Biblioteka
Izveštaji
17
Biblioteka
Izveštaji
LJUDSKA PRAVA U SRBIJI 2011
PRAVO, PRAKSA I MEĐUNARODNI
STANDARDI LJUDSKIH PRAVA
Izdavač
Beogradski centar za ljudska prava
Beogradska 54, Beograd,
Tel/fax. (011) 308 5328, 344 7121
e-mail: [email protected];
www.bgcentar.org.rs
Za izdavača
dr Vojin Dimitrijević
Urednik
dr Vesna Petrović
Korektor
Jasmina Alibegović
ISBN 978-86-7202-134-9
Priprema i štampa
Dosije studio, Beograd
LJUDSKA PRAVA
U SRBIJI 2011
PRAVO, PRAKSA I
MEĐUNARODNI STANDARDI LJUDSKIH PRAVA
Beogradski centar za ljudska prava
Beograd, 2012
Objavljivanje ovog Izveštaja pomogla je
Ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu.
Stavovi izneti u Izveštaju su stavovi saradnika
Beogradskog centra za ljudska prava.
Sadržaj
Skraćenice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
15
Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
19
Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
21
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
27
1. Ispunjavanje preporuka međunarodnih nadzornih tela . . . . . . . . . .
2. Suočavanje s prošlošću – tranziciona pravda . . . . . . . . . . . . . . . . .
3. Garancije poštovanja ljudskih prava na nacionalnom planu –
pravni lekovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4. Srbija pred Evropskim sudom. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
5. Ratifikacija međunarodnih ugovora o ljudskim pravima . . . . . . . .
6. Zaštita ljudskih prava pred Ustavnim sudom Srbije. . . . . . . . . . . .
7. Reforma parvosuđa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
8. Novi procesni zakoni. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
9. Nacionalni preventivni mehanizam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
10. Nacionalna strategija za smanjenje preopterećenosti
smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih
sankcija u Republici Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
11. Ovlašćenja službi bezbednosti – nacionalni interes v. pravo
na privatnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
12. Parada ponosa 2011. godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
13. Tumačenje slobode udruživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
14. Rad političkih stranaka i finansiranje političkih aktivnosti . . . . . .
15. Kontrola javne vlasti – nezavisne institucije . . . . . . . . . . . . . . . . .
16. Položaj medija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
17. Romi – najugroženija etnička grupa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
18. Migracije (izbeglice, raseljena lica, azilanti i povratnici
po readmisiji). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
19. Zaštita i ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava . . . . . . . . . . .
20. Restitucija – povraćaj bespravno oduzete imovine i obeštećenje
vlasnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
27
27
5
28
29
29
29
30
31
32
32
33
34
35
36
36
37
38
39
39
40
Ljudska prava u Srbiji 2011.
I
LJUDSKA PRAVA U PRAVNIM PROPISIMA. . . . . . . . . . . . . .
43
1. Ljudska prava u pravnom poretku Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
43
1.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1.2. Ustav Srbije i ljudska prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1.3. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima i Srbija . . . . . . . . . . .
43
44
45
2. Pravo na delotvoran pravni lek za kršenje ljudskih prava . . . . . .
48
2.1. Redovni pravni lekovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.2. Sprovođenje odluka međunarodnih organa. . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.3. Ustavna žalba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
48
49
52
2.3.1.
2.3.2.
Pravo podnošenja ustavne žalbe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Delotvornost ustavne žalbe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
52
54
3. Ograničenja i derogacija ljudskih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
57
3.1. Ograničenja ljudskih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3.2. Odstupanja (derogacije) od ljudskih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . .
58
59
4. Posebna prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
60
4.1. Zabrana diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
60
4.1.1.
4.1.2.
4.1.3.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zakon o zabrani diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zabrana diskriminacije pojedinih kategorija stanovništva
u zakonodavstvu Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
60
61
4.1.3.1.
4.1.3.2.
4.1.3.3.
4.1.3.4.
4.1.3.5.
4.1.3.6.
63
64
65
66
67
67
Sprečavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom. . . . . . . .
Osobe sa psihičkim i intelektualnim teškoćama . . . . . . . . . .
Ravnopravnost polova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Posebna zaštita žena od diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . .
LGBT osobe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Položaj transrodnih osoba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.2. Pravo na život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.2.1.
4.2.2.
4.2.3.
4.2.4.
63
68
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Samovoljno lišavanje života . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pobačaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaštita života pritvorenika i zatvorenika . . . . . . . . . . . . . . . . . .
69
71
72
72
4.3. Zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja
ili kažnjavanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
73
4.3.1.
4.3.2.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zabrana mučenja u zakonodavstvu Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . .
73
75
4.3.2.1.
75
Krivično zakonodavstvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6
Sadržaj
4.3.2.2.
4.3.3.
Izvršenje krivičnih sankcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
76
4.3.3.1.
78
Kaznena politika i sudska prakasa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.4. Zabrana ropstva i prinudnog rada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.4.1.
4.4.2.
4.4.3.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Trgovina ljudskim bićima i ljudskim organima i
krijumčarenje ljudi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prinudni rad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.5. Pravo na slobodu i bezbednost ličnosti i postupanje
s licima lišenim slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.5.1.
84
87
88
90
90
91
Postupanje s licima lišenim slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
91
4.5.2.1.
4.5.2.2.
91
Obaveza čovečnog postupanja i poštovanja dostojanstva . . .
Razdvajanje okrivljenih i optuženih,
maloletnika i odraslih. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Sudski sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ustavno sudstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nezavisnost i nepristrasnost sudova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.6.3.1.
4.6.3.2.
4.6.3.3.
4.6.3.4.
4.6.3.5.
92
92
94
95
96
Izbor sudija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Prestanak sudijske funkcije i disciplinski postupak . . . . . . . 99
Garancije nezavisnosti sudija (izuzeće, dodela predmeta,
nepremestivost) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Nespojivost sudijske funkcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
Obuka sudija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
Pravičnost postupka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Suđenje u razumnom roku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Javnost rasprave i javnost presude. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Garantije optuženima za krivična dela . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.6.7.1.
4.6.8.
80
83
85
Pravo na obaveštenje o razlozima hapšenja i o optužbi . . . .
Izvođenje pred sudiju u najkraćem roku i pravo na
suđenje ili oslobađanje u razumnom roku . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na žalbu sudu zbog lišenja slobode . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog
lišenja slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na bezbednost ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.6. Pravo na pravično suđenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.6.4.
4.6.5.
4.6.6.
4.6.7.
79
Zabrana samovoljnog hapšenja i lišenja slobode . . . . . . . . . . .
4.5.1.5.
4.6.1.
4.6.2.
4.6.3.
79
4.5.1.1.
4.5.1.2.
4.5.1.3.
4.5.1.4.
4.5.2.
76
Upotreba prinude od strane policije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
101
104
105
106
Pretpostavka nevinosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106
Prava optuženih u krivičnom postupku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
4.6.8.1.
4.6.8.2.
Obaveštenje o optužbi, bez odlaganja i na jeziku
koji optuženi razume . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
Zabrana suđenja u odsustvu i pravo na odbranu . . . . . . . . . . 108
7
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.6.8.3.
4.6.8.4.
4.6.8.5.
Položaj svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
Zabrana samooptuživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110
Pravo na žalbu i odštetu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
4.7. Pravo na zaštitu privatnog života, porodice, stana i prepiske . . . 111
4.7.1.
4.7.2.
4.7.3.
4.7.4.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
Zaštita podataka o ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112
Stan (dom) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
Prepiska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
4.7.4.1.
4.7.5.
4.7.6.
Zakon o elektronskim komunikacijama. . . . . . . . . . . . . . . . . 118
Porodični život i porodica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119
Seksualna autonomija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
4.8. Pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti . . . . . . . . . . . . . . 121
4.8.1.
4.8.2.
4.8.3.
4.8.4.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ravnopravnost verskih zajednica i versko organizovanje. . . . .
Zabrana verske zajednice i brisanje iz Registra . . . . . . . . . . . .
Restitucija imovine verskih organizacija. . . . . . . . . . . . . . . . . .
122
122
124
124
4.9. Sloboda izražavanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
4.9.1.
4.9.2.
4.9.3.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
Zakon o javnom informisanju Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
Osnivanje i rad elektronskih medija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
4.9.3.1.
4.9.3.2.
Postupak izdavanja dozvola za emitovanje programa. . . . . . 128
Javni servis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128
4.9.4.
4.9.5.
Krivično zakonodavstvo i sloboda izražavanja . . . . . . . . . . . . . 129
Zabrana propagande rata i pozivanja na nacionalnu,
rasnu ili versku mržnju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130
4.9.6. Slobodan pristup informacijama od javnog značaja . . . . . . . . . . . 132
4.9.6.1.
Tajnost podataka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
4.10. Pravo na slobodu mirnog okupljanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
4.10.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
4.10.2. Ograničenja slobode okupljanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
4.10.2.1. Mesto održavanja skupa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
4.10.2.2. Prijava skupa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137
4.10.2.3. Obaveza države da zaštiti mirno okupljanje . . . . . . . . . . . . . 138
4.10.3. Zabrana javnog skupa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.10.4. Sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanjana na sportskim
priredbama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
4.11. Sloboda udruživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
4.11.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
4.11.2. Osnivanje i prestanak rada udruženja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
4.11.3. Ograničenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143
8
Sadržaj
4.11.3.1. Ograničenje slobode udruživanja javnih službenika . . . . . . . 145
4.11.4. Udruživanje stranaca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
4.12. Pravo na mirno uživanje imovine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146
4.12.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.12.2. Eksproprijacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.12.3. Povraćaj bespravno oduzete imovine i obeštećenje
ranijih vlasnika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.12.4. Stanarsko pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
146
147
148
152
4.13. Prava pripadnika manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
4.13.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
4.13.2. Definicija manjine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
4.13.3. Zaštita prava i ravnopravnosti nacionalnih manjina . . . . . . . . . 154
4.13.3.1. Ravnopravno učešće u javnim poslovima
i političkom životu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.3.2. Izražavanje nacionalne pripadnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.3.3. Očuvanje identiteta manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.3.4. Upotreba jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
155
155
156
156
4.13.4. Posebna zaštita manjina u Statutu AP Vojovodine. . . . . . . . . . . 157
4.13.5. Zabrana diskriminacije i izazivanja i podsticanja rasne,
nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti,
mržnje i netrpeljivosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158
4.13.6. Nacionalni saveti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
4.14. Politička prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
4.14.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
4.14.2. Izborno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
4.14.2.1. Izborni postupak. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162
4.14.2.2. Mandati narodnih poslanika (prestanak mandata
i ostavke) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
4.14.2.3. Pravna zaštita izbornih prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
4.14.3. Učešće građana u upravljanju javnim poslovima . . . . . . . . . . . 164
4.14.3.1. Ograničenja u obavljanju javne funkcije . . . . . . . . . . . . . . . . 165
4.14.4. Političke stranke. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
4.14.4.1. Finansiranje političkih stranaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
4.15. Pravo na pravnu ličnost i državljanstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
4.15.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170
4.15.2. Pravo na državljanstvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170
4.16. Sloboda kretanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172
4.16.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
4.16.1.1. Proterivanje stranaca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
4.16.2. Azil. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175
9
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.16.2.1. Postupak za dobijanje azila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.16.2.2. Primena koncepata sigurne treće zemlje i sigurne
države porekla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.16.2.3. Postupak pred Komisijom za azil . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.16.2.4. Postupak pred Upravnim sudom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.16.2.5. Prava lica koja traže azil, izbeglica i lica kojima je
dodeljena subsidijarna zaštita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.16.2.6. Maloletni tražioci azila bez pratnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
175
177
178
178
179
180
4.16.3. Ograničenja slobode kretanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180
4.16.4. Readmisija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181
4.17. Ekonomska, socijalna i kulturna prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182
4.17.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182
4.17.2. Pravo na rad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184
4.17.2.1. Pravo na pomoć prilikom zapošljavanja i za slučaj
nezaposlenosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186
4.17.2.2. Prava radnika u vezi s prestankom radnog odnosa . . . . . . . . 187
4.17.2.3. Utuživanje prava iz radnih odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188
4.17.3. Pravo na pravedne i povoljne uslove rada. . . . . . . . . . . . . . . . . 189
4.17.3.1. Pravična zarada i jednaka nagrada za rad . . . . . . . . . . . . . . . 190
4.17.3.2. Zaštita na radu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192
4.17.3.3. Pravo na odmor, razonodu i ograničeno radno vreme. . . . . . 193
4.17.4. Sindikalne slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194
4.17.4.1.
4.17.4.2.
4.17.4.3.
4.17.4.4.
Sloboda sindikalnog organizovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaštita radničkih predstavnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na štrajk . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opšti kolektivni ugovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
195
196
197
199
4.17.5. Pravo na socijalno obezbeđenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199
4.17.6. Pravo na zaštitu porodice. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202
4.17.7. Pravo na odgovarajući životni standard. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
4.17.7.1. Pravo na stanovanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
4.17.8. Pravo na najbolje fizičko i mentalno zdravlje. . . . . . . . . . . . . . 206
4.17.8.1. Zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita . . . . . . . . . . . . 207
4.17.8.2. Prava pacijenata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208
4.18.9. Pravo na obrazovanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
II ODABRANE TEME. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213
Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213
1. Novi procesni zakoni i reforma pravosuđa. . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
1.1. Procesno zakonodavstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
1.1.1.
Zakonik o krivičnom postupku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216
1.1.1.1.
Istraga (uloga tužilaštva i suda) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216
10
Sadržaj
1.1.1.2.
1.1.1.3.
1.1.1.4.
1.1.1.5.
1.1.1.6.
1.1.1.7.
1.1.1.8.
1.1.2.
217
217
218
219
219
220
220
Zakon o parničnom postupku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
1.1.2.1.
1.1.2.2.
1.1.2.3.
1.1.2.4.
1.1.3.
Zaštita ljudskih prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ravnopravnost stranaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na odbranu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pretpostavka nevinosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prisustvo okrivljenog i pritvor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Racionalizacija postupka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Svedoci i veštaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vremenski okvir . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Racionalizacija postupka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Proširenje mogućnosti za zaključenje poravnanja. . . . . . . . .
Ograničenja ljudskih prava u novom Zakonu o
parničnom postupku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
221
221
222
223
Zakon o izvršenju i obezbeđenju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
1.1.3.1.
1.1.3.2.
1.1.3.3.
1.1.3.4.
1.1.3.5.
1.1.3.6.
Sprovođenje izvršnog postupka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dostavljanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Odlaganje postupka izvršenja i obezbeđenja i pravni
lekovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Izvršne i verodostojene isprave . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet i sredstva izvršenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Troškovi postupka i sudski penali . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
225
226
226
227
227
228
1.2. Reforma pravosuđa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228
1.2.1.
1.2.2.
Izbor članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća
tužilaca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
Rešavanje prigovora neizabranih sudija i tužilaca . . . . . . . . . . 230
1.2.2.1.
1.2.3.
1.2.4.
Povrede procedure . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231
Efikasnost pravosuđa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 234
Poseban položaj sudija za prekršaje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
2. Nezavisne institucije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
3. Položaj Roma – socijalna ugroženost i diskriminacija. . . . . . . . . 245
4. Položaj (diskriminacija) pojedinih kategorija stanovništva
i posebno ranjivih grupa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250
4.1. Homofobija i diskriminacija LGBT osoba . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250
4.1.1.
4.1.2.
Odabrani sudski postupci. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
Nasilje na pripadnicima LGBT osoba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253
4.2. Nacionalne i verske manjine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 254
4.2.1.
4.2.2.
4.2.3.
Popis stanovništva i nacionalne manjine . . . . . . . . . . . . . . . . . . 254
Nacionalni saveti nacionalnih manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255
Položaj Bošnjaka u Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256
11
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.2.4.
4.2.5.
4.2.6.
Vojvođanski Mađari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257
Albanska nacionalna manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259
Verske manjine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260
4.3. Položaj osoba sa invaliditetom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
4.3.1.
Diskriminacija osoba sa psihičkim i intelektualnim
teškoćama. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 264
4.4. Žrtve krijumčarenja, trgovine ljudima i ljudskim organima. . . . . 266
4.5. Pravno nevidljiva lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 270
4.6. Azilanti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271
4.6.1.
Odnos lokalnog stanovništva prema tražiocima azila
i migrantima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273
4.7. Povratnici po readmisiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274
5. Odvojenost crkve i države . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275
5.1. Razumevanje odnosa crkve i države – sekularnost ili
neutralnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275
5.2. Sekularizam u Srbiji – opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 278
5.3. Načelo neutralnosti i problemi u Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280
6. Položaj medija i novinara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 282
6.1. Uloga države i vlasništvo medija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.2. Rezultati privatizacije i materijalni položaj medija i novinara. . . .
6.3. Profesionalizam i mediji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.4. Suđenja i pritisci na novinare . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.4.1.
283
285
286
288
Odabrani sudski postupci. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 289
7. Neka otvorena pitanja u vezi finansiranja političkih
aktivnosti i kampanja političkih partija u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . 290
8. Položaj branitelja ljudskih prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 294
9. Pregled presuda Evropskog suda za ljudska prava u
odnosu na Srbiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 299
9.1. Pravo na pravično suđenje (čl. 6 Konvencije) . . . . . . . . . . . . . . . . 300
9.1.1.
9.1.2.
9.1.3.
Dužina trajanja krivičnog postupka u kome je od suda
traženo da odluči o imovinsko-pravnom zahtevu –
Ristić protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301
Trajanje postupka u kome sud rešava pitanja od značaja
za porodične odnose – Veljkov protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . .
Neizvršenje pravosnažnih presuda kojima se utvrđuje pravo
na novčanu naknadu zbog povrede prava iz radnih odnosa –
12
Sadržaj
9.1.4.
9.1.5.
9.1.6.
Rašković i Milutinović protiv Srbije i
Milunović i Čekrlić protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prаvo nа nepristrаsni sud – Šorgić protiv Republike Srbije . . .
Sistemski problem neujednačene sudske prakse
domaćih sudova – Živić protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na pristup sudu – Juhas Đurić protiv Srbije,
Dobrić protiv Srbije i Đokić protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . .
301
303
304
305
9.2. Pravo na privatan i porodičan život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306
9.2.1.
Povreda prava na privatnost čitanjem prepiske
zatvorenika – Milošević protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306
9.3. Zabrana mučenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307
9.3.1.
Nesprovođenje istrage zbog navodne torture – Stanimirović
protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307
10. Suočavanje s prošlošću . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 308
10.1. Rad MKTJ u 2011. godini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
10.2. Presude MKTJ 2011. godine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321
10.3. Suđenja za ratne zločine u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 323
Dodatak I
Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju . . . . . . . 325
Dodatak II
Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi . . . . . . . . . . . . . . 331
13
Skraćenice
AI – Amnesty International
ANEM – Asocijacija nezavisnih elektronskih medija
APV – Autonomna Pokrajina Vojvodina
BDP – Bruto društveni proizvod
BIA – Bezbednosno informativna agencija
BNV – Bosansko nacionalno veće
CeSID – Centar za slobodne izbore i demokratiju
CoE – Savet Evrope
CPT – Evropski komitet za sprečavanje mučenja
dok. UN – dokument Ujedinjenih nacija
DRI – Državna revizorska institucija
DS – Demokratska stranka
DSS – Demokratska stranka Srbije
ECHR/ECtHR/ESLJP – Evropski sud za ljudska prava
ECmHR – Evropska komisija za ljudska prava
EKPS/EK – Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda od 4. novembra 1950.
ESP – revidirana Evropska socijalna povelja
EU – Evropska unija
EULEX – Misija vladavine prava Evropske unije
Evropski sud – Evropski sud za ljudska prava
EZ – Evropska zajednica
FHP – Fond za humanitarno pravo
FNRJ – Federativna Narodna Republika Jugoslavija
GRECO – The Group of States against Corruption
GSA – Gej strejt alijansa
Haški tribunal/ICTY – Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju
HRW – Human Rights Watch
15
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Izazovi prisilnih – Izazovi prisilnih migracija u Srbiji: Položaj izbeglica, inmigracija u Srbiji terno raseljenih lica, povratnika i tražilaca azila, Grupa
484, Beograd, 2011.
Izveštaj 2003 – Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori 2003, Beograd, Beogradski centar za ljudska prava, 2004.
Izveštaj 2008 – Ljudska prava u Srbiji 2008, Beograd, Beogradski centar
za ljudska prava, 2009.
Izveštaj 2009 – Ljudska prava u Jugoslaviji 2009, Beograd, Beogradski
centar za ljudska prava, 2010.
Izveštaj 2010 – Ljudska prava u Jugoslaviji 2009, Beograd, Beogradski
centar za ljudska prava, 2011.
JNA – Jugoslovenska narodna armija
KESK – Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava
KPZ – Kazneno popravni zavod
KZ – Krivični zakonik Srbije
LDP – Liberalno demokratska partija
LGBT – Lezbijska – gej – biseksualna – transrodna
LGBT populacija – LGBT populacija u Srbiji – stanje ljudskih prava i drušu Srbiji tveni položaj, Izveštaj Zaštitnika građana, Beograd,
2011.
LGBT i reforma – Radoman J. i dr., LGBT populacija i reforma sektora bezsektora bezbednosti bednosti u Republici Srbiji, Misija OEBS u Srbiji, Beograd, 2011.
MKT – Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju
MOR – Međunarodna organizacija rada
MUP – Ministarstvo unutrašnjih poslova
NVO – nevladine organizacije
Novi ZKP – novi Zakonik o krivičnom postupku
Novi ZPP – novi Zakon o praničnom postupku
NPM – Nacionalni preventivni mehanizam
NSZ – Nacionalna služba za zapošljavanje
NUNS – Nezavisno udruženje novinara Srbije
ODIHR – Biro za demokratske institucije i ljudska prava
Odgovori – Odgovori Vlade Srbije na Upitnik Evropske komisije
OEBS – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju
OIPV – Odluka o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodine
16
Skraćenice
OSCE – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju
PESK – Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim
pravima od 16. decembra 1966.
PGP – Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima od
16. decembra 1966.
PJP – Posebne jedinice policije
PUPS – Partija ujedinjenih penzionera Srbije
PZ – Porodični zakon
RIK – Republička izborna komisija
RRA – Republička radiodifuzna agencija
RS – Republika Srbija
RTS – Radio-televizija Srbije
RZZO – Republički zavod za zdravstveno osiguranje
SCG – Srbija i Crna Gora
SFRJ – Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Sl. glasnik – Službeni glasnik
Sl. list – Službeni list SFRJ i SCG
SNS – Srpska napredna stranka
SPS – Socijalistička partija Srbije
SPO – Srpski pokret obnove
Srbija – Republika Srbija
Serbia As A Safe – Serbia As A Safe Third Country: A Wrong Presumption,
Third Country Hungarian Helsinki Committee, 2011.
SRJ – Savezna Republika Jugoslavija
SRS – Srpska radikalna stranka
SUS – Savezni ustavni sud
UN – Organizacija ujedinjenih nacija
UNESCO – Organizacija ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i
kulturu
UNHCR – Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice
UNS – Udruženje novinara Srbije
Ustav Srbije – Ustav Republike Srbije
Venecijanska komisija – Evropska komisija za demokratiju putem prava Saveta
Evrope
VBA – Vojno bezbednosna agencija
17
Ljudska prava u Srbiji 2011.
VOA – Vojno obaveštajna agencija
VSS – Visoki savet sudstva
ZIKS – Zakon o izvršenju krivičnih sankcija
ZINP – Zakon o izboru narodnih poslanika
ZLI – Zakon o lokalnim izborima
ZKP – Zakonik o krivičnom postupku
ZOE – Zakon o eksproprijaciji
ZOP – Zakon o prekršajima
ZOR – Zakon o radu
ZOS – Zakon o strancima
ZPP – Zakon o parničnom postupku
ZUS – Zakon o Ustavnom sudu
ZVP – Zakon o vanparničnom postupku
ZZO – Zakon o zdravstvenom osiguranju
ZZZ – Zakon o zdravstvenoj zaštiti
YUCOM – Komitet pravnika za ljudska prava
18
Predgovor
Beogradski centar za ljudska prava objavljuje sintetičke izveštaje o stanju
ljudskih prava od 1998. godine i to čini do danas. Svrha Izveštaja je da se prikažu
i ocene ustavna i zakonska rešenja u oblasti ljudskih prava u Srbiji. Analiza se bavi
obimom u kome je domaće zakonodavstvo usaglašeno sa međunarodnim (univerzalnim i evropskim) standardima, odnosno svim onim ugovorima koje je Srbija do
sada ratifikovala.
U prvom delu bliže se objašnjavaju zakonska rešenja koja se tiču ljudskih
prava. Analizirane su ustavne odredbe, najvažniji važeći zakoni i neki podzakonski
akti koji mogu da utiču na puno uživanje ljudskih prava. Odgovarajuće odredbe domaćih zakona porede se sa članovima paktova UN i konvencija usvojenih po okriljem Ujedinjenih nacija i Evropske konvencije o ljudskim pravima i tumačenjima
koja pruža praksa komiteta UN i Evropskog suda za ljudska prava.
Drugi deo izveštaja obuhvata posebne tematske celine u kojima se objedinjuju pojedina ljudska prava koje odgovarajuća tema najviše povezuje. Analiziraju
se i navode podaci o pojavama i postupcima društvenih aktera koji utiču na stanje
ljudskih prava u zemlji. Ukazuje se na probleme i teškoće na koje nailaze građani
u ostvarivanju ljudskih prava, na propuste države u realizaciji strategija i planova u
cilju unapređenja ljudskih prava i implementaciji zakona, na pojave diskriminacije,
na stanje pojedinh kategorija građana koji su u nepovoljnijem položaju u odnosu na
većinu i mnoge druge okolnosti koje utiču na puno uživanje ljudskih prava i često
imaju snažne političke implikacije, a istovremeno utiču na stanje ljudskih prava u
zemlji.
Saradnici Beogradskog centra za ljudska prava su, pored redovnog i sistematskog praćenja zakonodavne aktivnosti u cilju anlaize usklađenosti zakona s međunarodnim standardima sistematski su pratili medije i izveštaje i saopštenja međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija. Iz obimne građe izdvojene su one
pojave koje ukazuju da se pojedina prava ozbiljno krše, tako da se u Izveštaju ne
daju konačne ocene, već se samo prenosi ono što su mediji ili izveštaji o stanju
ljudskih prava objavili.
Objavljivanje Izveštaja podržala je Ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu, pa koristimo priliku da im se zahvalimo što podržavaju naše napore da doprinesemo unapređenju izveštavanja o ljudskim pravima.
Izveštaj su izradili saradnici Beogradskog centra za ljudska prava: Jelena
Aćimović, Andrea Čolak, Iva Danilović, Nevena Dičić Kostić, Dina Dobrković,
Bojan Gavrilović, Nikola Grujić, Vidan Hadži Vidanović, Vladan Joksimović, An-
19
Ljudska prava u Srbiji 2011.
đelka Marković, Žarko Marković, Damir Milutinović, Nevena Nikolić, Lena Petrović, Ivan Protić, Una Protić, Miloš Stojković, Imola Soros, Duška Tomanović,
Sonja Tošković i Jovana Zorić.
U Izveštaju se za označavanje aktera koristi muški rod, osim kada se, u konkretnom slučaju, radi o ženskoj osobi. Inače autori i autorke ovog Izveštaja, kao
i Beogradski centar za ljudska prava, zalažu se za rodnu ravnopravnost i načelno
podržavaju rodno neutralnu upotrebu jezika.
20
Uvod
Srbija je provela 2011. godinu usredsređena na nekoliko najvažnijih tema,
među kojima su dominirali problemi vezani za želju da se zemlja približi kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji, da reši pitanje Kosova i Metohije i da spreči posledice svetske ekonomske krize, koje prete da drastično pogode i ekonomiju Srbije
i da dovedu zemlju na ivicu ekonomske propasti.
Na čelu države ostala je koalicija koja je 2008. godine dobila izbore pod
parolom „I Evropa i Kosovo“, čije sprovođenje primorava vlast da nekada povlači
sasvim protivrečne poteze. Uz to, ta takozvana „proevropska koalicija“, sastavljena
je od stranaka koje nisu sasvim srodne i imaju čak i veoma različitu prošlost. Noseća stranka vladajuće koalicije, Demokratska stranka, čiji je predsednik Boris Tadić
istovremeno i Predsednik republike, bila je jedna od glavnih snaga koja se protivila
režimu Slobodana Miloševića i njegove Socijalističke partije Srbije, koji je Srbiju
uveo u sukob s ostalim republikama bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Milošević je konačno bio poražen na izborima u septembru 2000.
godine i u protestnim demonstracijama 5. oktobra iste godine, koje su usledile posle
odbijanja Slobodana Miloševića i snaga koje su ga podržavale da priznaju izborni
poraz.
Razvojem političkih događaja, koji su prikazani u ranijim izveštajima Beogradskog centra za ljudska prava došlo je do približavanja Demokratske stranke
i Socijalističke partije Srbije, koje su čak potpisale i neku vrstu sporazuma o pomirenju. U vladi koja je upravljala Srbijom 2011. godine predstavnici SPS su tako
kontrolisali neke važne resore, među kojima je i resor unutrašnjih poslova, s tim
što je nadležni ministar, Ivica Dačić, postao i prvi potpredsednik Vlade. S druge
strane, 2011. godine još uvek je važio Ustav Srbije, usvojen 2006. godine kao kompromis između tzv. „proevropskih“ snaga i političkih stranaka koje su bile oslonac
prethodne vlade Vojislava Koštunice, čija je stranka, Demokratska stranka Srbije
(DSS), bila i ostala izrazito nacionalistička i evroskeptična, s tim što se njen evroskepticizam i toku 2011. godine sve više pretvarao u otvorenu evrofobiju, tj. u stav
da Srbija treba da odustane od svake ambicije da postane članica Evropske unije, za
koju ova stranka i njene saveznice nacionalističke orjentacije smatraju da je štetna
za Srbiju i za njene interese, i da ona treba da proglasi političku neutralnost, koja
ne bi značila samo generalno odbijanje daljeg približavanja Zapadu i jačanje veza s
Rusijom, nego i suprotstavljanje svim pokušajima integracije u Evropu.
Postojeća vlada, razapeta ambicijama koje su u stvari suprotstavljene ali koje
je ona uporno predstavljala kao komplementarne pod poznatom parolom „I Evropa
i Kosovo“, morala je postepeno da gubi na popularnosti zato što očigledno nije
21
Ljudska prava u Srbiji 2011.
mogla da zadovolji sve svoje podržavaoce a da istovremeno i ne rešava goruća socijalna i ekonomska pitanja.
Na putu približavanja Evropskoj uniji Srbija je morala ozbiljno da pristupi ispunjavanju uslova za kandidaturu koju su postavljali organi Unije i najvažnije
članice Unije. Najodlučniji potezi povučeni su konačnim izručenjem Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (Haškom tribunalu – ICTY) glavnih
preostalih optuženika, za koje se pretpostavljalo da se kriju u Srbiji. Vlasti su dotle pokušavale da izbegnu da to učine tvrdeći čak da se ta lica uopšte i ne nalaze
na teritoriji Srbije. General Ratko Mladić, nekadašnji komandant Vojske Republike
Srpske, pronađen je i uhapšen 26. maja 2011. godine a dva meseca kasnije usledilo
je i hapšenje bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine Gorana Hadžića. Obojca su posle postupka predviđenog srpskim zakonodavstvom izručena u Hag, gde
očekuju suđenja 2012. godine. Hapšenje Mladića izazvalo je demonstracije pripadnika desničarskih stranaka i nacionalističkih organizacija, koje su dovele do žrtava i
materijalne štete u Beogradu, dok je Hadžićevo lišenje slobode, s obzirom na to da
oko njega nije bio izgrađen mit velikog borca i ratnika, prošlo takoreći bez ikakvih
reakcija.
Vlasti u Srbiji smatrale su da su predajom pomenutih optuženika i činjenicom
da se Haški tribunal nalazi u završnoj fazi svog postojanja otklonile glavne prepreke
na putu ka kandidaturi za članstvo u EU, ali se ispostavilo da je drugi ključni elemenat srpske spoljne politike – težnja da se očuva potpuni suverenitet nad Kosovom
– počeo da predstavlja dopunsku smetnju. Kao što je više puta pominjano u ranijim
izveštajima Centra, Ustav Srbije od 2006. godine sadrži u svom preambularnom
delu svečanu obavezu svih državnih organa da se ne pomire s gubitkom Kosova
i Metohije, da istraju na tome da je reč o autonomnoj pokrajini koja je i dalje u
potpunosti u sastavu Srbije i da ne priznaju nikakav akt koji bi tome protivrečio.
Međutim, privremena skupština Kosova je 2008. godine proglasila nezavisnost a
do kraja 2011. godine Kosovo je kao nezavisnu državu priznalo 85 država, među
kojima je bila većina članica Evropske unije, uz izuzetak Slovačke, Grčke, Kipra,
Rumunije i Španije.
Iz ove okolnosti proistekao je još jedan uslov za dobijanje kandidature u
Evropskoj uniji, za koji se ranije pretpostavljalo da ne postoji i koji je srpsku vladu očigledno iznenadio. Prema izjavama funkcionera Evropske unije, od Srbije se
doduše nije tražilo da prizna Kosovo kao nezavisnu državu ali se – ponekad na
nedovoljno jasan način – očekivalo da ona svoje odnose sa de facto vlašću u Prištini uredi tako da ne budu poremećeni odnosi u regionu i da se reše mnoga pitanja
koja iziskuju zajedničko delovanje organa države Srbije i ustanova uspostavljenih
u međuvremenu na Kosovu, kojima dominiraju Albanci kao dominantna etnička
skupina.
Situacija se zaoštrila posle pokušaja kosovskih faktičkih vlasti, nepriznatih u
Srbiji, da uspostave kontrolu nad celokupnim prostorom Kosova i Metohije, uključujući tu i one administrativne granične prelaze koji se nalaze na razmeđi između
22
Uvod
teritorije Srbije i severnog dela Kosova, pretežno naseljenog kompaktnim srpskim
življem. Ovim pokušajima oštro su se suprotstavili Srbi na Severu Kosova i nizom
barikada blokirali prelaze kod mesta Jarinje i Brnjak pri tom se suprotstavljajući ne
samo predstavnicima nepriznate kosovske države nego i organima međunarodnih
organizacija koji su po dotadašnjim dogovorima vršili funkcije na teritoriji Kosova,
u prvom redu mirovne vojne snage Ujedinjenih nacija (KFOR) i institucije EULEX,
koja je po dogovoru imala da obavlja neke političke i pravosudne funkcije na tom
području. Pored podizanja barikada (od kojih su se neke našle i na teritoriji centralne Srbije van Kosova) došlo je i do sukoba u kojima je korišćeno oružje i koji su
doveli do ranjavanja više lica, među kojima su bili i pripadnici KFOR.
Sve se to desilo krajem jula 2011. godine i pojačalo je tenzije u tri pravca.
S jedne strane, predstavnici nekih najuticajnijih članica Evropske unije, u prvom
redu Nemačke, čiji su vojnici bili ranjeni u incidentima, jasno su uslovili kandidaturu Srbije time da se što brže i efikasnije ostvari mogućnost slobodnog kretanja na
celoj teritoriji Kosova i da se ukinu tzv. paralelne institucije na Kosovu i Metohiji,
koje figuriraju kao organi vlasti Republike Srbije a uspostavljene su izborima po
pravilima koja važe za celu Srbiju i finansirane iz srpskog budžeta. S druge strane,
pokušajima zvanične Srbije da smiri odnose sa Kosovom i reši pitanja koja se tiču
svih Srba koji žive na Kosovu, a ne samo onih na severu Kosova, energično su
se suprotstavljali organi, organizacije i druge snage kosovskih Srba, grupisani na
severu Kosova, smatrajući da ih Srbija tako prepušta potpunoj kontroli kosovskih
Albanaca i da time postepeno počinje da priznaje Kosovo kao nezavisnu državu.
Stvar se komplikovala i time što su se na čelu tri od četiri opštine obrazovane kao
deo države Srbije našli predstavnici stranaka koje su u opoziciji prema vladi Srbije
i prema njenoj politici približavanja Evropskoj uniji. Postavljanje barikada i slične
demonstracije na severu Kosova počeli su neodoljivo da podsećaju na ponašanje
onih Srba u Hrvatskoj koji su se suprotstavljali uspostavljanju vlasti nezavisne Hrvatske postavljajući barikade od oborenih stabala, još uvek poznate kao „balvan
revolucija“.
Stav vlade u Beogradu prema ovakvom razvoju događaja bio je kolebljiv iz
još jednog razloga. Naime, Kosovo je bilo i ostalo jedna od najviše neuralgičnih
tačaka unutrašnje politike, i zbog toga što se gubitak Kosova smatra istorijskim
porazom, naročito zato što se na Kosovu nalaze mnogobrojni tragovi srpske srednjovekovne države i srpskog kulturnog prisustva i što mnoge uticajne institucije u
Srbiji, u prvom redu Srpska pravoslavna crkva, drže da je svako priznanje gubitka
Kosova izdaja ogromnih razmera. Ovu okolnost koriste sve stranke desnice a i mnoga patriotska udruženja, među kojima se neka od najagresivnijih definišu odnosom
prema Kosovu u samom svom nazivu, kao što je npr. udruženje „1389“, čije se ime
poklapa s datumom Kosovske bitke. Uslovi u vezi s Kosovom protumačeni su stoga
kao nove prepreke, postavljene pred učlanjenje Srbije u EU pošto je ispunila uslove
vezane za saradnju s Haškim tribunalom. Opet su se pojavili zahtevi za totalnu preorijentaciju spoljne politike Srbije, odustajanje od evropskih integracija i približavanje drugim saveznicima, u prvom redu Rusiji.
23
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Pa ipak, vlada Srbije se posle izvesnog kolebanja opredelila za pojačanje neposrednih i neformalnih kontakata s vlastima u Prištini radi rešavanja onih pitanja
koja nisu vezana za status Kosova i za njegovo implicitno priznavanje kao nezavisne države. Ovakav stav objašnjavan je potrebom da se rešavaju pitanja koja se tiču
života ljudi koji žive na tom prostoru, a naročito onih Srba koji obitavaju u nizu
enklava u južnim delovima Kosova i koji ne mogu kompaktno da se sukobljavaju s
faktičkim vlastima, pa čak ni da rešavaju neka najosnovnija egzistencijalna pitanja.
Prema statistikama, takvih Srba ima više od onih koji žive na severu Kosova i među
njima postoje političke snage, pa i stranke, koje pristaju da uđu u organe nepriznate
kosovske države radi zadovoljavanja potreba srpskog stanovništva.
Početkom 2011. otpočeli su razgovori između delegacija Srbije i delegacije
kosovske vlade (u Srbiji na nivou nižem od ministarskog) radi rešavanja izvesnih
problema koji ne zadiru u status Kosova i ne mogu da predstavljaju nikakvo prećutno priznanje kosovske države. Međutim, oni su išli sporo i zastali su zbog događaja
krajem jula tako da je, i pored svih napora, pa čak i pored preporuke Evropske
komisije, Evropski savet kao nadležni organ EU odložio odlučivanje o kandidaturi
Srbije. Ova odluka doživljena je u Srbiji kao veliki spoljnopolitički poraz i opet
je ojačala snage koje se protive evropskim integracijama Srbije. Najkonzistentnija
u tom otporu je DSS, koja je čak otišla dotle da reši da istupi iz Evropske narodne partije, skupa evropskih političkih partija desnog centra, kojima inače pripadaju
neki od glavnih funkcionera Evropske unije, pa i oni političari evropskih zemalja,
kao npr. nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je bila najizričitija u postavljanju uslova Srbiji da uredi odnose s kosovskim Albancima. Vlada Srbije je, i pored
zastoja i teškoća, nastavila s „tehničkim“ pregovorima s predstavnicima kosovskih
vlasti i pri tom sporazumno rešila neka od pitanja od najmanjeg političkog značaja.
I pored suprotnih prognoza, koaliciona vlada, obrazovana posle izbora 2008.
godine, preživela je sve potrese samo uz jednu rekonstrukciju (marta 2011) i svi su
izgledi da će biti prva vlada posle demokratskih promena od 2000. godine koja će
izdržati ceo mandat. Međutim, Srbija je daleko od toga da je rešila mnoga važna
pitanja koja se pred nju postavljaju.
Ekonomska kriza se u zemlji pogoršala ne samo zbog posledica svetske ekonomske krize već i zbog toga što se ispostavilo da su mnogi ekonomski potezi povučeni posle 2000. godine, a naročito posle ubistva premijera Zorana Đinđića, bili
pogrešni i nepromišljeni. Pri tom se najčešće pominje neuspeh privatizacije koja je
po proširenom mišljenju izvedena na brzoplet i koruptivan način i dovela do toga
da mnoga uspešna preduzeća budu pod izuzetno povoljnim uslovima, pa i bez tendera i licitacija, prodata nesolidnim partnerima koji nisu imali interesa da nastave
proizvodnju već da na jeftin način dođu do zgrada i postrojenja koja su prisvajali, a
privatizovana preduzeća dovodili do stečaja ostavljajući tako za sobom veliku masu
nezaposlenih i građana koji su izgubili stečena prava na socijalnu zaštitu i davanja.
Procenat nezaposlenih u Srbiji tako je postao jedan od najviših u svetu a broj građana koji žive ispod linije siromaštva popeo se i do trećine.
24
Uvod
Proširena i sistematska korupcija je po opštem priznanju jedan od najvećih
problema s kojima se i daje suočavaju država i društvo u Srbiji. Prema raznim ispitivanjima percepcije korupcije, kako onim izvršenim u zemlji, tako i u inostranstvu,
Srbija spada među najkorumpiranije države. Ima se utisak da su napori da se korupcija smanji ili bar svede na podnošljiv nivo neiskreni, nedosledni i osuđeni na neuspeh iz niza razloga. Jedan od paradoksa je da je vlada još 2000. godine obrazovala
svoj Savet za borbu protiv korupcije koji nikada nije u potpunosti uvažavala i koji
su neki članovi vlade često napadali zbog navodne nekompetentnosti i pristrasnosti.
Izveštaji ovog Saveta teško dopiru do medija a nosioci državnih funkcija se na njih
malo obaziru. Pored ovog Saveta, osnovana je naoko mnogo jača Agencija za borbu protiv korupcije, koja bi trebalo da predstavlja nezavisno telo s većim stvarnim
ovlašćenjima ali čiji je rad i u 2011. godini nailazio na teškoće.1
Obuzetost osnovnim egzistencijalnim pitanjima stvorila je veliko nezadovoljstvo i postala jedno od osnovnih političkih pitanja, pitanja koja počinje da zasenjuje
sva druga i da utiče i na ponašanje i istupe političkih stranaka. Ono što zabrinjava
jeste da se socijalno nezadovoljstvo u političkom životu ne reflektuje na uobičajen
način već da stremi jačanju nacionalističke desnice. Sindikati su i dalje slabi, razjedinjeni i neefikasni, a građani u njih nemaju poverenje. Neki od njih pokušavaju
da se pretvore u političke stranke ali i tada se više bave nacionalističkim parolama
od tema koje bi bile vezane za sudbinu radnih ljudi. Otuda politička scena Srbije
počinje da biva asimetrična, to jest da se skoro cela sastoji od snaga desnog centra
i krajnje desnice i da skoro bez ostatka koketira s nacionalizmom. Kao posledica
toga, sklonost ka potpunom sagledavanju prošlosti se sve više gubi pa se i dalje
suzbijaju svi pokušaji da se utvrdi krivica i odgovornost za ratne zločine, što se
vidi po upornom negiranju rezultata Haškog tribunala, odbijanju njegovih presuda i
teškoćama da se organizuje regionalna saradnja na putevima kažnjavanja počinilaca
i preispitivanja ratnih zbivanja.
Jedan od najupadljivijih primera popuštanja pred predrasudama i agresivnošću tobože patriotskih organizacija bilo je otkazivanje Parade ponosa koja je 2.
oktobra 2011. trebalo da se održi u Beogradu. Kao što se moglo videti iz Izveštaja
Beogradskog centra za 2010. godinu, ova parada je prvi put održana te godine, doduše uz velike teškoće. Učesnici parade bili su saterani na vrlo mali prostor, morale
su da ih obezbeđuju jake policijske snage, dok su protivnici pričinili ogromnu materijalnu štetu u Beogradu. Takav otpor Paradi pripremao se i 2011. godine na još širi
i sistematičniji način. Vlast je popustila i zabranila Paradu ponosa.2
Jedna od teškoća u funkcionisanju vlade na koju se stalno upozorava jeste fenomen tzv. „partokratije“. Naime, koalicioni sporazumi na kojima vlada u Srbiji počiva još od 2004. godine svode se na neku vrstu podele interesnih sfera, koju mnogi nazivaju „feudalnom“. Tada je napušten raniji princip, potekao iz vlade Zorana
1
2
Vidi II.2.
Vidi II. I.4.10.3.
25
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Đinđića, prema kome se ekipa koja predvodi jedan resor sastoji od ministra iz jedne
stranke i državnih sekretara, pomoćnika i načelnika direkcija koji potiču iz drugih
koalicionih stranaka ili su nezavisne ličnosti. Prevalentni sistem se sada sastoji u
tome da jednoj stranci bude dodeljeno čitavo ministarstvo i da se u tom ministarstvu
na čelnim pozicijama nalaze isključivo ljudi iz politike partije kojoj ministarstvo
„pripada“ i da kvalitet i sposobnost tih ljudi ocenjuje samo rukovodstvo odgovarajuće stranke. Takvi državni funkcioneri po opštem mišljenju nisu samostalni a i
često su nestručni jer ih biraju njihova stranačka rukovodstva. Čak i kada se desi da
neki od njih napravi skandal ili čak izvrši krivično delo, on se može zameniti samo
pripadnikom iste stranke. Političke stranke se slično ponašaju i prilikom imenovanja
članova upravnih odbora javnih preduzeća. I pored predizbornih obećanja da će članovi upravnih odbora biti stručnjaci iz odgovarajuće oblasti, to u praksi nije slučaj;
naprotiv, partije na ta mesta postavljaju ličnosti koje su ih na neki način zadužile,
koje su im odane i od kojih očekuju usluge u budućnosti.
„Partokratija“ postepeno stvara utisak u javnosti da političke stranke nisu zaštitnici interesa građana, društvenih slojeva ili grupa već da su političari posebna
vrsta profesije kojoj je jedini cilj da dođe na vlast, bude na vlasi i održi se na njoj i
da zato ne poseduje nikakve stvarne političke programe već se povodi za trenutnim
raspoloženjima kojima ugađa da bi prikupila dovoljno glasova da učestvuje u vlasti.
S obzirom da se, kao što je već pomenuto, politički programi stranaka, čak i ako
su dovoljno jasno artikulisani, malo razlikuju ili se skoro uopšte ne razlikuju, birači
se opredeljuju prema drugim merilima (od kojih važno mesto zauzima ličnost vođe
stranke), čime se propušta mogućnost za ozbiljnu političku raspravu koja se ne bi
sastojala samo od parola i stereotipa. Budući da je teško sastaviti vlade koje nisu
proizvod širih koalicija i na to da zbog sličnosti programa mnoge stranke mogu da
ulaze u najrazličitije koalicione kombinacije, birači nisu sigurni u efikasnost svojih
glasova jer ih daju stranci koja radi koalicije može u velikoj meri da odstupi od
predizbornog programa i obećanja. Razočaranost u politiku i u celu političku klasu
dovodi do sve veće apatije i sklonosti ka apstinenciji, što može loše da se odrazi na
obrazovanje vlasti i konzistentnost njene politike.
26
Rezime
1.
Ispunjavanje preporuka međunarodnih nadzornih tela
Budući da je potpisnica niza univerzalnih međunarodnih instrumenata Srbija ima obaveziu da podnosi periodične izveštaje ugovornim telima UN. Marta
ove godine podnela je državni izveštaj Komitetu za ljudska prava i Komitetu za
eliminaciju rasne diskriminacije. Iako je država obavezna da upozna širu javnost
o svom izveštaju i posebno o preporukama komiteta, u Srbiji do sada nije ustanovljena praksa objavljivanja izveštaja.
Pred Srbijom je obaveza da dostavi izveštaje i drugim komitetima UN i to:
Komitetu protiv mučenja u novembru 2012. godine, Komitetu za prava deteta u
martu 2013. godine, kada treba da dostavi i izveštaje o primeni dva Fakultativna
protokola uz Konvenciju o pravima deteta (o učešću dece u oružanim sukobima i
o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji), Komitetu za ukidanje eliminaciju rasne diskriminacije u januaru 2014. godine i Komitetu za ljudska prava u
aprilu 2015. godine, a kasni s podnošenjem izveštaja Komitetu za ukidanje diskriminacije žena i Komitetu za ekonomska, socijalna i kulturna prava (koji su trebali
da se podnesu 2010. godine) i Komitetu za prava osoba sa invaliditetom. Nacrt
izveštaja o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom sačinjen je u 2011.
godini i nalazi se na sajtu Uprave za ljudska i manjinska prava.
Univerzalni periodični pregled koji svaka država članica UN jednom u četiri
godine podnosi Savetu za ljudska prava Srbija je podnela u decembru 2008. godine,
prihvatila je 24 preporuke i o njihovom ispunjenju treba da izvesti Savet za ljudska
prava 2013. godine kada podnosi drugi univerzalni periodični pregled.
Evropski sistem zaštite stvara obavezu podnošenja izveštaja o primeni Revidirane Evropske socijalne povelje pa je Srbija u novembru ove godine podnela svoj
prvi izveštaj. Pošto je postupak razmatranja izveštaja država veoma složen, jasno
je da u toku 2011. godine nije dobijen izveštaj Komitet ministara koji bi sadržao
preporuke za unapređenje ekonomskih i socijalnih prava.
Evropski komitet za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (CPT) posetio je Srbiju po treći put u februaru 2011. godine ali
izveštaj s nalazima posete nije objavljen do kraja 2011. godine.3
2.
Suočavanje s prošlošću – tranziciona pravda
Srbija je tokom 2011. godine konačno uhapsila i u pritvorsku jedinicu MKTJ
prebacila Ratka Mladića, bivšeg komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srp3
Više u I.1.
27
Ljudska prava u Srbiji 2011.
ske, i Gorana Hadžića, nekadašnjeg predsednika vlade samoproglašene Srpske Autonomne Oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem i predsednika tzv. Republike
Srpske Krajine, i tako učinila dostupnim ovom sudu i poslednju dvojicu begunaca,
optuženih za zločine izvršene na teritoriji nekadašnje SFRJ.
U pogledu suočavanja sa prošlošću, tj. utvrđivanja činjenica o zločinima izvršenim tokom ratova na prostoru bivše SFRJ i krivičnog procesuiranja odgovornih
za ove zločine, hapšenja Mladića i Hadžića bila su najznačajniji događaji u 2011.
godini. Sva ostala značajnija dešavanja ne samo da nisu doprinela utvrđivanju odgovornosti za zločine i kažnjavanju krivaca, nego su i ugrozila saradnju između
pravosudnih organa ovih država. Krivično gonjenje izvršilaca ratnih zločina u Srbiji
nailazi na ozbiljne smetnje zbog narušenih odnosa sa Hrvatskom i BiH. Naime,
zločini za koje se sudi u Srbiji po pravilu su izvršeni van njene teritorije, brojni
svedoci se nalaze van dometa srbijanskog pravosuđa pa je saradnja sa pravosudnim
organima susednih zemalja od ključnog značaja.
Kad je u pitanju izveštavanje medija o temama vezanim za oblast tzv. tranzicione pravde, ne primećuju se pozitivne tendencije. Broj medija koji insistiraju na
utvrđivanju odgovornosti za zločine izvršene tokom oružanih sukoba na prostoru
bivše Jugoslavije i odgovorno i objektivno izveštavaju o ovoj temi je veoma mali,
dok većina medija ovoj temi pridaju pažnju uglavnom kada su aktuelne vesti o dešavanjima u vezi sa postupcima koji se vode povodom zločina u kojim su Srbi bili
žrtve. Takođe zabrinjava činjenica da štampani mediji ne posvećuju veliku pažnju
suđenjima za ratne zločine koja se odvijaju u Beogradu, a još manje pažnje ovim
suđenjima posvećuju televizijske stanice. Ni suđenja pred MKTJ ne dobijaju dovoljno prostora u medijima.4
3.
Garancije poštovanja ljudskih prava na nacionalnom
planu – pravni lekovi
Pozitivni propisi u Srbiji donekle omogućavaju primenu prakse Evropskog
suda za ljudska prava jer procesni zakoni predviđaju mogućnost podnošenja zahteva
za zaštitu zakonitosti ako je pravosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je
prethodio njenom donošenju primenjen zakon za koji je odlukom Ustavnog suda
utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.
Predviđeni su i uslovi za ponavljanje pravosnažno okončanog postupka po
predlogu stranke kada stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog
suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da
bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke, odnosno ukoliko je Ustavni sud u
postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog
prava i slobode zajamčene Ustavom u posupku pred redovnim sudovima, a to je
moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.
4
Više u II.10.
28
Rezime
Međutim, ostalo je nerešeno pitanje ispunjavanja odluka ugovornih tela UN
pošto se ove odluke na pominju u zakonima kao osnov za ponavljanje postupka ili
podnošenja vanrednih pravnih lekova.5
4.
Srbija pred Evropskim sudom
Trend porasta broja predstavki podnetih Evropskom sudu za ljudska prava
protiv Republike Srbije nastavljen je u 2011. godini, pa se Srbija nalazi na sedmom
mestu po broju predstavki iza Rusije, Turske, Ukrajine, Rumunije, Italije i Poljske
iako sve one imaju mnogo veći broj stanovnika. Do sada je Sud u odnosu na Srbiju
doneo ukupno 61 (u 54 presude je utvrđena makar jedna povreda Konvencije), a tokom ove godine 12 presuda, a Zastupnik Srbije postigao dogovor o poravnanju u 77
predmeta. Iz buzeta Srbije je na ime naknade nematerijalne štete isplaćeno ukupno
297.500 evra. Najveći broj predstavki podnosi se zbog dugog trajanja postupka i
neizvršenja pravosnažnih presuda domaćih sudova.6
5.
Ratifikacija međunarodnih ugovora o ljudskim pravima
Narodna skuština Republike Srbije je ove godine ratifikovala mali broj međunarodnih ugovora koji se odnose na ljudska prava. Među multilateralnim ugovorima usvojenim ove godine koji se manje ili više direktno odnose na ljudska prava
nalaze se UN Konvencija o smanjenju broja lica bez državljanstva, UN Konvencija
o zaštiti svih lica od prinudnih nestanaka i Treći protokol uz Evropsku konvenciju
o ekstradiciji.
6.
Zaštita ljudskih prava pred Ustavnim sudom Srbije
Donekle ohrabruje činjenica da se sve češće u odlukama po ustavnim žalbama Ustavni sud poziva na praksu Evropskog suda za ljudska prava, što je veoma važno pošto načelo supsidijarnosti pretpostavlja da je zaštita ljudskih prava pre
svega zadatak države a da je uloga Evropskog suda za ljudska prava korektivne
prirode. Veliki problem predstavlja količina ustavnih žalbi pred Ustavnim sudom,
kao i činjenica da je skoro polovina izjavljena zbog povrede prava na suđenje u
razumnom roku (od oko 9.000 predmeta koji su se krajem 2011. godine nalazili
pred Ustavnim sudom 40% odnosilo se na dugo trajanje sudskog postupka), a da je
izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu i dalje u njegovoj nadležnosti da
rešava u slučejevima povrede ovog prava, iako je Venecijanska komisija preporučila prenošenje ove nadležnosti na redovne sudove u cilju smanjenja broja zaostalih
predmeta. Pored ovoga, izmene su unele novinu po kojoj Ustavni sud neće moći da,
5
6
Više u I.2.
Više u II.9.
29
Ljudska prava u Srbiji 2011.
kao do sada, poništava sudske odluke. Ispravljanje povrede ljudskih prava može se
sprovoditi jedino podnošenjem vanrednih pravnih lekova u krivičnom i parničnom
postupku pred redovnim sudovima, što je takođe suprotno preporuci Venecijanske
komisije koja smatra da Ustavnom sudu treba omogućiti da poništi sudsku odluku.
Izmenama zakona o Ustavnom sudu uvedena je pozitivna promena koja uspostavlja mehanizam za naknadu štete u slučajevima povrede ljudskih prava jer ukida
sada postojeći postupak pred Komisijom za naknadu štete i daje ovlašćenje Ustavnom sudu da u odluci kojom usvaja ustavnu žalba istovremeno odluči i o zahtevu
za naknadu štete, ukoliko je takav zahtev postavljen. Većoj efikasnosti u rešavanju
slučajeva pred Ustavnim sudom verovatno će doprineti rešenje uvedeno izmenama
zakona po kome je predviđeno da Sud radi i odlučuje i u užem sastavu, odnosno
Velikom i Malom veću.7
7.
Reforma parvosuđa
Nažalost, i u 2011. godini mnogi propusti, nepoštovanje procedura i rokova
učinili su da proces reforme ponovo bude u centru pažnje medija, međunarodnih
institucija i stručne javnosti. Evropska komisija je u svom izveštaju iznela kritike na
račun reforme pravosuđa i konstatovala da Srbija mora da ulaže velike napore kako
bi dostigla evropske standarde u ovoj oblasti. Izbori za stalne članove Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca održani su u martu 2011. Društvo sudija Srbije
je osporavalo kredibilitet izbora jer je 837 nereizabranih sudija bilo isključeno iz
izbornog procesa dok je sudijama za prekršaje dato biračko pravo, iako Ustavni sud
nije odlučio o ustavnosti ovog rešenja.
Pored toga, nisu usvojene primedbe Venecijanske komisije koje se odnose na
pravni lek, jer se prema izmenama zakona sudijama i tužiocima, usvojenim krajem
2010. godine, prigovori na odluku o prestanku sudijske funkcije podnose stalnom
sastavu Visokog saveta sudstva i Državnom veću tužilaca a ne Ustavnom sudu, kako
je predviđalo ranije rešenje. Kriterijumi koji se primenjuju u postupku ocene rada
sudija nisu izmenjeni iako je bilo dosta kritika na njihov račun. Naime, u postupku
preispitivanja osposobljenosti i stručnosti sudije, koriste se isključivo merila propisana Odlukom o kriterijumima i merilima iz 2009. godine koja su svedena samo na
kvantitativno merljive kriterijume. Ročišta za razgovor sa neizabranim sudijama idu
sporo, postupak nije završen iako je planirano da se završi do septembra ove godine. Mandat nekoliko članova Visokog saveta sudstva je prekinut ili je sporan.
Nova organizacija sudova nije adekvatana i ne uspeva da reši problem neefikasnosti i neravnomerne opterećenosti sudija, a veliki je i broj nerešenih predmeta, posebno u postupku izvršenja. Prema podacima iz oktobra 2011. godine bilo
je 3.276.299 nerešenih predmeta od kojih čak 2.830.826 izvršnih. Sudovi posebne
nadležnosti imali su ukupno u radu 970.570 predmeta, od toga su rešili 427.228
7
Više u I.2.3 i I.4.6.2.
30
Rezime
predmeta, dok je u osnovnim sudovima širom Srbije u maju ove godine bilo više od
906.000 nerešenih predmeta.8
8.
Novi procesni zakoni
Tokom 2011. godine doneto je više zakona koji bi trebalo da utiču na potpunije ostvarivanje prava na pravično suđenje i omogućiti da se praksa nacionalnih sudova i drugih državnih organa uskladi s praksom Evropskog suda i međunarodnim
standardima, među kojima su najvažnija tri procesna zakona: Zakonik o krivičnom
postupku, Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Pored
ova tri zakona u 2011. godini usvojena su još dva zakona koji imaju uticaja na prava
građana i procesna pravila i to Zakon o advokaturi i Zakon javnom beležništvu.
Zakonik o krivičnom postupku, usvojen 26. septembra, počeće da se primenjuje 15. januara 2013. godine izuzev u postupcima za krivična dela organizovanog
kriminala ili ratnih zločina u kom slučaju počinje da se primenjuje 15. januara 2012.
Najznačajniju novinu predstavlja promenjena uloge suda u dokazivanju i utvrđivanju istine, odnosno uvođenje „tužilačke istrage“ prema kojoj je tužilac zadužen za
prikupljanje dokaza a sud izvodi dokaze na predlog stranaka, uz pravo da interveniše samo izuzetno i supsidijarno. Mada zakon još nije počeo da se primenjuje, već
sada postoji opravdana bojazan da tužilaštvo nema kapaciteta da ovu promenu uspešno iznese jer za ovako suštinsku izmenu nije dovoljno samo znanje tužilaca, već
i finansijska sredstva i materijalni uslovi za vođenje istraga, saradnja s policijom,
sudovima i advokatima. Postavlja se takođe pitanje kako obezbediti ravnopravnost
stranaka u postupku kada je jasno da tužilaštvo raspolaže većim kapacitetima za
sprovođenje istrage nego okrivljeni. Pored već uvedene procesne obaveze žalbenog suda da donese konačnu odluku u slučajevima kada se predmet nađe drugi put
u postupku po žalbi, pojednostavljenje i skraćenje krivičnog postupka očekuje se
zbog mogućnosti sklapanja sporazuma sa tužilaštvom, uvođenja pripremnog ročišta,
i proširenja nadležnosti sudije pojedinca.
Praksa je pokazala da je neefikasnost sudova u velikoj meri bila uslovljena nekim rešenjima važećeg Zakona o parničnom pa je 2011. godine usvojen novi
zakon koji stupa na snagu 1. februara 2012. godine. Najvažnije novine ovog zakona koje mogu da doprinesu ubrzanju postupka su: obaveza suda da odredi vremenski okvir za sprovođenje postupka u skladu sa načelom suđenja u razumnom
roku, da po pravilu sudi sudija pojedinac, a da se u izuzetnim slučajevima sudi u
veću, mogućnost da se donese presuda bez održavanja glavne rasprave. Trajanje
drugostepenog postupka je racionalizovano kroz institut donošenja drugostepene
međupresude, restrikciju apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka o
kojima drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti, izjavljivanje žalbe alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje, efikasnijim postupkom veštačenja
i dostavljanja pismena.
8
Više u I.4.6. i II.1.2.
31
Ljudska prava u Srbiji 2011.
S druge strane, zakon je izazvao negativne reakcije zbog odredbe po kojoj
punomoćnik u postupku mora da bude advokat, zatim zbog rešenja po kome lice
koje namerava da podnese tužbu protiv države mora da dostavi predlog za mirno
rešavanje sporova što stavlja stranku u neravnopravan položaj, kao i članovi zakona koji uvode postupak za za zaštitu kolektivnih prava i interesa, po kojima se
udrženjima i drugim organizacijama može zabraniti istupanje u javnosti ako se u
sudskom postupku utvrdi da lice za koje se tvrdi da ugrožava kolektivna prava i
interese građana nije odgovorno pa se čak može zahtevati i naknada štete čime se
ugrožava sloboda izražavanja.
Od septembra 2011. godine primenjuje se i novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji ima za cilj da se skrati izvršni postupak koji traje neopravdano dugo. Najvažnija izmena je rasterećenje sudova onih poslova koji ne predstavljaju suđenje u užem
smislu, a koji su po novom rešenju povereni i privatnim izvršiteljima. Primena dela
zakona koji se odnosi na privatne izvršitelje odložena do maja 2012. godine.9
9.
Nacionalni preventivni mehanizam
Jula 2011. godine doneta je odluka da poslove nacionalnog preventivnog mehanizma (NPM) obavlja Zaštitnik građana. Zaštitnik građana na nivou Republike
Srbije treba da sarađuje sa ombudsmanom Autonomne pokrajine Vojvodina i udruženjima čijim je statutom predviđeni cilj udruživanja unapređenje i zaštita ljudskih
prava i sloboda. Zamenik zaštitnika građana zadužen za prava lica lišenih slobode je
u drugoj polovini 2011. godine preduzeo niz aktivnosti usmerenih na uspostavljanje
ovog mehanizma koji treba da počne sa radom početkom 2012. godine. Organizacije civilnog društva koje će sarađivati sa Zaštitnikom građana biraće se putem javnog
konkursa, a plan je da se u toku 2012. godine obavi poseta u više od 80 ustanova u
kojima borave lica lišena slobode. Pozitivno je da su organizacije civilnog društva
izričito pomenute u zakonu i uključene u aktivnosti NPM, mada ostaje da se u toku
sledeće godine vidi da li će ovaj mehnizam dati rezultate, da li će postojati dovoljno
finanijskih sredstava da on nesmetano funkcioniše i kako će se državni organi odnositi prema njegovim preporukama.10
10.
Nacionalna strategija za smanjenje preopterećenosti
smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih
sankcija u Republici Srbiji
Vlada je tokom 2011. godine počela realizaciju Strategiju za smanjenje preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u
Republici Srbiji u periodu od 2010. do 2015. godine. U toku nekoliko proteklih
9
10
Više u II.1.1.
Više u I.4.3.1.
32
Rezime
godina Uprava za izvršenje sankcija pri Ministarstvu pravde je u velikoj meri unapredila položaj lica lišenih slobode, ali se i dalje suočava s nerešivim problemima smeštaja i slabim finansiranjem ove oblasti. Povećanje smeštajnih kapaciteta
mora da prati češća primena alternativnih sankcija i bolje organizovano sprovođenje
uslovnog otpusta kroz uvođenje programa nadzora i pružanja podrške uslovno otpuštenim zatvorenicima u cilju smanjivanja stope recidivizma jer većinu lica lišenih slobode u Srbiji čine povratnici. Takođe je neophodno uvesti programe podrške
bivšim osuđenicima (u obezbeđivanju smeštaja, pronalaženju posla, obrazovanju i
sl.). U novembru 2011. godine otvoren je novi objekat Kazneno popravnog zavoda
u Padinskoj skeli koji može da primi 450 osuđenika i to će u izvesnoj meri rasteretiti druge zavode u Srbiji, ali i dalje su uslovi u zavodima takvi da se često mogu
okarakterisati kao nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje što je zabranjeno i po međunarodnim standadima i po važećim zakonima u Srbiji.11
11.
Ovlašćenja službi bezbednosti – nacionalni interes v. pravo
na privatnost
Ovlašćenja službi bezbednosti BIA, VBA i VOA ostala su su veoma široka.
Ona se uglavnom odnose na pravo službi da prikpljaju podatke o građanima, posebno kada je u pitanju organizovani kriminal i moguće terorističke aktivnosti. Doduše
Zakoni kojima su uređene ove službe obavezuju pripadnike službi i lica koja vrše
nadzor da dobijene informacije čuvaju kao tajnu, ali nisu uspostavljena precizna
pravila u pogledu ovlašćenja za prikupljanje podataka, kao ni slučajevi kada ove
agencije mogu koristiti posebne operativne mere i sredstva za tajno prikupljanje
podataka.
Na zaštitu prava na privatnost i neporedivost tajnosti prepiske direktno ili
posredno utiče nekoliko zakona. Tako, npr. Zakon o tajnosti podataka, iako se
uglavnom tiče prava na slobodan pristup informacijama ograničava građanima pristup nekim dokumentima i otvara mogućnost tajnog prikupljanja podataka. Iako je
usvojen pre dve godine, njegova primena stoji jer Vlada Srbije i organi javne vlasti
nisu doneli odgovarajuće podzakonske akte neophodne za primenu ovog zakona,
što znači da vlada potpuno arbitrernost u pogledu klasifikovanja dokumenata.
Na zaštitu privatnosti direktno utiče poštovanje Zakona o zaštiti podataka o
ličnosti, za čiju primenu je nadležan Poverenik za pristup informacijama od javnog
značaja i zaštitu podataka o ličnosti. U cilju usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa standardima EU on je izradio Nacionalnu strategiju sprovođenja zaštite podataka o ličnosti koju je, uz neznatne izmene, vlada usvojila, ali do kraja ove godine
nije usvojen Akcioni plan za njeno sprovođenje. Mada je, zahvaljujući aktivnostima
Poverenika ova tema veoma prisutna u javnosti, stiče se utisak da građani još uvek
nisu svesni svojih prava kada je zaštita podatak o ličnosti u pitanju.
11
Više u I.4.3.
33
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Sa stanovišta zaštite ljudskih prava važne su odredbe Zakona o elektronskim
komunikacijama kojima se uređuje tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka, nadzor nad primenom ovog zakona, mere za postupanje suprotno odredbama zakona. Sporna je odredba koja predviđa da je operator
dužan da zadrži podatke o elektronskim komunikacijama za potrebe sprovođenja
istrage, otkrivanja krivičnih dela i vođenja krivičnog postupka i za potrebe zaštite
nacionalne i javne bezbednosti. Više od godinu dana nije jasno da li su odredbe o
zakonitom presretanju i zadržavanju ustavne jer su Zaštitnik građana i Poverenik za
informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuli postupak za
ocenu ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji ali se do kraja 2011. godine,
Ustavni sud nije izjasnio.
Pitanje ustavnosti presretanja elektronskih komunikacija i zadržavanja podataka o elektronskim komunikacijama otvoreno je ove godine kada je na javnu
raspravu dospeo Predlog pravilnika o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku
podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o
elektronskim komunikacijama po kome bi službe bezbednosti bi mogle presretati i
zadržavati podatke o elektronskim komunikacijama (listinga telefonskih razgovora)
i bez odluke suda, što je veoma opasno i ozbiljno zadire u privatnost. Na insistiranje
Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i podataka o ličnosti i pritiska
stručne javnosti Pravilnik još uvek nije usvojen.12
12.
Parada ponosa 2011. godine
Iako su organizatori Parade ponosa u Beogradu uredno prijavili skup za 2.
oktobar 2011. godine i održali sastanak s ministrom policije, Ivicom Dačićem, koji
je obećao da će policija učiniti sve da učesnici Parade budu dovoljno zaštićeni, skup
je bio zabranjen jer su prema saznanjima policije, koje su preneli mediji, pripremani
neredi u Beogradu pa je zasedao Savet za nacionalnu bezbednost i preporučio zabranu svih javnih skupova 1. i 2. oktobra.
Donošenjem rešenja o zabrani održavanja Parade ponosa Republika Srbija je
povredila pravo građana na slobodu mirnog okupljanja jer je bez legitimnog razloga, koji je neophodan u demokratskom društvu, zabranila održavanje Parade ponosa
i nije ispunila svoju pozitivnu obavezu zaštite učesnika skupa od trećih lica, pripadnika ekstremisičkih organizacija. U skladu sa članom 54 Ustava i članom 11 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nikada ne može biti
neophodno da se zabrani mirno okupljanje, čiji su učesnici potpuno nenasilni, zbog
pretnje nasiljem od strane drugih. Takođe, postoje osnovani razlozi za verovanje da
državni organi nisu zaštitili slobodu okupljanja organizatora. Beogradski centar je
povodom ovog slučaja podneo predstavku i Evropskom sudu za ljudska prava.13
12
13
Više u I.4.7.
Više u I.4.10.3 i II.4.1.
34
Rezime
13.
Tumačenje slobode udruživanja
Ustav Srbije predviđa mogućnost zabrane udruženja čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih
prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. Odluku o zabrani udruženja
može doneti samo Ustavni sud. Posebnim zakonima uređeno osnivanje udruženja
i političkih stranaka kao i zabrana udruživanja ako je cilj udruživanja vršenje diskriminacije, odnosno delovanje organizacija ili grupa koje je usmereno na kršenje
ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom zajamčenih sloboda i prava
ili izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje, razdora ili netrpeljivosti. U
2009. godini usvojen je Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih
organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i
obeležja, a pred Ustavnim sudom Srbije pokrenut je postupak za zabranu delovanja
pojedinih ekstremnih organizacija.
Ustavni sud je na sednici održanoj u junu ove godine doneo odluku kojom
se utvrđuje da je organizacija „Nacionalni stroj“ tajno udruženje, čije je delovanje
zabranjeno. Statut „Nacionalnog stroja“ definiše ovu organizaciju kao savez rasno
svesnih nacionalista. S obzirom da ova organizacija nije upisana u odgovarajući
registar udruženja a da se prema Zakonu o Ustavnom sudu dejstvo odluke svodi
na brisanje iz registra, Ustavni sud je pored odluke o zabrani delovanja i promovisanja ideje i ciljeve, zabranio i upis u odgovarajući registar, a svi državni organi i
organizacije se obavezuju da preduzmu mere u granicama svoje nadležnosti u cilju
sprovođenja odluke. Ovo je prva ekstremistička organizacija koju je Ustavni sud
zabranio iako „Nacionalni stroj“ ne ispunjava propisane formalne uslove, koji bi je
činili udruženjem građana. Ustavni sud je ocenio da su formalni nedostaci posledica
svesne namere osnivača, da aktivisti organizacije i način njihovog delovanja ostanu
van domašaja javnosti odnosno da deluju po principu tajne organizacije.
Ova odluka je izuetno važna za praksu Ustavnog suda, imajući u vidu da se
on u martu 2011. godine oglasio nenadležnim da odlučuje o predlogu tadašnjeg vršioca dužnosti Republičkog javnog tužioca za zabranu 14 navijačkih podgrupa čije je
delovanje usmereno na kršenje zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i izazivanje
rasne, nacionalne i verske mržnje. Na raspravi, na kojoj se odlučivalo o predlogu,
preovladalo je mišljenje da je Ustavni sud nadležan samo za zabranu registrovanih
udruženja, a da je zabrana i krivično gonjenje neformalnih, ekstremnih, navijačkih
grupa regulisana Krivičnim zakonikom. Utemeljenje ovakvog stava Ustavnog suda
bi nesumnjivo ostavljao prostor za brojne zloupotrebe, te je iz tog razloga odluka o
zabrani neformalne organizacije „Nacionalni stroj“ od precedentnog značaja. Pred
Ustavnim sudom se vodi postupak za zabranu registrovanog ekstremističkog udruženja „Otačastveni pokret Obraz“, dok je postupak za zabranu udruženja „1389“
obustavljen iz tehničkih razloga jer je reč o udružanju koje se trudi da se predstavi
kao nova organizacija.14
14
Više u I.4.11.3.
35
Ljudska prava u Srbiji 2011.
14.
Rad političkih stranaka i finansiranje političkih aktivnosti
Budući da se u većini izveštaja, a posebno u Izveštaju Evropske komisije
ukazuje na to da će na putu Srbije ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji test
protiv korupcije biti najteži, kao i da se pored javnih nabavki i poslovanja javnih
preduzeća političke stranke navode kao jedan od glavnih generatora korupcije u
društvu, korak u dobrom pravcu bilo je donošenje Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. On bi trebao da doprinese većoj transparentnosti finansiranja i rada
političkih stranaka primenom mera za suzbijanje i sprečavanje korupcije. Novina u
novousvojenom zakonu je da se uvodi razdvajanje i kontrola novca koji se koristi za
redovno finansiranje stranaka i za izbornu kampanju, kao i mnogo stroži nadzor nad
stranačkim finansijama. On takođe detaljno uređuje finansiranje političkih subjekata
iz javnih izvora (novčana sredstva namenjena za finansiranje političke aktivnosti iz
budžeta) i privatnih (članarina, prilog, prihod od imovine, nasledstvo, legat, zaduživanje kod banaka i drugih finansijskih organizacija u Srbiji). Međutim, novi zakon
ne sadrži odredbu maksimalnog iznosa koji stranka može da potroši u kampanji, a
zakašnjenje u donošenju zakona je dovelo do toga da su stranke praktično oslobođene od obaveze podnošenja godišnjih izveštaja o finansiranju za prošlu godinu. Pored toga, neka zakonska rešenja su nedorečena i stvaraju uslove da stranke izbegnu
kontrolu.15
15.
Kontrola javne vlasti – nezavisne institucije
Položaj nezavisnih institucija i dalje nije zadovoljavajući, mada bi se moglo
konstatovati da je u toku 2011. godine bilo nekih pozitivnih reakcija vlasti, prvenstveno u obezbeđivanju materijalnih uslova za rad ovih tela, adekvatno proširenje
kancelarijskog prostora ili čak i prostorije za trajni smeštaj, mada su, izuzev Zaštitnika građana, nezavisne institucije i ove godine funkcionisale s manjim brojem
zaposlenih. Već početkom godine, doduše na pritisak domaće i strane javnosti, ukinuta je sporna odredba Poslovnika Narodne skupštine, kojom je bila predviđena
mogućnost da parlament pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti funkcionera
u nezavisnoj državnoj instituciji.
Nasuprot pomacima u oblasti materijalnih i finansijskih preduslova za rad
nezavisnih državnih institucija, ostvarivanje njihovih nadležnosti uglavnom je nailazilo na ignorisanje od strane vlade i parlamenta. S druge strane, nezavisne institucije su tokom 2011. godine više ili manje uspešno radile na formulisanju, implementaciji i javnom zagovaranju javnih politika i vrednosti zbog kojih im je matičnim
zakonima i poveren mandat. U toku 2011. godine u sprovođenju i emancipovanju
misije institucije koju predstavljaju izdvojili su se Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitnik građana i, bez obzira na činjenicu
15
Više u I.4.14.4 i II.6.
36
Rezime
što je u pitanju najmlađa institucija, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Ona je,
sa relativno skromnim ljudskim resursima uspela da promoviše ovo nezavisno telo
tako da je ove godine rešavala dosta slučajeva i ččesto se oglašaval u javnosti ukazujući na pojave diskriminacije.
Aktivnosti Poverenika u oblasti zaštite podataka o ličnosti doprinele su jačanju svesti građana o značaju ovog ljudskog prava, što se manifestovalo i porastom
broja predmeta ove vrste. Zaštitnik građana je takođe imao povećan broj pritužbi u
radu u odnosu na prethodne godine. Ova institucija je u 2011. godini dobila sertifikat Nacionalne institucije za promociju i zaštitu ljudskih prava sa „A“ statusom za
period od 2010. do 2015. godine.
Kada je reč o Agenciji za borbu protiv korupcije, moglo bi se zaključiti da
ona nije u dovoljnoj meri promovisala svoj mandat što se može tumačiti time da su
građani pogrešno percipirali ulogu Agencije očekujući da ona uradi sve ono što pravosuđe inače nije sposobno da procesuira mada joj to zakon kojim je uspostavljena
ne dozvoljava. U 2011. godini, Agencija za borbu protiv korupcije koordinirala je
rad na izradi novog zakona o finansiranju političkih subjekata.16
16.
Položaj medija
Vlada Srbije je ove godine usvojila Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Srbiji do 2016. godine (Medijska strategija). Ključna novina je da država
ne može da bude vlasnik javnih glasila čime se otvara put ka privatizaciji državnih
medija. S druge strane, Strategija predviđa povećanje broja javnih TV servisa sa
dva na osam iako su protiv ovog rešenja bila medijska udruženja. Međutim, i pored
usvajanja ovog dokumenta položaj medija u Srbiji nije zadovoljavajući. Mediji nisu
u lošem položaju samo zbog ekonomske krize, već i zbog toga što njihova prava
ugrožavaju i vlasnici i država. Savet za borbu protiv korupcije je u svom Izveštaju
o pritiscima i kontroli medija ukazao na mnoge probleme s kojima se suočavaju
novinari i novinarska udruženja kada je u pitanju vlasnička struktura u medijima i
pritisak državnih organa na medije.
Međutim, nije samo netransparentnost vlasništva nad medijima problem s kojim se suočavaju mediji, već njihovom lošem pložaju doprinose i loše privatizacije.
Kao jedan od velikih problema, pored lošeg materijalnog položaja novinara navodi
se i gubitak novinarske autonomije i jak pritisak na zaposlene u medijima. Novinarska udruženja najčešće izveštavaju o fizičkim i verbalnim napadima na novinare kojih je i ove godine bilo u velikom broju i ukazuju na to da se mali broj ovih slučajeva
procesuira, tako da je zaštita novinarske profesije na veoma niskom nivou.
S druge strane, slično kao i ranijih godina uočen je priličan broj slučajeva
koje bi mogli oceniti kao povredu profesionalne etike. Najčešće se krše zabrana
diskriminacije, pravila o zaštiti maloletnika od pornografskog i ostalih neprimere16
Više u II.2.
37
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nih sadržaja, zaštita privatnosti i pretpostavka nevinosti. Republička radiodifuzna
agencija nekoliko puta je ove godine reagovala zbog nepoštovanja profesionlanih
standarda i zakona koji regulišu ovu oblast.17
17.
Romi – najugroženija etnička grupa
Tokom 2011. godine nastavljeno je sa sprovođenjem mera iz Strategije za unapređivanje položaja Roma međutim poboljšanje uslova života ove nacionalne manjine se ne odvija ujednačeno. U oblasti obrazovanja i zdravlja postoje izvesna poboljšanja ali u oblasti stanovanja i zapošljavanja gotovo da nema osetnih promena.
Pitanje Roma u javnosti je najviše negativno tretirano u kontekstu pretnji
ukidanja bezviznog režima. Kao odgovor na povećan broj azilanata Vlada je uvela strože mere kontrole granica koje su se u praksi graničile sa diskriminacijom.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu
započelo je krajem godine rad na izradi novog trogodišnjeg akcionog plana za sprovođenje Strategije za unapređivanje položaja Roma za period 2012–2014. Učinjeni
su izvesni pomaci kada je u pitanju problem nedostatka ličnih dokumenata jer je
omogućeno licima bez adrese da izvrše prijavu prebivališta i pružena mogućnost licima iz neformalnih naselja i beskućnicima da dođju do lične karte, a zatim i ostvare niz prava iz socijalne zaštite. Međutim, problem i dalje prerdstavlja postupak
naknadnog upisa u matične knjige rođenih zbog čega su nevladine organizacije koje
se bave ovim problemom podnele inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba Zakona o matičnim knjigama pred Ustavnim sudom.
Najčešći problemi Roma tiču se prava na zdravlje, stanovanje i obrazovanje jer se ova kategorija stanovnika svrstava među socijalno najugroženije delove
stanovništva. Tako, recimo, stopa smrtnosti odojčadi i romske dece do pet godina
iako prepolovljena i dalje je duplo veća u odnosu na prosek Srbije. Izmene propisa
kojima se licima romske nacionalnosti bez adrese, pa čak i „pravno“ nevidljivim licima omogućava izdavanje zdravstvene knjižice dali su efekta, ali ipak, znatan broj
Roma još uvek nema pristup zdravstvenoj zaštiti. Iako je trend upisa romske dece u
osnovnu škola u porastu skroman je broj onih koji završe osnovnu školu, a prisutna
je segregacija romskih učenika.
Stanovanje i dalje predstavlja jedan od ključnih problema Roma, posebno
onih interno raseljenih sa Kosova. Tokom 2011. godine zabeležen je veliki broj prinudnih iseljavanja Roma. Kao reakcija na ove događaje, organizacije civilnog društva sačinile su Platformu za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje i ponudile
preporuke za sva buduća iseljenja koja se očekuju.
Nažalost, ni 2011. godina nije prošla bez etnički motivisanih napada na
Rome, tako da je zabeležen veliki broj napada na kuće ili pripadnike romske populacije u nekim gradovima u Srbiji.18
17
18
Više u II.6.
Više u II.3.
38
Rezime
18.
Migracije (izbeglice, raseljena lica, azilanti i povratnici
po readmisiji)
Srbija je, već skoro čitavu deceniju učesnik readmisije. Međudržavni bilateralni sporazumi i Sporazum o readmisiji sa EU obavezali su Srbiju da na svoju
teritoriju prihvati lica koja nezakonito borave u drugim državama. Osim sopstvenih
državljana Srbija se obavezala da pod određenim uslovima prihvati i državljane bivših republika SFRJ i državljane trećih zemalja. Međutim, prihvatanje lica na osnovu
sporazuma nije samo obaveza prema drugim državama potpisnicama nego i čitav
niz aktivnosti usmerenih na punu integraciju povratnika. Problemi sa kojima se suočava ova populacija građana Srbije zahteva ozbiljan pristup i koordinisane aktivnosti svih relevantnih državnih organa. Uspešno sprovođenje integracije stvara uslove
da se spreči moguća sekundarna migracija.19
19.
Zaštita i ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava
Uživanje i zaštita ekonomskih i socijalnih prava izaziva najveću zabrinutost i
građana i organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava jer je njihovo obezbeđenje
preduslov za ostvarivanmje mnogih drugih prava. Ekonomska kriza koja ne pogađa
samo Srbiju već i veliki broj evropskih zemalja pogodila je veoma širok krug stanovništva. Najveći problem predstavlja visoka stopa nezaposlenosti. Krajem godine je
Republički zavod za statistiku objavio podatke po kojima je procenat nezaposlenih
u 2011. godini porastao na 23,7%, a zabrinjava i podatak da je udeo radno sposobno
stanovništva manji nego u bilo kojoj novoj članici EU i iznosi samo 67,6%.
Veliki je procenat lica koja rade u sivoj ekonomiji i često nemaju ni osnovnu
zdravstrvenu zaštitu. Pored toga poslodavci ne uplaćuju doprinose za penziono osiguranje, čak neki uopšte ne uplaćuju radnicima taj deo zarade. Kao posebno ranjive
grupe se javljaju: mladi radnici, nekvalifikovani, neobrazovani, bez iskustva i stariji
od 40 godina. Inspekcija rada nefekisano radi na suzbijanju sive ekonomije.
Kada je reč o bezbednosti i zdravlju na radu ni tu situacija nije bolja. Srbija
je donela Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu čime je izvršeno usaglašavanje
sa ratifikovanim konvencijama MOR-a i osnovnom Direktivom 89/391/EEZ. Vlada
Republike Srbije donela je i Strategiju bezbednosti i zdravlja na radu u Republici
Srbiji za period od 2009. do 2012. Iako se u samoj strategiji između ostalog predviđa podizanje profesionalnih kapaciteta službi inspektorata, to i dalje ostaje probelm
primene zakona i njegovih standarda u praksi.
Sindikati nemaju podršku građana, tek 15% građana ima poverenje u rad sindikata, dok je tri puta više onih koji u njih uglavnom ili uopšte nemaju poverenje
iako po nekim procenama u Srbiji trenutno ima oko 22.000 sindikalnih organizacija.
Tokom 2011. godine u javnosti se pojavila radna verzija Zakona o štrajku. Rad na
19
Više u I.4.16, II.4.6. i II.4.7.
39
Ljudska prava u Srbiji 2011.
tekstu zakona bio je netransparentan, nije održana sveobuhvatna rasprava o nacrtu
zakona, asam tekst je pretrpeo mnogobrojne kritike stručne javnosti i sindikata pa je
povučen iz skupštinske procedure.
Raspoloživi podaci o pokazateljima socijalne isključenosti i siromaštva,
pokazuju da su uslovi i kvalitet stanovanja socijalno ugroženih lica neadekvatni.
Stambeni fond Republike Srbije je nedovoljan po broju, zastareo i slabo održavan a
posebno je teška situacija Roma jer većina živi u nelegalnim naseljima koja nemaju
nikakve higijenske uslove. Ključni problem, kada je pravo na stanovanje u pitanju
je to što ne postoji nacionalna stambena politika. Situacija sa izbeglicama i raseljenim licima nije ništa bolja, posebno kad se zna da se zatvaraju kolektivni centri u
kojima se nalaze uglavnom oni najugroženiji, stariji i hronični bolesnici i osobe sa
invaliditetom.
Obrazovanje je takođe oblast koja već godinama nije reformisana. O stavu
države u odnosu na ovu možda najvažniju oblast kada je u pitanju budućnost čitavog društva najrečitije govori podatak da Republika Srbija izdvaja svega 4,6% BDP
za obrazovanje što je najniža stopa izdvajanja za obrazovanje u Evropi. Procent koji
odlazi na socijalne transfere je 1,4% i takođe najniži u regionu.20
20.
Restitucija – povraćaj bespravno oduzete imovine
i obeštećenje vlasnika
U poslednjem kvartalu 2011. godine konačno je usvojen Zakon o vraćanju
oduzete imovine i obeštećenju na koji se već godinama čeka pošto je uvođenje potpune izvesnosti u svojinske odnose u Srbiji uslov za učestvovanje kapitala iz Srbije
na tržištu EU. Ovaj zakon predviđa restituciju za domaća fizička lica koja su bila
vlasnici oduzete imovine u vreme njenog oduzimanja i zakonske naslednike bivših
vlasnika (bilo da su u posedu ili ne predmetne imovine). Pravna lica, osim zadužbina, nemaju ovo pravo, dok strani državljani imaju pravo na restituciju pod uslovom
reciprociteta.
Pravo na restituciju nemaju fizička lica koja su bila pripadnici okupacionih
snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata
i njihovi naslednici. Ova odredba izazvala je negodovanje među građanima Srbije,
uglavnom pripadnicima nacionalnih manjina i stranim državljanima koji tvrde da
je ovom odredbom potvrđen princip kolektivne krivice s obzirom da su prava na
restituciju lišena i ona lica koja su silom mobilisana u okupatorske snage, kao i lica
koja nisu činila ratne zločine. Nejasnoća ove odredbe samo delimično je otklonjena
Zakonom o rehabilitaciji koji bliže određuje krug lica koja nemaju pravo na rehabilitaciju i restituciju.
Zakon izričito isključuje restituciju imovine žrtvama holokausta bez pravnih
naslednika i propisuje da će se raspolaganje tom imovinom urediti posebnim zako20
Više u I.4.13.
40
Rezime
nom. Ovo je posledica činjenice da takva imovina jednostavno nema žive titulare, te
se na nju ne mogu primenjivati opšta pravila o restituciji.
Zakon propisuje naturalnu restituciju i predviđa da će se obeštećenje nuditi
samo u slučajevima u kojima povraćaj imovine u naturalnom obliku nije moguć.
Pravo svojine vraća se i na stvarima koje su u državini privatnih lica, s tim što će
se između držaoca stvari i vlasnika stvari uspostaviti zakupodavni odnos prema tržišnim uslovima, a ako je to nemoguće predviđeno je obeštećenje, čime se sprečava
nepravedan odnos prema savesnim držaocima i vlasnicima predmetne stvari, obezbeđuje pravna sigurnost i sprečava poništenje efekata privatizacije.
Predviđen je posebni upravni postupak za povraćaj imovine odnosno obeštećenje koji se vodi pred Agencijom za restituciju, nakon čega je moguće voditi
drugostepeni upravni postupak i konačno upravni spor po hitnom postupku.
Utisak jeda su ovim Zakonom ispunjeni zahtevi zabrane diskriminacije uz
određene izuzetke, da postupak restitucije garantuje pravo na pravne lekove, ali ipak
ostaje da se vidi koliko je sistem zasnovan na principu ekonomske racionalnosti. Na
prvi pogled, čini se da će država imati poteškoće da ispuni sve obaveze ali ostaje
da se vidi kako će primena izgledati u praksi i kakve će sve aranžmane Republika
Srbija uspeti da sklopi sa međunarodnim finansijskim institucijama bez čijeg učešća
sprovođenje restitucije u Srbiji verovatno nije moguće.21
21
Više u I.4.12.3.
41
I
LJUDSKA PRAVA U PRAVNIM PROPISIMA
1. Ljudska prava u pravnom poretku Srbije
1.1. Uvod
Izveštaj o ljudskim pravima u Srbiji obuhvata analizu Ustava Srbije i važećih
zakona u odnosu na građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava zajemčena međunarodnim ugovorima koji obavezuju Srbiju. Razmatra se saglasnost
nacionalnog zakonodavstva i prakse s pravima koja se garantuju Međunarodnim
paktom o građanskim i političkim pravima (PGP), Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (PESK), Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (EKPS) i njenim protokolima, Revidiranom
Evropskom socijalnom poveljom (ESP) kao i standardima ustanovljenim kroz praksu ugovornih tela UN i Evropskog suda za ljudska prava. Takođe, na odgovarajućim
mestima uzeti su u obzir i standardi iz međunarodnih ugovora koji se bave pojedinim
oblastima zaštite ljudskih prava (npr. UN Konvencija protiv mučenja, UN Konvencija
o pravima osoba sa invaliditetom, UN Konvencija o pravima deteta, UN Konvencija
o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, UN Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije) kao i iz pojedinih ugovora Međunarodne organizacije rada
(MOR). Analiziraju se svi propisi relevantni za određeno zajemčeno pravo. Usklađenost propisa s međunarodnim standardima procenjuje se kroz sledeće elemente:
– da li je pravo uopšte zajemčeno;
– ako je tako, kako je formulisano u domaćim propisima i da li se, i u kojoj
meri, ta formulacija razlikuje od formulacije u ratifikovanim međunarodnim ugovorima;
– da li jemstva određenog prava u domaćim propisima, kao i njihovo tumačenje od strane državnih organa, obezbeđuju isti obim i isti sadržaj prava
kao ratifikovani međunarodni ugovori;
– da li su ograničenja predviđena domaćim propisima šira ili uža nego što
dozvoljavaju međunarodni standardi;
– da li postoje delotvorni sudski pravni lekovi za zaštitu određenog prava?
43
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Izveštaj se odnosi na propise koji su bili na snazi tokom 2011. godine, ili su
usvojeni u toku 2011. godine a počeće da se primenjuju 2012. godine. U Izveštaju
se ceni da li je, i u kojoj meri neko od međunarodno garantovanih ljudskih prava
zaštićeno u Ustavu Srbije i zakonima Republike Srbije.
1.2. Ustav Srbije i ljudska prava
Ustav Srbije,22 usvojen 2006. godine, sadrži širok katalog ljudskih prava, ali
se u nekim odredbama javljaju određeni propusti i nejasnoće, dok neke odredbe nedostaju. Ove nedostatke donekle ublažava odredba koja omogućava da se određene
mane u pogledu garantovanih ljudskih prava isprave tumačenjem. Naime, član 18,
stav 3 Ustava Srbije predviđa da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače „u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno međunarodnim
standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje
nadziru njihovo sprovođenje“.23 To znači da se prilikom tumačenja odredbi ljudskih prava moraju uzeti u obzir stavovi međunarodnih tela za zaštitu ljudskih prava
(npr. Evropskog suda za ljudska prava ili ugovornih tela osnovanih međunarodnim
ugovorima o ljudskim pravima koji su usvojeni u okviru UN), što ide u prilog unapređenju ljudskih prava u Srbiji.
Prema Ustavu, opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori čine sastavni deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju (čl. 16, st. 2). Pored toga, član 18 predviđa da se neposredno primenjuju
ljudska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.
Međutim, Ustav sadrži i jedno sporno rešenje, prema kome se međunarodni
ugovori u hijerarhiji propisa nalaze iznad zakona, ali ispod Ustava, jer potvrđeni
međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (čl. 16, st. 2 i čl. 194, st. 4).24
To znači da međunarodni ugovori koji su potvrđeni pre stupanja na snagu Ustava iz
2006. više ne bi mogli da se primenjuju ukoliko nisu s njim saglasni. Na međunarodnom planu, ipak, država ne može da se odrekne obaveza koje je prihvatila međunarodnim ugovorom tako što će izmeniti pravila u domaćem pravnom sistemu, pa
makar to bile i ustavne odredbe, tako da se postavlja pitanje kakve praktične posledice nastaju ukoliko neki ranije potvrđen međunarodni ugovor zaista nije u skladu s
Ustavom. Kad su u pitanju međunarodni ugovori koji tek treba da budu potvrđeni,
oni ne bi mogli da budu ratifikovani ako nisu saglasni s Ustavom.
22
23
24
Sl. glasnik RS, 83/06.
Vidi R. Žarevac, „Pitanje poverenja i prakse“, Evropski forum br. 10 (objavljeno kao dodatak
nedeljnika Vreme br. 825 od 26. oktobra 2006).
I Venecijanska komisija je u svom Mišljenju o Ustavu Srbije konstatovala da ovakva odredba
pokreće važna pitanja. Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007,
st. 15–17.
44
Ljudska prava u pravnim propisima
Ustav predviđa samo za „potvrđene međunarodne ugovore“ da moraju biti u
skladu s Ustavom, dok se ovaj uslov ne postavlja za opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, za koja se takođe izričito kaže da su deo pravnog poretka Srbije.
1.3. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima i Srbija
Srbiju obavezuju svi univerzalni međunarodni ugovori o ljudskim pravima
koji su obavezivali državnu zajednicu Srbija i Crna Gora (SCG), Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) i Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju (SFRJ).25
Univerzalni međunarodni ugovori. – Svi važniji univerzalni međunarodni
ugovori o ljudskim pravima obavezuju Srbiju i to: Međunarodni pakt o građanskim
i političkim pravima i dva Protokola uz Pakt, Međunarodni pakt o ekonomskim,
socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika
rasne diskriminacije, Međunarodna konvencija o ukidanju diskriminacije žena i
Protokol uz ovu Konvenciju, Konvencija o pravima deteta i dva Protokola uz nju
(o učešću dece u oružanim sukobima i o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj
pornografiji), Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, Konvencija protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih i ponižavajućih kazni ili postupaka i Protokol uz ovu Konvenciju i Konvencija o pravima osoba s invaliditetom
i Protokol uz ovu Konvenciju. Od konvencija o ljudskim pravima usvojenim pod
okriljem UN Srbija nije ratifikovala još samo Konvenciju o pravima radnika migranata, iako ju je potpisala još 2004. godine. Prošle godine Srbija je ratifikovala
Dopunski protokol uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. o usvajanju dodatnog znaka raspoznavanja (Protokol III), Konvenciju o očuvanju nematerijalnog
kulturnog nasleđa26 i Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog
bića u pogledu primene biologije i medicine: Konvenciju o ljudskim pravima i
biomedicini.27 (Vidi Dodatak I).
I pored toga što su prema Ustavu Srbije međunarodni ugovori deo nacionalnog zakonodavstva državni organi i sudovi u Srbiji još uvek ne obraćaju dovoljno pažnju na međunarodno garantovana ljudska prava iako je poslednjih godina uočena tendencija pozivanja na odredbe EKPS u obrazloženjima nekih sudskih
presuda.
25
26
27
Prema tumačenju Komiteta za ljudska prava, PGP bi u svakom slučaju obavezivao sve države
nastale iz SFRJ, jer kada se PGP jednom ratifikuje, prava garantovana u njemu pripadaju ljudima koji žive na teritoriji države ugovornice, bez obzira na to da li se ona raspala na više država.
Vidi stav 4 Opšteg komentara br. 26 o pitanjima vezanim za kontinuitet obaveza prema PGP,
Komitet za ljudska prava, dok. UN CCPR/C/21/Rev.1/Add.8. Savezna Republika Jugoslavija,
sukcesor bivše SFRJ, izjavom o sukcesiji, od 26. aprila 2001. godine nastavila je kontinuirano
članstvo u međunarodnim ugovorima, a Republika Srbija, kao pravni sledbenik Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Odlukom Narodne Skupštine Republike Srbije od 05. juna 2006.
godine učinila je to isto.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 12/10.
45
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Građani Srbije imaju mogućnost podnošenja individualnih predstavki pred
svim komitetima UN koji ovu mogućnost predviđaju, sem pred Komitetom za ekonomska socijalna i kulturna prava pošto Srbija nije ratifikovala Opcioni protokol uz
Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.28 Srbija takođe
nije prihvatila pravo na podnošenje kolektivnih predstavki Evropskom komitetu za
socijalna prava na osnovu Revidirane Evropske socijalne povelje.
Na osnovu obaveze podnošenja periodičnih izveštaja komitetima UN u martu
ove godine razmatrani su izveštaji Srbije podneti Komitetu za ljudska prava i Komitetu za eliminaciju rasne diskriminacije. Iako postoji obaveza države da obavesti
širu javnost o svom izveštaju i posebno o preporukama komiteta nakon razmatranja
državnog izveštaja, državni organi nisu u potpunosti ispunili ovu obavezu pošto su
oni objavljeni samo na sajtu Uprave za ljudska i manjinska prava.29 U narednim
godinama Srbija ima obavezu da dostavi izveštaje i drugim komitetima UN i to:
Komitetu protiv mučenja u novembru 2012. godine, Komitetu za prava deteta u
martu 2013. godine kada treba da dostavi i izveštaje o primeni dva Fakultativna
protokola uz Konvenciju o pravima deteta (o učešću dece u oružanim sukobima i o
prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji), Komitetu za ukidanje diskriminacije u januaru 2014. godine i Komitetu za ljudska prava u aprilu 2015. godine.
Srbija kasni sa podnošenjem izveštaja Komitetu za ukidanje diskriminacije žena i
Komitetu za ekonomska, socijalna i kulturna prava (koji su trebali da se podnesu
2010. godine) i Komitetu za prava osoba sa invaliditetom. Nacrt izveštaja o primeni
Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom je sačinjen i nalazi se na sajtu Uprave
za ljudska i manjinska prava.
U sistemu UN postoji još jedan mehanizam kontrole koji koristi Savet za
ljudska prava – univerzalni periodični pregled. On podrazumeva da svaka država
28
29
Još je SFRJ priznala pravo na podnošenje individualnih predstavki Komitetu protiv mučenja na
osnovu člana 22 i mogućnost međudržavne predstavke na osnovu člana 21 Konvencije protiv
mučenja i drugih svirepih, nečovečnih i ponižavajućih kazni ili postupaka. Opcioni protokol uz
Konvenciju protiv mučenja SCG je ratifikovala decembra 2005. godine. SRJ je 22. juna 2001.
godine ratifikovala Fakultativni protokol uz PGP i time prihvatila pravo na individualnu predstavku Komitetu za ljudska prava UN. Takođe, SRJ je 22. jula 2001. donela Zakon o potvrđivanju Drugog fakultativnog protokola uz PGP, koji ima za cilj ukidanje smrtne kazne. Savezna
vlada tadašnje SRJ je juna 2001. dala Izjavu o prihvatanju nadležnosti Komiteta za ukidanje
rasne diskriminacije godine na osnovu člana 14, stav 1 da prima i razmatra pojedinačne i kolektivne žalbe zbog kršenja prava garantovanih Konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije. SRJ je 2002. godine ratifikovala Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminisanju
svih oblika diskriminacije žena kojim se prihvata nadležnost Komiteta zaduženog za nadzor
nad sprovođenjem ove Konvencije da prima i razmatra predstavke podnete od strane ili u ime
pojedinaca ili grupe pojedinaca zbog kršenja prava zajemčenih ovom konvencijom. Srbija je
2009. godine ratifikovala i Opcioni protokol uz Konvenciju o pravima osoba s invaliditetom,
kojim se priznaje mogućnost podnošenja individualnih predstavki Komitetu za prava osoba s
invaliditetom.
Na sajtu se mogu naći samo neki od ovih izveštaja.
46
Ljudska prava u pravnim propisima
članica UN podnosi izveštaj Savetu za ljudska prava jednom u četiri godine. Srbija
je podnela univerzalni periodični pregled u decembru 2008. godine, prihvatila je
24 preporuke i o ispunjenju ovih preporuka treba da izvesti Savet za ljudska prava
2013. godine kada podnosi drugi univerzalni periodični pregled.
Evropske konvencije. – Evropsku konvenciju o ljudskm pravima ratifikovala je još 2003. godine Srbija i Crna Gora. Ratifikovani su i svi protokoli uz ovu
konvenciju. Prilikom ratifikacije stavljeno je nekoliko rezervi, od kojih su neke u
međuvremenu povučene, a u maju 2011. godine povučene su i rezerve na primenu
članova 5 i 6 Evropske konvencije koje su se odnosile na obavezu obezbeđenja javnosti upravnog spora i postupak po Zakonu o prekršajima jer je usvojen novi Zakon
o upravnim sporovima,30 a od 2010. godine počele su da se primenjuju odredbe o
prekršajnim sudovima koje su usaglašene s evropskim standardima.31
Još 1998. godine je tadašnja SRJ ratifikovala Okvirnu konvenciju za zaštitu
nacionalnih manjina.32 Skupština SCG je 2003. godine ratifikovala i Evropsku konvenciju o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih postupaka i kažnjavanja.33 Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima Skupština SCG
je ratifikovala decembra 2005.34 Srbija je 2009. godine ratifikovala Revidiranu
Evropsku socijalnu povelju kojom se štite ekonomska i socijalna prava,35 Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima,36 Konvenciju Saveta Evrope o
pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju
terorizma.37 Ratifikovane su i Konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja38 i Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednosti
kulturnog nasleđa za društvo39 i Evropska konvencija o nezastarevanju krivičnih
dela protiv čovečnosti i ratnih zločina.40
Konvencije usvojene 2011. godine. – Među multilateralnim ugovorima ratifikovanim ove godine koji se manje ili više direktno odnose na ljudska prava nalaze se UN Konvencija o smanjenju broja lica bez državljanstva, UN Konvencija o
zaštiti svih lica od prinudnih nestanaka i Treći protokol uz Evropsku konvenciju o
ekstradiciji.
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
Sl. glasnik RS, 111/09.
Vidi čl. 88 Zakona o uređenju sudova, Sl. glasnik RS, 116/08.
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 6/98.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 9/03.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 18/05.
Sl. glasnik RS, 42/09.
Sl. glasnik RS, 19/09.
Ibid.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10.
Ibid.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 13/10.
47
Ljudska prava u Srbiji 2011.
2. Pravo na delotvoran pravni lek
za kršenje ljudskih prava
Član 2, st. 3 PGP:
Države članice ovog Pakta se obavezuju:
a) da garantuju da se svako lice čija su prava i slobode priznati ovim paktom povređeni,
može koristiti pravom žalbe, čak i ako su ih povredila lica u vršenju svojih zvaničnih
dužnosti;
b) da garantuju da će nadležne sudske, upravne ili zakonodavne vlasti ili svaka druga
nadležna vlast prema propisima države, rešavati o pravima lica koje podnosi žalbu, i
da prošire mogućnosti podnošenja žalbe pred sudom;
c) da garantuju da će nadležne vlasti povoljno rešiti svaku žalbu koja bude smatrana
opravdanom.
Član 13 EKPS:
Svako kome su povređeni prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na
delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira da li su povredu izvršila lica koja
su postupala u službenom svojstvu.
2.1. Redovni pravni lekovi
Međunarodni instrumenti nameću obavezu državama da pruže zaštitu ljudskih prava unutar nacionalnih pravnih sistema kako bi se u postupku pred domaćim
sudovima ostvarila sva prava koja garantuju međunarodni ugovori o ljudskim pravima i izbegla upotreba međunarodnih mehanizama, odnosno pokretanje postupaka
po individualnim predstavkama pred komitetima UN ili država tužila Evropskom
sudu za ljudska prava. Ustav Srbije u članu 22 utvrđuje pravo na sudsku zaštitu i
pravo na uklanjanje posledica koje povredom prava nastaju, kao i pravo obraćanja
međunarodnim telima za zaštitu ljudskih prava. Prema međunarodnim standardima
država se obavezuje da za povrede ljudskih prava pored delotvornog pravnog leka
predvidi i pravo na obeštećenje41 ili neke specifične pravne lekove.42 Ustav predviđa pravo na rehabilitaciju i naknadu štete za lica koja su bez osnova ili nezakonito
lišena slobode, pritvorena ili osuđena za kažnjivo delo ili su pretrpela materijalnu
ili nematerijalnu štetu nezakonitim ili nepravilnim radom državnih organa (čl. 35), a
takođe garantuje i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluka kojima se
odlučuje o njegovom pravu (čl. 36). Pored Ustava pravo na obeštećenje, rehabilitaciju i naknadu štete u slučaju povrede prava predviđeno je i u nekim zakonima.
41
42
Konvencija protiv mučenja (čl. 14 i 16), Konvencija za eliminaciju svih oblika rasne diskriminacije (čl. 6).
Tako na primer Konvencija o pravima deteta u članu 39 obavezuje državu da obezbedi odgovarajuću podršku detetu koje je bilo žrtva zlostavljanja, zanemarivanja i oružanih sukoba u cilju
oporavka i društvene reintegracije.
48
Ljudska prava u pravnim propisima
Pored ovoga Ustav Srbije uveo je u pravni poredak Srbije institut ustavne
žalbe, koji omogućava da o pojedinačnim kršenjima ljudskih prava konačnu reč ima
Ustavni sud.
U pogledu pokretanja krivičnog postupka, za izvesna krivična dela postupak
je moguće pokrenuti samo po privatnoj tužbi, dok za ostala dela, koja se gone po
službenoj dužnosti, to može činiti samo javni tužilac. U drugom slučaju, tek ako
javni tužilac nađe da nema osnova za krivično gonjenje, oštećeni može da preuzme gonjenje (čl. 61 ZKP i čl. 52 novog ZKP), što u praksi može dovesti, i nekad i
dovodi, do toga da oštećenima bude uskraćeno pravo da pokrenu krivični postupak
usled nemarnosti ili zle namere državnog tužioca.
2.2. Sprovođenje odluka međunarodnih organa
Prilikom razmatranja periodičnih izveštaja komiteti UN usvajaju zaključne
komentare i preporuke za državu koji treba da obezbede punu implementaciju odgovarajućeg međunarodnog ugovora. Neke od ovih preporuka imaju opšti karakter i
ukazuju državi na propuste u zakonodavnim rešenjima ili u praksi ponašanja državnih organa i zahtevaju da se oni usaglase s međunarodnim standardima. Slično je sa
odlukama ugovornih tela po individualnim predstavkama mada se u njima od države zahtevaju i pojedinačne mere u vezi sa kršenjem prava u odnosu na podnosioca
predstavke. Postupak pred ugovornim telima UN predviđa da u slučajevima kada je
utvrđena povreda prava pojedinca koje je zagarantovano konvencijom država ima
obavezu da dostavi informaciju u roku od tri do šest meseci o merama koje je preduzela kako bi sprovela u delo stav određenog UN komiteta. Osnova za ovakav
zahtev je činjenica da svi univerzalni međunarodni ugovori o ljudskim pravima sadrže odredbu kojom država preuzima obavezu da garantuje postojanje delotvornog
pravnog sredstva za svaku povredu prava koja su u njima garantovana.
Preporuke koje su komiteti UN usvojili u slučajevima protiv Srbije ili prilikom razmatranja periodičnih izveštaja su slične i uglavnom se svode na sledeće
obaveze:
– izmena nacionalnog zakonodavstva tako da se stvori obaveza državnih
organa da sprovedu delotvornu istragu bez odlaganja;
– implementacija važećih zakona;
– sprovođenje sistemskih mera koje osiguravaju da se povrede ne ponavljaju i usvajanje strategija i akcionih planova;
– vođenje/brzo okončanje postupka protiv lica koja su izvršila utvrđenu povredu prava i kažnjavanje ukoliko se utvrdi njihova odgovornost;
– naknada štete zbog povrede prava, uključujući i pravičnu i adekvatnu
kompenzaciju;
– preduzimanje posebnih mera zaštite i unapređenja položaja ranjivih kategorija stanovništva
49
Ljudska prava u Srbiji 2011.
– omogućavanje efikasnog pravnog leka;
– obaveštavanje Komiteta o preduzetim koracima na osnovu stavova iz odluke ili zaključnih napomena;
– objavljivanje odluke ili zaključnih napomena;
– oslobođenje od krivične optužbe;
– povraćaj naplaćene kazne i sudskih troškova postupka;
– upoznavanje šire javnosti sa sadržajem odluke ili zaključnih napomena.
Presude Evropskog suda za ljudska prava imaju veću snagu i obaveznost jer
se država ratifikacijom Evropske konvencije obavezuje da usaglasi zakonodavstvo i
praksu sudova s praksom Evropskog suda za ljudska prava.43 Jasno je da država ima
obavezu da stvori zakonski okvir za ispunjavanje preporuka komiteta UN i presuda
Evropskog suda za ljudska prava jer se uloga međunarodnih organa kao korektiva i
vodiča domaćih vlasti mora uvažiti u osnovnim procesnim zakonima države. Ovakva koncepcija već je prihvaćena u Zakonu o parničnom postupku (ZPP)44 a isto
rešenje postoji i u novom Zakonu o parničnom postupku.45 Oba ova zakona predviđaju da se postupak koji je odlukom suda pravosnažno okončan može ponoviti po
predlogu stranke, ako je Evropski sud za ljudska prava, po pravosnažno okončanom
postupku pred domaćim sudom, doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu
protiv Republike Srbije (čl. 422, st. 1, tač. 10). Važeći Zakonik o krivičnom postupku46 ne sadrži odredbe o ponavljanju postupka ili podnošenju zahteva za zaštitu
zakonitosti na osnovu odluke međunarodnih tela već samo upućujuću normu da će
se odredbe ove glave47 shodno primenjivati i kada je podnet zahtev za izmenu pravosnažne sudske odluke zbog povrede prava osuđenog u krivičnom postupku, koja
je utvrđena odlukom Ustavnog suda ili međunarodnog suda, u skladu sa potvrđenim
međunarodnim ugovorom, a povreda je bila od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude (čl. 414). Prema tome, moguće je podneti kako zahtev za ponavljanje
krivičnog postupka tako i zahtev za zaštitu zakonitosti. Ovaj član govori o „sudu“,
što preporuke komiteta UN ostavlja van domena ovih odredaba.
Zakon o upravnim sporovima48 sadrži odredbu kojom se predviđa da se
može podneti zahtev za ponavljanje postupka ako „stav iz naknadno donete odluke
Evropskog suda za ljudska prava u istoj stvari može da bude od uticaja na zakonitost okončanog sudskog postupka“ (čl. 56, tač. 7). ZUS, dakle, usvaja restriktivniji
pristup koji postoji i u ZPP, gde se ponavljanje postupka omogućuje samo kad postoji odluka Evropskog suda za ljudska prava, a ne i odluka nekog drugog međunarodnog tela.
43
44
45
46
47
48
O odlukama Evropskog suda za ljudska prava u slučajevima protiv Srbije vidi II.9.
Sl. glasnik RS, 125/04 i 111/09.
Sl. glasnik RS, 72/11. Stupa na snagu 1. februara 2012. godine.
Zakon o krivičnom postupku, Sl. list SRJ, 70/01 i 68/02 i Sl. glasnik RS, 58/04, 85/05, 115/05,
85/05, 49/07, 20/09, 72/09 i 76/10).
U pitanju je glava XXV koja reguliše vanredne pravne lekove.
Sl. glasnik RS, 111/2009.
50
Ljudska prava u pravnim propisima
Ipak, izrazito nepovoljno iskustvo nesprovođenja odluka nekih međunarodnih tela (Evropskog suda za ljudska prava, Komiteta protiv mučenja, Komiteta za
ljudska prava) pokazuje da je neophodno izmeniti brojne zakone (ne samo procesne) kojim bi se obezbedili uslovi za efikasno i potpuno izvršavanje odluka međunarodnih tela. Iako su u 2011. godini usvojeni novi propisi kojima se uređuju krivični i parnični postupak oni nisu doneli neophodna unapređenja kada su u pitanju
odluke komiteta UN. Novi Zakonik o krivičnom postupku (novi ZKP)49 predviđa
mogućnost podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ako je pravosnažnom odlukom
ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju primenjen zakon za koji
je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima,
kao i ako je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog
učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, a to je utvrđeno
odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava (čl. 485, st. 2 i 3). Iz
ovih razloga zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti u roku od tri meseca od
dana kada je licu dostavljena odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska
prava. Novi ZKP predviđa da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu da podnesu republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac. O zahtevu za zaštitu zakonitosti
odlučuje Vrhovni kasacioni sud (čl. 486, st. 1) koji prvostepenu ili odluku po redovnom pravnom leku može ukinuti i vratiti organu odlučivanja na ponovno suđenje ili
sâm preinačiti spornu odluku (čl. 492, st. 1, tač. 1 i 2).
Novi Zakon o parničnom postupku (novi ZPP) propisuje mogućnost ponavljanja pravosnažno okončanog postupka po predlogu stranke ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena
povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije
odluke (čl. 426, st. 11), odnosno ukoliko je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajamčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje
povoljnije odluke (čl. 426, st. 12).
Novi zakoni predviđaju samo presude Evropskog suda kao osnov za ponovno razmatranje domaćih odluka i ne navode odluke ugovornih tela UN iako Srbija
uglavnom ne izvršava u potpunosti preporuke komiteta UN u kojima se redovno zahteva da se uspostavi mehanizam koji bi obezbedio njihovu implementaciju,
mada ni izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava nije bez teškoća i
propusta.
Oslobađanje krivične optužbe upotrebom vanrednih pravnih lekova nije efikasno sredstvo, jer mora da postoji volja tužilaštva za podnošenje vanrednog pravnog leka, koja uglavnom izostaje u praksi. Potrebno je takođe da sud koji meritorno
49
Sl. glasnik RS, 72/11. Primenjuje se od 15. januara 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala ili ratnih zločina koji se vode pred posebnim odeljenjem
nadležnog suda u kom slučaju se primenjuje od 15. januara 2012. godine.
51
Ljudska prava u Srbiji 2011.
odlučuje prihvati nadležnost iako ga zakonski propisi ne obavezuju da direktno i
obavezno primenjuje odluke komiteta UN. Skoro da je pravilo da se ne sprovodi
efikasna istraga u slučajevima kada se ustanovi povreda nekog prava i traži od države da istraži i kazni odgovorne za ova kršenja. Problemi postoje i kod obaveze
naknade štete pošto se ona isplaćuje sa znatnim zakašnjenjem, mogućnost sklapanja
sporazuma o naknadi zavisi isključivo od političke volje i sposobnosti civilnog sektora da izvrši pritisak na državne organe da dođe do njegovog zaključivanja a u većini slučaja visina naknade nije adekvatna naknada težini povrede njihovih prava.50
2.3. Ustavna žalba
2.3.1. Pravo podnošenja ustavne žalbe
Ustav Republike Srbije uvodi ustavnu žalbu u pravni poredak. Srbije. Ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili
organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpena ili
nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu (čl. 170). U slučaju da je
podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ili je zakonom
isključeno pravo na sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda Zakon o
Ustavnom sudu takođe (ZUS) dozvoljava pokretanje ustavne žalbe (čl. 82). Ovakvo rešenje omogućava podnošenje ustavne žalbe posle iscrpljivanja svih drugih
delotvornih pravnih lekova,51 i samim tim i centralizaciju odlučivanja o kršenjima
ljudskih prava, za koje će Ustavni sud predstavljati konačnu instancu pre obraćanja
međunarodnim telima.
Član 170 Ustava i član 82 Zakona o Ustavnom sudu ne pominju da se i
prava zaštićena međunarodnim ugovorima mogu štititi putem ustavne žalbe, što je
u nesaglasnosti sa članom 18, st. 2 Ustava, koji propisuje da se ustavom jemče i
kao takva neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zagarantovana međunarodnim pravom. Ustavni sud je ovu nesaglasnost otklonio sistemskim tumačenjem
člana 170 u vezi sa članom 18 Ustava i potvrdio da prava uneta u ustavnopravni
sistem međunarodnim ugovorima imaju ustavni karakter i uživaju zaštitu Ustavnog
suda.52 Time je korpus ljudskih prava koja uživaju ustavnopravnu zaštitu proširen
50
51
52
Različiti su modaliteti naknade štete, nekad se ona isplaćuje na osnovu sporazuma sa Republičkim javnim pravobranilaštvom, a nekada na osnovu sporazuma s Ministarstvom pravde.
Iako se ni članom 170 Ustava ni članom 82 Zakona o Ustavnom sudu izričito ne zahteva da
pravni lek koji mora biti iscrpljen pre podnošenja ustavne žalbe mora da bude delotvoran, praksom Evropskog suda, koja je relevantna i za domaće pravo, ovaj kriterijum dobro je ustanovljen.
Ustavni sud je zauzeo stav o tome kada se smatra da su iscrpena pravna sredstva u upravnom,
prekršajnom i sudskom postupku. Stav je dostupan na http://www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/
Documents/Misc/Ставови_Уставног_суда_у_поступку_испитивања_и_одлучивања.doc.
Vidi stav Ustavnog suda u postupku ispitivanja i odlučivanja po ustavnoj žalbi dostupan na
http://www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/Documents/Misc/Ставови_Уставног_суда_у_
поступку_испитивања_и_одлучивања.doc.
52
Ljudska prava u pravnim propisima
i na ona ljudska prava, pre svega ekonomska i socijalna, koje sam tekst Ustava ne
garantuje.
Aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe imaju sva fizička ili pravna, domaća ili strana lica koja su titulari ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih
prava i sloboda.53 Ustavna žalba ne predstavlja actio popularis, te potencijalni podnosilac mora lično pretrpeti povredu Ustavom zajemčenih ljudskih prava i sloboda.
Druga lica (fizička, državni organi i organizacije nadležne za praćenje i ostvarivanje
ljudskih prava) ustavnu žalbu mogu podneti samo na osnovu pismenog ovlašćenja
lica čija su prava ili slobode povređene. Ustavni sud se do sada nije izjašnjavao
o tome da li posredne ili potencijalne žrtve kršenja ljudskih prava mogu podneti
ustavnu žalbu.
Rok za izjavljivanje ustavne žalbe iznosi 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta ili od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje
pravo garantovano Ustavom (čl. 84, st. 1 ZUS). Ipak, ukoliko lice iz opravdanih
razloga propusti rok za podnošenje ustavne žalbe Ustavni sud će dozvoliti povraćaj
u pređašnje stanje ako to lice u roku od 15 dana od dana prestanka razloga koji je
izazvao propuštanje istovremeno podnese predlog za povraćaj u pređašnje stanje i
ustavnu žalbu (čl. 84, st. 2 ZUS). Po isteku 3 meseca od dana propuštanja ne može
se tražiti povraćaj u pređašnje stanje (čl. 84, st. 3 ZUS). U slučaju izjavljivanja
ustavne žalbe zbog propuštanja preduzimanja odgovarajuće radnje rok se računa u
svakom konkretnom slučaju zavisno od ponašanja organa i ponašanja podnosioca
ustavne žalbe.
Ovlašćenja Ustavnog suda u slučaju usvajanja ustavne žalbe definisana članom 89, st. 2 ZUS široko su postavljena i uključuju poništavanje pojedinačnog akta,
zabranu daljeg vršenja ili naredbu vršenja određene radnje i određivanje uklanjanja
štetnih posledica u određenom roku. Ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno pravo više lica, a samo neko od njih je izjavilo ustavnu žalbu,
konačna odluka se odnosi na sva lica koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji (čl. 87
ZUS).
Ukoliko Ustavni sud nađe da su u krivičnom postupku povređena prava
osuđenog, a povreda je takva da je imala uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude ili je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili
drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom i važeći i novi Zakonik
o krivičnom postupku predviđaju mogućnost podnošenja zahteva za zaštitu zako53
Vidi stav Ustavnog suda u pogledu aktivne legitimacije za izjavljivanje ustavne žalbe http://
www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/Documents/Misc/Ставови_Уставног_суда_у_поступку_
испитивања_и_одлучивања.doc. Član 85, st. 1 ZUS predvideo je da ustavna žalba mora da
sadrži i jedinstveni matični broj građana (JMBG) što predstavlja diskriminaciju, ali je Ustavni
sud dao tumačenje kojim je ova vrsta diskriminacije otklonjena. Vidi rešenje Ustavnog suda
IUz–106/09 doneto na sednici održanoj 18. marta 2010. godine. kojim se ne prihvata inicijativa
za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 85, stav 1 Zakona o Ustavnom sudu koju su pokrenuli Beogradski centar za ljudska prava i organizacija Praxis, dostupno
na http://www.praxis.org.rs/index.php?option=com_docman&task= doc_view&gid=175.
53
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nitosti. Slično rešenje postoji i u važećem i novousvojenom Zakonu o parničnom
postupku.54
U pogledu tzv. preventivnog delovanja Ustavnog suda kada rešava žalbe koje
se tiču dugog trajanja postupka, on može predmet da vrati na ponovno odlučivanje i
naloži okončanje postupka u najkraćem mogućem roku.55 Ipak, u dosadašnjoj praksi Ustavni sud nije nalagao organu kome vraća predmet na odlučivanje rok u kome
treba preduzeti određene radnje ili okončati postupak.
Za povrede ljudskih prava opštim aktima (zakonima, uredbama i sl.) nije moguće podneti ustavnu žalbu, čak ni ako ti akti samim svojim postojanjem neposredno
krše ustavom garantovana ljudska prava. Jedina mogućnost da se oni napadnu jeste
da se podnese inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti,
koju Ustavni sud nije obavezan da prihvati (čl. 168 Ustava). Ustav uvodi i još jednu
mogućnost za apstraktnu kontrolu ustavnosti, putem zahteva za ocenu ustavnosti
zakona pre njegovog stupanja na snagu, koji može podneti najmanje jedna trećina
narodnih poslanika (čl. 169). Ovi različiti postupci za apstraktnu kontrolu ustavnosti ne mogu se sami po sebi smatrati delotvornim pravnim lekovima za konkretna,
pojedinačna kršenja ljudskih prava. Ipak, procena ustavnosti opšteg akta u postupku
odlučivanja po ustavnoj žalbi je moguća ukoliko postoji razumna sumnja u neustavnost opšteg akta na osnovu kojeg je donet pojedinačni akt koji se osporava. U tom
slučaju Ustavni sud zastaje s postupkom odlučivanja po ustavnoj žalbi i pokreće
postupak ocene ustavnosti i zakonitosti opšteg akta.56
2.3.2. Delotvornost ustavne žalbe
Evropski sud je stao na stanovište da se ustavna žalba smatra delotvornim
lekom od 7. avgusta 2008. godine, tj. od dana kada su objavljene prve meritorne
odluke Ustavnog suda po ustavnim žalbama.
Zakon o Ustavnom sudu predviđao je da odluka Ustavnog suda kojom se
usvaja ustavna žalba predstavlja pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu
štete koji se podnosio Komisiji za naknadu štete. Ukoliko Komisija ne odgovori na
zahtev u roku od 30 dana ili ne postigne sporazum s podnosiocem o visini eventualne odštete, podnosilac ustavne žalbe ostvaruje ovo pravo podnošenjem tužbe za naknadu štete nadležnom sudu. To je praktično značilo da podnosilac predstavke mora
da pokrene tri različita postupka da bi dobio odštetu – ustavnu žalbu pred Ustavnim
sudom Srbije, postupak pred Komisijom za naknadu štete i konačno parnični postupak pred redovnim sudovima. Postupak pred redovnim sudovima podrazumeva
54
55
56
Vidi više u I.2.2.
Vidi stav Ustavnog suda u pogledu otklanjanja štetnih posledica i naknade štete u postupku odlučivanja po ustavnoj žalbi dostupan na http://www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/Documents/
Misc/Ставови_Уставног_суда_у_поступку_испитивања_и_одлучивања.doc.
Vidi stav Ustavnog suda u pogledu ocene ustavnosti opšteg akta u postupku odlučivanja
po ustavnoj žalbi dostupan na http://www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/Documents/Misc/
Ставови_Уставног_суда_у_поступку_испитивања_и_одлучивања.doc.
54
Ljudska prava u pravnim propisima
prvostepeni postupak pred osnovnim ili višim sudom, drugostepeni postupak pred
Apelacionim sudom i konačno postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom.
Pošto je ovakvo rešenje neopravdano produžavalo postupak jer se stranka vraćala u redovan sudski postupak Zakon o izmenama i dopunama zakona o Ustavnom
sudu,57 usvojen krajem decembra 2011, ukida postupak pred Komisijom za naknadu
štete i daje ovlašćenje Ustavnom sudu da u odluci kojom usvaja ustavnu žalba istovremeno odluči i o zahtevu za naknadu štete ukoliko je takav zahtev postavljen.58
Iako ova promena doprinosi delotvornosti ustavne žalbe i većoj zaštiti ljudskih prava građana ona može imati negativne posledice na neuke podnosioce ustavne žalbe koji ne istaknu jasan zahtev kao i visinu i osnov naknade materijalne i
nematerijalne štete u svom inicijalnom podnesku.
Delotvornost Ustavne žalbe kao pravnog leka po pitanju naknade materijalne
štete u postupcima pokrenutim zbog neizvršavanja domaćih pravosnažnih presuda donetih na osnovu potraživanja naknada za rad tokom tzv. obaveznog plaćenog
odsustva dovedena je u pitanje odlukom Evropskog suda u predmetu Milutinović i
Čekrlić protiv Srbije.59 Evropski sud je zaključio da se postupak naknade materijalne štete u ovakvim slučajevima ne može smatrati delotvornim zato što Ustavni sud
nije naložio državi da isplati iznose dosuđene pravosnažnim presudama već je samo
urgirao kod nadležnog suda da ubrza izvršenje presuda u pitanju.
Evropski sud za ljudska prava u predmetu Vidaković protiv Srbije60 izjašnjavao se o tome da li visina naknade štete postignuta pred Komisijom za naknadu štete može dovesti do povrede Konvencije. Čini se da sama visina naknade štete, iako
manja od naknade koju bi dosudio Evropski sud, sama po sebi ne dovodi do nedelotvornosti pravnog leka tj. povrede konvencije. Evropski sud je ovde uzeo u obzir i
vreme potrebno da se odšteta dobije, koji je kraći unutar domaćeg pravnog sistema,
kao i delotvornost same odluke Ustavnog suda kojom se usvaja Ustavna žalba u
pogledu ubrzanja sudskog postupka. U tom smislu, u odluci Vidaković je citirana
praksa Evropskog suda koja u načelu nalazi da niži iznosi odštete od onih koje bi
Evropski sud dodelio, ne dovode do povrede Konvencije, pod uslovom da nisu nerazumni. Da li je određeni iznos nerazuman ocenjuje se uzimanjem u obzir ne samo
visine obeštećenja već i dužine trajanja postupka u konkretnom predmetu, životni
standard u državi u pitanju i činjenice da se u domaćem pravnom sistemu naknada u
načelu isplaćuje brže nego po presudi Evropskog suda. Konačno, Evropski sud nije
razmatrao predstavku u meritumu jer je podnosilac izgubio status žrtve.
57
58
59
60
Sl. glasnik RS, 99/11.
Vidi član 33, st. 3 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ustavnom sudu i član 89, st. 3
Zakona o ustavnom sudu.
Milunović and Čekrlić v. Serbia, ECHR, App. Nos. 3716/09 i 38051/09. Evropski sud je tom
prilikom naveo u stavu 58 da bi pravno sredstvo bilo delotvorno „mora biti u stanju da direktno
ispravi sporno stanje stvari“. Odluku u meritumu Evropski sud u ovom predmetu još uvek nije
doneo.
Vidaković v. Serbia, ECHR, App. No. 16231/07.
55
Ljudska prava u Srbiji 2011.
U decembru 2009. godine je Evropski sud za ljudska prava u predmetu Vinčić i ostali protiv Srbije61 zauzeo stav da se, imajući u vidu ovlašćenja Ustavnog
Suda i njegovu praksu, kao i nadležnost Komisije za naknadu, može smatrati da
ustavna žalba u srbijanskom pravnom sistemu u načelu ispunjava uslove da se može
smatrati delotvornim pravnim sredstvom. To znači da je neophodno iscrpeti i ovo
pravno sredstvo pre nego što se podnese predstavka Evropskom sudu za ljudska
prava. Naravno, podnosioci predstavke i dalje imaju slobodu da tvrde da u njihovom konkretnom slučaju ovo pravno sredstvo nije delotvorno, ali će to morati u
svakom pojedinom slučaju i da dokažu. Ohrabruje i činjenica da je u svojim odlukama po ustavnoj žalbi u 2011. godini Ustavni sud nastavio da se poziva na praksu
Evropskog suda za ljudska prava. Tako je u predmetu Jovanović62 našao povredu
prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda tj. odlučivanje po žalbi
u predmetu koji nije bio složen nakon 2 godine. Slično u predmetu Minsa63 Ustavni
sud je razmatrajući takođe dugo trajanje postupka utvrdio da je neprihvatljivo da od
podnošenja pa do dostavljanja tužbe na odgovor tuženom prođe čak godinu dana i
sedam meseci. U predmetu Sabo64 je naglasio doprinos same stranke u postupku
odugovlačenju postupka i konačno njegovom nerazumnom trajanju. U predmetu
Janković65 Ustavni sud je pojasnio ravnopravnost stranaka u postupku i pravo na
obrazloženu sudsku odluku. Krajem 2011. godine Ustavni sud usvojio je ustavnu
žalbu organizatora parade ponosa 2009. godine u kojoj je utvrdio povredu slobode
okupljanja i prava na pravno sredstvo.
Ova praksa Ustavnog suda je veoma važna s obzirom da načelo supsidijarnosti pretpostavlja da je zaštita ljudskih prava pre svega zadatak države ugovornice
i da je uloga Evropskog suda za ljudska prava korektivne prirode, odnosno da ga
treba posmatrati kao krajnje sredstvo nadzora nad poštovanjem obaveza preuzetih
ratifikovanjem Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Zakon o izmenama i dopunama zakona o Ustavnom sudu predviđa uvođenje
niza novina radi efikasnijeg rada suda.66 Međutim, on takođe smanjuje ovlašćenja
Ustavnog suda kada utvrdi povredu ljudskih prava i sloboda i zadržava odredbe
koje su doprinele zagušenju njegovog rada. Naime, prema novom rešenju, Ustavni sud neće moći, kao do sada, da poništava sudske odluke. Ispravljanje povrede
ljudskih prava može se sprovoditi jedino podnošenjem vanrednih pravnih lekova
u krivičnom i parničnom postupku. Venecijanska komisija je, prilikom razmatranja
Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o Ustavnom sudu, bila mišljenja
61
62
63
64
65
66
Vinčić i ostali protiv Srbije, ECHR, App. Nos. 4698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06,
49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07,
9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07,
20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 i 45249/07.
Už 648/2009, datum donošenja odluke 24.2.2011.
Už broj 980/2009 od 20. aprila 2011.
Už 620/2009, datum donošenja odluke 14.4.2011.
Už 1157/2008, datum donošenja odluke, 14.4.2011.
O izmenama ovog zakona vidi više u I.4.6.2.
56
Ljudska prava u pravnim propisima
da je, sa stanovišta ljudskih prava, poželjno uspostaviti široka ovlašćenja Ustavnog
suda kada odlučuje o ustavnoj žalbi uključujući i mogućnost da poništi sudsku odluku, jer ako ovakvo ovlašćenje ne postoji uvećava se broj predmeta koji se podnose
Evropskom sudu. Venecijanska komisija je takođe naglasila da nemogućnost Ustavnog suda da poništi odluku redovnog suda podriva njegova ovlašćenja i autoritet.67
Interesantno je da u obrazloženju predloga zakona nigde nije objašnjena namera
zakonodavca odnosno zašto su na ovaj način smanjena ovlašćenja Ustavnog suda.
Ustavni sud je takođe zadržao nadležnost po članu 82, stav 2 Zakona o Ustavnom sudu da odlučuje u slučajevima povrede prava na suđenje u razumnom roku
iako se od 9.000 predmeta koji su se krajem 2011. godine nalazili pred Ustavnim
sudom 40% odnosilo na dugo trajanje sudskog postupka.68 Ako imamo u vidu da
je prenošenje ove nadležnosti preporučila Venecijanska komisija u cilju smanjenja
broja zaostalih predmeta pred Ustavnim sudom i obezbeđivanja delotvornog i brzog
pravnog leka69 i da je bilo najavljivano od strane predsednika Ustavnog suda70 ostaje nejasno zašto je Ustavni sud zadržao ovu nadležnost.
3. Ograničenja i derogacija ljudskih prava
Član 4 PGP:
1. U slučaju da izuzetna opšta opasnost ugrozi opstanak nacije i da je to objavljeno službenim aktom, države članice ovog pakta mogu da preduzmu, u onom strogom obimu u kojem
to stanje zahteva, mere koje odstupaju od obaveza predviđenih ovim paktom, pod uslovom da
te mere ne budu u nesaglasnosti s ostalim obavezama koje im nameće međunarodno pravo i da
nemaju za posledicu diskriminaciju zasnovanu samo na rasi, boji, polu, jeziku, veri ili socijalnom poreklu.
2. Prethodna odredba ne dopušta nikakvo odstupanje od članova 6, 7 i 8, t. 1 i 2, 11, 15,
16 i 18 ovog pakta.
3. Države članice ovog pakta koje se koriste pravom odstupanja moraju odmah da preko
generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, saopšte ostalim državama članicama odredbe od kojih
su odstupile, kao i razloge ovog odstupanja. One će istim putem ponovo obavestiti o tome kada
budu prestale s ovim odstupanjima.
67
68
69
70
Vidi Mišljenje Vencijanske komisije o predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o
Ustavnom sudu Srbije, stav 47–50 dostupno na engleskom jeziku na http://www.venice.coe.int/
docs/2011/CDL-AD(2011)050-e.pdf.
Ovi podaci su saopšteni predstavnicima Venecijanske komisije koji su posetili Beograd 29.
novembra 2011. godine. Vidi Mišljenje Vencijanske komisije o predlogu zakona o izmenama
i dopunama Zakona o Ustavnom sudu Srbije dostupno na engleskom jeziku na http://www.
venice.coe.int/docs/2011/CDL-AD(2011)050-e.pdf.
Vidi stav 56 Mišljenja Vencijanske komisije o Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona
o Ustavnom sudu Srbije, dostupan na engleskom jeziku na http://www.venice.ce.int/docs/2011/
CDL-AD(2011)050-e.pdf.
Vidi članak „Lavirinti ustavnog suda“, Politika, 5. jun 2011. godine dostupan na http://www.
ustavni.sud.rs/page/view/158-101451/izmene-zakona-na-jesen.
57
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Član 15 EKPS:
1. U doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije, svaka Visoka strana
ugovornica može da preduzme mere koje odstupaju od njenih obaveza po ovoj Konvenciji, i
to u najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije, s tim da takve mere ne budu u neskladu s
njenim drugim obavezama prema međunarodnom pravu.
2. Prethodna odredba ne dopušta odstupanja od člana 2, osim u pogledu smrti prouzrokovane zakonitim ratnim postupcima, ili člana 3, 4 (st. 1) i 7.
3. Svaka Visoka strana ugovornica koja koristi svoje pravo da odstupi od odredbi Konvencije obaveštava u potpunosti generalnog sekretara Saveta Evrope o merama koje preduzima i
razlozima za njih. Ona takođe obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope kada takve mere
prestanu da deluju i kada odredbe Konvencije ponovo počnu da se primenjuju u potpunosti.
3.1. Ograničenja ljudskih prava
Ustav propisuje da se njime zajemčena ljudska i manjinska prava mogu ograničiti ako to Ustav dopušta i to samo u onoj meri koja je neophodna da bi se u
demokratskom društvu zadovoljila svrha zbog koje je ograničenje dozvoljeno. Državni organi moraju vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu između ograničenja i njegove
svrhe i o tome da li postoji način da se ta svrha postigne manjim ograničenjem
prava, dok ograničenje ni u kom slučaju ne sme da zadire u suštinu zajemčenog
prava (čl. 20). Ustav ne koristi formulaciju koja postoji u Evropskoj konvenciji o
ljudskim pravima, naime da ograničenje mora imati legitimni cilj, već je dozvoljena
svaka svrha koju dopušta sam Ustav.71 Ovaj propust donekle može da se nadomesti
opštom odredbom o tumačenju sadržanom u članu 18, prema kojoj se „odredbe o
ljudskim i manjinskim pravima tumače ... u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih
prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje“, pa
bi imajući u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava legitimni cilj morao da
bude uslov za prihvatljivost ograničavanja ljudskih prava.
Prema članu 18, st. 2 Ustava, način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava
čoveka može se zakonom propisati – kada je to ustavom izričito predviđeno i kada
je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode. U prvom
slučaju, priznaje se da određena prava nisu neposredno sprovodiva i da sam Ustav
na to može izričito da ukaže kada određuje da se način njihovog sprovođenja određuje zakonom. To ne mora nužno da znači ograničenje prava, iako činjenica da
Ustav ostavlja zakonu da razradi ostvarenje nekog prava stvara mogućnost izvesnog
sužavanja polja primene tog prava.
71
U svom Mišljenju o Ustavu Venecijanska komisija je komentarisala član 20 Ustava koji se
odnosi na ograničenja ljudskih i manjinskih prava (st. 28–30 Mišljenja). Pored ukazivanja na
činjenicu da se Ustavom ne zahteva postojanje legitimnog cilja kako bi ograničenje bilo dozvoljeno, ovaj član je kritikovala i zbog toga što je preterano komplikovano formulisan, pa otvara
mogućnost da se jave mnoga pitanja u vezi s tumačenjem različitih vrsta ograničenja. Vidi
Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu
Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007.
58
Ljudska prava u pravnim propisima
U drugom slučaju, za razliku od prethodnog, Ustav ne određuje izričito koja
su prava neposredno sprovodiva a koja nisu, već se ta ocena ostavlja parlamentu.
Time se donekle otvara mogućnost zloupotrebe i ograničavanja neposredno sprovodivih prava putem zakona.
Ustav izričito propisuje da zakon kojim se uređuje ostvarivanje prava ni u
kom slučaju ne sme da zadire u suštinu samog prava.
Članom 20 Ustava princip proporcionalnosti je jasno definisan, kao i merila
po kojima se pre svega sudovi moraju rukovoditi pri tumačenju ograničenja ljudskih
i manjinskih prava. Merila ocenjivanja proporcionalnosti su u skladu s praksom
Evropskog suda za ljudska prava.72
Ustav ne sadrži odredbu kojom se izričito zabranjuje ograničavanje ljudskih
i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava,
međunarodnim ugovorima i zakonima i drugim propisima na snazi, već samo sadrži
uopšteniju odredbu kojom se propisuje da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih
prava ne može smanjivati.
U međunarodnim instrumentima za zaštitu ljudskih prava (npr. EKPS), da bi
ograničenje bilo dozvoljeno potrebno je da bude nužno u demokratskom društvu, a
može imati za svrhu, između ostalog, zaštitu javnog morala. U odredbi Ustava čini
se da su ova dva uslova pomešana, pa smo dobili novi pojam „moral demokratskog
društva.“
3.2. Odstupanja (derogacije) od ljudskih prava
Ustav predviđa da su, po proglašenju ratnog ili vanrednog stanja (formalni uslov), dozvoljene mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih
Ustavom, i to samo u onom obimu u kome je to neophodno (materijalni uslov).
(čl. 202, st. 1). Ova formulacija je blaža od one iz Evropske konvencije o ljudskim
pravima, koja dozvoljava odstupanja samo u „najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost
situacije“, a može se postaviti pitanje i zašto se još neke odredbe nisu našle na listi
onih od kojih odstupanja nisu dozvoljena (čl. 202, st. 4).73
Postojanje javne opasnosti koja ugrožava opstanak države ili građana je uslov
za proglašavanje vanrednog stanja (čl. 200, st. 1), pa se praktično za dopuštenost odstupanja od ljudskih prava prema Ustavu traži i ovaj uslov, ali samo kada je u pitanju
vanredno stanje, a ne i u slučaju proglašenja ratnog stanja. Ratno i vanredno stanje
proglašava Narodna skupština, a ako ona nije u mogućnosti da se sastane odluke
donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik
Vlade, a Narodna skupština potvrđuje sve mere koje se propišu (čl. 201 i 200).
72
73
Vidi Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 5493/72 (1976); Informationsverein Lentia protiv Austrije, ECHR, App. Nos. 13914/88, 15041/89, 15717/89, 15779/89 i
17207/90 (1993); Lehideux i Isorni protiv Francuske, ECHR, App. No. 24662/94 (1998); A., B.
i C. protiv Irske, ECHR, App. No. 25579/05 (2010).
Vidi Venecijanska komisija, Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD
(2007)004, st. 97–98.
59
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Mere derogacije imaju privremeni karakter i prestaju da važe kad prestane
vanredno ili ratno stanje (čl. 202, st. 3).
Odstupanje od pojedinih ljudskih prava za vreme ratnog i vanrednog stanja u
skladu je s obavezom iz člana 4 PGP i člana 15 EKPS da do derogacije može doći
kada „opstanak nacije ugrozi izvanredna javna opasnost“.
4. Posebna prava
4.1. Zabrana diskriminacije
Član 2, st. 1 PGP:
Države članice ovog pakta obavezuju se da poštuju i garantuju svim licima koja se nalaze
na njihovoj teritoriji i koja potpadaju pod njihovu nadležnost, prava priznata ovim paktom bez
obzira naročito na rasu, boju, pol, jezik, veru, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, imovno stanje, rođenje ili svaku drugu okolnost.
Član 26 PGP:
Sva su lica jednaka pred zakonom i imaju pravo bez ikakve diskriminacije na podjednaku
zaštitu zakona. U tom smislu, zakon mora da zabranjuje svaku diskriminaciju i da obezbedi svim licima podjednaku i uspešnu zaštitu protiv svake diskriminacije, naročito u pogledu
rase, boje, pola, jezika, vere, političkog ili drugog ubeđenja, nacionalnog ili socijalnog porekla,
imovnog stanja, rođenja ili svakog drugog stanja.
Član 14 EKPS:
Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije
po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje,
rođenje ili drugi status.
Član 1 Protokola br. 12 uz EKPS:
1. Svako pravo koje zakon predviđa ostvarivaće se bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili
drugom statusu.
2. Javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni
pomenuti u stavu 1.
4.1.1. Opšte
Zabrana diskriminacije predviđena je u mnogim međunarodnim ugovorima
koje je Srbija ratifikovala – oba pakta usvojena u UN (PGP i PESK), Evropska
konvencija i Protokol br. 12 uz EKPS, Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije protiv žena, Konvencija o pravima osoba s invaliditetom, Konvencija MOR br. 111 koja se odnosi
60
Ljudska prava u pravnim propisima
na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja,74 i Konvencija UNESCO
protiv diskriminacije u oblasti obrazovanja.75
Prema Ustavu Srbije, „zabranjena je svaka neposredna ili posredna diskriminacija, po bilo kom osnovu“ (čl. 21), što znači da Ustav ostavlja mogućnost zabrane
diskriminacije i po osnovima koji nisu izričito navedeni. Ustav predviđa mogućnost
afirmativne akcije, u cilju postizanja jednakosti za grupe koje su dugo bile izložene
diskriminaciji, ali nije uvedeno vremensko ograničenje kojim se mere afirmativne
akcije mogu primenjivati samo dok se ne ostvare ciljevi zbog kojih su preduzete.
Ograničenje je neophodno jer predstavlja neophodan kriterijum za ocenu proporcionalnosti ovih mera.
Diskriminacija je predviđena kao krivično delo u Krivičnom zakoniku RS76
(čl. 128, 317 i 387). Predviđa se kazna zatvora do tri godine za lica koja zbog nacionalne ili etničke pripadnosti, pripadnosti nekoj rasi ili veroispovesti ili zbog odsustva
te pripadnosti ili zbog razlika u pogledu političkog ili drugog ubeđenja, pola, jezika,
obrazovanja, društvenog položaja, socijalnog porekla, imovnog stanja ili nekog drugog ličnog svojstva, uskrate ili ograniče prava čoveka i građanina utvrđena Ustavom,
zakonima ili drugim propisima ili opštim aktima ili potvrđenim međunarodnim ugovorima ili mu na osnovu ove razlike daju povlastice ili pogodnosti. Član 387 ovog zakona zabranjuje i inkriminiše rasnu i drugu diskriminaciju i predviđa kazne za promociju i pozivanje na mržnju, nasilje i diskriminaciju (st. 4) i javne pretnje za izvršenje
krivičnih dela prema licu ili grupi lica na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva (st.
5). Istim članom inkriminiše se širenje ideja o superiornosti jedne rase nad drugom
i propagiranje rasne mržnje i podsticanje na rasnu diskriminaciju, kao i proganjanje
organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi (st. 3 i 2).
Antidiskriminatorne odredbe sadrže i brojni drugi zakoni – Zakon o crkvama
i verskim zajednicama77 (čl. 2), Zakon o radu78 (čl. 18–23), Zakon o zapošljavanju
i osiguranju za slučaj nezaposlenosti,79 Zakon o osnovama sistema obrazovanja i
vaspitanja,80 Zakon o zdravstvenoj zaštiti81 itd.
4.1.2. Zakon o zabrani diskriminacije
Zakon o zabrani diskriminacije82 predstavlja opšti antidiskriminacioni zakon
koji ostavlja prostora za posebno uređenje pojedinih oblasti gde se diskriminacija
najčešće pojavljuje.
74
75
76
77
78
79
80
81
82
Sl. list FNRJ (Dodatak), 3/61.
Sl. list SFRJ (Dodatak), 4/64.
Sl. glasnik RS, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09.
Sl. glasnik RS, 36/06.
Sl. glasnik RS, 24/05 i 61/05 i 54/09.
Sl. glasnik RS, 36/09 i 88/10.
Sl. glasnik RS, 72/09 i 52/11.
Sl. glasnik RS, 107/05, 88/10, 99/10 i 57/11.
Sl. glasnik RS, 22/09.
61
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija, nepoštovanje načela
jednakih prava i obaveza, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje,
uznemiravanje ili ponižavajuće postupanje. Zabranjeno je pozivanje na odgovornost
zbog prijavljivanja diskriminacije, što predstavlja nov oblik zaštite žrtava i onih koji
prijavljuju diskiminatorno postupanje. Kada je diskriminacija prisutna po više osnova, ponavlja se ili se kontinuirano dešava, zakon predviđa da je to teži oblik diskriminacije, dok se mere afirmativne akcije ne smatraju diskriminacijom (čl. 14).
Posebni slučajevi diskriminacije navedeni su u Zakonu kako bi se osiguralo
da se slučajevi u kojima se diskriminacija najčešće dešava prepoznaju i da se pruži
zaštita i to: u postupcima javnih vlasti (čl. 15), na radu i u vezi sa radom (čl. 16),
kod pružanja i korišćenja javnih usluga (čl. 17), u sistemu obrazovanja (čl. 19), na
osnovu vere (čl. 18), pola (čl. 20), seksualne orijentacije (čl. 21), starosnog doba (čl.
22 i 23), nacionalne pripadnosti (čl. 24), sindikalne ili političke pripadnosti (čl. 25),
invaliditeta (čl. 26) i zdravstvenog stanja (čl. 27)), pri tom, ostavljajući prostora za
primenu i u drugim slučajevima (čl. 4). Ovakav način nabrajanja posebnih slučajeva
diskriminacije daje jasne smernice i ne ostavlja prostora za nedoumicu oko primene
u određenim slučajevima.
Zakonom se ustanovljava Poverenik za zaštitu ravnopravnosti kao samostalan organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom (čl. 1, st. 2), a bira
ga Narodna skupština na predlog Odbora za ustavna pitanja. Finansijska sredstva za
rad celokupne službe obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog poverenika. Izveštaje o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti Poverenik podnosi Narodnoj
skupštini Republike Srbije.
Za slučajeve povrede prava zaštita se ostvaruje na dva načina.
Jedan je podnošenje pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Poverenik
prima pritužbe građana koji smatraju da su bili žrtve diskriminatornog postupanja,
postupa po njima ako se o istoj stvari već ne vodi postupak pred sudskim organima,
ili ako sudski postupak u istoj stvari već nije pravosnažno okončan (čl. 36, st. 1).
Poverenik neće postupati po pritužbi ako smatra da je ona očigledno neosnovana,
ako je o istoj stvari već pred njim vođen postupak, a nisu podneti nikakvi novi dokazi, kao i ako smatra da zbog protoka vremena od učinjene povrede ne bi bilo moguće postići svrhu postupanja (čl. 36, st. 2). Ako Poverenik ustanovi da je došlo do
povrede prava donosi preporuku o tome na koji način povreda može da se otkloni.
Ukoliko lice na koje se preporuka odnosi ne postupi po preporuci ni posle opomene,
poverenik ima ovlašćenje da o tome obavesti javnost. Pre nego što preduzme druge
radnje u postupku, poverenik najpre predlaže stranama postupak mirenja.
Drugi put za zaštitu je sudski postupak, za koji je nadležan sud opšte mesne
nadležnosti (sud na čijem je području sedište ili prebivalište tuženog), ili sud na
čijem je području sedište, odnosno prebivalište tužioca (žrtve diskriminatornog postupanja) (čl. 42), što predstavlja izuzetak u odnosu na pravila parničnog postupka i
olakšava žrtvi pristup zaštiti. Tužbu, pored oštećenog, mogu podneti poverenik i or-
62
Ljudska prava u pravnim propisima
ganizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava. Ako se diskriminatorno postupanje
odnosi isključivo na jedno lice pošto u tom slučaju, poverenik i organizacije koje
se bave zaštitom ljudskih prava mogu da podnesu tužbu samo uz pismeni pristanak
tog lica.
Zakonom o zabrani diskriminacije (čl. 46) predviđeno je da tužbu može podneti lice koje se svesno izložilo diskriminatorskom postupanju u nameri da neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije u konkretnom slučaju (tzv.
„situaciono testiranje“), s tim što lice koje namerava da koristi ovu mogućnost mora
o tome da obavesti poverenika, osim ako ga okolnosti u tome ne sprečavaju.
Tužbom se može zahtevati zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja takve radnje, utvrđenje da je tuženi postupao diskriminatorno, izvršenje radnje kojom se uklanjaju posledice diskriminacije, naknada
materijalne i nematerijalne štete i objavljivanje pojedinih presuda (čl. 43). Privremenu meru tužilac može zahtevati u toku postupka i po okončanju postupka da bi
se otklonila opasnost od nasilja ili veća nenadoknadiva šteta. Da bi sud odobrio
ovakvu meru potrebno je da tužilac učini verovatnim da je takva mera potrebna radi
otklanjanja opasnosti od nasilja ili veće nenadoknadive štete (čl. 44). Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja snosi
tuženi (čl. 45). Ova odredba, takođe, predstavlja odstupanje od parničnog postupka i
u cilju je olakšanja položaja žrtve nasuprot načelu da teret dokazivanja snosi tužilac,
i primenjuje se i na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
4.1.3. Zabrana diskriminacije pojedinih kategorija
stanovništva u zakonodavstvu Srbije
4.1.3.1. Sprečavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom. – Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom83 propisuje obavezu državnih organa
da učine dostupnim javne usluge i objekte osobama s invaliditetom i zabranjuje
diskriminaciju osoba sa inavliditetom u radnim pravima, u oblasti zdravstvene zaštite i obrazovanju (čl. 11–31). Zakon obavezuje državne organe i organe lokalne
samouprave da preduzimaju posebne mere za podsticanje ravnopravnosti osoba s
invaliditetom (čl. 32–38). Propuštanje nadležnih institucija da ovakve mere uvedu
predstavljalo bi kršenje jedne utužive obaveze i dovelo do odgovornosti države,
odnosno jedinice lokalne samouprave i pored toga što su u zakonu ove mere definisane samo u najopštijim okvirima.
Uvedena je posebna tužba za zaštitu od diskriminacije, kojom se može zahtevati zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja
radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije; izvršenje
radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja; utvrđenje da je tuženi prema tužiocu diskriminatorski postupao; kao i naknada materijalne i nematerijalne štete (čl. 42 i 43).
83
Sl. glasnik RS, 33/06.
63
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakon o zabrani diskriminacije u članu 26 propisuje načelo poštovanja jednakih prava i sloboda osoba s invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i
drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života i obezbeđuje
sudsku zaštitu u slučaju povrede ravnopravnosti osoba sa invaliditetom što Zakon o
sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom nije predvideo.84
4.1.3.2. Osobe sa psihičkim i intelektualnim teškoćama. – Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(99)4 o principima pravne zaštite odraslih osoba
sa umanjenim sposobnostima uvodi određena načela koja treba poštovati kako bi se
licima sa intelektualnim i psihičkim teškoćama omogućilo da donose odluke o svom
životu. Načela imaju za cilj smanjivanje arbitrernosti sudskih organa prilikom sprovođenja postupka lišenja, uvažavanje želja i interesa lica koje se lišava, ograničenje oblasti lišenja samo na one najneophodnije, stepenovanje poslovne sposobnosti,
sprovođenje detaljne procene svakog konkretnog slučaja, vremensko ograničenje
lišavanja i periodično preispitivanje odluke.85
Lišenje poslovne sposobnosti u Republici Srbiji regulisano je glavom V Porodičnog zakona (čl. 146–150). Potpuno se lišava poslovne sposobnosti punoletno
koje „zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno
rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava
i interesa „. Ovo lice upodobljava se položaju mlađeg maloletnika (lice ispod 14.
godina). Delimično lišenje poslovne sposobnosti podrazumeva izjednačavanje punoletnog lica sa starijim maloletnikom (lice od 14. do 18. godina), kao i određivanje
pravnih poslova koje neko punoletno lice može samostalno preduzimati. Delimično
lišenje se sprovodi kada osoba „zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju
svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica.“ Poslovna sposobnost se vraća kada prestanu razlozi zbog kojih
je do lišenja došlo, što je veoma nepovoljno pošto su razlozi kod potpunog lišenja
određeno stanje koje se, naročito kod lica sa intelektualnim teškoćama, uopšte ne
može promeniti. Ovo zakonsko rešenje vodi trajnom i neopozivom lišavanju poslovne sposobnosti čitave grupe ljudi.
Postupak se vodi na osnovu Zakona o vanparničnom postupku (čl. 31–44),
pokreće se po službenoj dužnosti, predlogu organa starateljstva ili člana porodice.
Ročištu prisustvuju organ starateljstva, lice protiv koga se vodi postupak, njegov
staralac tj. privremeni zastupnik i predlagač, a sud može saslušati lice kome preti
lišavanje poslovne sposobnosti, druge učesnike u postupku i sva lica koja mogu dati
važne informacije. Lice koje se lišava poslovne sposobnosti mora biti pregledano
od dva lekara odgovarajuće specijalnosti koji će dati nalaz i mišljenje o duševnom
stanju i sposobnosti za rasuđivanje.
84
85
Više o zaštiti osoba sa invaliditetom vidi u II.4.3.
Za detaljan pregled međunarodnih standarda i domaćeg zakonodavstva koje reguliše postupak
lišenja poslovne sposobnosti vidi: Kosana Beker, Pravo da donesem odluku, 2010, Inicijativa
za inkluziju Veliki mali, dostupnu na http://www.velikimali.org/doc/Publikacija.pdf.
64
Ljudska prava u pravnim propisima
Lišenje poslovne sposobnosti znači i potpuno ili delimično oduzimanje aktivnog i pasivnog biračkog prava jer Ustav Srbije predviđa poslovnu sposobnost
kao uslov za aktivno i pasivno biračko pravo (čl. 52, st. 1). Pošto je prema važećem
zakonodavstvu poslovna sposobnost lica delimično lišenog poslovne sposobnosti
„jednaka poslovnoj sposobnosti starijeg maloletnika“ sledi da lica delimično lišena poslovne sposobnosti nemaju aktivno i pasivno pravo glasa. Ovo ograničenje
suprotno je članu 12 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom ali i članu 29
koji jemči osobama sa invaliditetom politička prava i mogućnost da ih uživaju na
ravnopravnoj osnovi sa drugima, praksom Evropskog suda za ljudska prava86 i stavom Komesara za ljudska prava Saveta Evrope koji naglašava da se osobama sa
invaliditetom ne treba oduzimati pravo glasa.87
4.1.3.3. Ravnopravnost polova. – Zakon o zabrani diskriminacije u članu 20
zabranjuje diskriminaciju u odnosu na pol ili zbog promene pola. Takođe je zabranjeno nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i
uznemiravanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje
u skladu s predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji
su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih
uloga polova.
Srbija je usvojila Zakon o ravnopravnosti polova88 koji definiše zabranu
diskriminacije po osnovu pola i prava oba pola u oblasti zapošljavanja, socijalne
i zdravstvene zaštite, porodičnih odnosa, političkog i javnog života, obrazovanja,
kulture, sporta i sudske zaštite. Organi javne vlasti moraju da vode aktivnu politiku
jednakih mogućnosti kako bi se sprečila diskriminacija (čl. 3). Zakon kao novinu za
poslodavce predviđa obavezu vođenja evidencije i dokumentacije o polnoj strukturi
zaposlenih (čl. 12) i obavezu planiranja mera za ublažavanje ili otklanjanje neravnomerne zastupljenosti polova, kao i izveštavanje o preduzetim postupcima (čl. 13).
Zakon o radu takođe zabranjuje stavljanje u nepovoljniji položaj osoba koje
traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol. Ovaj zakon sadrži antidiskriminacione norme kojima se na opšti način zabranjuje diskriminacija zaposlenih lica,
kao i lica koja traže zaposlenje, i posebno navodi slučajeve u kojima se najčešće jav86
87
88
Evropski sud za ljudska prava je u presudi Alajos Kiss protiv Mađarske, ECHR, App. No.
38832/06 (2010) stao na stanovište da sveobuhvatno i automatsko ograničenje prava glasa licima koja su stavljena pod delimično starateljstvo predstavlja kršenje Evropske konvencije.
Evropski sud je naveo da je „tretiranje osoba sa intelektualnim ili mentalnim invaliditetom
kao jedinstvene grupe sporno i da ograničavanje njihovih prava mora biti podvrgnuto strogom
nadzoru“ (vidi stav 44 navedene presude).
Vidi izjavu Komesara za ljudska prava Saveta Evrope od 22. marta 2011. godine dostupnu na
http://commissioner.cws.coe.int/tiki-view_blog_post.php?postId=127. Za pregled prakse država
članica EU u pogledu omogućavanja političke participacije osobama sa intelektualnim i psihičkim teškoćama vidi izveštaj Agencije EU za osnovna prava „The right to political participation
of persons with mental health problems and persons with intellectual disabilities“, 2010. godine, dostupan na http://fra.europa.eu/fraWebsite/attachments/Report-vote-disability_EN.pdf.
Sl. glasnik RS, 104/09.
65
Ljudska prava u Srbiji 2011.
lja diskriminacija u radnim odnosima, i predviđa mogućnost uvođenja afirmativne
akcije. Lice koje traži zaposlenje i zaposleni u propisanim slučajevima diskriminacije mogu pred nadležnim sudom da pokrenu postupak za naknadu štete, u skladu sa
zakonom (čl. 23 ZOR). Odredbe ZOR o zabrani diskriminacije donete su u procesu
harmonizacije našeg prava s pravom EU. Istovremeno, one predstavljaju inkorporaciju rešenja iz Konvencije MOR br. 111 o zabrani diskriminacije u zapošljavanju i
zanimanju (1968).
4.1.3.4. Posebna zaštita žena od diskriminacije. – Na osnovu Ustava i međunarodnih obaveza, posebno obaveza koje proističu iz Konvencije o eliminisanju
svih oblika diskriminacije žena,89 Pekinške deklaracije i Platforme za akciju usvojene uz deklaraciju,90 koje je Srbija ratifikovala država je obavezna da ukine sve
oblike diskriminacije žena.
Srbija je ratifikovala i Konvenciju MOR br. 183 o zaštiti materinstva91 koja
predviđa da se usvoje mere koje treba da podrže roditeljstvo, pre svega da iznos
novčane naknade za vreme porodiljskog odsustva bude dovoljan za održavanje dobrog zdravlja žene i deteta, naknadu zarade u punom iznosu od 100% za vreme
trudničkog bolovanja,92 zatim da se usvoje odgovarajuće mere da materinstvo ne
bude izvor diskriminacije u oblasti rada, da teret dokazivanja da razlozi za otpuštanje nemaju veze sa trudnoćom, porođajem i dojenjem snosi poslodavac, itd.
Zakon o radu sadrži i odredbe kojima se posebno štite zaposlene žene za
vreme trudnoće. Tako, zaposlena žena za vreme trudnoće ne može da radi na poslovima koji su po nalazu nadležnog organa štetni za njeno zdravlje i zdravlje deteta,
a naročito na poslovima koji zahtevaju podizanje tereta i na kojima postoji štetno
zračenje ili izloženost visokim temperaturama (čl. 89).
Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu93 takođe ima zadatak da unapredi
položaj žena i zaptiti ih od zlostavljanju na radu, koje se u stručnoj literaturi zove
mobbing (u daljem tekstu: mobing). Odredbe Zakona primenjuju se i na slučajeve
seksualnog uznemiravanja (čl. 3). Glavna zajednička karakteristika mobinga, seksualnog uznemiravanja i diskriminacije jeste povreda dostojanstva na radu (povreda
prava ličnosti), a differentia specifica mobinga u odnosu na diskriminaciju i seksualno uznemiravanje jeste psihičko zlostavljanje, za razliku od seksualnog zlostavljanja koje je povreda dostojanstva u sferi polnog života, i diskriminacije koja je povreda dostojanstva zbog urođenih ili stečenih osobina koje nisu od značaja za obavljanje poslova. To što je zakonodavac stavio u tekst Zakona o mobingu i seksualno
uznemiravanje, omogućava zaposlenim ženama da se, ukoliko dođe do seksualnog
89
90
91
92
93
Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 11/81.
Dokumenti usvojeni na četvrtoj specijalnoj sesiji Ujedinjenih nacija o pravima žena, 1996.
godine.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10.
Trenutno je u Srbiji naknada za vreme trudničkog bolovanja 65% od zarade, a u gradu Beogradu je 100% od zarade, s tim što 65% nadoknađuje Zavod za zdravstveno osiguranje, a preostalih 35% grad Beograd iz svog budžeta.
Sl. glasnik RS, 36/10.
66
Ljudska prava u pravnim propisima
uznemiravanja, pozovu na zaštitne norme iz ovog zakona, što im omogućava bržu i
efikasniju zaštitu nego odredbe Zakona o radu.94
Donošenjem Zakona o izboru narodnih poslanika95 položaj žena je unapređen. Zakon propisuje da na izbornoj listi među svaka četiri kandidata po redosledu
na listi mora biti po jedan kandidat pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na
listi, a ukupno na izbornoj listi mora biti najmanje 30% kandidata manje zastupljenog pola. Ukoliko lista ne ispunjava ove uslove smatraće se da sadrži nedostatke
za proglašenje izborne liste, i ukoliko ih predlagač ne ukloni, Republička izborna
komisija odbiće proglašenje izborne liste. Ne postoje, međutim, mehanizmi kojima
bi se obezbedilo da žene podjednako budu zastupljene na najvišim političkim položajima u vladi, ministarstvima, diplomatskim i konzularnim predstavništvima itd.
4.1.3.5. LGBT osobe. – Normativni okvir za zaštitu ravnopravnosti pripadnika LGBT populacije uglavnom je zadovoljavajući, ali se odredbe važećih zakona,
strategije i podzakonskih akata kojima se zabranjuje diskriminacija ne sprovode dosledno.96 Najveći nedostatak zakonskog okvira za zaštitu neheteroseksualne populacije u Srbiji je nepostojanje „zločina iz mržnje“ u našem materijalnom krivičnom
pravu, čijim uvođenjem bi se mogla unaprediti efikasnost gonjenja i omogućilo oštrije kažnjavanje optuženih za nasilje i druga krivična dela, usmerena protiv LGBT
osoba.97
4.1.3.6. Položaj transrodnih osoba. – Zakon o zabrani diskriminacije propisuje u članu 20 da je zabranjena diskriminacija zbog promene pola, ali ovaj član ne
prate adekvatna zakonska rešenja koja bi omogućili ravnopravan položaj lica koja
menjaju pol. Ove godine usvojene su izmene i dopune dva zakona kojima je donekle ispravljen ovaj nedostatak. Najme, usvojenim izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju98 proširena su prava iz obaveznog
zdravstvenog osiguranja na promenu pola iz medicinskih razloga, i predviđena je
obaveza obezbeđivanja najmanje 65% od cene zdravstvene usluge iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja za zdravstvene usluge koje obuhvataju i promenu
pola iz medicinskih razloga, međutim transrodne osobe i dalje nailaze na teškoće
kada pokušaju da obezbede pravno priznanje svoje nove lične situacije nastale faktičkom promenom pola (da dobiju nova dokumenta, s novim imenom, u kojima se
kao njihov pol navodi pol posle operacije, i sl.).99
94
95
96
97
98
99
Zakon o radu sadrži takođe odredbe o seksualnom uznemiravanju, ali sudski postupci su se
pokazali kao neefikasni i dugački, i veoma je malo slučajeva koji su se vodili povodom seksualnog uznemiravanja na radnom mestu.
Sl. glasnik RS, 35/00, 57/03, 72/03, 75/03, 18/04, 101/05, 85/05 i 104/09.
O položaju LGBT populacije vidi više u II.4.1.
LGBT i reforma sektora bezbednosti, str. 20; Korak po korak – Izveštaj o stanju ljudskih prava
LGBT osoba u Srbiji 2010, GSA, Beograd, 2011, str. 9.
Sl. glasnik RS, 57/11.
Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Christine Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva
zaključio da to što država nije omogućila da se osobi koja je promenila pol pravno prizna ova
67
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu preporučilo je da ova
lica pokrenu postupak za utvrđivanje sadržine matičnih knjiga pred nadležnim vanparničnim sudom, ali nadležni državni organi nemaju ujednačenu praksu o unošenju
izmena u matične knjige, što stvara pravnu nesigurnost i doprinosi daljoj viktimizaciji osoba koje su promenile pol.100
4.2. Pravo na život
Član 6 PGP:
1. Pravo na život je neodvojivo od čovekove ličnosti. Ovo pravo mora da bude zakonom
zaštićeno. Niko ne može da bude proizvoljno lišen života.
2. U zemljama gde smrtna kazna nije ukinuta, smrtna presuda se može izreći samo za najteže zločine, shodno zakonodavstvu na snazi u času kada je delo počinjeno i ne može da bude
u suprotnosti s odredbama ovog pakta ni s Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina
genocida. Ova kazna se može primeniti samo na osnovu pravnosnažne presude koju je doneo
nadležni sud.
3. Kada lišenje života predstavlja zločin genocida, podrazumeva se da nijedna odredba
ovog člana ne ovlašćuje državu članicu ovog pakta da odstupi na bilo koji način od bilo koje
obaveze preuzete na osnovu odredaba Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
4. Svaki osuđenik na smrt ima pravo da zatraži pomilovanje ili zamenu kazne. Amnestija,
pomilovanje ili zamena smrtne kazne mogu se odobriti u svim slučajevima.
5. Smrtna kazna se ne može izreći za zločine koje su počinila lica koja nisu navršila 18
godina i ne može se izvršiti nad bremenitim ženama.
6. Nijedna odredba ovog člana se ne može uzeti kao razlog za odlaganje ili sprečavanje
ukidanja smrtne kazne od strane države članice ovog pakta.
Član 1 Drugog fakultativnog protokola uz PGP:
1. Niko u nadležnosti države ugovornice ovog Protokola ne može biti pogubljen.
2. Države ugovornice će preduzeti sve neophodne mere u okviru svoje nadležnosti u cilju
ukidanja smrtne kazne.
Član 2 EKPS:
1. Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom. Niko ne može biti namerno lišen
života, sem prilikom izvršenja presude suda kojom je osuđen za zločin za koji je ova kazna
predviđena zakonom.
100
promena predstavlja kršenje člana 8 Konvencije. Vidi Christine Goodwin v. United Kingdom,
ECHR, App. No. 28957/95 (2002), para. 93.
Na primer, u Beogradu, na opštini Savski venac, uglavnom je moguće, uz priloženu medicinsku
dokumentaciju, izvršiti „ispravku“ pola u matičnim knjigama, ali u nekim slučajevima to nije
moguće, ako je npr. osoba koja je promenila pol prethodno bila u braku i/ili ima dete iz perioda
pre promene pola, zbog toga što se ne mogu predvideti posledice koje bi „ispravka“ mogla da
ima na porodičnopravne odnose, dok u mnogim opštinama u Srbiji ovakva promena nije uopšte
moguća. Praksa je takođe neujednačena pa je npr. o istoj stvari je u jednom slučaju odlučivao
sud, u drugom organ uprave, dok je trećem upis odbijen kao nezakonit, odnosno pravno neregulisan. Vidi: LGBT populacija u Srbiji, str. 17. Dostupno na http://www.ombudsman.rs/index.
php/lang-sr_YU/izvestaji/posebnii-izvestaji/2107-2012-01-12-14-02-53.
68
Ljudska prava u pravnim propisima
2. Lišenje života se ne smatra protivnim ovom članu ako proistekne iz upotrebe sile koja
je apsolutno nužna:
(a) radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja;
(b) da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito lišenog slobode;
(c) prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune.
Protokol br. 6 uz EKPS:
Član 1
Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.
Član 2
Država može u svom zakonodavstvu da predvidi smrtnu kaznu za dela izvršena u doba
rata ili neposredne ratne opasnosti; takva kazna primeniće se samo u slučajevima predviđenim
zakonom i u skladu s njegovim odredbama. Država obaveštava generalnog sekretara Saveta
Evrope o odgovarajućim odredbama tog zakona.
Član 3
Nijedna odredba ovog Protokola ne može se ukinuti na osnovu člana 15 Konvencije.
Protokol br. 13 uz EKPS:
Član 1
Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.
Član 2
Nijedna odredba ovog Protokola ne može se ukinuti na osnovu člana 15 Konvencije.
4.2.1. Opšte
Pravo na život garantovano je međunarodnim i regionalnim instrumentima za
zaštitu ljudskih prava koji važe u Srbiji i ne sme se nikako restriktivno tumačiti.101
Državni organi imaju obavezu da usvoje i preduzmu sve mere koje dovode do efektivnog obezbeđivanja i uživanja prava na život, kako u smislu procesnih obaveza i
preduzimanja efikasne istrage okolnosti ubistva, tako i preduzimanja svih razumnih
koraka kako bi zaštitili osobe u svojoj nadležnosti od opasnosti za koje znaju da
postoje.102 Međunarodni dokumenti ne dozvoljavaju derogacije prava na život (čl. 4
PGP; čl. 15 EKPS), s tim što EKPS predviđa izuzetak u pogledu smrti prouzrokovane zakonitim ratnim postupcima.
Ustav Srbije propisuje neprikosnovenost ljudskog života (čl. 24, st. 1) i zabranjuje smrtnu kaznu (st. 2). Ustav takođe zabranjuje mere odstupanja od prava na
život u vreme vanrednog ili ratnog stanja (čl. 202).
Krivični zakonik103 (KZ) sadrži krivična dela kojima se štiti pravo na život,
a nadležni javni tužilac ima obavezu da ih goni po službenoj dužnosti. To su pre
101
102
103
Opšti komentar br. 6 Komiteta za ljudska prava UN.
Vidi Mahmut Kaya protiv Turske, ECHR, App. No. 22535/93 (2000); L. C. B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 23413/94 (1998); Bazorkina protiv Rusije, App. No.
69481/01, (2006).
Sl. glasnik RS, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09.
69
Ljudska prava u Srbiji 2011.
svega krivična dela protiv života i tela (čl. 113–127), krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, kao što su genocid (čl. 370),
zločin protiv čovečnosti (čl. 371), ratni zločin protiv civilnog stanovništva (čl. 372),
protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja (čl. 378) i podsticanje na agresivni
rat (čl. 386).
Evropski sud je u svojim presudama jasno naglasio da član 2 EKPS ustanovljava pozitivnu obavezu države da preduzme odgovarajuće preventivne mere da sačuva život ljudi, što podrazumeva zaštitu od nasilja drugih. Obaveza je države da
preventivno deluje kada postoji neposredni rizik za život nekog lica.104 Krivični zakon predviđa krivično delo ugrožavanje sigurnosti (čl. 138) kojom je predviđeno kažnjavanje za pretnje napadom na život i telo i propisane kazne zatvora od tri meseca
do pet godina. Propisano je i krivično delo nasilje u porodici (čl. 194).105
Pravo na život može biti ugroženo neadekvatnom brigom države za zdravlje
stanovništva zbog čega država ima obavezu da preduzme i aktivne mere za sprečavanje neuhranjenosti, poboljšanja zdravstvene zaštite i druge mere socijalne politike
usmerene na smanjenje smrtnosti i produženje životnog veka.106 Ustav Srbije pruža
posebnu zaštitu porodici, majkama, samohranim roditeljima i deci (čl. 66, st. 1),
a deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji s decom
do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne
ostvaruju na drugi način (čl. 68, st. 2).107
Država takođe ima pozitivnu obavezu da obezbedi delotvornu zaštitu zdravlja
i života ljudi. KZ sadrži poglavlje kojim su inkriminisana dela protiv zdravlja ljudi
(Glava XXIII, čl. 246–259). U članu 259 predviđeno je teško delo protiv zdravlja
ljudi ako usled vršenja nekog od predviđenih krivičnih dela u ovoj glavi neko lice
bude teško telesno povređeno ili mu zdravlje bude teško narušeno i ako nastupi
smrta lica, mada je najveća zaprećena kazna zatvora od dve do 12 godina.108 KZ
sadrži i neke druge grupe krivičnih dela kojima se može ugroziti život ljudi, kao
što su dela protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, bezbednosti javnog saobraćaja i
životne sredine.
Inkriminisano je i krivično delo navođenja na samoubistvo i pomaganja u
samoubistvu, za koja se, u zavisnosti od oblika, može izreći kazna zatvora od tri
meseca do 10 godina. KZ ne dekriminalizuje eutanaziju (čak ni pasivnu), ali je
predviđa kao zasebno i lakše krivično delo u odnosu na ubistvo. (čl. 117)
104
105
106
107
108
Vidi predmet Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, ECHR, App. No. 46598/06 (2009).
Nasilje u porodici definisano je i odredbom člana 197 Porodičnog zakona, (Sl. glasnik RS,
18/05).
Opšti komentar br. 6 Komiteta za ljudska prava UN.
O zaštiti zdravlja vidi više u I.4.17.8.
Obaveza je države da uspostavi proceduru kojom može da se ustanovi zbog čega je nastupila
smrt u slučajevima nesavesnog lečenja, utvrdi odgovornost, ako je ima, i da se na taj način preventivno deluje da se ne ponove slični slučajevi. Vidi Byrzykowski protiv Poljske, ECHR, App.
No. 11562/05 (2006).
70
Ljudska prava u pravnim propisima
Ustav Srbije izričito zabranjuje kloniranje ljudskih bića (čl. 24, st. 3), a ono
se smatra i krivičnim delom. KZ predviđa krivično delo protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka, gde propisuje da će se kaznom zatvora od
tri meseca do pet godina kazniti „i ko vrši kloniranje ljudi ili vrši eksperimente u
tom cilju“ (čl. 252, st. 2).
4.2.2. Samovoljno lišavanje života
PGP i EKPS nalažu državama obavezu da zaštite život ljudi od samovoljnog,
odnosno namernog lišavanja, a posebno bi trebalo da preduzmu mere zaštite života kada je reč o postupcima državnih bezbednosnih snaga.109 Međutim, ne smatra
se kršenjem prava na život neophodna upotreba sile u cilju samoodbrane, krajnja
nužda, hapšenje ili sprečavanje bekstva, sprečavanje nereda i pobuna (čak i kada
se završe gubitkom života) sve dok zadovoljavaju kriterijume apsolutne nužnosti,
odnosno proporcionalnosti.110 Prema praksi Komiteta za ljudska prava i Evropskog
suda za ljudska prava, slučajevi nenamernih ubistava od strane državnih agenata
bi mogli predstavljati kršenje prava na život, ako je upotreba sile u momentu ubistva bila neopravdana ili nije bila u skladu s procedurom predviđenom domaćim
zakonodavstvom.111 Komitet zahteva da zakoni država moraju strogo kontrolisati
i ograničiti okolnosti u kojima bi građanin mogao biti lišen života akcijom organa
države. Ipak, s obzirom da i samo nacionalno zakonodavstvo može biti arbitrarno
i davati preširoka ovlašćenja državnim organima, Komitet je čak i situaciju koja je
zadovoljavala domaće kriterijume proglašavao kršenjem prava na život.112
Zakon o policiji113 propisuje ovlašćenja pripadnika policije da upotrebe sredstva prinude, koja se mogu primeniti „samo ako se na drugi način ne može izvršiti
zadatak i to suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zakonom zaštićenom dobru
i vrednosti, odnosno težini dela koje se sprečava ili suzbija“ (čl. 84, st. 2). Službeno
lice ima pravo da upotrebi vatreno oružje, samo ako primenom drugih sredstava prinude nije moguće postići rezultat prilikom izvršavanja zadatka, i to samo ako je to
apsolutno nužno da bi se ostvario jedan od taksativno pobrojanih ciljeva (čl. 100).
Veoma je važno da se prilikom upotrebe vatrenog oružja od strane policije ne pređe
prag „striktne proporcionalnosti“.114
109
110
111
112
113
114
Opšti komentar br. 6 Komiteta za ljudska prava UN, napomena 1, st. 3.
Vidi McCann i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 18984/91 (1995); Abyeva i drugi protiv Rusije, App. No. 27065/05, (2010); Suarez de Guerrero protiv Kolumbije,
Communication No. 45/1979, (1985), dok. UN CCPR/C/OP/1.
Burrel protiv Jamajke, Communication No. 546/93, dok. UN CCPR/C/53/D/ 546/1993 (1996);
Stewart protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECmHR, App. No. 10044/82.
Suarez de Guerrero protiv Kolumbije, Communication No. 45/1979, (1985), dok. UN CCPR/C/
OP/1.
Sl. glasnik RS, 101/05 i 92/11.
Stewart protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR App. No. 10044/82, (1982); McCann i drugi
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 18984/91 (1995); Kelly i drugi protiv Uje-
71
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.2.3. Pobačaj
Ni u PGP ni u EKPS ne definiše se početak života koji se štiti.115 Evropski
sud je potvrdio da embrion/fetus može imati status ljudskog bića u smislu zaštite
ljudskog dostojanstva, ali ne status individue koja uživa zaštitu člana 2 EKPS.
Pobačaj je regulisan Zakonom o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj
ustanovi Srbije.116 Prema ovom zakonu, prekid trudnoće se može izvršiti samo na
zahtev bremenite žene,117 a traži se i izričita pismena saglasnost. Zahtev bremenite
žene da prekine trudnoću dovoljan je uslov do desete nedelje gestacije (čl. 6), a
izuzetno i posle 10, odnosno 20 nedelje.
KZ (čl. 120) predviđa krivično delo nedozvoljenog prekida trudnoće, odnosno pobačaja izvršenog, započetog ili pomognutog protivno propisima.
4.2.4. Zaštita života pritvorenika i zatvorenika
Država ima posebne obaveze da preduzme sve potrebne i dostupne mere kako
bi zaštitila život svih lica koja su lišena slobode ili se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne. Nepružanje medicinske pomoći, lišavanje hrane, mučenje, nesprečavanje
samoubistva lica lišenih slobode ili neadekvatna istraga u slučaju smrti mogu da
predstavljaju povredu prava na život.118.
U tom smislu, Ustav Srbije proklamuje da se prema licu lišenom slobode
mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, te da je svako nasilje i iznuđivanje iskaza zabranjeno (čl. 28).119 Zakon o izvršenju krivičnih
sankcija Srbije (ZIKS)120 propisuje uslove za primenu prinude nad osuđenicima (čl.
115
116
117
118
119
120
dinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 30054/96 (2001); Gul protiv Turske, ECHR, App. No.
22676/93 (2000).
Reč „svako“ iz člana 2 EKPS ostavlja mesto tumačenjima da li je zaštićen i život fetusa, ali je
Evropska komisija za ljudska prava zaključila da kontekst u kojem je korišćen termin „svako“
u članu 2 ne ukazuje da je postojala namera da se zaštiti i nerođeno dete (X. protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECHR, App. No. 8416/78 (1980)), a 2004. je i Evropski sud za ljudska prava doneo presudu u predmetu Vo protiv Francuske, ECHR, App. No. 53924/00 (2004), gde je zauzeo
stav da je pitanje kada život počinje u nadležnosti država članica, s obzirom da u Evropi ne
postoji konsenzus o naučnoj i pravnoj definiciji početka života. Ovaj stav je kasnije ponovljen
u predmetima Evans protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 6339/05 (2007) i predmetu A., B. i C. protiv Irske, ECHR, App. No. 25579/05 (2010).
Sl. glasnik RS, 16/95 i 101/05.
Ustav Srbije propisuje da „svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece“, te da država
podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome (čl. 63).
Keenan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECmHR, App. No. 27229/95, (1999); Anguelova protiv Bugarske, ECHR, App. No. 38361/97 (2002); Tahsin Acar protiv Turske, ECHR, App. No.
26307/95, (2004); Dermit Barbato protiv Urugvaja, Komitet za ljudska prava UN, Communication No. 84/1981, st. 9.2.
Vidi I.4.3.
Sl. glasnik RS, 85/05, 72/09 i 31/11.
72
Ljudska prava u pravnim propisima
128–132) i garantuje besplatnu zdravstvenu zaštitu osuđenom, u obimu u kom tu
zaštitu imaju i osiguranici na slobodi (čl. 101).121
4.3. Zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja
Član 7 PGP:
Niko ne može biti podvrgnut mučenju ili svirepim, nečovečnim ili ponižavajućim kaznama ili postupcima. Posebno je zabranjeno da se neko lice podvrgne medicinskom ili naučnom
eksperimentu bez njegovog slobodnog pristanka.
Član 3 EKPS:
Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili
kažnjavanju.
4.3.1. Opšte
Pored obaveze o zabrani mučenja koju ima prema članu 7 PGP i članu 3
EKPS, Srbiju obavezuje i Konvencija UN protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (dalje: Konvencija protiv mučenja).
Prilikom ratifikacije Konvencije protiv mučenja SFRJ je priznala nadležnost Komiteta protiv mučenja u odnosu na prijem i razmatranje međudržavnih (čl. 21, st. 1) i
pojedinačnih predstavki (čl. 22, st. 1). Uz konvenciju protiv mučenja usvojen je Opcioni protokol kojim se ustanovljava sistem nadgledanja mesta na kojima se nalaze
ili se mogu nalaziti lica lišena slobode. SCG je ratifikovala ovaj protokol decembra
2005. godine,122 a na snagu je stupio juna 2006. Protokolom je ustanovljena obaveza država da na nacionalnom nivou osnuju, imenuju ili sačuvaju jedno ili više tela
koja vrše posete mestima na kojim se nalaze ili se mogu nalaziti lica lišena slobode,
radi sprečavanja mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili
postupaka – nacionalni preventivni mehanizam (čl. 3).
S priličnim zakašnjenjem, jula 2011. godine odlučeno je da će poslove nacionalnog preventivnog mehanizma (NPM) obavljati Zaštitnik građana. Zaštitnik
građana na nivou Republike Srbije treba da sarađuje sa ombudsmanom Autonomne Pokrajine Vojvodina i udruženjima čijim je statutom predviđeni cilj udruživanja unapređenje i zaštita ljudskih prava i sloboda. Zamenik zaštitnika građana
zadužen za prava lica lišenih slobode je u drugoj polovini 2011. godine preduzeo
niz aktivnosti usmerenih na uspostavljanje ovog mehanizma koji treba da počne sa
121
122
O stanju u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija vidi više u Postupanje prema licima
lišenim slobode, Izveštaj I, Beogradski centar za ljudska prava, 2010. i Zabrana zlostavljanja i
prava lica lišenih slobode u Srbiji, Izveštaj II, Beogradski centar za ljudska prava, 2011. Dostupno na http://www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=270:tortu
ra&catid=81.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 16/05.
73
Ljudska prava u Srbiji 2011.
radom početkom 2012. godine. NPM je zvanično predstavljen javnosti na konferenciji održanoj decembra 2011. godine.123 Organizacije civilnog društva koje će
sarađivati sa Zaštitnikom građana biraće se putem javnog konkursa, a plan je da se
u toku 2012. godine obavi poseta u više od 80 ustanova u kojima borave lica lišena
slobode. Pozitivno je da su organizacije civilnog društva izričito pomenute u zakonu i uključene u aktivnosti NPM, mada ostaje da se u toku sledeće godine vidi da li
će ovaj mehanizam dati rezultate, da li će postojati dovoljno finansijskih sredstava
da on nesmetano funkcioniše i kako će se državni organi odnositi prema njegovim
preporukama.
Srbiju obavezuje i Evropska konvencija o sprečavanju mučenja i nečovečnih
ili ponižavajućih kazni ili postupaka kao i Statut Međunarodnog krivičnog suda, kojim je predviđeno da mučenje i nečovečno postupanje mogu biti sankcionisani kao
zločini protiv čovečnosti i ratni zločini (čl. 7 i 8).124
Evropski komitet za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (CPT) posetio je Republiku Srbiju po treći put u februaru 2011.
godine. Tom prilikom je obavio sastanke sa različitim državnim organima i organizacijama civilnog društva i posetio niz ustanova u kojima se nalaze lica lišena
slobode.125 Izveštaj sa nalazima posete nije objavljen do kraja 2011. godine.
Ustav Srbije izričito zabranjuje mučenje (čl. 25), daje posebne garantije zabrane mučenja tokom krivičnog postupka i u drugim slučajevima lišenja slobode
(čl. 28) i zabranjuje ukidanje ili ograničenje zabrane mučenja čak i u vreme ratnog
ili vanrednog stanja (čl. 202, st. 4). Ustav takođe garantuje pravo na delotvornu sudsku zaštitu u slučaju kršenja prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta,
kao i pravo na uklanjanje posledica takvog kršenja, što podrazumeva i pravo na
odštetu u slučajevima mučenja i sličnog postupanja, bez obzira na lice koje je preduzelo akte zlostavljanja (čl. 22). Jedino pravo koje nije garantovano Ustavom, a po
stavu Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja se mora obezbediti svakom licu lišenom slobode je pravo
da bude pregledano od strane lekara koga sâmo izabere.126 Doduše, Zakonik o krivičnom postupku garantuje pravo lica lišenog slobode u skladu sa odredbama ovog
zakona da ga, ukoliko to zahteva, bez odlaganja pregleda lekar kojeg samo izabere,
a ako on nije dostupan, lekar koga odredi organ lišenja slobode, odnosno istražni
sudija (čl. 5, st. 3, tač. 3). Zakon o policiji, kojim je određeno u kojim situacijama
je lišavanje slobode moguće i bez pisanog naloga suda ili organa koji vodi upravni
postupak, ne garantuje ovo pravo.
Ustavom se proznaje pravo lica lišenih slobode da bez odlaganja o lišenju
slobode obavesti lice po svom izboru i pravo da njegovom saslušanju prisustvuje
advokat koga samo izabere (čl. 27, st. 2 i 29, st. 1).
123
124
125
126
http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr_YU/aktivnosti/informacije/1643-2011-12-13-1513-16
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 5/01.
Vidi http://www.cpt.coe.int/documents/srb/2011-02-15-eng.htm.
Vidi CPT Standards, st. 36 i 42 na http://www.cpt.coe.int/en/documents/eng-standards.pdf.
74
Ljudska prava u pravnim propisima
4.3.2. Zabrana mučenja u zakonodavstvu Srbije
4.3.2.1. Krivično zakonodavstvo. – Konvencija protiv mučenja predviđa obavezu države da inkriminiše akte mučenja, pokušaj izvršenja mučenja i sve druge
postupke bilo kog lica koji predstavljaju saučesništvo u nekom činu mučenja, kao i
da propiše odgovarajuće kazne srazmerne težini dela (čl. 4).
KZ u članu 137 predviđa krivično delo zlostavljanje i mučenje. Definicija
mučenja je slična onoj iz Konvencije protiv mučenja,127 ali se u jednom bitno razlikuje. Naime, za razliku od Konvencije protiv mučenja, kojom je propisano da se
mučenjem smatraju radnje koje preduzima službeno lice ili neko drugo lice koje deluje po službenoj dužnosti ili na osnovu izričitog naloga ili pristanka službenog lica,
Krivični zakonik za postojanje ovog krivičnog dela ne zahteva da je radnja izvršenja na bilo koji način povezana sa postupanjem službenih lica, već izvršilac može
biti svako lice, a ukoliko je delo izvršilo službeno lice ono se može strože kazniti
(najteža propisana kazna je 8 godina zatvora). Mučenje je u KZ inkriminisano i krivičnim delom iznuđivanje iskaza (čl. 136) i krivičnim delom protivpravnog lišenja
slobode (čl. 132), mada se može naći i u odredbama nekih drugih članova KZ.
Odredbe o poštovanju ličnosti osumnjičenog i okrivljenog sadržane su u Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP), koji će se primenjivati i u toku 2012. godine u
redovnim krivičnim postupcima iako je 2011. godine usvojen novi Zakon o krivičnom postupku ali on počinje da se primenjuje tek 15. januara 2013. godine izuzev
u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala ili ratnih zločina u kom
slučaju počinje da se primenjuje 15. januara 2012.
Zabranjeno je i kažnjivo svako nasilje nad licem lišenim slobode i licem kojem je sloboda ograničena, kao i svako iznuđivanje priznanja ili kakve druge izjave
od okrivljenog ili drugog lica koje učestvuje u postupku (čl. 12, čl. 9 novi ZKP).
Prema okrivljenom se ne smeju upotrebiti sila, pretnja, obmana, obećanje, iznuda,
iznurivanje ili druga slična sredstva, da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja ili
nekog činjenja koje bi se protiv njega moglo upotrebiti kao dokaz.
Prema ZKP, sudske odluke ne mogu se zasnivati na dokazima koji su sami
po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom, ili su ovim zakonikom ili drugim zakonom izričito zabranjeni (čl. 18). Novi Zakonik o krivičnom postupku dodaje i „opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava.“ Istim zakonom uveden je izuzetak od zabrane korišćenja
127
Mučenje je Konvencijom protiv mučenja iz 1984. definisano na sledeći način: „Po ovoj Konvenciji, izraz ‘mučenje’ označava svaki čin kojim se nekom licu namerno nanose velike patnje,
fizičke ili duševne, sa ciljem da se od njega ili od nekog trećeg lica dobiju obaveštenja ili priznanja, da se kazni za neko delo koje je ono ili neko treće lice počinilo, ili se sumnja da ga je
počinilo, da se uplaši ili da se na njega izvrši pritisak, ili da se neko treće lice uplaši i na njega
izvrši pritisak, ili iz bilo koje druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije,
kad takav bol ili takve patnje nanosi službeno lice ili neko drugo lice koje deluje po službenoj
dužnosti ili na osnovu izričitog naloga ili pristanka službenog lica. Taj izraz ne odnosi se na bol
i na patnje koje proizlaze isključivo iz zakonitih kazni, neodvojivi su od njih ili njima izazvani“
(Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 9/91).
75
Ljudska prava u Srbiji 2011.
dokaza pribavljenih mučenjem propisan članom 15 Konvencije protiv mučenja koji
predviđa da se takvi dokazi mogu koristiti „u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza“ (čl. 16, st. 1 novi ZKP).
Prema odredbama ZKP u toku pritvora se ne sme vređati ličnost i dostojanstvo pritvorenika i prema njemu se mogu primenjivati samo ona ograničenja koja
su potrebna da se spreči bekstvo i obezbedi nesmetano vođenje krivičnog postupka
(čl. 148, čl. 217, st. 1 i 2 novi ZKP). Pritvoreniku se obezbeđuju, uz odobrenje
sudije, posete branioca, bliskih srodnika, a po njegovom zahtevu – lekara i drugih
lica, diplomatskih i konzularnih predstavnika. Dozvoljena je prepiska pritvorenika
sa licima van zatvora pod nadzorom sudije, ukoliko nije štetna za vođenje postupka
(čl. 150, čl. 220 novi ZKP).
4.3.2.2. Izvršenje krivičnih sankcija. – Zakon o izvršenju klrivičnih sankcija
(ZIKS)128 predviđa da se sankcija izvršava na način kojim se jemči poštovanje dostojanstva lica prema kome se ona izvršava i propisuje izričitu zabranu i kažnjavanje
postupaka kojima se lice prema kome se izvršava sankcija podvrgava bilo kakvom
obliku mučenja, zlostavljanja, ponižavanja ili eksperimentisanja, kao i kažnjavanje prinude koja je nesrazmerna potrebama izvršenja sankcije (čl. 6). Predviđena
je zabrana diskriminacije osuđenih lica i njihovo pravo na zaštitu osnovnih prava
propisanih Ustavom, ratifikovanim međunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenim
pravilima međunarodnog prava i tim zakonom (čl. 7 i 8).
Pravilnik o merama za održavanje reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje
zavodskih sankcija129 ne predviđa izričitu zabranu zlostavljanja već samo navodi da
se prilikom upotrebe mera za održavanje reda i bezbednosti poštuje ljudsko dostojanstvo i vodi računa o zdravstvenom stanju (čl. 7, st. 1). Posle upotrebe sredstava
prinude obavezan je lekarski pregled (koji se ponavlja još jedanput u naredna 24
časa). O primeni prinude se podnosi izveštaj upravniku ustanove (čl. 12, st. 2).
4.3.3. Upotreba prinude od strane policije
Zakon o policiji130 sadrži „zabranu mučenja i primene nečovečnih i ponižavajućih postupaka“ pri obavljanju policijskih poslova (čl. 12, st. 2) i propisuje obavezu policijskih službenika da u obavljanju svojih poslova postupaju profesionalno,
odgovorno i humano, poštujući ljudsko dostojanstvo, ugled i čast svakog lica i druga
njegova prava i slobode (čl. 13, st. 2). Propisano je takođe da „prilikom primene
policijskih ovlašćenja ovlašćeno službeno lice postupa u skladu sa zakonom i drugim
propisom i poštuje standarde postavljene Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda, Osnovnim principima UN o upotrebi sile i vatrenog oružja
od strane službenih lica koja sprovode zakon, Evropskim kodeksom policijske etike i
drugim međunarodnim aktima koji se odnose na policiju“ (čl. 31, st. 5).
128
129
130
Sl. glasnik RS, 85/05, 72/09 i 31/11.
Sl. glasnik RS, 105/06.
Sl. glasnik RS, 101/05.
76
Ljudska prava u pravnim propisima
Sredstva prinude mogu se upotrebiti samo ako se na drugi način ne može
izvršiti zadatak i to suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zakonom zaštićenom
dobru i vrednosti, odnosno težini dela koje se sprečava ili suzbija (čl. 84, st. 2).
O svakoj upotrebi sredstava prinude podnosi se izveštaj nadređenom policijskom
službeniku (neposrednom starešini), i to najkasnije 24 časa od upotrebe sredstva
prinude (čl. 86). Kada je upotrebljeno vatreno oružje ili kada su sredstvom prinude
nekome nanesene teške telesne povrede ili je izazvana smrt ili kad je sredstvo prinude upotrebljeno protiv više od tri lica, direktor policije, odnosno načelnik područne
policijske uprave u kojoj radi službenik koji je upotrebio sredstvo prinude, obrazuje
komisiju u sastavu od najmanje tri policijska službenika koja razmatra okolnosti
upotrebe sredstava prinude, sačinjava zapisnik i daje mišljenje o tome da li je sredstvo prinude zakonito i stručno upotrebljeno (čl. 25 Pravilnika o tehničkim obeležjima i načinu upotrebe sredstava prinude131).
Zakonom o policiji ustanovljen je Sektor unutrašnje kontrole koji vrši kontrolu zakonitosti rada policije, a „naročito u pogledu poštovanja i zaštite ljudskih prava
pri izvršavanju policijskih zadataka i primeni policijskih ovlašćenja“ (čl. 172, st. 1).
Kontrola rada policije moguća je i kroz postupak rešavanja pritužbi protiv policijskih službenika. Postupak rešavanja pritužbi detaljnije je regulisan Pravilnikom o
postupku rešavanja pritužbi.132 Pritužbu na rad policijskih službenika može podneti
svako lice ako smatra da su mu nezakonitom ili nepravilnom radnjom policijskog
službenika povređena prava i slobode. Pritužbu razmatra rukovodilac organizacione
jedinice (ili službenik koga on ovlasti). Ukoliko se podnosilac pritužbe ne saglasi
sa stavovima rukovodioca jedinice ili ako iz pritužbe proizlazi sumnja o učinjenom
krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti, celokupni spisi se ustupaju
Komisiji u Ministarstvu. Ona ima tri člana (načelnik Sektora unutrašnje kontrole ili
lice koje on ovlasti, predstavnik policije ovlašćen od strane ministra, predstavnik
javnosti koga na predlog organizacija stručne javnosti i nevladinih organizacija bira
ministar, koji ga može i razrešiti. Učešće javnosti u kontroli je ograničeno jer član
komisije koji je predstavnik javnosti ima uža ovlašćenja od preostala dva člana u
pogledu pristupa dokumentima i mogućnosti razgovora sa licima koja mogu imati
saznanja od značaja za postupak rešavanja pritužbe (čl. 11 Pravilnika), a pored toga,
imenuje ga i razrešava ministar policije.
Kodeks policijske etike,133 propisuje da nikome u Ministarstvu nije dozvoljeno da naredi, izvrši, izaziva ili toleriše mučenje ili kakvo drugo surovo i nehumano
postupanje kojim se ponižava ličnost čoveka (čl. 34), a pripadnik Ministarstva koji
bi bio prisutan prilikom vršenja neke od ovih zabranjenih radnji dužan je da na
takav slučaj ukaže svom pretpostavljenom, Sektoru unutrašnje kontrole i organima
spoljnjeg civilnog nadzora.
131
132
133
Sl. glasnik RS, 19/07 i 112/08.
Sl. glasnik RS, 54/06.
Sl. glasnik RS, 92/06.
77
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.3.3.1. Kaznena politika i sudska prakasa. – Krivični zakonik Srbije nije
usvojio definiciju mučenja onako kako je ona data u Konvenciji protiv mučenja već
u članu 137 KZ daje definiciju kojoj nedostaje bitan elemenat – da radnja izvršenja
mora da je povezana sa postupanjem službenih lica, već se samo predviđa strožija
kazna ako je delo izvršilo službeno lice. Ovako definisanje mučenja u praksi ima
za posledicu da se službena lica veoma retko terete za krivično delo iz člana 137
KZ već se po pravilu optužuju za krivična dela teška telesna povreda (čl. 121) ili
laka telesna povreda (čl. 122), u sticaju sa krivičnim delom zloupotreba službenog
položaja (čl. 359).134
Prema istraživanju sudske prakse koju je Beogradski centar za ljudska prava
sproveo u toku 2011. godine većina optuženih za krivično delo zlostavljanje i mučenje nisu službena lica niti su delovali po odobrenju ili nalogu službenih lica135.
Kada je reč o kaznenoj politici činjenica je da za teške oblike mučenja mogu
biti izrečene veoma blage kazne, odnosno da predviđene kazne za mučenje nisu
adekvatne težini dela, na šta je ukazao i Komitet protiv mučenja u svom izveštaju
posle posete Srbiji.136 Iako je KZ pretrpeo izmene tako da su za neka dela pooštrene
kazne to se nije odnosilo na krivična dela iznuđivanje iskaza (čl. 136) i zlostavljanje
i mučenje (čl. 137), pošto su zaprećene kazne za ova dela ostale nepromenjene.
Za krivično delo zlostavljanje i mučenje propisana kazna do godinu dana
zatvora (zlostavljanje), a ako je izvršilac službeno lice od tri meseca do tri godine,
odnosno od šest meseci do pet godina zatvora (mučenje), a ako je izvršilac službeno
lice od jedne do osam godina zatvora. Osnovni oblik krivičnog dela iznuđivanje
iskaza kažnjava se zatvorom od tri meseca do pet godina zatvora, a teži zatvorom
od dve do deset godina. Teška telesna povreda kažnjava se zatvorom od šest meseci
do pet godina, a ako je povreda dovela do narušavanja zdravlja usled čega je doveden u opasnost život povređenog ili je uništen ili trajno i u znatnoj meri oštećen ili
oslabljen neki važan deo njegovog tela ili važan organ ili je prouzrokovana trajna
nesposobnost za rad povređenog ili mu je trajno i teško narušeno zdravlje ili je prouzrokovana unakaženost, izvršilac se kažnjava zatvorom od jedne do osam godina.
Ukoliko je usled teške telesne povrede nastupila smrt žrtve, izvršilac se kažnjava
zatvorom od dve do dvanaest godina. Zloupotreba službenog položaja usled koje
su teže povređena prava drugog kažnjava se zatvorom od šest meseci do pet godina. Dakle, ako se akti mučenja kvalifikuju kao krivično delo teška telesna povreda
u sticaju sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja, što je za izvršioca
najmanje povoljna kvalifikacija, maksimalna kazna koja se može izreći je trinaest
godina zatvora.
134
135
136
O krivičnim delima čija radnja izvršenja može biti okavlifikovana i kao krivično delo zlostavljanja i mučenja vidi više u Izveštaj 2010, I.4.3.2.
Vidi opširnije Zabrana zlostavljanja i prava lica lišenih slobode u Srbiji, Beogradski centar za
ljudska prava, 2011, str. 21–25.
Komitet protiv mučenja UN, Završne napomene, dok. UN CAT/C/SRB/CO/1. Dostupno na: http://
daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G09/402/77/PDF/G0940277.pdf?OpenElement.
78
Ljudska prava u pravnim propisima
4.4. Zabrana ropstva i prinudnog rada
Član 8 PGP:
1. Niko se ne može držati u ropstvu; ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim
svojim oblicima.
2. Niko se neće držati u zavisnom položaju.
3. (a) Niko se ne može primorati na obavljanje prinudnog ili obaveznog rada.
(b) Tačka (a) ovog stava ne može se tumačiti kao da zabranjuje izvšenje kazne prinudnog
rada, izrečene od strane nadležnog suda, u zemljama gde se za neki zločin može izreći kazna lišenja slobode s prinudnim radom.
(c) Ne smatra se kao „prinudan ili obavezan rad“ u smislu ovog stava:
(i) svaki rad ili služba, na koji se odnosi tačka (b), a koji se normalno traže od lica
lišenog slobode na osnovu redovne sudske odluke ili koje se na osnovu takve
odluke nalazi na uslovnom otpustu,
(ii) svaka služba vojne prirode, u zemljama gde je dozvoljen prigovor savesti, svaka
nacionalna služba koja se traži na osnovu zakona od takvih prigovarača,
(iii) svaka služba koja se traži u slučaju više sile ili nesreće koje ugrožavaju život ili
blagostanje zajednice,
(iv) svaki rad ili služba koje čine deo normalnih građanskih obaveza.
Član 4 EKPS:
1. Niko se ne sme držati u ropstvu ili ropskom položaju.
2. Ni od koga se ne može zahtevati da obavlja prinudni ili obavezni rad.
3. Za svrhe ovog člana izraz „prinudni ili obavezni rad“ ne obuhvata:
(a) rad uobičajen u sklopu lišenja slobode određenog u skladu sa odredbama člana 5 ove
Konvencije ili tokom uslovnog otpusta;
(b) službu vojne prirode ili, u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti, službu
koja se zahteva umesto odsluženja vojne obaveze;
(c) rad koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće koja preti opstanku ili dobrobiti
zajednice;
(d) rad ili službu koji čine sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti.
Član 1 Protokola br. 4 uz EKPS:
Niko se ne može lišiti slobode zato što nije u stanju da ispuni ugovornu obavezu.
4.4.1. Opšte
U pogledu zabrane ropstva i prinudnog rada, Srbiju obavezuje, osim odredaba PGP, i veliki broj međunarodnih ugovora o zabrani ropstva i držanja u ropskom
položaju.137 Danas držanje u ropskom položaju ponovo postaje predmet interesova137
Konvencija o ropstvu (Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 234/29), Konvencija MOR br. 29 o
prinudnom radu (Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 297/32), Konvencija o suzbijanju trgovine
odraslim ženama (Sl. list FNRJ, 41/50), Konvencija o suzbijanju i ukidanju trgovine licima i
eksploataciji drugih (Sl. list FNRJ, 2/51), Dopunska Konvencija o ukidanju ropstva, trgovine
robljem i ustanova i prakse sličnih ropstvu (Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/58), Međunarodni pakt
o ekonomskim i socijalnim pravima (Sl. list SFRJ, 7/71), Konvencija o eliminisanju svih oblika
79
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nja jer se masovno javlja u vidu trgovine ljudskim bićima. Savremeni međunarodni
standard u ovoj oblasti predstavljaju Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i prateći protokoli.138
Ustav Republike Srbije izričito je predvideo zabranu ropstva i držanja u položaju sličnom ropstvu, kao i zabranu svakog oblika trgovine ljudima (čl. 26, st. 1 i
2). Izričita zabrana trgovine ljudima u najvišem pravnom aktu predstavlja značajan
korak napred u zaštiti osnovnih prava i sloboda.
4.4.2. Trgovina ljudskim bićima i ljudskim
organima i krijumčarenje ljudi
U nekoliko poslednjih godina učinjen je značajan napredak u regulativi vezanoj za suprotstavljanje trgovini ljudskim bićima. On je nastavljen i u ovoj godini
kada je Skupština Srbije usvojila novi Zakon o socijalnoj zaštiti,139 kao i novi
Zakonik o krivičnom postupku.140 Oba zakona sadrže i određena rešenja koja se
odnose na položaj žrtve trgovine ljudima. Pre svega, u domaće krivično zakonodavstvo uvedena je mogućnost oštećenog da podnese imovinskopravni zahtev u
postupku (čl. 50, st. 1 ZKP), što predstavlja pozitivan pomak. Očekuje se da će
rešenje koje propisuje obavezu odlučivanja o eventualno podnetom imovinskopravnom zahtevu u krivičnom postupku, umesto dosadašnjeg upućivanja žrtava da
svoja prava ostvaruju u parnici, doprineti da žrtve konačno počnu da dobijaju ade-
138
139
140
diskriminacije žena (Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 11/81), Konvencija o pravu mora
(Sl. list SFRJ (Dodatak), 1/86), Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala
i dopunski protokoli (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 6/01), Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori),
7/02, 18/05), Fakultativni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji, uz
Konvenciju o pravima deteta (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02), Konvencija MOR br.
105 koja se odnosi na ukidanje prinudnog rada (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 13/02),
Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (Sl. list SRJ
(Međunarodni ugovori), 13/02) Konvencija MOR br. 182 o najgorim oblicima dečjeg rada (Sl.
list SRJ (Međunarodni ugovori), 2/03), Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i
oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma (Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 19/09), Konvencija Saveta Evrope o akciji protiv trgovine ljudskim bićima (Sl.
glasnik RS (Međunarodni ugovori), 19/09), Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10),
Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i
medicine: Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini (Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 12/10).
U članu 3, st. 1 Prvog protokola za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom, uz Konvenciju protiv transnacionalnog organizovanog kriminala
(u daljem tekstu Prvi protokol), definisana je trgovina ljudskim bićima. Član 3, st. 1 Drugog
protokola protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, koji predstavlja dopunu
Konvencije protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (u daljem tekstu Drugi protokol),
definiše krijumčarenje ljudi.
Sl. glasnik RS, 24 /11.
Sl. glasnik RS, 72/11.
80
Ljudska prava u pravnim propisima
kvatno obeštećenje za pretrpljeno kršenje svojih prava i to bez obaveze da pokreću
drugi postupak.141 Uz to, novi Zakonik o krivičnom postupku, uz već postojeće
mere osnovne zaštite, propisuje institut posebno osetljivog svedoka (čl. 103 ZKP)
za koga su predviđena posebna pravila kada je u pitanju ispitivanje i suočavanje sa
okrivljenim (čl. 104 ZKP). Kada je u pitanju socijalna zaštita, novim Zakonom su
žrtve trgovine ljudima po prvi put okarakterisane kao posebna kategorija korisnika
(čl. 41) čime im se omogućuje pristup adekvatnim uslugama.
Krivični zakonik sadrži krivično delo trgovine ljudima (čl. 388), a zakonski
minimum zaprećene kazne je pet godina ako je delo učinjeno prema maloletnom
licu (čl. 388, st. 3) ili je rezultiralo teškim telesnim povredama (čl. 388, st. 4), dok
je minimalna kazna 10 godina zatvora ukoliko delo učini organizovana kriminalna
grupa (čl. 388, st. 7). Pristanak žrtve na eksploataciju smatra se irelevantnim.
Krivični zakonik predviđa kaznu zatvora od 6 meseci do 5 godina za iskorišćavanje položaja žrtve ili omogućavanje korišćenja drugom tog položaja radi eksploatacije ukoliko je učinilac znao ili mogao znati da je lice žrtva (čl. 388, st. 8) i
kaznom od jedne do 8 godina zatvora ukoliko je učinilac znao ili mogao znati da je
žrtva maloletna (čl. 388, st. 9). Istim zakonom predviđeno je i krivično delo trgovine maloletnim licima radi usvojenja (čl. 389), ali je u prvom stavu ovog člana precizirano da se delo odnosi na lice koje nije navršilo 16 godina, što u primeni zakona
može stvoriti nesigurnost ako su žrtve lica uzrasta između 16 i 18 godina, tako da
ova odredba odstupa od međunarodnog standarda prema kome se detetom smatra
svako lice mlađe od 18 godina. Kazna za krivično delo posredovanja u vršenju prostitucije je od 6 meseci do 5 godina zatvora uz novčanu kaznu (čl. 184).
Vlada Srije usvojila je Strategiju borbe protiv trgovine ljudima142 i Nacionalni plan akcije za period 2009–2011. godine,143 ali plan akcije na nacionalnom nivou
za period posle 2011. godine do kraja ove godine nije usvojen.
Zakon o strancima (ZOS)144 predviđa da će se žrtvi prekogranične trgovine ljudima odobriti privremeni boravak bez prilaganja određenih dokaza ako je to
u interesu vođenja krivičnog postupka za krivično delo trgovine ljudima (čl. 28),
mada nije jasno da li ovi uslovi važe i za žrtve u onim slučajevima u kojima krivični
postupak nije pokrenut ili ukoliko žrtva ne želi ili nije u mogućnosti da u njemu
učestvuje.
U pravnom sistemu Srbije ne postoje zakonske odredbe koje bi regulisale
siguran povratak žrtve prekogranične trgovine ljudima u zemlju porekla, kao ni
odredbe o tome ko bi takav povratak sprovodio.
141
142
143
144
U slučajevima trgovine ljudima oštećeni se obično upućuje na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.
Sl. glasnik RS, 111/06.
Sl. glasnik RS, 35/09.
Sl. glasnik RS, 97/08.
81
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Izveštaji relevantih međunarodnih organizacija beleže napredak u pogledu
sadržine propisa, ali ističu nedovoljno uspešno sprovođenje zakona kao izazov efikasnom suzbijanju trgovine ljudskim bićima i zaštite žrtava na području Srbije.145
Inkriminacija tgovine ljudskim organima predviđena je u istom članu Krivičnog zakonika Srbije kojim se inkriminiše trgovina ljudima, ali je njena svrha
oduzimanje organa ili dela tela (čl. 388, st. 1). Zakon o transplantaciji organa146
inkriminiše prinudu nad licem kako bi ono dalo pristanak da se njegovi organi
ili organi drugog lica za života daju radi transplantacije i ako uzimanje organa
bude obavljeno, kao i prinudu nad licem kako bi ono dalo saglasnost za uzimanje
organa, njegovih ili drugog lica, posle smrti (kazna zatvora od 2 do 10 godina za
učinioca) (čl. 78). Istom zatvorskom kaznom kazniće se onaj ko uz bilo kakvu
naknadu da svoj organ ili organ drugog lica radi transplantacije ili nudi svoj ili
organ drugog lica uz naknadu radi transplantacije ili vrbuje, prevozi, prebacuje,
predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji ili posreduje na bilo koji drugi način
u transplantaciji organa ili učestvuje u postupku transplantacije koji je predmet
komercijalne trgovine (čl. 79). Kazna je predviđena i za lice koje obavi presađivanje organa ili učestvuje u postupku presađivanja organa licu koje nije dalo
pismeni pristanak za presađivanje organa ili uzme organ od umrlog lica, odnosno učestvuje u uzimanju organa od umrlog lica kod koga nije dijagnostikovana
i utvrđena moždana smrt, ili ako obavi uzimanje organa ili učestvuje u postupku
uzimanja organa od lica koje je za života zabranilo davanje organa u slučaju svoje
smrti (čl. 80). Kada je reč o krivičnom delu krijumčarenja ljudi KZ predviđa zabranu krijumčarenja i predviđa da će se onaj ko u nameri da pribavi kakvu korist
omogućava drugom nedozvoljen prelaz granice Srbije ili nedozvoljen boravak ili
tranzit kroz Srbiju licu koje nije državljanin Srbije, kazniti zatvorom. Zaprećena
kazna je 6 meseci do 5 godina zatvora, a u slučaju da dođe do ugrožavanja života
ili zdravlja lica čiji se prelazak omogućava propisuje se kazna zatvora od jedne
do 10 godina. Ukoliko je delo učinjeno od strane organizovane kriminalne grupe
predviđena kazna je od 3 do 12 godina zatvora. Međutim, zakonom nije predviđena adekvatna zaštita prava krijumčarenih lica – nehumano ili ponižavajuće
postupanje i eksploatacija krijumčarenih migranata, nisu predviđeni kao kvalifikovani oblik krivičnog dela, što predstavlja odstupanje od standarda postavljenog
u Drugom protokolu (čl. 6, st. 3).
KZ nije propisao da migranti neće biti krivično odgovorni ako postanu žrtvom krivičnog dela krijumčarenja ljudi ili ako u cilju omogućavanja krijumčarenja
poseduju lažne putne ili identifikacione dokumente ili ostaju u datoj državi bez ispunjenja potrebnih zahteva za zakonit ostanak, što takođe predstavlja odstupanje od
standarda postavljenog u Drugom protokolu (čl. 5).
145
146
Vidi više u II.4.4.
Sl. glasnik RS, 72/09.
82
Ljudska prava u pravnim propisima
4.4.3. Prinudni rad
Prinudni ili obavezan rad podrazumeva svaki rad izvršen pod pretnjom ili kaznom.147 Prema članu 6, st. 1 PESK, fizička lica se ne smeju terati na rad, tj. postoji
pravo na rad, ali ne i dužnost da se radi.
Ustav izričito zabranjuje prinudni rad (čl. 26, st. 3). Ovo rešenje proširuje zaštitu prava u odnosu na međunarodni standard, propisujući da će se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatrati prinudnim radom.
U stavu 4 člana 26 Ustava pojašnjeno je koje se vrste rada neće smatrati prinudnim
radom i te situacije se poklapaju s onim predviđenim u članu 8, st. 3, tač. c PGP.
PGP propisuje da se zabrana prinudnog ili obaveznog rada ne može tumačiti kao zabrana izvršenja kazne prinudnog rada koju je izrekao nadležni sud. ZKP
propisuje da pritvorenik može da radi u krugu zavoda na određenim poslovima, ali
samo dobrovoljno, na svoj zahtev, a za taj rad mu pripada naknada koju propisuje
upravnik zavoda.
U pogledu rada osuđenih lica relevantne odredbe domaćeg zakonodavstva su
usklađene s međunarodnim standardima. U odredbama o radnoj obavezi osuđenika
ZIKS (čl. 86–100) ističe se rehabilitacioni element rada osuđenih lica.148
Zakon o odbrani149 propisuje radnu obavezu građana u vreme ratnog i vanrednog stanja (čl. 50, st. 1). Predviđeno je da se radna obaveza ne može nametnuti
bez prethodne saglasnosti licima koja su u zakonu nabrojana kao posebno osetljiva
kategorija, npr. roditelju deteta do 15 godina starosti čiji je bračni drug na izvršavanju vojne obaveze, ženi za vreme trudnoće, porođaja i materinstva, licu nesposobnom za rad (čl. 55, st. 3), što je u skladu sa međunarodnim standardom. Međutim,
Zakon o odbrani ne predviđa dužinu trajanja radne obaveze pojedinca.
PGP ne predviđa apsolutnu zabranu derogacije odredbi iz stava 3, člana 8
PGP. U skladu s tim je i član 26, st. 4 Ustava koji određuje koje se situacije neće
smatrati prinudnim radom i tu nabraja obavljanje rada ili službe lica na vojnoj
službi kao i obavljanje rada ili službe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, u
skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja,
ali je propušteno da se ograniči vreme trajanja radne obaveze. Odredbe ovog zakona je stoga neophodno uskladiti s Konvencijom MOR br. 29 o prinudnom radu
koja u članu 12, st. 1 propisuje maksimalan period od 60 dana u periodu od 12
147
148
149
Član 2, st. 2 Konvencije MOR br. 29, definisao je prinudni rad kao „svaki rad ili uslugu koji
se zahtevaju od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koje se to lice nije dobrovoljno
prijavilo“ (Vidi i predmet Van der Mussele protiv Belgije, ECHR, App. No. 8919/80 (1983),
Siliadin protiv Francuske, ECHR, App. No. 73316/01 (2005)).
Evropski sud za ljudska prava je u predmetu De Wilde, Ooms, Versyp protiv Belgije, ECHR,
App. No. 2832/66 (1971). zauzeo stav da zatvorenički rad koji u sebi ne sadrži elemente rehabilitacije nije u skladu sa članom 4, st. 2 EKPS.
Sl. glasnik RS, 116/07, 88/09 i 104/09.
83
Ljudska prava u Srbiji 2011.
meseci kao vreme tokom kojeg lice može biti primorano na prinudan ili obavezan
rad.150
Takođe, članom 55, st. 1 Zakona o odbrani, propisana je radna obaveza za
sve radno sposobne građane koji su navršili 15 godina. Ova odredba nije u skladu s
članom 11, st. 2 Konvencije MOR br. 29 o prinudnom radu, gde je predviđeno da se
obaveznom radu mogu podvrgnuti samo stariji od 18 i mlađi od 45 godina.
4.5. Pravo na slobodu i bezbednost ličnosti i postupanje
s licima lišenim slobode
Član 9 PGP:
1. Svaki pojedinac ima pravo na slobodu i na bezbednost svoje ličnosti. Niko ne može
biti proizvoljno uhapšen ili pritvoren. Niko ne može biti lišen slobode osim iz razloga i shodno
postupku koji je predviđen zakonom.
2. Svako uhapšeno lice obaveštava se u trenutku hapšenja o razlozima hapšenja kao što se u
najkraćem roku obaveštava pismenim putem o svakoj optužbi koja je podignuta protiv njega.
3. Svako lice koje je uhapšeno ili pritvoreno zbog krivičnog dela biće u najkraćem roku
predato sudiji ili nekoj drugoj vlasti zakonom ovlašćenoj da vrši sudske funkcije, i mora u
razumnom roku da bude suđeno ili oslobođeno. Pritvaranje lica koja čekaju na suđenje nije
obavezno, ali puštanje na slobodu može biti uslovljeno garantijama koje obezbeđuju dolazak
lica u pitanju na pretres, kao i svim drugim radnjama postupka a, u datom slučaju radi izvršenja
presude.
4. Svako lice koje je lišeno slobode usled hapšenja ili pritvora ima pravo da podnese žalbu sudu kako bi ovaj rešavao bez odlaganja o zakonitosti pritvora i naredio njegovo puštanje na
slobodu ako pritvor nije zasnovan na zakonu.
5. Svako lice koje je žrtva nezakonitog hapšenja ili pritvora ima pravo na naknadu štete.
Član 5 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode
osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:
(a) u slučaju zakonitog lišenje slobode na osnovu presude nadležnog suda;
(b) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke ili radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze propisane zakonom;
(c) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu
sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo
po njegovom izvršenju.
(d) u slučaju lišenja slobode maloletnog lica na osnovu zakonite odluke u svrhu vaspitnog
nadzora ili zakonitog lišenja slobode radi njegovog privođenja nadležnom organu.
(e) u slučaju zakonitog lišenja slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti, kao i
zakonitog lišenja slobode duševno poremećenih lica, alkoholičara ili uživalaca droga
ili skitnica.
150
Konvencija u stavu 2 istog člana indirektno ukazuje da rad iz stava 1 spada u predviđene izuzetke od zabrane prinudnog rada, jer propisuje da bi svaki takav radnik morao da dobije uverenje u kome se naznačava period u kome je bio podvrgnut obaveznom radu.
84
Ljudska prava u pravnim propisima
(f) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode lica da bi se sprečio njegov neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se preduzimaju mere u cilju deportacije ili
ekstradicije.
2. Svako ko je uhapšen biće odmah i na jeziku koji razume obavešten o razlozima za
njegovo hapšenje i o svakoj optužbi protiv njega.
3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1 (c) ovog člana biće
bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske
funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se usloviti jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.
4. Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati
zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.
5. Svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti s odredbama ovog člana ima
utuživo pravo na naknadu.
4.5.1. Zabrana samovoljnog hapšenja i lišenja slobode
Osnovni smisao člana 9 PGP je obezbeđenje proceduralnih garantija koje će
sprečiti samovoljno i nezakonito lišenje slobode. Država potpisnica mora precizno
da definiše slučajeve u kojima je lišenje slobode opravdano, kao i da obezbedi sudsku kontrolu zakonitosti lišenja slobode. Uz to, prema tumačenju Komiteta za ljudska prava, ovaj član jamči i pravo na ličnu bezbednost, koje državama nameće obavezu da preduzmu „razumne i odgovarajuće“ mere da zaštite lični integritet svakog
pojedinca od povreda koje mu drugi mogu naneti.151 Ustav Srbije garantuje svakom
licu pravo na ličnu slobodu i bezbednost (čl. 27, st. 1).
Pored neposredne odgovornosti za delovanje svojih organa, država je dužna
da obezbedi i da fizička lica svojim delima ne krše prava koja garantuje PGP.152
U slučaju prava na slobodu i bezbednost ličnosti, država je dužna da zabrani, na
odgovarajući način istraži i kazni svako protivpravno lišenje slobode i onda kada
izvršioci očigledno nisu agenti države. U tom smislu, Krivični zakonik predviđa
krivična dela protivpravnog lišenja slobode (čl. 132), otmice (čl. 134) i trgovine
ljudima (čl. 388 i 389).
Zahtev za zakonitim lišenjem slobode i zabrana samovolje iz člana 9, st. 1
PGP ne odnose se samo na lišenje slobode u krivičnom postupku, nego na sve slučajeve lišenja slobode, npr. usled duševne bolesti, skitnje, zavisnosti od alkohola ili
narkotika itd.
Ustav Srbije dopušta lišenje slobode „samo iz razloga i u postupku koji su
predviđeni zakonom“ (čl. 27, st. 1).
Novi Zakonik o krivičnom postupku predviđa potpuno novi model istrage –
model tužilačke istrage i određuje drugačija ovlašćenja i odgovornosti u krivičnom
postupku tako što ovlašćuje javnog tužioca da sprovodi istragu i zaključuje sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju (čl. 43).
151
152
Vidi predmet Delgado Paéz protiv Kolumbije, Komitet za ljudska prava UN, dok. UN CCPR/
C/39/D/195/1985 (1990), st. 5.5.
Komitet za ljudska prava UN, Opšti komentar br. 31: Priroda opšte pravne obaveze koju Pakt
nameće državama ugovornicama, dok. UN CCPR/C/21/Rev.1/Add.13 (2004).
85
Ljudska prava u Srbiji 2011.
ZKP uspostavlja pravilo da jedino nadležni sud može odrediti pritvor i to
samo u zakonom određenim slučajevima i pod rezervom opšte odredbe da se to
može učiniti samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (čl. 141–143).
Odluku o određivanju pritvora donosi istražni sudija ili veće, po novom ZKP za to
je takođe nadležan sud, i to po saslušanju okrivljenog, izuzev ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene
adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja. Rešenje o određivanju pritvora predaje se licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najdocnije u roku od 12 sati
od časa lišenja slobode, odnosno privođenja istražnom sudiji. Protiv ovog rešenja
pritvoreni može izjaviti žalbu veću. Žalba ne zadržava izvršenje (čl. 143, st. 3). O
žalbi se odlučuje hitno – u roku od 48 sati. Trajanje pritvora mora biti svedeno na
najkraće potrebno vreme.
ZKP dozvoljava zadržavanje osumnjičenog od strane organa unutrašnjih poslova ili tužioca, ali samo kao meru koja se izuzetno primenjuje (čl. 229). Novi
ZKP, u skladu sa modelom tužilačke istrage, predviđa da javni tužilac odlučuje o
zadržavanju osumnjičenog dok policija može zadržati osumnjičenog samo po odobrenju javnog tužioca (čl. 294). Lice prema kojem se određuje ova mera uživa sva
prava koja pripadaju osumnjičenom, a posebno pravo na branioca. Organ unutrašnjih poslova ili tužilac moraju odmah, a najkasnije u roku od 2 sata izdati i uručiti
rešenje o zadržavanju. Novi ZKP predviđa da rešenje o zadržavanju mora biti doneto i uručeno najkasnije „u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da
je zadržan“ (čl. 294). Ovo rešenje može predstavljati problem ukoliko se zadržanom
licu u trenutku hapšenja to jasno ne saopšti. Trajanje zadržavanja limitirano je na
najviše 48 časova od časa lišenja slobode, odnosno odazivanja na poziv. Zadržano
lice može izjaviti žalbu na rešenje o zadržavanju. Novi ZKP vremenski ograničava
pravo na žalbu na 6 časova od trenutka dostavljanja rešenja (čl. 294, st. 3). Izjava
žalbe ne zadržava izvršenje. Istražni sudija, odnosno sudija za prethodni postupak
po novom ZKP-u, po ovoj žalbi mora da odluči u roku od 4 časa od prijema žalbe.
Najvažnija garantija položaja osumnjičenog je obaveza da bude saslušan u
prisustvu branioca. Zakon predviđa da će se saslušanje osumnjičenog odložiti do
dolaska branioca, a najduže osam sati. Ako ni tada prisustvo branioca nije obezbeđeno, policija će lice odmah osloboditi ili ga sprovesti nadležnom istražnom sudiji.
Novi zakon takođe sadrži odredbu koja onemogućuje da osumnjičeni bude saslušan
bez prisustva branioca ali ne sadrži ograničenje od osam časova nakon kojih se lice
oslobađa ili sprovodi nadležnom sudiji (čl. 289 i 294).
Lice koje je od strane organa unutrašnjih poslova pozvano radi prikupljanja
obaveštenja, a nije se odazvalo, može se prinudno dovesti samo ako je u pozivu
bilo na to upozoreno (čl. 226 ZKP). Prikupljanje obaveštenja od istog lica može
trajati najduže 4 sata (čl. 226, st. 3). Novi ZKP navodi da prikupljanje obaveštenja
može trajati duže od 4 časa po pristanku lica koje obaveštenje daje (čl. 288, st. 3).
Ukoliko u toku prikupljanja obaveštenja organ unutrašnjih poslova oceni da se pozvani građanin može smatrati osumnjičenim, dužan je da ga odmah obavesti o delu
86
Ljudska prava u pravnim propisima
za koje se tereti i o osnovama sumnje, o pravu da uzme branioca i ostalim pravima
koja ima osumnjičeni, u skladu sa odredbama ZKP (čl. 226, st. 8). Novi zakon unekoliko drugačije definiše prava građanina koji je postao osumnjičeni i navodi da je
policija dužna da mu saopšti na jeziku koji razume informacije o delu koje mu se
stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude
korišćeno kao dokaz u postupku, da ga pouči o njegovom pravu da ništa ne izjavi,
uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne
prizna krivicu kao i pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju (čl. 289, st 2).
Novi ZKP takođe navodi da se, kada je građanin pozvan radi prikupljanja
obaveštenja pa potom postane osumnjičeni, zadržavanje računa od trenuka odazivanja na poziv (čl. 294, st. 1). Probleme koji postoje u praksi u pogledu toga da
li se vreme koje je utrošeno za prikupljanje obaveštenja pre nego što je lice steklo
status osumnjičenog (najviše 4 sata) uračunava u vreme određeno za zadržavanje
(najviše 48 sati) ili ne treba rešiti kroz adekvatnu obuku pripadnika policije i javnih
tužilaca.
Zakon o policiji u članu 53 predviđa mogućnost zadržavanja lica koje remeti
ili ugrožava javni red ako javni red nije moguće drukčije uspostaviti, odnosno ako
ugrožavanje nije moguće drukčije otkloniti. Zadržavanje se određuje rešenjem na
koje zadržano lice ima pravo žalbe nadležnom sudu, a može da traje najduže 24
časa.
Pozivanje građanina radi prikupljanja obaveštenja propisano ZKP i zadržavanje lica na osnovu Zakona o policiji ne sme se mešati s obzirom da su osnovi dovođenja različiti i da privođenje i zadržavanje građana od kojih samo treba prikupiti
obaveštenja predstavlja povredu njihovih prava.153
Zakon o prekršajima154 propisuje da okrivljeni može biti zadržan sudskom
naredbom ako se ne mogu utvrditi njegov identitet ili prebivalište odnosno boravište, a postoji osnovana sumnja da će pobeći; odlaskom u inostranstvo može izbeći
odgovornost za prekršaj za koji je predviđena kazna zatvora; ako je zatečen u izvršenju prekršaja, a zadržavanje je potrebno da bi se sprečilo dalje vršenje prekršaja.
(čl. 166). Zadržavanje je ograničeno na 24 časa (čl. 167, st. 1).155
4.5.1.1. Pravo na obaveštenje o razlozima hapšenja i o optužbi. – Drugi stav
člana 9 PGP garantuje pravo svakog uhapšenog lica da bude obavešteno o razlozima lišenja slobode „u trenutku hapšenja“ i pravo na obaveštenje o ma kakvoj optužbi protiv njega, i to bez odlaganja, odnosno „u najkraćem roku“ (promptly). Ustav
153
154
155
Vidi Preporuku Zaštitnika građana br. 10999 od 1.6.2011. godine u kojoj je utvđena povreda
prava upravo zbog navednog propusta u primeni policijskih ovlašćenja. Preporuka dostupna na
web stranici Zaštitnika građana http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr?start=60.
Sl. glasnik RS, 101/05, 116/08 i 111/09.
Više o nekim odredbama o zadržavanju koje nisu u skladu s međunarodnim standardima vidi u
Izveštaj 2010, I.4.5.1.1.
87
Ljudska prava u Srbiji 2011.
propisuje da se „lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah..., na
jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se
stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju
slobode obavesti lice po svom izboru“.
Odredbe ZKP u skladu su s međunarodnim standardima, pošto okrivljeni,
odnosno osumnjičeni ima pravo da u najkraćem roku, a najkasnije na prvom saslušanju podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o delu koje mu se stavlja na
teret, o prirodi i razlozima optužbe i dokazima koji su protiv njega prikupljeni (čl.
4, st. 1, tač. 1).
Novi ZKP predviđa da okrivljeni ima pravo da u najkraćem roku, a uvek pre
prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu
se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da
bude korišćeno kao dokaz u postupku (čl. 68, st. 1).
Osumnjičenom koji to zahteva mora biti omogućeno da neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju, nalaz i mišljenje veštaka
i zahtev za sprovođenje istrage (čl. 89, st. 3). Lice lišeno slobode ima mogućnost da
pokrene postupak pred sudom, odnosno da izjavi žalbu sudu koji je dužan da hitno
odluči o zakonitosti lišenja slobode (čl. 5, st. 3, tač. 4). Novi ZKP ne navodi izričito
ovu garanciju. Ipak, imajući u vidu da je ona navedena u Ustavu (čl. 27, st. 3) i da
o određivanju pritvora odlučuje sud (čl. 212, st. 1) dok lice zadržano od strane javnog tužioca ima pravo žalbe sudu (čl. 294, st. 3) možemo zaključiti da ove odredbe
zadovoljavaju zahteve PGP (čl. 9, st. 4) i EKPS (čl. 5, st. 4).
4.5.1.2. Izvođenje pred sudiju u najkraćem roku i pravo na suđenje ili oslobađanje u razumnom roku. – Šta znači termin „u najkraćem roku“ teško je odrediti,
ali se čini da taj rok ni u izuzetnim slučajevima ne može biti duži od četiri dana,
a u normalnim okolnostima on mora biti mnogo kraći.156 Međunarodni standard
zahteva da lice bude izvedeno pred nezavisan i nepristrasan organ (od izvršne vlasti
i tužioca).
U pravu Srbije, po pravilu, pritvor određuje ili istražni sudija ili veće, po novom ZKP pritvor takođe određuje sud, na predlog javnog tužioca, pa se može smatrati da je ispunjen standard da odlučuje sudija „ili neki drugi službenik zakonom
ovlašćen da vrši pravosudne funkcije“.157
Tokom pretkrivičnog postupka ovlašćena lica organa unutrašnjih poslova
mogu da liše slobode lice ako postoje razlozi za određivanje pritvora, ali su dužna
da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom istražnom sudiji, osim izuzetno,
kada organ unutrašnjih poslova, može lice lišeno slobode ili osumnjičenog zadržati
156
157
Brogan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 11209/84 (1988), st. 33. Vidi i McKay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 543/03 (2006), Medvedyev i drugi protiv
Francuske, ECHR, App. No. 3394/03 (2010).
Vidi mutatis mutandis odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bezicheri protiv
Italije, ECHR, App. No. 11400/85 (1989), st. 20.
88
Ljudska prava u pravnim propisima
radi prikupljanja obaveštenja ili saslušavanja najduže 48 sati od časa lišenja slobode,
odnosno odazivanja na poziv (čl. 227, st. 1 i 229, st. 1). Ako je zbog neotklonjivih
smetnji sprovođenje lica trajalo duže od osam sati, istražnom sudiji ovo zakašnjenje
mora biti obrazloženo. Istražni sudija će o ovome sačiniti belešku, odnosno zapisnik. U zapisnik će biti uneta izjava lica lišenog slobode o vremenu i mestu lišenja
slobode (čl. 227, st. 3).
Novi ZKP takođe predviđa da lice uhapšeno bez odluke suda mora biti bez
odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, predato nadležnom sudiji (čl. 69). Javni tužilac, u skladu sa svojom novom ulogom, preuzima ulogu istražnog sudije i
saslušava uhapšeno lice najkasnije nakon isteka 24 časa od trenutka kada je ono
upoznato sa pravom da pozove svog branioca (čl. 293, st. 2). Iako je rok od 48 sati
predviđen kao izuzetak on se, prema našim saznanjima, do sada često primenjivao.
Sa druge strane, novi ZKP ponavlja da je zadržavanje osumnjičenog izuzetna mera
(čl. 294, st. 1). Ipak, s obzirom na rok od 8 sati u kojem je policija obavezna da
uhapšeno lice sprovede javnom tužiocu koje se potom mora saslušati najkasnije
nakon isteka 24 časa od trenutka kada je ono upoznato sa pravom da pozove svog
branioca možemo zaključiti da zadržavanje osumnjičenog, iako predviđeno kao izuzetna mera, teško da može trajati znatno kraće od 48 časova. Uloga tužilaštva samim tim postaje mnogo važnija jer ono mora da bude sposobno da istragu sprovodi
profesionalno i bez povrede prava okrivljenih lica, posebno zbog toga što, za razliku od važećeg Zakona, novo rešenje predviđa da sudija za prethodni postupak saznaje
za zadržavanje samo ukoliko odlučuje o žalbi na rešenje o zadržavanju (čl. 294, st. 3).
To znači da, ukoliko se zadržano lice ne žali na rešenje o zadržavanju, sud neće biti
obavešten o zadržavanju određenog lica od strane tužilaštva ili policije.
Ustav propisuje da pritvor do podizanja optužnice može da traje najduže tri
meseca po odluci prvostepenog suda i da se može produžiti odlukom višeg suda još
za tri meseca. Rok trajanja pritvora počinje da teče od dana pritvaranja, a ako se do
isteka tih rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (čl. 31, st.
1). ZKP detaljnije reguliše pitanje trajanja pritvora u redovnom postupku (čl. 142 i
144), dok u skraćenom postupku trajanje pritvora do podnošenja optužnog predloga
ograničava na osam dana, izuzetno 30 dana za krivična dela sa elementima nasilja
(čl. 436, st. 2) bez mogućnosti produženja, a posle podnošenja optužnog predloga
važe opšta pravila. Novi ZKP predviđa da u skraćenom postupku trajanje pritvora
pre podnošenja optužnog predloga iznosi maksimalno 30 dana dok se on za krivična
dela za koja se može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna može produžiti najviše za još 30 dana (čl. 498, st. 2).
Lice kome je određen pritvor ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili
da bude oslobođeno. Trajanje pritvora do podizanja optužnice vremenski je ograničeno na sledeći način: na osnovu rešenja istražnog sudije pritvor može trajati
najviše mesec dana, a odlukom veća o produženju pritvora on može biti produžen
za najviše dva meseca. Rešenjem neposredno višeg suda (ako se postupak vodi za
krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna),
89
Ljudska prava u Srbiji 2011.
dopušteno je produženje za još najviše tri meseca. Ako do isteka ovih rokova nije
podignuta optužnica, pritvorenik se pušta na slobodu (čl. 144, st. 4 ZKP). Slično
rešenje sadrži i novi Zakon o krivičnom postupku (čl. 215).
4.5.1.3. Pravo na žalbu sudu zbog lišenja slobode. – Pravo na žalbu sudu
zbog lišenja slobode se odnosi na one slučajeve u kojima je do lišenja slobode došlo
odlukom nekog drugog organa, a ne suda.158 Prema stavu Komiteta za ljudska prava, sudska kontrola mora biti obezbeđena odmah, a ne tek posle odluke drugostepenog upravnog organa.159
Ustav Srbije garantuje pravo svakog lica koje je lišeno slobode da se obrati
sudu koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja i naredi puštanje na slobodu
ako je ono nezakonito (čl. 27, st. 3).
Zakon o vanparničnom postupku160 (ZVP) predviđa mogućnost zadržavanja
lica u neuropsihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Ona se primenjuje na lica kod
kojih je zbog prirode bolesti neophodno da budu ograničeni u slobodi kretanja i
opštenja sa spoljnim svetom (čl. 45, st. 1). Zdravstvena organizacija koja primi na
lečenje lice bez njegove saglasnosti ili bez odluke suda obavezna je da to u roku od
tri dana prijavi nadležnom sudu (čl. 46, st. 1 ZVP). Ova odredba suprotna je članu
29 Ustava koji predviđa da lice lišeno slobode bez odluke suda mora biti predato
nadležnom sudu najkasnije u roku od 48 časova od trenutka lišenja. Nakon prijave
nadležnom sudu, po Zakonu o vanparničnom postupku može proći čak 30 dana do
donošenja odluke o tome da li se to lice ima zadržati u zdravstvenoj ustanovi.161
Ovo je isuviše dugačak rok naročito ako uzmemo u obzir da u krivičnim stvarima
taj rok iznosi svega 12 časova od pritvaranja (čl. 30, st. 3 Ustava).
Sud takođe može rešenjem odrediti da lice prema kome se vodi postupak za
lišenje poslovne sposobnosti, privremeno ali najduže tri meseca, bude smešteno u
odgovarajuću zdravstvenu organizaciju, ako je to po mišljenju lekara neophodno
da bi se utvrdilo njegovo duševno stanje, osim ako bi time mogle nastupiti štetne
posledice po njegovo zdravlje (čl. 38, st. 3). Žalbu na ovakvo rešenje suda može
izjaviti lice prema kome se postupak vodi, i to bez obzira na svoje duševno stanje,
kao i njegov staralac ili privremeni zastupnik u roku od tri dana od dostavljanja
prepisa rešenja (čl. 39, st. 1 i 2).
4.5.1.4. Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode. – Lice
koje je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu
štete od države, kao i druga prava utvrđena zakonom (glava XXIV ZKP). Pravo na
naknadu štete i rehabilitaciju izričito je garantovano i Ustavom (čl. 35).
158
159
160
161
De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, ECHR, App. Nos. 2832/66, 2835/66 i 2899/66, st. 76.
Inés Torres protiv Finske, Komitet za ljudska prava UN, dok. UN CCPR/C/38/D/291/1988
(1990), st. 7.2.
Sl. glasnik SRS, 25/82, 48/88, 46/95 i 18/05.
Član 50 Zakona o vanparničnom postupku.
90
Ljudska prava u pravnim propisima
4.5.1.5. Pravo na bezbednost ličnosti. – Pored odgovornosti za bezbednost
lica koja su, na bilo koji način, lišena slobode i tako dospela u neposrednu nadležnost državnih organa, država ima obavezu da zaštiti i lica na slobodi čijoj bezbednosti se ozbiljno preti. U tom smislu, ona mora da sprovede istragu o upućenim
pretnjama i preduzme sve mere „ako objektivna potreba“, odnosno „ozbiljnost slučaja“ to nalažu.162 U skladu s ovim zahtevom, KZ poznaje krivično delo ugrožavanja sigurnosti (čl. 138).
4.5.2. Postupanje s licima lišenim slobode
Član 10 PGP:
1. Sa svakim licem koje je lišeno slobode postupa se humano i sa poštovanjem dostojanstva neodvojivog od čovečije ličnosti.
2. a) Okrivljena lica su, osim u izuzetnim slučajevima, odvojena od osuđenih lica i podvrgnuta posebnom režimu koji odgovara njihovom statusu neosuđivanih lica;
b) mladi okrivljeni su odvojeni od odraslih i o njihovim slučajevima se rešava što je
moguće pre.
3. Kazneni režim obuhvata postupak s osuđenicima čiji je glavni cilj njihovo popravljanje
i socijalna rehabilitacija. Mladi prestupnici su odvojeni od odraslih i podvrgnuti režimu koji
odgovara njihovim godinama i njihovom zakonskom statusu.
4.5.2.1. Obaveza čovečnog postupanja i poštovanja dostojanstva. – Sva
ograničenja koja nisu inherentna samoj prirodi lišenja slobode, odnosno životu u
zatvorenom okruženju, zabranjena su. Član 10 PGP, u stvari, dopunjava član 7, koji
sadrži opštu zabranu mučenja, surovog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili
kažnjavanja.163
Ustav nalaže da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s
uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti. Nasilje i iznuđivanje iskaza su zabranjeni (čl. 28). U krivičnom postupku je zabranjeno i kažnjivo „svako nasilje nad
licem lišenim slobode i licem kojem je sloboda ograničena, kao i svako iznuđivanje priznanja ili kakve druge izjave od okrivljenog ili drugog lica koje učestvuje u
postupku“ (čl. 5, st. 4 ZKP). Novi ZKP u članu 9 ponavlja ovu zabranu s tim što
jasnije definiše zabranjene radnje zabranjujući primenu „mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, sile, pretnje, prinude, obmane, medicinskih zahvata i drugih sredstava kojima se utiče na slobodu volje ili iznuđuje priznanje ili kakva druga
izjava ili radnja“. Tokom trajanja pritvora ne sme se vređati ličnost i dostojanstvo
pritvorenika.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u posebnom delu o sudskoj zaštiti garantuje osuđenom mogućnost da protiv konačne odluke kojom je osuđenom ograničeno ili povređeno neko pravo ostvaruje zaštitu u upravnom sporu. O žalbi odlučuje
162
163
Jimenez Vaca protiv Kolumbije, Komitet za ljudska prava UN, dok. UN CCPR/C/74/D/859/1999
(2002). Takođe vidi predmet Evropskog suda za ljudska prava Milanović protiv Srbije, ECHR,
App. No. 44614/07 (2010).
Vidi I.4.3.
91
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nadležni sud u roku od 15 dana. Žalba ima suspenzivno dejstvo, osim u slučajevima
koji su izričito predviđeni zakonom (čl. 165 i 166).
4.5.2.2. Razdvajanje okrivljenih i optuženih, maloletnika i odraslih. – Prema
PGP (čl. 10, st. 2), optužena i osuđena lica moraju se razdvojiti „osim u izuzetnim
okolnostima“, dok se optužena maloletna lica moraju, bez izuzetka, odvojiti od punoletnih, uz zahtev da se o njihovom slučaju odluči što je moguće pre.
ZKP prediviđa da lica koja su na izdržavanju kazne ne mogu boraviti u istoj
prostoriji sa licima u pritvoru (čl. 148, st. 3). ZIKS propisuje da se pritvorenici
smeštaju u posebno odeljenje zavoda, organizovano kao odeljenje zatvorenog tipa,
odvojeno od osuđenih (čl. 237, st. 1), što je u skladu s međunarodnim standardima.
Međutim, ZIKS sadrži i opšte pravilo da „pritvorenik boravi u zavodu pod istim
uslovima kao i osuđeno lice, ako ZKP nije drukčije određeno“, koje dovodi u pitanje zahtev PGP (čl. 10, st. 2a in fine) da se optužena lica u načelu podvrgavaju
„posebnom postupanju koje odgovara njihovom položaju neosuđenih lica“.
4.6. Pravo na pravično suđenje
Član 14 PGP:
1. Svi su jednaki pred sudovima i sudovima pravde. Svako lice ima pravo da njegov
slučaj bude raspravljan pravično i javno pred nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim sudom,
ustanovljenim na osnovu zakona koji odlučuje o osnovanosti svake optužbe podignute protiv
njega u krivičnim stvarima ili o osporavanju njegovih građanskih prava i obaveza. Može se
narediti isključivanje javnosti za vreme trajanja cele rasprave ili jednog dela u interesu morala,
javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, ili ako to interes ličnog života
stranaka zahteva, ili još ako to sud smatra apsolutno potrebnim iz razloga posebnih okolnosti
slučaja kada bi javnost štetila interesima pravde, ipak, svaka presuda doneta u krivičnim ili
građanskim stvarima biće javna, osim ako interes maloletnika zahteva da se postupa drukčije ili
ako se rasprava odnosi na bračne sporove ili na starateljstvo dece.
2. Za svako lice koje je optuženo za krivično delo pretpostavlja se da je nevino dok njegova krivica ne bude zakonski ustanovljena.
3. Svako lice koje je optuženo za krivično delo ima, uz potpunu ravnopravnost, prava bar
na sledeće garantije:
(a) da bude obavešteno u najkraćem roku, na jeziku koji razume i u pojedinostima, o
prirodi i razlozima optužbe koja je podignuta protiv njega;
(b) da raspolaže potrebnim vremenom i olakšicama u vezi s pripremanjem svoje odbrane
i da opšti s braniocem koga ono bude izabralo;
(c) da mu bude suđeno bez velikog zakašnjenja;
(d) da prisustvuje raspravi i da se samo brani ili da ima branioca koga je izabralo; ako
nema branioca, da bude obavešteno o svom pravu da ga ima i, svaki put kad to zahtevaju interesi pravde, da mu se dodeli branilac po službenoj dužnosti besplatno, ako
nema mogućnosti da ga nagradi;
(e) da sasluša ili da predloži da drugi saslušaju svedoke koji terete optuženog i da izdejstvuju dolazak i saslušanje svedoka odbrane pod istim uslovima kao i svedoka
optužbe;
(f) da dobije besplatno pomoć tumača ako ne razume ili ne govori jezik na kojem se
vodi rasprava;
92
Ljudska prava u pravnim propisima
(g) da ne bude prinuđeno da svedoči protiv samoga sebe ili da prizna krivicu.
4. Postupak koji se primenjuje na mladiće koji nisu punoletni prema krivičnom zakonu
vodiće računa o njihovim godinama i o interesu njihovog prevaspitavanja.
5. Svako lice oglašeno krivim za počinjeno krivično delo ima pravo da zatraži da, shodno
zakonu, viši sud ispita odluku o krivici i presudi.
6. Ako konačno izrečena krivična presuda bude docnije poništena ili ako je dato pomilovanje zbog toga što nova ili naknadno otkrivena činjenica dokazuje da se radilo o sudskoj grešci, lice koje je izdržalo kaznu na osnovu ove osude biće obeštećeno shodno zakonu, ukoliko se
ne dokaže da je ono u potpunosti ili delimično krivo za neblagovremeno otkrivanje nepoznate
činjenice.
7. Niko ne može biti gonjen ili kažnjen zbog krivičnog dela u vezi kojeg je već bio oslobođen krivice ili osuđen pravnosnažnom presudom prema zakonu i krivičnom postupku svake
zemlje.
Član 6 EKPS:
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj
optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se
štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili
nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim
okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:
(a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o
prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;
(b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
(c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to
zahtevaju;
(d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji
svedoče protiv njega;
(e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.
Član 7 EKPS:
1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili nečinjenjem
koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu. Isto tako, ne može se izreći strožija kazna od one koja je bila propisana u vreme
kada je krivično delo izvršeno.
2. Ovaj član ne utiče na suđenje i kažnjavanje nekog lica za činjenje ili nečinjenje koje
se u vreme izvršenja smatralo krivičnim delom prema opštim pravnim načelima koja priznaju
civilizovani narodi.
Protokol br. 7 uz EKPS:
Član 2
1. Svako ko je odlukom suda osuđen za krivično delo ima pravo da njegovu osudu ili
kaznu preispita viši sud. Ostvarivanje ovog prava, uključujući i osnove za njegovo korišćenje,
uređuje se zakonom.
93
Ljudska prava u Srbiji 2011.
2. Ovo pravo može trpeti izuzetke kada je reč o delima manjeg značaja, koja su određena
zakonom, ili u slučajevima kada je licu u pitanju u prvom stepenu sudio najviši sud ili je bilo
osuđeno na osnovu žalbe na oslobađajuću presudu.
Član 3
Ako je neko lice bilo pravnosnažnom presudom osuđeno zbog krivičnog dela i ako je
kasnije njegova presuda bila ukinuta ili je bio pomilovan zbog toga što neka nova ili novootkrivena činjenica neosporno ukazuje da se radilo o sudskoj grešci, lice koje je pretrpelo kaznu kao
posledicu takve osude dobiće naknadu u skladu sa zakonom ili praksom dotične države, osim
ako se ne dokaže da je ono u potpunosti ili delimično odgovorno za to što nepoznata činjenica
nije blagovremeno otkrivena.
Član 4
1. Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku
u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u
skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.
2. Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim
činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na
njegov ishod.
3. Ovaj se član ne može staviti van snage na osnovu člana 15 Konvencije.
4.6.1. Sudski sistem
Mreža sudova obuhvata sudove opšte i posebne nadležnosti. Sudovi opšte
nadležnosti su osnovni, viši i apelacioni sudovi, kao i Vrhovni kasacioni sud, najviši
sud u zemlji. Sudovi posebne nadležnosti su privredni sudovi, Privredni apelacioni
sud, prekršajni sudovi, Viši prekršajni sud i Upravni sud (čl. 11 Zakona o uređenju
sudova).
Viši sud u prvom stepenu sudi za krivična dela za koja je predviđena kazna
zatvora preko deset godina, krivična dela protiv Vojske Srbije, odavanje državne
tajne, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, izazivanje nacionalne rasne
i verske mržnje i netrpeljivosti, povreda teritorijalnog suvereniteta, udruživanje radi
protivustavne delatnosti, povreda ugleda Republike Srbije, povreda ugleda strane
države i međunarodne organizacije, pranje novca, odavanje službene tajne, kršenje
zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika, ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja, ubistvo na mah, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem,
obljuba zloupotrebom položaja, otmica, trgovina maloletnim licima radi usvojenja,
nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi i primanje mita. Ovaj sud je nadležan
u krivičnom postupku prema maloletnim licima, odlučuje i o molbi za prestanak
mera bezbednosti ili pravne posledice osude za krivična dela iz svoje nadležnosti,
kao i o zahtevima za rehabilitaciju, o zabrani rasturanja štampe i širenja informacija
sredstvima javnog informisanja. Viši sud sudi i u prvostepenim građanskim sporovima, kada vrednost predmeta spora dozvoljava izjavljivanje revizije, u sporovima o
osporavanju ili utvrđivanju očinstva ili materinstva, o autorskim i srodnim pravima,
zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova i oznaka geografskog porekla (ako nije nadležan drugi sud), u sporovima o objavljivanju ispravke informacije
94
Ljudska prava u pravnim propisima
i odgovora na informaciju zbog povrede zabrane govora mržnje, zaštite prava na
privatni život, odnosno prava na lični zapis, propuštanje objavljivanja informacije i
naknadi štete u vezi sa objavljivanjem informacije.
Viši sud u drugom stepenu odlučuje o žalbama na odluke osnovnih sudova
o određivanju mera obezbeđenja prisustva okrivljenog; o žalbama na rešenja u građanskopravnim sporovima; o žalbama na presude u sporovima male vrednosti i u
izvršnim i vanparničnim postupcima a takođe vodi i postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, izvršava krivičnu presudu inostranog suda, odlučuje o priznanju
i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka ako nije nadležan drugi sud, odlučuje
o sukobu nadležnosti osnovnih sudova sa svog područja i vrši druge poslove određene zakonom.
Apelacioni sud je sud druge instance i odlučuje o žalbama: na odluke viših sudova; na odluke osnovnih sudova u krivičnom postupku, ako za odlučivanje o žalbi
nije nadležan viši sud; na presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima,
ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud. Ovaj sud odlučuje i o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje nije nadležan viši sud, o
prenošenju nadležnosti osnovnih i viših sudova kad su sprečeni ili ne mogu da postupaju u nekoj pravnoj stvari i vrši druge poslove određene zakonom (čl. 24).
Vrhovni kasacioni sud ima dve vrste nadležnosti: u suđenju odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom, kao i o sukobu nadležnosti između sudova, ako
za odlučivanje nije nadležan drugi sud, i o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg
vođenja postupka ili drugih važnih razloga (čl. 30). Nadležnost Vrhovnog kasacionog
suda izvan suđenja se odnosi na utvrđivanje načelnih pravnih stavova radi jedinstvene sudske primene prava; razmatranje primene zakona i drugih propisa i rada sudova; imenovanje sudije Ustavnog suda, davanje mišljenja o kandidatu za predsednika
Vrhovnog kasacionog suda i druge nadležnosti određene zakonom (čl. 31).
Postupci za krivična dela organizovanog kriminala, za ratne zločine, kao i za
dela visokotehnološkog kriminala vode se pred posebnim odeljenjima Višeg suda u
Beogradu, dok je u žalbenom postupku nadležan Apelacioni sud u Beogradu.
4.6.2. Ustavno sudstvo
Prema Ustavu predstavnici sve tri grane vlasti, predsednik Republike (koji se
u ovom kontekstu shvata kao nosilac izvršne vlasti), Narodna skupština i Vrhovni
kasacioni sud biraju sudije Ustavnog suda. Ustavni sud ima petnaest sudija koji se
biraju na period od devet godina. Predsednik Republike bira pet kandidata od deset
koje nominuje Narodna skupština, dok Narodna skupština vrši izbor pet od deset
kandidata koje predloži predsednik Republike. Preostalih pet sudija bira se na opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda, sa zajedničke liste Visokog saveta sudstva i
Državnog veća tužilaca (čl. 172).
Za sudiju može biti izabran „istaknuti pravnik“ koji je navršio najmanje 40
godina života i najmanje 15 godina radi u pravnoj struci (čl. 172, st. 5). Sa svake od
tri predložene liste kandidata, najmanje po jedan izabrani sudija mora biti s teritorije
95
Ljudska prava u Srbiji 2011.
autonomnih pokrajina (čl. 172, st. 4). Ustav i Zakon o Ustavnom sudu164 nisu pružili jasna pravila efikasnog izbora sudija Ustavnog suda, niti valjane garancije nezavisnosti Ustavnog suda. Nažalost, prilika da se neke ustavne nedoslednosti isprave
u Zakonu o Ustavnom sudu nisu iskorišćene. Ove godine je donet Zakon o ozmena
i dopunama Zakona o Ustavnom sudu165 koje takođe nisu donele upaređenje u pogledu izbora sudija.
Sudija Ustavnog suda se razrešava ako postane član političke stranke, povredi zabranu sukoba interesa, trajno izgubi radnu sposobnost, bude osuđen na kaznu
zatvora ili bude osuđen za delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog
suda (čl. 15, st. 1 Zakona o Ustavnom sudu). Ispunjenost ovih uslova ceni sam
Ustavni sud, u postupku koji mogu da pokrenu ovlašćeni predlagači za izbor ili
imenovanje sudija ovog suda ili sam Ustavni sud (čl. 15, st. 2 i 3). Odluku o razrešenju sudije Ustavnog suda donosi Narodna skupština, dakle i kada je sudija imenovan od strane drugih ovlašćenih predlagača. Zakon o Ustavnom sudu zabranjuje
sudijama Ustavnog suda da vrše „drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao,
izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji“ (čl. 16, st. 1).
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu uveo je novine
koje treba da doprinesu efikasnosti rada Suda. Ustavni sud je do sada sve odluke
donosio u punom sastavu, što je usporavalo rad Suda. Izmenama zakona predviđeno je da Sud radi i odlučuje i u užem sastavu, odnosno Velikom i Malom veću.
Ustavni sud ima dva Velika veća, koja čine predsednik i sedam sudija, a odluke
donose jednoglasno, a kada nema saglasnosti o predmetu se odlučuje na sednici
Suda. Malo veće donosi određeno rešenje i zaključke procesnog karaktera, čine ga
troje sudija. Kada na Malom veću nije postignuta saglasnost o predmetu iz njegove
nadležnosti, odluku donosi Veliko veće. Sud na sednicama u punom sastavu i dalje
donosi najvažnije odluke kao što su meritorne odluke u postupku ocene ustavnosti i
zakonitosti, o zabrani političke stranke, sindikalnih organizacija, udruženja građana
ili verskih zajednica, kao i o tome da li je predsednik Srbije povredio Ustav.
Međutim, i pored ovih unapređenja izmene su izazvale kritike stručne javnosti i to najviše zbog odredbe koja predviđa da se, za svako nepopunjeno radno
mesto, plata sudije Ustavnog suda uvećava 10 odsto zbog povećanog obima posla.
Kritike bi mogle da budu pre svega zbog toga što plate sudija ne bi smele da se
određuju ovim zakonom, a još manje da se povećavaju zbog toga što neki sudija
nije izabran pošto nedostajući sudija mora u najkraćem roku da se zameni da bi se
obezbedilo da svi građani ostvare svoje pravo na pun kapacitet odlučivanja.
4.6.3. Nezavisnost i nepristrasnost sudova
Ustav u članu 4 sadrži odredbe o podeli vlasti i o nezavisnosti sudske vlasti.
Zakon o uređenju sudova166 sadrži odredbu kojom se izričito zabranjuje korišćenje
164
165
166
Sl. glasnik RS, 109/07.
Sl. glasnik RS, 99/11.
Sl. glasnik RS, 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11.
96
Ljudska prava u pravnim propisima
javnog položaja, sredstava javnog obaveštavanja ili bilo koje javno istupanje kojim
se utiče na sudski postupak, kao i svaki drugi uticaj na sud (čl. 6).
4.6.3.1. Izbor sudija. – Ustav ustanovljava dva tela nadležna za izbor sudija
i zamenika javnih tužilaca, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaštva.167 Narodna skupština bira sudije samo pri prvom izboru, kada se biraju na tri godine, i
to na predlog Visokog saveta sudstva, a sledeći izbor, kad se sudije biraju na stalnu funkciju, u nadležnosti je isključivo Visokog saveta sudstva (čl. 147 Ustava).
Visoki savet sudstva ima 11 članova. U njegov sastav ulaze predsednik Vrhovnog
kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora
Narodne skupštine, kao članovi po položaju, i osam izbornih članova koje bira Narodna skupština. Izborne članove čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom
i dva ugledna i istaknuta pravnika s najmanje 15 godina iskustva u struci, od kojih
je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta (čl. 153). Osim za članove po
položaju, mandat članova Visokog saveta sudstva traje pet godina.
Ustav je zadržao princip stalnosti sudijske funkcije, ali je uveo pravilo da se
pre prvog izbora na stalnu sudijsku funkciju lice bira na tri godine, a po isteku tri
godine vrši se ponovo izbor, ovaj put doživotno. Ustavnim zakonom za sprovođenje
Ustava168 omogućen je opšti izbor svih sudija. Zakon o sudijama reguliše da će se
izbor na stalnu funkciju posle tri godine vršiti po određenom postupku ocene rada i
kvaliteta svakog sudije, tako da prvi izbor u suštini predstavlja probni rad za sudije
(čl. 52 Zakona o sudijama).169
Pošto je reforma sudstva, i posebno postupak izbora sudija bila predmet veoma oštrih i utemeljenih kritika, Ministarstvo pravde je krajem 2010. godine godine predložilo, a Narodna skupština usvojila, izmene Zakona o sudijama, Zakona o
javnom tužilaštvu, Zakona o Visokom savetu sudstva, Zakona o Državnom veću
tužilaca i Zakona o uređenju sudova.170 Izmene su predstavljene kao način da se
omogući jednostavnije preispitivanje opšteg izbora i otklonili nedostaci u vezi sa
transparentnošću postupka i efikasnom pravnom zaštitom koja je sudijama i tužiocima bila uskraćena. Izmenama zakona omogućeno je da kandidate za stalni sastav
Visokog saveta sudstva i Državnog veća predlažu sudije i tužioci kako bi neposrednije učestvovali u radu ova dva tela, a Narodnoj skupštini se predlažu kandidati koji
su dobili najveći broj glasova.171
Ove izmene poništile su reformu u odnosu na sudije i tužioce koji nisu izabrani ali su takođe omogućile preispitivanje odluka o izboru sudija koji se prvi put
biraju na ovu funkciju i tako se ponovo otvorilo pitanje stalnosti sudijske funkcije.
167
168
169
170
171
Javne tužioce bira Narodna skupština na predlog Vlade.
Sl. glasnik RS, 98/06.
O kritikama ovakvog rešenja i prigovorima da se na taj način ugrožava stalnost sudijske funkcije vidi Izveštaj 2010, I.4.6.2.1.
Sl. glasnik RS, 101/10.
Izbori za članove ova dva tela prema zakonskim odredbama treba da se sprovedu u roku od 60
dana od dana stupanja zakona na snagu.
97
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Prema izmenama sudije i tužioci imaju pravo prigovora na odluku o prestanku sudijske funkcije koju podnose stalnom sastavu Visokog saveta sudstva. Stručna javnost je postavila legitimno pitanje da li je opravdano žalbu podnetu Ustavnom sudu
zameniti prigovorom Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaštva čime se
krši pravo na delotvoran pravni lek, načelo zabrane retroaktivnosti zakona, kao i
pravilo ne bis in idem.172
Visoki savet sudstva je u maju ove godine doneo Pravila za primenu odluke
o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti
i za postupak preispitivanja odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske funkcije.173 O prigovoru protiv odluka prvog sastava VSS odlučuje
komisija VSS koju čine 3 člana (predsednik i dva potpredsednika). Postupak je javan, uključujući i medije. Savet omogućava posmatranje postupka predstavnicima
Evropske unije, Saveta Evrope, OEBS-a, Društva sudija Srbije i predstavnika drugih
strukovnih udruženja sudija. U postupku po prigovoru sudija – podnosilac prigovora ima pravo da se upozna sa predmetom i tokom postupka, kao i da usmeno pred
stalnim sastavom Visokog saveta sudstva iznese svoje navode, da predloži i ospori
dokaze, da zahteva izuzeće predsednika i člana Komisije, kao i da zahteva isključenje javnosti u postupku. Po održanom i zaključenom ročištu, na osnovu utvrđenog
činjeničnog stanja i izvedenih dokaza, Komisija donosi odluku koja mora biti obrazložena. Odlukom se predlaže Visokom savetu sudstva da prigovor odbaci, usvoji
ili odbije. VSS može odbaciti prigovor usled neblagovremenosti, usvojiti progovor i
izmeniti odluku o prestanku sudijske dužnosti ili odbiti prigovor i potvrditi odluku o
prestanku sudijske dužnosti, a može i predmet vratiti u ponovni rad Komisiji. Protiv
odluke Saveta dozvoljena je žalba Ustavnom sudu.
Iako su ova pravila, u delu u kome je afirmisano načelo kontradiktornosti,
odnosno mogućnost sudije da učestvuje u postupku i da ima pravo dokazne inicijative, u skladu sa mišljenjem Venecijanske komisije,174 kriterijumi za ocenu stručnosti i osposobljenosti nisu izmenjeni, već se u postupku preispitivanja osposobljenosti i stručnosti sudije mogu koristiti isključivo merila koja su propisana Odlukom o
kriterijumima i merilima donetoj u 2009. godini, a koja su svedena samo na kvantitativno merljive kriterijume: procenat ukinutih odluka, odnos nerešenih starih predmeta u odnosu na ukupan broj predmeta u radu u poređenju sa prosekom odeljenja
suda i imajuću u vidu priliv predmeta, kao i to da li je sudija učestalo kršio obavezu
blagovremene izrade odluka (po isteku roka od 30 dana nakon presuđenja u odnosu
na prosek odeljenja) i efektivno vreme koje sudija provede na radu.
172
173
174
O načinu izbora sudija i tužilaca, propusta koji su učinjeni i stavovima stručnih međunarodnih
i domaćih organizacija i tela vidi više u Izveštaj 2010, II.2.1.2.
Sl. glasnik RS, 35/11 i 90/11.
Preporuka Venecijanske komisije je bila i da se s kvantitativno merljivim kriterijumima postupa
pažljivo. i da se konačna odluka donese na osnovu procene datih predmeta, a ne na osnovu
prostog prebrojavanja predmeta u kojima je odluka ukinuta. Isto tako, Venecijanska komisija je
napomenula da, kada je u pitanju broj rešenih predmeta, ne može se isključiti mogućnost da se
nekim sudijama dodeljuju teži predmeti nego što je to slučaj s drugima, usled čega se čini da je
njihov učinak manji nego njihovih kolega.
98
Ljudska prava u pravnim propisima
4.6.3.2. Prestanak sudijske funkcije i disciplinski postupak. – Ustav propisuje
da sudiji funkcija prestaje na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova, razrešenjem i ako ne bude izabran na stalnu funkciju (čl. 148, st. 1 i čl. 57 Zakona o sudijama), a odluku donosi Visoki savet sudstva. Ustav ne predviđa razloge za
razrešenje, već ostavlja da oni budu određeni zakonom, čime se umanjuje ustavna
zaštita sudija. Zakon o sudijama predviđa razloge za razrešenje sudija i to: ako je
osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest
meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije, ako nestručno
vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja (čl. 62). Nestručnim
se smatra nedovoljno uspešno vršenje sudijske funkcije, ako sudija dobije ocenu
„ne zadovoljava“, shodno kriterijumima i merilima za vrednovanje rada sudija (čl.
63). Inicijativu za razrešenje može podneti svako lice. Postupak se pokreće predlogom predsednika suda, predsednika neposredno višeg suda, predsednika Vrhovnog
kasacionog suda, organa nadležnih za vrednovanje rada sudije i Disciplinske komisije. Postojanje razloga za razrešenje utvrđuje Visoki savet sudstva (čl. 64).
Ustav (čl. 151) i Zakon o sudijama (čl. 5) garantuju imunitet sudijama, te
tako sudija ne može biti pozvan na odgovornost zbog iznetog mišljenja ili glasanja
prilikom donošenja odluka, izuzev ako je reč o krivičnom delu kršenja zakona od
strane sudije.
Disciplinska odgovornost sudija regulisana je glavom VII Zakona o sudijama.175 Kada utvrdi da je sudija učinio težak disciplinksi prekršaj Disciplinska komisija pokreće postupak za razrešenje sudije. Protiv odluke Disciplinske komisije
disciplinski tužilac i sudija protiv koga se vodi disciplinski postupak mogu izjaviti
žalbu Visokom savetu sudstva. Ukoliko je sudiji povređeno pravo za koje ovim
zakonom nije predviđen poseban postupak zaštite, sudija može Visokom savetu
sudstva izjaviti pritužbu (čl. 29). Ako je pritužba osnovana, Visoki savet sudstva
preduzima mere radi zaštite prava sudije.
4.6.3.3. Garancije nezavisnosti sudija (izuzeće, dodela predmeta, nepremestivost). – Ustav garantuje tzv. princip nepremestivosti sudije (čl. 150), a ovaj princip
je dosledno sproveden u Zakonu o sudijama (čl. 2, st. 2 i čl. 18). Sudija može biti
premešten ili upućen u drugi sud samo ako se s tim saglasi. Saglasnost se izuzetno ne traži ako sud za koji je izabran bude ukinut ili mu bude ukinut pretežni deo
nadležnosti. Kao garantija nepristrasnosti suda, u pravu Srbije predviđeno je više
razloga zbog kojih se sudija može izuzeti iz postupka. Razlozi za izuzeće uglavnom
se odnose na sukob interesa. Izuzeće traži sam sudija, a mogu ga tražiti i stranke. O
zahtevu za izuzeće odlučuje predsednik suda.
Prema članu 22 Zakona o sudijama sudija nije dužan da predsedniku suda i
drugim sudijama objašnjava svoja pravna shvatanja i činjenično stanje, osim u obrazloženju odluka ili ako to zakon posebno nalaže, čime se obezbeđuje međusobna
nezavisnost sudija.
175
Detaljnije o disciplinskom postupku i organima vidi Izveštaj 2010, I.4.6.3.2.
99
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakon o sudijama propisuje da se predmeti dodeljuju isključivo na osnovu
oznake i broja predmeta, prema redosledu koji se unapred utvrđuje za svaku kalendarsku godinu. Izričito se propisuje da redosled predmeta ne zavisi od ličnosti
stranaka i okolnosti predmeta. Niko nema pravo da sudska veća obrazuje i predmete
dodeljuje mimo rasporeda poslova i redosleda prijema (čl. 24). U skladu sa Sudskim poslovnikom, sudiji predmet može biti oduzet samo ako duže odsustvuje ili
ako mu je pravosnažno izrečena disciplinska sankcija zbog disciplinskog prekršaja
neopravdanog odugovlačenja postupka (čl. 25, st. 2).
4.6.3.4. Nespojivost sudijske funkcije. – Ustav Srbije zabranjuje sudijama političko delovanje, (čl. 152). Iako se može smatrati pozitivnim zabrana sudijama da
budu članovi političkih stranaka, formulacija „političko delovanje“ je suviše uopštena i ostavlja široke mogućnosti za tumačenje, a samim tim i zloupotrebu.
Prema Zakonu o sudijama, sudija ne može biti na funkcijama u organima koji
donose propise i organima izvršne vlasti, javnim službama i organima pokrajinske
autonomije i jedinica lokalne samouprave. Sudija ne može biti član političke stranke, niti politički delovati na drugi način, baviti se bilo kojim javnim ili privatnim
plaćenim poslom, niti pružati pravne usluge ili savete uz naknadu. Sudija može biti
član Republičke izborne komisije, odnosno izborne komisije autonomne pokrajine i
jedinice lokalne samouprave. Sa sudijskom funkcijom nespojive su i druge službe,
poslovi i postupci koji su oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudije ili štete ugledu
suda. Visoki savet sudstva odlučuje koji su postupci oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudije i štetni po ugled suda, na osnovu Etičkog kodeksa. U slučajevima
određenim zakonom, sudija može, tokom radnog vremena, da obavlja nastavnu i
naučnu delatnost u instituciji nadležnoj za obuku u pravosuđu (čl. 30).
4.6.3.5. Obuka sudija. – Zakonom o Pravosudnoj akademiji176 propisuje se
da će buduće sudije i tužioci posle staža i položenog pravosudnog ispita morati da
pohađaju dodatnu obuku, uređuje se početna i stalna obuka sudija, javnih tužilaca
i zamenika javnih tužilaca, obuka sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika i
obuka sudskog i tužilačkog osoblja (čl. 1). Osnivanje Pravosudne akademije treba
da doprinese profesionalnom, nezavisnom, nepristrasnom i efikasnom obavljanju
sudijske i tužilačke funkcije i stručnom i efikasnom obavljanju poslova sudskog i
tužilačkog osoblja (čl. 2).
Uslovi za prijem na Pravosudnu akademiju su: položen pravosudni ispit, ispunjavanje opštih uslova za rad u državnim organima, položen prijemni ispit za
početnu obuku (čl. 28). Posle polaganja prijemnog ispita polaznik akademije je još
dve godine u obavezi da radi u praksi i da stiče određena stručna i praktična znanja,
da bi na kraju polagao završni ispit.
Početna obuka podrazumeva pripremu kandidata za buduće sudije i tužioce, koji se kroz dvogodišnju obuku osposobljavaju da samostalno, stručno i efi176
Sl. glasnik RS, 104/09.
100
Ljudska prava u pravnim propisima
kasno obavljaju sudijski ili tužilački posao. Broj korisnika početne obuke Visoki
savet sudstva i Državno veće tužilaca utvrđivaće na osnovu procene broja slobodnih
sudijskih mesta u prekršajnim i osnovnim sudovima, odnosno mesta zamenika u
osnovnom javnom tužilaštvu, u godini koja sledi nakon godine u kojoj korisnici
završavaju početnu obuku, uvećanom za 30%.
Po završetku početne obuke polaže se završni ispit na kome se proveravaju
isključivo praktična znanja i sposobnosti stečene na početnoj obuci. Visoki savet
sudstva i Državno veće tužilaštva obavezni su da kandidate koji su završili početnu
obuku na akademiji prema uspehu ostvarenom na početnoj obuci predlože za izbor
sudija prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika tužilaca (čl. 40).177
Prema odredbama zakona o Pravosudnoj akademiji već izabrane sudije će stalno usavršavati teorijska i praktična znanja i veštine radi stručnog i efikasnog vršenja
sudijske i tužilačke funkcije. Ova obuka će uglavnom biti dobrovoljna izuzev u slučajevima kada Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca ocene suprotno (čl. 43).178
Delatnosti Akademije su različite tako da se ona pored edukacije bavi i uspostavljanjem i održavanjem saradnje s domaćim, stranim i međunarodnim institucijama, organizacijama i udruženjima, izdavanjem publikacija i obavljanjem istraživačko-analitičkih poslova, saradnjom s naučnim institucijama i prikuplja i analizira
sudsku praksu (čl. 5).
4.6.4. Pravičnost postupka
Ustav Srbije garantuje svakome pravo na jednaku zaštitu prava u postupku pred
sudom, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno
sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (čl. 36). Međutim, nije dovoljno da se pravo na pristup sudu samo
proklamuje. Tako, ako je pomoć advokata neophodna kako bi se pristup sudu zaista
i omogućio, država dužna da ga obezbedi.179 Još jedan problem predstavlja imunitet
pojedinih lica, koji ponekad može dovesti do kršenja prava na pristup sudu.180
Pravo na pristup sudu može biti otežano ili čak onemogućeno suviše visokim
sudskim taksama. S obzirom na stalni pad standarda građana Srbije i loš ekonomski
177
178
179
180
O mogućim nesaglasnostima sa postojećim sistermom polaganja pravosudnih ispita i novog
koncepta obuke sudija vidi više u Izveštaj, 2010, I.4.6.2.9.
U slučaju promene specijalizacije, bitnih promena propisa, uvođenja novih tehnika rada, radi
otklanjanja nedostataka u radu sudije i zamenika javnog tužioca uočenih prilikom njihovog
rada, kao i za sudije i zamenike javnih tužilaca koji se prvi put biraju na sudijsku, odnosno
tužilačku funkciju, a nisu pohađali program početne obuke.
Vidi Airey protiv Irske, ECHR, App. No. 6289/73 (1979), st. 26.
Vidi Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 23452/94 (1998) i Ashingdane
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 8225/78 (1985). U pogledu imuniteta narodnih poslanika vidi Venecijanska komisija, Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006,
CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007, st. 54.
101
Ljudska prava u Srbiji 2011.
položaj stanovništva sudske takse su veoma visoke tako da u velikoj meri ugrožavaju pravo na pristup sudu.181 Procesni zakoni propisuju mogućnost ostvarivanja
siromaškog prava, ali se ovi propisi u praksi retko primenjuju.
Vlada Republike Srbije je usvojila Strategiju razvoja sistema besplatne pravne pomoći koja se odnosi na period od 2011. do 2013. godine.182 U skladu sa ciljevima Strategije Ministarstvo pravde je u maju 2011. godine obrazovalo Radnu
grupu za izradu teksta Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći.
Radna verzija zakona o besplatnoj pravnoj pomoći predviđa dve vrste besplatne pravne pomoći, primarnu (opšta pravna informacija i početni pravni savet,
u svakoj pravnoj stvari, na osnovu usmenog zahteva koji se upućuje pružaocu) i
sekundarnu (pravo korisnika na pravni savet, sastavljanje isprava i podnesaka, na
pokretanje i učestvovanje u postupku medijacije, odbranu i zastupanje pred sudovima, organima uprave i drugim telima, kao i u postupku mirnog rešavanja spora,
koje se ostvaruje pod uslovima utvrđenim ovim zakonom).
Prema radnoj verziji, pružaoci besplatne pravne pomoći su advokati, službe
jedinica lokalne samouprave, organi javne vlasti, javni beležnici, privatni izvršitelji
i medijatori, pravne klinike, udruženja i drugi oblici organizovanja. Ministarstvo
nadležno za poslove pravosuđa vodi registar pružalaca.
Primarnu pravnu pomoć mogu da koriste sva lica koja se nalaze na teritoriji
Republike Srbije bez obzira na to ko je pružalac pravne pomoći. Pravo na sekundarnu pravnu pomoć imaju državljani Republike Srbije, azilanti, izbeglice, strani
državljani za vreme zakonitog boravka na teritoriji Republike Srbije i druga lica
na osnovu međunarodnog ugovora. Kao alternativa ovom rešenju, predviđeno je da
korisnici sekundarne pravne pomoći budu sva lica pod jurisdikcijom Republike Srbije, što je bolja solucija. Da bi ostvarili pravo na pružanje besplatne pravne pomoći
korisnici sekundarne pravne pomoći moraju da ispune uslove koji se odnose ili na
slabo materijalno stanje ili na status u postupku.183 Takođe, jedan od osnova za priznanje prava na besplatnu pravnu pomoć jeste i kriterijum pravičnosti.184
Prema radnoj verziji, advokati su ekskluzivni pružaoci sekundarne pravne
pomoći u parničnom i krivičnom postupku, zbog čega je najviše kritika i upućeno
radnoj grupi na javnoj raspravi o nacrtu zakona u decembru ove godine. Ovakim zakonskim rešenjem se negira značaj nevladinih organizacija koje imaju veliko iskustvo u pružanju pravne pomoći, uživaju poverenje građana i specijalizovane su u
oblastima u kojima nisu specijalizovani opšti pružaoci.
U upravnom postupku službe u jedinicama lokalne samouprave i advokati
su primarni pružaoci pravne pomoći, dok je za udruženja i druge oblike organi181
182
183
184
Mada se te takse u Srbiji ne smatraju visokim u poređenju s taksama u drugim zemljama
regiona.
Sl. glasnik RS, 74/10.
Npr. žrtva nasilja u porodici, tražilac azila, dete bez roditeljskog staranja.
Visina zaprećene kazne, značaj predmeta za korisnika, ekonomska snaga ili monopolski položaj
suprotne strane.
102
Ljudska prava u pravnim propisima
zovanja predviđeno da supsidijarno mogu da pružaju sekundarnu pravnu pomoć,
preko diplomiranog pravnika. Dakle, pružanje pravne pomoći od strane udruženja
je praktično svedeno samo na sastavljanje podnesaka, davanje saveta i zastupanje
u upravnom postupku. Pored toga, udruženja i drugi oblici organizovanja bi prema
radnoj verziji zakona mogli da pružaju tako ograničen obim pravne pomoći, samo
na osnovu diskrecione odluke ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, odnosno na osnovu raspisanog javnog konkursa i to samo ako ministarstvo prethodno
utvrdi da postojeći kapacitet pružalaca pravne pomoći nije dovoljan i da postoji
potreba za pružanjem besplatne pravne pomoći određenim korisnicima (osetljivim
grupama), pod uslovom da bi zadovoljenje takve potrebe bilo korisno i društveno
opravdano. Ove zakonske odredbe bi dovele do stvaranja de facto monopolskog položaja advokata koji se prema autorima radne verzije nesporno izvodi iz restriktivne
i proizvoljne interpretacije člana 67 Ustava koji predviđa da pravnu pomoć pružaju
advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa Zakonom. Međutim, sam Ustav
u članu 20 garantuje da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može
smanjivati. Ograničenje ljudskih prava se ne sme pretpostavljati kako je to učinjeno
rešenjima iz radne verzije zakona. Cilj zakona bi trebalo da bude stvaranje dobro
uređenog sistema besplatne pravne pomoći u kom će da sudeluju svi akteri koji bi
mogli da unaprede sistem i doprinesu ostvarivanju socijalne pravde. Pristup pružanju besplatne pravne pomoći treba da bude interdisciplinaran kako bi se postigao
sinergijski efekat i tako afirmisalo pravo na pristup sudu.
Takođe, autori radne verzije (među kojima nije bilo predstavnika nevladinog
sektora) su mišljenja da bi suprotne odredbe, koje bi dozvoljavale drugim pružaocima besplatne pravne pomoći zastupanje u krivičnom i parničnom postupku, bile u
koliziji sa odredbama ZKP i ZPP koje determinišu da samo advokat može da bude
branilac i punomoćnik. Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći jeste zakon ex constitutione jer se izvodi direktno iz člana 67, stav 2 Ustava Republike Srbije koji predviđa
da se zakonom uređuje kada je pravna pomoć besplatna, a takođe je i lex specialis
u odnosi na ZKP i ZPP, te otuda odredbe ovog zakona mogu da derogiraju opštije
odredbe drugih procesnih zakona. Na javnoj raspravi kritikovan je i postupak upisa
u registar pružalaca i postupak za priznanje prava korisnicima, kao suviše kompleksan i skup. Usled značajnih nedostataka radne verzije još uvek je u toku rad na
izradi nacrta zakona.
Jedan od najvažnijih elemenata koje zahteva garantija pravičnosti suđenja
je kontradiktornosti postupka (audiatur et altera pars). Prema ZKP, okrivljeni ima
pravo „da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve
činjenice i dokaze koji mu idu u korist“ (čl. 4 ZKP i čl. 68 novog ZKP).
Propisno sastavljena optužnica mora se bez odlaganja dostaviti okrivljenom,
a ako se nalazi u pritvoru u roku od 24 sata po prijemu (čl. 270 ZKP, čl. 335 novog
ZKP). Isti smisao ima i odredba o obaveznom dostavljanju primerka žalbe protivnoj
strani na odgovor. Nepoštovanje ovih odredbi predstavlja apsolutno bitnu povredu
krivičnog postupka.
103
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Princip kontradiktornosti predviđen je i u Zakonu o prekršajima (čl. 85).
Isti princip predviđen je i u parničnom postupku jer je predviđeno da sud
mora da pruži mogućnost svakoj stranci da se izjasni o zahtevima, predlozima i
navodima protivne strane, a samo izuzetno kada je to zakonom određeno, sud je
ovlašćen da o zahtevu odluči i ako protivnoj strani nije bila pružena mogućnost da
se izjasni. To se pre svega odnosi na donošenje odluka o privremenim merama u
kom postupku se princip hitnosti stavlja iznad principa kontradiktornosti.
4.6.5. Suđenje u razumnom roku
Ustav propisuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom
već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku raspravi i odluči o njegovim pravima, obavezama i o optužbama protiv njega (čl. 32, st. 1).
Procesni zakoni u Srbiji takođe priznaju pravo okrivljenog da u najkraćem
roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno bez bilo kakvog neopravdanog
odlaganja i obavezuju sud da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i
onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku. Zakon o sudijama uvodi dužnost sudije da predsednika suda obavesti o trajanju
prvostepenog postupka ili postupka po pravnom leku koji nije okončan u roku od
godinu dana odnosno dva meseca (čl. 28)
Ova obaveza je posebno naglašena u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnika, tako predsednik veća mora svakih
mesec dana da obaveštava predsednika suda o tome koji postupci prema maloletnicima nisu okončani i iz kojih razloga. Glavni pretres se u postupku prema maloletnicima prekida ili odlaže samo izuzetno u kom slučaju sudija za maloletnike mora
da obavesti predsednika suda.
U postupku po žalbi drugostepeni sud je dužan da održi glavnu raspravu odnosno pretres i da sam presudi, ako je u postupku presuda već jednom bila ukinuta.
Takvo rešenje predviđaju i aktuelni i novi procesni zakoni.
Porodični zakon185 takođe predviđa hitnost postupka u vezi sa porodičnim
odnosima vezanim za dete ili roditelje koji vrše roditeljsko pravo. U postupku u
parnicama iz radnih odnosa i povodom kolektivnih ugovora, sud ima posebnu obavezu da obraća pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova naročito prilikom
određivanja rokova i ročišta.
U rešavanju problema vezanih za suđenje u razumnom roku mogu da pomognu i Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova,186 a i Zakon o posredovanju – medijaciji187 koji reguliše mirno rešavanje i drugih vrsta sporova.
185
186
187
Sl. glasnik RS, 18/05 i 72/11.
Sl. glasnik RS, 125/04 i 104/09.
Sl. glasnik RS, 18/05.
104
Ljudska prava u pravnim propisima
4.6.6. Javnost rasprave i javnost presude
Ustav Srbije garantuje javnost rasprave pred sudom (čl. 32), ali ne garantuje
izričito javnost prilikom objavljivanja presude. U Ustavu su taksativno nabrojani
slučajevi u kojima se, u skladu sa zakonom, može isključiti javnost – radi zaštite
interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao
i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa
zakonom.
U krivičnom i građanskom postupku važi opšte pravilo da su glavni pretres
odnosno glavna rasprava javni i da im mogu prisustvovati punoletna lica, dok novi
ZKP predviđa da glavnom pretresu mogu prosustvovati lica starija od 16 godina.
Prema ZKP, sud može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka, ali uvek po
uzimanju njihovih izjava, isključiti javnost iz celog ili dela glavnog pretresa, ako je
to potrebno radi zaštite morala, zaštite javnog poretka, zaštite nacionalne bezbednosti, zaštite maloletnika ili zaštite privatnog života učesnika u postupku, ili kada
je to, po mišljenju suda, neophodno s obzirom na posebne okolnosti zbog kojih bi
javnost mogla da povredi interese pravde. Novi ZKP predviđa iste osnove isključenja javnosti s tim što se javnost može isključiti radi zaštite opravdanih interesa u
demokratskom društvu, umesto ranije formulacije: zaštita interesa pravde.
U postupku prema maloletnicima javnost se uvek isključuje (čl. 75 Zakona
o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica188).
Zakon o prekršajima189 propisuje isključenje javnosti ako to zahtevaju opšti interesi
ili razlozi morala i kada se postupak vodi protiv maloletnika (čl. 296). Isključenje
javnosti na glavnom pretresu protivno zakonu predstavlja bitnu povredu odredbi
krivičnog i parničnog postupka i osnov je za žalbu na presudu (čl. 368, st. 4 ZKP i
čl. 361, st. 2, t. 11 ZPP). Takav značaj neosnovanom isključenju javnosti daju i novi
ZKP i ZPP.
ZPP predviđa da se u parničnom postupku javnost može isključiti „za celu
glavnu raspravu ili jedan njen deo ako to zahtevaju interesi čuvanja službene, poslovne ili lične tajne, interesi javnog reda ili razlozi morala“ (čl. 308, st. 1 ZPP).
Novi ZPP drugačije formuliše razloge za isključenje javnosti, te se tako javnost
može isključiti radi interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u
postupku (čl. 322). Prema važećem i novom ZPP javnost se može isključiti i radi
održavanja reda na raspravi.
Svi procesni zakoni propisuju da rešenje o iskljućenju javnosti mora biti
obrazloženo i javno.
Aktuelni i novi ZPP i ZKP predviđaju da se izreka presude mora uvek javno
pročitati, bez obzira da li je tokom postupka bila isključena javnost ili ne, ali će sud
odlučiti da li će se isključiti javnost prilikom objavljivanja razloga presude.
188
189
Sl. glasnik RS, 85/05.
Sl. glasnik RS, 101/05, 116/08 i 11/09.
105
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakon o upravnim sporovima190 predviđa javnost sednice kao pravilo, i utvrđuje razloge za isključenje javnosti koji su u skladu s EKPS (čl. 35).
4.6.7. Garantije optuženima za krivična dela
U pravu Srbije postoje tri vrste kažnjivih dela. To su krivična dela, prekršaji
i privredni prestupi.
Krivično delo je prema Krivičnom zakoniku191 ono koje je zakonom propisano kao krivično delo, protivpravno i skrivljeno (čl. 14). Zakonodavac ne navodi
eksplicitno da je krivično delo društveno opasno delo, kako je to bilo u ranijim zakonskim tekstovima, budući je ovaj element sadržan u pojmu protivpravnosti.
Prekršaj je protivpravna skrivljeno izvršena radnja koja je propisom nadležnog organa određena kao prekršaj (čl. 2 Zakona o prekršajima).
4.6.7.1. Pretpostavka nevinosti. – Ustav i ZKP u skladu su s međunarodnim
standardima. Oni predviđaju da će se svako smatrati nevinim dok se njegova krivica
ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda (čl. 34, st. 3 Ustava; čl. 3, st. 1
ZKP).
I stari i novi ZKP u skladu s evropskim standardima,192 predviđaju da nije
samo sud u obavezi da poštuje pretpostavku nevinosti, već da i svi državni organi,
sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica imaju
obavezu da svojim javnim izjavama ne vređaju prava okrivljenog.
U Krivičnom zakoniku je inkriminisano davanje javnih izjava u sredstvima
javnog informisanja, za vreme trajanja krivičnog postupka, pre donošenja pravnosnažne odluke koje su date u nameri da se povredi pretpostavka nevinosti ili nezavisnosti suda. Kako je pretpostavka nevinosti već zaštićena članom 3 ZKP ova
odredba pruža dodatno zaštitu od čestih kršenja preko medija. Iako štiti prava okrivljenog i nezavisnost i nepristrasnost suda odredba ima i drugu stranu koja može da
ugrozi slobodu izražavanja i medija, i pored toga što se eksplicitno ne odnosi samo
na novinare. Udruženja novinara tražila su izmenu ili brisanje ove odredbe, dok su
predstavnici tužilaštva i Ministarstva pravde tvrdili da ona nije usmerena protiv novinara, već da joj je cilj zaštita pretpostavke nevinosti i ograničavanje izvršne vlasti
da se meša u sudske postupke.
Kršenje pretpostavke nevinosti u praksi su veoma česta pa su u tom smislu
opravdani pokušaji da se ona zaštiti jer je često krše javne ličnosti, političari pa čak
i predstavnici državnih organa, policije i tužilaštva, a ne samo novinari. Argumentacija da odredba propisuje da krivično delo vrši onaj „ko daje izjave“ a ne neko ko
ih prenosi, koristi ili citira, donekle ide u prilog zakonodavcu, ali uzimajući u obzir
190
191
192
Sl. glasnik RS, 111/09.
Sl. glasnik RS, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09.
Vidi Allenet de Ribemont protiv Francuske, ECHR, App. No. 15175/89 (1995). Fatullayev protiv Azerbejdžana, ECHR, App. No. 40984/07 (2010).
106
Ljudska prava u pravnim propisima
atmosferu u kojoj novinari u Srbiji rade, rešenje bi trebalo da bude formulisano na
način koji vodi računa o slobodi i nezavisnosti medija.
4.6.8. Prava optuženih u krivičnom postupku
4.6.8.1. Obaveštenje o optužbi, bez odlaganja i na jeziku koji optuženi razume. – Ustav garantuje svakome ko je okrivljen za krivično delo pravo da u najkraćem roku bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i dokazima
prikupljenim protiv njega, podrobno i na jeziku koji razume (čl. 33).
Ovo pravo garantovano je krivičnoprocesnim odredbama i u starom i u novom ZKP kojim se propisuje da okrivljeni mora biti obavešten na svom jeziku o
krivičnom delu koje mu se stavlja na teret i o dokazima na kojima je zasnovana
optužba već na prvom saslušanju. Policija je takođe dužna da obavesti lice da se
smatra osumnjičenim ako to oceni prilikom prikupljanja obaveštenja.
Optužnica se „dostavlja okrivljenom koji je na slobodi bez odlaganja, a ako
se nalazi u pritvoru, u roku od 24 sata po prijemu“i mora da sadrži, između ostalog,
opis dela i okolnosti koje bliže određuju krivično delo, kao i predlog o dokazima
koje treba izvesti na glavnom pretresu. Obaveštenje o optužbi garantovano je i u
prekršajnom postupku (čl. 85, st. 2 i čl. 86 ZOP).
Ustav takođe svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca u slučaju da ne
razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu. Slepim, gluvim i nemim licima
garantuje se pravo na besplatnog tumača (čl. 32, st. 2).
Stranke, svedoci i drugi učesnici u postupku imaju pravo da u postupku upotrebljavaju svoj jezik i u tu svrhu se obezbeđuje prevođenje. Sud ima obavezu da
ova lica pouči o pravu na prevođenje, a oni se ovog prava mogu odreći ukoliko
razumeju i govore jezik na kome se vodi postupak. Povreda ovog prava okrivljenog
i branioca je apsolutno bitna povreda krivičnog postupka.
Obaveza osiguranja dovoljnog vremena za pripremanje odbrane okrivljenom
predstavlja jedno od osnovnih načela krivičnoprocesnih postupaka. Tako važeći i novi
ZKP propisuju da se poziv za glavni pretres mora dostaviti optuženom tako da između
dostavljanja poziva i glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje 8 dana. Za krivična dela za koja se može izreći zakonska kazna od 10
godina i teža kazna, vreme za pripremanje odbrane iznosi najmanje 15 dana.
Uvođenjem tužilačke istrage u novi ZKP jednakost oružja odbrane i optužbe
je ozbiljno dovedena u pitanje, budući da tužilac (pored stručnosti) iza sebe ima
čitav državni aparat, a da stručna odbrana nije uvek obavezna kao i da zakon o pružanju besplatne pravne pomoći još uvek nije usvojen.
Kada je reč o drugostepenom postupku, važeći i novi ZKP predviđaju obavezu dostavljanja žalbe protivnoj stranci i mogućnosti podnošenja odgovora u roku
od 8 dana. Ove garantije sadržane su i u Zakonu o prekršajima (čl. 85, st. 1, 3 i 4,
čl. 108 i 109).
107
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.6.8.2. Zabrana suđenja u odsustvu i pravo na odbranu. – Ustav propisuje
da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se
sudi u njegovom prisustvu i da ne može biti kažnjen ako mu se ne omogući prethodno da bude saslušan i da se brani (čl. 33, st. 4).
Prema aktuelnom i novom ZKP, suđenje in absentia je dopušteno samo izuzetno, ako je okrivljeni u bekstvu ili inače nije dostižan državnim organima, a postoje naročito važni razlozi da mu se sudi iako je odsutan. Osim toga, okrivljeni
kome se sudi u odsustvu mora imati branioca, čim se donese rešenje o suđenju u odsustvu (čl. 71, st. 3). Na zahtev lica koje je osuđeno u odsustvu ili njegovog branioca, krivični postupak će se ponoviti (čl. 413, st. 1 ZKP). Isto predviđa i novi ZKP.
Ustav garantuje pravo na odbranu (čl. 33). Prema važećem i novom ZKP,
okrivljeni ima pravo da se sam brani ili uz pomoć branioca koga sam izabere iz reda
advokata. Novi ZKP propisuje da u postupku za krivično delo za koje je propisana
kazna zatvora od deset godine i teža kazna branilac može biti samo advokat sa najmanje pet godina prakse, odnosno koji je najmanje pet godina vršio funkciju sudije,
javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca, čime se povećava kvalitet odbrane ali se
i ograničava pravo okrivljenog da slobodno izabere branioca.
Sud je dužan da okrivljenom postavi branioca po službenoj dužnosti u dva
slučaja: kada je reč o obaveznoj odbrani a okrivljeni nije uzeo branioca i kada se
okrivljeni koristi siromaškim pravom. Predsednik suda će okrivljenom postaviti
branioca po službenoj dužnosti do pravnosnažnosti presude, a ako je lice osuđeno
na kaznu zatvora u trajanu od četrdeset godina, i u postupku po vanrednim pravnim
lekovima. ZKP izričito nabraja slučajeve u kojima okrivljeni mora da ima branioca: ako je nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani ili se postupak vodi
zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko 10 godina ili teža
kazna okrivljeni mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja; ako se okrivljenom sudi u odsustvu, čim se donese rešenje o suđenju in absentia; ako je okrivljenom određen pritvor, on mora imati branioca dok je u pritvoru (čl. 71, st. 1–3
ZKP). Okrivljeni mora imati branioca najkasnije osam dana pre održavanja ročišta
na kome se odlučuje o sporazumu o priznanju krivice, kao i posle stavljanja predloga za izricanja bezbednosne mere obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u
zdravstvenoj ustanovi ili na slobodi. Maloletnik mora imati branioca prilikom prvog
saslušanja i tokom celog postupka. To predviđa i novi ZKP osim što je prema novom ZKP stručna odbrana obavezna ako se vodi postupak za krivično delo za koje
je propisana kazna od 8 godina i teža kazna. Novina je i to da je stručna odbrana
obavezna i ako je okrivljeni zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan. Osim
toga, predsednik suda može razrešiti postavljenog branioca koji neuredno izvršava
dužnost.193
193
Ovo je u skladu s praksom Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđeno da se od vlasti
zahteva ne samo da obezbede odbranu, već i da ta odbrana bude delotvorna, a u slučaju da
postavljeni branilac ne pruža delotvorno zastupanje, od vlasti se zahteva da intervenišu. Vidi
Kamasinski protiv Austrije, ECHR, App. No. 9783/82 (1989) i Artico protiv Italije, ECHR,
App. No. 6694/74 (1980).
108
Ljudska prava u pravnim propisima
ZKP predviđa da se okrivljenom koji prema svom imovnom stanju ne može
snositi troškove odbrane na njegov zahtev postavlja branilac, kada se postupak vodi
za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko 3 godine ili ako to zahtevaju interesi pravičnosti (čl. 72). Novi ZKP kao uslov za ostvarenje siromaškog prava zahteva da se za konkretno krivično delo može izreći kazna od 3 godine, dakle
posebni minimum može biti i manji od 3 godine (čl. 77).
U pretrkivičnom postupku osumnjičeni ima pravo da bude poučen da ima
pravo da uzme branioca, koji će prisustvovati njegovom daljem saslušanju, i da nije
dužan da bez prisustva branioca odgovara na postavljenja pitanja (čl. 226, st. 7). To
predviđa i čl. 289 novog ZKP.
Posebno se reguliše nadzor nad vođenjem razgovora osumnjičenog/okrivljenog i branioca. Branilac ima pravo na poverljiv razgovor s osumnjičenim koji je
lišen slobode i pre nego što je osumnjičeni saslušan, kao i s okrivljenim koji se
nalazi u pritvoru. Kontrola ovog razgovora pre prvog saslušanja i tokom istrage
dopuštena je samo posmatranjem, ali ne i slušanjem (čl. 75, st. 2 ZKP, čl. 69 i 72
novog ZKP).
Zakon o prekršajima garantuje pravo na odbranu u članu 85. Odbrana se
može izneti i u pisanoj formi (čl. 177). Sud može da odluči da pretres održi u odsustvu okrivljenog koji je uredno pozvan ako je on već saslušan, a sud nađe da
njegovo prisustvo nije neophodno (čl. 208). Pravo na branioca je garantovano u
odredbama članova 109 i 167 ZOP.
4.6.8.3. Položaj svedoka. – Okrivljeni ima pravo da ispituje svedoke optužbe
i da zahteva da se pod istim uslovima i u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane. Prema važećem i novom ZKP okrivljeni može do završetka glavnog pretresa
zahtevati da se pozovu novi svedoci ili veštaci ili da se pribave novi dokazi. Međutim, u cilju procesne ekonomije, novi ZKP predviđa održavanje pripremnog ročišta
na kome se obrazlažu dokazi koji će biti izvedeni na glavnom pretresu i predlažu
novi dokazi, te predsednik veća može odbiti izvođenje dokaza predloženog na glavnom pretresu, za koji su stranke, branilac i oštećeni znali u toku pripremnog ročišta,
ali ga bez opravdanog razloga nisu predložili.
Zakonom o krivičnom postupku koji je na snazi, detaljno je regulisano za
koja lica postoji apsolutna nemogućnost svedočenja, te tako branilac ne može biti
saslušan o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio. Ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova ne može biti saslušano o sadržaju obaveštenja
koja je dobilo od građana, odnosno od osumnjičenog u pretkrivičnom postupku.
Relativna nemogućnost svedočenja je važećim ZKP propisana za lica koja bi
svojim iskazom povredila dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne, dok ih
nadležni organ ne oslobodi te dužnosti, lice koje bi svedočenjem povredilo obavezu
čuvanje profesionalne tajne, osim ako su na osnovu posebnog propisa ili izjave lica
u čiju korist je ustanovljeno čuvanje tajne oslobođena te obaveze, i maloletno lice
koje s obzirom na svoju zrelost nije u stanju da shvati značaj prava da ne mora da
svedoči.
109
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Novi ZKP ne predviđa da kao svedok ne može biti saslušano službeno lice
organa unutrašnjih poslova o onome što je doznalo u predistražnom postupku, a sud
može na predlog okrivljenog ili njegovog branioca odlučiti da ispita kao svedoka i
lice koje je isključeno od dužnosti svedočenja (čl. 93).
Dužnosti svedočenja oslobođena su lica koja su u određenom srodstvu s
okrivljenim, ali ta lica mogu dati iskaz ukoliko to žele (čl. 98, st. 1 važećeg ZKP, čl.
94 novog ZKP). Takođe, i važeći i novi ZKP predviđaju da svedoci mogu uskratiti
odgovor na pojedina pitanja ako je verovatno da bi tim odgovorom sebe ili određene kategorije svojih srodnika izložila teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili
krivičnom gonjenju. Lica koja daju iskaz pred sudom dužna su da govore istinu.
Davanje lažnog iskaza inkriminisano je krivičnim zakonom (čl. 206 KZ).
Važeći i novi ZKP predviđaju da sud ima obavezu da zaštiti svedoka od uvrede, pretnje i svakog drugog napada. Ukoliko postoje zakonom određene okolnosti,
svedok može dobiti u postupku status zaštićenog svedoka, a novi ZKP uvodi i institut posebno osetljivog svedoka.
Pored zaštite predviđene u ZKP, mere zaštite svedoka predviđene su, pod određenim uslovima, i Zakonom o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku.194
4.6.8.4. Zabrana samooptuživanja. – Prema Ustavu, lice koje je okrivljeno ili
kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica
bliskih sebi, niti da prizna krivicu (čl. 33, st. 7)
Okrivljenom je i važećim i novim ZKP priznato pravo da se brani ćutanjem
time što je sud ili drugi državni organ dužan da ga pre prvog saslušanja upozori
da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega. Pre saslušanja okrivljenog
na glavnom pretresu sud mora da upozna okrivljenog sa njegovim pravom da nije
dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja, a da, ukoliko
to želi, može da se izjasni o optužbi. Ukoliko okrivljeni nije bio propisno poučen o
svojim pravima, sudska odluka se ne može zasnivati na njegovoj izjavi (čl. 89, st.
10 važećeg ZKP i čl. 85, st. 5 novog ZKP).
Zabranjeno je i kažnjivo svako nasilje i iznuđivanje priznanja ili kakve druge
izjave od okrivljenog (čl. 12 važećeg ZKP). Novi ZKP sadrži širu formulaciju zabrane torture, te tako propisuje da je zabranjena i kažnjiva svaka primena mučenja,
nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, sile, pretnje, prinude i obmane, medicinskih zahvata i drugih sredstava kojima se utiče na slobodu volje ili iznuđuje priznanje ili kakva druga izjava ili radnja okrivljenog. Sudska odluka se ne može zasnivati
na iskazu okrivljenog koji je pribavljen protivno ovoj zabrani.
Važeći i novi ZKP predviđaju mogućnost zaključenja sporazuma o priznanju
krivice između okrivljenog i tužioca. Takođe, važeći i novi ZKP poznaju i institut
sporazuma o svedočenju okrivljenog, na osnovu koga okrivljeni stiče status svedoka
saradnika.
194
Sl. glasnik RS, 85/05.
110
Ljudska prava u pravnim propisima
4.6.8.5. Pravo na žalbu i odštetu. – Ustav svima garantuje pravo na žalbu ili
drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi
ili na zakonu zasnovanom interesu (čl. 36, st. 2). Pod određenim uslovima dopuštena je i žalba na presudu drugostepenog suda (čl. 395 važećeg ZKP, čl. 463 novog
ZKP). Od vanrednih pravnih lekova osuđenom licu je na raspolaganju zahtev za
ponavljanje krivičnog postupka, a novi ZKP daje pravo okrivljenom i braniocu da
podnesu zahtev za zaštitu zakonitosti. Važeći ZKP predviđa da zahtev za zaštitu
zakonitosti može podneti samo Republički javni tužilac.
Prema Ustavu, lice koje je neosnovano ili nezakonito lišeno slobode, pritvoreno ili osuđeno za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od
Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (čl. 35, st. 1). ZKP utvrđuje slučajeve i postupak za ostvarivanje ovih prava (glava XXXIV ZKP). Postupak za
ostvarivanje prava lica neosnovano lišenog slobode ili neosnovano osuđenog uređuje i novi ZKP (glava XXV). Ovo pravo je predviđeno i u Zakonu o prekršajima
(čl. 280–284).
4.7. Pravo na zaštitu privatnog života, porodice, stana i prepiske
Član 17 PGP:
1. Niko ne može biti predmet samovoljnih ili nezakonitih mešanja u njegov privatni život, u njegovu porodicu, u njegov stan ili njegovu prepisku, niti nezakonitih povreda nanesenih
njegovoj časti ili njegovom ugledu.
2. Svako lice ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvih mešanja ili povreda.
Član 8 EKPS:
1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom
i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili
ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala,
ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
4.7.1. Opšte
Evropska konvencija i PGP garantuju pravo na privatnost što uključuje zaštitu porodičnog života, doma i prepiske. PGP garntuje i pravo na zaštitu časti i
ugleda, što nije izričito navedeno u EKPS ali Evropski sud je u svojim presudama
slično tumači pojam zaštite privatnosti.195 To znači da Evropski sud prihvata šire
tumačenje koncepta privatnosti i smatra da se sadržina ovog prava ne može unapred
taksativno odrediti.196 Prema praksi Evropskog suda, privatnost, između ostalog,
195
196
Vidi Pfeifer v. Austria, ECHR, App. No. 10802/84 (2007); Lindon and Others v. France, ECHR,
App. No. 21279/02 i 36448/02 (2007).
Costello-Roberts protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 13134/87 (1993). K. U. protiv Finske, ECHR, App. No. 2872/02 (2008).
111
Ljudska prava u Srbiji 2011.
obuhvata i fizički i moralni integritet, seksualnu opredeljenost,197 odnose s drugim
ljudima, uključujući i poslovne i profesionalne odnose.198
Ustav Srbije ne štiti pravo na privatnost kao takvu, već jemči nepovredivost
fizičkog i psihičkog integriteta (čl. 25, st. 1), stana (čl. 40), pisama i drugih sredstava komuniciranja (čl. 41).
Ustav garantuje pravo na „obaveštenost“ (čl. 51), u okviru koga se propisuje
da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja i određuje da će se ono koristiti „u
skladu sa zakonom“, što znači da moraju da se poštuju odredbe koje štite pravo na
privatnost. Bilo bi mnogo bolje da je u Ustavu izričito predviđeno poštovanje prava
na privatnost.
Pored član 8 EKPS Srbiju obavezuje i Konvencija Saveta Evrope o zaštiti
lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka,199 prvi obavezujući međunarodni instrument u oblasti zaštite podataka o ličnosti, prema kojoj države moraju da
preduzmu neophodne mere kako bi se obezbedila zakonska zaštita osnovnih ljudskih prava u vezi s automatskom obradom ličnih podataka. Protokol uz ovu konvenciju, koji je Srbija takođe ratifikovala,200 nalaže državama da obrazuju nadzorne
organe i bliže uređuje prekogranični protok ličnih podataka do primaoca koji nije u
nadležnosti strane ugovornice Konvencije.
Ustav sadrži načelnu odredbu kojom jemči zaštitu podataka o ličnosti, i propisuje da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju
zakonom (čl. 42, st. 1 i 2).
Ustavom je izričito propisano da je zabranjena i kažnjiva upotreba podataka
o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, osim za potrebe vođenja krivičnog
postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (čl.
42, st. 3).
Svako, prema Ustavu, ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima
o svojoj ličnosti i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe (čl. 42, st. 4).
4.7.2. Zaštita podataka o ličnosti
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti201 na snazi je već tri godine. Doneti su
važni podzakonski propisi za implementaciju ovog zakona i učvršćena je pozicija
institucije poverenika za zaštitu podataka o ličnosti.202 Zakonom je funkcija poverenika za pristup informacijama od javnog značaja proširena tako da je on i povere197
198
199
200
201
202
Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 7275/76 (1981).
Niemietz protiv Nemačke, ECHR, App. No. 13710/88 (1992).
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 1/92 i Sl. list SCG, 11/05.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 98/08.
Sl. glasnik RS, 97/08 i 104/09.
Narodna skupština je krajem godine ponovo izabrala Rodoljuba Šabića na mesto Poverenika za
informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti na mandat od sedam godina.
112
Ljudska prava u pravnim propisima
nik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu
Poverenik).
Prema ovom zakonu podatkom o ličnosti smatra se svaka informacija koja se
odnosi na fizičko lice, bez obzira na oblik u kome je izražena i na nosač informacije, bez obzira po čijem nalogu i u čije ime, odnosno za čiji račun je pohranjena.
Informacije o fizičkim licima smatraju se podaci o ličnosti nezavisno od toga kada
su nastale, gde su pohranjene i kako se do njih došlo, i bez obzira na druga svojstva
tih informacija (čl. 3, st. 1, tač. 1).
Svrha prikupljanja podataka mora biti unapred i jasno određena, a obrada ličnih podataka može biti na osnovu pristanka lica na koje se podaci o ličnosti odnose
i na osnovu zakonskog ovlašćenja. Licu koje pristaje na obradu podataka mora biti
jasno predočena svrha obrade podataka, a jednom dat pristanak može se opozvati.
Obrada bez pristanka lica o čijim je podacima reč dozvoljena je u situacijama kada
preteže životno važan interes tog lica ili nekog drugog lica i „u svrhu izvršenja
obaveza određenih zakonom, aktom donetim u skladu sa zakonom ili ugovorom
zaključenim između lica i rukovaoca, kao i radi pripreme zaključenja ugovora“ (čl.
12, st. 1 i 2).
Osnov za obradu podataka o ličnosti postavljen je veoma široko jer Zakon
predviđa da organ vlasti može da obrađuje podatke bez pristanka lica ako je ta obrada neophodna radi obavljanja poslova iz njegove nadležnosti određenih zakonom
ili drugim propisom u cilju ostvarivanja interesa nacionalne ili javne bezbednosti,
odbrane zemlje, sprečavanja, otkrivanja, istrage i gonjenja za krivična dela, ekonomskih, odnosno finansijskih interesa države, zaštite zdravlja i morala, zaštite prava i sloboda i drugog javnog interesa, a u drugim slučajevima na osnovu pismenog
pristanka lica.
Iako Ustav Srbije propisuje da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje
podataka o ličnosti uređuje zakonom, odredba stava 3 člana 12 omogućava da se
obrada bez pristanka vrši i u slučajevima propisanim podzakonskim aktom, pa ovo
rešenje nije u skladu s Ustavom. Poverenik za informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u februaru 2010. godine podneo je inicijativu za ocenu
ustavnosti ove odredbe Ustavnom sudu.203
Zakonom je utvrđeno i pravo građana na obaveštenje, uvid i kopiju podataka
koji su prikupljeni, koje se može ograničiti zbog u zakonu navedenih razloga koji
se tiču zloupotrebe ili ugrožavanja javnog ili interesa samog lica (čl. 23). Lice ima
i pravo da zahteva ispravku, dopunu, ažuriranje ili brisanje podataka, kao i prekid i
obustavu obrade ako su svrha ili način obrade neodređeni ili nedozvoljeni i ako su
podaci koji se prikupljaju nesrazmerni svrsi ili netačni (čl. 22). Rukovalac je dužan
da pre započinjanja obrade, odnosno uspostavljanja zbirke podataka dostavi Povereniku obaveštenje o nameri uspostavljanja zbirke podataka, sem ako je posebnim
203
Vidi saopštenje za javnost poverenika, http://www.poverenik.org.rs/index.php/sr/saopstenja/86401-02-2010.html.
113
Ljudska prava u Srbiji 2011.
propisima određena svrha obrade, vrsta podataka i vrsta korisnika kojima su podaci
dostupni (čl. 49).
Poverenik ima nadzornu ulogu nad procesom obrade podataka o ličnosti, pravo da odlučuje u postupku po žalbi i druge nadležnosti u vezi sa prikupljanjem, čuvanjem i zaštitom podataka o ličnosti (čl. 44). On takođe ima pravo na pristup i uvid
u podatke koji se prikupljaju, ali i dokumentaciju, akte i prostorije lica ovlašćenih
za prikupljanje podataka (čl. 45) bez ograničenja.204
Poverenik je u saradnji s ekspertima Komisije EU sačinio Predlog nacionalne
strategije sprovođenja zaštite podataka o ličnosti u cilju usklađivanja nacionalnog
zakonodavstva s odredbama Direktive 95/46/EZ.205 Vlada je prošle godine uz neznatne izmene usvojila strategiju,206 ali je takođe imala obavezu da u roku od 90
dana od usvajanja strategije donese Akcioni plan za njeno sprovođenje, što do kraja
2011. godine nije učinila.207
Odredbe relevantne za zaštitu podataka o ličnosti nalaze se i u drugim propisima. Zakon o policiji predviđa prikupljanje, obradu i korišćenje ličnih podataka
kao jedno od policijskih ovlašćenja, za koja generalno važi pravilo proporcionalnosti (čl. 75).
Ovlašćenja službi bezbednosti BIA, VBA i VOA su u pogledu prikupljanja
podataka veoma široka. Doduše zakoni kojima su uređene ove službe obavezuju
pripadnike službi i lica koja vrše nadzor da dobijene informacije čuvaju kao tajnu,
ali nisu uspostavljena precizna pravila u pogledu ovlašćenja za prikupljanje podataka, kao ni slučajevi kada ove agencije mogu koristiti posebne operativne mere i
sredstva za tajno prikupljanje podataka.208 Predviđena je obaveza VBA i VOA da
pruže obaveštenja o prikupljenim podacima o ličnosti i podacima od javnog značaja, u skladu s propisima u oblasti zaštite podataka o ličnosti, slobodnog pristupa
informacijama od javnog značaja, tajnosti podataka i ovim zakonom, s tim što predviđa i podatke na koje se pravo na obaveštenje i uvid ne odnosi.
Zakon o tajnosti podataka209 predviđa da lice ima pravo uvida u podatke
prikupljene na osnovu ovog zakona (čl. 81), ali je ovo pravo ograničeno tako što se
određuje da lice neće imati pravo uvida u podatke „koji bi otkrili metode i postupke
204
205
206
207
208
209
Ograničenja nadzorne uloge poverenika koje su postojale u članu 45, st. 2–4 Zakona o zaštiti
podataka o ličnosti, po kome je povereniku bilo moguće ograničiti pristup i uvid u podatke ako
bi se time ozbiljno ugrozio interes nacionalne ili javne bezbednosti, odbrane zemlje ili radnje
sprečavanja, otkrivanja, istrage ili gonjenja za krivična dela ukinuta su Zakonom o tajnosti
podataka (čl. 109).
Directive on the protection of individuals with regard to the processing of personal data and on
the free movement of such data, 95/46/EC, 24. oktobar 1995.
Sl. glasnik RS, 58/10.
Mnoge nevladine organizacije, stručna javnost i sam Poverenik skoro redovno ukazuju na propust Vlade da ispuni ovu obavezu i tako obezbedi uslove za implementaciju savremenih standarda o zaštiti podataka o ličnosti.
Vidi više u I.4.7.4.
Sl. glasnik RS, 104/09.
114
Ljudska prava u pravnim propisima
korišćene u prikupljanju podataka, kao i identifikovali izvore podataka iz bezbednosne provere“. Iako je razumljiva potreba da se zaštite određeni metodi i izvori
koje državni organi u postupku bezbednosne provere koriste, ovakva formulacija
suštinski u velikoj meri ograničava pravo uvida.210
Zakon o elektronskim komunikacijama211 obavezuje pružaoca usluga javnog
telefonskog imenika da bez naknade obavesti pretplatnika da namerava da njegove
lične podatke uključi u javni telefonski imenik, o dostupnosti ličnih podataka preko
usluga obaveštenja, kao i o mogućnostima za pretragu ličnih podataka od strane
trećih lica, a pretplatnik ima pravo da odbije saglasnost da se njegovi lični podaci
uključe u ovaj imenik, kao i pravo na proveru ili ispravku podataka i na brisanje
podataka iz javnog imenika, na jednostavan način i bez naknade (čl. 120).212
Zakon o radu213 po prvi put reguliše obradu i pristup ličnim podacima koji
se o zaposlenom vode kod poslodavca. i zabranjuje poslodavcima da od kandidata
zahtevaju podatke koji nisu od neposrednog značaja za obavljanje poslova za koje
zasniva radni odnos.
Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji214 garantuje pravo na
privatnost poreskih obveznika i propisuje da je svaka informacija o poreskom obvezniku tajna, osim striktno propisanih izuzetaka.
Zakon o državnoj upravi215 propisuje da su organi državne uprave dužni da
javnosti omoguće uvid u svoj rad, i u tom pogledu upućuje na primenu Zakona
o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (čl. 11). Međutim, taj zakon reguliše samo pristup informacijama od javnog značaja (tj. informacijama koje
„javnost ima opravdan interes da zna“), a ne govori o pravu pojedinaca na uvid u
informacije koje se na njih odnose. Zakon o upravnom postupku je omogućio da
stranka ili zainteresovano lice ima uvid u predmete koji se na njih odnose. S druge strane, zakon štiti privatnost pojedinaca tako što predviđa da organ vlasti neće
pružiti traženu informaciju ako bi time povredio pravo na privatnost lica na koje se
informacija odnosi, ali predviđa i izuzetke.216
Odredbe relevantne za zaštitu podataka o ličnosti nalaze se i u drugim zakonima i propisima, npr. onim koji se odnose na zdravstvo, bankarski sektor, na
obrazovanje, oglašavanje i reklamiranje, itd. Strategija o zaštiti podataka o ličnosti
210
211
212
213
214
215
216
Više o ovom zakonu u I.4.9.6.1.
Sl. glasnik RS, 45/10.
O ovom zakonu vidi više u I.4.7.4.1.
Sl. glasnik RS, 24/05, 61/05 i 54/09.
Sl. glasnik RS, 80/02, 84/02, 23/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 63/06, 61/07, 20/09, 72/09,
53/10 i 101/11.
Sl. glasnik RS, 79/05, 101/07 i 95/10.
Izuzeci su: ako je to lice dalo svoj pristanak, ako se radi o ličnosti koja je od interesa za javnost
(to se, pre svega, odnosi na nosioce državnih i političkih funkcija) i ako je informacija važna s
obzirom na funkciju koju to lice vrši, kao i ako se radi o licu koje je svojim ponašanjem dalo
povoda za traženje informacije (čl. 14).
115
Ljudska prava u Srbiji 2011.
predviđa, između ostalog, preispitivanje svih ovih propisa i njihovo usklađivanje sa
Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, kao i donošenje propisa u oblastima koje su
značajne za zaštitu podataka o ličnosti, a u kojima odgovarajući propisi još uvek ne
postoje (npr. video nadzor, upotreba biometrijskih podataka, itd.).
Krivičnim zakonikom inkriminisano je neovlašćeno prikupljanje, pribavljanje, saopštavanje i nenamenska upotreba podataka o ličnosti, koji se prikupljaju,
obrađuju i koriste na osnovu zakona (čl. 146). Zakonik dozvoljava izdavanje podataka iz kaznene evidencije nadležnim pravosudnim organima, drugim državnim organima i ostalim nabrojanim subjektima ako za to postoji opravdan i obrazložen interes zasnovan na zakonu, a generalno se zabranjuje, mada ne kažnjava, zahtevanje
od građanina da podnosi dokaz o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti (čl. 102).
KZ, takođe, sankcioniše povrede prava na privatni život. Predviđene su sankcije za
neovlašćeno fotografisanje (čl. 144), objavljivanje tuđeg spisa, portreta, fotografije,
filma ili fonograma ličnog karaktera (čl. 145), neovlašćeno prisluškivanje i tonsko
snimanje (čl. 143), povredu tajnosti pisama ili drugih pošiljki (čl. 142) i neovlašćeno otkrivanje tajne (čl. 141).
4.7.3. Stan (dom)
Praksa Evropskog suda pojam stana široko tumači, tako da je pod pojam
stana uvedena svaka prostorija koja ljudima faktički služi za stanovanje, odnosno za
kraći ili duži boravak. Kao stan se smatra i svaka prostorija koju određeno lice zakonski poseduje bez obzira da li zaista u njoj i boravi. Sud takođe smatra da pretres
advokatske kancelarije mora biti u strogoj srazmeri s ciljem suzbijanja kriminala i
zaštite prava drugih, kao i da profesionalna tajna sadržana u pregledanim materijalima ne sme da bude narušena.217
Ustav predviđa da je stan nepovrediv, a da se u stan ili druge prostorije sme
ući protiv volje njihovog držaoca i u njima vršiti pretres samo na osnovu pismene
odluke suda i uvek u prisustvu dva svedoka. Dozvoljeno je izuzetno da se uđe u tuđi
stan ili druge prostorije i bez odluke suda i da se vrši pretres, ako je to neophodno
radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili radi otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude i imovinu (čl. 40).
Pretresanje stana regulisano je Zakonom o krivičnom postupku. Rešenja iz
starog zakona su ostala ista u novom Zakoniku o krivičnom postupku. Predviđeno
je da pretresanje nalaže sud, pismeno obrazloženom naredbom i moguće je ako je
verovatno da će se pretresanjem pronaći okrivljeni, tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za postupak (čl. 77 ZKP i čl. 152 novi ZKP), a predviđeno je da se
u slučajevima pretresa vojnih objekata, prostorija državnih organa, pravnih lica i
advokatskih kancelarija mora pozvati rukovodilac ili advokat kako bi prisustvovali
pretresu. Lice na koje se odnosi naredba o pretresu može da zahteva prisustvo advokata, odnosno branioca.
217
Vidi više u Niemietz protiv Nemačke, ECHR, App. No. 13710/88 (1992).
116
Ljudska prava u pravnim propisima
Organi unutrašnjih poslova obavezni su da o pretresanju bez naloga suda
podnesu izveštaj, a držalac stana koji je prisutan ima pravo da izjavi prigovor na
postupanje organa unutrašnjih poslova.
Sporna odredba starog zakona po kojoj je dozvoljen ulazak u stan i pretres
bez naloga i prisustva svedoka, ako neko zove u pomoć ostala je i u novom zakonu
(čl. 81 i čl. 158, st.), iako je postojanje ovog razloga teško dokazivo i može se zloupotrebiti.
Krivični zakonik kažnjava povrede prava na nepovredivost doma. Predviđena krivična dela su narušavanje nepovredivosti stana (čl. 139) i protivzakonito pretresanje (čl. 140).
4.7.4. Prepiska
Pojam prepiske u smislu člana 8 EKPS ne obuhvata samo pismenu korespodenciju, već i telefonske razgovore,218 teleks,219 telegraf i druge vidove elektronske
komunikacije.220
Ustav Srbije takođe garantuje nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja. Odstupanja dozvoljava samo na određeno vreme, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti države, pod uslovom
da odluku o tome donese sud (čl. 41).
Kada je reč o vođenju klrivičnog postupka ovu oblast reguliše ZKP. Odredbe
koje se odnose na tajni nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo neko od teških krivičnih dela221 ili u izuzetnim slučajevima ako postoje osnovi
sumnje da se neko od tih dela priprema usklađene su s međunarodnim standardima
i slične su i u starom i u novom ZKP.
Pritvorena lica mogu se dopisivati sa znanjem i pod nadzorom sudije, a ograničenja su regulisana i novim i starim ZKP i to kada je štetno za vođenje postupka.
Protiv rešenja pritvorenik može izjaviti žalbu koja ne zadržava izvršenje rešenja.
Ova zabrana ne odnosi se na prepisku pritvorenika s braniocem, kao i pisma koja
pritvorenik šalje međunarodnim sudovima, međunarodnim organizacijama koje se
bave zaštitom ljudskih prava, zaštitniku građana i domaćim organima zakonodavne,
sudske i izvršne vlasti, ili ih od njih prima.
218
219
220
221
Klass protiv Nemačke, ECHR, App. No. 5029/71 (1979, 1980).
Campbell Christie protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 21482/93 (1994).
Copland protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 62617/00 (2007). Kennedy protiv
Ujedinjenog Kraljevstva.
U pitanju su krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i druga izuzetno teška krivična
dela u koja spadaju ubistvo, teško ubistvo, otmica, razbojništvo, iznuda, falsifikovanje novca,
pranje novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, krivična dela protiv
ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, nedozvoljena proizvodnja, nošenje, držanje i
promet oružja i eksplozivnih materija, nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi,
trgovina ljudima, trgovina maloletnim licima radi usvojenja, međunarodni terorizam, uzimanje
talaca i finansiranje terorizma.
117
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Nepovredivost tajnosti prepiske može biti ozbiljno ugrožena kada je u pitanju zaštita nacionalne bezbednosti, istražne radnje u pretkrivičnom i krivičnom
postupku, posebno u slučajevima organizovanog kriminala i ratnih zločina. U ovoj
oblasti velika ovlašćenja imaju bezbednosne službe koje mogu tajno prikupljati podatke, mada to čine uz sudsku naredbu. Međutim, postoje odredbe u zakonima koji
regulišu rad bezbednosnih službi koje ovlašćuju neka lica da bez prethodne odluke
suda odredi primenu pojedinih posebnih postupaka.222
4.7.4.1. Zakon o elektronskim komunikacijama. – Zakonom o elektronskim
komunikacijama223 uređuju se uslovi i način za obavljanje delatnosti u oblasti elektronskih komunikacija i položaj i rad Republičke agencije za elektronske komunikacije. Postupak usvajanja Zakona o elektronskim komunikacijama pratila je polemika o ugrožavanju privatnosti građana i neustavnosti odredaba koje se odnose na
presretanje i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama.224
Sa stanovišta zaštite ljudskih prava važne su odredbe kojima se uređuje tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka, nadzor
nad primenom ovog zakona, mere za postupanje suprotno odredbama zakona. Sporna je odredba koja predviđa da je operator dužan da zadrži podatke o elektronskim
komunikacijama za potrebe sprovođenja istrage, otkrivanja krivičnih dela i vođenja
krivičnog postupka, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak, kao i
za potrebe zaštite nacionalne i javne bezbednosti.225
Zaštitnik građana amandmanom je tražio da se u zakon uvrsti da je policiji
i Bezbedosno-informativnoj agenciji potrebna odluka suda za uvid u ostvarenu komunikaciju, odnosno podatke koje je operater dužan da zadrži, ali ova inicijativa
nije prihvaćena, mada je usvojen amandman kojim je predviđeno da Poverenik za
informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti obavlja nadzor nad sprovođenjem odredbi zakona (čl. 130, st. 3). Krajem septembra 2010. godine Zaštitnik
građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
su pokrenuli postupak za ocenu ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o elektronskim
komunikacijama (čl. 128, st. 1 i 5) i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji (čl. 13 i 16). Do kraja 2011. godine, Ustavni sud se nije izjasnio, a
ima indicija da će se rasprava o ovoj inicijativi održati u 2012. godini. Zbog toga
godinu i po dana od usvajanja ovog zakona nije jasno da li su odredbe o zakonitom
presretanju i zadržavanju ustavne.
Tokom 2011. godine ponovo se otvorila polemika o ustavnosti presretanja
elektronskih komunikacija i zadržavanja podataka o elektronskim komunikacijama.
Povod je bio podzakonski akt – Predlog pravilnika o tehničkim zahtevima za uređa222
223
224
225
O ovlašćenjima službi vidi više u Izveštaj 2010, I.4.7.4.
Sl. glasnik RS, 44/10.
Detaljan opis ovlašćenja službi bezbednosti i obaveza operatera u pogledu zadržanih podataka
i njhovog čuvanja vidi u I.4.7.4.
O odredbama koje su sporne vidi više u Izveštaj 2010, I.4.7.4.
118
Ljudska prava u pravnim propisima
je i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama (u daljem tekstu Pravilnik), koji je
izradilo Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva a koji je trebalo
doneti na osnovu osporenih odredaba Zakona o elektronskim komunikacijama.
Ako bi se usvojio predlog Pravilnika službe bezbednosti bi mogle presretati
i zadržavati podatke o elektronskim komunikacijama (listing telefonskih razgovora)
i bez odluke suda, što je veoma opasno i ozbiljno zadire u privatnost. Pored ovoga
predlog Pravilnika ne reguliše postojanje neizbrisivog traga o tome ko je, kada, zašto i na osnovu čega pristupao podacima, tako da nema nikakve makar i naknadne
kontrole ovakvih postupaka. Pravilnikom bi se uvela i mogućnost tajnog nadzora
lokacije korisnika (čak i kada on ne učestvuje u komunikaciji).
Javne konsultacije o predlogu Pravilnika vodile su se krajem jula i početkom avgusta 2011. godine i na insistiranje Poverenika za zaštitu informacija od
javnog značaja i podataka o ličnosti i pritiska stručne javnosti Pravilnik još uvek
nije usvojen.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija predviđa da osuđeni ima neograničeno pravo na dopisivanje o svom trošku (čl. 75, st. 1). Ipak, Sud može, na predlog
upravnika zavoda ili direktora Uprave (u zavodu zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem i zatvorenom odeljenju zavoda) da donese odluku da se, na određeno
vreme, tekst pisama nadzire, ako to nalažu zahtevi održavanja reda, sigurnosti i bezbednosti, sprečavanja krivičnih dela i zaštita oštećenih (čl. 75, st. 2). Iz istih razloga
sud može uskratiti dopisivanje. ZIKS ne određuje koliko dugo može trajati nadziranje ili zabrana dopisivanja, niti određuje posle koliko vremena treba vršiti ocenu
opravdanosti ovih mera. U slučaju sumnje na slanje i primanje nedozvoljenih stvari
putem pisma, pismo upućeno osuđenom, kao i pismo koje on upućuje, otvoriće se u
njegovom prisustvu i pregledati.226 Osuđeni ima pravo na dopisivanje bez nadzora
sa braniocem, zaštitnikom građana ili drugim državnim organima i međunarodnim
organizacijama za zaštitu ljudskih prava. Zakon, međutim, ne pominje u ovom kontekstu domaće organizacije za zaštitu ljudskih prava, već samo međunarodne.
4.7.5. Porodični život i porodica
Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava porodični život se shvata u
smislu faktičkog postojanja bliskih ličnih veza.227 Ovo obuhvata niz odnosa, kao
što je brak, deca, odnosi između roditelja i dece228 i nevenčanih parova koji žive sa
svojom decom.229 Čak i sama mogućnost zasnivanja porodičnog života može biti
226
227
228
229
O dozvoljenosti ograničenja prava na prepisku pritvorenicima i zatvorenicima vidi Angell
Estella protiv Urugvaja, Komitet za ljudska prava UN, dok. UN CCPR/C/18/D74/1980 (1983)
i Campbell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 13590/88 (1992).
K. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECmHR, App. No. 11468/85 (1991).
Marckx protiv Belgije, ECHR, App. No. 6833/74 (1979).
Johnston protiv Irske, ECmHR, App. No. 9697/82 (1986).
119
Ljudska prava u Srbiji 2011.
dovoljna da privuče zaštitu člana 8.230 Drugi odnosi za koje je utvrđeno da spadaju
pod član 8 obuhvataju odnose sestara i braće, ujaka/tetke i sestričina/bratičina,231
roditelja i usvojene dece i baba i deda sa svojim unucima.232 Štaviše, porodični
odnos može postojati i u slučajevima kada nema nikakve krvne povezanosti i tada
u obzir treba uzeti druga merila kao što su postojanje stvarnog porodičnog života,
dovoljno jake lične veze, i dužina trajanja odnosa.233
Ustav ne sadrži odredbu kojom zaštićuje porodicu u okviru prava na privatnost, već porodicu reguliše s aspekta društva kao celine. Tako, prema članu 66, st. 1
„porodica, majka, samohrani roditelj i dete (...) uživaju posebnu zaštitu.“
Ustav u članu 63 garantuje pravo da se slobodno odluči o rađanju dece, ali je
sporno što to pravo garantuje „svakome“. Postavlja se pitanje kako ovo pravo može
da se garantuje muškarcima, ako majka odluči da dete ne rodi (što je pravo koje joj
je ovim članom garantovano).
Ustav jemči pravo svakome da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju
braka, i propisuje da zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti
supružnika (čl. 62). Ustav takođe predviđa da se brak može zaključiti samo uz slobodan pristanak žene i muškarca i tako, u stvari, proglašava homoseksualne brakove
neustavnim. Iako je regulisanje ovog pitanja u nadležnosti svake države, postavlja
se pitanje da li je neophodno ustanoviti ga kao ustavni princip, otežavajući na taj
način eventualnu zakonodavnu promenu iako se mora reći da i prema EKPS pravo
na sklapanje braka i zasnivanja porodice imaju „muškarac i žena“ (čl. 12).
Odredbe Porodičnog zakona234 u skladu su sa međunarodnim standardima u
pogledu prava na privatnost. Zakon unosi značajna poboljšanja i prvi put predviđa
da svako ima pravo na poštovanje porodičnog života (čl. 2, st. 1). Takođe, garantuje se pravo na održavanje ličnih odnosa deteta s roditeljem s kojim dete ne živi,
sem ukoliko postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog
prava ili u slučaju nasilja u porodici (čl. 61). Dete ima pravo i na održavanje ličnih
odnosa i sa drugim srodnicima s kojima ga vezuje posebna bliskost (čl. 61, st. 5).
Takođe, kod obrazovanja deteta, po prvi put se uvažavaju interesi roditelja. Naime,
roditelji imaju pravo da detetu obezbede obrazovanje u skladu sa svojim etičkim i
religijskim uverenjima (čl. 71).
Krivični zakonik kažnjava iznošenje i prenošenje porodičnih prilika nekog
lica koje mogu naškoditi njegovoj časti i ugledu (čl. 172).
230
231
232
233
234
Keegan protiv Irske, ECmHR, App. No. 16969/90 (1994).
Boyle protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 16580/90 (1994).
Bronda protiv Italije, ECHR, App. No. 22430/93 (1998).
X., Y. i Z. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 21830/93 (1997). U presudi Schalk
and Kopf protiv Austrije, ECHR, App. No. 30141/04 (2010). Sud je prvi put stao na stanovište
da stabilna veza dve osobe istog pola koje žive zajedno potpada pod pojam porodičnog života
zaštićenog članom 8.
Sl. glasnik RS, 18/05 i 72/11.
120
Ljudska prava u pravnim propisima
4.7.6. Seksualna autonomija
Seksualna autonomija zaštićena je članom 8 EKPS.235 Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ograničenje seksualne autonomije mora da bude predviđeno zakonom, neophodno i proporcionalno. Ograničenje je lako opravdati u odnosu na zloupotrebu maloletnika,236 a teško u odnosu na dobrovoljni privatan odnos
punoletnih lica.237
Pravo na izražavanje polne opredeljenosti nije izričito priznato u pravnom
poretku Srbije ni novim Ustavom, niti se polna opredeljenost navodi izričito kao
zabranjeni osnov diskriminacije. Diskriminacija na osnovu seksualne opredeljenosti
izričito je zabranjena Zakonom o radu (čl. 18) i Zakonom o zabrani diskriminacije
(čl. 22).238
4.8. Pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti
Član 18 PGP:
1. Svako lice ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti. Ovo pravo podrazumeva slobodu ispovedanja i primanja vere ili ubeđenja po svom nahođenju, kao i slobodu da tu
veru ili ubeđenje ispoljava pojedinačno ili zajedno s drugima, kako javno tako i privatno, kroz
kult, vršenje verskih i ritualnih obreda i veronauku.
2. Niko ne može biti predmet prinude kojom bi se kršila sloboda njegovog ispovedanja ili
primanja vere ili ubeđenja po njegovom nahođenju.
3. Sloboda ispoljavanja vere ili ubeđenja može biti predmet samo onih ograničenja koja
predviđa zakon a koja su nužna radi zaštite javne bezbednosti, reda, zdravlja ili morala, ili pak
osnovnih prava i sloboda drugih lica.
4. Države članice ovog pakta obavezuju se da poštuju slobodu roditelja, a u datom slučaju
zakonitih staratelja, da obezbede svojoj deci ono versko i moralno obrazovanje koje je u skladu
sa njihovim sopstvenim ubeđenjima.
Član 9 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu
promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili zajedno s drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propovedi, običajima i obredom.
2. Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima
koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti,
radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
235
236
237
238
Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 7275/76 (1981); Norris protiv Irske,
ECHR, App. No. 10581/83 (1988); Lusting-Prean i Beckett protiv Ujedinjenog Kraljevstva,
ECHR, App. No. 31417/96 (1999); Sutherland protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App.
No. 25186/94 (1997, 1998).
M. K. protiv Austrije, ECmHR, App. No. 28867/95 (1997).
Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 7275/76 (1981), Norris protiv Irske,
ECHR, App. No. 10581/83 (1988).
Vidi I.4.1.2.
121
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.8.1. Opšte
Ustav Srbije uspostavlja načelo svetovnosti države i proglašava zabranu ustanovljavanja državne religije (čl. 11), reguliše pitanja individualnih verskih sloboda i
slobode misli i jemči slobodu promene veroispovesti ili uverenja i pravo ispoljavanja veroispovesti kroz obrede, versku nastavu i versku službu, a garantuje se i pravo
javnog ispoljavanja verskih uverenja (čl. 43). Ustav propisuje i da niko nije dužan
da se izjašnjava o svojoj veroispovesti, a roditelji slobodno odlučuju o verskom
obrazovanju i vaspitanju svoje dece. Ustavom je regulisana sloboda verskog organizovanja (čl. 44) i pravo na prigovor savesti (čl. 45).239
Sâma sloboda veroispovesti je neograničena dok Ustav omogućava ograničenja slobode ispoljavanja verskih uverenja, ali ograničenja moraju biti ustanovljena
zakonom, a mogu se uvesti samo ukoliko su neophodna u demokratskom društvu,
potrebna su radi zaštite života i zdravlja ljudi, zaštite drugih prava zajemčenih Ustavom, zaštite javne bezbednosti i javnog reda, kao i radi sprečavanja podsticanja
rasne, nacionalne i verske mržnje. Ograničenja su dozvoljena i radi zaštite „morala
demokratskog društva“. Ovakva ograničenja su dozvoljena po međunarodnim standardima ali treba biti oprezan u tumačenju jer mora da postoji viši stepen prihvatljivosti različitih moralnih shvatanja koja vladaju u jednom heterogenom društvu.
4.8.2. Ravnopravnost verskih
zajednica i versko organizovanje
Ustav Srbije garantuje ravnopravnost svih verskih zajednica, slobodu verskog
udruživanja i kolektivnog ispoljavanja veroispovesti i autonomiju verskih zajednica (čl. 44). Zakon o zabrani diskriminacije takođe predviđa zabranu verske diskriminacije. Verska diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog
ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na
sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vera ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim uverenjima (čl. 18).
Zakon o crkvama i verskim zajednicama240 garantuje ravnopravnost svih
verskih zajednica pred zakonom (čl. 6). Međutim, ovaj zakon pravi razliku između
četiri kategorije crkava. Prvu kategoriju čine tradicionalne crkve i verske zajednice
kojima je ovaj status priznat na osnovu različitih zakona donetih u vreme Kraljevine
Srbije (SHS, Jugoslavije). To su: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva,
Slovačka evangelistička crkva a. v., Hrišćanska reformatska crkva, Evangelička hrišćanska crkva a. v, Islamska verska zajednica i Jevrejska verska zajednica. Drugu
grupu čine konfesionalne crkve i verske zajednice. To su sve one crkve i verske
organizacije čiji je pravni status bio regulisan prijavom u skladu sa Osnovnim zakonom o pravnom položaju verskih zajednica241 i Zakonom o pravnom položaju
239
240
241
Od 2011. godine ukinuta je vojna obaveza i Vojska Srbije je potpuno profesionalizovana.
Sl. glasnik RS, 36/06.
Sl. list FNRJ, 22/53 i Sl. list SFRJ, 10/65.
122
Ljudska prava u pravnim propisima
verskih zajednica.242 Treću grupu čine nove verske organizacije. Četvrtu grupu, koju
Zakon ne pominje, ali je implicitno ustanovljava, čine sve one verske zajednice koje
nisu registrovane, a koje se nalaze u izuzetno nepovoljnom položaju, jer nije izvesno
da li je ovakvim zajednicama uopšte dozvoljeno bilo kakvo versko delovanje, dok
je sasvim izvesno da one ne mogu posedovati imovinu, niti uživati pogodnosti koje
imaju ostale verske organizacije.243 Svako tumačenje kojim se ovim organizacijama
uskraćuje pravo verskog delovanja bilo bi suprotno Ustavu i međunarodnoj praksi.
Od podzakonskih akata relevantan je Pravilnik o sadržini i načinu vođenja
Registra crkava i verskih zajednica244 koji bliže uređuje uslove i način registracije
crkava i verskih zajednica. Analizom odredaba ovog podzakonskog akta može se
uočiti da najpovlašćeniji položaj imaju tradicionalne crkve i verske zajednice. One,
naime, prilikom preregistracije podnose samo prijavu koja sadrži naziv crkve ili
verske zajednice, adresu sedišta crkve ili verske zajednice, ime, prezime i svojstvo
lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa crkvu ili versku zajednicu, dok sve ostale verske organizacije, uključujući i one konfesionalne, moraju podneti i odluku o
osnivanju verske organizacije sa imenima, prezimenima, brojevima identifikacionih
dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001 odsto punoletnih državljana
Republike Srbije koji imaju prebivalište u Republici Srbiji prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva ili stranih državljana sa stalnim boravkom na teritoriji
Republike Srbije (čl. 18, st. 2, t. 1).
Pravilnik precizira da je broj osnivača potreban da bi se verska organizacija
upisala u Registar 100 i da će se ova cifra dalje usklađivati sa zakonom (čl. 7, st. 3).
Ovo je previsok cenzus, a i teško ga je pomiriti s ustavnom zabranom da se niko ne
može primorati da se izjasni o svojim verskim uverenjima. Pored toga, sve verske
organizacije osim tradicionalnih moraju podneti i statut ili drugi dokument verske
organizacije koji sadrži: opis organizacione strukture, način upravljanja, prava i
obaveze članova, način osnivanja i gašenja organizacione jedinice, spisak organizacionih jedinica sa svojstvom pravnog lica i druge podatke od značaja za versku organizaciju. Naročito je problematična obaveza podnošenja prikaza osnova verskog
učenja, verskih obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti verske organizacije,
s obzirom da Zakon ostavlja upravnim organima mogućnost da ocenjuju kvalitet
verskih učenja i ciljeva, što je apsolutno nedopušteno sa stanovišta slobode misli i
veroispovesti. Neadekvatnost verskih učenja i ciljeva može biti razlog za odbijanje
zahteva za registraciju (čl. 20, st. 4). U kontekstu ravnopravnosti verskih zajednica
sporna je i odredba koja uskraćuje registraciju verskih organizacija čiji naziv sadrži naziv ili deo naziva koji izražava identitet crkve, verske zajednice ili verske
organizacije, a koja je ranije registrovana ili je ranije podnela zahtev za upis u Registar (čl. 19). Zakon zahteva i dostavljanje podataka o stalnim izvorima prihoda
verske organizacije. Upisom u registar verska organizacija stiče status pravnog lica.
242
243
244
Sl. glasnik SRS, 44/77, 12/78, 12/80 i 45/85.
Ovo je zaključila i Venecijanska komisija u svom Drugom izveštaju o Nacrtu zakona o verskim
organizacijama u Srbiji, april 2006.
Sl. glasnik RS, 64/06.
123
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Ravnopravnost verskih organizacija narušena je i ostavljanjem širokih diskrecionih
ovlašćenja državnim organima prilikom odlučivanja o različitim vidovima saradnje
države i verskih zajednica.245
Pred Ustavnim sudom pokrenuta je inicijativa za ocenu ustavnosti nekih
odredaba ovog zakona koje, po mišljenju predlagača, krše ustavno načelo odvojenosti crkve od države i diskriminišu manjinske vrske zajednice.246 Ustavni sud je tek
četiri godine po donošenju zakona, oktobra 2010. godine, održao javnu raspravu.
Do kraja 2011. godine odluka u ovom predmetu nije doneta pošto predlog odluke
sudije izvestioca nije dobio potrebnu većinu na sednici Ustavnog suda održanoj u
drugoj polovini 2011. godine, pa je Ustavni sud odredio drugog sudiju izvestioca
koji će pripremiti novi predlog odluke.247
4.8.3. Zabrana verske zajednice i brisanje iz Registra
Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo na život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje, prava dece, pravo na lični
i porodični integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni red ili ako izaziva
i podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost (čl. 44, st. 3). Čini se da je ovom
odredbom sužena mogućnost zabrane delovanja verskih organizacija, s obzirom da
Ustav ne predviđa zabranu verskih organizacija zbog ugrožavanja svih ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom i međunarodnim dokumentima. Tako, recimo, ne
bi bilo moguće zabraniti neku versku organizaciju ukoliko ugrožava slobodu izražavanja svojih članova ili negira pravo na slobodu verskog udruživanja nekoj drugoj
zajednici.
Protivustavno je i protivno međunarodnim standardima ovlašćenje Ministarstva vera (organa uprave) da bez prethodne odluke Ustavnog suda (što zahteva
Ustav u članu 44, st. 3) izbriše organizaciju iz registra ukoliko oceni da su njeni
ciljevi, učenje, obredi ili delovanje suprotni Ustavu i javnom poretku ili ako ugrožavaju život, zdravlje, slobodu i prava drugih, prava dece, pravo na lični i porodični
integritet i pravo na imovinu (čl. 22, tač. 2 u vezi sa čl. 20, st. 4 Zakona o crkvama
i verskim zajednicama).
4.8.4. Restitucija imovine verskih organizacija248
Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama249
uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike
245
246
247
248
249
O ovome vidi više u II.5.
O inicijativi i primedbama vidi više u Izveštaj 2010, I.4.8.1.
Vidi saopštenje sa sednice Ustavnog suda o većanju i glasanju od 6. oktobra 2011. godine
dostupno na http://www.ustavni.sud.rs/page/view/156-101498/saopstenje-sa-sednice-ustavnogsuda-o-vecanju-i-glasanju.
Ovde će biti razmatrana samo pitanja od važnosti za slobodu veroispovesti. Detaljnije o problemima restitucije vidi I.4.12.3.
Sl. glasnik RS, 46/06.
124
Ljudska prava u pravnim propisima
Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava,
primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa
koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade. Predmet vraćanja
su nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih
zajednica, kao i pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.
Zakon izričito ne navodi restituciju hramova, s obzirom da oni uglavnom i nisu
bili nacionalizovani, mada postoje određeni slučajevi nacionalizacije manastirskih
dobara, sinagoga itd.
Pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno
njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica. Ukoliko se ova odredba tumači u skladu sa Zakonom o crkvama i verskim zajednicama, ovo pravo pripada samo registrovanim crkvama i verskim zajednicama,
s obzirom da samo one imaju status pravnog lica, odnosno mogu biti nosioci prava
na imovinu. To bi značilo da, ukoliko neka verska organizacija ne uspe da se preregistruje prema odredbama Zakona o crkvama i verskim zajednicama, njena imovina
pripada fizičkim i pravnim licima koja su u statutima navedena kao pravni sledbenici tih organizacija. Međutim, u konstitutivnim aktima verskih organizacija veoma
su retke odredbe o pravnim sledbenicima, tako da praktična posledica ove odredbe
može da bude i isključivanje obaveze restitucije onim verskim organizacijama koje
izgube svojsvo pravne ličnosti.
Zakon predviđa jednak pravni tretman svih crkava i verskih zajednica, ali
predviđa vraćanje imovine oduzete od crkava i verskih zajednica primenom propisa
od 1945. godine. Pitanje je kako će se ovaj zakon primenjivati na imovinu jevrejske zajednice, s obzirom da je njena imovina oduzeta neposredno pre ili u toku
okupacije Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, tako da ovi događaji ne ulaze u
vremenski okvir koji je postavio Zakon.
Postupak za ocenu ustavnosti ovog Zakona pokrenut je pred Ustavnim sudom još 2009. godine. Primedbe su se ticale većeg broja odredbi, ali su se uglavnom odnosile na nesaglasnost Zakona s ustavnim načelom zabrane diskriminacije
jer jednim subjektima vraća imovinu, a drugi, koji su takođe oštećeni, nisu obuhvaćeni zakonom pa prema mišljenju predlagača diskriminacija može biti otklonjena
donošenjem opšteg zakona o restituciji. Ustavni sud je 20. aprila 2011. godine doneo rešenje o neprihvatanju ove inicijative.250 U odluci se navodi da Sud smatra da
se zakonodavac opredelio za tzv. „postupnu ili kaskadnu denacionalizaciju“ odnosno da prvo reguliše vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama a nakon toga
i ostalim građanima. Namera države, po tumačenju Ustavnog suda, da sprovede
opštu denacionalizaciju imovine oduzete nakon 1945. godine ogleda se u donošenju posebnog zakona o evidentiranju oduzete imovine iz 2005. godine. Različito
regulisanje samo po sebi ne ukazuje na diskriminaciju s obzirom da država uži250
Odluka Ustavnog suda 119/2008 dostupna je na http://www.ustavni.sud.rs/page/jurisprudence/35/.
125
Ljudska prava u Srbiji 2011.
va široko polje slobodne procene pri regulisanju značajnih ekonomskih i socijalnih
pitanja. Međutim, ono što zabrinjava jeste stav Ministarstva finansija koje je, pre
donošenja odluke Ustavnog suda, naglašavalo da će budući model restitucije, odnosno, da li će se ona vršiti u naturalnom (fizičkim vraćanjem oduzetih objekata) ili
u nekom drugom obliku, zavisiti od odluke Ustavnog suda po inicijativi za ocenu
ustavnosti Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. S obzirom
da udruženja za zaštitu privatne svojine i građani koji očekuju da će imati koristi
od denacionalizacije zagovaraju naturalni oblik restitucije ovakav stav vlade može
da predstavlja pritisak na Ustavni sud. Ministarstvo finansija navodi da „ako sud
oceni da je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama ustavan, tada
ni budući zakon o denacionalizaciji ne može imati drugačiji koncept zbog ustavnog
principa ravnopravnosti“.251 Iako država ima široko polje slobodno procene u ovom
kontekstu dolazimo do apsurdne situacije da se upravo ustavnost zakona o denacionalizaciji koristi kao izgovor za odlaganje donošenja opšteg zakona o povraćaju
imovine. S druge strane, glavno pitanje postavljeno Ustavnom sudu ticalo se ravnopravnosti crkava i verskih zajednica i drugih građana a ne oblika vraćanja imovine.
Konačno, s obzirom da se opredelila za tzv. kaskadnu restituciju, Republika Srbija
bi svakako morala voditi računa da njena rešenja usmerena na različite subjekte
denacionalizacije ne narušavaju jednakost građana.
4.9. Sloboda izražavanja
Član 19 PGP:
1. Niko ne može biti uznemiravan zbog svojih mišljenja.
2. Svako lice ima pravo na slobodu izražavanja; ovo pravo bez obzira na granice, podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji drugi način po slobodnom izboru.
3. Ostvarivanje sloboda predviđenih u tački 2 ovog člana obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti. Sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim ograničenjima koja moraju,
međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz razloga:
(a) poštovanja prava ili ugleda drugih lica;
(b) zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja ili morala.
Član 10 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja
sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez
obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio
i bioskopskih preduzeća.
2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može
podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili
javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja
autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
251
http://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php?yyyy=2011&mm=03&nav_id=503289.
126
Ljudska prava u pravnim propisima
4.9.1. Opšte
Pravo na slobodu javnog izražavanja mišljenja garantuje se Ustavom (čl. 46).
Ustavom se garantuje i sloboda štampe – izdavanje novina moguće je bez prethodnog
odobrenja, na način predviđen zakonom a televizijske i radio stanice se osnivaju u
skladu sa zakonom (čl. 50). Zabranjena je cenzura štampe i drugih sredstava javnog
obaveštavanja (čl. 50, st. 3). Nadležni sud može sprečiti širenje informacija samo ako
je to „u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike
Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi
sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje“ (čl. 50, st. 3). Pravo na ispravku garantovano je
Ustavom (čl. 50, st. 4), ali je bliže uređivanje ovog prava prepušteno zakonu.
Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi
zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (čl. 46, st. 2). Navedeni osnovi su u skladu s ograničenjima iz PGP, s tim što se
ne pominje javni red već javna bezbednost. Dodatni osnov ograničenja – očuvanje
nezavisnosti i nepristrasnosti suda – preuzet je iz EKPS. Nije jasno šta se podrazumeva pod moralom demokratskog društva, koji je jedan od osnova ograničenja
prema Ustavu Srbije.
4.9.2. Zakon o javnom informisanju Srbije
Zakonom o javnom informisanju252 uređuje se pravo na javno informisanje,
kao pravo na slobodu izražavanja mišljenja. Ovo pravo naročito obuhvata slobodu
izražavanja misli, slobodu prikupljanja, objavljivanja i širenja ideja, informacija i
mišljenja, slobodu štampanja i distribucije novina, slobodu proizvodnje i emitovanja radio i televizijskog programa, slobodu primanja ideja, informacija i mišljenja,
kao i slobodu osnivanja pravnih lica koja se bave javnim informisanjem (čl. 1). Zakon zabranjuje cenzuru i posredne načine ograničenja slobode izražavanja, afirmiše
informisanje o stvarima od interesa za javnost, štiti interese nacionalnih manjina i
etničkih zajednica, odnosno lica s posebnim potrebama, zabranjuje monopol u oblasti osnivanja i distribucije javnih glasila i sužava polje privatnosti nosiocima državnih i političkih funkcija (čl. 2–10).253
4.9.3. Osnivanje i rad elektronskih medija
Zakonom o radiodifuziji254 uređuju se uslovi i način obavljanja radiodifuzne
delatnosti. Ovim zakonom osnovana je Republička radiodifuzna agencija (RRA)
kao samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja i ima svojstvo
252
253
254
Sl. glasnik RS, 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11.
Detaljna analiza Zakona o javnom informisanju može se videti u Izveštaj 2004, I.4.9.2.
Sl. glasnik RS, 42/02, 97/04, 76/05, 62/06, 85/06 i 41/09.
127
Ljudska prava u Srbiji 2011.
pravnog lica. Na izbor kandidata za članove Saveta RRA, tela koje donosi odluke,
mogu da imaju veliki upliv političke stranke jer čak 3 od 9 članova Saveta predlaže
skupštinski Odbor za kulturu i informisanje, što praktično podrazumeva veliki upliv
političkih stranaka, dok, s druge strane, medijska udruženja predlažu samo jednog
člana, i to čak ne samostalno, već o svom kandidatu moraju da se saglase s profesionalnim udruženjima filmskih i dramskih umetnika i kompozitora.255
4.9.3.1. Postupak izdavanja dozvola za emitovanje programa. – Uslov za
emitovanje programa je prethodno dobijena dozvola za radio stanicu koju na zahtev
RRA izdaje regulatorno telo nadležno za oblast telekomunikacija (Republička agencija za elektronske komunikacije).
Imalac dozvole može biti samo domaće fizičko ili pravno lice, sa sedištem,
odnosno prebivalištem na teritoriji Srbije. Ako su stranci osnivači domaćeg pravnog
lica, a njihov kapital potiče iz zemlje u kojoj nije dozvoljeno ili je nemoguće utvrditi
poreklo osnivačkog kapitala, takvo pravno lice nema pravo da učestvuje na javnom
konkursu za dodelu dozvola (čl. 41). Prisustvo stranog kapitala u osnivačkom ulogu
imaoca dozvole za emitovanje ne sme biti veći od 49 odsto, osim ako drugačije nije
predviđeno međunarodnim ugovorom. Takođe, strani kapital ne može biti prisutan u
osnivačkom kapitalu javnih radiodifuznih servisa (čl. 41).
Imaoci dozvole ne mogu biti političke partije i organizacije i pravna lica čiji
su oni osnivači, kao ni preduzeća, ustanove ili druga pravna lica čiji je osnivač Republika, osim ustanova javnog radiodifuznog servisa (čl. 42).
Dozvole se izdaju putem javnog konkursa. Zakon utvrđuje razloge zbog kojih se dozvola može oduzeti i pre isteka roka na koji se izdaje.256 U takvom slučaju,
RRA sprovodi postupak u kome se mora dati mogućnost dotičnom emiteru da se
izjasni i prisustvuje sednici na kojoj se o oduzimanju dozvole raspravlja, i donosi
odluka koja mora biti obrazložena. Protiv ove odluke postoji pravo na prigovor, a
protiv odluke RRA po prigovoru, pravo na pokretanje upravnog spora (čl. 62).
4.9.3.2. Javni servis. – Javnom radiodifuznom servisu posvećena je cela
glava (glava V) Zakona o radiodifuziji i detaljno regulisano unutrašnje uređenje i
poslovanje javnog servisa. Nosioci javnog radiodifuznog servisa u Republici su Ra255
256
Bilo koje registrovano udruženje predlaže kandidata iz nevladinog sektora čime je omogućena
opstrukcija prilikom izbora članova Saveta jer konačnu odluku o kandidatu sa liste nevladinih
organizacija donosi Odbor za kulturu i informisanje. Za detaljniju analizu Zakona o radiodifuziji vidi Izveštaj 2004, I.4.9.3. O izmenama i dopunama Zakona vidi više u Izveštaj 2010,
I.4.9.3.
Tako će se emiteru oduzeti dozvola ako u pisanoj formi obavesti RRA da ne namerava da emituje program, ako je prilikom podnošenja prijave na javni konkurs naveo netačne podatke, ako
nije počeo emitovanje programa u propisanom roku, ako nije izvršio tehnički pregled radiodifuzne stanice u propisanom roku, ako je bez opravdanog razloga prekinuo emitovanje programa
(u trajanju dužem od 30 dana neprekidno ili 60 dana s prekidima u toku kalendarske godine),
ako prekrši odredbe o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji i ako pored izričite opomene ne
izmiri obavezu plaćanja naknade za dozvolu.
128
Ljudska prava u pravnim propisima
diodifuzna ustanova Srbije (bivša Radiotelevizija Srbije) i pokrajinske radiodifuzne
ustanove. Prema odredbama Zakona javni radiodifuzni servis proizvodi i emituje
programe od opšteg interesa, a programima koje emituje mora da obezbedi raznovrsnost sadržaja i da podržava demokratske vrednosti, poštovanje ljudskih prava i
kulturnog, nacionalnog, etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja (čl. 77).
Programi moraju da budu namenjeni svima, bez ikakve diskriminacije ili uticaja
vlasti ili centara ekonomske moći, kao i da zadovolje potrebe građana za programskim sadržajima koji izražavaju kulturni identitet, obezbede odgovarajuće vreme za
emitovanje sadržaja o delovanju udruženja građana, nevladinih organizacija i verskih zajednica. Takođe je utvrđena obaveza da javni servis obezbedi besplatno i ravnomerno emitovanje promocije političkih stranaka u vreme predizbornih kampanja,
kao i da se ne mogu emitovati plaćene predizborne promocije. Precizno je utvrđen i
način finansiranja javnog servisa.
4.9.4. Krivično zakonodavstvo i sloboda izražavanja
Krivični zakon Srbije predviđa krivična dela uvrede i klevete i za učinioca
predviđa samo novčanu kaznu (čl. 170 i 171), a zadržao je kaznu zatvora za krivično delo iznošenja ličnih i porodičnih prilika (čl. 172). Gonjenje za ova krivična
dela preduzima se po privatnoj tužbi. Ove odredbe nisu u punoj meri usklađene s
međunarodnim standardima jer je stav Komiteta za ljudska prava i Evropskog suda
za ljudska prava da zatvorska kazna, a i krivična odgovornost uopšte, nije neophodna za zaštitu ugleda i časti, već da je pored prava na ispravku i drugih vansudskih
postupaka dovoljno predvideti građansku odgovornost, odnosno naknadu štete i to
uravnoteženog iznosa.257
Kao teži oblike klevete, predviđeni su slučajevi kada je delo učinjeno „putem
medija i kada je neistinito što se iznosi ili pronosi takvog značaja da je moglo dovesti
do težih posledica za oštećenog“ (čl. 170, st. 2). Odredba kojom je pored „iznošenja
neistina“, kažnjivo i njihovo „pronošenje“ takođe može da pogodi novinare.258
Krivični propisi Srbije ne prave razliku između oštećenih, dok su prema praksi Evropskog suda političari i ostala lica na javnim funkcijama dužna da trpe mnogo
jaču kritiku nego drugi,259 naročito u pogledu pitanja koja dotiču njihov finansijski
integritet.260 Ovakav stav je Evropski sud potvrdio i u odluci u predmetu Lepojić
257
258
259
260
Vidi zaključke Izveštaja specijalnog izvestioca Komisije za ljudska prava UN za slobodu izražavanja, dok. UN E/CN.4/2000/63, st. 205; za stav da krivična odgovornost za klevetu nije
srazmerna mera zaštiti ugleda, vidi presudu Evropskog suda Dalban protiv Rumunije, ECHR,
App. No. 28144/95 (1999); za iznos naknade štete vidi Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECHR, App. No. 18139/91 (1995).
Evropski sud je zauzeo stav da novinar ne sme da odgovara zbog toga što citira ili prenosi
tekst. Vidi predmet Thoma protiv Luksemburga, ECtHR, App. No. 38432/97 (2001).
Vidi Lingens protiv Austrije, ECHR, App. No. 9815/82 (1986), Lindon protiv Francuske,
ECHR, App. Nos. 21279/02 i 36448/02 (2007) suprotno vidi Prager i Obershlick protiv Austrije, ECHR, App. No. 15974/90 (1995).
Ivanova protiv Bugarske, ECHR, App. No. 36207/03 (2008).
129
Ljudska prava u Srbiji 2011.
protiv Srbije.261 Ovaj nedostatak je prevaziđen time što je Krivično odeljenje Vrhovnog suda usvojilo pravno shvatanje po kome se pravi razlika između oštećenih.262
Isključivanje odgovornosti za dela protiv časti i ugleda predviđa se, između
ostalog, u slučaju ozbiljne kritike, naučnog, književnog i umetničkog dela, u vršenju
novinarskog poziva i dr., ako iz načina izražavanja proizilazi da to nije učinjeno
u nameri omalovažavanja (čl. 170, st. 4). Nasuprot tome, praksa Evropskog suda
za ljudska prava izražava jasan stav da sloboda izražavanja podrazumeva i pravo
na iznošenje informacija i stavova koji vređaju i šokiraju, ako je u pitanju stvar
od javnog interesa, kao i da novinarska sloboda podrazumeva i pravo na određeno
preterivanje i provokaciju.263 Takođe, naš zakon isključuje odgovornost ako okrivljeni dokaže istinitost svojih tvrđenja ili postojanje osnovanih razloga da poveruje
u njihovu istinitost. Međutim, ovako postavljen teret dokazivanja, koji odstupa od
garantije pretpostavke nevinosti, nije u skladu s međunarodnim standardima.264
Krivični zakon predviđa kaznu zatvora za povredu ugleda zbog rasne, verske,
nacionalne ili druge pripadnosti, povredu ugleda strane države ili međunarodne organizacije i povredu ugleda Srbije (čl. 173–175).
4.9.5. Zabrana propagande rata i pozivanja na nacionalnu,
rasnu ili versku mržnju
Zabrana pozivanja na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju predviđena je Ustavom (čl. 49) ali se zabrana ratne propagande javlja samo u kontekstu dozvoljenog
ograničavanja slobode izražavanja.
Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje govor mržnje i definiše ga kao
„izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja
ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima
i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i
prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način“ (čl. 11).
Krivični zakonik Srbije izričito zabranjuje izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti (čl. 317), ali je zabrana ograničena samo na
„narode i nacionalne manjine koji žive u Srbiji“ iako PGP zabranjuje „svako“ raspirivanje mržnje, dakle, prema bilo kojoj grupi bez obzira gde ona živi. Inkriminisano
je i izlaganje poruzi grupe ili pojedinca zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože,
veri, nacionalnosti, etničkog porekla ili nekog drugog ličnog svojstva (čl. 174).
261
262
263
264
ECHR, App. No. 13909/05 (2007).
Vidi više u Izveštaj 2010, I.4.9.4. Vidi takođe Pravno shvatanje Krivičnog odeljenja VSS, saopštenje od 18. decembra 2008.
Vidi Prager i Oberschlick protiv Austrije, ECHR, App. No. 15974/90 (1995); Selisto protiv
Finske, ECHR, App. No. 56767/00 (2004).
Vidi Lingens protiv Austrije, ECHR, App. No. 9815/82 (1986). Ipak, ukoliko su direktno optužene konkretne osobe, odgovorno lice ima obavezu da pruži odgovarajući činjenični osnov za
takvu tvrdnju. Vidi predmet Cumpana i Mazare protiv Rumunije, ECHR, App. No. 33348/96
(2004).
130
Ljudska prava u pravnim propisima
Inkriminisana su i krivična dela podsticanja na izvršenje zločina genocida
i ostalih ratnih zločina (čl. 375 KZ), pozivanja ili podsticanja na agresivni rat i
izdavanje naredbe za vođenje agresivnog rata (čl. 386) i zaprećene visoke kazne
zarvora.265 Međutim, u praksi su veoma retki slučajevi krivičnog progona zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje ili zbog ratne propagande.
Govor mržnje koji se nažalost često koristi u javnosti, ali i u medijima, takođe je inkriminisan i predviđena je zabrana promovisanja na bilo koji način, ideja ili
teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje zasnovano na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom
drugom ličnom svojstvu (čl. 387, st. 4), a zabranjena je i pretnja da će se izvršiti
krivično delo prema licu ili grupi lica zbog njihove pripadnosti određenoj rasi, boji
kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva
(čl. 387, st. 5). Krivični zakonik predvideo je krivično delo nasilničkog ponašanja
na sportskoj priredbi ili javnom skupu (čl. 344a). Ovim članom zabranjuje se izazivanje „nacionalne, rasne, verske ili druge mržnje ili netrpeljivosti zasnovane na
nekom diskriminatornom osnovu“ (kurziv naš), a zabrana se odnosi ne samo na
sportske priredbe, već i uopšte na javne skupove. Ova odredba je problematična
zbog toga što za postojanje krivičnog dela zahteva da inkriminisano ponašanje za
posledicu ima nasilje ili fizički obračun sa učesnicima, nije sâmo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti proglašeno krivičnim delom.
Zakonom o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i
udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja266 uvedena je zabrana za pripadnike ili pristalice neonacističkih i fašističkih organizacija
i udruženja da organizuju manifestacije, ističu simbole ili deluju na drugi način,
propagirajući neonacističke i fašističke ideje. Zakonom se zabranjuje svaki javni
nastup, organizovan ili spontan, na kom se izaziva, podstiče ili širi mržnja prema
pripadnicima bilo kojeg naroda, nacionalne manjine, crkve ili verske zajednice. Zabranjeno je, takođe, širenje propagandnog materijala, simbola ili obeležja kojima se
izazivaju, podstiču ili šire mržnja ili netrpeljivost, kao i propagiranje i opravdavanje
ideja i postupaka lica za koje su ta lica osuđena za ratne zločine. Predviđene su
prekršajne novčane kazne za fizička lica koja učestvuju u manifestacijama, za udruženja i odgovorna lica u udruženjima koja šire ili podstiču mržnju i netrpeljivost (čl.
7 i 8). Pored toga, predviđeno je pokretanje postupka za brisanje iz registra registrovane organizacije ili udruženja koje postupa suprotno odredbama ovog zakona (čl.
2, st. 2).
Zakonom o javnom informisanju267 zabranjuje se „objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv osoba
ili grupe osoba zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, et265
266
267
Za krivično delo pozivanja ili podsticanja na agresivni rat predviđena je kazna od dve do 12 godina zatvora, a za izdavanje naredbe za vođenje agresivnog rata od 10 do 40 godina zatvora.
Sl. glasnik RS, 41/09.
Sl. glasnik RS, 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11.
131
Ljudska prava u Srbiji 2011.
ničkoj grupi, polu ili seksualnoj opredeljenosti“, nezavisno od toga da li ista radnja
predstavlja ujedno i krivično delo (čl. 38). Odgovornost je isključena ako je ovakva informacija deo naučnog ili novinarskog teksta, a objavljena je (1) bez namere
da se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, kao deo objektivnog novinarskog
izveštaja ili (2) s namerom da se kritički ukaže na ove pojave (čl. 40). Zakonom se
predviđa da tužbu mogu podneti kako lica na koje se inkriminisane radnje odnose,
tako i organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava.
Prema Zakonu o radiodifuziji Radiodifuzna agencija ima nadležnost da
sprečava emitovanje programa kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv određenih lica ili grupa lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja
određenom polu, veri, rasi, naciji i etničkoj grupi (čl. 8, st. 2, t. 3), a samo javnim
radiodifuznim servisima nameće se kao posebna obaveza pri proizvodnji i emitovanju informativnog programa „sprečavanje bilo kakvog oblika rasne, verske, nacionalne, etničke i druge netrpeljivosti ili mržnje, ili mržnje u pogledu seksualne
opredeljenosti“ (čl. 79).
Usvajanjem Zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola uz Konvenciju o visokotehnološkom kriminalu koji se odnosi na inkriminaciju dela rasističke i ksenofobične prirode izvršenih preko računarskih sistema268 u Srbiji je zabranjeno korišćenje računarskih sistema za promociju ideja ili teorija koje zagovaraju, promovišu
ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje protiv pojedinaca ili grupa, zasnovano na rasi, boji kože, naslednom, nacionalnom ili etničkom poreklu i veri.
4.9.6. Slobodan pristup informacijama od javnog značaja
Ustav Srbije slobodu pristupa informacijama reguliše kao „pravo na obaveštenost“. Član 51, st. 1 Ustava garantuje pravo licima koja se nalaze u nadležnosti
države da budu istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavana o pitanjima od javnog značaja, i predviđa korespondirajuću dužnost sredstava javnog obaveštavanja
da tom pravu izađu u susret. Ovakva formulacija pomenute odredbe ostaje „da visi
u vazduhu“, budući da niti korespondira sa slobodom izražavanja, iz koje sloboda pristupa informacijama inače proizlazi (čl. 46, st. 1 Ustava), niti sa pravom na
učešće u upravljanju javnim poslovima (čl. 53), kako bi se ovo sui generis pravo
eventualno moglo okarakterisati kao izraz participativne demokratije. Sloboda pristupa informacijama od javnog značaja u pravom smislu reči regulisana je odredbom člana 51, st. 2 Ustava, iako se i tu može primetiti da je definicija organa od
kojih se može zahtevati informacija dosta restriktivnija od one predviđene Zakonom
o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja Republike Srbije,269 koji
detaljnije reguliše ovu oblast.
Zakonom se precizno utvrđuje šta je informacija od javnog značaja, uređuje
se pravo na pristup informacijama, obaveze organa javne vlasti u pogledu unapređivanja javnosti rada i postupak pred organom vlasti. Radi ostvarivanja prava na
268
269
Sl. glasnik RS, 19/09.
Sl. glasnik RS, 120/04, 54/07, 104/09 i 36/10.
132
Ljudska prava u pravnim propisima
pristup informacijama od javnog značaja, Zakonom ustanovljen je poverenik za informacije od javnog značaja, kao samostalan i nezavisan državni organ koga bira
Narodna skupština na predlog Odbora za informisanje (čl. 1, st. 2). Svako ko u
postupku pred organom javne vlasti ne dobije zadovoljavajuću informaciju može se
žaliti Povereniku koji donosi obavezujuće, konačno i izvršno rešenje (čl. 22–28).270
Nadzor nad primenom Zakona obavlja Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu
samoupravu.
Iako su po usvajanju Zakona vršene izmene i dopune u cilju unapređenja
zakonskih rešenja propuštena je prilika da se Zakon u celosti popravi, jer Narodna
skupština nije usvojila amandman Zaštitnika građana271 kojim je bila predviđena
zaštita tzv. insajdera („duvača u pištaljku“), odnosno zaposlenog u državnoj upravi
koji ukaže na korupciju. iako država ima i međunarodnu obavezu da ovim licima
pruži zaštitu.272 Zakon sadrži odredbu koja se odnosi na zaštitu insajdera, međutim
ona ne pruža adekvatnu zaštitu jer se od zaposlenog zahteva da pre nego što omogući pristup informaciji o nepravilnostima obavesti nadležno lice u organu vlasti koje
nije preduzelo mere za rešavanje nepravilnosti. To praktično znači da će zaposleni
nekad morati da obavesti upravo lice na koje se informacija o nepravilnosti odnosi,
što potpuno obesmišljava celu ideju koja stoji iza potrebe da se zaštiti insajder. Ove
godine je direktorka Agencije za borbu protiv korupcije donela pravilnik o zaštiti
lica koje prijavi sumnju na korupciju,273 ali je stručna javnost ocenila da to nije dovoljno i da je neophodno da se donese zakon kojim bi se regulisao položaj i zaštitila
lica koja prijavljuju sumnje na korupciju.
4.9.6.1. Tajnost podataka. – Primena Zakona o tajnosti podataka274 počela
je 2010. godine, ali da bi se mogao primenjivati bilo je potrebno da Vlada Srbije
u roku od šest meseci donese pozakonske akte (uredbe) kojima bi se regulisala pitanja koja ovaj zakon nije uredio (način i postupak označavanja tajnosti podataka,
odnosno dokumenata, kriterijumi za određivanje stepena tajnosti i sl.). Za organe
javne vlasti propisan je rok od godinu dana za usklađivanje njihove organizacije sa
odredbama ovog Zakona.
Međutim, iako je Zakon usvojen u decembru 2009, do kraja 2011. godine
usvojeno je tek nekoliko podzakonskih akta, ali ne i onaj koji precizno određuje
kriterijume za određivanje stepena tajnosti podataka i koji ima i najveći značaj za
270
271
272
273
274
Više o radu Poverenika vidi II.2.
Tekst amandmana zaštitnika građana i obrazloženje dostupno je na http://www.ombudsman.
rs/index.php/lang-sr/aktivnosti/zakonske-i-druge-inicijative/540–2009–07–08–12–32–06. Vidi
saopštenje Koalicije za slobodu pristupa informacijama, http://www.spikoalicija.org/index.
php?option=com_content&task=view&id=254&Itemid=59.
Ovakvu obavezu predviđa član 9 Građanskopravne konvencije Saveta Evrope o borbi protiv
korupcije, koju je Srbija ratifikovala. Istu preporuku usvojio je i GRECO (antikorupcijsko telo
Saveta Evrope). Parlamentarna skupština Saveta Evrope je usvojila posebnu rezoluciju o zaštiti
„uzbunjivača“ (Rezolucija 1729 (2010).
Vidi, http://acas.rs/sr_cir/zakoni-i-drugi-propisi/ostali-propisi/pravilnici.html
Sl. glasnik RS, 104/09.
133
Ljudska prava u Srbiji 2011.
primenu zakonskih odredbi.275 Ovo dovodi u pitanje primenu samog zakona, ugrožava prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja jer još uvek vlada
potpuno arbitrernost u pogledu klasifikovanja dokumenata. Pored toga problem velikog broja dokumentacije koja nosi oznaku tajnosti po ranijim zakonskim rešenjima nije rešen iako je Zakonom propisana obaveza rukovodilaca organa javne vlasti
da u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona preispitaju oznake
podataka i dokumenata dodeljene na osnovu ranije donetih propisa (čl. 105). Trenutno oznaku tajnosti imaju mnogi podaci koji nikako ne bi smeli biti tajna, među
kojima su bili i neki normativni akti, pa čak i oni koji su regulisali pitanja u vezi sa
proglašavanjem podataka tajnim
Sam tekst zakona veoma uopšteno reguliše materiju koja se odnosi na klasifikaciju podataka i uvodi novinu jer određuje da postoji samo jedna tajna sa četiri
stepena zaštite – „državna tajna“, „strogo poverljivo“, „poverljivo“ i „interno“ (čl.
14) s ekvivalentima na engleskom jeziku „top secret“, „secret“, „confidential“ i „restricted“ za dokumente koji sadrže strani tajni podatak označen u stranoj državi ili
međunarodnoj organizaciji (čl. 15). Rokovi za čuvanje tajnih podataka se kreću u
rasponu od dve do trideset godina, u zavisnosti od stepena poverljivosti (čl. 19), a
uvedena je i periodična procena tajnosti podataka (čl. 22). Pristup tajnim podacima bez dobijanja dozvole (sertifikata), imaju samo predsednik Narodne skupštine,
predsednik Republike i predsednik Vlade (čl. 37). Ostali državni organi koje bira
Narodna skupština, njihovi rukovodioci, sudije Ustavnog suda i sudije mogu, uz
dobijanje prethodne dozvole, pristupiti podacima svih stepena tajnosti koji su im
potrebni za obavljanje poslova iz njihove nadležnosti, i to u većini slučajeva bez
bezbednosne provere (čl. 38).276 Da bi fizičko ili pravno lice pristupilo tajnim podacima i koristilo ih, ono mora proći bezbednosnu proveru koju vrši Bezbednosnoinformativna agencija Republike Srbije, a za pristup podacima nižih stepena zaštite
MUP (čl. 54). Bezbednosna provera se vrši na osnovu bezbednosnih upitnika čiji su
tekstovi objavljeni u zakonu.277
Sertifikat (dozvolu) za pristup tajnim podacima, izdaje Kancelarija Saveta za
nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka koja je osnovana kao stručna služba
275
276
277
Usvojene su: Uredba o posebnim merama fizičko-tehničke zaštite tajnih podataka (Sl. glasnik
RS, 97/11); Uredba o načinu i postupku označavanja tajnosti podataka, odnosno dokumenata
(Sl. glasnik RS, 8/11); Uredba o obrascu za vodjenje evidencije i načinu vodjenja evidencije
o obradi podataka o ličnosti (Sl. glasnik RS, 50/09); Uredba o posebnim merama nadzora nad
postupanjem sa tajnim podacima (Sl. glasnik RS, 90/11); Uredba o sadržini, obliku i načinu vodjenja evidencija za pristup tajnim podacima (Sl. glasnik RS, 89/10); Uredba o uvećanju plate
državnih službenika i nameštenika koji obavljaju poslove u vezi sa zaštitom tajnih podataka u
Kancelariji Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka i Ministarstvu pravde (Sl.
glasnik RS, 79/10) i Uredba o sadržini, obliku i načinu dostavljanja sertifikata za pristup tajnim
podacima (Sl. glasnik RS, 54/10).
Više o pojedinostima ovog zakona vidi u Izveštaj 2010, I.4.9.6.1.
Podaci iz bezbednosne provere mogu se dobiti na uvid u skladu sa zakonom koji uređuje zaštitu
podataka o ličnosti, izuzev podataka koji bi otkrili metode i postupke korišćene u prikupljanju
podataka, kao i identifikovali izvore podataka iz bezbednosne provere (čl. 81).
134
Ljudska prava u pravnim propisima
Vlade Republike Srbije. Protiv rešenja Kancelarije može se izjaviti žalba ministru
nadležnom za pravosuđe (čl. 71). Ministarstvo nadležno za pravosuđe vrši nadzor nad
sprovođenjem zakona (čl. 97). Ministarstvo je osnovalo Grupu za nadzor nad tajnošću
podataka, ali na sajtu Ministarstva nema informacija šta je ova grupa radila.278
Zakon predviđa i sankcije za nepoštovanje njegovih odredbi. Dok se otkrivanje tajnih podataka strogo kažnjava (smatra se krivičnim delom koje se kažnjava
kaznom zatvora i do 15 godina), dok su kazne za neopravdano označavanje podataka tajnim veoma blage, od 5.000 do 50.000 dinara.
4.10. Pravo na slobodu mirnog okupljanja
Član 21 PGP:
Priznaje se pravo mirnog okupljanja. Vršenje ovog prava može da bude predmet ograničenja nametnutih u skladu sa zakonom, a koja su potrebna u jednom demokratskom društvu u
interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti, javnog reda ili radi zaštite javnog zdravlja
ili morala ili prava i sloboda drugih lica.
Član 11 EKPS:
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa.
Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne
bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite
prava i sloboda drugih. Ovim se članom ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih prava
pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave.
4.10.1. Opšte
Prema Ustavu (čl. 54), mirno okupljanje građana je slobodno. U Ustavu se
govori o slobodnom „mirnom“ okupljanju, što je formulacija koja se koristi i u međunarodnim ugovorima.
Uživanje ovog prava podrobnije je regulisano posebnim Zakonom o okupljanju građana Srbije,279 donetim početkom devedesetih godina, čija su rešenja u
velikoj meri zastarela i nisu upodobljena međunarodnim standardima, a pojedina
rešenja su suprotna i Ustavu. Venecijanska komisija Saveta Evrope i Biro za demokratiju i ljudska prava OEBS su 2010. godine u zajedničkom mišljenju kritikovali
Zakon, našavši da on ne sadrži efikasne mehanizme zaštite slobode okupljanja.280
Međutim, ni u ovoj godini nisu izvršene izmene zakonskih normi.
278
279
280
O poslovima koje obavlja Grupa za nadzor nad tajnošću podataka vidi sajt Minstarstva http://
www.mpravde.gov.rs/lt/articles/ministarstvo/organizaciona-sema/grupa-za-nadzor-nad-tajnoscu-podataka/.
Sl. glasnik RS, 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 i Sl. glasnik SRJ, 21/01.
Vidi Zajedničko mišljenje o Zakonu o okupljanjima RS Venecijanske komisije i OEBS (Joint
Opinion on the Public Assembly Act of the Republic of Serbia, CDL-AD(2010)031), 18.10.2010,
135
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.10.2. Ograničenja slobode okupljanja
Odredbe Ustava o ograničenjima slobode mirnog okupljanja su u najvećem
delu u skladu s međunarodnim standardima. Naime, Ustav u članu 54, st. 4, predviđa da se sloboda okupljanja može zakonom ograničiti „ako je to neophodno radi
zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije“.281
Ustav predviđa da ograničenje mora biti „neophodno“ u demokratskom društvu,
kao što predviđaju PGP i EKPS.
Iako Zakono okupljanju građana dozvoljava da prijavu za održavanje javnog skupa može podneti „svako fizičko, odnosno pravno lice“, domet ove odredbe
ograničen je ustavnom formulacijom prava na slobodu okupljanja. Naime, Ustavom
Srbije jemči se pravo na slobodu okupljanja samo „građanima“, a ne svima. EKPS
(čl. 16) dozvoljava državama da ograničavaju „političku delatnost stranaca“. Samim
tim se, ipak, ne opravdava opšte ograničenje prava na okupljanje stranaca, jer okupljanje može imati ciljeve koji nisu politički. PGP ne sadrži sličnu odredbu. Ograničenje garantije slobode okupljanja samo na državljane problematičnim je ocenila i
Venecijanska komisija u svom Mišljenju o Ustavu Srbije.282
Zakon o policiji propisuje da službenici ne mogu u uniformi prisustvovati
stranačkim i drugim političkim skupovima, izuzev ako su u službi (čl. 134, st. 3).
4.10.2.1. Mesto održavanja skupa. – Prema Ustavu, samo okupljanja na
otvorenom prostoru prijavljuju se državnom organu u skladu sa zakonom, dok
okupljanja u zatvorenom prostoru ne podležu odobrenju ni prijavljivanju (čl. 54,
st. 2 i 3).
Prema Zakonu o okupljanju građana, javni skupovi se mogu održavati na
jednom mestu ili mogu biti u pokretu (čl. 3, st. 1). Ovo je u skladu s praksom
Evropskog suda za ljudska prava.283 Ipak, kada su u pitanju skupovi u pokretu,
Zakon ih nepotrebno ograničava tako što određuje da se skupovi koji se održavaju
na prostoru na kome se odvija javni saobraćaj mogu odvijati samo neprekinutim
kretanjem (čl. 3, st. 2).
281
282
283
dostupno na http://www.venice.coe.int/docs/2010/CDL-AD%282010%29031-e.pdf. para. 13,
preporuke C i J, i para. 51–53.
Ovakva formulacija usaglašena je sa standardima PGP i EKPS, iako su izostavljeni pojedinačni
osnovi kao što su „javni red“ (PGP) ili „sprečavanje nereda ili kriminala“ (EKPS). Ustav predviđa da ograničenje mora biti „neophodno“ u demokratskom društvu (čl. 20), kao što predviđaju PGP i EKPS.
Vidi Venecijanska komisija, Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDLAD(2007)004, 19. mart 2007, st. 37. U Mišljenju se, između ostalog, navodi da većina evropskih ustava više ne ograničava slobodu okupljanja samo na svoje državljane, kao i da će ukoliko
ovo ograničenje ostane u Ustavu, biti potrebni određeni napori u primeni „klauzula o tumačenju“ iz člana 18, st. 3 i člana 19 Ustava kako bi se postigao rezultat koji je u skladu s EKPS.
Vidi Christians against Racism and Fascism protiv Ujedinjenog Kraljevstava, ECmHR, App.
No. 8440/78 (1980).
136
Ljudska prava u pravnim propisima
Javno okupljanje definiše se u zakonu „kao sazivanje i održavanje zbora ili
drugog skupa na za to primerenom prostoru“ (kurziv naš; čl. 2, st. 1). Prostor „primeren“ za okupljanje definisan je samim zakonom (čl. 2, st. 2 i st. 3), ali se i ovom
odredbom pravo na slobodu okupljanja ograničava, jer se predviđa da je prostor
primeren za okupljanje ako, između ostalog, „ne dovodi do ometanja javnog saobraćaja“. Ovo ograničenje ne može se podvesti ni pod jedan od osnova dozvoljenih
prema međunarodnim standardima, a osnov „ometanje javnog saobraćaja“ Ustav
Srbije ne pominje, pa se postavlja i pitanje ustavnosti ove zakonske odredbe. Zakon,
doduše, dozvoljava da se okupljanje održi na prostoru na kome se „odvija javni saobraćaj prevoznim sredstvima kad je moguće dodatnim merama obezbediti privremenu izmenu režima saobraćaja“, pod uslovom da sazivač skupa prihvati da snosi
troškove nastale izmenom režima saobraćaja i obavljanjem vanrednih komunalnih
usluga, pri čemu Zakon određuje dodatna ograničenja u pogledu vremena kada se
okupljanje može održati. Iako bi u pojedinim slučajevima moglo da se dogodi da
zabrana održavanja skupa u određeno vreme bude opravdana, to je neophodno procenjivati u svakom konkretnom slučaju, a ovakva opšta ograničenja kakva su predviđena aktuelnim zakonskim rešenjima su previše restriktivna. Smernice o slobodi
mirnog okupljanja Biroa za demokratske institucije i ljudska prava OEBS sugerišu
da su javne vlasti dužne da snose sve troškove obezbeđivanja skupa, uključujući i
regulisanje saobraćaja, jer nametanje troškova organizatorima može da za posledicu
ima odvraćanje organizatora od toga da organizuje okupljanje i da tako negativno
utiče na ostvarivanje prava na slobodu okupljanja.284
Zakonom je predviđeno da opština, odnosno grad, unapred donose odluke
koji su prostori „primereni“ za održavanje javnih skupova (st. 5). Ovo rešenje previše je restriktivno i ostavlja prostor za zloupotrebe. Prema Zakonu o okupljanju
građana javni skup se ne može održavati u blizini Narodne skupštine Srbije, neposredno pre i u vreme zasedanja (čl. 2, st. 4). Zakon daje diskreciono ovlašćenje
nadležnim organima kojima se skup prijavljuje (policija) da ocene šta se smatra
mestom koje je u „blizini“ parlamenta i šta se smatra periodom „neposredno pre
zasedanja“. Postavlja se pitanje opravdanosti ovakve opšte zabrane, kojom se može
praktično potpuno uskratiti sloboda okupljanja na pojedinim lokacijama.
4.10.2.2. Prijava skupa. – Prema važećem pravu u Srbiji, za održavanje okupljanja ne zahteva se dobijanje dozvole, već samo prijava skupa 48 sati pre održavanja, a ako se skup održava na prostoru na kome se odvija javni saobraćaj, skup se
mora prijaviti 5 dana pre održavanja (čl. 6) što je, u načelu, u skladu s međunarodnim standardima.
Zakon predviđa da će policija onemogućiti skup koji se održava bez prethodne prijave i da će preduzeti mere za uspostavljanje javnog reda i mira (čl. 14). U
ovom pogledu treba imati u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je
zauzeo stav da nije uvek opravdano zabraniti skup samo zato što nije ispunjen za284
Vidi Guidelines on Freedom of Peaceful Assembly, ODIHR-OSCE, 2007, str. 16 i 29.
137
Ljudska prava u Srbiji 2011.
konom postavljen uslov o prijavi skupa, jer pojedina okupljanja su po svojoj prirodi
takva da ne ostavljaju dovoljno vremena za prijavu.285
4.10.2.3. Obaveza države da zaštiti mirno okupljanje. – Država, prema međunarodnim standardima, nema samo obavezu da se uzdrži od neopravdanog ograničavanja slobode mirnog okupljanja, već ima i pozitivne obaveze koje se sastoje u
zaštiti mirnih demonstracija od pretnji nasiljem od strane trećih lica. Pravo na okupljanje jedne grupe ne može se ograničiti zato što druga grupa u društvu ne podržava
stavove koje skup promoviše.286 Prema utvrđenoj praksi Evropskog suda za ljudska
prava, „bilo bi nespojivo sa vrednostima koje Konvencija štiti ako bi uživanje prava
na osnovu Konvencije od strane neke manjinske grupe moglo biti uslovljeno dozvolom većine“.287 Važeći zakon ćuti o ovom pitanju, iako problemi koje je ono do sada
proizvodilo u praksi288 potvrđuju neophodnost da se nadležni organi izričito obavežu
da mirnim demonstrantima pruže zaštitu i omoguće im da održe okupljanje koje treća lica nasilno pokušavaju da spreče ili najavljuju da će sprečiti.
4.10.3. Zabrana javnog skupa
Prema Zakonu o okupljanju građana, policija može trajno da zabrani održavanje javnog skupa iz zakonom određenih razloga (ugrožavanje zdravlja, javnog
morala ili bezbednosti ljudi i imovine i ometanje javnog saobraćaja) (čl. 11, st. 1)).
Zakon predviđa i mogućnost privremene zabrane okupljanja,289 s tim što privremena zabrana može da postane trajna mera samo odlukom suda. Organizator se
mora obavestiti o zabrani najkasnije 12 sati pre početka skupa. Na rešenje o trajnoj
zabrani moguća je žalba u upravnom postupku (koja ne odlaže izvršenje rešenja), a
protiv konačnog rešenja se može voditi upravni spor. Naime, u upravnom sporu sud
je nadležan da odlučuje samo o zakonitosti konačnog pojedinačnog upravnog akta
ili pak izostanka njegovog donošenja, a ne i o pitanju celishodnosti akta. Imajući u
vidu da je Zakonom o okupljanju građana policiji dato široko diskreciono ovlašćenje prilikom ocene da li jedan skup treba zabraniti ili ne, Upravni sud ne bi mogao
da se upušta u supstancijalna pitanja povrede ljudskog prava. Nejasno je zašto je u
slučaju privremene zabrane zakonodavac predvideo veću pravnu zaštitu propisivanjem obaveznog učešća sudova i kratkih vremenskih rokova za donošenje odluka.
Međutim, s obzirom da se organizator, kako u slučaju privremene zabrane,
tako i u slučaju trajne zabrane, o zabrani obaveštava najkasnije 12 sati pre početka
285
286
287
288
289
Primer za to su demonstracije koje se organizuju kao neposredna reakcija na određeni politički
događaj. Vidi Bukta i ostali protiv Mađarske, ECHR, App. No. 25691/04 (2007).
Vidi Plattform „Ärzte für das Leben“ protiv Austrije, ECHR, App. No. 10126/82 (1988).
Vidi Barankevich protiv Rusije, ECHR, App. No. 10519/03 (2007).
Vidi Izveštaj 2009, II.2.9.
Privremena zabrana javnog okupljanja se može izreći ukoliko je skup usmeren na nasilno menjanje ustavnog poretka, narušavanje teritorijanle celokupnosti i nezavisnosti Republike Srbije,
kršenje Ustavom zajemčenih sloboda i prava čoveka i građanina, izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti i mržnje.
138
Ljudska prava u pravnim propisima
skupa, teško je zamisliti da bi odluka više instance kojom se zabrana poništava i
održavanje skupa dozvoljava, mogla da bude doneta na vreme kako bi organizator
mogao da održi skup u planiranom terminu. Na ovaj način održavanje pojedinih
skupova praktično može da se obesmisli i da se skup ne održi čak i kada je sud
odlučio da održavanje skupa nije zabranjeno, pa se postavlja i pitanje postojanja
delotvornog pravnog leka. Svaki pravni lek koji bi za rezultat imao ex post facto
odluku o dozvoljenosti skupa može se smatrati neefikasnim.290
Praksa je pokazala da u pogledu postojanja delotvornosti pravnog leka može
da se javi još jedan problem koji se odnosi na nepostupanje organa nadležnog da
donese rešenje o zabrani. Naime, kada je 2009. godine najavljeno održavanje Parade ponosa, iako je ovo okupljanje de facto bilo zabranjeno, nadležni organ (MUP)
nije doneo formalno rešenje o zabrani, već je organizatorima samo preporučeno „izmeštanje“ skupa.291 Usled nedostatka efikasnog pravnog leka organizatori Parade
ponosa, koje je zastupao Beogradski centar za ljudska prava, direktno su se ustavnom žalbom obratili Ustavnom sudu. Ustavni sud je u decembru ove godine usvojio
žalbu, zaključivši da su državni organi povredili slobodu mirnog okupljanja.292
Organizovanje Parade ponosa je u 2011. godini okončano donošenjem Rešenja o zabrani održavanja skupa, u čijem obrazloženju je samo navedeno da su se
„stekli razlozi“ za zabranu, bez konkretizacije činjeničnog i pravnog osnova. Organizatori su u skladu sa Zakonom 26. avgusta 2011. godine prijavili skup zakazan za
2. oktobar Policijskoj stanici Savski venac. Prijava je bila istovetna kao prethodne
godine. Krajem avgusta održan je sastanak s ministrom unutrašnjih poslova Ivicom
Dačićem, na kome je razmatrana dotadašnja priprema Parade ponosa, s bezbednosnim i političkim implikacijama, na kome je zaključeno da bi politička podrška
trebalo da bude veća, ali je ministar obećao da će policija učiniti sve da učesnici
Parade ponosa budu dovoljno zaštićeni. Mediji su 30. septembra preneli informaciju
da je zasedao Savet za nacionalnu bezbednost i da je preporučio zabranu svih javnih
skupova 1. i 2. oktobra, a predstavnik Policijske stanice Savski venac je pozvao organizatore Parade da preuzmu rešenje o zabrani. Prema saznanjima policije, koja su
preneli mediji, huligani su želeli da izazovu nerede u različitim delovima Beograda,
paleći gume i stare automobile, i da time onemoguće policiju da vrši svoj posao, a
policijske snage nisu mogle da se nose s ovakvim pretnjama. Mada je za vikend 29.
i 30. septembra privedeno nekoliko mogućih nasilnika koji su se okupili uprkos policijskoj zabrani,293 prema saznanjima Beogradskog centra do današnjeg dana niko
nije priveden za organizovanje, odnosno pripremanje ovih nereda294 jer, kako su
290
291
292
293
294
Vidi Baczkowski i ostali protiv Poljske, ECHR, App. No. 1543/06 (2007).
Vidi Izveštaj 2009, II.2.9.
Vidi
http://www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=885:us
tavni-sud-je-odluio-da-su-zabranom-povorke-ponosa-2009-vlasti-prekrile-ustav-republikesrbije&catid=58:saoptenja&Itemid=71.
Vidi npr. na http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/280503/Policija-privela-sest-osoba-sa-fantomkama-i-bejzbol-palicama.
Podaci dobijeni na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja.
139
Ljudska prava u Srbiji 2011.
tvrdili predstavnici organa unutrašnjih poslova, tužilaštvo ne može da pokrene odgovarajuće postupke samo na osnovu indicija i operativnih saznanja.
Kako ove indicije nisu predstavljale dovoljan osnov za pokretanje sudskih
postupaka, postavlja se pitanje da li su one opravdan i dovoljan osnov za ograničenje slobode mirnog okupljanja u demokratskom društvu. Iako je ove godine doneto
formalno Rešenje kojim se zabranjuje skup (sa poukom o pravnom leku), organizatori Parade, koje zastupa Beogradski centar, su podneli ustavnu žalbu budući da
žalba u upravnom postupku i podnošenje tužbe Upravnom sudu nisu efikasno pravno sredstvo,295 posebno iz razloga što je organizatorima Rešenje uručeno svega dva
dana pre zakazanog skupa, iako su državni organi mesecima unapred znali kada će
se Parada ponosa održati.
Donošenjem spornog Rešenja o zabrani održavanja Parade ponosa Republika
Srbija je povredila pravo građana na slobodu mirnog okupljanja jer je bez legitimnog razloga, koji je neophodan u demokratskom društvu, zabranila održavanje Parade ponosa. Država takođe nije ispunila svoju pozitivnu obavezu zaštite učesnika
skupa od trećih lica, pripadnika ekstremisičkih organizacija. U skladu sa članom 54
Ustava i članom 11 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nikada ne može biti neophodno da se zabrani mirno okupljanje, čiji su učesnici
potpuno nenasilni, zbog pretnje nasiljem od strane drugih. Takođe, postoje osnovani
razlozi za verovanje da državni organi nisu zaštitili slobodu okupljanja organizatora
Parade ponosa iz sopstevnih diskriminatornih pobuda.296 Beogradski centar je povodom ovog slučaja podneo predstavku i Evropskom sudu za ljudska prava.
4.10.4. Sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja
na sportskim priredbama
Zakonom o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama297 predviđeno je da se propisi o okupljanju građana shodno primenjuju i na
organizovanje sportskih priredbi (čl. 5), pod kojima zakon podrazumeva sportska
takmičenja i sportske manifestacije (čl. 2, st. 1). Zakonom se utvrđuju „mere za
sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, kao i obaveze
organizatora i ovlašćenja nadležnih organa u sprovođenju tih mera“ (čl. 1). Kaznenim odredbama Zakona (deo III) predviđene su prekršajne kazne, kao i zaštitne
mere u slučaju postupanja protivno njegovim odredbama.
Krivični zakonik posebno inkriminiše nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu (čl. 344a KZ). Krivičnim zakonikom je predviđena zabrana
prisustvovanja određenim sportskim priredbama kao mera bezbednosti (čl. 89b KZ)
koja se može izreći učiniocu krivičnog dela kada je to radi zaštite opšte bezbednosti
neophodno, a obavezno se izriče učiniocu krivičnog dela nasilničko ponašanje na
295
296
297
Vidi Alekseyev protiv Rusije, ECHR, App. Nos. 4916/07, 25924/08 i 14599/09.
Detaljnije o razlozima za podnošenje ustavne žalbe vidi www.bgcentar.org.rs.
Sl. glasnik RS, 67/03, 101/05, 90/07, 72/09 i 111/09.
140
Ljudska prava u pravnim propisima
sportskoj priredbi ili javnom skupu. Prema KZ, ova mera može trajati od jedne do
pet godina. Ista mera, u trajanju od jedne do tri godine, predviđena je i kao zaštitna
mera Zakonom o prekršajima.298
Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama predviđa preduzimanje posebnih mera prilikom održavanja sportskih priredaba
povećanog rizika (čl. 10–18). Organizator sportske priredbe dužan je da obrazuje
odgovarajuću redarsku službu ili da angažuje pravno lice ili preduzetnika radi obavljanja poslova fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi (čl. 8).
Novelama Zakona koje su počele da se primenjuju od januara ove godine, kao redar
se može angažovati samo lice koje je prošlo program obuke Ministarstva.
4.11. Sloboda udruživanja
Član 22 PGP:
1. Svako lice ima pravo da se slobodno udruži sa drugim licima, uključujući i pravo na
osnivanje sindikata i učlanjenje u iste radi zaštite svojih interesa.
2. Vršenje ovog prava može biti samo predmet ograničenja predviđenih zakonom a koja
su potrebna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti,
javnog reda ili radi zaštite javnog zdravlja i morala ili prava i sloboda drugih lica. Ovaj član
ne sprečava da se vršenje ovog prava od strane članova oružanih snaga i policije podvrgne
zakonskim ograničenjima.
3. Nijedna odredba ovog člana ne dopušta državama članicama Konvencije od 1948. godine Međunarodne organizacije rada o sindikalnoj slobodi i zaštiti sindikalnih prava da donose
zakonske mere koje bi narušavale ili da primenjuju zakon na način koji bi narušavao garantije
predviđene navedenom konvencijom.
Član 11 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa.
2. Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih koja su popisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne
bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite
prava i sloboda drugih. Ovim se članom ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih prava
pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave.
4.11.1. Opšte
Ustavom Republike Srbije jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog
drugog oblika udruživanja (čl. 55). Ustav, s druge strane, garantuje i pravo da se
ostane van svakog udruženja.299
298
299
Sl. glasnik RS, 101/05, 116/08 i 111/09.
Ovo je u skladu sa stavom Evropskog suda za ljudska prava da država mora svakome garantovati pravo da se ne udružuje sa drugima, odnosno da ne pristupa nekom udruženju. Vidi Sigurour A. Sigurjonsson protiv Islanda, ECHR, App. No. 16130/90 (1993). Sorensen i Rasmussen
protiv Danske, ECHR, App. Nos. 52562/99 i 52620/99 (2006).
141
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Dva zakona su ključna za ovu oblast: Zakon o udruženjima,300 i Zakon o
političkim strankama.301
Zakonom o udruženjima uređuje se osnivanje, pravni položaj, upis i brisanje
iz Registra, članstvo, organi, statusne promene, prestanak rada i druga pitanja od
značaja za rad udruženja, kao i status i delovanje stranih udruženja. Udruženja na
koja se Zakon odnosi jesu, pre svega, nevladine organizacije, a Zakon se primenjuje
i kao opšti zakon na ostala udruženja čije je delovanje uređeno posebnim zakonima (političke ili sindikalne organizacije, verske organizacije itd.), u pogledu pitanja
koja posebnim zakonima nisu regulisana.
Dopušta se da udruženja, pod određenim uslovima, obavljaju privrednu ili
drugu aktivnost kojom stiču dobit, ali udruženja nemaju pravo da ostvarenu dobit
raspodeljuju članovima i osnivačima. Predviđeno je i da se sredstva za podsticanje
programa ili nedostajućeg dela sredstava za finansiranje programa koje realizuju
udruženja, a koja su od javnog interesa, obezbeđuju u budžetu Srbije i dodeljuju
na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Autonomne pokrajine i jedinice lokalne
samouprave takođe mogu udruženjima dodeljivati sredstva iz svojih budžeta.
Zakonom je predviđeno da fizička i pravna lica koja daju priloge i poklone
udruženjima mogu biti oslobođena odgovarajućih poreskih obaveza u skladu sa odgovarajućim poreskim zakonom (čl. 36, st. 2). Međutim, u poreske zakone još uvek
nisu unete odgovarajuće odredbe kojima bi se realizovala ova mogućnost.302
4.11.2. Osnivanje i prestanak rada udruženja
Ustav Srbije propisuje da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja,
uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom (čl. 55, st. 2).
Zakonom o udruženjima izričito je propisano da je upis u registar dobrovoljan, ali samo udruženja upisana u registar stiču status pravnog lica (čl. 4). Udruženja koja nisu upisana u registar smatraju se osnovanim i bez ispunjavanja tog
uslova, ali se na njih primenjuju pravna pravila o građanskom ortakluku. Registar
udruženja vodi Agencija za privredne registre.
Udruženje mogu osnovati najmanje tri osnivača, a novina u Zakonu o udruženjima je da stariji maloletnici (lica koja su navršila 14 godina) mogu biti osnivači
udruženja (čl. 10), ali samo uz overenu pismenu izjavu o davanju saglasnosti njihovog zakonskog zastupnika, čime se sprečava zloupotreba dece u ovoj oblasti.
Političke stranke upisuju se u registar političkih stranaka koji vodi Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.303 Političke stranke se mogu udruživati s drugim strankama u šire političke saveze, a mogu se i spojiti s drugim strankama, pri čemu tako nastala nova stranka postaje pravni subjekt, dok pojedinačne
300
301
302
303
Sl. glasnik RS, 51/09 i 99/11.
Sl. glasnik RS, 36/09.
O finansiranju političkih stranaka vidi I.4.14.4.1.
Više o osnivanju političkih stranaka vidi I.4.14.4.
142
Ljudska prava u pravnim propisima
stranke koje su se spojile gube svoj pravni subjektivitet (čl. 33 i 34 Zakona o političkim strankama).
Sindikalne organizacije registruju se kod ministarstva nadležnog za poslove
rada (čl. 217 i 238 ZOR; čl. 4 Pravilnika o upisu sindikata u registar304).
U slučaju brisanja iz registra, udruženje gubi status pravnog lica. Do brisanja
iz registra dolazi: a) ako se smanji broj članova potrebnih za osnivanje; b) ako istekne vreme na koje je udruženje osnovano; c) ako postoji odluka o prestanku rada;
d) usled statusne promene koja za posledicu ima prestanak udruženja; e) ako ne
obavlja aktivnosti predviđene statutom duže od dve godine, odnosno ako se skupština ne sastane u dvostruko dužem periodu od onog predviđenog statutom; f) ako mu
je zabranjen rad; g) u slučaju stečaja (čl. 49).
Zakon o političkim strankama predviđa da politička stranka prestaje da postoji brisanjem iz registra, do čega dolazi ako stranka donese odluku o prestanku
rada, ako se spoji sa drugom ili drugim političkim strankama, i ako joj Ustavni sud
zabrani rad ili ako ne podnese u roku prijavu za obnovu upisa u registar (stranke
su, prema članu 30, dužne da svakih 8 godina podnose prijavu za obnovu upisa u
registar) (čl. 35 i 36).
4.11.3. Ograničenja
Ustav Republike Srbije sadrži zabranu osnivanja i delovanja tajnih i paravojnih udruženja. Pored toga, Ustav predviđa mogućnost zabrane udruženja čije je
delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. Odluku o
zabrani udruženja može doneti samo Ustavni sud (čl. 55, st. 4 Ustava).
Prema Zakonu o udruženjima, zabranjena su tajna i paravojna udruženja.
Zakonom o udruženjima i Zakonom o političkim strankama nabrojani su i ciljevi
kojima se udruženje, odnosno politička stranka, ne sme rukovoditi u svom delovanju. Ovi osnovi zabrane rada odgovaraju Ustavom pobrojanim osnovima, a Zakon o
udruženjima i Zakon o političkim strankama uvode i novi osnov zabrane – ciljeve i
delovanje usmerene na narušavanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije.
Zakon o zabrani diskriminacije takođe predviđa zabranu udruživanja, ako
je cilj udruživanja vršenje diskriminacije, odnosno delovanje organizacija ili grupa
koje je usmereno na kršenje ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom
zajamčenih sloboda i prava ili izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje,
razdora ili netrpeljivosti (čl. 10).
Odluku o zabrani rada političkih stranaka donosi Ustavni sud, na predlog
Vlade, Republičkog javnog tužioca ili Ministarstva (čl. 37 i 38 Zakona o političkim
strankama).
Odluka Ustavnog suda o zabrani udruženja može da se odnosi kako na udruženja koja su upisana u registar udruženja, tako i na ona koja nisu upisana. Postupak
304
Sl. glasnik RS, 50/05 i 10/10.
143
Ljudska prava u Srbiji 2011.
za zabranu pokreće se na predlog Vlade, Republičkog javnog tužioca, Ministarstva
nadležnog za poslove uprave, ministarstva nadležnog za oblast u kojoj se ostvaruju
ciljevi udruženja ili registratora.
U 2009. godini je usvojen Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili
fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih
simbola i obeležja305 kojim se zabranjuje bilo kakvo delovanje neonacističkih ili
fašističkih organizacija ili udruženja kojim se krše ustavna prava i slobode građana. Zakon određuje ove organizacije kao organizacije koje u svojim programima i
statutima afirmišu neonacističke i fašističke ideje. Propagiranje ideja i delatnosti
ovih organizacija osnov je da se registrovano udruženje izbriše iz registra. Ukoliko
neonacističke ili fašističke ideje svojim delovanjem propagira član registrovanog
udruženja, udruženje će biti novčano kažnjeno.
Ustavni sud je na sednici održanoj u junu ove godine doneo odluku kojom
se utvrđuje da je organizacija „Nacionalni stroj“ tajno udruženje, čije je delovanje
zabranjeno. Zakon o Ustavnom sudu propisuje dejstvo odluke kojom Ustavni sud
zabranjuje rad političke stranke i udruženja građana, a koje se svodi na brisanje
iz odgovarajućeg registra. Međutim, Zakonom o Ustavnom sudu nije propisano
dejstvo odluke kojom Ustavni sud utvrđuje da je konkretno udruženje tajno i samim tim ex constitutione zabranjeno, ali član 171, st. 2 Ustava predviđa da Ustavni
sud, kada je to potrebno, svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja. Tako se
odlukom, kojom je utvrđeno da je „Nacionalni stroj“ zabranjeno udruženje, ovoj
organizaciji zabranjuje da deluje i da promoviše svoje ideje i ciljeve, kao i da se
upiše u odgovarajući registar, a svi državni organi i organizacije su obavezni da u
granicama svoje nadležnosti preduzmu mere u cilju sprovođenja ove odluke. Statut
„Nacionalnog stroja“ definiše ovu organizaciju kao savez rasno svesnih nacionalista. Ovo je prva ekstremistička organizacija koju je Ustavni sud zabranio iako
„Nacionalni stroj“ ne ispunjava propisane formalne uslove, koji bi ovu organizaciju
činili udruženjem građana. Ustavni sud je ocenio da su formalni nedostaci posledica svesne namere osnivača, da aktivisti organizacije i način njihovog delovanja
ostanu van domašaja javnosti odnosno da deluju po principu tajne organizacije. Ova
odluka je izuetno važna za praksu Ustavnog suda, imajući u vidu da se Ustavni sud
u martu 2011. godine oglasio nenadležnim da odlučuje o predlogu tadašnjeg vršioca dužnosti Republičkog javnog tužioca za zabranu 14 navijačkih podgrupa čije je
delovanje usmereno na kršenje zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i izazivanje
rasne, nacionalne i verske mržnje. Na raspravi, na kojoj se odlučivalo o predlogu,
preovladalo je mišljenje da je Ustavni sud nadležan samo za zabranu registrovanih
udruženja, a da je zabrana i krivično gonjenje neformalnih, ekstremnih, navijačkih
grupa regulisana Krivičnim zakonikom. Utemeljenje ovakvog stava Ustavnog suda
bi nesumnjivo ostavljao prostor za brojne zloupotrebe, te je iz tog razloga odluka o
zabrani neformalne organizacije „Nacionalni stroj“ od precedentnog značaja. Pred
Ustavnim sudom se vodi postupak za zabranu registrovanog ekstremističkog udru305
Sl. glasnik RS, 41/09.
144
Ljudska prava u pravnim propisima
ženja „Otačastveni pokret Obraz“, dok je postupak za zabranu udruženja „1389“
obustavljen.306
4.11.3.1. Ograničenje slobode udruživanja javnih službenika. – Ustav Republike Srbije zabranjuje političko udruživanje sudijama Ustavnog suda, sudijama redovnih, upravnih i trgovinskih sudova, zaštitniku građana, javnom tužiocu i pripadnicima vojske i policije.307 Zabrana širokom krugu javnih službenika i nosiocima
sudske vlasti da budu članovi političkih stranaka je sporna jer isključuje iz političkog života jedan značajan segment stanovništva i predstavlja ozbiljno ograničenje
slobode udruživanja i slobode izražavanja.308 Evropska komisija za ljudska prava
zauzela je stav da potpuna zabrana sindikalnog udruživanja pripadnicima oružanih
snaga, policije i državne uprave jeste u skladu s EKPS.309 Prema mišljenju Evropske komisije, državama mora biti dato široko polje slobodne procene kada osiguravaju zaštitu nacionalne bezbednosti.310
Zakon o policiji dozvoljava sindikalno, profesionalno i drugo organizovanje
i delovanje policijskih službenika. Zakon sadrži zabranu stranačkog organizovanja i
političkog delovanja u samom ministarstvu (čl. 134).
Zakon o javnom tužilaštvu311 (čl. 49) i Zakon o sudijama312 (čl. 30) predviđaju da sudija, kao i javni tužilac i zamenik, ne mogu biti članovi političke stranke.
Međutim, sudijama, javnim tužiocima i zamenicima izričito je priznato pravo da se
u tom svojstvu udružuju radi zaštite svojih interesa, kao i da preduzimaju mere radi
zaštite i održavanja svoje samostalnosti (javni tužioci i zamenici), odnosno svoje
nezavisnosti i samostalnosti (sudije).
4.11.4. Udruživanje stranaca
Zakonom o udruženjima se reguliše delovanje stranih udruženja u Srbiji (glava VIII Zakona).313 Prema Zakonu, predstavništvo stranog udruženja ima pravo da
deluje slobodno u Srbiji ako deluje u skladu s važećim pravnim pravilima.
306
307
308
309
310
311
312
313
Vidi http://www.ustavni.sud.rs/page/view/156-101514/obustavljen-postupak-za-zabranu-radaudruzenja-graana-pokret-1389.
PGP i EKPS dopuštaju da države zakonski ograničavaju pravo na slobodno udruživanje pripadnika oružanih snaga i policije, a prema EKPS i pripadnika državne uprave (čl. 22, st. 2 PGP i
čl. 11, st. 2 EKPS).
Evropski sud za ljudska prava je u svojoj odluci Rekvenji protiv Mađarske (ECHR, App. No.
25390/94 (1999), zauzeo stav da zabrana pripadnicima policije da se učlanjuju u političke
stranke i učestvuju u političkim aktivnostima nije protivna članovima 10 (sloboda izražavanja)
i 11 (sloboda udruživanja) EKPS, pa je stoga ovo ograničenje u načelu dozvoljeno.
Vidi Savet sindikata državnih službi (Council of Civil Service Unions) protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 11603/85, (1987).
Vidi Leander protiv Švedske, ECmHR, App. No. 9248/81 (1987).
Sl. glasnik RS, 116/08, 104/09, 101/10, 78/11 i 101/11.
Sl. glasnik RS, 116/08, 104/09 i 101/10.
Pod stranim udruženjem se podrazumeva udruženje sa sedištem u drugoj državi, osnovano prema propisima te države, kao i međunarodna udruženja i druge strane, odnosno međunarodne
145
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Da bi strano udruženje moglo da deluje na teritoriji Republike Srbije neophodno je da osnuje svoje predstavništvo, koje se upisuje u poseban registar stranih
udruženja. I ovaj registar vodi Agencija za privredne registre.
Predstavništvo stranog udruženja briše se iz registra ako prestane s radom
bilo strano udruženje, bilo predstavništvo, kao i u slučaju da rad predstavništva
bude zabranjen odlukom Ustavnog suda.
Odluku o zabrani rada predstavništva stranog udruženja donosi Ustavni sud,
kao i kad su u pitanju domaća udruženja, a za pokretanje postupka su ovlašćena
ista lica kao i u slučaju postupka za zabranu rada domaćih udruženja. Odluka o zabrani donosi se ako su ciljevi ili delovanje predstavništva suprotni Ustavu, Zakonu
o udruženjima, međunarodnim ugovorima koje je Srbija prihvatila, kao i drugim
propisima.
4.12. Pravo na mirno uživanje imovine
Član 1 Protokola br. 1 uz EKPS:
Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne
može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i
opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje
zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima
ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
4.12.1. Opšte
Pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1 Protokola br. 1 uz EKPS obuhvata
tri različita pravila. Prvo pravilo, izraženo u prvoj rečenici stava 1, opšte je prirode i
sadrži načela mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo iz druge rečenice istog stava
reguliše oduzimanje imovine i podvrgava ga određenim uslovima. Treće, sadržano
u stavu 2, priznaje pravo stranama potpisnicama da kontrolišu korišćenje imovine
shodno opštem interesu. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, drugo i treće pravilo potrebno je tumačiti u svetlu opšteg načela izraženog u prvom pravilu.314
Prema praksi Evropskog suda, kod svakog mešanja u pravo na mirno uživanje imovine neophodno je uspostaviti ravnotežu između javnog interesa, s jedne
strane, i prava pojedinaca, s druge. Pitanje novčane naknade ne postavlja se samo u
slučaju oduzimanja imovine, već se naknada može tražiti i kada je reč o ograničenjima manjeg intenziteta.315
314
315
nevladine organizacije, pod uslovom da su se članovi ovih udruženja, odnosno organizacija
povezali radi ostvarivanja zajedničkog ili opšteg interesa ili cilja koji nije usmeren na sticanje
dobiti.
Vidi Holy Monasteries protiv Grčke, ECHR, App. No. 13092/87 (1993). Kozacioglu protiv Turske, ECHR, App. No. 2334/03 (2009).
Vidi Sporrong i Lonnroth protiv Švedske, ECHR, App. No. 7151/75 (1982).
146
Ljudska prava u pravnim propisima
Članom 58 Ustava Srbije jemči se pravo na imovinu. Ustav uglavnom prati
međunarodne standarde, naročito u pogledu oduzimanja imovine gde se izričito propisuje da je oduzimanje moguće isključivo u javnom interesu i uz pravičnu naknadu. Međutim, odredba kojom se propisuje mogućnost ograničenja uživanja prava
na imovinu ne sadrži odredbu o proporcionalnosti takvog ograničenja, što nije u
skladu s međunarodnim obavezama koje je Srbija preuzela. Ustav propisuje i da je
oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni
dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.
4.12.2. Eksproprijacija
Zahtev da se uspostavi ravnoteža između javnog i privatnog interesa i da se
spreče povrede prava na imovinu u našem zakonodavstvu se ostvaruje time što su
propisana dva uslova: da se eksproprijacija vrši u javnom interesu i da se za eksproprisanu imovinu daje pravična naknada.
Zakon o eksproprijaciji (ZOE),316 reguliše ograničenja i oduzimanje prava
svojine na nepokretnostima, koji predstavljaju najozbiljnije oblike mešanja u pravo na mirno uživanje imovine. Prema ovom zakonu, postojanje javnog interesa
utvrđuje Vlada Srbije svojom odlukom. Protiv ovih akata Vlade može da se vodi
upravni spor.
Subjekti koji mogu biti korisnici eksproprijacije pored Republike, Autonomne Pokrajine, grada, opštine, društvenih i državnih fondova i javnih preduzeća,
mogu biti i privredna društva koja su osnovala javna preduzeća, kao i privredna
društva s većinskim državnim kapitalom osnovana od strane Republike Srbije, Autonomne Pokrajine, grada, grada Beograda, ili opštine.317
Zakon ne predviđa obavezu Vlade da prilikom utvrđivanja postojanja opšteg
interesa za eksproprijaciju uzme u obzir i interes vlasnika nepokretnosti, niti da
ispita da li njegov interes da zadrži nepokretnost i bavi se dotadašnjom delatnošću
možda preteže nad opštim interesom(čl. 20 ZOE). Način donošenja odluka Vlade
o utvrđivanju postojanja javnog interesa u praksi pokazivao je da se pojedinačni
interes zaista nije uvažavao.
Postupak po predlogu za eksproprijaciju sprovodi i rešenje donosi služba opštinske uprave za imovinskopravne poslove na čijoj teritoriji se nalazi nepokretnost
predložena za eksproprijaciju (čl. 29, st. 1). Po žalbi protiv prvostepenog rešenja
donetog po predlogu za eksproprijaciju rešava Ministarstvo finansija (čl. 29, st. 5).
ZOE predviđa mogućnost da korisnik eksproprijacije stupi u posed nepokretnosti i pre dana pravnosnažnosti rešenja o naknadi, odnosno pre zaključenja sporazuma o naknadi, ako Ministarstvo finansija proceni da bi to bilo neophodno zbog
hitnosti izgradnje određenog objekta ili izvođenja radova (čl. 35, st. 1). Zbog nedo316
317
Sl. glasnik RS, 53/95 i 20/09.
Ovako širok krug korisnika eksploatacije uveden je izmenama Zakona 2009. godine. Izmenama
je proširen i broj slučajeva u kojima se može utvrditi javni interes (Sl. glasnik RS, 20/09).
147
Ljudska prava u Srbiji 2011.
voljne određenosti formulacije „hitnost izgradnje određenog objekta ili izvođenja
radova“, ova odredba pruža široka ovlašćenja Ministarstvu finansija i nije dovoljno
precizna da bi ispunila uslov zakonitosti u skladu s evropskim standardima. Naime, prema praksi EKPS, da bi se zadovoljio uslov zakonitosti, zakon mora, između
ostalog, da pruža zaštitu od samovolje u odlučivanju državnih organa.318
ZOE ne predviđa rok u kome raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti
može da podnese zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji.
U pogledu drugog uslova – obezbeđivanje pravične naknade, zakon predviđa
da pravična naknada ne može biti niža od tržišne vrednosti nepokretnosti. U slučaju da se strane ne sporazumeju, o naknadi odlučuje sud. U praksi se zbog dužine
trajanja postupka često dogodi da se ne realizuje naknada po tržišnoj vrednosti, jer
se ona određuje putem veštaka, koji svojim nalazima ne mogu uvek da isprate povećanje cena.
4.12.3. Povraćaj bespravno oduzete imovine
i obeštećenje ranijih vlasnika
U poslednjem kvartalu 2011. godine konačno je usvojen opšti319 Zakon o
vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (Zakon o restituciji).320 Restitucija imovine
oduzete od vlasnika pre stupanja na snagu Evropske konvencije nije međunarodna obaveza Srbije koja proističe iz ovog međunarodnog dokumenta i država ima
potpunu slobodu da odluči da li će, pod kojim uslovima i kome vratiti oduzetu
imovinu, kao i u kojoj meri, na koji način i u kom vremenskom periodu.321 Restituciju imovine oduzete bez naknade tržišne vrednosti nakon Drugog svetskog rata
primenom propisa o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji,
eksproprijaciji i drugih propisa primenjivanih nakon 9. marta 1945, treba posmatrati prevashodno u kontekstu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Naime, uvođenje
potpune izvesnosti u svojinske odnose u Srbiji uslov je za učestvovanje srbijanskog
318
319
320
321
Kokkiniakis protiv Grčke, ECHR, App. No. 14307/88 (1993) i Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 28945/95 (2001).
Ranije su doneti zakoni koji su obuhvatali posebne vidove imovine ili vlasnike. Zakonom o
načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po
osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (Sl. glasnik RS, 18/91, 20/92 i 42/98) predviđena je
mogućnost vraćanja poljoprivrednog zemljišta ranijim vlasnicima ili njihovim naslednicima.
Takođe vidi Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (Sl. glasnik
RS, 46/06). Pojedinim zakonima utvrđeni su postupci za evidentiranje oduzete imovine i vlasnika. Vidi: Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, (Sl. glasnik RS, 45/05).
Sl. glasnik RS, 72/11.
Vidi predmete: Malhous v. Czech Republic, ECHR, App. No. 33071/96 (2001); Kopecký v. Slovakia, ECHR, App. No. 44912/98 (2004); Jantner v. Slovakia, ECHR, App. No. 39050/97 (2003);
Gratzinger and Gratzingerova v. Czech Republic, ECHR, App. No. 39794/98 (2002); Des Fours
Walderode v. the Czech Republic, ECHR, App. No. 40057/98 (2003); Bugarski and von Vuchetich v. Slovenia, ECHR, App. No. 44142/98 (2001); Nadbiskupija Zagrebačka v. Slovenia, ECHR,
App. No. 60376/00 (2004); Gavella v. Croatia, ECHR, App. No. 33244/02 (2006).
148
Ljudska prava u pravnim propisima
kapitala na otvorenom tržištu Unije.322 Naravno, jednom donet zakon o restituciji
stvara imovnska prava kod građana Srbije i njegovo sprovođenje moraće da bude u
skladu sa Evropskom konvencijom.323
Iako, dakle, država ni u kom pogledu nije ograničena Evropskom konvencijom da uredi pitanje restitucije na način na koji joj to odgovara, ona to ne može
učiniti protivno odredbama svog ustava koji garantuje jednakost građana pred ustavom i zakonom (čl. 21, st. 1 Ustava) i pravo na jednaku zakonsku zaštitu (čl. 21,
st. 2 Ustava). Beogradski centar za ljudska prava smatra da regulisanje restitucije u
Srbiji mora biti uređeno u skladu sa načelom pravičnosti, zabrane diskriminacije i
ekonomske prihvatljivosti.
Zakonom o rerstituciji uređeni su uslovi, način i postupak vraćanja imovine
i obeštećenja imovine oduzete od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u
opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu primenom 42 propisa324 o
agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji posle 9. marta 1945. godine (čl. 1, st.
1). Zakon se takođe primenjuje na imovinu oduzetu u okviru Holokausta počinjenog na teritoriji Republike Srbije (čl. 1, st. 2).
Pravo na restituciju imaju, pre svega, domaća fizička lica, odnosno državljani
Republike Srbije koji su bili vlasnici oduzete imovine u vreme njenog oduzimanja
kao i zakonski naslednici bivših vlasnika u slučaju njihove smrti (čl. 5, st. 1, tač.
1). Pravo na restituciju imaju i oni vlasnici koji su već u posedu predmetne stvari
odnosno imovine, a koji su takav posed stekli teretnim pravnim poslom (čl. 5, st.
1, tač. 3). Ovom odredbom se teži otklanjanju gubitka imovinske koristi vlasnika
koji su, praktično, otkupili od države svoju sopstvenu imovinu. Pravo na restituciju
takođe imaju i ona lica koja su svoju imovinu otuđila kupoprodajnim ugovorom u
korist države po ceni koja je bila manja od tržišne (čl. 5, st. 1, tač. 4). Pravna lica,
osim zadužbina,325 ne spadaju u krug lica koja imaju prava na restituciju prema
ovom zakonu. Ovo je suvislo rešenje s obzirom da pravna lica koja su postojala
pre Drugog svetskog rata ili nemaju pravno lice koje bi se moglo smatrati njihovim
sledbenikom, upravo usled podržavljavanja, ili imaju fizičko lice za bivšeg vlasnika
kome pripada pravo na povraćaj ili obeštećenje. Na kraju, strani državljani imaju
pravo na restituciju pod uslovom reciprociteta (čl. 5, st. 1, tač. 5). Reciprocitet postoji i sa državom koja nije uređivala vraćanje imovine ako državljani Republike
Srbije mogu da steknu pravo svojine i naslede nepokretnosti u toj državi. Strani državljani nemaju pravo na restituciju u slučaju odsustva reciprociteta, potom ukoliko
je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora
kao i ukoliko su i bez postojanja međunarodnog ugovora, obeštećeni ili im je pravo
na vraćanje imovine priznato pravom strane države (čl. 5, st. 2).
322
323
324
325
Vidi poglavlje 23 Upitnika Evropske komisije i Pitanje 135 u okviru Političkih kriterijuma u
Upitniku.
Broniowski v. Poland, ECHR, App. No. 31443/96 (2004); Kopecký v. Slovakia, ECHR, App.
No. 44912/98 (2004).
Član 2 Zakona sadrži detaljan spisak relevantnih propisa.
Član 5, st. 1, tač. 2 Zakona.
149
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Pravo na restituciju nemaju ni ona fizička lica koja su bila pripadnici okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njihovi naslednici. Ova odredba izazvala je negodovanje među
građanima Srbije, uglavnom pripadnicima nacionalnih manjina i stranim državljanima koji tvrde da je ovom odredbom potvrđen princip kolektivne krivice s obzirom
da su prava na restituciju lišena i ona lica koja su silom mobilisana u okupatorske
snage, kao i lica koja nisu činila ratne zločine.326 Odredba je i nejasna s obzirom da
ne objašnjava koje se vojne i paravojne formacije imaju smatrati okupacionim snagama i da li ovaj pojam uključuje i domaće organizacije koje su aktivno sarađivale
sa okupacionim snagama tokom Drugog svetskog rata. Nedostaci ove odredbe u velikoj su meri otklonjeni donošenjem Zakona o rehabilitaciji,327 u kome se propisuje
da pravo na rehabilitaciju i restituciju ne pripada pripadnicima okupacionih snaga
koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i
pripadnicima kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina (čl. 2 Zakona o rehabilitaciji). Smatraće se da je lice izvršilo ratne
zločine ukoliko je pravnosnažno osuđeno za vršenje ratnih zločina od strane organa
pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije ili sudova i drugih
organa Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, ukoliko se u postupku rehabilitacije ne utvrdi
da je lice bilo nepravedno osuđeno (čl. 2, st. 2 Zakona o rehabilitaciji). Zakon o
rehabilitaciji, međutim, ne otklanja sve nedostatke Zakona o restituciji s obzirom da
propisuje da se ne mogu rehabilitovati oni pripadnici okupacionih snaga i kvinsliških formacija koji su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike
Srbije lišeni života u oružanim sukobima, odnosno koji su poginuli tokom borbi
(čl. 1, st. 4 Zakona o rehabilitaciji). Čini se da je, prema slovu zakona, irelevantno
njihovo učešće u ratnim zločinima, odnosno da se njihov gubitak života u redovima
okupacionih snaga i kvinsliških formacija pravno poistovećuje sa ratnim zločinom.
Takođe nije jasno koje se paravojne formacije smatraju kvinsliškim formacijama.
Zakon izričito isključuje restituciju imovine žrtvama holokausta bez pravnih
naslednika i propisuje da će se raspolaganje tom imovinom urediti posebnim zakonom. Ovo je logična posledica činjenice da takva imovina jednostavno nema žive
titulare, te se na nju ne mogu primenjivati opšta pravila o restituciji.
Zakon propisuje da je restitucija u naturalnom obliku prioritetna, a da će se
obeštećenje nuditi samo u slučajevima u kojima povraćaj imovine u naturalnom
obliku nije moguć (čl. 8 Zakona). Pravo svojine vraća se i na stvarima koje su u
državini privatnih lica, s tim što će se između držaoca stvari i vlasnika stvari uspostaviti zakupodavni odnos prema tržišnim uslovima (čl. 8, st. 2 Zakona). Pravo svojine ne može se vratiti na stvarima i nepokretnostima koja su nakon podržavljavanja
326
327
„Srbija usvojila Zakon o restituciji, vlasnici nezadovoljni“ Radio Slobodna Evropa, 26. septembar 2011, dostupno na http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija_usvojila_zakon_o_
restituciji/24340687.html.
Sl. glasnik RS, 92/11.
150
Ljudska prava u pravnim propisima
prodata u privatno vlasništvo, te će se u takvim slučajevima pristupiti obeštećenju.
Ovim se sprečava nepravedan odnos prema savesnim držaocima i vlasnicima predmetne stvari i čini se proporcionalnim rešenjem koje osigurava pravnu sigurnost,
ekonomsku racionalnost i jednako uvažavanje prava svih građana. Ovim se takođe
sprečava poništenje efekata privatizacije.
Predmet obeštećenja mogu biti samo realne stvari. Ekonomska racionalnost
jednostavno ne dozvoljava vraćanje izgubljene dobiti, te Zakon takvu mogućnost
izričito isključuje (čl. 14).
Predmet restitucije prema Zakonu su nepokretne i pokretne stvari u javnoj
svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave, u državnoj, društvenoj i zadružnoj svojini, osim stvari u svojini zadrugara
i društvenoj i zadružnoj svojini koje je imalac stekao uz naknadu. Predmet vraćanja su podržavljene nepokretnosti: građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište,
šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije
i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona. Predmet vraćanja
su i podržavljene pokretne stvari upisane u javni registar, kao i druge pokretne stvari koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju kulturna dobra i kulturna
dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje na dan stupanja na snagu ovog
zakona. Nepokretne stvari vraćaju se u svojinu bivšim vlasnicima oslobođene hipotekarnih tereta uz garancije Republike Srbije. Lične službenosti se gase dok povraćaj imovine nema efekta na ustanovljene stvarne službenosti (čl. 21). Ovo rešenje u
skladu je sa zahtevima pravne sigurnosti i pravičnosti.
Zakon propisuje da niz nepokretnih i pokretnih stvari ne može biti predmet
vraćanja, uključujući i državna preduzeća (čl. 18). Bivšim vlasnicima takvih preduzeća pripada pravo na obeštećenje. Obeštećenje se vrši u vidu državnih obveznica
Republike Srbije i u novcu za isplatu akontacije obeštećenja (čl. 30). Ukupan iznos
obeštećenja ne sme da ugrozi makroekonomsku stabilnost i privredni rast Republike
Srbije, te se za ove namene opredeljuje iznos od dve milijarde evra, uvećan za zbir
pripadajućih kamata za sve korisnike obeštećenja, obračunatih po kamatnoj stopi od
2% godišnje, za period od 1. januara 2015. godine do rokova dospeća utvrđenih zakonom (čl. 30, st. 2). Iznos obeštećenja utvrđuje se u evrima, tako što se osnovica obeštećenja pomnoži koeficijentom koji se dobija kada se stavi u odnos iznos od dve milijarde evra i iznos ukupnog zbira osnovica obeštećenja utvrđenih rešenjima o pravu
na obeštećenje uvećanog za procenu neutvrđenih osnovica (čl. 31, st. 1). Procenjuje se
da je ukupan zbir osnovica za obeštećenje oko 4,5 milijarde evra, odnosno duplo veći
od propisanog.328 Osnovica vrednosti obeštećenja utvrđuje se prema tržišnoj vrednosti stvari na dan procene (čl. 32–34). Maksimalan iznos obeštećenja po vlasniku, zbog
zaštite javnog interesa, ograničen je na 500 hiljada evra (čl. 31, st. 3 i 4).
Zakonom je propisan posebni upravni postupak za povraćaj imovine odnosno
obeštećenje koji se vodi pred Agencijom za restituciju (čl. 39–50). Protiv rešenja
328
„Restitucija prošla, železnice nisu“ B92, 26. septembar 201, dostupno na: http://www.b92.net/
biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=09&dd=26&nav_id=544859.
151
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Agencije predviđen je drugostepeni upravni postupak kao i pravo na pokretanje
upravnog spora protiv drugostepenog rešenje (čl. 48). Postupak po tužbi za pokretanje upravnog spora smatra se hitnim (čl. 48, st. 4).
Opšti utisak o sistemu restitucije u Srbiji, kako je ustanovljen opštim Zakonom o povraćaju imovine i obeštećenju i posebnim zakonima povezanim sa njim, je
da su u velikoj meri ispunjeni zahtevi zabrane diskriminacije (uz određene izuzetke
koji su predstavljeni gore), poštovanja pravne sigurnosti i pravičnosti. Takođe, postupak restitucije garantuje pravo na pravne lekove, te je i taj aspekt zaštite ljudskih
prava ispunjen. Ostaje da se vidi koliko je sistem zasnovan na principu ekonomske
racionalnosti. Na prvi pogled, čini se da će država imati poteškoće da ispuni obveznice ali ostaje da se vidi kako će zakoni biti sprovođeni u praksi i kakve će sve
aranžmane Republika Srbija uspeti da sklopi sa međunarodnim finansijskim institucijama bez čijeg učešća sprovođenje restitucije u Srbiji jednostavno nije moguće.
4.12.4. Stanarsko pravo
Stanarsko pravo je specifičan oblik korišćenja prostorija za stanovanje, takozvani administrativni zakup, nastao u pravu bivše Jugoslavije. Stanarsko pravo
moglo se uspostaviti na stanovima u društvenom, kao i na stanovima u privatnom
vlasništvu. U Zakonu o stanovanju329 koji je na snazi, pretežno se uređuje način na
koji će ovaj institut postepeno nestati iz pravnog sistema.330
Posle otkupa društvenih stanova i prelaska prava svojine na stanovima u
privatnu, stanarsko pravo je ostalo samo na stanovima u privatnoj svojini koje je
konstituisano do 1973. godine administrativnim putem i transformisalo se u pravo
zakupa s određenim administrativnim ograničenjima, pre svega u vezi s visinom zakupnine i načinom prestanka zakupa. U sudskoj praksi formiran je stav da stanarsko
pravo na stanovima u privatnom vlasništvu ne mogu da steknu lica koja su rođena
posle 1973. godine, bez obzira da li su živela u zajedničkom domaćinstvu s poslednjim nosiocem stanarskog prava, pa će tako ovaj institut na neki način „odumreti“.
Ostaje otvoreno pitanje da li će postojati povreda prava na mirno uživanje imovine
u slučaju da lice koje je ceo život živelo u nekom stanu dobije nalog za iseljenje
posle smrti nosioca stanarskog prava, jer ono to stanarsko pravo ne može preneti na
sebe pošto je rođeno posle 1973. godine.
Zbog nerešenog pitanja restitucije Zakon o stanovanju je korisnike stanova u
privatnoj svojini331 doveo u podređen položaj u odnosu na nosioce stanarskog prava
na društvenim stanovima kojima je omogućen otkup i potpuno raspolaganje stanovima u kojima su se zatekli. U periodu od 1945. do 1990. godine pri dodeli stanova
329
330
331
Sl. glasnik RS, 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 49/95, 16/97, 46/98,
26/01 i 99/11.
Vidi Izveštaj 2006, I.4.12.5.
Stanarsko pravo na ovim stanovima ustanovljeno je tada važećim zakonima: Zakonom o raspolaganju stanovima i poslovnim prostorijama iz 1945. godine, Zakonom o stambenim odnosima
FNRJ iz 1959. godine, i Zakonom o stambenim odnosima SR Srbije iz 1973. godine.
152
Ljudska prava u pravnim propisima
u društvenoj svojini smatralo se da ovi građani imaju rešeno stambeno pitanje tako
da nisu mogli da konkurišu za ove stanove.
4.13. Prava pripadnika manjina
Član 27 PGP:
U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju, zajedno sa drugim članovima svoje grupe, svoj
posebni kulturni život, da ispoljavaju i upražnjavaju svoju sopstvenu veru ili da se služe svojim
jezikom.
4.13.1. Opšte
Srbija je ratifikovala najvažnije univerzalne i regionalne ugovore kojim se neposredno ili posredno zajemčuju prava i slobode pripadnika manjina,332 uključujući
Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope i Evropsku povelju
o regionalnim i manjinskim jezicima, kojima se definiše minimum zaštite garantovan
manjinskim grupama. Savetodavni komitet Saveta Evrope za primenu Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina (Savetodavni komitet) je do sada usvojio dva
sabetodavna mišljenja, a u septembru iduće godine će ponovo posetiti Srbiju.
U preambuli Ustava navedeno je da se on donosi „polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, a
Srbija se definiše kao „država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na ... ljudskim i manjinskim pravima i slobodama...“ (čl. 1). Ovakvo određenje
upućuje na to da u Ustavu nije prevladalo građansko, već etničko određenje države
po kojem je Srbija država srpskog, a zatim i svih drugih naroda. Iako je stav Venecijanske komisije u pogledu ovakvog definisanja države u Ustavu bio neutralan,333 ne
može da se smetne s uma činjenica da je uporednopravna ustavna praksa pokazala
da je ovakvo prisvajanje države od strane većinskog naroda najčešće povezano i s
odnosom državnih organa prema manjinskim problemima u praksi.
4.13.2. Definicija manjine
Položaj manjina u Srbiji uređuju pre svega Ustav Srbije iako u njemu nema
definicije etničke manjine. Na nivou Srbije nije usvojen poseban zakon o zaštiti manjina a Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (u nastavku teksta: Zakon
o zaštiti manjina)334 usvojen je u vreme postojanja Savezne Republike Jugoslavije i
nastavio je da važi na teritoriji Srbije nakon odvajanja Crne Gore 2006. godine.
332
333
334
Nekim od ugovora SRJ je pristupila sukcesijom (s obzirom da je još SFRJ bila strana ugovornica), a nekim je pristupila državna zajednica SCG.
Venecijanska komisija smatra da ovakvo definisanje, iako naglašava etnički karakter države,
u praksi ne mora da proizvodi nikakve posledice. Vidi Venecijanska komisija, Mišljenje o
Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD (2007)004, 19. mart 2007, st. 10. http://
www.venice.coe.int/docs/2007/CDL-AD(2007)001-e.asp.
Sl. list SRJ, 11/02.
153
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakon o zaštiti manjina nacionalnu manjinu u članu 2, st. 1 definiše kao:
„Svaka grupa državljana [...] koja je po brojnosti dovoljno reprezentativna, iako predstavlja manjinu na teritoriji [...], pripada nekoj od grupa stanovništva koje su u dugotrajnoj i
čvrstoj vezi sa teritorijom [...] i poseduje obeležja kao što su jezik, kultura, nacionalna ili etnička pripadnost, poreklo ili veroispovest, po kojima se razlikuje od većine stanovništva, i čiji se
pripadnici odlikuju brigom da zajedno održavaju svoj zajednički identitet, uključujući kulturu,
tradiciju, jezik ili religiju.“
Nacionalnim manjinama se, u smislu ovog zakona, smatraju i „[...] grupe
državljana koji se nazivaju ili određuju kao narodi, nacionalne i etničke zajednice,
nacionalne i etničke grupe, nacionalnosti i narodnosti, a ispunjavaju uslove iz stava
1 ovog člana.“ (čl. 2, st. 2). Na osnovu ovakve definicije, pripadnicima nacionalnih manjina mogu se smatrati isključivo državljani Srbije, ne i imigranti i lica bez
državljanstva. Savetodavni komitet Saveta Evrope je u mišljenjima o Srbiji ukazao
na to da bi uslovljavanje uživanja prava manjina državljanstvom Srbije moglo imati
negativne posledice po lica čiji državljanski status nakon raspada SFRJ nije rešen,
a posebno na Rome, koji imaju poteškoće u pribavljanju uverenja o državljanstvu,
pre svega zbog nedostatka ličnih dokumenata. i pozvao vlasti Republike Srbije da
ukinu ovaj uslov.335 Isti stav zauzela je i Venecijanska komisija u svom Izveštaju o
apatridima i pravima manjina iz 2006.336
Srbija je odgovorila da bi uklanjanje državljanstva iz definicije nacionalne manjine dovelo do toga da se ne samo lica čiji je status ostao nerešen nakon raspada
SFRJ, već i druge kategorije lica (radnici migranti iz azijskih zemalja, tražioci azila,
itd.) nađu pod režimom zaštite predviđenim za nacionalne manjine.337 S obzirom na
to da se, prema članu 2 Zakona o zaštiti manjina, nacionalnom manjinom smatraju
samo grupe stanovništva koje su u dugotrajnoj i čvrstoj vezi sa teritorijom SRJ (sada
Srbije), jasno je da bi ukidanjem ovog uslova jedina lica koja bi mogla doći pod pravni
režim zaštite nacionalnih manjina lica čiji status je nakon raspada SFRJ ostao nerešen,
a to su uglavnom Romi. Može se stoga zaključiti da uklanjanje uslova državljanstva
iz definicije nacionalne manjine ne može proizvesti nikakve negativne posledice, a
može donekle poboljšati položaj nesumnjivo ugroženih grupa stanovništva.338
4.13.3. Zaštita prava i ravnopravnosti nacionalnih manjina
U načelima Ustava propisano je da Republika Srbija štiti prava nacionalnih
manjina, te da „jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja
pune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta“ (čl. 14). Osim prava koja su
Ustavom zajemčena svim građanima, pripadnicima nacionalnih manjina se garantuju „dodatna, individualna i kolektivna prava“ u posebnom trećem delu Glave II.
335
336
337
338
Stav 37 drugog Mišljenja Savetodavnog komiteta, (2009).
Vidi Venecijanska komisija, Izveštaj o apatridima i pravima manjina, 18. januar 2007, CDLAD (2007) 001, st. 144.
Komentar Vlade Srbije na stav 35 drugog Mišljenja Savetodavnog komiteta.
O položaju lica koja nisu ostvarila pravo na državljanstvo vidi više u I.4.15.2, II.3. i II.4.5
154
Ljudska prava u pravnim propisima
4.13.3.1. Ravnopravno učešće u javnim poslovima i političkom životu. –
Ustav Srbije, pored odredbe da svi građani pod jednakim uslovima mogu upravljati javnim poslovima i stupati na javne funkcije (čl. 53 i čl. 77, st. 1), predvideo
je da mora da se vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj
zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina prilikom zapošljavanja u državnim
organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i jedinicama lokalne
samouprave (čl. 77, st. 2). Slična je i odredba Zakona o zaštiti manjina, mada na
nivou države ne postoje evidencije o zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina
u državnoj administraciji, te je praktično nemoguće utvrditi da li se u praksi poštuju
ove odredbe Ustava i zakona o srazmernoj zastupljenosti nacionalnih manjina u
državnoj administraciji.339
Zakon o političkim strankama340 stranku nacionalne manjine definiše kao
stranku čije je delovanje posebno usmereno na „predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i unapređenje prava pripadnika te nacionalne
manjine u skladu sa ustavom, zakonom i međunarodnim standardima, uređeno osnivačkim aktom, programom i statutom političke stranke“ (čl. 3). Stranku nacionalne
manjine može osnovati 1.000 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije (čl.
9), što je 10 puta manji broj od broja građana neophodnog za osnivanje stranke koja
nije stranka nacionalne manjine. Takođe, za stranke nacionalnih manjina ne važi
takozvani izborni cenzus, što znači da učestvuju u raspodeli mandata i kada osvoje
manje od 5% glasova od broja birača koji su glasali.
4.13.3.2. Izražavanje nacionalne pripadnosti. – Ustav Srbije jemči slobodu
izražavanja nacionalne pripadnosti (čl. 47), a odgovarajuću, ali precizniju odredbu sadrži i Zakon o zaštiti manjina, u čijem članu 5, st. 1 se utvrđuje da niko ne
sme da pretrpi štetu zbog svog opredeljenja ili izražavanja svoje nacionalne pripadnosti ili zbog uzdržavanja od takvog činjenja.341 Prikupljanje podataka o pripadnosti određenoj etničkoj manjini mora biti zakonski zaštićeno, a lica od kojih
se prikupljaju podaci biti obaveštena o tome da je izjašnjavanje dobrovoljno.342
Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti343 podaci koji se odnose na nacionalnu
pripadnost, rasu, jezik i veroispovest definisani su kao „naročito osetljivi podaci“
(čl. 16). Ovi podaci mogu se obrađivati na osnovu slobodno datog pristanka lica,
koji se daje u pismenom obliku, uz oznaku podatka koji se obrađuje, svrhe obrade
i načina korišćenja (čl. 17). Povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke
pripadnosti kažnjava se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine, a ako
delo učini službeno lice u vršenju svoje službe, kažnjava se zatvorom do tri godine (čl. 130 KZ).
339
340
341
342
343
Vidi drugo Mišljenje Savetodavnog komiteta, (2009), st. 235–243.
Sl. glasnik RS, 36/09.
Na identičan način ovo pitanje rešeno je u Okvirnoj konvenciji (čl. 3, st. 1).
Vidi Mišljenje o Srbiji Savetodavnog komiteta o Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih
manjina (2003), st. 27.
Sl. glasnik RS, 97/08 i 104/09.
155
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakon o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova344 predviđa da u popisnom obrascu za pitanja o nacionalnoj pripadnosti i maternjem jeziku bude predviđen odgovor otvorenog tipa, a kada je reč o pitanju o veroispovesti garantuje se
pravo da se o ovom pitanju ne izjašnjava (čl. 27). Popis stanovništa obavljen je od
1. do 15. oktobra 2011. godine.
4.13.3.3. Očuvanje identiteta manjina. – Ustav garantuje pravo na izražavanje, čuvanje, razvijanje i javno izražavanje nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti, na korišćenje svog jezika i pisma i vođenje određenih upravnih postupaka
na tom jeziku, na školovanje na svom jeziku u državnim ustanovama i ustanovama
autonomnih pokrajina, na upotrebu svojih simbola na javnim mestima, na potpuno
i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku, na osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja, u skladu sa zakonom, itd. (čl. 79, st. 1). Ustav zabranjuje nasilnu asimilaciju i preduzimanje mera koje bi mogle prouzrokovati veštačko menjanje
nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde pripadnici nacionalnih manjina
žive tradicionalno i u značajnom broju (čl. 78, st. 3),345 kao i pravo na nesmetane
veze i saradnju sa sunarodnicima van Srbije (čl. 80, st. 3).
U cilju očuvanja i razvoja nacionalne i kulturne posebnosti, pripadnici nacionalnih manjina imaju ustavno pravo da osnivaju prosvetna i kulturna udruženja
koja se finansiraju na načelu dobrovoljnosti (čl. 80, st. 1). Zakon o zaštiti manjina
predviđa da bi država trebalo da im finansijski pomaže u skladu sa svojim mogućnostima, da obezbedi sadržaje iz oblasti kulture na jezicima nacionalnih manjina
u programima radija i televizije javnih servisa, dok muzeji, arhivi i institucije za
zaštitu spomenika kulture čiji je osnivač država imaju obavezu da obezbede predstavljanje i zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa manjina sa svoje teritorije, uz obavezno uključivanje predstavnika nacionalnih saveta nacionalnih manjina u odlučivanje
o načinu predstavljanja kulturno-istorijskog nasleđa nacionalnih manjina (čl. 12).
Zakonom o kulturi346 predviđeno je da se nacionalni saveti nacionalnih manjina
staraju o sprovođenju kulturne politike nacionalne manjine i, u skladu sa zakonom,
učestvuju u procesu odlučivanja ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za
svoju kulturu, osnivaju ustanove kulture i druga pravna lica u kulturi (čl. 5).
Zakon o crkvama i verskim zajednicama propisuje i položaj i uređenje manjinskih crkava i verskih zajednica. Iako garantuje načelnu ravnopravnost verskih
konfesija na teritoriji Srbije, zakon ovu ravnopravnost narušava u nizu odredaba
nejednakim tretiranjem verskih zajednica.347
4.13.3.4. Upotreba jezika. – Prema Ustavu u Srbiji je u službenoj upotrebi
srpski jezik i ćirilično pismo a službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje
344
345
346
347
Sl. glasnik RS, 104/09 i 24/11.
Postojanje ove odredbe je značajno imajući u vidu da je upravo ovakvih pojava bilo u neposrednoj prošlosti.
Sl. glasnik RS, 72/09.
Vidi I.4.8.
156
Ljudska prava u pravnim propisima
se zakonom. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama348 predviđa da „opštine
u kojima žive pripadnici narodnosti utvrđuju kad su i jezici narodnosti u službenoj upotrebi na njihovoj teritoriji“ svojim statutima (čl. 11). Statut AP Vojvodine349
utvrđuje da su organima i organizacijama AP Vojvodine u službenoj upotrebi srpski
jezik i ćirilično pismo, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski jezik i njihova pisma (čl. 26).
Osim jezika koji su u službenoj upotrebi na teritoriji AP Vojvodine, u Srbiji su
u pojedinim opštinama u službenoj upotrebi još albanski, bosanski i bugarski jezik.
Zakon o matičnim knjigama350 previđa da se imena pripadnika nacionalnih
manjina upisuju u matične knjige prema jeziku i pravopisu nacionalne manjine, i to
bez obzira na to da li se jezik manjine čiji se pripadnik upisuje nalazi u službenoj
upotrebi u jedinici lokalne samouprave u kojoj je organ koji vrši upis (čl. 17). Upis
se vrši paralelno i na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom.
Zakonom o osnovama sistema obrazovanja određeno je da se nastava za
pripadnike nacionalnih manjina odvija na maternjem jeziku, a izuzetno može biti
obavljana i dvojezično ili na srpskom jeziku (čl. 9, st. 2).
Povreda prava na upotrebu sopstvenog jezika i pisma je kao krivično delo
predviđena Krivičnim zakonikom (čl. 129).
4.13.4. Posebna zaštita manjina u Statutu AP Vojovodine
Ustav Srbije predviđa pravo autonomnihj pokrajina da nacionalnim manjinama garantuju i dodatna prava (čl. 79, st. 2). Statut AP Vojvodine je u pogledu
zaštite prava manjina još detaljniji od Ustava. Pored garantije nacionalne ravnopravnosti (čl. 6), Statut u članu 7 definiše višejezičnost, multikulturalizam i multikonfesionalizam kao „opštu vrednost od posebnog značaja za AP Vojvodinu“ i
ustanovljava dužnost „svih pokrajinskih organa i organizacija da, u okviru svojih
prava i dužnosti, podstiču i pomažu očuvanje višejezičnosti i kulturne baštine nacionalnih zajednica koje tradicionalno žive u AP Vojvodini, kao i da posebnim merama
i aktivnostima pomažu međusobno uvažavanje i upoznavanje različitih jezika, kultura i veroispovesti u AP Vojvodini“. Statutom su garantovani posebna zaštita i sva
prava koja su aktima Republike Srbije garantovana nacionalnim manjinama i pripadnicima nacionalnih manjina (čl. 22), ali je predviđeno i da AP Vojvodina može
obezbediti dodatna ili dopunska prava, odnosno postaviti viši stepen zaštite prava
pripadnika nacionalnih zajednica koje čine brojčanu manjinu u ukupnom stanovništvu AP Vojvodine (čl. 23, st. 2). Pored toga, propisano je da AP Vojvodina prati
ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava (individualnih i kolektivnih) i obezbeđuje
njihovo ostvarivanje i zaštitu kada ta zaštita nije obezbeđena na republičkom ili
lokalnom nivou (čl. 23, st. 3), čime se za pripadnike nacionalnih manjina koji žive
348
349
350
Sl. glasnik RS, 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 i 30/10.
Sl. list APV, 17/09.
Sl. glasnik RS, 20/09.
157
Ljudska prava u Srbiji 2011.
u Vojvodini uvodi viši stepen zaštite u odnosu na pripadnike nacionalnih manjina u
ostalim delovima Srbije.
Statut Vojvodine, pored toga što propisuje zastupljenost pripadnika nacionalnih zajednica u pokrajinskim organima i organizacijama srazmernu zastupljenosti u
stanovništvu, propisuje i obavezu Vlade AP Vojvodine da, na osnovu odluke Skupštine AP Vojvodine, preduzme posebne mere i aktivnosti kako bi se srazmerna zastupljenost u određenim organima ili organizacijama i postigla (čl. 24).
Savetodavni komitet primetio je da postoji značajna razlika u implementaciji
prava manjina u AP Vojvodini, gde su propisi i relevantna praksa u vezi sa upotrebom manjinskih jezika i obrazovanjem na višem nivou, i ostalih delova zemlje
gde pripadnici manjina žive u značajnom broju (Sandžak, južna i istočna Srbija). U
svom odgovoru Vlada Srbije navela je da postojeće razlike „ne treba sagledati ni
tumačiti kao razlike između AP Vojvodine i drugih regiona koji ne uživaju političko-teritorijalnu autonomiju, već kao razlike koje postoje između pojedinih jedinica
lokalne samouprave“ i zaključuje da „takve razlike, a najčešće je reč o izostanku
uvođenja pojedinih manjinskih jezika u službenu upotrebu, ili izostanku pojedinih
vidova službene upotrebe ili obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina, nisu,
prema mišljenju vlasti Republike Srbije, dramatične, niti suštinski značajne“. Ova
konstatacija je tačna, ali je takođe tačno da su pokrajinski organi poklanjali veću
pažnju pitanjima od značaja za prava nacionalnih manjina.351
4.13.5. Zabrana diskriminacije i izazivanja i podsticanja rasne,
nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti,
mržnje i netrpeljivosti
Pored opšte zabrane diskriminacije (čl. 21), Ustav zabranjuje diskriminaciju
zbog pripadnosti nacionalnoj manjini i u posebnoj odredbi (čl. 76, st. 2). Izričito je
dozvoljeno preduzimanje mera pozitivne diskriminacije, odnosno uvođenje posebnih propisa i privremenih mera u ekonomskom, socijalnom, kulturnom i političkom
životu, kako bi se postigla puna ravnopravnost između pripadnika nacionalnih manjina i većinskog naroda. Ipak, ovakve mere su dozvoljene samo ako su „usmerene
na uklanjanje izrazito nepovoljnih uslova života koji ih posebno pogađaju“ (kurziv naš). Zakon o zabrani diskriminacije obezbeđuje zaštitu Ustavom garantovane
jednakosti. Zabrana diskriminacije i mere pozitivne diskriminacije predviđene su i
Statutom AP Vojvodine (čl. 20) i Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (čl. 44).
Ustavom je izričito zabranjeno izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne,
verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti (čl. 49). Krivično zakonodavstvo u Srbiji s više krivičnih dela sankcioniše kršenje prava manjina, diskriminaciju, kao i izazivanje i raspirivanje rasne, nacionalne i druge mržnje. Zakon o
351
O prednostima koje u zaštiti manjina pružaju propisi AP Vojvodine vidi više u Izveštaj 2010,
I.13.1 i I.13.2.
158
Ljudska prava u pravnim propisima
zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani
upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja zabranjuje izazivanje, podsticanje ili širenje mržnje ili netrpeljivosti prema pripadnicima bilo kojeg naroda,
nacionalne manjine, crkve ili verske zajednice, a sadrži i zabranu propagiranja ili
opravdavanja ideja, radnji ili postupaka lica za koje su ta lica osuđena za ratne zločine (čl. 4).
4.13.6. Nacionalni saveti
Ustav izričito garantuje pripadnicima nacionalnih manjina pravo da izaberu
svoje nacionalne savete, u skladu sa zakonom, radi ostvarenja prava na samoupravu
u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma (čl. 75, st.
3). Nacionalni saveti kao institucije kulturne autonomije s izvesnim javnopravnim
ovlašćenjima, uvedeni su Zakonom o zaštiti manjina,352 ali su njihova ovlašćenja
i način izbora detaljnije regulisani tek usvajanjem Zakona o nacionalnim savetima
nacionalnih manjina (u nastavku Zakon o nacionalnim savetima).353
Izbori za nacionalne savete održavaju se svake četvrte godine i mogu biti
neposredni ili posredni – putem elektorske skupštine. Za svaku nacionalnu manjinu
vodi se posebni birački spisak u koji se mogu upisivati građani koji ispunjavaju opšte uslove za sticanje biračkog prava. Kada broj upisanih pripadnika jedne manjine
pređe 40% od broja građana koji su se na poslednjem popisu izjasnili kao pripadnici
te manjine, njen nacionalni savet bira se na neposrednim izborima. Nacionalni saveti manjina koje ne ispune ovaj uslov biraju se putem elektorske skupštine (čl. 29).
Elektor može biti lice koje prikupi 100 potpisa pripadnika određene nacionalne manjine ili lice koga delegira organizacija ili udruženje nacionalne manjine (čl. 102).
Prvi izbori za nacionalne savete održani su u junu 2010. godine.354
Nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma,
učestvuje u procesu odlučivanja ili odlučuje o pitanjima iz tih oblasti i osniva ustanove, privredna društva i druge organizacije iz ovih oblasti (čl. 2, st. 2). Savet može
osnivati ustanove, udruženja, fondacije, privredna društva u oblastima kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma i drugim oblastima od
značaja za očuvanje identiteta nacionalne manjine (čl. 10, tač. 6). Takođe, savet
može pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom, zaštitnikom građana, pokrajinskim
i lokalnim ombudsmanom i drugim nadležnim organima, kada proceni da je došlo
do povrede Ustavom i zakonom garantovanih prava i sloboda pripadnika nacional352
353
354
Iako daje izuzetan značaj uvođenju nacionalnih saveta u pravni sistem, Savetodavni komitet
smatra da je veoma važno da se oni ne posmatraju kao jedini posrednik vlasti u pogledu manjinskih pitanja, već da se i drugi relevantni učesnici, uključujući i nevladine organizacije i
udruženja nacionalnih manjina, uključe u procese donošenja odluka. Mišljenje Savetodavnog
komiteta, (2003), napomena 4, st. 109.
Sl. glasnik RS, 72/09.
Više o ovome vidi u Izveštaj 2010, II.2.2.5.1.
159
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nih manjina (čl. 10, tač. 12) čak i u ime pripadnika manjine, uz prethodno pribavljeno pismeno odobrenje (čl. 10, tač. 13).
Nacionalni savet može sarađivati s međunarodnim i regionalnim organizacijama, državnim organima, organizacijama i ustanovama u matičnim državama, kao
i s nacionalnim savetima ili sličnim telima nacionalnih manjina u drugim državama,
a predviđeno je i da predstavnici nacionalnog saveta učestvuju u pregovorima ili se
konsultuju povodom pregovora o zaključivanju bilateralnih sporazuma s matičnim
državama, u delu koji se neposredno odnosi na prava nacionalnih manjina (čl. 27).
Zakonom je predviđeno da nacionalni saveti učestvuju u postupku raspodele
sredstava budžetskog fonda za nacionalne manjine, koja se dodeljuju javnim konkursom za finansiranje programa i projekata iz oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma nacionalnih manjina.355 Uredbom Vlade
Srbije osnovan je 2009. godine Savet Repbublike Srbije za nacionalne manjine356
koji treba da prati i razmatra stanje ostvarivanja prava nacionalnih manjina i stanje
međunacionalnih odnosa u Srbiji.357
Zakonom o kulturi, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i Statutom AP
Vojvodine određena su pitanja o kojim odlučuju ili u pogledu kojih se konsultuju nacionalni saveti, kao i nadležnosti koje mogu biti prenete na nacionalne savete.
Odredba Zakona o javnom informisanju (čl. 14a) kojom se zabranjuje se da osnivači
javnih glasila prenose svoja prava (pravo na javno glasilo i pravo na izdavanje pravnog glasila) na druga lica, a time i na nacionalne savete nesaglasna je sa odredbom
Zakona o nacionalnim savetima, kojim je ovakav prenos predviđen (čl. 11, st. 3).358
4.14. Politička prava
Član 25 PGP:
Svaki građanin ima pravo i mogućnost, bez ikakve diskriminacije pomenute u članu 2 i
bez neosnovanih ograničenja:
a) da učestvuje u upravljanju javnim poslovima, bilo neposredno, bilo preko slobodno
izabranih predstavnika;
b) da bira i da bude biran na povremenim istinskim, opštim, jednakim i tajnim izborima,
koji obezbeđuju slobodno izražavanje volje birača;
c) da bude primljen, pod opštim jednakim uslovima, u javne službe svoje zemlje.
Član 3 Protokola br. 1 uz EKPS:
Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje
mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih organa.
355
356
357
358
Više o finasiranju vidi u Izveštaj 2010, I.4.13.7.
Sl. glasnik RS, 50/09.
O Savetu vidi više u Izveštaj 2010, I.4.13.7.
Za ovo postoji interes kod nacionalnih saveta, a često i kod osnivača javnih glasila na manjinskim jezicima što je zakonodavac imao u vidu prilikom donošenja Zakona o nacionalnim
savetima.
160
Ljudska prava u pravnim propisima
4.14.1. Opšte
Osim prava da bira, PGP i EKPS priznaju i pravo građana da budu birani.359 PGP priznaje i pravo građana da učestvuju u upravljanju javnim poslovima
i da budu primljeni, pod opštim jednakim uslovima, u javne službe svoje zemlje.
Ova prava mogu se ograničiti, ali ovaj međunarodni ugovor zahteva da nije reč
o neosnovanim ograničenjima, a prema praksi Evropskog suda pravo građana da
budu birani može biti podvrgnuto kvalifikacionim zahtevima, ako oni nisu diskriminatorni.360
Ustav Srbije proklamuje narodnu suverenost i opšte i jednako biračko pravo (čl. 2 i 52). Građanin koji je navršio 18 godina života i ima poslovnu sposobnost ima pravo da bira i da bude biran u državne organe (čl. 52, st. 1) i garantuje
i pravo građana da „pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne
funkcije“ (čl. 53).
Ustav konkretizuje načelne garantije neposredne demokratije i propisuje narodnu inicijativu za donošenje zakona i za promenu Ustava. Pravo predlaganja zakona, drugog propisa ili opšteg akta ima 30.000 birača (čl. 107), dok predlog za
promenu Ustava Srbije može da podnese najmanje 150.000 birača.
4.14.2. Izborno pravo
Prema Ustavu Srbije izborno pravo ima svaki punoletan poslovno sposoban
državljanin Republike Srbije sa prebivalištem u Republici Srbiji, izbori su slobodni
i neposredni a glasanje je tajno i lično (čl. 52). Faktička mogućnost da se glasa i
bude biran zavisi od upisa u birački spisak. Lica potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti nisu na biračkom spisku. Ovo rešenje nije u skladu sa stavom
da sveobuhvatno i automatsko ograničenje prava glasa lica koja su stavljena pod
delimično starateljstvo predstavlja kršenje EKPS.361
Zakonom o jedinstvenom biračkom spisku362 predviđa se uvođenje jedinstvenog biračkog spiska, javne isprave koju po službenoj dužnosti vodi ministarstvo
nadležno za poslove uprave, u kojoj se vodi jedinstvena elektronska baza podataka
o državljanima Srbije koji imaju biračko pravo. Ovaj zakon trebalo bi da omogući
uspostavljanje tačne, ažurne i jedinstvene evidencije svih birača u Srbiji do sledećih redovnih parlamentarnih izbora, što primenom postojećih propisa nije moguće
359
360
361
362
Smatra se da je ovo pravo implicitno priznato članom 3, Protokola br. 1.
Gitonas protiv Grčke, ECHR, App. Nos. 18747/91, 19376/92, 19379/92, 28208/95, 27755/95
(1997); Fryske Nasjonale Partij protiv Holandije, ECmHR, App. No. 11100/84 (1985); Tanase
protiv Moldavije, App. No. 7/08 (2010).
Evropski sud za ljudska prava je ovaj stav zauzeo u presudi Alajos Kiss protiv Mađarske, App.
No. 38832/06 (2010). Vidi Saopštenje Beogradskog centra, „Apsolutna zabrana prava glasa licima pod delimičnim starateljstvom predstavlja kršenje Evropske konvencije za zaštitu ljudskih
prava,“ na www.bgcentar.org.rs. Više o položaju ovih lica u I.4.1.3.2. i II.4.2.1.
Sl. glasnik RS, 104/09 i 99/11. Ovaj zakon je stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja,
ali je predviđeno da njegova primena počinje tek po isteku dve godine od dana stupanja, odnosno decembra 2011. godine. Do kraja 2011. godine jedinstveni birački spisak nije završen.
161
Ljudska prava u Srbiji 2011.
ostvariti.363 Ukoliko bi do maja, kada je najavljeno održavanje parlamentarnih izbora, bio završen jedinstven birački spisak, svaki birač bi mogao da glasa bilo gde
u zemlji. Ako izbori budu održani ranije ili ako jedinstveni birački spisak ne bude
gotov do dana izbora glasalo bi se po starom sistemu, u mestu prijave prebivališta.
4.14.2.1. Izborni postupak. – Izborni postupak je bliže regulisan Zakonom o
izboru narodnih poslanika (ZINP),364 Zakonom o lokalnim izborima (ZLI),365 Zakonom o izboru predsednika Republike,366 i Odlukom o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodine (OIPV)).367
Osim u zakonima o izborima, važna pravila o izbornom postupku nalaze se u
aktima izbornih komisija, koje se staraju o zakonitom sprovođenju izbora, jedinstvenoj primeni izbornog zakona i izboru članova biračkih odbora (tela koja neposredno sprovode izbore). One donose uputstva za rad ostalih izbornih komisija (ako ih
ima)368 i biračkih odbora. RIK u prvom stepenu odlučuje o prigovoru protiv odluke,
radnje ili propusta biračkih odbora (čl. 95, st. 2 ZINP). Prema izbornim zakonima,
organi za sprovođenje izbora su samostalni i nezavisni u svom radu. Međutim, sporne su odredbe koje predviđaju da su organi za sprovođenje izbora odgovorni za svoj
rad organu koji ih je imenovao (čl. 28, st. 2 ZINP i čl. 11, st. 3 ZLI). Kako članove opštinskih izbornih komisija imenuje skupština opštine, to je u praksi, u nekim
slučajevima, učešće političkih stranaka u opštinskim komisijama protumačeno kao
članstvo na osnovu političke ravnoteže u opštinskim skupštinama, što je u izbornim
komisijama dovelo do odlučivanja po političkoj liniji.
Izborna komisija utvrđuje ukupan broja glasova koji je dobila svaka izborna lista (izbori na svim nivoima, osim u Vojvodini gde se primenjuje mešoviti sistem, odvijaju se po proporcionalnom sistemu) i srazmerno broju dobijenih glasova,
na osnovu D’Ontovog sistema, utvrđuje broj mandata koji pripada svakoj listi. U
raspodeli mandata učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 5 odsto
glasova od ukupnog broja glasova birača koji su glasali u izbornoj jedinici.369 U
Vojvodini se polovina poslanika bira po proporcionalnom, a polovina po većinskom
sistemu (čl. 5, st. 3 OIPV).
363
364
365
366
367
368
369
Vidi Izveštaj 2008, I. 4.14.4. i Obrazloženje uz Predlog zakona o jedinstvenom biračkom spisku, dokument Vlade Republike Srbije od 26. juna 2009. godine, 05 broj: 011–3443/2009.
Sl. glasnik RS, 35/00, 57/03, 72/03, 18/04, 101/05, 85/05, i 104/09 i 36/11.
Sl. glasnik RS, 129/07 i 34/10 i 54/11.
Sl. glasnik RS, 111/07 i 104/09.
Sl. list AP Vojvodine, 12/04, 20/08, 5/09, 18/09 i 23/10.
Republička izborna komisija i birački odbori su organi nadležni za sprovođenje republičkih
parlamentarnih izbora, dok su za sprovođenje lokalnih izbora nadležni izborna komisija jedinice lokalne samouprave i birački odbori (vidi čl. 28–38 ZINP i čl. 11–17 ZLI), a nadležni
za sprovođenje predsedničkih izbora su sva tri organa: Republička izborna komisija, izborne
komisije jedinica lokalne samouprave i birački odbori (čl. 5 Zakona o izboru predsednika Republike).
Izborni cenzus od 5 odsto ne primenjuje se na političke stranke nacionalnih manjina (čl. 81
ZINP; čl. 40 ZLI i čl. 74 OIPV).
162
Ljudska prava u pravnim propisima
4.14.2.2. Mandati narodnih poslanika (prestanak mandata i ostavke). – Ustav
Srbije određuje da se izbor, prestanak mandata i položaj narodnih polsnika uređuje
zakonom ali istovremeno predviđa da je narodni poslanik slobodan da „pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj
stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika“ (čl. 102, st. 2). Zakon o
izboru narodnih poslanika precizno određuje uslove za prestanak mandata poslanika
u Skupštini Srbije.
U predmetu ocene ustavnosti Zakona o izboru narodnih poslanika Ustavni
sud Srbije je na sednici u aprilu 2011. godine370 utvrdio da je neustavna odredba
člana 84 koji predviđa da podnosilac izborne liste dostavlja Republičkoj izbornoj
komisiji informaciju kojim kandidatima sa izborne liste se dodeljuju dobijeni poslanički mandati, a ako to ne učini u propisanom roku Republička izborna komisija sve
dobijene mandate sa te izborne liste dodeljuje kandidatima sa liste prema njihovom
redosledu na listi.
U Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika,371
usvojenom u maju 2011. godine propisan je novi član 84, koji predviđa da će Republička izborna komisija najkasnije u roku od 10 dana od dana objavljivanja ukupnih
rezultata izbora – sve dobijene mandate sa izborne liste dodeliti kandidatima po
redosledu na izbornoj listi, počev od prvog kandidata sa liste. U julu 2011. godine
Skupština usvojila je izmene Zakona o lokalnim izborima372 kojima je takođe predviđeno da se i odbornicima mandati dodeljuju po redosledu sa liste. Odbornici lično
podnose ostavke predsedniku skupštine jedinice lokalne samouprave, a mandat se
dodeljuje prvom sledećem kandidatu sa iste izborne liste.
Dugo je polemiku u javnosti izazivala praksa političkih partija da kandidati
koji se nalaze na listi za izbore unapred potpišu „blanko ostavke“ koja je bila zasnovana na odredbi po kojoj mandat poslanika prestaje ako mu prestane članstvo u
političkoj stranci ili koaliciji na čijoj izbornoj listi je izabran za poslanika.373 Najnovije izmene izbornih zakona onemogućile su takvu praksu.
4.14.2.3. Pravna zaštita izbornih prava. – Prema Evropskom sudu za ljudska
prava, izborna i politička prava nisu „građanska prava“ u smislu prava na pravično
suđenje iz člana 6 EKPS,374 te se garantije pravičnog suđenja ne primenjuju na postupke po reviziji zakonitosti sprovođenja izbora.375
370
371
372
373
374
375
Saopštenje sa 17. Redovne sednice Ustavnog suda održane 14. aprila 2011. godine, dostupno
na sajtu Ustavnog suda na adresi: http://www.ustavni.sud.rs/page/view/149-101418/saopstenjesa-17-redovne-sednice-ustavnog-suda-odrzane-14-aprila-2011-godine-kojom-je-predsedavaodr-dragisa-slijepcevic-predsednik-ustavnog-suda.
Sl. glasnik RS, 36/11.
Sl. glasnik RS, 54/11.
O ovome vidi više u Izveštaj 2010, I.4.14.5.3.
Vidi Priorello protiv Italije, ECmHR, App. No. 11068/84 (1985).
Vidi Pierre-Bloch protiv Francuske, ECHR, App. No. 24194/94 (1997).
163
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Prema postojećim izbornim zakonima, osnovno pravno sredstvo kojim se
obezbeđuje pravna zaštita u izbornom procesu je prigovor, koji svaki birač ili učesnik na izborima može podneti nadležnoj izbornoj komisiji. Prigovor se podnosi
Republičkoj izbornoj komisiji „zbog povrede izbornog prava u toku izbora ili zbog
nepravilnosti u postupku predlaganja odnosno izbora“ (čl. 95 ZINP i čl. 52 ZLI376).
Pravna zaštita vezuje se za period u kome se izbori sprovode i odnosi se samo na
zaštitu biračkog prava u ovom procesu. Njome nije obuhvaćena zaštita biračkog
prava van izbornog procesa, kao što je zaštita pasivnog biračkog prava u slučaju
prevremenog prestanka mandata.
Rok od 24 časa za podnošenje prigovora protiv odluke biračkog odbora teče
od momenta kada je odluka donesena (čl. 95 ZINP i čl. 52 ZLI). Ovako kratak rok
izaziva zabrinutost jer se pravo na prigovor može lako izgubiti ako prigovarač ne
dobije blagovremeno obaveštenje o odluci.
Izborni zakoni predviđaju i žalbu protiv rešenja nadležnih izbornih komisija
kojima se odbacuje ili odbija prigovor upravnim sudovima preko nadležnih izbornih
komisija. Zakoni predviđaju da su ovi postupci pred sudovima hitni – odluke se
donose u roku od 48 časova od prijema žalbe.
Prema Zakonu o Ustavnom sudu moguće je podneti zahtev za odlučivanje
o izbornom sporu i to u roku od 15 dana od okončanja izbornog postupka koji
se osporava. Čini se da je čitav deo zakona koji se bavi odlučivanjem u ovakvim
stvarima nejasan i nesprovodiv u realnim političkim konstelacijama. Naime, zakon
predviđa da, „ako je nepravilnost u izbornom postupku dokazana, a imala je bitan
uticaj na izborni rezultat, Ustavni sud poništava ceo izborni postupak ili delove tog
postupka, koji se moraju tačno označiti“ (čl. 77). Time je uvedena mogućnost da
se u izborni postupak unese još veći stepen pravne nesigurnosti. Teško je zamisliva
situacija u kojoj će Ustavni sud naknadno poništiti izbore a da se posle toga ponovi
ceo izborni postupak.
4.14.3. Učešće građana u upravljanju javnim poslovima
Suverenost naroda nameće izgradnju što efikasnijih sistema participacije građana u odlučivanju, pa tako i Ustav Republike Srbije prepoznaje narodnu inicijativu
kao instrument za ostvarivanje člana 2, stav 2 Ustava, odnosno suverenosti naroda.
Prema Ustavu Narodna skupština raspisuje referendum na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača. Na referendum ne mogu biti izneta
pitanja koja se tiču obaveza iz međunarodnih ugovora, zakona koji se odnose na
ljudska i manjinska prava i slobode, poreskih i drugih finansijskih zakona, budžeta i
završnog računa, uvođenja vanrednog stanja, amnestije i pitanja iz izbornih nadležnosti Narodne skupštine (čl. 108).
Način neposrednog izjašnjavanja, odnosno odlučivanja građana referendumom i način ostvarivanja narodne inicijative bliže je uređen restriktivnim Zakonom
376
Na izborni postupak u predsedničkim izborima shodno se primenjuju odredbe Zakona o izboru
narodnih poslanika (čl. 1 Zakona o izboru predsednika Republike).
164
Ljudska prava u pravnim propisima
o referendumu i narodnoj inicijativi377 koji ne pominje sve vrste referenduma koje
poznaje Ustav Srbije. Ovaj zakon predviđa rok od sedam dana za prikupljanje 30
hiljada potpisa potrebnih za podnošenje narodne inicijative, i ne nudi čvrste garantije da će o toj inicijativi Skupština raspravljati. Iako je ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava propisano usklađivanje ovog zakona sa Ustavom do 2009. godine,
ovaj zakon još uvek nije usvojen.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu izradilo je Nacrt novog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i pribavilo mišljenje Venecijanske komisije,378 a javna rasprava o ovom nacrtu zakona održana je 1. juna 2011. godine.379 Predlog zakona daje samo mogućnost građanima da
predlažu zakone, ali se ovo pravo dalje ne razrađuje u tekstu, pa je to bio razlog da
grupa nevladinih organizacija pokrene zajedničku inicijativu za dopunu postojećeg
nacrta koja je predata Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i
lokalnu samoupravu. Predlog sadrži rešenja koja bi omogućila neposredniji uticaj
građana na zakonodavni proces kroz odredbe o elektronskom pokretanju i potpisivanju narodne inicijative, transparentnost obrade narodne inicijative, doprinela
unapređenju borbe protiv korupcije kroz odredbe kojima be se uredilo finansiranje
kampanje za referendum i narodnu inicijativu i obezbedila sudska zaštita.380 Do
kraja 2011. godine ovaj zakon nije ušao u skupštinsku proceduru, a za sada se ne
zna dokle se stiglo s izradom predloga zakona koji bi uredio pitanja lobiranja u cilju
institucionalizovanja odnosa građana i poslanika.
4.14.3.1. Ograničenja u obavljanju javne funkcije. – Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava,381 donet još 2003. godine, s ciljem da se lica koja
su u prethodnim nedemokratskim režimima svesno kršila ljudska prava privremeno spreče da obavljaju zakonom određene javne funkcije. Provera kršenja prava
obavlja se uvidom Komisije u dosijea BIA, dokumenta policije, pravosuđa i druge
zvanične spise.
Međutim, usled političkih sporenja, lustraciona komisija koja bi bila nadležna za vođenje lustracionog postupka nikad nije počela sa radom. Ona nikada nije
dostigla puni sastav, niti je dobila osnovne uslove za rad. Bez takve podrške vlasti
gotovo svi članovi komisije dali su ostavke 2004. godine koje nisu nikada razmatrane u Parlamentu. Za adekvatno sprovođenje zakona je osim tehničkih uslova za rad
377
378
379
380
381
Sl. glasnik RS, 48/94 i 11/98.
Vidi Venecijanska komisija, Opinion on the Draft Law on Referendum and Civil Initiative of
Serbia, Mišljenje br. 551/2009, CDL-AD(2010)006, 15. mart 2010.
O ovom događaju više na: http://77.46.136.66/novosti/14914/zakon-o-referendumu---veceucesce-gradana-u-vlasti.htm.
Analiza i predlozi za dopunu pojedinih odredaba Nacrta Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi sa stanovišta korupcije i borbe protiv korupcije Transparetnost – Srbija, avgust 2011.
Dostupno na: http://www.transparentnost.org.rs/index.php?option=com_content&view=article
&id=131%3Asugestije-za-dopunu-nacrta-zakona-o-referendumu-i-narodnoj-inicijativi&catid=
14%3Avesti&lang=sr.
Sl. glasnik RS, 58/03 i 61/03.
165
Ljudska prava u Srbiji 2011.
lustracione komisije neophodno i donošenje Zakona o otvaranju tajnih dosijea,382
čiji je nacrt podnela stranka SPO u decembru 2010. godine ali se do sada on nije
našao u skupštinskoj proceduri.383
Grupa narodnih poslanika podnela je predlog za izmenu ovog zakona koji
predviđa proširenje primene zakona i na kršenje Povelje o ljudskim i manjinskim
pravima i građanskim slobodama iz 2003. godine i Ustava Republike Srbije iz 2006.
godine, kao i promenu odredbe kojom se ograničava primena zakona sa 10 na 20
godina od dana njegovog stupanja na snagu.384
Nepristrasnost funkcionera i sprečavanje korišćenja javne funkcije za sticanje
koristi ili pogodnosti regulisano je Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije,385
koja je nadležna za nadgledanje sprovođenja Zakona. Agencija pokreće postupak,
izriče mere zbog povrede zakona, rešava o sukobu interesa i kontroliše finansiranje političkih stranaka. Ona vodi registar funkcionera, registar imovine i prihoda
funkcionera, odnosno političkih subjekata (čl. 5), listu pravnih lica u kojem je funkcioner vlasnik više od 20% udela ili akcija, katalog poklona i završnih računa političkih stranaka sa izveštajima u skladu sa zakonom kojim se uređuje finansiranje
političkih stranaka (čl. 68).386
Zakon predviđa i mere koje se izriču funkcionerima i to su: mera upozorenja i
mera javnog objavljivanja preporuke za razrešenje. Nadležni organ je dužan da obavesti Agenciju o merama preduzetim povodom izrečene mere (čl. 51). Predviđena je
i obaveza povraćaja imovinske koristi stečene vršenjem druge javne funkcije, posla
ili delatnosti suprotno odredbama ovog Zakona, prekršajna odgovornost, za koju je
ustanovljena mogućnost novčanih kazni i krivično delo neprijavljivanje imovine ili
davanje lažnih podataka o imovini za koje je predviđena zatvrorska kazna.
Pojedina rešenja ovog zakona potrebno je dopuniti ili izvršiti sistemske promene, jer se njime ne utvrđuje dovoljno samostalan i nezavisan položaj Agencije,
a između ostalog nisu dovoljno precizirana ni ograničenja koja se imaju primeniti
prilikom prelaska funkcionera u privatni sektor.387
382
383
384
385
386
387
Podseti me šta to beše lustracija... Istinomer, dostupno na: http://istinomer.rs/teme/podseti-mesta-to-bese-lustracija/.
Jugović: Da li će tajni dokumenti stići na dnevni red?, Blic online, dostupno na: http://www.
blic.rs/Vesti/Politika/298372/Jugovic-Da-li-ce-tajni-dosijei-stici-na-dnevni-red-. O predlogu zakona videti više u Izveštaj 2010, I.4.7.2.2.
Predlog od 9. novembra 2010, dostupan na http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/predzakoni.asp.
Sl. glasnik RS, 97/08, 53/10 i 66/11.
Direktorka agencije donela je Pravilnike kojima se uređuje način vođenja ovih evidencija.
Vidi Ekspertizu nacrta Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, Generalnoog direktorata
za ljudska prava i pravna pitanja Saveta Evrope, dostupnu na: http://transparentnost.org.rs/aktivnosti/kapaciteti/materijal/Expertise%20A-C%20Agency_Feb08.doc, kao i Izveštaj Evropske
komisije o napretku Srbije za 2010. godinu, str. 11, dostupan na http://www.seio.gov.rs/upload/
documents/Izvestaji/izestaj_o_napretku_srbije_2010_sa_%20aneksom.pdf.
166
Ljudska prava u pravnim propisima
4.14.4. Političke stranke
Zakon o političkim strankama388 definiše političku stranku kao organizaciju
građana slobodno i dobrovoljno udruženih, osnovanu radi ostvarivanja političkih
ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešća na izborima
(čl. 2). Zakon posebno određuje političke stranke nacionalnih manjina usmerene na
predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine, zaštitu i unapređenje
prava pripadnika te nacionalne manjine koje uživaju posebna prava od prava na
osnivanje sa manjim brojem potpisa, preko prava na korišćenje naziva na jeziku
manjine, do prava da učestvuju u raspodeli mandata i kad su dobile manje od 5%
glasova od ukupnog broja birača koji su glasali.
Politička stranka stiče status pravnog lica i počinje sa radom danom upisa u Registar političkih stranaka (čl. 5). Za osnivanje političke stranke potrebno je najmanje
10.000 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije (čl. 8), odnosno
njih 1.000 ukoliko se osniva politička stranka nacionalne manjine (čl. 9). Izričito se
zabranjuje delovanje političke stranke usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka
i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajemčenih ljudskih
ili manjinskih prava ili izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne ili verske mržnje (čl.
4). Zakonom je regulisan upis u Registar političkih stranaka i njegovo vođenje.
Članstvo u političkoj stranci je slobodno i dobrovoljno za punoletne i poslovno sposobne državljane Srbije, osim za sudije Ustavnog suda, sudije, javne tužioce,
zaštitnika građana, pripadnike policije i vojske, kao i druga lica čija je funkcija u
skladu sa zakonom nespojiva sa članstvom u političkoj stranci (čl. 21).
Postupak za zabranu rada političke stranke pokreće se na predlog Vlade, republičkog javnog tužioca i ministarstva nadležnog za poslove uprave, a o njemu
odlučuje Ustavni sud (čl. 37 i 38).
4.14.4.1. Finansiranje političkih stranaka. – Juna 2011. godine usvojen je
novi Zakon o finansiranju političkih aktivnosti.389 On bi trebao da omogući veću
transparentnost finansiranja i rada političkih stranaka, primenom mera za suzbijanje i sprečavanje korupcije. Usvajanje Zakona podržalo je 133 narodna poslanika
(vladajuće koalicije i LDP)390 nakon razmatranja više od 130 amandmana na radnu
verziju zakona koju je izradila ekspertska radna grupa, a predložila Vlada. Nova
zakonska rešenja su, između ostalog, razdvajanje i kontrola novca koji se koristi za
redovno finansiranje stranaka i za izbornu kampanju i mnogo stroži nadzor nad stranačkim finansijama, kao i predviđene zatvorske kazne za prekršioce. Novi Zakon
reguliše aktivnosti i drugih političkih subjekata – koalicija i grupa građana. Tako
oni stiču pravo na prikupljanje sredstava, ali i sve obaveze u odnosu na poštovanje
zakonskih rešenja, uključujući i evidenciju i kontrolu prihoda i rashoda.
388
389
390
Sl. glasnik RS, 36/09.
Sl. glasnik RS, 43/11.
Predstavnici opozicionih partija nisu prisustvovali glasanju.
167
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakon propisuje finansiranje političkih subjekata iz javnih izvora (novčana sredstva namenjena za finansiranje političke aktivnosti iz budžeta) i privatnih
(članarina, prilog, prihod od imovine, nasledstvo, legat, zaduživanje kod banaka i
drugih finansijskih organizacija u Srbiji). Stranke su dužne da vode knjigovodstvenu evidenciju i da podnose finansijske izveštaje, a propisana je obaveza političkog
subjekta da, u cilju efikasnije kontrole finansiranja troškova izborne kampanje,
otvori poseban račun za evidentiranje prikupljenih sredstava i troškova izborne
kampanje.
Iz javnih izvora za finansiranje političkih subjekata koji imaju svoje predstavnike u predstavničkim telima određena su sredstva u iznosu od 0,15 odsto rashoda budžeta Srbije, AP i jedinice lokalne samouprave za redovan rad stranke. U
predlogu zakona je bio predviđen iznos od 0,30 odsto, ali je Venecijanska komisija
u svom mišljenju stala na stanovište da iznos od 0,15 (koji se može smatrati visokim u uporednom evropskom pravu) iz ranijeg zakona ne sme da se povećava, tako
da su usvojeni amandmani ali je ipak „izigrano“ mišljenje Venecijanske komisije391
jer je predviđena osnovica po kojoj se računa procenat rashodni budžet, a ne budžet
umanjen za transfere, čime je postignut gotovo isti efekat i praktično dvostruko
veća sredstva iz budžeta za finansiranje političkih aktivnosti u odnosu na ranije
rešenje.392 Ukinuto je ograničenje o visini sredstava iz privatnih izvora, ali je propisano da iznos koji uplaćuje jedno fizičko lice može da bude najviše 20 prosečnih
mesečnih zarada ili 200 zarada kada je u pitanju pravno lice. Svako davanje čija je
vrednost na godišnjem nivou veća od jedne prosečne mesečne zarade mora se objaviti na zvaničnom veb sajtu političkog subjekta (čl. 10).
Zakon propisuje da se za finansiranje troškova izborne kampanje iz javnih
izvora u godini u kojoj se održavaju izbori, određuje 0,1 odsto rashoda budžeta. Novina je polaganje izbornog jemstva političkih subjekata koji nameravaju da koriste
sredstva iz javnih izvora za finansiranje izborne kampanje i njegovo vraćanje u budžet
ako politički subjekt na izborima ne osvoji jedan odsto važećih glasova, odnosno 0,2
ukoliko predstavlja stranku manjine. Od ukupnih sredstava iz budžeta za finansiranje izborne kampanje, 20 odsto raspoređuju se u jednakim iznosima podnosiocima
proglašenih izbornih lista koji su prilikom podnošenja izborne liste dali izjavu da će
koristiti sredstva iz javnih izvora za troškove izborne kampanje. Preostalih 80 odsto
tih sredstava dodeljuju se podnosiocima izbornih lista koje su osvojile mandate srazmerno broju osvojenih mandata, bez obzira da li su koristili sredstva iz javnih izvora
za troškove izborne kampanje. Predlozi manjih parlamentarnih stranaka da se izmene
odredbe o izbornom jemstvu i poveća prag nisu prihvaćeni.393
Na osnovu Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, Direktorka Agencije
za borbu protiv korupcije, donela je septembra 2011. godine Pravilnik o evidenci391
392
393
Vidi na http://www.venice.coe.int/docs/2011/CDL-AD(2011)006-e.pdf.
Ovo rešenje je ublaženo odlaganjem dejstva ovih odredbi u prelaznim i završnim odredbama
zakona do 1. jula 2012. godine.
O mogućim zloupotrebama nekih zakonskih rešenja vidi više u II.7.
168
Ljudska prava u pravnim propisima
jama priloga i imovine, godišnjem finansijskom izveštaju i izveštaju o troškovima
izborne kampanje političkog subjekta394 koji reguliše evidencije o imovini i prilozima, izveštaje o troškovima izborne kampanje i godišnji finansijski izveštaj. Političke
partije dužne su da prijave i nenovčane priloge međunarodnih političkih udruženja.
Novim rešenjima stvorena je mogućnost izricanja posebnih mera koje podrazumevaju gubitak prava na dobijanje sredstava iz javnih izvora za finansiranje
političkog subjekta. Agencija za borbu protiv korupcije, nakon obavljene kontrole
finansijskih izveštaja političkog subjekta, može uputiti Državnoj revizorskoj instituciji (DRI) zahtev za obavljanje revizije izveštaja u skladu sa zakonom kojim se
uređuje nadležnost DRI. Zakon uvodi niz krivičnih dela i prekršaja za odgovorne u
političkim subjektima ukoliko budu pribavljali novac mimo zakona.395
Krivično delo iz člana 38. zakona čini onaj ko daje, odnosno u ime i za račun političkog subjekta pribavi sredstva za finansiranje političkog subjekta protivno odredbama zakona. Dokazivanje postojanja ovog dela otežano je time što se
zahteva da se dokaže postojanje namere da se prikrije izvor finansiranja ili iznos
prikupljenih sredstava političkog subjekta. Teži oblik dela je određen s obzirom na
vrednost pribavljenih sredstava, pa je predviđena kazna za ovlašćeno lice (što je
najčešće sekretar ili predsednik za političke stranke) u rasponu od 6 meseci do 5
godina za iznos preko 1.500.000 dinara. Jedna od kaznenih mera je i gubitak prava
na dobijanje sredstava iz javnih izvora (čl. 42) koja je predviđena u slučaju osude
za krivično delo iz člana 38 ili osude za neki od prekršaja iz člana 39. Rešenje o
ovoj meri donosi Agencija, koja može pokrenuti i upravni spor protiv odnosnog
političkog subjekta. Uvedena je i privremena mera obustave prenosa sredstava iz
javnih izvora (čl. 43) do pravnosnažnosti odluke u krivičnom, odnosno prekršajnom
postupku koju po zahtevu Agencije donosi ministarstvo finansija, odnosno nadležni
organ autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave. Značajno je, kao i u
većini drugih zemalja, produžavanje roka zastarevanja prekršaja na 5 godina, što
ostavlja dovoljan prostor za njihovo procesuiranje.396
4.15. Pravo na pravnu ličnost i državljanstvo
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima:
Član 6:
Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt.
Član 15:
Svako ima pravo na neko državljanstvo.
Niko ne sme biti samovoljno lišen svog državljanstva niti prava da promeni državljanstvo.
394
395
396
Sl. glasnik RS, 72/11.
Glava VII (Kaznene odredbe), Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Podrobnije o rešenjima ovog zakona videti u publikaciji Vodič kroz Zakon o finansiranju
političkih aktivnosti, CeSID, dostupno na: http://www.cesid.org/images/Vodi%C4%8D%20
kroz%20Zakon%20o%20finansiranju%20politi%C4%8Dkih%20aktivnosti.pdf
169
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.15.1. Opšte
Univerzalna deklaracija predviđa da svako ima pravo na pravni subjektivitet
(čl. 6) i na neko državljanstvo, kao i zabranu proizvoljnog oduzimanja državljanstva
i uskraćivanja prava na promenu državljanstva (čl. 15). PGP ne govori posebno
o pravu na državljanstvo, ali garantuje pravo svakog deteta na sticanje državljanstva (čl. 24, st. 3). Način i uslovi sticanja državljanstva regulisani su unutrašnjim
propisima države, ali međunarodni sdatndard zahteva da se ne pravi diskriminacija
između novorođene dece.
Ustav Republike Srbije garantuje pravo na pravnu ličnost na osnovu koga
svako lice ima pravnu sposobnost i pravo na slobodan izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece. Poslovna sposobnost se stiče sa navršenih 18 godina (čl. 37).
Pravna sposobnost se stiče rođenjem a prestaje smrću.
Porodični zakon propisuje da sud može u vanparničnom postupku dozvoliti
sticanje potpune poslovne sposobnosti maloletnom licu koje je navršilo 16 godina,
a postalo je roditelj i dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno
staranje o svojoj ličnosti, pravima i interesima (čl. 11). Punoletno lice može biti
potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti usled bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju (čl. 147).397
4.15.2. Pravo na državljanstvo
Ustav Republike Srbije ne garantuje pravo na državljanstvo, što je prema
međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava uobičajeno i opšteprihvaćeno.
Ustavom se pravo na državljanstvo Republike Srbije garantuje samo detetu rođenom u Republici Srbiji, i to ako nisu ispunjeni uslovi da ono stekne državljanstvo
neke druge države (čl. 38, st. 3). Istim članom, Ustav predviđa da državljanin Republike Srbije „ne može biti proteran, ni lišen državljanstva ili prava da ga promeni“
(st. 2).
Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju o pravnom položaju lica bez državljanstva398 kojom su države potpisnice obavezane da na lica bez državljanstva
primenjuju isti tretman koji se primenjuje na strance i da apatride, u pogledu određenih prava, tretiraju isto kao svoje državljane. U 2011. je usledila i ratifikacija
Konvencije o smanjenju broja lica bez državljanstva399 koja, između ostalog, propisuje da niko ne može biti lišen državljanstva zbog rasnih, verskih ili političkih
razloga (čl. 9). Konvencija obavezuje Republiku Srbiju da dodeli državljanstvo svakom licu koje je rođeno na njenoj teritoriji, koje bi u suprotnom postalo apatrid, i
restriktivno određuje razloge na osnovu kojih država može usloviti pravo na državljanstvo (čl. 1). Međutim, pozitivno pravo Republike Srbije ne predviđa postupak u
397
398
399
Vidi više u I.4.1. i II.4.3.1.
Sl. list FNRJ, 9/59.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 8/11.
170
Ljudska prava u pravnim propisima
kome bi se utvrdilo da je lice apatrid i u kome bi tom licu bili izdati identifikacioni
dokumenti.
Evropska konvencija o državljanstvu,400 usvojena u okviru Saveta Evrope,
postavila je osnovne principe, pravila i preporuke u materiji državljanstva.401 Srbija
još uvek nije potpisala ovu konvenciju.
Sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije uređeni su Zakonom o
državljanstvu Srbije.402
Prema članu 6 Zakona o državljanstvu osnovi njegovog sticanja su poreklo,
rođenje na teritoriji Srbije, prijem i međunarodni ugovor.403 Na osnovu porekla i
rođenja na teritoriji Republike Srbije, državljanstvo se stiče upisom tih činjenica u
matičnu knjigu rođenih, dok se prijemom državljanstvo stiče na osnovu pravnosnažnog rešenja koje donosi Ministarstvo unutrašnjih poslova. Državljanstvo prestaje
otpustom, odricanjem i na osnovu međunanornog ugovora (čl. 27).
Zakon olakšava sticanje državljanstva za pojedine kategorije lica i dozvoljava
bipatridiju i multipatridiju. Postupak za sticanje i prestanak državljanstva je hitan, a
vodi ga Ministarstvo unutrašnjih poslova (čl. 38).404 Evidencija o državljanima RS
se vodi u matičnim knjigama rođenih (čl. 46).
I pored ustavnih garancija i naizgled dobro uređenog zakonskog okvira, u
Srbiji živi veliki broj ljudi bez pravnog subjektiviteta (pravno nevidljiva lica) i bez
državljanstva.405 Zakon o matičnim knjigama406 sadrži niz pravnih praznina i kontradiktornosti u pogledu naknadnog upisa činjenice rođenja. Od podnosioca zahteva
za naknadni upis se zahteva da priloži dokaze kojima potvrđuje okolnosti u vezi sa
400
401
402
403
404
405
406
European Convention on Nationality, Strasbourg, 6. XI 1997, www.coe.int.
Osnovni principi Evropske konvencije o državljanstvu su da svaka zemlja svojim unutrašnjim
pravom propisuje ko će biti njen državljanin, i da to pravo, ukoliko je u skladu s međunarodnim konvencijama na snazi, međunarodnim običajnim pravom i opšte prihvaćenim pravnim
principima u materiji državljanstva, treba da prihvate i ostale države (čl. 3). Prema Konvenciji, svako ima pravo na državljanstvo, apatridija treba da bude sprečavana i suzbijana, niko
ne može biti proizvoljno lišen državljanstva, a brak i prestanak braka između državljanina države ugovornice i stranca, kao i promena državljanstva jednog od supružnika tokom braka ne
mogu automatski uticati na državljanstvo drugog bračnog druga (čl. 4). Pravni poreci država
ugovornica u oblasti državljanstva ne mogu sadržati diskriminatorna pravila po osnovu pola,
religije, rase, boje kože, nacionalnog ili etničkog porekla, a zabranjeno je i diskriminatorno
ponašanje države prema njenim državljanima bez obzira da li su državljanstvo stekli rođenjem
ili naknadno (čl. 5).
Sl. glasnik RS, 135/04 i 90/07.
Za sadržinu, analizu i obrazloženja pojedinih odredaba o sticanju državljanstva Srbije vidi Izveštaj 2005, I.4.16.2.
Propisivanjem hitnosti postupka, ova odredba zakona usklađena je sa članom 10 Evropske konvencije o državljanstvu kojom se zahteva da se svi postupci u materiji državljanstva moraju
okončati u razumnom vremenskom periodu.
Najveći broj ovih lica su romskog porekla i većina ih je raseljena s Kosova. Više o ovome u
II.3.
Sl. glasnik RS, 20/09.
171
Ljudska prava u Srbiji 2011.
svojim rođenjem,407 a koje on ne može da pribavi. U Zakonu o vanparničnom408
postupku takođe ne postoje odredbe na osnovu kojih bi se rešio status pravno nevidljivih lica. Na teškoće u ostvarivanju prava na upis podataka u matične knjige nailaze i transrodne osobe kada promene pol i kada treba da ostvare pravno priznanje
nove lične situacije.409
U cilju bržeg rešavanja statusa ovih lica Zaštitnik građana je 2011. godine
podneo Vladi Republike Srbije inicijativu za izmenu Zakona o vanparničnom postupku i radni tekst izmene,410 koji su pripremili udruženje Praxis i Centar za unapređenje pravnih studija. Izmene Zakona predviđaju supsidijarnu nadležnosti suda u
odnosu na organ uprave u postupku sastavljanja isprave o činjenici rođenja. U skladu sa predloženim izmenama, sud bi bio obavezan da postupa i kada se u postupku
ne može dokazati ime i prezime lica koje nije upisano u matičnu knjigu rođenih.
Izmene bi omogućile da lice bude upisano u matičnu knjigu rođenih na osnovu rešenja suda, koje bi moglo da se donese i samo na osnovu izjave tog lica i iskaza dva
punoletna svedoka u nedostatku drugog dokaznog materijala.
4.16. Sloboda kretanja
Član 12 PGP:
1. Svako lice koje se legalno nalazi na teritoriji neke države ima pravo da se slobodno
kreće u njoj i da slobodno izabere svoje mesto stanovanja.
2. Svako lice ima pravo da napusti bilo koju zemlju, uključujući i svoju.
3. Napred navedena prava mogu biti ograničena samo ako su ova ograničenja zakonom
predviđena, ako su ona potrebna radi zaštite nacionalne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja ili morala ili prava i slobode drugih lica, i ako su u skladu sa ostalim pravima koja priznaje
ovaj pakt.
4. Niko ne može biti proizvoljno lišen prava da uđe u svoju zemlju.
Član 2 Protokola br. 4 uz EKPS:
1. Svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji pravo na
slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta.
2. Svako je slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu.
3. Nikakva ograničenja ne mogu se postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih
koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne sigurnosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje kriminala za
zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
4. Prava iz stava 1 mogu se takođe u izvesnim oblastima podvrgnuti ograničenjima koja
su uvedena u skladu sa zakonom i opravdana javnim interesom u demokratskom društvu.
407
408
409
410
To su: mesto, dan, mesec, godina rođenja, podaci o roditeljima, državljanstvo.
Sl. glasnik SRS, 25/82 i 48/88 i Sl. glasnik RS, 46/95 i 18/05.
Vidi više u I. 4.1.3.6.
Vidi http://www.praxis.org.rs/index.php?option=com_content&task=blogcategory&id=130&Ite
mid=73.
172
Ljudska prava u pravnim propisima
Član 3
1. Niko ne može biti proteran, bilo pojedinačnom bilo kolektivnom merom, s teritorije
države čiji je državljanin.
2. Niko ne može biti lišen prava da uđe na teritoriju države čiji je državljanin.
Član 4
Zabranjeno je kolektivno proterivanje stranaca.
Član 1 Protokola br. 7 uz EKPS:
1. Stranac koji zakonito boravi na teritoriji jedne države ne može se iz nje proterati, osim
na osnovu odluke donete u skladu sa zakonom, i ima pravo:
(a) da iznese razloge kojima osporava proterivanje;
(b) da se njegov slučaj preispita;
(c) da u tu svrhu bude zastupljen pred nadležnim organom ili licem ili licima koje taj
organ odredi.
2. Stranac se može proterati i pre nego što iskoristi svoja prava prema stavu 1 t. a, b i
c ovog člana ako je proterivanje neophodno u interesu javnog reda ili se temelji na razlozima
nacionalne bezbednosti.
4.16.1. Opšte
Ustavom Srbije svakome se garantuje pravo na slobodu kretanja i nastanjivanja u Republici Srbiji, pravo da se ona napusti i da se u nju vrati (čl. 39, st. 1).
Uslov da se lice zaštićeno ovom odredbom zakonito nalazi na teritoriji Srbije ne
postoji. Ovaj uslov poznaju međunarodni instrumenti
Zakon o strancima411 predviđa da strani državljanin može da ulazi i boravi u
Srbiji s važećom putnom ispravom u koju je uneta viza ili odobrenje boravka, ukoliko zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno (čl. 4). Kretanje
i boravak stranaca mogu se ograničiti ili zabraniti na određenom prostoru ako to
zahtevaju razlozi zaštite javnog poretka ili bezbednosti Srbije i njenih građana, ili
na osnovu međunarodnih ugovora (čl. 5). Zakon se ne primenjuje na strance kojima
je u Srbiji odobren azil ili su podneli zahtev za dobijanje azila, sem ukoliko zakonom nije drugačije određeno, na strance koji prema međunarodnom pravu uživaju
privilegije i imunitete, u delu koji je tim privilegijama i imunitetima isključen, i na
strance koji su stekli izbeglički status, dok se na lica bez državljanstva primenjuju
odredbe Konvencije o pravnom položaju lica bez državljanstva iz 1954. godine412
ako je to za njih povoljnije (čl. 2).
Strancima se prema Zakonu može odbiti ulazak u zemlju ako ne poseduje važeću putnu ispravu ako postoji opravdana sumnja da boravak neće koristiti u
nameravanu svrhu (čl. 11) a ispitivanje da li postoji opravdana sumnja povodom
nameravane svrhe boravka stranca u Srbiji ostaje u potpunoj diskreciji granične po411
412
Sl. glasnik RS, 97/08.
Sl. list FNRJ (Međunarodni i drugi sporazumi), 9/59.
173
Ljudska prava u Srbiji 2011.
licije. U članu 10 Zakona navedeni je koji se ulasci stranaca smatraju nezakonitim.
Strani državljanin može slobodno da izađe iz Srbije, ali su propisani i uslovi pod
kojima će granična policija strancu izlazak privremeno zabraniti (čl. 13).
Članom 28 propisani su uslovi za izdavanje odobrenja za privremeni boravak
strancu, a izuzetak od ovih odredaba predviđen je za stranog državljanina koji je
žrtva krivičnog dela trgovine ljudima, ukoliko je to u interesu vođenja krivičnog
postupka i ukoliko ne postoje smetnje iz člana 11, st. 1, tač. 6 i 8 Zakona. Za vreme
privremenog boravka u Srbiji ovom strancu će se, ako nema dovoljno sredstava za
izdržavanje, obezbediti i odgovarajući smeštaj, ishrana i osnovni životni uslovi (st.
5). Predviđeni su slučajevi kada se strancu otkazuje boravak i zabranjuje ulazak u
Srbiju (čl. 35), i kada mu boravak u Srbiji prestaje (čl. 36). Pod određenim uslovima strancu se može odobriti stalno nastanjenje u Srbiji, a uslovi za odobravanje ili
odbijanje precizirani su Zakonom o strancima (čl. 37–41) i u skladu su s međunarodnim standardima.
4.16.1.1. Proterivanje stranaca. – Ustav Srbije predviđa da se strani državljanin može proterati samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku, ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to „samo tamo gde mu ne
preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva,
pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom“ (čl. 39, st. 3), međutim Zakon o
strancima propisuje nešto užu zaštitu stranca kome preti prinudno udaljenje jer je
izostavljen poslednji osnov koji navodi Ustav – pretnja ozbiljnim kršenjem prava
zajemčenih Ustavom. Zabrana prinudnog udaljenja neće važiti za stranca za koga
se osnovano može smatrati da ugrožava bezbednost Srbije ili koji je pravosnažnom
presudom osuđen za teško krivično delo, zbog čega predstavlja opasnost za javni
poredak (čl. 47). Ipak, nezavisno od ove odredbe, stranac ne sme biti prinudno udaljen na teritoriju na kojoj postoji rizik da će biti podvrgnut mučenju, nečovečnom
ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju (st. 3 čl. 47), što je u skladu s međunarodnim standardom.
Tokom postupka prinudnog udaljenja nadležni organ mora da vodi računa o
specifičnoj situaciji lica s posebnim potrebama (maloletnici, lica potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti, deca odvojena od roditelja ili staratelja, osobe s
invaliditetom, stare osobe, trudnice, samohrani roditelji s maloletnom decom ili lica
koja su bila izložena mučenju, silovanju ili drugim teškim oblicima psihološkog,
fizičkog ili seksualnog nasilja) i u skladu s međunarodnim ugovorima (čl. 58).
Proterivanje stranca iz zemlje predstavlja jednu od mera bezbednosti predviđenih srbijanskim krivičnim zakonodavstvom (čl. 79, st. 1, t. 8 KZ). Ona se
može izreći ako je učiniocu izrečena kazna ili uslovna osuda (čl. 80, st. 5 KZ).
Pri oceni da li će doneti ovakvu meru, sud treba da uzme u obzir period i težinu učinjenog krivičnog dela, pobude zbog kojih je krivično delo učinjeno, način
njegovog izvršenja, kao i druge okolnosti koje ukazuju na nepoželjnost daljeg
174
Ljudska prava u pravnim propisima
boravka stranca u Srbiji (čl. 88, st. 2 KZ). Sud ovu meru može izreći na period od
jedne do deset godina (čl. 88, st. 1 KZ). Ova mera bezbednosti ne može se izreći
učiniocu koji uživa zaštitu u skladu s ratifikovanim međunarodnim ugovorima (čl.
88, st. 4 KZ).
4.16.2. Azil
Srbija je ratifikovala brojne međunarodne ugovore koji su na direktan ili posredan način od značaja za pitanja azila. Najznačajniji među njima su Konvencija
UN o statusu izbeglica iz 1951. godine i Protokol o statusu izbeglica iz 1967, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Konvencija UN protiv mučenja
i drugih surovih, nečovečnih ili ponižavajućih postupanja i kažnjavanja, Evropska
konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropska konvencija za
sprečavanje mučenja, nečovečnih ili ponižavajućih postupanja ili kažnjavanja, Konvencija UN o pravima deteta.
Prema Ustavu, „stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase,
pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili
zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji“ (čl. 57,
st. 1).
Zakon o azilu413 počeo je da se primenjuje u aprilu 2008. godine. Iako je donošenje Zakona pozitivan korak u unapređenju zaštite tražilaca azila, izbeglica i lica
kojima je dodeljena humanitarna zaštita (odnosno, prema terminologiji usvojenoj u
Zakonu, subsidijarna zaštita), i sadrži veliki broj garantija za zaštitu prava ovih lica,
ostaje zamerka da je i Zakon o azilu, kao i mnogi akti koji se danas usvajaju u Srbiji, donet bez odgovarajuće javne rasprave. Između ostalog, i to je razlog što neka
rešenja usvojena u Zakonu nisu do kraja u skladu s međunarodnim standardima.
Prema ustavnoj terminologiji, azil je pojam koji obuhvata pružanje utočišta
(koje podrazumeva izbegličku zaštitu) i pružanje subsidijarne zaštite. Na pojedinim
mestima u Zakonu se reč azil, pak, koristi i kada bi trebalo da se radi samo o utočištu.
4.16.2.1. Postupak za dobijanje azila. – Neka od načela iz glave II Zakon o
azilu propisuju proceduralne garancije koje se imaju primeniti u postupku razmatranja zahteva za azil – načelo neposrednosti, načelo informisanja, načelo poverljivosti
i besplatne pravne pomoći, kao i načelo besplatnog prevođenja.
Celokupan prvostepeni postupak i sve odluke povodom zahteva za azil i prestanka tog prava u nadležnosti su Kancelarije za azil, odnosno Odseka za azil do
usvajanja nove sistematizacije MUP. Odsek za azil i dalje ima problem kadrovske
popunjenosti jer je od predviđenih 11 radnih mesta414 popunjeno svega 7, a do njih
413
414
Sl. glasnik RS, 109/07.
Odgovori, Poglavlje 24, str. 43.
175
Ljudska prava u Srbiji 2011.
se samo 4 zaposlena bave određivanjem statusa.415 Odsek za azil, kao i buduća
Kancelarija, deo je Uprave granične policije MUP Srbije, strogo hijerarhijski ustrojenog dela MUP, te bi je što pre trebalo organizaciono izdvojiti u nezavisnu jedinicu
i znatno unaprediti njene kapacitete.416
Strano lice može izraziti nameru za podnošenje zahteva za azil pismeno i
usmeno, nakon čega mora biti evidentirano (čl. 22). Tokom 2011. godine svega
3 procenta tražilaca azila je evidentirano na granici,417 što potencijalno dovodi u
pitanje da li granični službenici zaista evidentiraju tražioce azila i upoznaju ih s
njihovim pravima i obavezama u Srbiji, te bi više sredstava trebalo uložiti u organizaciju adekvatnih obuka,418 ali i podvrgnuti rad granične policije nezavisnom
monitoringu.
Evidentiranje obuhvata izdavanje potvrde koja služi kao dokaz da je izrazio
nameru da zatraži azil (čl. 23 i 59). Na osnovu izdate potvrde lice koje traži azil ima
pravo da boravi na teritoriji Srbije 72 sata, od njenog izdavanja i u tom periodu je
dužno da se javi u Kancelariju za azil ili u Centar za azil, kako bi bilo registrovano.
Ovlašćeni službenik Kancelarije za azil vrši registraciju stranca i članova njegove
porodice,419 registracija obuhvata utvrđivanje identiteta, fotografisanje, uzimanje
otisaka prstiju i privremeno zadržavanje svih isprava i dokumenata koji mogu biti
od značaja u postupku azila, o čemu se strancu izdaje potvrda (čl. 24). MUP vodi
evidencije o registrovanim licima, odnosno licima koja traže azil u Republici Srbiji
(čl. 64). Baza podataka u koju se unose lično podaci registrovanih tražilaca azila,
omogućava samo čuvanje prikupljenih podataka, bez mogućnosti njihove pretrage,
te se provera podataka koja se tiču identiteta radi ručno iz postojeće baze.420 Po
izvršenoj registraciji strancu se izdaje lična karta za lica koja traže azil (čl. 60).
Centri za smeštaj tražioca azila nema dovoljno kapaciteta za prijem svih evidentiranih lica, koja su primorana da, dok se ne uprazni mesto u nekom od centara, sami
sebi obezbede smeštaj, a praksa je MUP da registruje samo one tražioce azila, koji
su smešteni u centrima.
415
416
417
418
419
420
Konsultativni sastanak „Ka evropeizaciji Srbije – Monitoring uspostavljenih politika i praksi u
oblastima azila i readmisije u Republici Srbiji“, održan 12. decembra 2011. godine, u organizaji
Grupe 484. Prema podacima UNHCR iz prve polovine ove godine samo 2 osobe su bavile
određivanjem stausa, Serbia As A Safe Third Country, str. 6.
Vidi više u Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, str. 87–88.
Konsultativni sastanak „Ka evropeizaciji Srbije – Monitoring uspostavljenih politika i praksi u
oblastima azila i readmisije u Republici Srbiji“, održan 12. decembra 2011. godine, u organizaciji Grupe 484.
UNHCR je tokom 2009. i 2010. godine organizovao 6 seminara na kojima je učestvovalo 135
pripadnika granične policije, ali nije primećeno da su ove obuke doprinele vidljivim poboljšanjima. Serbia As A Safe Third Country, str. 12.
Zakon predviđa usvajanje pravilnika koji će regulisati način evidentiranja i registrovanja lica
koja traže azil, ali on još uvek nije usvojen.
Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, Grupa 484, Beograd, 2011, str. 97.
176
Ljudska prava u pravnim propisima
Postupak za dobijanje azila pokreće se podnošenjem zahteva za azil na propisanom obrascu, koji je moguće dobiti samo od ovlašćenog službenika Kancelarije
za azil, u roku od 15 dana od dana registracije (ovaj rok može se produžiti na zahtev
stranca, u opravdanim slučajevima, čl. 25). Na inicijativu Kancelarije za azil, MUP
Srbije radi na uspostavljanju radne grupe koja će predložiti izmene Zakona o azilu,
kako bi se izdavanje ličnih karata tražiocima azila vršilo tek nakon podnošenja zahteva za azil, umesto nakon registracije.421
Ovlašćeni službenik Kancelarije za azil saslušava tražioce azila kako bi
utvrdio identitet, razloge na kojima se zasniva zahtev za azil, kretanje nakon napuštanja države porekla, kao i da li je lice već tražilo azil u nekoj drugoj državi
(čl. 26).
Kancelarija za azil može doneti odluku kojom usvaja zahtev za azil i strancu priznaje pravo na utočište ili dodeljuje subsidijarnu zaštitu, ili odluku kojom
odbija zahtev za azil i nalaže strancu da, ukoliko nema drugi osnov za boravak,
u određenom roku napusti teritoriju Republike Srbije. U zakonom utvrđenim slučajevima Kancelarija za azil može doneti odluku da se postupak za davanje azila
obustavi (čl. 27). Kancelarija za azil može, uz ispunjenje zakonom propisanih
uslova, odbaciti zahtev za azil bez ispitivanja da li lice koje traži azil ispunjava
uslove za priznavanje azila (čl. 33). Protiv prvostepenih odluka donetih u postupku azila, žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana prijema prvostepene odluke
(čl. 35).
4.16.2.2. Primena koncepata sigurne treće zemlje i sigurne države porekla. – Prema Zakonu, država može, između ostalog, odbaciti zahtev za azil bez
ispitivanja da li lice koje traži azil ispunjava uslove za priznavanje azila koristeći
se konceptima sigurne treće zemlje i sigurne države porekla (čl. 2 i čl. 33). Od
suštinskog je značaja da se u svim ovim slučajevima država uveri da zaštita koju
tražilac azila može uživati u drugoj državi jeste zaista i delotvorna, i u svakom
slučaju se licu koji traži azil mora pružiti mogućnost da opovrgava navode o sigurnosti te druge države u njegovom/njenom slučaju, ali Zakonom ovo nije uvek
propisano.
Problematično je usvojeno rešenje prema kome se pojam sigurne treće države
zasniva na jednostranoj odluci Vlade,422 čime se praktično treća država proglašava
odgovornom za ispitivanje zahteva za azil, bez garantija da će u toj zemlji zahtev za
azil biti ispitan u efikasnom i pravičnom postupku. Pritom su Odlukom Vlade, sve zemlje iz okruženja proglašene sigurnim trećim zemljama, kao i neke od zemalja koje se
zbog odnosa prema ljudskim pravima ne bi smele smatrati sigurnim i koje takvim ne
421
422
Konsultativni sastanak „Ka evropeizaciji Srbije – Monitoring uspostavljenih politika i praksi u
oblastima azila i readmisije u Republici Srbiji“, održanom 12. decembra 2011. godine, u organizaciji Grupe 484.
Odluka o utvrđivanju liste sigurnih država porekla i sigurnih trećih država, Sl. glasnik RS,
67/09.
177
Ljudska prava u Srbiji 2011.
smatra većina Evropskih zemalja, kao što su npr. Grčka,423 Turska,424 Tunis ili Belorusija. Takođe, postavlja se pitanje na koji način lice koje želi da dobije izbeglički status u Srbiji može da dođe do njene teritorije (nadležni organi Srbije čak i aerodromski
tranzit kroz ove države smatraju dovoljnim osnovom za donošenje odluke o odbijanju
zahteva), a da se prethodno nije nalazilo na teritoriji neke od sigurnih trećih zemalja iz
okruženja i da samim tim ne postoji osnov da se njegov zahtev za azil ne odbaci.425
Imajući u vidu način na koji nadležni organi tumače i primenjuju čl. 33 Zakona
o azilu, za tražioce azila u Srbiji postoji rizik od lančanog refoulement i povrede pravila non-refoulement,426 u suprotnosti s praksom Evropskog suda za ljudska prava.427
4.16.2.3. Postupak pred Komisijom za azil. – Protiv prvostepenih odluka donetih u postupku azila, žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana prijema prvostepene odluke (čl. 35). Komisija za azil koja odlučuje u drugom stepenu po žalbama
na odluke Kancelarije za azil, sastoji se od 9 članova koje imenuje Vlada na četiri
godine.428 Komisija donosi odluke većinom glasova (čl. 20), i odluku bi trebalo
da donese u roku od 60 dana od podnošenja žalbe u skladu sa Zakonom o opštem
upravnom postupku, jer Zakon o azilu ne propisuje poseban rok.
4.16.2.4. Postupak pred Upravnim sudom. – Protiv odluke Komisije za azil,
moguće je pokrenuti postupak pred Upravnim sudom koji odluku donosi u sudskom veću od trojice sudija.429 Tužba Upravnom sudu, nema suspenzivno dejstvo
i postoji realna opasnost da tražioci azila budu vraćeni u zemlje u kojima njihova
ljudska prava mogu biti ugrožena.430 Upravni sud se do sada pretežno ograničavao
na ispitivanje proceduralne ispravnosti postupka za dobijanje azila,431 ali je tokom
2011. godine usvojio i prvu meritornu odluku.432 Predmet se ticao Uzbeka koji je
preko teritorije Rusije došao Srbiju, gde je zatražio azil. Njegov zahtev je odbijen
primenom Odluke Vlade kojom je Rusija proglašena sigurnom trećom zemljom.
Sud je smatrao da je žalba neosnovana i da je Komisija za azil pravilno primenila
423
424
425
426
427
428
429
430
431
432
Grčka se ne smatra sigurnom trećom zemljom nakon odluke u predmetu M. S. S. protiv Belgije
i Grčke, ECHR, App. No. 30696/09 (2011).
Turska je istakla prigovor na Protokol uz Konvenciju o izbeglicama iz 1967, u kome se predviđa da će Turska primenjivati Konvenciju samo na lica koja su poslata izbeglice zbog događaja
koji su se desili na tlu Evrope, izvor: http://www.unhcr.org/4dac37d79.html.
Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, str. 90.
S ovom ocenom se slažu i druge nevladine i međunarodne organizacije organizacije, vidi Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, str. 89–90; Serbia As A Safe Third Country, str. 13–14.
N. Mole, Asylum and the European Convention on Human Rights, Council of Europe Publishing, 2007, str. 46–47.
Odluka Vlade Republike Srbije o imenovanju članova Komisije, broj 119–1643/2008 od 17.
aprila 2008. godine (Sl. glasnik RS, 42/08). Komisija je 11. avgusta 2008. godine usvojila Pravilnik o radu u skladu sa čl. 20 Zakona o azilu.
Odgovori, Poglavlje 24, str. 43.
Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, str. 93.
Serbia As A Safe Third Country, str. 7.
Odluka br. U 8\3815/11, od 7. jula 2011.
178
Ljudska prava u pravnim propisima
domaće pravo, time potvrdivši po mišljenju Beogradskog centra za ljudska prava
i drugih nevladinih i međunarodnih organizacija433 nepravilnu praksu automatske
primene Odluke o utvrđivanju liste sigurnih država porekla i sigurnih trećih država,
iako prethodno nije utvrđeno da li je treća zemlja zaista sigurna za ovu osobu.
4.16.2.5. Prava lica koja traže azil, izbeglica i lica kojima je dodeljena subsidijarna zaštita. – Ova prava regulisana su glavom VI Zakona, u kojoj su odredbe
koje se odnose na pravo na boravak, smeštaj, osnovne životne uslove, zdravstvenu
zaštitu, obrazovanje. Ipak, i ovde se mogu uočiti određeni nedostaci, među kojima
je najznačajniji što se određena prava garantuju licima kojima je priznato pravo na
utočište, ali ne i licima kojima je odobrena subsidijarna zaštita.
Kada je u pitanju integracija, Zakon o azilu predviđa, uopštenu obavezu
Republike Srbije da u okviru svojih mogućnosti obezbedi uslove za uključivanje
izbeglica u društveni, kulturni i privredni život, kao i da omogući naturalizaciju
izbeglica (čl. 46). Proces integracije bi svakako trebalo da obuhvati privremeno
stambeno zbrinjavanje u „integracijskoj kući“,434 učenje jezika i pomoć pri pronalaženju adekvatnog zaposlenja.435 Za sada ništa nije učinjeno na stvaranju uslova
za integraciju, nisu izdvojena budžetska sredstva za tu namenu, niti je određeni
državni organ koji će biti nadležan za integraciju lica kojima je odobren status.436
Zdravstvena zaštita lica kojima je odobren status plaća se iz budžeta RS, samo
ako se radi o materijalno neobezbeđenim licima. Za zasnivanje radnog odnosa licu
kome je odobren azil potrebno je da dobije odobrenje za stalno nastanjenje ili privremeni boravak u Republici Srbiji i da dobije dozvolu za rad. Do sada, osobe
kojima je odobrena suspsidijarna zaštita nisu zasnivale radni odnos, a ne postoje
ni pouzdani podaci da li su eventualno bili angažovani na obavljanu povremenih
poslova „na crno“.437
Pravo na spajanje porodice nije isto regulisano za sve kategorije lica kojima
se pruža zaštita, iako bi ono trebalo da bude obezbeđeno u svakom slučaju. Ovo
pravo imaju lica kojima je dato utočište (čl. 48), dok lica kojima je dodeljena subsidijarna zaštita ovo pravo imaju „u skladu s propisima kojima je uređeno kretanje
i boravak stranaca“ (čl. 49),438 a lica koja uživaju privremenu zaštitu ovo pravo
imaju samo u „opravdanim slučajevima“ (čl. 50).
433
434
435
436
437
438
Serbia As A Safe Third Country, str. 7.
Od pet osoba koje su dobile supsidijarnu zaštitu, u Srbiji su i dalje dve osobe, jedna je smeštena
u Centru za azil, a druga sopstvenim sredstvima obezbeđuje sebi smeštaj. Nema podataka da je
ovim licima dostupan bilo kakav vid pomoći za integraciju.
Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, str. 102.
Komeserijat za izbeglice se smatra nenadležnim za ove poslove. Izvor: Konsultativni sastanak
„Ka evropeizaciji Srbije – Monitoring uspostavljenih politika i praksi u oblastima azila i readmisije u Republici Srbiji“, održanom 12. decembra 2011. godine, u organizaciji Grupe 484.
Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, str. 101–102.
Treba primetiti da Zakon u članu 9 predviđa da „lica kojima je odobren azil imaju pravo na
spajanje porodice, u skladu s odredbama ovog zakona“ (kurziv naš), dakle da se odredbe o
179
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Tražiocima azila se kretanje može samo izuzetno ograničiti. Razlozi za ograničenje kretanja propisani članom 51 Zakona uglavnom su u skladu s međunarodnim
standardima, ali bi u slučaju kada se ograničenje primenjuje kako bi se ustanovili
elementi zahteva za azil mere ograničenja morale biti ograničene do preliminarnog
saslušanja i ne bi smele da se produžavaju i na period kad se odlučuje o zahtevu. To
praktično znači da se pritvor sme određivati samo izuzetno, a ne kao pravilo.
4.16.2.6. Maloletni tražioci azila bez pratnje. – U skladu sa međunarodnim
standardima, Zakon o azilu Republike Srbije utvrđuje u članu 15 načelo posebne
brige o tražiocima azila sa posebnim potrebama među kojima su i maloletnici i
deca odvojena od roditelja ili staratelja. „Maloletnik bez pratnje je stranac koji nije
navršio osamnaest godina života i koji prilikom ulaska u Republiku Srbiju nema ili
je nakon ulaska u nju, ostao bez pratnje roditelja ili staratelja“ (čl. 2). U Srbiji nema
posebnih normi ili usvojenih protokola za potvrđivanje starosti tražioca azila.439
4.16.3. Ograničenja slobode kretanja
Ograničenja slobode kretanja koja su predviđena Ustavom Srbije u skladu su
s međunarodnim standardima. Propisuje se da ograničenje mora da bude zakonom
uvedeno i neophodno za ostvarivanje nekog od legitimnih razloga – vođenje krivičnog postupka, zaštita javnog reda i mira, sprečavanje širenja zaraznih bolesti ili
odbrana Republike Srbije. Razlozi za ograničenja malobrojniji su i uže formulisani
od onih koje predviđaju PGP i EKPS.
Zakonom o putnim ispravama440 predviđeno je da se putna isprava neće izdati ukoliko je protiv tražioca doneto rešenje o sprovođenju istrage ili je protiv njega podignuta optužnica, a na zahtev nadležnog suda, odnosno javnog tužilaštva,
zatim ako je tražilac osuđen na bezuslovnu kaznu u trajanju dužem od tri meseca,
odnosno dok kaznu ne izdrži, potom, ako je tražiocu zabranjeno putovanje u skladu
s priznatim međunarodnim aktima, zatim u slučajevima kada je tražiocu u skladu
s važećim propisima zabranjeno kretanje radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti,
odnosno epidemije, kao i ako odobrenje za putovanje u inostranstvo propisano iz razloga odbrane zemlje nije izdato ili postoji druga smetnja predviđena zakonom kojim se uređuje vojna obaveza, a u slučaju da je proglašeno ratno ili vanredno stanje
(čl. 40). Zahtev za izdavanje putnog lista (putne isprave koja se izdaje državljaninu
RS koji se nalazi u inostranstvu bez putne isprave, kako bi se vratio u Srbiju) ne
može se odbiti (čl. 35).
U naročito opravdanim slučajevima (zakon je primera radi naveo smrt člana
porodice, lečenje u inostranstvu, neodložne službene poslove), na molbu lica koje je
odbijeno ili mu je putna isprava oduzeta (sem u slučaju oduzimanja zbog prestanka
439
440
spajanju porodice iz Zakona o azilu odnose kako na one kojima je dodeljeno pravo na utočište,
tako i na one kojima je dodeljena subsidijarna zaštita.
Serbia As A Safe Third Country, str. 10.
Sl. glasnik RS, 90/07, 116/08, 104/09 i 76/10.
180
Ljudska prava u pravnim propisima
državljanstva Srbije), organ koji je odlučio o tome može odobriti izdavanje pasoša s
ograničenim rokom važenja po pribavljenom mišljenju suda, odnosno javnog tužioca koji su zahtevali zabranu izdavanja putne isprave (čl. 41).
Dužnost profesionalnog pripadnika Vojske Srbije da putovanje u inostranstvo prijavi pretpostavljenom predviđena je Zakonom o Vojsci Srbije usvojenim u
decembru 2007. Propisano je i da ministar odbrane uređuje uslove pod kojima ova
lica, kao i vojnici na služenju vojnog roka putuju u inostranstvo (čl. 49). Prema zakonu, profesionalni pripadnici VS su pored profesionalnih vojnih lica i civilna lica
na službi u VS (čl. 8, st. 1).441
4.16.4. Readmisija
Srbija je u septembru 2007. godine potpisala sporazum s Evropskom unijom
(odnosno državama članicama EU osim Kraljevine Danske) o readmisiji lica koja
nezakonito borave na teritoriji druge strane ovog Sporazuma.442 Sporazumom se
izričito propisuje da se njime ne dira u prava i obaveze koji proističu iz međunarodnog prava, a naročito one iz Konvencije o statusu izbeglica, Protokola o statusu
izbeglica, konvencija koje se tiču utvrđivanja države nadležne za postupak azila,
Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Konvencije protiv
mučenja i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, konvencija o ekstradiciji, i multilateralnih konvencija i sporazuma o readmisiji stranih državljana (čl. 17).
Ovim sporazumom Srbija se obavezala da, na zahtev države članice EU, bez
posebnih formalnosti osim onih predviđenih ovim sporazumom, primi određene kategorije lica koji ne ispunjavaju uslove za ulazak, boravak ili nastanjenje na teritorije države koja je zahtev uputila (čl. 2, st. 1).
Prema Sporazumu, Srbija je, pre svega, u obavezi da primi svoje državljane.
Nije potrebno da se sa izvesnošću utvrdi državljanstvo, već se traži da bude „dokazano ili (...) moguće na osnovu podnetih prima facie dokaza verodostojno pretpostaviti da je to lice državljanin Srbije.“ Srbija ima obavezu da primi i lica kojima
je državljanstvo prestalo otpustom po ulasku na teritoriju države članice EU, osim
ako je tim osobama obećana bar naturalizacija od strane države članice (čl. 2, st.
3). Pored državljana, Srbija ima obavezu da primi i njihovu maloletnu nevenčanu
decu bez obzira na državljanstvo ili mesto rođenja, kao i supružnika koji ima drugo
državljanstvo, pod uslovom da ima pravo ulaska i boravka na teritoriji Srbije, osim
u slučaju da ova lica imaju nezavisno pravo boravka u državi koja traži readmisiju
(čl. 2, st. 2). Sporazumom su predviđeni i slučajevi u kojima Srbija ima obavezu da
primi lice koje pored državljanstva Srbije, ima i državljanstvo neke treće države,
kao i državljane treće zemlje ili lica bez državljanstva.443
441
442
443
O rešenjima prethodnog Zakona o Vojsci Jugoslavije u ovoj oblasti vidi Izveštaj 2006,
I.4.17.3.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 103/07.
Vidi Izveštaj 2009, I.4.17.4.
181
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Države članice EU imaju obavezu da prime na svoju teritoriju lica koja nezakonito borave na teritoriji Srbije. Uslovi koje ova lica treba da ispune da bi postojala obaveza prihvata na strani države članice EU odgovaraju uslovima koje treba da
ispune lica koja nezakonito borave u EU da bi Srbija imala obavezu da ih primi (čl.
4, st. 1–3 i čl. 5, st. 1 i 2).
Ovim sporazumom Srbija i države članice EU obavezale su se i da omoguće
tranzit državljana treće zemlje ili lica bez državljanstva ukoliko se te osobe ne mogu
direktno vratiti u državu koja je konačno odredište, kao i na zahtev druge strane
ovog Sporazuma, ako su obezbeđeni nastavak putovanja u eventualne druge zemlje
tranzita i readmisija u državu koja je konačno odredište (čl. 13, st. 1 i 2), ali pod
određenim uslovima navedenim u stavu 3 člana 13 mogu odbiti tranzit.444
4.17. Ekonomska, socijalna i kulturna prava
4.17.1. Opšte
Srbija je potpisnica Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (PESK), brojnih konvencija iz ove oblasti specijalizovanih agencija
UN i pojedinih regionalnih organizacija. Srbija je 2009. godine ratifikovala revidiranu Evropsku socijalnu povelju (ESP), temeljni akt u okviru Saveta Evrope za
zaštitu socijalnih i ekonomskih prava.
Prihvatila je 88 od ukupno 98 paragrafa, svrstavajući se među države koje su
prihvatile najveći broj obaveza iz Povelje.445 Srbija je prihvatila svih devet „tvrdih
članova“ Povelje u celosti a nisu prihvaćene pojedine obaveze koje se tiču prava
na pravične uslove rada iz člana 2 ESP, prava na kolektivno pregovaranje iz člana
6 ESP, prava na profesionalnu obuku iz člana 10 ESP, prava na socijalnu, pravnu
i ekonomsku zaštitu dece i omladine iz člana 17 ESP i prava radnika migranata i
članova njihovih porodica na zaštitu i pomoć iz člana 19 ESP.
Sa stanovišta unapređenja povoljnih i pravičnih uslova rada i unapređenja
sigurnosti porodice i zaštite prava deteta problematično je odbijanje Srbije da prihvati odredbe Povelje koje se tiču prava radnika sa porodičnim obavezama na jednake prilike i tretman prilikom rada i zapošljavanja. S druge strane, ratifikacijom
Konvencije MOR 103 o zaštiti materinstva, koja predviđa da se usvoje mere koje
treba da podrže roditeljstvo kao i da se usvoje odgovarajuće mere da materinstvo
444
445
Tranzit se, tako, može odbiti ako postoji opasnost od mučenja ili nehumanog ili ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja ili od smrtne kazne, opasnost od progona zbog rase, veroispovesti,
nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili zbog političke osude, ako će to lice u
zamoljenoj ili drugoj tranzitnoj državi biti podvrgnuto krivičnim sankcijama, kao i iz razloga
javnog zdravlja, unutrašnje bezbednosti, javnog reda i drugih nacionalnih interesa zamoljene
države.
Zakon o potvrđivanju revidirane Evropske socijalne povelje, (Sl. glasnik RS, 42/09). Vidi takođe: Declaration contained in a Note Verbale from the Ministry of Foreign Affairs of Serbia,
dated 11 June 2009, deposited with the instrument of ratification on 14 September 2009.
182
Ljudska prava u pravnim propisima
ne bude izvor diskriminacije u oblasti rada pruža garancije ženama koje bi im pružila i ESP.
Možda najveći nedostatak ratifikacije je činjenica da Srbija nije prihvatila
sistem kolektivnih predstavki kao jedan vid nadzora predviđenih Poveljom, što je
velika prednost evropskog sistema zaštite socijalnih i ekonomskih prava – mogućnost podnošenja kolektivnih žalbi u konkretnim slučajevima kršenja ekonomskih i
socijalnih prava.
Srbija je podnela svoj prvi izveštaj o primeni Povelje u novembru 2011. godine. Zaštita socijalnih prava zasniva se na dva osnovna postupka: postupak ispitivanja izveštaja i postupak po kolektivnim žalbama. Značaj sistema nadzora ogleda
se u tome što su države članice često menjale zakonodavstvo ili praksu, kako bi
ih uskladili sa (revidiranom) Evropskom socijalnom poveljom. Sekretarijat Povelje
svake godine objavljuje pregled promena u zakonodavstvu i praksi država članica,
odnosno u kojoj meri je zakonodavstvo država članica u skladu sa Poveljom. S obzirom na to da Srbija ove godine po prvi put podnosi svoj izveštaj, veoma je važno
napraviti kratak pregled postupka ispitivanja nacionalnih izveštaja.
Postupak kontrole prema ESP zasniva se na ispitivanju izveštaja koje dostavljaju države članice Saveta Evrope, u pogledu primene (u zakonodavstvu i praksi)
odredbi ESP koje su ratifikacijom prihvatile. Države članice su dužne da dostavljaju
periodične izveštaje Savetu Evrope,446 koje takođe dostavljaju i reprezentativnim
nacionalnim organizacijama radnika i poslodavaca. Reprezenatativni socijalni partneri mogu da zahtevaju da se njihovi komentari na vladin izveštaj dostave, odnosno
prilože vladinom izveštaju. Osim toga, Generalni sekretar Saveta Evrope dostavlja
nacionalne izveštaje i reprezentativnim međunarodnim nevladinim organizacijama,
koje imaju konsultativni status u okviru Saveta Evrope.
Postupak ispitivanja izveštaja447 se odvija uz učešće Komiteta nezavisnih
eksperata448 (Komiteta za socijalna prava), Komiteta vladinih predstavnika, Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, kao i uz učešće Komiteta ministara. Premda
ovaj postupak ima svoj određeni značaj, ističe se da najveća prepreka u poboljšanju
primene Evropske socijalne povelje ostaje odsustvo aktivnije uloge reprezentativnih
socijalnih partnera (organizacija poslodavaca i radnika na nacionalnom i evropskom
nivou).
446
447
448
Zbog povećanja broja članica Saveta Evrope i nemogućnosti da se u toku jedne godine ispitaju
svi izveštaji, od 1985. god. je došlo do izmene utoliko što polovina država šalje izveštaje jedne,
a druga polovina država članica koje su ratifikovale Evropsku socijalnu povelju druge godine.
Ovaj izveštaj sadrži, pored opšteg uvoda – osvrt Komiteta na razvoj u pogledu određenih oblasti regulisanih Poveljom (politika zapošljavanja, jednakost postupanja, sindikalne slobode, kolektivno pregovaranje, itd), dva dela: prvi deo – razmatranje mera koje država preduzima radi
poštovanja odredbi Povelje (član po član); drugi deo – procenu mesta (pozicije) koji država
članica zauzima s obzirom na stanje primene prava iz Povelje.
Komitet nezavisnih eksperata ima obavezu da dostavi svoj izveštaj sa zaključcima Komitetu
vladinih eksperata i Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.
183
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Komitet ministara, sastavljen od predstavnika svih država članica Saveta
Evrope, uključujući i predstavnike država članica koje nisu ratifikovale Evropsku
socijalnu povelju, je (shodno čl. 29 Povelje) ovlašćen da, na osnovu izveštaja Komiteta vladinih predstavnika i mišljenja Parlamentarne skupštine, donese neophodne
preporuke koje bi bile upućene državama članicama koje ne ispunjavaju (u potpunosti) svoje obaveze iz preuzete Povelje. Pošto je postupak razmatranja izveštaja
države veoma složen, jasno je da u toku 2011. godine Srbija nije dobila izveštaj
Komitet ministara koji bi sadržao preporuke za unapređenje ekonomskih i socijalnih prava.
Ekonomska, socijalna i kulturna prava zajemčena su Ustavom Republike Srbije. Iako formalno ustavna, ona su ipak detaljno regulisana zakonima i podzakonskim aktima, i to ne samo u pogledu načina njihovog ostvarenja, već i same sadržine, što ostavlja široke mogućnosti zakonodavnom telu da ih ograničava ili proširuje.
Ovakvo stanje svodi ova prava na legislativnu nadležnost, pa ona praktično prestaju
da budu osnovne ustavne garantije.
4.17.2. Pravo na rad
Član 6 PESK:
1) Države članice ovog pakta priznaju pravo na rad, koje obuhvata pravo koje ima svako
lice na mogućnost zarađivanja kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad, i preduzimaju odgovarajuće mere za očuvanje ovog prava.
2) Među mere koje svaka država članica ovog pakta treba da preduzme u cilju punog
ostvarenja ovog prava spadaju programi tehničke i stručne orijentacije i obuke, politika i metodi za postizanje stalnog ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja i pune proizvodne zaposlenosti u uslovima koji čoveku garantuju uživanje osnovnih političkih i ekonomskih sloboda.
Član 1 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na rad, strane ugovornice obavezuju se:
1. da prihvate kao jedan od svojih primarnih ciljeva i dužnosti da obezbede i očuvaju
što je moguće viši i stabilniji nivo zapošljavanja u cilju postizanja pune zaposlenosti;
2. da efektivno štite pravo radnika da zarađuje za život na poslu koji je slobodno odabrao;
3. da uspostave ili očuvaju besplatne usluge zapošljavanja za sve radnike;
4. da obezbede ili unapređuju odgovarajuću profesionalnu orijentaciju, obuku i rehabilitaciju.
Srbija je članica Međunarodne organizacije rada i ratifikovala je veliki broj
konvencija usvojenih pod okriljem ove organizacije,449 među kojima su i Konvencija br. 122 o politici zapošljavanja450 i Konvencija br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja.451
449
450
451
Do sada je usvojeno usvojeno 77 Konvencija MOR-a.
Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori i drugi sporazumi), 34/71.
Sl. list FNRJ (Međunarodni ugovori i drugi sporazumi), 3/61.
184
Ljudska prava u pravnim propisima
Prema dosadašnjoj praksi Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava
(KESK), pravo na rad ne podrazumeva pravo pojedinca da mu se obezbedi posao
koji želi, već obavezu države da preduzima potrebne korake kako bi postigla punu
zaposlenost.452 Pravo na rad podrazumeva pravo na zaposlenje, pravo slobode izbora rada, odnosno zabranu prinudnog rada453 i zabranu samovoljnog otpuštanja.
Ustav Republike Srbije garantuje pravo na rad i pravo na slobodan izbor zanimanja (čl. 60). On takođe propisuje da da svako ima pravo na pravične i povoljne
uslove rada, kao i da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta ali
ne sadrži odredbu kojom se državi nameće obaveza da obezbeđuje uslove u kojima
svako može da živi od svog rada, a dostojan život od sopstvenog rada predstavlja i
osnovnu svrhu prava na rad.454
Oblast radnog prava regulisana je prvenstveno Zakonom o radu455 (ZOR) i
Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.456 Opštim kolektivnim ugovorom457 detaljnije su uređeni odnosi između poslodavca i zaposlenih. U
maju 2011. godine doneta je Nacionalna stretegija zapošljavanja za perid 2011–2020.
godine.458 Osnovni cilj politike zapošljavnja je da se uspostavi efikasan, stabilan i
održiv trend rasta zaposlenosti i da se politika zapošljavnja i indikatori tržišta rada
potpuno usklade sa praksom zemalja EU. U strategiji se predviđa da zaposlenost sa
sadašnjih 45,5% poraste na 66%.459 Udeo radno sposobno stanovništva (15–64 godine) u ukupnom stanovništva u 2011. godini je 67,6% (taj procenat je manji nego
u bilo kojoj novoj članici EU). Na kraju novembra 2011. procenat nezaposlenih je
porastao na 23,7% u poređenju sa aprilom 2010. godine kada je bilo 2.281.909 zaposlenih i 756.000 nezaposlenih što je iznosilo 22,2%. Procenat zaposlenih starijih
od 15 godina bio je u novembru ove godine 35,3 (43,1% za muškarce i 28,2% za
žene). Nezaposlenost koja se meri odnosom ukupnog broja nezaposlenih i radno
sposobnog stanovništva bila je 22,8% za muškarce i 24,9% za žene.460
Tokom 2010. donet je Zakon o volontiranju461 kojim su uređena prava i obaveze osoba koje pružaju usluge ili obavljaju aktivnosti za opšte dobro ili dobro drugog lica bez primanja novčane nadoknade. Ovim je u pravni sistem Srbije uvedena
kategorija volonterstva koja je pravno razdvojena od drugih vidova pružanja usluga
bez naknade, poput stažiranja i pripravničkog rada.
452
453
454
455
456
457
458
459
460
461
Vidi Opšti komentar br. 18 o pravu na rad prema PESK, Komitet za ekonomska, socijalna i
kulturna prava (2005), dok. UN E/C.12/GC/18.
Više o zabrani prinudnog rada vidi u I.4.4.3.
Član 4 ESP jemči pravo na pravičnu naknadu. Vidi Digest of The Case Law of The European
Committee of Social Rights, str. 44–48 i stav 1 Opšteg komentara br. 18.
Sl. glasnik RS, 24/05 i 61/05 i 54/09.
Sl. glasnik RS, 36/09 i 88/10.
Sl. glasnik RS, 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 – Aneks II.
Sl. glasnik RS, 55/05, 71/05, 101/07, 65/08 i 16/11.
Preuzeto iz Nacionalne stretgije za zaposljavanje 2010–2020. godine, Vlada Republike Srbije
Vidi: http://www.srbija.gov.rs/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=45678, str. 10.
Podaci Republičkog zavoda za statistiku, 2011. godina.
Sl. glasnik RS, 36/10.
185
Ljudska prava u Srbiji 2011.
4.17.2.1. Pravo na pomoć prilikom zapošljavanja i za slučaj nezaposlenosti.
– Oblast zapošljavanja detaljnije je uređena Zakonom o zapošljavanju i osiguranju
za slučaj nezaposlenosti. Poslove zapošljavanja obavljaju Nacionalna služba za zapošljavanje (NZS), koja od 2010. godine ima sedište u Kragujevcu. Ona je obavezi
da svoje usluge traženja zaposlenja pruža besplatno zainteresovanim nezaposlenim
licima i agencije za zapošljavanje. Nezaposlena lica mogu da se obrate za pomoć
u traženju zaposlenja i privatnim agencijama za zapošljavanje. Troškovi usluga privatnih agencija padaju isključivo na teret poslodavca. Nacionalna služba je dužna
da u roku od 24 časa od kada sazna za otvaranje radnog mesta objavi oglas o otvorenom radnom mestu. Kod definisanja lica koja traže zaposlenje, pored postojećih
kategorija (nezaposlena lica) uvedena je i nova kategorija, lica koja traže promenu
zaposlenja. Ova ketgorija odnosi se na lica koja se ne mogu podvesti pod nezaposlene jer za to ne postoji zakonski osnov (učenici, studenti, penzioneri). Na ovaj
način je omogućeno da navedena lica koriste usluge NSZ.462
Članom 33 Zakona predviđeno je da osoba koja traži zaposlenje ima obavezu
da nakon 12 meseci traganja za zaposlenjem prihvati i zaposlenje na nižem nivou
od stečenog stručnog zvanja ali u okviru istog zanimanja i uzimajući u obzir stečeno
radno iskustvo i prilike na tržištu rada, što je u skladu je sa praksom međunarodnih
tela za nadzor poštovanja ekonomskih i socijalnih prava.
Zakon sadrži izuzetno važnu odredbu koja se tiče prava na novčanu naknadu
u slučaju nezaposlenosti, a nadležnost za davanje ove naknade je u Nacionalnoj
službi za zapošljavanje. Novčana naknda koja se daje nezaposlenim lica proteže se
na period od maksimum 12 meseci, a izuzetno 24 meseca za lica kojima nedostaje
dve godine do ostvarivanja penzije (čl. 72). Takođe i visina novčane naknade je
redukovana u rasponu od 80–160% minimalne zarade.
Prema članu 1 ESP, samo postojanje nezaposlenosti nije povreda Povelje, ali
država ima obavezu da ulaže odgovarajuće napore da je eliminiše, imajući u vidu
ekonomsku situaciju i stepen nezaposlenosti.463 Visok nivo nezaposlenosti i neefikasna zaštita prava iz radnog odnosa su među najvažnijim razlozima zbog kojih je
sve više ljudi primorano da traži posao u neformalnom sektoru, tzv. sivoj ekonomiji,
gde ne uživaju nikakvu zaštitu. Prema istraživanjima Centra za demokratiju procenjuje je broj lica koja u Srbiji rade u sivoj ekonomiji izemđu 300.000 i 1.000.000
i to najčešće u oblasti indusrtije, građevine, hotelijarskih usluga i sl. Kao posebno
ranjive grupe se javljaju: mladi radnici, nekvalifikovani, neobrazovani, bez iskustva i stariji od 40 godina.464 U svom Opštem komentaru br. 18 KESK je istakao
da države moraju da preduzmu neophodne mere, zakonske ili druge, da u najvećoj
462
463
464
Prvi Nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva, mart 2011. godine,
Vlada Republike Srbije. Dostupno na: http://www.inkluzija.gov.rs/wp-content/uploads/2011/04/
First-National-Report-on-Social-Inclusion-and-Poverty-Reduction.pdf.
Digest of The Case Law of The European Committee of Social Rights, str. 19.
Decent work in the Republic of Serbia, putting equality in the heart of EU integration, Centar
za demokratiju, 2011, str. 5.
186
Ljudska prava u pravnim propisima
mogućoj meri smanje broj radnika koji su angažovani u neformalnoj ekonomiji.465
U tom smislu trebalo bi izvršiti izmene odredaba ZOR koje se odnose na ugovor o
radu. Jedno od mogućih rešenja bi bilo uvođenje obaveze poslodavaca da registruje
ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad kod nadležne organizacione jedinice
Nacionalne službe za zapošljavanje ili kod nadležnog organa opštinske uprave, a
ugovor o radu i prijava na obavezno socijalno osiguranje morale bi da se čuvaju u
poslovnoj prostoriji poslodavca.466 S druge strane, inspekcije rada nefekisano radi
na suzbijanju sive ekonomije, a jedan od razloga leži i u samom Zakonu o radu koji
omogućava manipulaciju sa prijavljivanjem radnika. Jedna od važnih izmena Zakona o radu koji se očekuje u toku 2012. godine se upravo tiče ove sporne situacije.
4.17.2.2. Prava radnika u vezi s prestankom radnog odnosa. – Prema članu
179 ZOR poslodavac može da otkaže ugovor o radu usled postojanja opravdanih
razloga koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog (ako zaposleni ne ostvaruje
rezultate rada, ako nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi) i njegovo ponašanje (ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne
obaveze utvrđene ugovorom o radu, ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako
je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, ako učini
krivično delo na radu ili u vezi sa radom, u slučaju nedolaska na posao po isteku
roka od 15 dana od dana isticanja roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog
odnosa, ako zloupotrebi bolovanje). Do prestanka radnog odnosa može doći i usled
nastajanja okolnosti koje se odnose na potrebe poslodavca (ako usled tehnoloških,
ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog
posla, tzv. tehnološki višak). Zakon o radu propisuje i da osnov za otpuštanje radnika može predstavljati i njegovo odbijanje da pristane na premeštaj na drugi odgovarajući posao zbog potreba organizacije i procesa rada, premeštaj na drugo mesto
rada kao i premeštaj na odgovarajuće mesto kod drugog poslodavca. Pod odgovarajućim radnim mestom Zakon podrazumeva posao za čije se obavljanje zahteva ista
vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu. Pored toga, radni
odnos protiv volje zaposlenog može prestati i ukoliko se on ne složi sa promenama
ugovora o radu u delu koji se tiče zarada. U slučaju prihvatanja promenjenih uslova rada, zaposleni zadržava pravo osporavanja zakonitosti ovog ugovora (čl. 172,
st. 4). Iako Zakon ne sadrži izričitu odredbu o tome, nema razloga zbog kojih isto
pravo ne bi mogao koristiti i zaposleni kome je otkazan ugovor o radu usled odbijanja potpisivanja ovakve izmene ugovora o radu. Svoje pravo zaposleni ostvaruje
u parničnom postupku.
Poslodavac nema pravo da otpusti zaposlenog bez prethodnog upozorenja
ili ukoliko je u mogućnosti da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno
prekvalifikaciju. Članom 183, tač. 4, zabranjeno je diskriminatorno postupanje prili465
466
Vidi stav 10 Opšteg komentara br. 18.
Predlozi izmena članova 32 i 33 ZOR Centra za demokratiju, vidi na http://www.politickiforum.org/tribina_stampa.php?naredba=stampa_teksta&id=646.
187
Ljudska prava u Srbiji 2011.
kom otkaza, uključujući tu i zabranu otkaza zbog političkih uverenja, što je u skladu
sa praksom Komiteta.467 U slučaju nezakonitog otkaza zaposleni uživa sudsku zaštitu, kao i pravo na naknadu štete.
Zakon sadrži i odredbe o zabrani otkaza pojedinim kategorijama zaposlenih
i to za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva
radi posebne nege deteta. U ovu kategoriju Zakon stavlja i predstavnike zaposlenih
za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik
zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Ovo
je u skladu sa principima slobode sindikalnog delovanja Komiteta i Konvencijom
MOR br. 135 o radničkim predstavnicima.
Sigurnost radnog odnosa u Srbiji dodatno je ugrožena procesom privatizacije. Niz odredbi ZOR posvećen je prestanku radnog odnosa protiv volje zaposlenih:
usled viška zaposlenih zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena
u okviru preduzeća, odnosno o ostvarivanju prava zaposlenih usled stečaja pravnog lica. U prvom slučaju, poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška
zaposlenih u kojem će naročito navesti: razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, broj i druge podatke o višku zaposlenih, mogućnosti prekvalifikacije, dokvalifikacije, premeštaj kod drugog poslodavca ili na drugo radno mesto, sredstva za
rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kojem će ugovor
o radu biti otkazan. Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom
isplati otpremninu, a propisan je i njen minimalni iznos. Nakon otkazivanja ugovora
o radu po ovom osnovu, poslodavac nema pravo da na isto mesto zaposli nekog
drugog u roku od narednih šest meseci. Ako se pre isteka ovog roka ponovo ukaže
potreba za otvaranjem istog radnog mesta, prednost prilikom sklapanja ugovora o
radu imaće zaposleni kome je prethodno prestao radni odnos.
Usvajanjem Zakona o stečaju468 potraživanja zaposlenih prema preduzeću u
stečaju dodatno su obezbeđena prebacivanjem zaposlenih iz drugog u prvi isplatni
red. Pored toga, iznos dugovanja koji se isplaćuje zaposlenima u stečajnom postupku uvećan je u odnosu na prethodno rešenje za pripadajuće kamate jer se računaju
od dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka. Zakon takođe uzima u obzir
i neisplaćene obaveze po osnovu privatnog penzijskog i invalidskog osiguranja.
4.17.2.3. Utuživanje prava iz radnih odnosa. – U slučaju da zaposleni smatra
da mu je neko pravo na osnovu radnog odnosa uskraćeno ili povređeno, može se
obratiti inspekciji rada koja vrši nadzor nad primenom ZOR (čl. 268–272 ZOR),
pokrenuti spor pred nadležnim sudom (čl. 195 ZOR) ili može, zajedno sa poslodavcem, da iznese sporna pitanja pred arbitražu (čl. 194 ZOR). Na rešavanje individualnih i kolektivnih radnih sporova primenjuju se i odredbe Zakona o mirnom
rešavanju sporova.469 U cilju povećanja efikasnosti zaštite na radu i sprečavanja
467
468
469
Vidi Završne napomene u izveštaju Nemačke, doc. UN E/C.12/1993/17, st. 8.
Sl. glasnik RS, 104/09.
Sl. glasnik RS, 125/04 i 104/09.
188
Ljudska prava u pravnim propisima
zloupotreba ugovora o radu, a naročito prikrivanja postojanja takvih ugovora neophodno je što pre usvojiti i Zakon o inspekciji rada.
Ključni problem kod utuživanja prava, posebno dokazivanja diskriminatornog ponašanja poslodavaca je izuzetno teško dokazivanje u praksi, na šta ukazuju i
podaci inspekcije rada koja ima svega nekoliko prekršajnih prijava po ovom osnovu, ali takođe i po sudskoj praksi gde se pokazalo da radni sporovi traju po nekoliko
godina, bez povoljnog ishoda po oštećenog radnika.470
4.17.3. Pravo na pravedne i povoljne uslove rada
Član 7 PESK:
Države članice ovog pakta priznaju pravo koje ima svako lice da se koristi pravičnim i
povoljnim uslovima za rad koji naročito obezbeđuju:
a) nagradu koja minimalno obezbeđuje svima radnicima:
i) pravičnu zaradu i jednaku nagradu za rad i iste vrednosti bez ikakve razlike; posebno, žene moraju da imaju garanciju da uslovi njihovog rada nisu gori od uslova
koje koriste muškarci i primaju istu nagradu kao oni za isti rad;
ii) pristojan život za njih i njihovu porodicu shodno odredbama ovog pakta;
c) istu mogućnost za sve da napreduju u svom radu u više odgovarajuću kategoriju,
vodeći računa jedino o navršenim godinama službe i o sposobnostima;
d) odmor, razonodu, razumno ograničenje radnog vremena i povremena plaćena odsustva, kao i naknadu za praznične dane.
Član 2 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na pravične uslove rada, strane ugovornice se obavezuju:
1. da obezbede razuman broj dnevnih i nedeljnih radnih sati, da se radna nedelja postepeno smanjuje do nivoa koji dozvoljavaju porast produktivnosti i drugi relevantni
faktori;
2. da obezbede plaćene praznične dane;
3. da obezbede najmanje četiri nedelje plaćenog godišnjeg odmora;
4. da uklone rizike prilikom obavljanja izuzetno opasnih ili nezdravih zanimanja, a
tamo gde to nije moguće, da obezbede ili smanjivanje broja radnih sati ili dodatan
broj plaćenih dana odmora za radnike koji su angažovani na takvim poslovima;
5. da obezbede period nedeljnog odmora koji će, u meri u kojoj je to moguće, da se
poklopi sa danom koji je tradicionalno ili po običaju dan odmora u toj zemlji ili tom
regionu;
6. da osiguraju da radnici budu obavešteni u pisanoj formi, u što je moguće kraćem
roku, a u svakom slučaju ne kasnije od isteka dva meseca od datuma zasnivanja radnog odnosa, o suštinskim aspektima ugovornog ili radnog odnosa;
7. da obezbede da radnici koji obavljaju rad tokom noći imaju korist od onih mera koje
uvažavaju posebnu prirodu takvog rada.
Član 3 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na bezbedne i zdrave radne uslove,
države ugovornice se obavezuju, u konsultaciji sa organizacijama poslodavaca i radnika:
470
Decent work in the Republic of Serbia, putting equality in the heart of EU integration, Centar
za demokratiju, 2011, str. 9.
189
Ljudska prava u Srbiji 2011.
1. da formulišu, primene i periodično nadgledaju jedinstvenu nacionalnu politiku o bezbednosti na radu, zdravlju na radu i u radnoj sredini.
Prvenstveni cilj ove politike jeste poboljšavanje bezbednosti i zdravlja na radu i sprečavanje nezgoda i povreda do kojih može doći, a vezane su za radno mesto ili se dešavaju
za vreme rada, posebno tako što bi se smanjivali uzroci i rizici do kojih neminovno dolazi u
radnoj sredini;
2. da donesu propise u vezi sa bezbednošću i zdravljem;
3. da obezbede primenu takvih propisa merama odgovarajućeg nadzora;
4. da unaprede postepeni razvoj službe medicine rada za sve radnike, koja bi imala prevashodno preventivne i savetodavne funkcije.
Član 4 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na pravičnu naknadu, strane ugovornice obavezuju se:
1. da priznaju pravo radnika na naknadu koja će njima i njihovim porodicama obezbediti pristojan životni standard;
2. da priznaju pravo radnika na povećanu stopu naknade za prekovremeni rad, uz mogućnost izuzetaka u određenim slučajevima;
3. da priznaju pravo muškarcima i ženama na jednaku platu za rad jednake vrednosti;
4. da priznaju pravo svih radnika na razuman period otkaznog roka u slučaju prekida
radnog odnosa;
5. da dozvole smanjenje plate samo pod uslovima i do iznosa propisanog nacionalnim
zakonodavstvom ili propisima ili utvrđenog kolektivnim ugovorima ili arbitražnim
odlukama.
Ostvarivanje ovih prava omogućuje se slobodno dogovorenim kolektivnim ugovorima,
statutarnim mehanizmima utvrđivanja visine nadnica, ili drugim sredstvima u skladu sa nacionalnim uslovima.
4.17.3.1. Pravična zarada i jednaka nagrada za rad. – Srbija je potpisnica
konvencija MOR o minimalnim platama i jednakom nagrađivanju muške i ženske
radne snage, ali još uvek nije ratifikovala Konvenciju MOR br. 26 o mehanizmima
za utvrđivanje minimalne zarade i Konvenciju MOR br. 99 o mehanizmima za utvrđivanje minimalne zarade u poljoprivredi.
Ustavom je garantovano pravo zaposlenog na pravičnu naknadu za rad (čl. 60,
st. 4), mada Ustav ne sadrži izričitu odredbu o jednakoj nagradi za rad iste vrednosti.
Prema dosadašnjoj praksi KESK, pravična zarada podrazumeva određivanje
minimalne zarade zaposlenog,471 kao i određivanje visine zarade u skladu s realnom
društvenom vrednošću svakog konkretnog zaposlenja. Prema tumačenju KESK
„pristojan život“ znači uživanje onih prava koja zavise od visine zarade, kao što su
pravo na stanovanje, ishranu, odeću, pa čak i na obrazovanje, lečenje i kulturu.472
Pravičnom naknadom smatra se i uvećanje osnovice zarade za prekovremeni rad.
471
472
Prema testu koji je uspostavio Komitet nezavisnih eksperata za nadgledanje primene Evropske
socijalne povelje, najniža zarada ni u jednom ekonomskom sektoru ne sme biti niža od 60 odsto
nacionalnog proseka. Vidi D. Harris, European Social Charter, 1984.
Vidi stav 12, Završne napomene o izveštaju Kenije, dok. UN E/C.12/1993/6, i stav 7 Opšteg
komentara br. 18.
190
Ljudska prava u pravnim propisima
Uvećanje zarade za prekovremeni rad ne mora se garantovati članovima uprave preduzeća473 ili funkcionerima državne uprave.474
Zakon o radu propisuje da se odgovarajuća zarada utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti pod pretnjom ništavosti ugovora o radu
kojim se krši ovo načelo. Pod radom iste vrednosti ZOR podrazumeva rad za koji
se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost i fizički i
intelektualni rad.
Radi obezbeđivanja materijalne i socijalne sigurnosti zaposlenih, zakonom
je predviđeno pravo zaposlenih na minimalnu zaradu. Uslovi za ugovaranje minimalne zarade uređeni su Opštim kolektivnim ugovorom. Prema odredbama Opšteg
kolektivnog ugovora, prilikom određivanja minimalne zarade uzimaju se u obzir
egzistencijalne i socijalne potrebe zaposlenih i njihovih porodica, vrednost potrošačke korpe, opšti nivo ekonomske razvijenosti kao i dostignuti nivo zarada i njihov
odnos prema zaradama kod drugih poslodavaca u istoj grani, rast troškova života,
učešće zarada u troškovima poslovanja i ostvareni finansijsko-poslovni rezultati.
Minimalna zarada utvrđuje se odlukom Socijalno-ekonomskog saveta osnovanog
za teritoriju Srbije (čl. 112 ZOR). Minimalna zarada je obračunata za period januarmaj 2011. godine u iznosu od 95,00 dinara (neto) po radnom času i za period jundecembar 2011. godine iznos od 102,00 dinara (neto) po radnom času.475
Zakonom o radu propisano je da se za prekovremeni rad zarada mora uvećati
za najmanje 26% od osnovice. Isti procenat uvećanja zarade propisan je i za rad
noću i u smenama, u slučaju da takav rad nije vrednovan u ugovoru o radu. Zakon
takođe propisuje progresivno godišnje uvećanje zarade od 0,4% za svaku godinu
provedenu na radu (čl. 54).
Zakonom je omogućeno da poslodavac usled prekida rada, odnosno smanjenja obima posla, uz prethodnu saglasnost ministra, uputi zaposlenog na odsustvo
duže od 45 radnih dana uz odgovarajuću naknadu zarade najmanje u visini 60%
prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da naknada ne može biti manja od
minimalne zarade utvrđene u skladu s ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada (čl. 116 ZOR).
Zakon ne obavezuje poslodavce da vode evidenciju o prekovremenom radu
tako da je kontrola inspekcije rada u velikoj meri otežana upravo zbog toga što
poslodavci u većini slučajeva ne donose odluku o prekovremenom radu niti su uveli evidencije o zaposlenima koji rade prekovremeno. Inspektoru rada teško je da
utvrdi činjenice o prekovremenom radu i da li je poslodavac zaposlenom isplatio
uvećanu zaradu. U praksi se često dešava da zaposleni dok su u radnom odnosu ne
473
474
475
Confédération Française de l’Encadrement CFE-CGC v. France, Predstavka br. 9/2000, Odluka o meritumu od 16 novembra 2001, para. 45.
Zaključci X–2, Irska, str. 62.
Odluka Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, broj: 95/2011 (Sl. glasnik RS, 35/11).
191
Ljudska prava u Srbiji 2011.
prijavljuju povrede prava na rad zbog straha od gubitka posla već to čine tek kada
prestane radni odnos.476
4.17.3.2. Zaštita na radu. – Srbija je ratifikovala sve najvažnije konvencije
MOR koje se odnose na zaštitu na radu i obeštećenje u slučaju nesrećnih slučajeva
ili profesionalnih oboljenja, zdravstvenu zaštitu i službu medicine rada. Najvažnije
su dve konvencije MOR: Konvencija MOR br. 187 o promotivnom okviru bezbednosti i zdravlja na radu477 i Konvencija MOR br. 167 o bezbednosti i zdravlju u
građevinarstvu.478 ESP u članu 3 posebno jemči pravo na bezbedne i zdrave radne
uslove.479
Ratifikacija i efikasna primena Konvencije MOR br. 167 je od posebnog značaja, jer je građevinarstvo do sada bila izrazito problematična oblast u Srbiji kada je
u pitanju primena propisa o zaštiti na radu.480
Član 60, st. 4 Ustava Srbije garantuje pravo svakoga na bezbedne i zdrave
uslove rada i pravo na zaštitu na radu, dok se stavom 5 garantuje posebna zaštita na
radu žena, mladih i osoba s invaliditetom.
Prema Zakonu o radu, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja
na radu. Zakon u članu 80, st. 2 ustanovljava obavezu zaposlenog da poštuje propise o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu kako ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje, kao i bezbednost i zdravlje zaposlenih i drugih lica. Pri Ministarstvu
rada i socijalne poltike formirana je Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, u
čijem ovlašćenju je da sprovodi i nadgleda stanje bezbednosti i zdravlje na radu,
vrši nadzor nad radom poslodavaca, prikuplja i anlazira podatke povreda na radu,
organizuje savetovanje, profesionalnu obuku za poslodavce i informiše javnost o
stanju u oblasti zdravlja i povredama na radu.
Donošenjem Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu481 izvršeno je usaglašavanje sa ratifikovanim konvencijama MOR-a i osnovnom Direktivom 89/391/
EEZ, kao i posebnim direktivama koje proističu iz osnovne, tako da su prihvaćene
sve smernice pomenutih direktiva u meri i obliku prilagođene domaćim uslovima.
Pored Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, propisi koji utiču na aspekte bezbednosti i zdravlja na radu su Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti,482 Zakon
476
477
478
479
480
481
482
Vidi više na http://www.arhiv.rs/article/Develop/Arhiva2011.nsf/webpodatumima/C125780400
465ECAC1257953007071A1%3FOpenDocument/.
Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 42/09.
Ibid.
Vidi Digest of The Case Law of The European Committee of Social Rights, str. 35 do 43.
Broj povreda na radu je izuzetno visok u oblasti industrije i građevine, gde je procenat povreda sa
smrtnim ishodom 37%, dok je u oblasti sive ekomonije 22%, Vidi više u: Decent work in the Republic of Serbia, putting equality in the heart of EU integration, Centar za demokratiju, 2011, str. 7.
Sl. glasnik RS, 101/05.
Sl. glasnik RS, 107/05, 88/10 i 99/10. i 57/11.
192
Ljudska prava u pravnim propisima
o zdravstvenom osiguranju,483 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju484 i
drugi zakoni, a zakonodavni okvir sistema bezbednosti i zdravlja na radu zaokružuju podzakonski akti.485
Inspekcijski nadzor nad primenom zakona, drugih propisa o merama i normativima zaštite na radu, tehničkim merama koje se odnose na zaštitu na radu, akata preduzeća i kolektivnih ugovora vrši ministarstvo nadležno za poslove rada preko
inspektora rada (čl. 60). Propisane su i kazne za nepoštovanje odredaba Zakona o
zaštiti na radu i nepoštovanja normativa, standarda, pravilnika i uputstava.486
Vlada Republike Srbije donela je Strategiju bezbednosti i zdravlja na radu u
Republici Srbiji za period od 2009. do 2012.487 Iako se u samoj strategiji između
ostalog predviđa podizanje profesionalnih kapaciteta službi inspektorata, to i dalje
ostaje probelm primene zakona i njegovih standarda u praksi. Ono što najviše nedostaje je profesionalno usavršavnje inspektora, povećanje njihovog broja u službi kao
i bolja kordinacija u radu na terenu.
4.17.3.3. Pravo na odmor, razonodu i ograničeno radno vreme. – Srbija je
ratifikovala skoro sve konvencije MOR koje se odnose na nedeljne odmore i plaćeno odsustvo, ali je otkazala Konvenciju MOR br. 52 o plaćenom godišnjem odmoru
i Konvenciju MOR br. 101 o plaćenom godišnjem odmoru u poljoprivredi. Srbija
nikada nije ratifikovala Konvenciju MOR br. 30 o radnom vremenu u trgovini i
kancelarijskim poslovima i Konvenciju MOR br. 47 o dužini radne nedelje od 40
radnih sati.
Ustav Srbije u članu 60, st. 4 izričito garantuje pravo na ograničeno radno
vreme, dnevni i nedeljni odmor i plaćeni godišnji odmor. Prema Zakonu o radu,
radna nedelja traje pet radnih dana (čl. 55), a puno radno vreme iznosi 40 časova
nedeljno (čl. 50). Međutim, u slučajevima preraspodele radnog vremena, zaposleni
može raditi i do 60 sati nedeljno (čl. 57, st. 3). Preraspodela radnog vremena se
ne smatra prekovremenim radom (čl. 58). Ovakvo rešenje je u skladu sa praksom
Evropskog komiteta koji ne dozvoljava radnu nedelju koja traje duže od 60 sati u
izuzetnim okolnostima.488
Radni dan po pravilu traje osam časova, ali je dozvoljen prekovremeni rad do
četiri časa dnevno, a poslodavac može, pod zakonom propisanim uslovima, organizovati rad na različite načine. U cilju efikasnije kontrole poštovanja ove zakonske
odredbe, koje se u praksi pokazalo veoma spornim, trebalo bi uvesti obavezu poslodavaca da vodi evidenciju o dnevnoj prisutnosti zaposlenog, odnosno radno an483
484
485
486
487
488
Sl. glasnik RS, 107/05, 109/05 i 57/11.
Sl. glasnik RS, 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 5/09, 107/09 i 101/10.
http://kvalitet.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=166&Itemid=82.
Glava XI Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (Sl. glasnik RS, 101/05).
Sl. glasnik RS, 32/09.
Zaključci XIV–2, Holandija, str. 535–536.
193
Ljudska prava u Srbiji 2011.
gažovanog lica, koju na kraju meseca ili obračunskog perioda potpisuju zaposleni,
odnosno radno angažovano lice i poslodavac ili zaposleni koga on odredi.489
Zaposleni po zakonu ima pravo na odmor u toku dnevnog rada i na dnevni,
nedeljni i godišnji odmor, kao i na plaćeno i neplaćeno odsustvo u skladu sa zakonom. Ova prava se zaposlenom ne mogu uskraćivati. Odredbe ZOR o plaćenom
odmoru su u skladu sa minimalnim evropskim i UN standardima. Prema evropskim
standardima, zaposleni takođe imaju pravo na plaćeno odsustvo tokom državnih
praznika (čl. 2.2 ESP) kao i na najmanje duplo veću zaradu u slučaju obavljanja
rada tokom državnog praznika.490 Prema ZOR, zarada u slučaju rada na državni
praznik mora biti uvećana za najmanje 110% od osnovice (čl. 108).
Evropski komitet za socijalna prava posebno je istakao da se, osim u izuzetnim situacijama, periodi u kojima je zaposleni „dežurni“ ali nije od njega zahtevano
da obavlja nikakve poslove, iako nisu efektivo radni sati, ne mogu uračunavati u
odmore.491
4.17.4. Sindikalne slobode
Član 8 PESK:
1. Države članice ovog pakta obavezuju se da obezbede:
a) pravo koje ima svako lice da sa drugima osniva sindikate i da se učlani u sindikat po
svom izboru, uz jedini uslov da pravila budu utvrđena od strane zainteresovane organizacije, u cilju unapređenja i zaštite ekonomskih i socijalnih interesa. Ostvarivanje
ovog prava može biti predmet jedino ograničenja predviđenih zakonom i koja predstavljaju potrebne mere u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti
ili javnog poretka, ili zaštite prava i sloboda drugoga;
b) pravo koje imaju sindikati da ostvaruju udruženja i nacionalne saveze i pravo koje
ovi imaju na stvaranje međunarodnih sindikalnih organizacija ili na učlanjivanje u
njih;
c) pravo koje imaju sindikati da slobodno obavljaju svoju delatnost, bez drugog ograničenja osim onog koje predviđa zakon, a koje predstavlja potrebnu meru u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti ili javnog poretka, ili radi zaštite
prava i sloboda drugoga;
d) pravo na štrajk, koje se ostvaruje prema zakonima svake zemlje.
2. Ovaj član ne sprečava da se vršenje ovih prava od strane članova oružanih snaga, policije ili državne uprave, podvrgne zakonskim ograničenjima.
3. Nijedna odredba ovog člana ne dopušta državama članicama Konvencije Međunarodne
organizacije rada od 1948. godine o sindikalnoj slobodi i zaštiti sindikalnog prava da donosi
zakonske mere koje bi narušavale ili da primenjuju zakon na način koji bi narušavao garantije
predviđene navedenom konvencijom.
Član 5 ESP:
U nameri da obezbede unapređivanje slobode radnika i poslodavaca da stvaraju lokalne,
nacionalne ili međunarodne organizacije za zaštitu svojih ekonomskih i socijalnih interesa i da
489
490
491
Predlog izmena člana 50 ZOR Centra za demokratiju. Vidi više na http://www.politickiforum.
org/tribina_stampa.php?naredba=stampa_teksta&id=646.
Zaključci XVIII–1, Hrvatska, str. 116.
Vidi Digest of The Case Law of The European Committee of Social Rights, str. 28.
194
Ljudska prava u pravnim propisima
se priključuju tim organizacijama, strane ugovornice se obavezuju da svojim nacionalnim zakonodavstvom neće ugrožavati, niti ga primenjivati na način koji ugrožava ovu slobodu. Obim
primene garancija predviđenih ovim članom u odnosu na policiju određuje se nacionalnim zakonima ili propisima. Princip kojim se uređuje primena ovih garancija na pripadnike vojnih
snaga i stepen njihove primene na lica u ovoj kategoriji takođe se utvrđuje nacionalnim zakonima ili propisima.
Član 6 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na kolektivno pregovaranje, strane
ugovornice se obavezuju:
1. da unapređuju zajedničke konsultacije između radnika i zaposlenih;
2. da unapređuju, kada je neophodno i prihvatljivo, mehanizam za dobrovoljne pregovore između poslodavaca ili organizacija poslodavaca i organizacija radnika, sa ciljem da se regulišu uslovi i pogodnosti zapošljavanja putem kolektivnih ugovora;
3. da unapređuju uspostavljanje i upotrebu odgovarajućih mehanizama za pomirenje i
dobrovoljnu arbitražu za rešavanje radnih sporova; i priznaju
4. pravo radnika i poslodavaca na kolektivnu akciju u slučaju sukoba interesa, uključujući pravo na štrajk, u skladu sa obavezama koje mogu da proisteknu iz kolektivnih
ugovora koje su prethodno zaključili.
4.17.4.1. Sloboda sindikalnog organizovanja. – Sloboda sindikalnog organizovanja jedina je sindikalna sloboda garantovana u sva četiri opšta instrumenta
za zaštitu ljudskih prava koje je Srbija ratifikovala – PGP (čl. 22), EKPS (čl. 11),
PESK (čl. 8) i ESP (čl. 5 i 6). Ova sloboda podrazumeva pravo da se osniva sindikat
i da mu se po slobodnoj volji pristupi, pravo da se osnivaju udruženja, nacionalni
i međunarodni savezi sindikata, kao i pravo samostalnog delovanja sindikata bez
mešanja države.
Srbija je potpisnica Konvencije MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava, Konvencije MOR br. 11 o pravima udruživanja i koaliranja
poljoprivrednih radnika,492 Konvencije MOR br. 98 o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog pregovaranja493 i Konvencije MOR br. 135 o radničkim
predstavnicima.
Članom 55 Ustava garantovana je sloboda sindikalnog udruživanja. Sindikati
se osnivaju bez prethodnog odobrenja uz upis u registar kod nadležnog državnog
organa u skladu sa zakonom, dok je Ustavni sud jedini koji može zabraniti rad bilo
kog udruženja, pa i sindikata, i to u slučajevima izričito sadržanim u stavu 4 člana
55. Način ostvarivanja slobode sindikalnog organizovanja detaljnije je uređen Zakonom o radu, zakonima koji regulišu materiju udruživanja građana i podzakonskim
aktima. Zakon o radu definiše sindikat kao samostalnu, demokratsku i nezavisnu
organizaciju zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa (čl. 6). Član 206 garantuje
zaposlenima slobodu sindikalnog organizovanja.
492
493
Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 44–XVI/30.
Sl. list FNRJ (Dodatak), 11/58.
195
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Sindikati se osnivaju bez odobrenja uz upis u registar. Registar vodi ministarstvo nadležno za poslove rada. Postupak registracije sindikata uređen Pravilnikom o
upisu sindikata u registar.494 Prema članu 7 Pravilnika, organizacija će se brisati iz
registra, između ostalog, i na osnovu pravnosnažne odluke o zabrani rada sindikata
(čl. 7, t. 2 Pravilnika).495 Odluku o zabrani rada bilo koje vrste udruženja prema
Zakonu o udruženjima može doneti isključivo Ustavni sud (čl. 50, st. 1).496
Postavlja se pitanje slobode sindikalnog organizovanja pripadnika policije i
drugih državnih službenika. Ustav Srbije u članu 55, st. 5 izričito zabranjuje određenim državnim službenicima (sudijama, pripadnicima policije i vojske, javnim tužiocima i zaštitniku građana) da budu članovi političkih organizacija. S obzirom
da takve odredbe nema kada su u pitanju sindikati, ispravno je tumačenje prema
kojem je ovim kategorijama zaposlenih Ustavom garantovano pravo na sindikalno
udruživanje.
4.17.4.2. Zaštita radničkih predstavnika. – MOR je 1971. godine donela
Konvenciju br. 135 o radničkim predstavnicima. Potreba za posebnim statusom ove
kategorije zaposlenih proizlazi iz osetljivosti njihovih funkcija.
Zakon o radu u članu 188 propisuje da poslodavac ne može da otkaže ugovor
o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih
za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik
zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Pod
predstavnicima zaposlenih Zakon podrazumeva: članove saveta zaposlenih i predstavnike zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca, predsednike sindikata kod poslodavca i imenovane ili izabrane sindikalne predstavnike. Poslodavcu
je ipak ostavljena mogućnost da otkaže ugovor o radu predstavniku zaposlenih koji
odbije da potpiše izmenjeni ugovor o radu, u skladu sa zakonom. Pored ovoga, Zakon propisuje da ovlašćeni predstavnici sindikata imaju pravo na plaćeno odsustvo
radi obavljanja sindikalne funkcije, u skladu sa kolektivnim ugovorom ili sporazumom poslodavca i sindikata, srazmerno broju članova sindikata (čl. 211 ZOR).
Kolektivnim ugovorom ili sporazumom može se utvrditi da ovlašćeni predstavnik
sindikata u potpunosti bude oslobođen obavljanja poslova za koje je zaključio ugovor o radu.
Analizom istraživanja „Stanje socijalnog dijaloga u Srbiji“, dolazimo do zaključka da vlada veliko nepoverenje građana prema institucijama, uključujući i sindikate. Tek 15% građana ima poverenje u rad sindikata, dok je tri puta više onih
494
495
496
Sl. glasnik RS, 50/05 i 10/10.
Članom 4 Konvencije MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava izričito
je zabranjeno raspuštanje i suspenzija rada sindikalne organizacije odlukom upravnih vlasti.
Prema Komitetu MOR za slobodu udruživanja, ovo je najekstremniji vid mešanja javnih vlasti
u nezavisan rad sindikalnih organizacija.
Usvajanjem Zakona o udruženjima ukinute su ranije odredbe koje su omogućavale da odluku
o zabrani rada sindikalnih organizacija donosi opštinski organ uprave nadležan za unutrašnje
poslove.
196
Ljudska prava u pravnim propisima
koji u njih uglavnom ili uopšte nemaju poverenje. Procenjuje se da u Srbiji ima
oko 22. 000 sindikalnih organizacija. Najveću stopa učlanjenja u sindikate je kod
nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika (37 odsto) i među srednjeobrazovanim službenicima (36 odsto), potom kod tehničara (34 odsto). Za njima slede visokoobrazovani (29 odsto) i kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici (28 odsto).
Ipak, bez obzira na radno iskustvo i obrazovanje, mnogi zapravo ne znaju šta znači
članstvo u sindikatu, a tek svaki osmi radnik sa članskom kartom sindikata potpuno
je neobavešten o aktivnostima sopstvene organizacije.497
4.17.4.3. Pravo na štrajk. – Pravo na štrajk garantovano je članom 61 Ustava
Srbije. Štrajk se sprovodi u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, dok može
biti ograničen isključivo zakonom i u skladu s prirodom ili vrstom delatnosti.
Zakonom o štrajku498 pravo na štrajk ograničeno je obavezom štrajkačkog
odbora i zaposlenih koji u štrajku učestvuju da štrajk organizuju i vode na način
kojim se ne ugrožava bezbednost lica i imovine i zdravlje ljudi, onemogućava nanošenje neposredne materijalne štete i omogućava nastavak rada po okončanju štrajka.
Osim tog opšteg ograničenja ustanovljen je i poseban režim štrajka „u delatnostima
od javnog interesa ili u delatnostima čiji bi prekid rada zbog prirode posla mogao
da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu velikih razmera“ (čl. 9, st. 1). Delatnostima od javnog interesa smatraju se elektroprivreda, vodoprivreda, saobraćaj,
informisanje, PTT usluge, komunalne delatnosti, proizvodnja osnovnih prehrambenih proizvoda, zdravstvena i veterinarska zaštita, prosveta, društvena briga o deci i
socijalna zaštita, kao i delatnosti od opšteg interesa za odbranu i bezbednost i poslovi neophodni za izvršavanje međunarodnih obaveza države.499
Delatnosti čiji bi prekid mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese
štetu velikih razmera su: hemijska industrija, industrija čelika i crna i obojena metalurgija (čl. 9, st. 2–4). U ovakvim delatnostima pravo na štrajk se može ostvariti
ako se ispune posebni uslovi, a to je da se obezbedi minimum procesa rada koji
obezbeđuje sigurnost ljudi i imovine ili je nezamenjiv uslov života i rada građana
ili rada drugog preduzeća, odnosno pravnog ili fizičkog lica koje obavlja privrednu
ili drugu delatnost ili uslugu (čl. 10, st. 1). Ovaj minimum procesa rada utvrđuje
direktor, a za javne službe i javna preduzeća osnivač, i to na način utvrđen opštim
aktom poslodavca, u skladu s kolektivnim ugovorom, pri čemu osnivač, odnosno
direktor imaju obavezu da uzmu u obzir mišljenje, primedbe i predloge sindikata
(čl. 10, st. 3 i 4).
497
498
499
Stanje socijlanog dijaloga u Srbiji posle dvadeset godina tranzicije. Vidi više na: http://www.
politickiforum.org/dokumenta/44_Socijalni.pdf. http://www.arhiv.rs/article/Develop/Arhiva2011.
nsf/webpodatumima/C125780400465ECAC125783C0070EDE4%3FOpenDocument/˝.
Sl. list SRJ, 29/96.
Ovaj spisak je preširok i ne odgovara međunarodnim standardima. Isti stav zauzeo je i KESK u
svojim Zaključcima o ostvarivanju socijalnih i ekonomskih prava u Srbiji i Crnoj Gori. Komitet
je razmatrao izveštaj u vreme kada je još uvek postojala Državna zajednica Srbija i Crna gora.
Vidi: Završne napomene, dok. UN E/C.12/1/Add.108, od 23. juna 2005.
197
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Propisivanje obaveze obezbeđenja minimuma procesa rada u određenim delatnostima u skladu je sa praksom Evropskog komiteta i KESK.500 Međutim, način na koji je taj poseban režim formulisan postojećim zakonom o štrajku definiše
minimum procesa rada tako široko da je pitanje da li do štrajka uopšte može doći,
odnosno da li štrajk može imati bilo kakvog dejstva. Uz to, široke formulacije kao
„izvršavanje međunarodnih obaveza“ omogućavaju da se štrajk u nekim situacijama
i potpuno zabrani, jer delatnost jednog preduzeća može u potpunosti biti okrenuta
izvozu. Ovako ustanovljen režim štrajka u određenom obimu negira samo pravo na
štrajk.
Prema članu 8, st. 2 PESK, nacionalnim zakonodavstvom se mogu ustanoviti
ograničenja prava na štrajk pripadnika oružanih snaga, policije ili državne uprave.
Ustav ne sadrži odredbu kojom se zabranjuje pravo na štrajk državnim službenicima. S obzirom da Ustav dozvoljava ograničenje prava na štrajk zakonom prema
prirodi delatnosti, a da se ova odredba mora tumačiti u skladu s odredbom člana 18,
st. 2 Ustava kojom je propisano da zakoni ne mogu da utiču na suštinu prava zajemčenih Ustavom, proizlazi da zaposleni u državnim organima i pripadnici policije
imaju pravo na štrajk.
Međutim, Zakon o štrajku501 u članu 18 predviđa da zaposlenom u državnom
organu, pripadniku Vojske Jugoslavije i pripadniku policije prestaje radni odnos
kada se utvrdi da je organizovao štrajk ili učestvovao u štrajku.
Tokom 2011. godine u javnosti se pojavila radna verzija Zakona o štrajku,
koju su kritikovale mnoge sindikalne organizacije i stručna javnost. Osnovna zamerka odnosi se na proceduru izrade radne verzije pošto je rad na ovom tekstu
bio potpuno netransparentan a javna rasprava nacrta zakona nije organizovana na
način koji bi omogućio da se u nju uključe svi zaposleni u svim sektorima i svim
sindikalnim organizacijama.502 Pored same procedure kritikovana su i ponuđena rešenja. Mnoge sindikalne organizacije i udruženja građana ukazali su na činjenicu da
se predloženim rešenjem uskraćuju postojeća prava na štrajk i uvode odredbe koje
daju više prava poslodavcima i državi i time uskraćuju ustavna prava i slobode okupljanja, udruživanja i izražavanja. Pojedine odredbe, kao npr. zabrana štrajka van
radnog prostora direktno ograničavaju slobodu okupljanja i slobodu izražavanja.
Kako je sloboda okupljanja regulisana posebnim zakonom, neopravdano je da se
Zakonom o štrajku dodatno sužava pravo na mirno okupljanje. Nacrtom je predviđeno i da se osim odlukom nadležnog organa sindikata štrajk može organizovati uz
500
501
502
Confederation of Independent Trade Unions in Bulgaria (CITUB), Confederation of Labour
„Podkrepa“ and European Trade Union Confederation (CES) protiv Bugarske, ECHR, App.
No. 32/05 (2006), st. 24.
Sl. list SRJ, 29/96. Sl. glasnik RS, 101/05.
Pomoćnica ministra za rad i socijalna pitanja Radmila Bukumirić Katić izjavila je da je priprema ovog zakona počela još 2010. godine i da je radna grupa, koju čine po dva predstavnika
UGS „Nezavisnost“, Saveza samostalnih sindikata Srbije i Unije poslodavaca Srbije, do sredine 2011. godine održala 10 sastanaka. Prema njenim tvrdnjama radna verzija je u potpunosti
usaglašena u radnoj grupi. (Politika, 25. jun 2011.)
198
Ljudska prava u pravnim propisima
saglasnosti većine zaposlenih. Ovako formulisan član Nacrta Zakona može dovesti
do ograničenja stupanja u štrajk ukoliko ne postoji odluka sindikata a jasno je da u
velikim privrednim društvima nije lako obezbediti većinu za organizovanje štrajka.
Budući da je nacrt zakona povučen iz skupštinske procedure i da se Socijalno-ekonomski savet u saopštenju oglasio da ne treba žuriti s donošenjem novog zakona treba očekivati da će se u toku sledeće godine nastaviti rad na tekstu zakona i
da će se sporni članovi uskladiti sa ustavnim načelima, preporukama Međunarodne
organizacije rada i dobrom praksom koja u ovoj oblasti postoji.
4.17.4.4. Opšti kolektivni ugovor. – Opšti kolektivni ugovor u Srbiji potpisan
je 2008. godine između predstavnika dva reprezentativna sindikata (UGS Nezavisnost i Saveza samostalnih sindikata Srbije) i Unije poslodavaca, a resorni ministar
potpisao je sporazum kojim je dobio prošireno dejstvo na sve zaposlene i poslodavce na teritoriji Republike Srbije. Odredbe o toplom obroku, regresu, prevozu,
noćnom radu i drugim naknadama zaposlenima koje proizlaze iz Zakona o radu,
suspendovane su privremeno odlukom Socijalno-ekonomskog saveta 2008. godine,
zbog uticaja svetske ekonomske krize na privredu Srbije. Ove odredbe nisu počele
da se primenjuju ni tokom 2011. godine. Pregovori oko ponovnog uvođenja obaveze isplaćivanja toplih obroka i regresa tokom 2011. godine zapeli su usled nespremnosti države da ove isplate oslobodi poreskih nameta.503
4.17.5. Pravo na socijalno obezbeđenje
Član 9 PESK:
Države članice ovog pakta priznaju pravo svakom licu na socijalno obezbeđenje, uključujući tu socijalno osiguranje.
Član 12 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na socijalnu sigurnost strane ugovornice se obavezuju:
1. da uspostave ili održavaju sistem socijalne sigurnosti;
2. da održavaju sistem socijalne sigurnosti na zadovoljavajućem nivou, barem na onom
koji je neophodan za ratifikaciju Evropskog kodeksa socijalne sigurnosti;
3. da nastoje da postupno podignu sistem socijalne sigurnosti na viši nivo;
4. da preduzmu korake, zaključivanjem odgovarajućih bilateralnih i multilateralnih sporazuma, ili na drugi način, i zavisno od uslova postavljenih u takvim sporazumima,
da obezbede:
a) jednak tretman državljana drugih država ugovornica sa tretmanom sopstvenih državljana u pogledu prava socijalnu sigurnost, uključujući i zadržavanje pogodnosti koje proističu iz zakonodavstva o socijalnoj sigurnosti, bez obzira na kretanja
koje zaštićena lica mogu da preduzmu između teritorija strana ugovornica;
b) dodeljivanje, održavanje i nastavak prava iz socijalne sigurnosti takvim sredstvima kao što je sabiranje staža osiguranja ili radnog staža navršenih prema propisima svake od strana ugovornica.
503
Vidi: Marija Obrenović, „Pregovori zapeli oko kifle“ Odjek, br. 68, decembar 2011, str. 11.
199
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Član 13 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na socijalnu i medicinsku pomoć,
strane ugovornice se obavezuju:
1. da obezbede da svako lice koje nema adekvatna sredstva za život i koje nije u stanju
da obezbedi takva sredstva sopstvenim naporima ili iz drugih izvora, naročito povlastice iz šeme socijalne sigurnosti, dobije adekvatnu pomoć i, u slučaju bolesti, pomoć
koja mu je neophodna;
2. da obezbede da lica koja dobijaju pomoć iz prethodnog stava, neće po tom osnovu
trpeti bilo kakvo smanjivanje svojih političkih ili socijalnih prava;
3. da obezbede da svako lice može preko odgovarajuće javne ili privatne službe da dobije savete i ličnu pomoć koji su mu potrebni radi sprečavanja, otklanjanja ili ublažavanja lične ili porodične oskudice;
4. da primene odredbe navedene u stavovima 1, 2 i 3 ovog člana, na ravnopravnoj osnovi prema svojim državljanima i državljanima drugih strana ugovornica koji borave
zakonito na toj teritoriji, u skladu sa obavezama prema Evropskoj konvenciji o socijalnoj i medicinskoj pomoći, potpisanoj u Parizu 11. decembra 1953.
Član 14 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na beneficije iz socijalnog staranja,
strane ugovornice obavezuju se:
1. da unapređuju ili obezbede službe koje, metodama socijalnog rada, mogu da doprinesu socijalnom staranju i razvoju kako pojedinaca tako i grupa u zajednici, i njihovom
prilagođavanju društvenoj sredini;
2. da podstiču učešće pojedinaca i dobrovoljnih ili drugih organizacija u uspostavljanju
i održavanju takvih službi.
Ustav Republike Srbije u članu 69 propisuje da „građani i porodice kojima je
neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu
zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva“. Venecijanska komisija dala je komentar u svom Mišljenju o Ustavu Srbije da se ovim aktom socijalna zaštita ne obezbeđuje generalno
već samo građanima i porodicama.504
Ustav garantuje i prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje, pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti
za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti. Određenim
kategorijama garantuje se pravo na posebnu socijalnu zaštitu. Ustavna je obaveza
države da organizuje fondove za različite vidove socijalnog osiguranja. Članom 70
Ustava posebno se garantuje pravo na penzijsko osiguranje.
Socijalno osiguranje obuhvata penzijsko, invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U Srbiji postoji više zakona koji regulišu oblast socijalnog osiguranja.
504
Vidi Venecijanska komisija, Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)
004, 19. mart 2007, st. 41.
200
Ljudska prava u pravnim propisima
Socijalno osiguranje za slučaj starosti i invalidnosti regulisano je Zakonom o
penzijskom i invalidskom osiguranju.505 Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima.506 Obavezno osiguranje obuhvata sve zaposlene, lica
koja samostalno obavljaju delatnost i poljoprivrednike, a njime se obezbeđuju prava
osiguranika za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću.
Pored obaveznog, postoji i mogućnost dobrovoljnog osiguranja za lica koja
nisu obavezno osigurana pod uslovima, u obimu i na način predviđen posebnim zakonom (čl. 16 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). Istovremeno, dobrovoljnim osiguranjem, osiguranici koji su osigurani obaveznim osiguranjem mogu
obezbediti sebi i članovima svoje porodice veći obim ili drugu vrstu prava, od onih
koja su predviđena ovim zakonom. Zakonom o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima otklonjena je dilema da li je moguće zaključivati ugovore između poslodavca i penzionog fonda, a u korist trećih lica, odnosno zaposlenih
(tzv. penzioni plan).
Izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju507 iz
2010. godine, pooštreni su uslovi za odlazak u penziju, dok će se postojeće granice podizati postepeno sve do 2023. godine.508
Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakon socijalnoj zaštiti509
marta 2011. godine. Značajno je što Zakon predviđa mogućnost da organe socijalne
zaštite pored organa države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave mogu
osnivati i druga fizička i pravna lica koja ispunjavaju zakonom propisane uslove
(čl. 17), čime se afirmiše pluralizam pružalaca usluga socijalne zaštite. Lokalne samouprave mogu osnivati centre za socijalni rad, a Republika i pokrajina zavode za
socijalnu zaštitu.
Prava koja se ostvaruju po osnovu socijalne zaštite su pravo na materijalno
obezbeđenje, dodatak za pomoć i negu drugog lica, pomoć za osposobljavanje za
rad, pomoć u kući, dnevni boravak, smeštaj u ustanovu ili smeštaj u drugu porodicu,
usluge socijalnog rada, oprema korisnika za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili
drugu porodicu i jednokratna pomoć.
Zakon nabraja vrste materijalne podrške, između ostalog i dodatak za pomoć
i negu drugog lica i uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica (čl. 79). Pravo na
dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog
oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna
505
506
507
508
509
Sl. glasnik RS, 64/04, 84/04, 85/05, 5/09, 107/09 i 34/03 i 101/10.
Sl. glasnik RS, 85/05 i 31/11.
Sl. glasnik RS, 101/10.
Više o uslovima za odlazak u penziju pa novim zakonskim rešenjima možete pogledati na
http://www.pio.rs/images/dokumenta/Penzije/uslovi%20za%20penziju-tabela-lat.pdf.
Sl. glasnik RS, 24/11.
201
Ljudska prava u Srbiji 2011.
pomoć i nega drugog lica u ostvarivanju osnovnih životnih aktivnosti (čl. 92, st. 1).
Promene su posebno velike u institucionalnoj i regulativnoj sferi. Zakon predviđa
uspostavljanje komore socijalne zaštite kao nezavisne, neprofitne i profesionalne
organizacije zaposlenih u socijalnoj zaštiti, licenciranje stručnih radnika i pružalaca
usluga, uvodi institut javnih nabavki usluga, reformuliše funkcije kontrole, stručnog
nadzora i inspekcije. Takođe su Zakonom predviđeni namenski transferi iz budžeta
Republike Srbije za finansiranje usluga u zajednici u nadležnosti lokalnih samouprava (čl. 206 i 207).
4.17.6. Pravo na zaštitu porodice
Član 10 PESK:
Države članice ovog pakta priznaju da:
1. Treba da bude pružena što šira zaštita i pomoć porodici koja je prirodni i osnovni
sastavni deo društva, posebno za njeno obrazovanje i za ono vreme za koje ona snosi
odgovornost za izdržavanje i vaspitanje dece o kojima se brine. Na sklapanje braka
budući supružnici moraju slobodno pristati.
2. Treba da bude pružena posebna zaštita majkama za razumno vreme pre i posle rođenja dece. Zaposlene majke treba da uživaju, za vreme ovog perioda, plaćeno odsustvo
ili odsustvo uz odgovarajuća davanja iz socijalnog osiguranja.
3. Treba preduzeti posebne mere zaštite i pomoći u korist dece i mladih, bez ikakve
diskriminacije iz rodbinskih ili drugih razloga. Deca i omladina moraju da budu
zaštićeni od ekonomske i socijalne eksploatacije. Zakonom treba da se zabrani zapošljavanje na poslovima koji su takve prirode da mogu da izlože opasnosti njihov
moral ili njihovo zdravlje, da dovedu u opasnost njihov život ili da naškode njihovom
normalnom razvoju. Države treba isto tako da utvrde granice starosti ispod kojih je
plaćeni rad dečije radne snage zakonom zabranjen i kažnjiv.
Član 16 ESP:
U nameri da se obezbede neophodni uslovi za pun razvoj porodice, koja je osnovna jedinica društva, strane ugovornice obavezuju se da unapređuju ekonomsku, pravnu i socijalnu
zaštitu porodičnog života takvim sredstvima kao što su socijalne i porodične povlastice, poreske obaveze, obezbeđivanje porodičnog smeštaja, povlastice za novosklopljene brakove i druge
odgovarajuće mere.
Član 17 ESP:
U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava dece i omladine da odrastaju u okruženju koje podstiče pun razvoj njihove ličnosti i njihovih fizičkih2 i mentalnih sposobnosti,
strane ugovornice se obavezuju da, direktno ili u saradnji sa javnim i privatnim organizacijama,
preduzimaju odgovarajuće i neophodne mere koje imaju za cilj:
1. a) da osiguraju da deca i omladina, uzimajući u obzir prava i dužnosti njihovih roditelja, dobiju brigu, pomoć, obrazovanje i obuku koji su im potrebni, naročito kroz
obezbeđivanje osnivanja i održavanja ustanova i službi dovoljnih i odgovarajućih za
ovu namenu;
b) da zaštite decu i omladinu od zapostavljanja, nasilja i iskorišćavanja;
c) da obezbede zaštitu i posebnu pomoć države za decu i mlade koji su privremeno
ili trajno lišeni porodične podrške;
2. da obezbede deci i mladima besplatno osnovno i srednje obrazovanje, kao i da ohrabruju redovno pohađanje nastave.
202
Ljudska prava u pravnim propisima
Pored PESK, Srbija je potpisnica Konvencije o pravima deteta, Fakultativnog protokola uz nju o prodaji dece, dečijoj prostituciji i dečijoj pornografiji, Konvencije MOR br. 3 o zapošljavanju žena pre i posle porođaja, Konvencije MOR br.
16 o obaveznom lekarskom pregledu dece i mladića pre zaposlenja na brodovima,
Konvencije MOR br. 45 o zapošljavanju žena na podzemnim radovima u rudnicima
svih kategorija, revidirane Konvencije MOR br. 89 o noćnom radu žena u industriji, revidirane Konvencije MOR br. 90 o noćnom radu dece u industriji, revidirane
Konvencije MOR br. 103 o zaštiti materinstva, Konvencije MOR br. 138 o minimalnoj starosti za zasnivanje radnog odnosa, Konvencije MOR br. 156 o jednakim
mogućnostima i tretmanu za radnike i radnice (radnici sa porodičnim obavezama)
i Konvencije MOR br. 182 o najgorim oblicima dečijeg rada. Ratifikacijom ESP
koja predviđa posebnu zaštitu dece i omladine (čl. 7), pravo zaposlene žene na zaštitu materinstva određivanjem zakonskog minimuma u pogledu obaveza poslodavaca prema trudnicama (čl. 8), obavezu države da omogući poboljšanje ekonomske,
pravne i socijalne zaštite porodice putem zakonskih socijalnih i porodičnih povlastica (čl. 16) i preduzimanje koraka kako bi se omogućila zaštitu dece i omladine od
zlostavljanja i nasilja i neometano obrazovanje, kao i pomoć mladima bez porodične podrške (čl. 17), Srbija se obavezala na ispunjenje i ovih obaveza.
Ustav Srbije u članu 66 garantuje posebnu zaštitu porodice, majki, samohranih roditelja i deteta. Naročito se garantuje zaštita trudnica pre i posle porođaja, kao
i posebna zaštita dece bez roditeljskog staranja i dece koja imaju fizički invaliditet
ili mentalne smetnje. Ustav zabranjuje i dečiji rad u odnosu na sve maloletnike
mlađe od 15 godina, dok starijim maloletnicima zabranjuje rad na poslovima koji
mogu negativno uticati na njihovo zdravlje ili moral. Članom 64 Ustava posebno se
uređuju prava deteta.
Zakon o radu izostavlja posebnu zaštitu žena na radu, osim u slučaju trudnoće, što je u skladu s tendencijama evropskih zemalja u izjednačavanju položaja muškaraca i žena na radu, mada Srbija nije otkazala relevantne konvencije MOR.510
Osnovno pravo koje pripada zaposlenoj ženi u vezi sa trudnoćom i porođajem jeste pravo na porodiljsko odsustvo. Zakon o radu predviđa da žena za vreme
trudnoće ili sa detetom do tri godine ne može da radi duže od punog radnog vremena, odnosno noću. Izuzetno, žena sa detetom starijim od dve godine može da radi
noću ali samo na osnovu svog pismenog zahteva. Ovo pravilo primenjuje se i prema
muškom roditelju ukoliko majka ovo pravo ne koristi. Takođe, samohrani roditelj s
detetom do sedam godina ili detetom koje ima težak invaliditet može da radi duže
od punog radnog vremena ili noću samo na osnovu svog pismenog zahteva (čl. 68
ZOR).
510
Naime, sve države članice Evropske unije izuzev Slovenije otkazale su revidiranu Konvenciju
br. 89 o noćnom radu žena u industriji nakon što im je to posredno sugerisao Evropski sud
pravde (vidi presude: Stoeckel C–345/89 i Levy C–158/91). Pored toga, neke evropske zemlje
otkazale su i Konvenciju br. 45 o zapošljavanju žena na podzemnim radovima u rudnicima
svih kategorija (Velika Britanija, Holandija, Finska, Švedska, Irska i Luksemburg), a Danska,
Norveška, Letonija, Litvanija i Kipar je nikada nisu ni potpisali.
203
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Jedan od roditelja deteta kom je neophodna posebna nega ima pravo da odsustvuje sa rada, ili da radi s polovinom radnog vremena, u kom slučaju ima pravo
na zaradu za vreme za koje radi, kao i pravo na naknadu zarade za drugu polovinu
radnog vremena, najduže do navršenih 5 godina života deteta (čl. 96 ZOR). Predviđeno je i pravo da jedan roditelj može odsustvovati s rada dok dete ne navrši tri
godine života. Za to vreme tom licu prava i obaveze po osnovu rada miruju (čl. 100,
st. 2 ZOR).
Zakonom je u izvesnoj meri garantovana sigurnost radnog odnosa žene za
vreme trudnoće, porodiljskog odsustva i korišćenja prava na dodatno odsustvo (kao
i muškarcu koji se koristi pravom na odsustvo s rada radi nege i posebne nege deteta). ZOR sadrži najširu zaštitu zaposlenih po osnovu korišćenja navedenih prava,
time što obavezuje poslodavca da ne može zaposlenom otkazati ugovor o radu dok
se koristi navedenim pravima (čl. 187, st. 1). Jedini izuzetak tiče se zaposlenih na
određeno vreme ukoliko im u toku korišćenja ovih prava istekne ugovor o radu.
Donja granica za zasnivanje radnog odnosa je 15 godina, a zaposlena lica
mlađa od 18 godina uživaju posebnu zaštitu. U pogledu zapošljavanja na nekim radnim mestima predviđena su ograničenja radi zaštite zdravlja zaposlenih maloletnika
i mlađih punoletnika.
Prema Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom511 roditeljski dodatak ostvaruje majka samo za prvo, drugo, treće i četvrto dete pod uslovom da je
državljanin Republike Srbije, da ima prebivalište u Republici Srbiji i da ostvaruje
pravo na zdravstvenu zaštitu preko RZZO-a. Za svu ostalu decu nije moguće ostvariti pravo na novčanu pomoć, sem izuzetno ako u sledećem porođaju rodi dvoje ili
više dece (uz posebno rešenje ministarstva nadležnog za socijalna pitanja).
Zakonom o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog
oplođenja512 je utvrđeno da se načelo medicinske opravdanosti biomedicinski potpomognute oplodnje ostvaruje u slučaju kada lečenje neplodnosti drugim postupcima nije moguće ili ima značajno manje šanse za uspeh, ako to ne dovodi do neprihvatljivog rizika po zdravlje, život i bezbednost majke, odnosno deteta.
Međutim, pojedina rešenja iz predloženog zakona ne odgovaraju modernim
tendencijama jer danas porodice nisu samo majka, otac i deca, nego i samohrani
očevi i samohrane majke. Premda Zakon o lečenju neplodnosti omogućava ženama
koje nisu u zajednici sa muškarcem da steknu potomstvo veštačkim putem, on to
čini uvođenjem posebnih kriterijuma za njih (čl. 26, st. 3). Precizira se da pravo na
lečenje neplodnosti izuzetno ima žena koja živi sama, uz sporazumnu saglasnost
ministra nadležnog za poslove zdravlja i ministra nadležnog za porodične odnose i
ako za to postoje naročito opravdani razlozi. Na ovaj način se diskriminišu žene bez
muškog partnera koje žele da imaju decu.
511
512
Sl. glasnik RS, 16/02, 115/05 i 107/09.
Sl. glasnik RS, 72/09.
204
Ljudska prava u pravnim propisima
4.17.7. Pravo na odgovarajući životni standard
Član 11 PESK:
1. Države članice ovog pakta priznaju pravo svakom licu na životni standard dovoljan
za njega samog i njegovu porodicu, ubrajajući tu i dovoljno hrane, odeću i smeštaj, kao i stalno poboljšanje njegovih uslova života. Države članice će preduzeti odgovarajuće mere radi
obezbeđenja ostvarenja ovog prava i u tom cilju one priznaju bitni značaj slobodno izabrane
međunarodne saradnje.
2. Države članice ovog pakta, priznajući osnovno pravo koje ima svako lice na zaštitu
od gladi,513 doneće pojedinačno ili kroz međunarodnu saradnju, potrebne mere uključujući tu
i konkretne programe:
a) za poboljšanje metoda proizvodnje, očuvanja i podele prehrambenih proizvoda kroz
puno korišćenje tehničkih i naučnih znanja, kroz širenje vaspitnih principa o ishrani,
razvitak ili reformu agrarnih sistema tako da obezbede što je moguće bolje osposobljavanje i korišćenje prirodnih bogatstava;
b) za obezbeđenje pravične raspodele svetskih prehrambenih bogatstava u odnosu na
potrebe, vodeći računa o problemima koji se postavljaju kako u zemljama uvoznicama tako i u zemljama izvoznicama prehrambenih proizvoda.
4.17.7.1. Pravo na stanovanje. – Ovo pravo garantovano je Univerzalnom
deklaracijom o ljudskim pravima (čl. 25, st. 1), Konvencijom o pravima deteta (čl.
27), Konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (čl. 14), a najsveobuhvatnija je svakako odredba iz člana 11 PESK, kao jedan aspekt prava na
odgovarajući standard uvode pravo na adekvatno stanovanje. Srbija je ratifikovala
sve ove međunarodne ugovore, ali prilikom ratifikacije ESP nije prihvatila obaveze
iz člana 31 ESP.
U Srbiji nisu utvrđeni minimalni standardi stanovanja. Neodgovarajuća definicija stana stvara nepremostive teškoće u nastojanju da se statistički utvrdi broj
loših stanova s nestandardnim uslovima stanovanja.514
Usvajanjem Zakona o socijalnom stanovanju515uređuje se na sistemski način
podrška države domaćinstvima koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga ne
mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima. Zakon o socijalnom stanovanju ne
definiše pojam stana, ali određuje smisao pojma socijalnog stanovanja. Stanovi solidarnosti namenjeni za zakup neće moći da se otkupe niti daju u trajno vlasništvo,
već će isključivo biti predmet ugovora o zakupu, bez mogućnosti podzakupa. Zakon
predviđa pružanje pomoći u rešavanju stambenog pitanja licima bez stana, odnosno
licima bez stana odgovarajućeg standarda, i određuje osnovna merila za utvrđivanje
513
514
515
Na engleskom „free from hunger“ – oslobođeni gladi.
U Zakonu o stanovanju stan je definisan na sledeći način: „Stanom, u smislu ovog zakona,
smatra se jedna ili više prostorija namenjenih i podobnih za stanovanje, koje, po pravilu, čine
jednu građevinsku celinu i imaju zaseban ulaz“ (čl. 3). U službenoj statistici, definicija stana
glasi: „Stan se kao građevinski povezana celina sastoji od jedne ili više soba sa odgovarajućim
pomoćnim prostorijama (kuhinja, ostava, predsoblje, kupatilo, nužnik i sl.) ili bez pomoćnih
prostorija i može imati jedan ili više ulaza“ (kurziv naš).
Sl. glasnik RS, 72/09.
205
Ljudska prava u Srbiji 2011.
reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba: stambeni status, visina primanja,
zdravstveno stanje, invalidnost, broj članova domaćinstva i imovinsko stanje građana. Pored ovih kriterijuma, zakon nabraja i pripadnost socijalno ugroženoj grupi kao
dodatnu odrednicu u određivanju prava prvenstva (mladi i deca, izbeglice, invalidi,
Romi itd.). Gorući problem u Srbiji je pravo na stanovanje ugroženih grupa, naročito izbeglih i interno raseljenih lica i Roma, koji žive u nehigijenskim i nepodobnim
stanovima.
Zakon o socijalnoj zaštiti516 daje mogućnost obezbeđivanja smeštaja u ustanovama socijalne zaštite za invalidna lica sa telesnim i čulnim oštećenima, hronično
obolela lica, lica ometena u mentalnom razvoju, penzionere i druga starija lica čije
su mogućnosti za samostalne življenje očuvane ili su neznatnije smanjene.
Zakonom o izbeglicama,517 predviđaju se državne mere za rešavanje stambenih potreba izbeglica i bivših izbeglica radi njihove integracije. Predviđene mere
obuhvataju: davanje nepokretnosti u državnoj svojini na korišćenje na određeno
vreme ili zakup, kao i mogućnost kupovine, dodelu sredstava za poboljšanje uslova
stanovanja, kupovanje seoskih kuća, itd.
Raspoloživi podaci o pokazateljima socijalne isključenosti i siromaštva,
pokazuju da su uslovi i kvalitet stanovanja socijalno ugroženih lica neadekvatni.
Stambeni fond Republike Srbije je nedovoljan po broju, zastareo i slabo održavan.
Posebno je teška situacija Roma. Veliki je procenat nelegalnih romskih naselja, a
još veći izazov je prinudno iseljavanje romskih porodica od strane gradskih vlasti.
Nepostojanje nacionalne stambene politike predstavlja jedan od ključnih probelma u ovoj obalsti. To se posebno odnosi na startegiju socijalnog stanovanja koja
ni godinu dana nakon donošenja zakona nije usvojena.
Najzad, činjenica da dolazi do zatvaranja kolektivnih centara i da u njima
ostaju najugroženiji, stariji i hronični bolesnici i osobe sa invaliditetom, predstvalja
poseban izazov sa kojim svi relevantni državni akteri i institucije moraju da se suoče u narednim godinama.518
4.17.8. Pravo na najbolje fizičko i mentalno zdravlje
Član 12 PESK:
l. Države ugovornice ovog Pakta priznaju pravo svakog lica da uživa najbolje stanje fizičkog i mentalnog zdravlja koje može postići.
2. Mere koje će države ugovornice ovog Pakta preduzeti u cilju postizanja ovog prava
moraju obuhvatati mere neophodne za:
a) smanjenje broja mrtvorođenčadi i dečje smrtnosti, kao i zdravog razvoja deteta;
b) poboljšanje svih vidova industrijske higijene i higijene okoline;
516
517
518
Sl. glasnik RS, 24/11.
Sl. glasnik RS, 18/92, 45/02 i 30/10.
Izveštaj o stanju siromaštva i socijalne isključenosti, mart 2011, Vlada republike Srbije, str. 224.
206
Ljudska prava u pravnim propisima
c) sprečavanje i lečenje zaraznih, endemičnih, profesionalnih i drugih oboljenja, kao i
borbe protiv tih bolesti;
d) stvaranje pogodnih uslova za obezbeđenje svima lekarskih usluga i lekarske nege u
slučaju bolesti.
Pravo na najbolje fizičko i mentalno zdravlje podrazumeva i slobode i obaveze: slobodu od fizičke i mentalne torture i povređivanja, slobodu odlučivanja o
primanju terapije, zabranu vršenja eksperimenata u zdravstvene svrhe itd. S druge
strane, postoji obaveza uspostavljanja sistema zdravstvene zaštite u okviru koga se
mogu uspostaviti obaveze korisnicima radi pružanja podjednako dobre zaštite svim
građanima bez diskriminacije.519
Ustav Srbije garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu i propisuje da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme
godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju
na drugi način, u skladu sa zakonom. Ovo praktično znači da ove grupe lica imaju
pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu i ako nisu osiguranici zdravstvenog fonda.
Ustav uspostavlja i pozitivnu obavezu države da pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture, ali ni na koji način ne konkretizuje ovu odredbu. Ustav uspostavlja i
obavezu države da organizuje fondove zdravstvenog osiguranja.
4.17.8.1. Zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita. – Ova oblast regulisana je Zakonom o zdravstvenom osiguranju (ZZO),520 i Zakonom o zdravstvenoj
zaštiti (ZZZ).521
Zakonom o zdravstvenom osiguranju Srbije uređeno je obavezno i dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Za sprovođenje i obezbeđivanje obaveznog zdravstvenog osiguranja nadležan je Republički zavod za zdravstveno osiguranje, dok se
za obavljanje poslova dobrovoljnog osiguranja dozvoljava i organizovanje pravnih
lica u privatnom vlasništvu koja obavljaju delatnost osiguranja, kao i posebni investicioni fondovi za zdravstveno osiguranje čije organizovanje i delovanje treba da
bude uređeno posebnim zakonom. Krajem 2008. godine donet je Zakon o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje522 koji
reguliše mirovanje obaveze plaćanja dospelih, a neplaćenih doprinosa za obavezno
zdravstveno osiguranje, kao i otpis duga po osnovu dospelih a neplaćenih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje. Period mirovanja duga predviđen zakonom
traje do kraja ove godine.
Zdravstvena zaštita podrazumeva preventivnu, kontrolnu i rehabilitacionu zaštitu. Finansiranje zdravstvene zaštite vrši se iz sredstava zdravstvenog osiguranja
u odnosu na osigurana lica, iz sredstava budžeta republike, i iz ličnih sredstava korisnika zdravstvene zaštite u slučajevima određenim zakonom (participacija). Pravo
519
520
521
522
Opšti komentar br. 14, dok. UN E/C.12/2000/4 (2000).
Sl. glasnik RS, 107/05, 109/05 i 57/11.
Sl. glasnik RS, 107/05, 72/09, 88/10, 99/10 i 57/11.
Sl. glasnik RS, 102/08 i 31/09.
207
Ljudska prava u Srbiji 2011.
na zdravstvenu zaštitu koje se obezbeđuje obaveznim zdravstvenim osiguranjem
obuhvata: mere prevencije i ranog otkrivanja bolesti; preglede i lečenje žena u vezi
sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva; preglede i
lečenje u slučaju bolesti i povrede; preglede i lečenje bolesti usta i zuba;523 medicinsku rehabilitaciju u slučaju bolesti i povrede; lekove i medicinska sredstva; medicinsko-tehnička pomagala. Finansiranje zdravstvene zaštite u navedenim slučajevima može biti potpuno iz sredstava osiguranja, ili uz participaciju osiguranika. U
zakonu su taksativno nabrojani slučajevi u kojima je osiguranik dužan da plati participaciju, kao i procentualna vrednost novčanog učešća osiguranika (čl. 45 ZZO).
Pojedina lica oslobođena su od obaveze plaćanja participacije (ratni vojni invalidi i
civilni invalidi rata, druge osobe sa invaliditetom, dobrovoljni davaoci krvi itd.).
Tokom 2009. i 2010. godine usvojen je set tzv. „zdravstvenih“ zakona. Ovim
zakonima unapređuju se mogućnosti za planiranje zdravstvene politike u zemlji,
obavezuje se država da utvrdi politiku i strategiju javnog zdravlja i usvoji posebne
programe u oblasti javnog zdravlja. Takođe se uređuju i načini sprovođenja mera
poreske i ekonomske politike kojima se podstiču zdravi stilovi života, postupak,
uslovi, nadzor i organizacija transfuziološke delatnosti, uređuju pitanja koja su od
značaja za organizaciju i sprovođenje transplantacije organa ili delova organa, način
dobijanja i doniranja organa, testiranje, obrada, očuvanje, skladištenje i distribucija
ljudskih ćelija i tkiva namenjenih za primenu kod ljudi.524
4.17.8.2. Prava pacijenata. – Zakon o zdravstvenoj zaštiti posvećuje naročitu pažnju zaštiti prava pacijenata. Osnovno pravo pacijenta je pravo na dostupnost
zdravstvene zaštite u skladu s materijalnim mogućnostima sistema zdravstvene zaštite (čl. 26 ZZZ). Svaki pacijent ima pravo na sve vrste informacija nezavisno od
stanja zdravlja, zdravstvene službe i načina kako je koristi, na sve informacije koje
su na osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija dostupne, kao i pravo da
blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da
pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru (čl. 27 i 28 ZZZ). Zakon
propisuje i izuzetak od obaveze davanja obaveštenja o dijagnozi ukoliko bi to moglo da ugrozi zdravlje pacijenta, ali u tom slučaju obaveštenje mora da se dâ srodniku pacijenta. Pacijent ima i pravo na slobodan izbor tima lekara odnosno doktora
medicine, kao i na slobodan izbor medicinskih procedura, uključujući i odbijanje
tretmana. Bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva
medicinska mera. Izuzeci se tiču neodložne potrebe za preduzimanjem medicinskih
mera u okolnostima u kojima pacijent nije sposoban da dâ svoj pristanak (uključujući tu i nemogućnost blagovremenog davanja pristanka staratelja, odnosno zakonskog zastupnika pacijenta), kao i medicinskog zbrinjavanja lica s mentalnim poremećajima. Zakon propisuje mogućnost da pacijent sam odredi lice koje će umesto
523
524
U pogledu stomatoloških usluga novi zakon uvodi značajna ograničenja.
To su Zakon o transfuziološkoj delatnosti, Zakon o transplantaciji i Zakon o transplantaciji
ćelija i tkiva (Sl. glasnik RS, 72/09). Više videti u Izveštaju 2010, I.4.18.9.3.
208
Ljudska prava u pravnim propisima
njega donositi odluke o medicinskim merama za slučaj da on postane nesposoban
za odlučivanje. Pacijent uživa i zaštitu ličnih podataka i privatnosti koje je saopštio medicinskim radnicima ili do kojih se došlo tokom dijagnostičkih ispitivanja i
lečenja. Zabranjeno je i vršenje eksperimenta nad pacijentima bez njihove izričite
saglasnosti. Pacijent ima pravo i na naknadu štete koja mu je prouzrokovana stručnom greškom zdravstvenog radnika. Ovo pravo se ne može unapred isključiti niti
ograničiti.
Propisana je i obaveza organizovanja rada „zaštitnika pacijentovih prava“
nadležnog za razmatranje prigovora pacijenata u okviru zdravstvenih ustanova (čl.
39 ZZZ). Zaštitnik pacijentovih prava samostalan je u svom radu. Rok za donošenje odluke o prigovoru je osam dana (pet za razmatranje prigovora i tri dana za
dostavljanje nalaza). Ukoliko je građanin nezadovoljan odlukom, može se obratiti
zdravstvenoj inspekciji.
4.18.9. Pravo na obrazovanje
Ustav Republike Srbije propisuje da svako ima pravo na obrazovanje i da je
osnovno orazovanje obavezno. Osnovno i srednje obrazovanje su besplatni. (čl. 71).
Pored toga, Ustav propisuje da je osnovno obrazovanje obavezno. Ustav propisuje i
da svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju,
kao i da država omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje, u skladu sa zakonom.
Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja525 obezbeđeni su preduslovi za nesegregirano uključivanje dece u obrazovanje i kontinuirano školovanje,
produženo je trajanje obaveznog i besplatnog Pripremnog predškolskog programa sa
šest na devet meseci, zakonski je regulisan inkluzivan pristup i predviđeni su mehanizmi podrške za decu i nastvano osoblje. Iako je prošlo više od godinu dana od primene zakona kojim se predviđa inkluzivan pristup, u školskom sistemu Srbije uočen
je niz problema, i opšta je ocena da vaspitači i učitelji nisu dovoljno pripremljeni da
bi taj proces mogao da se sprovodi kvalitetno, na korist sve dece u razredu.526 Više
od 80 odsto vaspitača i 70 procenata učitelja ocenilo je u istraživanju da se ne osećaju profesionalno spremnim da rade u redovnoj nastavi i da nastavu prilagode uslovima inkluzivnog obrazovanja, iako su prošli obuke koje je organizovalo ministarstvo
prosvete. Inkluzija, ne obuhvata samo decu sa smetnjama u razvoju, nego i decu iz
marginalizovanih sredina, neuspešne đake, decu iz interno raseljenih sredina i sve
one koji iz socijalnih razloga imaju problema u školi. Uspostavljen je mehanizam
međuresorne saradnje i kordinacije na lokalnom nivou za podršku deci iz osetljivih
grupa u vidu lokalnih interesornih komisija na lokalnom nivou.527
525
526
527
Sl. glasnik RS, 72/09 i 52/11.
Podaci iz ankete Instituta za pedagoška istraživanja (IPI), Tanjug, 12. jul 2011.
Izveštaj o stanju siromaštva i socijalne isključenosti, mart 2011, Vlada Republike Srbije. Vidi
više na: http://www.inkluzija.gov.rs/wp-content/uploads/2010/03/Uloga-lokalnih-samoupravaPrvi-nacionalni-izvestaj.pdf.
209
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakonom o predškolskom vaspitanju i obrazovanju,528 daje se prioritet pri
upisu dece iz osetljivih grupa, omogućena je realizacija posebnih, specijalizovanih
i alternativnih programa. Predškolski program za decu do 6 godina nije obavezan, a
prevoz dece i pratioca obezbeđuju lokalne samouprave.
Zakonom o učeničkom i studentskom standardu,529 uređuju se prava učenika
i studenstkog standarda, osnivanje organizacija i rad ustanova učeničkog i studenstkog standarda.
Vlada Srbije je 2010. godine osnovala Savet za unapređenje stručnog obrazovanja i obrazovanja odarslih kojim predsedava Privredna komora Srbije.530
Zakoni o obrazovanju sadrže i odredbe kojima se obezbeđuje zaštita grupa
i pojedinaca od diskriminacije i zaštita od fizičkog kažnjavanja i vređanja ličnosti
učenika. Na ovaj način se podvlače odredbe Konvencije o pravima deteta koje se
odnose na nediskriminaciju, zaštitu od zlostavljanja i školsku disciplinu u smislu
načina na koji se može sprovoditi (čl. 2, 19, st. 1 i čl. 28, st. 2, Konvencije UN
o pravima deteta).531 Ove zabrane potkrepljene su i odgovarajućim mehanizmom
zaštite i njihova povreda predstavlja osnov za udaljavanje nastavnika, odnosno saradnika iz nastave (čl. 73, st. 1 Zakona o osnovnoj školi; čl. 80, st. 1 Zakona o
srednjoj školi). Ovo je takođe osnov za razrešenje direktora koji ne preduzima mere
u slučaju nedoličnog ponašanja nastavnika (čl. 88, st. 3 Zakona o srednjoj školi), a
propisana je i sankcija za školu koja je dužna da plati novčanu kaznu za prekršaj
ukoliko na ovakva ponašanja ne reaguje (čl. 109, st. 11 i 12 Zakona o osnovnoj
školi; čl. 140, st. 1 i 2 Zakona o srednjoj školi).
Republika Srbija izdvaja svega 3,5 i 3, 8%532 BDP za obrazovanje što je najniža stopa izdvajanja za obrazovanje u Evropi. Procenat koji odlazi na socijalne
transfere je 1,4% i takođe najniži u regionu.533
Usvajanjem Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine534 predviđene su nadležnosti AP Vojvodine u oblasti prosvete. Na nivou predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja AP Vojvodina preko svojih
organa osniva obrazovne ustanove i stara se o njihovom radu, vrši inspekcijski nadzor i obavlja druge poslove u vezi sa funkcionisanjem ovih ustanova.
Ustav Republike Srbije u članu 72 izričito garantuje autonomiju univerziteta,
visokoškolskih i naučnih ustanova. Prema ustavnoj odredbi, autonomija visokoš528
529
530
531
532
533
534
Sl. glanik RS, 18/10.
Ibid.
Prvi nacionalni izveštaj o siromaštvu i socijalnoj isključenosti, mart 2011, Vlada Srbije, str. 143.
Vidi Campbell i Consans protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. Nos. 7511/76 i 7743/76
(1982). O slučaju telesnog kažnjavanja maloletnika vidi i predmet Tyrer protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECHR, App. No. 5856/72 (1978).
Prema najnovijim istraživanjima za obrazovanje se izdvaja 4,6% BDP, što je i dalje mali procenat za obrazovanje, dostupan na www.inkluzija.gov.rs
Izveštaj Republike Srbije Komitetu za prava deteta (CRC/C/SRB/CO/). Dostupan na: http://
www2.ohchr.org/english/bodies/crc/docs/co/CRC.C.SRB.CO.1.pdf.
Sl. glasnik RS, 99/09.
210
Ljudska prava u pravnim propisima
kolskih i naučnih ustanova se ogleda u njihovoj samostalnosti u odlučivanju o unutrašnjoj organizaciji i radu (čl. 72, st. 2). Jemči se i sloboda naučnog i umetničkog
stvaralaštva (čl. 73 Ustava).
Ova oblast uređena je Zakonom o visokom obrazovanju.535 Zakon već u načelnim odredbama utvrđuje da je delatnost visokog obrazovanja od posebnog značaja za Srbiju i da je deo međunarodnog, a posebno evropskog, obrazovnog, naučnog,
odnosno umetničkog prostora (čl. 2). Visoko obrazovanje zasniva se, između ostalog, i na načelima akademske slobode, autonomije, poštovanju ljudskih prava i građanskih sloboda, uključujući zabranu svih vidova diskriminacije, učešće studenata u
upravljanju i odlučivanju, posebno u vezi s pitanjima koja su od značaja za kvalitet
nastave (čl. 4). Istovremeno, izričito je propisana ravnopravnost visokoobrazovnih
ustanova bez obzira na oblik svojine, odnosno na to ko je osnivač (čl. 4, st. 1, t. 9).
Zakon, na nekoliko mesta, posebno insistira na zabrani diskriminacije. Najdirektnija
zabrana sadržana je u odredbi po kojoj pravo na visoko obrazovanje imaju sva lica
s prethodno stečenim srednjim obrazovanjem, bez obzira na rasu, boju kože, pol,
seksualnu orijentaciju, etničko, nacionalno ili socijalno poreklo, jezik, veroispovest,
političko ili drugo mišljenje, status stečen rođenjem, postojanje senzornog ili motornog hendikepa ili imovinsko stanje (čl. 8, st. 1).
Potrebno je nastaviti s radom na socijalnoj dimenziji Bolonjskog procesa i
unapređivati mere podrške namenjene nedovlojno zastupljenim studnetima (siromašnima, Romima, studentia sa invaliditetom). Takođe bi bilo poželjno uskladiti
upisnu politiku u visokom obrazovanju sa potrebama tržišta rada i jačati sisteme
neformalnog obrazovanja za studente svih fakulteta u Srbiji.
535
Sl. glasnik RS, 76/05, 100/07, 97/08 i 44/10.
211
II
ODABRANE TEME
UVOD
Saradnici Beogradskog centra za ljudska prava su, za potrebe ovog izveštaja,
pratili dnevnike Politiku, Večernje novosti, Blic, Danas i Kurir kao i nedeljnike Vreme i NIN. U izradi izveštaja su korišćeni i servisi agencija Beta, Tanjug i Fonet kao
i vesti sa internet stranica svih ovih novinskih kuća. U Srbiji je registrovan veći broj
medija, ali je godišnji izveštaj o stanju ljudskih prava Beogradskog centra od samog
početka bio ograničen na manji broj medija.
Za izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji u 2011. izdvojeno je 6.256 tekstova. Prvo mesto po broju izdvojenih tekstova, sa 18,03%, zauzimaju teme o prevladavanju prošlosti koje uključuju tekstove o radu Haškog tribunala, napise o suđenjima za ratne zločine u zemlji i izveštaje o procesima za rehabilitaciju. Sledeći
su tekstovi o političkim pravima i demokratiji, sa 16,34%. Razlozi za pojačani interes za te teme leže u stalnim obračunima na političkoj sceni, ranim pripremama za
predstojeće izbore i u brojnim korupcionaškim aferama za koje se pretpostavlja da
su u njih umešani državni službenici.
Tekstovi o socijalnim i ekonomskim pravima popeli su se na treće mesto
po broju tekstova među onima koji se bave temama iz oblasti ljudskih prava. Ovaj
trend je razumljiv kada se ima u vidu da je socijalna i ekonomska situacija u zemlji
veoma teška i da veliki broj građana uopšte ne ostvaruje neka od ovih prava. To je
najverovatnije dovelo do toga da poraste procenat medijskih izveštaja koji ukazuju
na socijalna i ekonomska prava i njihovu ugroženost. U poređenju sa 2010. godinom, kada je bilo 8,72% napisa i 15,12%, koliko ih ima u ovoj godini to je veliki
porast i jasan pokazatelj da i pored toga što mediji uglavnom forsiraju senzacionalističke vesti ova tema nije mogla biti zaobiđena iako ne izaziva tako veliko interesovanje građana da bi moglo da poveća tiraž medija.
U ukupnom broju izdvojenih tekstova na četvrtom mestu, sa 13,74%, su napisi o pravu na pravično suđenje a tako visoki postotak je posledica problematične
reforme pravosuđa o čemu se ove godine mnogo pisalo i izveštavalo ali i sporosti
domaćih sudova i neefikasnosti tužilaštva kao i mešanja izvršne vlasti u njihov posao. Na ove probleme ukazuju skoro svi tekstovi koji su u vezi s pravom na pravično suđenje.
213
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Peto mesto je, sa 8,33%, pripalo napisima o slobodi izražavanja a ovako visoko učešće svedoči o rastu problema sa kojima se srbijansko društvo suočava u
ovoj sferi. Konačno, šesto mesto, koje je, sa 5,74%, pripalo napisima o zabrani
diskriminacije pokazuje da su pojave diskriminacije i dalje ozbiljan problem u našoj
zemlji.
Na začelju kolone, po broju izdvojenih tekstova, nalaze se oni koji se odnose na adaptaciju krivičnog zakonodavstva (0,27%), na rad Ustavnog suda Srbije
(0,62%), na položaj nevladinih organizacija (0,71%) kao i na pojavljivanje Srbije
pred međunarodnim telima (0,94%). Ovako nizak nivo izveštavanja o važnim temama koje se tiču i poštovanja ljudskih prava posledica je verovatno toga što ove teme
ne izazivaju veliko interesovanje čitalaca.
Za potrebe izveštaja saradnici Beogradskog centra redovno prate izveštaje i
preporuke komiteta Ujedinjenih nacija zaduženih za nadzor nad primenom međunarodnih univerzalnih ugovora o ljudskim pravima. Pored toga u Izveštaju se koriste i
materijali Saveta za ljudska prava UN, Saveta Evrope (SE), Evropskog komiteta za
prevenciju i sprečavanje mučenja (CPT), Evropske unije (EU), Evropske komisije i
Oragnizacije za evropsku bezbednost i sdardnju (OEBS).
Izveštaju su doprinele međunarodne nevladine organizacije (npr. Human Rights Watch – HRW, Amnesty International – AI, Reporters Without Borders, Freedom House) koje povremeno izdaju saopštenja u vezi s događajima u Srbiji ili analize stanja u našoj zemlji, a posebno su vredni jer omogućavaju da se uporedi stanje
nekih prava sa stanjem u drugim državama.
Dragocen izvor podataka o delovanju državnih organa i stanju ljudskih prava u nekim posebnim oblastima su podaci koje objavljuju nezavisna tela. Saradnici
Beogradskog centra za ljudska prava su pored medija koristili podatke državnih
institucija, zvanične statistike i posebno izveštaja i saopštenja nezavisnih tela: Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o
ličnosti, Državne revizorske institucije, Agencije za borbu protiv korupcije, Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i Saveta za borbu protiv korupcije. Korišćeni su i
izveštaji i podaci dobijeni od međunarodnih međuvladnih organizacija koje imaju
kancelarije u Beogradu (UNDP, Kancelarije UNHCR u Srbiji, Kancelarija OEBS u
Beogradu i sl.).
Budući da Izveštaj objavljujemo već četrnaesti put mora se naglasiti da se uočava sve veća profesionalnost u izveštavanju domaćih nevladinih organizacija i veliki
broj specijalizovanih izveštaja koji sadrže detaljne podatke o nekoj kategoriji stanovnika kojima se ova udruženja građana bave. Neka od njih imaju za cilj da analiziraju i
daju preporuke o pojedinim temama pa su i takvi izveštaji sve korisniji.
Zato se mora reći da najveći doprinos sveobuhvatnom godišnjem izveštaju o
stanju ljudskih prava daju analize, izveštaji i saopštenja domaćih nevladinih organizacija koje se bave zaštitom i promocijom ljudskih prava (Fonda za humanitarno
pravo – FHP, Helsinškog odbora za ljudska prava, Komiteta pravnika za ljudska
prava – YUCOM, Inicijative mladih za ljudska prava, Centra za prava deteta, Gej
214
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
strejt alijanse – GSA, i drugih), zatim nevladinih organizacija koje prate pojedine
oblasti koje utiču na stanje ljudskih prava (Demokratski centar, Centar za razvoj civilnog društva, Transparentnost Srbija, Fond za otvoreno društvo, CeSID, Građanske inicijative, Grupa 484, Društvo sudija Srbije, Beogradski centar za bezbednosnu
politiku, Praxis, Centar za mir i demokratiju, Viktimološko društvo Srbije i mnogi
drugi). Izveštaji i saopštenja medijskih udruženja takođe su od neprocenjive koristi
za rad na ovom Izveštaju.
1. Novi procesni zakoni i reforma pravosuđa
1.1. Procesno zakonodavstvo
Pravičnost sudskog postupka podrazumeva različite garantije, među kojima su naročito važne pravo na pristup sudu, usmenost i kontradiktornost rasprave,
donošenje odluke u razumnom roku, suđenje od strane nezavisnog i nepristrasnog
suda, javnost rasprave i poštovanje pretpostavke nevinosti.1
Svi navedeni elementi pravičnog postupka regulisani su različitim zakonima čija efikasna primena treba da osigura poštovanje člana 6 Evropske konvencije.
Iako je Srbija ratifikovala brojne međunarodne konvencije i obavezala se da uskladi
nacionalno zakonodavstvo s postojećim međunarodnim standardima ovaj proces još
nije završen. U presudama Evropskog suda za ljudska prava najčešće se konstatuje
povreda prava na pravično suđenje iz član 6 Evropske konvencije.2 Tokom 2011.
godine doneto je više zakona koji bi trebalo da utiču na potpunije ostvarivanje prava
na pravično suđenje i omoguće da se praksa nacionalnih sudova i drugih državnih
organa uskladi s praksom Evropskog suda i međunarodnim standardima, među kojima su najvažnija tri procesna zakona: Zakonik o krivičnom postupku,3 Zakon o parničnom postupku4, Zakon o izvršenju i obezbeđenju.5 Pored ova tri zakona u 2011.
godini usvojena su još dva zakona koji imaju uticaja na prava građana i procesna
pravila i to Zakon o advokaturi6 i Zakon javnom beležništvu.7
Međutim, neka rešenja novih zakona izazivaju zabrinutost stručne javnosti pa
je neophodno ukazati na unapređenja koje ovi zakoni donose, ali takođe i na ozbiljne propuste i povrede pojedinih ljudskih prava garantovanih ratifikovanim međunarodnim ugovorima i Ustavom Srbije.
1
2
3
4
5
6
7
O opštim principima i pravilima postupka vidi više u I.4.6. Ovo poglavlje bavi se samo izmenama procesnih zakona usvojenim u toku 2011. godine.
Vidi više u II.4.9.
Sl. glasnik RS, 72/11.
Sl. glasnik RS, 72/11.
Ibid.
Sl. glasnik RS, 31/11.
Ibid.
215
Ljudska prava u Srbiji 2011.
1.1.1. Zakonik o krivičnom postupku
Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) usvojen 26. septembra, počeće da se
primenjuje 15. januara 2013. godine izuzev u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala ili ratnih zločina u kom slučaju počinje da se primenjuje 15.
januara 2012.
1.1.1.1. Istraga (uloga tužilaštva i suda). – Najznačajniju novinu ovog zakonika predstavlja promenjena uloge suda u dokazivanju i utvrđivanju istine, odnosno
uvođenje „tužilačke istrage“. Prema novom konceptu istrage, tužilac je zadužen za
prikupljanje dokaza na osnovu kojih će da odluči da li će da podigne optužnicu protiv nekog lica. Uloga javnog tužioca tokom celog postupka se suštinski promenila
pošto teret dokazivanja pada na tužioca, a sud izvodi dokaze na predlog stranaka,
uz pravo da interveniše samo izuzetno i supsidijarno (čl. 15, st. 3). Samo ako oceni
da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet
dokazivanja svestrano raspravio sudija će imati pravo da dâ nalog stranci u postupku da predloži dopunske dokaze, ili da izuzetno, sam odredi da se takvi dokazi
izvedu (čl. 15, st. 4). U praksi će kod posezanja za ovom merom biti jednostavno
utvrditi značenje kriterijuma „nejasni ili protivrečni dokaz“, ali domet kriterijuma
„neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio“ ostaje da bude utvrđen tokom dalje primene zakonika, jer je jasno da je stvar subjektivnog shvatanja
šta se smatra svestranim, a posebno „neophodnim da bi se došlo do svestranosti“.8
Bez obzira na to u kom pravcu će se razvijati sudska praksa kada primenjuje ove
zakonske odredbe, može se pretpostaviti da će mešanje suda u dokazni postupak,
kada je neophodno, biti moguće. Ono što iz odredbi ovog zakonika nije najjasnije,
a u budućnosti će predstavljati najvažnije pitanje za sudsku praksu, jeste pitanje da
li će sud moći da uvodi apsolutno novi dokaz ili će njegove mogućnosti intervencije
ostati u domenu razjašnjavanja već postojećih dokaza. Ovo bi u praksi na primer
moglo da znači da sud može da traži ponovno veštačenje ukoliko je ono po predlogu drugih učesnika u postupku već obavljeno ili izvođenje drugih dokaza da bi se
razjasnili već izvedeni dokazi, ali ne može da sve te radnje inicira sam.
Tužilačka istraga bi u praksi trebalo da osigura Ustavom garantovanu nepristrasnost suda (čl. 32, st. 1) jer je zasnovana na principu po kome sud kao nepristrasan organ ima korektivnu i kontrolnu ulogu. Uvođenjem tužilačke istrage sud
više neće biti u poziciji da kod neaktivnog tužioca sam po službenoj dužnosti izvodi
dokaze koji idu u korist optužnog akta i na taj način iskače iz nepristrasne uloge
suda. Ipak praksa će pokazati na koju način sud koristi svoja ovlašćenja, jer bi na
primer ekstenzivnim korišćenjem svojih izuzetnih ovlašćenja kao pravila napustio
teren pravičnog postupka i ogrešio se o dužnost da sačuva nepristrasnost. Sa druge
strane previše restriktivno korišćenje ovlašćenja može stvoriti veliki problem, ako
se pokaže da sud ne reaguje u dovoljnom broju slučajeva i da neuku stranku ostavlja u potpuno podređenom položaju u odnosu na tužioca.
8
Zakonik o krivičnom postupku, Predgovor: G. Ilić, S. Beljanski, M. Majić, Službeni glasnik 2011.
216
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Iako se sprovodi obuka tužilaca za novu ulogu koja ih čeka postoji opravdana bojazan da tužilaštvo trenutno nema kapaciteta da ovu promenu uspešno iznese.
Posebno jer za ovako suštinsku promenu nije dovoljno samo znanje tužilaca, već i
finansijska sredstva i materijalni uslovi za vođenje istraga, kao i saradnja s policijom, sudovima i advokatima koji svi treba da budu spremni za nove uloge u krivičnom postupku.
1.1.1.2. Zaštita ljudskih prava. – Tužilačka istraga će biti veliki izazov i odgovornost za tužioce jer je u okviru njihove nove uloge konstituisana i obaveza da
budu i garanti poštovanja ljudskih prava učesnika u krivičnom postupku,9 dok sud i
dalje ima važnu kontrolnu ulogu i garant je poštovanja ljudskih prava u toku celog
krivičnog postupka. U toku istražnog postupka taj garant će biti sudija za prethodni
postupak a u fazi glavnog pretresa sudije. Iako mu je uloga donekle ograničena sud
će na početku postupka imati ključnu ulogu jer će samo optužnica potvrđena od
strane suda moći da bude osnov za glavni pretres, što će predstavljati dodatni filter
za neutemeljene optužnice. Tako će sud moći da odluči da nema mesta optužbi ukoliko utvrdi da nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio
delo (čl. 338, st. 3). Takođe sud će kada utvrdi da je potrebno bolje razjašnjenje
stanja stvari da bi se ispitala osnovanost optužnice narediti da se istraga dopuni ili
da se prikupe određeni dokazi (čl. 337, st. 3). Sud će odlučivati o: statusu posebno
osetljivog svedoka (čl. 103, st. 1), meri posebne zaštite kojom se braniocu i okrivljenom uskraćuju podaci o istovetnosti zaštićenog svedoka (čl. 106, st. 2), žalbi
kojom javni tužilac odbija predlog za preduzimanje određene dokazne radnje (čl.
302, st. 2), smeštanju okrivljenog u zdravstvenu ustanovu radi medicinskog veštačenja (čl. 122, st. 1), objavljivanju fotografije osumnjičenog (čl. 140, st. 2), nadzoru
i privremenom obustavljanju finansijskih transakcija (čl. 144, st. 1), o pretresanju
(čl. 152, st. 3), tajnom praćenju i snimanju (čl. 172, st. 1), simulovanim poslovima
(čl. 174), računskom pretraživanju podataka (čl. 179), tajnom nadzoru komunikacija
(čl. 165), angažovanju prikrivenih islednika (čl. 183), primeni elektronskog nadzora
napuštanja stana (čl. 424), zabrani prilaženja, sastajanju i komuniciranje okrivljenog
sa licima (čl. 197), zabrani napuštanja boravišta (čl. 199), jemstvu (čl. 202), pritvoru (čl. 212) i disciplinskim merama i kaznama (čl. 221) i dr.
1.1.1.3. Ravnopravnost stranaka. – Uvođenjem tužilačke istrage okrivljeni
može biti stavljen u neravnopravan položaj jer se postavlja pitanje ravnopravnosti
stranaka u postupku, odnosno jednakosti oružja između tužioca koji je stručan i iza
sebe ima čitav državni aparat i okrivljenog sa druge strane. U vezi ovoga biće posebno važno i osetljivo pitanje da li će sud moći da interveniše po službenoj dužnosti u slučajevima kada se okrivljeni sam brani ili očigledno nema dobrog branioca, i
nije u ravnopravnom položaju sa tužiocem za koga se podrazumeva da je stručan.
9
Zato je potrebno da, pre nego što počne primena novog Zakona, država blagovremeno preduzme mere ka poboljšanju organizacije rada u tužilaštvu i organizuje potrebnu edukaciju za
tužioce.
217
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Novi Zakonik daje pravo okrivljenom i braniocu da i oni prikupljaju dokaze
tokom istrage, da u tom cilju razgovaraju s licima koja im mogu pružiti podatke
korisne za odbranu, da od tog lica uz njegovu saglasnost pribavljaju pisane isprave,
ili preuzimaju predmete i isprave koje mogu koristiti kao pomoćni materijal u toku
ispitivanja svedoka ili provere verodostojnosti njegovog iskaza. Ovo novo pravo
potkrepljeno je i komplementarnim odredbama člana 36 Zakona o advokaturi da
advokati, u cilju pružanja pravne pomoći, od državnih organa, ustanova, preduzeća
i drugih organizacija traže i blagovremeno dobiju informacije, spise i dokaze koji su
u njihovom posedu ili pod njihovom kontrolom.
ZKP dalje razvija raspravno načelo pa su na glavnom pretresu dozvoljena
uvodna izlaganja stranaka, a optuženom pitanja prvo postavlja njegov branilac. A u
budućnosti će uloga odbrane posebno doći do izražaja tokom osnovnog i unakrsnog
ispitivanja i kontrole verodostojnosti na osnovu prikupljenog materijala u istrazi.
Pitanje koje ostaje bez odgovora je na koji način će okrivljeni koji se sam
brani biti u mogućnost da prikuplja dokaze u svoju korist i da li će to ostati privilegija onih koji imaju advokate i sredstva da pokreću sopstvene istrage.
1.1.1.4. Pravo na odbranu. – Zadržana su, a u nekom delu i poboljšana sva
načela prava na odbranu, kao i načelo obavezne odbrane. ZKP sada pripisuje obavezu advokatske komore da pri sastavljanju spiska sa koga se određuje branilac po
službenoj dužnosti vodi računa o tome da praktični ili stručni rad advokata u određenoj oblasti prava daje pretpostavku da će odbrana biti delotvorna (čl. 76, st. 2).
U postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od deset
godina ili teža kazna branilac može biti samo advokat sa najmanje pet godina advokatske prakse, odnosno advokat, koji je najmanje pet godina vršio funkciju sudije,
javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca (čl. 73). Ova odredba kao sporna se
nalazi pred Ustavnim sudom po predlogu advokata koji tvrde da se njom ograničava pravo na rad.10 Takođe otvara se i pitanje koliko je ovaj kriterijum stručnosti
adekvatan, posebno uzimajući u obzir činjenicu da ne traži kao uslov advokatsku
praksu u određenoj oblasti, te ostaje pitanje da i advokat sa pet godina prakse u
parničnim ili privrednim sporovima ima više iskustva nego advokat sa tri godine
iskustva u krivičnim sporovima.
Sud je dužan da okrivljenom dodeli postavljenog branioca u dva slučaja:
kada je reč o obaveznoj odbrani a okrivljeni nije uzeo branioca i kada se okrivljeni
koristi siromaškim pravom. Novi ZKP takođe predviđa širenje područja obavezne
odbrane (čl. 74), tako da sada okrivljeni mora imati branioca od prvog saslušanja do
pravosnažnog okončanja krivičnog postupka ako je nem, gluv, slep ili nesposoban
da se sam uspešno brani, kao i ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je
propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna. Zatim mora imati branioca
od lišenja slobode, pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere ako je zadržan
ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren, a ako mu se sudi u odsustvu
10
„Zahtev advokata Ustavnom sudu“, Blic, 16. decembar 2011. Dostupno na: www.blic.rs.
218
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
od donošenja rešenja o suđenju u odsustvu, pa dok suđenje u odsustvu traje. Ako
je zbog narušavanja reda udaljen iz sudnice do završetka dokaznog postupka ili
završetka glavnog pretresa okrivljeni mora imati branioca od donošenja naredbe o
udaljenju, pa do povratka u sudnicu ili do saopštavanja presude. Okrivljeni još mora
imati branioca ako se protiv njega vodi postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, od početka pregovora sa javnim tužiocem o zaključenju sporazuma o priznanju krivičnog dela i sporazuma o svedočenju za krivično
delo, ako se pretres održava u njegovoj odsutnosti.
ZKP predviđa da se okrivljenom koji prema svom imovnom stanju ne može
snositi troškove odbrane na njegov zahtev postavlja branilac, kada se postupak vodi
za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko 3 godine ili ako to zahtevaju interesi pravičnosti (čl. 77). I dalje bez adekvatnog prava na odbranu ostaju
građani optuženi za lakša krivična dela, a koji nemaju novca za angažovanje advokata. Do rešenja pitanja besplatne pravne pomoći oni će biti ugroženi, a u praksi
sigurno često neće imati adekvatnu odbranu.
1.1.1.5. Pretpostavka nevinosti. – Novim izmenama ZKP došlo je do očekivanih promena u odnosu na shvatanje pretpostavke nevinosti. ZKP kao i Ustav u
skladu sa međunarodnim standardima predviđa da će se svako smatrati nevinim dok
se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda (čl. 34, st. 3
Ustava; čl. 3, st. 1 ZKP). Novi ZKP, u skladu s evropskim standardima, i dalje predviđa da nije samo sud u obavezi da poštuje pretpostavku nevinosti, već da i državni
i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana i
javne ličnosti imaju obavezu da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom
delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog (čl. 3, st. 2 ZKP).
Ovakav stav zakonodavca potvrdio je nesklad koji postoji između ove norme i krivičnog dela Nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka koje od
prošle godine postoji u Krivičnom zakoniku (čl. 336a, st. 1 KZ), a koje sankcioniše
i povredu pretpostavke nevinosti na takav način da učinilac može biti svako lice.
ZKP je uskladio institut pretpostavke nevinosti praksi Evropskog suda za ljudska
prava koja pravi razliku između položaja javnih i privatnih lica, pri čemu se zabrana
prevashodno odnosi na javna lica.
1.1.1.6. Prisustvo okrivljenog i pritvor. – U praksi se do sada dešavalo da pritvori traju veoma dugo i da izvestan broj okrivljenih boravi u njima duže nego što
to zahteva težina dela koje im se stavlja na teret ili ne postoje dovoljno zasnovani
razlozi za produženje pritvora jer su sudovi po inerciji određivali pritvor kao meru
za obezbeđenje prisustva okrivljenog, bez precizno obrazloženih razloga za takvu
odluku. Nova rešenja uvode više mera koje bi trebalo da obezbede prisustvo okrivljenog i bez njegovog boravka u pritvoru. Alternativne blaže mera su jasno definisane a primena je proširena u odnosu na sadašnja rešenja u ZKP. Tako se između ostalog proširuje mogućnost primene jemstva (čl. 202), i definiše mera kućnog pritvora
(čl. 208). Sud će moći da odredi jemstvo i bez inicijative stranaka i u iznosu za koji
219
Ljudska prava u Srbiji 2011.
sud smatra da je dovoljna garancija (čl. 204, st. 2). Ovom proširenom primenom
se ide u susret praksi Evropskog suda za ljudska prava kroz davanje mogućnosti
sudu da po službenoj dužnosti u svakom slučaju ispita mogućnost zamene pritvora
jemstvom čime jemstvo neće biti privilegija imućnijih. Sud mora da traži i prikupi
podatke kojima se utvrđuje pravo imovno stanje okrivljenog i njegove porodice, na
osnovu čega bi mogao lakše da utvrdi pravi iznos jemstva, odnosno da sa većom
sigurnošću opredeli koji je iznos dovoljna garancija da okrivljeni neće pobeći.
1.1.1.7. Racionalizacija postupka. – Pojednostavljenje i skraćenje krivičnog
postupka očekuje se nakon uvođenja niza mogućnosti za sklapanje sporazuma sa
tužilaštvom, jer nagodbe sada mogu da sklapaju ne samo okrivljeni već i osuđeni za
sva krivična dela. Tako ZKP uvodi sporazum o priznanju krivičnog dela okrivljenog
(čl. 313), sporazum o svedočenju okrivljenog (čl. 320), kao i sporazum o svedočenju osuđenog (čl. 327).
Značajna novina je uvođenje pripremnog ročišta (čl. 345), na kom će se tužilac i odbrana izjašnjavati koje će dokaze da izvedu, koje su činjenice za njih sporne,
a koje nisu. Nesporne činjenice i za stranke i za sud neće biti predmet dokazivanja
na glavnom pretresu, i samo ono što je ostalo kao otvoreno pitanje, biće predmet
dokazivanja, pre svega tužilaštva. Cilj pripremnog ročišta je da se poboljša efikasnost krivičnog postupka, da se uvede stranačka disciplina u izvođenju dokaza, onemogući zloupotrebu postupka od strane stranaka i omogući sudu da napravi plan za
što efikasniji glavni pretres.
Predviđeno je i proširenje nadležnosti sudije pojedinca koji će moći da sudi
za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do osam godina zatvora, umesto
do pet godina, kao što je sada slučaj.
Na efikasnost suda su već uticale poslednje promene koje su povećale stepen
odgovornosti drugostepenog suda, i uvele obavezu tog suda da ukoliko se predmet
po žalbi po drugi put nađe u postupku po žalbi drugostepeni sud je u obavezi da
donese i konačnu odluku, što znači i da po potrebi otvori glavni pretres u žalbenom
postupku (čl. 455, st. 2).
1.1.1.8. Svedoci i veštaci. – Preporuke Komiteta Saveta ministara usvojene
su kroz uvedene novine u postupku zaštite svedoka, posebno zaštite posebno osetljivih svedoka.11 Posebne privilegije kod saslušanja pojedinih svedoka omogućiće
bolji tretman žrtve u krivičnom postupku. Ovo je naročito važno prilikom saslušanja svedoka i učesnika u postupku u kome su žrtve lica koja su žrtve krivičnog dela
trgovine ljudima i dela sa elementima nasilja.
ZKP uvodi institut stručnog savetnika prilikom veštačenja (čl. 125), lica koje
raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje. Stručni savetnik će imati pravo da prisustvuje veštačenju i tom prilikom pregleda predmet vešta11
Preporuka R (85)11 o položaju žrtve u okviru krivičnog prava i krivičnog postupka; Preporuka
R (87) 21 o pomoći žrtvama i sprečavanju viktimizacije; Preporuka R (97) 13 o zastrašivanju
svedoka i pravima odbrane i Preporuka R (2005) 9 o zaštiti svedoka i saradnika pravde.
220
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
čenja, kao i da predlaže veštaku preduzimanje određenih radnji, da daje primedbe
na nalaz i mišljenje veštaka, da postavlja pitanja veštaku na glavnom pretresu, kao
i da bude ispitan.
1.1.2. Zakon o parničnom postupku
Zakon o parničnom postupku, ključni zakon u ostvarivanju subjektivnih građanskih prava usvojen je 28. septembra ove godine, a stupa na snagu 1. februara 2012. godine. Praksa je pokazala da je neefikasnost sudova u velikoj meri bila
uslovljena nekim rešenjima važećeg Zakona o parničnom postupku, pa se najznačajnije izmene u postupku, između ostalog, odnose na vremenski okvir u kome suđenje
može da traje, način na koji se obavlja korespondencija između parničnih stranaka i
suda i pojačana procesna disciplina učesnika u parničnom postupku.12
1.1.2.1. Vremenski okvir. – Jedna od najvažnijih novina je obaveza suda da
odredi vremenski okvir za sprovođenje postupka u skladu sa načelom suđenja u
razumnom roku (čl. 10). Osnovna namera je da se spreči namerno odugovlačenje
postupka, što se do sada najčešće činilo čestim podnošenjem zahteva za izuzeće
sudije ili prenošenjem postupka u drugi sud. Sada će i sud i stranke biti dužni da
se pridržavaju utvrđenog vremenskog okvira, a ročište će moći da bude odloženo
izuzetno i to samo zbog izvođenja dokaza ili sprečenosti sudije (čl. 109). Prilikom
odlaganja ročišta sud će uvek morati da odredi nov vremenski okvir, koji ne može
da bude duži od jedne trećine onog koji je prvobitno određen. Zahtev za izuzeće ili
delegaciju postoji i u novom Zakonu, samo što će sud, ograničen vremenskim okvirom, morati da bude aktivan i da preduzima radnje koje će onemogućiti stranke da
zloupotrebe prava koja imaju na raspolaganju u toku postupka.
1.1.2.2. Racionalizacija postupka. – Novi Zakon uvodi pravilo „monokratnog“ suđenja, što podrazumeva da po pravilu sudi sudija pojedinac, a da se u izuzetnim slučajevima sudi u veću (čl. 35). Tako u prvom stepenu u opštim prvostepenim parnicama, kao i u prvostepenom parničnom postupku u vezi sa porodičnim
odnosima sudi sudija pojedinac. Dokazni postupak je takođe unapređen jer novo
rešenje predviđa da se izvođenje dokaza saslušanjem svedoka, odnosno stranaka,
može sprovesti putem konferencijske veze, odnosno korišćenjem uređaja za tonsko
i optičko snimanje (čl. 245, st. 3).
Ekonomičnosti postupka doprinosi i mogućnost da u parničnom postupku
bude donesena presuda bez održavanja glavne rasprave, ako na osnovu tužbe i odgovora na tužbu sud utvrdi da je činjenično stanje nesporno, ako je spor jednostavan
ili kada je to zakonom predviđeno. Ovo predviđaju i važeći i novi ZPP.
12
O unapređenju u pogledu usaglašavanja nacionalnih sudova sa praksom Evropskog suda za
ljudska prava i mogućnošću da postupak ponovi ako se stranka pozove na odluku Evropskog
suda za ljudska prava, protiv bilo koje države (ne samo Srbije) kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to bi moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke (čl. 426, st. 11).
Vidi više u I.2.2.
221
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Trajanje drugostepenog postupka je racionalizovano kroz institut donošenja
drugostepene međupresude, restrikciju apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka o kojima drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti i izjavljivanje žalbe alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje.
Zakon predviđa novine u oblasti izvođenja i dužine veštačenja koje postavlja
na bitno drugačije osnove u skladu s doslednom primenom raspravnog načela, u
kome je postupak stranačka borba, a sud garant zakonitosti i pravilnosti postupanja. Do sada je veštake isključivo određivao sud, a novim rešenjem omogućeno je
da stranke u postupku sâme angažuju veštake iz novooformljenog javnog Registra
veštaka13 i predlože njihov nalaz i mišljenje kao dokaz, koje će, kao i sve druge
dokaze ceniti sud. Stranke će imati rok do kraja pripremnog ročišta (tj. ročišta za
glavnu raspravu ako pripremno nije održano) da prilože nalaz i mišljenje veštaka
kojeg su izabrali (čl. 263).
Uvedena su i neka tehnička unapređenja jer će od stupanja na snagu novog
Zakona podnesci moći da se dostavljaju elektronskim putem, a novina je i audio i
video snimanje suđenja umesto vođenje zapisnika.
Budući da je do zastoja u postupku dolazilo često zbog nemogućnosti dostave pismena strana u sporu novim rešenjem predviđeno je da se za pismena obaveštenja licu koje se ne zatekne na adresi, ostavlja obaveštenje da ga može podići u
sudu u roku od 30 dana i istovremeno stavlja na oglasnu tablu suda nakon čega se
smatra da je dostavljanje uredno obavljeno (čl. 141, st. 2). Na ovaj način isključuje
se mogućnost bezuspešnog dostavljanja, čime će se omogućiti nastavak postupka i
znatno smanjiti trajanje parnice.
Zakon takođe detaljno propisuje kazne za nepoštovanje procesne discipline –
za vređanje u postupku, zloupotrebu procesnih ovlašćenja i ometanja preduzimanja
parničnih radnji i dostavljanja dokumenata (čl. 186). Dosadašnja praksa je pokazala
da sudije odredbe o procesnoj disciplini ne koriste dovoljno i ne snose odgovornosti
ukoliko se zbog njihove pasivnosti postupak odugovlači. Novi ZPP je uneo neka rešenja u tom delu koja ranije nisu bila predviđena, ali ostaje da se vidi da li će sudije
u praksi koristiti ove mogućnosti.
1.1.2.3. Proširenje mogućnosti za zaključenje poravnanja. – Prema sada važećem zakonu postoji mogućnost da stranke zaključe poravnanje sаmo do okončаnjа
prvostepenog postupkа. Novi Zakon proširuje ovaj institut i predviđa da može doći
do poravnanja u toku celog postupka, odnosno do prаvosnаžnog okončаnjа postupkа.
Pitаnje sudbine prvostepene odluke i žаlbe u slučаju zаključenjа porаvnаnjа u toku
drugostepenog postupkа rešeno je tako što će sud doneti rešenje kojim će utvrditi
da je prvostepena presuda bez dejstva i obustaviti postupak ili smatrati da je žalba
povučena.
13
Registar veštaka nalazi se na vebstranici Ministarstva pravde, www.mpravde.gov.rs.
222
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
1.1.2.4. Ograničenja ljudskih prava u novom Zakonu o parničnom postupku.
– Pojedine odredbe novog Zakona ugrožavaju zagarantovana ljudska prava i trebalo
bi ih što pre ukloniti iz zakona.
Pravo zastupanja u parničnom postupku ograničeno je isključivo na advokate jer novi ZPP predviđa da punomoćnik u postupku mora da bude advokat (čl. 85).
Time je najugroženijim građanima Srbije koji su fizički onemogućeni da pristupe
sudu ili nemaju novca za plaćanje advokatskih usluga uskraćena ustavna garancija da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se
odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (čl. 36).
Prema Ustavu Srbije dostignuti novo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati (čl. 20). Ovim članom novog ZPP povređuje se pravo koje su građani Srbije
imali po dosadašnjem ZPP jer je parnična stranka mogla za punomoćnika da odredi
bilo koje parnično sposobno lice.14 Odredbom ovog člana povređeno je i načelo
jednakosti u pravu na pristup sudu jer sve stranke nemaju imovinske mogućnosti
da obezbede advokata za zastupanje pred sudom, kao i pravo garantovano ustavom
da svako ima pravo na pravnu pomoć (čl. 67, st. 2).15 Ovo pravo se dovodi u pitanje i tumačenjem odredaba članova 170 i 168, st. 4 novog ZPP koji predviđaju
da parnični sud rešenjem odlučuje o pravu na besplatnu pravnu pomoć „ako je to
nužno radi zaštite prava stranke, odnosno ako je to propisano posebnim zakonom“ i
to tako što će u oceni okolnosti koje dozvoljavaju besplatnu pravnu pomoć uzimati
u obzir broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koju stranka poseduje,
čime svodi pravo na besplatnu pravnu pomoć na siromaško pravo, što nije u skladu
s praksom Evropskog suda jer on ovo pravo tumači mnogo šire.16 Na ova rešenja
reagovala je koalicija nevladinih organizacija17 i Zaštitnik građana koji je najavio
da će pokrenuti postupak ocene ustavnosti spornih odredaba mada to nije učinio do
kraja 2011. godine.18
Stranku mora da zastupa advokat i u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je i sama advokat. Kako Ustav Republike Srbije nije predvideo nikakva ograničenja, već je garantovao da svako ima pravo na pravni lek, predloženo
rešenje prema kom stranku mora da zastupa advokat u postupku po pravnim leko14
15
16
17
18
Pravnu pomoć su pored advokata često u praksi pružali sindikati, pravne klinike pri fakultetima
i stručnjaci aktivni u nevladinim organizacijama, najčešće bez naknade, pa su i iz tog razloga
protivne navedenoj ustavnoj odredbi.
Ustav predviđa da pravnu pomoć pružaju advokati i službe pravne pomoći koje se osnivaju u
jedinicama lokalne samouprave u skladu sa zakonom. Zakon o besplatnoj parvnoj pomoći koji
bi obezbedio ovo ustavno pravo još uvek nije donesen, službe besplatne pravne pomoći nisu
osnovane u svim jedinicama lokalne samouprave, a i one koje su osnovane ponekad ne obezbeđuju efikasnu zaštitu.
Vidi Airey protiv Irske, ECtHR, App. No. 6289/73.
Saopštenje koalicije nevladinih organizacija, 19. septembar 2011, dostupno na http://www.
praxis.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=214&Itemid=46.
Saopštenje zaštitnika građana, 28. septembar 2011, dostupno na: www.ombudsman.rs.
223
Ljudska prava u Srbiji 2011.
vima direktno krši pravo na pravni lek garantovano Ustavom i članom 6 Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Spor protiv Republike Srbije, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. – predviđen je u ZPP (čl. 193). Sam član je veoma neodređen i nejasan,
ali posebno zabrinjava to što se ovim članom uvodi „obavezna“ medijacija jer je
svako lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, ili jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora. Odredbom
ovog člana država je stavljena u privilegovani položaj u odnosu na druge učesnike
u postupcima za koje ne postoji pravilo o obaveznoj medijaciji, pošto je samo u
slučajevima kada je država tužena uveden princip obavezne medijacije. Na ovaj
način povređuje se i načelo procesne jednakosti parničnih stranaka kao deo prava
na pravično suđenje. Pravobranilaštvo ima rok od 60 dana da na predlog odgovori
a tek ukoliko odgovor izostane može se podneti tužba nadležnom sudu. Mada je
cilj donošenja novog zakona bio povećanje efikasnosti parničnog postupka, državi
je ostavljen neopravdano dug rok za odgovor na ponudu za medijaciju. Posebno
zabrinjava činjenica da u tom roku tužilac ne može da podnese tužbu protiv države,
pa u međuvremenu može da izgubi mogućnost da ostvari neka druga prava. Pored
toga, u ovoj odredbi ima elemenata diskriminacije jer se sva lica koja tuže državu
stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu stranu.
Posebni postupci. – predviđeni novim Zakonom su najsporniji. Najme, uveden je postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa (Glava XXXVI) u kome udruženja, njihovi savezi (organizacije potrošača, organizacije koje štite lica s posebnim
potrebama, organizacijama civilnog društva i sl.), osnovane u skladu sa zakonom
mogu da pokrenu postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana (čl. 495).
Ove organizacije mogu da pokrenu postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa
i da tužbom traže zabranu preduzimanja aktivnosti od koje preti povreda prava i
interesa građana koje je tužilac zakonom ovlašćen da štiti; uklanjanje postojeće povrede kolektivnih prava i interesa građana ili štetnih posledica postupanja tuženog i
uspostavljanje pređašnjeg stanja, stanja u kome takva povreda više ne bi mogla da
nastane ili stanja koje približno odgovara stanju koje je postojalo pre povrede; utvrđivanje nedopuštenosti radnje kojom su povređeni kolektivni interesi i prava građana; objavljivanje presude kojom je usvojen tužbeni zahtev u sredstvima javnog
informisanja, o trošku tuženog. Međutim, ovlašćenja koja ima tuženi u potpunosti
dovode u pitanje ustavnost i zakonitost ovih odredbi ali i nameru zakonodavca.
Zakon predviđa da lice za koje udruženja tvrde da obavlja delatnost na način
na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi građana može da podnese tužbu
kojom će zahtevati da se utvrdi da preduzetim radnjama nije ugrozio, odnosno povredio kolektivna prava i interese građana, odnosno da ih nije povredio na nedopušten način. Udruženju i drugim organizacijama može se zabraniti određena radnja, a
naročito istupanje u javnosti u vezi sa tvrdnjom da tužilac obavlja delatnost na način
224
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi, a može zahtevati i naknadu štete
pričinjene neistinitim iznošenjem ili prenošenjem tvrdnji i objavljivanje presude kojom je usvojen tužbeni zahtev u sredstvima javnog informisanja o trošku tuženog.
Ova odredba ugrožava slobodu izražavanja ustanovljenu Ustavom Srbije (čl. 46) i
Evropskom konvencijom (čl. 10).
Da bi tužilac mogao da pokrene postupak potrebno je da njegova prava budu
povređena tvrdnjom tuženog. Iako zakonom nije jasno definisano, pretpostavka je
da se radi o tvrdnji iznetoj u javnosti, što znači da će predmet utuživanja biti tvrdnja
koja se javno prenosi putem medija. Zakonodavac takođe predviđa da tužilac može
da tuži i lica koja su ovlašćena da zastupaju lice, članove njegovih organa, kao i lica
koja u njegovo ime istupaju u javnosti, što može negativno da utiče na rad novinara,
urednika, nevladinih organizacija i sl.
1.1.3. Zakon o izvršenju i obezbeđenju
Ovaj zakon donet je 5. maja 2011. godine i počeo da se primenjuje od 17.
septembra 2011. (osim odredaba koje se odnose na izvršitelje, koje se primenjuje
od 17. maja 2012. godine). Zakon je donet zbog toga što je izvršni postupak trajao
neopravdano dugo, kao i da bi se sudovi rasteretili poslova koji ne predstavljaju suđenje u užem smislu, a koji su po novom rešenju povereni i privatnim izvršiteljima.
Pored ovih razloga, postojala je potreba usklađivanja postupka izvršenja i obezbeđenja sa Zakonom o uređenju sudova i novim procesnim zakonima.
1.1.3.1. Sprovođenje izvršnog postupka. – Zakon predviđa da izvršenje i
obezbeđenje određuje sud, a novina je da ga sprovode sud ili (privatni) izvršitelj.
Sud je isključivo nadležan za sprovođenje izvršenja odluka u vezi sa porodičnim
odnosima i za izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad. Izvršitelji su fizička lica,
koja imenuje ministar nadležan za poslove pravosuđa i koja sprovode izvršenje u
granicama rešenja o izvršenju, a na osnovu javnih ovlašćenja koja su im poverena
novim Zakonom. Izvršitelj obavlja delatnost kao preduzetnik ili kao član ortačkog
društva čiji članovi mogu biti isključivo izvršitelji (čl. 312). Zakon propisuje i uslove za imenovanje izvršitelja (čl. 313).19
Izvršni poverilac u predlogu za izvršenje naznačava da li zahteva da izvršenje sprovodi sud ili izvršitelj. Zakonom je predviđeno obavezno učlanjenje izvršitelja u Komoru nad čijim radom vrši nadzor Ministarstvo pravde (čl. 338). Izvršitelj
može imati jednog ili više zamenika a može imenovati i pomoćnike (čl. 333 i 334).
Ova novina bi trebalo značajno da doprinese efikasnosti izvršnog postupka, imajući
u vidu da je upravo usled nedovoljnog broja sudskih izvršitelja, samo sprovođenje
19
Za izvršitelja se može imenovati lice koje je poslovno sposobno, državljanim je RS, steklo je
diplomu pravnog fakulteta, ima najmanje dve godine radnog iskustva na poslovima izvršenja,
ili 3 godine na pravnim poslovima, dostojno je da obavlja poslove izvršitelja, položilo je stručni
ispit, protiv njega se ne vodi krivični postupak i nije osuđivano za krivično delo na bezuslovnu
kaznu zatvora u trajanju od najmanje 6 meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim za
obavljanje poslova izvršitelja i nije ortak ortačkog društva nad kojim se vodi stečajni postupak.
225
Ljudska prava u Srbiji 2011.
izvršenja trajalo i po nekoliko godina, što je umanjivalo autoritet sudskih odluka, a
sudsku zaštitu činilo gotovo apsurdnom.
Novim zakonom detaljno je uređena asistencija policije prilikom sprovođenja izvršenja (čl. 73),20 a utvrđena je i novčana kazna za odgovorno lice u policiji
u slučaju da ono ne postupi po nalogu suda ili izvršitelju ne pruži odgovarajuću
pomoć (čl. 73, st. 3).
Zakon predviđa i mogućnost da se izvršni poverilac i dužnik sporazumeju da
dužnik isplati dug na rate i da overen sporazum dostave sudu, nakon čega se obustavlja postupak po službenoj dužnosti (čl. 76).
Po namirenju izvršnog poverioca donosi se odluka o zaključenju izvršnog
postupka (čl. 77). Do sada se u slučaju namirenja poverioca nije donosila formalna
odluka.
1.1.3.2. Dostavljanje. – Zakon sadrži i novine u pogledu dostavljanja, jer
uvodi nove rokove uz očekivanje da će ubrzati tok izvršnog postupka. O predlogu
za izvršenje sud je nadležan da odluči u roku od pet radnih dana, od dana podnošenja predloga i da u istom roku odluku dostavi strankama (čl. 7), dok raniji Zakon o
izvršnom postupku21 nije predviđao obavezan rok za dostavljanje rešenja o izvršenju. Rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih izvršnih radnji ne mogu
biti duži od 5 radnih dana.
Ukoliko dostavljanje nije moguće na adresi navedenoj u predlogu za izvršenje, sud je sada dužan da po proteku roka od 5 radnih dana od upućivanja pismena
izvrši dostavljanje isticanjem pismena na oglasnoj tabli suda (čl. 29). Dostava je
izvršena protekom 5 radnih dana od isticanja na oglasnu tablu suda.
1.1.3.3. Odlaganje postupka izvršenja i obezbeđenja i pravni lekovi. – U cilju
postizanja efikasnosti novi Zakon ne dozvoljava odlaganje u postupku izvršenja i
obezbeđenja, osim ako je to izričito propisano (čl. 6). Po ranijem rešenju bilo je
predviđeno obavezno ili fakultativno održavanje ročišta, dok novi Zakon izričito
propisuje da sud, odnosno izvršitelj postupa na osnovu podnesaka i isprava (čl. 28).
Zakon sadrži i restriktivne odredbe u pogledu vraćanja u pređašnje stanje, koje se
može tražiti samo zbog propuštanja roka za izjavljivanje prigovora, a veštačenje u
postupku nije dozvoljeno (čl. 30).
Novi zakon uvodi jedinstven pravni lek, prigovor, koji se može izjaviti u roku
od pet radnih dana od dana dostavljanja rešenja o izvršenju (čl. 39) o kome je sud
obavezan da odluči u roku od 5 radnih dana. O prigovorima odlučuju prvostepeni
sudovi što takođe doprinosi ubrzanju postupka. Zakon taksativno nabraja osnove za
20
21
Policija je dužna da po nalogu suda ili izvršitelja sprovede mere i upotrebi sredstva prinude potrebna radi izvršenja radnje zbog koje se preduzimaju, a naročito da vrši proveru i utvrđivanje
identiteta lica i identifikaciju predmeta, da traga za licima i predmetima, da oduzme motorno
vozilo ili drugu stvar koja je predmet izvršenja i da obezbeđuje lica i imovinu prilikom sprovođenja izvršenja.
Sl. glasnik RS, 125/04.
226
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
izjavljivanje prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave i
konkretizuje dokaze koji se moraju podneti uz prigovor (čl. 46 i 48), što prethodni
ZIP nije propisivao, pa se u praksi dešavalo da dužnik zloupotrebljava svoja procesna prava podnošenjem neobrazloženog i dokazima nepotkrepljenog prigovora.
Ukoliko dužnik uz prigovor ne iznese sve razloge i ne podnese dokaze, gubi pravo
da to naknadno učini.
U slučaju protivizvršenja, sada je predviđeno da prigovor izvršnog poverioca
odlaže protivizvršenje, samo oko je poverilac prethodno položio jemstvo (čl. 79).
1.1.3.4. Izvršne i verodostojne isprave. – Zakon uvodi nove izvršne i verodostojne isprave i eksplicitno predviđa da je izvršna isprava izvod iz registra založnih
prava na pokretnim stvarima i pravima i izvod iz registra finansijskog lizinga, ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava, usvojen plan reorganizacije u stečajnom postupku čije je usvajanje potvrđeno odlukom suda, izvršna odluka koja je potvrđena
kao Evropska izvršna isprava i druga isprava koja je zakonom određena kao izvršna
isprava (čl. 13). Novouvedene verodostojne isprave su menica, ček i faktura stranog
lica, privremena ili okončana situacija u vezi sa građevinskim radovima i obračun o
nagradi i naknadi advokata (čl. 18). Uz fakturu se sada mora priložiti otpremnica ili
drugi pismeni dokaz da je dužnik obavešten o nastaloj obavezi.
Zakon uspostavlja i poseban postupak kada se radi o izvršenju na osnovu
verodostojne isprave za izvršene komunalne i slične usluge. Predlog za izvršenje se
u ovom postupku podnosi izvršitelju (čl. 252). Uz predlog izvršni poverilac mora
dostaviti dokaz da je prethodno poslao opomenu pred utuženje izvršnom dužniku.
1.1.3.5. Predmet i sredstva izvršenja. – Izvršni poverilac prema novom Zakonu ima mogućnost da u predlogu za izvršenje, odnosno obezbeđenje zahteva sprovođenje ovih radnji na celokupnoj imovini dužnika ili da uz predlog podnese zahtev
za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja, u kom slučaju sud određuje izvršenje odnosno obezbeđenje na celoj
imovini izvršnog dužnika (čl. 20). Nakon identifikovanja imovine, sud zaključkom
određuje sredstvo i predmet izvršenja. Bitno su izmenjene odredbe o mogućnosti
promene sredstva izvršenja (kada se radi o novčanim potraživanjima). Prema novom Zakonu, sud može po službenoj dužnosti ili na predlog izvršnog poverioca
odrediti drugo sredstvo izvršenja u toku celog postupka, za razliku od ranijeg koji je
predviđao da predlog može da se podnese samo do otpočinjanja sprovođenja izvršenja i da ga može podneti i izvršni dužnik.
Novina je i to da izvršni poverilac može uz predlog za izvršenje ili u toku
postupka da podnese zahtev za dobijanje izjave o imovini dužnika (čl. 54). Na osnovu zahteva sud donosi rešenje kojim se nalaže izvršnom dužniku da pristupi sudu
radi davanja izjave na zapisnik ili da dostavi pisanu izjavu, pod pretnjom izricanja
novčane kazne (čl. 55). Ranije zakonska rešenja su davala ovo pravo samo izvršnom poveriocu čija novčana potraživanja nisu namirena u izvršnom postupku, i to
u okviru produženog postupka izvršenja. Izvršni dužnik ima obavezu da uz izjavu,
227
Ljudska prava u Srbiji 2011.
po nalogu suda, dostavi i isprave o stvarima i pravima koje su navedene u izjavi
(čl. 59). Ukoliko dužnik tri puta ne postupi po nalogu suda, sud može izreći kaznu
zatvora u maksimalnom trajanju od 30 dana. Radi jedinstvene evidencije, vodi se
registar lica upisanih u knjigu dužnika u elektronskoj formi, koji je javan i jedinstven za celu teritoriju Republike Srbije (čl. 67). Registar se objavljuje na internet
stranici suda. Međutim, izjava o imovini ne može se zahtevati u odnosu na Republiku Srbiju, autonomnu pokrajinu i jedinicu lokalne samouprave, kao izvršne dužnike, čime zakonodavac neosnovano privileguje državu i stavlja učesnike postupka u
neravnopravan položaj.
Usled namirenja novčanih potraživanja, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari, oglas o prodaji javnim nadmetanjem će se objaviti na oglasnoj tabli i
internet stranici suda, najkasnije osam dana pre održavanja. Ako na prvom javnom
nadmetanju nije došlo do prodaje sud, odnosno izvršitelj će konstatovati da prva
prodaja nije uspela i na licu mesta će zakazati novu prodaju koja se mora održati
u roku od najmanje 15 dana, a najviše 30 dana (čl. 97). Ovi rokovi nisu bili predviđeni prethodnim ZIP, tako da se u praksi dešavalo da između dva usmena javna
nadmetanja, protekne i više od 6 meseci.
U pogledu izvršenja radi naplate novčanih potraživanja sprovođenjem izvršenja na novčanim sredstvima na računu izvršnog dužnika uvedena je obaveza organizacije za prinudnu naplatu da svakodnevno obaveštava sud, odnosno izvršitelja o
sprovedenim izvršenjima (čl. 187). Zakon predviđa uvođenje jedinstvenog registra
izvršnih dužnika i sudskih zabrana, kao i restriktivnu primenu administrativne zabrane. Dužnicima će se tako ubuduće, po odluci suda, sa računa uzimati deo dugovanja, a iznos će biti revidiran kada dođe do promena u visini zarade ili ako dužnik
promeni poslodavca.
1.1.3.6. Troškovi postupka i sudski penali. – Troškove postupka u vezi sa
određivanjem i sprovođenjem izvršenja snosi izvršni dužnik, a izvršni poverilac će
sada biti u obavezi da predujmi troškove i da dokaz o uplaćenom predujmu dostavi
uz predlog za izvršenje (čl. 34). U suprotnom će sud, odnosno izvršitelj, obustaviti postupak. Značajno su izmenjene odredbe o sudskim penalima i uslovima za
njihovo izricanje (čl. 53). Poverilac može tražiti plaćanje penala zbog neizvršenja
novčane obaveze koja je utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom. Zakon više
ne predviđa mogućnost da se sudski penali smanje na predlog izvršnog dužnika koji
je dobrovoljno ispunio obavezu. Novi Zakon izričito propisuje da protiv rešenja o
određivanju sudskih penala nije dozvoljen prigovor, čime se dužnik stavlja u izuzetno nepovoljan položaj.
1.2. Reforma pravosuđa
Usvajanjem izmena zakona Zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu,
Zakona o Visokom savetu sudstva, Zakona o Državnom veću tužilaca i Zakona o
uređenju sudova krajem 2010. godine, i Ministarstvo pravde i Visoki savet sudstva
228
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
praktično su prihvatili činjenicu da je do propusta u izboru sudija i tužilaca došlo i
da svaku pojedinačnu odluku o izboru treba preispitati. Ovakav ishod mogao se preduprediti poštovanjem standarda koji garantuju mogućnost izjašnjenja sudija čije su
stručnost i dostojnost dovedene u pitanje i adekvatan žalbeni postupak u kojem bi se
u kratkom roku preispitala odluka VSS i javnost rada. Tako bi bilo manje osnova za
kritiku, ne bi se nepotrebno izgubila čitava godina i urušio ugled nosilaca reforme.
Nažalost, i u 2011. godini mnogi propusti, nepoštovanje procedura i rokova učinili
su da proces reforme ponovo bude u centru pažnje medija, međunarodnih institucija
i stručne javnosti. Kao i prethodnih godina Evropska komisija je u svom izveštaju
iznela kritike na račun reforme pravosuđa u kojima se posebno ističe da će Srbija
još morati da ulaže velike napore kako bi dostigla evropske standarde u oblasti pravosuđa.22
1.2.1. Izbor članova Visokog saveta sudstva
i Državnog veća tužilaca
Izbori za stalne članove Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT) održani su u martu. Zakonom o Visokom savetu sudstva i Državnom
veću tužilaca predviđena je mogućnost da, pored opšte sednice sudova i tužilaštava,
kandidate za stalni sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca može
predlagati i jedan broj sudija ili tužilaca. Ova odredba omogućila je sudijama i tužiocima da neposrednije učestvuju u radu VSS i DVT, kao i da predlože kandidata
koga lično poznaju i u koga imaju poverenje. Narodnoj skupštini predloženi su kandidati koji su dobili najveći broj glasova svojih kolega, pa bi se moglo zaključiti da
je u postupku izbora poštovano mišljenje sudija. Izabrano je šest članova Visokog
saveta sudstva iz redova sudija, koji su od 50 predloženih kandidata osvojili najviše
glasov svojih kolega.23
Društvo sudija Srbije je u više navrata osporavalo kredibilitet izbora za Visoki savet sudstva, koje smatra da suštinski problem predstavlja isključivanje iz izbornog procesa 837 nereizabranih sudija. Društvo sudija takođe je ukazalo da Ustav
zabranjuje da predsednici sudova budu članovi VSS, a dva izabrana kandidata su
vršioci funkcije predsednika suda, u Zrenjaninu i Subotici.24 Primedba se odnosila
i na učešće prekršajnih sudija u izbornom procesu jer u trenutku izbora Ustavni sud
još uvek nije doneo odluku o ustavnosti odredbe koja sudijama za prekršaje daje biračko pravo.25 Društvo sudija zamerilo je i to što je od šest kandidata koji su birani
na sudskim izborima polovina, odnosno troje, iz sudova u Vojvodini iako je u Voj22
23
24
25
Vidi Mišljenje Evropske komisije o kandidaturi Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, str. 102,
dostupan na http://www.seio.gov.rs/vesti.145.html?newsid=1038.
Izabrani su sudija Vrhovnog kasacionog suda Mirjana Ivić, sudija Apelacionog suda u Beogradu Milomir Lukić, sudija Privrednog suda u Zrenjaninu Aleksandar Stoiljkovski, sudija Višeg
prekršajnog suda Blagoje Jakšić, sudija Osnovnog suda u Subotici Sonja Vidanović i sudija
Apelacionog suda u Novom Sadu Branka Bančević.
Saopštenje Društva sudija Srbije, 6. mart 2011, www.sudije.rs.
Više o status sudija za prekršaje vidi II.1.2.4.
229
Ljudska prava u Srbiji 2011.
vodini tek oko jedne četvrtine od ukupnog broja sudija u Srbiji i da nema nijednog
kandidata sa područja apelacionih sudova u Kragujevcu i Nišu.26
Na izborima za članove Državnog veća tužilaca izabrani su, a kasnije u Narodnoj skupštini potvrđeni, Branko Stamenković, Danijela Sinđelić i Majda Rakić.
U DVT su izabrani i zamenik javnog tužioca u Republičkom javnom tužilaštvu Zorica Stojšić, tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević i zamenik javnog
tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu Dragoljub Barjamović.
1.2.2. Rešavanje prigovora neizabranih sudija i tužilaca
Odluka o izboru sudija na stalnu funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti objavljena je 16. decembra 2009. godine. Venecijanska komisija je na zahtev
Ministarstva pravde dala mišljenje o nacrtu Kriterijuma i merila za izbor sudija i
predsednika sudova, i o nacrtu Pravilnika o kriterijumima i merilima vrednovanja
stručnosti, osposobljenosti i dostojnost kandidata za nosioce funkcija javnog tužioca
u kome su iznete neke zamerke. Najviše zamerki Komisija je, očekivano, imala u
pogledu izbora zatečenih sudija. Opravdano je postavljeno pitanje zašto sudije kod
kojih je stručnost, dostojnost i osposobljenost dovedena u pitanje nisu dobile priliku
da pre donošenja konačne odluke odgovore na primedbe Visokog saveta sudstva.
Ovo rešenje je i u suprotnosti s ustavnom normom iz člana 32, kojom je utvrđeno
pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti
sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Preporuka Venecijanske komisije je bila i da se sa kvantitativno merljivim kriterijumima postupa pažljivo. Ne mora nužno biti da sudija nije postupao stručno i profesionalno ako mu je u nekoliko navrata ukinuta odluka. Razumljivo je da se stručnost
sudije koji je imao izrazito veliki broj ukinutih odluka dovode u pitanje. Ipak, bilo kakvu konačnu odluku treba doneti na osnovu procene datih predmeta, a ne na osnovu
prostog prebrojavanja predmeta u kojima je odluka ukinuta. Isto tako, Venecijanska
komisija je napomenula da, kada je u pitanju broj rešenih predmeta, ne može se isključiti mogućnost da se nekim sudijama dodeljuju teži predmeti nego što je to slučaj
s drugima, usled čega se čini da je njihov učinak manji nego njihovih kolega.
Najvažnije primedba Venecijanske komisije odnosi se na pitanje pravnog
leka, koje nije adekvatno rešeno do kraja opšteg izbora. Da podsetimo, prošlogodišnjim izmenama zakona sudijama i tužiocima dato je pravo prigovora na odluku o
prestanku sudijske funkcije koju podnose stalnom sastavu VSS ili DTV, a ne Ustavnom sudu kako je predviđalo ranije rešenje. Donošenje ovakve odluke pravdalo se
potrebom prevazilaženja zastoja u radu Ustavnog suda Srbije koji nije u mogućnosti
da brzo odlučuje o žalbama neizabranih sudija, međutim, postavlja se pitanje da li
su prekršena neka druga ustavom garantovana prava (pravo na delotvoran pravni
lek, načelo zabrane retroaktivnosti zakona, pravilo ne bis in idem i dr).27
26
27
Saopštenje Društva sudija Srbije, 6. mart 2011, www.sudije.rs.
Vidi više u I.4.6.3.1.
230
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
U 2011. godinu Visoki savet sudstva ušao je sa zadatkom da reši status više
od 800 neizabranih sudija. Ročišta za razgovor sa neizabranim sudijama počela su
15. juna. Iako je prema planu rada bilo predviđeno da se razgovori sa sudijama i odluke o njihovom statusu donesu do septembra, do kraja 2011. godine taj proces nije
završen.28 VSS je osnovao dve tročlane komisije koje su vodile razgovore. Predsednik prve komisije je Mirjana Ivić, sudija Vrhovnog kasacionog suda, a članovi su
sudije Branka Bančević i Blagoje Jakšić, članovi VSS. Predsednik druge komisije
bio je Milimir Lukić sudija Apelacionog suda u Beogradu, a članovi su sudije Aleksandar Stoiljkovski i Sonja Vidanović, članovi VSS. Uočava se velika disproporcija u procentima usvojenih prigovora jer je u prvoj komisiji procenat usvojenih
prigovora 27,7%, dok u drugoj procenat usvojenih prigovora iznosi 59%, na šta je
ukazalo i Društvo sudija.29
Do sada je pred dve komisije Visokog saveta sudstva održano 591 ročište
po prigovorima neizabranih sudija, pred prvom komisijom održano je 285, a pred
drugom 306 ročišta.30 Doneto je 300 odluka, prihvaćena su 73 prigovora sudija,
215 prigovora je odbijeno, šest odbačeno, tri su bila osnovana ali su kandidati u
međuvremenu ispunili uslov za penziju, a tri postupka su obustavljena zbog smrti
sudija. Visoki savet sudstva treba da donese odluke u još 291 slučaju neizabranih
sudija koji su imali ročišta, a ostalo je još oko 200 sudija koji na ročišta nisu
izašli.31
1.2.2.1. Povrede procedure. – Mandat nekoliko članova Visokog saveta sudstva je prekinut ili je sporan. Prvo se, već u prvim mesecima rada VSS suočio sa
ostavkom sudije Milimira Lukića a kasnije i hapšenjem sudije Blagoja Jakšića. Ova
dva događaja su, pored ponovnog otvaranja pitanja kredibiliteta ovog organa, otvorili pitanje (ne)poštovanja procedure izbora.
Na neposrednim izborima za članove Visokog saveta sudstva, Milimir Lukić
dobio je najveći broj glasova sudija sva četiri apelaciona suda u Srbiji, ali je već u
novembru podneo ostavku na tu funkciju.32 Od tada on više nije učestvovao u radu
komisije VSS, čiji je bio predsednik, pred kojom su se održavala ročišta u postupku
preispitivanja odluka o izboru sudija. U obrazloženju odluke istakao je da želi da
veruje „u dan kada će VSS pomno bdeti da se ni na koji način i od bilo koga ne utiče na nezavisnost i samostalnost sudova i sudija“.33 Obrazložio je da su razlozi za
ostavku nepostojanje jasnih i preciznih pravila i procedura za izbor i napredovanje,
ali i za razrešenje nosilaca sudskih funkcija. Izjavio je da moraju da se ustanove
pravila „na osnovu kojih će najčestitiji i najobrazovaniji kadrovi moći da budu bira28
29
30
31
32
33
„Pred Visokim savetom ogroman posao“, Politika, 7. mart, str. 10.
Zapažanja Društva sudija posle 9. sednice Visokog saveta sudstva, 27. oktobar, www.sudije.rs.
„Visoki savet u okrnjenom sastavu“, Politika, 1. decembar 2011, www.politika.rs
Ibid.
„Sudija Lukić podneo ostavku na mesto u Visokom savetu sudstva“, Politika, 30. novembar,
str. 9.
Ibid.
231
Ljudska prava u Srbiji 2011.
ni u sudove, a potom samo na osnovu ostvarenih rezultata, dosegnute dostojnosti i
autoriteta moći da napreduju u sudskoj hijerarhiji“.34
I pre nego što je podneo ostavku sudija Lukić je govorio o pritiscima na Visoki savet sudstva, a iz tog razloga u avgustu odložio sva ročišta neizabranih sudija,
uz objašnjenje da „ne želi da radi u uslovima pritiska na članove VSS“.35 Povodom
ove tvrdnje VSS se oglasio saopštenjem da je 26. avgusta održana sednica na kojoj
su se sve sudije izborni članovi VSS izjasnili da „ni na jednog od njih niko iz izvršne vlasti, niti ministar pravde Snežana Malović, ne vrše bilo kakav uticaj ili pritisak
u radu u Visokom savetu sudstva, što je usvojeno kao zaključak“.36
Sudija Blagoje Jakšić uhapšen je u septembru pod sumnjom da je zloupotrebio službeni položaj dok je bio predsednik Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici
tako što je privredniku Ljubomiru Biševcu pomogao da protivpravno pribavi imovinsku korist od 20 miliona dinara.37 Jakšiću je Visoki savet ukinuo imunitet.38
Još jedan problem u sastavu VSS, predstavlja i izbor profesora Predraga Dimitrijević, za koga je Agencija za borbu protiv korupcije donela rešenje39 da je u
sukobu interesa, zbog funkcije dekana Pravnog fakulteta u Nišu. Agencija za borbu
protiv korupcije utvrdila je da je profesor Predrag Dimitrijević postupio suprotno
odredbama člana 28, stav 2 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i da mu
„funkcija člana Visokog saveta sudstva prestaje po sili zakona, o čemu odluku treba
da donese Narodna skupština Republike Srbije, u roku od osam dana od dana prijema
ove odluke“. Na ovo rešenje profesor Dimitrijević se žalio, a žalbu je ubrzo Agencija
odbila kao neosnovanu.40 Odluka Narodne skupštine nije doneta u zakonom predviđenom roku, već tek krajem decembra. Razlog je ležao u tome što prema rečima
predsednika Odbora za pravosuđe i upravu Boška Ristića (inače člana VSS), Odbor
nije primio rešenje Agencije za borbu protiv korupcije, iako se u medijima pojavila
kopija rešenja Agencije na kojoj je utisnut datum prijema u Narodnu skupštinu (8.
jun 2011. godine). Skupština Srbije se 29. decembra izjašnjavala o rešenju Agencije i
nije prihvatila njen predlog da član Visokog saveta sudstva bude razrešen.41
34
35
36
37
38
39
40
41
Ibid.
„Posrnuo najbolji sudija“, Večernje novosti, 24. septembar 2011, www.novosti.rs.
„Sudija Lukić podneo ostavku na mesto u Visokom savetu sudstva“, Politika, 30. novembar
2011, str. 9.
„Sudiji Jakšiću do 30 dana pritvora“, 24. septembar 2011, www.b92.net.
Pritvor je određen službenicima Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici Miroslavu Božoviću,
Blagoju Čuroviću i Draganu Gavriloviću, a za Ljubomirom Biševcem i Miodragom Laketićem,
koji su bili u bekstvu, raspisane su poternice. Blagoje Jakšić je uhapšen pod sumnjom da je
Biševcu omogućio da overi nepostojeći ugovor o kupoprodaji lokala čime je pribavljena protivpravna korist. Sumnja se da je Jakšić dao nalog radnicima suda da se falsifikovanjem službene
knjige suda izvrši overa ugovora o nelegalnoj prodaji nepokretnosti.
Rešenje Agencije za borbu protiv korupcije sa povratnicom iz skupštine od 24. decembra 2010.
i kopija povratnice da je isto rešenje uručeno Predragu Dimitrijeviću 15. decembra 2010. dostupni su na www.pistaljka.rs.
Drugostepeno rešenje Agencije za borbu protiv korupcije sa prijemnim pečatom Narodne skupštine od 8. juna 2011. dostupno je na www.pistaljka.rs.
„Dimitrijević nije razrešen funkcije člana VSS“, Blic, 29. decembar 2011, www.blic.rs.
232
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Od ukupno 11 članova VSS njih šestoro je iz redova sudija, ali kako je jedan
sudija dao ostavku a jedan u pritvoru stvorena je nedoumicu da li VSS u ovom
sastavu uopšte ima pravo da odlučuje o prigovorima sudija. Za donošenje odluka po prigovorima neizabranih sudija potrebna je većina glasova članova VSS koji
nisu o tome odlučivali prvi put 2009. godine. To znači da u donošenju odluka ne
bi trebalo da učestvuju ministarka pravde Snežana Malović, predsednica Vrhovnog
kasacionog suda i Visokog saveta sudstva Nata Mesarović, predsednik Odbora za
pravosuđe Narodne skupštine Boško Ristić, koji su članovi VSS po položaju, kao ni
advokat Dejan Ćirić, koji je 2009. godine već bio član VSS, izabran iz redova advokature. Ovakav stav VSS je izneo u zvaničnom dopisu od 27. oktobra, upućenom
Društvu sudija.42
Nakon ostavke sudije Lukića VSS je održao dve sednice 24. novembra i 1.
decembra i odlučio u 33 slučaja. Umesto dve komisije pred kojima se održavaju
ročišta za neizabrane sudije, prema odluci VSS sada će raditi samo jedna.43 U nedostatku saopštenja o načinu rada VSS posle ostavke sudije Lukića, i dalje su aktuelna
ali i sporna, pravna tumačenja o tome da li savet može da odlučuje o prigovorima
neizabranih sudija i kakvom većinom se donose odluke. Kako je jasno da četiri
stara člana Saveta ne mogu da glasaju o prigovorima na odluke u čijem donošenju
su učestvovali 2009. godine tokom opšteg izbora sudija proizilazi da o prigovorima
odlučuju samo novi članovi, koji su izabrani u stalni sastav VSS, a to je šest sudija
i profesor Predrag Dimitrijević, dakle njih sedam, a kako VSS trenutno nedostaju
dva člana samo pet.
Na poslednjoj sednici na kojoj se odlučivalo o prigovorima kvorum je obezbeđen tako što je advokat Dejan Ćirić, kao stari izborni član VSS, dobio pravo da
glasa, a portparol VSS saopštio je da je na sednici postojao kvorum, jer je od 11
članova bilo prisutno devet, što svakako predstavlja većinu ali ostaje pitanje da li je
ona legitimna.
Kako je u saopštenju samog VSS precizno prema zakonu navedeno ko su
stari članovi VSS, nejasno je zašto je kasnije advokatu Dejanu Ćiriću dato pravo da
glasa. VSS se povodom njegovog glasanja nije oglasio ali je sam Ćirić izjavio da je
kvorum obezbeđen upravo njegovim glasom i dodao da „ne vidi razlog zašto ne bi
glasao jer zastupa stavove advokature u odlučivanju o izboru sudija“.44 Ovakav zaključak bi možda mogao da stoji, posebno uzimajući u obzir da bez glasa advokata
glasanje u smislu konsultovanja advokature gubi smisao, da odlukom samog Saveta
nije propisano da svi stari članovi ne mogu da glasaju.
Neizvesno je kada će biti popunjeno mesto uhapšenog sudije Blagoja Jakšića, jer je on suspendovan i ne može se vratiti u VSS, ili biti ponovo zamenjen sve
do pravosnažnog okončanja postupka koji se vodi protiv njega.
42
43
44
„Visoki savet sudstva odlučuje bez kvoruma“, Blic, 02. decembar 2011, www.blic.rs.
„Visoki savet u okrnjenom sastavu“, Politika, 1. decembar 2011, www.politika.rs.
„Visoki savet sudstva: devet prisutno, četiri uzdržana, šest glasalo“, Politika, 3. decembar 2011,
www.politika.rs.
233
Ljudska prava u Srbiji 2011.
1.2.3. Efikasnost pravosuđa
Najčešće zamerke radu pravosudnih organa upućene su zbog dugog trajanja
postupaka, a osnovni razlog za ovakvo stanje je manjak sudija i zaposlenih, neravnomerna opterećenost sudova i sudija i kao i nedovoljno korišćenje procesnih mogućnosti od strane sâmih sudija. Jedan od načina da se ovi problemi reše bilo je uspostavljanje nove mreže sudova i tužilaštava koja je predviđena novim zakonima usvojenim
još krajem 2009. godine, međutim ove godine se konačno ispostavilo da nova organizacija sudova nije uspela da reši problem neefikasnosti i neravnomerne opterećenosti
sudija. To je posebno uočljivo kod osnovnih, viših i prekršajnih sudova, gde pojedine
sudije beogradskih sudova imaju preko 2.000 predmeta u radu, dok je u pojedinim
sudovima broj predmeta izuzetno mali. Iako je na snazi Sudski poslovnik (stupio na
snagu 1. januara 2010) koji je trebalo da obezbedi dodatno razrađen sistem raspodele
predmeta kako bi sudije bile ravnomerno i ravnopravno opterećene, očigledno je da
on nije ispunio svrhu i da je neophodno da se ovaj problem na neki način reši.
Da bi se ova anomalija ispravila neophodno je detaljno analizirati rad sudskih jedinica jer podaci dovode u sumnju opravdanost sudskih jedinica kod nekih
osnovnih sudova, kako s aspekta broja predmeta koji se rešava u sudskim jedinicama, tako i s aspekta troškova stranaka i dostupnosti suda građanima. Ovaj stav zauzeli su i nosioci pravosudne reforme kada je na opštoj sednici Vrhovnog kasacionog
suda zaključeno da se Ministarstvu pravde uputi inicijativa za izmenu zakona kojim
su određena sedišta i područja sudova.45
Prema podacima koje je iznela predsednica Vrhovnog kasaciong suda Nata
Mesarević, sudovi opšte nadležnosti su ukupno imali u radu 3.876.499 predmeta, a
rešili su 600.200 predmeta. Ostalo je nerešeno 3.276.299 predmeta, od kojih je čak
2.830.826 izvršnih predmeta u kojima ono nije sprovedeno. Sudovi posebne nadležnosti imali su ukupno u radu 970.570 predmeta, od toga su rešili 427.228 predmeta.46 U Osnovnim sudovima širom Srbije u maju ove godine ima više od 906.000
nerešenih predmeta.47 Kako postupak preispitivanja prigovora nereizabranih sudija
neće biti skoro završen ostaje veliki problem sudova u kojima nema dovoljno sudija kao što su Viši sud u Beogradu i Prvi osnovni sud. Rešenju višedecenijskog
problema neizvršavanja presuda značajno bi trebalo da doprinese Zakon o izvršenju
i obezbeđenju usvojen 5. maja 2011. godine, koji je počeo da se primenjuje septembra ove godine.48
Nedovoljnoj efikasnosti sudova sigurno doprinosi neizvesnost u pogledu izbora predsednika sudova koji nose najveću odgovornost za dobru organizaciju rada.
U celoj Srbiji predsednici sudova završiće drugu godinu kao vršioci funkcija, što
45
46
47
48
Bilten Vrhovnog kasacionog suda br. 1/2011, str. 29, dostupno na www.vk.sud.rs/assets/files/
bilteni/bilten_2011-1.pdf.
Podaci Vrhovnog kasacionog suda na godišnjim konsultacijama održanim na Zlatiboru u oktobru 2011. Više na http://www.vk.sud.rs/godisnje-savetovanje-sudija-republike-srbije-na-zlatiboru-09-12.-oktobra-2011.html.
U sudovima 906.000 nerešenih predmeta, Danas, 16. maj 2011. godine, www.danas.rs.
O unapređenjima koje donosi novi zakon vidi više u II.1.1.3.
234
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
znači da je zakonom predviđeni rok za izbor predsednika sudova (mart 2010. godine) uveliko premašen. Konkurs za izbor predsednika sudova raspisan je u oktobru
2011, pa se može očekivati da će tokom sledeće godine izbor biti obavljen.
Efikasnosti pravosudnog sistema svakako bi doprinelo što skorije okončanje
preispitivanja prigovora neizabranih sudija a u slučaju potrebe i raspisivanje konkursa za upražnjena sudijska mesta.
1.2.4. Poseban položaj sudija za prekršaje
Nakon uspostavljanja nove pravosudne mreže prekršajni sudovi su uključeni
u redovni sistem sudstva. Zakonom o uređenju sudova otklonjen je nedostatak našeg sudskog sistema, a položaj prekršajnih sudova je u potpunosti promenjen. Pre
donošenja zakona status organa za prekršaje bio je specifičan; imali su karakteristike i redovnih sudova i organa uprave, a sudije je birala Vlada dok prema novom
zakonu sudije za prekršaje imaju isti položaj kao redovne sudije.
Iako je ovaj koncept u potpunosti u skladu sa međunarodnim standardima, u
praksi položaj sudija za prekršaje još nije u potpunosti jasan. Tako je nakon opšteg
izbora, koji je poništen izmenama i dopunama Zakona o sudijama, Ustavni sud žalbe sudija prepustio Visokom savetu sudstva koji ih tretira kao prigovore, a to nije
urađeno sa žalbama prekršajnih sudija. Ustavni sud je žalbe prekršajnih sudija počeo da odbacuje kao nedopuštene i uputio na upravi spor. Odluka o neuključivanju
neizabranih prekršajnih sudija u postupak preispitivanja zasniva se na činjenici da
po starom zakonu prekršajne sudije nisu uživale stalnost sudske funkcije. Ipak imajući u vidu da to rešenje nije bilo u skladu sa međunarodnim standardima postavlja
se pitanje da li ono treba da bude osnov rešavanja ovog pitanja.
2. Nezavisne institucije
U ovom izveštajnom periodu mogle su se uočiti određene promene u odnosu
zakonodavne i izvršne vlasti prema nezavisnim institucijama, prvenstveno kada je
reč o obezbeđivanju materijalnih uslova za rad. Jedna od promena, koja je bila više
nevoljan ustupak vlasti nego posledica stvarne želje da se ovim institucijama omogući funkcionisanje oslobođeno političkih pritisaka, odigrala se već početkom 2011.
godine, kada je na insistiranje nezavisnih tela, a potom i predstavnika međunarodne
zajednice i opšte javnosti, Narodna skupština donela Odluku o izmeni i dopuni Poslovnika Narodne skupštine.49 Ovom izmenom ukinuta je sporna odredba čl. 237, st.
5, alineja 5 Poslovnika, kojom je bila predviđena mogućnost da parlament pokrene
postupak za utvrđivanje odgovornosti funkcionera u nezavisnoj državnoj instituciji
u slučaju da, nakon rasprave, ne usvoji izveštaj relevantne institucije.
49
Sl. glasnik RS, 13/11. Odluka je doneta na sednici Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine, 28. februara 2011. godine.
235
Ljudska prava u Srbiji 2011.
S druge strane, izvršna vlast je, u zavisnosti od nezavisne institucije u pitanju,
obezbedila manje ili više adekvatno proširenje kancelarijskog prostora ili prostorije
za trajni smeštaj, nakon što su pojedina od ovih tela čekala na to i više godina. Tako
su Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (uz ranije dodeljen poslovni prostor u ulici Svetozara Markovića u Beogradu) i Zaštitniku
građana stavljene na raspolaganje prostorije u Deligradskoj ulici u Beogradu na zajedničko korišćenje,50 a Zaštitniku građana je za rad lokalnih kancelarija obezbeđen
prostor i u opštinama Bujanovac, Medveđa i Preševo.51 Osim toga, ovim dvema
institucijama i Pravosudnoj akademiji Vlada je na sukorišćenje obezbedila zgradu
u Karađorđevoj ulici u Beogradu. Međutim, budući da je korišćenje ovog objekta
bez prethodne rekonstrukcije praktično nemoguće, a zgrada se nalazi pod zaštitom
države kao spomenik kulture, što podrazumeva ulaganje sredstava koja ove institucije nemaju u svojim budžetima, u ovom trenutku nije poznato kada će Poverenik
za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Zaštitnik građana
trajno rešiti pitanje svog poslovnog prostora. Prema podacima iz Informatora o radu
Državne revizorske institucije, ovoj instituciji je stavljen na raspolaganje poslovni
prostor u Beogradu, Nišu i Novom Sadu,52 dok je Zakonom o budžetu Republike
Srbije za 2012. godinu53 određena suma od 4,5 miliona evra za kupovinu poslovne
zgrade za Agenciju za borbu protiv korupcije, u kojoj se ova institucija trenutno
nalazi u svojstvu zakupca.54 Prema trenutno dostupnim zvaničnim informacijama,
Povereniku za zaštitu ravnopravnosti bio je dodeljen poslovni prostor u Beogradu,
čije je korišćenje iziskivalo prethodnu sanaciju objekta, koju je morala da izvrši
kancelarija Poverenika iz sopstvenog budžeta.55
Kada je u pitanju obezbeđivanje finansijskih sredstava za rad u 2011. godini, podaci koje su objavili Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu
podataka o ličnosti,56 Zaštitnik građana57 i Agencija za borbu protiv korupcije58
50
51
52
53
54
55
56
57
58
Vidi Informator o radu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, „Kancelarijski prostor“, str. 160, na http://www.poverenik.rs/index.php/sr/informator-oradu.html
Vidi Informator o radu Zaštitnika građana, „Kancelarijski prostor“, str. 104, na http://ombudsman.rs/index.php/lang-sr/component/content/article/132.
Vidi Informator o radu Državne revizorske institucije, „Podaci o sredstvima za rad“, str. 36, na
http://www.dri.rs/dokumenti/51.html.
Sl. glasnik RS, 101/11.
Vidi Informator o radu Agencije za borbu protiv korupcije, „Podaci o prihodima i rashodima“,
str. 32. na http://www.acas.rs/sr_cir/aktuelnosti/152.html.
Vidi Redovan godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2010. godinu, „Rad na
obezbeđivnju prostornih i tehničkih uslova za rad“, str. 14, na http://www.ravnopravnost.gov.rs/
lat/izvestaji.php?idKat=16
Vidi Informator o radu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, „Pregled odobrenih i realizovanih budžetskih sredstava za 2011. godinu“, str. 143.
Vidi Informator o radu Zaštitnika građana, „Izvod iz Zakona o budžetu Republike Srbije za
2011. godinu“, str. 80.
Uporedi Predlog budžeta na http://www.acas.rs/sr_cir/sektor-za-opste-poslove.html i Zakon o
budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, „Razdeo 53“.
236
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
ukazuju da su Vlada i Narodna skupština prilikom usvajanja Zakona o budžetu
Republike Srbije za 2011. godinu59 određivali sredstva koja su bila ili u skladu, ili
su prevazilazila iznose predviđene finansijskim planovima ovih državnih organa.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011.
godinu60 ukupan iznos sredstava namenjen Zaštitniku građana i Agenciji za borbu protiv korupcije je uvećan u odnosu na iznos predviđen Zakonom o budžetu,
pretežno zahvaljujući sredstvima koja su ovi organi dobili kroz donacije inostranih zemalja i međunarodnih organizacija, dok je iznos budžeta za Poverenika za
informacije i zaštitu podataka o ličnosti umanjen u odnosu na onaj koji je bio
inicijalno usvojen.61 Budući da finansijski planovi za 2011. godinu Državne revizorske institucije i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti nisu bili dostupni, nije
bilo moguće zaključiti u kojoj meri su iznosi namenjeni ovim telima u Zakonu
o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu korespondirali njihovim formalno
iskazanim potrebama.
Izuzev Zaštitnika građana nezavisne institucije su i u 2011. godini funkcionisale sa manjim brojem zaposlenih u odnosu na broj koji je predviđen unutrašnjim aktima o sistematizaciji. Tako je Poverenik za informacije od javnog značaja
i zaštitu podataka o ličnosti radio sa 41 službenikom u odnosu na 69, koliko ih je
predviđeno sistematizacijom;62 Zaštitnik građana je radio sa većim brojem angažovanih saradnika u odnosu na broj koji je sistematizovan, odnosno sa 70 u odnosu na
63;63 Državna revizorska institucija je imala 75 izabranih i zaposlenih u odnosu na
sistematizovanih 164;64 Agencija za borbu protiv korupcije je radila sa 53 zaposlenih65 u odnosu na 95, koliko je predviđeno sistematizacijom;66 dok je Poverenik za
zaštitu ravnopravnosti radio sa 18 zaposlenih u odnosu na 60, koliko je predviđeno
internim aktom ove institucije.67
59
60
61
62
63
64
65
66
67
Sl. glasnik RS, 101/10.
Sl. glasnik RS, 78/11.
Vidi Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, „Razdeo 10“, „Razdeo 44“ i „Razdeo 45“.
Vidi Informator o radu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, „Narativni prikaz organizacione strukture“, str. 17.
Vidi Informator o radu Zaštitnika građana, „Opšti brojčani podaci o zaposlenima u Stručnoj
službi“, str. 15 i Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Stručnoj
službi Zaštitnika građana, str. 11, na http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr/o-nama/normativni-okvir-za-rad/142-2008-06-04-15-44-40.
Vidi Informator o radu Državne revizorske institucije, „Sistematizovan i popunjen broj radnih
mesta u Instituciji, sa izabranim licima“, str. 8.
Vidi Informator o radu Agencije za borbu protiv korupcije, „Podaci o prihodima i rashodima“,
str. 32–34.
Vidi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Stručnoj službi Agencije za borbu protiv korupcije, na http://www.acas.rs/sr_cir/zakoni-i-drugi-propisi/ostali-propisi/
pravilnici/156.html.
Vidi Informator o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, „Upоrеdni prеglеd prеdviđеnih i
trеnutnо pоpunjеnih rаdnih mеstа u Stručnој službi Pоvеrеnikа“, str. 14, na http://www.ravnopravnost.gov.rs/lat/informatorRada.php?idKat=10 .
237
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Nemogućnosti nezavisnih tela da zaposle kvalitetne kadrove povezano je s
pravnim okvirom koji reguliše status državnih službenika, a koji pogoduje uslovima
okoštale birokratije i ukorenjene partokratije, u kojoj značajan broj trenutno zaposlenih u javnoj administraciji ne bi bio konkurentan na opštem tržištu rada kada bi
došlo do demonopolizacije i otvaranja ove oblasti za širi broj građana. Na probleme nezavisnih institucija da privuku kvalitetne kadrove, među prvima, je ukazala
Državna revizorska institucija,68 a zatim i Zaštitnik građana u svojoj inicijativi za
izmenu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika,69 kao i Agencija za
borbu protiv korupcije u svom godišnjem izveštaju o radu.70 Inicijativa Zaštitnika
građana i preporuka Agencije za borbu protiv korupcije nisu naišle na odziv kod
izvršne i zakonodavne vlasti.
Nasuprot pomenutim pomacima u oblasti materijalnih i finansijskih preduslova za rad nezavisnih državnih institucija, ostvarivanje njihovih nadležnosti, sada već
tradicionalno, uglavnom je nailazilo na ignorisanje od strane vlade i parlamenta, ili,
u najboljem slučaju, na puku, deklarativnu podršku. Ako se uporede zaključci koje
je Narodna skupština donosila u postupku usvajanja godišnjih izveštaja o radu nezuavisnih tela71 može se primetiti da su stavovi parlamenta izneti u njima, bez obzira
na instituciju na koju se odnose, tipizirani, prekomerno generalizovani i lišeni odgovornosti. Zaključci ne sadrže konkretne mere i/ili mehanizme koji bi trebalo da budu
uspostavljeni u cilju stvaranja preduslova da Skupština igra aktivnu ulogu u unapređivanju stanja u oblastima za koje su zadužene nezavisne državne insititucije, koje bi
trebalo da predstavljaju „produženu ruku“ parlamenta u vršenju nadzorne funkcije.
Same nezavisne institucije su tokom 2011. godine više ili manje uspešno radile na formulisanju, implementaciji i javnom zagovaranju javnih politika i vrednosti zbog kojih im je matičnim zakonima i poveren mandat. U toku 2011. godine
u sprovođenju i emancipovanju misije institucije koju predstavljaju izdvojili su se
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitnik
građana i, bez obzira na činjenicu što je u pitanju najmlađa institucija, Poverenik
za zaštitu ravnopravnosti. Rukovodiocima ovih institucija je, krajem godine, Misija
OEBS u Srbiji dodelila nagradu „Ličnost godine“.72
68
69
70
71
72
Više podataka u Izveštaj 2010, II.2.1.3.3.
Vidi Inicijativa za izmenu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, na http://www.
ombudsman.rs/index.php/lang-sr/zakonske-i-druge-inicijative/1289-2011-03-04-12-24-00
Vidi Godišnji izveštaj o radu Agencije za borbu protiv korupcije za 2010. godinu, str. 62 i 63,
na http://acas.rs/sr_cir/sektor-za-opste-poslove/229.html.
Zaključak o Godišnjem izveštaju o radu Agencije za borbu protiv korupcije za 2010. godinu,
14. jul 2011. godine; Zaključak u vezi sa razmatranjem Izveštaja o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti za
2010. godinu, 14. jul 2011. godine; Zaključci o Izveštaju o sprovođenju Zakona o slobodnom
pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti za 2010. godinu, 14. jul 2011. godine; Zаključci o Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu
ravnopravnosti za 2010. godinu, 14. jul 2011. godine; Zaključak o Godišnjem izveštaju o radu
Državne revizorske institucije za 2010. godinu, 14. jul 2011. godine; Zaključci o Redovnom
godišnjem izveštaju Zaštitnika građana za 2010. godinu, 20. jul 2011. godine.
Vidi http://www.osce.org/serbia/86240.
238
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je
i u 2011. godini imao izrazito zahtevan zadatak da štiti pravo na slobodan pristup
informacijama i pravo na privatnost i zaštitu podataka u prilično teškim uslovima
s obzirom na činjenicu da se izvršna vlast, agencije, službe bezbednosti i mnoge
druge državne institucije često opiru da ispune obaveze koje imaju prema zakonima
koje štiti i čiju primenu nadzire Poverenik. Dosadašnji Poverenik, Rodoljub Šabić,
je istovremeno, uz podršku javnosti, koja ga prepoznaje kao saveznika u odnosima
prema deinstitucionalizovanoj državi, izabran da ponovo obavlja tu dužnost u drugom mandatu, budući da mu je prvi isticao u decembru.
U oblasti pristupa informacijama Poverenik je u ovoj godini imao u radu značajno više predmeta nego u prethodnim periodima. Iako će konačan broj predmeta
biti poznat početkom 2012, Poverenik je u novembru 2011. godine ukazao na nedopustiv odnos organa javne vlasti prema zahtevima građana i organizacija civilnog
društva da im učine dostupnim podatke koje imaju u posedu. U svom saopštenju iz
novembra 2011. godine, Poverenik je naveo da je reč o „dramatičnom“ prilivu žalbi, budući da mu je samo tokom tog meseca pristiglo 530 novih predmeta, dok je u
2005. godini ukupan broj predmeta bio 437.73 Istovremeno je ukazao da je „broj žalbi protiv republičkih organa bar dvostruko veći nego protiv lokalnih,“ jer je „količina
interesantnih informacija kojima raspolažu republički organi mnogo veća“.74
Veliku pažnju javnosti u oblasti pristupa informacijama, tokom ove godine,
izazvao je slučaj podizanja optužnice protiv novinarke i urednika Nacionalnog građanskog lista, zbog objavljivanja delova strogo poverljivog izveštaja o stanju odbrane zemlje o kome se raspravljalo na zatvorenoj sednici Skupštine. Nakon oštre
osude civilnog društva i razgovora Poverenika za informacije od javnog značaja
i zaštitu podataka o ličnosti sa Republičkim javnim tužiocem, optužnica koju je
podiglo Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu je povučena. Poverenik je tom
prilikom osudio pritisak na novinare i izrazio zabrinutost u vezi sa slobodom medija
u Srbiji.75 Istovremeno je ukazao da bi optužnica, eventualno, mogla da bude podignuta samo protiv službenog lica koje je odalo tajnu, ukoliko bi tužilaštvo bilo u
stanju da „smogne snagu“ da vodi postupak u tom smeru.76
Krajem decembra Poverenik je bio akter još jednog slučaja koji je pobudio
značajno interesovanje javnosti, a ticao se odbijanja zahteva emisije „Insajder“ TV
B92, upućenog Poreskoj upravi u Ministarstvu finansija, da učini dostupnom informaciju o 50 najvećih dužnika poreza i doprinosa. Budući da Poreska uprava nije
postupila po rešenju Poverenika da tražiocu dostavi relevantne informacije, započet
je postupak administrativnog izvršenja Poverenikove odluke, ali je Poreska uprava
i dalje odbijala da postupi po rešenju. U međuvremenu su usvojene izmene Zakona
o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji su predstavnici izvršne vlasti
73
74
75
76
Vidi http://poverenik.rs/index.php/sr/saopstenja/1261--29-11-2011.html.
Danas, 9. decembar, str. 6.
Vidi http://poverenik.rs/index.php/sr/saopstenja/1248--15-10-2011.html.
Politika, 23. oktobar, str. A10.
239
Ljudska prava u Srbiji 2011.
smatrali relevantnim izvorom prava za objavljivanje ove vrste informacija, pa je
Poreska uprava, na kraju, objavila spisak poreskih dužnika.77
Da je voluntarizam u raspolaganju javnim resursima prerastao u ukorenjeni
modus operandi visokih državnih funkcionera pokazao je i slučaj kada je na zahtev
Saveta za borbu protiv korupcije Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja dostavilo potpuno cenzurisani tekst Ugovora o zajedničkom investicionom ulaganju
Republike Srbije i kompanije „Fiat Group Automobiles S.p.A“. Ministarstvo je i u
ovom slučaju odbilo da postupi po rešenju Poverenika da tražiocu omogući pristup
informacijama, pravdajući takvo postupanje zahtevom investitora da se zaštiti poslovna tajna, iako je Savet tražio informacije koje se tiču ulaganja Republike Srbije
u ovom poslu koje finansiraju njeni poreski obveznici.
U 2011. godini, Poverenik je podneo Ministarstvu za ljudska i manjinska
prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu inicijativu za izmenu Zakona o državnoj upravi, koja, sa stanovišta preovlađujućeg sistema vrednosti u javnoj upravi
Srbije, verovatno predstavlja viziju daleke budućnosti. Ovom inicijativom, Poverenik predlaže da se organi javne vlasti obavežu da izrade internet prezentacije, uz
propisan minimalan sadržaj, a da za one koji ne ispune ovakvu zakonsku obavezu
budu predviđene sankcije.78 Ostaje da se vidi da li će Ministarstvo, a kasnije i Vlada
i parlament izaći u susret ovoj veoma korisnoj inicijativi.
Aktivnosti Poverenika u oblasti zaštite podataka o ličnosti doprinele su jačanju svesti građana o značaju ovog ljudskog prava, što se manifestovalo i porastom
broja predmeta ove vrste. Građani su se naročito žalili na zloupotrebe ličnih podataka koje su činili aktivisti političkih stranaka.79 U ovoj godini Poverenik je reagovao
i u vezi sa regulisanjem i korišćenjem video nadzora i to ne samo od strane organa
javne vlasti već i pravnih lica koja ne raspolažu javnim ovlašćenjima. Po njegovom
nalogu je izbrisana i „Centralizovana školska baza podataka i sistema za obaveštavanje roditelja o uspehu učenika“, koju je Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje
AP Vojvodine uspostavio u saradnji sa privatnim preduzećem WDW Soft d.o.o, a
koja je sadržala podatke za 200.271 lice.80 Poverenik je reagovao i povodom prikupljanja i obrade podataka u cilju uspostavljanja „Jedinstvenog informacionog sistema u osnovnom i srednjem obrazovanju Republike Srbije“,81 ali i povodom zaštite
potrošača od nezakonite obrade podataka koji se od njih uzimaju prilikom reklamacije robe koju su kupili.82
Zaštitnik građana je u 2011. godini dobio sertifikat Nacionalne institucije
za promociju i zaštitu ljudskih prava sa „A“ statusom za period od 2010. do 2015.
77
78
79
80
81
82
B92, 29. decembar.
Vidi http://poverenik.rs/index.php/sr/saopstenja/1255--7112011.html.
Vidi http://poverenik.rs/index.php/sr/saopstenja/1261--29-11-2011.html.
Vidi http://poverenik.rs/index.php/sr/saopstenja/1030--2642011.html.
Vidi http://poverenik.rs/index.php/sr/saopstenja/1020--30-03-2011.html i http://poverenik.rs/
index.php/sr/saopstenja/1025--1442011.html.
Vidi http://poverenik.rs/index.php/sr/saopstenja/1273--22122011.html.
240
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
godine, koji mu je uručen u okviru Međunarodnog koordinacionog komiteta UN.83
Ovakav status podrazumeva da relevantna institucija ispunjava šest kriterijuma ustanovljenih „Pariskim principima“, koji se tiču mandata i nadležnosti, autonomije, nezavisnosti, pluralizma, adekvatnosti resursa, kao i adekvatnosti istražnih ovlašćenja
kojima institucija, kojoj je poverena zaštita i promocija ljudskih prava, raspolaže u
praksi.84
Kao i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Zaštitnik građana je, takođe, imao povećan broj pritužbi u radu u odnosu na
prethodne godine. Primera radi, u 2011. godini služba Zaštitnika građana registrovala je, skoro, 1.000 pritužbi više u odnosu na 2010. godinu, dok je u odnosu na
prvu godinu rada ove institucije ovaj broj skoro 9 puta veći.85 Zaštitnik građana je
doneo 206 preporuka od kojih je sprovedeno 105, za 67 preporuka još teče rok za
sprovođenje, dok je nesprovedenih preporuka 34.86 Od 40 zakonskih i drugih inicijativa, koje je Zaštitnik građana podneo, nijedna nije prihvaćena od strane nadležnih
organa.87
Skoro godinu dana nakon što je Zaštitnik građana uputio inicijativu nadležnom organu državne uprave za dopunu Zakona o ratifikaciji Opcionog protokola
uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i
postupaka, Narodna skupština je ovaj zakon i usvojila u julu 2011. godine. Ovom
dopunom Zakona uveden je u srbijanski pravni sistem Nacionalni mehanizam za
prevenciju torture, koji podrazumeva uspostavljanje lokalnog sistema monitoringa
postupanja prema licima lišenim slobode u cilju sprečavanja sprovođenja torture
nad njima. Time je Zaštitnik građana, i formalno, dobio još jednu široku i komplikovanu nadležnost zbog čega je u svojoj inicijativi predložio da se dopunom Zakona predvidi način obezbeđivanja i iznos neophodnih sredstava, kao i ljudske resurse
za sprovođenje aktivnosti u ovoj oblasti.88 Ovaj predlog se, očekivano, nije našao u
konačnom tekstu Zakona, najverovatnije kao posledica nespremnosti izvršne vlasti
da se odrekne monopola u raspolaganju budžetskim sredstvima.
Osim značajnog broja aktivnosti u vezi sa kontrolom postupanja prema licima smeštenim u ustanove za lišenje slobode, Zaštitnik građana je u 2011. godini
najviše radio po pritužbama koje su građani podnosili protiv organa javne vlasti
83
84
85
86
87
88
Vidi http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr/2011-12-25-10-17-15/1375-2011-05-19-1017-24.
National Human Rights Institutions – History, Principles, Roles and Responsibilities; United
Nations, New York and Geneva, 2010, str. 31–44.
Vidi, http://www.zastitnik.rs/index.php/lang-sr/2011-12-25-10-17-15/2011-12-25-10-19-19/1172
Ibid.
Ibid.
Vidi Inicijativa za izmenu Zakona o ratifikaciji Opcionog protokola uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, na http://www.ombudsman.
rs/index.php/lang-sr/zakonske-i-druge-inicijative/1153--opcat.
241
Ljudska prava u Srbiji 2011.
zbog ignorisanja načela dobrog upravljanja.89 Široku i, u pojedinim situacijama, oštru polemiku između različitih zainteresovanih grupa izazvao je i prednacrt zakona
o pravima deteta koji je tokom ove godine pripreman pod okriljem Zaštitnika građana. Slučajevi koji su izazvali zabrinutost i revolt u javnosti, a kojima se srbijanski
ombudsman, takođe, bavio odnosili su se na teške zloupotrebe i nezakonit dopunski
rad u pružanju usluga osnovne zdravstvene zaštite u Kliničkom centru Niš,90 kao i
na pritisak koji je Visoki savet sudstva vršio na Društvo sudija Srbije.91
Državna revizorska institucija je krajem decembra 2011. godine predstavila
izveštaje o reviziji pravilnosti poslovanja 47 subjekata, kao i Izveštaj o finansijskoj reviziji nacrta zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2010.
godinu.92 Na ovom mestu bi valjalo napomenuti da, bez obzira na to što je Državna revizorska institucija pre ovog podnela i izveštaje o reviziji budžeta Srbije
i za 2009. i 2008. godinu, Narodna skupština do sada nije usvojila zakone o završnom računu Srbije za pomenute godine. Od 47 revidiranih subjekata, Državna
revizorska institucija je izrazila pozitivno mišljenje samo kod 2, kod 39 je izrazila
mišljenje sa rezervom, dok kod 6 subjekata mišljenje nije izrazila „...zbog neizvršenog popisa imovine, neusaglašenosti pomoćnih knjiga i evidencija s glavnom
knjigom, neusaglašenosti analitike sa sintetikom, neusaglašenosti potraživanja i
obaveza i nemogućnosti da DRI pribavi dovoljno drugih dokaza za izražavanje
mišljenja“.93
Izveštaji koji su objavljeni u ovoj godini sadrže nalaze revizije finansijskih
izveštaja za 7 ministarstava, 2 uprave i Nacionalnu službu za zapošljavanje; revizije
finansijskih izveštaja i pravilnosti poslovanja Narodne banke Srbije (u delu koji se
odnosi na korišćenje javnih sredstava i poslovanje sa državnim budžetom), Fonda
za razvoj Republike Srbije, AP Vojvodine, 13 jedinica lokalne samouprave i 19 javnih preduzeća (za 3 javna preduzeća revizioni nalazi se odnose na 2009. godinu).94
Povodom izvršene revizije, Državna revizorska institucija je do kraja 2011. godine
podnela krivične prijave protiv odgovornih lica u javnim preduzećima Železnice
Srbije, Putevi Srbije i Medijana.95
Agencija za borbu protiv korupcije ni u drugoj godini funkcionisanja nije
učinila značajniji iskorak prema javnosti i ostalim organima javne vlasti u smislu
jače promocije svoje misije i upoznavanja različitih ciljnih grupa sa suštinom man89
90
91
92
93
94
95
Vidi http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr/2011-12-25-10-17-15/1523-2011-10-06-1343-04
Vidi Preporuka Zaštitnika građana Kliničkom centru Niš, 2. jun 2011, na http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr/2011-12-23-11-53-38?start=48.
Vidi Preporuka Zaštitnika građana Visokom savetu sudstva, 17. januar 2011, na http://www.
ombudsman.rs/index.php/lang-sr/2011-12-23-11-53-38?start=60.
Vidi http://www.emg.rs/vesti/srbija/171838.html.
Ibid.
Vidi http://www.dri.rs/cir/poslednji-revizorski-izvesta.html.
Vidi http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=12&dd=29&nav_id=569792.
242
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
data koji joj je poveren. Poverenje javnosti u ovaj nezavisni državni organ još uvek
nije uspostavljeno. Javnost Srbije je, izgubivši poverenje u profesionalni kapacitet i
nezavisnost sudova, a naročito u sposobnost tužilaštva da samostalno i nepristrasno
goni učinioce krivičnih dela korupcije, očekivala antikorupcijsko telo koje bi bilo
u stanju da uradi sve ono što pravosuđe inače nije sposobno da procesuira. Međutim Zakonom ustanovljena uloga Agencije je pretežno preventivnog i kontrolnog
karaktera, usmerena na formulisanje delotvornih antikorupcijskih javnih politika.
Ovakvo očekivanje javnosti posledica je postojanja endemske korupcije u Srbiji,
koja je u odnosu na prethodne godine nazadovala u pogledu percepcije korupcije,
sa indeksom 3,3 u odnosu na prošlogodišnji 3,5, tako se Srbija našla na 86. mestu
liste koju sačinjava Transparency International.96 Iako „Indeks percepcije korupcije“ ne meri stvarni korpus (količinu) korupcije u datom društvu u određenom vremenu, ovaj istraživački alat je izuzetno koristan da ukaže na stepen poverenja koje
građani jedne zemlje imaju u svoju državu i institucije. Srbija je, očigledno, došla
u paradoksalnu situaciju da građani koji biraju političke predstavnike u institucije,
istovremeno imaju izuzetno malo poverenja u te iste institucije.
U 2011. godini, Agencija za borbu protiv korupcije koordinirala je rad na
izradi novog zakona o finansiranju političkih subjekata, budući da je ova oblast u
više navrata navođena kao generator sistemske korupcije u Srbiji od strane domaćih
i međunarodnih aktera. Zakon o finansiranju političkih aktivnosti97 parlament je
usvojio u junu 2011. godine. U ovoj godini, Agencija je izradila i Vodič kroz Zakon
o finansiranju političkih aktivnosti, usvojila odgovarajuće podzakonske akte i održala treninge u 22 grada čiji je cilj upoznavanje predstavnika političkih subjekata
sa obavezama koje proizilaze iz Zakona.98 Osim toga, u 2011. godini je raspisan i
konkurs za izbor kandidata za posmatranje kampanje izbora, koji će biti raspisani i
održani u 2012. godini.
Skoro punu godinu nakon što je Agencija podnela predlog Ustavnom sudu za
ocenu ustavnosti odredbe člana 29, st. 3 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o
Agenciji za borbu protiv korupcije,99 Sud je utvrdio da ona nije saglasna sa ustavom. Nakon ove odluke Agencija je nastavila sa utvrđivanjem nespojivosti obavljanja funkcija u onim predmetima u kojima su postupci bili prekinuti do donošenja
odluke Ustavnog suda.100
Agencija je u ovoj godini usvojila i Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju.101 Ovaj pravilnik je donet radi primene prilično konfuzne odredbe
96
97
98
99
100
101
Vidi http://cpi.transparency.org/cpi2011/results/.
Sl. glasnik RS, 43/11.
Za pomenute dokumente i informavije vidi, http://acas.rs/sr_cir/sektor-za-poslove-kontrole/
odeljenje-za-kontrolu-finansiranja-politickih-subjekata/250.html i http://acas.rs/sr_cir/zakoni-idrugi-propisi/ostali-propisi/pravilnici.html.
Više podataka u Izveštaj 2010, II.2.1.3.4.
Vidi, http://acas.rs/sr_cir/aktuelnosti/291-2011-09-09-15-54-44.html.
Vidi, http://acas.rs/sr_cir/zakoni-i-drugi-propisi/ostali-propisi/pravilnici.html
243
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.102 Međutim, bez prethodnog postojanja materijalnopravnog okvira koji bi regulisao obim, vrstu zaštite i sankcije koje bi
se primenjivale za povredu materijalnih odredbi, uređivanje zaštite tzv. uzbunjivača
podzakonskim aktom predstavlja necelishodan posao. To je, na kraju, i konstatovano na stručnoj diskusiji održanoj povodom predstavljanja nacrta Pravilnika.103
Agencija je u toku 2011. godine organizovala značajan broj edukativnih događaja za različite ciljne grupe, učestvovala u izradi novog strateškog okvira za
borbu protiv korupcije i ušla u fazu finalizacije nacrta planova integriteta,104 na
osnovu kojih će zakonom predviđeni organi javne vlasti usvajati sopstvene planove
integriteta, koji predstavljaju preventivnu antikorupcijsku meru čiji je cilj izgradnja
i jačanje institucionalnog integriteta.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. – Prema raspoloživim podacima, Poverenici za zaštitu ravnopravnosti je u periodu od januara do juna 2011. godine
pristiglo 138 pritužbi, od kojih se najveći broj odnosio na oblast radnih odnosa i
zapošljavanja, zatim na javnu sferu i govor mržnje, pravosuđe, lokalnu samoupravu
i rad državne uprave, kao i na druge oblasti, ali u manjem broju.105 Poverenica je
postupala u 76 slučajeva, a u 15 je utvrđena diskriminacija.
Zabrinjavajuća je činjenica da je u Srbiji prisutan govor mržnje. Postojanje
govora mržnje Poverenica je, tokom 2011. godine, utvrdila postupajući po podnetim
pritužbama, čiji je osnov seksualna orijentacija, a povod za govor mržnje bilo je
održavanje Parade ponosa 2010. godine. Akte povrede Zakona o zabrani diskriminacije106 učinili su mitropolit Amfilohije Radović i Udruženje studenata Pravnog fakulteta „Nomokanon“, koji nisu postupili po preporukama Poverenice.107 Poverenica je reagovala i povodom teksta koji je u dnevnom listu „Danas“ objavio
Мuslimаnski оmlаdinski klub Islаmskе zајеdnicе u Srbiјi, za koji je upozorila da
predstavlja govor mržnje protiv Aide Ćorović, direktorke udruženja „Urban In“ iz
Novog Pazara.108
Ironično deluje činjenica da se u 2011. godini na listi onih koji nisu ispunili
preporuke Poverenice, povodom utvrđenog akta diskriminacije, nalazi i Zakonodavni odbor Narodne skupštine.109
102
103
104
105
106
107
108
109
Sl. glasnik RS, 97/08, 53/10 i 66/11.
Zaključci sa stručne diskusije, Agencija za borbu protiv korupcije, 13. jul 2011, str. 2, na http://
acas.rs/sr_cir/zakoni-i-drugi-propisi/zakoni/zakon-o-agenciji/275.html.
Vidi, http://acas.rs/sr_cir/sektor-za-poslove-prevencije/planovi-integriteta.html.
Informator o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, „Pregled rada za period januar – jun
2011. godine“, str. 43–50.
Sl. glasnik RS, 22/09.
Vidi http://ravnopravnost.gov.rs/lat/vesti.php?idVesti=34 i http://ravnopravnost.gov.rs/lat/vesti.
php?idVesti=36.
Informator o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, „Pregled rada za period januar – jun
2011. godine“, str. 43–50.
Vidi, http://ravnopravnost.gov.rs/lat/vesti.php?idVesti=41.
244
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
3. Položaj Roma – socijalna ugroženost i diskriminacija
Tokom 2011. godine nastavljeno je sa sprovođenjem mera iz Strategije za
unapređivanje položaja Roma (Strategija), međutim poboljšanje uslova života ove
nacionalne manjine se ne odvija ujednačeno. Dok u nekim oblastima ima vidljivih
pomaka, pre svega u oblasti obrazovanja i zdravlja, u oblasti stanovanja i zapošljavanja gotovo da nema osetnih promena.
U protekloj godini može se reći da je pitanje Roma u javnosti najviše negativno tretirano u kontekstu pretnji ukidanja bezviznog režima. Zbog znatno povećanog
broja tražilaca azila u zemljama zapadne Evrope, pre svega u Belgiji, Luksemburgu,
Nemačkoj i Švedskoj i najavama iz EU da je „beli šengen“ u Srbiji pod ozbiljnom
pretnjom, kao „lažni“ azilanti u prvom redu su označeni pripadnici romske nacionalne zajednice. Ministar policije poručio je Romima da ne idu u Evropu i traže azil jer
ga neće dobiti, a time ugrožavaju interes svih u Srbiji.110 Kao odgovor na povećan
broj azilanata kako iz Srbije, tako i iz Makedonije i ostalih zemalja zapadnog Balkana, Vlada je uvela strože mere kontrole granica, a koje su se u praksi graničile sa
diskriminacijom. Kao rezultate selektivnog i drugačijeg tretmama Roma u odnosu na
druge građane, Evropski centar za prava Roma (ERRC) i Centar za prava manjina
podneli su tužbu zbog diskriminacije protiv Republike Srbije jer grupu od 12–13 putnika makedonskih državljana, svi romske nacionalnosti, koji su 17.10.2010. putovali
za Nemačku nisu pustili da uđu u Srbiju. Policija na graničnom prelazu Preševo nije
razmatrala svaki slučaj pojedinačno već je kolektivno, celoj grupi Roma zabranila
ulazak iako je u pasošu prvo stavljen pečat za ulazak u Srbiju, a naknadno poništen.
Prema izjavama očevidaca službenici pogranične policije objasnili su da su „dobili
naređenje da ne puštaju da granicu prođe grupa Roma koji putuju zajedno“.
Kada je u pitanju politički okvir sprovođenja romskih politika u 2011. godini usled rekonstrukcije Vlade početkom godine, dotadašnja Kancelarija za romsku
nacionalnu strategiju pri Ministarstvu za ljudska i manjinska prava transformisana
je u Grupu za unapređivanje položaja Roma u okviru Uprave za ljudska i manjinska
prava, Ministarstva za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Ostavka potpredsednika Vlade za evropske integracije Božidara Đelića u
decembru 2011. godine dovodi u pitanje dalji rad Saveta za unapređivanje položaja
Roma na čijem čelu je Đelić predsedavao.
Takođe, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu
samoupravu započelo je krajem godine rad na izradi novog trogodišnjeg akcionog
plana za sprovođenje Strategije za period 2012–2014. Tokom novembra i decembra meseca održane su konsultacije sa predstavnicima civilnog sektora koji su bili
uključeni u radne grupe zajedno sa predstavnicima resornih ministarstava i međunarodnih organizacija. Međutim, i pored izrade i usaglašavanje nacrta akcionog plana,
ovaj dokument do kraja 2011. godine nisu usvojila resorna ministarstva ni Vlada.
110
Vidi izjavu na http://sps.org.rs/2011/05/09/da%C4%8Di%C4%87-romi-neka-ne-tra%C5%BEe-azil/.
245
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Izvesni pomaci su učinjeni kada je u pitanju problem nedostatka ličnih dokumenata. Izmenama Zakona o republičkim administrativnim taksama ukinuta je
republička taksa za naknadni upis u matične knjige rođenih, a novim Zakonom o
prebivalištu i boravištu građana omogućeno je i licima bez adrese da izvrše prijavu
prebivališta na adresi centra za socijalni rad na čijoj teritoriji se nalaze. Ovim se
pre svega pruža mogućnost licima iz neformalnih naselja i beskućnicima da na taj
način dođju do lične karte, a zatim i ostvare niz prava iz socijalne zaštite. Međutim,
iz razloga što je redovan postupak naknadnog upisa u matične knjige rođenih neadekvatan za određeni krug lica i što zakonske odredbe nisu u skladu sa Ustavom,
opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, NVO Centar za unapređivanje pravnih studija i Praxis su jula 2011. godine
Ustavnom sudu Srbije podneli inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba
Zakona o matičnim knjigama. Prema procenama111 u Srbiji živi oko 6.500 „pravno nevidljivih“ lica, ulgavnom Roma, dok je u 2010. godini pravo na naknadni
upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih ostvarilo 7.966 lica.112 Takođe, za
narednu godinu najavljene su i izmene vanparničnog postupka kako bi se pred sudom olakšao postupak utvrđivanja činjenice rođenja, a koji nije moguće sprovesti u
upravnom postupku pred matičarem.
Prema pokazateljima istraživanja UNICEF-a, zdravlje Romkinja i dece iz
romskih naselja znatno je unapređeno u odnosu na 2005. godinu.113 Stopa smrtnosti
odojčadi i romske dece do pet godina skoro je prepolovljena, ali je i dalje duplo
veća u odnosu na prosek Srbije. Međutim, kvalitetna ishrana dece do pet godina
još uvek nije dostupna deci iz romskih naselja, pa tako ona i dalje zaostaju u rastu
u odnosu na svoje vršnjake iz opšte populacije gotovo tri i po puta više. Prema
pokazateljima, gotovo isti procenat Romkinja iz naselja i porodilja iz opšte populacije se porodio u zdravstvenim institucijama. Preliminarni podaci ovog istraživanja
objavljeni su jula 2011. godine, ali sveobuhvatna analiza još nije završena. Kada je
u pitanju obuhvat romske populacije zdravstvenim osiguranjem, pokazatelji ukazuju
da su izmene propisa kojima se licima romske nacionalnosti bez adrese, pa čak i
„pravno“ nevidljivim licima omogućava izdavanje zdravstvene knjižice dali efekta
jer za samo godinu dana primene preko 4.500 lica je steklo zdravstveno osiguranje
po ovom osnovu. Ipak, u mnogim naseljima ni Romi niti službenici lokalnih filijala
Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje nisu upoznati sa ovim zakonskim rešenjima, pa znatan broj Roma još uvek nema pristup zdravstvenoj zaštiti.
Iako nema objavljenih podataka za ovu godinu, može se reći da je trend upisa
romske dece u osnovnu škola i dalje u porastu. Osim olakšanih procedura upisa,
jedan od razloga jeste i angažovanje oko 175 pedagoških asistenata tokom 2011.
111
112
113
Vidi više na http://www.praxis.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=238&Ite
mid=49.
Akcioni plan za ispunjavanje preporuka iz Godišnjeg izveštaja EK za 2010. godinu radi ubrzanja sticanja kandidata. Vidi http://www.seio.gov.rs/upload/documents/akcioniplan/akcioni_
plan_jul_2011.pdf.
Rezultati istraživanja dostupni na www.unicef.rs/files/MICS4%20preliminarni%20podaci.pptx.
246
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
godine u osnovnim školama i predškolskim ustanovama. Prema pomenutom istraživanju UNICEF-a, procenat dece iz romskih naselja koji pohađaju osnovnu školu
povećan je sa 66% u 2005. godini na 91% u 2010. godini, stopa pohađanja pripremnog predškolskog programa je 78% u odnosu na 97% kod opšte populacije, a
stopa dece iz romskih naselja koja su upisala 1. razred i stignu do 8. razreda je 86%.
Iako gotovo neverovatni, ovi podaci su još u procesu verifikacije i do objavljivanja
finalne analize bi trebalo da se oprezno tumače pre svega jer isksustva sa terena
pokazuju drugačije stanje. Tako, prema izveštaju „Situaciona analiza obrazovanja i
socijalne uključenosti romskih devojčica u Srbiji“ koji su objavili CARE International i Novosadski humanitarni centar (april 2011) na uzorku od 9 osnovnih škola u
tri grada (Novi Sad, Kraljevo, Niš) evidentirano je ukupno 1.735 romskih učenika
od toga nešto više od polovine su devojčice. Prema rezultatima istraživanja, najveća stopa osipanja je na kraju 4. razreda (10.5%) i tokom 1. razreda (7.7%), a do 8.
razreda školovanje prekine oko 30% romskih učenika i učenica. Dalje, Centar za
prava manjina je tokom 2011. godine obavio istraživanje na generaciji koja je 1. razred upisala školske 2009/10. godine i njihov status tokom naredne školske godine
na uzorku od 16 osnovnih škola iz 5 gradova gde je evidentirano 1.371 prvaka od
toga 35% (486) romskih učenika. Prema podacima gotovo 15% romskih prvaka nije
prešlo u naredni razred. Što se tiče uspeha na kraju 1. razreda samo 26% romskih
prvaka je u potpunosti savladalo gradivo naspram 92% ostalih učenika, dok na kraju
prvog polugodišta 2. razreda bilo je svega 10.5% odličnih romskih učenika naspram
77% ostalih. Iako je povećana stopa upisa u osnovnu školu ovi podaci pokazuju da,
kada je u pitanju kvalitet obrazovanja, još uvek postoji velika diskrepanca između
romskih i ostalih učenika što se ogleda u velikoj stopi osipanja i niskim postignućima romskih đaka.
Povećana stopa upisa romske dece u osnovne škola rezultirala je povećanom
segregacijom romskih učenika. Upravo na primeru upisa u škole najbolje se oslikava društvena distanca koja postoji prema ovoj nacionlanoj zajednici. Zbog povećnog
broja romske dece u mnogim školama ostali roditelji su odlučili da svoju decu prebacuju u druge, tzv. „bele“ škole. Problem segregacije je evidentan u nekim gradovima, uključujući i Beograd i Novi Pazar, dok OŠ „Petar Tasić“ u Leskovcu školske
2011/12. godine po prvi put beleži u prvom razredu upisane isključivo romske đake.
Neosnovano upućivanje romske dece u škole sa smetnjama u razvoju bio
je ozbiljan i evidentan problem prethodnih godina. U cilju razvijanja inkluzivnog
obrazovanja, izmenjena je upisna procedura u osnovne škole koja ima za svrhu da
spreči neopravdan upis u tzv. specijalne škole, ali pravi efekti ovih mera koji su
na snazi dve školske godine još uvek nisu poznati. Nesumnjivo je došlo do smanjenja broja upisane dece u specijalne škole u uzrastu 1. razreda, ali i dalje ostaje
nepoznat broj dece koja su iz redovne škole prebačena u „specijalnu“. U novembru evidentiran je slučaj škole za osnovno specijalno obrazovanje u Boru koju je
početkom školske godine pohađalo 18 romskih đaka (13 romskih učenika prvog
razreda i pet je prebačeno iz redovne škole) bez prethodno pribavljenog mišljenja
247
Ljudska prava u Srbiji 2011.
interresorne komisije114 što predstavlja flagrantno kršenje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, zakon predviđa da sva deca uzrasta od šest
i po do sedam i po godina moraju biti upisana u prvi razred osnovne škole. Deca
koja imaju neke disfunkcije ili invaliditet moraju da budu upućena na interresornu komisiju koja treba da ustanovi da li dete treba da bude upisano u „specijalnu“ školu. Situacija je prevaziđena zajedničkom voljom i naporima same škole,
prosvetnih savetnika i inspekcije, romskog civilnog društva a u okviru DILS-REF
projekta Ministarstva prosvete tako što su deca koja nemaju mišljenje komisije (15
dece) vraćena u redovnu školu. Inače, preko 80% đaka ove škole u Boru su deca
romske nacionalnosti.
Stanovanje i dalje predstavlja jedan od ključnih problema Roma, posebno
onih interno raseljenih sa Kosova. Tokom 2011. godine u Beogradu je zabeleženo
pet slučajeva115 prinudnog iseljenja Roma, uključujući 22 porodice i 112 pojedinaca. Problem evikcija istaknut je i u izveštaju o napretku Evropske komisje u kojem
stoji da veliki broj Roma živi u nelegalnim naseljima u neprihvatljivim uslovima i
da još uvek nema sistemskog pristupa raseljavanju nelegalnih romskih naselja, koja
se često sprovode na neprimeren način rezultirajući u ozbiljnim kršenjima ljudskih
prava. Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije (ECRI) u svom izveštaju iz
maja meseca apeluje na vlasti Srbije da preduzmu urgentne mere za zaštitu Roma
od prinudnih iseljenja a koje podrazumevaju: konsultacije sa pogođenim stanovništvom, pravovremeno obaveštenje, da se raseljavanje ne sprovode po izuzetno lošem
vremenu ili noću, adekvatane mogućnosti za raseljenje, pravne lekove i pravna pomoć licima u stanju potrebe.116
Početkom novembra započeto je prinudno iseljenje neformalnog romskog
naselja u Bloku 72 na Novom Beogradu kada je Opština Novi Beograd izvršila
inspekciju i stanovnicima naselja uručila rešenja o rušenju objekata. Proces prinudnog iseljenja započeo je bez prethodnih konsultacija sa stanovnicima naselja i bez
obezbeđivanja adekvatnog alternativnog smeštaja. U ovom naselju stanuju 33 porodice od kojih je skoro polovina interno raseljenih sa Kosova. Takođe, u naselju
živi i veliki broj dece, deset trudnica i tridesetak „pravno nevidljivih“ lica. Nakon
reagovanja nekoliko nevladinih organizacija, Uprava za ljudska i manjinska prava
oformila je grupu sastavljenu od predstavnika nadležnih institucija, uključujući i
lokalnu samoupravu, i započela konsultacije sa porodicama pogođenim iseljenjem.
Međutim, istovremeno, Opština Novi Beograd je stanovnicima izdala rešenja o iseljenju. Svrha održavanja konsultacija nakon uručivanja rešenja o iseljenju dovedena
je u pitanje, budući da nalozi o rušenju predstavlja pritisak na stanovnike nase114
115
116
Izveštaj ŠOSO „Vidovdan“ od 9.12.2011.
Pančevački most (jun 2011), Skadarska ulica (avgust 2011), ulica Lješka i naselje Ratko Mitrović (oktobar 2011), Golubinačka ulica (novembar 2011).
Izveštaj Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije dostupan na: http://www.coe.int/t/
dghl/monitoring/ecri/country-by-country/serbia/SRB-CbC-IV-2011-021-ENG.pdf.
248
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
lja. Porodicama koje su interno raseljene kao jedino rešenje ponuđen je smeštaj u
kolektivnim centrima udaljenim od velikih gradova, iako je poznato da stanovnici
naselja žive od sakupljanja sekundarnih sirovina i da se time ne bi mogli baviti u
manjim i siromašnijim opštinama u Srbiji. Porodicama koje su iz Beograda ponuđen je smeštaj u metalne kontejnere – do 5 članova porodice biće smešteno u 16
kvadratnih metara na periferiji Beograda. Stanovnici naselja su tokom konsultacija
predložili nekoliko rešenja za obezbeđivanje alternativnog smeštaja koje su vlasti
odbile istog trenutka. Nevladine organizacije i stanovnici naselja su smatrali da rešenja koje su nadležni ponudili nisu u skladu sa međunarodnim standardima koji
obavezuju Republiku Srbiju.
Kao reakcija na ove događaje, organizacije civilnog društva sačinile su Platformu za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje117 u kojoj se izražava zabrinutost zbog povećanog broja prinudnih iseljenja koja se sprovode u suprotnosti sa
ratifikovanim međunarodnim standardima koji obavezuju Republiku Srbiju. U Platformi su prvenstveno predstavljeni stavovi povodom iseljenja naselja u Bloku 72,
a pored tog, date su i preporuke za sva buduća iseljenja koja se očekuju. Platforma je predstavljena Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja,
Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu
– Upravi za ljudska i manjinska prava, Republičkoj agenciji za stanovanje, Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije i predstavnicima grada Beograda. Platformu
je podržalo preko 60 nevladinih organizacija, 8 mreža i koalicija civilnog društva i
Nacionalni savet romske nacionalne manjine.118 I Zaštitnik građana utvrdio je da je
država, preko svojih organa započela raseljavanje ovog naselja protivno strateškim
dokumentima i međunarodnim standardima i izdao preporuku nadležnim organima
za preduzimanje niza mera kako bi se našlo humano rešenje i obezbedio odgovarajući privremeni ili trajni smeštaj ovim porodicama.
U toku ovog procesa uspostavljeno je i nekoliko primera dobre prakse: započet je proces konsultacija, uspostavljena je radna grupa koja okuplja sve zainteresovane strane, omogućeno je interno raseljenim porodicama da posete kolektivne
centre i lično se uvere u uslove smeštaja, i odlučeno je da raseljavanja neće biti u
toku zimskog perioda, već je proces odložen do proleća naredne godine.
Nažalost, ni 2011. godina nije prošla bez etnički motivisanih napada na Rome.
U martu trojica nepoznatih napadača napala su romskog mladića, učenika srednje
Trgovačke škole, u centru Beograda. Policija je identifikovala počinioce i podnela
krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu.119 U martu i julu mesecu u Zrenjaninu su
117
118
119
Vidi na http://www.praxis.org.rs/index.php?option=com_docman&task=doc_view&gid=231&
Itemid=66.
Vidi na http://www.praxis.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=234&Itemi
d=49.
Vidi na http://www.naslovi.net/2011-03-10/vecernje-novosti/beograd-napadnut-ucenik-trgovacke-skole/2392033.
249
Ljudska prava u Srbiji 2011.
na kućama dve romske porodice osvanuli grafiti „Smrt Ciganima“. U Romskom
domu u Čačku grupa mladića „upala“ je na proslavu rođendana i nožem izbola
i teško ranila četvoricu romskih mladića. Ovom incidentu u Čačku prethodili su
učestali grafiti mržnje, napadi na romske kuće, napad na Romski dom i iako možda
događaji nisu povezani istim počiniocima, zajednički ukazuju na šablon eskalacije
nasilja od verbalnih incidenata do fizičkog nasilja.120 Slobodana Nikolića napala
su trojica nepoznatih mladića u gradskom prevozu na liniji 31. Incident se desio
maja meseca, a prema rečima očevidaca napadači, stari oko 20 godina, udarali su
dečaka pesnicama po glavi i telu.121 U pomoć im je pritekao mladić Nikola Vlahović, ali je i on zadobio udarce po glavi. Huligani su pobegli, a dečaka su odvezla
kola Hitne pomoći.
U junu 2010. godine u banatskom selu Jabuka, nakon ubistva maloletnika za
koje je osumnjičen maloletni Rom, grupa meštana organizovala je proteste koji su
se pretvorili u nasilje i širenje mržnje i netrpeljivosti prema Romima. Tom prilikom
su kamenovane kuće Roma u ovom selu i uništena imovina lokalne metodističke
crkve, nakon čega Romi više od mesec dana iz straha nisu napuštali svoje kuće,
a bilo je neophodno i stalno prisustvo pojačanih snaga policije.122 Povodom ovog
slučaja Viši sud u Pančevu doneo je krajem juna prvostepenu presudu protiv šestorice okrivljenih za krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i
netrpeljivosti i osudio četovricu okrivljenih na pet meseci zatvora uslovne osude, a
dvojicu maloletnih okrivljenih na meru posebne obaveze da pohađaju i završe srednju školu. Uzimajući u obzir ozbiljnost posledica koje su imali ovi događaji, kazne
su nesrazmerne i neprimerene.
4. Položaj (diskriminacija) pojedinih kategorija
stanovništva i posebno ranjivih grupa
4.1. Homofobija i diskriminacija LGBT osoba
Homofobija i predrasude prema LGBT osobama su u Srbiji i dalje veoma
široko rasprostranjene, usled čega su branitelji ljudskih prava i same LGBT osobe,
veoma često viktimizirane.123 Organizacije koje se bave promocijom prava i zaštitom LGBT osoba sve su aktivnije i vidljivije, što je dovelo do unapređenja položaja prvenstveno njihovih članova i pripadnika LGBT populacije u većim urbanim
120
121
122
123
Vidi na http://www.mrc.org.rs/sr/saopstenja/2011.html.
Vidi na http://www.naslovi.net/2011-05-27/b92/napadnut-rom-u-gsp-u/2569172.
Vidi na: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=06&dd=16&nav_category=
11&nav _id=439181.
Vidi npr. Izveštaj Tomasa Hamarberga, komesara Saveta Evrope za ljudska prava, nakon posete Srbiji od 12. do 15. juna 2011, dostupan na: https://wcd.coe.int/ViewDoc.jsp?id=1852957
&Site=COE.
250
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
sredinama, dok su pripadnici LGBT u manjim mestima u daleko težem položaju.
Zahvaljujući njihovoj aktivnosti, homofobija iz godine u godinu u Srbiji postaje sve
vidljivija kako u javnom prostoru, tako i u privatnom, gde često kao posledicu ima
nasilje u porodici.124
Najznačajniji događaj vezan za prava LGBT osoba u Srbiji tokom 2011. godine bio je zabrana Parade ponosa, zakazane za 2. oktobar. Za razliku od Parade
iz 2009. godine koja je otkazana ali nije formalno zabranjena, ove godine je policija donela rešenje o zabrani skupa.125 Odlukom o zabrani Parade ponosa država
je ugrozila osnovna ljudska prava i pokazala da trenutno nema snage da obezbedi
poštovanje Ustava i zakona i garantuje bezbednost svim građanima. Otkazivanjem
parade su ponovo prekršeni Ustav i međunarodno pravo, i organizatori, koje ponovo
zastupa Beogradski centar za ljudska prava podneli su predstavku protiv Republike
Srbije Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i ustavnu žalbu Ustavnom
sudu Srbije.126
Organizacija Parade ponosa bila je i ove godine praćena nizom neprimerenih
i homofobičnih izjava državnih zvaničnika.127 Poverenica za zaštitu ravnopravnosti
postupajući u okviru svoje nadležnosti upozorila je javnost da izjave Dragana Markovića date povodom Parade ponosa, krše zabranu diskriminacije i predstavljaju
govor mržnje.128
Državni organi su nespremni ili nemoćni da efikasno suzbiju pretnje nasiljem usled nedostatka kapaciteta državnih organa, ili političke volje. Tako, iako je
Parada ponosa 2011. godine otkazana zbog bezbednosnih pretnji, nije podneta ni
jedna krivična prijava tim povodom.129 Iako je saradnja s MUP donekle unapređena
tokom prethodne godine, pripadnicima LGBT populacije nemaju pristup efikasnoj
i adekvatnoj sudskoj zaštiti.130 Ako se kao pokazatelj uzme presek stanja predmeta
pravne službe GSA, vidno je da u većini njih sud ili nije preduzeo nijednu pravnu
radnju ili se njihov epilog beskrajno odlaže, a sudije često nisu senzibilisane za
rad u predmetima koji se tiču LGBT osoba.131 Svojim postupanjem državni organi
ne doprinose prevenciji diskriminatornog postupanja i obeshrabruju žrtve da im se
obrate za zaštitu.
124
125
126
127
128
129
130
131
Zaključci sa skupa „Ranjive grupe i reforma sektora bezbednosti: LGBT studija slučaja“, održanom u Media centru u Beogradu, 22. decembra 2011.
O događajima koji su pratili zabranu Parade ponosa 2011. godine vidi više u I.4.10.3.
Ustavna žalba je dostupna na www.bgcentar.org.rs.
Vidi Ustavnu žalbu oranizatora Parade ponosa, para 77–81, dostupna na www.bgcentar.org.rs.
Saopštenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, od 17. avgusta, dostupno na: http://www.ravnopravnost.gov.rs/files/Upozorenje%20javnosti%20DMP.pdf.
Informacije dobijene na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja od Prvog
osnovnog tužilaštva u Beogradu, Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i Republičkog javnog
tužilaštva.
LGBT i reforma sektora bezbednosti, str. 9.
LGBT populacija u Srbiji, str. 4–5.
251
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Ni jedan vid školovanja u Srbiji ne sadrži informacije o pravima seksualnih
manjina,132 dok udžbenici za srednje škole sadrže niz оtvоrеnо diskriminаtivnih
primеrа,133 kao i definicije u kojim se homoseksualizam smatra bolešću.134 Čak 21%
učenika u Srbiji koji su učestvovali u istraživanju, priznaje da je trpelo verbalne napade ili pretnje zbog toga što je nekome delovalo da su gej ili da su „feminizarni“,
njih 60% bilo je uvereno da je nasilje nad homoseksualcima uvek opravdano, dok ih
je13% priznalo da su učestvovali u fizičkom nasilju nad pripadnicima ove grupe.135
Stoga je neophodno uneti sistemske izmene u udžbenike na svim nivoima školovanja kako bi sе zаustаvilо dаlје ukоrеnjivаnjе hоmоfоbiје, prеdrаsudа i stеrеоtipа,
аli i rеprоdukоvаnjе nеtаčnоsti i nеznаnjа upеrеnih prоtiv nеhеtеrоsеksuаlne populacije.
4.1.1. Odabrani sudski postupci. – Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu organizatora Povorke ponosa 2009. godine,136 koje je zastupao Beogradski centar za
ljudska prava, i utvrdio da su zabranom Povorke državni organi prekršili slobodu
mirnog okupljanja podnosilaca ustavne žalbe, kao i njihovo pravo na delotvornu
sudsku zaštitu. Povorka ponosa 2009. nije formalno zabranjena, već je tada policija bila donela rešenje o „promeni lokacije“ skupa sa prijavljenog mesta na Platou
ispred Filozofskog fakulteta u centru Beograda na praznu poljanu u parku Ušće.
Ustavni sud potvrdio je svojom odlukom da se zapravo radilo o de facto zabrani
Povorke, jer Ustav i Zakon o okupljanju građana ne ovlašćuju policiju da umesto
organizatora mirnih okupljanja odlučuje gde će se ona odigravati. Takođe, Ustavni
sud je potvrdio da su načinom donošenja osporenog rešenja o „promeni lokacije“,
nemušto sročenog i potpuno neobrazloženog, koje je organizatorima skupa na ruke
dostavio lično predsednik Vlade tek nekih 24 sata pre planiranog početka okupljanja, podnosioci ustavne žalbe lišeni prava na delotvornu sudsku zaštitu protiv kršenja ljudskih prava od strane izvršne vlasti.137
132
133
134
135
136
137
LGBT populacija u Srbiji, str. 7–8.
Preporuka Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Мinistаrstvu prоsvеtе i nаukе Rеpublikе Srbiје
Skupštini, Nаciоnаlnоm prоsvеtnоm sаvеtu i Zаvоdu zа unаprеđеnjе kvаlitеtа vаspitаnjа i
оbrаzоvаnjа zа uklаnjаnjе diskriminаtоrnih sаdržаја iz nаstаvnih mаtеriјаlа i nаstаvnе prаksе i
prоmоvisаnjе tоlеrаnciје, uvаžаvаnjа rаzličitоsti i pоštоvаnjа lјudskih prаvа, od 10. juna 2011.
godine, dostupna na: http://www.ravnopravnost.gov.rs/lat/preporukeOrganimaJavneVlasti.
php?idKat=24.
Discrimination on grounds of sexual orientation and gender identity in Europe, 2. izdanje,
Savet Evrope, 2011, str. 104, dostupno na: http://www.coe.int/t/Commissioner/Source/LGBT/
LGBTStudy2011_en.pdf.
Ibid. str. 114.
Už-1918/2009, Saopštenje sa 46. redovne sednice Ustavnog suda, održane 22. decembra 2011.
godine, dostupno na: http://www.ustavni.sud.rs/page/view/149-101533/saopstenje-sa-46-redovnesednice-ustavnog-suda-odrzane-22-decembra-2011-godine-kojom-je-predsedavao-dr-dragisa-slijepcevic-predsednik-ustavnog-suda. Tekst ustavne žalbe dostupan je na www.bgcemtar.org.rs.
Saopštenje Beogradskog centra za ljudska prava „Ustavni sud je odlučio da su zabranom Povorke ponosa 2009. vlasti prekršile Ustav Republike Srbije“, od 27. decembra 2011, dostupno
na: http://www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=885:ustavn
252
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Viši sud u Beogradu doneo je prvu prvostepenu presudu u Srbiji za govor
mržnje protiv LGBT populacije, na osnovu člana 11 Zakona o zabrani diskriminacije i člana 38 Zakona o javnom informisanju. Sud je usvojio tužbu GSA protiv dnevnih novina Press i utvrdio da tekstovi – komentari čitalaca na tekst-članak „Biću gej
ikona“ objavljeni 2. jula 2009. godine na Internet sajtu Press online predstavljaju
govor mržnje prema LGBT populaciji, a da je Press dopuštanjem i omogućavanjem
da se navedeni komentari postave na sajt diskriminatorski postupao prema ovoj populaciji. Sud je izrekao i privremenu meru u skladu sa članom 44 Zakona o zabrani
diskriminacije kojom je zabranio objavljivanje navedenih komentara na sajtu Press,
i obavezao tuženog da o svom trošku objavi ovu presudu u celosti, bez ikakvog komentara i bez odlaganja, ali je odbacio zahtev tužioca za isplatu odštete. GSA nije u
potpunosti zadovoljna ovom presudom, jer je bilo potrebno skoro dve godine da bi
se donela presuda iako je postupak vođen po hitnom postupku.138
Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je prvostepenu presudu zbog teškog oblika diskriminacije LGBT populacije na osnovu članova 11, 12, 13 i 21 Zakona o
zabrani diskriminacije protiv Dragana Markovića Palme, gradonačelnika Jagodine,
predsednika parlamentarne političke stranke Jedinstvena Srbija (JS) i doskorašnjeg
narodnog poslanika te stranke u Skupštini Srbije, zbog izjave „stav Jedinstvene Srbije i moj lični stav je – mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest da je normalno“. Sud
mu je zabranio da ponavlja izvršenu diskriminaciju i naložio mu da GSA nadoknadi
sudske troškove.139
4.1.2. Nasilje na pripadnicima LGBT osoba. – Studija Centra za istraživanje
javnih politika o LGBT populaciji i sektoru bezbednosti u Srbiji140 ukazuje da se
osećaj fizičke ugroženosti na ulici i javnim prostorima uopšte menja u zavisnosti od
političkog konteksta i društvenih događanja, kao npr. u vreme održavanja Parade
ponosa kada je medijski prostor dostupniji za zagovornike homofobičnih stavova i
aktere koji pozivaju na nasilje prema LGBT. Napadi su zaista posebno bili učestali nakon donošenja odluke o zabrani Parade ponosa, o čemu su organizacije koje
se bave promocijom i zaštitom prava pripadnika ove ranjive grupe obaveštavale
javnost. Ipak, zbog nepredvidivosti reakcije nadležnih državnih organa, pripadnici
LGBT najčešće nisu spremni da prijave slučajeve nasilja.
138
139
140
i-sud-je-odluio-da-su-zabranom-povorke-ponosa-2009-vlasti-prekrile-ustav-republike-srbije&
catid=58:saoptenja&Itemid=71.
Saopštenje GSA „Prva presuda zbog govora mržnje protiv LGBT populacije – presuda dnevnim novinama Press po tužbi Gej strejt alijanse“, od 7. jun 2011. godine, dostupno na http://gsa.
org.rs/cms-run/index.php?option=com_content&view=article&id=2845:presuda-press-onlinegovor-mrznje-lgbt-2009&catid=36:aktivnosti&Itemid=60.
Saopštenje GSA „Presuda Draganu Markoviću Palmi zbog teškog oblika diskriminacije LGBT
populacije“, od 2. novembra 2011. godine, dostupno na http://www.gsa.org.rs/cms-run/index.
php?limitstart=8.
LGBT i reforma sektora bezbednosti, str. 23–35.
253
Ljudska prava u Srbiji 2011.
U Beogradu je napadnuta nožem i teško povređena A. Ž. (24) koja je u trenutku napada na sebi imala obeležja Parade ponosa. Jedan od napadača je tokom
napada više puta uzvikivao pitanje da li je ona lezbejka.141
M. P. (26) je verbalno a potom i fizički napala grupa od tri mladića u noći
između 25. i 26. novembra, pritom niko od prisutnih nije reagovao. Policija je na
lice mesta stigla nakon desetak minuta i saslušala prvog napadača, dok su ostali u
međuvremenu pobegli. Napadač je priveden u policijsku stanicu, ali je protiv njega
podneta samo prekršajna prijava.142
4.2. Nacionalne i verske manjine
4.2.1. Popis stanovništva i nacionalne manjine. – U Srbiji je u periodu od 1.
do 15. oktobra 2011. godine sproveden popis stanovništva, domaćinstva i stanova na
teritoriji Republike Srbije. Rezultati popisa koji se odnose i na nacionalnu strukturu
stanovnišrtva, biće sukcesivno saopštavani od druge polovine 2012. godine a sada
su objavljeni samo delimični rezultati.143 Republički zavod za statistiku najavio je
da će tek u junu 2012. godine biti poznati podaci o nacionalnom sastavu, veroispovesti i maternjem jeziku (s izuzetkom Albanaca iz Preševske doline).144 Rezultati
popisa su izuzetno značajni iz mnogo razloga, ali kada su u pitanju manjine najviše
radi toga što se preko njih mogu pratiti složene demografske i socio-ekonomske
promene, zato što omogućavaju sistematsko praćenje ovih promena i upoređenje
s rezultatima prethodnih popisa. Oni takođe predstavljaju koristan izvor za analizu
demografskih, ekonomskih, etničkih, obrazovnih i mnogih drugih karakteristika stanovništva Republike Srbije.
Početkom septembra 2011. Skupština albanskih odbornika iz Preševa, Bujanovca i Medveđe pozvala je Albance da bojkotuju popis, što se odrazilo na sprovođenje popisa u opštinama Preševo i Bujanovac i delom u opštini Medveđa. Prema
podacima iz opštinskih popisnih komisija u Preševu i Bujanovcu većina Albanaca
je bojkotovala popis stanovništva, domaćinstva i stanova i to ne samo građani već
i popisivači. Osnovni razlog za bojkot popisa u Preševu bila je nemogućnost da se
popiše više hiljada stanovnika koji su se nakon 1999. godine iselili na Kosovo ili se
nalaze na privremenom radu u zemljama Evropske unije.145 Popis je bojkotovan i
141
142
143
144
145
Saopštenje GSA „Nožem napadnuta lezbejka u centru Beograda“, od 15. oktobra 2011. godine,
dostupno na: http://www.gsa.org.rs/cms-run/index.php?limitstart=12.
Saopštenje GSA „Još jedan napad na gej osobu – Vlada Srbije i dalje bez sistemskih rešenja protiv nasilja“, od 27. novembra 2011. godine, dostupno na: http://gsa.rs/cms-run/index.
php?option=com_content&view=article&id=2938:saopstenje-27-11-2011&catid=36:aktivnosti
&Itemid=60.
Vidi ovaj izveštaj na: http://media.popis2011.stat.rs/2011/prvi_rezultati.pdf.
Prema popisu stanovništva iz 2002. godine 82,8% stanovništva čine Srbi, 3,9% Mađari, 1,8%
Bošnjaci, 1,4% Romi, 1,1% „Jugosloveni“, 0,9% Crnogorci, 0,9% Hrvati, 0,8% Slovaci, 0,8%
Albanci, 0,5% Vlasi, 0,5% Rumuni, 0,4% Makedonci, 0,3% Bugari, 0,3% Bunjevci, 0,2% Rusini, i oko 4.000 Nemaca i drugih manjina.
Danas, 15–16. oktobar, str. 8.
254
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
zbog toga što među popisivačima nije bilo dovoljno pripadnika albanske nacionalnosti (od 71 popisivača u opštini Preševo, obuku je prošlo 23 Albanca) i jer je originalni popisni obrazac štampan na srpkom jeziku i na ćiriličnom pismu. Republički
zavod za statistiku je, međutim, dao objašnjenje da program za obradu podataka
može da funkcioniše samo na jednom jeziku. Zavod je priredio i višejezične popisne zbirke u kojima su popisni obrasci na devet jezika, koje su popisivači mogli da
koriste ukoliko građani ne razumeju neka pitanja.
Predsedništvo Bošnjačkog nacionalnog veća takođe je pozvalo Bošnjake da
bojkotuju popis ali bojkot nije značajno uticao na odziv građana.
Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je uzeo aktivno učešće u
monitoringu priprema i u samom popisu stanovništva, zalagavši se za prisustvo
dovoljnog broja popisivača mađarske nacionalnosti i upotrebu višejezične zbirke
pitanja pored originalnih popisnih obrazaca štampanih na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Pokrajinski Ombudsman je nakon sprovedenog postupka po pritužbi
mađarskog Nacionalnog saveta uputila preporuku Republičkom zavodu za statistiku da Zavod nije preduzeo sve potrebne mere da bi se prilikom popisa obezbedio
dovoljan broj instruktora i popisivača koji bi govorili mađarski jezik u onim područjima u kojima pripadnici mađarske nacionalnosti žive u procentu koji zadovoljava zakonom određeni census za ravnopravnu upotrebu mađarskog jezika kao
manjinskog.146
4.2.2. Nacionalni saveti nacionalnih manjina. – Kada je reč o položaju nacionalnih manjina u Srbiji važno je reći da postoji zadovoljavajući pravni okvir
za zaštitu nacionalnih manjina. Prošle godine sprovedeni su izbori za nacionalne
savete nacionalnih manjina. Uslov za učešće na izborima ispunilo je 16 nacionalnih manjina (albanska, aškalijska, bošnjačka, bugarska, bunjevačka, češka, egipatska, grčka, mađarska, nemačka, romska, rumunska, rusinska, slovačka, ukrajinska
i vlaška). Pripadnici hrvatske, makedonske i slovenačke nacionalne manjine birali
su nacionalne savete putem elektorskih skupština. Posle izbora konstituisano je 18
nacionalnih saveta od 19 manjina za čije savete su raspisani izbori. Jedini nacionalni savet koji nije konstituisan bio je bošnjački.147 Kako u 2010. godini nije konstituisan Nacionalni bošnjački savet koji priznaje Minstarstvo za ljudska i manjinska
prava upravu i lokalnu samoupravu, raspisani su ponovni izbori koji je trebalo da se
održe 17. aprila 2011. godine. Ministar za ljudska i manjinska prava, upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković je u martu ove godine doneo odluku da se izbori
neće održati u zakazanom terminu, objasnivši da je neophodno da se tenzije nastale
oko prošlogodišnjih izbora smire i da se ostavi više vremena za postizanje dogovora
oko pravila i načina održavanja izbora i sprovođenja izbornih radnji.148 Nakon toga
146
147
148
Saopštenje Pokrajinskog Ombudsmana, dostupno na: http://www.ombudsmanapv.org/omb/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=94&Itemid=101&lang=sr.
O ovome vidi više u Izveštaj 2010, II.2.2.5.2.
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/MarkovicIzbori-za-Nacionalni-savet-Bosnjaka-odlozeni.
lt.html.
255
Ljudska prava u Srbiji 2011.
je u više navrata bilo najavljeno da će izbori biti ponovljeni. Ipak, posle konsultacija
Ministarstva sa učesnicima na prethodnim izborima proces formiranja nacionalnog
veća Bošnjaka je zaustavljen jer se predstavnici izbornih lista nisu saglasili oko datuma održavanja izbora. Ministar je mišljenja da deo odgovornosti snosi država, ali
i sami akteri sandžačke političke i verske scene.
Naime, iako u 2011. godini nisu raspisani novi izbori, kao predstavnici Bošnjaka u oblasti kulture i obrazovanja pojavljuju se dva Nacionalna saveta: Bošnjačko nacionalno vijeće „starog saziva“ u tehničkom mandatu (BNV), čiji je predsednik od 11. novembra narodni poslanik Esad Džudžević, i nepriznato Bošnjačko veće
– Narodno vijeće Sandžaka formirano 2010. godine od većnika Bošnjačke kulturne zajednice uz pomoć dva većnika Bošnjačkog preporoda, čiji je predsednik dr
Mevlud Dudić.
4.2.3. Položaj Bošnjaka u Srbiji. – U 2011. godini Bošnjaci učestvuju u vršenju državne vlasti sa dva ministra u Vladi Republike Srbije: Sulejman Ugljanin, ministar bez portfelja koji je predsednik Stranke demokratske akcije Sandžaka i Rasim
Ljajić, ministar rada i socijalne politike, predsednik Sandžačke demokratske partije.
U Narodnoj skupšitni, osam poslanika je bošnjačke nacionalnosti. Ipak, u Sandžaku,
gde Bošnjaci predstavljaju većinsko stanovištvo, pripadnici ove nacionalne manjine su nedovoljno zastupljeni u organima državne uprave. Prema drugom izveštaju
Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (ECRI), objavljenom u maju 2011.
godine,149 u Novom Pazaru, gde Bošnjaci čine 85% stanovništva, samo je 30%
pripadnika policije bošnjačke nacionalnosti. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti
je u martu dala Preporuku Ministarstvu unutrašnjih poslova da bez odlaganja preduzme sve neophodne mere koje će obezbediti da sastav policije u organizacionim
jedinicama odgovara nacionalnom sastavu stanovništva na njihovom području.150
Od ukupno 60 zaposlenih u vatrogasnoj službi u Novom Pazaru, samo 3 zaposlena
lica su Bošnjaci. Takođe, sudije, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca u Novom
Pazaru nisu iz Sandžaka. Stopa nezaposlenosti u Novom Pazaru je izuzetno visoka,
a infrastrukturi Sandžaka nedostaje solidna mreža puteva i elektrodistribucije.
Ovu godinu su obeležile i tenzije između Islamske zajednice u Srbiji čiji je
lider muftija Muamer Zukorlić, sa sedištem u Novom Pazaru, koja Bosnu vidi kao
svoj duhovni dom i Islamske zajednice Srbije na čijem čelu se nalazi reis-ul-ulema Adem Zilkić, sa sedištem u Beogradu, koju favorizuje Vlada, iako bi svetovna
vlast morala da bude neutralna kada su u pitanju podele unutar verske zajednice.
Sporazum između ove dve verske zejednice je ostao u sferi spekulacije. Situaciju u
Sandžaku dodatno komplikuje činjenica da je teško napraviti distinkciju između političkih ciljeva i interesa podeljenih verskih zajednica. To dovodi do toga da biračku
volju građana bošnjačke nacionalnosti praktično mobiliše verska zajdnica.
149
150
http://www.coe.int/t/dghl/monitoring/ecri/Country-by-country/Serbia/SRB-CbC-IV-2011-021SRB.pdf.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Mišljenje i Preporuka br. 312/2011, 24. februar 2011.
256
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
U junu 2011. godine je osnovana Bošnjačka akademiju nauka i umetnosti,
čiji osnivački akt su potpisali muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić,
Mustafa Cerić reis Islamske zajednice BiH i više profesora iz Sarajeva, Skoplja i Novog Pazara, koju, međutim, ministar prosvete smatra nezakonitom. Takođe, imajući
u vidu da su Akademiju osnovali verski poglavari, predsednik BNV Esad Džudžević
je istakao da se radi o pokušaju „klerikalizacije“ Bošnjaka u Sandžaku.151
Tokom 2011. godine Bošnjačko nacionalno veće podnelo je više pritužbi Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. U postupku po pritužbi protiv Opštine Priboj
poverenica je utvrdila da Opština nije preduzela mere da se u službenu upotrebu
uvede latinično pismo i bosanski jezik ravnopravno sa srpskim jezikom i ćiriličnim
pismom, iako stanovništvo Priboja čini više od 15% Bošnjaka, te da je na taj način
izvršena diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti.152 Nakon Preporuke Zaštitnika građana, Gradska uprava u Novom Pazaru je obezbedila da se građanima
izvodi iz matičnih knjiga izdaju na dvojezičnim obrascima, odnosno na srpskom i
na bosanskom jeziku.
Predsednik BNV je u novembru uputio pismo predsedniku Republike, predsedniku Vlade i predsednici Narodne skupšitne u kome je zahtevao da se sprovede
proces lustracije u policiji, sudstvu, tužilaštvu i zavodima za izvršenje krivičnih sankcija zbog političkog terora koji su početkom devedesetih trpeli Bošnjaci u Sandžaku.
Pismom je zatraženo i usaglašavanje nacionalnog sastava zaposlenih u policiji, tužilaštvu i sudstvu u svim opštinama u kojima žive Bošnjaci i omogućavanje povratka
prognanih i raseljenih Bošnjaka u Opštini Priboj u periodu od 1991. do 1999. godine.
Džudžević je u pismu ostavo rok od 60 dana za preduzimanje efikasnih mera radi
ostvarivanja prava Bošnjaka, u suprotnom, BNV najavljuje da će pozvati bošnjačke
političke predstavnike da se povuku iz Narodne skupštine i Vlade RS.
4.2.4. Vojvođanski Mađari. – 2011. godina obeležena je veoma aktivnim delovanjem Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine (Magyar Nemzeti Tanács), naročito po pitanjima službene upotrebe jezika i pitanjima prosvete, odnosno nauke na jeziku ove manjine. Posle usvajanja Zakona o nacionalnim savetima
nacionalnih manjina153 2009. godine i prvih izbora za nacionalne savete održanih
2010. godine, Nacionalni savet otpočeo je sa radom u svom prvom sazivu pod
predsedništvom dr Tamaša Korheca.154 Novina u organizaciji Saveta predstavlja
151
152
153
154
Politika, 11. jun, str. 4.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Mišljenje i Preporuka br. 1291/2011, 19. oktobar 2011.
Sl. glalsnik RS, 72/09.
Nadležnosti mađarskog Nacionalnog saveta obuhvataju šest oblasti koje uključuju poslove Odbora za osnovno i srednje obrazovanje, Odbora za visoko obrazovanje i nauku, Odbora za kultur, Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma, Odbora za informisanje, Odbora za omladinu,
dok je 2011. godine oformljen i Konsultativni odbor za civilni sektor. Uprava Nacionalnog
saveta predstavlja izvršni organ Saveta. Više informacija o radu, organizaciji i nadležnostima
Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine: http://www.mnt.org.rs/.
257
Ljudska prava u Srbiji 2011.
činjenica da je 2011. godine oformljen i Konsultativni odbor za civilni sektor kao
privremeni organ.
Aktivnosti mađarskog Nacionalnog saveta za 2011. godinu koncentrisali su
se pre svega na unapređivanje službene upotrebe mađarskog jezika i pisma u praksi
shodno Zakonu o služebnoj upotrebi jezika i pisama.155 Prema odredbama ovog
zakona predviđena je mogućnost da jezik i pismo pripadnika onih nacionalnih manjina koje tradicijalno žive na teritoriji određene lokalne samouprave može biti u
ravnopravnoj službenoj upotrebi. Mađarski Nacionalni savet se tokom ove godine
zalagao za korišćenje mađarskog jezika i pisma u sudskim i upravnim postupcima,
u komunikaciji s organima javne vlasti, upotrebu mađarskog jezika na glasačkim
listićima i biračkim materijalima, zatim u postupcima za izdavanje javnih isprava, vođenju službenih evidencija i zbirki ličnih podataka i priznanje punovažnosti
isprava izdatih na mađarskom jeziku. Ovaj savet se naročito zalagao za uvođenje
višejezičnih izvoda iz matičnih knjiga, što u praksi znači da se sada pored zvaničnog ispisa na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu na izvodima nalaze i podaci na
mađarskom jeziku. Po oceni zamenice pokrajinskog ombudsmana Eve Vukašinović,
izdavanje izvoda iz matičnih knjiga isključivo na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu
za pripadnike manjina, predstavlja kršenje ustavnih prava.156
U toku ove godine Nacionalni savet Mađara je uložio dosta energije da se
očuvaju manjinska odeljenja u školama širom Vojvodine u cilju da učenici pripadnici mađarske nacionalne manjine steknu osnovno obrazovanje na maternjem jeziku.
Sprovedene su akcije poput organizovanja školskog autobusa za učenike iz okolnih
sela i program integracija kroz učenje jezika okoline.
U oblasti kulture i obrazovanja shodno odredbi Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, mađarski Savet je maja 2011. godine doneo odluku
o delimičnom preuzimanje osnivačkih prava 13 vojvođanskih ustanova kulture od
posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje
nacionalnog identiteta mađarske nacionalne manjine, odnosno ustanova od posebnog značaja za vojvođanske Mađare. Nažalost, u mnogim jedinicama lokalne samouprave nije došlo do izmena osnivačkih akata ovih ustanova, pa je Pokrajinski
Ombudsman apelovao da se što pre preduzmu sve neophodne aktivnosti za izmenu
osnivačkih akata, odnosno za prenos osnivačkih prava, upozoravajući da će u suprotnom doći do povrede manjinskih prava od strane vlasti na lokalnom nivou.
Kada je reč o informisanju, u novembru 2011. godine usvojena je Medijska
strategija Nacionalnog saveta Mađara. Ona predviđa da će do 2016. godine doći do
znatnog unapređenja kvaliteta i profesionalnosti medija na mađarskom jeziku.
U oktobru 2011. godine javnost je okupirala debata o Zakonu o vraćanju
oduzete imovine i obeštećenju.157 Naime, poslanici Saveza vojvođanskih Mađara
u republičkoj Skupštini bili su revoltirani zakonodavnim rešenjem iz člana 5 ime155
156
157
Sl. glasnik RS, 45/91.
Vidi opširnije na: http://www.021.rs/Info/Srbija/Diskriminacija-manjinskih-jezika.html.
Sl. glasnik RS, 72/11.
258
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
novanog zakona. Spornim članom predviđa se da se lica koja su bila pripadnici
okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog
svetskog rata, kao i njihovi naslednici isključuju iz kruga lica koja imaju pravo na
povraćaj oduzete imovine i obeštećenje. To bi u praksi značilo da se ovim pravom
ne bi mogla služiti ona lica koja su sticajem okolnosti služili redovnu vojsku za
vreme rata kada je deo države bio pod stranom okupacijom. Po oceni poslanika
Saveza vojvođanskih Mađara, ovakvom odredbom dolazi do direktne povrede načela individualne krivične odgovornosti i uvođenja principa kolektivne odgovornosti
koji je svugde u svetu napušten, dodajući da je zakon sam po sebi kontraverzan jer
polazi od pretpostavke da su Mađari fašistički narod koji je činio zlodela.158 Ubrzo
je usvojen Zakon o rehabilitaciji159 kojim su neke sporne odredbe precizirane jer
predviđaju da će samo lica koja su bila pripadnici okupatorskih snaga i kvislinških
jedinica za koja se u prethodno sprovedenom postupku rehabilitacije pokaže da su
počinili ratni zločin biti isključena iz postupka restitucije.
Tokom 2011. godine zabeleženo je nekoliko slučajeva međuetničke netrpeljivosti i nasilja među pripadnicima srpske i mađarske nacionalnosti. Nakon nekoliko verbalnih incidenata u vojvođanskoj opštini Temerin, u oktobru mesecu organi
unutreašnjih poslova sprečili su dalji sukob i obračunavanje dveju ekstremističkih
organizacija, „Obraza“ i „64 županija“.160 Predsednik opštine Temerin Andraš Gustonji i predsednik Skupštine AP Vojvodine Šandor Egereši najoštrije su osudili ovaj
i sve slične slučajeve etnički motivisanih napada s obzirom da se „mnogo radilo na
unapređenju odnosa i promovisanju tolerancije u opštini Temerin,“161 pa su ocenili
da se ne sme dozvoliti da izolovani incidenti i pojedinci ugroze dobre odnose među
pripadnicima nacionalnih zajednica u Vojvodini.
4.2.5. Albanska nacionalna manjina. – Komisija za borbu protiv rasizma Saveta Evrope (ECRI) preporučila je da vlasti u Srbiji preduzmu sve neopodne mere
protiv svih oblika diskriminacije prema albanskim manjinama, posebno u Preševu, Bujanovcu i Medveđi kao i da ulože napore da se smanji veoma visok stepen
nezaposlenosti Albanaca. Više od 70% stanovnika u ovim oblastima je bez posla
usled čega mnogi napuštaju ova mesta u potrazi za boljim radnim mogućnostima.
Albansko stanovništvo je nedovoljno zastupljeno u pravosudnim organima u južnoj
Srbiji kao i u državnim preduzećima. U 2011. godini je raspisan konkurs za obuku
50 policajaca – po 20 u Preševu i Bujanovcu u 10 u Medveđi. Odlukom ministra
unutrašnjih poslova 21 kandidat je prošao izborni postupak, 18 kandidata je počelo
158
159
160
161
„SVM: Nedoumice oko restitucije rešiti zakonom o rehabilitacijom“, Blic, dostupno na: http://
www.blic.rs/Vesti/Politika/284206/SVM-Nedoumice-oko-restitucije-resiti-zakonom-o-rehabilitaciji.
Sl. glasnik RS, 92/11.
„Policija sprečila sukob Obraza i 64 županije“, Blic, 3. oktobar, str. 16 i „Restitucija mržnje“,
NIN, 13. oktobar, str. 18–19.
„Egereši osudio incident u Temerinu“, Portal Radio 021, 17. septembar, dostupno na http://
www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Egeresi-osudio-incident-u-Temerinu.html.
259
Ljudska prava u Srbiji 2011.
policijsku obuku, dok je za 3 kandidata Koordinaciono telo organizovalo kurs srpskog jezika. Raspisan je i konkurs za radna mesta u Upravi carine (primljeno je 24
izvršilaca) i Poreskoj upravi (primljeno je 9 izvršilaca), za šta je neopodno znanje
srpskog jezika. NVO Međunarodni ljudski centar je uz finansijsku pomoć Koordinacionog tela Vlade RS za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa organizovalo
kurs srpskog jezika koji je pohađalo 78 srednjoškolaca iz Preševa. Kooridnaciono
telo je ove godine uložilo preko 220 miliona dinara u infrastrukturne projekte u
optšinama Bujanovac, Preševo i Medveđa radi osnaživanja privrede. Raspisan je i
konkrus za dodelu stipendija za studiranje u Novom Sadu, koju je dobilo 13 mladih
od kojih je 6 srpske i 7 albanske nacionalnosti. Za stipendiste, koji ne znaju srpski
jezik, organizovan je intenzivan kurs učenja jezika.
Veliki problem i dalje predstavlja upis albanskog stanovništva u visokoobrazovne isntitucije u južnoj Srbiji, posebno nemogućnost studiranja na albanskom
jeziku, iz kog razloga su Albanci prinuđeni da studiraju u Prištini ili Tirani. Srbija
ne priznaje diplome sa kosovskih univerziteta, koje su stečene nakon proglašenja
nezavisnosti. Pored toga, Albancima u osnovnim i srednjim školama nisu obezbeđeni udžbenici na njihovom maternjem jeziku. Koordinaciono telo Vlade RS je
ove godine omogućilo da đaci prvaci albanske nacionalnsoti dobiju 1.000 bukvara
na maternjem jeziku. ECRI ocenjuje kao dobar učinak to što su otvorena odeljenja
Pravnog i Ekonomskog fakluteta u Medveđi i odeljenje Ekonomskog fakulteta u
Bujanovcu, ali naglašava da je nepohodno da država omogući sve studije na albanskom jeziku.
U južnoj Srbiji je prisutan veliki broj pripadnika Žanadrmerije jer, prema
oceni ministra unutrašnjih poslova, u ovom regionu postoji opasnost od organizovanog kriminala, trgovine ljudima, oružjem i drogom preko „administrativnih“ prelaza
koje pripadnici multietničke policije bez adekvatne opreme nisu u mogućnosti da
kontrolišu.
4.2.6. Verske manjine. – Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije je
u 2011. godini preporučila da srpske vlasti moraju da obezbede odvojenost crkve
od države i naglasila je da je obaveza države da promoviše društvo u kome svako u potpunosti uživa slobodu misli, savesti i veroispovesti, garantovane članom 9
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. ECRI kritikuje
to što su napadači na „netradicionalne“ religijske zajednice u najvećem broju slučajeva osuđeni za krivično delo narušavanje javnog reda i mira a ne za izazivanje
nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, što bi bila adekvatnija kvalifikacija. Netrplejivosti prema manjinskim verskim zajednicama doprinosi loš imidž koji
o njima kreiraju mediji ali ih i predstavnici vlasti u svojim izjavima često etiketiraju
kao „sekte i „sataniste“. Prilikom pokušaja propovedanja svoje religije i deljenja
pamfleta u jednom malom mestu u Srbiji u 2008. godini, pripadnici verske zajednice Jehovini svedoci su verbalno i fizički napadnuti od strane srpskog sveštenika
koji je pretio da će pozvati stanovnike mesta da ih proteraju ukoliko ne napuste
260
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
parohiju. Oštećeni su pokrenuli krivični postupak, kao privatni tužioci, u kome je
doneta oslobađajuća presuda. Komitet pravnika za ljudska prava je u 2011. godini u
ime verske zajednice Jehovini svedoci podneo ustavnu žalbu.
ECRI je u prvoj preporuci naglasila potrebu da Republika Srbija inkriminiše javno poricanje, trivijalizaciju, opravdavanje i podržavanje holokausta kao i
proizvodnju, skladištenje i distribuciju pisanog i slikanog antisemitskog materijala.
U Srbiji se u slobodnoj prodaji mogu naći antisemitska izdanja uključujuči i knjigu Protokoli sionskih mudraca. ECRI je primila izveštaje o skrnavljenju jevrejskih
grobova, postavljanju antisemitskih plakata u Beogradu i Smederevu kao i o razbijanju prozora na sinagogi u Novom Sadu.
U ovoj godini nisu primećeni napori i akcije srpskih vlasti usmerene ka promovisanju ideje multikonfesionalnog društva.
4.3. Položaj osoba sa invaliditetom
Uprkos značajnim normativnim promenama u oblasti zaštite osnovnih ljudskih prava osoba sa invaliditetom, počev od usvajanja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom162 i Strategije o unapređenju položaja osoba sa
invaliditetom 2006. do ratifikovanja Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom 2009. godine i skorijih propisa u oblasti socijalne zaštite, obrazovanja i zapošljavanja usvojenih u procesu usklađivanja standarda ljudskih prava
sa onima koje garantuje ovaj međunarodni ugovor većina osoba sa invaliditetom
svakodnevno doživljava neki oblik diskriminacije.
Iako je Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom163 propisano da diskriminaciju predstavljaju odbijanje da se izvrši prilagođavanje objekta
u javnoj upotrebi i obezbedi pristup javnim površinama, tehnička adaptacija objekta
da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom i odbijanje da se izvrši razumno
prilagođavanje164 radnog mesta za potrebe zaposlene osobe sa invaliditetom, još
uvek se ne vide veći pomaci u obezbeđivanju pristupačnog okruženja za sve.
162
163
164
Sl. glasnik RS, 33/06.
Zakon, između ostalog, propisuje obavezu državnih organa da učine dostupnim javne usluge i
objekte osobama s invaliditetom i zabranjuje diskriminaciju u posebnim oblastima, poput radnih odnosa, zdravstva i obrazovanja (čl. 11–31). Posebno su značajne odredbe Zakona koje
ustanovljavaju pozitivne obaveze državnih organa i organa lokalne samouprave da preduzimaju
posebne mere za podsticanje ravnopravnosti osoba s invaliditetom (čl. 32–38). Zakonom se
uvodi posebna tužba za zaštitu od diskriminacije, kojom se može zahtevati zabrana izvršenja
radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije; izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja; utvrđenje da je tuženi prema tužiocu diskriminatorski postupao; kao i
naknada materijalne i nematerijalne štete (čl. 42 i 43).
Ono prilagođavanje koje ne predstavlja nesrazmeran trošak za poslodavca, što se ceni u konkretnom slučaju.
261
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Nepristupačnost javnih dobara i usluga je jedan od osnovnih faktora koji
uzrokuju neravnopravan položaj građana i građanki sa invaliditetom u odnosu na
one koji žive bez posledica invalidnosti za šta je najveća odgovornost na organima
javne vlasti. Veliki broj javnih objekata je još uvek nepristupačan, te građani ne
mogu da zadovolje ni osnovne potrebe, a problem je izraženiji u manjim sredinama.
Najnepristupačnije su obrazovne ustanove, objekti policijske uprave i kaznenopopravni objekti, ali i vozila i stajališta gradskog saobraćaja. Nešto pristupačniji su
domovi zdravlja, bolnice, pozorišta i muzeji, pošte i poslovni prostori i sportski
objekti.165 Fizičke, ali i barijere u pristupu informacijama i komunikaciji, kao i nerazvijen sistem personalne asistencije onemogućavaju osobama sa invaliditetom da
zadovolje svoje osnovne potrebe i uživaju osnovna ljudska prava na ravnopravnoj
osnovi sa ostalim građanima i građankama.
Sa sprovođenjem novog zakonodavstva u oblasti socijalne zaštite nešto aktivnije se počelo u 2011. godini usvajanjem podzakonskih akata u oblasti primanja
novčane socijalne pomoći166 dok se odredbe koje direktno uređuju prava osoba sa
invaliditetom (čl. 40, st. 1, tač. 3 Zakona o socijalnoj zaštiti167) nisu podzakonski
regulisane, pa se razvoju sistema usluga socijalnih servisa još uvek pristupa na
inicijativu civilnog sektora168 ad hoc, i bez održivog sistema usluga koje treba
da pružaju nosioci vlasti u lokalnim zajednicama kojima je zakonom dat ovakav
mandat. Ipak su načinjeni pionirski koraci privatnih servisera u oblasti socijalne
zaštite osoba sa invaliditetom169 i projektna saradnja nosioca vlasti u lokalnim zajednicama, što donekle ohrabruje iako je broj korisnika usluga u praksi još uvek
znatno ograničen.170
Zapošljavanje osoba sa invaliditetom postalo je posebno aktuelno u 2011.
kada je počela aktivnija primena novog posebnog zakona o zapošljavanju171 koji
reguliše ovu oblast na potpuno drugačiji način i koji je proizvod tendencije uključivanja širokog broja osoba sa invaliditetom u otvoreno tržište rada. Uz značajne
probleme koji se javljaju u sprovođenju zakona, koji iako moderan ima i značajne
165
166
167
168
169
170
171
„Zatvoreno za invalide“, NIN – specijalni dodatak, 21. april, str. 10.
Više o ovome na internet sajtu Ministarstva rada i socijalne politike na adresi http://www.minrzs.gov.rs/cms/sr/component/content/article/89/292-2011-06-02-11-40-20
Sl. glasnik RS, 24/11.
Pogledati na primer o projektu Centra za orijentaciju društva na adresi: http://servisipodrske.
cod.rs/
Zakon o socijalnoj zaštiti predviđa pluralitet pružalaca usluga i izjednačavanje uslova za pružaoce iz javnog, privatnog i nevladinog sektora kroz proces licenciranja i uspostavljanja minimalnih standarda za usluge, posebno usluge u zajednici.
„Uskoro besplatna usluga personalnog asistenta“, Danas, 24. januar, str. 15; „Čačak finansira
personalne asistente“, internet sajt RTS-a, dostupno na adresi: http://www.rts.rs/page/stories/sr/
story/57/Srbija+danas/876706/%C4%8Ca%C4%8Dak+finansira+personalne+asistente.html
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, Sl. glasnik RS,
36/09.
262
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
nedostatke,172 ipak je evidentan trend rasta broja zaposlenih osoba sa invaliditetom
i nešto veća zastupljenost u medijima u vezi sa ovom temom.173
U oblasti obrazovanja nastavljeno je podzakonsko regulisanje prilično smelog i prema osobama sa invaliditetom, inkluzivno orijentisanog teksta Zakona o
osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja,174 a krajem godine bio je izvestan ulazak u zakonsku proceduru nacrta Zakona o obrazovanju odraslih kojim bi trebalo da
značajan broj osoba sa invaliditetom koje nisu stekle adekvatno ili željeno formalno
obrazovanje175 dobije „drugu šansu“ za usavršavanje i prepoznavanje prethodnog
učenja.176
U procesu primene Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom Republika Srbija svoju prvu obavezu – podnošenje inicijalnog izveštaja o primeni konvencije nije ispunila u predviđenom roku od 2 godine od ratifikacije ovog međunarodnopravnog dokumenta, te izveštaj Srbije neće biti predmet rasprave narednog
zasedanja Komiteta za prava osoba sa invaliditetom177 u aprilu 2012. godine. Krajem 2011, godine izrada je bila u poslednjoj fazi,178 a u proces planiranja i izrade
izveštaja, koji je bio transparentan i otvoren, su bile uključene organizacije civilnog
društva kako konvencija i nalaže.
Predrasude i stigmatizacija osoba sa invaliditetom se, sudeći po stavovima
branitelja i braniteljki ljudskih prava iz „pokreta invalidnosti“ umanjuju, ali i taj
172
173
174
175
176
177
178
Detaljno o položaju osoba sa invaliditetom u oblasti prava na rad i zapošljavanja u izveštaju
Zapošljavanje osoba sa invaliditetom u Srbiji 2011. Dostupno za preuzimanje na internet sajtu
Beogradskog centra za ljudska prava na adresi: http://www.bgcentar.org.rs/
„Sada je lakše do posla“, Večernje novosti, 10. avgust, str. 4; „Radije plaćaju kaznu nego što
zapošljavaju invalide“, Politika, 7. decembar, str. A8.
Sl. glasnik RS, 72/09.
„Formalno, neformalno, informalno“, Dnevnik, 13. decembar, str. 15; „U klupe po posao“, Večernje novosti, 20. decembar, str. 4.
Kao jednu od najosetljivijih grupa, odnosno grupa koje imaju najnepovoljniju obrazovnu strukturu među starijim stanovništvom i na koje treba primarno preusmeriti razvijanje politika u
oblasti obrazovanja odraslih Nacionalna strategija zapošljavanja za period 2011–2020, s osvrtom na rešenja Akcionog plana Evropske komisije za učenje odraslih, prepoznaje osobe sa invaliditetom. Tekst ovog strateškog dokumenta Vlade Srbije (Sl. glasnik RS, 37/11) dostupan je
za preuzimanje na internet sajtu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja na adresi: http://
www.merr.gov.rs/sr/c/sektor-za-zapo%C5%A1ljavanje
Ekspertskog tela koje prati primenu konvencije u zemljama potpisnicama i odlučuje u posebnom postupku za ostvarenje prava iz konvencije koje pojedinac pokreće protiv države potpisnice. Više o radu komiteta i kalendaru aktivnosti ovog tela videti na internet sajtu Visokog
komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava na adresi: http://www.ohchr.org/EN/HRBodies/
CRPD/Pages/CRPDIndex.aspx
Informacije dobijene u komunikaciji sa Upravom za ljudska i manjinska prava koja je nadležna
za praćenje primene i izradu izveštaja o primeni najvažnijih ratifikovanih međunarodnih ugovora u oblasti ljudskih prava. Ovaj organ u sastavu Ministarstva za ljudska i manjinska prava,
državnu upravu i lokalnu samoupravu koordinira procesom u kojem učestvuje i vlada i resorna
ministarstva, a u praksi su počele da u ovaj proces budu ukljuĉene i organizacije civilnog društva koje se bave zaštitom ljudskih prava.
263
Ljudska prava u Srbiji 2011.
proces se odvija veoma sporo s obzirom na još uvek znatnu nesenzibilisanost medija pri izveštavanju, nedovoljnu upućenost u teme invalidnosti i široko korišćenje
pežorativne terminologije koja nedovoljno uvažava dostojanstvo svake osobe.
Najveći problem je još uvek isključivanje široke populacije osoba sa intelektualnim i mentalnim invaliditetom iz većine društvenih tokova čime se diskriminiše
čitava grupa u okviru diskrikminisane populacije. Neadekvatna normativna rešenja
i još manje adekvatna praksa lišavanja poslovne sposobnosti179 koji vode uskraćivanju i segregaciji osoba sa invaliditetom u neuropsihijatriijskim i ustanovama socijalne zaštite za smeštaj korisnika predstavljaju kršenja osnovnih ljudskih prava velikog broja građana. U oblasti socijalne zaštite i zaštite mentalnog zdravlja sa strane
nosilaca državne vlasti još nisu prepoznati napori i inicijative nevladinog sektora i
nezavisnih regulatornih tela da se u skladu sa modernim rešenjima reformiše sistem
socijalne zaštite i zaštite mentalnog zdravlja koji bi imali tendenciju uključivanja i
podrške za samostalan život, a ne segregaciju ovih osoba pod prividom zaštitničkog
odnosa institucija vlasti prema njima.
4.3.1. Diskriminacija osoba sa psihičkim i intelektualnim teškoćama. –
Ova kategorija građana je jedna od najranjivijih grupa u društvu usled socijalne
isključenosti, neadekvatnih zakonskih rešenja i raširenih društvenih predrasuda
teško menja svoj položaj u društvu.180 Diskriminacija je česta u postupku lišenja
poslovne sposobnosti u kojem se osobe sa psihičkim i intelektualnim teškoćama
lišavaju većine ljudskih prava ili se korišćenje tih prava stavlja van njihove kontrole, odlukom donetom u sumarnom sudskom postupku bez poštovanja osnovnih
garancija pravičnog suđenja. Tako, ova lica bivaju lišena aktivnog i pasivnog biračkog prava, prava na brak, prava na brak, prava na rad, prava na udruživanje,
izbora mesta prebivališta i sl.
Evropski sud za ljudska prava je u presudi Salontaj Drobnjak protiv Srbije181
ustanovio niz propusta državnih organa i nedostataka domaćeg zakonodavstva koji
reguliše postupak lišenja poslovne sposobnosti, npr. nepostojanje obaveze suda da
periodično razmatra stanje lica lišenog poslovne sposobnosti i prevelika ovlašćenja
centara za socijalni rad.
Beogradski centar za ljudska prava zajedno sa Inicijativom za prava osoba sa
mentalnim invaliditetom MDRI sproveo je istraživanje sudske prakse u postupcima
oduzimanja i vraćanja poslovne sposobnosti i produženja i prestanka produženog
roditeljskog prava u Srbiji. Istaživanje, sprovedeno na uzorku od preko 1.000 sud179
180
181
O ovome više u nalazima Istraživanja o poslovnoj sposobnosti u Srbiji sprovedenog od Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S i Beogradskog centra za ljudska prava
u 2011. godini, tekst dostupan na: http://www.mc.rs/poslovna-sposobnost-kao-ljudsko-pravo-usrbiji.4.html?eventId=8202
Značajna diskriminacija u prošlosti može biti uzrok stereotipnog zakonodavstva koje onemogućava individualnu procenu kapaciteta i potreba lica koja se lišavaju poslovne sposobnosti.
Vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava Alajos Kiss protiv Mađarske, ECHR, App. No.
38832/06 (2010), st. 42.
Presuda Salontaji Drobnjak protiv Srbije, ECHR, App. No. 36500/05 (2009).
264
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
skih odluka donetih između 2008. i 2010. godine, pokazalo je da licima lišenim
poslovne sposobnosti u velikoj većini slučajeva nije bilo obezbeđeno fer i pravično
suđenje.
Takođe, od predmeta koji su se analizirali samo su se dva odnosila na vraćanje poslovne sposobnosti, gde je predlog rezultirao i samim rešenjem vraćanja
poslovne sposobnosti, dok su se svi ostali predmeti odnosili na lišenje poslovne
sposobnosti i produženje roditeljskog prava.182 Analizom rešenja koja su nam bila
dostupna došli smo do podatka da je u samo 15 predmeta (1,5%) zahtev za lišenje
odbijen (u 7 od njih je razlog povreda procesnih pravila), kao i da se delimično lišenje, koje je takođe predviđeno zakonom, retko primenjuje. Naime, od svih predmeta
lišavanja poslovne sposobnosti samo 6,08% odnosilo se na delimična lišavanja – u
kojima sud određuje specifične oblasti ograničenja kao što su na primer lečenje odnosno medicinski tretman ili raspolaganje novcem odnosno imovinom.
Istraživanje ukazuje na vezu koja postoji između institucionalizacije (smeštaja u zdravstvenu ustanovu ili ustanovu socijalne zaštite) i lišavanja poslovne sposobnosti. Više od polovine (57%) svih osoba lišenih poslovne sposobnosti nekad u
svom životu ili tokom procesa bilo je smešteno u neku od institucija, od čega ih je
4% institucionalizovano prisilno.
Najvažnije primedbe u odnosu pitanje lišenja poslovne sposobnosti tiču se
sudskog postupka. Sud u većini slučajeva (najmanje 87%) ne saslušava pa čak ni ne
uspostavlja vizuelni kontakt (najmanje 84%) sa protivnikom predlagača tj. osobom
prema kojoj se vodi postupak lišenja poslovne sposobnosti ili produženja roditeljskog prava.183 Veliki procenat predmeta u kojima se staralac ili zastupnik osobe nije
protivio predlogu lišenja takođe ukazuje na nedelotvornost pravnog zastupanja, a što
se može dovesti u vezu sa činjenicom da je u 28% slučajeva organ starateljstva, koji
su u ovom slučaju centri za socijalni rad, imao dvostruku ulogu – kao podnosilac
predloga i kao staralac osobe. Evropski sud za ljudska prava je povodom korišćenja
prava zajemčenih Konvencijom uspostavio standard da Konvencija ne štiti prava koja
su formalna i iluzorna već praktična i delotvorna.184 U tom smislu treba posmatrati i
činjenicu da je većina lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost imala privremenog
staratelja ali da su se oni u izuzetno malom broju slučajeva protivili predlogu za lišavanje. Neravnopravan položaj predlagača i protivnika predlagača takođe ukazuje na
odsustvo tzv. jednakosti oružja185 (equality of arms) između stranaka u postupku.
182
183
184
185
Produženje roditeljskih prava je procesno i u smislu pravnih posledica istovetno lišenju poslovne sposobnosti.
Evopski sud za ljudska prava naglašava neopdhodnost da sud, u postupku lišenja poslovne sposobnosti, sasluša lice u pitanju i da je od presudne važnosti da makar uspostavi kratak vizuelni
kontakt sa njim. Vidi predmet Shtrukaturov protiv Rusije, ECHR, App. No. 44009/05 (2008),
st. 73.
Predmet Airey protiv Irske, ECtHR, App. No. 6289/73 (1979), st. 24.
U kontekstu građanskog postupka ESLJP je zaključio da jednakost sredstava nalaže da se svakoj strani mora dati razumna mogućnost da predstavi svoj slučaj, uključujući i dokaze, pod
uslovima koji je ne stavljaju u značajnije nepovoljniji položaj naspram druge strane (predmet
Dombo Beheer B. V. protiv Holandije, ECtHR, App. No. 14448/88 (1993), st. 33.
265
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Takođe su i obrazloženja odluka neprecizna, u pojedinim slučajevima nejasno je na osnovu kojih činjenica sud izvodi zaključak o nesposobnosti osobe da
brine o svojim ili tuđim pravima i interesima, sem na osnovu dijagnoze.186 Često se
u nalazima sudskih veštaka navode lične karakteristike osoba koje ni na koji način
ne mogu predstavljati osnov za lišenje poslovne sposobnosti, a s druge strane, retko
se navode specifični primeri iz kojih se može videti uzročnoposledična veza između
ponašanja osobe i njenog ugrožavanja sopstvenih i/ili tuđih prava i interesa. U tom
smislu, uloga veštaka u ovom procesu prilično je problematična jer se čini da u većem broju slučajeva oni izlaze iz okvira svojih ovlašćenja te sem nalaza i mišljenja
„o duševnom stanju i sposobnosti lica za rasuđivanje“ donose zaključke o poslovnoj
sposobnosti osobe.
4.4. Žrtve krijumčarenja, trgovine ljudima i ljudskim organima
Sudeći prema izveštajima medija, nevladinih i međunarodnih organizacija,
situacija na polju borbe protiv trgovine ljudima u Srbiji je napredovala u određenoj
meri u 2011. godini. Ipak primena zakona se i dalje smatra problematičnom.
Prema redovnom izveštaju Kancelarije za nadzor i borbu protiv trgovine ljudima američkog Stejt departmenta,187 Srbija je zemlja i porekla i tranzita i destinacije za muškarce, žene i devočice kojima se trguje radi seksualne i radne eksploatacije. Izveštaj beleži podatak da se decom, uglavnom romskom, još uvek trguje u
cilju seksualne eksploatacije, u svrhu prinudnih brakova i prinudnog prosjačenja,
kao i podatak da su većina identifikovanih žrtava državljani i državljanke Srbije.
Ukazano je da građani Srbije koji se prijavljuju za rad u inostranstvo mogu biti
izloženi riziku prinudnog rada u trećim zemljama, ali da sličnom riziku mogu biti
izloženi i oni koji iz drugih država dolaze u Srbiju da rade. Iako beleži poboljšanja,
posebno u vezi kapaciteta države da pomogne žrtvama, Izveštaj je kao i prethodnih
godina kritičan prema načinu na koji se propisano sprovodi u praksi.188 Srbija je i
186
187
188
Pravo na obrazloženu sudsku odluku je sastavni deo prava na pravično suđenje. Vidi predmet
Ruiz Torija protiv Španije, ECtHR, App. No. 18390/91 (1994), st. 29.
Vidi Izveštaj o trgovini ljudima 2011 – Izveštaj o Srbiji (jun 2011); http://serbian.serbia.usembassy.gov/sr/key-reports/izvestaj-o-trgovini-ljudima-2011.html
Programi podrške i sveobuhvatne pomoći žrtvama ne mogu biti adekvatno realizovani ukoliko
je finansijska podrška nepostojeća ili nedovoljna, što znači da je neophodno obezbediti institucionalizovano finansiranje sveobuhvatne pomoći i rehabilitacije. Dalje, potrebno je povećati
broj zaposlenih i uopšte resurse koji se dodeljuju Službi za koordinaciju zaštite žrtava trgovine
ljudima. Zatim, potrebno je poboljšati programe obuke za socijalne radnike, policiju i druge
službe na terenu kako bi se dodatno unapredila identifikacija tojest prepoznavanje i upućivanje žrtava trgovine ljudima. Izveštaj beleži i da još uvek ne postoje specijalizovana skloništa
i pripadajući programi za decu, kao ni za odrasle muškarce, žrtve trgovine ljudima. Problem
adekvatnog i standardizovanog prikupljanja podataka i razmene informacija između državnih
institucija i NVO koje pružaju pomoć žrtvama i dalje je prisutan i nerešen. Kao i prethodnih
godina, naglašeno je da je potrebno energično pravno goniti, osuđivati i kažnjavati počinioce
krivičnog dela trgovine ljudima u cilju seksualne i radne eksploatacije, uključujući tu i državne
266
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
ove godine svrstana u tzv. Krug 2, tojest među zemlje koje ne ispunjavaju minimum
standarda u borbi protiv trgovine ljudima, ali ulažu značajne napore u tom pravcu.
Analitički izveštaj Evropske komisije189 ističe da su određeni rezultati zadovoljavajući, ali dodaje između ostalog i da poseban mehanizam za praćenje u ovoj
oblasti još nije uspostavljen kao i da saradnja sa civilnim društvom i podrška civilnom društvu190 treba da bude unapređena.
U toku godine zabeležen je veći broj hapšenja s ciljem suzbijanja trgovine ljudima, pretežno na području okoline Beograda, Vojvodine i južne Srbije.191
Osumnjičeni su uglavnom srpski državljani, a žrtve su uglavnom bile izlagane seksualnoj, ali i radnoj eksploataciji i prosjačenju. Među njima je nekoliko slučajeva
u kojima su roditelji ili rođaci eksploatisane dece znali za i/ili su bili saglasni sa
njihovom eksploatacijom.192
Ažurirani i pouzdani podaci o broju dece koja prose u Srbiji ne postoje, ali
se smatra da je taj broj veći od 1.000.193 Istraživanja na tu temu koja su sprovedena tokom godine194 identifikovala su čitav niz problema. Tako je utvrđeno npr. da
evidencija policijskih uprava u Vojvodini o deci koja prose praktično ne postoji,
a da preko 70 odsto vojvođanskih centara za socijalni rad ovu decu ne evidentira
189
190
191
192
193
194
službenike u slučajevima njihovog eventualnog saučesništva. Takođe, ponovo je pomenuto da
Vlada odbija direktnu saradnju sa vladom Kosova, što ometa napore da se istraže i krivično
gone neki slučajevi prekogranične trgovine ljudima.
Commission Staff Working Paper, Analytical Report accompanying the document Communication from the Commission to the European Parliament and the Council, Commission Opinion
on Serbia’s application for membership of the European Union {COM(2011) 668}, SEC (2011)
1208, Brisel, 12. oktobar 2011, str. 110.
NVO koje deluju u oblasti prevencije i zaštite žrtava imaju problema sa finansiranjem svojih
aktivnosti i njihov angažman i dalje mahom zavisi od podrške međunarodnih donatora.
Vidi „Žrtvama teška trauma, krimosima velika lova“, Dnevnik, 9. jul, „Prisiljavao decu na prosjačenje“, Tanjug, 29. jul, „Terala decu i unuku da prose“, Radio 021, 23. avgust, „Terali devojke na prostituciju“, Alo, 9. oktobar, „Prekinut lanac trgovine ljudima ka Italiji“, Danas, 10.
oktobar, „Oglasi za zaradu naivne vode u javne kuće i drogu“, Blic, 25. oktobar, „Devojčice
prodaju za 200 evra i nije ih briga gde će da završe“, Press, 11. novembar, „NP: Uhapšen zbog
trgovine ljudima“, Beta, 1. decembar, itd.
„Brat uhapšenog Šveđanina: Devojčica nije bila u zarobljeništvu“, Večernje novosti, 10. novembar, „Švedska: Uhapšene četiri osobe zbog trgovine devojčicom iz Srbije“, Tanjug, 11.
novembar, „Otac: Maloletnu ćerku sam prodao Šveđanima jer nisam imao para“, Blic, 11. novembar, „Prodao sam ćerku Šveđanima za 1.000 evra“, Večernje novosti, 11. novembar, „Devojčice prodaju za 200 evra i nije ih briga gde će da završe“, Press, 11. novembar, „Razjašnjena
prodaja i silovanje devojčice u Švedskoj“, Blic, 12. novembar, itd.
„Više od 1000 dece prosi“, Tanjug, 24. decembar.
Istraživanja „Dečje prosjačenje u Vojvodini“ (2011) i „Dečje prosjačenje u Republici Srbiji“
(2011) rezultat su projekta koji su u regionu Zapadnog Balkana realizovale državne i regionalne institucije ombudsmana, članice Mreže ombudsmana za decu u jugoistočnoj Evropi.
U realizaciji istraživanja u Srbiji učestvovao je i Centar za integraciju mladih iz Beograda, a
podršku je pružio Save the Children Norway. Vidi više na internet stranicama Pokrajinskog
ombudsmana i Zaštitnika građana.
267
Ljudska prava u Srbiji 2011.
posebno.195 Zamenica Pokrajinskog ombudsmana AP Vojvodine izjavila je da su
nadležni organi svesni da je broj slučajeva po kojima se postupa procentualno mali,
ali da „policija i centri za socijalni rad nemaju dovoljno sredstava i ljudstva kako bi
procesuirali svaki slučaj“; s druge strane „centri za socijalni rad imaju takvo radno
vreme da prosto fizički nisu u mogućnosti da izađu na teren u popodnevnim časovima ili vikendom.“196 Osim činjenice da je teško utvrditi makar i približan broj
dece koja se bave prosjačenjem, podaci prikupljeni u istraživanju sprovedenom u
Vojvodini ukazuju i na to da centri za socijalni rad i policija po okončanju svojih
postupaka ne prate šta se dalje dešava sa ovom decom.197 Slični problemi identifikovani su i u istraživanju sprovedenim na republičkom nivou.198 Tim povodom,
zamenica Zaštitnika građana najavila je podnošenje nacrta zakona o pravima deteta
Narodnoj skupštini, kojim će se u zakonodavstvo uvesti pojam deteta žrtve i urediti
njegov pravni položaj.199
U oktobru, mediji su u više navrata izveštavali o slučaju trgovine radnicima iz
Srbije u svrhu prinudnog rada u Čečeniji.200 U grupi koja je u julu krenula iz Srbije
ka Rusiji bilo je 43 radnika; njih 16 je u septembru uspelo da pobegne i da se vrati
u Srbiju, dok se za ostalih 27 krajem oktobra još uvek tragalo. U oktobru, NVO
ASTRA je i povodom tog događaja ukazala na nedostatke u praksi nadležnih institucija u Srbiji kada je u pitanju suprotstavljanje slučajevima radne eksploatacije.201
195
196
197
198
199
200
201
„Novosadska deca prosjaci“, Peščanik, 19. novembar
„Svi slepi na decu koja prosjače“, Radio 021, 19. novembar.
„Na pitanje da li znaju kako nakon okončanja postupka završavaju ova deca evidentirana u
MUP-u, oko polovina ispitanika iz policije nije odgovorila, dok skoro trećina tvrdi da se ona
vraćaju na ulicu. Odgovori iz centara za socijalni rad su slični: oko jedna trećina njih tvrdi da
se ova deca vraćaju na ulicu, isto toliko tvrdi da bivaju zbrinuta, dok skoro jedna trećina na ovo
pitanje nije odgovorila.“ „Novosadska deca prosjaci“, Peščanik, 19. novembar.
Da tačan broj dece koja prosjače nije moguće ni pretpostaviti, s obzirom na specifičnost ove
pojave i činjenice da ne postoje evidencije i jedinstvena metodologija evidentiranja pojave, a
niti ujednačen stav stručnjaka o tome šta je dečje prosjačenje; da stoga izostaju i planske, osmišljene i svrhovite mere; da su one mere koje se sada primenjuju usmerene na posledice, a ne na
uzroke, uz to se sprovode na ad hoc osnovi; da postojeći pravni okvir, u jednom delu decu koja
prosjače prepoznaje kao žrtve eksploatacije, zlostavljanja, zanemarivanja, dok tu istu decu sa
druge strane kriminalizuje i izlaže sistemu represivnih mera, itd.
Predstavljen izveštaj „Dečje prosjačenje u Republici Srbiji“, Internet prezentacija Zaštitnika
građana, 2. decembar.
„Građevince iz Srbije isporučio kao roblje u Čečeniju“, Blic, 13. oktobar, „Terali su nas da
kopamo po bombama, izgladnjivali, pretili“, Press, 14. oktobar, „Sima Serafim ‘drži’ u Rusiji
5.000 radnika“, Press, 15. oktobar, „Iz Srbije vode roblje u Rusiju“, Novosti, 17. oktobar, itd.
„Trgovina ljudima u Srbiji se i dalje vidi skoro isključivo kroz prizmu seksualne eksploatacije,
dok su ostali oblici zanemareni. Iako se svake godine beleži sve više slučajeva radne eksploatacije naših državljana, pre svega na gradilištima u inostranstvu, za njih još nisu osmišljeni posebni programi prihvata, pomoći i podrške, kao ni procene rizika za bezbednost radnika nakon
njihovog povratka u Srbiju. Na prevenciji se gotovo uopše ne radi... Unazad nekoliko godina i
pored toga što policija po pravilu prikupi veliki broj izjava od radnika i na osnovu toga podnese
krivične prijave, broj optužnica za trgovinu ljudima u cilju radne eksploatacije je zanemarljiv.“
Saopštenje za javnost povodom 18. oktobra – Evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima,
ASTRA, www.astra.org.rs
268
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Jednostavnom internet pretragom lako je uočiti da ponuda i potražnja za
ljudskim organima i u Srbiji i u regionu postoji.202 Kao razlog se uglavnom ističe
teška socijalna situacija.203 To ukazuje da među građanima postoji svest o pojavi i
funkcionisanju crnog tržišta ljudskih organa, a posredno govori i da je siromaštvo u
određenim delovima zemlje doseglo kritičnu tačku.
U vezi krivičnog gonjenja osumnjičenih za trgovinu ljudima, predstavnici
civilnog sektora tokom godine su kao poseban problem isticali da „u Srbiji već
više godina nije otvorena nijedna operativna obrada koju bi tužilac za organizovani kriminal kvalifikovao kao trgovinu ljudima počinjenu od strane organizovane
kriminalne grupe“. Takođe, zabrinutost je izražavana zbog nedovoljnog angažovanja nadležnih organa na slučajevima prodaje i eksploatacije državljanki Srbije u
inostranstvu koju vrše organizovane kriminalne grupe, u odnosu na angažovanje
na pojedinačnim slučajevima interne trgovine ljudima. Uz to, „iako se radi o visokoprofitabilnom kriminalu, do danas nijednom trgovcu ljudima nije trajno oduzeta
imovina stečena vršenjem ovog krivičnog dela“.204
Kada je u pitanju zaštita žrtava, s jedne strane, državni organi su doprinosili
da se njihov položaj poboljša. Tako je u februaru jednokratnom donacijom grada
Beograda od oko 40.000 EUR pomognuto urgentno zbrinjavanje žrtava,205 a u novembru, ministarka pravde i ministar rada i socijalne politike potpisali su sporazum
„na osnovu kojeg će Direkcija za upravaljanje oduzetom imovinom ustupiti na korišćenje privremeno oduzet objekat za potrebe sigurne kuće namenjene žrtvama trgovine ljudima“.206 S druge strane, do zaključenja rada na Izveštaju, Centar nije došao
do podataka da je i tokom ove godine ijedna žrtva dobila obeštećenje za kršenje
svojih prava.207 Praksa neobeštećivanja žrtava zvuči još problematičnije u svetlu
činjenice da, prema dostupnim podacima, lica mlađa od 18 godina (deca) učestvuju
u ukupnom broju dosad identifikovanih žrtava u procentu od oko 40%.208
U oktobru ove godine, održano je više manifestacija209 sa ciljem da skrene pažnju na problem trgovine ljudima.210 Iako je napor koji ulažu predstavnici
202
203
204
205
206
207
208
209
210
Broj oglasa koji sadrže konkretne podatke (broj telefona, prebivalište) lica koje nudi ili lica
koje izjavljuje da mu je određen ljudski organ potreban je nezanemarljiv.
„Prodavao bubreg, dobio posao“, servis Vesti online, 5. februar.
Vidi „Saopštenje za javnost povodom 18. oktobra – Evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima“, ASTRA, www.astra.org.rs i „Nema tužioca za trgovinu ljudima“, Press, 27. novembar.
„Grad pomaže borbu protiv trgovine ljudima“, Internet prezentacija Grada Beograda, 17. februar.
„Privremeno oduzet objekat biće ustupljen žrtvama trgovine ljudima“, Tanjug, 25. novembar.
U dvanaestogodišnjoj praksi borbe protiv trgovine ljudima u Srbiji je registrovano više stotina
žrtava trgovine ljudima. Pravo na naknadu štete ostvareno je u postupku tek u nekoliko slučajeva i to u obimu koji nije odgovarao težini pretrpljenog kršenja prava.
„Kupuju potomstvo za 200 evra“, Večernje novosti, 27. decembar, str. 6.
Značajan broj aktivnosti se sada već tradicionalno održava/organizuje u povodu Evropskog
dana borbe protiv trgovine ljudima, 18. oktobra, već četvrtu godinu zaredom.
„Otvoreno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima“, Blic, 4. oktobar, Izložba „Moderno ropstvo“,
Radio 021, 13. oktobar, „Srpski film ‘Sestre’ u Ujedinjenim nacijama“, RTS, 13. oktobar, „U
Skupštini Vojvodine održana Konferencija ‘Evropski dan protiv trgovine ljudima’“, Internet
269
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nadležnih institucija uočljiv,211 broj preventivnih aktivnosti finansirane isključivo iz
budžeta Republike Srbije je zanemarljiv.
U novembru je izvedena opsežna akcija hapšenja osumnjičenih za krijumčarenje ljudi u saradnji sa policijama Austrije i Mađarske. Uhapšeno je 17 državljana
Srbije pod sumnjom da su na područje Mađarske i Austrije prebacili nekoliko stotina državljana Avganistana, Libije, Pakistana, Somalije, Sudana i Tunisa na njihovom putu ka zemljama Zapadne Evrope, ostvarivši na taj način značajnu imovinsku
korist.212 Broj izveštaja o slučajevima krijumčarenja ljudi preko teritorije Republike
Srbije ka zemljama Zapadne Evrope iz godine u godinu postaje sve veći.
4.5. Pravno nevidljiva lica
Mnoga lica, nisu pri rođenju upisana u matičnu knjigu rođenih, usled čega je
njihova pravna ličnost formalno nepostojeća, te iz tog razloga nisu u mogućnosti da
uživaju osnovna ljudska prava i da steknu državljanstvo. Lice koje nema priznatu
pravnu ličnost nije ugroženo samo činjenicom da nije priznat kao ljudsko biće, već
je ugrožavanje prava mnogo ozbiljnije jer iz ovog prava proističu i neka druga,
veoma važna prava, kao što su pravo na zdravstveno osiguranje, socijalnu zaštitu,
pravo na rad, pravo na učešće u javnom i političkom životu i mnoga druga. Takođe
postoji veliki broj onih koji ne mogu da prijave svoje prebivalište jer žive u neformalnim naseljima, a samim tim ne može da im se izda lična karta koja je neophodna
za prijavu rođenja deteta. Reč je o najmanje 2.000 osoba, uglavnom Roma, među
kojima je najviše onih prisilno raseljenih s Kosova i Metohije koji uopšte nisu upisani u matične knjige rođenih. U praksi se javljaju problemi kada deca čiji roditelji
nemaju izvod iz matične knjige rođenih (pravno nevidljiva lica) treba da budu prijavljena ili deca koje je majka napustila. S problemima se susreću i odrasla lica koja
nemaju podatke o roditeljima i ne znaju ništa o svom datumu i mestu rođenja. Kada
se pokrene postupak za naknadni upis ne postoji ujednačena praksa rešavanja ovih
zahteva a postupci traju neopravdano dugo.213
Na veoma loš i diskriminatorski položaj pravno nevidljivih lica ukazuju skoro sva ugovorna tela UN u svojim preporukama upućenim Srbiji prilikom razmatranja državnog izveštaja. Komitet za ljudska prava i Komitet za ekonomska, socijalna
i kulturna prava preporučuju da Srbija olakša postupak za sticanje ličnih dokumenata (naročito za ona lica koja nikada nisu registovana ili kojima lična dokumenta
211
212
213
stranica Vlade Autonomne Pokrajine Vojvodine, 18. oktobar, „Šetnja ‘Ušćem’ protiv trgovine
ljudima“, Blic, 18. oktobar, „Zbog trgovine ljudima uhapšeno 30 osoba“, Tanjug, 18. oktobar,
„Dežer: Pojačati kaznene mere za trgovinu ljudima“, Blic, 19. oktobar, itd.
Predstavnici državnih organa pokreću inicijative, prisustvuju ovim događajima, pa i učestvuju
u njihovom organizovanju.
„Uhapšeno 17 lica zbog krijumčarenja“, B92, 22. novembar, „Otac bokserskog asa švercovao
ljude“, Kurir, 23. novembar.
Više o položaju ovih lica vidi u: „Pravno nevedljiva lica u Srbiji i dalje bez rešenja“, Praxis,
Beograd, 2011.
270
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
nisu nikada izdata). Komitet za ukidanje diskriminacije izražava zabrinutost zbog
problema sa kojima se suočavaju pravno nevidljiva lica (najčešće Romi, Aškalije i
Egipćani) i nerešenog statusa povratnika i interno raseljenih lica. Komitet ukazuje
na činjenicu da nedostatak ličnih dokumenata i izvoda iz matične knjige rođenih
predstavlja rizik da ova lica postanu lica bez državljanstva što ih stavlja u neravnopravan položaj. Komitet je pozvao državu da sprovede mere, uključujući izmene
zakona, kako bi svim osobama kojima nedostaju lična dokumenta bila obezbeđena
registracija i pristup svim neophodnim dokumentima kao i da sprovede kampanje za
podizanje svesti o značaju registracije među Romima, Aškalijama i Egipćanima, da
pojača mere zaštite tih lica kako ne bi postali apatridi.
Pored toga, u praksi se dešava da iako je lice steklo državljanstvo, sama činjenica državljanstva nije upisana u evidenciju državljana RS. Veliki broj lica je ostao
bez državljanstva usled sukoba na Kosovu 1999. godine, kada su matične knjige uništene, nestale ili postale nedostupne. Takođe su brojna lica nakon raspada SFRJ ostala
bez državljanstva ili su stekla državljanstvo bivše republike u kojoj više ne žive.
4.6. Azilanti
U Srbiji, kao jednoj od država na putu velikog broja iregularnih migranata,
pretežno iz afričkih zemalja i sa Bliskog istoka, ka zemljama zapadne Evrope, iz godine u godinu uočljiv je porast broja iregularnih migranata, kao i porast broja podnetih
zahteva za azil.214 Tokom 2011. godine registrovano je čak 3.132 tražioca azila.215
Ustanove nadležne za smeštaj tražilaca azila, do donošenja konačne odluke
o njihovom zahtevu, su Centar za azil u Banji Koviljači i u Bogovađi, koji se nalaze u nadležnosti Komesarijata za izbeglice i finansiraju se iz budžeta Republike
Srbije. U Centar u Banji Koviljači moguće je smestiti najviše 85 osoba, a u Centar
u Bogovađi 150. Radi se o centrima otvorenog tipa u kojima su uslovi smeštaja
zadovoljavajući, a podzakonskim aktima su podrobnije uređena pojedina pitanja od
značaja za rad ovih Centara.216 Kapacitet ovih centara ne zadovoljava sadašnje potrebe, tako da svakodnevno između 30 i 150 evidentiranih tražilaca azila ostaje nezbrinuto.217 U planu je da do maja 2012. godine bude otvoren treći centar za prihvat
azilanata koji bi trebalo da ima znatno veći kapacitet.218
214
215
216
217
218
U 2008. godini registrovano je ukupno 77, u 2009. godini 275, dok je u 2010. godini registrovano ukupno 522 tražioca azila.
Kancelarija UNHCR u Srbiji.
Pravilnik o zdravstvenim pregledima lica koja traže azil prilikom prijema u Centar za azil, Sl.
glasnik RS, 93/08; Pravilnik o uslovima smeštaja i obezbeđivanju osnovnih životnih uslova u
Centru za azil (Sl. glasnik RS, 31/08); Pravilnik o socijalnoj pomoći za lica koja traže, odnosno
kojima je odobren azil (Sl. glasnik RS, 44/08); Pravilnik o načinu vođenja i sadržini evidencija
o licima smeštenim u Centru za azil (Sl. glasnik RS, 31/08); pravilnik o kućnom redu u Centru
za azil (Sl. glasnik RS, 31/08).
Podaci dobijeni prilikom obilaska Centra u Banji Koviljači, 21. decembra 2011.
Vlada Srbije je iz budžeta za 2011. godinu izdvojila oko 800.000 evra za rešavanje problema
smeštaja azilanata, ali Komesarijat za izbeglice nije uspeo da pronađe adekvatnu lokaciju za
271
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Tražioci azila imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć, koju je tokom 2011.
godine pružala nevladina organizacija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
– APC,219 sve troškove pružanja besplatne prave pomoći, kao i sve troškove prevođenja ne samo nevladine organizacije, već Kancelarije za azil je snosio jedino
UNHCR. Iz budžeta Republike Srbije ne izdvajaju se budžetska sredstava ni za
prevođenje, ni za usluge besplatne pravne pomoći, iako se radi o obavezama propisanim Zakonom.
Praksa pokazuje da je država veoma restriktivna kada je reč o zaštiti tražioca
azila. Tako npr. do sada je u Srbiji dodeljena supsidijarna zaštita za 5 lica, jednog
Iračanina, trojicu Etiopljanja i jednog Somalijca, dok nikome nije dodeljen status izbeglice.220 Zakon o azilu ne propisuje rok u kome mora biti doneta odluka, te se primenjuje rok od 60 dana propisan Zakonom o opštem upravnom postupku, ali kako
postupak počinje podnošenjem zahteva za azil, ovaj rok od 60 dana ne obuhvata
period evidentiranja i registracije, koji u praksi može da traje veoma dugo.221
Tokom 2011. godine, Kancelarija za azil je samo u 2 slučaja meritorno odlučivala (negativno oba puta), u svim ostalim slučajevima doneta je odluka o odbacivanju, najčešće primenom uslova iz tačke 6, stava 1, člana 33, odnosno jer je lice
koje traži azil došlo iz države koju Srbija smatra sigurnom.
Maloletni tražioci azila bez pratnje roditelja ili staratelja se nakon evidentiranja smeštaju i u posebnim jedinicama222 u okviru Zavoda za vaspitanje dece i omladine u Beogradu223 i u Nišu. U Zavodu u Beogradu postoji 12 smeštajnih mesta, a
u Nišu 10. Ni Centar u Beogradu ni Centar u Nišu nemaju kapacitet za smeštaj devojčica bez pratnje. Prema podacima dobijenih od Zavoda u Beogradu i Nišu tokom
2011. godine u Srbiji je evidentirano 69 maloletnih tražioca azila bez pratnje.224
219
220
221
222
223
224
novi centar. Izvor: Konsultativni sastanak „Ka evropeizaciji Srbije – Monitoring uspostavljenih
politika i praksi u oblastima azila i readmisije u Republici Srbiji“, održanom 12. decembra
2011. godine, u organizaciji Grupe 484; „Šest puta povećan broj tražilaca azila u Srbiji“, Tanjug, 18.12.2011, dostupno na: http://www.tanjug.rs/novosti/27488/sest-puta-povecan-broj-trazilaca-azila-u-srbiji.htm.
Od 2012. godine Beogradski centar za ljudska prava pružaće pravnu pomoć tražiocima azila u
Srbiji, kao partner UNHCR.
Većina tražilaca azila napusti Srbiju pre donošenja odluke o zahtevu, što se u statistikama MUP
ubraja u predmete u kojima je doneta odluka.
Za razliku od Banje Koviljače, u Bogovađi nema stalnog predstavnika Kancelarije za azil što za
posledicu ima veliki broj evidentiranih tražilaca azila koji čekaju da budu registrovani i po više
meseci. Tako je prilikom posete Beogradskog centra Centru u Bogovađi 21. 12. 2011. bilo oko
80 osoba koje su čekale registraciju od sredine oktobra. MUP takođe ne raspolaže sa mobilnom
jedinicom za registraciju tražilaca azila, već se sva ova lica sprovode do najbliže policijske
stanice što dodatno produžava i uvećava troškove postupka.
Odluka o mreži ustanova socijalne zaštite Vlade Republike Srbije (Sl. glasnik RS, 51/08).
Poznat kao Vasa Stajić.
Podaci se odnose na period od 1. 1. 2011. do 15. 12. 2011. i dobijeni su na osnovu zakona o
dostupnosti informacija od javnog značaja. Ovi podaci dobijeni od Zavoda u Beogradu i Nišu
ne podudaraju se sa podacima dobijenim od nadležnih Centara za socijalni rad, dok MUP Srbije uopšte ne vodi posebnu evidenciju maloletnih lica bez pratnje roditelja ili staratelja (prema
272
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Maloletnim licima se određuje staratelj iz nadležnog Centra za socijani rad, i onda
se nakon registracije smeštaju u centrima u Banji Koviljači i Bogovađi.
U okviru sredstava kojima raspolaže Zavod u Beogradu, ne postoje sredstva
koja su inicijalno namenjena za finansiranje radne jedinice za smeštaj maloletnih stranih lica. Od usvajanja odluke o osnivanju Centra, niti jednom nisu izdvojena budžetska sredstva potrebna za njegovo uspostavljanje, opremanje i rad, pa ih uprava Zavoda obezbeđuje alokacijom sredstava namenjenih drugim radnim jedinicima.225
Centri za smeštaj azilanata u Banji Koviljači i Bogovađi su otvorenog tipa,
dok je sloboda kretanja maloletnih tražilaca azila ograničena dok se nalaze u Zavodu u Beogradu.
4.6.1. Odnos lokalnog stanovništva prema tražiocima azila i migrantima. –
Prema nezvaničnim procenama tražioci azila i ostali migranti koji su smešteni u
Banji Koviljači, na smeštaj, hranu i druge potrebe dnevno troše oko 30.000 evra, što
odgovara mnogim stanovnicima Banje. Ipak, tražioci azila i drugi stranci koji najčešće kao iregularni migranti borave u Banji Koviljači bili su tokom tokom 2011. godine predmet napada, prebijanja i otimanja novca, zbog čega je podneto skoro 500
prekršajnih i krivičnih prijava. Kada su u pitanju prekršaji koji su izvršila lica koja
traže azil, podnete su krivične prijave protiv dvojice Iračana, zbog međusobnog sukoba. Policija je takođe uhapsila jednog avganistanskog državljanina, koji nije bio
registrovan kao tražilac azila, zbog sumnje da je izvršio silovanje.226
Ovaj incident bio je povod za niz rasističkih reakcija i organizovanje protesta
lokalnog stanovništva, koji su kulminirali odlukom velike većina roditelja da do
izmeštanja Centra iz Banje Koviljače svojoj deci ne dozvoljavaju da prisustvuju
nastavi.227 Vlada Srbije je ustanovila komisiju za rešavanje problema migranata u
Banji Koviljači i usvojila niz mera koja treba primenjivati, nakon čega su okončani
svi protesti. Ove mere obuhvataju pojačane policijske kontrole i podnošenje krivičnih prijava protiv lica koja iznajmljuju smeštaj iregularnim migrantima, a da to ne
prijavljuju.228
Država je dužna da preduzme konkretne mere kako bi obezbedila adekvatan
smeštaj tražiocima azila, ali i da efikasno istraži sve napade na migrante koji borave
225
226
227
228
evidenciji MUP u periodu 1.1–30.11.2011. godine, azil je zatražilo ukupno 652 maloletnika, od
čega je 471 muških, a 181 ženskih).
M. Jelačić, J. Zorić, R. Brajković, M. Savković, Izveštaj: Maloletni tražioci azila u Srbiji: na
granici dostojanstva, Grupa 484, Beograd, 2011, str. 5.
„Panika u parku azilanata“, Vreme, 10. novembar 2011. dostupno na: www.vreme.com/cms/
view.php?id=1019001.
Ibid.; „Banjski fašizam“, E-novine Online, 7.11.2011, dostupno na http://www.e-novine.com/
drustvo/52989-Banjski-faizam.html; „Bojkot nastave u Banji Koviljači“, www.B92.net, 7.11.2011,
dostupno na: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=11&dd=07&nav_
category=12&nav_id=555570.
„Ljajić: Intenzivno sprovođenje mera za rešavanje problema imigranata“, Blic Online, 14.12.
2011, dostupno na: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/295877/Ljajic-Intenzivno-sprovodjenjemera-za-resavanje-problema-imigranata.
273
Ljudska prava u Srbiji 2011.
na teritoriji Srbije, a koji za posledicu imaju njihovu diskriminaciju, kao i da aktivno rade na smanjivanju tenzija i ksenofobije, odnosno eliminisanju svakog oblika
rasizma i diskriminacije.229
4.7. Povratnici po readmisiji
Viza za putovanja u zemlje Evropske unije za građane Srbije su ukinute 2009.
godine, nakon čega je došlo do porasta broja građana Srbije, koji su ili koristeći
pravo bezviznog putovanja ili ilegalno, napuštali Srbiju i podnosili zahtev za azil u
zemljama EU, posebno Švedskoj i Nemačkoj,230 što je tokom 2011. godine navelo
lidere zemalja EU da Srbiji upute izuzetno ozbiljno upozorenje da će biti razmotrena mogućnosti privremene suspenzije bezviznog režima za građane naše zemlje
ukoliko ne budu preduzete odgovarajuće mere za rešavanje ovog problema.231 Vlada Srbije je u tom cilju osnovala Komisiju za praćenje bezviznog režima putovanja
sa EU. Tokom 2010. godine evidentirano je ukupno 17.715 zahteva azilanata iz
Srbije, a tokom 2011. je njihov broj opao na oko 7.500, što ukazuje da su mere koje
su promene procedura u postupku azila u zemljama EU i neke od mera koje je ova
Komisija preduzela bile delotvorne.232
Ne postoji pouzdana, ažurna, sveobuhvatna statistika i analiza broja povratnika u Srbiju, njihovih potreba, socio-ekonomskog stanja, demografskih odlika itd.233
Prema podatcima MUP tokom 2010. godine u Srbiju je na osnovu sporazuma o
readmisiji vraćeno 4254,234 a tokom 2011. godine 3222,235 dok prema najgrubljim
procenama, povratak čeka još 80.000–100.000 naših građana.236
229
230
231
232
233
234
235
236
Saopštenje Beogradskog centra za ljudska prava i YUCOM povodom situacije u Banji Koviljači, 12.11.2011, dostupno na: http://www.yucom.org.rs/rest.php?tip=vest&idSek=4&idSubSek=
4&id=271&status=drugi.
Prema podacima Evrostat-a neposredno po uvođenju bezviznog režima u prvom kvartalu 2010.
godine ukupan broj zahteva za azil iz Srbije bio 3.265, u drugom kvartalu taj broj je smanjen
na 1.685, ali je u trećem kvartalu, povećan na 4.590 zahteva. „Srbiji i Makedoniji preti ukidanje
bezviznog režima“, E-novine, 13.2.2011, dostupno na: http://www.e-novine.com/region/regiontema/44761-Srbiji-Makedoniji-preti-ukidanje-bezviznog-reima.html. Detaljnije statistike dostupne su na: http://www.energyobserver.com/vesti.php?lang=1&ID=34789.
„Lažnim azilantima je moguće privremeno oduzeti pasoš“, Politika Online, 7. maj 2011, dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Laznim-azilantima-je-moguce-privremeno-oduzeti-pasos.lt.html.
„Nema opasnosti od ukidanja vizne liberalizacije“, Tanjug, 21.12.2011, dostupno na: http://
www.tanjug.rs/novosti/27802/nema-opasnosti-od-ukidanja-vizne-liberalizacije.htm.
Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, Grupa 484, Beograd, 2011, str. 61.
„Odlučno protiv lažnih azilanata“, RTS, 4. maj 2011, dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/886022/Odlu%C4%8Dno+protiv+la%C5%BEnih+azilanata.html.
„Nema opasnosti od ukidanja vizne liberalizacije“, Tanjug, 21.12.2011, dostupno na: http://
www.tanjug.rs/novosti/27802/nema-opasnosti-od-ukidanja-vizne-liberalizacije.htm.
„Readmisija: U Srbiju vraćeno 9.000 ljudi“, 20. oktobar. 2011, dostupno na: http://www.moja.
rs/drustvo/readmisija-u-srbiju-vraceno-9-000-ljudi/#.
274
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Među povratnicima, osim lica koja su duži niz godina živela u zemljama
iz kojih su vraćena, ima puno onih koji iz neznanja koriste ili zloupotrebljavaju
sistem azila nakon ukidanja viznog režima za putovanja u zemlje EU. Povratnici su
uglavnom pripadnici najugroženijih manjina, najčešće Romi, a zbog dugog perioda
boravka u inostranstvu, nepoznavanja sistema u zemlji i loše imovinske situacije,
povratnici koji su duži niz godina živeli na teritoriji zemalja EU su posebno ugrožena grupa unutar romske populacije.237
Nivo informisanosti povratnika o njihovim pravima i načinu ostvarivanja prava je na nezavidnom nivou. Oni, prema podacima organizacija koje pružaju pravnu
besplatnu pomoć, veoma često ne znaju kojoj instituciji treba da se obrate, koja su
im dokumenta potrebna za podnošenje različitih zahteva i koja su njihova prava u
određenim postupcima. Zaposleni u relevantnim institucijama takođe nisu adekvatno informisani o načinu postupanja u cilju integracije povratnika, ni senzibilisani za
specifičnost situacije u kojoj se povratnici nalaze.238 Nužne mere koje bi bez odlaganja trebalo preduzeti u cilju unapređenja položaja povratnika u Srbiji obuhvataju
između ostalog proširivanje smeštajnih kapaciteta, smanjenje nezaposlenosti kroz
organizovanje obuka i programa za pomoć u zapošljavanju, jačanje sistema socijalne zaštite.239
5. Odvojenost crkve i države
5.1. Razumevanje odnosa crkve i države – sekularnost
ili neutralnost
Posmatranje veze između principa svetovne države i ostvarenja pojedinih
ljudskih prava (poput slobode veroispovesti, slobode izražavanja i udruživanja, slobode od oblika diskriminacije koji za svoj izvor imaju verska učenja) sugeriše da je
stroga odvojenost države od crkve jedini način za puno ostvarenje verskih i drugih
građanskih sloboda.
Sekularizam u svojoj osnovi podrazumeva odsustvo mešanja svetovnih vlasti
u religijska pitanja i odsustvo religijskog angažovanja u poslovima državne vlasti.
Prema tome, sekularizam u smislu u kom se koristi u ovom izveštaju, odnosi se na
institucionalnu razdvojenost religijskih organizacija i njihovih predstavnika i državnih institucija i njihovih predstavnika. Linija razdvajanja, međutim, nije univerzal237
238
239
Izazovi prisilnih migracija u Srbiji, str. 61. Više o položaju romske nacionalne manjine vidi
II.3.
Pristup pravima integracija povratnika po Sporazumu o readmisiji, analiza glavnih problema
i prepreka, Praxis, 2011, str. 28, dostupno na http://www.praxis.org.rs/index.php?option=com_
docman&task=doc_view&gid=209.
Ibid, str. 29.
275
Ljudska prava u Srbiji 2011.
no utvrđena. Različita društva imaju različite stavove prema tome šta predstavlja
„mešanje“ svetovnih vlasti u religijska pitanja i šta se može smatrati neprimerenim
„religijskim angažovanjem“ u državnoj sferi. Zbog toga se često govori o „tvrdom“
i „mekom“ sekularizmu koji, iako bitno različiti u svojim pristupima razdvajanju
religije od države, i dalje jesu „sekularizmi“, za razliku od „odsustva sekularizma“.
Uobičajena je tvrdnja da se Evropska konvencija ne opredeljuje za sekularizam kao jedini prihvatljivi model odnosa između države i crkve u demokratskom
društvu. Evropska konvencija usvojena je u vreme kada su mnoge države imale
državne religije, i teško je zamisliti da bi dokument koji bi zabranjivao takvu praksu ikada bio usvojen uz pristanak, npr. Velike Britanije, Švedske, Norveške i Danske.240 Da Konvencija ne zabranjuje ustanovljavanje državnih religija potvrdila je i
Evropska komisija za ljudska prava u predmetu Darby protiv Švedske:241
Sistem državne crkve ne može sam po sebi povrediti član 9 Konvencije. Zapravo, takav sistem postoji u nekoliko država ugovornica i tamo je postojao pre
nego što su one postale strane ugovornice Konvencije. Ipak, sistem državne crkve
mora, da bi zadovoljio zahteve člana 9, sadržati određene garancije za zaštitu individualne slobode veroispovesti.242
Prema tome, kako će države urediti svoje odnose sa crkvama i verskim zajednicama u velikoj meri potpada pod polje slobodne procene svake pojedinačne države. Ova sloboda, međutim, ima svoje granice i te granice ponekad mogu delovati
kao da Konvencija, ili bolje reći Evropski sud zadužen za sprovođenje Konvencije,
favorizuje princip sekularizma. Naime, ustanovljavajući granice slobodne procene
država u određivanju svog odnosa prema različitim verskim zajednicama i crkvama,
Sud je razvio takozvani „princip neutralnosti“. Prema ovom principu, država je „neutralni i nepristrasni organizator praktikovanja različitih religija, vera i verovanja“ i
njena „uloga je usmerena ka osiguranju javnog poretka, religijske harmonije i tolerancije u demokratskom društvu“.243
Evropski sud nikada nije pružio sistematsko objašnjenje šta princip neutralnosti zapravo podrazumeva ali je potpuno izvesno da ne podrazumeva zabranu ustanovljavanja državne religije,244 pružanje finansijske pomoći verskim zajednicama,245
uvođenje veronauke u škole246 i isticanje verskih simbola na javnim mestima.247
Međutim, iako Evropski sud dozvoljava sve ove „intervencije“ države u verskoj
240
241
242
243
244
245
246
247
Sve ove zemlje su u vreme usvajanja Konvencije imale državne religije, a sve ih i danas imaju,
izuzev Švedske.
Darby protiv Švedske, ECmHR, App. No. 11581/85 (1989), st. 45.
Ibid.
Refah Partisi protiv Turske, ECHR, App. Nos. 41340/98, 41342/98, 41343/98 i 41344/98
(2003), st. 33.
Darby v. Sweeden, ECmHR, App. No. 11581/85 (1989), st. 45.
Iglesia Bautista „El Salvador“ v. Spain, 72 ECmHR (1992), Dec. & Rep, stav 256; G. R. v.
Austria, ECmHR (1984), Dec. & Rep, st. 42.
Kjeldsen v. Denmark, ECmHR, App. No. 5095/71; 5920/72; 5926/72 (1976), st. 53.
Lautsi v. Italy, ECHR, App. No. 30814/06 (2011).
276
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
sferi, i prepušta široko polje slobodne procene državama kada preduzimaju ovakve aktivnosti, ta sloboda nije neograničena. Potpuno je izvesno, na primer, da bi
uspostavljanje teokratskog uređenja povredilo član 9 Evropske konvencije.248 Takođe, država ne može nametnuti „crkveni porez“ za potrebe finansiranja religijskih
poslova određene verske zajednice koji bi plaćali i oni koji toj zajednici ne pripadaju.249 Konvencija, ipak, ne zabranjuje državi da asistira verskim zajednicama
u prikupljanju sredstava za religijske poslove od vernika kroz poreski sistem,250
niti ubiranje poreza koji je namenjen pokrivanju troškova za poslove „javne vlasti“ ukoliko je država neke od tih poslova poverila religijskim organizacijama (npr.
vođenje matičnih knjiga, održavanje grobalja itd.).251 Iako je državi dozvoljeno da
daje finansijsku pomoć verskim zajednicama, čak i ako to podrazumeva da neka
verska zajednica prima znatno veću pomoć od ostalih, ovo mora biti proporcionalno
broju vernika koji pripadaju različitim verskim zajednicama.252 Što se veronauke u
državnim školama tiče, Evropska konvencija ga ne zabranjuje, ali uspostavlja jasne
granice:
Druga rečenica člana 2 (Protokola 1–2) implicitno uspostavlja obavezu ... da država, ispunjavajući svoje funkcije u oblasti obrazovanja i vaspitanja, mora voditi računa da su informacije uvrštene u kurikulum prikazane na objektivan, kritički i pluralistički način. Državi je
zabranjeno da teži cilju indoktrinacije koja bi se mogla smatrati kao nepoštovanje religijskih i
filozofskih uverenja roditelja. Ovo je granica koja se ne može preći.253
Evropska konvencija, u načelu, ne određuje kakav pristup neutralnosti država
treba da zauzme – da li se radi o pozitivnoj neutralnosti prema kojoj država aktivno
pomaže verske zajednice na jednak način, ili o pasivnoj neutralnosti prema kojoj država nema praktično nikakav odnos prema verskim zajednicama. Evropski sud će,
ukoliko granice neutralnosti nisu povređene, podržati i jedan i drugi pristup.
Sekularizam je, kako je to Veliko veće Evropskog suda protumačilo, samo
jedno od mnogih „filozofskih uverenja“ kome se mora obezbediti jednak tretman
kao i bilo kom drugom verskom ili filozofskom uverenju. Neutralnost države prema
različitim verskim i filozofskim uverenjima je, sa druge strane, princip koji proizilazi iz člana 9 Evropske konvencije. Ovo prilično nategnuto poimanje sekularizma,
koji u državama koje ga prihvataju kao osnov za uređenje odnosa države i religijskih zajednica predstavlja ustavni princip a ne jednu od opcija, i koji neminovno u
sebi sadrži princip neutralnosti, kritikovali su mnogi. Ipak, jedini je pravno ispravan
odgovor, prema trenutnom stanju stvari, da Evropska konvencija ne zahteva postojanje sekularne države.
248
249
250
251
252
253
C. Evans, C. A. Thomas, „Church’State Relations in the European Court of Human Rights“,
2006 BYU L. Rev. 699, 2006, str. 708.
Darby v. Sweden, ECmHR, App. No. 11581/85 (1989).
E. & G. R. v. Austria, ECmHR, (1984), Dec. & Rep, st. 42.
Lundberg v. Sweden (Odluka o prihvatljivosti predstavke), ECtHR (2001); Darby v. Sweden,
ECmHR, App. No. 11581/85 (1989).
Iglesia Bautista „El Salvador“ v. Spain, ECmHR (1992), Dec. & Rep, st. 256.
Kjeldsen v. Denmark, ECmHR, App. No. 5095/71; 5920/72; 5926/72 (1976), st. 53.
277
Ljudska prava u Srbiji 2011.
5.2. Sekularizam u Srbiji – opšte
Srbija je, makar nominalno, sekularna država. Članom 11 Ustava Republike
Srbije ustanovljen je princip svetovnosti države i zabrane uspostavljanja državne religije. Ustav zabranjuje ustanovljavanje državne ili obavezne religije i nijednim zakonom, uključujući tu i Zakon o crkvama i verskim zajednicama, to ne čini. Razvrstavanje različitih crkava i verskih zajednica na tradicionalne, konfesionalne i ostale
samo po sebi nije narušilo načelo svetovnosti države, iako je moguće da je narušeno
načelo neutralnosti i načelo ravnopravnosti religijskih organizacija.254
U načelu, sveštenici, monasi, imami ili drugi verski službenici ne nalaze se
na državnim funkcijama u Republici Srbiji. Postoji, međutim, jedan veoma značajan
izuzetak. Naime, episkop jegarski Porfirije Perić i tokom 2011. godine služio je, pored svoje verske funkcije, i kao predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije
(RRA).255 Javna funkcija episkopa Porfirija veoma je značajna, i teško je videti bilo
koju drugu funkciju u okviru državne uprave, izuzev funkcije u Ministarstvu vera
i dijaspore, u kojoj bi dominantna crkva ili verska zajednica imala veći interes da
bude aktivni donosilac odluka i u kojoj bi njeno prisustvo bilo više primetno. Da
podsetimo, nadležnosti RRA su, između ostalog, da izdaje dozvole za emitovanje
programa, propisuje programske uslove za proizvodnju i emitovanje programa, propisuje pravila koja su obavezujuća za emitere, vrši nadzor nad radom emitera i preduzima odgovarajuće mere prema emiterima. Dajući priliku predstavnicima verskih
zajednica, konkretno visokom predstavniku Srpske pravoslavne crkve, da učestvuje
u kreiranju medijske politike i obavezujućih pravila za emitere, omogućeno je favorizovanje određenog religijskog viđenja i njegovo, gotovo neograničeno, propagiranje putem masovnih medija. U isto vreme, Srpskoj pravoslavnoj crkvi je data mogućnost da neposredno utiče na donošenje odluka kojima bi se sprečila bilo kakvo
„kritičko i nepristrasno“ sagledavanje pravoslavnog hrišćanstva i rada Crkve.
Da navedeni problemi nisu samo predmet teoretisanja potvrđuje i Kodeks
ponašanja emitera koji u svom šestom odeljku propisuje niz zabrana ustanovljenih
radi uređenja „tretmana religije i verskog programa“.256 Uputstvo, naime, zabranjuje diskriminatorsko i uvredljivo tretiranje priznatih crkava i verskih zajednica i
ismevanje i vređanje simbola i učenja tradicionalnih crkava i verskih zajednica.257
Kodeks takođe ustanovljava utvrđivanje kvote za prisutnost tradicionalnih i priznatih verskih zajednica i crkava koje mora da bude proporcionalno broju vernika, uz
poštovanje načela afirmativne akcije. Istovremeno, Kodeks zabranjuje prozelitizam,
što naravno odgovara većinskoj crkvi i onim zajednicama koje imaju „čvrstu bazu“
među verujućim građanima Srbije, ali nikako ne može odgovarati manjim verskim
254
255
256
257
O ovome vidi više u I.4.8.2.
Vidi: http://www.rra.org.rs/cirilica/o-nama.
Sl. glasnik RS, 63/07.
Da podsetimo, tradicionalne crkve i verske zajednice uređene su članom 10 Zakona o crkvama
i verskim zajednicama i razlikuju se od konfesionalnih i priznatih crkava i verskih zajednica.
278
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
zajednicama i crkvama. Podsetimo, Evropska konvencija ne dozvoljava zabranu prozelitizma.258 Na kraju, Kodeks nalaže da emiteri moraju da prave razliku između
„tradicionalnih i priznatih crkava i verskih zajednica“ sa jedne, i „sekti“ sa druge
strane, stavljajući sve neregistrovane verske zajednice pod termin „sekti“. „Sekte“ ne
mogu imati mesta u etru, osim kada su predmet „analize društvenih procesa“, što neodoljivo podseća na eufemizam za „analizu degenerativnih kretanja u društvu“ i sl.
Prema tome, može se slobodno reći da angažovanje episkopa Porfirija u
RRA ima praktične posledice. Čak i da episkopovo učešće u radu i predsedavanje
Agencijom u stvarnosti nije presudno za ovakvu politiku RRA, njegovo prisustvo
je dovoljno da pobudi sumnju u umešanost Srpske pravoslavne crkve u kreiranje te
politike.
Sekularizam može biti narušen na još jedan način. Naime, uobičajeno je da
se državne crkve ovlaste da obavljaju pojedine javne funkcije i to, kao što je već rečeno, nije u suprotnosti sa Evropskom konvencijom. S obzirom da je Srbija napravila izbor, i da je taj izbor svetovnost države, bilo bi protivustavno dati javna ovlašćenja crkvama i verskim zajednicama. U tom pogledu, stanje u praksi je u velikoj
meri u skladu sa ustavnom normom o svetovnosti države i crkve i verske zajednice
nemaju nikakva javna ovlašćenja. One nisu ovlašćene na sklapanje brakova (koji bi
država priznala), razvod (koji bi imao svetovne pravne posledice), notiranje rođenja
i smrti, održavanje mesta za pokop itd. Ipak, i ovde ima prostora za sumnju. Naime,
iako odluke crkvenih organa nemaju posledice u okviru svetovnog pravnog poretka,
članom 7 Zakona o crkvama i verskim zajednicama propisano je da država pruža
pomoć, na zahtev crkava i verskih zajednica, za izvršenje njihovih odluka i presuda. Ovo se čini bez ikakve procedure priznanja ovih odluka u svetovnom sistemu,
koja bi i prema praksi Evropskog suda,259 ali i prema zdravom razumu, morala da
prethodi angažovanju državnog aparata. Tako je, npr. državni aparat angažovan radi
izbacivanja iz crkava i manastira sledbenika raščinjenog vladike raško-prizrenskog
Artemija na osnovu odluke i poziva Sinoda Srpske pravoslavne crkve, a da država,
prethodno, nije izvršila uvid u te odluke.260
Iako proglašenje pojedinih crkava i verskih zajednica za „tradicionalne“ ne
narušava princip svetovnosti države (s obzirom da ni jedna od ovih crkava nije
proglašena za državnu), država Srbija je i sebe, ali i te verske zajednice, stavila u
nezgodan položaj kada ih je „kanonizovala“ u okvirima svetovnog prava. Naime,
država sada priznaje 7 tradicionalnih verskih zajednica, i to ne u stanju zatečenom
prilikom donošenja Zakona, već u stanju u kom su one bile prilikom donošenja
pojedinih zakona iz XIX i s početka XX veka.261 Da bi održala sklad između realnosti i zakona, država sada ima aktivni interes da održi integritet ovih crkava
258
259
260
261
Kokkinakis v. Greece, ECmHR, App. No. 14307/88 (1993).
Pellegrini v. Italy, ECmHR, App. No. 30882/96 (2001).
„Sabor Artemiju oduzeo sveštenički čin“ Vesti on-line, dostupno na: http://www.vesti-online.
com/Vesti/Srbija/98131/Sabor-Artemiju-oduzeo-svestenicki-cin.
Vidi članove 11 do 15 Zakona o crkvama i verskim zajednicama.
279
Ljudska prava u Srbiji 2011.
i verskih zajednica. To je, protivno praksi Evropskog suda za ljudska prava,262
tera (ili joj, bolje reći, daje za pravo), da se meša u među-religijske odnose i da
zauzima strane u unutrašnjim sukobima verskih zajednica. Najbolji primer za to je
višegodišnji raskol Islamske zajednice u Srbiji i često neprimereno mešanje države
u odnose unutar te zajednice koje se, sa jedne strane, može objasniti interesom da
se zaštiti tradicionalna verska zajednica priznata zakonom, a sa druge, očiglednim
političkim interesima koji bez sumnje motivišu državu da podrži određenu struju.
Sličan, mada još rigorozniji pristup prema zaštiti interesa tradicionalne crkve, država zauzima prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što se najbolje ogleda u odbijanju
države da registruje Rumunsku pravoslavnu crkvu i Crnogorsku pravoslavnu crkvu, iako je na to obavezna prema Evropskoj konvenciji.263 Ovde treba dodati da
je u periodu 2009–2011, Ministarstvo vera i dijaspore prihvatilo samo 5 zahteva
za registraciju, odbacilo čak 10, a odbilo 1 zahtev.264 Dok ovo samo posredno narušava princip svetovnosti države iz gore navedenih razloga, narušavanje principa
neutralnosti je očigledno.
Može se zaključiti da Srbija u velikoj meri ispunjava kriterijume svetovnosti,
ali i da se suočava sa ozbiljnim problemima u sprovođenju tog principa. Iako ovi
problemi nisu dovoljni da bi se Srbija okarakterisala kao klerikalna ili anti-svetovna, oni svakako doprinose da se odnosi države i crkve posmatraju sa većim oprezom. Na kraju, princip svetovnosti, sa pravnog stanovišta, nije ni presudan, iako,
iz sociopolitičkog ugla posmatrano, sekularni sistem svakako ima svoje prednosti,
naročito u multikonfesionalnom društvu kakvo je u Srbiji, opterećenom istorijskim
tenzijama među religijskim grupacijama. Narušavanje načela neutralnosti, sa druge
strane, jeste protivpravno, i kao što je gore prikazano, ono se često dešava u praksi
zbog fluidnih odnosa između crkava, verskih zajednica i države. Pored toga, neutralnost je potencijalno narušena i u nekim drugim oblastima, naročito u oblasti
finansijske pomoći crkvama i verskog obrazovanja.
5.3. Načelo neutralnosti i problemi u Srbiji
Prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama propisano je da država Srbija može materijalno pomagati crkve i verske zajednice.265 Jasno je, prema tome, da
Srbija usvaja model aktivne ili pozitivne neutralnosti, što samo po sebi nije protivno
međunarodnim obavezama Srbije. Materijalna pomoć se, prema Zakonu, može pružiti na više načina. Prvo, država može davati direktnu materijalnu pomoć crkvama i
verskim zajednicama iz državnog budžeta. Dalje, materijalna pomoć se može davati
262
263
264
265
Hasan and Chaush v. Bulgaria, ECHR, App. No. 30985/96 (2000).
Vidi: Metropolitan Church of Bessarabia and Others v. Moldova, ECHR, App. No. 45701/99
(2001).
Informator o radu Ministarstva vera i dijaspore, str. 62, dostupan na: http://www.mvd.gov.rs/
download/dokumenti/Informator_o_radu_januar2012.pdf.
Član 28, st. 2.
280
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
kroz subvencionisanje penzijskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja sveštenika i verskih službenika.266 Zakon takođe predviđa mogućnost da se crkve i verske
zajednice oslobode od plaćanja poreza.267 Verifikovane verske obrazovne ustanove
imaju prava na finansiranje iz budžeta srazmerno broju vernika.268 Predviđene su i
dotacije za kulturne i naučne ustanove crkava i verskih zajednica.269
Načelo neutralnosti, naravno, ne zabranjuje ovakvu praksu, ukoliko se ona
sprovodi makar približno proporcionalno veličini verske zajednice i broju vernika
koji joj pripadaju. S obzirom da je velika većina građana Srbije, makar deklarativno, pravoslavne veroispovesti, znatno veća nominalna materijalna pomoć za ovu
crkvu nije, sama po sebi, protivna Evropskoj konvenciji.
Prema podacima koje je objavilo Ministarstvo vera i dijaspore, potpuno je
očigledno da je ogroman broj sredstava u 2011. pripao Srpskoj pravoslavnoj crkvi
i njenom sveštenstvu po različitim osnovama.270 Naime, nema sumnje da je 50 miliona dinara namenjenih pomoći sveštenstvu i monaštvu na Kosovu moglo pripasti
samo ovoj crkvi.271 Za zaštitu kulturnog, verskog i nacionalnog identiteta utrošeno
je 143 miliona dinara, i s obzirom na formulaciju klauzule, za očekivati je da su i
ova sredstva, u značajnoj meri, data SPC. Za dotacije penzijskog i invalidskog osiguranja sveštenika i verskih službenika u 2011. utrošeno je 92 miliona dinara, ali je
nemoguće proceniti u kojoj srazmeri su ova sredstva pripala sveštenicima i monasima Srpske pravoslavne crve a u kojoj sveštenicima i verskim službenicima drugih
crkava i verskih zajednica. Ministarstvo vera, naime, nije smatralo da je od velikog
značaja za uspešno nadgledanje njegovog rada u oblasti ostvarenja verskih sloboda pružanje informacija o datoj novčanoj pomoći verskim zajednicama razvrstanim
prema količini novca datoj svakoj pojedinačnoj verskoj zajednici.
Fond PIO najavio je da će se od početka 2012. godine početi sa dotiranjem
plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenicima i crkvenim
službenicima u iznosu od 50%. Prema istim izvoru trenutno u evidenciji fonda PIO
se nalaze 1.976 sveštenika i verskih službenika različitih crkava i verskih zajednica
od kojih je 1.677 pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi.272 Sve u svemu, čak i da su
sredstva za penzije i invalidnine, kao i sredstva za izgradnju i sanaciju hramova od
120 miliona dinara raspoređene proporcionalno među crkvama i verskim zajednicama, 193 miliona koja su gotovo sigurno namenjena isključivo SPC mimo sredstava
za penzije i hramove, daleko prevazilaze načelo proporcionalnosti i nikako se ne
bi mogla okarakterisati kao poštovanje načela neutralnosti. Ako se ovome doda da
266
267
268
269
270
271
272
Član 29, st. 2 i 3.
Član 30.
Član 36, st. 2.
Član 44.
Informator o radu Ministarstva vera i dijaspore, 2011.
Ibid.
Politika, 7. decembar 2011. godine dostupan na http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Svestenici-u-penziju-s-drzavnim-dinarom.sr.html.
281
Ljudska prava u Srbiji 2011.
je sasvim izvesno da verske zajednice koje nisu registrovane ne mogu da dobijaju
finansijsku pomoć, povreda načela neutralnosti postaje još očiglednija.
Crkve i verske zajednice su takođe oslobođene plaćanja poreza. Dok su plaćanja poreza na imovinu oslobođene i tradicionalne i ostale konfesionalne i registrovane crkve i verske zajednice,273 poreza na dodatu vrednost oslobođene su samo
tradicionalne crkve i verske zajednice.274 Konfesionalne i registrovane verske zajednice plaćaju PDV kao i svi drugi poreski obveznici. Neregistrovane verske zajednice, naravno, plaćaju porez, ali ne kao pravna lica, s obzirom da nemaju pravni
subjektivitet, već kroz svoje predstavnike.
Sve ovo ukazuje na neravnopravan položaj crkava i verskih zajednica u oblasti materijalne pomoći i očiglednu povredu principa neutralnosti u korist tradicionalnih crkava i verskih zajednica, a naročito u korist Srpske pravoslavne crkve.
Favorizacija tradicionalnih verskih zajednica očigledna je i kroz organizaciju verskog obrazovanja u državnim školama koje je isključivo rezervisano za tradicionalne crkve i verske zajednice. Druge crkve i verske zajednice nemaju pristup javnim
školama.
Kada se sve ovo uzme u obzir, stiče se utisak da je Srbija svojom praksom u
domenu verskih sloboda prešla dozvoljene granice slobodne procene i da u mnogim
oblastima povređuje princip neutralnosti, a time i član 9 Evropske konvencije.
6. Položaj medija i novinara
Ocene o stanju u medijskoj sferi u Srbiji se znatno razlikuju. Američka organizacija Fridom haus (Freedom House) uvrstila je Srbiju na 72. mesto od 196 posmatranih zemalja, i klasifikovala kao zemlja s delimično slobodnim medijima.275
Sa druge strane, Evropska federacija novinara ocenila je da je sloboda medija u
Srbiji „ozbiljno ugrožena“, da je prisutan naglašeni politički pritisak, kao i da je
„finansijska pozicija novinara užasavajuća“.276
Mediji u Srbiji nisu u lošem položaju samo zbog ekonomske krize, već i
zbog toga što njihova prava ugrožavaju i vlasnici i država, ocenili su čelnici Udruženja novinara Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Predstavnici Saveta
Evrope i Evropskog parlamenta na godišnjoj skupštini Evropskog udruženja novinara i izrazili zabrinutost zbog situacije u medijima u regionu i posebno ukazali da
273
274
275
276
Član 12, stav 1, tačka 3 Zakona o porezima na imovinu.
Član 55 Zakona o PDV.
Vreme, 5. maj, str. 5. Više o izveštaju Fridom haus za 2011. godinu na http://www.freedomhouse.org/report/freedom-press/2011/serbia
Politika, 13. april, str. 8 i Danas, 18. jul, str. 5.
282
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
je ugrožena bezbednost novinara, kao i da istraživačko novinarstvo nema uslova za
nesmetano delovanje.277
Septembra 2011. godine Vlada Srbije je usvojila Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Srbiji do 2016. godine (Medijska strategija)278 kojom se definiše
uloga države u sistemu javnog informisanja, položaj i uloga javnih glasila u demokratskom društvu, a posebna pažnja posvećuje se javnosti vlasništva i medijskoj koncentraciji. Medijska strategija usvojena je posle više od godinu dana pripreme u čemu
su učestvovala novinarska udruženja, ali su savetodavnu ulogu u njegovom definisanju imale i neke međunarodne institucije (Evropska komisija, Savet Evrope i OEBS).
6.1. Uloga države i vlasništvo medija
Ključna novina koju uvodi Strategija je da država ne može da bude vlasnik
javnih glasila čime se otvara put ka privatizaciji državnih medija. Najavljuje se povlačenje države iz medija u roku od dve godine. Osnivač javnih glasila ne može
biti, ni neposredno, ni posredno, država, teritorijalna autonomija, lokalna samouprava, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u celini ili delimično u
državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda.
Država može, zbog osiguravanja javnog interesa na području javnog informisanja,
biti osnivač nacionalnih, pokrajinskih i regionalnih javnih radio-televizijskih servisa. Država, takođe, može biti osnivač javnog glasila na srpskom jeziku za potrebe
stanovništva Kosova i Metohije, kao i specifičnih glasila koja su u funkciji bližeg
informisanja i upoznavanja građana sa radom državnih organa i javnih preduzeća
(internet portal, skupštinski kanal, službeni glasnik i bilteni). Strategija dozvoljava
Nacionalnim savetima nacionalnih osnivanje i elektronskih i štampanih medija.
S druge strane, Strategija predviđa povećanje broja javnih TV servisa sa dva
na osam iako su protiv ovog rešenja bili i Evropska komisija i medijska udruženja.279 Ovakva odluka obrazložena je time da je dužnost države da ne dozvoli da
građani ostanu bez medija koji ih informišu o regionu, dok su ocene iz stručnih krugova da je osnivanje javnih regionalnih servisa pokušaj vlasti da održe, pa čak i pojačaju, uticaj na medije. Postavilo se i pitanje finansiranja novih servisa, s obzirom
da nema dovoljno sredstava ni za rad postojećih javnih servisa, pa tako Radio-televizija Vojvodine funkcioniše kao podstanar od 1999, kada je tokom bombardovanja
srušena zgrada RTV.280
277
278
279
280
Izveštaj sa konferencije dostpan na: http://www.euractiv.rs/srbija-i-eu/2104-otvoren-sastanakevropske-federacije-novinara-u-beogradu.
Strategija razvoja sistema javnog informisanja u republici Srbiji do 2016. godine. Tekst strategije može se naći na http://kampanje.anem.rs/sr/medijska-strategije-srbije/vesti/story/341/Tekst
+Strategije+razvoja+sistema+javnog+informisanja+u+Republici+Srbiji+do+2016..html.
Pored javnog servisa Srbije i RTV Vojvodine planirano je formiranje i 6 regionalnih TV servisa
– u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Pazaru, Zaječaru i Užicu.
ANEM, Saopštenje 10. decembar 2011.
283
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Savet za borbu protiv korupcije je u svom Izveštaju o pritiscima i kontroli
medija281 ukazao na činjenicu da finansiranje medija preko budžetskih sredstava
tako što se državne institucije oglašavaju i vode medijske kampanje nije transparentno jer ne postoje podaci o ovako plasiranim sredstvima u medije.282 Isti je slučaj
i s javnim konkursima Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu
pošto se sredstva po ovim konkursima dodeljuju na veoma netransparentan način.
Koalicija novinarskih i medijskih udruženja (NUNS, UNS, NDNV, ANEM i Lokal
pres) je krajem godine oštro protestovala zbog načina na koji Vlada namerava da
realizuje odluku o izdvajanju 368 miliona dinara za medije, pošto se sredstva neće
raspoređivati u skladu s javnim interesom i po projektima, već će biti dodeljivana
direktno medijima – budžetskim korisnicima, pre svega Javnom preduzeću Agenciji
Tanjug, čime se krše principi usvojeni u Medijskoj strategiji i ravnopravnost medija
a stvaraju uslovi za nelojalnu konkurenciju.283
Po mišljenju Saveta, marketinške i produkcijske agencije već godinama kontrolišu tržište reklama i posredno vrše značajnu kontrolu medija, a posebno zabrinjava to što su ove agencije najčešće u vlasništvu stranačkih aktivista ili s njima
povezanih osoba. Država takođe finansira medije. Po podacima Saveta, za oglašavanje u medijima i njihov rad država godišnje izdvaja oko 40 miliona evra, što je
četvrtina ukupnih prihoda medija i moćno sredstvo pritiska.284 Slično je mišljenje
i strukovnih udruženja. Predsednik NUNS je, početkom decembra, izjavio da je na
siromašnom srpskom medijskom tržištu uloga države postala centralna, jer u 175
miliona evra, koliko iznosi godišnji marketinški kolač, ona učestvuje sa 40 odsto.285
Savet preporučuje da se što hitnije donese zakon koji bi regulisao ovu materiju i
obezbedio da oglašavanje državnih organa u medijima bude direktno, bez posredničkih agencija i uređeno po jasnim pravilima.
Medijska strategija posvećuje posebnu pažnju vlasništvu u medijima i precizira da podaci o vlasništvu treba da budu transparentni i javni. U već pomenutom
Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije ukazano je na problem netransparentnog
medijskog vlasništva kao i da je istraživanje koje je savet sproveo pokazalo da u
Srbiji postoji određeni broj medija čiji su vlasnici strana pravna lica koja potiču iz
zemalja u kojima nije dozvoljeno ili nije moguće utvrditi poreklo osnivačkog kapitala ili vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti. Od 30 najuticajnijih medija u Srbiji,
za njih 18 i dalje nisu poznati stvarni vlasnici.
281
282
283
284
285
Izveštaj Saveta za korupciju Vlade Srbije može se naći na sajtu http://www.antikorupcija-savet.
gov.rs/Storage/Global/Documents/mediji/IZVESTAJ%20O%20MEDIJIMA,%20PRECISCENA%20VERZIJA.pdf.
Najveća finansijska sredstva izdvajaju Telekom Srbije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Agencija za privatizaciju.
Više na http://www.skockajtebudzet.rs/rs/clanak/da-li-je-drzava-odustala-od-medijske-strategije.
Danas, 3. oktobar, str. 5.
„Država i pomoć medijima“, NUNS Newsletter br. 26. Dostuppno na: http://newsletterarhiva2.
blogspot.com/p/newsletter-no26-15-decembar-2011.html.
284
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
U julu ove godine počelo je rešavanje jednog slučaja netransparentnog vlasništva nad medijima kada je biznismenu Milanu Beku, koji poseduje 62,42 odsto
akcija dnevnika Večernje novosti, Centralni registar hartija od vrednosti naložio da,
shodno važećem zakonu, kupi preostale akcije ili proda sve iznad 25 odsto akcija. U
skladu sa tim, Registar mu je ograničio i prava upravljanja na 25 odsto akcija.286
Poslanik iz redova LDP izjavio je u decembru ove godine, povodom najava
u nekim medijima da bi Kurir mogao da kupi deo vlasništva VAC u Politici, Večernjim novostima i Devniku, da se to čini novcem koji će dobiti iz državnog fonda
za pomoć medijima u krizi, a da iza takvog Kurirovog delovanja stoji Demokratska
stranka koja je vladajuća stranka u koaliciji na vlasti. Ova tvrdnja nije dokazana ali
je izazvala dosta polemike u javnosti. S druge strane, predstavnici Politike navode
da ova novina ne može biti prodata ukoliko se samoj Politici, kao suvlasniku, po
pravu preče kupovine ne ponudi da otkupi taj deo, što se nije dogodilo.287
6.2. Rezultati privatizacije i materijalni položaj medija i novinara
Loše privatizacije i netransparentnost vlasništva nad medijima, imali su za
posledicu materijalne probleme koji su dodatno produbljeni ekonomskom krizom,
što je rezultiralo i lošim materijalnim položajem novinara. Po Zakonu o privatizaciji288 iz 2001, godine trebalo je privatizovati 109 medija do kraja 2007. Privatizovano je njih 56, od čega je 18 privatizacija kasnije raskinuto. U 37 slučajeva je
privatizacija zaustavljena zbog kolizije Zakona o lokalnoj samoupravi ili Zakona o
glavnom gradu s medijskim zakonodavstvom, devet medija nije moglo da nađe kupca na aukcijama, a sedam se ugasilo. O materijalnim problemima svedoči i podatak
da je u prvoj polovini 2011. prodaja novina opala za 3,32 odsto.289 Poslodavci u
medijima ignorišu predlog granskog kolektivnog ugovora za zaposlene u medijima,
koji bi trebalo da doprinese očuvanju njihovih prava. Prosečne zarade zaposlenih u
medijima manje su od proseka u državi i kasne ponekad i godinu dana, pa su česti
štrajkovi novinara.290
Generalno, socioekonomski položaj zaposlenih u medijima u Srbiji se ocenjuje kao nepovoljan, a kao osnovni problemi u profesiji vide se i gubitak novinarske
autonomije i jak pritisak na zaposlene u medijima, pri čemu skoro 60% novinara u
Srbiji strahuje od gubitka posla, dok bi više od 20% njih napustilo novinarstvo čim
im se ukaže prilika za bolji posao, zaključuje se na osnovu rezultata naučno-istraživačkog projekta Centra za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka
Univerziteta u Beogradu. Prema istom istraživanju prosečan novinar u Srbiji nema
286
287
288
289
290
Danas, 6. jul, str. 12 i Politika, 4. maj, str. 9.
„Kurirska koalcijia i druge mućke“, Vreme, 22. decembar. Dostupno na: http://www.vreme.
com/cms/view.php?id=1026324.
Sl. glasnik RS, 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07.
Danas, 6. jul, str. 5 i 19. avgust, str. 4.
Politika, 4. i 20. maj, str. 9 i 8.
285
Ljudska prava u Srbiji 2011.
radno vreme, pod stresom je, malo zarađuje, izložen je pritiscima i zabrinut za svoju
budućnost.291
Medijski prostor ugrožavaju i piratske radio i tv stanice. Po podacima iz Medijske strategije, do 1. avgusta 2011, ukupno je izdato 455 dozvola za emitovanje tv
i radio programa. Istovremeno, u zemlji je radilo 56 piratskih tv i radio stanica, iako
je pre toga ugašeno 160 piratskih emitera. Koliko piratski emiteri mogu da budu
opasni svedoči i slučaj vlasnika divlje radio stanice Bos iz Surčina. On je uhapšen u
oktobru, posle upozorenja da prestane sa emitovanjem programa jer ometa komunikaciju kontrolnog tornja i pilota, zato što je ušao u njihov frekventni sektor.292
6.3. Profesionalizam i mediji
Neki mediji u Srbiji ne poštuju profesionalne i etičke standarde koji propisuje Kodeks novinara Srbije, Zakon o informisanju i drugi propisi. Najčešće se krše
zabrana diskriminacije, pravila o zaštiti maloletnika od pornografskog i ostalih neprimerenih sadržaja, zaštita privatnosti i pretpostavka nevinosti. Brojne su zamerke
i na sadržaj tv programa. Procenjuje se da 97 odsto njih nije preporučljivo za decu
do 12 godina starosti. Istovremeno, jedan od najčešćih prekršaja koji čine tv emiteri
je pogrešno označavanje uzrasta za koji je prikladan određeni program. Pomenimo i
istraživanje Centra za digitalne medije „Pozitiv“ po kome 61 odsto ispitanika smatra da u tv vestima u Srbiji treba da bude manje političara kao i da 63 odsto anketiranih smatra da u tim vestima treba da bude više pozitivnih primera iz društva. U
istom istraživanju, dve trećine anketiranih ističe da treba da bude više obrazovnih
programa a trećina njih smatra da ima malo dokumentarnih emisija.293
Prošle godine počelo je da radi prvo samoregulatorno telo u okviru medijskog sektora – Savet za štampu. Cilj osnivanja Saveta je da svojim odlukama utiče na dosledniju primenu profesionalnih standarda, a posredno i samog Zakona o
javnom informisanju, što bi dovelo i do smanjivanja broja postupaka koji se vode
protiv medija zbog povreda tog zakona. Savet prati poštovanje kodeksa novinara u
štampanim medijima i rešava predstavke pojedinaca i institucija povodom konkretnih sadržaja štampanih medija. Pored toga on ima zadatak da sprovodi edukaciju
za postupanje u skladu sa kodeksom i jačanje ugleda medija, a takođe je nadležan
za medijaciju između oštećenih pojedinaca, institucija i redakcija. Savet može da
izrekne javnu opomenu u slučajevima kršenja etičkih standarda.294 U njemu svoje
predstavnike imaju medijske asocijacije i udruženja novinara, a u Komisiji za žalbe
tri člana predstavljaju javnost.
291
292
293
294
Više o nalazim ovog istraživanja dostupno na: http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/
uploads/2011/07/Profesija-na-Raskr%C5%A1%C4%87u.pdf.
Blic, 27. oktobar, str. 15.
Danas, 10. oktobar, str. IV.
O radu Saveta za štampu više na: http://www.savetzastampu.rs/.
286
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Komisija za žalbe Saveta za štampu je krajem oktobra ove godine donela i
prve odluke o žalbama na tekstove objavljene u dnevniku Press i nedeljniku NIN.
Ona je ocenila da je u pomenutom tekstu u Pressu povređeno pravo na privatnost a
po važećim pravilima ovaj dnevnik je u obavezi da objavi odluku Saveta. Komisija
je odbila prigovor bivšeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića uz obrazloženje
da se članak u NIN o aferi sa nabavkom vakcina protiv svinjskog gripa u vreme
njegovog mandata „tiče političke a ne građanske ličnosti imenovanog“.295
Ove godine je RRA morala da reaguje kada je krajem oktobra na jednom od
tri tv kablovska kanala Kopernikusa počelo emitovanje vesti u „aranžmanu“ Srpske
napredne stranke. Naime, član glavnog odbora ove partije Zoran Bošković je na godinu dana zakupio osam sati programa ovog kanala. Lider SNS, Tomislav Nikolić,
izjavio je da njegova stranka nema veze ni sa jednim medijem, ali je Republička
radiodifuzna agencija tim povodom upozorila da je partijama zabranjeno da van
predizbornih kampanja zakupljuju program na radio i tv stanicama jer nisu registrovane za proizvodnju njihovih programa pa je donela odluku da Kopernikus stavi
pod celodnevni nadzor.296
Upravni odbor Javnog servisa Srbije se u maju izvinio građanima Srbije
i susednih država koji su u devedesetim godinama prošlog veka, u programima
ove kuće, bili „predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem
pravnom određenju govora mržnje“.297 Novinarska udruženja su pozdravila ovaj
potez uz isticanje da je zakasneo i podsećanje da je Nezavisno udruženje novinara
Srbije (NUNS) 2009. godine podneo krivične prijave protiv N. N. lica u medijima zbog krivičnog dela organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnog
zločina.298
Kršenje profesionalnih standarda najčešće je u brojnim rijaliti tv programima
koji se emituju na nekoliko tv stanica pa je RRA početkom godine naložila televizijama Pink i Hepi da iz rijaliti programa Dvor i Parovi izbace svaki sadržaj koji
ugrožava razvoj maloletnika i narušava dostojanstvo ličnosti, za šta je povod bila
tuča dva učesnika i donela obavezujuće uputstvo da se program koji nije pogodan
za mlađe od 18 godina može emitovati samo od ponoći do šest sati ujutru.299
Priličan broj televizija u Srbiji sistematski krše Zakon o oglašavanju. RRA je
objavila da je u 2010. godini Javni servis 2.475 puta prekršio ovaj zakon i zamerio
mu da ima malo programa za decu kao i onih iz kulture i nauke.300 RRA je, govo295
296
297
298
299
300
Danas, 29–30. oktobar, str. 5.
Blic, 21. oktobar, str. 2 i Danas 22–23. oktobar, str. 5.
Blic i Danas, 24. maj, str. 9 i 5, Kurir, 25. maj, str. 3 i NIN, 26. maj, str. 31.
Više o inicijativi NUNS da se ispita ponašanje novinara u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji vidi
u: Izveštaj 2010, II.2.8.5.
Sl. glasnik RS, 17/11.
Politika, 25. april, str. 6. Informacija o uporedenom pregledu prekršaja Zakona o oglašavanju
nacionalnih televizijskih emitera dostupno na: http://www.rra.org.rs/uploads/useruploads/PDFVESTI/Uporedni_prikaz.pdf.
287
Ljudska prava u Srbiji 2011.
reći o prekršajima Zakona o oglašavanju, ocenila da su sudovi spori i to potkrepila
podatkom da je od 8.000 podnetih prijava u 2010. procesuirano tek nekoliko. Istovremeno, agencija je navela da su u prvoj polovini 2011. zabeležena 2.123 prekršaja
te vrste, što je znatno manje nego u istom periodu 2010.301
U toku ove godine bilo je prekršaja profesionalne etike kada je zaštita maloletnika ili privatnosti u pitanju ali i govora mržnje u medijima. Pomenućemo samo
neke od njih, kao recimo objavljivanje pisma Aide Rašljanin, islamske aktivistkinje,
punog uvreda za Aidu Ćorović, aktivistkinju NGO u Novom Pazaru.302 Odgovor
Rašljaninove Aidi Ćorović, objavljen u listu Danas, Poverenica za ravnopravnost,
Nevena Petrušić, takođe je ocenila uvredljivim „govorom mržnje“.303 Večernje novosti su, recimo, objavile neskremblovane, velike fotografije četvorogodišnjeg dečaka koji je teško povređen pri samoubistvu njegovih roditelja,304 a dnevnik Kurir
takođe neskremblovanu fotografiju maloletnice iz Kuršumlije koja se izgubila.305
Donete su i neke sudske presude koje ukazuju na neprofesionalnost medija
od kojih spominjemo prvu koja je doneta zbog govora mržnje protiv LGBT populacije. Naime, Viši sud u Beogradu je, u prvom stepenu, ocenio da komentari čitalaca
objavljeni na internet sajtu PRESS online podstiču mržnju i nasilje protiv ove populacije. On je zabranio objavljivanje tih komentara i naložio dnevniku Press da, o
svom trošku, objavi presudu u celosti.306
6.4. Suđenja i pritisci na novinare
Po podacima NUNS, od 212 fizičkih i verbalnih napada na novinare u Srbiji u poslednje četiri godine, procesuirano je samo njih 17 i to većinom u prekršajnom postupku.307 Ima čak i slučajeva pretnji smrću, a mnogi novinari su bili
fizički napadani.308 Dva novinara Tanjuga su pretučena i razbijena im je kamera
na kosovskom administrativnom prelazu Jarinje dok su pratili proteste kosovskih
301
302
303
304
305
306
307
308
Večernje novosti, 10. avgust, str. 4.
Danas, 13. februar, str. 6.
Vidi više u „Aida Rašljanin pisala Tadiću“, Blic, dostupno na: http://www.blic.rs/Vesti/
Politika/237934/Aida-Rasljanin-pisala-Tadicu.
Večernje novosti, 9, 11. i 13. decembar i naslovna strana.
Kurir, 26. novembar, str. 15.
Vidi. Saopštenje GSA, 7. jun.
Danas, 13. oktobar, str. 8.
Veliki je broj članaka u novinam akoji obaveštavaju o ovim napadima pa je nemoguće sve
nabrojati, pa navodimo samo neke kao na primer pretrnje smrću novinarima TV B92 (Politika, 9.
april, str. 9), novinaru dnevnika Sportski žurnal u Novom Pazaru (Danas, 23. septembar, str. 3),
novinaru regionalne tv u Novom Pazaru (Beta, 17. oktobar), novinarima Večernjih novosti i agencije BETA (Danas, 9. april, str. 4), dopisnicima Danas iz Novog Pazara i Vranja (Danas, 21. oktobar, str. 7 i 8–9. oktobar, str. 6), novinarima lista Alo (Blic, 31. oktobar, str. 11), novinaru Pravde
(Saopštenje UNS, 3. novembar), novinarki Politike u Jagodini (Tanjug, 18. oktobar), novinarima
tabloidnog dnevnika Kurir (Kurir, 27. mart, str. 3, 1. april. str. 6, 12. maj, str. 10, 20. maj, str. 7, 8.
jun, str. 17, 15. avgust, str. 11 i 5. septembar, str. 18 i 20. novembar, str. 12) i mnogim drugim.
288
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Srba,309 U oktobru je napadnut saradnik radija Slobodna Evropa iz Šapca,310 a
istog meseca su nepoznate osobe kamenovale prostorije TV Prima iz Bajine Bašte i
oštetile redakcijski automobil.311
6.4.1. Odabrani sudski postupci. – Neke odluke koje su sudovi doneli u 2011.
potvrdile su da napadači na novinare mogu da računaju na blage kazne. Tako je Prvi
osnovni sud u Beogradu u maju kaznio prvooptuženog napadača na snimatelja TV
B92 Boška Brankovića, kome su slomljeni noga i kamera, sa 10 meseci kućnog zatvora, a dvojici njegovih pomagača sud je izrekao kazne od 6 odnosno 4 meseca zatvora,
uslovno na tri godine. Novinarska udruženja su protestovala zbog blage kazne uz podsećanje da je napadač koji je naneo lakše telesne povrede narodnom poslaniku Velimiru Iliću osuđen na dve godine zatvora.312 Suđenje se nastavlja pred višim sudom.
Pošto je u maju ukinuo presude prvostepenog suda od po tri meseca zatvora
(koje su bile ispod zakonskog minimuma) dvojici napadača na kolumnistu nedeljnika Vreme Teofila Pančića uz obrazloženje da prvostepeni sud nije pouzdano zaključio da su osuđeni znali da napadaju novinara, Apelacioni sud je, u postupku po žalbi
tužilaštva u kojoj se ističe da je prvostepeni sud dao preveliki značaj olakšavajućim
okolnostima, pravosnažno osudio dvojicu napadača na Pančića na po godinu dana
zatvora.313
Isti apelacioni sud je u julu ukinuo i presudu jednom od vođa navijača fudbaskog kluba Partizan za nasilničko ponašanje i ugrožavanje bezbednosti novinarke
TV B92 Brankice Stanković. On je prvostepenom presudom osuđen na 16 meseci
zatvora a apelacioni sud je ocenio da prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio da je osuđeni učinio dela koja mu se stavljaju na teret – šutiranje ženske lutke i
skandiranje „Otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija“.
Najviše pažnje izazvala je optužnica za nanošenje štete sigurnosti Srbije, a
protiv novinara novosadskog Građanskog lista. Naime, taj list je objavio poverljiv
izveštaj o stanju odbrane Srbije koje je ocenjeno kao katastrofalno. Posle protesta
novinarskih udruženja, javnosti i poverenika za informacije od javnog značaja, republički javni tužilac Zagorka Dolovac je dala garancije da će optužnica biti odbačena. To je potvrdio i portparol ovog tužilaštva Tomo Zorić ali je dodao da će se o
tom slučaju voditi nova istraga.314
Česta su bila i suđenja medijima i novinarima za klevetu i uvredu. Tako je
dnevnik Danas osuđen da plati 942.000 dinara jer je tekstom, koji je objavio 2006.
godine, a koji su objavila još dva dnevnika, narušio ugled nekoliko požarevačkih
policajaca. Sud je odlučio da celokupnu kaznu naplati od Danasa, a tom dnevniku
309
310
311
312
313
314
Danas, 3. avgust, str. 14.
Danas, 6. oktobar, str. 7.
Politika, 18. oktobar, str. 9.
Vreme, 26. maj, str. 22.
Tanjug, 3. novembar.
Danas, 17. oktobar, str. 4, Politika, 20. i 23. oktobar, str. 8 i 10, Vreme, 27. oktobar, str. 20. Više
o ovome vidi u II.2.
289
Ljudska prava u Srbiji 2011.
je ostalo da, umesto od suda i države, traži naplatu od dva dnevnika koji su formalno
nesolventni. Stručna javnost je ovo ocenila kao vid cenzure i ugrožavanje opstanka
tog dnevnika.315 U novembru je dopisnik Danasa iz Novog Sada osuđen da plati
60.000 dinara kazne za klevetu ili da odleži dva meseca u zatvoru posle procesa u
kome nije saslušan nijedan svedok i nije izveden nijedan dokaz koji je predložio.316
Povoljniji ishod je imalo suđenje čačanskom novinaru Stojanu Markoviću pošto je
apelacioni sud u Kragujevcu ukinuo ranije izrečenu novčanu kaznu zbog povrede
ugleda narodnog poslanika Velimira Ilića.317
Ovo su samo neki odabrani slučajevi koji se tiču suđenja novinarima jer je
nemoguće nabrojati sve njih, ali treba napomenuti da je po pisanju Kurira najviše
tužbi za uvredu i klevetu podneto protiv ovog tabloidnog dnevnika. U više tužbi
nekoliko biznismena i jednog stečajnog upravnika od ovog dnevnika se traži odšteta
od preko 210 miliona dinara, pa je ocenjeno da su astronomski odštetni zahtevi pritisak na novinare „da ne pišu istinu“ i pokušaj da se list ugasi.318
Konačno mora se pomenuti i to da i pored višegodišnjih obećanja vlasti da
će pronaći ubice novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, ni
u 2011. nije došlo otkrivanja počinilaca ovih zločina.319 Republički tužilac Zagorka
Dolovac je izjavila da ima indicija da su u istrazi o smrti Dade Vujasinović dokazi
namerno sakrivani kao i da to liči na slučaj kada je Državna bezbednost sakrivala
dokaze u istrazi o smrti Slavka Ćuruvije.320 Tužilac za organizovani kriminal, Miljko Radosavljević, najavio je brzo rešavanje ubistva Slavka Ćuruvije,321 a u vezi s
tim ubistvom objavljeno je da je pripadnik zemunskog klana Miloš Simović izjavio
da je Ćuruviju ubio Miroslav Kurak, nekadašnji pripadnik DB, koji živi u Tanzaniji.322 Do završetka rada na ovom izveštaju nisu predočene nove činjenice o tim
ubistvima, ali su u maju, po drugi put, nepoznata lica oskrnavila spomen ploču na
mestu ubistva Ćuruvije.
7. Neka otvorena pitanja u vezi finansiranja političkih
aktivnosti i kampanja političkih partija u Srbiji
Uočena potreba za transparentnim finansiranjem i radom političkih stranaka,
primenom mera za suzbijanje i sprečavanje korupcije i pozitivnim rešenjima koja
regulišu ovu oblast u zemljama EU doveli su do novih zakonskih promena u ovoj
315
316
317
318
319
320
321
322
Danas, 4. april, str. 4, Blic, 8. april, str. 9 i Vreme, 7. april, str. 5.
Danas, 2. novembar, str. 5.
Politika, 26. jul, str. 8.
Kurir, 19. i 20. april, str. 6
O nerešenim ubistvima može se više videti u svim ranijim Izveštajima Beogradskog centra za
ljudska prava (od 1998. do 2010. godine).
Danas i Blic, 8. april, str. 5 i 14.
Politika i Kurir, 11. avgust, str. 9 i 13.
Blic, 12. april, str. 16.
290
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
oblasti. Još u septembru 2010. godine GRECO323 je doneo 10 preporuka upućenih
Srbiji u pogledu finansiranja političkih stranaka, a Narodna skupština ih je decembra 2010. godine usvojila i objavila i određen je rok od 18 meseci za implementaciju ovih preporuka.
U cilju ispunjavanja ovih obaveza, sa izvesnim zakašnjenjem ipak je juna
2011. godine usvojen novi Zakon o finansiranju političkih aktivnosti324 koji uključuje i neke preporuke Evropske komisije i Venecijanske komisije Saveta Evrope.
Mišljenja o kvalitetu i potencijalnoj efikasnosti novih rešenja koja zakon donosi su
podeljena, ali se čini da postoji konsenzus da, uz izvesne mane, to jeste napredan
zakon, a eventualni nedostaci bi trebalo da se ispravljaju kada praksa to pokaže.325
Prednosti ili eventualne mane novih zakonskih rešenja svakako nisu vidljivi ove
godine, ali će efekti izmena biti merljivi već iduće godine pošto se 2012. godine
održavaju izbori na republičkom i lokalnom nivou. Iako ne postoji do sada nijedna
presuda ili sudsko tumačenje koje bi išlo u korist dobroj ili lošoj praksi ovog zakonodavnog rešenja, u samom zakonu postoje „sporne“ odrednice koje već sada
možemo tumačiti.
Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, za razliku od starog, predviđa mogućnost za političke stranke da uzimaju od banaka i drugih finansijskih organizacija
kredite, što bi moglo da se tumači tako da se uzimanje zajmova od fizičkih lica ili
firmi smatra nedopuštenim.326 Kao privatni izvori finansiranja u članu 7 navode
se „članarine, prilozi, nasleđa, legati, prihod od imovine“ kao i bankovni zajmovi.
Dakle, možemo pretpostaviti da su ovakvi zajmovi zabranjeni, s druge strane time
možemo biti zadovoljni jer postoji manja mogućnost korupcije i povlašćenih kredita
od strane banka nego pravnih i fizičkih lica. Otplata duga banci ne može da se vrši
iz sredstava koje stranka dobija za redovne aktivnosti, već isključivo iz privatnih
izvora. Stranke moraju Agenciji da dostave ugovor s bankom, na osnovu čega ovo
regulatorno telo dalje prati i proverava od kojih sredstava stranka vraća novac.
Uzimanje kredita u bankama može biti problematično, posebno ako je ugovorena kamata znatno niža od tržišne, ako je duži rok otplate ili dođe do oprosta
duga. Takva davanja bi se mogla tretirati kao prilozi. Ako banka pristane da otpiše
dug, onda ona postaje donator, pod uslovom da kredit koji je dala ne prevazilazi
ograničenje za donacije pravnih lica, a to je 200 prosečnih plata. Dodatne probleme
bi otvorilo uzimanje kredita za finansiranje kampanje i otplata tog kredita u narednim godinama jer u momentu kada stranka predaje izveštaj o izvorima finansiranja
kampanje Agenciji za borbu protiv korupcije i kada on bude javno objavljen, ni
323
324
325
326
GRECO (The Group of States against Corruption) nastoji da obezbedi javnost finansiranja
stranaka i drugih političkih subjekata, kao i efikasnu kontrola, a sve u odgovarajućem pravnom
okviru koji političkim subjektima omogućava da pribavljaju sredstva, uz poštovanje ograničenja
koja sprečavaju nedozvoljeni politički uticaj. Preporuke su dostupne na http://www.coe.int/t/
dghl/monitoring/greco/evaluations/round3/GrecoEval3(2010)3_Serbia_Two_EN.pdf.
Sl. glasnik RS, 43/11.
Više o novousvojenom Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti vidi u I.4.14.4.1.
Danas, 12. jul, str. 3.
291
Ljudska prava u Srbiji 2011.
javnost ni Agencija, koja proverava tačnost i potpunost podataka iz izveštaja, nemaju potpuni uvid u to odakle će stranka troškove kredita da podmiri, odnosno ko
je u krajnjoj liniji finansirao tu kampanju. Time se efekat transparentnosti gubi, a
to je osnovna intencija ovog zakona. Čini se da dužina otplate kredita nije dobro
obuhvaćena zakonom jer kada otplata prevazilazi godinu, što će verovatno biti slučaj, nemoguće je odrediti iz godišnjih finasijskih izveštaja tačne uslove kreditiranja.
Agencija za borbu protiv korupcije treba, u skladu sa zakonom da „popuni praznine“ kroz uvođenje dodatnih propisa. Agencija je direktno ovlašćena da reguliše ova
pitanja kroz članove 27, 28 i 29. Ovi članovi koji se tiču podnošenja izveštaja kazuju da se sastav izveštaja može menjati po nalozima Agencije bez potrebe zakona pa
je ovo vrlo dobro rešenje.
Zakon otvara i izvestan prostor za „zaobilaženje“ obaveza, što je inače opšte
mesto u finansiranju političkih subjekata. Jedan od načina za to je da donator koji
želi da donira sumu veću od limita to ne uradi direktno, već da za njega to učine
treća lica. Ovde je veoma važan način na koji će se vršiti kontrola jer se podzakonskim aktima ne mogu direktno sprečiti zloupotrebe. Post festum kontrola je zakonom ubrzana, a izveštaje je moguće tražiti i tokom kampanje i zahtevati ih i od
drugih aktera – saradnika, marketinških agencija. S druge strane, na raspolaganju je
i monitoring troškova, odnosno upoređivanje izveštaja s onim što je utvrđeno kao
troškovi na terenu.
Neki od mogućih oblika zloupotreba su „izvlačenje“ novca iz javnog preduzeća koje je pod rukovodstvom struktura određene stranke i potom njegovo vraćanje
u legalne tokove preko računa nekog privatnog preduzeća ili osobe „bliske“ stranci.
Isto tako, novac od priloga „velikih“ donatora se može „usitniti“ na sume koje su
zakonom dozvoljene i koje će potom stranačka „armija“ uplaćivati preko sopstvenih
računa.327 Moguće je i da se sastave fiktivni ugovori o poslovnotehničkoj saradnji
koji prikrivaju stvarni izvor sredstava.
Novi zakon navodi da je „zabranjeno davanje priloga političkom subjektu
preko trećeg lica“, i da je „zabranjeno prikrivanje identiteta davaoca priloga ili iznosa priloga“ (čl. 13). Jedan od načina da Agencija ovo kontroliše je npr. upoređivanje
visine iznosa priloga sa prijavljenim iznosima ili sa ličnim bogatstvom registrovanog davaoca priloga.
Zakonom je praćenje izborne kampanje regulisano na sledeći način. Za potrebe troškova kampanje stranke otvaraju poseban račun koji bi Agencija mogla da
kontroliše, a sama Agencija trebalo bi da angažuje volontere koji će monitoringom
kampanje na terenu pratiti svaki detalj kampanje i potom svoju računicu upoređivati
sa onom koju stranke dostave. Mehanizam za otkrivanje ovakvih zloupotreba je
dvojak – revizija trošenja sredstava javnih preduzeća, koja su mogući izvor nelegalnog finansiranja, kontrola finansiranja stranaka koja bi polazila od monitoringa
njihovih troškova, i koja bi uzimala u obzir i saznanja ili sumnje o kršenju zakona na koja ukažu privrednici ili ljudi iz samih stranaka. Agencija za borbu protiv
327
Danas, 26. septembar str. 3.
292
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
korupcije, ali i javni tužilac, treba da reaguju na sumnje da postoje mahinacije s
novcem u izbornim kampanjama, a jedini način za proveru podataka iz izveštaja o
finansiranju je njihovo upoređivanje s podacima nezavisnog monitoringa. Stav 4 iz
člana 32 daje pravo Agenciji da zahteva podatke od onih koji su „u njihovo ime i za
njihov račun (političkih subjekata) dobijali podatke“, ukoliko su ti podaci Agenciji
neophodni za „obavljanje poslova propisanih ovim zakonom“ znači da agencija ima
uvek mogućnost da dopuni svoje istraživanje svim podacima dostupnim državnim
organima i npr. medijskim kućama, štamparijama i ostalim koji su uključeni u finansijske transakcije tokom kampanje.
Političke partije u Srbiji imaju još jedan put do sticanja sredstava koji izlazi
iz okvira nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije, a donekle obesmišljava
njene napore. Naime, do dodatnog novca za kampanju partije mogu doći i preko nevladinih organizacija čime bi se mogla izbeći stroga pravila novog zakona o finansiranju. Iako je Grupa država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GREKO) u
nekoliko navrata upozoravala da je veliki problem što partije u Srbiji imaju pravo
na osnivanje nevladinih organizacija, postojeći Zakon o udruženjima to im i dalje
dozvoljava.328 Nisu ni sve preporuke ove organizacije našle svoje mesto u zakonskom tekstu, a one su se odnosile na kontrolu korišćenja sredstava u javnoj svojini
za potrebe partije i kontrolu poklona, na položaj nezavisnog, spoljnjeg revizora i na
mogućnost da kontrolom budu obuhvaćene ne samo stranke nego i sve druge institucije ili organi koji su povezani sa strankom ili su pod njenom kontrolom.329
Na javnoj raspravi o nacrtu ovog zakona istaknut je jedan problem koji se
odnosi na mešanje nadležnosti Državne revizorske institucije (DRI) i Agencije za
borbu protiv korupcije, potencijalnu hijerarhiju ove dve nezavisne institucije i pitanje autonomnosti dva nezavisna regulatorna tela sa izvesnim odgovornostima i
mandatima u ovoj oblasti. Naime, predlog jedne odredbe zakona bio je da Agencija
za borbu protiv korupcije nakon obavljene kontrole finansijskih izveštaja političkog
subjekta može uputiti Državnoj revizorskoj instituciji zahtev za obavljanje revizije
tih izveštaja, u skladu sa zakonom. U toku rasprave traženo je da se ova odredba
briše iz zakonskog teksta jer je predlagač ovog amandmana smatrao da se tako daje
pravo Agenciji da Državnoj revizorskoj instituciji određuje subjekte revizije, čime
se ugrožava samostalnost i nezavisnost DRI. Ipak odredba čije se brisanje zahtevalo
amandmanom nije brisana već je izvestan kompromis postignut brisanjem odredbe
narednog stava koji je predviđao da o obavljenoj reviziji DRI postupa po ovakvom
zahtevu i obaveštava Agenciju o sprovedenoj kontroli. U jedinom preostalom stavu
ovog člana (čl. 34) precizirano je da se zahtev za obavljanje revizije može uputiti
u skladu sa zakonom kojim se uređuje nadležnost Državne revizorske institucije.
Ovom izmenom se nije u potpunosti ispunio zahtev predlagača amandmana čiji je
argument da između državnih organa koje je osnovala Narodna skupština Srbije,
a koji su nezavisni i samostalni u svom radu, ne sme postojati hijerarhijski odnos,
328
329
Večernje novosti, 15. juli, str. 3.
Politika, 4. mart, str. A1.
293
Ljudska prava u Srbiji 2011.
niti je u potpunosti postignuta nezavisnost DRI kao „najvišeg organa revizije javnih
sredstava, koji samostalno odlučuje o subjektu revizije, predmetu i obimu revizije,
kao i o vremenu vršenja revizije“.330
Čini se da je ovo „mešanje nadležnosti“331 bilo jedan od motiva (ili izgovora) da Državna revizorska institucija donese i objavi odluku da finansijski izveštaji
političkih partija neće biti predmet revizije u tekućoj godini i da se najavi „mogućnost“ da stranke budu uključene u njihov redovan program revizije u narednoj
godini. Pored objašnjenja da je odlaganje kontrole uslovljeno nedostatkom prostora
i kadrovskim kapacitetima DRI, problem može biti i to što novi zakon o finansiranju političkih aktivnosti ne sadrži odredbu maksimalnog iznosa koji stranka može
da potroši u kampanji, a zakašnjenje u donošenju zakona dovelo je do toga da su
stranke izbegle kazne za eventualno nepodnošenje godišnjih izveštaja o finansiranju
za prošlu godinu.332
Ostaje da se vidi kakvi će efekti primene novog zakona biti i da li će rešenja
koja on nudi omogućiti veću transparentnost finansiranja političkih subjekata i tako
uticati na smanjenje nivoa korupcije.
8. Položaj branitelja333 ljudskih prava
Ostvarivanje jednog od osnovnih prava koje proklamuje Deklaracija Ujedinjenih nacija o braniteljima ljudskih prava334 – prava svakoga da u procesu zagovaranja i zaštite ljudskih prava bude zaštićen u slučaju kršenja svojih ljudskih prava
(st. 1 čl. 9 pomenute deklaracije) u 2011. godini u Srbiji nije bilo obezbeđeno na
adekvatan način od strane države. Kao i prethodnih godina malo je urađeno i malo
volje pokazano da bi se animozitet prema braniteljkama i braniteljima umanjio u
državi u kojoj je doskora narodni parlament bio mesto gde se otvoreno govori s mržnjom prema njima, uglavnom onima najaktivnijim na polju zaštite ljudskih prava.
Pritisak na branitelje je danas više suptilan i uglavnom činjen od nedržavnih aktera,
ali odgovornost za nekažnjavanje počinioca pretnji i napada na branitelje može se
pripisati samo državi.
330
331
332
333
334
Politika, 4. jun, str. A1.
Zakonom o državnoj revizorskoj instituciji je predviđena nadležnost ove institucije da vrši finansijsku kontrolu političkih stranaka.
Politika, 20. septembar, str. A6.
Ovaj termin biće korišćen zbirno da označi braniteljke i branitelje ljudskih prava.
Declaration on the Right and Responsibility of Individuals, Groups and Organs of Society to
Promote and Protect Universally Recognized Human Rights and Fundamental Freedoms, usvojena rezolucijom 53/144 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 8. marta 1999. godine, tekst
dostupan na engleskom jeziku na http://www.unhchr.ch/huridocda/huridoca.nsf/(Symbol)/A.
RES.53.144.En.
294
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Upravo posebna zaštita branitelja je osnovna oblast koja bi bila regulisana
konkretnom strategijom vlade o braniteljima ljudskih prava a koja bi bila osmišljena i izrađena u saradnji sa civilnim društvom, što je predloženo na konferenciji
državnog i nevladinog sektora, predstavnika nezavisnih regulatornih tela i novinara
održanoj krajem godine u Beogradu.335 Predložena strategija bi, kako je zaključeno,
morala uključiti formiranje unutar institucija vlasti jednog centralnog punkta (organa/tela) za rad na unapređenju položaja branitelja, zatim kontinuirano obučavanje
kroz treninge u oblasti ljudskih prava i rodne ravnopravnosti sudija, tužioca i predstavnika policije, takođe omogućavanje i podsticanje nadgledanja sudskih postupaka
od strane branitelja, obezbeđivanje i omogućavanje održavanja svih mirnih protesta
branitelja i, što je najvažnije, mnogo efikasnije procesuiranje slučajeva pretnji i napada na branitelje uključujući brzu, efikasnu i transparentnu istragu pretnji i napada
u cilju stvaranja bezbednog okruženja za branitelje u Srbiji.
U tom smislu, nakon fizičkih napada i nanošenja telesnih povreda LGBT
osobama u drugoj polovini godine, a nakon zabrane održavanja Parade ponosa,
predstavnici najaktivnijih organizacija za zaštitu ljudskih prava ove populacije u
Srbiji, nakon protesta ispred Vlade Srbije su u razgovorima sa predstavnicima vlasti zahtevali da se hitno donesu izmene Krivičnog zakonika i da se uvede institut
zločina iz mržnje, poznat u komparativnom pravu, kojim bi se teže kažnjavala sva
krivična dela ako za motiv imaju mržnju zasnovanu na seksualnoj orijentaciji ili
nekom drugom osnovu.336 Nekažnjivost napada na branitelje se nastavlja i nakon
izvesnih unapređenja krivičnog zakonodavstva iz 2009. godine. Tužilaštvo nikada
do sada nije pokrenulo postupak za kršenje odredbi o zabrani diskriminacije koje
štite branitelje od ugrožavanja njihove bezbednosti pri zalaganju za poštovanje ravnopravnosti (st. 2 čl. 387 KZ).
LGBT aktivisti se i dalje suočavaju s pretnjama na dnevnom nivou i njihova
fizička bezbednost je još uvek u velikoj opasnosti, a poruke mržnje upućene LGBT
osobama najčešće su centralna tema pretnji pripadnicima marginalizovanih grupa
i njihovih branitelja. Homofobne poruke su tokom 2011. godine bile ispisivane na
fasadi „Omladinskog centra CK13“ u Novom Sadu,337 čije su prostorije bile meta
učestalih napada tokom cele godine.338
Braniteljke ljudskih prava su viđene kao najugroženije i meta napada dodatno motivisanih rodnom diskriminacijom i mržnjom. U 2011. godini pretnje i psihičko nasilje nad braniteljkama se nastavljaju. Istaknutoj braniteljki iz Novog Pazara je
335
336
337
338
O konferenciji više na web sajtu Uprave za ljudska i manjinska prava na http://www.ljudskaprava.gov.rs/sl/vesti/prema-nacionalnoj-politici-o-braniteljkama-i-braniteljima-ljudskih-prava.
Više o ovim događajima na web sajtu organizacije Gej strejt alijansa na adresi: www.gsa.org.rs.
Novosadske ustanove/organizacije koja kroz kulturne aktivnosti podstiče debatu i edukuje na
temu problema nacionalizma, ksenofobije, desnog ekstremizma i fašizma.
„Tri molotovljeva koktela na CK 13“, Dnevnik, 30. septembar, str. 14; „Osuđen napad na
CK13“, Blic – Vojvodina, 22. novembar, str. 3; „Topovski udar bačen u dvorište kluba“, Danas,
3. avgust; str. 22, „Loša reakcija države na incidente u Vojvodini“, Danas, 9. avgust, str. 4.
295
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nakon objavljivanja njenog novinarskog teksta u dnevnom listu Danas339 i pretnji
koje su povodom teksta usledile obezbeđena policijska zaštita,340 dok je druga eminentna braniteljka iz istog grada nakon učestalih pretnji pokrenula parnični postupak
radi objavljivanja demantija u lokalnom listu Sandžak Press za niz kleveta protiv
nje i organizacije za zaštitu ljudskih prava koju predvodi. Pravni tim organizacije za
zaštitu ljudskih prava Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM je u martu podneo četiri krivične prijave u ime nevladine organizacije Žene u crnom zbog fizičkih
napada i pretnji po život i imovinu aktivistkinja ove organizacije po osnovu krivičnih dela Rasne i druge diskriminacije (čl. 387 KZ), ali i Nasilničkog ponašanja (čl.
344 KZ).341 U julu mesecu usledila je krivična prijava protiv nepoznate osobe koja
je kreirala „fejsbuk“ profil „Zaustavite mentalno nasilje – zabranite Žene u crnom“
koji je sadržao i otvorene pozive na nasilje i ubistvo NVO aktivistkinja.342
U oktobru su u dva slučaja prinudnih iseljenja branitelji iz nevladinih organizacija Žene u crnom i Regionalni centar za manjine, iako mirno protestujući
nezakonitim iseljenjima na Novom Beogradu i Banovom brdu, bili privođeni u policijske stanice zbog navodnog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti, odnosno
ometanja pravde, nakon čega su pušteni.343 Može se očekivati da će se u narednom
periodu branitelji suočavati sa novim pritvaranjima u slučajevima prinudnih evikcija čiji se broj konstantno uvećava s obzirom da je veliki broj neformalnih naselja
na listama za rušenje.
Internet sajtovi pojedinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, kao što su
YUCOM i Gej strejt alijansa bili su „hakovani“ tokom 2011. godine, a navedene
organizacije još nisu dobile informacije o preduzetim istragama po podnetim krivičnim prijavama.
Uloga branitelja u kreiranju politika nije dovoljno jaka s obzirom da je prisutan manjak komunikacije između vlade i parlamenta s jedne i nevladinih organizacija s druge strane kad je u pitanju kreiranje novog zakonodavstva i nedostatak volje
predstavnika najviše državne vlasti da usvoje kulturu ljudskih prava i sugestije koje
u tom smislu dolaze od organizacija civilnog društva. Napredak je samo donekle
učinjen na nivou parlamenta uvođenjem institucije javnog slušanja krajem 2010.
godine.344 Međutim jasan mehanizam za uključivanje organizacija za zaštitu ljudskih prava u proces izrade zakonskih tekstova još uvek ne postoji.
339
340
341
342
343
344
„Hidžab, marama kao politika“, Danas, 10. februar, str. 6.
„Aidi Ćorović policijska zaštita“, Danas, 24. februar, str. 1.
Informacije dobijene u komunikaciji sa organizacijom za zaštitu ljudskih prava Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM specijalizovanoj za pružanje besplatne pravne pomoći za slučajeve kršenja ljudskih prava, pri čemu je jedan od posebnih programa zaštita i sudsko zastupanje
branitelja ljudskih prava.
Ibid.
Ibid.
Poslovnik Narodne skupštine, tekst dostupan na internet sajtu Narodne skupštine na adresi:
http://www.parlament.gov.rs/narodna-skupstina-.872.html.
296
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Prilikom usvajanja novog Zakona o parničnom postupku, ali i novog Zakonika o krivičnom postupku nisu prihvaćene urgencije civilnog sektora da se ukinu/
preinače odredbe koje stavljaju organizacije specijalizovane za zaštitu ljudskih prava u neravnopravan položaj sa advokaturom i javnim službama pravne pomoći u
sudskim postupcima ograničavaćujući tako građanima pravo na pristup pravdi, na
jednakost zaštite prava pred sudovima i pravo na zastupanje. Koalicija za pristup
pravdi koju čini niz renomiranih nevladinih organizacija krajem meseca novembra
izdala je saopštenje za javnost u kojem su izneti ključni stavovi civilnog sektora
o ovim zakonodavnim izmenama.345 O spornim odredbama kritički se izjasnila i
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti svojim saopštenjem.346 Osim opšte odredbe o
punomoćniku koji po novom rešenju može biti isključivo advokat (čl. 85, st. 1) novog ZPP, ovakvo opredeljenje je predviđeno i u odredbama o besplatnoj pravnoj pomoći (čl. 170), koju će detaljno urediti novi poseban zakon. Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći bio je predmet javne rasprave krajem godine,347 te se usvajanje
u parlamentu očekuje u 2012. godini. Takozvana primarna pravna pomoć, odnosno
davanje početne ili opšte pravne informacije i početnog pravnog saveta će, prema
radnoj verziji zakona, biti besplatna i opšta, odnosno dostupna svima za sve vrste
postupaka, a moći će da je pružaju i udruženja građana (uz advokate i organe državne/organe lokalne samouprave). Za razliku od toga, sekundarnu pravnu pomoć,
koja se ogleda u konkretnom pravnom savetu, sastavljanju podnesaka, medijaciji i
zastupanju, a koju će uz ispunjenost određenih uslova građani ostvarivati besplatno
ili uz delimičnu naknadu troškova tek nakon odluke nadležnog organa (po predlogu
bi to bilo Ministarstvo pravde), u potpunosti će pružati samo advokati. Udruženja
građana će, kao i službe pravne pomoći u jedinicama lokalne samouprave, moći da
zastupaju stranke samo u upravnom postupku pod određenim uslovima. Prema jednoj od alternativa teksta člana 23 radne verzije zakona (Pružaoci sekundarne pravne
pomoći) ovakvu vrstu pravne pomoći će moći da pružaju i pravne klinike osnovane
na pravnim fakultetima.348
Stigmatizacija organizacija za zaštitu ljudskih prava je u medijima još uvek
uveliko prisutna te je neophodno ulagati kontinuirane napore na edukaciji novinara
o ljudskim pravima i društvenoj ulozi branitelja i ohrabriti ih da prenose informacije
o braniteljima koje su u većoj meri objektivne i izbalansirane. Novinari, kao mogući
i česti branitelji ljudskih prava imaju posebnu ulogu u širenju kulture ljudskih pra345
346
347
348
„Država ograničava pristup pravdi“, tekst dostupan na internetu na adresi: http://www.e-novine.
com/drustvo/55990-Drava-ograniava-pristup-pravdi.html.
Mišljenje Poverenice za ravnopravnost od 27. septembra dostupno na internet sajtu ove institucije na adresi: http://www.ravnopravnost.gov.rs/search.php?search=parni%C4%8Dnom+postup
ku&submit=Trazi.
12.12.2011, više na internet sajtu Ministarstva pravde na adresi: http://www.mpravde.gov.rs/lt/
news/vesti/odrzana-javna-rasprava-o-radnoj-verziji-zakona-o-besplatnoj-pravnoj-pomoci.html.
Tekst nacrta, tok javne rasprave i različiti dokumenti uključujući pregled komparativnopravne
prakse u ovoj oblasti mogu se preuzeti sa internet sajta Ministarstva pravde na adresi: http://
www.mpravde.gov.rs/cr/news/vesti/besplatna-pravna-pomoc.htm.l.
297
Ljudska prava u Srbiji 2011.
va, ali evidentan je nedostatak inicijative i civilnog i novinarskog sektora za koordinisanje i bližu saradnju u ostvarivanju ove značajne društvene uloge.349
Odnos nezavisnih regulatornih tela prema braniteljima je afirmativan i predstavnici ovih institucija blisko sarađuju sa braniteljima na projektima, seminarima,
dajući zajednička saopštenja i u konsultacijama prilikom pokretanja sudskih i drugih postupaka za zaštitu ljudskih prava. Uspostavljanje posebnih tela/sektora unutar
nezavisnih institucija koji bi svoj rad fokusirali na zaštitu prava i unapređenje položaja branitelja ljudskih prava značajno bi doprineo njihovom bezbednijem položaju
i destigmatizaciji u društvu.
Finansiranje aktivnosti branitelja još uvek je nekonzistentno i neodrživo jer
ne postoji interes državne i vlasti lokalnih samouprava da finansiraju organizacije
za zaštitu ljudskih prava. Prema podacima iz juna sredstva za rad u 2011. godini je
obezbedilo samo 37 odsto nevladinih organizacija u Srbiji, dok svaka peta organizacija nema obezbeđene fondove za rad u 2012. godini.350
Poseban problem u finansiranju je još uvek isti budžetski kanal koji se koristi
za finansiranje nevladinih organizacija gde su uključene i političke, verske, sportske
i omladinske organizacije (takozvana „linije 481“ ili „dotacije za nevladine organizacije“). Inicijativa za diverzifikaciju budžetske linije iz 2008. godine nije naišla na
odgovor ni u 2011. godini. Nalazi trogodišnjeg istraživanja koje su sprovele organizacije civilnog društva Centar za razvoj neprofitnog sektora i Transparentnost Srbija,
predstavljeni u mesecu maju ove godine, pokazali su da su različitim zloupotrebama
preko budžetske linije za nevladine organizacije finansirani i centri za socijalni rad,
muzeji, škole, biblioteke i policijske uprave (koji dobijaju sredstva iz budžeta po
drugim osnovama), ali i pojedinci i privredna društva, među kojima na primer i građevinsko preduzeće „Branković“ koje je 1,9 miliona dinara dobilo od Ministarstva
za infrastrukturu.351 Rezultat navedenog projekta je i prva internet baza korisnika
sredstava iz ove budžetske linije (koja doduše ne obuhvata sve javne prihode dodeljene u ove svrhe jer ne ukljujčuje sredstva iz budžeta lokalnih samouprava), a
simptomatično je i to što je ovakva transparentnost ostvarena na sajtu jedne nevladine organizacije,352 a ne na primer Ministarstva finansija.353 Uredba Vlade kojom
bi trebalo da budu uređeni jasni kriterijumi, uslovi, način i postupak dodele sredstava udruženjima građana nisu usvojene do kraja 2011. godine iako je novi Zakon o
udruženjima počeo da se primenjuje 2010. godine. Ova uredba bi mogla značajno da
doprinese sprečavanju postojećeg upliva političkih uticaja u dotiranje organizacija
349
350
351
352
353
Jedan od zaključaka sa gore navedene konferencije o braniteljima ljudskih prava.
Nalazi istraživanja „Stanje u sektoru civilnog društva“ koje je za organizaciju Građanske inicijative sproveo Ipsos stratedžik marketing predstavljeni u Medija centru 20. oktobra. O ovome i
u tekstu „Projekti plaćaju civilno društvo“, Danas, 21. oktobar, str. 4.
„Pomagali stranke, crkvu, policiju, muzeje i škole“, Danas, 14. maj, str. 4.
Centar za razvoj neprofitnog sektora – navedena baza je dostupna na adresi: http://www.crnps.
org.rs/nvobudzet.
Iz autorskog teksta Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
objavljenog u tekstu: „Konzumenti sa pozicije 481“, Politika, 24. maj, str. A14.
298
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
civilnog društva, ali i destigmatizaciji istih s obzirom da su nepotpune i netačne informacije o finansiranju (koje bi tako bilo transaprentno i bolje kontrolisano) često
vodile neopravdanim optužbama i predrasudama prema braniteljima ljudskih prava.
9. Pregled presuda Evropskog suda za ljudska
prava u odnosu na Srbiju
Tokom 2011. godine nastavljen je trend porasta broja predstavki podnetih
Evropskom sudu za ljudska prava protiv Republike Srbije. Prema podacima s kraja
oktobra 2011. godine pred Sudom u Strazburu je bilo oko 6.100 predstavki protiv Srbije o kojima još nije bilo odlučeno, što Srbiju po broju predstavki stavlja na sedmo
mesto, iza Rusije, Turske, Ukrajine, Rumunije, Italije i Poljske – država sa daleko
većim brojem stanovnika.354 Do sada je Sud u odnosu na Srbiju doneo ukupno 61
(u 54 presude je utvrđena makar jedna povreda Konvencije), a tokom ove godine 12
presuda.355 Zastupnik Srbije pred ESLJP je tokom 2011. godine postigao dogovor o
poravnanju u 77 predmeta, i svi osim jednog koji se odnosio na članove 2 (pravo na
život) i 3 (zabrana mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja) Konvencije, tiču
se povrede prava na pravično suđenje (čl. 6), a na osnovu kojih je iz budžeta Srbije
na ime naknade nematerijalne štete isplaćeno ukupno 297.500 evra.356
I dalje se najveći broj predstavki podnosi zbog dugog trajanja sudskih postupaka i neizvršenje pravosnažnih presuda domaćih sudova.357 Među komuniciranim
predstavkama ima nekoliko velikih grupa predmeta koji se zasnivaju na sličnim
činjenicama. Sudu je podneto oko 1.500 predstavki zbog navodnih povreda zabrane
diskriminacije i neusaglašene domaće prakse u slučajevima koji se tiču isplata nekadašnjim vojnim rezervistima,358 oko 100 predstavki koje se tiču reizbora sudija,
kao i 6 slučajeva u kojima podnosioci tvrde da su njihove bebe koje su navodno
preminule nakon porođaja, ustvari nelegalno date na usvajanje.359
354
355
356
357
358
359
Statistički podaci preuzeti sa: http://www.echr.coe.int/NR/rdonlyres/92D2D024-6F05-495E-A7144729DEE6462C/0/Chart_EN_31102011.pdf, i http://www.echr.coe.int/NR/rdonlyres/962F25712D85-4879-94CC-5D699E3F1A65/0/PCP_Serbia_en.pdf?.
„Pregled presuda donetih u 2012. godini u odnosu na Republiku Srbiju“, dostupan na: http://
www.zastupnik.mpravde.gov.rs/cr/articles/statistika-i-pregledi/pregled-presuda-donetih-u-2012
.-godini-u-odnosu-na-republiku-srbiju.html.
Podaci dobijeni od Ministarstva pravde Republike Srbije na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja.
„Izveštaj o radu Zastupnika Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava za period januar 2011. godine jun 2011. godine“, str. 1, dostupan na http://www.zastupnik.mpravde.gov.rs/uploads/cr/statistika-i-pregledi/izvestaj-o-radu-za-period-januar-jun-2011.-godine/
Izvestaj_o_radu_jan-jun2011.pdf.
Vidi Vučković protiv Srbije, predstavka br. 17153/11.
Vidi Jovanović protiv Srbije, predstavka br. 21794/08.
299
Ljudska prava u Srbiji 2011.
Veliki broj predstavki građana Srbije podnetih Sudu u Strazburu ukazuju na
brojne teškoće u zaštiti ljudskih prava pred domaćim sudovima, kao i na nepoverenje građana u domaće pravosudne organe. Iako je praksa ovog Suda imala izvesnog
uticaja na razvoj sudske prakse u Srbiji, i dalje se ne može reći da domaći sudovi
adekvatno primenjuju Konvenciju, a problem kome bi trebalo posvetiti posebnu pažnju jeste neodgovarajuće citiranje presuda Evropskog suda – sumarno pozivanje na
Konvenciju, a ne na konkretne odluke Suda i bez odgovarajućeg obrazloženja.360
U cilju smanjenja broja predstavki i pritiska na Sud, ali i zbog proširenja uticaja Konvencije u postupcima pred domaćim telima,361 u procesno zakonodavstvo
Srbije362 unete su odredbe koje omogućavaju ponavljanje pravosnažno okončanog
parničnog postupka po predlogu stranke ukoliko ona stekne mogućnost da upotrebi
odluku ESLJP kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od
uticaja za donošenje povoljnije odluke.363 Odgovarajuću odredbu sadrži i novousvojeno krivično procesno zakonodavstvo koje predviđa mogućnost podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku
koji je prethodio njenom donošenju povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda
okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajamčeno Evropskom konvencijom, a to je utvrđeno odlukom Evropskog suda.364 Ove odredbe međutim do sada
nisu imale širu primenu u praksi.365
9.1. Pravo na pravično suđenje (čl. 6 Konvencije)
9.1.1. Dužina trajanja krivičnog postupka u kome je od suda traženo da odluči o imovinsko-pravnom zahtevu – Ristić protiv Srbije.366 – Podnosioci predstavke
su kao oštećeni u krivičnom postupku protiv njihovog oca M. P. zbog krivičnog
dela nedavanja izdržavanja, istakli imovinsko-pravni zahtev u toku krivične istrage 29. maja 2003. Žalili su se zbog dužine trajanja krivičnog postupka jer sudovi
360
361
362
363
364
365
366
Zaključi izneti na okruglom stolu „Reforma Evropskog suda za ljudska prava i uticaj prakse Suda na domaće reformske procese i praksu“, održanom 7. oktobra 2011. godine u Palati
Srbije. Izveštaj sa Konferencije dostupan na: http://www.zastupnik.mpravde.gov.rs/lt/articles/
dokumenti/izvestaji/okrugli-sto-reforma-evropskog-suda-za-ljudska-prva-i-uticaj-prakse-sudana-domace-reformske-procese-i-praksu.html.
U skladu s Recommendation No. R (2000) 2 of the Committee of Ministers to member states
on the re-examination or reopening of certain cases at domestic level following judgments of
the European Court of Human Rights, od 19. januara 2000, dostupna na: https://wcd.coe.int/
ViewDoc.jsp?id=334147&Site=CM.
O ovome vidi više u II.1.2.
Član 426, st. 11 Zakona o parničnom postupku. Sličnu formulaciju u čl. 422, st. 1, tač. 10 sadrži i Zakon o parničnom postupku koji se primenjivao do kraja 2011. godine.
Član 485, st. 3 Zakonika o krivičnom postupku.
U istraživanju sudske prakse koje je Beogradski centar za ljudska prava sprovodio tokom 2011.
godine, a kojim su obuhvaćeni skoro svi osnovni i viši sudovi u Srbiji, uočena su svega dva
zahteva u kojima su se stranke pozvale na ove odredbe.
Predstavka br. 32181/08, presuda od 18. januara 2011.
300
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
nisu odlučivali o njihovom zahtevu usled zastarevanja krivičnog gonjenja. ESLJP
je prilikom odlučivanja, uzeo u obzir da slučaj nije bio posebno složen, a da se
ticao pitanja od izuzetne važnosti za podnosioce predstavki. Sud je takođe cenio
i to što je do zastarelosti, koja je za posledicu imala gubitak mogućnosti da se o
zahtevu podnosioca predstavke odluči u krivičnom postupku, došlo zbog toga što
su sudovi u nekoliko navrata pravili duže pauze u postupanju i mnogo puta odlagali
ročišta. Sud je posebno istakao činjenicu da bi domaći sudovi morali da postupaju
s posebnom marljivošću u slučajevima koji se tiču dece, kao i da osim obaveze da
osiguraju pravično suđenje za osuđenog, moraju i da pruže zaštitu žrtvama, posebno
kada se radi o ranjivim i maloletnim osobama. Na osnovu raspoloživih dokaza Sud
je zaključio da su za otezanje postupka, koji je uzevši u obzir trenutak od kada se
Konvencija primenjuje u odnosu na Srbiju trajao 5 godina i 7 meseci i nije ispunio
zahteve suđenja u razumnom roku, bili krivi pravosudni organi, te je konstatovao
povredu stava 1 člana 6 Konvencije.
9.1.2. Trajanje postupka u kome sud rešava pitanja od značaja za porodične
odnose – Veljkov protiv Srbije.367 – Podnositeljka predstavke vodi parnični postupak za stаrаteljstvo i izdržаvаnje zа svoju ćerku rođenu 2002. godine, koji je u
toku već više od pet godina pred sudovima istog stepena. Ona se žalila da nije bila
u mogućnosti da izgradi odnos sa svojom ćerkom, koja je ostala da živi s ocem,
usled dužine trajanja postupka i neizvršenja rešenja o privremenoj meri iz juna i
decembra 2006. godine. Evropski sud je u jednoj tаčki presude pobrojаo okolnosti
koje ukazuju na nedovoljnu mаrljivost domаćeg sudа – četiri suđenjа odloženа su
usled orgаnizаcionih pitаnjа u sаmom sudu; sudu je trebаlo preko godinu dаnа dа
objedini postupаk po tužbаmа obe strаne u sporu; godinu i dvа mesecа dа odluči o
privremenoj meri; preko mesec dаnа dа dostаvi žаlbe tuženog nа rešenje o privremenoj meri višoj sudskoj instаnci; nije bilo аktivnosti domаćeg sudа u periodimа
između 16. junа i 18. decembrа 2008. godine, i između 9. decembrа 2009. i 17. junа
2010. godine; nije dаto nikаkvo objаšnjenje zа šestomesečno odugovlаčenje prilikom određivаnjа nove institucije kojа bi trebаlo dа obаvi veštаčenje.
Evropski sud je ponovo istakao da se u predmetima poput ovog zahteva
posebnа mаrljivost s obzirom nа moguće posledice koje može imаti predugo trajanje postupkа, posebno na uživаnje prаvа nа poštovаnje porodičnog životа, a još
više ukoliko se sporni postupаk odnosi nа starateljstvo nad detetom, i utvrdio je dа
je došlo do povrede člаnа 6, stаv 1 Konvencije.
9.1.3. Neizvršenje pravosnažnih presuda kojima se utvrđuje pravo na novčanu naknadu zbog povrede prava iz radnih odnosa – Rašković i Milutinović protiv
Srbije368 i Milunović i Čekrlić protiv Srbije.369 – U predmetu Rаšković i Milunović
spornim domаćim prаvosnаžnim presudama njihov nekadašnji poslodavac (društve367
368
369
Predstavka br. 32181/08, presuda od 19. aprila 2011.
Predstavke broj 1789/07 i 28058/07, presuda od 31. maja 2011.
Predstavke br. 3716/09 i br. 38051/09, odluka o prihvatljivosti od 17. maja 2011.
301
Ljudska prava u Srbiji 2011.
no preduzeće) obavezan je dа podnositeljkаmа isplаti odgovаrаjuće iznose nа ime
potrаživаnjа po osnovu nаknаde zаrаde nа koju su one imаle prаvo dok su bile
na „obaveznom plaćenom odsustvu“, troškovа pаrničnog postupkа, kao i pratećih
doprinosa zа penzijsko i zdrаvstveno osigurаnje. Ove su takođe učestvovale u Programu za rešavanje viška zaposlenih u svom preduzeću.
U vezi s tvrdnjom da im je povređeno pravo na imovnu, Sud se pozvao na
svoje ranije presude u sličnim slučajevima370 i na praksu Ustavnog suda Srbije371
koji je u činjenično sličnom predmetu, utvrdio da se sâmo učešće u programu viška
zaposlenih ne može tumačiti kao odustajanje od prava koja proističu iz nerešenih
potraživanja u vezi s radnim odnosima, te da lica u sličnoj faktičkoj situaciji kao
podnositeljke imaju pravo na ostvarivanje prava koja prоističu i iz prоgrаmа viškа
zаpоslеnih i iz prеоstаlih pоtrаživаnjа nа оsnоvu zаpоslеnjа, prе prеstаnkа rаdnоg
оdnоsа. Prema tome, Sud je zaključio da presude domaćih sudova u korist podnositeljki spadaju u okvir značenja člana 1 Protokola 1, i da se ne može smatrati da je
duži propust organa da izvrše ove presude u skladu nacionalnim zakonodavstvom,
te je utvrdio povredu Konvencije.
Kada je u pitanju povreda člana 6, stav 1, Sud opet nije našao nijedan razlog
da odstupi od ranije zauzetog stava u sličnim predmetima pošto je dužnik u državnoj i društvenoj svojini, a period neizvršenja je trajao između tri godine i jedanaest
meseci i šest godina i sedam meseci, te je utvrdio povredu EK. Sud je u skladu s postojećom praksom naložio državi Srbiji da podnositeljkаmа predstаvki iz sopstvenih
sredstava isplati iznose dosuđene domаćim prаvosnаžnim presudаmа.
U pokušaju iznalaženja sistemskog rešenja za sprečavanje ponavljanja kršenja prava na pravično suđenje u slučajevima neizvršenja presuda protiv dužnikа
društvenih preduzećа kojа su se nаlаzilа u postupku privаtizаcije, а u odnosu nа
koje je Agencijа zа privаtizаciju donelа odluku o restrukturirаnju, i ispunjavanja
obaveze usvajanja generalnih mera za izmenu postojeće sudske prakse, Vrhovni kasacioni sud je 22. februara 2011. godine usvojio pravno shvatanje da se izvršni postupci koji se odnose nа nаplаtu novčаnih potrаživаnjа iz rаdnog odnosа utvrđenih
izvršnim isprаvаmа protiv dužnikа, subjektа privаtizаcije u restrukturirаnju, neće
prekidаti, а da će se prekinuti postupci nаstаviti i okončаti.372
U odluci o prihvatljivosti u slučaju Milunović i Čekrlić, ESLJP je rаzmаtrаo
delotvornost ustаvne žаlbe kao pravnog leka u ovoj vrsti predmeta. Sud je uzeo
u obzir relevаntne odredbe Ustаvа Republike Srbije, Zаkonа o Ustаvnom sudu,
Zаkonа o privаtizаciji, relevаntnu prаksu domaćih sudova, posebno Ustаvnog sudа,
Odluke Višeg sudа u Krаgujevcu, kаo i gore pomenuto Prаvno shvаtаnje Vrhov370
371
372
Kačapor i dr. protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, itd, presuda od 15. januara 2008; Crnišanin
protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, itd, presuda od 13. januara 2009; Grišević protiv Srbije,
predstavke br. 16909/06, itd, presuda od 21. jula 2009.
Predmeti Už-95/2008 i Už-143/2007, odluke od 29. novembra 2009. i 4. decembra 2009.
Pravno shvatanje Vrhovnog kasacinog suda o sprovođenju izvršenja s odvojenim mišljenjem, od
25. marta 2011, dostupno na: http://www.vk.sud.rs/pravno-shvatanje-sprovodjenje-izvrsenja.html
302
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
nog kаsаcionog sudа iz februara 2011. godine, i konstatovao da očigledno postoji
napredak u domаćoj sudskoj prаksi u vezi sа vođenjem izvršnog postupkа protiv
preduzećа u procesu restrukturirаnjа. Pohvalivši pokušaj države da usvoji mere za
usaglašavanje s praksom Evropskog suda, ovaj sud je ipak konstatovao da nije ispunjen posebаn zаhtev po kome bi držаvа trebаlo dа isplаti iznose dosuđene u predmetnim prаvosnаžnim presudаmа iz sopstvenih sredstava.
Sud nije prihvatio argumente Vlаde dа jednа od podnositeljki nije uopšte
podnelа ustаvnu žаlbu, а dа drugа, nakon što je dobila odluku Ustavnog suda u svoju korist, nije podnelа zаhtev Komisiji zа nаknаdu štete, niti je pokrenula poseban
parnični postupak, i proglasio je njihove predstavke prihvatljivim. ESLJP će i dalje
ustаvnu žаlbu u nаčelu smаtrаti delotvornim domаćim prаvnim sredstvom u okviru
znаčenjа člаnа 35, stаv 1 Konvencije u vezi sа svim podnetim predstаvkаmа počev
od 7. аvgustа 2008, ali se postupak naknade materijalne štete u ovakvim slučajevima neće smatrati delotvornim zato što Ustavni sud nije naložio državi da isplati
iznose dosuđene pravosnažnim presudama, već je samo urgirao kod nadležnog suda
da ubrza izvršenje presuda u pitanju.373
9.1.4. Prаvo nа nepristrаsni sud – Šorgić protiv Republike Srbije.374 – Ovaj
predmet se tiče žalbe zbog navodne povrede prava na pravično suđenje iz člana 6
EK zbog dužine trajanja ostavinskog postupka posle smrti oca podnositelja žalbe, koji je započet maja 1995. godine, a bio je u prekidu od 14. junа 1995. do 7.
septembrа 2010. godine, zbog vođenjа više pаrnicа između podnosiocа i njegove
mаćehe. Sporni parnični postupаk je još uvek u toku, po zаhtevu zа ponаvljаnje
postupkа koji je podneo podnosilаc, nаkon odluke VSS dа odbije njegovu reviziju. Odluke prvostepenog sudа u pogledu zаhtevа zа ponаvljаnje postupkа su u
dvа nаvrаtа ukidаne po žаlbi, tаko dа je postupаk još u toku pred prvostepenim
sudom. Ostаvinski postupаk, nаstаvljen je 7. septembrа 2010. godine, а dа sud još
nije doneo prаvosnаžnu odluku povodom zаhtevа zа ponаvljаnje postupkа, pа se
ESLJP upitao zašto to nije učinjeno rаnije, nаkon odluke VSS po reviziji od 20.
аprilа 2006. godine. Sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6,
stava 1 EK.
Podnosilac žalbe takođe se žalio i na sastav suda zbog navodne sumnje u
nepristrasnost sudije u paralelnom građanskom postupku koji je protiv njega pokrenula supruga ostavioca 2000. godine, posebno primetivši dа su sudije B. i D.
učestvovаle u rаzmаtrаnju njegovog predmetа pred Okružnim sudom i Vrhovnim
sudom 24. mаrtа 2004. godine i 20. аprilа 2006. godine, iаko su oni već odlučivаli
u istom predmetu u nižim instаncаmа. Sаma činjenica dа se sudije nisu izuzele iz
odlučivаnjа u predmetu podnosiocа u drugoj i trećoj instаnci, po osnovu njihovog
373
374
Kao što je naglasio u pomenutoj odluci, ESLJP će nastaviti da prati razvoj sudske prakse srbijanskih sudova, posebno Ustavnog suda, te se njegova odluka o efikasnosti ovog pravnog
sredstva u načelu, i u pogledu pojedinih grupa predmeta može menjati u naredom periodu.
Predstavka br. 34973/06, presuda od 3. novembra 2011.
303
Ljudska prava u Srbiji 2011.
rаnijeg učešćа u postupku, za Sud nije bila dovoljna da bi ispunila zahteve subjektivnog testa nepristrasnosti. Međutim, po mišljenju Sudа u konkretnom slučаju nije
bio zаdovoljen objektivni test zа ustаnovljenje „prаvа nа nepristrаsni sud“, jer su obe
sudije, i B. i D. učestvovаle u donošenju odlukа koje su se odnosile na međusobno
povezane činjenice u vezi sa složenim odnosom ostavioca sa sinom i suprugom, a
pošto su ti sporovi okončаni nepovoljno po podnosiocа, to može stvoriti opravdane
sumnje u nepristrаsnost pomenutih sudijа, zbog čegа je Sud izveo zаključаk dа je
člаn 6, stаv 1 povređen i u аspektu „prаvа nа nepristrasni sud“.
9.1.5. Sistemski problem neujednačene sudske prakse domaćih sudova – Živić
protiv Srbije.375 – Neujednačenost sudske prakse domaćih sudova je još jedan od sistemskih problema s kojima se suočava Srbija.376 S ovom predstаvkom dostаvljeno
je i 18 predstаvki povodom istog pitanja, o kojima Sud još nije odlučivаo, najverovatnije kako bi pratio dаlji rаzvoj prаkse Ustаvnog sudа, koji će i sam razmatrati
identične žalbe.377
Vlada Srbije je 2000. godine i potom 2003. godine usvojila dve odluke kojima se dupliraju iznosi plata zaposlenih službenika koji žive i rade na Kosovu.
MUP je 31. jаnuаrа 2000. godine odlučilo dа se policаjcimа nа Kosovu uvećаvа
osnovnа zаrаdа između 2,5 i 4,5 procenta u zаvisnosti od okolnosti, te je podnosiocu isplaćivao uvećаnu zаrаdu u sklаdu sа svojom odlukom, а ne odlukom Vlаde.
Pozivajući se na stav 1 člana 6 EK, g. Živić, radnik MUP iz Kosovske Mitrovice,
žalio se da sudovi koji su odlučivali o njegovom zahtevu da mu se isplati zarada
koja mu se duguje nisu bili dosledni drugim sudskim odlukama, odnosno da njegov zahtev nije usvojen, dok su brojne njegove kolege, koje su se našle u sličnoj
situaciji uspele sa svojim tužbenim zahtevima zasnovanim na istim činjeničnim i
pravnim osnovima.
Evropski sud ostao je pri svom stanovištu dа iаko se određenа odstupаnjа
u tumаčenju mogu prihvаtiti kаo sаstаvni deo svаkog prаvosudnog sistemа koji
je, bаš kаo i srpski, zаsnovаn nа mreži sudećih i аpelаcionih sudovа koji imаju
nаdležnost nаd određenom teritorijom, u slučаjevimа podnosilаcа predstаvki
suprotnа tumаčenjа proisteklа su iz iste sudske nаdležnosti, i podrаzumevаlа su
nedosledno presuđivаnje o pravima mnogih licа u istoj situаciji. Sve je to dovelo
do stаnjа trаjne neizvesnosti, koje je zаuzvrаt morаlo umаnjiti poverenje jаvnosti
u prаvosuđe. Sud je utvrdio kršenje člаnа 6 Konvencije zbog duboke i uporne
prаvosudne neizvesnosti koju VSS nije isprаvio nа zаdovoljаvаjući nаčin.
375
376
377
Predstavka br. 37204/08, presuda od 13. septembra 2011.
S ovim problemom kao sistemskim se od svih zemalja članica Konvencije, suočavaju samo
Srbija i Rumunija. Vidi presudu u predmetu Rakić i drugi podnosioci predstavki protiv Srbije
(br. 47460/07, od 5. oktobra 2010).
Komentar presude Zastupnika pred ESLJP Republike Srbije, dostupan na: http://www.zastupnik.mpravde.gov.rs/cr/articles/presude/u-odnosu-na-rs/zivic-protiv-srbije-broj-predstavke37204-08.html
304
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
9.1.6. Pravo na pristup sudu – Juhas Đurić protiv Srbije,378 Dobrić protiv
Srbije379 i Đokić protiv Srbije.380 – Podnosilac žalbe u predmetu Đurić je advokat koji se žalio na činjenicu da se nadležni sud oglаsio stvаrno nenаdležnim zа
odlučivanje o nаplаti troškovа zа obаvljаnje službene odbrаne prilikom ispitivanja
osumnjičenog u policiji, čime je došlo do povrede njegovog prаvа nа pristup sudu i
povrede stava 1 člana 6. I opštinski sud koji je doneo prvostepenu odluku i okružni
sud koji je ovu oduku potvrdio, smatrali su da o njegovom zahtevu ne treba da odlučuju parnični sudovi, pošto se sporni honorar odnosi na pretkrivični postupak, koji
je posebna vrsta administrativnog postupka, a ne zvanični krivični postupak.
Evropski sud je konstatovao da njegov zadatak nije da odlučuje koji domаći
sud (pаrnični ili uprаvni) imа nаdležnost dа odlučuje o osnovаnosti ovih zаhtevа.
Podnosilаc predstаvke nije dostаvio primer domаće sudske prаkse, koji bi ukazao na
to da su se pаrnični sudovi u nekom drugom predmetu kаo što je njegov proglаsili
nаdležnim ratione materiae, dok je držаvа, sа svoje strаne, dostаvilа prаksu kojа
ukаzuje dа je domаće prаvosuđe spremno dа rаzmаtrа veomа rаzličite tužbe u
uprаvnim sporovima i dа dosudi nаknаdu. ESLJP je na osnovu svih činjenica kojima je raspolagao zаključio dа podnosilаc predstаvke nije bio lišen pristupа sudu
prilikom odlučivаnjа o njegovim grаđаnskim prаvimа i obаvezаmа, te da nije bilo
povrede Konvencije.
Protiv podnosioca predstavke u predmetu Dobrić, podneta je tužba Opštinskom sudu u Novom Sаdu 1986. godine u vezi s nepokretnom imovinom vrednosti 4.000.000 „starih dinara“. Nаkon denominacije srpske vаlute 14. decembrа
1998. godine, Opštinski sud delimično je presudio u korist podnosilаcа i primetio
je dа je vrednost sporа sаdа 50.000 „novih dinаrа“. Okružni sud uvаžio je žаlbu
tužiocа 13. jаnuаrа 2005. godine i delimično presudio u njegovu korist. Podnosioci,
koje je zаstupаo аdvokаt, su potom zatražili reviziju. VSS je 14. junа 2006. godine,
odbаcio njihov zahtev smatrajući da podnosioci nisu ovlаšćeni dа je izjаve, jer je
vrednost sporа ispod vаžećeg zаkonskog limitа od 15.000 novih dinаrа. U spisimа
predmetа nije bilo posebne odluke Opštinskog sudа kojom se utvrđuje vrednost
spora od 50.000 novih dinara, već je sud samo potvrdio da su se stranke saglasile o
vrednosti spora. VSS je smatrao da je relevаntаn iznos od 4.000.000 „stаrih dinаrа“,
iz prvobitne tužbe, što je očigledno bilo mаnje od 15.000 novih dinаrа limitа po
relevаntnim procesnim prаvilimа.
Evropski sud je smatrao dа je VSS sud težio legitimnom cilju i dа je postignutа
rаzumnа srаzmerа između upotrebljenih sredstаvа i ciljа kome se težilo. Primenjeni zаkonski prаg, nije predstаvljаo neoprаvdаno mešаnje u prаvo podnosilаcа nа
pristup sudu, već pre legitimаn i rаzumаn procesni zаhtev, imаjući u vidu sаmu
suštinu uloge Vrhovnog sudа tj. dа se bаvi stvаrimа od izuzetne vаžnosti, on je Za378
379
380
Predstavka br. 48155/06, presuda od 7. juna 2011.
Predstavke br. 2611/07 i 15276/07, presuda od 21. juna 2011.
Predstavka br. 1005/08, presuda od 20. decembra 2011.
305
Ljudska prava u Srbiji 2011.
konom potpuno ovlаšćen dа odbаci svаku reviziju koju smаtrа nedozvoljenom i nije
bio vezаn sаmim pozivаnjem nižestepenih sudovа nа iznos od 50.000 novih dinаrа
kаo vrednost predmetnog sporа. Vrhovni sud implicitno je zаsnovаo svoju odluku nа prethodno obаvezujućem shvаtаnju Građanskog odeljenja VSS, od 22. maja
2001, u pogledu denominаcije srpske vаlute, uključujući i rok koji podnosioci nisu
poštovаli. U tаkvim okolnostimа, Evropski sud nije nаšao nijedаn rаzlog dа veruje
dа je odlukа VSS u konkretnom slučаju proizvoljnа, te je shodno smаtrаo dа nemа
povrede prаvа iz člаnа 6, stаv 1 EK.
Podnosilac predstavke u predmetu Đokić, je na odsluženju zatvorske kazne u
KPZ u Nišu. On se obratio ESLJP jer je smatrao da krivični postupak protiv njega
nije bio pravičan, jer mu je bio uskraćen pristup Vrhovnom sudu. ESLJP je u ovom
predmetu utvrdio da je bilo jasno da je podnosilac imao rok od mesec dana od prijema presude donete po žalbi, u kome je trebalo da uloži zahtev za ispitivanje pravosnažne presude što je on i učinio, preko zatvorske uprave. VSS je međutim greškom
odbacio njegov zahtev za ispitivanje zakonitosti kao neblagovremen, uzevši u obzir
datum kada je primio zahtev g. Đokića, čime je prekršio čl. 428 ZKP i pravo na
pristup sudu iz stava 1 člana 6 EK. Pre odlučivanja o meritumu ESLJP je odbacio
prigovor države da nisu iscrpena sva pravna sredstava jer podnosilac predstavke
nije tražio od tužilaštva da uloži zahteva za zaštitu zakonitosti, smatrajući da se ne
radi o pravnom sredstvu koje se mora iscrpeti. Sud je naglasio da nije na njemu
da utvrđuje kakav bi eventualni ishod imao zahtev za ispitivanje zakonitosti, koje
podnosilac nije ovlašćen sam da podnese, već to može zahtevati od tužilaštva koje
o tome donosi diskrecionu odluku.
9.2. Pravo na privatan i porodičan život
9.2.1. Povreda prava na privatnost čitanjem prepiske zatvorenika – Milošević protiv Srbije.381 – Ovo je treća presudа „dobro ustаnovljene sudske prаkse“ u
kojoj je Sud našao povredu člаna 8 Konvencije zbog otvaranja i čitаnja prepiske
zаtvorenikа. Podnosilаc je izdržаvаo je kаznu u KPZ Niš, i na više pisаmа koje je
slao na rаzličite аdrese nalazio se pečаt zavoda u Nišu, što je primetio sam ESLJP.
Evropski sud se pozvao na prvu presudu donetu protiv Srbije istim povodom u
predmetu Stojanović.382
381
382
Predstavka br. 32484/03, od 18. januara 2011. O ovom predmetu je odlučivalo tročlano sudsko
veće uvedeno Protokolom 14 uz Konvenciju.
Predstavka br. 34425/04, presuda od 19. maja 2009. godine, vidi više u Izveštaj 2009, II.2.12.
Komitet ministara Saveta Evrope usvojio je završne rezolucije u tri slučaja protiv Republike
Srbije (Stojanović, Milošević i Jovančić) konstatujući da je Republika Srbija u potpunosti ispunila obaveze utvrđene presudama koje su donete u ovim slučajevima, prevod Odluke Saveta
ministara Saveta Evrope CM/ResDH(2011), dostuan je na:
http://www.zastupnik.mpravde.gov.rs/lt/news/vesti/izvrsenje-presuda-evropskog-suda-za-ljudska-prava-stojanovic-jovancic-i-milosevic-protiv-srbije.html
306
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
9.3. Zabrana mučenja
9.3.1. Nesprovođenje istrage zbog navodne torture – Stanimirović protiv Srbije.383 – Podnosilac žalbe je zbog sumnje da je izvršio krivično delo ubistva, 10.
februara 2001. odveden u policijsku stanicu gde je nakon što je pretučen, priznao
da je učestvovao u ubistvu. Potom je još u dva navrata bez advokata izvođen pred
istražnog sudiju, kome se požalio na teško zlostavljanje u policiji usled koga je
pretrpeo ozbiljne povrede glave. Kada je četvrti put izveden pred sudiju u prisustvu
svog advokata, 16. marta 2001. godine, povukao je priznanje. U krivičnoj prijavi
koju je podneo protiv nepoznatih policijskih službenika, tvrdio je da je bio pretučen
bejzbol palicom, udaran, da su na njemu primenjivani elektro šokovi u predelu genitalija, kao i da mu je policija pretila smrću. Ipak, tužilac nije pokrenuo postupak
tim povodom, i uputio je podnosioca predstavke 24. septembra 2001. da kao supsidijarni tužilac u roku od 8 dana pokrene krivično gonjenje, što on nije učinio. Sud
koji je doneo presudu kojom ga je proglasio krivim i osudio na 40 godina zatvora,
konstatovao je da je on prebijan u policiji, i proglasio je neprihvatljivim dve izjave
koje je on dao u policijskoj stanici, ali je prihvatio tri izjave date istražnom sudiji.
ESLJP je podsetio da kada neka osoba pouzdano tvrdi, kao u ovom slučaju, da
je pretrpela postupanje suprotno zabrani mućenja od strane državnih organa iz člana
3, ta odredba, bezuslovno zahteva postojanje delotvorne zvanične istrage i obavezu
vlasti da reaguju čim se podnese zvanična pritužba. U konkretnom slučaju, i pored
činjenice da je u krivičnom postupku protiv podnosioca predstavke utvrđeno da je
on mučen u februaru 2001. godine i da su mogući počinioci identifikovani, krivična
istraga nije sprovedena, te je Sud konstatovao povredu člana 3 Konvencije.
Podnosilac predstavke je tvrdio da mu je povređeno i pravo na pravičnu raspravu tokom odlučivanja o krivičnoj optužbi koja mu je stavljana na teret, te da
upotreba priznanja koje je dao pred istražnim sudijom 13, 14. i 19. februara 2001.
godine zbog zlostavljanja kome je bio izložen u policijskoj stanici treba da bude
zabranjena. Ne dovodeći u pitanje da je podnosilac predstavke zaista zlostavljan u
policijskoj stanici i da su izjave koje je dao pred istražnim sudijom zaista upotrebljene u krivičnom postupku protiv njega, Vlada je tvrdila da to ne predstavlja povredu člana 6, pošto te izjave nisu bile jedini dokaz protiv podnosioca predstavke.
ESLJP je međutim naglasio da u vezi s upotrebom dokaza u krivičnom postupku
pribavljenih povredom zabrane mučenja iz člana 3 važe posebna pravila, i da se
tada krivični postupci u celini smatraju nepravičnim, bez obzira na to da njihovu
dokaznu vrednost u postupku. Sud je primetio da su domaći sudovi utvrdili da je
podnosilac predstavke mučen u policijskoj stanici i nisu prihvatili kao dokaz izjave
koje je on tamo dao 10. i 17. februara 2001. godine, ali su prihvatili izjave koje je
dao pred istražnim sudijom 13, 14. i 19. februara 2001. godine. Lekarski izveštaji
potvrđuju da je podnosilac predstavke bio brutalno pretučen, da je bio podvrgnut
elektro šokovima, pretnjama smrću i gušenju. S obzirom na ozbiljnost ovog muče383
Predstavka br. 26088/06.
307
Ljudska prava u Srbiji 2011.
nja koje je neposredno prethodilo priznanju datom pred istražnim sudijom, Evropski
sud nije sumnjao da je podnosilac predstavke zaista dao to priznanje iz straha da će
ga policija dalje mučiti. Činjenica da je policija mogla da obezbedi povratak podnosioca predstavke u zatvor i da nastavi da ga zlostavlja čak i pošto je podnosilac
predstavke vraćen u zatvor dokazuje da je njegov strah opravdan pa je Sud je našao
da je povređen stav 1 član 6 Konvencije.
10. Suočavanje s prošlošću
Srbija je tokom 2011. godine konačno uhapsila i u pritvorsku jedinicu MKTJ
prebacila Ratka Mladića, bivšeg komandanta glavnog štaba vojske bosanskih Srba,
i Gorana Hadžića, nekadašnjeg predsednika vlade samoproglašene „Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem“ i predsednika tzv. Republike Srpske
Krajine, i tako učinila dostupnim ovom sudu i poslednju dvojicu begunaca, optuženih za zločine izvršene na teritoriji Bosne i Hercegovine, odnosno Hrvatske.
Prvo je 26. maja u Lazarevu, selu kod Zrenjanina, u kući svog rođaka uhapšen Ratko Mladić, gotovo punih 16 godina nakon što je pred MKTJ optužen za
genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine.384 Predsednik Republike Boris
Tadić je, saopštavajući javnosti da je Mladić uhapšen, rekao da su akciju hapšenja
koordinisano izvele Bezbednosno-informativna agencija i Služba za otkrivanje ratnih zločina MUP.385 On je rekao i da su „glupost“ komentari prema kojim je vlast
godinama znala gde je Mladić, a da je samo splet okolnosti doveo do toga da do
hapšenja dođe na dan kada je Beograd posetila visoka predstavnica EU za spoljne
poslove i bezbednosnu politiku Ketrin Ešton (Catherine Ashton) i svega nekoliko
dana pre redovnog obraćanja tužioca MKTJ Serža Bramerca (Serge Brammertz) Savetu bezbednosti UN u kom je on ocenio saradnju Srbije sa Tribunalom, a za koje
se znalo da značajno utiče na to da li će Srbija dobiti status kandidata za pridruženje
EU, što je bio jedan od najznačajnijih propagiranih ciljeva srbijanskih vlasti.386 To
obraćanje Bramerca Savetu bezbednosti UN je za Srbiju i bilo pozitivno, pošto se
u njemu zahvalio vlastima na hapšenju Mladića i rekao da ono predstavlja odličan
rezultat, ali je i podsetio da je on bio u begu 16 godina, što je činjenica koja postavlja uznemirujuća pitanja o tome kako je moguće da je toliko godina uspevao
izbeći državne organe. Pozdravio je i najave srbijanske Vlade da će biti pokrenuta
istraga, odnosno krivični postupak protiv onih koji su Mladiću pomagali u skrivanju
i izraženu odlučnost Vlade da otkrije i kazni svakog državnog službenika koji mu
384
385
386
Optužnica protiv Ratka Mladića je dostupna na internet stranici MKTJ, http://www.icty.org/
case/mladic/4.
Vidi http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=26&nav_category=64
&nav_id=514622.
Vidi http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=26&nav_category=64
&nav_id=514770.
308
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
je pomagao.387 Visoki državni funkcioneri su ne samo neposredno nakon Mladićevog hapšenja, nego i kasnije nagoveštavali da će biti istraženo ko mu je pomagao
u skrivanju,388 ali do kraja godine na ovom polju nije bilo konkretnih rezultata, što
je u decembarskom obraćanju Savetu bezbednosti UN istakao i Bramerc, koji je
rekao da je tokom novembarske posete Srbiji video da je „preduzeto jako malo po
tom pitanju“ i izjavio da Tužilaštvo MKTJ očekuje da se učini mnogo više.389 U
međuvremenu, Apelacioni sud u Beogradu je ukinuo presudu kojom je 10. decembra 2010. godine četvoro optuženih za pomaganje u skrivanju Mladića oslobođeno
optužbe i kojom su optužbe protiv preostalih šestoro optuženih odbijene zbog zastarelosti.390 Naloženo je ponovno suđenje celoj grupi, pred novim sudskim većem,
i ono je počelo u decembru, kada je odlučeno da će u postupku putem video-linka
svedočiti i Mladić.391 Reakcije opozicionih političkih stranaka na hapšenje Mladića
nisu bile ni blizu tako oštre kao kada je 2008. godine uhapšen Radovan Karadžić. Jedina parlamentarna stranka koja je osudila hapšenje Mladića bila je Srpska
radikalna stranka (SRS) Vojislava Šešelja.392 Predsednik Srpske napredne stranke
(SNS) Tomislav Nikolić, koji je 2008. godine kao zamenik predsednika SRS predvodio veliki ulični protest zbog hapšenja Radovana Karadžića, tokom koga je došlo
do ozbiljnog sukoba protestanata i policije, ovog puta nije osudio hapšenje jednog
od ratnih lidera bosanskih Srba, već je izjavio da ga je ono iznenadilo i da u vezi
sa njim „ima mnogo pitanja koja treba postaviti“. „Ko je to, ko je tog čoveka juče
video, prepoznao, da li je možda Srbija znala sve vreme gde se nalazi Ratko Mladić,
šta je to odlučilo da baš danas bude uhapšen?“, zapitao je Nikolić i dodao da se „ne
radi o običnom čoveku“ i da u Srbiji „nikada nisu uspeli da nam ga predstave kao
zločinca i zlikovca“.393 Ulične proteste tokom kojih je došlo do nasilja i sukoba sa
policijom su na dan hapšenja u Beogradu i Novom Sadu organizovale ekstremistič387
388
389
390
391
392
393
Vidi ceo tekst obraćanja Serža Bramerca Savetu bezbednosti UN 6. juna 2011, http://www.icty.
org/x/file/Press/Statements%20and%20Speeches/Prosecutor/110606_proc_brammertz_un_sc_
bcs.pdf.
Predsednik Srbije je prilikom Bramercove posete Beogradu, 13. septembra izjavio da se istražuje
ko je prethodnih godina pomagao beguncima optuženim pred MKTJ (http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?yyyy=2011&mm=09&dd=13&nav_category=64&nav_id=541717), a predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ Rasim Ljajić je pred narednu, novembarsku
posetu Bramerca Beogradu izjavio da će državni organi napraviti rekonstrukciju kretanja svih
optuženih pred MKTJ, što bi trebalo da pomogne da se otkrije ko im je pomagao u skrivanju
(http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=11&dd=03&nav_category=64&
nav_id=554710).
Vidi ceo tekst obraćanja Serža Bramerca Savetu bezbednosti UN 7. decembra 2011, http://
www.icty.org/x/file/Press/Statements%20and%20Speeches/Prosecutor/111207_proc_brammertz_un_sc_bcs.pdf.
Politika, 22. jul, str. A9.
Politika, 22. decembar, str. A9.
Potpredsednik SRS Dragan Todorović je izjavio da je hapšenje Mladića „jedan od najtežih
trenutaka u srpskoj istoriji“ i „gnusni čin“ i da je siguran da taj čin „neće ostati nekažnjen“
(Danas, 27. maj, str. 5).
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=26&nav_id=514658.
309
Ljudska prava u Srbiji 2011.
ke i nacionalističke organizacije „Obraz“ i „SNP naši 1389“.394 U ovim protestima
učestvovalo je po nekoliko stotina ljudi, ali se na protestu koji je nekoliko dana
nakon hapšenja organizovala SRS okupilo, prema procenama medija, oko 15.000
ljudi. I taj protest je završen neredima, tj. sukobima sa policijom u kojim je bilo nekoliko desetina povređenih (uglavnom policajaca) i nakon kojih je uhapšeno skoro
dve stotine ljudi, od čega pedesetak maloletnika.395 Prema rezultatima istraživanja
javnog mnenja izvršenog u maju, koje je objavila Kancelarija Nacionalnog saveta
za saradnju sa MKTJ, 51% ispitanika ne bi izručilo Mladića MKTJ, 34% podržava
hapšenje, dok 40% anketiranih smatra da je on heroj.396
Goran Hadžić je uhapšen 20. jula na Fruškoj Gori, nedaleko od manastira
Krušedol. Kao i nakon hapšenja Mladića, predsednik Srbije Boris Tadić je istakao
da vlasti nisu znale gde se ovaj begunac skrivao.397 Tužilac za ratne zločine i koordinator akcionog tima koji je tragao za beguncima od MKTJ Vladimir Vukčević je
tada izjavio da je Hadžić imao lažni identitet, odnosno ličnu kartu na lažno ime, da
je sa njim uhapšena još jedna osoba koja mu je pomagala u skrivanju, čiji identitet
nije saopšten i da je održavao kontakt sa svega nekoliko lica, među kojim je bilo i
nekoliko sveštenika Srpske pravoslavne crkve.398 Uprkos tome što su državni organi u posedu ovakvih informacija, do kraja 2011, kao što smo već pomenuli, nije
bilo konkretnih rezultata kad je u pitanju krivično gonjenje osoba koje su pomagale
prikrivanje optuženih pred MKTJ.
U pogledu suočavanja sa prošlošću, tj. utvrđivanja činjenica o zločinima izvršenim tokom ratova na prostoru bivše SFRJ i krivičnog procesuiranja odgovornih
za ove zločine, hapšenja Mladića i Hadžića bila su ne samo najznačajniji, nego i
najpozitivniji događaji u 2011. godini. Sva ostala značajnija dešavanja ne samo da
nisu doprinela utvrđivanju odgovornosti za zločine i kažnjavanju krivaca, nego su i
oživela sukobe između vlasti država u regionu i ugrozila saradnju između pravosudnih organa ovih država. Ranijih godina pogoršanje u odnosima između Bosne i Hercegovine i Srbije izazvali su postupci koji su u Srbiji pokrenuti protiv Ilije Jurišića i
Ejupa Ganića, zbog njihove navodne odgovornosti za napade na snage JNA i ubistva vojnika u Tuzli, odnosno Sarajevu 1992. godine,399 a 2011. godine tenzije je
394
395
396
397
398
399
Vidi npr. Danas, 27. maj, str. 12 i izveštaj Blica o protestu u Beogradu (http://www.blic.rs/
Vesti/Drustvo/256301/Nasilni-protesti-zbog-hapsenja-Mladica-u-Beogradu).
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/256813/Privedeno-179-demonstranata-povredjeno-11-gradjana-i-32-policajca.
Politika, 27. maj, str. A4.
http://www.slobodnaevropa.org/content/uhapsen_goran_hadzic/24270938.html.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=07&dd=20&nav_category=64&
nav_id=526596.
Iliji Jurišiću, nekadašnjem starešini Ministarstva unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine, Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije stavlja na teret da je u maju 1992. godine izdao naredbu za napad na kolonu 92. motorizovane brigade JNA koja se povlačila iz Tuzle, u kome je
smrtno stradalo najmanje 50 vojnika JNA, a njih najmanje 44 ranjeno. U prvostepenom postupku on je proglašen krivim i osuđen na 12 godina zatvora, ali je u postupku po žalbi 11. oktobra
2010. ova presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, a Jurišić pušten na slobodu,
310
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
podgrejalo hapšenje bivšeg generala Vojske Bosne i Hercegovine Jovana Divjaka u
Beču, na osnovu poternice koju je Srbija za njim raspisala zbog sumnje da je odgovoran za zločine nad vojnicima JNA u Sarajevu 1992. godine. Naime, Divjak je 3.
marta uhapšen pošto ga Tužilaštvo za ratne zločine sumnjiči za napad na vojnike
JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 3. maja 1992. godine (za isto delo sumnjiči
se i nekadašnji predsednik Predsjedništva Bosne i Hercegovine Ejup Ganić, koji je
2010. priveden u Londonu ali nije izručen Srbiji jer je britanski sud zaključio da je
postupak protiv njega pokrenut i koristi se u političke svrhe i da nema dovoljno
dokaza da bi Ganić bio krivično gonjen).400 Sud u Kornojbergu (Korneuberg) je u
postupku po zahtevu Srbije za izručenje zaključio da nema garancija da bi Divjak u
Beogradu imao pravično suđenje. Sud je, između ostalog, uzeo u obzir i to da ne
postoji sporazum o razmeni dokaza u slučajevima ratnih zločina između BiH i Srbije, a kako se navodno mesto zločina nalazi van Srbije, ovo bi moglo dovesti do toga
da srpske institucije ne mogu doći do svih dokaznih sredstava, odnosno izjava svedoka.401 Uz to, uzeto je u obzir i to da je Tužilaštvo MKTJ 2003. godine po zahtevu
koji je stigao iz Republike Srpske zaključilo da ne postoje dokazi na osnovu kojih
bi se moglo razumno sumnjati da je Divjak odgovoran za optužbe koje su mu se
stavljale na teret.402 Dok je Divjak bio u pritvoru, u Sarajevu je nekoliko hiljada
građana u više navrata protestovalo u znak podrške ovom generalu,403 a nezadovoljstvo postupcima srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine koje smatraju nastavkom
nacionalističke ratne politike Srbije iskazivali su i političari iz BiH, sa izuzetkom
onih iz Republike Srpske.404 Tokom 2011. godine aktivnosti Tužilaštva za ratne
zločine izazvale su nove tenzije i u odnosima između Hrvatske i Srbije, što je na
kraju dovelo i do toga da u Hrvatskoj dođe do izmena zakonodavstva koje otežava-
400
401
402
403
404
posle čega se vratio u Bosnu i Hercegovinu. U postupku po žalbi Apelacioni sud u Beogradu
je saslušao svedoke koje je predložila odbrana, a koje je prvostepeno veće odbijalo da sasluša,
i utvrdio da njihovi iskazi dovode u pitanje dokaze na kojima je zasnovana osuđujuća presuda.
Inače, od samog početka suđenja posmatrači suđenja su ukazivali na činjenice, kao što je odbijanje da se saslušaju svedoci koje predlaže odbrana, koje idu u prilog tvrdnji da Jurišiću nije
omogućen pravičan postupak (opširnije o ovome vidi Izveštaj 2010, II.2.13.2.2). Ejup Ganić,
nekadašnji predsednik Predsjedništva Bosne i Hercegovine, u Srbiji se sumnjiči za izdavanje
naredbe za napad na vojnike JNA u Sarajevu 1992. godine, zbog čega je za njim raspisana poternica na osnovu koje je uhapšen početkom 2010. u Londonu, međutim, on tada nije izručen
Srbiji jer je britanski sud (City of Westminster Magistrate’s Court) na osnovu sprovedenog
ekstradicionog postupka zaključio da je postupak protiv Ganića u Srbiji pokrenut i koristi se u
političke svrhe. Do takvog zaključka sud je došao pošto mu je, između ostalog, predočeno da
su istragu zbog dela za koje Ganića sumnjiči srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine već vodili
Tužilaštvo MKTJ i Tužilaštvo BiH i da je u oba slučaja zaključeno da nema osnova za krivično
gonjenje, a da srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine ne poseduje nikakve nove dokaze koji bi
opravdali krivično gonjenje (detaljnije o ovome vidi Izveštaj 2010, II.2.13.2.1).
Detaljnije o Ganićevom hapšenju i odluci britanskog suda vidi Izveštaj 2010, II.2.13.2.1.
Vidi http://www.e-novine.com/region/region-bosna/49528-Osloboen-Jovan-Divjak.html.
Vidi faksimil dokumenta Tužilaštva MKTJ, http://www.slobodnaevropa.org/content/tema_sedmice_jovan_divjak/2335988.html.
http://www.slobodnaevropa.org/content/tema_sedmice_jovan_divjak/2335988.html.
http://www.politika.rs/rubrike/region/Na-beckom-aerodromu-uhapsen-Jovan-Divjak.lt.html.
311
Ljudska prava u Srbiji 2011.
ju saradnju pravosudnih organa dveju država. Naime, 5. januara je u Bosni i Hercegovini na osnovu međunarodne poternice uhapšen Tihomir Purda, hrvatski državljanin koji je 1991. godine učestvovao u odbrani Vukovara, koji je zajedno sa još
dvojicom hrvatskih državljana u Srbiji bio osumnjičen za ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika i protiv koga je postupak započeo još nekadašnji Vojni sud. Dok je on
bio u pritvoru, Tužilaštvo za ratne zločine je od Državnog odvjetništva Republike
Hrvatske zatražilo da uzme iskaze većeg broja svedoka koji su se nalazili na teritoriji Hrvatske da bi na kraju, pošto je prikupilo iskaze 14 svedoka iz Srbije i 31 svedoka iz Hrvatske, odustalo od krivičnog gonjenja sve trojice osumnjičenih. Iz Tužilaštva za ratne zločine je tada saopšteno da niko od svedoka nije teretio osumnjičene
i da postupak koji su vodili vojni istražni organi nije vođen u skladu sa pravnim
standardima procesuiranja ratnih zločina.405 Za nepuna dva meseca, koliko je Purda
bio pritvoren, u Hrvatskoj su organizovani brojni protesti branitelja na kojim se od
Vlade Republike Hrvatske i hrvatskih pravosudnih organa zahtevalo da zaštite hrvatske građane od progona na osnovu neutemeljenih optužbi koje stižu iz Srbije.406
Protestanti su tada podsećali na to da se mnoge optužbe protiv hrvatskih državljana
zasnivaju na iznuđenim iskazima koje su oni davali kao zatočenici u logorima, od
kojih su neki bili i na teritoriji Srbije. Takav je slučaj bio i sa Purdom, čije je priznanje zločina dato u zarobljeništvu izgleda bilo osnovni dokaz na kom su srbijanski
pravosudni organi temeljili njegovu krivicu.407 Podsećano je tada i na to da su za
vreme rata u Hrvatskoj u Srbiji osnivani logori za zarobljene Hrvate u kojima su oni
teško zlostavljani i ubijani, a da u Srbiji ni dvadeset godina kasnije niko za to nije
odgovarao. I zaista, ova primedba na račun srbijanskih pravosudnih organa je potpuno opravdana. Nesumnjivo je da su zarobljeni ljudi iz Hrvatske dovođeni u Srbiju
i zatvarani na najmanje nekoliko lokacija: poljoprivrednom dobru JNA u Stajićevu
(kod Zrenjanina), u objektima JNA u Begejcima (opština Žitište, kod Zrenjanina), u
Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu i Šidu. Dokaza koji ozbiljno ukazuju na to da je na
ovim mestima sa zatočenicima postupano nečovečno, da su teško fizički i psihički
zlostavljani, mučeni, izgladnjivani, prebijani i silovani bilo je dovoljno da MKTJ za
ove zločine, kao zločine protiv čovečnosti i teške povrede Ženevskih konvencija,
optužbi bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića,408 a da Županijsko
405
406
407
408
Vidi izjavu zamenika tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića (http://www.slobodnaevropa.org/
content/purda_pustanje_na_slobodu_vukovar/2327767.html) i saopštenje Tužilaštva za ratne
zločine (http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/VESTI_SAOPSTENJA_2011/S_2011_03_03_
LAT.pdf).
Vidi npr. http://www.slobodnaevropa.org/content/prosvjed_podrske_purdi_zbog_nerada_hrvatskih_vlasti/2290720.html.
http://www.slobodnaevropa.org/content/uverenje_o_purdinoj_krivici_temelji_se_na_njegovom_
priznanju/2311351.html.
Vidi drugu izmenjenu optužnicu protiv Slobodana Miloševića od 23. oktobra 2002, paragraf
63–66. http://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/ind/bcs/mil-2ai021023b.htm. U optužnici se navodi da je hrvatsko i nesrpsko stanovništvo sa područja SAO Slavonije, Baranje i
Zapadnog Srema, SAO Zapadne Slavonije, SAO Krajine i tzv. „Dubrovačke republike“ protivpravno hapšeno, zatvarano i zlostavljano na brojnim lokacijama, među kojima su i pet lokacija
312
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
državno odvjetništvo u Osijeku (Hrvatska) 4. aprila 2011. godine zbog zločina nad
civilima i ratnim zarobljenicima podigne optužnicu protiv nekadašnjih oficira JNA,
generala Aleksandra Vasiljevića i potpukovnika Miroslava Živanovića.409 Kako ni
Vasiljević ni Živanović nisu dostupni hrvatskim pravosudnim organima, ova optužnica je u oktobru 2011. u skladu sa Sporazumom o saradnji u progonu učinilaca
krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida potpisanim 2006.
godine ustupljena Srbiji, čije će Tužilaštvo za ratne zločine odlučiti da li će na osnovu raspoloživih dokaza pokrenuti postupak protiv njih dvojice.410 S druge strane,
srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine je prethodno Državnom odvjetništvu Republike Hrvatske (DORH) dostavilo optužnicu protiv podpredsednika HDZ i hrvatskog
parlamenta Vladimira Šeksa, bivšeg ministra unutarnjih poslova Hrvatske Ivana Vekića, nekadašnjeg funkcionera tog ministarstva i lidera vukovarskog ogranka HDZ
Tomislava Merčepa, bivšeg oficira Hrvatske vojske Branimira Glavaša i još 40 osoba, optuženih za genocid i ratne zločine nad srpskim stanovništvom u Vukovaru
1991. godine. Tom prilikom, hrvatski ministar pravde Dražen Bošnjaković je izjavio da je iz Srbije zatraženo da se optužnica dostavi optuženima, ali da uz nju nije
dostavljena i prateća dokumentacija i da nije zahtevano da u Hrvatskoj bude organizovano suđenje.411 Ovu optužnicu je još 1992. podiglo tadašnje Vojno tužilaštvo u
Beogradu, a kako je ono u međuvremenu prestalo da postoji, preuzelo ju je Tužilaštvo za ratne zločine i devetnaest godina kasnije, u skladu sa dogovorom sa kolegama iz Hrvatske, dostavilo Hrvatskoj i zatražilo da je uruči optuženima. Tužilaštva
obe zemlje su bila svesna da je moguće da postupci nekadašnjih vojnih sudova nisu
vođeni u skladu sa načelima pravičnog suđenja, ali su se dogovorila da se ti predmeti dostave Hrvatskoj i da se ispita da li se na osnovu njih može nastaviti krivično
gonjenje u skladu sa sporazumom dva tužilaštva iz 2006. godine.412 I pored toga,
dostavljanje optužnice protiv Šeksa i ostalih je bilo povod da u Hrvatskoj 21. oktobra, nešto pre parlamentarnih izbora održanih krajem godine, bude usvojen Zakon o
ništetnosti određenih pravnih akata pravosudnih tijela bivše JNA, bivše SFRJ i Re-
409
410
411
412
na teritoriji Srbije: Stajićevo (gde je bilo oko 1700 zatočenika), Begejci (oko 260 zatočenika),
Zrenjanin (u optužnici se navodi da je u kasarni JNA u ovom gradu bilo zatočeno na desetine
ljudi), Sremskoj Mitrovici (na stotine zatočenika) i u Šidu (oko stotinu zatočenika).
Vasiljeviću i Živanoviću se na teret stavljaju zločini izvršeni na poljoprivrednom dobru JNA u
Begejcima, u Stajićevu, Sremskoj Mitrovici, Nišu i Staroj Gradiški. U optužnici se navodi da je
nekoliko stotina zarobljenih civila i pripadnika hrvatskih vojnih postrojbi kontinuirano psihički
i fizički zlostavljano, dok je sedmoro njih smrtno stradalo. Vidi pregled postupaka vođenih
zbog krivičnih dela ratnih zločina počinjenih u Vukovaru Državnog odvjetništva Republike
Hrvatske, objavljen 17. novembra 2011, http://www.dorh.hr/PostupciVodeniZbog.
Ibid.
Danas, 22. septembar 2011, str. 14.
Postojanje ovakvog dogovora potvrdili su i glavni državni odvjetnik RH Mladen Bajić i tužilac
za ratne zločine RS Vladimir Vukčević. Vidi http://www.jutarnji.hr/mladen-bajic-napao-vladuzbog-zakona-o-nistetnosti--ratnim-zlocincima-bi-koristio--ali-ostalima-bi-donio-stetu/979039/
i http://www.jutarnji.hr/srpski-tuzitelj-za-ratne-zlocine--hrvatski-zakon-o-nistetnosti-lose-ce-utjecati-na-regionalnu-suradnju/977872/.
313
Ljudska prava u Srbiji 2011.
publike Srbije413 kojim je propisano da su „ništetni i bez pravnog učinka svi pravni
akti bivše JNA, njezinih pravosudnih tijela, pravosudnih tijela bivše SFRJ i pravosudnih tijela Republike Srbije koji se odnose na Domovinski rat u Republici Hrvatskoj, kojima su osumnjičeni, optuženi i/ili osuđeni državljani Republike Hrvatske
za kaznena djela protiv vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom... počinjena na
teritoriji Republike Hrvatske...“, ali se izuzetno „ništetnost“ ne odnosi na akte „za
koje pravosudna tijela Republike Hrvatske utvrde da udovoljavaju pravnim standardima iz kaznenog zakonodavstva Republike Hrvatske (čl. 1, st. 2). Još je propisano
i da pravosudna tela Republike Hrvatske neće postupati po zamolnicama pravosudnih tela Republike Srbije za pravnu pomoć u krivičnim postupcima „ako je postupanje po takvim zamolnicama u suprotnosti s pravnim poretkom Republike Hrvatske i
šteti njezinoj suverenosti i sigurnosti“, o čemu odlučuje ministar pravosuđa (čl. 3,
st. 2). Usvajanje ovakvog zakona kritikovali su i glavni državni odvjetnik RH Mladen Bajić i srbijanski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, koji su ukazali na
to da će on sprečiti saradnju dve države u procesuiranju ratnih zločina i koristiti
samo ratnim zločincima.414 Zakon je oštro kritikovao i predsednik Hrvatske Ivo
Josipović, koji je predložio da se odmah krene u zaključivanje ozbiljnog međunarodnog ugovora sa Srbijom koji će onemogućiti zloupotrebu progona za ratne zločine, ali i osigurati da nijedan zločin ne ostane nekažnjen.415 On je krajem godine od
Ustavnog suda RH zatražio ocenu ustavnosti ovog zakona,416 a zabrinutost povodom usvajanja ovakvog zakona je izrazio i tužilac MKTJ Serž Bramerc, koji je rekao da će ovakvi potezi usporiti pomirenje i ugroziti vladavinu prava.417 Kritike na
račun zakona imao je i predsednik Socijaldemokratske partije Hrvatske Zoran Milanović, koji je nakon izbora održanih u decembru postao predsednik Vlade RH. On
je u oktobru izjavio da je zakon „besmislen“ i da „nikoga neće zaštititi“ i založio se
da se sporna pitanja u vezi sa procesuiranjem ratnih zločina rešavaju dogovorom sa
Srbijom, i to međudržavnim sporazumom ili konsultacijama na najvišem nivou, a
ne dogovorima tužilaštava, kao što je do sada bio slučaj.418 U svakom slučaju, ostaje da se vidi koliko će usvajanje ovog zakona uticati na saradnju pravosudnih organa dveju država, koja je do sada dala dobre rezultate.419 Tužbe zbog navodnog kršenja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida koje su Hrvatska i
413
414
415
416
417
418
419
Narodne novine, 124/11.
Vidi Večernje novosti, 1. oktobar, str. 2.
Vidi saopštenje predsednika Republike Hrvatske od 5. oktobra 2011, http://www.predsjednik.
hr/05102015.
Vidi saopštenje predsednika Republike Hrvatske od 27. decembra 2011, http://www.predsjednik.hr/27122012.
Vidi ceo tekst obraćanja Serža Bramerca Savetu bezbednosti UN 7. decembra 2011, http://
www.icty.org/x/file/Press/Statements%20and%20Speeches/Prosecutor/111207_proc_brammertz_un_sc_bcs.pdf. Ili supra 6?
Vidi gostovanje Zorana Milanovića u emisiji „Nedeljom u 2“ Hrvatske radiotelevizije, 9. oktobra 2011, http://www.hrt.hr/index.php?id=enz&tx_ttnews[cat]=186&cHash=0432f339cb.
Više o saradnji dveju država u procesuiranju ratnih zločina vidi Izveštaj od 2006. do 2010.
314
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Srbija jedna protiv druge podnele Međunarodnom sudu pravde nisu povučene, iako
je krajem 2010. godine bilo naznaka da bi do toga moglo doći.420
Krivično gonjenje izvršilaca ratnih zločina u Srbiji nailazi na ozbljne smetnje. Usled gore opisanih događaja narušeni odnosi sa Hrvatskom i posebno Bosnom
i Hercegovinom nikako ne idu u korist unapređivanju saradnje pravosudnih organa
ovih država i Srbije, od čega u mnogome zavisi efikasnost rada srbijanskih pravosudnih organa. Naime, kako su zločini za koje se sudi u Srbiji po pravilu izvršeni
van njene teritorije i kako se brojni svedoci nalaze van dometa srbijanskog pravosuđa, saradnja sa pravosudnim organima susednih zemalja je od ključnog značaja. Do
sada je, kao što smo pomenuli, najbolja saradnja ostvarena sa hrvatskim pravosudnim organima, koje je Tužilaštvu za ratne zločine ustupilo više predmeta i po njegovim zamolnicama prikupljalo dokaze na teritoriji Hrvatske,421 na osnovu sporazuma tužilaštava dveju zemalja.422 Ovakav sporazum sa Bosnom i Hercegovinom još
uvek nije potpisan, te ustupanja predmeta još uvek nema. Uz to, u poslednje vreme
pogoršani odnosi između Srbije i Bosne i Hercegovine sigurno ne stimulišu svedoke
zločina iz Bosne i Hercegovine nesrpske nacionalnosti da svedoče pred srbijanskim
sudovima i sarađuju sa Tužilaštvom za ratne zločine. Problema ima i sa obezbeđivanjem svedočenja ljudi koji žive na Kosovu.423 Ipak, gore od svega ovoga je to što
vlasti u Srbiji ne pokazuju želju da omoguće efikasno krivično gonjenje odgovornih
za ratne zločine. Čak naprotiv, one direktno opstruiraju rad pravosudnih organa.
Naime, nekoliko svedoka u postupcima za ratne zločine kojima je dodeljen status
zaštićenih svedoka se tokom godine žalilo na to da im pripadnici jedinice MUP zadužene za zaštitu svedoka prete, maltretiraju i njih i njihove porodice i pokušavaju
da ih odvrate od svedočenja. Trojica ranije ili trenutno zaštićenih svedoka, bivših
policajaca, javno su govorili o tome kako su im policajci iz jedinice za zaštitu svedoka pretili, zlostavljali njih i njihove porodice, oduzeli im lične stvari i lična dokumenta i na različite načine pokušavali da ih zastraše i ubede da odustanu od svedočenja.424 Od trenutka kada su prvi put dali izjave o zločinima čiji su očevici njih
420
421
422
423
424
Vidi Izveštaj 2010, II.2.13.
Vidi Izveštaj od 2006. do 2010.
Sporazum o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti
i genocida potpisan je 13. oktobra 2006. godine.
O ovome je na konferenciji o suđenjima za ratne zločine u Srbiji održanoj u septembru u Beogradu govorila direktorka Fonda za Humanitarno pravo Nataša Kandić, čija organizacija pruža
pomoć žrtvama zločina i pomaže sudovima u prikupljanju dokaza (vidi http://www.e-novine.
com/srbija/srbija-tema/50962-Jedinica-zastraivanje-svedoka.html). Da problemi postoje potvrdili su i predstavnici Tužilaštva za ratne zločine. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević je
u septembru izjavio da je jedan Albanac sa Kosova koji je trebao da svedoči u postupku koji se
vodi u Srbiji odustao od toga zbog straha za sopstvenu bezbednost, nakon što je jedan od svedoka u postupku koji se na Kosovu vodi protiv nekadašnjeg pripadnika OVK pronađen mrtav
u Nemačkoj. On je tada kritikovao sistem zaštite svedoka koji je uspostavljen na Kosovu (vidi
Večernje novosti, 1. oktobar, str. 2).
Vidi delove govora Jovana Golubovića, Slobodana Stojanovića i Bojana Zlatkovića sa konferencije o suđenjima za ratne zločine u Srbiji održane 16. septembra u Beogradu (http://www.e-
315
Ljudska prava u Srbiji 2011.
dvojica su penzionisani, a jedan otpušten, dok su policajci koji su bili osumnjičeni
za ratne zločine na Kosovu na osnovu izjava ovih svedoka, nakon što su nakratko
bili u pritvoru, napredovali u službi.425 Dvojica od ove trojice svedoka više nisu u
programu zaštite svedoka.426 Zoran Rašković, jedan od svedoka u postupku protiv
optuženih za zločine u selu Ćuška na Kosovu i bivši pripadnik paravojne jedinice
„Šakali“, pred sudom je, pre nego što je svedočio, odbio zaštitu identiteta, a kasnije
je govorio i o tome kako se na njega iz MUP, uključujući i jedinicu za zaštitu svedoka, vrši pritisak da odustane od svedočenja. Uz to, optuženi u tom postupku su
mu pretili smrću još u sudnici, dok je svedočio.427 Svedoci kojima je prećeno kažu
da su to prijavljivali i MUP i drugim državnim organima, uključujući i Tužilaštvo za
ratne zločine, Ministarstvo pravde i predsednika Republike, ali niko nije reagovao.
Postojanje problema sa zaštitom svedoka potvrdili su i predstavnici Tužilaštva za
ratne zločine. Portparol Tužilaštva i zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić
je rekao da je mišljenje Tužilaštva da program zaštite svedoka treba reformisati i
potvrdio da se nekoliko svedoka žalilo Tužilaštvu na postupanje pripadnika jedinice
za zaštitu svedoka, ali je rekao da Tužilaštvo povodom toga ne može ništa da uradi
jer je zaštita svedoka u nadležnosti MUP. Problemom zaštite svedoka u Srbiji bavio
se i Savet Evrope, čija je Parlamentarna skupština početkom 2011. godine usvojila
rezoluciju o zaštiti svedoka na Balkanu i u njoj pozvala srbijanske vlasti da obezbede funkcionisanje sistema zaštite svedoka u skladu sa profesionalnim standardima,
nezavisno od političkog ili bilo kakvog drugog uticaja, i preporučila da se nadležnost nad jedinicom za zaštitu svedoka prebaci na Ministarstvo pravde, kako bi se izbegla mogućnost konflikta interesa između onih koje je potrebno štititi i pripadnika
jedinice za zaštitu.428 Ovu preporuku ponovio je i komesar za ljudska prava Saveta
Evrope Tomas Hamarberg (Thomas Hammarberg), koji je u junu posetio Srbiju.429
On je u svom izveštaju naveo da je ozbiljno zabrinut zbog izveštaja koji ukazuju na
to da su neki pripadnici jedinice za zaštitu svedoka bivši pripadnici „crvenih beretki“, jedinice čiji su pripadnici navodno izvršili ratne zločine u Bosni i Hercegovini
i na Kosovu. On je primetio da u Srbiji nije izvršen zadovoljavajući proces provere
i potvrde podobnosti pripadnika policije za službu.430 Naveo je i da je tokom po-
425
426
427
428
429
430
novine.com/srbija/srbija-tema/50962-Jedinica-zastraivanje-svedoka.html) i Izveštaje o suđenjima za ratne zločine u Republici Srbiji 2010. Fonda za humanitarno pravo, objavljene septembra
2011 (http://www-old.hlc-rdc.org/Upload/Izvestaji_srpski.pdf).
Ibid.
Ibid.
Vidi http://www.slobodnaevropa.org/content/svedoke_zastrasuje_jedinica_za_njihovu_zastitu/
24435346.html. O pretnjama koje se njemu i njegovim roditeljima upućuju Rašković je govorio
u pismu koje je poslao Veću za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu iz Kazneno-popravnog zavoda u Požarevcu, u kome izdržava kaznu zatvora. Vidi http://www.e-novine.com/srbija/
srbija-tema/58452-Pretnje-policije-ponienja-Tuilatva.html.
Vidi tekst Rezolucije 1784 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, usvojen 26. januara 2011,
http://assembly.coe.int/Main.asp?link=/Documents/AdoptedText/ta11/ERES1784.htm#1, para. 16.5.
Vidi izveštaj komesara Saveta Evrope za ljudska prava, nakon posete Srbiji od 12. do 15. juna,
https://wcd.coe.int/ViewDoc.jsp?id=1852957.
Ibid, paragraf 21.
316
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
sete obavešten o incidentima u vezi sa neprimerenim ponašanjem nekih pripadnika
jedinice za zaštitu svedoka prema svedocima, koje ponekad za rezultat ima to da
svedoci menjaju iskaze ili odustanu od svedočenja.431 Konačno, Hamarberg navodi
da su vlasti prilikom njegove posete pokazale rešenost da unaprede sistem zaštite
svedoka prebacivanjem nadležnosti za ovo pitanje na Ministarstvo pravde. Pošto
mu je rečeno da je planirano da se prebacivanje nadležnosti završi u periodu od
dve godine, zbog navodne potrebe za „unapređenjem stručnih znanja na domaćem
nivou“, komesar je pozvao vlasti da preduzmu sve neophodne mere da bi se obezbedilo „pružanje adekvatne zaštite svedoka tokom tranzicionog perioda“.432 Međutim,
kako su sve pritužbe svedoka na rad jedinice za zaštitu svedoka o kojim smo govorili u prethodnom delu izveštaja u javnost iznošene u mesecima nakon Hamarbergove
posete, možemo zaključiti da vlasti nisu preduzele nikakve ozbiljne mere kako bi
svedoci umesto pretnji i zlostavljanja konačno dobili neophodnu zaštitu.
Kritike koje su se na račun rada državnih organa zaduženih za procesuiranje
ratnih zločina mogle čuti tokom 2011. godine nisu se odnosile samo na zaštitu svedoka. Fond za humanitarno pravo (FHP), organizacija koja se bavi dokumentovanjem kršenja ljudskih prava tokom oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije (i
kao takva prikuplja dokaze koji se koriste u sudskim postupcima koji se u vezi sa
ovim događajima vode) i u velikom broju postupaka obezbeđuje pravno zastupanje
oštećenima, tj. žrtvama zločina, objavio je u septembru Izveštaje o suđenjima za ratne zločine u Republici Srbiji 2010. u kojim je izneo niz kritika na rad pravosudnih
organa, uključujući i navode o korupciji u Tužilaštvu za ratne zločine, i informacije
o zlostavljanju i zastrašivanju svedoka od strane pripadnika jedinice MUP za zaštitu
svedoka.433 Ovde ćemo istaći nekoliko najznačajnijih zaključaka, odnosno informacija iz ovog dokumenta, uzimajući u obzir i reagovanje Tužilaštva za ratne zločine
na navode FHP.434 Prvo, FHP konstatuje da većinu predmeta pred sudskim većima
Odeljenja za ratne zločine čine oni koje je Tužilaštvu za ratne zločine prosledilo
DORH i da se radi o predmetima sa malim brojem optuženih koji se uglavnom terete za zločine prema malom broju žrtava. Za suđenja u ovim predmetima uglavnom
nije potrebno mnogo vremena i presude se izriču nakon svega nekoliko dana suđenja.435 FHP dalje navodi da istrage koje pokreće Tužilaštvo za ratne zločine traju
veoma dugo, a da se u predmetima koji se odnose na ratne zločine na Kosovu podižu
optužnice na osnovu delimično sprovedene istrage, pri čemu izostaje „povezivanje
431
432
433
434
435
Ibid, paragraf 22.
Ibid, paragraf 23.
Dokument pod naslovom Izveštaji o suđenjima za ratne zločine u Republici Srbiji 2010. ima tri
dela: prvi ima naslov „Izveštaj o suđenjima za ratne zločine i etnički motivisana krivična dela u
Srbiji 2010.“, drugi je „Analiza postupaka i sudskih odluka u predmetu Suva Reka“ a treći ima
naslov „Izveštaj o nezakonitostima u procesuiranju ratnih zločina u Republici Srbiji“. Dostupan
je na internet stranici FHP, http://www-old.hlc-rdc.org/Upload/Izvestaji_srpski.pdf.
Tužilaštvo za ratne zločine je 14. novembra objavilo dokument pod naslovom „Primedbe
na izveštaje Fonda za humanitarno pravo“, http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/VESTI_
SAOPSTENJA_2011/S_2011_11_14_LAT.pdf.
Izveštaj o suđenjima za ratne zločine i etnički motivisana krivična dela u Srbiji 2010.
317
Ljudska prava u Srbiji 2011.
događaja, lokacija i počinilaca“, te da Tužilaštvo štiti visoke policijske i vojne oficire od krivične odgovornosti.436 Tužilaštvo na ove navode odgovara podsećanjem na
to da „pretkrivični postupak i istraga u složenim predmetima uvek traju dugo zbog
već poznatih razloga da se svedoci i pojedini dokazi nalaze na teritorijama različitih
država ili teritoriji AP Kosova, usled čega je pribavljanje dokaza veoma otežano i
komplikovano“ i demantuje da štiti visoke policijske i vojne oficire, navodeći da se
„istrage pokreću protiv onih lica za koje se prikupe dokazi da su osnovano sumnjivi
za izvršenje ratnog zločina bez obzira na funkciju“.437 Bilo kako bilo, činjenica je
da među optuženim u postupcima za ratne zločine koji se vode u Srbiji nema visokih vojnih i policijskih oficira, niti nosilaca visokih civilnih državnih funkcija, iako
je jasno da brojni zločini koje su izvršile vojne, policijske ili paravojne snage nisu
mogli biti izvršeni bez njihovog doprinosa. Naravno, istina je da su neki od nekadašnjih najviših vojnih i policijskih oficira i najviših državnih funkcionera optuženi
pred MKTJ, ali veliki broj njih (zbog nemogućnosti MKTJ da procesuira veći broj
ljudi) nije, iako se na osnovu činjenica utvrđenih pred MKTJ jasno može zaključiti
da postoji najmanje osnovana sumnja da su izvršili neka od krivičnih dela za koja
su nadležni MKTJ i Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, što bi trebalo da bude dovoljno za pokretanje krivičnog postupka protiv njih.438 Međutim,
kad se vidi na kakve se teškoće nailazi u postupcima protiv optuženih koji su bili
daleko od visokih pozicija u vojsci i policiji (ovde prevashodno mislimo na zastrašivanje svedoka o kom je ranije bilo reči i na nespremnost pripadnika prvenstveno
policijskih, ali i vojnih snaga da kažu istinu o dešavanjima u ratnim sukobima na
prostoru bivše SFRJ, a pogotovo na Kosovu439), teško je i zamisliti da bi srbijansko
pravosuđe moglo biti u stanju da na primeren način vodi postupke protiv osoba
436
437
438
439
Ibid.
Ibid.
Tako je npr. Pretresno veće MKTJ u predmetu Šainović i ostali (IT-05-87) zaključilo da je
tokom oružanog sukoba na Kosovu postojao zajednički zločinački poduhvat u okviru kog su
na sistematski način izvršeni brojni zločini prema albanskom stanovništvu a u kom su, Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Vladimira
Lazarevića, Nebojše Pavkovića, Sretena Lukića, Vlastimira Đorđevića i Vlajka Stojiljkovića,
optuženih pred MKTJ, učestvovali još i nekadašnji šef Resora državne bezbednosti Radomir
Marković i policijski generali Obrad Stevanović i Dragan Ilić (vidi presudu Pretresnog veća,
http://www.icty.org/x/cases/milutinovic/tjug/bcs/jud090226p3_bcs.pdf, paragraf 98), dok je u
predmetu Martić (IT-95-11) utvrđeno da su u zajedničkom zločinačkom poduhvatu u okviru
kog su izvršeni brojni zločini nad nesrpskim stanovništvom na teritoriji Hrvatske učestvovali,
pored optuženog Martića i optuženih pred MKTJ Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića,
Ratka Mladića, Milana Babića, Vojislava Šešelja, Franka Simatovića i Jovice Stanišića, učestvovali još i oficiri JNA Blagoje Adžić i Veljko Kadijević, nekadašnji ministar unutrašnjih
poslova Republike Srbije Radmilo Bogdanović i Dragan Vasiljković, poznatiji kao „kapetan
Dragan“ (vidi presudu Pretresnog veća, http://www.icty.org/x/cases/martic/tjug/bcs/070612.pdf,
paragraf 446).
U postupcima protiv optuženih za ratne zločine koji se vode u Srbiji, posebno onim koji se
vode zbog zločina izvršenih na Kosovu, retko se pojavljuju svedoci koji su spremni da govore
o zločinima izvršenim od strane snaga pod kontrolom srbijanskih vlasti. Opširnije o ovome vidi
prethodne izveštaje (Izveštaj 2007, 2008, 2009, 2010), posebno delove o predmetima „Ubistvo
braće Bitići“ i „Suva Reka“.
318
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
koje su zauzimale visoke položaje u vojsci i policiji. Posebno treba imati na umu
činjenicu da je trenutno ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade Srbije
Ivica Dačić, sada predsednik a tokom devedesetih godina portparol SPS Slobodana
Miloševića, i da je u komandnom kadru Vojske Srbije značajan broj oficira koji su
bili učesnici u oružanim sukobima na Kosovu. Dakle, i ako ne stoji tvrdnja FHP da
Tužilaštvo za ratne zločine izbegava gonjenje najviših vojnih i policijskih oficira,
može se zaključiti da vlasti u Srbiji nisu spremne da se suoče sa prošlošću i izvedu
na sud najodgovornije za teške zločine izvršene u oružanim sukobima tokom devedesetih godina. U nastavku svog izveštaja, FHP konstatuje i da glavni pretresi u
suđenjima za ratne zločine traju dugo, što je i tačno, ako se izuzmu gore pomenuti
predmeti koje je ustupilo hrvatsko pravosuđe, da u njima brojni svedoci očigledno
lažno svedoče i da za to nikada nijedan od njih nije odgovarao, što je takođe tačno.440 Skreće se pažnja i na praksu izricanja blagih kazni i problem neodgovarajućeg zastupanja optuženih, koje uglavnom zastupaju branioci po službenoj dužnosti
kojima se naknade za rad isplaćuju sa velikim zakašnjenjima, pa prema navodima
FHP svoj posao ne obavljaju u najboljem interesu klijenata.441 Najinteresantniji deo
izveštaja odnosi se na postupanje Tužilaštva za ratne zločine u predmetu koji se
tiče petorice pripadnika nekadašnjeg 37. odreda Posebnih jedinica policije (PJP)
MUP Srbije, osumnjičenih za zločine na nekoliko lokacija na Kosovu tokom 1998.
i 1999. godine. Prema tvrdnjama FHP, koji je protiv osumnjičenih i podneo krivične prijave marta 2009. godine, u tom postupku je na svedoke o kojima je gore
bilo reči (bivši policajci Jovan Golubović, Slobodan Stojanović i Bojan Zlatković)
zastrašivanjem i zlostavljanjem kontinuirano vršen snažan pritisak kako bi odustali
od iskaza koje su dali i kojim su teretili osumnjičene za zločine izvršene na Kosovu.
Pri tome, kako se navodi u izveštaju FHP koji sadrži i detaljne navode svedoka o
načinu zastrašivanja i zlostavljanja, u odgovaranju svedoka od daljeg svedočenja
nisu učestvovali samo policajci, među kojima prvenstveno pripadnici jedinice za
zaštitu svedoka, ali i osumnjičeni, već i zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub
Stanković.442 Uz to, FHP navodi i da je, nakon što je osumnjičenima ukinut pritvor,
iz više izvora primio informaciju da je ovo omogućio baš zamenik tužioca Stanković, nakon što je od osumnjičenog Radoslava Mitrovića primio veliki novac.443 Sve
ove navode Tužilaštvo je vrlo oštro demantovalo, naglašavajući, između ostalog, da
je „laž i kleveta“ da je Stanković omogućio ukidanje pritvora osumnjičenima, pošto
odluku o davanju saglasnosti za ukidanje pritvora nije dao on, već drugi zamenik
tužioca za ratne zločine, Nebojša Marković, koji je to uradio uz znanje i saglasnost
440
441
442
443
O ovome vidi opširnije i u izveštajima Beogradskog centra za ljudska prava: Izveštaj 2008, 2009,
2010. i publikaciji Monitoring i izveštavanje o aktivnostima pravnih institucija u Srbiji u oblastima organizovanog kriminala, ratnih zločina, diskriminacije i nasilja u porodici, http://www.
bgcentar.org.rs/images/stories/Datoteke/monitoring%20i%20izvestavanje%20o%20aktivnostima%20pravnih%20institucija%20u%20sbiji%20u%20oblastima%20organizovanog%20kriminala%20ratnih%20zlocina%20diskriminacije%20i%20nasilja%20u%20porodici%202008.pdf.
Izveštaj o suđenjima za ratne zločine i etnički motivisana krivična dela u Srbiji 2010, st. 1.9. i
1.10.
Nezakonitosti u procesuiranju ratnih zločina u Republici Srbiji, paragraf 11.
Ibid., stav 22.
319
Ljudska prava u Srbiji 2011.
tužioca Vukčevića. Na kraju izveštaj sadrži, kao što smo pomenuli, i detaljne opise
postupaka kojim su pripadnici MUP zlostavljanjem svedoka i njihovih porodica pokušavali da ih zastraše i odgovore od svedočenja i spisak institucija i ljudi kojim su
ovi svedoci prijavljivali incidente i od kojih su tražili pomoć ali je nisu dobili.
Kad je u pitanju izveštavanje medija o temama vezanim za oblast tzv. tranzicione pravde, ni tu se ne mogu primetiti pozitivne tendencije. Mediji koji insistiraju
na utvrđivanju odgovornosti za zločine izvršene tokom oružanih sukoba na prostoru
bivše Jugoslavije i odgovorno i objektivno izveštavaju o ovoj temi su internet portali E-novine (www.e-novine.com) i Peščanik (www.pescanik.net), Radio Slobodna
Evropa i nedeljnik Vreme. Ostali mediji ovoj temi pridaju pažnju uglavnom kada su
aktuelne vesti o dešavanjima u vezi sa postupcima koji se vode povodom zločina
u kojim su Srbi bili žrtve, kao što je slučajevi „Dobrovoljačka“, slučaj Tihomira
Purde ili istrage o zločinima nad Srbima na Kosovu, pre svega ona o otimanju Srba
radi trgovine organima. Štampani mediji ne posvećuju veliku pažnju suđenjima za
ratne zločine koja se odvijaju u Beogradu. Još manje pažnje ovim suđenjima posvećuju televizijske stanice. Ni suđenja pred MKTJ ne dobijaju veliku pažnju. Izuzetak
donekle predstavlja suđenje predsedniku SRS Vojislavu Šešelju koje se u snimku
prikazuje na RTS. Teme koje se odnose na teška kršenja ljudskih prava tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu se izbegavaju i u obrazovnom sistemu.444
10.1. Rad MKTJ u 2011. godini
Tokom 2011. godine Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju su konačno postala dostupna i poslednja dvojica begunaca, Ratko Mladić i
Goran Hadžić, koji su uhapšeni u Srbiji i prebačeni u pritvorsku jedinicu Tribunala. Krajem godine MKTJ je dobio novog predsednika. Sudiju Patrika Robinsona
(Patrick Robinson) sa Jamajke zamenio je Teodor Meron (Theodor Meron), sudija
iz SAD koji je tu funkciju već obavljao u periodu između 2003. i 2005. godine. Za
potpredsednika MKTJ izabran je sudija Karmel Agius (Carmel Agius) sa Malte.
Pred Tribunalom su tokom godine izrečene prvostepene presude u tri predmeta
(Đorđević, Gotovina i drugi i Perišić), a krajem godine je u toku bilo 15 postupaka protiv 38 optuženih. Dva postupka protiv po jednog optuženog su tada bila
u pretpretresnoj fazi, sedam postupaka protiv 16 optuženih u fazi pretresa i šest
postupaka protiv 20 optuženih u fazi odlučivanja po žalbi. Predsednik MKTJ je 8.
decembra, izveštavajući Savet bezbednosti UN o sprovođenju strategije okončanja
444
U junu je Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja dao negativno mišljenje o udžbeniku istorije za osmi razred koji je pripremio Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka u
Beogradu. Simić je tada izjavio da on nije prihvaćen zbog poglavlja o Slobodanu Miloševiću i
raspadu Jugoslavije, koje se smatra „nedovoljno nacionalnim i nedovoljno srpskim“. Vidi http://
www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=06&dd=10&nav_category=12&nav_
id=518073.
320
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
rada MKTJ,445 rekao da će prvostepene presude u svim postupcima koji se trenutno nalaze u pretresnoj fazi biti izrečene tokom 2012. godine, s izuzetkom postupka
u predmetu Karadžić, u kom bi presuda trebalo da bude donesena 2014. godine.
On je rekao i da će se uložiti svi mogući napori da se i suđenja Ratku Mladiću i
Goranu Hadžiću u prvom stepenu završe do kraja 2014. godine, a da će se žalbeni postupci voditi pred Rezidualnim mehanizmom.446 Predstavljajući 18. godišnji
izveštaj o radu MKTJ Generalnoj skupštini UN,447 sudija Patrik Robinson je saopštio da MKTJ ima veliki problem sa odlivom visoko kvalifikovanog i neophodnog
osoblja koje odlazi zbog sigurnijeg zaposlenja i od međunarodne zajednice zatražio da pomogne MKTJ da zadrži osoblje ili nađe zamenu za svoje zaposlene. On
je rekao da gubitak iskusnog osoblja značajno utiče na postupke, stavlja ogroman
teret na preostalo osoblje i dugoročno će predstavljati mnogo veći finansijski teret
za međunarodnu zajednicu. Pored toga, on je skrenuo pažnju i na to da žrtvama
zločina nije pružena nikakva materijalna naknada i predložio osnivanje fonda za
žrtve.448
10.2. Presude MKTJ 2011. godine
Đorđević (IT-05-87/1.I). – Pretresno veće MKTJ je 23. februara proglasilo
krivim za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine i osudilo na 27 godina zatvora
bivšeg pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Resora javne bezbednosti Republike Srbije Vlastmira Đorđevića.449 Veće je zaključilo da je on, zajedno
sa Slobodanom Miloševićem, Nikolom Šainovićem, Dragoljubom Ojdanićem, Vladimirom Lazarevićem, Nebojšom Pavkovićem, Sretenom Lukićem i drugim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata 1999. na Kosovu učestvovao u široko
rasprostranjenoj kampanji terora i nasilja nad stanovništvom albanske nacionalnosti
koja je uključivala deportacije, ubistva, prisilno premeštanje i progone. Veće je zaključilo da je učešće optuženog u udruženom zločinačkom poduhvatu bilo od ključnog značaja za uspeh poduhvata, pošto je imao pravna ovlašćenja i vršio efektivnu
kontrolu nad policijom na Kosovu, uključujući pripadnike regularnog i rezervnog
sastava policije. Utvrđeno je da je odgovoran za smrt najmanje 724 kosovska Al445
446
447
448
449
Vidi poslednji izveštaj, podnet Savetu bezbednosti UN 16. novembra 2011, http://www.
icty.org/x/file/About/Reports%20and%20Publications/CompletionStrategy/completion_
strategy_16nov2011_en.pdf.
Vidi ceo tekst obraćanja predsednika MKTJ Savetu bezbednosti 8. decembra 2011, http://www.
icty.org/x/file/Press/Statements%20and%20Speeches/President/111207_pdt_meron_un_sc_
en.pdf.
Vidi izveštaj, http://www.icty.org/x/file/About/Reports%20and%20Publications/AnnualReports/annual_report_2011_en.pdf.
Vidi tekst obraćanja predsednika MKTJ Patrika Robinsona Generalnoj skupštini UN 11. novembra 2011, http://www.icty.org/x/file/Press/Statements%20and%20Speeches/President/111111_
pdt_robinson_un_ga_bcs.pdf.
Vidi presudu, http://www.icty.org/case/djordjevic/4.
321
Ljudska prava u Srbiji 2011.
banca koje su na teritoriji 13 opština ubile srpske snage. U najvećem broju slučajeva žrtve su bili nenaoružani civili koji ni na koji način nisu učestvovali u oružanom
sukobu, a među njima je bilo mnogo žena i dece. Dokazi izvedeni tokom suđenja
uverili su sudije da je Đorđević imao vodeću ulogu u naporima MUP da prikrije
ubistva kosovskih Albanaca, čija su tela u najmanje osam navrata kamionima odvožena sa Kosova, uglavnom u Batajnicu, ali i u Petrovo Selo i do jezera Perućac.
Veće je utvrdilo da je prevoz leševa sa Kosova organizovan u dogovoru Đorđevića
sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Vlajkom Stojiljkovićem, u skladu sa
naređenjem tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića.
Gotovina i drugi (IT-06-90). – Pred MKTJ je 15. aprila izrečena prvostepena presuda kojom su dvojica hrvatskih generala, Ante Gotovina i Mladen Markač,
oglašeni krivim i osuđeni na 24, odnosno 18 godina zatvora, dok je Ivan Čermak
oslobođen krivice za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine koje su počinile hrvatske snage tokom vojne akcije „Oluja“ od jula do septembra 1995. godine.450
Gotovina i Markač su oglašeni krivim za progon, deportaciju, pljačke, bezobzirno
razaranje, ubistva i nečovečno postupanje, pošto je utvrđeno da su učestvovali u
udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj trajno uklanjanje srpskog
stanovništva sa područja Krajine, a na čijem je čelu bio tadašnji hrvatski predsednik
Franjo Tuđman i u kojem su učestvovali, između ostalih, još i tadašnji hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak i Tuđmanov bliski saradnik i načelnik Glavnog stožera
Hrvatske vojske Zvonimir Červenko. Čermak je oslobođen krivice pošto je veće
zaključilo da on nije imao efektivnu kontrolu nad snagama Hrvatske vojske van
kruga svojih potčinjenih, za koje nisu pronađeni dokazi koji bi ukazivali na to da su
oni počinili bilo kakve zločine.
Perišić (IT-04-81). – Nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije
Momčilo Perišić je 6. septembra prvostepenom presudom proglašen krivim i osuđen
na 27 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina izvršenih u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.451 Radi se o prvoj presudi kojom je neki od zvaničnika SRJ osuđen za zločine u Bosni i Hercegovini. Pretresno veće je utvrdilo da je
Vojska SRJ pod nadzorom Perišića obezbeđivala logističku pomoć širokih razmera
Vojsci Republike Srpske i tzv. Srpskoj vojsci Krajine koja je obuhvatala naročito
velike količine pešadijske i artiljerijske municije, gorivo, rezervne delove, obuku
i stručnu pomoć, uprkos tome što je Perišić znao da ove snage sprovode operacije
koje obuhvataju teške zločine nad civilima. Osim što je oglašen krivim za pomaganje i podržavanje zločina, i to ubistava, ranjavanja civila, napada na civile, prisilnih
premeštanja i progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi u Bosni i Hercegovini
(izvršenih tokom opsade Sarajeva i u Srebrenici), Perišić je na osnovu komandne
odgovornosti oglašen krivim i za zločine koje je izvršila Srpska vojska Krajine gra450
451
Vidi presudu, http://www.icty.org/case/gotovina/4.
Vidi presudu, http://www.icty.org/case/perisic/4.
322
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
natirajući Zagreb maja 1995, pošto je zaključeno da je imao efektivnu kontrolu nad
počiniocima ovih zločina a nije preduzeo „nužne i potrebne“ mere da ih kazni kada
je saznao da su zločini izvršeni.
10.3. Suđenja za ratne zločine u Srbiji
Suđenja za ratne zločine u Srbiji se vode pred Odeljenjem za ratne zločine
Višeg suda u Beogradu u prvom, odnosno Apelacionim sudom u Beogradu u drugom stepenu. Krivično gonjenje je u nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine. Krajem
2011. godine u fazi odlučivanja po žalbi su se nalazila tri postupka protiv pet lica,
dok je u 12 postupaka protiv 65 lica u toku bio glavni pretres. Od ovih 12 postupaka
šest su ponovljeni, pošto su ranije izrečene presude ukinute i predmeti vraćeni na
ponovno suđenje. Od 2003. godine, kada su osnovani Tužilaštvo za ratne zločine i
Veće za ratne zločine tadašnjeg Okružnog suda u Beogradu, čije je predmete posle
izmene zakona o organizaciji sudova preuzelo Odeljenje za ratne zločine Višeg suda
u Beogradu pred ovim sudskim organima je pravnosnažno okončan 21 postupak u
kojem je osuđeno 49 a oslobođeno 10 lica.
323
Dodatak I
Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju
– Dodatni protokol uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu
ličnih podataka, u vezi sa nadzornim organima i prekograničnim protokom podataka, Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 98//08.
– Dodatni protokol uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji, Sl. glasnik RS,
102/07.
– Dopunska Konvencija o ukidanju ropstva, trgovine robljem i ustanova i prakse
sličnih ropstvu, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/58.
– Dodatni protokol uz Konvenciju o visokotehnološkom kriminalu koji se odnosi
na inkriminaciju dela rasističke i ksenofobične prirode izvršenih preko računarskih sistema, Sl. glasnik RS, 19/09.
– Dopunski protokol uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. o usvajanju
dodatnog znaka raspoznavanja (Protokol III), Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10.
– Drugi fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/01.
– Evropska konvencija o ekstradiciji s dodatnim protokolima, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 10/01.
– Evropska konvencija o međunarodnom važenju krivičnih presuda, sa dodacima,
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 18/05.
– Evropska konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o ponovnom uspostavljanju odnosa staranja, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 1/02.
– Evropska konvencija o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih postupaka i kažnjavanja, izmenjene i dopunjene protokolom 2 uz Konvenciju, Sl.
list SCG (Međunarodni ugovori), 9/03.
– Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Sl. list SCG
(Međunarodni ugovori), 9/03.
– Evropska konvencija o nezastarevanju krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih
zločina, Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 13/10.
– Evropska povelja o lokalnoj samoupravi, Sl. glasnik RS, 70/07.
– Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 18/05.
325
Ljudska prava u Srbiji 2011.
– Fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima,
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/01.
– Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima uz Konvenciju o pravima deteta, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02.
– Fakultativni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji uz
Konvenciju o pravima deteta, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02.
– Građanskopravna konvencija o korupciji, Sl. glasnik RS, 102/07.
– Kjoto protokol uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime, Sl.
glasnik RS, 88/07.
– Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine, Sl. glasnik RS, 38/09.
– Konvencija o državljanstvu udate žene, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/58.
– Konvencija MOR br. 3 o zapošljavanju žena pre i posle porođaja, Sl. novine
Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 11 o pravima udruživanja i koaliranja poljoprivrednih radnika, Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 44–XVI/30.
– Konvencija MOR br. 14 o nedeljnom odmoru u industrijskim preduzećima, Sl.
novine Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 16 o obaveznom lekarskom pregledu dece i mladića pre
zaposlenja na brodovima, Narodne novine Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 17 o obeštećivanju nesrećnih slučajeva pri radu, Sl. novine
Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 18 o obeštećivanju usled profesionalnih oboljenja, Sl. novine Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 19 o jednakom tretmanu stranih i domaćih radnika u pogledu obeštećenja nesrećnih slučajeva pri radu, Sl. novine Kraljevine SHS, 95–
XXII/27.
– Konvencija MOR br. 29 o prinudnom radu, Sl. novine Kraljevine Jugoslavije,
297/32.
– Konvencija MOR br. 45 o zapošljavanju žena na podzemnim radovima u rudnicima svih kategorija, Sl. vesnik Prezidijuma Skupštine FNRJ, 12/52.
– Konvencija MOR br. 81 o inspekciji rada u industriji i trgovini, Sl. list FNRJ
(Dodatak), 5/56.
– Konvencija MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava, Sl.
list FNRJ (Dodatak), 8/58.
– Konvencija MOR br. 89 o noćnom radu žena u industriji (revidirana), Sl. list
FNRJ (Dodatak), 12/56.
326
Dodatak I – Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju
– Konvencija MOR br. 90 o noćnom radu dece u industriji (revidirana), Sl. list
FNRJ (Dodatak), 12/56.
– Konvencija MOR br. 91 o plaćenom odmoru pomoraca (revidirana), Sl. list SFRJ
(Međunarodni ugovori), 7/67.
– Konvencija MOR br. 98 o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog
pregovaranja, Sl. list FNRJ (Dodatak), 11/58.
– Konvencija MOR br. 100 o jednakom nagrađivanju muške i ženske radne snage
za rad jednake vrednosti, Sl. list FNRJ (Međunarodni ugovori), 11/52.
– Konvencija MOR br. 103 o zaštiti materinstva (revidirana), Sl. list FNRJ (Dodatak), 9/55.
– Konvencija MOR br. 105 koja se odnosi na ukidanje prinudnog rada, Sl. list SRJ
(Međunarodni ugovori), 13/02.
– Konvencija MOR br. 106 o nedeljnom odmoru u trgovini i biroima, Sl. list FNRJ
(Dodatak), 12/58.
– Konvencija MOR br. 109 o platama, radnom vremenu i brojnom stanju posade
(revidirana), Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 10/65.
– Konvencija MOR br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja, Sl. list FNRJ (Dodatak), 3/61.
– Konvencija MOR br. 121 o davanjima za slučaj nesreće na poslu i profesionalnih oboljenja, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 27/70.
– Konvencija MOR br. 122 o politici zapošljavanja, Sl. list SFRJ, 34/71.
– Konvencija MOR br. 129 o inspekciji rada u poljoprivredi, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 22/75.
– Konvencija MOR br. 131 o utvrđivanju minimalnih plata, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 132 o plaćenom godišnjem odmoru (revidirana), Sl. list
SFRJ (Međunarodni ugovori), 52/73.
– Konvencija MOR br. 135 o radničkim predstavnicima, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 138 o minimalnoj starosti za zasnivanje radnog odnosa, Sl.
list SFRJ (Međunarodni ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 140 o plaćenom odsustvu za obrazovne svrhe, Sl. list SFRJ
(Međunarodni ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 144 o tripartitnim konsultacijama (standardima rada), Sl.
list SCG (Međunarodni ugovori), 1/05.
– Konvencija MOR br. 155 o zaštiti na radu, zdravstvenoj zaštiti i radnoj sredini,
Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 7/87.
327
Ljudska prava u Srbiji 2011.
– Konvencija MOR br. 156 o jednakim mogućnostima i tretmanu za radnike i radnice (radnici sa porodičnim obavezama), Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori),
7/87.
– Konvencija MOR br. 161 o službi medicine rada, Sl. list SFRJ (Međunarodni
ugovori), 14/89.
– Konvencija MOR br. 167 o bezbednosti i zdravlju u građevinarstvu, Sl. glasnik
RS, 42/09.
– Konvencija MOR br. 182 o najgorim oblicima dečjeg rada, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 2/03.
– Konvencija MOR br. 183 o zaštiti materinstva, Sl. glasnik RS (Međunarodni
ugovori), 1/10.
– Konvencija MOR br. 187 o promotivnom okviru bezbednosti i zdravlja na radu),
Sl. glasnik RS, 42/09.
– Konvencija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, Sl. list
SFRJ (Međunarodni ugovori), 50/70.
– Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10.
– Konvencija o policijskoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi, Sl. glasnik RS, 70/07.
– Konvencija o političkim pravima žena, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/54.
– Konvencija o pranju, traženju i zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02 i 18/05.
– Konvencija o pravima deteta, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 15/90 i Sl.
list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/96 i 2/97.
– Konvencija o pravnom položaju lica bez državljanstva i završni akt konferencije
Ujedinjenih nacija o pravnom položaju lica bez državljanstva, Sl. list FNRJ (Dodatak), 9/59 i Sl. list SFRJ (Dodatak), 2/64.
– Konvencija o pravu mora, Sl. list SFRJ (Dodatak), 1/86.
– Konvencija o pristanku na brak, minimalnoj starosti za sklapanje braka i o registraciji brakova, Sl. list SFRJ (Dodatak), 13/64.
– Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, Sl.
glasnik RS, 102/07.
– Konvencija protiv mučenja i drugih surovih neljudskih ili ponižavajućih kazni ili
postupaka, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 9/91.
– Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 6/01.
– Konvencija o ropstvu, Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, god. XI–1929, br. 234.
– Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10.
328
Dodatak I – Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju
– Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, Sl. vesnik Prezidijuma
Narodne skupštine FNRJ, 2/50.
– Konvencija o statusu izbeglica, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/60.
– Konvencija o suzbijanju trgovine odraslim ženama, Sl. list FNRJ, 41/50.
– Konvencija o suzbijanju i ukidanju trgovine licima i eksploataciji drugih, Sl. list
FNRJ, 2/51.
– Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 11/81.
– Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, Sl. glasnik RS,
42/09.
– Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, Sl. list
SRJ (Međunarodni ugovori), 1/92 i Sl. list SCG, 11/05.
– Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine: Konvencija o ljudskim pravima u biomedicini, Sl.
glasnik RS (Međunarodni ugovori), 12/10.
– Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 12/05.
– Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba s invaliditetom, Sl. glasnik RS,
42/09.
– Konvencija Ujedinjenih nacija o smanjenju broja lica bez državljanstva, Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 8/11.
– Konvencija Ujedinjenih nacija o zaštiti svih lica od prinudnih nestanaka, Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/11.
– Konvencija UNESCO protiv diskriminacije u pogledu obrazovanja, Sl. list SFRJ
(Dodatak), 4/64.
– Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, Sl. glasnik RS, 19/09.
– Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma, Sl. glasnik RS, 19/09.
– Krivičnopravna konvencija o korupciji, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori),
18/05.
– Međunarodna konvencija o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda, Sl. list
SFRJ, 14/75.
– Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Sl. list
SFRJ (Međunarodni ugovori), 6/67.
– Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Sl. list SFRJ,
7/71.
– Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Sl. list SFRJ, 7/71.
329
Ljudska prava u Srbiji 2011.
– Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, Sl. list SRJ (Međunarodni
ugovori), 6/98.
– Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo, Sl.
glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/10.
– Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena,
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 13/02.
– Opcioni protokol uz Konvenciju protiv mučenja i drugih surovih, neljudskih ili
ponižavajućih kazni i postupaka, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 16/05.
– Opcioni protokol uz Konvenciju UN o pravima osoba s invaliditetom, Sl. glasnik RS, 42/09.
– Protokol br. 14 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se menja kontrolni sistem Konvencije, Sl. list SCG (Međunarodni
ugovori), 5/05 i 7/05.
– Protokol iz 1953. kojim se menja Konvencija o ropstvu iz 1926, Sl. list FNRJ
(Dodatak), 6/55.
– Protokol kojim se menja Konvencija za suzbijanje trgovine ženama i decom i
Konvencija o suzbijanju trgovine odraslim ženama, Sl. list FNRJ, 41/50.
– Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovor), 6/01.
– Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, koji predstavlja dopunu Konvencije protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Sl.
list SRJ, 6/01.
– Protokol o statusu izbeglica, Sl. list SFRJ (Dodatak), 15/67.
– Revidirana Evropska socijalna povelja, Sl. glasnik RS, 42/09.
– Sporazum između Republike Srbije i Evropske zajednice o olakšanoj proceduri
za izdavanje viza, Sl. glasnik RS, 103/07.
– Sporazum između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koja
nezakonito borave, Sl. glasnik RS, 103/07.
– Sporazum o izmeni i pristupanju sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj
Evropi – CEFTA 2006.
– Statut Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 5/01.
– Treći protokol uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji, Sl. glasnik RS (Međunarodni ugovori), 1/11.
– Zakon o izmenama Zakona o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 5/05.
330
Dodatak II
Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi
– Kodeks policijske etike, Sl. glasnik RS, 92/06.
– Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09.
– Nacionalni plan akcije za borbu protiv trgovine ljudima za period 2009 do 2011.
godine, Sl. glasnik RS, 35/09.
– novi Zakon o parničnom postupku, Sl. glasnik RS, 72/11.
– novi Zakonik o krivičnom postupku, Sl. glasnik RS, 72/11.
– Opšti kolektivni ugovor, Sl. glasnik RS, 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 – Aneks
II.
– Porodični zakon, Sl. glasnik RS, 18/05 i 72/11 – dr. zakon.
– Poslovnik Narodne skupštine, Sl. glasnik RS, 52/10 i 13/11.
– Pravilnik o merama za održavanje reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje
zavodskih sankcija, Sl. glasnik, 105/06.
– Pravilnik o evidencijama priloga i imovine, godišnjem finansijskom izveštaju
i izveštaju o troškovima izborne kampanje političkog subjekta, Sl. glasnik RS,
72/11.
– Pravilnik o kućnom redu u Centru za azil, Sl. glasnik RS, 31/08.
– Pravilnik o načinu vođenja i sadržini evidencija o licima smeštenim u Centru za
azil, Sl. glasnik RS, 31/08
– Pravilnik o postupku rešavanja pritužbi, Sl. glasnik RS, 54/06
– Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica, Sl.
glasnik RS, 64/06.
– Pravilnik o socijalnoj pomoći za lica koja traže, odnosno kojima je odobren azil,
Sl. glasnik RS, br. 44/08.
– Pravilnik o tehničkim obeležjima i načinu upotrebe sredstava prinude, Sl. glasnik RS, 19/07 i 112/08.
– Pravilnik o uslovima smeštaja i obezbeđivanju osnovnih životnih uslova u Centru za azil, Sl. glasnik RS, 31/08.
– Pravilnik o upisu sindikata u registar, Sl. glasnik RS, 50/05 i 10/10.
– Pravilnik o zdravstvenim pregledima lica koja traže azil prilikom prijema u Centar za azil, Sl. glasnik RS, 93/08.
331
Ljudska prava u Srbiji 2011.
– Statut AP Vojvodine, Sl. list APV, 17/09.
– Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji, Sl. glasnik RS,
111/06.
– Strategija razvoja sistema besplatne pravne pomoći koja se odnosi na period od
2011. do 2013. godine, Sl. glasnik RS, 74/10.
– Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, 83/06.
– Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije, Sl. glasnik RS, 98/06.
– Zakon o advokaturi, Sl. glasnik RS, 31/11.
– Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, Sl. glasnik RS, 97/08, 53/10 i 66/11
– odluka US.
– Zakon o azilu, Sl. glasnik RS, 109/07.
– Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Sl. glasnik RS, 101/05.
– Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, Sl. glasnik RS, 101/10.
– Zakon o budžetu Republike Srbije za 2012. godinu, Sl. glasnik RS, 101/11.
– Zakon o crkvama i verskim zajednicama, Sl. glasnik RS, 36/06.
– Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, Sl. glasnik RS, 85/05 i 31/11.
– Zakon o državljanstvu Srbije, Sl. glasnik RS, 135/04 i 90/07.
– Zakon o državnoj upravi, Sl. glasnik RS, 79/05, 101/07 i 95/10.
– Zakon o Državnom veću tužilaca, Sl. glasnik RS, 116/08, 101/10 i 88/11.
– Zakon o eksproprijaciji, Sl. glasnik SRS, 40/84, 53/87, 22/89 i Sl. glasnik RS,
53/95 i 20/09.
– Zakon o elektronskim komunikacijama, Sl. glasnik RS, 44/10.
– Zakon o finansiranju političkih stranaka, Sl. glasnik RS, 72/03, 75/03 i 97/08.
– Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, Sl. glasnik RS, 43/11.
– Zakon o izboru narodnih poslanika, Sl. glasnik RS, 35/00, 57/03, 72/03, 75/03,
18/04, 101/05, 85/05, 104/09 i 36/11.
– Zakon o izboru predsednika Republike, Sl. glasnik RS, 111/07 i 104/09.
– Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Sl. glasnik RS, 85/05, 72/09 i 31/11.
– Zakon o izvršenju i obezbeđenju, Sl. glasnik, 72/11.
– Zakon o izvršnom postupku, Sl. glasnik RS, 125/04.
– Zakon o javnom beležništvu, Sl. glasnik RS, 31/11.
– Zakon o javnom informisanju, Sl. glasnik RS, 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i
41/11.
– Zakon o javnom tužilaštvu, Sl. glasnik RS, 116/08, 104/09 i 101/10.
332
Dodatak II – Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi
– Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, Sl. glasnik RS, 104/09 i 99/11.
– Zakon o kulturi, Sl. glasnik RS, 72/09.
– Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, Sl. glasnik RS, 72/09.
– Zakon o lokalnim izborima, Sl. glasnik RS, 129/07, 34/10 – odluka US i 54/11.
– Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Sl. glasnik RS, 85/05.
– Zakon o matičnim knjigama, Sl. glasnik RS, 20/09.
– Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, Sl. glasnik RS, 125/04 i 104/09.
– Zakon o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno
osiguranje, Sl. glasnik RS, 102/08 i 31/09.
– Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, Sl. glasnik RS, 72/09.
– Zakon o odbrani, Sl. glasnik RS, 116/07, 88/09 – dr. zakon i 104/09 – dr. zakon.
– Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, Sl. glasnik RS, 58/03 i 61/03
ispr.
– Zakon o okupljanju građana, Sl. glasnik RS, 51/92, 53/93, 67/93, 48/94 i Sl. list
SRJ, 21/01 – odluka SUS i Sl. glasnik RS, 101/05 – dr. zakon.
– Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Sl. glasnik RS, 72/09 i
52/11.
– Zakon o parničnom postupku, Sl. glasnik RS, 125/04, 111/09 i 72/11.
– Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Sl. glasnik RS, 34/03, 64/04,
84/04, 85/05, 5/09, 107/09 i 101/10.
– Zakon o policiji, Sl. glasnik RS, 101/05, 63/09 – odluka US i 92/11.
– Zakon o političkim strankama, Sl. glasnik RS, 36/09.
– Zakon o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine, Sl. glasnik
RS, 104/09 i 24/11.
– Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Sl. glasnik RS, 80/02,
84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 61/07, 20/09, 53/10 i 101/11.
– Zakon o posredovanju – medijaciji, Sl. glasnik RS, 18/05.
– Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama, Sl. glasnik RS,
16/95 i 101/05 – dr. zakon.
– Zakon o Pravosudnoj akademiji, Sl. glasnik RS, 104/09.
– Zakon o privatizaciji, Sl. glasnik RS, 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07 – dr. zakon.
– Zakon o pravnom položaju verskih zajednica, Sl. glasnik SRS, 44/77, 12/78,
12/80 i 45/85.
– Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, Sl. glasnik RS 18/10.
333
Ljudska prava u Srbiji 2011.
– Zakon o prekršajima, Sl. glasnik RS, 101/05, 116/08 i 111/09.
– Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, Sl.
glasnik RS, 36/09.
– Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku, Sl. glasnik RS,
85/05.
– Zakon o putnim ispravama, Sl. glasnik RS, 90/07, 116/08, 104/09 i 76/10.
– Zakon o radiodifuziji, Sl. glasnik RS, 42/02, 97/04, 76/05, 62/06, 85/06 i 41/09.
– Zakon o radu, Sl. glasnik RS, 24/05, 61/05 i 54/09.
– Zakon o ravnopravnosti polova, Sl. glasnik RS, 104/09.
– Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, Sl. glasnik RS, 48/94 i 11/98.
– Zakon o rehabilitaciji, Sl. glasnik RS, 92/11.
– Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, Sl. glasnik RS,
116/08.
– Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Sl. glasnik RS,
120/04, 54/07, 104/09 i 36/10.
– Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, Sl. glasnik RS, 45/91, 53/93, 67/93,
48/94 i 101/05.
– Zakon o socijalnoj zaštiti, Sl. glasnik RS, 24/11.
– Zakon o socijalnom stanovanju, Sl. glasnik RS, 72/09.
– Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Sl. glasnik RS,
33/06.
– Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, Sl.
glasnik RS, 67/03, 90/07 i 111/09.
– Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Sl. glasnik RS, 36/10.
– Zakon o stanovanju, Sl. glasnik RS, 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/83, 67/93,
46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05 – dr. zakon.
– Zakon o strancima, Sl. glasnik RS, 97/08.
– Zakon o sudijama, Sl. glasnik RS, 116/08, 104/09 i 101/10.
– Zakon o štrajku, Sl. list SRJ, 29/96. Sl. glasnik RS, 101/05 – dr. zakon.
– Zakon o tajnosti podataka, Sl. glasnik RS, 104/09.
– Zakon o elektronskim komunikacijama, Sl. glasnik RS, 44/10.
– Zakon o transplantaciji organa, Sl. glasnik RS, 72/09.
– Zakon o udruženjima, Sl. glasnik RS, 51/09 i 99/11.
– Zakon o učeničkom i studentskom standardu, Sl. glasnik RS, 18/10.
– Zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, Sl. glasnik RS, 72/09.
334
Dodatak II – Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi
– Zakon o Ustavnom sudu, Sl. glasnik RS, 109/07 i 99/11.
– Zakon o upravnim sporovima, Sl. glasnik RS, 111/09.
– Zakon o uređenju sudova, Sl. glasnik RS, 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – dr.
zakon, 78/11 – dr. zakon i 101/11.
– Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, Sl. glasnik RS, 99/09.
– Zakon o vanparničnom postupku, Sl. glasnik SRS, 25/82, 48/88, Sl. glasnik RS,
46/95 – dr. zakon i 18/05 – dr. zakon.
– Zakon o visokom obrazovanju, Sl. glasnik RS, 76/05, 97/08 i 44/10.
– Zakon o Visokom savetu sudstva, Sl. glasnik RS, 116/08, 101/10 i 88/11.
– Zakon o volontiranju, Sl. glasnik RS, 36/10.
– Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, Sl. glasnik RS, 46/06.
– Zakon o zabrani diskriminacije, Sl. glasnik RS, 22/09.
– Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja, Sl. glasnik RS, 41/09.
– Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, Sl. glasnik RS,
36/09 i 88/10.
– Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Sl. glasnik RS, 97/08 i 104/09 – dr. zakon.
– Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Sl. list SRJ, 11/02, Sl. list
SCG, 1/03 – Ustavna povelja i Sl. glasnik RS, 72/09 – dr. zakon.
– Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Sl. glasnik RS, 107/05, 88/10, 99/10 i 57/11.
– Zakon o zdravstvenom osiguranju, Sl. glasnik RS, 107/05, 109/05 – ispr, i
57/11.
– Zakonik o krivičnom postupku, Sl. glasnik RS, 58/04, 85/05, 115/05, 46/06,
49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10.
335
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
341.231.14(497.11)”2011”
LJUDSKA prava u Srbiji 2011 : pravo, praksa i međunarodni
standardi ljudskih prava / [urednik Vesna Petrović]. – Beograd :
Beogradski centar za ljudska prava, 2012 (Beograd : Dosije studio).
– 335 str. ; 23 cm. – (Biblioteka Izveštaji / [Beogradski centar za
ljudska prava] ; 17)
Tiraž 400. – Predgovor: str. 19. – Najvažniji ugovori o ljudskim
pravima koji obavezuju Srbiju: str. 325–330. – Napomene i
bibliografske reference uz tekst. – Indeks propisa u Srbiji koji se
pominju u ovoj knjizi: str. 331–335.
ISBN 978-86-7202-134-9
a) Људска права – Србија – 2011
COBISS.SR-ID 189770764
Download

Ljudska prava u Srbiji 2011 - Beogradski centar za ljudska prava