ISSN 1821-4061
ЧАСОПИС
ЗА ИСТОРИЈУ, ЕТНОЛОГИЈУ, АРХЕОЛОГИЈУ И УМЕТНОСТ
НОВА СЕРИЈА
БРОЈ 4/2012
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ
АЛЕКСИНАЦ
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ АЛЕКСИНАЦ
ALEKSINAC HERITAGE MUSEUM
За издавача/Publisher
Александар Никезић, проф.
Главни и одговрни уредник/Editor-in-cheif
др Драган Алексић
Редакција/Editorial board
Проф. др Слободан Бранковић
Проф. др Србобран Бранковић
Проф. др Габријела Шуберт (Универзитет у Јени, Немачка)
Проф. др Јан Пеликан (Универзитет у Прагу, Чешка)
Проф. др Виолета Ачковска (Универзитет у Скопљу, Македонија)
др Воин Божинов (Историјски институт Бугарске академије наука,
Софија)
Ива Лучић (Универзитет у Упсали, Шведска)
Александар Никезић, проф.
Лидија Ракоњац, проф.
Данијела Милчић, проф.
Маја Радоман Цветићанин, проф.
Александар Стојановић
Секретар редакције/Editorial secretary
Зоран Стевановић, проф.
ISSN 1821-4061
Издавање часописа финансира
III
САДРЖАЈ
Чланци/Articles
Историја/History
Доц. др Слађана Видосављевић, Лепосавић
Мирослав Видосављевић, Ниш
Алексиначка женска подружина и њена хуманитарна
и просветна делатност (1877-1944)
Female Company of Aleksinac and its humanitarian and
educational work (1877–1944) .......................................................................1
Александра Софронић,Београд
Научник на специјалном задатку: др Михаило Гавриловић
у дипломатији 1911–1919.
Scholar on a special mission: Mihailo Gavrilović
in dilopmacy 1911–1919 .............................................................................15
Дејан Зец, Београд
Алексиначки Спорт клуб „Делиград“
Aleksinac Sport club “Deligrad” ....................................................................35
Нинослав Станојловић, Јагодина
Аманет Стефана – Стевче Михаиловића
Stevča Mihailović’s legacy ........................................................................... 49
Језик и књижевност/Language and Literature
Данијела Милчић, Алексинац
О језику „Повеље кнеза Лазара властелину Обраду Драгосаљићу“
On language of Prince Lazar’s Charter to nobleman Obrad Dragosaljić....56
Јована Јовановић, Београд
Културни стереотипи у лексичком фонду српског језика и
лексикографски опис колективно експресивних лексема
у дескриптивном речнику
Cultural stereotypes in serbian descriptive dictionaries and
expressive metaphorical meaning of some words in Serbian language .........78
IV
Маја Радоман Цветићанин, Алексинац
Кулинарска лексика села Катуна
Culinary lexic of Katun village .....................................................................96
Доц. др Наташа Симеуновић Бајић, Београд
Дубина лирског осмишљавања егзистенцијалног бола у поезији
Велимира Рајића
Depth of lyrical creation of existential pain in Velimir Rajić’s poetry ......114
Историја уметности/History of Art
Проф. др Слободан A. Кодела, Слободан Дејановић, Ниш
Канон као средство музичког изражавања
Canon as a means of musical expression ...................................................122
Проф. др Каменко Марковић, Косовска Митровица
Рјепин – великан новог руског сликарства
Repin - a creator of a new Russian painting .................................................139
Алексиначка хроника/ Chronicle of Aleksinac
Зоран Милојковић, Житковац
Три помена
Three remembrances ...................................................................................145
Прилози/Contributions
Проф. др Каменко М. Марковић, Косовска Митровица
Сликар опојних пејзажа
Painter of intoxicating landscapes .............................................................156
Прикази/Reviews
Доц. др Наташа Симеуновић Бајић, Београд
“И остао је Лазар на својој земљи” (Мирољуб Димитријевић:
Гром, Поета, Београд, 2012.).....................................................................159
Ивана Алексић, Ниш
Каменко М. Марковић,
70 година акварела у југоисточној Србији, Филозофски факултет
у Косовској Митровици, 2012) .................................................................161
V
Мр Томислав Братић, Алексинац
Милорад Радовановић – Камерни мушки хор Станислав
Бинички – (Крушевац, 2012.) .............................................................. 164
Василије Драгосављевић, Београд
Слободан Бранковић, Европска Србија и свет, (Београд 2011) .............169
Никола Тошић Малешевић, Београд
Божа Марковић, Рајевски – Пуковник Са Три Срца,
(Ниш 2012) .................................................................................................173
Караџић бр 5 мај 1899 - Репринт
Reprint of the Fifth Edition of Original Karadzic Journal (1899) ........175
Подаци о ауторима
Information on authors.............................................................................197
Упутство ауторима за предају рукописа
Instruction for Authors ............................................................................199
1
Чланци/Articles
Историја
УДК: UDK BROJEVI: 061.23-055
.2(497.11)“1877/1944“; 373.54:62
(497.11)“1877/1944“
ID BROJ: 196101900
Доц. др Слађана Видосављевић
Учитељски факултет у Лепосавићу- Призрен
Мирослав Видосављевић, архивски саветник
Историјски архив Призрен
АЛЕКСИНАЧКА ЖЕНСКА ПОДРУЖИНА
И ЊЕНА ХУМАНИТАРНА И ПРОСВЕТНА
ДЕЛАТНОСТ (1877-1944)
Апстракт: Алексиначка женска подружина је била хуманитарна организација, која је деловала од 1877. до 1944. године на просторима Алексинца
и његове околине. У свом дугогодишњем раду уз помоћ Београдског женског
друштва, чији је пододбор била, Алексиначка подружина остваривала је завидне резултате. Рад удружења углавном се везивао за стручно образовање и
васпитање женске деце, оснивање школе, управљање, финансирање, добротворна и хуманитарна делатност. Алексиначка женска подружина у свом
раду укључивала је пре свега своје чланице и стручно оспособљене ученице.
За време ратних година чланице Алексиначке женске подружине и ученице
њене женске занатске школе своју активност везивале су за рад у ратним
болницама, помоћ рањеницима и борцима на ратишту.
Кључне речи: Алексиначка женска подружина, хуманитарна делатност,
добротворни фондови, Женска занатска школа Алексинац, образовање.
,,Човек не може да бира време у којем ће се родити
ни где ће се родити, нити прилике и околности у
којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што
зависи од нас и што се очекује од нас, јесте да будемо
људи, увек и свуда”
(патријарх српски Павле)
С
премност да се помогне другима је морална обавеза сваког човека
и свако ко поседује таква хумана начела припада плејади хуманитарних добротвора. За период у ком се проучава српско друштво постојала је све већа потреба за хуманитарним доприносима
у свим подручјима живота и рада, а поготово за решавање проблема из
области образовања, при чему су важну улогу имале бројне хуманитарне
организације које су деловале у Србији од средине седамдесетих година
2
Караџић Број 4/2012
XIX века. Само помињање назива – хуманитарне, на први поглед може да
наведе на закључак да се њихова улога сводила само на пружање помоћи
(одеће, обуће, уџбеника и др) ученицима, односно школама. Али, није
било тако. Делатност хуманитарних организација значајно је премашивала оквире хуманитарне помоћи. Многе од њих, попут Друштва Св. Саве,
Женског друштва Београда и њених подружина, Друштва „Краљ Дечански“, Завода за српску сирочад и др, оснивале су у оквиру својих интерната
вечерње, основне, недељно-празничне, женске раденичке школе у којима
су се школовала деца без родитељског старања, ратна сирочад или пак она
која су била са простора Старе Србије и Македоније. Од каквог је то било
значаја, не само са образовног или социјалног становишта довољно говори
чињеница да су прва знања у овим школама (Друштво „Краљ Дечански“)
стицала и хендикепирана (глувонема) деца. То показује ону другу (хуманитарну) страну српског друштва која је често у историографској, социолошкој и др. литератури само узгред поменута, умањујући тако њихов значај и
оспоравајући тако будућим поколењима да своје васпитање између осталог
темеље и на хуманим доприносима ових друштава.
Ослобођењем Алексинца од турске власти 1833. године стекли су се
услови за несметани друштвени и привредни развој. Као погранична варош према Турској царевини Алексинац се веома брзо развијао. За то је
велику улогу имао кнез Милош, који је између осталог своју јасну намеру
изрекао Стевчи Михајловићу: “Ја сам науман тако, ако бог да, да у Алексинцу подигнем велику варош као кључ сада од Србије, те тако и два главна ђумрука; од турске стране Алексинац, а од ћесарске Београд”1.
Тако су већ 1834. године у Алексинцу изграђени и отпочели са радом
царинарница и карантин, који су нарочито утицали на даљи привредни
развој града , где су занатство и трговина имали најзначајнију улогу. Царинарница у Алексинцу била је друга по промету одмах иза београдске. Сва
роба из Турске за Средњу Европу и обратно пролазила је преко Алексинца.
Преко Алексинца се кретала готово целокупна међусобна трговина Србије
и Турске. Карантин је био санитарна установа у којој су путници из Турске
имали да проведу одређено време, да не би пренели у Србију неку од болести које су као епидемија владале у неким областима Турске.
Године 1836. основан је окружни суд, а 1838. Алексинац је постао
седиште округа за срез Алексиначки, Ражањски и Бањски. После Београда и Крагујевца, Алексинац добија 1840. пошту, а 1855. успостављена је
телеграфска линија Београд – Алексинац2.
1
2
Стојанчевић, Владимир, Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838, Београд 1957.
стр.146-147.
Спирић, Миодраг, Историја Алексинца I књ., Алексинац 1995. стр. 7.
Чланци/Articles
3
Године 1865. у Алексинцу подигнута је фабрика пива, а у Вакупу 1870.
почиње са радом млинско индустријско предузеће3. На развој Алексинца
и околине утицало је и плодно Алексиначко поље. У њему се гајила највише пшеница, кукуруз и чувени алексиначки дуван који је доноси велике
приходе и становништву околине и трговцима из Алексинца4.
Број становника у Алексинцу се стално увећавао. По првом попису из
1834. године било је 810 становника, а 1874. Алексинац има 4447 становника и био је по величини осма варош у Кнежевини Србији5.
У ослобођеном Алексинцу посебна се пажња поклањала развоју просвете и културе, становници су желели да својој деци обезбеде потребно
образовање и васпитање. Осим мушких и женских основних школа, које
су отворене одмах по ослобођењу, отварају се, стручне и средње школе.
Најпре је отворена Недељна школа за шегрте и калфе 1860. а потом и
Гимназија 1865. године. Библиотека и читаоница у Алексинцу под називом Касина основана је 1866. године6
Модерно друштво могло је бити само оно које се старало о образовању и васпитању свог нараштаја. Међутим, држава и друштво због сиромаштва нису увек могли да отварају и финансирају рад образовних и
васпитних институција. Због тога често су им прискакала у помоћ многа
хуманитарна друштва и удружења. Њиховим радом биле су покривене
“празнине” и пружена подршка држави у настојању да се што већи број
деце али и одраслих образује. Своју велику историјску улогу нарочито у
погледу стручног образовања женске деце одиграло је Београдско женско
друштво и пододбори које је помагала да се оснивају широм Србије.
Године 1875. група просвећених жена из Београда, на челу са Катарином Миловук, првом и дугогодишњом управницом Више женске школе у Београду, удружиле су се да заједнички поведу рачуна о збрињавању
сиромашне женске деце, о образовању домаћица и мајки. Оне су тада
основале под покровитељством кнегиње Наталије “Женско друштво” 30
маја, чија је Правила Управа вароши Београда потврдила 16 јуна7. Једна од првих акција била им је отварање Прве женске Раденичко-занатске
школе намењене школовању сиротих девојака за “шваље, кројиље, везиље
и ткаље”. Ученице старе од 13-17 година, уз препоруку чланице управе
или неке друге угледне личности, примане су на бесплатну обуку у трогодишњем трајању8. Београдско женско друштво није се задржало само на
3
4
5
6
7
8
Спирић, Миодраг, Историја Алексинца II књ. Алексинац 2004. стр.315
Савић, Олга, Утицајна сфера Алексинца и њене особине, Београд 1958. стр. 37-43
Спирић Миодраг, н.д. стр.7.
Исто, стр. 320.
Савез историчара Југославије, Зборник радова; Жена у историјском развоју
друштва од антике до данас, Београд, 1998. стр. 412.
Исто
4
Караџић Број 4/2012
оснивању ове школе, већ је образовало своје подружине и у унутрашњости земље, којима је главни циљ био оснивање стручних тзв. Раденичких
школа, у којима су се женска деца образовала за добре домаћице, мајке и
поред тога обучавале у разним радовима за домаћу потребу9.
По угледу на Београдско женско друштво и жене Алексинца основале
су своје удружење под називом Алексиначка женска подружина 1877. године у заједници са женама Соко-Бање и Ражња.10 Прва управа подружине била је састављена од супруга угледних личности јавног и приватног
живота Алексинца и околине. Управу су чиниле: г-ђа Перка Бабић, председница, г-ђа Перка Прендић, потпреседница и г-ђа Христина И. Тривунац, благајник и чланице11.
Рад удружења углавном се везивао за стручно образовање и васпитање женске деце, оснивање школе, управљање, финансирање, добротворна и хуманитарна делатност.
Алексиначка подружина женског друштва од самог оснивања 1877.
године, као пододбор Београдског женског друштва под покровитељством
кнегиње Наталије, је једно од првих удружења на просторима Нишког региона. Време оснивања је и период Ослободилачких ратова Србије 18761878, када је Алексинац био војно и стратегијско место, седиште Врховне
команде српске војске и последња линија одбране Кнежевине Србије. Годину дана пре оснивања Алексиначке подружине отворена је прва војна
болница у Алексинцу, где се први пут жене организују на добротворним и
хуманитарним акцијама као и да воде бригу о рањеним борцима
Алексиначка женска подружина радила је на основу Правила Женског
друштва која су добијена од Београдског женског друштва. Основни циљ,
а уједно и задатак због кога је формирана Алексиначка женска подружина био је да ради на националном, хуманом, привредном и просветном
пољу. Своје годишње извештаје Алексиначка подружина као и други пододбори слали су Београдском женском друштву, које је све те извештаје
објављивало у женском часопису “Домаћица”. О часопису Алексиначка
подружина је обавештена 16.07.1879. године дописом Београдског женског друштва “да ће им послати онолико примерака првог женског часописа
“Домаћица” колико имају редовних чланица. Цена у претплати првог примерка часописа за чланице је 2,5 а за остала лица 3 динара”12.
9
10
11
12
Исто, стр.413.
“Домаћица”, Орган женског друштва и његових подружина, Годишњи извештај
Алексиначке женске подружине за 1934. годину Београд 1935. стр.47.
Исто
Историјски архив Ниш, Алексиначка женска подружина, Допис Београдског
женског друштва, Београд, 1879. Ф I бр.19
Чланци/Articles
5
Најстарији документација датира из 1879 године, а једну целину
чини Протокол одржаних седница Управног одбора Алексиначке женске
подружине. Први Записник Управног одбора односи се на одлуку истог о
поруџбини 2000 позивница од Београдске штампарије, а које ће послужити за одржавање разних забава и беседа у следећој години, и за извршење
ове одлуке задужује се председница подружине Марија Шпартаљ, дана
23.12.1879. године13.
Материјална средства за издржавање удружења обезбеђивале су чланице од својих чланских прилога, од забава и концерата које је Алексиначка подружина организовала, од зараде, камате на орочена средства у
Алексиначкој штедионици, од добротвора, утемељача, од помоћи Министарства трговине и индустрије и Моравске Банске управе. Алексиначка
женска подружина бавећи се хуманитарном делатношћу оформила је
најпре 1907. године свој Добротворни фонд подружине, а Правила фонда
су потврђена од стране Министарства народне привреде јуна 1910 године14. Поред овог фонда на иницијативу Београдског женског друштва подружина у Алексинцу основала је и Фонд за сиромашне ученице и Добротворни Фонд за старце и старице.
Сл. 1. Велики добротвор Алексиначке подружине Мара Тривунац
13
14
ИАН, АЖП, Записник са седница Управног одбора за 1879. Ф I бр.25.
“Домаћица” 1910.стр.321.
6
Караџић Број 4/2012
Ови добротворни фондови одржавали су свој континуитет у ратном
и мирном периоду, а висина улога у новцу одређивала је утемељиваче,
добротворе и велике добротворе. Један од првих утемељивача после Првог
светског рата био је и Прота Стеван Димитријевић, ректор Призренске
богословије, који је уписао своју мајку, кћер, зета, жену и самог себе са
120 динара улогом, а свега је уплатио 600 динара дана 30.11.1919.године15
За члана добротвора су предлагане и чланице подружине које су више
година биле активне чланице Алексиначке подружине, пример Алексије
Христодуло која је била чланица без прекида 30 година16. Алексиначка
подружина за своје умрле чланове: Велике добротворе, добротворе, утемељиваче, редовне чланице и ученице женске подружине, фонда сиромашних ученица, фонда изнемоглих стараца и старица приређивала је
парастос у Алексиначкој цркви.17
Почетком 1882. године вођене су припреме за отварање Раденичке
школе у којој би се спремала женска деца за ваљане и стручне раднице, да
би себи на частан начин обезбедиле будући живот. Таква школа у Алексинцу основана је 1. маја 1882. године као двогодишња школа18.
Оснивање и сама делатност женске занатске школе у Алексинцу
везана је за активност Алексиначке подружине женског друштва. Да би
на неки начин допринеле еманципацији женског дела популације у традиционално патријархалној средини, подружина на челу са својом председницом Персидом Димитријевић, деловодкињом Јеленом Мутавџић и
осталим чланицама управе отворила је женску Раденичку школу19.
Отварању школе претходио је позив Алексиначке женске подружине објављен у листу “Видело” бр. 38 и у листу “Самоуправа” бр. 35.
од фебруара 1882. године свим учитељицама да се јаве ради заснивања
радног односа. Од шест кандидаткиња изабрана је Фаника М. Стојковићка
која је школовање завршила у Бечу. Управа је одмах известила да је на
својој седници од 07.03.1882. године изабрана за учитељицу, али јој је
доставила и услове под којима се прима. Услови су били:
1. Дужност учитељице Раденичке школе је да обучава сву, женску
децу, коју Подружина у школу прими, свима женским радовима,, на15
16
17
18
19
ИАН, АЖП, 1919, Протокол седница алексиначке подружине 1918-1930,
Алексинац ,бр.20.
Часопис “Домаћица” Београд 1910.
ИАН, АЖП, Извештај о финансијским средствима оствареним организовањем
забаве и прилога грађана, Алексинац 1933. Ф III бр. 15.
ИАН, ЖЗША, Летопис Алексиначке Женске занатске школе (1882 – 1944);
Оснивање женске занатске школе у Алексинацу, стр.1.
Исто
Чланци/Articles
7
рочито кројењу и шивењу женских хаљина, белог рубља и др. женских
радова.
2. Часови учења биће сваког дана, изузимајући празнике и то од 8-12
и од 14-17 сати.
3. По могућству предавати два пута недељно немачки језик.
4. Подружина платиће Вам онако како је у огласу објавила, плату 6#,
поред бесплатног стана и огрева зими.
5. У случају да би једна страна отказала, дужна ће бити на два месеца
отказати раније20.
Међутим, учитељица Фаника Стојковићка, није пристала на ове услове и самим тим није засновала радни однос. Због тога је за прву учитељицу
Женске Раденичке школе у Алексинцу примљена Марија Јованићева из
Београда која је прихватила горе поменуте услове. После неколико дана
обезбеђен је и смештај за школу, у кући Марије Димитријевић по цени од
180 гроша чаршијских.21
Тако је и започео упис ученица у I разред Раденичке школе алексиначке женске Подружине Женског друштва. У току 1882. уписано је
првих пет ученица: Кристина поч. Милана Јанићијевића, Јелисавета Павла Лукића, Илинка Живка Петровића, Милка Тоше Љубисављевића и Даринка Николе Џумалије.22 На основу правила Раденичке школе по којима
је утврђен рад школе, одређено је да школовање траје две године, да се на
крају друге године, јуна месеца, одржи испит пред управом Подружине.
Школске 1907/08. године школа је добила своју зграду. Нова школска зграда подигнута је на плацу који је Алексиначкој женској подружини
поклонио трговац Воја Радојковић, а по жељи своје мајке Катарине. Зграда школе изграђена од средстава помоћи и добровољних прилога23. Изградњом школске зграде руководио је Одбор за зидање зграде, састављен
од Управе и чланица Алексиначке женске подружине у чијем саставу су
биле: Радојка Радојковићка, председник, благајник Јелена Маринковићка, деловођа Косара Петровић и чланице: Богиња Х. Илићка, Милка Петровићка и Параскева Шпартаљ.
Уговор о изградњи школске зграде склопио је Одбор са тадашњим
предузимачем Јованом Недељковићем дана 02.05.1908. године. Он је
прихватио да за 6000 динара изгради школску зграду, која ће имати шест
одељења. Стан за учитељицу са две собе и кухињу, учионицу и ходник24.
20
21
22
23
24
Исто, стр. 2.
Исто
Исто, стр. 3.
Исто, стр. 45.
Исто, 46.
8
Караџић Број 4/2012
Сл. 2. Чланице Алексиначке подружине са ученицама Раденичке школе у Алексинцу
Алексиначку женску подружину сачињавале су:
1. Часнице
2. Чланице управе
3. Редовне чланице
4. Почасни чланови
5. Чланови помогачи
Ова подела чланица удружења извршена је према правима и обавезама која имају.
1. Часнице су најодговорнији део Алексиначке женске подружине, а
чине је: председница, потпредседница, деловодкиња, касирка и учитељица. Председница као врховни старешина или управница целе установе
редовно долази у школу, по потреби присуствује часовима, потписује
сведочанства и друга акта и налаже исплату зарада. Деловодкиња (секретар), води опште послове – архивско и канцеларијско пословање. Касирка (благајница) исплаћује зараду. Учитељица поред образовно-васпитног
и стручног рада, управи (благајници) полаже рачун о новцу, који од ње
добија за набавку прибора, води књигу о примању и издавању новца са
списковима ученица.
Чланци/Articles
9
2. Чланице управе заједно са часницама старају о раду удружења, организацији, старају се да школа одговара циљу, ради кога је установљена.
Управног члана бира Главни скуп на три године, ако се којим случајем у
току године укаже упражњено место у Управи, она сама из својих редова
бира новог члана тајним гласањем. Над школом воде сталан и савестан
надзор, прописују правила присуствују испитима ученица, прописују ценовник за ствари које се израђују у школи, врше пријем радника школе,
дежурају по једна чланица Управе у школу сваког радног дана. Број чланица управе се мењао, али најчешће их је било од 10 до 15.
3. Редовне чланице удружења могу бити све жене, мајке, ученице са
завршеном средњом школом које плаћају чланарину, без обзира на веру
и народност. Редовне чланице прима Управа подружине на предлог управних чланица. Редовне чланице имају право да посећују школу, јавна
предавања, концерте, забаве, да бирају, буду биране у управи подружине,
да подносе молбе, жалбе, предлоге и да о томе одлучују. Такође имају сва
права на новчану помоћ у случају болести, и потреба друге природе. Дужност ових чланица је да се придржавају правила подружине и да тачно на
време плаћају чланарину која износи 40 динара годишње. Чланица која
не плати годишњи улог до краја првог полугођа идуће године престаје
бити члан подружине.
4. Почасни чланови удружења могу бити лица која имају нарочитих
заслуга за Алексиначку женску подружину, или за какво опште добро.
Почасног члана бира Главни скуп, или на предлог Управе као и на предлог редовне чланице. Почасни члан добија диплому, и ако хоће може
бити и претплатник друштвеног женског листа. За нарочите заслуге у
раду и уложени труд да Подружина напредује Управа је на својој седници
од 29.01.1928. изабрала учитељицу у пензију и своју редовну чланицу за
почасну председницу Алексиначке подружине25
5. Чланови помогачи могу бити сва лица која уплаћују подружини месечно по 20 динара или одједном за годину дана 200 динара. Ови чланови
могу присуствовати и скупштинама само без права гласа.26
Своја права и дужности чланице Алексиначке женске подружине
морају остваривати у складу са Правилима удружења. Понашање чланица ван правила, које штете угледу Подружине кажњава се опоменом,
новчаном казном, услед недоласка на дежурство или главном скупу, а за
наношење штете друштвеним интересима удаљавањем са седница. О потпуном искључењу из подружине одлучује се на годишњој скупштини.
25
26
ИАН, АЖП, 1928. Ф II бр. 19.
“Домаћица”, Правила Женског друштва, март 1928. с. 41-46.
10
Караџић Број 4/2012
Подела на часнице, чланице управе, редовне чланице, почасне чланове и чланове помагаче утврђена је на основу књига Списка чланица
Алексиначке подружине, Седница Управног одбора и Правила Женског
друштва. На основу Протокола одржаних седница Алексиначке женске
подружине 1879 – 1881, може се установити да су часнице: Председница – Марија Шпартаљ, деловодкиња – Милева Несторовић и касирка –
Христина Тривунац. А управне чланице су: Персида Димитријевић, Перка
Прендић, Ленка Т Манојловић Лепосава П Тешић, Милица П Миловановић, Ковиљка Х Илић и Лепосава А Тривунац.
Првe податке о пуном саставу часница, управних чланица и укупан
број редовних чланица наилазимо из 1896. године у књизи Списак чланица Алексиначке женске подружине. Часнице су: Председница – Богиња
Хаџи Илићка, потпредседница – Катица Мијовићка, касирка - Параскева
Шпартаљ, деловодкиња – Милица С. Тешићка и учитељица – Катарина
Прваковићева; Управне чланице су: Катарина Радојковићка, Круна Каменичићка, Васка Н. Јанковићка, Анка Хаџи Пешићка, Љубица И Тривунац,
Јелисавета Тривунац, Цана Хаџи Трпковићка, Василија Гребераневићка,
Милка Петровићка, Даринка Ненадовићева; Укупан број редовних чланица подружине у поменутој години био је 3227.
Од оснивања Алексиначке женске подружине председнице су биле:
Перка Бабић (1877-1878), Марија Шпартаљ (1879-1881;1894-1895), Персида Димитријевић (1882-1883), Перка Прендић (1884-1886;1890-1892),
Милева Радовановићка (1886-1887), Милева Несторовићка (1888), Богиња Хаџи Илић (1889;1896), Христина Стоичевићка (1893), Круна Каменчићка (1897-1898), Параскева Шпартаљ (1899-1900), Јока Антићка
(1901), Уранија Пачићка (1902-1903), Љубица Давидовићка (1904), Даринка Биволаревићка (1905), Емилија Тривунац (1906-1907;1919), Радојка Радојковићка (1908-1909;1920-1921), Зорка Љотићка (1910), Милка
Петровићка (1911-1915), Марица Николић (1922-1924), Лепосава Тривунац (1925-1944)28.
Основни принципи на којима се заснивало деловање и рад Алексиначке женске подружине нису мењани за све време постојања удружења.
Промена државног уређења, разни политички и економски моменти и
ситуације утицали су незнатно на доградњу правила удружења, али без
промене основних принципа рада подружине.
Оснивањем женске Раденичке школе 1882. године, Алексиначка
женска подружина приступила је реализацији својих основних задатака
ради чега је и основана и које у својим Правилима истицала у први план.
27
28
ИАН, АЖП, Списак чланица Алексиначке подружине женског друштва 1896-1909
књ. I
Летопис, нав. књ. с.2-64.
Чланци/Articles
11
Један од приоритетних задатака подружине односио се на издржавање
женске Раденичке школе. Школа је постојала за све време док је постојала и Алексиначка женска подружина, али и четири године више до 1948.
године. У свом раду женска Раденичка школа, а затим и Женска занатска
школа у Алексинцу радила је без прекида изузимајући само неколико месеци за време Балканских ратова као и један период за време Првог светског рата од 1916-1918. године. Основни задатак женских занатских школа
био је да се ученице стручно оспособе за самостални рад у њиховом занату, али су оне уједно биле и важан фактор за опште просвећивање женске
омладине, како на економском тако и на културном плану29.
Завршетком Првог светског рата и конституисањем државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Алексиначка женска подружина наставила
је са радом и већ 1919. године Раденичка школа је обновила свој рад. Из
сачуване документације дневника, уписница и извештаја Женске занатске
школе види се да је Алексиначка женска подружина постојала и обављала
своју функцију током Другог светског рата од 1941-1944. године радила.
Алексиначка женска подружина своје деловање усмеравала је и на
унапређењу занатства, домаће радиности, хуманитарне делатности где
су претежно укључене чланице и стручно оспособљене ученице. Захваљујући Београдском женском друштву радови жена из Србије излагани су и на међународним изложбама у Анверсу, Паризу, Петрограду,
Лондону и др. И скоро су се наше представнице увек враћале са наградама, а међу излагачима изазивале би интересовање за достигнућа привреде у Србији, што је доста често доводило до успостављање пословних
веза и поруџбина корисних за спољну трговину.30 Алексиначка подружина је скоро увек узимала учешће у свим поменутим изложбама. Своју сарадњу Алексиначка подружина је остваривала са подружинама из других
градова Србије. Највећи утицај на рад Алексиначке подружине имало је
Београдско женско друштво. Прва правила о раду подружине и правила
о раду женске Раденичке школе, а и касније све измене добијане су од
Београдског женског друштва. Када је Београдско женско друштво славило свој јубилеј 50. година рада 1925. године, за почасне чланице Београдског женског друштва проглашене су следеће чланице Алексиначке женске подружине: Ната Тривунац, Лепосава Тривунац, Каја Димитријевић,
Милка Петровић, Емилија Тривунац и Васка Загорац31 Значајну сарадњу
Алексиначка женска подружина остваривала је са подружинама Ниша,
29
30
31
Видосављевић, С., Видосављевић М, Женска занатска школа у Алексинцу,
Часопис Историјског архива Ниша „Пешчаник“ бр.9. Ниш 2011. с. 289.
Жена у историјском развоју друштва, нав. д. с. 416.
ИАН, АЖП, Протокол седница алексиначке подружине 1912-1915; 1918-1930. с.
64.
12
Караџић Број 4/2012
Крушевца, Лесковца, Врања, Крагујевца, Чачка, Пожаревца, Призрена,
Охрида, Струмице и тд. Ова сарадња је била двосмерна, или се радило о
продаји срећака за лутрију или помоћ за подизање зграде неких подружина које нису је имале.
За свој вишегодишњи хуманитарни, образовни и самопрегорни рад
приликом прославе педесетогодишњице рада 1931. године, Алексиначка
женска подружина је одликована орденом Св. Саве III степена, а председница Лепосава Тривунац и Милева Несторовић као дугогодишњи сарадник овог Друштва, орденом Св. Саве IV реда.32
Све до Првог светског рата, Раденичку школу у Алексинцу издржавала Алексиначка женска подружина, са мало помоћи од Министарства
народне привреде и општине Алексиначке. Подружина је плаћала наставно особље, послугу, набављала све школске потребе и то све од својих
прихода: од школске зараде, чланских улога, забава, концерата и тд. Сем
тога, одличним и врло добрим ученицама Управа подружине је давала
проценат од зараде почев од II разреда 25%, III и IV разред по 50%. Одличне ученице добијале су од Управе: књиге, машине за шивење, производе итд.
После Првог светског рата, 1919. године обновљен је рад у Школи и
тада је Министарство Трговине и Индустрије дало субвенције у висини од
3000 динара, за плаћање сталних и хонорарних наставника. Министарство Трговине и Индустрије је почело да води надзор, поставља и плаћа
управницу, сталне и хонорарне наставнике, на основу Закона о женским
занатским Школама, донетог 1922. године. Алексиначка подружина од
својих прихода обезбеђивала је материјална средства за рад Женске занатске школе. Затим од 1929. надзор над Женском занатском школом врши
Банска управа Моравске бановине у Нишу, све до 1944. године. Подружина је и у том периоду обезбеђивала материјална средства за рад школе,
а њена председница је најчешће била и управник школе или председник
школског одбора, на основу којег се могло закључити о улози и угледу
овог друштва у том временском периоду.
За организовање разних активности и одржавање главних скупова
подружина је тражила сагласност најчешће од Општинског суда у Алексинцу. Поред државних и локалних органа власти који су били надређени
овом удружењу, Алексиначка подружина је остваривала сарадњу са низом других добротворних организација и удружења. У ратном и послератном периоду подружина је највише сарађивала са Црвеним крстом
Алексинца где је снабдевала наше војнике потребном одећом и обућом.
Своју зграду школе у више наврата претварала је у болницу а највећи број
чланица су радиле као болничарке и куварице. Било је и примера да је
32
“Домаћица” 1932. с.41.
13
Чланци/Articles
подружина школу уступала за избеглице. У остваривању овако племенитих задатака, према речима тадашње (1923) управнице Николићке, М. је
да “само удружене жене могу много учинити када их љубав према овом
узвишеном послу води”33. Из свега наведеног засигурно се може уочити
несебично пожртвовање чланица Алексиначке женске подружине које су
заједно са ученицима занатске школе испољиле у свим тешким ратним и
послератним временима када је свака помоћ била од великог значаја за
опоравак напаћеног српског народа.
ЗАКЉУЧАК
Рад хуманитарних организација српског грађанског друштва развијао се од друге половине деветнаестог века да би свој врхунац достигао
између два светска рата. У почетку су то били углавном хумани и пожртвовани појединци да би се постепено интегрисао у многобројна друштва
која су дала највећи допринос у најтежим данима српског народа. Показало се да су жене биле заинтересованије за решавање проблема у образовању, бриге о деци и старима, и видљивост њиховог значаја и доприноса у
том домену је временом била све већа. Хуманитарни рад ових друштава
умногоме је пружао помоћ младој српској држави, стварајући осећај веће
сигурности и делујући васпитно на све друштвене слојеве, а пре свега на
сиромашне народне масе. Било је много примера хуманости и топлине
људског срца, али и наде и охрабрења за друштво које се свакодневно
борило са сиромаштвом, политичким и економским кризама, неписменошћу и, како би то рекао С. Новаковић, „ко зна чиме све још“. Из окова
конзервативног могло се изаћи само новим знањима и умењима, која су
делом давале и школе овог типа. Она су се стицала и развијала не само
у школи, већ и на забавама хуманитарног карактера, које је ово друштво
припремало за ондашње грађанство. Била је то прилика да се представе и
ученице ове школе са својим рукотворинама које су током двогодишњег
а у каснијем периоду и петогодишњег школовања израдиле веште руке
ових младих жена. Делатност многих хуманитарних друштава а међу
њима и Алексиначке женске подружине управо се и највише огледала у
оспособљавању женске деце за самостални живот кроз изучавање заната
у школама које су у великом броју и основала хуманитарна друштва. Истовремено су кроз свој рад давала допринос како својој општини тако и
целој држави преузимајући на себе велики део хуманитарно-социјалних
али и образовних задатака што је иначе спадало у обавезе новоформира33
ИАН, АЖП, Редовни годишњи скуп Алексиначке женске подружине, Алексинац
1923. ФII бр.32.
14
Караџић Број 4/2012
не модерне државе. У времену кризе то није било лако, али свесни чињенице да за свако друштво образовање представља кључ његовог напредка
с разлогом су њихова највећа усмерења била баш у тој области. На овакав начин Женске подружине су трасирале пут и у креирању повољнијег
амбијента за њихово веће укључивање и одлучивање у многим сферама
друштва које им је с правом припадало.
FEMALE COMPANY OF ALEKSINAC AND ITS HUMANITARIAN
AND EDUCATIONAL WORK (1877–1944)
Summary
Work of Serbian civil society humanitarian organizations developed from its beginnings in second half of 19th Century to its peak
in interwar period. In the beginning Serbian humanitarian activities
relayed mostly upon acts of dedicated individuals and gradually became part of national life, providing help for many in need in some
of the hardest times for Serbian people. Research have shown that
women had more interest in solving problems of education, children
care and care for elderly citizens, so their importance in these areas
is much more visible. Activities of numerous humanitarian societies
also benefited Serbian state, at the time still young and fragile, providing sense of greater security and educating all social layers of population. Serbian society was in a great struggle with poverty, political and
economical crisis, bad education and many more problems, and humanitarian societies and their schools contributed to society largely in
this fight. Like many other female schools and humanitarian organizations, Female Company of Aleksinac had dual mission: to educate
young girls in various crafts and make them able for independent life,
and to use some of their potential in order to organize and conduct
humanitarian and educational work, contributing both local community and the nation. By taking responsibility in organizing large-scale
humanitarian actions and processes of education, female companies
traced the way for inclusion in various spheres of public life, which
rightfully belonged to them.
15
Чланци/Articles
Историја
Александра Софронић, историчар
Београд
УДК:327(497.11)“1911/19;
341.71:929 Мијатовић Ч ;
93/94:929 Мијатовић Ч.
ID BROJ: 196102156
НАУЧНИК НА СПЕЦИЈАЛНОМ ЗАДАТКУ:
ДР МИХАИЛО ГАВРИЛОВИЋ
У ДИПЛОМАТИЈИ 1911–1919.
Сажетак: Историјска наука сврстала је др Михаила Гавриловића у ред
најзначајнијих српских историчара и националних радника. О Гавриловићу, истакнутом истраживачу, докторанту на Сорбони и првом управнику Државне архиве (данашњег Архива Србије) већ је много писано. У фокусу
овог чланка налази се његова мање проучавана дипломатска каријера: мисије
на Цетињу, у Ватикану, на Крфу, као и његове заслуге у процесу стварања
Југославије. Рад је настао на оригиналној архивској грађи чији значајни делови до сада нису коришћени у српској историографији.
Кључне речи: Михаило Гавриловић, дипломатија, Никола Пашић, Ј. Ј. Пижон, Цетиње, Ватикан, Лондон, југословенско уједињење
М
ихаило Гавриловић је, без сумње, био један од најизразитијих представника елитног круга врхунских научника, књижевника и уметника који су на почетку 20. века били творци
великог културног успона Србије. Као део тзв. „планиране
елите“ српских интелектуалаца он је дао и велики допринос друштвеном
развоју Србије и остварењу југословенског уједињења.1 Животни пут га је
водио од родног Алексинца, преко Ниша, Београда и Париза, до Лондона,
а у овом раду ће посебна пажња бити посвећена годинама које је провео
у дипломатској служби.2
1
2
Појам тзв. “планиране елите“ истакнутих српских интелектуалаца школованих
на европским универзитетима помоћу државних стипендија у научни дискурс
увела је проф. др Љубинка Трговчевић (Љ. Трговчевић, Планирана елита: о
студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Београд 2003).
О Михаилу Гавриловићу писано је релативно много, али је највећи део радова
био посвећен његовом историографском раду (Радован Самарџић, Писци
српске историографије, II, Београд 1981, Радош Љушић, „Михаило Гавриловић“,
Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, стр. 325-326, Александар
Стојановић, „Михаило Гавриловић – научник, дипломата и први државни
архивар, Караџић, 1/2009, Алексинац 2010, стр. 40-51 и др). Поједини сегменти
његовог живота описани су и у истраживањима везаним за историјат Архива
16
Караџић Број 4/2012
Гавриловић је рођен у Алексинцу 8. маја 1868, као дете нижег чиновника. У најранијој младости остао је без оца, а школовао се у Књажевцу и
Нишу где је и матурирао.3 Његов таленат и предан рад за време школовања
били су награђени државном стипендијом, захваљујући којој је завршио
Велику школу у Београду 1891. и био послат на Сорбону. Докторирао је
1899. године, а боравак у Паризу искористио је и за прикупљање архивске
грађе о историји Срба. Још тада је формирао основу свог научног метода:
постојећа сазнања из ондашње историографије и средњевековних хроника
суочавао је са разнородном архивском грађом, чиме се добијала знатно
потпунија и квалитетнија слика прошлости. Његов рад са архивским материјалима определио је министра просвете Андру Ђорђевића да га постави
за првог управника тек основане Државне архиве. Током пуних десет година које је провео на челу Архива Гавриловић је оставио неизбрисив траг
у овој установи, постављајући темеље њеног функционисања, иако је био
суочен са бројним тешкоћама.4 Мада оптерећен административним дужностима, он није запостављао свој научноистраживачки рад, те је за време
његовог боравка на челу Државне архиве настало његово најзначајније историографско дело, тротомна монографија Милош Обреновић. Она се и данас сматра истраживањем од велике вредности, а за савременике и српску
историографију имала је монументални значај.
Управо у тренуцима када је Михаило Гавриловић доживљавао свој
научни врхунац дешавале су се крупне геополитичке промене. Назирале
су се одлучујуће битке српског народа за ослобођење и уједињење, због
којих је нација мобилисала све расположиве снаге. Као и многи истакнути припадници његове генерације, Гавриловић је напустио стечене
друштвене позиције и несебично се ставио на располагање националним
интересима.
Посланик Краљевине Србије на Цетињу
Општа ситуација у којој су се налазиле Краљевине Србија и Црна Гора
била је врло деликатна из разлога који своје корене имају у њиховом односу са Аустроугарском и Османским царством почетком XX века. Тензије на
3
4
Србије, учешће српске интелигенције у Првом светском рату као и делима о
стварању Југославије.
Више о томе: Гаврило Ковијанић, “Школовање Михаила Гавриловића и осврт на
његов рад“, Архивски преглед, 1-2/1968, стр. 15-33.
Довољно је истаћи да је Архива у почетку имала управника и два запослена
писара, а да је Гавриловић предано радио на томе да је уреди по узору на
савремене француске архиве у којима је истраживао. Више о почецима рада
Државне архиве на званичној презентацији Архива Србије: www.archives.org.rs.
Чланци/Articles
17
Балкану у току 1910. и 1911. и рат који је био на помолу, створиле су потребу за укључивањем у политику великог броја способних и образованих
људи, у корист националног циља.5
Гавриловић је био врло угледан, са високом радном етиком и као такав сматран је погодним да учврсти везе са црногорским властима. Стога,
он напушта положај управника Архива и јуна 1911. долази на Цетиње
као опуномоћени министар и посланик Краљевине Србије.6 Иако одсутан
из земље био је члан Одбора за историју Српске краљевске академије и
Француског књижевног друштва.7 У Црној Гори је провео неколико година, био је тамо за време Балканских ратова, у време Сарајевског атентата
и избијања Првог светског рата 1914.8
Дошавши на Цетиње био је врло лепо примљен, стекао је поштовање
и наклоност средине у којој се нашао као и црногорских политичара. Са
некима од њих је остао у контакту и када је отишао из Црне Горе, као што
су Јован С. Пламенац9, Лазар Мијушковић10 и други. Из бројних докумената које сведоче о делатности Гавриловића на Цетињу, најинтересантнији и најкомпактнији су они који се односе на тзв. „арбанашко питање“ 11
и на опште опсервације о краљу Николи и црногорској држави уопште. У
вези са арбанашким питањем Гавриловић је примио инструкције да ради
споразумно и паралелно са Црном Гором да се стекне пријатељство и поверење Арбанаса, али да се избегне свака „пренаглашеност која нас може
5
6
7
8
9
Љ. Трговчевић, Научници Србије и стварање југословенске државе 1914-1920,
Београд 1986, стр. 20
Глас Црногорца, бр. 24, Цетиње, 6. 6. 1911, „Њ. Величанство Краљ Господар
примио је у прошлу суботу у свечаној аудијенцији новог изванредног посланика
и опуномоћеног министра Краљевине Србије Г. Д-ра М. Гавриловића...“
Српски биографски речник, 591-592.
Р. Самарџић, Писци српске историје, 188.
Јован С. Пламенац (1879-1944) је био црногорски министар просвете (19071909), министар унутрашњих послова (1907-1910. и 1912-1913.), председник
Црногорске народне скупштине (1911), 1919. именован за премијера.
Лазар Мијушковић (1867-1936) министар иностраних дела (1905-1906),
посланик Црне Горе у Београду од 1913. до 1915.
11 Арбанашко питање изазвала је побуна католичког племена Малисора против
младотурског режима. И Србија и Црна Гора имале су велике интересе да
решавање устанка одрже у балканским оквирима, тј. да спрече интервенисање
Аустроугарске. Краљ Никола примио је представнике овог племена и
финансијски је помагао устанак. Из историјских извора може се закључити
да се надао кључној улози у пацификацији устанка, за шта је требало да буде
награђен од цариградских власти. Услед одбијања великих сила (у првом реду
Русије) да подрже ова настојања, краљ Никола морао је да прекине са подршком
устаницима и да Малисорске емигранте врати преко границе. О арбанашком
питању уопште: Историја српског народа, VI/1, Београд, 1994, 245-247.
10
18
Караџић Број 4/2012
пре времена компромитовати у очима Турске.“12 Велике силе су се различито изјасниле у вези са арбанашким устанком: Француска га је сматрала
унутрашњим питањем Османског царства, Немачка је предлагала извесне
пореске олакшице за Малисоре у циљу релаксације стања а Русија се залагала за што брже смиривање ситуације. Краљ Никола покушао је да за
себе избори улогу посредника који ће Малисорима представити предлоге
Великих сила, надајући се награди у виду новца, исушивања земљишта
око Скадарског језера или железничке трасе Јадранске железнице преко
Црне Горе.13 Велике силе, а у првом реду Русија, нису биле вољне да подрже краља Николу у његовим настојањима, па је ситуација у Црној Гори
постајала све тежа, јер је збрињавање Малисора, који су пристигли као
избеглице, изазвало глад у земљи, а није се могао поуздано предвидети
ни исход оружаног сукоба. Српска влада је била свесна да би даље продужавање тог питања било штетно за општу корист српства, те је послала
упутство српском посланику Гавриловићу да братски саветује Црну Гору
да се окрене ка мирном решењу.14 Као последица ових дешавања у Подгорици је 20. 7. 1911. одржана седница на којој су објашњене све олакшице
које Порта даје Малисорима и представници устаника су их прихватили
на заузимање црногорског представника. Црна Гора се „опростила“ од
емиграната, јер су се Малисори почели враћати у Турску. Тиме је избегнуто да краљ Никола стекне већи утицај на решавање овог спора и могућност да избеглице из Албаније искористи као оруђе.15
За време свог боравка на Цетињу Гавриловић је запазио да у Црној
Гори „не постоји влада, већ да је најбитнији краљ и да влада иде где он
заповеди“. О арбанашком питању је записао: „од како сам дошао ја само
слушам о слому режима у Турској и о буни у целој Арбанији. Ако до тога
слома не дође ја не знам како ће краљ изаћи из ситуације. Ако пак тога
слома буде ја и за тај случај сумњам да ће он бити `краљ Арбаније` или
бар добити Призрен и Дечане (што је његов минимум). До Скадра пак могућност није искључена. Али каква перспектива за Србију! Из свега овога
једно је сигурно: арбанашко је питање настављено. Моје је уверење да ће
оно бити решено релативно брзо и противно најелементарнијим српским
интересима.“16
Балкански ратови који су уследили показали су велико јединство
Србије и Црне Горе и окончани су значајним добицима за обе стране.
12
13
14
15
16
Архив Југославије (АЈ), збирка Јована Јовановића Пижона (80), Упутства М.
Гавриловићу од министра М. Миловановића, 80-3-874
Гавриловићев извештај са Цетиња од 11.7. 1911 (АЈ, 80-35-373).
Исто, Миловановићев телеграм посланству на Цетињу од 8. 7. 1911.
Исто, извештај са Цетиња од 23. 7. 1911.
Писмо М. Гавриловића упућено Ј. Ј. Пижону, 27. 6. 1911, АЈ, 80-35-371
19
Чланци/Articles
Такође, по први пут, ове две државе имале су заједничку границу, па се
јако актуелизовало питање српског уједињења. Као посланик на Цетињу
Гавриловић је имао удела и у овим дешавањима. У време опсаде Скадра,
у марту 1913. повело се питање односа између Црне Горе и Србије, које је
иницирао престолонаследник Данило. Гавриловић је о односима Србије
и Црне Горе разговарао са министром унутрашњих дела Јованом С. Пламенцем. Потом је обавестио Пашића „да је престолонаследник Данило
рекао да ће пристати на „реалну унију“ са Србијом под условом да се
обезбеде материјални интереси његове породице и да је тражио да њему
Јован Пламенац начини пројект такве уније. Пламенац се обратио мени
да тај предлог учини влада српска и предложи основ уније. Одговорио
сам да то треба да учини Црна Гора пошто Црна Гора предлаже заједницу. Престолонаследник Данило рекао да би у том случају краљ Никола
абдицирао и да би он као нов краљ потписао унију.“ Никола Пашић је
одобрио реакцију српског посланика.17 Опсада Скадра завршена је Пировом победом краља Николе: град је освојен, али је због поморске блокаде и широке дипломатске акције морао да буде предат Великим силама.
Расправљано је чак и о абдикацији краља Николе који је тешко поднео
предају дуго опседаног Скадра, али се од тога одустало јер престолонаследник Данило није желео да преузме престо. Гавриловић је од Николе
Пашића добио упутства да се држи по страни и ништа не предлаже, али
да има овлашћења да династији Петровић понуди материјалну компензацију уколико се уђе у процес уједињења две српске државе.18
Избијање Првог светског рата
Краљ Петар I Карађорђевић послао је, у јуну 1914., писмо румунском
краљу Каролу I, да прими Михаила Гавриловића за посланика Краљевине
Србије у Букурешту.19 Међутим, Гавриловић није стигао да оде у Румунију
због рата који је убрзо избио. Сарајевски атентат затекао га је на Цетињу.
Убиство надвојводе Франца Фердинанда и оштра реакција Аустроугарске
која је оптужила Србију за организовање атентата изазвали су комешање
у црногорском руководству, али су преовладавали тонови забринутости
17
18
19
Пашић је одговорио: „ О томе питању ви не узимајте иницијативу, него оставите
њима да покрећу и чине предлоге.“ и „Само по себи се разуме да би им осигурали
велику и наследну ренту или одговарајући капитал.“ (телеграм М. Гавриловића
упућен Н. Пашићу, са Пашићевим одговором на полеђини, 28.3.1913, АЈ, 80-3-1).
О овим догађајима посредно сведоче два телеграма које је Гавриловић упутио
Пашићу (АЈ, 80-3-2; АЈ, 80-3-4).
Архив Србије (АС), Лични фонд Михаила Гавриловића, Писмо краља Петра
упућено румунском краљу Каролу I, 10. 6. 1914, МГ-1
20
Караџић Број 4/2012
и опште солидарности са Србијом.20 Пред сам истек аустроугарског ултиматума Гавриловић је и званично упутио питање црногорској влади да
ли се може рачунати на њихову помоћ у случају ратног сукоба, на шта је
од министра Пламенца добио потврдан одговор. У сталном контакту са
Црногорцима Гавриловић је био све до повлачења српске војске преко
Албаније, када је послат на нове задатке у Ватикан. Из његовог ратног борављења у Црној Гори остала је сачувана преписка са Николом Пашићем,
у којој су централне теме стални покушаји краља Николе да изузме црногорске јединице из заједничког ратног плана и поновно разматрање услова уједињења (при чему се као главна личност са црногорске стране сада
јављао престолонаследник Данило).21
Повереник Краљевине Србије за спровођење Конкордата – неформални
амбасадор у Ватикану
После успешне прве године ратовања и доношења Нишке декларације
створила се потреба за отварањем још једног представништва Краљевине
Србије у иностранству.22 Пашић је стога, 29. 12. 1914. године, тражио од
Михаила Гавриловића да прихвати положај посланика при Светој столици у Ватикану „који мислим установити због целога политичкога питања
југословенског, за које ћемо имати много послова у Ватикану“.23 Међутим, иако је Скупштина прихватила текст, до његове ратификације дошло
20
21
22
23
Водећи црногорски политичари и државници Пламенац и Мијушковић исказали
су потпуну солидарност са Србијом и спремност да стечено у Балканским
ратовима бране и на бојном пољу. Постојала је бојазан да тек задобијене
територије не буду одузете дипломатском комбинаториком Великих сила, али
се уочавала и могућност да српски народ из новог рата изађе коначно уједињен
у једној држави. Другачије ставове имао је само лични изасланик краља Николе,
који је истицао да се у српској војсци спрема уклањање династије Петровић,
и изражавао сумњу да Србија може материјално да опреми и Црногорце у
тренутку када има проблема и са наоружавањем сопствене војске (АЈ, Циркулар
из августа 1914., 80-1-131).
Преписка се чува у Архиву Југославије, фонд 80, кутија бр. 3. Краљ Никола је
према овим документима планирао да заузима Котор и Скадар, а оклевао је да
пошаље помоћ српској војсци у правцу Пљеваља. Неки од докумената указују и
на недисциплину црногорских јединица. Када је реч о преговорима везаним за
уједињење ова преписка садржи неколико извештаја у којима је главна личност
Данило Петровић, увек са другачијим условима са црногорске стране.
Нишком декларацијом донетом 7.12.1914. на седници Народне скупштине
прокламовани су ратни циљеви Краљевине Србије, према којима се српска
војска борила и за ослобађање „поробљене браће“ Срба, Хрвата и Словенаца у
Аустроугарској. Ова декларација поставила је темељ за стварање Југославије.
Писмо Н. Пашића упућено М. Гавриловићу, АЈ, 80-3-49
Чланци/Articles
21
је тек 20. марта. 1915. и у погледу отварања посланства било је неких
нејасноћа по питању карактера посланика. Ватикан је сматрао да би отварање српског посланства имало нежељене последице, па се зато са тим
одуговлачило. Али, Љубомир Михаиловић, отправник послова у Ватикану,24 је био уверен да ће Ватикан имати важну улогу у многим питањима
у вези са ратом, те би било од велике важности за стварање заједничке
државе да и Срби тамо имају свог представника. Миленко Веснић25 и Лујо
Бакотић26 радили су са кардиналом Гаспаријем27 на решавању питања отварања посланства и давања агремана.
Папа је известио Веснића како нема ништа против да прими српског
посланика, али без службеног отварања посланства. Стога је препоручен
Гавриловић, који треба да обавља дужност повереника српске владе и
ради на спровођењу Конкордата. Курија се и даље опирала да Гавриловићу дâ агреман,28 тако да је Пашић пристао да га упути у Ватикан као
делегата српске владе за спровођење Конкордата. Михаиловић је упућен
у Црну Гору уместо Гавриловића, а у Рим је послат Михаило Ристић.29
Гавриловић је стигао у Италију 12. јула 1915. са основним задатком
да прати политику и држање Курије према стварању заједничке југословенске државе. По доласку у Ватикан примљен је код папе Бенедикта XV30,
који је изразио жаљење што није, због опште ситуације, био у прилици да
24
Љубомир Михаиловић (1874-1957) био је правник, чиновник српског посланства
у Цариграду, те у Скопљу, Солуну и Битољу. До краја 1914. био је отправник
послова у Ватикану, потом је упућен у Црну Гору, а 1917. послат је у Вашингтон
као посланик Краљевине Србије. Изабран за народног посланика 1925.
25
Миленко Р. Веснић (1863—1921. године, Париз) је био српски дипломата,
министар правде, председник Владе и министар спољних послова Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца од 16. маја 1920. до 1. јануара 1921.
Лујо Бакотић (1867-1941) био је правник, публициста, лексикограф и дипломата.
Бавио се адвокатуром, био је и представник Српске странке у Далматинском
сабору. После Првог светског рата био је посланик Краљевине СХС у Ватикану
(1920-1923).
Пјетро Гаспари (1852-1934) надбискуп, дипломата и политичар Курије, државни
секретар (1914-1930)
Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920, 5362.
Многи су били разочарани Гавриловићевим одласком са Цетиња, посебно Ј. С.
Пламенац који је тврдио „да је српска заједничка ствар“ са његовим „премјештајем
с Цетиња много изгубила, узевши у обзир данашњи рад цетињских и биоградских
политичара“(Писмо Ј. С. Пламенца упућено М. Гавриловићу, 15. 8. 1915, АС,
МГ-54).
Ђакомо Паола Ђовани Батиста дела Киеза (1854-1922), папа Бенедикт XV (19131922)
26
27
28
29
30
22
Караџић Број 4/2012
дозволи отварање српског посланства.31 Потом се видео са кардиналом
Гаспаријем који му је предложио да се, по питању Конкордата, обрати
Пачелију.32 Гаспари је од српске владе тражио, сходно Конкордату, да за
администратора београдске дијецезе постави надбискупа Мејдију, који
би потом извршио организацију Католичке цркве у Србији. Гавриловић се
трудио да одговори Гаспарија од тога, објашњавајући да ће Мејдији бити
тешко да ради јер је Београд у зони сукоба, и наглашавајући да српска
влада нема у њега баш много поверења. Влада је оклевала у доношењу одлуке, до тренутка када им је Гавриловић скренуо пажњу да је његов положај доведен у питање, те је септембра исте године прихваћен предлог.33
По поступцима Курије било је јасно да подржавају Аустроугарску, јер
су се залагали за очување стања пре рата, и да су непријатељски настројени према Србији, иако то нису отворено показивали.34 Поред Гавриловића и Бакотића, Курију је 1916. посетио и Пашић. Вођени су разговори
о краљу Петру, Регенту и њиховом здрављу, о Конкордату, те о тешкој
ситуацији у којој се налази народ у Србији.
Заједнички рад српске владе и Југословенског одбора на оспоравању
италијанских аспирација на источној обали Јадранског мора, довео је до
тога да Курија стане у одбрану Италије, у оној мери у којој је раније била
и на страни Аустроугарске. Подршка Курије тим земљама огледала се и
у њиховом ставу према југословенском уједињењу, те је француски новинар Шарл Лоазо,35 иначе у добрим односима са Гавриловићем, решио
да о томе обавештава своју владу. Пашићева изјава да је „пет милиона
католика позвано да у југословенској држави заузму своје место“ привукла је пажњу Ватикана, јер је тиме дата прилика Италији и Ватикану
да шире своју политику на Балкану.36 Мишљење Лоазоа било је да ће због
својих интереса Курија почети полако да обраћа пажњу на југословенско
питање.
По повлачењу владе и војске из земље 1916. године, Гавриловић је
примљен код Папе од кога је добио прилог за избеглице из Србије. Потом
је Курија интервенисала, на жалбу нашег повереника, када је откривено
да су аустријске власти извршиле депортацију деце између 9 и 17 годи31
32
33
34
35
36
Д. Живојиновић, нав. дело, 63.
Еуђенио Пачели (1876-1958) секретар Одељења за ванредне црквене послове,
папски нунцио и државни подсекретар Ватикана. Будући папа Пије XII.
Д. Живојиновић, нав. дело, 64, 65.
D. Živojinović, Vatikan i Prvi svetski rat, 299.
Шарл Лоазо (1861-) био је француски новинар, писац и незванични агент
Француске при Ватикану, био је ожењен сестром Луја Војновића и велики
пријатељ Срба.
Исто, 300-319.
Чланци/Articles
23
на. Такав вид односа од стране Ватикана који се ограничио на уздржано
држање, хуманитарну помоћ, прихватила је српска влада. Уздржаност
Ватикана на делу је приказана крајем и 1916. године када су италијанске власти конфисковале седиште амбасаде Аустроугарске, а италијанска
штампа писала да то исто треба учинити и са заводом Св. Јеронима, где су
радили и живели католици из југословенских земаља. Гавриловић је добио задатак да прикупи информације какав је југословенски карактер тог
завода и да по потреби уложи протест.37 Пашић је затражио од црногорске владе,38 као и од Југословенског одбора да уложе протест због таквих
написа у штампи. Курија се није мешала, зато што су у том заводу радили
млади људи из Хрватске и Далмације које су биле под Аустроугарском.39
Користећи се немачким успесима на бојном пољу, Ватикан се и даље
трудио да заштити Аустроугарску, као и још једног савезника, Бугарску.
Тиме би се Србија изоловала, што није одговарало интересима српске
владе и Југословенског одбора. Пашић је предлагао да католици из Југословенског одбора траже аудијенцију код Папе, како би од њега тражили
подршку за уједињење са Србијом, истичући да би у новој држави били
равноправни са православним становништвом.40 Гавриловић је скренуо
пажњу Пашићу на резервисан став Ватикана према плану српске владе и
Југословенског одбора за решење југословенског питања. До таквог састанка никад није дошло, зато што је Курија одбијала да разговара о том
питању. Почетком децембра 1916. Бетман-Холвег је говорио у Рајхстагу
и позвао зараћене стране да разговарају о склапању мира, без икаквих
конкретних предлога41, што је подржано од стране Ватикана и Вудро Вилсона. Гаспари је покушао да наговори српску владу да прихвати предлог,
без иједне речи о његовом садржају. Кардинал је водио поверљив разговор са Гавриловићем, уверавајући га да је то само дипломатски корак
Савезника не би ли сазнали планове Централних сила. Кардинал је инсистирао да Ватикан припреми свој предлог мировног решења, чиме би Папа
постао посредник у постизању мира. Папин став био је да решења морају
бити заснована на принципу праведности, а то се пре свега односило на
Балкан, и тиме би Србија била обновљена у дотадашњим границама. Тај
37
38
39
40
41
Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920,
71.
Црна Гора је због права барске надбискупије имала основ да протестује.
Исте године Курија је реаговала по питању помиловања Срба осуђених у
Бањалучком процесу, што је било у складу са њеном политиком хуманитарне
помоћи, али и жељом да покаже како је непристрасна по питању
Аустроугарске.
Пашићев телеграм Ј. Јовановићу и М. Гавриловићу, 15. 10. 1916, АЈ, 80-8-609
Балканска питања су успут поменута, а о југословенском питању није било ни
речи.
24
Караџић Број 4/2012
план предвиђао је обнову Србије, Црне Горе и Румуније као независних
држава, али уз одређене услове који би били у корист Бугарске,42 док би
Црна Гора имала право да се после рата одлучи на прикључење Србији.
Још једном је Ватикан прећутно прешао преко југословенског питања.
Немачка је одбацила план Ватикана.43
Гавриловић је посетио Папу уочи Нове године, и том приликом Папа
га је упозорио да није тренутак да се поставља питање ко је одговоран за
рат већ да треба да се преговара. Почетком јануара 1917. године одржана је конференција у Риму, на којој су формулисани савезнички ставови
и ратни циљеви. Захтевана је обнова Србије, Белгије и Црне Горе као и
преуређење граница у Европи по начелу народности. Због могућности да
обновљена Србија буде под утицајем Русије, као и због могућности распада Монархије, Гаспари је био против предложеног принципа народности
и протестовао је код Вилсона. О свему овоме српска влада није ништа
знала, али није имала илузија да ће их Ватикан подржати у намери уједињења.44 Пашић је на предлог Јовановића, да тражи подршку Ватикана,
био уздржан, јер му је приликом посете Риму било речено да се они не
мешају ни у каква политичка питања. Такав став потврдио је и Гавриловић, који је знао из доброг извора, да Ватикан неће подржати било какву
идеју која има везе са распадом Аустроугарске и стварањем нове југословенске државе.45 Одлучено је да повереник не поставља никаква питања
о уједињењу.
Иако је обављао врло деликатан посао у Ватикану, лобирајући за југословенско уједињење, Гавриловић је успевао и да прикупља историјску грађу везану за историју српског народа, као и материјал о односима
Краљевине Србије са католичком црквом. Почетком фебруара Момчило
Нинчић,46 који га у својим писмима ословљава са „куме“, упутио му је
писмо и обавестио га да неће још дуго моћи да остане ван положаја који
му је био намењен.47 Пашић је био врло задовољан његовом делатношћу
у Ватикану те му је понудио место посланика у Петрограду. Гавриловић
је одговорио да ће се „с највећом вољом примити положаја“48 који му је
42
43
44
45
Србија и Румунија би морале да врате територије освојене у Другом балканском
рату.
Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920, 8486.
Исто, 87-89.
Телеграм из Рима М. Ристића који преноси одговор М. Гавриловића, 3. 3.
1917, АЈ, 80-11-615
46 Момчило А. Нинчић (1876 –1949) је био професор економије и политичар,
председник Друштва народа 1926-27.
47 АСАНУ, Писмо M. Нинчића упућено М. Гавриловићу, 2. 2. 1917, бр. 10405/1
48 АС, ЛФ Николе Пашића, писмо Гавриловића упућено Пашићу, 30. 3. 1917, Б-52,
Чланци/Articles
25
предложен. Пашић је упутио позив и Љуби Стојановићу да иде у Петроград, што је он прихватио али уз услов да се уклони Спалајковић и са њим
пође Михаило Гавриловић „да заступа посланика до могућности каквог
именовања“.49 Међутим, због избијања револуције у Русији Гавриловић
није отпутовао у Петровград, те је остао у Ватикану. Велики углед који је
имао, у научним и политичким круговима, огледа се у позиву који је добио, почетком августа док је још био у Ватикану, од Николе Стојановића
да постане сарадник Алманаха Просвета, који би имао југословенски карактер.50
Гавриловић о Папиној мировној ноти из 1917. године
Током 1917. општа ситуација на фронтовима била је повољнија за
Централне силе, него за Антанту, како због опште исцрпљености војника
тако и због већ поменуте револуције у Русији.51 Поново су се јавили предлози за склапање мира. Најозбиљнији покушај дошао је из Ватикана, у августу 1917, у тзв. Папиној мировној ноти. Ноту, која је била сачињена из
два дела, и више заступала интересе католичке цркве и Централних сила,
упутио је папа Бенедикт XV, свим шефовима држава у рату.52 Први део
бавио се питањима разоружања, арбитраже, слободе мора и репарације.
Други део се односио на питања територијалних промена и прављења нових граница.53 Србија и Југословени нису споменути у ноти.
Гавриловић је по питању ноте тражио додатна објашњења од кардинала Гаспарија. Као прво, зашто Србији није била упућена нота, на шта
је добио одговор да је она упућена само државама са којима Ватикан има
дипломатске односе, а да је потом преко њих достављена свим државама Антанте и Централних сила са којима их немају. Као друго, занимало
49
50
51
52
53
кутија 2, 87
Писмо Љубомира Стојановића упућено Николи Стојановићу, 17/30. 4. 1917,
АСАНУ, бр. 10713/1. О истој ствари сведочи и Воја Јанић, на основу информација
које је добио од Ст. Протића (Писмо Воје Јанића упућено М. Гавриловићу, 26. 4.
1917, АСАНУ, бр. 10409/2)
Писмо Николе Стојановића упућено М. Гавриловићу, 1.(14) .8. 1917, АСАНУ, бр.
10427
Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920,
154, 155.
Текст ноте носио је датум 1.8, иако је дипломатским представницима у Ватикану
упућен 10.8.1917.
Између Италије и Аустроугарске и између Немачке и Француске, а било
је потребно да се испитају територијална и политичка питања Јерменије,
балканских држава и области бивше Краљевине Пољске.
26
Караџић Број 4/2012
га је питање обнове Србије, за шта му је наглашено да Ватикан мисли
да Србија има бити рестаурисана као и Белгија, само у погледу накнаде
штете није био тако категоричан као у случају Белгије. Кардинал Гаспари
тврди да је непосредан повод за такав корак уверење које је Ватикан стекао да масе зараћених држава желе мир и да се налазе пред унутрашњим
потресом и да се до мира може доћи на основу енунцијације у Папином
апелу, „јер су оне само резиме изјава које је Ватикан покупио из јавних
меродавних личности држава у рату“.54 Гавриловић је такође приметио
из разговора са другим личностима у Ватикану да „Ватикан зна да ће папин апел изазвати протест у консервативним круговима у Немачкој и у
националистичким странкама у мање више свачијој земљи; апсолутно је
нетачно да Ватикан ради да буде представљен на будућем конгресу или
конференцији. Али ако `буде позван` он ће се радо одазвати том позиву
и учинити да олакша споразум међу силама, нарочито пак да се обезбеди
будући мир.“55 Закључак је да Ватикан сматра да одоноси са Србијом нису
службени, иако је Гавриловић присутан, и да се одустало од намере да се
Србији дозволи излаз на море.56
Гавриловић је почетком септембра изнео мишљење да су Србија, Црна
Гора, Русија, Румунија, Бугарска и Турска, за Ватикан државе другог и
трећег реда, шизматичке или неверне, са слабим или никаквим додиром
са њим, без моралног и материјалног утицаја. Као српски повереник пренео је незадовољство српске владе, али Гаспари је даље одбијао да говори
о југословенском питању као и раније.57 Према мишљењу српског повереника Папа није појединачно наводио балканске државе да не би морао
да предложи неко решење, такође избегнуто је замерање Аустроугарској.
Свакако, Папа је хтео да избегне споразумевање одређених чинилаца у
Русији, на Балкану и Истоку који би довели до усклађивања заједничких
интереса. Гавриловић је скренуо пажњу на верске мотиве, али и на то
да је Папина нота „нов пример политичке агресивности католицизма и
наклоности ка католичким земљама.“ Још истиче да се у ноти није могло
говорити о југословенском питању, како се не би пореметио дотадашњи
поредак и равнотежа међу силама.58
Пашић је изјавио како Србија не прихвата ноту и начин на који би се
решило југословенско питање, иако је знао да ће тако додатно отежати да
Курија прихвати Крфску декларацију. Осим Ватикана, ни САД, Енглеска
54
55
56
57
58
Гавриловићев телеграм из Рима 4. 8. 1917, АЈ, 80-12-288.
Исто.
Д. Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920,
156, 157.
Исто, 158-162.
Исто, 163-165.
27
Чланци/Articles
и Немачка, нису изнеле своје мировне планове. Ватикан је и даље остао
при свом ставу неприхватања југословенског уједињења, у циљу очувања
Монархије.
Југословенско уједињење могло се у потпуности остварити једино на
пропасти Аустроугарске, што ниједна чланица Антанте није хтела да прокламује као свој ратни циљ.59 Ватикан је већ крајем 1917. године, преко
делегата Луја Бакотића, упозорио Србију да више не може да рачуна на
подршку Русије по питању уједињења. Циљ је био да се истакне да сила,
која је претила Ватикану и његовом утицају на Балкану, више није постојала и да је самим тим опасност по Аустроугарску уклоњена са политичке сцене.60 Међутим, дешавања на фронту су се променила, те је Антанта
пристала на рушење Монархије, чиме је било омогућено спровођење југословенског уједињења. Ватикан је, наравно, и даље био против овакве
политике, али није имао утицаја да било шта промени. Непријатељски
став Ватикана према Србији је био потпуно одређен и нескривен. Јован
М. Јовановић је почетком 1918. јавио да је сазнао да је Ватикан највећи
противник југословенског уједињења. Према речима Д. Живојиновића
поједине дипломате, који су дуже време боравили и имали везе са Ватиканом, ипак су погрешно уочили каква је била политика Курије. Бакотић
је известио како су „наши односи са Ватиканом досад били добри“ и да
се због доброг утиска који су оставили Веснић и Гавриловић „налазимо у
сретном положају да само наставимо онако како смо започели.“ А Михаило Гавриловић је тврдио да „Ватикан није против нас“ и да је „са симпатијама гледао на уједињење и да се неће против њега борити.“ 61
Заступник министра иностраних дела
Иако је намера Николе Пашића била да Гавриловића као посланика
пошаље у Петроград, он се те дужности није могао примити, због избијања
револуције, те је после великих напора да се прихвати југословенски програм Гавриловић напустио Ватикан и био упућен на Крф.
Српска влада била је смештена на острву Крф, који је постао државно средиште и место где се одлучивало о најважнијим политичким питањима. Бројне политичке несугласице између опозиције и Пашића биле
су обележје политичког живота на Крфу; али ни емиграција у Паризу и
Женеви није била поштеђена јер је и тамо била стална политичка борба.
Пашић је имао подршку регента Александра, и имао је само да прати
59
60
61
А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 488-490.
D. Živojinović, Vatikan i Prvi svetski rat, 313.
Исто, 316.
28
Караџић Број 4/2012
дешавања у српским политичким круговима. Како скупштина није сазивана, најутицајнија личност био је Никола Пашић, који је сматрао да нова
држава треба да буде држава троименог народа, што је, између осталог,
изазвало противљење скупштинске опозиције.62 Почетком јануара тражено је заседање Народне скупштине од стране опозиције, те се скупштина
састала крајем фебруара (25. 2.) на Крфу. Влада је поднела оставку, а
Пашић је од Регента добио подршку да састави ако је могуће коалициони, а иначе хомогени кабинет, и у марту је створена старо-радикалска
влада.63 У марту је уобличен Спољнополитички програм Србије који је
као Меморандум достављен савезничким владама. У њему су биле представљене границе државе, које су засноване на пропасти Аустроугарске
Монархије.64
Гавриловић је постављен за заступника министра иностраних дела
10/23. 3. 1918. Нинчић га је обавестио о Пашићевој намери да га постави на то место, и саветовао га да понуду која му се предложи никако не
одбија.65 Према телеграмима које је Веснић упућивао из Париза, 31. 3. и
7.5. 1918., сазнајемо да је боравио у Лондону.66 Међу бројним личностима, са којима је водио живу преписку, био је и његов суграђанин Тихомир
Р. Ђорђевић67, који му је из Енглеске честитао на положају и рекао да би
му радо пожелео и да постане министар иностраних дела, да зна „како је
то место незавидно и незахвално, нарочито сад; иако сам уверен да нико
није више дорастао од тебе, да води судбину нашега целог племена у овако судбоносним часовима“.68
62
63
64
65
66
А. Митровић, наведено дело, 493, 494.
Исто, 530, 531.
Исто, 532-535
Писмо М. Нинчића упућено М. Гавриловићу, АСАНУ, бр. 10406/1
„Ако је Михаило Гавриловић још тамо, молим показати му писмо Министарства
иностраних дела. Строго поверљиво n 130.“ (Телеграм експедован изПариза 30.
3 и примљен у Лондону 31. 3. 1918, АЈ, 80-194). И „У вези мога телеграма 400
Пошто је Михаило Гавриловић остао у Лондону, молим саопштите му писмо
Министарства Иностраних Дела. Строго поверљиво n 130/ мемоар о будућим
границама Србије.“ (Телеграм из Париза од 7. 5. 1918, АЈ, 80-11-21). Гавриловић
је из Лондона послао врло информативно писмо Ј. Ј. Пижону, у коме је описао
политичке ставове јавности везане за југословенско уједињење, као и тренутну
ситуацију међу југословенском емиграцијом (Писмо М. Гавриловића упућено Ј.
Ј. Пижону, Лондон, 10. 5. 1918, АЈ, 80-35-390).
Тихомир Р. Ђорђевић (1868-1944) био је етнолог, фолклориста и историчар
културе, професор београдског Универзитета и покретач часописа „Караџић“
у Алексинцу 1899.
68 Писмо Тих. Ђорђевића упућено М. Гавриловићу, Вортинг, 12. 7. 1918, АСАНУ,
бр. 1389/1
67
Чланци/Articles
29
Гавриловићева репутација доброг историчара и искусног архивара
препоручила га је Јовану Јовановићу који је предлагао да он са неколико
других посланика ради на изради две плаве књиге о Бугарском питању
на Балкану и о српско-аустријским односима, како би савезници стекли
праву слику о Аустроугарској и Бугарској. Књиге би се писале на основу
историјских чињеница и докумената.69Ускоро је уследило још једно сведочанство о вредности Михаила Гавриловића: Министарство иностраних
дела упутило је са Крфа обавештење циркуларном депешом посланствима на страни да је, 30/17. 7. 1918., Никола Пашић отпутовао у иностранство и да је одлучено да га замењује Стојан Протић, тадашњи министар
финансија, а да његов помоћник буде др Михаило Гавриловић, изванредни посланик и опуномоћени министар.70
Током лета 1918. године ствари су се одвијале све повољније по српску владу и југословенско уједињење, па су предузете и нове дипломатске иницијативе. Почетком септембра, Гавриловић је, према Пашићевом
захтеву, завршио израду пројекта мемоара Историјски приказ (Aperçu
historique), као увод за меморандум који је припремала Влада за савезнике о српским националним захтевима. Гавриловић се поводом меморандума обратио Пашићу и учинио неке опште напомене:
„1. Сам факт што уз меморандум иде овај мемоар чини те из меморандума треба избацити сва места која се односе на историју, јер је историјским фактима, у овом случају место у мемоару.
2. Учинило ми се апсолутно потребно у уводу меморандума истаћи
три факта:
а) нашу благодарност Антанти за њено држање према нама у почетку
нашега сукоба са Аустроугарском;
б) њихове изјаве да су примиле на себе одбрану наших интереса;
в) намеру Централних сила да Србију као државу дефинитивно униште.
Најзад учинило ми се да је потребно, као логична последица тога увода, на крају меморандума дати израза уверењу да ће савезници са симпатијама примити наше захтеве и изјавити им да ми од тога програма не
можемо одустати.
Остале идеје у меморандуму треба груписати поново, што није тешко, евентуално истаћи више или мање ове користи које би европска зајед69
70
Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I - 20. XII 1918.), prir. B.Krizman i D.
Janković, Beograd, 1964, 236.
Исто, 244. Том приликом честитке су му упутили и Коста Кумануди и Милета
Новаковић (АСАНУ, бр. 1392/1/3)
30
Караџић Број 4/2012
ница држава имала од стварања такве једне српско-хрватске-словеначке
државе, као што то српска влада предлаже.
3. По моме мишљењу карта би требало да буде лингвистичка, односно етнографска, на којој би се означиле поједине области и државе нашег
народа, а евентуално и границе будуће наше заједнице. Границе наше будуће државе нису, по моме мишљењу, још битна ствар наших захтева;
означавати их још сад било би може бити чак и непрактично из разлога
које је непотребно овде наводити. Зато сам мишљења да из меморандума
треба изоставити и онај део који детаљише те границе по принципу народности. Нама је главно да сви савезници признају наше јединство на
томе принципу, границе је лако после повлачити.
4. Како се цело питање своди на примену Крфске декларације њу би
у целини требало додати уз меморандум као annexe.
5. Не би било на одмет у једном опет додатку изнети статистичке податке о нашим земљама / територија, становништво, вера итд./
6. Могло би се најзад графички представити и како је наш народ распарчан по разним администрацијама, представништвима / парламентима локалним и оним у Бечу и Пешти/.
7. Јер у целом овом послу не треба губити из вида да се обраћамо
свету који врло мало зна о нама и да му треба колико је могућно ствари
представљати јасне и просте.“71
Убрзо пошто је послао свој мемоар, уследиле су велике промене
на фронту. Рат се ближио крају.
Крај Првог светског рата и стварање Краљевине СХС
После темељних припрема, земље Антанте су августа 1918. почеле
снажне офанзивне операције, принудивши Централне силе на повлачење,
а ускоро и на потпуни пораз. Најпре је активиран Солунски фронт, где су
се налазиле бугарске и аустроугарске трупе. После победоносног почетка
15. септембра, немачка Врховна команда је 26. септембра упутила све
своје расположиве трупе ка Балкану. Савезничке трупе су напредовале
све више, те Бугарска објављује своју капитулацију 29.септембра, а Немци се повлаче са Балкана.72
Из Гавриловићевих бележака можемо сазнати да су већ средином
септембра, убрзо по пробоју Солунског фронта, послати бугарски деле71
72
Писмо Михаила Гавриловића упућено Н. Пашићу, АС, МГ-7
А. Митровић, наведено дело, 543-553
Чланци/Articles
31
гати да преговарају о миру. Венизелос из Атине долази у Солун. Бугари
су прво понудили кооперацију али пошто је она одбијена ставили су своју
територију на располагање савезницима, а по завршетку рата тражили да
им се да она територија коју су добили после Другог балканског рата.73
Убрзо по капитулацији Бугарске, у Србији се отворило питање формирања нове владе, опозиција није била спремна да поново прихвати да
Пашић буде и председник владе и министар иностраних дела. Због тога
је Пашић упутио предлог Михаилу Гавриловићу да се у новом „евентуалном кабинету националне концентрације“ прими положаја министра
иностраних дела, нудећи му при том „пријатељску сарадњу чланова свих
наших странака који уђу у тај кабинет.“74 Протић је саопштио Пашићев
телеграм, на који је Михаило Гавриловић одговорио:
„Како нисам добио формалну понуду, сматрам за дужност, пре свега
да вам се захвалим а затим да вам ставим до знања – у циљу да бих вам
олакшао справљање нових комбинација док сте још у Паризу – да ми је
немогућно примити евентуалну понуду из ових разлога:
Криза у којој се данас налазимо двоструке је природе: она је парламентарна и национална. Што се тиче тиче прве моја је кандидација у њој
по нужди, јер се парламентарне групе не могу да сложе. Несумњиво је да
ће оне, водећи строго рачуна о судбоносним данима које преживљавамо
наћи у своме патриотизму решење за ову чисто парламентарну тешкоћу,
о којој ја немам права више да говорим.
Односно оне друге кризе, кризе нашег националног питања, она траје
већ четири године, и ми смо тако рећи на конгресу, пред самим решењем,
наша се народна будућност већ скицира у Лондону и Паризу.
Сад, у последњем моменту, апсолутно ми је немогућно примити
посао, од кога сам, стицајем околности, био увек далеко. Ја бих морао
примити нову ситуацију у којој не могу ништа да променим и која би
мене носила место да ја њоме управљам, ја бих био играчка мање више
свршених факата, утврђених идеја и позиција. Хтео не хтео, ја бих морао
примити туђа мишљења, за све тражити од другог најважније податке и
осцилирати између група које мене не познају и на које немам никаквог
утицаја. Међутим, сад није време да један Министар Ин. Д. лута, између
идеја, личности и група, он треба да зна тачно све прилике, да има одређено мишљење и политички престиж да то мишљење импонира. Ја апсолутно не видим какав би био мој ауторитет као Мин. Ин. Дела, кад бих
се у данашњој емиграцији, појавио у канцеларијама каквог министарства,
нпр. у Паризу, између вас и гна Веснића, где радите већ толико година а
73
74
Кратке белешке из 1917. И 1918., АСАНУ, бр. 10457
Писмо Н. Пашића упућено Михаилу Гавриловићу, 31. 9. 1918. Париз, АСАНУ,
бр. 10406/2
32
Караџић Број 4/2012
нарочито последња три месеца, рад који је мени апсолутно непознат. Не
рачунајући уз то да ја не познајем ниједну од личности у Паризу и Лондону – о другим местима да не говормо – које имају данас да решавају
о нашој судбини. Остављам на страну друга питања, нпр. питање својим
евентуалним сарадницима и о министарству. Сваки говор о томе, у моме
данашњем положају био би у најмању руку неколегијалан. За реформе у
томе погледу апсолутно се нема времена.
Једина солуција по моме мишљењу јесте човек у Парламенту или чиновник који је с вама највише радио последњих година. Свако друго решење, уверен сам дубоко, било би штетна импровизација по земљу. Зато
сам се и решио рећи Вам то, јер сам сматрао да ми то дужност налаже и
као Србину и као човеку.“75
Пошто су протерани непријатељи, октобра 1918. године, месец дана
по пробијању фронта, у Загребу је основано Народно вијеће, које је представљало политичко представништво Срба, Хрвата и Словенаца који су
живели у Аустроугарској. У Женеви је од 6. до 9. новембра 1918. уз присуство председника српске владе, српске опозиције, Југословенског одбора и Народног вијећа, одржан састанак, том приликом је донета тзв.
Женевска декларација, која је предвиђала: уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу; оснивање заједничког министарства са по
три министра, која су одредили Србија и Народно вијеће,76 са задатком
организације нове државе до сазивања уставотворне скупштине, да питање уређења нове државе: монархија или република, остане отворено до
сазивања уставотворне скупштине. У прелазном периоду функционисале
би две владе: српска влада и Народно вијеће.77
Никола Пашић покушао је да се супротстави овим предлозима: он је
желео да остане председник српске владе али и да буде министар иностраних дела заједничке владе. Анте Трумбић је инсистирао да заједничка
влада буде састављена од људи који нису у српској влади. Из тог разлога је
Пашић поново предлагао Михаила Гавриловића као неутралну личност,
75
76
77
Писмо М. Гавриловића упућено Н. Пашићу, 17. 10. 1918, АСАНУ, бр. 10406.
У међувремену, Гавриловић је обављао своју дужност помоћника министра, и
дописивао се са многим српским културним радницима широм Европе. Почетком
октобра био је обавештен од стране Александра Белића да је у Паризу дошло до
спајања Културног Одбора и Словенске Енциклопедије и да се припремају за
издавање серије брошура и серије Questions Balkaniques. Белић га је обавестио
да се чула вест „но не знам из каквог извора, да је Пижон кандидат за министра
пропаганде, а ти за Лондон...“(Писмо А. Белића упућено М. Гавриловићу, 12. 10.
1918, АСАНУ, бр. 10404/1)
M. Paulova, Jugoslovenski odbor, Zagreb, 1925,542, 546, 565; Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I - 20. XII 1918.), 525, 526,528, 529.
А. Митровић, наведено дело, 557-560
Чланци/Articles
33
човека вредног, честитог и оданог народној ствари, али се он, ни тада није
прихватио дужности министра спољних послова.78 Након перипетија изазваних неприхватањем Женевске декларације79 даљи пут ка уједињавању
је настављен, те је у Руми Народно веће Срема донело одлуку, 24. 11.
1918. о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији. Дан касније у Новом Саду Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена
у Банату, Бачкој и Барањи донела је одлуку да се те територије непосредно присаједине Краљевини Србији. Наредног дана Велика народна скупштина Црне Горе донела је следеће одлуке: да се краљ Никола Петровић
Његош и његова династије збаце са црногорског престола; да се Црна
Гора присаједини Краљевини Србији, те тако уједињена ступи у државу
Срба, Хрвата и Словенаца. Вијеће народних првака и посланика донело
је одлуку, 28. 11. 1918. о припајању Босне и Херцеговине Краљевини Србији.80 Делегација Државе СХС, која је у новембру дошла у Београд, иако
је имала упутства да тражи као услов уједињења да о уређењу државе одлучи свеопшта народна скупштина, ипак је, због италијанске експанзије
на њену територију, признала монархијски облик владавине и династију
Карађорђевић. Тако је регент Александар, 1. 12. 1918. у Београду, прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама Словенаца и Хрвата у
јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.81
После стварања заједничке државе и формирања прве владе, Гавриловић је, у својству помоћника министра иностраних дела, обавестио
Трумбића, министра иностраних дела, о потреби именовања посланика
Краљевине СХС при Ватикану. Изнео је мишљење да би Лујо Бакотић био
најподеснија личност за то место, што је Трумбић одбио јер није био формално постављен на дужност министра.82
Михаило Гавриловић је по окончању Првог светског рата и стварања
заједничке државе напустио место помоћника министра иностраних
дела, и своју каријеру наставио, од 1919., као опуномоћени министар и
посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Лондону.83
78
79
80
81
82
83
Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I - 20. XII 1918.), 610, 611, 614, 658;
R. W. Seton-Watson i Јugoslaveni: Korespodencija 1906-1941, I 1906-1918, 362,
363, 369.
B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, knj. 1, 22.
Исто, 23-25.
А. Митровић, наведено дело, 561, 562.
Телеграм Мих. Гавриловића упућен Трумбићу у Париз, 25. 12.1918, АЈ, 80-8609
Р. Самарџић, Писци српске историје, II, 189.
34
Караџић Број 4/2012
FEMALE COMPANY OF ALEKSINAC AND ITS HUMANITARIAN AND
EDUCATIONAL WORK (1877–1944)
Summary
Work of Serbian civil society humanitarian organizations developed from its beginnings in second half of 19th Century to its peak
in interwar period. In the beginning Serbian humanitarian activities
relayed mostly upon acts of dedicated individuals and gradually became part of national life, providing help for many in need in some
of the hardest times for Serbian people. Research have shown that
women had more interest in solving problems of education, children
care and care for elderly citizens, so their importance in these areas
is much more visible. Activities of numerous humanitarian societies
also benefited Serbian state, at the time still young and fragile, providing sense of greater security and educating all social layers of population. Serbian society was in a great struggle with poverty, political and
economical crisis, bad education and many more problems, and humanitarian societies and their schools contributed to society largely in
this fight. Like many other female schools and humanitarian organizations, Female Company of Aleksinac had dual mission: to educate
young girls in various crafts and make them able for independent life,
and to use some of their potential in order to organize and conduct
humanitarian and educational work, contributing both local community and the nation. By taking responsibility in organizing large-scale
humanitarian actions and processes of education, female companies
traced the way for inclusion in various spheres of public life, which
rightfully belonged to them.
35
Чланци/Articles
Дејан Зец, М.А.
Институт за новију историју Србије,
Београд
УДК: : 796.332:061.2(497.11)“1910
/1944“ ; 796.332(497.11)“18/19“
ID BROJ: 196102412
АЛЕКСИНАЧКИ СПОРТ КЛУБ „ДЕЛИГРАД“
Апстракт: Крајем 19. и почетком 20. века спорт је постао саставни део
свакодневног живота људи широм Европе и захваљујући процесу политичке
и културне модернизације Србије у истом том периоду, спорт, спортска
друштва и спортска надметања су постали популарни и у Краљевини Србији. Фудбал, као најпопуларнији од свих спортова, прво је прихваћен у престоници али се веома брзо, већ у првој деценији 20. века, проширио читавом
Србијом, пре свега у већим градским срединама. Један од градова који се данас
може похвалити да је био међу првима у ширењу фудбалског спорта је и
Алексинац, где је спортско друштво „Делиград“ основано још давне 1910.
године.
Кључне речи: спорт, фудбал, Алексинац, „Делиград“
Фудбал као забава грађанске Европе
П
релаз из 19. у 20. век је било време великих промена у
друштвеном животу људи широм Европе и света. Те промене, које су свој корен имале у великим економским ломовима из средине 19. века и незаустављивим процесима индустријализације и урбанизације, постепено су се, захваљујући све већој
повезаности периферних делова Европе са њеним центром, шириле и на
Балканско полуострво и Краљевину Србију. Европа је крајем 19. века била
континент који је повезан железничком мрежом и речним каналима, у
којем је никло на стотине и хиљаде градова, вароши и варошица који су
настали из економских потреба, у којем настаје један нови друштвени
слој, слој индустријских радника. Живот се у Европи у све већем обиму
уређује према потребама и укусима градског становништва, а све више и
према потребама и укусима радничке класе. Концепт слободног времена,
до тада непознат, временски простор у којем је појединац слободан да
се бави активностима које га не условљавају економски а који настаје
управо крајем 19. и почетком 20. века, незамислив је у аграрном друштву
претходних времена. Аграрно друштво базирано на пољопривредној
36
Караџић Број 4/2012
производњи није омогућавало постојање слободног времена јер је било
условљено потребама и трајањем одређених активности које су, са друге
стране, биле условљене климатским приликама, обичајима, традицијом
и другим околностима.1 Урбанизација и масовне миграције у градове су
били предуслови за појаву слободног времена али и за комерцијализацију
забаве и појаву потрошачког друштва.2
Може се уочити да се спорт као масовни феномен јавља у Европи
управо у овом периоду и да се од самих почетака може разликовати
неколико његових категорија. Најпре се јавља као забран виших класа и
ограничен је на приватне школе и универзитете, затим се шири грађанским
слојем, чији припадници оснивају прва права спортска друштва и на крају
се шири радничком класом, која га омасовљује и чини једним од стубова
масовне популарне културе. Привлачност фудбала, који је за релативно
кратко време постао убедљиво најпопуларнији од свих спортова у Европи,
је управо у његовој демократичности и једноставности.3
Почеци фудбала у Србији
По истим принципима по којима су се спорт и фудбал ширили Европом, проширили су се и на Балкан. У Краљевини Србији су се прве „лоптачке“ утакмице играле још крајем 19. века.4 Пионири ове у Европи веома
популарне игре били су, пре свих, млади људи, ђаци и студенти, посебно
они који су имали ту срећу или привилегију да се школују у иностранству.
Српски младићи који су се у Прагу, Бечу, Будимпешти, Загребу, Трсту,
Женеви или Берлину школовали како би постали инжењери, лекари, архитекте или трговци, осим стечених вештина и знања са собом су у Србију
донели и љубав и ентузијазам према компетитивним и забавним играма
и спортовима.5 Иако група српских фудбалских ентузијаста у самом почетку није била велика по бројности, њихова упорност и истрајност у промоцији фудбалске игре је била велика и мало је времена било потребно
да се фудбал „прими“, посебно код деце и омладине. На самом почетку
20. века, група деце која по калдрми, ливадама или двориштима јури за
1
2
3
4
5
Christina Koulouri, Sport Et Société Bourgeoise: Les Associations Sportives En
Grèce, 1870-1922, Paris, 2000, str. 33.
Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт: урбанизација и европеизација Београда
1890-1914, Београд, 2009, стр. 314.
Kaspar Maze, Bezgranična zabava: uspon masovne kulture 1850-1970, Beograd, 2008,
str. 53 – 59.
Стефан Илић, Слађана Мијатовић, Историја физичке културе Кнежевине и
Краљевине Србије, Београд, 1994, стр. 156 – 158.
Pola veka našeg futbala, Beograd, 1951, str. 16 – 19.
37
Чланци/Articles
лоптом покушавајући да постигне погодак, била је чест призор, како у
Београду тако и у осталим српским варошима.6 Први прави фудбалски
клубови у Србији су били „Соко“, који је основан 1903. године у Београду
и „Шумадија“, основана исте године у Крагујевцу.7 Међутим, фудбал није
остао привилегија житеља највећих српских градова. Веома брзо пошто
су настали први клубови у престоници, одушевљење фудбалом се проширило и на остатак Србије. Игране су пријатељске фудбалске утакмице
и оснивани су први фудбалски клубови. До почетка Првог светског рата,
фудбалске клубове су имали Обреновац, Ваљево, Смедерево, Шабац,
Краљево, Чачак, Лесковац, Сокобања, Смедеревска Паланка, Наталинци,
Ражањ и други.8 Један од првих градова у Србији који се могао похвалити
фудбалским тимом био је и Алексинац.
Почеци фудбала у Алексинцу
У Алексинцу су почетком 20. века постојали сви услови да се фудбалски
спорт представи и даље развија. Још од средине 19. века је Алексинац
важио за један од најнапреднијих градова у Србији. Његов изванредан
географски положај, чињеница да се налазио на старом Цариградском
друму, који је у то време још увек био важан саобраћајни коридор, затим
близина железничке пруге и близина турске границе, као и изванредна
природна богатства која су омогућавала брз привредни развој, учинили су
Алексинац изузетно богатим и напредним градом. Све до Српско-турских
ратова из периода 1876-1878. Алексинац је, због свог положаја на граници
с отоманским царством, после Београда и Крагујевца, сматран за једног
од најзначајнијих српских градова.9 Проширивањем српске територије
после Берлинског конгреса 1878. године и прикључењем града Ниша
Србији, Алексинац полако губи предности које је имао као погранична
варош али и даље остаје значајан трговачки, индустријски, занатски и
културни центар јужне Србије.10
Фудбалска игра је у Алексинцу виђена свега неколико година
пошто је прва фудбалска утакмица одиграна у српској престоници.
6
7
8
9
10
Јован Ружић, Сећања и успомене, Београд, 1973, стр. 145 – 168.
Данило Стојановић, Чика Дачине успомене, Београд, 1953, стр. 5 – 28.
Србислав Тодоровић, Фудбал у Србији 1896-1918, Београд, 1996, стр. 37 – 39.
Aleksandra Vuletić, „Censuses in 19th century Serbia: inventory of preserved microdata“, MPIDR Working Paper WP-2012-018, Rostock 2012, str. 15 – 22. (http://
www.demogr.mpg.de/papers/working/wp-2012-018.pdf )
За више података о историји Алексинца крајем 19. и почетком 20. века погледати:
Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Алесинац, 1978; Миодраг Спирић,
Историја Алексинца и околине, књ. 3, Алексинац, 2006.
38
Караџић Број 4/2012
Прву фудбалску лопту је у Алексинац из Чешке донео др Јосиф Буцек,
алексиначки лекар и Чех пореклом.11 Прадомовина доктора Буцека је
управо у то време била европска престоница фудбала, место у којем
су сјајни фудбалери прашких клубова „Славије“ и „Спарте“ развијали
технички дотеран стил игре, базиран на лепој вештини баратања лоптом
и прецизним додавањима. Чешки стил фудбала је био основа из које ће
се у каснијем периоду развити тзв. „Дунавска“ школа, стил игре који је
доминирао у континенталној Европи наредних педесетак година. Многи
спортисти са јужнословенских простора су своја прва спортска сазнања
остварили управо у Чешкој12 а неретко су Чеси који су се преселили у
Србију били и први учитељи фудбалске игре.13
За нови спорт који је донео Алексинчанима, др Јосиф Буцек је
најватреније следбенике имао у редовима средњошколске омладине,
међу ученицима Гимназије и Учитељске школе. Управо је прва огледна
утакмица одиграна у Алексинцу између две ученичке екипе, екипа
Гимназије и Учитељске школе. У веома занимљивом надметању које је
изазвало велико интересовање житеља вароши и тог дела Поморавља,
постигнуто је чак седам голова и коначну победу је однела екипа
алексиначке Гимназије, укупним резултатом 4:3.14 Пошто је проба била
изузетно успешна, спортски ентузијасти Алексинца превођени др Буцеком
су одлучили да оснују прави фудбалски клуб, чију би управу чинили
виђенији Алексинчани а чије би играчке редове попуњавали омладинци,
ученици Гимназије и Учитељске школе, али и остала заинтересована
градска омладина.
Око тачне године оснивања Алексиначког спорт клуба „Делиград“
постоје одређене недоумице које произлазе из сиромашног фонда
сачуваних писаних сведочанстава о спортској историји града. Наиме,
постоји контроверза око тога да ли је „Делиград“ основан 1908. или 1910.
године. Истраживачи који су се бавили историјом спорта у Алексинцу,
Мирослав Видосављевић и Зоран Стевановић, у својим радовима као
годину оснивања наводе 1908.15 Иста година стоји и у водичу кроз фонд
11
12
13
14
15
Зоран Стевановић, Напредак: век фудбала у Алексинцу, Алексинац, 2004, стр. 13.
Примера ради, чувени хрватски фудбалски клуб „Хајдук“ из Сплита је и основан
у Прагу 1911. године. Погледати: Nogometni klub „Hajduk“ – Split: 1911-1951,
Split 1951.
За познати београдски фудбалски клуб „Велика Србија“ су у периоду пре Првог
светског рата играла чак тројица Чеха: Алојз Махек, Едуард Мифек и Венца
Петровицки, доносећи у срски фудбал до тада невиђени квалитет. Погледати:
Србислав Тодоровић, Фудбал у Србији 1896-1918, Београд, 1996.
Стевановић, н.д, стр. 13.
Мирослав Видосављевић, „Спортски клуб „Делиград“ Алексинац,“ Расински
анали, 6/2008, Крушевац, 2008, стр. 325; Стевановић, н.д, стр. 13.
Чланци/Articles
39
„Делиграда“ у Историјском архиву у Нишу.16 Податак који поткрепљује
ову тврдњу се налази у једном документу, односно записнику са ванредне
скупштине клуба одржане 17. априла 1938. године, у којем стоји како
одређени чланови клуба предлажу управи да се на адекватан начин
обележи прослава тридесетогодишњице клуба.17 Међутим, у самом
документу не стоји када тачно пада тридесетогодишњица оснивања
клуба. Са друге стране, у правилима клуба која су поднета на одобрење
Министарству унутрашњих послова Краљевине Југославије још 1931.
године дословце стоји: „Чланови вароши Алексинца основали су године
1910. спортски клуб који је носио назив: Алексиначки Спортски Клуб
„Делиград“ који је услед нередовних прилика прекинуо свој рад, те су под
данашњим ИМЕНОМ?????? грађани истог места уз учешће странаца,
омладинаца и ђака овдашње Учитељске школе и Гимназије обновили исти
клуб и решили да носи назив „Делиград“.18 Укрштањем података добијених
из наведених докумената вероватнији је закључак да је клуб ипак основан
1910. године.
Оснивачи су решили да свој клуб назову по Делиграду, топониму од
изузетног историјског значаја за житеље Алексинца, Поморавља али и
целе Србије. На шанчевима код Делиграда су српски устаници у септембру
1806. године поразили турску војску под командом Ибрахим-паше.
Сличне називе у духу патриотизма су у периоду оснивања добијали и други
спортски клубови у Србији. Славили су се национални јунаци из давнина
али и херојски подухвати из ближе прошлости. Осим имена, утврђена су
и друга клупска знамења попут клупског
печата, значке и боја. Печат клуба је био
у облику круга са натписом: „Спортски
Клуб `Делиград` Алексинац“, а клупске
боје су биле отворено и затворено плава
са ознаком „Д“.19 Иницијатор оснивања је
Слика 1. Изглед дреса Спорт Клуба „Делиград“,
реконструкција на основу архивске грађе.
Према сачуваним подацима, гаћице и
чарапе су биле црне. Аутор: Дејан Зец
16
17
18
19
Водич историјског архива Ниш, Ниш, 1996, стр. 445.
Историјски архив Ниш (даље ИАН), Фонд Алексиначког спорт клуба „Делиград“,
Препис записника ванредне скупштине Алексиначког Спорт Клуба одржане на
дан 17. априла 1938.
Архив Југославије (даље АЈ), Министарство унутрашњих послова Краљевине
Југославије (фонд 14), 61 – 183.
АЈ, 14 – 61 – 183.
40
Караџић Број 4/2012
био др Јосиф Буцек.20 Клуб је своје утакмице играо на игралишту које се
налазило код данашње касарне.
У самом почетку свог деловања, Спорт Клуб „Делиград“ је одиграо
бројне пријатељске фудбалске утакмице против локалних фудбалских
тимова, углавном из окружења. Играни су мечеви против крушевачких,
крагујевачких и јагодинских фудбалских клубова. Због избијања Балканских ратова 1912. године и Првог светског рата 1914. године, фудбалски
живот у целој Србији је углавном замро.21 Слично се десило и са „Делиградом“ који није био активан у ратним годинама и током окупације. Активан спортски рад је у Алексинцу настављен тек по окончању ратних
дејстава, тачније 1919. године.
Слика 2. Тим „Делиграда“ из 1911. године. Стоје с лева: Александар Кидишевић,
Светолик Нешић, Никола Ђорђевић, Ђорђе Поповић, Милош Ђокић,
Милан Милићевић, Живко Мешулам, Живојин Кокић, Степан Симић и
Радован Јеленић. У доњем реду: Милутин Лукић, Машан Ракочевић и Сава
Миличковић. Фотографија преузета из: Србислав Тодоровић, Фудбал у Србији
1896-1918, Београд, 1996, стр. 38.
Крај Првог светског рата је означио и оживљавање спортског живота
у Србији и у Алексинцу. У послератним годинама је „Делиград“ добио и
свог градског ривала. У самом Алексинцу али и у околини је основано
неколико нових фудбалских клубова. Браћа Милутин и Небојша Ристић,
заједно са друговима Иваном Ивановићем, Светиславом и Николом Радојковићем и Миланом Живковићем одмах после Првог светског оснивају фудбалски клуб „Слога“. Опрему за нови клуб је из Француске донео
Милутин Ристић, где се школовао. Овај клуб је одиграо неколико прија20
21
Стевановић, н.д, стр. 13.
Mihailo Andrejević, Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu, Gornji Milanovac, 1989,
str. 32 – 33.
Чланци/Articles
41
тељских фудбалских утакмица али се брзо угасио, односно припојио се
„Делиграду“ 1921. године.22 У пролеће 1919. године оснива се у Алексинцу и фудбалски клуб „Будућност“, који 1922. године мења име у „Раднички“. Под овим именом се такмичи до 1925. године када враћа стари
назив. Само три године касније клуб се гаси.23 Крајем 20-тих година основан је у Алексинцу још један фудбалски клуб. Играчи и руководство угашеног клуба „Будућност“ у августу 1928. године оснивају фудбалски клуб
„Напредак“. Поред ових клубова, постојала су у Алексинцу у међуратном
периоду још три фудбалска клуба: фудбалски клуб „Шуматовац“, којег је
1937. године основао угледни алексиначки трговац Милета Стевановић,
фудбалски клуб „Витез“, о којем не постоје поузданији подаци и „Алексиначки Спорт Клуб“ који је деловао у једном кратком периоду 30-тих
година и који је баштинио традицију „Делиграда“ у периоду у којем овај
клуб није био активан.24 У истом периоду основан је и фудбалски клуб у
Житковцу. Група фудбалских ентузијаста, предвођена Миодрагом Лазаревићем, Илијом Ацићем, Војиславом Срећковићем и Димитријем Мартиновићем је 1931. године у Житковцу основала фудбалски клуб „Морава“ и учланила га у Нишки лоптачки подсавез.25
Слика 3. „Делиград“ из 1921. године. Фотографија преузета из: Миодраг Спирић, Хаџи
Миодраг Миладиновић, Алексинац за незаборав, Алексинац, 2006, стр. 289.
Спорт клуб „Делиград“ се све до 1931. године такмичио у оквиру Моравске жупе, чије је средиште било у Лесковцу. Његови ривали су у том
22
23
24
25
Стевановић, н.д, стр. 14.
Исто, стр. 15.
Исто, стр. 15.
Саша Митић, Оливер Стефановић, Драгослав Ристић, Мириљуб Додић, ФК
„Морава“ Житковац, Житковац, 2010, стр. 21.
42
Караџић Број 4/2012
периоду били клубови „Грађански“ и „Јединство“ из Лесковца, „Власина“ из Власотинца, „Синђелић“ из Ниша и „Цар Лазар“ и „Обилић“ из
Крушевца.26 Упркос томе што је био добро организован клуб, „Делиград“
у овом периоду није успео да оствари неки значајнији успех нити да се
квалификује за играње у вишем рангу такмичења. Када је 1931. године
из Београдског лоптачког подсавеза издвојена шира територија јужне
Србије и основан Нишки лоптачки подсавез, усвојен је и нови систем
такмичења и прекомпоноване су фудбалске жупе, иначе основне ћелије
фудбалског организовања и такмичења у Краљевини Југославији. „Делиград“ се такмичио у оквиру Крушевачке жупе, заједно са „Напретком“
из Алексинца, „Спартом“, „Обилићем“, „Грађанским“ и „Царем Лазаром“
из Крушевца.27 Победник ове групе је стицао право на даље доигравање
за титулу првака Нишког лоптачког подсавеза са нишким и лесковачким
клубовима, али „Делиград“ није успео да буде на челу жупе.
Слика 4. „Делиград“ са почетка 30-тих година. На фотографији коју је начинио
алексиначки фотограф Радивоје Најдановић, могу се препознати Војин Милошевић
Прокинац, такође фотограф и Најдановићев ученик (чучи с лоптом) и Добривоје
Јанковић, кројач и дугогодишњи председник управе „Делиграда“. Фотографија
преузета из: Миодраг Спирић, Зоран Стевановић, Занатство у Алексинцу и околини:
од 1911. до 1944. године, Алексинац, 2010, стр. 310.
Фудбал је у југоисточном делу Србије током 30-тих година доживео велики успон и у том периоду регистровано је много нових фудбалских клубова, посебно у граду Нишу. Управо из тог разлога је 1937. године усвојен
нови систем такмичења за првака Нишког лоптачког подсавеза. Према
новом правилнику, сви фудбалски клубови су били подељени у пет група:
Ниш, Лесковац, Зајечар, Пирот и Крушевац. Алексиначки клубови се од
26
27
Стевановић, н.д, стр. 16.
Нишке новине, 31. јануар 1931, стр. 4.
Чланци/Articles
43
тог тренутка више нису такмичили у Крушевачкој жупи већ у Нишкој. „Делиград“ се, уз алексиначки „Напредак“, такмичио против нишких клубова
„Грађанског“, „Југославије“, „Победе“, „Цара Константина“, „Железничара“, „Синђелића“, „Гајрета“ и „Чегра“.28
Устројство Алексиначког Спорт Клуба „Делиград“
„Делиград“ је у периоду између два светска рата био најбољи и најпопуларнији алексиначки фудбалски клуб. Најугледнији Алексинчани су
чинили управу клуба, тамо су се налазили државни чиновници, официри
војске Краљевине Југославије, лекари, професори, угледне занатлије и трговци.29 Организација клуба је била утврђена правилима која су морала
бити усвојена на клупској скупштини и даље бити прослеђена надлежним
властима које су даље одлучивале хоће ли клуб бити регистрован. Нажалост, не постоје сачувана оригинална правила Алексиначког Спорт клуба
„Делиград“ из 1910. године, па смо данас ускраћени за детаљна сазнања о
томе како је клуб функционисао на самом почетку. Међутим, сачувана су
клупска правила из каснијег периода. Пошто је свако удружење грађана у
Краљевини Југославији било обавезно да одобрење за рад тражи од надлежних бановинских и државних органа, данас постоји кореспонденција
између „Делиграда“ и Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије из 1931. године, која се чува у Архиву Југославије,30 и кореспонденција „Делиграда“ са надлежним бановинским органима и другим правним
лицима која се чува у Историјском архиву Ниша.31
Правилник из 1931. године веома детаљно и опширно, у чак тридесет
чланова, говори о свим аспектима функционисања једног спортског
друштва: о његовим симболима, о циљевима деловања, о клупским
финансијама, о чланарини, о органима клуба, о њиховима правима и
обавезама и слично.32 Правилником су утврђени изглед печата и боје
клуба али није и значка, односно грб.33 Постављени циљ Алексиначког
Спортског Клуба „Делиград“ је био да морално и физички васпитава
своје чланове а тај циљ је планирао да постигне тако што ће прикупљати у
28
29
30
31
32
33
Историја Ниша 2, Од ослобођења 1878. до 1941. године, Ниш, 1984, стр. 546.
Видосављевић, н.д, стр. 327.
АЈ, 14 – 61 – 183.
ИАН, Фонд Алексиначког спорт клуба „Делиград“.
АЈ, 14 – 61 – 183, Правила Алексиначког Спортског Клуба „Делиград“.
Уобичајна је пракса била да клубови имају и значку односно грб, ради
распознавања и боље презентације. Уколико изглед значке није био прецизиран
Правилником, обично је у истом стајао члан у којем се наводи како ће значку
клуба усвојити клупско руководство у наредном периоду. У случају овог
правилника такве одредбе нема. (прим. аут.).
44
Караџић Број 4/2012
Слика 5. Играчи сликани са управом 6. септембра 1931. Фотографија преузета из:
Зоран Стевановић, Напредак: век фудбала у Алексинцу, Алексинац, 2004, стр. 16.
своје редове што већи број чланова, развијати „дружељубље“ међу њима,
вежбањем и такмичењем подизати физичку културу чланова до завидне
висине, гајити све гране спорта, заједничким радом и улагањем постизати
максимум материјалних могућности за набавку потребних ствари за
вежбање, ступати у везу са свим сличним спортским удружењима у земљи
и у иностранству ради приређивања утакмица и бољег упознавања и
уопште развијати и ширити спортске идеје.34 Клуб приходује наплаћујући
уписнину, коју мора да плати свако ка жели да постане члан клуба,
чланарину односно годишњи прирез од сваког члана, наплаћујући
улазнице за мечеве и примајући добровољне прилоге.35 Чланови клуба су
се делили на категорије и сходно категорији којој су припадали (активни,
помажући, почасни, утемељивачи и добротвори), одређивана су њихова
права и обавезе. Пропис наводи да само активни и помажући чланови,
и то ако су у клубу дуже од шест месеци, могу да на скупштини клуба
бирају клупске органе, а да буду бирани имају право сви чланови. Остали
могу да на скупштини учествују у дискусији али немају право избора.36
Органи клуба су: Скупштина, Управни одбор и Надзорни одбор. Редовна
Скупштина се одржава једном годишње у јануару месецу а ванредне
Скупштине могу бити сазване од стране Управног одбора, Надзорног
одбора или 1/3 чланова са правом гласа. Скупштинске одлуке постају
34
35
36
АЈ, 14 – 61 – 183, Правила Алексиначког Спортског Клуба „Делиград“.
Исто.
Исто.
Чланци/Articles
45
правоснажне уколико Скупштини присуствује једна половина чланова са
правом гласа. Гласање је јавно а решења се на Скупштини доносе простом
већином гласова.37 По овим правилима је функционисао Алексиначки
Спорт Клуб „Делиград“ током 30-тих година и сва је вероватноћа да
суштина и ранијих клупских правилника била иста.
Средином 30-тих година Спорт Клуб „Делиград“ је из непознатих
разлога престао са радом. До овог закључка се може доћи увидом у један
документ који се чува у Архиву Југославије, у фонду Министарства за
физичко васпитање народа.38 У Записнику са оснивачке Скупштине
спортског друштва које се звало „Алексиначки Спорт Клуб“, која је
одржана 26. августа 1936. године, стоји како постоји жеља бројних
алексиначких љубитеља спорта да се формира један клуб који би адекватно
репрезентовао ову варош на спортском плану. У том циљу су остварени
контакти са спортским клубом „Напредак“ али су сви разговори на крају
испали неуспешни. Пошто су преговори са „Напретком“ пропали, чланови
иницијативног одбора за оснивање новог клуба су позвали све пријатеље
и симпатизере бившег „Делиграда“ да приступе новом клубу. Нови клуб
би имао да се зове Алексиначки Спорт Клуб „Алексинац“, клуб би преузео
имовину бившег „Делиграда“ а клупске боје би биле црна и бела.39
Слика 6. Печат Алексиначког Спорт Клуба „Алексинац“ на којем се јасно види да је
изгребан један део, вероватно део на којем је стајало „Делиград“. Преузето из:
Правила Алексиначког Спортског клуба, АЈ, 71 – 26 – 64.
Међу оснивачима новог фудбалског клуба налазе се и имена познатих Алексинчана који су раније били чланови „Делиграда“, попут Добривоја Јанковића, Остривоја Денића, Јована Миливоја, Ристе Трпковића,
Љубомира Ћирића, Александра Буцека, Богољуба Пешића, Миодрага Миленковића, Драгољуба Рачића, Селимира Стојановића, Новице Милојковића, Миодрага Пержуна, Ивана Ивановића, Миливоја Дрецуна, Михаи37
38
39
Исто.
АЈ, Министарство физичког васпитања народа (фонд 71), 26 – 64.
АЈ, 71 – 26 – 64.
46
Караџић Број 4/2012
ла Вељковића, Љубомира Буђевца и других. Међутим, овај клуб није био
дугог века, односно веома брзо је преименован натраг у „Делиград“. На
Скупштини од 17. априла 1938. године Александар Буцек је предложио да
Алексиначки Спорт Клуб „Алексинац“ промени име у „Делиград“, што су
сви присутни одушевљено прихватили. Буцек је окупљенима објаснио да
би формално обнављање „Делиграда“ било излишно обзиром да је садашњи клуб баштиник његове традиције.40 Нису јасни разлози због којег је у
једном тренутку „Делиград“ расформиран нити под којим се околностима то десило. Исто нису најјаснији разлози због којих се од ове одлуке
убрзо одустало и због чега је новоосновани фудбалски клуб преименован
у „Делиград“.
„Делиград“ у периоду окупације и гашење клуба 1945. године
За време Другог светског рата и немачке окупације Србије, фудбалски живот није у потпуности замро, штавише, у одређеним срединама је
све настављено као да рата и разарања уопште није ни било.41 На локалном нивоу се фудбал играо све до ослобођења. Тако је и Делиград током
окупације одиграо велики број фудбалских утакмица и успешно се носио
са екипама попут београдског „Витеза“, „Славије“ из Ћуприје или „Цара
Константина“ из Ниша.42 У ситуацији у којој је грађанима ограничено кретање и право на окупљање, фудбалске утакмице су биле ретка прилика да
се грађани састану, те су фудбалски мечеви били изузетно посећени.43 Током рата су чак формиране и посебне екипе, попут екипа Српске заједнице рада или Националне службе за обнову Србије. Чак су и немачки војни
гарнизони формирали фудбалске тимове и играли утакмице против алексиначких фудбалских клубова.
После ослобођења од окупатора 1944. године фудбалски клуб „Делиград“ је угашен, упркос великим напорима његових фудбалера, чланова и симпатизера да га на било који начин обнове.44 Нове комунистичке
власти су, у складу са идеологијом коју су пропагирале, гасиле предратне фудбалске клубове грађанске оријентације а обнављале радничке или
40
41
42
43
44
ИАН, Фонд Алексиначког спорт клуба „Делиград“, Записник ванредне скупштине
Алексиначког Спорт Клуба одржане 17. априла 1938. године.
Дејан Зец, „Оаза нормалности или тужна слика стварности? Фудбал у окупираној
Србији (1941-1944),“ Годишњак за друштвену историју, 3/2011, Београд, 2011,
стр. 49 – 70.
Стевановић, н.д, стр. 32 – 36.
Видосављевић, н.д, стр. 327.
Видосављевић, н.д, стр. 327.
47
Чланци/Articles
Слика 7. Тим „Делиграда“ и тим немачког војног гарнизона пред утакмицу, јун
1943. Фотографија преузета из Зоран Стевановић, Напредак: век фудбала у
Алексинцу, Алексинац, 2004, стр. 35.
оснивале нове клубове. Сва имовина и опрема „Делиграда“ су били одузети и предати у међувремену обновљеном фудбалском клубу „Напредак“.
Већина активних алексиначких фудбалера је на позив управе „Напретка“
приступила обновљеном клубу. Тако је алексиначки Спорт Клуб „Делиград“, после 34 године, престао да постоји.
ALEKSINAC SPORT CLUB “DELIGRAD”
Summary
„Deligrad“ Football Club was founded in 1910 in Aleksinac by
sports enthusiasts lead by dr Josif Bucek, a physician of Czech origin.
Their goal was to use sports as a mean of education and to influence the
youth of Aleksinac in a positive manner. For the same reasons, most of
the club’s players were youngsters and pupils. In the period between
the WWI and the WWII, „Deligrad“ became one of the pillars of social
life in Aleksinac, gathering prominent members of society, traders,
teachers, civil servants, officers, etc. and involving them in the club
affairs. The club never achieved any major success, it mostly competed
48
Караџић Број 4/2012
on regional level, but on several occasions managed to beat prominent
football clubs from Niš. The football life in Aleksinac countinued even
during the German occupation in the WWII when „Deligrad“ played
several matches against teams of German army garrisons. After the
liberation of the country in 1944, the club was abolished by the new
communist authorities.
94
selcitrA/ицналЧ
ћиволиахиМ 929:23 :КДУ
)3.390(.С
866201691 :JORB DI
ејиротси .форп ,ћиволјонатС валсониН
анидогаЈ
ЕЧВЕТС – АНАФЕТС 1ТЕНАМА
АЋИВОЛИАХИМ
утенама .взт ,иљеж јоњделсоп јонсрвејовс нећевсоп еј даР :катежаС
,)8881 ,даргоеБ – 6081 ,анидогаЈ( аћиволиахиМ ечветС – анафетС
егуд ејовс уктечоп ан еј ијок ,акев XIX зи арачитилоп гокспрс гонделгу
У .икчанискела ајиџкурмућ оак оидар емерв онсевзи ,ерејирак екчинвонич
агурпус аврп алунимерп и еј ум ила ,налиМ нис и оидор ичветС ес уцнискелА
трмс ујовс дерП .аћивонербО ашолиМ гокспрс азањк ацинатарб ,анајриМ
.Д уналиМ ,амицуну мијиратсјан мијовс тенама инасип оитупу еј ачветС
усенерп ино ад уљеж оензи еј емок у ,ућивокшаР .А улјахиМ и ућивокнедаР
енархас и аљборг гокчанискела зи ,енајриМ ебаб ејовс ектатсо ентрмсоп
.уљборг мокснидогај моратс ан ,хивећиволиахиМ уцинборг унчидороп у хи
ајиџкурмућ ,цанискелА ,ћиволиахиМ ачветС – нафетС :ичер енчуљК
тенама ,ћивонербО анеђор ,ћиволиахиМ анајриМ ,икчанискела
С
.6081 араунај инидогаЈ у еј неђор ћиволиахиМ ачветС – нафет
и ејиџнујук ,2аћивонавоЈ алиахиМ ацо и ејираМ екјам до ,енидог
.аљетидор хијовс ецед оротесед до ,отрвтеч оак ,азенк гокшорав
оашито енидог .3181 акнатсу гокспрс говрП итсапорп елсоП
-ечнаП и уцшрВ ,ивкрЦ јолеБ у еј едг ,танаБ у ,ујинажеб у моцидороп ас еј
,иљеж јовечо оп ,енидог .6181 унидогаЈ у уктарвоп оП .улокш оађахоп ув
онсону адат ,аз оиледерпо озрбу ес ила ,таназ иксјизрет ичу ад еј оечоп
и ерејирак ељад евогењ јађагод инмолерП .ацвогрт гоневрам ,ењаминаз
-онербО авокаЈ мокрећ ,3монајриМ ас абдинеж еј алиб ,етшпоу атовиж
,ćijlakŠ. А( акуроперп ,ењатшеваз ,теваз ,аљеж ањделсоп - )чер аксрут( ,тенамА
.)32 .rts ,5691 ovejaraS ,ukizej mokstavrhoksprs u imzicruT
,ајиџнујук ,)9481 ,анидогаЈ – 5771 око ,ацвешурК док ,ејатаР( ћивонавоЈ олиахиМ
.ничветС цато ,икснидогај зенк икшорав
,цанискелА – 1181 око ,ацвоналиМ гењроГ док ,ацинсурБ( ћиволиахиМ анајриМ
.аничветС агурпус аврп ,ћивонербО анеђор ,)6381
1
2
3
2102/4 јорБ ћиџараК
05
ијок ,арадалв гокспрс моцивонис ас карБ .ашолиМ азенк атарбулоп ,4аћив
унважрд уврп и еј ум оићугомо енидог .9281 уцвејугарК у оиполкс еј
-9281( увередемС у )ејиџкурмуђ( акинвонич гокснирац јажолоп ,убжулс
-сдаргоеб акурмуђ аљетариздан гонвалг аз еј нељватсоп агот нокаН .)3381
-муђ гонвалг аз ,цанискелА у нетшемерп оиб озрбу иб ад ,)4381-3381( гок
-снидогај ајижурко ,гокчилеб азерс натепак и еј оиБ .)6381-4381( ујиџкур
нарев ишватсО .)0481-0481( агурко гоксначач кинлечан и )9381-6381( гок
.2481 аћиширеП аћичуВ емоТ енуб емерв у ућивонербО улиахиМ узенк
,амировтаз у еј оеворп енидог ирт ендеран и ебжулс зеб еј оатсо ,енидог
.мокчавосугруг и моксдаргоеб
минјорб и ила ,утсем мондор у монивогрт ес оиваб енидог .5481 дО
аћивеђрођараК арднаскелА азенк ењавагрвс ан минеремсу амитсонвитка
удар у еј оавовтсечу екснидогај ишорав киналсоп оаК .аљетинарбоватсУ и
нарбази уктечоп еј мејич ан , енидог .95/8581 енитшпукс ексјерднаотевС
зенк итарв ес ад екулдо елсоп ,етси ујарк ан иб ад ,акиндесдерптоп аз
-отсем говежањк аз нељватсоп оиб ,отсерп икспрс ан ћивонербО шолиМ
ијинеђивјан еј оиб ,ејицаргиме зи говешолиМ актарвоп оД .акинпутсаз
-ојам-ларенег нич у и недевзиорп оиб еј ороксу а ,атев кинважрд икспрс
узенк еј оатемсаз ,анад хит унидогаЈ у катарвоп инлафмујирт вогеЊ .ар
оипутси енидог .1681 инитшпукс јокснежарбоерП ан еј окак а ,ушолиМ
.насиноизнеп оиб еј озрбу ,алиахиМ азенк имрофер виторп
-ан експрс атнаднамок аз еј нељватсоп енидог .2681 ћев ,митуђеМ
-рабмоб гоксрут елсоп хилатсан ајађагод хинруб изев у а ,ексјов ендор
зи ес ишвакувоп ,анидог тсеш хиндераН .енидог етси адаргоеБ ањавод
.инидогаЈ у еј оевиж ,екитилоп евеженк ањаварбодоен гобз ,атовиж гонвај
азенк гонбодолам аротут до надеј еј оиб ,алиахиМ азенк автсибу нокаН
авотар и езирк енчотсИ екилеВ тивсо У .)2781-8681( аћивонербО аналиМ
артсиним и едалв акиндесдерп аз енидог .5781 еј нељватсоп ,моксруТ ас
иноицка .взт оиватсас и удалв оитсупсар енидог ендеран иб ад ,анивеђарг
-ет еј алензи ,ћитсиР-ћиволиахиМ увизан оп и атанзоп ,адалв аТ .тенибак
.8781 несеј у ујизнеп у еј оашитО .)8781-6781( атар аксрут-окспрс або тер
.енидог .8881 арбметпес .91 ударгоеБ у еј ормУ .енидог
оротесед еј оами и оинеж атуп ирт ес ћиволиахиМ ачветС – нафетС
ујовс оатшеваз еј мотнематсеТ .елевиждан екрећ евд омас аг ус ила ,ецед
ес ад иреман у “немопс итичев аз мокспрс удоран„ ударгоеБ у ућук укилев
енеж ећерт евогењ итрмс елсоП .“ујибрС унивељарК аз језум иничан„ ењ до
еј јојок у ,ућук уво оларитпада еј етевсорп овтсратсиниМ ,5ениратаК
,ацинсурБ – 7871 око ,ацвоналиМ гењроГ док ,ацинсурБ( ћивонербО вокаЈ
ицјам оп ,аћивонербО ашолиМ азањк тарбулоп ,)7181 ,ацвоналиМ гењроГ док
.ињшиВ
,имаШ анеђор ,)8981 ,даргоеБ – 0381 ,даргоеБ( ћиволиахиМ атаК – аниратаК
аничветС агурпус аћерт
4
5
15
selcitrA/ицналЧ
-залибоазен ,6ираомем ивогеЊ .језум иксфаргонтЕ неровто ,енидог .1091
,ашолиМ азенк зу ,но еј онидеЈ .акев XIX ејибрС ујиротси аз ађарг ус ан
-даргоеб ан итсачоп енважрд екилев зу еј нењархаС .морадопсоГ навизан
,ицатсо интрмсоп ивогењ ,иљеж јоњделсоп оп иб ад ,уљборг мовоН мокс
.енидог .8981 инидогаЈ у уцинборг унчидороп у итенерп илиб
од .4381 до удоиреп у ,уцнискелА у ањавобжулс гоничветС унемерв О
оакетс )кинвонич икснирац( ајиџкурмућ инвалг оак еј едг ,енидог .6381
-нак мовежањК ас ајицеднопснерок анмибо ичодевс ,катеми начилирп
оП .атовиж гонтавирп зи актадоп авд и ила ,ончил мозањК и мојиралец
-утка ацинатарб ечани ,анајриМ агурпус ,ицивароМ ан шорав у уксалод
а ,8укваС и 7уцибуЉ ,екрећ евд ус илами ачветС и арадалв гокспрс гонле
.9налиМ нис ес ми оидор енидог .5381 ендеран
-окилпмок ациделсоп делсу ,енидог .6381 араунај .3 ,митаз огудеН
,ћивонербО анеђор ,ћиволиахиМ анајриМ еј алунимерп ,ајађороп гонав
.01аничветС агурпус аврп
.8581 до и .2481 од .3181 до алед авд у аћиволиахиМ ечветС-анафетС ираомеМ 6
и кизеј ,ујиротси аз кинробЗ ,АКС .ћивонавиЖ навиЖ хи оидерС .7681 од
,укизеј мокспрс ан ицинемопС .ењељедо оврП .адоран гокспрс тсонвежињк
-олиахиМ ечветС-анафетС ираомеМ ,ћитсерК .В ; 8291 даргоеБ ,IIIVX .њк
,8 акуан хиксјиротси ењељедО ,IIXXXC ,УНАС кинемопС ,)8781-1681( аћив
.04-32 .ртс ,1991 даргоеБ
зи аничветС акрећ ,)8581 ,анидогаЈ – 0381 ,овередемС( ћивокнедаР ацибуЉ
7
.ацвогрт ,аћивокнедаР ајиртимиД агурпус ,акарб говрп
,акарб говрп зи аничветС акрећ ,)8581 ерп ,? - 3381 ,даргоеБ( ћивокшаР акваС
8
.акинвонич ,аћивокшаР ескелА агурпус
ничветС нис ,кинвонич ,)1881 ,даргоеБ – 5381 ,цанискелА( ћиволиахиМ налиМ
9
.акарб говрп зи
,523 ,692-592 .ртс ,7791 овередемС ,овередемС дарг и ељесаН ,ћичинуреП .Б 01
,104 .ртс ,5791 даргоеБ ,5191-6081 оверазотевС дарГ ,итсИ ; 619 ,419 ,198
,3121-2121 ,308-208 ,256-056 ,916-616 ,466-366 ,255-155 ,114 ,804-604 ,404
-252 ,232-822 .ртс ,8791 даргоеБ ,анилоко и цанискелА ,итсИ ; 5871-1871
-иМ ечветС-анафетС тнематсеТ ,ћиволјонатС .Н ; 372-272 ,162-062 ,352
-афетС волсодоР ,итсИ ; 861-551 .ртс ,3002 анидогаЈ ,I ,инероК ,аћиволиах
.Ђ.М ; )аротуа инијовс у сипокур( 6002 анидогаЈ ,аћиволиахиМ ечветС-ан
адоран агокспрс у идуљ итинеманз .8881 до укинемоП катадоД ,ћивећилиМ
,ћиволирваГ .М ; 89-79 .ртс ,1091 даргоеБ ,0091 ајарк од илунимерп ус ијок
ицинемопС ,ћитевЦ .Ј .Е ; 194 .ртс ,9091 даргоеБ ,III ,ћивонербО шолиМ
,ћиволиахиМ ачветС-нафетС ,итсИ ; 63-22 .ртс ,0191 анидогаЈ ,I енидогаЈ
-иЖ .Ж ; 01-1 .ртс ,6291 даргоеБ ,I ,ударгоеБ у ајезум гоксфаргонтЕ кинсалГ
даргоеБ ,I ,акев XIX иниволоп јогурд у ејибрС ајиротси акчитилоП ,ћивонав
-9381 ајибрС ,ћивећилиМ .Ј ; 093,533 ,123 ,171 ,58 ,04 ,33 ,92 .ртс ,3291
,вопоП .Ч ; 003-382 .ртс ,1891 даргоеБ ,1-V ,адоран гокспрс ајиротсИ ,8681
873-173 .ртс ,1891 даргоеБ ,1-V ,адоран гокспрс ајиротсИ ,8781-8681 ајибрС
2102/4 јорБ ћиџараК
25
,инаритаден еј оитупу ћиволиахиМ ачветС-нафетС трмс ујовс дерП
и 11ућивокнедаР .Д уналиМ ,амицуну мијиратсјан мијовс тенама инасип
евогењ ектатсо ентрмсоп ад ејузевабо хи емок у ,21ућивокшаР .А улјахиМ
и аљборг гокчанискела зи усенерп ,енајриМ ебаб евохињ а ,егурпус еврп
-нидогај моратс ан ,хивећиволиахиМ ицинборг јончидороп у хи енархас
.уљборг мокс
31
, нељвајбоен адас од ,тнемукод натнасеретни надеј ичодевс емот О
-амарг енеђердо и ератнемок ендогирп зу ,укватсан у итензи омећ агок
орак .взт атсил авд ан ,молитсам минрц насип еј итсИ .ејицкерок екчит
вогењ еј код ,инидогаЈ у енидог .4191 арбмецед .41 еј навотад и арипап
:исалг тнемукод итунемоП .ћивокнедаР .Д налиМ ротуа
ењанз аН„
.8881 арбметпес го-.91 еј орму ћиволиахиМ ачветС ,ицјам оп дед јоМ
.ударгоеБ у .дог
-ењ и емерв отси у ,атнематсет авогењ ицоишрвзи ,инарас јовогењ оП
исак у ус илшан ,51ћивокјотС аскелА и 41ћиводуГ .П мервеЈ :ивотез ивог
:окаво ,мокур моничветС онавосерда ,моривко минрц ас омсип јоничветС
ућивокшаР .А улиајиМ унидопсоГ
ућивокнедаР .Д уналиМ унидопсоГ
амицуну минзебуљ и мигард мијом
-оп ес ад ијжоБ тенама ми маљватсо
јоксјерднаотевС ан агурко гоксјирпућ и гокснидогај ициналсоП ,ћивонавоЈ .Д ;
,39-78 ,86 ,85-35 ,34 ,14 ,73 ,32-22 ,91-61 ,31 .ртс ,1102 анидогаЈ ,инитшпукс
,ћиволиахиМ ачветС – гонвај и гонтавирп уђемзИ ,ћивоктевЦ .Б ; 551 ,701
.561-541 .ртс ,1102 даС ивоН ,93 ,УЛСМЗ
,ражок ,цавогрт ,)5191 ,анидогаЈ – 0581 ,анидогаЈ( ћивокнедаР .Д налиМ
,ецибуЉ нис ,ничветС куну ,енитшпо екснидогај киндесдерп ињшидогогуд
.ацвогрт ,аћивокнедаР ајиртимиД и акарб говрп зи екрећ еничветС
кинварпу ,)8191 ,даргоеБ – 0581 ,анидогаЈ( ћивокшаР .А )олјајиМ( олиахиМ
-келА и акарб говрп зи екрећ еничветС ,екваС нис ,ничветС куну ,адаргоеБ адарг
.акинвонич ,аћивокшаР ес
рд ађопсог ,акамотоп хиничветС итсовиљтерсудерп и итсонзабуљ ићерадогалБ
мас оибод ,адаргоеБ зи акинварп .лпид ,икснаћаК енајиТ и аракел ,ћикеЂ енА
И .мидарбо ончуан итси ад узевабо и актерп гонвалс говохињ тенама инасип
.ћиволјонатС валсониН ротуа – мејуљавхаз ес ми мокилирп мово
-им ,рењежни ,)0091 ,даргоеБ – 5381 ,авељаВ док ,цавакуЛ( ћиводуГ .П мервеЈ
еничветС ,ејифоС гурпус ,ничветС тез ,едервирп ендоран и енивеђарг ратсин
.акарб гогурд зи екрећ
кинлечан ,кинвокуп иксјидашеп ,)8091 ,даргоеБ – 3381 ,?( ћивокјотС аскелА
гогурд зи екрећ еничветС ,енеладгаМ гурпус ,ничветС тез ,гонјов автсратсиниМ
.акарб
11
21
31
41
51
35
selcitrA/ицналЧ
.ешрвзи тенама јаво ад иксјовс едурт
миво мијом ад ес ад омсип ово оН
ај ока итрмс ејом елсоп амицуну
атовиж гом аз итишрвзи от огом медуб ен
-ез мијом и итаК игурпус јом тенама от
-ип ово ад ућиводуГ и ућивокјотС амивот
.амиресерда удадерп итрмс ејом елсоп омс
-ирп омсип ово омс дак ,ај и ектет до тарб јом ,ћивокшаР .А олјајиМ
.илировто икчиндејаз аг омс им ,илим
.таревок инланиђиро ај а ,омсип онланиђиро оезу еј олјајиМ ,немопс аЗ
:окаво олисалг еј ејок а ,оасиперп омсип ,адат хамдо мас аЈ
и ућивокшаР улиајиМ унидопсоГ
мијиратсјан и минзебуљ мијом ,ућивокнедаР уналиМ унидопсоГ
и ес едуртоп јојом итрмс оп ад ијжоБ тенама у ми маљватс амицуну
окчанискела зи инајриМ игурпус јоврп јојом а ебаб евохињ итсок усенерп
а ијом ивс ус идг уцинборг ујом у усенерп и ,гокчанискела адрб зи ељборг
и ,ешрвзи ад ондрсевс ијжоБ тенама јаТ .арабод ијом укшорт о а ,ај и
дакин – оиничу онљовопен дак отш еј ми ока етсорпо акен идед мовс
-ењ адгавс акен удед говс ан еваробаз ен дакин акен и мољов мојовс ејин
ес мејучуроперп и етјаваћшорпО .ејовс оак енарб салг вогењ и еми овог
а ,езалан ивабуљ и иголс јорбод и адгавс ивс ес ад амицуну мигард мијом
.ушуд ујом угоБ мећугомевс мејучуроперп ај
ћиволиахиМ .ветС
ачветС дед еј ман ејок амсип анижрдас анрев еј ово ,хокер отш оаК
.тенама оак оиватсо
-аз тенама ад аћивокшаР алјајиМ оидуноп мас ај анемерв агокен елсоП
.оибдо еј но и омишрвзи икчиндеј
мокчанискела у и цанискелА у оашито .дог .1981 мас ај ,мас аднО
-окси и енајриМ ебаб енјокоп ешан борг оашан ,ањагарт гежуд елсоп ,уљборг
овО .еничветС алепак допси ицинборг у оинарас и унидогаЈ у оенерп и аг оап
-орт јаво аЗ .аранид .37 мас оишортоп а ,укшорт емовс о оишрвзи евс мас
у но адам ,еничветС есам зи уданкан увкакин мижарт ад оетх масин каш
акататсо хинтрмсоп сонерп( еничу ад евс ово„ :илев монећупу аман умсип
.“арабод хијом укшорт о ицуну ијом )енајриМ ебаб
!наћерс вас и најокопс мас ишуд у и ондрсевс оишрвзи тенама мас аЈ
45
2102/4 јорБ ћиџараК
тсрк инемак мас оашан ,уљборг мокчанискела у ,енајриМ ебаб уборг аН
.“итсорпо ушуд јој ад гоБ ,анајриМ авичоп едвО„ :мосиптан с
мас уборг У .унидог .16 алажел анајриМ абаб еј уљборг мокчанискела У
емарам енеливс до ектик и елец алепиц до евонођ и улец усок унењ оашан
.атшин огурД .елец
оиб от еј ад оидрвту еј ијок ,ароткод гокснитшпо оевзи мас борг аН
-онаволиМ амарвА уторп акинетшевс оевзи мас митаЗ .рутсок икснеж
.ектатсо ентрмсоп и борг оидакерп и увтилом оатичо еј ет ,61аћив
.идар анемопс и ањанз 71унашуД унис емолим емом хасипан овО
“ћивокнедаР .Д налиМ
.4191 арбмецед .91
инидогаЈ у
ћиволиахиМ ачветС-нафетС
дар јаво итсонвај јоневтшурд ,јориш и јончуан и јокспрс ићујадерП
анафетС ијифаргоиб голирп инјачанз ила ,илам от еј ад омс инереву
омс ијок ,мотнематсет мивогењ ас ондејаз ,ад и аћиволиахиМ ечветС
онемервотсИ .унилец ундеј инич ,анидог катесед ерп иливајбо и илидерирп
мијинтнадеп и мијинжељирп мићудуб закотуп аголирп або ус ад омартамс
ијок ,ацнидогаЈ и анибрС готинеманз гово адар и атовиж амичавижартси
.уцнискелА у и оеворп атовиж гогуд и гонруб говс оед надеј еј
арагуБ до нејибу икчум ,икчанискела аторп ињшидогогуд ,ћивонаволиМ марвА
.енидог .7191
атсилајицепс – ракел ,)1791 ,овељарК – 7981 ,анидогаЈ( ћивокнедаР .М нашуД
.автсрешука и ејиголокениг
61
71
55
selcitrA/ицналЧ
YCAGEL S’ĆIVOLIAHIM AČVETS
yrammuS
naibreS tnenimorp tsom eht fo eno saw ćivoliahiM ačvetS nafetS
dna scitilop ni reerac gnol sih gniruD .yrutneC ht91 ni snaicitilop
gnilur fo srebmem suoirav ot esolc emaceb eh noitartsinimda etats
emos tneps ačvetS .ecnedifnoc fo nam rieht dna ytsanyd ćivonerbO
fo daeh a saw eh erehw ,eciffo ni syad ylrae sih ni caniskelA ni emit
,emit taht gniruD .nrob naliM nos sih dah eh erehw dna ,smotsuc lacol
s’ačvetS htiw slaed elcitra sihT .yawa dessap anajriM efiw tsrif s’ačvetS
ereh dehsilbup ,ycagel siht nI .syad lanif sih morf gnitad ycagel nettirw
-dnarg tsedle sih sksa eh ,yhpargoirotsih naibreS ni emit tsrif eht rof
caniskelA fo yretemec morf efiw etal sih fo sniamer eht evom ot snos
.anidogaJ ni ylimaf ćivoljahiM fo bmot ylimaf ot
56
Караџић Број 4/2012
Језик и књижевност
Данијела Милчић, професор
УДК: : 811.163.1’35;
091=163.41“1388“
ID BROJ: 196102924
Алексинац
О ЈЕЗИКУ „ПОВЕЉЕ КНЕЗА ЛАЗАРА
ВЛАСТЕЛИНУ ОБРАДУ ДРАГОСАЉИЋУ“
Сажетак: Рад се бави правописно-фонетском анализом „Повеље кнеза
Лазара властелину Обраду Драгосаљићу“ из 1388. године. С обзиром на
то да је време настанка ове повеље 14. век, она може бити пример језичке
диглосије, која подразумева примену два језичка типа у једној друштвеној
заједници. У овом случају основни текст је на српскословенском језику, али
са примесама народног језика. Правописна школа је рашка, због времена
настајања, али има и елемената ресавске правописне школе.
Кључне речи: повеља, Обрад Драгосаљић, српскословенски језик, народни
језик, рашки правопис, ресавски правопис.
I УВОД
У старом српском праву повеља представља јавну исправу којом
се саопштава и потврђује одлука владара или другог лица о поклону
(„даровница“), имовинском спору и сл. Оверава се потписим и печатом
(уколико је печат златни, онда је то хрисовуља). Уводни део повеље зове
се аренга, у којој се излажу мотиви издавања повеље, а касније долазе
и остали делови повеље који се формирају по одређеним правилима
(Живковић 1985: 631).
Свом властелину Обраду Драгосаљићу кнез Лазар је дозволио да он
на својој баштини у селу KUkanq (Кукањ, вероватно, а можда Кукан, Кућањ,
Кућан) сазида цркву Св. Ваведења. Овом повељом он, такође, одобрава
да властелин Драгосаљић овој цркви приложи, ради издржавања, не само
поменуто село већ и његове засеоке: Шипчано, Чајетино и Новосељани.
Кнез Лазар потврђује да су црква, село и засеоци заувек својина овог
властелина и да он може њима располагати како хоће, а такође и моли
будућег владара „српском земљом“ да и он то исто потврди.
Чланци/ Articles
57
Није прецизно утврђено на ком подручју су се могла налазити ова
села. Како наводи Александар Младеновић (Младеновић 1998: 47), могуће
је да је реч о селу Кућане јужно од Рашке, затим Шипачина/Шипачине,
Ново Село, југоисточно и Чајетина источно од Рашке, а све у близини
реке Ибар; такође, у првој половини 19. века у „Јошаничком срезу“ а у
„окружју крушевачком“ забележено је Ново Село и засеоци Чајетина и
Шипачна, а у „окружју ужичком“ забележено је само село Кућани. Треба
напоменути и то да није поуздано како се графија -к- у топониму KUkanq
чита: Кућан или Кукањ.
Текст ове повеље, с неким мањим пропустима, издао је, у
оригиналној графији, Стојан Новаковић. Факсимил је објављен 1971.
године, а оригинал повеље писан је на пергаменту и чува се у Библиотеци
манастира Хиландара. За језичку анализу у овом раду основа је снимак
оригинала (чији су опис дали Ф. Баришић и Д. Синдик), као и рашчитан
текст у оригиналној графији, транслитериран и транскрибован. Бројеви
уз примере означаваће број реда у којем се наведена реч налази у снимку
оригинала. Повеља спада у текстове мањег обима, укупно 32 реда, а
писала ју је „једна рука“.
Према времену настанка (1388. година) ова повеља припада
рашком правопису, али са бројним утицајима ресавске правописне
школе. Почетком 13. века реформисан је правопис у Србији, тако да је
више одговарао изговору у српскословенском језику. Правопис који је
карактеристичан за српске рукописе 13. и 14. века зове се рашки. Рашки
правопис се огледа у доследној деназализацији (тј. назали се графички
одстрањују, што ће остати трајни разликовни знак српске редакције
према другима), одустајању од ђерва и његовом замењивању са к, г (да
се означе ћ, ђ), увођењу лигатура, све већој употреби слова јери (Q), све
ређој употреби грчких слова, губљењу разликовања слова z и Z. У другој
половини 13. века сусрећемо се с млађом верзијом рашког правописа (тзв.
нормирани или „сређени“ рашки правопис), у коме се лигатуре E, ], почињу
употребљавати у вредности ‘а и ‘е, чега у „светосавском“ правопису није
било. Могуће је да је ова појава дошла по угледу на лигатуру } која се
употребљавала у вредности ју и ‘у. Такође, коришћењем прејотованог
} за означавање група љу, њу, чува се разлика према групама лу, ну.
Овом правопису карактеристична је употреба удвојеног јера (танког јер)
у генитиву множине. Пишу се и надредни знаци, мада често формално и
по маниру, а уводи се и екавски рефлекс y, односно губи се разликовање
y и e (Младеновић 2006: 44-45).
Ресавска правописна школа свој рад везује управо за 14. век и
за рад Константина Филозофа који је у Србију дошао из Бугарске, где
је крајем 14. века настојањем трновског патријарха Јевтимија вршена
58
Караџић Број 4/2012
ревизија црквених књига, пре свега на основу њиховог поређења са
грчким оригиналима. Тиме је и правопис у многоме саображен грчком
начину писања, а Константин је настојао да уреди и нормира овакво
писање. У овом правопису тежило се враћању на старо стање, а узори
су му били јужнословенски правописи у оквиру светогорског културног
круга, где је ова ревизија и реформа књига и започета. За овај правопис
карактеристични су различити надредни знаци, углавном по угледу на грчки
правопис; од средине 14. века пише се и запета, јављају се и грчка слова,
уместо лигатура ], E после самогласника пише се само а и е (и тада се
редовно пише десетеричко и); враћа се писање { и жд тамо где је по писму
рашке школе било к, г. Писање x се обнавља и то у вокалској вредности а,
а q се такође пише али нема гласовну вредност, често је и изостављано. То
је тзв. „двојеровски“ правопис (Младеновић 2006: 45-46).
Пратећи наведене особине правописних школа, уочавамо да
Повеља кнеза Лазара властелину Обраду Драгосаљићу из 1388. садржи
карактеристике обеју ових школа.
Такође, ова повеља је и пример језичке диглосије.1
1
Изван сфере црквене и књижевне употребе српскословенског језика, Срби су, наравно, имали потребу и за писањем састава друкчије садржине. Тако разне текстове пословног карактера, везане за човекову свакодневицу – као што је преписка, тестаменти, трговачки имовински документи, списи финансијског карактера,
затим записи, натписи, жалбе, тужбе и др., дакле све оно што обухвата најчешће
писање пословним језиком - Срби су писали углавно народним (раз)говорним језиком (уп. нпр. повеље српских средњовековних владара чија је основна садржина
писана у највећој мери српским народним језиком одговарајућег времена). Тај народни језик био је (раз)говрни језик Срба, а не њихов књижевни. Јављање српског
народног језика у писаном виду, и то изван црквене и књижевне употребе, условио је код Срба, као и код других народа, сам живот у њиховој свакодневици, у
њиховој пословној комуникацији. Ово што је речено значи да су Срби од давнина
у писаном виду употребљавали српскословенски, с једне, и српски народни језик, с
друге стране. Оба ова језика су, како смо рекли, функционално била разграничена, а то значи да су се реализовала на различитим пољима своје употребе, да један
другоме нису били конкуренти, да у сферу употребе једног језика други језик, по
правилу, није улазио. Српскословенски језик је, не само у почетној фази свог развитка већ и касније, „пратио” и усвајао фонолошке измене које су се дешавале у српском народном језику. У неким српскословенским текстовима могло је долазити
до употребе и извесних особина српског народног језика, и обрнуто: текстови на
српском народном језику могли су имати и понеку српскословенску црту – али то
није нарушавало основну функционалну разграниченост ових двају језика. Такво
језичко стање код Срба (…) може се одредити као ситуација диглосије: у једном
језичком колективу: српском, који је говорио једним језиком: српским народним,
употребљавао се један црквени и књижевни језик: српскословенски. Функционално разграничени, као што смо рекли, ова два језика (српски народни и српскословенски) међусобно су се допуњавала (Младеновић 2002: 84).
59
Чланци/ Articles
II ГРАФИЈА
У овој повељи употребљена су следећа слова: a, b, v, g, d, e, /, z,
i, k, l, m, n, o, p, r, s, t, ou, f, h, c, ;, [, x, q, y, w, J, U, {, j, Q, E, }, ], f,
с напоменом да за графему f (коју можемо описати као китњасто ф)
имамо потврду у само једном примеру. Такође, у овом тексту употребљен
је у више примера и апостроф (‘), о чијем значењу ће бити речи у даљој
анализи. Од великих слова у употреби су: a, b, v, g, d, j, I, k, l, m, w,
s, h, ^. У инвентару повеље налази се 37 графема.
Број гласова за вокале већи је од броја вокала, што је позната
карактеристика нашег правописа све до Вука и његове реформе. С
обзиром на то да је повеља настала у 14, веку, нема знакова за назале, а
неки гласови се мешају у употреби.
1.ПИСАЊЕ ГЛАСОВНЕ ГРУПЕ ЈА
Група ја пише се као лигатура ]:
- у иницијалној позицији: ]ko 21, ]ko/e 4;
- у финалној позицији иза вокала: vqspriEti] 7, snovani] 12, si] 18.
Ова група обележава се и удвојеним a, као у примеру boudou{aa 1 што је
особина ресавског правописа.
2.ПИСАЊЕ ГЛАСОВНЕ ГРУПЕ ЈЕ
Гласовна група је пише се:
а) као Е у иницијалној позицији у речи: ezici 1, забележен је само
један пример;
б) као широко е (j) у иницијалној позицији: ji/I 7, такође заступљено
у једном примеру;
в) као лигатура E, у свим позицијама у речи, и оваквих примера има
највише:
- иницијална позиција: Egw 20, Ego 27, 32, Ego/e 3, E/e 3, Ezik 4, Estq 25,
31;
- медијална позиција: vqspriEti] 6, vladX;nE} 5, krasMEt 5, moEmM 23,
povelyniFm 15, rwditelEm 20, sqbl}deniEm 6, svoE} 23, srqblEmq 8,
Mkrypl]Et 6;
- финална позиција: vqvedeniE 12, zaseliE 16, na[eE 13, preneporo;niE 13,
pry;istiE 31, sqzigE 10.
60
Караџић Број 4/2012
3.ПИСАЊЕ ГЛАСОВНЕ ГРУПЕ ЈО
Oва група је врло ниске фреквентности. У овој повељи обележава се
омегом (w) и има потврда у само једном примеру :
Svowi [својoj]2 11 . Употреба ове графије одлика је рашког правописа.
4.ПИСАЊЕ ГЛАСОВНЕ ГРУПЕ ЈУ
По традицији ова група обележаваце се лигатуром } у иницијалној,
медијалној и финалној позицији.
Почетак речи: }/e 23;
Средина речи: i}do} 32, radou}{и se 5, sqbl}deniEm 6;
Крај речи:
-i}: zapisani} 28, krqvi} 4, pomori} 8, priki} 26, si} 21, Utvrq\deni} 13;
-e}: bagrenice} 4, zemlE} 28, svoE} 23;
-E}: vladi;nE} 5, svoE} 23;
-O}: ba{ino} 23, mno} 30, svo} 21, slobodo} 27, srqpsko} 28, tobo} 3;
-U}: vi[episan’nU} 21, istek[U} 5.
5.ПИСАЊЕ СУГЛАСНИКА Љ, Њ
Консонанти љ, њ у средини и на крају речи обележавају се најчешће
q, као lq, nq, а има и потврда за писање l’, па на основу рашчитаног
текста, закључујемо да је апостроф имао улогу да обележи палаталност
претходног знака:
-љ: v%o&lqnq 25, kralq 20, prydstatel’nici 14?
-њ: koukanq 11.
Консонанти љ, њ обележавају се и у вези са другим гласовима:
- лигатурама }, ], у групама љу-ља: vol} 25, mol} 27, sqbl}deniEm 6,
novosel]ni 18;
- лигатуром E обележавају се групе ље-ње: zemlE} 28, neWEmlEmo 24,
rwditelEm 21, srqblEmq 8, nEgova 16;
- графемом i обележавају се групе љи-њи: dragosalik 113, /izni 6.
2
3
У угластим заградама је реч транслитерирана данашњом ћирилицом.
Младеновић наводи да презиме Драгосаљић треба читати са –љ- (неки погрешно читају са –л-), јер се ради о образовању овог презимена од присвојног придева Др гослављ (< Драгослав + јq, а за женски род –ја и средњи род –је) којем је
додато –ић. У групи –слављ- дошло је до губљења сугласника –в- (Драгослаљић),
а затим и консонанта –л- (Драгосаљић) (Младеновић 1998: 53).
61
Чланци/ Articles
За групе њу, ња није било потврда у овој повељи.
6.ПИСАЊЕ СУГЛАСНИКА Ђ
У овој повељи графема ђ јавља се само у вези са лигатурама и то:
gE %ђе& - g] %ђа&: meg]mi 18, sqzigE 10.
Другачијих решења у овој повељи нема.
7. ПИСАЊЕ СУГЛАСНИКА Ћ
Глас ћ пише се као графема к на крају речи: dragosalik 10, али и у
вези са другим гласовима, лигатуром } и гласом i као групе k} %ћу& - ki
%ћи&: dragosalik} 23, priki} 26. Примера надредног и под титлом писаног
к нема у овојм тексту.
8. ПИСАЊЕ ГЛАСА А
Самогласник а најчешће се пише графијом a и врло је фреквентна
у свим позицијама:
- иницијална позиција: azq 7, a{e 29, amin 32;
- медијална позиција: bagrynice} 4, davidq 2, lazarq 9, na 11,
wzariv[e 1;
- финална позиција: boga 8, vsa 18, gospodstva 12, ima 25, wca 16.
У овој повељи има и две потврде писања удвојеног a: boudou{aa
%будуштаја& 1, ;qstnaago %чqснаго& 30, што је одлика ресавског правописа.
9. ПИСАЊЕ ГЛАСА Е
Самогласник е обележава се помоћу четири знака: e, j, F, y.
Обичним e у иницијалној, медијалној и финалној позицији у речи: veleglasno
2, vlastelinq 9, preneporo;niE 13, glagola[e 2, wzariv[e 1, tym/e 2, sqzige 10;
Глас е у оквиру групе је.
Лигатура E у гласовној вредности је јавља се, у овој повељи, у свим
позицијама у речи (в. т. 2).
Обележавање гласа е графијом y.4
4
Питање о овоме гласу најсложеније је у историји нашег језика, прво, зато што не
знамо његову основну гласовну вредност, друго, што су се његове измене у различним крајевима извршиле у различно време, па се у писаним споменицима
вршила њихова мешавина и, најзад, зато што се тај звук и данас тако различно
изговара у нашем језику да и у самом утврђивању његова данашњег изговора
62
Караџић Број 4/2012
У језику писара ове повеље y је изједначен са е, дакле, замена јата
је екавска, што потврђују и примери из овог документа али и случајеви са
екавизмима. Дакле, јат се пише етимолошки исправно (и у корену речи
и у наставцима):
blagovyrnJi 6, vyki 28, vidyh 19, vsyh 31, wdy]v[e 4, povelynJi 6, pryd 3,
prydzry[e 1, pry;istiih 5, svytom 1, tym/e 2, hotyn’no 25,
na svowi ba{iny 11, U sely 11, ji/e slavy 7.
Од овога не одступа чак ни пример vxspomynM 9, јер је старословенски
језик знао и за облик vxspomyn\ti и vxspomAn\ti (Младеновић 1998: 41).
10. ПИСАЊЕ ГЛАСА И
Глас и бележи се на три начина: i, J и Q.
ГРАФИЈА И је најфреквентнија и то у свим положајима у речи:
- у иницијалном положају: i/e 19, ili 26, imala 19, imati 22,
i}do} 33;
- у медијалном положају: vi[episan’nM} 21, ezici 2, zapisah 22,
mislqnimq 1, nikim 24;
- у финалном положају: blagovyrnJi 6, vsi 2, gospodi 3, mi 9, si 1;
- као везник: и 5, 6, 11, 27, 30.
ДЕСЕТЕРИЧКО И (J) јавља се под утицајем ресавске правописне
школе, али је ова графема знатно мање заступљена, у само пет примера,
и то:
- J + непрејотовани вокал, у првом слогу речи [ија]: dJavolom 24;
- J + непрејотовани вокал, на крају речи у групи Ji [и]: blagobyrnJi 8, povelenJi
6, samodrq/avnJi 8;
- J између сонанта р и консонанта д [и] prJdMtq 2;
ГРАФИЈА Q пише се по традицији5, будући да се фонема коју је
означавала (*y), изједначила у српским народним говорима са и у 12.
веку (Јовић 2011, 50). У овој повељи графија Q забележена је само у три
примера и то у корену речи и, наравно, има гласовну вредност и: vladQ;ne}
5, vladQ;ice 13, 31.
5
постоје знатна разилажења међу научницима (Белић1976:86). Српскословенски
је био екавског изговора, што је у складу са фонолошком променом старог вокала
„јата”, наслеђеног из прасловенског језика, а који се до почетка 13. века изменио
у е у низу српских народних говора, што је, наравно, нашло одраза и у српскословенском језику (Младеновић 2003: 85).
У споменицима 12. и 13. века може се констатовати да се Q изменило у и само после
к, г, х, а касније се изменило у и у свим положајима ( Белић 1976: 74).
63
Чланци/ Articles
11. ПИСАЊЕ ГЛАСА О
Самогласник о обележава се омегом (w) и графијом О.
Омега (w) се користи:
- на почетку речи: wbradq 10, wdy]v[e 4, wzariv[e 1, wsnovani] 12, wca
16;
- у средини речи: rwditelEm 20), svwi 11;
- на крају речи: Egw 20.
У предлогу от-од, омега је употребљена са титлом: W, о чему ће бити
речи у наставку ове тачке.
Слово о је врло високе фреквентности, али нема примера са о- у
иницијалном положају, већ само:
- у средини речи: bo/qstvqnJi 2, poklonet’ 3, proroci 2, svytom 1, tobo} 3;
- на крају речи: veleglasno 2, gospodstvo 22, kq/do 18, selo 16, hotyn’no 25.
Графија o, као што се види, позиционо је ограничена на средину
и крај речи, где се и омега употребљава. Много је више примера са
графијом o у поменутим положајима него са омегом. Али, нема примера
са графијом o у иницијалном положају, већ ту редовно стоји омега.
ПИСАЊЕ ГРУПЕ ОТ/ОД
У вези са графијом о су и предлог и префикс от/од.
Група от пише се омегом са титлом (скраћеницом) и то у овој
повељи само у предлогу: W 1, 11, 19, и у речи: WEti 29.
Група од пише се на два начина:
- графијом о, ако се поменута група налази у средини речи: bogorodice
13, gospodi 3, gospodstvM 9, 10, 12, 15, samodrq/avnJi 8, sMrodnikM 26,
pod 26;
- омегом (w) ако је у питању почетак речи: wddatq 25, wdy]v[e 4.
12. ПИСАЊЕ ГЛАСА У
Самогласник у пише се на два начина: диграфом ou и лигатуром M.
Диграф ou забележен је у свега три примера: boudou{aa 1, boudou{eE 6,
koukanq 11.
Лигатура M пише се:
a) у средини речи: istek[M} 5, krasMEt 5, kMkanq 15, prJdMtq 2, hrisovMle 19;
б) на крају речи: vxspomynM 9, gospodstvM 9, mM 25, pokrovM 13,
hristi]nskomM 13;
64
Караџић Број 4/2012
в) самостално у предлогу: M 11, 26.
Примећујемо да се пример koukanq/kMkanq у овој повељи пише и
диграфом и лигатуром. Самогласник у садржан је и у лигатури }:
- у иницијалној позицији: }/e 5, 23;
- у медијалној позицији: i}do} 32, radou}{i 5, sqbl}deniEm 6;
- у финалној позицији: bagrynice} 4, istek[M} 5, krqvi} 4, tobo} 3,
carsko} 4.
У примерима: dragosalik} 23, vol} 25, mol} 27, sqbl}deniEm 6, лигатура
} је умекшала претходни сугласник: k} [ћу], l} [љу].
13. ПИСАЊЕ ПОЛУГЛАСА
Вокализам ове повеље одликује се чувањем полугласника6. У
употреби су јер (q), јор (x) и пајерак (‘). Примери са рефлексом а, односно
замене полугласника овим вокалом, нису забележени.
Јор (x) се јавља само у предлогу-префиксу и то само у два случаја: vx 8,
vxspomynM 9, а у оба је графема в написана великим словом, већим од полугласника, што је био познати, уобичајени, начин писања овог предлога; од 14.
века овај манир узима маха у српском ћириличком писању.
Јер (q) је изговорни полугласник: vq/delyhq 7, kq/do 18, sqzda 23, ;qsti
7, [ipq;no 17, sq 12, vq 12, док на крају речи има само графемску функцију:
azq 7, davidq 2, lazarq 9, mislqnimq 1 wbradq 16, srqblEmq 8.
Напоменућемо да је у тексту у неколико примера забележен пајерак
(‘). По традицији он се пише на месту x или q.
На крају речи пајерак има само графијску улогу, а потврде има у
само једном примеру: poklonet’ 3.
У средини речи иза л, на основу рашчитаног текста, закључујемо да
је имао улогу да обележи палаталност претходног знака: prydstatel’nici 14.
У осталим примерима то није случај, јер је пајерак само графија уколико
долази на месту старог полугласника: vi[episan’nihq 29, hotyn’no 25, 26.
14. ПИСАЊЕ ЈАТА (Y)
Текст ове повеље прочитан је екавски.
У свим примерима графија y се пише традиционално, тј. на оним
местима где је некад постојао самогласник јат (в. т. 9).
6
Како наводи А. Младеновић, језик овог документа одликује се употребом полугласника и то не само у случајевима који су црта само српског народног језика
([ipq;no 17) или су заједничка особина и српског народног и српскословенског
језика (;qsti 7), већ и оних који одликују поменути стари српски црквени и
књижевни језик (sqbitiF 3, vqvedeniF 12, kq/do 18), (Младеновић1998: 52).
65
Чланци/ Articles
15. ПИСАЊЕ ГЛАСА Ф
Графема ф је у овој повељи употребљена само два пута, у оба
случаја у имену Стефан, дакле у страним речима, с обзиром да је наведено
име грчког порекла. Примери се међу собом разликују по изгледу саме
графеме, јер је у речи на почетку повеље употребљено китњасто ф: stefan
33, у односу на оно које је на крају повеље: stefan 9.
16. ПИСАЊЕ ВОКАЛНОГ Р И Л
Кад су л, р вокални нису употребљени самостално, већ се увек
обележавају помоћу графеме јер (q). Вокално л јавља се само у једном
примеру: mislqnimq 1, а вокално р је заступљеније: krqvi} 4, krqsta 31,
potvrq/daEmM 28, srqblEmq 8, 28, Mtvrqdih 22, crqkvi 4, 23, 26.
У примеру crkovq 10 вокално р није обележено јером, како је то случај
у осталим примерима исте речи у овој повељи.
17. ПИСАЊЕ КОНСОНАНТСКЕ ГРУПЕ ШТ
Консонантска група шт пише се као лигатура {: и на почетку речи
{o 19, и у средини речи: boudou{aa 1, zre{e 3, radou}{I 5.
Група је српскословенског порекла.
18. ГРАФЕМЕ КСИ (ξ), ПСИ (ψ), ТИТА (θ)
Наведене графеме нису заступљене у овој повељи, што је одлика
рашког правописа (све мања употреба грчких слова). Нису забележени ни
примери са групама кс, пс.
III ПРАВОПИС
Правопис разматране повеље је етимолошки. Скраћенице се
обележавају на стари начин – титлом. Од интерпункцијских знакова у
употреби су тачка и запета, а за преношење речи у наредни ред користи
се цртица. Акценатски знак – варија, пише се.
1. УДВАЈАЊЕ СЛОВА
Примера са удвојеним гласовима има у овој повељи. Удвајају се:
66
Караџић Број 4/2012
самогласници а, и: boudou{aa 1,;qstnaago 30, pry;istiih 5, svetiih 15, 20, 31;
као и сугласници д, н: wddatq 25, pisan’nihq 30, Mpisannimi 24, hotyn’no 25,
26.
Удвојеног писања полугласника нема.
2. ТИПОВИ СКРАЋЕНИЦА
У тексту ове повеље скраћивање речи у писању обележава се само
титлом и то једино у предлогу от обележеног омегом: W 1, 11, 19, и у
речи: WEti 29.
А. Младеновић скреће пажњу на мале интервенције за које каже да
нису утицале на језик оригинала: нпр. скраћено написану реч у 10. реду:
crÞkvÞq 10 са титлом изнад r и v које је надредно написано, рашчитано је
као crkovq, јер такво целовито писање ове речи већ постоји у 23. реду.
У рашчитаном издању ове повеље није било надредних слова. Једино
што А. Младеновић наводи да глаголски облик wddatq 25 правописно
мора да буде са два д (оддат) јер се ради о значењу подарити, поклонити
(Младеновић 1998: 52).
3. ИНТЕРПУНКЦИЈСКИ ЗНАЦИ
У овом тексту заступљена су само два: тачка и запета7. А.
Младеновић, разматрајући језик у повељама кнеза Лазара, истиче да се
функција тачке у овим документима састоји једино у међусобном одвајању
одређених целина, које не представљају реченице, а што је општа одлика
наше старе ћирилице (Младеновић 1998: 52).
4. ПРАВОПИС КРАЈА РЕДА
Растављање речи на крају реда обележава се цртицом. Потврда за
ову особину имамо у 10 примера:
- у осам примера реч је растављана на самогласник:
vVqspri-Eti], vla-stelinq, ima-ti, svo-}, vsa-ko}, gospodstvo-vav[ih,
vi[e-pisan’nihq, \ivo-tvore{ago;
- у два примера реч се кидала иза јера (q) и иза јата (y), с обзиром да
су и то вокалски знаци: bo\qstvq-nJi, vy-ki.
7
Запета је ортографска новина у нашој ћирилици 14. века настала под утицајем грчког писања (Младеновић 1980: 61).
67
Чланци/ Articles
5. АКЦЕНАТ
Пратећи рашчитано издање ове повеље, закључујемо да се акценат
(варија) јавља само у две речи у тексту, у облицима генитива множине
именица: rebqrqÐ 5, kralqÐ 20. У оба случаја акценат је изнад полугласника на
крају речи у виду две црте на лево, као данашњи краткосилазни акценат.
Напоменућемо да је у тексту у неколико примера забележен апостроф
(в. т. II/5).
6. БРОЈЕВИ
Бројева у овој повељи нема, тако да немамо увид у начин њиховог
обележавања.
IV ФОНЕТИКА
1. САМОГЛАСНИЦИ
У Повељи кнеза Лазара властелину Обраду Драгосаљићу, према
анализираној графији, долазе следећи вокали: а, е, и, о, у, q, вокално р и л.
Графија а (a) је врло фреквентна, а садржан је и у лигатури ] %ја& (в.
т. 1), као и у удвојеном а на крају речи, где има вредност –аја, (в. т. 8).
Графија е. Облици графије e фонетски одговарају данашњем е.
Широко j на почетку речи, како га и налазимо у примерима ове повеље,
чита се као је, а такву фонетску вредност има и лигатура E (в. т. 9).
Графија и. И графија i и десетеричко и (J) у фонолошком смислу су
једнаки у овој повељи, имају исту вредност гласа и (в. т. 10) . А када се
нађу заједно, у групи Ji, читају се као ији. Такође, у овој повељи графема
Q има вредност гласа и: vladQ;ne} 5, vladQ;ice 13, 31.
Графија о. Исту фонетску вредност (о) имају и графема o и w, када
се налази на почетку и на крају речи (в. т. 11); у средини речи нпр. svowi
11 чита се -јо-.
Графија у. Лигатура U и диграф ou фонолошки се не разликују, оба
се читају као у. Вокал у садржан је и у лигатури } која се чита као ју, у
свим позицијама у речи (в. т. 12).
68
Караџић Број 4/2012
Судбина јата
Стари самогласник y у језику ове повеље има вредност
гласа е (в. т. 9):
vxspomynM 9, prydzry[e 1, Mkrypl]Et 6, M sely 11, haslydnikq 7.
Ова повеља одликује се екавизмом, јер је глас y замењен гласом е,
што је особина не само српскословенског језика друге пол. 14. века него
и многих текстова писаних народним језиком у овом периоду8.
Занимљиво је напоменути да се у овом тексту властита имена из
грчког језика пишу вокалом е: stefanq 9, иако је то тзв. старословенски
дублет (stefanq/styfanq), што би могао бити још један доказ доследног
екавизма.
Судбина полугласа
Језик овог документа одликује се употребом полугласника. Видели
смо да полуглас на крају речи има само ортографску функцију. Међутим, у
осталим позицијама у речи полугласник се чува, па примери са рефлексом
а нису забележени.
Писар повеље бележи полугласник (q):
а) у слабом положају, на апсолутном крају речи:
davidq 2, lazarq 9, stefanq 9, mislqnimq 1, Ezikq 4, hramq 12, selq 18,
wblastq 21, ;estq 32, azq 7, tehq 18, prJdMtq 2, bMdetq 32, Estq 25, 31,
wddatq 25;
б) у јаком положају (у иницијалном слогу, у једносложним речима и
у слогу пред слогом са слабим полугласником):
vq- 7, vqvedeniE 12, vq/delyhq, vqspomynM 9, kq/do 18, sqbitiE 3, sqbl}deniEm
6, sqzigE 10, sqzda 23, ;qsti 7, ;qstnaago 30, bo/qstvqnJi 1, raspqn[imi 32,
[ipq;no 17.
8
Типичан пример екавизма представља облик deda (ген. једн.) 16 који је написан у
оригиналу са -e- у првом слогу. Да је слово y имало вредност вокала е у овој повељи
потврђују и именице bagrenica (’пурпурни плашт владаоца’) која у старословенском
гласи bagqrynica (Словњик 3 68-69) за шта у повељи О. Драгосаљићу налазимо bagrynice} 4, а у повељи Кнеза Лазара Хиландару: bagrenice} 4. Како је ове две повеље
писала иста рука, исто лице, то је јасно да се ова реч, а и друге написане овде са y,
изговарала у језику тога писара са е (Младеновић 1998: 51-52).
69
Чланци/ Articles
У генитиву множине именица: kralqÐ 20, rebqrqÐ 5, који је у оригиналу
означен са две варије изнад q, знаком који најчешће овај писар пише изнад
самогласника на крају речи. Поред тога што оба наведена примера имају
на крају изговорни полугласнички наставак у генитиву множине, први
случај има и изговорни секундарни, по пореклу, полугласник између –б-,
-р- (Младеновић 1985: 52), дакле, пример типа rebqrqÐ 5 потврђују појаву
секундарног полугласника.
У имену засеока Шипqчно 17 ради се наравно, о изговорном
полугласнику, о чему сведочи напред поменути назив села Шипачина
односно Шипачно у Херцеговини и Црној Гори. Име је настало од
придева пореклом од именица (шипxк - qнx, -на, -но > шипqчqнq, шипqчqна,
шипqчqно – са изједначеним полугласницима) где је у облицима женског
и средњег рода био јак полугласник иза сугласника –ű-. Из тих разлога
у тексту ове повеље доносимо Шипqчно с изговорним полугласником
(Младеновић 1985: 53).
Предлози кq, к и с нису употребљени у овој повељи, већ само сq и
вq, са изговорним полугласником и предлог у (< вq): сq повеленијем 12, 15,
сq својима међами 18, сq баштиноју 23.
Вокално Р
Вокално р је заједничка одлика вокалских система и народног и
српскословенског језика (Јовић 2011: 117). Уз глас р није се појављивао
вокалски елеменат већ се по традицији пише q: srqblEmq 8, samodrq/avnJi 8,
crqkovq 10, Mtvrq/deni} 13.
Вокално Л
Вокално л је одлика вокалског система српскословенског језика.
Ова повеља чува облик вокалног л са полугласником. Потврда има
у само једном примеру: mislqnimq 1. Рефлекс у, који се јавља у већини
штокавских говора пред крај друге половине 14. века, није заступљен у
овом документу. Такође нема ни примера са народним обликом лу.
Судбина иницијалног vx
У предлогу vq 21 полугласник је изговорни. Ова прасловенска група,
иако је у српским штокавским говорима још у првој фази развоја вокалског
система дала у (Ивић 1991: 10), у српскословенским текстовима се по
традицији ипак пише: vx 8, vxspomynM 9.
70
Караџић Број 4/2012
Ипак, има и неколико примера писања народног у:
префикс M: Mkrepl]Et 6, Mpisannimi 24, Mtvrq/deni} 13;
И у предлогу sq 18 полугласник је изговорни: sq повеленијем 12, sq својима
међами 18, sq баштиноју 23.
Промена Л у О на крају речи и на крају слога
Промена -л у о захватила је штокавске говоре већ крајем 14. века.
До друге половине 15. века овај процес био је окончан на великом делу
штокавске територије, обухватајући, између осталог, и зетске говоре.
Насупрот томе, српскословенски језик до краја чува –л као норму
(Грковић-Мејџор1993: 60).
У тексту ове повеље није нађена ниједна потврда чувања сонанта
–л на крају речи и на крају слога.
2. СУГЛАСНИЦИ
Према анализираној графији, у овој повељи можемо потврдити
постојање свих фонема које садржи и данашњи књижевни језик. Једино
нема потврда за глас џ. Такође се не чује ни глас Z (дз) јер се упростио
и прешао у глас з. Глас ф јавља се само у речи грчког порекла: у имену
stefanq 9.
Сугласник Ћ
Сугласник Ћ добијен старим јотовањем групе ‫٭‬tј (преко t’) и
специјалним јотовањем групе –јт- <-ит- код глагола на –ити, особеност
је већине српских народних говора.
Српскословенски је у првом случају задржао старословенски
рефлекс шт, а у другом непромењену групу –јт (Јовић 2011: 124). У овој
повељи су присутни малобројни примери српскословенског рефлекса шт:
pomo{nici 14, \ivotvore{ago 31 и два примера са народним ћ: dragosalik}
23, priki} 26.
Сугласник Ђ
У овом документу срећу се примери са српскословенском групом
жд, која је од почетка до краја српскословенске писмености била одлика
српске редакције (Јовић 2011: 126):
71
Чланци/ Articles
vq\dylehq 7, Utvrq\deni} 13, pry\de 19, potvrq\daEmU 28,
ponU\daEmq 29.
Из народног језика две су потврде за сугласник ђ:
meg]mi 18, sqzigE 10.
Једначење сугласника по звучности
Ова промена је позната језику ове повеље, али како је српскословенски
правопис, као и старословенски, етимолошки, то је ова појава ретка, јер
српскословенски језик не обележава једначење сугласника по звучности
до којег у народном говору долази после губљења полугласа у слабом
положају (Грковић-Мејџор 1993: 63).
Из изложене грађе се види да су примери малобројни и да се
односе на префиксе који су у вези са лексемама које почињу безвучним
консонантом:
istek[M} < из- 5,
raspqi[imi < раз- 32,
srqpsko} < срб- 28.
Палатализација
У овој повељи налазимо потврде за све три палатализације:
а) прва палатализација: vladQ;ice 31, prydzry[e 1, prilo/i 15;
б) друга палатализација: jzici 2, pomo{nici 14, prydstatel’nici 14 proroci 2;
в) трећа палатализација: knezq 9, wca 16.
Примери одступања од палатализације нису забележени.
Јотовање
Резултате старог јотовања налазимо у овој повељи: [љ] novosel]ni
17, neWEmlEmo 20, sqbl}deniEm 20, srqblEm 8, Mkrypl]Et 6; [ћ] priki} 26; [ђ]
meg]mi 18, sqzigE 10.
Резултата новог јотовања нема у овом тексту, јер се ова промена
вршила касније у нашем језику (Младеновић 1980: 70).
Судбина групе всГрупа вс- замењује старију групу vqs- у заменичким формама: вси језици
2, сија вса 18, вq всаку област 24. Младеновић још напомиње да се у свом
даљем развитку ова група у народним говорима изменила у св-, а у српскос-
72
Караџић Број 4/2012
ловенском језику је паралелно постојала и vqs- која се развила у вас-. Дакле,
метатеза групe вс9 › св није извршена у српскословенском језику, тако да
налазимо облике: vsa 18, vsakM 21, 24, vsako} 26.
Судбина групе кт- у заменици kxto
Облик заменице tko 29 која је настала метатезом од ранијег облика
kxto > kto, срећемо у овој повељи. Облик ко није присутан, с обзиром на то
да се он у народном језику јавља у 15. веку (Белић 1972: 126).
Судбина групе чт- у заменици ;qto
Облик заменице ;to 29 која је настала од облика ;qto, а садржи
правописно чт- заступљен је у језику ове повеље и део је норме
српскословенског језика (Грковић-Мејџор 1993: 61).
Судбина групе жд
У повељи се јављају примери са писањем српскословенске групе
жд, а не народног ђ: kq/do 18, potvrq/daEmM 28, pry/de 19, Mtvrq/deni} 13.
V МОРФОЛОГИЈА
У овом одељку дајемо напомене о неким језичким особинама које
наводи Александар Младеновић (Младеновић 1998: 54).
Именица суроднику (дат. јд. ’сроднику, рођаку ’) 26 образована је са
почетним s\- (старословенски s\rodqnikx) које се у нашем језику развило
у су-.
Облик заменице тко 29 која је настала метатезом од старијег
облика кто (< kxto) среће се у овој повељи, као и заменички облик что 29
(< ;qto) са традиционалним правописним чт-.
Писар повеље је употребио датив једнине славе (ориг. slavy ) 7 са
старим наставком а- деклинације, што може бити и традиционална црта,
али, како објашњава Младеновић, истовремено је и одлика данашњег
косовско-ресавског дијалекта. И облици локатива једнине: на својој
баштине 11, у селе 11 (ориг. na svwi ba{iny 11, U sely 11) такође представљају
одговарајућу косовско-ресавску форму овог падежа. Одлика народног језика
је облик акузатива множине именица мушког рода на –е: хрисовуле 19.
9
Група вс- редовно долази место старије vqs- у заменичким формама: вси језици 2, сија
вса 18, вq всаку област, сq всакоју свободоју (Младеновић 1998: 54).
73
Чланци/ Articles
У заменичким формама некадашње палаталне деклинације: лок. јд.
на својој баштине 11, дат. јд. мојој топлој помоштници 14, види се утицај
тврде падежне промене што је особина српског народног језика.
Облик 3. лица јд. презента sqzigE (’сазида’) 10 је конјугацијски тип
по данашњој V врсти глагола где долази до јотовања сугласника основе,
што је позната особина појединих српских народних говора.
Младеновић објашњава да је редослед енклитика: што си су имала
от начела 19, старији редослед, који је у српском народном језику касније
измењен у су си, како је и данас познато.
Интересантно је да уз владарско именовање у трећем лицу
(господство ми) не долази уобичајени глагол у трећем, већ у првом лицу,
јер како објашњава Младеновић, вероватно је у свести писара у том
тренутку преовладавало основно значење првог лица: ја.
VI ГРАЂЕЊЕ РЕЧИ
С обзиром да је ова повеља мањег обима, у овом одељку биће
дат преглед сложеница према начину постанка, односно насталих
префиксацијом или срастањем простих речи.
а) Сложенице настале префиксацијом:
- префикс vq/vx : vqvedeniE 12, vq/delyhq 7, vxspomynM 9;
- префикс za: zaseliE 16, zapisan’ni 20;
- префикс pra/ pry: praroditelEm 20, pry;istiih 5;
- префикс M: Mkrepl]Et 6, Mpisannimi 24, Mtvrq/deni} 13;
- префикс sq: sqbl}deniEm 6, sMrodnikM 26;
б) сложенице настале срастањем простих речи:
blagovyrnJi 8, vi[episan’nM} 21, /ivotvore{ago 30, samodrq/avnJi 8.
VII ЛЕКСИКА
Текст ове повеље писан је на српскословенског језику.
Антропоними који су заступљени у повељи су: davidq 2, lazarq 9, wbradq
dragosalik 10, stefanq 9.
Топоними: koukanq 11, novosel]ni 17, ;aEtino 17, [ipq;no 17.
Речи страног порекла. Забележена је само једна реч грчког порекла: priki}
26 у значењу мираз.
74
Караџић Број 4/2012
75
Чланци/ Articles
VIII ЗАКЉУЧАК
„Повеља кнеза Лазара властелину Обраду Драгосаљићу“ припада
другој половини 14. века. Писана је српскословенским језиком, са
елементима српског народног језика. Није прецизно утврђено у ком делу
Србије би се могло налазити село Кућане које се у овој повељи спомиње:
крушевачком или ужичком округу или на простору јужно од Рашке.
Према времену настанка припада рашком правопису, али са
утицајима ресавске правописне школе. Гласовни систем показује
присуство језичких јединица које су се у нашем језику формирале до 14.
века. Правопис је етимолошки.
Од вокала регистровано је пет стандардних вокала, затим изговорни
полугласник, вокално л (у једном примеру), вокално р. Вокал јат има
гласовну вредност вокала е, дакле, реч је о екавској замени јата. Графија
Q изједначила се са гласом и, а пише се по традицији.
Консонантски систем показује присуство свих јединица које
одликује наш књижевни језик. Једино није присутна фонема џ. По рашком
правопису, све мање су у употреби и грчка слова, тако да у овој повељи
нема ни графема кси (ξ), пси (ψ) и тита (θ). Фонема ф јавља се само у речи
страног порекла, у имену stefan 9. Консонантска група шт пише се као
лигатура {, очувана је и српскословенска група жд, а има и две потврде
за сугласник ђ из народног језика. Од гласовних алтернација јављају се:
једначење сугласника по звучности, палатализација, јотовање. Нема
потврда за прелазак сонанта –л у о на крају речи или слога. Група вс је
очувана, нема облика са метатезом. Ипак, метатеза се јавља код облика
заменице тко од некадашњег kxto > kto. Група чт је такође присутна и то
у облику заменице ;to >;qto.
Од интерпункцијских знака у овом документу заступљена су само
два: тачка и запета. Скраћивање речи је ретко и обележава се само
титлом. Растављање речи на крају реда обележава се цртицом. У тесту
има и примера писања удвојених слова. Акценат је варија и јавља се само
у два примера. У неколико примера забележен је апостроф који је имао
улогу да обележи палаталност претходног знака.
Лексички посматрано, још једна реч је у повељи страног порекла,
грчка реч priki}, која значи мираз. Присутна су четири антропонима и
четири топонима. Сложенице у овој повељи настале су, у највећем броју
префиксацијом, а свега неколико срастањем простих речи.
76
Караџић Број 4/2012
IX ЛИТЕРАТУРА
1. Белић 1976: Александар Белић, Основи историје српскохрватског
језика I, Фонетика, Београд, Народна књига, 1976, 74-126.
2. Белић 1972: Александар Белић, Историја српскохрватског језика,
књ. II св. 1, (Речи са деклинацијом), Београд, 1972, 126.
3. Брозовић/Ивић 1988: Далибор Брозовић и Павле Ивић, Језик
српскохрватски/ хрватскосрпски, хрватски или српски,
Југословенски и лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Загреб,
1988.
4. Грковић-Мејџор1993: Јасмина Грковић-Мејџор, Језик „Псалтира“
из штампарије Црнојевића, ЦАНУ, Подгорица, 1993, 61.
5. Живковић 1985: Драгиша Живковић, Речник књижевних термина,
Нолит, Београд, 1985.
6. Ивић 1991: Павле Ивић, Из историје српскохрватског језика,
Изабрани огледи II, Просвета, Ниш, 1991, 5-24.
7. Јовић 2011: Надежда Јовић, Језик Хиландарског медицинског
кодекса, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2011, 50-126.
8. Младеновић 1980: Александар Младеновић, Језик у повељама кнеза
Лазара упућеним Дубровнику, Зборник за филологију и лингвистику
XXIII/2, Нови Сад, 1980, 61-70.
9. Младеновић 1998: Александар Младеновић, Три повеље и једно
писмо кнеза Лазара, Зборник Матице српске за филологију и
лингвистику, вол. 41, бр. 2, 1998, 41-55.
10. Младеновић 2003: Александар Младеновић, Повеље кнеза Лазара.
Текст. Коментари. Снимци, Чигоја штампа, Београд, 2003, 84-85.
11. Младеновић 2006: Александар Младеновић, Кратка историја
српског књижевног језика, Завод за уџбенике, Београд, 2006, 4446.
77
Чланци/ Articles
О ЯЗЫКЕ „ПОВЕЉЕ КНЕЗА ЛАЗАРА ВЛАСТЕЛИНУ ОБРАДУ
ДРAГОСАЉИЋУ“
Резюме
Грамота княза Лазара дворянину Обраду Драгосаличу принадлежит второй половине 14. века. Звуковая система показывает присуствие языковых
единиц, которые в нашем языке формировались до 14. века.
Из гласных звуков регистрировано пять стандардных гласных звуков, затем произносимый вполголосный звук, гласное л (в одном примере), гласное
р. Гласный звук ят имеет гласовую ценность гласного звука е, значит, слово
идет ековской замены ята.
Консонансовая система показывает присуствие всех звуков, которых отличает наш литературный язык. Только не присуствует фонема џ, фонема ф
является только в слове иностранного происхождения, в имени Стефан. Лексически расматривано, еще одно слово в грамоте, иностранного происхождения, греческое слово prikik (26), которое значит приданое. Грамота печатанна
рашким правописанием, но имеет и качества ресавской орфографической
школы.
78
Караџић Број 4/2012
Јована Јовановић М.А.
Институт за српски језик САНУ, Београд
УДК: : 811.163.41’373;
811.163.41’373.612.2
ID BROJ: 196106508
КУЛТУРНИ СТЕРЕОТИПИ У
ЛЕКСИЧКОМ ФОНДУ СРПСКОГ
ЈЕЗИКА И ЛЕКСИКОГРАФСКИ ОПИС
КОЛЕКТИВНО ЕКСПРЕСИВНИХ ЛЕКСЕМА У
ДЕСКРИПТИВНОМ РЕЧНИКУ1
Сажетак: У раду ћемо са семантичког, лексикографског и лингвокултуролошког аспекта анализирати лексеме у чијој се полисемантичкој структури у дескриптивним речницима српског језика развијају секундарна значења индукована метафоричким трансформацијама које се заснивају на семама колективне експресије. Полазећи од лексикографског описа појединачних речи које припадају општем лексичком фонду нашег језика, испитаћемо
конотативни аспект њиховог лексичког значења, са циљем да покажемо који
су појмови у српској култури стереотипни. Осврнућемо се притом и на одређене лексеме чију експресивност и конотативну семантичку вредност
потврђују асоцијативни речници и њихова употреба у специфичном, детерминисаном контексту, али описни речници српског језика не региструју
податак о стереотипности појмова који се именују тим лексемама.
Кључне речи: колективна експресија, стереотип, конотација, лексема, метафора, лексичко значење.
0. Метафора у лингвистици и теорији књижевности
Т
радиционална реторика, а касније и стилистика, односно теорија
књижевности, посматрале су метафору искључиво као језичкостилски украс, тачније као стилско-изражајно средство чија је
функција онеобичавање књижевноуметничког текста, са циљем
да се постигне нарочит ефекат2 код реципиента (Кликовац 2004: 10). У
1
2
Овај рад је настао у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања
савременог српског стандардног језика и израда Речника српскохрватског
књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство за
просвету и науку Републике Србије.
Овакво схватање метафоре као стилске фигуре датира још из античке
Чланци /Articles
79
традиционалној семантици и лингвистици под метафором се обично подразумева један од најчешћих механизама полисемије3, захваљујући коме
се индукује велики број нових значења речи у лексикону једног језика.
С друге стране, модерна лингвистика, пре свега она која се заснива на
когнитивистичком приступу, третира метафору као механизам мишљења
који лежи у основи човековог појмовног система и представља његов основни организациони принцип.4 Одавде проистиче да се о метафори данас може говорити са трију различитих аспеката, који се на први поглед
међусобно супротстављају, али заправо сваки од њих само осветљава различите манифестације истог процеса. Док се о метафори као о стилској
фигури увек говори у оквирима стилистике и теорије књижевности, она
се у науци о језику тумачи двојако, при чему joj се у једном случају даје
статус лексичког процеса и назив лексичка метафора, а у другом случају
статус когнитивног процеса и назив појмовна метафора. Рајна Драгићевић (2007: 150–151) истиче да се међу лингвистима ретко сусрећу истраживачи који прихватају оба становишта, премда је веома важно регистровати и појмовни и лексички ниво метафоре, будући да и један и
други показују да је начин на који човек разуме стварност у великој мери
заснован на метафоричкој спознаји. Полазећи од објашњења која ауторка
нуди, закључујемо да је појмовну и лексичку метафору у лингвистици
нужно посматрати као различите реализације истог процеса, које су начелно равноправне и само се манифестују на различитим нивоима.
1.0. Према Д. Гортан-Премк, лексичка метафора подразумева пренос номинације с једног појма (референта) на други, односно с једног
3
4
књижевности, а његовим темељем сматра се Аристотелово учење, изложено у
делу Поетика.
У науци о језику полисемија у ширем смислу подразумева способност лексеме
да се остварује у више различитих значења, тј. да има више семантичких
реализација (Гортан-Премк 2004: 38). У лексиколошкој терминологији, ипак, овај
термин представља заједнички назив за четити уобичајена механизма којима се
вишезначност остварује, а то су метафора, метонимија, синегдоха и платисемија
(Драгићевић 2007: 129).
Когнитивисти сматрају да човек свет око себе разуме на два начина. Када је
реч о конкретним појавама, човек их разумева непосредно чулима, те тако има
чулну представу о простору, предметима и различитим односима међу њима.
Међутим, човек је способан да разуме и апстрактне појаве и појмове, а њихово
разумевање није произвољно и независно од појединца до појединца, већ је
дубоко укорењено у човековом искуству. Када је реч о апстрактним појавама,
човек их заправо разумева као конкретне појмове и помоћу конкретних појмова
– оно што је невидљиво, разумевамо као видљиво, оно што је неопипљиво,
као опипљиво итд. У оквиру когнитивне лингвистике значење се изједначава
са концептуализацијом – концептуализација подразумева образовање и
разумевање појмова на основу човековог „физичког, чулног, емоционалног и
интелектуалног искуства са светом који га окружује“ (Кликовац, 2004: 9).
80
Караџић Број 4/2012
семантичког садржаја на други, мотивисан аналошким повезивањем семантичких компонената (сема) нижег ранга, уз обавезно замењивање архисеме полазног семантичког садржаја архисемом циљног садржаја (2004:
86). Дакле, лексичка метафора представља пренос имена с једног појма
на други на основу некакве сличности међу њима. Ауторка даље истиче
да метафора као језички механизам почива на идентичности неких компонената (сема) нижег ранга из семантичких садржаја тих двају појмова5.
Њиховим асоцијативним повезивањем заправо се омогућава метафоричка
трансформација, тачније пренос имена са једног појма на други. Д. ГортанПремк наводи (2004: 90–109) неколико врста метафоричких асоцијација,
које се међусобно разликују по типу семантичке компоненте нижег ранга чијом трансформацијом долази до преноса номинације са полазног на
циљни појам. То су: 1. метафоричке асоцијације по месту/положају (нпр.
глава човека глава ексера); 2. метафоричке асоцијације по функцији (нпр.
крило птице крило авиона); 3. метафоричке асоцијације по облику (нпр.
врат човека врат секире); 4. метафоричке асоцијације по боји (нпр. зелен плод зелена младост); 5. метафоричке асоцијације типа конкретно
апстрактно (нпр. оштар нож оштар човек); 6. метафоричке асоцијације
типа апстрактно конкретно (нпр. добар човек добар провод). Свим овим
типовима трансформација заједничко је постојање неке реалне сличности
између семантичких садржаја двају појмова који учествују у метафоричком преносу.
5
Узмимо нпр. примарну реализацију лексеме нога у РМС: „крајњи, доњи део
тела човека и животиње (од бока наниже) који служи за ходање“ и једну од
секундарних реализација лексеме нога, коју овај речник бележи под 3: „доњи, у
више кракова одвојени део неког предмета (обично намештаја) на коме стоји“
(нпр. нога столице). Компоненцијалном анализом, тј. разлагањем примарног
семантичког садржаја лексеме нога могу се уочити следеће семантичке
компоненте: нога (човекова) = део људског тела (архисема) + доњи (сема
положаја) + издужен (сема облика) + који служи за кретање и као ослонац
(сема функције) + који је од крви и меса, прошаран мишићима, венама (сема
састава). С друге стране, разлагање на компоненте семантичког садржаја који
РМС бележи под 3. може се представити овако: нога (столице) = део столице
(архисема) + доњи (сема положаја) + издужен (сема облика) + који служи
као ослонац (сема функције). Компоненцијална анализа показује да се двема
наведеним семантичким реализацијама лексеме нога разликују архисеме, али
су им заједничке неколике семе нижег ранга (сема положаја, сема облика и
сема функције). Оне омогућавају асоцијативно повезивање двају семантичких
садржаја, чији је резултат пренос имена с полазног појма (нога као део тела) на
циљни појам (нога као део предмета). Дакле, секундарно значење лексеме нога
мотивисано је метафоричким асоцијацијама заснованим на трансформацији
трију сема из примарног садржаја лексеме нога.
Чланци /Articles
81
1.1. Метафоричке трансформације засноване на семама колективне
експресије
У сваком језику, међутим, постоје бројне лексеме чија секундарна
значења немају логичко утемељење и не заснивају се на некаквој објективној сличности секундарно именованованог семантичког садржаја са
полазним садржајем. Предмет нашег истраживања у овом раду чине такве лексеме у лексикону српског језика. Метафоричке асоцијације у полисемантичкој структури, тј. пренос номинације с једног на други појам,
код лексема овог типа обично су мотивисани извесним стереотипима једног народа о свету који га окружује. Лексиколози истичу да су у оваквим
случајевима посреди метафоричке трансформације засноване на семама
колективне експресије (Гортан-Премк 2004; Драгићевић 2007). Под семама колективне експресије подразумевају се експресивне семантичке
компоненте у структури лексичког значења, мотивисане представама и
уверењима целе језичке заједнице о појму који је именован датом лексемом (Драгићевић 2007: 72).
Према Д. Гортан-Премк (2004: 107), у лексикону српског језика постоје два основна типа метафоричких асоцијација којима је полазиште
нека експресивна сема и то су: а. лексеме којима се примарно именуje
нека животиња или биљка, а секундарно човек, нпр. лисица фиг. лукава,
препредена особа (РМС, под 1.б.); ружа фиг. лепотица (РМС, под 2.) и б.
лексеме чија се и примарна и секундарна семантичка реализација односи на човека, нпр. свекрва фиг. она која старешински оштро критикује.
Како истиче Р. Драгићевић (2007: 72–73), семе колективне експресије
представљају имплицитне компоненте семске структуре једне лексеме и
остварују се увек у одређеном контексту, у позицији са неким лексичким
или синтаксичким детерминатором6. Полазна лексема, нпр. зооним или
фитоним, у својој семантичкој структури има потенцијалну семантичку
компоненту која је резултат колективне експресије, колективног схватања да одређена животиња или биљка има какву особину која је својствена човеку или се може приписати човеку (Гортан-Премк 2004: 107). Потенцијална компонента експресивности овде заправо почива на наивној
слици света говорникâ одређеног језика, тачније на њиховој представи о
одређеним појмовима, а не на реалним, постојећим карактеристикама
тих појмова. То потврђују и дескриптивни речници српског језика, који
6
Д. Гортан-Премк (2011: 28–29) објашњава да је детерминатор заправо врста
„лексичког партнера“, тј. реч или групa речи које у датом контексту указују на
то каква је семантичка трансформација посреди. Ауторка указује на чињеницу
да је за остваривање експресивног значења неопходно да се лексема реализује у
семантичкој позицији са детерминатором.
82
Караџић Број 4/2012
у највећем броју случајева не бележе колективну експресију у дефиницијама примарног значења оних лексема за које су карактеристични културни стереотипи. Да у свести говорникâ српског језика заиста постоје
предрасуде према одређеним појмовима, сазнајемо тек на основу дефиниција секундарних значења појединих лексема којима се ти појмови
именују. Такве семантичке реализације увек су у речнику маркиране као
фигуративне (квалификатором фиг.), чиме се указује на то да је посреди
експресивни лексички слој српског језика. Компонецијална анализа примарног и фигуративног значења лексемâ овог типа показује да не постоји
никакво објективно утемељење на основу којег циљни појам добија име
полазног појма, као што је случај са осталим типовима метафоричких
трансформација у лексикону српског језика.
1.2. Однос дескриптивних речника према колективној експресији
Будући да у семској структури двају забележених значења нема заједничких експлицитних компонената, колективно експресивна лексика
нарочито је инспиративна за линвокултуролошка, али и лексикографска
проучавања. Поставља се, наиме, питање како би требало поступати приликом обраде културно стереотипних лексема у дескриптивним речницима српског језика. Проблем који стоји пред лексикографима заправо
се тиче обраде примарног значења ових лексема, у оквиру којег се по
правилу наводе најзначајнија својства појма који се описује и именује
одредничком лексемом. Поједини лексиколози, међу њима и Д. ГортанПремк (2004: 108), сматрају да у оквиру дефиниције основног значења
лексеме треба бележити и податак о колективној експресији, „јер је и он
релевантан елемент семантичког садржаја“. Имајући, дакле, у виду да
индуковање имплицитних компонената из семске структуре може довести до дисперзије примарног значења лексеме, односно до метафоричког
преноса, ауторка објашњава да основна дефиниција дате лексеме у дескриптивном речнику мора бити што је могуће транспарентнија7. Тако
би нпр. ваљало да дефиниција лексеме гуска у описном речнику на неки
начин указује на колективно уверење говорника српског језика да је гуска
глупа (Гортан-Премк 2004: 66).8 Постојање оваквог стереотипа потврђује
7
8
Под транспарентношћу лексикографске дефиниције овде подразумевамо њено
својство да бележи све семе чија трансформација омогућава дисперзију значења,
тј. развијање полосемантичке структуре посматране лексеме.
Према Речнику САНУ, гуска је примарно: 1. а. зоол. назив за крупније птице
пловуше рода Anser из ф. Anseridae; општи назив за птице из ф. Anseridae. б.
домаћа припитомљена врста Anser domesticus, која се гаји ради перја, меса и јаја;
женка те врсте. Компоненцијална анализа основног значења лексеме гуска може
Чланци /Articles
83
чињеница да гуском у српском језику, осим пернате птице, можемо назвати и глупу женску особу. Ово значење лексеме гуска ушло је у општи
лексички фонд и региструју га сви релевантни дескриптивни речници
српског језика.
Уколико, међутим, имамо у виду чињеницу да колективно-афективни слој лексичког значења неког појма није заснован на његовим реалним, постојећим својствима, већ на представама, уверењима, предрасудама које деле говорници једног језика, веома је проблематично
уносити га у дефиницију основног значења. Семе колективне експресије
заправо представљају само потенцијални лексички слој, који је имплицитан, обично објективно непроверив (тешко је нпр. утврдити колико су
гуска или магарац глупи) и разликује се од народа до народа (Драгићевић 2007: 72 – 73). Ипак, потреба лексикологâ за што потпунијим дефинисањем примарног значења лексема сасвим је оправдана, нарочито са
становишта транспарентности механизама полисемије који омогућавају
усложњавање семантичке структуре лексеме у дескриптивном речнику.
Истакавши да дефиниција лексеме треба да садржи све „релевантне елементе семантичког садржаја“, Д Гортан-Премк (2004: 108) као еклатантан пример доброг лексикографског решења наводи примарно значење
лексеме лисица у РСАНУ: „1. а. грабљива, опрезна и по народном веровању лукава звер“. Податак да је лисица „по народном веровању лукава
звер“ несумњиво је важан елемент примарног семантичког садржаја,
будући да омогућава развијање полисемантичке структуре дате лексеме
(исп. значење које РСАНУ бележи под 1. б. „лукава, препредена особа;
подмукла, зла, злобна особа“). Ово ауторкино размишљање о потреби бележења колективне експресије у описним речницима заправо указује на
то колико је важно да лексикограф што прецизније и потпуније формира
дефиницију основног значења у дескриптивном речнику.
се представити на следећи начин: гуска = птица + пловуша + припитомљена
+ која има издужен врат + која се гаји ради перја, меса, јаја. На основу ове
семске структуре, објашњава Д. Гортан-Премк (2004: 66), није јасно како се у
полисемантичкој структури лексеме гуска развило значење које Речник САНУ
такође региструје као једну од примарних: „фиг. пеј. глупа, ограничена женска
особа, глупача – нпр. Ти си Ружице и до сад била гуска (М. Шапчанин); Удостоји
се таква надута гуска да прошета с њим (Н. Симић). Отуда ауторка закључује да
би у дефиницији основног значења лексеме гуска требало регистривати и сему
колективне експресије, те би компоненцијална анализа изгледала овако: гуска
= птица + пловуша + припитомљена + која има издужен врат + која се гаји ради
перја, меса, јаја + за коју се верује да је глупа.
84
Караџић Број 4/2012
2.0. Експресивност, конотација и колективни стереотипи
У даљем раду настојаћемо да дамо исцрпан преглед лексема чија су
метафоричка значења мотивисана колективном експресијом коју говорници српског језика „гаје“ према одређеним типовима појмова. Циљ нам
је да испитамо које су лексичко-семантичке категорије речи нарочито изложене експресивној конотацији9 у домаћој култури, као и да истражимо
какав однос према овом типу експресивних лексема имају дескриптивни
речници српског језика. Наиме, анализираћемо како се све културни стереотипи региструју у оквиру речничког чланка: колико се често семе колективне експресије експлицитно бележе у оквиру дефиниције основног
значења, а колико су често присутне само као имплицитне компоненте,
у некој од секундарних реализација у полисемантичкој структури дате
лексеме.
Стана Ристић објашњава да се у лексикологији експресивност може
сматрати једном од конотативних компоненета лексичког значења, при
чему се под конотацијом подразумева „део системског лексичког значења
речи који допуњава њен основни појмовни садржај смислом у коме су одражене друштвено-психолошке оцене и асоцијације“ (Ристић 2004: 18).
Специфичност експресивних лексема огледа се пре свега у сложености
њиховог значења, јер оно осим објективно-појмовног садржаја обухвата
и субјективне семантичке компоненте. Дакле, експресиви уопште, а међу
њима и они који су засновани на културним стереотипима једне језичке
заједнице, спадају у конотативно маркирану лексику10, што заправо значи да се њихово значење заснива на конотацији и да се „одликује контекстуалном условљеношћу“ (Ibid., 241). Ауторка наглашава да експресивну
лексику чине јединице другостепене номинације за исказивање субјективне оцене (позитивне или негативне) и емотивног става (одобравања
и неодобравања) (Ibid., 242), те управо зато секундарне реалозације зоонима, које се односе на субјективни вредновање људи, можемо сматрати
експресивима.
2.1. Као изворе за формирање корпуса на коме је засновано ово истраживање користили смо наше дескриптивне речнике – Речник српскох9
10
У српској лингвистици је посебну пажњу експресивној лексици посветила Стана
Ристић, у монографоји Експресивна лексика у српском језику (в. Ристић 2004).
Настојећи да дефинише експресивност као лексичко својство, С. Ристић
напомиње да се она у ширем смислу може одредити као „изразита изражајност“,
која се остварује двојако – конотативном семантичком структуром или нарочитом
гласовном структуром (Ристић 2004: 18). Метафоричке реализације лексема
мотивисане колективним стереотипима, које су предмет нашег истраживања,
увек остварују експресивну вредност активирањем конотативних елемената
семантичке структуре.
Чланци /Articles
85
рватског књижевног и народног језика САНУ11 (за слова од А до О), Речник
српскохрватскога књижевног језика Матице српске12 и Речник српског језика Матице српске13, а као контролни извор послужио нам је Асоцијативни
речник српског језика14. У корпусу РМС и РСЈ истраживали смо лексеме у чијој се полисемантичкој структури развијају метафорична секундарна значења заснована на семама колективне експресије из основног
садржаја. Ексцерпирана грађа показује да се колективни стереотипи у
српској култури, између осталог, везују и за следеће четири појмовносемантичке категорије: 1) животињске врсте, 2) биљне врсте, 3) етничке
скупине и 4) рођачки осноси. То, наиме, значи да дескриптивни речници
српског језика у полисемантичкој структури лексемâ којима се именују
ови појмови – бележе експресивна секундарна значења заснована на колективним стереотипима. Наведена подела и категорије потврђују закључке Д. Гортан-Премк (2004: 107) да постоји два типа метафоричких
асоцијација којима је полазиште нека експресивна сема. У првој и другој
групи се полазном лексемом именује животиња или биљка, а циљном
човек (нпр. магарац глуп, наиван човек; буква глупа, ограничена, необразована особа); у трећој и четвртој групи су и полазне и циљне лексеме
у функцији номинације човека, при чему може доћи до трансформације
припадници етничке скупине носиоци особине (нпр. Немци хладни људи;
Црногорци лењи људи), односно до трансформације сродник носилац
неке особине (нпр. свекрва она која оштро критикује).
Анализа речничке грађе из Матичиних описних речника доводи нас
до закључка да су културним стереотипима и субјективној оцени нарочито изложене лексеме којима се именују животиње15 (тзв. зооними),
рођачки односи и крвна сродства и сл., док асоцијацијативни речници
махом потврђују експресивност лексемâ којима се именују припадници
етничких скупина. С друге стране, дескриптивни речници српског језика
углавном не региструју метафоричка секундарна значења лексема које
примарно означавају биљне врсте. Међутим, захваљујући фразеолошким
или синтагматским конструкцијама које су забележене у структури речничког чланка неколиких фитонима у РМС и РСЈ, можемо закључити да
11
12
13
14
15
Даље у тексту РСАНУ.
Даље у тексту РМС.
Даље у тексту РСЈ.
Даље у тексту АР.
А. Ранђеловић (2012, у штампи), ексцерпирала је из РСЈ 157 зоонима са најмање
једним метафоричним значењем које се односи на људске особине. Анализом
грађе, ауторка долази до закључка да се метафоричка значења зоонима могу
поделити према томе да ли се односе на човекове физичке особине, духовне
особине или сексуалност и притом истиче да 157 лексема у РСЈ развија укупно
227 таквих значења.
86
Караџић Број 4/2012
се за поједине биљке у српској култури везују одређени стереотипи. Експресивност и конотативну вредност фитонимских лексема потврђује такође и Електронски корпус српског језика16, што ћемо и показати у даљем
раду.
2.2. Културни стереотипи према животињама у речницима српског
језика
Као што је већ речено, у лексикону српског језика највећи број лексема чија су секундарна значења заснована на семама колективне експресије – примарно означава неку врсту животиње. Метафоричка значења
зоонима углавом се односе на људске особине (Ранђеловић 2012, у штампи), што значи да је пренос номинације са животиње на човека мотивисан
различитим стереотипима које везујемо за те животиње. А. Ранђеловић
објашњава да метафоризацији зоонимске лексике претходи то што одређену животињу најпре персонификујемо, тј. приписујемо јој особине
људи, а затим, „уочавајући сличност између понашања и особинâ дате
животиња и човека [...], назив те животиње поново усмеравамо на особу
одређеног карактера или физичког изгледа“ (Ранђеловић 2012, у штампи). Говорећи о метафори утемељеној у семама колективне експресије,
Д. Гортан-Премк напомиње да је секундарна семантичке реализација добијена овим путем увек експресивна (Гортан-Премк 2004: 108). У основи
њене експресивности, између осталог, лежи чињеница да је полазни појам
(животиња) хијерархијски нижег ранга од циљнога појма (човек). Ауторка истиче да је појам човека највиши лексички ранг, због чега можемо
сматрати експресивним све метафоре које полазе од предмета, биљака и
животиња, а завршавају се именовањем човека (Ibid. 108). Матафоричке
трансформације овог типа подложне су субјективној оцени говорникâ, те
могу резултирати експресивношћу која је негативна (нпр. гуска „глупа
жена“, у РМС; магарац „човек слабе памети, будала, глупак“, у РМС),
али и експресивном вредношћу која је позитивна (нпр. мачка „згодна,
привлачна женска особа“, у РСАНУ).
На лексикографском плану се експресивна значења зоонима
обележавају квалификатором фиг., у значењу фигуративно17. Будући да се
секундарне реализације зоонимских лексема најчешће односе на човекове
16
17
Посреди је неетикетирани корпус савременог српског језика, који се израђује на
Mатематичком факултету у Београду, под руководством проф. Д. Витаса.
Указујући на вишезначност квалификатора фиг. у лексикографији и предлажући
извесна решења за овај проблем који стоји пред обрађивачима, Д. Гортан-Премк
истиче да би у описном речнику за обележавање значењâ базираних на семама
колективне експресије било боље уместо фиг. употребљавати квалификатор
експр., што значи експресивно (Гортан-Премк 2011: 35).
Чланци /Articles
87
негативне особине – квалификатору фиг. обично се придружују квалификатор
пеј. или погрд., који указују на погрдно, пејоративно значење18.
2.2.1.Полазећи од класификације метафоричких значења коју даје
А. Ранђеловић (2012, у штампи), зоониме из наше грађе разврстали смо
према томе да ли се њима секундарно именују човекове физичке или
духовне19 особине, при чему оба типа особинâ подлежу колективном
субјективном вредновању и у свести говорникâ српског језика доживљавају
се као пожељне или непожељне. Семантичка анализа ексцерпираних
лексема показује да се експресивна значења зоонима махом односе на
човекове негативне (и непожељне) духовне особине, док је зоонима који
секундарно означавају човекове физичке особине у прегледаној грађи
далеко мање.
а) зооними којима се означавају духовне особине у РСАНУ, РМС и
РСЈ:
аждаја → б. погрд. зла, опака жена; горопадница; ајкула → фиг. грабљивац, бездушни експлоататор; аспида → зла, опака жена, оштроконђа; буба
→ фиг. а. нерадник, ленштина, трут; б. човек без вредности, ништавило; бубица → дем. фиг. а. назив одмила за дете; б. слабо створење; кротко, благо
створење; ваш → фиг. погрд. досадан или рђав човек; во → глуп, недотупаван човек, глупак; вук → фиг. а. насилник, тиранин, звер-човек; б. прекаљени
борац, јунак; в. вредан, способан радник, снажна, енергична особа; гагрица
→ а. тврдица, шкртица, себичњак; б. закерало, џангризало, гунђало; глиста
→ удворица, улизица, љигавац; глодар → онај који отима туђе, грабљивац,
отимач, пљачкаш; гмизавац → особа без свог поноса, бескарактерна особа, слабић; гњида → особа лошег карактера, безвредна одвратна особа, гад,
ништарија; горила → фиг. примитиван, груб, осион човек; гуја → фиг. а. зло,
подмукла, пакосна особа, гад; б. опасан, жесток човек; неустрашив борац;
убојица; гусан → фиг. глуп, ограничен човек; дебелокожац → онај који може
много да отрпи, неосетљив човек; онај који нема осећање стида; жутокљунац → онај који je неискусан, незрео, наиван; звер → суров, свиреп човек,
зликовац; зец → плашљива особа, кукавица; змија → зла, опака, љута особа;
змај → неустрашив, храбар, срчан човек; јагње → кротка, мирна особа; коњ
Проучавајући типове квалификатора у дескриптивном речнику, С. Ристић
истиче да лексеме са маркером пеј. због експресивности имају ограничену
употребу и карактеристичне су за неформалну, колоквијалну комуникацију,
тј. за неофицијелни идиом разговорног језика. Ауторка напомиње да
статус јединица које су прихватљиве за говорни поступак, као и за важећу
стандарднојезичку норму – имају лексеме са позитивном експресијом или
оне са нижим степеном негативне експресивности (Ристић 2006: 84).
19 Под човековим духовним особинама овде подразумевамо квалификовање
човека у домену моралности и интелигенције.
18
88
Караџић Број 4/2012
→ незграпан, глуп, ограничен човек; кер → лош, рђав човек; крпељ → особа
која живи на рачун другога, као паразит; куја → покварена, неморална женска особа; кукавица → плашљивац, страшљивац, слабић; лав → храбар, неустрашив човек, јунак; лисица → лукава, препредена особа; магарац → умно
ограничен, глуп човек, глупак; мазгов → тврдоглав, својеглав, задрт човек;
неразуман човек; мајмун → блесав, будаласт, умно ограничен човек, глупак,
будала; миш → слабић; овца → глупа женска особа; пас → онај који својим
поступцима изазива презир, зао, рђав човек; пијавица → онај који се наврзе
на некога и не пушта га, онај кога се човек не може лако решити; псето →
лоша, рђава особа; пчела → вредна, марљива особа; рис → љут, разјарен
човек; свиња → прљав човек, морално прљава особа; соко → храбар човек,
јунак; сом → глупан, будала; стока → пpипpocтa, некултурна, глупа особа;
недисциплинована, неуређена, некултурна маса људи, руља; теле → будала,
глупак; ћурка → глупа, ограничена женска особа, глупача; црв → понизна
особа, улизица, полтрон; џукац → нитков, неваљалац, хуља20 и др.
б) зооними којима се секундарно означавају човекове физичке особине у РСАНУ, РМС и РСЈ:
акреп → ружна, мршава особа (обично жена); јарац → брадат човек
сличан јарцу; кљусина → стар, оронуо човек; комарац → мршав, ситан човек; крава → незграпна, гојазна, женска особа; крмача → прљава, неуредна
женска особа мајмун → ружан човек; мечка → трапава особа; чворак →
мали човек, кепец.
Како примећују А. Ранђеловић (2012, у штампи) и Н. Ристивојевић
Рајковић (2008: 49), у полисемантичкој структури неких зоонимских
лексема развијају се и метафоричка значења која се односе на човекову
сексуалност, при чему се на пољу сексуалности укрштају његове физичке
и духовне особине. Из РСЈ су ексцерпирани следећи примере за ову семантичку подгрупу:
ајгир → похотљив човек; ајгируша → похотљива, путена женска особа;
бикуља → разуздана, раскалашна жена; вижла → жена лаког морала, кокета; жбдребац → похотљив младић; камењарка → неморална жена, блудница; рогоња → преварени муж; сојка → женска особа лаког морала.
2.2. Културни стереотипи према биљкама у речничком фонду српског језика
Посебну лексичко-семантичку групу културно стереотипних речи
у српском језику чине оне које примарно означавају неку биљну врсту.
Међутим, грађа ексцерпирана из дескриптивних речника РСАНУ, РМС
20
Нека од наведених значења бележимо према Ранђеловић 2012, у штампи.
Чланци /Articles
89
и РСЈ ретко потврђује експресивност фитонимских лексема. Колективна
експресија српског народа према некој биљци тек спорадично се региструје као посебна семантичка вредност у структури речничког чланка фитонима и такава је, на пример, случај са лексемама буква, ружа, тиква.
Тако међу семантичким реализацијама лексеме ружа у РМС налазимо и
једну која је експресивна и односи на лепу женску особу: ружа → 4.фиг.
лепотица, О Хајкуна, ружа тек развита (РМС, Б. Радичевић). Наведено
значење показује да се ружа у колективној свести говорника српског језика доживљава као најлепши од свих цветова, што мотивише симболичку
фигуративну семантику коју ова лексема развија у специфичној семантичкој позицији, у којој се име „ружа“ употребљава као атрибут за жену. У
структури примарног значења лексеме ружа које доносе РМС и РСЈ (бот.
украсна баштенска, култивисана или шумска трновита биљка из пор.
Rosa с мирисним цветовима разних боја) не налазимо податке о колективној експресији која се везује за овај појам и омогућава пренос имена
са биљке на жену. Матичин шестотомни речник бележи и деминутивну
варијанту ружица, која се у овом речнику, између осталог, дефинише и
као „мила, драга женска особа, лепотица“.
Експресивност која је заснована на колективним стереотипима
нашег народа према биљкама уочава се и у полисемантичкој структури
лексеме буква. Тако су лексикогфари у РСАНУ, РМС и РСЈ под бројем 3.
у речничком чланку забележили и следеће значење: „фиг. ир. глуп, туп
човек, букван, тикван“, нпр. Шта ћу му де кад је буква, па не зна ништа
(РМС, Матица 1867). Квалификатори фигуративно и иронично потврђују
да је ова реализација речи буква у српском језику и семантички и стилски
маркирана, што је, како истиче С. Ристић, једна од типичних карактеристика експресива (Ристић 2004: 84).
Када је посреди лексикографски опис колективно стереотипних фитонима, уобичајеније је да описни речници њихову експресивну вредност
региструју у склопу израза, који обухватају различите фразеолошке конструкције, пословице, еталоне и терминолошке синтагме. Тако нпр. РМС
и РСЈ бележе израз просто као пасуљ у значењу „врло просто, јадноставно“: За господина генерала све је било просто као пасуљ (РМС, С. Винавер).
Очигледно је да лексема пасуљ у склопу еталона просто као пасуљ не развија својe системско значење, већ реализује потенцијалну, експресивну
вредост „нешто што је једноставно, просто“, функционишући притом као
један од конституената у поредбеној конструкцији. Ни у саставу дефиниције основног значења лексеме пасуљ, коју бележе РМС и РСЈ, не налазимо податак о стереотипу који се у српској националној култури везује за
ову биљку21.
21
Претпостављамо да је експресивност лексеме пасуљ могла мотивисати и
90
Караџић Број 4/2012
Разматрајући експресивне реализације фитонима у српском језику, запазили смо лексему банана, којом се у ботаничкој терминологији
именује „зељаста биљка Musa sapientium из ф. Musaceae, широког дугог
лишћа и дугуљастих укусних меснатих плодова зеленкастожуте коре, богатих скробом и шећером“, односно „плод те биљке” (РСЈ, банана). Наведено значење уједно је и једина семантичка реализација коју за лексему
банана бележе РСАНУ, РМС и РСЈ. Међутим, у структури речничког чланка чија је одредничка лексема именица банана у Матичиним речницима
налазимо идиоматизован лексички спој банана-република (бананадржава), који у жаргону означава „политички и привредно слабу државицу зависну од страног капитала“. За разлику од лексеме пасуљ, чија је
колективна експресивност мотивисала фразеологизам просто као пасуљ,
као и лексемâ ружа, буква и тиква, чије је једно од секундарних значења
засновано на колективној експресији која према овим биљкама постоји у
нашој националној култури, именички спој банана-република преузет је у
наведеној форми и значењу из енглеског језика22. Зато се експресивност
конституента банана и не може тумчити са лингвокултуролошког аспекта
у српском језику, већ га као језичку потврду културног стереотипа треба
посматрати у језику из ког води порекло. Несумњиво је, међутим, да је
семантика лексичког споја банана-република у великој мери утицала на
конотацију лексеме банана у нашем језику, тачније на колективно вредновање и однос говорника према појму њоме именованом. Потврду за то
пружа Асоцијативни речник српског језика, у коме међу 8 најфреквентнијих реакција на реч-стимулус банана налазимо речи република и држава (АР 2005: 117).
2.3. Културни стереотипи према рођачким односима у речничком
фонду српског језика
Посебну лексичко-семантичку подгрупу стереотипних речи у српском
језику чине оне којима се примарно именују сродници. Лексикографска
анализа лексема овог типа које налазимо у дескриптивним речницима
показује да колективна експресија према сродничким везама и односима
мотивише велики број метафоричких секундарних значења забележених у
РСАНУ, РМС и РСЈ. Међутим, дефиниције основног значења сродничких
лексема у већини случајева не садрже податак о колективној експресији
22
глаголско-именички фразеологизам гледати у пасуљ, који је у РМС и РСЈ
обележен квалификатором празн. (празноверје) и значи „помоћу зрна пасуља
прорицати судбину“.
И дескриптивни речници енглеског језика бележе одредницу banana-republic, која се, примера ради, у кембричком електронском речнику дефинише на
следећи начин: „a small country, especially in South and Central America,
that is poor and often badly ruled in a way that is not moral“ (http://dictionary.cambridge.org).
Чланци /Articles
91
говорника српског језика према овим појмовима. До усложњавања полисемантичке структуре заправо долази активирањем имлицитних компонената, које представљају само потенцијалну, еспресивну вредност појмова из
сфере породичних односа.
У подели метафоричких трансформација чије је полазиште нека експресивна компонента (Д. Гортан-Премк 2004: 107), сродничке лексеме
припадају другом типу – и полазни и циљни садржај у овом случају односе се на човека. Лингвокултуролошка и семантичка анализа неких лексема из ове подгрупе показује да њихова секундарна значења не мотивише
биолошка већ емотивна блискост која је карактеристична за неке родбинске и породичне односе. За такве лексеме карактеристична је позитивна конотација, што потврђују следеће реализације лексема брат, мајка,
отац, сестра, син које бележе дескриптивни речници23:
брат → фам. пријатељ, друг; човек у односу према другим људима
(РСЈ); онај који некоме жели или чини добро, пријатељ, друг; назив за онога
кога својакамо (РСАНУ): нпр. Онај ми је брат, који ми је добру рад (народна
пословица, Вук С. Караџић); као узречица, у разговору и у приповедању (често проширено као: брате слатки, брате мој, и сл.) (РСАНУ); мајка → фиг.
особа која има заштитнички, родитељски однос према некоме, особа која се
племенито, хумано односи према некоме (РСЈ, РСАНУ); фиг. (уз реч „земља”)
она која је извор животних добара, која храни, хранитељка, родитељка;
отац → особа која има заштитнички, старатељски, родитељски однос према некоме, која се племенито, хумано односи према некоме (РСАНУ); сестра
→ фам. блиска женска особа (по судбини, осећањима и сл.) (РСЈ); син → хип.
а. у присном, благонаклоном обраћању женској или мушкој особи млађој од
саговорника. б. у тепању као реч одмила.
С друге стране, као нарочито негативан однос у колективној свести говорника српског језика вреднује се однос између свекрве и снаје, о чему
сведочи и лексикографска обрада лексеме свекрва у РМС и РСЈ. Оба Матичина речника бележе експресивно секундарно значење засновано на
културном стереотипу који се у нашем народу везује за мужевљеву мајку,
те у полисемантичкој структури лексеме свекрва у РМС налазимо значење
„она која често критикује“, а у РСЈ значење „она која се понаша као сверква, онако како је типично за свекрву, која стално критикује и наређује“24.
23
24
Колективну експресију која је у српској култури развијена према појмовима
отац, син и сестра потврђује и АР. Анализа најфреквентнијих одговора
испитаникâ показује да су неке од типичних вербалних асоцијација на стимулус
отац биле љубав и породица, али и ауторитет, односно глава породице; типична
асоцијација на стимулус сестра јесте љубав, али су високо котиране и реакције
пријатељ и блискост; коначно, за драж син уочавамо, између осталог, и реакције
наследник, љубав, срећа, породица, радост и др. (исп. АР код ових одредница).
Будући да су и полазни и циљни појам у матафоричкој трансформацији лексеме
92
Караџић Број 4/2012
Негативна конотација карактеристична је и за лексему маћеха, којом се у
српском језику именује очева жена у односу према његовој деци из претходног брак. Захваљујући културном стереотипу који је развијен према овом
појму, лексема маћеха употребљава се експресивно у појединим контекстима да означи особу која у односу с неким не показује довољно љубави и
пажње, која се опходи лоше према некоме: нпр. Трудом побеђују природу,
која је према њима била маћеха (РСАНУ, Венац). Судба нам је била маћеха,
не мајка (РСАНУ, В. Станимировић).
Уврежене предрасуде да је мајка добра, свекрва зла, те да у брата
или сестру увек можемо имату поверења, утицале су на то да ове именице у српском језику развију посебна значења. Р. Драгићевић истиче да
се све то мора узети у обзир приликом предавања српског језика странцима (Драгићевић 2010: 103), јер би савладавање страног језика требало
да подразумева и учење сема колективне експресије, које представљају
значајан материјал у спознавању језичке слике света једне лингвокултуролошке заједнице (Ibid., 11–13).
2.4. Културни стереотипи према припадницима етничких скупина у
речничком фонду српског језика
Последњу лексичко-семантичку подгрупу културно-стереотипних
речи у српском језику чине у нашој грађи оне које означавају припаднике
различитих народа и етничких скупина. Премда лексиколози у начелу
третирају имена етника и етнонима као ониме, који са синхроног аспекта имају искључиво способност именовања, али не и способност означавања, Р. Драгићевић указује на то да се „овакве именице могу ‘пунити
значењем’ под утицајем спољашњих, ванјезичких околности“. Како истиче ова ауторка, уобичајено је да се специфична колективна експресија
везује за припаднике народâ који су у суседским и културним везама са
српским народом, али културни стереотипи у неким случајевима могу
бити универзални и својствени многим народима (Драгићевић 2010:
102). Отуда поједине етничке лексеме (а ређе и лексеме којима се именују становници насељених места) имају у колективној свести говорника
српског језика специфичну конотацију, која је полазиште следећих метафоричких трансформација25:
25
свекрва истог лексичког ранга и означавају људско биће, женску особу, сматрамо
да би дефиниција примарног значења ове лексеме у описном речнику требало
да садржи податак о колективној експресији: нпр. *мужевљева мати која, по
народном веровању, често и оштро критикује.
Наведене семантичке реализације потврђују Електронски коршус или
Асоцијативни речник српског језика.
Чланци /Articles
93
Црногорци → лењи људи, нерадници (АР); Босанци → глупи људи; Пироћанци → шкрти људи (ЕК); Војвођани / Лале → успорени, инертни људи;
Цигани → фиг. они који своје поступке подешавају према приликама и користи, непоштени, рђави људи (РМС); Јапанци → тачни, вредни, прецизни људи
(ЕК); Енглези → хладни, неприступачни, уштогљени људи (АР); Американци
→ глупи, дебели, зли, непријатељи (АР), Немци → прецизни, вредни (Драгићевић 2010); Немци → фашисти, нацисти, непријатељи (АР) итд.
Дескриптивни речници српског језика у полисемантичкој структури
етничких одредница веома ретко региструју значења заснована на културним стереотипима према неким етничким скупинама и такав је случај само са лексемом Циганин. То заправо потврђује да семе колективне
екпресије представљају пре свега семантички потенцијал нашег језика, а
њима мотивисане релизације резервисане су за неформалну, колоквијалну комуникацију.
3. Закључне напомене
У раду смо представили четири лексичко-семантичке групе речи
којима се у српском језику именују културно стереотипни појмови. Показали смо да су колективна експресија, тј. различите манифестације културних предрасуда и стереотипа нарочито карактеристични за лексеме
којима се примарно именују животиње, биљке, сродници и припадници
неких етничких скупина. Лексичко-семантичком анализом примарног
значења ових лексема, за чије смо полазиште узели њихов лексикографски опис, утврдили смо да метафоричке трансформације у полисемантичкој структури код овог типа лексике не почивају на реалној сличности свају именованих појмова полазног и циљног. Метафора је у датим
случајевима мотивисана имплицитним семантичким садржајем, који је
објективно непроверив, афективан и културолошки обојен.
Истакли смо затим да се експресивна значења културно стереотипних
речи у српском језику увек односе на човека, првенствено на његову физичку и духовну карактеризацију, што потврђује да су наш лексички систем и однос према језику уопште у великој мери антропоцентрични. Притом се показало да секундарна значења колективно експресивних лексема реферишу или на човека уопште који је носилац одређене особине
или на особу мушку, односно женску особу којој је својствено некакво
специфично понашање. Махом су посреди пејоративна експресивна значења, често резервисана за неформалну комуникацију и колоквијални,
разговорни идиом.
94
Караџић Број 4/2012
Коначно, у раду смо испитивали и однос дескриптивних речника српског језика према колективним стереотипима и предрасудама које наши
говорници везују за одређене појмове. Утврдивши да описни речници
углавном не региструју колективну експресију у дефиницији примарног
значења лексема, истакли смо да је важно унети у лексикографски опис
податак о културним стереотипима, јер семе колективне експресије чине
значајан материјал при учењу страног језика и спознавању језичке слике
света једне заједнице
Литература и извори:
АР: Предраг Пипер, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић, Асоцијативни речник српскога језика, Београд, 2005: Београдска књига.
Гортан-Премк 1992: Даринка Гортан-Премк, O семантичкој позицији
као месту реализације једне лексеме, Јужнословенски филолог, књ.
48, Београд, 1992.
Гортан-Премк 2004: Даринка Гортан-Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
Гортан-Премк 2011: Даринка Гортан-Премк, О квалификатору фигуративно у српским (српскохрватским) дескриптивним речницима,
Зборник у част Гордани Вуковић, Лексикологија, ономастика, синтакса, Филозофски факултет, Нови Сад, 2011.
Драгићевић 2007: Рајна Драгићевић, Лексикологија српског језика,
Београд, Завод за уџбенике.
Драгићевић 2010: Рајна Драгићевић, Вербалне асоцијације кроз српски
језик и културу, Београд, Друштво за српски језик и књижевност
Србије.
ЕК: Електронски корпус српског језика, http://www.korpus.matf.bg.ac.
rs/.
Рајковић Ристивојевић 2008: Наташа Рајковић Ристивојевић, Зоонимска метафорика о мушкарцима и женама, Philologia, бр. 6,
Београд: Филолошки факултет, стр. 45–52.
Ранђеловић 2012: Ана Ранђеловић, Метафорична значења зоонима
која се односе на људске особине, Наш језик н. с. бр. XLIII/3–4, 2012,
Београд: Институт за српски језик.
Ристић 2004: Стана Ристић, Експресивна лексика у српском језику,
Београд: Институт за српски језик.
95
Чланци /Articles
Ристић 2006: Стана Ристић, Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма, Београд: Институт за српски језик.
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика I–VI, 1967–1976; Нови
Сад – Загреб: Матица српска – Матица хрватска.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика I –XVIII,
1959–; Београд: САНУ.
РСЈ: Речник српскога језика, 2007. Нови Сад: Матица српска.
РЕЈ: Речник енглеског језика за странце са тезаурусом, Cambridge
Advanced Learner’s
Dictionary and Thesaurus, Cambridge
University Press, http://dictionary.cambridge.org.
CULTURAL STEREOTYPES IN SERBIAN DESCRIPTIVE
DICTIONARIES AND EXPRESSIVE METAPHORICAL MEANING
OF SOME WORDS IN SERBIAN LANGUAGE
Summary
This article discusses some words in Serbian language which
have expressive metaphorical meanings based on collective
notions, beliefs and prejudices of Serbian people. The research
aims to show that those collective national stereotypes are related
to four groups of terms, appointed by four different classes of
lexemes in our language: 1. lexemes denoting animals, 2. lexemes
denoting plants, 3. lexemes denoting relatives and family relations
and 4. lexemes denoting members of some ethnic groups. Secondary
semantic realization of those words is usually motivated by some
potential, implicit components of the primary meaning, which
are almost never marked in Serbian descriptive dictionaries. The
lexicographic analysis shows that all of the observed secondary
meanings are highly expressive and based on the metaphopr as one
of the most commom mechanisms of polysemy in Serbian language.
Finally, this paper points out that collective stereotypes, beliefs and
prejudices may affect not only our perception of reality, but also
the way we talk and describe objects in the world surrounding us.
96
Караџић Број 4/2012
Маја Радоман Цветићанин, проф.
Алексинац
УДК: : 811.163.41’276.6:641;
811.163.41’282.2
ID BROJ: 196107788
КУЛИНАРСКА ЛЕКСИКА СЕЛА КАТУНА
Апстракт: Рад је производ истраживачког рада приликом кога је прикупљена
грађа аутентична говорна творевина неких од најстаријих становника локалитета назначеног насловом. Чињеница да су казивачи скоро цео животни
век провели на овом простору иде у прилог чистоти народног израза непоквареног школовањем или утицајем неког другог језичког подручја. Важан је и
историјски осврт на миграционе струје које су се слиле у ово говорно подрује
доносећи своје језичке особине, али и животне навике сточара и пољопривредника. Сам назив села упућује на сазнање да је пшеница најнегованија биљка, а овчарство једна од најзначајнијих делатности. Зато је сасвим очекиван
велики број јела од брашна и млека и мноштво глаголских лексема које упућују
на поступност и многоликост припремања хране.
Кључне речи: село Катун, покућство, мере и упутства, огњиште, брашњо
УВОД
К
aтун је село Алексиначког Поморавља, које лежи на десној страни Јужне Мораве, на половини пута између Алексинца и Ниша,
на знаменитом Цариградском друму. Име му се помиње у првом
списку села и домова у нахији алексиначкој и ражањској 1827.
године,1 као село са 17 домова.
Мали број домаћинстава у Катуну може се објаснити близином Цариградском друму и страху од Турака и Арнаута у временима када је било
боље не излазити им на пут. Само годину дана после ослобођења Алексинца од Турака 1834. у Катуну је било скоро двоструко више домова - 32
са 105 житеља. Исти попис сведочи да је те године у селу пописано 846
брава (оваца) у 17 домаћина. Још један попис из исте године, који наводи спахијске приходе (главницу, жировину, попашу, кљук...), бележи 35
домаћинстава.
1
др Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Скупштина општине Алексинац,
Београд, 1978. године, стр. 46.
97
Чланци/Articles
Житељи села су се бавили пољопривредом, како под Турцима, тако и
после ослобођења од њих. Сејали су пшеницу, имали ливаде под травом,
гајили коње, говеда, козе, свиње, а највише оваца и нешто мало пчела.
Било је и винограда, стабала шљива 1808. Број кућа који је општини алексиначкој плаћао данак је 61, а подразумевао је 81 пореску главу.2
Најживље миграционе струје, које су се уливале у овај предео, потицале су из Македоније и са Косова, али је било досељеника из других
крајева. Данашњи становници села Катуна име свог насеља повезују са
великим стадима оваца, које су чобани „спуштали“ са околних планина
да презиме, па су правили својеврсне насеобине – катуне:
„Катун је добио име зато што је ту раније била шума, велика храстова
шума. И ту се раније чувале овце. Зато је добио име Катун, јер су чобани
доста били ту, а они боравили у катуни.“
казивач: Радивој Здравковић
„Катун - туна између Доњи Крупац и Катун, ту су биле лозе неке, пустињак, и ту тија људи правили колибе и завукували се под овче коже да се
не виде. Тија људи што су становали, они се звали Катуни и село назвали
Катун диг се они твали тако. Терали стоку, па зато катуни.“
казивач: Чедомир Милошевић
НЕКЕ ОСОБИНЕ ГОВОРА
Становници села Катуна говорници су призренско-тимочких говора,
тј. говору Алексиначког Поморавља о коме је најдетаљније писао проф.
др Недељко Богдановић3. У језику говорника старијих генерација јасно се
уочавају неке особине овог говора:
- скоро увек екавски: несам, стареј;
- полуглас се сасвим вокализовао: маз, данас...
- фонема х је ишчезла из консонантизма ових говорника: леб, греота,
а понегде се уместо ње чује ј - дреја, док је фонема ф присутна – фуруна,
фрижидер;
- сугласнички скупови на крају речи се доследно упрошћавају: маз,
прс...
- постоји само један акценат, и то експираторан, који може да буде
на било ком слогу речи, па и на последњем, чак је тамо и чешћи: ишла,
казал, рекла, печеш, сечеш...
2
3
Исто, страна 84-85.
Недељко Богдановић, Говор Алескиначког Поморавља, САНУ, 1987. године;
98
Караџић Број 4/2012
- деклинација сасвим упрошћена и сведена на два падежа: рука – с
руку, под руку...
- обична је употреба енклитичког облика заменице за свако лице си:
туриш си, упржиш си, размицаш си, развукујеш си...
- л на крају речи није прешло у о, и доследно се чува: сол, вол, бил,
гледал...
- једначење сугласника м и н не врши се доследно: узнеш и узмеш,
- футур се образује од енклитичких облика презента помоћног глагола хтети и презента глагола који се мења: ће једеш, ће пијеш;
- поред енклитичког облика заменице у акузативу ју, јавља се гу: напалиш г...
ГРАЂА
„Хлеб се меси од пченицу, од раж. То се пре терало у воденицу, па се
самеље. Кад донесеш код кућу, ти га сејеш на сито. Па пројено од кукуруз.
Пројено попариш, па се олади, па подмесиш квасац. Туриш пројено, пре
се пројено турало, попариш. Одсејеш чисто два сита, три сита, па одсејеш
ражено да ти је меко, па све то измешаш, па сипеш онај квасац што си
подмесила домаћи. И то се месило где је огњиште овдека, а туна имаш
дрвено наћве велико – ми смо били пуна кућа људи, једанаес, дванаес
смо били – па ту месе жене. Ту подмеси квасац, ту меси. На један крај
подмеси квасац у оно наћве и после на други крај попари пројено, па оно
измеша – оно пројено и оно што је попарила – и насеје чисто брашно и
мало тури од раж да је меко и то замеси и тако. Озгор га покрије с чаршавче и оно се утопли.
Пекли смо у црепуљу. Несмо имали пре шпорети, него у црепуљу.
Туриш леба у две тепсије, ел карличићи, ваганчићи. Од дрво карличенце,
то се тако викало. У то туриш леба. Натураш га с руку, нема га натираш.
Помокриш руку, натураш у оно карличе. Оно карличе помокриш. И овамо палиш црепуљу, од земљу црепуљу, напалиш, па туриш гу у жар оздоле врућ пепељ. Скинеш црепуљу, па онда гу ставиш, исипеш онај лебац
што се надиго, па поклопиш с вршник да ти се надихне. Ти опет туриш
други леба, док овај нарасне. Док се она друга црепуља напали, онај леба
нарасо први. Онда узнеш, туриш врник напалиш, па покријеш га с онај
жар што су горела она дрва, оно све, па поклопиш онај први леба. После
заложиш огањ, па и други тако напалиш, па и њега поклопиш и тако спремаш леба.
Чланци/Articles
99
Несу имале пекаре. Нема ништа. То ако умесиш, ће једеш, ако не, онда
нема. Ако ћеш брже да ти стигне, ти кравајчићи умесиш, па онда леба месиш.
Погаче – то се меси погача с ладну воду. Туриш мало сол, мало бикербону, па умесиш гу с ладну воду. Овам си заложиш огањ, напалиш
црепуљу, ако ћеш под жар да гу тураш. Она је слађа поде жар. Добро нагориш дрва – пре имала дрва – па гу мало туриш онај жар, па гу добро измешаш, измешаш да ти се олупи. После само поклопиш ону жеравицу и
ону црепуљу и погача се испече. Ако оћеш поде сач, ти си напалиш сач. А
погачу натиреш на танур. То је дрвено, округло и има дршку овамо и то се
зове танур. И тако на њега натираш погачу и леба месиш и кравајчићи.
За тигањице туриш мало квасац, мало млаку воду, јаје, сипаш мало
млеко, мало шећер, у прсти сол, туриш брашњо. Замесиш и то заметеш и
то ти се надигне. И кад се надигне, ти опет можеш да га премесиш неколко пут, ако ћеш да ти бољо будне. А овамо после туриш маз или зејтин, на
шта ће ги прајиш. И он ти се добро загреје и ти си послена с ложичку, са
шта оћеш, гурнеш у воду да ти се не лепи кашика, па заватиш оно тесто,
па у онај маз и тако печеш.
Просејем брашњо чисто, а овам попарим сол. Турим једну кашичицу
сол, па попарим. Проладим ону воду, ако је млого врућо, ја ставим мало
ладну воду, па замесим корке, па ги напрајим на мали кравајчићи. Наредим ги на астал и тако после поћуту они док ја спремим сира. Спремим
да маст разгрејем. Оно ми поћути и послена развијем корке. Можеш и
с коленику, и с руке да развукујеш. Печем на шпорет и тако напрајим
гибаницу. Ако ћеш да развукујеш корку, а ти ги мало већке замесиш. Па
кад ги размицаш, туриш ги на астал, ел на новину, да није на гол астал, и
свако кравајче помажеш са зејтин. И после кад ће малко да поћуту, ти ги
пробаш ел оће се размица. Ако оћеш, ти си овам спремиш маз, спремиш
сира, јаја, све. Ставиш чаршав и ајде ће гу размицаш. Вучеш на там, на
овам и она се размакне. Оно прика крај искидаш, а оно испрскаш с сира,
с јаја и само смицаш с оно чаршавче отуд и одовуд и те ти гибаница. А
гужвару само овако, само гу тако свучеш с руке, нема да вучеш. Прострем
гу тако и сам гу тако свијеш. Него тија мало стадају.
Па шта има? Ако је пченично, ел је раж, пре млели куј како имаа.
Млело се свакакво кад није се имало. Пре млели, каже, и раж, и јечам,
мешали и кукуруз. Свакакво млели. кукуриуз се самеље, крупно, и ту се
тури мало јечам, неки тури и мало овас и тако направи прекрупу и то
дава на стоку, на волове, на овце...А кад сејеш брашњо од пченицу, од оно
брашњо из воденицу, то је трице, мекиње.
Качамак – то је пројено брашњо и вода. Кад вода почне да врије, ти
гу ставиш мало сол и овамо одсејеш пројено брашњо. Тураш брашњо и
100
Караџић Број 4/2012
обрћаш сас коленику. После кад ти не треба брашњо, ти само обрћаш,
упечеш га и напрајиш качамак. А каша се праји мало другачије. Туриш
маз, па се онај маз добро загреје, а овамо туриш брашњо чисто. И кад се
оно брашњо упржи, ти му сипаш воду и размутиш добро и још мало поврије и готов ручак.
Пре се обавезно прајиле проје, далеко било, кад човек умре. Тaд проја се мора умеси. И кад буду свадбе, и тад проја се мора умеси. А кад умре
човек, тад се месила проја. Па купус, па проја, па много слатко. А сад
се не меси проја.Сад ће се меси сас квасац, па ће туре зејтин, па ће туре
сира, па ће туре јајца. То је бараница. Није проја. А пре се проја правила
само са пројено брашњо, кај леба, кај погачу, само проја. Попаре брашњо,
па га натирају.То мајстор за ту проју треба. Не мож то сваки да умеси.
Ајмокац се прави кад нарежеш шаргарепу, па се тури ту и млевен
парадајз и брашњо и то се пржи.
Червиш се праји исто као и каша, само више ставиш маз. У червиш
туриш бело месо, па га стуцаш и туриш му мало бели лука и то кад већ да
га измицаш. Упржиш брашњо, па сипаш воду, па обрћаш. Оно се обрће у
круг онај червиш. Ти му мало после ставиш оно месо, онај бели лука, па
то измутиш и направиш червиш.
Туриш воду да врије, па нарежеш сув леба и направиш то. Туриш маз.
Неки тури маз одма кад врије онај леба и оно. Неки тури маз у тигањ, па
после пари. То ти је попара.
Поп ти остаји водицу и с ту водицу ти замесиш колач. Кад ће да месиш колач, ти се лепо обучеш, окупаш се, накитиш се – ће прајиш колач.
Овам загрејеш млаку воду, ону што ти поп остајио и с то замесиш колач.
Кад стигне, ти га премесиш, ако ће га премесиш. Ако нећеш, онда тураш с
руке у тепсије и шараш колач – руже... редом. Па, имаш онај босиљчић што
ти поп остајио, боцкаш га и имаш онај што притискаш оне руже и што га
прајиш. Дрвено једно, и с то ги ја ишарам и испретискам. Умесиш бабу за
славу. Баба то је кад се слави што се тури сол и паприка. Трећи дан се сече
баба. На њу се ставља осмица и у једно се тури сол, а у друго паприка. И кад
буде трећи дан, ти оно одсечеш и то даш на стоку и оно си за здравље, за
стоку, за све. А колач се сече на дан слву, пре дванаес, око дванаес. Пресечеш колач – поп у цркву или поп долази. Сипа вино, па преломи га нагор,
па нагор га обрћа. Он виче Христос међу нас! а ти вичеш Јест ће да буде! он
па... Тако три пута и послена ставиш га на стол.
Квасац није био пре као сад. Све си оставиш од квасац. Или оставиш
кад натураш лебови у тепсију, па кад ти оно остане, увати се за наћве, а ти
га истружеш, па имаш оно грнче што се кисели квасац у њега, па туриш
туна. Од земљу, земљено ћупче. Па си туриш ти онај квасац што си из-
Чланци/Articles
101
гребла по оно наћве, па сипеш мало воду, па поклопиш и то си оставиш па
други па да прајиш леба. Кад ће да месиш леба, додаш брашњо. Ако ти је
мали квасац, оно мало ти је што си изгребла по оно наћве, па сипеш мало
воду, па додаш мало брашњо и направиш мало већи квасац. То ти ћути
док нестане леба, а кад си треба месиш, ти попариш пројено и онај квасац
му сипаш и оно се надигне. А овамо, екстра си, ако ће туриш пројено, пре
се пројено јело, ти попариш пројено, да ти је меко и оно измешаш и мало
туриш чисто брашњо и мало, неки меша раж, неки није имаа раж. Тури
само чисто и оно пројено и то замеси и тако. Неки па нема ни пченицу,
ни чисто, но само попари пројено, па само измеша с онај квасац и умеси
леба. То се пре тако јело. Леба мора увек да има. Ако нема пченица, онда
мора да има кукуруз. Једно увек мора да има. Никад нико није трпео гладан од како свет постаа.
II Млеко и млечни производи:
Сира велику негу тражи. Њега ако не погодиш, ништа горе нема, то
смрди у Бога. То све да испариш с врелу воду, па ладну воду, па све то да
испариш редом. Туриш судови на сунце лети да ти се испаравају, чист
ваздух да ги уиђе. Па цедило да опереш у ладну воду, да ти се не увати
сира за цедило, па у млаке две да га опереш, па у трећу прашак, па још
једанпут од онај прашак, па опет у млаку, па три-четири воде ладне, па
тако да ти је сира леп.
Кад се сири, пре се сирило од разне сорте. Пре сириште људи туцали.
Кад закољш јагње, има унутра сириште – еј, тако, толико дугачко, и дол
га вржеш, а горе га раздвојиш и закачиш. Има јаткице, еј такве јатке има.
Оно преврнеш у шерпицу, па посолиш, па сипаш млеко. То закачиш у
огњиште да се исуше та сиришта. Кад се она сиришта исуше, стара жена
то стуца. Туца у чутуру. Дрвена чутура, у њу се и паприка туца, а оно што
се туца се зове чук. Он је гвозден. И с то се туца. Нареже оно сириште на
јаткице, оно све нареже, па тури три прста од орачићи, листић и још не
знам какве. То суши на цреп и да мачке не поједу, негде високо неколко
дана, па после тури у чутуру, па туца. После ги баба прави као лоптице за
ћурке и после узне по лешка у прсти и тури у чашку воду, па у крпче, па у
млеко. Па га цима, вуче, па промеша и то тако. Кад усиримо то сириште,
па нема слађи сира.
Кад правиш парчићи, ти га усириш данас и довечер га исипеш и
притиснеш га под камен. Туриш тепсију једну оздол, па туриш сира, па
туриш другу тепсију озгор, па камен. Претиснеш и то се исцеди и ону сурутку исипеш у помије. Та сурутка пре се користила. Пре старински људи
102
Караџић Број 4/2012
то јели. Скувају сурутку, неки га укисели, неки једу пресну, надроби, неки
пије. Мој деда је пија сурутку. Имали смо једно ћупче. Све ћутала сурутка
и ту имала кутлача и он све то пије. Поклопимо гу сагорен и он то волеја.
А сад ту сурутку давамо на свиње. Тако неколко пут исипеш у помије, док
се не исцеди и после кад се исцеди, ти га узнеш лепо и донесеш на астал и
ставиш. Одвежеш цедило оно, то је од газу оно. И исечеш га унакрс и добро га усолиш. Оно навуче сол и стављаш си тамо у суд де ће га стављаш.
А ситан сира, њега данас усиримо, а сутра га исипемо. И њега тако,
неколко пута обрнеш у цедило, па га стегнеш. И кад стигне, нема већ се
исушија. Ти обрћеш, обрћеш и видиш да нема сурутка. Ако има сурутка,
ти га мало истискаш, исипеш у ванглу, па га добро усолиш. Па редиш у
кофу, бакраче, у шерпу. Туриш у фрижидер, ел у чабар. Куј си узбира за
зиму, он си тура у чабар, добро га усоли.
Млеко киселимо у лонче. Пре се киселило на други начин. Ја кад
сам била дете, моја мати имала нарочито ћупченце, тако до два три кила,
четири. Она си у то скува млеко, а било овчо млеко. Несмо ми чували
горе краве. Били волови. Земља била опасна, па не мож да ореш с краве,
него мораш с волови, они су по јачи. И све смо си чували волови, али имали смо овце повише. И мати укисели млеко од овце. Оно се лепо увати.
Скува га , па га залије док је врућо и остави га.
Имала и вурда. Укиселиш млеко у лонац, па онда га, кад се оно укисели , ти га навучеш, па сутрадан га туриш мало на шпорет. Заложиш
шпорет и оно о0нако буићне и ти га исипеш у цедило као и сира и закачиш га да се цеди. Неколко пут га исто тако обрнеш, па кад оно стигне,
исцеди се, ти спремиш кофу овамо, а њега исцедиш сас руку. Посолиш
сол, па ако ћеш неку паприку да туриш у њега, ти неку зелену паприку
гурнеш у оно млеко у кофу. Па сутрадан опет тако, па све докле не напуниш кофу. КАд напуниш кофу, ти си га опет озгор посолиш, па туриш
газу, па туриш једну добру плочу. Оно изађе она сурутка оздоле и оно си
после преври и тако се прави вурда.
Ја сам кајмак правила у флаше кад ми деца била малечка. То се још
звало и грушевина. У велику флашу, па гу мутим, мутим. А пре људи бучкали млеко повише и то се зове бучка – дрвено, високо, еј тако тесно. А
има једно кајгод на пумпу ручица и само мутиш. Оно кад викне да скрчи.
Дете сам била, једва пантим.
А провара исто имала. То кад проври млеко, па за ништа није више.
Кад судови несу чисти, па туриш и оно, после га расипеш. Тад га даш на
свиње.
Чланци/Articles
103
III Огњиште
То је огњиште широко, овако, па велики оџак да вуче, па уна имаш
пепељ, па верига има. Ту је једна рупчина кроз оџак, па ту турено дрво,
па ту закачена верига гвоздена – ланац, ал се зове верига. И ту закачиш
бакрач и грејеш воду. Увек си воду имаш. Јело туриш у грне. То овако
високо, дваес сантиме има то, а има једну ручицу само одовуд и то тако
држиш и стављаш грне да врије. Није имао шпорет, него уза жар уз ватру.
Ако ти много пропадне оно грне у жар, ти мало одгрнеш онај жар, па
повучеш, па туриш. И оно се загреје оно грне, врије, врије, врије. Неки
пут и прсне грне и отидне ручак у огањ. Па, ајде, куј има грне у друго
пресипе. Мораш да имаш резервно грне да купиш. Пре се грнци радели,
сад не знам ни да л ги раде. Обавезно мораш понеко грне да имаш. Ако
се разбије оно, требаш друго да имаш, па се турти јело, па туриш купус у
грне, па туриш... Све у грнци се турало.
IV Српска кухиња
За супу прво ставиш месо пилећо, скуваш, па туриш мало травке,
туриш шангарепу, па туриш целер. Ако немаш целер, туриш неки листић
од целер, першун...
Правим и резанца. Турим једно јаје, ел два, мало капнем зејтин да
ми се боље реже и турам брашњо. Замесим га као за корке за питу, па
онда развијем с коленику на танур ону корчицу. Она се исуши, ја гу опет
преврнем. кад мало време прође, ја гу па преврнем. Кад се просуши, ја гу
намотам на коленику, па гу расечем низа сред, па онако на два-три дела
гу исечем, па гу турим као дуван кад се крижа. Искрижам гу, искрижам и
направим резанца.
Некад стављам и кнедле. Турим два јајета и турим мало маз, без маз
неће. Турим мало маз и турим после гриз, ал не много да је тврдо. Ако га
много тврдо замесим, оно после није добро. Мало меко да дође. И онамо
док врије, ти си стављаш по леска с кашиче. И оне се надигну, онај гриз ги
надигне и супа од мерак.
Ако ћеш белу (чорбу), ти не стављаш ситну паприку. Нарежем лука,
упржим лука или режем лука кад оно врије, али већином ја упржим лука.
ја лука, ако јело турим, ја си обавезно пржимлука. Пржим лука црни,
нарежем ситно паприку зелену, ако има. Ако нема, сад зоимско време,
упржим ово, турим парадајз, турим брашњо. На свако кило, турим по кашику калајлику, ову што једемо, по кашику брашњо, па мало и више од
кашику турим. На три кила ставим четри кашике брашњо, да ми је гушће.
Не ваља ретко. И кад се оно упржи, све га упржим, ја му не стављам ситну
104
Караџић Број 4/2012
паприку, него одма гу сипам ону чорбу унутра. Ту одма измешам. Оно
брашњо се разбије и тако правим белу чорбу. КАд гу измакнем, ја гу овам
турим мало першун. И кад се она чорбица прохлади, узнем једно јаје-два
јајета, размутим с виљушку, ал да није много врела она чорбица. Мало
гу проладим, па вратим у ону чорбицу и тако се прави чорбица бела. А
црвена, само ситну паприку ставиш и туриш гу мало воду.
Посан пасуљ само скуваш. Вариш га, вариш, досипујеш с воду да ти
не загори. Кад се скува, ти га измакнеш. После си мож узимаш само колко ти треба да запржиш. Колко ти треба упржиш у шерпу зејтин и прази
лука. Обавезно с прази лука пржиш пасуљ. Упржиш, па му мало туриш
брашњо у прсти, ел с кашику, пола кашику. И оно брашњо се упржи. Туриш ситну паприку и после туриш пасуљ, па га гњавиш да ти се све зрнца
разбију и тако направиш гус пасуљ.
А за обичан, па додаш му маз. Ел ћеш чорбат, ел гус. И свињско месо,
коску да туриш најбоље или од ребро или да туриш од грбњаче. Само да
има коску. Чим туриш пасуљ, одма му туриш коску да врије и нарежи
му лука црни и тури му парчићи, тури му сол, тури мало маз и он нек си
врије. И после му удариш запршку и готово.
За посну паприку нарежеш мало црни лука, па нарежеш мало прази,
један струк колико да ти замерише, па гу пржиш на зејтин док се добро
упржи. Кад се упржи, мало га посолиш, па му ставиш перинач. Перинач
опереш и натураш. паприку искидаш од венац, опереш с млаку воду, напуниш ги. не много да ги препуниш, јел онај перинач ће ги надује. И после си редиш у шерпу, у тепсију. Већином у тепсију ми турамо.
А тако исто и сарме прајиш. И сарме од ту исту зачинку. А за мрсне,
месо додаш и додаш вегету и бибер. и у посне исто бибер стављаш.
Купус очистиш, па наредиш у качку, у буре. Туриш сол озгор, налијеш воду, па опет њу претакаш. Имаш шајтов ил имаш чеп, ел ставиш
црево, ап си претакаш. Оно сипеш озгоре. дол туриш кофу, па налијеш
воду озгор, па чорбу сипеш озгор и тако док оно сиђе. И то се зове расоница. Карфиол се ставља у паприку, а цвекла се ставља у купус, ако је бел
купус да му расоница буде црвена.
Купус кисео ако режеш, ти туриш мало маз, па месо мало оздоле.
Турим мало ситну паприку, па ред купус турим. Овамо разгрејем паприку и маз, па турим у лонац. Ред туриш купус, па ред му турим од онај
маз редом с ложицу, па туриш месо, па туриш купус, па врз онај купус па
туриш маз и тако све докле колко оћеш да си туриш, то тако тураш. Па
после, ако ти је посно, није ти добро, а не мешаш га, засипаш га мало с
воду. Не мешаш онај купус док се скува. Кад видиш, ако ти је посан, ти га
промешај и онда ставиш мало маз, па ситну паприку мало и попариш га,
измакнеш и ручаш.
Чланци/Articles
105
Грашак, боранија – њи дунстујеш. Нарежеш лука одма и туриш мало
да ти се продунстује. Поклопиш с поклопац, оно ти се загрејује. Ставиш
маз, нема вода, и оно ти се пржи, оно се испарава. Мало туриш сол, ако
мислиш месо и тако.
Може како оћеш кромпир – и да га пржиш, и да га куваш, и пире, и
бел кромпир, и од сорте можеш; може и црвен кромпир. Њега пржиш. И
сас младу паприку мож да га испржиш. Мало испечеш паприку, па исечеш мало лука прази, ону паприку, па се оно пржи, пржи, док се онај лука
упржи. Овам си скувала кромпир. Куваш кромпир с онај капут, са све. И
кад онај кромпир лупиш, туриш у онај маз, у оно, и туцаш са туцањче од
дрво, дрвено. Туцаш са туцањче и кад оно стуцаш колко ће да туриш, ти си
после пропржиш га мало. Неки не сипују ич воду, само у онај маз га прже,
а ја некако капнем му мало воду. Не много, једну чашку винску капнем,
лецка. То ми одмекне онако. После ми добро. Тако црвен кромпир.
Ћуфте се праве најлако. Узнеш месо, посолиш га са сол и с паприку,
вегету и бибер и једно два јајета и мало бели лука, не црни. Онда ако ћеш,
туриш презле. Можеш од леба сув да туриш, а можеш и од леба купен, па
ги на кришке, па га исушиш, па га самељеш на воденицу и од оно туриш
и напрајиш ћуфте. Ваљаш ги после. Кад ги замесиш ти ги ваљаш, а овамо
маст па ти се прже. Док си се оне испрже, ти туриш у другу шерпу и после
кад ги натураш у шерпу с онај маз и удариш ги мало брашно и мало сол и
засипеш ги. Гурнеш у фуруну и готове ћуфте.
А пљескавице, за њи мора да има друго. у њи иде и црни лука.
Па има и коске се диме, и месо се дими. То се зову вешољке. То
вежеш једну тамо, једну овамо, тојаченце, па то туриш у пушницу, па
пушиш га. Огањ се ложи из напоље, а најбољи вуче унутра и кад се то
испуши...Па као данас си га пушила, а довече мало се пролади пушница,
ти ги извучеш, и сутрадан, довечер, мож да једеш. Ал сутрадан испечеш,
натураш у ладњак и остаиш. Пре није имао ладњак. Пре се турале те вешољке на мотке. То се турало, имала кришња, па у крошњу, па се закачи
на мотку. Куд огњиште ту има мотке и ту се закаче те вешољке. Или будне
мраз – туре, па исуше. Није се знало тад за пушнео месо, него куд огњиште туна има мотке. Ту се тури месо, поде таван, па се ту исуши и кад се
исуши, после зберу једну крошњу, у какво има и тури то и тако ћути. Кад
ти дођу људи, ти нема да идеш у касапницу. Де ће нађеш касапницу? Него
то месо туриш, спремиш јело кад ти дође човек. А сад има ладњак.
Пре него се пуши, месо оно се усоли, па се тури у шафољ, од дрво. Па
ако нема шафољ, од дрво. Па ако нема шафољ они турали велико корито,
турали чабар, куј какво имаа. Сад вечином људи купују ове пластичне, па
у то соле.
106
Караџић Број 4/2012
Па, у кобасице се ставља месо. Може овчо месо, може свињско да се
измеша. То је најбоље.
Па се прави кавурма. Стопи се маз. Неколко пут повратиш онај маз,
па цедиш онај маз, па направиш чварци. То од онај маз, то су чварци. И
неки чува главу од свињу, неки тура џигерке меље, неки га реже, танка
црве турају, неки тура и дебела, неки то баца. Куј какво воли такво тура.
V Славска трпеза:
Прво изнесеш шећер ил мед ил куј кува жито, жито. То прво. Послужиш, па онда послена ракија, па кафу, па по ред. Прво се боб ставља
на посну славу, а на мрсну пита. Боб се потопи. Једно два дана се топи,
па га олупиш, па га опереш у неколко воде, па га туриш на шпорет да се
скува. Па кад га скуваш, ако ти није се скуваа, ти му још досипеш воду, па
онда послен кад се скува, ти га онда ударуш на пресу, па га испресујеш.
Сипујеш над неки лонац, над шерпу. Овам си спремиш тањири, наравно.
Бели лука начистиш, стуцаш посолиш га по укус, како мож да га једеш.
И обиђеш га. Ако ти је добро на све, ти разлијеш по тањири. И тад се боб
стегне. И сутрадан туриш перинач
Скуваш бел перинач. Опереш га, очистиш га, опереш га, скуваш га.
Засипаш га с ладбу воду, па се он кува. Ти га мешаш да не загори, ал
он загорује.Ти га засладиш, па ако ти није куван, ти га опет досипеш с
воду. он си све нарскује. И добро га засладиш по укус. И њега разлијеш
по тањирчићи.
И питу напрајиш за славу. Пита се праји куј са шта има. Може и с
кисел купус, можеш и с јабуке, с ораси, с перинач.Кај с бел перинач, исто
скуваш перинач, па напрајиш слатку питу. Туриш онај перинач, овамо
зејтин туриш и капнеш маловоду и редиш питу. Редиш си оне корке као
са све што редиш. И исто испечеш као све пите. И то туриш за славу. Ставиш боб, перинач, питу, паприку, киселу паприку.
У туршију ставиш паприку. Опереш гу у воду, а овамо спремиш једну
шаку креч, кречљиву воду. Опереш у чисту воду, па овам у кречљиву воду,
буре и редиш ону паприку. Редиш ред сол. Добро да се забели онај сол.
Стављам и карфиол, парадајз, зелен парадајз, шангарепу. И то ћути три
четири дана. Турам и ред целер. И ћути три четири дана тако. Оно сиђе
дол. Онај сол гу угризе. После си гу засипемо, претиснемо.
Ајвар – испечемо паприке, па ги лупимо, па ги мељемо, па га пропржимо мало, па га после турамо мало у флаше, мало у ладњак у кесице
и тако.
Чланци/Articles
107
Па има и барена паприка. Обаримо, па гу наредимо ред паприку, па
салицил, па мало сирће, есенцију. Мало измешамо и тако редим ред сол,
ред онај рен. Од све то тако турамо и напунимотегле.
А пршкану, испечеш гу по лецка. Она не стада много. Оне имају дршке.
Рибу печеш у тепсију. Нарежеш на парчићи, опереш гу, нарежеш гу,
посолиш гу и свако парче уваљаш у брашњо и мало посолиш и стављаш у
тепсију. Наредиш и то гурнеш тако у рерну. Ставиш зејтин. А ове мрзле,
оне се прже озгоре. Њу да облије зејтин. И ето и њу тако. Опереш, посолиш, туриш зејтин. Зејтин се загреје, туриш оне рибе. Свако парче уваљашу брашњо. И тако ги редиш док се оне запечеју горе, па ги преобрнеш и
тако се оно све испече.
Пихтије се скувају. Купиш коске од свиње и од говеђину – ноге, коске. Посолиш ги, скуваш. Куваш док се оно месо не скува. Кад се оно месо
скува, ти га извадиш у тепсију. Послена оне коске извадиш. из њи скидаш
месо. Чорба ако ти је мало, ти још мало досипеш да ти врије. И она врије
и после оно месо искидаш, начистиш бели лука, истуцаш, измешаш. Пробаш га на сол. Пробаш ону воду там да л ти је добро, да л је слана. И кад то
све добро, ти си мпосле тањири спремиш, а оно измешаш сас руку, месо и
онај бели лука. Натураш месо редом по тањири. После сипеш ону чорбу,
што ти врело, по тањири и тако прајиш питије.
Правили смо пре колачи с модлице. Туриш маз и мало шећер, па
умутиш јаје и умутиш тај маз. Мутиш да се он растопи. после туриш јаје и
туриш брашњо. Замесиш то, па ако ти је лечка, ти мало сипаш ил ракију,
ил воду, ил млеко шта било. Још мало додаш, па напрајиш као за питу,
онако већко, па га развијаш с коленику на астал, па с оне модлице сечеш,
а овамо туриш у тепсију мало маз и печеш ги. После кад се испечу, ваљаш
ги у шећер, ако имаш, а ако немаш, онда ништа. Тако си поминеш.
Пре смо и ратлук правили. Тури се вода два кила и тури се оштро
брашњп. Измеша се и шећер, а овам се вода загреје, па то помешам кај
качамак. А има, купи се екстрат, па оно поделим. После сипам црвено,
пола ово и то се сипа и ето. то се и авла зове.“
казивач: Милица Милошевић
записано 1996. године
108
Караџић Број 4/2012
СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ГРАЂЕ
састојци
ајвар
брашњо oд
пченицу(чисто)
брашњо од раж
(ражено)
брашњо од
кукуруз (пројено)
бикербона бибер
боб
боранија
вода (ладна,
млака)
вегета
глава од свињу
грашак
гриз
есенција
екстрат
зачинка
зејтин
јаја
квасац (домаћи)
коске
кромпир
купус
купус кисел
леба сув
лука (црни, прази,
бели)
маз
месо (пилећо,
свињско...)
млеко
паприка (зелена,
млада)
паприка ситна
парадајз
пасуљ
першун
перинач бел
презла
прасе
пршкана паприка
ракија
производи
барена
паприка
бел кромпир
боранија
вешољке
вурда
гибаница
грашак
грушевина
гужвара
зељаник
кавурма
кајмак
качамак
каша
кисело млеко
кнедле
кобасице
колачи
кравајчићи
кромпир
купус
купус кисел
леба (хлеб,
левац, леб)
мекиње
паприка
пуњена
пасуљ
пире
пита
пита с
вишњама
пита с
јабукама
пита с луком
прекрупа
погача
питије
печење
провара
расоница
ратлук (авла)
резанца
обрада
бучкали
ваљаш
вежем
вратим
вржеш
вуче
гурнеш
даваш
донесеш
досипеш
дунстујеш
заватиш
закачиш
закољеш
залије
заложиш
замесиш
заметеш
замесиш
засипеш
засладиш
извадиш
измакнем
измешаш
измутиш
исечем
исипеш
искриже
испариш
испечеш
испресујеш
испрскаш
истружеш
исушиш
исцеди се,
ицедиш
капнем
кисели се
куваш
лупиш
засипеш
закачи се
зберу
мешаш
покућство
астал
бакраче,
бакрач
бучка
(флаша)
ваган
вангла
верига
виљушка
воденица
грнче, грне
карличе
карличенца
(карличићи
,
ваганчићи)
кашичица
кашика
калајлика
коленика
корито
крошња
ладњак
лонче
ложица
лонац
мотка
модлице
наћве
дрвено
огњиште
огањ
пекара
поклопац
прашак
преса
сач
(вршник)
сито
судови, суд
танур
тањири
тегле
тепсија
мере и сл.
упутства
више ставиш
да ти боље
будне
да ти је меко
да ти се олупи
да ти се не лепи
да се добро
загреје
да се надигне
да је облије
зејтин
да није много
врела
добро
два сита, три
сита
добро нагориш
док врије
док онај нарасне
за јело
(укисељено,
надробљено,
пресно за стоку)
исто као и каша
ич
једно два јајета
једну чашку
винску
кад врије
кад се исуше
кад се пролади
кад стигне
кад судови несу
чисти
кад већ да га
измицаш
кад мало време
прође
кад се просуши
кад ти оно
остане
као дуван кад се
криже
као за корке за
109
Чланци/Articles
рен
риба
салицин
сира
сириште (из
јагњета)-јаткице,
орачићи
сирће
сланина
сол
суручљавица
(трава
травке
укваса
целер
црева (танка,
дебела)
чварци
џигерке
шангарепа
шећер
сарма
супа
тигањице
тиквеник
трице
туршија
црвен
кромпир
чварци
чорба (бела,
црвена),
чорбица
сира ситан
сира у
парчићи
сириште
сурутка
месило се
мутим
навуче
нагориш
надроби
намотам
напалиш
направиш
напунимо
нареже
наредиш
натираш
натурам
насеје
начистиш
обаримо
обиђеш
обрћаш
обрнеш
одвежеш
одсејеш
олупиш
опереш
остави га
остајиш
очистиш
палиш
пекли смо
печем
повратиш
поделиш
подмесиш
поклопиш
помажеш
помокриш
руку
попариш
посолиш
потопи се
поћуту
прајиш,
правиш
прекрије
преврнем
премесиш
претиснеш
пржиш
преобрнеш
пробаш
проладим
промешај
тигањ
тојаченце
ћупче
фрижидер
фуруна
цевче
(рерна)
цедило
црепуља
чабар
чаршавче
чашка
чук
чутура
дрвена
шафољ
шерпа,
шерпица
шпорет
питу
кај корчица
кај качамак
колко ће туриш
лецка
лоптице као за
ћурке
мало
мало већке
мало капнем
мало мек да дође
мало после
мало тури од
оно
на свако лико по
кашику брашњо
не много да је
тврдо
неколко пут
неколко пут
овдека
озгор
оно се утопли
одма кад врије
отуд и одовуд
остајиш кад
натураш
па се олади
повише
по укус
прика крај
ред
с руке
ситно
скуваш га с
капут
туна
три врчета од
орачићи
увати се
у прсти
унакрс
у прсти
110
Караџић Број 4/2012
пропржиш
просипеш
прострем
пушиш
развијеш
развукујеш
разгрејем
раздвојиш
разлијеш
размицаш
размутим
расечем
редим
режеш
ручаш
самељеш
сечеш
сејеш
свијеш
свучеш
сипам, сипем,
сипујеш
скинеш
скуваш
смицаш
спремиш
ставиш
стегнеш
стопи се
стуцаш
суши
туриш
тераш
трпаш
уваљаш
увати се
удариш ги
узнеш, узмеш
узбираш
укисели
умесиш
умутиш
упржиш
усиримо
усолиш
цедиш
цима
Чланци/Articles
111
ЗАКЉУЧАК
Када 293 глагола упућују на то како да се обраде намирнице, онда је
сасвим јасно да се припремању хране, не само за укућане, већ и за стоку,
придавао велики значај. Ако се зна како је тежак живот био без воде и
струје, а оволики труд треба уложити, и то често не само једна жена, да се
спреми оброк, онда је сваки тренутак припремања хране вредан пажње.
Користила се ладна вода да се намирнице оперу, али је топла вода
требало увек да буде на дохват руке. Зато је бакрач на огњишту увек био пун
воде која се грејала и домаћица је увек могла да послује. Судови су морали
бити чисти, нарочито ако се говори о преради млека и прављењу производа
од млека, па је утолико поступак припремања ових производа драгоценији
данас него раније. У веку ХАСАП стандарда наша традиција потврђује да је
и пре ХАСАПА био ХАСАП, јер се и тада знало за неупотребљиву храну, тј.
провару и грушевину, која није била за људску исхрану.
Говорити о еколошкој исхрани у прошлом веку, било је сасвим непотребно, али моји казивачи показују непобедиви дух модернизма тиме што
наводе као неке од састојака салицин или естрат. Посматрајући списак
намирница вероватно ниједан нутрициониста не би замерио малу употребу шећера, јер се користио врло ретко и углавном за славске колаче. Несхватљиво данашњим генерацијама је остављање домаћег квасца за хлеб
или млеко и то од претходне припремљене хране или прављењем домаћег
сиришта. Ово само доказује да су се наши преци здраво хранили.
Већина савремене деце и не зна да се путер може направити, а да не
говоримо да би за бучку (бућку) пре помислили да је име неке нове игрице,
него назив за посебну флашу у којој се млеко бућкало, на посебан начин
мешало како би се угустило и претворило у путер. Још много лексема показује оригиналност пбраде хране, а издвајају се размицаш, смицаш, свукујеш, искрижаш, преобрнеш, обиђеш у значењу пробаш... Ипак, дунстовање (како каже казивач) и у ову област доноси дух модерних времена.
Кухиња без електричних уређаја заиста је незамислива савременој
домаћици, па је и вечина лексема које означавају делове кухињске опреме или намештаја многима непозната или позната само по чувењу. Вероватно многе домаћице не знају да држе коленику кад развлаче тесто, нити
да је дрвена чинија карлица или ваган.
Ипак, најоригиналније су мере и друга упутства, увек описна и живописна. У кухињи домаћица из 19. века није било вагица, па су и мере онакве какве су оне могле да примене – кашика, отприлике, кад се згусне...
Да ли смо се заиста одвојили од своје традиционалне кухиње или
само патимо за њом у муњевитом прогресу? Можда ипак у неком рес-
112
Караџић Број 4/2012
торану домаће српске кухиње тражимо погачу из црепуље и свадбарски купус не инспирисани етно модом, већ свесни квалитета кулинарског
умећа старих куварица.
О КАЗИВАЧИМА
Милица Милошевић (1927, Станци - 2004, Катун)
Рођена у селу „исте реке“, завршила четири разреда у родном селу,
колико је било уобичајено. Посвећена кућним пословима од малих ногу
у многољудном домаћинству, у коме је свако женско чељаде имало задужења. Паметна жена и добра домаћица језика неисквареног „великим
школама“ била је савршен казивач.
Радивој Здравковић (1938, Катун)
Рођен у Катуну, завршио четири разреда основне школе у селу,
пољопривредник.
Чедомир Милошевић (1929, Катун – 2006, Катун)
Рођен у Катуну, где је завршио четворогодишњу основну школу, а
после тога столарски занат. Радио у Алексинцу и Нишу, али није дуже
напуштао родно говорно подручје.
Литература:
1. др Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Скупштина општине
Алексинац, Београд, 1978. године;
2. Недељко Богдановић, Говор Алескиначког Поморавља, САНУ, 1987.
године;
3. Асим Пецо, Преглед српскохрватских дијалеката, Научна књига,
Београд, 1989. године.
CULINARY LEXICON OF KATUN VILLAGE
Summary
Village Katun belongs to the dialect area of Prizren and the
river Timok’s basin. It’s inhabitants are located in a region which is
in Serbian dialectology usually called The Pomoravlje of Aleksinac.
The oldest residents’ idiom shows numerous characteristic of this
dialectal zone, such as vowel replacement • > e in all positions,
Чланци/Articles
113
vocalization of the semivowel; consonant /h/ is lost and replaced
with /j/ in some positions; the group of consonants -st is reduced
in ultimate position; the accent is expiratory; the declination
is simple – there is only one word-form. Katun village is part of
Aleksinac municipality and its inhabitants are mostly involved in
agricultural production and stockbreeding. Their main occupation
is food production, thus making the cereals, milk and meat the
base of their cuisine. This article deals with various examples of
culinary lexicon of Katun village.
114
Караџић Број 4/2012
Доц. др Наташа Симеуновић Бајић
Факултет за културу и медије, Београд
УДК: 821.163.41.09-1 Рајић В.
ID BROJ: 196108556
ДУБИНА ЛИРСКОГ ОСМИШЉАВАЊА
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНОГ БОЛА У ПОЕЗИЈИ
ВЕЛИМИРА РАЈИЋА
Јест лето ново, ал’ су дани стари…
Ново лето
Сажетак: Песнику модерне Велимиру Рајићу, рођеном у Алексинцу, придавана је неоправдано деценијама веома мала пажња. Иако је иза себе оставио
невелико песничко дело, оно је по свим књижевно-естетским критеријумима вредно проучавања. Овај рад покушава да опише и објасни бол као извор
Рајићеве поезије, али не само на плану личне песникове судбине, већ и у домену поимања бола као универзалног својства егзистенцијалности.
Кључне речи: Велимир Рајић, поезија, модерна, егзистенцијални бол
Књижевно-историјски контекст
С
рпска књижевност није имала јасан и правилан еволутивни ток
све до завршетка Првог светског рата. У свим претходним епохама она је каснила за великим европским књижевностима, а
узрок томе лежи пре свега у тешкој историјској судбини коју је
Србија доживела: вишевековни губитак слободе и државности, ратови,
сеобе, борба за ослобођење и независност. У таквим условима развила
се богата народна књижевност, док се у уметничкој књижевности неки
књижевни правци нису уопште формирали или су остали у наговештајима. Зато је и појављивање модерне у српској књижевности1 каснило око
четири деценије у односу на појављивање модерне у западноевропским
1
Модерна у српској књижевности обухвата период од почетка 20. века до Првог
светског рата.
115
Чланци/Articles
књижевностима.2 Међутим, за модерну је карактеристично то што се српска књижевност тада у великој мери приближила француској књижевности, ослободила се руског утицаја који је био доминантан последњих
деценија 19. века, ослободила се утицаја народне поезије, формирала
модерни књижевни језик, обогатила песнички израз, изродила дух престоничке београдске књижевности и успоставила естетске критеријуме у
вредновању књижевних дела. За тај период веома су важни и различити
књижевни часописи међу којима је водећу улогу имао Српски књижевни
гласник који је постављао мерила књижевне и језичке политике. У њему
су своју поезију објављивали најзначајнији песници модерне међу којима
и Велимир Рајић.
За разлику од Дучића и Ракића који су били слављени и за време
живота и након смрти, и који су били присутни у школским лектирама,
различитим антологијама, приказима, анализама, критикама, Велимир
Рајић је био цењен за време свог живота, али скоро сасвим скрајнут након
смрти. Њему и његовој поезији деценијама није придавана или је придавана сасвим мала пажња чиме се неоправдано запостављала књижевноуметничка вредност његовог дела. Најчешће је у рецепцији поезије тог
времена само помињан и сврставан у „оне остале”.
О песниковом животу
Велимир Рајић рођен је у Алексинцу 1879. године у угледној породици. Углед породице Рајић потиче још од његовог прадеде Танаска Рајића
који је бранио топ на Љубићу код Чачка у Другом српском устанку. Његов
отац био је полицијски чиновник, а живели су до пресељења у Београд у
Таушановићевој улици у Алексинцу. Од самог детињства показало се да је
Велимир крхак и нежан. Тежак облик епилепсије развио се већ у четвртој
години и то га је пратило све до смрти. Иако је био добар и вредан ђак, а
касније марљив студент француског језика и књижевности на Филозофском факултету Велике школе, он се никад није могао помирити са својом
болешћу. Његов спољашњи изглед (низак, сув, блед, миран, ћутљив) одавао је човека слабог здравља, исцрпљеног и уморног. Након завршетка
студија радио је у гимназији затим у Министарству просвете па у Народној библиотеци. За време балканских ратова и на почетку Првог светског
рата покушао је неколико пута да се прикључи војсци, али је због болести
сваки пут одбијен. Умро је у Горњем Милановцу 1915. године.3 Иза себе
2
3
Преломни тренутак за формирање модерне у француској књижевности било је
објављивање Бодлерове збирке Цвеће зла 1857. године.
О животу Велимира Рајића погледати детаљније у: Милићевић, Ж. „Стеван
116
Караџић Број 4/2012
је оставио невелико (али не и невредно) књижевно дело, мада се још увек
не зна шта је и колико уништено за време Првог светског рата. Књигу
Песме и проза објавио је 1908. године. У њој се налазило укупно четрнаест
песама. Тек 1935. године Живко Милићевић је у издању Српске књижевне
задруге Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића додао још шеснаест
Рајићевих песама које је прикупио из часописа са којима је Рајић сарађивао.
Поетизовање егзистенцијалног бола
Вредност Рајићевог песничког опуса приметили су најзначајнији
критичари тога доба, Богдан Поповић и Јован Скерлић. Поповић је његове песме уврстио у своју чувену Антологију новије српске лирике која је
објављена 1911. године, а Скерлић је његову поезију одредио као „најискренију”, „најболнију” и „најдирљивију” „душевну исповест”.4 Скерлић је
добро запазио да је основна карактеристика код Рајића бол као „извор поезије”.5 О болу су писали и други: „А како је Рајићев бол био непреболан,
то је и тон његових песама био очајан, сав од тежине и црнине”.6 „Рајић
није туговао ни из моде, ни због имитације, ни из кокетерије, ни из жеље
да привуче погледе и задобије симпатије. Из његове душе, преплављене болом, излазиле су песме мало те не онако природно и неизбежно
као киша из облака пресићених воденом паром”. 7 „Не, то је искрени,
истински, песнички, паћенички крик израженим тужним, али животним
осећањима”.8
Међутим, иако су критичари били у праву кад су говорили да је узрок
том свеколиком болу Рајићева болест, ипак, ишчитавајући дубље његову
поезију, може се приметити једна издигнутост до општег нивоа бола као
универзалног својства егзистенцијалности.
Оно што се прво примећује у Рајићевом песништву свакако јесте
велика количина бола, тј. бројни епитети који упућују на бол: „очајање”,
4
5
6
7
8
Луковић и Велимир Рајић” (предговор), Песме Велимира Рајића и Стевана
Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935., и у: Јовановић, М., Велимир
Рајић –- личност и дело, Љубостиња – Трстеник, Интерпрес – Београд, 2006.
Скерлић, Ј., Писци и књиге I (изабрао и приредио Јован Пејчић), Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2000, стр. 58.
Исто, стр. 58.
Милићевић, Ж., „Стеван Луковић и Велимир Рајић” (предговор), Песме Велимира
Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 17.
Продановић, Ј., Наши и страни, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд,
1924, стр. 66.
Влатковић, Д., Волео сам, више нећу, Нова књига, Београд, 1986, стр. 169.
Чланци/Articles
117
„терет”, „тешки јад”, „сињи јад”, „чемер”, „чама”, „тешка сета” итд. Та песимистичка атмосфера није само део песникове тужне судбине опхрване
болешћу, већ шира песничка истина која на суптилан начин сугерише
присуство бола у људском животу уопште. Као што је Јаша Продановић
добро запазио „индивидуалан као песник, он је био социјалан као човек
и спајао је врло често своје ја са једним морално одабраним ми”9, тако се
слично може рећи да његово лично виђење кроз снажан изражајан језик
открива дубоку истину трагичне људске егзистенције која је ограничена.
Смрт је неумољива и долази по свакога. А живот је кратка путања која се
мора прећи ма колико се са њеним изгледом и садржајима човек не слаже. Живот је као кандило које се лагано гаси:
„Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру: нема уља ко да кане…”10
Унутрашња патња лирског субјекта није обележена само личним печатом и поређењем умирућег кандила са умирућим животом, већ постаје
интимни простор заједнице са другима због затеченог реда ствари. Сви
људи су смртни и зато се песник духовно издиже у свом личном егзистенцијалном болу до свеопштег егзистенцијалног бола. Да, то јесте његов живот и његова судба, али су они истовремено и део симболичке пројекције
свеобухватног Живота и Судбе:
„И тако, Бог је, силом своје моћи,
И светлост дана и тамнину ноћи
У једно слио. У химни, дивота
И гроза што је дижу сваког дана,
У часу кад се буди зора рана,
Трепери струна и мртвог живота.”11
9
10
11
Продановић, Ј., Наши и страни, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд,
1924, стр. 63.
Мој живот, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна
задруга, Београд, 1935, стр. 67.стр. 67.
Моја судба, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна
задруга, Београд, 1935, стр. 67.
118
Караџић Број 4/2012
У тескобној егзистенцијалној стрепњи песник из све снаге, певајући
гласно и непосредно, гради опсесивну слику Живота који се не може замислити без присуства Смрти:
„О, ћути, празни, кукавни животе!
За тебе нема, осим смрти, циља,
Ни друге наде, осим очајања!”12
А „кукавни живот” који је само „празна машта”13 и коме је једини циљ
смрт уређује Бог:
„У једном куту небеснога шара
Још од постања стоји Разбој вити.
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити”14
Тако се мотивско-симболички круг отвара и затвара егзистенцијалним болом који се јавља изван човекове моћи и без његовог утицаја као
последица деловања Бога и оног другог, супротног бића коме Рајић не
помиње име већ га означава као Он. Људско битисање засићено атмосфером растанка, неприпадања, пролазности и нестанка кроз симболички
поетски говор добија метафизичко значење. Зато је Јовановић нагласио
да је, иако су многи критичари то превидели, Велимир Рајић имао сасвим изграђен фаталистички филозофски поглед на свет.15 Тај поглед највидљивији је у песми Басна о животу коју је, поред Завета, Миодраг Павловић уврстио у своју Антологију српског песништва. Пошто је у таквом
поретку ствари немогуће било шта променити, лирски субјект трагајући
за смислом постојања на овом свету, изражава темељну сумњу у божанску правду те стога не може васпоставити веру у свемоћно биће:
12
13
14
15
Истинита песма, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна
задруга, Београд, 1935, стр. 68. стр. 68 стр.68 стр. 68стр.68.
Пред пролеће, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна
задруга, Београд, 1935, стр. 86.
Басна о животу, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна
задруга, Београд, 1935, стр. 101.
Јовановић, М., „Песма Велимира Рајића Басна о животу” у: Велимир Рајић –
живот и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног у Алексинцу 24.
децембра 1999.), Ниш, 2002.
Чланци/Articles
119
„Али моја жртва
Коју бих принео Оном горе тамо
Била је обмана и превара само:
О, давно је, давно моја вера мртва!”16
Смисао бивствовања не може се докучити. Вера је мртва па се лирски
субјект резигнирано препустио вољи Јачег, тј. Ђавола:
„И најзад, ја сам изгубио наду
Да икад могу обладати чуном,
И тад, на свагда, раскрстих са буном,
И признах Неком пуну, личну владу.”17
Заправо у Рајићевој поезији приметан је непрестани дијалог са Животом на који појединац нема утицаја па се из тог разлога изнова и изнова
јавља егзистенцијална сумња опстајања на овом свету која узрокује свеколики бол. Ако Бог не помаже, ако је и друго зло биће присутно, ако Живот толико боли, ако смрт мора да тријумфује, онда се чини да је читава
Рајићева поезија обележена само тамним поетским сликама и да се лирски субјект налази у агонији која никако и никада не престаје. Међутим,
разрешење ове поетске еволуције која је ишла стазама тамне семантике
изгледа да постоји у најличнијој и најинтимнијој песми по којој је Рајић
иначе и упамћен, На дан њеног венчања:
„И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била љубав моја жива!”18
„Лако је могућно да знатног удела у омиљености њеној има сентиментална историја19 која ту песму прати, али је сасвим извесно да је од
16
17
18
19
Моја вера, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна
задруга, Београд, 1935, стр. 70.
Вјерују, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга,
Београд, 1935, стр. 90.
На дан њеног венчања, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска
књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 82.
Велимир Рајић је волео своју колегиницу са студија, Косару Бобић, али се због
своје болести никада није усудио да јој ту љубав призна. Она је у њему видела
120
Караџић Број 4/2012
највећега и одлучујућега дејства да она то постане било књижевно савршенство њено и то безмало у сваком погледу.” 20 Заиста, песма На дан
њеног венчања представља потпуни склад звучања и значења. Испевана је
у једанаестерцу, има укупно десет строфа, присутан је врло мелодичан
и у поетском исказу снажан рефрен „проста ти била моја љубав жива”,
развијено је аутентично расположење, створене кључне речи симболи и
остављен је печат индивидуалне песничке јединствености.
Ова песма настала је из огромне неопходности и из искрености говора песникове душе. Иако се у првом читању може запазити најинтимнији
лирски глас, пут личног, импресионистички забележене слике, боје које
су у складу са меланхоличним расположењем, ипак, песма никако није
само болна сентиментална историја једне трагичне љубави. На првом експлицитном плану, песма јесте сведочанство о субјективном доживљају
љубави и потврђује песниково властито постојање, али се на дубљем имплицитном плану бол који је у њој исказан не претвара у чист песимизам и
горку напуштеност, него добија значење универзалног симбола. Ма колико да је песма подржана стварном судбином свога творца, она је пре свега
увек посебна лирска творевина која наставља да живи својим животом.
Зато је у овој песми присутно превазилажење личног бола и песничко узрастање до апсолута љубави који мора довести до исцељујућег помирења
са Животом. Невидљиво се овде разоткрива у видљивом, а интимно-исповедни тон рађа једну свеобухватну отмену смиреност. Бол се претвара у
чисту продуховљеност оплемењену опраштањем као смислом који је иза
и изнад свега.
Закључак
Велимир Рајић успео је да за време свог кратког живота обележеног
тешким обликом епилепсије створи поезију снажну, искрену, осећајну и
продуховљену. У тој поезији није присутна само резигнација над сопственим несрећним животом и лични бол, већ и једно симболичко поетско
20
правог пријатеља, јер су се годинама дружили. Њена удаја је песника најтеже
погодила. Детаље сазнајемо из прозног дневника који је Рајић записивао:
„Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави. Она се јутрос, на јутрењу,
венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и
честитао…она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање
било опело мојој љубави.” Јовановић, М., Велимир Рајић – личност и дело,
Љубостиња – Трстеник, Интерпрес – Београд, 2006, стр. 27.
Пантић, М., „На дан њеног венчања и њена пародија”, у: Велимир Рајић – живот
и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног у Алексинцу 24. децембра
1999.), Ниш, 2002.
121
Чланци/Articles
узрастање до нивоа општег бола као универзалног својства егзистенцијалности. Због тога његова поезија не сме бити уско и површно посматрана.
Она и даље чека нека будућа дубља ишчитавања.
Литература:
Влатковић, Д. Волео сам, више нећу, Нова књига, Београд, 1986.
Јовановић, М., Велимир Рајић - личност и дело, Љубостиња - Трстеник, Интерпрес - Београд, 2006.
Јовановић, М., „Песма Велимира Рајића Басна о животу” у: Велимир
Рајић – живот и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног
у Алексинцу 24. децембра 1999.), Ниш, 2002.
Милићевић, Ж., „Стеван Луковић и Велимир Рајић” (предговор), Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга,
Београд, 1935.
Пантић, М., „На дан њеног венчања и њена пародија”, у: Велимир
Рајић – живот и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног у Алексинцу 24. децембра 1999.), Ниш, 2002.
Продановић, Ј., Наши и страни, Издавачка књижарница Геце Кона,
Београд, 1924.
Скерлић, Ј., Писци и књиге I (изабрао и приредио Јован Пејчић), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000
Лектира:
Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935.
DEPTH OF LYRICAL CREATION OF EXISTENTIAL PAIN
IN VELIMIR RAJIĆ’S POETRY
Summary
Velimir Rajić has managed, during his short life shadowed by
heavy form of epilepsy, to create strong, sincere, sensitive and spiritualized poetry. That poetry shows not only the resignation of personal
life unhappiness and pain, but also a symbolic poetic rise to a level of
general pain, as a universal attribute of existentiality. Because of that
his poetry mustn’t be evaluated trough narrow and superficial observation. His poetry still awaits some further deeper readings.
122
Лист Караџић Број 4/2012
УДК: 781.42:78.083.2 ; 78(4)(091);
371.3::78
ID BROJ: 196109836
Историја уметности
Проф. др Слободан A. Кодела, Факултет уметности, Ниш
Слободан Дејановић, Виши предавач ВМШ у пензији, Ниш
КАНОН КАО СРЕДСТВО МУЗИЧКОГ
ИЗРАЖАВАЊА
Сажетак: У раду се говори о историјском прегледу настанка и развоја канона. У другом делу ивршена је подела канона према врстама. Посебно се
имало у виду разноврсност овог облика са аспекта примене разичитих композициско-техничких поступака аутора који су каноне писали. Подела је
условљена мелодијско-ритмичким и хармонским структурама, техничким
елементима као и њиховом наменом. Трећи део рада доноси методска упутства тј. методске напомене за извођење канона у музичкој настави.
Кључне речи: Канон, музичка настава, историјски развој, врсте, извођење.
НАСТАНАК И ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ КАНОНА
К
ада се помене реч канон најчешћа асоцијација је на једноставну
дечију песму кружног облика. Међутим овај, наизглед, једноставан облик може бити и врло сложен. Његова историја је веома
богата, а његова појава била је један од значајнијих тренутака у
развоју европске музике.
Реч канон долази од грчке речи canon – правило. У музичкој терминологији означава композицију у којој је водећи глас дукс (dux)1 дословно
имитиран од пратећег или пратећих гласова – комес (comes).2 Терминолошко значење – правило, огледа се у томе што се њиме означава време,
место, интервал и начин на који пратећи глас или гласови наступају.
Канон као термин, форма и техника постоји готово колико и сама
музика. У античкој Грчкој канон је означавао апарат за мерење трепе1
2
Dux – енглески – субјект; comes – одговор. Duks је енглески назив за тему а comes
за имитацију. Италијански термини су proposta – предлог и risposta – одговор.
Монокорд – апарат за акустичка испитивања који је користио и Питагора.
Чланци/Articles
123
рења жица, да би у II в.н.е. добио назив монокорд. У VII в.н.е. опет у Грчкој, (термин) канон добија ново значење и постаје сложенија песничко
музичка форма химничког карактера, која се састоји од девет ода3 где је
свака најчешће састављена од четири строфе, на ритмичкој основи која је
углавном била непроменљива (на подједнако истој ритмичкој основи).
Један од првих композитора ове врсте канона био је Кузма из Јерусалима (VI – VII) а после њега и Андреј Критски (Andrej Kritski – oko
660 – око 740) који је написао чувени Велики канон од 250 строфа. Свакако да је најзначајнији аутор таквих канона био Иван из Дамаска (Јован
Дамаскин око 670 – око 748) звани златострујни, који је написао надалеко познати Ускршњи канон који је због своје лепоте, успешне структуре
и изузетне садржајности добио још два назива Златни канон и Краљица
канона.
После овог периода термин и облик канона се губи али ће зато његова
поновна појава у XIII веку у народној музици, усталасати учену музику и
постати обавезни део многих музичких творевина. Још увек је загонетка
када се појавио први канон. По неким музиколозима то је била краћа мелодија – припев у делу Renalt le Nouvel аутора Де Лила (Jacquemart Gelée
de Lille око1308) који је настао око 1290. године,4 док други сматрају да
је то била двогласна химна из Nunc Sancete nobis spiritus чији се рукопис
данас налази у Оксфорду.
Канон Sumer is icumen in код нас познат као Летњи канон, означио
је прекретницу у даљем развоју вишегласја, посебно полифоније. Настао
1240. или 1310. године5 и приписује се опату Џону из Форсента (John
of Fornseté) из Опатије у Редингу. Сматра се да га је он само записао, а
да му је порекло народно. Уз нотни запис дато је канонско упутство за
извођење: Hans rotam cantore possunt quatour sacil. Овај канон је познат и
под називом Rota of Reading, те је уједно и најстарији познати пример у
коме се афирмише тоналитет дура, као и паралелно кретање у терцама и
секстиaма.
Од појаве Летњег канона облик канона се од XII века појављивао у
различитим формама и под различитим називима. У Енглеској налазимо термине Rotam, Round (круг) у Француској је то Rondeau (круг), а у
Италији Rondellus – (латински – коло) и Rota – италијански термин. Rond
i Rota првенствено су означавали термине за канонску вокалну композицију, једноставну тему са имитацијом на прими или октави, кружну и
бесконачну.
3
4
5
Ода – свечана песма.
Андрејс, Ј: Историја музике, Загреб 1966. стр. 65.
Музичка енциклопедика II, Загреб, 1974. стр. 300.
124
Лист Караџић Број 4/2012
У периоду Ars nova у Италији је познат облик каћа (cacca – лов) у којем
су најчешће описиване теме из лова. У Француској се око 1440. године
Бодо Кoрдиер, (Kordier Baude) XV в.- Енигматски канон у облику точка
јавља облик шас (sаssеr – лов) што је у ствари строги канонски начин код
кога је написана само једна деоница, док други гласови из теме извлаче
– лове своје деонице.
Канонску технику нарочито су развили фламански композитори. Ј.
Окегем6 (Johannes Ockeggae 1425-1495), Ј. Обрехт (Jacob Obrecht 14501550) и Г. Дифај (Guillqume Duffy око 1400-1447). Окегем развија разне
врсте канонске имитације. Његова миса Cui usvis toni добила је наслов по
томе што је исти нотни текст могао да се пева у сва четири аутентична црквена модуса, употребом одговарајућих кључева, док је миса Prolationum
компонована претежно у двоструком канону са имитацијом у различитим интервалима.
Жоскен де Пре (Josquin Des Pres oko 1527) је писао загонетне каноне и шансоне у форми канона. Популарну народну песму Baises moy,
обрадио је у форми канона, а његово дело Qui habitin abitorio altisimo је
у уствари четвороструки шестогласни канон. Постепено се број гласова
6
Имена многих композитора из периода Арс нове налазе се у различитим
ортографским облицима а за Окегема је утврђено преко тридесет облика,
детаљније: Музичка енциклопедија II, Загреб 1974. стр. 717.
Чланци/Articles
125
повећавао тако да код Окегема у делу Deo Gratias достиже тридесет шест.
То је у ствари четвороструки деветогласни канон, односно истовремено
певање девет четворогласних хорова.
Žosken De Pre – Home Armé, Шансон у форми канона
Средином XV века канонска форма достиже врхунац контрапунктске технике, чија компликована комбинаторика води у странпутицу, до
чистог формализма и хладног рационализма. Аугментација, диминуција,
инверзија, ретроградна имитација, само су неке од контрапунктских могућности које се користе у канонским формама, а њихово комбиновање
понекад доводи до апсурдних комбинација у обради теме, која се до те
мере измени, да се више не може препознати. Канон тако постаје поприште техничког виртуозитета. Иако оваква примена нема увек уметничко
оправдање, јер служи да се само прикаже композиторска виртуозност, допринеће даљем унапређењу композиционе технике у оквиру полифоног
става.
У XV и XVI веку канон се често јавља под називом фуга. Да би се разликовао од облика фуге, користе се термини: fugam episodica – за фугу,
fugam canonica за канон. Ла Ру (La Rue Pirre око 1460–1518 ) пише четворогласне каноне под називом фуга. Савременици су нарочито ценили
његову технику канона којом се он обилато користио. Већи број миса
компоновао је у форми канона. Целу мису O solutaris hostia компоновао
је као fuga quator vocum et unica што је заправо четворогласни канон забележен као једна мелодија.
Облик канона каћа у XVI веку постаје облик дескриптивне музике.
Два вокала над инструменталним басом, канонском техником са имитацијом на прими или октави, певају о задовољствима које човек налази у лову. Отуда је и честа употреба oноматопеје. Техником хокетуса
(hoquetus)7 дочарава се лавеж паса и захуктало бежање уплашене живо7
Хокетус (Hoquetus – старо француски; штуцање) је техника контрапунтирања
126
Лист Караџић Број 4/2012
тиње. Објашњење термина овог облика може се тражити, не само по садржају који се описује, већ и по томе што у канонској имитацији један глас
лови други.
J. Hilton – Catch that catch can, Насловна страна збирке канона Лондон 1652.
Сличан овом, већ поменути италијанском облику, је и француски
облик шас (shasse – лов), компонован најчешће у облику двогласног или
трогласног канона, такође са применом технике хокетуса. У Енглеској се
такође јавља сличан облик по термину и техници, али не и по тематици и
садржају. Енглески облик кеч (catch – ухватити, уловити) је у ствари врста
друштвеног канона. Овај термин је заменио првобитни термин ронд. Разлика је у томе што се код кеча речи испреплићу на различите начине, па
настају различите двосмислене речи са комичним, а често и разузданим
значењем. Термин кеч је овде употребљен у смислу, да сваки певач мора
да улови своју деоницу, док је извођење обавезно праћено покретима
тела. Поменути облик био је веома популаран и омиљен, па је штампан
велики број збирки. Поменућемо Равенскрофта (Tomas Ravenscroft 15921633) који je приредио три збирке: Pamelia (1609) Deuteromelia (1609) и
Melismata (1611). Он је аутор већег броја кеча, као и три антема (anthema)8
у форми канона. Врло популарна је била збирка Хилтона (John Hilton
1599-1657) Catch that catch can (1652).
8
два гласа који наизменично изводе тонове једне мелодијске линије. Један глас
паузира док други пева и обрнуто.
Антем (Anthem – старо енглески: химна) Хорска композиција на библијске
текстове или парафраза библијских текстова у богослужењу англосаксонске
цркве.
Чланци/Articles
127
Хенри Персл (Henry Purcell 1658-1695) је такође оставио неколико
збирки кеча, а писао је и антеме у форми канона, са десет реалних гласова и
петогласним канонима, као и десет канона са духовним текстовима.
У XV и XVI веку музика све више излази из оквира цркве. Нагли развој
инструмената условио је и развој нових облика. Канонска форма се све
више примењује, не само у вокалној, већ и у инструменталној музици. Отварају се школе где музика заузима посебно место. Музичари, који су до
тада углавном били под патронатом цркве, добијају нове мецене и простор
за деловање. На дворовима се оснивају оркестри а велики део племства се
и сам бави музиком.
Један од највећих мецена, али и најмузикалнији и најбоље музички
образован владар у Европи био је Фридрик II Велики (Fridrik II 17121786). Фридрик II је 1747. године позвао Баха (Jochan Sebastian Bach
1685-1750) на двор у Постдаму и без икаквих дворских церемонија, после
разгледања собе са богатом збирком музичких инструмената, задаје Баху
тему за импровизацију.
По повратку у Лајпциг, Бах, виртуоз полифоније, је на задату тему
написао велики број музичких радова, импресивну збирку на основу
задате теме. Овај опус познат је под
називом Музичка жртва (Musikalisch
Opfer 1751).9 У овим разноврсним радовима налазимо и већи број канона.
У некима од њих Бах је следио стару
традицију загонетног канона. Вероватно је желео да решењем задатка,
који је добио, одговори постављањем
новог задатка.
Јохан Себастијан Бах са
аутографом канона
Канон, у раздобљу барока, све више заузима место у инструменталној музици, понекад на епизодан начин, а понекад као саставни део већих
цикличних облика. Бахове Голдберг варијације (Goldberg-variationenu) садрже каноне у интервалима од приме до ноне. Канон у инструменталној
музици примењује се и после барока, па га користе и композитори XX
века.
9
Опус Музичка жртва садржи два ричеркара, девет канона и канонских фуга и
једну трио сонату.
128
Лист Караџић Број 4/2012
ВРСТЕ КАНОНА
Разноврсност, којом је овај облик обогаћен током протеклих векова, новим композиционим поступцима, које су уносили бројни знани и
незнани аутори, као и бројна међусобна укрштања, учинили су да се канон јавља у различитим формама и облицима. С тога је тешко направити
једну опште прихваћену поделу канона, која би задовољила све захтеве,
али зависно од полифоне композиционе технике и тематске структуре,
каноне можемо поделити у следеће групе:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
Једноструки – вишеструки
Рачји канон – ретроградни
Канон у огледалу – у инверзији
Канон у агументацији и диминуцији
Модулирајући канон
Канон на кантус фирмусу
Друштвени канон
Канон Quodlibet
Oве врсте канона међусобно се могу разликовати, дакле у зависно
од примене мелодијско – ритмичких и хармонских структура, техничких
елемената као и од намене за коју су писани. Све ове врсте могу у својој
структури да добију и нове елементе по којима ће се разликовати:
9.1.
9.2.
9.3.
9.4.
9.5.
9.6.
9.7.
Интервалски размак
Временски размак
Загонетни канон
Кружни или бесконачни канон
Отворен и затворен канон
Канон са остинатом
Канон са кодом
Чланци/Articles
129
1. Једноструки – вишеструки
Једноструки канон је најједноставнији облик канона. Он има један
дукс и један комес који граде двоглас; али се могу јавити и два и више
дукса и тако се добија једноструки трогласни, једноструки четворогласни
итд. Број гласова није ограничен.
Једну мелодију – тему изводе две, три или више гласовних група. Већи
број гласовних група омогућује богатију хармонску структуру, наравно,
зависно од мелодије – теме, али и од ритмичке структуре теме: тако се
хармонска структура креће од само једног акорда (Моцарт – Гозба) до
веома хармонски садржајних (Моцарт – Јутро) и ритмичких богатих (Бетовен – Метроном).
Вишеструки канони се састоје од два или више дукса или од два или
више комеса.
Тако ова група канона може бити:
а) двоструки двогласни
двоструки трогласни
двоструки четворогласни итд.
б) троструки двогласни
троструки трогласни
троструки четворогласни итд.
ц) четвороструки двогласни
четвороструки трогласни
четворосруки четворогласни итд.
Двоструки двогласни канон изводе два двогласна хора (или две двогласне групе), у ствари две паралелне мелодије које изводи један двогласни хор, а у имитацији понавља други двогласни хор. Четвороструки
трогласани канон се састоји из четири паралелне мелодије – теме које
имитирају још три четворогласна хора.
Моцартов аутограф са каноном из 1787. године
130
Лист Караџић Број 4/2012
Oвој врсти канона сродне су композиције такозваног прокомпонованог канона. Најпознатији примери прокомпонованог канона су Ехо (Echo)
Ласa (Lasso Orlano di 1530 – 1594) и композиција Маренцијa (Marencio
Luca 1554-1599) Dialogo a otto in risposta d’ Echo (1580), у којима се два
хора смењују, један јачи, бројнији и већи и други мањи ехо хор. Сличан
поступак налазимо и код Баха у Пасији по Матеји (Matthäuspassion), када
лажни сведоци, у исказу, опонашају тј. имитирају један другог. Тема Еха
била је присутна и код композитора XIX и XX века.
Ова врста канона омогућила је постизање рекордног броја гласовних
група. Већ је поменути Окегем и његов Deo Gratias са 36 гласова, а овај
број надмашио је Талис (Thomas Tallis око 1505–1585) отац енглеске катедралне музике, који је написао мотет за 40 гласова. То је у ствари канон у чијем извођењу учествује осам петогласних хорова – петоструки
осмогласни канон. Једна његова мелодија из псалтира10 постала је веома
популарна и позната је као Томасов канон.
2. Рачји канон
Код ове врсте канона имитација се и не чује као таква, јер је мелодија
теме до те мере измењена, да постаје сасвим нова. Поступак се састоји у
томе да два гласа крећу истовремено с тим што дукс изводи записан нотни текст од почетка, а комес, читајући нотни текст, од краја ка почетку.
Овај облик канона јавља се још у раздобљу француске школе Notr-Dam
(Notre Dame) у XVIII веку. У једној сачуваној збирци композиција те школе налази се и једна деоница са рачјом имитацијом, на шта упућује наслов Nus-мi- do, што је обрнут распоред слогова Dominus. Из периода Арс
Нова познат је и пример композитора Машоа (Gui Mane de Machaut 13301377) са пропратним текстом: Ma fin est mon commencement – мој крај је и
мој почетак. Рачји канон су нарочито неговали полифоничари XV и XVI
века као врсту канонске имитације. Canon cancricans je латински назив за
рачји канон, док је енглески термин Retrograde motion.
3. Канон у огледалу – инверзија
Основу ове врсте канона чини трећа линија линијског система. Нотни текст чита се као одсликан у огледалу, тј. као да је је постављен изнад
линијског система.
10
Псалтир – збирка песама на Библијске теме.
Чланци/Articles
131
Нота h1 и када се чита реална и у огледалу остаје h1, док нота мало h
у реалном читању постаје h2, и обрнуто, нота h2 када се чита у огледалу
постаје мало h. Код овакве врсте канона – имитације, тема доживљава
велике промене и доста се удаљава од ње.
Постоје два типа ове врсте канона:
а) Када се одговор теме чита паралелно са темом од првог такта
б) Када се одговор чита паралелно са темом, али од последњег такта
Канон у инверзији је канонска техника која је била ретка у вокалној
музици, а термин инверзија потиче од латинске речи invertere што значи
окренути. Код ове полифоне технике основу чини правило да узлазни интервали постају силазни, а силазни узлазни и при томе врста интервала
остаје иста.
4. Канон у аугментацији и диминуцији
Код ове врсте канона тема доживљава промену, тако што код диминуције цела нота постаје половина, половина четвртина а четвртина осмина итд. Код агументације поступак је обрнут. Oва врста канона више је
заступљена у инструменталној музици.
Латински називи за ове каноне су следећи:
– canon per augmentatinem
– canon per diminutionem
5. Модулирајући канон
Тема канона – дукс, компонована је тако да крај теме модулира у
нови тоналитет, најчешће за цео степен навише, модулирајући док се не
дође до почетног тоналитета. Оваква техника канонске имитације је мање
присутна у вокалној музици, док је у инструменталној музици она чешћа
(Бах – Музичка жртва).
132
Лист Караџић Број 4/2012
6. Канон на кантус фирмусу
Код ове врсте канона кантус фирмус (cantus firmus)11 је основа, а изнад или испод њега долазе два или три гласа. И ова врста канона присутнија је у инструменталној музици (Бах – Музичка жртва).
7. Друштвени канон
Ову групу канона чине углавном канони из групе једноструких и
вишеструких канона који су намењени за аматерско певање и певање у
друштву. Велики број ових канона изведен је из народног певања, а код
многих недостаје име аутора (или их аутори нису потписивали, а догађало се да их преписивачи једноставно изоставе). Готово да нема композитора који није оставио бар један рад ове мале форме. Од Преторијуса,
(Praetorius Michael 1571 – 1621) који оставио свету најпознатији канон
Viva la musica, па до савремених композитора. Бетовен је написао око 50
канона које је наменио аматерима. Метроном је један од његових канона.
Бетовен је овај канон посветио Мелцелу (Мälzel Johann Nepomuk 1772 –
1838), немачком градитељу и конструктору музичких инструмената, који
је 1816. године конструисао и патентирао метроном. Бетовен је уједно и
први композитор који је користио метрономске ознаке и то у VIII симфонији, у којој је у II ставу, који је обично у лаганом темпу увео Allegreto са
темом овог канона.
8. Канон кводлибет (Quodlibet)12
Ова врста канона јавља се најпре у Немачкој где су композитори често комбиновали три или четири различите мелодије. У форми канона јавља се као скуп (неколико) канона који су блиски по тоналитету,
хармонској структури и метрици и изводе се истовремено. Текстови тих
канона су различити, а могу се комбиновати и текстови на различитим
језицима. Бах своје Голдберг варијације (Goldberg – variationen 1742) завршава инструменталним кводлибетом.
Све описане врсте канона могу се међусобно разликовати унутар
исте групе по следећим карактеристикама:
11
12
Cantus firmus – латински: утврђена, задата мелодија. Тема мелодије је већином
преузета из духовне или
световне музике и она је основа нове композиције.
Quodlibet – како вам драго, по избору, по жељи.
133
Чланци/Articles
Интервалски размак
За интервал имитације нема правила. У такозваном друштвеном канону интервал имитације најчешће је прима или октава, квинта или кварта
(Fraanck Melenior, 1580-1639. Da pacem Dominе), а може се јавити и на
неком другом интервалу. У инструменталној музици интервал имитације
је разноврснији.
М. Франк (Franck Melenior 1580 -1639) – Da pacem Dominе (aутограф 1629.)
Четворогласни канон са имитацијом другог и четвртог гласа на доњој квинти
Временски размак
Наступ комеса иза дукса може бити различит. Од читаве фразе, реченице или периода, до само једног таквог дела. Знак за наступ комеса,
друге гласовне групе у почетку се обележавао на различите начине: Ş, t,
Ṩ ṩ. Овакав знак се звао преса (presa).13 Од XX века преовладава обележавање бројевима: 1, 2, 3, 4… Број се ставља изнад дела такта где наступа
нова гласовна група, изводећи тему од почетка.
Загонетни канон
Популарност канона и развијене разноврсне технике условиле су
тражење нових могућности па се тако јавља загонетни – енигматски ка13
Presa – италијански: узимање, хватање.
134
Лист Караџић Број 4/2012
нон. Овај канон има само исписан дукс и сентенцу14 која у себи садржи
одговор, односно решење загонетке.
Да ли је можда једна реченица из Јеванђеља по Матеји иницирала
настанак ове врсте канона:
Ко се узвиси, биће понижен, а ко се понизи, биће узвишен.
Или можда једна друга реченица из истог Јеванђеља:
Последњи ће бити први, а први последњи.
Ево још неких примера:
Nochem in diem verteree – Претворити ноћ у дан
(Црне ноте певати као беле, односно четвртине претворити
у половине).
Canit more Hebraeorum – певати хебрејски
(Тема канона певат се од краја ка почетку).
Кружни – бесконачни канон
Већина друштвених канона припадају групи бесконачних. Када прва
гласовна група заврши певање теме враћа се на почетак, а за њом и остале групе. Тако се кружење односно извођење може наставити више пута.
Завршетак канона означавају короне које су написане изнад нота и које
означавају истовремено заустављање свих гласовних група. Поједини
друштвени канони немају короне као ознаке за завршетак, већ гласовне
групе прекидају певање оним редоследом којим су и наступиле.
Затворен и отворен канон
Затворен канон је исписан – нотиран само у једном гласу значи исписан је само дукс, а посебном ознаком, односно бројем, обележен је наступ осталих гласовних група. Отворен канон је исписан у два или више
линијских система, зависно од броја гласовних група тј. нотиран је као
хорска партитура.
14
Сентенца: језгровита мисао (у овом случају са скривеним значењем).
135
Чланци/Articles
Затворен четворогласни канон где трећа и четврта гласовна група имају
имитацију на доњој квинти
У следећем примеру канон PACEM IN TERRIS дат је као отворени канон – хорска партитура:
Отворен канон је дат у верзији за мешовити хор, ради бољег прегледа наступа
и кретања гласовних група
Канон са остинатом или оргелпунктом
Поједини канони садрже и остинато (ostinato)15 или оргелпункт
(orgelpunct)16. Остинато је једноставна мелодијско – ритмичка фигура од
неколико тонова, која се непрестано дословно понавља, а њен задатак је
да да ритмичку и хармонску подлогу канону. Он може бити врло једноставан, од два тона – један тоника и други доминанта. Може бити и сложе15
16
Ostinato – латински: упоран, сталан.
Orgelpunct – латински: лежећа тачка, један или два лежећа тона.
136
Лист Караџић Број 4/2012
нији (M. Paetorius – Jubilate), са две или више тема. Остинато најчешће
учествује од самог почетка теме па до њеног завршетка.
Понекад се остинато, ради допуне хармоније, може заменити оргелпунктом.
Канон са кодом
Како поједини канони, због полифоне технике, која се примењује код
овог облика, немају убедљиво каденцирање, односно завршетак, или композитор посебно жели да истакне крај, додаје се посебан део коде (coda)
која се изводи по завршетку, када се сви гласови зауставе на корони или
поступно (један по један) заврше певање канона.
ИЗВОЂЕЊЕ КАНОНА
У нашој наставној пракси певање канона односно вишегласно певање
није заступљено у довољној мери. Поставка двогласног тј. вишегласног
певања, у музичкој настави успешно може поћи управо преко канона.
Међутим, за сам почетак, рада на канону, али и касније током музичког
школовања, неопходно је водити рачуна о избору одговарајућег канона,
у зависности од спремности и извођачких способности певача.
Мора се имати у виду да вишегласно певање захтева изузетну концентрацију, јер од певача захтева да истовремено изводе своју деоницу
и слушају другу (или више њих), дакле да се развије способност праћења
различитих мелодија, два или више различитих ритмичких образаца, различитих текстова – истовремена перцепција више музичких елемената.
И код певања једноставнијих двогласних канона неопходна је поступност у увођењу другог гласа тј. друге гласовне групе. Као припрема за
певање у настави можемо користити инструмент који ће изводити другу деоницу, а када се певачи прилагоде таквом извођењу, улоге певача и
инструмента пожељно је заменити. Овакав начин рада треба користити
и за певање трогласних (четворогласних, петогласних итд), канона, где
гласовне групе (или појединачно, сваки глас) треба уводити поступно, а
распоред наступа певања и свирања деонице пожељно је мењати.
Канон је веома погодан за развој вокалних и музичких способности
али и за савладавање важних елемената вокалне интерпретације: интонације, ритма, дикције итд.
Канони који имају распон до октаве погодни су за развијање обима
гласа, транспоновањем навише или наниже. За фразирање и рад на правилном дисању, погодни су они канони где је наступ између две гласовне
137
Чланци/Articles
групе или више њих, четири или осам тактова, наравно зависно од темпа
и врсте такта.
У току унисоног као и вишегласног певања канона короне се не поштују већ означавају његов завршетак. Литерарни ток односно завршни
слог текста код короне која прекида реч на један слог музички наставник
или диригент може да прилагоди тако да се добије потпун смисао литерарног текста.
DA PACEM DOMINE
M. Frank
Сло
–
жно
ве – се – ло
и
ве
–
се – ло
пе-сму за
–
пе
–
(пе-вај)
Сло- жно
вај
–
и
мо!
* У наведеном примеру на корини тј. на тону h извођачи могу певати уместо
половине (пе) две четвтине (пе-вај)
Канони који немају означене короне завршавају се тако што свака гласовна група завршава певање редоследом којим је и наступала. Остинато
и оргекпункт који се јавља код појединих канона може се поверити и инструменту.
Канони који имитацију теме имају на неком другом интервалу а не на
прими или октави пожељно је написати као отворени канон односно као
хорску партитуру. Хорска партитура омогућује (наставнику, диригенту и
извођачима) једноставнији увид наступа гласовних група, њихов узајамни однос као и да у полифоном ставу визуелно сагледа његову хармонску
структуру, хоризонталну и вертикалну интонацију интерпретације.
Поред тога што је погодан за развој активног музичког слуха и колективног музицирања, канон се може наћи и на концертном репертоару.
Концертно извођење канона подразумева да канон најпре једном отпева
цео хор унисоно, а затим према означеним местима, наступају гласовне
групе. Када гласовна група која је наступила последња дође до краја хор
се зауставља на местима која су означена коронама.
138
Лист Караџић Број 4/2012
Литература
Андрејис, Ј: Повијест глазбе, Либер – Младост, Загреб 1966.
Братић Т.: Музичка култура у разредној настави, Учитељски факултет у
Јагодини, Факултет уметности у Приштини, 2001.
Васиљевић М. З.: Методика солфеђа, Факултет музике уметности,
Београд, 1991.
Васиљевић М.З.: Методика музичке писмености, Учитељски факултет,
Београд, 2000.
Васиљевић З.: Стојановић Г., Дробни Т.: Музичка радионица, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.
Ивановић М.: Методика наставе музичког васпитања, И.О. НОТА,
Књажевац, 1981.
Музичка енциклопедија, I и II, Лексикографски завод, Загреб, 1974.
Пожгај Ј.: Методика глазбеног одгоја, Просветни сабор Хрватске,
Загреб, 1975.
CANON AS A MEANS OF MUSICAL EXPRESSION
Summary
Article deals with historical review and development of canon.
Known as a term since old Greece, canon developed throughout time
as a form and technique, to be recognizable in the art of musical composers of 20th century. In second section of article the division of canons by their sort is shown. Various techniques that have been used by
authors in writing of canons are treated in article with special focus.
Melodic, rhythmic and harmonic structures, likewise technical elements and their purposes affected this division. Article also contains
methodological instructions for successful conduct of canons in the
process of musical education. As a vocal form canons have been part
of musical education in junior and secondary musical schools, and also
as a part of solfeggio lessons. It is not uncommon for canons to be even
part of concert repertoire.
139
Чланци/Articles
Историја уметности
УДК: 75.071.1 Рјепин И. Ј.
ID BROJ: 196110348
Проф др Каменко Марковић
Филозофски факултет Косовска Митровица
РЈЕПИН – ВЕЛИКАН НОВОГ РУСКОГ
СЛИКАРСТВА1
Сажетак: У овом раду говори се о Иљи Јефимовичу Рјепину (1844-1930),
творцу новог руског сликарства. Одличан у свим жанровима сликарства,
најснажније се исказао у сликама из друштвеног живота и у портрету. Рјепин је сликао живот онакав какав је био не улепшавајући га нимало и не
покушавајући да га усаврши. За њега је било важно да у цртежу или слици
схвати и изрази уређење живота и сву унутрашњу везу његових појава.
Кључне речи: Иља Јефимович Рјепин, платно, уље, слика, цртеж, икона,
портрет, историјска композиција, Петроград, академија, Москва, Куокала.
И
ља Јефимович Рјепин родио
се 24. јуна 1844. године у
чугујевском предграђу Осиновки. Код њега су се врло
рано пробудили уметнички инстинкти.
Као и сву децу, Рјепина су привлачили
коњи, утолико пре што их је виђао и из
непосредне близине. Он прави играчку
– коња од крпа, од отпадака зечјег крзна од којег је његова мати шила бунде.
Али тај коњ је био и неспретан и непокретан, – због самог материјала који је
Рјепин употребио. Неко је из њиховог
комшилука саветовао његовој мајци да
Иља Рјепин – Аутопортрет
Рјепин почне да прави коње од воска.
И он их је правио. Тако је почео а, наставио дружење с оловком и воденим бојама.2
1
О Рјепину постоји огромна литература. Најзначајније је дело Игор Грабар, Рјепин, I-II,
Москва,1937.
2
И.Ј. Рјепин,”Далеко а блиско,”Уметност”, Москва-Лењинград,1937, стр.63-64.
140
Караџић Број 4/2012
Рјепинови цртежи и акварели имали су великог успеха у његовој околини, и млади уметник је убрзо добио своју прву поруџбину.
Године 1858, када је Рјепин напунио 13 година, ступио је у радионицу
И. М. Бунакова, иконописца.
Бунаков је био одличан иконописац, али се по потреби бавио и сликањем портрета. Рјепин је у овом атељеу остао до краја 1859. године, а
потом је почео самостално да ради и прима поруџбине. Тих година он је
насликао један број портрета својих најближих: оца Јефима Васиљевича, портрет ујне Груше Бончарове, минијатурни овални портрет мајке
и портрете двојице ујака. У то време Рјепин је израду портрета наплаћивао од три до пет рубаља.
Када је завршио иконе за иконостас цркве у селу Сиротјина, дошао
је до оно мало новаца који му је омогућио да крене пут Петрограда, на
сликарску Академију.
Првог новембра 1863. Рјепин је стигао у Петроград. На Академији,
Рјепин се формирао под снажним утицајем Ивана Николајевича Крамскоја (1837 -1887).
У Крамскоју Рјепин је срео не само потпуно компетентног и благонаклоног критичара који је одлично разумевао сликарство3 него и најнапреднијег човека међу уметницима. Крамској је био признати и достојни
вођа новог покољења, душа и творац новог уметничког смера у Русији. Од
момента првог сусрета па готово до саме смрти Крамској је остао стални
Рјепинов руководилац и инспиратор.
С Рјепиновим именом везан је најславнији период у историји руског
сликарства. Његова уметност, израсла у напону револуционарног полета
шездесетих година, формирала се и јачала под идејним утицајем естетских и филозофских погледа просветитеља.
Одличан у готово свим жанровима сликарства, Рјепин најснажније
испољава свој таленат у слици из друштвеног живота и у портрету – у
делима за које је садржај црпео из стварности која га је окруживала. У
својим композицијама Иља Јефимович Рјепин је створио сликовиту епопеју руског живота пред крај 19. века. Свака његова слика је изванредно
поглавље те епопеје: Бурлаци на Волги (Третјаковска галерија, Санкт
Петербург), je билa прва Рјепинова монументална слика посвећена руском народу.
На овој слици Рјепин је сјајно решио најтежи проблем композиције:
нађен је савршен склад између фигура и околног пејзажа. Бескрајни простор на Волги, дивно приказан, не
3
Насликао је више од 400 портрета и илустровао Гогољева дела..
Чланци/Articles
141
расплињава и не утапа у себе групе бурлака, у којима су појединци
хтели да виде симболично приказани руски народ како вуче ланце свога
јарма3.
Литија у Курској губернији (Третјаковска галерија, Санкт Петербург), је платно повећих димензија на којем је приказана верска процесија, окружена великом масом богомољаца. Из слике избија снага и духовно богатство једног великог народа. То је прави народни празник, и у
њему се осећа дах словенске душе. По ширини захвата, по својој дивовској замисли, по непрегледном мноштву и разноврсним личностима ова
слика се може упоредити само с Гогољевим „Мртвим душама”- тако је
пуно и тако широко ушла у њу стара, дореволуционарна Русија. Ништа
на тој слици није измишљено, све је уверљиво и једноставно до најмање
ситнице.
Нису очекивали, Испраћај регрута, Хапшење пропагандиста,
Протођакон, Митинг нихилиста, Плашљиви мужик, Одрицање од
исповести пре погубљења и броје друге, представљају крупну новину у
руском сликарству овога времена.
Хапшење пропагандиста, задивљује изразитошћу појединих ликова. Немогуће је заборавити подлу физиономију судског чиновника како
ропски понизно нешто шапуће управитељу полиције који гледа папире
нађене приликом претреса. Митинг нихилиста, је из необјашњивих разлога остао недовршен. Ни скице ни студије за ову слику нису сачуване.
У колориту „Митинга” има нечег „Рембрантовског”. И Одрицање од исповести пре погубљења је остало у облику скице. Али лице осуђеног на
смрт, по својој унутрашњој снази, јесте једно од најснажнијих лица у целокупном Рјепиновом стваралаштву.
У Бурлацима на Волги и Литији у Курској губернији створио је
Рјепин такав сликарски жанр за који не постоји одговарајући назив у језику теорије уметности. То је нешто налик оном богатству људских карактера које су у својим грандиозним литерарним опусима створили Гогољ,
Балзак или Емил Зола.
Рјепин је створио бесмртну галерију портрета најбољих синова руског народа – писаца, уметника, композитора, научника, глумаца; у тој
галерији блистају као драгуљи таква ремек – дела портретног сликарства
као што су портрети композитора Мусоргског, глумице Стрепјетове,
књижевника Лава Толстоја, хирурга Пирогова, критичара В. В. Стасова, грофа А. П. Игњатијева, књижевника В. М. Гаршина, кћери В. И.
Рјепине (слика је широј јавности позната под именом Јесењи букет), П.
М. Чистјакова, књижевника А. Ф. Писемског, Тургењева...
142
Караџић Број 4/2012
У Рјепиновим портретима неопходан је сваки потез кичице, свака
црта оловке, јер све то учествује у стварању живе форме. Аналитичка снага његовог ока и савршена техничка слобода створиле су ликове нечувене
животне снаге. С нарочитом снагом се то испољило у Портрету Мусоргског, који је насликан за четири дана интензивног надахнућа. Славни
композитор се у то време налазио у Николајевској војној болници. Рјепин
је сјајно представио људски организам, оронуо, изнурен болешћу која је
само привремено попустила. Десет дана након последњег Рјепиновог потеза, Мусоргски је умро.4
На Портрету Тургењева, који је био започет у Паризу, а довршен у
Москви, изванредно су насликане руке; оне су натерале аутора „Ловачких
записа” да поверује у младо национално руско сликарство. Рјепин је умео
и волео да слика руке, изврсно је осећао сав њихов индивидуални склоп
и њихову органску неопходност у композицији. Мајстори које је Рјепин
највише волео – Вечели Тицијан, Франс Халс, а нарочито Диего Веласкез
– били су ненадмашни сликари тих детаља.
Највиши домет Рјепинове портретне уметности представља изванредан рад Седница Државног већа, коме по замисли и мајсторству израде
нема равна међу групним портретима 19. и почетка 20. века.
Иља Јефимович Рјепин је славни мајстор историјског сликарства,
творац таквих дубоко драматичних дела као што су Иван Грозни и његов
син Иван 16. новембра 1581. године (Третјаковска галерија, Санкт Петербург), Принцеза Софија, Запорошци (Третјаковска галерија, Санкт,
Петербург).
Иако је био толико заинтересован за садржину, Рјепин је уносио у
своје сликарство фину осећајност а на појединим сликама је успео да
укомпонује психологију и снажан колористички израз. На слици Иван
Грозни и његов син Иван 16. новембра 1581. године, форме су дате са
ширином и слободом која одаје аутентичног сликара.
Гледаочевој пажњи Рјепин пружа такво невиђено богатство боја које
пламте на светлости и губе сјај у тами. И у другим приликама Рјепин даје
маха тој ликовној компоненти, боји, снази сликарског осећања, паралелно са полетом и дубином замисли. Више него ма који други сликар из
групе „передвижњика” он је водио рачуна о елементима који оправдавају
једно дело са ликовно-сликарског гледишта. Због тога је остао до дан-данас као најважнији представник тога покрета.
Пушкин на испиту 8. јануара 1815 (Пушкинов музеј, Москва) је његово последње дело које је насликао у Русији.
4
Каменко М. Марковић, Европско сликарство XIX века, „Филип Вишњић”, Ниш, 2001, стр. 21.
Чланци/Articles
143
Француски критичар Л. Рео је за Рјепина рекао „да је био добар сликар појединости, али да се не може изједначити са једним Франсом Халсом или Диегом Веласкезом.”
На прстима једне руке могу да се поброје сликари „који могу да стану
уз бок” поменутој двојици генијалних уметника.
Као и сви велики национални уметници, Рјепин је својствима своје
уметности градио, стварао, утврђивао основе уметности свога народа.
Истинитост и човечност – то су главне компоненте од којих је саздано
његово сликарство.
Последње године живота Рјепин је проживео у Куокали, у Финској.
Одвојен од „мајчице Русије” он је болно проживљавао све несреће своје
отаџбине, али није имао снаге да их слика.
У неколико наврата је хтео да се врати у домовину. Али различити људи
окупљени око њега у последњим годинама његовог живота, потрудили су
се да окруже лажима остарелог уметника. Причали су му да су његови
пријатељи изгинули, плашили су га као мало дете, бољшевицима. Ко зна
како су сви ти догађаји, смрт и прикривени доживљаји, утицали на његову
узнемирену душу.
Велика је била Рјепинова радост када је добио писмо К. Ј. Ворошилова, који му је, живо подржавајући жељу остарелог мајстора да се
врати у домовину, писао: „Одлучујући да пређете у домовину, коју, не
сумњам, Ви тако исто дубоко и силно волите као и ми сви, Ви не само што
не чините личну погрешку него вршите истински велико друштвено дело
историјског значаја... Ваш духовни живот, живот великог уметника, опет
ће се сјединити са животом титана – народа, ,који Вас је, истакавши Вас
у прве редове културних снага, надахњивао на велико стваралаштво. Наша
је земља данас, сама, с милионима својих маса, постала највећи уметник и
творац нове човечанске будућности и садашњости. Зар то не заслужује да
најбољи људи ове земље узму учешћа у великој изградњи.”
Заморен борбом за новац, на коју се није навикао, заморен
узалудним животом и околином која га није разумела, женидбом коју
му је променила деценијске навике, пре свега, у исхрани и пићу, скрхан
старачком болешћу и неспособношћу за рад (десна рука му се осушила,
па је морао да ради левом), најзначајнији реалистички сликар Русије5 је
умро 29. септембра 1930. године.
5
Дрезденска галерија (стари и нови мајстори) „Младост”, Загреб, 1967, стр. 20
144
Караџић Број 4/2012
REPIN- A CREATOR OF A NEW RUSSIAN PAINTING
Summary
This paper discusses Ilya Efimovich Repin( 1844-1930), the artist who created a wonderful saga of Russian life before the end of the
nineteenth century. Each of his paintings represents an extraordinary
and epic chapter of that saga: Barge Haulers on the Volga, Religious
Procession in Kursk Province, Protodeacon and many others.
The artist who created an immortal gallery of portraits of the best
sons of the Russian people- writers, artists, musicians, actors, scientists, and other public figures. Some of them are the portraits of Mussorgsky- the famous composer, Leo Tolstoy- the writer, Pirogov- the
surgeon.
Keywords: Ilya Repin Efimovich, canvas, oil, painting, drawing,
icons, portraits, historical compositions, Saint Petersburg Academy,
Moscow, Kuokkala.
Алексиначка хроника/ Chronicle of Aleksinac
145
Алексиначка хроника
Зоран Милојковић, проф.
Житковац
ТРИ ПОМЕНА
Сажетак: У раду се говори о заборављеним људима из Алексинца и околине
који су својим деловањем и личним жртвама заслужили да их потомци памте. Текст говори о узроцима и последицама заборава.
Кључне речи: Споменик погинулим ратницима, Прћиловица, Станко Петровић, Житковац, народни посланик, Лустери, Алексинац, рок музика.
К
ада се забораве догађаји који су нам некада много значили онда
из нашег памћења нестану и људи који су у свему били бољи од
нас. Заборав зато њима не одузима ништа а говори све о нама,
нашим заблудама и нашем незнању. Тек када се, после педесет
или сто година, сетимо само неких, од великог броја заборављених, схватимо колико смо се огрешили о њихове жртве и дела.
Сећамо се и држимо парастосе само у ретким приликама а заборављамо свакодневно. Хоћемо ли се икада сетити шта смо све заборавили?
СПОМЕНИК
Прошло је сто година од почетка Првог балканског рата. Како је време
протицало и како су се мењале друштвене околности, међународни интереси и политичке прилике, овај рат је различито оцењиван. Од ослободилачког рата балканских народа од османске власти до империјалистичког
похода српске буржоазије. Од рата за коначно решење Источног питања
постао је увод у обрачун великих сила око сфера утицаја и територијалне и
стратешке доминације. Оно што је сигурно, овај рат је променио геополитичку слику ондашње Европе, створио нове границе на Балкану и довео до
нових подела које су обележиле читав двадесети век на овим просторима.
Улога Турске на Балкану је овим ратом маргинализована али су зато порасле аспирације других великих сила које су, са већим или мањим интензитетом, присутне и данас. Сукоб између балканских држава и Други балкански
рат, а одмах затим и Први светски рат и све оно што је следило по његовом
146
Караџић Број 4/2012
завршетку, ставили су у други план и резултате и жртве Првог балканског
рата. Данас се једва памти да су војници који су ратовали на Куманову и код
Битоља, прошли кроз све страхоте Великог рата и да су се кућама вратили
после скоро десет година одсуствовања. То су исти они ратници који су гинули на Церу и Колубари, прошли страхоте Албаније и нестајали у Плавој
гробници. Пронели су славу српског оружја и били поштовани и цењени у
целом свету. Они који су погинули у Балканским ратовима остали су скоро
заборављени а њихови гробови од Скадра до Једрена препуштени немару и
зубу времена. Спомен обележја оних који су се борили у Првом светском
рату налазе се у Француској, Тунису, Грчкој, Македонији, Чешкој... Негде
се она и данас одржавају и поштују. Негде су, нажалост, урасла у коров
а негде девастирана. Сличних примера има и када се ради о спомен обележјима која се налазе у Србији. Многи споменици више не постоје или су
у веома лошем стању. Нико се о њима не брине и што је, можда, најжалосније: потомци погинулих и не знају да они постоје. Један споменик са злом
судбином налази се у Прћиловици.
У некадашњем среском месту Прћиловици, на среском путу који је повезивао села Моравског среза, данас на периферији, а некад у самом центру села, 1920. године подигнут је споменик погинулим борцима у ратовима
од 1912. до 1919. године. Сличан споменик, колико је познато, не постоји
нигде више на територији Општине Алексинац. До првог светског рата
Прћиловица је била седиште Моравског среза и једно од највећих села и
по територији и по броју становника. Споменик који је откривен и освећен
5. септембра 1920. године подигнут је средствима мештана о чему сведочи
позив грађанству да присуствује свечаном парастосу жртвама.1 Нема података о томе ко су били чланови Одбора за подизање споменика.
Споменик од црног мермера има облик обелиска и налази се на бетонском постољу које има облик степеништа. На доњем, ширем, делу
споменика налазе се утиснуте плоче од белог мермера на којима су уклесана имена погинулих и умрлих. Имена су поређана једно испод другог
по редоследу који је, вероватно, одредио Одбор за подизање споменика
али по ком критеријуму није било могуће утврдити. Споменик је лицем
окренут северу, према путу, како би био видљив и лако доступан посетиоцима. У доба када је споменик подигнут тај пут је био главни комуникациони правац.
У међувремену зуб времена и небрига заједнице учинили су своје
тако да су имена ратника данас једва читљива и уколико се не предузму
конзерваторски радови потпуно ће нестати са камених плоча. Списак по1
Плакат је издао Одбор за подизање споменика и један примерак се налази у
породичној архиви породице Милојковић из Прћиловице..
Алексиначка хроника/ Chronicle of Aleksinac
147
гинулих и умрлих ратника уклесан је на две мермерне плоче. Плоче су
подељене по вертикали и на свакој се налазе две колоне са именима.
Споменик у Прћиловици погинулим борцима у ратовима
од 1912. до 1919. године(Фото: Коста Милојковић)
На првој (левој) плочи са леве стране налазе се имена: пешадијски
капетан II класе Антоније Дикић, резервни поручник Јеврем Димитријевић, Симеон Стевановић, браћа Стошићи: Борисав и Милутин, Симићи:
Андреја, Никола, Милутин, Радивоје, Алексићи: Михајло, Љубомир, Борисав, браћа Урошевић: Светислав, Богомир, Миодраг, браћа Миленковић (Кованџић): Боривоје, Александар и Драгољуб, браћа Бркићи: Тихомир и Драгомир, Драгослав Милошевић.
На првој (левој) плочи са десне стране налазе се имена: Милоје и Добросав Миленковићи, Ранђел и Сретен Радојковићи, Милан и Христивоје
Дикићи, Светозар и Никола Радојковићи, Добросав и Јевденије Петровићи,
Миливоје и Станојло Алексићи, Спаса и Сава Бузићи, Добросав и Божидар
Милосављевићи, Глигорије и Страхиња Милојевићи, Василије и Богомир
Степановићи, Светолик и Милун Стојадиновићи, Стојан Петровић, Драгутин Јанковић, Љубомир Стојановић, Вукадин Петровић.
На другој (десној) плочи са леве стране налазе се имена: Јанићије
Стојановић, Младен Бузић, Ранђел Живић, Стојан Петројковић, Вито-
148
Караџић Број 4/2012
мир Петројковић, Добросав Марјановић, Чедомир Симоновић, Душан Радојковић, Милун Јовчић, Радивоје Димитријевић, Милија Дачић, Милорад
Илић, Борисав Мишковић, Милан М. Милосављевић, Божидар Петровић,
Обрад Стошић, Милун Симоновић, Станко Симоновић, Милета Петројковић, Милован Радичевић, Милорад Стојановић, Станисав Живадиновић,
Александар Живадиновић, Јован Смајић.
На другој (десној) плочи са десне стране налазе се имена: Тихомир
Симоновић, Божидар Радичевић, Драгутин Вељановић, Василије Милић,
Алекса Бркић, Михајло Радичевић, Боривоје Миленковић, Станко Живадиновић, Светислав Живадиновић, Радивоје Стојадиновић, Јован Митић,
Стојан Стошић, Светозар Јовчић, Христивоје Бркић, Боривоје Филиповић,
Велимир Миленковић, Тихомир Бркић, Милун Милошевић, Владимир Миленковић, Сава Миленковић, Христивоје Милосављевић, Богомир Кованџић,
Милун Ранђеловић, Никодије Ранђеловић, Пантелија Ранђеловић, Добросав
Митић, Александар Радојковић.
На споменику са северне, предње, стране налази се, у доњем делу, натпис:
ПОГИНУЛИМ И УМРЛИМ
98
ратницима
из Прћиловице
од 1912-1919 год.
Испод натписа налази се име каменоресца који је споменик урадио:
Нојпауер, Нови Сад. На постаменту са исте стране пише: Слава палим борцима за крст часни.
На постаменту са јужне, задње, стране први део записа је нечитљив
али се препознаје завршетак текста:
...Краља Срба Хрвата и Словенаца
ПЕТРА
Вероватно почетак текста говори о благослову за подизање споменика али се то са сигурношћу не може тврдити. Даљи део текста се такође
не може прочитати а онда пише: Ов. Јован Илић стар. Испод се налазе
стихови:
Од ове љубави нико нема тугу своју
до ко душу своју за браћу своју
Испод се налази наставак текста са предње стране: и слободу златну.
На постаменту са источне стране уоквирена су слова: СХС2
2
Податке са споменика је преписао Коста Милојковић 2011. године када је и фотографисао споменик.
Алексиначка хроника/ Chronicle of Aleksinac
149
Сасвим је сигурно да је споменик подигнут са одговарајућом документацијом али није познато да ли је она сачувана. Такође није позната
судбина архиве која се налазила у средишту Моравског среза у Житковцу
све до његовог пресељења у Алексинац 1952. године.
Забележено је да је пред спомеником 20. августа 1930. године епископ нишки Доситеј одржао свечани помен палим ратницима.3 После Другог светског рата приликом прослава Дана борца, 4. јула, на споменик
је полагано цвеће све док се тај празник обележавао. Данас ово место
сећања на изгинуле ратнике нико не обилази нити се о њему ико стара.
У Прћиловици, о подизању споменика нема никаквих ни усмених ни
писаних трагова. Породице многих ратника чија се имена налазе на споменику више не постоје, било да су изумрле или више не живе у Прћиловици. Према сачуваним протоколима рођених, венчаних и умрлих цркве
Св. Петке у Трњану може се установити да се на списку налазе ратници
који су припадали свим позивима Војске Србије мада је највећи број ратника имао између двадесет и тридесет година. Сам број од 98 страдалих
јасно говори какве су последице ратови имали по само село јер је погинуо
најпродуктивнији део мушке популације. Матична књига умрлих 19161918 године цркве у Трњану, надгробни натписи са сеоског гробља и списак погинулих и умрлих са споменика дају податак о око 150 страдалих у
том периоду, што би одговарало четвртини од укупног броја становника
Прћиловице почетком двадесетог века.
Познато је да је око споменика у другој половини XX подигнута ограда од гвоздених цеви која постоји и данас али је у врло лошем стању и
склона паду. Споменик је окружен стамбеним зградама у којима станују
Роми а у ограђеном простору око споменика пасу козе, овце и коњи. Уз
псе луталице то су уједно и једини посетиоци овог споменика. Приликом
високог водостаја Јужне Мораве 2010. године цео простор око споменика
био је испуњен водом. Споменик је 2011. године био ишаран бојама којима се по зидовима пишу графити тако да је добио потпуно други изглед.
Судбина споменика у Прћиловици слична је судбини већине споменика на територији Општине Алексинац. У протеклих двадесетак година
ни један од ученика школе Вук Караџић у Житковцу, којој припада и четворогодишња школа у Прћиловици, није организовано посетио споменик
нити је, на било који начин, био упознат са обележјем које се налази у њиховом месту. Имена погинулих и догађаји који су условили њихову жртву
препуштени су забораву.
3
Душан Веселиновић, Црква Св. Петка Трњанска, летопис 1821-1931, Ниш, 1932,
стр. 11.
150
Караџић Број 4/2012
Споменици су ту да сведоче о прошлости а наш однос према њима
говори о томе какву будућност стварамо.
СТАНКО ПЕТРОВИЋ
Протекло је сто година од смрти
Станка Петровића човека који је, својим
политичким деловањем, пословним
активностима и друштвеним радом,
обележио другу половину XIX и
прву деценију XX века на простору
данашње општине Алексинац. Данас је
тај првак Народне радикалне странке
потпуно заборављен а резултати његовог политичког ангажовања или
приписани другим људима или потпуно маргинализовани. Као што је
Алексинац, после убрзаног развоја и
привредног и културног успона, док је
био гранична варош, после померања
границе, поново сведен на касабу, са
Станко Петровић
почетка XIX века, тако и онима који
данас представљају друштвену елиту не одговара да у памћењу остану
људи који су, у свему, били успешнији од њих. Због тога су забораву
препуштени они који су стварали све оно што неодговорни данас руше
зарад своје умишљене величине и повлашћеног друштвеног положаја.
Станко Петровић народни посланик, трговац, рентијер, рођен је 1842.
године у Доњем Сухотну. Његова породица се доселила, верује се, из једног села поред реке Пчиње и први пут се спомиње на попису из 1834.
године у селу које се тада звало Суотна. У попису из 1863. године видимо
да породица Петровић живи у задрузи и бави се пољопривредом али поседује и дућан са мутавџијском робом. Глава породице је отац Младен
а Станко је, други по реду од четири брата, ожењен Катом и има једну
кћер. Нема података о њему у периоду до Првог Српско-турског рата али
се може претпоставити да је био повезан са покретом који је предводио
Адам Богосављевић и да је био један од оснивача Народне радикалне
странке јер врло рано постаје народни посланик и један од највиђенијих
људи Моравског среза. Из каснијих извора сазнајемо да је био командир
народне војске у Српско-турском рату у коме су му погинула два бра-
Алексиначка хроника/ Chronicle of Aleksinac
151
та.4 У рату је прво командовао мањом јединицом а касније је под својом
командом имао 800 војника. За храброст у рату одликовао га је генерал
Черњајев. Био је на фронту лево и десно од Катуна. Посебну храброст
показао на Шуматовцу одакле се повукао 13. октобра 1876. године.5 Први
подаци о њему, као народном трибуну, говоре да је био народни посланик
1880. године за Моравски срез.6 Као истакнути члан Народне радикалне
странке био је један од највећих противника режима краља Милана Обреновића. Био је веома угледан и поштован. У време пред Тимочку буну
био је у затвору у Алексинцу због приватне тужбе због чега није могао да
се кандидује на изборима. Буна, која почела 7. октобра, већ је била готово
угушена када се побунио Алексиначки округ. Побуњеници из подјастребачких села на територији Моравског среза побунили су се због тога што
су морали да предају оружје и окупили код цркве Св. Петке у Трњану. На
збору су одлучили да, под вођством свештеника Лазара Јовановића, оду
до среске зграде у Прћиловици. У седиште среза дошли су и побуњени
сељаци из скоро свих села са леве обале Јужне Мораве, заробили среског начелника и чиновнике, и донели одлуку да крену на Алексинац како
би ослободили из затвора Станка Петровића. Део побуњеника окупљених
у Прћиловици, њих око две хиљаде, остао је у Прћиловици а већи број
је прешао реку и наоружавши се у војном магацину, ушао у Алексинац.
Према процени министра унутрашњих дела Николе Христића у Алексинцу је било око четири хиљаде наоружаних побуњеника. Побуњеници су
ослободили Станка Петровића и ухапсили окружне чиновнике. Пошто
је буна брзо угушена Станку Петровићу је, са осталим учесницима буне,
суђено у Зајечару. Пред преким судом он је негирао своју кривицу правдајући се да је био у затвору када је буна почела и да је против своје воље
изведен из затвора. Суд није поверовао у његову одбрану и Станко Петровић је осуђен на смрт али казна није извршена и он је, касније, као и остали учесници буне, помилован.7 Поново је народни посланик за Моравски
срез 1885, 1886. и 1887. године. Хапшен је 1898. године али је 1. јануара 1899. пуштен јер је утврђено да кривица није постојала.8 У току целе
своје политичке каријере био један од најљућих противника династије
Обреновић и најупорнији борац за политичке циљеве Народне радикалне
странке. Био је народни посланик и 2.6.1903. године, на седници Народне скупштине, када је Петар Карађорђевић проглашен за краља Србије.9
На седници Народног представништва истог дана изабран у делегацију
4
5
6
7
8
9
Политика, 31. јануар 1912.
Воја Стојановић-Воке, Заслужни синови, Београд, 1940, стр. 184.
Српске новине, бр.5, 8. јануар 1881.
Милен М. Николић, Тимочка буна, књ. 1, Београд, 1954, стр. 532.
Воја Стојановић-Воке, наведено дело, стр. 185.
Српске новине, бр. 138, 19. јуни 1903.
152
Караџић Број 4/2012
која је ишла у Женеву да у Србију доведе краља Петра.10 На изборима
одржаним 8. септембра 1903. године поново је изабран за народног посланика за Округ нишки.11 Народни посланик је све до своје смрти 1912.
године. Сахрањен је у Житковцу где се са породицом преселио крајем XIX
века. Вест о његовој смрти и некролог објавио је дневни лист Политика а
народни посланици су му на седници скупштине одали почаст.
Према упамћеним причама железничка станица је лоцирана у
Житковац његовом заслугом а, без обзира на његово залагање, фабрика
штофова није изграђена у Трњану јер народ није желео да жене и сестре
иду у раднице. По пресељењу у Житковац купио је од породице Живковић
велики плац на месту где се данас налази центар Житковца. Већина тада
подигнутих зграда на том месту још увек постоји. Поседовао је велико
имање и кућу која се налазила у улици која је до Другог светског рата
носила његово име (данас улица Радета Спасића). На месту где се данас
налази објекат под називом Јуниор налазили су се велики обори у којима
се прихватала стока којом је Станко Петровић трговао. Према породичној
причи Станко је трговао и са иностранством. Уз Лазара Мартиновића,
пароха житковачког, иницијатор је отварања школе у Житковцу. У народу
је био познат по надимку Кућа. Према сопственој изјави, са супругом
Катом, имао је шесторо деце 1883. године. Архива породице Петровић
је највећим делом уништена у току Првог светског рата. У Житковцу
су упамћени његови синови Лазар и Михајло трговци. Лазар је био
председник Алексиначке задруге а Михајло народни посланик од 1912.
године. Унук Милун је био носилац Албанске споменице. Данас нико од
његових потомака не живи у Житковцу.
Станко Петровић је припадао оној генерацији српских сељака који
су све своје снаге улагали у просперитет народа коме су припадали.
Сељак, трговац, ратник, побуњеник, осуђеник на смрт и народни трибун
све у личности једног човека који је више од тридесет година био на
друштвеној сцени Србије. Данас се у Алексинцу и околини мало зна да
су у време великих искушења Краљевине Србије пред Балканске ратове
у Народној скупштини седели Станко Петровић и Лазар Мартиновић
из Житковца и Михајло-Киле Срећковић из Моравца. Три посланика у
највишем законодавном телу државе у доба Царинског рата са АустроУгарском. Министар народне привреде је баш тада био Коста Стојановић
из Алексинца. Најстарији међу њима био је Станко Петровић.
10
11
Исто, бр. 142, 24. јуни 1903.
Исто, бр. 209, 16. септембар 1903..
Алексиначка хроника/ Chronicle of Aleksinac
153
ЛУСТЕРИ
Пре пола века, у јесен 1962. године, Алексинац је добио свој први рок
састав или како се то онда звало: ВИС (вокално инструментални састав).
Колико их је било у периоду који је иза нас нико није установио, а и о
овом првом који се звао Лустери у Алексинцу и околини мало ко зна.
Иза њих није остао ниједан тонски запис и сећају их се само остарели
заљубљеници у ту врсту музике.
Лустери у башти Дома ЈНА 1964. године
Вокално инструментални састав Лустери основан је када је талентована група алексиначких гимназијалаца, која је у то доба већ слушала
Радио Луксембург, прве преносе фестивала и ретка гостовања певача забавне музике, решила да унесе нови дух и у монотону паланачку средину.
Да би се боље схватио значај њиховог подухвата треба напоменути да је
у то доба телевизор још увек реткост, да су Битлси постојали тек годину
дана и да на бандерама још увек стајали велики звучници задужени да
информишу народ и креирају расположење.
У првој постави групе били су: Душан Васић, бас гитара, Александар
Коцић, органа, Ива Коцић, соло гитара, Бецко Илић, бубњеви и Братислав Вујић, вокал. Као и све рок групе у тадашњој Југославији и Лустери
су свирали хитове тада популарних страних извођача и домаће шлагере. Група је наступала у сали Гимназије „Дракче Миловановић”, у башти
Дома ЈНА и на Брђанци. Биле су то углавном игранке али и културне
манифестације „Мис лета”, „Глас лета”. Наступали су и као пратећи ансамбл тада најпопуларнијих певача у земљи. На игранкама у Алексинцу
154
Караџић Број 4/2012
наступао је Мики Јевремовић, програме је водио Милован Илић-Минимакс, а уз звуке Лустера певале су и Љиљана Петровић, Тамара Шарић,
Нада Павловић, Весна Срећковић и Радмила Караклајић.
Свако од чланова групе обезбедио је сам себи инструмент а појачала
су направљена од старих радио апарата. За техничку исправност опреме
бринуо се Слободан Андрејић-Тахалаха. Присуствовао је сваком наступу
и интервенисао на лицу места.
Група је у периоду од 1962. до 1968. године, када престаје да постоји,
претрпела промене у саставу, јер су чланови по завршетку средње школе
одлазили на студије, па тако, осим браће Александра и Иве Коцића и Душана Васића, у групи наступају и Ива Јањић, ритам гитара, Аца Даниловић,
вокал, Баја „Гладијатор” (нико се не сећа његовог презимена) из Ћуприје и
певач који је оставио највише трага: Србислав Пешић-Срба Цвекла.
У време када је основана група Лустери, у Југославији само у већим
градовима постоји тек по неки рок ансамбл. Грамофонске плоче су ретке
а рок концерти још увек не постоје. „Фестивал културе младих Србије”
у Књажевцу је једна од ретких манифестација на којима се могла чути
музика коју свирају новоформирани састави. Лустери су у Књажевцу наступали 1966. године. Група је наступала у Врању и у Прокупљу са Леом
Мартином, а посетиоци игранки из тог периода сећају се да се састав могао поредити са Рубинсима и Далтонима из Ниша.
Прва рок група у Алексинцу Лустери престала је да постоји 1968.
године а после њих, до данашњих дана настају нове групе, свирају неки
нови рокери које слуша нека нова публика, док су пионири рок музике у
Алексинцу Дуда, Аца, Рута, Вуја, Цвекла, Гладијатор, Ива, Бецко, пионири рока у Алексинцу, утонули у заборав.
Само три кратка подсећања на људе који су, свако у своје време
и свако на свој начин, учинили бар толико да их памтимо, довољна је
препорука новим нараштајима да нас што пре забораве.
THE THREE REMEMBRANCES
Summary
Monument in village Prćilovica, near Aleksinac, was built up in 1920.
in honor of 98 solders killed in wars from 1912 since 1919. At that period,
during two Balkans and First World War, more than 25% of village population
died and most of them as a warriors. Today monument and the reason of its
existence are almost forgotten.
Алексиначка хроника/ Chronicle of Aleksinac
155
Stanko Petrović (born in Donje Suhotno1842, died in Žitkovac 1912)
was representativ in Peopl’s assembly of Srbija for more than 30 years. As a
one of most important members of Radical Party hi was against rule of King
Milan Obrenović and his son King Aleksandar. During Firs Sbian-Turksh
War hi was komander and was decorated for his bravery. In the year 1883.
for his role in uprising none as Timočka buna court sentenced him to death
but sentence was suspended. For his political activities many times was
imprison. Last time in 1899. after unsuccessful assassin of King Milan.
When the King Aleksandar Obrenović was killed in 1903. Stanko Petrović
was sent, as a member of delegation, to Geneva to inform Petar Karađorđević
about his election for a King of Srbija. Hi allso eskort new King to Beograd.
During his long political carrier Stanko Petrović was a wel respectiv and
hi did many important things for comon welt for all vilages on the left side of
river Južna Morava. Hi and members of his famili were built ceter of Žitkovac
and many of them are stil persist.
Fifty years ago, in autumn 1962, first rock and roll group in Aleksinac
started with publicly performances. Four teenage boys: Dušan Vasić, bas
guitar, Aleksandar Kocić, organs, Iva Kocić, solo guitar, Beca Ilić, drums,
Bratislav Vujić, vocal, all scholars in local high school, named their group
Lusteri. The group performed popular music at that time trying to copy
best performers selected by Radio Luxemburg. During five years existence
group has a few replacements as Iva Janjić, rhitam guitar, Aca Danilović,
vocal, Baja „Gladijator” from Ćuprija (nobody remember his real name) and
Srbislav Pešić as a most popular vocal. Lusteri played in school, on avery
social okasion and as backup group for many known singers in Aleksinac,
Knjaževac, Vranje, Prokuplje.
After most of members were went to university group couldn’t continue to
exist and stopped to perform in 1968. In the time when Lusteri appeared The
Beatles were together only one year.
156
Караџић Број 4/2012
Проф. др Каменко М. Марковић
Филозофски факултет, Косовска Митровица
СЛИКАР ОПОЈНИХ ПЕЈЗАЖА
„Сваки његов сликарски рад је
израз његовог дубоког смисла за сликарство.”
Виндра Шкундрић
У
српском сликарству 20. века акварел има запажено место. Генерације уметника неговале су ову најпоетичнију сликарску
дисциплину, оставивши за собом бројна вредна дела. Почевши
од Бете Букановић и њених ученика попут Наталије Цветковић,
Зоре Петровић, Милице Чађевић, Светолика Лукића, Симе Чемерикића
или Душана Мишковића, преко Бијелићевих ђака Ђорђа Поповића и
Пеђе Милосављевића све до Недељка Гвозденовића, Ивана Табаковића...
Једном речи, првих осам деценија 20. века обележила је једна даровита
генерација акварелиста. Тој сјајној ниски уметника придружио се концем
осме деценије 20. века и Алексинчанин Златко Павловић (1947).
Слике Златка Павловића су мале чаролије смарагдних, ћилибарских,
рубинских, модрозелених, бледожутих или црвенкастих тонова на којима
је забележен један кратки, надахнути тренутак, спонтано пренет по целој
површини слике која постаје тиме дело непролазно и ванредно. Никада
се Павловић неће изгубити у баналностима, нити ће икад сликати пипаво и бојажљиво, са пажљивим неговањем површина свoјих слика. Једна
од одлика његове, по много чему необичне уметности, јесте скроман и
штедљив избор средстава којима је слика начињена. Павловић не заборавља да у уметности све има меру, све има своју логику.
Златко Павловић је мајстор детаља. Врло често су то дивна руменила и
модрине. На свакој Златковој слици као основни знак његове технике наћи
ћете по један “талас,” по један вал. Тај талас открива увек његову сликарску
мисао.
Прилози /Contributions
157
Колорит Златка Павловића се креће у распону од хладних до топлих
колористичких вибрација и он изражава различите временске интервале.
На сликама Свануће, Јутро, Јутарњи сусрет, Сутон и Вече, делује то неописиво.
Одавно сам већ написао да су Павловићева најбоља дела пејзажи, то
су песме бојом. Последњих година, ти пејзажи су натопљени неким новим, чудним сјајем. Пред тим сликама, готово једнаке вредности, човека
понекад збуњује лепота његовог дела, али ретко изненађује.
У чипкастим и руменим бокорима жбунова на промрзлим гранама
бреза, на огуљеним дуварима бојадисаних сеоских кућа, на зеленкастој,
једва замрешканој површини Мораве, у оном бешумном лелујању врба
начичканих гнездима врана, или светлуцању сумрачја над обалама реке,
насликаним лаким, испрекиданим потезима, помоћу зашиљене сликарске четкице, има нечег од сна и дискретне поезије, има нечег неопипљивог
и вечног. Морава, њени спрудови, брзаци и вирови, цветна поља и далека
зелена брда откривају вам себе и у њима налазите смисао живота.
То су радови на којима су око и рука дејствовали са начелом тренутног, откривајући и појачавајући говор виђеног, доводећи ове разнолике
фрагменте у кохерентну целину. На тим сликама су његови снови и на
њима живи пред нашим очима један део њега самог.
У Павловићевом сликарству има нечег радосног и допадљивог, у
његовим бојама има нечег топлог, у његовом раду нема ничег јаловог.
Својеврсна је то поетика која настаје и гради се зрењем самог Златка Павловића.
Слике Златка Павловића су такве да пожелите да их имате уз себе,
слике уз које се дивно сањари. Слике које се расплињују преде вашим
очима, остављајући за собом неку питому сету. Такве су: Сањарење, Рапсодија, Меланхолија, Чаролија, Лирска исповест, Зимска идила...
Са пејзажа насликаних око Бованског језера светлуцају капљице воде,
које као да је позлатила дуга, и само се понегде на небеском своду оцртавају дивне крошње витког дрвећа.
У својој старој кући, ванредне лепоте и дворишту пуном цвећа, створио је на стотине слика. Помишљам да ли би постигао више да је имао
атеље, па да побегне од свега и свих, и да се препусти чаролији стварања?
Не, не би постигао више, јер он је стваралац кога људско присуство инспирише и тера на рад. Он је још у најранијем детињству упио очима у
душу своју боје, учио да слика од свих оних који су га томе подучавали и
нашао пут којим је стигао у чаробни свет сликарства. Временом он постаје фанатик сликарства: слика тамо где стигне, и нико му, и ништа му,
не смета.
158
Караџић Број 4/2012
Сликарство Златка Павловића одавно више није талентовани рад у
провинцији, нити је то сликање једног сликара у једном малом и безначајном сликарству, већ уметност пуна нечег жарког и светлог.
Ликовна публика у Француској, са радошћу је обилазила галерије у
Ле Ману, 2003. и 2008. године у којима су били изложени Павловићеви
акварели.
На самом крају овог огледа, да поменем још неколико изванредних
Златкових слика: Околина Алексинца, Моравски врбаци, Пејзаж, Поглед на
Алексинац, Стари и нови мост у Алексинцу, Јесен, Зима, Јесењи пејзаж, Бованско језеро, Околина Бованског језера...
Тешко да ће онај који улази у гравитационо поље Златкове уметности
остати равнодушан. Она има такву снагу и такву финоћу да свог посматрача стално напаја приливом нових открића.
**
Златко Павловић рођен је 1947. године у Алексинцу. Завршио је
Учитељску школу у свом родном граду и ВПШ - група за књижевност у
Нишу. Имао је тридесет седам самосталних изложби у земљи и седам у
иностранству. Групно је излагао више од 40 пута.
Марта (2012.) излагао је заједно са још четворицом српских
акварелиста у Музеју Уметности у Турн Северину (Румунија), на изложби
којом је обележен јубилеј: “70 година акварела на простору југоисточне
Србије.”
Прикази/ Reviews
159
Доц. др Наташа Симеуновић Бајић
Београд
“И ОСТАО ЈЕ ЛАЗАР НА СВОЈОЈ ЗЕМЉИ”
(Мирољуб Димитријевић: Гром, Поета, Београд, 2012.)
Д
руги роман Мирољуба Димитријевића са кратким, али језгровитим и упечатљивим насловом, који се већ на корицама књиге
појављује у својој симболичкој пуноћи, предочава читаоцима
виђење света и живота који се не дају докучити.
Свезнајући приповедач, и сам учесник у наративном току, прича нам
причу у повишеној емотивној тензији о Лазаревом страдању, о његовој
жени Јелени, о њиховој деци Јовану и Јовани које је убио гром. Али не
само то. Ово је прича о учитељу садисти, о развратној Светлани, о деди
Кости и о другима које повезује непроменљива и непомерљива линија
судбине. И више од тога. Ово је потресна прича о немогућности да се
избегну задати оквири наслеђа, крви и зла који усложњавају појављивање
греха и казне у људском животу, негостољубивом простору чије делове
никако не можемо уклопити у смислену целину. Хаотичност људског
живота, асиметричност делања и добити, интензитет трагичног, добијају
пуно значење у кулминативној експресивној слици Лазара који металном
вилом боде небо на крову своје куће псујући Бога и све што је повезано
са њим. Та слика је у свом асоцијативно-симболичком кључу трагање за
суштином и истином, управо оним што човеку, без обзира на величину
и начин изведеног напора, стално измиче. Зато и сам човек постаје
непознаница другом човеку: „Пошто је човеку најтеже да се од самог себе
ослободи, он налази разлоге да уједа, да гризе и самог себе и друге и тако
гризући ослобађа свој бес, али се тако и претвара у звер са својом бољком
за коју нема излечења.”
Сагледавајући овакве готово хтонски обележене слике чини се да је
романескно ткиво тврдо, опоро и непријемчиво за читаоца. Међутим,
Димитријевић се баш ту показује као зрео писац који веома пажљиво
бира и слаже делове романескне конструкције. Уз реалистички проседе,
различите временске токове, богате мотивске наносе, талог прошлости,
драматичне описе, редукцију дијалога и својеврсно митологизовање
стварности, писац користи моћ изабраних речи на врло леп поетски
160
Караџић Број 4/2012
начин. Наиме, на структурно-семантичком плану као основни везивни
елементи, појављују се поетизовани поднаслови који служе као велике
метафоре и као велике мудрости: А лепо сам, још на поласку, видео да ће
бити невреме; За његову тортуру морали смо бити чисти и уредни; Водио је
своју породицу као чету у бој; И остао је Лазар на својој земљи; И одмах сам
приметио разлику; Само зато што живиш са друге стране; Да се настави,
да заблиста у љубави; У тихој ноћи, у непознатом изнајмљеном оскудном
стану, одлучила је; Ако је неко имао најбоље богове; Дошло време за следећег;
Муњевитим покретом га је стрпала у кецељу; Сусрели су се погледи две
жене; Стециште неких малих божјих синова, боговића; Ако сам некада о
узвишеној лепоти сањао; То, када се спајају наизглед неспојиве ствари; Као
прави домаћини, као прави Срби, као прави кумови; Тада сам по други пут
видео Светлану; Њихови кораци још су овом свету били потребни; Дошло
је време да га пита зашто; А ево, поново се облачи и невреме се спрема;
Ово су само одјеци прошлога времена; Седи са њим и његово зло; И сви
ови свеци данас су некако и тужни и срећни; Као никад ничим такнут.
Ритмичност приповедачке синтаксе и семантичка згуснутост претварају
ове медитативне записе у читаву песму у прози. Чак и када би се само они
издвојили из романа, било би то довољно да читалац зарони у трагање
за суштином човека, света и живота која увек болно измиче. Лазар је
остао на својој земљи. Али, то се не мора читати једнозначно. Лазарево
опредељење је исто што и Човеков усуд. Човек је на Земљи. Човек је
прикован за Земљу. И нема му помоћи са неба, јер су путеви Господњи
несазнатљиви.
Међутим, свет овог романа није ипак само огледало дубоке
резигнације. Он отвара многа стара питања на која су умни људи кроз
читаву људску историју покушавали да дају одговоре. Заправо, трагање за
одговорима на та велика питања и јесте суштина људског живота. Али не
само то. Такво трагање представља и суштину добре књижевности. Зато
Димитријевићев роман Гром захтева будног и зрелог читаоца.
Прикази/Reviews
161
Ивана Алексић, професор
Ниш
70 ГОДИНА АКВАРЕЛА
У ЈУГОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ
(Каменко М. Марковић, 70 година акварела у југоисточној Србији,
Филозофски факултет у Косовској Митровици, 2012)
К
аталог под називом 70 година акварела у југоисточној Србији,
издат је поводом одржавања изложбе у Румунији, на којој су
приказана најрепрезентативнија дела (акварели) уметника из
овог региона наше земље. Комесар изложбе и аутор каталога
је проф. др Каменко М. Марковић, предавач историје уметности на
Филозофском факултету у Косовској Митровци, вишедеценијски
страствени проучавалац ликовне уметности како на нашим просторима,
тако и у светским размерама. Овом изложбом, као и овим радом желео
је да представи румунској публици најзначајније акварелисте и њихове
најбоље радове са простора југоисточне Србије, а истовремено да
допринесе јачању културних веза између ове две земље.
Каталог је штампан двојезично. Сваки текст на румунском језику
прати исти текст на српском језику. Акварел је сликарска техника која
подразумева сликање употребом водених боја у танком слоју на подлози.
На почетној страни аутор ову технику назива „техником даха”, дајући
својеврсну дефиницију: „Акварел спада у ону ликовну дисциплину где нема
’шминке’, где је све јасно, где се догодила слика или се догодило оно најгоре
у уметности – кич,” указујући на сензибилност и тананост ове технике.
У поглављу под називом 70 година акварела у југоисточној Србији, које
представља својеврстан предговор овом раду, аутор истиче значај акварела
у српском сликарству 20. века, наводећи ауторе који су дали највећи
допринос и највише се остварили у овој сликарској техници. Ауторова
намера је да истакне стваралачку делатност акварелиста поменуте регије
наше земље у години када техника акварела на овим просторима бележи
седам деценија постојања. Марковић посебно ставља акценат на тешкоће
и питања са којима сваки организатор изложбе мора да се избори да
би постигао жељени резултат. Истичући да уметност није егзактна, већ
162
Караџић Број 4/2012
естетска категорија, и да не подлеже објективном суду, питања која се
намећу јесу – како на прави начин представити карактер уметности једне
земље или регије, које црте подвући као најспецифичније, и какав избор
уметника и дела начинити. Поред тога ту су и тешкоће чисто техничке
природе, али не и мање важне да би изложба била потпуна, а то је
немогућност организатора да добије сва дела која би желео да изложи,
због бојазни власника приватних, па и јавних колекција од оштећења
током транспорта.
У наставку рада аутор се задржао на уметницима чије стваралаштво
и дела сматра најрепрезентативнијим за ову ликовну област. То су Сима
Чемерикић, Богдан Николов, Младен Јотов, Георги Георгиев, Златко
Павловић, Момир Армуш, Ненад Цорељ, Ђорђе Живковић, и Владимир
Црномарковић. Уз текстове о већини сликара налазе се и изабране
репродукције које заједно са текстом чине привлачну целину за читаоца
и што је најважније, поткрепљују саму садржину текста. Аутор се у
текстовима не бави биографским подацима о сликарима, њих у већој
или мањој мери помиње у фус нотама (место рођења, градове у којима
су сликари имали самосталне или колективне изложбе, и уметничке
галерије у којима се њихова дела данас могу наћи), већ инсистира на
мотивима који су били њихова преокупација (пејзажи, портрети, мртва
природа...), на бојама које преовладавају, на анализи форме слике, и на
начину примене технике акварела (на појединим радовима акварел је дат
у комбинацији са оловком, или тушем).
Како смо већ напоменули да ниједан суд у уметности не може бити
до краја објективан, аутор даје и своју интерпретацију и доживљај ових
уметничких дела, износећи на поетичан начин своја осећања која она у
њему буде, а често размишља и о осећањима која су преовладавала уметниковом душом у тренуцима настајања дела. О портретима Георги Георгијева рећи ће следеће: „...зраче снагом његовог уметничког надахнућа, и
имају сви једну основну црту, а то је: нека тиха сета. Пребациће му да је
то научио: ја верујем, да је то горчина из његове душе. Тај таман акорд његових бића кад су сама, није само сликарски моменат, постигнут скалом
мекших и тврђих материја, које чине живот, он је и душевни моменат и то
личан.” Једно од умећа страствених љубитеља и познавалаца уметности
јесте и вичност у откривању уметникове душе. Посматрајући Цорељев пејзаж аутор ће изнети своју импресију: „Цорељева зима је тиха, поетична и
буди сећање на детињство.”
О сликама Златка Павловића написаће: „...са пејзажа насликаних око
Бованског језера светлуцају капљице воде, које као да је позлатила дуга,
и само се понегде на небеском своду оцртавају дивне крошње витког дрвећа. Златко Павловић, лиричар, сав занесен својим сновима, успео је да
Прикази/Reviews
163
нађе, склад између колорита и материје, откривајући на својим мртвим
природама лепоту реалног света. На први поглед, све то делује мирно,
статично. Али у Павловићевом миру има за осетљив слух и оштрије око
неког дискретног кретања које очарава.” Писац каталога је тачно запазио
да је: „...Момир Армуш сликар је који воли лепоту више од свега, због тога
је, ваљда, и толико загледан у планине, реке и језера. Он је пејзажиста, за
кога је природа само шарена, чаробна башта, баш као створена да у њој и
њоме подстакнут распламса унутрашњу ватру своје радости. Иако је савршено суптилан акаверлски зналац, Момир Армуш је лирски сневач.”
О Сими Чемерикићу, првом значајном акварелисти у Нишу, са којим
и почиње историја акварела на овом простору, аутор каталога је, између
осталог написао: „...те питорескне пределе, где се лепота тражила у
занимљивости самог пејзажа, он је сликао на реалистичан начин.”
Радови Богдана Николова имају једну лирску, интимну ноту, која је
најдубља на пејзажима. На њима има и етно елемената који га издвајају као
јединственог уметника који баштини родни крај и културну традицију из
које је поникао. Пејзажни предели за Богдана Николова означавају дубоки
интимни повратак изворном топосу који је пленеристички третиран.
О Младену Јотову, аутор је написао: „...Младен Јотов кроз своје сликарство и сликарски живот остао је нераскидиво повезан са простором
свог завичаја и средине у којој је живео и стварао. Његови акварелом сликани пејзажи, раскошни по јесењим бојама кармина, зеленог, руменог и
светлоплавог, заузимају значајно место у његовом раду.”
За Владимира Црномарковића „акварел је близак стваралачкој свести
овог аутора јер се поистовећује с осетљивом природом коју испољава.
Заправо, саобразан је тананом духу његова бића. За ову прилику,
Црномарковић је насликао, на реалистичан начин, неколико цркава
моравске школе, али и један број других цркава. И линија и боја наводе
на размишљање и сањарење, али задовољства која из тога проистичу
различите су природе а савршено једнаке и апсолутно независне од
предмета слике”.
„Мост на Нишави, Ђорђа Живковића, у чијим се водама огледају
његове живописне обале, начичкане врбама, рад је сликара склоног
сањарењу.”
Овај рад проф. др Каменка М. Марковића значајан је не само садржајно, већ је и визуелно ефектан због квалитетно одабраних репродукција које плене својим „шармом.” Подједнако је занимљив и проучаваоцима уметности због релевантних података и стилских анализа, али је
пријемчиво штиво и за све оне који се лаички, али са љубављу баве сликарском уметношћу.
164
Караџић Број 4/2012
Мр Томислав Братић
Алексинац
МИЛОРАД РАДОВАНОВИЋ
КАМЕРНИ МУШКИ ХОР СТАНИСЛАВ
БИНИЧКИ – (Крушевац, 2012.)
Х
орско певање у граду под Багдалом има дугу традицију. Прва
Певачка дружина Цар Лазар основана је давне 1870 године, а
од 1903 до 1905. године у Крушевцу раде три певачка друштва:
Занатско певачко друштво Милош Обилић (основано 1903. г.)
чији је диригент Лека Бошњанац, затим певачка друштва Звоно и Слобода.
Диригент певачког друштва Слобода је аустријски музичар Емил Муша,
и ово друштво 1909 г. мења назив у Певачко друштво Абрашевић, а од
1922. г. оно ради као Крушевачко музичко друштво. Ова певачка друштва,
својим радом, оставила су дубоке трагове, па је традиција хорског певања
настављена и после Другог светског рата, радом хорова: Црквени хор Свети кнез Лазар, Камерни женски хор Српкиње, хорови Учитељске школе,
Педагошке академије, Гимназије и др.
Књига Камерни мушки хор Станислав Бинички Крушевац, аутора Милорада Радовановића садржи 250 страна подељених у 12 целина,
различитих по садржају и начину обраде. Издавање ове Монографије,1
веома је значајан подухват, не само за изношење значајних извора о
раду Камерног мушког хора Станислав Бинички,2 већ и због податка и
о музичким, посебно хорским дешавањима у Крушевцу, и има велику
важност за сагледавање музичког живота Крушевца, али и целе Србије.
Стога објављивање Монографије Камерни мушки хор Станислав Бинички Крушевац има не само историјску, већ и културолошку и социјалну,
а пре свега музичку вредност и значај у осликавању вредног аматерског
деловања на развијању и неговању културне и музичке, посебно хорске
активности у средини која је од увек имала запажена достигнућа у овим
областима.
1
2
У даљем тексту биће коришћен термин Монографија.
У даљем тексту биће коришћен термин Хор.
Прикази/Rewievs
165
У Уводу аутор износи кратку историју хорског певања у Србији и посебно податке везане за појаву и развој хорског певања у Крушевцу.
Део Музичке активности и јубилеји, приказује најзначајније активности Друштва за неговање историјских и уметничких вредности у којима је Хор са својим програмом наступао. У програмима: Вечери старог
Крушевца, Село моје убаво и прославама разних јубилеја, ликовних и књижевних манифестација, Хор је успешно наступао са различитим композицијама домаћих и страних композитора, обрадама народних песама,
и др. Треба истаћи да је Хор својим наступима, на свим културним догађањима у граду, својим певањем доприносио већем уметничком нивоу
ових манифестација.
Као афирмисани облик упознавања културно-историјских споменика, Друштво љубитеља старина и Хор су организовали посете: Меморијални поход Плава гробница – Крф (1978.), Сусрете Абрашевић (1976.) посете
Тополи, Опленцу, а Хор је имао наступе (са другим ансамблима и уметницима) у Швајцарској и Немачкој (1979.) и др. Ове активности видно су
доприносиле и бољем међусобном упознавању чланова хора и стварале
позитивнију атмосферу у раду хора
Део Извештај о раду (за 1989 г.) доноси детаљан приказ рада Друштва љубитеља старина и Хора где се може видети њихова заиста богата и
вредна активност.
Још детаљнији подаци о раду овог Друштва и Хора приказују се у наредном делу Монографије, где се из Записника са годишње скупштине, и
дискусија појединих чланова види сва њихова озбиљност и ентузијазам за
вођење и организовање уметничког рада хорског ансамбла .
Наредни део Јубиларне годишњице доноси детаљан извештај о Петнаестогодишњици рада хора. Овде је и приложен програм са самосталног Видовданског концерта, одржаног у цркви Светог Ђорђа у Крушевцу,
где је Хор извео веома сложен и захтеван програм са делима: Мокрањца,
Биничког, Максимовића, Малашкина, Дворецког и др. Детаљно је описана и прослава Тридесет година рада Хора, а у оквиру Плана рада предвиђају бројне активности, и набрајају нове композиције које се планирају
да увежбају. За све ове активности у Финансијском плану се предвиђају
средства од 396.000,00 динара?, где је највећа ставка: трошкови одласка
на Крф – 250.000,00 динара.
На Концерту хорске музике, уприличену за ту прославу, поред
хора слављеника наступили су и Црквени хор Свети кнез Лазар и Камерни женски хор Српкиње из Крушевца.
Веома значајан део рукописа заузима и део Сусрети са Европом
у коме су пластично и детаљно описани наступи Хора у Швајцарској и
166
Караџић Број 4/2012
Немачкој и наступ Хора на XIX Међународном фестивалу црквене музике у Хајновки у Пољској 2000. године. Путовање и успешан наступ у
Пољској лепо и сликовито описује Звездан Опачић, члан хора, а посету
Грчкој, Крфу и Зејтинлику емотивно описује у чланку На Крфу, члан хора
др Ђорђе Илић.
Немогуће је у овом кратком приказу изнети све занимљивости,
и коментаре о овим наступима, топлим пријемима и снажним аплаузима публике током ових турнеја. Хор је програм за ова гостовања веома
успешно спремио, а посебно је припремљен програм духовне музике за
Фестивал у Пољској.
У овом делу налазе се и текстови о гостовању хора у Вараждину,
Жалецу (Словенија) и концертима у Крушевцу, Београду, Александровцу,
Ваљеву, Алексинцу и неким другим градовима.
Важан део у раду Хора приказан је у делу Монографије под називом Сарадња са другим хоровима. Овде се у шест одвојених целина приказује:
1. Свечани концерт хорова Србије: У част Титових јубилеја (1976.)
2. Смотра хорова Србије у Лесковцу ( 1983., 1985. 1987. и 1989.)
3. Сарадња са Мешовитим хором Шуматовац из Алексинца (1984. и
1985.)
4. Крушевац – Чачку, Чачак - Крушевцу – сарадња са Мешовитим хором Дома културе из Чачка (1986. и 1987.)
5. Фестивал Духовне музике – Хорови међу фрескама – Београд 2002.
6. Сарадња са ПГП-РТС Београд – издавање компакт диска, 1999.
Ово су значајни програми са изузетно плодном сарадњом са набројаним хоровима и наступи на фестивалима и хоровима, и после гостовања
у иностранству, чине кључну и најзначајнију активност у раду хора.
Део Монографије Активност хора у III и IV декади рада је заправо
летопис хора, у коме се по годинама, од 1966. до 2012. године описује рад
хора и његови наступи. Програм хорских композиција које Хор изводи
обилује вредним и тежим делима значајних домаћих и страних композитора, из чега се може закључити да је Хор достигао висок степен извођачких могућности и пуну певачку зрелост.
Последњи делови Монографије: Казивања о хору, доносе изјаве и
мишљења чланова хора, музичких стручњака, диригената и др. о раду и
уметничком квалитету певања Крушевачког Хора.
О сарадњи Крушевачких хорова и Алексиначке певачке дружине
Шуматовац, аутор ових редова је написао: Сарадњу коју су 1984. и 1985.
остварили Мешовити хор Шуматовац из Алексинца и Камерни мушки хор
Прикази/Rewievs
167
Станислав Бинички из Крушевца имала је и у прошлости запажено место.
Дана 28. августа 1893. г. приликом посете Краља Александра Обреновића
Алексинцу, на бакљади у његову част певали су Српску химну заједно са АПД
Шуматовац и певачи Крушевачке певачке дружине Цар Лазар.
Два члана Крушевачке певачке дружине Цар Лазар, као испомоћ певали са Алексиначком певачком дружином Шуматовац, далеке 1895. год.
приликом освештења друштвене заставе Алексиначког хора, а на свечаном
концерту, одржаном 1937. г. поводом прославе педесетогодишњице рада
АПД Шуматовац (концерт директно преносио Радио Београд) наступили
су и хорови из Крушевца.
Мешовити хор Крушевачког певачког друштва Цар Лазар, певао је
композицију Ј. Свободе:
Шар Планина, а Занатска певачка дружина Обилић, извела је X Руковет Стевана Мокрањца. Том приликом ЗПД Обилић је поклонила АПД
Шуматовац сребрни пехар са посветом (пехар се и данас чува у Завичајном музеју у Алексинцу).
Наредна поглавља Монографије доносе следеће наслове:
– Догодовштине,
– Репертоар, чланови, сарадници Хора,
– Награде и јавна признања и
– Прилози.
У њима се још више поткрепљују и документују, сада и са фотографијама Хора са разних наступа, фотокопијама диплома и другим признањима, тако да се напред изнета богата и успешна активност Хора још
сликовитије приказује.
Иза свега овог стоји уметнички квалитет и способност, спретна извођачка рука, способност за стварање правог хорског звука са свим звучним нијансама које носи висок ниво извођачко-диригентских способности, уметничког руководиоца и вође ансамбла мр Милорада Радовановића.
Без његовог елана, великог залагања и диригентске способности оваквих
резултата у раду Камерног мушког хора Станислав Бинички у Крушевцу
сигурно не би било.
И да закључимо и још једном подвучемо, вредност ове Монографије
залази дубоко у културну, а посебно у музичку баштину Крушевца, а шире
и Србије, и оставља дубок траг о хорском певању, концертној активности
и великој љубави и прегалаштву чланова Хора и његовог диригента мр
Милорада Радовановића, који су као велики заљубљеници музичке, а посебно хорске репродуктивне уметности својим радом обележили. Често
ни неадекватни просторни услови за рад, тешка финансијска ситуација,
168
Караџић Број 4/2012
промене, и долазак нових чланова, нису поколебали ове певаче-аматере
да у наступима, својим певањем достигну квалитет и високи уметнички
ниво српског и европског хорског певања.
Због свега тога активност Камерног мушког хора Станислав Бинички
и његов висок извођачки и певачки домети дубоко су уграђени у темеље
српске хорске музике.
Прикази /Reviews
169
Василије Драгосављевић, историчар
Београд
СЛОБОДАН БРАНКОВИЋ – ЕВРОПСКА
СРБИЈА И СВЕТ, ( Београд 2011)
С
рбији у доба Велике источне кризе (1875-1978) је тема којој је
Слободан Бранковић, и поред богате научне и педагошке активности, посвећен већ деценијама. Крајем минулог века већ је
објавио монографију Независност слободољубивих која се бави
овим значајним периодом наше прошлости, у коме је главно политичко стремљење било ослобођење и уједињење Срба. Као што и сам наслов
сугерише и ова синтеза не претендује само на то да опише борбу српског
народа за ослобођење и уједињење, већ покушава да ову борбу стави у
контекст општих политичких прилика и међусобних односа великих европских сила Османског Царства, Француске, Велике Британије Аустро
Угарске Немачке и Русије. У првом поглављу аутор је дефинисао сам
појам Источног питања наглашавајући његово двоструко тумачење са
једне стране као борбе великих сила за османско наслеђе, а са друге као
борбе балканских народа за национално ослобођење и уједињење. Аутор
је представио босанско-херцеговачки устанак као катализатор Источног
питања подвлачећи амбивалентан однос великих европских сила према
устаницима. Распад феудалног система и покушаји реформе државног
апарата који су пратили отпори традиционалних елемената (нарочито у
рубним подручјима Царства као што је нпр Босна и Херцеговина) довели су немуслиманско становништво балканских провинција у незавидан
положај. Испровоцирано насилним читлучењем и самовољом представника османских власти, на једној, и привучено неодољивом снагом новог
друштва које је настајало у кнежевинама Србији и Црној Гори, на другој
страни, српско становништво БиХ се 1875. г. подигло на устанак. Иако је
европско јавно мњење у великој мери стало на страну устаника, иако су
водећи европски политичари. интелектуалци и уметници цивилизацијски учинак Османског царства у Европи окарактерисали изразито негативно, званичне политика структуре европских сила су се у овом сукобу
ставиле на страну Османлија. У позадини такве оријентације Францус-
170
Караџић Број 4/2012
ке Британије, Немачке и Аустроугарске налазио се страх од експанзије
Руског Царства и империјалне амбиције о продору на Исток Немачке и
Аустроугарске. Поучена горким искуством из Кримског рата (1853-1856)
у коме је била принуђена да устукне пред британско-француско –османском коалицијом и привремено се одрекне својих балканских амбиција,
Русија је у овој унутрашњој кризи Османског Царства видела прилику
да обнови и учврсти свој утицај на Балканском полуострву. Будући да
је спољнополитичка констелација снага и овог пута била супротстављена
интересима Руског Царства оно је у прво време одбацило принцип директне интервенције и ограничило своју помоћ на слање добровољаца и
материјалне помоћи балканским хришћанима. Кнежевина Србија је у освит ових догађаја представљала вазалну кнежевину Османског Царства
али су њене спољнополитичке амбиције устројене у Гарашаниновом Начертанију обухватале ослобођење српског становништва које је живело у
границама османске државе. Аутор је нагласио да је и поред национално-револуционарне ова тежња српске државе имала и социјално-револуционарну димензију која би на простору Балкана довела до дефинитивног рушења феудалних односа тј. претварања подређених хришћанских
чифчија у равноправне грађане државе која је устројена на принципима
европског либерализма. И поред негативног става европских сила, резервисаног држања Русије и пасивног држања суседних хришћанских држава, унутрашњих династичких сукоба и недовољне војне припремљености
кнежевина Србија је са својих 1,2 милиона становника 30. јуна 1876 објавила рат Османском Царству које се простирало на три континента и чији
се број поданика процењивао на неких 35 милиона људи.
У наредна четири поглавља аутор је изложио ток српско-турског рата
у његовој првој фази од јуна 1876. до фебруара 1877. године. Посебну пажњу је посветио анализи доста амбициозно замишљених планова српске
врховне команде који су подразумевали офанзивно наступање на четири
фронта против бројно и технички знатно надмоћнијег противника. Главни циљ српске војске био је град да се заузме Ниш – једно од најважнијих
комуникационих чворишта османске војске. Врховну команду над српском војском имао је руски добровољац генерал Черњајев, а поред његових
сународника, у српској војсци je приступило преко 4000 добровољаца,
пре свега Срба (са османских и хабзбуршких територија) али и Бугара,
Румуна, Италијана (Гарибалдијеви саборци) и Немаца (тада се српској
војсци прикључио немачки официр Паул Штурм тј. будући српски генерал Павле Јуришић Штурм). Због нереалних стратегијских процена генералштаба, развучености трупа и контроверзних одлука главнокомандујућег Черњајева османска војска је без већих напора зауставила српску
офанзиву на сва четири фронта и прешла у контранапад на Моравском
Прикази /Reviews
171
фронту. Потиснута у дефанзиву српска војска је пружала упоран отпор
и у борбама око Алексинца и Књажевца и у бици на на Шуматовцу. За
српском војском надирале су јединице османског башибозлука-ирегуларних трупа састављених од Черкеза и Арнаута које су починиле бројне
злочине над српским рањеницима и цивилним становништвом који су
изазвали одијум негодовања у западноевропској јавности. Подстакнут неповољним развојем догађаја на фронту руски цар иницира тајни сусрет са
аустријским сувереном који је резултирао склапањем Рајхштатског споразума који је требао да минимизира неуспехе српске војске и омогући
интервенцију руске војске у случају слома српског фронта. Прецизан
текст овог споразума остао је, како аутор наглашава, непознат али из догађаја који су уследили било је очигледно да је хабзбуршка подршка била
је условљена признавањем аустријских права на запоседање БиХ. У септембру 1876. године у тренутку када је османска надмоћ на фронтовима
била неоспорна, када је су Србију потресали династички раздори и јавне
расправе на тему ко је неодговорно изложио судбину српске државе неизвесним ћудима рата трупе генерала Хорватовића у Великом Шиљеговцу
прогласиле су кнеза Милана краљем, а Србију независном краљевином.
Аутор је посветио велику пажњу овом несвакидашњем догађају излажући
више теорија ко би могао бити главни инспиратор овог акта (кнез Милан,
генерал Черњајев) и у име чији се интереси налазе у позадини овог догађаја. Пораз у бици на Ђунису у октобру 1876. г. запретио је да доведе до
потпуног слома српске одбране и довео је до аустро-руске дипломатске
интервенције на Порти која је под овим притиском била приморана да
обустави ратне операције против Србије и пристане на склапање мира у
Цариграду у фебруару 1877. г.
У шестом поглављу аутор је изложио ток друге фазе српско-турског
рата од децембра 1877 до фебруара 1878. г. са посебним освртом на дипломатску и војну улогу Русије и других европских сила у овом сукобу.
По Бранковићу, главни разлог за покретање овог сукоба била је тежња
Русије да изађе из политичке изолације, у којој се нашла после пораза у
Кримском рату, и да се врати на политичку сцену Европе. Неуспех европских сила да на Цариградској конвенцији постигну политички консензус по питању судбине европских провинција Османског царства, као и
склапање Рахштатског уговора са Хабзбуршком монархијом охрабрио је
Русију да у априлу 1877. г. објави рат Османском царству и покуша да
директном војном интервенцијом реши Источно питање у своју корист.
У септембру 1887. г. после слома османске одбране код Плевне руској
војсци се отворила могућност да заузме Цариград и ликвидира османску
власт на Балкану. У децембру 1877. г. реорганизована српска војска је
напала османске положаје у правцу Ниша и у року од шест недеља поред
172
Караџић Број 4/2012
овог града ослободила и Пирот, Куршумлију, Лесковац, Врање и кренула
у продор у правцу Косова и Македоније где је њено наступање прекинуло
склапање руско-османског примирја у Једрену. Санстефански мировни
уговор који је Русија наметнула Османском царству тј. покушај стварања
Велике Бугарске која се простирала од Ниша до Егејског мора и од албанских планина до Црног мора разоткрио је империјално наличје руске
политике на Балкану. Србија која је у два рата поднела велике жртве за
слободу балканских хришћана била је лишена права на БиХ која је требало да припадне Хабзбуршкој монархији, а Стара Србија је требало да
уђе у састав Бугарске која је пре Сан Стефана фигурирала као искључиво
географски појам. Европске силе нису дозволиле стварање Велике Бугарске преко које би Русија добила излаз на Егејско Море и заједничким
наступом на Берлинском конгресу успеле су да изнуде ревизију Санстефанског уговора. Аутор је велику пажњу посветио активностима српске
дипломатије која је предвођена Јованом Ристићем успела да спретно се
користећи антагонизмом између Русије са једне и Британије и Хабзбуршке монархије са друге стране обезбеди Србији независност и сачува резултате ратних победа из 1877. г.
И ако су српска и европска историографија дале велики број тумачења проблема Источног питања и улоге српског народа у овом за Европу
веома значајном раздобљу, та тумачења су у највећем броју случајева
била фокусирана на дипломатску и војну димензију догађаја. Ово
дело Слободана Бранковића поред података о дипломатским и војним
догађајима читаоцу доноси и читав низ прилога - географске карте,
фотографије, графике из 19. века, факсимиле јавности мање познатих
докумената, изјаве водећих политичких и уметничких величина тог
времена (Гледстона, Виктора Игоа, Достојевског, Толстоја,) велики број
исечака из стране штампе из којих читаоци могу добити представу каква
је била судбина малих људи у великим историјским догађајима, као и на
који начин је на Западу била перципирана борба Срба и других балканских
народа за национално ослобођење.
Прикази /Reviews
173
Никола Тошић Малешевић
Београд
БОЖА МАРКОВИЋ, РАЈЕВСКИ – ПУКОВНИК СА
ТРИ СРЦА, (Ниш 2012, стр. 124)
У
метнички фотограф и новинар Божа Марковић је своју фасцинацију црквом Свете Тројице у Горњем Адровцу ове године крунисао илустрованом студијом о догађајима везаним за овај сакрални објекат и значајан споменик културе. Марковић је својим
фотоапаратом три деценије бележио све промене на цркви и тако створио солидну фото-документацију коју је користио у књизи. Служећи се
нарацијом дао је животопис пуковника Николаја Николајевича Рајевског
- порекло његове породице, његово војевање и погибију у Првом српскотурском рату почетком септембра 1876. године.
После предговора књижевника Драгана Губеринића, који представља
увод у основни предмет истраживања, следи текст аутора који је конципиран тематски и подељен у више мањих целина. Као општи оквир рада
изложен је преглед политичких прилика у Србији пред избијање Првог
српско-турског рата и описан први долазак пуковника Рајевског у Србију
као и објава рата Србије Османском царству. Ови догађаји стављени су у
контекст политичких збивања на Балкану везаних за поновно отварање
Источног питања 1875/1876. године и припрема балканских земаља за
коначно ослобађање својих сународника од вишевековног османског ропства.
У основном тексту аутор је описао поновни долазак пуковника Рајевског у Србију, његово ратовање закључно са погибијом код села Горњи
Адровац недалеко од Алексинца 2 септембра 1876 године и испраћај његовог тела у Русију и сахрану. Друга тема књиге представља опис црква
Свете Тројице у Горњем Адровцу која је подигнута у спомен пуковнику
Рајевском, као и разне активности и културне манифестације које се приређују у част овог руског официра и добровољца у српској војсци и у част
успомена на битке српске војске у ратовима и устанцима на простору
174
Караџић Број 4/2012
данашње општине Алексинац почев од 1804 године. Трећа тема је опис
активности фудбалских ветерана Србије у част пуковника Рајевског, и
бројне информације везане за ове догађаје.
На крају књиге дати су резимеи на руском и енглеском језику и информације о аутору књиге.
Књига Боже Марковића о пуковнику Рајевском даје неке основне
информације о овој занимљивој историјској личности и цркви посвећеној
њему, али такође и неке основне историјске чињенице о стању у Србији
пред избијање Првог српско-турског рата и борбама на простору
алексиначке општине. Може се закључити да књига представља неку
врсту лаког штива за све који желе да сазнају и истраже нешто више о
пуковнику Николају Николајевичу Рајевском и борбама на алексиначком
подручју у време 1876. године.
Великим бројем фотографија које прате текст, аутор је своје
излагање успешно употпунио и визуелним исказом.
175
176
177
178
179
180
181
182
183
184
185
186
187
188
189
190
191
192
193
194
195
196
197
ПОДАЦИ О АУТОРИМА
INFORMATION ON AUTHORS
Проф. др Каменко М. Марковић, ванредни професор,
Филозофски факултет, Универзитет у Косовској Митровици, Катедра
за историју уметности, Косовска Митровица
Доц. др Слађана Видосављевић
Учитељски факултет у Лепосавићу
Доц. др Наташа Симеуновић Бајић
Факултет за културу и медије, Универзитет Мегатренд, Београд
Проф. др Слободан Кодела,
Универзитет у Нишу, Факултет уметности, Ниш
Мирослав Видосављевић Архивски саветник,
Историјски архив Призрен-Ниш, Ниш
Александра Софронић
Дипломирани историчар, Београд
Дејан Зец, М.А.
Истраживач сарадник, Институт за новију историју Србије, Београд
Нинослав Станојловић
Професор историје, Јагодина
Данијела Милчић,
Професор српског језика и књижевности, Основна школа „Вук Караџић”, Житковац
Јована Јовановић, М.А.
Истраживач приправник, Институт за српски језик САНУ, Београд
Маја Радоман Цветићанин
Професор српског језика и књижевности, Основна школа „Десанка
Максимовић” Катун
198
Зоран Милојковић
Профсор српског језика и књижевности у пензији, Житковац
Ивана Алексић
Професор српског језика и књижевности, Дом ученика, Ниш
мр Томислав Братић
Професор музичке уметности, у пензији, Алексинац
Василије Драгосављевић
Истраживач приправник, Историјски институт САНУ, Београд
Никола Тошић Малешевић
Историчар, Београд
Слободан Дејановић,
Виши предавач ВМШ у пензији, Ниш
199
УПУТСТВО АУТОРИМА
ЗА ПРЕДАЈУ РУКОПИСА
– Радови се пишу на српском језику, ћириличним писмом, у фонту
Times New Roman Unicod на енглеској тастатури величине 12, са
размаком редова 1,5, и бочним маргинама од по 3 цм. Користи се
програм Word програмског пакета Office 98 или новијег.
– Рад са прилозима (фотографије, цртежи, табеле) треба предати на
ЦД-у и у једном одштампаном примерку
– На налепници ЦД-а уписати име и презиме аутора и наслов рада
Текстови не би требало да буду дужи од два ауторска табака (32
стране са 1800 знакова по страни) укључујући фусноте и резиме
– Сви радови морају имати:
- апстракт дужине до 8 редова
- кључне речи – до 6 речи
- резиме до једне стране
– Прилози/илустрације се предају у електронској форми, на
CD/DVD, у минималној резолуцији од 300 dpi при оригиналној
величини прилога, у TIFF формату, са одговарајућом легендом и
именом аутора фотографије или другог прилога или извором из
којег је прилог преузет
– Страна имена и називи пишу се у фонетској транскрипцији, са
оригиналом у загради (приликом првог навођења)
– Стручни термини на страном језику пишу се курзивом
– Фусноте/напомене (у тексту на дну стране)
– Приликом цитирања/навођења дела/извора треба користити
следеће узоре:
Навођење/цитирање књиге:
Презиме, Име, Наслов књиге (курзивом), Место, Година издања,
страна и/или илустрација (пр.)
– Ако се наводи/цитира текст из књиге/зборника/периодике/каталога:
Презиме, Име, „Наслов текста“, Наслов књиге/зборника/каталога
(курзивом), аутор/приређивач/уред. Презиме, Име, (Град, година)
страна и/или илустрација (пр.)
200
– Приликом поновног навођења истог рада у тексту користи се:
Презиме Име, op. cit, или исто, страна и/или илустрација
173-174 Лист Караџић Број 2/2010
пр. Археолошки споменици, или 1954...
– Приликом цитирања/навођења истог дела два или више пута заредом користи се: Ibid, или Исто страна и/или илустрација пр: Ibid
или Исто, стр. 127.
– Приликом цитирања/навођења преведеног текста иза наслова, у
загради, навести име преводиоца.
– Приликом навођења/цитирања преведеног текста или илустрације
из каталога изложбе, навести „каталог изложбе“ иза наслова истог.
– Обавезно приложити годину рођења аутора, због каталогизације
у Народној библиотеци Србије.
–Радови који нису пропремљени по упутству неће бити
прихваћени.
– Радови се не враћају.
Одлуку о објављивању рада доноси Редакција на основу стручног
мишљења два рецензента који су у истом или вишем научномзвању
у односу на аутора. Евентуалне измене у раду вршиће се уз сагласност
аутора а на основу мишљења рецензената.
Издавач/ Publisher
Завучајни музеј Алексинац
Лектура/ Proof reading
Јована Јовановић
Преводи на енглески/Translators
Јована Јовановић
Александар Стојановић
Техничка обрада/Design
Ларус, Београд
ISSN 1821-4061
Штампа/Print
Miltin, Београд
Тираж/Copies
300
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
39+82
КАРАЏИЋ: часопис за историју,
етнологију, археологију и уметност / главни и
одговорни уредник Драган Алексић. - Н.с., 2009, бр. 1- . Алексинац Завичајни музеј, 2009- (Miltin, Београд). - 24 cm
Годишње. - Наставља традицију листа који
је излазио 1899-1903.
ISSN 1821-4061 = Караџић (2009)
COBISS.SR-ID 172553484
Download

Часопис Караџић бр. 4 - Завичајни музеј – Алексинац