@I^KI
BLAGOVESNIK
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ
MIR [email protected], HRISTOS SE RODI!
[email protected]
Епархија жичка, јануар-март 2014.
Излази са благословом
Његовог Преосвештенства
Епископа шумадијског и
администратора жичког
Господина Јована
О празнику:
Јереј Ратко Хрваћанин, Божићна порука мира.......... 4
Др Александар Стојановић, О времену Оваплоћења
Господа нашег Исуса Христа......................................... 6
Божићна прича: Александар Пападијамандис,
Скупљачица класја.......................................................... 10
Из ризнице Жичке епархије:
Архимандрит Тихон (Ракићевић), Поводом
900 година од рођења Преподобног Симеона
Мироточивог: Откопана резиденција Стефана
Немање у Студеници....................................................... 15
Теме броја:
Митрополит др Павле (Јазиги), Архиепископ
Алепа и Александрете, Ко је богослов?........................ 18
Протојереј Милун С. Костић, Личност Светог
Владике Николаја Жичког као спона између Србије и
Енглеске........................................................................... 21
Јереј Александар Р. Јевтић, О једном чудном
питању: „Шта ће им Причешће?“ (Свети Владика
Николај о не-достојном причешћивању)...................... 27
Вишња Костић, Његош са којим живимо (Поводом
200 година од Његошевог рођења)................................ 28
Предња корица: Рождество
Господа Исуса Христа, Краљева
црква у Студеници, 1314. (овај
храм ове године слави 700 година
постојања)
Задња корица: Блаженопочивши
Епископ жички Хризостом
(Столић)
Из живота епархије:
Архимандрит Јован Радосављевић, Велика духовна
свечаност.......................................................................... 31
Беседа Његове Светости Патријарха српског
Господина Иринеја на освећењу новог храма у
Љубићу............................................................................. 32
Јереј Владе Г. Капларевић, Свети безсребреници и
чудотворци Козма и Дамјан у Чачку.............................. 37
Веронаука:
Јована Јањић, Свети Сава............................................. 38
Милош Јелић, Празник Свете Екатерине у
Атеници........................................................................... 39
Канонске посете Епископа шумадијског и
администратора Епархије жичке Господина Јована
у Жичкој епархији........................................................... 40
Блажена успомена на Епископа жичког Хризостома
(Столића):
Беседа Епископа шумадијског и администратора
Жичке епархије Господина Јована на годишњем
помену блаженопочившем Епископу жичком
Хризостому у манастиру Рујну...................................
Беседа Епископа браничевског Господина др
Игнатија на годишњем помену блаженопочившем
Епископу жичком Хризостому у манастиру
Рујну.................................................................................
Архимандрит Јован Радосављевић, Хиландарски
путокази владике Хризостома........................................
Архимандрит Јован Радосављевић, Владика
Хризостом (песма)..........................................................
Манастир Жича, Владика Хризостом се прикључио
победничкој Цркви..........................................................
Протојереј Љубинко Костић, Да дође Царство Твоје
(Кратко подсећање на лик владике Хризостома)..............
Јереј Миодраг Тодоровић, Добили смо молитвеника
пред престолом Бога Живога.........................................
Радослав Мијатовић, Обновитељ предањског
црквеног живота..............................................................
@I^KI
BLAGOVESNIK
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ
43
44
MIR [email protected], HRISTOS SE RODI!
46
49
50
51
52
53
Главни и одговорни уредник:
Др Александар Стојановић
Редакцијски одбор:
архимандрит Тихон
Ракићевић, протојереј
Томислав Милинковић,
протојереј Љубинко Костић,
протојереј Дмитар Луковић,
протојереј Милић Драговић,
јереј мр Небојша Дабић,
јереј Александар Р. Јевтић,
јереј Миломир Радић.
Дизајн и припрема:
Дејан Манделц
Издавач:
ЕУО Епархије жичке, Трг
Светог Саве 4, Краљево
e-mail:
[email protected]
Штампа:
ГРАФОСТИЛ, Крагујевац
Тираж: 4000
[email protected]]NA PORUKA MIRA
Једна од најважнијих божићних порука је порука мира. Опште познато је јеванђелско место које
нам преноси ангелску песму: „Слава на висинама
Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“
(Лк. 2, 14). Међутим, о каквом миру је реч?
Човек је биће које из дубине свог бића осећа
потребу за миром. Наиме, сви имамо искуство немира и самим тим нам постаје јасно колико нам
је потребан мир. Али, како доћи до тог мира, шта
чини суштину унутрашег и спољашњег мира,
многима остаје непознато. Многи, међутим, након одрађеног посла кажу: „Сада сам миран“ или
„Мирна ми је савест“. На богослужењима често
чујемо прозбе и возгласе о миру: „У миру Господу се помолимо“, „За вишњи мир и спасење душа
наших Господу се помолимо“, „Мир свима!“, „У
миру изиђимо“ итд. Дакле, мир као појам заслужује пажњу. Зато су о њему говорили и старогрчки философи. Херодот је рекао: „Нико није тако
безуман као онај који бира рат уместо мира“ док
је Демостен имао овакво мишљење: „Бољи је славан рат, него мир препун срамоте“. Међутим, божићна порука о миру није само порука о мирном
решењу ратних сукоба. Та порука има своје библијске темеље. Тако јеврејска реч šalôm означава
нетакнутост, потпуност, радњу враћања нечега у
пријашње стање, у целовитост. Отуда се у Старом
Завету мир користи као израз за благостање у свакидашњем животу, стање човека који живи у складу са природом, са самим собом, са Богом. Мир
није само одсуство рата него је пуноћа среће. Изразом šalôm у библијском предању означавају се
и свакодневни поздрави „добар дан“ и „збогом“.
Једном речју, мир је свеукупност добара дарованих праведницима: плодна земља, спавање без
страха, потомство итд... Бог гради мир (Ис. 45, 7)
и од Њега очекујемо то добро. Али, грех је оно
што и старозаветни пророци сматрају препреком
за добијање овог дара. Зато они пророкују о „Кнезу мирном“ (Ис. 9, 6) који ће донети бескрајни мир
(Ис. 9, 7). То је пророчанство о Слуги Господњем
(Ис. 53) које ће се испунити управо Христовим
Оваплоћењем пошто ће Он бити мир (Мих. 5, 5).
У Новом Завету мир (εἰρήνη) представља сажетак Божијег Откривења. Бог Новог Завета је
Бог мира (1 Кор. 14, 33). Тај мир Бог остварује у
Сину Своме јер је Он наш мир (Еф. 2, 14). Ангелс-
ка песма (Лк. 2, 14) говори о миру Божијем који је
упућен људима добре воље (по латинском преводу). Тако је Оваплоћењем Сина Божијег мир постао стварност. При Христовом уласку у Јерусалим
сво мноштво ученика у радости Га је поздравило
говорећи: „Благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама“ (Лк. 19,
38). Христос, међутим, плаче над Јерусалимом
говорећи: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој,
оно што је за тебе мир твој!“ (Лк. 19, 42). Дакле,
мир о којем говори Нови Завет није политички
мир, тј. плод дипломатије него је то дар Божији,
односно дар Духа Светога (Гал. 5, 22; Рим. 14, 17).
То је мир који представља коначно спасење. Зато
Он налаже Својим ученицима да проповједајући
јеванђеље мира (Еф. 6, 15) улазећи у кућу поздраве је говорећи: „Мир дому овоме!“ (Мт. 10, 12).
Прихватити овај мир заначи прихватити спасење
које нам дарује Христос Оваплоћењем, Распећем
и, пре свега, Васкрсењем из мртвих. Зато св. ап.
Павле заједно са благодаћу реч „мир“ уноси у поздраве у својим посланицама подразумевајући под
миром спасење, односно ново стварање које долази од Бога мира и остварује се у Исусу Христу (1
Кор. 1, 3). Исти апостол и на многим другим местима говори о миру. Посебно је важно уочити везу
мира и искупљења. Христос је успоставио мир
међу људима јер их је сјединио у једно али их је и
помирио са Богом (Еф. 2, 14-17). Штавише, Христос је оставио мир народу Своме у Цркви Његовој:
„Мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн. 14,
17). Сада нам постају јасније Христове речи: „Не
мислите да сам дошао да донесем мир, нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10, 34). Овим
видимо да Христос не доноси овоземаљски мир
него мир који представља коначно спасење рода
људског. То је мир који означава коначну победу
живота над смрћу. Дакле, то је поздрав Васкрслог
Христа: „Мир вам!“ (Лк. 24, 36).
Можемо закључити да је новозаветна порука о
миру порука Васкрсења, односно порука победе
над грехом, ђаволом и смрћу – највећим човековим непријатељима. Зато о миру морамо говорити из есхатолошке перспективе. Овај велики дар
Божији човек не може да оствари у оквирима
историјског времена због своје заслепљености,
односно због континуираног живота који га од-
4
ваја од Бога тј. због стављања себе у центар свога
живота. Све ово је из разлога што смо створени,
а тиме и несавршени. Зато је хришћански живот
тежња ка савршенству, односно рат са грехом.
Отуда је Св. Григорије Богослов и изрекао чувену реченицу: „Боље частан рат него мир који нас
одваја од Бога“. Ипак, Бог не жели пропаст људског рода, баш као што сведоче речи Св. Атанасија
Великог: „Не би Он био истински Бог када човек
не би умирао, а Он је рекао да ћемо умирати. А
опет, неприлично би било и то да бића која су једанпут створена као словесна и која заједничаре
у Његовом Логосу, сада опет нестану и због пропадљивости се врате у небиће... Да [=Бог] допусти
да пропаст однесе победу над њима [=словесним
бићима] и да надвлада смрт? Па каква је корист
онда била од њиховог стварања у почетку! Јер,
боље је било да бића нису ни створена, него да
су створена, а затим занемарена и препуштена
смрти“. То је, свакако, један од разлога Христовог
оваплоћења – љубав према роду људском и зато је
божићна порука о коначном и уневерзалном миру
порука која ће се у потпуности остварити у време
Другог Христовог Доласка. До тог тренутка смо
позвани да се молимо за „вишњи мир“, који, као
један од дарова Божијих, „силази одозго“ (Јак. 1,
17). То је мир са Богом, са свеукупном творевином Божијом, мир са самим собом. И заиста, ако
у себи не носимо мир, онда не можемо бити благовесници мира. А имати мир у себи значи имати
Богомладенца Христа у себи, јер мир је Божије а
не човеково дело. То потврђују речи светог Николе Кавасиле: „Не може имати мира у себи онај
ко није задовољан оним што се са њим у животу
збива, већ само онај ко је благодаран“. Та благодарност нигде није тако очигледна као у Светој
Литургији. Зато је божићна порука мира, која има
и своје литургијске темеље, уствари порука кенозе, порука да прихватимо другог, да га разумемо и
препознамо лик Божији у њему.
јереј Ратко Хрваћанин, парох први жички
5
Са уредничког стола
O VREMENU OVAPLO]EWA
GOSPODA NA[EG ISUSA HRISTA
Када људи помисле на празник Оваплоћења
Господа нашег Исуса Христа, Божић, готово увек
се сете идиличне слике породичног окупљања и
божићних обичаја, који су заиста лепи. Тако је
у свим хришћанским народима. Исто тако, када
себи хоћемо да дочарамо тај тренутак када се наш
Господ оваплотио, јави нам се, опет, идилична
слика када у стаји (или пећини) Дјева рађа Сина
Божијег. Међутим, какве су заиста биле прилике у
време Оваплоћења Господа Исуса Христа? Да ли
је баш све било идилично? Из богословља нашег
највећег догматолога Светог Јустина Ћелијског
јасно се види да се испунило време за долазак Богочовека на овај свет онда када је постајала опасност да човек постане ђавочовек. Какво је у суштини било то време? И, да ли постоје неке, барем
мале, паралеле са данашњим?
Јудеја је у то време била под римском окупацијом, и то већ дужи период, још од 63. год. пре
Христа. И вековима пре тога, Јудеја је била под
разним освајачима, Вавилонцима (од 587. године
пре Христа), Миђанима и Персијанцима (од 538.
године пре Христа), а од 332. године под влашћу
Александра Великог и хеленистичких, сатрапских
држава Египта и Сирије. Дакле, Јевреји су давно
пре Христа изгубили своју пуну слободу. Изгубили су је јер су, после владавине цара (или тачније
краља) Давида, полагано потпали под паганске
утицаје околних народа, погазивши заповести
Бога који их је извео из Египатског ропства. То је
разлог што их Господ даје у руке истих тих незнабожаца, чије су они култове славили. И тако,
вековима пре Христа, Јевреји су трпели снажне
идолопоклоничке утицаје својих поробљивача. У
време Господа Христа најјачи и најопаснији утицај је претио је од тада владајуће паганске културе
хеленизма, али и римског окрутног робовласничког правног система који је био потпуно стран
Мојсeјевом закону. Најжешћи удари хеленизма
дешавали су се од 167. године, када је сиријски
владар Антиох IV Епифан намеравао да потпуно
уништи библијску веру јудаизма, оскрвнивши Јерусалимски Храм, пошто је у њега ставио скулптуру Зевса и начинио га местом блуда и оргија.
Да би описали време Оваплоћења Сина Божијег, напоменућемо само неке, али најбитније,
тадашње појаве. Сама чињеница да је јеврејска
дијаспора у том периоду била веома бројна и раширена по свету, говори у прилог томе колико су
били тешки услови за живот у Јудеји. У јудејским
градовима је владала велика незапосленост, док
су на селу ситни пољопривредници били доведени до ивице егзистенције због бескрупулозне
конкуренције у лицу великих земљопоседника.
Бездушна бирократија је оптеретила народ веома
високим порезима. Неправде је било на сваком
кораку, тако да је доминантна атмосфера социјалне неправде и насиља над становништвом водила
ка великом народном сиромаштву, посебно после
смрти Ирода Великог. Палестина је тада постала
веома нестабилна, а почеле су и да се формирају
групације револуционарних, и веома често, на-
6
ционалистичких група, незадовољних општим
стањем.
Што се тиче Ирода Великог (који је био велики само у злочину и неправди), познато је да је
погубио своју жену и три сина само да би остао
на власти. Он је унајмио прескупу војску страних
плаћеника који су га одржавали на власти, а створио је и ефикасни систем доушника и шпијуна,
који су народ одржавали под сталном контролом и
у непрекидном страху. Сам Јосиф Флавије, познати јеврејски историчар, описао га је као онога који
је гурнуо целу нацију у сиромаштво и успоставио
општу друштвену неправду. Ирод је наставио политику екстремне експлоатације плодне земље од
стране велепоседника, због чега су ситни закупци
из јудејских села остајали без својих поседа. Од
времена Ирода, њихов је број стално растао. Најплоднију земљу, које је било највише у Галилеји и
у јужном делу Палестине, држала је јерусалимска
аристократија, и то углавном садукеји.
ме, у којој он поручује народу који је дошао да га
слуша: „Породи аспидини, ко вам каза да бежите
од гнева који иде? Родите дакле плодове достојне
покајања... Који има две хаљине нека даде ономе
који нема; и који има хране нека чини тако“ (Лк.
3, 7-8;11). А цариницима, то јест порезницима,
који су долазили да их крсти, на њихово питање:
„Учитељу, шта ћемо чинити?“, одговарао је: „Не
узимајте ништа више него што вам је наређено“.
Исто тако, и казивања Господа Исуса Христа
у параболама описује ово стање корупције и социјалног тлачења моћних над немоћним. Да би
људима објавио и објаснио тајну своје Благе Вести
(Јеванђеља), Господ се користио највише примерима из тадашње људске свакодневице. Навешћу
само неке примере: у причи о злим виноградарима
(Лк. 12), Он говори о одсутном земљопоседнику
(у то време, земљопоседници обично нису живели
на селу, него су имали управнике на својим поседима); такође, тематиком велепоседника земље
бави се и прича о богатом човеку коме је родила
њива, када он одлучује да сагради веће житнице,
да би неразумно уживао у богатству (Лк. 12, 1621); тематиком тешког социјалног стања просјака
мотивисана је прича о богаташу и праведном Лазару (Лк. 17, 19-31); мотивом судске неправде и
корупције бави се прича о удовици и неправедном
судији, „који се Бога не бојаше, и људи не стиђаше“ (Лк. 18, 2-8); о тадашњем феномену великог
броја дужника и њиховим великим дуговима говори прича о немилосрдном слузи (Мт. 18, 23-35);
прича о посленицима у винограду (Мт. 20, 1-16), с
друге стране, говори о многобројним надничарима у сеоским срединама.
Таква је социјална слика у којој се родио и живео наш Господ Исус Христос. Лако је сложити се
да није била идилична. У суштини, проблем је био
у томе што су многи богати Јевреји, сем греха идолопоклонства, гневили Господа и својим односом
према мање имућнима, сиромасима и удовицама.
Многи пророци, почевши од Законодавца Мојсеја (види 3 Мој. 25, 35-55), преко Пророка Амоса
(види Ам. 3-5) и других, жестоко су критиковали
такав однос моћних према слабијима. Иначе, по
овим критикама се види колико је Закон Мојсејев
неупоредиво хуманији од римског права, који је
све људе у Израиљу, па чак и дошљаке, сматрао
браћом. Због тога, појам ропства и није постојао
суштински у Мојсејевом закону, већ је то било
само служење до Опросне године, то јест седме,
када је господар био дужан да отпусти свога роба
потпуно слободног. Али, како видимо у Старом
Завету, многи Јевреји се нису држали ових запо-
У време Господа Христа ситуација се још више
погоршала за сеоско становништво, јер је римска
окупациона војска приграбила за себе један део
плодног земљишта. О овоме нам сведочи сусрет
неких од тих војника са Светим Јованом Претечом, који им је рекао: „Никога да не злостављате,
нити кога да опадате, и будите задовољни својом
платом“ (Лк. 3,14). Генерално, проповед Светог
Претече нам доста говори о његовом неслагању
са социјалном неправдом и корупцијом у то вре-
7
вести Мојсејевог закона, већ су, са страним идолопоклоничким култовима, прихватали и њихове,
често јако сурове, робовласничке системе.
Историјске чињенице нам говоре да су у овом
општем стању јеврејског народа постојали изузеци. Тиме се потврђује она стара истина да нису
сви богаташи лоши, нити су сви сиромаси добри. Изузетак од овог општег стања у Јудеји био
је засигурно Јосиф из Ариматеје, ученик Господа
Исуса, који је био поштен и богат саветник (адвокат) (Мт. 27, 57; Лк. 23, 50 итд.). Од правила су
одступали и сам Апостол Матеј (Мт. 9, 9), бивши
цариник (порезник), али и Закхеј, који је био чак
богати „старешина цариника“ (Лк. 19, 2). Ових
вековној историји. У сличном стању су, нажалост,
и други православни народи. Што се тиче корупције, само да наведемо пример да је председник
Русије Путин изјавио већ доста пута да је корупција један од највећих проблема и непријатеља
Русије, јер ју је руски народ ставио на пиједестал
општег начина размишљања.
Пошто је празник Оваплоћења Сина Божијега,
Божић, пре свега празник живота, рађања, нове
наде – наде Васкрсне, морамо се осврнути на једну веома тешку тему, тему која се тиче свих православних народа. То је питање абортуса. Овде
постоји једна злокобна паралела данашњег начина
размишљања са демонским духом Ирода Великог
изузетака није било мало ни у Старом ни у Новом
Завету, што потврђује чињеницу да је увек било
оних богатих људи који су се чували од лакомства
и грамзивости, који нису живели само оним што
су сувише богати (Лк. 12, 15), нити су допуштали
да им бриге овог света, превара богатства и остале
сласти загуше посејану Реч Господњу у срцу (Мт.
13, 22; Мк. 4, 18 итд.).
Што се тиче неке паралеле са временима у
којима живимо (и на националном и на глобалном плану), лично мислим да је излишно предочавати било ком нормалном човеку у којој мери
се поштује Божији Закон у овом свету. Сва средства информисања, новински ступци, Интернет
итд., сами говоре о томе колико безакоња има у
данашње време. Постојање мита, корупције, непотизма и сваке врсте безакоња у нашој земљи не
оповргава ни сами државни врх, међутим, колико
ће тај државни врх успети да их сузбије, велико је
питање. Наравно, политику и економију оставимо онима који се тиме баве. С друге стране, мора
се признати, што се тиче данашње духовне слике
нашег народа, да је она вероватно најгора у више-
који је, због свог себичлука и страха да не изгуби
власт, наредио да се побију сви Витлејемски младенци. Наш народ се већ годинама налази у светском врху по годишњем броју абортуса. Помиње
се цифра од преко 200 000, а то је само званичан
број – питање је која је стварна бројка. Наша православна браћа Грци учине 600 000 абортуса годишње, а браћа Руси су на убедљивом првом месту са преко милион намерних побачаја годишње.
Овај податак је званични, међутим, помиње се да
је стварни број абортуса у Русији преко 5 милиона годишње. Многим људима код нас није позната
чињеница да у Москви званично живи само нешто преко тридесет одсто Руса и да у њој много
више људи слави Бајрам него Васкрс. Мислим да
није потребно изводити закључак колико су православни народи данас „небески народи“ и колико
је у њима јака православна духовност. Довољно
је само мало погледати средства информисања, па
видети у каквом се ми данас Содому и Гомори налазимо. Наш народ треба да се добро преиспита
и да се сети да су Јевреји за време Пророка Јеремије били ужасно кажњени разарањем и дугого-
8
дишњим ропством, јер су претходно убијали своју
децу приносећи их на жртву демонским идолима
у долини Тофет (Јер. 7; 9).
Да ли ћемо имати благослов Божији на себи
ако и даље наставимо овако да се понашамо? И
шта ће бити с нама? Многи људи у Србији се жале
на тешке економске услове, на депресивно стање,
на „одлив мозгова“ и на некакву чудну летаргију...
Па, како деламо и живимо, чини се да је Господ
стварно много милостив према нама. Он и јесте
Бог милости и чека наше покајање. На овом месту
долазимо до једног од битних разлога доласка Господа Исуса Христа на овај свет. То је – покајање.
Такође, треба напоменути да је Свети Јован Претеча проповедањем покајања спремао јеврејски
народ за Христову проповед. А, да ли је нама данас потребно покајање? После свега што смо навели, сигурно – да! У самој суштини ствари, наш
народ се још није покајао за свој грех блудничења
са комунистичком идеологијом. Наш народ је у комунистичком социјализму био као јеврејски народ
у Египатском ропству. А онда је прешао „Црвено
море“ и тренутно тумара у пустињи транзиције.
А, зашто? Зато што још велики део народа и даље
чини дела тог и таквог „Египта“, и зато што многи југоносталгичари још жале за њим. Зато и не
улазимо у Обећану земљу, где би требало да влада
колико-толико нека правда, ред и закон. И што је
још горе, има оних, а и њихове деце, који су се
раније одрицали јавно и Светог Саве и Српства, и
разарали његову Цркву, и клањали се Брозу и свакојаким комунистичким кумирима, а сада хоће да
нас науче како ћемо да србујемо, како да се крстимо, како ћемо да постимо, и колико и када ћемо да
се причешћујемо. О, невероватне и невиђене дрскости, која никада није ни виђена ни
записана у српскоме роду! К а о
да читамо опет о Датану,
Авирону и другима који
су се бунили против слуге Божијег Мојсеја (4 Мој.
16)!
Слава Богу, један део
народа се заиста обратио
својој Цркви и том делу
народа припада свако поштовање. А како се тај део
народа обратио и преумио?
Па – покајањем! Што се
тиче ових претходних, који
се још нису покајали како
треба, они личе на блудног сина који се вратио
Оцу, али који неће да га Отац прими као једног од
својих слугу, него жели одмах да управља целим
Очевим имањем (упореди Лк. 11-32)! Или, чини
се да су такви људи као посленици које је Господ позвао у виноград свој у последњи час, а они
одмах покушавају да наређују онима који раде у
том винограду већ једанаест сати (упореди Мт.
20, 1-16)! Чини се да такво поступање није баш
по спасоносној науци Јеванђеља, нити по Божијем
Закону, зар не?
Суштинска је истина да смо сви, мање-више,
блудни синови – и они који су од рођења у Цркви и
они који нису. Ово смирено сазнање треба стално
да гајимо у своме срцу према Господу. Међутим,
када неко ко је до јуче живео потпуно пагански,
ко је до јуче ружио и рушио Цркву Божију, почне
сада да расправља о догматима и црквеном поретку и да агитује шта Црква треба да ради, онда то
заиста изгледа смешно, дегутантно и јадно.
Заиста, пре од свега на овом свету, нашем народу је потребно искрено покајање. Као што смо већ
назначили, порука покајања је била упућена и људима у ондашња времена када се оваплотио Богомладенац Христос. Не варајмо се, покајања и преумљења нема без искреног смирења пред Богом. А
савршени пример смирења дао нам је баш Господ
Исус Христос својим Оваплоћењем. Јер, Он који
као Син Божији седи на херувимима, на дан свог
Оваплоћења био је ношен у наручју Пресвете Дјеве. Он који је невидљив по природи и Слави својој
и за шестокриле серафиме, на овај празник постао
је видљив и телесним очима свима као Младенац,
и то „најлепши међу синовима људским“. „Онај,
што у свему поставља границе и Којега ништа не
ограничава, обухваћен је на брзину начињеним
и малим јаслама. Онај што све садржи и све
обухвата, био је повијен у мале пелене и
спутан обичним повојима. Онај који поседује
непресушне ризнице богатства добровољно излаже
Себе таквом сиромаштву да
се за Њега није нашло места
чак ни у гостионици. Због
тога и улази у пећину и ту
бива рођен Онај, што је безвремено, бестрасно и безначално рођен од Оца“ (Свети
Григорије Палама).
Мир Божији, Христос се
роди!
Др Александар
Стојановић
9
Александар Пападијамандис
SK U P Q A ^ I C A K L A S J A
Oх, како се сусетка Зербињо изненадила када
је на дан Божића те 187... године видела да тетаАхтица носи нову мараму, а Старина и Патрона
чисте кошуље и нову обућу.
А то стога јер су сви врло
добро знали да је тета-Ахтица видела мираз своје кћери
на јавној распродаји због
наплате дугова недостојног
зета, јер била је удовица без
игде икога која је подизала двоје унучади-сирочића
радећи разне послове. Била
је од оних (нека би била једина на свету!) што немају
среће под сунцем. Сусетка
Зербињо саосећала је због
свих лишавања старице и
двоје сирочића. Да случајно
она није била од оних имућнијих, па да им притекне у
помоћ или да их утеши?
Бог је погледао покојног
барба-Михаља те је отишао
у гроб пре своје супруге Ахтице, не видевши муке које
ће она убрзо после његове
смрти окусити и доживети. Имао је добру душу, да
је само поживео! Бог да му
душу прости! Двоје дечице,
,,блажени“, Георгије и Василије, утопили су се када је једрењак потонуо у
зиму 186... године. Тај једрењак је нестао са свом
посадом. О, ужаса ли! О, јада ли! Да се таква несрећа више не догоди ниједној доброј хришћанки!
Њен трећи син, скитница, изгубљена душа,
отишао је у туђину и говоркало се да је у Америци. Бацио камен за собом. Да га можда није видела? Да није можда нешто о њему чула? Наиме,
неки земљаци пронеше глас да се оженио у тој
туђој земљи. Узео је, кажу, неку католкињу, Енглескињу неку, привиђење неко што није знало ни
реч ромејског. Шта ћеш горе од тога! Шта човек да
каже, може ли да прокуне своје дете, своју утробу,
пород свој?
Кћерка јој умре на другом порођају и остави
у наслеђе двоје сирочади. Онај што се само звао
отац још је био жив (да стигне само вест о његовој
смрти из часа у час). Какав
је само то домаћин! Стварно
успешан! Картарош, пијаница и са још доста врлина. Рекоше да се тамо негде поново оженио, да себи на врат
натовари и други свет, несавесник! Ех, ти мушкарци!...
И она је добила зета, ма још
каквог сјајног зета.
Шта да ради, давала
је све од себе, покушавала како је знала и умела да
прехрани двоје сирочића. Да
их јадне ожалиш! Зависно
од годишњег доба плевела
је траву, кидала заперке на
виновој лози, скупљала маслине или надничила. Брала
је бобице планике и правила
ракију. Мало грожђа одавде,
понеки клип кукуруза оданде, све би то употребила.
Потом, негде средином октобра, чим би се отворили
млинови за маслине, узимала би поцинкану кофицу
што мери кило, ону мању,
обилазила поточиће у које
се сливао талог исцеђених маслинâ и скупљала га.
Тако би за читаву годину прибавила уље за лампу.
Али превасходни приход тета-Ахтице било је
скупљање класја. У јуну сваке године би се укрцала на брод, пловила преко мора и прелазила на
Евију. Није обраћала пажњу на увредљив назив
,,жена са брода“, како су остале жене за њом добацивале, јер се још увек сматрало за срамоту да
жена плови морем. Тамо је са осталим сиромашним женама скупљала класје које је испадало из
српова жетелацâ, с товара и колâ. Сваке године
сељани Евије и сеоски дечаци подсмевали су им
се у лице: ,,Ево их! Сукње! Дошле су нам сукње!“
Но, она се стрпљиво сагињала, мирно скупљајући
10
мрвице са богате жетве тога места. Накупила би
три-четири џака, читаву годишњу залиху за њу и
двоје сирочића које би у међувремену поверила
старању Зербињо, и испловивши из луке, враћала
се у своје село на обали мора.
Осим ове године, дакле те године када је суша
опустошила Евију, без рода је остао маслињак малог острва на којем је живела тета-Ахтица. Без рода
су остали виногради и њиве кукурузâ, и планике су
биле скоро сасвим без плодова, свуда неродност.
Најпосле, пошто ниједно зло не долази само,
над тим најсеверним пределима надвила се и сурова зима. Од месеца новембра, а да скоро уопште
није дунуо јужни ветар нити је пала киша, поче да
веје снег. Чим би престала снежна олуја, уследила
би друга за њом. Понекад би дувао сув северац, а
снег на планинама се још више мрзнуо не топећи
се. ,,Чекао је следећи“.
Старица је стигла да из урвинâ и храстове шуме
на раменима пренесе неколико нарамака суварака,
а то је било довољно за две-три недеље и то ако
снажна зима мало попусти. Средином децембра наступило је мало затишје, и понеки стидљив сунчев
зрачак се појавио обасјавајући највише кровове.
Тета-Ахтица потрчала је у честаре да донесе мало
дрва за потпалу. Наредног дана наступи још љућа
зима. До Божића ниједног ведрог дана. Није се видео ни комадић неба, није било ниједног сунчевог
зрачка.
Снажан и јак Северац, ,,снегоносац“, дувао је
уочи светог дана. Кровови кућа били су претоварени залеђеним снегом. Престале су уобичајене
зимске игре и грудвање на улицама. Зима није
била пријатељски расположена према дечјој игри.
С кровова кућа као зрели плодови висиле су танке
леденице које мангупарија из суседства више није
имала апетит да лиже.
Двадесет трећег увече, Старчић је пресрећан
дошао из школе јер наредног дана није било наставе. Пре него што је окачио ђачку торбу Старчић, пошто је био гладан, отвори креденац, али
тамо не нађе чак ни кришку хлеба. Старица је
изашла, можда баш да потражи хлеб. Несрећна
Патрона седела је згрчена близу огњишта, али је
ватра била угашена. Џарала је по пепелу мислећи
по детињој наивности (била јој је тек четврта година, сирота девојчица) да огњиште увек има ту
особину да греје, па чак ако на њему нема ватре.
Али је пепео био влажан. Капљице снега који је
отопио можда неки неприметни, пролазан сунчев
зрак, накапале су кроз димњак.
Старчић, тек је био напунио седам година, био
је спреман да заплаче јер није пронашао ни мрвицу хлеба да утоли глад. Отворио је једини прозор
који је био три педља широк. Читава кућица, ниска, са таваном који је служио и за спавање1, имала
је висину, од пода до крова, мање од два метра.
Старчић постави на потпорну камену избочину прозора једну столичицу, попе се на њу и, придржавајући се левом руком за отворено прозорско
крило, смело се пружи ка крову и десном руком
одломи једну од оних леденица које су красиле
,,стреју“ на крову. Поче полако уз сласт да је сише,
те даде и Патрони да једе. Несрећнике је морила
глад.
***
Старица Ахтица се ускоро вратила носећи завежљај у недрима. Старчић, знајући из свог дечјег
искуства да никада бакина прса нису била без разлога надувена, потрча к њој, завуче руку у њих и
радосно узвикну. И те вечери је добра, мада помало строга бака, уз ко зна каква све понижавања и
преклињања, набавила комад хлеба!
И шта све није била спремна да претрпи, докле
је била спремна да се понизи за љубав ово двоје
дечице, која су за њу била два пута деца пошто
су била деца њеног детета! Међутим, није желела
да им покаже ту своју велику слабост, и ,,није им
упућивала благе погледе.“ Дечака је звала ,,Стари“ јер је носио име њеног Старца, покојног бар1 Ημιφάτνωτος με είδος σοφά, то је нека врста тавана у кући
који је служио као соба.
11
ба-Михаља, чије име није могла да чује ни изговори јер јој је то наносило велику бол. Оно намучено
женско чељаде звала је Патрона из милоште, не
могавши да поднесе да чује Аргиро, име своје
кћерке, које је сирочету на самрти у наслеђе оставила породиља. Сем тих надимака, ниједна друга нежност за ово двоје сиротих бића није била
видљива голим оком, већ само практична љубав
и заштита.
Намучена старица спремила је постељу за
двоје сирочића, и она се спустила крај њих, рекла им да дувају испод покривача, да се загреју, и
обећала им слагавши, али с вером да ће се то остварити, да ће сутра Христос донети дрва и хлеб,
и једну шерпу у којој ће на ватрици кључати јело;
оставши будна све до поноћи мислећи о својој
горкој судбини.
Ујутру, после Литургије (било је то уочи Божића) отац Димитрије, њен парохијски свештеник, изненада се појави на вратима сиромашне
кућице:
,,У добру примила“, рече осмехујући се.
,,У добру да прими“ – она! А шта је од кога
очекивала?
,,Ахтице, примио сам једно писмо за тебе“, додао је стари свештеник отресајући снег са расе и
шала.
,,Изволите, владико! Да бар имам ватру“, прошапута више за себе, ,,или бар слатко и ракију да
га почастим.“
Свештеник се попе уз четири басамка и седе на
клупу. Почео је да претура по унутарњем џепу на
раси и на крају извади велики коверат прошаран
разним печатима и поштанским маркама.
,,Оче, рекао си да имам неко писмо?“ – поновила је Ахтица. Тек тада поче да схвата свештеникове речи.
Коверат који је свештеник извадио из недара
био је отворен.
,,Синоћ је стигао брод“, поновио је свештеник,
,,мени су га сада донели, чим сам изашао из цркве.“
И завуче руку у коверат и извади испресавијану хартију.
,,Писмо је мени упућено“, додао је, ,,али се односи на тебе.“
,,На мене? На мене?“ – поновила је изненађено
старица.
Отац-Димитрије отвори хартију.
,,Видео је Бог твоју бол и шаље ти малу помоћ“, рекао је добри свештеник. ,,Пише ти син из
Америке.“
,,Из Америке? Јанис! Јанис ме се сетио?“ – повика пресрећна старица прекрстивши се.
Затим додаде:
,,Слава теби, Боже!“
Свештеник стави наочаре и покуша да прочита:
,,Лоше је написано“, поновио је, ,,и с тешкоћом
могу да прочитам ова слова, али покушаћемо да
ухватимо смисао.“
И започе да чита с потешкоћом, често застајкујући.
,,Оче-Димитрије, љубим Вам руку. Прво, питам за итд. и итд. Ја сам много година био одсутан
и не знам моји шта раде, да ли су живи или су
помрли. Ја сам далеко, веома дубоко у Панами и
немам никакву везу са осталим земљацима што су
у Америци. Пре три године сам срео тог и тог, али
и они су били одсутни много година, и нису знали
да ми кажу шта се дешава у нашој кући.
Да ли су живи отац и мајка, реци им да ми опросте, јер се човек увек бори за добро, али му много пута то изађе на зло. Ја сам два пута побољевао
од тешких болести из овог краја и много времена
провео по болницама. Све што сам имао или немао, отишло је на лечење и једва сам извукао живу
12
главу. Оженио сам се пре десет година, по овдашњем обичају, али сам сада удовац и ништа боље
не тражим него само да се дочепам мало новаца и
дођем у домовину да, ако Бог да, затекнем живе
родитеље, да ме благослове. И нека се не жале на
мене јер је таква Божија воља, а ми не можемо да
идемо контра. И да не ропћу, јер ако нешто није
воља Божија, човек не може да види напретка.
Шаљем ти овде у писму једну новчаницу на
твоје име, да је потпише Ваша светост, и да се потруде да је уновче отац или мајка ако су живи. Ако
нису, не дај Боже, дај је неком од моје браће ако су
ту, или неком мом сестрићу или другим сиротанима. И да задржи и Ваша светост, ако су умрли моји
родитељи, један део за четрдесет Литургија...“
Много тога је казивало то писмо, али оно најважније није. Није била наведена свота новца на
коју је меница гласила. Отац-Димитрије је то приметио и извео закључак да је пишући писмо на то
заборавио, мислећи да је већ одредио суму новца
на почетку и сматрао је излишним да је наведе нешто ниже, па је зато и рекао ,,од те суме новца.“
Међутим, Ахтицина радост била је неисказана
пошто је после толико година примила вести од
сина. Као да је толике године искрица мајчинске
љубави спавала под пепелом, а сада је засијала из
њених груди, и њено лице, старачко, намрежгано,
засијало је младалачким сјајем и лепотом.
Двоје деце, иако нису схватали о чему се радило видевши радост своје баке, почеше да скакућу.
***
Господин Маргаритис није био ни зеленаш ни
човек који позајмљује новац уз камату, или трговац – био је све то уједно. Један је порез плаћао, а
три занимања.
Старица Ахтица доспевши у страшну оскудицу, узе меницу коју јој је послао син, са неким
штампаним а неким писаним црвеним и црним
словима које нити су стари свештеник нити она
ишта разумели, и оде до радње госн-Маргаритиса.
Госн-Маргаритис је удисао дуван, отресао
панталоне на које су увек падале мрвице дувана,
спустио капу чак до обрва, ставио наочари, и почео дуго да проучава меницу.
,,Долази из Америке?“ – рече. ,,Сетио те се, видим, твој син. Браво, драго ми је.“
Затим је поновио:
,,Пише број десет, али не знамо која је монета у
питању, десет шелинга, десет рубљи, десет колоната2 или десет...“
Застаде. Замало да је рекао ,,десет лира.“
,,Да позовемо учитеља“, промрмља госн-Мар2 Колоната, шпанска монета из 17. и 18. века.
гарити, ,,можда он зна да ово прочита. Који ли је
сад па ово језик?“
Грчки учитељ који је седео и посматрао их играјући киамо3 у суседној кафани, би замољен да
дође у радњу госн-Маргаритиса. Он уђе, стаде
право, непоколебљив, узе меницу, замоли госнМаргаритиса да му позајми своје наочари и поче
да сриче латинична слова:
,,Мора да је енглески“, рече, ,,једино ако није
немачки. Одакле долази овај листић?“
,,Из Америке, господине учитељу“, рече тетаАхтица.
,,Из Америке? Онда ће бити енглески.“
И то рекавши покушавао је да сриче реч ten
pounds sterling, како је стајало на меници.
,,Sterling“, рече, ,,sterling би значило талир4,
мислим. Реч изгледа да има ову етимологију“, тврдио је догматички.
Вратио је меницу у руке госн-Маргаритису.
,,Биће да је то“, рече, ,,и зато што је меница
насловљена на број десет, биће да је, без даљњег,
меница на десет талира. На крају крајева, дужан
сам да вам кажем да не знам много о финансијама.
Ми се ипак бавимо другим стварима, ми – људи
од пера.“
И рекавши то, пошто је осетио студен у веома
хладној, каменом поплочаној радњи госн-Марагаритиса, врати се у кафану да се угреје.
***
Госн-Маргаритис је већ почео да трља руке и
видело се да о нечему размишља.
,,Сада, шта да се ради“, рече окренувши се старици, ,,времена су тешка, посла нема. Да је узмем,
да ти је уновчим, шта знам да ли ми је сигурна
пара, шта знам да није можда лажна? Шта можеш
да очекујеш од тог изгубљеног света? Све сами
лажљивци и преваранти нам долазе одатле. Толике године их нема, луталице (опрости, не кажем за
твог сина), тамо се и не сете се да ти пошаљу једну
пару, једну праву пару, само неке папире шаљу.“
Направи два круга до своје огромне шпар-касе
и понови:
,,И то није мала ствар, благо мени, то је десет
талира! Их, да ја имам десет талира, оженио бих
се.“
Затим настави:
,,Ма, шта да ти кажем, жао ми те је јер си добра
жена, а имаш и оне сирочиће. Да ја задржим један
и по талир за сваки случај, а теби дам осам и по...
И да будемо сигурни, немој да тражиш колонату,
да ти дам пет франака, да се ту нађемо. Дакле,
3 Киамо (κιάμο), врста картарошке игре.
4 Талир, сребрни новац.
13
осам и по франака... Ах! Заборавио сам!...“
Напротив, није заборавио, од самог почетка
разговора само је на то и мислио.
,,Покојни Михаљос ми је нешто дуговао, не
сећам се сада...“
И врати се до касе:
,,Ма и онај твој ... зет ми је појео, мислим, два
талира.“
И наоружао се огромним тефтером:
,,Праведно је да задржим тај новац... теби, колико год да ти дам, биће ти к’о поклоњено.“
Отворио је тефтер.
Веома густо исписане странице тог тефтера
подсећале су на плодну њиву. Све што би у њу посадио доносило би многоструки род.
Као да је неко секао листове тог малог дрвета
сваки пут кад би неко нешто уновчавао, али је корен остајао испод земље, и поново би израстао.
Госн-Маргаритис је одмах пронашао два рачуна.
,,Девет и петнаест ми је дуговао твој покојни
муж“, рекао је, ,,и два талира позајмице и оно што
ми твој зет никад није вратио, то је укупно...“
И узевши писаљку почео је прво да додаје и
претвара талире у драхме, затим да одузима од десет француских талира.
,,Треба да ти дам...“, почео је госн-Маргаритис.
У том тренутку појавило се ново лице.
***
Био је то трговац са Сироса који је због својих
послова краће боравио на малом острву.
Чим је ушао, упутио се уз велику слободу и
смелост ка каси, где је стајао госн-Маргаритис.
,,Шта има ново, госн-Маргарити?... Шта је
ово?“ – рекао је овлаш, погледавши на касу где је
лежала меница сироте удовице.
И узе је у руке:
,,Меница на десет енглеских лира из Америке“,
рекао је јасно. ,,Како се овде нашла? Бавиш се и
тим пословима, госн-Маргарити?“
,,На десет лира!“ – поновила је изненађено тета-Ахтица када је јасно чула ту реч.
,,Да, на десет енглеских лира“, рекао је и поново се ка њој окренуо. ,,Да није можда твоја?“
,,Уистину.“
Тета-Ахтица, увек је говорила да, али сада се
и сама питала како је рекла то уистину, и где је
пронашла ту реч.
,,Да није можда на десет наполеона“, рекао је
гризући усне госн-Маргаритис.
,,Кажем ти да је на десет енглеских лира“, поновио је поново трговац са Сироса. ,,Разумеш ли
ти добро?“
И баци још један дуг поглед на меницу:
,,То је сигурна пара, аразан-кондан, кажем ти.
Хоћеш ли да је ти уновчиш, или да је ја одмах
уновчим?“
И учини покрет да извади новчаник.
,,Може неко да схвати да је то девет лира...
француских“, рече оклевајући госн-Маргаритис.
,,Француских? Узећу је ја за девет енглеских.“
И окренувши полеђину листа хартије, видео је
потпис који је ставио добри свештеник, ставио га
је уз име које се спомињало у писму и нашао је да
се слажу.
И отворивши новчаник избројао је на руке тета-Ахтици, на њене разгорачене очи, девет сјајних
енглеских лира.
***
И, ето, зашто је сиромашна старица на дан Божића носила нову новцијату мараму, а двоје сирочића чисте кошуље на мршавом телу и топлу
обућу на промрзлим ногама.
(1889)
За Жички благовесник са грчког превела
Марина Вељковић
14
Поводом 900 година од рођења Преподобног Симеона Мироточивог
Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман Манастира Студенице
OTKOPANA REZIDENCIJA STEFANA
NEMAWE U STUDENICI
„Наш Свети манастир овај, као што знате, било
је ово место као пусто ловиште зверова. Када је
дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан
Немања, који је царевао свом српском земљом, и
када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом
пустом месту, сагради манастир овај...“
Свети Сава, Манастир Студеница, 1206/7. година
Описи изградње Манастира
Горенаведене речи записао је старешина Манастира Студенице архимандрит Сава убрзо по
доласку са Свете Горе. Њима он почиње Житије
свога оца Преподобног Симеона. Пошто је пренео
очеве мошти и положио их у гроб који је Немања
за живота себи припремио, Свети Сава је у миру
Манастира Студенице написао житије ктитора. На
самом почетку описује одабирање места на коме
ће бити грађен Манастир. После овога, изградњу
Студенице описује жупан Стефан, каснији краљ
Првовенчани. Осим њих, о томе говори још један
савременик – ученик Светог Саве Доментијан,
који нам је записао две беседе које је Свети Сава
изговорио у Студеници.
Од манастира којима је била пребогата наша
Црква, многи су страдали и нетрагом нестали.
Неки су, чудом Божијим, сачували првобитни
храм скоро нетакнут, што је случај са величанственим Дечанима. Неки су били делимично разорени, али су поново заживели, као што је случај са
Сопоћанима. Неки су наново подигнути на сачуваним темељима. Међу свима њима, древношћу и
историјским значајем истиче се Студеница. Она је
духовно дете Евергетидског манастира код Цариграда из 11. века у коме је Немања боравио после
његовог заробљавања од стране византијског цара
Манојла Комнина. Од свога настанка Студеница
духовно следи Евергетидски манастир. Скоро сасвим преузима његов типик, од кога се разликује
тиме што другачије дефинише однос манастира према држави (глава 12 Студеничког типика).
Осим тога, 13. глава Типика одређује и статус овог
манастира у нашој средини, речима: „да се назива
први“.
Студеничку Цркву је Немања одредио за место
где ће се сахранити он и његова породица. Он је
овде, до одласка на Свету Гору, био монах – један
од братије манастира.
15
Сачувана целина
Осим историјског значаја, Студеница је успела да сачува првобитни манастирски комплекс.
То су темељи и делови зида манастирске тврђаве
са троугаоним кулама за одбрану од нападача. Ту
је улазна кула-звоник и камена трпезарија. У средишту свега је црква посвећена Богородици Добротворки, а око ње остале цркве. Саборна црква је
сачувала првобитни изглед, скулптуру из 12. века,
сликарство из 1208/9., из 1234. године и даље. На
цркви су ћирилични натписи из последње деценије 12. века. Поред многих гробова са њиховим
натписима, потпуно су сачувани надгробни натписи прва два игумана – Игњатија и Дионисија. Овај
други је испратио свога монаха Симеона Немању
у Свету Гору и после десетак година дочекао његове мироточиве
мошти. После њега игуман је био
Свети Сава.
Кроз векове, многи владари су
улагали у овај Манастир. Цркву проширује Немањин унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош,
Милутин гради чувену Краљеву цркву 1314. године. Обнове су вршене вековима. Године 1758. игуман
Константин пише: „обнови се град“
(тј. манастирски комплекс). Обнова је вршена у другој половини 20.
века од стране наше државе. Значај
ове обнове је огроман. У више наврата откопавани су стари конаци
у периоду од 1968. до 1987. године. Највећи део ових радова Републички завод за
заштиту споменика културе извео је до прославе
800 година Студенице коју је Манастир свечано
обележио 1986. године на челу са игуманом архимандритом Јованом, садашњим Епископом шумадијским и администратором Жичке епархије.
Због велике важности и обима поменутих радова
на црквама, Трпезарији Светог Саве и целокупном
комплексу, неки послови нису дошли на ред. Тако
је било са рушевинама најстаријих конака које је,
пре око 830 година, подигао ктитор Немања.
Остаци ктиторске резиденције
Поклоници Студенице који су до пре петнаест
година долазили у Манастир памте скоро равну
источну страну порте са травњаком и воћњаком.
Овакав изглед манастирског дворишта није био у
време Немање.
После прве велике катастрофе која је задесила
Манастир доласком Турака на ове просторе, конаци су запаљени и порушени. После овога, и по-
ред касније изградње, братство није имало снаге
ни могућности да обнови североисточну страну
комплекса. Она је остала у рушевинама које су у
току наредних векова затрпаване с обзиром да се
налазе у најнижој зони дворишта. На насипима су
у наредним вековима прављене мање зграде које
су, после рушења, опет затрпаване и над њима су
грађене нове. Тако се за неколико векова ниво дворишта на тој страни подигао за неколико метара.
Ипак, како се монашки живот у Студеници до
данас није прекидао, монаси су чували предање о
згради коју је подигао ктитор Немања. Према овој
традицији, северно од велике студеничке цркве
налазиле су се најстарије манастирске просторије
зване Велике келије. Управо ту су, 2011. године,
откривени остаци једне монументалне грађевине
масивних зидова. Постојање велике зграде је археолозима од раније било познато, али ова зграда
није била откопавана. Због својих импресивних
димензија (30 m х 10 m) ово је једна од највећих
српских средњовековних грађевина. Њена унутрашња конструкција је била грађена од дрвета,
које је вероватно било богато украшено. Анализа
је показала да су у питању последњи остаци монументалне ктиторске резиденције Стефана Немање. Начин њене градње се потпуно разликује од
суседних скромнијих средњовековних монашких
конака. Осим ктитора Немање, у овој резиденцији
касније су боравили наши владари са својим двором приликом својих долазака у Студеницу. Ово
велико здање пострадало је крајем 14. века приликом прве турске похаре манастира. Касније је
над делом рушевина подигнут један мали манастирски конак који је изгорео почетком 17. века. У
његовим рушевинама откривени су остаци једног
16
великог полијелеја, тј. лустера са кандилима, који
се некада вероватно налазио у цркви. Од овог
свећњака остала је једна добро очувана бронзана
фигура голуба из 15. века, пронађена у грумену
стакла које се истопило у пожару. Широки улаз у
ову грађевину је био наспрам врата на северној
певници Богородичине цркве.
У овој и осталим грађевинама овог и каснијих
периода пронађени су слојеви угљенисаног дрвета са делова конака који су горели крајем 14. века,
тј. у годинама око Косовске битке. Из овог периода је и велики пирг-осматрачница
грађена непосредно пред опасност од Турака. Њени темељи тек
треба да се истраже. Пронађени су
многи уломци керамике из периода од 13. до 17. века који су сада
на обради у Републичком заводу.
Године 2012. пронађен је новац
из времена Светог кнеза Лазара,
сребрни венецијански новац из
друге трећине 13. века, сребрни
динар краља Стефана Уроша II.
Пронађена је оловна ампула за
Свето миро са ликом Светог Димитрија у медаљону, мала рељефна икона Богородице са Христом
резана у камену и друго.
Истраживања о којима говоримо изведена су у
последње три летње радне сезоне. Радове је веома
успешно водио, и скоро привео крају, археолог др
Марко Поповић. Овогодишња ископавања су потврдила да је Студеничка тврђава са кулом и капијама грађена у време жупана Стефана Немање.
Тиме су одбачене неке раније претпоставке да је
на овом месту постојала нека ранија византијска
тврђава. Баш како је и написао Свети Сава, ово је
место, пре градње манастира, било „пусто ловиште зверова“.
17
Митрополит др Павле (Јазиги), архиепископ Алепа и Александрете1
KO JE BOGOSLOV ?
Да бисмо одговорили на ово захтевно и тешко
питање, волео бих најпре да вам испричам следећу
причу. Тројица богослова са Богословије у Солуну посетила су Свету Гору желећи да се сретну са
једним монахом. Након што их је поздравио, монах их је упитао: ,,Ко сте ви?“. А они су одворили:
,,Ми смо богослови“. Запањен одговором, поново
је упитао: ,,Знам за три Богослова у нашој Цркви,
да ли их сада има шест?“.
И тако, полазећи од ове приче и ми се питамо:
ко је богослов? Која је улога богослова данас? Зашто постоји потреба за богословима у нашој Цркви?
Изворно значење речи богословље/теологија
(Θεολογία) је слово/разговор/дискурс о Богу. Али
постоје две врсте овог „словствовања“. Прва врста је спољашњи разговор/дискурс тј. све оно исказано речима. Друга врста је унут(р)а(ш)њи разговор/дискурс тј. оно што чини човеково унутарње
искуство.
Стога, богословље нас води ка богопознању
на два начина. Први је стицање знања о Богу, а
други – који и јесте сврха првог – лично искуство
божанске силе и благодати. И то је онда савршено
познање божанске истине.
Ова реч (богословље, теологија) кориштена је
и у прехришћанском периоду. За Платона, она је
означавала науку која даје јасну слику о Богу. Након Платона, ова реч се нашироко употребљавала
у философији, а и неки песници попут Хомера на1 Митрополит Павле Јазиги је брат садашњег Антиохијског патријарха Јована. Рођен је у Латакији 1959.
године. Завршио је Богословски факултет Аристотеловог универзитета у Солуну, и носилац је титуле доктора
богословља. Од 1992. године је професор Хришћанске
етике и Патрологије на Богословском институту Св. Јована Дамаскина Универзитета Баламанд у Либану. На
овом факултету био је декан од 1994. до 2001. године,
а такође и професор Реторике од 2002. до 2006. године.
Изузетан је богослов и монах за пример. Нажалост, у
току рата који још бесни у Сирији, киднапован је 22.
априла 2013. од стране фанатичних исламистичких
екстремиста који се боре против председника Асада.
Још није познато да ли је жив или не. Иначе, митрополит Павле је учествовао на Симпосиону о женском
монаштву који је одржан у манастиру Жичи септембра
2011. године (прим. уредника).
зивани су богословима зато што су писали поезију
о Богу.
Очевидно је да је све до периода великих апологета хришћанства Црква остала врло уздржана
и пажљива по питању употребе ове речи (богословље/теологија) као и речи ,,философија“. Код
Јустина Мученика и Атенагоре ова реч је употребљавана да означи само оно јединствено значење које је имала у хришћанском контексту. Касније, са Александринцима, употреба обе поменуте
речи постаће популарна у хришћанству.
Тако да реч ,,богословље“ није ограничена
само на извесну научну методологију богопознања, премда се некада користила у том значењу.
Богословље је, ипак, много шири појам. Може се
дефинисати као средство приближавања Богу и
18
сједињења са Њим. Зато су многи оци у хришћанској литератури дефинисали богословље као духовни опит/искуство. Ово нас подсећа на пример
светог Григорија Ниског који је рекао: „богослов
(теолог) је човек молитве“.
Евагрије Понтијски дефинише хришћанство
као ,,учење и веру у нашег Господа Исуса Христа
подељену на три дела. Први је практични (делатни)
део, други природни и трећи, богословски део“. Под
практичним (делатним), он подразумева аскетску
праксу која очишћава душу; под природним, научни
метод који очишћује ум; под богословским, право
знање или истину о стварима.
Другим речима, практични део тиче се моралног
живота; природни део научног, религиозног и методолошког знања, а богословски унутарњег духовног
искуства и опита.
Јединственост и чудесност богословља/теологије
као науке је у томе да је то једина емпиријска (опитна) наука која се бави нествореним Бићем и нествореном благодаћу. То је наука која пружа опитно искуство онога што творевини није могуће да искуси.
Стога, тајна богословског искуства/опита и
истинског богословског знања заснива се на тајни божанске благодати, јер богословље се развија
као резултат заједнице између мене (као људског
бића) и Њега (Бога).
Тропар светитељима праведницима јасно говори о богопознању и богомислију. На пример: ,,...
постом, бдењем и молитвама примио си небеске
дарове“.
Ово је практични, аскетски пут који нас води ка
задобијању благодати која омогућава да видимо,
доживљавамо и созерцавамо Бога, као што певамо у једном другом тропару: ,,својим трудом и делањем стигао си до созерцања Бога (теорија)...“.
Постови не значе само спољашње лишавање и
уздржање. Они превасходно подразумевају труд и
подвиг који очишћава тело чинећи га сасудом Светога Духа. А бденија воде ка созерцавању Речи Божије и усредсређивању ума (нуса) на свет божанског. Коначно, циљ молитве и јесте стремљење
срца да чезне за Богом.
Ако је ово богословље, онда ко смо ми ,,богослови“ и какви треба да будемо? Ако кажемо да
је богословље као наука, просто речено, духовно
вежбање нашег присаједињења Господу, а да су
њене гране различити начини за постизање тога,
онда је богослов онај ко се сјединио са Господом
или онај ко је изучио ову науку.
Наше сједињење са Богом је још једна реч која
указује на обожење, што јесте циљ стварања човека. Обожење је природна последица и плод стварања човека по слици и подобију Божјем. Процес
обожења је својствен човеку који увек чезне за
тим да буде по слици/лику и подобију Божјем.
Након пада човековог и његовог неуспеха да се
окрене Богу, Сам Бог се окренуо човеку, па тако,
уместо обожења Адама имамо оваплоћење Христово.
Христос Богочовек није само пример за нас,
већ и почетак. Његов Живот, Васкресење, Вазнесење итд. не тичу се само Њега лично, већ
објављују овај нови свет и творевину. Богочовек
Христос проглашава Цркву ,,небом“ на земљи или
на овом новом свету.
Дакле, ко је богослов по свему овоме? То је
свештеник који преображава свет у Цркву. Другим речима, то је уметник чија је уметност охристовљење овога света. Богослов је надарен човек
чији је дар стварање хришћана Божјих.
Богослови су људи који желе да дају Христовом
оваплоћењу, оваплоћењу Сина Божијег, прави значај и вредност. То значи да створе нараштај Божији
у свету који се некад сећа, некад заборавља Бога.
19
Богослов није само вероучитељ, иако он и подучава.
Узор идеалног богослова је Пресвета Богородица, а после ње Светитељи. Св. Дамаскин је био божанствена лира Духа Светога на којој је Дух Свети
свирао божанске мелодије. Ове мелодије оваплоћују
Реч Божију у човеку подстичући га да живи хришћанским
животом у овом нашем свету.
Као богослови, морамо да
вршимо ову племениту мисију
у свету који деформише човека, који га више одвајаја од Бога
него што га охристовљује.
Може бити да је порекло човека од мајмуна, а можда и није
тако, али и у једном и у другом
случају ствари исто стоје. Оно
што је за нас важно то је да човеков живот не води ка томе да
он постане мајмун.
Човекову прошлост препуштамо науци да открије. Што
се будућности тиче, ми преузимамо одговорност за њено
обликовање. Иако је та одговорност велика, сећамо се речи
Пастирових: ,,Не бој се, мало
стадо“.
Због тога, сутра ћемо изнети
Свети Путир као купину која
огњем гори, а не сагорева. Због
тога, стајаћемо много пута у
молитви пред Светим олтаром
окренути ка божанској Светлости и Слави, огољени и без
одеће сопствене важности, а
заоденути у одећу скрушености, надајући се да ће
нас обавити благодат и да ћемо се оденути у славу
Божију.
Ми смо пријатељи анђела и војске небеске. Једноставно речено, ми смо служитељи у храму, читаоци Књиге и књига, љубитељи лепих мелодија, трагаоци за истинским знањем и пажљиви слушаоци
Божије Речи.
Суочени са овом истином, немарност од стране
богослова била би сматрана великим огрешењем о
овај позив, о наш позив за заједницу са Богом, за проповедање Јеванђеља и мисионарење. Равнодушност
је велико расипање. Оклевање је велико губљење
времена и губитак. Љубав према приземним стварима овога света је прељуба, а неосетљивост према
овој одговорности је лагано самоубиство.
Пошто имамо ову одговорност, духовна броба
постаје неопходна – бденијима, постовима и молитвама, напорним радом и богочежњивошћу. То
је начин да задобијемо божанску благодат и божанску ,,ману“ која нас обожује и преображава.
Напослетку, делатност богослова је ,,преображење“ тј. рад на преображавању сваког човека у Богочовека, на обожењу људског
бића благодаћу Божијом.
Дакле, богослови, тражимо сваког тренутка начин да
то остваримо и искајмо благодат која ће садејствовати
заједно са нама. Куцајмо и отвориће нам Онај Који стоји на
вратима.
Богослов је други Крститељ и Претеча Христов који
је светиљка која светли и јутарња звезда сваке људске
душе. Заправо, богослов је
огледало у којем се одражава божанска светлост. Ако
он сам није примио светлост,
неће моћи да је пренесе другима.
Богослов је онај ко извлачи из редова и речи и цеди из
страница и књига воду коју је
Самарјанка пила, тако да ће од
њега потећи реке воде живе ка
његовој браћи и сестрама.
Богослов је син храма и
богослужења. У свом богослужењу, он улази у ,,свети
Сабат“, седми дан, дан богослужења и дан када се Господ одморио.
Богослов је рођен осмог дана. Он не жели да
побегне од овог живота, већ да открије време
Царства Божјег у овоземаљском времену.
,,Ово је време делања и труда за Господа“. Овај
благословени стих има други облик и редослед
који то још боље објашњава: ,,Ово је време када
ће Господ делати“ у нама и кроз нас.
Ово је време борбе. Ово је благословено време.
Благословен онај који долази у име Господње.
Амин.
За Жички Благовесник са енглеског превела
Александра Стојановић
20
Извор:http://www.alepporthodox.org/files/
writings-en/writings/001-who_is_the_theologian.pdf
LI^NOST SVETOG VLADIKE NIKOLAJA @I^KOG
KAO SPONA IZME\U SRBIJE I ENGLESKE
Предавање протојереја Милуна С. Костића из Лондона о Светом Владици
Николају, оджана у Жаркову 1. јула 2013. године
Високопречасни и часни оци, даме и господо,
браћо и сетре,
Још као ђак основне школе одлазио сам у манастире Овчарско-кабларске клисуре и чуо за Владику Николаја кога су монаси и монахиње још за
живота сматрали светим. Он је, као епископ жички, обновио Oвчарско-кабларске манастире и водио бригу о њима, па их је зато касније, иако је
остао у изгнанству и отишао у далеку Америку,
помагао, и морално и материјално. Сви су монаси
сваким даном причали о њему и имали наду да ће
он, иако далеко, остати од велике помоћи српском
монаштву и српском народу који је изашао из једне ратне беде а упао у другу беду, скоро још тежу
кад је у Југославији завладао безбожни режим.
Касније, када сам дошао у београдску богословију са Светим Владиком Николајем и његовим
делима и радом највише нас је упознао тадашњи
јеромонах Лаврентије који ће касније постати
Епископ западноевропски и аустралијски и који
ће у то време покренути издање целокупних дела
Епископа Николаја, али у Немачкој, у Диселдорфу, јер је тако нешто у то време у Југославији било
непојмљиво. Једина књига Епископа Николаја
која се у то време могла наћи и читати у Србији
била је Охридски пролог, издата под именом Житије Светих. Чак се ни оригинал наслова није смео
спомињати.
Причао ми је касније Епископ Лаврентије да су
му озбиљно запретили из верске безбожне комисије, када су чули да ће да изда дела Епископа Николаја. Рекли су му да ће, ако изда дела Епископа
Николаја, подићи у ваздух штампарију у Дизелдорфу. Владика Лаврентије је одговорио: „Ја сам
ово што јесам баш захваљујући Владици Николају
и ја ћу да штампам његова дела, а штампарију сам
осигурао и ако је дигнете у ваздух ја ћу је обновити и опет издати његова
дела. За тако нешто може
ме само смрт спречити!“
Богу хвала, Епископ Лаврентије је ипак успео да
изда дела Светог Владике у 15 томова. Било је
забрањено уносити их у
тадашњу Југославију или
било шта што је писао
Епископ Николај, сем ако
би се некад понешто прокријумчарило, али на велики ризик.
Као студент Богословског факултета, боравио
сам шест недеља у Немачкој ради учења језика и
при повратку навратио сам у Минхен, у библиотеку Свечаник коју је основао Свети Владика заједно са протом Алексом Тодоровићем, а где су се
могла наћи поједина издања Владике Николаја.
Видећи колико сам заинтересован за његова дела
упитали су ме да ли бих желео и смео да узмем
и понесем његове, а и још неке друге књиге. Рекао сам без размишљања да ћу да их узмем и понесем за Србију, па ако ме ухвате у возу, био сам
спреман да одем и у затвор, само да бих имао ова
вредна дела Владичина. Дакле, добио сам књиге
Епископа Николаја и још неке друге богословске
на поклон и кренуо сам назад за Србију молећи
се Богу и Светом Владици Николају да ми их не
пронађу. Моје молитве биле су услишене и ја сам
тако, поред Охридског пролога, могао да читам и
да дајем и другима да читају књиге које су ми поклонили у библиотеци Свечаник. Моји другови из
21
Богословије били су пресрећни када смо заједнички читали, али не и савим јавно, да не би власти
за то сазнале.
Читајући књиге Светог Владике одушевљавао
сам се њиховом узвишеношћу, а знао сам да отац
Јустин Поповић, и сам заточеник у манастиру Ћелије код Ваљева, једном годишње држи парастос
Владици Николају на који су ишли само најсмелији, јер је УДБ-а пратила свакога ко тамо долази.
И у мени се пробудила жеља да кад год могу и
ја идем у манастир Лелић за ову прилику и да се
придружим најхрабријима. Отац Јустин би после
сваке Свете Литургије и парастоса за Епископа
Николаја говорио о њему и његовом делу називајући га увек Свети Владика. Чини ми се да су
ти помени и мене и друге, који су се осмелили да
дођу на њих, посебно надахњивали да истрајемо у
нашим богословским студијама, мада, у то време,
под најтежим условима.
Како је време одмицало, наша сазнања о животу и раду Светог Владике Николаја су расла и ми
смо се све више интересовали да пронађемо још
неку књигу или бар чланак или песму коју је он
писао. Било је то врло тешко, јер и онај ко је имао
нешто од њега, није смео показивати.
Богу хвала, данас је то све другачије!
Не бих хтео да говорим много из биографије
Светог Владике, јер је то мање више свима познато. Скоро сви знају да се родио у селу Лелићу код
Ваљева, на Туциндан, 5. јануара 1881. по новом
календару, близу манастира Ћелије где је крштен
и добио име Никола, а у којем је касније учио основну школу. Учитељ Михајло Ступаревић, видевши његову мудрост и способност наговорио је
оца Драгомира и мајку Катарину да га обавезно
пошаљу на даље школовање. Они су га уписали у
ваљевску гимназију која је била на гласу, али није
била потпуна, него је имала само шест разреда. Из
гимназије је отишао у Богословију у Београд и завршио је 1902. Кратко време је радио као учитељ
у Драчићу и Лесковицама код Ваљева. Потом се
отиснуо на Запад, где је у Швајцарској и Енглеској
остао од 1904. до 1909. године. Научио је језике и
вратио се са два доктората, једним из богословља
и другим из философије. Наставља наставнички
позив у богословији, и кад се разболео, заветује
се да ће се, ако оздрави, замонашити и служити
Српској Цркви, што је и учинио 1909. године, додавши своме имену слово „ј“ и тако постаје од
Николе – монах Николај. Мудар по природи и Божијем дару, а прочитавши раније скоро све класике, монах Николај проповеда и пише као нико
до тада. Једном је отац Јустин Поповић рекао:
„Српска душа је муцала док се није родио Николај да јој нађе израза“. Бива запажен у свим црквеним, националним и књижевним заједницама
и задивљује својом мудрошћу и знањем, а и познавањем српских и светских догађаја и збивања.
Митрополит српски Димитрије послао га је у Русију на Духовну академију у Петроград да се, како
је рекао, „оправослави“. И тамо је задивио својим
знањем и животом све професоре и студенте, па га
награђују да прође скоро целу Русију.
У току балканских ратова, а и касније, јеромонах Николај активно учествује у свим догађајима.
Свуда су запажене његове проповеди пуне јунаштва и патриотизма које почињу да уливају снагу
Србима и малој Србији на Голготи, да издржи у
неравној борби против освајача и окупатора. Није
ни чудо што је страдања српског народа и његово трпљење упоређивао са Голготом и голготским
крстом.
У најтежим данима по Србију, на коју је ударила моћна Аустругарска царевина, председник
српске владе Никола Пашић позива Николаја у
Ниш и шаље га у Енглеску и Америку да проповеда праведну ствар за Србију и њен мученички
народ, и да сузбија аустроугарску пропаганду. Кад
га је Николај упитао: „А шта да кажем?“, Пашић
му одговара: „Казаће ти се само“. Знао је мудри
Пашић да ће још мудрији Николај умети да штити
српску праведну борбу као онај који је уз Христа и
који ће, верујући у Његову божанску моћ, помоћи
да се олакша веома тешко стање Србије и њеног
народа.
Јеромонах Николај одмах затим полази за Енглеску, а одатле и за Америку, па се поново враћа
у Енглеску, где је непрекидно држао предавања и
беседе, и то свуда: у црквама, на универзитетима,
у биоскопским дворанама, по хотелима, колеџима,
приватним клубовима и кућама, објашњавајући са
колико тешкоћа Србија води праведну борбу против Аустроугарске, која је планирала да Србију
збрише са мапе света. И у таквим приликама овај
Божији човек и јеромонах успео је да отвори очи и
црквеним људима и политичарима и народу моћне
Британске империје и да их придобије за борбу на
српској страни. Од тих беседа и предавања Светог
Николаја Велимировића објављене су само неке
у књигама на енглеском језику, под насловима:
Душа Србије, Србија у светлости и мраку, Духовни препород Европе и Агонија Цркве.
Међу првим говорима и предавањима Николајевим била је тема о место Србије у људској
историји. Ово предавање је одмах објављено од
Одбора за проучавање интернационалних веза,
22
као свеска број један у тој серији. У овој књижици обрађене су теме: „Борба између надчовека и
свечовека“, затим „Пре и после битке на Косову“,
„Васкрсење понижених против гордих“, „Демократија и јунаштво у теорији и пракси“, „Велика
борба за велику идеју – то је све“ и „Увек истинита
према самој себи“. Ову књижицу Николај је посветио писцу и политичару Ситон Вотсону где је
написао: „Драги докторе Ситоне Вотсоне, у овим
најтрагичнијим и најузвишенијим данима у нашој
српској историји, ја посвећујем Вама ове речи које
се односе на мој народ велики у идеалима и велики у страдањима. Ово је моја захвалност Вама,
који нас волите зато што нас разумете, Лондон ,
Октобра 10. 1915. године.“ Ево још једног цитата: „Наш идеал није Надчовек, већ Свечовек. Син
Божији је означио овај идеал Својим речима и осветио га Својом крвљу у свету“. Затим, на другом
месту: „За четири стотине година у мраку ропства
српска историја је писана крвљу и сузама и надом.
Живели смо у султанској држави невидљиви према остатку света, као ватра под пепелом. Странци
кад су гледали – ако су уопште и гледали – видели
су само пепео, али не и ватру под пепелом“.
Под поднасловом „Демократија и хероизам“,
Епископ Николај цитира једног енглеског и једног
француског аутора који су у то време писали и говорили о Србима. Тако у предавању каже: „Др Дилон је рекао: Као феникс из пепела тако је Србија
устала из небића у биће, и постала одједном Пијемонт Јужних Словена и главни фактор у међународним догађајима “ Затим је цитирао француског аутора Мориса Бареа (Maurice Barres): „Срби,
сиромашни браниоци европске цивилизације кроз
много векова, ови јунаци у крпама и сандалама,
заслужују поштовање целога света“.
Дакле, јеромонах Николај говори о српским
страдањима. Колико су његове речи и његове
проповеди и предавања о страдању Срба дотакли
срца његових слушалаца види се и из тога што је
у Енглеској створен Српски помоћни фонд, чији
је покровитељ постала краљица лично, а председници су били Епископ лондонски и Бертам Кристијан (Bertram Christian), a секретар Ситон Вотсон
(Seton Watson). У то време најпознатије енглеске новине Тајмс издале су часопис штампан под
бројем три, од 27. априла 1915. године, са великим
насловом Историја рата и са сликом испод наслова
регента Александра у униформи. Часопис је цео
био посвећен Србима и њиховој борби у Првом
светском рату, са многим илустрацијама. Овде је
друга страница била посвећена многим апелима
за помоћ Србији. Највећи наслов је био „Србија
треба вашу помоћ“, а испод тога пише: прочитајте
телеграм од лејди Пеџет у којем се каже: „Услове
не вреди описивати. Да би се спасли животи важно је послати више медицинске и хируршке опреме. Све нам је нестало. Немогуће је решити ово
све док не примимо одмах помоћ“. Поред овога,
напомиње се шта је све Српски помоћни фонд већ
послао и шта треба даље да се пошаље. Упућивали су овде на кога треба слати прилоге у новцу, на
кога ћебад, јастуке и чаршафе, а на кога пакете.
Поменута лејди Пеџет је много помогла Србима,
заједно са многим добровољцима из Британије,
не само у току Првог светског рата, него и у току
Другог. Њена бројна одликовања данас висе на
зиду Дома Светог Епископа Николаја у Лондону.
Дала је да се направи на плочи Дражин лик, који
стоји на зиду цркве Светог Саве и на коме пише:
„Признање за храброст од лејди Пеџет“.
Те исте године јеромонах Николај се, августа
месеца, нашао и у Америци, у Чикагу, да држи
предавања и говоре где је за српску и југословенску ствар придобио Србе, Хрвате, па и Американце
свих професија, тако да су многи од њих дошли
на Солунски фронт да помогну Србији и савез-
23
ничким армијама да се ослободи Србија и створи
Југославија. Причао ми је мој парохијанин Миладин Новаковић, који је припадао четницима војводе Момчила Ђујића у Другом светском рату, да се
и његов отац, после боравка Николаја у Америци,
вратио и отишао, са још многима, као добровољац
на Солунски фронт. Није онда ни чудо што ће после рата началник енглеске армије изјавити: „Отац
Николај је био трећа армија“ за српску ствар.
Из Америке Николај се вратио и поново продужио да држи говоре и предавања по целој Енглеској. Тада ће почети да се штампају његови говори.
Издају се на енглеском и књиге које показују мудрост Николајеву, његово стрпљење и истрајност.
Требало би ми много времена да цитирам више
навода из његове књиге Душа Србије, па ћу цитирати само завршетак ове књиге: „Србија је сада
најсличнија гробљу, пуном тишине, костију и
хијена. Ипак, последњи акт велике трагедије није
смрт већ Васкрсење. Ја не верујем да ће Србија
заувек умрети. Али, ако се и то догоди, па иако на
кратко време, ја бих написао на светом гробу моје
мученичке земље најбољи епитаф: Овде почива
лојалан пријатељ Енглеске“.
Ето, тако је умео да говори Николај кога нам је
Бог дао у најтежим временима. Зато ће архиепископ кентеберијски Рандал Кантуар 1916. почети
свој предговор Николајевој књизи Србија у светлости и мраку следећим речима: „Присуство оца
Николаја Велимировића у Енглеској за последњих
неколико месеци донело је многим круговима, са
којим је он био у контакту, и нову поруку и нови
апел учвршћен личношћу и захвалношћу, која сија
све топлије и боље што га више знамо“. У говору
који је одржао у кентерберијској катедрали, а коме
је присутан и сам архиепископ кентерберијски,
Николај је рекао: „Ја ћу говорити не да бих вас
учио, него да бих вам захвалио. Ја морам да вам
захвалим у име српске нације и у своје име“. Николај у том говору каже како је Енглеска подарила
свету Шекспира, Милтона, Њутна, Хершела, Велингтона, Нелсона, кардинала Њумена и многе
друге. Он се захваљује и многим болничарима и
докторима који су помрли у Србији храбро спасавајући српске животе, па додаје „да ће Србија
радије заборавити себе него енглеске животе жртвоване у овим моментима катастрофе“.
Николај непрекидно прави сусрете са људима,
држи говоре и предавања и све је више оних чија
срца открављује за Србе и Србију. Неуморно радећи за добро српског народа, остао је у Енглеској
четири године, до 1919. године, када је изабран
за епископа жичког. Да поменем само нека његова предавања: „Енглеска и Србија“, „Србија за
крст и слободу“, „Душа Србије“, „Место Србије
у људској историји“, „Религија и националност
у Србији“, „Српска трагедија“, „Србија у миру“,
„Србија у оружју“... Једна од најчувенијих, бар за
24
мене, остала је његова беседа у катедрали Светог
Павла у Лондону, на Видовдан 1916. године, пред
више од десет хиљада присутних, где је чак био
присутан и краљ Ђорђе и крем енглеског друштва.
Због ограниченог времена цитираћу само почетак
и завршетак ове беседе. Он је своју беседу почео
речима: „Господо и пријатељи, дошао сам из Србије, из европске поноћи. Тамо, нигде ни зрачка
светлости! Сва је светлост побегла са земље на
Небо и једино нам одозго светли. Па, ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери
у скоро свануће дана... Захвалан сам лорду архи-
епископу кентерберијском, који ми је омогућио
да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916.
године, у овој прекрасној цркви Светог Павла,
пред Његовим Величанством краљем Ђорђем V
и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим“. Продужио је да говори пред хиљадама људи
и да своју беседу заврши речима: „На Видовдан
1389. године, српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник
хришћанске Европе, и дао живот за одбрану
хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање...
Где су? Изгинули, бранећи Европу... Сада је време
да Европа Србији врати тај дуг“.
Свако своје предавање пропратио је неким
примером, цитирајући неку пословицу или неку
песму. Много му је, свакако, помогло његово велико знање енглеске историје, књижевности, живота
и другог. Није му било тешко да придобија
људе за српску ствар, јер је увек говорио искрено и од срца. Без страха је износио грешке и наше и других, али је увек истицао и
оно што је било добро и корисно, а и Богу
угодно. Захваљујући највише њему, приличан број Срба је дошао на студије у Енглеску.
Међу првима били су касније врло познате
српске личности, као што су Иринеј Ђорђевић, Јован Стојановић, Јелисеј Андрић, Павле Јевтић и Јустин Поповић. Касније ће им се
придружити и многи други, чија имена због
времена и простора сада не бих помињао.
Извештај од 1920. године каже да су студије
и градиво организовали за њих Англиканско
и источно-православно удружење Цркава, уз
главну помоћ од англиканског свештеника Л.
Пулана и оца Николаја Велимировића. Дакле, са највећим поштовањем сви су се односили према јеромонаху Николају Велимировићу. Он је стекао многе пријатеље, како у
Енглеској, тако и у Америци. Ових година
изашла је на енглеском и српском и књига од
др Мјуријел Хепел, под називом Књига пријатељства, у којој она говори о Епископу Николају Велимировићу и англиканском епископу Џорџу Белу и њиховом пријатељству.
Садашњи англикански епископ Лондона
др Ричард Чартрес био је у посети Србији
и њеним светињама пре десетак година и
по повратку је основао Фонд Епископа Николаја и Џорџа Бела за помоћ студентима.
Он је говорио и у филму који је снимљен
о Епископу Николају захваљујући Српској
црквеној општини у Берлину. Архиепископ
кентерберијски др Роан Вилијамс 2001. године је
рекао: „Епископ Николај је, за неколико генерација британских англиканаца, био један од оних
неоспорних моралних и духовних величина који
су Западу посведочили нешто од дубине и изазова
православног света“.
25
Да наведем још неке исказе Енглеза, изостављајући Американце и њихове изјаве, јер говорим само о Николају као спони између Србије и
Енглеске. Новине Черч Тајмс 1920. пишу: „Током
четири ратне године, др Николај Велимировић је
собом, својом личношћу и својом поруком оставио снажан утисак на врло широк круг Енглеза,
тако да смо, када се вратио у Србију, осетили то
као истински губитак“. Исте 1920. године, проректор Лондонског универзитета Џ. А. Даглас је
рекао: „Тај аутор није само провокативни мислилац и личност која подстиче, већ има и веома ре-
дак дар практичне примене идеала“. Англикански
свештеник Фајнс Клинтон 1921. је рекао: „Утицај
који је оставио својом личношћу и заслугама, као
и делом које је извршио, проповедајући у многим
нашим катедралама и црквама, као и својим предавањима и списима, без преседана је за једног
православног свештеника у овој земљи“. Др Харолд Бакстон, англикански епископ за Гибралтар,
1940. године је рекао: „Знам др Николаја из времена рата, када је говорио у катедрали Светог Павла,
где га је слушало 10 или 20 хиљада људи. И данас
у Енглеској, а нарочито у Лондону, питају где је и
шта ради др Николај Велимировић. Он је био први
неангликанац коме је било дозвољено да беседи
у катедрали Светог Павла, и кад би данас дошао,
читав би Лондон похрлио да га чује. Већ поменути
епископ Чичестера Џорџ Бел каже: „Чудесан човек
– да! Велики патриота – да! Али, он је био и више
од тога. Он је био пророк Божји, не само Божје
милости, већ и Божјег суда“. И да ове исказе завршим са Ребеком Вест, једном од најпознатијих
писаца британских острва, чији је гроб недалеко
од Српског црквеног гробља у Бруквуду, где често
одем да се помолим. Ова велика жена писац рекла
је о владици Николају ово: „Најизузетније људско
биће које сам икада срела“.
Цитирајући ове британске великане, сматрам
за потребно да нагласим да је јеромонах, а потоњи Владика Николај донео са собом у Енглеску
и фрулу. Можда је и пре њега неко донео фрулу
у Лондон, али је нико није представио Енглезима као Николај, свирајући на њој у Хајд Парку и
после тога, почињући да говори о тешкоћама српског народа. Дошавши са фрулом у
Лондон, Николај ће касније постати
снажна труба српске праведне борбе
„За крст часни и слободу златну и за
славу имена српскога“.
И Други светски рат донео је бол и
тугу његовом српском народу и њему.
Немци су га одвели, заједно са патријархом Гаврилом (Дожићем), у злогласни логор Дахау.
По ослобођењу из логора, није
желео да се врати назад у Отаџбину,
којом је завладао безбожни режим,
али је опет из Енглеске, а потом из
Америке, помагао Србе и Србију, и
речју и делом. Док је већина српског
народа чезнула за њим и његовим делима, на нашу српску срамоту био је
проглашен од безбожног југословенског режима народним непријатељем.
Оставио је аманет, да када за то дође време, да
његови земни остаци буду враћени у Србију. Та
његова и наша жеља је испуњена на Светог Василија Острошког Чудотворца, 12. маја 1991. године, када су његове Свете мошти стигле из далеке
Америке у његов родни Лелић. Одслужена је и
Света патријарашка литургија уз присуство свих
слојева српског народа и друштва, где сам и ја, по
Промислу Божјем и благослову Светог Владике
Николаја, имао част да служим.
Књиге и дела Светог Владике Николаја Велимировића ушле су у скоро сваку српску кућу, а и
преводе се на све језике и постају све важније и
популарније и траженије.
И да завршим, ако је Владика Николај Велимировић, по речима оног Британца, за живота
био „трећа српска армија“, онда је сада као Светитељ у његовој вољеној Отаџбини српска свеармија, јер оно што може за народ и нацију да учини
један Светитељ, не може ни цела армија. Свети
Владико Николаје моли Бога за нас!
26
O jednom ~udnom pitawu : „[ta }e im Pri~e{}e ? “
Свети владика Николај о не-достојном причешћивању
О Светом владики Николају Жичком је исписано небројено много страница. Такође, велики број
његових писаних радова је сачуван и радо читан.
Мишљења о њима су различита, што и није неразумљиво када се у виду има ширина и дубина владикине мисли. Ипак, добронамерно и истинито се
од злонамерног и неистинитог лако распознаје. У
књизи Павела Тихомирова О крсту Светог владике Николаја нашу пажњу је привукла једна несвакидашња епизода из владикиног живота.
Место радње је неименована Црква у којој
је владика служио Свету Литургију. О времену
када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте
књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак
пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: „Нека достојни за
причешће приступе десно, а они који нису лево“
(Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд 2010, 58). Можемо
само претпоставити колико су сви присутни били
изненађени и збуњени овим питањем. Резултат
је био следећи: од неколико стотина људи, само
четворо је стало на десну страну. Сви остали су
заузели места са леве стране. Овде бисмо могли
да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне
стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном
показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: „Ето тако, сада
нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом
и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су
ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?“ (наведено дело, 59).
Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу
је овде било постављено срце човеково: да ли је
смирено или гордо. Ипак, владикино решење не
би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: „Не требају здрави лекара него болесни” (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк
18, 10- 14) нас упућује на
исти пут. Тај пут није пут
занемаривања подвига и
одбацивања побожности,
већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати
достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом
није награда за високе
домете у моралности, већ
дар којим се лечимо од
свих немоћи. Овде нема
места за осуђивање брата,
већ је то простор за сузе
над сопственом ништавношћу. Коначни одговор
ко ће бити на десној, а ко
на левој страни, донеће
Царство Небеско (Мт 25,
31-46).
Свештеник
Александар Р. Јевтић
парох у Шљивовици
27
WEGO[ SA KOJIM @IVIMO
Поводом 200 година од Његошевог рођења
„Историјски датуми и свечани јубилеји носе
у себи, поред лепих и корисних страна, и једну
опасност, а та је: да пружају прилику сваком од
нас да каже неко опште место које не казује ништа, да понови неку овешталу истину. И све ми се
чини да је чак и поводом великих људи и великих
јубилеја боље говорити о свагдањим, али живим
стварима наших ограничених животних искустава, јер нам оне често најбоље помажу да се примакнемо величини великих и суштини истине о
њима“, рекао је приликом неког сличног Његошевог јубилеја Иво Андрић. Заиста, шта ново рећи
о Петру II Петровићу Његошу. Називали су га
Дантеом и Милтоном српске књижевности због
његовог религиозног спева „Луча микрокозма“,
поредили га са великим Гетеом. Називан је револуционарним песником док је истовремено дао
изванредну љубавну лирику, косовским заветником и трагичним јунаком косовске мисли, а певао
је о најдубљим трагањима душе подједнако добро
као о палом Српском царству. Ко је био овај човек
који и данас зове к себи? Владар и владика постао је млад и неспреман, а водио је земљу и цркву
мудро и брижно као старац. Сматран је одувек и
противречним и Светим. Посвећени су му бројни есеји, научни скупови, предавања; писало се о
његовој епици, лирици, драми, религији, о њему
су говорили готово сви наши велики мислиоци,
проучаваоци књижевности и ствараоци, од Његошу блиских савременика попут Љубе Ненадовића
до нама савремених изучавалаца Његошевог дела.
Одредити се према Његошу, то је била и биће потврда сопственог идентитета и вредности. Оно
што мало ко изван књижевних кругова зна јесте
да му је посвећена студија велике српске књижевнице Исидоре Секулић „Његошу књига дубоке
оданости“ која „захваљујући“ тортури комунистичких власти и Милована Ђиласа није доживела
свој наставак, упућени кажу још вреднију, другу
књигу. Тако је Његош до сада живео и напунио ове
године две стотине година. „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“ (Г.в.). У предлогу за његову канонизацију назван је „ловћенски
тајновидац“ и то је његово најречитије одређење.
Његош је свакако онај који је видео и био кадар
видети највеће тајне, а бавити се, истовреме-
но, најобичнијим, свакодневним, чак баналним,
упутствима за уређење поверене му земље.
Повинујући се својој жељи да напишем нешто
о Његошу наишла сам на цитирану реченицу Ива
Андрића и она ми је отворила очи и навела на правац којим треба ићи. Није немогуће рећи нешто
ново о Његошевом делу, али оставимо то „бољима
и вишима“. Сматрам да је за наше време важно
рећи о Његошу оно што је живот и истина, а то
је наш лични сусрет и идентификација са њим. А
и то је некаква новина или речима Андрића могућност да се примакнемо величини тих о којима
пишемо. Мислим да се већина нас сусрела са Његошем још у данима раног детињства, у доба пре
школе. Реченица које смо сматрали пословицама
биле су заправо цитати „Горског вјенца“, „Луче“
или „Шћепана малог“. „Тврд је орах воћка чудно-
28
вата, не сломи га, а зубе поломи“ или „ Нек уљезе и
та` луда к нама, да нам кућу напуни смијеха“ биле
су реченице које су наше деде обилато користле
у свом говору, а које смо ми, мали, дуго осећали
као део народне мудрости и нешто тако природно.
И тако, мени, а мислим и другој деци, урезивале
су се Његошеве сентенције несвесно и на начине
како само деца могу да примају и прихватају вредности једног херојског етоса једне херојске средине о којој нисмо знали готово ништа. Када старији
изговоре: „Тајна чојку човек је највећа“, ја сам гле-
дала истовремено задивљено и бледо, као да све
знам и ништа не знам, што заправо и јесте тако
до дана данашњег. Тако смо прве Његошеве стихове слушали још у данима шале и смеха, у оном
безазленом добу од кога се памти само бескрајна
радост и лакоћа живота. Помислим док ово пишем
колико смо ми заправо срећни кад нам је, још као
деци, дато да живимо тако велике мисли. Касније
упознавање са Његошем кога се живо сећам била
је посета Ловћенском маузолеју у седмом разреду. Туристички водич који нас је дочекао била је
једна љубазна Црногорка, насмејана и млада. На
свом предивном дијалекту неуморно је причала и
већину ствари нисам запамтила, али неколико реченица ми се одмах урезало у памћење и оне су
гласиле отприлике овако: „ Када су његови перјаници упитали владику где жели да буде сахрањен,
он је показао на ово брдо. Зачуђено су га упитали:
- Владико, кад већ морамо да се мучимо да Вас
носимо, што да Вас не сахранимо на оно највише?- А Његош на то одговара: - Родиће
се бољи и виши, па њега сахраните на
више брдо.- Данас је ту ТВ пријемник.“
Кроз осмех завршила је ту своју причу наша домаћица, а у мени се, чини
ми се, од тад развијало промишљање о
Његошу, овом нашем народу и културним вредностима које гајимо. Била сам,
сећам се, разочарана и питала сам маму
зашто ту није сахрањен неко други, на
шта ми је она одговорила да се није
родио такав. Рекла је то да задовољи
моју знатижељу, али била је у праву, ма
колико да сам тада била тужна што је
ТВ пријемник тамо где треба да почива
неки „бољи и виши“ Црногорац од Његоша. Но, ни то није случајно.
Следећи сусрети са Његошем били
су школски, најпре онај епски из „Горског вијенца“, па потом целовитији на
Филолошком факултету, у одгонетању
тајни „Луче“, песама и „Лажног цара
Шћепана Малог“. Било је то доба када
је песник са Ловћена постајао део и
нашег мишљења и размишљања. Све
они што је упркос исцрпном бављењу
Његошевим делом остајало тајна или
недоречено било је повод за сопствено
промишљање, за испитивање сопствених доживљаја и живота са Његошем.
Као некада они стари које смо слушали
и ми смо почели да се користимо Његошевим речима у разним приликама, некада у шали, некада у збиљи, али свакако са великим поштовањем. Шта је то што нас привлачи код
Његоша, скоро 200 година од његовог стварања?
Мислим да је најбоље ту привлачност одгонетнуо још Станислав Винавер, називајући Његоша
песником „непомирљиве револуционарности“ и
„борбе до истраге“, „песником буне“ и „младалачког бунта“. Зато он и јесте радо читан у то доба
младости и радо прихваћен. Оно што је императив
29
Његошевог дела је дужност човекова да се буни
против неправде и да у себи осети ту божанску искру свог постојања, да је „твар Творца човек изабрана“. Зато је Његош близак у свако доба код сваког оног ко је спреман да истражује себе, да борбу
непрестану води најпре са собом, да сваког дана
ради на својој човечности и свом образу. То су императиви нашег постојања, а песник је ту да нам у
томе помогне. „Званије је свештено поете, глас је
његов неба влијаније“, каже се у „Лучи микрокоз-
ма“ и тај позив свој испунио је Његош као песник
и стваралац, никада не посумњавши у то дато му
оружје за борбу, у своју божанску искру. Зато што
је успео да буде дубоко човечан, а истовремено
дубоко моралан и Божији он је до те мере постао
народски да га доживљавамо као колектив, да кроз
његове речи говори читав један систем вредности,
хришћански и заветни. Отуда вероватно и потре-
ба да нешто напишем о Његошу, упркос знању да
ништа ново не могу рећи. Али баш зато ово и пишем као један интимни доживљај његовог живота
и дела, који је крунисан сазнањем да је датум који
је предложен за празновање Св. Петра II, 19. мај,
датум рођења моје кћерке. И тако, живи се живот,
заборави се на Његоша, бави се неким другим писцима, бави се неким другим мислима, удаљимо се
од „Горског вијенца“ и „Луче микрокозма“, али им
се исто тако ненадано вратимо или нам се Његош
врати у живот. Нема случајности и
нема празних година за тако великог
мислиоца. Он је увек ту негде, притајен, јер је најозбиљније укључен у
тајну свога народа, јер је Тајновидац.
Ове године сусрела су се два велика имена српске културе. Навршило
се 200 година од Његошевог рођења
и 120 година од рођења Црњансковог. Док је на велику радост јубилеј
Црњанског обележен изложбама и
предавањима на највишем нивоу, медијски веома добро пропраћен двама
телевизијским емисијама државне телевизије, чини ми се није довољно испраћен овај велики јубилеј Његошев.
Ако изузмемо труд СПЦ и појединих
локалних културних трудбеника није
се о Његошу говорило колико је он заслужио, посебно у медијском и јавном
простору, који је нажалост мерило
присутности. Да не сматарамо да он
припада црногорској књижевности,
па не желимо да га својатамо или се
замерамо дојучерашњој браћи? Да ли
смо се ми одрекли његовог система
вредности, па нам „борба непрестана“ делује ретроградно? Да ли је српски, хришћански народ престао да
верује у оно „нека буде што бити не
може“ и да ли без те вере рачуна на
свој опстанак? Андрић у свом есеју
„Његош као трагични јунак косовске мисли“ примећује да се Његош у
својим званичним препискама, белешкама, писмима и документима одређивао као чувар Лазаревог завета и пропалог српског царства,
а да су у „Горском вијенцу“ најчешће помињане
речи Косово и Бог. Да ли ми данас превише тргујемо обема овим речима, па нам Петар II Петровић
Његош више није довољно близак?
30
Вишња Костић, апсолвент Филолошког факултета
Освештанa новоподигнута црква у Љубићу код Чачка
VELIKA DUHOVNA SVE^ANOST
У недељу, 13. октобра 2013. године, Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј,
уз саслужење Епископа шумадијског Господина Јована, администратора Епархије жичке
и Преосвећеног Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Господина Теодосија,
извршио је освећење новоподигнутог храма Светог великомученика кнеза Лазара, изнад
Чачка, на брду Љубићу. У том чину и у служењу Свете Литургије учествовало је тридесет
пет свештеника и свештеномонаха, са студеничким архимандритом и седморицом ђакона, уз
велико присуство званица и верног народа из Чачка и из других крајева наше земље
Храм је подигнут на историјском месту на
којем се 1815. године одиграла битка између српских устаника, под вођством кнеза Милоша Обреновића, и Турака. У бици су се посебно истакли тобџија, војвода Танаско Рајић и Мелентије
Павловић, архимандрит манастира Враћевшница.
Иако малобројнији, Срби су довитљивошћу и сналажљивошћу, после два дана, ипак однели победу над боље опремљеном турском војском. Првог
дана боја, под нападима Турака, Танаско Рајић је
изгубио живот бранећи свој топ. Тај топ је у рукама других устаника који су имали Рајићев дух и
храброст, одиграо своју значајну улогу.
Српски народ се јуначки и часно борио „за
Крст Часни и слободу златну“ на Косову и тиме
Косово начинио спомеником за сва српска покољења. Црква на Љубићу
подсећа нас својом духовном наменом на Грачаницу, на Косово бојно
поље, на кнеза Лазара и
са њим страдале косовске
јунаке. Она происходи из
јунаштва Танаска Рајића,
архимандрита Мелентија
Павловића, Милоша Обреновића, из Лазаревог
примера борбе за своју
веру и слободу свог и других народа. У тој љубави,
у страдању и жртвоприношењу, највише се огледа истинска вредност једног народа.
Овим новоподигнутим
и освећеним храмом на
Љубићу, Чачак и његова
околина скинули су са себе вековни дуг својим устаничким прецима. Захвалност за подизање овог
храма најпре припада блаженопочившем Епископу жичком Хризостому Столићу, који је одредио
место и дао благослов да се црква ту подигне.
Владика Хризостом је имао велику улогу у обнови и оживљавању старих цркава и манастира који
су били запуштени. Обновио је монашки живот
у многим манастирима (Стара Павлица, црква у
Придворици, манастир Јежевица код Чачка, а стари манастир Рујан из темеља је подигао на новој
локацији и одредио за место свог земног почивалишта). Захваљујући залагању Владике Хризостома угледна Жичка епархија добила је Епископски
двор, подигнут по литургичким прописима.
31
За подизање цркве у Љубићу, за вођење и организизовање радова, са црквене стране, највећа
захвалност припада парохијском свештенику оцу
Милораду Милидрагу, који се много трудио и залагао на том часном послу, да храм буде изграђен
у рекордном року. Велика захвалност припада и
архитекти, професору Предрагу Пеђи Ристићу
из Београда, који је пројектовао, како овај, тако и
многе друге најлепше храмове новијег црквеног
градитељства. Храм је великим својим делом осликан фрескама, а захвалност и признање за то
припада Горану Јовићу, уметнику и фрескописцу,
који је својом љубављу и уметничком даровитошћу успешно осликао живопис у великом делу
храма.
Највећа захвалност припада ктиторима, добротворима и приложницима, награђеним од стране цркве, епископа и епархије (додељено је 80
грамата), као и другим приложницима и дародавцима, којих је било преко две хиљаде.
Црква и њени пастири моле се Богу да све ктиторе
и приложнике овог светог храма Господ Бог награди
најлепшим својим даровима: здрављем, миром, слогом и љубављу. Свештеника Милорада Милидрага у
знак захвалности за изградњу овог храма, благословом
свога Епископа Господина Јована, одликовао је Његова Светост Патријарх српски протојерејским чином.
Свим сарадницима и свима који су помагали новом
проти у дочеку Патријарха и у припремању трпезе љубави, у културно-уметничком програму, у припремању
храма за освећење, у постављању бине, у уређењу црквене порте и у многим другим активностима у овој
свечаности, припада захвалност и признање.
Уз звуке звона, Патријарх српски Господин Иринеј
испраћен је од мноштва верног народа и од великог
броја деце и омладине на пут за Косово и Метохију, у
манастир Пећку Патријаршију, где је служио на празник Покрова Пресвете Богородице.
Архимандрит Јован Радосављевић
NOVI HRAM - DUHOVNO [email protected]
PROTIV SVAKOG ZLA
Беседа Господина Иринеја, Патријарха српског, приликом освећења
новоподигнутог храма у Љубићу
Браћо и сестре, нека је благословен данашњи
дан, дан када нас је Господ овако дивно и бројно сабрао на овом светом месту да бисмо измолили благодат Духа Светога да благослови овај
нови наш храм, нову духовну звезду над нашим
небом, небом Православним. Нека је благословен
дан када смо се сви заједнички обратили Богу с
молитвом да нам пошаље благодат Духа Светога да овај дома, ова грађевина од данас буде дом
Божији, дом молитвени, дом у коме ће се народ
српски, православни, сабирати и скупљати и Богу
молити у дане благостања и радости, да Богу благодари на ономе што од Бога прима. Браћо и сестре, све нам је дар Божији, и ова земља коју обрађујемо, ваздух који удишемо, воду коју пијемо,
и све остало дар нам је Божији. Ништа то нисмо
донели са собом, то нас је сачекало овде. И то,
онда када Господу буде угодно, остављамо и одлазимо пред Лице Божије, да покажемо како смо
те дарове Божије користили и да ли смо их добро и исправно користили. Зато кажем, на свему
и у свему, треба увек Господу благодарити. Нека
је благословен данашњи дан, када нас је Господ
овако лепо сабрао на молитви као народ свој. Верујем да се данашњем нашем сабрању радују сви
наши свети угодници, почевши од Светога Симеона Мироточивог, некада славнога Немање, преко
сина његовог Светога Саве, па преко свих светих
Немањића и других светих из рода нашега, који су
нас, народ свој, водили. Себе су најпре привели, а
затим су привели и народ свој Господу Христу и
Цркви Његовој.
Када се велики старозаветни пророк и Боговидац Мојсеј приближавао на гору Хорив, где је
видео једну чудесну појаву да купина гори и не
сагорева, стао је и замислио се над том чудесном
појавом. Али је чуо речи: „Изуј обућу своју, јер
место где стојиш, Света је земља“. Ако је Мојсеј
чуо те речи, браћо и сестре, тамо где је купина горела и није сагоревала, и ми сви треба да чујемо
ту реч Божију и да данас сви који смо се сабрали
овде, скинемо обућу своју, јер ово место где стоји-
32
мо, где је овај храм подигнут, јесте света земља,
обливена крвљу српских устаника у Другом српском устанку. Овде је био негде близу шанац Танаска Рајића, са којег је тукао непријатеље и бранио град и народ свој. Ту је и завршио свој живот,
не хтевши да остави топ којим је руковао. Тако је
положио живот свој и крв своју, али не само он.
Стотине и стотине је овде страдало и пролило
крв у време ослобођења нашега народа од Турака. Зато, ако је је игде приличило да се подигне
храм, то је приличило на овом светом месту. И
зато, помолимо се жртвама које су овде страдале,
крвљу својом обагрили ову свету земљу и учинили је, од тада до данас, за свагда да буде света
земља. И нека је благословена одлука оних који
су одлучивали да овде подигну храм. Овде му је
место. Топове Танаска Рајића замениће овај дивни
и предивни храм. Танаско Рајић је пуцао на непријатеље рода нашега, а овај храм из духовних
топова, благодаћу Божијом, треба да пуца, на оног
још жешћег и опаснијег непријатеља нашег Сатану, на онога који зло жели и зло чини. Да га благодаћу храма и Духа Светога далеко тера од нас,
да нас ослободи његових руку и његовога утицаја.
Зато ће овај храм заменити топове Танаска Рајића
и он ће бити духовно оружје с којим ћемо се борити против сваког зла, али пре свега оног које је
у нама. То је највеће зло. Победивши зло у нама,
треба да се боримо и водимо борбу против зла око
нас и у читавоме роду нашем.
На велику радост народа нашега, браћо и сестре, подигнут је, и ево данас освећен, овај дивни
храм. Украс наше земље, свете земље Немањићке и њихових потомака. Подигнут је храм у славу
Божију и у славу великог кнеза Косовског, Светог
великомученика кнеза Лазара, који је као и Танаско Рајић, а на кога се овај и угледао, положио
живот свој и крв своју, на оно најсветије парче
наше земље, које данас Косовом и Метохијом зовемо; и не само он, већ хиљаде и хиљаде светих
ратника, бранећи слободу, тај највећи дар Божији,
бранећи земљу своју и светиње своје, положили
су своје животе на славном Косову и Метохији.
Тамо, где је сва земља окићена светим храмовима
и светим манастирима. Када нас странци питају
зашто смо ми толико везани за Косово и Метохију,
не разумеју они шта је то светиња једнога народа. Оно што је Јерусалим као свети
град и Палестина као света земља
за изабрани, некада изабрани народ
јеврејски, то је за нас Косово и Метохија. Зато смо дужни и позвани
да се боримо свим средствима да је
сачувамо и одбранимо и да, ако треба, и животе своје положимо. Не би
били први, само би се угледали на
предходнике наше који су без резерве и са радошћу полагали животе своје. То смо и ми дужни да свим
расположивим средствима чинимо,
надајући се, пре свега, у помоћ Божију, уздајући се у свете који данас
украшавају ту земљу, у свету Пећку патријаршију где почивају свети
патријарси, архиепископи, епископи
и многи свети житељи тога манастира; у свете Дечане, где нам и данас почива Свети краљ Стефан
Дечански. У њих се уздамо. У Светог кнеза Лазара, да ће нам помоћи да сачувамо и одбранимо
свету косовскометохијску земљу.
Ево, браћо и сестре, у овом времену које није
много блиско нама, нашим идеалима, у којем има
много криза и много невоља, у том времену, ево,
Богу хвала, украсисмо ове просторе, ову земљу
српску новим храмом – новом жицом духовном,
којом смо себе повезали са Небом, са вечним идеалима Божанским, са Истином Божанском и Правдом Његовом. Заиста је то велика радост! Велика
радост је и на небу и на земљи. Радује се Свети
краљ Милутин! То је, иначе, велики српски ктитор, који је владао преко четрдесет година и који
је дао завет да колико година буде владао да ће толико храмова подигнути – и Свети Милутин подигао је четрдесет храмова. И ево, по угледу на
њега и многе наше задужбинаре и светиње које су
подизали, у наше време, браћо и сестре, ви Љубичани, град Чачак, а верујем да је било помоћника и
шире, подигосте и украсисте ове просторе лепим
33
и дивним храмом посвећен Светом кнезу Лазару.
Нема већег украса од храма који се подиже у једноме месту. Подигнут је у тешко време – а и све
наше светиње су подизане у времена тешка. Од-
вајао је народ од уста својих и потреба својих да
храм подигне. Када је подигнута црква у Призрену, данашња Саборна црква – која је недавно потпуно уништена, но Богу хвала, сада је обновљена – у њој се налазио један крст, на коме пише:
дар српске сиротиње. Дакле, и просјаци, када су
видели како народ даје да се та црква у то тешко
турско време подигне, и они су од онога што су
примали, купили и поклонили цркви крст. Многе
ствари и предмети које су поклонили у том времену су нестали, али тај крст и данас постоји, на
славу Божију, на радост тих просјака, који су поклонили крст храму који се подизао. И заиста, зато
наши храмови и одолевају Сцилама и Харибдама
овога света, разним непријатељима. Опстају јер
их је подизао народ не од сувишка, него од онога
што је њему припадало – то је уступао храмовима, црквама и манастирима. Зато је и наша земља
– света земља, зато је наш народ – свети народ.
Ми смо сви позвани, браћо и сестре, да следујемо
тим примерима, примерима вере, примерима жртве, примерима трпљења и стрпљења. И да чекамо
помоћ Божију. Истина, преко људи и Бог делује!
Треба да чинимо оно што можемо и треба да чинимо, а оно што не можемо, Богу да препустимо.
Има Неко ко може да чини, ако ми не можемо –
али под једним условом: да имамо довољно вере
у Онога коме поверавамо себе и своје проблеме.
Знамо да српски народ пролази кроз тешко време, али ипак, умео је и знао је на Кога треба да се
ослони, и благодарећи томе и јесмо данас овде где
јесмо. Да нам није било помоћи Божије и Цркве
наше, која нас је водила у време када није било
ни цара, ни краља, ни велможе, него се Црква са
народом својим Богу обраћала, од Бога помоћ и
тражила, не би били доведени до ових времена.
Тешких, истина, али ако будемо, браћо и сестре,
имали веру, наду и љубав, али не веру ма какву –
веровало се некада и у Хитлера, да не помињем
друге личности – то није вера. Вера је када се верује у Онога који нас је послао у овај свет, у Онога
који нам је омогућио да живимо овде и који нам
све дарује. Њему да верујемо, Господу нашем,
Спаситељу Христу и Цркви нашој, у којој је увек
присутан Он, Спаситељ наш. И делује у Цркви
својој, и кроз сваког оног који Га носе у срцима
својим.
Ево, браћо и сестре, данас осветисмо Богу на
славу, а вама и свима нама на радост и срећу овај
Свети храм. Шта ће нам он поручити? Оно што
је Црква увек чинила, па ћемо и ми данас рећи
деци својој духовној - децо, држите веру у Господа Христа, веру у Мајку Божију, веру у Цркву
своју. Та нада и та вера никада нас нису изневерили – и у најтежим приликама се показала сила и
благодатна моћ Божија. Зато, чувајмо веру, праву
веру, јеванђелску веру, ону веру коју су апостоли
проповедали, свети мученици потврђивали својом
крвљу и својим животом, а свети преподобни оци
наши, благодаћу све доказивали, чувајмо истинитост те вере, да је држимо по угледу на највећег из
нашега рода. И неће нас та вера преварити. Неће
нас одвести на пут без повратка.
У нашем народу постоји сујеверје, кривоверје
и безверје. Све то у основи има веру, али права
је само она вера која нам је Христом откривена,
Светим Савом потврђена и светом Црквом посведочена. Ту веру да држимо! Чувајмо, браћо и сестре, јединство – јединство духа, јединство мисли,
свега онога што нас уједињује у добру; јединство
породице, јединство и поверење родитеља према
деци и деце према родитељима, јединство у про-
34
свети духовној. То је оно што нама данас треба и
са чим једино можемо да се одупремо силама нашега времена. А велике су то негативне силе које
желе да нам ишчупају веру отаца наших и да нас
доведу до просјачког штапа. И не само то, дакле,
него хоће да нам ишчупају нашу Истину којом
живимо толико векова, која је потврђена сведоцима истинитим. Ту Истину хоће да нам замене.
Чувајмо, браћо и сестре, то духовно благо, највеће
благо у животу свакога човека и сваког народа.
Без тога блага смо слаби, без тога блага смо као
онај мали пламичак свеће који ветар њише лево
и десно. А са тим благом у души и срцу ми смо
моћни и силни и можемо да поновимо речи апостола Павла: „Све могу у Христу Исусу, који ми
моћ даје“. Да, браћо и сестре, све можемо Богом
нашим, Спаситељем нашим, Црквом нашом и вером нашом – ако је истинита вера у нама, али не
само вера на језику - ја сам Православац, ја сам
Хришћанин - него и животом по вери. Наша вера
није философија, наша вера је живот. Речи наше
вере су су спасоносне, оне су Дух и Живот. Дакле,
и језиком својим да сведочимо, али да сведочимо
и животом својим. У чему је тајна успеха апостола у оном тешком времену, када су проповедали
Јеванђеље? У томе што су живели онако како су
проповедали. Живели су онако како су другима
говорили. У томе је народ римски видео Истину
коју су проповедали апостоли, па се Хришћанство
брзо проширило у свету римском и читавоме свету тадашњем.
Овај Свети храм, који смо данас осветили,
јесте ваш допринос, ваш прилог једном великом
историјском догађају, великом датуму из историје Цркве Христове који је познат као Милански едикт. А шта је то? То је један закон царски,
Светога цара Константина, нашег земљака, рођенога у Нишу. Зато се ове године слави та велика
прослава, седамнаест векова Миланскога едикта,
прослављена баш у Нишу, тамо где је рођен Свети
цар Константин, а у знак захвалности том првом
великом хришћанском цару, који је после три стотине година укинуо страшно гоњење Хришћана,
када се крв лила потоцима. Тада је, на пример, у
Никомидији, у великом граду на Истоку, на Божић
303. или 304. године, убијено 12 000 душа. То се
десило само у току једнога дана, а само гоњење
је трајало три века. Када су гонитељи мислили
да је крај Хришћанству, да се нико од хришћана
неће жив извући, тада је Господ учинио чудо,
наиме, појавио се на историјској сцени цар
Константин, који није био Хришћанин, али га
је родила Хришћанка мајка, која је као мајка
уливала сину своме истине вере Хришћанске,
вере Православне. Он тада формално није био
Хришћанин, али је срцем био Хришћанин,
исто као и отац његов. Тада нису били крштени и то су учинили тек пред крај живота. И
кад су неки мислили да је крај Хришћанству,
Господ чини чудо, појављује се Константин
Велики и даје проглас, закон, Едикт свој, да
Хришћанство признаје и изједначује са другим верама. То је значило један преокрет у
историји, не само у Римској империји, него и
у читавом свету. Хришћанству су отворена врата,
Истина може да се проповеда свугде у свету, не
само у Римској империји, него и ван Римске империје. И Хришћанство је поставило темеље култури, која се данас назива европском и евро-америчком културом. То је Хришћанска култура. Тешко
је замислити какав би свет данас изгледао да није
било цара Константина и да није било слободе
Хришћанства, да се слободно проповеда Истина,
једина спасоносна Истина Пута и Живота. Ето, тај
догађај смо обележили ове године у граду Нишу.
И у Нишу, и у Подгорици, и овде су изграђена три
нова храма као спомен том јубилеју, том празнику кога и данас славимо. Зато, будите поносни и
ви што сте том великом празнику и догађају, ево,
приложили и изградили нови храм, посвећен нашем кнезу, Светом кнезу Лазару.
Нека је слава и хвала свима који су помогли
колико су могли својим прилозима, својим радом
и својим доприносима. А они који то нису могли
учинити, они су помогли тако што су се молили
Богу да се овај храм заврши и да данас у вашем
присуству, браћо и сестре буде освећен. Мислим
да је ово један од највећих скупова у последње
време, можда и у дужем времену, са оволиким народом сабраном на овом светом месту. Докле буде
оваквих скупова и оваквих дела подизања храмо-
35
ва и освећења и других светих благодатних чинова, постојаћемо, ма колико нас мрзели. Господ је
тај који даје свима снагу, који води народе и који
историју руководи. Неће нас Господ оставити, али
под једним јединим условом – да ми њега не оставимо.
Понављам, чувајмо веру своју, децу своју васпитавајмо и учимо их вери Православној. Не за-
боравите, родитељи, да је то највећи дар и највеће
богатство које можете оставити својој деци ако им
дате правилно свето хришћанско васпитање. Узмите само штампу данашњу, медије и остало. Где год отворите – овај убио онога,
онај осакатио онога, овај опљачкао овога,
онај се осветио овоме... Свеприсутност
зла последица је наше удаљености од
Бога и од своје Цркве. То ми, мало старији, знамо, да је тако нешто било ретко
у време наше младости, а камоли пре сто,
двеста година када се живело животом
хришћанским, када је сваки дом имао молитвени кутак у своме дому, где се налазила икона и кандило, где се свако вече
породица Богу молила. Таквих злочина,
таквих недела, тада није било. А данас
рачунамо да живимо у једном напредном
времену – напредном у неким стварима, али у другим страховито назадујемо. Та назадност прети да
озбиљно угрози живот народа, живот човека. Зато,
Господу се обратимо, Цркви својој се обраћајмо,
славу своју не заборављајмо. Али када кажем слава, није слава, браћо и сестре, да сазовете своје
пријатеље, па да се добро нахраните, а да се не помене име свога Светитеља. Слава је – да породица
прочита Житије Светитеља кога слави и да се угледа на његово свето житије. То је слава! То само
ми Срби имамо, што значи да је сваки наш дом,
свака наша породица – мала црква, како то вели
апостол Павле. Ту малу цркву да негујемо, драга
браћо и сестре! Ако је будемо неговали, онда ћемо
лако градити заједничке цркве, заједничке домове
Божије.
Нека је благословен данашњи дан, драга браћо
и сестре, да сте благословени и ви Љубичани и Чачани и из они из околине. На овом дивном месту
осећамо се као да се налазимо на Гори Блаженства
или на Тавору или на некој великој светој земљи.
Тако се данас сви ми осећамо, јер ово заиста јесте
света земља, као што рекох, крвљу натопљена. И
крунисана је новим дивним светим храмом. Нека
Господ увек буде са нама, нека нам Он буде онај
који нас води Путем Својим, јер другога пута и
нема. Само је Господ Христос рекао у историји
рода људскога „Ја сам Пут и Истина и Живот“.
Нико се није усудио да понови те речи. А Он заиста
јесте и Пут и Истина и Живот. Немамо потребе да
тражимо нове и друге путеве. Они су пропућени и
Господ нас води Својим путем. А ми да чувамо тај
Пут и да за Њим идемо. Нека је, још једанпут, благословен данашњи дан! И благослов Божији нека
је на вама, народу нашем, народу хришћанском и
на свом народу Божијем, који носи лик и који је
слика и прилика Божија. Будите благословени от
ниње и до вијека. Амин.
36
SVETI BESREBRENICI I ^UDOTVORCI
KOZMA I DAMJAN U ^A^KU
„Свети бесребреници и чудотворци,
Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше,
на дар сте добили, на дар и дајите.“
/Тропар, гл. 8./
Благословом Божијим, у недeљу 24/13. новембра
2013. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, храм Светог Вазнесења Господњег и град
Чачак, походиле су мошти Светих бесребреника Козме и Дамјана, које се чувају у ман. Сопоћани. Милошћу Божијом, благословом Епископа шумадијског
и администратора жичког г. Јована и Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Теодосија,
трудољубљем свештенства нашег храма, мошти су у
15 часова стигле на Градски трг у пратњи двојице монаха из ман. Сопоћана. Они су предали кивот са моштима архимандриту Тимотеју вазнесењском одакле
је кренула литија централном градском улицом пут
нашег Светог храма. Мошти су свечано дочекали локални свештеници и свештеномонаси уз присуство
мноштва монаштва наше цркве и бројног верног народа. Својим појањем литију су увеличали и хористи
Вазнесењског хора.
Светиња са моштима Светих бесребреника Козме
и Дамјана почивала је у нашем храму седам дана, где
је свештенство храма даноноћно стражарило поред
кивота и читало молитве за многе поклонике који су
са разних страна наше земље пристизали на благослов. Света Литургија служена је сваког дана, као и
Молебни канон и Акатист Светима. У четвртак, 28/15.
новембра на празник Светог Ап. Матеја свештенство
храма служило је Свету тајну јелеоосвећења где је
помазано стотине болесника којима је исцелење неопходно. Истог дана увече служен је и молебан за
бездетне супружнике (преко 100 брачних парова је
присуствовало молебну) које Господ још није благословио породом. Надамо се у благослов Светих Врача
да ће се молитвама њиховим родити многа деца.
Велики благослов за нас био је и у петак 29/16. новембра, када је наш храм посетио епикоп Јован, служивши акатист Светим бесребреницима Козми и Дамјану и поклонивши се Светитељима, молећи се
за све нас. Владика Јован нас је све утешио веома
надахнутом беседом у којој нам је говорио о благодати Духа Светога, животу у Цркви и исцељењима пројављеним над чудесним моштима Светих
Врача, али и других Светих које је Бог прославио и сачувао нетљенима до дана данашњег, остављајући нам утеху да им приступамо у невољи и
искушењима. За ових неколико дана, моштима се
поклонило преко 30 000 људи верног народа.
У суботу 30/17. новембра 2013. године, на празник Светог Григорија Неокесаријског чудотворца,
јером. Зосима из ман. Сопоћана са свештенством
храма служио је Свету Литургију, а потом молебан Светим Врачима, и у пратњи свештеника
Ивана Пауновића и Марка Мирковића, кивот са
светињом моштију Светих бесребреника Козме и Дамјана молитвено вратио у ман. Сопоћане да и даље
пројављују благодат Божију и исцељују немоћне.
Овом приликом захваљујемо се Богу Сведржитељу на милости што нас је удостојио да се поклонимо овим дивним Светитељима, а благодаримо и
нашем епископу Г. Г. Јовану и епископу Г. Теодосију
на благослову, као и игуману Теоктисту сопоћанском
на љубави да Светиња моштију ово кратко време почива у нашем храму и граду, у нади да ћемо и убудуће
бити удостојени тог благослова.
37
„Благодат исцељења примивши,
здравље дајете онима који су болесни,
чудотворци Козмо и Дамјане, лекари преславни,
вашом посетом победисте демонске подвале,
свет исцељујући чудесима“. /Кондак, гл. 2./
Презвитер Владе Г. Капларевић
SVETI SAVA
Текст је написан поводом Светосавске приредбе 2013. године,
у Економској школи у Чачку
Не могу а да се не запитам, шта ли Сава мисли о нама? Како ли гледа на ова времена? Да ли смо
успели да оправдамо његову жртву и да ли смо применили све оно о чему је зборила његова племенита
душа? Превише је тужних лица и неуких људи око нас. Превише је чемера и јада, као да смо заборавили
чему нас је то Сава учио!
Учио нас је да волимо Бога и да волим терет тог Часног крста на својим леђима. Учио нас је да волимо друге, више него себе. Учио нас је да рукама стварамо будућност, а срцем осећамо своја блага. Учио
нас је да не постоји несрећа, већ само вечити мир крај јединог нам Творца. Учио нас је како да претворимо неплодну земљу у рајске вртове. Говорио је он на сав глас, говорио је све док је у њему имало
наде да ћемо једног дана научити и разумети. Питам вас, да ли смо ми ишта научили? Бојим се да још
увек нисмо. Узалуд нам Сава показује како Бог има савршени план за свакога од нас. Узалуд нам Сава
нуди Царство Небеско. Ми окрећемо главу и заборављамо да је живот дар. Због тога и због многих других разлога, ја вас преклињем да будемо бољи. Заборавимо на све своје
изговоре и сетимо се Саве. Сетимо
га се и неког другог датума, не само
на овај дан. Сетимо се свих његових
прича, које је вешто сачувао у свом
погледу. Онда ћемо се сетити због
чега постојимо и због чега верујемо.
Видећемо неописиву лепоту љубави према Богу и према другима. Као
што је то Сава видео много пре нас.
Тек тада, неко ће отворити врата.
Неко ће видети да у нама још увек
има наде. Неко ће поверовати да смо
заиста постојали и да смо знали да
говоримо јаче од осталих. Ако смо
спремни да наша дела буду цењена
тек у будућности и ако смо спремни
да наши потомци буду поносни на
нас, онда има спаса.
Онда ће Сава чути наш смех и
осетити радост нашу. Исто колико
смо и ми осетили љубав његову, када
је служио свима нама. Бићемо заувек
обележени његовим ликом. Ликом
великог човека из прошлости, који
ће наставити да живи кроз будућа
времена. Као учитељ, који је свима
показивао прави пут. Због тога научимо нешто! Све док нам лица вео
туге крије, неће то бити Савина победа. Ни моја. Ни ваша. Верујте, ничија није!
Јована Јањић IV/1
38
PRAZNIK SVETE EKATERINE U ATENICI
У суботу, 7. децембра 2013. године, када Црква
Христова слави Свету великомученицу Екатерину, у чачанском насељу Атеница, у храму Свете
Марине – Огњене Марије, Светој Литургији је
присуствовало и на њој се причестило 50 ученика Економске школе у Чачку. Сви ученици су
полазници верске наставе и дошли су у пратњи
професорке информатике Зорице Максимовић
и вероучитеља. Излети, поклоничка путовања,
учествовање у богослужбеном животу чачанских
храмова, прослава Светог Саве, саставни су део
наставе веронауке у Економској школи у Чачку, а
свему се потпун смисао даје учествовањем у Све-
тој Тајни Причешћа. Захваљујемо оцу Богдану
Митровићу, пароху атеничком, на гостопримству
и послужењу, које нам је после Свете Литургије
припремљено.
Милош З. Јелић, вероучитељ
39
КАНОНСКЕ ПОСЕТЕ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА
ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ ГОСПОДИНА ЈОВАНА У ЖИЧКОЈ ЕПАРХИЈИ
(ОД 13/26. ДЕЦЕМБРА 2012. ГОДИНЕ ДО 11/24. МАРТА 2013. ГОДИНЕ1)
13/26. децембар (Свети мученик Евстатије, свети свештеномученик Гаврил, Патријарх српски)
Свету Архијерејску Литургију Епископ Јован
је служио у Манастиру Рујан, а у наставку деветодневни парастос новопрестављеном епископу
жичком Хризостому и мали помен на његовом
гробу.
17/30. децембар (Недеља 30. по Духовима Св.
Праотаца; Св. пророк Данило; Св. преп. муч. ђакон Авакум и игуман Пајсије - Материце)
Свету Архијерејску Литургију Епископ је служио у манастиру Трнави код Чачка, на којој је
пререзан колач у част светих мученика игумана
трнавског Пајсија и сабрата му ђакона Авакума.
Епископ је у поподневним часовима посетио и оближњи манастир Јежевицу.
31. децембар/13. јануар (Недеља 32. по Духовима – Богоотаца – пред Богојављење; Преподобна
Меланија; Св. Доситеј Загребачки Исповедник;
Оданије Рождества)
Епископ је служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Краљеву.
13/26. јануар (Св. мученици Ермил и Стратоник; Оданије Богојављења)
Владика Јован служио је Свету Архијерејску
Литургију уз саслужење Епископа крушевачког
Г. Давида у манастиру Рујан на којој је у чин ђакона рукоположен Момчило Славковић из села
Рти код Гуче. У наставку је служен четрдесетодневни парастос блаженопочившем Епископу
Хризостому.
21. јануар/3. фебруар (Недеља 35. по Духовима;
Преподобни Максим Исповедник; Св. мученик
Неофит)
1. Пошто Жички благовесник није излазио дуги временски период, а и због недостатка простора у овом броју,
који је добрим делом посвећен годишњици упокојења
блаженопочившег Епископа жичког г. Хризостома,
канонске посете Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора жичког г. Јована од
11/24. марта па надаље, ће бити објављене у следећем,
васкршњем броју Жичког благовесника. Молимо читаоце да уваже ову примедбу уредништва.
Владика је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Ахилија у Ариљу. У поподневним часовима Преосвештени Владика посетио
је храм Светог цара Константина и царице Јелене
у Ивањици, а затим и манастир Клисуру.
22. јануар/4. фебруар (Свети апостол Тимотеј;
Преподобномученик Анастасије)
Епископ је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Жичи, а у наставку парастос
блаженопочившем Епископу Стефану, поводом
десетогодишњице од његовог упокојења. На светој Литургији у чин протосинђела произведен је
јеромонах Јаков (Лазовић), свештенослужитељ у
манастиру Жичи.
Одслуживши призив Светога Духа у цркви Свете Тројице у Краљеву, Епископ је извршио заклетву нових чланова Епархијског Савета. Након овога је и одржана годишња седница Савета.
27. јануар/9. фебруар (Пренос моштију светог
Јована Златоуста)
Епископ Јован обавио је Чин малог освећења
храма и служио Свету Архијерејску Литургију у
манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури. На светој Литургији је у чин архимандрита
произвео игумана Тимотеја (Миливојевића), настојатеља манастира Вазнесења.
29. јануар/11. фебруар (Пренос моштију светог
Игњатија Богоносца)
Свету Архијерејску Литургију Владика је служио у Манастиру Враћевшница код Горњег Милановца. У току дана посетио је цркву у изградњи
у селу Доња Врбава, а потом се састао и са свештенством таковског намесништва у Горњем Милановцу.
30. јануар/12. фебруар (Света Три Јерарха)
Епископ је на дан храмовне славе служио Свету Архијерејску Литургију у Пожеги, на којој је
рукоположио у чин ђакона Мирка Крупниковића
из Ариља. У току дана Владика је посетио и храм
Светог Георгија у Ужицу, где је крстио Јану Стјепановић, кћерку ђакона Александра и његове супруге Љиљане.
40
3./16. фебруар (Свети Симеон и Ана; свети Јаков, Архиепископ српски)
Свету Архијерејску Литургију Владика је служио у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку. Пре Свете Литургије Епископ је освештао
мозаик Вазнесења Господњег изнад улаза у храм,
а у току Свете Литургије је у чин јерођакона рукоположио монаха Стефана (Чкоњевића), сабрата
манастира Згодачице код Краљева.
7/20. фебруар (Свети Партеније Лампсакијски)
Владика је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Згодачици код Краљева, у току
које је у чин јеромонаха рукоположен јерођакон
Стефан (Чкоњевић), сабрат поменутог манастира.
9/22. фебруар (Свети мученик Никифор; Оданије Сретења)
Епископ Јован је саслуживао на Светој Архијерејској Литургији Његовој Светости Патријарху
српском Господину Иринеју у Овчарско-кабларском манастиру Јовању. У наставку је одслужен
годишњи парастос монахињи Харитини, сестри
Његове Светости.
13/26. фебруар (Преподобни Симеон Мироточиви)
Владика је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Студеници. На гробу Светог
Симеона Мироточивог, Преосвештени Владика
је пререзао славски колач. На Светој Литургији
у чин јерођакона рукоположен је монах Јелисеј
(Вујовић), сабрат манастира Свете Тројице на Овчару.
16. фебруар/1. март (Свети мученици Памфил,
Порфирије и других 12 мученика)
Свету Архијерејску Литургију Владика је служио у Манастиру Каменац код Груже, на којој је у
чин презвитера рукоположио ђакона Мирка Крупниковића из Ариља. У наставку Владика је служио
десетогодишњи парастос и на гробу помен бившој
игуманији овог манастира, мати Ирини (Сарић).
23. фебруар/8.март (Свети свештеномученик
Поликарп Смирнски)
Преосвештени Владика служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог великомученика кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, у току
које је рукоположио у чин ђакона теолога Милана
Костића из Матарушке Бање, а у чин јеромонаха
јерођакона Јелисеја (Вујовића), сабрата манастира
Свете Тројице на Овчару.
26. фебруар/11. март (Свети Порфирије, епископ Гаски)
Још једно радосно окупљање у Матарушкој
Бањи. Владика је служио Свету Архијерејску Литургију, на којој је у чин презвитера рукоположио
ђакона Милана Костића из Матарушке Бање. На
Литургији је Владика одликовао правом ношења
напрсног крста протојереја Предрага Миковића,
пензионисаног пароха врдилског и протојереја
Петра Гавриловића, пароха цветачког.
28. фебруар/13. март (Преподобни Василије Исповедник; преподобни Јован Касијан)
Епископ је присуствовао вечерњој служби у манастиру Сретењу овчарском, након које је замонашио у чин мале схиме пет искушеница манастира
Сретења: Славицу Станојловић, Сузану Петровић, Наташу Милосављевић, Ану Јевремовић и
Наду Павловић. Оне су понеле монашка имена:
Евгенија, Февронија, Ирина, Анастасија и Марина. После монашења Његово Преосвештенство је
одслужио помен упокојеним члановима сретењске обитељи.
2/15. март (Свети свештеномученик Теодот Киринејски)
Преосвештени Епископ Јован осветио је темеље припрате цркве светог Јована Крститеља у
Засељу, архијерејско намесништво пожешко.
11/24. март (Недеља прва поста – Чиста – Православља; Свети Софроније Јерусалимски)
Свету Архијерејску Литургију Епископ је служио у храму Светог Саве Српског у Краљеву.
Овом приликом произведен је у чин протојереја
протонамесник Станоје Лазаревић. Након свете Литургије Владика Јован је предводио литију
подовом Недеље Православља, која је кренула од
цркве Свете Тројице и ишла кроз град до цркве
Светог Саве, где је служен молебан за отпале и заблуделе у вери.
Приредили:
архимандрит Арсеније (Главчић),
ђакон Александар М. Грујовић
41
42
Блажена успомена на Епископа
жичког г. Хризостома (Столића)
KROZ QUBAV PREMA DRUGOME VLADIKA HRIZOSTOM
JE SHVATAO TAJNU HRI[]ANSKOG @IVOTA
Беседа Епископа шумадијског и администратора Жичке епархије Господина Јована на
годишњем помену блаженопочившем Епископу жичком Хризостому у манастиру Рујну, 18.
децембар 2013. године
Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате
Владико Игнатије, хвала Вам много што сте данас
дошли у ову свету обитељ и што данас предстојите на овој Светој Литургији у храму посвећеном
Светом великомученику Георгију, који је саграђен
из велике љубави Владике Хризостома. Верујем
да Вас је та љубав довела данас овде, да се сетимо њега у молитвама, јер је верно служио Богу,
Цркви и своме народу. Хвала вам, јер сам сведок
Ваше љубави према блаженој успомени Владике
Хризостома. Исто тако, знам да је он гајио велику
љубав према Вама. Зато Вам хвала и верујем да се
данас овде радује његова душа, овде где почива
његово тело и где ће сачекати Васкрсење живих и
мртвих. Хвала и вама, браћо свештеници, монаси,
монахиње, наша браћо и сестре, на љубави вашој
која вас је довела данас овде, да се сви заједно
Богу помолимо за наше спасење, али и за спасење
душе Владике Хризостома.
Када свештенослужитељ, браћо и сестре, непосредно пред Свету Литургију, врши Проскомидију (Предложење), када припрема дарове за
освећење, и том приликом узима просфору, хлеб
у руке, узима копље и на њему чини крсни знак и
изговара дивне речи, веома поучне речи: „У спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа“.
Ове речи су много дубоке, јер нам говоре да све
што у животу чинимо треба да буде у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Само
оно што се чини у спомен Његов јесте спасоносно. То је једино што спасава. Зато и свако добро
дело које није учињено на добар начин није добро,
браћо моја. И зато, управо, све оно што чинимо
треба да буде у спомен Његов, како рекох, јер све
што се чини у Његов спомен јесте спасоносно. И
Литургија, коју ми данас овде служимо, служи
се у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса
Христа. Зашто је Литургија, браћо и сестре, управо тај спомен? Зато што Литургија обједињује,
сједињује, уједињује прошлост и садашњост и
претвара их у будућност. Литургија спаја Небо и
земљу, своди Небо на земљу, а земљу уздиже на
Небо. У њој се сви изједначујемо и уједињујемо
са Светима, са живима и са мртвима. Литургија
нас учи да су и мртви вечно живи. Тако нам је Литургија најбоља учитељица и најбоља веронаука.
Управо зато и ми данас, на овом годишњем помену Владици Хризостому, служимо Литургију у
његов спомен. А када кажем да је Литургија молитвени спомен, хоћу да нагласим и чињеницу
да је живот Владике Хризостома био молитвени
живот, сав саткан од молитве. То нам најбоље потврђују његове последње речи које је изговорио:
„Господе, дај ми оно што ми је потребно“. Шта је
то тражио? Тражио је спасење, јер је живот Владике Хризостома био литургијски и молитвени.
Његова висока црквена свест и молитвеност су му
помогли да носи Христов јарам, благи јарам, она-
43
ко како рече данашње Јеванђеље (Мт. 11, 30). А он
га је носио смирено и кротко. Владика Хризостом
је испуњавао речи Христове о ношењу свог крста
и епископског крста – а то значи и ношења Крста
Цркве Христове. Он је, такође, испуњавао и речи
Светог апостола Павла, како чусмо данас, да један
другога у невољама носимо (Гал. 6, 2). Заиста је
носио поносно тај јарам Христов, као што рекох,
са смирењем и са кротошћу, а изнад свега и пре
свега, носио је свој крст испољавајући љубав према Богу и према ближњима.
Владика је испуњавао заповест Божију љубављу и према Богу и према другоме, али испуњавао је и вишу, ако могу тако да кажем, заповест о
љубави, тако што је љубио и непријатеље своје.
Туговао је за сваким чланом Цркве Христове у
овој епархији и онда када га нису разумели, када
су мудровали по својој памети, а не мудрошћу Божијом и мудрошћу Цркве. Он је тај виши степен
љубави налазио у оним Христовим речима: „Љубите непријатеље своје“ (Лк. 6, 27). Ове Христове
речи, браћо и сестре, су срж нашег живота. Знао је
Владика Хризостом да су ове речи срце хришћан-
ског живота. Ако срце куца у човеку, онда значи
да је тај човек жив. Када срце престане да куца у
човеку, тело умире. И што је још најгоре, тело се
претвара у леш. Владика Хризостом је знао да се
хришћанин без љубави према ближњем и према
непријатељу претвара у леш. Зато је он тако волео
Бога и другога човека. Знао је да је љубав према
другоме кључ за схватање тајне хришћанског живота. Зато што је схватао ту тајну хришћанског
живота, како сам више пута напоменуо, није био
схваћен од неких. Господ је рекао, браћо и сестре,
да на двема заповестима, то јест на љубави према
Богу и љубави према другоме, почивају и Закон и
Пророци (Мт. 22, 39-40). Немојмо тражити друге
законе, него испуњавајмо ове заповести Божије:
да љубимо Бога и да љубимо другога, јер је љубав
начин нашег препознавања и пред Богом, а и једних према другима.
Нека се Господ смилује на Владику Хризостома и на његову душу! Нека му Господ опрости све
што је чинио као човек, јер је човек и он био! А
њега да замолимо да нам опрости и да се моли за
нас. Бог вас благословио!
QUBAV EPISKOPA HRIZOSTOMA PREMA BOGU
I QUDIMA NADILAZILA JE SVE ZAKONE
Беседа Епископа браничевског Господина др Игнатија на годишњем помену блаженопочившем
Епископу жичком Хризостому у манастиру Рујну, 18. децембар 2013. године
Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и
сестре,
наш живот, живот хришћански, тражи лични
однос са Богом. Лични однос је нешто сасвим
различито него што је то однос са једним безличним Богом или када, рецимо, верујете и живите
по неким принципима и по неким нормама и законима. Лични однос подразумева љубав према једној личности, према Богу као Личности, а и везу
са Њим. А када тако верујемо, када такав однос
имамо са Богом, онда Бог постаје део нас, постаје,
дакле, Личност без које ми не можемо да живимо. То искуство увек имамо када некога волимо,
када он постаје личност коју волимо, дакле, када
постане нешто што нам је драгоцено, без чега не
можемо да замислимо свој живот. Тада и наша
личност добија свој идентитет од личности за коју
смо везани. Будући да ми не познајемо Бога и не
можемо Га познати, осим уз Христа Господа на-
шега – јер као што Он каже: „Нико не познаје Оца
до Син, и коме Он хоће открити“ (Лк. 10, 22) –
тада уствари та наша лична веза са Богом, Богом
Оцем, неопходно пролази кроз Христа. Другим
речима, треба да се поистоветимо са Христом да
би и ми имали тај лични однос са Богом Оцем. И
то чинимо у крштењу, јер кроз крштење се поистовећујемо са Христом и улазимо у заједницу са
Богом Оцем, који сада и нама постаје Отац. Улазак у заједницу са Богом Оцем кроз Христа је и
улазак у заједницу са другим људима. Тада се везујемо за људе који су у тој истој заједници са Богом, лично се везујемо за њих, и онда не можемо
без њих више да постојимо. Они постају део наше
личности. Тако сваки хришћанин постаје једна саборна личност, сабира све у себи.
Једна личност коју данас спомињемо, који је
био везан за Господа на овај начин, а и ми и ја лично у Господу са њим, јесте епископ Хризостом. Ја
44
сам га дуго познавао, још док је био у Хиландару
и управо сам од њега много тога научио што можда могу и вама данас да пренесем. А то је: када
волите некога, тада не гледате на ситнице, посебно не на законе и на принципе. Нажалост, данас у
нашој Цркви врло мало има љубави према другоме. Само постоје закони и принципи. Сваки од вас
зна законе и на основу тих закона суди другоме,
па му то добро дође да се дели од другога, и да
каже - он је грешан по закону. Подсетићу вас овом
приликом на једно искуство љубави, па ћете видети у каквом односу стоји тада закон: када једна
мати има дете које стално чини несташлуке, које
крши све могуће законе – а и њу стално нервира,
па га она и куне често пута – међутим, када се то
њено дете разболи, када постоји опасност да умре,
тада она лије сузе пред њим и моли Господа заборављајући све што је оно учинило, заборавља све
прекршаје, само жели да је живо. То је љубав, драга браћо и сестре, која надилази све законе. Такву
је љубав и наш претходни, бивши Епископ жички
Хризостом имао и према Богу, али и према нама.
Јер, су те љубави једна од друге неодвојиве.
Нека му је блажен покој, са надом на Васкрсење. Јер, управо Васкрсење ће бити и највећа
љубав Божија према нама, и Његова Слава на нама
ће се показати када нас васкрсне из мртвих и када
нас сабере све око Себе. То је, уствари, љубав
истинска, када некоме желите да живи, да вечно
живи. А Господ Исус Христос је управо то нама
даровао и жртвовао се за нас. То није психолошка
љубав, да час волимо, а час не волимо. То је љубав
онтолошка – да желимо да оно биће са којим смо
заједно, које волимо, да вечно живи, да никада не
умре. И такву љубав ће нама Господ показати на
крају, када ће нас све васкрснути. Залог васкрсења
тела нашега, наше природе, јесте управо та љу-
бавна заједница коју имамо са Њим и у Њему са
Богом Оцем. Као што из искуства знамо, све ствари које не примећујемо да постоје, када уђу у једну љубавну заједницу – када нам Господ подари
једно биће које волимо, тада та ствар, то биће постају драгоцени. И не само што су та ствар или то
биће драгоцени за нас, него тек тада примећујемо
да они постоје. То је оно мало искуство које показује да је ова заједница у коју улазимо са Господом
у Христу кадра да васкрсне и читаву природу и да
је учини вечно живом.
Нека је вечан спомен нашем Епископу Хризостому; и хвала му за све оно што је у свом животу
пројавио, славећи Господа и сведочећи о Њему. А
ви, да сте живи и здрави, на многаја љета! Хвала
што сте данас дошли и да се опет видимо у добру
и радости, да увек подржимо једни друге. Искушења имамо, као хришћани вазда ћемо их имати,
посртаћемо на путу, и биће вере и неверја, али је
најбитније да имамо љубави један према другоме,
да би лакше прошли тај животни пут. А никоме
живот није баш лак, јер је заквашен смрћу. Живели на многаја љета!
45
HILANDARSKI PUTOKAZI VLADIKE HRIZOSTOMA
Епископ Хризостом (Столић) родом је из Руме
у Срему. На крштењу добио је име Милан. По завршетку oсновне и eкономске школе запослио се,
на кратко, у свом месту. Веома лепо и побожно
васпитан од својих родитеља, одржавао је везу и
са монасима. Тако се лако одлучио да себе посвети монашком животу и подвизима. Ношен том
жељом, једног летњег дана 1958. године је са је-
ромонахом Василијем (Веиновићем), кога је познавао из свог краја, дошао у манастир Високе
Дечане. Те исте године, нешто пре њега, дошао је
у Дечане отац Макарије (Поповић), на позив новопостављеног Епископа Рашко-призренске епархије Павла, да прими управу у манастиру Дечанима. Тако је Милан био један од првих искушеника
новога братства, за време игумана оца Макарија,
који је заменио у Дечанима покојног архимандрита Теодосија, Руса пореклом.
Милан је ускоро те 1958. године позван у војску. По завршетку војног рока, вратио се у Дечане.
По потреби службе, а будући да је нови искушеник
Милан поседовао одличне квалитете, и моралне и
интелектуалне, једног особито часног, поштеног и
за сваки посао поверљивог и способног младића,
Епископ Павле, у договору са архимандритом Макаријем, одлучио је да га замонаши са монашким
именом Хризостом и одмах рукоположи за јерођакона, године 1961. Већ следеће, 1962. године,
Епископ Павле га рукополаже за јеромонаха. Тако
млади јеромонах Хризостом постаје у Дечанима
оцу Макарију велика потпора и помоћ у богослужењима и свим другим пословима.
После више година, он је први монах којег је,
могло би се рећи, Свети краљ Дечански са игуманом Макаријем, срећно примио и прихватио у
братство дечанско. Ускоро, после оца Хризостома,
у Дечане дошло је, један за другим, још неколико искушеника који су били добри и чак изврсни
монаси, као што су отац архимандрит Јустин (Тасић); Риста Радовић, сада митрополит Црне Горе и
Приморја; архимандрит Варнава (Гвозденовић) –
сада архимандрит савински; Томислав Гачић, сада
епископ врањски Пахомије; Миломир Богићевић,
сада отац Алексеј, архимандрит манастира Светог
Луке у Бошњанима код Крушевца; Гаврило Рашковић – Пећанац и други.
Тако младо, и један период веома запажено манастирско братство, за оне послератне прилике,
било је од великог значаја за нашу Цркву. Међутим, били су тада у Дечанима на дужем боравку и
већи број богослова и студената, од којих су неки
пошли у Америку... Али, у свакој доброј кошници,
као и у свакој другој заједници, по некој, да кажемо природној потреби, долази и до разројавања.
Тако је бивало у многим манастирима, па и у Дечанима. Негде 1965. године, јеромонах Хризостом
и јерођакон Гаврило Рашковић отишли су у Америку.
Отац Хризостом је у Америци нашао и свог
побратима Звонка Которчевића, као и Радослава
Филиповића и још неке. Сви пријатељи из Дечана
као студенти теологије, а сада у Америци свештеници. Свакако, уз њихову помоћ, брзо се оријентисао у прашуми америчкој, повукао се у Џорданвил код руских монаха, у манастир Свете Тројице.
Тај манастир и његова Духовна академија познати
су по узорној монашкој дисциплини, живело је ту
46
узорно, по духовном животу, монашко братство.
Отац Хризостом се тамо уписао на Духовну академију, коју је после извесног времена заменио
Духовном академијом Свете Горе из Хиландара.
Али, после извесног времена враћа се у Џорданвил, завршава духовну академију и дипломира,
истичући се посебним изучавањем литургијског
богословља. Затим се, после краћег задржавања,
вратио у Свету Гору, у свој манастир Хиландар,
где је укупно провео деветнаест година.
Имајући у виду живот и рад оца Хризостома,
цариградски патријарх Димитрије произвео га је
у Хиландару у чин архимандрита. Његов рад и
духовно искуство у Кареји као антипросопа Хиландара, и посебно као епистата (протоса) Свете
Горе, ценили су веома цариградски патријарх и
Јера Кинотис – Свештена управа у Кареји, као и
наша Црква.
Као дугогодишњи хиландарски библиотекар,
имао је прилике да користи драгоцено благо ове
духовне ризнице годинама. Плод тога рада је и
Светачник, који је он написао и у два тома објавио. Такође, приредио у лепом издању и Јаковљеву Свету Литургију.
Нисмо поменули и веома значајну чињеницу да
је дуго година, као старац, био члан управе манастира Хиландара. Често је биран у „Сабор стараца“ као први или други епитроп. Те дужности у
епитропији су веома сложене и одговорне. Његов
рад пратила је и имала у виду и наша Црква на
челу с патријархом Германом. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 24. маја 1988.
године одлучено је да архимандрит Хризостом
Хиландарац буде изабран за Епископа Западноамеричке епархије. Његова хиротонија обављена
је 10. јула 1988. године, а устоличен је 6. новембра
1988. године. Том америчком епархијом управљао
је Епископ Хризостом четири године. Потом је
прешао у Србију и постављен је 1992. године за
епископа Банатске епархије са седиштем у Вршцу.
У Банату је подигао и обновио већи број цркава
и неке манастире. Свештеномученику Теодору
Вршачком подизао је цркву изнад Вршца, док су
НАТО бомбе на оближњем брегу рушиле градски
торањ.
У исто време подизао је Стари манастир на Новом месту, недалеко од Вршца, са црквом, пиргом
по светогорским узорима и лепим конаком који је
имао лепо живописану капелу и његову личну монашку келију.
После смрти блаженопочувшег Епископа жичког Стефана Боце, патријарх Павле је на Светом
архијерејском сабору, са братском молбом, пред-
ложио Епископу Хризостому да се прими дужности Епископа жичког. Тој Патријарховој молби
Епископ Хризостом се одазвао, и Патријарх га је
устоличио у манастиру Жичи и увео у трон жичких епископа 8. јуна 2003. године.
Жичка епархија је једна од најугледнијих у
Српској Цркви. Епископ Хризостом је после устоличења, сваког дана, за годину дана, посећивао
понеку цркву, или манастир у Епархији, да би се
добро упознао са црквеним стањем и животом
Цркве, свештенства, монаштва и народа. Одмах је
почео са обнављањем старих цркава и манастира
и зидањем нових.
После освећења темеља цркве у црногорском
срезу изнад Ужица, која ће бити посвећена Светом владици жичком Николају, одмах је пошао са
старијим свештеницима и монасима да разгледају
место где би могао да подигне и обнови манастир
Рујан из 16. века. Једног нас монаха претходно је
задужио да припреми предавање са историјским
подацима о манастиру Рујну које ће бити одржано
у Ужицу.
Најстарији помен тог манастира, са првом
штампаријом у Србији, је из 1529. године. Турци
су манастир заједно са штампаријом порушили и
запалили, кад је за време монаха Теодосија штампано Рујанско јеванђеље 1537. године. Како је
бивши манастир сада под водом вештачког језера
које чини река Ђетиња, то је епископ Хризостом,
као најпогодније место за нови манастир Рујан
изабрао благу стрмину недалеко изнад старог манастира. Од две могућности, то му се место коначно 2004. године највише свидело. И још у току
градње, као да му се пророчки приказало, рекао је,
„Овде ћу, ако Бог да, бити сахрањен“.
Манастира Рујан са црквом која има стилске
одлике базилике и светогорским пиргом, као и
конаком, кад се доврши и огради биће један од
најлепших нових наших манастира. Пронађени
су и уграђени у цркви и неки елементи и стуб од
старог манастира Рујна, које су Турци у Ужицу користили за медресу и друге грађевине.
Ово није прилика да помињемо целокупан рад
Епископа жичког Хризостома, већ оно што сматрамо најважнијим. А то је у градњи цркава и манастира његова даровитост и стручност, коју је
пренео из Свете Горе и показао прво у манастиру
Средишту у Банату, затим у манастиру Жичи, у
уметнички изграђеном киворијуму изнад Светог
Престола. Видљиво је то и у иконостасима у жичким параклисима и старој црквици Светих апостола Петра и Павла. Све је у стилу средњевековном, од финог одговарајућег мермера. И друге је
47
репрезентативне грађевине у Жичи обновио, као
што је „Владичин конак“ и друге новоподигнуте
зграда за свечане прилике.
У Краљеву је испред нове цркве, посвећене
Светом Сави, подигао нови епископски двор, са
епископском црквом, потребним епархијским
канцеларијама, салонима и другим стамбеним
просторијама, које су потребне двору – све по
прописима литургичким за епископски двор.
Поред градње и обнове цркава, манастира и
других црквених грађевина у епархијама, у којима
је службовао као Епископ, имао је великог смисла
и за издавачку литерарну делатност, теолошке и
пастирске садржине. То је чинио у Банатској и у
Жичкој епархији. Наставио је своју духовну делатност, коју је понео из Свете Горе и Хиландара.
Као члана Светог архијерејског синода дуго
времена је уређивао и издавао књиге и часописе,
као и календар Црква, за који је зналачки припремао текстове и друге садржаје. Сваке године би
одабирао од различитих уметника иконе, Христову, Пресвете Богородице, Светога Саве или других
неких од познатијих Светих ликова и стављао их у
календар Црква, што се све са задовољством пратило и користило. Затим је припремио у синодском издању Служебник, Архијерејски чиновник
и друге богослужбене књиге на српском језику.
У Жичкој епархији издао је Рујанско Јеванђеље на српском језику и Апостол. Издао је
и цело коло од дванаест Минеја, у које је унео,
уместо руских светитеља, („служба јего писана
по сеј службе“) српске свеце из Србљака. То је
за нас интересантна и освежавајућа новина –
врло важна појава. Приредио је и Србљак у два
тома који треба да буде објављен по благослову
Светог архијерејског синода.
Осим богослужбених текстова, Епископ Хризостом бавио се издавањем и других црквених,
богословских, поучних и посебно литургијских
текстова, што је врло значајно за све који су у
Цркви.
Као архијереј, према томе и духовни отац
свих верника целе своје епархије, савесно, али
ненаметљиво, је вршио своје архипастирске
дужности кроз учење, савете, поуке, али кад затреба, умео је достојанствено да употреби власт
и дисциплину.
Духовност и друге светогорске особине пројављивале су се на њему кроз ред, поредак и
дисциплину, кроз молитвена и свечана црквена
богослужења и честа бденија. Увек је инсистирао на лепом, мелодичном појању, посебно о
празницима. Незаборавна је свечаност у Недељу
Православља у којој учествује преко сто педесет
свештеника и свештеномонаха у орнату у новом
Светосавском краљевачком храму испуњеним народом, што показује пуноћу хришћанске православне свести и саборности. То је молитвени чин
који показује верном народу како се штити Православље и православна свест од свих неправославних и јеретички настројених застрањивања и
удаљавања од праве вере.
Тако је живео и радио Епископ жички Хризостом Хиландарац.
Господ га је позвао себи из земаљске у Небеску
Цркву на празник Светог Саве Освећеног 18. децембра 2012. године. Тако се наш блаженопочивши Владика са молитвом, за пријатеље и за непријатеље, растао од нас. На самрти изрекао је кратку
молитву, искрену и монашки скромну: „Исусе, дај
ми све што ми треба“. Предао је душу своју по
вери, и његовој и нашој, из свог земаљског епископског двора у вечно блаженство небеских дворова, где су свети и праведни.
Свети владико, вечан ти спомен! Моли Бога за
нас!
Јован Радосављевић, архимандрит
48
архимандрит Јован Радосављевић
VLADIKA
HRIZOSTOM
Наш Владика жичког трона
Службу служи са амвона.
Бога слави и прославља,
Жича му је центар славља.
Бога слави, цркве зида
И од греха људе вида.
Цркве зида и домове,
Епархију да обнове.
Старе цркве порушене
Сад су многе обновљене.
Па су тако манастири,
Помогли да веру шири.
Његова је главна мета,
Црква с вером да процвета.
И он, као Свети Сава,
Исти пос ‘о довршава.
Хилендар их припремио,
За обнову научио.
Да у сваком часном раду,
И за муке често знаду.
Јер нам муке и невоље,
Помажу да буде боље.
Сад је дошло такво време
Да свак’ носи своје бреме.
Незнабошци Светом Сави
Радили су све о глави
Што је веру обновио,
Што је народ просветио.
Но, Бог гледа послушнике,
А никада бунтовнике.
Секте с буном све кажњава,
Светитеља свог прославља.
Тако Господ Хризостома,
Узе себи са амвона,
Ближе Сави, ближе рају,
А земљани нек се кају.
49
Нови Сад, 2008.
VLADIKA HRIZOSTOM SE PRIKQU^IO
POBEDNI^KOJ CRKVI
(Манастир Жича своме оцу и архијереју - поводом годишњице упокојења)
Прошло је годину дана од упокојења eпископа
Хризостома, а чини нам се дан је његовог устоличења у Манастиру Жичи. Вршчани су жалили за
својим архијерејем, који ће потом Жичку епархију
обогатити богослужењима и учинити свој народ
причасницима Тела и Крви Христове.
Дечанац и Светогорац. На почетку свог монашког пута, душа којој је Христос све, добила је
највише од онога што је овај живот могао да јој
пружи. Богородицом позвани, како је Свети старац Јефрем Катунакијски говорио за сваког Светогорца, верно је следио учење отаца, за које је
Црква Тело Спаситеља, Тело Спасења. Света Гора
је формирала његову личност, а Српској цркви и
држави даровала озбиљног архијереја, до краја
живота верног монашком позиву и својој Цркви.
Централни догађај у његовом животу била је
Света Литургија, коју је доживљавао као и Преподобни Јустин Ћелијски ─ Црква са Христом и
у Христу, и Христос међу нама и у нама. Зато је
увек молио и очекивао да у храму пружимо највише што можемо. Волео је добар поредак, лепо
појање и свако благољепије.
Учествовао је у свеноћним бдењима у Жичи,
крајње пажљиво исправљао погрешно и допуњавао оно што недостаје. Тако је, као познавалац типика, решио многе дилеме оних који су дуго чекали одговоре.
Памтимо, приликом службе монашења био је
необично достојанствен, озбиљан и радостан.
Још увек одзвањају речи изговорене његовим упечатљивим гласом: Ево, из руке Христове их примаш, пази коме приступаш, коме се заветујеш и
кога се одричеш.
Био је ненаметљив, поштовао слободу личности човекове, а самим тим и слободу сваког манастира. Тако је снажно удахнуо живот у заједнице,
које су слушале и чуле реч Пастира. Радовао се
напретку Цркве, изградњи и обнови нашег манастира, али и сваке светиње.
Сведоци смо, у тајности је састрадавао са онима који су промашили, скренули са пута Истине.
Живот у Христу дају нам Свете Тајне, али уз извесно дејство човеково, уз његово делање према
врлини. И слободу избора је поштовао. И зато је
био и остао поштован. Нисмо га чули да је икада
друге, ма и своје највеће противнике, осуђивао.
Био је жалостан и помало збуњен стрелама без
икаквог разлога упереним на њега.
Говорио нам је да је најтеже од свега наћи меру,
средину. Био је крајње пажљив у речима, али и делима. Његово да било је да, и не – не. Сувишне
речи нисмо чули. Није се стидео да призна да нешто не зна. Та искреност и скромност биле су и
остале велика поука млађим нараштајима. Старије
монахиње су биле поносне на свог архијереја који
је у њима видео дугогодшње чуваре манастира и
према њима је показивао посебно поштовање.
50
Карактер и духовни напредак монаха најбоље
се виде у болести. Његова последња пастирска
порука остала је дубоко урезана у свима који су
га познавали. Не само да о својој болести никада
није говорио, нити показивао да пати, већ се према њој односио као према сваком добром и савршеном дару одозго. На смрт је гледао као на своју
последњу жртву Богу, свој последњи принос. Као
и Свети оци, говорио је да ће нам у последњем
часу једино бити жао што се нисмо више молили.
Једном приликом нам је рекао да га је брзи ход
одувек красио, од раног детињства. Таквим брзим,
достојанственим кораком отишао је у Вечни Живот, ненадано и брзо искорачио у други свет, прикључио се Победничкој Цркви.
Христос Васкрсе, Владико Свети!
DA DO\E CARSTVO TVOJE
(Кратко подсећање на лик владике Хризостома)
Када човек напусти позорницу овоземаљског
живота, и душом се Богу вине, онда почињемо на
бољи начин да сагледавамо његове вредности и да
расуђујемо о његовој личности, труду, раду, мислима и животним резултатима, које је оставио као
трајне вредности.
Прошла је година дана од блаженог представљења жичког Епископа Хризостома, врлог и
преданог трудбеника винограда Господњег.
Свеукупним својим животом, био је ревносни
и одани слуга и сведок Бога Живога. У својој личности носио је богато искуство монашког подвига
и духовни опит Дечана, Хиландара и васцеле Свете Горе Атонске. Стражарио је над собом и својим
епископским дужностима са одговорношћу. Неговао је благољепије богослужења. Поучавао је
једноставним језиком. У својим проповедима је
често подсећао на циљ нашег хришћанског живота на земљи, а то је задобијање Царства Небеског.
Говорио је често: „Ми очекујемо Христа! Не молимо ли се сваки дан у Молитви Господњој: Да
дође Царство Твоје“.
Владика је поседовао смиреноумље, духовну
ведрину и господство. Спољашњи изглед одавао је
личност строгог карактера, што уствари он и јесте
био, првенствено према себи, па према другима.
Кад га чешће срећете и боље упознате, доживите
га као човека у свему једноставног, племенитог,
ведрог и разговорљивог духа. Погледом одговора
на питања духовног карактера и није остављао недоумице. Његови одговори и савети су били промишљени, кратки и јасни.
Ево неколико кратких цртица из блиског сусрета са владиком у појединим приликама:
Једном, беше незадовољан понашањем неког
свештеника. Ваљда у жељи да га оправдам, рекох да он има неки унутрашњи проблем. Владика
кратко и одсечно рече: „Онда нека се смири“.
Кад је један студент дипломирао на Богословском факултету, владика му је рекао да настави
даље школовање и усавршавање у наукама. Студент се бранио, говорећи да је необразован и да
није за тако високе науке. „Знам“, каже владика,
„ми те зато и шаљемо да се образујеш“.
Упокојила се сестра Гликерија у манастиру
Жичи, стара монахиња, замонашена од Светог
Николаја Жичког, увек ведра и продуховљена, са
51
којом је Владика Хризостом волео да поразговара. После монашког опела, на послужењу, подсећајући се ове добре монахиње, мати игуманија
рече како је она била господствена и мудра. Док
су сестре неком приликом седеле код Владике на
послужењу, једна од њих је хтела нешто рећи, а
сестра Гликерија ју је зауставила речима: „Ћути,
пред владиком се не прича“. Владика се насмеши
па духовито и домишљато рече: „Дабоме, а за владиком се прича“:
Неком приликом у епархијским просторијама,
у паузи и слободном разговору, један студент рече:
„Ма, батина је из раја изашла!“. „Само се у рај није
вратила“, насмеши се и ведро закључи Владика.
Опет, на запажање другог да је у овом свету
тешко живети и да се човек данас мора довијати и
пробијати, владика весело рече: „Ти си онда неки
пробисвет“.
Кад би негде на неком сабрању владици чашом
наздрављали и казали: “У Ваше здравље Владико“, он би одговорио: „Ко пуно у туђе здравље
пије, свога нема“.
О Владичиној мудрости, знању и разумевању, говори и овај догађај: разболела се супруга једног свештеника. Лекари јој рекли да одређене лекове мора пити са
млеком и јогуртом. Како је било време поста, свештеник потражио савет од Владике, шта ваља чинити, који
мудро одговори и посаветова: „Док тако мора, нека на
храну не гледа као на грех, већ као на лек“.
Враћајући се једном приликом из манастира Рујна,
у коме се завршавала градња храма, скоро без повода,
али свакако не без разлога, Владика исприча, како му
је као младом јеромонаху, кад је био у Хиландару, блаженопочивши Архиепископ атински Јероним рекао:
„Оче Хризостоме, не заборави, нема пред људима славе. Људи све брзо забораве. Све је на земљи пропадљиво. Права и вечна слава је једино пред Богом.“
И сами смо били сведоци да се овога правила, као
сигурног прибежишта, Владика увек држао. Ово правило је и нама у завештање оставио. Не заборавимо га!
Вечан помен у Царству Небеском! Моли се за нас,
Владико Свети!
Љубинко Костић, протојереј ставрофор
DOBILI SMO MOLITVENIKA PRED
PRESTOLOM BOGA @IVOGA
Смиреномудар, тих, чинило нам се, понекада
и превише. Приморани да живимо по законима
овога ужурбаног света и правилима секуларног
друштва, нисмо могли да проникнемо у духовни живот нашег Архипастира. Изгледа да његов
живот и није био од овога света, живео је Литургијом и у Литургији, Литургијом је мерио и размеравао, волео и праштао.
Многи од нас имају прилику да буду у близини добрих људи, мудрих стараца, благочестивих и богобојажљивих мужева, и из сусрета са
њима сагледавамо свој живот - недостатке да
допуњујемо, како вели молитва са рукоположења
у чин ђакона и свештеника. Управо то и јесте повод писања овог слова: Владика није пуно говорио, али је својим животом показивао, изнад свега волео је и чувао Цркву. У свом маниру би рекао: „Некада се знало од кога да очекујемо зло и
од кога ће доћи, а данас не знамо са које ће стране
ударити“, мислећи пре свега на комунизам тада,
и на нестабилно и неучвршћено духовно стање
нашег народа сада.
Трпљењем и послушношћу имао сам привилегију да учим од најопробанијег хиландарског
старца. „Ако сам ја непослушан својој Цркви,
како могу да очекујем да народ буде послушан
епископу“, рекао би понекад у нашим разговорима, док смо преваљивали рудничка брда на путу за
Београд. Од првих тренутака познанства са Владиком, видео сам да је трпељивост врлина која се
дугим годинама стиче.
Само из велике љубави и послушности према
Патријарху Павлу, свом духовном оцу, дошао је
на трон Светога Саве, мада то није била његова
жеља, како је то сам много пута говорио. Посведочио је да је послушност врлина која подразумева одрицање од своје воље и њено стављање под
ноге духовника, како то веле светогорски старци.
То није ништа ново, јер је тако и Господ, молећи
се у Гетсиманском врту, рекао: „Оче, ако је могуће
да ме ова чаша заобиђе..., али опет нека буде Твоја
Света воља“.
Видимо колико пропуштамо тражећи своју
вољу. Владика је знао да је то замка демона који
52
спремају страшно мучилиште човеку, па је зато
вољу Божију творио цео свој живот. Када погледамо уназад, и покушамо да анализирамо живот
и дело овог духовног горостаса, морамо посведочити да је у многоме остао несхваћен, па чак и
осуђиван и то од људи који су били духовно неутемељени, или од демона наговорени да униште све
оно што је добро.
Како се град на гори не може сакрити, нити се
упаљена свећа ставља под суд, тако живот и дело
нашег Владике неће остати заборављени, јер је
иза себе посејао добро семе које ће дати свој плод
у време своје. Сада се његове књиге, које је преводио и уређивао, користе у многим богословским
училиштима као примарна литература.
Ми људи по правилу схватимо кога смо имали
када га изгубимо. Упокојењем Владике Хризостома ми нисмо изгубили, већ смо на добитку, добили смо молитвеника пред престолом Бога живога,
који служи сада Божанствену Литургију са ангелима небеским, радујући се и веселећи се.
Благодарим, Господе, што си и мене ништавног удостојио да духовно одрастам и будем покрај
овог небеског човека. Помоли се за нас, Владико
Свети, да би Господ управио кораке наше на вршење његових заповести. Амин.
Миодраг Тодоровић, јереј
OBNOVITEQ PREDAWSKOG
CRKVENOG @IVOTA
Са дубоким осећајем ганутости прихватио
сам позив уредништва Жичког благовесника да
говорим о блаженој успомени на Епископа жичког Кир Хрисостома. Када говорим о Епископу
Хрисостому, говорим као његово духовно чадо и
свака моја помисао на његову свештену личност
ме подсећа на речи светог Јована Лествичника:
„Од куда тако сува грана на плодном дрвету?“.
Када говорим о Епископу Хрисостому не
могу а да се не сетим те, већ давне ратне 1995.
године када је требало први пут да се сусретнем
са Епископом Хрисостомом. Био сам први разред средње богословске школе у Београду, када
је у мом родном граду беснео рат. Приближавао
се крај првог полугодишта. Знајући да долазимо из подручја захваћеним ратним сукобима, и
у исто време желећи да младе душе заштити од
ратних призора, ректор београдске Богословије
отац Душан Дачић је предложио неколицини нас
ученика да, по благослову тадашњег Епископа
банатског, можемо зимски распуст провести у
његовом двору у Вршцу. Отац ректор нам је бираним речима говорио о Епископу Хрисостому.
На нашу жалост, ми нисмо отишли! Рат је окончан Дејтонским споразумом, који је донео преко
потребни мир свим напаћеним народима на тим
просторима, али и мој одлазак у Сарајево значио
је опроштај од пријатеља, светог храма где сам
задојен православном вером, родним градом...
53
Кроз своје школовање у Богословији и на Богословском факултету чуо сам много лепих речи
о Епископу Хрисостому. Истини за вољу, лично га
нисам познавао, али на неки начин његово спољашње држање није ми се уклапало у причу о његовој срдачности, образованости, култури.... Бог је
наше путеве укрстио 2004. године, када сам имао
прилику да га ближе упознам. Једном приликом,
у лифту у Патријаршији, питао ме је шта сам о
њему мислио раније док га нисам упознао? Моја
слобода је прешла границе доброг укуса и рекао
сам му: „Према Вашем спољашњем држању, човек стиче утисак да Вам се са вилама не може
прићи!“. Ово сам рекао врло искрено и то је био
утисак који је остављао све до оног тренутка док
га нисам боље упознао. Тај мој одговор је изазвао
код њега смех и показао безазлену његову природу, која се успешно крила иза озбиљног лица. Од
тог тренутка Епископ Хрисостом постаје мој лични вођа у духовном животу.
Епископ Хрисостом је био ванредна појава и
несвакидашња личност у нашој Цркви. Оно што је
мене фасцинирало, а то је да је у својој личности
објединио оно што је на први поглед неспојиво.
Био је од самог почетка до своје кончине, на првом
месту, монах који је у себи носио етос светогорске
пустиње. У њој је живео где се год налазио. Монах
који је у исто време имао разумевање за породичне људе. Био је аскета са аристократским манирима и држањем. Поседовао је огромно световно образовање и духовно искуство. Тих и миран
глас, али његова реч је била увек јака. У једном
разговору садашњи Епископ бихаћко-петровачки
Господин Атанасије ми је рекао: „Радославе, реч
владике Хризостома има моћ утехе!“.Тако је заиста и било. Свака његова реч је била изговорена
са мером и осољена љубављу према саговорнику.
Био је ненаметљив ауторитет.
У наше време потпуно је заборављено изворно
и предањско значење епитета теолог. Обично се
олако даје тај епитет свакоме ко је изучавао и завршио неку теолошку школу. Епископ Хрисостом
је поседовао диплому богословске школе, али је
био истински теолог, јер теолог само може бити
онај који се истински моли! Љубав према Богу извирала је из непрестане молитве коју је имао. На
видљив начин је то преточио у честа свеноћана
бдења која је служио. Сведок сам да је од стране
своје браће архијереја због честих служења свеноћних бденија често исмејаван!
Враћајући се са Богословског факултета у
ране јутарње сате на Ваведење 2006. године са
свеноћног бденија и Свете Литургије, рекао нам
је: „Децо, ово је посао нас у Цркви да служимо
бдења и Свету Литургију“. Цркву није схватао ни
доживљавао као неку гуруистичку заједницу која
пева побожне песмице, него исправно предањски
– заједницу која заједничари за Богом кроз често
Причешће на Литургији. Божанска Литургија ће
бити центар његовог духовног живота, место одакле све извире и где све увире у Вечност. Колику је
имао љубав према Богу и Невести Његовој видели
смо и онда када је опхрват тешком болешћу, желео
и успео да служи Божанску службу и да кроз благодатно полагање руку на два кандидата на Литургији занови структуру Цркве Божије.
Волео је богослужења, јер је сав његов живот
био служење Богу и народу. Служио је Богу своме
и Богу нашем као херувим, а певао је као серафим.
Још увек ми одзвањају мелодије стихира које је
певао за певницом. Често је говорио: „Зашто наши
свештеници неће да певају Богу и песмом Га прослављају?“. Посебно је био забринут за народ:
„Наш народ је у великој кризи – у народу нема радости и песме“.
Био је љубитељ и обновитељ предањског црквеног живота и служења. Његова благодатна плећа
изнела су велики терет литургијске обнове у нашој помесној Цркви и због тога ће многе горке
сатанске стреле бити одапете на њега. Такозвани
„Чувари Православља“ служиће се најгорим методама како би ољагали и окаљали његову личност.
Претрпео је многа искушења, као и оно највеће и
најболније оличено у тешкој и неизлечивој болести. Витешком десницом извојевао је многе победе
над многим искушењима која су га сналазила као
Епископа, па чак и над највећим човековим непријатељем. Јовоски искушан показао је јововску
веру и одговор: „Исусе, дај ми што је потребно“.
54
Радослав Мијатовић, вероучитељ
Download

blagovesnik - Епархија жичка - Званична презентација Епархије