ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
Подељена је на књижевне родове и књижевне врсте
КЊИЖЕВНИ РОДОВИ
ЛИРИКА
ЕПИКА
ДРАМА
ЛИРИКА
Према главним мотивима и осећањима дели се на:
ЕЛЕГИЈЕ ,
ОПИСНЕ ПЕСМЕ,
ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ,
СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ,
РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ,
МИСОНЕ ПЕСМЕ,
САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ ,
ХУМОРИСТИЧКЕ ПЕМЕ
У лирику спадају краћа књижевна дела у стиховима у којима њихови аутори – песници,
износе описују, изражавају своја осећања, виђења и схватања живота и света. Своја
осећања, мисли и размишљања лирски песници исказују непосредно.
Елегије
Веома су старе (староримски песник Овидије 1.в.н.е. збирку елегија ЕX ПОНТО – Са
Црног мора). Животна пролазност, губитак драгих бића, жал за младошћу, неостварене
љубави, вечите су теме и непресушна инспирација елегија. Елегије су писали: Бранко
Радичевић „Кад младијах умрети“ , Јован Јовановић Змај „Ђулићи увеоци“ , Владислав
Петковић Дис „Можда спава“...
Описне песме
У описној или дескриптивној песми песник слика природу и њене појаве.
Субјективност при опису – сликању природе проистиче из песниковог односа према
њој. Примери: Војислав Илић „У позну јесен“, Десанка Максимовић „Пролећна песма“,
Стеван Раичевић „Камена успаванка“ и многи други.
Љубавне песме
О љубави су певали многи песници свих времена, Десанка Максимовић „Стрепња“ ,
Јован Јовановић Змај „Кажи ми кажи“ , Бранко Радичевић „Певам дању, певам ноћу“ ,
Алекса Шантић „Емина“ , Јован Дучић „Жени“ итд.
Социјалне песме
У овим песмама опевани су бројни социјални моменти: тежак живот људи, беда и
немаштина и бројне друге социјалне неправде. Писали су их Алекса Шантић „О класје
моје“ , Добрица Цесарић „Балада из предграђа“, Војислав Илић, Вељко Петровић, Оскар
Давичо и многи други.
Родољубиве песме
Љубав према отаџбини и народу трајна је инспирација за сваког правог песника. Ђура
Јакшић је испевао „Отаџибну“, Душан Васиљев „Домовину“, Десанка Максимовић
„Србија се буди“, Милош Црњански „Стражилово“, Добрица Ерић „Плачи вољена
земљо“.
Мисаоне рефлексивне песме
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
Рефлексивна (мисаона) песма је песма у којој лирски субјект изражава своја
размишљања о свету, животу и људима. Ове песме, својом садржином и песничким
порукама снажно утичу на читаоце, те због тога досежу висок домет најуверљивијег
поетско-песничког садржаја. Ову врсту поезије писали су многи песници и наше
светске поезије: Милан Ракић “Долап“ , Васко Попа “Каленић“, Ј.Ј.Змај „Светли
горбови“ ...
Сатиричне песме
Песме у којима песници критикују, исмејавају и извргавају руглу слабости појединаца и
друштва у целини глупост, саможивост, кукавичлук, издају, затуцаност, искључивост,
апсолутизам и неслободе називају се сатиричне песме. Примери: Јован Јовановић Змај
„Јутутанска народна химна“ , Ђура Јакшић „Отац и син“ , Бранислав Нушић “Два раба“,
Војислав Илић „Маскембал на Руднику“ ...
Хумористичке песме
За разлику од сатиричних, ове песме имају за циљ да насмеју и развеселе, али и да
поуче. Наши познати песници хумора и шале Бранко Ћопић, Владимир Булатовић Виб, Душко Радовић и други, написали су много хумористичних песама.
ЕПИКА
ЕП ИЛИ СПЕВ
РОМАН
ПРИПОВЕТКА
НОВЕЛА
БАЈКА
БАСНА
ЦРТИЦА
АФОРИЗАМ
ЛЕГЕНДА
ЖИТИЈЕ
ОСТАЛЕ ПРОЗНЕ ВРСТЕ
У епици се приповеда (о подвизима и доживљајима) и описује (догађаји, људи,
предели). Епска дела имају богату и сложену фабулу: следе животне путеве јунака који
су често замршени и пуни успона и падова. Епику чине дела у стиховима и дела у
прози: романи, приповетке, новеле, цртице.
Еп или спев
Епско уметничко дело у стиху. Приповедање у епу тече постепено и сликовито, обимно
је и састоји се од певања, чврсте је композиционе структуре: експозиција, заплет,
кулминација, перипетија и расплет су етапе кроз које се одвија догађај.
Пример: П.П.Његош: „Горски вијенац“ (драмски спев), Иван Мажуранић “Срмт Самилаге Ченгића“.
Роман
Појавио се још у старом веку, у грчкој књижевности, а име је добио у средњем веку.
Обрађује најразлилчитије теме. У њему су сусрећу различити карактери и сликају многе
животне прилике. Захваљујући његовој обимности и отворености према животу у свету,
пружа много података о људима и времену које описује.
Постоје многе врсте романа: аутобиографски, биографски, фантастични и
научнофантастични, пустоловни, криминалистички, историјски, али и хумористички,
публицистички и сатирични.
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
Примери: Иво Андрић „На Дрини ћуприја“ , Добрица Ћосић „Време смрти“, Милош
Црњански „Сеобе“ ...
Приповетка
Епско дело мањег обима мање од романа. У приповеци се прича о једном догађају
доживљају из живота главног јунака. Радња је у њој динамична, приповедање сажето,
збијено, а композиција веома језгровита и чврста.
Приповетка може бити, као и роман, веома разноврсна: авантуристичка, социјална,
сеоска, градска, ратна, фантастична, сатирична, сентиментална, романтична и
реалистична.
Писци приповедака приповедачи : И.Андрић „Прича о кмету Симану“ , Б.Станковић
„Увела ружа“ , , А.Исаковић „Кашика“ , А.Тишма „Хиљаду и друга ноћ“ , Д.Поповић
„Дошљак“ и многи други.
Новела
Међу прозним епским делима новела се налази између приповетке и романа, краћа је од
приповетке, језгровита, сажета и затворена је форма. У њој се на сажет, јасан и
занимљив начин, обрађује мотив из свакодневног живота. Крај чини изненадни обрт
(А.Павлович Чехов „Чиновникова смрт“, С.Матавуљ „Пилипенда“).
Бајка
Бајка је прича фантастичне садржине, описује свет чудесног и чаробног, и у њима се
појављују натприродна и измишљена бића, а главни лик се бори са силама зла и увек
побеђује (Гроздана Олујић, Ханс Кристијан Андресен).
Басна
Басне су кратке приче у стиху или прози, а циљ им је да поуче. Главни ликови су
животиње које имају људксе особине и понашају се као људи (алегорија).
Цртица
Кратка прича у којој књижевник веома сажето обрађује одређене теме из живота људи
мисли и расположења, живот и искуства.
Цртице су писали: Иван Цанкар, Миодраг Булатовић и други.
Афоризам
Кратка и духовита изрека која садржи само једну мисао о човеку и свету у коме живи.
Најпознатији афористичари су: Станислав Лец Пољска и наши: Влада Булатовић-Виб,
Милован Витезовић други.
Легенда
Приказује опис живота поједнаца чије понашање, поступци могу бити узети као норма
за читаву заједницу. Тај појединац је изузетна личност – јунак,светац, краљ… Тек негде
од романтизма појављује се негативан пример као тема легенде.
Житије
У српској књижевности средњег века житије је једна од најплоднијих и најзначајнијих
књижевних врста. Житија су писали најзначајнији и најталентованији књижевници.
Јунаци су им махом истакнуте личности - владари и црквени поглавари, што увелико
одређује карактеристике жанра. Истроијски садржаји су веома присутни, па осим
књижевно-уметничког, житија имају изузетан документарни значај и вредност.
У периоду измедју 13. века, кад настају прва житија и краја средњевековне епохе (крај
17. века) настала су бројна дела из овог жанра, од којих су овим избором обухваћена
најзначајнија и највреднија. То су: Житије Светог Симеуна, које је написао Свети Сава,
и дело са истим насловом и о истој личности, које је написао други Немањин, односно
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
Симеунов син - Стефан Првовенчани. Житија Светог Саве написали су Доментијан и
Теодосије.
Епско-лирске врсте
ПОЕМА
РОМАНСА
БАЛАДА
Имају особине и лирике и епике.
Поема је испевана у првом лицу, у њој се преплићу и драмски елементи. Композиција
поеме заснована је на развијању фабуле, најчешће говори о тежњи за недостижним, о
туговању, неоствареној љубави. Пример: Иван Горан Ковачић „Јама“, Милош
Црњански „Ламент над Београдом“ .
Романса је ведра песма у којој се слави љубав, често има и хумора, а ликови су
реалистички представљени.
Остале (некњижевне) прозне врсте
Путопис
Дело у којем писац путујћи кроз одређена места износи своје утиске и размишљања о
ономе што је видео и чуо на том путу (Љуба Ненадовић „Писма из Италије“ , Растко
Петровић „Африка“ , Исидора Секулић „Писма из Норвешке).
Биографија и аутобиографија
Биографија је дело у коме се описује живот значајне личности. Када писац описује
сопствени живот, тада се назива аутобиографија Бранислав Нушић – „Аутобиографија“.
Дневник
Дело у коме се воде дневни догађаји са обележеним данима и датумима. Писци
дневника: Владимир Назор, Владимир Дедијер и други.
Мемоари
Појединци пишу мемоаре - бележе сећања на људе са којима су се сретали и догађаје у
којима су учествовали. У књижевности су познати мемоари Проте Матеје Ненадовића,
Винстона Черчила.
Врсте новинског изражавања
Основна новинарска врста изражавања је ВЕСТ. Њоме се извештава јавност ШТА се,
ГДЕ, КАДА и ЗАШТО нешто догодило и КО је био присутан.
ИЗВЕШТАЈ је вест са више појединости и тачних података.
ИНТЕРВЈУ је врста новинарског иражавања у коме се кроз разговор са интервјуисаном
особом сазнају мишљења и ставови те особе.
Занимљиво и сликовито обавештавање јавности о одређеном догађају, познатим
појединцима или удружењима, клубовима и другим организованим манифестацијама
турнирима, изложбама, итд. зове се РЕПОРТАЖА. Ова новинарска врста се, због свог
песничког језика и начина представљања приближава уметничкој књижевности.
ДРАМА
КОМЕДИЈА
ТРАГЕДИЈА
ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
Драма се разликује од лирике народне и уметничке и епике народне и уметничке јер се
у њој не опевају осећања, нити се описују догађаји и личности, већ се кроз дијалоге и
монологе личности – јунака, наунапред припремљеном простору – сцени, приказују
одређене радње, сукоби, акције.
Драма се дели на: комедију, трагедију и драму у ужем смислу.
Комедија
Комедија за тему има смешне догађаје, изводи на сцену обичне људе, оптерећене свим
људским слабостима свога времена.
Постоје три врсте комедије:
комедија интриге (личности се доводе у смешне ситуације - „Власт“),
комедија карактера (исмејавају се негативне особине појединаца - „Покондирена
тиква“) и
комедија нарави (подвргавају се руглу и подсмеху мане читавог друштва).
Наши познати комедиографи: Јован Стерија Поповић „Покондирена тиква“ , Коста
Трифковић „Избирачица“ , Бранислав Нушић „Сумњиво лице“, „Народни посланик“.
Трагедија
Трагедија приказује несрећну судбину човека који због неминовног стицаја околности
страда и тиме стиче или испољава црте изразите величине иплеменитости. Елементи:
трагична кривица, трагични јунак, трагични завршетак
Трагедија обрађује озбиљне догађаје и људе опседнуте великим идејама, који животом
плаћају високу цену својих идеала. Трагедија позива у борбу за највише хуманистичке
циљеве: слободу, једнакост и правду међу људима (Есхил „Оковани Прометеј“,
Шекспир „Ромео и Јулија“).
Драма у ужем смислу
Драма у ужем смислу има елемената и трагедије и комедије, али се не мора обавезно
завршити трагично. Ова врста драме је новијег датума и изражава мисли и осећања
савременог човека који није ни само херој ни само слабић, већ човек са манама и
врлинама (Александар Поповић „Развојни пут Боре Шнајдера“ и друге драме , Љубомир
Симовић „Чудо у Шаргану“ , Иван Студен „Вожд“).
ЕЛЕМЕНТИ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА
ЛИРСКЕ ПЕСМЕ
- САЖЕТЕ, ЈЕЗГРОФИТЕ су ФОРМЕ, одликује их СУБЈЕКТИВНОСТ
РИТМИЧНОСТ. У читаоцима ИЗАЗИВАЈУ РАЗЛИЧИТА ОСЕЋАЊА.
и
– ПЕСНИЧКЕ СЛИКЕ – састављених од изабраних поетских – песничких речи и
израза
Речи чине СТИХОВЕ, више стихова СТРОФУ или једну песничку целину – слику, а
више строфа ПЕСМУ.
Стихови по броју слогова могу бити: осмерац, десетерац, дванаестерац, а стих може
бити и слободан (неједнак број слогова).
По броју стихова, разликују се строфе: дистих (два стиха), терцина (три стиха), катрен
(четири стиха), квинта (пет стихова),...
Рима може бити: парна (римују се два узастопна стиха), укрштена (римују се први и
трећи, други и четврти стих), обгрљена (римују се први и четврти, други и трећи стих).
РЕФРЕН је понављање једне речи, групе речи или читавог стиха у песми.
- ЛИРСКИ СУБЈЕКТ - Песнички или лирски субјект је носилац перспективе у песми.
То је назив за оно унутрашње "ја" које својим говором гради песму и у њој изражава
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
своје духовно стање и ставове. Често је то "ја" и граматички присутно у песми (као прво
лице једнине). Понекад је то и сам песник (али не у буквалном, биографском смислу),
то може бити и нека друга особа, или чак неко неидентификовано унутарње биће песме.
ЕПСКА ДЕЛА
Тема књижевног дела – Оно о чему се у делу говори – проширени наслов дела.
Идеја – Основна мисао и порука ствараоца у књижевном делу.
Фабула – Испричани садржај – међусобна повезаност догађаја у делу (главни и
споредни догађаји).
Сиже – начин на који је представљена фабула.
Композиција књижевног дела
Епика и драмска дела имају елементе композиције:
УВОД - експозиција,
ЗАПЛЕТ,
КУЛМИНАЦИЈА - ВРХУНАЦ,
ПЕРИПЕТИЈА - обрт и
РАСПЛЕТ.
ГЛАВНИ И СПОРЕДНИ МОТИВИ (најмање јединице неке теме)
СТАТИЧКИ (зауставља развијање фабуле),
ДИНАМИЧКИ (развија фабулу),
НАРАТИВНИ (поспешује ток приповедања),
ОПИСНИ (прекида ток приповедања увођењем описа особе, простора, предмета и сл.),
ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ (у народној књижевности разних народа постоје заједнички
мотиви: неверне љубе, зле маћехе, преознавања јунака по белегу итд.)
Лик у књижевном делу – приказане унутрашње, карактерне особине личности у
епском или драмском делу (карактер) и физичке особине (портрет);
Карактеризација - начин приказивања битних особина лика (етичка, морална,
психолошка, социјална).
ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА (приповедања):
- МОНОЛОГ говор једне личности, обраћање себи или публици
- УНУТРАШЊНИ МОНОЛОГ (изношење неизречених мисли лика у делу)
- ДИЈАЛОГ разговор двеју или више личности;
- НАРАЦИЈА – приповедање,
-приповедање у првом лицу,
-приповедање или трећем лицу (непристрасан посматрач);
-хронолошко приповедање (прати след дешавања догађаја)
-ретроспективно приповедање (хронолошки след се прекида
описивањем неког догађаја из прошлости)
- ДЕСКРИПЦИЈА – описивање:
ентеријер (опис унутрашњег простора)
екстеријер (опис спољашњег простора)
пејзаж (опис предела)
портрет (спољашњи и унутрашњи);
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
СТИЛСКЕ ФИГУРЕ – ПЕСНИЧКЕ СЛИКЕ
Стваралачким поступком песници и приповедачи често речима дају нова, шира и
пренесена значења.Та нова, пренесена значења речи називају се СТИЛСКЕ ФИГУРЕ. У
делима народне и уметничке књижевности има много песничких слика – стилских
фигура.
 Епитет
Да би се појединим речима или изразима одредило што ближе значење, уз њих се
стављају друге речи, најчешће придеви описни; епитет још називају и украсним
придевом (мој румени цвет)
 Градација
Ређање песничких израза и слика по јачини, односно постепено, од слабијег ка јачем
узлазна , или од јачег ка слабијем силазна:
За эетом је косу изрезала,
За верном љубом лице изгрдила,
А за братом очи повадила...
 Поређење
Стилска фигура код које се предмети и појаве упоређују са сличним, односно познатим
предметима и појавама. Састоји се из три дела: предмета који се пореди, поредбене
копуле – речи и предмета са којим се пореди:
Као златне токе крвљу покапане
Доле пада сунце, за гору, за гране. („Вече”, Војислав Илић)
 Метафора
Стилска фигура код које се један предмет назива именом другог предмета са којим има
неку сличност. Метофора или скраћено поређење код кога је изостављен предмет који
се пореди и поредбена копула – реч.
Кажи ми, кажи,
Како да те зовем,
Кажи какво име да ти дам,
Хоћу ли рећи:
Дико или снаго...
 Контраст или антитеза
Оштро изражена противуречност; уочљива супротност, очита разлика:
„Ја босиљак сејем, мени пелен ниче.“
 Алегорија
Пренесено значење речи које се остварују у целој слици, у целој радњи, а понекад у
читавој песми или причи; настаје када се метафора скраћено поређење протеже кроз
целу мисао, односно кроз све делове изреке; најчешће се негује у басни и сатири;
алегоријске песме и приповетке су писали: Петрарка, Гете, Иго, Војислав Илић, Милан
Ракић, Радоје Домановић, Влада Булатовић, Брана Црнчевић.
Једна од најлепших алегорија у нашој народној књижевности налази се у песми
ускочког циклуса под називом „Ропстсво Јанковић Стојана“:
„Вила гнездо птица ластавица,
вила га је за девет година
а јутрос га поче да развија...“,
односно, после девет година чекања да се Стојан врати из ропства, његова љуба одлуује
да се уда.
 Ономатопеја
ПРИЛОГ 4:УМЕТНИЧКА (АУТОРСКА, ПИСАНА) КЊИЖЕВНОСТ
Подражавање гласова из природе: бућ, крц, фију, као и израза везани за предмете и
догађаје у њој: шума шумори, река жубори.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој. („Зимска идила”, Војислав Илић)
 Персонификација
Придавање људских особина стварима и предметима:
Ливада крај реке сања. („Покошена ливада”, Десанка Максимовић)
 Симбол
Реч или скуп речи које означавају конкретан предмет упућује на одређени апстрактни
појам; давање ширег значења конкретном предмету; храст – дуговечност, стена –
постојаност, голуб са маслиновом гранчицом – мир. Нарочито је негована у време
романтизма књижевни и уметнички покрет у Европи који је трајао у првој половини
деветнаестог века:
„Црногорци не љубе ланце!“, узвикнуо је Петар II Петровић Његош.
 Словенска антитеза
Овом стилском фигуром – песничком сликом почињу наше народне песме: епска песма
ускочког циклуса „Мали Радојица“ и лирско-епска песма балада „Хананагиница“. Прво
се наводе одређене тезе:
„Шта се бјели у гори зеленој?
Ал је снијег, ал су лабудови?
Да је снијег већ би окопнио,
Лабудови већ би полетјели.“
Народни пјевач затим одбацује једну по једну претпоставку тезу :
„Нит је снијег, нит су лабудови...“,
и износи противну тврдњу, антитезу – бијели се шатор аге Хасан-аге.
Како неке песме и других словенских народа почињу сличним поређењем, отуда и ово
име: словенска антитеза.
 Хипербола
Преувеличавање у певању, писању и казивању, како би се постигла сликовитост и
емоционалност:
„Тужно зрикавци зричу,
чује се до облака;
плачу над гробовима
мртвих, драгих јунака,
чује се до облака“ Д.Максимовић
 Метонимија
Реч потиче од грчке речи (metonymia) што значи замена имена. Као и метафора, и ова
стилска фигура речи има пренесено значење, али веза међу појмовима није створена
према њиховој сличности или супротности, већ према њиховој логичној зависности.
„Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.“
Честа употреба је у свакодневном животу:
Цела Србија навија за Ђоковића!
Читам Толстоја. (Читам Толстојева дела.)
Download

Преузми