UNIVERZITET UMETNOSTI BEOGRAD
Fakultet Likovnih Umetnosti - vajarski odsek
Doktorske umetničke studije
Broj indexa 4032/10
Metodologija umetničkog istraživanja I
Umetnički kolektiv Voina
Student:
Mr. Milica Ružičić
Mentor:
Beograd 2013.
Prof. Dr. Zoran Todorvić
1
Kroz istoriju Rusija je uvek bila poprište vrlo dramatičnih događaja. Samo u
poslednjih 200 godina možemo nabrojati brojne dvorske prevrate carske Rusije,
mnogobrojne pobune koje su tinjale ili gorele u selima i gradovima u
predrevolucionarnoj državi, preko oktobarske revolucije i njenih odjeka u svetu,
Lenjina, Staljinovog totalitarizma, II svetskog rata, zatim hladnog rata, par svetskih
nuklearnih kriza i trke za osvajanje svemira, transformacije iz komunističke unije u
demokrtatsku državu baziranu na tržištnoj ekonomiji, pa sve do današnje velike
globalne ekonomske sile koja se više ne skriva iza gvozdene zavese, već se bori da
zadrži jednu od vodećih pozicija na globalno političkoj sceni i da i dalje diktira svoje
uslove na tržištu energenata. Verovatno zbog svoje veličine i raznovrsnosti političkog
iskustva ona je bila izvorište značajnih revolucionarnih ideja i pokreta. Ovde bih se
najpre osvrnula na period predrevolucionarne - carske Rusije iz druge polovine 19og
veka.
Buržoaska omladina Rusije se sa revolucionarnim idejama počela susretati na
studijama u inostranstvu, jer devojke, nisu mogle studirati u patrijarhalnoj Rusiji. To je
vreme Prve internacionale i Pariske komune, čija su se iskustva počela širiti i na
univerzitetima u Moskvi i Sankt Peterburgu, pa odatle dalje preko mladih socijalističkih
revolucionara na unutrašnjost države po dalekim gubernijama. Vreme Černiševskog,
Pisareva, Vere Zasulič, Sofije Perovske, Sergeja Kravčinskog i mnogih drugih mladih
revolucionara, koje je vlast tada pežorativno nazivala nihilistima, hapsila, proganjala i
ubijala, a čije su ideje i delovanje bile usmerene na oslobođenje potlačenih i izazivanje
kraja besomučne ekspoloatacije najnižih klasa. To je vreme predrevolucionarne Rusije,
još uvek carevine, koja polako počinje da gubi moć kontrole nad stanovništvom u koje
su se već počele uvlačiti ideje pobune za koje su mnogi mladi revolucionarni borci,
neretko pripadnici buržoaske klase, položili svoje živote.
Negde u navedenom periodu, a zatočen u Petropavlovskoj tvrđavi, sa namerom da
napiše prikaz knjige Nikolaja Černiševskog Estetski odnosti umetnosti prema
stvarnosti, D. I. Pisarev je ovaj rad iskoristio kao povod, i svojim tekstom Uništenje
estetike dekonstruisao je estetiku i rasprave o umetničkoj formi kao proizvode
besmislenog i beskonačnog upoređivanja subjektivnih ukusa. Na kraju je izneo
sopstvenu tezu da je svrha umetnosti samo da pokuša da beleži ili predstavlja bitne
sadržaje savremenog života, te da se kritičari mogu baviti isključivo utvrđivanjem
relevantnosti umetničke sadržine, ali ne i njenim formalnim karakterisitikama koje
mogu odgovarati ili ne ukusima koji su uvek subjektivni, samim tim irelevantni.
Daleko je veći uticaj u ovom, a i kasnijim periodima, imao roman N. Černiševskog pod
naslovom Šta raditi? U ovom nadasve ljubavnom romanu on prikazuje sasvim nove
odnose osvešćenih mladih ljudi, koji se vrlo odgovorno bore za sosptvenu sreću u
agresivnim okvirima zaparložene patrijarhalne sredine pune nezdravih odnosa. Njihovo
nepristajanje ne ostaje samo na nivou pobune već prerasta u kreativni potencijal koji ih
dovodi do formiranja manjih zajednica baziranih na slobodarskim idejama, kao i
idejama ravnopravnosti. Autor vrlo analitičnim pristupom daje uvid u njihova
razmišljanja i argumente koji često podsećaju na stavove Maxa Štirnera. Ova knjiga je
zbog svoje forme romana imala daleko veću publiku od različitih filozofskih studija, a
ipak u svojoj fabuli je obradila vrlo značajne filozofske teme, pa se njen značaj može
pratiti i pronaći čak i danas u aktuelnom društvu.
Ako iz ovog perioda napravimo nagli skok, oko 150 godina unapred, zatičemo
na primer teroiju Nikolasa Burio-a koji tvrdi da su se devedesetih godina XX veka,
umetnici bavili stvaranjem novih mikroprostora za uspostavljanje novih ili drugačijih
odnosa, unutar postojećeg okruženja tj. ne pokušavajući da utiču na čitavo okruženje,
izbegavajući grandiozne utopističke snove, svoje su mikroutopije gradili u okvirima
2
umetničkih prostora. Cilj je bila razmena i komunikacija subjektivnosti koja izlazi iz
nametnutih stereotipa ponašanja u uslovima internacionalnog kapitalističkog sistema.
Ako povučemo relaciju između ova dva pristupa relacione estetike Burioa i romana Šta
raditi? Černiševskog možemo zaključiti da se namere njihovih junaka razlikuju
isključivo u ambiciji. Dakle, likovi iz romana i vremena Černiševskog su imali
utopističke snove koji jesu pokušavali da utiču na čitavo okruženje, dakle ne samo da se
zadrže na nivou mikroutopija, a naročito ne mikroutopija zatvorenih u galerijski
prostor. Moguće je dakle podvući zajedničku crtu i povezati ova dva perioda
utopističkim idejama, a razlikovati ih po obimu utopističkih ambicija.
Danas, u periodu opšte ekonomske krize, u čijim se uslovima prvo smanjuju fondovi za
kulturu, potrebno je ponovo preispitati funkciju kulture i pronaći nove ili stare teme i
jezik i način opstanka umetnosti. Uočljiva je pojava savremenih teorijskih stremljenja
koja Miško Šuvaković 2012. objašnjava ovako:
Teoretizacije „savremene umetnosti” prešle su sa koncepata istorije
umetnosti, podržane estetičkim i poetičkim diskursima, na koncepte studija
kulture i, zatim, na različite pristupe studijama politike. Umetnost i kultura se
u takvom kontekstu vide kao političke prakse koje na globalnom planu stvaraju
situaciju nepreglednosti pojava, događaja, tema, referentnih potencijalnosti i
odnosa prema lokalnom i globalnom svakodnevnom životu.
Iako, na različit način, čini se da su Pisarev i Šuvaković negde na sličnom putu,
razmatranja političke relevantnosti, a ne estetske sadržine, sa razlikom što je Pisarev do
istog zaključka i tvrdnje došao oko 150 godina ranije, naravno pitanje je i da li je i pre
njega neko došao do sličnog zaključka (možda Platon npr.) i da li ćemo i dalje stajati na
istim pozicijama, ali ih uvek iznova deklarisati kao sasvim nove, tek nastale ili da
formulišemo pitanje na populistički način da li ćemo ikada odlučiti da nešto naučimo na
nagomilanom istorijskom iskustvu?
Ovakve relacije nisu čudne, ako posmatramo političke sisteme koji ih proizvode,
govorili smo dakle o predrevolucionarnoj carskoj Rusiji izgrađenoj na odnosima klasne
eksploatacije, a danas govorimo o periodu globalnog imperijalističkog kapitalizma
takođe zasnovanog na eksploataciji. Mogli bi reći da je današnji čovek u nezavidnom
položaju, zauvek u strahu od: nezaposlenosti, nemogućnosti otplate dugova,
beskućništva, gladi, ili u jednakom ili čak gorem položaju nego kmetovi u
predrevolucionarnoj Rusiji. Nije ni čudo da se može naći dosta sličnosti u idejama koje
izrastaju u takvim uslovima, a upravo zato nije neobična ni pojava umetničke grupe
Vojna koja upravo poslednjih godina deluje na teritoriji Moskve i Petrograda, naprotiv,
čudno je što takvih pojava nema mnogo više ili možda o njima samo ne znamo.
3
O grupi
Grupa Voina izrasla je iz prethodno formirane grupe Sokoleg, koju su činili
Natalija Sokol (Наталья Сокол - Коза) završila postdiplomske studije iz fizike i Oleg
Vorotnikov (Олег Воротников) završio filozofiju na Moskovskom državnom
univerzitetu, koji su od 2000. po završetku studija počeli da žive zajedno van sistema.
Naime, počeli su istraživati socijalne prakse u urbanom prostoru, ili kako preživeti u
jednom od najskupljih gradova sveta odbijajući sve što se nameće kao nužno. Došli su
do zaključka da su sve stvari koje se očekuju od današnjeg pojedinca kuća, bogatstvo,
posao, karijera, zavisile od njegove odanosti državnom režimu. Svoj prezir prema
režimu uzeli su kao izvor energije za život na i van margine. Hranu su proglasili
osnovnim pravom, a ne privilegijom, pa su odbili da istu plaćaju novcem; već od 2003
su odbili da koriste novac uopšte. Leti su spavali po parkovima i ulicama, zimi po
hodnicima, tavanima ili univerzitetskim učionicama. Ovakav način života doveo je do
prve izložbe uličnih praksi koju su organizovali 2006, na kojoj su se prvi put javno
predstavili kao ulična umetnička banda. U početku su se njihove aktivnosti odvijale
uglavnom oko studija renomiranog performans umetnika Olega Kulika, a sebe su
svesno definisali kao levu radiklanu grupu, uz objašnjenje da je to levo polje delovanja
upražnjeno na ruskoj umetničkoj sceni.
Ime grupe je nastalo iz izvođenja pojmova. Olegov nadimak je Vor, što na ruskom
znači lopov, a na engleskom rat (war), prevođenjem reči war na ruski nastao je naziv
grupe Voina. Struktura grupe je otvorena, a najveći broj članova je anoniman upravo
zbog represije vlasti i policije prema grupi. Pored Olega i Natalije, poznati članovi su
još Leonid Nikolajev (Леонид Николаев) i Alex Plucer-Sarno (Алексей ПлуцерСарно) čovek koji se bavi medijskom prezentacijom grupe i naravno mali Kasper
(Каспер Ненаглядный Сокол), sin Natalije i Olega rođen aprila 2009. Sebe deklarišu
kao anarhiste, svoju umetnost kao aktivističku. Ne zanimaju ih galerije i savremena
umetnost, zanima ih konkretna i javna akcija kritike društva.
Obzirom da postoji manjak informacija o ovoj grupi na srpskom jeziku, smatrala
sam da je potrebno da ovde pomenem i objasnim veći broj njihovih radova i akcija kako
bi se kasnijim objavljivanjem ovog rada i lokalna publika upoznala sa istim. Šteta bi
bilo da pomenem samo nekoliko najvažnijih naročito iz razloga što ne bih mogla lako
da se odlučim, a
lokalna publika bi
ostala uskraćena
za neke vrlo
zabavne
umetničke
pristupe. Kako se
sve ne bi
pretvorilo u
preveliku količinu
teksta ipak sam
preskočila par
akcija koje su
meni lično manje
interesantne. Ovde
ću dakle, pobrojati
one radove grupe
4
Vojna koji su meni naročito zanimljivi i zabavni, a oni će biti predstavljeni hronološkim
redosledom, kako bi se primetio i razvojni trend.
2007
Mordovijanski čas
Prvu akciju su izveli 1og maja 2007. Na dan internacionalnog praznika rada.
Akcija se sastojala u ubacivanju živih uličnih mačaka u prostorije za pripremu hrane u
Moskovskom McDonald restoranu. Tokom izvođenja akcije uzvikivali su parole: Smrt
brzoj hrani! Napadnimo civilizaciju uličnim mačkama! kao i: Ne globalnom fašizmu!
Efekat akcije je bio da su mačke bile site i svojim prisustvom u kuhinji hranu su učinile
sanitarno neispravnom. Aktivisti su privedeni na razgovor u policiju, zajedno sa
mačkama kao dokaznim materijalom. Grupa Vojna dala je izjavu povodom ove akcije u
kojoj kažu:
”U Rusiji nema hrabre omladine i
malo je pravih protesta. Mi smo
odlučili da sprovedemo ovu akciju
– ne kao ilustraciju neke
ideologije. U Rusiji nije problem
u ideologiji, već u potpunom
odsustvu života i volje za
poštovanjem nečijih principa.
Akcija je bila poklon nisko
plaćenoj radnoj snazi, izuzetoj iz
uživanja u savremenoj radikalnoj
umetnosti, na ovaj praznik.
Barikade hamburgera dele naciju,
iako su sa obe strane barikada
ljudi, koji nemaju dovoljno
slobode ni zdrave hrane u životu!
Uostalom, mačke neverovatno
lepo lete, svojim repovima
vladaju prostorom u tom letu,
prizemljuju se bezbedno i vrlo
brzo jedu hamburgere.”
McDonalds restorani su simbol američkog imperijalizma na više nivoa, oni su: prvi
okupatori novog tržišta (na taj način i agresori prema lokalnoj proizvodnji), izvor jeftine
i vrlo nezdrave genetski modifikovane hrane, te mesto eksploatacije i diskriminacije
jeftine radne snage i kao takvi vrlo su logičan izbor za akciju grupe Vojna. Simboličko
rušenje barijera, koje u ovom slučaju preleću mačke, nije usmereno na materijalne
zidove, već na društveno dodeljene uloge, radnika i kupca, duboko inkorporirane u
socijalnu svest, iako se i sa jedne i druge strane tezge nalaze ljudi koji u različito vreme
igraju obe uloge. U ovom radu grupa Vojna podseća i na istorijske tekovine 1og maja,
na davno izborena, a sada već i davno izgubljena radnička prava, jer sam 1. maj je
međunarodni praznik rada i trebao bi biti neradni dan za sve pa i zaposlene u
McDonalds restoranima.
5
Gozba
Sledeća akcija sastojala se u održavanju gozbe u metrou u čast umrlog
avangardnog umetnika i pesnika Dmitrija Prigova, koga je grupa uzela za neku vrstu
uzora. Prigov je umro iste te godine od srčanog udara, u vreme kada je pravio planove,
zajedno sa članovima Vojne, za izvođenje jednog od svojih performansa u kom je
trebalo da čita svoju poeziju zatvoren u ormaru dok se isti nosi stepenicama na 22 sprat
Moskovskog Univerziteta. Zbog iznanadne smrti, grupa je odlučila da održi performans
buđenja, neku vrstu memorijala pesniku, pa su u jednom od vagona metroa koji je
kružio gradom, postavili stolove sa jelom i pićem i organizovali čitanje poezije Prigova,
zdravicu i ručak za okupljene i prisutne. Prošli su sasvim neopaženo od strane policije
iako je moskovski metro opremljen kamerama, a za ovu akciju kao ni sve ostale akcije,
nisu tražili nikakvu dozvolu od gradskih vlasti. Nakon izvođenja akcije Pira u čast
umrlog pesnika, grupa je video zapis ove akcije izložila na grupnoj izložbi koju su
nazvali Zajednički prostor. Postavku su smestili u jedan građevinski kontejner koji su
postavili naspram ulaza u metro. Posle samo dva dana ruska vlast je zabranila i
buldožerom uklonila kontejner sa izložbom. Kao reakciju na ovakav potez vlasti, Vojna
je u sred dana ponovo organizovala Pir ovaj put simultano na tri lokacije i na tri linije
metroa u Kijevu.
Ovde nalazimo neku vrstu tradicionalnog
obrednog čina prisećanja na pokojnika,
naravno na sasvim netradicionalnom mestu.
Jasna je težnja Vojne da se osvoji javni
prostor i da se isti koristi u umetničke
svrhe. Strategija i namera koja nije novost u
svetu umetnosti još od pojave uličnih
performansa i hepeninga; ipak, za razliku
od njih, Vojna od organa vlasti ne traži
dozvolu za svoje akcije. Upravo je to ono
što ovaj rad čini značajnim- njihova
smelost da se stave iznad postavljenih okvira i da potpuno zanemare nametnute norme
ponašanja. Naravno, pitanje je da li bi im vlast ikada dozvolila da sprovode svoje
akcije, da su oni te dozvole ikada i trazili. Upravo zbog toga njihov pristup im daje
stvarnu slobodu, pa ovo više nije samo borba za oslobođenje javnog prostora, već i
borba za oslobođenje mašte u umetničkom polju.
Putinov Plan
Iste godine, uoči samih izbora za rusku Dumu, na otvaranju sajma knjiga u
Centralnoj umetničkoj kući u Moskvi, grupa Vojna pozvana je da izvede neku vrstu
pomena preminulom pesniku Prigovu. Obzirom na trenutnu političku situaciju, oni su u
finalnoj fazi odlučili da urade nešto sasvim drugo, tačnije da u svojoj akciji predstave
svoju viziju Putinovog plana. Akcija je izgledala ovako: u holu zgrade sa balkona je
spušten baner Putinove kampanje, niz koji su se spuštale aktivistkinje držeći u rukama
ovcu. Ovca je izgledala vidno potresena, ali se bez mnogo izbora prepuštala u
aktivističke ruke. Simbolika ove akcije je jasna, ovca u ovom kontekstu predstavlja
glasače koji su izmanipulisani različitim neistinama u predizbornim političkim
kampanjama.
U ovom radu vidimo rešenost da se hrabro kritikuju trenutne društvene
okolnosti bez razmišljanja o posledicama. Ovakva neočekivana diverzija, sa namerom
6
proizvodi kod publike sažaljenje prema ovci, koja jeste metafora pozicije građanina u
jeku predizborne kampanje, pa bi mogli reći da se u ovom radu Vojna bavi
provociranjem buđenja političke svesti i preispitivanja sopstvene uloge, uloge pojedinca
u datom kontekstu. Sama diverzija nastavlja gorepomenutu nameru o borbi za slobodu
umetničkog izraza, jer bi se poziv od strane institucija mogao čitati i kao pokušaj tzv.
rekuperacije ili pokušaj nametanja institucionalne kontrole nad umetničkim procesima
grupe Vojna.
2008.
Orgijanje za naslednika
U ovoj akciji grupa je održala javne orgije u prostorijama Državnog Biološkog
Muzeja, dva dana pre nego će na mesto predsednika Rusije biti izabran Dmitri
Medvedev. Dok su četiri para seksualno opštila- a treba napomenuti i da je jedna od
učesnica bila trudna- oni su uzvikivali ekološke parole u slavu medveda kao vrste u
izumiranju koju treba sačuvati. Uzvikivali su kako je medved totemska životinja i kako
će ovom akcijom usmeriti energiju svojih tela u ekološke svrhe, i na kraju ...” živeo
medved, naslednik praslovenskog medveda!“ Akcija se odvijala, naravno bez ičije
dozvole i potrajala je nekih 10min pre nego ih je obezbeđenje izbacilo iz muzeja.
Ponovo šok i diverzija, koji
odišu cinizmom. Ovaj put kao neka
vrsta seksualnog napada na kulturnoobrazovnu družavnu instituciju.
Slikom seksualnog činjenja pred očima
javnosti, uz uzvikivanje bizarnih
parola oni sugerišu na vulgarnost
dnevnopolitičkih igara. Naravno kako
je u prethodnom radu kritikovana
Putinova kampanja, u ovom su pažnju
usmerili na Medvedeva, u datom
trenutku Putinovog oponenta na
izborima, koji se u svakom smislu video kao naslednik Putinove politike. Parole i
kontekst muzeja biologije su direktne i očigledne asocijacije proistekle su iz imena
predsedničkog kandidata Medvedeva.
Policajac u svešteničkoj mantiji. «Mento-pop»
Član grupe Vojna obučen u policijsku uniformu, preko koje je obukao i
svešteničku mantiju i stavio veliki zlatni krst oko vrata, izveo je krađu u uglednom
supermarketu u centru Moskve. Pritom je uzeo pet kesa punih delikatesne hrane i
kvalitetnog pića, sačekao da na jednoj kasi ne bude nikoga i jednostavno izašao iz
supermarketa, a da ga niko iz obezbeđenja nije zaustavio. Izjava koju su ovim povodom
dali za medije je sledeća:
Ne postoji moć kapitala u Rusiji. Ovde je novac sredstvo za jačanje statusa
bespravno vladajućeg korumpiranog klana. Zato mi odbijamo da ga uopšte
koristimo.
7
Ova akcija problematizuje pozicije
autoriteta. Uniforma kao vizuelni
znak njegovog raspoznavanja, bilo da
je sveštenička ili policijska, nosi u
sebi moć da se onome ko je nosi
nužno i veruje, tj. da se postupci
uniformisanih ljudi NE preispituju, te
da pripadnici tih struktura gotovo
nikada ne odgovaraju, često ni za
počinjena krivična dela. Ovom
akcijom, Vojna kritikuje ne samo
pravni sistem, već i sisteme
nejdenake raspodele ili polarizacije
moći odnosno hijerarhije u društvu.
U nekoj vrsti kostimirane predstave
oni reprodukuju i čine očiglednim
različite uslove za povlašćene slojeve društva. U ovom slučaju imamo policajca kao
sastavni deo državnog aparata i popa kao sastavni deo državno ideološkog aparata.
Kako ove dve strukture- državni, i državni ideološki aparat, rade u zajedničkom interesu
i na istoj strani, te omogućavaju reprodukciju odnosa proizvodnje iliti odnosa
eksploatacije, što je već Altiser pojasnio, ovde su simboli obe ove strukture
predstavljene u jednoj kriminalnoj ličnosti.
Komemoracija Decembrista
Na dan Moskve 2008. godine, Vojna je izvela performans pod naslovom U
sećanju na decembriste – poklon majoru Lužkovu, u znak sećanja na javno pogubljenje
pet ruskih revolucionara, obešenih 1826 posle u krvlju ugušenog prvog pokušaja
uvođenja liberalnih reformi u carsku Rusiju. U najvećem supermarketu u gradu, na
odeljenju za osvetljenje, članovi grupe Vojna su u performansu simbolično obesili tri
ilegalna radnika migranta iz centralne azije, jednog jevreja i jednog homoseksualca.
Ovaj linč namenjen je kao poklon tadašnjem gradonačelniku Moskve (1992-2010)
Juriju Lužkovu, kasnije optuženom za korupciju, koji je uveo politiku mizantropije,
preciznije rasizma i homofobije, javno demonizujući paradu ponosa u Moskvi. Iste
godine 2008. ruska vlast je trg Decembrista u Sankt Petersburgu na kom se ova pobuna
i dešavala ponovo preimenovala u trg Senata kako se zvao pre 1925 god., što se takođe
može čitati kao slika političkog pravca
kome teži današnja Rusija, brisanje
revolucionarne i libertetske prošlosti i
težnja ka novom ruhu starog
totalitarizma.
Simbolika odeljenja za (pr)osvetljenje
u supermarketu asocijacija je na
izvlačenje iz mraka (na svetlo)
zaboravljenih ili potisnutih sećanja na
istorijska zbivanja, kao i na linč
predstavnika diskriminisanih grupa
obešenih upravo među ukrasnim
lusterima. Takođe i mesto izvođenja
ove akcije, supermarket- simbol
8
liberalnog kapitalizma i simbol savremenog svakodnevnog konzumerističkog ropstva
običnog čoveka- daje dobru sliku današnjeg političkog konteksta, sliku sveta u kome se
ova vrsta mizantropije proizvodi, uzgaja i sistematski sprovodi. Radnici emigranti na
svim meridijanima su manje plaćani i dobijaju lošije poslove, diskriminisani su ne samo
na radnom mestu (najčešće jer nisu zakonom zaštićeni), već i od strane starosedelaca
koji ih često smatraju krivim za sopstvene loše uslove života. Ne mogu izostaviti da
naglasim i referencu na Decembriste, koji su poveli prvu značajniju istorijsku pobunu
protiv careve samovolje, sa namerom da ukinu monarhiju i kmetstvo u Rusiji 1825. a
čije su vođe bile obešene i proterane u Sibir, Kazahstan i Daleki istok.
Napad ne Beli Dom
U noći između 6. i 7. novembra, 2008. na godišnjicu oktobarske revolucije (po
novom kalendaru) i na 120ti rođendan Nestora Mahna, ukrajinskog anarhističkog vođe
iz istog perioda, Vojna je izvela akciju ”Napad na Beli Dom”. Naime, uz pomoć lasera
usmerenog sa zgrade preko puta, iscrtali su znak sa lobanjom i ukrštenim kostima (Jolly
Roger) na zgradi Belog doma u Mosvi, u kom je smeštena Vlada Rusije. Ovaj simbol
najpoznatiji je kao označitelj gusarskih brodova, te u sebi sadrži i asocijaciju na
surovost i beskompromisnost njegovog nosioca. Uz ovaj crtež na zgradi, učesnici akcije
su izveli kratak napad na teritorije Belog doma. Naslov rada, napad na Beli dom, je i
direktna aluzija na poslednji neuspeli pokušaj komunista da spreče Jeljcinov put ka
kapitalizmu, upravo napadom na sedište Vlade i mali građanski rat koji se desio oktobra
1993. u kom je ubijeno oko 150 ljudi.
Ovaj rad ima za cilj podsećanje na
šarenolikost revolucionarne
antikapitalističke prošlosti, u tom smislu i
neku vrstu pretnje usmerene prema vlasti
čiji je simbol zgrada Belog doma, da se
možda ponovo može ponoviti jedan od
tih scenarija. Godišnjica je pobune
predstavljene i u liku Mahna i kroz
oktobarsku revoluciju i kroz poslednji
komunistički otpor nadolazećem
liberalnom kapitalizmu. Ovaj memorijal
deluje i kao neka vrsta obećanja da će se
takve borbe ponovo povesti. Razbijanje slike nedodirljivosti ima za cilj zastrašivanje,
koje je obično oružje vlasti, ali se ova grupa smelo koristi tom metodom u obrnutom
smeru, na taj način vraćajući moć u ruke običnog malog čoveka.
Zabrana klubova
Krajem decembra u danima pred novu godinu, grupa Vojna izvela je akciju
Zatvaranje klubova. Njihov fokus bio je na klubu Opričnik u vlasništvu Mihaila
Leotnijeva, poznatog medijskog magnata vrlo bliskog Putinu. Da bi bilo jasnije mora se
ponovo malo zaći u istoriju, naime Opričnina je nekadašnje ime za organizovanu
privatnu diviziju Ivana Groznog, čiji je cilj bio da se obračuna sa unutrašnjim
neprijateljima cara. Njihove metode mučenja pamte se kao najsurovije (ubacivali su
ljude u kipuću vodu, čerečili ih konjima), a njihov simbol prepoznavanja je bila glava
psa sa ukrštenim metlama kao simbol vernosti caru, a metle su predstavljale nameru da
se počiste odnosno uklone svi oni označeni kao nelojalni caru. Na glavnom ulazu kluba
9
Opričnik nalaze se zavese sa ovim simbolom, a čitav klub uređen je u stilu vremena
Ivana Groznog i služi takozvanu starorusku kuhinju.
Aktivisti grupe vojna su vrlo, dobro razrađenom strategijom, uspeli da skrenu pažnju
privatnog obezbeđenja kluba sa glavnog ulaza u restoran, dok su na sporednom izlazu
njih 15ak organizovali mali kostimirani gay pride karneval sa mnogo buke i vrlo
bizarnim parolama, kao na primer Zivela zlatna ribica! Četvoro članova grupe je
zapečatilo glavni ulaz u restoran, zavarivši veliku limenu ploču debljine 3mm. U
trenutku kada je obezbeđenje restorana shvatilo da su glavna vrata blokirana pozvalo je
policiju i parada se razbežala, a varioci su se presvukli i ušli u restoran na sporedan ulaz
da večeraju. Teoretičar umetnosti Jerofejev, koji je pratio rad ove grupe, u stvari je
rezervisao sto za deset ljudi i sedeo i čekao aktiviste da završe akciju ispred restorana i
da mu se pridruže na večeri, tokom koje su obavili intervju. U intervjuu, ideolog grupe
Oleg, objasnio je da je ovaj restoran postao meta ove umetničke grupe, upravo iz
razloga što kanonizuje vreme Ivana Groznog, veliča simbole pasje poslušnosti
totalitarnoj vlasti i što je rezervisan isključivo za vladajuću klasu, jer su cene u njemu
prevelike za obične ljude. Oni sa ironijom dodaju da je njihova akcija u stvari
dobrotvorna pomoć u osiguravanju vrata restorana Opričnik, jer se iza tih vrata nalazi
veliki i opasni pas.
Ova
vrlo
dobro
organizovana
opstrukcija, pažljivo je i
strateški usmerena na
jednu vrstu rata sa
simbolima. Oni smelo
fizički napadaju simbole
elitizma, surovosti i
poslušnosti
prema
vlasti. Ove se pozicije
obično mistifikuju i čine
nedostižnim,
suviše
dobro obezbeđenim i
zaštićenim, i privatnim
obezbeđenjima
i
državnim strukturama. Zato je veći značaj rušenje te mistične pozicije nedodirljivosti i
otvoren sukob sa istom, ili da to nazovemo protivnapadom, svejedno je. Bitno je ukazati
na smelost koja deluje vrlo inspirativno, jer pokazuje kako je malo dobro organizovanih
ljudi dovoljno da se slična akcija sprovede. Možemo je nazvati i borbom za građansku
neposlušnost jer napada promociju poslušnosti. Takođe, jasno je da je ovo sukob sa
simbolima carske rusije koja je oličena u današnjoj imperijalističkoj sili, i dalje
izgrađenoj na odnosima eksploatacije.
2009.
Punk u sudnici
Ovo je akcija koju je grupa izvela u prostorijama Tanganjskog suda, na čitanju
optužnice kustosu Jerofejevu, koji je tužen zbog pominjanja psovki u svojim tekstovima
i zbog organizovanja izložbe neprikladne sadržine. Na dan kada je sudija Svetlana
Jurevna trebala da iščita prigovore kreativnom radniku Jerofejevu, aktivisti Vojne su
krišom uneli muzičke instrumente i čitanje pritužbe prekinuli najavom koncerta grupe
10
Kurac u dupe (Хуй В Очко) koja je izvela pesmu Svi policajci su gamad! Nastalo je
komešanje u sudnici, aktivisti su svirali i pevali; kada je policija isključila pojačalo,
završili su svoju pesmu bez muzičke podloge. Zatim su policajci koji su radili u
obezbeđenju suda uhvatili dvoje aktivista i odveli ih na desetominutni razgovor, dok je
ostatak učesnika uspeo da se izvuče i pobegne u pravcu kafea u kom je organizovan
afterparti ovog događaja. Predhodno je grupa odštampala određeni broj plakata sa
najavom ovog koncerta u sudnici koje je distribuirala po gradu. Kako bi bili pušteni u
sudnicu oni su obezbeđenju rekli da su studenti prava koji su došli na praksu.
Opstrukcija i nepoštovanje državnih institucija je- sad već uviđamo- jedan od
osnovnih principa delovanja grupe. Ovaj pank koncert, bez obzira na njegov
zanemarljiv muzički kvalitet, izveden je upravo na onom mestu koje jeste predmet
kritike u pank muzici, pa bi mogli reći da je prevazišao problem dislociranosti bunta,
suočio se lice u lice sa svojim neprijateljima, državnim represivnim aparatima, u ovom
slučaju policije i suda.
2010.
Ludi Lenja – naš predsednik
Početkom godine, desila se velika saobraćajna nesreća u kojoj su u jednim
kolima stradale ugledna doktorka (72) i njena ćerka (35), dok je u drugim kolima sa
specijalnim oznakama (rotirajućim plavim svetlima), lakše povređen podpredsednik
kompanije LUKOIL Anatolij Barkov i njegov vozač. Saobraćajna policija je brzo za
nesreću optužila automobil koji su vozile poginule žene, ali je familija i cela zajednica
svojom reakcijom putem blogova reagovala i osudila ovaj postupak, a samim tim i
vratila ovu temu na dnevni red suda zajedno sa optužbama za zataškivanje slučaja.
Naknadno je utvrđeno da je Anatolij Barkov, obzirom na poveliku prazninu u svojoj
biografiji, najverovatnije nekadašnji član KGBa i još par tajnih službi, te da je iz tog
razloga policija pokušala da zataška slučaj. Inače, to nije bio jedini slučaj u kom je
došlo do sumnjivog oslobađanja odgovornosti; još jedan slučaj u Irkusku, gde je ćerka
lokalnog političara ubila jednog pešaka, a drugog paralizovala, takođe je izazvao bes
javnosti. Video snimak te nesreće pokazuje kako devojka nakon nesreće izlazi iz
automobila u velikoj brizi za oštećenja na svom automobilu, ne obraćajući pažnju na
ljudske žrtve. Sud je takođe oslobodio optužbe tu devojku, ali je javnost izazvala veliku
buku i negodovanje zbog ovakve odluke, pa je slučaj ponovo otvoren.
U kontestu ovakvih događaja jedan od članova grupe Voina, Ludi Lenja, rešio je
da izvede akciju ”Zajebani Lenja – naš predsednik! I sudovi idite u kurac!“ On je na
glavu stavio tri plave kofe, od kojih je svaka veća od one ispod, asocirajući tako na
plavo rotirajuće svetlo na specijalno obeleženim vozilima važnih ličnosti, koje se sa tim
svetlima, kršeći propise, probijaju kroz saobraćajnu gužvu. Lenja je dakle noseći tri
plave kofe na glavi hodao ulicama grada kršeći sve saobraćajne propise, izletao je
ispred automobila, autobusa, izvodeći parodiju na kretanje specijalno obeleženih vozila.
Tu akciju je izvodio od 15. do 21. maja 2010. Na dan 22 maja tokom izvođenja iste
akcije, kada je naišao na crno vozilo sa zatamnjenim staklima na čijem krovu je upravo
bilo plavo rotirajuće svetlo, on se zatrčao, popeo na to vozilo i prešao preko njega,
simulirajući na taj način saobraćajnu nesreću. Vozač vozila se zaustavio izašao iz istog,
počeo besno da ga juri, i udarivši ga, uspeo je samo da sruši jednu od plavih kanti na
Lenjinoj glavi. Ostale dve su bile na mestu, Lenja je uspeo da pobegne ovom besnom
vozaču, koji je kasnije nastavio da ga juri i svojim kolima. Par dana kasnije tačnije 28.
maja Lenju su pripadnici FSB-a (nekadašnji KGB) uhapsili. Na dan kada je bilo
11
zakazano suđenje Lenja se nije pojavio na sudu, već je na tajnom sastanku grupe Vojna
sastavio saopštenje za javnost u kom je izjavio kako se nikada neće odazvati na poziv
suda, jer pravosudni sistem u Rusiji ne postoji i da ga takvog kakav je ne treba
udostojiti pažnje. Lenja nastavlja objašnjavajući da je on optužen za narušavanje reda i
mira, iako on nikakav red niti poredak nije narušio, već ovom akcijom upravo urgira da
se nekakav red i pravda sprovedu, jer upravo su ti VIP ljudi ne samo narušili red i mir,
već i ubijali nevine ljude na ulicama, nekažnjeni, te da je apsurdno suditi čoveku koji je
izveo parodiju na saobraćajnu nesreću, dok su krvici koji su u pravoj nesreći ubijali
nevine ljude oslobođeni svih optužbi.
Ovaj rad nastaje kao reakcija na
aktuelna dešavanja i on je jedna vrsta
”kostimirane” reprodukcije događaja u
kojoj se naglašava apsurd i ukazuje na
rasprostranjenu korupciju u
pravosudnom sistemu. Ovakva direktna
analogija između čoveka sa plavom
kantom na glavi koji ne gleda kuda ide i
onoga što on predstavlja, moćnike za
koje zakoni ne važe, kritički je umetnički
prikaz koji naglašava problem tako
struktuiranog društva. Ne možemo tvrditi da ovakav performans ima estetsku ili
umetničku svrhu, njegov cilj je da privuče pažnju javnosti i time vrši pritisak na vlast
umetničkim sredstvima, pritisak koji bi možda naterao pravosudni državni aparat da se
ne postavlja arbitrarno u sudskim procesima.
Most u erekciji
Ovu akciju Vojna je izvela u San Petersburgu 14. Juna 2010. na rođendan Če
Gevare. Lokacija koju su odabrali je Liveni (Litejni) most koji se nalazi u blizini zgrade
nekadašnjeg KGBa, danas Federalne Službe Bezbednosti. Naime, oko pola dva posle
ponoći, članovi grupe Vojna, naoružani belom bojom spremljenom u kanisterima,
sačekali su da policija zaustavi saobraćaj na ovom pokretnom mostu kako bi se on
podigao i propustio rečni saobraćaj. U tom trenutku, ponovo uz pomoć grupe za
opstrukciju, nekoliko aktivista je uspelo da izađe na most i u trku, i prosipajući belu
boju direktno iz kanistera po asfaltu na delu mosta koji se dizao, baš naspram zgrade
FSBa, nacrtali veliki penis, 65m visok i 25m širok. Dakle, celom dužinom i širinom
kolovoza na mostu. Alex Plucer je na blogu Vojne objavio:
”Tačno u dva posle ponoći, uzdižući se zajedno sa pokretnim mostom, Veliki
vaseljenski kosmički kurac Vojne uzdigao se ka sumraku Peterburshkog neba i
pogledao pravo u prozore zgrade u kojoj su zapanjeni sedeli službenici
Federalne opasnosti”,
...kako ih nazivaju aktivisti Vojne. Već oko pet ujutro, vatrogasne službe su po nalogu
FSBa uklonile tragove ovog ”uličnog crteža”. Iako je proces grupnog crtanja trajao
samo 23 sekunde, tokom akcije uhapšen je Ludi Lenja koji se podmetnuo ispred
obezbeđenja, kako bi zaštitio jednu aktivistkinju. Zadržan je dva dana u pritvoru, a
zatim pušten da se brani sa slobode do sledećeg suđenja. Ova akcija Vojne privukla je
veliku internacionalnu medijsku pažnju. Konačno je i savremena umetnost dospela u
naslovne stranice novina i udarne televizijske vesti. Pored aktivista iz grupe Vojna u
ovoj akciji su učestvovali i aktivisti grupe DSPA kao i grupa HUJAKA.
12
Crtež koji vidimo u ovom radu podseća na
buntovno detinjstvo u kom je crtanje ovog crteža u
raznim prilikama uobičajena pojava u pubertetskoj
pobuni protiv autoriteta. Ekspandiran i ovoliko
puta uvećan, dakako i postavljen upravo naspram
vrlo politički uticajne institucije, ovaj benigni
crtež dobija na značaju. Ovde bi mogli govoriti o
radu čiji je sadržaj u najvećoj meri koncentrisan u
kontekstu akcije, dakle, mnogo je značajnije mesto
izvođenja rada nego njegova estetska dimenzija.
Naravno da je nemoguće zaobići činjenicu da ni za
ovaj rad Vojna nije tražila dozvolu od vlasti, jer je
sigurno nikad ne bi ni dobila, ali ih to nije
zaustavilo. Neverovatna medijska pažnja upravo je
ovim radom promovisala grupu i van granica
Rusije. Simbolički napad na mistifikovano mesto
moćnog autoriteta ponovo impresionira i deluje
podsticajno, u društvu kontrole i nadziranja koje je
godinama zastrašivano slikom malog i nemoćnog
pojedinca koji se ni na koji način ne može odupreti sistematskoj torturi. Mogli bi smo
povući i analogiju između ove scene i mitološke predstave Davida i Golijata.
Dvorski prevrat
U septembru 2010. u Sankt Petersburgu grupa Vojna izvodi novu akciju pod
naslovom Dvorski prevrat ili Zlom panduru – vezana su jaja. Povodom ove akcije grupa
je na svom blogu objavila da je došao Sudnji dan i da na taj dan policija treba da moli
za oproštaj za svoja nedela. Za lokaciju su izabrali zdanje Zimskog dvorca, nekada
carske rezidencije koja se danas koristi za kolekciju Ruskog muzeja u sklopu Ermitaža.
Ovaj dvorac su u 18om veku obeležili brojni dvorski prevrati, jer je Nalogom o
nasleđivanju koji je izdao Petar I 1722. otvoren prostor za interpretaciju polaganja
prava na presto. Čitav 18. vek istoričari nazivaju periodom dvorskih prevrata. Međutim
ni u revoluciji 1917. dvorac nije zapostavljen, posle zauzimanja jedno vreme je bio
sedište nove vlade. Članovi grupe Vojna izabrali su ovu lokaciju, upravo zbog njenog
istorijskog značaja, kao kontekst za sopstvenu akciju Dvorskog prevrata. Akcija je
izvedena na sledeći način: aktivisti su u velikoj grupi stajali ispred palate oponašajući
turiste, čekajući da pažnja čuvara na kapiji popusti. Vrlo dobro organizovani, skupa sa
malim Kasperom (sin Olega i Natalije u tom trenutku imao je 2 god.), koji je igrajući
fudbal skretao pažnju
policije na sebe, uspeli su
da blokiraju glavni i dva
bočna ulaza u palatu,
zaključavši sve policajce
unutar kapija dvorca.
Zatim su se petorica jačih
članova grupe ustremili na
prevrtanje policijskih
vozila, u glas pevajući
lucidne stihove. Vojna je
13
saopštila da su ovom akcijom sugerisali potrebu za korenitom reformom u Ministarstvu
Unutrašnjih Poslova.
”Korupcioneri” kako ih Vojna naziva ”su čuvari bezpravde i treba ih iz
korena menjati, takoreći izvrnuti naopako, jer se oni danas bave korupcijom i
kriminalom, a kada su na dužnosti onda spavaju ili pijani dele pokradeni plen.
Prevrnuti svet – svet vampira. Našli smo uporište i prevrnuli smo pandurski
svet. ”
Simbolika reforme ili korenite promene jeste bukvalna u akciji prevrtanja policijskih
vozila naopačke. Direktan napad na autoritet državnog aparata i ukazivanje na njegovu
nesposobnost i nepodobnost, već je postalo pravilo, a ne izuzetak u umetničkim
akcijama Vojne. Kao i u predhodnim akcijama i ova je izvedena na način da izgleda
vrlo jednostavno i lako (samim tim što je u akciju bio umešan i dvogodišnji dečak) pa
tako deluje kao podstrek na slična reagovanja. Ovaj recept Voine da se na vlast reaguje
protivnapadom, a ne strahom i povinovanjem je nešto sasvim jedinstveno u savremenoj
umetničkoj praksi.
Državne nagrade i poternice
Nakon poslednje izvedene akcije Dvorski prevrat, počev od 15og novembra 2010.
Članovi grupe postaju stalna meta policije i to njenog posebnog sektora E, zaduženog
za borbu protiv ekstremizma). Više puta su uspeli da izbegnu hapšenje, čak i da
pobegnu iz pritvora. Njihova oprema i dokumentacija kao i lična dokumenta su
zaplenjeni. Oleg i Lenja su prvi uhapšeni i fizički maltretirani od strane policije tokom
boravka u zatvoru. U pravom trenutku ipak stiže pomoć iz inostranstva; slavni ali još
uvek anonimni grafiti umetnik Banksy, saznavši za slučaj hapšenja ruskih umentika,
pravi prodajnu izložbu svojih printova sa ciljem da novac od prodaje (oko 100.000
eura) pošalje grupi Vojna za plaćanje kaucije. Kada je sud prihvatio kauciju, čime su
umetnici dobili dozvolu da se brane sa slobode, oni se istog dana povlače u ilegalu.
Konačno, sud donosi odluku o oduzimanju novca od kaucije i izdaje međunarodnu
poternicu za Olegom Vorotnikovim, malo kasnije i za Natalijom Sokolov. Predhodno
već skriveni po tajnim skrovištima, oni su postali još više obazrivi, prinuđeni na veoma
oprezno kretanje.
Gotovo istovremeno, tačnije već u februaru 2011 grupa biva nominovana, a kasnije i
nagrađena od strane Ministarstva Kulture Rusije za umetničku nagradu Inovacija u
umetnosti. Počinje medijska kontraverza oko pitanja nagrađivanja ove grupe aktivista,
sistem ih sa jedne strane hapsi i proganja, sa druge strane nagrađuje, iako se oni
otvoreno bore protiv njegovih institucija. Konzervativne struje osuđuju ovakav
postupak žirija (koji se ogradio od institucionalnih uticaja) jer u ovoj grupi vide
klovnove i huligane, dok avangarda preispituje šizofrenost čitavog procesa. Mediji su
dobili još jedan povod za javnu debatu, a grupa ponovo medijsku pažnju. Članovi grupe
se nisu pojavili na svečanoj dodeli nagrade, zbog pretpostavke da će istom prilikom biti
pohapšeni, a njen novčani deo u celosti su prosledili nevladinoj organizaciji AGORA
koja se bavi pružanjem pravne pomoći političkim zatvorenicima.
Posle određenog vremena provedenog u zatvoru, u kom su se upoznali sa mnogim
pričama ljudi zatvorenih zbog svog političkog angažovanja, pažnja grupe se
preusmerava na medijske kampanje i grupne akcije u cilju borbe za oslobođenje
političkih zatvorenika. Umetnost prestaje da bude njihova glavna preokupacija. Tako u
intervjuu koji je sa njima obavila novinarka magazina Cafebabel (Annie Rutherford),
krajem 2011. Izjavljuju:
Leo: Nema smisla govoriti o umetnicima. Naši umetnički ukusi su nebitni.
14
Umetnost je uticala na nas dok smo bili studenti, pomogla nam je da se
formiramo, ali nije nam više centralno interesovanje.
Koza: Više nas nije briga za umetnost. Sada smo političari, borci.
Ipak, 2012 Artur Zmijevski ih poziva da mu pomognu u kustoskom radu na Berlinskom
Bijenalu, u pokušaju da umetnost pretvore u politiku. Osim njihovog pristanka i
ponovne kritike umetničkih institucija, nije se mnogo šta desilo. Čini se da Voina
napušta sferu umetnosti i počinje da se bavi političkim radom.
Stvarlaštvo u kolektivu
Ono što je nužno razmotriti kada je Vojna u pitanju jesu mogućnosti
kolektivnog-grupnog stvaralaštva, što u umetničkoj praksi nije baš masovna pojava.
Razvoj ideje se ovde odvija na takav način da ideju jednog od članova razmatra i
dopunjuje uži krug, a izvodi širi krug članstva, zavisno od logističkih potreba za
izvođenje akcije. Na taj način autorstvo se disperzira na ceo kolektiv, pa i na prijateljske
kolektive. Ovakva situacija je vrlo komplikovana u praksi, pa nije čudno da se u takvoj
situaciji desi problem oko utvrđivanja autorstva. Tako se desilo i sa ovom grupom, kada
su dva člana koji su grupu napustili Petar Verzilov (Петр Верзилов) i Nadežda
Tolonikova (Надежда Толоконникова), preuzeli i deo arhive radova grupe i počeli da
se predstavljaju kao autori radova. Voina je tada sprovela kontrapropagandu
oduzimajući im legitimitet da se predstavljaju kao autori. Nadežda se kasnije uključila u
rad grupe Pussy riot, koja je stekla veliku medijsku popularnost posle hapšenja, zbog
pokušaja snimanja spota za anarhopunk pesmu u moskovskoj crkvi Hrista spasitelja.
Zbog velike medijske pažnje ponovo je
došlo do problema kada je Petar
Verzilov počeo da se predstavlja kao
menadžer benda, na šta je grupa Pussy
riot podnela zvanično pismo medijima u
kojima odriče bilo kakvu povezanost
njega sa ovom grupom. Ovakve situacije
nisu neobične jer je rad u kolektivu vrlo
zahtevan i često nailazi na različite
probleme, zavisno od strukture svoga
članstva.
Obzirom na samo jedan ovakav problem Voina je ipak imala veliki broj uspešno
izvedenih akcija, koje su vrlo vešto organizovane. Najuže jezgro grupe kao što sam
pomenula ranije čine Natalija Sokolov, Oleg Vorotnikov, Alexej Plutser Sarno, a
kasnije im se priključuje i Ludi Lenja. Šire članstvo grupe drži se u anonimnosti,
najviše zbog zaštite od policijskog progona.
Medijska pažnja
Ne može se zanemariti značajna medijska pažnja koju su ove akcije privukle, a
koju umetnost već dugo nije imala. Radoznalost medija se može objasniti upravo
ambivalentnošću akcija Voine koje plutaju u međuprostoru između umetnosti i
terorizma. Tako njihove akcije zauzimaju više medijskih žanrova, od hronike preko
politike do kulture u Ruskoj štampi.
Zanimljivo je napraviti analizu trenutka u kom se međunarodni mediji uključuju u
praćenje grupe i sa kojim interesima. Međunarodna medijska pažnja eksplodirala je
15
prilikom pojave rada Kurac FSBu, koji nosi najmanje istorijskih referenci i koji bi se
mogao svrstati u konceptualno jednostavnije radove grupe, ali i jedini rad koji barata u
neku ruku tradicionalnim likovnim sredstvom – crtežom. Kako objasniti ovakvu
reakciju?
Pozicija sa koje ova grupa govori jeste anarhistička i antikapilastička. Dakle, njihovi su
radovi svojim konceptima usmereni na kritiku kapitalističkog društvenog sistema i
njegovih branioca kao i na podsećanje i oživljavanje revolucionarne prošlosti. Kako
grupa živi i radi u Rusiji čitav diskurs njihovog govora nalazi se u okvirima ruske
istorije. Međutim, ako njihove radove čitamo kao antikapitalističke, njihova kritika bi
mogla biti jednako usmerena i na globalnu političku situaciju u kojoj je liberalni
kapitalizam vladajući oblik ekonomsko političke strukture, a slučaj Rusije samo jedan u
velikom broju sličnih primera. Kada tako postavimo stvari može se nazreti razlog, zašto
baš konceptualno najjednostavniji rad (usmeren upravo na instituciju državne
bezbednosti, nekad ozloglašenu KGB, koja je u periodu hladnog rata bila vodeća
mašinerija u špijunskom ratovanju sa zapadnim tajnim službama) dobija najveću pažnju
kod zapadnih medija. Zapadni mediji ponovo su predstavili staru sliku Rusije, kao
mračne totalitarne države, a ovaj rad igra ulogu nekakve dugo čekane mitološke pobede
nad ruskim tajnim službama. Ovakva zloupotreba i pogrešna interpretacija rada grupe
Voina bila je sadržana u podtekstu najvećeg broja vesti koje su zapadni mediji preneli.
Kako ne bi dozvolili ovako prljavu kooptaciju sopstvenog rada grupa je jednom
prilikom izjavila:
Naše akcije su priče, alegorije. Ruska vlada ima važnije poslove danas nego
da se bavi kažnjavanjem umetnika i novinara. Mislimo i da zapad misli da su
horori u Rusiji mnogo gori nego što jesu, npr. kada je Voina napravila orgije u
zoološkom muzeju, Ministar unutrašnjih poslova je zvanično izjavio da to nije
prekršaj. Da je grupa to uradila u bilo kom muzeju u SADu, njeni članovi bi
sada bili iza rešetaka.
Ubrzo je pažnja zapadnih medija preusmerena na akciju grupe Pussy riot u čijem
sudskom procesu se uglavnom i iscrpla. Antikapitalizam Voine ostao je uglavnom
nezapažen u zvaničnim zapadnim medijima ili je predstavljen kao mladalački bunt.
Estetski domet u aktivističkom stvaralaštvu.
Teško je suditi o estetskim dometima u umetničkom radu grupe Voina, jer su
oni sa namerom ili nužnošću sasvim zanemareni. U ovakvim akcijama vidimo da je
estetika luksuz, ona zahteva više vremena, a time i razne dozvole od državnih
institucija, time se ne uklapa u osnovne postulate grupe da deluju sasvim nezavisno i
izvan sistema i zakona. Ovakva odluka grupe na neki način vraća potpuni integritet i
autonomiju umetničkom radu, on više ne zavisi od projekta koji neko treba da finansira
i dozvoli.
Akcije Voine imaju određenu političku potku, ali su one primarno umetnički stejtmenti
o političkim pitanjima. Njihove akcije nisu izvedene u nameri da se proizvede nekakva
estetska vrednost. Rad grupe usmeren je prvenstveno na analizu konteksta u kome
stvaraju i nameri da se na taj kontekst utiče. Dakle, akcije Voine služe kao kritika i
ukazivanje na značajne greške sistema, a mi možemo pretpostaviti da je cilj ovakve
kritike, u biti, pokušaj unapređenja uslova savremene egzistencije. Pa ako se vratimo na
pitanje estetskog u njihovom radu, ono možda ipak nije zanemareno, samo se suština
njihove estetike ne nalazi u onome što je konvencionalno lepo i što svojim postojanjem
obogaćuje vizuelno iskustvo pojedinca, već u onome što suštinski utiče na pojedinca,
16
jednim delom putem edukacije (vraćanjem potisnutih istorijskih tema na dnevni red) a
drugim delom putem osnaživanja i ohrabrivanja kritike kao značajne metode u izgradnji
bolje i lepše stvarnosti.
Tradicionalne umetničke struje u Rusiji osuđuju rad ove grupe, kao bandu
klovnova i huligana, što nije čudno jer su kroz istoriju sve nove struje u umetnosti u
prvi mah bile osuđivane i izlagane podsmehu. Voina se ne može posmatrati kroz
konvencionalan pogled, ona se mora gledati kroz sagledavanje savremenih uslova
života, ali i umetničkog stvaralaštva, koje je prilično stisnuto u uske sistemski
kontrolisane okvire, naročito nesigurne, jer je kultura jedna od stvari kojih se društvo
prvo odriče u uslovima ekonomske krize. Naviknuti na okvire u koje smo smešteni i
kojima se povinujemo da bi zadržali sopstveni komfor, svi se trudimo da proizvodimo
ono što se od nas i očekuje ili traži. Možda je baš danas potrebno istražiti i nova
područja umetničkog stvaralaštva, koja smo prestali davno da spoznajemo. Ono što
jeste značajan doprinos ove grupe je ukazivanje na mogućnosti koje se pružaju u polju
koje se nalazi ne na margini, nego izvan margine. Ovaj slučaj grupe Voina je primer
prakse koja egzistira van okvira i čiji je cilj i koncept upravo baziran na napadu na ove
okvire, otvorenom sukobu i provokaciji istih, ukazivanje na njihovu skučenost i
bizarnost. Možemo reći da ona sprovodi precizno planirane diverzivne akcije na javnim
mestima, sa vrlo jakim utopističkim narativom, čiji je cilj propaganda kritike postojećeg
sistema.
Mogli bi reći da su neke asocijacije u njihovim radovima pomalo bukvalne,
često i vulgarne, no to dolazi iz potrebe da se prevaziđu estetska ograničenja umetnosti,
kao i njena elitizacija. Jezik koji biraju jeste robustan, provokativan i izazivački, a
vulgarnosti su slika današnjeg vremena, koje ova grupa umetnika pokušava da očisti od
ukrasa i licemerja i prikaže demistifikovano. Oni ne biraju reči, već smatraju da se
izražavaju upravo jezikom društva koje je degradiralo sve etičke principe, te da su
psovke upravo prikladan jezik za obraćanje savremenom sistemu.
Ono što je možda najvažnije u pogledu rada ove grupe jeste to što su njihove
akcije vrlo inspirativne. Hrabrost sa kojom oni napadaju institucije, potpuno
zanemarujući moguće posledice i negirajući snagu tih institucija, kao i uspešno
izbegavanje represije, ostavlja utisak da čak i mala grupa ljudi, uprkos svemu, može
nešto da učini. To je poruka koja u
današnjem vremenu opšte apatije budi
značajnu nadu. Upravo na toj liniji
delovanja jeste najveća vrednost rada ove
grupe, jer oni svojim akcijama ponovo
oslobađaju davno potisnuta razmišljanja o
slobodnom stvaralaštvu i pravednijem
društvu uopšte i osnažuju pojedinca i
njegovu prirodu zastrašenu različitim
sredstvima državne kontrole u društvu
nadziranja. Ovakvo ponašanje podseća
malo na priče o herojima, koji su svoje živote posvetili borbi za više ciljeve ne strepeći
od smrti i zatvora. Tako u manifestu grupe nalazimo i izjavu da Voina pokušava da
probudi herojske tradicije u društvu koje je uljuljkano konzumerizmom i mitom o
ličnom komforu.
Ovakvu odlučnost i hrabrost nije lako naći među današnjim umetnicima, a naročito
toliku beskompromisnost i spremnost na žrtvu ne samo sopstvenog komfora već i
slobode; ali nije i nemoguće. Na sličnoj liniji delovanja nalazi se i Banksy, sada već
svetski afirmisan i vrlo popularan grafiti umetnik, ali istovremeno i dalje anoniman,
17
skriven iza svog pseudonima koji ga štiti od velikog broja tužbi i zatvorskih kazni.
Igrom slučaja pomenula bih još dva britanska primera prakse koji se mogu dovesti u
relaciju sa radovima Voine, prvi primer je anarho-pank kolektiv Crass formiran 1977.
čije je stvarlaštvo (zvučni kolaži, grafike, muzički albumi i film ) bazirano na političkoj
kritici aktuelnog društva i poštovanju DIY (do it yourself – uradi sam) etičkog pristupa
u promociji anarhizma, feminizma, ekologije, direktne akcije, anti-fašizma, antikapitalizma i antiratne politike. Drugi kolektiv je KLF formiran 1987. koji je svojim
raznovrsnim akcijama provocirao britansku javnost i medije, a kao primer izdvojiću
formiranje K fondacije koja je kao pandan Tarnerovoj nagradi (najznačajnijoj
Britanskoj nagradi za najboljeg vizuelnog umetnika) dodelila nagradu za najgoreg
vizuelnog umetnika, koja je dobitniku donosila duplo više novca od Tarnerove nagrade.
U SAD-u to je možda najpre dvojac The Yes Men, koji svoj aktivizam sprovode kroz
medijske skandale, u kojima se lažno predstavljaju kao vodeća lica velikih kompanija i
demaskiraju njihove skrivene ciljeve ili zataškane činjenice.
Nije teško zaključiti da je ovakav pristup umetnosti kao kritičko-političkom
delovanju u celom svetu i dalje zatvoren u andergraund kulturu, pažnja medija se
možda samo u retkim trenucima usmeri ka ovakvim praksama i vrlo kratko potraje,
verovatno iz straha od njihovog subverzivnog potencijala.
Bibliografija:
KRAVČINSKI, Sergej – Stepnjak, Podzemna Rusija – revolucionarni profili i kratke
priče iz života, MOSTART, Zemun 2011.
PISAREV, Dmitrij, Ivanovič, Izabrane studije i rasprave, izbor Radovan Lalić, prevod
predgovor i napomene dr Milosav Babović, Kultura 1962, Beograd
CHERNISHEVSKY, NIkolay, What’s to be done?, a romance (1886) internet archive
http://ia600409.us.archive.org/14/items/whatstobedonerom00cher/whatstobedonerom00
cher.pdf , Downloaded on August 7 from http://archive.org, 2012
BOURRIOAUD, Nikolas, Relaciona Estetika, digitalna biblioteka Scribd.com,
http://www.scribd.com/doc/52592851/Bourriaud-Nikolas-Burio-Relaciona-Estetika , 4.
avgust 2012
ŠUVAKOVIĆ, Miško, 15. Bijenale umetnosti: DE/RE/KONSTRUKCIJA: PROSTOR,
VREME, SEĆANJE, http://bijenaleumetnosti.rs/2012/index.php?pid=60 ,17. juni 2012.
DOLCY, Marlon, Russian art anarchists explain themselves, online magazine Don't
Panic, http://www.dontpaniconline.com/magazine/radar/russian-art-anarchists-explainthemselves, 20. Dec, 2010
ROZANOV, Danila, Voina: artists at war, online magazine Open Democracy,
http://www.opendemocracy.net/od-russia/danila-rozanov/voina-artists-at-war , 18.
February 2011
BARRY, Ellen, A Specter’s Shadow Returns to Haunt Moscow, The New York Times,
http://www.nytimes.com/2008/10/12/weekinreview/12barry.html?_r=2 , October 11,
2008
18
PLUTSER, Alexey - Sarno, The VOINA Art-Group («War»). Actions 2006-2012,
http://plucer.livejournal.com/266853.html?page=2 , December 31, 2011
ALTISER, Luj, Ideologija i državni ideološki aparati (Beleške za istraživanje), prev.
Andrija Filipović, Karpos, 2009.
ЛЕБЕДЕВА, Мария, Пир в метро – с водкой и селедкой (ФОТО)
http://www.glavred.info/archive/2008/02/11/130252-3.html , «Главред», 11.02.08
WIKIPEDIA, Dmitri Prigov, http://en.wikipedia.org/wiki/Dmitri_Prigov , From
Wikipedia, the free encyclopedia, January 27, 2013.
AMES, Mark, Boning For Medvedev,
http://www.exile.ru/blog/detail.php?BLOG_ID=17377&AUTHOR_ID= , The Exile,
March 3, 2008,
RADAR online, Russian Art Troupe Totally F*&%ed By Medvedev,
http://www.radaronline.com/exclusives/2008/03/the-exile-dmitry-medvedevcensorship-sex-photos-mark-ames.php , Radar online, Oct 27, 2008
WIKIPEDIA, Decembrist revolt, http://en.wikipedia.org/wiki/Decembrist_revolt ,
Wikipedia The Free Encyclopedia, January, 2013.
PLUTSER, Alexey - Sarno, Coup d'état in Moscow
http://observers.france24.com/content/20081113-coup-etat-moscow-voina-art-group
France 24, International news, 13/11/2008 / RUSSIA
WIKIPEDIA, Nestor Makhno, http://en.wikipedia.org/wiki/Nestor_Makhno , Wikipedia
The Free Encyclopedia, 13 January 2013
WIKIPEDIA, Mikhail Leontyev, http://en.wikipedia.org/wiki/Mikhail_Leontyev ,
Wikipedia The Free Encyclopedia, 22 September 2012
WIKIPEDIA, Oprichnik, http://en.wikipedia.org/wiki/Oprichnik, Wikipedia The Free
Encyclopedia, 25 January 2013
STEGE, Hans, PR, energy and corruption, http://kremlininc.wordpress.com/ , Kremlin
Inc., March 9, 2010
19

Download

UNIVERZITET UMETNOSTI BEOGRAD Umetnički kolektiv Voina