Година I I , број 3, јун 2012.
ПОЛИТЕИА
Научни часопис Ф а к у л т е т а п о л и т и ч к и х н а у к а у Бањој Луци за друштвена питања
ИЗ САДРЖАЈА
ФИЛОЗОФИЈА И СОФИСТИЧКИ ДУХ ВРЕМЕНА
НЕКА ПИТАЊА ФИЛОЗОФИЈЕ ПОЛИТИКЕ
РАТ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
КАКО НЕПРАВО ПОСТАЈЕ ПРАВО
пишу: Миле Ненадић, Драган Коковић, Мирослав Бркић и Јелена
Видојевић, Јагода Петровић, Бодил Ериксон, Ранка Перић-Ромић
Факултет политичких наука
Универзитета у Бањој Луци
Булевар Војводе Петра Бојовића 1А
78000 Бања Лука, Република Српска
тел/факс: 051/323-630, E-mail: [email protected]
ПОЛИТЕИА, научни часопис Факултета политичких
наука у Бањој Луци за друштвена питања
ISSN 2232-9641
UDK 32(05) «POLITEIA»
Година II, број 3, Бања Лука, јун 2012.
Оснивач и издавач: Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци, Булевар Војводе Петра Бојовића, 1А, 78000
Бања Лука (за часопис „Политеиа“), тел/факс 051/323-630;
Е-mail: [email protected]
За издавача: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, декан
Главни уредник: Никола ПОПЛАШЕН
Одговорни уредник: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
Извршни уредник: Слободан НАГРАДИЋ
Уредник електронског издања: Александар ВРАЊЕШ
Редакција: Брацо КОВАЧЕВИЋ, Александар БОГДAНИЋ, Александар САВАНОВИЋ, Ђорђе ВУКОВИЋ, Весна ШУЋУР-ЈАЊЕТОВИЋ, Дарко ТАНАСКОВИЋ (Београд, Србија), Срђа ТРИФКОВИЋ (Чикаго, САД), Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ (Мошевац, Федерација БиХ), Дарија ЗАВРИШЕК (Љубљана, Словенија), Роналд Л.
ХАТЧЕТ (Кервил, САД)
Графички уредник: Александар ВРАЊЕШ
Лектор и коректор: Нина КУЈАЧА
Тираж: 300 примјерака
Штампа: «Комесграфика», Бања Лука
За штампарију: Звонко САВИЋ, директор
Часопис излази два пута годишње
Рјешењем Министарства просвјете и културе Републике Српске бр: 07.030-053-85-7/11, од 23. 5. 2011. године, часопис «Политеиа» Бања Лука уписана је у Регистар јавних гласила под
редним бројем 617.
ISSN 2232-9641
UDK 32(05) „POLITEIA“
ПОЛИТЕИА
Научни часопис за друштвена питања
Број 3
Факултет политичких наука
Б а њ а Л у к а, 2012.
С А Д Р Ж А Ј:
Тема броја: Сиромаштво и друштвене посљедице
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво –
усмереност на супстистенцију, а не ка инклузији . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Драган Коковић, Култура сиромаштва и образовање. . . . . . . . . . . . . .35
Ранка Перић-Ромић, Узроци осиромашења градова и градског
становништва . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .47
Мирослав Бркић и Јелена Видојевић, Сиромаштво у Србији –
карактеристике и програми заштите . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .61
Јагода Петровић, Друштвено укључивање сиромашних –
концепт за реафирмацију социјалног рада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .73
Bodil Eriksson, Child Poverty in the Nordic countries – definitions,
measures and consequence . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .89
Чланци и расправе
Бошко Телебаковић, Нека питања филозофије политике . . . . . . . . . .99
Зоран Арсовић, Филозофија и софистички дух времена . . . . . . . . . . 111
Милан Благојевић, Како неправо постаје право . . . . . . . . . . . . . . . .135
Стево Пашалић, Русија и Западни Балкан из геополитичке,
демографске и економске перспективе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .163
Јелена Вукоичић, Рат и национални идентитет . . . . . . . . . . . . . . . . .177
Никола Бељинац, Консоцијативна демократија у
пост-конфликтним друштвима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .199
Скороходова С. И., „Письма из Риги“ в историософии Ю. Ф.
Самарина. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .209
Ђоко Слијепчевић и Младен Иванић, Значај и улога економије
у савременом високообразовном процесу с освртом на стање у
Босни и Херцеговини. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .221
Матеј Савић, Међународно право и Уједињене нације . . . . . . . . . . .237
Дејана Радовановић-Шаренац, Специфичности online
новинарства . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .257
Преводи
Лоренс Вајнбаум, Свако се бори за оно што му недостаје . . . . . . . . .267
Осврти и прикази
Милимир Мучибабић, Двије књиге Милорада Додика /Милорад
Додик, Тако сам говорио, књига I и II / . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .273
Златиборка Попов-Момчиновић, Седам тема из политичке теорије /
Ненад Кецмановић, Елементи владавине/. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .279
Бојан Влашки, Управно право у контексту европских интеграција /
Стеван Лилић у сарадњи са Катарином Голубовић, Европско управно
право са освртом на управно право Србије у контексту европских
интеграција/ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .283
Упутство ауторима и рецензентима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .289
Списак рецензената. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .293
C O N T E N T S:
Issue topic: Poverty and social consequences
Mile N. Nenadić, Modernized and voluntary poverty – focus on
subsistence, not inclusion. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Dragan Koković, Poverty culture and education . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .35
Ranka Perić-Romić, Causes of impoverishment of cities and urban
population . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .47
Miroslav Brkić and Jelena Vidojević, Poverty in Serbia – characteristics
and protection programs . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .61
Jagoda Petrović, Social inclusion of the poor – concept for reaffirmation of
social work . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .73
Bodil Eriksson, Child Poverty in the Nordic countries – definitions,
measures and consequence . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .89
Articles and discussions
Boško Telebaković, Some questions of political philosophy . . . . . . . . . . .99
Zoran Arsović, Philosophy and sophistic time spirit . . . . . . . . . . . . . . . . 111
Milan Blagojević, How non-legal becomes legal. . . . . . . . . . . . . . . . . . .135
Stevo Pašalić, Russia and the Western Balkans from geopolitical,
demographic and economic perspective . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .163
Jelena Vukoičić, War and national identity. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .177
Nikola Beljinac, Consociational democracy in post conflict society . . . .199
Скороходова С. И., „Письма из Риги“ в историософии Ю. Ф.
Самарина. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .209
Đoko Slijepčević and Mladen Ivanić, The importance and role of
economy in modern high education process with retrospect
on the status in Bosnia and Herzegovina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .221
Matej Savić, International law and United Nations . . . . . . . . . . . . . . . . .237
Dejana Radovanovic-Sarenac, Specificity of online journalism. . . . . . .257
Translations
Laurence Weinbaum, Everybody wants what they are missing . . . . . . .267
Retrospect and reviews
Milimir Mučibabić, Milorad Dodik’s two books / Milorad Dodik,
Thus i Spoke, book I and II / . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .273
Zlatiborka Popov-Momčinović, Seven topics from political theory /
Nenad Kecmanović, The elements of governing/. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .279
Bojan Vlaški, Administrative law in the context of European integrations
/Stevan Lilić in cooperation with Katarina Golubović, European
Administrative law with retrospect to Administrative law of Serbia
in the context of European integrations/ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .283
Instructions for authors and reviewers . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .289
List of reviewers . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .293
ТЕМА БРОЈА:
СИРОМАШТВО КАО
СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМ
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Mile N. Nenadić*
11
Оригинални научни рад
UDK 316.343 – 058.34
MODERNIZOVANO I DOBROVOLJNO SIROMAŠTVO
– USMERENOST NA SUPSISTENCIJU,
A NE KA EKSKLUZIJI
MODERNIZED AND VOLUNTARY POVERTY – FOCUS ON
SUBSIDENCE, NOT INCLUSION
Abstract: The author has set for himself an unplugging task: view the possibilities of poverty utopia. All utopias relate to abundance, and poverty utopia simply
does not exist. With the help of innovativeness and categorical analyticity of Ivan Ilič
and comparative analysis of Majid Rahnema, the author successfully deals with this
problem: the solution is in the poverty of pleasure or voluntary poverty.
The author goes a long way for this utopia. First he points out to the difference
between old and pre-modern poverty and new or modernized poverty. Modernized
poverty, the category of Ivan Ilič, is a term which points to inclusion of poverty into
worldwide capitalistic economy. The author thinks that the concept of new poverty
was set by Michael Harington, and that modernized poverty got its dimensions in the
concept of social exclusion.
The author emphasizes the flak of the concept of social exclusion in the
analysis of subsidence categories (survival) and Eigenarbeit (proper work), by pointing out to the fact that modernity has rooted out general mediocrity of subsidence
and introduced modernized subsidence, which is chosen for pleasure. It is this moment that the author uses in order to create a way into utopian vision of voluntary
poverty focused on dignified subsidence of all.
The author finds the link that connects the battle of the poor for mere survival
and supposed dignified subsidence of all in categories of vernacular production and
proper work, which was launched by Ivan Ilič. Thus, closing the circle – modernized
poverty, social exclusion, vernacular production and proper work – the author comes to the consistent theory of voluntary poverty.
Key words: poverty, modernized poverty, social exclusion, subsidence, vernacular production, voluntary poverty.
*
Autor je redovni profesor sociologije na Učiteljskom fakultetu u Kruševcu
12
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
Rezime: Autor je sebi postavio unpluging zadatak: sagledati mogućnosti utopije siromaštva. Sve utopije se odnose na obilje, a utopije siromašatva naprosto
nema. Uz pomoć inventivnosti i kategorijalne analitičnosti Ivana Iliča i uporedne
analize Madžida Ranema, autor uspešno rešava i ovaj problem: rešenje nalazi u
siromaštvu iz zadovoljstva ili dobrovoljnom siromaštvu.
Autor prelazi dug put do ove utopije. Najpre ukazuje na razliku između starog
ili opšteg predmodernog siromaštva i novog ili moderniziranog siromaštva. Modernizirano siromaštvo, kategorija Ivana Iliča, pojam je koji ukazuje na uključenost
siromaštva u svetsku kapitalističku ekonomiju. Autor smatra da je koncept novog
siromaštva postavio Majkl Harington, a da je modernizirano siromaštvo svoje dimenzije dobilo u konceptu socijalne isključenosti.
Oštru kritiku koncepta socijalne isključenosti autor sprovodi putem opšte
analize kategorija supsistencije (opstanak) i Eigenarbeit-a (sopstvenog rada). Ukazujući na činjenicu da je modernost iskorenila opštu prosečnost supsistencije i uvela
modernizovanu supsistenciju koja se bira radi zadovoljstva. Upravo ovaj momenat
autor koristi da bi otvorio prolaz ka utopijskoj viziji dobrovoljnog siromaštva usmerenog na dostojanstvenu supsistenciju svih.
Kariku koja povezuje borbu siromašnih za goli opstanak i pretpostavljenu
dostojanstvenu supsistenciju svih, autor nalazi u kategorijama vernakularna proizvodnja i sopstveni rad, koje je lansirao Ivan Ilič. Zatvorivši na taj način krug – modernizirano siromaštvo, socijalna isključenost, vernakularna proizvodnja i sopstveni
rad – autor dolazi do konzistentne teorije dobrovoljnog siromaštva.
Ključne reči: siromaštvo, modernizovano siromaštvo, socijalna isključenost,
supsistencija, vernakularna proizvodnja, dobrovoljno siromaštvo.
Kratka istorija modernizovanog siromaštva
Nakon Drugog svetskog rata, sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka,
razvijena svetska ekonomija je doživela fazu nečuvenog rasta, koji je za posledice
imao spektakularne efekte na životni standard. Činilo se da je vekovima staro siromaštvo isčeznulo u industrijskim društvima i da se obilje nalazi na dohvat ruke. Rođen je moderni mit o razvoju, koji obećava da će na kraju kada sve postane moderno
svega biti u izbilju za sve. Prilika da se lansira mit o razvoju iskorišćena je pre šezdeset i tri godine, kada je predsednik Hari Truman (Harry S. Truman) održao govor
povodom svog drugog izbora za predsednika SAD. Tada je počelo novo doba svetske kapitalističke ekonomije – pomoć razvoju. „Mi hrabro moramo pristupiti novom
programu koji će učiniti dostupnim uspehe naših naučnih dostignuća i industrijskog
progresa radi poboljšanja i uspona nerzavijenih područja. Stari imperijalizam – eksploatacija zbog inostranog profita – nema mesta u našim planovima. Predočavamo
program razvoja zasnovan na koncepcijama demokratske poštene raspodele“, rekao
je Truman u svom inauguralnom govoru.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
13
Nikada ranije reč „nerazvijenost“ nije bila korišćena u ovom kontekstu – nije
imala političku konotaciju. Izmenjeno je značenje razvoja i stvoren simbol, eufemizam, koji se još uvek koristi da bi se uputilo, bilo prikriveno ili otvoreno, na doba
američke hegemonije. Nerazvijenost je, dakle, nastala 20. januara 1949. godine.
„Toga dana dve milijarde ljudi postalo je nerazvijeno. Oni su toga trenutka zaista
prestali da budu ono što su, u svoj svojoj raznolikosti, i pretvoreni su u izokrenuto
ogledalo stvarnosti drugih: ogledalo koje ih umanjuje i stavlja ih na kraj reda, ogledalo koje određuje njihov identitet, stvarni identitet heterogene i raznolike većine,
prosto kao homogenizujuću i suženu manjinu“ (Esteva, 2001:196-97).
Od 1949. sve mora dobiti značenje modernosti – služiti jednoj ideji. Koncept
pomoć razvoju u igru uvodi „modernizaciju siromaštva“ – siromaštvo postaje instrument modernog razvoja (Ilič, 1989). Prosjaci, skitnice i nazaposleni, posmatrani iz
ugla modernizacije, postali su antidruštveni elementi i begunci od rada, dezerteri i
simulanti. „Siromaštvo se tumačilo kao odbijanje da se radi. Prosjačenje je, shodno
tome, izazvalo marljive policijske progone, a zatvori i popravni domovi građeni su
kako bi se pokazalo da niko nije umakao od neizbežnog rada. Time je shvatanje
potrebe takođe pretrpelo preobražaj. Ono više nije izazivalo sažaljenje, već je pobuđivalo na nepoverenje i nadziranje. Milostinja bi u takvim okolnostima, kako se
tvrdilo, samo pogoršala stanje. Zbog toga su se od tada strategije predložene protiv
siromaštva svodile na mešavinu disciplinujućeg i popravnog vaspitanja“ (Gronmejer, 2001:117). Moderna pomoć siromašnima gubi staro značenje misericordiae
(saosećanja), i ne pojavljuje se kao čin milosrđa, već, kao suštinski sekularizovan
čin, dobija oblik društvenog disciplinovanja. Tako je pomoć postala moderna, to
jest: „Pomaganje je postalo efikasno i racionalno poput fabričkog rada“ (Esteva,
2001:118).
Između Zapada i Istoka nije postojala velika razlika, osim one ideološke. Siromaštvo je na obe strane bilo visokopolitizovano pitanje. Komunistički režim je
siromaštvo proglasio iskorenjenim, a demokratska društva su ga smatrala privremenom pojavom i izuzetkom (Dziewiecka-Bokun, 2000:251). U Društvu obilja (1958)
Džona Keneta Galbrajta (John Kenneth Galbraith) siromaštvo još uvek nije bilo sasvim vidljivo. On je izneo prvu ozbiljniju ideju o novom siromaštvu: razlikovao je
staro opšte siromaštvo predmodernih društva i novo siromaštvo modernih društva.
Za njega postoje dve glavne komponente novog siromaštva: slučaj siromaštva i insularno siromaštvo. „Slučaj siromaštva je neprilika onih koji boluju od kakve fizičke
ili mentalne nesposobnosti koja je lična ili individualna i koja ih isključuje iz opšteg
napretka. Insularno siromaštvo postoji ... (tamo) gde čitava oblast postaje ekonomski
zaostala“ (Harington, 1965:20-21).
Istina, siromašni jesu bolesnog tela i duha, ali Galbrajt ide dalje od te činjenice. On je bio jedan od prvih koji su shvatili da se, kada ima dovoljno siromašnih,
„obrazuje potkultura bede“. „Siromašni su bolesnog tela i duha. Ali to nije izolovan
fakt o njima, individualni ’slučaj’, udarac zle sudbine. Bolest, alkoholizam, niski IQ,
izražavaju čitav način života. Oni su, uglavnom, efekti okoline – ne biografije ne-
14
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
srećnih pojedinaca. Zbog toga je novo siromaštvo nešto što se ne može lečiti prvom
pomoći. Ako je reč o tome da se preduzme konačni juriš na sramno postojanje druge
Amerike, mora se težiti iskorenjivanju iz ovog društva čitave jedne sredine – a ne
samo pomoći pojedincima“ (21).
Drugu Ameriku, Ameriku siromaštva pravo je otkriće Majkla Haringtona
(Michael Harrington) početkom šezdesetih. Zapravo, tek sa pojavom njegove The
Other America (1962) ideja novog siromaštva je zaokružena. Posle njega, sve stare
predstave o siromaštvu se napuštaju i prelazi se na teoriju novog siromaštva. „Postoji, ukratko, jezik siromašnih, psihologija siromašnih, pogled na svet siromašnih.
Biti siromašan znači biti unutrašnje otuđen, rasti u kuluri koja se u korenu razlikuje
od one koja je vladajuća u društvu“ (Harington, 1965:28). Štaviše, obilje u kome
se urbano američko društvo guši, siromašni vide kao način života koji je postavljen
naglavačke.
Ono što posebno iritira Haringtona je činjenica da je siromaštvo „politički
nevidljivo“. „Jedna od najsvirepijih ironija socijalnog života naprednih zemalja je u
tome da obezvlašćeni, oni na dnu društva, nisu kadri da govore o sebi. Najveći broj
stanovnika druge Amerike nije u sindikatima, dobrotvornim organizacijama i političkim partijama. Oni nemaju svoje vlastite lobiste, oni ne ističu nijedan zakonski
predlog. Kao grupa oni su atomizirani. Oni nemaju lice, oni nemaju glasa“ (13-14).
I koncept socijalne isključenosti (social exclusion) – danas, a posebno u Evropi, toliko slavljen – zapravo je proširena teorija novog siromaštva. Novo u njemu je
to što on polaze od ideološke pretpostavke da se siromaštvo može eliminisati tako
što i siromašni kroz posebne programe socijalne uključenosti (social inclusion) postaju deo svetske kapitalističke ekonomije i tako doprinese njenom razvoju. Novo je
da i siromašni mogu biti uključeni u svetski sistem. Takva inkluzija neodoljivo asocira na reciklažu industrijskog otpada. Široko prihvaćen, ovaj koncept je poprimio
ideološke dimenzije. Sredinom 90-tih godina prošlog veka vlade zemalja EU su, kao
po dekretu, prihvatile koncept socijalne isključenosti. Time su samo potvrdili staru
istinu da je siromaštvo još uvek „visoko politizovano pitanje“ (Abrahamson, 1995;
Šućur, 1995; 2004; 2006; Šporer, 2004; Burchart, Le Grand, Piachaud, 1999; Lelkes,
2006; Percy-Smith, 2000). Dogodilo se da su za veoma kratko vreme, unazad deceniju-dve, stari koncepti siromaštva – potklasa, socijalna ugroženost, socijalna depriviranost, kultura siromaštva i slično – zamenjeni konceptom socijalne isključenosti.
Mnogi autori još uvek ne razgraničavaju socijalnu isključenost od niza sličnih
pojmova, kao što su siromaštvo, marginalnost ili deprivacija, što znači da ovaj pojam još uvek nije dovoljno dobro teorijski utemeljen niti empirijski potvrđen. Zoran
Šućur je mišljenja da „socijalnu isključenost treba pre shvatiti kao tzv. kišobran-koncept, nego kao pojam koji se može precizno operacionalizirati. Osobito je zamršena
analiza uzroka socijalne isključenosti. Izvesno je da je nemoguće govoriti o jednom
uzroku socijalne isključenosti“ (Šućur, 2006:131). Pod socijalnom isključenošću kao
kišobran-konceptom se nalazi nekoliko različitih mada u teorijskom smislu sličnih
koncepata. Pozivajući se na Endri Abota (2001), Željka Šporer ističe da novi koncept
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
15
može odražavati nova svojstva stvarnosti, i to tako da zamena starog koncepta označava situaciju u kojoj je izvorna ideja o funkcionisanju stvarnosti bila netačna. Teško
je dokazati da je novih svojstava toliko da je nastala nova stvarnost, koja po logici
stvari podrazumeva i novi teorijski diskurs o sebi. Dogodilo se nešto drugo. U društvenoj teoriji se često događa da se novim konceptom naprosto starim idejama daje
novo ime. U prilog ovoj konstataciji ide i tumačenje nastajanja koncepta socijalne
isključenosti, s tom razlikom da se potencira njegov politički dizajn (Abrahamson,
1995; Šporer, 2004:171-72; Šućur, 1995).
U diskursu o moderniziranom siromaštvu najprisutnija su sledeća tri koncepra: koncept apsolutnog siromaštva, relativne deprivacije i socijalne isključenosti.
Siromaštvo se tradicionalno svodi na apsolutnu ili materijalnu deprivaciju, odnosno na kulturnu depriviranost, ali kako ono uvek znači više od svega toga, može se
definisati kao multidimenzionalna i relativna deprivacija. Koncept apsolutnog siromaštva se odnosi na nedostatak ili oskudicu resursa koji pomažu da se izbegne deprivacija, odnosno da se obezbede podnošljivi životni uslovi, a koji su istovremeno
i prihvatljivi u datoj kulturi i društvu. Koncept relativne deprivacije se odnosi na
nemogućnost adekvatne ishrane, oskudevanja u odeći, stanovanju, kućnim potrepštinama, zdravoj okolini, zdravim radnim uslovima, kompetentnim obrazovnim uslugama, kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti i drugim uslugama uobičajenim za konkretno
društvo (Townsend, 1979:177, 413; Persy-Smith, J., 2000; Kolin, 1997; 2007; Šućur,
2006:132-33). Za razliku od siromaštva koje se definiše i na apsolutan i na relativan
način, socijalna isključivost se ne može definisati na apsolutan načina.
U naučnim revolucijama, kako u prirodnim tako i u društvenim naukama,
mogu nastati nove teorije ili nove paradigme koje ne obezvređuju i ne ukidaju stare
teorije i stare paradigme (Kun, 1974). Nove paradigme, koncepti ili teorije su u principu opštije ili sveobuhvatnije, a što ne znači da su i „istinitije“. Anštajnova opšta
teorija relativiteta, na primer, iako „opštija“ od Njutnove teorije fizike ovu ne isključuje iz „normalne nauke“, niti pobija njenu „istinitost“. Njutnova teorija fizike se i
dalje koristi u istraživanjima odnosa i promena unutar tromog kretanja u prirodi za
koju se vezuju sva naša čulna iskustva i sve naše praktične aktivnosti. Mi i dalje gradimo mostove, dižemo nebodere, šaljemo letilice sa Zemlje koristeći se Njutnovim
zakonima fizike. Ajnštajnova teorija se odnosi na kretanja i promene kako makro
tako i mikro sveta koji je nepoznat i nezavisan od našeg „zemaljskog“ iskustva. I da
ponovimo: više opštija, Ajnštajnova teorija relativiteta ne umanjuje značaj manje opštije Njutnove teorije, a niti pobija njenu „istinitost“. S druge strane, Njutnova teorija
fizike za Anštajnovu opštu teoriju relativiteta predstavlja samo jednu od podteorija.
Tako je i sa recentnim konceptom novog siromaštva – on se i teorijski i socijalno-politički, a to znači i u praksi tumači kao uži koncept ili podkoncept koncepta
socijalne isključenosti. Potpuno je pogrešno koncept socijalne isključenosti promovisati u kišobran-koncept, koji u sebe „skuplja“ sve kategorije siromaštva. Pojam
socijalna isključenost je oksimoron pojam – u sebi sjedinjuje kategorije materijalne,
socijalne i kulturne depriviranosti. Kao takav, on se može dekonstruisati kroz diskurs
16
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
o tome da li je – kako se figurativno izrazio Peter Abrahamson – nova boca u koju
je presuto staro vino poluprazna ili polupuna. Uostalom, Abrahamson i ističe da je
javna tajna da je koncept socijalne isključenosti proizvod političke konotacije, i da
nije obični oksimoron. U pomenutom članku, Abrahamson i kaže da mnogi današnji političari i vlade ne vole koristiti pojam siromaštva, jer siromaštvo predstavlja
znak neuspešnosti njihove vlasti i modela socijalne države koga podržavaju. „Pojam
socijalne isključenosti manje je optužujući nego pojam siromaštva, pa predstavlja
jednu vrstu eufemizma za siromaštvo“ (Šućur, 2004:47). Kada je reč o socijalnim
analitičarima, za jedne je prihvatljivije da su siromaštvo i isključenost sinonimi, drugi isključenost podređuju pojmu siromaštva, dok treći definišu siromaštvo kao oblik
isključenosti. Većina sociologa ne poistovećuju ova dva pojma, već siromaštvo definišu kao jedan od oblika socijalne isključenosti (Bohnke, 2001:11).
Za razliku od koncepta siromaštva koji se više fokusira na apsolutnu ili materijalnu deprivaciju, koncept socijalne isključenosti se više fokusira na relativnu deprivaciju, subjektivni osećaj nepoželjne diskrepancije između legitimnih očekivanja i
stvarnih mogućnosti. „Pojedinci koji žive u objektivno lošijim životnim okolnostima
mogu imati manji osećaj depriviranosti nego pojedinci koji žive u boljim životnim
prilikama. Relativno deprivirana osoba je nezadovoljna jer se oseća zakinutom u odnosu na neku referentnu grupu. Sociološka je analiza proširila definiciju deprivacije
na nejednaki pristup društvenim dobrima. Takođe, ljudi se neretko susreću s multidimenzionalnom (višestrukom) deprivacijom. Uskraćenost na jednom području često
prati uskraćenost na drugom području (kumuliranje nepovoljnih životnih okolnosti)“
(Šućur, 2006:132).
U najširem smislu, koncept socijalne isključenosti polazi od multidimenzionalnog osiromašenja života uzrokovanog dugotrajnom nezaposlenošću, siromaštvu
ekstremnog tipa, migracijama ili drugim premeštanjem stanovništva (izbeglice), slabljenje tradicionalne solidarnosti, diskriminacije i segregacije. Suština je u tome da
socijalno ugroženi imaju manje šanse za pristup socijalnim institucijama. Većina
istraživača vide socijalnu isključenost u mnogo širem smislu. Za Hilari Silver to
je situacija u kojoj nedostaju bar jedna od četiri integrativna sistema: civilna, ekonomska, socijalna i interpersonalna integracija u društvo (Silver, 1994). Socijalna
isključenost se može u najkraćem shvatiti kao neuspeh u jednom ili više socijalnih
sistema, kao što su: demokratsko-pravni sistem, koji osigurava građansku ili civilnu
integraciju; radno-tržišni sistem, koji promoviše ekonomsku integraciju; sistem socijalnog blagostanja, koji protežira socijalnu integraciju; porodični sistem i sistem
lokalne zajednice, koji omogućava interpersonalnu integraciju (Berghman, 1997;
Saraceno, 2001). Socijalna isključenost postaje ozbiljan problem ukoliko je neko
socijalno isključen u više sistema ili u više dimenzija i ukoliko isključenost ima
relativno trajni karakter. Svi sistemi su važni i međusobono komplementarni: ako
je jedan slab, drugi trebaju biti jaki, a u najgoroj situaciji su oni koji su neuspešni u
svim sistemima. Zato što su neintegrisani, socijalno isključeni su skloni asocijalnom
i devijantnom ponašanju, ksenofobiji, rasizmu i drugim oblicima ekstremizma.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
17
Najčešća definicija je ona koju pored ostalih (Burchard, Le Grand i Piachaid,
1999) nudi Željka Šporer: „Sama upotreba pojma u jednostavnom i direktnom kontekstu označava da su neki pojedinci, grupe, zajednice ili geografska područja isključeni iz participacije ili punog učestvovanja u društvenim institucijama i široj
društvenoj zajednici“ (Šporer, 2004:176).
Prema definiciji vlade Velike Britanije iz perioda Tonija Blera (Tony Blair)
„socijalna isključenost je, ukratko, pojam koji označava šta se može dogoditi kada
pojedinci ili cela područja pate od kombinacije povezanih problema poput nezaposlenosti, neadekvatne obučenosti, niskih prihoda, loših stambenih uslova, okoline
s visokom stopom kriminaliteta, lošeg zdravlja i raspada porodice“ (http://www.
socialexclusion.gov.uk). Za razliku od Britanske vlade, čija se definicija odlikuje deskriptivnošću, otvorenošću i operacionalnošću, Interamerička banka razvoja
(IADB) nudi opštiju definiciju, koja se usredsređuje na konačnu odsutnost šansi u
dostupnosti osnovnim i kvalitetnim uslugama, tržištu rada i kreditima, materijalnim
dobrima, adekvatnoj infrastrukturi i pravnim sistemom (http://www.iadb.-org).
Najčešća definicija je ona koju pored ostalih (Burchard, Le Grand i Piachaid,
1999) nudi i Željka Šporer: „Sama upotreba pojma u jednostavnom i direktnom
kontekstu označava da su neki pojedinci, grupe, zajednice ili geografska područja
isključeni iz participacije ili punog učestvovanja u društvenim institucijama i široj
društvenoj zajednici“ (Šporer, 2004:176).
Ideja novog siromaštva je pre svega povezana s materijalnom depriviranošću,
odnosno sa zakinutošću ili nedostatkom financijskih (materijalnih) resursa (apsolutno siromaštvo), ali je isto tako povezano i sa kulturnom depriviranošću kao i sa socijalnom isključenošću (relativno siromaštvo). Ulazak u začarani krug bede je direktan
put u socijalnu isključenost koju obeležava socijalna izolacija, a prati je dugotrajna
nezaposlenost, nedovoljno obrazovanje ili nemogućnost ostvarivanja obrazovanja
kao i odgovarajuće zdravstvene zaštite i čitavog niza nepovoljnih okolnosti koje
onemogućavaju osobi da se uključi u normalne tokove života i da ima kvalitetan život. U širem shvatanju pojma socijalne isključenosti može se reći kako se ovde radi
o situaciji u kojoj osoba ni na koji način ne može ili ne uspeva učestvovati u društvenom životu i u kojoj je njen socijalni kapital (socijalni kontakti) potpuno nestao ili
toliko oslabio da ne zadovoljava osnovne životne potrebe te osobe.
Koncept socijalne isključenosti obuhvata probleme višedimenzionalne deprivacije. Materijalna depriviranost je samo jedan od problema, vrh ledenog brega.
Istakli smo da su osobe koje su zakinute za osnovne materijalne resurse razvile subjektivni osećaj nepoželjne diskrepancije između legitimnih očekivanja i stvarnih
mogućnosti. Biti siromašan, to zapravo znači ne samo biti materijalno depriviran
(uskraćen, lišen ili zakinut za materijalne resurse) nego znači biti istovremeno i socijalno i kulturno prenebregnut (rus. пренебречь,), to jest biti neuvažen, necenjen,
nezapažen ili neprimećen (engl. disregarded, forgotten ili unobserved, unperceived,
unremarked) u društvenom životu. Konceptu koji ovako konzistentno sagledava problem teško je naći nedostatak ili slabu tačku. Ona ipak postoji.
18
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
U konceptu socijalne isključenosti se gubi osećaj da je siromaštvo odnosni ili
relacioni pojam, jer polazi od ideološke pretpostavke da je bogatstvo nešto apsolutno
i objektivno, a siromaštvo nešto relativno i subjektivno. Ukoliko siromašni pravilno
slede princip socijalne uključenosti – i oni će biti bogati. Rođena je objektivno-istorijska ideja o kraju siromaštva. Štaviše, moderni mit o kraju istorije na kraju se svodi
i na eliminaciju siromaštva. Ali, mit o kraju istorije je samo „skrivena samouteha“
koja je „potrebna svakoj epohi prožetoj verom u progres – tendencija sadašnjosti da
sebe posmatra kao pretposlednju etapu istorije, da fantazira o sebi u jednom obliku
pozitivnog vremena kraja, u kojem ostaje još samo poslednji proboj pre nego što
žetva istorije bude skupljena u žitnicu čovečanstva. Poverenje sa kojim neka epoha
fantazira o sebi kao univerzalnom nasleđu i konačnom obliku istorije je ono što je
štiti od nepodnošljive svesti o ’izgubljenoj sadašnjici u vremenu’ (H. Blumenberg).
Dijagnoza o ’kraju istorije’... ponuđena je protiv nelagodnog iskustva o tome da
smo uvek tek prelazna etapa u višem toku progresa, od kojeg će se okoristiti oni koji
dođu posle nas. To služi u svrhu samoodbrane od preteranog osećanja generacijske
zavisti“ (Gronmejer, 2001:123).
Opstanak generacija siromašnih premodernih društava bio je intrinsično povezan sa njihovom nejednakošću. Naime, preko raznih oblika misericordiae – „saosećanja iz žalosti“ koje dolazi iz srca – siromašni su bili uključeni u društveni poredak. Siromašni su uvek bili na rukoljub do bogatih: tamo gde su bili bogati tiskali
su se siromašni. Davanje milostinje je intrinsično stvar socialis potens (društvene
moći): u prirodi je davanja pomoći zahtev za moć. „Pomoć je način držanja žvala u
ustima potčinjenih, ali tako da ne osete silu koja ih je upregla“, slikovito opisuje odnos moderne moći i pomoći Gronmejerova (111). U istim odnosima su i generacije
moderniziranog siromaštva. Da bi opstale i preživele dugotrajnu strukturalnu nezaposlenost sadašnje generacije siromašnih moraju biti „uključene“ u svetsku kapitalističku ekonomiju ili svetski sistem. Na fakultetu na kome sam donedavno predavao
budućim učiteljima, učiteljica sa master diplomom, da bi radila posao spremačice i
oslobodila se ponižavajuće socijalne pomoći, morala je pristati na još jedno poniženje: pristala je da pred „internom komisijom“ pokaže da umesto tradicionalne metle
ume koristiti zoger-brisač. Njen kolega, koji je gubitkom posla nastavnika postao
moderna miserabilis persona (osoba dostojna sažaljenja, jadan, bedan, nesrećan, žalostan, gnusan, prezren), da bi prehranio dvoje male dece i nezaposlenu suprugu,
odlučio je da „izađe na kraj“ sa besparicom i prekine lanac pomoći porodičnog sindikata i socijalnih ustanova, tako što je pristao da malo čvršće „drži žvale u ustima“,
to jest da kao zaposleni konobar kod gazde kafića koji „valja“ drogu učenicima iz
okolnih škola „drži jezik za zubima“. Ovi slučajevi spadaju u mnogobrojne primere
modernizacije siromaštva na delu.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
19
Tradicionalno „dobrovoljno“ siromaštvo
i utopijsko dobrovoljno siromaštvo
Uveren sam da je pravi trenutak da siromaštvo počnemo posmatrati na drugačiji način od onoga kojeg je nudio Galbrajtov i Haringtonov koncept novog siromaštva. Predlažem da o novom siromaštvu sudimo iz ugla moderniziranog siromaštva,
a da o modernizovanom siromaštvu sudimo iz trećeg ugla, kako bi se trougao recentnog siromaštva idealno zatvorio. Taj „treći ugao“ zapravo je novi teorijski pristup
siromaštvu. On se od koncepta socijalne isključenosti razlikuje po tome što umesto
da moderniziranom siromaštvu produžava život želi da ga konačno sahrani. Opredelili smo se za dobrovoljno i moralno siromaštvo ili siromaštvo iz zadovoljstva zato
što smo u njemu našli elemente za najradikalniju kritiku modernog mita o subsistenciji iz zadovoljstva.
Na prvi pogled, sama sintagma „dobrovoljno siromaštvo“ ili „siromaštvo iz
zadovoljstva“ ne samo da deluje utopijski i radikalno – što ona zapravo i jeste – nego
deluje i „otkačeno“. Unpluging je reč koju su – kako nas informiše Ivan Ilič – skovali Amerikanci meksičkog porekla iz Čikaga, kojima su belci izgledali „otkačeno“.
Izraz „otkačen“ je danas u modi širom sveta, naročito kod mladih. U modi je barem
onoliko koliko je za prethodne generacije bio u modi izraz „utopija“. Zapravo, i
otkačenost i utopija su oblici radikalne sumnje i angažovanja. „Radikalna sumnja
ne znači preispitivanje; što ne mora uvek da znači negiranje. Lako je negirati ako se
prosto zamisli nešto suprotno onome što postoji; radikalna sumnja je, pak, dijalektička u onoj meri u kojoj obuhvata proces otkrivanja suprotnosti i u kojoj ima za cilj
novu sintezu koja negira ali ujedno i potvrđuje“ (Ilič, 1989:6).
Entoni Gidens teoriju radikalnije sumnje i angažovanosti naziva „kritička
teorija bez garancija“. Za nju misli da treba da bude „sociološki osetljiva“ na niz
pitanja. Između ostalog, „ona mora da stvori modele dobrog društva, koji nisu ograničeni ni na područje nacionalne države ni na samo jednu institucionalnu dimenziju
modernosti; i ona mora da prizna da emancipatorska politika treba da se poveže sa
politikama života, ili politikama samoaktuelizacije. Pod emancipatorskom politikom
podrazumevam radikalno angažovanje, usmereno na oslobađanje od nejednakosti i
potčinjenosti... Politika života se odnosi na radikalno angažovanje koje teži da uveća mogućnosti za puniji i bolji život svih, i u odnosu na koje ne postoje ’drugi’“
(Gidens, 1998:149-150).
Ali, unpluging se istovremeno odnosi i na jedno za njega nezgodno pitanje:
ima li utopija, kao radikalna teorija i radikalno angažovanje, išta zajedničko sa siromaštvom? Zapravo, ona ne bi trebala da ima bilo šta zajedničko sa siromaštvo.
Nemoguća je utopija siromaštva! Sve utopije se odnose na obilje. Utopija je krupan
zalogaj, a siromaštvo je samo po sebi sitan zalogaj. Ali, unpluging se isto tako može
odnositi i na uvrnute stvari. Siromaštvo iz zadovoljstva ili dobrovoljno i moralno
siromaštvo je najuvrnutiji pojam koga su mogli smisliti umovi koje je nužda naterala
da traže izlaz iz budžaka u koji smo saterani.
20
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
Sva dosadašnja shvatanja siromaštva, pa čak i sve teorije siromaštva imaju
jedan skroman cilj: omogućiti podnošljivu supsistenciju postojećem stanovništvu.
Po Hansu Jonasu, on se može postići na dva uzajamno povezana načina: društveno
bolju usmerenost (izbor) pravaca tehničkog napretka i društveno bolje dodeljivanje
(ravnomernija raspodela) njegovih plodova. „Ovo poslednje bi, već uz današnji doprinos tehnizirane privrede, moglo otkloniti mnogobrojne nevolje oskudice na ovoj
našoj planeti i nema sumnje da to, jednim svojim delom, uopšte nije tehnološko-prirodni, nego da je ekonomsko-politički problem“ (Jonas, 1990:258). S druge strane, u
svim shvatanjima, pa čak i u eshatološkim tumačenjima, utopija se odnosi na obilje.
„Prvi zahtev utopije je materijalno obilje radi zdovoljenja potreba svih; drugi: lakoća
prisvajanja ovog obilja. Jer formalna bit same utopije je dokolica, a dokolica može
postojati samo uz lagodnost, to jest uz izvesno osigurano obilje životnih dobara...
i prave raskoši; i to obilje se mora moći dobiti lako, to znači bez truda ili sa malo
truda, jer dokolica je upravo sloboda od kuluka rada u službi oskudice (ili zadovoljavanja želja uopšte)“ (257). Naš zadatak je da pokažemo da je unpluging analitička
veza koja funkcioniše između potrebe za utopijom i siromaštva iz zadovoljstva, to
jest dobrovoljnog i moralnog siromaštva moguća.
Upravo tako, nasuprot moderniziranom siromaštvu – siromaštvu koje je atraktivno uključeno u svetski ekonomski sistem preko mita o pomoći razvoju – dobrovoljno siromaštvo je pojam koji u sebi zbirno sadrži i unpluging i utopičnost i radikalnu angažovanost. Koristimo ga i kao analitičku kategoriju za jedan novi način
života, jedan novi socijalni i kulturni sklop, jedno novo ljudsko stanje, jednu novu
„politiku života“. Pod dobrovoljnim siromaštvom ne mislimo na način života takvih
pojedinaca – filozofa, mistika, proroka, svetaca, asketa poput Crist’s pauper – koji
se svojom voljom opredeljuju za život u siromaštvu i beskućništvu. Živeti siromašno, za filozofa Diogena, na primer, bio je znak filozofskog uzdizanja, a ne pukog
frugaliteta, dok je za teologa Franju Asiškog, to pre bio znak hrišćanskog uzdizanja
na nivo siromaštva nego naklonositi prema siromasima. „Dobrovoljno“ siromaštvo
Franje Asiškog – koje već proizilazi iz proizvodno-potrošačke ekonomije, buržoaskog odnosa – odbacivanje je proizvodnje i odricanje od potrošnje (Ilič, 1985:87).
Tradicionalnu, u osnovi istočnu tradiciju „dobrovoljnosti“ siromaštva nadomestićemo jednom sasvim novom koncepcijom dobrovoljnog siromaštva. U analizi doborovoljnog siromaštva kao nove kategorije, prvenstveno smo se oslanjali na inventivni i
analitički duh Ivana Iliča (Ivan Illich) i na analitički uobličena uporedna istraživanja
Madžida Ranema (Majid Rahnema), čije ideje smo prihvatili kao da su obični i svakodnevni, a ne da su samo probabilističke.
Konotacije modernosti i moderno siromaštvo
Ako je ideološka trijada – liberalizam, konzervativizam i socijalizam – obeležila svetski sistem i svetsku kapitalističku ekonomiju 19. i 20. veka, današnji svet,
kao i onaj sledećih pedeset godina, obeležiće utopizam. Ovu konstataciju je izrekao
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
21
Imanuel Valerštajn (Immanuel Wallerstein). Sledećih četrdeset do pedeset godina
svetski sistem će se naći u velikoj moralnoj i institucionalnoj krizi. U bliskoj i daljoj
budućnosti sve što se bude događalo biće traženje odgovora na sasvim jasnu i otvorenu tenziju ili otvoreni sukob između dve modernosti - modernosti tehnologije i
modernosti oslobođenja. Posledice njihovog sukoba najbolnije će se osetiti u oblasti
siromaštva.
Valerštajn podseća da je do sredine 20. veka moderno imalo dve jasne konotacije. U prvoj, moderno je označavalo modernost tehnologije, pretpostavljeni beskonačni tehnološki razvoj i, prema tome, stalnu inovaciju ili progres, neograničeni rast
materijalnog bogatstva, tako da je ona obećavala eliminaciju siromaštva ili, kako se
to tada govorilo, „iskorenjivanje gladi“. U drugoj konotaciji, moderno se odnosilo
na modernost oslobođenja, istinsku jednakost i demokratiju, ljudsko ispunjenje, mogućnost slobode izbora i ostvarenje ljudskih potencijala. Ona je obećavala da će svi
ljudi biti jednaki, ravnopravni i politički priznati. Istina, od samog početka se videlo
da modernost tehnologije i modernost oslobođenja uopšte nisu identični (Valerštajn,
2005:109-111).
Slika stare modenizacije je „pukla ko’ zvečka“. Najbolju dijagnozu urušavanja
svetskog sistema dao je Urlih Bek (Urlich Back): „Kao što je modernizacija ukinula
staleški okoštalo agrarno društvo u 19. veku, i izvukla sliku strukture industrijskog
društva, tako modernizacija danas briše konture industrijskog društva, a moderna
nastavlja da živi kroz jednu drugu društvenu formu... U 19. veku modernizacija se
događa pred pozadinom njene suprotnosti: tradicionalnim svetom predanja, jednom
prirodom, koju je valjalo spoznati i kojom je valjalo ovladati. Danas je modernizacija potpuno istrošila i izgubila svoju suprotnost i sada pogađa samu sebe svojim premisama industrijskog društva i njegovim funkcionalnim principima. Modernizacija
u horizontu iskustva premoderne potisnuta je refleksivnom modernizacijom“ (Bek,
2001:19).
Koliko god se, s jedne strane, modernost tehnologije upinje oko rasta bogatstva, toliko se, s druge strane, modernost oslobođenja pokazuje impotentnom pred
naletom modernizacije siromaštva. U prirodi je svetske kapitalističke ekonomije da
iskoreni staro siromaštvo kao premodernu instituciju. Unesrećeni pojedinaci i grupe
se više ne mešaju sa gomilom ostalog stanovništva. Siromaštvo je institucionalizirano, a siromasi su sklonjeni sa javnih mesta u prihvatilišta, popravne domove i zatvore. Američki zatvori su puni ovih nesretnika. Oni se više ne tiskaju ispred bogomolja,
na trgovima, javnim prolazima, a niti u gomilama obilaze regije kao što su to činili u
vreme velike krize s kraja dvadesetih i početkom tridesetih. Ali, ne samo da svetska
kapitalistička ekonomija ništa ne preduzima protiv modernizacije siromaštva, nego
ga kao proces podstrehuje i projektuje u svojoj budućnosti.
Moderno je ambivalentan pojam. Očito je da modernost tehnologije, njena
inovativnost i gomilanje materijalnog bogatstva obavezno ne vode modernosti oslobođenja, demokratiji, ukupnom napretku, jednakosti i slobodi. Rast materijalnog bogatstva i moć naučno-tehnološkog uma nužno ne vode slobodi, humanijim odnosi-
22
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
ma, ravnopravnosti, jednakosti i priznanju. „Industrijalizovana društva mogu da proizvode pakete za ličnu potrošnju za većinu svojih građana, ali to nije nikakav dokaz
da su ova društva zdrava, ekonomična ili da poboljšavaju kvalitet života. Naprotiv.
Što je više jedan građanin naviknut na potrošnju paketa dobara i usluga to, izgleda,
postaje neuspešniji u oblikovanju svoje sredine. Njegova radna energija i finansijska
sredstva se troše na nabavku sve novijih modela njegovih artikala, a sredina postaje
propratni proizvod njegovih potrošačkih navika“ (Ilič, 1989:149).
Oni kojima je prvenstveno stalo do moderne kao moći racionalne modernosti
tehnologije oduvek su zazirali od iracionalne snage modernosti oslobođenja. S druge
strane, oni koji moderno vide kao modernost oslobođenja ističu da nikada ne smemo
zaboraviti da se varvarstvo krije u samom principu modernosti. Sile protiv kojih ljudi moraju ići upravo su pokretači svetske istorije. Ima nečeg očajničkog – očajnički
upozorava Teodor Adorno (Theodor Adorno) – u pokušaju pobune protiv varvatstva
koliko i protiv sila koje su pokretači modernosti (Adorno, 2006:6). Pobuna protiv unutrašnjeg varvarstva modernosti prva je lekcija koju smo naučili o negativnoj
modernosti nakon iskustva sa Aušvicom, opštim simbolom nacističkog zla. I siromaštvo se takođe krije u samom principu modernosti: siromaštvo je legitimizirano,
deideologizirano i demilitarizirano moderno varvarstvo.
Živimo u „odbeglom svetu“ modernosti tehnologije, zmajevim kočijama naučno-tehnološkog uma kojima niko ne upravlja; živimo takođe i u „rizičnom društvu“ za koga je modernost oslobođenja umislila da ga vodi, svetu u kome na sve
strane slobodno deluju subverzivne političke snage velikih razmera, koje mogu sve
dovesti u pitanje – od individualnog blagostanja do globalne bezbednosti i koordinacije (Gidens, 2005; Gidens, 1998; Bek, 2001). „Ponekad nam se čini da se ne radi
toliko o sadržaju promena, već o vrtoglavnoj brzini kojom se one ređaju. To nas zastrašuje i ostavlja u stanju stalne nesigurnosti jer osećamo da više ništa nije izvesno
ili utvrđeno i da će sve novo za tren oka postati zastarelo... Svi mi učestvujemo u
tim promenama, a ipak žalimo zbog njih jer nam se čini da one našem životu oduzimaju suštinu koja bi nam mogla predstavljati oslonac“ (Kolakovski, 1987:76-77).
Modernost ne počiva na čvrstim odnosima, već na odnosima koji „zastare pre no što
mogu da očvrsnu“, a to znači da je kriza imanentna modernosti: „Sve što je čvrsto
i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto oskrvnjuje se“. Ovo bi danas mogao
potpisati svaki istraživač društvenih promena, a zapravo su reči Karl Markas iz Komunističkog manifesta (1848) (Marx, 1949:18).
Svetski sistem je u krizi. Nije ga više moguće poboljšati niti izmeniti. I, to nije
sporno! Nije sporan ni vrtlog brizne njegovih promena. Sporna je kontraproduktivnost modernosti kako tehnologije tako i oslobođenja. Vektor modernosti se promenio: plodovi modernosti tehnologije su sve kiseliji, a sokovi modernosti oslobodjenja presušuju. Njegovom promenom menjaju se i dimenzije siromaštva, kao i njegov
doživljaj. „Zapad više ne dominira svetom, a socijalne nejednakosti su veće nego
ikada. U poslednjoj deceniji 20. veka direktorska plata u kompanijama bila je 70
puta veća od prosečne američke, a danas je veća 325 puta. Omalovažena je pravednost u društvu, što je temelj stabilnosti države“. Ovo su reči Zbignjeva Bžežinskog,
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
23
a ne nekog staromodnog socijaliste ili čangrizivog marksiste. On ih je izgovorio na
više mesta, ali ima simbolike u tome da je ove izgovorio u intervjuu moskovskoj
„Komsomolskoj pravdi“, povodom ruske promocije svoje knjige Strateško viđenje:
Amerika i kriza globalne moći.
Pauperolozi i muka sa „relativnom slikom“ siromaštva
Analitičar od formata, Madžid Ranema (Majid Rahnema), ministar u Iranskoj
vladih kasnih 60-tih prošlog veka, a kasnije predstavnik u UNDP-u (Razvojnom
programu UN), veruje da odgovor na nametnute oblike modernizovanog siromaštva
ne treba tražiti u zapadnom mitu o modernosti tehnologije i modernosti oslobođenja. Odgovor na pitanje kuda treba da ide kritika modernizovanog siromaštva treba
tražiti u etičkim i kulturnim dimenzijama lokalnih društva, jer ono njima i pripada.
Oko toga šta siromaštvo predstavlja za jedno društvo i kulturu znači, a šta znači za
drugo društvo i kulturu nikada nije bilo i neće biti konsenzusa. Etička i kulturna dimenzija siromaštva stoji nasuprot njegove materijalne dimenzije – oko koje oduvek
postoji konsenzus. Svetske elite su usaglasile volju oko dve stvari: siromaštvo je
bolest društva čija je nerazvijenost dijagnoza, a ekonomski i tehnološki razvoj su lek
protiv te bolesti. Armija eksperata, političara, planera, birokrata, socioekonomskih
stručnjaka, pa čak i antropologa, koji su počeli da se ponašaju kao „pauperolozi“ –
Ranemin izraz – prihvatila je siromaštvo kao društvenu bolesti.
Pauperolozi niti žele da vode diskurs o drugačijem pristupu, a niti su voljni
da menjaju praksu osim one koja počiva na principima moderniziranog siromaštva.
Njihova se priča o siromaštvu svodi na pitanje veće produktivnosti, bržeg tehničko-tehnološkog razvoja i ekonomskog rasta, organizovanije materijalne pomoći,
sadržajnije logistike i šire i energičnije primene naučnog-tehnološkog uma. „Dok
su tradicionalni odgovori na siromaštvo bili, u prošlosti, često utemeljeni na pluralističkim, kulturno ustanovljenim i holističkim shvatanjima svakog pojedinačnog
prostora, novi programi delovanja odražavaju univerzalistički, jednosmerni, na dohotku zasnovan i potpuno akulturološki recept za apstraktne ’pacijente’“ (Ranema,
2001:239-240).
Materijalne i duhovne okolnosti – one koje se odnose na životni sklop, socijalni i kulurni konstrukt, a ne na stvari-kao-stvari – čine osnovnu dimenziju siromaštva. Ona se odnosi na nedostatke, manjkove i oskudicu, bilo da su nematerijalne
i egzistencijalne prirode, bilo da su materijalne prirode. „Prvoj kategoriji pripadaju
takvi faktori kao što je nemogućnost da postignemo svoje ciljeve, nedostatak sreće
ili samopouzdanja; nedostatak poštovanja i ljubavi koje nam upućuju drugi, zanemarenost ili napuštenost itd. Što se materijalnih faktora tiče, oni uključuju diskriminaciju, nejednakosti, političke i druge oblike ugnjetavanja i dominacije, odsustvo
prava, nedostatak minimuma ’nužnih potreba’ potrebnih za ekonomski i biološki
opstanak, onako kako je definisano u svakoj pojedinačnoj kulturi; takođe svi drugi
oblici lišavanja, uskraćivanja, neishranjenosti, beskućništva, bolesti, nemogućnosti
obrazovanja itd.“ (Ranema, 2001:236).
24
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
Materijalne i duhovne okolnosti su „relativna slika“ siromaštva, drugačija za
različita društva i različite kulturne prostore. „Definisanjem siromašnih kao onih
kojima nedostaje ono što bi mogli kupiti novcem kako bi postali ’uistinu ljudi’, siromaštvo, u Njujorku baš kao i u Etiopiji, postaje apstraktna univerzalna mera potrošnje“ (Ilič, 2001:152). A kako univerzalna mera potrošnje ne postoji, „može biti
onoliko siromašnih i onoliko shvatanja siromaštva koliko ima ljudskih bića“ (Ranema, 2001:234). Šta će se uzimati za referentnu tačku siromaštva, to zavisi od društva
i kulture koje tu tačku utvrđuje. Tačka siromaštva je istorijski, kulturno i tehnološki
uslovljena. Siromaštvo ekonomski razvijenih društava i siromaštvo zemalja Trećeg
sveta nisu iste kategorije. Siromašni su uvek ovde i sada! U delu Druga Amerika
(1962), Majkl Harington upozorava da savremeni „američki siromašni nisu siromašni Hong Konga iz 16. veka, oni su siromašni ovde i sada“ (Harington, 1965:238).
Amartija Sen, indijski ekonomista i nobelovac ističe da „postoji nesvodivo
jezgro apsolutnog lišavanja u našoj ideji siromaštva, koje svaki izveštaj o gladovanju, neishranjenosti i vidljivim tegobama prevodi u dijagnozu siromaštva, a da pre
toga ne upozna relativnu sliku“ (Amartya, 1982:714). Ovo prevođenje u dijagnozu
u samoj osnovi je štetna definicija siromaštva. Jedina mana apsolutnog siromaštva
(materijalne depriviranosti) je, opominje iranski mistik A. Nasafi, vidljivost, dok su
sve njegove vrline (duhovnost i zadovoljstvo) relativne i skrivene. Nasuprot relativne, na kulturi ustanovljene i holistički uspostavljene slike siromaštva stoji univerzalistički, jednosmerni, na dohotku zasnovan i potpuno akulturalistički recept siromaštva za apstraktne „pacijente“. Ovakav recep siromaštva je mit, kao što je mit isti
takav recep bogatstva.
Porodica Ladačana, naroda koji živi u ekstremnim predelima Himalaja, može
dobro da živi i sa 650 dolara godišnje, a američka porodica ne može ni sa 10.000,
prihodom koji u Sjedinjenim Državama predstavlja „liniju siromaštva“. Siromaštvo
je socijalna i kulturna odrednica, a to znači da njegov doživljaj (ili osećaj) određuju
kultura ili način života ljudi datog društva. Konsensus oko univerzalističkog i akulturološkog recepta siromaštva doveo je do toga da su se do kraja 20. veka „čitave
nacije i kontinenti kretali u pravcu verovanja da su siromašni, i da im je potrebna
pomoć, samo zato što je njihov dohodak po glavi stanovnika bio niži od univerzalno
postavljenog minimuma“ (Ranema, 2001:239). „Nemati ono što je nužno ili imati
samo ono što je zaista nužno“ – kako glasi stara odrednica siromaštva u francuskom
rečniku Rober – ima mnogo dodirnih tačaka sa siromaštvom predstavljenim kroz
univerzalistički i akulturalistički recept.
Subsistencija i pravo siromaštva na zajedništvo
Polazeći od toga da siromaštvo nije život koji odražava ličnu neadekvatnost,
već život koji odražava neadekvatnost zajednice, Madžid Ranema ideju siromaštva
vraća zajednici iz koje ga je svetska ekonomija na silu isterala. Tradicionalno opšte
siromaštvo je pre svega socijalni, kulturni i politički problem zajednice, pa tek po-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
25
tom socijalni i kulturni sklop, životna situacija pojedinaca čiji je opstanak ugrožen.
Siromaštvo kao lična neadekvatnost je moderno shvatanje, „koje je postalo karakteristično za svako kapitalističko društvo, naročito u protestantskim verzijama, sada
unapređeno u glavnu komponentnu novog sistema vrednosti. Ekonomsko siromaštvo sada se doživljava i prema njemu na globalnom nivou ponaša kao prema sramoti
i kazni. Ogromno uvećanje bogatstva ponuđeno, ili dostignuto, od strane modernih
društava koja neguju pohlepu za stvaranje profita, igralo je značajnu ulogu u oštrom
obezvređivanju siromaštva iz etičkih pobuda. Tako trka za bogaćenjem nije bila za
ekonomiju samo željeni, već i moralno opravdani cilj“ (Ranema, 2001:240).
Siromaštvu pripada pravo na zajedništvo. Njegovo je „prirodno“ pravo da
se vezuje za zajednicu. Amnezija zajednice kada je u pitanju siromaštvo proizvodi
jedan novi zaborav – zaborav intrinsičnosti subsistencije. Siromaštvo ne pripada globalnom industrijakom sistemu, već vernakularnom zavičajnom svetu. Svet siromaha
je lokalan, zavičajan i vlastit, a svet sistema je globalan, univerzalan i javan. Opstanak ili supsistencija (nl. subsistentia, postojanje, trajanje, življenje; izdržavanje /
života/, izlaženje na kraj /s obzirom na potrebe/; ono što postoji samo po sebi, što je
supstancija) siromaha obezbeđuje se u malim grupama i lokalnim zajednicama, a ne
u globalnim društvenim sistemima ili nacionalnim državama (Ilič, 1985). Nastanak
i afirmacija produktivne nacionalne države kao globalnog društva, na kraju uobličenog u globalni ili svetski sistem, može se opisati i kroz vođenje neprestanog rata
protiv podnošljive supsistencije (Robert Muchembled). Upravo tako, modernističko
siromaštvo počiva na kontinuiranoj nepodnošljivosti supsistencije i po tome je, kao
što ćemo videti, suprotna modernizovanoj supsistenciji koja se bira radi zadovoljstva. Svetski sistem ulazi u sve dublje sukobe između lokalnih mogućnosti podnošljive supsistencije i globalne perspektive razvoja.
S jedne strane, visokoproduktivna moderna društva su u mogućnosti da proizvedu sve što je ljudima potrebno za život, a, s druge strane, njihova industrijska
organizacija rada je stvorila uslove da se čovečanstvo oslobodi opšte prosečnosti
supsistencije. Međutim, iako „oslobođeni“ opšte prosečnosti supsistencije, ne trebamo ostati slepi „za modernizovanu supsistenciju koja se bira radi zadovoljstva, i
slepi za odbijanje onog industrijskog bogaćenja koje kao nijedno ranije privileguje
moćne, a veliku većinu bolno frustrira“ (Ilič, 1985:160). Materijalna deprivacija i
socijalna isključenost dovode siromahe u situaciji sa kojom ne mogu „izaći na kraj“,
a to znači da je za njih supsistencija kao intrinsična vrednost dovedena u pitanje.
Prvi korak u rešavanju problema siromaštva počinje zalaganjem za priznanjem supsistencije kao intrinsične vrednosti, brige oko opstojanja, ili, da se literarno izrazimo,
zalaganjem za priznanjem golog života. Politika priznanja, za koju se Čarls Tejlor
(Charles Taylor) zalaže kada se radi o kulturni i etničkim zajednicama, trebalo bi da
obuhvati i skupine siromašnih (Tejlor, 2003).
Moderni svetski sistem je opčinjen idejom ili mogućnošću demokratskog biranja supsistencije iz zadovoljstva. Svaki pojedinac koji može i treba da iskoristi
prednosti koje mu ovakva situacija pruža, ali ne smemo izgubiti iz vida da se gubitkom dostojanstva stvarnosti, odnosno preskakanjem nužnosti, gubi i dostojanstvo
26
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
čoveka. Nužnost je čovekova senka koju on ne može preskočiti. Materijalno zasićene
generacije razvijenih zemalja su preskočile svoju moralnu senku. One imaju osećaj
da supsistencija više nije intrinsična vrednost – da se supsistencija može birati radi
zadovoljstva. Ekstreman primer takve generacije su bankarski mešetari s Wallstreet,
još jednog zida (wall) koga treba srušiti. „Sasvim je u redu vešto prevariti poštenog
čoveka ukoliko se ne biva uhvaćen. Prihvatljivo je postati licemer (kao izopačeni
Žistinini sveštenici) i ohrabriti vrlinu i darežljivost slabih da bi ih bilo lakše prevariti.
Ovo je bila neizbežna posledica gubitka društvenih veza. Naš je sadašnji svet, bez
vere ili zakona, anti-društvo, nemoguć i nepodnošljiv za život. Ne postoji nevidljiva
ruka; zadovoljstva mesara ili pivara se ne poklapaju sa mojim zadovoljenjem. Bilo
je neophodno da strast za biznis trijumfuje nad svim ostalim strastima kako bi se dozvolile zajedničke mere neobuzdanih želja. Ekonomska paradigma je veoma dobro
uspela u svođenju naše perspektive na jednu jedinu tačku gledišta. To je za posledicu
imalo jednodimenzionalni redukcionizam“ (Latuš, 2001:333).
Vara osećaj da je moderna supsistencija, koja se bira radi zadovoljstva, realna. Uopšte ne postoji sloboda izvan nužnosti. Sloboda postoji i živi u odmeravanju
sebe sa nužnošću. Biranjem iz zadovoljstva, supsistenciji se oduzima njen predmet
– borba za opstanak. Sloboda bez nužnosti postaje isto onako ništavna kao i snaga
bez otpora. Supsistencija bez borbe – prazna moć, prazne korice mača – ukida samu
sebe. Otuda kod ljudi tolika potreba, skoro atavistička glad za katastrofama, zemljotresima, poplavama, požarima ili, makar, saobraćajnim udesima, jedinstvenim prilikama kada se iznenada moramo isturiti i pokazati od kakvog smo materijala, kada
se odlučni luče od zbunjenih, hrabri od oklevala, požrtvovani od sebičnih i kada na
videlo dolazi smisao za opšte što ga je probudila opasnost. A ako je planeta Zemlja,
naš dom, škrta sa katastrofama, onda prst sudbine treba usmeriti na kosmos. Ukoliko
i priroda u celini zataji – priroda za sebe ne zna za katastrofe – onda treba računati s
ratom, ljudskim delom (Jonas, 1990:259). Setimo se kako je materijalno prezasićeno
građanstvo Evrope i Amerike sa oduševljenjem, pijući jutarnji čaj ili popodnevni
viski, pratilo medijske slike o ljudima koji su bili u smrtnoj opasnosti u ratovima u
Bosni i Hrvatskoj, a posebno tokom bombardovanja Srbije. Čudili su se zašto ljudi
tamo ratuju kada mogu birati supsistenciju radi zadovoljstva i živeti serbes.
Sve je više ljudi koji se bore za podnošljivu supsistenciju – samo manjina ima
mogućnost da bira supsistenciju radi zadovoljstva. I svi se oni subjektivno osećaju
siromašnim. Veliki je broj i onih koji sopstveno mučno rintanje povezuju sa vlastitim opstankom. S druge strane, gledano holistički i enviromentalistički – teorija o
uticaju životne sredine na razvoj čoveka – svetska kapitalistička ekonomija troši više
resursa od onog dela koji joj po nekoj pravdi pripada. „Izračunato je, na primer, da bi
za sadašnju svetsku populaciju, kada bi trošili energije po glavi stanovnika na nivou
Los Anđelesa, bilo potrebno pet planeta... Zemlja može da podnese samo manjinu
u bogatim zemljama koja danas živi na tom nivou potrošnje... Prosto nije u prirodi
’bogatstva’ da ga svi dele“ (Lumis, 2001:51).Oskudica i siromaštvo odavno upozoravaju visokoproduktivni svetski sistem da modernizovana supsistencija ne spada u
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
27
intrinsične vrednosti. Pitanje ovde uopšte nije koliko je toga čovek u stanju da uradi
(kvantitete), nego koliko toga priroda može da podnese (kvalitet). Pitamo zapravo,
po ko zna koji put, za granice rasta i razvoja!
Sve dok traje saglasnost između moderniziranog siromaštva koje se bori za
podnošljiviju supsisenciju i modernizovane supsistencije koja se može birati iz zadovoljstva trajaće i stabilnost sadašnjeg svetskog sistema. Kada ta saglasnost više ne
bude postojala, neće biti ni ovog sistema. Svetska kapitalistička ekonomija je spratila ukupno čovečanstva u koridore „mrtve trke“ za bogatstvom kao jedinim ciljem.
Kada shvatimo da je cilj nedostižan, moraćemo se sami postarati za izlazak iz ovog
koridora. „Sve dok traje trenutna trka za materijalnim bogatstvom, zasnovana na
pretpostavci da ništa osim tehnoloških ograničenja ne može zaustaviti ljudska bića
u tome da žele da imaju više, ne samo što će sama trka nastaviti da proizvodi najdehumanizovanije oblike nametnutog siromaštva, već će konačno i sama planeta koja
nam donosi zajednička bogatstva biti osiromašena i uništena.
Nasuprot tome, siromaštvo iz zadovoljstva – tj. dobrovoljno i moralno siromaštvo – podrazumeva ideal života zasnovan na drevnim moralnim načelima jednostavnosti, štedljivosti, umerenosti i poštovanja svih ljudskih bića i svih oblika života.
To ne znači asketizam i monaški život. Ono samo pokušava da povrati holističku i
saosećajnu dimenziju bića, bez koje ljudski odnos u pravom smislu reči nije moguć.
Kao takvo, siromaštvo iz zadovoljstva moglo bi da posluži kao sredstvo i kao cilj
pauperizovanja ekonomije“ (Ranema, 2001:250).
Sa siromaštvom kao „kosmičkim zlom“ kulture tradicionalnih društava su se
suočavale na načine koje je određivala vernakularana tradicija: glad je „naš“ teret i
„naša“ muka, kao što je i obilje „naš“ užitak, a izobilje „naša“ dokolica. Vernakularne zajednice se prema siromasima ne odnose kao prema žrtvama. Vernakularni
čovek na siromaštvo gleda „svojim očima“, kao na nešto što se događa „nama“, a
ne „drugom“. I što je najvažnije, takav pojedinačni ili „relativni“ pristup nije stvar
ličnog doživljaja, nego holistička vrednost. U Ranemanovoj ideji dobrovoljnog siromaštva, siromaštvu se vraćaju pluralistička, kulturno ustanovljena, vernakularna i
holistička shvatanja svakog prostora.
Budućnost siromašnih skupina u našem društvu je isto tako neizvesna, čak i
pod uslovima veće produktivnosti, višim dohotkom, većim brojem radnih mesta i
boljim uslugama. Šta nam je činiti? Potrebna nam je utopistička ili, ako više volite,
maštovita modernizacija vernakularne tradicije. Dobro je o siromaštvu razmišljati
kroz kombinaciju modernizirane pre svega naše vernakularne proizvodnje i ekonomizirane privrede u kojoj je prisutna tehnologija u meri u kojoj ne ugrožava život
i prirodnu sredinu. „’Vernakularan’ je reč latinskog koja je u Rimu hiljadu dvesta
godina upotrebljavana za označavanje dobra koja je čovek proizveo sam, u svojoj
kući, sa svojom čeljadi, dobra koja čovek može da štiti i brani, ali ih na tržištu niti
kupuje niti prodaje... Za ono što je za život važno, što se ne može izneti na tržište,
rimskom pravniku je stajala na raspolaganju reč vernaculum“ (Ilič, 1985:84, 159).
Uspešnost borbe protiv siromaštva meri se opstankom života i „izlaskom na kraj“ sa
28
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
osnovnim potrebama. Tradicionalne kulture nisu siromaštvo definisale nejednakošću
i materijalnom depriviranošću, već oskudicom kojom se dovodi u pitanje opstanak
ili sam život. Vernakularnom proizvodnjom ne stvaraju se uslovi za nastajanje ekonomske i socijalne nejednakosti, niti ona dovodi do nečije inferiornosti, zavisnosti
i eksploatacije, a to znači da ne podrazumeva postojanje društvenih slojeva koji se
mogu definisati nepravednom raspodelom.
Ako malo dublje zagrebemo ispod površine visokorazvijene svetske ekonomije, u svim društvima i kulturama se može otkriti tradicionalna vernakularna potka
koja deluje i u svetskom sistemu. Ovo treba imati na umu i kada razmišljamo o siromaštvu u uslovima „održivog razvoja“ u našem društvu, jer vernakularna prozvodnja, koja je sama po sebi održiva, uključuje pored eliminacije siromaštva i održivi
razvoj. Priroda tehnološkog pogona je dvojaka i ambivalentna, tako da se njegovo
prisustvo u vernakularnoj podrazumeva, ali uz moralnu obavezu da se koristi oprezno, uz maksimalne ekološke i enviromentalističke obzire. „Osnaživanje samosvojih
vrednosti vernakularnog sveta je proces potpuno suprotan od svega što donosi novi
vek i industrijski ’napredak’“ (Marić, 1985:20).
Na isti način na koji su prvobitna organizovana društva i genuine kulture prihvatile tabue jedenja ljudskog mesa i seksualnog opštenja između bližih srodnika,
tako isto buduća društva i kulture trebaju prihvatiti moralnu normu o korišćenju
tehnike i tehnologije. Vernakularna održiva proizvodnja uključuje primenu tehničkih
i tehnoloških mogućnosti, ali pod moralnom kontrolom koja počiva na tabuiziranoj
restorativnoj pravdi. Ona je održiva poput današnjeg „održivog ribolova“: riba se
lovi u količini koja neće ugroziti njihovu reprodukciju, to jest, broj izmreštenih riba
mora biti veći, i to konstantno, od broja ulovljenih riba.
„Pošto je običan čovek shvatio da je dominantni zapadni oblik modernosti, u
stvari, izgubio dodir sa sadašnjicom koju tvrdi da održava, on sam postaje istinski
moderan, u pravom značenju te reči, to jest, onaj koji pripada današnjici. Kao takav, on neprestano prerađuje svoje tradicionalne, vernakularne načine suočavanja sa
brojnim talasima koji ugrožavaju njegov život. Hiljadama trikova koji je svaka kultura razvila da bi očuvala sebe od takvih prolaznih talasa, novi narodni pokreti dodaju veštinu prilagođavanja iznad i unutar talasa“ (Ranema, 2001:249). Alternativu
modernističkom siromaštvu, Ranema nalazi u novim „narodnim pokretima“ koje su
inicirali „nerazvijeni“. Ovi pokreti potenciraju siromaštvo iz zadovoljstva, odnosno
u igru uvode dobrovoljno i moralno siromaštvo.
Nasuprot vernakularnom pristupu, moderni tehnologizovani pristup siromaštvu navodi žrtve pauperizovanih ekonomskih i političkih sistema, nove proletere i
osiromašene nadničare, da svoj položaj posmatraju „tuđim očima“, i da svoju akciju
i borbu usmere na ograničene ciljeve kao što su zapošljavanje, povećanje plate i
pristup javnim službama i, eventualno, samopomoć. „Konačno, sve je više ljudi bilo
navedeno da veruje u novi ekonomski mit po kojem se siromaštvo može konačno
pobediti uz pomoć uvećane produktivnosti i efekata ’prodora’ moderne ekonomije,
a traganje za novim načinom života i društveno organizovanje utemeljeno na jedno-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
29
stavnosti, odnosno na dobrovoljnim i etičkim oblicima siromaštva, bilo je obezvređeno i ozloglašeno“ (Ranema, 2001:240). Dobrovoljno siromaštvo ne upućuje na
odbacivanje proizvodnje i odricanje od potrošnje – kao u učenju Franje Asiškog o
„dobrovoljnom“ siromaštvu – nego ukazuje na jedan novi istorijski oblik delatnosti,
na „sopstveni rad“ (Eigenarbeit) koji nije ekonomska delatnsot i koji je u celosti
usmeren na dostojanstvenu supsistenciju.
Sopstveni rad i siromaštvo
Vreme je da o siromaštvu razmišljamo u kategorijama supsistencijalne privrede – privrede koja se vraća dostojanstvenoj supsistinenciji, koja je usmerena na
to „da se činija od plastike zameni drvenim čankom“ kao suštastvom posude, ili, da
se umesto socijalnog programa samopomoći (Selbsthilfe, selfhelp) primeni praksa
vernakularne proizvodnje, da se siromasi, u zajednici sa onim koji su „bogati“ invencijama, organizuju kroz „sopstveni rad“ (Eigenarbeit) i otpočnu iznalaziti nove
načine supsistencije. Ali to više nije ona supsistencija koja se bira radi zadovoljstva,
već ona koja vodi računa i brine o njenoj nužnosti. Modernizirano siromaštvo – siromaštvo kao oblik svesti, koji svetskoj ekonomiji daje nov polet kroz organizovane
oblike socijalne pomoći ili samopomoći – krajnja je posledica onoga što se na jeziku
Marksa i Frojda naziva postvarenje (Verdinglichung). Modrnizirano siromaštvo je
postvareno siromaštvo; ono glad i nezaposlenost prevodi u potrebu svetske kapitalističke ekonomije za obiljem i radom. „Pod postvarenjem podrazumevam proces
okoštavanja stvarnih potreba u potražnju za artiklima masovne proizvodnje. Mislim
na prevođenje žeđi u potrebu za Koka-Kolom. Ova vrsta postvarenja se javlja kada
ogromne birokratske organizacije počnu da manipulišu osnovnim ljudskim potrebama, zahvaljujući tome što su uspele da zagospodare maštom potencijalnih kupaca“
(Ilič, 1989:153).
Ivan Ilič koncepciju dobrovoljnog siromaštva obogaćuje kategorijom Eigenarbeit (sopstveni rad). Štaviše, on predlaže da se reč Eigenarbeit „upotrebi kao analitička kategorija za jednu delatnost pred kojom stojim bez reči. Sopstvenim radom
nazivam samo ono čime se ljudi našeg vremena posredstvom društvenih delatnosti
odvajaju od potrošnje i proizvodnje... ’Eigenarbeit’ je aktivno odricanje od potrošnje
i proizvodnje, motivisano prosvećenim hedonizmom. Prema tome, ’sopstveni rad’
stoji jasno u suprotnosti sa hijerarhijski upravljenom ’samopomoći’ koju nazivam
’radom u senci’.... Sopstveni rad označava, dakle, jedan istorijski novi oblik delatnosti“ (Ilič, 1985:87). Kao što vidimo, Ilič pravi oštru razliku između samopomoći
(Selbst-hilfe) i sopstvenog rada (Eigenarbeit). U svojoj oštrini on ide dotle da ističe
kako „’samopomoć’ cepa delatni subjekt u proizvođača i potrošača. Reči ’samoobrazovanje’, ’samoposluživanje’ projiciraju industrijski sistem u pojedinca. Samopomoć je u pravom smislu masturbatorski pojam. Reč masturbacija potiče iz latinskog
i složena je od manus (ruka, rukom) i stuprum (silovanje). Takvo ’samosilovanje’,
koje se preporučuje, rastavlja delatni subjekt – pojedinca ili grupu – u nešto što pomaže i nešto drugo čemu se pomaže“ (Ilič, 1985:85).
30
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
Tačna je Iličeva konstatacija da većina starih jezika uopšte nema reč koja bi
odgovarala reči „rad“. Reč „rad“ je i u naš jezik ušla preko industrijske proizvodnje.
U preindustrijsko doba, za ono što danas zovemo „rad“ govorili smo „delanje“, na
način na koji su to govorili i drugi. U preindustrijskim društvima svaka delatnost
je zajednici „sopstvena“ ili „vlastita“. I, štaviše, svaka posebna delatnost je samo
jednoj, određenoj zajednici svojstvena. „Somborski sir samo mi znamo praviti!“ –
govorili su stari somborci. Danas je u modi da se ti proizvodi „markiraju“ i „brendiraju“, a za „sopstvene“ ili vernakularne proizvode više nema imena. Izgubila se u
gomili zaboravljenih, bolje reći, zaturenih lokalnih toponima. „Svaka delatnost mogućna u jednom od takvih društava je delatnost ili muškaraca ili žena baš tog društva.
Delatnost neutralna u pogledu pola je za preindustrijska društva atipična isto kao i
podela delatnosti na proizvodnju i potrošnju“ (Ilič, 1985:88).
Iličeva aksiološka igra sa dobrovoljnim siromaštvom, koju on vodi preko izraza „Eigenarbeit“, u suštini je usmerena na sticanje sredstava za supsistenciju. Ideologija razvoja, na kojoj počiva svetska ekonomija – „usmerena na to da se drveni čanak
zameni činijom od plastike“ – ide u drugom pravcu, u pravcu razaranja supsistencijalne privrede. Kada „razvoj“ bude zaustavljen, a supsistencijalna privreda i vernakularna delatnost budu potpuno razoreni, „dan-D“ svetskog sistema biće izvestan.
Dobrovoljno siromaštvo je prvi dobrovoljac čiji je cilj da spašava čovečanostvo, i
zato je ono „i moralno“.
Identičnu priču nalazimo i kod Marijen Gronemajer (Marianne Gronemeyer)
koja pomoć razvoja detektuje kao „modernizovanu pomoć (koja) se može shvatiti samo kao pomoć dodeljena procesu modernizacije“, da bi zaključila: „Moderna
pomoć je samo pomoć modernosti“ (Gronemajer, 2001:118). Po Gronemajerovoj,
pitanje pitanja siromaštva glasi: mogu li recentne strukture bogatih i moćnih svojom koncepcijom pomoć razvoju iskoreniti staru ontološku dihotomiju siromaštvo/
bogatstvo? Najkraće pitanje pitanja siromaštva glasi: pomaže li koncept pomoć razvoju pomoći, a najkraći odgovor je da pomoć razvoju ne pomaže siromašnima nego
moćnima. Pomoć razvoju je prekršila sve elemente tradicionalne koncepcije moći:
štaviše, nije misericordia nego je otvoreno račundžijska.
Pomoć razvoju je postala instrument savršenog, elegantnog ispoljavanja moći,
sredstvo za sofistikovano ispoljavanje moći. „Ona je način držanja žvala u ustima
potčinjenih, ali tako da ne osete silu koja ih je upregla. Ukratko, elegantna moć ne
prisiljava, ne koristi ni batinu ni lanac; ona pomaže. Neosetno se državni monopol
na nasilje, u kretanju ka sve većoj neupadljivosti, preobražava u monopol države
na brigu pomoću koje se njena moć ne smanjuje, već postaje mnogo obuhvatnija...
Bilo je samo pitanje vremena kada će tekući pokret modernizacije preskočiti granice
visoko modernizovanih, produktivno nesputanih zapadnih industrijskih zemalja da
bi nepodnošljivu prepreku svom daljem kretanju otkrio u internoj stagnaciji zaostalih zemalja“ (Gronmejer, 2001:111, 121). Prvenstveni cilj pomoći razvoju je da se
ekonomski efikasno i moralno prihvatljivo ostvari integracija (ili inkluzija, što je
recentni izraz) zaostalih delova sveta u univerzalni pokret modernizacije.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
31
Kada ovo imamo u vidu onda je jasno zašto koncept pomoć razvoju ne treba
brkati sa konceptom pomoći za samoodržanje: pomoć razvoju uništava ono što tvrdi
da spašava –sposobnost neke zajednice da oblikuje i održava svoj način života sopstvenim snagama. Princip pomoći za samoodržavanje, koji promoviše emancipaciju
i jednakost drugih kultura, zamenjen je principom jedan svet. A da bi se stvorila svetska jednoobraznost, mora se sprovesti iskorenjivanje svega što je strano. Ili, kako na
iskorenjivanje drugačijeg gleda Robert Kuper: „Ali kada su u pitanju staromodniji
oblici država van postmodernih granica, Evropljani moraju da se vrate grubljim metodama starijeg doba – sili, prvom udaru, prevari, što god je potrebno za one koji još
uvek žive u svetu države za sebe iz devetnaestog veka“ (Kuper, 2007:68-69). Cilj
svetskog ekonomskog sistema je da čovečanstvo postane globalni Gemeinschaft,
„svetska zajednica“, kao što planeta postaje „globalno selo“.
Literatura
Abbot, A. (2001): Chaos of Disciplines. Chichago, Universitey of Chicago press
(http://books.google.rs/books?id=D41oYmNbYVQC&printsec=fron
tcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=fal
se) (07.02.2012.)
Abrahamson, P. (1995) Social exclusion in Europe: Old wine in new bottles. Družboslovne razprave, Inštitut za sociologijo, Ljubljana. Vol. XI(1995)1920:119-136 (http://www.druzboslovnerazprave.org/media/pdf/clanki/dr1920Abrahamson.PDF) (13.02.2012.)
Adorno, Th. (2006): „Vaspitanje posle Aušvica“, Pedagogija, Beograd, Vol.
LXI(2006)1:5-17)
Bek, U. (2001): Rizično društvo, Beograd, „Filip Višnjić“
Berghman, J. (1997): „The Resurgence od Poverty and the Struggle Against Exclusion: A New Challenge for Social Security in Europe?“, Internacional Social
Security Review L(1997)1:3-21
Bohnke, P. (2001): Nothing Left to Lose? Poverty and Social Exclusion in Comparison. Empirical Evidence on Germany, Berlin, Social Science Research Center
Burchardt, T., Le Grand, J., Piachaud, D. (1999): „Social Exclusion in Britain 19911995“, Social Policy and Administration, 33(1999)3:227-244
Dziewiecka-Bokun, L. (2000): Poverty and the Poor in Central and Eastern Europe.
Breadline Europe, Gordon D. and Townsend, P. The Policy Press, Bristol,
pp. 251-265
Gidens, E. (2005): Odbegli svet. Kako globalizacija preoblikuje naš život, Stubovi
kulture, Beograd
Gidens, E. (1998): Posledice modernosti, Beograd, „Filip Višnjić“
32
Миле Н. Ненадић, Модернизовано и добровољно сиромаштво...
Gronemeyer, M. (2001): „Pomoć“, u Zaks, V.(ed.), Rečnik razvoja. Vodič kroz znanje kao moć, Novi Sad, Svetovi (111-130)
Harington, M. (1965): Druga Amerika. Siromaštvo u Sjedinjenim Državama, Prosveta, Beograd
Ilič, I. (1985): Pravo na zajedništvo, Beograd, Rad
......... (1989): Svetkovina svesnosti : poziv na institucionalnu revoluciju, Niš, Gradina
......... (2001): „Potrebe“, u Zaks, V.(ed.), Rečnik razvoja. Vodič kroz znanje kao moć,
Novi Sad, Svetovi (145-161)
Kolakovski, L. (1987): „Moderna na beskonačnoj probi“. U: Mihalski, K.: O krizi,
(pp. 66-78), Novi Sad, Književna zajednica Novi Sad
Kolin, M. (1997): „Siromaštvo i socijalna isključenost”, Sociološki pregled, Beograd,
Vol. XXXI(1997)2, pp. 169-181
Kolin, M. (2007): „Obrasci života u siromaštvu i nove paradigme Evropske unije”,
Sociološki pregled, Vol. L(2008)2:191-206
Kun, T. S. (1974): Strukture nučnih revolucija, Beograd, Nolit
Kuper, R. (2007): Raspad nacije, Beograd, „Filip Višnjić“
Latuš, S. (2001): „Životni standard“, u Zaks, V.(ed.), Rečnik razvoja. Vodič kroz
znanje kao moć, Novi Sad, Svetovi (327-342)
Lelkes, O. (2006): „Socijalna ekskluzija u centralnoj-istočnoj Evropi: koncept, merenje i politika intervencije”, Panoeconomicus, Vol. 53(2006)2:131-159
Lumis, D. C. (2001): „Jednakost“, u Zaks, V.(ed.), Rečnik razvoja. Vodič kroz znanje
kao moć, Novi Sad, Svetovi (40-58)
Marić, Ratka (1985): „Kritika postmoderne“, u Ilič, I.: Pravo na zajedništvo, Beograd, Rad (7-24)
Mollat, M. (1990): The Poor in the Middle Ages – An Essay in Social History, Yale
University Presa, New Haven (http://www.amazon.com/Poor-Middle-AgesSocial-History/dp/0300046057#reader_0300046057) 07.02.2012.
Percy-Smith. J. (2000): Policy Responses to Social Exclusion, Open University Press, Buckingham
Ranema, M. (2001): “Siromaštvo”, u Zaks, V.(ed.), Rečnik razvoja. Vodič kroz znanje kao moć, Novi Sad, Svetovi (234-256)
Saraceno, Ch. (2001): Social Exclusion: Cultural Roots and Diversities of a Popular
Concept”, paper presentid at the conference of „Social Exclusion and Children“, Columbia University, 3-4 May (http://www.childpolicyintl.org/publications/Saraceno.pdf), 03.02.2012. u 09.22
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
33
Sen, A. (1982): Poverty and Famines: An Essay on Entitlements and Deprivation,
Oxford, Clarendon Press. (http://www.amazon.com/Poverty-FaminesEssay-Entitlement-Deprivation/dp/0198284632#reader_0198284632)
(04.02.2012).
Silver, H. (1994): „Social Exclusion and Solidarity: Three Paradigms”, International
Labour Review, Vol. IV(1994)2 (117-128)
Šporer, Ž. (2004): „Koncept društvene isljučenosti“, Društvena istraživanja, Zagreb,
Vol. XIII(2004)1-2(171-193)
Townsend, P. (1979): Povety in the United Kongdom, Penguin Books, Harmondsworth
Tejlor, Č. (2003): „Politika priznanja“. U Gatman, E.(ed.): Multikulturalizam – Ispitivanje politike priznanja, Novi Sad, Centar za multikulturalnost
Šerman, ser Alfred (2011): „Kosovo, kruna američkog stoleća“. U: Sačuvati mir u
Bosni – mitovi, izazovi, šanse, Beograd, Čigoja štampa, (151-163)
Šućur, Z. (1995): „Koncept socijalne isključenosti“, Revija za socijalnu politiku, Zagreb, Vol. II(1995)3 (223-230)
Šućur, Z. (2004): „Socijalna isključenost: pojam, pristup i operacionalizacija“, Revija za sociologiju, Zagreb, Vol. XXXV(2004)1-2 (45-60)
Šućur, Z. (2006): „Siromaštvo, višedimenzionalna deprivacija i socijalna isključenost u Hrvatskoj“, Revija za sociologiju, Zagreb, Vol. XXXVII(2006)3-4
(131-147)
Valerštajn, I. (2005): Posle liberalizma, Beograd, Službeni glasnik
Zaks, V. (2001): Rečnik razvoja. Vodič kroz znanje kao moć, Novi Sad, Svetovi
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Dragan Koković*
35
Оригинални научни рад
UDK 316.7+316.343 -058.34
KULTURA SIROMAŠTVA I OBRAZOVANJE
POVERTY CULTURE AND EDUCATION
Abstract: An individual and social groups do not have to be only affected by
poverty in economic way, but in a cultural way as well. There is an expression “po­
verty culture”, which leads to the development of the theory of cultural deprivation.
The use of the term poverty culture implies that behavioral patterns of the poor are
adopted through education; adopted behavioral patterns are resistant to changes
– and, as it is known, education of people, among other, should imply accepting
changes. The inveteracy of the poverty culture implies living your own life, which
is secluded from identified and dominant life of the ruling culture. Enforcement of
poverty and social-economic conditioning influence the tendencies for specific be­
havioral patterns.
Key words: poverty, poverty culture, education, indemnified education, cultu­
ral deprivation
Sažetak. Pojedinac i društvene grupe ne moraju da budu pogođeni siromaš­
tvom samo u ekonomskom pogledu, već i kulturom. Postoji izraz „kultura siromaš­
tva“, koja utiče na to da se razvije teorija o kulturnom lišavanju (deprivaciji). Kori­
šćenje pojma kulture siromaštva pretpostavlja da se obrasci ponašanja siromašnih
usvajaju putem vaspitanja; naučeni obrasci ponašanja imaju otpor prema prome­
nama - a, kao što je poznato, obrazovanje ljudi, između ostalog, treba da nauči i
navikne na promene. Ukorenjenost kulture siromaštva znači življenje sa sopstvenim
načinom života, izdvojenim od matičnog i dominantnog života vladajuće kulture.
Prisila siromaštva i društveno-ekonomska uslovljenost utiču na sklonost ka određe­
nim obrascima ponašanja.
Ključne reči: siromaštvo, kultura siromaštva, obrazovanje, nadoknađu-juće
obrazovanje, kulturna deprivacija
Siromaštvo kao preovlađujući proces u savremenom svetu označava položaj
u kojem se nalaze pojedinci, porodice, društvene grupe i čitave zajednice ljudi. Siromaštvo je praćeno krajnjim pomanjkanjem sredstava za život, lošim stanovanjem,
primitivnim i oskudnim načinom odevanja, hroničnom glađu i trajnim delimičnim
zadovoljavanjem osnovnih životnih potreba. Nastaje zbog različitih uzroka, a najče*
Редовни професор социологије на Филозофском факултету у Новом Саду
36
Драган Коковић: Култура сиромаштва и образовање
šće zbog retkosti prirodnih resursa, velikih elementarnih nepogoda, kriza i ratova,
nerazvijenosti sredstava za proizvodnju i naročito zbog vladajućih društvenih odnosa koji velike delove i grupe društva održavaju u nemaštini i bedi.
Pojedinac i društvene grupe ne moraju da budu pogođeni siromaštvom samo u
ekonomskom pogledu, već i kulturom. Postoji izraz „kultura siromaštva“, koja utiče
na to da se razvije teorija o „kulturnoj deprivaciji“.
Po Oskaru Luisu, glavne karakteristike kulture siromaštva su: osećaj mar­
ginalnosti, bespomoćnost, zavisnost i snažna orijentacija na sadašnjost sa malom
sposobnošću da se odloži zadovoljenje. Ovaj tip kulture karakteriše osećaj rezigna­
cije i fatalizam. Na nivou društva, kulturu siromaštva karakteriše neuključivanje i
neučestvovanje u glavnim institucijama šireg globalnog društva. Ona poprima snagu
kulture, jer su njene osobine vodič i okvir za način postupanja, mišljenja, ponašanja
i delovanja. Drugačije se misli iz palate nego iz kolibe. Takav način i obrazac ponašanja prenosi se na generacije i tako se „trajno obnavlja siromaštvo“.
Majkl Harington u knjizi Druga Amerika je među prvima upozorio na kulturu
siromaštva. Postoji, ukratko, jezik siromaštva, psihologija siromašnih. Biti sirotinja
znači biti unutrašnji stranac, rasti u kulturi koja se radikalno razlikuje od one koja
prevladava u društvu. U pitanju je kultura sa nizom „sopstvenih preokupacija“ (isti­
canje snage, muževnosti, traganje za uzbuđenjima, usredsređenost na sadašnjost i
upućenost na sreću).
Potkultura niže klase samu sebe reprodukuje, prenosi se u kontinuitetu s generacije na generaciju. Po Mileru, supkultura niže klase pruža uslove za „nužno pri­
lagođavanje niskokvalifikovane radne snage“. Oblici tog prilagođavanja uključuju
„visok stepen trpeljivosti prema dosadi“ i „sposobnost da se nađe zadovoljenje izvan
sveta posla“. Siromasi se međusobno pomažu u svim područjima društvenog života.
Rezigniranost i potištenost nisu uvek dominantni. Način života siromaha mnogo je
raznolikiji nego što se pretpostavlja.
Korišćenje pojma kulture siromaštva pretpostavlja da se obrasci ponašanja
siromašnih usvajaju putem vaspitanja; naučeni obrasci ponašanja imaju otpor pre­
ma promenama (a, kao što je poznato, obrazovanje ljudi, između ostalog, treba da
nauči i navikne na promene). Ukorenjenost kulture siromaštva znači življenje sa sopstvenim načinom života, izdvojenim od matičnog i dominantnog života vladajuće
kulture. Prisila siromaštva i društveno­ekonomska uslovljenost utiču na preferiranje
određenih obrazaca ponašanja. Ima nastojanja da se dokaže „kako su vrijednosti
siromašnih jednake vrijednostima društva kao cjeline, s tom jedinom razlikom, što
siromašni nisu u stanju prevesti mnoge od tih vrijednosti u stvarnost.“
Navodno, kad se ukloni prisila siromaštva, onda se bez ikakvih teškoća pri­
hvataju dominantni obrasci ponašanja.
Ponašanje siromašnih, njihovi obrasci življenja zasnivaju se na otporu prema
promenama. Oni se često mire s tim da će ostati na dnu života. Njihov „kulturni kapital“ nije nikakav. Poznato je da porodica prenosi na svoju decu, više indirektnim
nego direktnim putem, „određeni kulturni kapital i izvesni etos (ethos), sistem im-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
37
plicitnih vrednosti duboko interiorizovanih, koje, između ostalog, pomažu da se zauzmu stavovi i u pogledu kulturnog kapitala i škole. Kulturno nasledstvo u oba ova
vida se razlikuje u različitih društvenih klasa i odgovorno je za početnu nejednakost
dece, pred školskom probom a time i za nejednak procenat uspeha“.1
Pojam egzistencijalne prisile, prisilne situacije (siromaštvo) pretpostavlja „na­
doknađujuće obrazovanje“ koje pomera pažnju sa unutrašnje organizacije škole i
usredsređuje je na porodicu i dete. Porodični i kulturni hendikep se odražava na
školu. Kultura siromaštva je reakcija na egzistencijalnu prisilu. Siromasi su prisiljeni
da se ponašaju „onako kako se ponašaju činjenicama svoje situacije“ (niski prihodi,
nezaposlenost itd.), a ne time što ih na to usmerava kultura siromaštva. Smatra se
da bi siromasi izmenili svoje ponašanje čim bi se ukinula prisila siromaštva. Ovo
je u suprotnosti sa stanovištem koje smatra da, kad se jednom ukoreni, supkultura
siromašne grupe počinje živeti sopstveni život, čak i kad nestanu okolnosti koje su
je izazvale. Ona postaje samostalna i izdvojena od normi i vrednosti matične kulture i društva. Međutim, ideja o „situacijskoj prisili“ negira mišljenje po kojem su
siromašni uglavnom izdvojeni od matičnih normi i vrednosti i pokušava dokazati
kako su vrednosti siromašnih jednake vrednostima društva u celini, s tom jedinom
razlikom što siromašni nisu u stanju prevesti mnoge od tih vrednosti u stvarnost.
Argument o prinudnoj situaciji ponovo upućuje na zaključak da će siromasi, kad
se jednom eliminiše siromaštvo, bez ikakvih teškoća prihvatiti matične obrasce
ponašanja i iskoristiti prilike koje im se pružaju.2 Analizirajući „muškarce s ugla“
koji su nezaposleni ili potpuno zaposleni, i koji rade na loše plaćenim, nekvalifikovanim i besperspektivnim poslovima, Eliot Lebov dokazuje „kako ono što nam se
čini kao kulturni obrazac neposrednog zadovoljenja i orijentacije na sadašnjicu nije
ništa drugo no odgovor na situaciju, direktna i zaista racionalna reakcija na prisilu
situacije. Umjesto da ga tumačimo kao određeno osebujnom supkulturom, ponašanje čovjeka s ugla mnogo je lakše shvatiti kao rezultat njegove nemoći da prevede
vrijednosti matične kulture, vrijednosti do kojih i on drži, u stvarnost“3 (podvukao
D. K.). Siromašni se razlikuju od srednje klase ne po orijentaciji na sadašnjicu i nesposobnosti da se održi zadovoljenje, nego zbog „beznadežnosti svega“. Zasnivanje
koncepta o kulturi siromaštva, očigledno, pratile su ideološke kontroverze, aspekt
kulture siromaštva prisutan je i u sociološkim interpretacijama jer i sami sociolozi,
uprkos težini da budu objektivni, gledaju na ove probleme kroz sopstvene vrednosti
i politička uverenja. Verovatno bi najbolje bilo da siromašne proučavaju siromasi,
što je praktično neizvodljivo. Njih najčešće proučavaju pripadnici srednje klase koji
se razlikuju po klasi, kulturi i političkoj moći od ljudi koje proučavaju, pa je slika
siromaha često „odraz vrednosti sudova srednje klase“. To je potvrdilo istraživanje
Čarlsa Valentina Kultura i siromaštvo, u kome je oštro napao pristranost u proučavanju siromaštva ističući da je teško naći ijedan opis, a da se u njemu ne insistira
1
2
3
P. Burdije, „Škola kao zaštitnik nejednakosti“, Gledišta, 2/67, str. 264.
M. Haralambos, isto, str. 158.
M. Haralambos, isto, str. 159.
38
Драган Коковић: Култура сиромаштва и образовање
na štetnosti, patologiji, izopačenosti, dezorganizaciji, nestabilnosti ili nepotpunosti
kulture siromaštva u poređenju sa životom srednje klase. Ideološki aspekt teze vidljiv je u stavu da su sa aspekta kulture siromaštva „sami siromasi najveća prepreka
za uklanjanje siromaštva“. Iz toga sledi da se bar deo rešavanja problema siromaštva
sastoji u tome da se siromasi promene, budući da su oni, implicitno, delimično sami
krivi za svoje stanje. Smer u kome bi se siromasi morali menjati takođe je pod uticajem građanskih vrednosti.4 Siromasi, jednostavno, moraju postati srednja klasa.
Majkl Haralambos pravi interesantno poređenje odnosa prema siromaštvu
koje vlada u SAD i Velikoj Britaniji.
U SAD rat protiv siromaštva temelji se na tradicionalnom američkom libe­
ralizmu koji insistira na individualnoj inicijativi i stavu da svi imaju povoljne i iste
šanse. S druge strane, traži se reformisanje društva bez temeljnih promena društvene
strukture. Način na koji se osvetljavalo siromaštvo u stvari je prikrivao pravu prirodu nejednakosti i to je bila najveća prepreka da se iznađe rešenje. „Kad siromaštvo
jednom spozna kao jedan oblik nejednakosti, a ne isključivo kao problem siromašnih, rješenja uključuju restrukturiranje društva kao cjeline. Tu se može utvrditi kako
glavna prepreka iskorenjivanju siromaštva nije ponašanje siromašnih, već vlastiti
interes bogatih.“5 Nužne su, očigledno, fundamentalne promene društvenog sistema.
Naravno, na to se ne pomišlja, nego se čitava koncepcija rata protiv siroma­
štva temelji na definisanju siromaštva kao načina života. Dovoljno je ispraviti dru­
štvene radne i psihološke nedostatke ljudi rođenih i odgojenih za život u siroma­
štvu. Stvoreno je niz programa sa ciljem prevaspitanja i uklanjanja nedostatak kod
siromašnih. Otvarali su se čak i logori u divljim četvrtima s ciljem „izgrađivanja
karaktera“, „radnih navika“, i podsticaja za rad. „Cilj mnogih od tih planova bio je da
neutralizira navodno djelovanje kulture siromaštva, podstičući ambiciju, motivaciju
i inicijativu. Da bi se već u ranoj dobi onemogućilo djelovanje kulture siromaštva, u
škole, u siromašnim četvrtima, uloženo je mnogo vladina novca, u želji da se podigne obrazovni nivo.“6
Mišljenje da se ljudi sami mogu osloboditi siromaštva „tipično je američko
rješenje koje odražava vrijednosti američke kulture sa naglaskom na individualnom
uspjehu u zemlji povoljnih šansi“.7
Direktna pomoć siromašnima, u skoro svim studijama smatra se „najmanje
popularnom strategijom“. „To je iznad svega: ‘američki način’ pristupa problemu
društvenog blagostanja, jer prebacuje sav teret odgovornosti na pojedinca, a ne na
društveno­ekonomski sistem. Socijalne ustanove i usluge imaju prednost pred nov­
čanom potporom u ideološkoj atmosferi koja se užasava milostinje (Dž. Grejam).“8
4
5
6
7
8
M. Haramalbos, isto, str. 167.
M. Haralambos, isto, str. 159.
M. Haralambos, isto, str. 168.
M. Haralambos, isto, str. 168.
Prema: M. Haralambos, isto, str. 168.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
39
Britanska vlada nije pokazivala takvu averziju prema novčanoj pomoći siromašnima kao američka. Država osigurava finansijsku pomoć siromašnima.
Obrazac nejednakosti ne sme se zatvoriti jer se neće dopreti ni do praga siromaštva. Siromaštvo nije individualni, ono je klasni fenomen. Država blagostanja
„uglavnom nije uspjela preraspodijelitit bogatstvo od bogatih siromašnima. Ona naprostio raspoređuje sredstva unutar društvenih klasa, a ne između njih“.9
Kritika kulture siromaštva mora polaziti, u prihvatanju ili odbacivanju ovog
pojma, od sledećih kritičkih opaski:
1) kultura siromaštva ili ne postoji ili se odnosi samo na pojedine grupe siro­
mašnih i stoga što je način života siromašnih mnogo raznolikiji nego što bi se po tom
pojmu moglo zaključiti;
2) obrasci ponašanja koji su karakteristični za kulturu siromaštva posledica
su situacijske i egzistencijalne prinude a ne kulturnog obrasca. Siromašni nemaju
neku osebujnu supkulturu niti su izolovani od matične kulture. Njihove vrednosti su
jednake vrednostima društva kao celine;
3) ako postoje neki aspekti kulture u ponašanju siromašnih, oni su manje
snažni od prinudne situacije u usmeravanju ponašanja i od drugorazredne su važnosti i u poređenju s vezanošću siromašnih za matične norme i vrednosti. Kad se
ukinu nejednakosti, egzistencijalne prinude, mnogi obrasci ponašanja, mišljenja i
delovanja će nestati. Teško se može prihvatiti teza da je način života siromašnih
trajan obrazac kulture. Pre je to reakcija na nesigurnost, nestabilnost i nedostatak
mogućnosti koje su karakteristične za društvene situacije u kojima oni žive.
Položaj siromašnih u procesu rada u velikoj meri određuje i mogućnost obrazovanja njihove dece. Istraživanja su pokazala da su deca radnika, najčešće, već
od ranog detinjstva, hendikepirana u pogledu kasnijih mogućnosti obrazovanja jer
su podsticaji roditelja manji, a uslovi nepovoljniji. Norme, predstave, vrednosti i
potrebe najčešće su merene s obzirom na orijentaciju srednjih slojeva. Sve to utiče
na to da su radnička deca već unapred hendikepirana, npr. u jezičkom izražavanju
i načinu ponašanja znatno zaostaju za drugim učenicima. Ti se činioci još više pojačavaju u toku školovanja, i zajedno sa finansijskim opterećenjima čine prepreku
prelaza u više škole čak i za natprosečno darovitu radničku decu. Stoga samo mali
broj postiže viši stepen školovanja od svojih roditelja, pa su prema tome nedovoljno
pripremljeni za obrazovanje. U tradicionalnom sistemu školovanja samo mali broj
radničke dece postiže uspehe i završava više škole, tek uz nesrazmerno veliki utro­
šak energije i uz znatna finansijska opterećenja. Brojna istraživanja su pokazala da
manji udeo dece iz radničkih porodica u obrazovnom procesu ni u kom slučaju nije
uslovljen nižim stepenom njihove inteligencije. Istraživači uočavaju da su za to odgo­
vorne orijentacije obrazovnih ustanova na srednje slojeve i zapostavljanje radničke
dece od najranije mladosti. Uz to se javljaju predrasude i strahovanja, što ih mnogi
roditelji iz radničkih porodica imaju prema višim nivoima školovanja. Ni intenziv9
M. Haralambos, isto, str. 170.
40
Драган Коковић: Култура сиромаштва и образовање
na aktivnost na svim područjima obrazovanja nije ništa bitnije izmenila u pogledu
nejednakih izgleda u obrazovanju. Tek uz pomoć školstva, sa novom naglašenom
inicijativom za otvaranje integralnih osnovnih škola, mogle bi se ukloniti postojeće
barijere u obrazovanju radničke dece. Postoji velika opasnost da se hendikepiranost
roditelja u sistemu zapošljavanja nastavi i produži kroz više generacija u obliku hen­
dikepiranosti njihove dece u sistemu obrazovanja. Ima više studija koje ukazuju na
to da kvalitet i obim obrazovanja mladih u najvećem stepenu zavisi od prihoda i
obrazovnog zaleđa roditelja. Siromašna osoba, čak i kad postigne značajne obrazovne rezultate, imaće mnogo manje dobiti od postignutog nivoa obrazovanja, bez obzira na njegov stepen i kvalitet. Bogati pohađaju školu sa najmodernijom opremom,
najboljim profesorima itd.
Mogao bi se izvesti sledeći zaključak: što su veće mogućnosti porodice u
vreme kad se pohađa škola, školski sistem će više nadograditi vaše sposobnosti da
biste stekli odgovarajući prihod kada diplomirate. Biti siromašan znači dobiti neadekvatno, ili relativno neadekvatno obrazovanje. Ono što se uči u školama koje
pohađaju siromašni jesu stavovi i pravila za ponašanje građana drugog reda. Škola
je, dakle, efikasan mehanizam ne za napredovanje, već i za selekciju. Da ironija
bude veća, sistem obrazovanja bi trebalo da stvori jednake mogućnosti za sve, ali je,
posebno odskora, postao u mnogim zemljama jedna od društvenih institucija koja
garantuje onima sa dna da će tamo i ostati.10
Kultura siromaštva i koncept „nadoknađujućeg obrazovanja“
Svi navedeni rezultati su uticali na to da se utemelji kritika koncepta „nadok­
nađujućeg obrazovanja“ i kulturne depriviranosti. Ovde se, pre svega, ima u vidu
obrazovanje dece iz niže društvene klase, čije su materijalne prilike neadekvatne i
na pragu kulture siromaštva, ili pak obrazovanje crnačke dece iz niže klase čije su
materijalne prilike hronično neadekvatne. U ekspanziji su, i uvode se nove obra­
zovne kategorije („kulturno­hendikepirani“, „društveno­hendikepirani“, „lingvisti­
čko­hendikepirani“), uveden je pojam „kompenzacionog obrazovanja“ (nadokna­
đujućeg) kao sredstva za promenu statusa dece iz navedenih kategorija. Po teoriji
nadoknađujućeg obrazovanja, potkulturna grupa sa niskim primanjima je deprivirana, uskraćena, lišena i deficitarna u nekim važnim uslovima, čime se i objašnjava nizak nivo njenog obrazovnog postignuća. Ne radi se samo o ekonomskom siromaštvu
nego i o kulturnom; „procesu prisvajanja, manipulacije i eksploatacije nije podložan
samo kapital u strogo ekonomskom smislu, već i kulturni kapital u obliku simbo­
ličkih sistema kroz koje čovek može da proširuje i menja granice svoga iskustva“.11
Određenom broju dece koja dolaze u školu nije poznata ni poezija, ni muzika, ni slikarstvo, a sve je to kulturni kapital. Iz ovog proizilazi da su potrebe u pogledu obrazovanja objektivno drugačije, pogotovo ako se analiziraju u odnosu na profesionalnu
10
Videti: Č. Sackry, „Obim urbane bede i objašnjenje njenih uzroka“, Marksizam u svetu, 7/1977, str.
250–251.
11
B. Bernštajn, Jezik i društvene klase, str. 124–125.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
41
i društvenu sredinu svake grupe, i to ne zato što je status koji imaju njihova želja, već
zato što je nametnut vladajućim društvenim strukturama. Nadoknađujuće obrazovanje „interveniše“ ili vrši proces „obogaćivanja“ za decu u prvim godinama obaveznog obrazovanja. U kulturnom smislu ono uključuje jezičku deprivaciju, saznajne
nedostatke i nedostatke u ličnosti. Analiziraju se porodični odnosi i položaj deteta u
porodici, „lokalni odnosi između nastavnika i deteta u učionici“. Skreće se pažnja na
presudnu važnost onoga što nastavnik očekuje od deteta. Kritičari „nadoknađujućeg
obrazovanja“ i kulturne deprivacije uočavaju da ovi procesi predstavljaju „problem
za liberalni ideal jednakih šansi u obrazovanju“. Termin „nadoknađujuće obrazovanje“ smatra se neobičnim iz više razloga.12
Prvo, kako se može govoriti o pružanju „nadoknađujućeg obrazovanja“ deci
kojoj pre toga nije pružena adekvatna obrazovna sredina. Škole u siromašnim četvrtima materijalno su neadekvatno obezbeđene, nastavnici se veoma teško zadržavaju
u njima. „Tako, dakle, u osnovnoj i srednjoj školi imamo veliki broj djece, materijalno neadekvatnu opremljenost i nestalno nastavno osoblje, a pri tom očekujemo
da mala grupa požrtvovanih nastavnika izađe na kraj sa takvom situacijom… Istovremeno, školska organizacija stvara suptilne kanale orijentacije, koji se prikazuju
ili su prikriveni, što znatno snižava očekivanje i motivisanost nastavnika i učenika.
Krug je zatvoren, pa su rezultati sasvim izvjesni. Izgleda, prema tome, da do sada
nismo uspjeli da u potrebnoj mjeri omogućimo zadovoljavajuće uslove za početak
školovanja.“13
Drugo, jasno je da obrazovni sistemi i vladajuće strukture ne pružaju svakome jednaku šansu. Neki ulaze u obrazovanje i putuju kroz njega „s mlinskim kame­
nom kulturne deprivacije oko vrata. Kad je to uočeno polako se promenila ideja o
jednakim šansama u obrazovanju. Pre se dokazivalo kako jednakost šansi postoji
kad je svima slobodan i besplatan pristup svim područjima obrazovanja. Sada se
dokazuje kako jednakost šansi postoji samo kad su razine postignuća svih društvenih
skupina slične. Naglasak se premestio od ravnopravnosti pristupa na ravnopravnost
rezultata“.14 „Nadoknađujuće obrazovanje“ upravo služi da pomeri pažnju sa ovih
problema. Umesto analize obrazovnog konteksta škole ono se usredsređuje na porodicu i dete. Koncept nadoknađujućeg obrazovanja implicira da porodici, prema
tome, i detetu, nešto nedostaje. Sa aspekta ovog koncepta i teorije o kulturnoj deprivaciji jednakost šansi može postati stvarnost samo ako se kompenziraju nedostaci
lišenosti grupa sa niskim primanjima. Tek tada će učenici iz tog okruženja imati
jednaku šansu da iskoriste mogućnosti koje se besplatno nude svim pripadnicima
društva. „Iz te se vrste razmišljanja razvila ideja o pozitivnoj diskriminaciji u korist
kulturno deprivirane dece: njima valja pružiti ruku pomoćnicu da bi se mogla ravnopravno takmičiti s ostalom djecom.“15
12
13
14
15
B. Bernštajn, isto, str. 150.
M. Haralambos, isto, str. 200.
B. Bernštajn, isto, str. 151.
M. Haralambos, isto, str. 200.
42
Драган Коковић: Култура сиромаштва и образовање
Na taj način se propagira nadoknađujući koncept obrazovanja i dodatno obra­
zovni programi za one koji su lišeni „kulturnog kapitala“. Zagovara se ideja da od
škole deca ne mogu imati koristi. Iz toga sledi da škola mora da im nešto „nadokna­
di“, ono što im nedostaje u porodici i zbog čega deca postaju hendikepirana. Sma­
tra se da roditelji ove dece treba da budu zainteresovani za ono što im se nudi, npr.
kao roditelji iz srednje klase. „Kad se jedan problem na ovaj način sagleda, makar
i implicitno, onda postaje svrsishodno kovati izraze kao što su ‘kulturni hendikep’,
‘lingvistički hendikep’ itd., pa u tom slučaju etikete koje su u pitanju obavljaju svoju funkciju.“16 Obično se nadoknađujuće obrazovanje usredsređuje na predškolsko
doba jer se smatra da je najveća šteta načinjena u toku primarne socijalizacije. Nadoknađivanje na ovom polju nije dalo povoljne rezultate. Naprotiv, rezultati su bili
porazni.17 Roditelji moraju biti uključeni u obrazovno iskustvo svoje dece, da čine
ono što mogu i da to čine sa samopouzdanjem. Sadržina učenja u školi treba da se
mnogo više oslanja na iskustva stečena u porodici i zajednici.
Koncept nadoknađujućeg obrazovanja pretrpeo je mnoge kritike. Smatra se da
treba prestati sa razmišljanjem isključivo u terminima nadoknađujućeg obrazovanja.
Umesto toga najozbiljnije i sitematski treba razmotriti uslove i kontekste obrazovne
sredine (podvukao D. K.).18
Nadoknađujuće obrazovanje previše se usredsredilo na dete u obrazovnoj instituciji – školi. U pravu su istraživači koji smatraju da se, bez obzira na to koliko se
nešto čini unutar škole, ne može postići praktički nikakav učinak bez upućenosti na
dom i porodicu. Zato mora postojati čvrsta veza između škole, zajednice i društvenog okruženja uopšte.
Kritičari „nadoknađujućeg obrazovanja“ i njegovog teorijskog koncepta uka­
zuju s pravom na određene slabosti. Usredsređujući se na potkulturu i oblike po­
rodične socijalizacije, ono odvraća pažnju od uslova učenja u školi. Ovaj koncept
pridaje veliki značaj ranoj socijalizaciji. Niko ne spori značaj ranih godina, ali se ne
sme zaboraviti na druge periode koje nije uputno izdvajati iz konteksta celokupnog
osnovnog školovanja. Škola manifestno i latentno prenosi vrednosti koje utiču na
16
B. Bernštajn, isto, str. 151.
Basil Bernštajn za to nalazi objašnjenje: „Ako su deca kategorisana kao kulturno hendikepirana,
onda iz tog sledi da roditelji nisu dorasli svojoj ulozi, da spontane realizacije njihove kulture, njene
predstave i simboličke reprezentacije imaju smanjene vrednosti i značaj. Nastavnici će manje oče­
kivati od dece, pa će i deca, nesumnjivo, ispunjavati samo takva redukovana očekivanja (podvukao D.
K.). Sve ono čime se dete informiše i čemu izvan škole pridaje značaj i svrhu, u školi prestaje da bude
prihvatljivo, te gube značaj i mogućnost za razvijanje. Dete mora da se orijentiše u odnosu na drugačiju strukturu značenja, u obliku lektire putem upotrebe jezika i dijalekta ili kroz obrasce društvenih
odnosa. Prema tome, pre se struktura školskih značenja nameće roditeljima, ili se pak nameće obliku
i sadržini njihovoga sveta, nego što se u njega integriše. Sve više se produbljuje jaz između deteta kao
člana porodice, odnosno zajednice, i deteta kao polaznika škole. U oba slučaja se od deteta kao i od
njegovih roditelja očekuje da na vratima škole napuste svoj društveni identitet, svoj način života i njegove simboličke reprezentacije. Ta deca su po definiciji kulturno hendikepirana, a roditelji nisu dorasli
ni poretku morala ni veština koje im prenose“ (B. Bernštajn, isto, str. 151–152).
18
B. Bernštajn, isto, str. 153.
17
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
43
obrazovne sadržaje i kontekst obrazovanja. Na taj način se definišu kriterijumi za
prihvatljivo ponašanje učenika i nastavnika. Vrednosti, dalje, utiču na sadržaj znanja
koje se stiče obrazovanjem, putem selekcije knjiga, tekstova itd.
„U prvi plan se ističu univerzalna značenja. Tako se dete iz radničke klase
može naći u veoma nepovoljnoj situaciji u odnosu na ukupnu kulturu škole. Pošto
ova nije stvorena za njega, moguće je da ono na nju ne reaguje.“19 Deci nisu dostupni
određeni obrasci i orijentacije, jer oni nisu sastavni deo njihove rane socijalizacije.20
Ako potkultura ili kultura podstiču i generišu ograničeni govorni obrazac onda će
deca iz donjih slojeva naići na teškoće.
Teorija kulturne deprivacije oštro je napadana kao „dimna zavesa“ koja prikri­
va stvarne činioce koji sprečavaju jednakost šansi za školovanje. Svaljujući kritiku
za neuspeh na dete i njegovu sredinu, ona odvraća pažnju od nedostataka sistema
obrazovanja. Ne treba težiti tome da se samo popravi dete, nego škola i svi njeni
nedostaci. „To implicira sistemski, a ne pojedinačni pristup problemima. Ovde se
zalaže za to da se kao jedinica posmatranja ne uzima izdvojen period u životu deteta
(npr. period od treće do pete godine ili od pete do sedme godine), već da se jedinicom smatra period obrazovanja: osnovno školovanje; trebalo bi da sagledamo sve
što radimo u odnosu na sekvence obrazovanja. Da bi se to postiglo, sadašnja društvena i obrazovna podela između predškolskog i školskog perioda mora se ublažiti,
kao što bi trebalo ublažiti podvojenost osnovnog i srednjeg obrazovanja, jer, inače, ono što se dobija u jednom uzrastu deteta može veoma lako da bude poništeno
gubicima u kasnijem uzrastu.“21 Nadoknađujuće obrazovanje ne može eliminisati
nejednakost obrazovnih mogućnosti, koja se temelji na društvenim nejednakostima.
Koncept nadoknađujućeg obrazovanja „pokušava zakrpiti jedan mali dio postojećeg
sistema; ono što je potrebno jeste korjenita promjena sistema kao cjeline“,22 u tom
sklopu obrazovnih institucija u njihovom sadašnjem obliku. Neophodna je analiza
društvenih pretpostavki koje se nalaze u temelju organizacije distribucije i vrednovanja znanja, jer ne postoji jedan jedinstven odgovor na sva pitanja. „Odnosi moći,
stvoreni izvan škole, prožimaju organizaciju, distribuciju i vrednovanje znanja preko
društvenog konteksta.“23 Obrazovanje je upravo posledica ovih odnosa moći. Mnogi
konteksti i obrasci škola nehotice su preuzeti iz obrazaca simboličkog sveta srednje
klase, pa tako kad dete stupa u školu ono ulazi u simbolički sistem koji nije u vezi sa
njegovim životom van škole.
„Prihvaćeni pedagoški princip jeste da bi trebalo da radimo samo s onim što
nam dete može pružiti – zašto ga se ne pridržavamo? Uvođenje deteta u univerzalistička značenja opštih obrazaca mišljenja ne predstavlja ‘nadoknađujuće obrazovanje’ – to je pravo obrazovanje.“24 Da bi škola postala stimulativna sredina za
19
20
21
22
23
24
B. Bernštajn, isto, str. 157.
B. Bernštajn, isto, str. 156.
B. Bernštajn, isto, str. 153.
M. Haralambos, isto, str. 202.
B. Bernštajn, isto, str. 162.
B. Bernštajn, isto, str. 161.
44
Драган Коковић: Култура сиромаштва и образовање
roditelje, decu i nastavnike potrebno je, „prvo, shvatiti da je društveno iskustvo, koje
dete već poseduje vredno i značajno. Ono mu se može uzvratiti samo ako postane
sastavni deo školskog iskustva koje mu stvaramo“.25 Potrebno je, dakle, praviti razliku između principa postupka, koje kao nastavnici prenosimo deci, ili ih razvijamo u
njima, i konteksta koje stvaramo za te svrhe. Možda je to najbolje sažeto formulisao
B. Bernštajn: „Ako kultura nastavnika mora da postane deo dečije svesti, onda kul­
tura deteta mora prvo postojati u nastavnikovoj svesti“.
Kulturno prenošenje je postalo selektivno, jer je društvenu stratifikaciju pratila kulturna stratifikacija i elitizam. Ipak, u prenošenju veština „situacija je postala
nezgodnija“, jer su uslovi podele rada zahtevali da se veštine različitog stepena nauče za kraće vreme, što nije odgovaralo profilu tradicionalne škole. Nov sistem je
uključio ovaj tip obuke jer su interesi klase to zahtevali i bili usmereni u tom pravcu.
„Izgleda da postoje tri razloga zbog kojih reforma školstva ne može stvoriti
jednakost među ljudima. Prvo, čini se da su djeca pod većim uticajem onoga što se
zbiva kod kuće, nego onoga što se događa u školi. Takođe su i pod uticajem onoga
što vide na televiziji. Drugo, reformatori imaju vrlo slabu kontrolu nad onim aspektima života u školi koji djeluju na djecu. Preraspodjeljivanje sredstava, premještanje
učenika i mijenjanje nastavnog plana rijetko mijenjaju svakodnevni odnos nastavnika i učenika. Treće, čak i kad škola ostvari golem uticaj na djecu, promjene koje iz
toga proizilaze ne prenose se na svijet odraslih.“26
Kao što je ukazano, obrazovanje predstavlja faktor vertikalne mobilnosti.
Funkcionalistička orijentacija smatra da su deca u školi raspoređena prema svojim
sposobnostima da bi se pripremila za preuzimanje budućih društvenih uloga. Zagovornici drugih pristupa kritikovali su ovu orijentaciju i zahtevali da se istražuje
uticaj društvene nejednakosti na školu. U obzir se uzimao odnos između strukture
tehnoekonomskih mogućnosti koje postoje u sklopu šire zajednice, načina na koji
pripadnici različitih društvenih slojeva percipiraju, doživljavaju i interpretiraju tu
strukturu obrazovnih strategija koje su im dostupne. Društveni položaj potčinjene
grupe najčešće determiniše obrazovanje njenih članova. „U tom je smislu školski
uspjeh pripadnika subordinirane grupe pod uticajem načina opažanja i reagovanja
njenih članova i članova dominantne grupe, i na makro i na mikro, ili individualnoj
razini. Model takođe objašnjava i zašto dvije subordinirane grupe, koje imaju isti
tretman od dominantne grupe ili sistema imaju različit uspjeh u školi. Riječ je, naime, o tome da dvije grupe mogu, zbog niza uzroka percipirati i/ili interpretirati istu
situaciju na dva različita načina.“27 Karakter školskog obrazovanja zavisi od osobina
dece koja se upisuju u školu.
U većini slučajeva objašnjenje nejednakosti ukazuje na to da su neki ljudi
sposobniji od drugih, te da ta sposobnost u značajnoj meri zavisi od vaspitanja pojedinca, njegovog školovanja i njegovih saznajnih sposobnosti. Ipak, ni porodična
25
26
27
B. Bernštajn, isto, str. 161.
K. Dženks, Šta da se radi?, u: Proturječja suvremenog obrazovanja, str. 280.
J. G. Ogbu, Pedagoška antropologija, str. 60.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
45
sredina, ni školovanje, ni saznajna sposobnost ne mogu objasniti razlike u dohotku
pojedinaca. „Iz toga, izgleda, slijedi da porodična sredina, školovanje i rezultati testova ne objašnjavaju razlike u profesionalnoj sposobnosti pojedinaca.“28
Istraživanja su pokazala da u svim tipovima škole postoje velike razlike u za­
stupljenosti društvenih slojeva. Danas, zahvaljujući masovnom obrazovanju, skoro
da ne postoji nijedan tip škole koji bi bio nepristupačan. To ne znači da socijalno
poreklo ne determiniše izbor škole. Mnoga istraživanja su pokazala da su razlike u
uspehu učenika veće ako se kao kriterijum uzima nivo obrazovanja roditelja, a ne
njihovo socijalno poreklo. „Dokle god egalitaristi budu tvrdili da javna politika ne
može neposredno pridonijeti ekonomskoj jednakosti, već da se mora služiti manipulacijama sporednih institucija poput škola, neće se napredovati. Želimo li se udaljiti
od ove tradicije moraćemo uspostaviti političku kontrolu nad ekonomskim institucijama koje oblikuju naše društvo.“29 Veza između nejednakosti koje postoje u određenom društvu obično je vrlo slaba, što znači „da nejednakosti u jednom aspektu malo
utiču na stepen nejednakosti u drugim aspektima“.
Potreban je totalitet promena, a ne samo izmena škole. Svaki sistem ima logiku svoga razvoja, proizvodnju i reprodukciju vlastitog načina proizvodnje i načina
života. A promene su tu najneophodnije.
Priroda rada i društveni odnosi u obrazovanju su, između ostalog, izraz od­
nosa privredne strukture, manifestacija hijerarhijske podele rada u društvu i na rad­
nom mestu.
Školstvo nejednakost čini legitimnom, stvarajući uverenje kako škole „osi­
guravaju mogućnost pravednog i otvorenog takmičenja, u kome se talenti i spo­
sobnosti razvijaju i nagrađuju svedočanstvom. Obrazovni se sistem tako shvata kao
meritokratija“. Mitom o meritokratiji, obrazovni sistem prikriva pravo stanje stvari
i osigurava „legitimnost već postojećim ekonomskim nejednakostima“. Obrazovni
sistem je „gigantski stroj za proizvodnju nejednakosti“.
Literatura
Bernštajn, B. (1979). Jezik i društvene klase. Beograd: BIGZ.
Burdije, P. (1967). Škola kao zaštitnik nejednakosti, Gledišta, 2.
Dženks, K. (1986). Šta da se radi?, u: Proturječja suvremenog obrazovanja. Zagreb.
Haralambos, M. (1989). Uvod u sociologiju. Zagreb: Globus.
Ogbu, J. G. (1989). Pedagoška antropologija. Zagreb: Školske novine.
Sackry, Č. (1977). „Obim urbane bede i objašnjenje njenih uzroka“, Marksizam u
svetu, 7.
28
29
K. Dženks, isto, str. 280.
K. Dženks, isto, str. 289–290.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Ранка Перић Ромић*
47
Оригинални научни рад
UDK 316.343 -058.34:316.334.56
УЗРОЦИ ОСИРОМАШЕЊА ГРАДОВА
И ГРАДСКОГ СТАНОВНИШТВА
Abstract: Studying poverty in urban environments can be done from two
aspects: inner factors, which imply municipality politics with the final goal of
improvement of the city’s environment by making profit through income taxes,
rents and fees for building licences and zoning permits; and external factors,
which imply economical and political turmoil and necessary course of industrial
progress followed by urbanization processes. The inner factors imply planned
urban environment restructuring, and one of the ways is gentrification process and,
also, homogenisation of the social heterogeneous urban areas. Urbanisation, as an
external factor, is connected with the industrial and technical-technological progress.
In advanced part of the world, urbanisation does the filtration of urban population
in class hierarchical structure, due to labour market competitiveness, while the
urbanisation of the Third world states reflects crisis made by social-political turmoil
and by industrialisation that hasn’t achieved degree of growth in a way to be able to
absorb incoming population from rural areas.
Urban poverty is conditioned by specific features, which are vital for life
in city surroundings, among all, inadequate and insufficient income, low level of
education, subtenant and habitation in ghettos and slums, inadequate provision of
public infrastructures and so on. A city is a spatial expression for social segregation
and by that, generally, of poverty.
Кеy words: urbanization, gentrification, poverty, segregation, stigatiozation
Апстракт: Проучавање сиромаштва у урбаним срединама може се
посматрати са два аспекта: унутрашњих фактора који подразумјијевају политику градске управе чији је коначан циљ унапређење градске средине остваривањем профита кроз порезе на приходе, ренте и таксе које се остварују
кроз грађевинске и урабанистичке дозволе и сагласности, и вањски фактора
који подразумијевају економско-политичка превирања као и нужан ток индустријског напретка кога прате процеси урбанизације. Унутрашњи фактори
подразумијевају планско преструктуирање урбаног простора, а један од начина представљају процеси џентрификације, као и хомогенизације социјално
хетерогених урбаних насеља. Урбанизација као вањски фактор повезана је
*
Ауторка је виша асистенткиња Факултета политичких наука из области посебних социологија.
48
Ранка Перић Ромић: Узроци осиромашења градова и градског становништва
са идустријским и техничко-технолошким напретком. У развијеном дијелу
свијета урбанизација врши филтрацију урбаног становништва у класно хијерархијској структури захваљујући конкурентности на тржишту рада, док је
урбанизација земаља Трећег свијета одраз кризе изазване друштвено-политичким превирањима као и индустријализацијом која није постигла степен
развоја на начин да апсорбује надолазеће становништво из руралних средина.
Урбано сиромаштво условљено је специфичним обиљежјима битним за
живот у градској средини међу којима су неадекватна и недовољна примања,
низак степен образовања, субстанарско становање као и становање у гетима
и сламовима, неадекватно обезбјеђивање јавних инфраструктура, и неадекватно пружање основних јавних услуга итд. Град је просторни израз социјалне
сегрегације, а тиме и сиромаштва уопште.
Kључне ријечи: урбанизација, џентрификација, сиромаштво, сегрегација, стигматизација.
Увод
Локалне политике градских власти потакнуте потребом за профитабилноћу доносе програме урбане обнове и реконструкције помоћу којих се остварују доприноси неопходни за урбани развој али неповољни за локално становништво које није у могућности да прати надолазеће промјене. Промјене у урбаним срединама капиталистичких или постоцијалистичких градова доводе до
просторне редистрибуције становништва циљано стварајући зоне становања
осиромашеног и социјално угроженог становништва доприносећи на тај начин
њиховој стигаматизацији.
Нарастајуће сиромаштво у урбаним срединама везује се за развојне промјене постфордистичког начина производње развијених земаља које изазивају
посљедице на тржишту рада и дирекно утичу на измјену у просторној стратификацији становништва. У земљама Трећег свијата немогућност преласка са
индустријског на постиндустријски развој довешће до осиромашавања урбаног становништва нарочито оног који је у потрази за бољим условима живота
пристигао из руралних регија. У оба случаја урбанизација може бити показатељ
пораста сиромаштва. У развијеним земљама због пораста концентрације становништва и повећања БНП не долази до смањења сиромаштва него до његове
просторне стигматизације, док је у земљама Трећег свијета урбанизација повезана са осиромашивањем руралног становништва. Без обзира на факторе који
изазивају осиромашивање урбаног становништва оно има одређена обиљежја
и спеифично је за урбану средину.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
49
Осиромашивање градова и градског становништва
изазвано локалном политиком
Различити програми реструктуирања градског простора међу којима су
хомогенизација градских насеља кроз програме социјалног становања као и
џентрификација односно урбана обнова, те трансформација друштвене својине
и подстицање приватне инцијативе у урбаној средини довешће до појаве осиромашавања локалног градског становништва као и њихове стигматизације и
просторне прерасподјеле. Иако се број сиромашних не мора нужно мијењати
стигматизација сиромашног становништва бива све израженија.
Промјене у односима производње као и деиндустрализација градова и
трансформације на тржишту рада узрокују промјене у структурисању градског простора кога паралелно прате и промјене у социо-просторном положају
становника чије се просторно кретање доводи у везу са стратификацијском
структуром друштва. Сви велики градови суочавају се са проблемима незапослености узроковане константним приливом становништва из мање развијених
градских или сеоских средина, и промјенама на тржишту рада које захтјева
формирање нове сервисне класе која задовољава потребе бирократско-технократског друштва у коме доминирају услуге над производњом и у којима постиндустријски процеси захтјевају специјализовану и стручно усавршену радну снагу. Овакве промјене највише утичу на мануелне раднике који најчешће
остају без посла. Паралелно са овим процесима градови воде унутрашње политике утемељене на успостављању моћи од националног односно глобалног
значаја, позиционирајући себе као стратешке центре моћи и одлучивања. У том
циљу градске власти превазилазе националне оквире стварајући могућности
за самостално креирање локалне, односно урбане политике која се односи на
обезбјеђивање предуслова за развој од националног значаја. Овим процесом
који се намеће као једини могући обухваћене су све европске и свјетске метрополе. Сасен (Saskia Sassen) истиче да економско реструктуирање на глобалном
нивоу изазива промјене на тржишту рада док на локалном нивоу у градовима
она оставља посљедице у виду социјалне поларизације односно сегрегације.
Повећање сегрегације јесте просторни израз поларизације у процесима рада,
истиче Сасен.1
Прозводња сиромаштва од стране локалне урбане политике поред већ
неминовних развојних процеса изазваних промјенама на глобалном тржишту,
подстакнута је унутрашњом организацијом и редистрибуцијом градског простора најчешће означеног као џентрификација односно урбана реконструкција,
а односи се на оживљавање урбане језгре у сврху привлачења иностраног или
1
О проблему позиционирања градова као центра моћи и одлучивања а са тим и узроковања
глобалног сиромаштва и поларизације свијета на богате и сиромашне говори С. Сасен у дјелу:
The Global City: New York, London, Tokyo, Princeton, Princenton University Press, 1991.
50
Ранка Перић Ромић: Узроци осиромашења градова и градског становништва
домаћег капитала и потребе враћања становништва вишег материјалног и социјалног статуса у ове градске просторе како би се интелектуални капитал концентрисао око ЦБД2 зона остављајући свој допринос у радним процесима. Процеси џентрификације у америчком друштву и земљама Западне и Централне
Европе доприносе дефинисању просторног зонинга заснованог на материјалном стаусу, па се просторни поредак јавља као територијализација социјалних
разлика. Резиденцијална сегрегација препознаје се кроз два параметра: „ (1)
Склоности људи да се у простору групишу према припадности: расној, националној, религијској, професионалној, културној, образовној, генерацијској и
сл., и (2) Законитости класног друштва да се оствари подударност између: (а)
места друштвених група у стратификацијској структури и (б) квалитета настањеног простора.“3 Обнављање постојећих стамбених објекта привукло је
инвеститоре који су убрзо почели улагати у објекте услужних дјелатности који
су квалитетније задовољавали потребе грађана и на тај начин привлачили становништво више класе што је уједно изазвало и повећање цијена некретнина.4
Управо комерцијализација ужих градских језгара условиће масовно повлачење
осиромашеног становништа у субурбане градске зоне који су предходно настањивали оронула и зубом времена нарушена централна градска подручја.
Инвестирање у ове зоне града условљава пораст цијена земљишта и закупнине
станова као и повећање ренталних цијена што постаје неиздржљиво за сиромашне слојеве становништва који се потом повлаче у рубне дијелове градова
у зоне социјалног становања (уколико испуњавају услове) или у новонастала
насеља сламова и сиротињске четврти односно зоне субстанарског становања.
Цијене земљишта одређују се према степену квалитета живота на одређеним
локалитетима, а како се ради о капиталном инвестирању у централна градска
подручја обухваћена џентрификацијом претпоставка је да уложена средства
кроз опорезивање, ренте земљишта као и станарине доприносе остваривању
профита. Градске власти нису спремене да у обновљеним подручјима ограниче
цијене закупнина које директно повећавају пореске приходе. Друштвена редистрибуција заснована на социјалној стратификацији продубљује проблеме
сиромашног становништва онемогућавајући му адекватну адаптацију у новим
урбаним просторима најчешће кроз неадекватно стамбено збрињавање у замјену за претходно напуштене стамбене просторе и кроз недовољно инфраструктурно улагање у зоне становања сиромашних и осиромашених становника. „Друштвена диференцијација постепено доводи до друштвенопросторне
сегрегације, процесом субурбанизације, пресељењем средњих и виших слојева
на периферију града, или процесом џентрификације, урбаном обновом унутрашњих градских подручја у која се досељавају припадници виших социјалних
2
Central Bisniss District-централна пословна средишта
Љ. Пушић, Град, друштво, простор, „Завод за уџбенике и наставна средства“, Београд, 1997,
стр. 292.
4
Видјети у: K. Newman and E. Wily, Тhe right to stay put, revisited: gentrification and resistance to
displacement in New York City, Urban studies, vol. 43, No. 1, „Routlage“, 2006, p.45.
3
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
51
група уз расељавање њихових дотадашњих сиромашних становника“ Осим
тога џентрификација се одвија и у индустријским зонама. Постиндустрализација ће условити премјештање индустрије и најчешће гашење малих предузећа
која су обезбјеђивала посао полуквалификованим радницима и имигрантима
што ће додатно утицати на осиромашивање ове популације. Међутим, деиндустрализација не подразумијева увијек премјештање индустрије али обично има
за посљедицу немогућност опастанка малих предузећа на територијама које
диктирају нове односе и нове трошкове изазване новосаграђеним објектима од
стамбене намјене до услужних дјелатности. „Упркос деиндустрализацији неки
произвођачи остају у урбаним локацијама. У тим насељима у којима се дешава џентрификација ови произвођачи су у опасности од расељавања не због
глобалне економије него због промјена на локалном тржишту некретнина. „6
Премјешатање привредних дјелатности односно локалних произвођача утиче
на осиромашивање локалног становништва које потом остаје без посла међу
којима су најбројнији имигранти и полуквалификовани радници.
Иако су процеси реструктуирања привреде на глобалном нивоу узроковали нове видове осиромашења градског становништва ипак постоје суштинске
разлике између сиромаштва у америчким и европским градовима. У америчком
друштву сиромаштво је додатно потакнуто расном и етничком нетрепељивошћу која корјене вуче још из времена колонијалних освајања и дубоко је уткана
у свијест америчког друштва у коме се преферира супериорност бијеле расе.
Сиромашно становништво углавном чине црнци, Латино Американци и Азијати, с тим да су црнци дупло више изолиранији и око 60 % више сегрегисани.7
За разлику од америчког друштва у Европи је мање присутна сегрегационистичка политика заснована на поменутим критеријумима али је чињеница да већину имиграната чине мануелни и нископлаћени радници који су се
први нашли на удару економске кризе у посљедњих неколико година и који су
махом остајали без посла што је стварало нови пораст сиромаштва код ниско
доходовног становништва. У земљама Европе у којима је на снази социјални
капитализам брига за сиромашне помјера се са вертикалне покретљивости на
хоризонаталу раван вјерујући да ће просторна интеграција хетерогеног становништва доприносити смањењу сегрегационистичких односа међу становницима. Програми социјалног становања инкорпорирани су у насеља у којима
се граде станови намјењени вишим социјални слојевима. Управо боља инфраструктурна опремљеност ових насеља требала би утицати на бољи квалитет
живота локалног становништва. Међутим, овакви модели социјалне интеграције сиромашних нису показали ефективне резултате јер се дешава да сиро5
5
В. Бацковић, Европски градови у постсоцијалистичкој трансформацији, „Социологија“, Vol.
XLVII, No.1, Београд, 2005, стр. 30.
6
W. Curran, From the Frayng Pan to the Oven, Gentrification and the Experience of Industrial Displacement in Wiliamsburg, Brooklyn, Urban Studies, Vol 44, No. 8, „Routlage“, 2007, p. 1429.
7
Видјети у: D. Massey & N. Denton, American Apertheid, Segregation and Making of the Underclass,
Harvard University Press, Cambridge, Massachuttes, London, England, 1998., p. 67.
52
Ранка Перић Ромић: Узроци осиромашења градова и градског становништва
машни становници мање партиципирају у локалној заједници јер су им сфере
интересовања другачије од средње и више класе док се са друге стране боље
позиционирани становници изражавају страх од насиља и криминалних активности својих комшија.8 Програми социјалне интеграције и хомогенизације
хетерогених сусједстава погоршавају се у последњој деценији због економске
кризе која је прво погодила имигранте и етничке мањине који су чинили основицу физичке радне снаге. Отпуштања радника условиће додатно просторно
преструктуирање становништва, односно повлачење ниже класе у зоне јефтиног становања. Иако је социјално становање у европским земљама започето са
десегрегационистичком намјером, суштински не умањује проблеме сиромашне популације него напротив често условљава управо просторни размјештај
најугроженијих категорија у средине у којима је могуће успоставити идентификацију кроз сусједске односе. Чињеница је да се хомогенизација мјешовитих
насеља, нарочито у Француској, Белгији, Њемачкој и Аустрији догађа на уштрб
сиромашног становништа. Осјећај инфериорности подстичу нискодоходовано
становништво да мијења локације становања како би суживот са становницима
истих или сличних проблема био подношљивији.
У америчком друштву сиромаштво је углавном заступљено међу припадницима етничких мањина и међу црним становништвом које је просторно
сегрегисано у сиромашне четврти и гета. За разлику од европских земаља, у
Америци нису популарни програми социјалног становања који би у просторном смислу бар визуелно смањили сегрегационистичку политику градова према локланом становништву. До 1970 саграђено је око 1,3 милиона социјалних
станова док се број сиромашних кретао око 43 милиона.9 Ови станови након
изградње врло брзо су девастирани од стране њихових корисника и постали
су мјеста криминала и лоше репутације. Просторни распоред сиромаштва у
америчким градовима углавном је условљен брзином и степеном развоја америчких метропола као и процесима џентрификације али као опште правило
сиромашни су углавном концентрисани око уже градске језгре односно ЦБД
зоне и предграђа која нису резиденцијалне зоне више и средње класе.
***
Посебну пажњу у погледу реструктуирања урбаног простора треба посветити постсоцијалистичким земљама Источне Европе. Напуштање социјализма у коме је доминирала колективна односно друштвена својина, градови су
претрпјели значајне развојне промјене. Међу првим показатељима били су пад
8
О проблемима хомогенизације класно-диференцираних насеља позивајући се на: Vastergaard
(1998) i Madanipur (1998) пише М. Петровић, Трансформација градова, ка деполитизацији урбаног питања, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, 2009,
стр. 164-165.
9
Видјету у: П.Бејаковић, Борба против сиромаштва у САД, „Ревија за социјалну политику“,
Загреб, свезак 7, бр.2, 2000, стр. 158-159.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
53
БНП, незапосленост и прелазак држаног власништва у приватне руке помоћу
процеса приватизације. Ове промјене одразиле су се на структуру власничких
односа па је уследила приватизација станова по веома повољним условима за
већину становништва али то је усто вријеме значило и преузимање одговорности над имовином за коју се до тада бринула држава односно друштво. Са падом животног стандарда опала је и могућност квалитетног одржавања многих
стамбених објеката који су убрзо постали потпуно оронули и девастирани чак
и ако се ради о стамбеним насељима ближе центру града које су углавном насељавали припадници вишег социјалног статуса. Оваква клима довешће убрзо
до суштинског, а и визуелног осиромашивања градова. Урбана реконструкција
у постосијалистичким градовима више је праћена упливом иностраног капитала у сврху отварања нових пословних објеката у зонама града које су омогућавале градњу нових објеката међу којима су се прво појавили шопинг центри и
разна представништва иностраних корпорација, него џентрификацијом стамбених насеља ближе самом средишту града. Доминација приватног власништва
над становима као и приватна иницијатива у предузетништву довешће до низа
промјена које ће утицати на несразмјеран раст и развој градова које паралелно
не прати пораст националног дохотка. Транзицијске промјене ће утицати на
осиромашивање становништва на начин да ће смјене власти довести до смјене
у класној структури друштва. Некадашња виша класа становништва која је насељавала централна градска подручја и радила у органима државне управе нерјетко по партијској линији, у транзицијском периоду губи на значају и остаје
без великог дијела привилегија. Радничка популација је насељавала углавном
рубне дијелове градова око индустријских зона, а поједине локације нису биле
обухваћене регулационим плановима што је условило масовну градњу нелегалних објеката чијој се легализацији приступило накнадно.10
Приватизација је утицала на смањење улоге државе, а на повећање приватног сектора који је оставио дубоко траг на урбани простор редефинишући
поједине градске зоне дислоцирајући градско становништво у предграђа која
још увијек нису стекла статус америчке субурбије али која су омогућавала
угоднији начин живота. Интерес за градњу стамбених објеката у централним
зонама знатно је опао због пораста вриједности некретнина и земљишта узрокованог развојним процесом и упливом страног капитала кроз отварање нових
објеката пословне намјене у смислу разних представништава углавном банака,
иностраних фирми и других услужних дјелатности. „Укупне просторна прерасподјеле становништва у постсоцијалистичким градовима окарактреисана
је са три главна процеса. Први је у вези са општим смањењем стамбених јединица у оквиру градског језгра. Под одређеним условима, зарад могућности
комерцијалне користи и да би надмашиле све друге послове, новооснована тржишта некретнина су гурнула стамбене функције из централних зона на периферне локације.“11 Резултати ових процеса су двојаки. Прво, осиромашено
10
11
О овом проблему писали су: Сретен Вујовић, Мина Петровић, Вера Бацковић и други
K. Stanilov, The post-Socialist City, Univerisity of Cincinnati, Ohio, U.S.A. Springer, 2007. P. 179.
54
Ранка Перић Ромић: Узроци осиромашења градова и градског становништва
градско становништво транзицијским промјенама и даље живи на скупим локацијама без реалних могућности да одрже ранији стандард живота. Друго,
развојне промјене не прате паралелно и побољшање материјалних односно
егзистенцијалних услова живота. У суштини у многим постсоцијалистичким
градовима развојне промјене су још увијек привидног карактера јер оне се не
дешавају растом унутрашњих економских снага земље него ослобађањем тржишта дерегулацијом државе што је омогућило развој предузетништва и слободног инвестирања али које је на жалост због несигурног амбијента углавном
условило појаву трговинских дјелатности. Неуспјешна приватизација многих
предузећа највише је погодила радничку односно средњу класу која се осиромашена потом повлачила из градских средишта у зоне приступачнијег становања. Градске власти у постсоцијалчистичком периоду често су приступале
измјенама урбанистичких планова како би одређене градске локалитете препустили приватној иницијативи предузетника која је углавном обиљежена отварањем објеката продаје робе широке потрошње. Осиромашено градско становништво неријетко је приступало конверзији станова у комерцијалне сврхе.
Значајан пад становништва у централним зонама градова узроковаће и пад
интелектуалног капитала који је уједно један од важних разлога џентрификације у америчким градовима. „Само у последњих неколико година у градовима
Централне и Источне Европе локална самоуправа и јавни функционери почели
су схватати да стамбено расељавање у градским центрима почело да узима данак у виталности и квалитету живота средине централних области. „12Поновно
враћање становништва условљено је и додатним инфраструктурним улагањима у градска средишта што изискује нова издвајања из буџета градова који на
тај подухват још нису спремни.
Сиромаштво у градовима изазвано процесима урбанзације
Индустрализација и са њом повезана урбанизација могу узроковати несразмјеран раст градова у односу на реалне резултате напретка што је случај
са земљама Латинске Америке у којима сиромаштво превазилази могућности
контроле и помоћи државним иницијативама. Несразмјеран раст између градова и стандарда живота погоршан је дужничком кризома земаља које су под
притисцима и унапријед дефинисаним условима ММФ и Свјетске банке били
приморани подизати изузетно неповољне кредите. „Тржишта требају оскудицу да би функционирала. Ако оскудица не постоји, треба бити друштвено
створена. То је оно што приватно власништво и профитна стопа чине. Резултат
је непотребна депривација (незапосленост, мањак стамбених простора, итд.)
усред обиља. Одатле бескућници на нашим улицама и просјаци у подземним
жељезницама. И поред вишкова хране јављају се епидемије глади.“13 У дје12
13
Op. cit., p.180.
D. Harvey, Право на град, „Десрипанција“, vol.10, бр. 14/15, Загреб,2010, стр.91.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
55
лу „Планет сламова“ Мајк Дејвис (Mike Davis) говори о урбанизацији земаља
Трећег свијета која је настављена и онда када је индустријски раст стао и која је
узроковала појаву сламова. Политичка превирања као и смјене власти у појединим земљама Латинске Америке потпомогнуте међународним иницијативама
политичко–интересним организацијама које су се мијешале унутрашња национална питања појединих земаља са циљем дерегулације државе и стварања
предуслова за слободно тржиште, већину истих довело је пред тотални крах
и немогућност дуготрајног опоравка. Одузимање земљишних посједа сељацима са циљем укрупњавања пољопривредних посједа условило је масовну
појаву имиграција пољопривредног становништва према градовима. У Латинској Америци и Азији милиони становника једино су могли доћи до земље на
стрмим падинама и парцелама, на опасним обалама, у заштићеним подручјима
као и у другим локалитетима који нису високо вредновани.14 Немогућност инкорпорирања надолазећег становништва у радне процесе у урбаним срединама
условило је масовну појаву сламова и нехигијенских субстандардних облика
живљења. Урбано сиромаштво у Латинској Америци и Африци из наведених
разлога суштински се разликује од сиромаштва у Америчким градовима. Док
се у земљама Трећег свијета урбано сиромаштво препознаје кроз пораст сламова у Америци је углавном концентрисано у гетима и сиромашним урбаним
четвртима. У Европи концентрација сиромаштва препознатљива је у зонама
колективног социјалног становања предвиђеног за нижу радничку класу, имигранте, социјално угрожене, незапослене и старе особе.
У пост социјалистичким земљама дерегулација државе, као и приватизација друштвеног власништва те успостављање слободног тржишта условили
су значајна пад стандарда живота у овим земљама (углавном у Источној Европи) што је у коначности резултирало осиромашивањем градског становништва.
У почетку свога развоја социјалистиче земље су сва расположива средства улагале у индустрију, и паралелно са тим процесом дошло је до укидања приватног власништва, тако да су многи становници са села путовали у градове
у којима су радили у индустрији без могућности рјешавања свог станарског
права што је условило подурбанизованост као једну од основних карактеристика социјалистичких градова. 15 Подурбанизованост је уједно представљала
битну одредницу нискодоходовног грађанства које је због немогућности остваривања станарских права у градовима прибјегавало нелегалној градњи објекта
за становање на мјестима која нису била обухваћена урбанистичко-планским
регулативама. Нелегалној градњи стамбених објеката доприносила је спора
14
Видјети у: J. Rodriguez and G. Martine, Urbanization in Latin America and the Caribbean: Experiences and lessons learned, in in G. Martine, G. Mcgranahan M. Montgomery and R. Ferdandez-Castilla,
The Global frontier, UrbanizationPoverty and Environment in the 21 st Century, „Earthscan“, London,
2008, p. 364.
15
О проблему подурбанизованости као једном од кључних одредница социјалистичких земаља
Европпе говори је : I. Szelenyi, „ Cities under Socialisam- and After“ in G. Andrusz, M. Harloe, I.
Szelenyi (eds), Cities Ater Socialism, Oxford, Cambridge: Bleckwell Publisher, 1996.
56
Ранка Перић Ромић: Узроци осиромашења градова и градског становништва
бирократска процедура која је била задужена за издавање грађевинско-урбанистичке документације, као и недостатак законских регулатива. Легализација
објеката уследила је накнадно. Оваква ситуација показала је коначно резултате
у несређеном урбаном простору без јасних пословних зона, зона колективног
и индивидуланог становања.
У социјалистичким градовима урбанизација је била одраз индустријског
раста и развоја градова која због штедње у непрофитном сектору (као што је
била станоградња у друштвеном власништву) није омогућавала планско ширење урбаних средина гдје се субстанарско живљење углавном везивало за
радничку популацију, па се урбанизација у социјалистичким градовима може
посматрати и као процес осиромашивања становника нарочито оних који су
напуштали села да би пронашли посао у градовима.
Осиромашивање како социјалистичких градова тако и њених становника
наставило се током периода транзиције, с тим да су поједине европске земље
као што су Чешка и Пољска временом пронашле начине и механизме привредног опоравка најчешће кроз прецизно дефинисане законске регулативе, док се
на нашим просторима захваћеним ратом и корупцијом опоравак тешко примјећивао са константним падом БНП и животним стандардом узрокованим незапосленошћу, инфлцијама и другим разорним факторима.
Раст социјалистичких градова дешавао се као нужан продукт индустрализације која није била израз сразмјерних развојних процеса и општег економско-привредног напретак, него потребе за брзим економским напретком
у циљу достизања стандарда живота капиталистичког дијела свијета који је
своју економију заснивао на приватној иницијативи, слободном тржишту и
конкурентским односима. Постсоцијалистички градови нису могли адекватно
да одговоре потребама градског становништва које је процесима урбанизације
стално расло, нарочито из разлога што су сви потенцијали углавном били усмјерени на изградњу индустријског сектора запостављајући остале сегменте
урбаног развоја.
Специфичности урбаног сиромаштва
Урбано сиромаштво посједује одрђене специфичности без обзира да ли
говоримо о градовима развијених или неразвијених земаља или о сиромаштву
изазваном унутрашњим или вањским политичко-економским факторима. Разлика је у томе да ли оно у урбаном простору постаје препознатљиво као свакодневница и начин живота већине становника што је видљиво у самом урбаном
зонингу или се односи на одређене дијелове града у којима сиромаштво стигматизује поједине четврти и ограничава углавном на њих.
Живот у урбаној средини намеће потребу за остваривањем одређених
прихода неопходних за живот у граду. Неадекватна новчана примања прва су
у низу фактора који производе урбано сиромаштво. Недостатак новчаних при-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
57
мања одржава се на квалитет живота и могућности кориштења јавних услуга,
а у коначности и на квалитет исхране. Недостатак новчаних средстава грађане
доводи у дужничку кризу која само додатно продубљује сиромаштво.
Неадекватно, недовољно или непотпуно образовање становништва доприноси порасту сиромаштва нарочито у времену када тржиште рада захтјева
специјализацију радне снаге и појаву нове технократске елите условљене деидустрализацијом градова. Прелазак са производних на услужне дјелатности
у већини свјетских метропола изазваће нови вал незапослености код радничке
популације чији степен обрзовања задовољава потребе за индустријском производњом као и потребу за физичком радном снагом. Међу индустријским радницима били су заступљени имигранти којима је рад у индустрији омогућавао
опстанак у великим градовима. Премјештање индустрије као и смањење обима
неопходне радне снаге изазване техничко-технолошким иновацијама условиће
погоршање положаја радничке популације међу којима долази до масовне појаве социјалних случајева. Коначно, образовање је повезано са тржиштем рада
онолико колико је у исто вријеме и узрок просторног помјерања становништва
у урбаној средини. Дакле, образовање утиче не само на класно-хијерархијску
стратификацију друштва него је повезано и са социјално-просторном стратификацијом. Специфичност образовања као фактора урбаног сиромаштва огледа се у чињеници да је управо град мјесто гдје се успостављају хијерархијски
односи у радним процесима па отуда је оно значајније за урбану него руралну
средину.
Специфичност урбаног сиромаштва препознаје се кроз неадекватне
услове живота који су препознатљиви кроз затворене сиротињске четврти
каква могу бити гета, субстанарско становање и сламови. Од сиротињских гета
и сламова треба разликовати зоне индивидуалног или колективног становања
намјењене нижој класи становништва. То су још увијек мјеста која испуњавају основне стандарде, али квалитет градње, старост објеката, удаљеност од
центра, инфраструктурна опремљеност и слично, дефинишу тржишне цијене
непокретности. Све чећше градови, а нарочито свјетске метрополе имају јасно
одвојене зоне становања ниже социјалне, обично радничке класе. За разлику од
ових зона сламови су најбољи примјери просторне концентрације сиромаштва.
Недоступност јавних услуга појединим категоријама становништва доприности осиромашивању ових категорија које кроз недостатак материјалних
ресурса нису у стању сами изборити за њихово кориштење. У јавне сервисе
спадају, школе, болнице, вртићи, социјалне установе, јавни превоз и слично.
У многим земљама недовољна издвајања за сиромашне становнике градова
чине јавне сервисе и установе недоступним онима које се налазе испод граница животног стандарда. Европске државе социјалног капитализма за разлику од америчког предузетничког, много већа средства издвајају да би смањили
сиромаштво и јавне услуге учинили доступним свима. Међу њима предњаче
скандинавске земље. Непрофитабилност јавних установа и сервиса основни
58
Ранка Перић Ромић: Узроци осиромашења градова и градског становништва
је разлога незаинтересованости градских власти за њиховим кориштењем од
стране шире градске популације која укључује и најсиромашније грађане.
***
Сиромашна градска подручја продубљују осјећај субјективне биједе и
социјалне искључености и повратно утичу на становнике који их настањују.
Стил живота као и специфични обрасци понашања који владају међу сиромашнима намећу се као пожељни, па се борба против сиромаштва претвара у
пасивно прихватање стања у коме се налазе. Немогућност да се изађе из зачараног круга условљена је лошим образовањем, недостаком новца као и криминалним дјеловањем.
Одређене предрасуде о појединим четвртима утичу на стигматизацију
становништва које их насељава. Из тог разлога становници сиромашних урбаних насеља теже проналазе посао и остварују друга права као што су право на
образовање, социјалну заштиту и слично. Осим тога сам изглед градских четврти насељених најугроженијим категоријама становништва довољно говори и
ставовима градских власти према овим насељима.
Литература
В. Бацковић, Европски градови у постсоцијалистичкој трансформацији, Социологија, Vol.XLVII, No.1, Београд, 2005.
П. Бејаковић, Борба против сиромаштва у САД, Ревија за социјалну политику,
Загреб, свезак 7, бр.2, 2000
M. Davis, Planet of Slums, Verso, London, New York, 2006
W. Curran, From the Frayng Pan to the Oven, Gentrification and the Experience of
Industrial Displacement in Wiliamsburg, Brooklyn, Urban Studies, Vol 44,
No. 8, Routlage, 2007
D. Massey & N. Denton, American Apertheid, Segregation and Making of the
Underclass, Harvard University Press, Cambridge, Massachuttes, London,
England, 1998.
K. Newman and E. Wily, Тhe right to stay put, revisited: gentrification and resistance
to displacement in New York City, Urban studies, vol. 43, No.1, Routlage,
2006
М. Петровић, Трансформација градова, ка деполитизацији урбаног питања,
Институт за социолошка истраживања, Филозофског факултета у Београду, 2009
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
59
J. Rodriguez and G. Martine, Urbanization in Latin America and the Caribbean:
Experiences and lessons learned, in G. Martine, G. Mcgranahan M.
Montgomery and R. Ferdandez-Castilla, The Global frontier, UrbanizationPoverty and Environment in the 21 st Century, Earthscan, London, 2008
Љ. Пушић, Град, друштво, простор, Завод за уџбенике и наствана средства, Београд, 1997
I. Szelenyi, Cities under Socialisam- and After in G. Andrusz, M. Harloe, I. Szelenyi
(eds), Cities Ater Socialism, Oxford, Cambridge: Bleckwell Publisher, 1996.
K. Stanilov, The post-Socialist City, Univerisity of Cincinnati, Ohio, U.S.A. Springer,
2007
С. Сасен у дјелу: The Global City: New York, London, Tokyo, Princeton, Princenton
University Press, 1991.
D. Harvey, Право на град, „Десрипанција“, vol.10, бр. 14/15, Загреб, 2010
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Miroslav Brkić*
Jelena Vidojević**
61
Прегледни чланак
UDK 316.343-058.34(497.11)
SIROMAŠTVO U SRBIJI – KARAKTERISTIKE I
PROGRAMI ZAŠTITE
Uvodne napomene
Siromaštvo u Srbiji je dugotrajna pojava, uslovljena socijalnim i ekonomskim
protivurečnostima. Usled sveopšte krize sa kojom se zemlja suočavala 1990-ih, i posledica odložene tranzicije, postalo je masovni problem. Nakon političkih promena
2000, nesporna je posvećenost smanjenju siromaštva i reformisanju sistema socijalne sigurnosti. Ostvareni ekonomski napredak, kao i redefinisanje sistema socijalne
zaštite, uticali su da se broj lica koji živi ispod apsolutne linije siromaštva za samo
nekoliko godina prepolovi.
Međutim, održivost pozitivnog trenda rasta životnog standarda stanovništva
je u velikoj meri dovedena u pitanje pošto su efekti svetske ekonomske krize već
krajem 2008. i početkom 2009. godine, počeli da se osećaju i u Srbiji.
Cilj rada je da ukaže na osnovne uzroke i ishode siromaštva u Srbiji tokom poslednjih 20 godina, posebno od 2000. godine, prikaže obim i profil siromašnih, kao i
mere i aktivnosti koje su u prethodnom periodu preduzimane da bi se sistem podrške
i pomoći siromašnima prilagodio novim okolnostima i samim tim učinio efikasnijim.
Nasleđe 1990-ih: nerešeni ishodi krize
Tokom poslednjih 20 godina, srpsko društvo je bilo izloženo procesima sveobuhvatne transformacije, koja se odvijala simultano, zahvatajući sve segmente društva (Cvejić, 2011). Životni standard u Srbiji je bio u konstantnom opadanju, kao posledica opšte društvene krize, rata u neposrednom okruženju i sankcija međunarodne
zajednice.
Pad ekonomske aktivnosti počinje krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, prouzrokujući porast prikrivene i stvarne nezaposlenosti, dok visina realnih zarada progresivno opada, što uslovljava značajan porast siromaštva. Posledice su sa jedne
*
Prof. dr. sc. Miroslav Brkić, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu/Faculty of political
science - University of Belgrade
**
Ass. mr. sc. Jelena Vidojević, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu/Faculty of political
science - University of Belgrade
62
Мирослав Бркић, Јелена Видојевић: Сиромаштво у Србији –карактеристике...
strane lična i socijalna nesigurnosti značajnog dela stanovništva, a sa druge, uočljiv je drastičan porast nejednakosti, što se ne može utvrditi standardnim praćenjem
statistike kućnih budžeta zbog nelegalne ili u najmanju ruku neregularne prirode
većine bogatstava koje je stečeno 1990-ih (Arandarenko, Golicin, 2006). Celokupan
ekonomski sistem se u potpunosti urušio 1993. godine, praćen nezabeleženom hiperinflacijom u svetskim okvirima. Uprkos činjenici da je stabilizacioni program uveden već početkom 1994. godine, čime je otpočelo ponovno uspostavljanje relativne
monetarne stabilnosti, sistem socijalnog osiguranja i socijalne zaštite nisu uspeli da
povrate finansijsku održivost.
Dramatična društveno-ekonomska situaciju uz gotovo potpunu neefikasnost
sistema socijalne zaštite, doprineli su drastičnom povećanju broja siromašnih. „Prema podacima Ankete o potrošnji domaćinstva Saveznog zavoda za statistiku, u prvoj
polovini 1996. godine bilo je 2,7 miliona siromašnih na prostoru SRJ (Srbije i Crne
Gore), što znači da je 28% stanovništva imalo manja primanja od definisane potrošačke korpe“1 (Vuković, 2009:220). Procenat siromašnih se duplirao u odnosu na
početak 1990-ih, kada je iznosi 14,1%.
Nepovoljne društveno-ekonomske prilike održale su se sve do 2000. godine.
Političke promene predstavljale su inicijalnu kapislu za početak sveopštih društvenih reformi, redefinisanje koncepta siromaštva, i pristupim za njegovo rešavanje.
Polaznu osnovu predstavljalo je utvrđivanje raširenosti, strukture i ozbiljnosti ovog
problema.
Na osnovu Analize dohotka domaćinstava, identifikovane su osnovne karakteristike siromaštva sa kojim se Srbija na početku XXI veka suočavala. U prvom
polugodištu 2000. godine, nešto više od trećine građana Srbije (36,5%) bilo je siromašno. Od toga, 18,2% živelo je u apsolutnom siromaštvu. Drugačije rečeno, oko
2,8 miliona stanovnika Srbije bilo je siromašno, odnosno oko 1,4 miliona bilo je
ekstremno siromašno (Bogićević, Krstić, Mijatović, 2002).
Za razliku od 1990-ih, kada je siromaštvo disproporcionalno bilo koncentrisano u ruralnim sredinama, u 2000. godini, sa produbljivanjem ekonomske krize, siromaštvom je mnogo više zahvaćeno i stanovništvo u urbanim sredinama. Međutim,
ukoliko se posmatra prosečan deficit dohotka, te razlike se gube, što znači da su stanovnici urbanih i ruralnih sredina bili podjednako siromašni. Prema veličini i strukturi domaćinstva, najmanje su bila ugrožena domaćinstva koja nemaju izdržavane
članove, dok je rizik rastao sa povećanjem broja izdržavanih lica, pa je tako indeks
siromaštva bio najveći kod domaćinstava sa tri i više izdržavanih članova. Sastav
domaćinstva takođe značajno utiče na rizik od siromaštva, pa se indeks siromaštva
povećavao sa brojem članova, a posebno ugrožena grupa bila su višečlana domaćinstva sa decom. Posmatrano prema godinama starosti, najugroženija su bila deca is1
U Srbiji sve do usvajanja Strategije za smanjenje siromaštva, nije postojala zvanična linija siromaštva, već se analiza sprovodila na osnovu Potrošačke korpe Saveznog zavoda za statistiku, koja
je definisana kao minimalna potrošačka korpa hrane i pića četvoročlanog domaćinstva neophodna za
zadovoljavanje minimalnih potreba za hranom u skladu sa nutricionističkim zahtevima.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
63
pod 18 godina života, što je bio slučaj i u drugim zemljama u tranziciji. Naime, 46%
stanovništva najmlađe starosne grupe živelo je ispod više linije siromaštva2, dok ih
je četvrtina bila apsolutno siromašna (Bogićević, Krstić, Mijatović, 2002). Socioekonomski, odnosno status pojedinca na tržištu rada, umnogome je determinisao nivo
rizika od siromaštva, te su saglasno tome najugroženija bila nezaposlena i izdržavana lica. Čak 47,4% nezaposlenih živelo je ispod više linije siromaštva, a nešto manje
od trećine u apsolutnom siromaštvu. Sličan je bio i položaj izdržavanih lica.
Situaciju je dodatno otežavala činjenica da tokom 1990-ih, nije bilo ozbiljnijih
pokušaja da se sistem socijalne sigurnosti reformiše i prilagodi novoj ekonomskoj
realnosti koja je, između ostalog, podrazumevala BDP od 40% u odnosu na onaj dostignut 1980-ih (Arandarenko, Golicin, 2006). Formalna prava nisu bila ukinuta, čak
ni preispitivana, što je dovelo do velikog raskoraka između normativnog i stvarnog.
Socijalna, kao i sva druga davanju su bila devalvirana, i sa ogrominm zakašnjenjem
stizala su do korisnika. Sistem socijalne sigurnosti jednostavno nije bio u mogućnosti da realizuje svoje fundamentalne ciljeve i opravda svrhu svog postojanja.
Strategija za smanjenje siromaštva: redefinisanje koncepta siromaštva
Rad na rešavanju problema masovnog siromaštva nakon političkih promena
2000. godine, otpočeo je usvajanjem reformskog dokumenta pod nazivom „Osnovni
pravci reformi u Srbiji“ (2001), dok je reformski okvir za smanjenja siromaštva definisan usvajanjem Strategije za smanjenje siromaštva.
Vlada Republike Srbije započela je rad na izradi Strategije za smanjenje siromaštva još u 2002. godini, a u oktobru 2003, usvojena je konačna verzija dokumenta. U oktobru 2004. godine, formiran je Tim za implementaciju Strategije. Tekst
dokumenta usaglašen je sa merama i obavezama koje bi trebalo ispuniti u procesu
pridruživanja EU, kao i sa ostvarivanjem Milenijumskih ciljeva razvoja, dok je za
njegovu uspešnu realizaciju jako važna i koordinacija sa ostalim, relevantnim strateškim dokumentima koje je Vlada Republike Srbije usvojila od 2000. godine3.
Strategijom za smanjenje siromaštva izvršeno je redefinisanje pojma siromaštva i učinjeni su inicijalni koraci ka usvajanju koncepta „socijalne uključenosti“, kao
sveobuhvatnijeg, multidimenzionalnijeg i dinamičnijeg. Definisana je nova metodologija merenja siromaštva, formulisan je opšti okvir mera i aktivnosti koje bi trebalo
preduzeti u narednom periodu i utvrđeni su osnovni principi na kojima bi trebalo da
počiva novi, reformisani sistem socijalne zaštite.
2
Viša linija siromaštva je definisana kao 30 US dolara mesečno, dok je niža linija siromaštva iznosila
20 US dolara mesečno.
3
Nacionalna strategija privrednog razvoja, Strategija regionalnog razvoja i akcioni plan regionalnog razvoja, Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije, Nacionalna strategija održivog razvoja,
Strategija regultarone reforme, Strategija razvoja socijalne zaštite u Rpublici Srbiji, Strategija razvoja
obrazovanja odraslih, Strategija unapređenja položaja osnoba sa invaliditetom, Strategija za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti, Nacionalna strategija za mlade, Nacionalna
strategija zapošljavanja.
64
Мирослав Бркић, Јелена Видојевић: Сиромаштво у Србији –карактеристике...
Siromaštvo je u Strategiji definisano kao „višedimenzionalni pojam koji, pored nedovoljnih prihoda za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, podrazumeva
aspekte vezane za ljudska prava kao što su nemogućnost zapošljavanja, neodgovarajući stambeni uslovi i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti, zdravstvenoj zaštiti,
obrazovnim i komunalnim uslugama, kao i neostvarivanje prava na zdravu životnu
sredinu, prirodna bogatstva, pre svega čistu vodu i vazduh“ (SSS, 2003: 1).
Strategija je liniju siromaštva definisala prema dva kriterijuma. Prvi, predstavlja liniju apsolutnog siromaštva na osnovu minimalne potrošačke korpe hrane, dok je
po drugom definisana ukupna linija siromaštva koja pored izdataka za hranu sadrži i
druge izdatke (odeća i obuća, higijena i pokućstvo, prevoz, zdravstvena zaštita, obrazovanje, itd). Određena je kao ukupna potrošnja onih domaćinstava čija je potrošnja
hrane jednaka minimalnoj potrošačkoj korpi.
Strategija sadrži sveobuhvatan plan mera i aktivnosti koji je neophodno preduzeti u cilju postizanja rasta i smanjenja siromaštva, u kontekstu postsocijalističke
tranzicije ka tržišnoj privredi i prilagođavanja Evropskoj uniji. Polazeći od profila i
osnovnih odlika siromaštva u Srbiji koji je formiran na osnovu Ankete o životnom
standardu, SSS se zasniva na tri osnovna pravca:
- Dinamičnom privrednom rastu i razvoju sa naglaskom na otvaranju novih
radnih mesta u privatnom sektoru;
- Sprečavanju novih pojava siromaštva kao posledica modernizacije i restruktuiranja privrede i racionalizacije države i njenih funkcija i
- Efikasnoj primeni postojećih i definisanju novih programa direktno usmerenih na najsiromašnije i socijalno ugrožene grupe i to posebno u najmanje razvijenim
područijima (SSS, 2003).
Mere i aktivnosti koje su predviđene strategijom bi trebalo da budu finansirane iz fiskalnih izvora, budžetskih ušteda i dodatnih sredstava uz finansijsku podršku međunarodne zajednice.
Sačinjena su dva izveštaja o implementaciji SSS, prvi 2005. godine, a drugi
2007, u kojima je izvršena analiza rezultata primene Strategije u četvrtogodišenjem
periodu.
Potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i podnošenje zahteva
za prijem u članstvo EU, pitanje socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva će u
narednom periodu postati prioritet. Evropska unija prepoznaje socijalnu uključenost
kao jedan od najvažnijih preduslova u realizaciji svojih ciljeva i saglasno tome, od
2000. godine, posebno su intenzivirani napori u iskorenjivanju siromaštva. Dužnost
svake od članica, kao i država koje su podnele zahtev za članstvo u EU, jeste da
uzme učešće u procesu socijalnog uključivanja. Jedan od zadataka koji bi Srbija
trebalo da realizuje u procesu pridruživanja EU jeste i usvajanje koncepta socijalne
uključenosti i preduzimanje mera i aktivnosti za njegovu realizaciju. To bi pretpostavljalo razvoj i usavršavanje institucionalnog okvira i metodologije za praćenje
stanja u pogledu socijalne uključenosti pojedinca i društvenih grupa u specifičnom
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
65
kontekstu društvenih promena u Srbiji. Početkom 2009. godine, pripremljen je predlog liste indikatora za praćenje društvene uključenosti.4
Definisanje indikatora uključenosti bi trebalo da donese višestruku korist. Srbija je na taj način odgovorila na zahteve informacijske standardizacije i prilagođavanja evropskim okvirima u kreiranju politike integracije i razvoja. Takođe, ujednačavanjem načina i standardizacijom upravljanja i postupka merenja omogućiće se
približavanje i harmonizacija različitih strateških dokumenata kojima se predviđa
uređenje ove oblasti.
Obim i profil siromaštva
U periodu od 2002. do 2007 godine, došlo je do značajnog pada stope siromaštva u Srbiji, kao rezultat kontinuiranog ekonomskog rasta koji je otpočeo 2000.
godine i bio praćen realnim povečanjem plata i penzija, ali i drugih primanja i socijalnih transfera stanovništva. „Međutim, stagnacija broja zaposlenih i visoka nezaposlenost ublažili su uticaj koji je ekonomski rast mogao da ima na smanjenje siromaštva da je ostvaren uz rast zaposlenosti i pad nezaposlenosti“ (Krstić, 2008: 10).
Negativni trendovi pada zaposlenosti i rasta nezaposlenosti ispoljeni u devedesetim,
nastavljeni su i tokom dvehiljaditih, čak i u godinama najvećeg privrednog rasta.
Osnovni cilj postavljen u SSS, da se procenat stanovništva koji živi ispod
linije siromaštva prepolovi do 2010. godine, ostvaren je već 2007. godine. U 2002.
godini, 14% stanovništva je bilo siromašno, dok je 2007. godine, stopa siromaštva
pala na 6,6%. Pozitivni pomak je ostvaren i kada su u pitanju druga dva indikatora
koja ukazuju na raspodelu siromaštva - dubinu i oštrinu. Dubina je 2007. godine
iznosila 1,3%5, u odnosu na 3% kolika je bila 2002. godine, dok je oštrina sa 1% pala
na 0,4%6 u 2007. godini. Međutim, ova statistika je nepotpuna, odnosno istraživanje
na kojem je zasnovana, nije bilo sveobuhvatno. Analizom nisu u potpunosti obuhvaćeni Romi, interno raaseljena lica i izbeglice, tako da se pretpostavlja da bi situacija
bila donekle nepovoljnija sa potpunijim podacima.
Analiza Ankete o životnom standardu stanovništva, omogućava identifikovanje osnovnih odlika siromaštva u Srbiji i konstruisanje profila na osnovu dobijenih
karakteristika.
4
Merenje će se vršiti prema Leaken indikatorima za uvođenje dve nove dimenzije: zadovoljavanje
osnovnih egzistencijalnih potreba i socijalna participacija.
5
Dubina (jaz) siromaštva iznosila je 1,3% što ukazuje da ukoliko bi država mobilisala novčana sredstva u iznosu od 1,3% linije siromaštva per capita i usmerila ka siromašnima, teorijski bi siromaštvo
bilo eliminisano.
6
Oštrina siromaštva, indikator koji uzima u obzir to što se neki siromašni nalaze dublje u siromaštvu, odnosno dalje ispod linije siromaštva od drugih, iznosila je 0,4%. Oštrina siromaštva je indikator
stepena nejednakosti među siromašnima a osnovni cilj jeste poređenje nejednakosti među grupama i u
odnosu na opštu populaciju.
66
Мирослав Бркић, Јелена Видојевић: Сиромаштво у Србији –карактеристике...
Posmatrano sa stanovišta regionalne zastupljenosti, siromaštvo je u 2007. godini daleko više izraženo u ruralnim u odnosu na urbane sredine (9,8% u odnosu na
4,3%). Takođe, i dubina i oštrina siromaštva su izraženije u ruralnim sredinama. U
2007. godini, skoro 2/3 siromašnih je živelo u ruralnim sredinama (Studija o životnom standardu – Srbija 2002-2007, 2008).
Siromaštvo je smanjeno u svim regionima, ali su razlike opstale i reprodukuju
se, što se delimično može interpretirati u kontekstu brzine i efikasnosti transformacije i prestrukturiranja privrede, kao i stopom nezaposlenosti, koja je u Centralnoj
Srbiji daleko veća nego u Beogradu.7 Srbija, predstavlja državu sa veoma izraženim
regionalnim razlikama. Tokom 1990-ih i u prvim godinama tranzicije, ove nejednaskosti su još više dolaze do izražaja. Siromaštvo nije više koncentrisano i ograničeno
na tradicionalno nerazvijena područja (npr. Južna Srbija), već se širi i na Istočnu,
određene delove Centralne Srbije i regionalne centre rudarstva i industrije Zapadne
Srbije. Stepen ekonomskog razvoja uslovio je izraženost problema siromaštva. U
2007. godini, indeks siromaštva u gradskom području Beograda je iznosio 3%, dok
je istovremeno u ruralnim sredinama jugoistočne Srbije iznosio 18,7% (Studija o
životnom standardu – Srbija 2002-2007, 2008).
Rizik od siromaštva kao i indeks siromaštva, determinisan je statusom na tržištu rada, pa saglasno tome, siromaštvo je najrasprostranjenije među domaćinstvima
sa nezaposlenim nosiocem. Njihov indeks siromaštva je u 2007. godini, bio nekoliko
puta veći u odnosu na prosek populacije (19,7% prema 6,6%). Dobra strana je da
samo 3,9% ukupnog stanovništva živi u ovim domaćinstvima. Kategorija domaćinstava čiji je status još nepovoljniji, jesu domaćinstva sa radno neaktivnim nosiocem
(student, domaćica, itd) ali i domaćinstva bez zaposlenih članova, pošto je životni
standard domaćinstva uslovljen ne samo statusom na tržištu rada njegovog nosioca,
već i profila celokupnog domaćinstva.
Ukoliko izraženost problema siromaštva posmatramo sa stanovništa nivoa
obrazovanja, očigledan je obrnuto proporcionalan odnos, odnosno, rizik od siromaštva progresivno opada, kako nivo obrazovanja raste. Shodno tome, najugroženija su
domaćinstva sa nosiocem koji je bez škole ili ima završenu samo osnovnu školu, sa
indeksom siromaštva u 2007. godini od 18.7%. Nasuprot tome, stanovništvo koja
živi u domaćinstvu sa visokoobrazovanim nosiocem imalo je indeks siromaštva blizu 0% (0,75%).
Što se tiče starosne dobi, stara lica (65+) i deca mlađa od 14 godina, znatno
više su izložena riziku siromaštva od ostatka populacije. Iako je u 2007. u odnosu na
2002 godinu smanjen procenat starih lica izloženih siromaštvu sa 19,9% na 9,6%,
rizik od siromaštva među ovom populacijom je i dalje 40% veći u odnosu na prosek
cele populacije. S druge strane, u slučaju druge rizične gupe (dece do 14 godina),
siromaštvo je najmanje smanjeno u odnosu na 2002. godinu (9,5% prema 8,7%).
Takođe, povećanje broja male dece u domaćinstvu povećava rizik od siromaštva
(Studija o životnom standardu – Srbija 2002-2007, 2008).
7
U 2006. godini, stopa nezaposlenosti u Beogradu iznosila je 17%, dok je u Centralnoj Srbiji bila blizu
25%. Situacija je podjednako nepovoljno i kada je u pitanju visina zarada zaposlenih u ova dva regiona.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
67
Ovi pozitivni trendovi prekinuti su već krajem 2008. godine, kada se talas
finansijske krize prelio iz razvijenih država na zemlja u razvoju. Srbija je od 2000.
godine, ostvarivala značajan i kontinuirani ekonomski rast koji je u 2005. i 2006.
godini iznosio 5,6% i 5,2% a 2007. godine dostigao čak 6,9%. Rast ostvaren u tom
periodu je dobrim delom bio rezultat priliva stranog kapitala od kojeg je Srbija postepeno postajala zavisna (Matković, Mijatović i Petrović, 2010).
Efekti finansijske krize u Srbiji su bili slični efektima koje je kriza imala u
drugim zemljama u razvoju, a tu se pre svega misli na smanjenje izvozne tražnje
za proizvodima iz zemlje i smanjenje priliva stranog kapitala. Inicijalno, dolazi do
opadanja ekonomske aktivnosti u industriji, energetici i građevinarstvu, dok se početkom 2009. godine značajno povećava broj sektora sa smanjenom aktivnošću i tu
su sada trgovina, ugostiteljstvo i rudarstvo.
Finansijska i ekonomska kriza je putem više različitih kanala uticala na smanjenje prihoda:
- Smanjenjem zaposlenosti i povećanjem nezaposlenosti;
- Zamrzavanjem penzija od oktobra 2008. godine;
- Povećavanjem obaveza kod servisiranja kredita, a zbog pada kursa dinara;
- Smanjenjem priliva stranog kapitala;
- Smanjenjem kreditiranja stanovništva od strane banaka (Matković, Mijatović i Petrović, 2010: 12).
Pogoršanje makroekonomksih indikatora uticalo je na smanjenje životnog
standarda građana Srbije. Kriza je uslovila pad ekonomske aktivnosti, zaustavljen je
rast zarada i dolazi do pada zaposlenosti i porasta nezaposlenosti. Sve ovo, logično
utiče i na prekid pozitivnog trenda kada je u pitanju smanjenje siromaštva i prvi
indikatori toga se mogu uočiti već na početku 2009. godine. Indeks siromaštva u
ruralnim sredinama je porastao sa 7,1%, koliko je iznosio u prva tri kvartala 2008.
godine na 10,3% u prva dva kvartala 2009. godine. Takođe, posmatrano sa stanovišta
regionalne zastupljenosti, indeks siromaštva je posebno brzo porastao u centralnoj
Srbiji, sa 6,6%, u 2008. godini, na 10,2% u prva dva kvartala 2009. godine (Matković, Mijatović i Petrović, 2010). Položaj rizičnih grupa postao je još nepovoljniji,
usled smanjenja ponude poslova u neformalnoj ekonomiji, gubitka zaposlenja u formalnom sektoru, malih šansi za pronalaženje novih zapsolenja i smanjenja zarade u
formalnoj i neformalnoj ekonomiji.
Dalje pogoršanje pokazatelja tržišta rada u 2010. godini kao posledica efekata
svetske ekonomske krize na privredu Srbije, ukazuju na pojavu znatno većeg broja
siromašnih u odnosu na 2009. godinu. Broj siromašnih je u 2010. u odnosu na 2009.
godinu porastao za 2,3 procentna poena. Prema podacima Ankete o potrošnji domaćinstva za 2010. godinu, ispod apsolutne linije siromaštva u 2010. godini, živelo je
9,2% stanovnika Republike Srbije.
68
Мирослав Бркић, Јелена Видојевић: Сиромаштво у Србији –карактеристике...
Programi pomoći i podrške siromašnima
Okosnicu pružanja pomoći i podrške siromašnima, čini sistem socijalne zaštite. Nakon 2000. godine, rekonceptualizacija i reformisanje sistema socijalne zaštite,
predstavljalo je jedan od prioriteta u borbi protiv siromaštva, ali i napora da se čitav
sistem socijalne sigurnosti učini efikasnijim i održivijim. Reforme su, pored pozitivnog ekonomskog rasta, trebalo da uspostave nove uslove i mehanizme društvene
integracija. Pojedincima i porodicama je trebalo omogućiti ostvarivanje minimalne
socijalne sigurnosti, pre svega merama aktivne socijalne politike, sprečavanjem socijalne isključenosti i uspostavljanje minimalne mreže socijalne sigurnosti. Promene
su realizovane na dva koloseka. Prvi kolosek je podrazumevao upravljanje krizom
i pružanje pomoći najugroženijim u osiromašenoj populaciji, dok je drugi kolosek
predviđao uobličavanje sistemskih reformi koje je trebalo realizovati (Arandarenko, Golicin, 2006). Novi koncept socijalne zaštite je trebalo uspostaviti na sledećim
osnovama:
- Jačanje mreža socijalne zaštite za najsiromašnije porodice, preusmeravanjem sredstava sa programa koji nisu dobro targetirani i korišćenjem tih sredstava za
jačanje dobro targetiranog programa MOP i daljim poboljšanjem targetiranja testiranjem novog pristupa za identifikaciju siromašnih;
- Pojednostavljivanje sistema pružanja usluga modernizacijom informacionog sistema i poboljšanjem kvaliteta podataka;
- Povećanje otvorenosti usluga i novčanih davanja i jačanje kapaciteta centralne vlade za kontrolu kvaliteta i jednakost i
- Konsolidacija dva najveća targetirana pograma novčanih davanja u Srbiji,
MOP i dečjeg dodatka s ciljem povećanja stepena efikasnosti sistema (Svetska banka, 2008).
Uprkos izuzetno nepovoljnoj društveno-ekonomskoj situaciji tokom 1990-ih
koja je, između ostalog, bila praćena masovnim osiromašenjem stanovništva, broj
korisnika prava iz oblasti socijalne zaštite je bio u konstantnom opadanju. Uzroci su
se pre svega ogledali u strogim kriterijumima i birokratizovanim procedurama, dok
su nizak nivo materijalnih davanja i kašnjenja u isplati dodatno demotivisali potencijalne korisnike (Stanisavljević, 2006).
U saniranju najurgentnijih problema, koji su se pre svega ogledali u kašnjenjima u isplati socijalnih davanja, od velikog značaja su bila sredstava koja je međunarodna zajednica uputila Srbiji u vidu humanitarne pomoći. Ubrzo je uspostavljena
redovnost isplata, tako da su do 2003. godine, isplaćena sva zaostala socijalna davanja. Značajna sredstva su izdvojena i za rekonstrukciju ustanova za smeštaj korisnika. Iznenama, dopunama i donošenjem novih zakona stvoreni su preduslovi za
otpočinjanje sistemskih reformi.8 U cilju poboljšanja targetiranosti korisnika novčanih socijalnih pomoći, usvojeno je utvrđivanje univerzalnog dohoka i imovinskog
8
U periodu od 2005-2011 usvojeno je 5 novih zakona koja se odnose na sistem socijalne zaštite, a veći
broj je imao izmene i dopune.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
69
cenzusa, obezbeđeno je održavanje realne vrednosti davanja i omogućeno je kontinuirani pristup korisnika ovim pravima.
Reformski pravci, institucionalizovani su 2005. godine, usvajanjem Strategije
razvoja socijalne zaštite, u kojoj su identifikovani najznačajniji nedostaci postojećeg
sistem, kao i promene koje je neophodno izvršiti. Strateška opredeljenja zaokružena
su usvajanjem novog Zakona o socijalnoj zaštiti (2011)9, čime su se posle 20 godina
parcijalnih i nepotpunih reformi, stvorili osnovni institucionalni uslovi za sprovođenje sveobuhvatne transformacija sistema.
Saglasno novom Zakonu o socijalnoj zaštiti građanima su pod određenim
uslovima dostupna prava i usluge.
Prava na materijalnu podršku
Sve do septembra 2004. godine, odnosno do izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti, ostvarivanje prava na materijalnu pomoć zasnivalo se na decentralizovanom kriterijumu i utvrđivalo se u procentualnom iznosu od osnovice, koju čini
prosečna zarada ostvarena po radniku u privredi opštine, odnosno grada u prethodnom kvartalu.10 To je uslovilo da se nivo materijalne sigurnosti razlikuje u zavisnosti
od privredne razvijenosti opštine/grada, što je uslovilo niz negativnih efekata. Građani su suštinski dovedeni u neravnopravan položaj, siromašni su postajali još siromašniji, usled čega je bilo migracija u razvijenije opštine i gradove (Brkić, 2008). Iz
ovih razloga, umesto decentralizovanog, uspostavljen je centralizovani kriterijum za
ostvarivanje prava na materijalnu pomoć. Republika je preuzela obavezu da finansira ovo pravo, ujednačivši ga za sve korisnike, nezavisno od privredne (ne)razvijenosti opštine, odnosno grada.
Broj korisnika materijalne pomoći konstantno se povećava11, osim za dečije
dodatke, jer su dopunama i izmenama zakona (2005) pooštreni kriterijumi za ostvarivanje ovog prava.12 Razloge treba tražiti u nekoliko faktora: redovnosti isplaćivanja, izmenama i dopunama zakona, koje su na fleksibilniji način postavile uslove za
ostvarivanje prava, i povećanom broju „žrtava“ tranzicije. Treba istaći da značajan
deo korisnika materijalnog obezbeđenja čine radno sposobni. Oni ovo pravo mogu
da koriste maksimalno devet meseci godišnje. Broj korisnika u toku letnjih meseci
smanjuje za nekoliko desetina hiljada jer u tom periodu imaju mogućnost da prihode
ostvare kroz sezonske radove.
9
Zakon o socijalnoj zaštiti usvojen je 31.3. 2011. u Skupštini Republike Srbije.
Odnos između najnižeg i najvišeg nivoa materijalnog obezbeđenja varirao je u odnosu 1:6,8 usled
razlika u prosečnim zaradama u privredi između razvijenih i nerazvijenih područja. Taj odnos se u
2001. godini kretao od 6–41 nemačkih maraka za pojedince, odnosno 12–82,2 za 5 i više članova (Bogićević, Krstić, Mijatović, Milanović, 2003).
11
Indeks rasta broja porodica korisnika materijalnog obezbeđenja od 2002. godine iznosi 138,2 (Republički zavod za socijalnu zaštitu, 2010).
12
Pooštren je test za ispitivanje imovinskog stanja, ukinuto je automatsko pravo za treće i svako sledeće dete, dobijanje dečjeg dodatka vezano je za pohađanje škole.
10
70
Мирослав Бркић, Јелена Видојевић: Сиромаштво у Србији –карактеристике...
Jednokratne materijalne pomoći su oblik socijalnih davanja u nadležnosti lokalne samouprave. Dostupne su svim građanima radi zadovoljavanja elementarnih
životnih potreba (ishrane, odeće, obuće, nabavke ogreva itd), nabavke lekova, pokrivanja troškova lečenja, plaćanje struje i komunalnih troškova, nabavke udžbenika i
školskog pribora, poboljšanja uslova stanovanja i sl. Broj zahteva za jednokratnim
pomoćima povećao se u periodu 2002–2009. za oko 2 puta, od 39.860 do 78.498.
Oko 60% opštinskih budžeta za socijalnu zaštitu troši se na jednokratne novčane
pomoći.13
Prosečan iznos novčane pomoći (materijalnog obezbeđenja) izražen u evrima
je konstantan, čak pokazuje i blagi napredak. Tako je u 2005. godini po porodici
iznosio oko 50 evra, a u 2010. godine oko 63 evra. Slične tendencije su i kad je reč
o dodatku za pomoć i negu drugog lica. U julu 2005. je prosečan iznos po korisniku
bio oko 55 eura, a u 2010. oko 74 evra. Od 2005. dečiji dodaci su godinama na istom
nivou i iznose oko 20, odnosno 25 evra za uvećani dodatak. Ipak, treba naglasiti da
u poređenju sa zemljama Evropske unije, Srbija malo troši na programe novčane
pomoći najsiromašnijima. Izdvajanja u BDP za novčane pomoći siromašnima su i
do sedam puta, a za beneficije za decu i porodice, odnosno osobe s invaliditetom i do
dva i po puta manja ( Svetska banka, 2009).
Za pohvalu je redovnost isplata materijalne pomoći u uslovima ekonomske
krize, i blagi porast nekih od njih. Međutim, jasno je da osobe i porodice bez stalnih
izvora primanja ne mogu značajnije poboljšati uslove života sa iznosima od 50–110
evra mesečno. Usluge socijalne zaštite predstavljaju jedan od načina pomoći i podrške u zadovoljavanju potreba i integraciji siromašnih i drugih vulnerabilnih grupa
u zajednicu.
Usluge socijalne zaštite
U najširem smislu dele se na one koje se pružaju u prirodnom okruženju korisnika i u okviru institucionalnog miljea. Tendencija svih savremenih sistema socijalne zaštite je da se smanji broj korisnika u domovima, a poveća broj onih u lokalnoj
zajednici. Nerazvijenost usluga u zajednici može se smatrati jednim od ključnih razloga za primat domskog smeštaja kao osnovnog oblika zaštite u proteklom periodu.
Većina usluga u zajednici nije postojala ili je delimično postojala u većim gradovima
sve do 2002. godine.14 Zahvaljujući pre svega međunarodnim donacijama i nešto
većim izdvajanjima lokalnih samouprava za socijalnu zaštitu, broj ovih usluga se
u poslednjih desetak godina znatno povećao. Ipak, mnoge još uvek nisu održive i
neravnomerno su razvijene, što doprinosi održavanju regionalnih razlika.
13
Prosečno učešće socijalne zaštite u budžetima opština u Srbiji iznosi oko 2,3% (Ministarstvo rada
i socijalne politike, 2009).
14
Prethodni zakon definisao je pomoć u kući, dnevne boravke za različite ciljne grupe, prihvatilišta
kao prava građana čije je ostvarenje u nadležnosti lokalne samouprave. Skoro sve opštine i gradovi
doneli su Odluke o pravima iz oblasti socijalne zaštite, ali nijedna sva navedena prava nije realizovala
u praksi.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
71
Novi Zakon o socijalnoj zaštiti usluge deli u nekoliko osnovnih grupa: 1) usluge procene i planiranja; 2) dnevne usluge u zajednici; 3) usluge podrške za samostalan život; 4) savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge; 5) usluge
smeštaja. U osnovi, reč je o različitim aktivnostima usmerenim ka proceni potreba
korisnika i pružanju različitih oblika pomoći i podrške u prirodnom, odnosno institucionalnom okruženju u zavisnosti od identifikovanih snaga i ograničenja. Krajnji
cilj je da se razviju kapacitet korisnika i okruženja za što samostalniji život, odnosno
spreči dugotrajna zavisnost od socijalnih službi. Opredeljenje Vlade Republike Srbije, odnosno nadležnog ministarstva za socijalnu zaštitu je da se u narednom periodu
primarno razvijaju usluge u zajednici, odnosno ubrzaju procesi transformacije ustanova za smeštaj dece i mladih. Iako su usluge u zajednici dostupne svim građanima
pod određenim uslovima, u sadašnjim okolnostima prioritet za njihovo korišćenje
imaju najsiromašniji građani, što je još jedan od načina za poboljšanje njihovog materijalnog položaja.
Zaključna razmatranja
Tokom proteklih deset godina, ostvaren je značajan napredak u borbi protiv
siromaštva i uspostavljanja efikasnijeg sistema podrške i pomoći licima koji žive
ispod linije siromaštva. Životni standard stanovništva je unapređen, dok je broj lica
koja žive u apsolutnom siromaštvu od 2002. do 2009. godine bio u konstantnom
opadanju čime je Srbija u kratkom vremenskom periodu, uspešno realizovala prvi
Milenijumski cilj razvoja.
Posle dugogodišnje neefikasnosti, uspostavljen je relativno stabilan sistem socijalne zaštite, koji odlikuje redovnost novčanih davanja i jasna vizija bazirana na
razvoju usluga u zajednici. Novi zakon o socijalnoj zaštiti definisao je normativni
okvir, za čiju realizaciju je neophodno stvoriti uslove u narednom periodu. Međutim,
potpuna implementacija novog Zakona, kao i opšti pozitivni trend kada je u pitanju
rast životnog standarda stanovništva i smanjenje siromaštva, u narednom periodu
biće uslovljeni efikasnošću kojom će se država suočavati sa posledicima velike ekonomske krize, pre svega sa padom zaposlenosti i rastom nezaposlenosti. Kriza je
dovela do smanjene potrebe za radnom snagom, a samim tim i do većeg pritisaka
na sistem socijalne zaštite. Shodno tome, neophodno je ojačati veze između sistema
socijalne zaštite i službi za zapošljavanje, odnosno mera i ativnosti koje tržište rada
realizuje.
Literatura
Arandarenko, M., Jorgoni, E., Stubbs, P. (2009). Socijalni uticaji globalne ekonomske krize na Zapadni Balkan, U: Vuković, D., Arandarenko, M. (ur.). Socijalna
politika i kriza, Univerzitet Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd.
72
Мирослав Бркић, Јелена Видојевић: Сиромаштво у Србији –карактеристике...
Bogićević, B., Krstić, G., Mijatović, B. (2002). Siromaštvo u Srbiji i reforma državne pomoći siromašnima, CLDS, Beograd.
Brkić, M. (2008). Reform of the Social Protection System in Serbia, 141-159. U:
Bornarova S. (ed.) Contemporary Developments in Social Protection and Social
Work – Professionalisation, Deinstitutionalization and Reforms. Skople. Faculty of Philosophy.
Cvejić, S. (2011). Izvori i ishodi siromaštva i socijalnog isključivanja u Srbiji, 185197. U: Mihajlović, S. (ur,). Dometi tranzicije: od socijalizma ka kapitalizmu,
FES, Beograd.
Dinkić, M. (2008). Socijalna zaštita, 71-87. U: Vukmirović, D., Govoni, R. (ur.)
Studija o životnom standardu: Srbija od 2002-2007, Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd.
Krstić, G. (2008). Profil siromaštva u Srbiji u periodu od 2002-2007, 9-29. U:
Vukmirović, D., Govoni, R. (ur.) Studija o životnom standardu: Srbija od
2002-2007, Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd.
Lister, R. (2009). Poverty, Polity Press, UK.
Mijatović, B., Matković, G., Petrović, M. (2010). Uticaj ekonomske krize na tržište
radne snage i životni standard u Srbiji, CLDS, Beograd.
Milosavljević, M. (2008). Siromaštvo u svetu i u Srbiji, Socijalna misao 4/2008,
Beograd.
Praćenje socijalne uključenosti u Srbiji – Pregled i trenutno stanje socijalne uključenosti u Srbiji na osnovu praćenja evropskih i nacionalnih pokazatelja, Vlada
Republike Srbije, Beograd, jul 2010.
Pvi nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva u Republici Srbiji – Pregled i stanje socijalne isklučenosti i siromaštva za period 20082010. godine sa prioritetima za naredne godine, Vlada Republike Srbije, Beograd, mart 2011. godine.
Stanisavljević, I. (2006). Socijalna politika u tranziciji, U: D. Vuković, A. Čekerevac
(ur) Socijalna politika u procesu evropskih integracija, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd.
Strategija razvoja socijalne zaštite, Vlada Republike Srbije, 2005.
Strategija za smanjenje siromaštva, Vlada Republike Srbije, 2003.
Svetska banka (2009). Srbija: Kako sa manje uraditi više.
Vlada Republike Srbije, Strategija za smanjenje siromaštva, 2003.
Vuković, D. (2009). Socijalna sigurnost, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd.
Zakon o socijalnoj zaštiti, „Službeni glasnik RS“, br. 24 od 4.4.2011.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Jagoda Petrović*
73
Оригинални научни рад
UDK 316.343 -058.34
DRUŠTVENO UKLJUČIVANJE SIROMAŠNIH –
KONCEPT ZA REAFIRMACIJU SOCIJALNOG RADA
Sažetak. Ne postoji univerzalna definicija siromaštva, ali postoji univerzalan
problem siromaštva. Prisutan je tokom cijele ljudske istorije i prisutan je u svim
današnjim društvima.
Sastavni dio siromaštva u razvijenim savremenim društvima jesu različiti vidovi društvenog isključivanja. Društvena isključenost, kao posljedica materijalne
neimaštine (siromaštva u užem smislu) vremenom prerasta u faktor opstajanja i produbljivanja siromaštva. Zato je koncept duštvene isključenosti adekvatan analitički
instrument za razumijevanje problema siromaštva, a koncept društvenog uključivanja instrument za suzbijanje ovog problema.
Ovaj koncept ima poseban značaj u društvima koja nemaju mogućnost da brzim ekonomskim prosperitetom prevladaju siromaštvo. U takvim društvima socijalni
rad je pred novim izazovima. Ti izazovi su prilika za reafirmaciju socijalnog rada i
zauzimanje respektabilne uloge u ukupnoj društvenoj reakciji na problem siromaštva. Prihvatanje savremenog određenja siromaštva kroz koncept društvenog uključivanja od posebnog je značaja za socijalni rad, čija epistemološka i pragmatička
polivalentnost korespondira sa višedimenzionalnim karakterom siromaštva.
Ključne riječi: siromaštvo, društvena isključenost, društveno uključivanje,
socijalni rad
Summary. There is no universal definition of poverty, but there univezalan
the poverty problem. It is present throughout human history and is present in all
contemporary societies.
An integral part of poverty in contemporary developed societies are different
forms of social exclusion. Social exclusion, as a consequence of material deprivation
(poverty in the strict sense) becomes a factor in the survival and deepening poverty.
That is why the concept of social exclusion, adequate analytical tool for understanding the problems of poverty. Analogously, the concept of social inclusion is a suitable instrument for combating this problem.
This concept is particularly important in societies that do not have the ability
to fast economic prosperity overcome poverty. In such societies, social work is facing
new challenges. These challenges are an opportunity for the reaffirmation of social
*
Autorka je docentkinja Fakulteta političkih nauka iz teorija socijalnog rada
74
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
work and taking a respectable role in the overall reaction to the social problem of
poverty. Accepting the modern definition of poverty through the concept of social
inclusion is particularly important for social work, whose epistemological and pragmatic polyvalence corresponds with multidimensional character of poverty.
Keywords: poverty, social exclusion, social inclusion, social work
Uvod
Naučno shvatanje siromaštva podložno je promjenama, baš kao i sam fenomen. Promjena osobenosti siromaštva je posljedica, ne samo promjene obima i vrste
ljudskih potreba, nego i karaktera društvenog konteksta u kome siromaštvo nastaje
i opstaje. Zato se ne može dati univerzalna definicija. Ona ne može biti konzistentno izvedena pogotovo danas, kada “globalno selo” obiluje koloritom društvenih
struktura, različitošću društvenih i individualnih potreba, šarolikošću vrijednosnomoralnih normi.
Pošto se pojam siromaštva ne može podvesti pod opšteprihvaćenu definiciju,
načini predupređenja i ublažavanja ovog problema treba da budu primjereni datom
vremenu i društvenom prostoru. Time se treba rukovoditi pri organizovanju društvene reakcije na problem siromaštva.
Pozvanost socijalnog rada na rješavanje problema siromaštva je iskonska.
Počev od svoje prve pojavne forme - ljudske djelatnosti - socijalni rad će i mnogo
docnije, kao organizovana profesionalna djelatnost, biti prepoznavan kao praksa pomoći nemoćnima, uglavnom siromašnima.
U društvima sa malim izgledima za brz ekonomski oporavak veoma je važan
koncept društvenog uključivanja, koji podrazumijeva razumnu (pre)raspodjelu raspoloživih dobara, racionalno korišćenje raspoloživih resursa, osnaživanje siromašnih pojedinaca, porodica, grupa i zajednica, te njihovo aktivno učešće u ukupnoj borbi protiv siromaštva. U tom smislu, od socijalnog rada se očekuje razvijanje novih
uloga, pristupa, metoda i vještina.
O siromaštvu i siromaštvima
Iako je prisutno kroz istoriju od najranijih ljudskih zajednica do danas, siromaštvo više poimamo kroz njegove pojavne forme i manifestacije, a manje kroz
duboko razumevanje njegove suštine. Savremena civilizacija učinila je čovjekov
unutrašnji i vanjski svijet kompleksnim. Teško je dati univerzalnu i sveobuhvatnu
definiciju siromaštva zato što su današnje društvene zajednice složene, međusobno
različite i podložne stalnoj promjeni. To važi i za siromaštvo, kao jedan od društveno
uslovljenih fenomena.
Usvajanju pojedinih definicija doprinijela su i različita teorijska tumačenja,
koja su se mijenjala u skladu sa vremenom i društvenim okolnostima. Klasične teorije, poput laisser-faire teorije, teorije sponatnizma i socijalog darvinizma, daju ra-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
75
zličita objašnjenja. Predstavnici laisser-faire teorije, Adam Smit i Dejvid Rikardo,
siromaštvo objašnjavaju kao prolaznu pojavu kapitalističkog društva, koja se može
prevladati mehanizmima slobodne tržišne privrede. Teorija spontanizma objašnjava
pojavu siromaštva raskorakom između raspoloživih dobara i rasta stanovništva, a
rješenje vidi u populacionoj restrikciji kroz moralno-vaspitno djelovanje na onaj dio
stanovništva koje nema adekvatne uslove za reprodukciju. Socijalni darvinizam, pojavu siromaštva i njegovog antipoda - bogatstva, pripisuje prirodnoj podjeli ljudi na
siromašne i pripadnike elite.
Po marksističkom shvatanju porijeklo siromaštva je u klasnoj podjeli i privatnom vlasništvu. Teorija harmonizma, pak, podržava privatno vlasništvo i klasnu podjelu, pri čemu se primjerenim socijalnim davanjima siromašnima smiruju socijalne
tenzije i obezbjeđuje dalja proizvodnja. Simbolički interakcionizam siromaštvo vidi
kao subjektivni osjećaj zasnovan na sopstvenom viđenju društvenog položaja u odnosu na druge. Koncept siromaštva u okviru države blagostanja protežira socijalni
mir i princip socijalne pravde zasnovan na državnoj preraspodjeli dijela nacionalnog
dohotka.
Na osnovu različitih tumačenja uzroka i posljedica siromaštva, savremene
teorije se mogu klasifikovati na kulturalističke teorije i teorije društvene stratifikacije. “Uopšteno govoreći, u okviru prve grupe pristupa podrazumeva se postojanje
nezavisne klasne kulture koja drži siromašne izolovane od šireg društva i njegovih
institucija, pri čemu se formiraju osobeni obrasci porodičnog života, socijalizacija
ličnosti i druge socijalnopsihološke osobine koje dalje ometaju društvenu integraciju
siromašnih i prenose se porodičnim načinom života na narednu generaciju. U drugoj grupi teorijskih pristupa u proučavanju siromaštva naglasak se stavlja na dublje
razumevanje uzročnosti siromaštva, pa se priroda i uzroci siromaštva tumače kao
posledica društvenih nejednakosti, raslojavanja i socijalnih razlika.“1 Druga grupa
tumačenja puteve za prevazilaženje problema siromaštva vidi u ekonomskoj i političkoj sferi, te zagovara zapošljavanje i obrazovanje kao glavni faktor socijalne
pokretljivosti i promocije siromašnih.
Sredinom prošlog vijeka počeli su se razvijati moderni pristupi fenomenu siromaštva. Shvatanje, u čijoj je osnovi isključivo materijalna oskudica mjerena primanjima neophodnim za fizičko preživljavanje, postalo je preusko. Sve manje se
ovo moglo prihvatati kao jedini određujući kriterij. Umjesto stanovišta da je siromaštvo nedostatak prihoda za nabavku minimalne korpe roba i usluga, zauzima se
stanovište da je siromaštvo nedostatak osnovnih mogućnosti za dostojanstven život.
Geneza shvatanja siromaštva, ipak, počinje prihvatanjem njegove kvantitativne dimenzije kao distinktivne karakteristike. Po tom shvatanju nedostatak materijalnih sredstava, odnosno prihoda za normalno funkcionisanje pojedinca ili porodice,
fundamentalno je obilježje siromaštva. Označava se kao apsolutno siromaštvo. Ovakvim poimanjem siromaštvo se svodi na ekonomski aspekt, odnosno na nedostatak
1
Kolin Marija, Obrasci života u siromaštvu i nove paradigme Evropske unije, pregledni naučni članak, Institut društvenih nauka Beograd, 2008, str. 194.
76
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
sredstava za zadovoljenje osnovnih životnih potreba pojedinca do nivoa kada dolazi
u pitanje sama egzistencija. Manifestacije ovako shvaćenog siromaštva su: glad i
neuhranjenost, slabo zdravlje; nedostupnost ili ograničena dostupnost obrazovanju
i ostalim temeljnim uslugama; povećana smrtnost, uključujući smrtnost od bolesti;
beskućništvo i neadekvatni stambeni uslovi; nesigurno okruženje, društvena diskriminacija i izolacija.
Uprkos tome što je u međuvremenu pojam siromaštva nadopunjen novim obilježjima, u njegovoj osnovi stoji materijalna dimenzija, pa se definiše kao „širok
pojam koji najčešće znači oskudicu materijalnih dobara za normalno zadovoljenje
najvažnijih potreba svake osobe pojedinačno, kao i porodice ili društvene grupe“.2
Visina prihoda i materijalni uslovi života su glavni indikatori. U osnovi takozvanog
dohodovnog siromaštva je fizičko preživljavanje. Kao sinonim za apsolutno siromaštvo upotrebljava se i termin „bijeda“. U mnogim društvima je i danas problem
obezbjeđenja osnovnih životnih potreba, odnosno goli opstanak, primarni problem
velikog dijela stanovništva. Prihvatajući ovu činjenicu, čak i autori nove koncepcije
siromaštva smatraju da je definicija apsolutnog siromaštva primjerena za nerazvijena društva, gdje većina stanovnika živi na rubu egzistencije.
U državama s visokim kvalitetom života, gdje većina živi izvan elementarne
materijalne oskudice, ovima terminom se ne mogu obuhvatiti pojedinci i skupine,
koji imaju dovoljno za egzistencijalni minimum, ali su evidentno izloženi drugačijim vidovima deprivacije u odnosu na neke druge društvene skupine ili u odnosu na
prosjek životnog standarda prihvatljiv za dato društvo. Moderne države blagostanja
pronašle su i mehanizme preraspodjele društvenog dohotka. Tome zahvaljujući, egzistencijalni minimum za većinu stanovnika nije sporan. Svakome se kroz uspostavljeni tržišni sistem ili putem socijalnih prestacija može obezbijediti minimalni
novčani iznos, dovoljan za pribavljanje osnovnih materijalnih dobara (hrana, odjeća,
stambeni prostor, vodosnabdijevanje, liječenje i dr.). U ovakvim društvenim okolnostima, siromaštvo dobija nove “sadržaje”, odnosno, proširuje se drugačijim vidovima prikraćenosti. Poređenje načina života jedne grupe ljudi sa prosječnim načinom
života u datom društvu, postaje primjereniji način identifikovanja siromaštva. Riječ
je o relativnom siromaštvu, kojim se na nov način prepoznaju siromašni i ujedno
stiče uvid u socijalne nejednakosti.
Koncept relativnog siromaštva počiva na uvjerenju da se siromaštvo ne može
mjeriti samo visinom dohotka neophodnog za fizičko preživljavanje. Sadržinskoodređujući elementi, odnosno indikatori, relativnog siromaštva proširuju se drugim
dimenzijama, kao što su obrazovanje, zdravlje, stanovanje, pristup različitim uslugama i pogodnostima, sudjelovanje u društvenim aktivnostima lokalne i šire zajednice,
stilovi potrošnje, način organizovanja slobodnog vremena, socijalne mreže i druge
bitne determinante društvenih slojeva. Za klasifikaciju stanovništva na siromašne i
”ostale” koriste se brojne druge ekonomske, socijalne, psihološke, političke i kulturne dimenzije.
2
Vidanović Ivan, Rečnik socijalnog rada, Beograd, 2006, str. 356.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
77
”Moderna literatura, koja uglavnom služi za konstrukciju programa socijalne
politike u cilju eliminacije i suzbijanja siromaštva, a posebno evropski autori, kao
recimo Abel-Smith i Peter Townsend (1973) govore o različitim stepenima i standardima siromaštva („poor“ i „poorest“), a „apsolutno“ siromaštvo, mereno standardima fizičkog preživljavanja, sve više se zamenjuje «relativnim» siromaštvom, koje
uključuje ekonomske, socijalne indikatore i kvalitet života.“3 Za razliku od kvantitativnih aspekata apsolutnog siromaštva, u određivanju relativnog siromaštva veća pažnja se usmjerava na kvalitativne aspekte. „Marginalizacija, nemoć i bespomoćnost,
društveni položaj i uloge postaju bitni indikatori za merenje relativnog siromaštva.“4
Pojam novo siromaštvo u osnovi zadržava kvalitativne aspekte života kao
važna obilježja siromaštva. Štaviše, kvalitativne dimenzije su naglašene kada se
govori o siromašnim građanima i porodicama čiji su uslovi života ispod standarda
društva u kome žive. Kvalitet njihovog života i standarda zavisi od dostupnosti usluga i institucija, što se uzima kao jedan od indikatora siromaštva. Drugi indikator je
osujećenost u društvenom napredovanju, zauzimanju društvenih položaja, kao i rizik
od osiromašenja i pogoršanja društvenog statusa.
U cilju obezbjeđivanja određenih socijalnih prestacija, države svojim propisima određuju šta se smatra siromaštvom. Oficijelno utvrđivanje siromaštva označava
se pojmom pauperizam. Sporna strana ovako definisanog siromaštva je ta što često
izvan linije ostaju oni koji raspolažu određenim materijalnim dobrima, ali su prikraćeni u nekim drugim segmentima. Zbog zvanično uspostavljenog limita ne mogu da
ostvare pravo na materijalnu pomoć ili usluge socijalnih službi.
Istraživači često posežu za različitim tipologijama i klasifikacijama siromaštva. Reklo bi se da su ove podjele prije pomažući instrument u pokušajima da se
pronikne u osebujnost i višedimenzionalnost pojma siromaštva, nego što su rezultat
cjelovite (zaokružene) naučne opservacije. U tipologijama se polazi od različitih socijalnih, sociopsiholoških ili vrijednosnih orijentacija siromašnih, posebnih karateristika porodice, interpersonalnih odnosa, političkih stavova itd. Podjele se vrše prema
indikatorima mjerenja siromaštva, prema društvenim skupinama koje su zahvaćene
siromaštvom ili prema vremenskom trajanju stanja siromaštva.
Praveći razliku između pojedinih društvenih grupa koje se suočavaju sa problemom siromaštva, pominje se: “siromaštvo nezaposlenih“, “siromaštvo manjinskih grupa“, “siromaštvo starih“, “siromaštvo žena“ itd. Kad se u procjene siromaštva uključi dužina njegovog trajanja, onda se populacija siromašnih klasifikuje na
„istrajavajuće siromašne“ i „osiromašene“. Prema različitim pokazateljima siromaštva, daju se podjele na „siromaštvo trenutne krize“, “siromaštvo dugotrajne zavisnosti“, “siromaštvo životnog kruga“, “depresivno područje siromaštva“, “siromaštvo
predgrađa“.
3
Kolin Marija, Obrasci života u siromaštvu i nove paradigme Evropske unije, pregledni naučni članak
UDK: 16.624.2, Institut društvenih nauka Beograd, 2008.
4
Milosavljević Milosav, Devijacije i društvo, Izdavačka kuća Draganić, Beograd, 2003, str. 60.
78
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
Polazeći od multidimenzionalnih obilježja siromaštva, klasifikacije se vrše na
osnovu prepreka u „pristupu resursima kao što su zapošljavanje, zdravstvena zaštita,
obrazovanje, socijalni ili politički život”.5 Po ovoj klasifikaciji obrazovno siromaštvo se javlja kada pojedinac, koji ima više od petnaest godina, ne pohađa školu i ima
samo nezavršeno osnovno obrazovanje ili pak nema nikakvo obrazovanje. Stambeno
siromaštvo i siromaštvo građansko-pravnog statusa odnosi se na domaćinstva koja
imaju neizvjestan pravni status i/ili stanuju nezakonito ili privremeno, te domaćinstva koja ne posjeduju dokumenta koja bi potvrdila njihovo vlasništvo nad stambenim prostorom. Zdravstveno siromaštvo podrazumijeva situacije u kojima radno
sposobni pojedinci uzrasta od 15 do 64 godine zbog ozbiljnog fizičkog oboljenja ne
mogu normalno nezavisno funkcionisati. Siromaštvo stambenih uslova odnosi se
na domaćinstva koja nisu priključena na vodovod ili koriste poljske klozete, domaćinstva koja žive u zgradama nepodesnim za stanovanje ili u djelimično uništenim
kućama ili u prenatrpanim prostorijama gdje više od tri lica zauzimaju jednu sobu.
Konačno, siromaštvo u pogledu zapošljavanja karakteristično je za radno sposobne
pojedince, u životnom dobu od 15 do 64 godine, koji su nezaposleni više od dvije
godine, a voljni su, spremni i sposobni da rade.
Snažan doprinos novom, sveobuhvatnijem razumijevanju problema siromaštva dao je evropski koncept začet u programima za borbu protiv siromaštva. Riječ
je o konceptu društvene isključenosti. Nasuprot shvatanju siromaštva kao posebne
situacije koja se događa u određenom trenutku, razvijeno je shvatanje o siromaštvu
kao dinamičnoj pojavi koja tokom vremena utiče na živote ljudi. Siromaštvo se sve
više objašnjava kao posljedica strukturalnih karakteristika društava, a ne isključivo
kao rezultat slabosti ili promašaja pojedinaca. Prihvata se da na pojavu siromaštva i
socijalne isključenosti utiče niz faktora (privrednih, društvenih i kulturnih), koji su
povezani i uzajamno se pojačavaju. Ekonomski aspekti siromaštva i socijalne isključenosti, kao što su nezaposlenost i nedostatak prihoda, imaju bitnu ulogu, ali neučestovanje u privrednom, društvenom i kulturnom životu, takođe se ozbiljno razmatra.
Ovaj pristup sažet je i u definicijama siromaštva i društvene isključenosti, koje su
usuglasile Evropska komisija i zemlje članice Evropske Unije. U tom kontekstu siromaštvo se definiše na sljedeći način: „Ljudi žive u siromaštvu ako njihov dohodak i
sredstva nisu dovoljni ili im onemogućavaju da imaju životni standard koji se smatra
prihvatljivim u društvu u kojem žive. Zbog svog siromaštva, oni mogu biti hendikepirani kroz nezaposlenost, nizak prihod, loše uslove stanovanja, neadekvatne
zdravstvene njege i prepreke za učenje tokom života, kulturu, sport, rekreaciju. Oni
su često isključeni i marginalizovani u učestvovanju u aktivnostima (ekonomskim,
društvenim, kulturnim) koje su normalne za ostale ljude a njihov pristup osnovnim
ljudskim pravima je ograničen.“6
5
Radna grupa Eurostat, Recommendations on social exclusion and poverty statistics (Preporuke u
vezi sa statističkim podacima o socijalnoj isključenosti i siromaštvu), Dokument CPS 98/31/2 Eurostat,
Luksemburg, 1998.
6
Vijeće Evropske Unije, Zajednički izvještaj Komisije i Vijeća o socijalnom uključivanju, Brisel, 2005.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
79
Prema ovoj definiciji društvena isključenost se tretira kao jedan od aspekata
siromaštva. Može se izvesti i zaključak o dualnom karakteru siromaštva, koje se ispoljava u svojoj „vanjskoj“ (objektivnoj) i „unutrašnoj“ (subjektivnoj) formi. Objektivni karakter siromaštva proizlazi iz različitih društvenih prepreka, što ima za posljedicu osujećenja i prikraćenosti u društvenom funkcionisanju siromašnih. Realna
(vanjska) neispunjenja čovjekovih potreba i mogućnosti, reflektuju se na unutrašnja
stanja njegove ličnosti. Efektom bumeranga, objektivne prilike uzrokuju subjektivne
aspekte siromaštva, kao što su inferiornost, gubitak samopoštovanja i samo
pouzdanja, samoizolacija, bespomoćnost, besperspektivnost... sve do formiranja specifičnih vrijednosnih obrazaca i načina življenja. U tom slučaju govori se
o potkulturi siromaštva.7 Ukoliko stanje siromaštva potraje, onda ono što je bila
posljedica neimaštine (subjektivni vidovi siromaštva), postaje i uzrok opstajanja siromaštva u datom okruženju, pa i u višegeneracijskom nizu. Čini se da ovdje postoji
vrlo širok prostor za istraživanja o tome kako siromaštvo utiče na formiranje ličnosti, kakva je društvena „prohodnost“ iz nižih (siromašnih) slojeva u više društvene
slojeve, kakav je psihološki profil pojedinaca koji se uspijevaju popeti sa dna na vrh
hijerarhijske ljestvice, kakve socio-psihološke posljedice ostavlja život u siromaštvu
etc, etc.
Treba ukazati na razliku između pomenutih subjektivnih aspekata siromaštva i
tzv. subjektivnog siromaštva. Oba pojma u osnovi imaju psihološku dimenziju. Međutim, kad se govori o subjektivnim aspektima siromaštva, onda se misli na uočljiva
subjektivna stanja pojedinaca, koji su objektivno siromašni.
U slučaju subjektivnog siromaštva ne radi se (još uvijek) o pojedincima koji
su realno u poziciji siromašnih, nego o onima koji imaju lično (subjektivno) opažanje sopstvenog položaja. Dakle, subjektivno siromaštvo je uzrokovano suptilnim
razlozima čovjekovog unutrašnjeg svijeta. Bez obzira što po objektivnim kriterijima
ne bi trebalo da budu svrstani u kategoriju siromašnih, oni se tu svrstavaju na osnovu
samoprocjene sopstvenog položaja. Čine to, poredeći svoj sadašnji život sa nekim
iz „boljih dana“. Čine to, poredeći se sa drugima. Čine to, procjenjujući da su mogli
steći bogatstvo i bolji društveni status, ali nisu jer su došla djeca, jer je došao rat, jer
je društvo nepravedno, jer je... Subjektivno siromaštvo proishodi iz ličnog osjećaja
da zbog „više sile“ nismo postali ono što smo mislili da možemo biti. Ono se rađa
iz osjećaja neizvjesnosti pred sutrašnjicom; javlja se iz straha da u nekim vanrednim
okolnostima ne bismo mogli opstati; budi se iz osjećaja nemoći da naš glas dopre
do drugih ljudi i do institucija... Zbog ličnih procjena oni, koji objektivno nisu siromašni, takvima se osjećaju. Ovakva vrsta siromaštva proizlazi iz lične projekcije,
retrospekcije ili komparacije. No, bez obzira na to, može dovesti do promjene u
ponašaju, do samoisključenja ili ihibicija koje mogu da osujećuju produktivno djelovanje pojedinaca.
7
Vidjeti: Milosavljević M., Devijacije i društvo, Beograd, Draganić, 2003. i Bill J. Theories of
Poverty & Social Exclusion, Cambridge and Oxford, Polity press in association with Blackwell
Publisher Ltd.1996.
80
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
Dilema ne radi dileme
Prenbregavanje problema siromaštva karakteristično je za period nakon Drugog svjetskog rata. Vjerovalo se da će društveno-ekonomski razvoj, pravedna raspodjela dohotka i pružanje iste šanse svim građanima eliminisati siromaštvo, ili ga
učiniti sporednim socijalnim problemom.
Međutim, sredinom prošlog vijeka podaci socijalnih službi ukazali su na raširenost siromaštva i u razvijenim zemljama. Knjiga Michaela Harringtona „Druga
Amerika“ (1965) ukazala je na to da petina američkog stanovništva živi u bijedi.
Time je razbijena kratkotrajna zabluda teoretičara države blagostanja o iskorjenjivanju siromaštva u ovoj “idealnoj” državnoj tvorevini. Siromaštvo, ne samo da je reotkriveno, nego je podvedeno pod snažniju istraživačku lupu. Inteziviraju se traganja
za njegovim uzrocima i posljedicama. Nova saznanja su razbila uvriježena shvatanja. Prikazivanje siromaštva prizorima gladovanja afričke djece nije više bila jedina
predodžba o ovom fenomenu. Pokazalo se da je siromaštvo duboko ukorijenjeno i u
ekonomski najrazvijenijoj zemlji svijeta. Američki i evropski istraživači ukazali su
da je neophodno posegnuti za novim konceptima i metodologijama skupljanja podataka o porodicama koje žive u situaciji stalne socio-ekonomske deprivacije. Počeli
su se razvijati novi pristupi.
Rekonceptuiranje je dovelo, ne samo do uspostavljanja novih definicija, nego
i do inoviranja pojmova. Pomodarstvo ili nužnost, tek društvena isključenost sve češće ulaze u vokabular. Fenomen siromaštva se sve više “pokriva” novim terminima.
Ili prikriva? “Nisu li ovi eufemizmi izraz pragmatične potrebe vladajućih struktura
da amorfnim i manje optužujućim terminima prikriju neuspjeh socijalne države”, pitaju se teoretičari. Neki daju potvrdan odgovor. Danski sociolog Peter Abrahamson
(1995) smatra da je isključenost samo drugi izraz za siromaštvo (“staro vino u novim
bocama”). On kaže da na kraju 20. i početku 21. vijeka mnogi političari i vlade u
razvijenim zemljama ne vole koristiti pojam siromaštva, jer siromaštvo predstavlja
znak neuspješnosti njihove vlasti i modela socijalne države. Pojam socijalne isključenosti manje je optužujući.8
Siromaštvo modernog doba, u svoj svojoj kompleksnosti i pojavnoj raznolikosti, iziskuje isto tako kompleksna objašnjenja. Nauci se teško može osporiti dobra
namjera da istraživačkim naporima doprinese formulisanju adekvatne strategije za
predupređenje uzroka i otklanjanje posljedica siromaštva. Dakle, sa stajališta krajnje
svrhe, prihvatljivi su, i različiti termini, i različite definicije.
Od momenta uvođenja u kolokvijalni i naučni rječnik, pojam društvene isključenosti izaziva dileme. Preispitivanje sadržaja samog pojma, kao i njegove operacionalizacije, kreće se od potpunog odbacivanja do uvjerenja da se radi o prijeko
potrebnom konceptu.
8
Šire u: Šućur Zoran, “Socijalna isključenost: pojam, pristupi i operacionalizacija”, Pravni fakultet
Zagreb, Studijski centar socijalnog rada, 2004.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
81
Inicijativa za ozvaničenje termina sama po sebi izaziva nedoumicu . Naime,
insistiranje na odbacivanju termina siromaštvo, a zalaganje se za termin socijalna
isključenost, može se dvojako tumačiti. Naspram sumnje da se sintagmičkim eufemizmom prikriva postojanje siromaštva u socio-ekonomskom besprijekorju visoko
razvijenih evropskih zemalja, stoji uvjerenje da kategorijalno-pojmovna inovacija
treba da posluži rekonceptualizaciji fenomena siromaštva.
Argumentaciju za prihvatanje termina nije teško naći kada su u pitanju zemlje
u kojima za većinu stanovništva preživljavanje nije upitno. Komplikovani mehanizmi funkcionisanja društva pred jedinku stavljaju mnogo veće zahtjeve, koji podrazumijevaju gust, frekventan i povezan sistem socijalnih mreža. Uobičajeno se smatra
da je među tim mrežama od presudnog značaja radno-tržišna, te da su nezaposlenost
i izostajanje redovnih prihoda (jedini) uzrok siromaštva i glavni pokretač socijalne
isključenosti. Treba se složiti s time da će u većini slučajeva materijalna oskudica,
izazvana gubitkom radne pozicije, dovesti do uskraćenosti u drugim sferama društvenog života. Primjeri suprotne priride (npr. studenti koji imaju izizetno nizak materijalni standard mogu biti itekako uključeni u socio-kulturni i drugi život, bilo kao
pojedinci, bilo kao specifična društvena skupina) ne urušavaju osnovnu pravilnost.
Uzroci društvene isključenosti mogu biti raznovrsni, iz čega proizlazi da je
socijalna isključenost širi i obuhvatniji pojam u odnosu na siromaštvo. Analogno
tome, socijalnom isključenošću mogu biti „pogođene“ različite društvene skupine.
Ova očigledna pojava je uzeta kao kriterij za klasifikovanje osam tipova socijalne isključenosti.10 Jednom od tih tipova pripadaju i društvene grupe koje su isključene na
osnovu ekonomskog statusa, a tu su siromašni, nezaposleni, beskućnici, domaćice,
raseljeni, izbjeglice i migranti. Dakle, među brojnim uzrocima društvenog isključivanja, siromaštvo shvaćeno u užem smislu kao materijalna neimaština, u najvećem
broju slučajeva dovodi do društvenog isključivanja. Može se reći i drugačije: materijalno siromaštvo najčešče prati osujećenost u stambenom, obrazovnom, socijalnom,
kulturnom i političkom domenu, što dovodi do osjećaja beznađa, nemoći i besperspektivnosti.
Pošto nedostatak optimalnih prihoda gotovo neminovno vodi ka isključivanju,
koncept društvene isključenosti postaje nezaobilazan analitički instrument u shvatanju problema siromaštva, koncept društvenog uključivanja neophodan u borbi za
suzbijanje i otklanjanje problema materijalnog siromaštva.
Konačno, treba ukazati i na jedan sasvim pragmatičan razlog za uvođenje i
oprecionalizaciju pojma društvene isključenosti.
Opredjeljujući se za ulazak u Evrpsku uniju, BiH se ujedno opredijelila i za
prihvatanje evropskog koncepta socijalne politike koji je zasnovan na smanjivanju
9
9
Uvođenje termina iznuđeno je stavom vlada Velike Britanije i Njemačke, koje prilikom usvajanja
evropske rezolucije o borbi protiv socijalne isključenosti 1989. godine, nisu podržavale upotrebu termina siromaštvo u razvijenim evropskim društvima.
10
UNDP, 2006; prema Milosavljević M, Jugović A, Izvan granica društva, Fakultet za specijalnu
edukaciju i rehabilitaciju, Izdavački centar (CCID), Beograd 2009, str. 40.
82
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
siromaštva i socijalne isključenosti. Dokument unutar kog je Evropska Unija tokom
posljednje decenije prošlog vijeka počela da gradi socijalnu politiku je Evropska
socijalna povelja. Početkom oktobra 2008. godine BiH je ratifikovala Revidiranu
evropsku socijalnu povelju. Kao 41. država Vijeća Evrope, postala je punopravan
član Vladinog komiteta za Evropsku socijalnu povelju i ispunjava sve obaveze predviđene Poveljom. Do sada su pripremljena dva godišnja izvještaja po tačno utvrđenim tematskim grupama i ratifikovanim članovima.
U izboru potrebnih članova za ratifikaciju Evropske socijalne povelje (revidirane) učestvovale su Vlada BiH, Vlade entiteta (Federacije BiH i Republike Srpske)
i Vlada Brčko Distrikta BiH i privhaćeni su članovi na koje složena država kao što
je BiH može odgovoriti i primjeniti prihvaćene obaveze u poštivanju ljudskih, socijalnih i ekonomskih prava. Jedno od tih prava, na čiju primjenu smo se obavezali, je
„pravo na zaštitu od siromaštva i socijalne isključenosti“.
Društveno uključivanje – od procesa ka stanju
Kakav se smisao želi dati ovoj, toliko puta elaboriranoj dilemi oko pojma
društvene isključenosti? Odnosno, čemu analiza uzročno-posljedične veze između
siromaštva i društvene isključenosti?
Utvrđivanje odnosa između siromaštva i različitih vidova društvene isključenosti vodi ka adekvatnom definisanju savremenog siromaštva. Analiza aspekata siromaštva pokazuje da materijalna oskudica, prisutna u dužem vremenskom periodu,
dovodi do višestrukog prekida socijalnih veza. Ona, obično, počinje isključivanjem
iz tržišta rada. Proširuje se sužavanjem socijalnih mreža, od kojih mreže sekundarnog i tercijarnog tipa sve više ustupaju mjesto primarnim socijalnim mrežama. Ove,
pak, pod pritiskom materijalne neimaštine vremenom ruiniraju ili se pretvaraju u
tjeskobnu „utješnu oazu“, iz koje je teško iskoračiti u svijet nemilosrdne konkurencije i surove kompeticije. Česta „pratilja“ siromaštva su oskudne vještine i stručne
kompetencije siromašnih, što se, na prvi pogled, može pripisati subjektivnim karateristikama pojedinaca, ali u krajnjoj instanci, zapravo, nepovoljnim društvenim
okolnostima u kojima siromašni odrastaju i žive.
Nemogućnost uticaja na donošenje značajnih društvenih odluka, ili politička
nemoć siromašnih, dodatni je opstruktivni faktor. Moguća su i ograničenja koja generiše zakonodavni okvir, mada je u demokratskim sistemima češći slučaj da korektno ustanovljen fomalno-pravni okvir, zbog opštih ekonomskih prilika, ostaje više na
nivou deklarativnog opredjeljenja, nego praktične primjene. Ovo je posebno karakteristično za tzv. zemlje u tranziciji.
Vidovi društvenog isključivanja zaokružuju se psihološkom dimenzijom, koja
se ispoljava kroz nizak stepen samovrednovanja, besperspektivnost, nevjerovanje u
vlastite (preostale) sposobnosti ili onoga što se uobičajeno naziva stanjem naučene
bespomoćnosti.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
83
Siromaštvo u čijoj osnovi je materijalna deprivacija, zapravo, predstavlja složen društveno uzrokovan problem, koji se ispoljava kroz različite aspekte društvene
isključenosti. Dugotrajno prisutni, vidovi društvene isključenosti prerastaju iz manifestacije siromaštva u faktore opstajanja ovog problema. Ovaj drugi aspekt uzročno-posljedičnog odnosa je značajan sa stanovišta društvene reakcije na siromaštvo i
društvenu isključenost.
Naizgled bespredmetno problematizovanje termina pokazuje put ka boljem
razumijevanju suštine. Intencija je da se još jednom potcrta simbioza materijalne
deprivacije i različitih vidova društvenog isključivanja koji nepovoljno djeluju na
smanjenje siromaštva i očuvanje ljudskog integriteta.
Savremeno siromaštvo treba poimati kao složen i višedimenzionalan problem,
koji najčešće predstavlja uzročno-posljedičnu kombinaciju materijalne oskudice i
drušvene isključenosti. Kao takav iziskuje sveobuhvatan pristup – kroz koncept
društvenog uključivanja siromašnih.
Ovaj pojam se najčešće spominje kao pandan društvenoj isključenosti. Stoga
se i do njegovog određenja češće dolazi posredno - preko definisanja pojma socijalne isključenosti. Ova ireverzibilnost može se objasniti time što se stanje društvene
uključenosti podrazumijeva, dok se isključenost prepoznaje kao urgentan problem
na koji treba reagovati. Otuda se društvena uključenost spominje u nekom sporednom kontekstu, a u stvari riječ je o ključnom konceptu, na osnovu koga se pojedincima, porodicama i grupama omogućava normalno funkcionisanje.
Dakle, kada se ovdje pominje termin društvena uključenost ne misli se (samo)
na društveno stanje većeg dijela populacije, nego prevashodno na proces pomoću
koga se ovakvom stanju teži.11 U ovom duhu nastala je i zvanična definicija Vijeća
Evropske Unije iz 2004. godine: „Socijalna uključenost je proces koji osigurava da
oni koji su u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti dobiju mogućnosti i sredstva koja su potrebna za potpuno učestvovanje u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i da dostignu životni standard i blagostanje koji se smatraju normalnim
u društvu u kojem žive. Socijalna uključenost osigurava njihovu veću participaciju u
donošenju odluka, što utiče na njihove živote i ostvarenje osnovnih prava.“
Sa stanovišta socijalnog rada identifikovanje ključnih faktora uključenosti od
izuzetnog je značaja. Na osnovu uočavanja i uvažavanja opštih i specifičnih faktora
društvenog uključivanja pojedinih grupa i pojedinaca, mogu se pronaći adekvatni
mehanizmi za njihovo jačanje i razvijanje. Shodno tome, model društvene uključenosti mora biti maksimalno proširen, kako bi obuhvatio, ne samo zajedničke, nego i
specifične aspekte. U metodskom smislu to znači osmišljavanje skupa opštih i specifičnih indikatora pomoću kojih se može dobiti što realnija slika društvene uključenosti u pojedinim društvenim zajednicama.
Koncept društvene uključenosti obuhvata različite aspekte12.
11
Ova suptilna, ali značajna, razlika između stanja i procesa u našam jeziku se ispoljava upotrebom
termina uključenost (kao izraz za stanje) i uključivanje (kao izraz za proces).
12
Prema: Milosavljević M, Jugović A, Izvan granica društva, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Izdavački centar (CCID), Beograd, 2009, str. 29-32
84
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
Ekonomski se prevashodno odnose na učešće u distribuciji materijalnih vrijednosti putem radno-tržišnih mehanizama. Pouzdani izvori prihoda obezbjeđuju
ekonomsku i socijalnu sigurnost pojedinaca i njihovih porodica. Materijalna dobra
trebalo bi, ne samo da garantuju zadovoljavanje minimuma ljudskih potreba, nego i
onih koje su u skladu sa univerzalnim standardima i mogućnostima globalnog društva.
Pravni apsekt socijalne uključenosti se posmatra najčešće preko poštovanja i
ostvarivanja univerzalnih ili posebnih ljudskih prava. Poznavanje prava i načina za
njihovo ostvarivanje, ali i postojanje legitimnih mehanizama za sprečavanje kršenja
ili neostvarivanje ovih prava, bitan su segment društvenog uključivanja. Radi se o
pravima koja su bitna za čovjekovu egzistenciju, kao što su pravo na obrazovanje,
zdravstvenu, porodičnu i socijalnu zaštitu ili posebnu zaštitu ljudi sa posebnim potrebama.
Politički aspekt socijalne uključenosti odnosi se, ne samo na formalno, nego
i na faktičko učestvovanje u političkom životu. To znači sudjelovanje ljudi u odlučivanju o svim bitnim uslovima njihovog života neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika na različitim nivoima vlasti. Sloboda različitih organizovanja,
udruživanja i javnog iskazivanja sopstvenih stavova i ideja je sastavni dio političkog
aspekta uključenosti. Različiti vidovi političkog organizovanja predupređuju socijalnu i političku bespomoćnost koja preko pasivnosti vodi u bezvoljnost.
Sa sociološkog aspekta uključenost podrazumijeva društvene uslove koji
omogućavaju da pojedinac obavlja odgovarajuće društvene uloge, da ima društveni
položaj na osnovu koga može adekvatno da učestvuje u diobi društvene moći, pristupu materijalnim i duhovnim dobrima, što rezultira zadovoljavajućim društvenim
ugledom.
Kulturološki aspekt odnosi se na pistup civilizacijskim dostignućima i kulturnim vrijednostima. To pretpostavlja adekvatan obrazovni nivo, stil života, ali i
izgrađene navike i običaje. Aktivnim učešćem u zajedničkim običajnim, vjerskim,
kulturnim i drugim aktivnostima lokalne i šire društvene zajednice postiže se samoidentifikacija, učvršćuju se socijalni korijeni, socijalne mreže i komunikacija sa
drugima, što je takođe pokazatelj socijalne uključenosti.
Psihološki aspekt bazira se na osjećanju pripadnosti određenim društvenim
grupama. Ovdje spada i mogućnost pojedinca da se samoostvaruje, potvrđujući se u
društvu kao slobodno i kreativno biće. Pritom treba da ima osjećaj slobodnog djelovanja i povezivanja sa drugima, za što je potrebno uzajamno poštovanje i tolerancija
različitosti. I za ovaj aspekt društvene uključenosti presudni su društveni uslovi u
kojima se eliminišu predrasude i štite slobode, kako bi se ljudi iskazali kao slobodne
samosvojne i kreativne ličnosti. Pojedinci, koji su društveno uključeni, ne suočavaju
se sa osjećajem manje vrijednosti, odbačenosti i besperspektivnosti. U protivnom,
socijalne komunikacije održavaju unutar skupina sličnog društvenog statusa, te u
svojevrsnoj izolaciji razvijaju averziju prema onima koji pripadaju društveno moćnim slojevima ili su eksponenti zvaničnih društvenih institucija.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
85
Pojam društvene uključenosti često se poistovjećuje sa pojmom integracije.
Radi preciznijeg razumijevanja, treba navesti da, iako u bliskoj vezi, navedeni pojmovi nisu sinonimi. Distinkcija između društvene uključenosti i socijalne integracije
bitna je zbog činjenice da se u postizanju socijalne integracije uglavnom zanemaruje
samobitnost pojedinca. U svom izvornom značenju, pojam integracije (od lat. integer: netaknut, sav) podrazumijeva spajanje, povezivanje, ujedinjavanje, uklapanje
nekih dijelova u cjelinu. Pojednostavljeno, socijalna integracija znači uklapanje pojedinaca u date društvene okvire. Integrisani pojedinci funkcionišu kao manje-više
unificirane jedinke. U osnovi shvatanja integracije, zapravo, su pozitivističko-funkcionalističke ideje, koje polaze od toga da društvo predstavlja superiornu cjelinu u
odnosu na pojedince. Budući da funkcioniše po utvrđenim i opšteprihvaćenim pravilima, za opstajanje društva kao cjelovite strukture bitno je da svako pojedinačno
ponašanje bude uklopljeno u zajednicu ili grupu, te da pojedinac slijedi ustanovljena
pravila. Integracijski imperativi su usmjereni ka pojedincu. Kroz mehanizme socijalne kontrole, moralne reforme i socijalnog pritiska pojedinac prihvata društvene ili
profesionalne uloge. Suština integracije je u prilagođavanju pojedinca društvenim
okolnostima.
Pristupi socijalnoj usključenosti, koji se baziraju na principima integracije,
zanemaruju osobenosti pojedinaca i njihovu aktivnu ulogu u kreiranju društvenih
odnosa. Polazište je slika društva u kome vrijednosno-moralni poredak povezuje
ljude preko uzajamnih obaveza i prava. Svako odstupanje je nepoželjno. Društvo
je moralna zajednica sa mrežama uzajamne podrške, u kojoj “socijalne žrtve” gube
mjesto u tim mrežama. Smisao socijalne politika se vidi u reintegraciji pojedinaca u
socijalne mreže. Ovakvo shvatanje predstavlja oblik neofunkcionalističke teorije ili
“neodirkemovske hegemonije”13 Time se zanemaruje kompleksnost identiteta koja
karakteriše ljude u njihovim odnosima s drugim ljudima, zajednicom, tržištem ili
državnim strukturama, kao i činjenica da društvo može opresivno djelovati prema
nekim skupinama i svojim utvrđenim pravilima produkovati društvenu isključenost.
Društveno uključivanje siromašnih - izazov i šansa za socijalni rad
Siromaštvo je danas rasprostranjeno širom svijeta. Ima svoje globalne i državne razmjere. Zato je borba protiv siromaštva jedan od prioriteta na planetarnom i
nacionalnim nivoima. No, siromaštvo nije jednoobrazna pojava. Drastične su razlike
između siromaštva siromašnih zemalja i siromaštva bogatih država. Na osnovu tih
razlike pravi se podjela na razvijene i nerazvijene zemlje ili regione. Unutar njih
različiti su uzroci, pojavni oblici i obim rasprostranjenosti siromaštva. Različite su i
društvene reakcije, na ovaj problem.
Koncept društvenog uključivanja je značajan za svako društvo koje pokazuje
istinsku brigu za blagostanje i dobrobit svojih pripadnika. Tamo gdje je ukupan ži13
Levitas, 1996, prema Z. Šućur, “Socijalna isključenost: pojam, pristupi i operacionalizacija”, Pravni fakultet Zagreb, Studijski centar socijalnog rada, ,2004, str.8.
86
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
votni standard na zavidnom nivou, ekonomske pretpostavke umnogome olakšavaju
proces društvenog uključivanja.
Društva sa malim izgledima da u skorije vrijeme ostvare značajan ekonomski
prosperitet, ne mogu se pouzdati u skori izlazak iz siromaštva, baziran na konceptu
ekonomskog rasta. U takva spada i naše – poslijeratno, tranzicijsko i opterećeno
svjetskom ekonomskom krizom. Međutim, ni društva sa malim izgledima da brzim
ekonomskim oporavkom i ukupnim društvenim prosperitetom prevladaju problem
siromaštva, nisu amnestirana od obaveze da potraže raspoložive modalitete borbe.
Iz svega prethodno rečenog može se zaključiti da je siromaštvo stanje koje
zahvata cjelokupni unutrašnji i spoljašnji svijet čovjeka i da, u krajnjoj instanci,
pogađa individuu. Neke nauke mogu izučavati siromaštvo isključivo kao društvenu
pojavu, udaljavajući se od pojedinca. Druge, poput nauke socijalnog rada, imaju složeniji zadatak. Čuvajući svoje generičko (aplikativno) svojstvo, socijalni rad mora se
baviti konkretnim aspektima siromaštva pojedinca ili porodice, ali, zbog složenosti
problema siromaštva mora voditi računa i o ukupnim društvenim uslovima. To znači
razmatranje različitih vidova društvene isključenosti porodice, pojedinca ili zajednice.
Upravo u takvim okolnostima koncept društvenog uključivanja ima dodatni
značaj u osmišljavanju borbe protiv siromaštva. Ukoliko postojeći, a u dužem periodu ni budući ekonomski potencijali ne obezbjeđuju zaposlenost za većinu stanovništva, niti adekvatnu redistribuciju dohotka kroz povoljne socijalne transfere, „polje“
borbe mora se tražiti u „pomažućim“ sistemima. Oni bi inovativnim pristupima,
aktivnostima i mjerama trebalo da se fokusiraju na faktore socijalnog uključivanja,
kojima se jačaju potencijali siromaštvom pogođenih pojedinaca i/ili društvenih skupina.
Okosnica borbe nije u materijalnim prestacijama. Ne može ni biti jer su one
minorne. Simbolična materijalna davanja i zaštitarsko-paternalistički pristup prije
da doprinose opstajanju siromaštva, nego njegovom predupređenju i suzbijanju.
Uprkos tome, ovakav pristup prevlađuje u praksi socijalnog rada kod nas. Ovo su
potvrdili i rezultati istraživanja14 koje je provedeno na uzorku od 600 porodica iz pet
kategorija siromaštnog stanovništva u Republici Srpskoj (nezaposleni, raseljeni, povratnici, Romi i korisnici socijalne zaštite). Prema izjavama pripadnika siromašnih
skupina, u 89% slučajeva dobili su novčano-naturalnu pomoć.
Iz perspektive siromašnih kvalitativna ocjena društvene reakcije na problem
siromaštva vrlo je nepovoljna. Ona proizlazi iz njihove ocjene ispitanika o angažovanosti pojedinih organizacija i ustanova. Prema rezultatima pomenutog istraživanja, 76% pripadnika siromašnih skupina smatra da nadležne ustanove uopšte ne brinu za njihove probleme. Svaki peti ispitanik izjavio je da se ustanove brinu tek kad
im se obrate, a samo 2% smatra da su ustanove veoma posvećene rješavanju njihovih
14
Istraživanje je provedeno u okviru doktorske disertacije „Uloga socijalnog rada u društvenom
uključivanju siromašnih“, koju je autor teksta odbranio na Fakultetu političkih nauka u Banja Luci
aprila 2011. g.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
87
problema. Ipak, zbog stanja bespomoćnost, upućeni su na tuđu pomoć i podršku.
Najveći broj (42%) očekuje pomoć od organe vlasti Republike Srpske. Opštinu 18%
vidi kao najpozvaniju, a 13% rodbinu, prijatelje i susjede. Samo 7% očekuje podršku
od centra za socijalni rad. Tek 6% se uzda u državne (BiH) organe.
Porast broja siromašnih i stepen iskazanog (ne)povjerenja prema sistemu socijalne zaštite ukazuju da nešto treba mijenjati. Reafirmacija socijalnog rada i efikasnija borba za društveno uključivanje siromašnih podrazumijeva jačanje dijapazona
usluga naspram materijalnih prestacija, primjenu savremenih teorijsko-metodskih
pristupa i razvoj novih vještina, značajnih za suzbijanje siromaštva i društvene isključenosti siromašnih. Socijalni rad treba da odgovori razvijanjem postojećih i
preuzimanjem novih uloga, kao što su: praćenje i utvrđivanje potreba, problema i
procesa u zajednici; prevencija; osnaživanje; zastupanje; koordinacija i povezivanje
učesnika; realizovanje socijalnih akcija i aktivnosti.
Preuzimanje novih uloga kojima se problem siromaštva zahvata u cjelini,
podrazumijeva da se u osmišljavanju i realizovanju strateških programa podstiče
učešće pripadnika siromašnih skupina. U samom pristupu naglasak je na stvaranju
uslova za veće uključivanje društveno isključenih u procese odlučivanja o stvarima
koje utiču na njihove živote i doprinose ostvarenju njihovih osnovnih ljudskih prava.
Sasvim pojednostavljeno rečeno, društveno uključivanje siromašnih podudara se sa samom suštinom socijalnog rada. Kao jedna od organizovanih društvenih
aktivnosti, socijalni rad, treba da utiče, ne samo na ublažavanje posljedica, nego i
na otklanjanje uzroke nastajanja i opstajanja siromaštva. Ovo je jasno iskazano u
savremenom određenju socijalnog rada u kome se kaže: „Socijalni rad kao profesija
promoviše socijalne promjene, rješavanje problema u međuljudskim odnosima te
osposobljavanje i oslobađanje ljudi sa ciljem povećanja blagostanja. Upražnjavajući
teorije ljudskog ponašanja i socijalnih sistema, socijalni rad interveniše na mjestima
gdje dolazi do interakcije ljudi i njihovog okruženja. Principi ljudskih prava i socijalne pravde su fundamentalni za socijalni rad.“15
U tom smislu, koncept društvene isključenosti pokazuje se kao neophodan
analitički instrument za istraživanje svih aspekata siromaštva. Analogno tome, koncept društvenog uključivanja upućuje na primjenu novih uloga, pristupa, metoda i
vještina u praksi socijalnog rada. Takođe, upućuje na povezivanje, saradnju i koordinaciju između različitih sistema, ali tako da socijalni rad zauzme respektabilnu ulogu
u ukupnoj društvenoj reakciji na problem siromaštva.
Suočen sa novim izazovima borbe protiv siromaštva, socijalni rad na našem
prostoru dobija priliku za vlastitu reafirmaciju. Od poslenika u praksi, nauci i obrazovanju za socijalni rad umnogome zavisi na koji način će tu priliku iskoristiti.
15
Međunarodno udruženje škola za socijalni rad (IASSW) i Međunarodna federacija socijalnih radnika (IFSW), Global standards for the education and training of the social work profession; 2001, www.
iassw-aiets.org
88
Јагода Петровић: Друштвено укључивање сиромашних – Концепт за...
LITERATURA
Bulinger Herman, Novak Jirgen, Mrežni socijalni rad, Banja Luka, 2004;
Holstein Walter, Meinhold Marianne, Socijalni rad u kapitalističkim produkcionim
odnosima, Viša škola za socijalne radnike, Beograd, 1980;
Kolin Marija, Obrasci života u siromaštvu i nove paradigme Evropske unije, Pregledni naučni članak, Sociologija, Vol. L N° 2, Institut društvenih nauka
Beograd, 2008;
Global standards for the education and training of the social work professio,
Međunarodno udruženje škola za socijalni rad (IASSW) i Međunarodna
federacija socijalnih radnika (IFSW), 2001, www.iassw-aiets.org;
Milosavljević Milosav, Brkić Miroslav, Socijalni rad u zajednici, Socijalna misao,
Beograd, 2005;
Milosavljević Milosav, Devijacije i društvo, Draganić, Beograd, 2003;
Milosavljević Milosav, Jugović Aleksandar, Izvan granica društva, Fakultet za
specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Izdavački centar (CCID), Beograd, 2009;
Petrović Jagoda, Uloga socijalnog rada u društvenom uključivanju siromašnih,
doktorska teza, Fakultet političkih nauka Banja Luka, 2011;
Recommendations on social exclusion and poverty statistics (Preporuke u vezi sa
statističkim podacima o socijalnoj isključenosti i siromaštvu), Radna grupa
Eurostat, Dokument CPS 98/31/2 Eurostat, Luksemburg, 1998;
Stanje i perspektive razvoja sistema socijalne zaštite u Republici Srpskoj, Ministarstvo
zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske, Banja Luka, 2008;
Šućur Zoran, Socijalna isključenost: pojam, pristupi i operacionalizacija, Pravni
fakultet Zagreb, Studijski centar socijalnog rada, 2004;
Vidanović Ivan, Rečnik socijalnog rada, Beograd, 2006;
Zakon o socijalnoj zaštiti, Službeni glasnik Republike Srpske, 5/93,15/96,110/03.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Bodil Eriksson, Ph.D.*
89
Оригинални научни рад
UDK 316.343 – 058.34:364.65 – 053.2
CHILD POVERTY IN THE NORDIC COUNTRIES –
DEFINITIONS, MEASURES AND CONSEQUENCE
Introduction
The Nordic countries are highly ranked in different statistical surveys on welfare and policy on a fairer distribution of income among different groups in the society. In social policy we talk about a Scandinavian model aiming to give the citizens
basic economic and social security to reduce poverty. This model includes general
and selective policies in areas as housing, income and social issues. The state isthe
main deliver of welfare services, even if private providers funded by the state are
taking a bigger part of the delivery today. There are transfer payment to different
groups, as families with children who get child allowances. The aim is to create good
living conditions with equal opportunitiesto education and future life.
During the last decade the welfare policy has been questioned and we have
seen adevelopment towards a more restricted welfare policy. Different statistics
point at rising gaps of income betweensocial groups in the Nordic societies. Duringanexpert seminar on child poverty in the Nordic countries in the end of 2009,
organized by the Swedish National Committee of the International Council of Social
Welfare (ICSW), scholars and representatives from authorities and NGOs from the
Nordic member organizations met in orderto compare the situation in their respectively country. One topic ofdiscussion was how to measure child poverty and what
impact different measures have. In this article I will use this conference as a starting
point when Idiscuss different definitions of child poverty and the prevalence of child
poverty in the Nordic countries.
Definitions of child poverty
There isa multitude of definitions of child poverty, emphasizingdifferent dimensionssuchas economy, social relations and health.It is crucial to have an awareness of the implications brought on by the choice of definition, since the definition
implies a certain set of indicators of poverty and therefor certain measures. The
prevalence of poverty varies depending on thechosen indicators.
*
Department of Social Work, Stockholm University
90
Bodil Eriksson: Child poverty in the Nordic countries –definitions, measures...
When investigating child poverty you need to stipulate what a child, in a specific society, need in order to survive and develop.It is fundamental to understand
child poverty as a social problem in orderto reduce or eliminate poverty and also to
define the responsibility of the state. Using different definitions in different countries
and contexts implies a risk that comparability will be small.1
There are different ways of looking at child poverty;
•As absolute or relative poverty,
•As objective or subjective poverty,
•Aseconomic or social poverty.
Absolute poverty is about the level of scarcity of fundamental means to survive and develop.In Sweden we can see that poverty in absolute terms has decreased
during the last two decades, as the realincomes did rise2. Relative poverty is about
comparisons in the society – poor people are those having lessthan everyone else in
the same society. Relative child poverty means that children do nothave access to
what is considered as normal and necessary goods in the specific society.
Objective poverty is measured as an “objective fact” defined by people from
outside, e.g.researchers or politicians with power to define. Usually income or other
information onmaterial consumption is used to measure the rate of poverty. Subjective poverty is about the own experience of oneself aspoor.
Many measures of poverty account economic facts as income, disposable incomeetcetera, while measures on social poverty also take into consideration social
contacts, friendsand conditions to be able to take part in social contexts, health and
so on.
Definitions related to income and material standard
Definitions of absolute poverty
Measures of absolute poverty are often economic and objective as the UN
definition of 2 US Dollars a day as a minimal income. In Sweden the government
uses a definition of absolute poverty as a family income below the norm for needassessed benefit.
Save the Children Sweden usesa measurementof child poverty in their annual
reports, by a combination of low income standard in familiesand families getting
need-assessed benefit at least once during a year. Low income standard is a measure
relating disposable income per family member to a norm on living costs (used as the
level to get need-assessed benefit) plus a norm on costs for housing3. The poverty
1
Tone Flötten (2009) Definisjonen av barnefattigdom [Definitions of child poverty]. Nordiskt ekspertseminarium 20-21 november. Fafo institutt for arbeidslivs-og velferdsforskning.
2
The Swedish Board of Health and welfare (2011) Social report 2010
3
Salonen (2011) Barnfattigdomen iSverige, Årsrapport 2010 [Child Poverty in Sweden. Annual report
2010]. Save the Children Sweden
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
91
limit is then defined as below 1,0 and implies that the family does not have income
enough to pay expenses for a minimal basic consumption and housing. This measure
gives comparability on economic conditions over time and between different types
of families, with and without children. It is also makes itpossible to measure the distribution of means to survive between different types of families4. The argument for
using this combined measureis that it catches different parts of the population with
different kinds of economic vulnerability. It also catches groups entitled to benefits,
but not asking for them. The overlapping between the two categories is determined
andconsidered in the measure. Using this measure you get a rate of poverty of 10.9
% 2007. As a whole the report from 2011 shows that the gap between rich and poor
children are increasing and theconsequences for many children are discrimination
and negative impact on health, education and social development. Somegroups; children with immigrated parents, children with a single parent, children with a single
parent with a foreign background and children in some districts in the big cities and
in some municipalities are the most vulnerable5.
Another way of measuring poverty as absolute and objective poverty is built
on a definition emanating from the Convention of the Right of the Child(CRC). It is
a definition of poverty pointing at many dimensions of life. UNICEF’s has a working definition of child poverty, presented in The State of the Worlds’ Children 20056:
Children living in poverty [are those who] experience deprivation of the material,
spiritual and emotional resources needed tosurvive, develop and thrive, leaving
them unable to enjoy their rights, achieve their full potential or participate as full
and equal members of society.
This definition points at different rights for a child and economyis only one
type. The rights are connected to different paragraphs in the convention. This measure implies a way of comparing the situation of children with the rights in the CRC
and the dimensions of poverty is then connected to shortage on rights7.
• Economic rights include material support as food, clothing and housing on a
standard of living necessary for the development of the child. One dimension of poverty, economic resources, is measured as disposable income, long-time dependency
on need-assessed benefits, low living standard and difficulties to pay daily expenses
(§27).
•Another dimension is social rights implying social security for the child,
including qualitative relations to parents, resources in the family, housing and social
environment, secure social relations in school and leisure time (§5,8,9,19,23,26,31
& 34).
•Right to health and life includes quality of food, physical respectively psychical health, and access to social and health service (§6 &24).
4
Ibid.
Ibid.
6
Unicef (2004). The state of the worlds´ children 2005. New York.
7
Envall (2009) Barnfattigdom I Sverige? [Child Poverty in Sweden?]Presentation at the conference
20-21 November 2009
5
92
Bodil Eriksson: Child poverty in the Nordic countries –definitions, measures...
•Right to knowledge and education is suggested to be measured as drop out
from school, lack of knowledge, lacking knowledge in Swedish language, and lack
of knowledge on the own rights (§ 28 & 29).
•Right to democratic rights is measuring influence and equality, discrimination of different kind (§ 2, 12, 13, 14, 15 & 23)
This definition is pointing at different dimensions of poverty as democratic,
economic, social, health and knowledge.
Relative poverty
Looking at statistics from the EU and OECD it is clear the mostcommon
measures of poverty used were relative,objective and economic. Thesecomparisons
are built on definitions of income. In these international comparisons from OECD
or the EU the definition of poverty is stipulated as all households with adisposable
family income less than 60% (or 50%) of the median income of all households in
thecountry during one year. This is an equalized measure taking into account the
number offamily members living on the income. It relates poverty to the income in
the number offamily members living on the income. It relates poverty to the income in
the country, but it isnotcountry,
consideringthe
of living.
It is
taking
intotaking
account
but it isnot costs
consideringthe
costs
of not
living.
It is not
into account differen
differences inpublic service
as service
subventions
e.g. freee.g.
health
many
inpublic
as subventions
free care
healthorday
care care.
orday In
care.
In many internatio
comparisons
from
EUpoverty
the poverty
limitisismeasured
measured asthe
number
of households havin
international comparisons
from the
EUthethe
limit
asthe
number
disposable income less than 60% of the median income inthe country.
of households having a disposable income less than 60% of the median income inthe
country.
Table 1. RelativeTable1.
Child Relative
PovertyChild
in some
with income
less less
thanthan
50%
Povertycountries
in some countries
with income
50% respectively 6
of median
incomeininthe
the country
year
2007.
Source:
Luxembourg
Income Study, 20078
respectively 60% of median
income
country
year
2007.
Source:
Luxembourg
Income Study, 20078
% children
% children
Median-
Median-
income less
50%
income less
60%
Norway
3
8
Finland
3
8
Denmark
4
11
Sweden
4
9
Greenland
9
18
USA
23
30
Canada
15
24
Great Britain
17
28
Country
8
Nielsen S.L., Schnohr, C.W. &Wulff, S. (2008) children’s standard of living in Greenland. Summary
When you compare children’s standard of living in the Nordic countries with the rest of
of the report series Children’sworld
standard
of living
Greenland
– parts and
1,2, and
3 with
recommendations.
including
the in
USA,
Great Britain
Canada
it points
at a low level of poverty in
MIPI. Nuuk
Nordiccountries.Greenland is an exception in the Nordic sphere with child poverty rating 1
when using 60% of median income as compared with 9% using 50% year 20079. The Dan
government prefers using 50% as a limit for low income arguing that poverty in Denmark is
an issue of economy10.The difference between the two measures is in Denmark 4% of child
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
93
When you compare children’s standard of living in the Nordic countries with
the rest of the world including the USA, Great Britain and Canada it points at a
low level of poverty in the Nordiccountries.Greenland is an exception in the Nordic
sphere with child poverty rating 18% when using 60% of median income as compared with 9% using 50% year 20079. The Danish government prefers using 50% as
a limit for low income arguing that poverty in Denmark is not an issue of economy10.
The difference between the two measures is in Denmark 4% of children are poor if
you use 50% as compared with 11% if you use 60%. In Sweden the figures on child
poverty are 4% using 50% and 9% using 60% 2007. These figures are lower than
ones you get when using the definition from Save the Children.
Other measures on economic and material standard are built on a minimum
level ofconsumption, as the number of families getting need-assessed benefit from
the society orfamilies without housing/ getting support from non-governmental organizations.
A criticism against using income and need-assessed benefits as measures for
poverty is that itdoes not give the true picture. People with low income entitled to
benefit, but not asking forit, might have other sources for income. For example there
are self-employedpeople using their firm, not to maximize salary, but using the assets
of the firms to raise thestandard of living. The economic situations of children, who
live in turn with separatedparents, are difficult to estimate. On the other hand these
kinds of measures are used both nationally and internationally and give possibilities
to compare over time and between countries.
Definitions related to subjective poverty
An alternative way of stipulating a norm of relative poverty is to ask the public opinion about theirview on which items are necessary and normal for children to
have access to. What isincluded in this norm is of course depending on the specific
society and the standard ofliving. It varies between societies and time. Is a mobile
phone and own room necessities inthe Nordic societies today? This measure on what
“the society considers as necessary andnormal standard” can also differ from what
children or their parents consider as “necessaryand normal standard”. So the definition is determinedto whomyou ask. The benefit of a definition builton public opinion
is its empirical base and a democratic legitimacy. A disadvantage of suchalist is that
it gives a limited measure on life conditions. It is also difficult to decide whenchildren are looked upon as deprived of good things. Is it depending on the reasonwhy a child does not have access to the good things if it should be counted as poor
(economicreason?)11?
9
Ibid.
Johansen, A. (2009) Fattige børn. I: Bo, Karen-Asta, Jens Guldager & Birgitte Zeeberg (red.). Udsatte børn. København: Akademisk forlag, 2. udgave
11
Flötten, (2009) Definisjonav barnefattigdom. Nordiskt expertseminarium om barnfattigdom Stockholm, 20 og 21 november. Fafo Institutt for arbeidslivs-og velferdsforskning.
10
94
Bodil Eriksson: Child poverty in the Nordic countries –definitions, measures...
Another way of measuring poverty is to ask people about how they look upon
their ownsituation. The informants themselves declare if they look upon themselves
as poor or close tothe limit of poverty. In the Norwegian researches it is showed that
the percentage of people declaring themselves as poor exceeded the numbers compared to other measures as need-assessedbenefits, or 60% of the median income. The
experience of feelingpoor seems to exceed the objective measures12.
Questions to children on their view and experience of poverty can be used to
get a deeperunderstanding of what poverty means to children. In the Nordic context it does not seem to be used very often. In one report from Greenland13children
were interviewed and they described a scarcity of basic goods as food and housing.
Children described they went hungry to bed and could not afford food in the school.
Dwellings with low standard, not isolating from the arctic cold were also described.
Lack of money meant they could not take part in leisure time activities and there
were also children describing themselves being bullied as they could not afford what
their class-mates could. When speaking about consequences of poverty they also
talked about feelings of exclusion and shame.The wishes children expressed pointed
at different life conditions. In the city the wishes were individual consumption as
mobile phones and bicycles, while youngsters in the small villages wished premises
for youth clubs and fellowship.
Child poverty – a summary
Summing up the researches in the Nordic countries we can see that child poverty exists on different levels and there is a tendency that the gap between rich and
poor are growing. Child poverty affects different social groups in the society.Parent’s
employment is important and unemployment hampers the chance to leave poverty
behind. In Finland14is poverty in many families a temporary phase connected to the
position on the labor market. More than 70% of the mothers with children 0-2 years
oldstayed at home with child-allowance and short-time jobs. When children are three
years old, the child-allowance come to an end and the mothers start working and the
economy get better.Single mothers better their income when the child starts school.
Employment plays animportant role for the economy, but not enough to eliminate
child poverty when parents are low-paid workers.
The most vulnerable social groups in the Nordic countries were:
•Children with immigrant background, but in Greenland it is a higher risk if
both parents are born in Greenland.
12
Ibid.
Nielsen S.L., Schnohr, C.W. &Wulff, S. (2008) children’s standard of living in Greenland. Summary
of the report series Children’s standard of living in Greenland – parts 1,2, and 3 with recommendations.
MIPI. Nuuk.
14
Lammi-Taskula, (2009) Nordiskt expertseminarium om barnfattigdom 20-21 november 2009. Situationen i Finland. National Institute for Health and Welfare. Finland.
13
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
ent
95
•Children to single parents and especially children to a single immigrant par-
•Children in poor districts in the big cities, where there also are a high degree
ofimmigrant families
•Children in the poorest municipalities, especially in Greenland where poverty is widely spread in the remote areas
•Families with many children and in Greenland it is also families with parents
below
25 years of age
•Children with low-educated parents
•Children to parents with social problems as abuse of drugs and alcohol
It is evident that different definitions of poverty result in various measures and
also different numbers of children in poverty. Most definitions are pointing at scarcity of economic means. To get a realistic picture of child poverty it issignificantto
relate economic scarcity to the standard of living, costs and social benefits in the
country. It is also evident that poverty is of importance for the whole life situation
of children and economic poverty is related to problems with housing, health, social
relations, psychical well-being, and being able to influence the own situation. Child
poverty is both a structural and individual problem and individual families have different abilities to manage their situation. Building on children´s rights when examining poverty gives a comprehensivepicture with different dimensions.
Shortage of external resources is reflected in the level of well-being. In the
studiesof subjective poverty children were describing consequences of poverty as
scarcity of food and housing. But also social relations were affected and children
talked about bullying in schools because of old cloths and not being able to afford
what is looked upon as normal among children of the same age. Children said they
felt ashamed even if they could not influence the situation. By researching subjective
poverty of children you get help to deepen the understanding of their experiences.
Definitions of child poverty mirror the interests of different groups as politicians, researchers, non-governmental organizations and users themselves. The chosen definition(s)when investigating child poverty reflect the power relations in the
society. A combination of different measures facilitates a versatilepicture.
Studiesin the Nordic countries point at a tendency that poverty in childhood
increases the risk to be a poor grown-up, which is a good argument for interventions
at an early stage.
96
Bodil Eriksson: Child poverty in the Nordic countries –definitions, measures...
List of reference
Absalonsen, Avijâja Børnslevestandardi Grønland. MIPI –Videnscenterom Børn&
Unge. presentationin Stockholm 19-21 november 2009. [The Living Condition
of Children in Greenland]
Envall (2009) Barnfattigdom i Sverige? [Child Poverty in Sweden?] Presentation at
Nordiskt expertseminarium om barnfattigdom. Stockholm, 20 og 21 november2009
Flötten, (2009) Definisjon av barnefattigdom [Definition of child poverty].
Presentation at Nordiskt expertseminarium om barnfattigdom. Stockholm, 20
og 21 november. Fafo Institutt for arbeidslivs-og velferdsforskning.
Johansen, Adam (2009). Fattige børn. I: Bo, Karen-Asta, Jens Guldager & Birgitte
Zeeberg (red.). Udsatte børn.[Poor Children. In København: Akademisk
forlag, 2. udgave
Lammi-Taskula, (2009) Nordiskt expertseminarium om barnfattigdom 20-21
november 2009. Situationeni Finland. [Nordic Expert Seminar on Child
Poverty 20-21 November 2009. The Situation in Finland] National Institute
for Health and Welfare. Finland
Nielsen S.L., Schnohr, C.W. & Wulff, S. (2008) Children’s Standard of Living in
Greenland. Summary of the report series Children’s standard of living in Greenland – parts 1,2, and 3 with recommendations. MIPI
(MeeqqtInuusuttulluPillugitilismasaqarfik). Nuuk.
UNICEF (2004) The State of the Worlds’ Children 2005. New York
Salonen Tapio (2009) Barnfattigdom i Sverige, årsrapport 2008. [Child Poverty in
Sweden. Annual report 2010]. Save the Children Sweden
Salonen (2011) BarnfattigdomeniSverige, Årsrapport 2010 [Child Poverty in Sweden. Annual report 2010]. Save the Children Sweden.
National Swedish Board of Health and Welfare (2011) Social Report 2010. Sweden.
National Swedish Board of Health and Welfare (2009) Social Report 2008. Sweden.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ
97
98
Бошко Телебаковић: Нека питања филозофије политике
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Boško Telebaković*
99
Оригинални научни рад
UDK 1 :32(091)
NEKA PITANJA FILOZOFIJE POLITIKE**
Some issues of philosophy of politics
Summary: Political philosophy and philosophy of politics take different approaches. The purpose of politics is often forgotten in the former, whereas efficiency
is neglected in the latter. The former is more interested in power, reign and state, the
latter in moral, justice, freedom, equality and brotherhood.
Key words: philosophy, politics, sense, value, freedom, moral
Sažetak: Politička filozofija i filozofija politike imaju različit pristup. U prvoj
se često zaboravlja na svrhu politike, u drugoj na njenu efikasnost. U prvoj je veći interes za moć, vlast, državu, u drugoj za moral, pravdu, slobodu, jednakost, bratstvo.
Ključne reči: filozofija, politika, smisao, vrednost, sloboda, moral
Filozofi se od davnina zanimaju za politiku. Vremenom je oblikovana posebna
filozofska disciplina – filozofija politike. Političari obično zaobilaze filozofiju kao
neupotrebivo mudroslovlje. Filozofi se obraćaju svima koji teže nešto da proniknu,
a filozofi politike onima koji žele da shvate smisao i vrednost politike. Filozofi vekovima govore o važnosti ''znanja neznanja''. Ruso je spominjao sposobnost predviđanja da se neke stvari ne mogu predviđati. Ne nagađa se samo u svakodnevnom
životu. Kelzen je opominjao da Pilatovo pitanje šta je istina, kojim se bave filozofi,
nema konačan odgovor. U politici je takođe zanimljivo šta je istina, ali se umesto nje
često nudi volja nekih ili odluka većine. Filozofi i političari pitaju da li se sme biti
tolerantan prema neistini. Niče je smatrao da stiže vreme kada će iznova morati da
se uči šta je politika. (Niče, F., 1991: § 960) Po Veberu je većina građana politički
neobrazovana i nezainteresovana za politiku.
U političkim naukama je u prvom planu potreba da se pojave opišu, uoči šta
ih pokreće i kakve posledice izazivaju, da bi se ispitala politička efikasnost. Filozofiju politike pokreće potreba da se razume suština političkih pojava, pa se razmatra
složen međuodnos političkih ciljeva, sredstava i rezultata, da bi se moglo prići smi*
Redovni profesor filozofije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Rad je nastao u okviru naučno istraživačkog projekta Univerziteta u Beograd – Fakulteta političkih
nauka Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu (ev. broj 179076), koji finansira
Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.
**
100
Бошко Телебаковић: Нека питања филозофије политике
slu neke politike. Njena vrednost se ne može meriti samo ciljevima ili sredstvima ili
rezultatima. Zbog čega, zašto, kako i koliko dobro su pitanja koja se prilikom procenjivanja politike ne bi smela razdvajati. Zbog naglašavanja razumevanja, mnogi
filozofiju politike smatraju arhaičnom disciplinom koja ne odgovara ‘’duhu vremena’’. Njima je stalo do održavanja ‘’vremena bez duha’’, jer se u takvom vremenu
najbolje snalaze. Ne odgovara im ovakva disciplina, nepodobna za one bez znanja o
filozofiji i o politici. Ona nije analfabetski tečaj, kakvi su danas često u modi. Ono
što se proučava u filozofiji politike je u stalnoj promeni, pa je važno obezbediti teorijsku otvorenost i stalno ispitivanje smisla i vrednosti raznih programa za akciju,
sprovođenja tih programa i teorijskih i stvarnih sukoba koji su posledica različitosti
programa. Pri tome je važno promišljanje raskoraka politike kakva jest, politike kakva se predstavlja da jest i politike kakva bi mogla da bude, ukoliko bi bile ostvarene
najbolje stvarne mogućnosti. Teorija politike, u kojoj se pokušava razumevanje raznih vidova političkih pojava, može se nekad približavati filozofskom stanovištu, ali
je danas često nastojanje da se ova disciplina potpuno ''očisti'' od svega filozofskog.
Filozofija politike je povezana s raznim filozofskim disciplinama. Ona ne
može da počne bez određenja ontološkog, gnoseološkog, aksiološkog, antropološkog osnova politike i bez promišljanja metoda filozofije politike. Povezana je s filozofijom društva, etikom, filozofijom prava, filozofijom istorije. Istorija se u filozofiji
politike shvata različito, kao poprište moguće slobode i kao vreme u kome se javljaju
novi oblici neslobode, a razni oblici nasilja i manipulisanja javnošću i pojedincima
utiču na odustajanje od istine i odlaganje slobode.
Filozofija politike se razlikuje od političke filozofije. Valja podsetiti na razliku
hrišćanske filozofije i filozofije religije: prva je ispunjavala zadatke koje joj je davala
crkva, druga se razvila potvrđujući svoju nezavisnost u odnosu na crkvu. Po Šmitu su svi važni pojmovi moderne nauke o državi sekularizovani teološki pojmovi.
(Schmitt, C., 1979: 49) Da li je filozofija politike uvek nezavisna, a politička filozofija zavisna od neke politike? Politička filozofija često dobija zadatak da pomogne
u racionalizovanju nekog političkog ustrojstva, a nekad i da pomogne njegovom
autolegitimizovanju, koje nikada nije dugoročno uspešno i služi samo kao sumnjivo
privremeno rešenje. U socijalističkim državama bilo je dovoljno racionalizovanje,
jer se smatralo da su tekstovi klasika obezbeđuju legitimizovanje. Bilo je važno i
maskiranje dnevnopolitičkih ciljeva. Na Zapadu politička filozofija često treba da
objasni pojedine političke odluke i ubedi da će od njih imati korist većina građana.
Dešava se da onda, kada podupire opoziciju, treba da uobliči teorijsko osporavanje
vladavine. Nekad se politička filozofija ne libi da se otvoreno deklariše kao deo neke
politike ili njene ideologije, a nekad ''glumi'' političku neutralnost.
Filozofija politike najčešće brine o nezavisnosti u odnosu na političke moćnike. Zato onaj, koji ne može da se iskobelja iz političkih poslova, nije u stanju da
se bavi filozofijom politike. Da li primer Platona opovrgava ovu tvdrnju? Platon je
želeo da uđe u prostor političkog odlučivanja, ali nikada nije bio u tom prostoru.
Njegova putovanja, vođena namerom da se pokuša brisanje razlike filozofije i politike, bila su neuspešna. Za stare Grke je cela filozofija bila škola čovečnosti, a njeni
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
101
praktičko-filozofski delovi su bili posvećeni pre svega tome. Kod Dekarta je filozofija škola razumnosti, a ne čovečnosti. Praktična filozofija je suprotna spekulativnoj
i služi kao osnov prirodnih nauka. U toj filozofiji cilj nije otvaranje pristupa smislu,
već obezbeđivanje primenjivog znanja. Filozofi politike više teže otkrivanju smisla,
politički filozofi prikupljanju i prenošenju primenjivog znanja.
“Šta je politika” nije pitanje političara. Oni ga ne postavljaju i podrazumevaju
da se zna čime se bave i da oni sami to znaju. Ako efikasno delaju, osećaju puls društva, moguće ciljeve države i namere jačih od nje, donose prikladne odluke o onom
što je u njihovoj moći i nameću ih drugima, nikome neće pasti na pamet da proverava da li znaju šta je politika. Oni koji postavljaju to pitanje nisu političari i obično i
ne misle da se politika može svesti na ono čime se bave političari ili na ‘’zbirku recepata’’ koju bi morao da prouči onaj koji hoće da se održi u političkom karakazanu.
Političar odlučuje i nije mu, kako je tvrdio Al Farabi, potreban politički nauk. Oni
oko njega administriraju, pomažu da odluke stignu do izvršilaca i budu ostvarene.
Karl Šmit je smatrao da “olitičko” i nema sopstvenu supstanciju. Država označava
politički status nekog naroda. Na nivou države se odlučuje o stupanju u rat, o žrtvovanju života državljana. Politika je ''pre kao i sada sudbina’’. Po Lasvelu se politička
nauka ne može oštro razdvojiti od drugih društvenih nauka. Za Henisa je politička
nauka, fiksirana na problem vlasti, slepa za suštinu društvenih i političkih preobražaja. ‘’Fenomeni političkog postaju politički fenomeni samo zahvaljujući upitnosti,
zahvaljujući značaju koji imaju za način ljudskog zajedničkog života.’’ (Henis, V.,
1983: 17) Političar treba da bude u stanju da ostale ubedi da mu je jasno koji je cilj
politike i kakva politička sredstva treba upotrebi da bi cilj bio postignut. Najvažnije
je da mu poveruju kako može da donosi prave, pravovremene i opštekorisne odluke. Ne veruju mu ako brine pre svega o svojim interesima. Političar treba da bude
prepoznatljiv i po političkom govoru, različitom i od svakodnevnog i od teorijskog
govora. U političkom govoru se krajnosti često dodiruju, ali zajedno ocrtavaju smer
ka onom što je u pozadini određene politike i može da posluži kao putokaz njenog
razumevanja. Greši vlastodržac koji uvažava parolu ‘’vođa je uvek u pravu’’ i nastoji da po svaku cenu obezbedi večno sećanje i izbegne ‘’damnatio memoriae’’. Na
grobu bi mogla da mu stoji poruka s indijskih grobalja ‘’molite se da se ne vratim’’.
“Ars politica’’ je od antike ne samo umeće već i javni posao, ali i nekakva teorija koja povezuje prošlost i budućnost. Ozbiljna teorija politike se oslanja na istoriju
političkih teorija. Dobar političar zna da mu istorijsko znanje pomaže da ne pravi
greške koje je mogao da izbegne. Loš političar se batrga od jedne do druge greške,
sve dok ga trpe kao političara. Shvatanja politike se mogu oblikovati na više načina.
Po Berku je praktična politička mudrost usmerena novom, a politička teorija onom
opštem i uvek važećem. Politički novo može da bude rukovođeno državnim razlogom, što je na tragu Makijavelija, ili načelom uspostavljanja političkih ustanova, što
je na tragu Hopsa. Po Habermasu se moderno društveno-političko učenje oblikuje
razlikovanjem društvenog poretka i državnog razloga. Učenje o najboljem poretku
često se zamenjuje učenjem o legitimnosti, a učenje o državnom razlogu učenjem o
efikasnosti vlasti. Mnoge zanima jedino može li teorija da uputi na uspešne praktične
102
Бошко Телебаковић: Нека питања филозофије политике
političke metode, a ne i koliko je ona sama valjano zasnovana. Od Makijavelija i
Hopsa se smanjivao broj onih koji razmišljaju o svrsi političkog delovanja. ‘’Sapere
aude’’ (potrudi se da sam razumeš), poručivao je Kant. Zahtev je i politički program:
samo razum treba da vlada, jer je on najviši autoritet. Ono što nije razumno, ne može
nikog da obavezuje. Mnogi se nisu usudili da kritički preispituju sve oko sebe, a
naročito su zaobilazili politiku. Oni koji su pokušali da je razumeju nisu mogli da se
slože. Neki su poput Šilera smatrali da je čovek stvoren slobodan, makar se rodio i
u okovima. Pojedinac ima svoja prava koja nijedna država ne može da mu oduzme.
Drugi su smatrali da niko ne može zaista da bude slobodan sam. Nema oslobođenja
bez promene društva. U Francuskoj revoluciji i kasnije su bila prisutna oba shvatanja.
Oni koji razmišljaju o politici mogu da izađu iz datog političkog prostora i
udalje se od sadašnjosti. Političari se obično trude da se oslone na stvarnost, jer bez
ovog oslonca njihovi poduhvati ostaju neuspešni. Neki namerno komplikuju stvari,
''mute vodu'', da bi se onda predstavili kao stručnjaci za rešavanje nerešivih situacija. Iako se tako ponašaju iz racionalnih razloga, doista su politički mutnolovci.
Nevolja je što ''politikanti'', koji ''vode politiku'' a ne rešavaju probleme, glumataju
a ne odlučuju, obećavaju a ne ispunjavaju obećanja, često preovlađuju i na najvišim
političkim nivoima. Po Benediktu XVI, tamo gde politika hoće da bude izbavljenje,
ona previše obećava. (Ratzinger, J., 2004: 104) Problem je što i građani nemaju dovoljno interesa za dobar život i dobro ponašanje. U svetu vladaju dosada i glupost.
Ljudi obično ne gledaju dalje od nosa, žive od danas do sutra, ne razmišljaju koga
će takvim ponašanjem ugroziti. Najveći deo ljudi ne pita šta je istina, ne razmišlja
o slobodi i ispitivanju njenih granica. Zato ima život kakav zaslužuje: bez ispunjenosti, prisnosti, radosti i mogućnosti ličnosti. Slično je s ljudskim zajednicama. One
u kojima se prihvataju svi zahtevi moćnijih nisu dugotrajne. Za Habermasa je građanska neposlušnost test demokratske pravne države. U filozofiji politike se uzimaju
u obzir razni vidovi realne politike, ali i najvažniji pokušaji teorije politike da bude
shvaćeno ono što se dešava u prostoru politike i ono što je u njemu izgrađeno. Šta
spada u taj prostor? Po mnogima tu spada i svakodnevni život, a po nekim feministkinjama i prostor između šporeta i spavaće sobe, što bi moglo da se smatra i vidom
obnovljenog političkog pristupa ''panem et circenses''. Po pluralistima, svi građani
učestvuju u politici. Fuko bi tvrdio da neki učestvuju poslušnošću, pristajanjem da
im zakržljaju telo i duh, drugi buntovništvom. Oni koji ''vezuju konja gde im gazda
kaže'' uvek su bili u većini. Možda je u savremenom svetu i uzdržavanje od politike
politika?
Dok se u političkoj teoriji obično insistira na znanju o političkim zbivanjima i
strukturama, u filozofiji politike se ovo znanje uzima u obzir, ali postavljaju i pitanja
o suštini, smislu i vrednosti politike. Filozofiju politike mnogi vide kao uglavnom
preskriptivnu, a teoriju politike kao pre svega deskriptivnu disciplinu. U etici se
takođe postavljaju pitanja o promišljenom delovanju, ali pre svega delovanju pojedinaca, i pokušava se ustanovljavanje moralnih normi. Delovanja pojedinaca i njihovi
složeni odnosi imaju i svoje političke likove. Politika je dugo bila čvrsto povezana
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
103
s etikom. U renesansi se razvila svest da moralni obziri mogu da ometaju političku
efikasnost. U nekim kasnijim režimima, recimo u staljinizmu i nacizmu, pokazalo se
kako fanatično pridržavanje načela ispražnjenih od morala vodi monstruoznoj politici. Po mnogima i pravda mora da ostane daleko od politike. U poslednje vreme se
ona opet spominje, mada je pitanje koliko se doista uzima u obzir. Priču o prirodnim
pravima su mnogi kritikovali. Bentam ju je označio kao ‘’budalaštinu na štulama’’,
Mekintajer smatrao jednakom ‘’verovanju u veštice i jednoroge’’. Za Marksa, ali i za
konzervativce, prava zavise od društvenih odnosa. Mnogi su se protivili da u ljudska
prava budu uključena i ekonomska i socijalna prava i tvrdili da je svaka para za siromašne i gladne nagrada za lenjost i porok. Kada se u teoriji politike zaobilazi veza
s filozofijom politike, to obično znači da se neka važna pitanja ostavljaju po strani.
Kada se u filozofiji politike zanemaruju neka pitanja interesantna za političku teoriju,
to može da znači da se od interesovanja usmerenog neposrednoj stvarnosti prelazi na
promišljanje koje teži da prevaziđe uske vremenske okvire, a da pri tome ne izgubi
vezu sa životom. Filozofija politike i teorija politike mogu da budu veoma udaljene,
ali su tada verovatno obe discipline na gubitku. Dok su teoretičari politike često prvo
uočavali moć i državu, a priču o odnosu politike i morala smatrali prevaziđenom,
filozofi politike su obično i dalje smatrali da se ne sme zanemariti ni odnos politike i
morala. Često su prilično udaljeni mislioci slično razmišljali o odnosu politike i morala. Na primer, Karl Šmit, koji je promišljao očuvanje građanskog društva, i Đerđ
Lukač, koji je razmišljao o mogućnosti njegovog prevazilaženja, prilično su bliski
kada je reč o odnosu politike i morala. (opširnije: Rodin, D., 1985: 82ff) Moral je
mnogim političarima sličan pesku u cipelama: sprečava ih da sigurno gaze. Po nekima, treba odrediti ‘’moralni minimum’’ koji ne ometa politiku. Drugi ne odbijaju
da se osvrću samo na moralno dobro, već recimo i na ‘’dobro u prostoru politike’’.
Zato im se dešava da upadnu u kovitlac ‘’rđavog u prostoru politike’’. Dostojevski je
u ‘’Zapisima iz mrtvog doma’’ tvrdio da je zločin svuda zločin, bez obzira na razne
pristupe, sve dok može da se tvrdi da postoji čovek. Filozofi politike ne odbijaju razmišljanje o moći i državi, ali uglavnom misle da je interesantnije ono teško uklopivo,
ono što nas ‘’žulja’’. Po Nojmanu, većina ne može da pretvori zlo u dobro, već zlo uz
podršku većine postaje veliko zlo. (Neumann, F., 1974: 177) Nepravda se glasanjem
ne pretvara u pravdu, ni neistina u istinu.
Po Hani Arent, političari na Zapadu ‘’rešavaju probleme’’ bez promišljanja
suštine problema i posledica svojih odluka. Bez obzira koja je partija vladajuća,
izgleda da vlada ‘’politika politikanata’’. Svi se slažu da je demokratija dobra, ali se
mnogi pitaju da li su njeni ciljevi dostižni. Demokratska procedura ne može da spreči da većina ugnjetava manjinu ni da grupni interes nekad bude važniji od opšteg.
‘’Srednji glasač’’ može da odredi pobednika na izborima, ali ne i da utiče na to ko će
zaista da vlada, jer u posleizbornim vladajućim koalicijama mogu da budu zastupljeni i oni za koje je glasao ‘’ekstremni glasač’’. Na Istoku su se političari oslanjali na
teoriju koju su smatrali potpuno istinitom i progonili neortodoksne mislioce. Smatrali su da je budućnost sigurna, da problema nema, iako ih je bilo sve više. Jedna partija je isključivala političku utakmicu. Nije bilo odgovornih zbog loših odluka. Posle
104
Бошко Телебаковић: Нека питања филозофије политике
raspada ‘’gvozdenog carstva’’ i ''samoupravljanja odozgo’’, pokušano je izbegavanje
''politike politikanata’’, ali je ni u jednoj zemlji nisu prevazišli. Negde su se mafiozi
približili vlasti ili čak stvorili kakiokratiju (vlast pokvarenih), goru od pletokratije (vlasti mase). Laski je upozoravao na opasnost zloupotrebe politike. (Laski, H.,
1934: 37) Može li se politika ‘’dobro upotrebljavati’’? Ko to treba da procenjuje? Ko
bi štitio od zloupotrebe? Možda ‘’policy mix’’ postaje sve sličniji u raznim delovima
sveta, jer pritisak svetskih ekonomskih moćnika ujednačava politiku? Pogrešno je,
međutim, govoriti o ‘’kraju politike’’ ili prihvatati parole o njenom dobrovoljnom
samoosakaćivanju. Radi se o preoblikavanju prostora politike, koje nije prvo i neće
biti poslednje. Ono podstiče ljude da menjaju načine života, privikavaju se na neizvesnost, nesigurnost i neslobodu. Bez politike se i dalje ne može, ali je potrebno
ponovo promišljati njene temelje, sadržaj i granice.
Ne može se biti uspešan političar bez iskustva i veštine, koja uključuje i sposobnost veštog laganja. Kaže se da vlastodršcima priliči da lažu, ostalima ne. Lažov
je čovek od akcije, onaj koji kazuje istinu to nije. (Na primer: Platon, Država, knjiga
III, V) Verovatno nijednom ljudskom stvorenju ne priliči da laže, ali se političarima
laganje često oprašta. Ne može se biti filozof bez spremnosti da se uprkos svemu
bude na strani istine. (Arent, H., 1994: 48) Sme li filozof da se ponaša kao da laž ne
postoji? Sme li da se pomiri s uporednim postojanjem istine i laži?
Ko danas određuje pravila ‘’ars politicae’’? Da li je još moguće nabrojati
pristupe promišljanju politike? Moderna politička teorija i pored poplave tekstova
izgleda osiromašeno. Nedostaju joj dobro utemeljena i obuhvatna učenja, a čitav niz
ranije isprobanih pristupa je zapostavljen ili neopravdano napušten (na primer, pristup nazvan ‘’vladarsko ogledalo’’). Retko je nastojanje da se važna politička pitanja
osvetle sa stanovišta filozofije politike. Ona može ljude da upozori na opasnost, pa se
bez nje lakše obavlja manipulisanje i kontrolisanje. Još kod Štala su umesto filozofije politike spominjani učenje o državi (Staatslehre) i veština upravljanja državom
(Staatskunst). Oni, koji uviđaju siromaštvo političke teorije očišćene od filozofske
upitnosti, teže da naprave most između filozofije politike i političke nauke. Pri tome
često interpretiraju stanovišta obe strane tako da nijedna strana time ne može da bude
zadovoljna.
Kaže se da su se u Springfildu u Minesoti ‘’dobri'' i ''zli'' ljudi dugo sporili,
a onda se razgraničili i živeli po različitim pravilima. SAD, u skladu sa Springfild
doktrinom, neke države oglašavaju za ''dobre'', druge za ''loše''. Međutim, državama
koje su proglašene za ''loše'' ne dopušta se da žive po svojim pravilima, već se silom
dovode u red, odnosno nameću im se pravila. Srbija i Republika Srpska su se našle
u grupi loše procenjenih, prema kojima se slobodno primenjuju nelegalna sredstva,
uključujući i ''vojni humanizam'' i terorizam ''nevladinih organizacija nasilja''.
U filozofiji politike bi morali da budu razmatrani sa stanovišta filozofije i politička stvarnost i razni oblici svesti o njoj. Politika objedinjuje i one koji se slažu
i one koji se mrze. U političku stvarnost ne spadaju samo različiti oblici političkog
ponašanja, zadobijanja i potvrđivanja moći, ustrojstava vlasti i ispoljavanja države
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
105
i pod-državnih i nad-državnih konstrukcija, već i prostor u kome se ta ponašanja
dešavaju i te strukture postoje (čak i politički sajber-prostor). Kod usaglašavanja i
sukobljavanja se podrazumeva postojanje različitih potreba i interesa, ali se ka razrešenju različito nastupa. Čovek racionalnim delom svoje prirode naginje usaglašavanju, iracionalnim sukobljavanju. Politiku je teško svoditi na racionalan izbor, kada se
na njega može uticati na razne načine. Iako se usaglašavanje uvek zvanično smatra
poželjnijim oblikom politike, uvek se iznova pojavljuje i sukobljavanje.
Da li politika-teorija ima samo zadatak da razume politiku-praksu? Treba li
da razjasni političko delovanje koje se zbilo ili je u toku ili i da bude njegova prethodnica? Možda bi morala da ima obe uloge? Politički život je bogat i uvek se javljaju nove situacije i strukture koje izlaze iz okvira dotadašnje teorije. Može li se
u politici-teoriji izbeći pristranost, koje je teško osloboditi se u politici-praksi? Da
li je teorija u stanju da u džungli političkog delovanja stigne do racionalnog sloja?
Možda je politička teorija totalizovanje uvek prerano zaustavljeno ili izgubljeno u
lavirintu iracionalnog? Možda valjana teorija mora u svakom trenutku da računa s
iracionalnim? Perikle je rekao: ‘’Mada samo nekolicina može da oblikuje politiku,
svi smo sposobni da sudimo o njoj’’. Drugi deo suda treba da bude opravdanje onog
što se tvrdi u prvom delu, a što upućuje na suštinu demokratije u POLIS-u, čiji je
zagovornik bio i Perikle. Svi nikad nisu bili sposobni ni da sude o politici. Da li bi,
ako bi svima bila otvorena mogućnost osposobljavanja, bilo potrebno izdvajanje
onih koji oblikuju politiku? Teorija politike često ne može da obezbedi dovoljnu
distancu za obuhvatno sagledavanje političkih pojava. Filozofija politike može svojim pristupom i odstojanjem od politike da doprinese njenom razumevanju. Malo je
teoretičara politike koji ovo shvataju. Zato nude i objašnjenja koja se brže menjaju
od ženske mode.
U teoriji politike je vidljivo okretanje od ontološkog i aksiološkog ka empirijskom i instrumentalnom. Može li teorija politike bez ontološkog i aksiološkog
utemeljenja? Ona ne bi smela da pokazuje samo kako dalje, već i kuda dalje. Ona
ne treba da odgovara samo na pitanja ko je u stanju da upotrebljava moć, kako se
zauzima povoljna pozicija u procesu moći, kako se moć održava i upotrebljava. Na
sva pitanja u vezi politike može se odgovoriti jedino ako se imaju u vidu ukupno
društvo i njegova istorija. Mora se računati i s pojedincem udaljenim od moći. Politički subjekt je i najslabiji pojedinac. Nekad se tvrdi da cilj prave politike treba
da bude osnaženje pojedinca, jer jedino tako kolektiv može da bude siguran da će
izdržati i najveće političke zemljotrese. Traženje saglasnosti pojedinca nije dovoljno
za prepoznavanje prave politike, jer se saglasnost može obezbediti raznim političkim
tehnikama, a da pojedinac ne bude svestan šta je doista predmet saglasnosti i koliko
štetu od nje može da ima. ‘’Prava politika’’ se određuje kao smanjivanje rastojanja
između onih koji vladaju i onih kojima se vlada, a nekad se čak spominje i ukidanje
ove razlike. To bi, međutim, bilo jednako ukidanju države, odnosno izlasku iz dosadašnjeg civilizacijskog okvira u kome je političko uvek vezivano za vlast i državu.
Da li je pominjanje prave politike utopijsko? Da li je utopija potrebna ljudima kao
pravi, mada nedostižan cilj, ili da bi, naslonjeni na nju, ostali dalje zajedno u ne-
106
Бошко Телебаковић: Нека питања филозофије политике
utopijskoj zajednici? Utopija može da bude i jedno i drugo: i slatka prevara i deo
konkretnog projekta promene čoveka i sveta. Politika ne bi smela da bude previše
gorka, da ne bi odbijala od sebe, ni neistinita, da se ne bi zaboravljalo kako, zašto i
kuda vodi. Ona ne treba da ometa delovanje ekonomije, ali bi morala i da omogućuje
i uvećava prostor delovanja kulture.
U filozofiji politike se podrazumeva da značenje politike nije konačno određeno i da je u stvarnom svetu pitanje šta je politika, čak i kad se glasno ne postavlja, političko pitanje. Po Berlinu se u svetu sukobljenih ciljeva može raspravljati o
političkim ciljevima i sredstvima. U svetu jednog cilja podrazumevaju se sredstva
za njegovo postizanje, a rasprava je isključena. (Berlin, I, 1988: 149) U filozofiji
politike je pitanje šta je politika pre svega filozofsko. Pojedini pojmovi, kojima se
pokušava razjašnjenje, određuju se različito. Za neke se tvrdi da se odnose samo na
političke izuzetke. Možda raznovrsnosti političkih pojava mora da odgovara mnoštvenost pojmova i raznovrsnost njihovih značenja.
Za ljude nema važnijeg pitanja od slobode. Šta je sa slobodom volje? Platon je
spomenuo Leontiosa koji je naišao na leševe kraj zida Atine, poželeo da ih posmatra,
pokušao tome voljno da se odupre i odvratio pogled od njih, a onda se ipak okrenuo
i gledao ih. (Platon, 1983: 439e-440a) Po Avgustinu je sloboda volje uzrok zla u
svetu, po Tomi Akvinskom čovek može slobodno da se opredeli za dobro ili zlo. Za
Dekarta je problem što se volja ne povodi uvek za umom. Volter je smatrao da je
postupanje slobodno, jer čovek uvek radi samo ono što hoće, ali ne i volja, koja sledi
razum. Za Hjuma je volja određena uslovima života. Po Kantu je slobodna volja
neshvatljiva, ali je njena autonomija osnov ljudskog dostojanstva. Po Hegelu, u slobodi je nužnost, a umni pojam slobode sadrži u sebi ukinutu nužnost. Za Hartmana je
sloboda volje sloboda da se nešto hoće, a ne da se nešto sme. Po Šopenhaueru, čovek
može da čini ono što hoće, ali ne može da hoće sve što bi hteo, odnosno razlikuje
se sloboda postupanja od slobode volje i postojanje slobode postupanja ne znači da
mora da postoji i sloboda volje. Dostojevski je smatrao da sloboda previše zahteva,
da to izaziva patnju, pa je nesrećni ljudi zbog toga često odbacuju. Možda se stalno
mora promišljati mogućnost ‘’oslobođenja slobode’’ i delovati tako da se ova mogućnost ne zatvara već otvara? Velika nevolja traži veliko promišljanje.
Suština politike se najbolje vidi iz njenog odnosa prema slobodi. Iako su ljudima činilo da su neka stvorenja slobodna, pa se kaže ''slobodan kao ptica'', jedino
čovek može da oseća da je sputan i da treba da teži slobodi. Obično ne pokušava da
bude sličan ptici i luta svetom, jer je skitnica često gladna i žedna. Politička ustrojstva različito ograničavaju slobodu. Nije dovoljno biti formalno slobodan. U teoriji
politike se priča o slobodi nekad smatra prevaziđenom. Zar ljudska težnja slobodi
može da zastari? U svakodnevnoj političkoj praksi nije moguće stalno osvrtanje na
slobodu, ali ona ne bi smela da bude sasvim izvan vidokruga politike koja ljudima
obećava dobar život. Osvrtanje nije pravi termin, jer je sloboda uvek ispred nas.
Kada smo povijeni do zemlje, ne vidimo slobodu. Tek kada se uspravljamo i dignemo glavu, možemo da je nazremo. U filozofiji politike sloboda nije jedan od pojmo-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
107
va, već ključ koji može da otvori mogućnost filozofskog razumevanja osnova neke
politike i procenjivanja njenih rezultata.
Ideja slobode možda počiva i na priznanju jednakosti prirodno nejednakih
ljudi. Čovek, po Periklu, ne može da bude slobodan ako mu nije priznata jednakost
s drugima. Mnogi su smatrali da je početno priznanje jednakosti prepreka slobodi.
Po lordu Ektonu, jednaki ne mogu da budu slobodni. Ljude često više pogađa osećaj
nejednakosti nego nemogućnost dosezanja pune slobode. Napreduje li se ka slobodi
ako se prihvati početna nejednakost ljudi, ali zahteva da se prema njima jednako
postupa? Može se pitati koji je vid jednakosti neophodan za slobodu, a koja vrsta
nejednakosti mora da bude zadržana da bi mogli da budu očuvani smisao i vrednost
slobode. Ekonomska nejednakost je često bila politički problem. Sve revolucije su
se lomile na ''tvrdom orahu jednakosti''. Francuska revolucija nije uspela da sprovede proklamovanu jednakost. U Oktobarskoj revoluciji probuđena je nada da će
jednakost biti ostvarena, ali je nada i tada izneverena. Može li demokratija da bude
skladno spojena s jednakošću ili su građani jednaki samo u nemogućnosti da zaista
utiču na odlučivanje i na kontrolisanje sprovođenja odluka? Ako imati jednaka prava
s drugima, jednake spoljne početne mogućnosti, znači otvoriti vrata slobode, težiti
pravom čoveku, onda su vrata uvek ponovo zatvarana. Čovek još nikad nije mogao
da bude ono što bi morao da bude. Govor o slobodi i jednakosti je i rasprava o putu
ka čoveku i pravim odnosima među ljudima. Razočaranost zbog neslobode i nejednakosti na Zapadu i Istoku nije poništavala problem puta ka boljem svetu.
Izgleda da je i bratstvo teško usaglasivo sa slobodom. Mogu li ljudi zaista
da budu zbratimljeni? Kaže se da su braća zajedno u dobru ili zlu, ali se zaboravlja
da mogu da budu zajedno jedni s drugima ili zajedno jedni protiv drugih. Druga
mogućnost kao da je češće ostvarivana. Kad se pozdravljaju kao braća ili drugovi,
ljudi često nemaju nimalo bratska ili drugarska osećanja. Kako u političkom prostoru
oblikovati i potvrđivati solidarnost? Možda bi ljudi pripremljeni za solidarnost uvek
težili njenom unošenju u prostor politike? Kada je oslobođenje zakočeno, problemi
slobode, jednakosti i bratstva ostaju nešto što ljudi mogu privremeno da potiskuju iz
svesti ali ne mogu uvek da zaobilaze.
Filozofi protestvuju protiv onog što je Mil zvao ‘’slobodomorstvo’’ (liberticid). Da li i njega, kao čedomorstvo, treba smatrati jednom od važnih ljudskih ‘’sloboda’’? Uz slobodomorstvo, jako usavršeno od Milovog vremena, sloboda gubi smisao. Zašto liberticid nije poput genocida proglašen za međunarodni zločin? Zašto se
ubijanje istine ne smatra zločinom? Zar je sloboda moguća bez znanja? Mil se plašio
da će centralizovanje vlasti i stalno nadgledanje svih završiti proizvođenjem ‘’automata u ljudskom obliku’’. Po Milu, društvo nema pravo da kažnjava pojedince zbog
neprilagođenosti. Čovečanstvo iz koga bi se izdvajao samo jedan čovek suprotnog
mišljenja, ne bi imalo pravo da ga ućutka. (Mil, Dž. S., 1988: 50) Istinito uverenje
postaje predrasuda ako izbegava da se suoči s drugim uverenjima. Po mnogima, nesloboda odavno nije neophodna i ljudi bi bili slobodni samo da hoće. Da li je tako?
Zašto ljudi ne bi hteli slobodu? Sloboda je oblast opasnosti; da li je opasnost jedino
vreme slobode? Ako svako nastoji da živi kako hoće, sloboda je onemogućena. Čak
108
Бошко Телебаковић: Нека питања филозофије политике
i ako svako živi onako kako se smatra da treba da se živi, sloboda ostaje bajka za
nedorasle, teorija ubeđenih da se samo iznutra može biti slobodan. Slobode nema
bez odgovornosti. Slobodan može da bude samo onaj spreman da branim slobodu.
Sloboda ostaje bez neposlušnosti misaona konstrukcija. Mera dopuštenosti građanske neposlušnosti pokazuje koliko je neko društvo doista slobodno. U poretku, u
kome se ne suzbija potpuno neposlušnost, još ima nade za slobodu. Poslušnost je
podsticana na mnogo načina, recimo održavanjem ekonomske zavisnosti. Ljudi se
često trude da se drže načela ‘’tante za tante’’, ali vlast i dalje često uspešno prodaje
građanima načelo ‘’tante za kukuriku’’ i očekuje bezpogovorno prihvatanje. Građanska neposlušnost je važno pravo, ali se prava nekorišćenjem gube. Zašto ljudi i dalje
prihvataju nepogrešivost vlasti? Kako mešavina tradicije i harizme može da bude još
toliko jaka da ljudi više veruju drugima nego sebi? Oni ne bi smeli da čekaju da ih
neko osposobi za slobodu. Plivanje se uči u vodi. Ljudi su do nekih sloboda uspevali
da dođu, da ih osete i prave projekte svog razvoja i promene sveta, koji su uključivali i ciljanu slobodu. Kako obezbediti da velike ciljeve ne prati veliko razočaranje?
Mora li epoha težnje humanosti da bude i epoha nihilizma? Ako optimist veruje da
živimo u najboljem mogućem svetu, pesimist se plaši da je to možda istina.
Možda je tačno da se onima, koji se ne bave politikom, bavi politika, odnosno
da oni udaljeni od političkog odlučivanja ne mogu da izbegnu dejstvo političkih
odluka i da ih oni najdalji najbolnije osećaju. Odnos nadređenih i podređenih se
različito uobličava. U nekim ustrojstvima su interesi i potrebe pojedinaca u drugom
planu, u drugima se uzimaju u obzir. Živeti znači biti među ljudima, a u odnosima
s njima nije moguće izbeći politiku. Ona je deo života, ali deo koji utiče na sve sve
ostale delove. Male razlike u politici postaju velike razlike u životu. Izgleda da ni
jedne ni druge razlike nije moguće ukinuti. Politika je segment društva od koga zavisi ustrojstvo celog društva i mera dozvoljene slobode u njemu. Nije jedini takav
segment. Da li je najjači? Mnogi smatraju da jest, odnosno da drugi segmenti društva
zavise od političkog ustrojstva. Drugi smatraju da ima i jačih segmenata. Po nekima
će društvo postati bolje ako se oslobodi političkih okova koji ga sputavaju, ali je za
to oslobađanje potrebna jaka politička volja. Politika zasad snažno određuje ljudsko
postojanje i filozofija mora da se bavi njom.
U filozofiji ne može da se zaobiđe razmišljanje o sadašnjoj situaciji čoveka
i društva. U filozofiji politike se ne mogu zanemariti ''globalizovanje'', a u Evropi i
''evropeizovanje'', jer u njoj nastoje da naprave regionalnu zajednicu koja bi sačuvala
prednosti evropskih kultura i vratila kontinent, koji je nekad određivao lik sveta, u
red političkih velesila. Evropski identitet može zaista da bude oblikovan ukoliko
budu uništeni nacionalni identiteti, a to se ne može dogoditi preko noći. Neki Evropljani žele samo tržišno objedinjenje, drugi smatraju da građani sveta koji žive na
starom kontinentu moraju da budu i politički objedinjeni. Kaže se da se u današnjem
svetu igra samo jedna ''politička igra'', ali je pitanje ko određuje njena promenjiva
pravila. Pojedini prostori se koriste i kao laboratorije u kojima se ispituju pogrešni
pristupi, da bi se našli načini njihovog izbegavanja. Na nesreću je i Balkan takav
prostor. ''Balkanizovanje'' je pojam kojim se obeležava veliko odudaranje od normi
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
109
dostignutih u civilizovanom društvu, koje često deluje po NIMBY načelu (Not In
My Backyard – ne u mom dvorištu). Zar globalizam ne bi morao da upućuje da ceo
svet treba da osećam kao svoje dvorište? Izgleda da oni, koji pričaju da ceo svet treba da bude jedan, ne smatraju da rizike u njemu treba ujednačavati. Kakvo je onda
doista ciljano ''svetsko društvo''? Ono se obično predstavlja kao ''sudbinska zajednica'', odnosno zajednica koja se ne može izbeći. Kako se osećati slobodno ako je
ono najvažnije predodređeno? Može li se umesto svetske moći oblikovati zajednica
slobodnih građana sveta? Da li je ''sudbina'' ljudi da uvek ostanu daleko od slobode?
U globalizovanju se, po Harviju, prostor uništava vremenom. Države imaju
korenje, a investitori krila. Cilj je da se koreni počupaju, a krila postanu što jača.
Krilati neće samo da lete preko svih granica, već i da utiču na donošenje političkih
odluka, a da najvažnije odluke, koje prevazilaze vidokrug ukorenjenih, donose sami.
Drugim rečima, krilati teže da uvek sami uzimaju onoliko kvazi-suverenosti koliko
im je potrebno. Ako ukorenjeni pokušaju da ograniče krilate, oni mogu da odlete, a
za sobom ostave nezaposlene i nezadovoljne. Proizvođače je mnogo lakše naći nego
kupce. Transnacionalne korporacije ne zavise od birača, već od potrošača. Da li je
kupovanje postalo najvažniji vid glasanja? Krilati se oslanjaju na veću silu od ukorenjenih i ne libe se da je upotrebe. Ako krilati ostaju daleko od demokratskih pravila
igre, na osnovu čega očekuju opštu saglasnost? Po Beku je demokratija poput Božić
Bate. Malo ko u nju veruje, ali se mnogima sviđa. (Bek, U., Zagreb, 2004: 384)
Možda svetska javnost stvara apatične koji više i ne postavljaju pitanje saglasnosti?
Po Jovanu Pavlu II, demokratija ne može da bude zamena za moral, a po Benediktu
XVI postoji instancija koja je iznad slučajne većine. Čovečanstvo treba zaštititi od
diktature slučajnosti. (Jovan Pavle II, enciklike Fides et ratio i Evangelium vitae;
Ratzinger, J., 2004: 171f) Krilati ne prihvataju nijedan vid političke odgovornosti,
a na kolena može da ih obori jedino svetsko tržište. Ima, međutim, optimista koji
smatraju da se globalizovanje može tako izvoditi da vodi radikalnoj demokratiji.
Ko je dobro obavešten o onom što se događa? Niko. Ko u globalizovanju
donosi odluke? Niko. Ko određuje promenjiva pravila globalizovanja? Niko. Ko će
da liši svet vida? Niko. Ko je kriv za patnje milijardi ljudi? Niko. Ko bi mogao da
pomogne svetu? Niko. I lukavi Odisej se predstavljao kao Niko. Niko nema dom,
fiksni ili mobilni telefon, e-mail adresu. Niko nije institucija protiv koje bi se moglo
demonstrirati ili koja bi se mogla pozvati u pomoć. Onaj koji je protiv globalizovanja je iznenađen kada otkrije da je za drugačije globalizovanje, odnosno da i on može
da se predstavlja kao niko. Derida je poručivao da je stabilizovanje potrebno zato što
postoji metež, ali potpuni red i dovršena celina nisu mogući. Po Gidensu se strukture
stalno stvaraju i menjaju. Objedinjavanja bez brige za humane vrednosti su opasna.
Možda se neka razrešenja krize savremenog doba mogu nazreti tek posle sudara i
preispitivanja odgovora na mnoga pitanja? U filozofiji se često pokazivalo da bi svet
mogao da bude drugačiji i da bi njegova trenutna granica mogla da bude pređena.
Problem je što su filozofi to izražavali na vrlo različite načine i što u to nikada nisu
mogli da ubede dovoljno ljudi. Taština je, po Hegelu, kada se ono konačno smatra
poslednjim. Da li je taština i kada se ono apsolutno proglasi za poslednje? I ljudsku
110
Бошко Телебаковић: Нека питања филозофије политике
prazninu prati taština. Iako i među filozofima ima taštih, kojima um služi za mumificiranje života, može da se kaže da prava filozofija doista uči skromnosti. Kako
političare usmeriti skromnosti? Možda ih treba podsetiti da, po Montenju, i onaj koji
sedi na najvišem prestolu, sedi na svojoj zadnjici?
Literatura
Acton, lord J., Essays of Freedom and Power, Glencoe/III, 1949.
Arent, H., Istina i laž u politici, Filip Višnjić, Beograd, 1994.
Aristotel, Politika, Globus, Liber, Zagreb, 1988.
Bek, U., Moć protiv moći u doba globalizacije. Nova svetskopolitička ekonomija,
Školska knjiga, Zagreb, 2004.
Berlin, I, Concepts and Categories, Princeton University Press, Princeton, 1988.
Henis, V., Politika i praktička filozofija, Nolit, Beograd, 1983.
Laski, H., Politička gramatika, I, Beograd, 1934.
Mil, Dž. S., O slobodi, Filip Višnjić, Beograd, 1988.
Neumann, F., Demokratska i autoritarna država, Naprijed, Zagreb, 1974.
Niče, F., Volja za moć, Dereta, Beograd, 1991.
Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1983.
Ratzinger, J., Vjera – istina – tolerancija. Kršćanstvo i svjetske religije, Kršćanska
sadašnjost, Zagreb, 2004.
Rodin, D., Hermeneutička situacija suvremene njemačke filozofije, Treći program
Radio Beograda, zima 1985.
Schmitt, C., Politische Theologie, Duncker und Humblot, Berlin, 1979.
Veber, M., Privreda i društvo, II, Prosveta, Beograd, 1976.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Зоран Арсовић*
111
Оригинални научни рад
UDK 111(38) (091)
ФИЛОЗОФИЈА И СОФИСТИЧКИ ДУХ ВРЕМЕНА
Philosophy and the Sophistic spirit of the time
Abstract: The paper deals with the philosophical analysis of the spirit of the
time and the thematization of the so-called crisis of the polis. The main intention is
to show its importance not only for the purpose of finding out about the fifth century,
but for the purpose of understanding our own time as well.
Key words: Sophistic spirit of the time, nomos, physis, reason, mind, philosophy.
Сажетак: Рад се бави филозофском анализом духа времена и тематизацијом тзв. кризе полиса. Основна намјера је показати њихову значајност не
само за упознавање ситуације V вијека п. н.е., већ и за разумијевање властите.
Кључне ријечи: софистички дух времена, nomos, physis, разум, ум, филозофија.
V вијек п. н. е, вријеме је то када у потпуности свиће онај појавом полиса
и пробојем логоса најављивани дан. Грчки дух одавно га слути, о њему пјева и
приче тка. Платон их преузима, уграђује у дијалоге, настављајући проносити
стару вијест о „дану божјег преокрета“ (то је главни разлог зашто себи дајемо
за право да платоновском четкицом осликамо ово доба). И сам ће рећи: све
казано „дио је велике приче“ (μέρει μεγάλου μύθου). У цијелости први пут је
износи у Државнику (у нешто измијењеном облику понавља у Законима), прича је Странац и назива „шалом“, дјетињаријом (παιδιάν). Али одмах упозорава
саговорника да пажљиво слуша „баш као што дјеца то чине“ (Државник, 268д),
јер говори се о „озбиљним стварима“ и озбиљно се говори. А кад је тако, дјечја
ангажованост при слушању је нужна. И кад би њу поново успијели пробудити,
па се око старе приче сабрати, и „позив“који Платон одашиље могао би постати најсвојственији.
Прича говори о двије епохе – Хроново доба, кад бог управља свемиром
(„кад је свега самог од себе било у изобиљу“, Закони, 713ц) и Зевсово доба
или „оно сада“ (τό νυνί) које је од првог одијељено катастрофом. Обиљежје
друге епохе јесте да бог који је „кормилар свемира“ (τού παντός ό κυβερνήτης)
*
Ванредни професор филозофске групе предмета на Филозофском факултету у Бањој Луци
112
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
оставља свијет и окреће се, а с њим и „сви нижи демони и хероји...; бог оставља
држало кормила и одступа у своју стражарницу, а свијет даље окрећу судбина и
урођена му пожуда - είμαρμένη τε καί σύμφυτος επιθυμία“ (Државник 272е). Из
топлине, близине божанског, свијет се окреће у хладноћу зиме. У таквом свијету, остављеном да управља и влада собом „јача постепено оно тјелолико“ (τό
σωματοειδής, 273б)1, мијеша се у божанско, те квари и полис и човјека. У ствари, кварење слиједи образац кретања повијести у епохи самосталног свијета.
Као и свијет, и човјек је напуштен – лишен божанске бриге и заштите, живећи
у животу у ком се ништа од себе не нуди већ се сустеже, скрива и ускраћује
(многи аутори сматрају да је овај мит уграђен у темељ Платонове филозофије
повијести, па и метафизике слободе). Оставши сам, човјек се ослоња на себе
и на своју природу, али бог зна: „никаква човекова природа није способна да
сама управља људским стварима, а да је не испуни неправда и hybris“ (Закони,
713е). „Природно“ нема мира и здравога живота. „Природно“ полис је у рату и
претпоставља сукоб.
Само кад бог држи кормило сукоба нема. Влада потпуни и савршен мир
- eirene. „Држава је здрава“ (бог држи свијет, а божански пастири људе изводе
на пашњак, Државник, 271д). Термин којим се означава заједница као „божанско стадо“ јесте oikesis (Закони, 713б) – органски саживот. Док је „здравља“
полиса нема. Он означава тренутак кад се „прешло преко“ здравља. А кад се
једном „пређе преко“ повратка нема, јер „људско стање“ не репродукује се једноставно, већ се шири, настаје, производи. Ово произвођење производи и стална удаљавања од искона, што за собом вуче непрестано умножавање hybrisa.
И стигло се до кључног платоновског парадокса. Он је (проткивајући
све „политичке“ дијалоге) окосница грандиозне драме, праве historia проблематичности човјековог града која се у дијалозима поставља. Да би се могло
говорити о полису, ући у политичку аргументацију, хипотеза о здравој држави
мора се напустити. О полису не можемо говорити да је oikos а да га не уништимо - јер би игнорисали онај саму њему примјерен импулс раста и воље за моћи.
Град није „стадо“, јер кад би то био не би био град. Краљ-филозоф, чак и кад
би га усуд и додијелио, никад неће бити бог. И најпросвјећенијем владару требаће polemos, он сам мораће да буде polemikos (онај који познаје технике рата),
мада полемос „ни на који начин није оно најбоље“ (Закони, 628ц). Без polemosa
полис се не може уобличити, а, с друге стране, он га засигурно води у смрт.
Ужасна је стварност људских ствари. Излаза изгледа нема.
За многе ауторе то је и главни разлог зашто Платон бјежи у дистанцираност од сваког стварног уређења из које онда гради утопију која, апстрактно из
неког принципа, изводи устројство јединственог полиса. Зато Платон и нема
очи за конкретну реалност политичког. А имају ли се у овој оптужби очи за
Платона? Или се безрезервно прихвата Аристотелов поглед а на Платона се и
не осврће. Јер у противном видјели бисмо да нам је управо та дистанцираност,
1
У Критији се говори „божанском удјелу (τού θεού μέν μοίρα)“ који се „превише и пречесто
мјеша са смртним“ (Критија, 121а).
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
113
комично трагична дистанцираност у односу на сваку стварну државу, омогућила да уочимо апорије сваке државе. Шта је друго отворило и држало отвореном сурову истину стварности? Отуд и свака намјера да се Платонова аргументација (у овим стварима) отрјежњава начелно промашује, јер не може се
тријезнити оно што је савршено отрјежњено. Аргументација се може одбацити
или прихватити, али критиковати је што занемарује многострокуст устројстава
и многострукост полиса, као што то чини Аристотел, значи остати и глув и
слијеп за платоновску политичку драму (драму политичког)2.
На моменте Платон изгледа као потпуни „фаталиста“ јер упорно истрајава на томе да само бог дарује заједничке врлине, чак и филозофа-краља рађа
(даје) божански усуд. Али тиме он ниједног трена не жели рећи како старе
вриједности у полису више нису могуће већ само то да се о њима може мислити, односно, да се мора мислити – јер како би уопште било замисливо само
оно многоструко полиса (као многоструко) ако се не би имала никаква идеја о
јединству?3
Из платоновског фатализма дакле не исходи препуштеност и не-дјелање,
већ једна нарочита активност. Тачно је, здравља више нема, са људима који
живе у миру и здрављу (en eirénai metá hygieías) и тај начин живљења потомцима несметано преносе, мора се поздравити (опростити), али управо тај недостатак „гони“ да се љекари и љекарије траже више него икад (Држава, 373д).
Оно што је пријеко потребно јесте увид.
И ето простора, епохалне сцене, на којој је филозофији суђено да се појави. Само је традиција „немарног читања“ Платона могла смотрен Гајзеров став
учинити чувеним: филозофија је могућа само у „другој епохи“ свијета, у епохи
одлазеће хармоније бога, али ипак специфично: филозофија је оно једино преостало што је још увијек некако везано и за прву епоху (отуд је међуигра епоха
кључна за разумијевање почетног карактера филозофске дјелатности)4.
2
Видјети оп: М. Качари; Геофилозофија Европе, Београд, 2010, стр. 26-32. “Безглавој брзини духа што лежи у темељу нашег модерног разумијевања политике неметнуто је захваљујући
опасности глобалног уништења још толико времена за промишљање да је можда у међувремену нарасла и спремност да тог мислиоца (Платона) који се с једне стране усудио мислити
оно радикално друго, а с друге, знао избјећи нововјековно бркање револуције и озбиљења Добра, управо због тога призна еминентно политичким мислиоцем“ (T. A. Szlezák; Psyche-PolisKosmos. Bemerkungen zur Einheit des platonischen Denkens, u: Polis und Kosmos. Naturphilosophie
und politische Philosophie bei Platon, Darmstadt, hrsg. E. Rudolph, 1996, str. 28–29). Платонов нацрт
стога није утопија него увијек нешто више од ње – оно уистину тешко али не и немогуће – наиме,
ступање идеје Добра у политички свијет (које је везано за божаснки усуд). Али да би се платоновски путеви јединства који већ с Арситотелом здравом разуму изгледају немогући, а нама тако
натегнути, потребна је, каже Слезак „плтаоносвка теорија почела.., потребно је отворити очи за
далекосежност Платонових ријечи које долазе из Аристотеловог свједочења: за Једно сâмо веле
да је Добро сâмо (Метафизика, 1019б)”.
3
М. Качари, нав. дјело, стр. 34.
4
K. Geiser; Platons Ungeschriebene Lehre: Studien zur systematischen und geschlichtlichen Begründung der Wissenschaften in der Paltonischen Schule, Stuttgart, 1963, str. 288. „Намјесто једног
једноставног природно датог поретка живота све више ступа нужност одлуке између арете и
114
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
Пошто више нисмо „синови богова“, каже Платон, те „излажемо људима
а не боговима“ ваља ући у стање које затичемо, тј. сручити се у истину своје
епохе. Платонови Закони „величанствен“ су и „дуго припремани улаз“ (који
се одвија на позадини велике приче „о дану божјег окрета“) у сурову истину
„да државе у којима власт нема бог него смртник не могу избјећи зла и муке“
(Закони, 713е).
Продирући оно „сада“, описујући га, Платон као да дотиче срж сваког
„сада“ – јер свако „сада“ непромијењено окреће судбина и урођена јој пожуда.
То су унутрашњи, самостални, а данас бисмо рекли, и „ауторегулативни покретачи и принципи свијета“5. На тај начин баш у времену постоји „оно нешто“
што се не мијења и сваки пут је „исто“ – његове стихије које човјека узимају и
разносе. Пошто до данас оне „звижде увијек исту перспективу“ и „носе увијек
исту мудрост“, платоновске анализе су драгоцјене не само за упознавање ситуације V вијека, већ и за разумијевање властите. А с друге стране, њима је
са ненадмашивим осјећајем за реалност Платон уписао задаће филозофији и
утиснуо јој такав карактер кога ће сваки озбиљнији модерни мислилац означити непролазним, и више или мање свјесно, на њега се увијек позивати. Иза
сваке модерне приче о поновном изналажењу оног људског поврх субјективитета (или у дубини тог субјективитета), о силаску у „сиромаштво егзистенције“
(Хајдегер), о са-припадности филозофије и егзистенције, у ствари стоји Платон. На момент у пуној истини бљесну Вајтхедове ријечи: сва филозофија само
је неколико фуснота уз Платона6. Када Олимпиодор прича о пчелама са Химета
које у уста малом Платону стављају медено саће као предзнак будућег дара
„најслакторјечивије словесности“ (Лосев), као да се оквири легенде размичу
за истинитост нарочите врсте: Платон је име за оног ко умије свако вријеме
учинити широким (платоõ – чинити широким).
Говор о „дану божјег окрета“ није филозофски изум, већ, како то
потврђује и Платон, вијест која долази из старине. Филозофија профилише и
артикулише древно искуство грчког човјека присутно још код Хомера (његови
јунаци себе виде увијек слабијим у односу на претке), а кога у потпуности
сажима Софоклов краљ Едип ријечима: „Ερρει δέ τά θεία – одлази оно божанско“. Грчка поезија увелико пјева узносећи властити проблем и итекако увиђа
какиа. Одговарајући темељној законитости историјског развитка по ком се дизање умног сазнања
и нарастујуће растројење праизворних поредака збивају истовремено, мора филозофски увид да
буде историјски закаснио и да се догађа временски уједно са стањем далеко узнапредованог
растројења спољашњих поредака живота“ (стр. 71).
5
О. Жунец; Морепловство и полис у Платоновој Политеји, у: Филозофирање и море, Заргреб,
2008, стр. 246;.
6
„Не мислим на систематску схему мисли коју су учењаци непоуздано извукли из његових
списа. Алудирам на обиље општих идеја које су по њима расуте. Његови лични дарови, широке погодности да се он иксуствује кроз један велики период цивилизације, његово насљеђе у
интелектуалној традицији које још није ускраћено претјераном систематизацијом, учиниле су
његове списе неисцрпним рудником сугестије“ (A. N. Whitehead; Adventures of Ideas, Cambridge
Univesity Press, 1961, str. 229-230).
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
115
опасност да се „у времену узмака богова“ претвори у „бљештаву и шарену
лажу“ која је „украшеном опсјеном“ допадљива само „слијепом срцу гомиле“
(Пиндар, Нем. 7, 24).
Отуд ни „крај архајског доба“ не може бити пука појава већ знак божанског обрата – судбинско дешавање. И само кроз ове „наочаре” филозофија посматра збивања свог времена (и онда кроз њих треба и њу посматрати). Њу не
интересују разлози објективног слиједа догађаја и њихови узроци, већ сāма
могућност догађања. Она је „битно мишљење“. Као такво налаже да се раскрсти са наивним (и посве суманутим) представама модерности по којима је
филозофија безбожничка „сила“ која „богове тјера“ из полиса. Супротно, она је
једина која узмак божанскога мисли, а самим тим и једина која остаје на његовом трагу те мишљењем дохвата преосталу светост да она сасвим не ишчили.
У промијењеним околностима она чини исто што и мит. Има ли филозофија
уопште других задаћа па чак и онда када (као данас) у потпуности гасне тај
траг од светога? Није ли „божанско“ одсутност од које које човјек живи? И је
ли једно „одважније покоравање“ напросто судбина филозофије?
Платонови описи стања након „дана божјег окрета“ актуелни су јер у
танчине показују шта се збива са човјеком и његовом заједницом када се везе
са цјелином стварности покидају. А, то је, признаће се, нешто што се судбински тиче и нас и Грка, на једнак начин?
Јединство митолошке слике свијета се распада, а са јединством космичког поретка распада се и отиче јединство моралног поретка у полису. Напросто,
док је некад мит био у стању одражавати механизме стварног поретка друштва
тако да су морални и вриједносни облици процјена претпостављали затворен
облик функционалне организације сада то више није случај. Хармонија природних и друштвених закона је нарушена. Тим нескладом отвара се простор за
гледишта по којима обичаји и закони, напросто све норме, а понајприје њихово
важење, нису дио непромјењивог реда ствари већ ствар договора, конвенције.
А кад се оваква гледишта устале тад постаје могуће износити и прихватати
најразличитије ставове. У принципу сви ти ставови без обзира на разноликост баратају једном идејом – идејом номоса у значењу закона, која изниче
из антитезе nomos - physis. Могућност да се термин „nomos” користи у овом
уском смислу свједочи о стварању фундаментално другачијих (нових) основâ
мишљења и поступања. Кад се мијења лице града мијења се и лице номоса (ова
два термина прате се у стопу, готово ритуално)7. Из угла полисног (политичког)
живота ново мишљење могло би се означити као „кратистичко” – јер сматра
да су државна уређења постала функција владавине (kratos), тј. оних у чијим
рукама је моћ и умијеће владања.
7
Односи између поретка и поријекла, између Орднунг и Ортунг, између поретка и мјеста, затим
модерна Држава као ликвидатор античког номоса и средњевјековног республица цхристиана узимајући све то у обзир можда номос треба читати као причу о трагедији Европе, „постељи
Хада“.
116
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
Кратистичко мишљење настаје распадом старе “номистичке” парадигме
мишљења којим влада древно значење термина номос. Првобитно номос значи
како „важеће прописе“, „начин понашања“ и „начин живљења“ тако и у ширем
смислу „животни“ или (веома уопштено схваћен) „правни поредак8. Хесиод,
кога литература препознаје као првог корисника ријечи номос, изгледа да је
познаје у оба значења, а можда и у широком семантичком распону од „појединачног правила до општег поретка“. Нит водиља свих ових значења јесте и
остаје „нешто што важи“, дакле „нешто важеће“. Важење је увијек прописано
и уписано оним што јесте – а за Грке јесу свијет богова и свијет physisa. Дакле,
nomos произилази из свијета објективних чињеница, из стварних прилика – па
је и разлика physisa и nomosa нејасна или сасвим непостојећа. Nomos је напросто све: право у најопштијем значењу, морал, обичај, традиција у једном. Такав
nomos је божански. По њему све се одобрава и све извршава. Богови, једини
способни за kraínein, брину се и за људски поредак9. Пиндар пјева о „Закону
који је владар свих ствари како смртних тако и бесмртних“; Хераклит говори
о божанском номосу који „може онолико колико хоће и за све је довољан и све
надмашује“ (114, Д/К), из којег се хране сви људски номои. Град се придржава
свог nomosa због заповједне и свеобухватне моћи божанског поретка. „Многи
номои човјека не би могли сами по себи гарантовати поредак, ако не би водили
порекло од божанског Nomosa. Њихов правни корен је онај који их повезује са
космичком Dike. Ако је тако онда поштовање закона града треба да значи да су
богови nomizein theous. Нема nomosa ако не постоји тај nomizein. Само убеђење
да су богови ту може уверити да закони имају непромењиво корен“10.
Како и кад долази до „уписивања“ разлике људског и божанског nomosa?
Гдје се тај упис најјасније оцртава и са ког мјеста је уопште читљив?
Биће да је то „поље политичког“ – како то обилато показује К. Мајер,
кога на кратко овдје слиједимо11. Већ првобитна употреба термина nomos до8
Vidjeti: C. Schmitt; Der Nomos der Erde im Völkerrecht des Jus Publicum Europaeum, Köln, 1950,
str. 37. Именица νόμος изводи се из вербалног појма νέμειν што значи: “узети”. Почевши од
његовог првог појављивања у Илијади, глагол има два различита прелазна значења “раздијелити”
(такође “подијелити”, “додијелити”) и “пāсти” (дакле, “дати стоки на испашу”). Вијдети: F.
Heinimann: Nomos und Physis. Herkunft und Bedeutung einer Antithese im griechischen Denken des 5
Jahrhunderts, Basel 1945; H. Gomperz; Sophistik und Rhetorik, Stuttgart, 1965.
9
“Kraínein каже се о божанству које одобрава, и подражавањем божанског ауторитета, о краљу
који даје извршну снагу неком пројкету или предлогу а да га сам не изводи. Дакле, kraino се
појављује као специфичан израз за ауторитативан чин, најприје божански, затим краљевски, а
зависно од контекста способан и за друге примене – који допушта да се нека реч оствари у дело“.
Однос kraínein према kára (глава), према Бенвенисту, омогућава изворније сагледавање значења
израза: то је дозвола која се очитује покретом главе. Када Софокле користи kraínein „да би означио власт над неком земљом ... људска се власт одређује гестом који означава божански пристанак“. Божанска дозвола, климање бога главом, оно је што неку ријеч претвара у стварност. Због
тога, „краљевска власт означена глаголом kraínein потиче од геста којим бог дарује постојање
нечему што би иначе било само реч“ (E. Бенвенист; Речник индоевропских установа, Нови Сад,
2002, стр. 274-276).
10
М. Качари; Геофилозофија Европе, стр. 90.
11
Видјети К. Мајер; Настанак политичког код Грка, Београд, 2010, стр. 265-312.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
117
звољава, сматра он, одређена разликовања између битка и требања. Управо то
разликовање које се временом све више продубљује уцртава разлику људског
и божанског nomosa. Најприје, из појма nomosa настају други појмови попут
eunomija, anomija – њихово је да опишу разна стања у којима се nomos добро
или рђаво користи. Око 500 године п.н.е, први пут се спомиње nomos полиса (nomos poleos) и поставља паралелно са ksinon panton – то јесте „са општим, односно, са оним што је „ствар народа“ (као супротност од оног што је
ствар тиранина ствар народа првобитно има означити оно што је по правди,
богом дано). Nomos полиса није једнообразан чиме се већ најављује нешто
ново: с једне стране, оно важеће се у различитим градовима различито очитује
кроз посебан развој тих градова, нарочито кроз разноврсност закона – thesmoí.
Свијест о томе се појачава и чињеницом да се људи све више почињу занимати
за nomose других народа.
А управо то занимање (из ког произилази упоређивање) чини да се правни поредак исономних градова „оштрије“ проматра, што за собом повлачи
и својеврсну промјену појма nomos (јер увид у разноликост важења уздрмава једно и непромјењиво важење). На тај начин се у V вијеку искристалисао
потпуно нов смисао nomosa: он постаје „појам закона“. Али, како напомиње
Мајер, није се ово могло одиграти (како се обично учи) „једним вољним актом
атинског грађанства у Клистеново доба“, јер би то значило да је у Атини тог
доба „владала нововјековна свијест“ – што свакако није и не може бити случај.
Ново значење nomosa израста као резултат једног дугог и постепеног процеса, и устаљује се вјероватно средином V вијека. По Мајеровој реконструкцији
пут (која се прије свага тиче области политичког) изгледа овако: у Атини се
у законским написима наилази на нарочита мјеста гдје се истовјетан закон, с
једне стране, у формалном смислу означава као одлука законодавног тијела, а
с друге, по свом садржају као nomos или nomion. Ово се може разјаснити само
ако се претпостави да је nomos овдје употријебљен у значењу права које важи
независно од свог извора, у смислу „прописа“ или „наредбе“, Кад се касније
каже да nomos налаже шта треба чинити и шта је нужно да се дозволи, онда се
то може примијенити како на „морал“ и „обичај“, тако и на „закон“. Очигледно
није направљена разлика између писаних и неписаних правила понашања. Оно
што би народ одлучио оваплоћено је у цјелокупности nomosa. Како nomos све
више постаје закон тако се и оно „важеће“ премјешта искључиво у оно написано, „од народа одлучено“. У том се иде толико да се остали обичаји писаним
законима наглашено супротстављају као ágraphoi nómoi (неписани закони –
позната је чињеница да је постојала иницијатива да се законима појединих градова супротстави ta koina ton hellenon nоmima). Иако се nomos поистовјећује
са „законом“, његово шире значење се задржава јер се на тај начин појачава
обавезујућа снага тих закона. Након што су ствари које је nomos одређивао постепено постајале предметом законодавства ова ријеч је са својим суштинским
значењским опсегом прешла из материјалне у формалну област, што је довело
до тога да су у демократијама писани закони постали гаранција правне сигур-
118
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
ности и слободе. Услов за то јесте да се сфера оног што се може нормирати
уреди законима. На тај начин јавила се могућност самовољног одлучивања и то
вјероватно није био само повод за институционалне противмјере, већ истовремено и за истицање супротности између nómoi и psêphismata. С друге стране,
услијед толике расположивости nomosa настао је проблем да се изгради један
нерасположив противпојам. Због свега тога проблеми са појмовима nomos и
physis су се распламсали.
А једном распламсали они више не избивају из подручја грчког живота.
Напросто, нема више питања у кога не би била „уграђена“ антитеза physisсnomos12. Расправа о религији покреће се у питању јесу ли богови по physisu
(најбоље је превести у реалности) или по nomosu, односно, да ли и њих ствара
неки законодавац да би спријечио човјека да крши закон кад није под присмотром? По истом моделу расправља се о политичкој организацији (држави), о
владавини. Напросто, „ушло се у један свијет у којем и слатко и горко и вруће
и хладно, али и правда и неправда, исправно и неисправно, постоје само у вјеровању или конвенцији“13. Закони су сасвим људски. Али власт ауто-номних
људи, исувише људска власт, мора водити у пропаст. Ово ће филозофија не
само заступати већ настојати свуд унаоколо и показивати.
Једноставно, отварање грчког полиса, ширење простора људских ствари, приступ широког круга људи духовном животу, дакле, све оно што модерни
демократски укус маркира као конститутивни елемент грчке културе, за филозофију је истовремено знак полисног опадања. Она је израз мисаоне реакције
на такву врсту отварања (и стога представља градитељски чин европске културе ако би сагледање било онај принцип на основу којег је могуће говорити о
неком јединству које се именује ријечју Европа), али се ни једног момента не
смије превиђати да реакција не би била могућа без тих (и таквих) отварања и
да је, као таква, у ствари саставни дио општијег „погона епохе”. Уистину филозофија се обилато служи „достигнућима” свога доба, али са битном напоменом: из свега тога она извлачи потпуно другачије поуке (него нпр. софистика).
Масним словима ово треба подцртавати како би се избјегла пријетећа наивност
сваког покушаја да се владајући дух времена ухвати „оком филозофије”, дакле
оним што из тог духа устаје и наспрам њега се профилише. Стога, суштаствену
карактеристику овог доба (која итекако бразда тијело филозофије) треба посебно издвојити, па тек онда ући у смисао филозофског разрачуна са владајућим
духом времена.
Оно што снажно боји V вијек, у смислу да баш у њему сазријева (а видно је много раније), нека је врста нарастајуће свијести о прогресу и напредовању људског свијета. Наравно, Грци немају термин који би се слагао са нашим
појмом напретка (нити је код њих као што ће се видјети о томе уопште ријеч).
12
Пар physis – nomos на епистемолошкој равни поклапа се са паром aletheia – doxa. Она „незаборавна“ (а-letheia) са софистима допада заборава, а на њено мјесто инсталира се nomos у смислу
људског мишљење, сматрања, привида.
13
W. К. C. Guthrie; Повјест грчке филозофије III, Загреб, 2006, стр. 56.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
119
Једина грчка ријеч која би допуштала овај модерни превод била би auxesis.
Она више дескриптивно означава нешто као „раст“, „увећање“ па и „напредак нечега у неком погледу“ – али не нужно и на боље. Можда то најснажније
бива изражено пјевањем хора у Антигони – које не случајно бива честом филозофском темом, јер даје најобухватније и најсадржајније свједочанство, али
и објашњење различитих људских умјешности које су обухваћене изразом „силина“ – „много силних ствари има, али ништа силније од човјека није“. Човјек
посједује technai које превазилазе сва очекивања. Отуд, није безглава тврдња да
је свијест о људској умјешности у основи епохе - самим тим и у основи искуства auxesis-а. Повећања знања, техничке умјешности у смислу грчке ријечи
techne, видно је у свим областима – од умјетности и политике до ратовања и
бродоградње. Отварају се нове могућности људског дјелања, а упоредо расте
и свијест о тим могућностима. Конфронтација са традицијом (и то на свим
„фронтовима живота“) је неминовна. Стари оријентири заказују јер тешко да
су примјењиви на нову ситуацију. А да се човјек V вијека заиста обрео у једном новом подручју, види се по томе што по први пут одлуке мора доносити
ослоњен искључиво на властите снаге (изгледа да су се бурне промјене десиле
свега у неколико деценија). Тиме се и цјелокупна гравитација опажања мијења
(што се једнако тиче и филозофије и софистике). Свакако да искуство „сопствене снаге“ разбуђује фасцинацију новим перспективама које су се отварале пред
човјековим очима, али никако на начин модерне фасцинираности сопственим
снагама. Ако је у Грчкој ријеч о свијести о могућностима треба знати да је она
настајала, како каже Мајер, „упоредо са остваривањем тих могућности“, тако
да није постојала свијест о цјелини процеса који је у току. Свијест о умјешности нешто је што је искључиво концентрисано у појединим „стручњацима и
техничарима“, никако у грађанској јавности. Дакле ријеч је увијек о свијести о
сопственој умјешности, а не о напретку по себи.14 Другачије: у V вијеку имамо
14
Отуд би се могло рећи да се и у Грчкој напредак подразумијева, јер је напредак нешто инхерентно животу, под условом да се прави разлика између „идеје“ („обрасца“) напретка и напретка
који одувијек постоји у животу појединца. Идеја напретка је образац који се протеже (боље рећи
натеже) на све, она је највише уопштавање као пројекција на цјелокупну историју (у овом смислу, али и облику, идеја напретка није била одувијек могућа). Овакво протезање или облачење
свега у „образац“ зове се још и историзација, а могуће је тек онда када је задобијено јединство
„методички регулисане теорије склопа“ (Х. Блуменберг; Легитимност новог века; Нови Сад,
2004, стр. 31). Историзација подразумијева овремењавања и темпорализацију свих затечених
појмова, али свега тога код Грка напросто нема. Временска димензија античких појмова тешко да је постојала. Очекивање неких будућих побољшања још увијек није присутно. Зато је и
промјена у грчком свијету ограниченог обима и увијек везана за одређене области. Модерна
промјена је тако велика да нам се свијет указује као историја, напредак као нешто објективно,
кретање бесконачног мноштва постаје знак времена, а друштвена структура постаје временска
структура. У антици људи трагају за поретком који би одговарао оном што они стварно јесу, ми
стремимо ка ономе што хоћемо да постанемо – нови људи. Античка очекивања су мала, наша
огромна. Због тога су наша разочарања неупоредиво већа и стално траже компензацију. Кад се
говори о модерном свијету Ј. Нестрој запажа да прогрес у њему изгледа већи него што у ствари
јесте. Нисмо ли можда, кад размишљамо о старом свијету, суочени са супротним феноменом:
да је стварни напредак био већи него што је изгледао? То не значи да Грци нису размишљали о
120
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
посла са прогресивним овладавањем свијетом, а не са напретком који овладава
свијетом.
Пошто свијест о повећања људских могућности код Грка увијек бива
праћена снажним осјећањем (и свијешћу) коначности, дубоко је усађено
мишљење да је достигнут врхунац у свему што се може постићи (што уосталом
потврђују бројна свједочанства).
Дакле, свијест о умјешности увијек је и свијест о властитим претензијама
и границама. То је једна „јако колебљива свијест“. Тачно је да настаје услијед
слома древног номистичког хоризонта, али та ломљава њоме још одјекује и
производи разне гласове. Разногласност је стога њена суштинска ознака. Није
она (како се воли приказивати) правоцртног усмјерења већ има многе полове
испољавања. На једном полу изразито повјерење у људске снаге, изразит „оптимизам“, а на другом искључиви „скептицизам“ и најзад оно треће, што није
ни једно ни друго, ни тамо ни овамо, нешто између - управо филозофија.
Из овог процјепа филозофија и формира своја стајалишта према владајућем настројењу времена. Тај положај у битном одређује њене визуре и
њу као критику. Са данашњег становишта могло би се говорити и о битним
ограничењима. Али и поред тога актуелност филозофске критике не јењава.
Наравно, од В вијека до данас скоро све се измијенило. Али, све и скоро све
јесу разлика. Ако се скоро све промијенило ипак је и много тога остало исто.
Аналогије јесу опасне, али упркос томе, има се снажан „утисак“ да је сократска
епоха колико год била далако итекако близу. Не без разлога се каже да је она
“наше најближе иностранство”15.
Спољни описи прилика V вијека (било из примарних или секундарних
извора) јасно указују да се ради о „највећој кризи грчког полиса“. Још антика
овај кризни момент означава као процес „кварења полиса“ с којим упоредо
маршира и „кварење говора“. Остајући без божанске заштите, без позадинске
димензије светости, и ријеч, односно, говор бива препуштен себи, а тад он показује оно аветињско лице релативности. Увијек присутно клизање у значењима ријечи без обраћања спољном ауторитету, постаје застрашујуће. Играјућа
димензија логоса истура се у први план. Идеал доба је εΰ λέγειν (добро рећи).
Добро рећи није нужно истину рећи, већ успјешно говорити – пружити, подастријети увјерљиве аргументе (λόγος διδόνι) за свој став16. И сад се у томе по
трговима надмеће. Оно што је некад било άριστεύειν, а укључивало је најмање
времену – већ само то да се, упркос многим изузетним запажањима и веома различитим закључцима о времену, упркос новим увидима, никад не опажа процес који тече у одређеном правцу.
Вријеме носи промјене, али у једном суштински непромјењивом свијету (оп. видјети: К. Мајер;
Настанак политичког код Грка, стр. 467–481).
15
U. Hölscher; Die Chance des Unbehagens, Göttingen, 1965, str. 81.
16
Филозоф је онај који остаје при пуном смислу ријечи παρρησία која се обично преводи са
слобода говора. Слобода говора могла је значити (и значи) између осталог и говорење лажи, иако
изворно значи једино говорење истине - тачно у смислу Демокритове изреке: „треба истину говорити, а не бити рјечит” (Демокрит, Д/К, фр. 44 б).
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
121
двије области: μάχεσθαι – „надмашити у борби“ (што је опет са своје стране
укључивало низ врлина) и βουλή – „надмашити у вијећу“, сада се сасвим сужава (тиме и снижава) и своди само на једну страну - надмашивање у вијећу17. Но,
и ту је једна битна разлика: нововрсно надмашивање у вијећу не тражи више
доказивање својих способности и добронамјерности (не надмаша се разборитошћу увида или знањем из искуства) већ само вјешто баратање ријечима. Платон је ту јасан: сад се надмаша глагољивошћу. Није више то агон аристократије
него, „шепурење, помпезност, и еристика“ демократије. Глагољивост је залог
успјеха и средство пробоја у политичком животу. Оспособити се за политички
живот је научити овладати глагољивошћу (добро казивати). А „оспособљеност
за политички живот“ код Грка одувијек је сматрана врлином. Према томе, глагољивост постаје врлина за коју се подучава. Видљиво је у којој мјери демократизација свих сегмената живота сасвим мијења нарав „оспособљености за
политички живот“, самим тим и „нарав врлине“. Старе се вриједности у потпуности окрећу када се „оспособљеност за политички живот“ извуче из круга
предиспонираности и мукотрпног процеса васпитања и увуче у круг technai
(умијећа) којом могу сви овладати.
Мјерила времена (оног „сада“) постављају се за општа мјерила. Са филозофских осматрачницa погубније ствари за човјека и заједницу нема. Стога
се она развија и гради као евазивна страст - пробој оног „сада“ (она је суштаствено несавремена). Задаћа јој је не допустити савремености садашњег да се
„згруша“, да себи прибави изглед сигурности (чврстине и непромјењивости)
– јер управо тим привидом она вјешто влада свиме што се појављује на њеном
хоризонту. Као „једино сигурна“ савременост садашњег обрушава се на све што
јој се чини несигурним – а то је све друго и другачије од ње саме. Па може ли
то друго уопште издржати ову навалу? У једном времену то се најприје односи
на општости? Како „опште“ да опстане пред оним што се за њега и не обучава,
пред оним што сматра да ту никаква обука и не треба? Како да „опште“ значи
у једном свеопштем поравнању? Задаћа је надолазеће филозофије показати да
човјек не одбацује стеге општег из неких слободарских накана и увида већ
услијед слијепила и робовања најгоре врсте. Иако је истина увијек заједничка
(иако је логос општи) свјетина ће увијек живјети као да има неку сопствену памет” (Хераклит, фр. 2). Одавно се показало да људима највише проблема задаје
истина са којом стално и најпостојаније саобраћају – оно најближе људима је
највише страно. А од страног се окреће. Тако се и од истине већина окреће и
бира други пут - пут мимо истине, односно, мимо њезине тежине. А они који
хоће тим људима (demosu) да се улагују све ће мјерити њиховим мјерилима и
самјеравати њиховом укусу. Оно „високо“ мораће да се „снизи“, „велико” мораће да се „умањи” - да би било по „средини“ и доступно свима. Али, бити по
средини и у осредњости то значи промијенити своју средину. Тад све велико
престаје да постоји. Бива мртво. А као што се види убијамо га „сви ми”.
17
Видјети: Ф. Зоре; Почетак и смисао метафизичких питања, Загреб, 2006. стр. 55.
122
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
Платону је омражена ова „демократска средина” која духовност гуши
сводећи је на културни догађај намијењен забави и занимљивости. Свака демократија црпи из демагогије и изворно је повезана са власничком потражњом,
рећи ће Барт. У таквим околностима, настаје сушто изопачење чија је владавина и данас - док обућарство, фризерство итд. може бити и јесте “ствар изабраних” (оних који имају знање) политичка мудрост и умијеће постаје “ствар
свих” – нешто за шта не треба никаква изабраност ни претходно знање (што
је уосталом и главни приговор демократији од стране филозофа). Ствара се
погодна клима да свако почне да ради оно што хоће – ποιείν ότι τις βούλεται
(Држава, 557б). Кад Бога нема, а ми то добро знамо, све је дозвољено.
Дакле у општој демократизацији која нужно иде уз „раскошни (τρυφώσα)
и раскалашни (φλεμαίνουσα) полис“ (Држава, 372е) и врлина, а са њом и мудрост, излазе на трг - нису више ствар одабраних тј. припремљених, већ су сваком доступне и треба их само покупити. Наравно, треба их и знати покупити.
Стога софисти18. Они научавају врлину и за разлику од пријашњих времена
обраћају се свим грађанима без изузетка. Ово „сви“ наравно односи се на „све
који су спремни да плате“ за властито оспособљавање. Узимање плате за поуку јесте проблем за филозофе, али, чини се, никад у оном степену у којем је
то била свеприсутна спремност да се за поуку плати. У њој (тој спремности)
је сажет владајући духовни став епохе: „све се може купити (па и врлина)“.
Овај став добија и своју стварну проходност па није чудо да човјек једино ту
види пут пробој кроз шипражје свакодневног живота. Стога је у ширем кругу
грађанства било загрантовано лако клизање софистике. Наравно да отпори постоје, они су јаки, те би наивно било сматрати да су Платон и Сократ искључиви кривци за негативну слику софиста19.
18
Као поборници common sense-a и широког образовања, те као учитељи техника који су требали помоћи у свакидашњем животу софисти су “изашли у сусрет потреби” (T. Buchheim, Die
Sophistik als Avangrade normalen Leben, Hamburg, 1986, str. 34). Неки од њих у платоновским
дијалозима држе се једног доста статичног схватања о филозофији – из упућености у знање они
одређују своје компентенције за комерцијални пренос знања. За разлику од њих Сократ заступа
једно динамично поимање – код људи он не полази од посједовања већ од мањка знања. Филозофија је код њега заштитни знак људи као духовних бића са недостатцима. Платон начелно не
одбија софисте (према некима као што Протагора гаји изизетне симпатије и поштовања) – осим
радикланих случајева, већ посеже за темама техникама овладавања животом, за одговорима и
хитним питањима времена које су софисти већ задали. Но он ставља другачије нагласке и преко
контраста ствара нешто ново (М. Erler; Platon, München, 2006, стр. 63).
19
Sophos увијке алудира на неког зналца, умјешника тако да има јако широку употребу – од зналаца заната, вјештог човјека, доброг и племенитог човјека итд. Код Пиндара софист је искључиво пјесник. Вриједан термин попут овог, који изражава позитивно одобравање, нужно подлијеже
подјели на истинит и лажан што ће умногоме утицати да ова ријеч почиње да губи на достојанству. Већ од раног V вијека ова ријеч почиње попримати негативне предзнаке и омаловажавајућу
интонацију. „У рукама Аристофана то је без сумње постала ријеч која имплицира шарлатанство
и превару....“. Атињани су били склони сумњати у инелектуалце, мудраце и сличне. Њихови
квалитети сажети су ријечи деинотес, од деинос – страх. Има у том знању „нечег страшног што
се може обити о главу“ оном ко га посједује, а с друге стране, онај ко га посједује постаје објект
сумње оним мање мудрим саграђанима. Да памет не мора бити употребљена у праве сврхе веома
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
123
У сваком смислу, полис је постао мјесто гдје се радо и пуно говори
(φιλόλογός έστι τέ καί πολύλογος) и при том мало казује. Од ове испразности
полис је натекао, набрекао. Истине има мало, готово да је и нема јер све може
бити истина. Истина је у кризи а та криза у основи је кризе полиса. Када више
нема божанског као гаранта апсолутног важења истине смјеста се она самјерава „људским стањем“ – тј. постаје ствар људског става, боље речено, начина на који се став заступа. Самим тим, постаје нешто релативно, јер о свакој
ствари може се говорити најмање на два различита начина, или изнијети барем
двије различите поставке, двије истине. То је тзв. софистички dia-logos у смислу двојног логоса. Опстаје онај логос који је јачи, односно, увјерљивији. Отуд
потреба да се најприје провјери шта неко држи за истину, па се насупрот тога
поставља нова теза која се опет може утемељивати поступком давања разлога
– λόγον διδόναι. Све што пледира на истинито од сада мора имати статус тезе,
става. Онај ко у говору највичније заступа ставове тај је носилац истине, па барем један дан, јер већ сутра може заступати сасвим супротан став показујући да
је он истинит. Тиме се само потврђује парменидовски усуд пута смртника: све
се креће по супротностима и увијек натраг обрће, што јесте софистички увид у
релативност и субјективност мнијења и установа.
Али овај увид не открива прави смисао кризе истине јер је и не разматра
у погледу ње саме, него једино у односу на нешто друго. Тако је и са праведношћу и са добром – напросто, све се сада мјери једним мјерилом и на њега своди
– мјерилом користи (то је само негативни момент људског номоса).
Када на том фону дјелује стари образац васпитања он се нужно извитоперује. Пјесничке се творевине окрећу у своју супротност – иста она поезија
која је до некад уздизала „вишег човјека“ пред омладином претвара се у свједочанство овог изокренутог духа (све оно „велико и свето“ дјеци се препоручује
ради користи и плате). Настаје нека врста „савремене обичајности и обичајног
васпитања“ (које је правом метом филозофске критике). Ова paideia, „изграђена на пјесничким облицима старије обичајности она напросто не посједује никакву отпорност против провале самовољног обртања посредством софистичког духа. Отуд сократско одбијање интерпретације пјесника и стална сумња да
ли се мудрост старијих пјесника још увијек разумије...“ 20.
И рапсоди и софисти само су έμπειροι – људи који се служе својим искуством примјењући одређени број рецепата. Користити ријечи „божанских људи“,
која је у једном свијету одређеном повезујућим дјеловањем и заједништвом
међу људима могла бити најснажнији израз коју су очеви дајући узор додијелили дјеци, у новонасталим околностима (и за циљеве који из њих произилазе)
може бити само светогрђе. И не само то: ријеч која би у овом залазећем времену и времену божанског окрета спријечила пропадање државног духа не може
више уопште бити ријеч поезије (јер у „доба окрета“ и поезија постаје дио
рано се открива и искушава (о општем и специјалном значењу ријечи софист видјети: W. К. C.
Guthrie; Повијест грчке филозоифије III, стр. 33).
20
Х. Г. Гадамер; Платон и песници, у: Филозофија и поезија, Београд, 2002, стр. 20.
124
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
културног погона који преузима и према новим потребама тумачи сво старо
пјесништво), већ нешто сасвим друго и другачије - управо дијалектичка форма
усмености. Она је оформљена тако да уђе у спор са оним што је постало државни ethos, тј. са оним говорима који што све чега се дохвате окреће у његову
супротност21. А може тако да се оформи само зато јер „одлазак богова“ узима
као разлог свог постојана.
Са боговима, све су прилике, одлазе и ограничења која су људски егоизам држали на узици. Људи попут Протагаре не маре за узмак богова – њихова
савјест себе сматра довољно зрелом да издржи без било какве помоћи. И за
већину софиста, али и данашњих учених, ослобођење појединца значило је
неограничену слободу истицања самог себе, право без дужности, осим ако ово
истицање није дужност. Оно што су њихови очеви звали самосавладавањем
они су сматрали изговором за кукавичлук – вели Тукидид. Међутим та слобода набрекла од знања, која трговима витла својим εΰ λέγειν да би се истакла,
у ствари је онај „мјехур од сапунице“ у које се људско огрће, а кога Сократова дијалектичка усменост кани издувати. Он први одговара на софистичко
незнање-свезнање, као и изокретање сваког знања у ситуацији када мноштво
приграби мудрост као робу за продају. Не значи то да је Сократ једина реакција
на софисте, али је засигурно прва која се „не даје у наивну потрагу за кривцима“. Сократ (код Платона) јасно види да у софистима не може лежати основни
разлог за недаће доба. Они су само производ „полисног опадања“ отуд и веома
значајни као појаснитељи основних идеја свог времена. Сократ често истиче да
су софисти једини „на висини збивања“ времена. Окретати од њих главу“ значило би свједочити неискуство (άπειρος) попут оног Анитовог из Менона. Он
наиме не види да је „мудрост и врлина којом људи ваљано обитавају у кућама и
државама“ (Менон, 91а) већ измилила из полиса и да није више лијеп ни добар
сваки, било који Атињанин (Менон, 92а). Напросто, прошло су времена када
се врлина могла преносити лако и несметано, сама од себе, са оца на сина, и
наступило је оно доба у коме је њу „нужно научавати“. Полиса нема без васпитања, а васпитању увијек треба нека норма. Али када све старе норме (која
почивају на номистичком мишљењу) почињу да губе садржај онда се и васпитање веже за оно једино остајуће, а то је форма човјека. Васпитање постаје
формално. И непроцјењив је значај софистике у томе што се први повлаче „на
уску основу људског живота“ (Јегер). Но управо је њихов „начин повлачења“
филозофији споран – јер остаје слијеп за оно на шта се повлачи. Сократ софисте мора „узети у обзир“ и суочити се с њима „на њиховом терену“. Руку на
срце – неког другог у том тренутку и нема.
21
Отуд филозофдска критика пјесника од почетка полази од тога да пјесма мисли, да садржи
одређен облик знања и да може послужити у педагошке сврхе. Платон критикује рапсоде, а рапсоди, за разлику од аеда, јесу као што и сама ријеч каже они који „шију“ пјесме, што значи да
улога рапсода, како Сократ инсистира у Ијону, није само да посредује у упознавању са поезијом
коју евентулно баш он открива публици већ и да оспосби публику да је разумије. Он је и онај
који бира стихове према њиховом предмету и утиску који треба да оставе на публику, али онај
који суди о прикладности текста – његова је функција заправо функција критичатра (видјети: Ж.
Ф. Прадо; Увод у читање Ијона, у: Платон; Ијон, Београд, 2010, стр.15).
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
125
Ако је вјечни поредак ишчезао остаје једино вријеме у својој ширини и
бескрајности промјењивога. Сада је главно питање: како у времену наћи поредак, како наћи неки ред у сталном гибању и мијени? На човјеку је да ријеши овај „проблем“. Њега рјешавајући он себе разрјешава за властиту суштину.
Одлучује се. Дакле, не само да човјек јесте онај који рјешава проблем него се
проблем рјешава у самом човјеку. Односно, човјек, оно човјечно у њему, ако се
до њега дође, јесте рјешење. И нема човјека, није га било и неће га бити, којег
би сократска дилема мимоишла, без обзира на степен свијести о њој и интензитет њеног искушења. Није то било какав дилема него „страшна и тешка“
дилема људске слободе. Левинасовски речено, то је тежина која је већ пала на
нас и коју никакво схватање или разумијевање, никакво знање, не може олакшати. Свако олакшавање, избјегавање, овдје је одустајање од себе. А од себе
се одустаје јер се не обучава у „чудесном стражарењу“ које пада на човјека, у
„бесмртној борби“ са непријатељем најгоре врсте. Али шта значи обучити се у
„чудесном стражарењу“?
За Сократа само једно - вјежбати се за филозофију, јер само она је кадра
детектовати највећу опасност за човјека, тј. показати да непријатељ није с ону
страну зидина полиса, није неко други, нити долази од некуд другдје, већ је ту
у срцу полиса, тачније у срцу људске природе. А како јој то „полази за руком“?
Па једино тако што оно људско искушава „до краја“, што се баца у оно
„неизмјерно и неисказано времена“ (άπλετόν τι χαί άμήχανον). „Ваља искусити
а не бјежати - ώς χρή γεύεσθαι χαί μή φεύγειν” (Закони, 646а) – уписано је у срж
филозофске дјелатности (а као натпис требало би стајати на сваком мјесту гдје
се данас филозофија изучава и предаје).
И тек сад омогућен је увид у пуни филозофски смисао „кризе истине“.
Њега артикулише помињани Гајзеров став с почетка: „повлачење и суспрезање
истине, тј. „окрет божанског“ у ствари отвара животни простор филозофије.
Она је могућа јер су богови отишли, тачније: они су отишли и њу пустили да
дође. Говорећи у модерном регистру: суспрезање истине омогућује слободно
мишљење, односно, суспрезање истовремено „испружа човјеково Ја у његовој
мислећој дјелатности, као једини медиј у коме се истини још може отварати и
тако је чувати од заборава“22.
Не би шкодило мало застати како се не би затамњивало тамо гдје су ствари најјасније дате. „Суспрезање истине“ порађа свијест (рефлексију) – то је разумљиво, јер суспрезање омогућује да се човјек одвоји и ослободи непосредног
односа са бићем. Чин одвајање јесте рефлексија. Она сада постаје принципом
истраживања истине (јер остала је само човјекова свијест – и строго говорећи,
каже Ципра, „прије софиста и Сократа нема свијести у филозофском смислу“).
Но да би се ова принципијелност уистину схватила треба знати да нема неке
готове свијести (logosa) која долази изнебуха и одмах сијече и одваја, већ се она
догађа на леђима процеса повлачења истине (mythosa). Дакле, ако се порађање
22
Оп. видјети. М. Ципра; Метаморфозе метафизике, Загреб, 1999, стр. 118-119.
126
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
свијести мисли у смислу разрјешења сaме истине (одлуке као крисис, одлучења
саме истине) јасно је да тај догађај отвара цјелокупну духовну стварност човјека. Он „приноси свијест“, али поред свијести човјеку дарује (отвара) и душу
као његово истинско, потпуно биће. У душу се сад истина смјешта како би била
поново откривена (истина се уписује у човјека и на тај начин богови никад и
не напуштају човјека). Свијест је „само појава истинског бића човјека, појава
и привид душе, као човјекове истинске збиље. Свијест је онда nomos, а душа
је physis“23. И тек уколико се свијест обрати бићу своје душе имамо мишљење.
„Упознај себе самог“ позив је свјесном Ја да се врати на своје поријекло – на
пред-свјесну и над свјесну душевну збиљу. Јер док год Ја инсистира на свом
апсолутном егоитету, као принципу свега, душа је раздвојена (располућена)
и обитава у привиду свијести. Филозофија онда није друго до мегдан унутра
себе којим се покушава снизити ово Ја, или речено у хришћанском вокабулару,
она је пустошење егоизма, себе-пролажење. Само тако душа задобија прилику
да разријеши привид свијести и да свијест преобрази у истинско људско биће.
Другим ријечима, разум треба привести уму. Ово привођење није хтјело бити
хапшење већ привола (софист никад није требао бити потрвен већ само модификован) која се одвија путем „темељне расправе с привидом“. Овај пут у
Федону се описује не само као најбољи него за смртника и једини могући пут.
Расправа с привидом није друго него његова проблематизација (из чега произилази тематизација разума, људског номоса), темељан пролазак кроз њега како
би човјек постао свјестан узрока и начина искривљења властитог мишљења.
Свијест о искривљењу већ подиже мишљење, оно се исправља и на тај начин
гради оно спомињање на заборављено, на заборав заборављенога (кога очитује
софистички номос)24.
Управо тематизацијом људског nomosa (разума) нараста потреба да се
његова негативна страна допуни позитивном. Када Сократ понавља древни
став: људски је закон само изданак оног божанског и вјечног закона., то није
тек пуко слијеђење традиције већ освједочење дубоког филозофског увида: закони који одувијек живе и за које нико не зна одакле потичу не могу престати да
важе декретом разума, тј. човјековом самовољом, јер постоји првотнија „воља“
коју разум мора поштовати да би уопште био разборит и достојан човјека. Но
за поштовање (као и за човјека) треба се обучити. Обука јесте у мишљењу. И
јесте мишљење темељā. Стога Сократ поново призива законе од бога дате –
thésmoi25, те отвара простор гдје се уистину може чути њихов непролазни
23
Ибид, стр. 120.
У једном строгом смислу не постоји мишљење а да није погођено истином јер оно што се повлачи на посебан начин даје се мишљењу - не да би мишљење њиме располагало него да би му се
се ставило на располагање и тиме себе испунило суштином. Па онда, „истини за вољу“ погрешног мишљења и нема, постоје само „искривљена мишљења“. Но, мишљење се не може искривити само од себе. Њега криви једино излагање, односно медиј у ком се излаже – а то је говор.
25
Thémis се обично јавља код Хомера као „басилеусов атрибут који је небеског порекла, а множина thémistes означава скуп прописа, божански надахнут зборник неписаних закона, збирку
изрека, забрана... којима се утврђује примерен начин поступања у свим приликама када се ради
24
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
127
зов - сопство. Ко поново чује почетно дозивање тај се буди. Пробуђени тражи
правду, јер Заборављено тражи правду – зато и буди. „Правда је традиција
заборављеног“ – каже Агамбен. Примарно, „правда се не рађа као дискурс
кога ваља прешутјети или учинити приступачним, већ као глас, не као аутографски тестамент него геста најаве или каква вокација“26.
Речено с Платоном: окретање свијета у суноврат, и с њим повезано
самосуспрезање истине, разбуђују филозофа. Тек кад Ред ишчезне из људског
свијета филозоф се почиње бавити „уређењем“ људских ствари, полиса и
душе, и једино тим бављењем (бригом) поново изналази, увиђа Ред, а тај га
увид надахњује и окреће ка искону. Богови који су отишли опет су ту, овај
пут у мишљењу. У надахнућу и кроз надахнуће мишљења увијек вије божански
дах. У заносу, надахнућу, човјек се окреће и опонаша епоху присутних богова.
Само у исконском μίμησις-у (које самим тим није естетичко) и μίμησις-у искона
станује спасење27.
У том смислу, старим се увијек ваља опомињати и њему се враћати јер оно
не умије да пролази (суштински се од њега не може ни отићи а да то истовремено не буде и привид одласка). Али, постоји потпуна свијест о немогућности једноставног враћања. Подједнако као релативизам и скептицизам софиста
„лутање“ полиса изазива и привид да се старом може вратити без рефлексије,
тј. да је довољно, „као пијан плота“ држати се традиције. Овим привидним
знањем полис себе осљепљује онако како је некад у доба своје првобитне среће
осљепљен Едип (Паточка).
Из тог процјепа и из тог зијева, на једној пустопољини и ничијој земљи,
у једном између и као то између (које треба остати) рађаће се филозофија. А
филозоф „напет“ између наоко неспојивог ту је да свједочи могућност континуума, да поново сагради покидане мостове и везе јединствене стварности
и „идући правди у помоћ“ на најбољи начин гради, чува и упражњава друшо поретку унутар génos-а“... То друштвено устројство још боље се да сагледати, каже Бневенист,
из обрнуте визуре када пјесник говори о земљи Киклопа као о оном athémistes – „код њих нема
ни зборова на којима се доносе заједничке одлуке, ни thémistes; свако упражњава властити закон
(themisteúei) над својом женом и децом, и нико не хаје за друге. То је сјајна илустрација правог
значења ријечи thémis. Тамо где нема génos-а нити краља, не постоје ни thémis ни скупштина;
свака породица живи по свом сопственом закону. Ти Киклопи су прави дивљаци“ (Е. Бенвенист,
Речник индоевропских установа, стр. 320).
26
„У том смислу, није Logos него Dike најстарија људска традиција (изворно су оне неразлучиве)
Вјерујући да си преносе језик, људи заправо размјењују гласове и, говорећи, без опроста препуштају се правди“ (Ђ. Агамбен; Идеја прозе, Загреб, 2004, стр. 63-64).
27
Увијек је јасна свијест (и то је најдубља платоновска отријежњеност) да све што човјек оствари ипак се може звати отјелотворењем Добра, веч је mimema, не-једнакост, различитост, неко
не-Добро. Али само тако, дакле поричући се, Добро би могло да се појави. Али ни за то појављивање-порицање никада нису довољне људске врлине: потребан ће бити и срећан случај, божанска инспирација. Отуд ни Држава није говор о правој држави која није, него о идеји која једино
може измерити постојећа устројства. Говор који је бескориснији од свих и нужнији од свих. Он
буди, отрјежњује, просвјетљава aechanon kallos Добра, пошто показује да, на неки начин, није
само Добро то што у свему томе учествује“ (М. Качари; нав. дјело, стр. 34).
128
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
твеност. Уједно, то је дубока свијест о из-зглобљености како из цјелине митског поретка тако и из разумског поретка уобичајеног. Имати снаге да се све
то свједочи јесте дати значај самом из-зглобљењу, пробудити се за властито
бескућништво у које се позван. Наравно то није поставити из-зглобљеност као
мјеродавност, већ супротно самоупутити се ка новом и другачијем у-збиљењу,
у-озбиљењу, поновном утемељењу у цјелини свега што јесте.
Платон је први послушатељ који истину древности умије довести у везу
са Сократовим неуморним и доживотним трагањем за мјером, без које не би
било образовања, нити би нешто као култура могло да постоји, како то тврди
Јегер, у једном дубоком смислу. Умјесто Протагориног става πάντων χρημάτων
μέτρον έστίν άνθρωπος, τών μέν ότων, ώς έστιν, τών δέ μή όντων, ώς ούκ έστιν28
– који изглобљење узима као мјерило29, Платон у из-зглобљеноси види изванредност али за један виши позив и усмјерење: ό δέ θεός ήμίν πάντων χρημάτων
μέτρον άν έιη μάλιστα καί πολύ μάλλον ή που τίς ώς φασίν, άνθρωπος...?30 Потребно је да антропоцентризам софиста буде замијењен реактуелизованим (мисаоним) теоцентризмом – бог је мјера, а истинска паидеиа утемељена је на богу
као највишој норми. Теоцентризам филозофије не значи поврат митотворству,
већ је резултат и најдубљи израз искуствовања људске егзистенције – јер ни у
ком случају и ни под каквим околностима не може човјек бити давалац властитог мјеста (taxis) у постојању, већ је то увијек нешто друго, бескрајно другачије.
У том смислу филозофија је само врхунац оне специфично грчке свијести о људској умјешности која је увијек на опрезу када је ријеч о „провали“
оне силе што човјека узохољује, а коју Грци називају fren – разум. Од давнина
се говори о провали разума. И добро се говори, јер не познаје се нешто као
природни раст разума – постоји само провала, навала. Разум је незасит када
треба запосјести подручје које настаје повлачењем истине. Његово својатање
тог терена грчки дух одмах означава као нешто опасно и за човјека погубно.
Оштрица Демокритових ријечи може пробијати и платна савремености: „Убоги разуме, од нас узимаш своје аргументе и с њима хоћеш да нас срушиш. Твоја
побједа биће твој пораз“ (Б 125, Д/К). Нешто слично, више у виду императива
28
“Човјек је мјерило свих ствари, оних које постоје да јесу, оних које не постоје да нису” – ово
је сачувана изрека којом је, кажу, почињао Протагорин спис Αλήθεια. (видјети о томе: G. Vlastos;
Protagoras, u: Sophistik, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 1976).
29
Платон сматра да се Протагорина релативизација најприје односи на појам бића. У ствари
ријеч је о крајњем заоштравању старе елејске тезе о саприпадности мишљења и бића, које је
искривљује до непрепознатљивости. Иако полемика око стауса Приотагорине тезе и данас траје
треба рећи да се већ у антици (а никако да је то резултат новијих истраживања) зачињу мишљења
по којима ово учење о бићу није потпуно неспојиво са елејским. Оно битно јесте да софистичко
релативизовање појма бића (имајући у виду антички појам мишљења) не може бити истозначно
са његовим субјективирањем у смислу новјековне филозофије субјективности (што испада као
посљедица неокантовских интерпретрација Платона). Видјети оп: Г. Гретић; Традиција метафизике, Загреб, 1989, стр. 32)
30
“Бог би нам, дакле, био највише мјерило свих ствари, и то знатно више него било који човјек,
како сада говори.” (Платон, Закони, 716ц.)
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
129
налазимо и код Хераклита: Υβριν χρή σβεννύναι μάλλον ή πυρκαίήν (“безмјерну
дрскост треба гасити прије него пожар“). Такође и Парменид мајсторски поучава да остајање код разума није у стању поштовати унутрашњу консеквенцу
логичкога мишљења које увијек стоји придржано уз божанску димензију. И
је ли онда основна тема мишљења раних филозофа пхyсис у смислу физиологизма како то Аристотел хоће?31 Или је и код њих на дјелу тема која у разним
формама не престаје опсједати грчки свијет: безбројне заблуде којима су људи
по својој природи изложени? Понекад њихова промишљања заиста дјелују као
крик над људима и њиховом неразумношћу. Тај крик је и Сократов, он се разлијеже трговима не би ли га и други чули као највластитији. Као такав долази
и до нас. Његова снага јача упоредо са људском неспособношћу да га чује. Он
носи истину о људском, о људској умјешности коју засљепљен собом човјек
заборавља. Зато много више од пуке приче значи Платонов указ на то да људска
умјешност потиче из раздобља након преврата (μεταβολή) и из стања људске
велике невоље (έν μεγάλαις άπορίαις, Државник, 274ц) – јер открива нам основу
искуства божјег узмака. Кад нема богова распростире се људска умјешност али
она није изналазак људи. Људи бијаху сасвим беспомоћни све док нису добили
дарове (δώρα) од богова – а највећи дар поред прометејске ватре, јесте онај
од Атине и Хефеста – τέχναι. Пошто су богови опремили и свијет и човјека за
њихов самостални опстанак то ни њихови дарови не могу по себи бити разлогом кварења свијета. Тέχναι су израз божје бриге о човјеку и у свом исконском
облику оне теже божанском. Али кад се свијет „напуни смртним и тјелесним,
а људска ћуд превлада“ све се то прекрива заборавом. А филозофија није друго
него напор (памћења) да се дигне застор, и “да се путем људске τέχναι поново
успостави божански поредак”32. Да би се град лијечио од зала потребно је познавати његову прошлост, да би почео да слуша законе потребно је познавати
истинско поријекло тога, одважити се на путовање у аделон, у не-видљиво, у
оно чему је изгледало немогуће да се нађе хистор. Једном ријечју, човјеку је
потребно умско вођство. Ум је средство спаса (σωτηρίας μηχανή) и може то да
буде јер себе стално усмјерава на оно једно и јединствено.
Каликле подругљиво приговара Сократу да говори „увијек исто“ (άεί
ταύτά). Сократ му не остаје дужан смјеста допуњавајући приговор: „не само
то, него и о истим стварима“ (Горгија 490е-491б). Тиме Сократ и од Каликла
тражи исто, мада зна да он за то напросто није кадар јер се ослања искључиво
на природни разум који нигдје и ни у чему не умије наћи никакву константност
(оно исто). А филозофија се увијек са истим мотивом враћа истом питању и
понавља исту основну идеју – άεί ταύτά λέγεις ... χαί περί τών αύτών - говорити
исто и о истом (Горгија 490е). Никада на „празно“ и не упркос времену него
баш из времена. Отуд и има снаге указати на далекосежне посљедице које релативитетни назори на свијет имају у животу. Кроз њихово демонтирање она
31
Тим прије што по многим ауторима ријеч phusis у старом језику значи најприје суштину, а не
природни свијет (у овом значењу ријеч се појављује тек од Горгије).
32
J. Kube; TEXNH und APETH. Sophistisches und platonisches Tugendwissen, Berlin, 1969, str. 223.
130
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
указује на једностраност испод које вребају и тоталитарне амбиције: ако релативизам себе поставља као једино важећи, и ако је он тај који успоставља
важења, тад он хоће да вриједи апсолутно. Зато софистички антропоцентризам
(често и не без разлога помиње се „вулгарни антропцентризам“) у усредсређености на властито „савршенство“ забрањује сваку спекулацију о недокучивом
и показује емфатичку нетрпељивост према могућностима рационалног приступа подручју не-видљивог - аdelon. Управо у том подручју мишљење, ако је
ваљано, проналази „оно исто“ помоћу којега једино и познаје и спознаје и оно
промјењиво.
Човјек је „уроњен у датост“, али датост нуди потпун садржај своје стварности тек ако се из ње искорачи, односно, ако се не узима за оно за шта се
приказује (издаје) већ са ослонцем и темељом у оквиру цјелине. Тиме се ослобађа и она друга духован страна човјекова - пале се очи душе. Ко хоће, попут
софисте, да само једном страном ословљава бивствујуће тај се већ заробио а и
мишљењу рекао је збогом. И свако доба врви од оних „сигурних“ људи, којима
је пут један и сасвим прегледан. Упозоравају нас да такве треба избјегавати.
Ако смо поуку примили онда би избјегавање требало почети најприје од себе –
јер одавно постасмо они на које су нас упозоравали (Слотердајк).
Дакле, без нечег константног, јединцатог, нема ни ваљаног људског живота. Не случајно Платон стално понавља да губитак општеобавезности указује да су и појединац и заједница пали на раван животињскога. Јер никад није
било ријечи, нити ће бити, о томе да општеобавезнога нема или уистину нема,
већ о томе да оно престаје бити за нас. Истина је прикривена, о боговима не
знамо много, мањка свеколика мудрост, али да ли то значи да истине и богова,
па и мудрости код богова, нема, и да нам је искуство тога унапријед затворено
и запријечено? Или, како би то у савремености прослиједио Левинас: да ли смо
уистину сигурни да Бог ћути?
Нису ово питања која се напросто поставе већ питања у којима учимо себе цијели живот постављати. А у њих доводи само храброст којом логос
„својом вољом себе самог убацује у посвемашњу рђавост“ (Закони, 646б) и без
игноранције улази у „пуко, неукрашено људско“. Филозофија може рачунати с
тим да буде неки наук само ако се руководи не илузијама већ оним шта и како
јесте.
А јесте тако, некад као и сад, да су „највише по природи људско насладе,
болови и пожуде. Нужно је свако биће уз њих уско везано па их се чврсто држи
највећом ревношћу“. Оне напросто „прате сваки наш чин“, али треба ли их „залијевати и постављати их као наше господаре“ (Држава, 606д) – кључно је сократско питање упућено пјесницима и софистима, али једнако и нама самима.
Насладе, ситна задовољства, ако се око њих организује сва брига живота
постају човјеков највећи непријатељ. Али зашто је, по мишљењу филозофа,
наслада највећи непријатељ човјека?
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
131
Најприје јер „у насладама“ живот себе уобручује, своди само на једну
своју раван. Тежина стајања у слободи, об-стајања, јесте оно што одвраћа човјека и баца га у наручје наслада. Радо се “трчи у игру и у необавезност”, па се
и двоструко склања од свега тешког и озбиљног у живот уписаног. Али шта је
то у коријену насладе па развија такву грамзивост за лакоћом постојања којој
ниједно вријеме не измиче?
Платон јасно одговара: страх од непознатог што долази (τά μέλλοντα) –
од смрти. У необавезно се бјежи јер обавезно у себи носи и нешто “страшнога”. Човјек се препушта времену и његовим стихијама да не би много мислио и
себи живот отежавао. Не мислећи човјек у ствари шутке изговара једину мисао
која постаје догма сваке лаке мудрости – увијек бити.
Бити увијек – прва је и најдубља пожуда коначнога бића изникла из неотклоњивог јада и чемера људског живота. Она се подгријава неспремношћу
да се на прави начин искуси, а онда и издржи, истина да је човјек “неизљечиво и неизбјежно смртан” (άτεχώς έφήμεροι, Закони, 923а). У тој неумољивој и
неотклоњивој истини живот говори о ономе о чему га насладе приморавају да
шути. Насладе не гледају животу у очи, у њима се живот не преиспитује. Као
што је карактеристика природног гледања превиђање тако је и карактеристика
насладе заобилажење и олакшавање33.
Права опасност је у томе што на насладу усмјерен живот показује снажан
порив за осамостаљењем. На ову опасност филозофија се и обрушава, дакле,
не насладу као такву већ на насладу као руководство живота34. Онај који је према насладама крут у суштини се не разликује од оног ко им стално попушта јер
једнако свједочи неискуство у насладама. Стећи овдје искуство јесте видјети
да између крајње крутости и крајње попустљивости стоји „гипка чврстоћа“ као
мјера правог живота. А до овог увида може доћи само онај који интензивно
живи. Он искушава опасност осамостаљења живота у насладама и из тог искуства говори. Отуд знање да осамостаљење наслада није друго до осамостаљење
привида. Да је тако свједоче свакодневна схваћања којих се држи већина људи.
Све је код њих концентрисано на бригу око насладе и избјегавање боли (Федон,
65а). Насладе је „добро живота“, и не само то, у њој се види „животност живота и душе“. То значи да оно што је живот сасвим везује за тијело и све оно што
му припада (од најразличитијих баналности до врло важних брига и догађаја).
Што је тијелу угодно добро је, а све што такво није јесте зло и треба га се
клонити. За Сократа оваква је организација живота дубоко проблематична, јер
њоме живот сам себи поставља клопке у које (због свог душевног усмјерења)
не престаје упадати. Наиме, ако се окреће наслади човјек смјеста прихвата и
бол, јер бол је нешто што је “једним својим крајем” спојено са насладом. Самим тим, живот који је тако схваћен стално бива осуђен на оно што хоће да
33
О свему опширније видјети засигурно један од најуспјелијих списа о Платону на овим просторима: Д. Барабарић; Политика Платонових Закона. Увод у студиј Платона, Загреб, 1986,
стр. 61-82
34
O еротичном код Грка видјети: H. Licht; Sittengeschichte Griechenlands, Stuttgart, 1965.
132
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
избјегне. У тој самоосуди он једноставно прође, напросто прође. Ту је, а као да
га нема – сломљен је у привид. Онда човјек траје, не живи. Има очи, а не гледа. Будан спава. Слијеп је. Душа му је слијепа. И ето је страшна рупа „посред
бића“ која се ничим од овога свијета не може затрпати. Кад је рупа у „бити“ све
се може “имати” а она ће и даље расти. Тад се види како „имање“ промашује
„бивање“ – како је оријентација на „имање“ промашај битнога.
Сљепило душе извор је свих зала. Оно се огледа у томе што душа не умије
препознати привид, нити „привидност привида“, односно не познаје “цјелину привида као таквог”. Кад је привид оно најјасније и најистинитије унутар
њега као цјелине дају се само привидне алтернативе и супротности схваћања
и чињења. Напросто, кад услијед сљепоће за цјелину сâм привид постане „цјелина“, онда не може више бити ничег чврстог и стаменог. Све оно у суштини
стамено ту се мора показати као привидно. У окружењу „привида као цјелине“
чини се да има људи који нпр. дјелују храбро, али они у таквој ситуацији то не
чине зато што су храбри него што се боје веће неугоде од оне коју морају претрпјети дјелујући храбро. Храброст је утемељена на страху, а тада (и таква) и
није храброст. Исто се збива и са другим врлинама – не мањка умјерених људи,
али они су умјерени због неумјерености, односно, због страха да ће због једних
(мањих) наслада изгубити друге (веће) насладе.
На тај начин успоставља се „општа економија“ свакодневице: размјењује
се страх за страх, наслада за насладу и све у бескрај (при чему је тај бескрај
у ствари отужни крај /предио/ оног „од данас до сутра“). Брига око насладе, и
економија те бриге, збацује сваки постојани чврсти лик и закон, те инсталирају
свој закон по којем је наслада сама себи сврхом. Сократ показује да се управо
томе препуштају и пјесници – бахантујући, и софисти – обузети снагом разума.
У опијености насладом они заборављају старе законе и мијешају све са свиме
да би показали да је наслада једина суштина и тако народ увјерили на одважност да је сам довољан да суди. Отуд жеђ за новотаријама на сваком кораку.
Умјесто старих култова развија се култ новотарија преко којих се чува и проноси мудрост дана - жеђ за новим ствара привид да је живот само она снажна
енергија младости опијена сама собом док је смрт још далеко. До данас је то
тако – бјежећи у тјелесне насладе живот у ствари жуди за бесмртношћу “која
је по природи изникла баш сваком да је има” (Закони, 721б) – живјети увијек и
не умријети никад, живјети као да смрти и нема. И ова жеља за бесмртношћу
будући и јака и лака сваку другу ће прогласити за тричарију.
Спремно се у овим стварима можемо дати за свједоке: класична питања,
мотиви и истине „као цјепидлачење на ријечима“ застарјела су и ометају нашу
„вјечно младу“ свијест. Парадоксално, али показује се да застарјевати може
једино младост свијести у којој за ове истине више нема мјеста. Шелинг је ову
матрицу лијепо описао: душа ствара мисли, оне се осамостаљују као посебна
сила и савладавају своју родитељку подвргавајући је себи (знању), а тад се
човјек не окреће себи него поствареном дијелу себе. И зар данас неко може
одбити налаз да је у трошењу трансценденције у иманенцији коначно ријеч
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
133
била само о томе да се „комфорно опреми точак по којем трчи хрчак у кавезу“
(Р. Зафрански)
Нада вјечног трајања у потпуности заведена пожудом (насладама) губи
прилику самоодмјеравања у искушењу оног заиста страшног и тешког (смрти,
коначности) и тако се пуни обијешћу и самољубљем – „као да не треба никаквог господара ни вођу“ и зато остаје „пуста и од бога остављена“ те „скаче
пореметивши и смијешавши све у једном“. Суштина обијести јесте изостанак
мјере, одмјеравања и оног с чим се одмјерава које свему и свакоме даје његово
право мјесто.
Но, свакодневица ипак одаје привид неког дјеловања, душевног кретања. Душа се заиста и креће, али само унутар привида, тј. душа себи купује
(прибавља) привид мијењања. Том куповином себе засљепљује. Човјек увијек
остаје у мочвари из које мисли (мније) да се уздигао. И ето како до дана данашњег настаје „паланачки дух“ и „малограђанштина“, како се гради „кристални
дворац“ којег Достојевски зове „сви ми“. Дакле, кретање душе унутар економије свакодневице не може бити истинско кретање јер се увијек у истом креће
(и по истом). А кад се тако креће не дешава се истинска промјена – „неће бити
права замјена за крепост мијењати сласт за сласт, бол за бол, страх за страх,
и веће за мање, као новце, већ ће само онај новац бити прави за који треба
све то мијењати, наиме, спознаја“ (Федон, 69а). Не може се десити промјена
без промјене увида – „истинско куповање“, а то је кретање и мијењање, јесте
оно спознајом. Спознавајуће мијењање води промјени у друго, а не из истога
у исто - јер оно је себе-размицање за искуство неумољиве другости божанског.
Ово промјена, конкретан преображај бића, могућа је само на подлози оне храбрости која се спушта у бездан живота, јер само она „погађа“ бога. Погађајући
бога погађа човјек и своју мјеру. А погодити бога није друго него „погодити“
неумољиву диференцију свијета који је божански. Свијет је диферентан и нема
разлога, он је мистериј35 који се објављује остајући скривеним. Искуство дифе35
Мистериј није лажни сјај помоћу којег потајним смислом, силним уздасима и недокучивим алузијама треба обогатити свијет, већ само оно што је модерна свијест свијету одузела
стављајући га на располагање разумским израчунима – његову божанскост. „Мистериј живи
као такав увијек кад мисао управља према њему властито испитивање и једино ако, умјесто
да занијеми пред оним несхватљивим, поднесе парадокс мишљења загонетке у њеној неодгонетљивости. У поштовању према њој мисао налази властиту pietas која је нешто друго од сна
и празновјерја, јер се храни пропитивањем. Стога је она такође нешто друго у односу на ону
израдбу разлога у облику израчуна и објашњања“... Само што увијек већ некако разумије мистериј филозофија га посјећује својим испитивањем. То је њена служба божја. Никад не тражећи
дефинитиван одговор она је вођена потребом за Другим. Стога, filein није мушичавост духа него
насушна потреба егзистенције да не изгуби однос с оним што је де-финира као коначну, и тако
издржи у својој необразложивости. Често изгубљен човјек је „способан кренути сваким путем,
он тумара према богу, никад дефинитиван али ипак увијек дефинитан, тј ограничен другошћу
која га позива да буде оно што треба бити. И нема мистерија који не би био мишљен као што
нема мисли која не испитује мистериј. То је парадокс филозофије – не као разрјешења него као
откровења егзистенције. Мистериј човјечнога јесте Бог – онај други од ког је различит и од ког
прима мјеру своје коначности – као што је мистериј бога човјек – оно мјесто гдје се он можа
објавити“ (М. Руђенини; Одсутни бог, Загреб, 2005, стр. 126-127).
134
Зоран Арсовић: Филозофија и софистички дух времена
ренције, искуство “другости” јесте искуство божанског (које се не да склонити
захтјевима разума за смислом) али и радикално искуство коначности. Ко га
задобије издржава битно незнање и без узмицања живи своју смртност. Он је
с богом и зна да нема живота са богом који уједно не би био и „најистинитија
трагедија“ и „најсјајнија драма“36. А то може знати само јер искушавајући живот „иде до краја“. Од живота не бјежи насладу гањајући, већ се се прибира око
оног најбољег у себи – а то је његова душа. Грчка мудрост „није утјешна, не
умирује човјека нити га образлаже“, само му излаже његово суштаствено мјесто – оно између људскога и божанскога. Она му отвара очи за бројне заблуде
којима је на свом путу изложен, а понајприје оне којима га излаже сопствени
разум и његова умишљеност.
36
Видјети: Д. Барбарић; Политика Платонових Закона..., стр. 97.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Милан Благојевић*
135
Оригинални научни рад
UDK 342.4(497.6): 341.382(73 DAYTON)
КАКО НЕПРАВО ПОСТАЈЕ ПРАВО
„Man has survived hitherto
because he was too ignorant to know
how to realize his wishes.
Now that he can realize them,
he must either change them or perish.“**
Вилијам Карлос Вилијамс
Summary: There are a lot of things in constitutional legal order in Bosnia
and Herzegovina that atracts our attention. It has already been pointed out by many
authors and many times that both letter of B&H Constitution and its implementation
(what in american constitutional and legal literature is called constitution in action) have a numerous strangeness. In the countries that have constitution in formal
sense it can be understood and tolerated in some extent the need of political actors
to have a letter of domestic constitution interpreted in a way that corespond to their
political interests in their everyday mutual political campaign. Such understanding
and toleration are acceptable since, in final, their opinion is not legaly binding. But,
when the court does so, the court which have a highest place ih judiciary, such appearance is a true dangerous and every well meaning man sholud be worried for
that. Exactly such question is a topic of this paper. It is so due to the fact that a way
on which Constitutional Court of B&H decided in a case from 2000 (on constituionality of the peoples in B&H) unmasked readiness of some judges of that Court to
put their functions in service of a realization of certain political interests. There is
no ground neither in the letter nor in the spirit of B&H Constitution for the decision
they took in that case, and today it (this case) is few bespoken here in B&H. Decision
of European Court on Human Rights in case Sejdic-Finci (from 2009) is also subject
of this paper. By this decision the European Court illegaly put itself into position of
institution which wants to make a constitutional revision in an unconstitutional way,
just as it was done before by the Constitutional Court of B&H in the aforesaid case
from 2000.
*
Аутор је ванредни професор на Правном факултету Универзитета за пословни инжењеринг и
менаџмент Бања Лука.
**
“Човјек је досад преживио зато што је био превелика незналица да би знао како да оствари
своје жеље. Сада када може да их оствари, он мора или да их промијени или да погине.” Стихови
из поеме The Orchestra, коју је након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија написао амерички
пјесник Вилијам Карлос Вилијамс (1883-1963).
136
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
Key words: rule of law, constitutionality of the peoples, national minorities,
interpretation of constitution, implementation of constitution, political participation,
political representation of national minorities.
Сажетак: Много је тога у уставном уређењу БиХ што изнова привлачи
пажњу. Већ је више пута од стране многих аутора указано на многобројне
чудноватости садржане како у слову њеног устава, тако и у ономе што се
односи на његову примјену а што се (с важношћу не само за овој простор) у
америчкој уставноправној литератури назива цонститутион ин ацтион. У
земљама које имају устав у формалном смислу може се до одређене границе
разумјети и толерисати потреба политичких актера да у свакодневној међусобној политичкој борби слово важећег устава тумаче онако како то одговара
њиховим тренутним политичким интересима, макар се за то тумачење и не
могло наћи уставно упориште. Такво разумијевање, а још више толерисање је
прихватљиво јер, у крајњем, мишљење ма ког од тих актера правно не обавезује. Међутим, када то чини суд који у правосудној хијерархији заузима највише мјесто, таква појава представља истинску опасност која треба забринути сваког добронамјерног човјека. Управо то питање представља предмет
овог рада, с обзиром на то да је начин одлучивања Уставног суда БиХ у једном предмету из 2000. године (о конститутвности народа у БиХ) разоткрио
спремност одређених судија тог суда да своју функцију ставе у службу остваривања одређених политичких интереса. За одлуку донесену у том предмету
(и начин на који је то учињено) не постоји упориште како у слову тако ни у
духу Устава БиХ, али се о томе у БиХ данас веома мало или готово никако не
говори. Предмет овог рада је и одлука Европског суда за људска права у предмету Сејдић-Финци (из 2009.), којом је тај суд на правно недопуштен начин
себе ставио у позицију институције која хоће да изврши ревизију устава једне
земље, баш као што је то прије њега учинио и Уставни суд БиХ у поменутом
предмету из 2000. године.
Кључне ријечи: владавина права, конститутивност народа, националне
мањине, тумачење устава, примјена устава, политичка партиципација, политичко представљање националних мањина.
I Уводни дио
Од потписивања Дејтонског мировног споразума до данас у Босни и
Херцеговини (како гласи њен званичан назив према Уставу садржаном у том
споразуму), као и у вези с њом (у иностранству), издешавало се много тога
што људска памет тешко може прихватити, а још мање рационално објаснити. Посебно су важна таква дешавања у области овдашњег државно-правног
живота која, историјски гледано, немају премца. Стога се и оно о чему желим
овдје говорити може наћи само ту, код нас, и нигдје више у свијету. Но, није
само ова јединственост апсурда оно што забрињава, већ је то и чињеница да
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
137
се, како вријеме одмиче, наша понашања с тим у вези ни мало не мијењају у
правцу који би представљао отклон од негативног. Управо супротно, примјери
који представљају предмет овог рада (као и остали примјери које наводим у
раду) говоре да се апсурди, и поред тога што смо их итекако свјесни, само умножавају, што упућује на закључак о свеприсутној кризи морала код нас, као
и о немоћи да се изађе из свакојаких неприлика у којима живимо, а посебно
оних уставно-политичке нарави.1 Како, иначе, другачије објаснити чињеницу
да прихватамо нешто за шта смо итекако свјесни да је апсурдно, јер се противи
здравој људској памети. У бројним сусретима и разговорима са стручњацима,
од којих су неки правници, а неки политиколози, социолози или економисти,
врло често наилазим ако не на зид шутње када је ријеч о овим апсурдима, оно
барем на „одговор“ типа „јој, не дирај у то, није вријеме“ или слично. Посебно
се овакво понашање може запазити на стручним и научним јавним скуповима
правника о уставном уређењу БиХ (у његовој цјелини или појединим његовим
дијеловима, као и о њиховом стању и перспективама). На њима учесници (нарочито они из српског националног корпуса), ако се већ не слажу са апсурдима
за које се очекује да буду подржани, „паметно“ ћуте (по оној народној да је
најбоља она која се не каже). Управо због тога морам, као ономад један наш
чувени књижевник, рећи да ову своју причу почињем свјестан да то чиним
низашто, без користи за себе и друге, само из потребе да остане један у низу
записа о апсурдима једног времена и простора на којем живимо. Свједок свега
тога није ми само мој компјутер, као што су нашем књижевнику били мастионица и перо, него и правни материјал о којем ћу у наставку говорити. Међутим,
проблем у вези с тим материјалом је то што је њега толико много да је, између
осталог, тешко одлучити се који дио (коцкицу из мозаика правног хаоса) одабрати као репрезентативну. Свака од тих правних коцкица се чини занимљивом, па се човјек пита да ли писати о судској пракси Суда БиХ, пракси Уставног
суда БиХ или пракси бројних других органа.2
1
У томе се добрано, ако не и у потпуности, налази одговор на питање зашто се од завршетка
рата у БиХ држављанства ове земље одрекло 55.214 њених држављана. Најновији подаци Министарства цивилних послова БиХ из марта 2012. године показују да је „...од почетка 1996. до
краја 2011. с пописа бх. држављана избрисано чак 55.214 особа“. Оно што посебно забрињава је
чињеница да су захтјеви за одрицање од БиХ држављанства „...нагло (су) повећани у 2011., када
се бројка почела мјерити у хиљадама. Највише захтјева за одрицање било је 2003. године – чак
9.070. У посљедњих неколико година број исписа је константан - три хиљаде и неколико стотина.“ Цитирано према http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=57521. Према истом извору, у 2011.
години „...чак 3.367 особа избрисано је с евиденције бх. држављанства.“
2
Обиље апсурда може се наћи не само у правним актима Суда БиХ и Уставног суда БиХ већ
и других државних органа. Од ових потоњих за ову прилику издвојићу само два. Према члану
И став 2. Устава Босне и Херцеговине БиХ је правна држава, што у уставноправном смислу
за посљедицу има да се права и обавезе правних субјеката (садржина права и обавеза) имају
утврђивати само законом, а подзаконским прописима се уређује начин њиховог остваривања.
Ово правило, које је данас готово правна аксиоматика, ипак не спречава законодавца на нивоу
БиХ да у Закону о јавним набавкама (члан 37.) пропише да „Преференцијални третман за домаће
може бити примијењен само у мјери у којој то допусте подзаконски акти“. Мјера коју спомиње
законодавац није ништа друго до право (за домаћег правног субјекта), којем кореспондира об-
138
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
Тако се, у вези са судском праксом Уставног суда БиХ може изнијети низ
случајева. С обзиром да ћу у наставку анализирати један довољно илустративан случај из праксе овог суда, овдје ћу у најкраћем указати само на још један
апсурд из рада овог суда. Ријеч је о дуже времена актуелном питању примјене
блажег кривичног закона у БиХ, које је актуелизовано у предмету за који се
колоквијално овдје користи израз „случај Мактоуф“ (Одлука из овог случаја,
број AP 1785/06 од 30.3.2007. године, објављена је у „Службеном гласнику
БиХ“, број 71/07). У том предмету подносилац апелације је, оспоравајући аргументовано кривичну пресуду Суда БиХ због неосноване ретроактивне примјене иначе строжијег Кривичног закона БиХ на догађај из протеклог рата,
Уставном суду БиХ поставио веома једноставно питање које се, у најкраћем,
може формулисати на сљедећи начин: који кривични закон је блажи за оптуженог, је ли то КЗ СФРЈ који је био на снази у вријеме када је апелант учинио
кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва за које је оглашен
кривим или КЗ БиХ који је важио у вријеме вођења кривичног поступка против
њега? И поред јасног питања које је пред њега постављено, Уставни суд БиХ,
умјесто да одговори на њега, одвлачи пажњу од суштине тог питања тиме што
каже сљедеће:
„62.... Члан 7. Европске конвенције мора да се тумачи и примјењује на
начин којим се обезбјеђује успјешна заштита против арбитрарног гоњења, осуде и казне.
63. У предмету Kokkinakis protiv Grčke (серија А, бр. 260-А, стр. 22,
став 52) Европски суд је тумачио члан 7. Европске конвенције тако да тај члан
није ограничен на забрану ретроактивне примјене кривичног закона на штету
апликанта већ тај члан, много шире, садржи принцип да само закон може да
установи да постоји кривично дјело и да само закон може да пропише казну
(nullum crimen, nulla poena sine lege) као и принцип да кривични закон не смије
да се широко тумачи на штету оптуженог. У наведеном предмету Европски суд
је посебно истакао да је овај захтјев члана 7. Европске конвенције задовољен
када појединац из садржаја релевантне одредбе, уколико је потребно, уз помоћ
тумачења Суда, може да схвати које кривичне радње и пропусти могу да га
учине кривично одговорним.“.
авеза иностраног правног субјекта који то право има поштивати. Због тога је једино исправно
да се и ово питање (питање мјере) уреди само законом, а не да се препушта подзаконском акту.
Други примјер је Уредба о коришћењу академских титула, стицању стручних и научних звања
(„Службени гласник Републике Српске“, бр. 111/09 и 102/10). Чланом 9. ове уредбе прописано
је: „У поступку еквиваленције звања стечених према прописима који су важили до ступања на
снагу Закона о високом образовању (у даљем тексту: Закон) са звањима утврђеним овом уредбом
и Законом, високошколске установе могу додијелити звање магистар студентима који су завршили студиј у трајању од најмање пет година према прописима који су важили до ступања на снагу
Закона.“. Апсурдност ове одредбе Уредбе је у томе што њоме Влада Републике Српске, умјесто
да она ради извршења поменутог закона пропише обавезу додјеле звања магистра у наведеном
случају, препушта високошколским установама да оне арбитрирају о томе, с обзиром да им у
цитираној одредби одређује да могу додјељивати наведено звање. Влада, дакле, умјесто да врши
нормативну дјелатност (на шта је обавезује наведени Закон о високом образовању), препушта
високошколским установама да то чине.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
139
Питање које се сасвим оправдано поставља је какве везе има управо
цитирани текст са суштинским питањем у наведеном предмету? Јасно је да та
веза не постоји, већ да је ријеч о избјегавању одговора на суштинско питање. О
томе више од свега свједоче и ријечи судије тог суда Мате Тадића. Судија Тадић у свом издвојеном мишљењу, супротном већинској одлуци Уставног суда
БиХ којом је, правно неосновано, подржан став Суда БиХ да Кривични закон
БиХ није строжији закон од КЗ СФРЈ, каже сљедеће (курзив у тексту је мој):
„13. Оно што је интересантно је да је Уставни суд уствари избјегао да
одговори на апелантово правно питање постављено о блажем закону. У својој
одлуци Уставни суд полази од тога да је заиста блажи ранији закон не образлажући зашто, али да у овом случају треба да се примијени члан 7. став 2. Европске конвенције, који чини изузетак од примјене блажег закона.“3
Но, избјегавши да одговори на суштинско питање Уставни суд није пропустио да позове на формирање једног суда на нивоу БиХ ради усклађивања
судске праксе (што је позив на формирање врховног суда БиХ), као и да наведе
како су редовни судови у БиХ у предметима ратних злочина обавезни не само
да примјењују Кривични закон БиХ него и да примјењују судску праксу Суда
БиХ. Ево како је то учинио Уставни суд БиХ (курзив у тексту је мој):
89. Због свега наведеног Уставни суд сматра да “недостатак” ентитетских закона у смислу непрописивања ових дјела и гаранција намеће додатну
обавезу ентитетским судовима да, када суде за кривична дјела ратних злочина, морају да примијене Кривични закон Босне и Херцеговине и друге релевантне законе и међународне документе примјенљиве у Босни и Херцеговини. Из
наведеног произилази и обавеза ентитетских судова да слиједе и судску праксу
Суда БиХ, као државног суда. У супротном, другачијим поступањем, судови у
ентитетима би кршили принцип правне безбједности и владавине права.
90. У поступцима који се воде пред Судом БиХ, а који се воде на основу
КЗ БиХ и ЗКП БиХ, односно закона за које у овом предмету није утврђено да
постоје повреде уставних права нити права из Европске конвенције, је неосновано позивање на дискриминацију због поступања судова и законодавства на
ентитетском нивоу. Оваква пракса у поступању судова на различитим нивоима
је, вјероватно, посљедица што не постоји суд на нивоу Босне и Херцеговине
који би могао да врши усклађивање судске праксе свих судова у Босни и Херцеговини и тиме допринесе пуној владавини права у Босни и Херцеговини.
Сем тога, сходно ставу Уставног суда, питање неусклађености закона и судске
праксе на различитим нивоима може да отвори питање усклађености ентитетских са законима Босне и Херцеговине, а никако усклађивање закона Босне и
Херцеговине са ентитетским законодавством.”
3
Више о овоме видјети у раду Дамјан Кауриновић, доц. др Милан Благојевић: Повратно дејство
кривичног закона–актуелно питање судске праксе у Босни и Херцеговини, објављено у научном
часопису Страни правни живот, број 2/2008, у издању Института за упоредно право, Београд,
2008, стр. 107-149.
140
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
Ако се има у виду оно што ћу у наставку изнијети само као неке у низу
примјера из праксе Суда БиХ, не чуди, боље рећи јасно је, зашто је Уставни суд
БиХ у одлуци из предмета Мактоуф настојао наметнути редовним судовима у
БиХ наведене обавезе.
Када је ријеч о судској пракси Суда БиХ тамо се, између осталог, могу
наћи и такве пресуде (правноснажне) у којима је тај суд само на основу договора (споразума о признању кривице) између тужиоца и оптуженог „утврдио“
да (курзив у цитату је мој):
„...су припадници ВРС и Министарства унутрашњих послова Републике
Српске (МУП РС) предузимали широко распрострањен и систематичан напад
против бошњачког цивилног становништва из заштићене зоне УН-а Сребреница, који напад је био у складу са државном или организационом политиком и у
циљу провођења те политике…”.
Овај суд, дакле, на основу споразума о признању кривице “утврди” у изреци пресуде (пресуда број X-KR-10/928 од 19.7.2010. године у предмету против Марка Бошкића), између осталог, и да је овај напад “у складу са државном
или организационом политиком и у циљу провођења те политике”, након чега
у образложењу пресуде о томе нема ни једне једине ријечи (Суд не изнесе ни
један једини разлог, односно доказ на којем темељи такву своју тврдњу, јер не
рече ни о којој државној институцији је ријеч, нити о којем државном функционеру-политичком или војном, шта је садржина те “организационе политике” итд, итд). На исти начин, по оној компјутерској copy-paste, Суд БиХ након
претходно наведене пресуде поступа и у својој пресуди број X-KR-10/1029 од
28.09.2010. године (у предмету против Миливоја Ћирковића), коју је донио
опет на основу споразума о признању кривице.4 Веома су индикативне и многе друге пресуде Суда БиХ, донијете у предметима против оптуженика српске
националности, у којима се обилато употребљава фантомска конструкција тзв.
“удруженог злочиначког подухвата”. Њу је најприје правно неосновано (супротно свом Статуту) створио Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (ICTY), одакле је преузима Суд БиХ. Оно што је чињеница, на основу досадашње праксе тог суда, је да се ова конструкција употребљава само
у оптужницама и пресудама против лица српске националности и за простор
Републике Српске.5 У наставку ћу дати само краћи извод из једне од таквих
4
Обје ове пресуде доступне су на интернет порталу Суда БиХ, на адреси http://www.sudbih.gov.ba.
У седам предмета колико их је до сада у Суду БиХ правноснажно окончано против лица
бошњачке националности, припадника некадашње Армије БиХ, ни у једном од њих нема ни
говора о удруженом злочиначком подухвату. Сваки од ових седам предмета може се наћи на
интернет порталу Суда БиХ, на адреси http://www.sudbih.gov.ba. Ради се о сљедећим предметима: X-KR-07/430-1, X-KRŽ-07/430, X-KR-10/906, X-KRŽ-07/431, X-KRŽ-06/299, KPŽ 32/05(K127/04), X-KRŽ-06/197, X-KR-07/457. Иста је ситуација и када је ријеч о до сада правноснажно
окончаним предметима (осам њих) против лица хрватске националности, припадника некадашњег ХВО. То су предмети: X-KRŽ-05/42, X-KRŽ-08/489, X-KR-06/241, X-KRŽ-06/298, X-KR08/502, X-KR-05/41-1, X-KR-07/480, X-KR-08/488. Оно што је занимљиво у сваком од наведених
предмета је чињеница да се, осим што нема ни ријечи о удруженом злочиначком подухвату, ни
5
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
141
пресуда, уз напомену да и у осталим пресудама Суд БиХ резонује на сличан
начин. Дакле, у пресуди број X-KR-08/549-2 од 10.9.2009. године, донијетој
на основу споразума о признању кривице, Суд БиХ, прихватајући тужиочеву
конструкцију учешћа у удруженом злочиначком нападу које се, између осталог,
ставља оптуженом на терет, каже сљедеће (курзив је мој):
“У временском периоду од краја мјесеца априла 1992. године до краја
септембра исте године а у оквиру широког и систематичног напада војске и
полиције Српске Републике БиХ а потом Републике Српске усмјереног против бошњачког и хрватског становништва општине Приједор који напад је и
извршен у истом периоду, знајући за такав напад, у својству резервног милиционара, свјесно и вољно учествовао у удруженом злочиначком подухвату цивилних и војних власти општине Приједор, у циљу прогона особа бошњачке и
хрватске националности и вршења злочина над њима, имајући исти циљ са
члановима цивилних и војних власти општине Приједор, те са војним и цивилним структурама Српске Републике БиХ а потом Републике Српске, који циљ
је подразумјевао, на дискриминаторној намјери заснован, прогон бошњачког и
хрватског становништва на политичкој, националној, етничкој и вјерској основи са територија под контролом војске и полиције Српске Републике БиХ, а
потом Републике Српске....“.
Оно што је важно у цитираном дијелу изреке пресуде је то да Суд БиХ
хоће да каже како су радње извршења оптуженог дио, односно посљедица,
“удруженог злочиначког подухвата цивилних и војних власти општине Приједор, што би у логичком смислу требала да буде својеврсна premisa minor, будући да она исходи из premise maior а то је да су, према оптужници и овој пресуди Суда БиХ, “војне и цивилне структуре Српске Републике БиХ а потом и Републике Српске имале исти циљ.” Није проблем што Тужилаштво БиХ у својој
оптужници износи овакве тврдње, које потом прихвата и Суд БиХ. Међутим,
када се изнесе таква тврдња онда за то морају бити дати и докази (у оптужници), а када суд прихвати такву тврдњу тиме што је унесе у чињенични супстрат
изреке своје пресуде, онда је његова задаћа да у образложењу пресуде изнесе
разлоге за тај свој став, као и доказе који га недвосмислено поткрепљују. Но, од
свега тога нема ништа како у овој тако ни у другим пресудама Суда БиХ али је,
за оне који желе њен нестанак, створена једна у низу пресуда Суда БиХ у којој
је Република Српска проглашена злочиначком. Умјесто, дакле, упуштања у подухват да, кад је већ изнио такву тврдњу, изнесе и разлоге и доказе за њу, Суд
БиХ се задовољава само сљедећим “образложењем” (стр. 13. и 14. пресуде):
у једном од њих Тужилаштво БиХ није одлучило ни на то да у чињеничним супстратима оптужница унесе да су злочини учињени као дио широког и систематичног напада, иако описи радњи
извршења из појединих оптужница упућују недвосмислено на такав закључак као, на примјер, у
предметима X-KR-06/241, X-KR-05/41-1 ili X-KR-08/488. Када поступи на овакав начин, Тужилаштво БиХ везује Суд БиХ који не може на штету оптуженог ићи мимо описа радњи извршења
из оптужнице, јер би тиме било повријеђено начело објективног идентитета између оптужнице
и пресуде, што је вид повреде права на правично суђење.
142
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
“Оптужени се терети да је у инкриминисаном периоду, свјесно и вољно
учествовао у удруженом злочиначком подухвату цивилних и војних власти општине Приједор, у циљу прогона особа бошњачке и хрватске националности
и вршења злочина над њима односно а) лишења других особа живота (убиства), д) депортације или присилног пресељења становништва, е) затварања
или другог тешког одузимања физичке слободе супротно основним правилима
међународног права и к) друга нечовјечна дјела сличне природе, учињена у намјери наношења велике патње или озбиљне физичке или психичке повреде или
нарушења здравља. За постојање прогона неопходно је да оптужени изврши
наведена дјела са дискриминаторном намјером односно намјером да се жртве
прогоне на политичкој, расној, вјерској или другој недопуштеној основи, дакле
поред опште намјере која се захтјева за злочин против човјечности потребно је
постојање и дискриминаторне намјере.”
Потом суд наводи када постоје убиство, противправна депортација, затварање или друга нечовјечна дјела, али ни једног тренутка не образлаже како
то у изреци пресуде утврди постојање удруженог злочиначког подухвата, ко су
његови учесници, шта су се то претходно договорили и др. Умјесто тога, суд на
стр. 14 пресуде, каже само сљедеће:
“Удружени злочиначки подухват као облик индивидуалне одговорности
обухвата случајеве у којима сви учесници имају исту намјеру да остваре заједнички циљ и предузимају одређене радње усмјерене на његово постизање.”
Какве ово везе има са конкретним предметом није јасно, јер суд не утврди у изреци нити објасни у образложењу пресуде како је дошло до стварања тог
подухвата, ко су све, поред оптуженог, његови учесници и, што је најважније,
на основу којих доказа је утврдио постојање таквог плана. Но, то за Суд БиХ
(и Тужилаштво БиХ) и није важно, јер, с обзиром на овакав садржај пресуде (и
оптужнице која јој је основ), циљ није само да се осуди појединачно оптужено
лице већ и да се пресудом Република Српска стигматизује. Није тешко закључити да ће, када се намножи број оваквих пресуда (а већ их је и до сада подоста
донесено), и оне, између осталог, бити оружје у беспоштедној борби против
Републике Српске. Њима ће махати у захтјевима за уставноправну ревизију државног уређења БиХ ради укидања Републике Српске, при чему ће бити важне
изреке оваквих пресуда, а за њихово “образложење” се неће пуно марити.
Ових само неколико примјера којима сам се послужио у уводу показује о
каквим се све апсурдима ради. Но, они нису предмет мог разматрања per lungo
et largo, већ су само запис-подсјетник онима који би по својој државно-политичкој вокацији, ради очувања Републике Српске, о томе морали повести више
рачуна.6 У противном, мозаик хаоса који се плански, полако али сигурно, слаже
6
До сада нисам запазио ни један званичан пројекат у Републици Српској који би за свој циљ
имао израду свеобухватне научно-правне студије у којој би научно аргументованој критици (студиозно и аналитички, step by step) биле изложене бројне пресуде Суда БиХ (и Трибунала у Хагу),
донијете у предметима ратних злочина, у којима се кроз незакониту конструкцију тзв. „удруженог злочиначког подухвата“ тако жестоко и неосновано напада (посредно или непосредно и
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
143
и у којем ће и пресуде попут споменутих наћи своје мјесто, биће употријебљене у немилосрдној борби свих оних снага које за свој крајњи циљ имају нестанак Републике Српске по сваку цијену.
У овом раду желим се бавити нечим другим што већ дуже вријеме заокупља моју пажњу. Ради се о двије судске одлуке, од којих је једну донио
Уставни суд Босне и Херцеговине још 2000. године, а другу је донио Европски
суд за људска права у предмету за који се код нас одомаћио израз “предмет
Сејдић-Финци”. Оно што повезује те одлуке је чињеница да су се ови судови
у предметима које ћу анализирати у наставку на уставно-правно недопуштен
начин упустили у подухват сопственог наметања измјена Устава Босне и Херцеговине. Они су, дакле, изашли изван оквира својих надлежности, а разлика
се огледа у начину на који су закрочили у подручје (креирање устава) које није
нити треба бити њихова надлежност.
II Дјелимична одлука Уставног суда БиХ о допустивости и меритуму,
број U 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године
О овој одлуци Uставног суда БиХ писао сам својевремено у мојој монографији под насловом “Правна природа и положај Брчко дистрикта у Босни
и Херцеговини”, објављеној 2002. године. За ову прилику из те монографије
поновићу оне дијелове који говоре о томе како је стварно донијета ова одлука.
Оно што слиједи у наставку показује не само о каквим апсурдима је ријеч, већ
говори и о врхунцу хипокризије оних који су учествовали најприје у припремању такве одлуке, а затим и у њеном доношењу. Предмет ове одлуке био је
приједлог Алије Изетбеговића, у то вријеме предсједавајућег Предсједништва
БиХ, којег је у фебруару 1998. године поднио Уставном суду БиХ. Тим приједлогом је, између осталог, затражена оцјена уставности члана 1. Устава Републике Српске којим је Република Српска одређена као држава српског народа
и свих њених грађана. Истим приједлогом затражена је и оцјена уставности
одредбе из члана И.1.(1) Устава Федерације БиХ, према којој су у том ентитету
Бошњаци и Хрвати конститутивни народи. Оно што у вези с тим на почетку
треба истаћи је да тадашњи судија Уставног суда БиХ Мирко Зовко у свом
издвојеном мишљењу између осталог указује да је Алија Изетбеговић крајем
1998. године:
“…прије доношења одлуке Уставног суда БиХ, у једном интервјуу сарајевском дневном листу “Аваз” казао: “За одлуку нам је потребно пет гласова,
три странца ће највјероватније да гласају за нас, што значи да ћемо да имамо у
најгорем случају пет гласова. Дакле, и из ове, по себи јасне изјаве, види се да је
корак по корак) Република Српска. Иако Република Српска има Центар за истраживање ратних
злочина као посебну управну организацију, све је, нажалост, препуштено усамљеним приватним
покушајима појединаца или појединих удружења који немају све потенцијале неопходне за израду једне такве озбиљне студије о овој теми.
144
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
подносилац захтјева са сигурношћу рачунао да ће бошњачке судије у Уставном
суду БиХ усвојити његов захтјев.”7
А оно на шта је потребно указати у вези са једним од бошњачких судија
у Уставном суду БиХ, као и једним судијом странцем, је иронија:
“…да у доношењу одлуке Уставног суда учествују судије које (су) са
предметом спора већ прије тога имале дотицаја и то у сасвим другом својству,
због којег су морале бити изузете. Ту прије свега мислимо на др Касима Бегића,
у вријеме доношења одлуке предсједника Уставног суда БиХ, који је у вријеме
када је усвајан Устав Федерације БиХ био предсједник Уставно-правне комисије Парламента Федерације БиХ у име које је и предложио пред Парламентом
Федерације БиХ 5. јуна 1996. године 36 амандмана на Устав Федерације БиХ,
међу којима је био и приједлог да су Бошњаци и Хрвати конститутивни народи у том ентитету. Поред тога др Касим Бегић је био и експерт у тиму Алије
Изетбеговића на мировним преговорима у Дејтону. Други судија Уставног суда
БиХ, Аустријанац Јозеф Марко, који је, као и судија Касим Бегић, учествовао
у доношењу одлуке којом је захтјев Алије Изетбеговића усвојен и наведене
одредбе Устава Републике Српске односно Федерације БиХ оглашене као неуставне, је прије тога био члан радне групе тзв. “Венецијанске комисије” која је
у Стразбуру 27. јула 1996. године, у поступку помагања у окончању амандманског усаглашавања ентитетских устава са Уставом БиХ, између осталог закључила “Да је сасвим регуларно да се Федерација дефинише као ентитет Бошњака и Хрвата а Република Српска као национална држава српског народа”. Но
након тога овај судија Уставног суда БиХ мијења мишљење када се одлучује
о приједлогу Алије Изетбеговића и тиме у потпуности одступа од мишљења
које је, о истом проблему, имао само пар година прије тога. Овакво понашање
најбоље је описао један други судија Уставног суда БиХ који је, као и судија
Јозеф Марко, био судија Уставног суда БиХ у вријеме доношења ове одлуке али
је и о приједлогу Алије Изетбеговића гласао сасвим супротно и, као и његов
сународник те још двоје судија Срба из Републике Српске, био прегласан код
одлучивања. Овај судија тим поводом у свом издвојеном мишљењу износећи
горе наведене чињенице каже: “Пошто о једној истини не могу да егзистирају
двије истине поставља се питање шта је права истина, јер може да буде само
једна, да ли она прва, свјежа по времену и сјећању, или она каснија која им је
прихваћена одлуком суда…” Не бих смио и не желим никог да увриједим, али
у интересу истине морам да формулишем понашање поменутих као класичну ревизију личног, политичког и правног става. Ради се о конвертитима. У
политици је тај појам веома познат и има дубок садржај. Но, није ми нимало
симпатичан код правника експерата. А, ето, мене и колеге који су гласали против одлуке немилице нападају, вријеђају и пријете. Нека им то служи на част.
Казаћу и то: конвертити не воле досљедне људе јер их подсјећају на њихову
савјест. Казаћу и то, нажалост, а касније ћу и да наведем, да је и у суду било
7
Др Милан Благојевић: Правна природа и положај Брчко дистрикта у Босни и Херцеговини,
Народна библиотека у Добоју, Добој, 2002, стр. 63.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
145
конвертита. Потребно је да неке ствари раскринкам да бих заштитио интегритет суда и свој лични. Да све буде још горе, чињеница је, коју у свом издвојеном
мишљењу износи судија др Витомир Поповић, да су у гласању о захтјеву за
изузеће судија Касима Бегића и Јозефа Марка учествовали и они сами, дакле
судије чије је изузеће тражено, због чега овај судија истиче да имајући у виду и
велики притисак средстава информисања пред и у вријеме одржавања сједница
суда посвећених овој одлуци то више него сасвим јасно говори о искључиво
политичком а не правном карактеру ове одлуке.”8
Ова одлука Уставног суда БиХ је важна из два разлога. Њоме је, прегласавањем до којег је дошло на претходно описани начин (двоје судија Бошњака и
троје судија странаца против двоје судија Срба и двоје судија Хрвата), одлучено да је неуставна одредба Устава Републике Српске (из члана 1.) према којој је
Република Српска одређена као држава српског народа. Други разлог због којег
је ова одлука важна је у томе што су, овај пут не већином, двоје судија Срба и
двоје судија Хрвата остали у мањини када је ријеч о правној природи преамбуле Устава БиХ, а посебно о оном њеном дијелу (посљедњој реченици) у којој је
наведено да су Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи (заједно са
осталима) и грађани БиХ одлучили како ће гласити Устав БиХ. Из овог дијела
преамбуле хтјело се,9 пошто о томе нема ни ријечи у нормативном дијелу Устава БиХ, извести закључак о томе да тај устав прописује конститутивност Срба,
Бошњака и Хрвата на читавој територији БиХ, а не само на нивоу институција БиХ како, иначе, произлази из нормативног дијела Устава БиХ. Због тога
је, дакле, без икаквих правних и научних скрупула требало дати нормативни
карактер наведеној посљедњој реченици преамбуле Устава БиХ. Међутим, за
такав став, од укупно девет судија, гласало је двоје судија Бошњака и двоје судија странаца, док из издвојеног мишљења судије Ханса Данелиуса, како ћемо
видјети, сасвим јасно произлази да и он сматра како у преамбули Устава БиХ,
с обзиром на њену садржину, нема нормативних исказа који би правно обавезивали. Овдје на видјело избија врхунац хипокризије у припремању, а потом
и доношењу “већинске” одлуке, која се (та хипокризија) разоткрива анализом
издвојених мишљења судија Снежане Савић, Витомира Поповића и Ханса Данелиуса и довођењем у везу садржине тих мишљења са одлуком коју су, када
је ријеч о правној природи преамбуле Устава БиХ, донијели двоје судија Бошњака и двоје судија странаца. Дакле, у издвојеном мишљењу судије Снежане
Савић наведено је (курзив у тексту је мој):
“Приликом самог одлучивања Суда (вијећања и гласања) иако сам, као
судија, то сугерисала, није извршено раздвајање у односу на разлоге оспоравања наведених чланова, већ је прије доношења одлуке, на приједлог судије
извјестиоца, Закључком Суда, одлучено да се гласа о изреци Одлуке, а да се
потом, зависно од карактера Одлуке у меритуму, одлучи о аргументацији. Због
8
9
Др Милан Благојевић: Ibidem, стр. 60-62.
Боље рећи морало се, јер је то био унапријед постављен политички задатак.
146
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
овога, Суд је, а и Редакциона комисија Суда, на сједници одржаној 3. августа
2000. године, дошла у ситуацију да је на основу понуђеног коначног Нацрта одлуке судије извјестиоца, али и на основу издвојеног мишљења судије др Ханса
Данелиуса, било немогуће утврдити коначан текст Одлуке те је, сагласно томе,
Нацрт одлуке, на основу члана 67. Пословника о раду Суда, вратила на сједницу Суда……Образложење Одлуке (аргументација) сачињено је на полазној
основи да је већина судија (пет напрема четири) гласала за одлуку да оба члана
ентитетских устава нису у сагласности ни са посљедњом алинејом Преамбуле
Устава БиХ, нити пак са наведеним члановима Устава БиХ.
Међутим, из издвојеног мишљења судије др Ханса Данелиуса види се
да се он у својој одлуци није опредијелио за овакву врсту одлуке, у погледу
аргументације…..Због свега наведеног постоји ситуација да је само четворо судија одлучило онако како се, у овом дијелу образложења (аргументације)
предлаже у коначном Нацрту одлуке, а да су петорица судија одлучила другачије, тј. да су заузела став да посљедња алинеја Преамбуле Устава БиХ нема
нормативни карактер на који се, у погледу конститутивности народа, позива
подносилац захтјева, али и судија извјестилац у самој Одлуци. Ово је значајно
јер имплицира различите посљедице у погледу провођења Одлуке Суда, с обзиром да се њено образложење може засновати само на већинској аргументацији
која постоји приликом одлучивања. Поред овога, аргументација у коначном
Нацрту одлуке је у великом дијелу другачија у односу на ону која је презентирана на сједници Суда и на основу које је одлучено као у изреци Одлуке, што је
недопустиво. Нпр. навођење праксе Врховног суда Канаде, Декларације о равноправности и самосталности РС од 19. новембра 1997. године, праксе швајцарског Врховног суда и сл., о чему се на сједници Суда од 30. јуна 2000. и 1.
јула 2000. године није расправљало.”
Наведени став судије Снежане Савић добија потврду најприје у издвојеном мишљењу судије Ханса Данелиуса, а потом и у издвојеном мишљењу судије
Витомира Поповића. Истина, судија Ханс Данелиус у издвојеном мишљењу
наводи да одредбу члана 1. Устава Републике Српске сматра супротном чл. II/4
и II/6 Устава БиХ јер, по њему, садржи дискриминаторан елемент који се огледа
у томе што је њиме прописано да је Република Српска држава српског народа
и свих њених грађана. Овакав став судије Данелиуса није основан. Да ли су
грађани у држави дискриминисани не може се закључивати само на основу
двије одредбе устава, тим прије што ни њихов садржај сам по себи не пружа
било какав основ за такав закључак. О постојању или непостојању дискриминације у оваквим случајевима може се закључивати сагледавањем цјелине
одредби једног правног поретка. Да је тако поступљено од стране овог судије,
као што нажалост није, морао би се извести сасвим супротан закључак од оног
који је он извео. Осим тога, може се навести низ примјера из компаративног
уставног права, у којима су многе државе са европског тла себе означиле најприје као државе једног народа, а потом и свих својих грађана. Тако је, на примјер, поступљено у важећем Уставу Републике Хрватске, у чијој преамбули је
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
147
изричито наведено да се Република Хрватска “…установљује као национална
држава хрватског народа и држава припадника аутохтоних националних мањина…”. У члану 3. Устава Словеније (дакле, у његовом нормативном дијелу)
прописано је да је Словенија заснована на трајном и неотуђивом праву Словеначке нације на самоопредјељење. За разлику од словеначког, уставотворац
Естоније је у преамбули Устава Естоније утврдио да је ова држава установљена
на “…неугасивом праву естонског народа на самоопредјељење….”. И у Уставу
Албаније тамошњи уставотворац у преамбули наглашава вјековну тежњу албанског народа за националним јединством, што другим ријечима значи тежњу
за националном државом. У преамбули Устава Републике Македоније се указује да је “…историјска чињеница да је Македонија основана као национална
држава македонског народа…”. Најзад, овдје ћу навести још и примјер из нормативног дијела ирског Устава. Чланом 1. Устава Републике Ирске прописано
је да ирска нација потврђује неотуђиво и суверено право да изабере сопствени
облик владавине што, у суштини, значи право да организује сопствену државу.
Но, остављајући по страни правну неутемељеност овог дијела издвојеног
мишљења судије Данелиуса, овдје је од важности онај дио његовог мишљења
у којем је више него јасно истакао да преамбула Устава БиХ не садржи нормативно-правне исказе и да стога није правно обавезујућа. Међутим, то није
била препрека за судије Бошњаке (Касим Бегић и Азра Омерагић) и преостале
судије странце (Louis Favoreu и Joseph Marko10) да свом мишљењу придодају и
мишљење Ханса Данелиуса. Ево шта у вези са овим питањем каже судија Ханс
Данелиус у свом издвојеном мишљењу (курзив је мој):
“Преамбула Устава БиХ се, сама по себи, мора сматрати дијелом тог устава. У складу с тим, Уставни суд је у принципу надлежан да преиспита да ли су
устави ентитета у сагласности са овом преамбулом. Међутим, предуслов да се
установи несагласност са Преамбулом Устава БиХ мора бити да одговарајућа
одредба Преамбуле има нормативни карактер, те да предвиђа ограничења или
10
На овом мјесту подсјетићу на онај дио из издвојеног мишљења судије Витомира Поповића
који се односи на судију Јозефа Марка. Мислим да цитату који слиједи у наставку није потребан
било какав коментар, с обзиром да ријечи судије Поповића говоре све. Дакле, судија Витомир
Поповић у издвојеном мишљењу каже: „Не може се занемарити ни чињеница коју као судија
морам поменути, мада то нерадо чиним, да је један од ове тројице судија, и то судија извјестилац,
проф. др Joseph Marko, као члан Венецијанске комисије, судјелујући у њеном раду, дао позитивно мишљење о усаглашености устава ентитета са Уставом БиХ. Ово мишљење је Комисија дала
у Стразбуру 27. јуна 1996. године по захтјеву тадашњег високог представника, господина Карла
Билта....Ја сам се као судија, који је судјеловао у овом поступку, искрено надао да ће се судија
Joseph Marko сам изузети из одлучивања у оваквом предмету јер су његова мишљења дата у
раду Венецијанске комисије и његов приједлог Одлуке о конститутивности народа дијаметрално
супротни. Полазио сам при том од чињенице да се он као судија, који се већ о овом правном
питању једном изјаснио, не може поново изјашњавати јер то, нема сумње, доводи у питање његову објективност у раду у овом предмету.... Не бих овом приликом говорио о начину гласања
по захтјеву за изузеће, али морам напоменути да су о захтјеву за изузеће одлучивале и оне судије
чије је изузеће тражено, што се може видјети увидом у записник са сједнице Суда на којој се
одлучивало о овом захтјеву.“
148
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
намеће обавезе обавезујуће за ентитете. Питање које се сада поставља је да ли
је члан 1. Устава РС, утолико што наводи српски, али не и бошњачки и хрватски народ, у сагласности са наведеном одредбом Преамбуле Устава БиХ.
У том погледу, сматрам прикладним узети у обзир садржај и специјални
карактер ове одредбе Преамбуле. Како се чини из њене формулације, одредба
не садржи никакву правну норму из које слиједе специфична права или обавезе.
Ова одредба није ништа више до уводни параграф који идентифицира оне који
су усвојили и прогласили Устав БиХ. То је контекст у којем се Бошњаци, Хрвати
и Срби означавају као конститутивни народи заједно са осталим, и као они који
су, заједно са свим грађанима Босне и Херцеговине, одредили садржај Устава.
Према томе, утолико што наведена одредба означава три народа као конститутивна, то чини само у контексту доношења и проглашавања Устава
БиХ, те се за ову одредбу не може сматрати да утемељује било какво правило
нормативног карактера или да ствара било какве уставне обавезе. Слиједи да
не постоји довољна основа за закључак да члан 1. Устава РС крши посљедњу
алинеју Преамбуле Устава БиХ.
Дакле, судија Ханс Данелиус више него јасно износи своје мишљење о
томе да преамбула Устава БиХ не садржи одредбе које би стварале било какве уставне обавезе. Међутим, остале судије (већ поменути Касим Бегић, Азра
Омерагић, Louis Favoreu и Joseph Marko) и они савјетници у Уставном суду
БиХ који су припремали нацрт ове одлуке (чија имена овдје не наводим зато
што ми нису позната) и поред тога се ни мало не устручавају да у образложењу
своје одлуке кажу између осталог и сљедеће (курзив је мој):
“26. Будући да свака одредба устава ентитета мора бити конзистентна са
Уставом БиХ, укључујући и Преамбулу овог устава, одредбе Преамбуле пружају правну основу за преиспитивање свих нормативних аката нижег реда у
односу на Устав БиХ док год поменута преамбула садржи уставне принципе
који, према ријечима канадског Врховног суда11, описују сфере надлежности,
досег права и обавеза, или улоге политичких институција. Одредбе преамбуле
онда нису само описне, већ им је такођер дата моћна нормативна снага, те
оне представљају ваљан стандард за судску контролу Уставног суда. Дакле,
у наредном дијелу Уставни суд треба у суштини да елаборира која конкретна
права и обавезе слиједе из уставних принципа преамбула Устава БиХ с једне
стране, и Устава РС с друге.
51. Међутим, питање које је Суд претходно елаборирао (ст. 23. до 26.) да ли посљедња алинеја Преамбуле, посебно означавање “Бошњаци, Хрвати и
11
У вези са наведеном одлуком Врховног суда Канаде, на коју се позива ово четворо судија,
треба поменути да је судија Снежана Савић у издвојеном мишљењу указала да (курзив је мој):
„...аргументација у коначном Нацрту одлуке је у великом дијелу другачија у односу на ону која
је презентирана на сједници Суда и на основу које је одлучено као у изреци Одлуке, што је недопустиво. Нпр. навођење праксе Врховног суда Канаде, Декларације о равноправности и самосталности РС од 19. новембра 1997. године, праксе швајцарског Врховног суда и сл., о чему се на
сједници Суда од 30. јуна 2000. и 1. јула 2000. године није расправљало.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
149
Срби, као конститутивни народи (заједно с осталима),” садржи уставни принцип у вези са осталим одредбама које би могле служити као стандард контроле,
Суд закључује:
52. Како год неодређен био језик Преамбуле Устава БиХ због овог недостатка дефиниције статуса Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа, она јасно означава све њих као конститутивне народе, тј. као народе.”
Како се може видјети, четворо судија које су остале у мањини сво вријеме говоре на начин да се може закључити како су све судије Уставног суда донијеле овакву одлуку у погледу правне природе преамбуле Устава БиХ. Међутим, то не само да не одговара стварности већ представља њено фалсификовање. Наиме, из претходног излагања више је него јасно да је већински став пет
судија (Ханс Данелиус, Снежана Савић, Витомир Поповић12, Мирко Зовко и
Звонко Миљко) да преамбула Устава БиХ не садржи нормативне исказе, усљед
чега не ствара уставне обавезе.13
II 1. Уставно-правне посљедице дјелимичне одлуке Уставног суда БиХ о
допустивости и меритуму, број U 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године
Оваква одлука Уставног суда БиХ била је, дакле, основ за позивање на
измјене устава у Републици Српској и Федерацији БиХ. Овдје ћу кратко подсјетити на то како су ове промјене проведене у Републици Српској, али је тако,
у битном, поступљено и у Федерацији БиХ. О овоме сам својевремено писао у
мојој монографији Технологија охаеризма, из које за ову прилику издвајам дио
који показује како се ништа с тим у вези није могло урадити нити одлучити без
претходне провјере, а затим и одобрења високог представника:
“Након расправе у Народној скупштини у априлу 2002. године, ова је
усвојила амандмане LXVI-XCI на Устав Републике Српске који су, међутим,
12
Судија проф. др Витомир Поповић на крају свог издвојеног мишљења каже: „У преосталом
дијелу ја се у цијелости придружујем издвојеним мишљењима судија овог суда: проф. др Снежане Савић, доц. др Звонка Миљка и Мирка Зовке те судије др Ханса Данелиуса у дијелу у којем он
преамбулу Устава БиХ не сматра саставним дијелом Устава у нормативно обавезујућем смислу.“
У вези са издвојеним мишљењем судије Витомира Поповића важно је истаћи и то да он указује
на сљедеће: „Ако се томе дода и чињеница да је судија Јозеф Марко по свим правним узусима
морао бити изузет у овом предмету, ради његовог судјеловања у раду Венецијанске комисије у
истој правној ствари, те да је судија др Ханс Данелиус издвојио своје мишљење о слагању, не
прихватајући Преамбулу Устава БиХ у њеном нормативно обавезујућем смислу, као и велики
притисак средстава информисања Федерације БиХ пред и у вријеме сваког одржавања сједница
Суда посвећених овој одлуци, то више него сасвим јасно говори о искључиво политичком, а не
правном карактеру ове одлуке. Нема сумње да је ова одлука, на начин како је она постављена финалним текстом, грубо повриједила одредбе Устава БиХ, па и Дејтонског споразума у цјелини.“
13
На овакав закључак више него јасно упућују и ријечи судије Звонка Миљка који у свом издвојеном мишљењу каже: “Петоро судија се приклонило становишту како посљедња алинеја
Преамбуле Устава Босне и Херцеговине нема нормативни карактер и да не предвиђа никаква
ограничења или намеће обавезе ентитетима.”
150
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
ступили на снагу тек након што их је прегледао високи представник Вофганг
Петрич и својом одлуком од 19. априла 2002. године одобрио уз неколико сопствених амандмана. Високи представник то чини тако што у својој одлуци о
измјенама и допунама Устава Републике Српске дословно каже:
“Овом одлуком се одобравају амандмани на Устав Републике Српске од
броја LXVI-XCI, које је предсједник Народне скупштине Републике Српске
др Драган Калинић доставио Високом представнику 18. априла 2002. године
(овјерене округлим печатом Републике Српске) и захтијева се њихово објављивање са промјенама на Амандмане LXXI, LXXXII и LXXXV, наведене у даљем
тексту, укључујући и додатни Амандман XCII. Сви такви амандмани (првобитни, измијењени и додатни) сматрају се правовремено проглашеним и објављеним од стране Народне скупштине Републике Српске сходно и у потпуној сагласности са чланом 136. Устава Републике Српске и ступају на снагу даном
доношења ове одлуке…”.
Дакле, тек пошто је високи представник овако одлучио, могао се објавити
коначан текст уставних амандмана у Службеном гласнику Републике Српске,
при чему је интересантно да на крају тог текста нема, као обично, имена предсједника Народне скупштине Републике Српске, што је и разумљиво будући
да је коначни текст ових амандмана, у ствари, утврдио високи представник.”14
Шта је суштина ових промјена, у дијелу који је од важности за тему овог
рада? Мислим да ништа боље не изражава ту суштину до садржина појединих
одредби из Устава Републике Српске. Стога ћу у наставку анализирати поједине од тих одредби, како бих указао на конфузију у њима, као и на апсурд у
вези са позицијом у коју су тим амандманима доведене националне мањине у
Републици Српској, што се може наћи само овдје и нигдје више. Но, при томе
се ни једног тренутка не смије губити из вида да је наведена одлука Уставног
суда БиХ, која је усвојена супротно Уставу БиХ и на начин који сам претходно
објаснио, основ за ова, као и друга рјешења из Устава Републике Српске у вези
са фамозном конститутивношћу народа.
Дакле, након ових измјена Устава Републике Српске у њему су прописане (Амандманом LXXXII којим је допуњен члан 70. Устава Српске) двије
процедуре за усвајање општих правних аката у вези са тзв. виталним националним интересом - синтагмом која је у уставно уређење Републике Српске,
као и Федерације БиХ, уведена након ових уставних промјена. И у једној и у
другој процедури битно је да се покрећу када је ријеч о виталном националном
интересу конститутивних народа, а не и националних мањина. Међутим, да
би акт усвојен од стране Народне скупштине био прихваћен и у Вијећу народа
Републике Српске за њега морају гласати сви клубови делегата у Вијећу народа, а то значи и клубови делегата из реда тзв. “осталих”, тј. из реда националних мањина. Такав закључак недвосмислено произлази из сљедећих уставних
одредби (Амандман LXXXII):
14
Др Милан Благојевић: Технологија охаеризма, Штампа, Добој, 2004, стр. 32. и 33.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
151
“Уколико више од једног предсједавајућег или потпредсједавају-ћег
Вијећа народа сматра да закон спада у питања од виталног националног интереса дефинисана у Амандману LXXVII15 закон ће бити уврштен на дневни ред
Вијећа народа као питање од виталног интереса…..
Уколико већина сваког клуба који има делегате у Вијећу народа гласа за
такве законе или друге прописе или акте, сматраће се да су они усвојени……
У случају да 2/3 једног од клубова конститутивних народа у Вијећу народа одлучи да се закон, акт или пропис односи на витални интерес, закон ће
разматрати Вијеће народа.
Уколико већина сваког клуба заступљеног у Вијећу народа гласа за тај
закон, други пропис или акт, исти се сматра усвојеним.”
Јасно је, дакле, да из оваквих уставних рјешења произлази како се ниједан акт не може сматрати усвојеним ако за њега није гласао и клуб националних мањина, с обзиром да и он има свој клуб у Вијећу народа. И у томе јесте
апсурдност уставног рјешења на коју желим указати у раду, а која је у вези и
са пресудом Европског суда за људска права у предмету Сејдић-Финци. Наиме,
у одлуци Уставног суда БиХ, како је претходно указано, тај суд је неуставно
(четворо судија тог суда), из посљедње реченице преамбуле Устава БиХ извео
закључак о томе да су сви народи (Срби, Бошњаци и Хрвати) конститутивни
на цијелој територији БиХ, упркос томе што тако нешто не произлази не само
из преамбуле Устава БиХ него ни из његовог нормативног дијела. Но, чак се
ни Уставни суд БиХ, боље рећи оно четворо већ поменутих судија, није смјео
упустити у то да тврди како су и националне мањине (остали) конститутивни
у БиХ. Међутим, ако то није учинио Уставни суд БиХ то је учињено током измјена Устава Републике Српске које су услиједиле након одлуке Уставног суда
БиХ. Тако је сада у Уставу Републике Српске прописано (Амандман LXXVIII)
да “Вијеће народа има по осам чланова из сваког конститутивног народа и четири члана из реда Осталих.” Претходно је показано да, било да је питање виталног националног интереса покренуто од стране предсједавајућег, односно
потпредсједавајућих Вијећа народа или, пак, од 2/3 једног од клубова конститутивних народа у Вијећу народа, из одговарајућих одредби Устава Републике
Српске произлази да је за усвајање закона, другог прописа или акта неопходно
да за њега гласа већина сваког клуба заступљеног у Вијећу народа. А тај клуб,
поред Срба, Бошњака и Хрвата, имају и остали, то јест националне мањине.
То произлази и из неколико одредби Пословника Вијећа народа Републике Српске. Тако је чланом 27. Пословника прописано да Вијеће народа бира свог
предсједавајућег и три потпредсједавајућа и да они морају бити из различитих
конститутивних народа и осталих (тј. националних мањина). Потом је у члану
34. Пословника прописано да се у Вијећу народа формирају клубови делегата
15
Подсјећања ради, напомињем да је у Амандману LXXVII одређено да се витални национални
интереси конститутивних народа, дакле не и осталих (тј. националних мањина), односе на
питања која (ни)су одређена тим амандманом.
152
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
за конститутивне народе и остале. Дакле, и ови остали (тј. националне мањине) имају свој клуб делегата који, према члану 35. Пословника, разматра све
законе, прописе и друге акте које је изгласала Народна скупштина. У члану 81.
тачка 4. Пословника, у вези са процедуром за законе и друге акте од виталног
националног интереса, прописано је (курзив је мој):
“4. Уколико већина сваког клуба који има делегате у Вијећу народа гласа
за такве законе или друге прописе и акте сматраће се да су они усвојени.”
Дакле, јасно је да се, према слову Пословника (који садржи преписану
одговарајућу одредбу Устава Српске) закони у вези са виталним националним
интересом не могу сматрати усвојеним ако за њих није гласао сваки од клубова
делегате у Вијећу народа. Уколико то није могло бити постигнуто, формира
се заједничка комисија, од по пет чланова из Народне скупштине Републике
Српске и Вијећа народа Републике Српске. Задатак ове комисије је да покуша усагласити текст закона или другог акта усвојеног у Народној скупштини
Републике Српске. Према члану 83. став 3. Пословника Вијећа народа, од пет
чланова ове комисије које бира Вијеће народа један делегат је из реда осталих.
Када се ова чињеница доведе у везу са одредбом амандмана LXXXII према
којој ова комисија одлуке доноси консензусом, јасно је да ни овдје текст закона
или другог акта не може бити усаглашен, усљед чега се не може сматрати ни
донијетим, ако своју сагласност није дао и делегат клуба националних мањина,
без обзира што је ријеч о питању од виталног националног интереса конститутивних народа.
Зашто указујем на ово апсурдно уставно рјешење. Оно је у вези са положајем националних мањина у било којој држави на свијету. Нигдје се, наиме,
осим овдје код нас, не може наићи на овакво рјешење у вези са правима националних мањина, а о њима се управо ради када се употребљава термин “остали”.
Таква могућност, каква им је дата претходно анализираним уставним одредбама, за њих не произлази ни из међународних правних докумената. Чланом 15.
Оквирне конвенције за заштиту националних мањина16 одређено је да ће стране потписнице креирати услове неопходне за ефективно учешће припадника
националних мањина у културном, социјалном и економском животу и јавним
пословима, посебно оним који утичу на њих. У том смислу већ је на нивоу
БиХ донијет Закон о заштити права припадника националних мањина. Чланом
9. тог закона прописано је право припадника националних мањина у БиХ на
заступљеност у органима власти и другим јавним службама на свим нивоима,
сразмјерно проценту њиховог учешћа у становништву према посљедњем попису БиХ. Остваривање овог права на нивоу јединица локалне самоуправе већ
је омогућено одговарајућим одредбама Изборног закона БиХ (члан 13.14 тог
закона). Учешће националних мањина (сразмјерно њиховом броју) може се и
треба омогућити и у ентитетским парламентима, и то у Народној скупштини
16
Ову конвенцију усвојио је Савјет Европе на засједању у Стразбуру 10.11.1995, а ступила је
на снагу 1.2.1998. године.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
153
Републике Српске и Представничком дому Парламента Федерације, тако што
би се у одговарајућој мјери повећао број посланика у Народној скупштини Српске, односно Представничком дому Парламента Федерације БиХ.
Међутим, из овога не произлази обавеза да се националним мањинама обезбиједи учешће у парламентима федералних јединица на начин како је
учињено у уставима Републике Српске и Федерације БиХ,17 а посебно не да
им се обезбиједи представништво у Дому народа у савезном парламенту БиХ.
Разлог за ово је чињеница да националне мањине у БиХ нису она уставноправна специфичност због које је ваљало образовати Дом народа Парламентарне
скупштине БиХ, већ су то њени народи - Бошњаци, Срби и Хрвати. Они су,
дакле, конститутивни на нивоу БиХ и то је својеврсна квинтесенца уставног
уређења БиХ.18 На њој почива, боље рећи само од ње (те конститутивности
народа на нивоу БиХ) зависи стабилност односа у БиХ како у овом тренутку,
тако још више у времену које је испред нас. Нажалост, ову суштину босанскохерцеговачког уставног уређења није хтјела да разумије и уважи већина судија
које су одлучивале у предмету Сејдић-Финци у којем је, опет прегласавањем
као и у претходно анализираној одлуци Уставног суда БиХ, донијета пресуда
која имплицира рушење наведене квинтесенце не само уставног уређења БиХ
него и босанско-херцеговачког живота у цјелини.
17
Чланом 6. Пословника о раду Дома народа Парламента Федерације БиХ прописано је, у складу са Уставом Федерације БиХ, да се овај дом састоји од 58 делегата, од којих су по 17 делегата
из реда конститутивних народа, а седам делегата је из реда осталих. Занимљиво је да се од ових
седам делегата у актуелном сазиву Дома народа Парламента Федерације БиХ шест њих, како
указује Слободан Наградић, изјаснило као Босанци, дакле не као Бошњаци. Слободан Наградић
у вези с питањем јесу ли Босанци данас нација или национална мањина оправдано закључује да
нису национална мањина те исправно закључује да такво изјашњавање „Ако (то) није злоупотреба, онда је бар манипулација.“ Више о овоме у Слободан Наградић: Судбина југословенства и
перспектива босанства у постдејтонској Босни и Херцеговини – националне мањине или остали,
Универзитет у Бањој Луци, Филозофски факултет, Радови, часопис за хуманистичке и друштвене
науке, број 14(2011), Бања Лука, 2011, стр. 128.
18
О овоме је на својеврстан начин говорио и Звонко Миљко, судија Уставног суда БиХ у вријеме
доношења одлуке тог суда о којој је претходно било ријечи. Овдје ћу кратко подсјетити на одговарајући дио из његовог издвојеног мишљења. Он, дакле, каже (курзив је мој): „У том смислу и
појам конститутивности, којем се теоријски могу давати најразличитија значења, се мора узети
у смислу уставно констатиране чињенице да је Босна и Херцеговина вишенационална држава,
и да се три конститутивна народа (заједно са «осталима» и грађанима Босне и Херцеговине)
у овој одредби Преамбуле узимају у контексту доношења и проглашења Устава Босне и Херцеговине. Ако су три народа Босне и Херцеговине израз посебности њезиног специфичног федерализма, а грађани израз јединствености, категорија “осталих” може се односити само на припаднике других народа који живе у Босни и Херцеговини, и једино би се на њих евентуално могле
односити одредбе Оквирне конвенције за заштиту националних мањина. Једноставно, ниједан
припадник неког од три конститутивна народа у Босни и Херцеговини не може бити третиран, у
ма ком погледу, као припадник националне мањине у властитој држави.”
154
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
III Пресуда Европског суда за људска права у предмету Сејдић-Финци и
могуће уставно-правне реперкусије те пресуде
“Ја не могу подржати Суд који
сије идеале, а жање крвопролиће.”
Овај дио рада започињем завршним ријечима из издвојеног неслажућег
мишљења Ђованија Бонелија, које је у предмету Сејдић-Финци дао у својству
судије Европског суда за људска права. Чиним то не само због тога што је овај
судија, износећи своје неслажуће мишљење, дао истинску критику мишљења
осталих судија које су га прегласале, већ и зато што је у том мишљењу на себи
својствен начин указао на саму срж од које зависи државноправни организам
БиХ. У наставку ћу изнијети дијелове из тог мишљења који су, по мени, кључни. Дакле, судија Бонели каже:
“….Споразум (Дејтонски споразум - моја опаска) је постигнут дуготрајним и упорним преговарањем чији циљ је био стварање институционалних
тијела која су се скоро искључиво базирала на систему контрола и балансирања између три зараћене етничке групе. Коначно, била је то најнеизвјеснија
равнотежа која је с тешким напором постигнута, а која је резултирала крхком
тројном симетријом насталом из неповјерења и храњеном сумњама.
Само је дјеловање такве филигранске конструкције угасило пожар пакла који је представљала Босна и Херцеговина. То можда није била најбоља
конструкција, али је била једина која је натјерала супарничке стране да оружје
замијене дијалогом. Она је базирана на подјели власти, посложеној до најситнијих детаља, која регулише начин на који три различите етничке стране могу
остварити подјелу власти у разним представничким органима државе. Дејтонски споразум је с апотекарском прецизношћу дозирао тачне етничке пропорције тог рецепта за мир.
Сада је овај суд на себе преузео да све то поремети. Суд у Стразбуру рекао је и бившим зараћеним странама и креаторима мира и доброчинитељима да
су све урадили погрешно. Требало би све поново почети. Дејтонска формула је
неприкладна, њено мјесто од сада преузима не-формула из Стразбура. Треба се
поново вратити на таблу за цртање….
С друге стране, не можемо а да се не сложимо с готово баналном преамбулом Конвенције да људска права представљају “темељ мира у свијету”. Свакако да представљају. Али, шта је са изузетно изопаченим ситуацијама у којима
остварење људских права може бити узрок рата прије него носилац мира? Јесу
ли права двојице апликаната да се кандидују на изборима тако неограничена и
приморавајућа да пониште мир, сигурност и јавни ред уведен за цијелу нацију
– укључујући и њих саме? Је ли суд свјестан своје одговорности у поновном
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
155
отварању Дејтонског процеса како би га ускладио са својом пресудом? И хоће
ли се Суд суочити с грозотама промашаја, ако се нови почетак након Стразбура
не буде могао ускладити са својим обавезама?
Цјелокупна структура Конвенције базира се на исконском суверенитету
људских права, али спашавање кључних права (у које кандидатура на изборима свакако не спада) увијек условљава да њихово остваривање буде у складу с
правима других и да добробит друштва има водећу улогу. Не могу да замислим
такву конвенцију која би допустила да се апликанти кандидују на изборима под
сваку цијену. Кандидати на изборима, чак и по цијену Армагедона….
Суд се у више наврата сагласио да уживање највећег дијела основних
људских права, између осталог и права на кандидовање на изборима, подлијеже суштинским рестрикцијама и споредним ограничењима. Оно се може ограничити ради објективног и разумног оправдања. Остваривање основних права
може претрпјети ограничења ради одржавања сигурности и јавног реда и задржавања општег интереса заједнице. Оно се може сузити као посљедица изузетних историјских реалности, као што су тероризам и организовани криминал
или као посљедица ванредног стања у држави….
Све ове разлоге Стразбур је сматрао довољно јаким да оправдају ускраћивање права на гласање или кандидатуру. Али јасну и присутну опасност од
дестабилизовања националне равнотеже није. Суд није утврдио да ризик од
грађанског рата, избјегавање покоља или очување територијалног јединства,
има довољну друштвену вриједност да оправда извјесна ограничења права ова
два апликанта.
Ја не дијелим овакво мишљење. Ја не могу подржати Суд који сије идеале, а жање крвопролиће.”
Судија Бонели, дакле, сасвим исправно запажа шта је суштина уставног
уређења БиХ, његов најфинији дио, његова срж. Он види да је без конститувности народа на нивоу БиХ све у овој земљи угрожено, јер се рушењем ове
квинтесенце (оне “…апотекарске прецизности којом су дозиране тачне етничке пропорције тог рецепта за мир” - казано ријечима судије Бонелија) руше мир
и безбиједност сваке заједнице и сваког понаособ на овим просторима.
Међутим, осим због разлога које је изнио судија Бонели, већинско
мишљење судија у предмету Сејдић-Финци не може издржати правну критику
и због још једног разлога. Да би се он разумио неопходно је указати да је и Европски суд за људска права у овом предмету, као ономад судија Ханс Данелиус
у свом издвојеном мишљењу у предмету Уставног суда БиХ о конститутивности народа, ово сложено питање хтјео да ријеши у равни права појединца,
губећи потпуно из свог видокруга да се као апликанти пред њим појављују
припадници националних мањина и да се о постојању или непостојању дискриминације у оваквим случајевима може закључивати сагледавањем цјелине
одредби правног поретка БиХ. Нажалост, Европски суд за људска права, боље
рећи оне судије које су прегласавањем донијеле предметну одлуку, није хтјео
156
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
узети у обзир да су уставне одредбе о саставу Дома народа Парламентарне
скупштине БиХ специфичност Босне и Херцеговине која се мора узети у обзир
и поштовати као константа од које зависе овдашња сигурност и мир. Uсљед
тога, оне имају објективну и разумно оправдану предност у односу на захтјев
апликаната. Поред тога, Европски суд за људска права неће да види, иако је то
сваком добронамјерном и објективном човјеку потпуно јасно, да се оваквом
пресудом тај суд претвара у креатора суштинског дијела устава у једној земљи,
што није нити може бити улога било ког суда па ни Европског суда за људска
права. На тај начин и овај суд, као и Уставни суд БиХ у претходно анализираном предмету, излази из оквира своје надлежности. Да би се то уочило, у наставку ћу цитирати одговарајуће дијелове из пресуде Европског суда за људска
права, уз напомену да је овај суд много више простора у тој пресуди потрошио
на то да каже шта су у вези с предметним случајем рекли Комитет УН за укидање расне дикриминације, Комитет за људска права, Савјет Европе, ОЕБС. На
мишљења ових и других организација судије које су донијеле већинску одлуку
потрошиле су 29 страна у ПДФ формату, од укупно 38. Тек на 32. страни Суд
каже:
“45. У предметном случају Суд запажа да појединац мора да се изјасни као припадник одређеног “конститутивног народа”, да би могао да се кандидује за Дом народа Парламентарне скупштине БиХ. Апликанти, који су се
изјаснили као лица ромског и јеврејског поријекла, и који не желе да се изјашњавају као припадници “конститутивног народа” су због тога онемогућени
да се кандидују. Суд наглашава да се овим правилом искључивања постигао
бар један циљ који је уопштено компатибилан с општим циљевима Конвенције,
како је садржано у преамбули Конвенције, а то је успостављање мира. Када су
спорне уставне одредбе донесене, на терену је дошло до врло крхког примирја.
Циљ ових одредби је био да се заустави бруталан сукоб обиљежен геноцидом
и етничким чишћењем.19 Природа тог сукоба била је таква да је било неопходно пристати на “конститутивне народе” (тј. Бошњаке, Хрвате и Србе) како би
се осигурао мир. Ово, и без неопходног оправдања, може објаснити одсуство
представника осталих заједница (као што су локалне заједнице Рома и Јевреја)
на мировним преговорима и преокупацију учесника стварном равноправношћу међу “конститутивним народима” у постратном друштву.”
Након овога Суд, међутим, износи тврдње које се, у битном, могу свести
на то како је у међувремену учвршћен мир, да је постигнут “значајан позитиван развој”,20 да је БиХ постала чланица Савјета Европе, након чега се на 33.
19
Занимљиво је да Суд на овом мјесту износи квалификације геноцида и етничког чишћења,
а да се при томе ни једног тренутка није упустио у објашњење на темељу чега (којих доказа) је
дошао до таквих квалификација, што је напросто недопустиво, нарочито када се ради о суду тог
нивоа.
20
Нажалост, Суд гријеши и у овој оцјени значајног позитивног развоја, с обзиром да одговарајућа истраживања показују управо супротно. Наиме, у оном што је суштина босанско-херцеговачког политичког живота (што је и суштина предмета одлучивања у предмету Сејдић-Финци), а
то су политички односи између Срба, Бошњака и Хрвата, истраживање о етничким дистанцама
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
157
страни пресуде каже:
“50. Слиједом наведеног, Суд закључује да дуготрајна немогућност апликаната да се кандидују за Дом народа Парламентарне скупштине БиХ нема
објективно и прихватљиво оправдање и стога крши члан 14. у вези са чланом
3. Протокола бр. 1.”
У битном, овим разлозима Суд објашњава исти свој став и у погледу
оног дијела апликације која се односила на кандидовање апликаната за члана
Предсједништва БиХ.
Свако објективан ко иоле познаје основе уставног уређења БиХ мора се
наћи у чуду када прочита овакво образложење. Прво у чему Суд промашује је
употреба телеолошког тумачења Устава БиХ. Суд, наиме, потпуно погрешно
закључује да је циљ одговарајућих одредби тог устава које се односе на Дом
народа Парламентарне скупштине БиХ, а што важи и за одговарајуће одредбе
у вези са Предсједништвом БиХ, био заустављање рата. Ма није то циљ тих
одредби и то је ваљда јасно сваком ко хоће да буде објективан. Те одредбе су
садржане у Уставу БиХ јер су сама његова срж, његов најбољи дио, његова
квинтесенца која једино омогућава равноправност конститутивних народа на
нивоу БиХ и спречава мајоризацију било ког од тих народа над оним другим.
Стога те одредбе никако не могу бити темпоралног карактера, како се потпуно
неосновано хоће казати у пресуди Суда. Оне су, дакле, ту не само због садашњости него и због будућности БиХ. Једноставно, оне су уставна константа
БиХ и могу се односити само на конститутивне народе, а не и националне
мањине. Осим тога, из претходно цитираног параграфа 45 пресуде види се да
Суд синтагму конститутивни народи сваки пут ставља под наводнике, што указује да се Суд недопустиво омаловажавајуће односи према једном институту из
важећег устава једне државе.
Када одлучује у параграфу 50 пресуде “…да дуготрајна немогућност
апликаната да се кандидују за Дом народа Парламентарне скупштине БиХ
нема објективно и прихватљиво оправдање и стога крши члан 14. у вези са чланом 3. Протокола бр. 1”, Европски суд за људска права тиме хоће рећи уставним властима у БиХ да морају и националним мањинама омогућити политичко
учешће у том парламентарном дому. Такав став Суда доводи до апсурда који
се не може наћи нигдје у свијету, што Суд веома добро зна. Наиме, ни у једној
држави на свијету (осим овдје код нас, што показује претходно анализирани
текст Устава Српске) не могу припадници националних мањина бити доведени
грађана БиХ, које је спроведено у периоду од 13. до 21. марта 2009. године у 36 општина у
Републици Српској и 30 општина у Федерацији БиХ, на узорку од 1743 пунољетних грађана
БиХ, за резултат је имало сљедећи закључак: „На крају, можемо рећи да је етничка дистанца
грађана Босне и Херцеговине повећана у односу на 2002. годину, што би требало да забрине све
оне који воде Босну и Херцеговину и брину о њој. Стереотипи о етничким групама показују да
не вјерујемо једни другима. Теза „да смо спремни да живимо једни поред других, а не једни с
другима“ је још једанпут потврђена и овим истраживањем.“ Наведено према: Етничка дистанца
и (ауто)стереотипи грађана Босне и Херцеговине, Срђан Пухало, издавач Friedrich Ebert Stiftung,
Сарајево, август 2009, стр. 27. и 59.
158
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
у уставну позицију да блокирају рад државног парламента. Суду је, примјера
ради, веома добро познато да нема те државе у Европи (а готово све су националне државе) која би пристала да националним мањинама које живе на њеној
територији омогући такав облик политичког партиципирања у свом парламенту који би омогућавао улагање вета при одлучивању, а управо то ће се десити
уколико се досљедно примијени наведена пресуда Европског суда за људска
права.21 Наиме, не треба губити из вида начин одлучивања у Дому народа, који
подразумијева и могућност улагања вета. Ако и представници националних
мањина постану чланови овог дома, то ће (ради досљедности) захтијевати да
се и њима омогући улагање вета, усљед чега ће се морати промијенити и назив
овог дома савезног парламента из Дома народа у Дом народа и националних
мањина. Без тога ће представници националних мањина бити само политичке
икебане у Дому народа које ће, додуше, то икебанство и те како уновчити из
буџетских средстава.22 Све управо речено односи се и на Предсједништво БиХ
у случају да се и за колективног шефа државе предвиди чланство представника
националних мањина.
IV Закључна запажања
Овај дио рада биће веома кратак, с обзиром на то да сам оно што сам желио рећи већ рекао у претходним редовима. Овдје ћу истаћи само пар ствари.
Прва од њих је да почињући писање овог рада нисам имао дилему какав наслов
му дати. Његова садржина је, вјерујем, показала како неправо постаје право. То
је, у суштини, и био циљ овог рада. Осим тога, из начина како људи неправо
претварају у право може се извести и закључак да су и у овој сфери друштвеног живота људи смислили, под маском идеја које на први поглед звуче примамљиво, начин како да остваре своје жеље које у себи имају врло мало људског.
Идеја да су судови једино мјесто гдје треба расправити о томе како гласи право
сама по себи не садржи ништа лоше. Штавише, историја људске цивилизације
(посебно у XIX и XX вијеку) показала је да су само судови једини модел (и
мјесто) гдје се, са снагом правноснажно пресуђене ствари, треба расправљати
и одлучивати шта јесте и шта није право. Међутим, примјери попут оних који
су предмет овог рада показују како је човјек и у овој својој активности, која је
21
Да имају колективног шефа државе и уопште бицефалну савезну егзекутиву какву има БиХ, а
која је неопходност којом се спречава било чија мајоризација, не би европске државе дозволиле
националним мањинама ни учешће у тој грани власти на начин који предметна пресуда Суда
изричито хоће да исходи у дијелу који се односи на Предсједништво БиХ, а који имплиците
захтијева и у односу на Савјет министара БиХ.
22
Појам „Остали“, како искуство показује, представља и вид политичког проституисања у БиХ.
Ради се о својеврсном социо-патолошком феномену који се може запазити не само код припадника овдашњих националних мањина, већ и код оних који се, зависно од тренутне потребе, преоблаче у различите дресове народа у БиХ. Овај феномен заслужује посебну социо-психолошку
опсервацију и анализу чега до сада није било.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
159
једна од најплеменитијих, спреман да злоупотребљава своје знање зарад остваривања својих (и туђих) жеља, па и када су оне супротне важећем праву.
Ова чињеница је разлог због којег су стихови Вилијама Карлоса Вилијамса
стављени на почетак рада. Такве жеље и начини њиховог остваривања уводе
нас у опасности хаоса и пропасти, с обзиром на то да против понашања човјека
каква су она из претходно анализираних случајева, правна а ни било која друга
друштвена наука не може смислити неки други (бољи) инструмент којим би
се такво понашање човјека могло искоријенити. Наиме, такав инструмент би
могао бити само неки други суд, али би и за њега (боље рећи његове судије) постојала бојазан да би и они своје знање могли злоупотријебити при одлучивању
у појединачним случајевима, у зависности од тога о каквим и чијим жељама
одлучују у конкретном предмету.
Но, упркос овој спознаји оправдано је питати се шта чинити у вези са
случајем Сејдић-Финци? Ово питање се поставља због тога што је БиХ након
пресуде Европског суда за људска права у том предмету доведена у позицију
да је као чланица Савјета Европе дужна да спроведе ту пресуду, без обзира што
управо она представља неправо које не помаже БиХ већ саботира њено уставно уређење. Ово саботирање је чињеница у којој за мене, без икакве дилеме,
лежи и одговор на претходно постављено питање. Наиме, ако се има у виду
та чињеница, онда је и једино исправан одговор на претходно постављено питање сасвим јасан. Свакако да било која озбиљна држава не би допустила да се
мијењају квинтесенцијална рјешења у њеном уставном уређењу, а таква су без
сумње рјешења у вези са Предсједништвом БиХ, Домом народа Парламентарне скупштине БиХ и Савјетом министара БиХ. Тако нешто озбиљна држава не
може допустити, јер се тиме подривају темељи њене уставноправне конструкције, што у држави каква је БиХ доводи у питање сигурност свих људи који
живе на њеној територији, а то значи и сигурност припадника националних
мањина. Здраво расуђивање и компаративна пракса показују да право (које би
било својеврсна уставноправна обавеза) на члана у колективном шефу државе и Савјету министара БиХ23 не могу имати националне мањине у тој држави нити је то циљ Европске конвенције о заштити људских права и основних
23
Уколико се националним мањинама у БиХ омогући чланство у Дому народа Парламентарне
скупштине БиХ то ће за посљедицу имати и промјену Устава БиХ у дијелу којим је уређен Савјет
министара БиХ, а потом и одговарајућу промјену Закона о савјету министара БиХ, како би се
националним мањинама обезбиједила представљеност и у том дијелу извршне власти. О томе
свједоче измјене у уставима Републике Српске, односно Федерације БиХ, извршене након што
је Уставни суд БиХ донио тзв. одлуку о конститутивности народа. Ради илустрације, овдје ћу цитирати амандман LXXXIV на Устав Републике Српске (истовјетна одредба постоји у амандману
XЛИВ на Устав Федерације БиХ): „Након потпуног спровођења Анекса 7 најмање 15% чланова
Владе мора бити из реда једног конститутивног народа. Најмање 35% чланова Владе мора бити
из два конститутивна народа. Један члан Владе мора бити из реда Осталих.“ Амандманом ЛИИ
на Устав Федерације БиХ, усвојеним такође након поменуте одлуке Уставног суда БиХ, прописано је: „Конститутивни народи и група осталих ће бити пропорционално заступљени у јавним
институцијама у Федерацији БиХ“, при чему су јавне институције, између осталог, и министарства у Влади Федерације БиХ, односно министарства у владама кантона (став 3. амандмана LII).
160
Милан Благојевић: Како неправо постаје право
слобода, као ни Оквирне конвенције за заштиту националних мањина. Што се
тиче политичке партиципације националних мањина у федералном парламенту њу треба омогућити сразмјерно њиховом броју. Међутим, у земљи каква
је БиХ то се не треба чинити кроз Дом народа већ кроз Представнички дом
Парламентарне скупштине БиХ (повећавањем броја његових посланика за број
који је сразмјеран укупном броју припадника националних мањина у односу
на укупан број становника у БиХ). Међутим, свјестан сам да овакве или овима
сличне идеје неће бити прихваћене, с обзиром на то да овдје већ дуже вријеме
владају и владаће снаге које се једино могу “похвалити” својим многобројним
правно ишчашеним конструкцијама.
Стога остаје да се каже како они који воде и представљају Републику
Српску требају добро отворити очи како нека нова правна конструкција у промјенама Устава БиХ у вези с наведеном пресудом не би угрозила оно што је
преостало од надлежности Републике Српске, а тиме и њену цјелокупну уставноправну позицију.
Литература и извори
Дамјан Кауриновић, доц. др Милан Благојевић: Повратно дејство кривичног
закона–актуелно питање судске праксе у Босни и Херцеговини, Страни
правни живот, број 2/2008, Институт за упоредно право, Београд, 2008,
стр. 107-149.
Дјелимична одлука Уставног суда БиХ о допустивости и меритуму, број U
5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године.
Издвојено мишљење судије Мирка Зовка о одлуци у предмету Уставног суда
БиХ број U 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године.
Издвојено мишљење судије Снежане Савић о одлуци у предмету Уставног
суда БиХ број U 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године.
Издвојено мишљење судије Витомира Поповића о одлуци у предмету Уставног
суда БиХ број U 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године.
Издвојено мишљење судије Звонка Миљка о одлуци у предмету Уставног суда
БиХ број U 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године.
Издвојено мишљење судије Ханса Данелиуса о одлуци у предмету Уставног
суда БиХ број U 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године.
Др Милан Благојевић: Правна природа и положај Брчко дистрикта у Босни и
Херцеговини, Народна библиотека у Добоју, Добој, 2002.
Др Милан Благојевић: Технологија охаеризма, Штампа, Добој, 2004.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
161
Слободан Наградић: Судбина југословенства и перспектива босанства у
постдејтонској Босни и Херцеговини – националне мањине или остали,
Универзитет у Бањој Луци, Филозофски факултет, Радови, часопис за
хуманистичке и друштвене науке, број 14(2011), Бања Лука, 2011.
Издвојено неслажуће мишљење Ђованија Бонелија, судије Европског суда за
људска права, које је у својству судије дао у предмету Сејдић и Финци
против Босне и Херцеговине, по апликацијама бр. 27996/06 и 34836/06, а
у вези са пресудом тог суда од 22.12.2009. године.
Пресуда Европског суда за људска права од 22.12.2009. године, у предмету
Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине, апликације бр. 27996/06 и
34836/06.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Стево Пашалић*
163
Оригинални научни рад
UDK 327:911.3(470+571)
РУСИЈА И ЗАПАДНИ БАЛКАН ИЗ ГЕОПОЛИТИЧКЕ,
ДЕМОГРАФСКЕ И ЕКОНОМСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
RUSSIA AND THE WESTERN BALKANS FROM GEOPOLITICAL,
DEMOGRAPHIC AND ECONOMIC PERSPECTIVE
Abstract: The Western Balkans is a language formation of bureaucrats from
the European Union, which is made up of the former Yugoslavian region, without
Slovenia, but with Albany.
Political influence of Russia on the Western Balkans resides mostly on three
pillars. The most important one is the privileged position it has as a permanent
member of the UN Security Council. The second pillar is a historical, cultural and
political connection of Russia with the people and nations in the Southeast Europe,
who have Orthodox tradition. The third pillar Russia relies on in the Western Balkans is its growing economic significance for the countries in the region. Russia is
the leading provider of energy in the region and is more present as an investor and
trade partner.
The growth of economic importance of Russia in the Southeast Europe creates
a new space for it to realize its political interests in the region.
After financial appearance of Russia in times of high-priced raw materials in
international trade, Russia has not only become a demanded trade partner in the
energetics of Southeast Europe, but in the meantime many Russian companies have
begun to invest in industry, tourism, banking and other economy areas in the region.
Modern trends of population dynamics of Russia and Western Balkan countries, especially Serbia, show that, from the European aspect, this region is a specific
one. On the one hand, the Western Balkans is becoming more hegemonic, and at
the same time in many domains its differentiation is increasing in relation to most
European countries. On the other hand, with the break-up of the Soviet Union, a lot
of Russian people remained outside the borders of Russia. During the last decades
the level of birthrate has dropped to the level of highly developed European countries, while the level of death rate has increased, and average human lifespan has
decreased.
*
Аутор је редовни професор демографије Универзитета у Источном Сарајеву
164
Стево Пашалић: Русија и западни Балкан из геополитичке, демографске...
Current political and social-economic opportunities show that it is difficult to
expect in the medium term, especially long term, a noticeable improvement in demographic situation, both in the Western Balkans and in Russia, although Russia has
initiated at the beginning of the 21st century an active demographic politics, which
along with the increase of life and social standard gives results.
The Western Balkans in the next few decades will be mainly marked with population decrease and its intensive aging.
Although the Western Balkan and Russian demographic future seem pretty
dismal, we think that speedy economic transitions, taking over long-term sector politics, as well as a successful implementation of measures for enticing birth, could
slow down unfavorable trends, which would create conditions for gradual demographic, and any other recovery in the region.
Сажетак. Западни Балкан је језичка творевина бирократа из Европске
уније, која означава подручје бивше Југославије, без Словеније, али са Албанијом.
Политички утицај Русије на Западни Балкан почива највећим дијелом на
три стуба. Најважнији је привилегована позиција као сталне чланице Савјета
безбједности УН. Други стуб је историјска, културна и политичка повезаност
Русије са народима и државама у Југоисточној Европи које имају православну
традицију. Трећи стуб на који се Русија ослања на западни Балкан је њен растући привредни значај за државе овог подручја. Русија је водећи снабдјевач
енергије за регион и све више се јавља и као инвеститор и трговински партнер.
Раст економског значаја Русије за Југоисточну Европу отвара јој нови
простор да остварује своје политичке интересе у том региону.
Након финансијског јављања Русије у вријеме високих цијена сировина
у међународној трговини, Русија не само што је постала тражен привредни
партнер у енергетици Југоисточне Европе, већ су у међувремену многобројна
руска предузећа почела да инвестирају у индустрију, туризам, банкарство и
друге привредне области у региону.
Савремени трендови популационе динамике Русије и западнобалканских
земаља, посебно Србије, указују да се, са европског аспекта посматрано, још
увијек ради о једном специфичном подручју. С једне стране, Западни Балкан
постаје све хомогенији, а истовремено у многим доменима се повећава његова
диференцираност у односу на већину европских земаља. С друге стране, распадом Совјетског Савеза, много руског становништва остало је ван граница
Русије. Током последњих деценија ниво наталитета Русије пао је на ниво високоразвијених земаља, док је ниво смртности повећан, а просјечни људски
вијек се смањио.
Актуелне политичке и друштвено-економске прилике упућују да је на
средњи, а посебно на кратки рок тешко очекивати примјетнија побољшања
демографске ситуације, како на Западном Балкану, тако и у Русији, иако је
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
165
Русија почетком 21. вијека покренула активну демографску политику, која уз
повећање животног и социјалног стандарда даје прве резултате.
Западни Балкан наредних неколико деценија ће углавном бити обиљежен
смањивањем становништва и његовим интензивним старењем.
Иако западнобалканска и руска демографска будућност дјелују прилично
суморно, сматрамо да би убрзане економске транзиције, предузимање дугорочних секторских политика, као и успјешно спровођење мјера за подстицај
рађања, могли да успоре неповољне трендове, чиме би били створени услови за
постепени демографски али и сваки други опоравак овог региона.
Увод
Политика Русије протеклих година очигледно није увијек добро процијењена. Руске примједбе на америчке препоруке и политику западних земаља током постјугословенске кризе по правилу су потискиване као изјаве за
употребу у унутрашњој политици. Истовремено се рачунало да ће Русија попустити или да једноставно неће бити способна да изнуди друга рјешења.
Када је у Вашингтону пала одлука у корист ‘’надгледне независности’’
Косова и Метохије, Запад се надао, или је чак био убијеђен да на крају Русија
неће ставити вето на тај приједлог Запада. Као што је познато, та очекивања
нису се испунила. Без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, која
због блокаде Русије нису донијета, нови статус Косова и Метохије остаје споран не само политички, него и са гледишта међународног права. Резултати које
ЕУ жели да постигне на Западном Балкану се не остварују, или се у великој
мјери отежано остварују, ако се превиде могућности Русије да у том дијелу
Европе суодређује политичке токове.
Због ширења америчког утицаја, Русија себе види изложену опасности
да буде постепено потиснута из Југоисточне Европе. САД су послије раздобља
хладног рата и током постјугословенских конфликата знатно прошириле своје
политичко присуство на Западном Балкану и преко билетарних безбједноснополитичких веза и НАТО-а скоро зацементирале своје геостратешко преимућство у региону.
Руски стратези виде учвршћивање америчке моћи и ширење НАТО-а у
Југоисточној Европи као дио великог плана Вашингтона да ‘’опколи’’ Русију.
На притисак којем мисли да је изложена од стране САД, Русија реагује појачаним напорима како би поново стекла утицајну позицију у међународним односима. С руске тачке гледишта, то би могло да успије управо на Западном
Балкану, на коме дјелују три фактора, који дају подстрека остварењу руских
интереса.
Пошто се након распада Совјетског Савеза између Балтичког и Црног
мора успоставио непрекидан ланац држава чланица НАТО-а, Русија више не
166
Стево Пашалић: Русија и западни Балкан из геополитичке, демографске...
може да рачуна с тим да је у стању да своју војну моћ протеже до Јадранског
мора. Ипак, Русији остаје могућност да Србију држи даље од Сјевероатлантског пакта и да је тијесно политички веже за себе. Поред тога неизвјесно је
да ли би Срби у Босни и Херцеговини пристали на улазак БиХ у НАТО. Све
друге државе региона се оријентишу према САД, тако да су или већ чланице
Атлантске алијансе, или су на путу ка чланству.
Данас, само Србија, као највећа и најмногољуднија република бивше Југославије, је без чврсте везе са САД и НАТО-ом. За дио становништва и дио политичке и културне елите, Русија је из идеолошких разлога боља алтернатива
од евроетлантске интеграције. Неспороно, пошто су се САД и водеће западне
државе ставиле на другу страну. Србија без руске помоћи у Савјету безбједности не може да одржи свој захтјев да се у складу са међународним правом
Косово и Метохија сматра дијелом њене територије. Аналогно томе, ако би
остали без руске подршке, Срби у БиХ не би могли да се надају да ће одржати
своје право на Републику Српску, у великој мјери аутономни ентитет унутар
БиХ. Тиме Русији остаје могућност да дјелује барем као политички помагач
Србије и Срба и да тако има битан утицај на Западном Балкану.
Политички утицај Русије на Западном Балкану
Политички утицај Русије на Западном Балкану почива највећим дијелом
на три стуба. Најважнији је привилегована позиција Русије као сталне чланице
Савјета безбједности УН. Захваљујући праву вета, Русија може да блокира све
процесе којима управљају Uједињене нације на Западном Балкану, уколико се
они супростављају политичким циљевима Русије. Тако је Русија 2007. године
онемогућила настојања западних држава да у Савјету безбједности UН дају
међународно-правни легитимитет самосталности Косова и Метохије.
Други стуб је историјска, културна и политичка повезаност Русије са народима и државама у Југоисточној Европи које имају православну традицију.
Русија очигледно рачуна да ће се такав солидарни однос наставити и са оним
државама у Југоисточној Европи које су већ чланице Сјеверноатлантског пакта
(НАТО) и Европске уније, или су донеле одлуку о приступању тим интеграцијама.
Трећи стуб на који се Русија ослања на Западном Балкану је растући привредни значај Русије за државе овог подручја. Русија је водећи снабдјевач енергије за регион и све више и као инвеститор и трговински партнер.
Русија је искористила распламсале расправе око међународног правног
статуса Косова и Метохије 2005. године и кризу у односима Србије и ЕУ како
би поново ближе везала Србију за себе и како би ојачала сопствену позицију
у међународним односима. Uбрзо након почетка преговора под окриљем УН о
будућем статусу Косова и Метохије, Русија је дала до знања да се не може више
рачунати са руским попуштањем као у ранијим сличним случајевима.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
167
Исход дипломатског натезања око статуса Косова и Метохије 2008. године показао је да САД нису вољне да уваже настојање Русије да себи осигура међународну позицију у Југоисточној Европи. Игнорисани су преговори
Русије, чак и пошто је постало јасно да ће Русија у Савјету безбједности УН
блокирати западни план за независност Косова и Метохије. Америчке дипломате су јасно ставиле до знања да је питање Косова и Метохије за њих питање
одговорности за безбједност тог дијела Европе и континента у цјелини. Насупрот томе, процјена је да Русија нема такве интересе, да она чак није ни сусједна земља Србије, већ је веома удаљена од ње. Русија и САД не би требало да
покушавају да продру у ‘’двориште’’ неком другом. Русија, међутим, управо
покушава, што је за САД неприхватљиво, став је америчких дипломата.
Насупрот томе, Русија близину Југоисточне Европе и границе Русије
истиче као битну околност према којој се мјери стратешки значај региона за
Русију. Други чиниоци на којима је утемењен посебан интерес Русије за Југоисточну Европу су историјска традиција, као и културна и вјерска повезаност
руског народа са народима Балкана. Ови ставови се од свих држава Западног
Балкана највише односе на Србију и Црну Гору и одмах је уз одобравање прихваћен од стране проруских снага у Србији.
Када је у питању БиХ, дубљи разлог за прекид дипломатског консензуса
Русије са Западом је то што, према увјерењу Русије, САД спроводе преко високог представника, уз помоћ неколико држава ЕU, укидање Републике Српске,
онако како то захтијева бошњачка већина. Тиме се ревидира Дејтонски споразум из 1995. године. Политичко руководство Срба у БиХ, пак, тражи и наилази
на подршку Русије, чиме Русија настоји да задржи и ојача утицај у овом дијелу
западног Балкана. Uз то, руске фирме су углавном довеле петрохемију у Републици Српској под своју контролу, а најављене су даље инвестиције, тако да
може да се очекује јачање политичког утицаја Русије.
Економски значај Русије за Западни Балкан
Раст економског значаја Русије за Југоисточну Европу отвара јој нови
простор да остварује своје политичке интересе у том региону. Већ се испоставило да одлучујућа улога Русије за очување енергетске безбједности већине
држава Југоситочне Европе не оставља тим земљама други избор него да траже
политичке договоре са Русијом, иако то не наилази увијек на одобравање у Вашингтону и Бриселу. Најбољи примјер за то је учешће скоро свих држава Југоисточне Европе у изградњи руско-италијанског гасовода ‘’Јужни ток’’, упркос
озбиљним приговорима САД.
Већ 2005. године отворене су прве бензинске пумпе руског нафтног гиганта Лукоил у Србији. То је био догађај на који западна јавност није обратила
велику пажњу, али у којем се, ретроактивно, може препознати почетни сигнал
168
Стево Пашалић: Русија и западни Балкан из геополитичке, демографске...
за привредну офанзиву Русије у цијелој Југоисточној Европи. Годишње испоруке природног гаса у овај регион достигле су 73 милијарде м3, што је приближно половина количине коју је Русија испоручивала ЕУ.1
Након финансијског јачања Русије у вријеме високих цијена сировина у
међународној трговини, Русија не само што је постала тражен привредни партнер у енергетици Југоисточне Европе, већ су у међувремену многобројна руска предузећа почела да инвестирају у производњу машина и моторних возила,
добијање обојених метала, туризам, банкарство и друге привредне области у
региону. Упркос свјетској економској кризи, која је потом погодила Русију и
Југоисточну Европу, Русија већ на основу свог јаког положаја у енергетици
располаже битном предношћу на основу које на дуги рок остаје незамјењив
привредни партнер и самим тим неминовно и незаобилазна политичка величина у Југоисточној Европи.
За најмању државу у региону Црну Гору, економска зависност од руских
партнера достигла је критичан ниво. Руски привредници су у овој земљи са око
650.000 становника до сада инвестирали двије милијарде америчких долара.
Приближно 30.000 руских држављана је у овој малој планинско-јадранској земљи купило земљиште и станове.
Друге државе у региону нису, истина, успоставиле тако блиске везе са
руским партнерима. Руске фирме су, међутим, малтене свугдје снажно заступљене у петрохемији, а понегдје играју главну улогу. Тако Зарубежнефт
посједује најзначајнија предузећа петрохемијске индустрије у Републици Српској, док је велики руски концерн нафте Лукоил водећи за испоруку сирове
нафте и горива на Западном Балкану, а Газпром доминира тржиштем природног гаса.2
Баш као и остатак Европе и државе Југоисточне Европе ће у блиској будућности морати да увозе још више нафте и земног гаса. ЕУ тренутно покрива
трећину својих потреба за нафтом и половину за гасом из Русије (друге двије
земље из којих стиже гас су Норвешка и Алжир). За већину држава Југоисточне
Европе извјесно је да ће снабдијевање енергијом моћи да обезбиједе само у договору са Русијом. Зато се државе Западног Балкана, као и сви други купци на
међународним тржиштима енергетских сировина, труде да склопе дугорочне
стабилне уговоре са руским испоручиоцима. И Русији је стало да још више повећа извоз енергије, како би прикупила средства која су јој потребна за набавку
западне технологије.3 За Југоисточну Европу јављају се двије посљедице, с једне стране, регион ће у будућности добити на значају као транзитни коридор за
снабдијевање дијелова континента енергијом из Русије. С друге стране, земље
1
Подаци који су изнијети на Енергетском самиту Југоисточне Европе, одржаном 2007. год. У
Загребу
2
На Газпром отпада 85% руске производње природног гаса. Руска држава држи приближно
50% акција Газпрома, остатак припада домаћим и страним инвеститорима.
3
Видјети: Владимир Милов, Russia and the West. The Energy Factor, Washington: Center for Strategic and International Studies, 2008.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун
2012.
169
западне технологије.4 За Југоисточну Европу јављају се двије посљедице, с једне стране,
регион
ће умораће
будућности
на значају
транзитни
коридор
за оснабдијевање
Југоисточне
Европе
више добити
да узимају
у обзиркаоинтересе
Русије
да би
дијелова
континента
из Русије.
С другекоридора
стране, земље
Југоисточне Европе
њима водиле
рачуна
приликоменергијом
утврђивања
енергетских
и задовољимораће
више да узимају у обзир интересе Русије да би о њима водиле рачуна приликом
ле сопствене
потребе.
утврђивања енергетских коридора и задовољиле сопствене потребе.
Већина држава Југоисточне Европе, без обзира да ли су већ чланице ЕУ
или кандидати за
чланство,
предузеле
су обухватне
какочланице
би
Већина
држава
Југоисточне
Европе, безполитичке
обзира да мјере,
ли су већ
ЕU или
стекле корист
од
‘’Јужног
тока’’.
Бугарска
је
2008.
године
потписала
обимни
кандидати за чланство, предузеле су обухватне политичке мјере, како би стекле корист од
Бугарска
је 2008.
године
потписала
обимни
привредни
уговор у којем
привредни''Јужног
уговортока''.
у којем
пројекат
‘’Јужног
тока’’
заузима
централно
мјесто.
пројекат
''Јужног
тока''
заузима
централно
мјесто.
Крајем
2007.
године
Крајем 2007. године уговорена је продаја 420 руских оклопних транспортера уговорена је
продаја
рускихНАТО-а.
оклопнихАтранспортера
Грчкој, једној
чланица
НАТО-а. А када је
Грчкој, једној
од 420
чланица
када је почетком
2008. од
године
постало
почетком 2008. године постало извјесно да ће Србија учествовати у изградњи ''Јужног
извјесно да ће Србија учествовати у изградњи ‘’Јужног тока’’, државни врх
тока'', државни врх Хрватске је започео промјену стратегије у енергетској политици, која
Хрватске је
промјенупоновно
стратегије
у енергетској
политици,
која јејеподраје започео
подразумијевала
приближавање
Русији.
Предвиђена
и изградња крака
зумијеваланафтовода
поновно ''Дружба
приближавање
Русији.
Предвиђена
је
и
изградња
на- Повећана је
Адрија'' који би ишао до хрватских лука накрака
Јадрану.
3
фтовода ‘’Дружба
који
би ишао до
хрватских
лука на Јадрану.
Повећапочевши од 2010.
испорука Адрија’’
земног гаса
за Хрватску
са 1,15
на 2,6 милијарди
м годишње,
3
године.
Поред гаса
тога, за
руски
концернсанајавио
да ће
се гасоводм''Јужни
ток'' простирати и
годишње,
на је испорука
земног
Хрватску
1,15 наје 2,6
милијарди
територијом
Хрватске.
почевши од
2010. године.
Поред тога, руски концерн најавио је да ће се гасовод
‘’Јужни ток’’ простирати и територијом Хрватске.
Карта бр. 1 – Енергетска безбједност у Европи – стање и перспективе.
Карта бр. 1 – Енергетска безбједност у Европи – стање и перспективе.
Cиrиh:
Center
forfor
Securиty
Cиrиh:
Center
SecurиtyStudиes,
Studиes, 2008.
2008.
Савремене демографске промјене у Русији и земљама Западног Балкана
Русија по попису становништва из 2002. године има 145.164.000 становника. То значи да је у односу на 1989. годину када је у Русији живјело
Савремене демографске промјене у Русији и земљама Западног Балкана
147.022.000 становника, дошло до стагнирања и чак смањења апсолутног броја
становника.4 Ове цифре су за Русе још поразније ако се додају још два фактора. Прво, у државу Русију се уселило механичким приливом више становника
него што 4сеВидјети:
иселило.
Досељеници
су and
претежно
националности
из бив-for Strategic and
Владимир
Милов, Russia
the West. руске
The Energy
Factor, Washington:Center
International
Studies,
2008.
ших совјетских република, највише из Централне Азије и у мањој мјери из
Закавказја. Овај елеменат је знатно умањио прегледност негативног природног
прираштаја руског народа. Руса у укупној популацији у земљи има око 80%, а
са Uкрајинцима и Бјелорусима 83%.
4
Последњи подаци Информативно-статистичког алманаха, 2003.
170
Стево Пашалић: Русија и западни Балкан из геополитичке, демографске...
Битан фактор је и то да је у Русији углавном наглашен виши наталитет
већине неруских народа него Руса, а нарочито се то односи на муслиманску популацију. Реално је да европски народи ма гдје живјели данас, имају упадљиво
мањи наталитет од ‘’небјелаца’’.
Као унутрашњи проблем, руску демографију посматрамо у контексту
тенденције даљег процентуалног удјела Руса у популацији земље. Тај проценат је данас 80%, међутим ако би се демографске тенденције из деведесетих
година наставиле и у сљедећим деценијама, дошло би до озбиљних поремећаја
у демографској структури Руске Федерације. С друге стране, партиципација
муслиманског дијела становништва у земљи (у Русији има око 12% муслимана) се стално повећава, мада се чини да њен удио није тако висок и да ће
требати много година да он пређе удио једне петине или четвртине укупног
становништва.5
Крај 20. и почетак 21. вијека представља, мање, више, за све земље Западног Балкана, изузетно историјско раздобље. То је, не само због веома важних политичких, друштвених, економских промјена, већ и због одвијања врло
значајних демографских процеса. Популациони трендови из последње двије
деценије (1990-2010) су у великој мјери били условљени промјенама у друштву, које су, неријетко, имале прави револуционарни карактер. Међутим, они
представљају и резултат демографског развитка у претходним деценијама, посебно од завршетка Другог свјетског рата, а без сумње ће се значајно одразити
и на будућа демографска кретања у региону. У том погледу од највећег значаја
су промјене броја становника, затим обје природне, као и миграционе компоненте кретања становништва, али и трансформација старосне структуре.
Табела 1. Број становника земаља Западног Балкана
Подручје - земља
2000.
2005.
2009.
Повећање- Iндекс
Смањење
Албанија
3,115.817
3,134.975
3,170.048
54.231
1,02
Босна и Херцеговина
3,753.091
3,843.514
3,843.514
90.423
1,02
Македонија
2,021.578
2,035.196
2,048.619
27.041
1,01
610.610
622.978
630.095
19.485
1,03
Хрватска
4,497.735
4,443.901
4,435.056
-62.679
0,99
Србија (без КиМ)
7,527.952
7,456.050
7,334.935
-193.017
0,97
Косово (UМНIК)
1,886.000
2,100.000
2,153.139
267.139
1,14
Црна Гора
Извор: База података Еуростата
5
2000=1,0
Извор: База података Еуростата
I у земљама
је дошло
до‘’Смрт
смањења
становништва
постоје разлике у
Овај проблем
обрађену јекојим
у Патрик
Бјукенен
Запада’’,
Београд, 2005.
чиниоцима који су непосредно условили депопулацију. U Хрватској, смањење
становништва је дошло како због негативног природног прираштаја, тако и због
негативног миграционог салда. С друге стране, у Србији је смањење становништва
настало као искључива посљедица негативног природног прираштаја, јер је истовремено
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
171
И у земљама у којим је дошло до смањења становништва постоје разлике у чиниоцима који су непосредно условили депопулацију. У Хрватској,
смањење становништва је дошло како због негативног природног прираштаја, тако и због негативног миграционог салда. С друге стране, у Србији је
смањење становништва настало као искључива посљедица негативног природног прираштаја, јер је истовремено број досељених премашио број одсељених
(остварен је позитиван миграциони салдо). За подручје Косова и Метохије не
постоје, или нису довољно поуздани званични подаци пописа о укупном броју
становника, док су подаци о природном кретању расположиви само до 1997.
године и то непотпуни.
За Босну и Херцеговину се, такође, не располаже подацима демографске
статистике за ратни период (1992-1995), али је сасвим извјесно да су, посматрано у цјелини, били негативни, прије свега миграциони салдо, тако и последњих
година и природни прираштај.
Табела 2. Укупни демографски губици у БиХ (1991 - 2011)
Класификација демографских
губитака
укупни
демографски
губици
Стварни ратни губици
110 000
12,24
Чисти демографски губици
140 750
15,67
Миграциони демографски
губици
647 887
72,09
Укупни демографски губици
898 637
100,00
%
Извор: Пашалић, С. ‘’Демографски губици у БиХ 1991-2011.’’, МКСЈ, Хаг, 2011.
Извор: Пашалић, С. ''Демографски губици у БиХ 1991-2011.'', МКСЈ, Хаг, 2011.
Према томе, ако се од очекиваног броја становника (у условима да није
било рата) Према
у 2011.
години,
укупни
демографски
томе,
ако се одузму
од очекиваног
броја
становника (у губици
условимаод
да 898
није 637
било старата)
у 2011.
години,процијењени
одузму укупниброј
демографски
губици
од 898
637 износи
становника,
новника,
стварни
становника
у БиХ
данас
око стварни
3 765
процијењени
у БиХ данасзаизноси
око 3 765
363,(што
је мање од2010.,
процјена
363, што
је мањеброј
од становника
процјена Агенције
статистику
БиХ
половином
3
Агенције за статистику БиХ ( половином 2010., 3 843 126 становника).
843 126 становника).
Покушамо ли, упркос проблемима методолошке упоредивости и
Покушамо
ли, упркос проблемима методолошке упоредивости и вјеровјеродостојности неких извора података, рашчланити досад приказане податке по
достојности
неких
извора
података,
рашчланити
досад
приказане
по
ентитетима, односно
мањим
територијалним
јединицама,
добићемо
укупнеподатке
демографске
ентитетима,
мањим територијалним
јединицама, добићемо укупне дегубитке иодносно
за мање просторне
јединице унутар БиХ.
мографске губитке и за мање просторне јединице унутар БиХ.
Табела 3. Демографски губици по ентитетима (1991-2011)
172
Стево Пашалић: Русија и западни Балкан из геополитичке, демографске...
Табела 3. Демографски губици по ентитетима (1991-2011)
Број
становника
1991.
Очекивани
број
становника
2011.
Демографски
губици
Стварни
број
становника
Република Српска
1 569 332
1 664 332
306 307
1 358 025
Федерација БиХ
2 720 074
2 894 641
564 391
2 330 250
Дистрикт Брчко
87 627
105 027
27 939
77 088
4 377 033
4 664 000
898 637
3 765 363
Uкупно:
Извор: Пашалић, С.: ’’Демографски губици у БиХ 1991-2011.’’, МКСЈ, Хаг, 2011.
Iзвор: Пашалић, С : ''Демографски губици у БиХ 1991-2011.'', МКСЈ, Хаг, 2011.
Укупни демографски губици Републике Српске од 306.307 становника,
по дефиницијама демографских губитака су:
Uкупни демографски губуци Републике Српске од 306.307 становника, по
-директни
ратни демографски
дефиницијама
демографских
губитака су: губици...........................34.500
-чисти демографски губици (губици наталитета)........46.447
-директни ратни демографски губици...........................34.500
-миграциони демографски губици.............................. 225 3906.
-чисти демографски губици (губици наталитета)......... 46.447
Код Русије, као проблем према окружењу, можемо посматрати
чињеницу
7
-миграциони
демографски
губици..............................
225
390
.
да се Русија граничи са многољудним и често густо насељеним државама и
народима. У том правцу је нарочито изражен случај са Кином и у нешто мањој
Русије,и као
проблемТопрема
окружењу, можемо
посматрати
чињеницу
да се
мјери са Код
Јапаном
Корејом.
су далекоисточни
народи
који немају
тако
веРусија
граничи
са
многољудним
и
често
густо
насељеним
државама
и
народима.
U
том
лики наталитет као муслиманске популације, али су веома бројни и густо направцу је нарочито изражен случај са Кином и у нешто мањој мјери са Јапаном и Корејом.
сељавају
области народи
према Русији.
С руске
додатникао
проблем
што су
То су своје
далекоисточни
који немају
тако стране
велики јенаталитет
муслиманске
управо
источни
Далеки
исток
слабо насељене
области
Русији.
Иако
популације,
али Сибир
су веомаибројни
и густо
насељавају
своје области
према уРусији.
С руске
стране
је
додатни
проблем
што
су
управо
источни
Сибир
и
Далеки
исток
слабо
насељене
ови далекоисточни народи нису до сада изразили посебне претензије према
области у Русији. Iако ови далекоисточни народи нису до сада изразили посебне
руској
територији и ревизији границе, реална геополитичка опасност у будућпретензије према руској територији и ревизији границе, реална геополитичка опасност у
ности
за
Русију
са тесастране
Посебанје случај
је случај
са околним
муслибудућности
за Русију
те странепостоји.
постоји. Посебан
са околним
муслиманским
народима
на јужнимна
руским
границама.
се односи наТо
претежно
исламски
Блиски и
манским
народима
јужним
рускимТограницама.
се односи
на претежно
Средњи Блиски
исток. Веома
је повољно
Русију је
да повољно
се широком
границомдакасеСредњој
и
исламски
и Средњи
исток.за Веома
за Русију
широком
Централној Азији граничи искључиво са пространим Kазахстаном, који је у сјеверној
границом
Средњој
и Централној
Азији граничи искључиво са пространим
половиника
настањен
већинским
руским становништвом.
Kазахстаном, који је у сјеверној половини настањен већинским руским становништвом.По броју становника Русија је тренутно на осмом мјесту у свијету. Далеко испред
су двије азијске земље Кина и Iндија, потом САД, Iндонезија, Бразил, Бангладеш и
По броју становника Русија је тренутно на осмом мјесту у свијету. Да7
леко
испред
су двије
азијске
земљеиз Кина
и Индија,
потом аСАД,
Пописом
избјеглица
у Србији
2001. године,
БиХ је било
165 811 избјеглица,
пописомИндонезија,
становништва
2002. године нешто више од 135 000.
Бразил,
Бангладеш и Пакистан. У наредним деценијама још један број земаља
ће претећи Русију, па су прогнозе да 2050. године Русије неће бити међу 12
6
Пописом избјеглица у Србији 2001. године, из БиХ је било 165 811 избјеглица, а пописом становништва 2002. године нешто више од 135 000.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
173
најмногољуднијих земаља свијета, али ће на ту листу доћи Етиопија, ДР Конго,
Иран и Мексико.
Када посматрамо структуру становништва Русије по полу (2002) запажамо да је број жена нешто већи. Наиме, од 145.164.000 становника на мушкарце
отпада 67.604.000, а на жене 77.560.000, што значи да жена има чак 10 милиона
више. Ако дубље уђемо у анализу овог феномена можемо закључити да ова
диспропорција у броју између два пола је резултат великих демографских губитака СССР за вријеме Другог свјетског рата и дијелом на основу чињенице
да жене дуже просјечно живе од мушкараца.
Када говоримо о периоду од краја деведесетих година, када долази до
извјесног застоја у негативним тенденцијама демографског прираста важно је
напоменути да је овај процес веома повезан са економским јачањем Русије. У
овом временском периоду Русија доживљава снажан успон који кореспондира
са предсједничком владавином Владимира Путина. Високе стопе раста привреде износиле су просјечно око 6%, док је 2004. била чак и виша. Држава користи
раст својих прихода мудро подижући резерве нафте, враћајући дугове, стварајући стабилизационе фондове, што, уз присутан економски полет, доприноси
даљем побољшању инвестиционе климе. Успјеси у економији имају директну
повезаност са извјесним побољшањем услова за живот широких слојева становништва, а у том погледу су запажени и први помаци у борби против ‘’бијеле
куге’’. Тако је стопа фертилитета доживјела заустављање свог даљег пада и
чак се тренутно поправила на 1,6 по једној фертилној жени, али што је и даље
недовољно за просту репродукцију становништва.
Коначно, када закључујемо овај феномен демографије у случају савремене Русије, можемо констатовати да је број становника за Русију посебно важан
као један од главних елемената ‘’тврде моћи’’ са аспекта науке о међународним
односима.
Русија има релативно скромних 145 милиона становника на пространству од 17,1 милион км2, па би даље смањење или чак стагнација броја становника било контрапродуктивно за њено мјесто велике силе у свијету, као
и евентуалне покушаје да се та позиција ојача. Стога је реално што је држава
покренула низ акција за заустављање демографског пада и за очекивати је да
она и будућности настави ту борбу.
Од 1990. године, негативан природни прираштај међу земљама Западног
Балкана, имале су Србија и Хрватска, а од 2007. године придружила им се и Босна и Херцеговина. У осталим земљама региона (Албанија, Македонија, Црна
Гора) природни прираштај становништва био је континуирано позитиван. Исто
важи и за подручје Косова и Метохије.
Док се за опадање природног прираштаја може рећи да представља наставак дугогодишњих трендова који су били присутни на цјелокупном простору Балкана, интензивирање миграционих токова, а посебно спољних, је
представљало изненадан феномен. Њихова масовност је утицала да миграције
174
Стево Пашалић: Русија и западни Балкан из геополитичке, демографске...
током 1990-тих постану доминантна компонента кретања становништва Балкана (изузев Македоније и Црне Горе). У бившим југословенским републикама предзнак миграционог салда није био истовјетан и поред идентичности
главних детерминанти миграционих кретања становништва. БиХ, Македонија,
Хрватска и Црна Гора, су у раздобљу између последња два пописа имале негативан миграциони салдо, а Србија позитиван.
Примјетно осиромашење највећег дијела становништва, велики пораст
незапослености, посебно жена и младих, погоршање општих стамбених прилика, реално вишеструко смањени и нередовни приливи новчаних принадлежности на име дјечијег и материнског додатка, општа несигурност и политичка
нестабилност праћена распадом бивше заједничке земље и ратовима који су
се водили на југословенским просторима су само неки од фактора који указују
на нагло погоршавање друштвено-економских прилика током 1990-тих, чиме
је створен врло неповољан општи амбијент који је у великој мјери утицао на
одвраћање родитеља од доношења одлуке о рађању. Стопа укупног фертилитета је у већини земаља Западног Балкана приближна европском просјеку (1,3),
изузев Албаније и Македоније, гдје је он изнад тог просјека.
Демографија је тренутно најслабији фактор и у структури руског друштва, а и руске геополитике у цјелини. Прогнозе демографа указују да природни
прираштај европских народа као и њихових потомака на другим континентима, заостаје у односу на друге народе и расе, а нарочито у односу на исламско
становништво. Зато је посебно питање државна политика материјалне и правне подршке породицама и породиљама са више од два дјетета, што се показало дијелом успјешним у неким европским земљама. Стога се сматра веома
важним што је током 2006. године формиран Демографски фонд, за дугорочни
материјални подстицај породицама са више дјеце (укључујући и премију од
10.000 $ за свако ново дијете).
Руски модел у области демографије, за заустављање депопулације, могао би бити интересантан и за земље Западног Балкана, посебно за Србију и
Републику Српску. Он се састоји у подстицајним мјерама државе према расту
наталитета, али и низу мјера помоћи сиромашним слојевима у циљу смањења
преране смрти.
Међутим, главна разлика између савремене Русије и земаља Западног
Балкана, је у чињеници да у западнобалканским земљама није забиљежен ни
изблиза економски полет и успјех као у Русији. Слабија економска подлога
већине западнобалканских земаља може и даље бити највећа препрека у борби
против депопулације, уколико се управо у правцу раста привреде не забиљеже
важнији резултати сљедећих година.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
175
Закључак
Проблем ниског или негативног природног прираштаја становништва
Русије и већине земаља Западног Балкана, посебно је значајан са геополитичког аспекта, имајући у виду статус Руске Федерације као велике силе. Интензивне мјере за превазилажење овог проблема различитим мјерама у Русији,
довело је до резултата да је стопа фертилитета зауставила свој пад и чак се поправила на 1,6 у односу на ранијих 1,4 што се може сматрати као велики успјех
у року од свега неколико година.
Савремени трендови популационе динамике земаља Западног Балкана
указују да се, са европског аспекта посматрано, још увијек ради о једном врло
специфичном подручју. Западни Балкан постаје демографски све хомогенији, а
у многим доменима се повећава његова диференцираност у односу на већину
европских земаља. Та различитост се у последње двије деценије (1990-2010)
огледала кроз погоршање демографских прилика у региону, како апсолутно,
тако и релативно у односу на промјене које се одвијају у већини других европских земаља.
Савремени демографски тренутак, али и актуелне политичке и друштвено-економске прилике упућују да је на средњи, а посебно на кратки рок, тешко
очекивати примјетније побољшање демографске ситуације у већини земаља
Западног Балкана. Резултати најновијих пројекција становништва за период
до половине 21. вијека указују да ће на Западном Балкану наредних неколико
деценија углавном бити обиљежено смањење становништва и његово врло интензивно старење.
Литература и извори
Aleksandar Sdjenitsyne (1994). ‘’Le probleme russe a la fin du XX siecle’’. Fayard
1994., Paris
Vladimir Milov (2008). Russia wud the West. The Energy Factor, Washington
Franz-Lothar Altmann (2008). Snabdevanje energije kao pitanje budućnosti (Jugoistočne) Evrope. Sudosteuropa-Mitteilungen
Николић, Г. (2004). Структурни аспект спољнотрговинске размене Србије и Русије 2000-2004. Економска политика, Београд
Патрик Бјукенен (2005). Смрт запада. Београд
Parant, A., Penev, G. (2009). Tendances et differences demographiques dans les
Balkans. Estudиos Geografиcos, LXX (269).
176
Стево Пашалић: Русија и западни Балкан из геополитичке, демографске...
Пашалић, С. и остали (2006). Демографски развој и популациона политика
Републике Српске. ИП Младост, Бијељина
Пашалић, С. (2011). Демографски губици у БиХ 1991-2011. МКСЈ, Хаг
Пенев, Г. (2005). Развитак становништва света, Европе и Србије од 1945-2004.
Демографски зборник, књига VII, САНУ, Београд
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Јелена Вукоичић*
177
Оригинални научни рад
UDK 316.75:355.426
РАТ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
War and National Identity
Summary. In this article the author analyses the relation between war and
national identity, that is the role and influence that war has on identity and vice versa.
The analysis points to the multilayeredness and complexity of these ties which can
be direct and indirect, contemporary and historical. It is emphasized that, because
of the fact that wars have shaped the history of modern nations and nation states to
a large extent, and have had the decisive role in their formation and development,
all the factors, crucial for the identity formation, such as history, tradition, culture
and religion, have had been under the important influence of this form of political
violence. Author believes that war and violence historically had, and still have, the
crucial role in the formation and affirmation of national identity.
Key words: war, violence, ethnic/national identity, national group, nationalism
Сажетак.У овом чланку аутор разматра однос између рата и националног идентитета, односно улогу и утицај који рат има на идентитет, aли
и идентитет на рат. Указује се на вишеслојност и комплексност ових веза
које могу да буду непосредне и посредне, савремене и историјске. Истиче се
да су, захваљујући чињеници да су ратови у великој мери обликовали историју
савремених нација и националних држава, и имали пресудну улогу у њиховом
настанку и развоју, сви фактори пресудни за формирање националног идентитета, као што су историја, традиција, култура и религија, између осталог,
били под значајним утицајем ове врсте политичког насиља. Аутор сматра да
су рат и насиље историјски имали, и да још увек имају кључну улогу у формирању и афирмацији националног идентитета.
Кључне речи: рат, насиље, етнички/национални идентитет, национална група, национализам
Рат и насиље имају више значајних друштвених функција, од којих је
једна од најважнијих њихова улога у афирмацији националног идентитета.
Најмоћнији утицај рата на појединца и друштво лежи у његовој улози у стварању колективног идентитета како у позитивним (оно што јесмо), тако и у негативним (оно што нисмо) терминима. Вечито присутни потенцијал код поје*
Ауторка је докторанткиња Факултета политичких наука у Београду
178
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
динаца и читавих друштава да се поставе у позицију раздвајања и пројектовања себе самих у „добре“ (хероје) и „лоше“ (непријатеље) се најделотворније
постиже ратном реториком, у којој позитивна и негативна идентификација са
„другима“ мења границе групе стварајући консталацију идентитета.1 Насиље,
заправо, често представља најјачу силу која се налази иза процеса стварања,
развоја и обликовања националног идентитета, док је рат вероватно најделотворнији начин да се помоћу крви и патње изазову промене које се неизбрисиво
урезују у колективно памћење народа.
Улога рата у формирању, афирмацији и јачању националне свести је комплексна и вишеслојна. Свака претња физичком опстанку и идентитету етничке
или националне групе2 доводи до мобилизације унутар заједнице и тесног повезивања њених чланова. У оквиру такве заједнице развијају се јаке противречне емоције - анимозитет и отпор према непријатељу, и, истовремено, блискост и
солидарност са другим припадницима групе.На тај начин јак осећај идентитета
олакшава и подстиче процес етничке мобилизације, док сама претња и евентуални оружани сукоб даље јачају идентитет; етнички/национални идентитет и
конфликт су, према томе, међузависни. Поред непосредног утицаја који насиље
и рат имају на појединце и њихова друштва, њихова спрега са историјом и културом, и историјски утицај, су такође врло значајни. Наиме, у периодима политичких криза и оружаних сукоба долази до пораста утицаја свих фактора који
иначе делују кохезивно на националне заједнице, као што су религија, култура,
традиција, историјска прошлост, митови и легенде. Поред тога, рат је феномен
који има кључну улогу у историји већине нација и националних држава, али и
у неким другим елементима њиховог идентитета, као што су култура, традиција, митови и легенде. „Материјал” од кога су „направљене“ нације и њихов
идентитет заправо је, у великој мери, сачињен од многобројних историјских и
савремених ратова за одбрану, ослобођење, независност или слободу. Ратом су
кроз читаву историју људског рода подједнако стваране и уништаване етничке
и националне заједнице, државе и читаве цивилизације. Велики број некада
моћних држава и култура нестао је у ратном вихору, али су и многи „нови”
народи настали управо из њега. Рат, стога, често представља мотор изградње
нација, исто колико има директну улогу у њиховој деструкцији.
Национални идентитет не мора да буде доминантан групни идентитет
за одређеног појединца, и степен његовог присуства код одређене заједнице
1
Franke Wilmer, “Identity, culture and historicity: the social construction of ethnicity in the Balkans”,
World Affairs, 22.06.1997
2
Нација је сложен појам који означава заједницу првенствено засновану на етничким и политичким основама. Као етничка заједница, нација је заснована на скупу заједничких карактеристика које укључују заједничко порекло, територију, језик и културу. Међутим, посебан идентитет који дефинише етничку групу само делимично дефинише нацију, обзиром да нација такође
мора да поседује политичку свест. Другим речима, док етничким групама недостаје политичка
свест, нације су увек у стању да политички формулишу своје аспирације и свесне су јединствености своје заједнице. Етничке групе стога представљају „пред-националне заједнице”, или
потенцијалне нације, али не и нације per se.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
179
условљен је великим бројем различитих друштвених, историјских, политичких, културних и економских фактора који детерминишу ниво присуства националне свести код индивидуалних припадника одређене нације. Без обзира
на различите услове друштвено-историјског развоја, културне и друге специфичности, међутим, национални идентитет и даље представља доминантну
врсту групног идентитета у савременом свету. У оквиру већине нација њихови
припадници усмеравају своју примарну лојалност према својој националној
односно етничкој групи, тако да национални интереси углавном долазе испред
и превазилазе све друге државне интересе.
Иако је велики број политиколога шездесетих и седамдесетих година
предвидео крај доминације „емоционалних” политичких мотиватора, као што
су религија и етницитет, у светској политици, чврсто верујући да ће технолошки развој постепено маргинализивати утицај религије и национализма,
постављајући економске интересе појединаца и друштава на прво место, крај
прошлог века донео је религијски и национални препород на глобалном нивоу,
стварајући нестабилност у комплексном, мултикултуралном свету. Културна и
технолошка (западна) глобализација, према томе, нису зауставиле „архаичну”
и сирову снагу религије и национализма; насупрот томе, у савременом свету управо религијске и националне идеологије представљају главне покретаче
друштвених акција – главне мобилизаторе и мотиваторе људи широм света.3
Друштвени феномен рата и национални идентитет
Рат представља један од највећих друштвених феномена чији је историјски и непосредни утицај на државу и друштво немерљив. Ова врста политичког насиља4 у основи може да се дефинише као сукоб који укључује организовану употребу физичке силе од стране држава или других друштвених
група. За разлику од других облика политичког насиља, рат поседује одређене
карактеристике захваљујући којима је његов утицај на друштвену реалност изузетно велики:
I. Рат има јединствену способност да ствара историју и да се „враћа” на
позорницу индивидуалне и колективне друштвене реалности путем сећања;
II. Интензитет ратних дејстава може да ескалира или да се смањује, али да
се и даље креће у правцу историјске путање догађаја;
III. Рат има особину стварања одвојене друштвене реалности у којој долази
3
Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација, Бања Лука: Романов, 2000, стр.72
Термин политичко насиље односи се на сваку директну или индиректну примену силе у сфери политике. Појавни облици ове врсте насиља су бројни и врло различити међусобно, па тако
примена силе у политици укључује: претњу силом, принуду, притисак, мучење, атентат и друга
политичка убиства, диверзију, насилне протесте, немире, нереде, побуне, репресију, тероризам,
терор, устанак и рат.
4
180
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
до успостављања јединствених облика друштвених односа.5
Огроман значај овог феномена у истраживањима из области друштвених наука лежи у историјском континуитету његовог постојања; у свету под
утицајем сталних промена рат и насиље представљају једну од константи које
су незаобилазне појаве у различитим културама и цивилизацијама кроз читаву историју њиховог постојања.Огромне друштвене и политичке промене које
су захватиле свет у двадесетом веку, а посебно развој демократије и људских
права, чини се, нису имале нарочитог ефекта на смиривање бруталних сукоба.
Напротив, ниједан други век није могуће изједначити са двадесетим по нецивилизованом грађанском насиљу, броју оружаних конфликата, хордама избеглица, милионима људи побијеним у ратовима, као и огромним средствима
потрошеним за системе одбране.6
Ратови могу да се поделе у више различитих категорија према свом опсегу, мотивима и циљевима на грађанске и међудржавне, освајачке и ослободилачке, етничке и религијске. Иако сваки оружани конфликт покреће низ механизама неопходних за стварање кохезије заједнице у циљу одбране територије, културе и живота њених чланова, међу којима је један од најзначајнијих
афирмација колективних идентитета, у конфликтима изазваним, мотивисаним
и представљеним ‘непомирљивим’ етничким и/или религијским разликама често се испољава далеко виши степен емотивности, док се само насиље уклапа
у културне шаблоне и постаје симбол културних вредности што консеквентно
доводи до јачања стварних или перцептивних узрока конфликта – етничких и
религијских идентитета.
У основи етничких сукоба леже етничке разлике које са једне стране изазивају страх од дискриминације, асимилације или насиља, као и примену једне
или више ових метода, а са друге тежњу ка „ослобађањем”, односно аутономијом, или, у идеалном случају, независношћу.
Ратови између кланова, племена, етничких група, религијских заједница
и народа постојали су у сваком добу и свакој цивилизацији, зато што су укорењени у идентитету људи. Ови сукоби иначе поседују низ карактеристика које
их чине другачијим од ратова који нису мотивисани националним и верским
разликама. Етнички ратови теже да буду партикуларистички, јер не обухватају
шира идеолошка или политичка питања од директног интереса за оне који у
њима не учествују, мада могу да створе хуманитарну забринутост у групама
које су изван тога. Они су, такође, пуни зла и крвави, пошто су у питању фундаментални проблеми идентитета. Надаље, ови сукоби дуго трају; они могу да
се прекину примирјима и споразумима, али се они често не поштују и сукоб се
наставља.7 Етнички конфликти пролазе кроз процес интензификације, експан5
Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, “Violent Imaginaries and Violent Practices”, у Anthropology
of Violence and Conflict, ур. Ingo W. Shroder and Bettina E. Schmidt, London: Routhledge, 2001,
стр.16
6
Ruth Lager Sivard, “World Military and Social Expenditures”, Washington D.C.: World Priorities,
1996, стр.6
7
Хантингтон., стр.279-280
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
181
зије, обуздавања, прекидања, и, ретко, одлучивања. Ови процеси обично почињу у низу, али се често преклапају и могу да се понове. Када једном започну,
комунални сукоби теже да имају свој сопствени живот и да се развију по обрасцу акција-реакција. Идентитети који су претходно били сложени и узгредни
постају чвршћи и улазе у жижу интересовања; комунални сукоби прикладно су
названи „ратови идентитета“. Обзиром да културна удаљеност, снажна мржња
и узајамно насиље изузетно отежавају сукобљеним странама да се ангажују
у продуктивним преговорима, постизање трајнијих решења у етнички и религијски мотивисаним ратовима је врло тешко, и често готово немогуће без
интервенција треће стране, односно једног или више чинилаца који имају интерес и ресурсе да посредују у сукобу. И у таквим случајевима, међутим, постигнути споразуми често трају само онолико колико за то постоји интерес или
могућност контроле треће стране, обзиром да интервенције „споља” никад у
основи не решавају фундаменталне проблеме етничких конфликата због којих
су они на првом месту и настали. Ова „привремена решења” у неким случајевима могу да трају и деценијама да би се, у одговарајућем тренутку, тињајући
конфликт поново разбуктао када се за то створе одговарајући услови. Другим
речима, етнички мотивисани ратови одвијају се са прекидима; етнички мотивисани сукоби су непрекидни.8
Непосредна улога насиља и рата у формирању и афирмацији
националног идентитета
Непосредно искуство рата има огроман утицај на људе, који се врши на
више различитих начина.Обзиром да је рат врста организованог политичког
насиља које се, у највећем броју случајева, одвија између две или више етничких или националних група, његов утицај превазилази индивидуалну сферу, и
распростире се на читаву заједницу. Претња физичком опстанку и идентитету
етничке или националне групе углавном доводи до мобилизације заједнице и
зближавања њених чланова. Ова чињеница није зачуђујућа, обзиром да је тенденција идентификовања појединца са групом толико присутна да је то чини
неоспорном. Таква идентификација је и у потпуности разумна. На крају крајева, заједнице у којима смо одгајани постају део нас и чине нас оним што јесмо.
Стога је природно што осећамо да се оно што се дешава њима такође дешава
и нама, више него што је то заиста случај.9 Постоје дубоко усађене и моћне
социобиолошке основе за опажљиве постојане диспозиције ка стварању веза у
оквиру групе, дефинисању њених граница, као и дефинисању посебних модела
сарадње и поверења у оквиру таквих веза и граница.10
8
Исто, стр.323-324
E.F.M Durbin и John Bowlby, “Personal Aggressiveness and War”, у War,ур. Bramson и Goethals,
New York и London: Basic Books, 1964, стр.94
10
Погледати: D. Goetz, “Evolution and the Origins of Ethnic Identity”, Рад представљен на годишњем састанку Западне асоцијације политичких наука, San Francisco, California, 14-16 март, 1996
9
182
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
Идентификација са одређеном етничком или националном заједницом
произилази из индивидуалне перцепције етницитета као фактора личне идентификације.Као што је већ истакнуто, етнички идентитет представља један у
низу идентитета са којима појединац може да се поистовети; он је, међутим,
такође један од најмоћнијих модела идентификације у смислу стварања граница између „припадника” и „странаца”, и успостављања поверења и сарадње
унутар заједнице. Ова врста групног идентитета успоставља границе у оквиру
којих се стварају осећаји везаности и лојалности; управо унутар граница успостављених на овај начин заједништво често има најјачи утицај. На питање – Ко
смо ми?, велики број људи одговара на традиционалан начин, упућујући на
ствари које им највише значе – претке, религију, језик, историју, вредности,
обичаје и институције. Они се идентификују с културним ентитетима: племенима, етничким групама, религијским заједницама, нацијама и, на највишем
нивоу, цивилизацијама. У исто време, већина људи себе одређује оним што их,
у одређеном контексту, чини другачијим од осталих. Другим речима, људи свој
идентитет одређују како према ономе што јесу, тако и према ономе што нису.
У друштвеној и политичкој сфери људи често користе политику не само да бу
унапредили своје интересе, него такође и да би дефинисали свој идентитет,
често у опозицији у односу на неког другог, обзиром да ми знамо ко смо само
када знамо ко нисмо и, често, када знамо против кога смо.11
У савременом свету осећај националне припадности, стога, може, и
углавном има велики утицај на читав друштвени систем. Без обзира на процес глобализације чија је тенденција нека врста „спајања” и „обједињавања”
глобалне људске заједнице, позиција, а често и опстанак појединачних држава
и даље су нераскидиво везани за националну припадност и осећања већине
њихових становника. Солидарност која произилази из осећаја националне припадности, наиме, представља централни елемент у осигурању подршке институцијама државе, обзиром да људи који деле националност такође деле разумевање идеје своје заједнице, као и тога где би метафоричке и физичке границе
њихове државе требало да буду.12
За све оне који су суочени са потребом дефинисања или редефинисања
сопственог идентитета етницитет и религија пружају логички и емоционално
прихватљиве моделе идентификације, као и, макар привидне, осећаје сигурности и посебности. Уосталом, оно на шта људи у кризи идентитета (али и многим другим кризама) могу да рачунају су крв и уверења, вера и породица. Људи
се удружују са онима који имају сличног претка, религију, језик, вредности и
институције, а удаљују од оних код којих је то различито.13
Као што је већ истакнуто, моћ етничких веза постаје још већа када се
група осећа угроженом од стране другог колективитета. Анимозитет и евенту11
Семјуел П. Хантингтон, Сукоб цивилизација, Бања Лука: Романов, 2000, стр.28, 73
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, стр.326-327
13
Исто.стр.140
12
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
183
ално непријатељство између припадника различитих етничких и националних
заједница произистичу из:
1. осећања супериорности (и, повремено, инфериорности) у односу на
људе који се доживљавају као врло различити;
2. страха и недостатка поверења у такве људе;
3. тешкоћа у комуницирању са њима, што је резултат разлика у језику и
онога што се сматра друштвеним понашањем;
4. недостатка присности са претпоставкама, мотивацијом, друштвеним
односима и друштвеном праксом других људи;14
Анализе различитих међуетничких конфликата углавном подржавају
тезу да спољашњи притисци интензивирају осећај групног идентитета.15 Етногенеза се такође појављује у случају дуготрајног конфликта. Рат и насиље
имају велики, често одлучујући, утицај на етнички и национални идентитет,
који се огледа у њиховом огромном стваралачком, односно деструктивном, потенцијалу и „вероватно не постоји врста друштвених релација која може наново да створи и замисли колективитете и лојалности, да прецрта и ојача друштвене границе тако радикално као насилна конфронтација”.16 Насиље, стога,
представља јединствен друштвени феномен који има моћ да, не само уништи
животе и друштвене везе, већ такође да буде креатор друштвених светова.17
Због изузетно јаког утицаја који врше једно на друго, етницитет и конфликт се често перципирају као међусобно интерактивни. Раније постојање
јаке етничке солидарности може да пружи одлучујућу иницијалну основу за
колективну мобилизацију. Припадници етничке или националне групе врло
често реагују на спољашњу претњу повећаном затвореношћу, искључивањем
других, повећањем самосвести и наглашеном унутрашњом друштвеном контролом и сагласношћу.18 Стога, као што друштвене везе и солидарност олакшавају
мобилизацију, тако и мобилизација, како напредује, ствара и ојачава међусобне
и међугрупне везе и колективне идентитете.19 Идентификација са, и лојалност
према групи су врло, врло дубоке. Када је група угрожена, појединци који је
чине хрле у њену одбрану, пошто ништа не зближава чланове групе онако како
14
Исто, стр.143-144
Погледати: Glenn Bowman, “The Violence on Identity”, у Anthropology of Violence and Conflict,
ур. Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, London: Routhledge, 2001, стр.25-46; Robin M. Williams
Junior, The Wars Within: Peoples and States in Conflict, New Delhi: Manas Publications, 2004; Donald
Horowitz, Ethnic Groups in Conflict, Berkeley: University of California Press, 1985
16
Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, “Violent Imaginaries and Violent Practices”, у Anthropology
of Violence and Conflict ,ур. Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, London: Routhledge, 2001, стр.20
17
Исто.
18
Robin M. Williams Junior, The Wars Within: Peoples and States in Conflict, New Delhi: Manas
Publications, 2004, стр.115
19
R.V. Gould, “Multiple Networks and Mobilization in the Paris Commune, 1871”, American
Sociological Review 56 (6),стр.716-729, 1991, стр.719
15
184
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
то чини заједнички непријатељ. Како примећује амерички социолог с почетка
двадесетог века, Вилијем Грејем Самнер, ефекат пријатељства и мира у „нашој
групи” и непријатељства и рата према другим групама су у корелативној вези
једно с другим. Потреба вођења рата са другима је оно што омогућава одржавање мира изнутра, обзиром да би унутрашње несугласице ослабиле потенцијал групе за вођење рата. Ова потреба такође ствара власт и закон, како би
се спречили сукоби и успоставила дисциплина. Стога рат и мир делују једно
на друго и развијају једно друго у међугрупном односу. Што су ближи и јачи
суседи, то је интензивнији сукоб, и, самим тим, јача унутрашња организација
и дисциплина.21
Појединци који се снажно идентификују са својом етничком или националном групом често одговарају на напад или претњу упућену групи као да су
усмерени према њима самима, без обзира на то да ли су, на било који начин,
лично угрожени или не и често „испољавају врло висок ниво емотивности,
првенствено бес испуњен мржњом са деструктивним намерама”.22 Емоције
„пружају идејама, идеологијама, идентитетима и чак интересима, мотивациону
моћ. Као што морају да одговоре на когнитивне мреже и моралне визије, организатори и учесници покрета се ослањају и позивају на већ постојеће емоције
као што су страх, бес, или чак љубав”.23 Свака политичка криза и оружани сукоб
карактеристични су, између осталог, и по томе што код својих актера изазивају
експлозивну мешавину интензивних позитивних и негативних емоција које су,
у великој мери, међусобно условљене. Процес етничке мобилизације, на свом
путу до конфликта и, ултимативно, рата, побуђује јака осећања озлојеђености,
беса и стида, праћена позитивним емоцијама ентузијазма, љубави и наде. Када
почне оружани сукоб постојећа осећања се даље интензивирају, обзиром да
насиље има јединствену моћ да изазове дуготрајне дубоке и деструктивне емоције, у распону од осећаја интензивног бола, стида, понижености и губитка, до
беса, мржње и жеље за осветом.
Насиље је делотворно због моћи и легитимитета који из њега произилазе, можда чак и више него због својих физичких резултата. Другим речима, рат
као дуготрајан процес само с времена на време кулминира насиљем и на обе
стране постоји велики број појединаца који нису суочени са његовом директном претњом, али се ефикасност насиља као представе протеже кроз време
и простор, шаљући јасну поруку огромној већини људи који нису директно
погођени њиме.24
20
20
Edward C. Tolman, “Drives toward War”, у War, ур. Bramson и Goethals, New York и London:
Basic Books, 1964, стр.174 - 176
21
William Graham Sumner, Folkways, Boston: Ginn & Co., 1906, стр.12
22
B. Wedge, “Psychology of the Self in Social Conflict”, у International Conflict Resolution: Theory
and Practice, ур. E.F. Azar и J.V. Burton, стр. 56-62, Brighton, Sussex: Wheatsheaf Books, 1986, стр.
56
23
J.M. Jasper, “The Emotions of Protest: Affective and Reactive Emotions in and around Social Movements”, Sociological Forum 13 (3),стр. 397-424, 1998, стр. 420
24
Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, “Violent Imaginaries and Violent Practices”, у Anthropology
of Violence and Conflict ,ур. Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, London: Routhledge, 2001, стр.6
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
185
Дуготрајна осећања непријатељства могу да се кристализују у интензивна и чврста осећања чисте мржње, тако јаке да je у стању да подстакне насиље
чак и у недостатку посебне провокације. Жеља за осветом представља изузетно моћну компоненту дуготрајних насилних конфликата. Након поновљених циклуса насиља само насиље ствара заједничку антипатију и неповерење,
што затим подстиче ново насиље, што се може видети на примеру дуготрајних
етничких конфликата.25 Истовремено, насилни сукоб продубљује осећај емпатије на националној основи и јача везаност за, и приврженост према заједници
и свим оним карактеристикама и симболима који је представљају. У рату се
истовремено изоштравају и бришу границе и разлике; у жаришту сукоба готово да није могуће задржати амбивалентну позицију, поготово ако се ради о
припадницима једне од заједница које учествују у конфликту; лични губици,
патња и суочавање са патњама сународника, уз сталне притиске своје и нападе
непријатељске стране, од сваког појединца релативно брзо „направе” патриоту,
или издајника.
Национални идентитет и конфликт су, према томе, међузависни; јак
осећај идентитета олакшава мобилизацију по етничкој линији и евентуалан
развој конфликта. Када једном почне, сукоб интензивира осећај идентитета,
ствара осећај заједничке неправде и истиче етничке разлике; онда када почне
њихова међусобна интеракција, идентитет и насиље међусобно хране једно
друго. Као што сликовито описује Кејфиц: „Када ударци и против ударци почну
да се акумулирају, стварајући осећај неправде код једне или обе стране, у комуникацији између оних који говоре истим језиком и деле исте вредности ставља
се тежиште на линију раздора између група у оквиру које се стварају непријатељска осећања.“26 Стално истицање „непремостивих разлика” је од пресудне
важности у процесима мобилизације и конфликта. Како се политизоване групе
ангажују у наглашено поларизованим конфронтацијама, свака ће постајати све
мање пријемчива за ставове оне друге и више заокупљена јачањем интензитета
порука унутар себе саме. Проток информација у оквиру групе, стога, почиње
да циркулише у друштвеном ехо простору. Сваки од сукобљених колективитета
ствара своју сопствену реалност, своју сопствену историју, свој скуп „чињеница”, своја дистинктивна „објашњења” догађаја, истовремено игноришући,
трансформишући или одбијајући алтернативна веровања и интерпретације. У
крајњем случају, сваки колективитет развија сопствену систематичну идеологију усмерену ка ригидној, затвореној слици света. До неке границе, што је
дужи низ насилних интеракција, то је већа вероватноћа да ће читав процес
добити аутономан самообнављајући карактер.27
25
Robin M. Williams Junior, The Wars Within: Peoples and States in Conflict, New Delhi: Manas
Publications, 2004, стр.139
26
N. Keyfitz, “Subdividing National Territories: The Drive to Live in a Political Community whose
Boundaries are Congruent with the Cultural Community”, Geographical Analysis 27 (3), стр.208-229,
1995, стр.213
27
Robin M. Williams Junior, The Wars Within: Peoples and States in Conflict, New Delhi: Manas
Publications, 2004, стр.190
186
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
Невероватна моћ насиља такође лежи у чињеници да, једном када сукоб
почне, он више не оставља много опција оним сегментима друштва који га иницијално нису подржавали. Другим речима, када „потече крв” она убрзо ућутка „слабе и неодлучне” припаднике одређене нације или етничке заједнице,
стављајући их пред „свршен чин” који им не оставља много избора. Насиљем
се, заправо, брзо и ефикасно постижу резултати који се не могу постићи ни на
један други начин. Са једне стране, освајањем територија и протеривањем непријатељског становништва и уништењем трагова његовог постојања, историје
и културе, „чисти” се простор будуће егзистенције победничке националне
заједнице; истовремено се бришу сви елементи и „докази” заједничког живота
различитих група како у материјалном свету, тако и у свести самог становништва, било да се ради о жртвама насиља или његовим починиоцима. Насиљем се често ствара „празан простор”, брисањем старих сећања и истовременим стварањем нових. На тај начин се сложени, вишеструки или ослабљени
идентитети бришу, уступајући место поједностављеним, јасно дефинисаним
моделима идентификације, конструишу се чврсте и непробојне границе око
чланова групе, а ‘нечисто’ се претвара у ‘чисто’.
Употреба насиља, која неминовно изазива одмазду против припадника
групе, има нарочито упадљив ефекат у томе да учвршћује етнички расцеп,
„доказује” да заједнички интереси иду искључиво линијом тог расцепа, стога
потврђујући представу (идеју) етничке или националне групе као праве целине са правим, објективним интересом (вис а вис) у односу на друге етничке
групе, на исти начин на који је уређен однос између међународног система и
појединачних држава. Насиље намеће ову етницизовану реалност као нешто
природно, стога даље лимитирајући будуће политичке опције.28
Групну солидарност не изазива само јак осећај етничког или националног идентитета, нити заједничке судбине и неправде, који се манифестују
лојалношћу према заједници, већ такође страх и потреба за сигурношћу. Дубок страх од истребљења представља једну од најјачих емоција која се јавља
код појединаца и заједница у етничким сукобима. Из тог разлога, појединци и
заједнице суочени са опасношћу физичког истребљења обично се окрећу једни другима, обзиром да то повећава њихове шансе за опстанак и могућност
супротстављања непријатељу. Стварање политичке кризе у друштву, у оквиру
које шанса за једног човека постаје опасност за другог, може да изазове брзе
промене и поларизације које уништавају неке од односа који су постојали раније. У оквиру такве заједнице, као што је већ истакнуто, развијају се јаке,
контрадикторне емоције – анимозитет и потреба за одупирањем непријатељу,
и, истовремено, блискост и солидарност са другим члановима групе. Сама
етничка поларизација ствара интензивну несигурност, као и стална трвења и
сукобе између међусобно непријатељски настројених и сумњичавих противника. У периодима криза и конфликата рационални начин размишљања често
28
V.P. Gagnon Jr,. “Ethnic Conflict as an Intra-Group Phenomenon: A Preliminary Framework”,
Ревија за Социологију 26 (1-2), стр. 81-90, 1995, стр.88-89
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
187
смењују емоцијама набијене мисли и активности, што, само по себи, повећава
привлачност националних идеологија. Реакције су прожете страшћу, неповерењем и страхом, и најразумљивије објашњење ситуације, оно које је најближе
задовољавању захтева произишлих из тих страсти, је оно које се ослања на идеологију зато што оно подржава веровање да су сви налик једни другима. Ако
постоји универзално убеђење да је свако мотивисан страхом и неповерењем,
и стога се позива на идеолошки легитимитет, јавља се стална репродукција
идеолошког начина размишљања. У таквом случају не може да се створи неутралан простор; не постоји амбивалентност, само лажна сигурност.29 Појачану
националну идентификацију и бујање национализма у периодима политичких
криза и ратова, према томе, изазива низ посебних, али међусобно условљених
и повезаних фактора који прате насилне сукобе, преко већ постојећег осећаја
националне припадности, усађеног у појединца путем процеса васпитања, социјализације и образовања, до трауматичних, непосредних искустава насиља
и рата, њихове шире друштвене презентације путем медија и других облика
јавног дискурса, као и страха и потребе за сигурношћу.
Историјска и културна улога рата у формирању и афирмацији
националног идентитета
У трауматичним периодима политичких криза и оружаних сукоба такође
долази до пораста утицаја свих оних фактора који и иначе кохезивно делују
на етничке и националне заједнице, као што су религија, култура, традиција,
историјска прошлост, митови и легенде. У великом броју случајева, циљ рата
није само освајање територија и физичко уништење људи, већ такође систематично уништење њихове културе, традиције и историје, односно, потпуно
искорењивање трагова историјског постојања одређене етничке или националне групе на одређеној територији. Из тог разлога, уколико се рат посматра као
колективно искуство, може се рећи да се његов основни утицај на жртве одвија
путем њиховог присуствовања уништењу друштва оличеног у њиховој историји, идентитету и систему вредности.30Суочени са могућим искорењивањем
своје културе и вредносних система, људи спонтано или, у неким случајевима,
чак принудно почињу да се идентификују по етничкој или националној основи.
Други разлог за истицање заједничке културе у кризним временима је
њена моћ повезивања, обзиром да култура, у овом случају, представља свеприсутни, свеобухватни, свакидашњи начин међусобног повезивања појединаца и
група. Она је непосредан, опипљив друштвени ресурс. Истовремено, култура
29
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, стр.111
30
Derek Summerfield, “The Impact of War and Atrocity on Civilian Populations: Basic Principles for
NGO Interventions and a Critique of Psychosocial Trauma Projects”, Overseas Development Institute,
London, 1996
188
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
представља и ризницу историјског памћења, знак континуитета личног и колективног идентитета. 31
Поред непосредног искуства рата, његово историјско искуство такође
има значајну улогу у стварању и обликовању идентитета етничких и националних група. Функција рата кроз историју није се односила само на регулисање
међуплеменских или међународних спорова, већ су, пре свега, ови спорови и
ратови који су из њих произишли, створили прилику и потребу за организацијом друштва која је временом постала немерљиво супериорна, барем у сврху
остваривања заједничких циљева, у односу на примитивну хорду или животињски чопор.32 Суочене са претњом физичког уништења, друштвене заједнице су кроз историју биле принуђене да се прилагођавају, развијају и усавршавају како би се успешно одбраниле од напада; интензивна и трауматична ратна
искуства су, истовремено, свесно и несвесно изазивала темељне промене код
појединаца и читавих друштава, обликујући, мењајући или уништавајући њихове вредносне системе, културу и традицију, и, самим тим, њихову националну свест и идентитет.
Свака анализа феномена националног идентитета у савременом свету
мора да почне од историјске перспективе, обзиром да начин на који доживљавамо садашњост у великој мери зависи од нашег познавања прошлости.33 Историјски наративи стварају оквир за смештање појединца унутар одређене интерпретације значајнијих процеса, што се може урадити на више начина. Историја
се често „учи” у породици, тако што се заједничка искуства једне преносе на
друге генерације. Овај процес је индивидуалан, те према томе не мора да буде
завистан од државе и друштва. У неким случајевима, сећања на одређене историјске догађаје, преношена са једне на другу генерацију, знатно се разликују од
званичне верзије истих догађаја, што се може посматрати на примерима комунистичких земаља источне и југоисточне Европе у периоду после Другог светског рата, па тако и бивше Југославије. Тамо где је „званична историја” у колизији са индивидуалним сећањима и искуствима, самим тим и са реалношћу и
истином, њена моћ и утицај знатно су лимитирани, површни и привремени. Из
овог разлога моћ сећања никад не би требало потцењивати. Историјско сећање
блиско је повезано са концептом идентитета. Идентитет зависи од сећања, и
сећање, са друге стране, зависи од идентитета; обоје се мењају временом и у
зависности једно од другог; и идентитет и сећање су политичке и друштвене
конструкције.34
31
Robin M. Williams Junior, The Wars Within: Peoples and States in Conflict, New Delhi: Manas
Publications, 2004, стр.100
32
Robert E. Park, “The Social Function of War”, у War, ур. Bramson и Goethals, New York и London:
Basic Books, 1964, стр.240
33
Paul Connerton, How Societies Remember. Cambridge: Cambridge University Press, 1989, стр.
2; Супротно је такође истина; начин на који „видимо“ прошлост значајно зависи од наше перцепције садашњости.
34
John R. Gillis, “Memory and Identity: The History of a Relationship” у Commemorations: The
Politics of National identity, ур. John R. Gillis. Princeton: Princeton University Press, 1994, стр. 3-5
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
189
Обзиром на чињеницу да се значајни периоди историја већине етничких
група и нација састоје од ратова, страних окупација и дуготрајних политичких криза, као и то да је већи део светске историје уствари историја крвопролића, утицај историје на национални идентитет је, у великом броју случајева,
уствари утицај рата, насиља и политичких криза на идентитет. Утицај рата на
националну свест, како је наведено, лежи у огромном емоционалном значају
који политичко насиље, и насиље генерално, имају на људска бића.Рат је редак
друштвени феномен који поседује невероватну моћ да ствара и уништава у
исто време, да зближава заједнице или да их растура, да ефективно „избрише”
идентитете стваране током више година или деценија, и да их тренутно замени
новим идентитетима, обликованим у крви. Моћ рата да ствара историју и да се
обнавља путем сећања је јединствена. „Свети карактер” историјских ратова, од
којих су неки ефективно створили или уништили државе и друштва у којима
живимо, као и заједнице којима припадамо, створио је огромну моћ повезивања и идентификације која се тешко може упоредити са било чим другим. Поред тога, тежина ратних искустава, патња, жртве и губици, које са собом носе
овакви сукоби, створили су у великом делу популације широм света мешавину
осећаја поноса, саосећања, али и историјског дуга који обавезује и зближава
без обзира на временску или физичку раздаљину.
Невероватан симболички значај колективног насиља у историјском „ланцу догађаја” створио је неопходност анализе овог феномена из историјске и
компаративне перспективе. Критикујући строго субјективистички приступ
истраживању феномена насиља, Бетина Шмит и Инго Шродер истичу да се
„ниједан насилан чин не може разумети у потпуности уколико се не посматра
као једна карика у дугачком процесу догађаја од којих се сваки може довести
у везу са системом културне структуре који се може упоредити са сличним
структурама негде другде.”35 Историјски континуитет ратова, исто као и историјски континуитет културе, традиције и веровања, служи како би се прошлост
пројектовала на садашњост, у циљу оправдавања сукоба и мотивисања оних
који у њему учествују. Легитимитет рата постиже се повезивањем политичких
и економских интереса са моралним императивима, а најважнији сегмент ове
легитимности је историјска димензија оружаних сукоба. Симболичко значење
ранијих ратова интерпретира се у садашњости, док садашње насиље генерише
симболичку вредност која ће се употребити у будућности. Ратови се воде због
сећања, и често се воде око сећања, односно око могућности успостављања
визије прошлости једне групе као једине која поседује легитимитет. Из ове
перспективе, насиље не представља само начин решавања конфликата око материјалних питања, већ такође начин стварања друштва, наметањем истине и
историје једне групе са свим друштвеним и економским последицама које из
тога произилазе.36
35
Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, “Violent Imaginaries and Violent Practices”, у Anthropology
of Violence and Conflict, ур. Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, London: Routhledge, 2001, стр.7
36
Исто. стр.9
190
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
Због своје невероватне мобилизирајуће моћи и емоционалне тежине
историјски наративи о рату користе се од стране држава и режима на власти
како би код становништва створили посебна ратна сећања. Ратови, било добијени, било изгубљени, користе се, не само у функцији јачања националног
идентитета, већ и као преносиоци друштвено пожељних вредности и врлина.37
Обзиром на чињеницу да је искуство рата један од најмоћнијих и најефективнијих катализатора индивидуалних, националних и политичких идентитета,
ратна сећања се могу употребити на различите начине у циљу обликовања
осећања, мишљења и, у крајњем случају, свести чланова одређене етничке или
националне заједнице. У периодима великих политичких и безбедносних криза
ратна реторика и перципиране претње „подижу температуру” јавног дискурса,
а када она достигне „тачку усијања” више није много потребно да би се народ
„гурнуо” у рат. Моћан утицај рата на појединце и друштва експлоатисан је кроз
читаву историју од стране државних лидера и њихових политичких саветника.
Још је чувени теоретичар реализма Николо Макијавели 1513. године саветовао лидере да започну иностране ратове сваки пут када проблеми у њиховим
земљама постану превише озбиљни. Његове мисли одјекују и у речима Хитлеровог политичког саветника Хермана Геринга. Према његовим речима: „Са
гласом или без њега, људе је увек могуће навести да испуне наредбе лидера. То
је једноставно. Све што треба да урадите је да им кажете да су нападнути, и да
осудите пацифисте због недостатка патриотизма“. На сличан начин 1939. године, пре него што ће постати државни секретар Сједињених Америчких Држава,
Џон Фостер Далас је препоручио пројектовање спољне опасности као „најлакши и најбржи лек за унутрашњи раздор“.38 Како примећује Дезмонд Морис,
ако би били цинични могли би да кажемо да ништа не може да помогне лидеру
као добар рат. На тај начин му се пружа једина шанса да буде тиранин и да
буде вољен истовремено. Он, наиме, може да примени најокрутније методе, да
пошаље на хиљаде својих следбеника у смрт, а да и даље буде поздрављан као
велики заштитник. Ништа не јача везе унутар групе као спољашња претња.39
У процесу етничке мобилизације, „историјски елементи се деконтекстуализују и поново интерпретирају као део заједничке легенде о конфронтацији,
стварајући имагинаран простор унутрашње солидарности и спољашњег непријатељства. Антагонистички дискурс при томе није измишљен нити дисконтинуалан у историјском контексту, али се фрагменти сећања одвајају и намештају како би се створила нова дефиниција колективног идентитета“.40 Међутим,
37
Wolfgang Hoepken, “War, Memory and Education in a Fragmented Society”, East European Politics and Societies, Vol 13, бр. 1, зима, 1999
38
Charles W. Kegley JR. и Eugene R. Wittkopf, World Politics – Trenad & Transformation, ThomsomWadsworth, 2004, стр.432
39
Desmond Morris, The Human Zoo, New York: Dell, 1969; овде цитирано из: Charles W. Kegley
JR. и Eugene R. Wittkopf, World Politics – Trenad & Transformation, Thomsom-Wadsworth, 2004,
стр.432
40
Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, “Violent Imaginaries and Violent Practices”, у Anthropology
of Violence and Conflict, ур. Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, London: Routhledge, 2001, стр.11
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
191
и без било какве врсте манипулације са историјским сећањима, објективност у
анализи емоционалних историјских искустава углавном представља недостижан циљ, чак и онда када иза ње постоји искрена намера да се догађаји прикажу у “правом светлу”. Свако колективно насиље, рат и окупација за собом
остављају жртве, рушевине и, што је од кључне важности, огромну количину
људске патње, што се урезује у колективно памћење заједнице и ствара њену
историју која је у великом броју случајева историја њених жртви, бола и патње.
Иако је ова историја углавном заснована на реалним догађајима и објективним
чињеницама, она је уједно емотивно обојена и субјективна, што је у потпуности логично. Наиме, оно што је од посебне важности у контексту друштвеног
памћења је то да уколико једна група сматра да је кроз историју била понижавана од стране друге, ако има осећај да је ослабљена у смислу своје моралне
вредности због постојања или активности друге, осећај неправде је генерално
толико снажан да је изузетно тешко отклонити га, осим ванредним методама,
готово увек симболичним и ритуализованим ... У међуетничким споровима ове
врсте обе стране ће покушати да легитимизују своје позиције позивајући се на
исту прошлост, али радикално другачије сећање. Из оваквог ћорсокака у суштини постоји само један излаз: не допустити ниједној страни коришћење историјских сећања, односно спречити их да користе прошлост уколико желе да постигну било шта у контексту међуетничких односа. Овај циљ је, међутим, врло
тешко остварити, обзиром на то да прошлост представља један од кључних саставних елемената идентитета, а да идентитет не може да буде предмет погодбе. Стога је неопходно постојање воље за постизањем решења на обе стране.41
Вољу за постизањем решења, међутим, чак и тамо где она постоји, јако је тешко ускладити са захтевима супротстављених страна које оне доживљавају као
потпуно легитимне, тако да се „решења“ углавном постижу неком врстом притиска и силе, што само наставља континуитет насиља и, уједно, прави основу
за стварање неке будуће националне историје која ће се бавити неправдама и
патњама нанесеним једној заједници од стране друге, непријатељске и неправедне, али, у једном историјском тренутку, моћније националне групе.
Осећај историјских неправди и моћне представе насиља у већини случајева подстичу етничке и националне антагонизме докле год постоје „нерешени рачуни”, као што су нерешени територијални спорови и/или присуство
супротстављених група на истим територијама. Моћ сећања на насиље да наново подстакне непријатељство и будуће насилне сукобе лежи у јединственој
позицији коју ова сећања имају у целокупном друштвеном памћењу. Као што
је већ истакнуто, насиљем се стварају јединствена искуства која се преносе
путем културе и чувају у колективном друштвеном памћењу, док њихово приказивање представља значајан извор перцепције и легитимизације будућег насиља. Поред тога, насиље такође ствара опипљиве резултате који се крећу од
погинулих људи до прерасподеле простора, премештања становништва или
41
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, стр.260-261
192
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
окупације нових територија. Ово су емпиријске чињенице које могу да буду
физички распознате или се могу реконструисати из историјских записа, али су
ове чињенице такође подложне утицају културног дискурса. Не постоји важнији извор идеологије насиља него што је то приказивање пређашњег насиља,
мртвих, губитака и патње.42
Из овог разлога, у периодима политичких или безбедносних криза и великих друштвених промена, политичке елите се често позивају на одређене
догађаје из прошлости како би дале легитимитет својим активностима. Без
обзира на ниво „праве” претње, процес етничке мобилизације представља неопходан корак у периоду који претходи било којој врсти организованог политичког насиља због тога што се конфликти обликују друштвеном културном
перцепцијом која даје посебан значај ситуацији, процењујући је на основу
некадашњих сукоба, сачуваних у друштвеном памћењу групе.43 Оправданост
сукоба се објашњава посебном „културном граматиком” којом се дефинише
вредност и значај материјалне и друштвене добити, као што су, на пример, част
и углед. Ова културна граматика даје трајнији значај насилном сукобу и, стога,
обезбеђује додатни мотивациони оквир којим се пружа пострек изван тренутних интереса појединачних учесника у конфликту.44
Историје и представе историјских догађаја већине етничких и националних заједница, иако у великом броју случајева засноване на објективним
чињеницама, такође су, након вишевековног „културног обликовања”, претрпеле значајан утицај митова и легенди насталих на њима. Прошлост, или њени
делови, отелотворени у митовима, су једно од најмоћнијих „оружја” која се
користе од стране елита за манипулацију емоцијама маса, као и за генерисање
и контролу процеса етничке мобилизације;45 они који могу да оживе мит могу
и да мобилишу људе, искључе оне који не припадају групи, прикрију одрећена
сећања, успоставе солидарност и учврсте хијерархију статуса и вредности.46
Вредности, митови, симболи, или чак светилишта које свака нова генерација
одабере као обележја свог националног бића могу да се разликују од оних који
су постојали код претходних генерација, али не могу да буду наново створени,
већ морају да се заснивају на неком периоду из националне историје. Прошлост
дефинише садашњост нације и усмерава је ка будућности, али такође садашње
потребе и будући циљеви утичу на начин на који се прошлост реконструише и
то је разлог због кога митови имају кључну улогу у процесу изградње нације.47
42
Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, “Violent Imaginaries and Violent Practices”, у Anthropology
of Violence and Conflict, ур. Ingo W. Shroder и Bettina E. Schmidt, London: Routhledge, 2001, стр.8
43
Исто, стр.4
44
Исто.стр.5
45
Anthony D. Smith, “The ‘Golden Age’ and National Renewal” у Myths and Nationhood, ур. Geoffrey Hosking и George Schopflin. London: Hurst & Company, 1997, стр. 36-38.
46
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, стр.82-83
47
Anthony D. Smith, The Ethnic Origins of Nations. Cambridge: Blackwell Publishers, 1996, стр.
206-208
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
193
Кључна улога мита у стварању културе и преносу историјских сећања неминовно доводи до тога да он постаје један од начина на који колективитети – у
овом контексту посебно нације – успостављају и одређују основе свог сопственог бића, својих система моралности и вредности ... Мит ствара интелектуални
и когнитивни монопол тако што покушава да успостави јединствен начин доживљавања света и дефинисања погледа на свет. Да би заједница постојала као
заједница, овај монопол је од виталног значаја те, стога, појединачни чланови
те заједнице морају да прихвате мит као такав.48
У периодима политичких криза и конфликата коришћење и контрола митова представљају кључни део етничке мобилизације, обзиром на то да, како је
већ истакнуто, митови имају значајну моћ да мобилишу емоције и ентузијазам,
који затим могу бити искоришћени у одбрани легитимитета и јачању власти.49
Митови се могу користити како би пружили легитимитет сили као инструменту промена, окарактерисали одређени режим као тирански и тако оправдали
насиље против њега, како би умањили значај инкременталних промена као бескорисних (‘кукавичких’), и окарактерисали компромис и преговоре као нечасне
чинове који изазивају презир заједнице.50 Поседовање суштинске контроле над
митовима, симболима и ритуалима је, стога, један од најзначајнијих услова за
контролу читавог друштва.Истицањем одређених сећања, маргинализовањем
значаја других, као и пропагирањем одређених симбола, вредности и модела
понашања, они који се налазе у позицији моћи могу да ојачају међусобну солидарност и мобилишу масе.51
Обзиром да су ратови одувек имали значајну улогу у историјском памћењу чак се и „најстарији митови и традиције заснивају на темама борбе и
убијања“, као што примећује немачки писац Ханс-Магнус Ензбергер, истичући
ову једноставну, али ништа мање кључну историјску чињеницу. Обзиром да
мит настаје у тешким временима да би помогао човеку да не клоне, да би му
вратио наду, не треба се чудити што су митови везани за ратове. У таквим митовима има доста ружног, доста патње и страдања, као, уосталом, и у бајкама.
Али ни мит, као ни бајка, не носе у себи лоше поруке. Напротив, он афирмише
високоетичне вредности: човечност, храброст, очување националног идентитета.52
Коришћење митова у процесу зближавања чланова једне етничке или
националне заједнице, међутим, у већини случајева, истовремено још више
интензивира разлике између супротстављених група. У етнички подељеним
друштвима коришћење митова готово увек продубљујe постојеће разлике, осим
48
Исто., стр.80
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, стр.89
50
Исто.стр.95
51
George Schopflin, “The Functions of Myth and a Taxonomy of Myths”, у Myths and Nationhood,
ур. Geoffrey Hosking и George Schopflin. London: Hurst & Company, 1997, стр. 22
52
Милкица Милојевић, Од Краљевића Марка до Мек Доналд’с хамбургера, АИМ Бања Лука
49
194
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
ако се не ради о митовима који уједињују подељене групе. Могуће је замислити
митове о грађанској припадности који превазилазе концепт етницитета ... али
су они ретки. Са друге стране, много је лакше користити етничку припадност
у својству идентификатора и искључити припаднике других етничких група
или их поставити у улогу „другог”, односно објекта против кога, и због кога
је мобилизација неопходна. Исход овакве ситуације је то да се у оквиру једне
етничке групе истичу митови о заједничком животу њених чланова чиме се,
истовремено, повлачи оштра граница према онима који не припадају групи.53
Када митови почну да се употребљавају у процесу етничке мобилизације веома
је тешко прекинути, или чак држати под контролом, овај процес, зато што је он
углавном динамичан, поларизујући, и, једном започет, тешко заустављив. На
обе стране митови и симболи продиру у политички дискурс, што за последицу
има отежавање комуникације између супротстављених група, обзиром да језик
митова функционише у оквиру заједнице, али не и изван њених граница. У
комуникацији преко граница митови изобличују перспективе и збуњују учеснике, зато што њихова улога и јесте у томе да ојачају заједничку солидарност,
а не да посредују у контакту са другом заједницом.54
Док су се заједничка сећања кроз историју углавном заснивала на ратним
искуствима, појава модерног концепта национализма у касном осамнаестом
веку значајно је повећала значај, политичку улогу и културни смисао ратних
сећања у заједницама широм света. Ратни споменици, прославе, гробља и други симболички изрази сећања не представљају, међутим, само „места жалости”, већ су, што је много значајније, они постали начини чувања заједничког
националног идентитета којима се, кроз образовање, уџбенике и јавни дискурс,
људи подсећају на дужност жртвовања нацији присећањем на прошле ратове.55
Оживљавање сећања на уређен и ритуализован начин, довољно регуларно да
прослава постане део живота оних који у њој учествују, потврђује оно што
сматрамо морално исправним. Оно, пре свега, потврђује пресудан значај самог
сећања.56 Са друге стране, опасност од запостављања сећања у оквиру заједнице је то да оваква заједница неће бити у стању да опстане током времена, обзиром да је друштво без сећања слепо у односу на своју сопствену садашњост и
будућност, због тога што му недостаје морални оквир у које би сместило своја
искуства. Оно врло лако губи корене што га, само по себи, не чини лошим, већ
једноставно баналним.57
53
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, стр.85
54
Исто.стр.86
55
Wolfgang Hoepken, “War, Memory and Education in a Fragmented Society”, East European Politics and Societies, Vol 13, бр. 1, зима 1999
56
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, стр.74
57
Исто.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
195
Комеморативне церемоније, стога, подсећају заједницу на њен идентитет, и објашњавају њену прошлост као неку врсту „колективне аутобиографије”. Оне су наш начин начин да кажемо да смо оставили траг, да смо већ
направили избор, и да тај избор не може директно да се преиспитује, због тога
што би такво преиспитивање довело интегритет заједнице у опасност.58 Комеморације су, међутим, много више од снабдевача заједничким сећањима и
заштитника истих. Како би биле заиста ефикасне, оне морају да постану начин
живота – чланови заједнице морају да се навикну на њих.59 Обзиром на значај
прошлости и сећања која из ње произилазе, а која се одржавају и јачају комеморативним церемонијама, изградња нације је немогућа без комеморација. Све
нове нације су најосетљивије и најрањивије на самом почетку, због чега је потребно ојачати их инспиративним „тренутком славе”.60 Овакав тренутак такође
може да подстакне осећај „историјског дуга” – садашње генерације требало
би да се осећају дужним својим прецима за њихове жртве, да одржавају њихове системе вредности, и да, уколико је потребно, поднесу сличне жртве како
би заштитили њихово наслеђе.61 Ратна сећања, стога, представљају поглавље
у „граматици национализма” написаној широм Европе у деветнаестом веку и
могу да се користе на различите начине у циљу јачања осећања припадности и
патриотизма.62
Утицај рата на заједнице иде даље од његовог утицаја на обликовање
националног идентитета; ратна сећања одувек су представљала један од најефикаснијих инструмената у стратегији изградње нација у многим деловима
света.Према мишљењу неких од најеминентнијих теоретичара национализма,
ратна искуства се налазе међу кључним условма за стварање нације. Као што
се може тврдити да су нације, у одређеној мери, продукти ратова, велики број
постојећих држава такође представља директне резултате ратова вођених за
њихову независност. Као што примећује Норберт Елајас: „Националне државе
су стваране путем ратова и због ратова“.63 У многим деловима света ову тврдњу
је могуће доказати у реалности. Наиме, ретке су државе које нису настале „у
крви” и које се у својој историји нису бориле за освајање нових територија
или браниле од других освајача. За своју садашњу позицију и просперитет
најмоћније и најбогатије земље у савременом свету, у великој мери, имају да
„захвале” ратовима које су водиле (и добиле) у својој историји. Обзиром на
58
Исто. p.78
Paul Connerton, How Societies Remember. Cambridge: Cambridge University Press, 1989, стр.36-38
60
Исто.70-71
61
John R. Gillis, “Memory and Identity: The History of a Relationship” у Commemorations: The
Politics of National identity, ур. John R. Gillis. Princeton: Princeton University Press, 1994, стр. 8-9
62
Wolfgang Hoepken, “War, Memory and Education in a Fragmented Society”, East European Politics and Societies, Vol. 13, бр. 1, зима 1999
63
Norber Elias, “Die Gesellschaft der Individuen,” Frankfurt: Suhrkamp Edition, 1987, стр.276; овде
цитирано из: Wolfgank Hoepken, “War, Memory and Education in a Fragmented Society: The Case of
Yugoslavia,” East European Politics and Societies, Vol. 13, бр. 1, зима 1999
59
196
Јелена Вукоичић: Рат и национални идентитет
ту чињеницу, није зачуђујуће то што се ратна сећања често користе од стране
политичких елита у циљу мобилизације становништва за подршку одређеном
режиму или националном пројекту.
Непосредна и историјска моћ насиља и рата у улози катализатора великих друштвених промена је неупоредива у односу на било који други феномен.
Својим бруталним системом елиминације, кроз читаву историју човечанства,
рат је имао одлучујућу улогу у друштвеној и историјској селекцији људске цивилизације. Некада велике, моћне и утицајне државе и народи, нестајали су у
тренуцима када више нису могли да се одупру нападима својих, војно надмоћнијих, непријатеља, без обзира на евентуалну супериорност своје културе или
друштвене организације. Рат, стога, представља јединствен друштвени феномен који је кроз историју имао моћ да ствара и уништава државе, народе и читаве цивилизације, елиминишући „слабе” и отварајући пут „јаким”. У читавом
овом процесу његов утицај подједнако је досезао до свих нивоа и сегмената
друштва; једино је претња ратом успевала да наведе милионе људи да својевољно ризикују своје животе у нади да ће тиме заштитити себе, своје породице
и народ, али и „више циљеве”, односно државу, културу и религију којима припадају; рат је одувек брже и интензивније од било чега другог могао да усади
осећај идентитета и систем вредности у појединце и читаве заједнице који би
после трајали вековима; али и да, у изненађујуће кратком периоду, ефективно
уништи идентитете стваране током низа година или деценија.
Литература
Azar, E.F. и J.V. Burton, ур., International Conflict Resolution: Theory and
Practice, стр. 56-62, Brighton, Sussex: Wheatsheaf Books, 1986
Bramson и Goethals, ур., War, New York и London: Basic Books, 1964
Connerton, Paul, How Societies Remember. Cambridge: Cambridge University
Press, 1989
Gagnon, V.P. Jr,. “Ethnic Conflict as an Intra-Group Phenomenon: A Preliminary
Framework,” Revija za Sociologiju 26 (1-2), 1995
Gillis, John R., ур., Commemorations: The Politics of National identity, Princeton:
Princeton University Press, 1994
Goetz, D.,“Evolution and the Origins of Ethnic Identity”, Рад представљен на
годишњем састанку Западне асоцијације политичких наука, San Francisco,
California, 14-16 март, 1996
Gould, R.V., “Multiple Networks and Mobilization in the Paris Commune, 1871”,
American Sociological Review 56 (6),стр.716-729, 1991
Хантингтон, Семјуел , Сукоб цивилизација, Бања Лука: Романов, 2000
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
197
Hoepken, Wolfgang, “War, Memory and Education in a Fragmented Society,”
East European Politics and Societies, Vol 13, бр. 1, зима, 1999
Horowitz, Donald, Ethnic Groups in Conflict, Berkeley: University of California
Press, 1985
Hosking, Geoffrey и George Schopflin., ур., Myths and Nationhood, London: Hurst
& Company, 1997
Jasper, J.M., “The Emotions of Protest: Affective and Reactive Emotions in and
around Social Movements”, Sociological Forum 13 (3), стр. 397-424, 1998
Kegley, Charles W. JR. и Eugene R. Wittkopf, World Politics – Trenad &
Transformation, Thomsom-Wadsworth, 2004
Keyfitz, N. “Subdividing National Territories: The Drive to Live in a Political
Community whose Boundaries are Congruent with the Cultural
Community”, Geographical Analysis 27 (3), стр.208-229, 1995
Милојевић, Mилкица, Од Краљевића Марка до Мек Доналд’с хамбургера,
АИМ Бања Лука
Schopflin, George, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London:
Hurst & Company, 2000
Shroder, Ingo W. и Bettina E. Schmidt, ур., Anthropology of Violence and Conflict,
London: Routhledge, 2001
Sivard, Ruth Lager, “World Military and Social Expenditures”, Washington D.C.:
World Priorities, 1996
Smith, Anthony D., The Ethnic Origins of Nations, Cambridge: Blackwell
Publishers, 1996
Sumerfield, Derek, “The Impact of War and Atrocity on Civilian Populations:
Basic Primciples for NGO Interventions and a Critique of Psychosocial
Trauma Projects”, Overseas Development Institute, London, 1996
Sumner, William Graham , Folkways, Boston: Ginn & Co., 1906
Williams, Robin M. Junior, The Wars Within: Peoples and States in Conflict, New
Delhi: Manas Publications, 2004
Wilmer, Franke, “Identity, culture and historicity: the social construction of
ethnicity in the Balkans,” World Affairs, 22.06.1997
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Nikola Beljinac*
199
Оригиналнинаучнирад
UDK 321.7 : 316.722 (4-664)
KONSOCIJATIVNA DEMOKRATIJA U POSTKONFLIKTNIM DRUŠTVIMA**
CONSOCIATIONAL DEMOCRACY IN POST CONFLICT SOCIETIES***
Abstract: The paper researches the influences which consociational democracy institutions have on the processes of pacification and democratization in post
conflict societies. The introductory part identifies two approaches to studying consociational democracy: the first, which recommends consociational democracy as a
desirable democratic model for deeply divided societies, and the second, which sees
consociation exclusively as a successful mechanism for managing conflicts without
high democratic potentials. Both approaches are examined in the example of post
conflict societies. There is an opinion that the basic function of consociational institutions in post conflict societies is to prevent the reoccurrence of violence, and not
the development of democracy.
Key words: consociational democracy, post conflict society, stability, democratization
Sažetak:Tekst se bavi istraživanjem uticaja koji institucije konsocijativne demokratije imaju na procese pacifikacije i demokratizacije u post-konfliktnim društvima. U uvodnom delu identifikuju se dva pristupa u izučavanju konsocijativne demokratije: prvi, koji konsocijativnu demokratiju preporučuje kao poželjan demokratski
model za duboko podeljena društava i drugi koji konsocijaciju posmatra isključivo
kao uspešan mehanizam upravljanja konfliktima bez visokih demokratskih potencijala. Oba stanovišta se potom ispituju na primeru post-konfliktnih društava. Zastupa
se teza da je osnovna funkcija konsocijativnih institucija u post-konfliktnim društvima sprečavanje obnove nasilja, a ne izgradnja demokratije.
Ključnereči:konsocijativna demokratija, post-konfliktno društvo, stabilnost,
demokratizacija.
*
Asistent, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka. E-mail: [email protected] bg.ac.rs
Rad je nastao u okviru realizacije naučno-istraživačkog projekta broj 47026, Konstitucionalizam i
vladavina prava u izgradnji nacionalne države – slučaj Srbije, podržanog od strane Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije.
***
The paper is a result of scientific project number 47026. Constitutionalism and law ruling in the
development of national state – the case of Serbia, approved by the Ministry of Education and Science
of the Republic of Serbia.
**
200
Никола Бељинац: Консоцијативна демократија у пост-конфликтним...
Uvodnaskicaproblema
Primenjena rešenja konsocijativne demokratije (naročito u državama „trećeg
talasa demokratizacije“) otvorila su važno akademsko i praktično pitanje o odnosu između konsocijacije, očuvanja mira i jačanja demokratije. Tradicionalni pristup
konsocijativnom demokratskom modelu bazirao se na propitivanju njegovih demokratskih potencijala. Sažeto rečeno, osnovna preokupacija klasičnih teoretičara konsocijativne demokratije bila je da dokažu da se „...konsesualna demokratija može
smatrati više demokratskom nego većinska demokratija, i to u mnogim aspektima.“1
Vremenom je ta vrsta ambicije splasla. U pretežnom delu novije literature konsocijacija se mahom izučava kao pogodan okvir za okončanje konflikata i sprečavanje
njihovog obnavljanja u krhkim ambijentima post-konfliktnih društava. Glavnu osu
analize u ovom pristupu konsocijaciji predstavlja odnos između konsocijativnih mehanizama i održanja mira. Kvalitet demokratije, po pravilu, nije predmet proučavanja, premda se implicitno sugeriše da tamo gde vlada mir i demokratija bolje uspeva.
Namera nam je da u radu ispitamo obe korelacije - konsocijacija osigurava mir i
konsocijacija garantuje demokratiju, na primeru duboko podeljenih, post-konfliktnih
društava.
Predmet naše istraživačke pažnje formulisaćemo na sledeći način : da li konsocijativni mehanizmi, pored toga što utiču da se konflikt okonča, mogu garantovati
dugoročan mir i stabilnost bez opasnosti da „duhovi prošlosti“ nanovo ožive? I, u
vezi sa navedenim : da li se imperativi konsocijativne pacifikacije post-konfliktnih
društava i njihove demokratizacije međusobno isključuju? Zastupaćemo stav da se
konsocijacija može smatrati prijemčivim mehanizmom upravljanja konfliktima u
ovim društvima, ali ne i uspešnim modelom njihove demokratizacije. Sledstveno
prirodi postavljenog problema, istraživanju ćemo pristupiti iz perspektive institucionalne paradigme. Istražićemo na koji način formalne i neformalne konsocijativne institucije utiču na procese pacifikacije i demokratizacije duboko segmentiranih
post-konfliktnih društava.
Teze koje u radu ispitujemo glase : (1) verovatnoća održanja mira je veća u
post-konfliktnim društvima u kojima postoje konsocijativni mehanizmi nego u onima koja ih nisu primenila; (2) konsocijativni mehanizmi primenjeni u post-konfliktnim društvima inherentno podrivaju procese njihove demokratizacije.
Demokratijaipodeljenadruštva
U nameri da, barem načelno, utvrdi početke akademskog interesovanja za
temu etno-kulturnog pluralizma, Vil Kimlika (Will Kymlicka) ispravno uočava da se
pitanje etniciteta tokom većeg dela 20. veka, sve do sedamdesetih godina, smatralo
1
Lajphart, Arend, Modeli demokratije, CID, Podgorica, 2003, str. 79
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
201
marginalnim ili rešenim u gotovo svim akademskim disciplinama. Ono što će tog
trenutka započeti kao oprezno propitivanje identiteskih tema, tokom devedesetih godina izrasta u bezobalnu multidisciplinarnu raspravu o opravdanosti zahteva pristalica politike identiteta i načinima pravno-institucionalnog uvažavanja etno-kulturne
raznolikosti.
U okviru političke nauke, debata se podjednako ekspanzivno razvijala kako u
polju političke teorije, tako i u polju empirijsko-institucionalne analize savremenih
političkih sistema. Dok su se teoretičari pretežno bavili ontološkim i epistemološkim
osnovama identitetskog pluralizma, empiričari politke svoju pažnju usmeravaju na
pitanje : može li predstavnička demokratija, sa svojim institucionalnim rešenjima,
opstati u društvima koje karakteriše izrazita etno-kulturna heterogenost. Klasični teoretičari liberalne demokratije nisu imali tu vrste dileme. Izazovan je svaki pokušaj
da se u njihovim delima pronađe bilo kakav nagoveštaj bavljenja temom kulturnog
pluralizma ili etničkog pripadništva. Rana liberalna teorija zaokupljena je mišlju
kako se ljudi udružuju u političku zajednicu i kako političke zajednice treba voditi,
pri čemu se pitanje ko se udružuje, u smislu identitetskih obeležja, ostavlja po strani.
Džon Lok tako govori o “izvornom ugovoru pomoću kojeg jedan broj ljudi...uspostavlja zajednicu ili vlast u kojoj većina ima pravo da vlada nad ostalima”, dok Hobs
ističe da je “državna zajednica institucionalizovana kada se mnoštvo ljudi složi...”.3
Kao što možemo da primetimo, strane u društvenom ugovoru su pojedinci, ili preciznije rečeno ljudi, koji ne nastupaju kao predstavnici etničkih ili bilo kojih drugih
grupa. Ovo bazično saznanje liberalnih teorija društvenog ugovora imalo je značajne
implikacije na ostale “izume” liberalnog univerzuma, uključujući i princip političke
reprezentacije. Liberalna demokratija tako zadobija predstavničku formu i, jednako
važno, biva očišćena od supstancijalnih nanosa “starog režima”. To je, između ostalog, značilo da princip političke reprezentacije, u skladu sa proklamovanom neutralnošću javne sfere, ni u kom slučaju ne sme da odslikava partikularno-identitetsku
strukturu stanovništva, već isključivo interesne preferencije pojedinaca. Politika u
liberalnom značenju stoga nije ništa drugo do „način da se, unutar neutralnog skupa
pravila, agregiraju interesi pojedinaca i usmere prema političkoj sferi koja proizvodi
i oblikuje kolektivne ciljeve zajednice.”4
Minimalno poimanje demokratije, pod snažnim uticajem radova Jozefa Šumpetera (Joseph Schumpeter), ostaje dominantno i u savremenoj demokratskoj teoriji.
Demokratija se u ovom modelu određuje, usko i operativno, u terminima agregacije
interesa i partijske kompeticije. U svojoj knjizi “Kapitalizam, socijalizam i demokratija” Šumpeter demokratiju otvoreno izjednačava sa mehanizmima tržišnog ponašanja pojedinaca. Po njemu, demokratija predstavlja “takvo institucionalno uređenje
za donošenje političkih odluka u kojem pojedinci stiču vlast da odlučuju sredstvima
kompetitivne borbe za glasove ljudi”.5 Borba za vlast se uzima kao ključno obeležje
2
2
Kimlika,Vil, Savremena politička filozofija, Nova srpska politička misao, Beograd, 2009, str. 363
Citirano prema: Divjak, Slobodan, Problem identiteta:kulturno, etničko, nacionalno i individualno,
Službeni glasnik, Beograd, 2006, str. 20
4
Pounavac, Milan, Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Čigoja štampa, Beograd, 2006, str. 185
5
Šumpeter, Jozef, Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Kultura, Beograd, 1960, str. 122
3
202
Никола Бељинац: Консоцијативна демократија у пост-конфликтним...
demokratske dinamike. Semjuel Hantington (Samuel Hungtinton), na tragu Šumpeterovog određenja, dodatno izoštrava konture proceduralnog shvatanja demokratije.
Da bi se neka zemlja mogla nazvati demokratijom, saopštava nam Hantington, nije
samo bitno da se održavaju izbori već i to da se u njoj na izborima vlast bar dva puta
promeni.6 Sejmur Lipset (Seymour Lipset) i Džejson Lejkin (Jason Lakin), predani
empirijskoj definiciji demokratije, daju sledeće određenje: “demokratija je institucionalni aranžman u kome sve odrasle individue imaju moć da glasaju, na slobodnim
i poštenim kompetitivnim izborima, za svoju glavnu izvršnu vlast i za nacionalnu
zakonodavnu vlast”.7 Poput Hantingtona, Lipset i Lejkin takođe smatraju da je za
demokratiju važno da postoji realna šansa da partija koja je na vlasti (inkumbent)
izgubi vlast. Varijantu proceduralne demokratije zastupa i najuticajniji posleratni teoretičar demokratije, Robert Dal (Robert Dahl). Premda njegovo određenje prevazilazi minimalističko shvatanje demokratije, ono se u dva svoja ključna stuba poklapa
sa navedenim definicijama: demokratija se nalazi u preseku kompetitivnosti i inkluzivnosti.8 Dalov pluralistički pristup demokratskom procesu nesumnjivo predstavlja
važan doprinos demokratskoj teoriji, ali ni ta koncepcija, baš kao ni prethodno navedene, ne tretira dovoljno pitanje kulturnog pluralizma.
Ovaj previd postaće povod snažne kritike koja će vremenom izroditi konsocijativni model demokratije. Etno-kulturna segmentiranost savremenih država,
prema pristalicama konsocijativne teorije, predstavlja činjenicu koju demokratske
ustanove moraju uzeti u obzir. Segmentirani rascepi mogu biti religiozne, ideološke,
lingvističke, regionalne, kulturne, rasne ili etničke prirode i posebno su izraženi u
post-konfliktnim društvima. Duž tih rascepa organizuju se partije, interesne grupe,
mediji, škole i dobrovoljne asocijacije. Duboke etničke, religiozne, kulturne i druge
društvene podele i grupisanja koja ih slede prepreka su „neutralnim“ demokratskim
procedurama. Tamo gde su političke preferencije birača formirane duž etničkih ili
religijskih linija, partije koje reprezentuju manjinske grupe, po pravilu, nisu u mogućnosti da formiraju većinu.9 One su sistemski defavorizovane i obeshrabrene da
učestvuju u vlasti. U tim okolnostima, poručuju nam pobornici konsocijacije, demokratija mora oprezno koračati. Klasični, agregativni aranžmani s obzirom da ignorišu
pitanje etno-kulturne raznolikosti i identitetske pripadnosti nužno lišavaju manjine
mogućnosti učestvovanja u procesu donošenja odluka. Legitimacijski deficit većinskog modela u etnički heterogenim, podeljenim društvima može, u svojim krajnjim
posledicama, dovesti do krvavog rastakanja političke zajednice ili do obnove nasilja
ukoliko se radi o post-konfliktnim društvima. Upravo će prasak etničkih sukoba tokom devedesetih godina prošlog veka dodatno ojačati stav pobornika konsocijacije
6
7
39
8
Videti detaljnije: Hantington, Samuel, Treći Talas, Stubovi kulture, Beograd, 2004
Lipset, Martin Semjur i Lejkin, M. Džejson, Demokratski vek, Alexandria Press, Beograd, 2006, str.
Videti detaljnije: Dal, Robert, Poliarhija-participacija i opozicija, Filip Višnjić, Beograd, 1997
Lajphart navodi primer Severne Irske, podeljene na protestantsku većinu i katoličku manjinu, u
kojoj je većinski sistem omogućavao Unionističkoj stranci, koja je predstavljala protestantsku većinu,
pobedu na svim parlamentarnim izborima i formiranje svih vlada u periodu od 1921. do 1972. godine.
9
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
203
da je stabilna demokratija u segmentiranim društvima neostvariva bez nekog oblika
politizacije etnosa.
Konsocijativnademokratijakaomehanizamupravljanjakonfliktima
Konsocijativna institucionalna rešenja (deljenje vlasti, autonomija, veto odlučivanje i proporcionalni sistem) postala su popularno sredstvo okončanja građanskih
ratova. U opsežnoj analizi mirovnih sporazuma kojima su prekinuta ratna dejstva u
38 država u periodu između 1945. i 1998. godine, Metju Hodi (Metthew Hoodie) i
Karolin Harcel (Caroline Hartzell) navode samo jedan sporazum koji se ne može
podvesti pod konsocijaciju.10 Helga Malin Biningsbo (Helga Malin Biningsbo) u
kvantitavnom istraživanju u kojem je obuhvatila 118 post-konfliktnih društava u periodu od 1985. do 2002. godine, takođe, uočava pozitivnu korelaciju izmedju konsocijacije i postizanja mira.11 Podjednako snažan zaključak u prilog teze da konsocijativna demokratija donosi mir daje i Barbara Valter (Barbara Walter) tvrdjom da je
čak za 38% veća verovatnoća da zaraćene strane postignu dogovor kojim okončavaju sukob ukoliko taj dogovor podrazumeva konsocijativno deljenje vlasti.12 Navedeni autori se u svojim analizama uglavnom bave razlozima zbog kojih pregovaračke
strane radije pristaju na rešenja sa konsocijativnim elementima nego na neka druga.
Prihvatajući njihove nalaze, u redovima koji slede napravićemo jedan korak dalje,
bavićemo se izazovnijom dilemom - da li i koliko uspešno konsocijacija može održati mir u post-konfliktnim društvima? Ponudićemo nekoliko argumenata u prilog
teze da je veća verovatnoća održanja mira u post-konfliktnim društvima u kojima
postoje konsocijativni mehanizmi nego u onima koja ih nisu primenila.
Prvi razlog pozitivne korelacije između primenjenih konsocijativnih rešenja
i održanja mira pronalazimo u inkluzivnoj prirodi konsocijativne formule deljenja
izvršne vlasti (power-sharing) koja doprinosi ujednačavanju moći i političke relevantnosti predstavnika društvenih grupa koje su bile u sukobu. U posleratnom ambijentu, natopljenom negativnim resantimanima i nepoverenjem, mehanizam deljenja izvršne vlasti služi kao inicijalna zamena za, u tim društvima, deficitaran resurs
– uzajamno poverenje. Proces konsocijativne pacifikacije post-konfliktnih društava
kroz obnovu poverenja između dojučerašnjih ratnih suparnika ostvaruje se u dva
koraka, najpre na nivou elita koje reprezentuju svoje društvene grupe, a potom i na
relaciji lider-članovi društvene grupe. Uključivanje predstavnika svih relevantnih
segmenata u procese odlučivanja (prvenstveno na nivou izvršne vlasti) posledično
ograničava sindrom „bezbednosne dileme“. Lajphart je u potpunosti u pravu kada
10
Citirano prema: Jarstad, Anna, The Logic of Power sharing after Civil War, Center for the study of
civil war, Oslo, August 2006, p.7
11
Binninsgbo, Malmin Helga, Consonciational Democracy and Postconflict Peace, Centre for the
study of civil war, Oslo, 2005
12
Walter, Barbara, Committing to Peace. The Successful Settlement of Civil Wars, Princeton, Princeton
University Press, 2002, p. 13
204
Никола Бељинац: Консоцијативна демократија у пост-конфликтним...
tvrdi da je, s obzirom na manjak uzajamnog poverenja nakon ratnih sukoba „svakako
bolje biti u vlasti zajedno sa dojučerašnjim suparnikom nego mu prepustiti da vlada
u tvom interesu i ostati u opoziciji“.13 U konsocijativnom aranžmanu, lideri dele
vlast i dogovorno, bez podele na dobitnike i gubitnike, upravljaju državnim poslovima usklađujući posebne interese grupa koje predstavljaju. Saglasnost predstavlja
neophodan uslov prilikom donošenja odluka, a njihovo sprovođenje ima veću šansu
za uspeh s obzirom da predstavnici svih relevantnih zajednica učestvuju u njihovom
kreiranju. U skladu sa inkluzivnom logikom deljenja izvršne vlasti lideri kumuliraju
glavne položaje na mikro nivou (nivo društvene grupe koju reprezentuju), kao i u
globalnoj (državnoj) političkoj areni. Igrajući uloge “stejkholdera”, oni balansiraju
interese centra i pojedinih segmenata, te postaju zainteresovani za očuvanje zajednice i svojih pozicija u vlasti. U toj fazi odigrava se drugi važan proces konsocijativne
pacifikacije post-konfliktnih društava. Elite, koje su prethodno odabrane da zastupaju i štite interese svojih grupa, pošto su taj zadatak uspešno obavile, od svojih
sledbenika sada zahtevaju povratnu uslugu priznavanja legitimiteta državnih institucija čiji su oni deo. Na taj način dolazi do „pomirenja“ države i društva/društava,
a konsensus elita počinje da se preliva na sve segmente pluralne zajednice. Procesi
kooperacije i akomodacije, kao što možemo da primetimo, zadobijaju formu racionalnog izbora elita. Onog trenutka kada cena potencijalnog povratka u rat postane
veća od interesa da se očuva mir, verovatnoća da neka od strana napusti konsocijativni aranžman drastično opada.
Jačanju međusobnog poverenja, takođe, doprinosi i drugi važan „sastojak“
konsocijativnog inženjeringa – princip proporcionalne distribucije uticaja na ključnim državnim pozicijama. To ne podrazumeva samo srazmernu raspodelu poslaničkih mesta, već i prisutnost predstavnika relevantnih društvenih grupa u ostalim državnim organima (sudstvo, finansijske institucije, javna preduzeća). U post-konfliktnim
društvima naročito je bitno da, sledstveno principu proporcionalne predstavljenosti,
sve strane u novom konsocijativnom uređenju (pa i one koje su u ratnim sukobima
smatrane pobunjeničkim) budu zastupljene u jedinstvenim vojnim snagama.
Timoti Henesi (Timothy Henessy) i Edvard Azar (Edward Azar) nude jednostavan grafički prikaz opisanih među-uticaja koji za svoj krajnji rezultat imaju stabilan politički sistem.14
13
Lajphart, Arend, Demokracija u pluralnim društvima, Školska knjiga, Zagreb, 1992, str. 31
Timothy M. Henessey, Edward E. Azar, Lebanese Consociational Democracy: Sources of Transformation, paper prepared for the 1970 annual metting of the Middle East Studies Association, p 7,
November 1970, Internet, 17/09/10, http://.jstor.org
14
Društvena
grupa
A Društvena grupa B
“Политеиа”, бр. 3, Бања
Лука, јун
2012.
205
Društvena grupa A Društvena grupa B
Lider
Sledbenici
Lider
Sledbenici
Autori: Timoti Henesi i Edvard Azar
Brojna
Autori : Timoti
Henesiistraživanja
i Edvard Azar
pokazuju da jednako pozitivan uticaj na stabilizaciju prilika u post-konfliktnim društvima može imati i autonomno organizovanje pojedinih
društvenih segmenata.15 Poput deljenja izvršne vlasti i proporcionalne zastupljenosti
u Brojna
ključnim
državnimpokazuju
institucijama,
i ograničena
jača prilika
osećaj usi-postistraživanja
da jednako
pozitivanforma
uticajsamouprave
na stabilizaciju
gurnosti,društvima
te otklanja
opasnost
od donošenja
odluka na pojedinih
nivou centralnih
vlasti
koje 18
konfliktnim
može
imati i autonomno
organizovanje
društvenih
segmenata.
mogu
biti izvršne
u suprotnosti
partikularnimzastupljenosti
interesima različitih
sub-nacionalnih
grupa i
Poput
deljenja
vlasti isa
proporcionalne
u ključnim
državnim institucijama,
(npr. pitanja
domena obrazovanja,
religijskogteorganizovanja
i lingvističkih
stanograničena
forma iz
samouprave
jača osećaj sigurnosti,
otklanja opasnost
od donošenja
odluka
na nivou
centralnih
vlasti
koje
mogu
biti
u
suprotnosti
sa
partikularnim
interesima
različitih
darda). Autonomiju je moguće ostvariti na personalnom ili teritorijalnom novou, usubnacionalnih
grupa
pitanja
domena obrazovanja,
religijskog
organizovanja
i lingvističkih
zavisnosti
od (npr.
toga da
li se iz
podudaraju
granice društvenih
i regionalnih
rascepa.
Imalidemokratijeukonsocijativnojdemokratiji?
Timothy M. Henessey, Edward E. Azar, Lebanese Consociational Democracy : Sources of Transformation, paper
prepared for the 1970 annual metting of the Middle East Studies Association, p 7, November 1970, Internet,
17/09/10, http://.jstor.org
Na prethodnim stranicama smo obrazlagali zašto, po našem sudu, konsocija18
Videti detaljnije : Binninsgbo, Malmin Helga, Consonciational Democracy and Postconflict Peace, Centre for the
institucije
adekvatnu
alternativu
pacifikacije
post-konfliktnih
studytivne
of civil
war, Oslo, nemaju
2005; Walter,
Barbara,
Committing utoprocesu
Peace. The
Successful Settlement
of Civil Wars,
Princeton,
Princeton
University
Press, 2002;
Norris, Pippa,
Stable
democracysličnu,
and good
governance
in divided
društava
sa visokim
stepenom
društvenih
podela.
Međutim,
pozitivnu
korelasocieties,
University,
2005;
Rothchild, Donald
and Caroline
Hartzell,
Security
in Deeply Divided
Societies:
cijuHarvard
ne možemo
uočiti
i prilikom
razmatranja
odnosa
između
konsocijacije
i demoThe Role of Territorial Autonomy, Nationalism and Ethnic Politics, No 5, pp 254-271, 1999
17
kratizacije. U redovima koji slede, pokušaćemo da ukažemo na ključne manjkavosti
konsocijacije kao modela demokratizacije post-konfliktnih društava.
Da bi demokratiju mogli da smatramo konsolidovanom, što prema Hagu, Haropu i Breslinu predstavlja poslednju fazu demokratizacije nekog društva, neophod-
15
Videti detaljnije : Binninsgbo, Malmin Helga, Consonciational Democracy and Postconflict Peace,
Centre for the study of civil war, Oslo, 2005; Walter, Barbara, Committing to Peace. The Successful
Settlement of Civil Wars, Princeton, Princeton University Press, 2002; Norris, Pippa, Stable democracy
and good governance in divided societies, Harvard University, 2005; Rothchild, Donald and Caroline
Hartzell, Security in Deeply Divided Societies: The Role of Territorial Autonomy, Nationalism and
Ethnic Politics, No 5, pp 254-271, 1999
206
Никола Бељинац: Консоцијативна демократија у пост-конфликтним...
no je da „opozicija ima stvarne izglede da pobedi na izborima“.16 Konsocijacija, teorijski i praktično, sprečava mogućnost opozicionog delovanja i periodične promene
aktera vlasti. U takvim okolnostima izbori postaju besmisleni s obzirom da se glavni
politički procesi odigravaju daleko izvan domašaja izbornih procedura, a neretko
i u tajnosti. Sud javnosti je beznačajan što povratno utiče na nezainteresovanost i
političku anemičnost stanovništva. Učesnici u koalicionom konsocijativnom aranžmanu, pod izgovorom očuvanja tekovina mirovnog sporazuma, po pravilu sprečavaju druge, umerenije partije da budu deo vlasti. Isto tako, konsocijativni sporazumi
često sadrže nefleksibilne odrednice o načinima deljenja vlasti između nekadašnjih
suparnika. Problem nastaje onda kada se okolnosti u kojima je sporazum postignut
vremenom izmene, kao što se desilo sa demografskim profilom Libana.
Konsocijativne odredbe mirovnih sporazuma, takođe, kreiraju nepovoljan
okvir za ostvarivanje individualnih sloboda i prava, uključujući i prava koja su od
suštinske važnosti za „demokratsku igru“- političkih prava. Ne smemo ispustiti iz
vida da su glavni “igrači” u konsocijativnim političkim sistemima etničke elite, a
ne pojedinci (građani). Konsocijacija je više orijentisana na promociju kolektivnih
prava, posebno u granicama etno-religijskih kolektiviteta. Društvena grupa kojoj
individua pripada posreduje njen odnos sa širim, globalnim društvom. Kolektiviteti su vlasni da određuju poželjan obim prava i sloboda svojih članova što dovodi
do odstupanja od bazičnog liberalnog pravila o razdvajanju pravno-političkog od
kulturno-etničkog identiteta.17 Svojevrsna feudalizacija države i ozvaničena podela
na različite etno-religijske kolektive potkopava osećanje zajedničkog građanskog
(političkog) identiteta čija je glavna funkcija da nadilazi pomenute partikularnosti.
U svojim najradikalnijim posledicama, primat kolektivnih prava može redukovati
spremnost građana na uzajamnu solidarnost. Društveni položaji bivaju cementirani
grupnom pripadnošću, a grupna inter-dinamika svedena na dogovore ovlašćenih titulara kolektivnih identiteta. Na ovu opasnost upozorava libanski sociolog Antoan
Mesara slikovito opisujući konsocijaciju kao „sistem plafoniranja društvenih položaja” kojim se trajno, bez perspektive izmena, alociraju određena mesta u političkom
i širem, društvenom ambijentu.18 I sam Lajphart se slaže sa tvrdnjom da je unapred
određena raspodela društvenih pozicija, a time i društvenih šansi, najkvarljiviji element konsocijacije jer se opire pokušajima preispitivanja.19 Da bi uopšte mogli da
govorimo o demokratiji, zaključuju protivnici tvrdog multikulturalizma, treba se
vratiti kulturno-neizdiferenciranom građanstvu i odbaciti stanja karakteristična za
pred-moderna društva u kojima je politički status pojedinaca bio determinisan njihovim etničkim, religijskim, kulturnim ili klasnim članstvom.
16
Hague, Rod, Harrop, Martin, Breslin, Shaun, Komparativna vladavina i politika, Tehnička knjiga,
Zagreb, 2001
17
Slobodan Divljak, Manjinska prava i antiliberalizam, časopis Prizma, Centar za liberalnodemokratske studije, jul 2003, str. 43
18
Antoine N. Messarra, The Lebanese Consensual Democracy, Constitution, Power Sharing and Civil
Institutions, The Centre for International and Public Affairs, The University of Sidney, 2002, p. 8
19
Arend Liphart, Power-Sharing and Group Autonomy in the 1990s and 21st century, prilog na skupu
Constitutional Design 2000, dec. 9-11, 1999.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
207
Razloge učestalog konsocijativnog posrtanja procesa demokratizacije pronalazimo i u uticaju međunarodnih faktora (država ili međunarodnih organizacija
koje su posredovale u postizanju mira) na unutrašnju dinamiku post-konfliktnih konsocijacija. Zainteresovanost „treće“ strane za opstanak konsocijativnog aranžmana,
po pravilu, dovodi do hroničnog manjka autonomnih demokratskih obrazaca reprodukcije političke moći. Navedeno ponajbolje potvrđuje poslednji izveštaj nevladine organizacije Freedom House o stanju sloboda u svetu za 2012. godinu. Nijedno
post-konfliktno društvo ustrojeno prema konsocijativnoj šemi organizacije vlasti
nije uvršćeno u slobodne države. Najbliža toj kategoriji je Bosna i Hercegovina sa
koeficijentom demokratskih sloboda 3.5 ( max.1 – min.7), dok je Angola na začelju
liste sa koeficijentom 5.5.20
Zaključnarazmatranja
U radu smo nastojali da dokažemo da je osnovna funkcija konsocijativnih
aranžmana u post-konfliktnim društvima da okončaju sukob i, još važnije, spreče obnovu nasilja, a ne da izgrade demokratiju. U formi zaključnih razmatranja izdvajamo
najvažnije argumente u prilog tvrdnje da post-konfliktne konsocijacijativne institucije čuvaju mir, ali ne donose demokratske obrasce upravljanja državom.
En Jarstad (Anna Jarstad), već u prvim redovima teksta u kojem izučava problematičan odnos između konsocijacije, demokratizacije i pacifikacije u post-konfliktnim društvima, sa razlogom, upozorava da je bavljenje ovim pitanjem jednako
„pucanju u pokretnu metu“.21 Činjenica da se radi o izuzetno „živoj“ materiji u koju
su upleteni mnogi indikatori otvara prostor različitim, često i dijametralno suprotnim, istraživačkim nalazima. Pobornici i protivnici teze o kauzalnoj vezi između
konsocijacije, post-konfliktne stabilizacije i demokratizacije slažu se, međutim, u
jednoj stvari : konsocijativni mirovni aranžmani postali su, u poslednje tri decenije, nezaobilazno sredstvo okončanja ratnih sukoba u duboko podeljenim društvima.
Verovatnije je da će zaraćene strane pristati na sporazum koji sadrže konsocijativne
odredbe (deljenje izvršne vlasti, proporcionalna predstavljenost u glavnim državnim institucijama, veto odlučivanje i autonomija), nego na rešenje sukoba koje je
ustrojeno prema standardima većinskih demokratskih procedura. Motivi prihvatanja
konsocijativnog uređenja su brojni, ali preovladavaju ona objašnjenja koja takav
sled događaja pripisuju racionalnom izboru zaraćenih strana čiji je primarni cilj da u
posleratnoj konstelaciji snaga ne budu u podvlašćenom položaju.
Konsocijacija, glavna je pouka ovog rada, nije samo najbolji način da se
dođe do mira već i pouzdano sredstvo da se mir očuva. Ipak, imperativ dugoročne
stabilizacije post-konfliktnih društava, po pravilu, ugrožava svaki pokušaj njihove
demokratizacije. Razloge obe tendencije pronalazimo u logici delovanja konsocijativnih mehanizama upravljanja konfliktima. Uvažavajući političku relevantnost svih
društvenih grupa i njihovih zahteva, konsocijativne institucije povećavaju osećaj
20
21
Preuzeto sa sajta: http://www.freedomhouse.org/template.cfm?page=505
Jarstad, Anna, The Logic of Power sharing after Civil War, p. 2
208
Никола Бељинац: Консоцијативна демократија у пост-конфликтним...
sigurnosti i uzajamnog poverenja. S druge strane, nepropusne političke strukture,
rezervisani domeni, primat kolektivnih indentiteta na uštrb individualnih prava, kao
i značajna uloga spoljnih aktera – garanta mirovnih sporazuma, sprečavaju uspostavljanje demokratije u njenim suštinskim odrednicama. Čini se da, u slučajevima
oštrih identitetskih sukoba i podela, pred mirovnim posrednicama i pregovaračkim
stranama uvek stoji samo jedna ponuda na stolu : mir ili demokratija.
citiranaliteratura
Binninsgbo, Martin Helga, Consonciational Democracy and Postconflict Peace,
Centre for the study of civil war, Oslo, 2005
Dal, Robert, Poliarhija-participacija i opozicija, Filip Višnjić, Beograd, 1997
Divljak, Slobodan, Manjinska prava i antiliberalizam, časopis Prizma, Centar za
liberalno-demokratske studije, jul 2003
Divjak, Slobodan, Problem identiteta:kulturno, etničko, nacionalno i individualno,
Službeni glasnik, Beograd, 2006, str. 20
Hague, Rod, Harrop, Martin, Breslin, Shaun, Komparativna vladavina i politika,
Tehnička knjiga, Zagreb, 2001
Hantington, Samuel, Treći Talas, Stubovi kulture, Beograd, 2004
Jarstad, Anna, The Logic of Power sharing after Civil War, Center for the study of
civil war, Oslo, August 2006
Kimlika, Vil, Savremena politička filozofija, Nova srpska politička misao, Beograd,
2009
Lajphart, Arend, Modeli demokratije, CID, Podgorica, 2003
Lajphart, Arend, Demokracija u pluralnim društvima, Školska knjiga, Zagreb, 1992
Liphart, Arend, Power-Sharing and Group Autonomy in the 1990s and 21st century,
prilog na skupu Constitutional Design 2000, dec. 9-11, 1999
Lipset, Martin Semjur i Lejkin, M. Džejson, Demokratski vek, Alexandria Press,
Beograd, 2006
Messarra, N. Antoine, The Lebanese Consensual Democracy, Constitution, Power
Sharing and Civil Institutions, The Centre for International and Public Affairs,
The University of Sidney, 2002
Norris, Pippa, Stable democracy and good governance in divided societies, Harvard
University, 2005
Pounavac, Milan, Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Čigoja štampa, Beograd, 2006
Timothy M. Henessey, Edward E. Azar, Lebanese Consociational Democracy: Sources of Transformation, paper prepared for the 1970 annual metting of the
Middle East Studies Association, p 7, November 1970
Šumpeter, Jozef, Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Kultura, Beograd, 1960
Walter, Barbara, Committing to Peace. The Successful Settlement of Civil Wars,
Princeton, 2002
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Скороходова С. I.
209
Оригинални научни рад
UDK 911.3:930.1
«Письма из Риги» в историософии Ю. Ф. Самарина
Summary. In the artиcle S. I. Skorohodovoи “”The Rиga Letters” иn the
Hиstиrиosophy of Yu.F. Samarиn” S.I. Skorokhodova shows the reason why the
thиnker wrote hиs sharp polиtиcal pamphlet and descrиbes the events and results
caused by иt иn the Russиan socиety. The author polemиzes wиth some researchers
who accused Samarиn of partиalиty and of callиng to “russиfy” the Baltиc peoples.
The author also concludes that “The Letters” иnfluenced the dиrectиon of Samarиn’s
hиstorиosophиcal problematиcs as well as other thиnkers.
Key words. Teutonиsm, natиonal polиcy, teutonиzиfиcatиon, russиfиcatиon,
pamphlet.
Аннотация. В статье С. I. Скороходовой « «Рижские письма» в историософии Ю. Ф Самарина» раскрывается причина написания мыслителем острого политического памфлета, описываются события и результаты, к которым
привело его появление в общественной жизни России. Автор полемизирует с
некоторыми исследователями, обвиняющими Самарина в пристрастии и в призыве «русифицировать» прибалтийские народы. В заключении делается вывод
о том, что «Письма» повлияли на направленность историософской проблематики их автора, а также и на других мыслителей.
Основные понятия. Германизм, национальная политика, онемечивание,
русификация, русить, памфлет.
Ю. Ф. Самарин – «один из тех, кто стоял на вершинах, вот почему он
не был понят в своё время…» (2; 295) Он был «христианином во всеоружии
языческой мудрости и научного знания», «даровитейший деятель современной
науки и общественной жизни во всеоружии нравственных христианских убеждений» (1; 68). Самарин обладал редким государственным мышлением и к вопросам политическим подходил с точки зрения интересов многонациональной
России. Он впервые поставил вопрос о необходимости в русском государстве
русской политики, направленной на поддержание «единоверцев» на окраинах,
на процветание местных народностей, что возможно только при сильном государстве.
М. П. Погодин справедливо считал, что Самарин – «лучший выразитель
политической доктрины славянофильства» (9; 292). Всё, что он писал, написано рукою воина, для которого перо – прежде всего орудие борьбы. «Рижские
210
Скороходова С. I.: «Письма из Риги» в историософии Ю. Ф. Самарина
письма» - один из существенных её эпизодов. Этот памфлет повлиял на направленность историософской проблематики мыслителя, а также на общественные настроения в России, поэтому следует остановиться на нём подробнее.
Iтак, в 1846 году Ю. Ф. Самарин стал чиновником особых поручений
при министерстве внутренних дел и служил в комитете по устройству быта
лифляндских крестьян. В июле 1846 года, в связи с волнениями крестьян 1842
– 1846 годов в прибалтийских губерниях, он в составе ревизионной комиссии
прибыл в Ригу. Самарин должен был изучить ход крестьянского дела в Лифляндии, выявить причину волнений в этом крае, изучить городское устройство
Риги и составить проект преобразования его средневекового устройства.
В Риге Самарин сразу ощутил отчуждённость местной общественной
жизни от общероссийской. Его многое неприятно поразило: местное законодательство, привилегированное положение евангелически – лютеранской церкви,
бесправие немногочисленного русского и латышского населения, отсутствие
русских школ и гимназий, отсутствие русских газет. Немецкий язык, несмотря
на то, что был непонятен подавляющему большинству населения, был языком
привилегированным, языком правительственных учреждений. Немцы «гнушались» русского языка. Русским купцам чинились препятствия при вступлении в братство Большой гильдии, так что они были лишены всякого участия
в управлении сословном и городском. Кроме этого, он почувствовал слепую,
глухую и слишком страшную вражду к русским, которая, по словам философа,
испортила его сердце и характер (14; 72): «Атмосфера, в которой я жил эти два
года, была пропитана ненавистью; сначала мне было очень тяжело: постоянное раздражение произвело было во мне физическое расстройство, какое - то
горькое болезненное ощущение под самым сердцем. Потом я привык - стыдно
сознаться, мне стало свободно, легко, почти отрадно постоянное настроение к
спору и нападкам. Я свыкся с ненавистью...» (17; XLV ).
Самарин понял, что, несмотря на победу Петра I, немецкое меньшинство
(не более ста тысяч) бесконтрольно господствовало не только над латышами
и эстами, но и над русскими. Ливония по - прежнему оставалась феодальным
владением немецких баронов, саботирующих распоряжения центральной власти путём бюрократического запутывания дел или интриг в самом Петербурге.
В результате Самарин пришёл к убеждению в «глубокой, коренной, систематической вражде Немцев к Русским» (17; XLV ). Самарин объяснил причину этой вражды так: «В основе её лежит сознание исторической неудачи и
происходящая от этого досада на самих себя. Вознаграждением за всё утраченное служит чувство племенной спеси, ничем не оправданная хвастливость
и смешное презрение к России и всему Русскому. Немец же доволен тем, что
он Немец; более ничего не нужно для его славы» (17; 37, 38). Философ не был
субъективен в своих оценках: русофобия остзейцев, действительно, была «неукротимой», они беззастенчиво клеветали на Россию и русский народ (23; 85).
Например, книга Ф. Гене «О нравах русских», носившая обличительный харак-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
211
тер, была очень популярна в то время в немецкой среде. «Они делали и будут
делать нам страшное зло. (…) Отныне я считаю долгом всякого Русского по
мере сил действовать против Остзейцев» (17; XLV ), - писал Самарин.
С большим трудом Юрию Фёдоровичу удалось проникнуть в Рижские
архивы, куда до той поры не пускали русских исследователей. Он в совершенстве изучил историю Риги с момента её основания в 1200 году до эпохи Николая I. Эти знания он проявил в двух своих работах – «Письма из Риги» и
«Iстория города Риги».
Согласно источникам, основателю Риги, епископу Альберту, она «была
нужна как сборное место для крестоносцев, приехавших служить Богу, то есть
проливать кровь туземцев и как укреплённое убежище в случае опасности»
(11; 168), - опасности со стороны порабощённых ими латышей и со стороны
вольных народов Новгорода и Пскова. Такой цитаделью немецкого насилия
Рига оставалась все 600 лет своего существования.
Самарин узнал, что в IX – X веках многие прибалтийские племена входили в состав Руси и платили ей дань (см. 7; 4). Даже в XII веке, согласно
единогласному признанию немецких летописцев, Балтийское поморье тянуло
к соседним русским княжествам. Свидетельства о мирном распространении
православия между туземными племенами имелись в «Повести временных
лет» и «Хронике Генриха Латыша». Внезапное появление немецких купцов,
проповедников, крестоносцев привело к тому, что немцы отняли у русских
Балтийский край, «католицизм отнял его у православия» (17; 5). Со времён
немецкой феодально – католической агрессии XII века остзейские дворяне стали господствовать в этом крае, обеспечив себе статус замкнутых привилегированных сословий, а покорённые народы были обречены на экономический
и национальный гнёт. «Если раньше укреплённые городки Герсика и Кукейнос… платили дань Владимиру Полоцкому, но были свободны и физически и
духовно, то приход немцев превратил свободу местных жителей в крепостную
зависимость» (6; 67).
Петр Великий закрепил Лифляндию за Россией, но, стремясь привлечь
немцев на государственную службу, не желал вводить русских в местные сословия, чтобы не дать слишком сильно почувствовать давление победителей:
это могло отвратить потомков немецких рыцарей от симпатий к русскому престолу. «Столь опрометчиво не поступал ни Стефан Баторий, ни Карл IX. Эти
правители для целей государства вводили коренных подданных и даже не пытались привлечь остзейцев на службу, держа их в стороне и отдалении» (6; 68).
Остзейцы сразу заявили о том, что будут служить правительству, а не русскому народу. Они, по мнению Самарина, воспитывали правительственный эгоизм, они дали почувствовать, что у власти могут быть свои, особые интересы,
противоположные интересам земли (17; 39, 42). Русские дворяне со времён
Екатерины II лишились последней возможности выслуживать себе имения в
остзейском крае. Деяния Павла I, согласно Самарину, «отодвинули победу го-
212
Скороходова С. I.: «Письма из Риги» в историософии Ю. Ф. Самарина
сударственного начала в Лифляндии на сто лет назад» (17; 22). В заключении
исторического экскурса философ сделал вывод, что действия правительства
были непоследовательными, а противодействие немецкого меньшинства - обдуманным, оно развивалось и обогащалось опытом (см. 17; 22). К этому следует добавить, что Александр и Николай Павловичи восприняли немецкие приставки к своей русской фамилии от Петра III – Голштейн – Готторпские.
Чем больше Самарин вникал в прошлое Прибалтийского края, тем всё
больше убеждался в том, что немецкое господство со времён меченосцев было
настоящим бедствием для коренного населения. Оно страдало не только от крепостной зависимости, но и от неслыханного жестокого обращения. Самарин
признавал за польским и шведским правителями стремление облегчить участь
коренного населения, но немецкое дворянство всячески препятствовало этому,
считая, что народ груб и не ценит блага свободы (см.17; 17). Немецкие бароны
систематически подвергали туземцев онемечиванию, держали их в атмосфере
страха и тёмного невежества. Таким образом, служа в комитете по устройству
быта лифляндских крестьян и изучая историю Риги, Самарин впервые столкнулся с двумя основными вопросами, решению которых он, как писатель и
общественный деятель, посвятил всю свою жизнь: вопросу освобождения крестьян и вопросу о политическом значении германизма в жизни и исторической
судьбе России и её прибалтийских областей.
Ю. Ф. Самарин ратовал за укрепление единства государства. На основании материалов из архива, он пришёл к выводу, что Ливония не имеет самостоятельного государственного начала, что она - часть России, поэтому, будучи
оторванной от своего корня, она «оцепенела в неподвижности форм» (17; L.).
Философ признал, что «Россия имела на Остзейский край исторические права»
(17; 18). Л. Н. Гумилёв, как заметила С. Н. Ковальчук, был солидарен с Самариным, считая обособленное прибалтийское государство «химерическим образованием» (6; 69). Б. Н. Чичерин, напротив, определил Ливонию как государство.
Полагаю, что в XIX веке угнетённые латыши и эсты и думать не могли о
создании собственного, политически независимого государства. Большинство
населения Остзейских губерний надеялось только при помощи русского правительства избавиться от гнёта немецких баронов.
«Iстория города Риги», объёмом в 500 страниц, была представлена Самариным как отчёт о работе в министерстве внутренних дел и произвела такое
ошеломляющее впечатление на министра Л. А. Перовского, что он разрешил
напечатать её только несколько лет спустя, всего в 25 экземплярах для «лиц
высшего управления», но и их он не решился выпустить из своего кабинета,
так как понимал, что сухая, но строго документальная книга Самарина не может не вызвать негодования среди правительствующих немцев Петербурга,
близких императору. «Iстория города Риги» увидела свет только через полвека,
так что О. Миллер в 1876 году всерьёз думал, что она «погибла без следа» (22;
4).
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
213
Самарин отдавал себе отчёт в том, что существует тесная связь между
воинствующим феодализмом остзейцев и немецким засильем в правительственных кругах Петербурга. Ему было ясно, как заметил Дурылин, что «Бенкендорфы, Палены, Дубельты, Адлерберги и прочие - вместе с прибалтийскими
феодалами - немцами состоят в одном и том же заговоре против русского народа и его кровных исторических и культурных интересов» (4; 51). Проводником остзейской политики в правительстве был П. А. Валуев. Баронесса Э. Ф.
Раден, немка и протестантка, в проостзейском духе настраивала великую княгиню Елену Павловну, тётку Александра II, которая была активна в политике.
С 1848 по 1876 годы пост генерал – губернатора в Прибалтике занимали люди,
действующие в духе партикуляризма . Тем не мене Ю. Ф. Самарин писал К. С.
Аксакову из Риги: «Систематическое угнетение Русских немцами, ежечастные
оскорбления русской народности… - вот, что волнует мне кровь, и я тружусь
для того, чтобы привести этот факт к сознанию, выставить его перед всеми.
Независимо от служебных моих занятий, я пишу теперь письма об остзейском
крае, которые буду посылать в Москву на имя Хомякова… Прошу и тебя не
только прочесть их, но и дать им ход» (20; 200).
«Письма из Риги» - одно из первых политических произведений в России. Они свидетельствуют о гражданском мужестве их автора. В России средины XIX века общество почти ничего не знало, что происходит в России, а
об Остзейском крае оно пребывало в полном неведении. В «Письмах из Риги»
Самарин «во всеоружии историка, со всею страстностью публициста и во всю
полноту патриотического негодования… изобразил надменное беззаконие господства немцев в Прибалтийском крае, обращение ими латышей в кабалу,
ненависть немцев к русским, презрение их к русской культуре и истории и насильственное онемечивание всего края» (4; 51).
«Письма из Риги» - памфлет, то есть публицистическое произведение,
а не учёные записки. Для того, чтобы показать, насколько остро и иронично
они были написаны, приведу пример: «Iтак, вот до чего дожили русские; их
называют пришельцами в городе, более ста лет подвластном России, тогда как
выходцев из Бремена и Любека, этих голышей, толпами приходящих из- за границы, вероятно не для выгод своих, а для просвещения России, встречают в
том же городе, как родных братьев. Разбогатев разными средствами, иногда
контрабандою или фальшивыми ассигнациями, как некоторые из первостатейных рижских купцов, они вступают беспрепятственно в братства, потом избираются в ратсгеры, и в качестве судей, с высоты своей гордости, решают участь
русских» (17; 94).
Самарин пробыл в Риге два года и многое успел сделать. Он написал
«Iсторический очерк уничтожения крепостного состояния в Лифляндии» (см.
12) на основании двух документов, к которым имел доступ как член ревизионной комиссии: секретной записки 1842 года «О крепостном состоянии в Риге»
А. П. Заболоцкого – Десятовского, написанной для П. Д. Киселёва, и записки
214
Скороходова С. I.: «Письма из Риги» в историософии Ю. Ф. Самарина
Головина о ходе дел в Прибалтике с 1841 по 1845 год. Русский мыслитель подтвердил, что мнимое освобождение крестьян в 1819 году в Лифляндии было
бесстыдным обезземеливанием латышей, попавших в безысходную земельную
кабалу к немецким баронам. Он первым высказал в печатной форме мысль, которая только потихоньку обсуждалась в славянофильских кругах: о необходимости освобождения крестьян от крепостной зависимости. «Самарин понимал,
что единство политическое, то есть механическое, будет миражём без единства
народного. Задача каждой администрации, действующей на окраинах, поднять
и укрепить общественные элементы, дружественно расположенные к основному населению страны. (…) Самарин понял естественный союз своей страны с
низшими классами населения на окраинах» (3; 93).
В связи с этим, он стал собирать материал для написания истории сельского хозяйства, который вошёл в «Заключение к историческому обозрению
уничтожения крепостного состояния в Лифляндии». В другом своём исследовании, «Iстории городских учреждений Риги», Ю. Ф. Самарин показал, что
немецкие бароны поддерживали реакционный средневековый строй экономических и правовых отношений в городе и в деревне, сохраняя за собой феодальные привилегии. Согласно выводу автора, для того, чтобы эмансипировать
латышей и эстов из – под немецкого влияния, воспитать их в интересах России,
необходимо было коснуться привилегий остзейских баронов.
Параллельно Самарин изучал дела раскольников и много писал о них в
черновиках. Он пришёл к выводу, что «раскол в Риге поддерживается не религиозным фанатизмом, а гражданским развратом» (15; 1). «Страшная бедность
и сопряженный с нею разврат стали почти неизбежным уделом русского населения» (17; 87).
Самарин много хлопотал об устройстве в Риге русской школы народной
и ремесленной, которую правительство разрешило открыть в городе. Сохранилось его письмо к епископу Вениамину Рижскому от декабря 1848 года, где
сообщалось, что русские купцы в Риге уже пожертвовали для создания школы
1405 рублей серебром, и что он, Самарин, будет способствовать тому, чтобы к
ним присоединились москвичи. Всё это должно было принести утешение угнетённым «однородцам и единоверцам в Лифляндии» (19; 1). Самарин верил,
что «на поприще народного обучения, мы можем вернуть всё утраченное и
прочным образом привлечь к себе простонародье» (18; 23).
В 1848 году Самарин возвратился в Петербург, взял отпуск и отправился
в родное Iзмалково, где провёл всю осень. В начале зимы он появился в Москве, откуда выезжал лишь в Абрамцево к Аксаковым и на девять дней в Богучарово к Хомякову, чтобы обсудить крестьянский вопрос.
В Москве Самарин набело переписал экземпляр своих «Писем» и дал
прочесть их своим друзьям: Хомякову, Аксаковым, Свербеевым. Iз посторонних лиц – митрополиту Филарету, А. П. Ермолову, графу С. Г. Строганову.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
215
Филарет выразил сочувствие к «Письмам». Самарин просил у него защиты и покровительства православным латышам (20; 397). Митрополит обещал
своё содействие для сбора денег в Москве на народное ремесленное училище.
Добавлю, что от себя Ю. Ф. Самарин до конца своих дней высылал Вениамину
Рижскому денежные пожертвования на русско – эстоно – латышское училище
(500 рублей), на Эзельское (150 рублей) и Рижское православное братства и на
другие нужды (18; 23).
В высших сферах только Л. А. Перовский и П. Д. Киселёв поддержали
Самарина, что в дальнейшем осложнило их положение. Ермолов и Строганов
были сдержаны в выражении своего сочувствия. Между тем, в Петербурге распространились в списках «Письма из Риги». На всех они произвели глубокое
впечатление, даже на тех, кто не сочувствовал автору. Iх трудно было достать.
Такое возбуждение интереса к Остзейским делам не могло понравиться немцам. Они задумали отрезвить общество и нанести удар тому, кто имел дерзость
открыто выступить против них.
В конце ноября отпуск у Самарина закончился, и 1 декабря он вновь появился в столице, где был прикомандирован в качестве помощника производителя дел к Остзейскому комитету, официально существовавшему в России
с 1846 года по 1876. В течении двух месяцев Самарин много работал, иногда
просиживал без обеда до 8 часов утра. «Письма» возбуждали сильную злобу
немцев против него. Граф Пален не хотел допускать Самарина докладывать в
комитете о городском деле в Риге и принимал его холодно.
Наконец, на заседаниях Остзейского комитета с 22 января по 27 января
«многотомные труды комиссии по ревизионной части, в которых было раскрыто множество злоупотреблений и упущений, требовавших немедленного исправления, остались без всяких практических последствий, а составленный ею
проект был забракован, почти без рассмотрения, как труд чиновников, будто
бы незнакомых с местными нуждами» (17; LXXIII). Но этой победы немцам
было мало. Они опасались, что влияние «Писем» из второстепенного круга
чиновников проникнет в высший свет и коснётся тех людей, которых нельзя
будет ни оклеветать, ни очернить в глазах правительства. Тогда они отступили
на второй план и выдвинули князя А. А. Суворова, назначенного генерал - губернатором Прибалтики в 1848 году, для защиты своей политической чести.
Поход против Самарина начался 14 февраля 1849 года с официального письма Суворова Перовскому, в котором он потребовал копию «Писем из
Риги». Перовский ответил, что не имеет ни времени, ни средств изготовлять
копии для него с частных трудов. Тогда Суворов обратился с жалобой к государю. Он направил свою атаку не на существо «Писем», а на нарушение Юрием
Фёдоровичем канцелярской тайны.
«Письма» были отосланы Николаю I четвёртого марта. Государь, прочитав, усмотрел в этой работе осуждение национальной и религиозной политики
правительства в Прибалтике. Самарин был немедленно заключен в Петропав-
216
Скороходова С. I.: «Письма из Риги» в историософии Ю. Ф. Самарина
ловскую крепость. Сначала его посадили в каземат, потом перевели в более сухое и чистое помещение. Он просидел двенадцать дней, не имея возможности
писать родным. «Молодой чиновник с идеями, задумавший непосредственно
служить русской земле и указать на нерадение о ней администрации края, оказался в то время явлением невозможным» (22; 4).
Т. Н. Грановский сообщил об аресте Самарина С. М. Соловьёву: «На него
жаловался царю Uваров как на литератора якобинской партии, служащего в
министерстве внутренних дел» (9; 312). I. С. Аксаков обо всём информировал
С. Т. Аксакова из Петербурга. Отец Самарина, Фёдор Васильевич, не только не
бранил сына, но благословил его. Друзья были потрясены, немцы торжествовали.
За два дня до окончания заключения к Самарину подошёл духовник государя Бажанов. После разговора с ним состоялась беседа опального чиновника
с Николаем I. Государь сказал, что книга Самарина ведёт к худшему, чем 14 декабря: она стремится подорвать доверие к правительству и связь его с народом,
обвиняя правительство в том, что оно национальные интересы русского народа
приносит в жертву немцам.
Виновность Юрия Фёдоровича в строго – юридическом смысле по законам того времени не подлежит никакому сомнению. Неслучайно Самарин
сказал государю: «Сознаю, что я виноват» (17; XCIX). Прежде всего он обвинил себя с высшей нравственной позиции, ведь всё, что вышло из под его пера,
было написано под влиянием страсти, хотя и бескорыстной, вызванной страстными действиями противоположной стороны. Впоследствии он признал, что
«всё это было незрело, писано с плеча, под влиянием раздражительных впечатлений и свойственной молодости дурной привычки тыкать правдою прямо
в глаза»(17; XCV).
Вскоре, после разговора с царём, Самарин был освобождён, и вероятно,
не последнюю роль в этом сыграл тот факт, что он был крестником императора Александра I. Общество в целом оставалось враждебным к нему. Военный генерал-губернатор Москвы граф Закревский наговаривал на Самарина и
вслух порицал великодушный поступок государя. Закревский притязал на европеизм, так как был воспитан на космополитических принципах начала XIX
века. Он называл славянофилов то «красными», то «коммунистами». Вскоре
в Москве было начато секретное дознание, которое выросло в пухлое дело о
славянофилах (24; 60).
«Письма из Риги» стали боевым крещением Самарина. С этого момента
он «всё время следил с вниманием за судьбою Православия в Лифляндии» (18;
23) и в историософии проводил мысль о необходимости в России национальной политики. Он трагически ощущал стремление власти к самодостаточности, когда писал: «Дело в том, что политика Австрии была искони и есть по
преимуществу австрийская, политика Франции – французская, политика Англии – английская; но этой очевидной, до пошлости простой истины мы не
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
217
могли понять потому единственно, что собственная наша политика была не
русская, а мнимо консервативная» (21; 295). С точки зрения философа, власть
руководствовалась формулами без всякого содержания, «мёртвыми отвлечённостями», жертвуя при этом существенными интересами отечества. В работе
«На чём основана и чем определяется верховная власть в России» Самарин
добавил: «Освободив себя от всякого национального определения, правительство лишает себя возможности располагать теми силами, которые почерпает
народ в любви к родной земле, в сочувствии к своим одноплеменникам. Пусть
бы ещё так, если б можно обойтись без этих сил: но дело в том, что всякое
пробуждение национального чувства для такого правительства не только бесполезно, но и гибельно (курсив мой - С. С.)» (13; 270). В справедливости выводов Самарина славянофилы убедились на собственном опыте. По духу славянофилы были чужды «немецкому правительству Петербурга» (А. I. Герцен)
гораздо в большей степени, чем западники. Думаю, что дело здесь не вовсе не
в том, что славянофилы были деятелями раннего русского либерализма (см.
24; 63). «Безличное» правительство желало видимых проявлений верноподданнических чувств и более всего опасалось патриотических проявлений, что
неизбежно способствовало укреплению антирусских настроений на окраинах.
Недавно появилось ряд диссертаций (Е. В. Ефремовой (см. 5), U. Л. Макеевой (см. 8)), осуждающих Самарина за «безапелляционную критику правительства», за его призыв к «русификации». «Осторожная» политика, по мнению авторов, была более уместна в прибалтийском регионе (см. 8; 14, 15). К
тому же, отмечалось, что «Бисмарк публично заявил о незаинтересованности
Пруссии в дальнейших территориальных приобретениях в Прибалтике» (8;
14). Следовательно, Самарин – фанатик!
Эти утверждения идут вразрез с историческими фактами. «Внешний»
германизм носил ярко выраженный наступательный характер, и в этом отношении Прибалтика рассматривалась Бисмарком как плацдарм для наступления на
Россию. В 1864 году при открытии лифляндского лантага генерал суперинтендант Вальтер произнёс речь, цитаты из которой вплоть до первой мировой войны приводились в книгах и статьях по балтийскому вопросу. Он сказал: права
немцев в Прибалтике незыблемы, господствующая церковь должна быть только Евангелически – лютеранская, господствующей народностью – немецкая,
и, наконец, в Лифляндии могут и должны жить только немцы. Окончательная
германизация края есть собственный и живой интерес инородцев, населяющих
край (см.6; 76). В Берлине и Петербурге немецкие газетчики кричали об особых правах и привилегиях остзейского рыцарства, шла «печатная война». Всё
это видел Самарин и через двадцать лет вновь вынужден был вернуться к теме
губительного значения германизма для России и её народов в своём многотомном труде - «Окраины». Он писал, находясь в октябре 1867 года в Берлине:
«Общественное мнение в Пруссии признало Остзейский вопрос как свой вопрос и как законный предлог к вмешательству с её стороны. Глубоко проникло
в здешние массы сознание политического признания Пруссии – взять под своё
218
Скороходова С. I.: «Письма из Риги» в историософии Ю. Ф. Самарина
покровительство немецкую прибалтийскую колонию Пруссии» (16; 68). Iли
вот: «Внутренний, домашний заговор постепенно складывается под крылом у
нашего правительства, а за пределами России журнальная агитация пролагает
пути для дипломатического вмешательства» (16; 68). Таким образом, он понимал, что остзейский вопрос напрямую был связан с внешними притязаниями
Германии.
По поводу обвинений в «русификации» Самарин писал I. С. Аксакову:
«Что значит «русить» и кого «русить»? (…) Слышал ли ты, например, чтобы
запрещалось подавать бумаги, писанные по Польски, или, чтобы намеревались
выводить в училищах преподавание Польского языка, как выводил Вельепольский преподавание русского? Когда же Вы, наконец, перестанете повторять с
чужого голоса всякую бессмыслицу?» (16; 47). В письмах к Вениамину Рижскому Самарин интересовался: с какого времени правительство стало готовить
для Прибалтики священников, знающих языки коренного населения? (см. 18;
7). «Что бы там ни говорили, а Православие в Лифляндии держится не на учёных или полуучёных академиках, а на священниках и преподавателях из Латышей и Эстов. (…) Священник, сын крестьянина Латыша или Эста, если он
только трезв, добр и грамотен, в тысячу раз лучше для Лифляндии, чем ученейшие богословы и тонкие политики из Тверян и Новгородцев…» (18; 69),
- считал он. Непонятно, на основании чего Макеева, Ефремова заключили, что
Самарин призывал к насильственной русификации?
«Письма из Риги» обратили интерес общества к национальной политике.
Через три года появились «Письма» М. П. Погодина о восточной политике, а
под конец царствования Николая I рукописная литература, в которой обсуждались политические вопросы так распространилась, что правительство признало своевременным разрешить политическую печать.
Памфлет Самарина отозвался в «Рижских письмах», написанных в 60
– ые годы Кришьяном Валдемаром, одним из вдохновителей первой волны национального пробуждения латышей, для газеты М. Н. Каткова «Московские
ведомости» (6; 68). I. С. Аксаков с негодованием обратил внимание на австро
– германскую систему угнетения и онемечивания славянских народов. Он осудил немецких изобретателей теории национального насилия и петербургских
её сторонников: «Мы не считаем цену крови основанием какого – либо права…(…) Мы, русские, не должны отказываться от свойств нашего народного
характера и насиловать наше народное благодушие. Нам незачем учиться… у
немцев, мы никогда не будем такими мастерами в тёмном искусстве – угнести, стереть, обезнародить чужую народность, как прусаки или австрийцы»
(4). Предполагаю, что Ю. Ф. Самарин косвенно повлиял и на «социально-революционное славянофильство» зрелого М. А. Бакунина, который в 1896 году не
хотел признавать на славянском троне «тирана чужеземного происхождения».
Iсследовательница Ковальчук жалела Самарина, утверждая, что «Письма из Риги» направили его по стези политических страстей. Самарин не смог
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
219
утолить жажды богопознания и не создал крупных религиозно – философских
творений. В связи с этим, мне вспомнилась работа В. В. Розанова «Христианство пассивно или пассивно?»: «Да, так вот вопрос: зачем он выстрелил, а не
читал молитву? (…) Iдея пассивного христианства имеет одну мучительную
сторону: успокаивая нас, она, наконец, оледеняет нас; мы становимся несколько похожи если не на «почивших»…, то на обыкновенную ледяную сосульку» (10; 188, 198). Думаю, что Самарин никогда бы не покинул поле брани: он
слишком любил своё отечество.
Аксаков I. С. Речь о Ю. Ф. Самарине.// Славянофильство: pro et contra. Спб.
2009.
Гершензон М. О. Uчение о природе сознания.// Нольде Б. Юрий Самарин и его
время. М., 2003.
Градовский А. Д. Трудные годы (1876 – 1880) М., 2010.
Дурылин С. Н. Дурылин С. Н. Ю. Ф. Самарин, К. С. Аксаков, А. С. Хомяков, I.
С. Аксаков, I. В. Киреевский. 1943. РГАЛI Ф. 2980. Оп. 1. Ед. хр. 94.
Ефремова Е. В. Концепция исторического развития России Ю. Ф. Самарина:
автореферат дис. канд. историч. наук. М., 2001.
Ковальчук С. Н. «Взыскую истину»: из истории религиозной, философской и
общественно – политической мысли в Латвии: Ю. Ф. Самарин, Е. В. Че
шихин, К. Ф. Жарков, А. В. Вейдеман: середина XIX века – сер. XX в.
Рига, 1998.
Кузьмин А. Г. Кто в Прибалтике «коренной»? М., 1993.
Макеева U. Л. Обшественно – политическая деятельность Ю. Ф. Самарина:
автореф. диссер. канд. истор. наук. Спб., 2007.
Поддубная Р. П. Самарины. Самара, 2008.
Розанов В. В. Христианство активно или пассивно?//Розанов В. В. Религия и
культура. Т. I, М., 1990.
Самарин Ю. Ф. Iстория города Риги. 1200 – 1848.// Самарин Ю. Ф. Сочинения.
Т. VII. М., 1889.
Самарин Ю. Ф. Iсторический очерк уничтожения крепостного состояния в
Лифляндии». НIОР РГБ 265. 85. 5.
Самарин Ю. Ф. На чём основана и чем определяется верховная власть в России.// Самарин Ю. Ф. Православие и народность. М., 2008.
Самарин Ю. Ф. Письма I. С. Аксакову. НIОР РГБ 265. 38. 2.
Самарин Ю. Ф. О раскольниках в Риге. НIОР РГБ 265. 222. 8. Л. 1.
220
Скороходова С. I.: «Письма из Риги» в историософии Ю. Ф. Самарина
Самарин Ю. Ф. Письма I. С. Аксакову. НIОР РГБ 265. 38. 2. Л. 72.
Самарин Ю. Ф. Письма из Риги.// Самарин Ю. Ф. Сочинения. Т. VII. М., 1889.
Самарин Ю. Ф. Письма к Вениамину Рижскому 1868 – 1872. НIОР РГБ 265.
141. 12.
Самарин Ю. Ф. Письмо Епископу Вениамину Рижскому. НIОР РГБ 265. 141.
11.
Самарин Ю. Ф. Сочинения. М., 1911. Т. XII. Письма 1840 - 1853.
Самарин Ю. Ф. Чему должны мы научиться?// Самарин Ю. Ф. Православие и
народность. М., 2008.
Статьи и заметки о Самарине Ю. Ф. 1866 – 1901. РГАЛI 191. 1. 1030.
Тарле Е. В. К истории русско – германских отношений в новейшее время.//
Русская мысль, 1914, №11.
Цимбаев Н. I. Iз истории славянофильской политической мысли.//Вестник Московского университета. Серия Iстория. 1985 № 6.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Ђоко Слијепчевић*
Младен Иванић**
221
Прегледни чланак
UDK 371.016 : 33(497.6)
ЗНАЧАЈ И УЛОГА ТЕОРИЈСКЕ ЕКОНОМИЈЕ
У САВРЕМЕНОМ ВИСОКООБРАЗОВНОМ ПРОЦЕСУ
С ОСВРТОМ НА СТАЊЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
„... лице које никада није на систематичан
начин проучавало економију хендикепирано је чак и
када само о тим питањима мисли и такав човјек личи на глувог
који покушава да ужива у синфонији“. (П.А. Самуелсон)
THE IMPORTANCE AND ROLE OF THEORETICAL ECONOMICS IN
CONTEMPORARY HIGHER EDUCATIONAL PROCESS WITH A REVIEW OF
THE SITUATION IN BOSNIA AND HERZEGOVINA
Abstract. After pointing out the importance and role of theoretical economics
in contemporary higher education and in creation of a long-term stable and successful economic and general social development, the authors analyze in this paper the
status of theoretical economics and representation of theoretical economics courses
(Political economy, Economic Doctrines, Macroeconomics, Microeconomics...) in
the Curricula of the Faculties of Economics and other Faculties in Bosnia and Herzegovina (BiH) (Law, Political Science). Thereby it is ascertained that Neo-Liberal
School and its concepts still dominate in both, economic politics of transition, and
in creation of Curricula within the Bologna System of Higher Education in BiH and
its entities. However, the Neo-Liberal School has been undergoing a crisis for a long
time, as it is not able to explain properly neither the global financial crisis, nor the
transitional processes and crisis in BiH. Therefore, the knowledge of Keynesian,
Marxist, and other schools of economic thought and learning, should be used more
in creating the Curricula of general education courses.
In analyzing the representation and role of courses of theoretical character
in current high education of economists, lawyers and political scientists in BiH, the
authors highlight the thesis that „Political Economics“ and other disciplines of theoretical economics have been repressed, while business and specialist disciplines,
*
Редовни професор Економског факултета Универзитета у Бањој Луци
Ванредни професор Економског факултета Универзитета у Бањој Луци
**
222
Ђоко Слијепчевић, Младен Иванић: Значај и улога теоријске економије...
which study the skills and techniques of business management, are more and more
present. The authors consider that this state of affairs is unacceptable and that it
should be changed in direction of reaffirmation of „Political Economics“ and other
general education disciplines from theoretical economics domain, since only these
disciplines provide fundamental knowledge for creation of economic system, economic policy and achievement of a successful economic and general development of
every socio-political community.
Keywords: theoretical economics, political economics, economic education,
economic crisis, socio-economic development.
Сажетак. Након што се указује на значај и улогу теоријске економије
у савременом високошколском образовању и креирању дугорочно стабилног и
успјешног економског и општедруштвеног развоја, аутори у овом раду анализирају стање теоријске економије и заступљеност економско-теоријских
дисциплина(Политичка економија, Економске доктрине, Макроекономија,
Микроекономија...) у наставним плановима економских и других (Право, Политичке науке) факултета у Босни и Херцеговини (БиХ). При том се конс-татује да неолиберална школа и њене концепције још увијек доминирају, како у
економској политици провођења транзицијских процеса, тако и при фор-мирању наставних планова и програма у оквиру болоњског система висо-кошколског образовања у БиХ и њеним ентитетима. Међутим, неолиберална школа је
одавно у кризи, јер необјашњава ваљано ни глобалну финансијску кри-зу, нити
транзицијске процесе и кризу у БиХ. Због тога при креирању наста-вних програма општеобразовних дисциплина нужно је у већој мјери корис-тити знања
из кејнзијанске, марксистичке и осталих школа економског миш-љења и учења.
При анализи заступљености и улоге дисциплина теоријског карактера
у садашњем високошколском образовању економиста, правника и политолога
у БиХ, аутори истичу да су Политичка економија и остале дисциплине теоријске економије исувише потиснуте, док су све више заступљене пословне
и специјалистичке дисциплине које изучавају вјештине и технике пословања.
Аутори сматрају да је овакво стање неприхватљиво, те да га треба мије-њати у правцу реафирмације Политичке економије и других опште-обра-зовних
дисциплина из домена теоријске економије, будући да једино ове дис-циплине
дају фундаментална знања за креирање економског система, еко-номске политике и остваривање успјешног и дугорочно стабилног економског и свеоштег
развоја сваке друштвено-политичке заједнице.
Кључне ријечи: теоријска економија, политичка економија, економско
образовање, економска криза , друштвено-економски развој.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
223
Уводне напомене1
Савремени свијет је, и поред импресивног напретка и развоја, суочен и
са низом тешкоћа и проблема за које још нису нађени одговори, као што су
неразвијеност и дугови трећег свијета, велики буџетски дефицити и дугови
развијених земаља, нестабилност свјетских валута, демографски и социјални
проблеми и сл. Рецесија већ неколико година је реалност живота развијених
земаља, а бивше социјалистичке земље још нису превазишле негативне посљедице које је условила трансформација командне у тржишну привреду. Многа
од ових питања још нису нашла своје праве одговоре, што показује да није
само економска пракса суочена са великим изазовима већ је то и економска
теорија, без које није могуће ваљано фундирање успјешног општедруштвеног
развоја и напретка. Наиме, „Теорија је прозор у свијет. Она води предвиђању.
Ако нема предвиђања, искуство и примјери ничем нас не уче. Подражавање
неког примјера успјеха без његовог разумијевања помоћу теорије може да води
у катастрофу.“2
Ти отворени проблеми не огледају се само у потреби тражења одговора
на практична питања која намеће савремено друштво, већ задиру и у сам карактер темељних економских дисциплина. Дилеме су толике да поједини аутори чак постављају питање да ли је економија уопште наука3. Готово да нема
науке у којој се њени креатори (они који се њоме баве, тј. научници) тако мало
слажу око тога шта је у ствари економија, те шта је предмет, а шта циљ њеног
истраживања. Различити аутори користе чак и различите називе за ову науку
(доминантан је економија, економика, а рјеђе, мада је и даље присутан назив
политичка економија). Од самог настанка економске мисли, еконоимисти су с
поносом истицали научни карактер области којом се баве. Карактер ове дисциплине се је мијењао, једни теоријски приступи били су замјењивани другима, али се научни статус економије није доводио у питање. Економија је чак
заузимала посебно мјесто у систему друштвених наука и разумијевала се као
наука која се, по чврстоћи својих закона, налази негдје између друштвених и
природних наука4. Њен научни карактер је посебно наглашаван због квантитативних величина и статистичко-математичких формулација које се користе у
економији, као и због једног од циљева економске науке да унаприједи квантитативне аспекте функционисања неке економске цјелине (предузеће или друштво у цјелини).
1
На међународној Конференцији под називом Уулога теоријске економије у образовању
економиста, правника и политолога,одржаној на Економском факултету у Загребу 28-29.11.
2011. године, аутори су поднијели реферат садржине овога рада.
2
E.W. Deming: Нова економска наука, ПС ГРМЕЧ, Београд, 1996. стр. 92.
3
Једно поглавље свог уџбеника A. Anderton je насловио тим питањем (Economics – a sience?).
Види, A. Anderton: Economics, Causeway Press, Ormskirk, 1997. стр. 735.
4
A. Autome and J. Cartelier: Introduction u zborniku Is Economics Becoming a Hard Science?, Edward Elgar Publishing Limited, Cheltenham, стр. 1.
224
Ђоко Слијепчевић, Младен Иванић: Значај и улога теоријске економије...
Истовремено, економска мисао представља неку врсту интелектуалног
објашњавања онога што се свакодневно догађа у привредном систему и што
учесници у економским догађајима могу да осјете и виде и сами у стварном
животу. Због тога се у анализирање економских појава олако и без било каквог
страха упуштају и они који имају тек површна, тј. оскудна економска знања.
Они доносе сопствене економске одлуке сматрајући да су њихова практична
знања и оно што су доживјели у стварном животу довољни да се спознају и
разумију економски закони и њихове посљедице. Управо таква пракса се и користи за став да економија нема научни карактер, будући да се њоме могу бавити сви. Наиме, иако их је мало, ипак има аутора који сматрају да економија
не може имати научни карактер ако правници, инжињери и други могу бити
успјешни менаџери. У покушају да се одбрани,односно одупре таквим нападима, али и да чвршће дефинише сопствене ставове и законитости, економска
теорија настоји да поприми чвршћу, математичку форму. То је посебно дошло
до изражаја у другој половини двадесетог вијека, када је и највећи број нобелових награда за економију додијељен ауторима који су се бавили примјеном
математике у економској науци.
Међутим, велико је питање да ли је то добра оријентација, јер не мали
број аутора који сматрају да се са математизацијом и строгом формализацијом
губи веза економске теорије са стварношћу, јер се математички модели у основи своде на претјерано поједностављивање стварности. Ови аутори сматрају
да се друштвени односи једноставно не дају шаблонизирати и свести на поједностављене математичке моделе са неколико варијабли. Односи између људи у
економском животу су много сложенији и до сада нису пронађени математички модели који би их могли обухватити са одговарајућим степеном реалности.
Употреба математике у економији свакако је корисна ( и незаобилазна) и даљи
развој економије ће, без икакве сумње, ићи у правцу све веће математизације,
али тој улози математике не треба давари претјеран значај. Само настојање да
се, користећи математику, статистику, математичке моделе и економетрију, од
економије начини чврста наука, не гарантује да је тиме стварно достигнут већи
степен научности економије, нити да о таквој примјени математике постоји
потпуна сагласност унутар економске професије.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
225
Основни приступи теоријској економији
„Економија као знаност никада прије није била
ближе статусу и позицији испразне знаности dismal
science. Економија се мора доказати пред друштвом
како завређује своје мјесто у знанственој заједници и
додјелу Нобелове награде за економију.“
(М. Шкаре, Д. Синковић, Р. Пржиклас)
У новије вријеме све више је присутно мишљење да је значај теоријске
економије, а нарочито политичке економије5 као науке која се бави односом
између економије и политике,6 све већи и да та наука не може бити сведена
на хладно логично и математички формулисано понашање појединаца и предузећа. У таквом поимању политичке економије, настоји се истражити међусобни утицај који политика има на економију и обрнуто. Под политиком се
у овом схватању подразумијева све оно што се односи на државу, на новац и
на економску политику. Заједничко за ове три категорије је да оне производе
посљедице на све чланове друштва, а не само на поједине, и да приликом одлучивања о потезима државе, карактеру економске политике или о политици у
области новца. Сам процес одлучивања се одвија у државним институцијама
(парламент, влада, централна банка и сл.), а одлуке у овој области имају најдиректније реперкусије на цјелокупне економске процесе.
С друге стране, под економијом се по овом схватању подразумијева све
оно што се односи на тржиште, на добровољну размјену добара или на стварање богатства. Заједничко за ове три економске категорије је да у њиховом
формирању и обликовању учествују појединци који се понашају по својој слободној вољи, те њихове одлуке имају посљедице само на њих, а не и на све
чланове друштва. Али, економски токови, са своје стране, утичу и на политичке процесе. Уколико је економска ситуација повољна, ако тржиште и размјена
добара омогућавају богате појединце, онда и владајући политички слој има све
шансе да остане на власти и настави да управља државом, те да води економску и монетарну политику на одговарајући начин. Дакле, економија утиче на
политику, али је и сама под утицајем политике. Лоша економска и монетарна
политика, односно лоша влада онемогућити ће постојање ефикасног тржишта
и успјешну размјену добара, па неће бити ни богатих појединаца. На неки начин, политика и економија јесу повезане и од тога не треба бјежати, и чини се
разумљивим да се назив Политичка економија од стране ових аутора користи
како би се указало на ту повезаност.
5
Говорећи о Политичкој економији као темељној дисциплини теоријске економије, у виду се
имају и остале дисциплине овог (економско–теоријског) карактера.
6
M. Staniland: What is Political Economy, Yale University Press, New Haven and London, 1985.
стр. 1.
226
Ђоко Слијепчевић, Младен Иванић: Значај и улога теоријске економије...
По овом схватању закључци чисте економије важе само за поједине и
врло конкретне случајеве у чијем су средишту појединац или поједино предузеће, док закључци политичке економије важе генерално и могу се примијенити
у сваком конкретном случају. За ове ауторе политичка економија је формална
ознака која се може примијенити на било коју науку која се бави истраживањем
јавне, тј. државне политике у било којој области. Отуда су у новије вријеме
врло чести наслови попут политичка економија образовања, политичка економија Индије, политичка економија грађевинарства и слично, и њима обилују
универзитетске библиотеке широм свијета. Дакле, ови аутори сматрају да чим
се оде са терена у којем се истражују само односи појединаца или предузећа
и пређе на терен економских процеса који се односе на већи број људи и пословних субјеката, напушта се приступ чисте економије а улази се на терен
политичке економије.
Према томе, евидентно је да различити аутори схватају однос политике и
економије на различит начин. По једнима политика се никако не смије укључивати у економске процесе и политичке одлуке морају бити неутралне, односно
не смију никако утицати на економске односе. Други пак политику схватају на
начин да је њен превасходни циљ обезбјеђење стабилних економских прилика
и инсистирају на већој присутности државе у економским процесима. То значи
да ће различита схватања односа и улоге политике и економије неминовно довести и до различитог схватања улоге политичке економије7.
Економији се може приступити са два аспекта – један који објашњава
зашто су неке економске појаве и њихови резултати такви какви у стварности
јесу, а други који се бави питањем какви су они могли, односно требали бити.
Први, карактеристичан за позитивну економију, говори о томе у каквим се односима налазе политика и економија, а други, карактеристичан за нормативну
економију, говори о томе у каквим би односима оне требало да буду.
Употреба појма политичка економија може, међутим, да значи да је
истраживање усмјерено на мјерење губитака и користи појединих слојева
друштва до којих долази под утицајем опште или парцијалних економских политика које проводи држава. То значи да се у том случају ради о истраживању
неке политике, али са главним циљем да се изанализира који друштвени слој
таквом политиком добија, а који губи и како. На примјер, ако влада промијени
политику у финансирању здравства и умјесто бесплатне здравствене заштите
уведе плаћање здравствених услуга, политекономски приступ даће одговор на
питање ко у друштву таквом одлуком добија, а ко губи и на који начин. Сличан
овоме је приступ у савременој економској теорији означеној као нова политичка економија. Овај савремени правац настоји да примијени претпоставке,
начин формулације, језик и логику неокласичне економије на све остале друштвене односе. То значи да се чврстоћа закључака и математички искази којима
обилује неокласика уводе у анализу процеса као што су политички избори,
функционисање владе и парламента, рад државних институција и слично.
7
J. A. Caporaso: Radical Political Economy, Philip Arestis, Malcolm Sawyer, England – USA, 1994.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
227
С друге стране постоји инерција у којој се назив политичка економија
поистовјећује са идеологијом, а посебно са марксистичком политичком економијом. Чињеница је да ће чак и површан преглед библиографских података из
области политичке економије показати да су барем половину радова који садрже појам политичка економија у наслову публиковали управо аутори марксистићке орјентације. Отуда је све до седамдесетих година прошлог вијека назив
политичка економија био синоним за марксистичку економију. Током читавог
тог времена марксистичка политичка економија је била, посебно у бившим
социјалистичким земљама, својеврсна „слушкиња“ политике. Она се упорно
додворавала врховима партије , па су уџбеници политичке економије обиловали цитатима из партијских програма или резолуција партијских конгреса.
Основни циљ те дисциплине, која није могла носити атрибут научне, био је
доказивање предности социјализма над капитализмом, па чак и оправдавање
дневних потеза и текуће економске политике провођене од стране бирократије социјалистичких земаља. Такав приступ који је био доминантан у оквиру
марксистичке економије имао је озбиљне негативне посљедице по политичку
економију као науку и довео је до тога да највећи број аутора више не жели
прихватити овај назив за једну од основних дисциплина теоријске економије.
Истина, поткрај прошлог (XX) вијека, након промјена у социјалистичким земљама појам политичка економија поново постаје актуелан и на западним универзитетима. И даље доминира појам економија (економика) који се
користи за основну економску дисциплину, али неријетки су и случајеви да се
на универзитете уводи и дисциплина с називом политичка економија. Циљ је
да се студентима, уз неокласичан приступ економији који је базиран на интересу и понашању појединца, омогући и увид у анализу ширих посљедица које
економски процеси и законитости остварују на развој друштва. То коришћење
појма политичка економија уско је повезано са покушајима увођења интердисциплинарног приступа економским проблемима. Проблем је, међутим, што и
даље постоји дилема да ли је уопште могуће повезивати економију, политику,
социологију, идеологију и друге друштвене науке8. Тим повезивањем истраживач се неминовно удаљава од економског објашњења неких друштвених појава,
а саме појаве остају нејасне, замагљене другим – неекономским утицајима, па
закључци могу бити конфузни и недовољно прецизни. Фундаментална потешкоћа интердисциплинарног приступа огледа се у постојању разлике у начину
на који економија и друге друштвене науке гледају на исте појаве – економија
нагласак ставља на тржиште, а остале друштвене науке (политичке нарочито)
на моћ државе да и мимо економске логике доноси властите одлуке. Економисти не могу прихватити ограничавање слободе и права појединца да самостално доноси одлуке док год желе да остану на темељном полазишту савремене економије – слободној вољи појединца. Политика, с друге стране, увијек
подразумијева ограничавање права појединаца и афирмацију колективне моћи
8
Види, Ch. Brown: International Political Economy, Some Problems of an Inter-Disciplinary Enterprise, International Affairs 49, No. 1, January 1973. стр. 58.
228
Ђоко Слијепчевић, Младен Иванић: Значај и улога теоријске економије...
коју репрезентује држава. Наиме, чим постоји – држава неминовно ограничава
одређена права и слободе појединаца – мора се ићи у школу чак и ако се не
жели, аутомобил мора имати појас иако то власник не жели, земљиште које посједује појединац се не може користити за стамбену изградњу ако није у складу
с урбанистичким планом, и сл.
Политичке науке, с друге стране, не могу прихватити основне методе
истраживања које користи економска наука и које се базирају на замишљеном
свијету потпуне рационалности у понашању и склада до којег доводи тржиште
и слобода појединца. Оне одмах показују да је стварни свијет далеко од идеалне рационалности јер је препун сталних конфликата, сукоба, присиле, па и
ратова, што је тако далеко од претпоставки идеалног, рационалног и складног
свијета који економисти у основи заступају у својим теоријама. Уколико би
се напустила претпоставка рационалног понашања појединаца, нестала би и
полазна претпоставка на којој се базира цјелокупна модерна економска теорија. Дакле, веома је тешко сачинити теоријску синтезу свих тих политичких и
економских односа који настају у друштву у цјелини. Реално се јавља дилема
– или ће теорија бити сувише поједностављена и бавити се само једном уском
појавом (чиме је њена општа важност доведена у питање) или ће бити сувише
апстрактна, тј. општа теоријска анализа одвојена од реалности (чиме је, с друге
стране, доведена у питање њена практична употребљивост).
Један број економиста сматра да је за реално схватање свијета потребно
постојање и политичке економије и економике (економије). Њихов став је да се
ове двије научне дисциплине баве различитим подручјем истраживања и да то
значи да су то потпуно одвојене дисциплине које готово да и немају додирних
тачака. Политичка економија треба да се бави процесима који се односе на
вриједносне критерије неке друштвене заједнице, односно на питања правде,
једнакости и морала. Ријеч је о важним питањима, али дисциплина која се бави
њима, због недостатка математичке формализације, не може имати карактер
науке. Насупрот томе, стварна економска наука треба да се бави неутралним
аспектима анализе чињеница у економском понашању људи9. Све ово говори
колико су и даље сложена питања основне економске дисциплине, а све се те
дилеме догађају у времену огромних и брзих промјена које са своје стране траже брза, ефикасна и логична теоријска – научно фундирана објашњења.
Након напријед изложеног, може се поставити питање који би био основни задатак модерне политичке економије данас? Задатак ове науке јесте да сагледа, анализира и објасни анатомију садашњег, те укаже на токове будућег
развоја друштва. Позвана је да тражи, односно изналази узрочн-посљедичне
везе између праксе која се законито намеће, свјесно креира или планира и материјалних производних снага које су јој претпоставка и основа. При овом, треба
да се супротставља склоности да прелазне појаве и процесе сабија у старе калупе и трпа у идеализиране шеме и пројекције, при чему треба да се залаже за
9
Види, L. Robins: Economics and Political Economy, American Economic Review, no 2, 1981.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
229
критичко и стваралачко изучавање друштвених токова по којима се постепено,
али законито одвија смјена појединих епоха и ступњева развоја друштва. Наиме, критичко испитивање стварности прва је одлика сваке науке, а научна политичка економија се највише и потврђује у тој оријентацији и ангажованости.
Свакако, ријеч је о оној свјесној хуманистичкој акцији коју можемо схватити
као сталну критичку анализу, постигнуту с намјером да се поставе нови циљеви, као тежњу за сталним отварањем нових перспектива и као сталан критички
однос према свему конзервативном у друштву. Незадовољство постојећим, те
стална тежња и трагање за нечим новим и напреднијим, у природи је сваке
истинске друштвене науке, па тако и политичке економије.10
Данас, у вријеме смјене индустријског са постиндустријским – информатичким друштвом, када се мијења његова економска структура, политичка економија има задатак да научно истражи, изложи и објасни анатомију тог новог,
глобализираног информатичког друштва у његовој логичкој и историјској процесуалности − и тиме врати стару славу и обезбиједи овој науци достојну перспективу.
Политичка је економија, као (мање или више) и друге друштвене науке,
доиста научна идеологија и то треба остати, ако се као наука жели одржати
и даље развијати. Она није наука о производњи материјалних добара, већ је
наука о „производњи“ напреднијих друштвених производних односа. Ако се
идеологија у најширем смислу схвати као наука о идејама, онда она није мана,
него драгоцјена врлина човјека, те је идеолошка оријентација историјска тековина цивилизованог човјечанства. При томе је веома важно питање: која, каква
и у ком правцу усмјерена идеологија? Јер, идеологија може бити: позитивна
или негативна, напредна или назадна, стваралачка или рушилачка, демократска или аутократска, мирољубива или ратоборна, добротворна или злочиначка, алтруистичка или егоистичка и сл. Но, то не може бити разлог за нападање
било какве идеолошке оријентације.
Сумирајући напријед изложено, може се закључити да нам је данас
потребна таква политичка економија која ће се афирмисати и стално изнова
потврђивати као теорија еманципације човјека од свих отуђења, присила, ограничења, неједнакости у друштвеном животу и заједничком развоју. Стога се и
сав досадашњи развој показује као пут који води ка томе, као природни процес
етапа друштвеног развоја којима се разрјешавају текући економски проблеми и
стварају услови за потпунију слободу сваког појединца, а тиме и друштва у цјелини. Отуда политичка економија треба да истражује и излаже анатомију и законитости економског развоја, да би се том анализом боље схватило постојеће,
спознало неминовно и могуће, те критиком постојеће стварности креирало
и подстицало клице развоја будућег. Тако посматрано, политичкој економији
припада нарочито важно мјесто у научном и критичком утемељењу напредних
10
Види, А. Драгичевић: За политичку економију, „Културни радник“, бр. 6/80, Загреб, 1980.
стр. 83-85.
230
Ђоко Слијепчевић, Младен Иванић: Значај и улога теоријске економије...
и стваралачких погледа на привреду и друштво, те према томе, и водећа улога
међу свим економским, па и друштвеним наукама у цјелини.
Осврт на стање и перспективе развоја теоријске економије
у Босни и Херцеговини
Анализирајући проблематику изучавања теоријске економије у БиХ,
чини се занимљивим питање ко се у овој држави и њеним ентитетима бави
овом науком и каква је њена заступљеност на универзитетима у БиХ? Најприје ваља подсјетити да у БиХ постоји 8 државних универзитета од којих је 6
на подручју Федерације БиХ, а два у Републици Српској, те 18 приватних, од
којих је 7 у Федерацији БиХ, а чак 11 у Републици Српској. Овај број универзитета је за земљу са око 4 милиона становника превелик и то је јасан показатељ
да је у БиХ на дјелу брутална и најсуровија могућа приватизација у области
образовања. Када се овоме дода и још десетак самосталних високих школа,11
онда је јасно да је превише институција које се баве образовањем кадрова са
факултетским дипломама, а сви универзитети имају барем један, ако не и више
факултета са економским усмјерењем. Но, и на јавним, а посебно на приватним факултетима економског усмјерења видљива је запотстављеност фундаменталних, у односу на примијењене дисциплине.
На Економском факултету Универзитета у Сарајеву од 12 заједничких
дисциплина које се изучавају током првог и другог семестра, три су теориијске (Увод у економију, Макроекономија и Микроекономија), а остале су примијењене. Од 13 предмета на одсјеку Економија током трећег и четвртог семестра, четири се могу сматрати теоријским (Економски развој, Монетарне финансије, Јавне финансије и Економска анализа), док су све остале примијењене. Од 13 дисциплина на одсјеку Менаџмент само се предмет Монетарне и
јавне финансије може сматрати теоријским, док су сви други колегији на овом
смјеру из примијењених области. Одсјек Економија има шест смјерова, а већина предмета на њима је примијењеног карактера, док би се теоријским могли
сматрати Економија глобализације, Макроекономска анализа и Монетарна анализа, што је недовољно у односу на више од 40 дисциплина, колико их има на
овим смјеровима. Занимљиво је да студенти на једном од смјерова могу имати
изборни предмет с називом Политичка економија глобализације, што је један
од ријетких примјера употребе појма политичка економија на универзитетима
у БиХ када је ријеч о додипломским студијима. Исти предмет присутан је и на
постдипломским студијама Економског факултета у Тузли. Одсјек Менаџмент
на Економском факултету у Сарајеву такође има шест смјерова, а на овим смјеровима свих педесетак предмета може се сматрати примијењеним.
11
Као и чињеница да је присутна тенденција даљег оснивања високошколских установа економског усмјерења.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
231
Поред овог трогодишњег програма Економски факултет у Сарајеву има
и Високу пословну школу, гдје је од укупно 19 предмета на прва три семестра само један (Увод у економију) теоријски, док су сви други предмети примијењеног карактера. Школа има шест смјерова са по 19 дисциплина у 4., 5.
и 6. семестру и све дисциплине које се на њима изучавају могу се сматрати
примијењеним.
Економски факултет у Тузли има мали број теоријских дисциплина на
додипломским студијама као што су Увод у економију, Макроекономија, Микроекономија, те Монетарна анализа, док су сви остали предмети на четворогодишњем студију и на пет смјерова углавном из области примијењених наука.
На овом факултету у оквиру изборних предмета студенти се могу одлучити и
за Економску социологију или Развој економске мисли које су теоријског карактера.
Економски факултет у Зеници од теоријских предмета има Увод у економију, те Микроекономију и Макроекономију. Сви остали предмети имају
карактер примијењених, а на Факултету постоје два смјера. Идентична је ситуација и на Економском факултету Универзитета Џемал Биједић у Мостару
који има 5 смјерова и сви су оријентисани на практичне и примијењене дисциплине, а од теоријских изучавају се само Основе економије, Микроекономија
и Макроекономија.
Економски факултет Свеучилишта у Мостару на додипломском студију
од теоријских колегија, изучавају се Основе економије, Економска социологија, Микроекономија, Макроекономија и Монетарна анализа. На овом Факултету постоје четири смјера на додипломским студијама и сви су примијењене
природе, што указује на доминацију примијењених дисциплина.
Економски факултет у Источном Сарајеву има прве три године студија
заједничке предмете, а теоријским се могу сматрати Основе економије, Микроекономија и Економска филозофија и социологија које се изучавају на првој
години; затим Макроекономија и Јавне финансије на другој, те Теорија развоја
на трећој години студија. У четвртој години организовано је 5 смјерова, а само
се изборни предмет Економија и политика може сматрати теоријским. Универзитет у Источном Сарајеву у свом саставу има и Економски факултет у Брчком.
На овом факултету постоје два одсјека, а од теоријских предмета на оба одсјека
изучавају се само Основе економије, Макроекономија и Микроекономија.
Економски факултет у Бањалуци има прве три године заједничке предмете за све смјерове и на њима се од теоријских предмета изучавају Основе економије, Макроекономија, Микроекономија, те Монетарне и јавне финансије,
а студенти четврте године на смјеру Међународна економија могу изабрати
Економске доктрине (тзв. изборни предмет).
Претходна анализа показује да је на високошколским установама у БиХ
које су у државном власништву стање веома неповољно када је у питању изучавање теоријских економских дисциплина, а приватни универзитети и факултети у својим наставним плановима и програмима имају још мању заступље-
232
Ђоко Слијепчевић, Младен Иванић: Значај и улога теоријске економије...
ност теоријских дисциплина Тако се на студију менаџмента Универзитета за
пословни инжињеринг и менаџмент – Бања Лука изучавају само Основе економије и Макроекономија, док других теоријских дисциплина нема. На смјеру
банкарство уз поменута два предмета предаје се и Монетарна економија. Смјер
Маркетинг обухвата Основе економије, Макроекономију и Микроекономију, а
на смјеру Економска дипломатија предају се само Основе економије.
На Факултету за пословне и финансијске студије Универзитета за пословне студије – Бањалука постоје три смјера, на којима нема предмета Основе
економије, а од теоријских предмета изучавају се два – Микроекономија и Монетарне и јавне финансије. У оквиру овога Универзитета дјелује и Факултет за
примијењену економију са четири смјера, а од теоријских предмета на свима
се предају само Основе економије.
У оквиру Паневропског универзитета „Апеирон“ – Бања Лука дјелује
Факултет пословне економије на коме се у оквиру студијске групе Менаџмент
банкарства, финансија и трговине изучавају само Микроекономија и Макроекономија, док су све остале дисциплине из категорије примијењених. Идентична је ситуација и са студијском групом Предузетничка економија.
Амерички универзитет у Тузли (који има одјељења у Бањалуци и Сарајеву) има у свом саставу Америчку школу економије која организује студије под
називом Међународни економски системи. На овом студију изучава се неколико теоријских дисциплина као што су Принципи микроекономије, Принципи
макроекономије, Увод у економију, те Капиталистичка политичка економија.
На студију Међународна трговина и маркетинг изучавају се Принципи микроекономије, Принципи макроекономије и Увод у финансије. Иста три предмета
изучавају се и на студијској групи Међународне финансије.
Међународни универзитет из Сарајева, поред осталих, организује и студије из економије. У оквиру ових студија обавезно се изучавају Микроекономија, Макроекономија, Историја економске мисли и Теорија игара, док се студенти за један од изборних предмета могу одлучити између Проблема у економској теорији, Међународне политичке економије, Теорија раста и развоја,
Напредне макроекономије, Напредне микроекономије, Монетарне и фискалне
економије, Економске теорије и Савремених економских проблема. Уочљиво
је да овај Универзитет има највећу заступљеност теоријских предмета од свих
универзитета у БиХ, те се у том смислу издваја из уобичајене праксе на високошколским институцијама у БиХ.
Напоменимо да се неке економске дисциплине теоријског карактера (најчешће Основи економије) изучавају и на правним факултетима и факултетима
политичких наука12, гдје би – по нашем мишљењу, требало наћи простора за
изучавање још неких – све актуелијих дисциплина, као што су нпр. Политичка
економија савременог друштва, Економија јавног сектора и сл.
12
Посебно цијенимо да – када је ријеч о изучавању економско-теоријских дисциплина на овим
факултетима, наставни програми и кориштена литература требају бити актуелнији и обухватнији.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
233
Закључак
Сходно изложеном, уочљиво је да су се готово сви универзитети на неки
начин „одрекли“ детаљнијег изучавања теоријских, и у потпуности се окренули примијењеним дисциплинама. Наиме, на јавним факултетима од фундаменталних дисциплина готово свуда су заступљене једино Основи економије, Макроекономија и Микроекономија, док на факултетима у приватном власништву
ни то није увијек случај, будући да неке од ових дисциплина најчешће недостају. Потпуну доминацију преузеле су дисциплине које у свом називу садрже
појам менаџмент, ревизија, рачуноводство, маркетинг и сл. Више је могућих
одговора на питање зашто је такво стање?
Прво, недостају средстава за фундаментална истраживања којима се баве
професори фундаменталних наука. У Републици Српској финансирање високог школства је на ентитетском нивоу, али новца за финансирање универзитета
и фундаменталних истраживања нема довољно. Средства издвојена за финансирање свих истраживања (највећи дио иде на финансирање примијењених
истраживања) износе око милион еура годишње, што је недостатна сума. У
Федерацији БиХ стање је још неповољније јер је тамо финансирање високог
школства на кантоналном нивоу, што значи још мање новца за универзитете, а
посебно за науку. У таквим условима бављење фундаменталним научно-истраживачким радом је сведено готово искључиво на ентузијазам појединаца, те
је све теже регрутовати кадрове заинтересоване за истинско бављење теоријским дисциплинама.
Друго, нема постдипломских курсева на којима би се стицала тео-ријска
знања. У БиХ, колико је нама познато нема нити једног таквог курса, што онда
талентоване студенте упућује на бављење примије-њеним дисциплинама.
Истовремено није много већа доступност таквих курсева ни у бившим југословенским републикама (посебно Србија и Хрватска), што онда свим потенцијалним постдипломцима отежава бављење теоријским дисциплинама.
Треће, експанзија приватних универзитета значајно је допринијела спуштању критерија у стицању факултетских диплома. У циљу привлачења студената многи од тих факултета су елиминисали фундаменталне дисциплине из наставних планова, јер су теже за студенте, а све се оправдава потребама стицања
практичнијих знања, што доводи до експанзије примијењених дисциплина за
које се сматра да ће их студенти успјешније савладати. Под притиском приватних факултета и утрке за додатне студенте примијетни су покушаји наметања
сличне логике и на појединим јавним факултетима.
Све ово условљава веома сложено стање у изучавању фундаметалних
економских дисциплина на универзитетима, односно факултетима у БиХ. Наиме, све мањи је број заинтересованих за бављење овим дисциплинама, што ће у
дугом року имати веома негативне посљедице. Један од излаза за овакво стање
234
Ђоко Слијепчевић, Младен Иванић: Значај и улога теоријске економије...
је боља сарадња катедри за економску теорију које би требало да омогуће да се
барем на једном од факултета организује мастер и докторски студиј из економске теорије и да млади истраживачи заинтересовани за теоријску економију
добију прилику да се њоме баве. Универзитети би требали заједничким напорима извршити притисак да се издвајања за науку повећају, а да се један дио
средстава обавезно усмјери за финансирање теоријских истраживања, те финан-сирање издавачке дјелатности у овој домени. Недостатак ових активно-сти
води ка готово потпуном (недопустивом) истискивању и маргина-лизацији теоријских економских дисциплина на босанскохерцеговач-ким универзитетима.
Резимирајући предње, евидентно је да на високошколским установама у
БиХ доминирају примијењене дисциплине, а теоријске су потиснуте у други
план и исувише занемарене. Уз то, у оквиру теоријских дисциплина доминира
неокласична и неолиберална школа, а примијетан је недостатак кејнзијанске,
марксистичке и других критичких школа и праваца. Због тога би било пожељно
на завршним (трећа, четврта) годинама студија увести колегиј који би могао
носити назив Политичка економија савременог друштва у коме би се на критички начин анализирали актуелни проблеми друштвено-економског развоја
савременог свијета. Увјерени смо да би се на такав начин обогатило знање будућих економиста и избјегло њихово једнострано образовање.
Литература
A. Anderton: Economics, Causeway Press, Ormskirk, 1997.
А. Бузгалин, А. Колганов: Ка критици економикса, Вопросы экономики, 6/98,
Москва, 1998.
А. Драгичевић: Увод у политичку економију, Загреб, 1992.
А. Маршал: Начела економике, Загреб, 1987.
А. Тофлер: Трећи талас, Београд, 1983.
B. Clark: Political Economy, A Comparative Approach, N.V., London, 1991.
Б. Илић: Актуелна питања савремене политичке економије, Београд, 1995.
Ch. Brown: International Political Economy, Some Problems of an Inter-Disciplinary
Ђ. Слијепчевић, Б. Илић, Ђ. Митровић: Нова економија у условима глобализације и информатичког друштва, Економски факултет, Бања лука, 2008.
J. A. Caporaso: Radical Political Economy, Philip Arestis, Malcolm Sawyer, England
– USA, 1994.
J.K. Galbraith: Economics Peace and Langhter, Boston, 1971.
J. Masuda: The Information Society as Post-Industrial Society, Washington, 1981.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
235
L. Robins: Economics and Political Economy, American Economic Review, no 2,
1981.
М.Марковић: Мит о вредносно неутралној политичкој економији, у зборнику: Политичка економија и савремено друштво, Економски факултет,
Београд, 1994.
M. Staniland: What is Political Economy, Yale University Press, New Haven and
London, 1985.
O. Lange: Politička ekonomija, Zagreb, 1981.
P. Draker: Посткапиталистичко друштво, Београд, 1995.
P. Semjuelson, W. Nordhaus: Ekonomija, МАТЕ, Загреб, 2007.
R. Nelson: Recent Evolutionary Theorizing About Economic Change, Journal of
Economic Literature, vol. XXXIII, 1995.
R. Nezbit: History of the Idea Progress, New York, 1980.
Р. Нурев: Претпоставке нове економске парадигме антологија и гносеологија,
Вопросы экономики, 4/93, Москва, 1993.
Т. Кун: Структура научних револуција, Београд, 1977.
В. Маевски: Еволуциона теорија и макроекономика, Вопросы экономики, 3/97,
Москва, 1997.
З. Балетић, Ђ. Ш. Медић, (уредници): Џ. М. Кејнз и Хрватска економска мисао,
Економски факултет, Загреб, 2010.
W. Harman: Industrial Society and After, Stenford, 1976.
W. Harman: Global Mind Change; The premise of the Last Vears of me 20th Century,
Indianopolis, 1988.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
Матеј Савић*
237
Прегледни чланак
UDK 327.7/.8:341.645.2
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ И МЕЂУНАРОДНО ПРАВО
Временом ћете открити све што има да се отркије
И ваш напредак ће бити само напредак који удаљава од човјечности
Галилео Галилеј
Abstract: Along wиth centurиes-lastиng open mиlиtary pretensиons of world
superpowers, modern dиplomacy has developed, as begиnnиng a war, as well as
comиng to peace demanded polиtиcal actиvиty whиch resulted, fиrst иn sиgnиng,
and then comиng иnto effect of иnternatиonal documents, on the basиs of whиch, a
foundatиon for the modern иnternatиonal order has been cast. Further on, by the
formatиon of иnternatиonal organиsatиons, codиfиcatиon has been allowed, as well
as a progressиve development of иnternatиonal law. Addиtиonally, иn the sense of
preservиng иnternatиonal peace and securиty, fиrst the League of Natиons was formed,
and followиng the endиng of World War II, the UN. Generally, the functиonиng of the
Unиted Natиon’s organs, has been regulated by legal rules, however polиtиcal goals,
tendencиes, and mechanиsms whиch the member states are usиng determиne greatly
the actиvиty above all of the Securиty Councиl, but furthermore of the General Assembly, as a plenary organ. Nevertheless, the achиeved results of the Commиssиon
for Internatиonal Law иn the meanиng of creatиon of иnternatиonal conventиons, as
well as state adherиng to the same, present unassaиlable achиevements иn the sense
of development of иnternatиonal law. On the other hand, tendencиes of motиon of
иnternatиonal relatиonshиps are aиmed at establиshиng a multи-polar system иn the
иnternatиonal communиty. Today, the polиtиcal scene иs assumиng a new appearance, by whиch the nearly buиlt иnternatиonal system иs already awaиtиng further
progressиve development.
Keywords: statehood, the state, the great powers, иnternatиonal law,
polиtиcs, dиplomacy, иnternatиonal relatиons, the иnternatиonal communиty, armed
conflиcts, peaceful settlement of dиsputes, the conference, the League of Natиons,
the Organиzatиon of the Unиted Natиons Securиty Councиl, General Assembly,
Internatиonal Court of Justиce, the Internatиonal Law Commиssиon, Charter, an
иnternatиonal treaty, conventиon, applиcatиon of the law.
*
Виши асистент из међународног права на Факултету политичких наука у Бањој Луци
238
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
Апстракт: Упоредо са отвореним војним претензијама вјековних свјетских сила развијала се и модерна дипломатија, јер како отпочињање рата,
тако и склапање мира захтјевало је политичко дјеловање. Конкретно политичко ангажовање претходило је, прво потписивању, а затим и ступању на
снагу међународних докумената, на основу чега је, формално ударен темељ
модерног међународноправног поретка. Даље, формирањем међународних организација омогућена је и кодификација, као и прогресивни развој међународног права. Такође, у смислу очувања међународног мира и безбједности прво је
формирано Друштво народа, а по завршетку II свјетског рата и ОУН. Уопште
функционисање органа Уједињених нација регулисано је правним правилима,
међутим политички циљеви, тенденције и механизми којима се користе државе чланице у многоме одређују дјеловање прије свега Савјета безбједности,
али и Генералне скупштине, као пленарног органа. Ипак, постигнути резултати Комисије за међународно право у смислу израде међународних конвенција,
као и државно приступање истим, представљају неприкосновена достигнућа
у смислу развоја међународног права. С друге стране, тенденције кретања
међународних односа усмјерене су ка успостављању мултиполарног система
у међународној заједници. Данас, међународна политичка сцена поприма нови
изглед, при чему већ, готово изграђен међународноправни систем очекује даљи
прогресивни развој.
Кључне ријечи: државност, држава, велике силе, међународно право,
политика, дипломатија, међународни односи, међународна заједница, оружани сукоби, мирно рјешавање спорова, конференција, Друштво народа, Организација Уједињених нација, Савјет безбједности, Генерална скупштина, Међународни суд правде, Комисија за међународно право, Повеља, међународни
уговор, конвенција, примјена права.
ИСТОРИЈСКЕ ДЕТЕРМИНАНТЕ ПОЛИТИЧКОГ ДЈЕЛОВАЊА
Развој модерне државности праћен је сталним ратним дејствима у којима
су се сукобљавали народи подстакнути дјеловањима владајућих класа сваке од
заједница за које можемо рећи да су постојале као правно-политичке организације. Посебне империјалне тенденције на тлу Европе, уз сукобе са цивилизацијским предзнаком у периоду XVII и XVIII вијека нису препознавале правне
узусе и структуре апсолутистичких владалаца неријетко се нису придржавале
потписаних докумената (споразума) уопште. У XIX и првим деценијама ХХ
вијека постанак нових и нестанак постојећих идеологија, сукобљавање дијаметрално супротних друштвених поредака, као и незасити апетити за влашћу
и моћи широм свијета диктирали су неријетко нетрпељиве и искључиве принципе политичког дјеловања у међудржавним односима. Упоредо са отвореним
војним претензијама вјековних свјетских сила развијала се и модерна дипломатија, јер је како отпочињање рата, тако и склапање мира, захтјевало политич-
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
239
ко дјеловање које је за резултат имало, прво потписивање, а затим и ступање
на снагу међународних докумената, на основу чега је ударен темељ модерног
међународноправног поретка.
Покушаји унификације и кодификације правила која би регулисала односе између држава рађали су се и постепено блиједили од 1895. да би потпуно
били дискредитовани кобне 1914. године. Наиме, Хашке конференције, познате и као „конференције мира“ окупиле су велики број држава и за резултат
су имале низ значајних конвенција којима су регулисана правила ратовања.1
Међутим, чак и у периоду ратификације докумената који су забрањивали употребу оружане силе, готово све државе потписнице већ су обављале војна дејства дуж својих граница. Ратни сукоб катаклизмичких размјера, познатији као
II свјетски рат отријезнио је у одређеној мјери државне политике, које су на
крају показале одређени степен мудрости на основу чега је сазрела свијест о
међународном миру и безбједности, као и потреби за развијањем међународног права.2 Тако је у Сан Франциску 1945. године формирана организација Уједињених нација.
Ипак, отворено опредјељење држава које су потписале Повељу, обавезавши се на поштивање међународних правних норми није обезбједило „свјетски мир“. Универзални поредак остао је бременит оружаним дјеловањима која
су без изузетка резултирала пролијевањем људске крви. Читава друга половина
ХХ вијека карактеристична је по распламсавању идеолошких ратова, по интервенционализму Сједињених Америчких Држава и њиховој прокламованој
политици „локалних сукоба“, Совјетском преговарању, прво воденим топовима
а затим и тенковским колонама, постколонијалне борбе Велике Британије за
превласт итд. При овоме организација Уједињених нација, са посебним нагласком на Савјету безбједности није била ништа друго, до поприште вербалних
сукоба лицемјерних дипломатских представника држава првог реда. Такође,
све до почетка XХI вијека може се примјетити да су правни механизми и одредбе међународног права које је ОУН развијала и обједињавала, при чему су државе чланице у доброј вољи окупљене у Генералној скупштини представљале
гарант мира, без дилеме изгледале као институционална сметња скривеним
империјалистичким намјерама држава подијељених у два блока.
Данас, на први поглед, у смислу употребе војне силе дјелује као да се готово ништа није промјенило, јер распадом једног од два супротстављена блока
оружано дјеловање је задржало своје квантитативне вриједности, само се бојева муниција употребљава од стране живућег блока, новонастале „суперсиле“,
Сједињених Америчких Држава и војно-безбједносног савеза НАТО. Међутим,
1
На Првој Хашкој конференцији донесене су три конвенције (о законима и обичајима сувоземног рата, о прилагођавању начела Женевске конференције на поморски рат и о мирном рјешавању међународних спорова), док је Друга Хашка конференција обезбједила потписивање 13.
конвенција (осам конвенција из области поморског рата) и једну Декларацију.
2
„Карл Маркс је о насиљу говорио као о бабици неопходној у чину рађања новог друштва“
шире в. В. Бирман: Лето тридесет и девете, Београд 2010. стр. 40
240
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
ствари су много компликованије него што изгледају. Актуелним експанзивним
јачањем Народне Републике Кине, као државе са неприкосновеним ресурсима,
али и развијањем Републике Индије и Федералне Републике Бразил, које траже своје мјесто у кругу великих, затим политичком консолидацијом Европске
уније (утврђивање заједничке спољне и безбједносне политике 1992/1999. године и њен развој до данас) и политичким и економским ускрснућем Руске федерације, прерасподјела моћи почиње личити на неизвјесну партију покера. На
основу таквог, предстојећег мултиполарног устројства свијета и констелација
односа у оквиру Организације Уједињених нација се знатно промјенила, јер
данас можемо препознати у свјетским размјерима неколико, већ споменутих,
политичких центара који, да би обезбједили надмоћ, претходно морају постићи
међусобну равнотежу, при чему их у тим намјерама дочекује, готово изграђен
међународноправни поредак.
ДРУШТВО НАРОДА КАО ПРЕТЕЧА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Послије четири године, до тада незабиљежених ратних дејстава широм
цијеле Европе, крајем 1918. године ближило се и формално склапање мира.
Разорени континет свједочио је пробоју западног фронта употребом, по први
пут, војне механизације3 и повлачењу Аустро-угарске монархије са Балканског
полуострва пред налетом опорављених српских снага подржаних од стране
сила Антанте.4 Њемачки блок претрпио је војни пораз оставивши иза себе девастиране области, разрушене градове и милионе убијених и страдалих цивила, при чему су готово једнако убојите биле и силе Антанте приликом завршне
контраофанзиве.
Примирје између Антанте и њемачког блока закључено је на 36 дана.
Неколико пута је у току тога времена Њемачка молила да се закључи макар
прелиминарни мир. Земље Антанте нису пристајале на то. Незванични одговор
гласио је: „чекамо Вилсона“. Међутим, није се радило о предсједнику САД, В.
Вилсону, иако се он није баш журио и стигао је у Париз тек 13. децембра 1918.
Ствар је била у томе што се победници нису још договорили о условима мира.5
Париска мировна конференција сазвана је 18. јануара 1919. године. На
конференцију је дошло више од хиљаду опуномоћених представника у пратњи
великог броја сарадника. Медији су испратили дешавања у, за то вријеме, изузетном саставу. Укупно је било присутно више од 150 новинара. Конференција
3
Први тенк употребљен у оружаним сукобима био је британски Марк 1 који је тактички омогућио коначно пробијање рововске линије у офанзиви на ријеци Соми (The Battle of the Somme)
15. септембра 1916. године.
4
Силе Антанте које су учествовале у дејствовањима на Солунском фронту, поред Краљевине
Србије биле су: Царска Русија (до иступања из рата), Француска, Грчка и Италија.
5
С обзиром на сталне преговоре и свакодневно повећавање апетита сила Антанте у смислу
граница, репарација, субјективитета појединих области примирје је продужавано још три пута.
Шире в. В.П. Потемкин; Историја дипломатије-свеска трећа, Београд 1951. стр. 24
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
241
је радила све до 28. јуна 1919. године, чиме је био и закључен Версајски мир,
а у том периоду, тачније 28. априла на пленарној сједници конференције В.
Вилсон поднио је извјештај о коначном Пакту Друштва народа. Истог дана
документ о оснивању Друштва народа био је усвојен.6
Како је показала и дотадашња пракса, прва међувладина организација
дјело је побједничких држава у I свјетском рату. Пакт Друштва народа инкорпорисан је у мировне уговоре закључене на Париској конференцији.7 Државечланице Друштва народа могле су се подијелити у двије групе. Наиме, према
Пакту оснивачи Друштва биле су државе које су учествовале у рату против
њемачког блока, а такође и новостворене Хеџас, Пољска и Чехословачка. У
другу групу држава-чланица сврставале су се Аргентина, Венецуела, Данска, Шпанија, Колумбија, Холандија, Норвешка, Парагвај, Персија, Салвадор,
Чиле, Швајцарска и Шведска, које су приступиле крајем 1920. године.8
Главни циљ прве међувладине организације био је спрјечавање поновних оружаних сукоба. При овоме је идеја цјелокупног пројекта Друштва народа начелно била усмјерена ка очувању мира и забрани (ограничавању) употребе силе, као и утврђивању мирног рјешавања спорова. На основу тога и језик
кориштен у изради Пакта заснивао се на изразима мир, право, правило, правда
и част. Такође, установљен је Стални суд Међународне правде, са сједиштем у
Хагу.9 У правцу ограничења употребе силе чланом 12. дефинисано је да државе-чланице „у случају настанка неког спора између њих, који би могао довести
до раскида треба да се подвргну поступку арбитраже, судском рјешавању, или
истрази Савјета.“ Такође, у следећој одредби стоји да „се требају уздржати од
оружаних сукоба три мјесеца по доношењу арбитражне или судске одлуке или
подношења извјештаја Савјета“10. На основу овога може се увидјети да употреба оружане силе Пактом Друштва народа није забрањена, већ само ограничена
и усмјерена на претходну примјену међународног права, као и на кориштење
политичких мјера у оквиру дипломатије што није могло гарантовати међународни мир и безбједност.
6
Наиме, носилац иницијативе за формирање Друштва народа би је предсједник Сједињених
Америчких Држава, Вудроу Вилсон. Вал пацифизма запљуснуо је земље Европе. Први пут се
САД појављују као актер међународних односа на Старом континенту. Међутим, Пакт друштва
народа неће добити подршку у парламенту и ратификација овог документа неће бити извршена,
због чега, као иницијатор САД нећ приступити овој организацији. С друге стране, СССР као
сукцесор Царске Русије, тек накнадно ће бити међународно признат и у каснијим процесима ће
приступити Друштву народа. Шире в. В.П. Потемкин, исто.
7
Уговор о миру савезничких и удружених сила и Њемачке, Версај, 28. јун 1919. године; Уговор
о миру између савезничких и удружених сила и Аустрије, Сен-Жермен, 10 септембар 1919.
године; Уговор између савезничких и удружених сила и Мађарске, Трианон, 04. јун 1920. Шире
в. О. Рачић, Уједињене нације између моћи и права, Београд 2010. стр. 18-19
8
Друштво народа окупило је 27 држава уз пет доминиона Велике Британије.
9
Стални суд Међународне правде формиран је 1922. године.
10
Интернет, текст Пакта Лиге народа, доступан на:
http://avalon.law.yale.edu/20th-_century/leagcov.asp, приступљено 09. марта 2012. године.
242
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
У члану 13. процедура претходне примјене одредаба међународног права
експлицитно се уочава. Наиме, „државе-чланице, ако сматрају за погодно, за
спорове који настану између њих требају“ покренути поступак „арбитраже или
се обратити Сталном суду Међународне правде, као и Савјету.“11
Упркос свему наведеном, Потписивањем Пакта Друштва народа, проширивањем чланства, утврђивањем Сталног међународног суда правде, активностима Савјета, који је као политичко тијело покушавао да ограничи прибјегавање рату, успјех Друштва народа био је готово раван нули. Иако најзначајнији
орган, Савјет је радио све да се спорови који су му предочени између државачланица окончају поравнањем, а посљедице су биле неријетко другачије. Наиме, Савјет по проведеном поступку сачињава извјештај и ако тај извјештај буде
усвојен једногласно, чланови Друштва народа не смију прибјећи рату против
стране „која је сагласна закључцима извјештаја“. Уколико Савјет не усвоји извјештај једногласно, чланови Друштва народа „имају право да поступе онако
како сматрају да је потребно ради спровођења права и правде“.12
Напосљетку, новопримљене чланице Друштва народа, али и стални чланови Савјета започели су акције које ће отворити врата за почетак II свјетског
рата. Војно дјеловање Друштво народа је испратило са вербалним протествовањем и јавним иступањем Савјета са критичким ставом. Талас иступања из
Друштва народа уздигао се тридесетих година ХХ вијека и то због одустајања
од обавеза преузетих Пактом, да би се зауставио искључењем Совјетског савеза, због напада на Финску 1939. године. Припреме су отпочеле. Италија је у
октобру 1935. године започела окупацију Абисиније, шпански грађански рат је
отпочео, Јапан је покренуо војну кампању против Кинеске царевине, заузевши
Пекинг у јулу 1937. године. Аншлус је извршен 12. марта 1938. године и Република Аустрија је анектирана од стране Њемачког Трећег Рајха. У Берлину,
15. марта 1939. године чехословачки предсједник, Емил Хаха под изузетним
дипломатским притиском препушта судбину свог народа и земљу предаје у
руке Њемачке13. У августу 1939. Совјетски савез и Њемачки Трећи Рајх потписали су Пакт о ненападању14 са тајним протоколом, који је предходио нападу
на Републику Пољску. Европа се већ налазила у предворју најкрвавијег и најразорнијег војног сукоба у историји човјечанства, познатијег као II свјетски рат.
11
Исто интернет http://avalon.law.yale.edu/20th_century/leagcov.asp, приступљено 09. марта
2012. године, Такође, шире в. образложење, О. Рачић исто.
12
Шире в. О. Рачић, исто стр. 18-19
13
Емила Хаху и министра иностраних послова Чехословачке, Хваловског, Адолф Хитлер и
Херман Геринг држали су послије званичног састанка у прсторијама Рајхстага у Берлину до 4
часа иза поноћи, при чему су исценирали, симулирањем пристиглих вијести са фронта инвазију
њемачких трупа и потпуно бомбардовање Прага. Хаха је послије здравственог колапса пристао
на све услове које му је поставио фирер и потписао безусловну предају и „ставио чешки народ
под заштиту Њемачког Трећег Рајха“. Хитлер је, послије тога овакво вршење притиска назвао
„хахазација“. Шире в. В. Бирман: Лето тридесет и девете, Београд 2010. стр. 28
14
Споразум Молотов-Рибентроп, Шире в. исто В.П.Потемкин свеска трећа, стр. 579-593
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
243
СТВАРАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
У периоду од краја XIX па све до седамдесетих година XX вијека правна
наука, а касније и пракса интензивно је покушавала смањити јаз између политичке праксе у међународним односима и нормативног оквира који је посједовало међународно право. Још раније, у времену послије Бечког конгреса 1814.
године потписани су први вишестрани међународни уговори који су садржавали одредбе легислативног карактера. Тада се развија и теоријско схватање
о уговорима – законима као посебним врстама извора међународног права.15
Такође, период између два свјетска рата богат је великим бројем вишестраних
уговора (око 700 регистрованих). Међутим, уз сав труд политичка реалност
и дјеловање држава је било још увијек далеко од правних оквира механизама
заштите и, како смо већ раније споменули, примјењивало се „право јачег“ отварајући простор за небројене злоупотребе и оружане сукобе.
Наиме, први покушај послије пропасти Друштва народа, у смислу остварења трајног мира, направљен је 12. јуна 1941. године на Лондонској коференцији. Према позиву Велике Британије на конференцији су узеле учешће
Аустралија, Јужноафричка Унија, Канада и Нови Зеланд, као доминиони Уједињеног Краљевства. Такође, присутне су биле и избјегличке владе Краљевине
Белгије, Чехословачке, Краљевине Грчке, Холандије, Краљевине Југославије,
Краљевине Норвешке и Пољске Републике16. На Лондонској конференцији усвојена је декларација чија је суштина сљедећа: „Једину истинску основу трајног мира представља добровољна сарадња слободних народа у свету у којем,
ослобођени претњи агресијом, сви могу да уживају економску и социјалну безбедност. Наша је намера да радимо заједно, с осталим слободним народима, на
остварењу тог циља.“17 Два мјесеца након тога усвојена је посебна Декларација18, која је значајно утицала на рјешења прихваћена послије 1945. године. Круг
држава које су дале подршку овом документу проширен је 01. јануара 1942.
године, када је коначно у Вашингтону потписан финални акт који је именован
као Декларација Уједињених нација.19 Потписнице Декларације прихватиле су
15
Наиме, теорија међународног права разликује уговоре легислативног карактера (уговорезаконе) и уговоре контрактуалног карактера (уговоре-погодбе). Шире в. В. Димитријевић и др.
Основи међународног јавног права Београд 2005. стр 32
16
Такође, на Лондонској конференцији је учествовао и Шарл Де Гол, као представник покрета
отпора у окупираној Француској.
17
Шире в. исто, О. Рачић, стр. 25
18
Декларацији, касније познатијој као Атлантска повеља убрзо су приступиле чланице Комонвелта, те на међусавезничкој конференцији у Лондону, све избјегличке владе држава савезника.
Такође Совјетски савез је прихватио Повељу посебном изјавом.
19
У Вашингтону је учествовало 26 држава антифашистичке коалиције, међу којима је била и
избјегличка влада Краљевине Југославије. У годинама послије Декларацији Уједињених нација
ће приступити још 21 држава. Шире в. О. Рачић исто, стр 26
244
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
заједнички програм циљева и начела у заједничкој изјави познатој под називом
Атлантска повеља. Одредбе ових докумената више су представљале учвршћивање ставова у борби против сила Осовине. Још увијек се није могла очитовати потпуна опредјељеност држава за формирање Организације Уједињених
нација. Међутим, дипломатска активност и обавезивање појединих држава на
примјену начела из тих докумената нису успориле ширење II Свјетског рата.
Тек након капитулације Италије, одржана је 30. октобра 1943. године Московска конференција која је окупила министре иностраних послова Кордела Хала –
Сједињене Америчке Државе, Ентонија Идна – Велика Британија и Вјечислава
Молотова – Совјетски савез, као и Фо Пинг Шенга амбасадора Републике Кине
у Москви20. Резултат Московске конференције био је потписивање Декларације
о општој безбједности. Иако су одредбе Декларације усмјерене ка политичкој и,
наравно, војној координацији у смислу коначног пораза сила Осовине, у тексту
су садржане изјаве према којима се потписници опредјељују за неопходност
стварања „опште међународне организације, засноване на начелу суверене једнакости свих мирољубивих држава и отворене за пријем у чланство сличних
држава, великих и малих, ради очувања међународног мира и безбједности...“21
У смислу Московске конференције, оно што је упадљиво јесте одабрани састав
држава, јер је само Француска недостајала (из објективних разлога) па да се
још тада комплетира структура сталних чланица Савјета безбједности. Поред
ових конференција и потписаних докумената о развоју међународног права,
у том тренутку било је сулудо размишљати. Једнако тако, иако без намјере за
успостављањем мира силе Осовине склапале су, на другој страни међународне документе (највише у периоду од 1935. до 1942. године). Свијет је био у
тоталном рату. Човјечанство је било далеко од примјене међународног права
и осјећаја за равноправност и универзалност. Ситуација у међународним односима тек је консолидована крајем и по завршетку II свјетског рата, али је још
увијек била бременита дипломатском напетошћу.
Ван званичних државних дипломатских активности, на 399 савјетовању
Америчког удружења за међународно право, одржаном у априлу 1944. године,
окупило се неколико стотина еминентних свјетских правника. Тема састанка је
дефинисана под називом: “Претпоставке, начела и приједлози за будуће међународно право“22. Расправљало се о принципима једнакости и равноправности
држава, при чему је отворено питање формирања нове међудржавне организације у оквиру које би државе, са претпоставком једнакости, поштовале међународно право. Такође, дошло се до рјешења према којем би државе слободно
према својој вољи, могле приступити тој организацији, директно преузимајући
20
Према правилима preseansa питање присуства Кинеског амбасадора само по себи отвара
низ питања из области Дипломатско-конзуларног права. Међутим, политичка снага Кремља и
околности у којима се свијет налазио (Свјетски рат) амбасадор Кине у Совјетском савезу је учествовао на Конференцији на специфичан протоколаран начин.
21
Шире в. исто О. Рачић, стр. 26
22
Енг. прев: Postulates, Principles and Proposals for International Law in the Future.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
245
обавезе међународних правила, при чему би располагале правима на основу
чланства.23 Међутим, у оквиру државничких послова ствари су текле уз окомитију обалу, јер су кабинети великих сила полазили са становишта према којем
би се требало обезбједити посебно мјесто за државе првог реда у таквој организацији.
Удружени правници пред љето 1944. године рекли су своје, оставивши
политичким моћницима да се договоре. Наиме, на Конференцији у Дамбартон
Оуксу, при изради Нацрта повеље Уједињених нација испливавају на видјело национални интереси. Државни представници су приступили формирању
Организације, која ће се назвати Уједињеним нацијама са супротним полазним ставовима. Како се војна побједа у рату све више отварала и пораз сила
Осовине био све реалнији тако су пукотине у савезништву антифашистичких
држава постајале све уочљивије. Ипак, сценарио по завршетку I свјетског рата
и пропасти Версајског мира је избјегнут. Утврђена је одлука да се на заказану
конференцију позову не само чланице антифашистичке коалиције, него и све
државе које до 01. марта 1945. године прекину формалне дипломатске односе
са побјеђенима24. Конференција у Сан Франциску отворена је 25. априла 1945.
године. На основу одлуке донијете у Јалти и склопљеног споразума Тито – Шубашић 06. априла 1945. године образована је привремена државна влада, чиме
је обезбјеђено суверено учешће Југославије на конференцији. Југославија је
била чланица извршног одбора, уз још четрнаест држава, међу којима су биле
све велике силе. Конференција је одмах започела дипломатском конфронтацијом у вези положаја држава у организацији и у вези одабира и наименовања
службеника. Такође, отворило се питање једнакости свих чланица. Државе побједнице у рату отворено су изражавале претензију ка утврђивању њиховог
повлаштеног положаја. Међутим консензус је био постигнут у вези основних
циљева, ипак уз немалобројне компромисе. Усвојен је договор учесника Кримске конференције на основу којег је обезбјеђено чланство Совјетским републикама Бјелорусији и Украјини чиме је знатно ојачана позиција Совјетског
савеза. Међутим, касније у пленарном органу организације значајну већину ће
заузимати земље западне хемисфере.25
Општа идеја актера Конференције у Сан Франциску, у смислу стварања
међународне организације била је усмјерена на очување међународног мира
23
Шире в. интернет, доступно на
http://untreaty.un.org/ilc/documentation/english/a_cn4_2_add1.pdf приступљено 25. марта 2012.
24
Укључујући Италију, Румунију и Бугарску.
25
Цит. дј. исто О. Рачић, стр. 29; Заступљеност држава на Конференцији у Сан Франциску у
потпуности одудара од слике коју можемо да примјетимо у модерним свјетским околностима.
Наиме, од европских држава своје учешће су узеле Белгија, Чехословачка, Краљевина Данска,
Француска, антифашистичка Грчка, Холандија, Југославија, Краљевина Норвешка, Совјетски
савез, са Совјетским републикама Бјелорусијом и Украјином, као и Исламска Република Турска. Насупрот томе, Латинска Америка била је као континент потпуно заступљена са укупно
22 државе. Поред овога, потребно је додати шест држава са подручја Блиског Истока, као и по
неколицину држава из Африке, Азије и Пацифичке континенталне области.
246
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
и безбједности, са нагласком на успостављање Савјета безбједности. Посебне
размирице су се манифестовале у вези овлаштења, начина функционисања и
састава конкретног органа. Три велике силе Совјетски савез, Сједињене Америчке Државе и Краљевство Велике Британије26 дјеловале су политички готово
јединствено у правцу одређивања састава држава у главном безбједносном органу, док су мале и средње државе мање координисаним поступцима усмјериле
своје ресурсе ка јачању положаја Генералне скупштине, како би обезбједиле
какву-такву равнотежу унутар организације. На тај начин, оптерећене међусобним условљавањима и на крају подвргнуте потпуном притиску „јаких“,
остале државе су посустале, чиме је обезбијеђен привилегован положај великих сила у Организацији Уједињених нација. Наиме, дефинисање права вета
и сталности чланства за пет држава (уз ротацију неколицине других, без права суспензије) био је услов великих сила за формирање организације уопште.
На основу тога, успостављен је орган веома ограниченог састава, са посебним
статусом за неколико држава, при чему је процес преговарања и одлучивања
о најважнијим питањима завршавао са усвајањем правно обавезујућих одлука. Међутим, с обзиром на институт вета, у случају несагласности једне од
пет сталних чланица, Савјет безбједности неријетко губи могућност усвајања
обавезујућих докумената. Повеља Уједињених нација дефинисала је изузетна
овлаштења Савјета безбједности, при чему је, индиректно, пет држава добило
право да одлучују о судбини осталих чланица. Такође, основна надлежност
Савјета безбједности је рад на очувању међународног мира и безбједности, у
складу са циљевима и начелима Организације Уједињених нација.27
С друге стране, положај Генералне скупштине одређен је у смислу пленарног органа, гдје се о свему расправља, али при чему није остављен капацитет за доношење конкретних одлука. Документи Генералне скупштине имају
карактер препорука. Према одредбама Повеље, Генерална скупштина је одређена као орган политичке расправе, гдје усвојене одлуке представљају резултат
политичког договора. Једна од најбитнијих надлежности Генералне скупштине
је дужност унапређивања међународне сарадње и подстицања прогресивног
развоја и кодификације међународног права.28
26
Народна Република Кина није имала значајан утицај у процесу преговарања, чак би се могло рећи да је била на маргини, међутим положај у Савјету безбједности јој је био обезбјеђен.
Такође, Француска је остављена по страни због колаборације са нацистичком Њемачком у току
рата (марионетска влада на југу Француске), али због улоге Де Гола у војним акцијама савезника
и уопште значаја, Француска је сврстана међу остале државе првог реда.
27
Шире в. енгл. прев. Charter of the United Nations; June 26. 1945. Поглавље V Повеље Уједињених нација уређује састав сталних чланица и процедуру избора десет осталих држава од
стране Генералне скупштине (члан 23), надлежности и функције Савјета безбједности (чланови
24-26), начин гласања у оквиру сједнице (члан 27), као и процедуре и организацију Савјета безбједности (чланови 28-32).
28
Шире в. енгл. прев. Charter of the United Nations; June 26. 1945. Поглавље IV Повеље Уједињених нација уређује састав, функције и надлежности Генералне скупштине (чланови 9-17),
начин гласања (чланови 18 и 19), као и послове и процедуре у оквиру Генералне скупштине
(чланови 20-22).
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
247
Мирно рјешавање спорова регулисано је у Поглављу VI при чему је, по
питању избора од страна у спору дипломатски начин изједначен са судским.
Дакле, судски поступак који резултира доношењем обавезујуће одлуке утемељене у међународном праву није стављен у други план наспрам политичке
медијације. Наиме, предвиђено је да Савјет безбједности у смислу препорука
за мирно рјешавање спорова треба да има у виду да би стране, по правилу,
требало правне спорове да износе пред Међународни суд правде у складу са
одредбама Статута Суда.29
Организација Уједињених нација конституисана је ступањем на снагу
Повеље 24. октобра 1945. године, након предвиђене ратификације. Уопште,
простори за преговарање у оквиру Уједињених нација су готово неограничени. Међутим, загарантованих права на доношење правно обавезујућих одлука
нема.30 Своје прво засједање Генерална скупштина одржала је 10. јануара 1946.
године.
ИЗРАДА И УСВАЈАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ КОНВЕНЦИЈА У
ОРГАНИМА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Наиме, за вријеме друге сједнице Генералне скупштине Уједињених нација, велика већина чланова Шестог комитета31 подржали су формирање Комисије за међународно право. У складу с тим, нацрт Статута био је већ припремљен унутар Шестог комитета.32 На основу тога је Генерална скупштина
ОУН 21. новембра 1947. године, усвојивши резолуцију број: 174(II), образовала Комисију за међународно право за кодификацију свих грана међународног
права.33 Такође, истом резолуцијом усвојен је Статут комисије, који је допуња29
Шире в. енгл. прев. Charter of the United Nations; June 26. 1945. Поглавље VI Повеље Уједињених нација уређује област мирног рјешавања спорова, гдје је утврђена обавеза страна у
спору на мирно изналажење рјешења (члан 33), као и могућност да Савјет безбједности може
истражити све спорове или ситуације како би утврдио да ли исти угрожавају међународни мир и
безбједност (члан 34). Такође одређена је могућност покретања расправе у вези спора од стране
сваке државе чланице у оквиру Савјета безбједности или Генералне скупштине (члан 35).
30
Цит. дј. О. Рачић, стр. 30
31
Наиме, у оквиру Уједињених нација (Генералне скупштине) постоји седам комитета. То су: 1.
Политички комитет, који се бави питањима безбједности; 2. Комитет за економска и финансијска
питања; 3. Комитет за социјалне, хуманитарне и културне проблеме; 4. Комитет за старатељство
и несамоуправна подручја; 5. Комитет за административна и буџетска питања; 6. Комитет за
правна питања; и 7. Комитет за акредитиве.
32
Интернет: доступно на http/www.un.org/lawcommission приступљено у фебруару 2012. године
33
Управо у контексту овога, Љ. Радовановић је у дј. Прогресивни развој и кодификација међународног права, Архив за правне и друштвене науке, 2/1948, стр. 256 истицао: “развој доктрине
међународног права и развој међународних односа, цео привредни и културни развој човечанства превазишао је оквире позитивних текстова међународног права. Други светски рат, нарочито,
истакао је мноштво нових проблема и указао на недовољност и застарелост одредаба постојећих
општих конвенција, нарочито у области ратног права и решавања спорова међу државама. Из
ратног и непосредног послератног искуства, из савезничких декларација и суђења Међународ-
248
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
ван са одредбама садржаним у још шест резолуција. У складу са одредбама
из чланова 3. до 10. Статута, Комисија за међународно право одржала је прву
редовну сједницу 12. априла 1949. године у Њујорку. Комисија је, потом, сва
своја засједања одржала у Женеви. Шеста сједница одржана је у сједишту организације Уједињених нација за просвету, науку и културу (UNESCO) у Паризу
1954. године. Други дио седамнаесте сједнице, одржан је у Монаку у јануару
1966. године, а други део педесете сједнице, одржан је у Њујорку 1998. године.
Наиме, чланом 12. Статута Комисије одређено је да Комисија засједа у сједишту Уједињених нација, али је такође, признато право Комисије да одржава
сједнице и на другим мјестима након претходних консултација са генералним
секретаром Уједињених нација.
Чланом 1. став 1. Статута Комисије за међународно право дефинисано је
да су основни послови Комисије „промоција прогресивног развоја међународног права и кодификација међународног права.“34 У том смислу одредбе садржане у члану 15. Статута утврђују „прогресивни развој као процес припремања
нацрта конвенција у вези одређених области које још нису регулисане нормама
међународног права, или, с друге стране, дјеловања у вези питања у којима
пракса држава још није била довољно развијена“, затим, утврђују појам „кодификације као прецизнијег формулисања и систематизације правила међународног права у областима гдје већ постоји изражен међународни обичај и уопште
доктрина формирана на основу обимне праксе држава.“35 Комисија за међународно право засједа у пленарним сједницама када разматра извјештаје главног
извјестиоца радних тијела. На почетку сваког засједања, Комисија бира између
својих чланова предсједавајућег, првог и другог потпредсједавајућег Комитета
за израду нацрта,36 као и главног извјестиоца за конкретну сједницу. Предсједаног војног суда, из савезничких закона искрсло је читаво једно ново међународно кривично право које утиче и на систем односа које међународно право уопште регулише... Ови нови моменти
не ограничавају своје дејство само на ратно право, већ ангажују цео систем међународног права
и имају утицаја на принципе међународних мирнодопских односа.Све те појаве у развоју међународног права указују јасно на потребу да се приступи послу његовог прогресивног развоја и
евентуалне кодификације. Не треба се, наравно, заносити илузијама да је тај посао лак.У историји развоја међународног права било је и раније покушаја, од којих је најзначајнији покушај
кодификације извршен у Хагу 1930. године, на коме су искрсле тешкоће око многих проблема
који су се и у дискусијама о овој Комисији појавили. Али исто тако било је и успеха у значајним
општим међународним конвенцијама и пре и после 1930.“
34
Интернет: доступно на http/www.un.org/lawcomission приступљено у децембру 2010. године.
Article 1. paragraph 1. Statute of International Law Commission.
35
Шире в. исто Article 15. Statute of International Law Commission, као и тумачење у дјелу I.
Brownlie, Principles of Public International law, Oxford, 1990.
36
Комитет за израду нацрта (Регрутни комитет) - Drafting Committee, успостављен је од стране
Комисије за међународно право и представља тијело које је задужено за израду конкретних
анализа, припрема и нацрта докумената (у појединостима) које претходно разматра Комисија
за међународно право, на основу којих се даље утврђују нацрти конвенција и подносе годишњи
извјештаји Генералној скупштини Уједињених нација, за шта је задужен главни извјестилац
Комитета. Од 1974. године Комисија за међународно право бира предсједавајућег Комитета за
израду нацрта и он је истовремено и члан Бироа комисије који је сазван за конкретну сједницу.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
249
вајући води пленарне сједнице у потпуности, док подпредсједавајући посједују
одређене надлежности и обавезе у случају да из оправданих разлога замјене
предсједавајућег у вођењу сједнице. Радна тијела комисије су Биро, Проширени биро и Група за планирање, док Регрутни комитет има карактер радне групе.
Такође, од 1970. године Комисија је успоставила посебну групу за планирање
(Plannиng Group) за сваку сједницу. Групи за планирање повјерени су послови у вези са програмом и методама рада Комисије за међународно право. Од
1992. године група проширује оквире дјеловања и преузима послове дугорочног планирања према којима и препоручује теме које би се требале укључити у
годишњи програм рада комисије.37
Изузетан значај у раду Комисије за међународно право има специјални извјестилац. Наиме, специјални извјестилац се именује за сваки посао који
Комисија обавља у конкретним питањима, анализе, систематизације и израде
нацрта докумената које предлаже Генералној скупштини Уједињених нација.
Улога специјалног извјестиоца је централна за рад Комисије у конкретним
питањима. Институција специјалног извјестиоца, у смислу Комитета за израду нацрта, обухвата следеће елементе (а) да предочи јасне и потпуне одредбе
нацрта који је у расправи пред Регрутном комисијом, (б) да образложи разлоге
и потребе израде (одредаба) нацрта који је у расправи пред Комитетом за израду нацрта и (ц) да изрази ставове Комитета за израду нацрта у коментарима
ревидираних текстова нацрта и/или коментара.38 Уопште, према Статуту, Комисија за међународно право разматра приједлоге за прогресивни развој међународног права од стране Генералне скупштине (члан 16.) или приједлоге који су,
с друге стране, поднијети од стране чланица Уједињених нација, главних органа Уједињених нација поред Генералне скупштине, специјализованих агенција
или званичних тијела основаних међувладиним споразумима за подстицање
прогресиваог развоја и кодификацију међународног права (члан 17.). Што се
тиче кодификације, Комисија је дужна да надгледа све области међународног
права с циљем опредјељења за одговарајуће теме (члан 18.). Поред тога, Комисија може препоручити Генералној скупштини одређену тему за коју установи потребу и елемент пожељности за кодификацију (члан 18.).39 Ова Комисија
је обавила значајан посао у области кодификације и постепеног прогресивног
развоја међународног права (поморско право, дипломатско и конзуларно право, поступак арбитраже, уговорно право). Такође, завршен је Нацрт правила
о сукцесији држава у односу на међународне уговоре (Генерална скупштина ОУН сазвала је дипломатску конференцију за 1977. годину). Поред тога,
Комисија ОУН за међународно трговинско право (UNCITRAL) образована је
Такође Комитет за израду нацрта као стално радно тијело функционише од четвртог засједања
комисије 1952. године. Шире в. Yearbook of International Law Commission 1979. vol. II, Document
A/CN. 4/325 параграф 45.
37
Шире в. интернет, доступно на http/www.un.org/lawcommission, приступљено у децембру 2010.
38
Шире в. Yearbook of International Law Commission 1996. vol. II параграф 200.
39
Шире в. исто, Report to the General Assembly, параграф 12.
250
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
одлуком Генералне скупштине ОУН од 17. децембра 1966. године. Ова комисија радила је на кодификацији и прогресивном развоју међународног права
у области међународне трговине, арбитраже, превоза, плаћања и осугурања.
На Конференцији ОУН 1974. године усвојена је Конвенција о застарјелости у
области међународне продаје роба. UNCITRAL је 1976. године завршио нацрт
Конвенције о међународној продаји роба. Генерална скупштина ОУН донијела
је Декларацију о начелима међународног права о пријатељским односима и
сарадњи међу државама у складу са Повељом ОУН као и Повељу о економским правима и дужностима држава. Такође, на дневни ред тридесет и првог
редовног засједања ОУН, 1976. године стављено је питање „Систематизације
и прогресивног развоја норми и принципа међународног економског права“.
Дипломатске конференције о поновној потврди правила о међународном хуманитарном праву оружаних сукоба представљају даљу разраду Женевских конвенција о заштити жртава оружаних сукоба из 1949. године (активност Међународног Комитета Црвеног крста). Трећа конференција ОУН о праву мора
имала је за циљ, не само стварање нових правила о коришћењу морског дна и
његових богатстава, већ и ревизију конвенција прихваћених на Првој и Другој
поморској конференцији, стварање новог поморског права, тј. права мора. На
тај начин, кроз кодификацију и прогресивни развој међународног јавног права,
ствара се ново међународно право, засновано на равноправности малих и великих држава, развијених и земаља у развоју и на основама права свих народа
на самоопредјељење.40
На четрдесет и осмој седници, 1996. године, Комисија за међународно
право је анализирала могућности за прогресивни развој и кодификацију међународног права послије скоро педесет година рада, а с циљем да се обезбиједи
генерални преглед главних области општег међународног јавног права. Основана је општа шема која садржи теме међународног права које је класификовала под тринаест главних области међународног јавног права, (тај списак тема
није одређен као коначан), које су укључивале и теме већ обрађене од стране
Комисије, теме које се разматрају од стране Комисије као и могуће будуће теме
које се могу наћи пред Комисијом за међународно право.41
Управо стога, М. Шаховић, деведесетих година прошлога вијека, истиче
да смо поред напретка у кодификацији и прогресивном развоју међународног
права „сведоци извесног јачања међународног права као самосталног фактора,
у односу на државе и повећања његове способности да директно задовољава
захтеве савремене међународне заједнице. То, ипак, не значи да је до промена
40
Цит. дј. Б.Т.Благојевић, Савремени покушаји унификције права у међународним размерама
и социјалистичке државе, Анали ПФ у Београду, јул-септ, 1957. стр. 265 говори о томе да је за
унификацију правних правила путем међународних уговора „потребно раздобље међународних
односа у коме бар не прети непосредна опасност рата и сукоба. Отуда и чињеница да је после
Другог светског рата, с обзиром на значај проблематике, дошло до унификације извесних правила, која спадају у област класично називану јавним правом...“
41
Шире в. Yearbook of International Law Commission 1996. vol. II, параграфи од 246 до 248
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
251
које обележавају ове тенденције дошло уједначеним и равномерним развојем.
Све функције међународног права нису никад биле нити могу бити на истом
ступњу развоја. Оне се развијају у складу са еволуцијом међународних односа.
Данас је очевидно да је до напретка дошло на законодавном (нормативном) и
институционалном плану, као и у погледу надзора над спровођењем обавеза од
стране држава“.42
Од 1992. године, поступак избора области које Комисија одређује за свој
даљи рад спроводи се у складу са процедуром по којој изабрани чланови Комисије израде резиме у вези једне од тема које су укључене у унапријед одређену
листу, указујући на: (а) главна питања која сматрају као теме, (б) било које
важеће уговоре, опште принципе и релевантне националне законе и судске одлуке, (ц) постојеће доктрине, и (д) предности и недостатке припрема извештаја, студија или нацрта конвенције, уколико се донесе одлука да се настави са
одређеном темом.43 Комисија за међународно право Уједињених нација у свом
раду од 1949. године обавила је изузетан посао и заузела је централну улогу у
смислу обезбјеђења прогресивног развоја и кодификације међународног права
у оквиру Уједињених нација као међународне организације универзалног карактера. У складу с тим, утицај Комисије на еволуцију међународног права је
недвојбен. Велике кодификације у ХХ вијеку обављене су на основу стручних
подухвата који су обављани у оквиру Комисије. Такође, и данас Комисија за
међународно право Уједињених нација прати развој међународног права и уопште односа у међународној заједници анализирајући садашње, опширне, теме
и области које показују потребу за правном регулативом, али и области које
су кодификоване, а које је неопходно надоградити и ускладити са постојећим
стањем.
Међутим, неријетко темељан и свеобухватан посао који бива обављен
од стране конкретних одбора и Комисије за међународно право, а на иниција42
М. Шаховић, Међународно право на крају двадесетог века, Архив за правне и друштвене
науке, 1/1991, стр. 10. Када говори о кодификацији и прогресивном развоју међународног права
Шаховић, цит. дј. стр. 8, каже:“ ...треба нарочито подвући важност организованог и институционализованог карактера рада на кодификацији и прогресивном развоју међународног права.
Настала је широка мрежа органа у оквиру и око Генералне скупштине. Комисија за међународно
право је главни припремни орган, мада су и други специјализовани правни органи формирани
ради обраде посебних група правила. Универзалне међународне конвенције се усвајају после
расправе о њиховим нацртима у Правном и Социјално-хуманитарном комитету Генералне скупштине, а коначно заузимање ставова утврђује се на заседањима Бечких дипломатских конференција за кодификацију. Све ово је добро познато и са становишта правне технике не би можда ни
заслуживало да се изричито помиње да није реч о стварању једног трајног и централизованог
законодавног механизма који би могао да замени, у мери у којој је то, разуме се, могуће, досада
преовлађујуће стихијно стварање норми међународног права, пре свега посредством формирања
обичајног права, једним заједничким, плански усаглашеним приступом држава. Показало се и на
овај начин да је преузимање од стране Уједињених нација задатака кодификације и прогресивног
развоја било и израз објективне потребе произашле из незадржаивог кретања заједнице држава
у правцу интеграције“.
43
Шире в. Yearbook of International Law Commission 1996. vol. II, параграф 369
252
Матеј Савић: Уједињене нације и међународно право
тиву Генералне скупштине, већ прије сазивања конференције остане у форми
„недовршеног нацрта“. Такође, није непозната ситуација да већ утврђен текст
нацрта у самом току расправе не добије довољну политичку подршку чланица
ОУН, при чему је, по правилу број pro futuro држава потписница занемарив, а
резултат ратификације унапријед поражавајући. Најбољи примјер томе је завршен Нацрт правила о сукцесији држава у односу на међународне уговоре.
Дипломатска конференција сазвана је за 1977. годину, да би конвенција била
потписана 1978. године, уз изузетно тешку расправу и јако слабу подршку.44
Датум ступања на снагу, говори сам за себе, јер је за непуних 20 година Бечку
конвенцију о сукцесији држава у вези међународних уговора потписало и ратификовало свега осам држава. Ипак, конвенција је ступила на снагу тек 1996. године и то приступањем бивших Југословенских република, а тада независних
Естоније, Украјине и Словачке, чиме је био испуњен услов за правно дејство
овог међународног документа.
ДАНАШЊА ПОЛИТИЧКА РЕАЛНОСТ
Међународноправни поредак не познаје институције власти које се могу
пронаћи у оквирима државноправног, националног поретка. Међународном
праву страна је дефиниција органа какву можемо извести посматрајући органе
државе, као фундаменталног субјекта међународног јавног права, али и државе, уопште као правно-политичке организације. Институције власти које чине
једну свеколику заједницу државном организацијом не постоје у међународној
заједници. Ипак, правила установљена у периоду ХХ вијека уз вишедеценијску
континуирану праксу држава при јаком притиску свјетских сила првог реда отворила су врата неприкривеним намјерама у смислу стварања институционалног оквира за легално дјеловање „великих“ које се настоје реализовати данас.
Мора се признати да је неједнакост у погледу моћи између држава као
субјеката међународног права, много упадљивија од неједнакости субјеката
унутрашњег права45. Уопште, познато је да на стварање и примјену међународног права, од успостављања најстаријих правила највећи утицај имају државе које су политички и правно организованије, са већим бројем становника,
снажнијом економијом и наравно са јачим војним потенцијалом. Међутим, с
друге стране међународно право инсистира на једнакости и равноправности46
у смислу субјективитета, па тако и Повеља ОУН у члану 1. став 2. дефинише
44
Одредбама (прелазне и завршне) Конвенције о сукцесији држава одређен је услов да конвенцији мора приступити најмање 15 држава, да би иста могла ступити на снагу, што је устаљена
пракса у оквиру кодификације међународног права уопште.
45
Шире в. исто В. Димитријевић и дриги, стр 41.
46
Основна права држава у међународном праву могу се, обухватањем свеукупних теоријских
приступа и схватања дефинисати као: 1. Ius principatum – право на сувереност и постојање, 2.
право на самоодржање, 3. право на једнакост 4. Ius contrahendi – право на склапање уговора, 5.
Ius representationis – право на представљање и 5. право на међународни саобраћај.
“Политеиа”, бр. 3, Бања Лука, јун 2012.
253
као циљеве Уједињених нација „развијање пријатељских односа међу нацијама који су засновани на поштовању начела равноправности и права народа на
самоопредјељење, те предузимање других одговарајућих мјера ради учвршћивања мира у свијету“47. Поред декларисаних правила, разлика између „великих
и малих“ у реалном политичком животу продубљавала се од настанка организације 26. јуна 1945. године. Најуочљивији случај дискриминације држава и
одступања од начела равноправности огледа се у положају сталних чланица
Савјета безбједности ОУН, који је утемељен још у поступку формирања организације, при чему, такође, не смијемо изоставити супериоран положај одређених држава западне хемисфере у оквиру специјализованих финансијских институција, као што су Међународни монетарни фонд и Међународна банка за
обнову и развој.
Организација Уједињених нација, из једног угла, јесте утјелотворење
свјетске, универзалне организације која прећутно пружа институционални
оквир за асиметричну прерасподјелу моћи. Међутим, то је прије свега организација која функционише у складу са оснивачким документима, Повељом
и накнадно усвојеним анексима и представља, прије свега међудржавну организацију чије је дјеловање уопште условљено очитованом вољом сваке државе
чланице појединачно.
У том смислу, међудржавна организација у потпуности подлијеже вољи
држава и представља кворум својих чланова који су окупљени у Генералној
скупштини48. Наиме, Уједињене нације су формиране у складу са приципом
добровољности, као што и свеукупни међународни односи функционишу на
начелима међународног права49, која су, управо утврдиле државе чланице. Такође, Уједињене нације чине државе чланице, субјекти међународног права
које нису подчињене вољи ове универзалне међународ