NEGA BOLESNIKA SA DEČIJOM PARALIZOM
Dečija paraliza je akutno infektivno i veoma kontagiozno oboljenje koje se u svom
tipičnom kliničkom obliku manifestuje mlitavom, asimetričnom, mišićnom oduzetošću.
ISTORIJAT
Bolest je bila poznata pre naše ere o čemu svedoći i egipatsko slikovno pismo. Naše
srednjevekovne freske, sa likovima bogalja sa raznim deformitetima, svedoče o tome da
je i na našim prostorima ova bolest odavno bila dobro poznata.
Poliomijelitis je hiljadama godina postojao kao endemska bolest i nije privlačio mnogo
pažnje do 1880-ih kada su u Evropi, a zatim i Severnoj Americi, izbile epidemije. Pre 19og veka poliomijelitis se javljao sporadično, a tokom 20-og veka su se javile epidemije,
sa vrhuncem 50-tih godina prošlog veka.
Nemački oprtoped Jacob von Heine je prvi dao detaljan opis (1840 g.) a švedski lekar
Karl Oskar Medin dokazao infektivnu prirodu bolesti (1891 g.). U njihovu čast
oboljenje se i danas često naziva Heine-Medin-ova bolest.
Otto Ivar Wickman je na osnovu svojih zapažanja došao do rezultata da je period
inkubacije od dečje paralize 3-4 dana, koji je dugo bio sporan, ali je potvrđen sredinom
dvadesetog veka.
John Franklin Enders je uspeo da kultiviše virus polimijelitisa 1949. godine i otada
počinje era plodonosnog izučavanja ovog oboljenja.
Jonas Salk je izradio mrtvu vakcinu protiv polia 1953. godine. a Sabin 1963 živu
vakcinu.
1
ETIOLOGIJA
Tipovi:
Poliomijelitis izaziva poliovirus koji se ubraja u grupu enterovirusa, koji sa rinovirusima
pripadaju rodu picorna virusa. Izvor infekcije je oboleo čovek ili rekonvalescent. U
grupu enterovirusa spadaju ECHO i Coxsackie virusi. Proučavanjem građe poliovirusa
utvrđeno je da se sastoji iz jezgra i omotača. Jezgro čini RNK, a omotač je proteinske
prirode. Razlikuju se tri serološka tipa virusa:



tip I ili Brunhilde,
tip II ili Lansing i
tip III ili Leon.
U spoljašnjoj sredini uzročnici poliomijelitisa su dosta otporni. Neosetljivi su na niske
temperature (- 200 C do – 700 C) i dezinficijense, ali ih temperatura od 50 0 C do 600 C za
30 minuta inaktiviše.
EPIDEMIOLOGIJA
Poliomijelitis se pojavljuje širom sveta, osim tamo gde je virus eleminisan, odnosno na
zapadnoj polulopti, u većini industrijski razvijenih zemalja. Incidenca je sada
najveća u zemljama u razvoju, naročito tamo gde je obuhvat vakcinacijom nizak
a sanitarni uslovi loši. Poslednja epidemija poliomijelitisa u Srbiji je zabeležena
1956. i 1960. godine.
Izvor infekcije je oboleo čovek ili rekonvalescent jer pacijent može izlučivati virus i
nekoliko meseci putem stolice. Pošto se bolest najčešće javlja u atipičnom
obliku (bez paraliza), pod kliničkom slikom angine ili enteritisa, takvi bolesnici
su od najvećeg epidemiološkog značaja.
Bolesnik izlučuje viruse preko nazofaringsa veoma kratko (do 7 dana) a putem fecesa 4-6
nedelja, ponekad i duže - do 6 meseci. Put širenja infekcije je fekalno-oralan,
najčešće kontaktan. Infekcija se širi uglavnom indirektno preko vode i namirnica
(povrće, voće, mleko itd). Virus se brzo prenosi na osobe koje nisu imune, tako
da se obično raširi u velikoj meri pre nego što se pojave oboleli od paralize.
Najveće izlučivanje virusa nastaje pred sam početak i tokom prve dve nedelje posle
pojave paraliza. Virus se može izlučivati na mahove mesec i više dana posle
infekcije. Bolest ima sezonski karakter javljanja, najčešće u leto i ranu jesen kod
dece mlađeg uzrasta.
Preležana bolest, kao i primena žive oralne vakcine, ostavlja trajan imunitet.
Novorođenčad majki koje imaju visok nivo antitela protiv poliovirusa su
zaštićena prvih nekoliko nedelja života.
2
PATOGENEZA
Infekcija se odigrava fekalno-oralnim, izuzetno kapljičnim putem. U daljem toku
patogeneze mogu se pratiti tri faze:
1.Digestivna faza - virusi se razmnožavaju u epitelu nazofarinksa, tankog creva i
mezenterijalnih limfnih žlezdi, zatim ulaze u krvotok.
2.Faza viremije - mali broj virusa ulazi krvotok, nastaje mala viremija i hematogena
diseminacija uzročnika. Putem krvi virusi odlaze do ekstraneuralnih tkiva RES-a (jetra,
slezina, limfoglandule, kostna srž). U najvećem broju slučajeva infekcija se zaustavlja na
ovom nivou. Dalje razmnožavanje virusa dovodi do prodora u krv, što daje viremiju
major i simptome "velike bolesti".
3.Nervna faza - postoji više teorija o načinu dospevanja virusa do CNS-a
 po Sejbinu, virus putem krvi dospeva do regionalnih nervnih ganglija a
odatle neurotropno do CNS-a.
 po Bodijanu, virus putem krvi dospeva do mekih moždanih tkiva i
pleksusa horioideusa a zatim u likvor, pa u prednje rogove kičmene
moždine i ostale delove CNS-a. Ova teorija je verovatnija zato što se virus
u ovoj fazi može izolovati iz krvi, likvora, mozga, kičmene moždine i
stolice.
Mnogi faktori mogu da utiču na nervnu lokalizaciju, odnosno pojavu paralize:

stepen neurotropizma

masovnost infekcije

brzina razmnožavanja virusa

imunološko stanje organizma

sposobnost za odbranu od infekcije

uticaj fizičkog i psihičkog zamora
Širenju virusa u CNS pogoduju sledeći faktori:
 fizički napor
 stres
 periferne traume (tonzilektomija, vađenje zuba, injekcije,vakcine)
Virus ispoljava afinitet za motorna jedra kičmenih pršljenova (naročito lumbalna i vratna
intumescencija), produženu moždinu a izuzetno retko prema drugim strukturama mozga,
gde izaziva zapaljenske i degenerativne promene.
Bolest se najčešće završava u digestivnoj fazi, kada protiče kao "mala bolest", u vidu
gripozne infekcije ili letnjeg proliva. Još češće, infekcija prođe nezapaženo. U fazi
viremije se mogu javiti znaci seroznog meningitisa, ali i ona može proći bez kliničkih
simptoma.
3
KLINIČKA SLIKA
Tri osnovna tipa poliomijelitisa (dečje paralize) su: spinalni (79%), bulbarni (2%) i
spinalno-bulbarni (19%).
 Spinalni poliomijelitis izaziva slabost ili paralizu jednog ili dva uda, pri čemu
čulni osećaj ostaje očuvan.
 Bulbarni poliomijelitis utiče na disanje, govor i gutanje.
 Spinalno-bulbarni poliomijelitis je kombinacija ove dve varijante.
Poliomijelitis se deli na paralitičke i neparalitičke oblike.
PARALITIČKI OBLICI
Prema topografiji paraliza razlikuje se više kliničkih oblika. Manifestuju se mlitavom
oduzetošću. Bolest prolazi kroz tri stadijuma:
1. preparalitički,
2. paralitički
3. povlačenje paraliza
1. Preparalitički stadijum
Spinalni oblik sa klasičnim paralizama ekstremiteta - inkubacija traje 8-10 dana, mada
može biti i kraća ili duža. Ovo je najčešći oblik bolesti. Odlikuje se oduzetšću mišića čija
inervacija polazi od kičmene moždine (osim disajne muskulature). Bolest može da se
završi ozdravljenjem u svakoj fazi pretparalitičnog stadijuma, tako da ne dolazi do pojave
paralize.
Preparalitički ili invazivni stadijum obično traje nekoliko sati ili jedan do pet dana i
prolazi kroz tri faze: inicijalnu, latentnu i meningealnu.
 Inicijalna faza (,,mala bolest”)odgovara patogenetski maloj viremiji i traje 2-3
dana. Dete počinje iznenada da se žali na malaksalost, glavobolju i bolove u
ekstremitetima. Može se zapaziti i simptomatologija od strane digestivnog trakta mučnina, gađenje, povraćanje, proliv. Takođe mogu biti prisutni gušobolja i
kašalj. Sve ove tegobe mogu biti tako lake da mogu proći nezapaženo.
 Latentna faza traje jedan do dva dana i asimptomatska je.
 Meningealna faza (,,velika bolest”) odgovara prodoru virusa u velikoj količini u
krv. Započinje visokom temperaturom do 400 C i bolovima u mišićima,
zglobovima, glavoboljom, preznojavanjem i malaksalošću. Kliničkim pregledom
se zapaža adinamija, zažarenost lica sa bledilom oko usana i laka cijanoza usana
"facies poliomyelitica".
Neurološka simptomatologija je izražena i skoro uvek su prisutni sledeći znaci:
Fankonijev, Lazarevićev, Kernigov, tronošca kao i znaci Brudzinskog i meningealni.
4
Postoji otežana pokretljivost vrata pri antefleksiji. Tetivni refleksi mogu biti oslabljeni a
ređe kratkotrajno pojačani.
Lumbalnom punkcijom se dobija likvor koji je u prvoj nedelji bolesti sa većim brojem
ćelijskih elemenata (dosta PMN), uz neznatno povišenje proteina. U drugoj nedelji
bolesti i kasnije broj ćelijskih elemenata pada na normalu a proteini rastu .
2. Paralitički stadijum
Paralitički stadijum se karakteriše pojavom mlitavih paraliza koje obično nastaju nakon
"male bolesti". U pojedinim slučajevima dete se može probuditi sa izraženim paralizama,
kao prvim kliničkim znakom oboljenja. Paralize se javljaju uglavnom u prvih 48 do 72
sata. One su mlitave, periferne i praćene su arefleksijom. Senzibilitet je očuvan, a bolnost
mišića izražena.
Oduzetosti se najčešće javljaju na donjim ekstremitetima (m.quadriceps, m.iliopsoas,
m.gastrocnemius). Gornji ekstremiteti su ređe zahvaćeni i to obično proksimalno
(m.deltoideus, m.triceps).
Po pravilu ovaj oblik ne ugrožava život bolesnika. Prestankom pojave novih paraliza
počinje postepeno povlačenje znakova bolesti.
3.Stadijum povlačenja paraliza
Već 10 dana nakon pojave paraliza počinje njihovo povlačenje. U početku brzo, a kasnije
sve sporije i može se produžiti do godinu dana. Prvo se povlače paralize koje su zadnje
nastale.
Dve godine posle preležane bolesti i intenzivne rehabilitacije zaostale sekvele treba
smatrati definitivnim.
Respiratorni oblici
Klinička slika ove forme bolesti karakteriše se insuficijencijom disanja i javlja se u toku
paralitičkog perioda bolesti u 6 d0 20% svih obolelih. Obično se opisiju sledeće forme
ovog oblika:
1. Spinalni oblik sa paralizom disanja
Ovaj oblik se obično javlja udružen sa paralitičnim oblikom poliomijelitisa. Može doći
do paralize grudne i trbušne muskulature i dijafragme, i to pojedinačno ili u kombinaciji,
što dovodi do poremećaja disanja. Ovo je "suvi oblik" respiratornog poliomijelitisa jer su
disajni putevi slobodni.
Usled lokalizacije patološkog procesa u cervikalnom delu kičme javlja se paraliza
dijafragme, koja se manifestuje tzv. "paradoksalnim disanjem". Ovo se prepoznaje po
uvlačenju dijafragme pri inspirijumu, napregnutom radu pomoćne muskulature, lakoj
cijanozi i padu vitalnog kapaciteta.
5
Pokreti grudnog koša u inspirijumu ograničeni i smanjen je vitalni kapacitet. Bolesnik je
tahipnoičan, uznemiren, zapaža se lepršanje nozdrva, interkostalno uvlačenje. Javlja se
paraliza grudne i trbušne muskulature. Bolesnik ne može da sedi, niti da kašlje. Trbuh je
meteorističan.
Bolest ima brz tok i često je neophodna traheotomija i primena veštačke ventilacije.
2. Bulbarni oblik sa paralizom gutanja
Nastaje kao posledica lokalizacije procesa u produženoj moždini i ponsu, pri čemu su
zahvaćeni disajni centri i jedra velikih moždanih živaca (IX, X, XI i XII). Klinički se
manifestuje poremećajima disanja centralnog tipa i paralizom gutanja. Bolesnik ne može
da iskašlje i guta sekret što dovodi do "vlažnog oblika" respiratornog poliomijelitisa.
Hipoventilacioni znaci, hiperkapnija i anoksija se brzo ispoljavaju.
3. Spinalno - bulbarni oblik
Kod ovih bolesnika paraliza gutanja je često udružena sa paralizom disajne muskulature
kada nastaje poplava disajnog stabla sekretom.
4. Encefalitički oblik
Redak oblik, uglavnom kod dece. Protiče pod znacima akutnog encefalitisa a kliničkom
slikom dominiraju visoka temperatura, konvulzije, grčevi i poremećaj stanja svesti.
NEPARALITIČKI OBLICI
Proučeni su tek zadnjih decenija od kada je razvojem virusologije i seroloških metoda
omogućena izolacija poliovirusa ili otkrivanjem antitela u krvi. Prognoza je uvek dobra.
1. Inaparentni oblik
Izuzetna je epidemiološka važnost ovog oblika, jer objašnjava visok indeks
kontagioznosti kod poliomijelitisa. Najveći broj osoba izložen infekciji poliovirusa stiče
na ovaj način imunitet. Klinički, kao što mu ime kaže, protiče bez ikakvih subjektivnih i
objektivnih smetnji. Smatra se da poliomijelitis u 80-90% inficiranih osoba preleži
infekciju a da za to nije ni znao.
2. Febrilni oblik
Febrilni oblik protiče kao rinofaringitis ili "dečiji letnji proliv". Stolice su retke, zelene,
sluzave i ima ih 6-8 dnevno. Istovremeno se mogu javiti i kataralni znaci gornjih
respiratornih puteva. Bolest traje 6-7 dana.
3.Meningealni oblik
Protiče pod slikom seroznog meningitisa virusne etiologije.
6
KOMPLIKACIJE
Najčešće nastaju u respiratornim oblicima bolesti zbog nakupljanja sekreta i
hipoventilacije (atelektaza, bronhopneumonija). Opisani su u najtežim slučajevima
atonija želuca, paralitički ileus i miokarditis. Smrt nastupa kao posledica respiratorne
insuficijencije.
DIJAGNOZA
Akutna pojava simetričnih mlitavih paraliza, bez poremećaja senzibiliteta, kojima
prethodi febrilan gastrointestinalni poremećaj i meningealni znaci jasno ukazuju na
dijagnozu bolesti. Međutim neparalitičke i abortivne forme predstavljaju težak
dijagnostički problem.
Najpouzdaniji dijagnostički kriterijum je izolacija virus iz više uzoraka bolesničkog
materijala: bris ždrela, pljuvačka, feces, likvor i krv. Iz ždrela se može izolovati samo do
12. dana bolesti, u krvi do 7. dana, a u likvoru između 6-14. dana bolesti.
Neutralizacioni test je takođe dobra metoda a za njegovu realizaciju su potrebna dva
uzorka seruma u razmaku od 2 nedelje.
DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA
U predparalitičkom stadijumu glavni problem predstavljaju serozni meningitisi
izazvani ostalim enterovirusima. Takođe treba isključiti stanja sa bolovima u
mišićima i zglobovma. Praktično je nemoguće klinički razlikovati crevne
poremećaje, kataralno zapaljenje gornjih respiratornih puteva, nejasna febrilna
stanja od neparalitičkih formi poliomijelitisa.
U paralitičkom stadijumu dolaze u obzir sva stanja sa mlitavim paralizama:
 Infekcije izazvane drugim enterovirusima
 Guillain-Barreov sindrom
 Difterične pareze i paralize
 Botulizam
LEČENJE
 Specifična terapija ne postoji, lečenje je simptomatsko i supstituciono u tom cilju
se primenjuju analgetici, antipiretici, vitamini, antibiotici i korekcija elektrolitnog
disbalansa.
 Visoko kalorijska ishrana.
 Fizikalna terapija u posebnim ustanovama. Ortopedske mere pomoću kojih
oporavlja funkcija paralisani mišići. Kod paralize disajne muskulature i oštećenja
7
centra za disanje potrebno je bolesnika uputiti u respiratorni centar.
 Nega bolesnika čini veliki uspeh u lečenju takvih bolesnika sa dobrom negom u
postelji, menjati položaj bolesnika zbog pojave dekubitusa, osigurati mir, obratiti
pažnju na paralisane delove tela kako ne bi došlo do oštećenja zglobova i frakture.
 Izvršiti imobilizaciju po potrebi.
 U akutnoj fazi obezbediti fizikalnu terapiju, izvršiti masažu, gimnastičke vežbe, a
kod teškog disanja primeniti aparat za veštačko disanje.
ODRŽAVANJE PROLAZNOSTI DISAJNIH PUTEVA –
AKTIVNOSTI MEDICINSKE SESTRE
Kod ovih pacijenata se strogo mora voditi računa o prohodnosti disajnih puteva. To se
postiže održavanjem dovoljne vlažnosti vazdušne mešavine odnosno samog kiseonika,
kao i odstranjivanje bronhijalnog sekreta. Olakšanje slivanja sekreta iz donjeg dela
bronhijalnog stabla u traheju postiže se stavljanjem bolesnika u Trendelburgov položaj.
Na taj način se postiže prirodna drenaža disajnih puteva. Ukoliko postiji zastoj sekreta u
traheji, da bi se izbegla traheobronijalna opstrukcija i sekundarne plućne komplikacije,
pribegava se aspiraciji sekreta – aspiratorom. Aspiracija se vrši kroz kanilu pomoću
sterilnog plastičnog katetera povezanog sa aspiracijom.
Tri do pet minuta pre početka aspiracije sekreta bolesnika, primeniti terapiju 100%
kiseonikom. Uvođenje aspiracionog katetera se vrši bez uključenog negativnog pritiska
da bi se izbeglo oduzimanje dragocenog vazduha bolesnika. Aspiracija najduže traje 15
sekundi kako bi se izbeglo stvaranje podpritiska u plućima koji može dovesti do
atelektaze delova pluća.
Aspiracija se ponavlja 5-6 puta u zavisnosti od količine sekreta. Ne sme se vršiti
aspiracija sekreta pokretanjem aspiracionog katetera gore-dole po traheji. Nakon
završetka aspiracije, ponovo primeniti terapiju 100% kiseonikom 3-5 minuta.
Trahealna aspiracija je mehaničke iritacije i može izazvati eroziju sluznice i krvarenje.
Hipoksija nastala aspiriranjem može se sanirati:
 hiperoksigenacijom
 upotrebom katetera odgovarajuce veličine
 ograničenim trajanjem aspiracije i
 oksigenacijom nakon aspiracije
8
Kompletna intervencija aspiracije se vrši pod strogo sterilnim uslovima. Aspiracioni
Kateter treba da ima zaobljen vrh da ne bi oštetio sluznicu. Plastični kateter je za
jednokratnu upotrebu i prilikom primene ne sme doći u kontakt sa predmetima iz spoljne
sredine.
Tačna procena trajanja jedne aspiracije najpouzdanije se utvrđuje zadržavanjem daha
osobe koja izvodi intervenciju.
BORBA PROTIV SEKUNDARNIH KOMPLIKACIJA – AKTIVNOSTI
MEDICINSKE SESTRE
Kod pacijenata obolelih od respiratornih bolesti moguće su sekundarne
komplikacije zbog težine bolesti i primene neophodnih invazivnih intervencija a najčešće
su: tubus, traheotomija, CVK, plasiranje urinarnog katetera, plasiranje kanile, česte
aspiracije. Zbog toga je vrlo važno posvetiti pažnju prevenciji ovih komplikacija što se
najbolje postiže pravilnom i savremenom negom pacijenata.
1. Higijena Tubusa
Tokom dugotrajne mahaničke ventilacije posebnu pažnju treba posvetiti održavanju
higijene traheobronhijalnog stabla, pri čemu, pored lekara, značajnu ulogu imaju i
medicinske sestre. Od sprovođenja higijenskih mera zavisi kako uspešnost mehanike
ventilacije tako i proces odvikavanja od nje.
Higijena treheobronhijalnog stabla podrazumeva prvenstveno sprovođenje higijene usne
šupljine i uklanjanje sekreta iz disajnih puteva. Tubus treba fiksirati lepljivim trakama
koje se povremeno moraju menjati, a posebnu pažnju treba obratiti na eventualni razvoj
preosetljivosti na traku. Ovakva lokalna alergijska reakcija može izazvati probleme. U
slučaju pojave alergije tubus treba fiksirati pomoću posebnih fiksatora.
9
2. Obrada traheostome
Zbog izlaska sekteta iz traheje dolazi do stalnog vlaženja okoline traheostome, pa postoji
mogućnost nagrizanja i infekcije kože. Da bi se to izbeglo, treba najmanje 2-3 puta
dnevno promeniti gazu oko kanile, traheostomu obraditi sterilnim fiziološkim rastvorom,
povidonom i iznova zaštititi suvom sterilnom gazom.
S obzirom da se često vrše aspiracije bolesnika, u cilju sprečavanja mogućih infekcija
neophodno je uzimati bris iz traheostome kao i njene okoline za bakterijski pregled, da se
blagovremeno primeni terapija prema antibiogramu i spreče teže komplikacije.
2. Nega nosne šupljine
Radi ishrane bolesnika plasira se nazogastrična sonda koja usled prisustva i pritiska koji
stvara na sluzokožu nosnica može da dovede do nastanka dekubita a samim tim i do
infekcije. U cilju sprečavanja komplikacija pristupa se blagovremenoj promeni mesta
plasiranja sonde, nezi nosnih šupljina i nezi sonde.
3. Nega usne duplje
Kod ovih bolesnika zbog načina ishrane i poremećenog disanja dolazi do isušivanja usne
duplje i stvaranja naslaga na jeziku što je podloga za nastanak infekcije. Zbog toga je
neophodno obrađivati redovno usnu duplju, mehanički skidati naslage sa jezika,
dezinfikovati nekim od dezinficijensa i održavati vlažnost usne duplje.
4. Nega očiju
Sprovodi se nega očiju fiziološkim rastvorom a nakon obrade se vrši zaštita stavljanjem
gaza natopljenih fiziološkim rastvorom na oči.
10
5. Nega kože i prevencija dekubitusa
Lična higijena se obavlja svakodnevno u postelji, redovno prebrisavanje tela
dezinfekcionim sredstvom i presvlačenje, zaštita predilekcionih mesta, uklanjanje
iritirajućeg dejstva na kožu, poboljšanje cirkulacije krvi masažama alkoholom, talkiranje.
6. Nega braunile
Plasiranje kanile zahteva primenu principa asepse.
Nega braunile obuhvata :
 Inspekciju mesta plasiranja ( nepovoljna je pojava crvenila, otoka i hematoma )
 Heparinizaciju
 Promenu mesta plasiranja posle vremena predviđenog standardom i pri uočavanju
nepovoljnih znakova na mestu plasirane kanile.
ISHRANA BOLESNIKA
Od vitalnog značaja za obolele od akutnih respiratornih bolesti je ishrana koja se
sprovodi putem nazogastrične sonde. Neophodno je obezbediti adekvatan nutritivni unos
bolesnika. Danas su u upotrebi gotovi industrijski preparati to jest hrana koja je već
energetski izbalansirana i pripremljena. Hrana se najčešće plasira preko enteralne
infuzije, kontinuirano kap po kap. Nakon svakog hranjenja uliva se 100 – 200 ml.vode da
bi se održavala prohodnost nazogastrične sonde.
11
PROGNOZA
Kod neparalitičkih oblika prognoza je dobra. U toku paralitičkih formi ako pacijent
preživi prvih 10 dana smatra se da je van životne opasnosti.
Kod spinalnog oblika, ukoliko dođe do trajnog oštećenja nervnih ćelija, paraliza je trajna.
Spinalni oblik je retko fatalan, za razliku od bulbarnog, kada može da dođe do smrtnog
ishoda zbog respiratornog aresta, ugušenja, plućnog edema i šoka.
Takođe, komplikacije paraliza mogu biti deformiteti skeleta, deformiteti zglobova, ali i
hipostatske pneumonije, urinarne infekcije...
TERAPIJA
Ne postoji specifična ili kauzalna terapija za lečenje poliomijelitisa, pa se zato primenjuje
simptomatska i supstituciona terapija. U tom cilju se primenjuju analgetici,
antipiretici, vitamini, antibiotici i korekcija elektrolitnog disbalansa. Takođe je
potrebna visokokalorijska ishrana uz opšte mere nege bolesnika. U najtežim
slučajevima se radi traheotomija i veštačka ventilacija. Značajno mesto svakako
zauzima i pravovremen i adekvatan fizikalni tretman.
Kako je cerebralna paraliza kompleksna i ne postoje dva deteta sa potpuno istim
problemima, neophodan je individualan pristup lečenju. Terapijski program pravi tim
stručnjaka, neurolog, ortoped, fizijatar, fizio i radni terapeut, logoped, psiholog, socijalni
radnik, protetičar, vaspitač ili učitelj zajedno sa roditeljima deteta. Cilj terapija je da dete
iskoristi maksimum svojih potencijala kako bi bilo što samostalnije ili da uz što manju
pomoć zadovoljava svoje potrebe i obavlja određene aktivnosti. Da bi se to postiglo treba
da ovlada sedenjem, stajanjem i kretanjem, samostalno ili uz pomagala. Prepreka za to su
pored ostalog i deformiteti koštano zglobnog sistema, posebno kukova, ruku i nogu u
vidu deformiteta i kontraktura (ograničenih pokreta) zglobova.
Kineziterapijski tretmani moraju da budu redovni kako bi se u ranoj fazi podsticao razvoj
svih funkcija, psihomotornih, motornih, mentalnih i govornih, stimulacijom kroz
terapijski program vežbi. Za uspešnost tretmana neophodno je obučiti roditelje za
primenu vežbi kod kuće. Dobre rezultate daju i druge fizikalne procedure koje mogu biti
uvod u vežbe ili dopuna tretmana kao što su hidroterapija koja se deci posebno dopada,
12
termoterapija, elektroterapijske procedure ili sport koji pored zdravstvene ima i socijalnu
komponentu.
Bez obzira na vrstu tretmana koji se primenjuje u lečenju deteta sa cerebralnom
paralizom presudno je angažovanje roditelja ne samo zbog bliskosti sa detetom već zbog
primene neophodnih stimulacija koje treba da budu ugrađene u negu i njegove
svakodnevne aktivnosti. Ni najbolji metod, ni vrhunski terapeut neće ništa postići ako
roditelji ne drže dete u položaju koji je za njega najbolji, ne uzimaju ga na način kako im
je pokazano, ne koriste odgovarajuće igračke ili slušaju dobronamerne savete rođaka i
prijatelja a ne lekara i terapeuta.
Tretman deteta sa cerebralnom paralizom iziskuje ogromnu energiju, fizičku i emotivnu,
24 časa dnevno 365 dana u godini sa velikim materijalnim izdacima i sve to često
prevazilazi mogućnosti roditelja, bračni odnosi bivaju poremećeni, zdravo dete
zapostavljeno, profesionalne karijere prekinute. Zato je roditeljima neophodno pružiti svu
pomoć i podršku u sagledavanju deteta i njegovih ograničenja, ali i njegovih mogućnosti i
potencijala koje može da razvije.
PROFILAKSA - VAKCINACIJA
Postoje uobičajene opšte mere u slučaju oboljenja i to: prijava bolesti, izolacija bolesnika
i opšta dezinfekcija.
Efikasna borba protiv poliomijelitisa je omogućena tek posle 1953. godine kada je
izrađena prva vakcina.
Zahvaljujući sistematskom sprovođenju aktivne imunizacije, ovo oboljenje je postalo
retkost u mnogim zemljama, te se čak govori o eradikaciji poliomijelitisa. Imunizacija se
sprovodi vakcinisanjem i revakcinisanjem.
Imunizacija protiv dečije paralize sprovodi se živom oralnom tritipnom vakcinom (OPV),
a u slučajevima imunodeficijencije, imunizacija se vrši mrtvom vakcinom (IPV).
Vakcinisanje živom oralnom tritipnom vakcinom sprovodi se davanjem tri doze u
razmacima koji ne smeju biti kraći od 6 nedelja. Ova vakcina sadrži oslabljne viruse, što
je postignuto mnogobrojnim pasažama na kulturama tkiva. Ovako oslabljeni virusi nisu
neurotropni.
Vakcinacija se vrši peroralno. Uneti u digestivni trakt, virusi se razmnožavaju u mukozi
tankog creva, te se stvara solidan celularni i humoralni imunitet. Vakcinisanje mrtvom
13
vakcinom sprovodi se davanjem dve doze u razmaku koji ne sme biti kraći od 4 nedelje.
Revakcinisanje se sprovodi uvek davanjem jedne doze žive oralne tritipne vakcine.
IPV (neaktivna vakcina)se daje u ruku ili nogu u zavisnosti od starosti .
U slučaju pojave oboljenja treba prijaviti i izolovati bolesnika i sprovesti opštu
dezinfekciju. U slučaju pojave epidemije daje se samo buster doza onog tipa virusa koji
je izazvao.
Za zaštitu od poliomijelitisa (dečje paralize) danas postoje efikasne vakcine. Prvu
vakcinu je 1953. razvio Džonas Salk, a ovo otriće je javno objavljeno 1955. Albert Sabin
je tvorac oralne polio vakcine koja je u upotrebi od 1963. Obe ove vakcine su u upotrebi i
danas.
Primenom masovne vakcinacije, slučajevi poliomijelitisa (dečje paralize) su u razvijenom
svetu dramatično redukovani. Svetska zdravstvena organizacija i UNICEF su 1988.
započeli kampanju iskorenjivanja ove bolesti. Godine 1988. u svetu je registrovano
350.000 slučajeva dečije paralize, što je svedeno na 1.310 slučajeva 2007. Američki
kontinent je proglašen kontinentom bez dečje paralize 1994. Godine 2000, potvrđeno je
da je dečja paraliza eiskorenjena u Kini, Australiji i 36 pacifičkih zemalja. U Evropi se to
dogodilo 2002. Od 2006, slučajevi poliomijelitisa (dečje paralize) su zabeleženi u samo 4
zemlje: Nigeriji, Indiji, Pakistanu i Avganistanu.
14
Kao dodatna mogućnost postoje i kombinovane vakcine.
5-komponentne kombinovane vakcine registrovane u Srbiji sadrže u sebi DTPa, IPV i
Hib vakcine. Primena 5-komponentne kombinovane vakcine donosi mogućnost da se
detetu tokom jedne posete pedijatru primeni jedna umesto 3 vakcine.
Dodatni komfor koji 5-komponentne vakcine pružaju ogleda se u:
- manje neželjenih dejstava (zbog korišćenja DTPa oblika vakcine)
- dodatnoj bezbednosti (zbog primene inaktivisanog polio virusa - IPV) kao i manje
bockanja za dete (1 vakcina tokom posete pedijatru) a ne treba zanemariti ni lakše
čuvanje zbog manjeg broja serija vakcina za praćenje.
Pored 5-komponentne, u Srbiji je od strane Agencije za lekove i medicinska sredstva
registrovana i jedna 6-komponentna vakcina koja, po sastavu, pored DTPa, IPV i Hib
vakcina – sadrži i hepatitis B vakcinu. Po sadašnjem programu vakcinacije, njena
primena je moguća tek ukoliko se 3. doza kombinovane vakcine vremenski podudara sa
hepatitis B vakcinacijom deteta (6. mesec). U praksi, često se događa da su ove posete
pedijatru razdvojene, pa dete prima 3. dozu 5-komponentne kombinovane vakcine u 5.
mesecu, a mesec dana nakon toga i poslednju dozu hepatitis B vakcine.
IMUNITET
Stečeni imunitet se bazira na stvaranju tip specifičnih neutrališućih tela i mukoznim
sekretima. U nazofarinsku i intesticijalnoj dluzokoži se stvaraju sekretorna IgA antitela
protiv specifičnih imunotipova virusa. Zavisno od titra ovih antitela, biće sprečena
reinfekcija, ili će biti izmenjen tok infekcije.
 Ako su titri vrlo visoki, sprečiće inplantaciju virusa i njegovu replikaciju u
crevima i želudcu.
 Ako su titri niži, a infekcija masivnija, moguće su reinfekcije, ali će se one
manifestovati samo izlučivanjem virusa sa tonzila i intersticijalno, a neće se
razviti bolest.
15
Serumska antitela se stvaraju nešto kasnije, mada već posle tri dana mogu da se pojave
IgM antitela i da se održavaju nekoliko meseci, a IgG se javljaju posle 5-6 nedelja i
održavaju se godinama. Serumska antitela efikasno blokiraju viremiju i hematogenu
diseminaciju na tardžet organima, ali ne sprečavaju alimentarno izlučivanje virusa.
REZIME
Poliomijelitis anterior acuta, dečja paraliza je akutno, veoma kontagiozno oboljenje,
infektivne prirode izazvano poliovirusom iz grupe enterovirusa.
U 95-99% slučajeva, bolest obično pritiče kao laka, crevna ili gripozna infekcija, dok
se samo u 0,5% ispoljava kao paralitičko oboljenje sa klasičnim mlitavim oduzetostima.
Pre pronalaska vakcine, predstavljala je veoma kontagiozno oboljenje, koje se često
završavalo trajnim oduzetostima i smrtnim ishodom.
Danas, zahvaljujući izvanrednoj prevenciji, koja se postiže primenom žive atenuirane
vakcine, date per os, bolest je danas veoma retka.
LITERATURA
1. Kosanović-Ćetković D. i sar.: Akutne infektivne bolesti, Prosveta, Beograd, 1994.
2. Diklić Dragomir, Antonijević Božidar – Infektivne bolesti sa negom – Zavod za
udžbenike, 2011
16
3. Vesna Turkulov, Snežana Brkić- Infektivne bolesti za studente medicine, Medicinski
fakultet, Univerzitet u Novom Sadu
4. Pravilnik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima. Sl. Glasnik Republike Srbije
11/2006
5. Delić D.: Infektivne bolesti, dijagnostika i terapija, Kosmos, Beograd, 1996.
6. Konstantinović Lj. i sar.:Klinička infektologija, Univerzitet u Nišu, 2001.
7. Blacc J.: Polio eradication (letter), Lancet, 1994
8. Beausoleil J.L et ...: Vaccine asociated paralytic poliomyelitis. J. Child Hem., 1994
6. Nagata N, Iwasaki T, Ami Y, et al. (2004). "A poliomyelitis model through mucosal
infection in transgenic mice bearing human poliovirus receptor, TgPVR21".
http://www.stetoskop.info/Decja-paraliza-1069-c32-sickness.htm
http://en.wikipedia.org/wiki/Polio_vaccine
http://en.wikipedia.org/wiki/John_Franklin_Enders
http://roditeljsrbija.com/sta-je-decja-paraliza/
17
Download

edukativni materijal za test