Митрополит Венијамин Федченков
Светило света – преподобни Серафим Саровски
(Всемирный светильник преподобный Серафим Саровский)
Глава I
Под мајчиним покровом
Земаљско родно место овог уистину небеског човека, за којег је Сама Мајка Божија
рекла: "Овај је од нашег рода," био је град Курск, који је милостиво чувала Њена
чудотворна икона Знамења, која се назива "Коренаја".
Под Њеном посебном бригом је преподобни Серафим достигао велику и узвишену
светост и удостојио се да чује од Ње како га назива преслатким и славним именом:
"Љубимче Мој!"
А телесни родитељ његов био је благочестиви трговац и марљиви градитељ Исидор
Иванович Мошњин. Он је имао своје циглане и бавио се изградњом камених храмова и
кућа. За овај посао потребна је јака и мудра душа, уз коју се Исидор Иванович одликовао
и чврстом вером и ватреном побожношћу. Добродетељи су још више красиле мајку
будућег угодника Божијег, истинску слушкињу Господњу Агатију Фотијевну. Она се
одликовала милосрђем према сиромашнима, а посебно је помагала сиротицама-удавачама
да се удају. Осим тога, била је обдарена и великом памећу и храбром душом, као што ћемо
то ускоро видети.
Од таквих родитеља израсле су три гране: прво дете – Параскева, старији син –
Алексеј и његов млађи брат, будући светилник васељене, Прохор.
У Божијем свету не постоји ништа случајно; чак и наизглед безначајни догађаји
имају свој смисао: будући богоносац, пламени Серафим, који је још на земљи прослављен
таворском светлошћу славе преображења родио се у ноћи између 19. и 20. јула, 1 односно,
уочи празника славног небожитеља, огњеликог пророка Илије, великог старозаветног
испосника и созерцатеља Божије славе на Хориву, и сабеседника Господа Христа на
Тавору. Дете је на крштењу добило име по Прохору, једном од 70 апостола и првих ђакона
Цркве (Дап. 6, 5), који се слави 28. јула, односно на девети дан по рођењу Богом изабраног
детета. По црквеном закону свето име треба наденути осмог дана (Лк. 2, 21); овом
приликом је име дато дан касније. Приликом размишљања о овом небеском покровитељу
свеца, ђакону или "служитељу" Христове Цркве и старатељу сирочади и удовица (Дап. 6,
2) природно се намеће мисао и о преподобном, који је сам себе називао слугом Мајке
Божије и који је по Њеној заповести основао обитељ за дивејевске "сиротице" - девојке и
удовице. А као истински "наставник монаха" и инокиња и учитељ целог света о благодати,
свети Серафим је достојно добио своје име које значи "хоровођа".
Под оваквим покровом Богомајке, пророка Илије и светог Прохора почеле су да
ничу и цветају добре клице које су у дете по наследству усађене од родитеља јаког духа и
милосрдне мајке Агатије (в. 1 Мојс. 5, 3). А највише га је хранила и васпитивала његова
благодатна хранитељка, света Црква, којој је био привржен од утробе своје мајке,
богомолне родитељке, на чијој је јединој бризи дечак ускоро остао. Његов отац, који је
био још у пуној снази, неочекивано је преминуо у четрдесет трећој години.
Нама су непојамни путеви Божији, али је несумњиво истина да је Господ
"глубиноју мудрости человјекољубија всја стројај и полезнаја всјем подавајај" ("Који
дубином мудрости све човекољубиво чини и свима корисно даје"), као што се поје у
1
Сви датуми у књизи су наведени по старом календару.
1
тропару за преминуле, призвао Себи слугу Свога у потребно време: да ли Му је било
угодно да васпитачица будућег подвижника буде побожнија и кроткија мајка или би
преподобном предстојало искушење да крене практичним светским путем, каквим је ишао
градитељ-отац, или би се од оца могло очекивати да не пристане на монашки подвиг сина,
који је за то изабран од Бога – зна само Промислитељ.
Не испитујући судбине Божје, млада удовица, богољубива Агатија, је смирено
понела тежак крст, не препустивши се малодушности и у храбре руке је узела своје троје
малолетне сирочади, читаво сложено домаћинство и посебно одговоран посао на
изградњи храма у част преподобног Сергија и Казанске иконе Мајке Божије, коју је
супруг почео да гради 1752. године и који је завршен под њеним непосредним надзором.
Све ово време Прохор је био нераздвојан с мајком која га је волела и коју је он волео и
свето поштовао до гроба, тако да се може рећи да су читаво детињство и рана младост
преподобног протекли под њеним утицајем и под знамењем богоугодне изградње храма
која је сама по себи привлачила његову чисту душу од земље ка небу; "дом Божји" је за
њега постајао рођена обитељ. И касније ћемо од угодника Божијег чути да нимало није
желео да се одваја од храма, од богослужења.
На почетак овог периода пада прво чудо, које се догодило са светим
седмогодишњим дечаком. Надгледајући изградњу звоника Агатија се попела на сам врх.
Прохор се од ње није одвајао. И одједном, неопрезно пришавши ивици, он с огромне
висине пада на земљу. Мајка је ужаснута вртоглавом брзином стрчала очекујући да види
мртвог сина. Међутим, на свеопште запрепашћење, он је стајао на ногама, потпуно здрав и
читав, као да је слетео на анђеоским крилима! Овако је чудесно благодат Божија чувала
Свог изабраника, по речима псалмопојца: Анђелима Својим заповиједа за тебе да те
чувају по свијем путовима твојим. На руке ће те узети да гдје не запнеш за камен ногом
својом (Пс. 91, 11-12). А касније ће га иста ова сила Божија подизати изнад земље.
Вреди истаћи да се завршетак изградње храма подударио с променом у Прохоровој
судбини: 1777. године Агатија је предала цркву; а следеће 1778. године, она даје свог сина
на служење Богу и он у Саровску обитељ долази пред свеноћно бденије уочи празника
Ваведења у храм Богородице. А 125 година касније у истој овој цркви, поред које су
протекле прве године свеца, биће саграђен олтар у име њега самог. Дивна су дела Божија.
Убрзо је уследило и друго чудо над "изабраником Мајке Божије". Кад му је било 10
година Прохор се разболео; његова мајка се чак није надала оздрављењу, али јој је син
испричао да је сањао следеће: јавила му се Мајка Божија и обећала је да ће га посетити и
исцелити од болести. Много година касније преподобни ће се на јави удостојити изузетно
необичног виђења Мајке Божије и светаца после којег ће рећи самолитвеници која је била
с њим: "Ето, мати, какве благодати је Господ удостојио нас, убоге. Ја сам тако већ
дванаест пута имао јављање! Видиш какву смо радост достигли! Имамо разлога да имамо
веру у Господа и наду у Њега! Побеђуј непријатеља – ђавола... Призивај у помоћ Господа
и Мајку Божију и свеце. И мене, убогог, помињи."
Да ли се мајка молила, или је Небеску Царицу призивао и сам дечак, тек, тада се
догодило следеће. Кроз град је ношена чудотворна икона Мајке Божје "Коренаја". Литија
је ишла Сергијевском улицом у којој су они живели. Одједном поче да лије јака киша. Да
би препречили пут људи икону понесоше кроз пролазно двориште Мошњиних. Мајка брзо
подиже болесно дете и изнесе га код Мајке Божије. Тако је Царица Небеска испунила
Своје обећање, дечак је ускоро потпуно оздравио и усрдно се дао на учење.
По својој природи био је обдарен изузетним способностима бистрог ума, доброг
памћења, осетљивог срца, које су се сачувале до саме смрти, чега год би се латио, све је
усвајао брзо и темељито. Тако је било и с описмењавањем. По мудром и благочестивом
обичају старих времена, учење је почињало од Часослова и светих псалама цара Давида, а
затим се прелазило на Библију, житија светих и на друге духовне књиге, при чему се ум
хранио знањем, а срце - побожношћу. Прохор се веома брзо научио књижевној вештини и
све своје време, слободно од молитве и послова, посвећивао је читању. Био је озбиљан од
2
самог детињства. Као и многи други свеци, дечак се клонио уобичајених дечјих забава и
игара и тражио је другове сличног духа. Петорица његових другова су се одлучила за
монаштво: двојица од њих одлазе заједно с њим у Саров, а двојица других у друге
манастире, и само један остаје у свету, а и то зато што су на његовој бризи после смрти
родитеља остали петорица браће и три сестре. Ево у каквој породици и међу каквим
пријатељима он "напредоваше у милости код Бога и код људи" (Лк. 2, 52).
Између осталих, благотворан и свет утицај на младог Прохора је имао један "слуга
Божји", неки Христа ради јуродиви, који се у то време подвизавао у Курску. Његово име
није сачувано у историјском сећању... Много их је таквих раније било расејано по лицу
Свете Русије... И они су неприметно творили велико дело одвајајући свет од земаљских
пристрасности и учећи јеванђељском одрицању од света, христоликом смирењу,
мученичком трпљењу свих лишавања, без икаквих књига, предсказујући будућност,
тешећи страдалнике, а понекад и разобличавајући окамењене душе грешних људи.
Један овакав "Божји човек" срео је Агатију кад је ишла градом с обојицом синова.
Обративши пажњу на Прохора јуродиви рече мајци: "Благо теби, удовице, што имаш
такво дете које ће са временом постати велики заступник пред Светом Тројицом и ватрени
молитвеник за читав свет!"
Од тада је заволео дете и у даљем животу је благотворно утицао на њега. А Прохор
је као сува земља кишу, упијао у себе све свето и добро од слуге Божијег. Благочестива и
православно настројена мајка свему томе је могла само да се радује и да излази у сусрет.
Истина, њени послови су захтевали и помоћ млађег сина: осим циглане и изградње
храма имали су и своју продавницу у граду. Преподобни је касније причао: "Ја сам родом
од курских трговаца и док нисам отишао у манастир, трговали смо робом која је углавном
била потребна сељацима: дрвеним луковима, кајшевима за коњске сапи, гвожђем,
конопцима, ремењем и т.сл."
Млади Прохор није одбијао ни овај посао, али је његово срце већ било посвећено
Богу. Ипак, на почетку је покушавао да их споји: рано, зими, пре сванућа, журио је у храм
на јутрење, а затим је давао данак бављењу трговином. Али што је време више одмицало,
свети младић се све више уверавао како је тешко сјединити потпуну љубав према Богу и
служење свету. "Није могуће," поучавао је он касније, "потпуно и мирно се погружавати у
созерцање Бога, поучавати се Његовом закону и свом душом се узносити ка Њему у
ватреној молитви остајући у неућутној буци страсти, које ратују у свету. " И зато се у
његовој души одавно распламсала жеља за осамљеном тихом обитељи у којој би у
потпуности могао да се посвети духовном животу и ватреној серафимској љубави према
Богу. Вршњаци с којима је делио своје мисли подржавали су га у овим тежњама. Књиге су
указивале пут.
Примери из околине су га надахњивали: у то време су се многи становници Курска
већ спасавали у ближим и даљим манастирима, више њих је дошло и до непроходних
Саровских шума, водећи за собом срца људи који су тражили тиховање и строг монашки
живот. Међу њима се побожношћу посебно истицао о.Пахомије, родом од курских
трговаца – породице Леонов.
Благочестива Агатија је одавно приметила ове свете тежње и није их спутавала. Ма
како да је мајка волела свог сина она није могла да заборави чуда Божија која су се с њ им
догодила, није могла да не види и његову необичну усрдност према молитви, љубав према
осамљивању од света и равнодушност према земаљским стварима; и њено срце се већ
одавно спремало на жртву. Зато се, кад је Прохор достигао зрелу младост и открио
вољеној мајци своје скривене мисли, томе није зачудила, већ је с кротошћу примила и овај
крст видећи у њему свету вољу Божију: света мајка је добровољно пристала да преда сина
Богу. Тада је преподобни младић издејствовао отпусницу од Курског еснафског друштва
како би ступио у монаштво и као слободна птица одлучоп је да се прво упути у КијевоПечерску обитељ заједно с петорицом својих истомишљеника.
3
Долази до његовог дирљиво-умилног опроштаја од најрођенијих. Прво су, по
благочестивом обичају, ћутке поседели. Затим свети младић устаје и клања се рођеној
мајци до земље, молећи је да му да благослов за монаштво. Ронећи сузе, мајка пре свега
даде сину да целива иконе Спаситеља и Мајке Божије, а затим га благослиља на крсни пут
великим бакарним крстом. И овај благослов преподобни је увек носио отворено на
грудима до саме смрти. С њим се и упокојио.
Напустивши тихи родитељски кров и рођени Курск шеторица богомолника
замишљено упутише своје стопе ка колевци Руске Земље, Богом спасаваном Кијеву...
Скоро осам векова пре тога у њега је, из истог овог Курска, тајно побегао други
велики подвижник – "гвоздени" Теодосије Печерски, "обшчаго житија началник". Али то
је било упркос вољи једне мајке, а данас – по благослову друге.
Шта очекује чисте душе, које горе светом љубављу? Бог зна... али оне су сад
изабрале добар део (Лк. 10, 42).
***
Напомена: По устаљеном општеприхваћеном рачунању времена догађаја из
живота преподобног Серафима обично се сматра да његово рођење пада у 1759. годину.
Међутим, по потврдама добијеним у Курској Духовној Консисторији пре обретења
моштију светог Угодника, испоставља се да ову годину, као и неке друге дат уме треба
поново размотрити. Пре свега, по метричким књигама се испоставило да се отац
преподобног, Исидор Иванович Мошњин, упокојио 10. маја 1760. године, кад му је било
43 године, а не 1762. године, треће године по Прохоровом рођењу, као што је до сада
писано у свим житијима.
Затим, његова мајка, Агатија Фотијевна, није починула у блаженом уснућу за време
његовог искушеништва, већ знатно касније, 1800. године, 29. фебруара. Дакле, кад је
долазио у Курск ради прикупљања прилога за храм између 1784. и 1786. године, Прохор
је, ако је био код брата Алексија, несумљиво видео и своју мајку. А до сад се обично
писало да је више није затекао у животу и да се поклонио само њеном гробу.
Међутим, важније је питање о години рођења њега самог. У записима о
исповестима Иљинске Цркве, у које је била уписана породица Мошњиних за 1762. годину,
као чланови који се причешћују наводе се: Агатија Мошњина и њена деца: Алексије – 11
година и Прасковја – 14 година. Прохор овде није поменут: могуће је да је тада имао само
три године и још није могао да се исповеда. Међутим, зачудо, за 1768. годину, у истим
овим исповедним записима је забележено: "Удовица Агатија – 50 година; њена деца:
Алексије – 17 година, Прохор – 14 година, Прасковја – 19 година." Ако је то тачно,
Прохор се није родио 1759. године, већ 1754. године, односно 5 година раније; и 1760.
године, после очеве смрти већ је ушао у шесту годину, а не у трећу. Дакле, 1762. године
имао је седам година, иако по обичају деца са 7 година већ долазе на исповест, али је он
био тек у осмој години, и исповест је тек предстојала.
А можда су цифре у записима о исповестима нетачне? То је природно: записи су
водили без посебне пажње, по изјавама исповедника. Има основа за сумњу: Агатија је
умрла 1800. године, са 72 године, као што је то за њу записано. У том случају је 1768.
године имала 40 година, а не 50, као што је написано. Или је умрла с 82 године, што је
мање вероватно. Али зато се други подаци из 1768. и 1762. годину, за Алексија и
Прасковју подударају (код Прасковје разлика од годину дана нема значаја, зависи од
месеца рођења). И у том случају постоје веома велике основе да се претпостави да се
Прохор родио 5 година раније него што се то обично узима; и тада се сви подаци из
његовог живота, од поклоничког путовања у Кијев до смрти, померају за 5 година његовог
узраста.
Будућа историја треба да размотри ово питање.
4
Глава II
На путу за Саров
Поклоници су срећно стигли до Кијева, молили се Богородици, поклонили су се
моштима угодника и обишли све светиње. Стојећи на прагу новог, непознатог живота, они
су без сумње тражили искусне старце који би могли да им дају мудре савете о монаштву о
којем су размишљали и о томе у који манастир да ступе. И рекли су им да се у Китајевској
обитељи, на 10 врста од Кијева спасава прозорљиви подвижник Доситеј.2 Код њега се
Прохор журно упутио. Кад га је видео старац је у њему прозрео благодат Божију и
одлучно га је благословио да иде у Саровску пустињу. Притом му је дао следећи завет:
"Иди, чедо Божије, и остани тамо. Ово место ће ти бити на спасење, уз помоћ Господњу.
Ту ћеш окончати и своје земаљско лутање. Само, труди се да стекнеш непрестано сећање
на Бога кроз стално призивање имена Божијег на овај начин: Господе Исусе Христе, Сине
Божји, смилуј се мени, грешном! У овоме нека буде сва твоја пажња и обука: ходајући и
седећи, радећи и у цркви стојећи, свуда, на сваком месту, улазећи и излазећи, нека ово
непрестано вапијање буде у твојим устима и у твом срцу; с њим ћеш наћи мир, стећи
чистоту духовну и телесну и уселиће се у тебе Свети Дух, извор свих добара, и упутиће
твој живот у светињи, у свакој благочестивости и чистоти. У Сарову је и настојатељ
Пахомије богоугодног живота, он је следбеник наших Антонија и Теодосија."
У овим малобројним речима Прохору не само да је пророчански указано место
подвижништва, већ је и одређена главна монашка "обука" – унутрашње делање Исусове
молитве. А нарочито је карактеристично то што му је преподобни Доситеј указао на
основни циљ свег духовног живота: "Уселиће се у тебе Дух Свети." Овакво је увек било
хришћанско учење: почевши од Самог Господа, Који је обећао да ће послати Утешитеља,
Духа Истине (Јн. 14, 16-17; 16, 13-15), ову воду живу (Јн. 7, 38-39), преко апостола (Дап.
10, 44-45; Рим. 8; Гал. 3, 14; 4, 6; Еф. 2, 22; 5, 9; Јевр. 10, 29), затим, преко свих светих
отаца до Григорија Паламе с његовим учењем о благодатној Таворској светлости. На овом
једино правилном становиштву су се увек васпитавали сви истински православни
Христови подвижници опитно руковођени од стране Самог Духа Божијег и поучавани
предањем Православне Цркве. Овакав је био и прозорљиви Доситеј.
Овај благодатни завет танкоћутни Прохор, који је већ горео духом прихватио је и
уткао у своје срце ради непоколебљивог испуњења. А много година касније, у изванредној
беседи с Н.А.Мотовиловом, већ ћемо од њега самог чути исте завете: "Циљ нашег
хришћанског живота се састоји у стицању Светог Духа Божијег: Диван је духовни циљ!"
Овако је за њега сад заувек решено и питање о монаштву и о манастиру: Бог је
изрекао Своју вољу устима прозорљивца. Може се рећи да је овде, у Китајевској обитељи
дошло до духовног помазања свеца, посејано је благодатно зрно свег његовог будућег
живота и раста у славу Божију; овде је невидљиво за свет рука Господња већ почивала на
њему. Доситејева келија постала је монашка крстионица за Прохора: у њој се тајно
догодило монашко заручивање Духа Божијег с његовим духом. Одавде је светац у
суштини, већ изашао као инок. Каснији постриг је само видљиво запечатио ово избрање
од стране Духа. И као што је после Јовановог крштења Дух водио Господа у пустињу како
би се Он путем искушења припремио за Своје служење, тако и Прохор не иде из Кијева
одмах у Саров, већ се враћа још једном у мајчину кућу, у родни Курск.
Није нам тачно познато какав је био узрок овог задржавања. Да ли је младић желео
да испита и провери себе још боље: да ли може да узме на себи монашки благи јарам
Христов (Мт. 11, 29), да ли је желео да вољену мајку постепено припреми за растанак или
му је тако саветовао прозорљиви старац да би га учврстио у одлуци, или га је нешто друго
задржавало по Промислу, тек, Прохор под мајчиним кровом живи још око две године.
2
Старац Доситеј је у свету био девојка Дарија Тјапкина, ко ја је сакрила сво ј пол како би носила свој по двиг
под облич јем монаха -мушкарца.
5
Међутим, он ту сад живи само телом, а његова душа је почела да умире за све
земаљско: он још одлази и у продавницу али у трговини више није учествовао; а своје
време проводи у молитви, тихом богомислију, читању књига и душекорисних беседа с
људима који су долазили. И несумњиво је да је већ овде почео да исп уњава Доситејев
завет о "непрестаном сећању на Бога" и о сталној Исусовој молитви. Кућа је за њега
постала предворје манастира.
Завршило се проверавање себе. Прохор се спрема да иде. Тешко је рођеној мајци да
се растане од њега и она – већ без наде – моли сина: "Кад би ме прво сахранио, а онда
отишао у манастир!"
Међутим, он је све сахранио још пре две године, у келији код Кијева... И мајци је
преостало само да још једном благослови Прохора да га, како је мислила, више никад не
види на земљи. Саров је за њу био предалеко.
С Прохором су кренула још двојица ходочасника, који су заједно с њим ишли на
поклоњење до Кијева, а друга двојица су још пре тога отишла у манастир.
Била је јесен. Живот лета се гасио. Лишће је опадало с дрвећа. Падале су кише. У
Курску се још одржало топло време, али што се ишло северније, ближе Тамбовској
губернији, хладноћа је постајала осетнија. Ближила се зима. Пут је био тежак... И иноке је
очекивао тежак подвиг борбе умртвљења страсти, у име чистог снежно белог бестрашћа
како би касније оживели, сад већ Духом...
Ћутке, творећи тајно Исусову молитву, ишли су будући подвижници. Ево и
Темниковских шума. Вековни борик је примио у себе нове борце духа и као висок
непроходан зид од огромних борова, од којих су неки били толико дебели да их је могло
обухватити 4-5 људи, одсекао их је од прошлости. Она је постала далека, далека...
Близу је већ и тајанствени Саров.
1661. године овамо је дошао монах из Нижњег Новгорода Теодосије: после њега су
били Герасим, Саватије и др. Али манастир је основан за време јеросхимонаха Јована, који
је у Саров дошао 1691. године. Манастир је званично основан 1706. године, кад је прилог
у земљи дао кнез Данило Кугушев (од рода татарских мурза) и кад је обитељ одобрена
Наредбом патријарха. Од каснијих наследника посебно је поштовања достојан Јефрем –
како због уређивања обитељи, тако и због свог многострадалног и светог живота. Он се
упокојио 5 месеци пре Прохоровог доласка.
...20. новембра 1778.г., пред вечерњи сумрак, тројица младих богомолника дошла
су до капије Саровског звоника.
Било је навечерје празника Ваведења Мајке Божије у Храм Господњи. То је пре
свега монашки празник. То је дан посвећења Богоотроковице Марије највећем служењу
Богу ради спасења људског рода; Нен ОДЛАЗАК из света ради спасења света; празник
девствености ради припремања за оваплоћење Бога. То је празник обраћења Богоневесте
како би је Дух васпитао да постане Мајка Сина Божијег.
И ова подударност није била случајна. Свети младић је од земаљске мајке дошао
код Мајке Небеске, из руку часне удовице примила га је Пренепорочна Приснодјева; од
крова градитељке храма Агатије ступио је под покров Божји, у "Пречисти Храм Спасов,
Многоцјениј Чертог"3 у загрљај Богородице. И опет се сећамо чудесне беседе преподобног
о "стицању благодати Светог Духа" као циљу живота: о томе се јасно поје у истом
кондаку празника: "Дјева днес вводитсја в дом Господен, благодат совводјашчи, јаже (Она
Сама) в Дусје Божествено."
"И уселиће се у тебе Дух Свети," поново се сећамо Доситејевог пророчанства...
Кроз капију испод звоника ходочасници су ушли у манастир. Са свих страна одмах су их
окружиле грађевине обитељи, као живим рукама, које су љубазно грлиле нове становнике.
Иза њих као да су се затворила врата за свет са друге стране: сад су њихова кућа, и
рођаци, и Отац, и Мајка – овде (Мт. 12, 48).
3
Кондак Ваведењу у Храм Пресвете Богородице.
6
Пред њима се на средини манастирског дворишта уздизао огроман петоглави
главни храм обитељи у част Успења Мајке Божије, који је годину дана пре тога завршен за
време игумана Јефрема. По свом изгледу веома је подсећао на далеку цркву Успенске
Кијевске Лавре...
Врата храма су била отворена. Ходочасници право с пута упутише своје стопе у
место становања Божијег – у дом Царице Небеске, из којег невидљиво управља
манастиром.
Остварила се давнашња жеља: трагаоци за Градом Божјим су у тихом
пристаништу. Отац Пахомије, који је тек недавно био постављен за игумана служио је
празнично богослужење. Све се испуњавало свечано и по Уставу: настојатељ је био строг
у поштовању црквеног и манастирског поретка. Прохорова душа се радовала. Н ашао је
своје место. И сад би могао да каже речима псалмопојца: И птица находи кућу, и
ластавица гнијездо себи... Благо онима који живе у дому Твом, Господе (Пс. 83, 4-5); Ово
је почивалиште моје увијек, овдје ћу се населити; јер ми је омиљело (Пс. 131, 14).
Глава III
Искушеник Прохор
Следећег дана сва тројица ходочасника су дошла код оца игумана. Он их је дочекао
с љубављу и с радошћу их је примио у обитељ. Отац Пахомије је посебну пажњу обратио
на Прохора, чије је родитеље добро познавао још из Курска. Прозревајући у њему велики
дух будућег подвижника, он га је ради духовног руководства предао у искусне руке свог
најближег сарадника и друга, мудрог економа о.Јосифа, испуњеног љубављу; од њега је
Прохор примио и своје прво послушање – келејника.
Овако је почео монашки живот свеца, који је трајао 54 године и био испуњен
тешким подвизима, али се зато завршио славним светим крајем. Лако келејно служење код
оца економа било је само увод. Убрзо је почетник Прохор, као и сва друга братија у
манастиру почео да испуњава разна, физички тежа послушања: он је био и у пекари, и у
просфорници, и у столарској радионици; затим је испуњавао обавезе монаха задуженог за
буђење, црквењака, био је и за певницом, ишао је на заједничка послушања – сечење
шуме, тестерисање дрва итд. Прохор се најдуже бавио тесарским занатом, у којем је
стекао велико искуство, тако да је међу браћом био познат углавном под именом
"Прохора-столара".
Није нам познато много о томе како је протицао његов унутрашњи живот у овом
почетном периоду кад се постављају главни темељи монашког васпитања. И највише о
томе можемо да закључимо из каснијих савета преподобног другима, вероватно, из личног
искуства, и само делимично – из његових случајних, незнатних сведочанстава о свом
прошлом животу.
Пре свега, брат Прохор се одликовао потпуно беспоговорним испуњењем
послушања, притом је због својства свог прецизног карактера све радио усрдно, уредно и
колико је год могао савршено. Управо ово се највише и захтева од искушеника-почетника,
како би се они одмах научили да побеђују своју светску гордост, корен свих осталих
страсти и основну болест пале душе.
Зато је преподобни и Дивејевске монахиње касније углавном учио послушању.
"Никад не заборављај," сећала се његових завета Ксенија Васиљевна Путкова, касније
монахиња Капитолина, "послушање је изнад свега, изнад поста и молитве! И не само да га
не треба одбијати, већ треба трком трчати на њега! Разне невоље од сабраће треба
подносити без смућивања и роптања, јер монах је само онај кога, као опанке, сви изгазе и
похабају."
"Нема греха погубнијег од роптања, осуђивања или непослушања начелнице: онај
ко се тако понаша погинуће."
7
И духовнику обитељи, протојереју о.Василију Садовском свети угодник је такође
говорио: "Послушање је, оче, изнад поста и молитве: сећај се и увек им то говори; и ја им
увек говорим."
"Затим ми је отац објашњавао," записао је о.Василије, "како је велик и тежак за
монаха грех неповиновања начелнику, а тим пре хуљење начелника; јер прво правило за
монаха је, - на овоме се темељи све монашто – послушање и потпуно одсецање воље; због
њиховог неиспуњења је настао и првородни грех СТАРОГ Адама, који је све погубио; и
њиме је једино и спасен цео свет, такође кроз човека, новог Адама, Спаситеља и Господа
нашег Исуса Христа, јер: би послушан до смрти! Зато и данас не може бити горег греха!
Онај ко тако чини сигурно ће погинути..."
Смилуј нам се, Господе, самовољнима!
На друго место за почетнике отац ставља рад, ма какав био: "Дајем им благослов, тј. дивејевским сестрама, "да се одмах чим устану после сна лате посла; изговарајући у
себи, макар и у ходу, моје правилце; ако тако учине – спасиће се."
"Ако имаш рукодеље," поучавао је касније монаха, "бави се њиме; ако се налазиш у
келији немајући рукодеља на сваки начин буди приљежан у читању, а највише Псалтира:
труди се да сваки чланак прочиташ много пута како би га запамтио. Ако те зову на
послушање иди на њега." Ни сам никад није био беспослен, није допуштао себи доконост.
Ако је био слободан од послушања и молитве, ћутке би одлазио у келију и тамо би се
прихватао неког посла: или је резбарио крстове од кипариса, или је читао Реч Божију или
дела светих отаца или житија светих. Осим Библије и Четјих Минеја, имао је дела светог
Василија Великог, преподобног Макарија Египатског, Јована Лествичника, "Маргарит",
"Добротољубље" и др.
На читање је гледао као на посебан подвиг који је називао "бденијем". Јеванђеље и
посланице апостола читао је испред икона и обавезно стојећи, у молитвеном положају.
"Душу треба снабдевати, хранити Речју Божијом, " каже он, "а највише треба
упражњавати читање Новог Завета и Псалтира; ово треба чинити стојећи. " Ипак,
дозвољавао је да се Псалтир понекад чита и седећи. "Од овог читања бива просвећење у
разуму, који се мења Божанском променом. " Осим тога, онај ко чита Свето Писмо "прима
у себе од тога топлину која у осамљености производи сузе, од овога се цео човек загрева и
испуњава духовним даровима који човеков ум и срце наслађују више него што било које
речи то могу да искажу." А највише од свега то треба чинити да би се стекао душевни
мир, по учењу псалмопојца: Велик мир имају они који љубе закон Твој, Господе (Пс. 118,
165).
Несумњиво је да је преподобни све ово говорио из сопственог искуства. А једном је
чак изрекао необичну пророчанску поуку о читању: "Врло је корисно... читати сву Библију
разумно. За само овакво вежбање, осим других добрих дела, Господ не оставља човека
Својом милошћу, већ га испуњава даром разума. " И мирјанима је заповедао да читају реч
Божију. "Шта читати?" упитао га је један посетилац. "Јеванђеље," одговорио је отац, "по
четири зачала дневно, по зачало од сваког јеванђелисте."
После рада и читања преподобни почетницима даје поуку и о молитви, и говори
исто оно што је чуо још из уста Доситеја и у чему се непрестано подвизавао: "Они који су
заиста решили да служе Господу Богу треба да се вежбају у сећању на Бога и непрестаној
молитви Исусу Христу." "За рукодељем или негде на послушању," поучава он монаха,
"твори молитву непрекидно: Господе Исусе Христе, смилуј се мени грешном. У молитвама
пази на себе, односно ум сабери и сједини с душом. Прво дан, два и више твори ову
молитву само умом, разговетно, пазећи на сваку реч посебно. Затим, кад Господ загреје
твоје срце топлином Своје благодати и сједини је у теби у један дух, ова молитва ће
потећи у теби непрестано и увек ће бити с тобом, наслађујући те и хранећи... А кад будеш
садржао у себи ову душевну храну, односно беседу са Самим Господом, зашто да идеш по
келијама браће, иако те буду позивала? Заиста ти кажем да је ово празнословље и да је
овај празнољубив."
8
Што се тиче црквене молитве, преподобни је давао следећи савет: "У цркви на
молитви је корисно стајати затворених очију, с унутрашњом пажњом; треба да отвориш
очи само кад паднеш у униније или кад те сан буде оптерећивао и наводио на дремеж;
тада поглед треба да управиш на икону и на свећу која пред њом гори."
И сам је стајао у цркви затворених очију. Притом је долазио на богослужење пре
других и никад није излазио пре његовог завршетка. Што се тиче подвига, у прво време
свог монаштва, иако се држао у заједничком непрестаном и строгом уздржању, није
прекорачивао меру. И друге је касније учио исто овако по заједничкој светоотачкој поуци
о "царском" путу: "Не треба узимати подвиге изнад мере, већ се трудити да друг – плот
наша, буде веран и способан на творење добродетељи. Треба бити веран и способан за
творење добродетељи. Треба ићи средњим путем."
"Треба снисходити својој души у њеним немоћима и несавршенствима и трпети
своје недостатке, као што трпимо друге. " Међутим, не треба се "лењити и треба
подстицати себе на боље". Између осталог, што се тиче сна преподобни је једном иноку
говорио: "Сваког дана непрестано, у току ноћи, спавај четири сата: 10., 11., 12., и сат по
поноћи; ако изнемогнеш, можеш још и дању да спаваш. Ово држи без измене до краја
живота, јер је то потребно да би ти глава била мирна. И ја сам се од младости држао
оваквог пута. Ми и Господа Бога увек молимо за покој за време ноћи. Ако се тако будеш
чувао, нећеш падати у униније, већ ћеш бити здрав и весео. "
Касније је другима, немоћнијима, дозвољавао да ноћу спавају чак и 6 сати, а ако се
уморе, саветовао им је да се и још после ручка мало одморе.
Исто тако се искушеник Прохор држао у погледу хране: "Не може свако да прими
да одреди за себе строго правило уздржања у свему, или да лиши себе свега што може да
служи олакшању немоћи... Иначе... кад изнемогне тело, и душа слаби. " Између осталог:
"Петком и средом, нарочито за време четири поста," говорио је, "једи једном дневно; и
Анђео Господњи ће се прилепити за тебе." За друге дане је саветовао овакво правило: "За
ручком једи довољно; за вечером се мало уздржи." "Стомакоугађање није монашко." А
дивејевским сестрама је уопште давао снисходљиву поуку да једу не стидећи се, кад и
колико желе, чак и ноћу, само да буду послушне, да никад не живе саме, ни у келији, ни
на путу. Између осталог, сматрао је да су жене због своје слабости, уопште мање способне
за сурове подвиге уздржања. Али, осим тога, није хтео да натовари сувишну тежину греха
на било чију душу у случају неиспуњавања строгог поста или зав ета: "Ако неко може –
нека испуњава." Чак је и за среду и петак неком монаху рекао условно: "Ако можеш једи,
али једном." А тело измождено подвизима или болестима, треба да поткрепимо умереним
сном, храном и пићем, не пазећи чак ни на време. Кад је васкрснуо Јаирову кћи из смрти
Исус Христос јој је одмах заповедио да једе (Лк. 8, 55)."
Међутим, зато је преподобни упорно саветовао да се на сваки начин чува "душевни
мир", на шта је нарочито пазио и у самом себи: "На сваки начин се треба трудити да се
сачува душевни мир и да се човек не смућује га други вређају." "Ништа није боље од
Христа у миру," "Свети оци су имали мирно устројство и пошто их је осењивала благодат
Божија, дуго су живели," "Стеци мир," говори он касније, "и хиљаде око тебе ће се
спасити." А "кад човек стекне мирно расположење, он може из себе и на друге да зрачи
светлост просвећења разума," "Овај мир је као неко драгоцено благо Господ наш Исус
Христос оставио Својим ученицима пред Своју смрт." (Јн. 14, 27).
О њему такође говори апостол: и мир Божји... сачуваће срца ваша и мисли ваше у
Христу Исусу (Фил. 4, 7). Због тога је пре свега саветовао "да се ум погружава у себе и да
има делање у свом срцу, тада ће благодат Божија осенити човека, и он онда бива у мирном
устројству." Затим се треба навикавати на то да човек "увреде од других подноси
равнодушно... као да се њихове увреде не тичу нас, него других. Овакво вежбање може
човековом срцу да дарује тишину и да га учини обитељу Самог Бога."
"Ако, пак, није могуће, да се човек не узнемири треба барем да се труди да
обуздава језик, како каже Псалмопојац: клонуо сам и не могу говорити" (Пс. 76, 5).
9
"Ради чувања душевног мира такође на сваки начин треба избегавати осуђивање
других...", "А да би се човек избавио осуђивања, треба да пази на себе..." "и да пита: где
сам ја?" Посебно ради душевног мира човек "треба да одбаци од себе униније и да се
труди да има радостан дух, а не тужан. По речима Сираха: Јер жалост многе уби, и нема
од ње користи" (Сир. 30, 25).
На овом "радосном духу" се у животу преподобног треба задржати с посебном
пажњом: она је представљала својство којим се он у великој мери одликовао, нарочито
касније. Али чак ни овај благодатни дар, који је толико спасоносан за страдалне душе које
су касније долазиле код њега није добио без борбе. Постоје основе да се сматра да је
демон унинија на почетку монаштва нападао и њега самог.
"Тешко је," каже преподобни, "ономе ко почиње монашки живот, да избегне ову
болест, јер га она прва напада. Зато је се пре свега и треба пазити."
"Човек понекад бива у таквом стању духа да му се чини да би му лакше било да
буде згромљен или да буде без икаквог осећања и свести, него да даље остане у овом
нејасно-мучном стању. Човек треба да жури да изађе из њега. Пази се духа унинија, јер се
од овога рађа свако зло... долазе хиљаде искушења: узнемиреност, јарост, хула, жалба на
своју судбину, развраћене помисли, пресељавање из једног места у друго." "Несносно му
постаје и место становања и браћа која живе с њим." Тада "демон досаде сугерише монаху
помисли да изађе из келије и да с неким поприча." "И монах постаје попут безводног
облака који тера ветар." А понекад, напротив, "зли дух туге", "овладавши душом" "лишава
душу кротости и добродушности у опхођењу с браћом и рађа одвра ћање од сваког
разговора", "она бежи од људи као од виновника њене смутње, и не схвата да је узрок
болести у њој: душа испуњена тугом, постајући као безумна и ван себе, не може мирно да
поднесе добар савет, ни да кротко одговара на питања која јој се постављају. "
Може се претпоставити да је овај зли дух унинија "нападао" и преподобног. Али он
је одмах и одлучно налазио излаз из њега. Прво "лечење уз помоћ којег човек брзо налази
утеху својој души" јесте "смиреномудреност срца", како учи свети Исак Сирин. Други лек
је видео у раду и подвизима: "Ова болест се лечи молитвом, уздржањем од празнословља,
рукодељем, колико човек може, читањем речи Божије и трпљењем; зато што се она и рађа
од малодушности, доконости и празнословља."
А оба ова пута се пре свега своде на једноставно беспоговорно испуњење
послушања: "Овде је присутно и смирење и подвиг." "Пре свега," говорио је преподобни, "
против унинија се треба борити уз помоћ строгог и беспоговорног испуњавања свих
обавеза које се поверавају искушенику. Кад твоји послови стекну одређени поредак
досада неће наћи место у твом срцу. Досађују се само они чији су послови у нереду.
Дакле, послушање је најбољи лек против ове опасне болести. " А све ово заједно води ка
последњем исцељењу духовних болести – бестрастности: "Ко је победио страсти, победио
је и тугу."
И то што је сам преподобни увек био миран и радостан, јесте истински знак тога да
је достигао потпуно бестрашће и "презирање света" с његовим похотама (1 Јн. 2, 16).
А умејући да савладава искушења у самом себи, подвижник је већ на основу
искуства могао да помаже и другима, уливајући у њих дух радости Божије.
Неки саровски монах је пао у слично искушење. Желећи да олакша себи поделио је
своју тугу с другим братом. После вечерње они изађоше из манастира и шетајући око
ограде дођоше до коњушнице. Одједном угледаше преподобног. Пошто су га дубоко
поштовали они му се поклонише до земље. Угодник Божји их је необично нежно
благословио и прозревши братовљево униније запевао: "Радости моје сердце исполни,
Дјево, јаже радости пријемшаја исполненије, грјеховнују печал потребљајушије" (Тропар
из канона Богородици). Затим ударивши ногом, свети старац са силом и одушевљењем
рече: "Наш пут не води ка унинију; јер је Христос све победио, Адама је васкрсао, Еву је
ослободио, смрт је уништио!" Његова радост се пренела на брата који је био у унинију,
10
искушење је за трен ока нестало и монаси се у мирном и веселом духу вратише у
манастир.
А монахиња Капитолина (Ксенија Васиљевна) нам је у својим записима оставила
сведочанство о гледању преподобног на униније и радост уопште: "Веселост није грех,
мати: она одагнава умор, а од умора бива униније, и нема ничег горег од њега. Оно све
доводи са собом. Ето, и ја кад сам дошао у манастир, мајчице, и ја сам бивао за певницом,
и био сам тако весео, радости моја! Дешавало се кад год дођем за певницу, а браћа се
уморе, и напада их униније, и већ не певају добро, а неки и не певају уопште. Сви се
окупе, а ја их развесељавам; и онда ни не осећају умор! Јер не доликује да се говори или
чини нешто рђаво у храму Божијем. А рећи нежну, љубазну и веселу реч, да код свих пред
лицем Господа дух увек буде весео, а не чамотан, уопште није грешно, мати."
И овај дух Христовог мира и радости је све више растао у преподобном дошавши
касније до сталне пасхалне радости, због чега је често и називао своје саговорнике
"Радости моја!" или их је дочекивао поздравом: Христос воскресе. "
Каква је била Прохорова борба с кретањима плоти, није нам познато. Истина, у
својим поукама он каже: "Може ли човек у младим годинама да не гори и да га не
узнемиравају плотске помисли?!"
Дакле, ни он није био слободан од ових напада природе. Али нема никакве сумње
да ове страсти нису имале материјала у њему: чист од младости он је без напора
савладавао помисли које су му долазиле, и чак је ова непријатељска искушења претварао у
повод за добро онима који су им се противили: "Ако се не слажемо са злим помислима
које ђаво убацује, чинимо добро."
"У овим нападима," учио је он, "истог часа се молитвом треба обраћати Господу
Богу, да се искра порочних страсти угаси на самом почетку. Тада се у човеку неће
разбуктати пламен страсти."*
Овај "нечисти дух само на страсне има јак утицај; а оне који су се очистили од
страсти напада само са стране, или спољашње. "
Управо овако "спољашње" је нападао и њега самог, не налазећи у светом
искушенику храну и паљен његовом молитвом приликом првих својих кушачких напада.
И касније је смело говорио о себи духовнику Дивејевске обитељи о.Садовском: "Као што
сам и ја сам девственик, оче, Царица Небеска је благословила да у мојој обитељи буду
само девојке."
И Н.А.Мотовилову је објаснио да девојке-инокиње треба да живе одвојено од
удовица, по заповести Саме Мајке Божије. "Код нас ће доћи удовице и довешће са собом
девојке," говорио је он дивејевској сестри Матрони. "Али ми смо, мати другачијих
осећања од удовица. Оне се у многоме разликују од нас (девственика). Девица се
наслађује само Најслађим Исусом, созерцава Га у страдањима, и сва слободним духом
служи Господу; а удовица има много сећања на световно: "Како је леп био наш покојник!
Како је он био добар човек!" говоре оне."
Зато је за девице издвојио посебан део манастира с млином, који се касније и
називао "Млином девица" обитељи. Овакво сведочанство преподобног тачније од свих
других сведочи о његовој непорочности. Али да би се јаче, дубље, очистили и остаци
кретања природе, Господ му је скоро на самом почетку монаштва послао тешку болест.
"Тело је слуга, душа је царица," учио је он касније, "и зато је милосрђе Господње кад се
тело изнурује болестима, јер од овога слабе страсти и човек долази себи. " Уосталом, "и
сама телесна болест се понекад рађа од страсти;" "Одузми грех и болести ће те
напустити."
Две године после ступања у манастир Прохор се тешко разболео од водене
болести: сав се надуо и већи део времена је непокретно лежао у келији. Болест је трајала
око три године. Игуман Пахомије и старац Јосиф који су ватрено заволели послушног
инока, неговали су га с љубављу. Не видећи побољшање и чак се плашећи да ће се болест
завршити смрћу о.Пахомије је предложио да позове лекара. Али Прохор му је кротко
11
одговорио: "Предао сам се, оче свети, истинском Лекару душа и тела, Господу нашем
Исусу Христу и Пречистој Његовој Мајци; ако пак ваша љубав расуди, снабдејте мене,
убогог, Господа ради, небеским леком, причешћем Светим Тајнама."
Старац Јосиф је усрдно одслужио бденије и Литургију за здравље болесника,
исповедио га је и причестио у келији. Прохор је после тога брзо оздравио.
Касније је сам многима испричао да му се после Светог Причешћа у неизрецивој
светлости јавила Пречиста Богородица с апостолима Петром и Јованом Богословом и
окренувши се лицем према апостолу Јовану, рекла је показујући болесника."
"Овај је од нашег (односно небеског) рода!"; "Затим ми је," преноси његове речи
монахиња Капитолина, "десну руку, радости моја, ставила на главу, а у лево ј руци је
држала жезал, и овим жезлом је, радости моја, и дотакла убогог Серафима; на том ми се
месту, на десном бедру и направило удубљење, мајчице; сва је вода у њега и истекла. И
спасила је Царица Небеска убогог Серафима. А рана је била превелика; и сад је рупа цела,
мајчице: ево види, дај ручицу." И баћушка сам, дешавало се, узме и стави моју руку у
рупу, а она је била велика: ето, тако, читава песница може да уђе.
Тако се Прохор чудесно исцелио. А другима, а посебно мирјанима, је дозвољавао и
да се лече. Извесном Богданову, који га је за то питао, дао је следећи савет: "Болест чисти
од грехова. Ипак, нека буде по твојој вољи – иди средњим путем: не узимај више него што
можеш, пашћеш и непријатељ ћи те се смејати. Ако си млад, уздржи се од високих,"
односно, подвига и намера. "Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај је
и пристао, али га је свети Георгије Победоносац задржао." 4
Следеће године након оздрављења на месту ове келије почела је градња болничке
зграде и управо место јављања Мајке Божије је било одређено за олтар храма. Преподобни
је сам направио престо од кипариса и до саме своје смрти се причешћивао овде, са
захвалношћу се сећајући милости Мајке Божије. Ради изградње ове цркве било је
дозвољено скупљање прилога, и исцељени Прохор је с посебном усрдношћу прихватио
ново послушање – да прикупља прилоге; обилазећи градове и села дошао је и до Курска.
Овде се још једном видео и са својом мајком, братом Алексијем и другим рођацима, од
њих је добио усрдну лепту за свето дело и вратио се у духовно рођени Саров.
У овој неизлечивој болести умрло је у Прохору све људско: од тада он више није
земаљског "рода", већ небеског. А овде је слуга Божји живео спољашње само наизглед:
чак је и кућу посетио као узгред, да би касније сасвим заборавио на њу. За 8 година
искушеништва свом душом се прилепио за горњи свет: тамо је био заиста рођени.
Преостало је да се ово запечати благодатним постригом: искушеник је већ сазрео за
монашко новорођење.
Глава IV
У анђеоском чину
Крајем Успенског поста, 13. августа 1786. године, 5 игуман Пахомије је постригао
искушеника Прохора у монаштво. Уместо њега за нови духовни живот се у "анђеоском
чину" родио инок Серафим, што на јеврејском језику значи и "пламени" и "онај који
загрева". И ово име које му је несумњиво дато због његовог горења духа, он је оправдао
потпуно и својом ватреном љубављу према Богу и Мајци Божијој и топлом нежношћу
према људима. Лако и с трепетном радошћу је нови монах повио своју главу под маказе да
би се обавио постриг, ниједна мисао о растанку са светом није помрачила његову душу у
тренутку духовног "венчања" с Небеским Жеником. Предао је себе у руке Божије као
зрели плод. Заједно с посеченом косом коначно је посечен прошли живот: подвижник који
се ухватио за плуг више никад се неће осврнути назад (Лк. 6, 62). "Ја сам, мајчице,"
4
5
Из житија светог Тео дора Сикеота, 22. априла.
На дан престављења светитеља Тихона Задонског.
12
говорио је касније дивејевској сетри Прасковји, "цео манастирски живот прошао и никада,
чак ни мишљу, нисам излазио из манастира."
Сад је све било пред њим. И ако сваки монах из искуства зна каквом радошћу и
ревношћу ка спасењу Божија благодат разгорева душу новог монаха, каквим ли се тек
огњем разгорео ватрени Серафимов дух!..
Ми то не знамо по његовим речима: он није волео да међу људима расипа тајне
свог унутрашњег живота. И другима је касније саветовао да то не чине: "Не треба другом
без нужде откривати своје срце. Од хиљаде се може наћи само један који би сачувао твоју
тајну." "На сваки начин човек треба да се труди да крије у себи ризницу дарова. У
супротном случају ће изгубити и неће наћи. Најжалосније је то што од овог нечувања и
многословља може да се угаси огањ који је Господ наш Исус Христос дошао да баци на
земљу срца: јер," говорио је преподобни речима Исака Сирина, "ништа тако не гаси огањ
који Дух Свети удахњује у срце монаха после освећења душе, као општење, многословље
и разговори."
И зато, ако се и раније, за време искушеништва удаљавао у осамљеност и ћутање,
сад потпуно одлази у унутрашњост клети своје душе (Мт. 6, 6-7).
Он касније у својим поукама учи: "Најпре се треба украшавати ћутањем. Јер
Амвросије Милански каже: "Видео сам многе како се спасавају ћутањем, а брбљивошћу
ниједног." И опет, неко од отаца каже да је ћутање тајна будућег века, а речи су оружје
овога света." (Добротољубље, т.5, Монаси Калист и Игњатије); "Од осамљености и ћутања
рађа се умилење и кротост;" "Пребивање у келији у ћутању, вежбању, молитви и
поучавању чини човека благочестивим“, "Ти само седи у келији с пажњом и ћутањем,
труди се на сваки начин да се приближиш Господу, а Господ је спреман да човека
претвори у Анђела;" "Ако није могуће да увек боравиш у осамљености и ћутању, живећи у
манастиру и бавећи се послушањима која ти је настојатељ поверио, макар неко време,
преостало од послушања треба да посвећујеш овоме и за ово мало Господ Бог ће ти
неизоставно послати Своју благодатн у милост."
А посебно је преподобни Серафим пазио "да се не осврће на туђа дела, да не мисли
и не говори о њима, како каже псалмопојац: Уста се моја не дохватају дјела људских (Пс.
16, 4), већ да моли Господа: Очисти ме и од тајнијех (Пс. 18, 13)."
Чак и у спољашњем понашању монах увек треба да се држи сабрано и затворено:
"старце или братију које срећеш" треба "да поштујеш поклонима, имајући увек затворене
очи."
Чак "седећи за трпезом, не гледај" никога "и не осуђуј ко колико једе, већ пази на
себе, хранећи своју душу молитвом."
И само два изузетка чини преподобни: као прво, приликом општења "с децом Тајни
Божјих", односно с истински духовним истомишљеницима; а као друго, кад је брат
жалостан: "Дух немирног човека или човека који је пао у униније, треба да се трудимо да
охрабримо речју љубави." Али и овде треба имати расуђивање; а неискусном је боље да
ћути и у таквим приликама, посебно ономе ко сам себе још није довео у ред." "Ако себе не
схваташ, да ли можеш да расуђујеш о нечему и да учиш друге?" говорио је преподобни
једном монаху. "Ћути, непрекидно ћути, имајући увек на уму присуство Божије и Његово
име. Ни с ким не ступај у разговор, али се на сваки начин чувај да не осуђујеш оне који
много разговарају или се смеју. У овом случају буди глув и нем." Несумњиво да је он и
сам тако поступао, нарочито на почетку монаштва: "Човек треба да обраћа пажњу на
почетак и крај свог живота; а у средини, где се дешава срећа или несрећа, треба да буде
равнодушан."
Између осталог, преподобни је упорно саветовао монаху да се "строго чува од
општења с женским полом: јер као што се воштана свећа топи и ако није упаљена, али је
стављена између две које горе, тако и срце монаха од разговора са женама неприметно
попушта."
13
И чак је у својој старости дао следећи савет једном студенту богословије, касније
настојатељу манастира, архимандриту Никону: "Бој се, као пакленог огња чавки
молованих (жена); јер оне често царске војнике чине слугама сатане..." И он сам је, као
што ћемо сад видети, на почетку монаштва био необично опрезан и одлучан.
Овом скривеном моменту првих дана монаштва свеца могао би се додати још и
строжи молитвени подвиг; а затим и тежња ка потпуној осамљености, према којој обично
теже срца ватрених богомолника. Међутим, ово ће се остварити нешто касније, а сад му
предстоји служење међу браћом и сарадња са својим духовним оцима игуманом
Пахомијем и старцем Исаијом, који му је дат за духовног оца, приликом пострига, којима
се он поверио с детињим послушањем одговарајући тако на њихову снажну љубав према
њему.
Убрзо после пострига био је кандидован за рукополагање у чин ђакона. И 27.
октобра исте ове 1789. године, односно након свега два и по месеца, хиротонисао га је
епископ Виктор Владимирски: Саров је тада припадао овој епархији. Унапређујући тако
брзо новопостриженог инока свети оци су тим истакли дубоко поштовање које је угодник
Божји уживао још у време искушеништва. На њега се могу применити речи Светог Писма:
старост достојна поштовања не мери се бројем година, само са људског становишта важи
– "у седини је мудрост, а у старости – живот чист." Али онај ко је угодио Богу постаје
вољен и од Њега и од људи, без обзира на младост, јер он, за кратко време испуни дуго
година, угодна је Господу била његова душа (Прем. Сол. 4, 8-14)." И отац игуман који је
обично био строг у погледу поштовању устава и црквеног поретка, овог пута сматра
младог монаха достојним високе части, испољавајући на тај начин и своју изузетну љубав
према њему. "Наши блаженопочивши оци, градитељ Пахомије и економ Јосиф," говорио
је касније угодник Божји, "свети људи, волели су ме као своје душе. И ништа од мене
нису крили; и бринули су се за оно што је њима било корисно за њихову душу, и што је за
мене корисно." А "кад је служио отац Пахомије, без мене, убогог Серафима, ретко је
службу чинио."
И чак је одлазећи некуда из манастира, посебно ради богослужења, водио са собом
управо јерођакона Серафима и ништа није крио од њега: толико га је волео и ценио.
Али Промисао Божји је имао и други, бољи и узвишенији циљ у новом послушању
– да они развијају и усавршавају у свом пламеном служитељу горење љубави према Богу
и узносе дух у горњи свет молитве: овоме ништа не помаже толико као лично учествовање
у служењу Свете Литургије. Међутим, да је преподобни остао на обичним монашким
послушањима, она би га одвлачила од пута созерцатељног живота који му је Бог наменио.
А сад, у току 6 година и 10 месеци, преподобни врло често служи Литургије, винувши се у
други, њему већ свој, свет. "Овај је од нашег рода," говорила је његова Небеска
Господарица.
Како се припремао за служење наднебеске тајне, види се из тога што је уочи
недеља и празничних дана преподобни читаве ноћи проводио у молитви. А по завршетку
службе задржавао се у храму доводећи у ред црквене предмете, слажући одежду, бринући
се о чистоти храма. Колико високо је ценио славу свештенослужења, види се и из његовог
завештања дивејевским сестрама, које су прислуживале у цркви.
"Све црквене дужности," записала је монахиња Капитолина, "морају обављати само
девице: "Тако је Царици Небеској угодно! Сећајте се овога и свето чувајте преносећи
другима!"
"Нипошто и никад се сестрама без пострига не сме дозвољавати да улазе у олтар."
"Никад, Боже сачувај, ни ради чега и ни ради кога не треба разговарати у олтару, чак и ако
мораш да потрпиш за то; јер "Сам Господ ту присуствује! И дрхтећи, у страху, пред Њим
стоје сви Херувими и Серафими и сва Сила Божија. Ко сме да проговори пред лицем
Његовим!" говорио је отац.
14
Чак се и брисање прашине и избацивање прљавштине из храма Божијег не сме
чинити с немаром и било куда: "И сам прах храма Божијег је већ свет." И воду треба
изливати на специјално чисто место.
И уопште, отац је о храму учио: "Нема послушања узвишенијег од послушања у
цркви! И ако се само крпом побрише под у дому Господњем, то ће Бог ставити изнад
сваког другог дела. Нема послушања изнад цркве! И све што год се у њој твори – и како
улазите, и излазите – све треба чинити са страхом и трепетом и непрестаном молитвом. И
кога онда да се бојимо у њој! И где ћемо се и радовати духом, срцем и свим помишљањем
нашим ако не у њој, у којој је Сам Владика Господ наш увек с нама!"
"И никад у цркви, осим обавезног црквеног и о цркви, ништа не треба говорити! И
шта је лепше, узвишеније и славније од цркве!"
Тако је осећао, тако је и сам поступао до саме смрти. Један од посетилаца се
удостојио да борави код њега 10 дана пре кончине.
"Дошао сам," писао је, "у болничку цркву пред рану Литургију, још пре почетка
службе. И видео сам да је о.Серафим седео за десном певницом, на поду. Одмах сам му
пришао да узмем благослов; и он је, благосиљајући ме, журно отишао у олтар
одговарајући на моју молбу да поразговарам с њим:
"Касније, касније!"
А како је неземаљским животом сам живео у храму, и посебно на Литургији, о томе
у извесној мери можемо само да се досетимо из његових речи да је боравећи у храму,
заборављао и на одмор, и храну, и пиће и излазећи из цркве говорио је само о једном са
жаљењем: "Зашто човек не може, попут Анђела, непрестано да служи Господу?" – а он их
је созерцавао више пута приликом богослужења."
"Њихов изглед," говорио је о.Серафим, "био је попут муње; одећа бела, као снег
или изаткана од злата; њихово појање се не може описати."
Тада је преподобног обузело неизрециво одушевљење. „Срце моје,,“ говорио је,
„оста као восак, растопило се у мени од неизрециве радости" (Пс. 21, 15). И ничега се
нисам сећао од такве радости. Сећао сам се само како сам улазио у свету цркву и излазио
из ње." И једном се за време Литургије удостојио таквог виђења којег су се удостојавали
само малобројни, чак и међу највећим свецима.
"Једном сам имао прилике да служим у свети и велики четвртак. Света Литургија је
почела у два сата по подне и обично – вечерња. После малог входа и паримеје возгласио
сам, ја убоги на царским дверима: "Господи, спаси благочестивија и услиши ни!" –
одједном као да ме је обасјао зрак сунчеве светлости. Погледавши ово сијање угледао сам
Господа и Бога нашег Исуса Христа у обличју Сина Човечијег, у слави, како сија
неизрецивом светлошћу, окруженог небеским силама, Анђелима и Арханђелима,
Херувимима и Серафимима, као ројем пчела, и како од западних црквених врата иде по
ваздуху. Приближавајући се у таквом обличју до амвона и подигавши Пречисте Своје
руке Господ је благословио служитеље и народ; затим се преобразио, окружен анђеоским
зборовима, који су сијали неизрецивом светлошћу у целој цркви. А ја сам се, земља и
пепео, срећући тада Господа Исуса у ваздуху, удостојио посебног благослова од Њега;
моје срце се обрадовало чисто, просвећено, у сладости љубави према Господу!"
Преподобни Серафим се изменио по изгледу и запањен божанским виђењем, није
могао чак ни да сиђе с места код царских двери. Приметивши ово о.Пахомије је послао
друга два јерођакона који су га, узевши га под руке, увели у свети олтар. Али он је још око
три сата и даље стајао овде непокретан у благодатном усхићењу. И само се њ егово лице
све време мењало: час је било бело као снег, час се по њему разливало руменило.
После завршетка богослужења старци га упиташе: "Шта се десило?"
И о.Серафим, који ништа није крио од својих духовних отаца све им исприча. Они
су му дали завет: да се чува ћутањем и да се још више удубљује у смирење плашећи се
надмености због тако необичног виђења. Преподобни "је примио њихову поуку са свом
кротошћу и ћутао је до потребног времена."
15
А шта је угодник Божји искусио у Светој Тајни Причешћа потпуно је познато само
њему. Из његових поука знамо какав изузетно велики значај је придавао светој
Евхаристији.
Кад су га упитали колико често треба приступати наднебесној Тајни, одговорио је:
"Што чешће, то боље."
Између осталог, дивејевским сестрама је дао следеће правило, како је записала
инокиња Капитолина: "Не треба пропуштати прилику да што чешће користимо благодат,
коју дарује причешћивање Светим Христовим Тајнама. Трудећи се да се по могућству
усредсредимо у смиреној свести о својој потпуној греховности, с уздањем и чврстом
вером у неизрециво Божије милосрђе, треба да приступамо Светој Тајни која искупљује
све и сва говорећи су умилењем: "Згрешио сам, Господе, душом, срцем, речју, помишљу и
свим својим осећањима."
Посебно значајно завештање о овоме свети Серафим је дао духовнику Дивејевске
обитељи о.Василију.
"Заповедам им, оче, да се Светим Христовим Животворним Тајнама причешћују у
сва четири поста и дванаест главних празника; чак заповедам и у велике празничне дане:
што чешће, то боље. Ти, духовни оче њихов, не брани им, кажем ти, зато што је благодат
која нам се даје причешћиваењм, тако велика ма како човек био недостојан и грешан, али
само ако у смиреној свести о својој свегреховности приступа Господу Који искупљују све
нас, чак и ако смо од главе до пете покривени чиревима грехова и он ће се, оче, благодаћу
Христовом, омивати и све више и више ће светлети, потпуно ће се просветлити и спасити.
Ево, оче, ти си им духовни отац, и све ово ти говорим, да би ти знао."
"Притом ме је," пише о.Василије, "баћушка поучавао као духовног оца сестара
обитељи, заповедао ми је да увек, колико је могуће, будем сниисходљивији на исповести,
због чега су ме повремено многи прекоревали, осуђивали, па се чак и гневили на мене и
данас ме осуђују, али ја се строго придржавам његове заповести и целог свог живота сам
је чувао. Угодник Божји је говорио: "Не заборави, ти си само сведок, баћушка, а суди Бог!
А шта нам је, шта је све, какве све страшне грехове, које није могуће ни исказати,
свемилосрдни Господ и Спаситељ наш опраштао! Како ми, људи, да судимо човеку! Ми
смо само сведоци, сведоци, баћушка; увек то имај на уму: само сведоци, баћушка!"
Једном мирјанину је дао следећу заповест: "Причешћуј се четири пута. И једном је
добро. Како Бог удостоји!" – "Ко се причешћује, биће спасен, а ко се не причешћује –
мислим да неће: где је Господар, тамо ће и слуга бити." (Јн. 12, 29). Други пут је
преподобни изрекао дубоку тајну да Причешће једног бива спасоносно и за друге:
"Онај ко се са свештеним страхом причешћује Светим Тајнама и то више п ута
годишње, биће спасен, срећан, и дуговечан и на самој земљи. Верујем," додао је, "да се
често по великог благости Божијој благодат излива и на род онога ко се причешћује. Пред
Господом је један који твори Његову вољу изнад хиљада безаконика."
Дивно и утешно, и поучно откровење!
Притом је отац умиривао оне који су се плашили да приступају Тајни због свести о
својој недостојности. То смо видели и из завештања о.Василија; али посебно очигледно се
ово испољило у случају с искушеником Јованом.
Једном, уочи једног од дванаест највећих празника, кад је требало да се причести
Светим Тајнама, појео је нешто после вечерњег богослужења, што није било допуштено
po уставu обитељи. Овоме се код њега придружила општа свест о сопственој
недостојности. И искушеник је почео да пада духом; и што више је размишљао, тим више
је падао у очај: "Хиљаде ужасавајућих мисли, једна за другом, тискале су се у мојој глави.
Уместо уздања у заслуге Христа Спаситеља које покривају сва сагрешењ а у мени се
створила представа да ћу по суду Божијем због своје недостојности бити или спаљен
огњем, или ће ме земља живог прогутати, чим приступим Светом Путиру."
Желећи да нађе мир савести искушеник се исповедио, али ни ово није донело мир
његовој души; и он је стојећи у олтару наставио да се мучи. Свети Серафим га је
16
прозревши ово позвао да дође и рекао му дивне речи: "Кад бисмо океан испунили својим
сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он излива на нас на дар,
хранећи нас Својом Пречистом Плоћу и Крвљу који нас омивају, чисте, животворе и
васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не секирај се; само веруј да је ово истинско
Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, који се дају на исцељење свих наших грехова."
Искушеник је умиривши се, с вером и смирењем приступио Светој Тајни .
Али други пут је угодник Божји изрекао страшну реч о недостојним причесницима.
Једна млада удовица, Ана Петровна Јеропкина, која је у браку живела само три
месеца говорећи о о.Серафиму између осталог је записала следеће. Кад се њен вољени
муж изненада разболео она се плашила да му предложи да се причести Светим Христовим
Тајнама бојећи се да ће га уплашити; а он се, иако је такође био веома религиозан, плашио
да не ражалости жену позивањем свештеника. И тако је преминуо без Причешћа. То је
веома мучило жену: "Посебно ми се чинило да је умрети без попутбине Светих Тајни било
казна Божија за моје грехове и грехове мог мужа; мислила сам да ће мој муж заувек бити
отуђен од Божијег живота... После сахране падала сам у очајање и вероватно бих лишила
себе живота, да нада мном није било строгог надзора."
Овако се удовица мучила десет месеци. Затим се по савету свог ујака упутила на
пут од 500 врста у Саров; овде је нашла потпуни мир код преподобног, а о смрти мужа
отац јој је рекао: "Не тугуј због тога, радости моја, не мислим да ће његова душа погинути
само због тога. Бог може само да суди: кога чиме да награди или да казни." И даље је
додао ово: "Понекад се дешава: овде на земљи се и причешћују, а код Господа остају
непричешћени!.."
...Како је то страшно! Како поучно!
"А други жели да се причести, али се његова жеља не испуњава због нечега што од
њега не зависи; овакав се на невидљиви начин удостојава Причешћа преко Анђела
Божијег." Удовица се умирила.
А понекад Господ и јавно кажњава оне који недостојно приступају Тајни.
Протојереј града Спаска о.Петар Теоктистов је описао следећи случај. Један ђакон,
којег је његов свештеник разобличио за рђаво понашање, сам је преко сведока, који су се
лажно заклели да би га оправдали, оптужио јереја пред епископом. Ђакон је унап ређен: из
села је премештен код о.Петра у град. Он је овде наставио да служи без гриже савести.
Убрзо је ђакон дошао у Саров и упутио се код о.Серафима. Кад га је угледао прозорљиви
угодник му је изашао у сусрет из своје келије, у трену га је вратио назад и с гневом рекао:
"Бежи, бежи од мене; то није моја ствар!"
Ђакон није знао шта даље да ради.
Неки монах му је посаветовао да иде прво да се исповеди. Међутим, ни то није
помогло: отац га је истерао и други пут: "Бежи, бежи, преступниче заклетве, и не служи!“
Ђакон се вратио кући и све што се догодило испричао је укућанима, али није
помислио да треба да исправи свој грех преступања заклетве. Тада га је Бог казнио Својом
десницом. Кад је свештеник пре Литургије изговорио с њим молитву по чину: "Господе!
Уста моја отвори и усне моје огласиће хвалу Твоју," одједном је ђакон уместо да по уставу
каже: "Време је да се служи Господу: владико, благослови," онемео. И чак је морао да оде
из цркве. Тамо му се вратила моћ говора. Али чим је поново улазио у храм, језик м у се
опет одузимао. Оваква Божија казна је трајала читаве три године, док недостојни
служитељ није дошао до потпуног покајања. На дан Вазнесења Господњег, на јутрењи
после величања запеван је стих: Сви народи, запљештите рукама, поклините Богу гласом
радоснијем (46, 2). Ђакон, као што је говорио касније, обузет од ових речи изненадним
страхом, поче да се моли за помиловање и одједном је могао да проговори.
Обрадован исцељењем, а још више милошћу Божијом, он се одмах у храму
отворено покајао за све, испричао је о чуду које се догодило и прославио је свог
прозорљивог разобличитеља о.Серафима. Тако, "Бог," учи отац, "показује према нама
Своје човекољубље," на све начине нас спасава, "не само онда кад чинимо добро, већ и
17
кад Га вређамо и гневимо. Како дуготрпељиво Он подноси наша безакоња! А кад кажњава
како милостиво кажњава!"
"Зато," каже преподобни Серафим речима Исака Сирина, "не називај Бога
правосудним, јер се у делима твојим," односно уз мноштво наших грехова и Божијој
милости према нама," "не види Његово правосуђе," "и Његов Син нам је показао да је Он
више добар и милостив. Где је Његово правосуђе? Били смо грешници, Христос умрије за
нас (Рим. 5, 8)."
Али вратимо се поново житију самог угодника Божијег. У овом периоду његовог
јерођаконства треба истаћи један случај из његовог живота, који га је затим заувек везао с
духовним саздањем његовим – Дивејевском обитељи.
1789. године, почетком јуна, о.Пахомије и економ о.Исаија упутили су се у село
Лемет на сахрану доброчинитеља манастира, велепоседника Александра Соловцова. По
обичају, о.игуман је повео са собом јерођакона Серафима. Успут су свратили у Дивејево
да посете блажену Агатију Семјоновну Мељгунову, у монаштву Александру, која је
основала сестринство. Она је од Господа добила вест о својој блиској смрти и молила је
оце да изврше тајну јелеосвећења. На опроштају од њих мати Александра је почела да
преклиње о.Пахомија да не остави без заштите њену сирочад. Старац је одговорио
пророчански: "Мати! Не одричем се да послужим Царици Небеској, колико могу и по
твом завештењу... Али не знам ни како да се тога прихватим: хоћу ли доживети до тог
времена. А ево, јерођакон Серафим – његова духовност ти је позната, и он је млад,
доживеће то, њему и повери то велико дело."
Мати Агатија је одговорила да она само моли, а "Царица Небеска нека Сама онда
изволи да га упути."
Старци су отишли. На повратку су 13. јуна стигли управо на њену сахрану.
Одслуживши Литургију и опело за преминулу старицу хтели су да крену у Саров. Али,
почела је да пада јака киша; о.Пахомије се задржао. А свети јерођакон Серафим због своје
целомудрености и брижљиве духовне чуварности није остао чак ни на даћи у женској
обитељи, већ је одмах после опела, несумњиво по благослову отаца, који су знали његово
духовно трезвење, пешке отишао у свој манастир иако је падала киша.
Дивни су и неупоредиви Божји угодници! Ко би други тако поступио? Каква снага
и одлучност! Каква предострожност! И то код њега, Анђелима сличног Серафима...
Али да ли је многима позната друга чињеница која још више запањује и поучава:
овај свети угодник, који је, може се рећи духовно родио Дивејевску обитељ и њене
становнице, после овог јединственог случаја више никад није био тамо!.. Већ је градио и
свиме тиме управљао на удаљености од 12 врста из Сарова!.. Догађај – просто несхватљив
и за друге немогућ...
Да, људи не постају просто "свети". Нама грешнима је чак тешко да говоримо и
срамота нас је. А да се угледамо на њих – немамо снаге, чак је незамисливо и да у
потпуности замислимо њихове подвиге. То су посебни људи... То су небески в еликани.
Гиганти духа. То није нашег рода, земаљског, грешног, немоћног...
...Прошло је скоро 7 година монаштва и ђаконства о.Серафима. Већ се ближила
смрт оца Пахомија. И он је још за свог живота хтео да види свог вољеног самолитвеника –
у потпуној јерејској благодати.
Заједно са старијом браћом, која су такође видела подвиге и свети живот младог
инока о.настојатељ се обратио с молбом за његово рукополагање у чин јеромонаха
Теофилу епископу Тамбовском, у чију епархију је тада био преведен Саровски манастир.
И 2. септембра 1793. године пламени Серафим је добио нову благодат из руку овог
светитеља.
Чинило се да се пред њим сад открива веће поприште служења и манастиру, и
братији и богомолницима. Али душа која се разгорела јаким пламеном љубави према Богу
не може да се умири и заустави на пола пута.
"Бог је огањ," каже отац, "који греје и распаљује срца и утробе."
18
"Онај ко је стекао савршену љубав у овом животу постоји тако као да не постоји;
јер сматра себе туђим за видљиво, с трпљењем очекује невидљиво. Он се сав изменио у
љубави према Богу и заборавио је сваку другу љубав."
"Онај ко воли Бога сматра себе туђиноватељем и дошљаком на овој Земљи; јер
душом и умом у свом стремљењу ка Богу созерцава само Њега."
Седам година монаштва, углавном проведених пред престолом Божијим
распламсале су у о.Серафиму жудњу за богољубивим осамљивањем у пустињи.
А осим тога, и пријатељи су један за другим одлазили у други живот – што га је још
јаче вукло ка мислима о таштини овог света који брзо пролази: о.Јосиф, његов први
старац, одавно се упокојио; о.Пахомије се сад спремао за исход; остајао је трећи руковођа,
који је такође ватрено волео преподобног, економ и старац по постригу, о.Исаија, потоњи
игуман обитељи. Отац Серафим је и одлучио да искористи његову власт ради остварења
своје жеље, коју је одавно гајио у души – да оде у осамљеност. Јер још док је био
искушеник подстицан својим духом и одушевљен примерима игумана Назарија, Маркамолчалника, Доротеја-пустињака, он је уз дозволу игумана и благослов свог старца Јосифа
понекад одлазио у шуму. Тамо је на скривеном месту направио себи малу сеницу и
извесно време је проводио у созерцању и молитви. Овде је обављао кратко, али
вишекратно правило, "које је Анђео Господњи дао великом Пахомију Египатском". 6 Али и
све остало време Прохор је проводио "у сећању Божијем" и непрестаној молитви, која је за
њега постала дах душе.
С богомислијем је тада сјединио и посебан пост: јео је само једном дневно и то
хлеб и воду, а средом и петком се потпуно уздржавао од хране и пића.
Али ови подвизи су били само почетак и први пробни опити младог духа у
његовим полетима у горње висине. За 16 година непрекидног подвижништва у обитељи
ојачала су духовна крила и "небески човек" је одлетео у осамљеност "Бога ради".
Ипак, постоји основа да се сматра да је за ово постојао и други разлог. Не треба
мислити да манастири, чак и добри и уређени, представљају мирно обитавалиште људи
алик на анђеле. Не, то је место покајања, подвига и борбе. И нигде непријатељ не напада
душе као монахе који се подвизавају. И зато су се поред светлих порива и благодатних
дарова увек у манастирима уочавале и непријатељске сплетке и људске страсти. И чистој
души о.Серафима постало је тешко у овој школи борбе. Да ли је он у овом периоду живота
трпео личне увреде од браће, која су понекад можда завидела његовим подвизима, његовој
светости, љубави стараца према њему, а посебно игумана, и због његовог отшелништва,
није нам познато. Али ево шта је сад рекао једном другом монаху, који је дошао по савет о
пустиножитељству: "Оче," упитао је, "неки кажу да је удаљавање из општежића у
пустињу фарисејство и да се тиме занемарују браћа или још и осуђују?" – Отац Серафим
је на ово одговорио: "Није наше да им судимо. И не удаљавамо се из братстава због
мржње према браћи, већ више зато што смо примили и носимо анђеоски чин који не може
да буде тамо где се речју и делом гневи Господ Бог. И зато се ми, одвајајући се од
братства удаљавамо само од слушања и виђења оног што је супротно заповестима Божјим,
што се дешава ако има много браће. Ми не бежимо од људи који су исте природе с нама и
носе исто Христово име, већ порока које они чине; као што је и великом Арсенију било
речено: "Бежи од људи и спасићеш се!"
А као спољашњи повод послужила је болест. Због дугих црквених и келејних
молитава оболеле су ноге преподобног: оне су отекле и покриле се ранама; и постало му је
тешко да испуњава манастирска послушања. На ово је било указано званично као на први
разлог. Али главна унутрашња основа је била духовна: "По усрдности... једино ради
спокојства духа. Бога ради."
6
Оно се састоји од уобичајеног почетка, о д "Трисвјато је" до "Оче наш", затим – "Господи, помилуј" – 12
пута, " Слава и ниње", "Приидите, поклонимсја" – три пу та: псалам 50. "Помилуј мја, Боже", "Вјерују", 100
Исусових молитава: "Достојно" и отпуст, оваквих молитава је требало обавити 12 дању и 12 ноћу по броју
сати. Оно је пустињацима замењивало богослужење дневног круга.
19
Подстакнут свим овим околностима, а тачније речено, руковођен Самим Духом
Светим, о.Серафим је несумњиво још за живота о.Пахомија измолио од њега благослов за
пустиножиће. Сад је дошло ово време: о.игуман је био на заласку живота. Преподобни је
био код њега све време и служио му је с ватреном усрдношћу сећајући се како га ја
настојатељ с љубављу неговао за време његове трогодишње болести. У ово време му је и
предата брига о Дивејеву.
Једном је о.Серафим на лицу о.Пахомија приметио неку нарочиту бригу и тугу.
"Због чега, оче свети," упита он старца, "тако тугујеш?"
"Тугујем због сестара из Дивејевског сестринства," одговори болесник, "ко ће се
бринути за њих после мене?"
Тада преподобни, који је обично био тако смирен и посебно опрезан према
женском полу, обећа умирућем да ће наставити његово дело: то је било по надахнућу Духа
Божијег и вољи Царице Небеске. Отац Пахомије се обрадовао и из захвалности је
пољубио Серафима. И затим се мирно упокојио у Богу (6. новембра 1794.г.). На његово
место био је изабран о.Исаија. Горко оплакавши и сахранивши свог оца, доброчинитеља и
друга у Господу отац је од свог новог настојатеља и старца добио дозволу и благослов за
пустиножиће. 7
То је поново било у навечерје Ваведења Мајке Божије у храм. Истог овог дана, 20.
новембра, 16 година пре тога, млади Прохор је ушао на манастирску капију: данас
Серафим ватреног духа излази на њих; али не у свет, већ још даље од њега, у дубину
пустиње. Мајка Божија води Свог вољеног слугу и молитвеника у скинију, у светињу над
светињама, ближе Себи и Богу.
Манастирска келија је за њега била праг ка истинском монаштву – осамљеном
потпуном општењу с Богом, ка унутрашњој молитви.
"Није довољна само спољашња молитва," поучавао је једног будућег монаха, "Бог
слуша ум. И зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву с унутрашњом нису
монаси, већ црни угарци."
А у преподобном о.Серафиму је унутрашње горење постало већ толико јако да му
је било потребно широко пространство за његов дух, у тиховању.
"Волим вас," говорио је свети Арсеније Велики браћи одлазећи из општежића у
пустињу, "али Бога волим више. И не могу да будем заједно с Богом и с људима."
"Тиховатељ је земаљско обличје Анђела." До овог природног краја о.Серафима су
довеле године његовог искушеништва и монашке године у "анђеоском чину".
Глава V
Даља пустињица
На пет врста од манастира, на обали реке Саровке, у непроходној боровој шуми на
високом брду налазила се дрвена келија, величине једне собе, с настрешницом и малим
тремом. У њој се настанио преподобни пустињак. Икона Мајке Божије у једном углу, пећ
у другом, клада која је замењивала сто и столицу и глинени лончић за двопек – то је било
све покућство ове "даље пустињице". Испод пода келије био је направљен тесан подрум,
можда ради чувања поврћа. Међутим, о.Серафим га је користио ради осамљене молитве,
крио се у њој од посетилаца, а лети одмарао од врућине. Око ње је преподобни посадио
малу башту у којој је гајио кромпир, купус, лук, цвеклу и т.сл. Једно време је држао чак и
пчелињак, али је касније престао да се бави тиме – вероватно због тога што га је то
7
"Подносилац овога," каже се у отпусној манастирској по твр ди од 20. новембра 1794.г. – јеромонах
Саровске пустиње Серафим је био о тпуштен ради боравка у својо ј пустињи (тј. манастирској) пољској
кућици, због своје неспособности да живи у заједници, због болести, и по усрдности, после дугогодишњег
искушења у овој обитељи и у пустињу је отпуштен једино ради спокојства ду ха, Бога ради, и с пр авилом
које му је дато по одредбама светих о таца, и у будуће нико не треба да га спречава да има боравак на оном
месту; и то твр дим ја, градитељ јеромонах Исаија... Ради поузданости на ово стављам и печат."
20
одвлачило од унутрашњег живота. Овде је подвижник такође провео скоро шеснаест
година, док се није попео на највиши степен... Лако је рећи шеснаест година. А ко може да
објасни шта се дешавало у току ових дугих година у његовој души, снажној, одлучној,
богонадахнутој? "Онај ко је осетио сладост Божију тежи ка тиховању," каже свети Јован
Лествичник, "да би се њоме незасито хранио без икаквих сметњи."
"Пустиња је," о.Серафим је волео да наводи речи светог Василија Великог, "рај
сладости, у којем се миомирисни цветови љубави (према Богу) час распламсавају огњеним
бојама, час блистају снежном чистотом; с њима су мир и тишина... Тамо је тамјан
савршеног умртвљења, не само плоти, већ што је још славније, и саме воље; тамо је
кадионица свагдашње молитве, која се непрестано разгорева ватром Божанске љубави,
тамо цветови добродетељи блистајући различитим украсима, цветају благодаћу неувењиве
лепоте."
И свети Серафим се насићивао и наслађивао лепотом овог слатког раја. Његова
душа је живела унутрашњом молитвом која је већ одавно постала непрестана – текућа
жива вода за њега. У њој је био његов главни живот сада, у пустињи. Богослужење је
углавном вршио по уобичајеном редоследу: после поноћи је читао правило светог
Пахомија, затим јутарње молитве, полуноћницу, јутрење итд. – укључујући повечерје.
Понекад је уставне службе замењивао метанијама с Исусовом молитвом: тако је уместо
вечерњег правила правио хиљаду метанија. Али, поврх тога, о.Серафим је увек имао
непрестано "сећање на Бога" и богомислије. Често би га људи затекли док је био као у
усхићењу: понекад би, радећи нешто у башти, одједном, а да чак ни сам то не примети,
испуштао из руку мотику и својим духом се погружавао у вишњи свет; или би посекао
један, два, три комада дрвета и испустивши секиру, непомично стајао у созерцању тајни
Пресвете Тројице – Јединице и молитвеном узношењу ка Њој. У овим тренуцима људи
који су га посећивали нису узнемиравали свеца, чекајући док се не врати у обично стање.
Међутим, понекад су се, не дочекавши то неприметно удаљавали од пустињице, не
узнемиравајући благодатна озарења свеца и добивши поуку и утеху од таквог призора
ништа мање него од поучавања речима. Како је мало речено, а у суштини је већ скоро све
речено, зато што су углавном управо у овом созерцатељном животу, у овом непрекидном
богоопштењу пролазиле свих ових шеснаест година пустињаштва.
Душа је велика тајна; и њен живот код подвижника је у потпуности скривен у Богу.
Није случајно што је о.Серафим чак и радећи стално певао о вишњем свету. "Пустиним
непрестаноје божественоје желаније бивајет, мира сујетнаго сушчим кромје", односно,
код оних који су изашли из света увек постоји жеља за Богом... Или ирмос 3. гласа: "Иже
от несушчих (ни из чега) всја привједиј. Словом созидајемаја, совершајемаја Духом,
Вседержитељу, вишниј, в љубви Твојеј утверди мене..." Утврди, укрепи у љубави према
Теби. Или диван догматик Богородици: "Всемирнују славу, от человјек прозјабшују и
Владику рождшују, Небеснују двер воспојим Марију Дјеву, бесплотних пјесан... Дерзајте
убо, дерзајте, људије Божији."
Живећи у вишњем свету преподобни је чак и местима у околини дао имена која су
га подсећала на небеске житеље и свете догађаје: имао је свој град Јерусалим, Голготу,
Витлејем, Назарет, Тавор, Јордан, Кедрон и т.сл. Своју гору назвао је Атон. Обилазећи ова
места често је тамо обављао одговарајућа молитвословља: у Витлејему јутрење, у
Назарету – акатист Богородици, на Голготи 9. час итд.
Читању Речи Божије он је као и раније посвећивао прилично много времена, али и
оно је за њега било само други начин за достизање јединог циља – виђење другог света.
"Свето Писмо," говорио је касније, "треба читати да би се свом духу дала слобода да се
узноси у небеске обитељи и храни најслађом беседом с Господом."
Остало време о.Серафим је користио за телесни рад, без којег је монашки живот
незамислив чак и у пустињи: час се бавио баштом, час је скупљао маховину, час је
припремао дрва, час је ојачавао обалу. А касније је још почео да носи на леђима торбу
21
препуну песка и камења у којој се налазило и свето Јеванђеље. Кад су га питали зашто то
ради преподобни је одговарао речима светог Јефрема Сирина:
"Мучим онога ко мене мучи," (односно непријатеља, који напада подвижнике). У
истом овом циљу, ради потпуног умртвљења свог старог човека о.Серафим је понекад
прибегавао суровим подвизима: обнаживши се до појаса радио би негде у близини
мочваре или је седећи у својој келији пуштао да га комарци изуједају, и они су га убадали
толико да му је по лицу текла крв, а тело би му отекло, поплавило и крв би се запекла на
њему. Преподобни никад није ишао у парно купатило. Није носио ни топлу одећу: дуги
сељачки капут од белог платна, ваљана камилавка, кожне рукавице, на ногама – или
опанци или кожни "наглавци" – ето то је била његова одећа преко целе године. На
његовим грудима је увек висио бакарни крст, мајчин благослов. Његова храна је била
најједноставнија, и то ограничена. "Човеку су довољни хлеб и вода. Тако је и било пре
потопа," рекао је једном мирјанину.
"Да ли се може јести мрсно у току постова, ако посна храна некоме шкоди и ако
лекари прописују да се остави пост?"
"Свети Серафим је одговорио: "Хлеб и вода никоме не шкоде. Како су људи
живели по сто година? ...Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из
уста Божијих (Мт. 4, 4). А што је Света Црква одредила на седам васељенских сабора, то
испуњавај. Тешко ономе ко дода или одузме једну реч од овога. А шта лекари кажу за
праведнике који су исцељивали од рана које су трулиле само додиром и за Мојсијев жезал,
којим је Бог извео воду из камена?"
И сам о.Серафим је ово знао боље од других: прво је његова храна био хлеб и то
бајат, који је из манастира узимао једном недељно. Јео је и поврће из своје баште, а
касније је по благослову старца и игумана Исаије потпуно престао да узима хлеб из
манастира, да ничим не би оптерећивао обитељ, и да би се хранио, по угледу на апостола
Павла, трудећи се својим рукама (1 Кор. 4, 12).
Тако је пустињак проводио свој живот у току радних дана. А уочи недеље и
празника долазио је у обитељ, присуствовао је богослужењу, затим се исповедао, а ујутру
се на раној Литургији, у болничкој цркви светих Зосиме и Саватија, која нам је већ
позната, причешћивао Светим Тајнама. Затим је остајао у манастиру до вечерње. У то
време је примао монахе и богомолнике који су долазили код њега по савет и утеху. А кад
су браћа одлазила на вечерњу службу о.Серафим се, поневши са собом хлеб за недељу
дана, неприметно враћао у своју вољену пустињицу.
А у току прве недеље Великог поста све време је проводио у манастиру не
окушајући храну до самог Причешћа у суботу.
Његов духовник је као раније био старац, о.Исаија. Тако је мало по мало о.Серафим
почео да усходи из силе у силу. Али, да би укрепио свог подвижника у молитвеном духу
Премудри Господ је допустио да му се догоди искушење. Свети оци су изрекли чак чудне
речи: кад не би било демона, не би било ни светаца, односно, кад не би било искушења,
било би мање повода за подвиге светаца, било би мање и венаца. И ко жели више
благодати, мора боље да се припреми за искушења, учи свети Исак Сирин, један од
највећих подвижника.
Као повод послужила је следећа околност. Саровски манастир је у његово време
већ уживао славу због строгог устава и узвишеног монашког живота. Зато су му се већ
више пута обраћали кад су били потребни организатори и настојатељи за обитељи других
епархија. Између осталог, познати обнављач Валаамског манастира, игуман Назарије,
примио је постриг у Сарову, и овде је завршио свој живот као пустињак у дане
преподобног.
Тим пре није могао да се сакрије од људских погледа ватрени Серафим. И ево свега
две године после одласка у пустињу, 1796. године понуђено му је да буде настојатељ
Алатирског манастира у Самарској губернији с унапређењем у чин архимандрита.
22
Преподобни тиховатељ на то није пристао и измолио је о.Исаију да одбије понуђаче.
Уместо њега био је послат инок Аврамије.
Међутим, убрзо после тога непријатељ је с пакленом злобом нападао свеца,
подигао је у њему буру "мислене борбе" и унинија.8
Већ смо видели колико страшним преподобни сматра дух унинија, кад човек више
уопште не жели да живи. Међутим он је знао и пут ка победи молитвом.
У шуми, на отприлике пола пута између келије и манастира, по страни од пута
налазио се огроман гранитни камен. Сваке ноћи о.Серафим је долазио овде и стајао је или
клечао на коленима с рукама подигнутим према небу и непрестано је вапио: "Боже,
милостив буди мени грешном!" А други камен је преподобни донео у своју келију и тамо
се молио дању да га људи не би видели. У тако великом подвигу провео је хиљаду дана и
хиљаду ноћи, одвајајући се од њега само ради неопходног одмора и да би се поткрепио
храном... хиљаду дана и хиљаду ноћи!.. Читали смо, чули смо за то... Али да ли смо
размишљали? Да ли схватамо?.. А и може ли се схватити оно што нисмо сами доживели у
искуству и што чак не можемо ни да замислимо онако како треба?.. Међутим, то је подвиг,
који превазилази људске снаге. Станимо у мислима у близини молитвеника посматрајући
га невидљиво.
Ноћ је, тамно је... Обичним људима је страшно... А пустињак на коленима не
размишља ни о чему, само неућутно шаље ка небесима вапај за помиловање: "Боже,
милостив буди, милостив буди мени грешнику!.." Прилазе дивље животиње... Прети
смрт... А он се не плаши. Чак би можда желео да буде растргнут ради искупљења...
грехова. Али оне су одлазиле од човека који на њих чак ни пажњу није обраћао. А он је
стално уздисао: "Боже, милостив буди мени грешнику!.." Грешнику... Грешнику. Дошла је
јесен: кише, блато, хладноћа. Шума бучи... Он је потпуно мокар... Ко не би пожелео да оде
у топли кутак?.. А светац, подигавши мокре руке, греје душу топлином покајања: "Боже,
буди милостив!.. Смилуј се! Згреших. Опрости! Казни, али помилуј... Проневих: врати
милост! Оскрнавих душу: очисти! Без чистоте Те не видим!" Зима... љути мразови...
пуцају борови... Смрзавају се руке и ноге...
Кости боле од студени. А он не може, нема права да сиђе с камена покајања... И
стално вапије ка Богу: "Смилуј ми се, Боже, смилуј ми се!" Сан и умор, обузимају читаво
његово биће... Човеку који се смрзава увек се јако спава... А подвижник ломи закон
природе и још јаче пружа руке, устаје с колена и гласније вапи: "Боже, милостив буди
мени грешнику!"
А какви су били страхови којима су га нападали демони?.. Да ли је ђаво могао да
остави свог супарника у ово време?.. Наравно да није. Али, шта су његове претње и
страхови пред мишљу и муком свеца који се плаши само једног: да Господ не одступи од
њега због грехова његових...
Боле ноге... Ране... Руке без крви трну... Али он мора да измоли помиловање:
згрешио је.
...Тешко је чак и замислити све ово... А шта се дешавало у стварности!.. И тако
хиљаду ноћи.... А у келији хиљаду дана... Непојамно!
О овом подвигу преподобни је ћутао. Међутим, приче су ипак дошле до
Тамбовског епископа, и он је касније питао за то игумана Нифонта. Он је одговорио:
"О подвизима и животу о.Серафима знамо, а о неким тајним дејствима, као и о
стајању на камену 1000 дана и ноћи никоме није било познато."
8
Постоји предање да је наво дно о.Серафим одрекавши се унапређења, на трену так био подлегао искушењу :
зажалио је због тога. А свеци не само да су се борили с греховним делима, већ су и саме жеље сматрали
једнаким злом (Мт. 5, 22, 28). Видевши у себи ову сенку егоизма, преподобни је одлучио да искорени сваку
везаност за свет, јер "онај ко пати од неке страсти и усуђује се на тиховање" ризикује да упропасти своје
дело (еп.Теофан). Због тога је и узео на себе изузетан по двиг, да би умолио Бога за опроштај и да би победио
искушење и непријатеља.
23
Пред крај живота преподобни је сам открио о свом искушењу и подвигу некима од
браће. Један од њих је с чуђењем рекао: "То превазилази људске моћи." Отац Серафим м у
је одговорио: "Свети Симеон Столпник је четрдесет седам година стајао на стубу, а да ли
мој труд личи на његов подвиг?" Саговорник је приметио да му је вероватно помагала
благодат. "Да!" одговорио је старац, "иначе не би било довољно снаге." Затим је додао:
"Кад у срцу бива умилење и Бог је с нама." Овим подвигом и благодатним умилењем
преподобни је савладао демона таштине и унинија и попео се на изузетну висину
молитвеног духа. Тако је и само зло Господ окренуо на његово добро; по речима Писма:
онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери (Рим. 8, 28).
Недуго пред смрт свети старац је наложио искушенику Јовану да у шуми нађе тај
камен описавши му карактеристике места. Није га нашао одмах и било му је тешко да га
открије: лишће и прашина су затрпали камен. Касније су поштоваоци о.Серафима почели
да одламају од њега парчиће и односили су их не само као знак сећања на подвиг, већ и
ради благодатне помоћи. И тако су се ови комадићи разишли по читавој Русији и чак се
могу наћи и у иностранству. Њих целивамо исто као што бисмо целивали икону. А
понекад их људи погружавају у воду и касније је пију ради исцељења. Остаци шумског
камена чували су се у Сарову и Дивејеву. А дневни, келејни, је у целости превежен у
Дивејевску обитељ.
Превладавши и победивши искушење и добивши од Бога унутрашњу потврду о
помиловању, свети Серафим се поново вратио обичном, ранијем, али унутрашње још
напетијем животу.
Само што је његово здравље сад било знатно ослабљено за цео живот. Посебно су
почеле да га боле ноге. И можда је ово било спољашњи повод за подвижника да прекине
хиљадудневну молитву на камењу: преподобни је увидео да ће "друг" тело ако даље буде
слабио потпуно изнемоћи и одбиће да служи духу.
Међутим, искушење с унапређењем се опет поновило после великог подвига.
Оцу Серафиму је поново понуђено да буде настојатељ у Краснослободском
Спаском манастиру. Међутим, човек који је једном искушен постаје искусан (Јак. 1, 3-4).
И преподобни је мирно, али одлучно одбио нову понуду, као да га се она више није
тицала. Тада је непријатељ предузео друге путеве напада.
Обично монашко искушење – преко људи, а нарочито преко жена – преподобни
Серафим је победио лако и једноставно. Уопште, скоро никог није примао у пустињици;
чак су и од монаха код њега долазили малобројни: тиховатељ Марко, о.Исаија, јерођакон
Александар, касније – о.Тихон. А с браћом је разговарао само на празнике примајући их у
манастиру између Литургије и вечерње. Знајући за такав његов обичај и благослов
настојатеља монаси га више нису узнемиравали у шуми. Али мирјани, а нарочито жене,
које је привлачила прича о отшелнику, подстакнуте својим невољама убрзо су нашле пут
до њега и почеле да нарушавају његово тиховање – "једино" ради чега је он и отишао из
манастира. Да би се заштитио од њих, о.Серафим је одлучио да уопште никога не прима,
нарочито жене. Међутим, прво се усрдно помолио Господу и Пресветој Богородици: да ли
постоји воља Божија за то, да остави људе без поуке и утехе? Да би се уверио смело је
измолио знамење: ако је Богу угодна ова одлука, нека дрвеће затвори пут према његовој
келији.
Управо је наступао празник. Отац Серафим се по обичају упутио у манастир. И гле,
кад се спуштао са своје Атонске горе (на коју, као што је познато, жене уопште немају
приступа) угледао је како су се борови повили и заградили стазицу. Отац је пао на колена
са захвалношћу Богу за дивно знамење и пожурио је у обитељ на Литургију. Саборно је
служио о.Исаија. Отац Серафим је стајао у олтару.
После Херувимске песме са страхопоштовањем се приближио свом духовном оцу:
"Баћушка, оче градитељу!" изговорио је кротко. "Благослови да на моју гору, на којој сад
живим жене немају приступа."
24
Отац Исаија, узнемирен оваквом молбом одговори: "У какво време и с каквим
питањем си дошао, оче Серафиме!" "Баш сад и благослови, оче," настави да моли
преподобни нимало се не вређајући.
"Како могу на пет врста да гледам да жене не дођу?" успротивио се о.Исаија у
немирном духу. "Ви само благословите, оче, " инсистирао је смирено, али одлучно
о.Серафим, "и више се ниједна од њих неће попети на моју гору!"
Тада отац настојатељ заповеди да се донесе икона Мајке Божије "Блажена Утроба"
и благословивши га рече: "Благосиљам да жене немају приступа на твоју гору. А ти сам
чувај!"
Отац је целивао свету икону и удаљио се. Причестивши се Светим Тајнама отишао
је у пустињицу и загради стазицу кладама. Улаз до њега је сад био затворен, али је
о.Серафим иако врло ретко ипак примао мушкарце. Кушач, који је овде био побеђен,
напада другачије. Ако је већ мирјанину о.Серафим говорио: "Непријатељ је свуда с
тобом!" – да ли је могао да остави без замки њега самог? А монасима је рекао да се монаси
који живе у манастиру боре с непријатељским силама као против голубова, а они који
живе у пустињи – као против лавова и леопарда.
Неки мирјанин је о.Серафиму у простоти срца поставио питање: "Баћушка! Да ли
сте видели зле духове?"
Старац је с осмехом одговорио: "Они су одвратни... као што грешник не може да
гледа светлост Анђела, тако је страшно видети и демоне, зато што су гнусни."
"Повео ме је кроз шуму," причала је касније сестра Акулина Малишева, "поред
камена и места на којем је живео Марко-пустињак и испричао све: како су га напријатељи
овде искушавали, како се с њима ту борио."
Међутим, остало је мало детаља о овој борби. Ево шта аутор Дивејевског летописа
пише о искушењима непријатеља: "Због своје лукавости, почевши од најлакших
искушења, он прво креће у напад на подвижника страховима. Тако је по речима једног
јеромонаха Саровске пустиње у поодмаклим годинама једном за време молитве чуо иза
зидова келије завијање звери; затим као да је гомила народа почела да проваљује на врата
келије, избили су довратнике врата и бацили пред ноге старца који се молио невероватно
дебели трупац, који је после осам људи једва изнело из келије.
Други пут и дању, а нарочито ноћу, за време стајања на молитви, чинило му се да
се келија заиста разваљује на четири стране и да код њега са свих страна упадају страшне
звери с јаросном и дивљом риком.
Понекад се пред њим појављивао отворени сандук из којег је устајао мртвац.
"Пошто се старац није дао победити страховима ђаво је подизао против њега
најсуровије нападе. Тако га је по Божијем допуштењу подизао у ваздух и отуда с таквом
силом бацао на под, и да није било Анђела-Чувара, саме кости би од таквих удраца могле
да се поломе. Али, ни тиме није савладао старца...
Сва виђења, искушења и непријатељске нападе о.Серафим је побеђивао силом
крсног знамења и молитвама. После њих је дуго мирно пребивао у својој пустињи
благодарећи Господу." "Ђавоље искушење је," говорио је смело касније, "попут паучине :
довољно је дунути на њу и она ће се поцепати: тако се и против непријатеља ђавола треба
само оградити крсним знамењем и све његове замке нетрагом нестају."
Међутим, пакосни непријатељ је неуморан у својим злобним замислима против
подвижника: не савладавши светог борца унутрашњим искушењима и страховима напао
га је спољашље.
Ово се догодило након већ десет година пустињаштва, 12. септембра 1804. године.
Једном је о.Серафим цепао дрва у шуми. Код њега су дошла три непозната сељака
и почела да траже новац:
"Код тебе долазе мирјани и доносе новац!"
"Ни од кога ништа не узимам," одговори старац.
25
Али они нису поверовали и нападоше га. Отац је поседовао велику телесну снагу и
осим тога, имао је секиру и могао је да се брани. Ова мисао је, како је касније причао, чак
и севнула у његовој глави, али се одмах сетио речи Спаситеља: сви који се маше за нож,
од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). И свети подвижник је мирно спустио секиру и рекао:
"Радите шта вам је потребно." Тада је један од разбојника подигао његову секиру и
ушицама ударио пустињака по глави. Из уста и ушију о.Серафима поте кла је крв и он је
без свести пао на земљу. Међутим, злочинци су наставили да га бију и одвукли су га до
келије надајући се да ће се тамо освестити и сам показати где је новац. На трему су му
везали руке и ноге и почели да прегледају пустињску колибицу: чак су и пећ разбили,
поломили су под и ништа нису нашли. Одједном их је обузео страх, и они побегоше
уплашени.
Отац Серафим се освестио и с напором се одвезао. Пре свега је заблагодарио Бог у
за то што се удостојио да пострада невино и помолио се да злочинцима буде опроштено.
Следећег дана је с необичним напором дошао до манастира. Литургија је била у току.
Браћа су се уплашила због страшног изгледа преподобног: одећа и власи на глави и бради
били су у крви и прашини; лице и руке – у ранама; у његовим ушима и устима се запекла
крв; неки зуби су му били избијени. На питање монаха о.Серафим је ћутао. А после
богослужења све је открио о.Исаији и духовнику обитељи. Задржали су га у манастиру.
Осам дана и ноћи болесник је неиздрживо патио, не узимајући ни храну, ни пиће, и без
сна.
Отац настојатељ је плашећи се за његов живот послао у Азрамас по медицинску
помоћ: дошла су три лекара и три болничара. Прегледавши страдалника нашли су следеће:
глава му је била поломљена, ребра сломљена, груди изубијане, на телу је имао још
неколико смртних рана. Чудили су се како је човек после овога могао још да остане у
животу? Од почетка прегледа о.Серафим је био при свести, али је на крају пао у несвест и
удостојио се дивног виђења.
С десне стране постеље пришла му је Пресвета Богородица поново с апостолима
Петром и Јованом, као и приликом прве посете. Указавши прстом десне руке на болесника
окренула се на страну на којој су стајали лекари и изговорила је: "Што се тр удите?" Затим
је погледала о.Серафима и поново је апостолима рекла некадашње речи: "Овај је од
нашега рода."
Виђење је престало. У то време је ушао отац настојатељ. Лекари су му предложили
да "пусте крв" болеснику, оперу ране алкохолом и залепе фластере. Међутим, баћушка је
све то одбио препуштајући се вољи Божијој и Пресвете Богомајке.
И одједном је светог Серафима испунила необична радост која је трајала око
четири сата. Пред вече је неочекивано за све устао из кревета, а после осам је замолио да
му дају хлеб и кисели купус и поткрепио се. И постепено је почео да се опоравља.
Међутим, трагови батина остали су на њему целог живота: и раније је, пошто је приликом
сечења дрвећа стално био повијен, постао погрбљен, а сад је био већ сасвим погнут. И од
тада је о.Серафим ишао помажући с секирицом или мотиком.
Подвижник је пет месеци провео у обитељи. Отац Исаија и браћа су му саветовали
да остане ту за стално, али је свети Серафим измолио благослов да се поново врати у
вољену осамљеност. Убрзо после тога злочинци су пронађени, испоставило се да су то
кметови из села Кременок Ардатовског среза. Хтели су да им суде, али је о.Серафим кад је
сазнао за то преклињао њиховог велепоседника Татишчева и о.Исаију да опросте
преступницима.
"У супротном случају," изјавио је настојатељу, "напустићу Саровску обитељ и
отићи ћу на друго место."
Његова молба је испуњена, али је Сам Бог казнио злочинце: изгореле су њихове
куће. Они су тада дошли код преподобног и кајали се у сузама, молећи за његов опроштај
и молитве.
26
Отац Серафим је опростио и поново почео свој пустињски живот. Али он није
протицао само у подвизима и злопаћењима. Праведник није само духовно напредовао
достижући бестрасност – овај циљ тиховања, већ је истовремено Господ награђивао Свог
слугу неизрецивим утехама и поврх тога га је прослављао и необичним знамењима.
И овде ћемо се задржати на њима и то кратко, на томе како су му се чудесно
потчињавале дивље животиње и гмизавци.
Човек који је отпао од Владике Бога лишио се свог царског владичанства над
светом, а враћајући се у своје првосаздано стање он поново стиче власт над тварју. Тако је
било с преподобним Серафимом. Постоји казивање да су код његове келије, као и код
светог Власија ноћу долазиле разне дивље животиње и допузавале су змије, а он је
излазио код њих и хранио их од своје оскудне трпезе. Један од монаха који су му били
блиски, који га је посећивао у пустињи, јерођакон Александар је једном чак упитао: како
има довољно хлеба за животиње? Свети старац је одговорио да у кошарици увек налази
онолико колико им је потребно.
Али се нарочито занимљиво и дирљиво описују случајеви кад је преподобни
хранио медведе. Који Рус није чуо за ово дивно знамење!
Истинитост овога посведочили су многи очевици: о њему су причали рани је
помињани јерођакон Александар, инок Петар, касније – дивејевска старица Матрона,
настојатељица Лисковског сестринства Александра, старица Ана и други... Ево како о
томе говори саровски инок Петар: "Везан љубављу за о.Серафима једном сам отишао у
његову даљу пустињицу да бих добио душеспасоносне савете старца Божијег. Прилазећи
јој, угледао сам да о.Серафим седи на клади и храни двопецима, које је узимао из своје
келије, медведа који стоји испред њега. Запањен овом дивном и чудном појавом зауставио
сам се иза једног великог дрвета и почео сам молитвено да молим о.Серафима да ме
избави од страха. Истог часа сам видео како је медвед од старца кренуо у шуму, на
супротну страну од мене. Тада сам се осмелио да приђем о.Серафиму. Старац ме је
дочекао у радосном духу и рекао да ако сам се удостојио да видим у његовој близини ову
шумску звер ћутим о томе до његовог успења. После тога сам се увек чудио чистоти душе
и вери праведног старца, којем су се повиновале и бесловесне звери, док нас плаши и сам
њихов изглед."
О другим, умилнијим и поучнијим случајевима имаћемо утеху да сазнамо даље.
Тако је прошло дванаест година пустиножитељства. Отац Исаија се због слабости
одрекао настојатељства и повукао се желећи да се припреми за прелазак у други живот.
Браћа су одлучила да на то место изаберу о.Серафима.
То је била већ трећа понуда која му је била упућена: осим Алатира хтели су да га
поставе још за градитеља у Краснослободски Спаски манастир. Међутим, после подвига
на камену пустињак је сад одлучно и мирно одбијао сличне понуде.
Тако је за саровског настојатеља изабран економ обитељи, отац Нифонт.
Отац Исаија, који је дубоко волео и поштовао о.Серафима раније га је посећивао
наслађујући се његовим беседама и користећи духовно искуство свеца, свог духовног сина
по монаштву. Али сад је ослабио и браћа су га возила колима у далеку пустињицу: тако се
учитељ сад претворио у ученика. Какву висину је достигао отшелник! Какву му је, дакле,
велику корист донела пустиња!
Следеће, 1807. године о.Исаија се мирно упокојио. Свети Серафим је целог живота
гајио, како према њему, тако и према другим својим старцима и пријатељима дубоко
поштовање као према угодницима Божјим. "Кад идеш код мене," поучавао је касније
настојатељицу Ардатовског сестринства, мати Евдокију и многе друге, сврати на гробове,
три пута се поклони, молећи Бога да упокоји душе слугу Својих: Исаије, Пахомија,
Јосифа, Марка и других и затим целивај гроб говорећи у себи: "Опростите, свети оци, и
помолите се за мене." То су "огњени стубови од земље до неба". И сам је долазећи у
манастир прво ишао на гробове својих вољених очева...
27
Тако су отишли у вечност њему блиски људи. Баћушка као да је осиротео. Нови
настојатељ је духовно био далек од њега... То су били људи различитог духа...
И о.Серафим је желео да искористи смрт о.Исаије као што је искористио смрт
о.Пахомија: тада је отишао из манастира у пустињу, сад бира нови даљи подвиг – ћутање,
по угледу на светог Арсенија Великог и Јована Молчалника.
Потпуно је престао да излази пред оне малобројне посетиоце који су га ипак ретко
посећивали. А ако му се догађало да се с неким сретне у шуми преподобни је падао
ничице на земљу и ћутке је тако лежао док овај не би отишао.
Храну су му једном недељно доносили из обитељи: искушеник који био ушао на
трем изговарао је уобичајену монашку молитву: "Молитвама светих отаца наших, Господе
Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас." Старац је унутра говорио: "Амин ," и отварао
келију. Прекрстивши руке на грудима, оборивши лице према земљи, чак ни не
благосиљајући онога ко је дошао стајао је на вратима. Искушеник му се клањао до земље,
остављао је храну на столу на трему. А преподобни је стављао или парче хлеба или
купуса: ово је значило шта му још треба. Брат се поново клањао до земље, молио за
молитве и одлазио не чувши ниједну реч осим "Амин".
У овом подвигу о.Серафим је провео три године. Ово ћутање је за њега било само
завршница његове осамљености. Зато што се све оно што је и дотад чинило живот душе
преподобног сад само појачало, продубило. Потпуно се удубио у себе и напустио свет.
"Ћутање је," говорио је он речима отаца, "тајна будућег века." Зато укажимо и ми
пошту овом његовом подвигу ћутањем: нећемо се усудити да улазимо у скинију његове
душе неискусним умом и нечистим мислима, у њој је место за Пречисти Дух Божји.
Навешћемо само из његових поука речи светог Варсануфија Великог: "Потпуно
ћутање је крст на којем човек мора да разапне себе са свим страстима и похотама. Али
размисли: колико је наш Владика Христос прво претрпео срамоћења и увреда и тек
касније се попео на крст. Тако и ми не можемо да достигнемо потпуно тиховање и надамо
се светом савршенству ако не пострадамо са Христом. Јер, апостол каже: пошто с Њим
страдамо да се с Њим и прославимо (Рим. 8, 17). Другог пута нема."
И овај пут је на себе преузео светац нашег доба и прошао до краја.
У будућности га већ чека прослављење, али ће још носити крст тиховања, само на
другом месту и у другим, тежим условима – у затвору у манастиру. Отишавши 16 година
пре тога у пустињу Промислом Божјим се поново враћа у обитељ.
Круг пустињског подвига се завршио.
Глава VI
Затвор
С појмом "затвора" често се сједињује представа о томе да је о.Серафим ушао у
највиши степен подвига – осамљеност. Али може се сматрати и другачије: с видљивим
затвором у манастиру се заправо завршила осамљеност или пустиножитељство и већ је
почело служење преподобног свету. Иако је прве године овог подвига још и проводио у
тиховању, оне су више биле припрема за његово ново послушање – спасење људи.
У ствари, већ сам излазак из пустиње и повратак у обитељ с мноштвом људи, макар
и у затвор, већ је врста општења са светом. А његов живот овде је жива, очигледна
проповед и монасима и богомолницима: својим затворништвом и ћутањем о.Серафим их
је учио спасењу, подвизима и богољубљу подједнако као речима. У сваком случају, његов
пример овде, свима пред очима, био је делотворнији и поучнији него у далекој пустињи, у
којој је осим тога био одсечен од општења с људима, с малим изузецима. А проћи ће само
још пет година, и Серафим ће, сазрелог духа, потпуно напустити своју осамљеност и
отворено ће ступити на апостолски подвиг служења људима. И зато је вероватно даљом
пустињицом завршен други период његовог живота: први – као мирјанина – био је до
28
кијевског ходочашћа; други – монашки – од Доситејеве келије до излаза из пустињице; и
трећи – апостолски – од затвора до смрти.
Сам преподобни се не би усудио, због свог смирења, да напусти пустињу и да иде
на проповед, учитељство и "служење". Не би он пожелео да напусти и своје вољено слатко
тиховање пустиње. Али Промисао Божји сам руководи Својим светима.
"Знам човека," говорио је велики пустињак древних времена Макарије Египатски,
вероватно о себи, "који није желео ништа друго осим да седи у углу пећине и да се
наслађује блаженим созерцањем. Међутим, Сам Бог га на неко време оставља, да би макар
тако, вративши се у обично стање, могао да послужи још и својој браћи."
То се догодило и с преподобним Серафимом: сазрели плод пустиње се бере с
дрвета и ставља се пред људске очи. Али и овде му се даје још неко време да "одлежи" да
би омекшавши потпуно и достигавши последњу сласт био свецело угодан Господу и
пријатан за људе.
Тако је затвор био за преподобног, с једне стране завршетак прошлог подвига, а
још више – припрема и ступање у нов период живота, у другу половину монаштва. А да
прелазак од осамљености на служење не би био превише нагао, Господ изводи Свог
љубитеља тиховања из пустиње у манастир, где неко време, очигледно, наставља да води
ранији живот, али у ствари већ почиње да испуњава ново служење.
А ово се десило на следећи начин.
Као што смо видели, о.Серафим је од свог одласка у тиховање почео све ређе да
посећује манастир и чак се ретко причешћивао светим Христовим Тајнама.
За онога ко познаје живот богомолника то није чудно – тако су поступали многи од
њих, а преподобна Марија се свих 47 година пустињаштва ниједном није причестила,
након што је отишла из Јорданске обитељи светог Јована Претече, и тек сат времена пре
смрти се удостојила Животворних Тајни од старца Зосиме.
Да ли их Господ удостојава спасоносне сладости Свог општења кроз молитву и
созерцање или се они тајанствено, на неки, "невидљив начин удостојавају причешћивања
преко Анђела Божијег," како је говорио о.Серафим удовици Јеропкиној, "ово је изнад
нашег обичног разума и искуства..."
И због тога није чудно што су браћа из манастира почела да осећају немир... Људи
су често у недоумици и чак негодују кад други не поступају као они... На њихову страну је
стао и нови игуман Нифонт... већ је било истакнуто да је он био различитог духа од
о.Серафима. Он се одликовао способностима управљања (административним) и искуством
у економским пословима, пазио је да се прецизно испуњава богослужбени устав (између
осталог, за време док је он био на власти записи за помињање живих и преминулих читали
су се на проскомидији обавезно пре читања часова); он је остао у сећању као способан
градитељ манастира који је и улепшао, строго се придржавао постова, био је марљив, без
склоности ка стицању, љубазан у опхођењу с посетиоцима обитељи, начитан, слободан у
речима.
Али уз све ово постоје подаци на основу којих се може сматрати да није био
једнодушан с о.Серафимом... А и није само он био такав. Познати писац-богомолник
Муравјов, који је посетио Саров убрзо после смрти светог старца, са свештеним страхом
се распитивао за њега код браће. Какво је било његово чуђење кад је као одговор чуо
лакомислено-дрске и горде речи: "Код нас су сви Серафими." Да бисмо то схватили треба
дубоко да схватимо и усвојимо учење преподобног, боље рећи – Цркве или Самог Светог
Духа, о суштини хришћанства и о смислу не само подвига, већ чак и добродетељи... И
читалац ће даље сам то видети у дивној, богооткривеној беседи о.Серафима с
Н.А.Мотовиловом...
А можда је и непријатељ зависти нападао игумана: он је дошао 20 година после
преподобног (1787. године) и био је изабран за настојатеља тек након што се ове
дужности одрекао о.Серафим. Бог зна... Али не видимо радост о.Нифонта од општења с
29
чудом, не само саровским, већ и целог света, какво је био старац Серафим... Ниједну
нежност, ниједну чињеницу испољавања љубави...
То није случајно... А његов претходник, о.Исаија, је тако нежно волео свеца и
поштовао га је да су га чак и на колима возили код угодника... А овде се види нешто
сасвим друго... Међутим, старац је за време његовог игуманства проживео 25 година (од
1807. до 1832.г.) и притом свог најславнијег подвига, чуда, прозорљивости... Слава о њему
већ се ширила по целој Русији, а у својој кући, по речи Писма, ни из далека га нису сви
сматрали пророком (Мт. 13, 57). 9
Уставни и законити игуман се саветује с најстаријом браћом манастира поводом
изванредног, али уобичајеног живота пустињака, и одлучују да предложе о.Серафиму, да
ако је здрав и има снажне ноге, као раније долази у обитељ недељом и о празницима и да
се причешћује Светим Тајнама; а ако га ноге већ не служе, треба да се врати у манастир на
свагдашњи живот у својој келији.
Али Господ све окреће на добро, и милост је Његова... онима који Га се боје (Пс.
102, 11-13; Лк. 1, 50). Тако се догодило и овде.
Ову одлуку је требало да му пренесе брат, који је доносио храну, приликом првог
доласка код њега у пустињицу. Отац Серафим га је ћутке саслушао и и спратио, не
прозборивши ни једну једину реч... Одлука манастирског сабора била је толико
неочекивана да је погодила тиховатеља као гром из ведра неба: он је навикао на
послушање, али да ли је ово по Божијој вољи? Да ли треба остављати свето и спасоносно
тиховање, ако је и на њега пошао по благослову својих светих отаца – Јосифа, Пахомија,
Исаије? А и да ли му је лако да се сада, после 16 година, одвоји од слатког тиховања и
врати у обитељ?
"Није могуће да онај код кога се," пише каснији тиховатељ и затворн ик епископ
Теофан, "родило "стремљење ка унутрашњем" и усхићење ка Богу и посебно, код кога су
"почели да делују савршено предавање себе Богу и непрестана молитва", то задржи у
општежитију живећи с другима."
"Они који су заволели блажено тиховање пролазе делање умних сила и подражавају
њиховом начину живота. Они се у векове векова неће наситити хвалећи Творца: тако се и
онај ко се попео на небо тиховања неће наситити опевајући Творца. Дакле, читав посао
тиховатеља је да буде јединствен са Господом, с Којим беседи лицем у лице, као што
цареви љубимци говоре цару на ухо."
"Притом се овакво унутрашње делање тиховања ограђује и чува другим – чувањем
мира помисли..."
...И ево, сад се оцу Серафиму нуди да остави ово "блажено тиховање", насилно
желе да га поново врате у "заједнички живот с другима", да се опет настани међу
зидинама многољудног манастира, који посећују хиљаде ходочасника...
Каква животна прекретница!.. Ово је сад ништа мање важан или је чак важнији и
одлучнији тренутак за дух преподобног, него што је напуштање родног крова и вољене
мајке пре 32 године: тамо је све светло, високо и занимљиво предстојало; а сад га, чини се,
вуче уназад, према нижем, прођеном, скоро заборављеном за 16 година у пустињици...
...Шта да се ради?
И постаје јасно понашање светог тиховатеља: без речи је саслушао вест од брата,
без речи га је и пратио, без иједне речи...
Значи, ове речи још није било у души преподобног.
...Искушеник се у недоумици вратио. А старац се, несумњиво, обратио Богу,
"лицем у лице, као што цареви љубимци говоре цару на ухо." И тако је прошла цела
недеља.
9
Отац Нифонт, је своје мишњење касније саопштавао другима. Митрополит Филарет Московски је писао
свом другу и ду ховнику ар химандриту Антонију, ко ји је био ученик преподобног Серафима: "Очигледно је
да је згрешио саровски игуман написавши митрополиту Јони своје мрачне помисли о преподобном" а
митрополит Филарет је био крајње опрезан су дија.
30
Пошто се навикао на безусловно послушање о.Серафим није могао да сиђе с ове
стазе, спасоносне за многе. Али још мање је могао да остави "блажено тиховање". Излаз
је, попут Григорија Богослова, нашао у средњем путу: одлучио је да живи у манастиру као
у пустињи, да заједно с другима буде телом, али да тихује духом. Преподобни је одлучио
да живи у обитељи – у затвору: тако се спајају и спољашње послушање и унутрашње
тиховање. Само ће се повећати сила подвига, јер ће му бити теже да чува тиховање духа у
манастиру, чак и у затвору.
"Постоји спољашње тиховање," каже свети Јован Лествичник, "кад неко одвојивши
се од свих живи сам; и постоји унутрашње тиховање, кад неко ко је у духу јединствен с
Богом не пребива напето, већ слободно, као што слободно дишу груди и око види... Нека
келија тиховатеља закључа у себи његво тело, а оно има у себи здање разума."
"Тиховање," каже епископ Теофан Затворник, "није увек осамљенички живот, већ
обавезно бива стање, у којем се сабрани дух, утонуо у себе, огњем Божаственог Духа
узводи ка серафимовској чистоти и горењу ка Богу и у Богу."
Отац Серафим је већ достигао ово стање и зато је за њега било безопасно да се
врати у обитељ и да иде даље путем живог богоопштења... И наизглед се суштински
ништа није мењало. Али је Бог предвидео боље...
...Брат је испричао како га је отац примио. Отац-настојатељ је можда у овом ћутању
угледао знак самовоље и заповедио је искушенику да му следеће недеље понови одлуку
сабора. Овог пута је о.Серафим благословио брата и заједно с њим је дошао у манастир.
То је било 8. маја 1810. године, на дан тајновица и апостола љубави Јована Богослова и
уочи великог чудотворца, многомилостивог светитеља Николаја. Први је сјединио у себи
и највише созерцање и најнежнију љубав према "дечици", "чедима", људима (1 Јн. 2, 1; 4,
4; 5, 21).
А свети Николај је, кад је желео да оде у пустињу, чуо глас Божји: "Иди у свет и
спасићеш своју душу."
Не свраћајући у келију о.Серафим се упутио у болницу, а кад се зачула благовест за
свеноћно бденије, дошао је у храм.
Ова вест се брзо прочула међу браћом: зачудили су се, али су се и обрадовали што
је отац одлучио да поново живи међу њима.
Следећег дана преподобни се причестио Светим Тајнама, по обичају, у болничкој
цркви, а отуда се упутио код оца игумана Нифонта и добио је од њега благослов да живи у
затвору у својој манастирској келији.
Тако је почео његов нови, трећи, монашки подвиг који је такође трајао скоро 16
година. Од тога је првих пет година било затвор у дословном смислу речи, а затим га је
отац постепено смањивао да би служио људима.
Његов живот се унутрашње и спољашње одвијао приближно слично као и у
пустињици. Разлика се састојала у томе што више апсолутно никога није примао и ни са
ким није разговарао. Осим тога, овде више није могао да се бави и физичким радом,
посвећивао му је само мало времена. И зато се сав и потпуно посветио само молитви,
богомислију, читању Речи Божије и светих отаца, ослободивши се свих других брига и
главобоља.
"Мала влас узнемирава око, и мала брига упропаштава тиховање, кажу свети оци. И
ова "безбрижност" је и била дата затворнику. У његовој келији осим иконе и пања није
било ничег. За себе није користио чак ни ватру. Његово пиће била је само вода, а за јело је
користио само овсено брашно и кисели купус. Све ово му је доносио монах о.Павле који је
живео поред њега.
"Затворник се," пише аутор Дивејевског летописа, "да га нико не би видео покривао
великим платном и узевши јело, клечећи, као да је примао из храну из руку Божијих,
односио је у келију. Тамо је, поткрепивши се храном, посуду остављао на раније место,
31
поново скривајући своје лице испод платна. Покров, који је набацивао на лице,10
објашњава се примерима најстаријих пустиножитеља, који су кукуљицом крили своје
лице, да очи његове не гледају ништавила (Пс. 118, 37). Дешавало се да старац уопште и
не изађе пред брата и онај ко је доносио храну опет је односио све што је било понуђено:
старац се уздржавао од хране.
А касније, кад је о.Серафим мало ослабио строгост затвора и чак је кришом
понекад излазио у шуму, повремено се хранио чак само травом, као што је сам касније,
после затвора говорио, дивејевској сестри Прасковји Ивановној, у постригу – монахињи
Серафими.
Само што је дошла у обитељ она је 2. фебруара, на Сретење, добила од баћушке
прво послушање: да два пута у току једног дана дође код њега пешке из Дивејева у Саров
и назад. То је било око 50 врста. Сестра је осетила негодовање, али пошто је старац
убедио, поступила је по његовој заповести. Дочекавши је први пут после ране Литургије
баћушка јој је весело отворио врата с речима: "Радости моја," затим, посадивши је да се
одмори, поткрепио честицама просфоре и светом водом и послао назад с великим џаком
овсеног брашна и двопека за обитељ. Пред вечерњу је дошла други пут.
"Ходи, ходи радости моја!" с одушевљењем ју је поздравио о.Серафим, "ево,
нахранићу те својом храном."
И ставио је пред њу велику чинију куваног купуса са соком. Кад је почела да једе
осетила је необичан укус. Други пут јој је заповедио да ради у шуми и да сакупља дрва.
"После два сата," каже се у запису, "сам је пожелео да поједе и рече: "Иди, мати, у
пустињицу: тамо код мене на конопцу виси парченце хлеба, донеси га." Сестра је донела.
Отац је посолио хлеб, наквасио га у хладној води и почео да једе. А део је оставио сестри
Прасковји, али она није могла да га разгризе – био је тако сув и бајат. И помислила је:
какву оскудицу трпи отац! А он је прозрео њену мисао и рекао: "То је, мати, још хлеб
насушни! А кад сам био у затвору, хранио сам се биљкама: траву снитку сам квасио
врелом водом, тако сам и јео; то је пустињска храна, и ви је једите."
Недуго пред смрт преподобни је детаљније испричао о свом испосништву: "Сам
сам спремао јело од снитке: чупао сам је и стављао у лончић; мало улијеш, ето тако, у
њега водице и ставиш у пећ – испадало је одлично јело."
Питала сам га како ју је јео зими и где је узимао. Он одговори: "Гле, каква си! За
зиму сам снитку сушио и тиме сам се хранио. А браћа су се чудила – чиме сам се хранио?
А ја сам снитку јео... И нисам то открио браћи, а теби сам казао."
Преподобни се подвизавао и другим подвизима. Мало је спавао. Колико тачно, не
знамо, али, наравно, не више него колико је потребно само да не нашкоди "другу" – плоти
у служењу духу. Ако каже да је чак и на почетку свог монаштва спавао четири сата ноћу
(од 10 увече до 2 ујутру), сад је, може се сматрати, давао сну још мање, само да "не
нашкоди глави". Све ово је, нажалост, покривено тајном...
Да ли се затворник предавао неким другим, изванредним лишавањима и
изнуривању тела – није познато. Постоји предање о којем се говори у његовом житију
дивејевског издања да је наводно тајно носио и вериге 20 фунти тешке на грудима и 8
позади и гвоздени појас, да је то још више повијало према замљи његову погрбљену
фигуру. И да је наводно за време студени испод гвожђа стављао дугачку чарапу или крпу.
Међутим, ово није до краја потврђено. Овакве вериге нису нигде остале. А по
речима саровских стараца о.Серафим је у затвору на грудима носио велики крст од пет
вршака на канапу. Вероватно је ово послужило као повод да се говори о веригама. У
сваком случају познато је да другима касније није саветовао прекомерне спољашње
подвиге. Уместо овога заповедио је духовну борбу са собом и са својим душевним
страстима.
10
Таква је била првобитна намена данашње камилавке, а посебно пане. На Атону се и данас пана набацује
посебно на камилавку и уколико човек жели, може да покрије и горњи део лица.
32
Једном – то је било много година касније – код преподобног је дошао неки бос
боготражитељ из Кијева у пратњи саровског искушеника. Старац је у то време голим
рукама косио шаш. Заповедио је да се боготражитељ одмах доведе. Благословивши га и
посадивши оба госта поред себе прозорљиви о.Серафим је одмах почео да саветује босом
посетиоцу да напусти пут који је изабрао: да прекине богомоље, да се обује и скине са
себе вериге... А оне се под одећом путника уопште нису виделе... И треба да се врати
кући: тамо га чекају и чезну за њим жена, мајка и деца.
"Мислим," додао је о.Серафим, "да је веома добро трговати пшеницом, имам
познаника трговца у Јељцу, треба само да дођеш код њега, да се поклониш и кажеш да те
је код њега послао убоги Серафим, он ће те и примити за свог помоћника."
Поучивши још туђиноватеља, преподобни га је испратио с љубављу.
На повратку у манастир богомолник је открио искушенику да се све тако и
догодило, како је рекао прозорљиви старац: раније је трговао хлебом, затим је из љубави
према Богу, али без благослова, одлучио да напусти породицу, издејствовао је пасош на
годину дана, ставио је вериге, изуо се и почео бос да иде по манастирима мислећи да ће
тако угодити Богу. Сад је без сумње увидео да није у праву и послушао је заповест светог
старца.
Искушеник Јован (Тихонов) је о себи причао да је дуго времена маштао о ношењу
верига ради умртвљења тела, и на крају их је набавио, али је прво отишао код о.Серафима.
Велики старац је угледавши га, прозрео ташту намеру неискусног књижевника, који се
начитао житија и осмехнувши се рекао је пре него што је овај отворио уста: "Ево шта ћу
ти рећи: долазе код мене дивејевска деца и моле ме за савет и благослов: један да носи
вериге, а други – власенице, шта мислиш, да ли је њихов пут успут, реци ми?"
Не схватајући ништа, искушеник одговори: "Оче, не знам."
Отац Серафим је поновио питање. Тада се овај већ досетио да прозорљиви старац
говори управо о њему и замолио га је за благослов да носи вериге.
"Како не схваташ? Па баш о томе ти и причам," рекао је о.Серафим. И даље
објашњава неразумност и бескорисност овог подвига за људе без одређеног устројства.
"Многи од светих отаца су носили вериге и власеницу, али су они били људи мудри и
савршени; и све то су чинили из љубави Божије, ради потпуног умртвљења плоти и
страсти и њиховог покоравања духу. Али младенци у чијем телу царују страсти, које се
противе вољи и закону Божијем, не могу ово да чине. Каква је корист ако ставимо и
вериге, и власеницу обучемо, а будемо спавали, и пили и јели колико хоћемо... Ни
најмању увреду од брата не можемо да претрпимо великодушно. Од речи и укора
начелника падамо у потпуно униније и очајање, тако да и у други манастир излазимо
мишљу и са завишћу, указујући на другу своју сабраћу, која су у милости начелника, у
које он има поверења, примамо све његове одлуке као увреду, као непажњу и
неблагонаклоност према себи. Из овога просуди сам: како је мало или уопште нема у нама
никаквог темеља за монашки живот и то је све због тога што врло мало расуђујемо и
занемарујемо га.
Разобличени искушеник је одустао од ношења верига, али је ипак касније напустио
Саровски манастир. Показало се да нема темеља, односно послушања.
Ипак, познат је случај кад је о.Серафим благословио пустиножитељницу
Анастасију Логачову, у монаштву Атанасију, да носи и вериге ради умирења плотских
похоти, кад је имала само око 23 године. Она је касније основала Курихинско сестринство
у Нижње-Новгородској губернији.
А обично је о.Серафим уместо подвига саветовао приморавање себе на добра дела
и вежбање у њима. Ево шта је рекао једном мирјанину, који је тајно размишљао о Кијеву:
"Кад те прекоревају – не прекоревај, прогањају – трпи, хуле – хвали, сам себе осуђуј, па
Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Божијој, никад не ласкај, воли ближњег
свог: твој ближњи је плот твоја. Ако поживиш по плоти, погубићеш и душу и плот, а ако
по Божијем – спасићеш обе. То су већи подвизи него да се иде у Кијев или и даље."
33
"Ево ја, убоги Серафим," причао је касније некима, "свакодневно читам Јеванђеље:
у понедељак читам по Матеју од почетка до краја, у уторак – по Марку, у среду – по Луки,
у четвртак – по Јовану, а у преостале дане делим Дјела и Посланице апостолске, и ниједан
дан не пропуштам да не прочитам Јеванђеље и Апостол дневни и свецу. Овако се не само
моја душа, већ и само тело наслађују и оживотворавају због тога што беседим с Господом,
држим у свом сећању живот и страдање Његово, и дан и ноћ славословим, хвалим
Искупитеља мог и благодарим Му за сву Његову милост, који се изливају на људски род и
на мене, недостојног."
Бављење Речју Божијом је, за време затвора, природно, било повећано, јер није му
било могуће да ради, значи, преостајало је време слободно од молитве.
Овог правила се придржавао и касније.
Читајући Свето Писмо о.Серафим је понекад наглас тумачио Јеванђење и
Посланице. Кроз врата се то чак могло и чути, и тада су браћа и богомолници прилазили и
наслађивали се његовим објашњењима.
А понекад је неочекивано наступало ћутање, није се чуло чак ни окретање листова.
Свети затворник се погружавао у созерцање написаног.
У једном од таквих тренутака удостојио се изванредног усхићења, у свему сличног
оном о којем пише и свети апостол Павле (2 Кор. 12, 1-5). О овом догађају је о.Серафим
испричао неколицини људи. Ево како их је записао један од њих, искушеник Јован
(Тихонов).
Прво је преподобни дуго говорио о светим пророцима, апостолима, мученицима и
преподобнима, о њиховој вери, подвизима, ношењу крста, чудима, и како су они
испуњавањем заповести стекли благодат Светог Духа.
"А испуњавање заповести Христових," говорио је, "јесте лако бреме, како је рекао
Сам наш Спаситељ, само их треба увек имати у сећању, а за то је потребно да у уму и на
устима имамо Исусову молитву, а пред очима представљамо живот и страдање Господа
нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти.
Истовремено треба омивати савест исповедањем својих грехова и причешћивањем
пречистим Тајнама Тела и Крви Христове."
После тога се обратио слушаоцу желећи да припреми његов дух за прихватање
догађаја и рекао му је: "Радости моја! Молим те: стеци миран дух!" Затим је саветовао да
се трпе невоље ради Небеског Царства. "Без невоља нема спасења," говорио је више пута.
"Зато пострадале очекује Небеско Царство. А у поређењу с њим сва слава света је ништа."
После тога преподобни је и испричао брату Јовану о чудесном виђењу.
"Ево шта ћу ти рећи о убогом Серафиму! Некада," може се претпоставити да је то
било управо у периоду затвора, "читајући Јеванђеље по Јовану и речи Спаситеља: у кући
Оца Мојега станови су многи (Јн. 14, 2), ја сам се, убоги, задржао на њима мишљу и
пожелео да видим ова небеска обитавалишта. Пет дана и ноћи сам провео у бдењу и
молитви, молећи од Господа благодат овог виђења. И Господ ме, заиста, по Својој великој
милости, није лишио утехе по мојој вери и показао ми је своје вечне кровове, у које сам ја,
јадни гост на земљи, на трен био одведен (у телу или без тела, не знам), и видео сам
неизрециву небеску лепоту и њене становнике: великог Претечу и Крститеља Господњег
Јована, апостоле, светитеље, мученике и преподобне оце наше: Антонија Великог, Павла
Тивејског, Саву Освећеног, Онуфрија Великог, Марка Орачког и све свете, који сијају у
неизрецивој слави и радости што око не вијде, и ухо не чу, и усрце човјеку не дође, оно
што припреми Бог онима који Га љубе (1 Кор. 2, 9).
После ових речи, пише Тихонов, о.Серафим ућута.
"У то време он се погао мало напред, његова глава са затвореним очима је клонула
надоле, и раширеним дланом десне руке он је једнако (уједначено) тихо повлачио у
правцу срца. Његово лице се постепено мењало и зрачило је дивну светлост и на крају се
до те мере просветлило да није било могуће гледати га, а на устима и у свом изразу
његовом била је таква радост и небеско надахнуће, да се он тада заиста могао назвати
34
земаљским Анђелом и небеским човеком. За време свог тајанственог ћутања он као да је
нешто созерцавао с умилењем и слушао нешто с дивљењем. Али чиме се тачно
усхићавала и наслађивала душа праведника, зна само Бог.
После прилично дугог ћутања о.Серафим је поново почео да говори. Уздахнувши
из дубине душе, с осећањем неизрециве радости рекао ми је: "Ах, кад би ти знао каква
радост, каква сласт очекује душу праведника на небу, одлучио би да у пролазном животу
трпиш све невоље, прогоне и клевету с благодарењем. Кад би сама ова наша келија била
пуна црва и кад би ови црви јели нашу плот у току читавог пролазног жив ота, са сваком
жељом би требало пристати на то да се човек не би лишио оне небеске радости коју је Бог
припремио онима који Га воле. Тамо нема ни болести, ни туге, ни уздаха, тамо је сладост
и радост неизрецива, тамо ће праведници заблистати као сунце... Али, ако ову небеску
славу и радост није могао да опише ни сам баћушка, и апостол Павле, који други људски
језик може да опише лепоту вишњег обитавалишта, у које се усељавају праведне душе?"
"А ти, радости моја, и браћа," настављао је старац – ради оваквог будућег
блаженства, стеците целомудреност, чувајте девственост, јер девственик, који чува своју
девственост ради Христове љубави, има удео с Анђелима, и његова душа је невеста
Христова, а Христос је њен Женик, Који је уводи у Свој небески дворац. О, душо, која
пребиваш у греховима, ти си као лења удовица, а она која се одала насладама, жива је
умрла (1 Тим. 5, 6)."
О истом овом је говорио и А.П.Јеропкиној, помињући јој и свете мученице, лепоту
свете Февроније и многих других, које блистају у неизрецивој слави. "Ах, радости моја!",
клицао је он тада. "Тамо је такво блаженство да се ни описати не може."
"Његово лице је," записала је она касније, "било необично... кроз његову кожу је
допирала благодатна светлост, у његовим очима се огледао и мир и неко нарочито
душевно одушевљење. Може се претпоставити да се он чак и за време овог описивања
својих созерцања налазио ван видљиве природе, у небеским обитељима."
Овакво натприродно и дивно усхићење било је само врхунац озарења о.Серафима.
А у мањој мери ово узношење духа ка Богу није доживљавао само много пута, већ скоро
непрекидно.
Највећа утеха за њега је било свето Причешће. На све празнике и у сваку недељу
после ране Литургије дежурни свештенослужитељ му је доносио Свете Тајне из болничке
цркве у келију да не би ометао његов затвор. Тада је преподобни преко свог уобичајеног
белог сељачког капута облачио манастирску мантију, ланени епитрахиљ и наруквице.
Приликом доношења Светих Дарова падао је ничице и причешћивао се с трепетном
радошћу.
У осталим данима доносили су му део антидора, који се одвајао специјално за њега.
Затворник је извесно време посвећивао и раду. У келији га је заменио метанијама:
колико их је творио, зна само Бог. А понекад је кришом ноћу дозвољавао себи да излази
из келије да би се на свежем ваздуху бавио неким радом.
Једном је брат који је био на послушању буђења браће у манастиру, па је устао пре
јутрења пролазио у близини саборног храма у којем почивају незаборавни саровски оци и
пустињаци. И одатле је у ноћној тами угледао испред келије о.Серафима неког чове ка који
се брзо кретао тамо-овамо. Прекрстивши се брат оде до тог места и угледа самог
затворника. Једва чујно изговарајући молитву Исусову, он је тихо, али брзо преносио
цепанице с једног места на друго, ближе према келији. Обрадован виђењем светог старца
искушеник паде пред његове ноге и целивајући их, замоли га за благослов.
"Огради се ћутањем и пази на себе!" рекао му је отац. И благословивши срећног
посматрача, сакрио се у своју келију.
Осим тога, о.Серафим је својим рукама направио себи сандук се поклопцем
издубивши га од једног комада храстовине. И он је увек стајао код њега на трему да би
подсећао и њега и друге на смртни час. Поред њега ће се преподобни често молити пред
35
своју смрт. И после затвора је више пута молио монахе: "Кад умрем, преклињем вас
браћо, ставите ме у мој сандук!"
Тако је касније и било учињено.
У тако строгом затвору свети Серафим је провео пет година, никога није примао,
ни с ким не разговарајући и чак никоме не отварајући своју келију, осим за Хлеб Небески
и не увек за земаљску храну.
Пред крај овог периода, уочи манастирске славе Успења Богородице допутовао је
епископ Јона, касније егзарх Грузије. Желећи да види затворника о којем су приче одавно
допирале и до далеких одаја тамбовских архијереја, он се у пратњи игумана о.Нифонта и
других лица упутио према келији о.Серафима. Куцали су, али одговора из ње, по обичају,
није било. Кроз врата је било речено да владика жели да види старца, али је о.Серафим,
као и увек ћутао.
Тада је о.Нифонт предложио да се скину врата са шарки и да тако против воље виде
затворника. Међутим, епископ је расудио да је боље да се одрекне своје жеље, додавши са
страхом: "Да случајно не погрешимо!"
И оставивши старца на миру, отишао је из обитељи.
Затворник, плашећи се човекоугађања, није изневерио свој завет чак ни ради
епископа. А можда је духом провиђао у њему и нешто горопадно против себе, и маловерје
у благодат Божију?..
Али дивна су дела Божија: свега неколико дана касније ова врата ће се отворити и
то први пут не за монаха, већ за мирјане...
Затворник ће изаћи на највиши подвиг од којег на земљи нема већег, - на подвиг
љубави. (1 Кор. 13).
Глава VII
На висини савршенства
"Плод овако дугих и изузетних подвига преподобног било је бестрашће, а оно је, са
своје стране, пут за то да се Дух Свети усели у човеково срце."
"Онај ко се удостојио да буде у овом устројству, односно бестрашћу, "каже епископ
Теофан, вишенски затворник, "још овде, обучен у трулежну плот, бива храм живог Бога,
Који руководи њиме и поучава га у свим речима, делима и помислима и он, због
унутрашњег просвећења, познаје вољу Господњу као да слуша неки глас."
"И ето, на крају, богоопштење и богоусељење, јесу последњи циљ тражења
људског духа, кад он бива у Богу и Бог у њему. Испуњава се, на крају, добра воља
Господа и молитва Његова да би као Он у Оцу и Отац у Њему, тако и свако ко верује био
једно с Њим (Јн. 17, 21)... Такви су – храм Божји (1 Кор. 3, 16) и Дух Божји живи у њима"
(Рим. 8, 9).
"Они који су достигли ово јесу тајници Божји и њихово стање је исто као и стање
апостола."
"А богојављење је извор мноштва других благодатних дарова и пре свега – ватрене
љубави због које они са смелошћу тврде: ко ће нас раздвојити од Бога?" (Рим. 8, 35).
"А љубав је дародавац пророчанства, узрок чудотворења, бездан просвећења, извор
Божанског огња."
"Пошто је овакво стање плод тиховања, кад га човек остварује с расуђивањем, не
остају сви тиховатељи заувек у тиховању. Они који су кроз тиховање достигли бестрашће
и кроз то се удостојавају сталног богоопштења и богоусељења изводе се отуда на служење
онима који траже спасење и служење њима, просвећујући, руководећи, чудотворећи. И
Антоније Велики је, као Јован у пустињи, чуо глас у свом тиховању који га је извео на
труд руковођења другима на путу спасења и свима су познати плодови његовог труда.
Исто је било и с многима другима."
36
Исто ово ћемо сад видети и у богоносном Серафиму. Читајући ове речи Затворника
човек може да помисли да су написане по живом лику преподобног, а узете су из дела
великих подвижника духа: светог Јована Лествичника (гл. 29 и 30), светог Исака Сирина
(стр. 138 и др.) и Добротољубља (III, V).
Ово дивно јединство није само очигледно сведочанство о једином Пресветом Духу
Божијем, Који све надахњује, већ безусловна, несумњива потврда исправности духовног
пута светског светила о.Серафима
"На земљи не знамо за стање узвишеније од апостолског. Овде је и крај прегледа
поретка богоугодног живота!"
"Баћушка" је сад и био позван на овај крај, потпуно савршенство... И јасно је да од
овог времена на њега посебно могла да се примењује ова топла и нежна реч рођеног оца,
блиског "баћушке"... Почело је очинско духовно руководство.
Први пут су се врата манастирског затвора отворила готово одмах након одбијања
преподобног да прими епископа Јону.
Можда владика још није ни стигао да се врати у свој епархијски град Тамбов кад је
отуда за Саров већ кренуо губернатор Александар Михајлович Безобразов са својом
женом.
То је било у септембру 1813. године. Дошавши у обитељ и помоливши се у храму
муж и жена су се упутили у келију преподобног. Монаси који су пратили губернатора и
његову жену нису се надали да ће мирјани видети старца, јер је још сасвим недавно
ћутљивим одбијањем одговорио чак и монаху, свом архијереју. Међутим, неочекивано се
догодило нешто друго. Кад су посетиоци пришли келији о.Серафима он им је сам отворио
врата и ћутке их је благословио.
Строги затвор се завршио. Због чега је преподобни тако поступио за нас остаје
тајна. Несумњиво је само да је баћушка тако урадио по Божијој вољи, коју је умео да
препозна унутрашњим погледом.
"Они који су достигли савршенство," каже епископ Теофан Затворник, "јасно чују
Божји глас у својој души. На њима почиње да се остварује реч Господа: А кад дође Он,
Дух истине, увешче вас у сву истину (Јн. 16, 13). И апостол Јован такође пише:
...Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи, него
како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи,
останите у њему (1 Јн. 2, 27)
Између осталог, у Житију преподобног (дивејевско издање) каже се да се светом
Серафиму и тај пут јавила Мајка Божија у пратњи Онуфрија Великог и Петра Атонског и
да му је заповедила да се више не крије, већ да служи људима. Од тада су врата
затворника постала отворена за све. Почело је старчество.
Нажалост, већина записаних сведочанстава се односи на касније време, на 1825.
годину, односно кад је он потпуно напустио затвор. Али ово није од суштинског значаја и
ми ћемо сакупити његове вредније поуке иако их је он дао у различито време и на разним
местима.
Прво ћемо по речима очевидаца описати атмосферу његове келије и начин на који
је примао посетиоце. Ево шта саопштава генерал Отрошченков, који је преподобног
посетио на путу за Москву:
"...Због побожног расположења свог духа, делимично и из радозналости, а највише
на упорну молбу моје жене, Наталије Михајловне, одлучио сам да свратим у Саров и да се
поклоним преподобном затворнику." После ране Литургије он и жена су се у пратњи
монаха упутили у келију о.Серафима.
"Кључ од заједничких врата (ходника) био је код монаха који нас је водио, јер
затворник никуда није излазио из своје собе, чак ни у цркву. Отворивши ова врата наш
вођа је пришавши вратима затворника изговорио поздравну молитву, затим ју је поновио
још два пута додајући да путници желе да виде о.Серафима, али такође није добио
одговор и рекао је: "Да ли бисте могли сами да се огласите?" Одговорио сам да не знам
37
како треба да се огласим: "Реците једноставно: Христос васкрсе, оче Серафиме." (То је
била недеља светог Васкрса.) Пришао сам вратима и изговорио овај поздрав, али такође
нисам добио одговор. Обратио сам се жени, која је у рукама држала дарове (свеће, уље,
црвено вино) и од побожног осећања је дрхтала, јако кашљући (била је у првој половини
трудноће.) Рекла је гласно: "Па, друже мој, вероватно смо били много рђави кад свет
човек неће да нас прими. Оставимо свој дар и са жаљењем кренимо на свој пут." Већ смо
хтели да идемо кад су се врата келије затворника одједном отворила и он нам је стојећи у
белој власеници, прстом дао знак да дођемо код њега.
Од првог погледа на њега обузело ме је осећање страхопоштовања према њему.
Учинило ми се као да је Анђео, небески житељ: лице му је бело, као блистави восак... очи
небеске боје, бела коса је падала по раменима... Ушли смо у његову келију и он је истог
тренутка затворио врата и ставио резу.
Код пролаза, с леве стране стајали су бокал и флаше различите величине, празне, за
уље и вино, а одмах поред њих – велики пехар од калаја с кашичицом од истог метала, на
левој страни, према зиду, наваљено камење различите величине, с десне – цепанице и
изнад њих на били су окачени разни стари дроњци, у предњем углу, на дрвеној поличици
стајала је икона Мајке Божије, 11 и испред ње је горело кандило. Прозорчићи (2) су били
двоструки и затрпани разним крпама између рамова до горњих стакала. Без обзира на сву
тескобу и неуредност у овој собици ваздух је био потпуно чист. Од врата према икони
била је прострта само стазица. Али се није видело место на којем је затворник спавао.12
Затворивши врата рекао нам је: "Молите се Богу! А ти," обраћајући се жени, "упали
свећу и стави је пред икону." Али она је толико дрхтала да није могла да намести свећу.
"Добро, остави, сам ћу је ставити."
После тога је о.Серафим је испод клупице извадио флашу вина, налио је мало у
пехар, затим је долио воде, ставио у то неколико парчића двопека, узео кашичицу и рекао:
"Понављајте за мном." Издиктирао је молитву пред исповест и почео да нас гости, дајући
кашичицом час једном час другом. Вино је било тако кисело да ни вода није ублажавала
киселину.
Жена ми је дошапнула да не може то да једе зато што је врло кисело. Муж је
пренео додавши: "Болесна је." "Знам," одговорио је старац, "ја јој и дајем да би била
здрава." Давши нам по три пута рекао је: "Пољубите се." Ми то учинисмо. Тада је
окренувши се према мени рекао: "У невољама си, тужан си. Али помоли се Богу и не
тугуј, Он ће те ускоро утешити." После тога је умотао неколико двопека у папир и дао ми.
Али сам му рекао: "Свети оче! Имам много познаника који вас знају по чувењу и биће им
врло драго ако им дам двопек који сам добио од вас." Он се осмехнуо и додао је двопека,
захваливши нам се што смо га посетили и испратио нас је с благословом.
Речи које је рекао мени и мојој жени су се обистиниле: истог дана су престали да је
муче кашаљ и мучнина, а кад сам дошао у град Рјазањ добио сам 5.000 рубаља, новац који
ми је поклонио цар Александар I за смотру у граду Пензи."
Или, ево других записа генерала Галкина-Враског с новим умилним детаљима:
"У време кад сам био официр посетио сам Саровску пустињу и упутио се по угледу
на друге богомолнике код преподобног о.Серафима по благослов. У ходнику његове
келије било је страшно хладно, а ја сам у војничком шињелу цептео од хладноће. Његов
келејник је рекао да је код о.Серафима тренутно монах и да с њим разговара, а ја сам се
стојећи у ходнику молио Пресветој Богородици. Врата су се отворила, монах је изашао. И
кроз неколико минута о.Серафим је отворио врата и рекао: "Какву радост ми Бог даје!"
Увео ме је у своју келију, а пошто је у њој све било затрапано разним стварима, посадио
ме је на праг своје келије, а сам је сео на под преко пута мене држећи моју руку и нежно је
11
12
"Умилења", њен празник је 28. јула, на дан св.Про хора, имендан у свету.
Спавао је на овом камењу или седећи или на коленима на поду.
38
разговарао са мном, чак је целивао и моју руку, ето какву је љубав према ближњима имао.
Ја сам се седећи насупрот њему налазио у неком необичном одушевљењу."
После дугих разговора беседа се повела о болести груди од које је посетилац патио.
Отац Серафим му је дао да попије нерафинирано маслиново уље. Болест је заувек нестала.
Још један случај. Симбирска велепоседница Јелизавета Николајевна Пазухина је
посетивши о.Серафима хтела да се исповеди код њега, али јој је монах Дамаскин објаснио
да је то због мноштва посетилаца потпуно неоствариво. Међутим, она се целе ноћи
спремала за исповест код баћушке и молила је Бога за то.
"Следећег јутра," сопштава она, "кренула сам код њега. И кад је мој слуга отв орио
врата на трему келије сам угледала старца поред мртвачког сандука. Кад ме је спазио
устао је и увео ме је у своју келију, наредио да се прекрстим и три пута ми је дао да
попијем свете водице, сам је приносећи мојим уснама, затим је замолио за моју мараму.
Дала сам му крај шала који је био на мени и он је у њега сипао прегршт двопека, осмелила
сам се да му искажем своју жељу да се исповедим код њега говорећи: "Свети оче,
дозволите ми да вам кажем једну реч." Он одговори: "Изволите, мајчице!" И одједном, на
моје неизрециво чуђење и страх, а уједно и неописиву радост, узео ме је за обе руке и
почео да изговара молитву: "Боже, ослаби, остави, прости ми согрјешенија моја јелика Ти
согрјеших," итд. Понављала сам за њим ову молитву, гласно ридајући, затим сам пала на
колена. И он је клекао поред мене и за све време изговарања молитве држао ме је за руке.
После отпуста, који се обично изговара на исповести дао ми је да целивам његов бакарни
крст и узевши моју десну руку рекао: "Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав
Бога и Оца и заједница Светог Духа нека буде с вама целог живота вашег, у смрти и по
успењу вашем!" Била сам ван себе од радости и целивала сам његове руке."
Описане слике спадају у касније време. Прво, нарочито у прве три године
преподобни се још придржавао свог тиховања иако су његова врата била отворена: свако
је могао да улази и да га гледа, а он се понашао као да је био сам. Стекавши умилни
утисак од оваквог бестрашћа и измоливши благослов посетиоци су ћутке одлазили.
Међутим, светац је постепено почео да даје и поуке, и савете, и разрешење од грехова,
мазао је уљем из кандила, давао двопек итд.
Богомолници су му доносили дарове: свеће, уље, понекад вино, којим је гостио
посетиоце из кашичице. Свеће је палио испред икона за оне који су их доносили.
Н.А.Мотовилов се једном замислио: какав је смисао у овом горењу свећа и кандила?
Преподобни је прозревши његову недоумицу рекао: "Имам многе особе које су усрдне
према мени и чине добро млинарицама (дивејевским сиротицама) мојим. Оне ми доносе
уље и свеће и моле да се помолим за њих. Ето, кад читам своје правило прво их и
помињем једном. А пошто због мноштва имена не могу да понављам на сваком месту
правила где треба, јер тада не бих имао довољно времена за обављање мог правила, палим
све ове свеће за њих на жртву Богу – за сваког по једну свећу, за неке – једну велику свећу
за неколико људи, а за неке стално палим кандило и тамо где их треба помињати на
правилу кажем: "Господе, помени све оне људе, слуге Твоје за њихове душе сам Ти
упалио свеће и кандила, ја убоги." И у Библији се каже да је Мојсије чуо глас Господа
Који му је рекао: Мојсије, Мојсије! Реци брату твом Арону да пали преда Мном кадионицу
у дане и ноћи, јер је ово угодно преда Мном и то Ми је жртва пријатна (2 Мојс. 40, 25).
Притом је угодник Божји гледао како свеће горе.
"Ако неко има вере према мени, убогом Серафиму," говорио је он, "код мене за
овог човека гори свећа испред свете иконе. А ако свећа падне, то је за мене било знак да је
овај човек пао у смртни грех. Тада клечим на коленима за њега пред милосрђем Божјим."
У таквом затвору светац је провео петнаест и по година. Већ је четрдесет осми пут
за живота преподобног у Сарову прослављен свечани празник Ваведења Мајке Божије.
Наступио је 25. новембар 1825. године, дан "оданија" празника. С овим оданијем или
његовим завршетком завршио се и затвор преподобног. Мајка Божија се заједно са светим
Климентом, папом римским и светим Петром, архиепископом Александријским, чији се
39
празник слави истог дана, јавила у виђењу у сну о.Серафиму и дозволила му је да потпуно
напусти затвор.
Таква је била нова воља Божија. Преподобни је с "оданијем" Ваведења завршио
круг свог спасења и сад је требало да угађа Богу кроз служење другима. Али манастирска
атмосфера није била за то увек и сасвим погодна. Сваки манастир живи по свом
уобичајеном уставу, који највише одговара већини обичних монаха. И сваки изузетак,
свако ремећење свакодневног живота и поретка обично уноси немир не само у спољашњи
живот обитељи, већ и у унутрашње расположење инока, а од времена отварања врата
затвора посетиоци о.Серафима су долазили у све већем и већем броју: понекад је њихов
број достизао до хиљаду и две хиљаде људи дневно. Цела манастирска порта је била пуна
народа, који је жудео за тим да макар види светог старца или добије од њега благослов, а
поразговарати с њим сматрало се изузетном срећом.
Ево како касније једну од сличних слика описује Н.Аксаков приликом изласка
о.Серафима после ране Литургије.
"Сви ми, богати и сиромашни, очекивали смо га, тискајући се око црквене
припрате. Кад се појавио на црквеним вратима погледи свих били су управљени ка њему...
Он је лагано силазио са степеница припрате, и без обзира на храмање и грбу на леђима
изгледао је и био је величанствено леп. Ишао је ћутке, као да никога не примећује. Гомиле
народа, стојећи као два зида једва су пропуштале свеца у потпуној тишини желећи да
макар баце поглед на његово благодатно лице. А затим је већ почињао да прима људе у
келији."
А шта се дешавало овде, прича друга посетитељка, касније његова одана духовна
кћи А.П.Јеропкина, коју смо раније већ помињали.
Дошавши први пут у обитељ запањила се мноштву богомолника који су се кретали
између Успенског сабора и конака у којем је била келија о.Серафима.
"Умешавши се," записала је она касније, "у гомилу народа оба пола, разног узраста
и звања, пробијајући се кроз њега према трему, на који су сви покушавали да дођу, с
великим напором сам се угурала под трем и кроз отворена врата доспела у саму келију
о.Серафима. Око њега се тискало мноштво поштовалаца. Ја сам се по углед у на друге
трудила да му се приближим и пружила сам му своју руку како бих примила благослов.
Он је дајући ми благослов и двопек рекао: "Причешћује се слушкиња Божија Ана
благодаћу Божијом." Какво је тада било моје чуђење кад сам на мени непознатом месту
чула своје име, а погледавши лице о.Серафима препознала у њему истог оног старца који
ме је у сну упозоравао на несрећну удају. Али нисам могла ни на трен да се задржим
поред њега зато што су ме људи који су ишли иза мене гурали, да би сами примили исти
такав благослов и да чују нешто из његових уста. Потиснута под трем поред зида опипала
сам ногама неколико цепаница и подигавши се на њих почела сам кроз народ да гледам
о.Серафима... Убрзо сам приметила да он као да жели да прекине пријем народа зато што
је све почео да прати, говорећи с кротошћу: "Идите с миром." Притом сам се ближе
пробијала до отворених врата, поред којих сам стајала. Ухвативши се за крачун на
вратима једном руком другом ме је неочекивано увео у своју келију и ни о чему не
питајући одмах је почео да ми говори: "Што си, благо моје, дошла код мене, убогог? Знам:
твоја невоља је веома велика, али ће ти Господ помоћи да је претрпиш." После ових и
других утешних речи заповедио ми је да постим мало код њих, да се исповедим код
старца Илариона (духовника обитељи) и да се причестим Светим Тајнама."
И ово се одвијало свакодневно – од ране Литургије до 8 сати, а затим – до поноћи.
Игуман Нифонт је једном у недоумици узнемирено рекао: "Кад је о.Серафим живео
у пустињи затворио је све улазе према себи дрвећем, да народ не би ишао, а сад је почео
све да прима, тако да до поноћи не можемо да затворимо манастирску капију."
И постаје у неку руку јасно зашто је настојатељ манастира почео да се узнемирава
због плиме људи, јер његова обавеза није била само брига за спољашњи поредак, већ и за
духовни мир браће. Међутим, многи од њих су почели чак и да се саблажњавају због
40
онога што се дешавало: неке су узнемиравале врева и приче које су доносили мирјани;
други су се смућивали присуством жена, које су се све време гурале у дворишту и по
ходнику конака; у трећима је недоумицу изазивало понашање затворника – у цркву не иде,
већ је у келији с народом; четврте је љутило само учење, можда чак и са завишћу према
преподобном.
Један монах је говорио о.Серафиму:
"Тебе много узнемиравају људи оба пола и ти их све пушташ без разлике."
Одговарајући смирени старац се позвао на пример преподобног Илариона Великог
који је забранио да се затварају врата да би боготражитељи могли да долазе и додао је:
"Претпоставимо да затворим врате моје келије. Они који у њу долазе пошто су им
потребне речи утехе, заклињаће ме Богом да отворим врата и не добивши од мене одговор
отићи ће кући тужни... Какво оправдање ћу тада принети Богу на Страшном суду
Његовом?"
Раније је пустињак сасвим другачије решавао ову недоумицу, кад је молио о.Исаију
за благослов да забрани женама долазак на његову "Атонску гору". Али то је било још на
путу усхођења ка бестрашћу. А сад је дошло време да зрачи благодат коју је стекао.
Међутим, оно што је било јасно свецу тешко су могли да схвате и прихвате обични
монаси, који су у манастир и дошли да би се одрекли света. А сад је сам овај свет похитао
за о.Серафимом у пустињу.
"Неки се саблажњавају због тебе," рекли су му.
"Ја се не саблажњавам што неки имају користи, а други се саблажњавају,"
одговорио је старац мирно.
Прекоревали су га чак и за помазање уљем из кандила. Таквима је преподобни
говорио: "Ми читамо у Писму да су чак и апостоли помазивали уљем и многи болесници
су се од тога исцељивали. На кога да се угледамо ако не на апостоле?"
Међутим, посебно су почели да се саблажњавају о.Серафимом кад је примио на
себе срдачну бригу о Дивејевском манастиру. Почели су чак и да га прате. Монахиња
Евпраксија о томе прича следеће: "Свима је већ познато како Саровци због нас ни су
волели о.Серафима, чак су га и прогањали и пратили због нас стално, много, много га
вређајући и чинећи му невоље! А он је, рођени наш, све трпео добродушно, чак се и
смејао; и често се сам знајући за то, шалио с нама. Долазим код баћушке, а он нас је за
свог живота сам хранио и увек нас снабдевао с очинском бригом, питајући: "Да ли све
имате? Треба ли вам шта?" По мени је, а ево, и по Ксенији Васиљевној (монахињи
Капитолини) и слао више меда, сукна, уља, свећа, тамјана и црног вина за службу. Тако је
и овде било: дошла сам, натоварио ми је велику торбу-бреме, тако да је једва сам с ковчега
подигао, па весело повика и рече: "Ево, носи, матушка, и иди право на свету капију, никог
се не боји!.." А у то време су у Сарову стајали војници и увек су били на капи ји на саткули. Саровски игуман, економ и браћа су се много љутили на оца што ето, све нама
шаље. И наредили су војницима да увек стражаре и да нас хватају; а посебно мене –
показали су им... Само што сам пришла капији, молим се, а двојица војника ме одмах
поведоше код игумана на трем: он се звао Нифонт; био је строг, оца Серафима није волео,
а нас још мање. Строго ми је наредио да одвежем торбу. Одвезујем, а руке ми се тресу,
дрхте, а он гледа. Развезала сам, вадим све, а тамо стари опанци, корице, сломљен и
комади дрвета и разно камење и све је то тако добро набијено."
"Ах, Серафим, Серафим!" узвикну Нифонт. "Видите какав је: сам се мучи, а и
дивејевске мучи." И пустио ме је да идем. А једном је отац игуман сматрао за потребно да
чак директно каже преподобном поводом ових саблазни. То је било овако. Старац је из
пустињице ишао у манастир. Срео га је о.Нифонт и почео да говори да се браћа смућују
због њега: "Посебно се саблажњавају што указујеш милостиву бригу према дивејевским
сиротицама."
41
Саслушавши ово о.Серафим је пао пред његове ноге, а затим је са смиреним духом,
али одлучно рекао: "Ти си пастир, не дозвољавај им да празно говоре, да узнемиравају
себе и путнике који иду у вечност. Јер је твоја реч јака, и жезал је као бич, страшан за све."
Отац Нифонт је заћутао и оставио је све као што је било. Међутим, касније је због
оговарања преподобног од Тамбовске конзисторије дошао декрет да се изврши
испитивање о.Серафима за које је био задужен тадашњи благајник, касније настојатељ
обитељи, о.Исаија II. Наравно, нису могли да нађу било шта преступно... Али нису могли
да схвате ни висину бестрасности свеца: то је за нас, грешне, превисоко."
"Човек који је бестрастан према свим предметима, који изазивају страсти," пише
епископ Теофан Затворник по речима светог Јована Лествичника, "постао је безосећајан
тако да оне немају никаквог утицаја на њега иако се налазе пред његовим очима. То је зато
што је потпуно сједињен с Богом. Долази у јавну кућу, и не само да не осећа кретање
страсти, већ и блуднице доводи до чистог и подвижничког живота." (Лествица, беседа 29).
Али како то да схватимо ми, страсни! Свако гледа из сопственог прозора своје
грешне природе и у другима види оно што је њему самом познато.
У Сарову је радио лихачовски сељак Јефим Васиљев. Једном је прилазећи
пустињици видео како је о.Серафим разговарао с девојком од око 16 година, добро
обученом, и помислио је у себи: "О чему то отац тако разговара с њом? Какве још поуке
доликују њеним годинама?"
Кад је пришао ближе прозорљиви старац му је мирно рекао: "Ја сам мртав према
свему, а зашто су твоје мисли такве?"
Човек који се саблазнио паде пред његове ноге молећи за опроштај. "Смири се,"
рече отац, "и више не понављај."
...Да, он је био већ мртав, али живи нису могли да га приме. Схватајући ово
о.Серафим је по заповести Мајке Божије и одлучио да напусти затвор да би у пустињици
слободније остваривао своје апостолско дело спасења душе, између осталог уређење
"удела Мајке Божије" – Дивејева.
А осим тога, пустиња је била потребна и њему самом ради одмора од безбројних
посетилаца и ради молитвеног осамљивања.
И ево, ујутру 25. новембра о.Серафим је изашао из своје келије и кренуо је код
настојатеља по благослов да као и раније одлази у своју даљу пустињицу. Отац Нифонт је
благословио. И старац се упутио у шуму.
На две врсте од обитељи налазио се извор који се називао "Богословски" по имену
светог Јована Богослова, чија је икона стајала испред њега. А на четврт сата хода од њега
стајала је келија пустињака о.Доротеја који се упокојио свега два месеца пре тога. На путу
до ње догодило се дивно виђење. Ево како се о њему говори у записима Мотовилова:13
"Кад је 1825. године, 25. новембра, како је то сам баћушка Серафим мени лично,
као и многима, стално говорио, идући по обичају кроз шумски честар по обали реке
Саровке до своје даље пустињице угледао је испод оног места где је био Богословски
кладенац и скоро близу обале реке Саровке Мајку Божију која му се ту јавила, а даље и
иза Ње на узвишици двојицу апостола: Врховног апостола Петра и јеванђелисту Јована
Богослова. И Мајка Божија је ударила земљу жезлом тако да је из земље шикнуо извор као
фонтана светле воде. А затим му је Она дала упутства о уређењу Дивејевске обитељи –
што ће бити написано касније.
А на месту, где су стајале Њене пречисте стопе и од ударца Њеног жезла где је
избио из земље извор и постао лековит за аманет будућим генерацијама, о.Серафим је
одлучио да ископа кладенац. Вративши се у манастир, понео је са собом потребно оруђе и
две недеље је копао земљу, направио је дрвени скелет облажући га камењем. Због тога је
овај кладенац и био прозван "Серафимов".
13
Чувамо оригинални текст, иако и недово љно тачан и нејасан.
42
Преподобни је касније сам говорио монаху Анастасију да се молио да "ова вода у
кладенцу буде лековита. И Мајка Божија је" додао је, "обећала да ће дати његовим водама
Свој благослов већи него што су некад имале воде Јерусалимске Витезде."
И заиста, мноштво чуда се дешавало од ове свете воде. Прво исцељење се догодило
две недеље касније, 6. децембра. Код о.Серафима су тог дана из Дивејева дошле две
сестре – Прасковја Степановна и девојка Марија Семјоновна. С њима се и упутио у даљу
пустињицу. Успут им је отац објаснио да је прошло већ 12 година откако је отворио свој
затвор за људе који су долазили, али још није пролазио овим местима која су му била
драга. Дошли су до кладенца. Отац им је испричао о њему. Прасковја Степановна је била
болесна, стално је кашљала.
"Зашто кашљеш? Престани, не треба да кашљеш!"
"Не могу, оче!" одговори она.
Тада је о.Серафим захватио из извора својом рукавицом воду и напојио сестру.
Болест је одмах и заувек нестала.
Даље су одавде кренули ка даљој пустињици. Али, авај! Она је била предалеко за
слабе и болесне ноге старца у позним годинама и зато се он прво задржао у келији
о.Доротеја која је остала празна. А у пролеће 1829. године почео је да се бави некадашњим
радовима у башти поред Богословског кладенца. Овде је за њега направљена мала барака,
висине и дужине по три аршина, ширине два аршина, без прозора и врата, тако да се у њу
морало и улазити по земљи испод зида. Овде се преподобни крио и од људи и од
невремена. А годину дана касније саграђена је за њега нова келија с вратима, али исто без
прозора. Унутра је била пећ. Између ње и зида налазио се тесан простор у који је могао да
се смести само један човек стојећи. У углу келије и иза пећи висиле су иконе с кандилима
у тами. Управо ово је "ближа пустињица" преподобног. Она је сад постала главно место
његовог општења с посетиоцима.
У четири сата ујутру, а понекад и од два сата по поноћи отац је излазио из
манастира и ишао до новог обитавалишта, у којем је проводио време до седам-осам сати
увече, кад се поново враћао у обитељ. У недељу и на празнике се као и раније
причешћивао Светим Тајнама у својој манастирској келији налазећи се тако још увек као у
полузатвору. Али је ускоро и њега морао да напусти.
Браћа су почела да негодују: зашто затворник прима људе и у келији, и у
пустињици, а у храм не долази чак ни да би се причестио Светим Тајнама? О томе је
написано Тамбовском епископу преосвећеном Атанасију; и од њега је дошла одлука да се
о.Серафим од тада Светим Тајнама причешћује у храму. Свети отац се овоме потчинио без
поговора додавши: "Чак и кад бих на коленима морао да пузим да бих испунио
послушање, свеједно не бих престао да се причешћујем Животворним Тајнама Тела и
Крви Христове."
Тако га Промисао Божји сада све више уводи у општење с људима, којима су били
потребни његова реч, благослов, утеха, и чак само виђење његовог лика.
И сад сваког празника богомолници могу да га виде у храму светих Зосиме и
Саватија и да га отуда прате до келије.
А кад је време проводио у ближој пустињици народ је хитао код њега. Променило
се само место, а слика је остајала скоро иста као у манастиру, само је овде било мање
народа. А понекад се старац сасвим крио.
"У пустињи, у шуми," пише једна ходочасница, "преподобни је примао седећи на
земљаном насипу поред своје убоге колибе. Друге је уводио у своју келију и молио се у
њој с њима пред иконом Богомајке. Такође је творио молитву и у шуми пред ликом
Богомајке који је ставио на прастари бор. Заједно с о.Серафимом сви богомолници су се
молили на коленима. Чудесан призор!"
"Стојећи испред врата своје шумске колибе," прича Н.Аксакова, "старац се тихо
крстио, настављајући своју молитву, своје неућутно молитвословље... људи му нису
43
сметали, као што нису сметали његовој непрестаној беседи с Богом ни рад секиром, ни
косидба, ни врелина, ни хладноћа, ни дан, ни ноћ. Молио се и народ."
Или ево шта пише други богомолник, који је код њега дошао са женом:
"Старца смо затекли за послом: мотиком је копао леју. Кад смо му пришли и
поклонили му се до земље, он нас је благословио и ставивши руку на моју главу,
изговорио је тропар Успењу Мајке Божије: "В рождествје дјевство сохранила јеси..."
Затим је сео на леју и заповедио нам да и ми седнемо, али смо ми и нехотице клекли
испред њега и тако слушали његову беседу."
Понекад је преподобни, тражећи већу осамљеност одлазио у своју некадашњу даљу
пустињицу, али су га људи и тамо проналазили. Уосталом, понекад им је и сам заповедао
да долазе управо тамо. Баћушка се сад посебно старао за уређење Дивејевске обитељи.
Због тога су се често код њега могле затећи тамошње сестре. Оне су често и радиле код
њега. Било је и случајева да остану и да коначе тамо у његовој пустињици, а он сам је по
обичају одлазио у обитељ. Ово је такође изазивало негодовање у немоћним душама.
"Колико је био свет отац Серафим, угодник Божји," прича старица Ксенија
Кузминична, "а и против њега је било прогона. Једном је нас седам сестара дошло код оца,
радиле смо код њега цео дан, умориле смо се и остале да ноћимо у пустињици. Негде
после девет сати наша најстарија сестра је кроз прозор видела да путем иду тројица с
фењерима и право код нас. Досетиле смо се да је то економ Исаија и похитавши им у
сусрет отворисмо врата. Они уђоше, нису грдили, ништа, само су нас погледали оштро и
ћутке нешто стално тражили и наредили нам да се одмах обучемо и да брзо идемо одатле."
Сестре су се упутиле у Саров у манастирски конак.
"Кад су у два сата ударили у било за јутрење наша најстарија сестра је и отишла
код баћушке у келију и све му је испричала. Отац је све добро знао, али се правио да не
зна и још као да се наљутио на нас: "То је," каже, "што се лоше понашате!"
И одмах нас је послао у обитељ (Дивејево). И ево, ма како да је баћушка покривао
њих (Саровце), сви су знали да је много трпео од свих због тога што је нас пригрлио."
Међутим, без обзира на све, људи су све више и више долазили са свих страна.
Слава о њему већ се ширила по читавој Русији. И богомолници сваког звања и стања су се
стицали у Саров и пустињице: и богати и сиромашни, и учени, и прости, и монаси, и
свештеници, и одрасли и свеци хитали код светог баћушке. Између осталих, 1825. године
посетио га је и велики кнез Михаил Павлович. А постоји предање да је негде у то време
код њега је био и цар Александар I, идући у Сибир као обичан богомолник и да је измолио
од њега благослов за тајни подвиг у непознатости, у којем се и упокојио под именом
"Фјодора Кузмича".
Међутим, старцу су најближе биле његове "сиротице" – дивејевске сестре. Између
осталог, оне су се такође удостојиле да виде дивну слику – светог старца с медведом.
"Једном," прича старица Матрона Плешчејева, "због слабости здравља и
непријатељског искушења упала сам у велику смутњу и униније и одлучила да заувек
одем из обитељи, тихо, без благослова, до те мере ми се чинило тешким и неиздрживим
ово послушање."
Она је била у кухињи.
Отац Серафим је прозревши духом њено искушење послао да јој кажу да дође код
њега у манастир.
"Испуњавајући његову заповест кренула сам код њега по завршетку трпезе и цео
пут сам преплакала. То је било два дана после Петровдана." Отац је ухвати вши је за обе
руке увео у своју келију говорећи: "Ево радости, моја, тебе сам чекао цео дан."
После тога је "обрисао моје сузе својом марамицом, говорећи: "Мати, твоје сузе не
падају тек тако на под." И затим је довевши је до иконе Царице Небеске Умилење рекао:
"Целивај, мати. Царица Небеска ће те утешити."
Целивала сам икону и осетила такву радост у души да сам потпуно живнула.
44
"Добро, мати, сад иди у конак, а сутра дођи у даљу пустињицу," рекао јој је. Тако
сам и учинила... Приближавајући се даљој пустињици одједном сам угледала како
о.Серафим седи у близини своје келије, а на клади поред њега стоји медвед ужасне
величине.
Тако сам се и одузела од страха, повикавши на сав глас: "Баћушка, куку мени!" И
пала сам.
Отац Серафим је чувши мој глас отерао медведа и махнуо му је руком. Тада је
медвед, као да је разуман, истог часа кренуо у правцу у којем му је махнуо старац – у
шумски честар. А ја сам видећи све ово, дрхтала од страха и чак кад ми је пришао
о.Серафим с речима: "Не бој се и не плаши се," наставила сам као и пре да вичем: "Ој,
смрти моја!" На то ми је старац одговорио: "Не, мати, то није смрт, смрт је далеко од тебе,
а ово је радост."
И затим ме је повео према истој клади на коју је помоливши се посадио мене и сам
сео. Нисмо стигли ни да седнемо кад је одједном исти овај медвед изашао из честара и
пришавши о.Серафиму легао покрај његових ногу. А мене је пошто сам била у близини
тако страшне звери прво обузео највећи страх и трепет, али је касније пошто сам видела
да се о.Серафим с њим опходи без икаквог страха као према кроткој овчици, и чак га
храни из својих руку хлебом који је донео са собом, у торби, у мени мало по мало почела
да оживљује вера. Посебно дивним ми се тада чинило лице великог старца: оно је било
радосно и светло, као код Анђела. На крају, кад сам се потпуно умирила, а старац је
потрошио скоро сав хлеб, дао ми је преостало парче и заповедио да сама нахраним
медведа. Али сам одговорила: "Плашим се, оче, он ће ми и руку одгристи!" а у себи сам се
ипак радовала мислећи: ако ми одгризе руку нећу моћи да кувам.
Отац Серафим ме је погледао, осмехнуо се и рекао: "Не, мајчице, верујем, да ти
неће одгристи руку!"
Тада сам узела хлеб и ја сам га сав потрошила хранећи медведа с таквом утехом да
бих још желела да га храним, јер је звер била кротка и према мени, грешној, због молитава
о.Серафима. Видећи како сам мирна о.Серафим ми је рекао: "Сећаш ли се, мати, ако је
преподобног Герасима на Јордану лав служио, а убогом Серафиму медвед служи. Ето и
звери нас слушају, а ти мати, падаш у униније, а зашто да падамо у униније? Ево, ако бих
понео са собом маказе, ошишао бих га да се увериш. Богом те молим, мати, не падај у
униније никада и ни због чега, већ се увек угледај на смирење преподобне Исидоре: она је
у манастиру била последња за све, а код Бога – прва, зато што се није гнушала никаквог
послушања."
...Још сам помислила: ето како ћу причати сестрама о овом дивном чуду!
А о.Серафим је на моје мисли одговорио:
"Не, мати, пре него што се наврши једанаест година од моје смрти никоме ово
немој да причаш, а онда ће воља Божија открити коме да кажеш."
Касније, тачно после 11 година, сестра Матрона је први пут све испричала сељаку
Јефиму Васиљеву који се већ тада бавио сликањем и који је насликао портрет о.Серафима.
А други пут сведоци оваквог истог чуда биле с у настојатељица Александра и
сестра Ана.
"Не свраћајући у манастир ми смо се," пише она, "упутиле директно у далеку
пустињу старца и приближавајући јој се, видимо оца, како седи на пању... Одједном...
излази из шуме огроман медвед на задњим шапама... Руке су нам се охладиле, пред очима
нам се смркло."
А старац рече:
"Мишо, што плашиш сиротице? Боље се врати и донеси нам нешто да се
почастимо, иначе немам чиме сад да их угостим."
...Медвед је почео да се враћа и отишао је у шуму... Прошла су два сата од тада у
слаткој беседи с о.Серафимом у његовој келији, кад се одједном појави исти овај медвед,
упаде у келију и рикну. Старац му приђе.
45
"Добро, добро, Мишо, хајде дај, шта си нам донео." Медвед је уставши на задње
шапе дао о.Серафиму нешто умотано у лишће и јо ш нечим обавијено. Испоставило се да
је у замотуљку било најсвежије саће чистог меда. Старац је узео од њега мед и ћутке му
показао руком на врата. Дивља животиња као да се поклонила и старац је извадио из своје
торбице парче хлеба дао му и он поново оде у шуму."
Сестре су биле сведоци и других догађаја. "Велика је била вера сестара по
молитвама баћушке о.Серафима," каже аутор Летописа, "и многе савременике је
изненађивала. Болесна мати Калиста је причала следећи случај. Једном су ишли у
саровски млин, и одједном се коњ спотакао, пао је и искренуо ногу тако да више није
могао да устане. Сестре су се уплашиле: нису знале шта да раде с теретом и како да се
врате кући. Заплакале су и повикале: "Оче Серафиме! Помози нам!" На овај крик и плач
пришли су монаси и један од њих је тако ударио коња, да је овај скочио, нога му је
крцнула и зглоб се вратио на место, тако да се све десило за трен ока. Други монах је
гледајући оно што се десило рекао: "Па, браћо, немамо такву веру као што имају
монахиње. Чим су повикале: "Оче Серафиме, помози нам!" – он је учинио чудо, помогао
им је по њиховој вери."
Много необичног, запањујућег, скоро невероватног за људски ум догодило се
преко старца Божијег у уређењу Дивејевског манастира. Али о томе ћемо испричати
касније. А сад ћемо поменути само једно мало, али изузетно важно саопштење дивејевске
сестре Варваре, које сведочи о савршенству, светости и богосличности угодника.
"Једном долазим код баћушке Серафима у пустињицу," прича она, "а на његовом
лицу стоје муве и крв као поток цури по образима. Би ми га жао, хтела сам да их отерам, а
он каже: "Не дирај их, радости моја: всјакоје диханије да хвалит Господа." Такав
трпељивац је био!"
Али овде није главна ствар била у трпљењу, већ у милости према свакој твари
Божијој, што је по речима светог Исака Сирина, одлика савршенства.
...Међутим, без обзира на достигнуто бестрашће и узвишеност преподобни ни сад
није престајао да се подвизава: враћајући се из ближе пустињице у обитељ овде је јео мало
хране, а и то једном.
"А његов сан је," пише један животописац, "увек био кратак, а у току последњих
година свог живота о.Серафим се посебно подвизавао против ноћног починка. Монаси
који су посећивали светог подвижника, понекад су га затицали како спава час у келији,
час на трему у различитом положају, понекад је спавао седећи на поду, наслонивши се
леђима на зид и испруживши ноге, понекад би ставио главу на пањ или на камен, понекад
би легао на цепанице и џакове с песком и циглом који су се налазили у његовој келији.
Како се смрт све више приближавала преподобни је почео да спава у тако
неудобном положају да је то било страшно и замислити, а гледати без ужаса није било
могуће: он би клекао на колена и спавао дотичући под лицем, на лактовима,
придржавајући главу рукама. Човека не може да не запањи тежина таквог
подвижништва!"
Преподобни Серафим је "мучио мучитеља" чак и онда кад је то превазилазило
људске снаге.
...Заиста су дивни и непојамни свети Божји људи!
Њима се можемо само дивити, клањати и славословити Бога, Који такву Своју
неизмерну благодат даје човеку. 14
14
Више пута смо помињали жаљења достојан о днос неке саровске браће и између осталог, с амог игумана
о.Нифонта, према дивном угоднику Божијем. Намерно нисмо сакрили и ова искушења, која су неизбежна на
путу светаца.
Уосталом, нисмо написали ово ради ху љења оних који су се саб лазнили: сличне смутње су за нам и овако
јасне. Напротив, свеци су уму несхватљиви. И много касније после смрти о.Серафима гласине о
неразумевању и неспоразумима између Сароваца и о.Серафима још увек су била присутне у предању. 1848.
године манастир је посетио познати хо дочасник по светим местима и писац А.Н.Муравјов. Зачу ђен овим
46
Глава VIII
Дивно откровење свету
Међутим, најдивнију, најпотреснију, заиста натприродну поуку, а правилније и
тачније речено: Божанско откровење – богоносни о.Серафим је дао у чудесној беседи с
Н.А.Мотовиловом.15
Ово откровење несумњиво има светски значај. Истина, оно не даје било шта
суштински ново за хришћанина, јер је сва пунота била дата апостолима од самог дана
Педесетнице, али за наш духовно ослабели век, који је заборавио оно основно у
хришћанској религији и утонуо у мрак празне сујете или спољашњег, обредног
"подвизавања" откровење о.Серафима представља изванредан догађај, као што је и он сам
на то гледао. "Није само вама дато да ово разумете," рекао је о.Серафим у закључку
откровења, "већ преко вас за цео свет!"
Као муња, ова дивна беседа је озарила цео свет, који је већ утонуо у духовни сан и
смрт, за мање од века борбе против хришћанства у Русији и на његовом заласку у
западном свету.
Овде је угодник Божји пред нама подједнако велик као велики пророци Божји, кроз
које се оглашавао Сам Свети Дух.
Све наводимо дословно, без икаквих својих тумачења.
"То је било," пише Мотовилов, "у четвртак. Дан је био тмуран. Снега је на земљи
било око педаљ, а одозго је сипио снег, прилично густ, као гриз, кад је баћушка о.Серафим
почео своју беседу са мном на својој ближој ливадици, близу исте оне његове ближе
пустињице насупрот речице Саровке, код брда које је у близини њених обала.
Он ме је сместио на пањ дрвета које је тек посекао, а сам је чучнуо насупрот мене.
"Господ ми је открио," рече велики старац, "да сте ви у вашој детињастости желели
да знате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота, и да сте то више пута питали
многе велике духовне особе."
Овде морам да кажем да ме је од дванаесте године ова мисао стално прогањала и ја
сам се заиста обраћао многим духовним лицима с овим питањем, али ме њихови одговори
нису задовољавали. Старцу је ово било непознато.
вестима обратио се тадашњем игуману Исаији II с питањем недоумице: како објаснити овако чудан однос
према свецу?
"Понекад се дешавају," рекао је о.настојатељ, " по тајном допуштењу Божијем неки неспоразуми и међу
најсветијим љу дима, као што о томе читамо у њиховим житијима... А ја знам да је преднамесник мој
(игуман Нифонт) био испуњен према њему (о.Серафиму) и искреним и дубоким поштовањем."
Тада још у њему није било јасно да се према њему требало односити без поштовања, а с трепетним
поклоњењем као према највећем угоднику Божијем, дивно је чак и међу свецима целог света. Све ово се
откривало постепено, у току читавог столећа.
Зато нећемо строго судити онима који нису још могли да се ослободе људског гледања на свог савременика.
Препустимо ово Богу. А ми ћемо с молитвом помињати и њихо ва имена међу оцима, браћом и друговима
светог угодника Божијег: Пахомија, Исаију II, Јосифа, Марка Молчалника, ду ховника Илариона, епископа
Вороњешког Антонија, збора подвижника и подвижница Дивејевских. По молитвама свих њих помилу ј и
нас, грешне, Господе.
15
Само откривање рукописа Мотовилова изгледа као велико чудо. Веома дуго времена, око 70 година, овај
изузетно драгоцен рукопис није се налазио само под сасудом, већ и у потпуном забораву, и чак му је
претила опасност уништења, јер је већ био бачен и међу разном старудијом се налазио на тавану, покривен
слојем птичјег измета. Овде ју је на чудесан начин нашао С.А.Нилус, познати ау тор књиге "Велико у
малом". У побожном трагању за било каквим зрнцима о житију великог Серафима Нилус је тражио по
старудији на тавану и већ је изгубио наду да ће било шта овде наћи – пред њим су били прљави листови
различитих газдинских записа. Као по надахнућу одозго, једна свеска, исписана веома нечитким рукописом
привукла је његову пажњу. Он је утврдио да су ово записи Мотовилова, и тако их је открио свету. Записи су
пронађени 1902. го дине, а објављени у "Московским новостима" за 1903. го дину, скоро истовремено с
обретењем моштију препо добног Серафима.
47
"Али нико," настави о.Серафим, "вам то није рекао одређено. Говорили су вам: иди
у цркву, моли се Богу, испуњавај заповести Божије, чини добро – ето ти циља
хришћанског живота. А неки су чак негодовали против вас, зато што се бавите
небогоугодном радозналошћу и говорили су вам: не тражи више од себе. Али они нису
говорили како би требало. Ево ја ћу вам, убоги Серафим, сад објаснити у чему се овај циљ
стварно састоји.
Ма како били добри сами по себи молитва, пост, бдење и сва друга дела
хришћанска, ипак се циљ нашег хришћанског живота не састоји само у њиховом делању,
премда они и служе као неопходна средства ради њеног достизања. А истински циљ
нашег хришћанског живота се састоји у стицању Светог Духа Божијег. А пост и бдење и
молитва, и милостиња и свако добро дело, које се чини Христа ради, јесу средства за
стицање Светог Духа Божијег. Уочите, баћушка, да нам само добро дело које чинимо ради
Христа доноси плодове Светог Духа. А све што се не чини ради Христа, премда је добро,
не даје нам плату у животу будућег века, а и у овдашњем животу такође не даје благодат
Божију. Ево зашто је Господ Исус Христос рекао: "Сваки који не сабира са Мном,
расипа." Добро дело се не може назвати другачије до сабирањем, јер иако се оно не чини
ради Христа, ипак је добро. Писмо каже: "У сваком народу је Богу мио онај који Га се
боји и твори правду."
И као што видимо из следа свештеног казивања, овај "ко твори прав ду" је до те
мере пријатан Богу да се Корнелију, капетану, који се бојао Бога и који је творио правду,
јавио Анђео Господњи за време његове молитве и рекао: "Пошаљи људе у Јопу и код
Симона кожара, и Петра, он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасити ти и сав дом твој."
Дакле, Господ користи сва Своја Божанска средства како би омогућио таквом човеку да се
због својих добрих дела не лиши награде у вечном животу. Али ради тога овде треба
почети од праве вере у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, Који је дошао у свет
да спаси грешнике, и стицањем благодати Светог Духа, Који уводи у наша срца Царство
Божије и крчи нам пут за стицање блаженства живота будућег века. Међутим, овим се и
ограничава ова пријатност Богу добрих дела, која се не чине ради Христа: Саздатељ даје
средства да се она остваре. Од човека зависи да ли ће их остварити или не. Ево због чега је
Господ рекао Јеврејима: "Кад не бисте знали, не бисте имали греха. А сад кажете –
видимо, и грех ваш остаје на вама." Ако човек искористи, попут Корнелија, то што је Богу
пријатно његово дело, које није учињено ради Христа, и тако поверује у Сина Његовог,
онда му се такво дело рачуна као да је учињено ради Христа и само по вери у Њега. А у
супротном случају човек нема права да се жали, што његово добро није успело. Ово се
никад не дешава само при делању било каквог добра ради Христа, јер добро, које је ради
Њега учињено, не само да ће издејствовати венац правде у животу будућег века, већ и у
овдашњем животу испуњава човека благодаћу Светог Духа и притом, као што је речено:
"Не даје Бог на меру Духа Светог. Јер Отац воли Сина и све даје у руке Његове."
"Ето, ваше Богољубље. Дакле, у стицању управо овог Духа Божијег се и састоји
истински циљ нашег хришћанског живота, а молитва, бдење, пост, милостиња и друге
добродетељи које се чине ради Христа само су средства за стицање Духа Божијег."
"А какво је то стицање?" упитах баћушку Серафима. "Ја ту нешто не схватам."
"Стицање је исто што и течење," одговорио ми је он. "Па разумете шта значи
стицање новца? Ето исто је тако и стицање Духа Божијег. Па ви, ваше Богољубље,
разумете шта је стицање у светском смислу? Циљ светског живота обичих људи јесте
стицање или зарађивање новца, а код племића осим тога – добијање почасти, одлика и
других награда за државне заслуге. Стицање Духа Божијег је исти тај капитал, само
благодатни и вечни, и он се, као и новчани, чиновнички и пролазни стиче истим путевима,
који су врло слични. Бог Реч, Господ наш Богочовек Исус Христос, пореди наш живот с
тржницом и посао нашег живота назива трговином и говори свима нама: "Купујте, док не
дођем искупљујући време, јер су дани зли," односно добијајте на времену ради течења
48
небеских добара кроз земаљску робу. Земаљска роба су добродетељи које се чине Христа
ради, које нам омогућава добијање благодати Свесветог Духа.
У причи о мудрим и лудим девојкама, кад је лудима недостајало уља речено је:
"Идите и купите на тржници." Али кад су купиле, врата у брачну ложницу су већ била
затворена и оне нису могле да уђу у њу. Неки кажу да недостатак уља код луди х девојака
означава недостатак добрих дела за њиховог живота. Овакво схватање није потпуно
правилно. Какав недостатак добрих дела је код њих кад се иако луде, и пак називају
девојкама? Јер девственост је највиша добродетељ као равноанђеоско стање и могло би
собом да замени све остале добродетељи.
Ја, убоги, мислим да је њима недостајала управо благодат Свесветог Духа Божијег.
Творећи добродетељи ове девојке су због своје духовне неразумности сматрале да се
управо у томе и састоји хришћанско дело да се чине само добродетељи. Ето, учиниле смо
добродетељ, и управо тиме смо и дело Божије оствариле, - а за то да ли су добиле благодат
Духа Божијег, да ли су је достигле, нису ни мариле. О оваквим животима, који се ослањају
само на творење добродетељи без брижљивог испитивања да ли и колико тачно доносе
благодат Духа Божијег се и говори у отачким књигама: "Постоји други пут, за који се
чини да је добар на почетку, али он води на дно паклено."
Антоније Велики у својим писмима монасима о таквим девојкама каже: "Многи
монаси и девојке немају никаквог појма о различитим вољама, које делују у човеку и не
знају да у нама делују три воље: прва је Божија, свесавршена и свеспасоносна; друга је
сопствена своја, људска, односно иако није погубна, није ни спасоносна и трећа је
демонска – потпуно погубна. И управо ова трећа непријатељска воља и учи човека да или
не чини никакве добродетељи или да их чини због таштине или само ради добра, а не ради
Христа. Друга, наша сопствена воља, учи нас да све чинимо ради насладе наших похота, а
понекад и као непријатељ, учи нас да чинимо добро ради добра не обраћајући пажњу на
благодат која се њим стиче. А прва – воља Божија и свеспасоносна се састоји само у томе
да се добро чини једино ради стицања Светог Духа, као вечног блага, које не оскудев а и
које ничим не може потпуно и достојно да се оцени. Управо оно, стицање Светог Духа,
заправо се и назива оним уљем, које је недостајало лудим девојкама. Због тога су оне и
назване лудима, што су заборавиле неопходан плод добродетељи, благодат Светог Духа,
без којег ни спасења нема ни за кога, и не може ни бити, јер: "Свјатим Духом всјака душа
живитсја и чистотоју возвишајетсја, светљејетсја же Тројическим јеиднством
свјашченотајње."
Сам Свети Дух се усељава у наше душе и управо ово усељавање у наше душе,
Њега, Сведржитеља и сапребивање с нашим духом Његовог Тројичног Јединства нам се и
дарује кроз свестрано стицање Духа Светог које и припрема у души и телу нашем престо
за Божије свестваралачко сапребивање с нашим духом, по истинитим речима Божјим:
"Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ." Управо
ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло светло и дуго да гори и
ове девојке с овим упаљеним светиљкама могле су да дочекају и Женика Који је дошао у
поноћ, и да уђу с њим у ложницу радости. А јуродиве, које су виделе да се њихове
светиљке гасе, иако су отишле на тржницу да купе уље, нису стигле да се врате на време,
јер су врата већ била затворена. Тржница је наш живот, врата брачне ложнице су
затворена, а они који их нису пустили код Женика представљају људску смрт; мудре и
луде девојке су хришћанске душе, уље нису дела, већ благодат Свесветог Духа Божијег,
која их од онога претвара у ово, односно из трулежности у нетрулежност, из душевне
смрти у духовни живот, из таме у светлост, из пећине нашег бића где су страсти везане
као стока и звери, у храм Божанства, у пресветлу ложницу вечног радовања у Христу
Исусу Господу нашем. Творцу и Избавитељу и Вечном Женику наших душа.
Колико је велико састрадавање Божије према нашој невољи, односно занемаривању
Његове бриге о нама, кад Бог каже: "Ево стојим на вратима и куцам..." под вратима
подразумевам ток нашег живота, који још није затворен смрћу! О, како бих желео, веше
49
Богољубље, да у овдашњем животу увек будете у Д уху Божијем. "У чему затекнем, у томе
ћу и судити," каже Господ.
Несрећа је, велика несрећа ако нас Он нађе оптерећене бригама и жалостима
овоземаљским, јер ко ће истрпети Његов гнев и ко ће стати против лица Његовог гнева?
Ево због чега је речено: "Бдите и молите се, да не паднете у напаст," односно да се не
лишите Духа Божијег, јер нам бдење и молитва доносе Његову благодат. Наравно, свака
добродетељ која се чини ради Христа даје благодат Духа Светог, али највише од свега даје
молитва, зато што она као да је увек у нашим рукама, као оружје за стицање благодати
Духа.
Пожелели сте, на пример, да одете у цркву, а или цркве нема, или се служба
завршила, пожелели сте да дате милостињу просјаку, а или нема просјака, или немате шта
да дате; пожелели сте да сачувате девственост а немате снаге да то испуните или због
ваше грађе или због напора непријатељских замки, којима због немоћи људске не можете
да се одупрете; пожелели сте било коју другу добродетељ да учините ради Христа, али
такође немате снаге, или вам се не указује прилика. А то се на молитву уопште не односи:
за њу свако и увек има могућност – богат и сиромах, и угледан и прост, и јак и слаб, и
здрав и болестан, и праведник и грешник.
Како је велика сила молитве чак и грешног човека кад се узноси свим срцем судите
по следећем примеру светог предања: кад је на молбу очајне мајке, која се лишила сина
јединца којег је смрт уграбила, жена-блудница која ју је срела на путу и чак се није ни
очистила од греха који се управо десио, дирнута очајном тугом мајке завапила ка Господу:
"Не ради мене, проклете грешнице, већ ради суза мајке која тугује за сином својим и која
је чврсто уверена у милосрђе и свемоћ Твоју, Христе Боже, васкрсни, Господе, сина
њеног!" ...и Господ га је васкрсао.
Ето тако је, ваше Богољубље, велика сила молитве и она највише доноси Духа
Божијег, и њу је свакоме најзгодније да испуњава. Бићемо блажени кад нас Господ Бог
затекне како бдимо, у пуноти дарова Његовог Светог Духа. Тада ћемо моћи са добром
смелошћу да се надамо да ћемо бити узети на облацима, у сретење Господа на ваздуху,
Који долази са славом и многом силом да суди живима и мртвима и да свакоме да по
делима његовим.
Ево, ваше Богољубље, ви изволите сматрати за велику срећу да разговарате с
убогим Серафимом пошто сте уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта
ћемо рећи за Самог Господа, непресушни Извор, Који сваке благодати и небеске и
земаљске? А молитвом се ми удостојавамо да беседимо с Њим лично, Свеблагим и
Животворним Богом и Спаситељем. Али и овде се треба молити само док Бог Дух Свети
не сиђе на нас у Њему познатој мери Своје небеске благодати. И кад благоизволи да нас
посети треба да престанемо да се молимо. Зашто и да Му се молимо онда: "Ходи и усели
се у нас и очисти нас од сваке прљавштине, и спаси, Благи, душе наше," кад је Он већ
дошао да спаси нас, који се уздамо у Њега и призивамо Његово Свето Име у истини,
односно с тим да смирено и с љубављу дочекамо Њега, Утешитеља у одајама наших душа
које су гладне и жедне Његовог доласка. Ја ћу то вашем Богољубљу објаснити на примеру:
ево кад бисте ме позвали код вас у госте и ја бих на ваш позив дошао код вас и хтео бих да
поразговарам с вама. А ви бисте ипак почели да ме позивате: изволите, молим, доћи код
мене. Ја бих и нехотице морао да кажем: шта му је? да није с ума си шао? Дошао сам код
њега, а он ме ипак зове. Управо се то и на Господа Духа Светог односи. Баш је зато и
речено: "Утолите и познајте да сам Ја Бог; Ја сам узвишен по народима, узвишен на
земљи," односно, јавићу се и јављаћу се сваком оном ко верује у Мене призива Ме и
беседићу с њим, као што сам некад беседио с Адамом у рају, с Аврамом и Јаковом и с
другим слугама Мојим, с Мојсијем, Јовом и њима сличнима.
Многи тумаче да се ово ослобођење од свега односи само на светске послове,
односно да се приликом молитвене беседе с Богом треба ослободити световних брига.
Али ја ћу вам по Богу рећи да иако се приликом молитве њих треба ослободити, кад уз
50
свемогућу силу вере и молитве Господ Бог Дух Свети изволи да нас посети и да нам дође
у пуноти неизрециве Своје благости треба и молитве да се ослободимо.
Говори душа и у речима пребива кад твори молитву: а кад дође Дух Свети треба
бити у потпуном тиховању, чути јасно и разумно све речи вечног живота које Он тада
изволи да објави. Притом треба да будемо у потпуном трезвењу и душе и духа и у
целомудреној чистоти плоти. Тако је било и код горе Хорив кад је Израиљцима речено да
се док се Бог не јави на Синају три дана не дотичу жена, јер је Бог наш "огањ који
прождире све нечисто" и у општење с Њим не може ући нико прљаве плоти и духа."
"А како онда, баћушка, с другим добродетељима које се чине ради Христа, ради
стицања благодати Светог Духа? Јер ви изволите да ми говорите само о молитви?"
"Стичите благодат Светог Духа и свим другим добродетељима ради Христа, тргујте
њима духовно, тргујте онима од њих које вам дају највећи добитак. Теците капитал
благодатних вишкова благодати Божије, стављајте их у вечну Божију залагаоницу под
камату невештаствену, и не по четири или по шест на сто, већ по сто на један рубаљ
духовни, али чак и од тога бесконачно много више. Отприлике: ако вам више благодати
Божије даје молитва и бдење, бдите и молите се; много Духа Божијег даје пост, постите;
више даје милостиња, творите милостињу, и тако о свакој добродетељи која се чини
Христа ради расуђујте.
Ево, ја ћу вам испричати о себи, убогом Серафиму. Родом сам од курских трговаца.
Тако смо, док још нисам био у манастиру, трговали робом која нам даје већу добит. Тако и
ви, баћушка, поступајте као у трговини, није сила само у томе да се тргује, већ у томе да
се већа корист извуче, тако и у делу хришћанског живота није сила у томе да се човек
само моли или да чини било које друго добро дело. Иако апостол каже: "Непрестано се
молите," он, затим, као што се сећате, додаје: "Хоћу боље пет речи да кажем умом него
хиљаде језиком." И Господ каже: "Неће се сваки који Ми говори: Господе, Господе, спасити, већ онај ко твори вољу Оца Мог," односно који твори дело Божије и то с
побожношћу, јер је "проклет свако ко чини дело Божије с немаром." А дело Божије јесте:
"Да верујете у Бога и Кога је послао Исуса Христа." Ако се правилно расуди о
заповестима Христовим и апостолским, наше хришћанско дело се не састоји у повећању
рачуна добрих дела, која служе циљу нашег хришћанског живота само као средства, већ у
стицању највеће користи од њих, односно у већем стицању најобилнијих дарова Духа
Светог.
Тако бих желео, ваше Богољубље, да и ви сами стекнете овај извор благодати
Божије који никад не оскудева и да увек расуђујете о себи: да ли се налазите у Духу
Божијем или не. И ако сте у Духу, благословен је Бог. Немате разлога да тугујете, чак и
кад би сад наступио Страшни суд Христов. Јер, "у чему затекнем, у томе ћу и судити."
Ако пак не, треба се разабрати због чега и због ког узрока је Господ Бог Дух Свети
изволео да нас остави и поново Га тражити и трагати за Њим и не одустајати док се
Господ Бог Дух Свети Којег тражимо не нађе и не буде поново с нама Својом благошћу.
Непријатеље који нас одагнавају од Њега треба нападати док и прах њихов не нестане, као
што је рекао пророк Давид: "Тјерам непријатеље своје и стижем их, и не враћам се док их
не истријебим. Обарам их, и не могу устати, падају под ноге моје."
Ето тако, баћушка, изволите трговати духовном добродетељи. Делите дарове
благодати Светог Духа онима који траже угледајући се на упаљену свећу која и сама
светли горећи земаљском ватром, и не умањујући свој сопствени огањ пали друге свеће,
да би светлеле свима на другим местима. И ако је то тако у односу на земаљски огањ, шта
ћемо рећи о огњу благодати Свесветог Духа Божијег? Јер, на пример, земаљско богатство
се кад се дели, смањује, а богатство небеско Божије благодати што се више дели, тим се
више умножава код онога ко га дели. Тако је и Сам Господ изволео да каже Самарјанки:
"Који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати
постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни."
51
"Оче," рекао сам, "ево, ви изволите говорити о стицању благодати Духа Светог као
о циљу хришћанског живота, али како и где могу да га видим? Добра дела се виде, а зар се
Дух Свети може видети? Како ћу знати да ли је Он са мном или није?"
"Ми смо данас," тако је одговорио старац, "због наше готово свеопште хладноће
према светој вери у Господа нашег Исуса Христа и због нашег немара према дејствима
Његовог Божанског Промисла о нама и општењу човека с Богом, дошли до тога да смо се,
може се рећи, скоро потпуно удаљили од истинског хришћанског живота. Сад нам
изгледају чудна сведочанства Светог Писма кад Дух Божји устима Мојсија говори: "И
виде Адам Господа, Који је долазио у рај," или кад читамо код апостола Павла: "Ишли смо
у Антиохију и Дух Божји није ишао с нама, вратисмо се у Македонију и Дух Божји је
ишао с нама." Више пута се и на другим местима Светог Писма говори о јављању Бога
људима.
Ево неки и кажу: "Та места су несхватљива. Зар су људи тако очигледно могли да
виде Бога?" А овде нема ништа несхватљиво. Ово неразумевање је произашло због тога
што смо се удаљили од простоте првобитног хришћанског знања и под изговором
просвете зашли смо у такву таму незнања да нам се већ чини да је несхватљиво оно што су
древни до те мере јасно разумели да им и у обичним разговорима појам о јављању Бога
људима није изгледао чудан. Тако је Јов, кад су га другови прекоревали за то да хули Бога,
одговарао: "Како то може бити кад осећам дах Сведржитеља у ноздрвама мојим?"
односно, како могу да хулим Бога, кад Дух Свети пребива са мном? Кад бих хулио Бога,
Дух Свети би одступио од мене, а ево, ја и дах Његов осећам у ноздрвама мојим.
Управо тако се говори и о Авраму и о Јакову, да су видели Господа и разговарали с
Њим, а Јаков се чак и борио с Њим. Мојсије је видео Бога и читав народ с њим кад се
удостојио да прими од Бога таблице закона на гори Синају. Облачни и огњени стуб или
исто то – очигледна благодат Духа Светог служили су као путовође народу Божијем у
пустињи. Бога и благодат Његовог Светог Духа људи нису видели у сну, и не у
маштањима, или у иступљењу поремећене уобразиље, већ истински на јави.
Постали смо превише непажљиви према делу нашег спасења од чега и произлази да
ми и многе друге речи Светог Писма не схватамо у одговарајућем смислу. А све због тога
што не тражимо благодат Божију, не допуштамо јој због гордости нашег ума да се усели у
наше душе и зато немамо истинско просвећивање од Господа, које се шаље у срца људи
који су свим срцем гладни и жедни истине Божије.
Многи тумаче да кад се у Библији каже: "Удахну Бог дах живота у лице
првосазданог Адама којег је створио од праха земаљског," – то наводно значи да у Адаму
до тада није било душе и духа људског, већ је наводно била само плот створена од
земаљског праха. Ово тумачење није тачно, јер је Господ створио Адама од праха
земаљског у оном саставу као што отац свети апостол Павле тврди: "Да буде свесавршен
ваш дух, душа и плот на доласку Господа нашег Исуса Христа." И сва ова три дела наше
природе била су створена од праха земаљског и Адам није био створен као мртво, већ као
делатно живо биће, попут других живих Божјих саздања која су живела на земљи. Али ево
у чему је сила: да Господ Бог није дунуо касније у његово лице овај дах живота, односно
благодат Господа Бога Духа Светог, Који од Оца исходи и у Сину почива, и ради Сина
Који је послат у свет, Адам, ма како савршено и превасходно да је створен у односу на сва
остала бића, иако и има тело, и душу, и дух, који припадају сваком по њиховом роду, у
себи не би имао Духа Светог. А кад је Господ Бог дунуо у Адамово лице дах живота, тада
је, како Мојсије каже, и био "Адам душа жива", односно потпуно у свему сличан Богу и
таква душа, као и Он бесмртна у векове векова. Адам је до тада био створен тако да не
подлеже дејству ниједне од стихија које је Бог створио, тако да га ни вода није топила, ни
ватра палила, ни земља није могла да га прождре у провалијама својим, ни ваздух није
могао да му нашкоди ниједним својим дејством. Све му себило покоравало, као љубимцу
Божијем, као цару и владару твари. И сви су му се дивили као свесавршеном венцу
творевине Божије. Управо од овог даха живота удахнутог у Адамово лице из
52
свестваралачких уста Светворца и Сведржитеља Бога, Адам је до те мере п остао
премудар, да није било никада од памтивека, а и тешко да ће икада на земљи постојати
човек мудрији и значајнији од њега. Кад му је Господ наредио да надене име свакој твари,
свакој твари је дао такве називе који на језику означавају у потпуности све квалитете, сву
силу и сва својства твари, које она има по дару Божијем, који јој је дарован приликом
стварања. Ево по овом дару натприродне Божије благодати, која му је послата од даха
живота, Адам је могао да види и разуме и Господа, Који је долазио у рај, и да поима
Његове речи и беседу светих Анђела и језик свих звери, и птица, и гмизаваца, који живе
на земљи и све оно што је данас од нас као од палих и грешних, скривено и што је за
Адама пре његовог пада било тако јасно. Исту овакву премудрост, и силу, и свемоћ, и сва
остала добра и света својства Господ Бог је даровао и Еви, не створивши је од праха
земаљског, већ од Адамовог ребра у Едему сладости, у рају, који је Он засадио насред
земље.
Да би они могли лако и увек да подржавају у себи бесмртна, богоблагодатна и
свесавршена својства овог даха живота, Бог је у рају засадио дрво живота, у чије плодове
је уткао сву суштину и пуноту дарова овог Свог Божанског Даха. Да нису згрешили, Адам
и Ева би сами, као и све потомство могли увек, хранећи се плодовима дрвета живота, да
одржавају у себи вечно животворну силу благодати Божије и бесмртну, вечно младу
пуноту сила и плоти, душе и духа и непрестано нестарење свог бесконачно бесмртног
свеблаженог стања, које је чак и нашој уобразиљи сада тешко схватљиво.
А кад су окушањем од дрвета познања добра и зла – прерано и супротно заповести
Божијој – спознали разлику између добра и зла и подвргли се свим невољама, које су
уследиле због преступања заповести Божије, лишили су се овог драгоценог дара
благодати Духа Божијег, тако да до самог доласка на свет Богочовека Исуса Христа Дух
Божји "није био у свету, јер Исус није био прослављен."
Међутим, ово не значи да Духа Божијег уопште не би било на свету, али Његово
пребивање не би било тако потпуно, као у Адаму или у нама, православним хришћанима,
већ би се појављивало само споља, и знаци Његовог пребивања у свету били су познати
људском роду. Тако су на пример, Адаму после пада, а исто и Еви заједно с њим биле
откривене многе тајне које се односе на будуће спасење људског рода. И Каин је, без
обзира на своју нечастивост и свој злочин, разумео глас благодатне Божанске, премда и
разобличавајуће беседе с њим. Ноје је беседио с Богом. Аврам је видео Бога и Његов дан и
обрадовао се. Благодат Светог Духа, која је деловала споља одражавала се и у свим
старозаветним пророцима и свецима Израиља. Код Јевреја су касније биле основане
посебне школе пророка у којима они учили да распознају знаке јављања Бога или Анђела
и да се разликују дејства Светог Духа од обичних појава, које се дешав ају у природи
неблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, богородитељи Јоаким и Ана и
многе безбројне слуге Божије имали су стална, разноврсна Божанска јављања на јави,
гласове и откровења, који су се оправдали очигледним чудесним догађајима. Мање него у
народу Божијем, испољавање Духа Божијег деловало је и у паганима, који нису знали
Истинског Бога, зато што је и међу њима Бог налазио за Себе изабране људе. Такве су на
пример, биле девственице-пророчице, сибиле, које су себе осуђивале на девственост,
премда ради Бога непознатог, али ипак ради Бога, Творца васељене и Сведржитеља и
Владара света, пошто су Га за таквог и пагани признавали. Исто тако и пагански
философи, који су иако су лутали у тами непознавања Божанства, тражили истину коју
Бог воли и због самог овог Богу љубазног тражења нису били страни Духу Божијем, јер је
речено: "Народи који не знају Бога по природи чине законито и угодно Богу творе." А
Господ тако хвали истину да Сам о њој Духом Светим објављује: "Истина од земље
заблиста и истина с неба сиђе."
Ето тако, ваше Богољубље, и у јеврејском свештеном народу, који Бог воли, и у
паганима, који нису знали Бога, ипак се сачувало знање Божије, односно, баћушка, јасно и
разумно поимање тога како Господ Бог Свети делује у човеку и како управо и по каквим
53
спољашњим и унутрашњим осећањима се човек може уверити да то делује Господ Бог
Дух Свети, а не непријатељска прелест. Управо тако је све ово било од Адамовог пада до
доласка Господа нашег Исуса Христа у телу у свет.
Без овог, ваше Богољубље, појма који се увек чувао у људском роду о јасним
дејствима Светог Духа не би људи никако имали могућност да тачно сазнају – да ли је на
свет дошао Адаму и Еви обећани плод семена жене, којем предстоји да сатре главу змије.
Али ево Симеон Богопримац, којег је Дух Свети сачувао након што му је у
шездесет петој години његовог живота била објављена тајна Његовог непорочног од
Пречисте Увекдјеве Марије зачећа и рођења живео је у благодати Свесветог Духа Божијег
300 година, затим је у 365. години свог живота јасно рекао у храму Господњем да је јасно
сазнао по дару Духа Светог, да то и јесте Он Сам, Онај Христос, Спаситељ света о Чијем
му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети објавио пре триста година преко Анђела.
Ево и света Ана пророчица, кћи Фануилова, која је осамдесет година откако је
остала удовица служила Господу у храму Божијем, и која је била позната по посебним
даровима благодати Божијег као праведна удовица, чиста слушкиња Божија, објавила је да
је Он заиста свету обећани Месија, истински Христос, Бог и човек, Цар Израиљев, Који је
дошао да спаси Адама и људски род.
А кад је Он, Господ наш Исус Христос изволео да испуни све дело спасења, после
Свог Васкрсења, дунуо је на апостоле, обновивши дах живота, који је Адам изгубио и дао
им је исту Адамову благодат Свесветог Духа Божијег. Али ово је мало, јер им је Он
говорио: "Но им је боље да Он иде к Оцу, јер ако Он не оде Дух Божји неће доћи у свет,
ако пак оде Он, Христос, код Оца, после Њега ће доћи у свет и Он Утешитељ, упутиће
њих и све оне који следе њиховом учењу на сваку истину, и они ће се сетити свега што им
је Он говорио, док је био у свету." Ово је Он већ обећао благодат на благодат.
Дакле, на дан Педесетнице, свечано им је послао Духа Светог у даху бурном, у
виду пламених језика, који су сишли на сваког од њих и испунили их силом огњелике
Божанске благодати, која је доносећи росу дисала и причињавала радост душама, које се
причешћују Њеном силом и дејствима. И ево, управо кад се ова благодат Светог Духа која
огњено надахњује, даје нама, свим верницима Христовим у Тајни Светог Крштења,
свештено се запечаћују миропомазањем главна места нашег тела, која је указала Света
Црква као вековна чуварка ове благодати. Каже се: "Печат Дара Духа Светога." На шта,
баћушка, ваше Богољубље, стављамо ми, убоги, своје печате ако не на сасуде који чувају
неку драгоценост коју високо ценимо? А шта може бити изнад свега на свету и шта
драгоценије од дарова Духа Светог, који нам се шаљу одозго у Тајни Крштења, јер
благодат Крштења је толико велика и тако неопходна, толико живоносна за човека, да се
чак и од човека-јеретика не одузима до саме његове смрти, односно до рока који је
означен одозго по Промислу Божијем, ради испитивања човека на земљи, које траје
читавог живота: шта ће он за ово време које му је Бог даровао моћи да учини уз помоћ
силе благодати која му је дарована одозго.
И кад не бисмо никад грешили после нашег Крштења заувек бисмо остали свети
угодници Божји, непорочни и изузети од сваке прљавштине плоти и духа. Али управо у
томе и јесте невоља што ми напредујући у узрасту не напредујемо у благодати и разуму
Божијем, као што је у томе напредовао Господ наш Исус Христос, већ насупрот томе,
развраћајући се мало по мало, лишавамо се благодати Свесветог Духа Божијег и постајемо
у многим различитим мерама грешни и многогрешни људи. Али кад се неко, подстакнут
премудрошћу Божијом, која тражи наше спасење, која све посећује, одлучи да ради ње од
раног јутра хита Богу и да бди ради стицања свог вечног спасења, онда он, послушан
њеном гласу мора да прибегне истинском покајању за све своје грехове и добродетељима
супротним учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради – ка стицању Духа
Светог, Који у нама делује и уређује у нама Царство Божије. Није случајно што Реч
Божија каже: "Царство Божије је у вама и оно се осваја подвигом и подвижници га
освајају." Односно они људи који без обзира на греховне окове, који су их везали и не
54
допуштају им својим насиљем и подстицајем на нове грехове да дођу код Њега,
Спаситеља нашег, с покајањем ради испитивања Његовог презирући сву јачину ових
греховних веза, улажу наор да раскину њихове окове, такви људи заиста долазе касније
пред лице Божије избељени беље од снега Његовом благодаћу. "Ходите," каже Господ, "и
ако ваши греси буду црвени као црвац учинићу их белима као снег."
Тако је некада свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у белим
одеждама, односно одеждама оправдања и "палме беху у рукама њиховим" као знамење
победе и они су певали Богу дивну песму: "Алилуја". "Лепоти њиховог појања нико није
могао да подражава." О њима је Анђео Божји рекао: "То су они који су дошли од велике
невоље, који су опрали ризе своје и убелели ризе своје у Крви Јагњета," – опрали
страдањима и убелели их у причешћивању Пречистим и Животворним Тајнама Плоти и
Крви Непорочног Јагњета и Пречистог Христа, Који је пре свих векова заклан по
сопственој вољи за спасење света, који и данас бива заклан и дробљен, али никад
непотрошив, Који нам даје вечно и неисцрпно спасење наше као попутбину живота
вечног, као добар одговор на страшном суду Његовом и најдрагоценију замену која
превазилази сваки ум оног плода дрвета живота, којег је наш људски род желео да лиши
непријатељ људи, који је спао с неба, даница. Иако је непријатељ и ђаво преварио Еву, а с
њом је пао и Адам, Господ не само да им је даровао Искупитеља у плоду Семена Жене,
Који је смрћу згазио смрт, већ је дао свима нама у Жени Приснодјеви Богородици Марији,
која је сатрла у Самој Себи и сатире у свом људском роду змијину главу, непрестану
Заступницу пред Сином Својим и Богом нашим, непостидну и непобедиву Молитвеницу
чак и за најочајније грешнике. Због самог овог се Мајка Божија назива "Рана демона", јер
демон не може да погуби човека, само да сам човек не одступи од прибегавања помоћи
Мајци Божијој.
Још, ваше Богољубље, треба ја, убоги Серафим, да објасним у чему се састоји
разлика између дејстава Светог Духа, Који се свештенотајно усељава у срца оних који
верују у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и дејстава греховне таме, која по
науци и распаљивању демонском у нама л укаво делује. Дух Божји нас подсећа на речи
Господа нашег Исуса Христа и делује с Њим увек свечано, чинећи радоснима наша срца и
управљајући стопе наше на пут миран, а дух лажљиви, демонски, мудрује супротно
Христу и његова дејства у нама су метежна, горопадна и испуњена плотском похоћу,
похоћу очију и овоземаљском гордошћу. "Амин, амин, кажем вам, свако ко живи и верује
у Мене неће умрети у векове." Онај ко има благодат Светог Духа за праву веру у Христа
ако би по људској немоћи и умро душевно због неког греха, неће умрети н икада, већ ће
бити васкрснут благодаћу Господа нашег Исуса Христа, Који је узео грехове света и на
дар даровао благодат на благодат. Управо је о овој благодати, која је показана целом свету
и нашем људском роду у Богочовеку речено у Јеванђељу: "У Њему је био живот и живот
је био светлост људима," и додато је: "И светлост у тами светли и тама је није обузела."
Ово значи да благодат Светог Духа, која се дарује приликом Крштења у име Оца и Сина и
Светога Духа без обзира на људске падове у грех, без обзира на таму ока наше душе, ипак
светли у срцу исконском Божанском светлошћу драгоцених заслуга Христових. Ова
светлост Христова, уколико се грешник не каје говори Оцу: "Ава Оче, не прогневи се до
краја за непокајање ово!" А затим, приликом обраћења грешника на пут покајања, потпуно
брише и трагове учињених преступа, облачећи бившег преступника поново у одећу
нетрулежности, саткану од благодати Духа Светог, о чијем стицању, као о циљу
хришћанског живота и говорим толико времена вашем Богољубљу.
Још ћу вам рећи, да бисте јасније схватили шта се подразумева под благодаћу
Божијом и како да се она распозна и у чему се посебно испољава њено дејство у људима
које је она просветила. Благодат Светог Духа је светлост, која просвећује човека. О томе
говори све Свето Писмо: "Тако је богоотац Давид рекао: "Ријеч је твоја жижак нози мојој,
и видјело стази мојој. Да није закон твој био утјеха моја, погинуо бих у невољи својој."
Односно, благодат Духа Светог, која се изражава у закону речима Господњих заповести,
55
јесте светилник и светло моје и да није ове благодати Светог Духа, коју тако брижљиво и
усрдно стичем да се седам пута дневно поучавам о путевима истине Твоје, у којима ме је
просвећивала у мноштву брига, спојених с високим звањем мог царског чина, одакле бих
узео макар искру светлости да бих обасјао своју животну стазу, тамној због
недобронамерности мојих непријатеља.
И заиста, Господ је много пута многим сведоцима показивао дејство благодати
Светог Духа, оним људима које је просвећивао великим осењивањима Својим. Сетите се
Мојсија после његове беседе с Богом на Сионској гори. Људи нису могли да га гледају –
тако је он сијао необичном светлошћу, која је окруживала његово лице. Он је чак био
принуђен да се показује народу само испод покривала. Сетите се Преображења Господњег
на Таворској гори. Велика светлост Га је обасјала и "биле су хаљине Његове беле као снег,
и ученици Његови од страха падоше ничице." А кад су му се Мојсије и Илија јављали у
истој тој светлости да би сакрили сијање светлости Божанске благодати, која је заслепила
очи ученика, "облак," речено је, "осени их". И управо тако се благодат Свесветог Духа
Божијег јавља у неизрецивој светлости за све којима Бог показује њено дејство."
"Како," упитах баћушку о.Серафима, "да препознам да се налазим у благодати
Светог Духа?"
"То је, ваше Богољубље, врло једноставно," одговорио ми је, "управо зато и Господ
каже: "Све је просто онима који су стекли разум..." А наша невоља је у томе што сами не
тражимо овај Божански разум који не надима, јер није од овога света. Овај разум, и спуњен
љубављу према Богу и ближњем, поучава човека на његово спасење. О овом разуму је
Господ рекао: "Бог жели да се сви спасу и да дођу у разумевање истине." А апостолима
Својим је о недостатку овог разума рекао: "Зар не разумете и зар нисте читали у Писму и
зар не разумете ову причу..." Опет се о овом разуму у Јеванђељу каже за апостоле да им
"отвори тада Господ разум да разумеју Писмо." Налазећи се у овом разуму и апостоли су
увек видели да ли у њима пребива Дух Божји или не; и проникнути њим, видећи
сапребивање с њима Духа Божијег, убеђено су говорили да је њихово дело свето и
потпуно угодно Господу Богу. Овим се и објашњава зашто су у својим посланицама
писали: "изволео је Дух Свети и ми", и само на овим основама су и нудили своје
посланице, као праву истину на корист свим вернима, - тако су свети апостоли јасно били
свесни у себе присуства Духа Божијег... Ето, дакле, ваше Богољубље, да ли видите како је
то једноставно?"
Одговорих:
"Ипак не схватам како могу да будем чврсто уверен да сам у Духу Божијем. Како
сам да препознам у себи Његово истинско јављање?"
Баћушка о.Серафим одговори:
"Већ сам вам, ваше Богољубље, казао да је то врло просто и детаљно сам вам
испричао како људи бивају у Духу Божијем и како треба разумети Његово јављање у
нама... А шта вам је, баћушка, потребно?"
"Потребно ми је," рекох ја, "да то јасно схватим."
Тада ме о.Серафим веома снажно ухватио за леђа и рекао ми је:
"Ми смо обојица, баћушка, у Духу Божијем. Зашто ме не гледаш?"
Одговорих:
"Не могу, баћушка, да гледам, зато што из ваших очију муње севају. Ваше лице је
постало светлије од сунца и бол ми боде очи."
Отац Серафим рече:
"Не плашите се, ваше Богољубље, и ви сте сад постали исто тако светли као ја сам.
Ви сте сами сад у пуноти Духа Божијег, иначе не бисте могли и мене да видите као
таквог."
И нагнувши своју главу према мени, он ми тихо рече на ухо:
Благодарите пак Господу Богу због неизрециве Његове милости према вама.
Видели сте да се нисам чак ни прекрстио, већ сам се само у свом срцу мислено помолио
56
Господу Богу у себи и рекао: "Господе, удостој га да јасно и телесним очима види онај
долазак Духа Твог којег удостојаваш слуге Своје кад извољеваш да се јавиш у светлости
велелепне славе Твоје." И ето, баћушка, Господ је у трен ока испунио смирену молбу
убогог Серафима... Како да Му не благодаримо за овај Његов неизрециви дар обојици?
Тако, баћушка, Господ Бог не показује Своју милост увек чак ни великим пустињацима.
Ово је благодат Божија изволела да утеши ваше скрушено срце као чедољубива мајка, по
заступништву Саме Мајке Божије. Зашто ме, баћушка, не гледате у очи? Гледајте просто и
нећете се уплашити: Господ је с нама!"
После ових речи погледао сам његово лице и обузео ме је још већи свештени страх
побожности. Замислите лице човека који разговара с вама у средини сунца, у
најблиставијој јачини његових подневних зрака. Видите кретање његових уста, израз
његових очију који се мења, чујете његов глас, осећате како вас неко рукама држи за леђа,
али не само да не видите те руке, већ не видите ни саме себе, ни његову фигуру, него само
заслепљујућу светлост, која се простире далеко, неколико хвати унаоколо и обасјава
својим јарким бљеском и снежно покривало које покрива пољану и снег као зрнца гриза
која одозго засипају и мене и великог старца. Да ли је могуће замислити ситуацију у којој
сам се тада налазио!
"А шта сад осећате?" упитао ме је о.Серафим.
"Необично добро," рекох.
"А како добро? Шта тачно?"
Одговорих.
"Осећам такву тишину и мир у својој души које не могу изразим никаквим речима."
"То је ваше Богољубље," рекао је баћушка о.Серафим, "онај мир о којем је Господ
рекао Својим ученицима: "Мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека
се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Кад бисте били од света, свет би волео своје,
али пошто сам вас изабрао од света, свет би волео своје, али пошто сам вас изабрао од
света, свет вас због тога мрзи. Будите храбри, јер сам Ја победио свет." Управо оваквим
људима, које мрзи овај свет, које је Господ изабрао, Господ и даје овај мир који ви сад у
себи осећате – "мир" – по апостолској речи – "који превазилази сваки ум". Оваквим га
апостол назива зато што се никаквом речју не може изразити оно душевно благостање које
он производи у људима, у чије срце га унедрава Господ Бог. Христос Спаситељ назива га
миром од Његовог сопственог милосрђа, а не од овог света, јер никакво пролазно
земаљско благостање не може да га да људском срцу; њега одозго дарује Сам Господ Бог,
због чега се и назива миром Божјим...
"А шта још осећате?" упитао ме је о.Серафим.
"Необичну сласт!" одговорио сам, а он је наставио:
"То је она сласт о којој се говори у Светом Писму: "Хране се од изобила дома
Твојега, и из потока сладости својих ти их напајаш. " Управо ова сласт сада испуњава наша
срца и разлива се по свим нашим жилама неизрецивом насладом. Од ове сласти наша срца
као да се топе, и обојица смо испуњени таквим блаженством, које не може бити изражено
никаквим језиком... Шта још осећате?
"Необичну радост у читавом свом срцу!"
И баћушка о.Серафим настави:
"Кад Дух Божји снисходи код човека и осењује га пунотом Свог силаска људска
душа се испуњава неизрецивом радошћу, јер Дух Божји даје радост свему, ма шта да
дотакне. То је управо она радост о којој Господ говори у Свом Јеванђељу: "Жена кад рађа
трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због
радости што се роди човјек на свијет. У свету ћете имати невољу, али кад вас угледам,
обадоваће се срце ваше и радости вашу нико неће узети од вас." Али ма како утешна била
ова радост коју сад осећате у свом срцу, ипак је она ништавна у поређењу с оном о којој је
Сам Господ устима Свог апостола рекао да "ту радост ни око не виде, ни ухо не чу, ни на
срце човеку не дође благо, које Бог припреми онима који Га воле." Предзачеци ове
57
радости нам се дају сад и ако од њих тако слатко, добро и весело бива у нашим душама,
шта рећи о оној радости која је припремљена тамо, на небу, онима који плачу овде на
земљи? Ево и ви, баћушка, доста сте поплакали у вашем животу на земљи и видите каквом
радошћу вас Господ теши још у овдашњем животу. Сад од нас зависи, баћушка, посао, да
приложимо труд на труд, да усходимо из силе у силу и достигнемо меру узраста
испуњења Христовог, да би се оствариле на нама речи Господње: "Они које трпе Господа
измениће крепост, окрилатиће као орлови, потећи ће и неће се уморити, оти ћи ће и неће
огладнети, рашће из силе у силу и јавиће им се Бог над боговима у Сиону да разумеју
небеска виђења..." Ево, тада ће се наша садашња радост, која нам долази мало и кратко,
доћи у свој својој пуноти и нико је неће одузети од нас, испуњених неизрецивим
пренебеским насладама... Шта још осећате, ваше Богољубље?"
Одговорио сам:
"Необичну топлоту!"
"Како, баћушка, топлоту? Па ми у шуми седимо. Сад је зима напољу и под ногама
је снег и изнад нас има више од педаљ снега и одозго пада ситан снег. Каква топлота ту
може бити?"
Одгворих:
"Таква каква бива у парном купатилу кад се налије вода на камење и кад из њега
пара излази као стуб."
"А мирис," упита ме он, "да ли је исти као из парног купатила?"
"Не," одговорих ја, "на земљи нема ничега сличног овом миомирису. Кад сам још
за живота моје матере волео да играм и да идем на балове и игранке, дешавало се да ме
мајка напрска парфемом који је куповала у најбољим продавницама у Казању, али ни ови
парфеми не одишу оваквим миомирисом."
И баћушка о.Серафим је пријатно осмехнувши се рекао: "И ја сам, баћушка, знам
ово исто тако као и ви, али вас намерно питам – да ли тако осећате. Права истина, ваше
Богољубље. Никаква пријатност земаљског миомириса не може да се упореди с оним
миомирисом који сад осећамо, зато што нас сад окружује миомирис Светог Духа Божијег.
А шта земаљско може да му буде слично? Уочите, ваше Богољубље, јер ви сте ми рекли
да је око нас топло, као у парном купатилу, а видите, ни на вама, ни на мени снег се не
топи и испод нас исто тако. Дакле, није топлота у ваздуху, већ у нама самима. Управо то и
јесте она топлота о којој нас Дух Свети речима молитве приморава да вапијемо ка
Господу: "Топлином Духа Светог загреј ме." Управо њом загревани пустињаци и
пустиножитељке се нису плашили зимског мраза, пошто су се облачили, као у топле
бунде, у благодатну одећу, коју је изаткао Свети Дух. Мора бити да је заиста тако, јер
благодат Божија сигурно обитава у нама, у срцу нашем, пошто је Господ рекао: "Царство
Божије је у вама." Под Царством Божјим Господ је разумео благодат Светог Духа. Ево ово
Царство Божије се сад налази у нама, а благодат Духа Светог нас и споља обасјава и
загрева и испуњавајући многим различитим миомирисима ваздух који нас окружује
наслађује наша осећања наднебеском насладом, појећи срца на ша неизрецивом радошћу.
Наше садашње стање је управо оно о којем апостол говори: "Царство Божије није храна и
пиће, већ истина и мир у Духу Светом." Наша вера се не састоји "у преплитањима речи
земаљске премудрости, већ у испољавању силе и духа." Управо у овом стању се сад ми
налазимо. Господ је управо за ово стање рекао: "Има неких од оних који се овде налазе,
који неће окусити смрти док не виде Царство Божије, које је дошло у сили..." Ево,
баћушка, ваше Богољубље, какве неизрециве радости нас је сад удостојио Господ Бог! Ево
шта значи бити у пуноти Светог Духа, о којој свети Макарије Египатски пише: "Ја сам био
у пуноти Духа Светог..." Управо овом пунотом Свог Светог Духа је Господ и нас, убоге,
сада испунио... Али сад, нема разлога, чини ми се, ваше Богољ убље да питате како људи
бивају у благодати Светог Духа. Хоћете ли се сећати садашње неизрециве милости
Божије, која нас је посетила?"
58
"Не знам, баћушка," рекао сам, "хоће ли ме Господ удостојити да се увек тако живо
и очигледно сећам као што сад осећам ов у милост Божију."
"А ја мислим," одговорио ми је о.Серафим, "да ће вам Господ помоћи да ово заувек
задржите у сећању вашем, јер Његова благост се не би повила тако муњевито на моје
смирено молење и не би тако брзо похитала да послуша убогог Серафима, тим пре што
вам није дато да то разумете само ради вас самих, већ преко вас за цео свет, да бисте ви
сами, утврдивши се у делу Божијем, и другима могли да будете корисни. А што се тиче
тога, баћушка, што сам ја монах, а ви мирјанин, нема шта ни да се размишља: Бог тражи
праву веру у Њега и Његовог Јединородног Сина. За ово се обилно одозго даје благодат
Духа Светог. Господ тражи срце испуњено љубави према Богу и ближњем – ето престола
на којем Он воли да седи и на којем се јавља у пуноти Своје наднебеске славе. "Сине, дај
Ми срце твоје!" каже Он. "А Ја Сам ћу ти додати све остало," јер у људско срце може да се
смести Царство Божије. Господ заповеда Својим ученицима: "Тражите пре свега Царство
Божије и истину Његову и све ово ће вам се придодати." Јер зна Отац ваш Небески да вам
је све ово потребно." Господ Бог не прекорева за уживање земаљских добара, јер и Сам
каже да нам је све ово потребно у нашем земаљском животу, односно све што помаже на
земљи наш људски живот и чини згоднијим и лакшим наш пут ка небеској отаџбини.
Позивајући се на ово, свети апостол Петар 16 је рекао да по његовом мишљењу на свету
нема ничег бољег од побожности сједињене с задовољством. И Света Црква се моли за то
да нам то Господ Бог дарује; и иако су невоље, несреће и разноврсне нужде нераздвојне од
нашег живота на земљи, Господ Бог није желео и не жели да будемо само у невољама и
напастима, због чега нам и заповеда преко апостола да носимо тежине једни других и да
тако испуњавамо закон Христов. Господ Исус нам лично даје заповест да волимо једни
друге и да тешећи се овом међусобном љубављу олакшамо себи тужан и тесан пут ништег
корачања ка небеској отаџбини. Ради чега је Он и с неба сишао код нас ако не због тога да
би примио на Себе нашу ништост да би нас обогатио богатством благости Своје, јер Он
није дошао да Му послуже, већ да Сам послужи другима и да положи Своју душу за
избављење многих. Тако и ви, ваше Богољубље, чините и видећи милост Божију, која је
очигледно показана према вама, говорите о томе свакоме ко жели спасење. "Јер жетве је
много," каже Господ, "а делатеља је мало." Ето и нас је Господ Бог извео на делање и дао
нам дарове благодати Своје да бисмо Му жањући класове спасења наших ближњих кроз
велики број оних које доведемо у Царство Божије, донели плодове – ово по тридесет, ово
по шездесет, а ово по сто. Пазимо се, баћушка, да не будемо осуђени с оним лукавим и
лењим слугом који је свој таленат закопао у земљу, већ се трудимо да подражавамо оним
добрим и верним слугама Господа, који су донели Господу свом, један уместо два чети ри,
а други уместо пет десет. А о милосрђу Господа Бога нема разлога да сумњате: сами, ваше
Богољубље видите као су се речи Господње, речене кроз пророка оствариле на нама:
"Нисам Ја Бог далеки, него Бог блиски, и "Нисам Ја Бог далеки, већ Бог блиски, и на
устима твојим је спасење твоје." Нисам стигао ја, убоги, да се прекрстим, већ сам само у
свом срцу пожелео да вас Господ удостоји да видите благодат у свој њеној пуноти, како је
Он одмах и на делу пожелео да испуни моју жељу. Не хвалим се говорећи ово и н е због
тога да бих вам показао свој значај и навео вас на завист и не ради тога да бисте
помислили да сам ја монах, а ви мирјанин, не, ваше Богољубље, не. "Близу је Господ
свима који Га призивају у истини, и Он не гледа на лица, јер Отац воли Сина и све предаје
у руке Његове." Само да Га ми сами волимо, Оца нашег Небеског, заиста као синови.
Господ једнако слуша и монаха и мирјанина, обичног хришћанина, само да обојица буду
православни, и да обојица воле Бога из дубине својих душа и да обојица имају веру у
Њега, макар "као зрно горушично" и обојица ће померити горе. "Један покреће хиљаде,
двојица десетине хиљада." Сам Господ каже: "Све је могуће ономе који верује," а отац
свети апостол Павле великим гласом кличе: "Све могу у Христу Који ми даје моћ." Зар не
16
Вероватно је ово грешка, треба чита ти: Павле (в. 1 Тим. 6, 6).
59
говори још дивније од тога Господ наш Исус Христос о онима који верују у Њега: "Онај
који верује у Мене, неће чинити само дела која Ја чиним, већ ће и већа учинити, јер идем
код Оца Мојега и измолићу за вас, да радост ваша испуњена буде. До сад нисте тражи ли
ништа у Име Моје, данас молите..." Ето тако, ваше Богољубље, све за шта год да замолите
Господа Бога, све ћете примити, само да то буде у славу Божију или на корист ближњем,
зато што Он и оно што је у корист ближњег у славу Своју урачунава, због чега и каже:
"Све што учинисте једном од малих ових Мени учинисте." Тако, не сумњајте нимало да
Господ Бог неће испунити ваше молбе само да буду или на славу Божију или да се односе
на корист и поуку ближњих. Али ако би вам чак и ради ваше сопствене користи или
добробити нешто било потребно чак и ово ће исто тако брзо и с добром послушношћу
Господ Бог изволити да вам пошаље само да за то постоји крајња нужда и потреба, јер
Господ воли оне који Га воле; добар је Господ према свима, милује и даје онима који
призивају име Његово и милост Његову у свим делима Његовим, учиниће вољу оних који
Га се боје и молитву ће њихову услишити и сав савет ће испунити, испуниће Господ све
молбе твоје. Једног се бојте, ваше Богољубље, да не тражите од Господа оно што вам не
буде крајње потребно. Неће вам Господ ни то одбити због ваше православне вере у
Христа Спаситеља, јер неће предати Господ жезал праведника на вољу грешних и вољу
слуге Свог Давида учиниће сигурно, али ће га питати зашто Га је узнемиравао без посебне
нужде, зашто је тражио од Њега оно без чега би сасвим лако могао.
Ето тако, ваше Богољубље, све сам вам сад рекао и на делу показао што су Господ
и Мајка Божија преко мене убогог Серафима изволели да вам кажу и покажу. Идите пак с
миром. Господ и Мајка Божија нека с вама буду увек, сада и увек и у векове векова. Амин.
Идите онда с миром!.."
И за време читаве ове беседе од самог тренутка кад се лице о.Серафима
просветлило ово виђење није престајало и све од почетка приче и до сада реченог говорио
ми је налазећи се у истом положају. А неизрециво блистање светлости које је излазило од
њега видео сам сам, својим сопственим очима, што сам спреман да потврдим и
заклетвом."
Глава IX
Постоје ли паклене муке? (Казивање Н.А.Мотовилова)
Н.А.Мотовилов, "Серафимов слуга", како је сам себе волео да назива, човек који се
удостојио дивног исцељења, а касније виђења сопственим очима просветљења
преподобног Серафима таворском светлошћу благодати Светог Духа, човек ватреног и
искреног срца, да би заиста послужио сећању на оца Серафима одлучио је да лично
отпутује у родни град великог старца, у Курск, како би прикупио податке о његовом
детињству и младости, као и да би посетио Кијево-Флоровски манастир. Ово путовање је
имало веома тешке последице по Николаја Александравича: он се разболео по допуштењу
Божијем од непријатеља, који је на њега излио своју освету због труда који је послужио
прослављању угодника Божијег, оца Серафима. Околности које су претходиле болести
Мотовилова и објашњавају њен почетак су следеће.
Једном се у беседи с преподобним Серафимом повео разговор о непријатељским
нападима на човека. Светски образован Мотовилов, наравно, није пропустио да посумња у
реалност зле силе. Тада му је преподобни испричао о својој страшној борби у току 1001
ноћи и 1001 дана с демонима и силом своје речи, ауторитетом своје светости у којој није
могло бити чак ни сенке лажи и преувеличавања, убедио је Мотовилова у постојање
демона не у привиђењима или машти, већ у правој горкој стварности.
Ватрени Мотовилов је био тако надахнут казивањем старца да је од срца
ускликнуо: "Оче, како бих желео да се мало борим с демонима!"
Отац Серафим га је уплашено прекинуо:
60
"Шта вам је, шта вам је ваше Богољубље! Не знате шта говорите. Кад бисте знали
да и најмањи од њих својом канџом може да преврне сву земљу, не бисте их изазивали на
борбу."
"Баћушка, а зар демони имају канџе?"
"Ех, ваше Богољубље, ваше Богољубље, и чему ли вас само уче на факултету! Зар
не знате да демони немају канџе?! Они се приказују с копитима, роговима и репати, зато
што људска уобразиља не може да смисли ништа гнусније од овога. Овакви у својој
гнусоби и јесу, јер их је њихово самовољно отпадање од Бога и њихово добровољно
противљење Божанској благодати од Анђела светости, какви су били до отпадања,
учинило анђелима такве таме и мрскости, да се не могу приказати било каквим људским
подобијем, а подобије је потребно – ето, зато се и приказују као црни и ружни. Али, пошто
су створени са силом и својствима Анђела, они поседују такву моћ која је за човека и све
земаљско несавладива, да најмањи од њих, као што сам вам и рекао, може својим ноктом
да преврне сву земљу. Само Божанска благодат Свесветог Духа, која се дарује на дар
нама, православним хришћанима због Божанских заслуга Богочовека Господа нашег
Исуса Христа, - само она чини ништавним све непријатељске сплетке и лукаве пакости.
Мотовилова је тада обузела језа. Раније је под заштитом преподобног могао да се
не плаши сатанске злобе. Али лакомислено-дрски изазов по допуштењу Божијем није
остао без последица, био је прихваћен.
Кад се Мотовилов после упокојња старца Серафима упутио у Курск, овде му је
пошло за руком да прикупи нешто података о детињству и младости преподобног. Од
блиских рођака, који су се сећали о.Серафима у младости неки су поумирали, неки су
одговорили заборавом. Чак је и кућа у којој се преподобни родио и васпитавао, била
срушена и на њеном месту су никле нове грађевине. Нашао се један старац, баћушкин
вршњак, који је Мотовилову и дао податке, који су сад ушли у сва издања Житија
преподобног. Путовање у Курск и боравак у њему били су врло успешни. Олуја га је
чекала у Вороњежу, на повратку.
На једној од поштанских станица на путу из Курска Мотовилов је морао да коначи.
Оставши потпуно сам у соби за путнике у пролазу из кофера је извадио своје рукописе и
почео је да их прегледа уз мутну светлост једине свеће која је једва обасјавала пространу
собу. Као један од првих под руку му је дошао запис о исцељењу ђавоимане девојке
племкиње, Јеропкине, пред кивотом Митрофана Вороњешког.
"Замислио сам се," пише Мотовилов, "како може да се догоди да православна
хришћанка, која се причешћује Пречистим и Животворним Тајнама Господњим и
одједном постане ђавоимана и то тако дуго – тридесет и нешто година. И ја помислих:
"Глупост! То није могуће! Чик да видим како би демон смео да се усели у мене п ошто
често прибегавам Тајни Светог Причешћа."
И баш у том тренутку страшан, хладан, смрдљив облак га је окружио и почео да
улази у његова грчевито стиснута уста.
Ма како да се копрцао несрећни Мотовилов, ма како да се трудио да заштити себе
од леда и смрада облака, који се увлачио у њега, облак је у целости ушао у њега без обзира
на његове надљудске напоре.
Руке као да су биле парализоване и нису могле да начине крсно знамење, мисао
која се заледила од ужаса није могла да се сети спасоносног Исусовог имена. Одвратно и
ужасно се догодило и за Николаја Александровича је наступио период најтежих мучења.
Запис који је написао својеручно даје следећи опис мука које је осетио:
"Господ ме је удостојио да на самом себи, а не у сну и не у привиђењу, заиста
искусим три паклене муке. Прва је огањ који не светли и који се не може угасити ничим
осим благодаћу Пресветог Духа. Ова мука је трајала три дана и три ноћи тако да сам
осећао како сам горео, али нисам сагоревао. Са целог мене су по десет или по седамнаест
пута у току дана скидали овај паклени пепео, тако да су сви могли да виде. Ове муке су
престале тек после исповести и причешћивања Светим Тајнама Господњим, по молитвама
61
архиепископа Вороњешког Антонија и по молитвама у јектенијама за здравље, које је он
заказао у свим вороњешким црквама и по свим манастирима за болесног племића слугу
Божијег Николаја."
"Друга мука у току два дана и две ноћи је љутог пакленог тартара, тако да огањ не
само да није палио, већ није могао ни да ме загреје. По жељи његовог
високопреосвештенства архиепископа Вороњешког Антонија пола сата сам држао руку
изнад свеће и она се сва неописиво зачађавила, али се није чак ни загрејала. Ово искуствосведочанство записао сам на целом листу и на овај опис сам се својеручно пепелом
потписао. Али обе ове муке су ми после Причешћа давале макар могућност да једем и да
пијем и да спавам у току њих и сви су могли да их виде."
"Али трећа мука паклена, иако се скратила за дан и ноћ и по, јер је трајала само
један и по дан, и једва нешто више, изазивала је велик ужас и патњу од неописивог и
непојамног. Како сам жив остао од ње! Она је такође нестала после исповести и Причешћа
Светим Тајнама Господњим. Овог пута ме је сам архиепископ Антоније њима
причешћивао из својих руку. Ова мука је била пакленог црва који не спава и тог црва нико
осим мене самог и архиепископа Антонија није видео, али ја сам сам био испуњен овим
најодвратнијим црвом, који је пузио у мени у целом и неизрециво ужасно гризао сву моју
утробу, али се и испузујући кроз уста, уши и нос, поново враћао у мене. Бог ми је дао силу
против њега и ја сам могао да га узимам у руке и растежем. Све ово изјављујем зато што је
потребно, јер ми ово виђење није дато одозго од Бога случајно, нека нико не помисли да
се усуђујем да призивам узалудно име Господа. Не! На дан Страшног Суда Господњег
Сам Он – Бог, Помоћник и Покровитељ мој ће посведочити да нисам лагао против Њега,
Господа и против Његовог Божанског Промисла које се на мени остварио."
Убрзо после овог страшног и обичном човеку непојамног искушења Мотовилов је
имао виђење свог покровитеља преподобног Серафима, који је утешио страдалника
обећањем да ће му исцељење бити дато приликом обретења моштију светитеља Тихона
Задонског и да га до тог времена демон који се уселио у њега неће више тако сурово
мучити.
Заиста, после тридесет и нешто година овај догађај се десио и Мотовилов га је
чекао, дочекао и исцелио се по својој великој вери.
На дан обретења моштију светог Тихона Задонског (1861. године) Мотовилов је
стајао у олтару, молио се и горко плакао због тога што му Господ не шаље исцељење, које
је по обећању преподобног Серафима Саровског чекала његова намучена душа. За време
појања Херувимске песме погледао је на горње место и угледао је на њему светитеља
Тихона. Светитељ је благословио уплаканог Мотовилова и постао невидљив.
Мотовилов је истог часа осетио да је исцељен.
Глава X
Баћушка-старац
Диван руковођа је био баћушка. Како нам је жао што се записи о његовим поукама
углавном односе тек на последње године живота. Али и тако их има много да их је
немогуће све сместити у кратак животопис, и због нужности ћемо истаћи само најважније
и најпотребније. Многи су се дивили прозорљивости и мудрости о.Серафима.
Једном су у његову келију заједно ушли градитељ или настојатељ Високогорске
пустиње архимандрит Антоније,17 и владимирски трговац. Баћушка је замолио оца
Антонија да причека, а с трговцем је почео да разговара.
"Сви твоји недостаци и невоље јесу," рекао је, "последица твог страсног жив ота.
Остави га, исправи путеве своје."
17
Касније намесник Тројице -Сер гијеве Лавре и ду хо вник митрополита Филарета Московско г.
62
И затим је кротко и нежно почео да га разобличава за пороке, али с таквом
топлином срца да су обојица његових слушалаца ронила сузе. На крају је о.Серафим
заповедио трговцу да се постом припреми за Причешће у Сарову, дајући му наду да у
случају искреног покајања Господ неће од њега одузети Своју благодат и милост. Трговац
му се с умилењем поклонио до земље обећавајући да ће испунити све савете и у сузама,
али је с олакшањем у души изашао од њега.
Зачуђен прозорљивошћу старца о.Антоније је касније рекао:
"Оче, људска душа је пред вама отворена као лице у огледалу, у мојим очима. Не
саслушавши духовне потребе и невоље богомолника који је управо био ту све сте му
казали."
А отац Серафим није прозборио ни речи.
Градитељ настави:
"Сад видим: ваш ум је тако чист да од њега није сакривено ништа што се налази у
срцу ближњег."
Отац Серафим је ставио десну руку на уста свог саговорника и рекао:
"Не говориш правилно, радости моја. Људско срце је отворено само Господу, и
само је Бог срцезналац, а што је унутра и срце у човјека дубоко је (Пс. 64, 7).
Затим је испричао како су неки прекоревали светог Григорија Богослова због тога
што је био близак с Максимом циником. Али је светитељ рекао: "Само Бог зна тајне
људског срца, а ја сам у њему видео човека који се из паганства окренуо хришћанству,
што је за мене велико."
Градитељ опет упита:
"А како то, баћушка, нисте упитали трговца ниједну реч, и рекли сте све што му је
потребно?"
Отац Серафим је отворивши уста и изговоривши следеће речи почео да објашњава:
"Он је код мене ишао, као и други, као што си и ти ишао, као код слуге Божијег. Ја,
грешни Серафим тако и мислим да сам грешан слуга Божји, што ми Господ заповеда то и
преносим ономе који тражи корисно. Прву помисао која се јавља у мојој души, сматрам
указањем Божјим и говорим не знајући шта је мом саговорнику на души, већ само верујем
да ме тако упућује воља Божија ради његове користи. А има случајева кад ми кажу неку
околност, и ја не поверивши је вољи Божијој потчиним свом разуму мислећи да је то
могуће, да је не прибегавајући Богу решим својим умом: у таквим случајевима увек се
праве грешке."
Ову веома поучну беседу која много објашњава старац је завршио следећим
речима:
"Као гвожђе ковачу, тако сам и ја предао себе и своју вољу Господу Богу: како је
Њему угодно, тако и делујем, своје воље немам, већ преносим што је Богу угодно."
Ево како је сам о.Серафим објаснио своје савете и поуке: "Свезнајући Господ је
говорио кроз њега." Зато се он није много премишљао већ је обично одговарао одмах и без
сумње или је чак говорио о ономе што није падало на памет његовим саговорницима, али
што му је откривао Дух Свети.
Мирјанин Богданов који је дошао код њега с масом различитих питања касније је
говорио.
"Сва своја питања претходно сам написао на папиру да их не бих заборавио и једва
сам стизао да их прочитам пред старцем, а већ сам добијао одговоре на њих. Говорио је
изузетно брзо." Притом: "За све време наше беседе о.Серафим је био изузено весео. Стајао
је ослонивши се на храстов мртвачки сандук који је припремио за самог себе и држао је у
рукама упаљену воштаницу. Почињући да одговара често ме је поздрављао речима: "Ваше
Богољубље..." Опраштајући се са мном, захвалио ми се за то што сам посетио његову
убогост, како се сам изразио. А благосиљајући ме хтео је чак да пољуби моје руке, клањао
ми се све до земље."
63
Познато је такође да је давао одговоре на писма не отварајући их и говорећи: "Ево
шта ћеш казати од убогог Серафима" и др... После његове смрти у келији је нађено много
таквих писама на која су одговори ипак добијени већином усмено, преко испоручилаца.
То је био чудесан, изванредан дар Светог Духа. Али, осим тога, сав његов живот је
водио ка дару прозрења и расуђивања. Стално читање Светог Писма с удубљивањем у
његов садржај, проучавање дела светих отаца и житија светих, најдубље искуство у
сопственом духовном животу, и чак природна обдареност ума – све је ово преподобног
водило ка стицању мудрости.
Али посебно је овоме водило његово подвижништво од послушања до молитвених
созерцања.
"Зашто данас нема истинских стараца?" упитали су некада једног подвижника.
"Зато што нема истинских послушника," био је одговор.
Тако је говорио и преподобни Серафим:
"Треба се повиновати начелнику, јер послушан на тај начин много напредује у
сазидавању душе, осим тога што тако стиче поимање ствари и долази у умилење."
А преподобни Серафим је прошао и овим путем у потпуности. Код њега постоје
поуке настојатељима, оне се у потпуности могу применити и на њега као на старцаруковођу.
"Настојатељ," каже он, "као пастир словесних оваца мора имати дар расуђивања да
би у сваком случају могао да посаветује сваког ко тражи његове поуке."
А дар расуђивања се даје различитим путевима:
"Настојатељ треба да буде искусан у Светом Писму, он треба дан и ноћ да се
поучава у закону Господњем, кроз оваква вежбања он може да стекне за себе дар
разликовања добра и зла."
"Он мора бити савршен у свакој добродетељи, и треба да има чула навиком
извјежбана за разликовање и добра и зла (Јевр. 5, 14).
Али расуђивање је поред свега овога дар Божји. "Није сваки човек," наводи он речи
светог Петра Дамаскина, "у стању да да савет онима који га траже, већ онај ко је од Бога
примио дар расуђивања и од многог пребивања у подвижништву стекао ум прозорљив."
А без овога, односно "пре расуђивања добра и зла човек није способан да напаса
словесне овце, него једино бесловесне, зато што без познања добра и зла не можемо да
појмимо дејства лукавог."
Отац Серафим је прошао све ове путеве у сопственом искуству. А достигавши
бестрасност он је чистим умом примао откровења непосредно од Господа Којем је предао
сву своју вољу и ум.
Много смо већ видели и раније.
Али изаберимо још неке од његових мудрих савета и прозорљивих упутстава и то
практичније, потребне за живот.
а) О Богу и односу према Њему.
Оци су написали, кад су били упитани: "Тражи Господа, али не испитуј где живи."
"Где је Бог нема зла. Све што се дешава од Бога мирно је и корисно и доводи
човека до смирења и самоосуђивања."
"Кад човек прима нешто Божанско, срце се радује, а кад је ђавоље – осећа немир."
"Хришћанско срце примивши нешто Божанско не захтева више ништа друго са
стране да би се уверило у то: да ли је ово сигурно од Господа, већ се самим тим дејством
уверава да је оно небеско, јер осећа у себи духовне плодове: љубав, радост, мир и др.
(Гал. 5, 22). И, напротив чак и ако би се ђаво преобразио и у Анђела светлости (2 Кор. 11,
14) или понудио правилне мисли срце ипак осећа неку нејасност и узбуђење у мислима."
"Ко воли себе не може да воли Бога."
"Вера је почетак нашег сједињења с Богом."
64
"Истинска нада тражи једино Царство Божије и уверена је да ће јој све земаљско
потребно за пролазни живот несумњиво бити дато."
"Човек који је узео за циљ да иде путем унутрашње пажње пре свега треба да има
страх Божји."
"Сав напор нашег непријатеља је да одврати нашу мисао од сећања на Бога и
страха и љубави." (Макарије Велики).
"Да бисмо могли да гледамо ка Светој Тројици треба за то да молимо оне који су
учили о Тројици: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста чије
заступништво може да привуче на човека благослов Најсветије Тројице, а човек треба да
се пази да гледа сам."
"Опрез са свештеним страхом је овде потребан зато што је ово море, тј. срце са
својим помислима и жељама велико и пространо: Ту гмижу без броја животиња мала и
велика (Пс. 103, 25), тј. многе испразне помисли, неистините и нечисте, накот злих
духова."
У њих ћемо уврстити и питање о хулним помислима. Пре свега о.Серафим наводи
обично опште правило да се не смућујемо њиховим нападима кад долазе независно од нас
и чак упркос нашој жељи, већ "ако нисмо сагласни са злим помислима које убацује ђаво,
чинимо добро."
Преподобни Серафим је и у људе најравнодушније према вери умео да усели дух
вере.
Једном су код њега дошли муж и жена Кредицки. Отац им је много говорио о
будућем животу, о свецима, о бризи Владичице Богородице за нас грешне.
"Ова беседа није трајала више од сат времена. Али тај сат," пише муж, "не могу да
упоредим са свим протеклим животом. У току целе беседе у срцу сам осећао неизрециву
небеску сласт, која се на Бог зна какав начин у њему преливала, која се не може упоредити
ни са чим на земљи и које ни сад не могу да се сетим без суза умилења и без осећања
најживље радости у целом свом телу.
До тада, иако нисам одбацивао ништа свето, нисам ништа ни тврдио: за мене је у
духовном свету све било потпуно свеједно и према свему сам био подједнако равнодушан.
Отац Серафим ми је први пут дао да осетим свемоћ Господа Бога и Његово неисцрпно
милосрђе и свесавршенство.
Раније је због ове хладноће моје душе према свему светом и зато што сам волео да
се играм безбожним речима правосудни Господ допустио прљавом духу богохуљења да
овлада мојим мислима; и ове погрдне мисли којих ни сад не могу да се сетим без
нарочитог ужаса, читаве три године су ме тиштиле стално, а нарочито на молитви, у цркви
највише кад сам се молио Царици Небеској. Већ сам у очајању мислио да никакве муке по
земаљском суду нису довољне да бих био довољно кажњен и да само вечне паклене муке
могу бити праведна плата за моја богохуљења.
Али, о.Серафим ме је у својој беседи потпуно умирио рекавши са њему
својственим неизрецивим осмехом да се не плашим ове "мислене буке" да је то дејство
непријатеља због његове зависти и да без страха увек настављам своју молитву ма какве
прљаве и хулне мисли да ми непријатељ подмеће.
Од тада је заиста ова мисаона бука у мени почела мало по мало да јењава и за мање
од месец дана је потпуно ишчезла."
А понекад се ово искушење хулним помислима даје ради искуства.
Ахримандрит Никон пише да је још као студент богословије био код светог старца
с питањем о монаштву. Отац га је благословио и дао му је неке поуке. После друг е посете
о.Серафим му је рекао:
"Збогом и дођи код мене за шест дана."
"Ово време је," пише о.Никон, "за мене било тужно, јер су ме напале хулне
помисли тако да нисам смео да одем до цркве, хтео сам да одем из пустиње, али ме је
задржао јеромонах Иларион (духовник) говорећи: "Старац зна шта ради." Кад је протекло
65
девет дана измучен непријатељским нападима једва сам могао да уђем на трем и
пришавши његовој келији нисам стигао да изговорим молитву кад је о.Серафим отворио
врата, пао пред моје ноге говорећи: "Опрости ми због искушења које те је мучило: оно је
дато због тога да би знао да ћеш такве невоље имати кад будеш ступао у монахе, али не
падај у униније!"
После тога ме је ставивши епитрахиљ исповедио и наредио ми да се на касној
Литургији причестим Светим Тајнама. А кад сам их примио све мрачно је одмах од мене
отишло у таму."
"Без Божије помоћи," каже о.Серафим, "није могуће спасити се."
"Кад Господ човека препусти самом себи ђаво је спреман да га самеље као млински
жрвањ пшенично зрно."
б) О молитви.
Отац Серафим је сам живео у непрестаној молитви и истом том је поучавао и друге.
"Кроз ово," говорио је, "уз чување мира савести, човек може да се приближи Богу и
да се сједини с Њим." Зато је саветовао да се човек навикава на стално сећање на име
Божије и да твори Исусову молитву. Многи од простих људи су му говорили да због
неписмености или због недостатка времена не могу да читају правила наведена у
молитвеницима. Оваквим људима о.Серафим је давао савет који се веома лако да
испунити.
"Уставши после сна сваки хришћанин ставши пред иконе нека прочита молитву
Господњу: "Оче наш" три пута у част Пресвете Тројице; затим – песму Богородици:
"Богородице Дјево, радујсја" – такође три пута; и на крају, символ вере: "Вјерују во
јединаго Бога..." једном. Наведене молитве, објашњавао је о.Серафим јесу основа
хришћанства: прва као молитва коју је дао Сам Господ јесте образац свих молитава, другу
је с неба донео Арханђео као поздрав Дјеви Марији, Мајци Господа. А Символ укратко
садржи све спасоносне догме хришћанске вере.
Обавивши ово правило сваки хришћанин нека се бави својим послом на који је
постављен или призван. А за време рада, код куће или на путу нека тихо изговара:
"Господе Исусе Христе Сине Божји смилуј се мени грешном (или грешној)." А ако је у
окружењу других нека обављајући посао говори умом само: "Господи, помилуј!" и тако до
ручка.
А пред сам ручак нека обави горе наведено јутарње правило (3 молитве).
После ручка, обављајући свој посао, сваки хришћанин нека такође тихо изговара:
"Пресвета Богородице, спаси ме, грешног," и ово нека чини до самог починка.
Кад има прилике да време проводи у осамљености нека изговара "Господе Исусе
Христе, Богородицом смилуј се мени грешном (или грешној)."
Одлазећи на починак сваки хришћанин нека поново изговори горе наведено
јутарње правило... После тога нека спава прекрстивши се."
"Придржавајући се овог простог правила човек може," говорио је баћушка, "да
достигне меру хришћанског савршенства."
А ако неко, на пример слуге, због ваљаних и оправданих разлога не може да
испуњава ово правило, баћушка је саветовао да га изговарају у сваком положају: за
послом, у ходу, па и чак у постељи сећајући се речи Господа: Свако ко призове име
Господње спасиће се (Јоил. 2, 32; Рим. 10, 13).
"Да ли се молиш, радости моја?" једном ме је упитао баћушка, "пише Ксенија
Васиљевна."
"Ах, оче! Каква молитва? Грешница сам! Понекад се нема ни времена," одговорила
сам. "Ништа зато!" рече отац. "Ево и хтео сам да ти кажем: не секирај се због тога: ако
имаш времена, немој бити докона, испуњавај све и моли се. А ако немаш времена, а ти,
радости моја, само мало правилце прочитај ујутру, у току дана, увече, макар и ходајући на
послу. А ево још и правила, ако можеш. А већ ако не можеш, онда тако, како ти Господ
66
помогне. Само метаније Спаситељу и Мајци Божијој ма кар некако, а испуњавај! Обавезно
испуњавај, мајчице."
Сестрама своје Дивејевске млинске обитељи отац је дао чак нови устав о
богослужењу прилагођен нашем слабом времену и немоћи женске природе.
"Знајући будуће млако време, немоћ и слаб народ," пише о.Василије Садовски,
"баћушка Серафим је саветовао да напусте устав Саровске пустиње који превазилази
снагу женске немоћи: "Мушкарци, баћушка и они с тешким напором могу да испуне,"
рекао ми је баћушка Серафим. "Зато сам," објаснио ми је "и дао по заповести мени датој,
убогом Серафиму, Саме Царице Небеске, нови лакши устав овој обитељи: да три пута
дневно прочитају (следеће): једном – "Достојно", три пута – "Оче наш", три пута –
"Богородице", "Символ вере", два пута: "Господе Исусе Христе, смилуј се мени грешној"
и једном – "Господе Исусе Госпођом Дјевом Маријом Богордицом смилуј се нама
грешнима", исто с појасним поклонима; дванаест пута – "Господе Исусе Христе, Боже
наш, помилуј нас!" и дванаест пута – "Владичице моја, Пресвета Богородице, спаси нас
грешне!" – исто све с појасним поклонима.
И вечерње и јутарње молитве; и поменик с 12 изабраних псалама светих отаца и са
сто метанија Исусу и сто метаније Владичици...“
"Доста им је, баћушка," рекао је о.Серафим, "ако испуне, спасиће се!"
Тако је једноставан и лак, по њиховој снази, био његов молитвени устав.
Све остале службе, преко овога, на пример, акатист, "никако не сме код мене бити
обавезан за све, баћушка, него ако неко може."
Притом је преподобни Серафим ценио, као што и треба, молитвени дух, а не само
уставно испуњавање молитава. У овом смислу имао је важну беседу с искушеником
Јованом Петровом који је управо био канонарх (дакле, бринуо се за устав) у Сарову.
"Отац Серафим је хтео," пише он, "да се спољашњем придружи и унутрашње,
духовна основа, зато што Господу није угодна сама спољашњост. Он сам је говорио да је
проклет свако ко чини дело Господње с немаром (Јер. 48, 10). Затим је као изокола почео
да разобличава и мене говорећи: "Јер има таквих који чини се добро читају, али не
схватају смисао онога што читају, јер има много и таквих који су кажу, били на Литургији
или јутрењу или вечерњи и ласкају себи лажном надом да су заиста били, а уствари: где је
тада скитао њихов ум? Они су само телом били у храму Божијем... Ето па ти си био на
раној Литургији? А какви су се тамо читали дневни Апостол и Јеванђеље?" Понекад због
непажње ништа нисам могао да одговорим. Тада је обично он сам гооворио шта се
заправо читало.
"Обрнуто," учио је баћушка, "кад ум и срце буду сједињени у молитви и помисли у
души нису расејане срце се загрева духовном топлином у којој ће заблистати светлост
Христова испуњавајући миром и радошћу целог унутрашњег човека.
Ако у молитви човеков ум и бива заробљен расејавањем мисли, тада морамо да се
смиравамо пред Господом Богом и да молимо за опро штај говорећи: "Згреших, Господе,
речју, делом, помишљу и свим мојим осећањима."
Будућем монаху о.Никону чак је давао савете и о спољашњим методама Исусове
молитве:
"Учи се да твориш молитву дишући кроз ноздрве затворених уста. Ово умеће је бич
против плоти и плотских похота."
Међутим, главна пажња увек треба да буде у духу.
"Само спољашња молитва није довољна," говорио му је баћушка, "Бог слуша ум, и
зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву с унутрашњом нису монаси, него
угарци."
Учи се пак умној молитви срдачној, како уче свети оци у Добротољубљу, јер је
Исусова молитва светило стазама нашим и звезда-водиља ка небу."
"Ево какав драгоцени савет ми је дао Богом надахнути старац," закључује о.Никон.
"Он ми је дражи од свега на свету."
67
Мирјанину Богданову о.Серафим је дао савет речима Јеванђеља:
"Кад се молите не говорите сувишно, јер зна Отац ваш шта вам је потребно пре
молбе ваше. Овако се молите: "Оче наш" и остало. Ту је благодат Господња. А што је
примила и целивала Света Црква, срцу хришћанина треба да буде драго. Не заборављај
празничне дане, буди уздржан, иди у Цркву, немој једино ако не можеш због немоћи.
Моли се за све. Много добра ћеш тиме учинити, дај свеће, вино и уље у Цркву."
в) О Православљу.
Искуство његовог сопственог живота, а још више познавање Речи Божије,
светоотачких дела и житија светаца давали су му несумњиву увереност у истинитост
Православља. Ово је са свом силом баћушка изразио у дивној беседи с Н.А.Мотовиловом,
али је различитим поводима о томе говорио и у другим приликама.
Једном су код њега дошла четворица припадника старог обреда да га питају за
закрштање с два прста с тим да их у то увери неким знамењем. И нису стигли ни да
прекораче праг келије кад је о.Серафим прозревши њихове помисли узео првог од њих за
руку, наместио његове прсте ради крштења на православни начин и крстећи га рекао
следеће:
"Ево хришћанског облика крста! Тако се молите и другима кажите. Овакав положај
прстију је предат од светих апостола, а закрштање с два прста је у супротности са светим
уставима."
И даље је изрекао са силом:
"Молим вас и преклињем: идите у Грчко-Руску Цркву. Она је у свој сили и слави
Божијој! Као бродом који има многе приборе, једра и велико кормило, њиме управља
Свети Дух. Његови добри крмароши – учитељи Цркве, архипастири, јесу апостолски
наследници. А ваша капела је попут малог чамца који нема кормило и весла, он је канапом
везан за брод наше Цркве, плови за њом, таласи га запљускују и он би сигурно утонуо кад
не би био везан за брод."
Други пут га је један присталица старог обреда питао:
"Реци ми, старче Божји, која је вера боља? Данашња црквена или стара?"
"Остави своје наклапање," неуобичајено оштро, одговорио је о.Серафим. "Наш
живот је море, наша Света Православна Црква је брод, а Крмарош је Сам Спаситељ. Ако с
таквим Крмарошем људи, због своје греховне слабости с напором препловљавају
овоземаљско море и не спасавају се сви од потопа, куд си ти кренуо са својим бродићем?
И на чему заснивате своју наду – да ћете се спасити без Крмароша?“
Једном су код њега довели жену повијену до земље; она је раније била
православна, али је удавши се за припадника старог обреда престала да иде у цркву. Свети
Серафим ју је исцелио наочиглед свих, а затим је заповедио њој и рођацима да се моле
православно.
"А јеси ли имала међу умрлима рођаке који су се молили крстом с два прста?"
"Нажалост, у нашем роду су се сви тако молили."
Размисливши мало о.Серафим је приметио:
"Иако су били добродетељени људи, биће везани: Света Православна Цркве не
прихвата овај крст."
Затим је упитао:
"А да ли знаш њихове гробове? Отиђи, мати, на њихове гробове, три пута се
поклони и моли се Господу да их Он разреши у вечности."
Њени живи сродници су касније послушали поуку о.Серафима.
Био је још поучан случај с неком женом коју су као трогодишње сироче
припадници старог обреда узели на васпитање уместо кћерке.
После њихове смрти прво је отишла у заједницу, а онда је почела да иде по светим
местима и по старцима.
68
"Све сам хтела, да ме грешну поуче, како душу да спасим. Имала сам и недоумицу.
После сам све сумњала за своје доброчинитеље да ли могу да их помињем православно."
Тако је дошла до Сарова. О.Серафиму се се већ причало по целој Русији.
"Гледам, народ се спрема да иде некуда. Питам. Кажу да иду у пустињицу код
о.Серафима. Иако сам се много уморила од пута, одмах сам заборавила и да се одморим,
кренула сам с другима, све сам старца хтела да видим што пре. Заобишавши манастир
кренули смо шумском стазом. Прошли смо две врсте: ко је јачи – напред, а ја сам
посустала, идем полако позади. Гледам поиздаље, видим старчић, тако сед, сувоњав,
погрбљен, у белом капуту скупља сувад. Приђох да упитам: "Да ли је далеко до
пустињице оца Серафима?" Старац ме је спустивши свој свежањ погледао својим јасним
погледом и тихо упитао:
"А шта ће ти, радости моја, убоги Серафим?“"
Тек тада сам схватила да видим самог старца и пала сам пред његове ноге, почела
да га молим да се помоли за мене, недостојну.
"Устани, кћери Ирина!" рече подвижник и сам се нагнуо да ме подигне. "Па ја сам
те чекао. Не желим да си уморна узалуд дошла."
Зачуђена тиме што ме први пут види и зове по имену, од страха сам сва задрхтала,
ни реч нисам могла да прозборим, само сам гледала његов анђеоски лик.
Отац Серафим је савио прсте православно и сам ме је прекрстио њима.
"Крсти се тако, крсти се тако: тако нам Бог заповеда." Затим је поћутавши мало
наставио: "А за доброчинитеље, ако се нађе копејка, дај да се помињу на проскомидији, не
сумњај – није грех!"
"А сад," рече, "иди с Богом!"
И сам се журно од мене удаљио у шуму. А ја сам пожурила назад у манастир. А
моји сапутници су дуго ишли, али старца нису видели, а и мени нису веровали кад сам им
рекла шта сам видела."
Али, ако је о.Серафим говорио о превасходству Православља над старим обредом,
тим пре је сматрао да је оно изнад католицизма.
"Он је уверавао," пише у Дивејевском летопису, "да се чврсто стоји за истину
догми Православне Цркве наводећи као пример блаженог Марка Ефеског, који је показао
непоколебљиву ревност у заштити источно-католичке вере на сабору у Фиренци.18 Сам је
нудио различите поуке о Православљу објашњавајући у чему се оно састоји, да оно једино
садржи у себи истину Христове вере у целости и чистоти и да је треба бранити како
ваља."
"Посебну љубав и поштовање," пише у Летопису, "о.Серафим је гајио према
светитељима који су били ревнитељи православне вере као што су: Климент, папа Римски,
Јован Златоуст, Василије Велики, Григорије Богослов, Атанасије Александријски, Кирил
Јерусалимски, Епифаније Кипарски, Амвросије Милански и њима слични називајући их
стубовима Цркве. Њихов живот и подвиге наводио је пример чврстине и
непоколебљивости вере." Волео је да говори о светитељима отаџбинске Цркве – Петру,
Алексију, Јони, Филипу, Димитрију Ростовском, Стефану Пермском, преподобном
Сергију Радоњешком и другим руским угодницима Божјим дајући њихов живот као
правило на путу спасења. Житија светаца, описана у Четјим Минејама и делима многих
отаца Цркве, он је тако добро знао да је напамет препричавао из њих читаве "делове"
(одломке)."
Овде ћемо, између осталог, навести казивање о необично великом виђењу, које је
притом имало лице протестантске вероисповести: у њему је надмоћ Православне Цркве
посведочио чак подвижник западне Католичке цркве.
18
На овом сабору хтели су да закључе "унију" (сједињење, тачније потчињење) Православне Црква с
Католичком. Али ни грчки ни руски православни народ није примио ово мртво дело.
69
Преподобни Серафим и Фрањо Асишки 19
Догађај о којем се даље говори усмено нам је у августу 1931. године саопштио
господин К., а затим га је лично и записао. То писмо и користимо овом приликом.
Познато је да је сам преподобни Серафим и из искуства знао и више пута говорио
да се у Православној Цркви непорочно чува сва пунота хришћанства. И што највише
запањује и уверава у то јесте његова сопствена висина и пунота благодати која је у њему
обитавала у таквој сили (Мк. 9, 1), као у многим, чак и древним светима. Довољно је
сетити се само беседе Н.А.Мотовилова с преподобним, за време које се он чудесно
преобразио, попут Господа на Тавору да би се без сумње тврдило да је Православље и
данас заиста непорочно, живо, потпуно, савршено. Али, навешћемо и његове сопствене
речи.
"Наша вера је православна, нема никаквог порока."
"Молим и преклињем вас," говорио је други пут неким припадницима старог
обреда, "идите у Грчко-Руску Цркву: она је у свој слави и сили Божијој. Њоме управља
Дух Свети."
Али о истом том сведочи и глас са стране другог исповедања. Ево како је то било.
"Послао ми је," пише господин К., "један мој познаник писмо на француском
језику, у којем једна Елзашанка моли да јој пошаљем нешто о Руској Православној Цркви,
молитвеник и још нешто. Ако се не варам, то је било 1925. године.
Као одговор на писмо нешто су јој послали и тако се та ствар привремено
завршила.
1927. године био сам у том месту и хтео сам да се упознам с њом, али је тада није
било, пошто је било лето. И ја сам се упознао само с њеном свекрвом, старицом великог
хришћанског милосрђа и срдачне чистоте.
Она ми је испричала следеће. Њихова породица је старог племићког рода из Елзаса
Н.Н., протестантске вероисповести. Треба рећи а су у овој области Елзаса села мешовите
вероисповести: пола су римокатолици, а пола протестанти. Храм им је заједнички и у
њему наизменично обављају своја богослужења. У дубини је римски олтар са стат уама и
свим потребним предметима. А кад служе протестанти они застиру католички олтар
завесом и извлаче са стране свој сто на средину, па се моле. Недавно је у Елзасу у
протестантском свету био чак покрет који се залагао за поштовања светаца. Ово се
догодило после књиге Сабатјеа о светом Фрањи Асишком. Иако је био протестант
одушевио се животом овог праведника посетивши Асизи. Породица мојих познаника је
такође била под утиском ове књиге. Остајући и даље протестанти, осећали су ипак
незадовољство њиме и између осталог, тежили су поштовању светаца и тајнама. За њих је
између осталог карактеристична једна околност: кад их је пастор заручивао молили су их
да не застире католички олтар да би макар видели статуе светаца. Али њихова мисао је
тражила истинску Цркву.
И једном је млада жена, која је била болесна, седела у башти и читала живот Фрање
Асишког. Башта је била сва у цвећу. Тишина је била сеоска. Читајући књигу она је заспала
у неком тананом сну.
"Сама не знам како је то било," причала ми је она касније.
"И ево, иде сам Фрањо, а с њим – погрбљени сав блистав старчић, као патријарх,"
рекла је истичући тиме његову старости и лепоту. Он је сав био у белом. Уплашила се. А
Фрањо јој прилази с њим сасвим близу и каже:
"Кћери моја! Ти тражиш истинску Цркву: она је тамо где је он. Она све подржава, а
никога не моли за подшку."
А бели старац је ћутао и само се одобравајуће осмехивао на Фрањине речи.
19
Казивање: "Преподобни Серафим и Фрањо Асишки" првобитно је био објављен у нашем часопису
"Православље", 1932, бр. 1.
70
Виђење се завршило. Она као да се пренула из сна. А мисао јој је због нечег
дошапнула: "То је има везе с Руском Црквом." И мир је ушао у њену душу.
После овог виђења је и било написано писмо које сам поменуо на почетку.
Два месеца касније поново сам био код њих: и овог пута сам од саме жене која је
имала ово виђење сазнао следеће. Примили су руског радника. Посетивши његову
просторију и желећи да сазна да ли се добро сместио она је код њега видела иконицу и
препознала у њој оног старца којег је видела у лаком сну с Фрањом. С чуђењем и у страху
је упитала: ко је тај старчић?
"Преподобни Серафим, наш православни светац," одговорио јој је радник.
Тада је схватила смисао речи светог Фрање да је истина у Православној Цркви.
Да, несумњиво је да се Православље у свецима испољило у свој сили, али смо ми,
православни, недостојно носили ово велико име: наш живот није одговарао висини и
пуноти вере. И ово је, између осталог, мучило сатајника преподобног Серафима,
Н.А.Мотовилова.
"Једном сам," пише он у својим изванредним записима, "био у великој сети
размишљајући шта ће даље бити с нашом Православном Црквом ако се нама савремено
зло буде све више и више множило и пошто сам био убеђен да је наша Црква у крајњој
невољи како због све већег телесног разврата, исто тако, ако не и много више због
нечастивости по души, јер најновији лажни мудраци свуда сеју безбожна тумачења, веома
сам желео да знам шта ће ми о томе рећи баћушка о.Серафим."
Испричавши ми детаљно беседу о светом пророку Илији, као што сам горе
поменуо, између осталог ми је рекао:
"Илија Тесвићанин је жалећи се Господу на Израиљ због тога што је наводно сав
преклонио колена пред Валом, говорио у молитви да је само он, Илија, остао веран
Господу, али већ и његову душу желе да узму... Шта је с тобом, баћушка, одговарао му је
Господ? – Седам хиљада људи је остало у Израиљу који нису преклонили колена пред
Валом... Тако, ако је у Израиљском царству отпалом од Јудејског, верног Богу царства и
које се потпуно развратило, остало још седам хиљада људи верних Господу шта ћемо рећи
о Русији? Мислим да у Израиљском царству тада није било више од три милиона људи. А
код нас, баћушка, у Русији колико сад има?"
Ја сам одговорио: "Око шездесет милиона."
И он је наставио:
"Двадесет пута више. Просуди сам, колико ће се код нас сад још наћи верних Богу?
Ето тако, баћушка, ето: које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни; а
које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне, и оправда, а које оправда оне и
прослави. Дакле, зашто да падамо у униније?! С нама је Бог! Онај који се узда у Господа,
као гора Сион, неће се покренути у векове, онај који живи у Јерусалиму. Горе су око њега,
и Господ је око људи Својих. Господ ће те сачувати, Господ је покров твој на руку десну
твоју. Господ ће сачувати улазак твој и излазак твој од сада и до века. У дан те сунце неће
опалити, нити месец ноћу."
И тада сам га упитао шта значи то, зашто ми то говори.
"Зато," одговорио је баћушка отац Серафим, "што тако Господ чува, као зеницу
Свог ока, Своје људе, односно православне хришћане, који Га воле и који Му свим срцем
и свом мишљу и речју и делом, дан и ноћ служе. А такви су они који чувају све уставе,
догме и предање наше Источне Цркве Васељенске и који устима исповедају побожност,
коју је она предала, и који на делу у свим случајевима живота творе по светим
заповестима Господа нашег Исуса Христа."
Као потврду тога да је у Руској земљи остало још много верних Господу нашем
Исусу Христу православаца и оних који благочестиво живе, баћушка отац Серафим је
рекао некада једном мом познанику, да ли оцу Гурију, који је био на послушању у
саровском конаку, или оцу Симону, домаћину Маслишченског газдинства да је једном,
71
кад је био у духу видео сву Руску земљу и она је била испуњена и као да је покривена
димом молитвама верујућих, који су се молили Господу."
***
Верујмо у наша тешка времена да ће Господ ради Својих слугу и сада помиловати.
Буди, буди!
Глава XI
Монаштво и свет
Међу поукама баћушке расејано је много савета о томе како треба хришћански
живети у свету.
Истина, сам "пламени" Серафим је неупоредиво много више волео и поштовао, као
што и доликује, ангелоподобну девственост, дакле, и монаштво: због тога је и оставио
свет. И више пута је у беседама с монасима с одушевљењем хвалио монашки живот.
Једном су код њега с Нижње-Новгородске пијаце у пустињицу свратили курски трговци.
На растанку су упитали баћушку:
"Шта заповедате да кажемо вашем брату (Алексију)?"
Угодник је одговорио:
"Реците му да се молим за њега Господу и Његовој Пречистој Мајци дан и ноћ."
А кад су они отишли преподобни је подигао руке ка небу и с одушевљењем, и то
неколико пута понављао пред дивејевском сестром Прасковијом Ивановном, која је тада
била присутна, славословље монаштву:
"Нема бољег живота од монашког! Нема бољег!"
И други пут, кад је у његов родни Курск путовао поштовалац преподобног,
И.Ј.Каратајев, и такође упитао да ли да пренесе нешто његовим рођацима, свети Серафим
је указујући на ликове Спаситеља и Мајке Божије рекао:
"Ево мојих рођака. А за живе рођаке ја сам већ живи мртвац."
И он је толико волео манастир и монашки живот да заиста никад чак ни у
помислима није пожалио због света и није пожелео да се врати назад. А кад је ова сестра
Прасковја због малодушности намислила да напусти Дивејевску обитељ, баћушка је
прозревши ово духом, позвао код себе у пустињицу, почео је да је теши и да јој ради
поуке прича о самом себи и о свом животу у манастиру. А на крају је додао:
"Ја сам, мати, цео манастирски живот прошао и никад, чак ни мишљу нисам
излазио из манастира."
"Како је разговор одмицао," говорила је касније сестра, "све моје мисли су се
помало умириле, а кад је отац завршио, осетила сам такву утеху, као да је болестан уд
одсечен ножем."
Даље ћемо видети с каквом љубављу се преподобни односио према својим
"сиротицама" дивејевским, с каквом нежношћу је говорио о њима и другима. Отац је
морао много да претрпи због њих:
"Ето, и долазе код мене, мати," сведочи сестра Ксенија Васиљевна у својим
записима, "и ропћу на убогог Серафима што испуњава заповести Мајке Божије. Ето, мати,
ја сам им и отворио у прологу из житија Василија Великог како су се саблажњавали
његовим братом Петром, а светитељ Василије им је и показао неистину њихових саблазни
и још силу Божију. И кажем: "А код мојих девојака у цркви читав збор Анђела и све силе
небеске присуствују!" Они су, мати, и одступили од мене посрамљени. Ето тако су,
радости моја, незадовољни убогим Серафимом, жале се што он испуњава заповести
Царице Небеске."
Веома умилан разговор о љубави према монахињама преноси старица Марија
Васиљевна Никашина.
72
"Док сам била удата, још мирјанка, муж и ја смо одлазили код баћушке Серафима.
Једном ме он упита:
"Да ли си видела Дивејево, и моје девојке тамо, мати?"
"Виђала сам," кажем, "баћушка."
"А да ли си виђала пчелице, мати?" опет упита он.
"Како, да нисам," кажем, "видела сам, баћушка."
"Ето, тако," каже, "мати, а пчелице се све око матице вију, а матица од њих –
никуда. Баш тако ће и моје дивејевске девојке, исто као пчелице, увек бити с Мајком
Божијом."
"Ах!" ускликнух ја, "како је добро увек тако бити, баћушка." И мислим: зашто ли
сам се удала?
"Не, мати, немој да мислиш тако као што мислиш," одмах он одговара на моје
мисли. "Не завиди мојим девојкама. Није добро. Зашто им завидети? Јер и удовицама је
тамо исто тако добро, мати! И удовицама је добро! Јер и оне ће исто бити тамо! Знаш Ану
пророчицу, читала си? Ето, то је удовица била, а каква, мати!"
Касније је ова слушкиња Божија обудовела и ступила у вољено Дивејево.
Али волећи монаштво преподобни је имао у виду истинске монахе и монахиње,
који монаштво нису примили ни због чега другог осим због љубави према Богу, ради
спасења своје душе; и притом, ако монашки пут не пролазе само спољашње, већ с добрим
благодатним последицама. У овом смислу је карактеристичан случај с једним студентом
богословије.
"У својој младости," записао је он касније, "пред завршетак богословије 1827.
године, по заповести старца Серафима живео сам у Саровској пустињи око три недеље.
Размишљао сам о монаштву."
Једном ми се баћушка обратио питањем:
"Зашто хоћеш у монахе? Вероватно се гнушаш брака?"
Ја сам на то одговорио:
"О светој Тајни брака никад нисам имао рђавих помисли, а желео бих да идем у
монахе с циљем да лакше служим Господу."
После тога старац је рекао:
"Благословен је пут твој! Али гледај: напиши следеће моје речи, и то не на папиру,
него на срцу: учи се умној, срдачној молитви... Само спољашња молитва није довољна.
Бог слуша ум и зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву с унутрашњом нису
монаси, већ црни угарци! Запамти да је истинска монашка мантија добродушно
подношење клевете и лажних оптужби: нема невоља, нема ни спасења."
Касније је младић примио монашки постриг с именом Никон и завршио је свој
живот као архимандрит Балаклавског манастира на Криму.
Многи су молили баћушку за благослов да се ради спасења душе удаље на свету
гору Атон, али је он саветовао да се спасавају у православној Русији.
"Тамо је врло тешко," говорио је, "неиздрживо тескобно... Ако ми (монаси) овде
плачемо, ићи тамо је за стоструки плач, а ако овде не плачемо, немамо шта ни да
размишљамо о светој обитељи.
Ономе ко достојно и по вољи Божијој прима монаштво свуда се открива велика
благодат. Ево како је радосно преподобни говорио о постригу Јелени Васиљевни
Мантуровој поредећи га у земаљском поретку с браком, овим најсвечанијим и
најсрећнијим тренутком у људском животу:
"Сад ти је, радости моја," рекао јој је о.Серафим, позвавши је из Дивејева у
пустињицу, "већ време да се са Жеником заручиш."
Уплашена Јелена Васиљевна је почела да рида и ускликнула је:
"Нећу да се удајем, баћушка!"
"Ти ме још не схваташ, мати," одговорио је отац умирујући, "само реци начелници
Ксенији Михајловној да је о.Серафим заповедио да се са Жеником заручиш – да се у црну
73
одећу обучеш. Ето, тако да се удаш, мати! Ето такав је Женик, радости моја! Твој Женик
одсуствује, а ти не падај у униније, већ се само јачај и буди храбра. Тако молитвом,
сталном молитвом и припремај све... Три године се и припремај, радости моја, да за три
године код тебе све буде спремно. О... каква ће неизрецива радост тада бити, мати! То ти
ја о постригу твом говорим, мати... А кад примиш постриг, у твојим грудима ће се
благодат подизати све више и више. А како ће бити тада! Кад је Архангел Гаврило ставши
пред Мајку Божију благовестио, Она се мало збунила, али је одмах рекла: "Ево слушкиње
Господње: нека Ми буде по речи Твојој!" Ево о каквом браку и Женику ти причам, мати."
Ево с каквим највећим и најблаженијим догађајем је на крају о.Серафим поредио
монашки постриг – с оваплоћењем Самог Бога у утроби Дјеве... Страшно је чак и рећи.
Али отац је говорио из искуства.
Монаштво треба да поштују и мирјани и срцем и делом и да тако макар мало буду
заједничари монашке благодати кроз друге: ради тога је баћушка саветовао да се у
манастире даје милостиња или да човек сам ради. И обрнуто, Господ ће, учио је он, строго
казнити вређање монаха.
Иван Семјонович Мељуков, брат дивне свете угоднице Марије, о којој ће касније
бити речи, који је пред крај живота био монах у Сарову, на послушању вратара, причао је:
"Још док сам био сељак-мирјанин, често сам радио код баћушке Серафима. И
много, много дивног ми је предсказао о Дивејеву. И увек је говорио: "Ако неко моје
сиротице-девојке увреди, задесиће га велика казна од Господа, а на онога ко се за њих
заступи и у нужди их заштити и помогне им, излиће се велика милост Божија одозго.
Господ ће наградити и онога ко чак срцем уздахне и пожали их. И рећи ћу ти, баћушка,
запамти: "Срећан је свако ко код убогог Серафима у Дивејеву проведе дан и ноћ, од једног
јутра до следећег: а Мајка Божија, Царица Небеска, сваки дан посећује Дивејево!"
А сами монаси за добро морају узвраћати само молитвама, и чак је чудно, отац им
је забранио и да захваљују за дарове:
"Молите се, молите се изнад свега за онога ко вам добро чини," поучавао је он своје
сиротице, "али никада, никада му се (доброчинитељу) речима не захваљујте, зато што ће
без захвалности примити и потпуну и сву плату и награду за своје добро, а захваљивањем
за добро које вам је учинио ви га поткрадате, лишавајући га већег дела награде коју је
заслужио добрим делом. Ко је доносио дар не доноси га вама, већ Богу: не треба ни ви да
му благодарите, већ нека он сам заблагодари Господу што Господ прима његов дар."
А узимање из манастира, макар и за своје рођене, преподобни је сматрао великим и
опасним грехом:
"То је као огањ који се уноси у кућу: ономе коме дате спалиће све и кућа ће се
разрушити и пропашће и сав род ће пропасти због тога! Ако имаш своје – дај. А ако
немаш, додај више молитве скрушеног срца."
Али зато је само монаштво, кад се у њему достојно живи, већ велика Божија
милост, не само за саме монахе, већ и за цео њихов род.
"Ако си по савету или по власти других, или на било који други начин дошао у
обитељ – не падај у униније: то је посета Божија (односно милост Божија). Ако будеш
поштовао оно што ти кажем, спасићеш се сам и ближњи твоји, о којима се бринеш: не
видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба (Пс. 36, 25) – Тако је
баћушка учио једног новог искушеника.
Али је посебно снажно изразио исту ову мисао у беседи с рођацима дивне
деветнаестогодишње схимнице Марте, бивше искушенице Марије, после њене смрти. Кад
је њена најастарија сестра Прасковја Семјоновна Мељукова, дивејевска монахиња дошла
код преподобног Серафима по мртвачки сандук који је он направио, отац је тешећи је
рекао:
"А ви не тугујте, мати: њена душа је у Царству Небеском и близу Свете Тројице
код престола Божијег. И сав Ваш род ће због ње бити спасен!"
74
И њеном брату, поменутом вратару, тада још сељаку Ивану после Маријине
сахране је рекао:
"Ето, радости моја, какве милости се удостојила од Господа! У Царству Небеском
код престола Божијег, у близини Царице Небеске са светим девојкама стоји! Она је
молитвеница за цео ваш род! Она је схимонахиња Марта, ја сам је постригао. Кад одеш у
Дивејево, никад не пролази поред, већ целивај гроб говорећи: "Госпођо и мати наша
Марто, помени нас пред престолом Божјим у Царству Небеском!"
Али, авај, неће се ни сви монаси спасити. Чак ни од његових дивејевских сиротица
неке неће бити удостојене помиловања. То му је у чудесном виђењу открила Сама Мајка
Божија 1830. године на празник Успења.
"Небеска Царица, баћушка," записао је касније ово казивање протојереј Садовски,
дивејевски духовник, "Сама Небеска Царица је посетила убогог Серафима. И ето, каква је
наша радост, баћушка! Мајка Божија је неизрецивом благошћу покрила убогог Серафима.
"Љубимче Мој!" рекла је Преблагословена Владичица, Пречиста Дјева. "Моли од
Мене шта хоћеш."
"Чујеш ли, баћушка? Какву је милост према нама показала Царица Небеска!"
"А убоги Серафим," наставио је баћушка, "Серафим убоги је и измолио Мајку
Божију за своје сиротице, баћушка! И молио је да се све, све сиротице у Серафимовој
пустињи спасу, баћушка! И обећала је Мајка Божија убогом Серафиму ову неизрециву
радост, баћушка!.. Само трима није дато: "Три ће погинути," рекла је Мајка Божија.
Притом се светли лик старца замаглио... "Једна ће изгорети, једну ће млин самлети, а
трећа..." ма колико да сам се трудио да се сетим," пише о.Садовски, "никако не могу:
очигледно је да тако и треба."
Седам месеци касније преподобни је имао друго јављање Богородице, најдивније.
Тада је присуствовала и сестра Евдокија Јефремовна. Њу је после виђења о.Серафим
подсетио и на то како га је претходни пут посетила Мајка Божија и испричао јој је следеће
детаље:
"Ево, мати," у обитељ моју ће се до хиљаду њих сакупити. И све ће се, мати,
спасити. Ја сам измолио, убоги, Мајку Божију и пристала је Царица Небеска на смирену
молбу убогог Серафима. И осим три, све је обећала Милосрдна Владичица да ће спасити,
све, радости моја! – Само тамо, мати," наставио је баћушка мало поћутавши, "тамо, у
будућности ће се све разврстати на три дела: "Заручене", које су својом чистотом,
непрестаним молитвама и делима својим заручене Господу: "Сав њихов живот и дисање
су у Богу и оне ће вечно бити с Њим. Изабране, које ће моја дела делати, мати, и са мном
ће већ бити у мојој обитељи. И зване, које ће само привремено наш хлеб јести, које ће
бити у тами. Даће им се само кревет, биће само у кошуљицама, и увек ће туговати! Ове
нерадне и лење, мати, које заједнички посао и послушање занемарују и баве се само
својим пословима. Како ће им мрачно и тешко бити! Стално ће седети, клатећи се из
стране у страну на истом месту! – И узевши ме за руку, баћушка горко заплака.
"Послушање, мати, послушање је изнад поста и молитве!" настави отац, "кажем ти
да нема ничег изнад послушања, мати. И ти тако говори свима." Затим ме је испратио
благословивши ме."
Преподобни овде открива тајанствене странице из будућег света, али наш плотски
и ограничени ум не може да расуђује о овоме. Само ми, монаси, треба да запамтимо и о
три погинуле и о многим званим, али авај, не изабраним. Даље сазнајемо за ужасну
судбину две осуђене игуманије. Није случајно угодник Божји плакао због нас, нерадних.
Извади нас из ове баруштине, Господе. Ради молитава Твоје Мајке и преподобног
Серафима.
Али чудно је баћушка завршио ову беседу о званима, као о неким туђима:
"Нас се оне не тичу, мати, нека неко време једу наш хлеб!"
75
Као туђе, истеране, од Бога заборављене... И сећамо се речи разбојника: "Помени
ме, Господе, у Царству Твом.. Тајанствени су судови Божији..." Боље је да имамо на уму
осуду и "суд Христов", као што Црква зове.
А сад ћемо прећи на поуке баћушке о животу у свету.
Читајући о опхођењу баћушке Серафима с мирјанима и о његовим саветима њима
упућеним, човек бива запањен, ганут и чак се понекад чуди видећи с каквом љубављу и
нежношћу се односио према њима. Заиста, понекад може чак да се учини да им је давао
предност у односу на монахе. Наравно, у суштини није било тако, већ смо чули од њега
самог о превасходству девствености. Али ипак је дубоке пажње достојан стални нежан
однос дубоког саосећања оца према мирјанима.
Ето они – и у браку живе, и децу рађају, и пословима се баве – неко као
велепоседник, неко на војној служби, неко се трговином бави, већи део тежачким
пословима и то као кметови итд. И чинило би се да човек нема због чега нарочито да их
поштује. Међутим, свети Серафим их скоро све прима увек радосно, назива љубазним
именима: "баћушка", "мајчица", "благо моје", а најчешће, "радости моја", у свечанијим
приликама "ваше Богољубље" и т.сл. И то без разлике у слојевима. Често се клањао до
земље онима који су дошли, више пута је целивао руке не само свештеним лицима, већ и
обичним људима. И тако није примао само побожне, већ и грешнике. И само у изузетно
ретким случајевима је испољавао праведни гнев, кад је видео лицемерје или гордост или
лукаве сплетке и преваре.
Не можемо да не приметимо да главна најближа лица при о.Серафиму и лица од
поверења нису били монаси, већ опет исти ови мирјани.
Михаил Васиљевич Мантуров, бивши управник имања и сиромашни велепоседник
Нижње-Новгородске губерније. Баћушка га је обично звао "Мишењка". Његова жена, Ана
Михајловна, Литванка родом, лутеранка по вери, стално је роптала на мужа зато што се
предао на безусловно послушање старцу, али се касније, после чудесног случаја с
кандилом које се само запалило у њеној кући смирила и завршила је живот у тајном
постригу.
Николај Александрович Мотовилов – велепоседник, позивни судија и ревизор
среских школа Симбирске губерније. Он је себе називао "Серафимов слуга". По
благослову баћушке оженио се обичном сеоском девојком, кћерком Ивана Мељукова, који
нам је већ познат, Јеленом Ивановном, која је доживела и обретење мо штију светог
Серафима 1903. године. Баћушка га је поставио и одредио да буде "хранитељ обитељи"
Дивејевске, њен старатељ. И Мотовилов је оправдао ово послушање, нарочито касније,
кад су се на обитељ обрушили прогони.
Трећи сатајник и сарадник баћушке на пословима везаним за манастир био је
такође породичан човек, о.Василије Никитич Садовски, који је Нижње-Новгородску
богословију завршио 1825. године и који је касније био дивејевски духовник. Свети
Серафим је њиме сам руководио и односио се према њему с пуним поверењем.
Овој тројици светских лица, а не монасима, баћушка је пред своју смрт завештао
бригу о Дивејеву: "Осим њих... никога не треба слушати." Покушао је да се умеша
саровски искушеник, извесни Иван Тихонов, који се издавао за "Серафимовог ученика",
али је то био самовољан човек, који је касније Дивејеву нанео огромну штету. Ипак,
баћушка је и њему много откривао за живота, ради његовог спасења.
"Осим мене," баћушка је често говорио својим сиротицама, "нећете имати оца.
Поверавам вас Самој Мајци Божијој, Она лично вам је Игуманија. А по Њој ће све бити
уређено."
Сетимо се да и врата његовог затвора први пут нису била отворена за монахе, чак
ни за строгог епархијског епископа Јону, већ за губернатора Безобразова и његову жену.
А ако се човек сети највећег, најдивнијег откровења о.Серафима – његове небеске
беседе о циљу хришћанског живота кад се преобразио Таворском светлошћу, и нехотице
76
се замисли: зашто се овога удостојио мирјанин, исти онај Мотовилов, "Серафимов слуга",
а не неки затворник-монах или макар барем свештеник Садовски?..
Осим ових истакнутих лица ми даље, на другом плану видимо и много других
мирјана: сељаке Мељукова, Јефима Васиљева, удовицу-племкињу Јеропкин у, Аксакова
итд. А и свако ко је био код светог стараца сматрао је касније да му је близак.
Чиме се објашњава овакав однос пустињака, затворника, монаха који је умро за
свет, према онима који живе у свету?
Одговор на ово више пута је давао сам баћушка својим, тачније
општехришћанским учењем о суштини хришћанства: стицању благодати Светог Духа. А
ово стицање није само могуће, већ је и обавезно за све без разлике. У својој дивној беседи
преподобни је о томе говорио Мотовилову:
"А што се тиче тога, баћушка, што сам ја монах, а ви мирјанин, о томе не треба ни
размишљати: Бог захтева праву веру у Њега и Његовог Јединородног Сина. За ово се
обилно даје благодат Духа Светог. Господ тражи срце испуњено љубављу према Богу и
ближњем – ево престола на којем Он воли да седи и на којем се јавља у пуноти Своје
наднебеске славе. Сине, дај Ми срце твоје, каже Он (Прич. 23, 26), а све остало Ја ћу ти
Сам додати, јер у људском срцу може бити смештено Царство Божије (Мт. 6, 33). Господ
једнако слуша и монаха, и мирјанина, обичног хришћанина, само ако су обојица
православни и ако обојица воле Бога из дубине својих душа, и ако обојица имају веру у
Њега, макар и као "зрно горушично" и обојица ће померати горе (Мк. 11, 23).
Слично је преподобни говорио и другом мирјанину, Богданову, скоро пред своју
смрт:
"Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу
Светоме" (Рим. 14, 17). Само не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро, и
девственост је славна... Бог је и брак благословио: И благослови их Бог говорећи: рађајте
се и множите се (1 Мојс. 1, 22). Само непријатељ све смућује."
Дакле, читава ствар је у стицању благодати Светог Духа, или што је исто то –
Царства Божијег. А ово Бог дарује независно од овог или оног облика живота, већ због
стремљења човека ка хришћанском животу. И зато суштинске разлике између монаха и
мирјана, заправо нема. Разлика може бити само у степену, али и то зависи од жеље и
подвига сваког.
Међутим, осим тога, било је и других разлога због чега се преподобни Серафим с
таквом срдачношћу односио према мирјанима: монаси су се и без тога спасавали живећи у
манастиру, а мирјанима је била потребна већа брига, тим пре што су обично код баћушке
долазили са својим тугама, невољама, недоумицама и болестима. Једном је код
преподобног дошао његов давни поштовалац и духовни друг, настојатељ и оснивач
Надејевске пустиње, блажени јеромонах Тимон. Пешке, у пролеће кад није било пута због
снега који се топио, с тешком муком је дошао из Костромске губерније у НижњеНовгородску код вољеног баћушке којег није видео преко двадесет година, и дошавши до
његове келије нестрпљиво је чекао сладосни сусрет са светим старцем. Али баћушка је све
време примао друге, и мушкарце и жене, и тек предвече је пустио о.Тимона. Градитељ је
пао пред ноге свецу и с тугом га је упитао: "Зашто сте се, на мене, грешног, прогневили и
цео дан ме нисте пуштали код себе?" Отац Серафим је посадио путника и друга да седне и
с великом љубављу почео да му говори:
"Не, није тако, оче Тимоне! Ја те волим, али сам то учинио због тога што си ти
монах, па још и пустиножитељ, зато и треба да имаш трпљење. А још сам те и испитивао:
чему си се научио живећи толико година у пустињи? Да ниси празан из ње изашао? А
остали људи – мирјани, па још и болесни – њих прво треба полечити и отпустити, јер
лекар није потребан здравима него болеснима (Мт. 9, 12), као што је Господ рекао. А с
тобом треба у слободно време више да поразговарам." И тако смо," завршио је своје
сећање о.Тимон, "целу ноћ провели у беседи."
Између осталог, овде ћу поменути и поуку коју је преподобни дао о.Тимону:
77
"Сеј, оче Тимоне, сеј, свуда сеј пшеницу која ти је дата. Сеј на доброј земљи, сеј на
песку, сеј на камену, сеј покрај пута, сеј у трњу, све ће негде нићи и израсти и донети
плод, иако не брзо. И таленат који ти је дат не криј у земљи да те Господар не преда на
испитивање и муке; већ га дај трговцима: нека тргују. Још ћу ти рећи, оче Тимоне, не
дружи се и немај савеза: као прво, с непријатељима Христове Цркве, тј. с јеретицима и
расколницима, као друго, с онима који не поштују свете постове, као треће, са женама, јер
оне много, нама монасима шкоде."
Иако су, строго говорећи, сви људи осим светаца болесни, код преподобног су
ишли они који су имали велике патње, и то често по неколико стотина, па чак и хиљада
врста. Како да их не утеши пре монаха? Навешћу један случај, који нигде у другим
житијима није објављиван, али је поучан за сваког страдалника. У књизи "Свето служење
јереја" (о.Тихона) речено је следеће.
Живели су муж и жена; били су обични интелектуалци и живели су у љубави.
Међутим, муж је имао порок – страст према вину. Што је време више протицало, тим га је
страст све више и више савладавала. Ни женине молбе, ни његови сопствени напори нису
доводили ни до чега. Намучена жена се упутила у Саров код баћушке о.Серафима и
ронећи вреле сузе испричала је њихов грех. Преподобни је пожалио, утешио и дао јој је
следећу поуку: да четрдесет дана тајно од мужа чита акатист Мајци Божијој. Она се
вратила кући и почела је да испуњава оно што јој је старац заповедио. Међутим,
мужевљева страст се нимало није смањивала. А пред крај, пре него што је истекло
четрдесет дана, на њен ужас и недоумицу, његово пијанчење се појачало до безумља.
Међутим, она је наставила да чита Богородични акатист. Четрдесетог дана с мужем се
догодило нешто необично и неочекивано: он са смирењем долази код жене, моли је за
опроштај за све своје грехове и муке које јој је нанео, и обећава јој да више неће пити. Од
радости јадна жена није веровала, али се захвалила Мајци Божијој и преподобном
Серафиму. И од тог дана муж је потпуно оздравио.
Али, вратимо се другим мирјанима, посебно онима који су били блиски пријатељи
свеца, пријатељи од поверења. Постојао је још један посебан разлог за поверење у њих,
они су били одани Серафимови послушници. Ово не примећујемо код већине саровских
монаха: многи од њих су чак гајили непријатељство према њему. Међутим, за такво дело
као што је оснивање обитељи, и то још женске, потребни су апсолутно послушни
сарадници. И живот нам показује да се простота душе испуњене поверењем понекад пре
може срести у смиреном мирјанину него у неком умишљеном монаху. А и саблажњиво је
било поверавати женску заједницу монасима: јер ни сам девствени Серафим ниједном чак
није посетио своју обитељ, осим јединственог проласка после сахране у чину јерођакона, а
и ни тада није остао у њој на трпези, без обзира на кишу, пешке је отишао у Саров. И
други пут, кад је у Дивејеву М.В.Мантуров саградио Рождественску цркву и сусед по
саровској келији, монах Павле звао о.Серафима на освећење, отац му је одговорио:
"Не, зашто да их узнемиравам, нећу ићи. Ни ти немој да идеш. Боље је дати им оно
што им треба: оне ће све саме распоредити како треба. А код њих не треба ићи."
Али поред свега овог, ипак остаје нејасно до краја то што је преподобни на
известан начин давао предност добрим мирјанима у односу на монахе. И зар се не може у
томе видети још један посебан разлог? Зар још за живота преподобног није наступило оно
гашење духа међу монасима и јерарсима, и свештеницима, о којима се баћушка изразио
тако оштро назвавши спољашње делатеље "црним угарцима"? Зар нису наступала времена
кад се истински хришћани ниеу могли одредити по својствима свог положаја, чина,
облика живота, - не по имену, већ по истинској благодатној суштини? Зар нисмо ми у
наше време сведоци како они који би требало да штите истину, остају према њој
равнодушни, а лица незванична у Цркви, обични мирјани, религиозно настројени,
представљају бедем Цркве? И остварује се реч Господња: последњи постају први.
Познато је да се међу пророчанствима преподобног Серафима сачувало још једно,
које се до данас крије, да не би било саблазни – предсказање о паду архијерејског чина, о
78
оскудевању ревности у њему за славу Божију. 20 Не могу њиме да се хвале ни обитељи,
које се више баве уређивањем него "духовним умећем", молитвено созерцатељном
побожношћу и светошћу живота. Јер, не носе случајно у наше време казну очишћења и
епископи и свештеници; нису без воље Божије затворени манастири, чак и најбољи, али
пре свега имућни.
И на крају, зар није у наше време оскудице истинског хришћанства требало целом
свету и свима показати шта је оно доноло не само за монахе и клир, већ за цео свет, дакле,
пре свега за саме мирјане? Зар није запањујуће то што је Сам Господ Спаситељ прво чудо
учинио на браку у Кани Галилејској претворивши воду у вино? Он је тиме звао
човечанство на духовно претварање и преображај живота, управо у овом свету. А ово је
могуће свуда и за све. И суштина овога састоји се стицању благодати у својој души, а кроз
то и њеном ширењу у читавом живота у околини. Зар је заправо хришћанство донето за
монахе? Не, - него и за све људе. И сви се призивају на ово "стицање благодати Светог
Духа", или Царства Божијег на које треба подсетити цео свет, који је заборавио саму
суштину хришћанства, што је и учинио велики светски светилник, преподобни Серафим.
Тако је у своје време велики и преподобни угодник и "Нови Богослов", свети Симеон (VI
век) посећао охладнеле Грке, монахе и мирјане, на поимање хришћанства које су
изгубили, као на живот, и који се притом јасно може осетити, у Светом Духу. Серафимова
беседа ће ускоро заблистати.
Дакле, оба пута: и монаштво и брачни живот, могу бити спасоносна. А питање који
од њих ће свако изабрати, решава се различито. У суштини, оба имају исти циљ: стицање
благодати Светог Духа. А по степену самоодрицања и подвига добро монаштво је изнад
породичног живота: Неожењен се, каже апостол, брине за Господње, како ће угодити
Господу (1 Кор. 7, 32). Али зато је монашки пут тежи од световног, монашки живот не
могу сви да издрже, рекао је баћушка некој племкињи која је већ била у годинама. – Стога
је јасно зашто људи углавном предност приликом избора треба да дају брачном путу: он је
Богом благословен. Али и у том случају Господ никога не приморава на девственост,
рекао је баћушка, "нема принуде од Господа, али" одмах је додао, "све је могуће ономе ко
верује. И само у очигледним случајевима неспособности за девственост, и уз одсуство
одлучности, боље и безбедније је да без колебања ступају у брак и спасавају се у овом
"средњем" путу по речима светог Григорија Богослова. А на крају крајева, овај или онај
пут, или боље речено: и овај и онај п ут јесу "дарови Божји" и оба су дата ради спасења,
као што директно каже апостол Павле: Јер хоћу да сви људи буду као и ја (у
девствености), али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако (1 Кор. 7, 7).
Молитва, расуђивање, а посебно искуство мудрих и прозорљивих саветника довешће до
познања Божије воље, до примања свог дара од Бога. А ако и ово буде нејасно или
сумњиво, треба бирати брачни пут, као такође Богом дат, добар, благословен, а не
прекоран (сачувај Боже од таквог светогрђа!) – и подвизавати се у њему."
Али кад нам Господ на нашем путу шаље духоносне саветнике то треба сматрати за
милост Божију и треба им прибегавати у случају недоумице. Тако се и дешавало с многим
лицима која су се преподобном Серафиму обратила ради благослова за монаштво.
"Једном," пише у Летопису, "1830. године један искушеник Глинске пустиње који
још није коначно решио свој животни пут, нарочито је дошао у Саровску обитељ и питао
је о.Серафима да ли има благослов Божји да ступи у монаштво. Млад човек, не познајући
још добро самог себе, не усвојивши мисао о свом призвању, колебао се између света и
манастира. Није имао коме да исприча своје мисли, у близини није било човека који би
решио његово животно питање. Ево, долази глински искушеник код о.Серафима и пада
пред његове ноге, моли да развеже његову душу од вихора сумњи, питајући: постоји ли
воља Божија да он и његов брат Николај ступе у манастир?
20
в. " Велика Дивејевска тајна" у књизи С.Нилуса "На обалу Божије реке", II део.
79
Зар није и сам о.Серафим пре неколико десетина година ишао у Кијев код
затворника Доситеја?... А искушенику је одговорио овако:
"Сам се спасавај и брата свог (рођеног) спасавај!" Затим је мало размисливши
рекао: "Сећаш ли се житија Јоаникија Великог? Путујући по горама и врлетима случајно је
испустио из руку свој жезал који је пао у провалију. Жезал није могао да дохвати, а без
њега светац није могао да иде даље. У дубокој тузи завапио је ка Господу Богу и Анђео
Господњи му је невидљиво дао нови жезал.
Рекавши ово о.Серафим је у десну руку искушеника ставио свој сопствени штап и
изговорио је:
"Тешко је управљати људским душама! Али у свим твојим напастима и невољама у
управљању душама браће Анђео Господњи ће непрестано бити с тебом до свршетка твог
живота."
Тако је духоносни Серафим одлучно одређивао судбину оних који су га питали за
савет.
Поводом овог случаја навешћемо на овом месту и своје казивање о сличном
чудесном одговору баћушке у наше дане, који сам записао у свесци успомена: "С оног
света".
После овога искушеник је одлучио да ступи у манастир. На постригу је добио име
Пајсије, и 1856. године био је унапређен у игумана Астраханског Чуркинског
Николајевског општежитељског манастира, а шест година касније је унапређен у
архимандрита исте ове обитељи, поставши, тако као што је предвидео старац Серафим,
пастир људских душа. А његов рођени брат, за којег је о.Серафим рекао: "Спасавај брата,"
ступио је у манастир с именом Назарије и свој живот је окончао у Козелецком
Георгијевском манастиру у звању јеромонаха."
"У Санкт-Петербуршкој Духовној Академији у студентским годинама имао сам
пријатеља и друга Николаја В.С-ва. Пријатељи су га од миља обично звали "Кољечка". На
другој или трећој години он је намислио да прими монаштво. Размишљао је, молио се,
питао за савет нека духовна лица, али ни од кога није добио одређен и коначан одговор:
"Иди." "Можеш да будеш монах, али би такође био и добар свештеник," говорили су му
људи које је питао.
Кољечка није био задовољан. И поново је чезнуо за монаштвом. Мало пре тога
било је прослављање преподобног Серафима и обретење његових моштију. Ја сам, две
године касније, желео да се поклоним угоднику и упутио сам се у Саров. А отуда,
купивши у манастиру поклончиће, дођох у Академију на почетку школске године. Између
осталог, Кољи сам донео иконицу преподобног. А он је одавно посебно поштовао
Саровског Чудотворца – пре његове канонизације. Ја притом нисам имао никаквих
посебних намера. Међутим, ево шта се десило с К. Добивши од мене пријатан поклон он
је, као што ми је касније сам причао, одлучио да се обрати преподобном с молбом: да ли
да овако или онако оконча питање које га је мучило. Желео је да зна само једно: да ли
постоји воља Божија да иде у монахе?
"Дакле," причао ми је, "ставио сам твоју иконицу испред себе у соби и рекао наглас
мом милом угоднику: "Баћушка, преподобни Серафиме, велики Божји Чудотворче! Ти си
сам за твог живота говорио да људи долазе код тебе на гроб и да ти све откривају као
живом. Баћушка драги! Већ ме је измучило ово моје питање о монаштву. Реци ми:
"Постоји ли воља Божија да идем у монахе или не? Ево, начинићу ти три метаније, као
живом, и отворићу твоје житије (то је, чини се, била књига Левитског о преподобном
Серафиму) и тамо где падне мој поглед, нека ми буде одговор."
Тако је све и урадио: начинио је три метаније, отворио је житије на левој страни и
његове очи су пале на одељак који почиње речима:
"1830. године један искушеник Глинске пустиње" итд. – оно о чему смо управо
писали: "Да ли постоји воља Божија да идем у монахе?" Мој друг се обрадовао и са сузама
је почео да благодари свом чудотворцу који је и њега сад на тај начин благословио на исти
80
пут. Колебања су окончана. И убрзо се уместо слуге Божијег Николаја родио
новопострижени "брат наш Серафим" назван тако по чуду откровења које му је
преподобни дао о монаштву. Остварили су се и други детаљи из исте ове приче о
глинском искушенику: брат Серафим је такође постао пастир-епископ. А осим тога,
необична подударност је била и с "рођеним" братом, о којем тог пута С-в у молитви није
ни размишљао, пошто је био обузет само мишљу о самом себи: он је такође имао брата
који је повремено патио од нејасне сете и главобоља. И у тим тренуцима много му је
помагао старији брат Николај тешећи га и храбрећи га. И одједном он добија одговор и за
њега: "И брата спасавај." Тако је и учинио: по завршетку Академије о.Серафим је узео код
себе и своју мајку – удовицу, и брата ради заједничког живота. Затим га је постригао у
монахе с именом Сергије: сад је већ у чину архимандрита и он се спасава заједно са
својим братом – архијерејем. А њихова мајка се мирно упокојила."
Наравно, не треба овакав начин спознавања воље Божије претворити у прави ло, јер
ће то онда већ личити на гатање. И овакав пут не одобравају богомудри разумни старци и
светитељи. У историји Дивејевске обитељи на овом путу се догодила велика и погубна
збрка. Нижње-Новгородски епископ Нектарије у чијој надлежности је била ова обитељ
хтео је да унапреди у игуманију неку сестру Гликерију Зањатову, упркос жељи већине
сестара да остану с ранијом настојатељицом Јелисаветом Ушаковом. Због тога је без
обзира на законе употребио жреб написавши имена мати Јелисавете, сестре Гликерије и
још једне, исто из њене партије, Параскеве Јерофејеве. Жреб је пао на Гликерију, коју је
подржавало само четрдесет сестара, а осталих четири стотине – мати Јелисавету. После
тога се подигао велики метеж. И ево, блаженопочивши митрополит Московски Филарет је
у својим размишљањима између осталог писао:
"Знао сам да преосвећени гледа на жреб који је извукао као на вољу Божију и зато
своју одлуку ставља изнад одлуке Светог Синода."
Овакво гледиште митрополит Филарет је сматрао неправилним. Након што је исту
тачку гледишта исказао и Свети Синод, решавање ствари жребом било је поништено, а
мати Јелисавета враћена на законито место, а сестра Гликерија је са својим приврженим
следбеницама била удаљена из обитељи. Мир је био васпостављен.
И неки други светитељ, поглавар Цркве, писао је поводом друге ствари:
"Треба се молити да Господ укаже пут и крунише успехом наше дело; али одлуку
треба доносити само по свесном убеђењу у њену разумност и сврсисходност,
преузимајући уједно и сву одговорност за ову одлуку."
А ако смо и навели испричани случај, то нисмо учинили као правило, већ као
посебан, изузетан случај испољавања воље Божије, који се касније оправдао и у
стварности.
Свети оци, на пример, Варсануфије Велики, а за њим и други, укључујући и аутора
"Невидљиве борбе" указују овакав пут за разрешавање недоумица уз унутрашње одбијање
своје воље и одлука с предубеђењем, тј. да се човек обрати у трикратној, по угледу на
Господа у Гетсиманском врту, молитви Богу, и да притом са свом одговорношћу у савести
расуди о ствари поново; после тога треба да донесе ону одлуку којој је његово срце макар
мало наклоњено.
Али и уз све ово дар расуђивања је посебан дар Божји, који даје Дух Свети:
"Једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости... а другоме разликовање духова," каже апостол
Павле (1 Кор. 12, 8, 10).
И преподобни Серафим учи:
"Настојатељ, као пастир словесних оваца, мора да има дар расуђивања, да би у
свакој прилици могао да даје корисне савете сваком, ко тражи његову поуку." И не "може
сваки човек," по речима светог Петра Дамаскина, "да даје савете онима који их траже, већ
ко је од Бога примио дар расуђивања и од многог пребивања у подвижништву стекао
прозорљив ум."
81
Али осим као посебан дар Божији расуђивање се стиче, по речима о.Серафима и од
сталног, "дан и ноћ поучавања у Светом Писму", у "Закону Господњем". На крају, указује
им се још један пут ка овом:
"Послушан много успева у сазидавању душе; осим онога што стиче кроз ово
поимање о стварима и долази у умилење."
А кад постоји директна одлука власти, баћушка о.Серафим заповеда да се испуњава
беспоговорно, за свето послушање:
"Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога,
а власти што постоје од Бога су установљене." (Рим. 13, 1).
"Онај ко се повинује повинује се у свему. А ко је у једном одсекао своју вољу, а у
другом није, имао је своју вољу и у ономе што је одсекао."
"Није угодно Богу оно што се ради по свом, чак ни ако изгледа да је добро."
Зато је баћушка послушање упорно саветовао свим монасима, а посебно својим
"сиротицама": послушање је изнад поста и молитве, "стално им је понављао."
Мирјани имају свој пут. Али и тамо, као што ћемо видети, постоје и своји путеви
послушања и спознавања воље Божије. И тамо, у свету, и треба и може се живети
благочестиво и спасавати се. На то ћемо сада и прећи.
Није могуће прикупити све савете о.Серафима, а није све ни објављено.
Изабраћемо главно и оно што има практичан значај за људе који се подвизавају у свету.
Глава XII
Благочестивост у свету
Разговарајући с мирјанима баћушка је испољавао натприродну осетљивост према
душевном стању сваког, као да је у самом себи видео туђу душу. И зато његови савети
нису били уопштене поуке, већ су одговарали на скривена осећања и мисли посетилаца. И
другима је после себе саветовао да се прилагођавају људима:
"С душевним човеком треба говорити о душевним стварима, а с човеком, који има
духовни разум треба говорити о небеским предметима. А понекад о духовном и уопште не
треба говорити - посебно кад се у њима не уочава жеља да слушају.“
Али пошто су код њега самог људи долазили отворене душе, баћушка им није
откривао само своју љубав, већ и саму душу. И тада су се из њега изливали мудри и
спасоносни савети. "Често је," пише аутор Летописа, "он откривао "најскривеније
помисли" посетилаца и тада су "потоци суза извирали из ових људи, који су имали тврдо,
окамењено срце." И сви су одлазили од њега с поуком, понекад за цео свој живот.
По његовом или боље речено – општехришћанском учењу човек и може и треба да
се спасава у сваком знању и стању. Тако говори и велики апостол Павле:
Само како Бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи.
И тако заповиједам по свима црквама... све је држање заповијести Божијих. Сваки нека
остане у ономе звању у коме је призван. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него
ако и можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу,
слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов (1 Кор. 7,
17, 19-22).
Зато ми у житијима и поукама преподобног не видимо ни понижавање брака, ни
безусловно хваљење монаштва; ни понижавање богатих ако су они смирени и
благочестиви, нити давање предности сиромашнима ако се они не узвишавају духовним
животом. Заиста је "све у поштовању заповести Божјих."
Клирици, чиновници, војна лица, већином сељаци, трговци, иду код њега; и све
њих једнако љубазно и озбиљно прима о.Серафим, свима даје потребне поуке, утехе,
одговоре.
Пре свега: колико је људи код њега долазило с питањем о браку, а понекад о
монаштву. И с каквом вером је он решавао њихове недоумице, као да је свевидеће око
82
Божије гледало у њему. И притом често није решавао онако као су то мислили они који су
питали. Ево неколико запањујућих примера...
Једном су га посетиле две девојке: једна млађа из трговачког рода, а друга већ
старија, племкиња. Друга је тежила ка монаштву, али јој родитељи нису давали благослов
за то, а друга није ни помишљала на монаштво. Племкињу је упорно саветовао да ступи у
брак. "Брачни живот је," говорио јој је он, "благословио Сам Бог. У њој само с обе стране
треба поштовати супружничку верност, љубав и мир. У браку ћеш бити срећна, а за
монаштво ти нема пута. Монашки живот је тежак, не могу сви да га издрже."
А млађој девојци је отац заповедио да ступи у монаштво и чак јој је рекао назив
манастира у којем ће се спасавати. Јасно је да су обе посетитељке биле незадовољне
беседом и да су од старца отишле разочаране. Међутим, касније се све догодило управо
онако како је о.Серафим предсказао.
Мисао о благословености брака отац је често понављао својим посетиоцима. Код
њега је дошао један младић с молбом да га благослови да ступи у манастир. Али,
преподобни је испитујући његову решеност и укрепљујући га у доброј намери намерно
рекао о браку:
"Не могу сви да приме ово и на то Господ не приморава. Али," овде је и додао
скривено, "све је могуће ономе ко верује... Остани у миру, жени се; не заборављајте ти и
твоја супружница дружељубивост, гостољубивост; држите се оних добродетељи које ће се
помињати на Страшном Суду Божијем по светом Јеванђељу: гладан бих и нахранисте Ме;
жедан бих и напојисте Ме; наг бејах и обукосте Ме... Ево у чему је ваше спасење! И још
додајте чистоту, немојте општити средом и петком и у празничне дане и недељу. Деца се
рађају мртва због тога што родитељи не чувају чистоту, због непоштовања среде и петка;
а због непоштовања празника и недеља жене умиру на порођају.
Младић се вратио кући, али се од савета баћушке у њему се још више распламсала
жеља за монаштвом и годину и по дана касније ступио је у Саровски манастир.
Понекад је о.Серафим неочекивано везивао судбине људи који се никад раније
нису видели. Неки официр је дошао да моли за благослов да ступи у брак. Баћушка му је
рекао да је његова невеста већ ту, у гостионици. Ускоро је код њега дошла и ова девојка,
такође ради благослова за брак, имајући у виду већ одређеног човека.
"Не, твој младожења је овде, у Сарову," одговорио јој је старац.
Млади људи су се упознали, а затим су обоје дошли код угодника Божијег, и он
благословио њихово венчање.
Брак је био веома срећан.
О.Серафим је често видео шта ће бити с породицама у будућности. Отац му је
донео кћерку – дете, да је благослови. Отац Серафим је погледавши је рекао:
"Њен пут је тежак: удаће се за мужа који ни за Бога знати неће."
Други случај. Дошла је код баћушке млада жена трговца из Јелатме, Ј.П.Гусјева.
Он ју је ухватио за руку, увео у келију и пољубивши је у главу, рекао:
"Ова глава ће много несреће видети! У невољи ћеш зачети и у радости ћеш све
пожњети." Тако је и било.
"Имала сам много деце," причала је она касније, "а он ми је причом предсказао
истину: одгајила сам их, све сам поженила и све сахранила. И сад сам остала сама на
белом свету."
Онима који су ступили у брак о.Серафим је заповедао да се не разилазе, ма како
тешко било, чак ни под изговором девственог живота касније. Наводимо следећи пример.
Неки Т-ви су се разишли и одвојили децу. Муж је свратио у Саров код о.Серафима.
Чим га је баћушка угледао, почео је строго да га разобличава и необично претећи поче да
наређује:
"Зашто не живиш са женом? Бежи код ње, бежи!"
Разобличени муж је послушао баћушку, вратио се жени и њихов остали живот је
прошао у јединству и слози.
83
Између осталог, позната су два случаја кад је о.Серафим благословио на ступање у
манастир породичне људе, али то је било у посебним условима.
Један благочестиви посетилац манастира је дао завет да ће примити монаштво.
Међутим, вративши се кући, ступио је у брак и већ је имао двоје деце. Али, савест му није
давала мира, и он се по савету саровских монаха обратио преподобном старцу. Угледавши
га како је изашао из келије с ашовом у рукама, посетилац паде пред његове ноге,
преклињући га да му да савет и поново благослови на жељени монашки пут. Отац
Серафим је саслушавши све рекао:
"Ако тачно по свом завету испуниш сва монашка правила, иди с миром на пут
твој."
Затим је старац благословио молиоца и он је отишао кући препустивши све остало
вољи Божијој. Убрзо му је умрла жена, а после ње и деца. Сахранивши их, покајани
грешник је дошао у Саров, примио монашки постриг и завршио је свој живот као
примеран подвижник.
Други пут је једном трговцу о.Серафим сам рекао: "Остави свет." После дугог
размишљања муж је почео да наговара жену да оде у манастир с кћерком да би затим и он
могао да постане монах. Међутим, жена ово није желела и почела је да се позива на
незбринутост родитеља, а онда је и отворено изјавила да она нема никакву жељу да иде у
манастир. Али, убрзо су умрли и старци-родитељи и сама жена; а отац и кћерка су се
разишли по разним манастирима. Он је касније примио постриг с именом Мелхиседек.
Међутим, овакви случајеви су били крајње ретки. А углавном је о.Серафим давао
поуке како да се живи у породици. Део ових савета смо већ чули. Навешћемо још и друге.
Заповедио им је да се више брину за васпитање душе деце, него за то да им се усаде
различита знања, иако баћушка ни ово није негирао. Неки Богданов га је упитао: да ли
треба учити децу страним језицима и осталим наукама? Отац Серафим је рекао:
"А шта је лоше у томе ако човек нешто зна?"
"А ја сам, грешни," пише Богданов, "помислио, расуђујући светски да је потребно,
ипак да он сам буде учен да би одговорио на то. Али сам истог часа од прозорљивог
старца чуо разобличење: "Откуд, ја мало дете да одговорим на ово у поређењу с твојим
разумом? Питај неког паметнијег!"
А ево поучне приче за родитеље који се брину за религиозно васпитање своје
дечице.
"У лето 1829. године сам," саопштава коњички капетан Африкан Васиљевич
Теплов, такође један од оданих поштовалаца и пријатеља преподобног, "отпутовао у
Саров са женом и децом. Успут је моја жена, видећи да се наш најстарији син, који је имао
око десет година, бавио искључиво читањем свештених књига не обраћајући никакву
пажњу на околину, почела да се жали да су наша деца превише везана само за свештене
књиге и да се уопште не брину за своје лекције, за науке, и за остало што је потребно у
свету. Кад смо дошли у Саров одмах смо се упутили код о.Серафима и били смо
примљени врло љубазно. Благосиљајући ме, он је рекао да останемо ту три дана.
Благосиљајући моју жену он рече:
"Мајко, мајко! Не жури да учиш децу француском и немачком, него прво припреми
њихову душу, а остало ће се касније придодати (Мт. 6, 33)."
А благосиљајући обоје наше деце, старијег је удостојио да га назове "благом
својим". Тако је праведни старац разобличио неправедно роптање моје жене."
Сам баћушка је волео децу, те рајске цветове. Наводи се неколико умилних
случајева из његовог живота.
Симбирска велепоседница Ј.Н.Пазухина је допутовала 1830. године да посети
баћушку. А кад је пришла његовој келији испоставило се да је ова закључана изнутра:
старац није примао. Неки су покушали да творе монашку молитву ("Молитвама светих
отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас"), али се врата нису отварала.
84
"На крају сам се," саопштава посетитељка, "обратила дами с малом девојчицом која
је стајала поред самих врата да натера малишанку да изговори молитву говорећи да је она
најдостојнија од нас. И чим је малишанка изговорила молитву врата су се истог трена
отворила."
Сличан случај се десио и други пут у пустињици. Народ се спремио да оде тамо да
би видео баћушку и да би од њега добио макар благослов. Међутим, свети старац је тада
због нечега одлучио да никога не прима и неприметно је из своје келије изашао у шуму и
сакрио се у високој трави. Међу посетиоцима је тада била Н.Аксакова с децом. Пошто
нису смели сами да узнемиравају старца и чак ни да га траже, богомолници научише
невину дечицу да иду по трави и да зову баћушку да се одазове. Они су убрзо открили
Божијег угодника који се сакрио, али је он почео да им показује знаке да га не одају. А
невина деца обрадована тиме што су га нашла, још гласније почеше да зову посетиоце
који су га чекали; и баћушка је с радосним осмехом устао из траве, пришао с љубављу
својим невиним "издајицама" које су га без икакве бојазни као чисти срцем окружиле и
почеле да се мазе око овог Божијег детета (Мт. 18, 3-4). Одмах приђоше и одрасли.
Понекад је баћушка узимао децу на своје руке.
"Први пут сам," причала је дивејевска сестра Анастасија Протасова, "била код
старца Серафима још као мала заједно са својим родитељима. Други пут сам била код
њега кад ми је било седам година с мајком и дивејевском Ирином Прокопјевном. Он нас је
благословио и заповедио је да целивамо икону Мајке Божије. А пошто нисам могла да
досегнем икону која је стајала на столу, он сам ме је подигао и дао ми је да целивам
Царицу Небеску."
У току ове посете баћушка јој је већ предсказао да ће бити монахиња у Дивејеву.
Кад јој је било 16 година о.Серафим јој је отворено рекао: "Тебе је Мајка Божија од седме
године изабрала за монахињу." Кад су му донели још њеног трогодишњег брата Ивана
баћушка га је узео из руку дадиље и "пружајући ка мени," сећа се Протасова, "упитао:
"Имате ли башту?" – Одговорих му: "Имамо." Тада он рече: "Ти га, мајко носи по башти и
стално понављај: "Господи, помилуј, Господи, помилуј, Господи, помилуј!" Он ће одрасти
и биће благо наше вољено, а храни га сама, из својих руку.
Касније је Анастасија постала сестра Дивејвске обитељи.
О себи је још причала извесна Наталија Јевграфова:
"Кад ми је било пет година, случајно сам била поливена врелом водом. Лекарска
средства ми нису била ни од какве користи. Моја тетка, због чије непажње сам
пострадала, обратила се у молитви о.Серафиму. Доневши ми његову слику дала ми је
поуку да сама призивам у помоћ добродетељног старца. Слику су ставили код моје главе."
После овог дана заспала је и видела себе као да је у Сарову, а о.Серафим јој је
рекао: "Ти ћеш, малена, бити здрава." Бол је престала. Малишанку су касније одвезли у
манастир и она је тамо видела све као што је сањала у виђењу. А посебно је до суза била
запањена истоветношћу баћушке с његовим ликом који је видела у сну.
"Старац ми се нежно обратио," прича она даље, "и рекао: "О, и малена је дошла код
мене!" – Притом ме је загрлио, пољубио у главу и дуго мазио."
После тога ћемо још једном видети с каквом необичном нежношћу је свети старац
дочекао дванаестогодишњу девојчицу, дете-подвижницу, будућу схимонахињу Марту.
А за крај ћу навести случај који је саопштио његов мали виновник Ј.М.Неверов.
Још као дечак, он је са својом мајком допутовао из родног дединог имања Верјакуш, из
Ардатовског среза, у Саров. Кренули су код баћушке. Народа је било много. Он је по свом
обичају гостио посетиоце мајушним просфорама и вином из кашичице. Једна млада дама,
Засецка, никако то није хтела да прими и стално је окретала главу. Отац Серафим јој је
тада рекао: "А ти, прстићем, мајчице, прстићем!" односно, премести с кашичице у уста.
Млада дама се засмејала од ових речи. За њом је необуздано гласно почео да се кикоће и
дечак. Дама је изашла, а затим је мајка извела и свог веселог сина и за казну га је оставила
без јела. А после извесног времена одвела га је до келије баћушке да моли за опроштај, а
85
сама је остала напољу. Пошто је изговорио молитву за улазак, дечак је ушао код
о.Серафима и видео га је како седи у мртвачком сандуку с књигом у рукама.
"Здраво, друже мој, здраво. Шта ти треба?" изузетно љубазно му се обратио старац.
"Мајчица ме послала да вас молим за опроштај што сам вам се ономад смејао."
"Мајчица те је замолила," најдобродушнијим тоном, али с акцентом на речи
"мајчица", рекао је о.Серафим. "Па, заблагодари од мене твојој мајчици, мој друже!
Благодари јој од мене, што се заступила за старца. Молићу се за њу, благодари јој."
Ја сам, пошто сам био свестан своје кривице пред старцем, дозволио себи да кажем:
"Не, није ме мајчица послала, већ сам сам дошао."
"Сам си дошао, мој друже, па добро, благодарим ти, благодарим! Нека буде на теби
благослов Божји!"
Притом ме је позвао код себе и благословивши рекао: "Кајање и грех скида, а ту и
није било греха. Христос с тобом, друже мој!"
После овога баћушка је заповедио дечаку који је добио опроштај да седне на једину
клупицу поред његовог ковчега и отворивши у његовим рукама Јеванђеље, почео је да
чита: Не судите да вам се не суди и остало из 7. главе Јеванђеља по Матеју. На дете су
речи Господа оставиле потресан утисак за цео живот. Баћушка је с љубављу испратио
нехотичног несташка који се смирио и затим га је увек с нежношћу дочекивао кад би овај
долазио код њега. Касније се дечак удостојио да буде посматрач необично умилног
причешћивања старца Светим Тајнама у својој келији – о чему је већ било писано.
"Чак и сад," завршава већ одрасли Неверов, "прилазећи Причешћу и понављајући
за свештеником речи молитве пред Причешће, у мислима видим пред собом
величанствени лик о.Серафима с путиром у рукама."
У погледу родитеља баћушка је деци заповедио да их поштују, чак и у случајевима
кад су ови имали неке немоћи. Тако је на пример, неки син дошао код њега са својом
мајком која је патила од порока пијанства. Само што није заустио да почне да се жали на
њену слабост преподобни му је затворио руком уста. А затим се сам обратио несрећној
жени и рекао:
"Отвори своја уста!"
Кад их је отворила о.Серафим је дунуо на њу три пута. А пратећи је додао је:
"Ево вам мог завештања: немојте имати у својој кући не само вино, него ни посуду
за вино, јер ти," рекао је баћушка обраћајући се мајци, "више нећеш моћи да поднесеш
вино.
Други пут се одвијао овакав разговор.
"Једном сам била код о.Серафима," прича М.В.Никашина, касније дивејевска
сестра, "са својом рођеном сестром, која је била удата за једног свештеника, али је
обудовела. Старац је благосиљајући моју сестру рекао: "Живот је твој, мати, благословен
до самог твог успења." На то му је моја сестра одговорила:
"Ја стално грешим, свађам се са својим родитељам зато што он, препустивши своје
место мом брату, сам стално живи код мене."
Отац Серафим јој на то одговори:
"А с ким, мати, да живиш, ако не с родитељем?"
"Имам, баћушка, сина који сад завршава школовање, и надам се на њега."
"Никакве, мати, наде нема, никакве!" опет се успротивио старац.
Заиста, њен син је ускоро умро и морала је да живи с родитељем."
После породичног живота, заједничког за људе у свету, баћушка је давао поуке и о
различитим врстама служења и делатности.
Навешћемо неколико примера из различитих кругова друштва.
Ево, долази на Божић 1830. године у Саровски манастир Богданов, који је обављао
начелничку чиновничку дужност и пита баћушку:
"Да ли да наставим да служим или да живим на селу (на имању)?"
86
"Још си млад, служи," одговорио је старац. "Али моја служба није добра,"
успротиви се он.
"То је од твоје воље," објаснио је баћушка, "зато што човек на свакој служби, на
сваком послу може да се спаси."
У житију свеца има много случајева кад су му се за савет обраћала војна лица. И он
никад није дао ни најмањи наговештај на понижавање овог звања. Чак обрнуто, може се
истаћи да је према њима баћушка био пажљивији и љубазнији.
Иван Јаковљевич Каратајев је због потреба свог пука у октобру 1830. године
пролазио из Курска поред Сарова. Пошто се много наслушао о светости Серафима у њему
се распламсала жеља да га види; али га је уплашила мисао уобичајена за грешнике:
"Чинило ми се," причао је он, "да ће ме старац свечано разобличити за све моје грехове,
посебно у погледу заблуде о поштовању светих икона. Мислио сам да икона насликана
руком човека, можда грешног, не може бити угодна Богу."
Тако малодушни официр није ни свратио. Али следеће године у марту поново се са
својим војницима враћао кроз Саров, идући у рат с Пољском. Овог пута је с неочекиваном
и за њега самог радошћу пошао према келији прозорљивог старца. Тискало се мноштво
народа. Отац Серафим је благосиљајући богомољце погледао официра и позвао га за
собом у келију.
"Испунио сам његову заповест са страхом и љубављу, поклонио сам му се до
земље, молећи за благослов за пут и за предстојећи рат, и да се помоли да ми живот буде
сачуван. Отац Серафим ме је благословио својим бакарним крстом, који је висио на
његовим грудима и пољубивши ме, почео је да ме исповеда, сам говорећи моје грехове
као да су у његовом присуству били почињени. По завршетку ове утешне исповести он ми
је рекао: "Не треба се покоравати страху који на младиће наводи ђаво; већ тада треба
посебно да будеш бодар духом и да одбацивши малодушност, имаш на уму да се, премда
смо грешни, налазимо под благодаћу нашег Искупитеља, без Чије воље неће пасти
ниједна влас с наше главе."
После тога је почео да ми говори и о мојој заблуди о поштовању светих икона:
"Како је рђава и штетна за нас жеља да истражимо Тајну Божију, недоступну
људском уму, на пример, како благодат Божија делује кроз свете иконе, како она исцељује
грешнике као што смо ти и ја," додао је, "и не само њихово тело већ и душу, тако су се и
грешници по вери у благодат Христову која се налази у њима, спасавали и достизали
Царство Небеско."
Затим је баћушка навео и примере поштовања икона:
"Још су у Старом Завету, при кивоту Завета били златни Херувими; а у
новозаветној Цркви је Јеванђелиста Лука насликао лик Мајке Божије, и Сам Спаситељ нам
је оставио Своју нерукотворну икону."
У закључку беседе баћушка је рекао:
"Не треба слушати сличне хулне помисли, због којих духа лажи и његових
присталице на дан Страшног Суда чека вечна казна."
На опроштају је официр оставио на столу три рубље, али га је по изалску смутила
ђавоља помисао: "Шта ће светом оцу новац?" Земаљски ратник је још увек био неискусан
у духовној борби. Али зато је поново пожурио да дође код великог старца и он га је сам
дочекао речима:
"За време рата с Галима један војсковођа је морао бити лишен десне руке; али је
ова рука неком пустињаку дала три монете за свети храм. И молитвама свете Цркве
Господ ју је спасио. Ти то добро запамти и у будуће се немој кајати за добра дела. Твој
новац ће бити дат на уређење Дивејевске обитељи, за твоје здравље."
Затим га је баћушка исповедио, улио му у уста свету водицу рекавши:
"Нека се истера благодаћу Божијом дух лукави, који је напао слугу Божијег
Јована!"
На опроштају је старац рекао:
87
"Положи уздање у Бога и моли Га за помоћ. И умеј да опрашташ ближњима својим:
и теби ће дати све, за шта год замолиш."
"У току пољске кампање,“ Каратајев завршава причу, "био сам у многим биткама, и
Господ ме је свуда спасавао по молитвама Свог праведника. Војници који су се враћали са
мном у пук, такође су се удостојили да приме његов благослов; и он је дајући им том
приликом поуке предсказао да ниједан од њих неће погинути у бици, што се и остварило:
ниједан од њих није био чак ни рањен."
Другом војном лицу, О.Лодиженском, који је 1830. године путовао за Кину и којег
је такође мучило питање икона о.Серафим је навео пример светог Јоаникија Великог:
"Он је био војник, веома добар и прави човек. И на почетку, не да није био
хришћанин, веровао је у Господа, али је у погледу икона био у заблуди исто као ти."
"Изговарајући ове речи руком је показао на мене. Био сам врло запањен овим
речима. "Сад сам," рекао је он својим сестрама, дубоким поштоватељкама баћушке,
"потпуно убеђен у светост и прозорљивост овог дивног човека." А отац Серафим је после
тога милостиво беседио са мном и наставио је да ми даје поуке; нарочито да сам будем
милосрдан ако желим да Господ буде милосрдан према мени."
Али посебно умилан и поучан случај се десио с једним генералом Л. Он је у
манастир свратио углавном због радозналости. Обишавши зграде, већ је хтео да оде, али је
срео велепоседника А.Н.Прокудина и распричао се с њим. Он му је посаветовао да
обавезно сврати код затворника. Самољубиви генерал је једва пристао на то и ушао је
заједно с познаником у старчеву келију. Баћушка им је пожурио у сусрет и поклонио се
генералу до земље, на његово велико чуђење. Прокудин је изашао, а генерал је
поразговарао са старцем пола сата. Кад је излазио касније, баћушка га је придржавао
испод руке, а он је сакривши своје лице плакао као мало дете. А своје ордење и капу је од
туге заборавио у келији, њих је баћушка касније изнео и дао генералу.
Касније је причао да је прошао сву Европу, али је први пут у животу видео овакво
смирење, а о прозорљивости није чак никад ни могао да помисли, међутим, старац је пред
њим открио сав његов живот до тајних детаља. А кад су му крстови спали с груди
баћушка му је рекао: "То је зато што си их незаслужено добио."
Једном су код њега дошли управник имања неког велепоседника, његов кмет Н. и
жена. Они почеше да моле баћушку за благослов за пут у Москву код свог господара, да
би их он пустио на слободу или да би га макар ослободио тешког посла. Али је о.Серафим
узео управника за руку, привео га икони Мајке Божије Умилење и рекао:
"Молим те ради Мајке Божије: не одбијај дужност. Твоја управа је на славу Божију:
сељаке не вређаш. А у Москву ти нема пута. Него ево ти пута: благословио сам једног
управника да моли за слободу после смрти господара... Кад се овај господар упокојио
госпођа је пустила управника на слободу и дала му је пуномоћ за управљање имањем, и то
такву да само што му себе није поверила.
Посетилац је испунио наредбу баћушке, а касније се с њим самим догодило све оно
што је старац говорио скривено као о другом лицу.
Према потчињенима, нарочито кметовима, о.Серафим је увек заповедао да се
односе с пажњом и милостиво.
"Нису ли Богу мрске наизглед законите казне?" питао га је неки начелник. "И како
да сачувам морал људи који су ми потчињени?"
"Милостима, олакшањем труда, а не ранама," одговорио је кротки старац, "напоји,
нахрани, буди праведан! Господ трпи (односно њега самог) и ти опраштај... Исак,
Аврамов син, се није љутио кад су му пресушивали кладенци и одлазио је."
То је било тешко време за сељаке... И било је потребно нарочито упорно понављати
о милости господара према слугама. Али ако је неко од кметова напуштао велепоседника
самовољно, баћушка га није покривао. Једна девојка, желећи да се сакрије од својих
господара обукла је искушенички подрасник, ошишала је косу у круг и овакво одевена је
лутала по свету. А кад су власти за то сазнале она се позвала на преподобног Серафима у
88
нади да ће због поштовања према светом старцу и њој бити опроштено. Ислеђивање
баћушке је било напето: испоставило се да је све ово неистина. А старац је чак растужио
поводом свега што се дешавало и цео дан није излазио из своје келије проводећи време у
молитви.
Дакле, ниједно звање само по себи још не спасава човека. Једно време је неки
сељак посебно наваљивао да се кроз гомилу пробије до баћушке, али га је нека сила
поново одбацивала у назад. Обративши на крају на њега своју пажњу о.Серафим је са
строгошћу, потпуно необичном за њега, одједном упитао:
"А куда се ти гураш?"
"Грашке зноја се појавише на лицу сељака," описује очевидац, "и он је с осећањем
најдубљег смирења у присуству свих који су ту били почео да се каје за своје пороке,
нарочито за крађу, признајући да није достојан ни да се појави пред лицем оваквог
светила."
Према лоповлуку се баћушка односио веома строго. Дајући поуке својим
дивејевским сестрама био је уопште веома умерен и снисходљив у уставу о молитвама, о
томе да једу колико желе и др., али је зато захтевао послушање, рад и још је наређивао да
се никад не држе оне које падну у грех крађе, већ да се одмах истерују из обитељи.
"Нема горег од лопова," говорио је он Ксенији Васиљевној, "од таквог је безброј
грехова! Боље је онда блудника држати, мати, јер он упропашћује душу и сам одговара за
њу. А овај – све, и себе и ближњег упропаштава, мати."
Међутим, баћушка није разобличавао само просте људе, већ понекад и угледне, ако
је видео да их кротошћу неће спасити.
Једном је на пропутовању из Крима у Саров свратио неки велепоседник. За време
Литургије он се на коленима и са сузама молио испред иконе Мајке Божије. Баћушка је
тог дана био у пустињици. Путнику су из манастира дали искушеника да га прати код
старца, али је баћушка одбио да га прими и рекао је искушенику:
"Преклињем те именом Господњим да и ти у будуће избегаваш такве људе: овај
човек је преварант. Он је најнесрећнији, потпуно изгубљен човек."
Није било друге: водич је пренео одбијање старца и на путу ка манастиру је помало
објаснио велепоседнику узрок овога. Овај је тада заридао са свом искреношћу и признао
искушенику своја најпрљавије осећања.
Архимандрит Никон (Конобејевски) којег је баћушка приликом разговора о
монаштву питао да ли се "гнуша брака" записао је касније случај о томе како је о.Серафим
поучио важног чиновника.
Пошто је с породицом дошао из Нижњег Новгорода у манастир, он је неколико
пута прилазио келији угодника да би примио од њега благослов и већ су се сви чланови
породице удостојили тога и само њега старац није пуштао. А кад је овај господин куцао,
о.Серафим је изнутра одговарао:
"Нема ме код куће, немам времена."
Тако је било пет пута. Тада је он замолио Конобејевског, у то време још младог
студента богословије, да га отпрати до старца. Помолили су се и баћушка је истог часа
отворио врата и радосно, као да се ништа није десило, примио чиновника и рекао му:
"Говорио сам вам кроз врата оно што ваши људи говоре људима који долазе код
вас због својих потреба: "Господара нема код куће!" "Нема времена!" Јер овим одбијањем
гневећи ближње гневите Самог Бога!
Светски генерал је смирено примио разобличење, у присуству студента се
поклонио баћушки до земље и обећао је да више никад неће дозволити себи овај, чест у
богатим круговима, али горак за сиромашне посетиоце неискрени обичај.
Понекад је о.Серафим чак одбијао новац који су људи доносили за изградњу
обитељи и храма, као "нечист и неугодан Царици Небеској". Једном је код њега дошла
сестра Ксенија Васиљевна и не наводећи личност радосно му је рекла да им обећавају да
ће саградити цркву у Дивејеву. А баћушка је одговарао:
89
"А да се не радујете превише? И немојте се превише уздати у доброчинитеље. А ко
ти је то обећао, радости моја?"
"Па Прокудин," одговорила је Ксенија.
"Он ли је то?" узвикнуо је отац Серафим. "Да се ниси усудила да узмеш, мати, и не
треба! Он је већ и мени и Мишењки говорио, али сам ја забранио, мати. Запамти једном
заувек: није сваки новац угодан Господу и Његовој Пречистој Мајци! И неће сваки новац
доспети у моју обитељ, мати! Није важно, – и други би били ради да дају, - само узми, али
неће Царица Небеска примити сваки новац. Гледај какав је новац. Има новца увреда, суза
и крви! Нама такав није потребан, ми не смемо да га примамо, мати!"
Тако је и одбио рђаву жртву лошег велепоседника.
О.Серафим је свима заповедао да раде. Једној туђиноватељки Марији Икониковој,
која је живела у Томску познати ачински подвижник Данило је с гневом, претећи јој чак и
штапом, забранио да у празно скита по свету:
"Иди и живи у Томску. Храни се од свог рукодеља: плети чарапе! А кад остариш,
проси милостињу да би се прехранила. И слушај: немој више да ходаш по Русији!"
Она је прво послушала, али су је после пола године рођаци и познаници
наговорили да их одведе у Кијев. Пристала је и успут су свратили код о.Серафима. А
баћушка ју је сурово погледао и гласно, попут ачинског подвижника повикао:
"Зашто си пошла по Русији? Па брат Данило ти је забранио да идеш по Русији! А
сад право кући!"
Марија је хтела да моли за благослов да иде на ходочашће последњи пут,
позивајући се на то да нема ни новца за повратак. Али о.Серафим је поново повикао:
"Рекао сам ти: бежи назад! А немаш благослов да идеш даље! Иди, иди назад! И без новца
ће те на коњима довести до самог Томска.
Туђиноватељка је послушала с горчином, оставила је своје сапутнике, а сама се
упутила у Нижњи пешке. У овом граду је по Промислу Божијем и за послушање нашла
томске трговце и срећно допутовала до свог града.
Овде би се могло навести и много других поучних случајева о мирјанима, али се и
без тога наше казивање о њима се одужило. Уосталом, то је јасно: јер баћушка је управо с
њима највише и морао да општи.
Баћушка није саветовао да се измишљају неки посебни подвизи ил чак необична
дела. Исти овај посетилац је замолио о.Серафима да му протумачи сан:
"Видео сам некога ко ми је наређивао да саградим цркву."
Баћушка је одговорио:
"То је твоја сопствена жеља. И ако те је Бог изабрао за то и ако то захтева нужда,
онда с Богом."
Већ смо видели како се баћушка с негодовањем односио према самовољном
преузимању подвига јуродства кад је вратио породици и трговини једног таквог
умишљеног подвижника, с веригама, босог, који је без благослова напустио свој посао и
почео да лута. "Мислим," рекао му је о.Серафим, "да је веома добро трговати пшеницом."
И други пут је казао:
"Од јуродивих ће се једва један наћи да не буде у прелести. И гинули су. Или су се
враћали назад. Наши старци никоме нису дозвољавали јуродивост. У мом присуству је
само један показао јуродство, запевао је у цркви мачјим гласом; а старац Пахомије је
истог тренутка наредио да се јуродиви изведе и испрати на манастирску капију. Три су
пута на која не треба излазити без посебног звања: пут затворништва, јуродства и пут
настојатељства.
Из Житија самог преподобног позната су само два-три случаја кад је благословио
на овај подвиг јуродства блажену Пелагију Ивановну Серебреникову (њу ћемо поменути
касније), Параскеву Семјоновну Мељукову и још једну монахињу. Касније се у Дивејеву
подвизавала позната јуродива под именом "Паша Саровска", која се у свету звала Ирина,
она је била кметкиња велепоседника Булигина у Спаском срезу. И то је све за читаво
90
столеће. А и оне су живели у манастирима. А у свету треба живети као што сви живе,
обично, свако треба да се труди да се спасава у свом положају. И ми смо видели: колико је
необичних мирјана светлело око о.Серафима, као звездице око велике звезде!
Али је зато старац свуда проповедао смирење, покорност с кротошћу и посебно
љубав и милосрђе.
Онима који се налазе у манастирима о.Серафим је у складу са заједничком отачком
поуком саветовао послушање као пут ка смирењу; а смирење је смрт за страсти. "Одбаци
своју вољу и чувај смирење у целом свом животу – и спасићеш се. Смирење и послушање
су искоренитељи свих страсти и насађивачи свих добродетељи" (Варсануфије Велики,
одговор 309 и др.); "Као што белиља туче сукно, гази га, чеше и пере, и оно постаје бело
попут снега; тако се и искушеник, трпећи понижења, увреде и срамоћења, чисти и постаје
као чисто сребро, блиставо, огњем распаљено" (Антиох.ел. 113).
И премда су ове речи биле речене дословно за искушенике, у извесном смислу је
Господ читав свет уредио тако да људи једни другима морају да се повинују по нужности:
потчињени – начелницима, деца – родитељима, жене – мужевима итд. И свуда човек мора
да се смирава и да ломи своју вољу, потчињавајући је вољи других... Чак и мајке с
рођеном децом морају да се смиравају да се не љуте, кад не треба и да не пожеле да казне
кад треба; а колико је потребно трпљења и муке за време васпитања, болести, исправљања
порока деце! А понекад спољашње животне околности бивају тешке, пуне невоља. Свуда
је потребно смирење, и трпљење. А понекад Господ и у свету шаље неког човека, који
изазива, по вољи Божијој, ломи и сакрушава нашу гордост. И уопште, треба рећи: Господ
се о свакоме на свету брине ради његовог спасења; а спасење без смирења није могуће. И
зато само треба пажљивије примећивати: како ме Господ смирава управо у овом
тренутку? И ову Божију лекцију треба одмах примати ради испуњења, не очекујући друг у,
не одбацујући је, не измишљати своје, наводно боље путеве ка спасењу. Господ већ боље
зна шта је нама, грешнима, управо сада и потребно и најспасоносније. А оно што ми сами
промишљамо је углавном само непријатељско одвраћање од потребног и корисног делања
Божијег; иако су често ова одвраћања под маском савета "бољег", није случајно да и
пословица каже: "Боље је непријатељ доброг".
А ако нема непосредних руководилаца и искусних стараца, мирјанин увек уз себе
има помоћника. Поменути Богданов који је унапред припремио баћушки читав низ
питања, упитао га је и за духовне савете:
"Може ли се човек поверити учењу других?"
Отац Серафим је одговорио:
"Довољан је сам Анђео-Чувар, који нам је дат од крстионице."
Уосталом, овде је додао и о саветницима:
"Ако у некоме постоји јарост – не слушај. Ако неко чува девственост – Дух Божји
овакве прихвата (дакле, треба их слушати). Али ипак сам имај разум и читај Јеванђеље.
И притом је дао читав низ једноставних поука које су свима познате:
"Не заборављај празничне дане. Буди уздржан. Иди у Цркву, једино не иди кад
немоћи (не дозвољавају). Моли се за све, много добра ћеш тиме учинити. Дај свеће, вино и
уље у цркву: милостиња ће ти много добра учинити."
Нека ни мирјани не падају у униније! Није их баћушка случајно називао радосним
именима: "радости моја", "благо моје", "баћушка", "мајчица".
Нека лица међу мирјанима су уживала високо поштовање чак и самог баћушке. Од
њих је између осталог издвајао неког свештеника из села Бортсурмау, Симбирске
губерније, о.Алексија Гненишова:
"Овај човек је по својим молитвама за хришћанске душе попут свеће, упаљене пред
престолом Божијим. Ево трудбеника, који немајући монашке завете стоји изнад многих
подвижника."
А и о.Василије Никитич Садовски, тако близак сатајник о.Серафима, био је
породичан човек. А како га је баћушка волео! И његову жену је називао словенском речју
91
које указује на поштовање "подружје", слао јој је двопек, који је остао после јављања
Мајке Божије (1830.г. после Успења); пресказао је смрт обома:
"Подружје твоје," записао је његове речи о.Василије, "ће пре тебе отићи Господу!"
– рекао ми је баћушка Серафим. "Две године после ње ћеш и ти отићи, баћушка! Не
заборави: дванаест, а ти си баћушка, тринаести! И ево шта ти заповедам: кад будеш
умирао да легнеш с десне стране олтара Рождественске цркве, а Мишењка
(М.В.Мантуров) ће лећи с леве. Тако и заповеди да будеш ту сахрањен. Тако ће добро
бити, баћушка: ти с десне, а Мишењка с леве, а ја код вас по средини. Сви ћемо заједно и
бити."
Глава XIII
Радосни наставник
До сада смо се трудили да дословно наводимо поуке самог баћушке, које је изрекао
различитим лицима, мислимо да је то драгоценије од свих наших сопствених расуђивања,
јер се наш задатак састоји у томе да читаоцу дамо што је могуће више чињеница и
сопствених изрека самог преподобног: ово га описује јасније и живље, а што је главно –
његове поуке су јаче и убедљивије од свих наших тумачења.
Али ево, кад смо прикупили нешто материјала о побожности мирјана, на наше
разочарење, а можда и разочарење читаоца, учинило нам се да је све у наведеним
казивањима испало превише "просто". Ничег новог – све то је познато скоро сваком
православцу. Ништа посебно, изузетно и јако, све је обично.
Међутим, у стварности баћушка је на све остављао тако очаравајући, а понекад и
потресан утисак да су људи од њега одлазили у одушевљењу, а други ридајући и скоро
сви – утешени, охрабрени, обрадовани, умирени, орасположени, као да је у сваког од њих
он уливао животну снагу, светлу радост, полет духовне напетости, крепост у добру, жељу
да се поправе. Укратко речено: пламени Серафим је палио људе огњем и благодатним
духом препорода (Лк. 3, 16). То нам је тешко чак и да замислимо; и само из прича и из
необичних добрих последица можемо да се досетимо и видимо каква се изванредна сила
крила и како је деловала у "убогом" погрбљеном старцу! И он је посебно умео да охрабри
и обрадује посетиоце, сусрет с баћушком за њих је био истински празник! Људи су од
њега летели као на крилима! Или обрнуто: необично усредсређени, разобличени, али
истовремено – с одлучношћу за борбу са злом.
А у нашим малобројним казивањима испало је тако "просто". Тешко је речима
пренети – дух. Јеванђеље о Христу је изузетно једноставно; а ипак, мноштво народа
стјецаше се да Га слушају и да их Он исцјељује од њиховијех болести (Лк. 5, 15), тако да
апостоли нису ни хлеба могли да поједу (Мк. 3, 20). Слично овоме дешавало се и у Сарову
поред о.Серафима.
Ипак, зашто све испада тако просто?
Просто је зато што је и наш живот прост. Али, хајде, покушај да испуниш
најпознатије заповести Божије: и како ће се испоставити да је то тешко и компликовано!
Шта је једноставније него волети жену, мужа, родитеље? Ко не зна да треба поштовати
целомудреност, верност, поштење? Ко није чуо јеванђељске заповести о милосрђу према
сиромашнима, о испуњавању дуга своје службе? Да, сви ми то знамо, али понекад не
можемо да учинимо. А баћушка је људе надахњивао на добро, у томе се и састојала сила
духовних људи. И фарисеји су говорили, али су њихове речи биле мртве, а Исус учаше их
као Онај Који власт има (Мт. 7, 29). И апостол Павле сведочи о себи: И ријеч моја и
проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању духа и
силе (1 Кор. 2, 4).
А и шта се "ново" може рећи кад је у хришћанству све већ речено? Преостаје нам
само да деламо.
92
Па ипак, покушаћемо још мало да откријемо дух радости и охрабрења поука и
опхођења о.Серафима с мирјанима.
"Једном сам," прича сусед по келији баћушке, о.Павле, "довео код о.Серафима
младог сељака с уздом у рукама, који је плакао због губитка својих коња и оставио сам их
насамо. После извесног времена, сревши поново овог сељака упитах га: "Шта је било?
Јеси ли нашао своје коње?" "Дакако, баћушка, нашао сам," одговара сељак. – "Где и како?"
упитах га ја опет. А он одговори: "Отац Серафим ми је рекао да идем на пијац и тамо ћу
их видети. Ја и изађох, и баш угледах и узех своје коњиће."
Чини се, незнатан, случај, а за сељака су коњи – све богатство, њихов губитак је –
пропаст и горка беда... И одједном таква радост: по речима Серафима "коњићи", како их је
нежно називао домаћин, су се нашли. Може се затим схватити да ће "млади сељак" више
пута пожурити код Серафима у Саров, а у старости ће можда и свој живот завршити у
манастиру. А каква је радост за целу његову породицу: нашли су "коњиће"! Колико су,
сигурно, суза пролили и жена и деца, ако је и сам сељак плакао у манастиру држећи узде.
Или ево, дошао је путем из Москве за Пензу кнез Н.Н.Голицин. Старац је био у
пустињици. Кнез је пожурио у тамо. Успут је срео баћушку и замолио га је за благослов.
"Ко си ти?" љубазно упита о.Серафим.
Кнез је из скромности назвао себе једноставно човеком "у пролазу".
Тада га старац с братском љубављу загрли, пољуби и рече: "Христос воскресе!"
Затим га упита: "Читаш ли свето Јеванђеље?" Кнез одговори: "Читам." – "Читај чешће,"
одговори старац, "следеће речи у овој Божанској Књизи: Ходите к Мени сви који сте
уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од
Мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је
Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30). Рекавши ове речи, старац опет са сузама
загрли кнеза. Успут је наставио да разговара с њим о будућем животу и о различитим
искушењима која му предстоје, која су се сва и догодила у своје време. Кад је дошао у
манастир, старац је позвао кнеза у своју келију, дао му је да се напије свете воде и даривао
му је прегршт двопека. Опраштајући се од њега упитао је пролазника да ли је имао намеру
да дуго остане у манастиру? Он одговори да је "планирао да отпутује ујутру, после ране
Литургије".
Тада о.Серафим с неизрецивом, по речима кнеза, љубављу, рече да пошто га је
заволео жели да се види с њим још сутра, после ране Литургије, да заправо због њега неће
отићи сутра у пустињу и остаће у манастиру. Следећег дана старац га је дочекао на трему
своје келије, благословио, загрлио и увео код себе. Овде га је опет напојио светом водом,
дао му двопека, и благосиљајући га за пут опет саветовао да чешће чита раније речене
речи из Јеванђеља и још Символ вере, у којем је молио да посебно обрати пажњу на
дванаести члан. Нажалост, друге беседе старца с кнезом, остале су непознате, али су за
кнеза служиле као највећа утеха и донеле су му много душевне користи.
Мир, утеха, радост, нежност, љубав, пажња, целив са сузама, "Христос воскресе" –
потпуна радост за време посете. А за цео живот му је дато правило: да тражи утеху у
невољама, које је угодник Божји већ прозревао – у Христу и христоподобном смирењу:
"Ја ћу вас одморити."
Већ смо помињали и Ану Петровну Јеропкину. Пошто је заволела младића из свог
племићког круга седамнаестогодишња госпођица се удала за њега, иако јој се свети
Серафим јавио у сну и забранио да то чини. У фебруару 1829. године прославили су
свадбу, а 10. маја муж се упокојио без причешћивања Светим Тајнама. Млада удовица
само што није сишла с ума и стално је размишљала о самоубиству. А годину дана касније
је, по савету људи, већ била у Сарову. Знамо како ју је преподобни и умирио у вези с
мужем који је умро без Причешћа. То је било у марту. А два месеца касније она се, по
благослову о.Серафима, поново упутила код њега. И ево како сама описује неке детаље
овог другог путовања:
93
"Весео је тада био мој пут, чинило ми се да путујем код рођеног оца. Кад сам
стигла у обитељ, као срна сам похитала код њега у шуму сазнавши да је тамо, у пустињи.
С напором сам могла да видим да се он бави нечим у води, вади отуда велик камен и како
после изашавши из воде, почиње да га извлачи на обалу. У том тренутку сам се кроз народ
пробила до њега. И само што ме је приметио поздравио ме је веселог лица: "Што си, благо
моје дошла? Господ те благословио, буди мало код нас у гостима!" Убрзо је почео да
прати и мене и народ у манастир наређујући нам да пожуримо. Али нико није желео да се
растане од њега. Осим тога, дан је био јако леп и до вечери је остало много времена.
Пошто смо се прилично дуго задржали у шуми, сви смо кренули, као дугачак, непрекидан
ланац према манастирском конаку. Одједном је наишао страшан олујни облак; и од кише
која је лила као из кабла сви смо били мокри до голе коже. Следећег дана, кад сам дошла
код њега, примио ме је врло милостиво и с анђеоским осмехом ми је рекао: "Шта је, благо,
каква кишица, каква олуја? Не би те задесили да си ме послушала. Рекао сам ти да идеш
раније!"
Или ево још, утешног случаја. Мајка је изгубила сина-јединца који је нестао не зна
се где и како. Да ли се може замислити сва њена неутешна несрећа? Кренула је у Саров и
измученог срца пала пред ноге о.Серафима и молила за молитве за сина који је нестао.
Старац ју је утешио, охрабрио, дао јој је наду, и на њено чуђење, заповедио јој је да чека
свог сина у манастирској гостионици. Ма како да јој се учинила невероватном ова утеха,
несрећна мајка је ипак послушала, хватајући се за предсказање баћушке као дављеник за
сламку. Прошао је један, дан, прошао је други, трећи, а сина и даље нема. Тужна, кренула
је код о.Серафима да би напокон добила благослов да иде кући, с тежином као камен на
души. И шта се десило? Управо кад је кренула из гостионице код баћушке, по благослов
му је пришао и њен син. Отац Серафим га је узео за руку, привео мајци и честитао јој
радосни сусрет.
А колико је он тешио своје сиротице, тим причама ни краја нема! Поменућемо то и
овде пошто је везано с овим, а нису само његовим монахињама утешне и поучне његове
речи и приче о њему, него и сваком хришћанину. Примера има много, навешћемо два-три.
"А ја долазим код њега, баћушке Серафима," прича старица Агатија Гри горјевна,
"па и мислим, смућена духом, да после смрти неће више бити ни за кога и никакве
награде. Баћушка је био у својој келији, на трему, положио је главу на моје грешно раме и
рекао: "Не падај, не падај у униније, мати! Ти и ја ћемо се у Царству Небеском радовати!"
И додао је: "Мати, нека умна молитва увек буде при теби." А ја сам, грешница,
била изнемогла у малодушности.
"Не слушај," каже, "мати куда те мисли шаљу! Већ се сама моли овако, мајчице:
"Помени ме, Господе, кад дођеш у Царство Твоје," и од почетка до краја (блаженства). "О
всепјетаја Мати." Затим: "Помени, Господе, оца нашег јеромонаха Серафима, и своје име
помени. Ето, мати, опростиће Господ моје грехове и твоје: тако ћемо се и спасити!"
И мирјанима је такође заповедио да га призивају у молитвама у тренуцима унинија,
невоље и тескобе или напада невидљивих непријатеља. Једном се разболела млада
сељанка Александра Лебедева, из села Јелизарева у Ардатовском срезу. Вративши се 6.
априла 1826. године из храма после празничне службе, она је ручавши, изашла с мужем да
се прошета. Одједном је, без икаквих видљивих разлога имала напад после којег је
почињала да шкргуће зубима, да гризе ствари, а затим је тонула у сан. Овакви мучни
напади су касније почели да јој се понављају свакодневно. Лечење није помагало. Прошло
је више од годину дана. 11. јуна 1827. године јавила јој се у сну стара жена упалих образа
и заповедила да иде у Саров код о.Серафима. "Он те очекује сутра," рекла је, "и исцелиће
те."
"Ко си ти и одакле си?" усудила се да упита болесница.
"Ја сам из Дивејевског сестринства, прва тамошња настојатељица Агатија."
Следећег дана су је рођаци одвезли код баћушке. Он ју је заиста исцелио, а затим је
додао:
94
"Иди у Дивејево, на гроб слушкиње Божије Агатије, узми земљу и начини на том
месту метанија колико можеш: она те жали и жели ти исцељење. А кад ти буде тескобно,
помоли се Богу и реци: "Оче Серафиме! Помени ме на молитви и помоли се за мене
грешну да не паднем опет у ову болест од противника и непријатеља Божијег."
После тога болест је болесницу очигледно напустила, с некаквом буком. Жена је
оздравила и касније је осим раније двоје деце, родила још четири сина и пет кћерки. А
баћушку је увек помињала у молитвама.
И коњичком капетану Теплову је говорио: "Кад будеш туж ан, сврати код убогог
Серафима у келију: он ће се за тебе помилити." Ово је било делотворно и за живота и још
више после његове смрти, по његовом заступништву пред престолом Божјим.
Тешећи своје сиротице, он је између осталог дао савет против унинија, сличан као
што налазимо и код других светих отаца: да се човек који тугује угости пријатним јелом.
Али каквих јела је могло бити у сиромашном Дивејеву? Уместо тога баћушка је сестрама
заповедио да једу колико желе оно што је било и да чак и на посао са собом понесу хлеб.
"У џепчић свој стави парченце," говорио је Ксенији Васиљевној, "кад се умориш и
нарадиш - не падај у униније, већ хлеба поједи, па опет на посао!"
Заповедао је да се чак и ноћу испод јастука стави хлеб: "Ако вас обузме униније и
недоумица, мајчице, а ви хлебац и извадите и једите, и униније ће проћи, хлеб ће га и
истерати, и даће вам добар сан после рада, мати."
И кад је после тога строга куварица почела да одбија да даје сестрама хлеб,
позивајући се на одлуку настојатељице, баћушка ју је позвао, строго прекорио и чак
додао:
"Нека начелница говори (о штедљивости), а ти би требало да даш и да не
закључаваш: тако би се и спасила!"
Или ево још умилнијег случаја, који чак као и да не личи на монахе... Али баћушка
је знао шта ради, по својој прозорљивости да би развеселио своје тужне сиротице.
"Једном смо Акулина Васиљевна и ја," прича старица Варвара Иљинична, "дошле
код баћушке. Он јој је нешто дуго говорио насамо, стално је у нешто убеђивао, али је
очигледно да она није послушала. Он је изашао, па јој каже: "Извади из мог ковчега (тако
је називао свој мртвачки сандук) двопека." Завезао је читав завежљај суварака, дао
Акулини, а други завежљај мени. Затим је сипао читав џак двопека и почео да га удара
штапом. А ми се смејемо, само се ваљамо од смеха. Баћушка баци поглед на нас, па п оче
још јаче да га бије. А ми не знамо – ништа не схватамо. А онда га је баћушка везао и
окачио на врат Акулини и заповедио да идемо у обитељ. Тек после смо схватиле, кад је
ова сестра Акулина Васиљевна изашла из обитељи и у свету трпела страшне батине. Он а
је касније опет дошла код нас и упокојила се у Дивејеву." А затим су оговарали саму
Варвару Иљиничну и настојатељица сестринства матере Александре, Ксенија Михајловна
ју је истерала из свог манастира.
"Ја сам само плакала, и отишла сам код баћушке Серафима: све сам му испричала.
Сама плачем, клечим код њега на коленима. А он се смеје, и тако ручицама удара
(односно тапше). Поче да се моли и нареди ми да идем код његових девојака у млин, код
начелнице Прасковје Степановне. Она ме је по благослову и примила.
После је управо ова сестра видела како су на баћушкином лицу седеле муве, а по
лицу крв текла у потоцима. Она је хтела да их отера, али јој је отац забранио:
"Не дирај их, радости моја: све што дише нека хвали Господа!"
После овакве трпељивости и нехотице ће нам наше невоље изгледати лаке.
И колико је таквих утешних случајева!
Али осим њих, зар није утешно за мирјане, да их само њихово земаљско служење,
ма какво оно било, води ка спасењу; само ако га остварују с вером, смирењем, трпљењем,
у име Христово, испуњавајући га као заповест Божију? Како тада свако дело, сваки труд
добијају смисао! Тада се, може се рећи, сав живот човека претвара у непрекидни подвиг
спасења! И видели смо како је баћушка волео своје мирске сараднике и сатајнике.
95
Зато ма како једноставни да нам изгледају савети и поуке баћушке мирјанима, они
онога ко их испуњава као "заповести Божије" по речима апостола Павла, могу да удостоје
и дарова Господњих који за тим следе, од благодатне радости "Утешитеља" Светог Духа –
док нам га Христос Спаситељ није јавио... Дивне су ове речи, али нам их је изрекао Сам
Син Божји:
Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама. Још мало и свијет Ме више неће
видјети, а ви ћете Ме видјети, јер Ја живим и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да
сам Ја у Оцу Своме, и ви у Мени, и Ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је
онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и
јавићу му се Сам (Јн. 14, 18-21).
И ускоро ћемо видети како ће се ова реч остварити на мирјанину Мотови лову у
дивној натприродној беседи о.Серафима с њим.
Ево каквом радошћу је блистао преподобни Серафим! А она је често зрачила из
њега чак и потпуно видљиво као необична светлост, од које је одушевљење обузимало и
људе који су се удостојили овог виђења. Многи су се удостојили да ово созерцавају: и
његови ближњи сатајници и Јеропкина, и Аксакова, и Мељуков, и Тихонов, и многе
сестре.
Шта још од поука мирјанима можемо да кажемо за наук?
Наравно, лако је све ово писати и још је лакше говорити о туђем спасењу. Али у
ствари, свако – и монах и мирјанин – зна да се спасење тешко остварује, да свако треба да
носи свој крст целог живота. И баћушка често подсећа на ово, трудећи се само да олакша
људима њихово бреме.
Једном је код њега дошао професор богословије у пратњи свештеника желећи да
добије благослов за монаштво. Међутим, отац, говорећи с јерејем уопште није обраћао
пажњу на ученог богослова. И успут је упитао његовог сапутника – да ли треба још нешто
да научи. Свештеник је објаснио да молилац добро познаје различите богословске науке.
"И ја знам да је вешт у сачињавању проповеди. Али учити друге је исто тако лако,
као бацати с нашег храма каменчиће, а пролазити на делу оно чему учиш је исто као да
сам носиш камење на врх храма. Ево, таква је разлика између тога да човек учи друге и да
сам испуњава."
А на крају је посаветовао професору да прочита житије светог и ученог Јована
Дамаскина, у којем се између осталог каже како је овом великом богослову старац
забранио чак и да пише свете песме како би стекао смирење; а кад је он, пожаливши
брата, монаха који се упокојио, сачинио надгробне песме старац је прво сасвим хтео да га
истера из манастира, а затим је пошто су га монаси умолили, пристао да га остави, али је
заповедио богослову који је био крив због непослушања, да чисти прљава места. И тек
после оваквог његовог смирења и након што је старац имао посебно виђење Мајке Божије
уста црквеног песмописца су била одвезана.
Да, спасење се не даје лако. И то је сам Саровски подвижник знао боље од других
на основу свог богатог искуства. Зато је и друге упозоравао да на путу земаљске путнике
обавезно чекају невоље.
"Тесним путем нам предстоји," говорио је официру Каратајеву, "по речима
Спаситеља, да уђемо у Царство Божије" (Мт. 7, 13-14).
И као пример је наводио свеце:
"Сви свеци су били подвргнути искушењима, али попут злата које што се дуже
налази у огњу, постаје тим чистије, тако су и свеци услед искушења постајали искуснији,
трпљењем су умилостивљавали правосуђе Творца и приближавали се Христу, у име Којег
и за Чију љубав су трпели."
А понекад се ради уверљивијег дејства и ради утехе страдалника позивао на самог
себе. Некој жени се муж разболео од неизлечиве болести. Поштујући баћушку послао је у
Саров своју жену. Баћушка никога није примао. Али прозревши духом људску несрећу,
неочекивано је отворио врата и директно се обратио паћеници:
96
"Кћери Агрипина, дођи код мене брзо, зато што треба да пожуриш кући."
Затим је узевши руку, ставио на своје раме на којем је опипала велики крст.
"Ево, кћери моја," рече старац, "прво ми је било тешко то да носим, али ми је сад
веома пријатно. Жури сад и не заборави моју тежину. Збогом!"
Муж је још био жив, узео је вина, антидор и свету воду који је о.Серафим послао,
благословио је децу и мирно починуо у Господу.
Али, и поред свега овог баћушка је увек и свима саветовао да не падају у униније.
Подсећао је на речи Самог Господа, да је, иако је испуњење Његових заповести бреме, ово
бреме лако (Мт. 11, 30). Међутим, о.Серафим је посебно тешио патнике указујући им на
очекивање будућег блаженства оних који су га достојни. Младој удовици племкињи
А.П.Јеропкиној је с необичним одушевљењем говорио о Царству Небеском.
"Сад немам снаге да тачно пренесем, ни све његове речи, ни утисак који је тада
оставио на мене," пише она у својим успоменама из каснијег времена. Изглед његовог
лица био је потпуно необичан. Кроз његову кожу је продирала благодатна светлост.
Нисам могла све да задржим у сећању; али знам да ми је говорио о три светитеља:
Василију Великом, Григорију Богослову, Јовану Златоусту и у каквој слави се они тамо
налазе. Детаљно и живо ми је описао лепоту и свечани изглед свете Февроније и многих
других мученица. Слична жива казивања нисам чула ни од кога. Али и он сам као да ми
није све рекао до краја, додавши на крају: "Ах, радости моја! Какво је тамо блаженство, да
се ни описати не може!"
Чак је и грешницима преподобни забрањивао да падају у униније. Једном су га
упитали.
"Може ли облагодаћен човек после пада да устане кроз покајање?"
"Може," одговорио је, по речима: отиснуо си ме да паднем, али ме Господ
прихвати (Пс. 117, 13). Кад је свети пророк Натан разобличио Давида за његов грех, он је,
покајавши се, одмах добио опроштај (2 Цар. 12, 13). Кад се искрено кајемо за своје
грехове и обраћамо Господу нашем Исусу Христу свим срцем својим, Он нам се радује,
прави празник и позива на њега силе које воли показујући им драхму коју је пронашао,
односно Свој царски образ и подобије. Подигавши на рамена заблуделу овцу Он је доводи
код Свог Оца. У обитавалиште свих који се веселе Бог усељава и душу покајника за једно с
онима који нису бежали од Њега.
Храбрећи грешнике који су падали у униније преподобни Серафим се између
осталог позива на древни пример, који је испричан у Прологу. Неки пустињак је кренувши
по воду пао у грех. Кад се враћао у свој манастир непријатељ је почео да га узнемирава
мислима очајања приказујући му тежину греха, немогућност опроштаја и исправљења.
Али се Христов ратник супротставио нападима лукавог и одлучио је да у покајању
изгледи учињено. Ово је Бог открио неком блаженом оцу и заповедио да похвали због
такве победе над ђаволом брата, који је пао у грех, али није подлегао унинију и очајању.
"Дакле," пише се у поукама које су остале од о.Серафима по записима његове
духовне деце, "немојмо бити лењи да се обраћамо Милосрдном Владики нашем одмах, и
не препустимо се безбрижности и очајању због својих тешких и безбројних грехова.
Очајање је потпуна радост ђавола. Оно је гријех на смрт како, гласи Писмо (1 Јн. 5, 16).
"Ако се не препустиш унинију и немару," каже Варсануфије Велики, "зачудићеш се и
прославићеш Бога, Који ће те променити од небића у биће (односно од грешника у
праведника) (Одговор 114)."
Учећи покајању преподобни говори речима светог мученика Вонифатија (слави се
19. децембра): "Почетак покајања се рађа од страха Божијег и пажења на себе, а страх
Божји је отац пажње; пажња је, пак, мајка унутрашњег мира. Страх Господњи буди
успавану савест, која чини то да душа као у некој чистој и непомућеној води, види своју
ругобу: и тако се рађају зачеци и расту коренови покајања."
97
Други пут ка васпитању духа покајања је непрестана молитва. "Ми целог живота
својим падовима у грех вређамо величанство Божије; и зато и треба увек са смирењем да
молимо Господа да нам остави дугове наше."
И о.Серафим је нарочито саветовао да се покајници моле речима молитве
преподобног Антиоха пуне скрушености и наде (в. на крају ове главе).
"Али, покајање за грех се састоји у томе да га човек не чини поново."
"Очајање се, по учењу светог Јована Лествичника, рађа или од свести о мноштву
грехова, очајања савести и неподношљиве туге... или због гордости и надимања, кад неко
сматра да није заслужио грех у који је пао" (односно неочекиваним за себе, пошто он,
наводно и није тако лош). "Прво се лечи уздржањем и добром надом, а друго смирењем и
неосуђивањем ближњег."
"Господ се брине за наше спасење. Али човекоубица ђаво се труди да човека доведе
до очајања. Узвишена и чврста душа не очајава у несрећама, ма какве оне биле. Јуда
издајник је био малодушан и неискусан у борби; и зато га је непријатељ, видећи његово
очајање, напао и преварио га је да се удави, али Петар – чврсти камен, кад је пао у грех
као искусан у борби, није пао у очајање и није пао духом, већ је пролио горке сузе из
ватреног срца; и непријатељ је, угледавши их, као да га ватра пали у очи, побегао далеко
од њега с болним јецајем."
"Дакле, браћо," учи преподобни Антиох, "кад нас буде нападало очајање, немојмо
му се покорити, већ укрепљујући се и ограђујући се светлошћу вере, с великом храброшћу
рецимо лукавом духу: "Какве везе имамо с тобом, отуђени од Бога, бегунче с неба и слуго
лукави? Ништа не смеш да нам учиниш! Христос, Син Божји, има власт и над нама и над
свима! Њему смо згрешили, Њему ћемо се и оправдати! А ти, погубни, бежи од нас!
Пошто нас укрепљује Његов часни крст, ми газимо твоју змијску главу."
Али, избегавајући на сваки начин очајање, треба живети у покајању, - као што
стално моли Црква на јектенији: "остало време живота нашег у миру и покајању да
проведемо" даруј, Господе. Ово православни хришћанин непрестано треба да има на уму
и за то да се моли. Наше свето Православље, уз све уздање у милост Искупитеља,
нарочито се стара да васпита и утврди своју децу у покајању. Зато је и за подвижнике и за
мирјане који се спасавају "најнормалније", најуобичајеније, стање дух скрушености, а код
неких и сузе, а најбоља молитва је покајничко "Господи, помилуј", а код усрднијих –
Исусова молитва. За нас грешне је то најбоља молитва. И на истом овом темељу
васпитавао се и преподобни Серафим од самог почетка свог поклоничког путовања по
манастирима. Овоме је учио и чак кад се дадиља дете, саветујући да се не изговара нека
друга молитва него ово "Господи, помилуј." Чак и за слух још невиног детета. Дивно и
поучно!
Не, заиста су "тесна врата" у Царство Божије... И нема другог пута осим покајничке
борбе, непрекидног подвига, непрестаног мољења за благодатну помоћ.
Управо зато је и баћушка учио оне који су долазили, не само уздању у милост
Господњу, већ је говорио и о крсту, учио је покајничким молитвама. И између осталих,
посебно је заповедио ову молитву.
"Приступај покајању без сумње – и оно ће се заступати за тебе пред Богом.
Непрестано твори ову молитву преподобног Антиоха: "Осмеливши се, Владико, због
бездана милосрђа Твог, приносим ти од прљавих уста и нечистих усана ову молитву:
сети се како се призвало на мени свето Твоје име и како си ме искупио ценом крви Твоје,
како си ме запечатио заручењем Светог Духа Твог и извео из дубине безакоња мојих, да
ме не уграби непријатељ.
Исусе Христе, заштити ме и буди ми помоћник снажан у борби, јер сам слуга
похоте и она ме напада. Али Ти, Господе, не остави ме баченог на земљу у осуђивању дела
мојих: ослободи ме, Владико, лукавог ропства светодршца и усвоји ме у заповестима
Твојим. Пут живота мог, Христе мој, и светлост очију мојих – јесте лице Твоје. Боже,
Владико и Господе, не дај ми да се узнесу очи моје, и похот злу одагнај од мене, заштити
98
ме руком Твојом светом. Жеље и похоте нека ме не обузму, и не предај ме души
бестидној.
Просветли у мени светлост лица Твога, Господе, да ме не обузме тама, и да ме не
уграби онај који у њој ходи. Не предај, Господе, зверима невидљивим душу која Ти се
исповеда. Не допусти, Гоосподе, да слугу Твог ране туђи пси.
Удостој ме да будем обитавалиште Светог Духа Твог и дом Христа Твог, Оче
Свети, учини да будем. Путовођо заблуделих, води ме путем, да не скренем налево.
Господе, пожелех да видим лице Твоје, Боже, светлошћу лица Твог води ме путем.
Извор суза, даруј ми, слузи Твом, и росу Светог Твог Духа дај створењу Твом, да се
не сасушим као смоква коју си проклео: и нека буду сузе пиће моје, и молитва моја храна.
Претвори, Господе, плач мој у радост моју и прими ме у вечне Твоје скиније. Нека
ме обузме милост Твоја, Господе и милосрђе Твоје нека ме обузме и отпусти све грехове
моје: јер си Ти Бог истинити, Који опрашта безакоња. И не допусти, Господе, да се
посрами дело руку Твојих, због мноштва безакоња мојих, већ ме позови, Владико,
Јединородним Твојим Сином Спаситељем нашим.
И подигни мене, који лежим, као Левија цариника, и оживотвори ме умртвљеног
греховима, као сина удовице.
Јер си ти Једини васкрсење мртвих и Теби слава доликује у векове. Амин."
Какав покајничко-скрушени дух прожима ову молитву! И преподобни заповеда да
се она изговара "непрестано".
А ево друге молитве, још скрушеније, за коју је баћушка саветовао да се изговара у
тренуцима унинија и против очајања:
"Владико Господе неба и земље, Царе векова! Изволи да ми отвориш двери
покајања, јер у болу срца мог молим Тебе, Истинитог Бога, Оца Господа нашег Исуса
Христа, Светлост света; смилуј ми се по многом милосрђу Твом и прими мољење моје.
Приклони ухо Твоје мољењу мом и опрости ми све зло, што учиних ја, савладан жељом
својом. Јер тражим мир и не стичем га, пошто од савести своје отпуштење не примих.
Жудим за миром и нема у мени мира од тамног бездана безакоња мојих. Услиши, Господе,
срце које ка Теби вапије: не погледај на моје зло, већ више погледај бол душе моје и
похитај да излечиш мене, болно изранављеног. Благодаћу човекољубља Твог дај ми време
за покајање и избави ме од бестидних дела мојих. Немој ми одмерити по правди Твојој и
не дај ми достојно по делима мојим, да не погинем до краја.
Услиши ме, Господе, у очајању: јер је потпуно оскудна воља моја и свака помисао
ка томе да се поправим; тога ради милосрђу Твом прибегавам: смилуј се мени, баченом
доле и осуђеном због грехова мојих. Ослободи ме, Владико, поробљеног, којег дела моја зла
држе и као оковима окивају. Јер само Ти знаш како да одвежеш сужње, и као Једини,
Који зна тајно, исцељујеш ране, које нико не зна, а које Ти видиш.
Тога ради, пошто ме муче љуте боли, само Тебе призивам, лекара свих паћеника,
који куцају на врата, пут заблуделих, светлост помрачености, Искупитеља сужања, који
увек укроћује десницу Своју и гнев Твој, који је за грешнике спремљен, задржаваш, а
дарујеш време за покајање, због великог човекољубља Твога.
Брз у милости и дуготрпељив у казнама, заблистај мени, зло палом, светлост лица
Твог, Владико и милосрђем Твојим, пружи ми руку и изведи ме из дубине безакоња.
Јер си Ти једини Бог наш, Који се не радује погибељи грешника, и не одвраћаш лице
Твоје од оних који Ти вапију са сузама.
Услиши, Господе, глас слуге Твог, који вапи ка Теби и светлост покажи мени,
лишеном светлости. И дај благодат мени који немам наде, да се увек уздам у помоћ и
силу Твоју. Претвори плач мој у радост, кострет моју поцепај и весељем ме опаши.
И даруј ми да се умирим од примрачних дела мојих и да јутарњу тишину примим с
избранима Твојим, Господе, одакле побеже болест, туга и уздисање; и нека ми се отворе
двери Царства Твог, да као онај ко је ушао с онима који се веселе у светлости лица Твог,
Господе, добијем и ја живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем. Амин."
99
Ево какав је вапај покајања саветовао "радосни" Серафим да се узноси! И постаје
јасна једна од његових изрека, на коју се ретко позивају они који су описивали његов
живот:
"Ми," каже он, "треба сваку земаљску радост да удаљујемо од себе, следећи учење
Господа Исуса Христа Који је рекао: Не радујте се што вам се духови покоравају, него се
радујте што су имена ваша написана на небесима (Лк. 10, 20).
Ово је он говорио поводом поштовања од стране људи којима су његови савети
били за наук. А ако је самом себи забрањивао неразумну радост, шта може да се каже о
нама, грешнима?
Али, осим тога, код њега постоје и директне поуке о плачу и сузама:
"Сви свеци и монаси који су се одрекли света целог свог живота су плакали, у нади
на вечну утеху, по уверењу које је дао Спаситеља света: блажени који плачу, јер ће се
утјешити (Мт. 5, 4). Тако и ми треба да плачемо да би нам се опростили грехови наши. У
ово нека нас убеде речи пророка који је носио порфиру: иде и плаче који носи сјеме да
сије; поћи ће с пјесмом носећи снопове своје (Пс. 125, 6), и речи Исака Сирина: "Покваси
образе своје плачем очију твојих, да би почивао на теби Свети Дух и омио те од
прљавштине злобе твоје. Умилостиви Господа свог сузама, да би дошао код тебе (Бес.
68)... Срце онога ко плаче сузама умилења обасјавају зраци Сунца истине – Христа Бога."
Али како у том случају помирити с покајничким расположењем радост која је
светлела у о.Серафиму и његове увек радосне поздраве посетиоц има: "радости моја",
"благо моје" и др.?
И на овоме треба да се задржимо с посебном пажњом. А ево због чега.
У умовима и на језицима многих уврежило се једно неправилно гледиште на лик
преподобног Серафима, и зато је овакво једнострано тумачење почело да се преноси и на
цело хришћанство. Кажу, лице преподобног Серафима као да није као код других
православних светаца. Код њих је оно суровије, покајничко, аскетско, тужно, а код
баћушке је – утешно, охрабрујуће, светло, радосно, само што не кажу – весело...
А затим, не прошавши покајнички пут и сами почињу да живе "рад ујући се"... И
падају.
У овакво гледиште прилично раширено међу хришћанима-интелектуалцима треба
унети најозбиљнију исправку: није тако. Ако и заиста и пут и лик о.Серафима нису такви
као код других православних светаца, већ само то треба да натера нас, верне
Православљу, да се замислимо и да чак испољимо неповерење: да ли је онда исправан пут
самог свеца? Међутим, пошто у то нико не сумња, треба посумњати у исправност оцене
наших савременика. За спасење грешног света нема другог пута осим кроз покајање и
подвиг борбе. То је неизбежан закон за све хришћане. Њиме је ишао и сам о.Серафим,
треба се сетити само његовог 1000-дневног стајања на камену с непрекидним покајничким
вапајем: "Боже, милостив буди, мени, грешнику..." Али да је и он сам ишао светлијим,
лакшим путем (унутрашњи живот свих светаца је од нас заправо сакривен), они који су
долазили код њега били би исти људи, са свим њиховим немоћима, као и увек, почевши од
дана Јована Крститеља и до данас, кад се по речима Саме Истине, Царство Небеско с
напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). А ако је тако, управо њима је
био потребан покајнички пут уобичајен за све. И није могао баћушка да их не поучава да
иду "тесним вратима", и да их мами саблазном "широког и пространог", лаког и веселог
пута, "који води у погибељ" и којим – авај – и без тога "иду многи" од нас (Мт. 7, 13). И уз
пажљиво проницање у житије свеца потпуно лако је видети да је сам он прошао тако
тешким и крсним путем да човек често с напором пише, чита или слуша о његовим
подвизима. А и да ли ми, заправо, много о њима знамо?
Капљицу. Ако човек прочита само искушење Мотовилова о пакленим мукама (в.
раније) обузме га ужас. А преподобни Серафим је сам издржао сурову борбу с мрачним
силама. А искушења... А људи... А невероватни испоснички подвизи и изнуривања...
100
Прошавши таквим крсним путем преподобни подвижник је још на земљи достигао
оно богоподобно блажено стање, које је Отац припремио благословенима у Царству
Небеском. И иако он, као чист душом, уопште никад није падао у униније, и пошто је
чувао неиспрљану благодат Крштења и имао увек мир у себи не треба заборављати ни то
да је потпуну радост пламени Серафим достигао тек пред крај подвига. А колико је
времена и труда до тада уложио у манастиру, у пустињици, у ћутању, затвору: то само Бог
зна...
Али кад хришћанин достигне већ висину богосличности, он излива своју радост,
попут сунашца, на све без разлике: и на добре, и на зле, и на праведнике и на грешнике
(Мт. 5, 45). И овим се, можда објашњава, између осталог, и његов љубазни однос према
искушенику Ивану Тихонову који је касније много невоље начинио његовим сиротицама,
а преподобни је одавно видео његову душу.
Осим тога, свако зна да је истинска радост плод и сапутник крста. И у покајању
увек осећамо благодатну утеху. Без њега је – умирање, превара.
Али посебно треба обратити пажњу на добар циљ ради којег је баћушка тако
радосно примао своје посетиоце, јер су људи углавном долазили с мукама, у
малодушности, болесни душом, а понекад и телом, често – грешни. И свима њима је била
потребна реч утехе, охрабрења, нежности, мира, радости. Свима је било доста сопствене
несреће: недостајала је само топлина Божија. Управо њу је око себе разливао угодник
Божји којем је Утешитељ даровао благодат.
И ово нарочито бива потребно на почетку духовног живота или тим пре за немоћне
грешнике, да би у њима изазвало горење ка добру. А кад ојачају, моћи ће да се хране и
чврстом храном скрушености и плача. Уосталом, и сама празнична радост која се добијала
од праведног Серафима, обично је бивала и почетак, и извор каснијих спасоносних
подвига покајничког живота, жеље људи да се поправе, промене, изгладе некадашње
грехове, да се препороде у Духу Светом. Колико смо примера видели како су од келије
или пустињице "убогог" Серафима људи одлазили у сузама и ридањима! Колико су
исповести и то најдубљих, чули Серафимови зидови!
И углавном је на ово наводила радосно кротка љубав христоподобног "баћушке".
Не даје он случајно будућем намеснику Тројице-Сергијеве Лавре и сараднику строгог
Московског митрополита Филарета о.Антонију овакву заповест на растанку: "...да се у
свему покорава вољи Господњој, да буде приљежан у молитви, да строго испуњава своје
обавезе, да буде милостив и снисходљив према браћи; "Буди браћи мајка," говорио је, "а
не отац, и уопште према свима буди милостив и према себи смирен. Смирење и опрез
живота јесу лепота добродетељи."
"Буди мајка, а не отац..." Ево, и он сам је био тако нежна мајка. Нарочито за "своје
сиротице" дивејевске. "Све сам вас духом родио," говорио им је више пута. И треба
видети како их је ова радосна љубав препорађала! Навешћу један умилни случај и овим
очигледним примером ћу завршити поуке баћушке о спасењу и монаха и мирјана. И иако
је пример из монашког живота, душа је код свих иста.
"Једном сам почела да се жалим сама на себе," прича једна од баћушки ближих
дивејевских сестара Ксенија Васиљевна, "на свој ватрени, експлозиван карактер, а
баћушка и каже: "Ах, шта то, шта то причаш, мати? Ти имаш диван, тих карактер, мати;
најбољи, смирен, кротак, карактер!" Он је то говорио с тако јасним изразом и управо тако
смирено да ми је ова његова реч: тих и кротак – била гора од сваке грдње, и толико ме је
било срамота да нисам знала куда да се денем. И почела сам да смиравам своју
експлозивност помало. А ја сам увек била тако сурова, озбиљна... Баћушка ми је бранио да
будем превише строга с младима; напротив, још је заповедао да их подстичем. Не
дозвољавајући псовање или било шта рђаво он никад никоме није забрањивао веселост.
тако се дешавало да упита:
"А да ли, мати, доручкујеш са сестрама кад оне једу?"
"Не, баћушка," кажем.
101
"А зашто тако, мати? Не, ти радости моја, него, ако ти се не једе – немој да једеш,
али увек седи за сто с њима, оне, знаш, дођу уморне, тужне, а кад виде да си сама села и да
си нежна и весела с њима, и духом бодра, и оне ће се орасположити и развеселити и
појешће више, с већом радошћу. Јер веселост није грех, мати: она одагнава умор, а од
умора бива униније. И нема ништа горе од њега: оно све доводи са собом. Рећи реч нежну,
љубазну и веселу, да све пред лицем Господа имају увек весео дух, а не тужан – уопште
није грешно, мати."
Глава XIV
Предивни чудотворац
"Радуј се, преподобни Серафиме, Саровски Чудотворче!" пева данас Црква у
акатисту светом угоднику Божијем.
Нико не зна и неће сазнати колико је дивног Бог учинио кроз Свог "грешног слугу",
"убогог Серафима"!
"А сам, грешни Серафим, тако и мислим да сам грешни слуга Божји и што ми
Господ заповеда, као слузи Свом, ја то и преносим, ономе ко тражи корисно. Као гвожђе
ковачу, предао сам себе и своју вољу Господу Богу; како Му је угодно, тако и чиним,"
овако је преподобни говорио високогорском градитељу Антонију да би објаснио своју
прозорљивост.
Међутим, исто треба рећи и о свим другим његовим чудима: све је у њему и кроз
њега творио Господ Бог. Нема и не може бити било каквих других објашњења! А она нису
ни потребна: вернику су чуда и једноставна, и потребна, јер Бог све може; за неверујућег
остају упечатљиве само чињенице, дела, којих има превише да би се н егирала, и која
сваког човека морају навести да се замисли и застане у недокучивој недоумици. А нама
ова дела Божија не дају само поуку и савет, већ да тако кажем, за нас, представљају и
"прозоре" у други свет: кроз њих видимо истинско постојање "оног света". И радујемо се и
веселимо се већ због тога што он заиста постоји.
А посебно је убедљиво и радосно то што су се сва ова чуда догодила, скоро на
наше очи.
Једном сам имао прилике да путујем из Немачке у Француску. На путу сам се
упознао с једном православном женом, добром супругом и мајком двоје деце. Распричали
смо се о вери. Она је у простоти своје душе, иако је била образована жена, рекла да би
хтела некако јаче и опипљивије да се увери у то да онај свет заиста постоји; верује и
желела би да учврсти своју веру, а за то су јој потребне чињенице.
"Али ви знате Јеванђеље, тамо има толико и таквих чињеница, које никад није знао
и више неће сазнати цео свет!" одговорио сам јој.
"Знам," рекла је, с изразом извесне кривице и неповерења, "али то је било... већ
тако давно."
И почео сам да јој причам дивне догађаје из ризнице црквеног искуства последњих
година. Она је у потпуности одмах живнула и с очигледном жудњом слушала: њена душа
је тражила управо ово. После разговора се са захвалном радошћу срећно осмехивала као
да је нашла оно што јој је раније изгледало скоро изгубљеним. А следећег дана, по
доласку у Париз довела је код мене, као Самарјанка покрај Јаковљевог кладенца (Јн. 4, 2830), још двојицу својих познаника и у знак захвалности донела је велику корпу плодова.
И то је разумљиво: није могуће не веровати ономе што је заиста било.
Познавао сам једну младу девојку-хришћанку. Једном се обратила својој мајци с
необичним прекором за то што су је она и дадиља Александра научиле да верује. А сад јој
је ова вера сметала да греши, а ако и греши, мучи је савест. И она чак завиди онима који,
као неке од њених другарица, такође греше, али се нимало не секирају мислећи да ниједан
други свет уопште не постоји. Не знајући шта да одговори у то ј прилици својој сиротој
кћери, мајка је простосрдачно рекла:
102
"А шта сад могу да урадим? Па не могу да кажем да тога нема кад верујем да
постоји? А ако већ тако хоћеш да не верујеш, то је твоја ствар, ко ти смета?"
"Па ти и дадиља сте ме и спречиле. Ја бих сад и волела да не верујем, али више не
могу."
"Зашто?" у недоумици је са своје стране пита верујућа мајка.
"Зато што сте нам (њој и њеном брату) о преподобном Серафиму с таквим
одушевљењем причале од самог детињства да не могу ни да заборавим. А и сама знам да
је све то стварно и било. А главно је, не могу никако ни да посумњам да је постојао сам
баћушка о.Серафим. А пошто је он био, значи да све заправо тако и јесте: баћушка
нипошто није могао да лаже и измишља. Зато ти и кажем: не могу да не верујем. Хоћу и
не могу: не полази ми за руком. Мучим се и сама, и љутим се на дадиљу и тебе."
"И хвала Богу," рече мајка с олакшањем, "боље је да грешиш и да се мучиш, него
да греховима додаш најстрашније – неверје, и то још кад знамо да све ово заиста и
постоји."
Танкоћутна, али немоћна девојка је касније живела врло сложеним и мучним,
рђавим животом, али ју је због простодушности и доброте, као и због исповедништва вере
у "баћушку" Господ провео кроз сва искушења и извео на духовно правилан пут; данас
она с миром и радошћу живи и верује, трпи крајњу оскудицу (с мужем је зимовала у
штали, заједно са "шаруљицом"), пати од неизлечиве туберкулозе, и поред свега тога не
пада у униније, већ сматра да је срећна. Живи негде у азијском делу Русије, ако је уопште
жива.
Устима ове хришћанке-девојке исказана је дубока, али поред све једноставности,
философска мисао: постојање овог света се не доказује било каквим дедукцијама или
нашим осећањима и жељама, већ самим његовим неописивим постојањем, или његовим
испољавањем, откривањем, проналажењем. И овај свет, као и уопште све на свету,
спознаје се кроз непосредно самооткривање. И колико пута се већ откривао и кроз
преподобног Серафима! Заиста је тачно рекла хришћанска душа: и хтела бих да не
верујем, али не могу, не полази ми за руком.
Али, већ нам је време да се насладимо и најдивнијим призором чуда Божјих.
И човек не зна само: одакле да почне? Има их тако много.... А колико је
незаписаног, само Господ то зна: сва руска земља је пуна прича о чудима свима блиског и
рођеног "баћушке Серафима"... И данас он наставља да чини чуда. Чак и ван граница своје
земље... Уосталом, за свеце нема наших "граница" и ограничења: они већ свима припадају
и свуда могу да буду. Пошто је Бог свуда, а они су – у Богу (Јн. 17, 20-23), зато су и они у
Њему свуда.
Чуда с баћушком су почела од самог његовог детињства, као што знамо: није се
повредио кад је пао са звоника у Курску, исцелио се од иконе Мајке Божије "Коренаја"; то
је било још у свету. У манастиру поново – чудесно оздрављење уз очигледно учествовање
Пресвете Богородице: Она му се јављала укупно дванаест пута, по његовим сопственим
речима. Запањујуће наднебеско јављање Самог Господа Исуса Христа у пратњи збора
Анђела за време док је служио Литургију у чину ђакона... А колико смо необичних
случајева прозорљивости видели у току целог његовог живота! И колико потпуно
невероватног, с људске стране посматрано, приликом оснивања његовог вољеног чеда –
Дивејева! А сад ћемо из великог мноштва његових чуда извући главно.
Обично су у његовим ранијим житијима казивања почињала од случаја "по гађања".
И ми ћемо почети од тога: у њему ће се видети како је необично "једноставно" свецима да
чине чуда. Преписаћу право из Летописа. Чудо је сеоско, умилно.
"Једном је у обитељ дотрчао прост сељак с капом у руци, разбарушене косе,
питајући у очајању првог монаха на којег је наишао:
"Баћушка, јеси ли ти отац Серафим?" Показали су му о.Серафима. Јурнувши код
њега, пао је пред његове ноге и упорно говорио:
103
"Баћушка! Украли су ми коња, и сад сам без њега потпуни сиромах, не знам чиме
ћу да храним породицу. А кажу да ти погађаш."
Отац Серафим га је нежно узео за главу и прислонивши је на своју, рекао:
"Огради себе ћутањем и пожури у то и то (рекао је име) село. Кад будеш близу
њега, скрени с пута десно и прођи кроз дворишта четири куће: тамо ћеш видети капијицу;
уђи кроз њу, одвежи свог коња од кладе и изведи га ћутке."
Сељак је истог часа с вером и радошћу потрчао назад, нигде се не заустављајући.
После се по Сарову причало да је заиста пронашао коња на наведеном месту."
Сељак је дошао код о.Серафима већ упознат с великом славом баћушке: "Кажу да
ти погађаш." Значи, оваквих чуда је било већ толико много да се прича о њима проширила
и одавно утврдила у народу: у Сарову живи прозорљиви старац Серафим! И људи су
тражећи милост Божију, почели да долазе код њега у великом броју.
Две дивејевске сестре: Акулина и Марија су биле код њега. Одједном им он на
трему каже:
"Размакните се, размакните се, матере: код мене много господе долази!
"Па уопште никога нема," прича Акулина, "и не види се... Да, а он је све из далека
видео, зато што није прошло много, свега неколико минута, а стварно, дође много
господе. Ми се измакосмо у страну, и чујемо:
"Ево, ово је, баћушка, моја кћи," каже једна. "А ово је мој син," каже други. "Да ли
благосиљате да узме ову кћи за себе?"
"Не, не," одговара баћушка, "он треба за себе да узме ону што је остала тамо, а она
ће се удати за оног, што живи код вас у близини."
И све је ово баћушка по именима говорио: више се не сећам тију места. И како је
све то знао, све унапредак, стварно – чудо једно, ето ти!"
А још је веће чудо кад је читаве деценије видео унапред: живот и смрт, сиромаштво
и богатство, брак или монаштво, и остало – без краја; истаћи ћемо још два случаја – за
породичне људе и за монахе, оба су поучна.
"Нека удовица, која је имала троје мале деце, мучећи се њиховим васпитањем,
много је роптала на своју тешку судбину. Пошто је била много чула о милосрђу
о.Серафима, одлучила је да му се обрати: да замоли за благослов и да исприча своју
невољу. Благословивши је, старац је рекао:
"Не ропћи на своју судбину: ускоро ће се окончати твоја несрећа; један ће бити твој
хранитељ."
Недељу дана после тога двоје деце је умрло. Мајка је била затечена њиховом
неочекиваном смрћу и опет је отишла код о.Серафима. Старац је угледавши је и
претекавши је речима рекао:
"Моли се Заступници Пресветој Богородици и свима светима: много си увредила
своју децу клетвама. Покај се за све свом духовном оцу и у будуће – укроти свој гнев да
не би била велика грешница. Последњи пут те благосиљам: само им опрости."
Дошла је код њега други пут једна девојка да би замолила светог старца за поуку:
како да спаси своју душу. Још није стигла ни уста да отвори, а о.Серафим је већ сам почео
да јој говори:
"Немој много да се секираш: живи онако како живиш. А у већем ће те Сам Бог
научити."
Затим је поклонивши јој се до земље, рекао:
"Само те за једно молим: молим те, све послове надгледај и суди правично. Тако
ћеш се и спасити."
Девојка никад није размишљала о монаштву, није могла ни да схвати какве послове
јој је старац предсказивао, поклонивши јој се до земље. А он је прозревши њене тајне
мисли додао:
"Кад дође време сетићете ме се." Саговорница упита: да ли ће јој Бог дати да се још
види с баћушком?
104
"Не," одговорио је он, "ми се опраштамо заувек, и зато те молим да ме не
заборављаш у својим светим молитвама."
Девојка је са своје стране замолила да се моли за њу.
"Молићу се. А сад иди с миром: на тебе већ јако ропћу."
Заиста, у манастирској гостионици су је сапутнице дочекале с великим роптањем
због тога што се задржала код баћушке. Касније је примила монаштво с именом Калиста и
била је игуманија у Свијашком манастиру у Казанској губернији: њој се баћушка и
поклонио до земље и већ као игуманији персирао: "сетићете се", пре тога и после тога је
девојци говорио "ти".
Нису мање многобројна и чуда исцељења болесника. Прво овакво благодатно
исцељење, по сведочанству самог оца Серафима догодило се с његовим љубимцем и
беспоговорним следбеником "Мишењком", Михаилом Васиљевичем Мантуровом.
Док је био на војној служби у Литванији, он се очигледно разболео и зато се вратио
кући у Нижње-Новгородску губернију, у своје село Нучу, на четрдесет врста од Сарова и
почео да се лечи код доктора. Али болест не само да није пролазила, већ је чак почела да
поприма претеће размере: из ногу су већ почеле да испадају кости. Наслушавши се о
саровском подвижнику, Мантуров је одлучио да се упути код њега за помоћ. С великим
напором кметови су га увели на трем старчеве келије. Баћушка је изашао и милостиво
упитао:
"Што си дошао? Да видиш убогог Серафима?"
Али Мантуров паде пред њега са сузама и поче да га моли да га исцели од
неизлечиве болести.
Тада га баћушка с најживљим саучешћем и очинском љубављу три пута упита:
"Верујеш ли Богу?"
И добивши трикратни одговор са силом о искреној и безусловној вери у Бога, свети
Серафим је рекао:
"Радости моја, ако тако верујеш, веруј и у то да је од Бога све могуће ономе ко
верује; а ја ћу се, убоги Серафим, помолити."
После тога баћушка је Мантурова ставио да седне у близини ковчега, који је стајао
на његовом трему, а сам се повукао у келију.
Мало касније изашао је с уљем у рукама и наредио болеснику да обнажи ноге.
"По благодати од Господа ми датој, тебе првог лечим!" изговорио је и светим
јелејем помазао болесне ноге.
Затим је обуо на њих чарапе од кудељног сукна које су му на поклон донели
посетиоци – сељаци, изнео је из келије мноштво двопека, сипао га је у скуте капута
Михаила Васиљевича, а затим је наредио да с бременом иде у гостионицу. Мантуров је
устао и кренуо са страхом, али потпуно чврсто и није осећао више никакву бол. Запањен и
обрадован чудом, окренуо се према баћушки и поново се бацивши пред његове ноге, с
одушевљењем почео да их целива, благодарећи за исцељење. Међутим, велики старац је,
подигавши га са земље строго рекао:
"Зар је Серафимово да умртвљује и оживљује, да спушта у пакао и подиже (1 Цар.
2, 6)? Шта ти је, баћушка! То припада само Господу Који чини вољу онима који Га се боје
(Пс. 144, 16)! Заблагодари Господу свемогућем и Пречистој Мајци Његовој!"
Овим речима старац је испратио исцељеног и Мантуров се с ра дошћу вратио на
своје имање код супруге Ане Михајловне и своје сестре, девојке Јелене Васиљевне.
Порадовали су се, порадовали су се сви заједно, а онда су почели да заборављају и на
болест и на исцељење. Али одједном се Михаил Васиљевич сетио заповести о.С ерафима
да "благодари Богу и Пречистој"... А до сада чак није ни помислио на то од радости и
заборавности. Узнемирен, поново се спремио да иде код баћушке. Дочекавши га
о.Серафим је одмах проговорио:
"Радости моја! А обећали смо да ћемо заблагодарити Господу што нам је вратио
живот!"
105
"Не знам, баћушка, чиме и како?" запањен прозорљивошћу одговорио је Мантуров.
"Шта заповедате?"
Тада га свети старац погледа изузетно проницљивим погледом, као да у трену види
сву будућност, и весело рече:
"Ево, радости моја: све шта год имаш, дај Господу и узми на себе добровољно
сиромаштво!"
Мантуров који је поставио питање ово није очекивао... И узнемирио се... Сетио се и
јеванђељског богатог младића (Мт. 19, 20-22)... Пала му је на памет и млада жена, па још
лутеранка. Сестра без мираза, која је размишљала о богатој удаји... Како да живе?.. И у
збуњености и недоумици Михаил Васиљевич није знао шта да одговори свом
доброчинитељу, а тачније – Самом Богу."
Прозорљиви старац је прочитао све ове његове мисли и сам је прекинуо ћутање
испуњено недоумицом: "Остави све, и не брини се о ономе о чему размишљаш: Господ те
неће оставити ни у овом животу, ни у будућем. Богат нећеш бити, а хлеб насушни ћеш
увек имати."
Ватрене душе и јаке вере, одлучан бивши војник Мантуров се одједном променио и
заволевши баћушку свим својим срцем рече одлучно:
"Сагласан сам, баћушка! Шта ћете ми благословити да учиним?"
Али мудри старац, желећи да испита ватреног послушника, одговори:
"А ево, радости моја, помолимо се; и казаћу ти како ме Бог поучи!"
На овоме су се и растали том приликом. Међутим, благодат Божија их је већ везала
за цео даљи живот у делу изградње женске Дивејске обитељи. Убрзо је по благослову
баћушке, Мантуров пустио на слободу своје кметове, продао је имање у Нучи, купио је
малу парцелу од 15 десетина у Дивејеву и преселио се ближе свом старцу... Познаници су
му се смејали као човеку који је изгубио разум; дуго је роптала жена, која као лутеранка
уопште није била склона подвизима и оскудици, али кад се једном одлучио Михаил
Васиљевич се се беспоговорним послушањем препустио вољи светог старца, а све остало
је трпео без роптања, смирено, ћутке и чак добродушно.
Посебно је тешко било са женом.
"Дешавало се да кажем," сама је касније записала Ана Михајловна, "па може се
поштовати старац, може се волети и може му се веровати; али не до те мере! А Михаил
Васиљевич само тако слуша, уздише и ћути. Мене је то још више нервирало. Тако ето,
једном, кад смо зими дошли већ до тога да немамо чиме да осветлимо собе, а вечери су
дуге, тескобне, мрачне, ја сам се разљутила, почела сам да гунђам и расплакала сам се
незадрживо. Прво сам почела да негодујем против Михаила Васиљевича, затим – против
самог баћушке о.Серафима, почела сам да ропћем и да се жалим на своју горку судбину. А
Михаил Васиљевич само ћути и уздише... Одједном чујем неки тресак. Гледам: Господе!
Обузеше ме страх и ужас! Плашим се да гледам и не верујем својим очима: празно, без
уља кандило испред икона одједном је било обајсано белом ватрицом и напунило се
уљем... Тада ме облише сузе, јецала сам и стално понављала: "Баћушка Серафиме!
Угодниче Божји! Опрости ми грешној, Христа ради, гунђалици, недостојној; нећу никад
више!.." И сад," завршава она, "не могу тога да се сетим тога без страха. Од тада више
никад нисам дозвољавала себи да ропћем: и ма како тешко да ми је било, све сам трпела."
Касније је примила Православље и живела у тајном постригу у Дивејеву. А Михаил
Васиљевич се коначно препустио баћушки и постао је његов највернији послушник и
омиљени друг. Управо зато га је о.Серафим и називао увек нежним именом "Мишењка".
Овако се завршило прво чудео исцељења, за које се касније испоставило да је толико
добра учинило Дивејеву. Мантуров је постао беспоговорни извршилац баћушкиних
заповести. Сви су то знали и гледали на њега као на самог старца у пословима обитељи.
Све ово се догодило 1822. године. Притом се сећамо и другог слично случаја, још
чуднијег.
106
Дивејевска сестра Ксенија Васиљевна, на послушању црквењака, дошла је у храм
Рођења Христовог да упали пред иконом Спаситеља неугасиво кандило по баћушкином
завету. Налила је пре богослужења последње уље, а касније је видела да је оно ипак
изгорело и да се кандило угасило. С осећањем туге почела је да размишља да се, ето, није
испунило предсказање о.Серафима о томе да се кандило неће гасити, иако су се сестре
трудиле да чувају његов завет. Можда ће се показати да нису тачна и његова друга
пророчанства о обитељи? И сумње у прозорљивост свеца обузеше душу једне од
највернијих и најближих послушница башушке... Покривши лице рукама у тужном
разочарењу, Ксенија се одмакла од иконе Спаситеља на неколико корака. Одједном се
зачуо тресак...
"Подигавши главу," пише аутор Дивејевског летописа, "угледала је како се кандило
упалило. Пришла му је ближе и приметила да је чаша кандила пуна уља и да су на њему
две сребрне рубље. У пометњи духа закључала је цркву и пожурила да исприча дивно
виђење својој старици, Јелени Васиљевној Мантуровој. На путу ју је стигла једна сестра с
којом је био сељак који је тражио сестру на послушању црквењака и који је желео нешто
да јој да. Овај сељак је угледавши Ксенију Васиљевну упитао:
"Мати, ви сте овде на послушању црквењака?"
"Ја сам," одговори Ксенија, "а шта ти треба?"
"Па ето, баћушка о.Серафим вам је дао завештање о неугасивом кандилу, зато сам
ти донео 300 рубаља у асигнацијама, новац за уље за кандило да би горело за покој душе
мојих родитеља."
Притом је навео имена својих покојних родитеља и дао новац."
"Ова сестра, Ксенија Путкова, у монаштву Капитолина," сведочи сам аутор
Летописа, Леонид Чичагов, данас митрополит Петроградски, била је још жива кад је писао
Летопис, односно 1895-1896. године. "Ксенија Васиљевна," живи "милошћу Божијом и
данас (1895.г.) у Дивејевском манастиру, на радост и руководство сестрама и на утеху
свима који код ње долазе да слушају њена казивања о оцу Серафиму. Ова славна
молитвеница, због болести, данас углавном лежи у постељи." Дакле, она је сама причала и
потврђивала му испричани чудесан случај с уљем и новцем.
А са самим преподобним о.Серафимом слични случајеви су се дешавали често,
изазивајући у сведоцима запрепашћеност, али не чудећи преподобног, као уобичајена, и
природна појава. "Једном ми је," пише о.Василије Садовски, "причао Михаил Васиљевич,
како је био код баћушке о.Серафима и дуго разговарао с њим. И за време овог разговора
Михаил Васиљевич одједном види да се с десне стране једно кандило пред иконом код
баћушке само упалило, затим и друго и оба су се јасно упалила сама од себе. Михаил
Васиљевич није могао да дође себи од чуђења, и чак се мало уплашио, што је баћушка у
њему и прозрео.
"Не чуди се ономе што видиш, баћушка, и не бој се: тако треба да буде," рече
о.Серафим.
Осим телесних болести преподобни је исцељивао и духовне. Већ нам је познато
како је од непријатељског искушења ослободио падавичарку Лебедеву. Пре тога је више
пута истеривао духа хуле из оних које је овај дух мучио, на пример из шефа локалне
полиције И.Ш.Кредицког, официра М.Ј.Каратајева. Али било је и много страшнијих
случајева."
"Био сам сведок," каже већ нам познати лихачовски сељак, који је радио у Сарову, а
касније и у Дивејеву, Јефим Васиљевич, поштовалац баћушке, "како је неколико
мушкараца с највећим напором на трем пустињске келије о.Серафима довело једну
ђавоиману жену која се цео пут опирала, а у близини трема је пала и забацивши главу
уназад викала: "Спалиће, спалиће!" Отац Серафим је изашао из келије, и пошто жена није
хтела да отвори уста, насилно јој је улио неколико капљица свете воде. Сви смо видели
како је истог тренутка из њених уста излетело нешто као облак дима.
107
А кад се старац после тога оградио крсним знамењем и с благословом изговорио
над њом свету молитву, ђавоимана се освестила и сама је почела да се моли. Касније,
угледавши је у саровском храму потпуно зраву, упитах како се сад осећа. "Слава Богу,"
одговорила је, "сад не осећам некадашњу болест."
И после смрти баћушке у Саров су довозили ђавоимани, тражећи своје спасење од
ђавољег насиља.
Једна млада сељанка из Рјазанске губерније, Олга И., мучила се осам година:
штуцала је, зевала, губила вид и падајући у екстазу, кидала се, сумануто викала, цепала на
комадиће своју одећу и т.сл. 1858. године три ходочаснице су је повеле у Саров. Кад су се
приближиле манастиру пала је на земљу и одлучно одбила да иде даље. Једва су је на силу
довеле до обитељи. Овде су одслужили молебан Царици Небеској и парастос о.Серафиму,
а затим су несрећницу одвели на извор преподобног. Овде ју је обузео најстрашнији
напад, викала је: "Што ме гушиш? Ја сам јак! Што ме вежеш? Изаћи ћу, изаћи ћу!" После
тога је као мртва два пута ударила о земљу; два сата је била слепа и нема. На крају је зли
дух повикао: "Три су изашла! Један је остао!"
Болесницу су довеле назад у Саров, а затим су пошле с њом у Дивејево. Пола врсте
од манастира поново је пала на земљу. Неколико пута се окретала као точак. Једва су је до
вечери довели до Дивејева. Ноћу је стално покушавала да побегне. Ујутру су је повеле, не
говорећи јој куда, у храм Преображења Господњег, чији је олтар направљен од пустињске
колибице о.Серафима, у којој се чува и његова одећа. С необичним напором неколико
људи је једва увукло болесницу у храм. Овде је зли дух почео да виче: "Изаћи ћу, изаћи
ћу, ћутаћу!" Раширених руку и ногу, отеклог врата и стомака, повукли су је према
Серафимовом камену на којем се молио 1000 дана и ноћи. На њега су положили
страдалницу, покрили је мантијом преподобног, ставили на њу његов епитрахиљ, на њене
руке обукли рукавице о.Серафима, после тога као да је била мртва. Њени удови су
постепено почели да се враћају у нормално стање. Сат и по времена касније, потпуно се
освестила, а онда је са сузама почела да благодари угоднику Божијем за своје исцељење.
Настојатељица манастира, мати Катарина (Лодиженска) јој је поклонила портрет баћушке
и део његовог камена; и следећег дана, после Литургије, благодарственог молебана и
парастоса о.Серафиму, слушкиња Божија Олга је кренула кући и данас је (пише се у
Житију преподобног, изд. 1893.г.) здрава, хвалећи Бога и свеца. И оваква чуда од ствари
преподобног су се понављала много пута. Монахиња Капитолина (Ксенија Васиљевна)
сведочи: "После смрти баћушке остало нам је много тога, од њега, рођеног. Сва одећа,
која је остала припала је нама: два епитрахиља, рукавице, бунда, огртач, камилавка, капа.
Ето, болесницима је и облаче на главу и бол пролази. Још полумантија, чизме, дубоке
ципеле, опанци, рукавице и секире и све, све после баћушке. Имамо и бројанице, које је он
сам направио од дрвета. Ето тако, и стављамо на ђавоимане и много пута се дешавало:
чим их (бројанице) ставимо, они не могу да из издрже и тако их покидају и баце, а онда и
оздраве. Зато је много њих изгубљено, а ми их много чувамо!"
Тако се и данас дешавају чуда, као што су се дешавала у првим данима
хришћанства. Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим, каже се у књизи Дјела
апостолских, тако да су убрусе знојаве од тијела његова или појасеве носили на болеснике
и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих (Гл. 19, 11-12).
Али што је још дивније, што се не може чак ни читати без трепета јесте како се
сила преподобног простирала на демоне чак и у њихову област пакла. Једном је
о.Серафим о себи испричао следеће:
"Умрле су две монахиње, а обе су биле игуманије. Господ ми је открио како су
њихове душе вођене по ваздушним митарствима, да су на митарствима биле испитиване и
онда осуђене. Три дана и три ноћи сам се молио, ја убоги, преклињући за њих Мајку
Божију. Господ их је по Својој благости, молитвама Богородице, помиловао: прошле су
сва ваздушна митарства и добиле од милосрђа Божијег опроштај."
108
Или ево другог случаја. Једном су код баћушке дошла два брата-трговца. Њихов
отац се опио вином и умро је без покајања. Они још ништа нису стигли да открију
баћушки, а он им је сам пришао и обојици је у уста ставио по просфору, али им је
заповедио да их не жваћу, већ да помало гутају кад се наквасе. Оставивши их саме на
трему поред свог ковчега, преподобни се удаљио у келију на молитву. А кад је изашао,
обојица браће су били поцрнели, и сузе су им у потоцима текле по лицу.
"Да ли вам је било тешко?" упита их угодник.
Они рекоше: "Тако тешко да само што се нисмо удавили."
"Ето, тако је тешко," додао је баћушка, "ишчупати из руку вашег оца који се опио,
кад ни Света Црква не приме молитве за пијанице који су од пића и умрле."
Затим је баћушка заповедио браћи да излију у сећање на оца звоно и да га дају као
прилог неком храму, а они су управо и дошли да моле за то. За тако смелу молитву
непријатељ је смишљао пакости против о.Серафима, понекад и јавне.
Ево шта је причала дивејевска сестра Ана Алексејевна: "Једна сестра из обитељи
(њено име је остало сакривено, највероватније је то била управо она) се удостојила да се
моли с баћушком у његовој келији. Одједном је завладала таква тама да је она од страха
чак пала на под. А кад се освестила баћушка јој је заповедио да устане и рекао је следеће
објашњење за оно што се догодило: "Знаш ли, радости моја, зашто је у тако ведар дан
одједном постала оваква ужасна тама?!" То је зато што сам се молио за једну грешну
умрлу душу и ишчупао је из руку самог сатане; он се зато тако и окомио на мене: лично је
овамо улетео, зато је овде таква тама!"
Ето како је још на земљи била јака његова молитва, а сад на небу, код Господа, све
што замоли, може," тако је своју причу завршила сестра Ана.
Велика је била снага његове молитве за избављење од ђавољих искушења и за
живота људи. Сам баћушка је причао сељаку Александру Вавилову из Арзамаса следећи
догађај. Његовом љубимцу, такође сељаку из села Павлова у Горбатовском срезу,
Алексеју Гурјевичу Воротилову, предстојало је велико искушење да падне у смртни грех.
Отац Серафим је издалека то прозрео и истог часа је почео на коленима да се моли да
Господ спаси његову душу од погибељног греха. И Господ је испунио молбу Свог
угодника. Приликом сусрета старац је и самом Воротилову казао:
"У то и то време и на таквом месту ми смо," смирено је објединио себе заједно с
искушаваним, баћушка, "по милосрђу Божијем, избављени од зла, по молитвама убогого
Серафима."
Други случај се догодио с дивејевским сестрама. Једном је Ксенија Васиљевна с
другом сестром дошла код баћушке у манастир. Пратећи их да би коначиле у гостионици
рекао је за њима прозорљиво:
"Ма ко ноћу да се попне код вас – не устајте, не одазивајте се и не говорите, и не
пуштајте никога!
Оне обећаше. Кад је сестра заспала, а Ксенија се такође спремала на спавање, у
њихову собу је ушао непознати монах: врата још нису била затворена. Распричали су се,
испоставило се да је био Ксенијин земљак, и она се заборавила слушајући његове приче о
рођацима и о свом селу, не сећајући се заповести баћушке. И тек касније се тога сетила и
потрудила се да одмах испрати саговорника. Али је зато због свести о греху непослушања
и страха пред баћушком проплакала читаву ноћ... Ујутру је ипак потрчала код њега с
кајањем. А тамо је у то време био и ноћни монах; о.Серафим је љубазно с њим разговарао.
Ксенија се стидећи се, окренула. А кад је гост отишао, са сузама је пала баћушки пред
ноге и почела је да га моли за опроштај.
"Ето, тако", поучно и с прекором је старац рекао својој "пчелици", "ниси ме
послушала... А знаш ли да сам се данас сву ноћ молио само за тебе. И да није било моје
молитве – пропала би. Видиш како се опрезно треба чувати, зато што сте ви глупе; саме не
видите и не знате како пропадате. Јер, једна секунда... Добро-де, престани, престани,
радости моја," додао је тешећи већ Ксенију која је све време плакала, "устани". Господ ће
109
ти опростити. Па сад си још више моја, јер сам те ноћас, као плен из лавље чељусти
ишчупао." (1 Петр. 5, 8).
Касније је већ била опрезна; и сама је причала о томе, како је о.Серафим уопште
чувао своје овчице од грабљивих вукова.
Следећи случај ће нам показати какав гнев Божји може да задеси човека због једне
лакомислене, али опасне саблазни. Сад ћемо бити сведоци чуда такве казне као пример за
све.
"А како баћушка Срафим није трпео да неко дира или вређа неку од дивејевских,"
саопштава Ксенија, "као сад се сећам, био је у Сарову монах Натанаил, најбољи јерођакон.
Његова келија у манастиру је била поред саме баћушкине келије. Често је баћушка тражио
да дивејевске дођу, дешавало се, без обзира да ли је дан или ноћ, само ми знамо: час код
баћушке, час од њега идемо у Саров или у Дивејево. Дешавало се, дођеш код њега ујутру
и стојиш, чекаш: а врата су затворена. А Натанаил то види, изађе и каже:
"Што вас старац мрзне!? Што стојите? Кад ћете дочекати: свратите код мене и
огрејте се!"
"Како," каже, "како хоће он сиротицама мојим да нашкоди?! После тога, није он
ђакон наше обитељи! Не-не, од сада није више ђакон наше обитељи!"
Дуго је баћушка понављао, узнемирен, као што га никад нисам видела ходајући по
својој келијици... И какво чудо се десило! Одједном је од јерођакон Натанаил од тада
почео да пије и то све више и више. Три недеље касније су га истерали, предали властима.
И тако је и нестао сасвим! Ето колико, колико пута се за свој дуги живот увек сећам
баћушке: чим неко дирне у Дивејево или било кога од нас, дивејевских, неће га мимоићи,
сигурно ће завршити јако рђаво и допашће невоље."
У овом веома поучном догађају видимо исто управљање демонским силама, али
само с обрнуте стране: о.Серафим попут апостола Павла, не само да је могао да ослобађа
људе од ђавоље власти, већ и да "преда сатани" оне који су то заслужили! (1 Тим. 1, 20; 1
Кор. 5, 6)... Страшна је сила светих! Јерођакон без свештеног страха је због једне
могућности да гурне у саблазан сестре обитељи и због слободно-дрског односа према
"старчићу", светом угоднику Божијем, био, по сили Серафимове жалбе Богу за његове
"сиротице" несумњиво предан у власт демона и погинуо је... Помилуј нас, Господе, по
молитвама преподобног!
После овакве власти над невидљивим и страшним, по злу моћним силама много
мање чудо представља владавина баћушке над законима видљиве јестаствене природе.
Иако је посматрачима са стране ово највероватније изгледало као најдивније, о.Серафим
је оваква чуда за себе сматрао сасвим обичном појавом: "Не чуди се и не бој се: тако треба
да буде," ове речи које је изрекао Мантурову, могу да се односе на сва слична чуда, кад се
нежива природа потчињавала свецу, кад је већ прекорачивао законе и времена и простора,
и чак испољавао божанску власт над животом и смрћу. Стваралачка сила Божија, која је
деловала у свецима слободно је управљала тварју. Само пали човек се ропски потчинио
стихијама овог ограниченог света, а они који су васпоставили у себи истински образ
Божји, уједно васпостављају у себи изгубљену владавину над светом. Сам о.Серафим нам
затим у својој беседи с Мотовиловом објашњава следеће о Адаму: "Кад је Господ Бог у
лице Адамово удахнуо дах живота" тј. благодат Господа Бога Духа Светог, управо тада по
Мојсијевим речима "Адам постаде жива душа", односно потпуно у свему слична Богу и
таква, као Он, заувек бесмртна. Адам је до т ада био створен таквим да није био подвргнут
дејству ниједне од стихија које је Бог створио, да га ни вода није топила, ни ватра није
палила, ни земља није могла да га прогута у својим провалијама, ни ваздух није могао да
нашкоди било каквим својим дејством: све му је било покорено као "љубимцу Божијем,
као цару и саздатељу твари".
Ово је првосаздано и обнавља се у свецима кроз повратак благодати Светог Духа у
њих. Управо овако се све ово догодило у преподобном.
110
Већ смо више пута видели како се баћушка за време молитве подизао изнад земље:
тако је било с парализованим рођаком кнегиње Ш., којег су у Саров код о.Серафима
довезли из Петербурга и којег су у лежећем положају унели у његову келију.
"Ти се, радости моја," рекао му је угодник, "моли и ја ћу се за тебе молити, али
само гледај, лежи као што лежиш и на другу се страну не окрећи."
Болесник се прво повиновао, али га је затим савладала радозналост и он је погледао
о.Серафима: старац је стајао на ваздуху у молитвеном положају. Парализовани је од
страха испустио крик. Баћушка му је пришао и рекао:
"Ето, сад ћеш свима да причаш да је Серафим светац, моли се у ваздуху... Господ
ће ти се смиловати... А ти гледај, огради се ћутањем и не говори ово никоме до дана мог
престављења: иначе ће ти се твоја болест опет вратити. Болесник је оздравио, али на
чуђење оних који су га довезли, ништа није говорио о ономе што је видео и о чему је с
њим разговарао баћушка. А после смрти о.Серафима је саопштило о чуду које се десило
на његове очи.
Исти овакав случај испричала је и дивејевска сестра Дарија Трофимовна. После
смрти рођеног оца његове сиротице су се увече окупљале у круг код упаљене бакље и
делиле своје успомене о ономе што су виделе и чуле.
"Ја сам волела да слушам," прича она... "Донели су на носилима једну болесни цу,
савијену до земље. Баћушка јој је такође забранио да га гледа за време молитве.
Она је дуго седела, погнуте главе, али је онда бацила поглед на њега и видела да он
аршин изнад пода, као на вадуху, клечи на коленима и моли се подигнутих руку.
Очигледно је да је то осетио, окренуо се и рекао јој: "Па казао сам ти да ме не гледаш." И
такође јој је заповедио да ћути до његове смрти.
Дошла је још дивејевска сестра Ана Алексејевна с три друге сестре код баћушке у
манастир. А он их је повео у пустињицу идући испред њих. Сестре су виделе да су се
"баћушкине чарапице спустиле, а ногице су тако беле". Отац Серафим се прозревши ово
зауставио, заповедио им је да иду испред њега, а сам је кренуо иза њих. "Идемо ти ми
ливадом," прича Ана Алексејевна, "а трава је зелена и још висока. Окренусмо се, гледамо,
а баћушка иде на аршин изнад земље, чак ни траву не дотиче. Преплашисмо се,
заплакасмо и падосмо пред његове ноге, а он нам вели: "Радости моје, ником ово не
причајте, док сам ја жив, а после мог одласка од вас, можете и рећи."
Баћушка се јављао на различитим местима, удаљеним од Сарова и његове
пустињице. Као што већ знамо, он није посећивао Дивејево. Али више пута је тамо виђан
на начин потпуно непојаман за људски ум.
Сестра Марија Иларионовна је тридесет недеља лежала у кревету од неиздрживе
главобоље; од тога је тринаест недеља била потпуно глува. Молила се различитим
свецима, призивала је и о.Серафима. Али се болест само појачавала. На крају је потпуно
изнемогла душом и телом и препустила се вољи Божијој.
"Једном, не сећам се који је дан био, глува и слаба, дубоко уздишући, пролила сам
вреле сузе," причала је она касније. "Одједном видим да је у келији у којој сам лежала
постало светло. Улази баћушка Серафим и каже: "Па ето, мати, сузе и јецаји твоји
примораше ме да дођем код тебе: болесна си и ни у чему не налазиш утеху, зато сам и
дошао."
"Ах, баћушка, оче наш! Јеси ли то ти?" А он каже:
"Прекрсти се и кажи три пута: у име Оца, и Сина, и Светога Духа!"
"Баћушка, од слабости не могу ни руке да подигнем," кажем му, "не владам њима!"
Онда он узе обема рукама моју болесну главу, подиже је мало и закрсти.
"Па ето, мати," каже, "лично сам, ради тебе и дошао, да те исцелим. Главици ће
бити лакше, али неће потпуно оздравити."
"Па, како, баћушка," кажем, "немој тако, исцели до краја."
А он одговори:
"Не, мати, није нам на корист. Ипак ће мало болети."
111
После овог јављања постало ми је осетно боље: глава је прошла, али ме је ипак
понекад болела."
И сестра Ана Алексејевна је испричала о својој болесној сестри Варењки, која је
патила од падавице како је пред смрт рекла: "Сад је био код мене баћушка и благословио
ме је!"
Али то је већ било јављање из другог света, после његове смрти... Уосталом, свеци
још на земљи и живе у другом свету.
Кад будемо писали о Дивејеву видећемо још више сличних случајева натприродног
кретања о.Серафима.
Његовој молитви су се потчињавале и силе природних стихија. Ана Петровна
Јеропкина, коју смо више пута помињали с љубављу је лично записала следеће:
"Кад сам видела код њега испред светих икона дебелу во штаницу он упита: шта
гледаш? Кад си долазила овамо зар ниси приметила ветар код нас? Он је поломио много
шуме. А ову свећу ми је за време олује донео човек који воли Бога. Ја сам је, недостојни,
упалио, помолио се Господу Богу и бура је утихнула." Затим је уздахнувши додао: "Иначе
не би камен на камену остао: такав је гнев Божји био на обитељи!"
Старица Устиња Ивановна, касније монахиња Иларија, сећа се да је о.Серафим " у
време оскудице у обитељи увек говорио блаженој и покојној сестри нашој Марији
Семјоновној, схимници Марти о узвишеном животу који је баћушка волео изнад свега:
"Убоги Серафим би могао да нас обогати, али то није корисно. Могао бих и пепео
да претворим у злато, али не желим. Код вас се много неће умножити, а мало се неће
умањити. У последње време биће и код вас изобиље у свему, али тада ће већ и свему бити
крај!"
Дивни су свеци. Довољно је помислити: ето, био је на земљи, још недавно, жив
човек, наизглед као ми, који је могао да каже такве речи: могу и пепео у злато.., само
нећу... Ко им је сличан из овога света!
Злато је баћушка одбио, али је лековиту силу за свој извор измолио од Господа.
А ево шта је о том догађају говорио саровски јеромонах о.Анастасије. Једном се
догодило да буде код баћушке о.Серафима у близини његовог кладенца. Старац му је у
разговору рекао:
"Ето, баћушка, молио сам се да ова вода у кладенцу буде лековита."
И заиста, од тог времена па до наших дана у Серафимовом извору се догодило
безбројно мноштво чуда. Овде ћемо испричати само једно. Осмогодишњи син
вицегубернатора А.А.Борзка се разбоело од епилепсије. Физичким патњама се
придружила још и стална туга. Родитељи и лекари нису знали како да помогну. У то време
(1856.г.) једна монахиња, Д. поклонила им је житије преподобног Серафима и сама се
упутила у Саров. Родитељи почеше да читају књигу. Ускоро дете сања. Јавља му се
Спаситељ у црвеној одећи, окружен Анђелима, и говори: "Бићеш здрав, ако испуниш оно
што ти заповеди старац, који ће доћи код тебе." Спаситељ је нестао, али се иза њега заиста
појавио старац, који је рекао да се зове Серафим и заповедио је детету да захвати воду из
Саровског извора, да се три дана умива њоме и да је пије.
Пробудивши се дете је испричало свој сан – прво дадиљи, а онда и родитељима. У
недоумици нису знали одакле да узму лековиту воду. У међувремену, дете је следећег
јутра испричало нови сан: овог пута му се јавила Мајка Божија с Анђелима и с пријатном
нежношћу заповедила да послуша савет о.Серафима. Управо у то време из свог богомоља
се вратила монахиња Д. и то је цедуљицом саопштила мајци болесног детета. Родитељи су
јој се одмах написмено обратили с молбом: где би могли да набаве Серафимову воду? А
она је као одговор послала флашу воде из његовог извора коју је сама донела. С молитвом
родитељи поступише онако како је било заповеђено у сну и дете је потпуно оздравило.
Четири године касније отац и младић-син отпутоваше у Саров да заблагодаре
баћушки за исцељење. И тада је вицегубернатор својеручно описао чудо које се десило.
112
Намерно смо изабрали догађај с невиним дететом, које се не може осумњичити да
измишља; осим тога, и све околности су се слагале тако да је видела јасна рука Промисла
Божијег. Међутим, овде је још чудније што су сам Господ и Богомајка посведочили
чудесност извора.
А сад ћемо већ прећи на последња чуда о.Серафима: на његову непојамну власт чак
и над животом и смрћу.
Жена А.Г.Воротилова, који нам је већ познат, смртно се разболела. По дубокој вери
у силу преподобног Серафима он је одмах пожурио у Саров. И без обзира на то што је у
манастир дошао у поноћ, истог часа се упутио према келији старца. А баћушка га је већ
очекивао на трему с речима: "Што си, радости моја, пожурио у овакво време код убогог
Серафима?" Воротилов је журно испричао о својој несрећи, молећи за свете молитве за
здравље жене. Али на запрепашћење и ужас, чуо је од баћушке да болесница мора умрети.
Тада је Алексеј Гурјевич пао са сузама пред ноге угодника Божијег, преклињући га да јој
измоли живот.
Отац Серафим се одмах погрузио у умну молитву... А Воротилов је остао покрај
његових ногу... кроз десет минута баћушка је отворио своје очи и подижући Воротилова с
радошћу рекао: "Па, радости моја, Господ дарује твојој супрузи живот! Иди с миром у дом
твој."
Муж је истог часа пожурио на коњу код болесне жене и од ње је сазнао да је
осетила олакшање управо у оним тренуцима кад се о.Серафим погрузио у молитву. Убрзо
је и потпуно оздравила.
Сличан случај се догодио и с И.М.К-ом. Отац Серафим је њему и његовој жени дао
неку заповест о уздржању у брачном животу. Притом им је рекао:
"Ако то не испуните, и ти и она ћете ускоро умрети."
За живота баћушке супружници су испуњавали завет који им је дат, али су га
касније заборавили и вратили су се својим некадашњим необузданим навикама.
Одједном се муж разбољева од потпуне парализе и лишава гласа. Лекар саопштава
да је стање безнадежно. Смрт је већ била на прагу, чак су му и усне одумрле. Изненада је
ушао лекар и испричао им је да је сањао као да иде код К., а у сусрет му долази неки
старац у опанцима и каже:
"Идеш да га лечиш? Нећеш га излечити. И он мора да умре! Али му реци да да пред
Богом неки завет па ће остати у животу.
Болесник је ипак још увек био у стању да чује говор и мало по мало је схватио да је
човек који му се јавио био о.Серафим; сетио се завета који су он и жена прекршили и дао
је у себи обећање да ће узети на васпитање сиромашну сиротицу девојку Надежду. После
тога је у истом тренутку осетио олакшање, а неколико минута касније је позвао, као здрав,
жену и све јој је испричао. А следећег дана је већ ишао по кући и убрзо је оздравио.
Сиротицу су истог часа узели да живи с њима.
Али случај власти о.Серафима који највише запањује открио се на сестри
М.В.Мантурова, Јелени Васиљевној.
1833. године Михаил Васиљевич се на имању генерала Купријанова, код којег је у
ово време био управник, разболео од неизлечиве грознице. Отац Серафим је позвао Јелену
Васиљевну заједно с Ксенијом Васиљевном која је била код ње на послушању. Дошле су
код њега у манастирску келију и овде се између њих и одвијао незапамћен разговор.
"Увек си ме слушала, радости моја," почео је преодобни, "и ево, сад хоћу да ти дам
једно послушање... Хоћеш ли га испунити, мати?"
"Увек сам вас слушала," одговори она, "и увек сам спремна да вас слушам."
"Ето тако! Тако, радости моја!" ускликну старац и настави: "Ето, видиш ли, мати,
Михаил Васиљевич, твој брат, нам се разболео. И дошло је време да умре. Он треба да
умре, мати. А још ми је потребан ради наше обитељи, ради сиротица. Ето ти дакле,
послушања: умри ти уместо Михаила Васиљевича, мати!"
"Благословите, оче," одговори Јелена Васиљевна смирено и наизглед мирно.
113
После тога је о.Серафим дуго и присно беседио с њом о смрти и о будућем вечном
животу. Јелена Васиљевна је све слушала ћутке. Али одједном се неочекивано узрујала и
изговорила:
"Баћушка, плашим се смрти!"
"Зашто ти и ја да се плашимо смрти, радости моја?!" одговори о.Серафим, "За тебе
и мене ће бити само вечна радост!"
И Јелена Васиљевна се опростила, али само што је прекорачила праг келије већ је
пала. Ксенија Васиљевна ју је прихватила. Баћушка о.Серафим је заповедио да се стави на
ковчег који је стајао на трему, а сам је донео свете воде, окропио Јелену Васиљевну, дао
јој да се напије и тако ју је освестио. Вративши се кући, разболела се, легла у постељу и
рекла: "Сад више нећу устати." Тако је и било. Упокојила се неколико дана се после
јелеосвећења и многократног причешћивања Светим Тајнама. Пред смрт се удостојила да
види Царицу Небеску и рајске насеобине. А у сам предсмртни час пред њу је пала
Ксенија, преклињући је да јој каже "Господа ради" да ли је видела Самог Бога?
"Бога человјеком невозможно видјети, на Него же не смјејут чини ангелстији
взирати," (За људе није могуће да виде Бога, не смеју да Га гледају анђеоски чинови")
слатко и тихо је запевала Јелена Васиљевна 9. ирмос 6. гласа.
Али је Ксенија у сузама наставила да је преклиње за одговор. Тада је девојка на
умору рекла:
"Видела сам, Ксенија." И њено лице постаде одушевљено, дивно, јасно... "Видела
сам као неизрециви Огањ! А Царицу и Анђеле сам видела просто!"
"А вама, мати, шта ће вама бити?"
"Уздам се у милосрђе Господа мог, Ксенија," изговори смирена праведница која је
одлазила ка Господу. "Он ме неће оставити."
Затим је заповедила да је спреме, као већ мртву, како би је затим одмах изнели у
храм.
Сестре су почеле да испуњавају наредбу. Одједном се она уплашено привила уз
своју послушницу и ускликнула:
"Ох, Ксенија, Ксенија, какве су ово две ругобе: то су непријатељи," али се одмах
смирила. "Да, ове вражије клевете сад више ништа не могу да ми учине!"
После ових речи потпуно мирно се испружила и упокојила – да би испунила
послушање које јој је дао велики Серафим – уместо брата. То се догодило 28. маја 1832.
године, у 27. години живота свете девојке.
Преподобни Серафим је у самом часу њеног упокојења духом прозрео овај догађај
и почео је радосно да испраћа сестре које су у то време радиле код њега у Дивејево
говорећи:
"Брже, брже идите у обитељ: тамо се ваша велика госпођа преставила у Господу!"
Сахрањена је поред основатељка заједнице сестринства мати Александре.
Све сестре, које су веома волеле Јелену Васиљевну, много су туговале и плакале за
њом, а највише Ксенија.
Кад је четрдесетог дана дошла код о.Серафима, он је тешећи вољену сеструцрквењака радосно рекао: "Како сте глупе, радости моје! Па зашто да плачете? То је грех!
Треба да се радујемо: њена душа је прхнула као голубица, узнела се ка Св етој Тројици!
Пред њом су се размакли Херувими, и Серафими и сва небеска сила! Она је слушкиња
Мајке Божије, мати! Она је дворска дама Царице Небеске, мати! Треба само да се
радујемо, а не да плачемо! Са временом ће њене мошти и мошти Марије Семјоновне
отворено почивати у обитељи, јер су тако угодиле Господу да су се удостојиле
нетрулежности. Ето, мати како је важно послушање!"
Све ово је записао духовник покојнице, о.Василије Садовски, а осим тога,
потврђено је још и усменим сведочењима очевидца, учеснице свих описаних догађаја,
Ксеније Васиљевне, монахиње Капитолине, која је живели за време писања Летописа.
114
На крају, поменућемо овде одговор о.Серафима на питање које му је било
постављено. Вера у његово натприродно стање подстакла је радозналог саровског
искушеника Тихонова да му се обрати ради разрешењеа задатака који већ превазилази
сваки ум: да ли наступа крај света? Кад ће бити други долазак Господа? И "убоги"
Серафим је с уобичајеном нежношћу и смирењем рекао: "Радости моја, много си високог
мишљења о Серафиму! Па зар ја да знам кад ће бити крај овог света и кад ће наступити
велики дан кад ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим?
Не, није могуће то да знам! Господ је Својим пречистим устима рекао: О дану томе и о
часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако
ће бити и долазак Сина Човјечиијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху,
жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп
и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. (Мт. 24, 36-40). Притом је старац
тешко уздахнуо и рекао: "Ми који живимо на земљи, много смо скренули са спасоносног
пута... Али неће се до краја прогневити Господ, опет ће помиловати. Имамо веру
православну, Цркву, без икаквог порока."
Истина, у неким случајевима баћушка је помињао сестрама долазак антихриста,
али су ова указивања била толико неодређена да се о њима не може рећи ништа
категорично. На пример, говорио је овако: "До антихриста нећете доживети , а
антихристова времена ћете преживети." Али ово се може схватити у обичном смислу
прогона и невоља који су их касније очекивали, а сад се већ догодили у Дивејеву. Зато
ћемо и ми рећи речима светог угодника: "Не, није могуће да ово знамо." Ипак, свима је
указао још Господ: Пазите, бдите, молите се, јер не знате кад ће наступити ово време (Мк.
13, 33). Можда је у наше дане оно већ "близу, пред вратима". Не знамо... Једно несумњиво
знамо, да је то време постало ближе нама него што је било за живота преподобн ог
Серафима...
Као допуну свим овим дивним чудима, која су одавно објављена и позната
сматрамо и историјским дугом, а још више исповедањем, да у славу светог угодника
сопштимо једно чудо, о којем се од давнина прича по Русији, а које о њему још није
објављено. За то чудо сам чуо од једне старе дадиље, која се родила још у време
преподобног Серафима, али сам касније имао прилике да чујем потврду овога из уста
извесне госпође О. (данас монахиње Р.), која је била врло блиска животу Сарова. А њој је
испричао манастирски вратар.
Казивање ћу навести приближно.
Једном је у Саровску обитељ допутовао архијереј. Он, чини се, није потпуно
веровао у светост о.Серафима. А можда су му против њега свашта напричали и
недобронамерници, који се, као што смо видели, нису према о.Серафиму увек односили с
поштовањем. И зато је архијереј дошао с предубеђењем против великог старца.
Обишавши манастир пожелео је да види и знаменитог пустињака за којег је већ знала
читава Русија. Њега у то време није било у обитељи, подвизавао се у пустињици. Ствар се
одвијала зими, или у сваком случају, у касну јесен, кад је снег већ пао.
Архијереј се тамо упутио са свитом. Кад су се приближили пустињици, у сусрет им
је изашао преподобни и поклонио се владики до земље, молећи за благослов, а затим га је
одвео у своју собу, а свита је остала напољу. Неповерљиви архијереј је, између осталог,
упитао баћушку о томе што се за њега прича да наводно чини чуда. А преподобни угодник
је одговорио да чуда може да чини само Свемогући Господ. У међувремену је почео да
тражи чиме би могао да почасти високог госта. Архијереј поче да одбија. А док су
разговарали, у току ових неколико минута, догодило се чудо! Свети Серафим је отишао у
угао своје келије и донео је отуда светитељу потпуно свеже малине са живог жбуна.
Запањен овим, архијереј је замолио баћушку за опроштај због своје сумње у њега и с
великим чуђењем више није видео жбун: међутим, свежи плодови су били пред његовим
лицем. Измоливши свете молитве дивног старца, он је док га је опет баћушка придржавао
115
испод руке изашао ћутљив код своје свите, али по заповести угодника никоме није
испричао о чуду које се догодило на његове очи, до саме смрти свеца.
Некима се може учинити да је ово чудо мало вероватно. Али кад су чуда у питању
није могуће одредити границу вероватноће: у њима је све натприродно. А ономе ко зна
друга знамења преподобног, а посебно јављање у њему самом нове преображене природе
за време беседе с Мотовиловом, и ово чудо с малином неће изгледати чудно, већ чак
неупоредиво мање значајно. А ми смо га објавили зато што до сада нико није објавио тако
радосно знамење из рајског света.
Уосталом, и у објављеним материјалима се већ говори нешто слично. "Једном је,"
читамо у Летопису Дивејева, "Прасковја Ивановна, касније монахиња Серафима, радила у
близини извора.
Баћушка је код ње изашао светлог блиставог лица и у новом белом сељачком
капуту. Још из далека је ускликнуо: "Шта сам ти донео, мајчице?!" И пришао јој је држећи
у рукама зелену грану са воћем. Узбравши један плод, ставио је у њена уста; његов укус је
био невероватно пријатан и сладак. Затим је стављајући у уста још један такав плод
изговорио: "Једи, мати, - то је рајска храна."
У то доба године (рано пролеће) још није могло да сазри било какво воће.
Раније смо већ читали о необичном небеском хлебу који је донет за време јављања
Мајке Божије на празник Њеног Успења 1830. године, чији један део је преподобни
предао свом другу, о.Василију и његовом "подружију" – попадији.
"Немогуће за човека – могуће је за Бога," рекао је Сам Господ (Мк. 10, 27).* Није
видело око, није чуло ухо и није долазио на срце човеку оно што је Бог припремио онима
који Га воле, поновио је Коринћанима (1 Кор. 2, 9) велики апостол Павле речи пророка
Исаије (64, 4). А он је својим сопственим очима созерцавао чудесни рај, у који је био узет
"до трећег Неба", али због његове натприродности, није могао чак ни да преприча оне
неизрециве речи и ствари које је тамо видео и чуо (2 Кор. 12, 1-4). Амин.
Ове речи су тачне и истините (Откр. 1, 5). Амин.
Глава XV
Дивно Дивејево
Причати о преподобном Серафиму и не поменути дивно Дивејево подједнако је
немогуће, као испричати нешто о оцу и прећутати о његовој деци. Дивејево је после
његове сопствене душе, главно чедо светог старца, плод његовог духовног рађања,
препуно чуда.
Бог је Творац свега. И свако, освећен Животворним Духом Светим, не може да не
твори: кроз њега и око њега почиње да цвета живот, као трава у пролеће од топлог сунца.
Зато на дан Светог Духа Црква све и украшава зеленим гранама, означавајући тиме
животворну силу Животворног Духа. Дивејевска обитељ и представља творење благодати,
која је деловала у светом угоднику Божијем.
Али да би се описали макар најважнији догађаји из апсолутно необичне историје
Дивејева, требало би о њему написати посебну књигу. А сад ћемо извући из Летописа овог
манастира само најбитније, најкарактеристичније и најдивније; а доста је било речено и
раније, у вези са животом о.Серафима.
Сам настанак Дивејевског сестринства је обележен чудесним учествовањем Мајке
Божије. Његово порекло је било следеће. По рођењу племкиња из Нижње-Новгородске
губерније, Агатија Семјоновна Белокопитова, која је, разуме се, знала са Саровски
манастир који се налазио у близини, удала се за пуковника Мељгунова, богатог
велепоседника, који је поседовао имања у Јарославској, Владимирској и Рјазанској
губернији. Међутим, убрзо после склапања брака она је обудовела, оставши с малим
дететом-девојчицом. Пошто је била религиозна и желела да у чистоти сачува своје
удовиштво одлучила је да напусти метежни и саблажњиви свет и да се посвети монашком
116
животу. У том циљу упутила се у Кијев, центар монашког живота. И тамо се задржала у
Флоровском женском манастиру заједно са својом трогодишњом кћерком. Као богата
велепоседница, наравно, могла је да рачуна на љубазан однос према себи у тој обитељ и.
Међутим, Промисао Божји је судио другачије. Слушкиња Божија Агатија се једном после
полуноћне молитве удостојила да у тананом виђењу види Пресвету Богородицу и да од
Ње чује следеће:
"То сам Ја, Госпођа и Владарка твоја, Којој се увек молиш. Дошла сам да ти
објавим Своју вољу. Изађи одавде и иди у земљу, коју ћу ти показати. И прославићу име
Моје тамо, јер ћу на месту твога становања основати Своју тако велику обитељ на коју ћу
спустити све благослове Божије и Моје са сва три Моја жреба на земљи: с Иверије
(Грузије), Атона и Кијева. Иди, слушкињо Моја, на пут свој!"
Посаветовавши се с кијевским старцима Агатија Семјоновна је напустила
Флоровски манастир и кренула на север. Обилазећи многа места и манастире, упутила се
према Сарову. То је било око 1760. године. 12 врста од манастира, у селу Дивејеву, у
Нижње-Новгородској губернији, у Ардановском срезу, села је да се одмори код омање
дрвене цркве и у дремежу се удостојила другог виђења Богомајке: "Ево, овде је граница,
коју ти је Божански Промисао одредио. Основаћу овде такву обитељ Своју, којој није
било равне, нема је и неће бити никада у целом свету: то је Мој четврти жреб у васељени.
И благодат Свесветог Духа Божијег и обиље свих земаљских добара, с малим људским
напорима, неће оскудевати на овом Мом вољеном месту!"
Кад је дошла себи, слушкињу Божију Агатију испунила је необична радост и она је
са сузама умилења похитала према Сарову. Толико јој се свидео да би радо остала овде
заувек да је то била женска обитељ. Сазнавши од ње за необични Промисао Божји о
Дивејеву, саровски старци су је тамо и упутили. Међутим, у Дивејеву је у то време због
мноштва радника у фабрикама које су у њему биле отворене било незгодно, и по савету
стараца она се настанила на две врсте од овог села, у селу Осиновки, у дворишној кући
удовице Зевакине. Овде се њена деветогодишња кћи разболела и упокојила. Прихвативши
ово као знак Божији да се потпуно посвети делу које јој је поверено, Агатија Семјоновна
се прво упутила на своје имање и расподелила га је у славу Господа и на спасење своје
душе и рођака: сељаке је делимично пустила на слободу, део је предала другима, по
избору самих кметова; своју имовину је дала као прилог за изградњу храмова и друга
добра дела. И око 1765. године се вратила у Дивејево. Овде ју је свештеник о.Василије
Дертјов, који се касније упокојио као монах саровског манастира с именом Варлам позвао
да живи код њега. У то време био је већ старац и живео је усамљено са својом старицом
попадијом. Агатија Семјоновна је у његовом дворишту подигла себи малу келију и радила
је код о.Василија као обична служавка: чистила је двориште, чувала стоку, прала веш и др.
У оваквом скривеном труду ту је проживела 20 година.
Међутим, њена тајна и ватрена брига било је испуњење воље Царице Небеске.
Овоме је приступила још 1767. године измоливши од саровских стараца благослов, а од
епархијске управе дозволу за изградњу новог каменог храма у име Казанске иконе Мајке
Божије на месту некадашње цркве светитеља Николаја, у близини које се удостојила
чудесног виђења, а њему је био посвећен леви олтар у новом храму. Изградња је завршена
5 година касније. Агатија Семјоновна је отпутовала у Казањ по прецизну копију
чудотворне иконе Богомајке и свете мошти.
Тајна Божија је какви су били њени подвизи.
Што се тиче спољашњег живота наставила је да живи једноставно. Помагала је,
посебно у тешко време, у неговању сељачке деце. На празнике је беседила с
богомолницима на припрати храма. Носила је сиротињску одећу, на поље је ишла у
опанцима. За време одмора под главу је стављала камен, обавијен у сукно да би то
сакрила. Испод одеће је тајно носила власеницу. По изгледу и у опхођењу је била весела, а
од тајних суза су јој трепевице увек биле црвене: о томе је касније сведочио и о.Серафим.
117
Одлично је познавала црквени устав. Одликовала се расуђивањем. Може се рећи: то је
била тајна подвижница, скривена слушкиња Божија.
Отприлике у то време се у Сарову градио главни Успенски саборни храм. И
Агатија Семјоновна је од сачуваног капитала веома штедро помагала у овом светом делу.
А саровски старци, нарочито о.Пахомије и економ о.Исаија руководили су њеним
духовним животом.
Тако су неприметно протицале године, а воља Богомајке се још увек није
остварила: обитељи засад није било. Међутим, око слушкиње Божије Агатије већ се
окупило неколико ревнитељки духовног живота: девојка из села Вертјанова, сиротица без
игде икога, кумица о.Василија – Евдокија Мартинова, удовица Анастасија Кириловна,
Уљана Григорјевна и Текла Кондратјевна – све из околних насеља. Ево, за ове пионирке
мати Агатија је и неко време пред своју смрт одлучила да сагради келије: прво зрно
будуће обитељи – удела Мајке Божије. За то се по Промислу Божијем, указала нарочита
прилика. 1788. године велепоседница села Дивејева, Жданова, која је поштовала Агатију
Семјоновну и која је знала од ње за дивно предсказање Царице Небеске дала јој је као
прилог 1300 квадратних хвати своје земље, поред новог храма. И на овој жртви је мати
Агатија и саградила три келије с дворишним зградама и све је оградила дрвеном оградом.
У једну од ових келија се сама сместила, другу је наменила за три послушнице, а сестра
Евдокија је њој служила; трећу је оставила за одмор путника, који су пролазили кроз
Дивејево идући на ходочашће у Саров. Тако се родила обитељ. Овде је Агатија
Семјоновна пред смрт предала око 450 хиљада рубаља, сва своја преостала средства.
А убрзо после тога је почела да слаби, иако јој је било свега око 55 година. У првој
половини јуна 1789. године, кад су игуман Пахомије, економ о.Исаија и јерођакон
Серафим кренули на сахрану доброчинитеља манастира Соловцова, морали су да прођу
кроз Дивејево. Мати Агатија, већ сасвим болесна, умолила их је да изврше над њом тајну
јелеосвећења што су старци и учинили, а притом је молила о.Пахомија да не напушта
својим душевним старањем и неопходном материјалном помоћу њене сиротице које она
оставља. Отац настојатељ је обећао, али позивајући се на своју старост, указао на младог
јерођакона Серафима као на свог наследника у делу старања о жребу Мајке Божије.
"Његова духовност ти је позната," говорио је он жени на умору, "и он је млад, њему
и повери ово велико дело."
Мати је почела да моли младог монаха да не одбије свето послушање, које му сад
поверава Царица Небеска. "Она ће му и помоћи," говорила је на умору, "да у своје време
учини све што је неопходно." Отац Серафим је у то време имао свега 30 година. Шта је
тада одговорио о.Пахомију и матери, сакривено је ћутањем. Вероватно ништа није рекао,
већ је само прихватао срцем вољу Царице Небеске. После је много пута говорио о томе да
без Њене воље ништа није чинио. "Исповедам ти," говорио је пред упокојење о.Василију,
"и Богом сведочим, да ниједан каменчић нисам ставио у њих по својој вољи, нити сам им
иједну реч рекао од себе. А ако ја, убоги, којем их је Сама Мајка поверила, нисам чинио
своје... колико пре треба други тако да чине, баћушка!"
3. јуна подвижница се упокојила. Пред смрт се свакодневно причешћивала Светим
Тајнама. И само што ју је свештеник причестио последњи пут, одмах се упокојила, у саму
поноћ. Старци су на повратку у обитељ поново свратили у Дивејево и опојали слушкињу
Божију и своју доброчинитељку. Као што је већ писано раније, после погребења је
направљена даћа, али о.Серафим, без обзира на кишу која је лила, после службе није остао
у сестринству, због своје целомудрености, и пешке је отишао у Саров.
И после ове две посете никад више није ишао тамо (осим чудесног јављања – што
ће бити речено касније), већ је свиме руководио из свог манастира, и из пустињица.
Мати се упокојила у монашком чину с именом мати Александра. О овоме постоје
различита предања. По једном је примила постриг још као млада у Кијевском Флоровском
манастиру, али су јој пре одласка одатле, старци дали савет да сакрије свој постриг и да
под световним именом Агатије Маљгунове крене на пут, који јој је указала Мајка Божија.
118
Ово је у многоме било згодније и у погледу путовања и ради управљања имањима.
Међутим Н.А.Мотовилов пише да је њена послушеница Евдокија пред своју смрт
саопштила како ју је мати Агатија недељу или две пред смрт послала с другом девојком у
Саров с молбом за постриг. Дошао је о.Исаија и за време вечерње ју је постригао у велики
анђеоски чин давши јој име Александра. Да би се помирила ова предања може се
претпоставити да јој је у Флоровском манастиру био дат само "расофорни" постриг с
надевањем имена Александра, што она вероватно није касније сакрила од својих
саровских духовника. А пред смрт је примила постриг у пуни чин пострига у "мантију" уз
усвајање имена које јој је већ раније било дато. У сваком случају, подвижницу треба
помињати као монахињу Александру, иако је понекад у својим виђењима саму себе
називала Агатија, и под овим именом је била много познатија својим савременицима и
њиховим потомцима. Баћушка о.Серафим је покојницу чешће називао световним именом,
а понекад и мати Александра: он ју је много поштовао. "Царици Небеској је," говорио је
касније М.В.Мантурову, "угодно да оне (сестре) имају своју цркву уз припрату Казанске
цркве, јер је ова припрата достојна олтара! Мати Агатија Семјоновна ју је стојећи на
молитви сву потоцима суза свог смирења омила." А други пут је говорио о.Василију
Садовском, духовнику дивејевских сестара: "Како да оставим оне, за које је мене, убогог
Серафима, молила мати Агатија Семјоновна? Па она је била велика жена, света; њено
смирење је било неизрециво, извор суза непрестан, молитва Богу најчистија, љубав према
свима нелицемерна... Због њеног живота сви су је поштовали. Како онда да презремо њену
молбу? Па ја сам сад остао једини од стараца које је молила за основано сестринство, тако
и ја молим тебе, баћушка, колико од тебе зависи, немој их оставити!"
Сведочанство о.Серафима је изнад свих похвала. Каснији догађаји су показали да је
то тачно: познато је неколико случајева јављања подвижнице. На пример, 1827. године,
11. јуна она се у сну јавила младој жени која је патила од епилепсије, Лебедев ој и
заповедила јој је да иде код о.Серафима: "Он те очекује сутра и исцелиће те." Болесница је
упитала: "Ко си ти и одакле си?" – "Ја сам из Дивејевског сестринства, прва тамошња
настојатељица Агатија." Страдалницу Александру одвезоше у Саров. Баћушка ју је
исцелио и рекао јој је: "Отиди у Дивејево, на гроб слушкиње Божије Агатије, узми земље
и учини на том месту метанија колико можеш: она те жали и жели ти да се исцелиш."
1861. године, свештеник Вјатске губерније, који је био на самрти, Гаврило Галицки,
упутио се у Вјатку на лечење. Допутовао је у 8 увече... А ујутру у 7 сати долази у његов
стан нека старица и нуди му да купи портрет о.Серафима. Он купи два. Одлазећи од њега
старица рече: "Баћушка, кад дође време, не заборави Агатију." Свештеник даде обећање да
ће отићи у Саров и оздрави. Тамо је из Житија о.Серафима сазнао за првоначелницу
Дивејева, Агатију: и сетио се речи старице о њој... Можда је, лично она била код њега у
Вјатки...
Записани су и други случајеви помоћи по њеним молитвама...
Због оваквог поштовања матере Александре, још за живота о.Серафима било је
приложника за подизање споменика од кованог гвожђа на њеном гробу. Међутим,
о.Серафим је тада посаветовао да се упути прилог за нову цркву у Дивејеву. А о
споменику је рекао следеће: "Каква је корист од њега? Нема никакве користи, оци." И
касније то дуго није полазило за руком. И тек 1871. године игуманија Марија је сама
подигла мали споменик од цигле, налик на капелу. А 1885. године келија мати Александре
је, као и пустињска колибица оца Сера фима касније била покривена једноспратном
дрвеном кућицом. У њој су сакупљене све сачуване ствари прве начелнице: иконе,
портрет старца Назарија Валаамског, којег је она поштовала и којем се клањала пре сваког
посла, као живом, молећи за благослов; кандило, дрвени сто, живописан портрет ње саме
и његова копија, која је у обитељи поштована као чудотворна.
Тако се и остварило, засад у малој мери, предсказање Мајке Божије о Њеном
"четвртом уделу". Истина, за време прве началнице Агатије, скоро да није могла да се
уочи ни нада на каснији процват Дивејева; али и у обећању Царице Небеске било је
119
речено да обитељ неће уредити сама начелница сестринства, већ да ће то бити само "на
месту њеног становања", што се касније и испунило.
Али, да би се ово остварило, младо сестринство је морало да преживи врло много и
догађаја, и невоља... Испричаћемо о њима укратко.
После упокојења мати Александре (овако ћемо је звати даље) у сестринству су
остале да живе три сестре на послушању: Евдокија, Анастасија и Текла. Између себ е су за
најстарију изабрале Анастасију. У току седмогодишњег управљања сестринством она је
окупила 52 сестре. Међу њима је дошла и удовица из града Туле, Ксенија Михајловна
Кочеулова с малолетном кћерком Ирином. После Анастасијине смрти она је и постала
начелница заједнице.
То је била ониска, по изгледу сувоњава жена, крајње строгог карактера. Она није
жалила чак ни рођену кћерку. Једном јој је неко поклонио чајник и шољицу, а Ксенија
Михајловна се није смирила док их Ирина није разбила и закопала крхотине у земљу. Због
овакве строгости сестре су почеле да се разилазе: од 52 сестре годину дана касније остало
их је само 12. Међутим, зато се показало да су оне чврст темељ будуће обитељи. Ускоро
су њима почеле да се придружују нове ревнитељке спасења; и 1825. године, кад је
о.Серафим изашао из затвора и већ могао потпуно да руководи заједницом, у њој је
поново било 50 сестара. Пред крај његовог живота под управом Кочеулове је било већ 47
келија и 113 сестара. Њен овако строг карактер се није објашњавао само њени м
природним својствима, већ је био изазван коришћу заједнице: за манастир је била
потребна строга дисциплина, нарочито на почетку његовог оснивања. Она, на пример,
није трпела кад су искушенице шиле себи лепу одећу. Евдокија Јефремовна која се
касније удостојила да буде учесница виђења Мајке Божије (1861.г.) једно време је била
келејница Ксеније Михајловне. Неком приликом се опасала црвеним пантљикама. Мати је
то видела. "Шта си то," каже, "непријатељску силу обукла?" Узела их је и спалила у пећи.
Други пут Евдокија је дошла у храм у новој раси, добро скројеној и струкираној. А
начелница је хвата својим штапом (жезлом) и пита не препознајући: "Ко је то? Ко је то...
Ах, то је свечасна Евдокија!.. Шта радиш, мати? Зашто си осам бесова на себе посадила?
Испарај, испарај четири демона (четири брусне из расе)."
И сам о.Серафим је похвално говорио о њој. Шаљући у Казанско сестринство нову
искушеницу, Евдокијину рођаку, касније монахињу Јерминију, која је све ово и испричала
аутору Летописа, баћушка је рекао тетки: "Одведи је код матере Ксеније Михајловне." А
обраћајући се девојци додаде: "Ето, мајчице! А Ксенија Михајловна је високог живота.
Бич духовни, мајчице!" "И заиста је," додаје мати Јермнија, "она била строга: почне да
грди, мислиш, само што те не убије, сад ћеш ту умрети. А кад заврши, постаје
премилостива." И дешавало се да заповеди кћерки Ирини да прочита одговарајуће житије
свеца. А сама је била неписмена. "Ето, видиш ли Евдокијице, како је тешко ући у Царство
Небеско? Ето, зато ја и грдим. Добро, мајчице, иди." А онда или сама тутне или кћерки
нареди да да неки поклон.
Али, поред свега тога о.Серафим није потпуно одобравао њене крајности. На
пример, молио ју је да ублажи строгост црквеног устава, који је држала по саровском
обрасцу. Међутим, она је то одлучно одбила баћушки позивајући се на правила, која су
одређена још за живота о.Пахомија. Можда је то био један од разлога због којег је
о.Серафим касније основао своју заједницу. Баћушка је био незадовољан и строгошћу
мати Ксеније у погледу хране. Ксенија Васиљевна (мати Капитолина) је причала следеће:
"Код нас је кувар била строга-престрога сестра. Она је у свему била добра сестра, а то је
било још за живота мати Ксеније Михајловне у старој обитељи, а мати Ксенија
Михајловна, Бог да јој душу прости, била је пошкрта, - било је тако строго прописано, да
су, истина, сестре често кришом једне од других узимале хлеб. Ето, и сазнао је за то
баћушка Серафим и затражио да дође код њега. Она дође, а ја сам у то време била код
баћушке. Отац Серафим се тако страшно прогневи на њу и тако ју је страшно, строго и
претећи грдио да су ме обузели страх и ужас. Она се позивала на наредбу начелнице, а
120
о.Серафим јој стално прича "своје": "И шта с начелницом! Не храни она моје сиротице,
него их ја храним. Нека начелница и прича, а ти би кришом давала и не би закључавала.
Тако би се и спасила! Не, мати, нема ти мог опроштаја! Сиротицама хлеб не давати?"
Убрзо је ова сестра занемоћала и умрла.
Кочеулова је Казанским сестринством управљала дуго, четрдесет три године.
Пред своју смрт дала је заповест да се у току четрдесет дана примају и хране сви
туђиноватељи. И догодило се нешто необично: постојеће резерве брашна, гриза и проса
требало је да буду довољне за половину овог периода, а испоставило се да су довољне за
свих четрдесет дана. "И сви су се тада веома чудили томе!" причала је старица Дарија
Трофимовна, која је баш у то време била тамо на послушању куварице... Један је суд
Божји, а други је људски... Једино је Бог истински судија! Неки свеци су за живота били
строги: различити су у Бога дарови Духа.
После смрти у Ксенијиној келији је остало врло мало, али карактеристичних
предмета: икона Мајке Божије "Скорбјашчаја", слике страдања и бичевање Спаситеља...
Све тако сурово... А од њених ствари – настојатељски жезал, симбол власти и строгости, и
још сат који је куцао, узет из Туле, ради тачности поретка.
Поред овог Казанског сестринства на удаљености од свега 100-150 хвати основана
је паралелна обитељ, дакле, Серафимова или "Млинарска", која и јесте чедо преподобног.
Њена историја је следећа.
Као што је већ било речено, о.Серафим је руководио уређењем обитељи из Сарова.
Због тога му је био потребан помоћник, који би непосредно управљао свим пословима на
лицу места и притом би био одан и апсолутно послушан о.Серафиму. Оваквог слугу је Бог
и послао старцу у Михаилу Васиљевичу Мантурову, који је раније већ помињан. Он је био
велепоседник у Ардатовском срезу у селу Нуча и тамо је живео са својом сестром,
Јеленом Васиљевном, и са женом Аном Михајловном. Неочекивано се разболео од упале
ногу, тако да су му чак и кости испадале из тела. Не нашавши спасење код лекара, упутио
се у Саров код о.Серафима на удаљеност од 40 врста. И овде је, као што је било већ
речено, баћушка учинио "прво" чудо исцељења. У знак захвалности за то о.Серафим је
1822. године и предложио Михаилу Васиљевичу да послужи светом Дивејевском чеду.
Погледавши га на посебан начин, он весело рече: "Ето, радости моја, све што имаш, дај
Господу и узми на себе добровољно сиромаштво!" С нелагодом и колебањем Мантуров је
ипак одлучио да пристане на предлог исцелитеља: "Сагласан сам, баћушка! Шта ћете ми
благословити да учиним?" "Ево, радости моја, помолимо се и ја ћу те упутити како ме Бог
уразуми." И од тог тренутка они се растадоше као пријатељи заувек и слуге Царице
Небеске на уређењу Њеног четвртог удела. Од тада је о.Серафим почео да га зове
Мишењка. По благослову баћушке Мантуров је продао своје имање у Нучи и купио је 15
десетина у селу Дивејеву за будућу обитељ на месту које му је било речено... Тада је
морао да претрпи много подсмеха и роптања од младе жене, која је тада поред свега била
и лутеранка. Али све је издржао ради послушања баћушки, и следеће године о.Серафим се
већ прихватио остваривања свог посла.
Једном је затражио да код њега дође Михаил Васиљевич. Кад је он дошао, баћушка
је узео кочић, прекрстио се, пољубио га и заповедио Мантурову да учини исто то. Затим
се неочекивано поклонио свом Мишењки до земље и заповедио му је да побије овај кочић
у земљу, на потпуно прецизно наведеном месту у Дивејеву, испред Казанске цркве.
Михаил Васиљевич је отишао тамо и са страхом је угледао како је запањујуће тачно
о.Серафим све одредио као да је сам управо био тамо. Испунивши послушање вратио се
код баћушке. Отац Серафим му се поново ћутке поклонио до земље и био је необично
радостан и весео... Прошла је година. Отац Серафим поново зове Мишењку, сад му даје
већ 4 кочића и наређује да их побије поред првог и заспе каменчићима као белег. И
поново му се старац поклонио после испуњеног послушања... А две године касније управо
на том месту ће бити подигнут млин за дивејевске сиротице. Овако је започела свој живот
славна обитељ...
121
За њу је баћушка мало по мало почео да припрема и становнице. Међу њима
посебно место заузима Мишењкина сестра, поменута Јелена Васиљевна. Као
седамнаестогодишња весела девојка она се верила. Међутим, затим се без икаквог разлога
охладила према веренику. Једном је својим очима видела демона и дала обећала Мајци
Божијој да ће постати монахиња. Од тада се потпуно изменио њен карактер и она је
почела да чита духовне књиге. А ускоро се упутила код о.Серафима и почела да га моли
да је благослови на монаштво. Међутим, он јој је упорно три године понављао да ће
имати женика и да треба да се припрема за брак. Узалуд је Јелена Васиљевна то негирала.
Старац јој је стално понављао о браку. Ово ју је још више учвршћивало у путу који је
изабрала и који је обећала. А три године касније баћушка јој је неочекивано дозволио да
оде на искушеништво у Казанско сестринство. На крилима радости она је полетела у
Дивејево и Ксенија Михајловна ју је примила. У малом спремишту закопала се млада
госпођица: она је тада (1825.г.) имала свега 20 година. У непрестаној Исусовој молитви и
читању књига провела је месец дана. Одједном је баћушка зове и објављује јој да сад
треба да се вери са Жеником. Јелена Васиљевна поче да јеца: "Нећу да се удајем!"
Међутим, о.Серафим јој је објаснио да је њен Женик – Господ. И заповедио је Ксенији
Михајловној да је обуче у "црну одећу", монашку. Давши јој правила за живот, посебно
ћутање, одушевљену ју је испратио у сестринство. Али, она је повремено посећивала свог
духовног оца. Једном ју је баћушка позвао у Саров и дао јој изузетно послушање – да умре
уместо брата. Она је, као што је већ познато, пристала; вративши се у свој манастир, легла
је у постељу и почела да се припрема за смрт: често се причешћивала; удостојила се да
види рајске обитељи, Мајку Божију, и чак Самог Господа. Три дана пред смрт о.Серафим
јој је послао мртвачки ковчег од храстовине који је сам издубио. Обучена је у његову
кошуљу, мараму и мантијску расу, а испод мараме подметнута капица од баћушкиних
наруквица коју јој је сам ставио после пострига 1828. године. Уочи празника Тројице, 18.
маја 1832. године, она се тихо упокојила. Прозревши ово духом старац је све послао у
Дивејево: "Брже, брже идите у обитељ: тамо се ваша велика госпођа преставила у
Господу!" А кад је сазнао да сестре много плачу због покојнице, он је узнемирен стално
ходао по својој келији и говорио (по речима суседа, о.Павла): "Ништа не схватају!
Плачу!.. А кад би виделе како је њена душа летела, како је прхнула! Херувими и
Серафими су се размакли! Она се удостојила да седи недалеко од Свете Тројице као
девојка! Ми треба само да се радујемо, а не да плачемо!" И притом је, на четрдесети дан
после њеног упокојења, о.Серафим предсказао да ће "са временом њене мошти... отворене
почивати у обитељи". Због тога је и њој направио исти ковчег од храстовине као и самом
себи. После смрти слушкиње Божије Јелене Васиљевне остале су две иконе Мајке Божије
и икона Спаситеља, Који носи крст, коју је сама извезла разнобројним куглицама...
Тако је изузетно неуобичајено било и њено престављење. Ништа мање, ако не и
више, била је дивна судбина и друге послушнице над послушницама о.Серафима,
схимонахиње Марте која се упокојила три године пре тога.
Она је потицала из сељачке породице из села Погиблова, у Ардатовском срезу, у
Нижње-Новгородској губернији и презивала се Мељуков. Ова праведна породица се
састојала од брата Ивана Семјоновича и двеју сестара – Прасковје и Марије. Сви они су
једно по једно постали блиски и одани о.Серафиму. Прво је по његовом благослову у
Казанско сестринство ступила Прасковја Семјоновна и била је монахиња узвишеног
живота. А касније, 21. новембра 1823. године на незаборавни дан Ваведења Мајке Божије,
уочи којег је и сам преподобни Серафим дошао у Саров, Прасковја Семјоновна довела код
њега и своју сестру, тринаестогодишњу девојчицу Марију, која се по речима старије сетре
"прикачила за њу". Кад ју је угледао баћушка је духом прозрео да ће она бити велики
сасуд Божји и заповедио јој је да се не враћа кући, него да остане у манастиру са сестром.
Марија је беспоговорно и радосно послушала. Упућујући је тамо о.Серафим јој је дао
поуку о непрестаној молитви, ћутању, кротости и потпуној отворености према њему.
Притом јој је дао још једну заповест: да никога не гледа у Сарову и зато је требало да носи
122
мараму тако ниско да види само испред ногу. И једном је Марија упитала Прасковју
Семјоновну детиње невино: "А како изгледају монаси, Параша? Личе ли на баћушку?"
Зачуђена сестра је са своје стране пита: "Па ти тако често идеш у Саров, зар ниси видела?
Што питаш?" "Не, Парашењка, па ја ништа не видим и не знам. Баћушка Серафим ми је
заповедио да их никад не гледам."
Ова монахиња-дете је постала најближи по духу друг-чедо праведног старца. Њој је
он поверавао своје највеће тајне о будућој судбини обитељи и уопште о духовном животу,
заповедајући јој притом да чува крајње ћутање – што је она и чинила. Њено послушање
баћушки је било безгранично. А од њега је увек одлазила у усхићењу. У сестринству је
Марија испуњавала различита послушања, често чак и физички тешка: ишла је у шуму по
дрва, носила је камење за градњу и др... Тако је у манастиру провела шест година и
разболела се. Најближи повод за то била је њена ревност ка послушању. Сам о.Серафим је
о њој говорио: "Кад су у Дивејеву градили цркву у име Рођења Пресвете Богородице,
девојке су саме носиле камење, неке по два, неке по три, а она, мајчица, накупи по пет или
шест каменова, и с молитвом је на устима, ћутке, узносила свој ватрени дух ка Господу.
Убрзо се због болесног стомачића и преставила Богу." Али тако рано је била узета зато
што је већ достигла савршенство. Баћушка је толико волео ово чедо Божије да је
прозревши њену кончину одједном заплакао и с највећом тугом рекао свом суседу
о.Павлу: "Павле! А Марија се упокојила... И тако ми је жао, тако ми је жао да видиш –
само плачем..." Раније је друге прекоревао зато што плачу за Јеленом Васиљевном, а сад
сам није могао да задржи сузе љубави, попут Спаситеља Који је плакао због Св ог друга
Лазара. За њену сахрану је о.Серафим дао издубљени храстов ковчег који је благовремено
направио за њу. А још пре тога ју је постригао у схиму с именом Марта. Тако је у
схимничкој одећи с белим крстовима и у мантији и положена у ковчег. А у руке су јој
ставили кожне бројанице о.Серафима; на главу су јој ставили зелену плишану, златом
извезену капицу, а преко ње баћушкину камилавку. Све ове ствари дао јој је сам
о.Серафим заповедајући јој да увек тако приступа Причешћу Светим Тајнама што је она
испуњавала на свих дванаест великих празника и у сва четири поста. По свом спољашњем
изгледу Марија је била привлачне спољашњости и високог раста дугуљастог белог лица,
плавих очију и светло смеђе косе. Сахрањена је с леве стране матере Александре, поред
Казанске цркве, а с десне је касније легла Јелена Васиљевна... После њене смрти
о.Серафим је све оне који су код њега долазили тих дана слао у Дивејево: "Радости моје!
Брже, брже идите у Дивејево: тамо се преставила у Господу велика слушкиња Божија –
Марија!" И свима је заповедио да се за њу моле као "схимонахињу Марту": "Ја сам јој дао
схиму." А њеним најрођенијима – брату Ивану и сестри Прасковји је заповедио да не
падају у униније и да не тугују: "Њена душа је сад у Царству Небеском и близу Свете
Тројице код Престола Божијег, она стоји близу Царице Небеске са светим девојкама." – "И
сав ваш род ће због ње бити спасен! Кад будеш у Дивејеву," заповедио је њеном брату,
"никад не пролази поред, већ целивај гроб говорећи: "Госпођо и мати наша Марто, помени
нас код Престола Божијег у Царству Небеском!" За њу је о.Серафим такође предсказао да
ће бити обретене њене мошти. "Ето," говорио је Ксенији Васиљевној, "мајчице, како је
важно послушање! Видиш, Марија, колико је ћутљива била и само је због радости, волећи
обитељ, преступила моју заповест и нешто мало испричала, а ипак ће због тога, приликом
обретења њених моштију у будућности, труљењу бити предата само уста." Њена смрт је
уследила 21. августа 1829. године.
Њен брат Иван је често одлазио код баћушке на посао; и касније је сам ступио у
Саровски манастир да би постао монах. Њему је о.Серафим често говорио о важности
љубави према Дивејеву: "И онога ко чак срцем уздахне и пожали их (сестре), Господ ће
наградити. И рећи ћу ти, баћушка, запамти, срећан је свако ко код убогог Серафима у
Дивејеву проведе дан и ноћ: од једног јутра до следећег јутра; јер Мајка Божија, Царица
Небеска, сваког дана посећује Дивејево!" "Сећајући се баћушкине заповести увек сам то
говорио и свима говорим." Он је имао три кћерке. И све оне су касније дошле у Дивејево.
123
Тамо је живела и његова кћи Јелена од пете године. Међутим, она се касније, по
директном послушању према о.Серафиму удала за Н.А.Мотовилова и заједно с њим је
много помагала обитељи. Предвидевши ово баћушка је заповедао да је још од детињства
зову "велика госпођа". Јелена Ивановна је доживела само обретење светих моштију
о.Серафима 1903. године и причала је о својим личним посматрањима савременицима, а
ми познајемо неке њене саговорнике.
А старија Маријина сестра Прасковја је једно време била настојатељица обитељи, а
касније је по благослову баћушке примила подвиг јуродства. И после тога се удостојила
чудесног виђења у Сарову. Једне ноћи су јој се на јави јавили Мајка Божија и преподобни
Серафим. Царица Небеска је рекла: "Ти исправи дела Моје обитељи, буди упорна кад је
истина у питању, разобличи!" У ово време у Дивејеву су настали велики немири и
Прасковја Семјоновна се није плашила да разоблачи чак ни архијереја Нектарија и
коловођу немира Лукерију. После одласка епископа легла је у постељу, 9 дана ништа није
јела и пила је само воду из извора о.Серафима и мало чаја. Причешћивала се, примила
миропомазање и 1. јуна 1861. године, на дан Вазнесења Господњег, завршила је
многотешке и дуге своје дане.
Али ипак је најсветлија у овој породици – света деветнаестогодишња схимница
Марта...
После Мељукових као једну од најближих послушница о.Серафима треба навести
Ксенију Васиљевну Путкову. То је била млада и лепа девојка, већ је била верена за
вољеног човека. Али, почела је да посећује баћушку. И он ју је наговорио "скоро на силу"
– како је причала још сама за живота аутору Летописа – да ступи у Дивејево. Прво није
пристајала: "Не, баћушка, нећу! Никако не могу!" Тада јој је он открио о славној
будућности удела Царице Небеске. И Ксенија више није могла да се супротставља
баћушки: одложила је, наводно због болести, венчање на годину дана, почела је чешће да
долази у Саров и затим је ступила у Дивејево, где је и примила постриг с именом
Капитолина. Она је била и на послушању сестре-црквењака и удостојила се многих
знамења. За живота Јелене Васиљевне служила је као њена келејница. Преко ње је
баћушка много предавао о поретку манастира.
Мало по мало о.Серафим је слао код начелнице Ксеније Кочеулове нове и нове
искушенице бирајући нови састав будуће Девојачке обитељи... И кад их се накупило већ
довољно, пчелице су већ биле спремне да одлете у нову кошницу, али им је сад недостајао
само непосредан, Дивејеву близак руковођа у свакодневном животу. И ево, Промисао
Божји шаље свештеника о.Василија Садовског, чије име је тесно повезано с уделом Мајке
Божије. Рођен је 1800. године, пошто је завршио Нижње-Новгородску богословију постао
је свештеник, а с 25 година је био постављен на дужност у Дивејево у Казанској цркви. То
је био човек чврсте вере и чистог живота. Од самог почетка познанства с о.Серафимом
потпуно се предао његовој вољи. Ево, како он сам касније записује први сусрет са
старцем. Баћушка га је позвао да дође и почео да говори о томе кога да одреди за
начелницу новог сестринства. Баћушка је тужан седео поред свог извора... "Кога бисмо?"
"Па кога благословите," одговори смирено о.Василије. "Не, како ти мислиш?" "Како ви
благословите, баћушка." – "Ето, и мислим: Јелену Васиљевну, баћушка, она је писмена.
Баш зато сам те и позвао," рече старац. И ту је он једном заувек схватио да му је у младом
свештенику Мајка Божија послала покорног следбеника поред М.В.Мантурова. С оваквим
сарадницима – духовним и практичним – могло се већ приступити стварању кошнице,
изградњи четвртог Удела Мајке Божије.
Узрок оснивања новог, паралелног сестринства указује сам о.Серафим: он је желео
да се обитељ уреди управо за девојке да би се оне потпуно посветиле духовном животу.
Удовице се често сећају прошлости: како је добар био њен муж, и како ју је волео и друго,
а чисте девојке се свецело предају љубави према Господу. А што је главно: удате жене
које су навикле на самосталан живот не предају се тако лако послушању; то смо видели
већ на примеру тврдоглавости у Ксеније Михајловне у погледу устава. "Види, мајчице,
124
шта ћу ти казати," објаснио је о.Серафим Марији Иларионовној, у монаштву Мелитини –
жене и удовице ће се спасити, али ево каква је разлика између њих и девојака. Кад се жена
или удовица моли и удуби се у молитву, немој јој сметати, она ће све време да твори своју
молитву; а ако покушаш да је натераш да се моли, она одмах по своме и по својој вољи
ради: такво је њихово својство. А девојке су, мајчице, насупрот томе: спремне на све."
Баћушка је пришао младој брези и почео да је савија: "Ево, видиш ли, мајчице, тако и
девојке повијају своје главе." Затим је баћушка подигао и протресао брезицу настављајући
да говори: "Ево тако ће и оне своје главе подићи: а која учини грех, - оплакују га, а затим
се и врате; а жене су спремне и способне на све! Ипак, по милости Божијој, мајчице, све
ће се спасити, како девојке, тако и жене." – "У општежитељној обитељи лакше је изаћи на
крај са седам девојака него с једном удовицом." Трећи узрок је био у томе што је баћушка
имао намеру да у новој обитељи уреди и нови поредак, лакши за послушнице и
спасоноснији за духовни живот; међутим, у Казанском сестринству је већ постојао свој
поредак који је тешко било променити. И о.Серафим је сам јасно указао на овај разлог:
"Ново вино уливам у нове мехове." На крају је желео да окупи под своје руководство
девственице. "Као што сам ја сам, баћушка," говорио је Мотовилову, "девственик, Царица
Небеска је благословила да у мојој обитељи буду само девојке." Овде је указан и главни
разлог: воља Царице Небеске.
Пре тога о.Серафим је био обрадован неочекиваним поклоном генералице
Постникове, која је дала прилог од три десетине земље за обитељ: "Видиш ли, мајчице
(Ксенија Васиљевна), како нам је Сама Царица Небеска издејствовала земљицу: ето, ту
ћемо млин и подићи." Наступио је 9. децембар 1826. године. "На зачеће матере Ане и ја
хоћу да зачнем обитељ," рекао је баћушка. Прво је одлучио да подигне "млин хранитељку" за сиротице. За то је још раније припремио материјал. И у одређени дан
"Аниног зачећа" за њега су и били постављени темељи. На пролеће су почели да граде, а
7. јуна уочи Казанске иконе Мајке Божије, он је већ почео да меље. По директном указању
Мајке Божије о.Серафим је из Казанског сестринства изабрао седам сестара. Достојно је
поменути имена ових првоначелница: Прасковја Степановна Шаблигина, касније
монахиња Пелагија, Евдокија Јефремовна - монахиња Евпраксија која нам је позната по
чудесном јављању; Ксенија Иљинична Потјохина – монахиња Клавдија; Ксенија
Павловна; Прасковја Ивановна – монахиња Серафима; Дарија Зиновјевна и Ана
Алексејевна. А осмом се сматрала начелница, Јелена Васиљевна Мантурова, иако је и
даље живела у старој обитељи. За њиховог духовника о.Серафим је одредио о.Василија
Садовског. Све сестре су биле смештене у самом млину и тек су у октобру саградиле једну
келију у коју су све и прешле. Али на трпезу су целе године долазиле у ранију обитељ.
Ускоро су почеле да им се придружују нове сестре, по упутству баћушке: позната
нам Прасковја Мељукова, Ксенија Васиљевна Путкова – монахиња Капитолина, Анисја
Семјонова, Агафија Ивлевна и Јекатерина Јегоровна. Од ранијих седам убрзо се упокојила
Ксенија Павловна; дакле, с Јеленом Мантуров сестара је било 12, као и апостола. У
тешким пословима, које су превазилазиле снагу девојака помагао им је старац радник.
Отац Серафим је за њих од почетка одредио посебан молитвени устав. Сматрао је
да је устав Саровског манастира тежак за његову обитељ, да може да изазове нападе духа
унинија. А "нема горег греха, и нема ништа ужасније и погубније духа унинија," говорио
је баћушка. Зато је одредио лака правила. А ми знамо за Серафимово правило. Радницама
се дозвољавало да га изговарају чак и ходајући, али су зато целог дана на послушањима
сестре морале да се труде да творе Исусову молитву додајући после ручка "по молитвама
Богородице".
Између осталог, Мајка Божија је директно забранила о.Серафиму да обавезује
послушнице на читање дугих акатиста, да тиме не би сувишно оптеретио немоћне.
Притом је о.Серафим заповедао да се припремају за Причешће у сва четири поста и
дванаест највећих празника не секирајући се због своје недостојности. У погледу хране
125
заповедио је да једу не стидећи се; чак је дозвољавао да узимају комад хлеба и ставе под
јастук, само да не падају у униније.
Време је протицало. У нову заједницу су стално долазиле нове сестре. Сад се већ
појавила потреба за сопственим храмом. Међутим, прошле су три године док ова жељена
мисао није почела да се остварује. За време поста 1829. године, напокон је стигла одлука о
ступању у посед земље коју је приложила Постникова. Баћушка је наредио да се пренесе
следеће: да све сестре обиђу поклоњену земљу по линији кочића које је поставио геодета.
А успут да бацају каменчиће у снег: на пролеће ће ови каменчићи означити поклоњену
парцелу. Сестре су све чиниле беспоговорно. За то је у знак радости баћушка по истим
овима Мантуровима послао сестрама качицу меда и заповедио им је да је поједу после
обиласка земље. На пролеће је заповедио да се три пута преоре по истој бразди, по линији
каменчића. А кад се земља просушила, по благослову о.Серафима по истој овој линији је
ископан познати канал три аршина дубине и на земљани насип је посађен огрозд. Ево шта
о овом каналу пише о.Василије Садовски.
"Много чудесног је баћушка Серафим говорио о овом каналу. На пример, да су
овим каналом прошле стопе Мајке Божије! Њега је обишла Сама Царица Небеска. Овај
канал је висок до неба! Ову земљу је у удео узела Сама Госпођа Пречиста Богородица. Ту
су мени, баћушка, и Атон, и Кијев, и Јерусалим! И кад антихрист дође, свуда ће проћи, а
овај канал неће прескочити!" Сестре су копале овај канал до самог престављења баћушке;
пред крај његовог живота, по његовој заповести, ни зими нису престајале да копају; из
земље је врцала ватра кад су је цепали секирама. Међутим, баћушка Серафим је забранио
да се престане с радом. "Једном је једна од нас," причала је старица Ана Алексејевна, чији
је ред био, по имену Марија (Малишева) да ради ноћу, спремајући се изашла због нечега
из келије и види: баћушка Серафим је у свом белом сељачком капуту почео да копа канал.
У страху, а уједно и у радости, заборавивши на себе, утрчава у келију и свима нам то
прича. Све ми, која је у чему била, с неописивом радошћу потрчасмо на оно место и
угледавши баћушку, падосмо пред његове ноге. Али, кад смо устале, нисмо га више
нашле. Само лопата и мотичица леже пред нама на ископаној земљи... Тако је сам
баћушка, видевши наш немар, започео и копање. Ту онда ми почесмо да радимо
приљежно. И чим смо завршиле упокоји се и наш рођени баћушка, као да је само то и
чекао." Чудесно је било јављање Серафима, али је Богу све могуће. Историја Јеванђељ а и
Дјела апостолских зна како су Божијом силом свеци могли да се преносе с места на место
(Јн. 6, 19-20; Дап. 8, 39-40)... Тако је још једном, али потпуно чудесно, своју обитељ
посетио дивни Божји угодник. "То је било," додаје старица Прасковја Ивановна, "баш
оног дана који је благословио да почнемо да копамо канал пред сам дан празника Свете
Тројице." "Овуда су стопице Царице Небеске прошле," преносила је речи баћушке њему
блиска Ксенија сестра-црквењак – стопице Царице Небеске, мајчице!" Тако ето и задрхти
сав, кад говори ово."
Истовремено с копањем канала одвијала се и градња храма у име Рођења
Христовог. Овим послом је управљао В.М.Мантуров: он је продао сву своју имовину и од
тог новца је подигао храм. Даљи план градње у обитељи о.Серафим је нацртао сопственом
руком. Он се чувао у келији игуманије. Притом је предсказивао да ће се његова обитељ
разгранати у велики манастир: "Још није било и нема примера да буду женске Лавре, а код
мене, убогог Серафима, биће у Дивејеву Лавра."
До 1829. године био је завршен храм Рођења Христовог, а на Преображење и
освештан. После тога баћушка је благословио да се испод њега уреди доња црква у част
Мајке Божије. Ради тога морала је да се копа земља. А због тога је ослабио темељ горњег
храма. Збуњени Мантуров је пожурио код о.Серафима, али се он због тога одушевио и
заповедио да се доле испод храма ставе четири велика камена стуба: "Ето, видиш, радости
моја! Четири стуба – четворо моштију! Каква је то за нас радост, баћушка! Четири стуба –
па то значи да ће четворо моштију овде код нас овде почивати! И ово ће бити код нас
крипта за мошти, баћушка! Ето, каква је то за нас радост! Каква радост!
126
Изградња доњег храма Рођења Богородице је завршена у лето 1830. године и на сам
дан празника, 8. септембра био је освештан. После тога о.Серафим је почео да се брине за
градњу будуће велике цркве. Ради тога је и набавио, уз посредовање Јелене Васиљевне
Мантурове, која је тада још била жива, део земље за 300 рубаља од велепоседника
Жданова, недалеко од Казанске цркве. Тапија је после смрти Јелене В. била предата брату
Мантурову. Баћушка се изузетно обрадовао новој куповини. "Гле, мајчице, каква радост!
Какав храм! Дивота!" – клицао је после куповине Јелене Васиљевне. А мати Евпраксији је
говорио: "Каква ће бити радост! У сред лета ће запевати Пасху, радости моја! Доћи ће нам
цар и сва царска фамилија! Дивејево ће бити лавра, Бертјаново град, а Арзамас –
губернија."
М.В.Мантурова је у то време, после изградње храма, позвао генерал Купријанов да
управља његовим симбирским имањем, јер је сам кретао у поход у пољски рат. Баћушка је
пустио свог слугу да иде. Али је зато Мајка Божија уместо њега послала другог верног
помоћника. У септембру 1831. године дошао је болесни велепоседник Николај
Александрович Мотовилов. То је био образован човек. Патио је од раслабљености целог
тела већ 3 године. Довежен је из села Бритвина Нижње-Новгородске губерније и петоро
људи га је донело код о.Серафима. Баћушка га је исцелио у трен ока... Нажалост, овде није
могуће детаљно описати ово дивно чудо... И од тада је он постао стални посетилац
баћушке. А у току једне од ових посета, сам се удостојио, у новембру месецу 1831. године
да види о.Серафима у благодатном стању, - о којем смо већ раније писали. "А затим ми је
и многе тајне открио о будућем стању Русије," записао је Н.А.Мотовилов у "Провереним
подацима о две Дивејевске обитељи."
...У међувремену су се упокојиле и схимонахиња Марија, и Јелена Васиљевна...
Ближио се и крај житија самог њиховог старца Серафима. И он је почео да размишља о
старатељу, који би га заменио дивејевским сиротицама... Али, авај, такав се међу
монасима није нашао. Очигледно је да за то није било воље Мајке Божије... И баћушка им
је, упозоравајући на свој крај сиротице, више пута говорио: "Тражио сам вам мајку,
тражио сам и нисам могао да нађем. После мене вам нико мене неће заменити. Остављам
вас Господу и Његовој Пречистој Мајци!" Старица Домна, монахиња Доротеја, је причала
следеће: "Три недеље пред крај живота баћушке долазим код њега, он ми и каже, дубоко
уздишући: "Збогом, радости моја! Кажем ти, доћи ће време, многи ће пожелети и називати
се вашим "оцима". Али молим вас: ни према коме не будите наклоњене духом. Мајка вам
је Сама Царица Небеска и по Њој ће све бити уређено!"
Али ипак је указао на главне старатеље обитељи. Духовно руководство баћушка је
завештао о.Василију Садовском.
"Сама Мајка Божија," записао је он, "управља обитељи; свему ће Она Сама
научити, све ће уредити и показати кога треба, изабраће и призваће; кога не треба да буде
Њој знаним путевима истераће из Своје обитељи; што је корисно утврдиће; штетно ће
разорити и све ће, све Сама учинити, како је само Њеној јединој вољи овде то угодно. Ево
зашто се ја, баћушка, њиховим оцем називам, гледај! Исповедам ти и Богом сведочим да
ниједан каменчић по својој вољи код њих нисам ставио по својој жељи или упркос вољи
Царице Небеске. А ако ја, убоги, којем их је Сама Мајка Божија поверила, нисам тражио
своје и за своје, испуњавајући само најсветије заповести Њене, колико више други то
треба тако да чине, баћушка! Видиш, ти си им духовни отац. Царица Небеска те је Сама
изабрала. Ти треба да живиш с њима, зато треба све и да знаш. Ето, теби и говорим..." А
пре тога о.Серафим му је дао много поука о поретку у његовој обитељи. И после свега,
скинувши са својих руку наруквице које је имао на себи, сам угодник Божји их је ставио
на мене и рекао: "Ево, баћушка, сад сам ти све рекао; и ево, стављам ти своје наруквице:
узми и чувај их! И чувај обитељ моју, теби је поверавам и молим те: сатајн иче, послужи
јој целог живота свог ради мене, убогог Серафима и чиме можеш, не остави!"
Друго лице којем је поверио бригу о Дивејеву био је нама познати сатајник
о.Серафима, сведок његовог славног преображења, Николај Александрович Мотовилов.
127
Док је о.Василије био духовни руковођа обитељи, Н.А.Мотовилову је био поверен други
задатак – да јој пружа материјалну и правну помоћ. Ово поверавање се догодило у
следећим околностима. Позвавши у септембру 1832. године две сестре – Евдокију, која је
била сведок славног јављања Мајке Божије, и сестру Ирину, која је касније била
начелница у Дивејеву, о.Серафим је у руке Мотовилова ставио десне руке сестара и
придржавајући их својим рукама заповедио је да им Николај Александрович помаже, зато
што је Мајци Божијој угодно да он буде одређен за "хранитеља" обитељи или њен
старатељ. А сестрама је старац заповедио да све говоре Мотовилову и да ништа од њега не
крију. Касније је управо старањима Мотовилова био размотрен предмет Толстошејева. И
уопште, он је био старатељ обитељи до саме своје смрти.
А треће лице је био одани слуга о.Серафима – "Мишењка", Михаил Васиљевич
Мантуров. Он је углавном био практични извршилац баћушкиних завета на изградњи
манастира.
Ето, тој тројици људи је своје чедо поверио о.Серафим. Сви они су, као што
видимо, били ожењени мирјани, али искрено религиозни, а што је у овом случају још
важније – одани и апсолутно послушни светом оцу обитељи. "Осим М.В.Мантурова,
Н.А.Мотовилова и свештеника о.Василија Садовског, никога не треба да слушате,
немајући ни у кога поверења, никоме не дозвољавајући да се са стране меша у дела
обитељи. Осим мене, нећете имати оца."
Али, главна Старатељка је била Мајка Божија. "Поверавам вас Самој Мајци
Божијој: Она лично вам је Игуманија." И предсказујући у будућности невоље свом
манастиру, баћушка је говорио о.Василију: "Убоги Серафим ће измолити обитељ,
баћушка. А Царица Небеска је Сама њена Игуманија. Овде су само намеснице после
Царице Небеске, све ће и уредити, баћушка..."
Он је својим сиротицама предсказао да ће код њих у обитељи бити судови. "Доћи
ће судови код нас, почеће да суде. А шта да суде!.. Ха, ха, ха. Ничег нема." "И опет је
баћушка ово поновио," прича Акулина Ивановна, "а скупи руке и грлено се смеје. Али је
предсказивао и велику славу Дивејевске обитељи, овог четвртог удела Мајке Божије.
Говорио је и о изградњи великог храма, и о богатству манастира, и о томе да ће га
посетити царска лица, и о његовом преобразовању у Лавру. А главно је, предсказао је о
моштима. "Дивно ће бити Дивејево, мајчице," говорио је он сестри Дарји, "једна обитељ
ће бити Лавра, а друга киновија. И имам тамо цркву, мајчице, а у тој цркви четири стуба и
код сваког стуба ће бити мошти. Четири стуба и четворо моштију! Ето, каква је наша
радост, мајчице."
Али је предсказао и страшне невоље: "Ви до антихриста нећете доживети, а
антихристова времена ћете преживети," више пута је упозоравао сестре. Старици
Евдокији Божји прозорљивац је предсказивао нешто потпуно необично о тим временима.
"И рећи ћу ти: по свему ће добар бити мој храм. Али ипак то још није онај дивни храм,
који ће бити код вас пред крај света. Онај ће, мајчице, диван храм бити. Прићи ће му
антихрист, а он ће се сав у ваздух и подићи и овај неће моћи да га освоји. Достојне, које
уђу у њега, остаће у њему, а друге иако ће се подићи, падаће на земљу. Тако антихрист
неће ни моћи да вас освоји. Исто као што су до Кијева долазили разбојници, а црква се
подигла у ваздух," како се говори у предању о Кијево-Печерској Лаври.
Кад је једном неко хтео да га упита за крај света и време доласка антихриста,
преподобни је ово смирено прозрео и одговорио: "Радости моја! Много мислиш о убогом
Серафиму: да ли ја да знам кад ће бити крај овог света и онај велики дан кад ће Господ
судити живима и мртвима и свакоме дати по његовим делима? – Не, за мене није могуће
то да знам!"
Искушеник је у страху пао пред ноге прозорљивог старца, а свети Серафим је
подигавши га, наставио: "Господ је рекао Својим пречистим устима: "О дану томе и о часу
нико не зна, ни Анђели небески, до Отац Мој сам јер како је било у дане Ноја, тако ће
бити и у долазак Сиан Човјечијега. Јер као што у дне пред потопом јеђаху и пијаху,
128
жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође
потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човјечијега." 21 Старац више ништа није
рекао.
Заиста, убрзо после упокојења о.Серафима почеле су напасти у вези с неким
искушеником Јованом Толстошејевом, који је умислио да је заменик баћушке и почео је
да се меша у живот Дивејева. Из овога је затим произашао велики немир, који не само да
је увукао у себе сестре, већ и архијереје, а затим и Синод, па чак и царски дом... Нећемо
се, ипак задржавати на овом несрећном периоду... Завршио се мудром интервенцијом
митрополита Московског Филарета, који је, као и његов духовник архимандрит Антоније,
намесник Тројицке Лавре, поштовао о.Серафима и обитељ коју је он основао.
Пред крај живота о.Серафима у његовој Девојачкој киновији било је већ 73 сестре.
На њиховом челу стајала је Прасковја Степановна Шаблигина; а у Казанском сестринству
је свим наставила да управља Ксенија Михајловна Кочеулова. Сестре Девојачке обитељи
су се душом прилепиле за о.Садовског. Он је, заправо и био њих духовни вођа. 1842.
године обе обитељи су се ујединиле. Завет о.Серафима је био заборављен. Због тога су
касније проистекле многе невоље.
1848. године, 5. јуна, после велике борбе између заштитиника воље баћушке и
Јована Толстошејева и његових поштовалаца постављени су темељи храма који је
предсказао о.Серафим, и то управо на указаном месту. То је био први радостан дан за
Серафимове сиротице за свих 15 година после његове кончине. А 1851. године била је
постављена Јекатерина Васиљевна Лодиженска, девојка од племићког рода из Пензенске
губерније. Отприлике у то време, 27. децембра 1844. године у Дивејевски манастир је
ступила млада двадесет петогодишња велепоседница из Тулске губерније Јелисавета
Алексејевна Ушакова. Пре тога је то била весела жена, али се касније, после читања дела
св.Тихона Задонског променила и одлучила је да напусти свет. Она ће бити оно
благословено лице, које ће умирити обитељ – по предсказању баћушке.
Кад је мати Катарина ступила на дужност настојатељице у обитељи је било већ 390
сестара. За њеног живота на место економке је постављена Ушакова.
1859. године настојатељица Лодиженска, измучена унутрашњим раздорима,
одлучила је да напусти Дивејево и да се врати у Пензу. Јелисавета Алексејевна Ушакова је
била њена наследница. У њено време се разбеснео најстрашнији моменат буре у Дивјеву,
који је довео до тога да је епископ Нектарије Нижње-Новгородски, који је неправедно
стао на страну Јованових (сад се он већ звао Јоасаф) побуњеница, био чак добио шамар.
Ту се показала и сестра схимонахиње Марте, Прасковја: ломила је стакла, викала је
против архијереја, разобличавала подстрекачицу бунта Лукерију Замјатину. Али
еп.Нектарије је наставио да ради по свом. Ушакова је била разрешена дужности
начелнице; на њено место је по жребу архијереј поставио Лукерију. Након тога епископ
Нектарије је после службе пролазио поред друге јуродиве, Пелагије Ивановне
Серебрјакове. Он јој пружи просфору извадивши је из џепа. "Она се ћутке окренула,"
прича Ана Герасимовна. – "Тада је требало и да оде: види – не ваља, јасна ствар. Ко је
њима, блаженима, закон писао? Зато су и блажени. А он, знаш, с друге стране дошао и
опет даје. А она устаде, исправи се и то претећи. И ошамари га с речима: "Куд се трпаш!"
– Види се да га је правилно разобличила, зато што владика не само да се није прогневио,
већ је смирено потурио и други образ и рекао: "Шта? Јеванђељски удри и други." "Доста
ти је и један!" одговорила је јуродива. Архијереј је отпутовао. Девет дана касније
упокојила се Прасковја Семјоновна. Кад је за то сазнао епископ Нектарије се уплашио и
три сата је провео у страшном растројству. А кад се повратио рекао је: "Велика је то била
слушкиња Божија!" – Али воља архијереја није још воља Божија!"
Поштовалац манастира, Н.А.Мотовилов се није смирио: испуњавајући завет
баћушке, упутио се у Москву код митрополита Филарета којем је све и изложио у
21
В.Мт. 24, 37-39.
129
Сергијевој Лаври преко архимандрита Антонија, којем је о.Серафим предсказао: "Кад
дође време, немој оставити моје Дивејевске сиротице."
А митрополит Филарет је о томе обавестио цара Александра II, који се тада налазио
у Лаври. Била је одређена строга ревизија. На крају је Јоасаф Толстошејев био потпуно
одстрањен од живота обитељи; за начелницу је враћена Јелисавета Алексејевна Ушакова,
противнице су биле удаљене. Оне су касније основале свој манастир у Понетајевки, а
Дивејево је изузето из надлежности Нижње-Новгородског архијереја и предато на управу
Тамбовског епископа, који је тада био велики подвижник, епископ Теофан, касније
вишенски затворник. Начелница Ушакова је примила монашки постриг с именом
Марија... Може се замислити радост сестара: њихова ридања и сузе благодарности Богу и
баћушки-молитвенику због уређења обитељи биле су тако ватрене, као што су вероватно
биле само приликом смрти о.Серафима. Оствариле су се и његове речи које је рекао
сестри Матрјони Петровој: "Не заборави, мајчице, код вас ће се за време дванаесте
начелнице уредити манастир!" То је и била игуманија Марија.
Живот Дивејева је почео да цвета.
Храм који је већ одавно започет, сад је, за време игуманије Марије, почео брзо да
се гради: и за 10 година, од 1865. до 1875. године је био завршен. Сестре су желеле да га
посвете икони Мајке Божије "Умилење", али је преосвећеном Јеремији, човеку духовног
живота (последњих 25 година је живео у пензији у манастиру), било угодно, по откровењу
Божијем, да се посвети Пресветој Тројици. Читаве зиме 1874. године храм који се није
грејао стајао је замандаљен... А лети 1875. године епископ Нижње-Новгородски Јоаникије
је неочекивано дао налог да се освешта, иако су се у њему биле свега три иконе. Дан
освећења се подударио с празником иконе Мајке Божије "Умилење", 28. јула. И ту се
десило знамење: за време освећења високо на небу изнад храма све време су кружила три
голуба, а још изнад њих три ждрала, као знамење Пресвете Тројице. После освећења
одлетели су на исток. Касније, 1880. године освештан је десни престо храма у част иконе
Мајке Божије "Умилење", а леви је остављен до обретења моштију преподобног
Серафима. Саме сестре су касније у храму осликале иконостас и зидове. До 90-их година
окупило их се већ око 900 душа. Сам манастир је заузимао простор од 400 хвати у дужину
и 150 у ширину. Епископ Јоаникије је обилазећи га први пут рекао: "То је област, а не
манастир." Дужина храма је 21 хват, ширина 14, а висина 25. Осим овог величанственог
здања у Дивејеву је било преко 30 конака за сестре и потребе обитељи: за трпезу, свеће,
кројачки, старачки дом, болница, школа, иконописачки, стаклодувачки, погребни,
повртарски, баштенски, фарбарски и др. и др... Иза ограде – две гостионице, штала, пет
кућа за свештенике. На територији манастира – вештачко језеро итд. Заиста – читава
женска Лавра...
Дакле, све се преокренуло у славу Мајке Божије и преподобног Серафима. Како,
ипак схватити да се није испунило указање преподобног о две суседне обитељи кад су се
оне слиле и тако предивно, у једну целину? Као одговор на то, указаћемо, као прво, да
међу предсказањима о.Серафима постоје директна указивања на сједињење, али у
будућности, што се и остварило у своје време: "У време дванаесте начелнице уредиће се
обитељ". Али, као друго, на почетку је било потребно да заједнице постоје одвојено:
о.Серафим је морао да направи духовну прекретницу, да би касније све било "баћушкино".
То је и успело, после дугих невоља и борби. Слава Богу!
Сад нам је преостало само да кажемо неколико речи о другим баћушкиним
сарадницима у подвигу.
"Мишењку" Мантурова је после управљања симбирским имањем генерала
Купријана исти овај генерал отпустио. Сиромашно је живео са својом женом Аном
Михајловном, у Москви. Затим се упутио у Дивејево. Отац Василије Садовски им је дао
сопствених 75 рубаља уштеђених за црне дане, наводно на зајам. Од тога су Мантурови
купили кућицу на Серафимовој земљи и живели су у крајњем сиромаштву хранећи се
трудом својих руку. Скоро непосредно пред смрт сањао је о.Серафима и он му је рекао:
130
"Потрпимо још, баћушка, потрпимо мало." Неколико дана после тога, исте ове 1858.
године заказао је Литургију уочи Казанске иконе Мајке Божије, причестио се, изашао је у
башту, сео на клупицу и предао је ту своју душу Богу. Тада је имао шездесет година...
Сахрањен је с леве стране цркве Рођења Христовог и Богородице коју је подигао, а његова
жена је примивши православље, живела последње дане у Дивејеву као тајна монахиња.
Н.А.Мотовилов се 1840. године оженио Јеленом Ивановном Мељуковом и с њом се
преселио у своје Симбирско имање. Двадесет година касније допутовали су у Москву како
би уписали кћерку на факултет и свратили су у Саров. Овде је Н.А.Мотовилов и био
сведок страшних немирних догађаја. Касније се мирно упокојио на свом имању, а Јелена
Ивановна се преселила у Дивејево.
Отац протојереј Василије Садовски се упокојио 14. јуна 1884. године у позним
годинама; а његова жена је, по предсказању баћушке, умрла две године пре њега.
"И ево шта ти заповедам," говорио му је пред своју смрт о.Серафим, "кад будеш
умирао да легнеш с десне стране олтара Рождественске цркве, а Мишењка ће лећи с леве.
Тако и заповеди да те ту сахране. Ала ће бити добро, баћушка: ти с десне, а Мишењка с
леве, а ја код вас – посредини. И сви ћемо бити заједно! Шта је означавало ово
пророчанство показаће будућност; само зато можемо да чекамо да ће и баћушка једном
почивати са својим сарадницима и вољеним сиротицама у Дивејеву. 22
Благодатна сестра Евдокија – монахиња Евпраксија, која се с о.Серафимом
удостојила јављања Мајке Божије, упокојила се 28. марта 1865. године.
Још би требало посебно говорити о јуродивима: Пелагији Ивановној и "Паши
Саровској", које су живеле у Дивејеву, али време нам је да приступимо и опису краја
самог баћушке... Своје чедо он није само "зачео", већ га је и родио и ставио на ноге. И није
му више ништа преостајало да учини не земљи...
Као зрели плод, био је спреман да оде у други живот, како би се из њега заступао за
оне који га призивају.
Глава XVI
Престављење праведника
Чудесан је био живот преподобног Серафима, необично је било и његово
престављење.
У житијима многих прослављених подвижника често читамо да ни пред своју смрт
нису били сигурни у последњи Божји суд о својој судбини после гроба. Тако, на пример,
свети Агатон плаче. И кад га браћа, зачуђена тиме питају како може да плаче после
толиких подвига, смирени слуга Божји им са сузама одговара да се колико је могао трудио
да се подвизава ради спасења душе, али је додао: "Једно је суд људски, а друго је суд
Божји." А други светац, Велики Пимен изразио се још страшније. Кад су га упитали шта
очекује у будућем веку он је, без размишљања рекао: "Моје место је тамо где је сатана!"
Чудно је и чак страшно чути овакве речи из уста свеца. Међутим, он је и другима говорио
да за покајање и помиловање нису потребне ни многе године, чак ни месеци, већ је
довољно неколико дана кајања с обећањем Господу да ћемо оставити грехове. Други
свеци су се условно изражавали пред смрт: "Ако стекнем милост у Бога, заступаћу се за
вас пред Њим." И уопште, православац се не може упоредити с надменим секташима, који
себе још за живота сматрају "светима" и сасвим су сигурни у то да ће бити у рају,
православац никад неће рећи ништа слично. Највише је ако каже да се нада у милост
Искупитеља, али он сматра себе грешником, недостојним да буде са светима.
Сасвим друго видимо у угоднику Божијем Серафиму. Сетимо се како је рекао још
блаженој Јелени Васиљевној Мантуровој дајући јој послушање да умре уместо брата. Она
22
Свете мошти препо добног Серафима биле су на чудесан начин обретене 1991. године у Казанском храму у
Санкт-Петербургу и свечано пренете у обновљену Дивејевску обитељ.
131
се тада узнемирила и прозборила је: "Баћушка, бојим се смрти!" Отац Серафим је почео да
је умирује с потпуном простотом и сигурношћу: "Зашто ти и ја да се плашимо смрти,
радости моја, за тебе и мене ће бити само вечни живот." И други пут, то је било већ 5
месеци пред смрт, у беседи с монахињом симбирског манастира Платонидом коју је
исцелио, рекао је, показујући јој руком на небо: "Тамо ћемо се видети: тамо је боље, боље,
боље." А још је јаче и категоричније говорио, као што је свима познато, својим вољеним
дивејевским сестрама, обећавајући им своју небеску помоћ и после смрти: "Кад умрем,
долазите на мој гроб, као код живог, и све ми испричајте. И чућу вас... Говорите са мном
као са живим. И увек ћу бити жив за вас!" И нехотице се сећамо речи Самог Господа
ученицима пред Вазнесење: "Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека". 23 Апостол
Петар хришћанима каже о себи: Трудићу се да се послије мојега одласка постарате још
већма и да своје призвање и избор утврдите (2 Петр. 1, 15, 10). Дакле, истим таквим
христоподобним и апостолским духом још на земљи је живео преподобни Серафим, као
да је већ на небу.
Уосталом, зашто да се чудимо томе, ако је Сама Божија Мајка и на почетку, и на
крају монашког подвига преподобног јасно указала да он није човек од овога света. Кад се
он, још док је био искушеник Прохор, разболео, Она је дошла код њега с апостолима
Петром и Јованом и указујући на њега прстом рекла: "Овај је од нашег рода." А накратко
пред његово престављење, у знаменити дан, кад му се јавила на празник Благовести,
назвала га је "Својим љубимцем". О томе преподобни Серафим каже "Небеска Царица,
баћушка (има се у виду протојереј о.В.Садовски), Сама Царица Небеска је посетила убогог
Серафима, - и ето ти, каква је наша радост, баћушка! Мати Божија је неописивом
благодаћу покрила убогог Серафима. "Љубимче Мој!" рекла је Преблагословена
Владичица, Пречиста Дјева. "Моли од Мене шта желиш!" Чујеш ли, баћушка, какву је
милост према нама показала Царица Небеска!" А старица Евдокија, касније монахиња
Евпраксија, која је том приликом била присутна, додаје: "Баћушка више није клечао, већ
је стајао на ногама пред Пресветом Богородицом; и Она је говорила тако милостиво, као с
рођеним човеком... Виђење се завршило тиме што је Пресвета Богородица рекла
о.Серафиму: "Ускоро ћеш, љубимче Мој, бити с нама!" И благословила га је. С њим су се
опростили и сви свети: дјеве су се целивале с њим рука у руку." Присетићемо се овде и
још нечег вишег, о чему се може размишљати са свештеним страхом. Кад му се за време
док је служио Литургију као јерођакон, јавио Сам Господ Исус Христос, преподобни "се
удостојио посебног благослова од Њега." Какав је то благослов никоме није ни открио,
али се може сматрати да је Спаситељ изрекао нешто такво, што га је уверило у посебну
милост и љубав Божију, а можда још и нешто одређеније о небеском благу, због чега се
"срце моје обрадовало чисто, просвећено, у сладости љубави према Господу!" говорио је
баћушка.
Уз такво духовно стање смрт за преподобног старца не само да није била страшна,
већ је била пожељна, слично као и код апостола Павла, који је у римској тамници желео
смрт: Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље (Фил. 1, 23)... И
о.Серафим је говорио. "Тамо је боље, боље, боље."
Хришћанство се у њему испољило у потпуности: он је, спасен и облагодаћен, био
спреман да оде код Свог Спаситеља. Овај живот је дат ради духовног рођења: и
о.Серафим је, умирући телом, био рођен за нови живот. Управо тако је о себи рекао
једном саговорнику: "Мој живот истиче. Духом као да сам се сад родио, а телом сам за све
мртав." А једном је, нимало се не узнемиравајући, заповедио с влашћу истој овој сестри
Евдокији да говори о њему, не плашећи се да притом себе упореди са свецима. "Једном
сам била код баћушке у келији. Он је беседио са мном шест сати непрекидно. Много је
говорио утешног и пред крај беседе је рекао: "Радости моја, духовно сам вас родио и у
23
в. М т. 28, 20.
132
свим телесним нуждама вас нећу оставити... Не плаши се: говори моје кад буду питали,
немој прећутати моју благодат. И као што су угодници Божји – Антоније, Теодосије и
Сергије Чудотворац имали помоћнике, који су описали њихово житије, тако и ти запиши
оно што чујеш од мене."
И овакво уздање – вера у будуће блаженство, у наслеђе светих обитељи – чинило је
преподобног посебно радосним још за живота. Он је још на земљи живео већ као на небу.
Нама грешнима, он је у потпуности несхватљив! Али ипак можемо учинити напор да
разумемо овакво њихово светло стање.
Благодат Светог Духа, ова суштина Христовог дела, дарује се човеку на Крштењу,
чинећи га способним за свет живот. И ако "просвећени" или крштени сачува ову благодат,
која се означава белом одећом крштеног, неоскрнављену, неупрљану, и осим тога још је и
загрева подвизима благочестивости, он мора бити свет, он постаје свет, већ је свет. Овакви
су заправо били први хришћани који се у апостолским посланицама тако и називају –
светима: Поздрављајте сваког светог у Исусу Христу. Поздрављају вас сви свети, а
особито они из царева дома, пише из римске тамнице Фипљанима апостол Павле (Фил. 4,
21; 2 Кор. 13, 12 и др.).
Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески, - рекао је и сам Господ
(Мт. 5, 48). И ово је задатак сваког хришћанина још на земљи. И, дакле, ово није само
нужно, већ и могуће. Истина, у стварности има мало таквих који чувају ову одећу
Крштења у благодатној чистоти: али то је потпуно могуће. И преподобни Серафим је
управо био један од таквих који су сачували благодат Светог Духа. И то је очигледно и
запањујуће сведочанство истиности хришћанства: човек-хришћанин може, заиста може да
сачува себе у светости. Преподобни угодник Божји је једном ово потврдио с посебном
силом.
Једном је он, кад је био већ старац у позним годинама, беседио у пустињици с
младом, шеснаестогодишњом девојком. Управо тад је долазио поштовалац баћушке,
сељак, касније сликар Јефим Васиљев, који је већ помињан. И одједном су му дошле
лукаве помисли: "О чему то баћушка с њом разговара? Какве још поуке доликују њеним
годинама?" Свети Серафим је прозрео ове нечисте мисли и позвао га је код себе. Онда је
узео његову руку и ставио у своја, већ безуба уста, и рекао: "Ја сам за све мртав: а зашто
ти имаш такве мисли?" И затим је додао: "Притом знај да је то у овом животу могуће.
Благодаћу Божијом је достигнута чистота!"
Истина, за ово је потребан велики подвиг, непрестано чување себе у самим
дубинама срца, молитва, постови, бдења, али ми знамо да је свети Серафим све ово
остварио у необичном степену, од чега нам је познат само мали део. И сад, пред крај свог
живота, могао би да каже да није само "веру", ве ћ и благодат "сачувао" и "разгорео" (2
Тим. 1, 6). И заиста је сазрео за будући блажени живот као зрели плод.
Међутим, време је већ да пређемо на описивање последњих дана његовог живота.
Ма како да су биле велике духовне силе преподобног, телесна, смртна природа је морала
дати свој данак трулежности, по Божијој заповести палом човеку: "Прах си и у прах ћеш
се вратити..." Али, до одређеног времена, до васкрсења. И последње године свети старац
је физички почео видно да слаби. "Слабим," говорио је он сестри Параскеви, "сад живите
саме, напуштам вас." "Мој живот се скраћује," говорио је саровској браћи. Ово су посебно
осећале његове сиротице. Јелена Васиљевна Мантурова је пред своју смрт често
саветовала сестрама: "Наш баћушка слаби. Ускоро, брзо ћемо остати бе з њега. Посећујте
баћушку што је могуће чешће: нећемо још дуго бити с њим. Ја више не могу да живим и
нећу се спасити. Како му драго, нећу га надживети: нека ме раније пошаљу." Тако се и
догодило: она се упокојила 28. марта 1832. године, а 6 месеци касније уследило је и
престављење њеног старца – оца. И обоје се "узнесоше ка Светој Тројици."
Због немоћи преподобни је све ређе излазио из манастира у пустињицу; мање је
примао људе, чешће се затварао. А ово му је омогућавало да се усрдније припреми за
прелазак у други живот; често су га виђали на трему келије: овде је свети отац дуго седео
133
на припремљеном храстовом мртвачком ковчегу, у дубоком ћутању размишљајући о свом
крају и будућем загробном животу. Ова размишљања су се често завршавала сузама.
Међутим, остало је непознато о чему је своје сузе проливао угодник Божји. Можда је у
овим тренуцима оплакивао нека своја несавршенства? Јер, само је Господ без греха.
Сетимо се да преподобни није случајно одлучио да стане на камен хиљаду дана и ноћи
вапијући: "Боже, милостив буди мени грешном." И само једну своју греховну помисао
свети људи сматрају подједнако тешким грехом као и дело (Мт. 5. 21-22, 28). А осим тога,
треба рећи да су нама, обичним и грешним људима непојамна осећања светих на висинама
њиховог духа. Тако се, на пример, у житију светог Симеона Новог Богослова, једног од
великих стубова подвижништва и светости, каже да они који се удостојавају освећења од
Духа понекад осећају да су синови Божији, а у друго време сматрају себе нижима чак и од
животиња; понекад се усхићују у одушевљењу, а понекад оплакују себе као последње од
људи. И у молитви пред Причешће, која се чита и данас ("Од прљавих усана" и др.)
наилазимо на запањујуће спој осећања: с једне стране, он моли за "боготворећу благодат"
Причешћа, исповеда да Господ "оне који се топло кају" чини "заједничарима Божанства",
а сам он, на крилима милосрђа Божјег, због "крајњег човекољубља" према покајницима
"усуђује се" и "радујући се, о гневу се причешћује." Међутим, с друге стране, у истој
молитви он исповеда себе таквим грешником, какви се могу видети само међу нама,
убогима: он има и "прљава уста", и "мрско срце" и "нечисти језик" и "оскрнављену душу",
у њему је "мноштво зала" и "чиреви" и "ране" из прошлости. А Господ зна "и још
неучињено". И кратко и снажно говорећи, он је човек "три-проклет". Не просто проклет,
већ "три-проклет"... Знао сам једног ученог богослова, који је јавно признао да никако не
може да схвати овакав спој осећања: од трипроклетости – до тражења "обоготворења"... И
заиста, тешко нам је да то схватимо: у духовном животу је све натприродно; и неразумно
је не само да меримо стање светаца нашим кратким и поквареним мерама или да га
"објашњавамо" нашим ништавним, нечистим, мешовитим искуством, него је такође
неразумно да се не трудимо да схватимо њихова осећања. Исти овај свети Симеон Нови
Богослов каже да свеце могу да схвате само свеци, а сви други могу само мало да се
приближавају схватању светаца, а и то – опрезно... Зато сматрамо да је боље да наставимо
своје казивање, не удубљујући се више у недоступне области.
Свети Серафим је слабио телесно, дајући данак природи. Али ово није утицало на
његов светли дух. Зато не само да је сачувао сву свежину природних сособности, већ се
управо у последње две године свог живота удостојио и највећег јављања Мајке Божије и
открио је Мотовилову своје чудесно и преславно стање, просветивши се нетварном
светлошћу за време беседе с њим, у зиму 1831. године. Међутим, ови дани се не могу
назвати "последњима" данима. Зато ћемо испричати нешто о догађајима, управо
претпоследњима у његовом животу.
Обично се хагиографи пре свега задржавају на чињеници да је преподобног
Серафима посетио епархијски тамбовски архијереј. И заиста, достојно је умилења
понашање светог старца у овој прилици. У августу 1832. године допутов ао је у саровску
обитељ епископ Арсеније – касније митрополит Кијевски (упокојио се 1876.г.). Свети
старац је у ово време био у пустињици. Али сазнавши да је дошао нови архипастир,
сматрао је да је његова дужност да дође у манастир како би заједно са свима дочекао
светитеља, а после сусрета ће се поново вратити у пустињицу. Обишавши манастир
архијереј је пожелео да посети старца и у његовој пустињици. Отац Серафим је у то време
био заузет облагањем обале камењем... Тако се подвижник трудио до последњих дана...
Чим је угледао архијереја који се приближавао, одмах је оставио рад и пао је пред његове
ноге, молећи га за благослов... Какво смирење свеца... Архијереј је замолио да му покаже
обитавалиште, "пустињску колибицу у пустињи". "Добро, баћушка," смирено и послушно
је одговорио старац, називајући владику једноставним и срдачним именом "баћушка".
Прегледавши једноставно покућство келије, епископ Арсеније је замолио да му покаже
134
скривено осамљено место светог молитвеника: оно се налазило иза пећи, и архијереј је већ
раније био обавештен о томе. Владика се упутио према њој.
"Немој, баћушка," кротко га је заустављао о.Серафим, "испрљаћеш се."
Али и преосвећени је већ отворио врата, која су водила у том правцу и угледао је
између зида и пећи угао, тако тесан, да је у њега могао да се смести само један човек, а и
он је морао или да стоји усправно или да клекне на колена; а није могао ни да седне мало,
нити да се налакти. На зиду у углу је стајала икона с кандилом које је горело испред ње.
Прекрстивши се владика је изашао из пустињске колибе и кренуо у Доротејеву
пустињу. На повратку је поново свратио код преподобног, који је у то време беседио са
свитом владике која је била остала овде, и пророчански је предсказао предстојећу
делатност будућег митрополита. Кад се владика приближио о.Серафим му је пришао,
ухватио га је за руку и са свештеним страхом му се обратио питањем:
"Ево, баћушка," тако је нежно и с љубављу наставио да назива архијереја,
"богомолници долазе код мене, убогог Серафима, и моле ме да им дам нешто за
благослов; ја им дајем двопек од црног или белог хлеба и по кашику црног црквеног вина:
да ли могу то да чиним?"
Хагиографи не објашњавају зашто је старац управо ово упитао. А мени долази
мисао да су га вероватно код архијереја оговарали да само што не "причешћује" у
пустињици, вероватно су људи који су имали мало вере у о.Серафима негодовали због
овога и тиме су збунили архијереја. А старац предвидевши ово, - сам се није смућивао
толико година – одлучио да умири свог владику наводно питањем у којем се садржала
недоумица.
"Можеш, можеш," одмах је одговорио епископ, као да је већ раније припремио
одлуку, "али само раздвојено. Иначе прост народ, како сам чуо, у својој простоти мисли и
међу другима разглашава да их наводно причешћујеш Светим Тајнама. А још је боље,"
додао је он, "да уопште не дајеш вино, него да дајеш само двопек."
Старац је био пун љубави, испоставило се да је и владика деликатан. Уосталом, и
светитељску власт је показао љубазно и кротко. А шта је светац казао? – "Добро, баћушка,
тако ћу и поступати."
Није случајно увек учио: "Никад не заборави да је послушање изнад свега, изнад
поста и молитве." "Баћушка наш Серафим, хранитељ наш," говорила је већ
осамдесетогодишња старица Ана Алексејевна, "овако је заповедио свима нама: "Радости
моја! Прва ваша молитва треба да буде за начелнике; и чим ступиш у манастир, мораш да
се одрекнеш своје воље и да сву себе повериш начелницима и да твориш њихову вољу као
вољу Божију." И он сам је тако поступао. Познато је да је после тако поступао до краја
живота, како је њему, боговидцу, рекао обичан архијереј-начелник.
После тога владика поче да се опрашта од њега. Добивши благослов од светитеља
угодник Божји му се поново поклонио до земље и у том положају је и остао. Узалуд га је
владика молио да устане и чак га је подизао са земље, он је наставио да клечи. И кад се
владика удаљавао он му се стално клањао и клањао се док овај није нестао с видика.
Шта је ово? Непослушање? Не – то је крајње и искрено смирење, и љубав и
страхопоштовање... Тако само заиста истински свеци могу да чине... Сад се лако може
схватити у каквом расположењу је владика одлазио од о.Серафима: сва оговарања, ако их
је и било, расејала су се као пролазна роса од сунашца... И касније, до саме смрти
митрополит Антоније је поштовао угодника. У Саровској обитељи се чувало његово
писмо, које је написао 23 године после овог сусрета.
"У животопису о.Серафима би требало поменути његов први сусрет са мном, - он је
пун узвишеног значаја и неоспорно открива у њему дар прозорљивости. Његове речи и
дејства, затим његови поклони које ми је дао: нерафинисано маслиново уље, црно вино,
неколико свећа, комад платна и вунене чарапе, и на крају, вишекратни опроштај са мном
на коленима, које ни многим убеђивањима нисам могао да прекратим у њему и због којег
сам морао журно да отпутујем да не бих више оптерећивао старца, који је све клечао на
135
коленима и клањао се, - били су, како се касније испоставило, изражајни символи који су
приказивали његову и моју судбину – он је убрзо после тога умро, а ја уз помоћ Божију, и
даље стављам камење на камење ради ограђивања црквене обале од плиме светских
таласа." Али зар није предивније и чудније, зар нису умилније од свих ових предсказања
били смирење, љубав, свештени страх светог старца? А они су били тако прекрасни, да се
не могу боље показати него их треба једноставно испричати...
Чинило би се да угодник Божји, који је још за земаљског живота живео у небеском
свету не треба да има везе са земаљским. Међутим, ђаво, који је више пута искусио на
себи благодатну силу о.Серафима, који је уништавао непријатељске замке као паучину,
начинио је последњи покушај да науди светом старцу на крају његових дана. Ради тога је
као оруђе искористио једн у одбеглу девојку-кмета. Да би се сакрила, ошишала је косу у
круг, обукла је искушенички подрасник и у таквом виду је лутала по свету. Ипак, власти
су је нашле и откриле превару. Тада је она, да би се сакрила иза ауторитета светог
Серафима, на испитивању рекла да је то учинила по благослову саровског старца. Светске
власти су наложиле игуману Ни фонту да овим поводом испита светог угодника. И
разјашњавали су, испитивали су га као кривца. Лако се открило да га је бегуница
оклеветала. Али то је ипак о.Серафима у извесној мери повредило. У овом искушењу он је
видео сплетке непријатеља. Тако се често дешава у животу, да се ђаво пред крај сваког
доброг дела, на све начине труди или да га поквари, или макар некако нашкоди, ако се оно
већ остварило. Тако и Господ каже: онај ко је претрпео до краја, - а не само на почетку и
чак не ни пред крај, - спасиће се (Мт. 10, 22). Зато се увек препоручује да човек буде
посебно опрезан и пажљив управо пред крај дела. "Конац дело краси," каже пословица.
Зато, између осталог, постоји добар и мудар обичај: да се после ужурбаности спремања на
пут, прво седне "на тренутак", да би се човек смирио, а затим помолио и измолио
благослов од родитеља или старијих и кренуо "с Богом". Иначе се може очекивати нека
штета од стране непријатеља који мрзи све добро, уређено, срећно... И на крају му је
лакше да поквари учињено, него на почетку, јер на првим корацима човек још прилично
пази на себе; а затим пажња слаби мало по мало, посебно пред крај. И управо то
непријатељ користи да би покварио, нашкодио, уништио...
Чак је и Сам Господ тек на крају Свог за људе спасоносног подвига рекао ове речи:
иде кнез света овог, то јест ђаво, и нема у Мени ништа (Јн. 14, 30).
На сличан начин бива и са христоподобним људима, у којима се постепено
"изображава Христос", по речима апостола Павла (Гал. 4, 19). Тако је било и с
преподобном Серафимом: непријатељ је хтео да га испрља на крају живота. Али, био је
посрамљен: и у њему, угоднику Божијем, није нашао "ништа"... Међутим, зашто се
баћушка ипак толико ражалостио? Може се претпоставити да га није повредио однос само
од стране бегунице која га је оклеветала, већ и од стране сопственог манастирског
началства и браће, који су у извесној мери могли да сматрају да постоји могућност
сличног понашања светог старца: сви су они, премда и по налогу светских власти,
обављали испитивање.
Ипак, ово није само наша претпоставка, сам о.Серафим је у оваквом искушењу
видео напад непријатеља и указивање на све ближи крај и зато је почео још више да се
клони људи и оваква увреда није била једина у последњој години; било је и других увреда
без икакве кривице: сумњи поводом бриге о дивејевским сестрама – дељење хлеба и
вина... И мора се рећи – за шта постоје историјске основе у предању, као и у сведочњеима
дивејевских сестара – да су у сличним непријатностима најактивније учествовали неки
своји, саровски монаси: познато је, нису сви поштовали угодника Божијег... А болније је
кад непријатности чине своји него туђи. И једном је о.Серафим овим поводом изговорио
следеће речи: "Све ове околности и значе да ускоро нећу овде живети, да је близу крај
мом животу." Сетимо се, ипак, једног случаја, који још није уписан у житије свеца, у којем
се испољило његово сажаљење према кметкињи-страдалници. Недавно, почетком овог
века, московски свештеник Н.Н. је написао књижицу под називом: "Старица Теодосија."
136
По речима старице, аутор, њен духовник, написао је страдални пут ове још увек неизвесне
подвижнице. Овде је испричана горка историја једне кметкиње-девојке, која је одбила да
служи похоти свог господара. Сурово је истучена, и једном и други пут. После тога се
сакрила у шуми, где јој је Бог послао одбегле псе, који су је и хранили доносећи јој храну
коју су крали. Али је на крају пронађена, враћена, и поново немилосрдно, скоро до смрти,
избичевана. Као мртва, бачена је прво у јаму, али кад се испоставило да је страдалница
још жива, била је закључана у малу прљаву шталу. И ево, овде јој се ноћу, кроз прозор
јавио неки старац и рекао јој: "Бежи у Москву, а отуда у Саров." После тога је осетила да
је исцељена и тајно је отишла из затвора. Ово се дешавало у Смоленској губернији. У
Москви се распитала за пут до Сарова и срећно је, да је нико није пратио, стигла дао
Сарова. Какви су били њено запрепашћење и радост кад је у о.Серафиму препознала
управо оног старца који јој је заповедио да бежи и који ју је исцелио! Прозорљивац ју је
радосно примио и рекао јој је следеће речи: "Добро, сад се твој крвави крст завршио,
почиње други."
И благословио ју је на туђиновање. Она је после тога живела дуго година; три пута
је била у Јерусалиму... И још је 1906. године била у Москви код свог духовника, који је и
написао њено житије... Њени последњи дани су засад остали непознати: књига је оставља
као још живу, старицу у веома позним годинама – од преко сто година.
У међувремену, прошло је последње лето земаљског живота светог старца.
Наступила је јесен и хладна зима... Замирала је природа... У манастир је долазило мање
богомолника... Завршио се и живот угодника. И само најближи и даље уживају срећу да
виде свог светог оца. И посебно је то драгоцено било за његове "сиротице".
Предвиђајући свој крај, о.Серафим мало по мало почиње да припрема своју
духовну децу за растанак. Често упозорава посетиоце: "Више се нећемо видети." Код њега
је свратио извесни Лодиженски, брат две дубоке поштоватељке о.Серафима. Он прво није
веровао својим сестрама кад су говориле о дивном старцу. "Верујем да је он доброг
живота, али ви много преувеличавате," говорио је. Међутим, кад је сам дошао код светог
старца, не само да је био запањен његовом прозорљивошћу, већ је добио исцељење од
болести рањене руке и постао је исти такав његов поштовалац као и сестре. Пред свој
одлазак, а ишао је у Кијев ради праћења руске духовне мисије – о.Серафим му је дао
половину просфоре и рекао с љубављу: "На ти, од моје душе. Више се нећемо видети."
Лодиженски је изразио неслагање и рекао да ће обавезно свратити у повратку. Али старац
је стално понављао: "Не, више се нећемо видети." Тако се и догодило...
Али, о.Серафим се највише бринуо за своје сиротице. Људи се пред своју смрт
брину за своју децу и рођаке по телу, дају завештање о наследству, дају последње поуке.
Код преподобног Серафима, као што смо одавно видели, телесне везе с рођацима биле су
прекинуте кад је прекорачио манастирску капију. Као истински монах он се у потпуности
препустио љубави према Богу. И они који живе у Богу постали су му духовно рођени . Али
његово најдраже и најближе чедо било је његово Дивејево. Његове последње мисли на
земљи биле су упућене овој обитељи.
Још неколико месеци пре тога почео је да говори о својој смрти сестрама које су
долазиле код њега, али је посебно достојна сећања беседа о томе са сестром Параскевом
Ивановном у ближој пустињици: "Сад живите саме: напуштам вас." И затим је додао:
"Тражио сам вам мајку, и нисам могао да нађем... Човека, мајчице, свећом не можеш наћи.
Остављам вас Господу и Његовој Пречистој Мајци."
И после тога је отворено рекао о свом блиском крају.
Сестра, је павши пред старчеве ноге, почела гласно да јеца. А кад се мало прибрала,
о.Серафим је за утеху њој и преко ње свим сестрама почео да изговара напамет
опроштајну беседу Господа с ученицима: "Нека се не збуњује срце ваше." Прочитао је три
главе (14-16) Јеванђеља по Јовану и завршио је речима: "Заиста, заиста вам кажем да што
год заиштете од Оца у име Моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име Моје; иштите и
добићете, да радост ваша буде испуњена." Овим речима свети Серафим је још једном
137
откривао својој деци да ће бити њихов заступник на небу. А сестра Параскева је за то
време наставила да плаче. "Што ти, мајчице, стално плачеш?" тешио ју је старац. "Са
временом ћете имати мајку-праведницу."
Али, коме сада да остави сиротице? Отац Серафим није нашао себи заменика. У
своје време добио је послушање да руководи Дивејево од свог игумана и оца Пахомија, по
директном налогу Мајке Божије. Али за овај свој дуги манастирски живот у Сарову није
видео никога коме би могао мирно и сигурно да преда своје духовно наслеђе-чедо. Толико
је било монаха у Сарову, и није се нашао достојан.... Жалосно је, али је тако.
"Ево, мајчице," говорио је он старици Ксенији, - отац Иларион и јесте старац, али
не може да вас се прихвати, исто тако се ни баћушка Исаија неће прихватити, а могао би
да вас се прихвати и да вам у свему буде отац после мене о.Саватије, али неће. И ово ћу ти
рећи, мајчице: не заборави да после мене нећете имати оца." И другима је често говорио:
"Осим убогог Серафима, више нећете имати оца."
И зато он, не изабравши посебно лице, поверава бригу о сиротицама и уопште о
обитељи трима лицима – не монасима.
Али о свом крају је почео да говори уочи нове, 1832. године потпуно отворено:
како речима, тако и знамењем. На пример, дошао је код њега у келију неки монах; а код
њега је било тамно, што је приметио и дошљак. Преподобни је рекао да треба упалити
кандило. И није стигао три пута да се прекрсти и да каже једном: "Владичице моја,
Богородице!" а кандило се упалило само од себе. Други пут је исти овај брат затекао
преподобног Серафима како стоји поред мртвачког ковчега на трему. А он је дошао да
узме за благослов ватру из келије старца. Погледавши у келију преподобни рече: "Ах,
кандило се моје угасило, а треба да гори." И после тога је почео да се моли пред иконом
"Умилење" Мајке Божије. Одједном се појавила плава светлост, затим се протегла као
трака, према свећи и она се упалила. Од ње је о.Серафим упалио свећицу и дао је брату.
Притом је предсказао да ће ускоро из Вороњежа доћи гост, заповедио је да му пренесе
одговор и рекао: "Код мене немој да га доводиш." Тада је старчево лице сијало светлошћу
Божијом. На крају је рекао монаху: "Дуни у свећицу!" Овај дуну: свећа се угаси. "Ето
тако," објасни старац, "ће се ускоро угасити и мој живот и више ме нећете видети."
Баћушка је предсказао чак и за један знак његовог престављења. Као што је раније
помињано, поред келије о.Серафима живео је монах Павле, он је понекад служио баћушки
уместо келејника. Понекад је говорио старцу да у његовом одсуству упаљене свеће могу
изазвати пожар. На то је прозорљивац оговорио: "Док сам жив, пожара неће бити, а кад
умрем, моја смрт ће се открити пожаром." Тако је и било.
Недељу дана пред смрт, на Божић, о.Серафим се по обичају упутио у болнички
храм на Литургију како би се причестио Светим Тајнама. Овде је код њега дошао извесни
г.Богданов, који је допутовао из далека с читавим низом питања. Ево шта је касније
записао о свом сусрету с њим: "Дошао сам у болничку цркву пред рану Литурги ју, још
пре почетка службе и видео сам да о.Серафим седи за десном певницом, на поду. Одмах
сам му пришао по благослов." Он је благословио госта-дошљака, али кад је овај одмах
почео да моли "да поразговара с њим", старац је журно устао, рекавши само две речи:
"После, после." И нестао је у олтару. Да би се схватио овако строг однос о.Серафима
према госту, треба знати да је за њега Литургија била најважнији и најузвишенији
моменат; ту су најумесније речи Господа Исуса Христа: "Љуби Господа Бога твог свим
срцем твојим, свом мишљу твојом." И чак и разговори с најбољим намерама у стању су да
одвлаче причеснике од "јединог потребног," од општења с "Најслађим Иусом". Између
осталог, управо због тога Црква пред причешће није одредила да се нешто чита или да се
изговарају поуке, већ да се поје "запричастен" – човек тада треба потпуно да се
усредсреди на наступајући моменат причешћивања. И о.Серафим је то знао боље од
других; зато је и одбио благочестив, али неправовремен разговор с гостом. А после тога га
је примио и одговорио на сва питања која је овај припремио (многа од њих су била
изложена у претходним главама). "За све време нашег разговора," пише Богданов,
138
"о.Серафим је био изузетно весео. Стајао је ослонивши се на ковчег од храстовине који је
припремио за себе, и држао је у рукама упаљену воштаницу. Почевши да одговара често
ме је поздрављао речима: "Ваше богољубље!"... Опраштајући се од мене, захвалио ми се
за посету његовој убогости, како се сам изразио. Благосиљајући ме (на опроштају) хтео је
чак да целива моју руку, клањао ми се до земље. А малој ходочасници Вери баћушка је
предсказао горку судбину: "Њен пут ће бити тежак: удаће се за мужа који ни за Бога неће
знати!"... Дивни су Божји прозорљивци!..
На сам дан Божића, после Литургије, о.Серафим се упутио код игумана манастира
о.Нифонта и почео отворено да разговара с њим о својој смрти. Притом га је молио да га
положе у ковчег који је сам припремио. Говорио је и о браћи, молио је за неке монахе,
нарочито за млађе. И "опростио се" с њим последњи пут.
Вративши се у своју келију он је једном монаху, Јакову, поклонио емајлирану
иконицу јављања Мајке Божије преподобном Сергију. Притом је рекао: "Ову иконицу ми
ставите кад умрем и с њом ме положите у гроб, ову иконицу ми је послао часни
о.архимандрит Антоније, намесник свете Лавре, од моштију преподобног Сергија."
Између осталог, у акту од 11. јануара 1903. године, приликом детаљног описивања
прегледа откривеног ковчега о.Серафима ова иконица није поменута, због чега – није
познато. Није случајно то што је он пожелео управо ову иконицу: мислимо да није само
због тога што је о.Серафим волео и поштовао свог духовног сина, арх.Антонија, већ још
више због тога што је то био дар од моштију преподобног Сергија, великог претходника
о.Серафима. Три главна светила зна Руска Црква између којих је као света дуга
распрострта њена историја: Кијев, Радоњеж и Саров – светог Антонија и Теодосија,
Сергија и Серафима. И преподобни Сергије као да је послао свој благослов свом
наследнику по православној благочестивости. Различита су места, различита су времена,
али је један Свети Дух, једно је свето Православље. А осим тога, овом иконицом
о.Серафим је подсетио на сродство с преподобним Сергијем и по сличности њиховог
живота, а посебно због тога што им се јавила Мајка Божија: то је било живо указивање на
велику љубав преподобног Серафима према Царици Небеској и Њену милост према
Њеном саровском "љубимцу".
Али ево, наступио је и последњи дан. Преподобни се удостојио заиста
"хришћанског краја, безболног, непостидног, мирног" као што се моли Црква, није
боловао ни од чега, био је при потпуној и јасној свести и упокојио се запањујуће мирно:
"уснуо је" како би се пробудио у другом животу.
Ујутру, 1. јануара 1833. године, у недељу, последњи пут је дошао у болничку цркву
светих Зосиме и Саватија. Али овог пута се није понашао сасвим уобичајено: пред свим
иконама је запалио свеће и целивао их, што раније није чинио. Тако се сад "опраштао", а
боље речено – припремио за сусрет са свецима. После Литуригје опростио се од браће која
су била присутна, благословио их је, пољубио и рекао горе наведене речи: "Данас нам се
венци спремају," чиме је већ јасно указао тачан дан своје смрти. Затим је целивао Крст
Господњи, знамење нашег спасења, и икону Мајке Божије, обишао је престо. И изашао је
из храма. Сви су приметили крајњу изнемоглост старца, али је духом био бодар, миран и
весео.
У току последњег дана о.Серафим је три пута излазио на место које је сам навео за
погребење: с десне стране саборног олтара храма Успења Мајке Божије, мало према
југоистоку, поред гроба Марка-Молчалника... Необично је било и само ово указивање
места: ни монаси, ни јеромонаси то не чине, препуштајући старијим начелницима да их
сахране на заједничком гробљу или где сами благослове... Али за свете "закон није писан"
(1 Тим. 1, 9). И обичне мере нису се могле применити на о.Серафима. И ово није чудило
ни игумана ни браћу: сви су видели да их напушта угодник Божји, којег поштује читава
православна Русија, а не обичан инок обитељи.
Али и последњег дана старац није престајао да служи ближњима. Његово житије
говори о посети јеромонаха Теоктиста из Високоторске пустиње. Њему о.Серафим је
139
благословио да служи у Сарову наговаштавајући свој крај. Али, он је одбио, журећи у свој
манастир... "Добро, онда ћеш у Дивејеву одслужити," пристао је на то прозорљиво
баћушка. Отац Теоктист је увече кренуо из Сарова и заноћио је у селу Вертјановки,
недалеко од Дивејева.
Била је присутна још дивејевска сестра Ирина Васиљевна. После беседе старац је
послао свом чеду 200 рубаља, заповедајући да купи пшеницу за овај новац, јер су у
обитељи потрошене све резерве брашна и сестре су биле у оскудици. Била је још и друга
сестра: она је чак законачила у Сарову. После престављења старца брзо је отишла у
Дивејево. Кад ју је угледала старица Матрјона Игнатијевна је упитала: "Да ли је баћушка
здрав?" – Она је поћутавши казала: "Упокојио се." "Ја закуках, заплаках," прича старица,
"обукох се као безумна, без благослова отрчах у Саров."
Испративши последње посетиоце из овог света о.Серафим се поново упутио ка
свом новом обитавалишту, ка месту погребења. Дуго је стајао ту, гледајући у земљу без
речи... Као зрели плод, спреман да падне на најмањи дашак ветра, повијао се свети старац
према "земљи из које је био узет". Тако је учинио три пута.
Увече, на нову годину, сусед о.Павле је чуо како је старац у својој келији певао
васкршње песме: "Воскресеније Христово видјевше; Светисја, светисја, новиј
Ијерусалиме; О Пасха велија и свјашченејшаја, Христе!" и друге сличне духовне песме.
Ово појање је било изузетно значајно за праведника, било је завршна победничка химна
целог његовог живота: његов подвиг прелази у славу Васкрсења. Не покајнички уздаси, не
сузе због непокајаног, већ слава Новом Јерусалиму, небеском бесмртном блаженству
очекивања "Незалазног дана Царства Христовог" као наставка и пуноте хришћанског
живота на земљи, чија суштина је "стицање благодати Светог Духа", - ево о каквом
савршењу је певао свети Серафим последње вечери свог живота. О неком старцу се
говори како му је једном његов послушник припремио нешто бољу храну, можда, куваног
боба. Ава га је упитао који је узрок такве промене. "Данас је," објасни ученик, "Васкрс." –
"А мени је," одговорио је старац, "увек Васкрс у души." Тако би могао и о себи, нарочито
о својим последњим годинама, да каже и о.Серафим. И он је то често изражавао
посетиоцима, дочекујући их васкршњим поздравом: "Христос воскресе." А данас је и
последњи пут отпевао васкршње химне... Како је провео остало време ноћи, може се
судити по његовом крају: молио се. Док су други спавали свети Серафим је попут
Спаситеља у Гетсиманском врту, поклонио своје време Богу Којем је служио целог свог
живота.
У међувремену, у своје време, у манастиру је у рано јутро почело богослужење.
Око шест сати о.Павле је излазећи из своје келије на рану Литургију, осетио мирис дима у
близини. Покуцао је с молитвом на врата о.Серафима, али одговора није било, а врата су
била закључана на резу. Било је још тамно, о.Павле је изашао на трем и позвао браћу, која
су ишла у цркву. Један од искушеника, Аникита, појурио је у келију старца, из које се
осећао мирис и скиде врата са шарки. У њој је било тамно. Старац се није одмах видео. На
клупи су тињале неке ствари од грубог платна и књиге. Појурили су по снег и угасили
ватру. А кад су принели свећу, видели су да је старац у свом уобичајеном капутуподраснику стајао клечећи у молитви испред малог налоња. Пред њим је стајала икона
Пресвете Богородице Умилења. На налоњу је лежала богослужбена књига, по којој је
о.Серафим обављао своје молитвено правило. На њој су лежале прекрштене руке, а на
њих је пала часна глава светог старца: тако је записано у издању Житија старца из 1863.
године. Али Н.А.Мотовилов у свом запису "Проверена сведочанства о две Дивејевске
обитељи" пише другачије: "Баћушка се упокојио на коленима у молитви, с прекрштеним
рукама, а не павши и лежећи на књизи, као што је описано у овом издању из 1863. године.
А да је заиста клечао на коленима, да се упокојио управо у оваквом положају, а не на
књизи, чуо сам тада по доласку из Вороњежа лично од игумана Нифонта, јеромонаха
Евстатија и јерођакона Натанаила који су живели поред баћушке оца Серафима, и које је
игуман позвао да дођу у мом присуству, да би ми то детаљно сами испричали. "Више
140
треба веровати овом опису престављења. Тако су писали и први састављачи Житија свеца,
монаси Сергије, Георгије и Јоасаф. И тек после њих је Јелагин ово другачије описао.
Можда је њему као светском човеку изгледало "неприродно" да умрло тело остане још и
на коленима, а да не падне ничице; зато је вероватно престављење старца и протумачио
"једноставније" и "природније". Међутим, ми смо у Житију свеца видели неупоредиво
већа чуда. Зато ћемо остати при општем и уобичајеном предању да се о.Серафим упокојио
клечећи на коленима испред налоња, а не на њему. Тако је насликан и на ранијим и на
последњим иконама Тако је прихватила и Руска Црква у акатисту свецу. С овим се слаже
и друго сведочанство, да је на његовим грудима висио мајчински крст – благослов за
монаштво: иначе се не би одмах видео испод главе на књизи. Старчево тело је било још
топло: као да је дух управо одлетео од њега. У то време у цркви су већ певали "Достојно
јест". Један од младих искушеника је, сазнавши за престављење, утрчао у храм и тихо
обавестио о томе неколицина браће. Истог тренутка је народ напунио тесну келију.
Саопштили су игуману. И по његовом благослову подигли су тело старца и положили у
суседној келији јеромонаха Евстатија. Тамо су му омили чело и колена (не дозвољава се
да се монаси раздевају), положили у познати нам храстов ковчег и истог тренутка изнели
преминулог у саборну цркву.
Касније је приликом прегледања ствари преподобног примећено да је и Псалтир,
који је лежао на налоњу, мало нагорео: вероватно је свећа која је горела пред налоњем,
пала на књигу и запалила је, а затим је пала на друге ствари и оне су почеле да тињају.
Тако се и остварило предсказање о.Серафима, да ће се његова смрт "открити пожаром".
Због чега се управо догодио мали пожар, тешко је погодити: да ли је он био
једноставно указивање на престављење, по прозрењу свеца, или је био потребан да би
браћа постала очевици необичне смрти старца који је клечао на коленима, или је, пак,
симболично означавала смисао трулежности целог света, који се чува за огањ (2 Петр. 3,
7) – Бог зна... Само нам је познато, да ће све бити подвргнуто уништењу у ватри, а после
тога ће бити "ново небо и нова земља, на којима обитава правда" (уп. Откр. 21, 1) – биће
нови духовни свет и духовни човек с духовним телом (Рим. 8, 18-24; 1 Кор. 15, 35-51),
сличним Васкрслом Христу Господу (Јн. 3, 2). Биће "нови Јерусалим" (Откр. 20), о којем
је победничке пасхалне песме певао преподобни Серафим у својој последњој ноћи на
земљи, да би касније од ње, у своје време прешао у светлост "незалазног дана Царства
Христовог"... И једно је за нас несумњиво, да на "овој" земљи никад неће бити и не може
бити "раја", о којем машталачки нагађају неки, чак и хришћани, заборављајући да се
суштина хришћанства састоји, по Христовом, апостолском, отачком и Серафимовом
учењу, "у стицању благодати Светог Духа", још овде и у изградњи "нетварног Царства
Божијег", по речима светог Григорија Паламе – тамо. И нови свет ће бити потпуно
другачији, духовни, а не материјални.
Вест о престављењу свеца брзо се прочула по околним местима, и одасвуда су
потекле хиљаде православаца на поклоњење угоднику. Највише су туговале и биле
несрећне дивејевске сестре које су сада заиста остале сиротице. Прасковја Ивановна, којој
је преподобни предао последњих 200 рубаља, стигла је да на дан престављења купи
брашно и враћала се у Дивејево. Успут је чула тужну вест и не свраћајући у манастир,
заборавивши на хлеб насушни за сестре, окренула је коња и појурила код баћушке у
Саров. Ускоро су тамо биле и остале сестре. Јеромонах Теоктист је 2. јануара ујутру
кренуо кући. Међутим, успут му је испао шраф на санкама и био је принуђен да некако
дође до оближњег Дивејева. А тамо су већ оплакивали престављење баћушке. Отац
Василије Садовски је у то време био на путу због намесничких послова. Сестре су зато
замолиле пролазног ненаданог госта да одслужи први парастос њиховом заједничком оцу.
Тако се остварило и ово предсказање о.Серафима: "Па, онда ћеш у Дивејеву одслужити."
Осам дана су мошти свеца стајале у храму, и без обзира на изузетну загушљивост
од мноштва народа и свећа, у току свих ових дана опраштања, није се осећао ни најмањи
задах труљења. 9. јануара је било опело. Кад је духовник о.Серафима, о.Иларион хтео да
141
стави у његову руку разрешну молитву она се сама отворила. Сведоци овог чуда били су
о.игуман, економ и други. Ово је видео и бивши искушеник манастира, касније ризничар
Невске Лавре, архимандрит Митрофан, који је касније и саопштио о овом знамењу. После
опела тело преподобног је било предато земљи на месту које је он одредио, поред храма,
где је и почивало до прослављења 1903. године, односно 70 година. Касније је изнад гроба
старца био подигнут споменик од кованог гвожђа у виду гробнице. На њему је одозго
стајао натпис: "Под овим знаком погребено је тело уснулог слуге Божијег јеромонаха
Серафима, који се упокојио 1833. године, јануара месеца, другог дана, који је ступио у ову
Саровску пустињу од курских трговаца у седамнаестој години свог живота и упокојио се у
73. години. Сви његови дани посвећени су били у славу Господа Бога и на душевно
поучавање православних хришћана, у чијим срцима о.Серафим и данас живи."
Глава XVII
Прослављање свеца
После праведне кончине слава о светом животу о.Серафима не само да није
јењавала, већ је почела да се шири све више. Овоме су допринела и његова нова чуда, о
којима су вести долазиле са свих страна. На једном месту се јављао у сну и исцељивао је
болеснике, на другим местима је чуда творила вода из његовог извора или чак преливена
преко комадића његовог камена; у Сарову и Дивејеву су из несрећних ђавоиманих
излазили демони; некоме је помагао песак с његовог гроба или комадићи хлеба, који се
деле у Дивејеву, у сећање на двопек о.Серафима; чуда су чинили делићи његове мантије
итд.
И сва чуда се заиста не могу ни прикупити, ни записати. Познато нам је од
саговорника саровског игумана о.Јеротеја да обитељ није нарочито тежила ка томе да
записује казивања хиљада људи о помоћи преподобног, било их је толико много, а и
монаси су сматрали да је смерније да ћуте о њима да људима не би изгледали
славољубиви ради добробити у корист обитељи... Посебно је пуна предања о баћушки и
његовим чудима земља у непосредној близини Сарова, на 100-200 врста у околини. Скоро
да није било куће у којој су путници нису могли да чују приче о "нашем баћушки".
И ево, од самог његовог уснућа почели су да се служе парастоси за њега... И често
су се у кућама могле видети слике: час како храни медведа, час како се моли на камену,
час како иде шумом са секирицом...
Овако је глас црквеног предања, покретан Духом Божјим, и пре отвореног
прослављења већ канонизовао о.Серафима као несумњивог свеца. И преостало је само да
се ово призна званичном и свечаном одлуком црквене власти.
Први је на Божји свет ову свету мисао званично изнео саровски настојатељ,
архимандрит Рафаил. Још за његовог живота створена је специјална комисија у вези с
питањем прослављања о.Серафима. Она је прикупила материјале о житију и чудима
преподобног и доставила их тамбовској Духовној Конзисторији... Међутим, ствар је због
нечега утихнула. Ипак, нека буду благословена имена ових првих делатеља, и посебно –
архимандрита Рафаила. Касније ћемо још поменути његово благословено име.
Двадест година касније, по одлуци Светог Синода, уз одобрење цара Николаја II,
11. јануара 1903. године, друга комисија, под председавањем митрополита Московског
Владимира, прегледала је гроб преподобног и испод његовог свода извучен је ковчегклада, у којем је био сахрањен о.Серафим. Боја ковчега била је скоро црна, његово дно код
ногу с десне стране, као и горњи део поклопца мало су иструлели, и на многим местима са
спољашње стране показало се да је дрво мекано и влажно. Али, ковчег је у целини остао
чврст. Кад је скинут поклопац показало се да су унутрашњи зидови такође влажни и да
плесни има на три места. Међутим, није се осећао никакав задах. У ковчегу су присутни
угледали костур покојника, покривен остацима иструлиле монашке одеће. Тело
преподобног је иструлило, али су кости, које су се потпуно сачувале, биле у правилном
142
положају и лако су се одвајале једна од друге. Власи на глави и бради седо-риђкасте боје
такође су се сачувале. Јастук испод старчеве главе био је напуњен влакном од лике. Код
ногу су лежали улошци за табане од лике. Испод руку преподобног био бакарни ливени
крст, величине три вршка.
Дакле, свете мошти се нису сачувале у целости... и то мошти тако великог Божијег
угодника... Православни Руси су толико навикли на мисао о нетрулежн ости остатака
светаца, да су неки били затечени откривеним... А непријатељи Цркве, безбожници и
секташи, потрудили су се да ову чињеницу искористе ради агитације против Православља.
Тада је председавајући члан Светог Синода, митрополит Санкт-Петербуршки Антоније
(Вадковски) објавио специјалну посланицу од 20. јуна. У њој није крио истину о остацима
моштију о.Серафима, али је разјаснио да се светост праведних људи одређује њиховим
богоугодним и благодатним животом, а тек после тога чудима; нетрулежност мошти ју је
допунско и необавезно својство. Тако су кости пророка Јелисеја васкрсле мртваца, повези
за главу апостола Павла су чинили чуда, чак је и сенка апостола Петра исцељивала
болеснике. И уопште, од многих светаца се нису сачувале целе мошти. Зато нема
никаквих основа да православци буду у недоумици... И на прослављење у Саров потекле
су хиљаде људи.
Канонизација је била заказана за 19. јул 1903. године, на рођендан о.Серафима.
До тада се у Сарову из свих крајева Свете Русије окупило најмање сто хиљада
људи, за чији смештај је око манастира био направљен читав привремени "градић" од
дашчаних барака. Света Русија је дошла на свечаности свог свеца, рођеног, "нашег
баћушке". С великом вером богомолници су обилазили саровске светиње. И поново, и
поново су потекла чуда... Ево дванаестогодишњи дечак Васја Јовлев, нем од рођења,
дошао је из далеког Сибира из села Илиско у Јенисејској губернији са својом баком.
Окупао се у извору о.Серафима и... проговорио је... Ево девојке Агрипине Табајев е из села
Тазијева у Симбирској губернији, - слепа од рођења, прогледала је после другог купања у
истом овом извору... Ево, 50-годишњи грађанин из Спаска у Рјазанској губернији,
Василије Богомолов, који се шлогирао пре 7 година, довежен у Саров на извор
о.Серафима, устаје и говори... И одмах баца штаке... Ево несрећне мајке четворо деце,
сироте удовице, која је патила од слепила већ 16 година, - она оставља и кућу и децу и иде
из града Верниј, прошавши 600 врста пешице и враћа јој се вид...
Само прослављање се одвијало овако. Још 3. јула митрополит Санкт-Петербуршки
Антоније, Нижње-Новгородски епископ Назарије и Тамбовски епископ Инокентије су
пренели ковчег с моштима о.Серафима из његовог гроба у болничку цркву светих Зосиме
и Саватија и преместили их у нови ковчег од кипариса, поклон цара и царице. А овај
сандук је са своје стране био стављен у трупац од храста и постављен на средини храма до
дана прослављења.
19. јула је одслужен парастос у Успенском храму и у свим другим храмовима
обитељи за покојне цареве, тамбовске светитеље и игумане манастира који су живели за
време подвизавања о.Серафима и до последњих година, и за родитеље преподобног –
Исидора и Агатију, као и за самог "блаженопочившег јеромонаха Серафима".
А народ је само навирао. Литије су ишле из разних крајева Русије... Друштва
барјактара из Нижњег-Новгорода, Суздаља, Туле, Рјазања, Москве, Јарославља и др. и др.
носила су своје прилоге – барјаке у Саров код светог Серафима... 17. јула из обитељи је
изашла литија у сусрет двема литијама монахиња из Дивејева и Понетајевке. Испред њих
су носили Серафимову икону Мајке Божије "Умилење". Сиротице су дочекале
прослављење свог баћушке... Ово је био умилан призор. Као да је сам Серафим дочекивао
своју духовну децу... Сви су овде пролили много суза...
Истог дана предвече допутовао је цар с обе царице, велики кнез Сергеј
Александрович с великом кнегињом Јелисаветом Фјодоровном, велики кнезови Николај и
Петар Николајевич, и друга царска лица и министри који су их пратили: Плеве, Хилков,
Саблер, Воронцов-Дашков и др. Народ је радосно поздрављао свог цара.
143
У 7 сати истог овог 17. јула било је одслужено јутрење за покој душе (парастос)
о.Серафима. А у 11 сати ноћи његов ковчег је пренет из болничког храма у некадашњи
гроб, који је већ био предивно обложен мермерним плочама, за спуштање у који су
направљене гвоздене лествице.
18. јула, у 5 сати ујутру, одслужена је рана Литургија у свим храмовима у обитељи.
Цар и обе царице су стајали код Антонијевог олтара Успенског храма и удостојили су се
да се причесте Светим Тајнама. А после касне Литургије благовест је све позвала да
одслуже последњи парастос за слугу Божијег о.Серафима. Присуствовао је и цар. А после
њега митрополит Антоније је освештао дивни кивот и настрешницу над будућим местом
почивања угодника Божијег, који је направљен од прилога цара и царице. Заиста, то је
било раскошно уметничко дело у руском стилу "царске Москве". Кивот – од жућкастосивог мермера. А изнад њега настрешница висине 12 аршина од позлаћене бронзе с пет
глава. Унаоколо дивна кандила.
Последњи пут је "блаженопочивши јеромонах Серафим" поменут као обичан човек.
Од сада ће се већ прослављати међу светима.
У 6 сати увече почело је бденије. Манастир није могао да прими сав народ, чак се
једна његова трећина молила око њега. Кад је дошло време за литију, сви су упалили свеће
и литија је кренула према храму светих Зосиме и Саватија. Сви су се прво до земље
поклонили моштима преподобног. А после кађења око ковчега цар и велики кнезови и за
то одређени архимандрити су га изнели напоље, где је био постављен на носила и
подигнут високо изнад глава присутних. То је био потресан моменат. Зачули су се јецаји,
потекле су сузе. Испод литије су људи простирали ланено платно, пешкире. А са страна су
лежали болесници и убоги. С појањем је литија кренула око Успенског сабора. Уз
светлуцање хиљада свећа, уз дивно богослужење и појање митрополијског Петроградског
и архијерејског Тамбовског хора, уз свеопште ватрено молитвено расположење, а главно
је – благодаћу светог угодника Божијег Серафима молитвени полет је био такав да човек
није могао да се уздржи од суза. И тада се догодило још неколико чуда. Вера Чернишова
из Астраханске губерније која је две године била парализована и искривљених ногу,
устала је с одра и кренула за литијом, друга се ицелила од епилепсије. Али, зашто да
наводимо нова чуда? И она која су била учињена за време живота о.Серафима човек не
може да појми! А колико ће их тек бити касније...
После литије свете мошти су стављене на средину храма. Ближио се тренутак
полијелеја. У току свих ових дана много проповеди су одржали и архијереји и
проповедници из Петербурга, протојереји Орнатски и Рождественски, а у време самог
прослављање изашао је да говори локални Тамбовски светитељ Инокентије. У закључку
своје беседе рекао је: "Још један тренутак и отвориће се поклопац овог спасоносног
ковчега, појавиће се благодатни остаци дивног у светима Божјим Серафима, али кротког и
убогог у земаљском животу. У радости пуној умилења певајмо му: "Блаженим те
називамо, преподобни оче Серафиме!" Сав клир је изашао на средину храма. После појања
"Хвалите име Господње" сви су клекли на колена, а свештенослужитељи су запевали
величање преподобнима: "Ублажајем, ублажајем Тја, Преподобне оче Серафиме, и чтим
свјатују памјат Твоју, наставниче монахов и собеседниче Ангелов." Управо овај тренутак
се сматра црквеним прослављењем светаца.
После читања Јеванђеља, кад је архиђакон Александро-Невске Лавре Јован читао
молбу "Спаси, Боже, људи Твоја", он је међу свецима први пут поменуо "преподобног и
богоносног оца нашег Серафима Саровског и целе Русије чудотворца", њиховим
молитвама "Многомилостиви Господе, услиши нас, грешне, и помилуј." И први пут су се
разглегле молитве Православне Цркве: "Господи, помилуј. Господи, помилуј. Господи,
помилуј," – дванаест пута. Свештенослужитељи, а за њима царска лица и народ почели су
да целивају мошти светаца. Служба је трајала, а народ је стално целивао мошти. Завршила
се пред поноћ, а храм је био отворен, и хиљаде људи је долазило, долазило и долазило код
новопрослављеног свеца с вером и молбама...
144
19. јула касна Литургија је почела у 8 сати ујутру. На малом входу, кад је клир
појао: "Приидите, поклонимсја и припадем ко Христу," свештеноархимандрити су узели
кипарисни ковчег с моштима и понели га испред свих у олтар... Тако је свети угодник
Божји претходио у поклоњењу Господу и Спаситељу... Нехотице се притом сећамо оног
далеког момента кад се смирени јерођакон Серафим удостојио виђења Самог Господа
Исуса Христа, такође на Литургији, и приближно скоро у истом том тренутку. Остварио
се тајанствени благослов, којим је његову душу сада насладио Спаситељ испунивши је
Божанском љубављу... Затим су мошти, након што су биле ношене око престола, поново
стављене у кладу од храстовине – ковчег, али већ не на средину храма, него у
припремљени преславни кивот испод дивне настрешнице... Овде је нашао обитавалиште
убоги Серафим, који је целог живота избегавао славу и који је и за најмању саблазан
поставио себе на хиљаду дана и ноћи на камен... "Онај ко се смирио узнеће се"... У овом
тренутку се догодило ново чудо. Међу богомолницима је стајала Евдокија Масленикова
(из трговачког слоја) која је са својом болесном кћерком од 12 година допутовала из
Москве. Девојчица је патила од напада епилепсије и већ две године уопште није могла да
говори. Лекари нису могли да помогну. Кад је ковчег ношен поред ње мајка га је
додирнула марамом и после је њиме обрисала лице болесне кћерке. И она је наочиглед
свих изговорила име своје мајке и почела да говори као здрава. После ју је митрополит
удостојио причешћивања Светим Тајнама.
На крају Литургије беседу је одржао архиепископ Казански, бивши Тамбовски,
Димитрије, "у част преподобног и сећање на њега". У њој је, између осталог, изразио за
православца уобичајену свест о томе да "Света Црква, због Богом дароване јој власти,
несумњиво, свенародно потврдила и утврдила ову заједничку веру у светост и
заступничку силу пред Богом великог подвижника вере и побожности, којег с дубоким
умилењем и свештеним страхом одавно поштују и прослављају сви родови земље Руске."
После Литургије почео је молебан новом чудотворцу. Приликом појања тропара:
"От јуности возљубил јеси Христа, блажене" ("Од младости Христа си заволео, блажени")
ковчег је извађен из кивота и предат на руке цара и великих кнезова, који су га уз
учествовање архимандрита, изнели из храма ради процесије око храма. Узвишено
религиозно одушевљење поново је обузело хиљаде људи. Затим су мошти биле свечано
постављене на своје место ради сталног поклоњења. Овим се завршило прослављење или
канонизација светог праведника.
Следећег дана цар и друга лица су посетила Дивејево и поклонила се икони
"Умилења" Мајке Божије, обишли су пустињице о.Серафима и друге реликвије. После
њиховог одласка, следећег дана, 21. јула, у Сарову је било извршено освећење новог
петоглавог храма у част новопрослављеног свеца. Храм је саграђен изнад његове келије,
која је смештена у западном делу храма... Целу северну страну ове келије – капеле заузима
велика слика јављања Богомајке преподобном Серафиму 25. марта 1831. године. У њој су
се чувале све горе наведене ствари баћушке. Овде су стављени и прилози - барјаци и
иконе за дан његовог прослављања.
А 22. јула освештан је леви олтар у име преподобног Серафима у храму Свете
Тројице Дивејевског женског манастира. Овде су толико веровали у светост и
прослављење "Баћушке" да су још од 1875. године припремили посебан олтар за
о.Серафима... Тако вера не посрамљује своја чеда...
Засад се завршила света историја... Још следи њен наставак. У предвиђању њеног
наставка, сетићемо се и других ствари које су остале од светог Божијег човека... Још нам
се не растаје од њега... Све је драго – Серафимово... И ми не сумњамо да су и читаоцима
драге и најмање успомене о светом и великом светилу Русије и целог света: зато ћемо
навести опис аутора "Летописа Серафимовог-Дивејевског манастира", оца Л.Чичагова,
потоњег митрополита Петроградског Серафима, који је лично проверио тачност доле
наведеног.
145
Као што смо видели, једно свето Јеванђеље, које је нагорело приликом пожара,
припало је најближем сатајнику дивног откровења о "стицању благодати"
Н.А.Мотовилову. Он такође саопштава и о другим стварима:
"Игуман Нифонт ме је такође благословио иконом Мајке Божије и Живодавке, она
је мала и на кипарису, иста она којом га је родитељка благословила кад му је дозволила да
заувек остане у Сарову. Дали су ми још исту књижицу "Алфабет духовни" (Димитрија
Ростовског) у којој недостаје неколико првих листова, по којој се он сам, велики старац
Серафим, учио духовном животу. И од два крста, која је увек носио, мали крст, изрезбарен
његовим рукама и обложен сребром од оног старинског сребрног рубља, који му је дала
његова мајка, пуштајући га на богомоље у Кијев и коју је носио. "А други бакарни крст,
осмокраки, његов благослов," рекао ми је тада игуман Нифонт, "и икону Мајке Божије
"Радост изнад свих радости" пред којом је клечао и упокојио се дао сам у његову
девојачку Дивејевску обитељ."
Ускоро после погребења сама по себи се родила мисао о чувању сећања на
блаженопочившег старца Серафима. Почели су да прикупљају и чувају његове портрете.
Тако је мајка дивејевске сестре Анастасије Протасове имајући велику приврженост према
о.Серафиму молила једном од старца за благослов да наслика његов портрет. Отац
Серафим је на то одговорио: "Ко сам ја, убоги, да ме неко слика? Сликају се ликови
Божији и светаца, а ми смо људи и то грешни људи..." Међутим, мајка сестре Анастасије
је почела упорно да га моли да је не одбије. Тек тада, из поштовања према њеној
усрдности попустио је пред њеном жељом и рекао: "То је у вашој вољи. Нека буде по
вашој усрдности." Захваљујући оваквим уверењима нађени су и данас се налазе у
Саровској обитељи, у стану настојатеља, две веродостојне слике старца Серафима: једно
је насликано у време кад је старац имао око 50 година. Отац Серафим је насликан
непокривене главе; његово лице је чисто, бело, очи плаве, нос прав, мало прћаст, коса
светлосмеђа, густа, проседа; бркови и брада су густи, такође проседи; једна и друга рука
су сједињене на грудима. Старац стоји обучен у мантију. Овај портрет је насликао
академски уметник Дмитриј Јевстафјев за госпођу Ањенкову и она га је предала у
Саровску пустињу.
Други портрет, који се такође налази у келији саровског градитеља насликан је 5
година пре старчевог престављења. Отац Серафим је насликан у мантији, с епитрахиљем и
наруквицама, као што је приступао причешћивању Светим Тајнама. По овом портрету се
види да су године и монашки подвизи имали утицаја на спољашњи изглед старца. Овде је
лице насликао бледо, исцрпљено радом. Власи и на глави, и на бради су густе, али не
дугачке, и све су седе. Десна рука је стављена на епитрахиљ код груди. Овај портрет је
насликао уметник Серебрјаков, који је касније постао монах Саровске обитељи и у њој је
починуо вечним сном. Уметници Саровске пустиње су осим портрета на платну
насликали слику преминулог светог Серафима, чији снимак је прилаган уз животопис с
малобројним допунама и детаљима узетим из стварности.
Лица код којих су биле ствари о.Серафима, почела су брижљиво да их чувају, а
други су се трудили да набаве нешто његових ствари за успомену. По поретку који је од
давнина завештан у Саровској обитељи, све ствари после смрти брата односе се у
такозвану "оставу за рухо" и постају заједнички удео обитељи. Сваки брат узима из оставе
за рухо оно што му је потребно, и износивши једну ствар замењује је другом. Ствари
о.Серафима које су доспеле у исто ово спремиште, нису остале тамо, већ, су на упорне
молбе поштовалаца старца подељене међу најстаријом браћом – о.Нифонтом, и о.Исаијом.
Тако је монах Саровске пустиње, Гаврило имао портрет о.Серафима. Срећни власник га је
толико волео да никоме није хтео да га показује, а и ако га је показивао најближим
лицима, нипошто га није испуштао из својих руку. Бакарни крст, који је о.Серафим увек
носио изнад одеће, по благослову преосвећеног Јеремије, бившег епископа НижњеНовгородског, чува се у Дивејеву, у цркви Преображења Господњег. А велики гвоздени
крст, који је старац носио испод одеће окачен о врату, налази се у Саровској пустињи.
146
Господа Тјоплови, кад су чули за смрт старца Серафима послали су из Таганрога курира у
Саров да добију нешто из његове келије. И њима су била послата два бокала у којима је
подвижник носио себи воду. Оба бокала су била напуњена водом из Серафимовог извора.
Код једне од сестара Дивејевског сестринства, тачније – код Параскеве Ивановне остала је
секирица којом је о.Серафим радио у пустињи. Сестра ју је још за старчевог живота
чувала као необичну драгоценост, затим је пристала да је преда својој начелници ради
чувања у пустињској келији о.Серафима.
Госпођа Марија Количева, која је била у блиском духовном општењу с другим
затворником тог времена, Георгијем (Задонским) с одушевљењем му је написала да је
после смрти о.Серафима добила из његове келије белу платнену мараму, кандило и чашу,
обе последње ствари – са звездицама. Две расе које су остале после смрти о.Серафима
биле су предате сестри Дивејевске обитељи, од којих је сестра једну носила, а другу је за
себе измолила госпођа Количева. Коса о.Серафима, која је два пута као филц отпадала с
његове главе после два страдања у болести, чувала се код дивејевске сестре-црквењака
Ксеније Васиљевне и код Саровског старца о.Теодосија. Камење на које је старац ради
умртвљења непријатељских искушења одлазио да се моли хиљаду дана пренето је у
Дивејевско сестринство. Камен на којем је дању стајао у својој келији налази се у свом
некадашњем облику у Преображенској цркви у Дивејеву. Од другог камена, на којем се
о.Серафим молио ноћу под отвореним небом, остала је само крхотина, зато што су
благочестиви посетиоци Сарова обилазећи места на којима се подвизавао о.Серафим,
стално одваљивали од њега делиће и односили их са собом. И овај остатак, који има око
аршин у пречнику убрзо после престављења старца такође је превезен у Дивејево и
стављен је у исту ову Преображенску цркву. Келију у којој се о.Серафим подвизавао у
даљој пустињи купио је Н.А.Мотовилов и она је такође превежена у Дивејевску обитељ. У
њој се сад непрестано чита Псалтир за покој у Богу починулих царског рода, пастира
Цркве, о.Серафима, преминулих сестара обитељи и других лица која су били добротвори у
току живота. А друга подвижничка келија о.Серафима – такође у Дивејеву, претворена је
у олтар храма Преображења Господњег. Икона Царице Небеске "Радост над свим
радостима", насликана на платну, навученом на даску од кипариса, које се налазила у
манастирској келији о.Серафим, данас се налази у храму Дивејевске обитељи. Усрдношћу
Наталије Ивановне Богданове на њу је стављен сребрни позлаћени оков. Испред ње се у
одређени дан недеље поје акатист Спаситељу и Мајци Божијој. Благочестиви посетиоци
гаје посебну усрдност према овој икони и по својој вери добијају од ње духовну утеху.
Нарочито позната постала је једна од ствари које су преостале после о.Серафима. Недуго
пре свог престављења он је благословио начелницу Дивејевске обитељи Ксенију
Михајловну Кочеулову полумантијом коју је сам носио. Кад се сестра обитељи Јелисавета
Андрејева Татарјанова упутила у Петербург ради прикупљања прилога, за пут јој је дата и
мантија о.Серафима. Ова мантија се недавно огласила у Петербургу даром исцељења
детета, којем вештина најбољих престоничких лекара није могла да помогне. Од
Јеванђеља, која је у келији читао о.Серафим, једно се налази у Сарову, а друго – у
Дивејевској обитељи код Јелене Ивановне Мотовилове. Ово друго Јеванђеље (у кожном
повезу) јесте управо оно које је о.Серафим увек носио са собом у торби на леђима.
Прегледајући га, видели смо да су у овом повезу били на једном месту Псалтир,
Јеванђеље, Дјела апстолска и Посланице светих апостола. А у Дивејеву се чува мали део
књиге Четјих Минеја из прве трећине, која је нагорела приликом пожара, који се догодио
кад се преставио старац Серафим.
Из овог списка ствари, које су остале после старца Серафима види се да је већи
њихов део набавило Дивејевско сестринство. Затим, после смрти о.Серафима с изузетком
малобројних неотворених писама ништа није остало.
Из других извора су се постепено откривали подаци о другим стварима достојним
сећања, повезаним с именом преподобног. На пример, код монаха Саровске пустиње
Кипријана била је капа од црног грубог домаћег платна, коју је светац носио на својој
147
глави. Добивши је после старчеве смрти о.Кипријан је почео да је ставља на своју болесну
главу и "бол је сваки пут пролазила," писао је.
Поводом обретења моштију преподобног Серафима у "Московским црквеним
новинама" (бр. 2 за 1903.г.) појавио се чланак Л.Денисова, аутора Житија преподобног
Серафима, у којем он детаљно пише о стварима које су остале на различитим местима.
Касније га је допунио у Житију. Из њега узимамо најважније.
У Сарову је изнад гроба о.Серафима 1861. године подигнута капела. За то се
побринуо Саровски игуман Рафаил. То је био изузетан човек и настојатељ. Син вјатског
артиљеријског чиновника, у свету Николај Иванович Тругин, по завршетку војног
образовања, у двадесет трећој години живота, отишао је у атонски манастир светог
Пантелејмона, где је и провео прво време свог монаштва. Касније је због дубоког
поштовања имена преподобног Серафима ступио у Саровску обитељ. И овде је 31.
децембра 1889. био одређен за настојатеља. Истог часа се предао бризи за овековечење
сећања на о.Серафима. И за четири и по године свог управљања о.Рафаил је успео да
сагради наведену капелу; затим је обновио обе пустињске колибице преподобног
Серафима по некадашњим узорцима, који су пренети у Дивејево. Притом се испоставило
да се испод пода даље пустињице у потпуности сачувала клет од цигле, у коју је
о.Серафим удаљавао од посетилаца на молитву, у којој је чувао поврће и понекад се крио
од летње врелине. Отац Рафаил је такође саградио капеле: изнад лековитог извора
баћушке, изнад места на којем је био камен на којем се о.Сера фим молио хиљаду ноћи;
изнад пања дрвета на који је у молитви качио икону Свете Тројице. Он се посебно усрдно
трудио да прикупља и записује казивања о чудима и исцељењима о.Серафима
припремајући на тај начин све за предстојеће прослављење светог старца. 20. јула 1864.
године о.Рафаил је био одређен за начелника Руске Духовне Мисије у Јерусалиму с
унапређењем у чин архимандрита.
Келија у којој се упокојио преподобни Серафим, уграђена је у храм Пресвете
Тројице, који је започет 1867. године и освештан приликом канонизације свеца 1903.
године. У овој келији се у бронзаним витринама чувају: мантија преподобног Серафима и
његова црна сукнена капа, гвоздени крст, који је носио око врата, власи о.Серафима,
кожне бројанице-лествица, Јеванђеље које је читао пред смрт, део камена на којем се
молио хиљаду ноћи, клупица коју је направио својим рукама, у потпуности се сачувао зид
каљеве пећи с припећком.
Недалеко од капеле изнад извора се сачувала и пећиница на обалској стрмени изнад
реке Саровке у коју се о.Серафим удаљивао ради молитве.
Чува се неколико слика из његовог живота: јављање Богомајке 1831. године,
мољење на камену, храњење медведа, престављење старца и др. Постоји још неколико
портрета и у Сарову и на другим местима Русије – углавном копија горе наведених, а неке
и самосталног порекла од непознатих уметника.
У архивима манастира се чувала, као што смо видели приликом описивања
повлачења о.Серафима у пустињицу, и потврда која му је издата 1794. године, 20.
новембра, с потписом новог игумана о.Исаије.
Од ствари које се налазе у Дивејеву, осим наведених у Летопису Чичагова, још се
чувају: црна сукнена мека камилавка, епитрахиљ од грубог платна и рукавице, дрвене
бројанице, које су изгризли ђавоимани, наглавци (врста кожних чизама сличних
чарапама), опанци од лике, три иконе: Спаситеља, Богомајке и Јована Претече, које је
преподобни Серафим поклонио Дивејевском сестринству, кад још није била отворена
званично и пањ из његове келије.
У Понетајевском манастиру чувају се следеће ствари: бакарни крст, који је
пронашао саровски јеромонах Анастасије приликом ископавања даље пустињице,
неколико комадића камена, на којем се молио о.Серафим, део дрвета од пустињске
колибице, три воштане свеће из његове келије, делови мантије, власи, део кошуље и два
пешкира.
148
У Москви, у домаћој цркви великог кнеза Сергеја Александровича, чувала се
мантија преподобног. Несумњиво је било неколико мантија: једне је давао преподобни,
друге су узимане из манастирске оставе за рухо или су му доношене на поклон. Ова
мантија у време прослављања о.Серафима била је изложена ради поклоњења у Успенском
московском храму у Кремљу.
На крају, треба поменути портрет – икону преподобног Серафима насликану на
припрати Успенске дрвене цркве Гетсиманског скита, у близини Сергијеве Лавре, на
платну, у природној величини: 2,7 аршина и три четвртине вршка. Овај потрет је по
предању поклонио намесник Лавре, арх.Антоније, поштовалац светог старца и духовник
блаженопочившег митрополита Московског Филарета, 1844. године, после оснивања
скита. Ово је знаменити дар, који показује да су о.Серафима већ поштовали као угодника
Божјег; и притом таква лица, као сам Филарет, такође велики и скривени подвижник и
веома строги судија верских послова. На овој икони угодник Божји је приказан одевен у
гуњ, с полумантијом преко њега, с монашком камилавком на глави и у кожним
наглавцима. Његова фигура је погрбљена, десном руком се ослања на чворновати штап, а
у левој руци држи бројанице-лествицу. Ту се чува и мантија преподобног Серафима од
обичне тканине, дужине око 2 аршина, коју је овде предао исти овај намесник
архимандрит Антоније.
Овде ћемо навести и казивање о једном значајном догађају и можда предмету
о.Серафима који се сачувао. У један од врелих летњих дана у Саров су из Мурома,
непроходним шумским путем ишла двојица инока, били су још увек млади. То су били
о.Серафим, тада још искушеник Прохор, и муромски подвижник Антоније. Дошли су до
месташца "Крижева сеч" или "Мокро" и зауставили су се да се одморе. Одједном
о.Серафим рече: "На овом месту, оче, биће женски манастир... Биће храм у име Мајке
Божије "Утоли моја печали". Рекавши ово он је својом секирицом посекао два храстића и
заоштрио је један од њих. А о.Антонију је понудио да причврсти попречну греду за крст.
После тога поставили су га у земљу и отпевали тропар "Спаси Господи". "Ево, на овом
месту ће бити саборна црква." Случајни сведок овог догађаја и разговора био је младић
Дубов, које је овде желео да посече рукуницу и који се притајио кад су се путници
приближили. После молитве о.Серафим, који је видео дечака у жбуњу, обратио му се,
назвао га по имену и позвавши да дође рекао: "То ће бити кад мене више не буде међу
живима, а ти... ћеш доживети и освештање храма у обитељи." Ово се догодило око 1785.
године, након што је Мајка Божија исцелила о.Серафима од водене болести , као
захвалност за то што је примио послушање од настојатеља да прикупља прилоге за
изградњу болнице с храмом светих Зосиме и Саватија изнад места његове келије, у којој
му се јавила Мајка Божија. Касније, две године пре свог престављења, сам је испричао
једној старици Марти Артјомовној о овом догађају: "Кад сам ишао у Муром да
прикупљам прилоге, на путу, у шуми, видео сам место које је Мајка Божија изабрала за
манастир. Тамо сам седео на храстовом пању, и овај пањ ће бити употребљен за прву
цркву; туда ћеш и ти поћи у манастир. Кад сам тамо био први пут, удостојио сам се,
грашни, да видим како се на том месту где ће бити саборна црква, спустила икона Мајке
Божије "Утоли моја печали". Стигао сам само да се поклоним икони која се спустила и
устао, а икона је већ нестала. Тада сам био још млад (имао је 26 година). Ово место је
свето: њега је заволела Царица Небеска."
Од тада је прошло много година и на месту постављеног крста основана је
Неонило-Захарова заједница. А 1858. године, 2. октобра, био је освештан и први храм у
име Свих светих. Овој свечаности присуствовао је и стари Дубов којем је било 85 година.
Плачући од умилења, он је тадашњој начелници Антонији Соколовој и свима присутнима
испричао о беседи коју је прислушкивао и о предсказању о.Серафима... Крст се вероватно
није сачувао због времена, а пањ мора бити испод храма, по истинитим речима баћушке.
Овамо је дошла и Марта, окончавши своје дане у дубокој старости 1889. године.
149
Овако детаљно и дуго смо се задржали на посмртним стварима преподобног
о.Серафима због тога што нам је драго и најмање подсећање од њега... А главно је – они
су спроводници Божије благодати. И зато тако желимо да их се сећамо управо после
његове кончине. И ко зна: можда ће нас милосрдни Бог, по молитвама угодника, подстаћи
да посетимо ова места; и тада ова књига може да послужи уместо путовође ка свештеним
реликвијама светог старца, као према живим