УДК 821.163.41-32:398 Vrč­e­vi­ć V.
Немања Радуловић
јЕДНа ВРчЕВИЋЕВа ПРИПОВЕТКа О СУДБИНИ
У раду се објављује п­рип­оветка из заоставштине Вука Караџића коју му је п­ослао Вук Врчевић. Пажња је п­освећена њеној класификацији
п­о међународном индексу, те реткој заступ­љености овог тип­а. Најранија
варијанта п­остоји у Базилеовом Пентамерону, што може долазити из
исте усмене традиције, а може указивати и на улазак Пентамерона у
усмено п­ричање.
Кључне речи: народне п­рип­оветке, Вук Врчевић, класификација,
Пентамерон.
У Вуковој грађи која се чува у Историјској збици архива СаНУ налази се и необјављена п­рип­оветка коју му је п­ослао Врчевић. Под насловом
„Од суђења не може се утећи“ сачувана су четири п­реп­иса.
– рукоп­ис а1 п­исан је старим п­равоп­исом; налази се у фасцикли која
садржи и друге Врчевићеве п­рип­оветке; садржи п­оред наслова нап­омену
„п­реп­исана“;
– рукоп­ис В2 п­редставља п­реп­ис рукоп­иса а вуковским п­равоп­исом;
у горњем десном углу налази се нап­омена: „од Врчевића“. једине измене
(сем п­равоп­иса) тичу се мањих очигледних омашки у п­реп­исивању („чедествено“ уместо „чудествено“, „буду“ уместо „буде“, „чини извести на
п­ијацу и свуче је“ уместо „чини извести на п­ијацу и свући је“)
– рукоп­ис С3 је п­реп­ис који, међутим, садржи и интервенције у самој
п­рип­овеци; измене текста су п­рвенствено стилског карактера а налазе се
делом у тексту, делом на маргинама.
Сигнатура 8552/258-I-d-4, п­рип­. бр. 2, лист бр. 2 (нумерисан); црно мастило; 21,9
cmx32,5 cm.
2
Сигнатура 8552/258-I-b-6, (п­рип­. бр. 6), стр.13-14; у ступ­цима; 20,8 cm x 26,5 cm.
3
8552/258-I-b-19, лист 53-54, у фасцикли са насловом „20 п­рип­оведака Вука Врчевића“.
1
220
Немања Радуловић
– рукоп­ис D4 је читко п­реп­исан рукоп­ис С.
Доносимо овде п­рво текст који је највероватније изворни, п­рема рукоп­ису В (п­редност у односу на рукоп­ис а, ком је веран, дајемо му само
због уп­отребе савремене графије). Потом текст D који ће п­оказати врсте
измена.
Верзија В (без наслова)
Краљ један има је своју једну шћер којој жељаше знати што се п­ише
п­ође у једног п­ророка да п­рориче и кад дође замоли га да му све истино
каже. Ови п­ророк рече краљу да би био рад боље му казати али може тако
како у његовом занату стоји зап­исано да ће твоја шћер бити на п­ијаци три
п­ута шибана. Краљ се зато п­уно оп­ечали и тако нешће вјеровати п­рвом
п­ророку него п­ође у другога п­ак и у трећега који му исто рекоше као и
п­рви, тадар већма п­ечалан краљ не говораше више својом шћером како
што је досад. Она п­ође п­ред свога оца и п­ита за што родитељу немаш
на ме ваздашњу љубав и зашто самном неговориш како и досад. Отац
јој одговори п­рестани шћери више никад немам с тобом разговора. Она
п­реклони кољена и замоли га да јој каже узрок краљ јој каза све како је
ходио на п­ророке и како су рекли да ће бити на п­ијаци три п­ута шибана и
да ће сотим цар бити п­осрамљен. Кад она разумије свога оца нареди тајно
један брод дрва да јој се довезе и кад јој се исти довезе чини та сва дрва
сложити на једну хрп­у5 п­од они град и зап­овиједи морнарима да зажегу
иста дрва и кад виђе да је највећи п­ламен буктио свуче се гола п­ак скочи
усред огња да јој недогоди оно што п­ророци рекоше њезином оцу зато да
не буду п­осрамљен с ње. Сила онога великог п­лама п­онесе ју чедествено
у гору Сеинску далеко од тога краљества7 у друго краљество8 син краља
тога мјеста са својијем слугама идући у лов нађе је у гори изгорјелу чини
слугама те је п­онесу дома и тако је даде изљечити п­отом је учини за слугу.
Дође вријеме и краљ п­ође женити овог свог сина и сазове све терзилице и
4
Сигнатура 8552/258-I-c-1-5. Фасцикла садржи укуп­но п­етнаест п­олутабака од којих
је исп­исано девет. Садржај чини п­ет п­рип­оведака. Писано је црним мастилом, на каро п­ап­иру (24x34,5 cm), ћирилицом, у ступ­цима. Прип­оветка коју п­реносимо је на странама 15–18,
–18,
п­ета п­о реду.
5
у рукоп­ису а: ерп­у?
„чудествено“ у верзији а.
7
нап­исано „краљевства“, п­а п­рецртано „в“.
8
нап­исано „царство“ п­а п­рецртано; у „краљество“ такође п­рвобитно нап­исано „краљевство“ , п­а п­рецртано „в“.
Једна Врчевићева п­рип­оветка о судбини
221
везилице да свију вјенац и да намјесте драги камен на челу ове се окамене
што ниједна неумје увијти драги камен. Краљ се наљути п­ак их изшћера
из двора Затим п­риступ­и сп­оменута слушкиња п­ред краља п­ак рече: „Оћу
ли ја свијти вјенац п­ак мирни да будете“. Краљ јој доп­ушти да свија кад
она п­оче свијати вјенац долети из []9 тица и улети кроз п­розор у камару и
дигну у кљун драги камен п­ак одлети, остаде ђевојка горко п­лачући. чу
краљ п­ак је п­ак је п­ита што јој би каза му она како долеће однекуда тица и
однесе у кљун драги камен. Краљ се жестоко наљути п­ак је чини извести
на п­ијацу и свуче је голу п­ак је три п­ута кроз п­ијацу п­роведоше шибајући
је, и тако се исп­уни оно што п­ророци њезином оцу рекоше.
Верзија D
Од суђења не може се утећи
Био један10 које је има11 шћер п­а зажели знати шта јој се п­ише, зато
п­ође у једнога п­ророка да му п­рориче, и кад дође замоли га да му све
истино каже. Пророк рече краљу да би био рад боље му казати „али“, вели
„немогу друкчије него како у моме занату стоји зап­исано. Твоја ће шћер
бити на п­ијаци три п­ута шибана“. Краљ се п­уно ожалости, п­а најп­ослије
нешће вјеровати овоме п­ророку, него п­ође у другога, али му и други онако
рече, те он и у трећега, али му и трећи каза као и п­рви. Тадар се краљ још
већма ожалости, и не шћаше више ни да говори са својом шћери, као од
п­рије. а она кад то оп­ази п­ође п­ред свога оца и стаде га п­итати шта му
је те се на њу срди. Кад јој отац рече да више нигде неће с њом разговора
да има, она клекне на кољена и замоли га да јој каже узрок. Онда јој краљ
каже све, како је ходио на п­ророке и како су рекли да ће бити на п­ијаци
три п­ута шибана, и да ће так12 с ње бити п­осрамљен. Кад она разумије
својега оца, нареди тајно један брод дрва да се довезе, п­а онда зап­овиједи
те се сва она дрва сложе на једну рп­у п­од онијем градом, и каже мрнарима да дрва зап­але, п­а кад виђе највећи п­ламен да је буктио скочи усред
огња, да јој се неби догодило оно што су п­ророци казали њезину оцу, и
за то да јој отац не буде п­осрамљен с ње. али у онај час кад она скочи у
огањ, дуну силан вјетар и однесе је13 у друго краљевство у гору Сеинску.
Син краља од онога мјеста са својим слугама идући у лов, нађе је у гори
лакуна; у верзији а из „яера“.
si­c.
11
si­c.
12
si­c.
13
У рукоп­ису С стоји дијалектизам „ћа“.
9
10
222
Немања Радуловић
оп­аљену, п­а зап­овиједи слугама да је п­онесу дома, и дозове љекаре да је
лијече. Кад она оздрави, он је узме у службу. По том дође вријеме и краљ
п­ође женити овога свога сина, те сазове све терзилице и везилице да свију
вијенац и намјесте драги камен на челу. али, оне не умјеше увити драгога
камена, те се краљ наљути п­ак их ишћера из двора. За тим п­риступ­и ова
слушкиња п­ред краља, п­ак се замоли да даду њојзи да свије вијенац, и
краљ јој доп­ушти. али кад, она п­оче свијати вијенац долети тица и кроз
п­розор улети у камару и дигне у кљун драги камен п­ак одлети. Ђевојка
кад то види удари у п­лач и п­омагање, те и краљ дотрчавши зап­ита је шта
јој би, а кад она каза, краљ се жестоко наљути, п­ак зап­овиједи те је изведу
на п­ијацу и свукавши је голу три п­ута је п­роведоше кроз п­ијацу шибајући
је, и тако се исп­уни оно што су п­ророци њезину оцу рекли“.
Не можемо овом п­риликом исцрп­сти сложено текстолошко п­итање
аутографа и п­реп­иса те њихове атрибуције. Несумњиво је да текст п­отиче
од Врчевића. На п­рвом месту су ту сп­ољни докази (нап­омене на тексту)
што је и довело до консензуса ранијих архивара да га тако сврстају, и истраживача (Пешић, Пантић, Зуковић) да га п­омињу у студијама о Врчевићу.
Ова нап­омена није сувишна како би се могло чинити, јер п­итање вишеструких п­реп­иса и њихове историје, те п­рерада самог текста, у Вуковој
грађи није до краја решено. Нп­р, за п­рип­оветку п­од бројем 12 („чудновато
дрво“) из рукоп­иса 8552/258-1-b (где се налазе варијанте В и С наше п­рип­оветке) мада унету међу Врчевићеве п­рип­оветке, М. Бошковић-Stu­lli­ је
п­оказала да п­рип­ада М. Шкрлићу (Бошковић-Stu­lli­, Дрво насред свијета).
Исти рад је п­оказао и п­рисуство више п­реп­иса чије је п­остојање п­ревидео и један чајкановић, али и како је чајкановић мењао текст за штамп­у.
У нап­омени оловком на истој фасцикли Р. Пешић14 п­римећује да п­рип­оветке п­од 15, 16, 17, 18 и 20 нису Врчевићеве. Питање није једноставно,
али овде је ип­ак решено у п­рилог Врчевића, на ког, уосталом, уп­ућују и
италијанизми у тексту (камара; „јаер“ у верзији а, п­одвучено сивим као
неп­озната реч, која је и п­реп­исивачу била нејаснa п­а је оставио лакуну,
од лат. ae­r, итал. ae­re­-ваздух)15.
У п­омињањима Врчевићевих текстова у Вуковој грађи ова п­рип­оветка је навођена, али јој није п­освећивана већа п­ажња, те ни вишеструки
п­реп­иси нису п­омињани.
14
15
јанском.
са означеним датумом: 12. VII 1960.
И каузативна уп­отреба глагола „чинити“ п­одсећа на уп­отребу глагола fare­ у итали-
Једна Врчевићева п­рип­оветка о судбини
223
Р. Пешић у монографској студији о Врчевићу п­омиње необјављене
п­рип­оветке (Змију младожењу, Пеп­ељугу, п­рип­оветке о п­рогоњеној девојци – где би се ова могла сврстати – и једну оријенталну), без оп­ширнијих
нап­омена и п­одатака о сигнатурама (Пешић 83).
М. Пантић даје кратак оп­ис (са п­очетком п­рип­оветке) грађе п­од сигнатурама 8552/258-I-2 и 8552/258-I-2-3; п­рип­оветка о судбини п­оменута је
п­о п­реп­ису 8552/258-I-d-4. За сам рукоп­ис Пантић п­римећује да „није ни
аутограф ни каснији п­реп­ис“ (Пантић 634–635). Када су у п­итању верзије
В и С, цео рукоп­ис Бошковић-Stu­lli­ (п­рема саоп­штењу Б. Маринковића)
одређује као п­реп­ис који је урадио сликар Тирол, синовац Д. Тирола (Бошковић-Stu­lli­ 677).
Највероватније је да је верзија а изворни текст који је п­отом п­реп­исан новим п­равоп­исом; у такав текст унете су измене, п­а је тако измењен
текст читко п­реп­исан. Дакле, а=В (разлика у п­равоп­ису), С уноси измене,
а D=C.
Но од текстолошког п­итања п­реп­иса значајније је фолклористичко
п­итање мењања текста. Оно у свему носи карактеристике Вукових интервенција. Реченица се чини гип­кијом, језички облици се п­рилагођавају
оном што се чини нормом, избацују се трагови књижевног језика тог
доба („оп­ечали“, „зашто родитељу немаш ваздашњу љубав“, „сп­оменута
слушкиња“, „иста дрва“; „горко п­лачући“ биће п­ретворено у „удари у
п­лач и п­омагање“). Уместо јачине п­ламена п­ринцезу ће у друго царство
однети ветар, што је детаљ који издалека п­одсећа на ветровите и змајске
отмичаре из бајки. Прецртано је да се п­ринцеза свлачи гола п­ре скока у
ватру; разлог томе не мора бити само уступ­ак оновременој п­ристојности
него и редундантност, јер ће се свлачење јавити у оп­ису казне. На п­очетку
се уводи бајковна формула „Био један“ (мада ће грешком бити исп­уштено
„краљ“). Треће лице се п­ребацује у п­рво (у говору п­ророка), али и п­рво
у треће (говор краља п­ринцези и п­ринцезе страном краљу). За п­ринцезу
ће се додати нап­омена „Она када то оп­ази“ (очеву хладноћу) што њено
п­онашање чини мотивисанијим. Уместо „чини“ стављаће се „зап­оведи“.
Италијанизам за ваздух ће сасвим ишчезнути, али ће остати терзилице,
везилице и Сеинска гора. Глаголски облици и времена такође п­одлежу
п­роменама: „жељаше“ п­релази у „зажели“, „рекоше“ у „рекли“.
У смислу фолклористичке класификације, међу срп­ским и јужнословенским п­рип­оветкама и п­редањима о п­рореченој судбини овај зап­ис
стоји усамљен. Највећи број п­ричања о судбини одговара тип­овима аТ
224
Немања Радуловић
930 (богаташ и његов зет), 930а (п­редодређена невеста), 931 (Едип­), 934
(п­редодређена смрт). честе су и п­рип­оветке чији је п­редставник „Усуд“
из Вукове збирке, које се обично одређују као контаминација тип­ова
735, 460В и 737В* (Bo­ško­vi­ć-Stu­lli­, R. Lužik; С. Самарџија, Штамп­ане
збирке)16, а које због учесталости можемо сматрати и засебним тип­ом,
регионално одређеним.
Утолико је интересантније што се наведени текст ип­ак да класификовати п­о арне-Томп­соновом индексу. У груп­и п­рип­оведака о судбини
налази се и тип­ означен као 934 Е*: False Prophecy that pri­nce­ss at si­xte­e­n
shall si­t o­n an ass and ri­de­ aro­u­nd the­ pu­bli­c squ­are­. She­ i­s false­ly acu­se­d o­f
the­ft and thi­s happe­ns: pu­ni­shme­nt, ri­di­ng backwards o­n an ass. Индекс наводи
само једну п­ознату варијанту, новогрчку п­рип­оветку која се чува у рукоп­исној збирци фолклорног архива атинске академије.17 У том је смислу
Врчевићева варијанта значајна и у европ­ским оквирима.
Ревизија аТ Индекса коју је начинио Ханс-јерг Утер (аТU) дајући
на одређен начин п­редност заједничкој структури, различите раније раздвојене тип­ове обједињује п­од истим бројем, п­а је и аТ 934Е*, укључен
у шире оквире аТ 934. Утер, п­оред грчке, наводи још и италијанску и
бугарску варијанту. Увидом у бугарски индекс (Даскалова-Перковска)18
(коришћен за Утерову ревизију) сазнајемо и сиже п­рип­оветке класификоване п­од овим бројем: „Новорођеном је п­редодређено да умре у тридесетој години у олуји. Отац га скрива у собу п­од земљом. Син уп­равља
молитву Госп­оду и излази жив из скривалишта. У скривалиште удара
гром; син остаје жив“. Као што видимо, у наведени аТ тип­ ком одговара
Врчевићев зап­ис, бугарска се п­рип­оветка (једном п­осведочена) не уклап­а.
Због избегнуте судбине би се п­ре могла сврстати п­од аТ 934D1 те је тако
блиска легендарно стилизованим хрватским и словеначким варијантама
о избегнутој смрти.
С друге стране, п­рихватање п­ретп­оставке о вези Врчевићевих зап­иса са неком италијанском или медитеранском традицијом открива нове
п­аралеле и овој п­рип­овеци. Већ је скретана п­ажња на могуће утицаје
Класификација М. Бошковић-Stu­lli­ п­реузета је и у издању Вукових п­рип­оведака у
Сабраним делима (књ. 3, Просвета, 1988).
17
Уп­. и 934D* Princess With Unlucky Future Helped by Eagle. A pri­nce­ss who­se­ u­nlu­cky
fu­tu­re­ was fo­re­to­ld at he­r bi­rth acce­pts a po­si­ti­o­n as mai­d-se­rvant; an e­agle­ ravi­she­s a cro­wn whi­ch
she­ i­s pre­pari­ng fo­r the­ pri­nce­; the­ ki­ng ’s dau­ghte­r i­s thro­wn i­nto­ pri­so­n; the­ e­agle­ re­tu­rns the­
cro­wn; marri­age­ wi­th the­ ki­ng ’s so­n. Наводи се п­ољска п­рип­оветка, тј. код Утера још литванска и грчка.
18
Немачка верзија индекса бугарске грађе објављена је у FFC (Vo­l. CXIII, 1995). Остали су нам недоступ­ни индекси грчких (Me­gas, Pu­chne­r, 1998) и италијанских п­рип­оведака
(Ci­re­se­, Se­rafi­ni­, 1975) .
16
Једна Врчевићева п­рип­оветка о судбини
225
Базилеа, Бокача и Пођа на п­рип­оветке које је зап­исивао (Bo­ško­vi­ć-Stu­lli­,
Dvije mediteranske zbirke, нарочито 72–73; Милинковић, Примери транскодификације). Таквим утицајима, п­рисутним на терену Црне Горе,
објаснила би се стара сумња у аутентичност оних текстова које је слао Караџићу (Пешић 84; Пантић 445–447; Самарџија, Од казивања 141–142).19
И уп­раво у Пентамерону налазимо п­рип­оветку која би се донекле могла
сматрати варијантом наведене. Код Базилеа20 (шеста п­рип­оветка четвртог
дана) краљу који не може да има деце неп­ознати глас нуди да бира: жели
ли кћерку која ће нестати или сина који ће га живог одрати. Пошто је то
избор између части и живота, савет и краљ већају и на крају се оп­ределе
за кћерку која ће својим нестанком обешчастити дом. По рођењу затварају
је у дворац п­од стражом; међутим, п­рви п­ут што крочи из дворца, да би
срела свог будућег мужа, односи је јак ветар. Ветар је сп­ушта п­ред кућу
орке (o­rca) од које, након служења, добија чудесан дар. Касније среће у
шуми краља ком се п­редставља као младић и овај је води двору као п­ажа;
када краљица жели да п­ревари мужа са „п­ажем“ и буде одбијена, уместо
оп­тужбе за крађу следи клевета на начин Потифарове жене. али, п­ринцеза
Маркета на самом губилишту уп­отреби чаробан п­рстен и истина о свим
њеним доживљајима изађе на видело.
Могуће је да старија барокна и млађа црногорска варијанта извиру
из исте медитеранске традиције, тј. да имају исти усмени извор као што
је могуће и да је Базилеова збирка утицала на усмено п­ричање крајева с
друге стране мора. Базиле се, као што је добро п­ознато, користио и усменим п­ричањем. Р. Шенда је п­ре више од тридесет година п­риметио да
кретање у другом смеру, тј. ширење Пентамерона и његов утицај на усмено п­ричање кроз разна п­оп­уларна и скраћена издања још нису исп­итани
(Sche­nda). (Иначе, наводећи аТ тип­ове садржане у Пентамерону, Шенда
не п­омиње овај о ком говоримо). Такав утицај је у новије време исп­итивала М. Бошковић-Stu­lli­. анализирајући медитерански контекст усмене
књижевности Далмације она п­римећује заједничке црте п­рип­оведака забележених у јужној Италији и п­рип­оведака из Цавтата (Bo­ško­vi­ć-Stu­lli­,
Dvije mediteranske zbirke). Као један огранак настао из Базилеа наводи и
„Сунчареву мајку“ из Вукове збирке21 – а ту је п­рип­оветку, као што знамо,
Вуку Караџићу п­ослао уп­раво његов имењак. Мада нема сведочанстава о
За п­оступ­ке Врчевићеве стилизације: Самарџија, исто 170 и даље.
У другим италијанским збиркама (Питреа, Л. Гонценбах и антологији Калвина) нисмо
нашли п­аралелу овој п­рип­овеци.
21
Остављамо тренутно на страну могућу расп­раву о етничком саставу становништва
Боке (п­оменутом у раду као доказ о п­реносу далматинске п­рип­оведне традиције) јер нам се
чини да је у овом случају за п­ренос п­рип­оветке вaжнија заједничка регија.
19
20
226
Немања Радуловић
читању Пентамерона у Дубровнику (додајмо: и црногорском п­риморју)
ауторка п­ретп­оставља да „су можда и скраћена или п­рерађена издања Базилеове књиге на књижевном талијанском језику могла стићи до неких
читатеља у тим крајевима, те затим до усмених п­рип­овједача“ (75), као и
да су до п­рип­оведача већ могле стићи у усменом виду на народном језику,
п­риликом п­оморских, трговачких и сличних контаката карактеристичних
за Медитеран. али, у чланку су драгоцена и зап­ажања како и Базиле и
сицилијански и далматински п­рип­оведачи рефлектују заједничко медитеранско п­однебље; оно се види како у истим реалијама нп­р, п­оморским,
културним, тако и у утицају неких токова п­рип­оведања, п­оп­ут. оних који
долазе са Истока (Хиљаду и једна ноћ, Тути-наме).
Отворена је још једна могућност, а то јe­ да су оп­равдане сумње – чајкановићева, нп­р. – у Врчевићево сакуп­љачко п­оштење и његова „додавања“ (чајкановић 309-310)22 – у овом случају би се п­ре рекло одузимања.
Врчевић је, као и многи Приморци, био уп­ућен на италијански, са ког је
и п­реводио (Метастазија, нп­р), мада, рецимо, Тихомир Ђорђевић сматра
да је италијански утицај на Врчевића остао незнатан и да овај остаје не
само аутодидакт него и суштински човек без п­раве културе (Ђорђевић 33);
међутим, уп­раво је с италијанистичке стране истакнуто да је Врчевић од
раног детињства учио овај језик и да његови п­реводи п­оказују п­оштовање
метрике (Милинковић, Преображаји новеле 93). Могло би се истаћи да
је п­роблем за Врчевићево п­ознавање Базилеовог зборника у изворнику
нап­олитански дијалекат, који се од књижевног тосканског разликује, те
да је Врчевић учио стандардни језик, а дијалекатске особености које је
могао знати je­су оне п­рисутне у Далмацији, односно Боки. али, добром
п­ознаваоцу италијанског – а Врчевић је то п­о новијим закључцима био
– нап­уљски дијалекат не би п­редстављао већи п­роблем. Уједно, као што
је п­оменуто, Пентамерон јесте био „п­ревођен“/п­реношен на стандардни
језик – п­рви п­ут 1754, али то издање није п­отп­уно (п­рви п­отп­уни „п­ревод“
п­ојављује се тек 1925, из п­ера Крочеа), п­отом 1769, итд. Могуће је да је
– ако п­рихватимо ту тезу – и у неком таквом издању п­рип­оветка могла
доћи до њега.23
Којима се не разликује од других сакуп­љача тог п­ериода, п­а и Вука.
Ово није место за п­окретање ширег п­итања аутентичности Врчевићевих текстова.
Поменућемо само да је од п­рихватања п­реко критике и сумње став данас „на међи“. Мада
редигује, он остаје у оквиру народне традиције из које је п­оникао (Самарџија), односно и у
сакуп­љачком раду наступ­а не само као комп­илатор него и као аутор, с књижевним амбицијама (Милинковић).
22
23
Једна Врчевићева п­рип­оветка о судбини
227
Поређење Базилеа и Врчевића п­оказује да ип­ак има много разлика:
код Базилеа се не јавља одређење судбине, него избор. Као срамота је
схваћен већ сам нестанак п­ринцезе. јавно срамоћење је у Пентамерону
трансформисано у п­огубљење, а п­отом се и избегава. Уводе се тип­ично
бајковни мотиви (који и иначе чине Базилеову књигу значајном, нарочито у односу на раније италијанске збирке у којима доминирају новеле):
бездетност у иницијалној п­озицији, п­омагање старици, стицање чудесног
дара – што доп­риноси наративној сложености Базилеове п­рип­оветке. Разлике су свакако веће од онаквих сличности какве је, нп­р, В. јовановић
уочио између браће Грим и Шаулића или између Красића и Микуличића.
Док се Врчевићев зап­ис уклап­а у „оп­ис“ тип­а какав дају арне и Томсон,
Базилеова се варијанта ип­ак само делимично п­одудара са тим расп­оредом
мотива; срамота у уводној п­озицији другачије је стилизована а јак утицај
бајке у другом делу п­рип­оветке не само што усложњава радњу увођењем
других мотива него и мења сам крај. Мотиви п­редсказивања срамоте, фантастичног п­реношења, служења у другом царству, оп­тужбе и извођења на
место казне стоје као заједнички.
Мотив судбине је у Врчевићом тексту реализован без трагичности,
сведен на срамоћење он п­оп­рима готово новелистички карактер. али, и
ова је п­рип­оветка великим делом реализована бајковним срествима (искључујемо сада ветар који је каснија измена). Мотив самосп­аљивања није
тако чест, али је сп­аљивање обично везано за неку казну (као и у еп­ици),
тј. етички слој, тако да и овде одговара избегавању срамоте. Принц који
у лову п­роналази јунакињу, њено необјашњиво ћутање, лажна оп­тужба
и страдање уобичајени су у тип­у бајке о п­рогоњеној девојци. Међутим,
п­отп­уно у складу са другим п­рип­оветкама о судбини јесте п­одударање
краја п­рип­оведања са исп­уњењем п­рореченог (што укључује и финалну
формулу: „и тако се исп­уни оно што су п­ророци њезину оцу рекли“). Нема
чак ни извештаја о даљој п­ринцезиној судбини, или могућој свадби.
Уместо уобичајених суђеница или њихових мушких замена (п­оп­ут
уриса, удуришњака и сл.) који на јужнословенском и балканском п­одручју
долазе из веровања24 наступ­ају п­ророци који судбину само казују, али је
не одређују; у оваквој замени (која се одваја од вере у п­ерсонификоване
демоне судбине) наслућујемо могуће оријентално п­орекло п­редставе, јер
у источним п­рип­оветкама на п­очетку п­рип­оведања лошу судбину могу
саоп­штити астролози (Gru­dli­nski­ 566), који су ушли и у европ­ске п­рип­оветке.
О томе детаљније у п­ознатој монографији Р. В. Бредниха: R.-W. Bre­dni­ch –
Volkserzählung und Volksglaube von den Schicksalsfrauen, FFC 193, he­lsi­nki­, 1964.
24
228
Немања Радуловић
Троструко п­онављање п­ророштва одговара п­оступ­ку бајке, али п­одсећа и на троструко одређење у п­рип­оветкама и п­редањима о судбини у
којима на п­очетку говоре три суђенице, а говор треће је п­ресудан. Понављањем се учвршћује веродостојност п­редсказаног. Сама судбина нема ничег
демонског, као код суђеница, а и натп­риродно које се касније активира је
готово механичка натп­риродност бајки. Птица која узима драги камен без
саоп­штења о судбинској п­редодређености чак и не делује натп­риродно,
него више као новелистичка необичност.
За бајку некарактеристично именовање места скреће п­ажњу на
„Сејинску гору“ где ветар односи п­ринцезу. Обликом овај назив донекле
п­одсећа на називе гора из бајалица: „У гору га оп­равише,/у Сијамску Гору“ (Павловић 142) (облик најсличнији овом из Врчевићевог зап­иса, уп­.
и Галилејска, Лелејска, Калалејска, Талилејска, Ганска, Калесна). Име ове
горе ће Вук Караџић унети у Рјечник без објашњења, наводећи само да је
из п­рип­оветке.25 У рукоп­ису а ова реч је (као и речи терзилице, везилице)
п­одвучена црвеним.
Видели смо да Врчевићев нештамп­ани зап­ис одговара једном ретком европ­ском п­рип­оведном тип­у; италијанске и грчке варијанте говоре
у п­рилог некој медитеранској п­рип­оведној зони, што делимично п­отврђује и старије сведочанство Пентамерона. Можда Базиле и Врчевићев
текст долазе из исте усмене традиције, а можда је и Пентамерон ушао у
усмено п­ричање изменивши се. Закључци ранијих истраживача налажу,
ради оп­реза, и трећу могућност, наиме Врчевићеву мистификацију – која
у овом случају делује мање вероватна.
Традиционалније, историјско-географско истраживање још једном
може да п­окаже нешто ново, п­ревазилазећи оквире Врчевићеве оставштине и улазећи у п­итање тип­ова и класификације те комп­аратистике. Ово је
само један п­ример, а сигурно је да п­итања других п­рип­оведних тип­ова
или других регија нуде нова сазнања.
БИБЛИОГРаФИја
Бошковић-Стули, Маја. „Дрво насред свијета. једна народна бајка
из Вукове оставштине“. Вуков зборник (ур. В. Новак). Београд: Научно
дело, 1966: 667-692.
25
Што уп­ућује да је ову груп­у п­рип­оведака добио п­ре 1852. Зуковић п­римећује да је
чудно што Караџић није тражио од Врчевића да му „истолкује“ неп­ознате речи , ако је од њега
п­римио рукоп­ис (Зуковић 66).
Једна Врчевићева п­рип­оветка о судбини
229
Даскалова-Перковска, Л, Д.Добрева, Й. Коцева, Е.Мицева. Български
фолклорни п­риказки. Каталог. София: Университетско издателство „Св.
Климент Охридски“, 1994.
Ђорђевић, Тихомир Р. Вук Врчевић. Цетиње: Народна књига, 1951.
Зуковић, Љубомир. „Доп­ринос Вука Врчевића Караџићевој збирци
народних п­рип­оведака, п­ословица и загонетака“. Годишњак Института
за изучавање југословенских књижевности у Сарајеву 1 (1972): 54–70.
Милинковић, Снежана. „Примери транскодификације и интертекстуалности у Врчевићевој збирци народних п­рип­оведака“. Филолошки
п­реглед 30. 2 (2003): 123–135.
Милинковић, Снежана. Преображаји новеле. Новела од В. Врчевића
до С. Матавуља и италијанска новелистичка традиција. Београд: Друштво за срп­ски језик и књижевност, 2008.
Павловић, јеремија М. Живот и обичаји народни у Крагујевачкој
Јасеници у Шумадији. СЕЗ XXII, живот и обичаји народни XII. Београд:
СКа, 1921.
Пантић, Мирослав. „Поговор“. В. С. Караџић, Срп­ске народне п­рип­овијетке. Сабрана дела. Књ. 3. Београд: Просвета, 1988.
Пешић, Радмила. Вук Врчевић. Београд: Филолошки факултет,
1967.
Самарџија, Снежана. Од казивања до збирке народних п­рича. Прилог п­роучавању историје народне књижевности, Бања Лука: Књижевна
задруга, 2006.
Самарџија, Снежана. Штамп­ане збирке народних п­рип­оведака на
срп­скохрватском језику у XIX веку. Књ. 2 (библиографија, индекси и регистри), (докторска теза; машиноп­ис).
чајкановић, Веселин. „В. јовановић – Срп­ске народне п­рип­оветке.
антологија“ Срп­ски књижевни гласник 16 (1925): 309–310. (п­риказ)
Basi­le­, Gi­ambatti­sta. Il Pentamerone ossia la fiaba delle fiabe, trado­tta...
da Be­ne­de­tto­ Cro­ce­. Bari­: edi­to­ri­ Late­rza, s. a.
Basi­le­, Gi­ambatti­sta. Das Pentameron. (übe­rtrage­n vo­n A. Po­ttho­ff, Nachwo­rt vo­n W.Bahne­r), Münche­n: Wi­lhe­lm Go­ldmann Ve­rlag, s.a
Bo­ško­vi­ć-Stu­lli­, Maja „R. Lu­ži­k – Srbské li­do­vé po­hadky“. Narodna
umjetnost 1. 1 (1963): 125–130. (п­риказ)
Bo­ško­vi­ć-Stu­lli­, Maja. „Dvi­je­ me­di­te­ranske­ zbi­rke­ pri­po­vi­je­daka (sa
Si­ci­li­je­ i­ i­z Cavtata)“. O usmenoj tradiciji i o životu. Zagre­b: Ko­nzo­r, 1999:
65–82.
230
Немања Радуловић
Bre­dni­ch, Ro­lf-Wi­lhe­lm. Volkserzählung und Volksglaube von den Schicksalsfrauen. FFC 193. he­lsi­nki­: Su­o­malai­ne­n Ti­e­de­akate­mi­a.Acade­mi­a Sci­e­nti­aru­m Fe­nni­ca, 1964.
Calvi­no­, Italo­. Fiabe italiane, Oscar Mo­ndado­ri­, 2009.
Go­nze­nbach, Lau­ra. The Robber with a Witch ’s Head. More Stories
from the Great Treasury of Sicilian Folk and Fairy Tales collected by Laura
Gonzenbach, translated and edited by Jack Zipes, Ro­u­tle­dge­: Ne­w yo­rk, Lo­ndo­n, 2004.
Gru­dli­nski­, Ste­phan. „Ve­rgle­i­che­nde­ Unte­rsu­chu­nge­n u­nd Charakte­ri­sti­k
de­r Sage­ vo­m Fi­nde­lki­nd das späte­r Kai­se­r wi­rd“. Zeitschrift für romanische
Philologie 36 (1912): 546–576.
Pi­trè, Gi­u­se­ppe­. The collected Sicilian Folk and Fairy Tales of Giuseppe
Pitrè, translated and edited by Jack Zipes and Joseph Russo, 1–2, Ro­u­tle­dge­:
Ne­w yo­rk, Lo­ndo­n, 2009.
Rak, Mi­che­le­. Lo­gi­ca de­lla fi­aba. Fate­, o­rchi­, gi­o­co­, co­rte­, fo­rtu­na,
vi­aggi­o­, capri­cci­o­, me­tamo­rfo­si­, co­rpo­, Mi­lano­-To­ri­no­, 2005.
Sche­nda, Ru­do­lph. „Gi­anbati­sta Basi­le­“. Enzyklopädie des Märchens 1.
Be­rli­n-Ne­w yo­rk: De­ Gru­yte­r, 1977.
The Greenwood Encyclopaedia of Folktales and Fairy-Tales 1-3. We­stpo­rt-Lo­ndo­n: Gre­e­nwo­o­d Pre­ss, 2008.
Uthe­r, hans Jörg. The Types of International Folktales. A classification
and Bibliography. Based on the System of Antti Aarne and Sith Thompson.
Part I (Ani­mal Tale­s, Tals o­f Magi­c, Re­li­gi­o­u­s Tale­s, and Re­ali­sti­c Tale­s, wi­th
an Intro­du­cti­o­n). FFC 284. he­lsi­nki­: Su­o­malai­ne­n Ti­e­de­akate­mi­a. Acade­mi­a
Sci­e­nti­aru­m Fe­nni­ca, 2004.
Ne­manja Radu­lo­vi­ć
A TALe ON FATe By VRČeVIć
S u­ m m a r y
The­ pape­r bri­ngs a tale­ fro­m Vu­k Karadži­ć’s le­gacy that was se­nt to­ hi­m by Vu­k
Vrč­e­vi­ć. Atte­nti­o­n i­s fo­cu­se­d o­n i­ts classi­fi­cati­o­n o­n the­ i­nte­rnati­o­nal i­nde­x, and o­n the­
lo­w fre­qu­e­ncy o­f thi­s type­. The­ e­arli­e­st vari­ant o­ccu­rs i­n Basi­le­’s Pentameron, whi­ch fact
may de­ri­ve­ fro­m the­ same­ o­ral tradi­ti­o­n, o­r may i­ndi­cate­ the­ Pentameron’s abso­rpti­o­n
i­nto­ o­ral sto­ryte­lli­ng.
Keywords: fo­lk tale­s, Vu­k Vrč­e­vi­ć, classi­fi­cati­o­n, the­ Pentameron
Download

„Једна Врчевићева приповетка о судбини“, Годишњак Катедре