њих је Јаков
угледао у обличју војника и уплашио се. Касније је на том месту настало насеље које је
названо "пукови" (на јеврејском Маханаим). Јаков је брату послао изасланике како би
мирно прошао до земље коју је добио у наследство после очеве смрти. Нимало се није
надао мирољубивости свог брата. Посланици је требало да умире Исава и да посведоче
о добрим односима Јакова према брату и о његовој несебичности (он није имао
претензија на родитељско имање, чак ни на део који му припада). У току протеклих
година стекао је све што му је потребно, а о хананском имању сада није размишљао,
остављајући то потомцима. Изасланици су се вратили с вешћу да је Исав изашао брату
у сусрет повевши са собом 400 људи. Због чега му је било потребно да поведе ту војску
(осим тога наоружану)? Да ли је Исав имао злу намеру или је хтео да се похвали
снагом или се спремао да освоји земљу за коју је сматрао да му припада по закону?
Било како било, Јаков се уплашио. Он је све и сва који су га пратили поделио на два
дела. Један део је сакрио, а други је показао. Ако не буде могуће да се избегне сукоб
барем ће се неко спасити бекством. Давши такву наредбу он поче да се моли. У
молитви је говорио Богу да је свиме задовољан и за све захвалан: побегао је од брата
само са штапом, а сад се враћа на челу велике породице имајући много слугу и стоке.
Заблагодаривши Богу изражава своју наду у Његово заступништво. Последњи редови
ове паримеје подсећају на Јордан – полазну тачку у животу праоца Јакова. Овде је он
започео нови живот – туђинца који се спасава од непријатности и који има наду само у
милост Божију.
Ово се на празник Крштења чита управо зато што се помиње Јордан – место
многих дивних и славних показивања силе Божије у историји изабраног народа. Јордан
је и у животу Спаситеља био место на којем је Отац Небески изрекао благонаклоност и
позив свима да слушају Његовог Сина, Који је одмах након Крштења изашао на
проповед.
Књига Изласка (2, 5-10)
Речи Изласка нам говоре о Мојсију. Он се родио 135. године рачунајући од
времена кад су се Јевреји настанили у Египту, односно 350 година након што је
Авраму била обећана хананска земља. У то време фараон је издао закон који заповеда
да се јеврејски дечаци убију на рођењу, зато што се фараон плашио повећања броја
Јевреја. Мајка и отац су крили Мојсија три месеца, више нису могли, јер су сваког
квартала били вршени претреси и због нарушавања закона Египћани су могли да
униште целу породицу. Дететова мајка је одлучила да учини све како би му сачувала
живот. Припремивши унапред котарицу и намазавши је смолом да вода не би улазила
ставила ју је у шикару од трске где се купала фараонова кћи. Његова сестра је била
једна од њених служавки, знала је омиљено место за купање. Одлучили су да тамо
оставе малог Мојсија. Робиње су пратиле принцезу и гледале да јој неко не смета. Плач
19
детета привукао је пажњу принцезе, она је схватила да дете желе да спасу, свидело јој
се и решила је да га узме. Његова сестра Маријам, правећи се да је случајно привучена
свеопштом радозналошћу понудила је принцези да за дете нађе дојиљу-Јеврејку, јер
ниједна Египћанка не би хтела да храни јеврејско дете којег су они гнушали као
нечистог. Принцеза је пристала и дете је дато сопственој мајци. Сад је мајка мирно
неговала сина, чак добијајући плату за то, али га је неговала за кћерку фараона.
Јеврејке су дете дојиле до три године. Наравно, Мојсијева мајка се трудила да учини
све како би се у душу њеног сина урезао појам о Богу отаца. Кад је дошло време да
буде враћен принцези мајка је представила сина кћери фараона. Она је усвојила дете и
као знак законитости назвала га је Мојсијем, односно на египатском "узетим од воде",
"извађеним из воде". Како је могао њен отац, који је издао закон о убијању јеврејских
дечака да издржи да његова кћи узме у своју кућу једног од њих на васпитавње?
Очигледно је да је волео своју кћерку и његова љубав је ублажавала чак и деспотизам
према туђинцима – Јеврејима, које су Египћани презирали. Љубав је вољеној давала
слободу. Наравно, на двору фараона је био научен свему по чему је култура Египта
била славна. Не може се ни тврдити, ни негирати његова могућност да општи с
рођацима или с још неким из рођеног народа. Може се претпостављати да га дворски
живот није задовољавао. Он је прекинуо да општи с њим оставивши велелепност
дворца, сигурност, безбрижан живот велможе како би био са својим народом,
угњетеним, измученим, који трпи непрекидна угњетавања, који није увек у стању да
пружи отпор и чак ни да жели ослобођење.
Ово се на Крштење чита зато што Црква често старозаветне догађаје сматра
праобразом. Овде је спасење од неминовне смрти дете добило у води. Тако и у
Новозаветној Цркви спасење и почетак новог вечног, духовног живота, сваки
хришћанин добија у купељи крштења.
Књига Судија (6, 36-40)
Сад слушамо о Гедеону који је позван да избави Израиљ од мадијамског
угњетавања. Непријатељи су се окупили ујединивши се с номадима, прешли су Јордан
и улогорили су се у очекивању одлучујуће битке. Гедеон је затрубио на збор,
ујединивши војнике различитих колена, али је пре наступања против непријатеља
молио од Бога знамење. Он је чак потпуно одређено рекао шта жели. Молио је Бога да
пошаље росу на његово руно, а да остала земља, све унаоколо, буде суво. Ујутру су
исцедили руно које је било мокро од росе и сакупили пун суд воде. Гедеон се поново
моли и моли од Бога знамење: нека унаоколо буде роса, а његово руно нека остане
суво. Тако је и било. Због чега је тако упорно молио Бога за уверење? Зато што је увек
био на последњем месту у свом роду, у својој породици. Неочекивано му је било
поверено тако озбиљно и одговорно дело. Није имао куда да се повуче. Требало је да се
утврди у вери да ће му Бог помоћи. Узгред речено, роса која је требало да покаже
благонаклоност Божију од давнина се сматрала знаком милости Божије, јер у тим
крајевима има мало кише и зато се људи роси надају, чекају је, радују јој се, од ње
зависи летина.
На Крштење се ова паримеја чита зато што опет вода (овде роса) показује свету
исцељујућу силу доброчинстава Божјих. Од тренутка Крштења Спаситеља благодат
Светог Духа као роса оживљава душе, које су увенуле од врелине страсти.
Трећа књига Царства (18, 30-39)
Ова паримеја нас узводи на гору Кармил. Овде је пророк Илија начинио
жртвеник од 12 каменова, опкопао га тако да направи нешто што личи на базен
("сотвори морје"). Било му је потребно много воде. Потребно је још сведочанство да ће
20
му Бог по молитви дати огањ, тако моћан који се неће угасити од воде. Слаба искра без
ватре ће се угасити, а огањ, који Илија спусти с неба уништиће све унаоколо: жртву,
дрва, камење, земљу и ову воду. Чему све то? Како би надахнуло очигледним и
страшним чудом народ, који су служитељи Ваала развратили и скренули у
идолопоклонство. Ова паримеја се чита на празник Крштења зато што је огањ, који је
пророк измолио од Бога био праобраз дејства Светог Духа, Који је Бог јавио на Јордану
у тренутку Крштења. Илијине савременике је требало обратити "Богу крјепкому,
живому", а онима који су били на Јордану дејством Светог Духа се откривао Спаситељ
света, Христос.
Четврта књига Царства (2, 19, 22)
Сад се преносимо у Јерихон у време пророка Јелисеја. Након Илијиног
вазнесења Јелисеј се зауставио у Јерихону. Становници овог града су му рекли да је
град за све добар: и по клими, и по биљкама (Јерихон је у преводу "град палми"), и по
плодној земљи, само је вода "зла". Ово се огледало у томе што су једни од ње боловали
сами, а други су се секирали због деце која су њоме заражена. Деца су се рађала слаба,
много су боловала, понекад су умирала или су се чак рађала мртва. Јелисеј је молио да
му се доносе нови крчаг и со. Именом Божјим Јелисеј је благословио извор сипавши у
њега со. Од тада се све променило, људи више нису имали на шта да се жале.
На Крштење се ова паримеја чита због тога што се на тај дан за воду која се
освећује моли благодат исцељења душа и тела, као што је и Јелисеј молио за воду
јерихонског извора.
Тринаеста паримеја садржи пророчанство Исаије (49, 8-15).
На освећењу воде
Паримеја је иста као на првом часу.
Књига пророка Исаије (55, 1-13)
Пророк Исаија све зове да иду на воду. Овде то представља образ благодати
Светог Духа. Као вода она гаси жеђ истине, освежава, укрепљује, храбри човека.
Укрепљује не само физичке снаге, већ и вољу за борбу са грехом.
Даље се нуди куповина и онима који немају новца. Шта се може купити без
новца и може ли се благодат Божија купити за новац? Наравно да не, благодат Божија
се не продаје и не купује, али то не значи да се даје бесплатно. Оно што је бесплатно
добијено по правилу се не цени. Због тога се овде говори о цени, али не о цени која се
мери сребром. Цена благодати се одређује вером. Да жуди за просвећењем одозго може
само верујући, као и да спознаје своју духовну немоћ. Вино које се овде помиње јесте
слика духовног радовања, а "тук" (претилина) јесте симбол изобиља дарова Божјих.
Блажени Јероним види у њему указивање на Евхаристију као најсавршенији и најбољи
од дарова Божјих.
Даље пророк говори о томе да вера, гасећи духовну жећ чини човека
равнодушним према земаљским добрима. Они који срећом сматрају достизање
изобиља свих добара могу то да остваре (и то не увек), али уједно спознају и глуву
тескобу, незадовољство. То је закон. Души нису довољна само земаљска блага,
потребна су јој и духовна. "Послушајте Мене и жива будет во благих душа ваша." Ово
је обраћање у Име Божије свим народима. У овим речима је основа завета. О д Бога је
обећање живота у свој пуноћи, а од човека – поверење и послушање. Сведок завета "во
всјех јазицех" је Господ Којем ће се обратити и они који Га нису знали. Тим пре је
21
спреман да се приближи онима који Га траже. Међутим, за то треба оставити "пути
своја", односно треба се покајати и променити живот, обратити Господу свим срцем.
Ако некога смућује сумња да ли је могуће за грешног човека, с дугогодишњим
немоћима да добије од Бога опроштај и милост таквом је кроз пророка речено да се
путеви и мисли Бога разликују од људских. Због тога, као што док се снег с неба не
врати, док не напоји земљу, неће сазрети на њој хлеб, тако и реч Божија не пропада
узалуд, неће остати без одјека у души, неће Господ дозволити да Га нешто омете ако је
обраћење Њему искрено. А када се у грешној души расеје сумња у милосрђе Господа
укрепиће се вера и тада ће све унаоколо запевати. Јер ономе ко је пуштен из тамнице
изгледа да унаоколо горе и брда играју од радости, а да дрвеће маше гранама. Као што
радосна вест буди ревност за прихватање учења Јеванђеља, тако ни проповед
Јеванђеља неће престати. Име Господње ће бити вечни извор радости, зато што ће се
живот сваког верника силом Божијом претворити у врт, где се кипарис издиже уместо
коприве и жбуња чичка, тако да ће бити пријатно гледати земљу у цвату тамо где је
била само запуштеност.
Ова паримеја се чита на освећењу воде зато што је вода овде образ благодати
Светог Духа. Вода која се освећује на празник Богојављења више није симбол, већ
спроводник ове благодати.
Трећа паримеја понавља паримеју која се чита на шестом часу.
Паримеје на празник Сретења
Књига Изласка (12, 51; 13, 1-3; 10-12; 14-16;22, 29),
књига Левит (12, 1-4, 6, 8),
књига Бројева (8, 15-17).
Бог је заповедио освећивање првенца у свакој израиљској породици како би се
из нараштаја у нараштај чувала и преносило захвално сећање на то како је чудесно
Господ ослободио Свој народ из египатског ропства. Осветити или посветити првенца
Богу означавало је одредити сина за служење Богу при светилишту. Мојсије је то
требало да објави народу и да убеди све да поштују и испуњавају као заповест Божију.
Због чега Бог инсистира на томе преко Мојсија? Како би васпитао у људима захвалност
према Богу, да би сви умели да цене слободу као дар Божји, како с временом не би
избледело лично учествововање Бога у судбинама Сопственог народа. Просто тако
Египћани не би пустили Јевреје који су за њих били јефтина радна снага. Овај закон је
ступио на снагу од времена настањивања у обећаној земљи. Кад су сви још били на
путу, у пустињи, у немиру дугогодишњих скитања то је било тешко испунити, зато је и
одређено тачно време – кад се сви окупе у Ханаану. Закон посвећивања првенаца Богу
сваки отац је морао да зна да објасни сину испричавши му о угњетавању које је народ
трпео у ропству, о казнама које је Бог допустио како би срце фараона омекшало, али је
он постајао само још суровији. На крају, Бог је послао Анђела који је поразио све
првенце у Египту, и у породицама и међу стоком. Анђео је поштедео само Јевреје који
су морали да означе своје домове крвљу пасхалног јагњета. Египћани су били тако
запањени овом казном да су се потрудили да се што пре избаве од овог народа
дозвољавајући им да оду из њихове земље (а њих је било већ 600 хиљада). У знак тога
што су првенци Јевреја остали у животу Богу је посвећиван првенац сваке породице, а
и од стоке се првенац приносио на жртву. За првенце од нечистих животиња које се
нису могле приносити на жртву (коње, магарце, камиле) био је прописан откуп. Откуп
је био одређен и за првенца, јер је убрзо (кад је направљена скинија) служење првенаца
било замењено служењем левита, за чије су издржавање ишла средства и од првенаца.
22
Мојсије потврђује потребу да се поштује закон обрезања ради освећења
способности рађање деце. Овде се одређује и време које је потребно за мајку
новорођенчета да се опорави и да дође у храм ради очишћења. После установљених
дана она је приносила жртву. Шта је сведочила ова жртва? Као прво, захвалност Богу
за срећно рођење детета, за избављење од смртне опасности приликом порођаја. Као
друго, изражавање оданости Господу. Као треће, свест о кривици за вољне грехове
(роптање на Бога у тешким условима, нестрпљивост, негодовање) и нехотичне (за које
је Давид говорио "во грјесјех роди мја мати моја" имајући у виду оно што називамо
грехом прародитеља). Овде се прописује и величина жртве. Ко је могао, приносио је
јагње и голуба, а ко није могао због сиромаштва приносио је два голуба или грлице.
Ови одломци из књиге Изласка, Левит и Бројеви треба да се читају на празник
Сретења због тога што је сретење представљало испуњење заповести Божјих од стране
Пресвете Богородице. Иако је могла да сматра да је слободна од жртве и откупа
(требало је дати 5 сикли за дете), Она никога није хтела да смућује неиспуњавањем
закона, као што није хтела ни тајну Синовљевог рођења да учини уделом гомиле. За
Богомладецна је испуњење закона представљало изражавање послушања Богу Оцу о
којем је касније говорио да није дошао да укине закон, већ да испуни.
Књига пророка Исаије (6, 1-12)
Овде се говори о виђењу пророка Исаије, кроз које је био позван на пророчко
служење. Видео је Господа, очигледно, у стању пророчанске екстазе. Видео је храм, не
разликујући јасно да ли је у Јерусалиму или на небу, Бога у људском образу као Судију
и Цара у великој слави. "Слава" је била у облику облака који светли и испуњава
уобичајену Светињу над светињама. Овде је цео храм постао светилиште, као да се
претворио у Светињу над светињама. Појава Бога у обличју човека означавала је
долазак Сина Божијег, Којем је тек предстојало да се роди на земљи. Серафими који су
окруживали престо Цара и певали антифоне, односно у два хора "Свјат, Свјат, Свјат
Господ…" сведоче о томе да тајна Свете Тројице није била скривена од изабраних.
Тако је и пророку Исаији речено: "Во всјакој скорби их Он (Господ) не остављал их, и
Ангел лица Јего (Син Божји) спасал их… Но они (Израиљци) возмутилис и огорчили
Свјатаго Духа Јего." Од појања Серафима храм само што се није срушио, односно
пољуљали су се његови зидови и дим (од кадионица) је ублажио за смртника бљесак
блистања славе Божије. Исаија је у трепету помислио на своје жалосно стање и истог
тренутка је пожалио што не сме нечистим устима заједно са Серафимима да слави
Господа. Господ је послао једног од њих код Исаије, и Серафим је врелим угљем
дотакао његова уста. Ово је праобраз благодати Божије која исцељује човека од сваке
нечистоте. Исаија више не размишља о свом жалосном стању, он је спреман да нешто
учини за Господа и кад чује Његово питање кога да пошаље људима истог тренутка се
одазива: "Ево ме, пошаљи мене! Господ му говори о жалосном стању народа. Он гледа
и не види, чује и не схвата да га Господ поучава. Разлог равнодушности, огрубелости
срца јесте самољубље и пристрасност према чулним задовољствима. Исаија је послан
да их разобличава. Поуке пророка само разљућују народ. Исаија кличе: "До када ће
трајати ова заслепљеност и суровост?" И као одговор чује: док непријатељ не
опустоши градове, док се земља не претвори у пустињу. А да ли ће се тиме све
завршити? Не. Многи ће погинути, али они који преостану у ропству са временом ће се
расејати по разним местима и "умножатсја оставшијесја на земље". Ово пророчанство
се у потпуности испунило. Невоље су се обрушиле на Јевреје, нарочито након најезде
Вавилоњана и Римљана. Градови су били разрушени, становници побијени, преостали
су се преселили у друге земље. Апостол Павле каже да Бог штеди и Јевреје који су
заслепљени неверјем док не уђу у Цркву Христову сви незнабошци. Тада ће им се
23
придружити и Ираиљ како би било једно стадо и један Пастир (Јн. 10, 16). Ова
паримеја се чита на Сретење зато што у лицу Бога Који се јавио Исаији Црква види
Господа Исуса Христа Који као на престолу на рукама Богомајке. Као врели угаљ из
виђења Исаије примио је старац Симеон Богомладенца и као исти овај Исаија старац је
видео у Младенцу Господа. Ова поређења су се одразила у канону.
Књига пророка Исаије (19, 1, 3-5, 12, 16, 19-21)
Овде је предсказање о оним невољама које прете Египту и о будућем обраћењу
Египћана Господу. Као лак облак ношен ветром, доћи ће Господ у Египат и то ће се
огледати у невољама. Прва невоља је међусобни рат. Сви ће се побунити, поделиће се
јединствена држава на 12 малих кнежевина, од којих ће свака тежити ка томе да
потчини суседну. Сви ће доћи пометњу не знајући како да спасу ситуацију. Општу
смутњу изазваће нарочито интересовање према врачарима, гатарама (ово није ушло у
паримеју, али може да се схвати шта значи њихова "пометња духа"). На крају, један од
царева постаће једини и суров поробљивач осталих. Невољама народа биће придодато
и спуштање водостаја Нила. Људи ће морати да пију воду из рукаваца Нила, где се она
већ меша с морском, горком и непријатног укуса. Да се избаве од свих ових невоља
неће им помоћи да никаква знања по којима је Египат био славан. Признавши да људи
немају своју људску снагу да избегну невоље Египћани ће хтели-не хтели морати да се
сагласе с мишљу да им је све то казна од Бога. Од таквог признања обузеће их страх и
трепет, и од страха ће се постепено обратити истинском Богу одрекавши се
идолослужења. Доћи ће време и на месту идолишта ће бити подигнути храмови
Господу. Истинско богопоштовање ће почети од тренутка када Бог пошаље као
знамење спасење Човека, Који ће их спасити. Овај Човек је био Господ. Пророк Исаија
је осим општих речи о спасењу Египта истицао и такву особеност египћанских
хришћана: међу њима ће бити они који "обешчајут објети Господеви и воздадјат". Као
што је познато, у Египту су од четвртог века живеле хиљаде монаха. Ове речи се читају
на празник Сретења зато што је убрзо након посећивања храма у Јерусалиму Света
породица морала да бежи у Египат. Као облак, ношен ветром брзо је дошао
Богомладенац у Египат спасавајући се од Иродовог зверства. Древно предање говори
да су тамо где су се заустављали Богомладенац, Мајка и Јосиф падали идоли и рушила
се идолишта. Господ је за Египћане постао обећани Човек као знамење већ блиског
спасења. Проповед апостола га је приближивала, а подвизи монаха уверавали у то да
ће "вједом будет Господ египтјаном".
Паримеја празника Уласка Господњег у Јерусалим
Књига Постања (49, 1-2, 8-12)
У време предсмртне болести Јаков је позвао све своје синове и није им објавио
оно што се тицало њихове личне судбине у будућности, већ судбине њихових
потомака, оних 12 колена чији су родоначелници били њихови синови. Од све браће
отац је издвојио Јуду благословивши га као првородног иако је био четврти Јаковљев
син по реду. Јаков је лишио преимућстава првог сина због безакоња, а предност Јуде
признала су сва његова деца. Владавина целог Јудиног колена нарочито се могла
видети на примеру Давида и Соломона, који су били цареви из колена Јудиног. Јаков
предсказује Јудиним потомцима војничку храброст и силу, поредећи их с лавовима
који су и у сну страшни. Међутим, главно је што ће из колена Јудиног потећи Онај
Који ће бити нада народа. Родиће се кад Јевреји буду под влашћу туђинаца, што се и
испунило у дане рођења Спаситеља на земљи. Осим тога, Јаков предсказује Јудиним
потомцима спољашње благостање. Њима се дају предели који дају најбоље вино у
24
целој земљи. Обиље винограда, као и уопште повољни спољашњи услови за живот
донеће људима здравље и задовољство.
Књига пророка Софоније (3, 14-19)
Овде пророк позива становнике Сиона да се радују како би радили спокојно и
сигурно, зато што ће им мир и безбедност дати Господ Који се налази међу њима.
Обраћање "радуј се, кћери Сиона" је обраћање свакој души (тада је то било обраћање
упућено народу). Обраћање као једном лицу је било уобичајено и тада свима
разумљиво сликовито поређење у односу жену која је раније вређала човека који ју је
заволео неверношћу, али видећи њено покајање он јој враћа некадашњу љубав и сам ће
се радовати видећи њено весеље. Заједничка радост живот чини празником, који не
бива прекидан тешком свакодневицом. Наравно, пуноћа радости могућа је само у
Царству Божијем, али предукус овог блаженства могућ је и овде за оне који су у стању
да свим срцем приме Господа и да спознају кроз Њега "мир и радост у Духу Светом".
Обећање да ће спасити "угњтену и одбачену" испуниће се на свима који се буду кајали
и обраћали Христу. Деца Сиона су због одбацивања Христа расејана по целој земљи.
Кад се они буду обратили биће могућа свеопшта радост. Ова паримеја се чита на
празник свечаног уласка Господа у Јерусалим зато што је у народу букнула нада у
весеље и радост које је пророк обећао и које ће се открити Христовим Царством.
Многи су очекивали да ће одмах наступити срећни дани. Црква сећајући се
пророчанских речи позива душу да се припреми покајањем и очишћењем од свих
порока како би радост Христовог Царства постала доступна сваком, и ова радост није у
спољашњој добробити, већ у духовном савезу Творца и душе-хришћанке.
Књига пророка Захарије (9, 9-15)
Овде пророк говори о Цару Који ће спасити свет, али не силом оружја. То што у
Јерусалим неће доћи на коњу, већ на магарцу говори о мирном карактеру Његовог
уласка, као и о свем Његовом Царству које никога не потчињава силом. И више од
тога: Он ће истребити сва "средства за вођење рата". Тада су то били лукови, кочије…
Међутим, у овоме не треба видети пророчанство о оном спољашњем свету које су
Јевреји очекивали. Сам по себи мир неће бити удео народа који не умеју да у својој
души чувају мир с Богом, мир с ближњима, односно који не желе да живе по
заповестима Божјим. Говорећи о будућем миру пророк обраћајући се кротком Цару
каже да ће ослободити и сужње "крвљу завета". Овде није толико реч о расејаним
Јеврејима који нису увек добро живели међу разним народима колико о сужњима
непријатеља који се противи Цару, односно од заробљеника ђавола. Јевреји су желели
да виде реално ослобођење заробљених Јевреја од јарма туђинских властелина у дане
Макавејаца као испуњење пророчанства, али Црква у њему види у ослобођењу у све
векове и свих народа душа које је заробио ђаво. Пророк користи приступачна и позната
поређења с нападом непријатеља, а Црква у овим поређењима види предзнак духовне
победе Царства Божијег, победоносне силе речи Јеванђеља над умовима и срцима.
Тако су и апостоли доживљавали древне праобразе, о чему је апостол Павле говорио у
Другој посланици Коринћанима (10, 4-5).
Ове речи се читају на празник Уласка у Јерусалим зато што су се речи пророка
испуниле и буквално (Цар је ушао у престоницу као кротки Владика Небеских Сила
који спасава) и као праобраз, откривајући могућност за сваку верујућу душу да изађе
из мрака незнања ка Богу свом, Који ће јој дати живот и радост с Њим.
Паримеје на Велику суботу
25
Књига Постања (1, 1-13)
Ове речи се читају у навечерје великих празника Христовог Рођења,
Богојављења и Васкрса. Сви ови празници повезани су дубоким унутрашњим
садржајем, јединством откровења: они показују свету Бога. И понављање првих речи
из Постања пред Васкрсење Христово поново говори Цркви о Христу, Који је засијао
свету као Светлост новог живота, као о Творцу новог Царства, Који је положио темељ
нове творевине. У Христовом Васкрсењу је циљ свега видљивог остварен и величина
Творца је свима показана. Божанска моћ се приближава кроз Васкрслог свакој души,
која Га је жедна, с радосним обећањем: "Ја сам с вама до свршетка века."
Књига пророка Исаије (60, 1-16)
Пророк је предсказао светлу будућност Јерусалима када су Халдејци град
разрушили, храм спалили, а становнике одвели у ропство. И у оваквој ситуацији
пророк говори: "Светисја, светисја Ијерусалиме…" односно слави, ликуј. Ове речи
Црква чује у васкршњем канону преподобног Јована Дамаскина који је у речима
пророка Исаије видео предосећање пасхалне радости Новозаветне Цркве. Поједине
изразе пророка Исаије преподобни Јован је узео дословно, неке је унеколико изменио.
Главно је остало: предвиђање пророка се испунило у Цркви, која је окупила "чада своја
от запада, и сјевера, и морја, и востока…" Пророк је говорио да се становници неће
просто вратити у Јерусалим, не само да ће се стицати народи и племена, већ ће и
богатства разних народа обогатити Јерусалим. Пошто је већина била спремна да види
само буквално испуњење пророчанстава, кад су видели стада оваца, караване камила,
злата, драгог камења и тамјана у храму славословили су Господа и плашили се да не
изгубе сва ова добра. Осим указивања на суседне народе који приносе у храм жртве и
блага пророк предвиђа и становнике острва који журе у Јерусалим на поклоњење. А
којих то? Оних који су се налазили западно од Палестине. Острвљане и становнике
обале Средоземног мора опслуживали су тарсиски бродови (Тарсис је картагинска
колонија у Шпанији). Поједина предвиђања пророка испунила су се буквалн о, на
пример о томе да ће туђинци подићи зидове храма и града. По декрету царева Кира и
Дарија многи странци су обнављали Јерусалим. Пророк обраћа пажњу својих
савременика не нужност покајања које гнев Божји претвара у милост. У још већој мери
о покајању морају да се старају хришћани. Као што ће Јерусалим дан и ноћ дочекивати
госте који приносе своје дарове тако је Новозаветна Црква отворена за свакога и чека
не спољашња блага, већ поклоњење Богу у духу и истини. Сва пророчанства одмах
обухватају два плана: историјско предвиђање обнављања храма и града, што је било
драго савременицима пророка и даље – светковину Цркве Новог Завета, за коју се
чинило да је дата у далекој будућности у симболима и поређењима. На пример,
помињању славе Либана која ће доћи у кипарису, певгу (бор) и кедру може се видети
не само коришћење драгоцених плодова дрвета у изградњи храма, већ и слава Цркве
која јој се даје силом Христа распетог на крсту. Указивање на то да ће синови оних
који су рушили Јерусалим и храм доћи и да ће се поклонити "траговима ногу Твојих"
не само да се буквално испунило кад су поробљивачи долазили у Јерусалим на
поклоњење, већ се у већој мери испунило у историји Цркве и испуњава се до данас.
Такође се и завршне речи ове паримеје више односе на Цркву, која је д уго времена
била прогањана (и то не само у првим вековима хришћанства), али је услед Христовог
обећања заувек несавладива.
Ова паримеја о слави Јерусалима чита се на Велику суботу зато што се на дан
Пасхе догодило у Јерусалиму оно што је постало слава Цркве Христове – Светло
Христово Васкрсење. И оно је учинило Јерусалим градом свештеним за све хришћане у
који су се са свих страна вековима стицали ходочасници.
26
Књига Изласка (12, 1-11)
Овде се говори о установљењу пасхалне жртве. Мојсије је објавио народу да је
Бог заповедио свакој породици (или обједињеним рођацима, комшијама, да их буде
најмање 10 и највише 20 људи) да припреме јагње (у случају потребе јаре) и да га сви
у исто време на заласку принесу на жртву. Крвљу жртвеног јагњета требало је
помазати довратнике и врата како би у тренутку када Анђео-погубитељ порази
египатске првенце јеврејски првенци остали у животу. Зашто му је било заповеђено да
тако уради? Како би се Јевреји сећали да су и они заслужили да их Бог казни, али их од
казне спасава смирена свест о кривици и нада у милост Божију. Сама по себи крв
жртвене животиње није могла да их избави од гнева Божијег. Њено значење и сила је
само у праобразу страдања до крви Божанског Искупитеља. Даље, јагње је требало
испећи на ватри цело и појести у току једне ноћи тако да од њега ништа не остане.
Требало је јести заједно с пресним хлебом и горким травама што је симболизовало
горку судбину Јевреја у Египту. Осим тога, требало је да породица једе јагње за
столом, и то веома брзо, да буде обучена у одећу путника, узевши у руке штап (као што
чине житељи Истока, спремајући се на пут). Остатке је требало спалити.
Ова паримеја се у навечерје Васкрса чита како би јаснији постао смисао
праобраза и њихово испуњење у Господу Исусу Христу. Као што је пасхално јагње
требало да буде непорочно и чисто, тако је и Господ био савршен као Бог и као Човек.
Као што је крв јагњета избављала људе од погибљи, тако је и крсна жртва Сина
Божијег спасавала све верујуће од гнева Божијег. Као што је једење пасхалне жртве
било знак уједињења свих надом у Бога, Који изводи из ропства на слободу, тако и
општење с Господом у Евхаристији уводи у вечно блажени живот. Као што су пресни
хлебови и горке траве били неопходни древнима, тако и за живот с Богом треба
преживети горчину самопожртвованости у борби с искушењима од плоти, света и
ђавола. Као што је Јевреји требало да једу своју пасху "у ходу" тако и хришћани треба
да имају на уму да су они само туђинци и дошљаци и да је њихова истинска отаџбина –
на небу.
Књига пророка Јоне (1, 1-16; 2, 1-11; 3, 1-10; 4, 1-11)
Све четири главе књига пророка Јоне говоре о томе да је Јона био послат у
Ниневију. Јона је био послат у град који је био престоница Асирије. Град велик, богат
и страшан за Израиљце као град великог разврата, грамзивости, пљачке, вероломства,
страшних контраста, раскоши и уџерица, страсти према магији и гатању. Све је ово
изазивало одвратност, презир и бојазан од војне моћи Асираца. Овакав град био је
достојан само казне, и код пророка је речено да његови греси вапију ка Богу ("вопл
злоби"). Пророк се шаље да објави гнев Божји становницима Ниневије. Јона се уместо
да иде, као тамо где му је заповеђено, укрцава на феничански брод и жури у Тарсис (у
Шпанију). Због чега? Он уопште није желео да упозорава Асирце на гнев Божји који ће
их сустићи зато што се бојао да ће се они уплашити, почети да се кају и да ће им се Бог
смиловати, а када избегну уништење представљаће претњу за Израиљце. Осим тога,
његово пророчанство ће се показати као лажно. Боље је клонити се таквог задатка. Јона
није стигао да се смири при помисли на то, а већ је доспео у такву буру на мору која је
свима претила неминовном погибељи. Капетан је свима заповедио да се моле ко како
може и пробудио је Јону који је заспао у потпалубљу. Бура се није смиривала, зато су
решили да баце жреб да виде због кога су се сви подвргли опасности. Жреб је пао на
Јону којег су остали почели да испитују шта је то тако страшно могао да учини да
изазове гнев Божији. Јона је признао да је крив зато што је нарушио заповест Божију.
Шта да се ради? Јона доноси одлуку: за мој грех треба ме бацити у море. Јонини
27
сапутници се моле Богу да им се опрости грех, односно за смрт човека који их ничим
није увредио. Они у своје оправдање наводе жреб којим им се открива воља Божија.
Јону бацише у море, бура утихну и сви почеше да се моле, благодарећи Богу за
спасење. Јона није почео да тоне ка дну, ухватило га је чудовиште које је названо кит
(уопште није обавезно да то буде кит у савременом поимању ове речи). Као што је
познато, Јона је остао жив. Прво што је учинио кад је постао свестан свог спасења од
тренутне погибељи јесте да је заблагодарио Господу у молитви. У души се родила нада
да ће и убудуће бити спасен. Уједно, опасност није прошла. Туга и брига у души
излиле су се у молтву: "Отвергл мја јеси…" На граници између живота и смрти он се
сећа Бога, каје се што је нарушио вољу Божију, душом стреми у храм који би желео
поново да угледа и да у њему принесе Богу жртву хвале, односно да поново захвали за
коначно спасење. У оваквим бригама тако је ташто и лажно све што живи без Бога, као
што је ташта била и његова намера да избегне заповест Божију. И ево, Јона је поново
на обали. Највероватније да је то било на палестинској обали Средоземног мора. Прво
што је Јона желео било је да иде у Јерусалим како би принео обећану жртву, али га
иста заповест упућује да иде у Ниневију, у престоницу Асирије. Јона иде у град, који се
може обићи за три дана. По нашим представама Јона је требало да пређе 75-90 врста.
Становника града било је тако много да је само деце (најмање) било више од 120
хиљада. Јона је ушао у град и проповедао народу погибељ. У јеврејском тексту је
речено да се Ниневићанима даје 40 дана, а у грчком преводу – 3. Вероватно је да је то
грешка преводиоца, тим пре што су слова која означавају бројеве 3 и 40 слична.
Предсказање погибељи града је брзо облетело све, укључујући и цара. Сви су се кајали.
Цар је наредио чак и да се стока не храни у знак туге и покајања. Слаба је била нада да
ће Бог изненада пожалити град, где ће се сви кајати: људи свесно, деца ће плакати
гледајући одрасле, животиње ће рикати од глади. И ево, Бог се предомислио да казни
оне који су се кајали! Јона не само да се није обрадовао, већ се тако ражалостио, да му
је постало мучно да живи. У својој молитви, у љутини и раздражености почео је да
говори како му је жао. У одговор је зачуо: "Криво ти је?" "Да," рече Јона, "до смрти."
Изашао је из града и сместио се у колиби да сачека да види шта ће бити с градом.
Колиба га је слабо штитила од врелине и Јона се обрадовао уочивши вијугаво растиње
с широким лишћем поред настрешнице. Преводилац га је упоредио с тиквом, а
блажени Јероним га назива рицинус. Јонина радост се брзо угасила кад је убрзо
угледао како је нагрижена биљка увенула. И још му је теже постало на души, тако да је
Јона у молитви почео да тражи од Бога смрт. И ту је у души зачуо глас Божји који му је
објасно да је Ниневија поштеђена зато што су се људи покајали. Богу је жао да погуби
оне који се кају, жалије него Јони увеле биљке. Он је није гајио, а Бог је људе жалио,
чувао, секирајући се због њиховог одступништва. Осим тога, жао Му је што ће много
хиљада деце погинути. Жао је и животиња. Ако је Јони жао траве зашто Бог да не
пожали људе кад се кају? Ова лекција нестрпљивом Јони чује се и дан данас у
навечерју Васкрса као праобраз Васкрсења. Јонин боравак у пучини три дана и три
ноћи, спасење од "ада преисподњејшаго", објављивање милости грешницима који се
кају од давнина је било "знамење" о којем је Спаситељ говорио у Јеванђељу (Мт. 12,
39-40). Као праобраз Васкрсења Јона се приказивао на раним иконама, још пре него
што су људи почели да изображавају Васкрсење Христово у виду "Силаска у пакао".
Књига Исуса Навина (5, 10-15)
Овде јер реч о савршењу 3. Пасхе након изласка из Египта (прва је била пре
Изласка, друга на Синају). Бог је заповедио да се она слави у цветној оази, испред
Јерихона док је обећана земља још била у рукама непријатеља. У овој земљи коју још
нису освојили, али су је сматрали својом Израиљци су користили резерве Хананејаца.
28
Мана више није била потребна и она је престала да се појављује. Хананејци су више
волели да не долазе у сукоб с Јеврејима, седели су у чврстим зидинама Јерихона. Пасха
се завршила и Исус Навин је решио да осмотри Јерихон. Док је размишљао о освајању
неприступачног града пред њим се појавио непознат човек. У његовој руци је био
исукан мач. Важно је било да се одмах одреди да ли је "наш или от супостатов наших?"
Испоставило се да је то Архистратиг Силе Господње, односно глава небеске војске.
Исус се клања с изразом спремности да учини све што небески вођа заповеди. Као
одговор на ово чује, као прво, заповест да скине обућу, јер пред њим није просто један
од Анђела, већ Старешина Анђела. Исус је могао по аналогији да се сети исте
заповести дате Мојсију из купине где се зачуло име Бога Аврама, Исака и Јакова.
Уверивши се да му се јавио Анђео Великог Савета (Ис. 9, 6) Исус Навин је са
свештеним страхом изуо обућу.
Ова паримеја се чита у навечерје Васкрса зато што описује Пасху која завршава
четрдесетогодишње туђиновање Јевреја у пустињи. Сад је све било другачије: уместо
номадског живота – сопствена земља пред очима; уместо мане – хлеб; уместо
лишавања и бриге – законити празник. Црква се јављања Архистратига Исусу Навину
сећа као предзнака близине сигурне заштите у Господу, Који је победио пакао и смрт
силом Свог крсног страдања и Васкрсења.
Књига Изласка (13, 20-22; 14, 1-32; 15, 1-19)
Овде се описује чудесан пролазак кроз Црвено море и наводи се песма
захвалности Богу након избављења од власти Египћана. Јевреји су се прво зауставили у
крајевима који су били под египатском влашћу. Како и куда је требало да иду видело
се по кретању облака дању и огњеног стуба ноћу. И једно и друго је било реалан знак
вођства Божијег, Његовог живог присуства и бриге о народу. Облак је дању штитио од
врелине која пали, а ноћу је давао увереност у то да Бог бди, чува, васпитава у њима
осећање поверења и верности према Њему. Када је требало јасно знати правац кретања
Мојсију је било омогућено да чује глас Божји. Он је свима заповедио да крену на југ и
да се сместе на обали (отприлике 20 врста од Суецког рукавца Црвеног мора). Фараон
је у међувремену помислио да су се Јевреји разочарали у Мојсија (пошто не одлазе с
египатске територије) или да се Бог више не брине за њих, и зато може да појури за
њима и да врати јефтину радну снагу. Кад су видели потеру (наоружане јахаче на
коњима) Јевреји су "завапили". И то с разлогом! С источне стране је море, са западне –
планине, са севера – војска, на југу – пустиња. Донедавним робовима је било тешко да
се боре голим рукама. Природно је да је настала ситуација свима изгледала као смрт.
Мојсије је почео да позива на мир: "Ћутите! Господ ће вас заштити!" Иако ни реч није
рекао наглас, у души се све време молио веома напето, због чега му је Господ рекао:
"Што вапијеш ка Мени?" Народу је било речено да треба да настави пут. Како, куда?
Мојсије је знао шта му је Бог заповедио. Док су се Јевреји кретали према мору, стуб од
облака се преместио тако да је стао позади (не као обично – испред) свих. Истовремено
је светлио је Јеврејима, а заклонио сваку светлост Египћанима тако да је изнад њихове
војске био мркли мрак. Мојсије је простро свој жезал изнад мора, као што му је Бог
заповедио. Јак ветар се подигао, потерао је таласе. Показало се дно и Јевреји кренуше
преко њега. Египћани у жару негодовања нису помислили да се обала завршила и
јурнуше за њима. Осим тога наступила је неочекивана олуја и земљотрес. Кретање им
је ометало блато и глиб, кочије су им упадале у блато, споро и тешко су покушавали да
сустигну Јевреје схватајући да се Египћанима не противе Израиљци, већ њихов Бог.
Египћани су решили да беже назад, али у то време последњи Јевреји изађоше на другу
обалу, Мојсије поново простире руку са жезлом, и воде које су до тада стајале као зид
јурнуше у своје корито. Ветар их више није задржавао и сва војска погибе. Прво што су
29
учинили Израиљци избављени од потере било је да заблагодаре Господу. Њихова
песма, чији је творац био Мојсије певала се онако како је обичај код Јевреја, односно
Мојсије (могуће с хором мушкараца) је певао стихове своје песме, а његова сестра
Маријам је с хором жена (и уз музичку пратњу – тимпанима) понављала као рефрен. У
нашој Цкрви нешто слично се догађа приликом појања стихира с канонархом.
Мојсијева песма је постала образац за касније старозаветне песме. У Цркви су по
узору на њу састављени ирмоси и тропари прве песме сваког канона.
Ова паримеја се чита пред празник Васкрсења зато што је излазак синова
израиљских представљао праобраз Васкрсења Христовог. Као што је фараон прогонио
Јевреје тако и непријатељи хришћана, духови злобе, нападају људе верне Христу. Као
што су Египћани погинули у мору тако су и Христови непријатељи осуђени на
погибељ. Као што је Мојсије за Јевреје био оваплоћење Божјег вођства и спасења од
ропства, тако је и Христос у Свом Васкрсењу био и биће до краја света Спаситељ, Вођа
и Избавитељ оних који верују у Њега. Као што је Мојсије жезлом поделио воду, тако је
и Христос Својим Крстом ослободио и спасио верне. Као што је Мојсије испевао пему
хвале Богу, тако и верујући хришћани славе Господа васкрслог у дане Свете Пасхе
нарочито свечано.
Књига пророка Софоније (3, 8-15)
Овде пророк говори о суду над свим народима, о препороду Израиља и ширењу
богопоштовања. Разобличавајући Израиљце за разврат Бог кроз пророка говори да ће
сви нечастивци, био то народ или појединачни човек дочекати своју казну. Нема
човека који се брине за искорењивање своје начастивости, а живи без нарочитих
невоља. "Потрпи до времена Васкрсења које ће бити почетак суда над свом
нечастивошћу земље." Али суд овај неће бити коначно уни штавање народа који не
знају за Бога или се клањају идолима (не само у буквалном смислу, већ и робова својих
страсти који овде спадају), већ почетак спасења за све који поверују Богу и од срца Му
буду служили. Хришћанство које је букнуло као "свјет во откровеније јазиков" на дан
Силаска Светог Духа постало је удео свих народа и људима се открила могућност
истинског једномислија и богопоштовања. Јевреји, расејани по целом свету могу међу
хришћанским народима да постану хришћани и више их нико неће прекоревати због
мржње према Христовом учењу иако њихов храм у Јерусалиму неће бити њихов
национални понос и предмет узношења над другима. Они који уђу у Цркву Христову
(од Јевреја) биће кротки, смирени, пуни свештеног страха, правдољубиви, мирни, без
срдитости и празнословља), простодушни. Оваквим особинама су се одликовали
чланови раних хришћанских заједница. А они ће по пророчанству Софоније бити
свеопште наслеђе. Тада се може схватити због чега се кћи Сиона и Јерусалима позива
на радост. Ово обраћање укључују св у Цркву Христову где сваки човек веран Христу
може да се радује од све душе већ и зато што Христова победа над грехом скида с
верујућих терет грехова (приликом покајања), штити од непријатеља не само
спољашњих, већ и унутрашњих, непријатељских паклених сила. И више од тога,
Господ се приближава толико да пророк говори: "Воцаритсја Господ посредје тебје,"
односно, Господ ће царевати међу онима који су Му близу и више им нико неће
причинити никакво зло.
Ова паримеја се чита на Велику Суботу зато што је ширење хришћанства по
целом свету било резултат жртве Христа Спаситеља, Његове крсне смрти и Васкрсења.
Блажени Августин и Јероним у речима "потерпи Мене в ден воскресенија Мојего" виде
пророчанство о тридневном васкрсењу Христовом којим започиње "суд миру сему"
(Јн. 12, 31).
30
Трећа књига Царства (17, 1, 8-23)
Овде се говори о боравку пророка Илије у Сарепту Сидонском код удовице.
Пророк Илија вероватно сам не би отишао у Сарепт Сидонски, јер ово место
припада Језавељином оцу, где није имао мира, али је отишао повинујући се заповести
Божијој. Бог га је послао код непознате удовице и да би сазнао да ли је управо то жена
којој је послан, пророк је замолио за воду жену која је скупљала сува дрва. Њена
спремност да помогне непознатом човеку охрабрила је пророка Илију и он ју је
замолио да му да хлеба. Она је једноставно рекла да хлеба нема, има последњу прегршт
брашна, уља на дну крчага и сакупила је мало дрва да последњи пут припреми нешто
за јело и затим да… умре од глади. Пророк Илија се уверио у то да се пред њим налази
удовица којој је послат. Да би је умирио он каже: "Храбро," односно не бој се, смири
се, нећеш умрети од глади, "учини све што си се спремила, али прво ми направи мали
пресан хлеб и донеси, а себи и деци ћеш умесити касније". Удовица је била спремна да
пита: од чега? Међутим, пророк наставља да говори, сада већ у име Господа: "Водонос
муки не оскудјејет, и чванец масла не умалисја." Удовица је поверовала. Иако је
живела међу незнабошцима, вероватно је ипак чула за Бога Израиљевог и осећала
свештени страх када Му се пророк обратио. Тако су се прехранили у време глади.
Након тога удовичин син се разболео и убрзо умро. Удовица је у смрти сина видела
казну за раније грехове, које је пророк видео и подсетио Бога на њих, зато је и рекла
пророку: "Зашто си дошао?" Илија је узео дечака и однео у горњу одају у којој је
живео, а затим је почео да се моли. Било му је тешко због мајчине туге, било му је
тешко и због себе. Желео је да утеши удовицу и молио је Бога да дечаку врати живот.
Његова молитва је била услишена и удовичин син је оживео. Пророк га је вратио мајци
и у њеној души је очврсла вера у јединог Бога, Оног Којег поштује пророк Илија. Ова
паримеја се чита на Велику суботу зато што се у њој говори о чуду васкрсења
удовичиног сина. Старозаветна чуда су укљ учивала, иако веома ретко, васкрсење
мртвих, али то је поптуно различито од онога што се слави на дан Васкрсења
Христовог.
Књига пророка Исаије (61, 10-11; 63, 1-5)
Овде се говори о радости Новозаветне Цркве због Бога Спаситеља.
У животу је најчешће најсавршенија радост радост оних који воле, који су
постали међусобно блиски, женик и невеста, који маштају само о једном – да буду
заједно. Како би се створила нека представа о томе шта може да осећа душа када је Бог
с њом, Црква је од најстаријих времена прибегавала свима познатом поређењу исто као
и поређењу с пролећем које свима помаже да схвате силу утицаја животворног
Христовог Духа на Цркву, Невесту Његову.
Као што су за старозаветне поштоваоце Јединог истинитог Бога Сион и
Јерусалим представљали центар богопоштовања, тако ће и Христос бити једини
оснивач Своје Цркве, која ће укључити све верујуће, независно од припадности било
ком народу. Ова Црква ће сијати за све славом Христа Спаситеља, добиће ново име
(више не Израиљ, већ Црква Христова) и Он ће је чувати, као што цареви чувају своје
венце и украсе (знак достојанства и превасходства). Никада неће бити остављена и
заборављена. Радост Господа због Његове Цркве поново се пореди с радошћу младића
који је себи нашао невесту.
Ова паримеја се чита на Велику суботу зато што речи о величини славе Цркве
Христове враћају пажњу на њен почетак – славно Васкрсење Господа после срамних
мука и смрти. И Цркви Његовој, као и сваком њеном члану, предстоји исти овај пут
кроз искушавање ка радости. Радост Цркве због Христа и Христа због Цркве сједињује
31
се у вечно блаженство, које ће људима у потпуности бити дато да доживе у Царству
Божијем.
Књига Постања (22, 1-18)
Овде се говори о жртви Аврама.
Велико искушење је било спремно за велико Аврамово поверење. Принети на
жртву сина којег је отац тако дуго чекао, којег је назвао својом радошћу ( Исак значи
радост), који је постао живо испуњење Божијег обећања и будућих многобројних
потомака, принети сопственим рукама! Вероватно се заповест зачула увече, кад је
речено: "уставши ујутру…" Да ли је Аврам спавао тешко је рећи, али шта је осећао – о
томе не треба и говорити. Апостол Павле говорећи о вери Аврама претпоставља да је
мисао о васкрсењу сопственог сина из мртвих могла да утеши оца и да га утврди у
решењу да учини све што Господ заповеда (Рим. 4, 17; Јевр. 11, 19). Аврам је све носио
сам ништа не говорећи жени, штедећи је. Сара му очигледно није досађивала
запиткивањем куда се спрема и због чега иде. Морао је дуго да хода. До места на које
му је Бог указао дошао је трећег дана. Дрва је понео са собом не знајући хоће ли моћи
да их нађе на непознатом месту. У близини наведеног брда оставио је помоћнике да
причекају њега и сина док се он помоли на гори (по предању, то је гора на којој је
касније био саграђен Соломонов храм). Син је морао да носи дрва. Питање сина о
жртви још је једном болно ранило оца, али је он пожурио да ниједном речју не збуни
дечака, сву бол је носио сам у души, не говорећи никоме. Кад је дечак схватио своју
судбину, он без речи, покорно дозвољава да буде везан и положен на дрва не
покушавајући да се спаси бекством. Трен је делио намеру од дела и у том моменту
Аврам је зачуо глас с неба, као глас Божји, који му заповеда да не дира сина, јер је већ
доказао да се боји Бога и да је спреман да све учини за Њега. Отац је ослободио Исака,
а овна који се ухватио у жбуњу принео је на жртву. Аврамов подвиг вере завршава се
понављањем благослова његовим потомцима.
Ова паримеја се чита на Велику суботу зато што је приношење Исака на жртву
представљало праобраз Христове жртве. Као Исак, Христос је страдао без личне
кривице, с потпуном покорношћу Свом Оцу. Као Исак, Христос није изгубио ништа,
још више се прославио Сам и стекао је мноштво верних. Као што су Исака трећег дана
родитељи (нарочито мајка) дочекали с радошћу живог и здравог тако је и Црква
угледала Христа Васкрслог трећег дана. Као што је жртва Аврама преко Исака донела
благослов потомцима, тако је и жртва Сина Божијег привукла благонаклоност Божију
свим верницима у васељени, ма где да живе и ма ком народу да припадају.
Књига пророка Исаије (61, 1-9)
Овде Исаија пророкује о Христу који ће људима дати слободу од зала која их
угњетавају, и прославља Новозаветну Цркву.
"Дух Господен на Мне," рекао је Исаија и исте ове речи Господ је поновио у
Јеванђељу додавши да "днес сбистсја писаније сије" (Лк. 4, 21). Пвде је реч о Духу због
тога што је Христос као Човек добио пуноћу благодати Светог Духа за предстојеће
друштвено служење (приликом крштења на Јордану) и испунио Га даровима који су
потребни приликом служења: знањем пророка, светошћу првосвештеника и моћи цара.
Све ове способности Он није показао у видљивој моћи, већ у доношењу радосне вести
ништима (тј. смиренима, за које је речено: "блажени нишчији духом"), исцељења
скрушенима (тј. онима који тугују због своје духовне немоћи и греховности, коју човек
на може да савлада сопственом усрдношћу), ослобођења заробљених (тј. оних који су
се мучили у ропству греха и ђавола), исцељења слепих (тј. оних који су заслепљени
незнањем истине, заблудом и сујеверјем). Као резултат Свог изасланства Христос
32
објављује свима да Му је дато да објави "лето Господне пријатно". За Јевреје је овај
појам "пријатног лета" био везан за сваку 50. годину када је по Мојсијевом закону
робовима давана слобода, дужницима су опраштани дугови, онима који су не што
заложили враћан залог. Природно, овоме су се сви радовали. И ево, Христос, сећајући
се пророчанских речи, говори о новом лету (тј. години) која ће наступити за оне који
верују у Њега. Јевреји су изречено желели да схвате пре свега као обећање овдашњих
добара. А Господ је говорио да је Његово Царство отворено за оне који су спремни да
се унутрашње измене. А ко не обраћа пажњу на главно неће моћи ни да схвати, чак ни
да замисли о чему се ради. Кад пророк у име Божије говори о вечном весељу, он
говори о оној духовној радости која је позната само људима који ће у општењу с Богом
наћи вечно блаженство.
На Велику суботу се ова паримеја чита зато што се кроз смрт Спаситеља
испуњава оно што је пророк предсказао о радости људи који верују у Јеванђеље.
Четврта књига Царства (4, 8, 37)
Овде се говори о рођењу сина Сонамићанке и о томе како га је Јелисеј васкрсао.
Пророк Јелисеј је волео да борави на гори Кармил, међутим, као јавни делатник
морао је да је напушта прелазећи с једног места на друго. На једном од својих
путовања срео је угледну жену из града Сонама која га је замолила да сврати код ње, да
се одмори и окрепи. Она је приметивши да се он с времена на време појављује у тим
крајевима рекла мужу да је он човек Божји и да би за њега требало уредити малу собу
на спрату (доградивши кућу тако да има посебан улаз у собу на спрату, како би
пророку било згодније). Оваква усрдност је зачудила Јелисеја и он је позвавши
домаћицу упитао како да јој се захвали, да ли има неку жалбу или молбу, јер према
Јелисеју се добро односио Израиљски цар Јорам и он би могао да каже неку лепу реч за
њу. Међутим, ни увреда ни неких нарочитих жеља Сонамићанка није имала. Јелисеј је
питао слугу: "Шта да учиним добро за овако усрдну и гостољубиву жену?" Слуга му је
скренуо пажњу на то да она нема сина. Јелисеј ју је позвао поново и рекао да ће кроз
годину дана у исто ово време у наручју држати сина. Тако је и било. Неколико година
касније у току жетве дечак се пожалио оцу да га боли глава. Отац је заповедио слуги да
га одведе до мајке, на чијим је рукама умро. Мајка ништа није рекла мужу, само је
молила да јој да магарца и слугу да оде код пророка. Муж се зачудио што се код
пророка не спрема ни у суботу ни на празник (био је обичај да се пророци посећују у те
дане), али је она обећала да ће му касније све испричати. Пожуривши код пророка жена
се надала чуду. Јелисеј ју је угледао, послао је слугу да пита да јој се није догодила
нека невоља, али она слузи ништа није рекла, само је Јелисеју кратко наговестила шта
се догодило. Пророк је послао слугу у њену кућу са својим жезлом, поучивши га да
жезал стави на умрлог дечака. Његова мајка је измолила Јелисеја да крене с њом
(очигледно немајући поверења у слугу). Јелисеј је кренуо. Слуга је учинио све као што
је Јелисеј заповедио, али се дечак није ни померио. Тада је Јелисеј ушао у собу у којој
је био покојник, затворио врата и почео да се моли. После молитве надвивши се над
дечака, дунуо је и опазио да је дечак почео да се загрева. Блажени Теодорит уочава да
је Творац створио душу која раније није постојала, а пророк је дунувши, вратио душу
дечака. Јелисеј је седам пута се нагао изнад дечака молећи се за њега док овај није
отворио очи. Јелисеј га врати мајци.
Ова паримеја се чита на Велику суботу због тога што је васкрсавање дечака
представљало испољавање силе Божије, али не у оној мери која је била дата Самом
Господу. Он је васкрсао Својом моћи, за коју је рекао: "Имам власт да га положим
(Свој живот) и власт да га опет примим" (Јн. 10, 18). Поредећи старозаветно васкрсење
33
с Васкрсењем Христовим може се судити о превасходству силе Господа Спаситеља
Који је васкрсао Својом моћи.
Књига пророка Исаије (63, 11-19; 64, 1-5)
Овде се говори о смиреној свести о сопственој греховности у име заробљених
Јевреја који су се сећали милости Божије која је према њима била показана. Јеврејски
народ се у вавилонском ропству сећао древних времена, египатског ропства. Тада им је
Бог дао Мојсија. Сад преклињу Бога да их се сети. Ово није важно само због тога што
више немају у кога да се надају, већ и зато што невоље нису уразумиле све, многе су
учиниле суровима, тако да такви могу, преставши да се боје Бога (тј. изгубивши
свештени страх), да одступе од отачке вере. Сада они моле за мало: да макар мали храм
буде подигнут на месту некадашњег велелепног храма. Они без своје светиње живе као
људи који још нису били изабрани народ Божји (у ропству Египћана), нису знали
Његово име и нису били Његов удео. Уједно, желе да виде како се тресу горе, топе се
планински врхови, како дрхте народи приликом јављања силе Божије, желе да виде
како би сви спознали да је њихов Бог – Једини Творац и Владар свих. И природно, они
који очекују милост од Господа добиће је ако буду живели по правди и увек се сећали
заповести Божјих (наравно, испуњавајући их на делу и у току целог живота).
Ова паримеја се чита на Велику суботу зато што туга заробљених Јевреја
представља праобраз туге верних Христу приликом Његовог погребења, а нада да Бог
чује у несрећи и у радости теши Цркву обећањем милости и свој Цркви и сваком ко се
сећа заповести Христових и живи по њима.
Књига пророка Јеремије (31, 31-34)
Овде је реч о оснивању новог завета.
Потреба за новим заветом је показана тиме што су стари завет (савез) Израиљци
нарушили. Нови завет ће бити закључен с новим народом – хришћанима, који укључује
и "дом Јудин" који представљају апостоли, и незнабожачки свет, који се обратио
Христу, и Израиљ, ако то пожели. Једна Црква објединиће све у један богоизабрани
народ.
Својство новог завета је у томе што он неће бити урезан на каменим таблицама,
већ у мислима и срцима. Древни су по свом духовном стању били као камен, хладни и
сурови. Ако су нешто и испуњавали то је више било због страха од казне. Сада, дајући
нови завет, Бог обећава да ће им дати и ново срце, нов дух, како би људи били у стању
да приме животворну благодат Божију. Истинско богопознање у свету ће постојати
зато што ће сви поверовати у Христа, кроз Њега ће добити опроштај грехова и
помирити се с Богом.
Ово се чита на Велику суботу зато што је крсном жртвом за грехове људи
завршен стари завет и почетак новог завета сија из гроба Христовог. Крвљу Христа
уједињују се нови људи у један нови народ Божји.
Књига пророка Данила (3, 1-88)
Овде се говори о тројици младића која се нису поклонила Навуходоносору.
Време када је Навуходоносор подигао "тело" на пиједестал било је за Јевреје
горко већ и због тога што је то време заузимања Јерусалима и рушења храма. Да ли је
кип представљао олицетворење вавилонског божанства или самог Навуходоносора
данас је тешко рећи. Највероватније је да је Навуходоносор могао за себе, као и
Александар Македонски "возжелати божеској почести" (Филарет, Библ. ист. 1886.г.).
Поље Деир се налази на осам врста југоисточно од рушевина Вавилона. Окупивши све
представнике власти, гласник је објавио царску вољу: сви народи треба да се клањају
34
кумиру уз звуке музичких инструмената. То су били дувачки (трубе, свирале или
флауте и други) и жичани (гусле, псалтири, самвике – троугласти инструмент с
високим звуцима) инструменти. Непокорност се кажњавала. Претили су им да ће их
спалити у врелој пећи. Ова наредба је обрадовала Халдејце који су завидели младим
великодостојницима из Јудеје и желели да их погубе. Они су знали да Седрах, Мисах и
Авденаго поштују Мојсијев закон и да се неће поклонити никаквом кипу. Нови закон је
за завидљивце представљао згодну прилику. Доушници су тачно предвидели.
Навуходносор је киптео од гнева, али се ипак није одлучио да их одмах погуби, већ је
решио да саслуша кривце. Чак је допустио могућност да су неправедно оптужени или
неки други разлог који је спреман да опрости ако приведени младићи буду спремни да
испуне његову заповест. А ако не – никакав Бог их неће спасити од његове власти. На
то су оптужени рекли: нема потребе да ти доказујемо покорност у том погледу. Имамо
Бога, Који може да нас избави од смрти у ватри ако Му је то угодно. А ако Он не учини
то чудо, тада ћемо пре пристати на смрт у мукама него што ћемо изневерити своју
веру. Навуходоносор се толико наљутио због таквог одговора да је наредио да одмах
буду бачени у окове. Могли су да корачају у ватри и да се моле. Први је почео да се
моли Азарија стојећи као у храму. У његовој молитви је било благосиљање Бога и
свест о греховности, како о његовој лично, тако и свих сународника. Молитва којој су
додате све остале излила се у химну – славословље упућено Богу. Ова молитва три
младића обухвата целу васељену коју они као да позивају да заједно с њима хвали
Господа. Одушевљење с каквим они славослове Господа могло је да се разбукти у
њиховим душама од очигледног показивања силе Божије, која је претворила
неиздрживо врелу пећ у прохладну палату, где је Бог с њима са силом, дејством,
величином, снисхођењем и верним обећањем. Црква је речи ове песме тројице младића
укључила у великопосне службе, и последњи пут у Великом посту оне се чују пред сам
Васкрс. Због чега?
Зато што је ово чудо вековима припремало верујуће за прихватање другог чуда
свемоћи Божије – Васкрсења Христовог, победе над смрћу Христа Који је сишао у
пакао и показао у Себи вечно избављење.
Паримеја на Велику суботу ујутру
Књига пророка Језекиља (37, 1-14)
Сила Божија се дотакла пророка и пред његовим очима се појавило поље, по
којем су биле разасуте одавно сасушене људске кости. Пророк чује питање које му је
упућено: хоће ли оживети ове кости? Он не сумња у моћ Божију, али не зна када и како
ће то бити, зато каже: "Слушајте реч Господњу." Пророк постаје проводник силе
Божије, Његових заповести. Богу човек није потребан, али Он жели његово најближе
учествовање у творевини, због чега се од пророка и захтевало потпуно потчињавање,
спремност да слуша Бога и испуњава Његову вољу. Пророк у име Божије рече костима
да оживе. Истог тренутка се пољем разлеже звук. То су кости почеле да се померају и
да се сједињују у потребном поретку. На њима су се појавили мишићи и кожа, само
што није било живота у тим телима. Бог поново наређује пророку да каже да се силом
Духа Божијег душе некада умрлих са свих крајева земље врате у своја тела. Поље је
постало простор на којем су биле окупљене безбројне масе људе. За њих је пророку
речено да је то сав народ Израиља који је више пута био у ропству, умирао у оковима,
на пољу борбе, под рушевинама својих градова. Они су говорили: "Погину нада наша."
Пророк је подсећао заробљенике Асирије и Вавилона на то да Бог има моћ да га избави
из ропства, поново окупи у земљи Израиљ, да чак ни за убијене није пропала нада, да је
35
главно – да се не одступа од Бога, а Он ни умрле неће заборавити, неће оставити у
туђим крајевима, неће допустити да коначно пропадну.
Ова паримеја се чита на погребењу Христа као изображење будућег Васкрсења
Христовог, које ће положити темељ свеопштем васкрсењу свих људи.
Паримеје на празник Вазнесења
Књига пророка Исаије (2, 2-3)
Речи овог стиха се готово буквално понављају у књизи пророка Михеја, али то
је због тога што их је пророк Михеј преузео од пророка Исаије, којем су дате
непосредно од Господа. Кад пророци говоре о последњим данима они имају у виду
дане доласка Христа у свет. Последњима се називају зато што се њима завршава
период Старозаветне Цркве. "Гора Божија," јесте и гора Морија у Јерусалиму као гора
на којој је саграђен храм Господњи и уједно пророково предвиђање узвишености
истинског богопоштовања. Јерусалим и храм ће привлачити све народе који буду
тежили да дођу овамо како би добили поуку од Господа како да остваре вечно спасење.
Ово пророчанство се већ испунило што се види из тога да се Јерусалимска Црква
сматра мајком Цркава: "Радујсја, Сионе, свјатиј, мати Церквеј…"
Ово се чита на Вазнесење зато што гора Елеон која је прослављена вазнесењем
Спаситеља, дели славу горе храма у Јерусалиму.
Књига пророка Исаије (62, 10-12; 63, 1-3, 7-9)
Овде је обраћање ("внидите врати Мојими") пастирима Цркве почевши од
апостола. "Врата" овде означавају врата Новозаветне Цркве у коју позива све људе. За
пастире је речено да морају не само у Цркви да се брину о онима који су дошли, већ и
да ван ограде склањају све препреке које стоје на путу, да рашчисте камење, да очисте
од њих пут према Цркви. Шта ово значи? Значи помоћи онима који стреме ка Богу да
се ослободе од сујеверја, која су вековима спречавала многе да се обрате Богу. Речи о
кћери Сионовој поновљене су касније у Јеванђељу зато што је пророк предвидео
уједињење свих верујућих у један род, једну заједницу, без поделе на племена. Овај
народ ће бити свет, односно посвећен Господу, и град, за који је пророк рекао да га
Господ неће оставити може се назвати Новим Јерусалимом или Новозаветном Црквом.
Пророк предвиђа Христа као победника свих непријатеља Својих. Његова риза је јарко
црвена, као да је цедио сок од грожђа у винари. Ово је праобраз оне крви коју ће
пролити Његови непријатељи кад се буду борили с другим народима и да неће сви
схватити да ће бити побеђени као што су Римљани победили Јевреје зато што су
поступили крвожедно са Христом и онима који у Њега верују. То није освета, није
жеља да се смету с лица земље непокорни, ово је увек мера за поучавање људи како би
се исправили макар они који могу да се исправе.
Ове речи се читају на празник Вазнесења како би била схваћена не историјска
победа над непријатељима (што је схватљивије за већину), већ духовна – над мрачним
силама, над грехом, који у власти држи многе народе. Праобраз усхођења у небески
свет био је улазак у скинију у обличју победника обученог у јарко црвене одежде.
Пророчанско питање: "Ко је Овај Који је дошао из Едома?" (од стране непријатеља,
побеђених) звуче у складу с анђеоским: "Ко је Овај Цар славе?" Све ово је у тренутку
вазнесења било очигледно, а значај догађаја се још увек појачава и рашће док постоји
земаљска Црква.
Књига пророка Захарије (14, 4, 8-11)
36
Пророк говори о прогонима Христове Цркве која ће опстати поред свих
тешкоћа. Жива вода која истиче из Јерусалима јесте праобраз благодатне силе тајни
Цркве, која верујућима даје живот. Само верујући знају да је живот, нарочито у
атмосфери духовне пустиње у којој су врелина и песак, могуће ако постоји жива вода о
којој је Господ и говорио са Самарјанком. "И биће Господ Цар по целој земљи," није
речено само за Ханаанску земљу, већ за целу васељену. Када она постане Царство
Божије тек тада ће Христово име славити сва племена и народи. Даље пророк говори о
Јерусалиму који ће бити обновљен у некадашњим границама У духовном смислу ово
треба подразумевати о Цркви Христовој која ће бити ограђена благодатном заштитом.
Речи о анатеми односе се на духовно, благочестиво пребивање у Јерусалиму, тако да
неће бити потребе да се било ко удаљава из средине живих.
Ова паримеја се чита на Вазнесење Господње зато што се у њој помиње гора
Елеон где се вазнесење догодило. Речи о изобиљу благодати Божије на онима који
живе у Јерусалиму припремају верујуће подсећајући на обећање Господа да ће Својој
Цркви дати Духа Светог, што се и испунило на дан Свете Тројице.
Паримеје на празник Свете Тројице
Књига Бројева (11, 16-17; 24-29)
У првој паримеји чујемо роптање Израиљаца против Мојсија који их је извео из
египатског ропства и водио кроз пустињу у обећану земљу. Бог их је хранио на путу,
али им је досадила једнолична храна, хтели су да једу оно што су имали прилике да
једу у ропству: рибу, краставце, диње, црни и бели лук… А у пустињи је била само
мана. Незадовољни Израиљци почеше да траже од Мојсија да их храни месом. Жалбе
на посну храну у току пута у Мојсију изазваше љутњу. Он је у молитви почео да моли
Бога да му да смрт. Било му је тешко да буде дадиља малодушном народу који није
умео да цени слободу, који не зна и не жели да зна за радост због свести да их је Бог
извео из ропства, да се Он брине о Свом народу и да ће га извести у земљу која ће му
припадати, коју му је Бог даровао. Бог је услишио његову молитву, али не онако како
је Мојсије желео. Он му је заповедио да окупи 70 људи којима је Бог обећао да ће дати
"од Духа сушчаго" у Мојсију како би могли с њим да поделе бреме руковођења
народом. У чему се састојало дело седамдесеторице изабраних старешина? Мојсије је
имао помоћнике: то су били судије, свештеници и левити. Сви су они испуњавали своје
обавезе. Због чега је Мојсије био тако нерасположен? Он се плашио да ће такав народ
који тражи да му се да укусна храна, који не жели да на путу претрпи било какве,
невоље неће опстати у вери у јединог Бога, да се неће сачувати од саблазни
многобоштва где се не захтевају никаква ограничења. Ако храна може да заклони све
друге жеље, онда метеж и незадовољство Мојсијем могу да се заврше издајом Бога.
Ово је за Мојсија било горе од смрти, због тога је и молио да му буде дата. Међутим,
Бог је заповедио другачије: да се организује читав одред помоћника, наложи изабраним
старешинама да пазе да се у људима не колеба вера у истинитог Бога и да помажу
Мојсију да задржава народ од издаје Бога. Овакво служење захтева нарочиту помоћ
Божију и Бог обећава изабраним старешинама исте дарове Светог Духа који су били
дати Мојсију. И ево, сва седамдесеторица људи осетише нарочито надахнуће и
"почеше да пророкују". На језику Писма "пророковати" не значи обавезно
предсказивати, већ више објављивати "велика дела Божија" (Дап. 2, 11), рећи о Богу
тако да се душа распламса како у самим старешинама, тако и у свима који их слушају.
Касније су говорили и деловали мирније, али је у првом тренутку надахнуће
представљало уверавање и старешина и народа.
37
Бог је заповедио Мојсију да изабере седамдесет људи. Ако је Мојсије из сваког
колена изабрао по шест представника добија се седамдесет два човека (6 пута 12).
Двојица као да су била сувишна. Међутим, и на њих је сишао Дух Свети и они су
осетили исто надахнуће које је одликовало седамдесет старешина. Исус Навин им је
забранио да пророкују, али је Мојсије расудио другачије: ко може да дарује Духа
Божијег осим Бога? Ако је Бог дао, како то може да се забрани? Мојсије је свакоме
желео овај дар од Бога, што су и добили верници у Новозаветној Цркви.
Природно је сећати се ових речи о деловању Светог Духа у Старозаветној
Цркви на дан Педесетнице, због чега се и читају ради прослављања Бога Духа Светог
на дан Свете Тројице.
Књига пророка Јоила (2, 23-32)
У другој паримеји се помињу речи пророка Јоила упућене синовима
Израиљевим у тешко време кад су суша и скакавци уништили сетву и кад је народу
претила глад. Бог допушта страдања како би људи у невољи помислили на Њега. Ово је
принудна мера, принудни пост који је још нека ко у стању да примора људе да се
обрате Богу. Пророк обећава жетву и плодну годину какве није било неколико година.
Бог тиме не жели толико да надокнади оно што је прошло колико да учврсти веру у
људима којима би желео да пружи не само обиље земаљских плодова, већ и изобиље
дарова Светог Духа. Апостол Петар спомиње речи пророка и сматра да се оне односе
на тренутак силаска Светог Духа у Новозаветној Цркви на дан Педесетнице. Господ
обећава да ће "излити од Духа Свог на сваку плот", односно да ће дати дарове Светог
Духа свим људима, без обзира на припадност изабраном народу, независно од узраста
и пола. Сви ће добити могућност да надахнуто хвале Бога, да поучавају, а кад треба – и
да предсказују будућност, да откривају тајно. Већ у првим вековима хришћанства
многи су се истицали по даровима Светог Духа.
Најбитније и најстрашније пророчанство о којем се овде говори јесте долазак
дана Господњег, односно последњег Суда. На земљи ће му претходити и крвави ратови
и земљостреси и природне непогоде. На небу близину Страшног суда најављује
помрачење сунца и месеца. Апостоли су се ових знамења сетили на дан Педесетнице.
Мисао о Суду не може да не изазове страх, али овај страх неће свакога спутавати. Од
њега ће бити слободан свако ко призове име Господње. Ово не значи просто језиком
или мислено призивати Бога, већ што је главно, исповедати Бога животом по вери, по
заповестима Божјим. То потврђује и Господ у Јеванђељу: "Неће сваки који Ми говори:
"Господе! Господе!", ући у Царство Небеско, већ онај ко испуњава вољу Оца Мог "
(Мт. 7, 21).
На дан Силаска Светог Духа испунило се пророчанство о изливању благодати
Светог Духа на верујуће, зато се ове речи и читају на празник Педесетнице.
Књига пророка Језекиља (36, 24-28)
У трећој паримеји спомиње се повратак Јевреја из вавилонског ропства и
спасоносне духовне промене у њиховом животу. Јевреји су у време ропства били
расејани по разним областима Вавилонског царства. Кир им је освојивши Вавилон
дозволио да се врате у Палестину. У домовини предака осетили су потребу за
очишћењем, јер је општење с идолопоклоницима морало да утиче на њих. И Господ им
кроз пророка обећава "чисту воду" као праобраз благодати Светог Духа која омива.
Блажени Теодорит види у чистој води праобраз Крштења. Даље Господ обећава да ће
им дати ново срце, односно да ће потпуно изменити, обновити човека. Ово може да
учини само благодат Светог Духа. Живот далеко од Бога чини срце каменим и само
Господ благодаћу Духа Светог омекшава камено срце, чини га благим, топлим, живим,
38
способним да се одазива на додир Божанских речи. По речима блаженог Теодорита,
срце "месно" јесте срце "благопокорно и благопослушно".
Некада поробљени Јевреји су духовно сазрели и одрасли након повратка у
Палестину, али не сви. Основни преображај верујућих под утицајем благодати Божије
догодио се тек у Новозаветној Цкрви где се испунио услов: "Бићете Мој народ, и Ја ћу
бити ваш Бог." Овај услов се испуњава, и људи живе на земљи с осећањем дубоког
унутрашњег мира и задовољства који не зависи од спољашњег благостања. Јевреји
нису испоштовали овај услов и зато су лишени земље, заборавили су Бога. Место
изабраног народа заузели су хришћани, који обједињују људе свих националности.
Обећана земља постаје Новозаветна Црква, а људи Божији, сви који јој припадају. На
њих се и односи обећање Божије да ће дати благодат Своју, која ће, не нарушавајући
слободу помагати људима у напорима да поштују Његове заповести.
Ове речи пророка Језекиља читају се на празник Педесетнице зато што садрже
предсказање о силаску Светог Духа као извора благодатног живота, духовног
обнављања и освећења.
Паримеје на празник Преображења Господњег
Књига Изласка (24, 12-18)
У првој паримеји слушамо речи о усхођењу Мојсија на гору Синај како би
примио заповести Божије. Оне су тада биле објављене народу и сви су изразили
сагласност да следе заповести Божије. Међутим, Бог је, знајући несталност воље како
појединог човека, тако и целог народа, заповедио Мојсију да се попне на гору и да
остане тамо до тренутка који ће Он указати. Обећао је да ће дати Мојсију камене
таблице на којима ће бити написане заповести. Таблице су представљале две полиране
камене даске на којима је свака реч закона као ис клесана, односно непромењива у све
векове, стална, непоколебљива, чврста, поуздана, несумњива. Написао их је Бог, Бог их
је дао народу и Бог је обећао да ће чувати Свој народ ако Му народ буде био веран.
Таблице Завета су камене као знак чврстоће, али су се веома лако подизале што је
симболизовало то да сваки човек и сав народ може да испуни заповести Божије. То је и
чињеница и образ. Мојсије их је лако носио с планине док није угледао безакоње
народа, али о томе ће бити речи касније.
Мојсија је на Синај пратио Исус којег је Мојсије спремао за свог наследника. А
на врх планине се попео сам и насамо је беседио с Богом. У подножју планине остало
је седамдесет старешина којима је Мојсије заповедио да га ћутке чекају. Кад се Мојсије
попео на врх брда угледао је облак – знак Божијег присуства. Слава Божија је као
блистави облак шест дана покривала гору и свих шест дана Мојсије је ћутке чекао када
ће га Господ позвати. Због чега тако дуго? Како би се за то време оставивши свако
"житејскоје попеченије", ћутке, усредсређено, са свештеним страхом гледајући блиско
и неприступно блистање Божанства припремио за беседу с Богом. Облак је вероватно
само за Мојсија био блистав и није га плашио. Израиљци су га видели као облак који
доноси олују, који стално бива обасјаван муњама, тако да им се чинило да је врх
планине у пламену.
Кад је Мојсије зачуо позив, попео се на врх, ушао је у облак и остао тамо
четрдесет дана, укључујући и оних шест дана које је провео у очекивању. Чиме се тада
хранио? Највероватније да му храна уопште није падала на памет. Ако ствараоци
земаљских вредности надахнути неком идејом могу да забораве у то време све на
свету, тим пре је Мојсије, припремљен ранијим искуством уздржавања и обузет
небеским светом који му се открио, могао да не размишља ни о каквим овосветовним
потребама.
39
Због чега се овај тренутак Изласка помиње на Преображење? Зато што
Преображење подсећа на усхођење Мојсија на Синај и на то да му се Бог јавио у
облаку.
Могу се спровести следеће паралеле: Синај је био покривен облаком у којем се
чуо глас Божји, - и Тавор се обукао у облак из којег су Христови ученици зачули глас
Оца Небеског.
На Синај је било дозвољено да се попну изабраници народа, - и на Тавор су се
попели само изабрани од одабраних ученика Христових. На Синају је Мојсије дрхтао и
радовао се због близине Божије, - и на Тавору су ученици прво повикали од страха
(Мк. 9, 6), затим су се обрадовали тако да се нису сећали и нису разумели оно што су
говорили.
На Синају је Мојсије добио заповести Божије и на Тавору су ученици зачули
кратко излагање воље Оца Небеског, Који је у малом броју речи посведочио о Христу
као о Свом вољеном Сину и заповедио: "Њега слушајте." Овоме се може дати назив две
новозаветне таблице на којима су се утврђивали вера и послушање.
Мојсије је примио заповести Старог Завета на Синају и јавивши се на Тавору
потврдио је крај Старог и почетак Новог Завета, погнувши пред Христом главу као
некада на Синају пред Богом.
Мојсије је народу донео заповести Божије и ученици Христови су свима
пренели заповест да слушају Господа који је у Јеванђељу рекао све што је неопходно за
спасење.
Књига Изласка (33, 11-23; 34, 4-6, 8)
Друга паримеја наставља да говори о Мојсију. Док је био на Синају народ је
(иако је обећао да ће чувати заповести) радио шта је хтео. Мојсија није било ту и сви су
се као неразумна деца одмах вратили уобичајеном: празник жетве су бучно
обележавали пред кипом телета. Бог је то ставио на знање Мојсију намеравајући да
истреби тако неверан и несталан народ. Мојсије је почео да преклиње Бога да опрости
народу. Било му је лакше да моли из даљине. Чим је Мојсије почео да се спушта с горе
и сам је угледао пијанчење и плесање испред телета и одмах је озлојеђено разбио
таблице. Чему оне ако људи не желе ни о чему да размишљају? Бескорисно знамење
нарушеног завета – разбијене таблице – само су кидале душу Мојсија који је још чувао
у сећању величину милости Божије према народу. Следећег дана, казнивши он е који су
започели неред и разбивши идола Мојсије је поново кренуо у планину где се четрдесет
дана молио да непослушни народ добије опроштај. Господ је показао милост, али је
рекао да их сада неће Сам пратити, већ ће заповедити Свом Анђелу. До тада је шатор,
који је привремено заменио скинију био међу народом. Изнад њега се с времена на
време појављивао стуб од облака као знак Божијег присуства. Мојсије је улазио у
шатор и беседио с Богом. Сада је шатор био ван насеља. Свако је могао да га види само
из даљине знајући да је то изазвано падом народа у грех. Мојсије је улазио у шатор
којем нико није смео да се приближи. Знајући то лакше је схваити смисао речи које се
читају у паримеји.
"Глагола Господ к Моисеју…" Општење Мојсија с Богом зачуђујуће је због
тога, што Господ без посредника, не у скривеним образима или знамењима, већ просто,
као друг, беседио откривајући му тиме тајну Свог снисхођења. Ова тајна је у томе што
Бог може да отклони све препреке, да не истиче разлику између Творца и творевине
како би човек поверовао: Бог у њему жели да види друга. Друг може да Га се не боји,
само да Га воли безгранично и одано. Од старозаветних праведника само нам је
Мојсије показао пример таквог друга. Близина у општењу с Богом учвршћивала је
Мојсија у труду његовог изванредног служења. За народ је то такође било важно како
40
би се учио да поштује и повинује на своју корист. Мојсије је улазио у шатор ради
разговора с Богом остављајући као стражара Исуса Навина. Сада, сећајући се онога
што је речено о Анђелу Мојсије говори Богу да не зна ко ће их водити. Ово говори због
тога што је у души веома желео да Бог одступи од Свог народа. Подсећајући на ранија
обећања дата Мојсију вођа израиљског народа моли очигледне доказе да ће Бог поново
бити с њима, да ће бити њихов руководилац и тиме доказати свим племенима и
народима да је израиљски народ – Божји народ, изабрани народ. Бог обећава да ће као
раније водити народ и давати му мир. Међутим, Мојсије упорно понавља да је спреман
да се одрекне наде да ће доћи у обећану земљу, да је спреман да остане у пустињи ако
Бог не крене Сам с њима. Због чега Мојсије не жели да се смири? Он није сигуран у
људе, плаши се за њих и жури да добије као гаранцију Божје обећање, жели поново да
чује од Бога да Он неће оставити Свој народ ако се поново покаже као непостојан и
неверан. Бог потврђује обећање које је дато Мојсију. Мојсије с још већом смелошћу
моли да му буде показана слава Божија. Шта он жели? Слава Божија му је показана у
облаку, видео ју је на Синају, у скинији. Сад жели да види Бога лицем у лице. Жели да
ништа не омета, не заклања, не замагљује ово виђење: ни облак, ни дим, ни ватра, ни
било каква сенка. Бог му обећава додајући: "воззову о имени Мојем", односно кроз
Бога Сина, Који може да се јавља видљиво, док Бога Оца смртник не може да ви ди.
Сада, као одговор од Бога Мојсије чује: "помилују, јегоже ашче милују," односно
милост и милосрђе ће човеку открити Бога, али ниједан смртник не може да види Бога
лицем у лице. За Мојсија је најбезбедније да се сакрије у процепу стена, и Бог ће га
покрити, како зраци Божанства не би нашкодили немоћном човеку, макар то био и
Мојсије. После тога му је било заповеђено да припреми нове таблице и да се попне на
Синај. Тамо ће поново бити написане заповести Божије. На Синају Мојсије види славу
Божију и клања се Богу у трепету испуњеном свештеним страхом.
Ово се чита на Преображење зато што је на Тавору Мојсије видео оно што му је
Бог обећао: кроз Исуса Христа видео је Бога лицем у лице, као што је и молио раније.
Молба му је била испуњена кроз векове. Сада не треба да се сакрива у пећини, сада у
Богу Речи (Логосу) Мојсије види потврду обећане милости и милосрђа. Син Божји,
Који је постао Богочовек, Којег су људи могли да виде – Исти Онај неприступни Бог
Који чува верност изабраном народу, укључујући и изабранике - све верне хришћане.
У новом завету обећања Божија су стекла потпуну јасност и конкретност за оне којима
је упућена реч Божија: "Њега послушајте".
3 Књига Царства (19, 3-9, 11-13, 15-16)
Трећа паримеја је посвећена другом учеснику у слави Преображења – пророку
Илији.
Пророк Илија је чудесно доказао целом народу истинитост отачке вере у једног
Бога, ослободио од утицаја служитеље Ваала и побегао од гнева Језавеље. На први
поглед човек може да се упита зашто он, који је затворио небо и спустио кишу, да се
плаши Језавеље? Блажени Теодорит каже да се и пророку (нарочито после очигледних
чуда) дозвољавало да поднесе тешко стање душе како не би пао у власт гордости, да не
постане надмен. Страх слаби душу, притиска је, а доживљено га подсећа на сопствену
немоћ. Илија се није плашио Језавеље зато што је она могла да га убије. Смрт му је
изгледала као избављење од страдања. Чинила му се неиздрживом мисао о томе да ће
Језавељина злоба довести до искорењивања истинског богопоштовања. Побегао је у
Вирсавију, али тамо није остао, отишао је у пустињу сам, пустивши слугу да иде. Један
дан је ишао по Арапској пустињи, управо онуда куда су некада пролазили Израиљци
идући према земљи обећаној. Тешка нерасположеност није пролазила. Севши мало у
41
слабу сенку клеке, уморан, гладан, нерасположен мучио се због тога што се
испоставило да сви његови напори да обнови истинско богопоштовање нису довели ни
до чега. Чинило му се да је лакше да умре него да се помири с тим. И Илија моли Бога
за смрт. С таквим мислима је заспао испод истог овог грма. Анђео Божји га је
пробудио, заповедио му је да устане и да једе. Илија угледа хлеб и воду. Да ли је јасно
видео Анђела (да је било тако он би се потпуно пробудио и више не би заспао),
највероватније је био у полудремежу. Воду и хлеб није само видео, већ се и окрепио,
поново заспавши. И поново га буди исти глас. Илија поново једе, потпуно се буди и
схвата да треба да иде. Устаје и иде према Хориву. Илија је тако ишао четрдесет дана и
ноћи. Зашто тако дуго? Очигледно да се једва кретео пошто није био у стању да
савлада унутрашњу малаксалост, појачану умором, принудним постом, тешкоћом пута
и нераспложењем. На крају је нашао пећину и сакрио се у њој. Господ га зове: "Зашто
си овде, Илија?" Илија понавља исто: олтари су срушени, пророци Божји убијени,
остао је само он и њега траже да га убију. Истина, више не моли за смрт, али горчина
усамљности му трује живот. Нада у Бога и уздање у Њега још увек нису надахнули
његову душу која је била у пометњи. Као одговор Господ му заповеда да сутрадан
изађе из пећине и да стане на отворено место. Зачуће буру од које ће горе трештати и
падати камење. Буру ће заменити земљотрес. Пронеће се огањ. Све је ово знамење
приближавања Господа, као што је било и на Синају. Међутим, Божије присуство није
у овим моћним и страшним појавама. Господ с открио у тихом даху лаког поветарца. И
ево, када је Илија осетио присуство Божије поново је морао да одговори на питање
зашто је ту. Поновио је исто, али сада већ без жалбе и пометње. Сада он исповеда Богу
своју кривицу: малодушност и страх. Господ му заповеда да се врати тамо одакле је
побегао и да настави своје служење.
Због чега је пророк Илија, који је био учесник Преображења Господњег на
Тавору приказан на овај празник у време својих лошијих дана? Можда како нико
никада не би сматрао да може било шта да достигне, схвати и усвоји без Бога. Пророк
Илија је био ревностан и одлучан док му је Бог давао храброст и снагу. Исти овај
пророк је преживео умор и малодушност кад му је Бог ставио до знања да све чини Он,
а човек је јак и смео када је Бог с њим. Пример пророка Илије који је осетио Бога у
лаком дашку поетарца и који Му је исповедио своју немоћ и страх биће свим вернима
знак на путу: ка сијању славе Божије на Тавору велики изабраници су ишли тешким
путем, мучним и пуним самоодрицања. Овде је на Тавору Илији било дато откровење
Свете Тројице у речима: "изиди, и стани… пред Господем". Господ говори (тј. Бог
Отац) и Господ призива да се стане пред Господа (Бога Сина), што се може чути и
схватити уз дејство Светог Духа. Ову заповест је послушао пророк Илија, сад већ
коначно, ставши пред Господа Исуса Христа на Тавору. Сави они: и пророк Илија, и
пророк Мојсије су Новозаветној Цркви показали везу између времена и испуњења
заповести Господњих, за које нема препрека, нема измена, нема прошлости. Све је
Божије живо и пребива увек.
Овде се паримеје дванаест празника завршавају. На Благовести, Успење и
Рођење Пресвете Богородице читају се опште Богородичне паримеје.
Паримеја на празник Обрезања Господњег
Књига Постања (17, 1-2, 4-8, 3, 9-12, 14)
Прва паримеја подсећа на то да се Господ јавио Авраму у стотој години живота
и да му је рекао: "Ја сам Бог твој, ходи преда Мном и буди непорочан". Ходити пред
Богом значи стално живети с мишљу о томе да те Бог потпуно види, да зна и дела и
мисли, и сва срдачна кретања. Бити непорочан значи понашати се тако да човек ничим
42
не увреди Бога, да не дозволи себи да заборави ону част коју човеку дарује близина
Творца. Од овог обраћања Господа почиње завет између Бога и човека. Бог Авраму
обећава многобројно потомство, чија ће мајка бити Сара. Одмах у именима
супружника долази до удвајања слова: Авраам и Саара. Заповест да се тако зову још
више истиче благослов Божји, који ће наследити само потомци Авраама и Сааре
(Аврам је имао још деце од Агаре и Хетуре, али њима није предстојало наслеђивање
благослова). Од Аврама се захтева верност Богу, и не само лично његова, већ и
многобројног потомства. За чување завета с Богом из нараштаја у нараштај и као
обећање да ће испунити обећано бира се спољашње дејство – обрезање. Оно је позвано
да васпита у генерацијама народа тежњу да се одржи као јединствен народ како би се
клањао само Богу Аврама. Као знамење завета оно укључује и унутрашње освећење
без којег само умножавање броја изабраног народа још увек не означава срдачну
оданост Богу и вери праоца Аврама. Због тога су се у књизи Левит (3 Мојс. 26, 41) и у
Дјелима апостолским (Дап. 7, 51) и разобличавала "необрезана срца и уши". Правила
су прописивала да се обрезање врши осмог дана када новорођенче очврсне. Осим тога
број 8 изражава пуноћу и савршенство. Одлагати испуњење заповеђеног за касније
сматрало се изразом презира и немара који је недопустив тамо где се ради о заповести
Божијој. Ово се тицало само дечака, јер је за продужење рода довољно освећење главе
породице, а жена је с мужем чинила јединствену целину. Првобитно је пажња била
усмерена на умножавање бројности народа и зато је у Старом Завету строго озакоњено
пре свега јединство крви и вере. Касније, сада већ у новом завету обрезање је замењено
Крштењем које делује дубље и свестраније. У старом завету се још увек неразвијена
свест о драгоцености онога што је Богом дато огледа у страху од казне (укљчујући и
изнанадну смрт). Нови завет укључује све оне који желе да поштују Бога и због тога се
крштење не ограничава ничим спољашљим – само да човек усвоји веру и учи да свим
животом "ходи пред Богом".
Ова паримеја се чита на празник Обрезања Господњег како би свима било
очигледно да се Господ у свему потчињавао закону. Он ничим није желео да истиче
Своју слободу од свих одредби, али је потпуно правично касније указивао да није
дошао да наруши закон, већ да га испуни.
Књига Прича (8, 22-30)
Друга паримеја нас узноси изнад неба. Речи Премудрости Божије указују на
њено учествовање у делима Божјим. Свети оци су под предвечном Премудрошћу
подразумвали Сина Божијег. Када се говори о Премудрости која је постојала пре
стварања земље и живота на њој јасно је да људска таква Премудрост не може бити.
Божанска Премудрост се рађа од Оца пре света, пре земље, неба, пре свих стихија.
Овде је небо простор који омогућава развој живота на земљи: да се дише, расте на
светлости, чува потребан склад влажности и притиска, да се шире звуци. Све су то
само силе природе, међутим, њима управља Бог, Који је "всја премудростију" створио.
Његова премудрост је утврдила чврсте законе, захваљујући којима се живот развија
сврсисходно.
Уједно с испољавањем премудрости у свему можемо да говоримо и о највећој
благости Божијој према свему створеном, нарочито према човеку. Бог је човека
створио да буде у стању да схвати и да подели радост са својим Творцем. У речима:
"Аз бјех, о неј же радовашесја" говори се о томе да је Син Божји, као и Свети Дух, увек
заједно с Оцем Небеским и да је Њихово општење представљало неисцрпни извор
заједничког блаженства. У име Бога Сина је речено да је Он био радост Свог Оца, као
што се и Сам непрестано радовао наслађујући се општењем с Њим.
43
Речи ове паримеје која се чита на празник Обрезања Господњег сликовито нам
приказују величину, моћ, лепоту и дубину блаженства које је имао Син Божји, и
кенозис на који је пристао поставши човек. Нико није могао да Га примора, Сам Он,
као и Бог Отац, као и Дух Свети, из љубави према палом човечанству пристаје на то да
се љубав Свете Тројице покаже свету и да исцели људски род од поги бељне ране
греха, проклетства и смрти.
Књига Прича (10, 31-32; 11, 1-2, 4, 3, 5-12)
Трећа паримеја се чита у сећање на светитеља Василија Великог и посвећена је
хвали праведности. Она још јача на позадини јасних одредаба губитака, штете, па чак и
погибељи које прете нечастивима, покваренима и безаконима.
Паримеје на дан Три јерарха
Књига поновљених закона (1, 8-11, 15-17)
Овде се ради о речима које Мојсије говори народу као речи Божије које
потврђују оно што су праоци раније рекли о Ханаанској земљи. Требало је да она пређе
у власништво Израиљаца. Због чега? Лично Хананејци ничим нису увредили Јевреје да
би им ови одузели земљу, већ су своју земљу изгубили због нечастивости. У чему се
она састојала? О томе знамо из Мојсијевог упозорења којим предупређује свој народ да
не подражава рђавим примерима. Мојсије каже да је мрзак пред Богом сваки човек који
не само да се сам бави чаробњаштвом, гатањем, призивањем духова и т.сл., већ и
општи са таквима. Све што је везано за мрачну, богопротивну силу Бог одбац ује. И
поједина лица, и читав народ ако се томе препусти.
Обећана земља је чекала наследнике праотаца четири стотине година. Због чега
тако дуго? Зато што Бог није кажњавао Хананејце, већ им је давао време да се
предомисле, а они су се заглибили у своје навике, чиме су и довели себе до такве
одлуке о себи.
Подсетивши Израиљце на заповест Господњу да иду у Ханаан, Мојсије говори о
потреби да изабере себи помоћнике како нигде не би било злоупотребе због Мојсијеве
заузетости, како нико не би патио (народ се умножио, као звезде небеске) услед
самовоље. Били су потребни помоћници које су Израиљци изабрали сами по коленима.
Изабрали су разумне и угледне, којима је касније поверавно да суде. У спорним
питањима судије су се обраћале свештеницима који су доносили коначну пресуду.
Судије су биле обавезне да саслушају обе стране, да суде непристрасно чак и у случају
да се Јеврејин судио с дошљаком, односно туђинцем који се није придржавао
Мојсијевог закона; дакле, морало се судити по правди, без обзира на то ко је ко, зато
што је на суду обавезан услов био да човек има на уму да "суд Божиј јест". Саблазан да
ће се човек уплашити јаког и увредити незнатног по друштвеном положају расејавао се
свешћу да Бог види правду. Ова паримеја се чита на дан Три јерерха зато што је због
њиховог поштовања дошло до спорова. У 11. веку они су се сва тројица заједно
показала као праведне судије у овом спорном питању и изрекла о себи суд Самог
Господа. У сећање на ово установљен је њихов заједнички празник.
Књига поновљених закона (10, 14-21)
Мојсије обраћајући се свом народу истиче моћ и величину Божију како би се
људи сећали какав их је Бог изабрао и како треба бити захвалан за то. Захвалност треба
да буде не само на речима, већ мора бити изражена животом. Главно што се тражи
јесте да се из срца искорени дух противљења и непокорности Богу, односно по речима
Мојсија – "обрежите тврдокорност вашу". Господ зна сва срдачна кретања и Њега није
44
могуће преварити. Зато се не сме нарушавати закон Божји кад Он заповеда да се
праведно суди не само истомишљеницима, већ и дошљацима (тј. туђинцима). Овим се
истиче захтев према народу да не презире друге народе и да се не хвали својим
изабраништвом. Не ограничавајући се захтевом праведности на суду Бог се заступа за
удовице и сирочад. Они који вређају ове незаштићене и несрећне осуђују себе на гнев
Божји. Даље се чује захтев да воле дошљаке сећајући се тога да су некад и сами морали
да буду туђинци и дошљаци у земљи египатској. Горко искуство мора људе да научи
саосећању, а не жудњи да човек на другом искали озлојеђеност због ранијих незгода.
Позив да се човек боји Бога да Му служи, да се прилепи за Њега срцем и да не дозволи
себи да изговори Његово име тамо где то није потребно, а тим пре лажно – све ово
мора да учи свештеном страху који се шири и на богослужење и на свакодневни живот.
Може се рећи да Мојсије позива људе да живе с Богом свуда и увек, зато што од Њега
потиче све и кад је у питању народ и свако појединачно.
Ова паримеја се чита на дан Три јерарха зато што спорови о предности једног
или другог потичу од пристрасности према човеку, а ово је ометало људе да имају на
уму да је за светитеље, као и за хришћане уопште главно да славе Бога служењем.
Нико и ништа не сме да Га заклони у свести и захвалном сећању.
Књига Премудости Соломонове (3, 1-9)
"Праведних души в руцје Божијеј" – то је заједничка награда праведнима. У
животу уздање – након смрти – блаженство. Могу бити мучени, убијени, али "не
прикоснетсја их мука" (мука их неће дотаћи). Њихова душа не зна за мучење. Пролазно
страдање ће за њих бити очишћење и сведочанство да је њихова љубав према Богу
изнад свих страхова и мука. Пример њиховог живота и страдања биће искра која ће
распалити пламен, као што ватру пали једна искра, бачена у гомилу сувог грања. Биће
у земаљској историји и таквих тренутака када међу владарима буду они који поштују
истинског Бога, али коначно, вечно царство праведних је, наравно, у Царству Божијем.
Овде је непоколебљиво основно: уздање у Бога учиниће човека верним у љубави према
Њему. Ова верност ће за људе привући благодат и милост; они ће бити међу оним
изабраницима које Бог посећује; Његово промишљање је увек очиглено, иако није увек
јавно и видљиво, оно је заштита и спасење.
О паримејама на дан сећања на преподобног Сергија Радоњешког
Празничне паримеје за овај дан састављене су од разних стихова из разних глава
Прича. Ово су прве два паримеје. Трећа је из Књиге Премудрости Соломонове.
Слушајући пажљиво познате речи похвале праведнику и обраћање саме Премудрости
свима онима који су спремни да је слушају лако се схвата и духовни лик преподобног
се открива пред свима.
Књига Прича (10, 7, 6; 3, 13-16; 8, 6, 34-35, 4, 12, 14, 17, 5-9; 1, 23; 15, 4)
Од првих речи прве паримеје у древним речима налазимо објашњење за то шта
окупља у храм на овај дан масе људи који поштују сећање на преподобног: "Памјат
праведнаго с похвалами…" Због чега се сећају праведног? Зато што разумеју, осећају
(понекад касно, не схватајући и не поштујући га за живота, што најчешће прати
животни подвиг праведника) каква је радост живети заједно, на истој земљи, у истој
Цркви с праведним човеком. И похвале сећању на праведника представљају захвалност
Богу за то што је дао праведном Своју благодат и силу да постане такав и за то што је
свима нама дао да макар у извесној мери схватимо и оценимо такав дар Божји нашој
земљи.
45
А шта пре свега видимо у праведнику којег се сећамо? "Благословеније
Господне на главје јего…" Од благослова је све почињао, благословио га је Господ и
његовим примером нас учи да у благослову Божијем тражимо извор успеха и св аке
добробити. Онај ко за то не мари пожњеће плодове свог неразумевања: и снагу троши
узалуд и време ће изгубити и успеха неће видети, зато што је без Бога све чинио.
"Блажен человјек, иже обрјете премудрост." Праведност је неодвојива од
премудрости. У поимању древних ово није била просто највиши облик мудрости већ и
више од тога – нарочит дар Божји, који тако мења сва људска поимања, да онај ко је
њиме обдерен више не тражи све оно, што тако цене људи који су далеки од поимања
духовних драгоцености. Зато се овде и говори о блаженству онога ко је стекао овај дар
Божји. Да би се овај појам укоренио у свести свих слушалаца следеће речи позивају
људе са свих страна да увиде и разумеју дубоку истину следећих речи: "Лучше бо сију
куповати, нежели злата и сребра сокровишча.) Пример куповине (тј. трговине) је
познат свима и из Јеванђеља ("купљу дјејте, дондеже прииду" (Лк. 19, 13). Уколико је
поређење с трговином свима било схватљиво у то време и сви су знали да је трговина
обавезно сједињена с трудом, напором воље и здравим разумом и сада је ово поређење
свима приступачно. Само што не сматрају сви заиста да трудити се ради стицања
мудрости вреди више него трудити се ради умножавање блага, тј. богатства ("злата и
сребра"). Следећа реченица додаје и поређење с драгим камењем. Човек украшен
мудрошћу драгоценији је и поштованији од оних који сматрају да им је у животу
довољно благостање и изражавање спољашњег задовољства својим богатством које
често у очима других сија бљеском злата и драгоцености. Уколико богатство које је
остварено трудом не вреди духовних добара од којих је премудрост најдрагоценија,
још мање вреди говорити о онима који овоземаљска добра стичу лукавством.
"Долгота бо днеј и лета жизни в деснице јеја…" Премудрост овде као да стиче
својства личности, образ тајанствен и обдарен Божанском силом. Божанска
Премудрост, у даљим речима као да се спушта с висине и прилази ближе људима
обраћајући се свима: "Послушајте мене…" Због чега су људи оваквој методи
прибегавали у стара времена? Како би активније слушали и памтили главно.
"Блажен муж, иже послушајет мене." Овде је присутан позив да човек слуша и
поштује обећања блаженства. Од чега оно може да се састоји? Човеку је увек тешко да
слуша, размишља о својим поступцима и да их оцењује, то је труд који не доноси
радост и многима изгледа бесмислено. Сматра се да је важније радити. Радити без
освртања и не постављати себи питање "зашто?". Насупрот таквој ситуацији чујемо
друго: слушати оно што открива Божанска Премудрост и све чинити како она каже –
води ка блаженству. Оно се састоји у пуноћи живота, о чему говори следећа реченица:
"Исходи бо моји, исходи живота." Како може да исходи Премудрост? Она као да се
приближава ономе ко је тражи и онај ко ју је срео, ко је нашао, зна како је велика
радост да живети пуним животом не осећајући никакав недостатак, не осећајући
незадовољство, узнемирење, сумњу. Ово видимо на примеру светих који су нам
нарочито блиски, као преподобни Сергије који је био у општењу с Богом што је
привлачило људе ка њему за време живота и после смрти сведочећи о истини древних
поука.
Даље у обраћању Премудрости чујемо молбу која је нама упућена. Она нас
моли да све чинимо са саветом. Не како коме падне на памет, већ посаветовавши се
како би све било разумно, осмишљено.
Настављајући обраћање Божанска Премудрост уверава: "Аз мене љубјашчија
љубљу." Како се Премудрост може волети делатно, не само на речима? – Треба је
тражити. Ко је нађе добиће благодат, односно обогатиће се духовним добрима и даће
му Бог разум како би на добро користио и овоземаљска добра. У речима "разумјејте…
46
незлобивији коварство" чујемо упозорење: мало је бити једноставан, простодушан.
Човек треба да уме да буде опрезан, досетљив тамо где се може срести поквареност.
Онима који не желе да знају за ово затварајући очи, Премудрост саветује да се уче да
схватају и разликују истину од претварања како због неискуства не би помешали добро
с његовом имитацијом, како се не би ухватили у мреже лажи. "Послушајте мене…"
Поново и поново бивамо позвани да слушамо Премудрост која тврди: "честна ја бо
рјеку", односно рећи ћу о драгоценом, важном, ономе што је свима веома потребно. А
шта је то? То је поново потврђивање тога како јој је мрска лаж, ма чиме да се прикрива.
Даље, у овој паримеји се опет понавља како је мудрости коју Бог воли туђа (нарочито
данас) раширена тежња да се лукавством и довијањем нешто присвоји, да се избегне
одговорност, искористи нечије неискуство. Све је ово мрско пред Богом. А они који су
навикли тако да живе не могу да схвате да "не в сиље Бог, а в правдје."
Књига Прича (10, 31-32; 11, 1-2, 4, 3, 5-12)
Друга паримеја нас поново враћа на праведника чија уста "капљут мудрост".
Овде је и указивање на то да праведник невидљиво сија међу онима који га окружују
да свака његова реч као капљица живоносне влаге пада на суву земљ у. А овде је
присутно и објашњење да праведник не жури да у бурној бујици речи обруши на оне
који га слушају мноштво узвишених појмова. Не. Свака реч истински праведног човека
је одмерена, драгоцена, без журбе, без таштине и примесе људских страсти. Зато се и
даље истиче следећа мисао: "Устње мужеј праведних капљут благодат." Праведник,
који је стекао благодат постаје њен спроводник за свакога ко с њим општи. У опхођењу
с људима такав човек никога неће увредити, никога неће понизити, неће истицати своје
преимућство, он се не хвали, не говори и не чини ништа грубо, не дозвољава себи
ништа што би на било који начин могло да увреди другог.
Следеће речи из друге главе Прича одмах нас доводе до онога на шта су људи
навикли, али што је мрско пред Богом: "Мерила лстивија мерзост пред Господем. "
Овде се каже да је мрско све што се не мери по правди, - нека је то варање у трговини,
нека је то просто кршење обећања – уопште свака обмана и било који њен. Свако
претварање, камчење, наношење штете људима, обмана и лаж у било ком облику су
тако мрски Богу јер не само да приморавају једне да страдају од других, већ и
нарушавају међусобно поверење. Овим се подрива искреност, уништавају се многе
добре људске особине. Онај ко се плаши да верује људима, ко доживљава бол због
обмане или покварености, или чак због равнодушности других, пати. А оне кроз кога
"внидет досажденије" чека срамота. Што је надменији и самољубивији овакав човек
тим јаче га погађа свака реч која је о њому речена. Он никада неће знати за душевни
мир зато што само смирени има спокојну душу.
Следећа четири стиха настављају исту мисао: за спољашње благостање, а тим
пре за душевни мир неопходан је пут труда и савесности. Ко тражи криве путеве
потпуно ће пропасти.
"Умер праведниј, остави раскајаније." Ко овде мора да се каје? Онај ко се лишио
праведника. А за шта да се каје? Због непажње према њему, због тога што му је било
свеједно што Бог шаље свету праведнике као Своју светлост, како би људи волели
светлост и тежили ка њој. Обично свако мало цени оно што има. Ради истицања
контраста, како би још више подвукао ову мисао он говори о нечастивом, о онима који
се називају насилницима. Ко је био принуђен да трпи од таквих тај ће с њиховом смрћу
само слободно удахнути ваздух с олакшањем и потрудће се да их се више не сећа.
"Правда непорочного исправљајет пути." Чије? Свих оних који су навикли да
мисле да се не исплати живети по правди, да се правдом ништа не постиже, да је нико
не цени да уопште човек живећи по правди не можеш да опстане.
47
Пример праведника представља противотров за овакве мисли које су ухватиле
корен. Стално обраћање пажње на правду живота, на дејства по савести Бог крунише
док ће човек који саблажњава идејом, обманом, лажју и лукавством и тако остварује
све у животу коначно бити несрећан и овде, на овом свету. Биће му тешко да се нада и
да се оправда пред Богом. Ова мисао се варира у следећим стиховима док се не заврши
похвалом човека праведног и мудрог који уме да ћути. Да ћути због смирења. Да ћути
када се безумник хвали. Да ћути када га срамоте. Да ћути када неко жури да се истиче.
Да ћути, зато што је у Богу сва његова нада и Господ га неће посрамити ни у овом
животу ни у будућем.
Књига Премудрости Соломонове (3, 1-9)
Трећа паримеја нам говори о ономе што је давало снагу праведницима да
издрже у свим искушењима и невољама. То је због тога што су "праведних души в
руцје Божијеј." Праведнике је увек пратила мржња нечастивих суграђана, угњетавања
владара, понекад страдања и муке које се завршавају насилном смрћу. Па ипак, од
времена цара Соломона звучи за њих радосно уверавање: "не прикоснетсја их мука",
јер је душа праведника с Богом. У Богу је све њихово блаженство. У даљим речима ове
главе говори се о томе да су нечастиви мучећи праведнике сигурни само у једно:
овдашњи живот је за њих све. О души која ће добити плату по делима они не желе да
да размишљају. Они не верују, не желе да верују да нешто може да им смета да живе
по својим каприцима. Ако би праведници и морали да трпе муку то не би изменило
њихово уздање у милост и помоћ Божију. Кад је неко био у недоумици због чега Бог
дозвољава страдање праведницима, што људима изгледа неправедно, они сами су
мирно прихватали допуштено као лек који их омива. Нико није чист пред Богом. Што
је човек праведнији и светији, тим је за њега очигледнија та истина, тиме је ватренија
жеља да се очисти у искушења која Бог допушта.
Од чега праведник треба да се очисти? У љубави према Богу која није очишћена
страдањем постоји примеса самољубља од које човек треба да ослободи своју душу.
Због тога и чујемо: "Јако злато в горниле искуси…" односно у огњу се спаљује све, све
примесе ("пустаја порода") и злато постаје најдрагоценија златна полуга. И душа која
доживљава страдања отворенија је за љубав Божију. А кога смрт задеси у мукама
такође ништа не губи: он ће бити жртва самоодрицања. Сећање на пострадале ће се
распламсавати као ватра у коју се бацају суве гранчице ("искри по стеблију потекут").
Иако су праведници прогањани у сва времена, по речима пророка Данила (Дан. 7, 27)
неће увек бити тако: доћи ће време када "воцаритсја Господ… во вјеки". То је време у
извесном смислу, дошло у новозаветном периоду када се у Христу показало "чајаније
јазиков". Ово ће се, наравно, остварити ван граница земаљске историје. Међутим, и
сада сви они који желе могу да нађу пут према Богу кроз Јеванђеље које је постало
познато у свим крајевима земље.
Ова паримеја се завршава речима о благодати и милости према преподобнима.
Оне који су верни Господу у љубави, оне који се увек у Њега надају Господ увек воли.
Он увек промишља о њима, невидљиво их посећује, радује их тако да свет то не види,
али сами преподобни то веома добро могу да осете.
Ове речи које су се чуле у свечаним тренуцима свеноћног бденија уочи
празника преподобног аве Сергија он је читао пре више од пет стотина година, оне су
га инспирисале, храбриле и надахњивале на труд и трпљење. Многе од њих нам
приближавају његов лик, говоре о ономе о чему ћуте сва његова житија – о његовом
поштовању учења Свете Цркве и умећу да слуша њен глас у читању и појању
молитвених речи. Упућене свим верницима речи Божанске Премудрости стичу
48
нарочиту снагу и приступачност када се споје с ликом поштованог аве Сергија, он као
да нам их приближава и као да их благосиља као руководство и утеху.
Паримеје на празник Архистратига Михаила
и осталих Сила Небеских
Књига Исуса Навина (5, 13-15)
Прва примеја је из књиге Исуса Навина и говори о јављању човека с исуканим
мачем Исусу.
Исусу Навину је предстојало да освоји утврђени град Јерихон како би сви
Израиљци могли да крену у дубину земље. Јерихон је био погранична тврђава опасана
високим и чврстим зидинама. Исус је желео да лично прегледа зидине Јерихона како
би решио где је згодније да започне освајање. Заузет овим плановима није приметио
како се пред њим нашао непознати човек с исуканим мачем. Обнажени мач је
означавао његову спремност да нападне војног старешину. Исус се није уплашио,
одважно му је кренуо у сусрет с питањем: "Јеси ли наш или си од непријатеља наших?"
Испоставило се да то није ни непријатељ ни Израиљац. За себе је рекао: "Ја сам
Архистратих Силе Господње." Силом Господњом или војском Господњом Писмо
назива Анђеле. Они као војници окружују престо Божји, строго се потчињавајући
Њему и начелницима сила и увек су спремни да штите Његове верне и да побеђују
непријатеље (3 Цар. 22, 19). Силом Господњом називан је и народ израиљски (4 Мојс.
14, 17), зато што је био позван да постане оруђе Господа међу људима и ако треба, да
убије Његове непријатеље с оружјем у рукама. Јавивши се Исусу Навину с обнаженим
мачем није говорио само о себи као о војсковођи, већ и о својој спремности да помаже
Израиљцима у тешком освајању Ханаанске земље. Исус се поклонио вођи Небеских
Сила до земље и изразио је спремност да учини све што он заповеди. Као одговор чуо
је заповест да изује обућу зато што је то место свето. Исус је могао да се сети да су
исте ове речи биле изречене Мојсију у купини. Мојсије је мислио да чује Анђела али је
у одговор сазнао од Њега да с њим говори Бог Аврама, Исака и Јакова. Исус Навин је
такође из заповести која се тиче свештеног страха према месту јављања могао да
закључи да се и њему јавио Сам Бог. Место Његовог јављања има значење храма. Само
мало даље директно од лица Божијег чуће речи: "Ево Ја у руке твоје предајем Јерихон."
Међутим, због чега Господ назива Себе Архистратигом Силе Господње? Зато што се
на Господа као посредника између Бога Оца и људи као весника и извршоца
Божанских одредаба, као на Предвечну Реч која показује за људе невидљивог Бога,
односи и назив: "Великаго Совјета Ангел" (Ис. 9, 6), "Ангел Завјета" (Мал. 3, 1).
Књига Судија (6, 2, 7, 11-24)
Друга паримеја говори о призвању Гедеона. После смрти Исуса Навина
Израиљци су трпели угњетавање од различитих завојевача зато што су одступили од
Господа и постали идолопоклоници. Један од сурових владара Израиља били су
Мидијци. Они су пустошили њихова поља, отимали стоку, приморавали Израиљце да
се крију од њих у пећинама, кланцима, где год су могли само како би се спасили,
преживели. Невоље су их приморале да се сете Господа и да завапију обраћајући се
Њему за помоћ. Услед њиховог покајања шаље им се помоћ кроз Гедеона који је био
позван да их ослободи од Мидијаца. Гедеон види туђинца (судећи по штапу) који је сео
да се мало одмори испод храста. Сам је био заузет послом, требало је да самеље
пшеницу. Превод "на гумну" није тачан. Грчки и јеврејски текст говоре о муљаоници,
односно месту које се може направити у стени или ископати у врту, али не на видном
49
месту као што се обично прави гумно. Гедеон је требало да се крије и жури како му не
би одузели пшеницу. Он вероватно није обратио пажњу на туђинца испод храста, али
га је овај сам поздравио за то време уобичајеним речима: "Господ с тобоју…" Гедеон
их је схватио као уобичајену пристојност и рекао је оно што га је узнемиравало: да је
Господ био с нама, зар бисмо трпели толико зла? И где су Његова чуда којих су се
сећали оци наши? Сада нас је Бог одбацио и дати смо у власт Мидијцима. Гедеон је
обузет својим мислима и не распитује се ко је пред њим. Неочекивано чује заповест да
иде у тврђаву и да спаси Израиљ од Мидијаца. "Ја те шаљем" звучи исто онако као што
је Мојсије чуо из купине када је био призван да спаси Израиљ од фараона. Гедеон
почиње да се досећа да је ово што му је речено исто што је Авраму некада рекао Сам
Бог. И ако се раније обраћао сабеседнику називајући га "господине", сада Му се обраћа
"Господе". Међутим, Гедеону је тешко да се потпуно увери у то да с њим говори
Господ. Тешко је и замислити да он треба да испуни такву заповест. О томе говори
директно: ко сам ја да ми поверују, да ме послушају? Ја сам из оне "хиљаде" (ј единица
у адмиснистративној подели) која се у Манасијином колену сматра најгором.
Вероватно најгором због недостатка силних, богатих, утицајних људи, а можда и због
бројности која је износила много мање од свог назива "хиљада". Ангажовати друге је
незамисливо због непрекидних свађа. Чак и у својој породици ја сам најмлађи и зато,
ко ће ме од старијих послушати и потчинити ми се? Тим пре што се мадијамска војска
као скакавци намножила и истребљује све на путу. Господ храбри Гедеона обећањем:
"Ја ћу бити с тобом и зато ћеш изаћи на крај с Мидијцима, као што би изашао на крај с
једним човеком." Гедеон зна да само Бог може да учини такво чудо, али још није до
краја сигуран, још моли знамење од Бога како би се уверио. Како би знамење било
делотворно он Га моли да причека док не оде и пропреми жртву. Он жели да се са
жртвом догоди нешто што ће му дати знак и чује: "То сам Ја," односно Онај, о Коме
желиш да се увериш и Ја ћу причекати да се вратиш. Гедеон је отишао кући, заклао
јаре, скувао га, испекао пресне хлебове, ставио у корпу, а супу је налио у посуду и
донео све то госту. Вероватно се плашио да одмах принесе жртву (на жртву се
приносило сирово месо животиње, није га требало кувати), одлучио је да поступи као
Аврам, односно да прими госта као туђинца, да понуди да га нечим угости надајући се
тајно да ће ово на известан начин да се претвори у жртву. Гедеон је добио оно што је
желео. Било му је речено да стави хлеб и месо код камена (или на камен), да излије
одозго супу (за жртву је потребно вино). Један чудесан тренутак – и ватра се без дрва
пали од додиривања камена штапом, све потпуно изгара и пред Гедеоном нема више
ничега. Добио је што је желео. Уверио се да је с њим говорио Бог. Уверио се и
уплашио се. Чега? Смрти, зато што је Мојсију речено да неће остати у животу човек
који је видео Бога. До тада Гедеон није баш много веровао, али се плашио. Уверио се и
ужаснуо. "Мир теби, не плаши се, нећеш умрети," зачуо је у одговор. Повративши се
од страха он направи жртвеник. Тачније, то није био жртвеник на којем се приноси
жртва, већ споменик како би се потомци сећали да је на овом месту мир сишао у душу
Гедеона, мир од Бога, који Му се овде јавио, мир је наступио и за сав народ, када су
били кажњени угњетачи.
Овај одломак из Књиге Судија уприличен је за празник у част Анђела и због
тога што су неки сматрали да се Гедеону јавио Анђео или Арханђео, а не Сам Господ.
Ако се чак не дели ова тачка гледишта и тада се овај одломак може уприличити за
празновање у част Анђела већ и због тога што именом Анђела Господ Сам Себе назива
што за Анђеле представља велику част. Они који славе Анђеле неће погрешити у
високом мишљењу о њима.
Књига пророка Исаије (14, 7-20)
50
Трећа паримеја је о жалосној судбини вавилонског цара у паклу где ће се
налазити и о олакшању које је наступило за сву земљу ослобођену његове власти. Сва
земља ће радосно одахнути избавивши се од мучитеља. Помињање кедра овде није
случајно. Обично су сви завојевачи секли кедрове ливанских планина како се међу
њима не би крили становници, како не би припремали напад на поробљиваче и како би
још више опљачкали земљу, јер су ови кедрови представљали њено богатство, понос и
украс.
Озлојеђеност пакла због призора донедавно моћног халдејског цара заробљеног
смрћу је лажна. Овим се само истичу подсмех и злурадост према донедавном владару
којег су се сви плашили и мрзели. Сада је сва његова слава – пакао. Она ће се
расточити као крхки сасуд, бачен на земљу и претворила се у прегршт крхотина. С
чиме се може упоредити тако нагла промена у судбини владара пред којим су сви
дрхтали? С падом Данице када би она (јутарња звезда Венера) одједном нестала у
зрацима излазећег сунца. Ова слика се појављује приликом поређења зато што је
халдејски цар сањао о томе како ће се високо узнети изнад свих који живе на земљи
тако да неће владати само земљом, већ ће се попети на небо и постати сличан
Свевишњем. Ова гордост, надменост и безумље могу се поредити само са сатанским.
"Во ад снидеши" јесте његов резултат. Достигао је то тиме што је разарао, пустошио
земљу, вршио насиље над народима, претварао градове у развалине, одводио
заробљенике у туђе крајеве, није им дозвољавао да се врате кући. Све ово изазива гнев
Божји, који ће се огледати у поразу цара, у његовој погибељи од непријатељске руке,
лишавања обичног погреба с почастима, искорењивања читавог његовог рода (да не
говоримо о заробљавању његове душе и пребивању у пакленим тамницама, о чему је
већ било речи). И све је то зато што је земљу Моју, односно Божију, погубио и народ
Мој, тј. опет Божји, потукао. Овим речима пророк истиче да Бог није заборавио ни
земљу ни Свој народ, и већ то обавезује да се човек према Њему односи са свештеним
страхом и захвалношћу.
Зашто су пророчанске речи о погибељи земаљског владара одређене за празник
уприличен у част Анђела? По мишљењу светих отаца образ Данице који је блистао
славом више од других, може поредити само с ђаволом који је био први лучоноша, али
који погордивши се, није желео да призна Бога за извор светлости, већ је себе желео да
изједначи с Њим како би за себе присвојио Његову част. Тако говоре свети Атанасије
Велики и Григорије Богослов. Међутуим, ако се говори о паду првог анђела треба рећи
и то да га нису сви следили. Они који су се одржали у верности Богу настављају да Га
славослове под предводништвом Архистратига Михаила и Гаврила кој нас н евидљиво
чувају од сплетки отпалог Данице и њему потчињених духова злобе. Веза између
безакоња, гордости и пада с једне стране и смирења, верности и доборчинства с друге,
утврђује се примерима Данице с демонима и Сила Бестелесних које Црква поштује
како би сви на позадини мрачне гордости и озлојеђености могли да оцене значај
верности и смирења који Анђелима остављају блаженство у сијању Славе Божије, а
људима откривају дубину радости која се даје у богоопштењу.
Паримеје на празник Рођења Јована Претече
Књига Постања (17, 15-17, 19; 18, 11-14; 21, 1-2, 4-8)
Овде чујемо како су Авраму обећани потомци кроз сина којег ће Сара родити. У
том тренутку имену жене се додаје, удваја се једно слово, као и у имену Аврама. Сара
ће бити Саара. Ово удвајање означава да ће је Господ узвисити као госпођу не само
свог дома већ и многих потомака у будућности. Аврам и Сара су све ово тешко могли
да схвате, да приме на веру, јер су обоје достигли узраст када је било касно и маштати
51
о деци. Међутим, Господ наводи чак и име будућег сина - Исак, уверавајући их у то да
ће тако и бити. Даље се пажња преноси на Сару која није учествовала у разговору кад
је Аврам примио три госта, али је чула да му је било обећано рођење сина и није се
насмејала од задовољства већ услед неповерења. Међутим, све је тако и било. Прошло
је одређено време и родио се Исак. Саара не само да није могла да се радује због
синовљевог рођења него није могла ни да га доји сама, а у то време су мајке дојиле
децу својим млеком до три године. Кад је дете поодрасло отац је окупио госте како би
се сви радовали и због тога што древни патријарх има сина и због тога што је за Бога
све могуће, и због тога што је за Исака предвиђена велика судбина.
Ова паримеја се чита на празник рођења светог Јована Претече зато што има
много тога заједничког у околностима рођења оба праведника. И Претечини родитељи
су изгубили наду да ће имати децу, и њима је Бог дао откровење о радости због рођења
сина и њима је било објављено име сина пре његовог рођења и код њих су се рођењу
детета радовали сви рођаци и суседи.
Књига Судија Израиљевих (13, 2-8, 13-14, 17-18, 21)
Манојевој жени се јавио Анђео (на изглед као сви људи) и рекао јој је да ће
родити сина. Осим самог обећања које је било дато њој, која се већ навикла на мисао да
не може да има децу било је речено да од рођења треба да постане назореј. Назореј је
човек који је заветом посвећен на нарочито служење Богу. Он мора да се уздржава не
само од вина, већ не сме да пије никакве стимулативне напитке, ни да се шиша, ни да
дотиче мртваце. Зашто? Како би изразио самопожртвовање посвећено Богу. На пример,
у земаљама са врелом климом не шишати се представља труд и подвиг, као и одрицање
од воде у коју је додато мало киселине од вина или сирћета (што се дозвољавало свим
Јеврејима осим назореја). Због чега је мајка морала да се чува од дотицања свега онога
што је забрањено назорејима када јој је било речено да њеном сину предстоји да
постане назореј? Како би сину било олакшано ношење његових будућих обавеза јер
деца лако наслеђују склоности и навике мајке.
Манојева жена је испричала мужу о необичним речима "човека Божијег"
мислећи да је код ње дошао један од пророка. Маноје је почео да се моли како би Бог
по други пут послао Свог весника; он је желео да зна шта да ради како би васпитао
сина којем је припремљена необична будућност. Анђео се јавио још једном и поновио
је мајци да мора да се уздржава од свега што се припрема од грожђа. Њен муж, дететов
отац је требало само да јој помаже да испуњава оно што јој је поверено. Маноје жели
да зна име пророка којим је сматрао Анђела како би му се захвалио после рођења сина.
На то је зачуо да је оно чудесно, да је "дивно" тј. да није једно од људских имена. Ово
име је Божије и онај који им се јавио јесте Бог! Из даљих стихова, који нису ушли у
паримеју јасно је да се Анђео сакрио од њих у пламену жртвеника као што је било и с
Гедеоном. Анђелом је Господ, Син Божји назван као весник воље Божије Који је узео
обличје човека ("Великог Савета Анђео"). И Његово име које је објављено Маноју
понавља пророк Исаија: "Чуден Совјетник". Анђео се више није јављао Маноју и
његовој жени.
На празник Претечиног рођења ова паримеја се чита због сличности околности
њиховог рођења. Разлика је само у весницима.
Књига пророка Исаије (40, 1-3, 9; 41, 17-18; 45, 8; 48, 20-21; 54, 1)
Ова паримеја је сачињена од стихова из разних глава пророчанске књиге.
Прво обраћање је упућено свештеницима: "Утјешајте људи Моја, глаголет
Господ", историјски се односило на заробљенике Вавилона, али је речено и за све
векове. Тешити људе заробљене грехом могуће је и потребно када је човек постао
52
свестан грехова и када је казна прихваћена са смирењем. Тада човек може да се сети
милорђа и свепраштања Господа.
"Глас вопијушчего в пустиње…" Ово је образ, који је са временом добио други
смисао и узет је из праксе древних царева који су у време похода пролазили кроз
пустињу. Како се не би губило време и снага за тражење згодних путева они су слали
веснике и групу радника. Весници су повицима стављали људима на знање где је боље
да се прокрчи пут и зато је кад би чуо "глас" у пустињи човек могао да зна да ће се
ускоро појавити цар са својом војском. Овде то представља образ приближавања Цара
Небеског ради избављења Јевреја из вавилонског ропства, а у ширем смислу – из
ропства греха, страдања и осуде. У односу на Претечу ова реченица представља израз
његове мисије, његовог послаништва, да упозори на то да се Спаситељ приближава
људима и да их научи да изравнају путеве до свог срца. Омивању срца је сметало све: и
непроходне шуме брига и овосветовних страсти и мочвара чулности до путпуног
губитка способности да човек доживи духовну радост и бразде гордости и надмености.
Све се ово "изравњава" покајањем на које је позивао Претеча.
"На гору високу взиди…" – такође представља образ из древне праксе: кад је
било потребно да се пренесе нека новост весници који су стајали у брдима су се
међусобно дозивали. Овде пророк користи ту слику како би охрабрио, утешио и
надахнуо људе вешћу о томе да је избављење близу. Ово се у буквалном смислу
односило на Јевреје који су жудели за повратком у домовину, а у ширем се односи на
целу Цркву која је преко Јована Претече чула за будућег Избавитеља од греха,
проклетства и смрти. Даље речи пророка се више односе на Цркву Христову него на
историјске детаље ослобођења. Овде се говори о духовном стању које се може
упоредити с пустињом: човек нема чиме да угаси жеђ за истином, добром, духовном
радошћу. Само ће Црква струјама благодати Светог Духа обилно напојити жедну
пустињу верујућег срца, о чему се говори и у Јеванђељу (Јн. 7, 38-39).
"Да возвеселитсја небо…" Ови и даљи стихови не говоре толико о пролазној
радости стицања слободе и повратка у домовину колико о томе да је за вернике,
нарочито у Новозаветној Цркви највећа радост – бити с Богом, чувати општење с Њим
и у Њему видети извор свих добра, пре свега духовних.
"Возвеселисја неплоди нераждајушчаја…" Ове речи апостол Павле примењује
директно на Новозаветну Цркву која је раније била веома мала, али ће касније имати
све више и више деце. Она ће бити састављена од свих народа, а не као што је било код
Јевреја где је било важно чувати националну чистоту, односно припадати Аврамовим
потомцима. Христова Црква укључује све људе који нису по рођењу припадали
одређеном народу, већ по вери у Христа за Којег је најважније од свега чисто срце, а на
национална искључивост. Због тога Црква може да се радује што се њена деца рађају
"водом и Духом" и што их има неупоредиво више него у Старозаветној, која се поноси
својим пореклом од Аврама.
Ова пророчанства се читају на празнике посвећене сећању на пророка Јована
зато што говоре о његовом призвању да проповеда приближавање Искупитеља. Његова
делатност не само да је буквално протицала у пустињи, већ је и у духовном смислу био
окружен пустињом људских срца која су заборавила на Бога и која су равнодушна
према свом спасењу.
Паримеје на празник преношења образа
Нерукотворног Спаса из Едесе у Цариград
Књига поновљених закона (4, 1, 6-7, 9-15)
53
У првој паримеји чујемо Мојсијев позив да се у животу чувају Богом дати
закони. Од тога како ће се они испуњавати на делу и у животу не само Мојсијевих
савременика, већ и међу свим нараштајима изабраног народа зависи судбина свих
људи. Изабраност народа, његова величина међу племенима у окружењу у директној је
зависности од поштовања заповести Божијх, од верности Богу. Народ који чува ову
верност ће на основу искуства знати да је Господ близу, да чује молитве и испуњава
молбе (што немају други народи, који се клањају киповима). Мојсије истиче
неопходност пажње и бриге за душу ("вонми себје… и снабди душу твоју"). Он ово
говори очевицима синајског општења народа с Богом у којем је сам био представник,
заступник за свој народ. Мојсије је призвао учеснике у овом моменту и њихову децу да
се тога увек сећају као чуда, да осећају свештени страх пред Богом и преносе ово
искуство Богоопштења роду и потомству. На шта је Мојсије подсетио својим
позивима? На дан кад је Бог свима заповедио да се окупе на Хориву. Ово место је већ
било део Синаја. Због чега је било потребно да се сви окупе ако се Мојсије сам попео
на врх како би говорио с Богом? Како би народ осетио страх пред Богом. Страх пред
Његовом моћи, величанством, силом и славом. Све док постоји ропски страх који
задржава људе од пира страсти који обуздава и чува од сваког безакоња.
Народ који се сакупио унаоколо видео је планину у ватри, чији се врх сакривао
у тами, заклоњен ковитлацем. Народ је чуо глас Божји и дрхтао. А Бога нико није
могао да види осим Мојсија, али ни њему није било дато да види лице Бога у свој слави
а да остане жив. Вероватно је Мојсије видео Бога у људском обличју. Ово га није
смућивало, јер је умео да осећа свештени страх пред Богом, а народ је поново лако
могао да скрене у идолопоклонство, немајући снаге да савлада представе о Богу које је
делио с другим народима. Завет о којем је Мојсије говорио јесу десет заповести које
народ треба да испуњава да би имао право да се назива народом Божјим.
Ова паримеја се чита на празник Нерукотворног Спаса како би подсетио све
вернике на то да су доласком Спаситеља на свет сви добили могућност да виде Његов
људски лик.
У Старом Завету само је Мојсију било дато да види Сина Божијег у људском
обличју, а у Новом – свим верницима. Откровењем Божанске тајне ("Бог во плоти
јависја") човек је заштићен од опасности да боготвори природу или творевину руку
својих и зато може да се клања изображењу Богочовека на икони узводећи ум ка
Првообразу.
Књига поновљених закона (5, 1-7, 9-10, 23-26, 28; 6, 1-5, 13, 18)
Друга паримеја нас поново враћа на Мојсија понављајући исти позив људима да
чувају верност завету који је био дат, али не оцима тј. не Авраму, Исаку и Јакову, већ
њиховим потомцима.
Они који су чули Бога, али Га нису видели, сами су желели да Мојсије разговара
с Богом, јер је њих саме спутавао страх. Мојсије је посећајући на већ познато учио
људе одговороности, свештеном страху према Богу, Који их је изабрао међу свим
другим народима и извео из Египта, Који их је избавио од мрског росптва. Нису сви
способни за висока осећања оданости, несебичности и умилења пред величином
Божијом иако би морали бити захвални за ослобођење од јарма ропства. Овде Мојсије
подсећа на заповест не само да се не клањају туђим боговима, већ и да их не пореде са
Својим, да Га не понижавају спуштањем на степен локално поштованог бога било ког
другог народа. Ово ће у истинском Богу изазвати осећање дубоког незадовољства, које
личи на љубомору супруга који је сазнао да његова жена има другог…
Израиљци су били убеђени да није могуће видети Бога и остати жив. Они су се
плашили да чују и Његов глас зато су и молили Мојсија да им буде посредник. Мојсије
54
се не умара и не престаје да убеђује све да се сећају Бога, да Га поштују и чувају
заповести Његове како би Он био милостив према њима и благосиљао успехом сва
дела њихова. Тада ће они ојачати, народ ће се повећати, друштвени и привредни живот
ће се уредити на страх непријатељима. Даље опет понавља заповест да поштују јединог
Бога. То је основна старозаветна заповест која повлачи за собом другу: ако је Бог
једина светиња у животу, човек не може да Га не воли. А волети треба свим срцем,
свом душом (тј. не само осећањем, већ и вољом, разумом), "всеју крепостију" (тј. свим
силама које су усмерене на изражавање љубави делом). Завршне речи: "Того
убојишисја, и Тому јединому послужиши, и к Нему прилепишисја" говоре о свештеном
страху и поштовању Бога која се најуочљивије изражава у богослужењу.
Старозаветни позиви да се поштује Бог нису изгубили свој значај ни данас. Ако
је древнима била упућена реч Боговидца Мојсија са саветом да се чува верност
Невидљивом Богу, Неприступачном, Непојамном, Богу, Чији је и сам глас у свима
изазивао страх, тим пре хришћанима доликује да осећају свештени страх, да поштују и
воле Бога Који се приближио грешном човечанству кроз оваплоћење Сина Божијег.
Природно је што се слављење Нерукотворног образа припрема овим речима древног
пророка и Боговидца.
Трећа књига Царства (8, 22-23, 27-30)
Неколико речи Соломонове молитве приликом освећења храма преносе нас сада
у другу епоху. Док је Мојсије стално подсећао на јављање Бога на Синају (што нико од
његових савременика није видео, али су сви чули и знали) Соломон се већ молио Богу
Невидљивом. Облак, који је осењивао скинију расејао се. Соломон се молио да Бог
благослови храм као место Његовог нарочитог присуства. Он је молио да Бог гледа на
Свој храм дању и ноћу. Овај храм ће бити храм имена Божијег, тј.дом Божји где ће
свако наћи своје место, где ће свако ко призива Бога бити услишен.
Сећајући се молитве Соломона пред Богом Који је имао пред очима само завесу
храма новозаветни хришћани се позивају да се радују величини милости Божије. Она је
за сваког ко се моли за то да Господ откривеног лица у чудесном нерукотворном
образу дочекује онога ко Му се обраћа и да му одговара сразмерно с његовом вером.
55
Download

Објашњења париме ја на велике Господње и Богородичне, као и