Dragan Koković
Filozofski fakultet, Novi Sad
„Kulturna industrija”
i industrija sporta
Apstrakt: Kultura kao industrija je neosporna činjenica i svoju ekspanziju duguje razvojnim zahtevima i tokovima kapitalizma, visokom tehnološkom sadržaju, koji nužno teži da proizvodne i distributivne oblike
protegne na sva područja društva. Tehnološki red je zla kob koja negira
tradicionalni koncept kulture, „ali koja će uskrsnuti kao industrija”. Kritika kulturne industrije podrazumeva kritiku jednog načina proizvodnje
društvenog života. Kultura gubi stvarnu emancipatorsku moć, jer je sistem koristi za svoje ciljeve i uključuje u svoj krug; ona biva potopljena ali
izranja regenerisana kao industrija. Način proizvodnje ulazi u konstituisanje i regulisanje strukture i razvoja kulture u celini.
Kvalitet kulture često biva suspendovan sistemom tržišta. Na značaju dobija „robna estetika”, moćno sredstvo za plasman proizvoda
masovne kulture, u okviru koje sport zauzima značajno mesto.
Kultura gubi stvarnu emancipatorsku moć, jer je sistem koristi
za svoje ciljeve i uključuje u svoj krug; ona biva potopljena, ali izranja regenerisana kao industrija. Način proizvodnje ulazi u konstituisanje i regulisanje strukture i razvoja kulture u celini.
Kapital se „ušunjao” između čoveka i njegovih autentičnih potreba. Prohtev za zadovoljstvom postaje pokretač oplodnje kapitala,
pri čemu se pokreću određeni mehanizmi: iz kompleksa potreba izdvoji se uglavnom zanimljiv segment „koji se može prodati posred171
stvom roba, čija se pojava i jezik znakova uglavljuju u izabrani isečak
potreba kao ključ za bravu” (Haug, 1978: 98).
U potrošačkom društvu, skoro sve poprima estetsku dimenziju.
Analitičari „kulturne industrije” su pokazali kako je, neočekivano i
neopaženo, robna struktura prodrla u sadržaj umetničkog dela. To
je pobeda industrijalizacije nad umetnošću („svrhovitosti bez cilja”),
neprekidno osvajanje i kolonizacija poslednjeg domena nekritičkog,
čiste igre, od strane jednog sveta u kome se svaki cilj instrumentalizuje a sredstva postaju sve ogoljenija. Instrumentalizovana kultura
poprima najjednostavniju formu – sredstvo – cilj.
Potrošačke svetkovine razotkrivaju najslabiju stranu reproduktivne umetnosti. Više ne postoji namera da se prenesu nova saznanja, namera kreiranja nove stvarnosti, nego da se proizvodi iznesu
na tržište. Ako se postupak robne estetike može obuhvatiti pojmom
„tehnokratije čulnosti” i potrošačkog sveta, kao sveta prividno ljudskog, onda se može tvrditi da istinsko estetsko ostaje polje ljudske
slobode i samoostvarenja. Njegova zloupotreba moguća je samo na
planu „estetičke upotrebne vrednosti”; na tom posebnom savremenom karakteru estetičkog.
Proces uzajamnog, mada ne beskonfliktnog, ekonomskog i društvenog uticaja specijalizovane estetske proizvodnje, obeležen je
pojmovima kulturne industrije i robne estetike. Kulturna proizvodnja
počela je da se odvija po zakonima robne proizvodnje. Pretvaranje
kulturne proizvodnje i njeno podvođenje pod zakone robne proizvodnje obezbeđuje i ideološki pečat kulturnim proizvodima: oni
podležu standardizaciji i teško mogu da pružaju zametke za zadovoljavanje i autentičnih potreba slobodno razvijene ličnosti.
Kulturna proizvodnja i kulturna industrija teže da pojedinca
uklope u vladajući sistem „bez ostatka”.
• Kulturno-industrijska robna proizvodnja služi neposredno
ovladavanju kapitala uloženog u oblast proizvodnje kulturnih
dobara.
• Proizvodnja kulturnih dobara, u vidu reklame i estetski izgrađenih reklamnih materijala (zaštitni znaci, materijali,
reklamni slogani, dizajn), služi, pored drugih tehničkih i
172 | Dragan Koković
•
•
•
•
•
•
ekonomskih priredbi, ubrzanju vremena i cirkulacije kapitala,
investiranog u industriji potrošnih dobara, radi izgrađivanja
monopolističkog položaja na tržištu.
Sve veću ulogu igraju audiovizuelni mediji, ne samo radio i televizija već i drugi noviji mediji (Internet, Facebook, itd.).
Kapital, uz posredovanje proizvodnje, uspeva da razvije „nove
potrebe”, koje su veštačke i neautentične. Zbog toga, kulturna industrija, kako kod onoga koga pogađa, tako i kod kulturnih kritičara, izaziva otpor (L. Winckler).
Kultura, kao industrija, je „znak jednog istorijskog stečaja”,
jedne globalne racionalizacije, koja se konstituiše prema ritmovima robne stvarnosti. Ona više ne posreduje stvarnost i
nije kritika te stvarnosti.
Kulturna industrija trijumfalno ispoljava definitivno odustajanje od kulture kao autonomne i intelektualne proizvodnje, u
krajnjoj liniji od kulture kao ljudske delatnosti. Postoji kulturni profit, kao svaki drugi, i funkcioniše u obrascima direktne ekonomske korisnosti. Ekonomska mreža je primarna za
određivanje kulturne industrije; industrija i fabrika teže da se
nametnu kao svet.
Pojmovi „cene”, „viška vrednosti”, „tržišta” i „profita”, primenjeni na proizvode kulture, analitički pokazuju odnose homogenosti između kulture i industrije; s metodološkog aspekta
ukazuju na put koji valja preći da bi se proučili načini kako
kapitalistička organizacija rada teži da obuhvati svaki aspekt
i nivo stvarnog, sve dok ne postane univerzum. Kulturni proizvodi se umnožavaju u beskraj, stvarajući sadržaje za slobodno vreme.
Predstavnici i kreatori kulturne industrije ističu da im namera nije tehnokratska već demokratska, da imaju u vidu
plan učestvovanja mnogih u raspodeli proizvoda kulture.
Racionalizaciji organizacije rada treba da odgovara istovremeno racionalizacija organizacije kulture. Masovne komunikacije postaju dragoceno oruđe racionalizacije i demokratske
integracije; one dobijaju status industrijske organizacije i po„Kulturna industrija” i industrija sporta | 173
stavljaju se kao element jednog tržišta, koje se sve manje razlikuje od robnog. U supermarketu se danas kupuju pasta za
zube, knjige, muzičke kasete, compact discovi, itd.
• Kulturna industrija ne proizvodi samo nove forme i nove sadržaje, već u njih pakuje sadržaje tradicionalne kulture i distribuira ih. Masovna kultura postaje stvarnosna kultura i poprima opšti oblik kapitalističke organizacije rada. Sredstva
masovnih komunikacija su tehnički medijumi preobražaja
kulture. Svođenje dvaju područja kulture i industrije na jednu celinu, koja ima sve homogenije funkcije i ciljeve, ostavlja
za sobom sve polemike o „dve kulture”, lišavajući svakog smisla
teze koje bi želele da kultura bude terapija „bolesti” tehnološke civilizacije.
Kultura, kao industrija, nije više kristalizovani oblik, koji se
može naći na policama biblioteka preduzeća, već oblik živog rada i
uslov produktivnosti.
Kultura, kao industrija, je neosporna činjenica i svoju ekspanziju duguje razvojnim zahtevima i tokovima kapitalizma, visokom
tehnološkom sadržaju koji nužno teži da proizvodne i distributivne
oblike protegne na sva područja društva. Tehnološki red je zla kob
koja negira tradicionalni koncept kulture, „ali koja će uskrsnuti kao
industrija”.
Kritika kulturne industrije podrazumeva kritiku jednog načina
proizvodnje društvenog života.
Danas se govori i o industrijskom oblikovanju duha. Postavlja se
pitanje čovekove neprikosnovenosti u domenu svesti, za koju se
smatralo da je neosvojiva tvrđava pred naletima industrije. I ranije je svest uslovljavana na različite načine; međutim, tek kad uzme
industrijske razmere, društvena pojava upravljanja i uslovljavanja
svesti postavlja problem.
Iako nije sretno izabran pojam, industrijsko oblikovanje duha
htelo bi da podseti da svest, makar bila i lažna, može da se reprodukuje i da se njom „upravlja” industrijski, ali ne i da tako nastaje. Ona
nastaje u međusobnom dijalogu ljudi. Industrijsko oblikovanje nije
nikakva produkcija; ono samo umnožava i distribuira do potrošača.
174 | Dragan Koković
Po mišljenju Hansa Encensbergera (Industrija svesti), četiri uslova
su nužna za postajanje i pojavljivanje industrijski oblikovanog duha:
1. racionalizam, u najširem smislu reči, filozofski je preduslov
svakoj industrijalizaciji mišljenja; ona se obraća emancipovanom čoveku baš onda kad ga čini zavisnim;
2. politički preduslov industrijskog oblikovanja duha je proklamovanje (ali ne i ostvareno) čovekovih prava, a posebno jednakosti i slobode (tzv. trend jednakosti);
3. ekonomska – prvobitna akumulacija prethodi razvitku; tek kad
je izgrađena industrija sirovina i osigurana masovna proizvodnja potrošnih dobara, može da se razvije industrija svesti
i mišljenja;
4. ekonomski procesi industrijalizacije donose tehnološke uslove, bez kojih duhovi ne bi mogli industrijski da se oblikuju
(principi, tehnike, radija, filma, televizije, interneta, itd).
Industrija sa zadatkom oblikovanja duha uvek daje svojim potrošačima ono što treba da im oduzme. Njoj se zamera da ukida istinske
kulturne vrednosti i da osvaja ključne instance modernog društva.
Svakodnevicu sve više prožima osećanje „da trajne i pouzdane
stvari na neki čudan način propadaju i iščezavaju iz ljudskog života”.
To osećanje, verovatno, nikad nije bilo toliko snažno i rasprostranjeno. Ima mišljenja da je najpre ubrzanje proizvodnje uticalo na
pozitivno vrednovanje brzine i trenutne dostupnosti roba (instant
hrana, brza hrana i slična zadovoljstva). Posle toga, masovna proizvodnja je uticala na vrednovanje raznovrsnog izbora roba. Metaforički rečeno, rodna kuća je pretvorena u robnu, a u opticaj je puštena
već toliko puta pominjana sintagma upotrebi i baci. Odbacuju se
vrednosti, životni stilovi, postojani odnosi, ljudi, kuće, mesta, stvari
i opšte prihvaćeni modeli življenja i delovanja.
’Kulturna industrija’, ’industrija zabave’, ’sportska industrija’, ’ideologija stadiona’, primeri su opravdanja postojećeg stanja u sportu.
Način korišćenja slobodnog vremena je najbolji pokazatelj raznih
oblika otuđenja. Pojmovi kao što su: eksploatacija, tržište, profit, biznis, robno-novčana proizvodnja, industrija, itd. sve češće se mogu
susresti u analizama slobodnog vremena i sporta. Ove kategorije se
„Kulturna industrija” i industrija sporta | 175
nužno prenose iz radnog u slobodnog vreme, koje prestaje da bude
slobodno jer se pokorava vladavini kapitala.
Slobodnim vremenom i sportom u ovoj sferi drugi upravljaju;
sport postaje industrija koja se organizuje po uzoru na rad, a njihovo
korišćenje određuje industrija. Savremeni svet života se doživljava
kao podela vremena na radno vreme i vreme opuštanja. Međutim,
čežnja za dokolicom, kao vremenom u kome se ne mora ništa obavljati, brzo se pretvara u pseudo-čežnju. Monotonija, zadremala i
otupela svest, uglavnom se produžavaju u slobodnom vremenu, jer
ne nalaze protiv-forme prethodnom načinu življenja. Slobodno vreme više nije prostor u kome čovek nalazi samog sebe, već vreme koje
se mora ubijati na bilo kakav način. Sportski događaji i spektakli
najčešće su u toj funkciji.
„S napredujućim raspadanjem obitelji, s preobrazbom privatnog
života u slobodno vrijeme, a slobodnog vremena u ograničene
djelatnosti koje su do kraja kontrolirane, u zadovoljstvu sportskih stadiona i kina, bestselera i radija, nestaje i unutrašnjeg života. Već mnogo prije nego je kultura zamijenjena takvim manipuliranim užicima, poprimila je ona kapitalističke crte. Ljudi
pribjegavaju svetu privatnih predodžaba i na nov način sređuju
svoje misli, u času kad je došlo vrijeme za sređivanje zbilje. ... Tzv.
zabava koja je naslijedila umjetnost, samo je sredstvo oporavljanja, poput plivanja i nogometa. Popularnost nema više ništa
zajedničkog sa specifičnim sadržajem ili istinom umjetničkih
proizvoda. U demokratskim zemljama, o tome više ne odlučuju
intelektualci, nego industrija zabave (podvukao K.D.). Popularnost se sastoji u bezrezervnom slaganju ljudi sa svim onim što
industrija užitka vjeruje da im se dopada. U totalitarnim poretcima, odlučuju o popularnosti stručnjaci za direktnu i indirektnu propagandu, koja je po svojoj biti ravnodušna prema istini.”
(Maks Horkhajmer, Kritička teorija društva (II), Stvarnost, Zagreb, 1982. Str. 275 i 286.)
Govoriti o slobodnom vremenu, kao prostoru koji će biti ispunjen sportom, znači imati u vidu publiku ili rekreativni sport. Profesionalni i vrhunski sport sve više poprimaju karakter rada.
176 | Dragan Koković
Od svih ’zabava za mase’, čini se da je sport najprivlačniji. Između ostalog, u njemu se reprodukuje sva bespoštednost, sva neizvesnost svakidašnjeg življenja. Što je život ’ogoljeniji’, to je veća
težnja za slobodom, koja se nikako ne može ostvariti, jer prethodno nije data sloboda; čovek je mora tek dokučivati. Ako tome dodamo da je sve teže razlikovati lažne i manipulativne potrebe od
autentičnih, ljudskih, onda postoji veća mogućnost da se čovekova suština realizuje kroz trivijalne sadržaje. Čovek skupo plaća
slobodno vreme, ne samo ekonomski, već moralno i psihološki.
Skupo se plaća ’ubijanje’ slobodnog vremena pomoću industrije
zabave (drangulija filma, televizije, mode zavodnice, sporta itd.).
Na taj način, čovek koji je ranije prodavao samo svoj rad (radnu
snagu), počinje, zahvaljujući novoj industriji, da prodaje i svoje
slobodno vreme. U stvari, on vraća, ili treba da vrati nazad, platu
koju je dobio za svoj rad. ’Potrošnja života’ postaje u isto vreme
samopotrošnja ličnog života. To je dalo povoda istraživačima da
zaključe kako ljudi svakodnevno, po delovima, prodaju svoj život
da bi ga uveče, ili na kraju nedelje, ponovo kupili za zabavu, sport
i razonodu. Krug se očito zatvara, a čovek je jedino na gubitku. Život koji živimo, uostalom, najbolji je svedok takvog razvoja i duha
vremena.
Kritička sociologija uvek je imala za predmet kritičko razmatranje različitih aspekata socijalnog i intelektualnog života. Većina radova nastala u ovoj tradiciji ima oblik kritike, a njihov krajnji cilj bio
je da se što preciznije otkrije osnovna priroda društvenih procesa.
Kritička sociologija ne proučava sport da bi objasnila njegove osnovne karakteristike, nego da bi, ukazivanjem na njegove funkcije, što
više saznala o konkretnom društvu.
Sociolozi ove orijentacije smatraju da sociologija nedovoljno
ozbiljno kritikuje društvo, i da je odustala od obaveze pomaganja
ljudima koji su u podređenom položaju. Posebno se kritikuju sociološke tendencije da se sve humano redukuje na socijalne varijable.
Kada se sociolozi usmeravaju samo na društvo, a ne na pojedince
u društvu, oni ignorišu njihovu interakciju. Ovo je temeljna tačka
napada kritičke sociologije, uz podsećanje da sociologija ne sme po„Kulturna industrija” i industrija sporta | 177
stati integralni deo postojećeg društva, već kritika i plodno tle za
njegovu obnovu.
Kritička sociologija je uvek pokazivala veliko interesovanje
za kulturu i kulturne potrebe. Preusmeravajući tradicionalno
marksističko interesovanje, kritička sociologija se usredsredila
na „superstrukturu”, a ne na ekonomsku „bazu”, smatrajući da su
marksisti prenaglasili značaj ekonomskih odnosa, što je dovelo
do zanemarivanja interesovanja za ostale oblasti socijalne stvarnosti, posebno kulture. Kad je u pitanju kultura, kritičke sociologe brinu dve stvari: njena lažnost, jer smatraju da su kulturne
potrebe unapred zapakovane i masovno proizvedene; a s druge
strane, ukazuju na represivne i zaglupljujuće učinke tzv.”kulturne
industrije”, „industrije slobodnog vremena” i „industrije sporta”.
Autor knjige Sport – kritička sociologija, Ričard Đulijanoti,
polazi od ideje da je korisno dati opšte crte istorijskog i višekulturnog uticaja u sociogenezi modernih sportova. Na ovaj način,
mogu se otkriti centri odnosa moći u društvenoj istoriji sportova
i važne kulturne razlike u osnovama moderne sportske tradicije i
institucija. Ova sociološka dihotomija – koja se tiče uređenih odnosa moći i obrazaca kulturne delatnosti – ključna je tema knjige.
Autor ističe da je nastojao da predstavi „razuman izbor socioloških iskustava, imajući u vidu interesovanje moguće čitalačke publike, i naravno, svoje disciplinovano istraživačko interesovanje i
teorijske obaveze” (str. XV).
Razmatranje sporta, iz ugla kritičke sociologije, autor započinje sa analizom dirkemovskih činjenica i elemenata, koje i danas čine potku u analizama sporta (religija, integracija, kohezija,
društveno uređenje u sportu). Ne ignorišući slabosti ovog pristupa, Ričard Đulijanoti pokazuje da i savremena funkcionalistička
sociologija, iako potcenjuje ulogu društvenih konflikata, može
biti od pomoći u analizama društvene solidarnosti, rituala, religioznosti i rasula u sportu (Parsons, Merton). Posebno se naglašava
da Irvin Gofman nastupa sa zanimljivim razvijanjem dirkemovske sociologije. Ovo deluje neobično, jer je dirkemovski pristup u
velikoj meri makrosociološki, dok se Gofman bavio prvenstveno
178 | Dragan Koković
mikrorealizacijama – društvenim međuljudskim odnosima. Pojam svetog, Gofman je preusmerio na plan individualnog u modernom društvu.
Maks Veber predstavlja nezaobilaznu figuru u sociologiji. Trendovi njegove sociologije su nezaobilazni u objašnjenju značenja i
racionalizacija u sportu. Model racionalizacije kritička sociologija
osporava, zbog evidentne činjenice da je čovek u savremenom sportu instrumentalizovan, sveden na „homo metruma” i ogoljenu „fizikaliju”. Moderni proces racionalizacije u sportu može da bude pojačavan, ali istovremeno još više osporavan.
Marksističko i neomarksističko stanovište je poslužilo autoru
da sport sagleda u kontekstu kritike kapitalizma, u sklopu odnosa sporta i rada, otuđenja i sporta, ideologizacije sporta. Posebna
pažnja je posvećena neomarksistima i Frankfurtskoj školi, koja je
u svoj fokus uvek stavljala kritiku masovne kulture i sporta. Dotaknuta su i pitanja sporta, industrijske proizvodnje, robnog statusa,
profesionalizacije i korupcije u sportu.
Osnovnu zamerku marksističkim i neomarksističkim stanovištima, autor vidi u ekonomskim redukcionizmu „koji ne objašnjava
sve”. Zbog toga se ističe značaj kulturoloških studija, jer sociolozi
„jedva da su zagrebali po površini kad je reč o istraživanju refleksivnih i društveno kritičkih elemenata sporta” (str.42)
Po mišljenju autora, kulturološke studije predstavljaju najuticajniju teorijsku i istraživačku paradigmu u okviru studija sporta.
One usmeravaju pažnju na kulturne strategije, koje se javljaju između dominantnih grupa koje stvaraju zvaničnu kulturu i podređenih grupa koje su nosioci potkulturnih i kontrakulturnih trendova,
uključujući tu i sport.
Navedene grupe poprimaju oblik simboličkog ili stvarnog protesta. Kulturološke teorije posebnu pažnju poklanjaju hegemoniji i otporu. Otpor je ključni koncept u kulturološkim studijama i izražava
se kroz generalno protivljenje prema robnom statusu sporta, naročito u onim slučajevima kad se takmičenje ili pravo na takmičenje
definiše novčanim ili marketinškim naknadama. Međutim, položaj
kulturoloških studija manje je efikasan u objašnjenju potkulture ot„Kulturna industrija” i industrija sporta | 179
pora, koje „aktivno prihvataju robni status, koji predstavlja prikriveni biznis u sportskoj industriji”.
Kulturološke studije su značajno pomogle sociologiji sporta, jer
su sociolozi te orijentacije počeli da značajnije eksploatišu antropološke teme, kao što su pitanja kulturnog identiteta i pluralizam
životnih stilova. Ipak, treba imati u vidu da kulturološke studije ponekad mogu da potcene strukturalne nejednakosti i, u isto vreme,
da preuveličaju „otporne” aspekte svakodnevne kulturne prakse.
Kritička sociologija nije mogla da zaobiđe pitanja rase i netoleranciji u sportu, u rasponu od socijalnog darvinizma do genetike.
Kritikuje se bezdušna rasistička politika i ideologija u sportu. Sport
mora da bude osposobljen za suprotstavljanje kulturnim predrasudama i netoleranciji u sportu. Ovakva zalaganja pretpostavljaju
suočavanje s prirodom rasne logike per se, ako se želi stvoriti čvrsta normativna redefinicija sporta, kao polja kulture u kome nema
rasizma, predrasuda i etničke netolerancije.
Identitet polova i seksualnost u sportu je poglavlje koje se bavi
idejom stvaranja sporta sa muškom dominacijom, ali je obrađeno
i pitanje žena u sportu, sa analizom istorije seksualnosti i političke transformacije. Politika sporta se razmatra kroz analizu polova
i profeminističku politiku. Autor ove studije zapaža da je počela i
„otvorena igra” homoseksualne kulturne politike i sporta. Zaključni
komentari, na sažet način, preispituju mere političke jednakosti u
sportu, pri čemu bi „manje pažnje trebalo posvetiti sportovima koji
reprodukuju mušku moć”.
Retke su sociologije sporta koje se bave sportskim prostorima i
vrednovanjima topofilije („ljubav prema mestu”) i topofobije, kod
koje okruženje poseduje negativna emotivna značenja. Uvodi se i
pojam „patine”, koji pomaže da se objasni kako stari sportski stadioni dobijaju dodatnu vrednost za gledaoce. Patina, u stvari, predstavlja znake koji ukazuju na vrednost, koju predmet stiče protokom godina. Sportsko okruženje se posmatra kao „ograđen prostor”
za megadogađaje, ali i fudbalski huliganizam, koji se u ovoj knjizi
razmatra u sklopu Elijasovih ideja o „procesu civilizovanja”. Zapaža
se da Elijasova objašnjenja fudbalskog huliganizma „deluju nekako
180 | Dragan Koković
sirovo”. Ona uzimaju najjednostavnije moguće položaje uobličavanja, tako što insistiraju na „neotesanosti, relativno necivilizovanom
habitusu huligana niže radničke klase”.
Kritička sagledavanja sporta autor završava analizom postmoderne kulture koja se, baš kao i sport, nalazi u dilemi: proizvodnja ili i
zavođenje. Takmičari u sportu, pored dobrih rezultata, moraju da zavode publiku igrom i stilom preko kockanja; moderni narodi vraćaju
se zavodljivim, rasipničkim principima sreće i sudbine. U zavodljivim
kulturama, „mentalna slika ima prednost nad stvarnošću. Hiperrealnost se odnosi na svet zasićen medijima, koji je i lažan i stvarniji
„od stvarnoga”, i stvara vrtoglavo stvarne, a opet simulirane doživljaje”. Živimo u vremenu u kome je sve simulacija osim simulacije i
u kome se briše razlika između stvarnosti i njenog predstavljanja. U
ekstremnim slučajevima, sportski događaji su privid. Hiperrealnost
je „katastrofa modernog”, u kojoj je društvena akcija mrtva, a sociologija zastarela i osuđena jer su zastarele njene temeljne kategorije
– moć, klasa, društveni odnosi, itd. Vidljive i značajne postaju veze između medijske simulacije i novih oblika društvene svesti i identiteta.
Ni jedan savremeni rad iz društvenih i ekonomskih nauka ne
može da se okonča, a da se ne pomene globalizacija. Sport nije izuzetak. Autor ove studije opredelio se da objasni politiku ne samo
globalnog, već i „glokalnog” sporta, globalizaciju kao sažimanje sveta i „intenzifikaciju svesti u svetu kao celini”. Argumenti kritičke
političke ekonomije i sociologije o globalizaciji, daju precizne teorije
o tome kako neoliberalizam ne samo podstiče, nego i intenzivira
globalne nejednakosti među ljudima. Koncept „glokalizacije” sve
više postaje bitna odlika i odrednica savremene globalizacije. Glokalizacija opisuje kako lokalni društveni akteri interpretiraju globalne procese i fenomene, da bi odgovarali njihovim određenim potrebama ili kulturnim kontekstima.
Savremena kritika sporta polazi od teze da je današnji sport dehumanizovan i degradiran i da ne predstavlja pravu suštinu čoveka.
Kao preporuku čitaocima, istakao bih da kritička sociologija ozbiljno razmatra pitanja odnosa sporta i društva i da nije odustala od
njegove humane dimenzije
„Kulturna industrija” i industrija sporta | 181
Humanističke vrednosti – to se odnosi i na sport – ne mere se
po onom što je sprečeno kao negativna tendencija, već po onom
pozitivnom što je omogućeno, obezbeđeno i učinjeno. Taj pozitivni
humanistički sadržaj, koji treba obezbediti, veoma je raznovrstan i
bogat, koliko i ljudske potrebe. Jedna od tih „novih ljudskih potreba”
je i sport. Humanizam i mogućnost humanizacije odnosa u sportu, mogu nastati iz kritičke negacije postojećeg i suprotan je ideološkim funkcijama sporta. Humanistička kritika sporta moguća je,
sa stanovišta razumevanja mogućnosti izmene načina proizvodnje.
Svaki razvoj ima svoju sopstvenu logiku; kapitalistički ima svoju
logiku koja se „kopira i reprodukcije – reprodukuju se njegovi gradovi, njihove unutrašnje protivrečnosti, suprotnosti gradova i sela,
i u krajnjoj liniji način života”. Sport, kao spektakl, je uobličen sa
nastankom industrijsko-urbanističke civilizacije. On ide ruku pod
ruku sa „industrijom zabave”, postajući tako potrošnja svakodnevnog života. To omogućuje stalno povećanje slobodnog vremena i
izgradnja velikih sportskih kompleksa i objekata.
Spektakl je postao dominantni oblik izražavanja savremenog
načina života. U svim načinima proizvodnje, gde postoji eksploatacija, eksploatatori su prinuđeni da povremeno pružaju spektakl kao
kompenzaciju; s jedne strane, to je kompenzacija za krizu svakodnevnog života, a sa druge, to je manifestacija moći.
Ne može se prostim rastom postići istinska humanizacija
odnosa u sportu; potrebno je racionalno prevrednovanje svih vrednosti. Nemoguće je promeniti odnose u sportu („radikalno menjanje
odnosa u sportu” je slogan koji tako često čujemo), a da se ne menjaju društveni odnosi iz kojih se sport reprodukuje. Teško je govoriti
o novim odnosima u sportu, a pri tom sačuvati društvene odnose
sa svim njihovim protivrečnim funkcijama. Čovek ima potrebu da
se razvija kao aktivni i samostalni subjekt, delatna ličnost, slobodno biće. Sloboda ljudske ličnosti ne može se odrediti kao nekakva
apstrakcija, nezavisna od društvenih uslova i odnosa, kao sloboda
od društva, jer su ti uslovi ne samo granica aktivnosti i slobode već
osnova i pretpostavka za afirmaciju čoveka kao slobodnog i stvaralačkog bića. Humanizam uvek sagledava granice postojećeg, sa sta182 | Dragan Koković
novišta mogućnosti samorealizacije čoveka. Sloboda je mogućnost
i moć da se aktivno utiče na menjanje tih uslova i da se aktivno
učestvuje u organizovanju društvenog života.
Sport je nedeljiv od slobode, koja je pretpostavka stvaralačkih igara.
Ako slobodu izjednačimo sa pravom na samosvojnost svakog ljudskog
bića, ako uzmemo da je čovek slobodan onoliko koliko je u skladu sa
samim sobom, neopterećen predrasudama, tradicijom, normama,
moći ćemo jasnije da pratimo odvijanje stvaralačkih procesa, kao prelaženje puta na kojem prepoznajemo sami sebe i svoje potencijale, prepoznajemo deo strukture koja čini celovitost i mogućnost našeg bića.
Literatura:
Giulianotti, R. (2005). Sport – a critical sociology. Cambridge: Polity Press.
Hans Magnus Encesberger (1980). Nemačka, Nemačka, između ostalog. Beograd: BIGZ.
Horkheimer, M. (1982). Kritička teorija (II). Stvarnost: Zagreb.
Koković, D. (2002). Sociologija kulture. Novi Sad: Akademija umetnosti.
Koković, D. (2005). Pukotine kulture. Novi Sad: Prometej.
Rusconi, G.E. (1973). Kritička teorija društva. Zagreb: Stvarnost.
Dragan Koković
„KULTURELLE INDUSTRIE” UND SPORTINDUSTRIE
Zusammenfassung: Kultur als Industrie ist eine unbestrittene Tatsache und ihre Expansion schuldet den Entwicklungsforderungen und
dem Kapitalismus, höhen technologischen Inhalt, der danach notwendig
strebt, produktive und distributive Formen auf alle Gesellschaftsgebiete
auszudehnen. Die technologische Ordnung ist ein Verhängnis, das das
traditionelle Kulturkonzept negiert, „aber das als Industrie aufersteht”.
Kritik der Kulturindustrie versteht die Kritik einer Produktionsweise des
gesellschaftslichen Lebens. Die Kultur verliert eine sachliche emanzipatorische Macht, denn das System benutzt sie für seine Ziele und schließt
in seinen Kreis ein; sie wird versenkt, aber taucht regeneriert als Industrie auf. Die Produktionsart tritt in Konstituierung und Regulierung der
Kulturstruktur und –Entwicklung in Allgemeinen ein.
„Kulturna industrija” i industrija sporta | 183
Download

Dragan Koković, "`Kulturna industrija` i industrija sporta"