[email protected]
064/9889-612
DISJUNKCIJA, ALTERNATIVA ILI KONJUNKCIJA
Od Jeringa nadalje u pravnoj misli je rašireno razlikovanje normi o ponašanju
upućenih narodu, normi upućenih sudijama. Kelsen je ove norme nazvao sekundarnim i
primarnim normama i utvrdio je njihovu opštu logičku strukturu kao hipotetičkih sudova.
U Jugoslovenskoj pravnoj teoriji druge polovine XX veka do danas, stav da se pravna
norma sastoji iz disjunkcije dvaju hipotetičkih sudova tj. disjunkcije pravila o dispoziciji i
pravila o sankciji je uvrežen da se može smatrati opštim mestom. Nema apsolutno
obavezne opšte logičke strukture svih sudova. Ova poruka iz logike mutatis mutandis važi
i za logičku strukturu pravne norme.
Ako postoji pretpostavka (tj. činjenice i okolnosti) p, onda treba (da postoji)
ponašanje q. Ili p implikuje q. Simbolički: p  q. Ako postoji prekršaj (pravila o
dispoziciji), delikt d, onda treba (da postoji) sankcija s. Ili: d implikuje s. Simbolički
d  s.
Pretpostavimo, zajedno s Kosijem, da su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji
povezana (inkluzivnom) disjunkcijom tj. neisključivim ''ili''. Struktura tako shvaćenog
složenog pravila je disjunkcija implikacijskih sudova. Simbolički: (p  q)  (d  s).
Ovo je logička struktura opšteg, apstraktnog pravnog pravila, i to onog potpunog,
koje ne spada u leges imperfectae. Pri postojanju ovakvog pravnog pravila i pri postojanju
pretpostavke p u životu sledi zaključak da treba da postoji konkretno, pojedinačno
ponašanje q. Simbolički: {[(p  q)  (d  s)]•p}  q. Pri postojanju ovakvog pravnog
pravila i pri postojanju prekršaja u životu, delikta d, sledi zaključak da treba da postoji
konkretna, pojedinačka sankcija s. Simbolički: {[(p  q)  (d  s)]•d}  s.
Ova oba zaključka predstavljaju školske primere silogizme, u kojima je gornja
premisa isto opšte tj. apstraktno i potpuno pravno pravilo, po svojoj logičkoj strukturi
shvaćeno na Kosijev način: (p  q)  (d  s). Donja primesa prvog zaključka je sud kojim
se tvrdi da u konkretnom pojedinačnom slučaju postoje činjenice i okolnosti sadržane u
pretpostavci p. Zato konkluzija tog prvog zaključka jeste sud da treba da postoji
konkretno ponašanje q u tom pojedinačnom slučaju. Donja premisa drugog zaključka
jeste sud kojim se tvrdi da u konkretnom pojedinačnom slučaju postoji prekršaj pravila o
dispoziciji, delikt d. Zato konkluzija tog drugog zaključka jeste sud da treba da postoji
konkretna pojedinačna sankcija s.
Najteži deo posla pri pravnom rasuđivanju (i zaključivanju) sastoji , s jedne strane,
u izboru i tumačenju relevantnih pravnih pravila za taj slučaj, a s druge, u izboru i
kvalifikovanju relevantnih činjenica i okolnosti tog konkretnog slučaja. Tu, eventualno,
mnogo više mogu pomoći pravila hermeneutike i topike, uopšte, argumentacije, a ona,
nisu strukturna – naprotiv. I tek kada se obavi posao tumačenja i kvalifikacije, njegovi
rezultati omogućavaju postavljanje pravnog silogizma.
Dve sheme zaključaka čiju valjanost treba ispitati zapravo su (logički) identične,
tako da je dovoljno ispitati valjanost jedne od njih. Ta identičnost proizilazi iz logičkog
principa permutacije tj. iz pravila da sudovi članovi disjunkcije mogu zameniti mesta.
Valjanost sheme zaključaka može se ispitivati raznim metodama. Metod građenja
istinosnih tablica i metod svođenja na apsurd. Valjanost zaključka označava svojstvo
zaključka da u njemu premise implikuju konkluziju. Uz drugi uslov, istinitost premisa,
samo će valjan zaključak dati istinitu konkluziju. Logički je veoma značajno ispitati
[email protected]
1
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
valjanost same sheme nekog zaključka, jer je ona uslov sine qua non semper logički
ispravne, pa ni istinite konkluzije. Logička ispravnost jeste vrednost po sebi. Samo je
valjanost shemom zaključka na konkluziju mogu logički preneti i neke druge vrednosti
(osim istine) – npr. važenje, ili pravednost – one vrednosti koje premise tog zaključka već
poseduju.
Rezultat ispitivanja valjanosti sheme zaključka, se može proveriti korišćenjem
metoda ispitivanja valjanosti sheme zaključaka, metodom reductio ad absurdum.
{[(p  q)  (d  s)]•p}  q.
1 0 0 1 1
110 0
I metod svođenja na apsurd potvrđuje nevaljanost ove sheme zaključka. U ovoj
shemi premise ne implikuju konkluziju. Nema razloga da se u ovoj shemi zaključka
dovode u pitanje manja premisa i konkluzija. Problem je u gornjoj primesi. Pri postojanju
pretpostavke p u konkretnom slučaju, ne proizilazi, ne sledi logički da treba da postoji q u
tom slučaju. Ovo shvatanje logičke strukture potpuno opšte pravne norme nije ispravno.
Kosio nije u pravu. Potpuno opšta pravna norma, nije (inkluzivna) disjunkcija dvaju
hipotetičkih sudova.
Ako po svojoj logičkoj strukturi potpuna pravna norma ne može biti inkluzivna
disjunkcija dvaju hipotetičkih sudova, možda treba pretpostaviti da njenu logičku
strukturu predstavlja ekskluzivna disjunkcija tj. alternativa dvaju implikacijskih sudova.
Simbolički: (p  q)  (d  s).
Ako je (p  q)  (d  s) logička struktura potpunog opšteg pravnog pravila i ako u
životu postoji pretpostavka p onda sledi da u tom konkretnom slučaju treba da postoji
ponašanjeq. Simbolički: {[(p  q)  (d  s)]•p}  q.
Ako je pak, pri postojanju opšte pravne norme (p  q)  (d  s), u životu postoji
prekršaj d, onda sledi da u tom konkretnom slučaju treba da postoji sankcija s.
Simbolički: {[(p  q)  (d  s)]•d}  s.
Za alternativu važi logički princip permutacije. Pošto je {[(p  q)  (d  s)]•p}  q
logički identička shema sa shemom zaključka {[(d  s)  (p  q)]•d}  s, dovoljno je
ispitati valjanost jedne, metodom istinosti tablice. Shema ovog zaključka nije valjana, ali
proveravamo to i metodom svođenja na apsurd:
{[(p  q)  (d  s)]• p}  q
10 0 1 1 11 00
Ni sheme zaključaka u kojima je veća premisa alternativa dvaju hipotetičkih
sudova nisu valjane. Ni pretpostavka o logičkoj strukturi potpune opšte pravne norme kao
složenom sudu koji logički izražava alternativu dvaju implikacijskih sudova nije
adekvatna.
Preostala, treća mogućnost iz naslova, konjunkcija, nije i poslednja logička
mogućnost. Ovo je reč o odnosu dva pravila ponašanja, o odnosu između pravila o
dispoziciji i pravila o sankciji. Postoji nekakav odnos među ovim pravilima tj. nekakva
logička funkcionalna povezanost tih dvaju i samih složenih elemenata složenog suda.
Goviri se o binarnim logičkim funkcijama, a njih ima deset. Ako su eliminisane
disjunkcija i alternativa, preostalo je još osam mogućnosti. Svih tih osam mogućnosti
praktično, s aspekta primene logičkog učenja na ovaj slučaj, ne dolaze u obzir, utoliko pre
se i logički, prema upenjima moderne logike, binarne funkcije mogu izražavati jedne
pomoću drugih, te se tako mogu svesti na manji broj.
[email protected]
2
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Pravila o dispozicijama, i to ne samo pravna nego i sva druga pravila ponašanja,
ali i pravila o sankcijama, kao i pravila o pravilima, nužno jesu prekršiva pravila, tj. mogu
biti prekršiva. U prilog prtpostavci da su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji
povezana prosto konjunkcijskom kopulom ''i'' može se navesti sledeći argument: Nema
koncepcije prava bez normi kao jednog elementa tog koncepta, a elementi bilo koje celine
najčešće su logički povezani konjunkcijom. I oni koji pravila o dispoziciji i pravila o
sankciji shvataju kao vrste pravnih normi ne odriču im karakter istorodnih elemenata
prava, dok oni koji u pravilima o dispoziciji i sankciji vide elemente pravne norme, ovaj
karakter elemenata na poseban način ističu. Struktura tako shvaćenog složenog pravila
jeste konjunkcija hipotetičkih sudova. Simbolički: (p  q) • (d  s).
I opet, ako je (p  q) • (d  s) logička struktura potpunog opšteg pravnog pravila i
ako u životu postoji pretpostavka p, onda sledi u tom konkretnom slučaju treba da postoji
ponašanje q. Simbolički: {[(p  q) • (d  s)]• p}  q.
A ako pak pri postojanju opšte pravne norme (p  q) • (d  s) u životu postoji
delikt d, onda sledi da u tom konkretnom slučaju treba da postoji sankcija s. Simbolički:
{[(p  q) • (d  s)]• d}  s.
Shema {[(p  q) • (d  s)]• p}  q identična sa shemom {[(p  q) • (d  s)]• d}  s.
{[(p  q) • (d  s)]• p}  q
Metodom svođenja na apsurd:
{[(p  q) • (d  s)]• p}  q
110 1 1 11 00
Metod svođenja na apsurd potvrđuje valjanost ove sheme zaključka. Potpuna
pravna norma je konjunkcija pravila o dispoziciji i pravila o sankciji.
Metod građenja istinosnih tablica jasnije od metoda svođenja na apsurd pokazuje
ne samo to da li je shema zaključaka valjana ili nije nego pokazuje i to ''kada'', ''u kojim
slučajevima'', odnosno ''zašto'', ta shema nije valjana. A kada se kaže jasnije, misli se na
one koji nisu vični metodima formalne logike, u ovom slučaju posebno računu sudova.
Kolona istinosnih vrednosti silogizma kao celine u slučajevima pogrešnih
pretpostavki o disjunkcijskoj odnosno alternativnoj prirodi potpune pravne norme ipak ne
pokazuje ''prečesto'' vrednost 0. U oba slučaja to je ''samo'' po tri puta. Ove sheme
zaključaka, vrlo često u životu ''funkcionišu'', ređe zapaža – da one logički ''ne
funkcionišu'' tj. da nisu logički valjane.
U kolonama istinosnih vrednosti pravnih silogizama vrednosti 0 pojavljuju ne
samo u oba slučaja isti broj puta (po tri puta) nego se pojavljuju i na istim mestima: u
petoj, sedmoj i osmoj vrsti (ili redu). To su one situacije kada disjunkcija ''funkcioniše''
kao alternativa. Disjunkcija je logički zbir konjunkcije i alternative.
pq
(p • q)  (p  q)
111 1 101
111
100 1 110
110
001 1 011
011
000 0 000
000
Disjunkcija u ovde analiziranoj istinosnoj tablici pravnog silogizma funkcioniše
isto kao i alternativa u drugom, petom, sedmom, osmom, devetom i četrnaestom redu (a u
ostalim isto kao i konjunkcija).
[email protected]
3
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Pošto se u ovom silogizmu u njegovoj maloj premisi tvrdi postojanje činjenica
opisanih u pretpostavci dispozicije, a u konkluziji se tvrdi da se treba ponašati po
dispoziciji, onda silogizam kao celina zavisi od pravila o dispoziciji, a ne zavisi od pravila
o sankciji. Zbog toga su ''samo'' peti, sedmi i osmi red problematični. Drugi, deseti i
četrnaesti red samo prividno nisu problematični. Da se radi o prividu, očigledno se
pokazuje u identičkoj shemi pravnog silogizma:
{[(p  q)  (d  s)]•d}  s
Potpuna opšta pravna norma je uvek konjunkcija pravila o dispoziciji i pravila o
sankciji. Logička konjunkcija ima u pravu jednu dimenziju – vremensku dimenziju. Ova
pravnologička konjunkcija bi se mogla nazvati konsekutivnom, jer je vremenski redosled
ostvarenja hipoteza tj. uslova za primenu ovih dvaju pravila uvek jednosmerno određen i
isti, te se u tom pravnom smislu oni ne mogu permutovati, iako je to logički moguće.
LOGIČKI ASPEKT KONKRETIZACIJE PRAVNE NORME – EKVIVALENCIJA
Pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji, logički posmatrano, svako za sebe,
predstavlja hipotetički (ili implikacijski) sud. Nema čak ni relativno najadekvatnije forme
tj. strukture za sve sudove. Pri menjanju u pravu, ovaj stav znači da nema čak ni relativno
najadekvatnije logičke forme tj. strukture za sva pravila ponašanja odnosno za sve pravne
norme.
Pravno rasuđivanje o bilo kom konkretnom pravnom slučaju ne sastoji se samo u
formalnologičkom zaključivanju već i u tumačenju pravila i kvalifikovanju činjenica i
okolnosti tog slučaja.
Polazi se od pretpostavke da hipotetička (ili implikacijska) struktura suda
najadekvatnije izražava logičku strukturu pravila ponašanja, što je inače najraširenije
shvatanje u teoriji prava. Ako postoji pretpostavka p, onda treba (da postoji) ponašanje q,
p  q. Ako postoji prekršaj, delikt d, onda treba (da postoji) sankcija s, d  s.
p q
111
100
011
010
Pretpostavka o logičkom odnosu između pretpostavke dispozicije p i ponašanja q
ispravna. Malu nedoumicu možda može izazvati situacija da nepostojanje pretpostavke p
implikuje postojanje (trebanje) ponašanja q. Ta situacija može pravniku pre ličiti na
nezvano vršenje tuđih poslova. Logičkoj definiciji nezvanog vršenja tuđih poslova veše
odgovarala konverzna neimplikacija, p  q,
p q
101
100
011
000
[email protected]
4
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Implikacija, i kada izražava kauzalni (a ne kao ovde normativni) odnos, takođe
kaže da uzrok p izaziva (implikuje) posledicu q, ali ne kaže da samo uzrok p izaziva
posledicu q. U pravu znači da može postojati i neka druga pretpostavka dispozicije, p1 na
primer, koja implikuje isto trebanje ponašanja q.
Za pravilo o sankciji, se takođe pretpostavlja da ima strukturu hipotetičkog suda.
d s
111
100
011
010
Pretpostavka o logičkoj strukturi pravila o sankciji kao odnosu implikacije je u
osnovi ispravna. Nedoumicu može izazvati treća situacija, da nepostojanje delikta d
implikuje postojanje (trebanje) sankcije s. Ne implikuje jedino d sankciju s nego i neki
drugi prekršaj, d1 na primer, može implikovati istu sankciju s.
Pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji, ako se posmatraju odvojeno, nezavisno
jedno od drugog, apstraktno, nevezano za neki konkretan slučaj iz pravnog života, samo
kao opšta pravna pravila, i to zaista logički mogu biti adekvatno predstavljena kao
implikacije tj. hipotetički sudovi.
Pravilo o dispoziciji je ipak apstraktnije od pravila o sankciji. Pravilo o sankciji,
d  s, je samo specijalan slučaj pravila o dispoziciji, p  q, i to onaj slučaj kada
pretpostavku čine činjenice i okolnosti koje u pravu predstavljaju prekršaj (p=d) a
trebanje ponašanja predstavlja trebanje sankcije (q=s). Specijalno pravilo ponašanja je
dakle uvek nerazdvojno povezano za neko drugo (osnovno) pravilo. Utoliko se u pravnom
životu pravilo o sankciji ne može odvojiti od pravila o dispoziciji, a tada nije izvesno da li
logička struktura implikacije odgovara pravilu o sankciji.
Ako se pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji ne posmatraju odvojeno, ali se i
dalje posmatraju apstraktno, ako se posmatraju kao potpuna opšta pravna norma,
(p  q) • (d  s)
onda je prekršaj d prekršaj upravo tog nekog pravila, p  q, kao i sankcija s sankcija za
prekršaj tog nekog pravila p  q. Pravilo o sankciji je određeno pravom o dispoziciji,
premda su oba i dalje apstraktna, opšta pravila, ali se više ne mogu posmatrati odvojeno,
već kao celina: kao potpuna opšta pravna norma. Zbog toga treća situacija iz pravila o
sankciji više ne odgovara pravnom odnosu ovih pojava tj. logički odnos implikacije ne
opicuje adekvatno pravno stanje stvari tj. odnose pravnih fenomena.
Prave norme koje se sastoje iz pravila o dispoziciji i pripadajućeg pravila o
prekršaju tog pravila o dispoziciji upravo zbog individualizacije pravila o dispoziciji
izvršene pripadajućim pravilom o prekršaju odnosno sankciji, nisu više po svojoj logičkoj
strukturi tek prosto konjunkcija tih dvaju implikacija, tj. nisu više (p  q) • (d  s).
U životnoj situaciji koja je regulisana nekim određenim pravilom o dispoziciji
p  q i u kojoj se utvrdi postojanje činjenica i okolnosti p, ispravno je izvesti zaključak o
trebanju postojanja ponašanja q u toj situaciji:
[(p  q) •p]  q
U životnoj situaciji koja je regulisana nekim određenim pravilom o sankciji d  s i
u kojoj se utvrdi postojanje prekršaja d logički je ispravno izvesti zaključak o trebanju
postojanja sankcije s u toj situaciji:
[email protected]
5
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
[(d  s) •d]  s
U životnoj situaciji na koju se odnosi opšte pravilo o dispoziciji p  q i u kojoj se
utvrdi da ne postoje činjenice i okolnosti p, logički nije ispravno izvesti zaključak o
nepostojanju trebanja ponašanja p u toj situaciji:
[(p  q) • - p]  - q
U slučaju nepostojanja prve pojave, - p, nije ispravno zaključiti o nepostojanju
druge pojave, - q, jer postojanje druge pojave, q, može biti implikovano nekom trećom
pojavom, npr. p1. Ovaj tip zaključivanja [(p  q) • - p]  - q često se sreće u pravu, a –
pravno posmatrano – za njega se ne može reći da je uvek neispravan. Nepostojanje
činjenica i okolnosti p je pravno ispravno utvrđeno, ali je previd – da postoji i pravilo
p1  q – odveo pogrešnom zaključku da ne postoji trebanje ponašanja q.
U konkretnom slučaju na koji se odnosi pravilo p  q, ili i pravilo p1  q, a trećeg
pravila p2  q nema, kada nema ni okolnosti i činjenica p, niti postoje činjenice i okolnosti
p1, pravno je ispravno zaključiti
[(p  q) • - p]  - q i
[(p1  q) • - p1]  - q
Ovi zaključci tipa [(p  q) • - p]  - q, premda pravno ispravno funkcionišu,
logički nisu valjani. Pretpostavljamo da je mala premisa u shemi zaključka valjano
postavljena. Konkluziju o nepostojanju trebanja ponašanja predviđenog pravilom o
dispoziciji smatramo pravno ispravnim. Pošto to nije logički tako, mora biti da je problem
u pretpostavljenoj logičkoj strukturi samog pravila o dispoziciji, tj. u velikoj premisi ovih
zaključaka. Pretpostavka o logičkoj strukturi pravila o dispoziciji, p  q, je pogrešna.
Pravilo o dispoziciji, vezano za konkretan slučaj na koji se primenjuje, nema strukturu
implikacijskog suda.
Shema zaključka [(d  s) • - d]  - s nije logički valjana, a razlozi nevaljanosti
ove sheme zaključka isti su kao u prethodnom slučaju: Ne implikuje samo d posledicu s
već istu posledicu s može implikovati i neko d1, pa zato, ako ne postoji d, ne znači da ne
postoji trebanje s. Kada se u konkretnom slučaju na koji se odnosi pravilo d  s, ili i
pravilo d1  s, utvrdi da nema ni prekršaja d ni prekršaja d1, onda je pravno ispravno
zaključiti:
[(d  s) • - d]  - s i
[(d1  s) • - d1]  - s
Pogrešna je pretpostavka o pravilu o sankciji kao hipotetičkom sudu kada se to
pravilo ne posmatra izolovano i apstraktno, već u primeni na konkretan slučaj. U
suprotnom, ukoliko se pretpostavka o implikacijskoj strukturi pravila ponašanja ne obore,
ne samo pravu nego i svim drugim normativnim tvorevinama, mora se odreći i
elementarna logičnost.
Pravila ponašanja, kada se posmatraju konkretno kao pravila koja se primenjuju
na životne slučajeve, imaju dakle logičku strukturu dvostruke implikacije ili
ekvivalencije: p≡q odnosno d≡s. Logička definicija ekvivalencije može se izraziti
logičkom tablicom: p ≡ q
d≡s
111
111
100
100
001
001
010
010
[email protected]
6
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Shema zaključaka [(p ≡ q) • p]  q odnosno [(d ≡ s) • d]  s i shema zaključaka
[(p ≡ q) • - p]  - q odnosno [(d ≡ s) • -d]  -s jesu sve i logički i pravno valjane.
Potpuna pravna norma logički ne može biti (p  q) • (d  s), jer treća situacija
implikacije ne može više da se primeni na ovako složeno pravilo ponašanja. Pošto
nepostojanje pretpostavke p implikuje postojanje ponašanja q, to ukazuje na mogućnost
postojanja nekog drugog pravila o dispoziciji p1  q, uz koje kao pripadajuće pravilo o
sankciji nikako ne može ići d  s ili d1  s1.
Ako nepostojanje prekršaja d implikuje postojanje (trebanje) sankcije s, to može
ukazivati da je učinjen neki drugi prekršaj d1 tj. prekršeno neko drugo pravilo o
dispoziciji p1  q ili p1  q1 – ne pravilo p  q.
Logička struktura potpune opšte pravne norme je (p ≡ q) • (d ≡ s). Potpuno opšta
pravna norma nije sačinjena od implikacija već od ekvivalencija pravila o dispoziciji i
pravila o sankciji, možda ona nije ni konjunkcija već disjunkcija ili alternativa ovih
pravila, tj. ovih ekvivalencija.
U modifikovanoj Kosijevoj pretpostavci shema zaključka
{[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • p}  q
100 1 1
1 1 0 0 nije valjana, a isto važi i za
{[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • d}  s.
Takođe nije valjana ni shema
{[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • - p}  - q
001 1
1
1 10 0 0 1
kao što nije valjana ni njoj logički identična
shema zaključka {[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • - d}  - s.
Niti pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji kao celina tj. potpuna opšta pravna
norma imaju logičku strukturu disjunkcije. U modifikovanoj pretpostavci Lukićevih
tumača trebalo bi da shema zaključka {[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • p}  q bude valjana, ali nije.
Isto važi i za {[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • d}  s. Nije valjana ni {[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • - p}  - q,
kao ni {[(p ≡ q)  (d ≡ s)] • - d}  - s.
Čileanac Horhe Miljas zastupa1954. izričito tezu o konjunkciji ovih pravila, ali ih
logički određuje kao implikacije a ne ekvivalencije. U modifikovanoj Miljasovoj
pretpostavci shema zaključka {[(p ≡ q) • (d ≡ s)] • p}  q trebalo bi da bude valjana i ona
to i jeste kao što pokazuje metod svođenja na apsurd. Logički identična shema zaključka
{[(p ≡ q) • (d ≡ s)] • d}  s mora biti valjana. Valjana je i shema zaključka
{[(p ≡ q) • (d ≡ s)] • - p}  - q, pa mora biti valjana i njoj logički identična
{[(p ≡ q) • (d ≡ s)] • - d}  - s.
Pravna norma, shvaćena kao elementarno pravilo ponašanja i posmatrana zasebno
i apstraktno, može po svojoj logičkoj strukturi biti određena kao implikacija neke
pretpostavke i trebanja nekog ponašanja. U bilo kom kontekstu konkretne primene, a
takođe i kao potpuna opšta norma, ona se adekvatno logički određuje kao ekvivalencija
p≡q odnosno d≡s, i to ako se shvata kao složeno pravilo ponašanja onda logički odnos
između ovih ekvivalencija je konjunkcija.
[email protected]
7
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
PRAVNA RASUĐIVANJA I PRAVNI SILOGIZMI
Potpuna pravna norma je konjunkcija pravila: (p  q) • (d  s). Uobičajeno je da
se delikt shvata kao ponašanje suprotno ponašanju predviđenom tim pravilom p  q,
dakle, da se shvata i prikazuje kao -q. d= -q
(p  q) • (- q  s)
Pod gornjim pretpostavkama, sledeći pravni silogizmi su uobičajeni:
(1) Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • (- q  s) – veća premisa – i ako u
životu postoje činjenice predviđene pretpostavkom p – manja premisa, onda
kao konklucija sledi da postoji ponašanje q.
(2) {[(p  q) • (- q  s)] • p}  q
(2) Ako postoji pravna norma (p  q) • (- q  s) – veća premisa – i ako u životu ne
postoje činjenice predviđene pretpostavkom p – manja premisa, onda sledi da
ne (treba da) postoji ponašanje q.
(2) {[(p  q) • (- q  s)] • - p}  - q
(3) Ako postoji norma (p  q) • (- q  s) – veća premisa – i ako u životu ne
postoje činjenice predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu ne (treba
da) postoji sankcija s.
(3) {[(p  q) • (- q  s)] • - p}  - s
(4) Ako postoji norma (p  q) • (-q  s) i ako u životu postoji ponašanje q, onda
kao konkluzija sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(4) {[(p  q) • (- q  s)] • q}  - s
(5a) Ako postoji norma (p  q) • (-q  s) i ako u životu ne postoji trebanje
ponašanja q, onda kao konkluzija sledi da u životu ne (treba da) postoji
sankcija s.
(5a) {[(p  q) • (- q  s)] • - q}  - s
(6) Ako postoji pravilo (p  q) • (-q  s) i ako u životu postoji prekršaj tj.
ponašanje –q, onda sledi da u životu (treba da) postoji sankcija s.
(6) {[(p  q) • (- q  s)] • - q}  s
Ako se logički analiziraju, premda se svih šest tipova zaključka smatraju pravno
ispravnim – svi oni nisu logički valjani. Logički su valjani samo prva i poslednja, šesta
shema zaključka, a ostale četiri nisu. Već ova okolnost daje osnova da se posumnja u
ispravnost onih dveju pretpostavki od kojih se pošlo. (p  q) • (d  s)
d= -q
-q u ovim shemama zaključaka, naročito kada se pojavljuje bilo u manjoj premisi
(peta i šesta shema) bilo u konkluziji (druga shema) višesmisleno, tj. višeznačno. Ova
višeznačnost se može svesti na ovde pravnu dvoznačnost iste logičke oznake –q: jednom
kao nepostojanje ponašanja q koje je saglasno pravu, a drugi put kao nepostojanje
ponašanja q koje je protivno pravu tj. delikt (u šestoj shemi). Ta pravna dvoznačnost
ukazuje na nedostatke ovakvog logičkog određenja pojma delikta.
Samo prva shema zaključka, kao logički valjana a pravno jednoznačna, što
upućuje na neophodnost promene pretpostavki od kojih se pošlo. Ako u životu ne postoje
činjenice i okolnosti p, ne znači da ne postoji trebanje ponašanja q ako su te činjenice i
okolnosti p i trebanje ponašanja q logički povezani implikacijom. q može biti
implikovano i nekim drugim p1.
[email protected]
8
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Kako u toj izmenjenoj pretpostavci o logičkoj strukturi potpune pravne norme
(p ≡ q) • (d ≡ s), a ostajući pri pretpostavci o logičkom pojmu delikta d=-q, kada je dakle
ta struktura (p ≡ q) • (-q ≡ s), kako sada izgledaju uobičajeni silogizmi:
(7) Ako postoji potpuna pravna norma (p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu postoje
činjenice predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu (treba da) postoji
ponašanje q.
(7) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • p}  q
(8) Ako postoji pravna norma (p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu ne postoje činjenice
i okolnosti predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu ne (treba da)
postoji ponašanje q.
(8) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • - p}  - q
(9) Ako postoji pravna norma (p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu ne postoje činjenice
predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji
sankcija s.
(9) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • - p}  -s
(10) Ako postoji pravna norma (p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu postoji
ponašanje q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(10) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • q}  -s
(11) Ako postoji pravna norma (p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu ne postoji
trebanje ponašanja q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(11) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • -q}  -s
(12) Ako postoji pravilo (p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu postoji prekršaj tj.
ponašanje –q, onda sledi da u životu (treba da) postoji sankcija s.
(12) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • -q}  s
-q je i u ovim shemama zaključaka, naročito kada se pojavljuje bilo u manjoj
premisi bilo u konkluziji (osma shema) pravno dvosmisleno tj. dvoznačno. Jedna ista
logička oznaka –q označava ne samo deonički različite pravne pojave (nepostojanje
trebanja ponašanja i nepostojanje ponašanja samog), već označava pravno suprotne
pojave: jednom nepostojanje (trebanje) ponašanja q koje je saglasno pravu (u osmoj i
jedanaestoj shemi), a drugi put nepostojanje ponašanja q koje je protivno pravu tj. delikt
(u dvanaestoj shemi). Da se ne radi možda o tome da postojeće logičke eksplikacije ne
sadrže nešto što se u tim pravnim rasuđivanjima podrazumeva a što bi, da je i izričito
logički izraženo u gornjim shemama, logički valjane sheme zaključaka.
Ono podrazumevano a neizraženo u shemama zaključaka odnosi se uvek na manje
premise. Veća premisa je u svim shemama identična, potpuna opšta pravna norma.
Najjednostavnije je posmatrati u parovima (treće i deveto, četvrto i deseto, peto i
jedanaesto rasuđivanje), jer oni imaju iste manje premise i iste konkluzije.
(3) odnosto (9)
(3) {[(p  q) • (- q  s)] • - p}  - s
(9) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • - p}  -s
Nije izričito izraženo ono što uz nepostojanje pretpostavke p svaki pravnik
podrazumeva: nepostojanje (trebanja) ponašanja q i nepostojanje prekršaja trebanja tog
ponašanja q tj. nepostojanje delikta –q, otvaraju dve mogućnosti:
(a)
da se uz izričito izraženo nepostojanje pretpostavke p doda i
podrazumevano nepostojanje (trebanja) ponašanja q,
[email protected]
9
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(b)
da se uz izričito izraženo nepostojanje pretpostavke p dodaju i
podrazumevano nepostojanje (trebanje) ponašanja q i podrazumevano
nepostojanje prekršaja trebanja tog ponašanja q tj. nepostojanje delikta
–q.
Mogućnost dopune manje premise data pod (a), simbolički se izražava kao –p • –q
ili kao benigacija p ↓ q. Dopunjeno treće odnosno deveto pravno rasuđivanje u varijanti
(a) glasi: (3a) odnosno (9a) Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • (- q  s) – u prvoj
pretpostavci odnosno (p ≡ q) • (-q ≡ s) u izmenjenoj pretpostavci njene logičke strukture –
i ako u životu ne postoje činjenice i okolnosti predviđene pretpostavkom p, a ne postoji ni
(trebanje) ponašanja q, onda (pošto ne može postojati ni prekršaj tog trebanja ponašanja,
ponašanje –q) sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s. Simbolički:
(3a) {[(p  q) • (- q  s)] • (- p • -q)}  -s
(9a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (- p • -q)}  -s
U pravnom rasuđivanju (3a) ne podrazumeva već tvrdi i nepostojanje (trebanja)
ponašanja q. Zato tom rasuđivanju odgovara veznik ''a'' u značenju ''i'', dok se u
rasuđivanju (9a) eksplicite izražava ono što je logički ispravno podrazumevalo i zato
njemu u običnom jeziku odgovara veznik ''pa'' u značenju ''pa stoga'', ''pa zato''.
Pogledajmo drugu najavljenu mogućnost dopune manje premise u trećoj i devetoj
shemi. Tu se uz izričito izraženo nepostojanje pretpostavke p dodaju i podrazumevano
nepostojanje (trebanja) ponašanja q i podrazumevano nepostojanje prekršaja trebanja tog
ponašanja q tj. nepostojanje delikta –d. Ova sadržina manje premise, simbolički se
izražava kao –p • –q • –(-q) ili što je isto, kao –p • –q • q. U ovoj manjoj premisi
pojavljuje se kontradikcija –q • q. Kada se u bilo kojoj shemi zaključka pojavi
kontradikcija, ta kontradikcija čini čitavu shemu zaključka neupotrebljivom, jer se iz
kontradikcije može izvesti bilo kakva konkluzija.
(3b) odnosno (9b) Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • (- q  s) – u prvoj
pretpostavci odnosno (p ≡ q) • (-q ≡ s) u izmenjenoj pretpostavci njene logičke strukture –
i ako u životu ne postoje činjenice i okolnosti predviđene pretpostavkom p, niti postoji
(trebanje) ponašanja q, pa ni prekršaj trebanja tog ponašanja q, delikt –q, onda sledi da u
životu ne (treba da) postoji sankcija s. Simbolički:
(3b) {[(p  q) • (- q  s)] • [- p • -q • -(-q)]}  -s
(9b) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [- p • -q • -(-q) ]}  -s
Kontradikcija u manjoj premisi –q • q, pojavljuje se usled već pomenute pravne
dvoznačnosti simbola –q.
(4) odnosno (10) Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • (- q  s) odnosno
(p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu postoji ponašanje q, onda sledi da u životu ne (treba da)
postoji sankcija s (jer nema prekršaja –q).
(4) {[(p  q) • (- q  s)] • q}  -s
(10) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • q}  -s
Sada se opet otvaraju dve mogućnosti dopune manje premise:
(a) da se uz izričito izraženo postojanje ponašanja q doda i podrazumevano
postojanje pretpostavke p, ili
(b) da se uz izričito izraženo postojanje ponašanja q doda i podrazumevano
nepostojanje delikta –q, a eventualno i podrazumevano postojanje
pretpostavke p.
[email protected]
10
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Ako postoji pretpostavka p i postoji pinašanje q, ne može biti delikta –q.
(4a) odnosno (10a) Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • (- q  s) odnosno
(p ≡ q) • (-q ≡ s) i ako u životu postoje činjenice i okolnosti predviđene pretpostavkom p i
postoji ponašanje q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(4a) {[(p  q) • (- q  s)] • (p • q)}  -s
(10a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (p • q)}  -s
p q
p≡q
Podrazumevanje postojanja pretpostavke p u rasuđivanju (4a) nije logički ispravno
tj. dozvoljeno, a u rasuđivanju (10a) jeste.
Pogledajmo sada drugu mogućnost pod (b), koja pak sama sadrži dve
podvarijante:
(b1) da se uz izričito postojanje ponašanja q doda i podrazumevano nepostojanje
delikta –q, ili
(b2) da se uz izričito postojanje ponašanja q dodaju i podrazumevano postojanje
pretpostavke p i podrazumevano nepostojanje delikta –q.
Mogućnost dopune manje premise data pod (b1) simbolički se izražava kao
q • –(-q), što je po principu dvostruke negacije logički isto što i q • q, a to je isto što i q
samo. Shema zaključka
(4b1) {[(p  q) • (- q  s)] • [q • -(-q)]}  -s logički je identična shemi zaključka
(4) {[(p  q) • (- q  s)] • q}  -s i dalje nevaljana, a shema zaključka
(10b1) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [q • -(-q)]}  -s logički je identična shemi zaključka
(10) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • q}  -s i dalje valjana.
Mogućnost dopune manje premise data pod (b2) simbolički se izražava kao
q • p • -(-q) ili q • p • q ili p • q • q ili p • q. Dakle, ona je ista kao i shema zaključaka (4a)
odnosno (10a).
Dopunama manjih premisa datim pod (b1) i (b2) logički pojam delikta d=-q uopšte
ne utiče na sheme zaključaka. Manje premise ovih shema zaključaka ne sadrže pravno
dvoznačne simbole, pa se zato ovde uz postojanje ponašanja q nepostojanje delikta –q
zaista pojavljuje kao nešto notorno ili samorazumljivo, što se logički izražava adicijom:
q • -(-q)= q • q= q.
(5) odnosno (11) Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • (- q  s) odnosno
(p ≡ q) • (-p ≡ s) i ako u životu ne postoji trebanje ponašanja q, sledi da u životu ne
postoji sankcija s.
(5a) {[(p  q) • (- q  s)] • - q}  - s
(11a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • -q}  -s
Otvaraju dve mogućnosti dopune manje premise:
(a) da se uz izričito izraženo nepostojanje trebanja ponašanja q doda i
podrazumevano nepostojanje činjenica i okolnosti predviđenih pretpostavkom
p, ili
(b) da se uz izričito izraženo nepostojanje trebanja ponašanja q doda i
podrazumevano nepostojanje prekršaja trebanja tog ponašanja tj. nepostojanje
delikta –q.
Mogućnost dopune manje premise, nepostojanje trebanja ponašanja q i
nepostojanje pretpostavke p, simbolički se izražava kao –q • –p ili –p • –q ili kao
benigacija p↓q. Nepostojanje delikta –q, u ovoj varijanti se ne dodaje jer se uzima kao
[email protected]
11
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
notorno ili samorazumljivo. Dopunjena peta odnosno jedanaesta shema zaključivanja u
varijanti (a) simbolički glasi:
(5a) {[(p  q) • (- q  s)] • (-p • - q)}  - s
(11a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (-p • - q)}  -s
Sheme zaključaka (5a) odnosno (11a) su identične shemama zaključaka (3a)
odnosno (9a), te da kao ni druge nisu logički valjane. Odgovor na pitanje zašto je to tako
treba verovatno tražiti u pretpostavci logičkog pojma delikta d=-q, jer njegova pravna
dvoznačnost u ovim shemama verovatno ne može biti bez uticaja.
Mogućnost data pod (b) sadrži dve podvarijante:
(b1) da se uz izričito nepostojanje trebanja ponašanja q doda i podrazumevano
nepostojanje delikta –q, ili
(b2) da se uz izričito nepostojanje trebanja ponašanja q dodaju i podrazumevano
postojanje pretpostavke p i podrazumevano nepostojanje delikta –q.
Mogućnost dopune manje premise data pod (b1) simbolički se izražava kao
-q • -(-q), što je po principu dvostruke negacije isto što i -q • q, a to znači
kontradiktornost, a ne nešto notorno. Ta kontradikcija čini čitavu shemu zaključka
neupotrebljivom.
Dopuna manje premise sadržajem podrazumevanim pod (b1) ne unapređuje
valjanost pete i jedanaeste sheme zaključka.
Mogućnost da se uz izričito nepostojanje trebanja ponašanja q dodaju i
podrazumevano nepostojanje pretpostavke p i podrazumevano nepostojanje delikta –q,
simbolički se izražava kao -q • -p • -(-q), što je po principima permutacije i dvostruke
negacije isto što i -p • -q • q tj. opet kontradikcija.
Ono što se podrazumeva u pravnim rasuđivanjima, i kada se eksplicitno izrazi u
odgovarajućim shemama zaključaka, uopšte ne utiče bitno na njihovu valjanost.
LOGIČKI POJAM DELIKTA PRAVNOG PRAVILA p  q
Prvi prigovor koji bi se mogao staviti najčešćem shvatanju delikta d=-q mogao bi
biti da se njime ne pravi razlika između prekršaja uslovne i prekršaja bezuslovne norme.
Ako je –q prekršaj bezuslovne norme q • (- q  s), onda se pri određenju prekršaja
uslovne norme (p  q) • (- q  s) ne može uzeti kao prekršaj samo –q, već se mora imati
na umu da je prekršeno uslovno pravilo p  q i taj se uslov ili pretpostavka p mora uzeti u
obzir.
Podela pravnih normi na uslovne i bezuslovne je nebitna utoliko što se svaka
bezuslovna norma q • (- q  s) može izraziti kao uslovna (p  q) • (- q  s) – ali ne i
obrnuto – tako da se logička struktura uslovne norme može smatrati opštom. Treba
ispitati šta to suprotno ili protivno pravilu ponašanja p  q jeste ako nije samo ponašanje
–q.
Prva pretpostavka od koje se može poći jeste da prekršaj pravila p  q predstavlja
situaciju p  -q. Logički analizirane, ove dve norme ne predstavljaju suprotnosti jedna
drugoj, zajedno ne predstavljaju protivrečnost, kontradiktornost u logičkom smislu:
(p  q) • (p  -q).
[email protected]
12
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
U svakoj logičkoj tablici koja izražava kontradikciju sve vrednosti su 0, a ovde to
nije slučaj. Zašto protivrečnost u pravu ne odgovara logičkoj protivrečnosti, odgovor se
može tražiti ili u stavu da logička struktura pravne norme nije valjano pretpostavljena,
nije implikacija p  q, ili pak u stavu da se pravne suprotnosti tj. kontradiktornosti po
svojoj prirodi razlikuju od logičkih. Pravno se delikt definiše kao ponašanje suprotno
ponašanju propisanom pravnim pravilom.
Da bi se odredilo logičko značenje pretpostavke o logičkom pojmu delikta p  -q
kao prekršaju pravnog pravila p  q, potrebno je logički iskaz p  -q izraziti kao logičku
funkciju članova iskaza p i q. Ta logička funkcija je inkompatibilnost, jer je implikacija
p  -q logički identična s inkompatibilnošću p | q: p  -q = p | q
Delikt je situacija u kojoj je: 1) postojanje činjenica i okolnosti predviđenih
pretpostavkom p inkompatibilno, nespojivo s postojanjem ponašanja q, 2) postojanje
pretpostavke p kompatibilno s nepostojanjem ponašanja q, 3) nepostojanje pretpostavke p
kompatibilno spostojanjem ponašanja q i 4) nepostojanje pretpostavke p kompatibilno s
nepostojanjem ponašanja q.
Četvrta definicijski određena situacija logičkog pojma delikta nije adekvatna
pravnom shvatanju delikta. Valjanost ovog pojma delikta p  -q ili p | q treba ocenjivati i
logički tj. u odnosu na pretpostavljenu logičku strukturu pravnog pravila p  q čiji je
prekršaj.
p q
p  -q
=
p|q
Ovaj logički pojam delikta p  -q tj. p | q nije valjan jer ni treća ni četvrta
definicijska situacija ne opisuju valjano taj pojam. Nije li logička struktura -p  -q ona
koja izražava logički pojam delikta pravnog pravila p  q. Potrebno je logički iskaz
-p  -q izraziti kao logičku funkciju p i q. Logička funkcija p i q koja je logički identična
logičkom iskazu -p  -q jeste konverzna implikacija p  q.
-p  -q
=
pq
=
q p
Delikt je situacija u kojoj: 1) postojanje ponašanja q implikuje, izaziva, povlači za
sobom, podrazumeva postojanje pretpostavke p, 2) nepostojanje ponašanja q implikuje
postojanje pretpostavke p, 3) postojanje ponašanja q ne implikuje nepostojanje
pretpostavke p i 4) nepostojanje ponašanja q implikuje nepostojanje pretpostavke p.
Ova pretpostavka o logičkom pojmu delikta -p  -q tj. p  q tj. q  p ne može
opstati jer ne odgovara ni pravno ni logički uobičajenom poimanju delikta.
-p  -q
=
pq =
q p
p q
Može se pretpostaviti, p  q, da je suprotno tom pravilu ponašati se na način q ako
nije ispunjena pretpostavka p, da, dakle, logički pojam delikta predstavlja d=-p  q. Ako
se iskaz -p  q izrazi kao logička funkcija p i q koja je identična tom iskazu, to je
disjunkcija (tzv. neisključivo ''ili'') p  q.
-p  q
=
pq
Delikt postoji kada: 1) postoji pretpostavka p i postoji ponašanje q, 2) postoji
pretpostavka p i ne postoji ponašanje q, 3) ne postoji pretpostavka p i postoji ponašanje q
i delikt ne postoji kada 4) ne postoji pretpostavka p i ne postoji ponašanje q. Ova
pretpostavka o logičkom pojmu delikta -p  q tj. p  q ni pravno ni logički ne odgovara
uobičajenom pojmu delikta, već zbog prve definicijski određene situacije.
p q
-p  q
=
p q
[email protected]
13
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
p  q nije valjano određeni pojam delikta pravnog pravila p  q, jer njegove prva i
treća definicijski određena situacija ne odgovaraju bilo pravnom shvatanju prekršaja, bilo
pretpostavljenoj logičkoj strukturi pravila p  q čiji se prekršaj određuje.
Ovde pretpostavljeni pojam delikta jeste d= -(p  q) kao poslednja teorijska
mogućnost. Ako se iskaz -(p  q) svede na neki od logičkih funkcija p i q koja je
identična iskazu -(p  q), ta funkcija je direktna neimplikacija p  q.
-(p  q)
=
p  q
1) postojanje pretpostavke p direktno ne implikuje postojanje ponašanja q, 2)
postojanje pretpostavke p direktno implikuje nepostojanje ponašanja q, 3) nepostojanje
pretpostavke p direktno ne implikuje postojanje ponašanja q i 4) nepostojanje
pretpostavke p direktno ne implikuje nepostojanje ponašanja q.
-(p  q)
=
p
p q
 q
Ovako određen logički pojam delikta -(p  q) tj. p  q kao prekršaja pravnog
pravila p  q potpuno odgovara pravnom shvatanju da je svaki delikt logička tablica
p  q, u tri situacije (prvoj, trećoj i četvrtoj) zapravo govori šta nije delikt tj. delikt
određuje negativno, a samo u drugoj situaciji delikt određuje pozitivno.
Prekršaj pravila p  q jeste situacija u kojoj, i kad je ispunjena pretpostavka p,
dolazi do ponašanje suprotnog onom propisanom, dakle, -q, ili, izraženo jezikom
=
p • -q
simboličke logike, situacija p • -q.
-(p  q)
Razvijeniji oblik pravnog pojma delikta koji obuhvata i situaciju nepostojanja p a
postojanja q, tj. ne samo p • -q nego i –p • q. Ova druga situacija ne može se uskladiti s
logičkim pojmom delikta –(p  q) tj. p 
 q tj. p • -q.
Ovako određeni logički pojam delikta –(p  q) tj. p  q tj. p • -q ima ambivalentan
odnos prema pravnom poimanju delikta. On potpuno negira simplifikovani pravni pojam
delikta, d=-q. On i logički dokazuje rašireni pravni stav da je svaki delikt negacija prava,
nepravo sámo. On u odnosu na razvijeniji pravni pojam delikta ističe onaj njegov u praksi
najčešći pojavni oblik u logičkom značenju p • -q. Ipak nije u stanju da obuhvati drugi
pojavni oblik razvijenijeg pravnog pojma delikta p • -q. Potpuna pravna norma ima
strukturu (p  q) • (d  s) a da je delikt p  q, tako da je struktura potpune pravne norme
(p  q) • [(p 
 q)  s].
Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu postoje
činjenice predviđene pretpostavkom p, u životu (treba da) postoji ponašanje q.
(13) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • p}  q
Logička tablica veće premise tj. potpune pravne norme ima vrednost identičnu
vrednosti pravila o dispoziciji. To znači da se potpuna pravna norma ovde logički svodi
na pravilo o dispoziciji. Ovde se pošlo od pretpostavke da logički pojam delikta
predstavlja suprotnost pravilu o dispoziciji p 
 q tj. -(p  q) i ako se to pravilo o
dispoziciji p  q sada označi, na primer, sa ''a'', onda je struktura opšte pravne norme
a • (-a  s).
[a • (-a  s)]  a
Shema zaključka [a • (-a  s)]  a tautologija, znači da je zaključak valjan i da se
izraz a • (-a  s) zaista može zameniti prosto samim a. Pošto je -a  s identično sa a  s
onda je i a • (-a  s) identično sa a • (a  s).
[email protected]
14
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Ako postoji potpuna pravna norma (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu ne postoje
činjenice i okolnosti predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu ne (treba da)
postoji ponašanje q.
(14) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • -p}  -q
Ova shema zaključka nije valjana, premda predstavlja uobičajeno pravno
rasuđivanje. Ova shema nije valjana zbog pretpostavke o implikacijskoj strukturi pravnog
pravila p  q. Shema (14) se može svesti na logički identičnu [(p  q) • -p]  -q, za koju
je po definiciji implikacije (još od drevne antike) jasno da nije valjana. Da bi ovo
uobičajeno pravno rasuđivanje (x • -p)  -q bilo i logički ispravno, mora se pretpostaviti
drukčija logička struktura pravnog pravila u većoj premisi.
Ako postoji norma (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu ne postoje činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji
sankcija s.
(15) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • -p}  -s
Ova shema nije valjana zato što veću premisu logički zapravo čini samo p  q, a iz
njega se ne može izvoditi zaključak o s.
Ako postoji norma (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu ne postoje činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p a ne postoji ni ponašanja q, onda sledi da u životu
ne (treba da) postoji sankcija s.
(15a) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • (-p • -q)}  -s
Ni proširenje manje premise uobičajeno podrazumevanim sadržajem –q nije
logički dopušteno ako se polazi od pretpostavke o implikacijskoj vezi p i q, jer, kao što je
rečeno, [(p  q) • -p]  -q nije valjan zaključak.
Ako postoji norma (p  q) • [(p 
 q)  s] i ako u životu ne postoje činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p,niti postoji ponašanja q, pa ni prekršaj trebanja tog
ponašanja, delikt p 
 q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(15b) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s
A pošto je veća premisa već praktično to isto p  q, onda ovo dodavanje p  q u
manjoj premisi neće promeniti zaključak.
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu postoji ponašanje q, onda
sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s (jer nema prekršaja p 
 q).
(16) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • q}  -s
Ovaj zaključak nije valjan što veću premisu zapravo čini samo p  q, iz koga se ne
može izvoditi bilo kakav zaključak o s.
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu postoje činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p i postoji ponašanje q, onda (pošto ne postoji delikt
p  q) sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(16a) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • (p • q)}  -s
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p 
 q)  s] i ako u životu postoji ponašanje q i ne
postoji delikt p  q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(16b1) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [q • -( p  q]}  -s
[email protected]
15
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Proširivanje manje premise nepostojanjem delikta p  q, tj.-(p  q) u stvari znači
dodavanje (p  q). I pošto (p  q) već čini veću premisu, onda to dodavanje ne menja
ništa u zaključku.
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu postoje činjenice i
okolnosti predviđene u pretpostavci p, postoji ponašanje q, te ne postoji delikt p 
 q, onda
sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(16b2) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • [p • q • -( p  q]}  -s
Shema (16b2) svodi se na shemu (16a), kojoj je identična, dakle, nevaljana.
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu ne postoji trebanje
ponašanja q, onda (pošto tada ne može biti ni prekršaja tog trebanja ponašanja) sledi da u
životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(17) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • -q}  -s
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu ne postoje ni činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p ni trebanja ponašanja q, onda (pošto ne može biti
ni prekršaja trebanja tog ponašanja) sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(17a) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • (-p • -q)}  -s
Shema zaključka (17a) identična je shemi (15a). Ovde je logički dopuštena
dopuna manje premise –q podrazumevanim sadržajem –p, jer [(p  q) • q]  -p jeste
logički valjan zaključak.
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p 
 q)  s] i ako u životu ne postoji trebanje
ponašanja q a time ni prekršaj tog trebanja, delikt p  q, onda sledi da u životu ne (treba
da) postoji sankcija s.
(17b1) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • [-q • -(p  q)]}  -s
Manja premisa -q • -(p  q) glasi -q • (p  q). Kako je p  q već deo veće premise,
u stvari, to isto član u manjoj premisi neće uticati na valjanost zaključka.
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p  q)  s] i ako u životu ne postoje ni činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p, ni trebanja ponašanja q, a time ni prekršaj
trebanja tog ponašanja, delikt p 
 q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(17b2) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s
Manja premisa -p • -q • -(p  q) – zbog toga što je -(p  q) identično sa p  q i što
je p  q već postoji u većoj premisi, pa njegova pojava u manjoj ne utiče na zaključak –
svodi na -p • -q, a time shema (17b2) postaje {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (-p • -q)}  -s.
Ako postoji pravilo (p  q) • [(p 
 q)  s] i ako u životu postoji prekršaj tj.
ponašanje p 
 q, onda sledi da u životu (treba da) postoji sankcija s.
(18) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (p  q)}  s
Ovde se pojavljuje kontradikcija. Za razliku od kontradikcija koje su se pojavile u
shemama zaključaka (3b), (5b1) i (5b2), što im je uzrok dvoznačnost simbola –q, ovde se
kontradikcija, prvo, pojavljuje između veće i manje premise i, drugo, uzrok joj je
pretpostavljeni pojam delikta kao suprotnosti, negacije pravila o dispoziciji u celini. A
ova kontradikcija između veće i manje premise, onemogućava izvođenje bilo kakve
konkluzije.
Izvedene analize pokazuju da je samo shema (13) valjana, da ostale sheme osim
poslednje, (18), dakle, sheme (14)-(17), sve odreda nisu valjane i da se u poslednjoj shemi
[email protected]
16
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(18) pojavljuje kontradikcija koja onemogućava izvođenje logički valjane konkluzije.
Nije bilo dovoljno unaprediti logički pojam delikta od uobičajenog prvobitnog –q u p 
 q.
Ne izaziva ni pojave kontradikcija unutar manje pemise kao onaj uobičajeni pojam –q.
Ako pretpostavljena implikacijska struktura pravnog pravila tako uporno,
pokazuje manjkavost, ona se definitivno mora dovesti u pitanje.
EKVIVALENCIJA TJ. DVOSTRUKA IMPLIKACIJA (DEFINITIVNO?) I LOGIČKI
POJAM DELIKTA PRAVNOG PRAVILA p≡q
(ALTERNATIVA)
Ekvivalencija ili dvostruka implikacija izražava se simbolički kao p≡q odnosno
d≡s. (pored ovog znaka i znaci 
 ,  ,  ). Sadržina pojma može se izraziti logičkom
tablicom: p≡q odnostno d≡s.
Polazeći od pretpostavke o ekvivalencijskoj strukturi pravila o dispoziciji odnosno
sankciji, logički je dopušteno zaključiti da, ako ne postoji pretpostavka p odnosto delikt d,
onda ne postoji ni ponašanja q odnosno ni (trebanja) sankcije s. Ne samo sheme
zaključaka [(p≡q) • p]  q odnosno [(d≡s) • d]  s nego i sheme zaključaka [(p≡q) • p]  -q odnosno [(d≡s) • -d]  -s jesu i logički i pravno valjane. Ova ekvivalencijski
shvaćena pravna pravila povezana su konjunkcijom, te stoga potpuna opšta pravna norma
ima strukturu (p≡q) • (d≡s).
Ispitivanja pravnih rasuđivanja odnosno pravnih silogizama pokazala su da ni
pretpostavka o ekvivalencijskoj strukturi pravnih pravila uglavnom ne daju daljane
rezultate pri logičkoj analizi pravnih silogizama s ekvivalencijski strukturisanom većom
premisom, i to ni u osnovnim oblicima ovih shema (sheme od (7) do (12)) ni u oblicima
dopunjenim podrazumevanim sadržajima tih pravnih rasuđivanja.
Ako se ostaje pri pretpostavci o ekvivalencijskoj strukturi pravnih pravila, najpre
se mora odrediti novi logički pojam delikta. Taj novi logički pojam delikta će potom biti
zamenjen u ekvivalencijskoj logičkoj strukturi potpune opšte pravne norme (p≡q) • (d≡s).
Šta i logički i pravno znači suprotnost ponašanju propisanom pravilom p≡q. Je li
to –q ili je p≡-q ili je –(p≡q)?
Protiv shvatanja da kršenje pravila p≡q treba shvatiti kao suprotnost ponašanju q
određenom tim pravilom tj. kao d=-q, mogu kratko navesti dva tipa argumenata. Protiv
tog raširenog shvatanja delikta govori okolnost što se u njemu ne pravi razlika između
prekršaja u uslovnoj pravnoj normi (p≡q) • (d≡s) i prekršaja u bezuslovnoj normi q•(d≡s).
Ovo shvatanje delikta d=-q jeste pravno dvosmisleno, i u shemama zaključaka pravnih
rasuđivanja čini te silogizme nevaljanim.
Pravni pojam delikta podrazumeva delikt kao suprotnost pravilu u celini, kao
situaciju koja je suprotna situaciji koju nalaže pravilo p≡q, kao d=-(p≡q). Logičko
značenje iskaza -(p≡q) može se utvrditi ako se sam taj iskaz svede na neku od logičkih
funkcija p i q koja je identična iskazu -(p≡q). Funkcija u pitanju je alternativa.
-(p≡q)
=
pq
Na ovaj novi način određeni pojam delikta može se definisati kao situacija u kojoj:
1) delikt ne postoji kada postoji pretpostavka p i postoji ponašanje q, 2) delikt postoji
[email protected]
17
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
kada postoji pretpostavka p i ne postoji ponašanje q, 3) delikt postoji kada ne postoji
pretpostavka p i postoji ponašanje q i 4) delikt ne postoji kada ne postoji pretpostavka p i
ne postoji ponašanje q.
Uvodom u logičku tablicu p  q, može se zapaziti da ona zapravo u dve situacije
(prvoj i četvrtoj), definiše šta nije delikt tu određuje negativno, dok se u preostalim dvema
situacijama govori šta delikt jeste. Delikt se određuje pozitivno. Ova su dva pozitivna
odrađenja delikta p • -q i -p • q. p • -q je tipičan i pravni i logički opis prekršaja uslovne
norme.
Pri ekvivalencijskim pretpostavkama struktura kako pravnog pravila tako i njemu
suprotnog, pravnog prekršaja, p≡q i -(p≡q) tj. p  q, logički pojam delikta -(p≡q) tj. p  q
obuhvata ne samo deliktnu situaciju p • -q, koja se u pravu smatra tipičnom situacijom
kršenja uslovne norme, već obuhvata i drugu situaciju pozitivnog određenja delikta iz
logičke definicije p  q, situaciju -p • q, koja odgovara razvijenijem pravnom pojmu
prekršaja.
A da li je odnos između logičke definicije pojma delikta p  q i pozitivnih
određenja delikta p • -q i -p • q iz te definicije takođe odnos identiteta?
pq
p • -q
-p • q
A logičke tablive ovih iskaza pokazuju da među njima nema identiteta. Logičkom
definicijom delikta p  q zapravo kaže da delikt jeste ili druga definicijski opisana
situacija p • -q, ili treća definicijski opisana situacija -p • q. Simbolički se taj identitet
logičke definicije delikta p  q i alternative može izraziti i dokazati logičkim tablicama
ovih iskaza: p  q (p • -q)  (-p • q)
Prekršaj stvarno jeste ili situacija postojanja pretpostavke p i nepostojanja
ponašanja q ili situacija nepostojanja pretpostavke p i postojanja ponašanja q. Slično se
može pretpostaviti i za odnos logičke definicije delikta i negativnih određenja delikta po
toj definiciji. -(p  q) = p≡q = (p • q)  (-p • -q)
Ovi logički iskazi nisu totalno identični odgovarajućim pravnim iskazima. U
pravu se situacija postojanja pretpostavke p i postojanja ponašanja q, p • q, naziva
situacijom u skladu s pravilom p≡q, dok se za drugu nedeliktnu situaciju nepostojanja i
pretpostavke p i nepostojanja ponašanja q, -p • -q, to pravno ne može reći, ali može
logički. Pravne pojave su po pravilu kompleksnije od svojih logičkih interpretacija.
Logičkim fenomenima nedostaje vremenska dimenzija, koja je u pravu bitna.
Kakav je logički odnos između iskaza p≡q odnosno -(p≡q) tj. p  q i iskaza p≡-q,
-p≡q i -p≡-q, to se najlakše može sagledati upoređivanjem njihovih logičkih tablica.
p≡q -(p≡q) p  q p≡-q -p≡q -p≡-q
Do sada je pokazano pet logičkih formi delikta, prekršaja pravila p≡q. To su:
-(p≡q), p  q, (p • -q)  (-p • q), p≡-q i -p≡q. One naravno nisu jedine logičke forme
delikta. Do sada su pokazane i tri logičke forme samog prvnog pravila: pored osnovne
p≡q, druga (p • q)  (-p • -q) i treća logička forma -p≡-q.
Logičke forme pravnog pravila koje su identične osnovnoj i zamenjive s njom:
p≡q=
(p • q)  (-p • -q)=
-p≡-q=
(p  q) • (q  p)=
[-(p • -q)] • [-(q • -p)] itd.
[email protected]
18
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
A logičke forme delikta pravnog pravila p≡q koje su identične osnovnoj formi
-(p≡q) tj. (p  q) i zamenjive s njom su:
-(p≡q)=
p  q=
(p • -q)  (-p • q)=
p≡-q=
-[(p  q) • (q  p)]=
[(-p  q) • (q  -p)] itd.
U odnosu na pretpostavku o implikacijskoj strukturi pravnog pravila p  q i,
naročito, u odnosu na pretpostavku o direktno neimplikacijskoj strukturi prekršaja tog
pravila -(p  q) tj.p 
 q, logički pojam delikta -(p≡q) tj. p  q, ima sledeća svojstva
odnosno prednosti:
Kao i implikacijski pojam pravila odnosno delikta, p  q odnosno p 
 q,
ekvivalencijski pojam pravnog pravila odnosno pojam njegovog delikta, p≡q odnosno
p  q, potpuno negira simplifikovani pravni pojam delikta d=-q, koji se može zadržati
samo kao logički i pravni pojam prekršaja pravila q.
Ekvivalencijski pojam pravnog pravila odnosno pojam njegovog delikta dokazuje
rašireni pravni stav da je svaki delikt negacija prava, nepravo sámo.
Ovaj logički pojam delikta -(p≡q) tj. p  q, za razliku od pojma p  q tj. p  q tj.
p • -q, ne ističe samo jedan oblik delikta, oblik p • -q, već ukazuje i na drugi oblik pojma
delikta, oblik -p • q, s kojim zajedno tek adekvatno izražava razvijeni pravni pojam
delikta.
PRAVNA RASUĐIVANJA I PRAVNI SILOGIZMI – JOŠ JEDANPUT
Ekvivalencijski shvaćena struktura potpune pravne norme je konjunkcija
ekvivalencijski određenog pravila o dispoziciji i ekvivalencijski određenog pravila o
sankciji (p≡q) • (d≡s). Kada se tu unese novi logički pojam delikta d= p  q, onda sledi
(p≡q) • [(p  q)≡s]. Kada se logički pojam delikta p  q zameni bilo kojim od njegovih
pozitivnih određenja iz logičke definicije tog pojma bilo određenjem p • -q ili -p • q, onda
se ipak dobijaju logički identične sheme potpunih pravnih normi.
(p≡q) • [(p  q)≡s]
(p≡q) • [(p • -q)≡s]
(p≡q) • [(-p • q)≡s]
Sama pojava pravno potpuno je jasna,jer ako je prekršaj pravnog pravila p≡q,
delikt p  q, ekvivalentan sankciji s, onda toj istoj sankciji s mora biti ekvivalentan svaki
od pozitivno određenih oblika prekršaja tog pravila p≡q, dakle i p • -q i -p • q. A kada se
ovo pravno rasuđivanje izrazi simboličkom logikom, onda se dobija iskaz:
{(p≡q) • [(p  q)≡s]}  {{(p≡q) • [(p • -q)≡s]} • {(p≡q) • [(-p • q)≡s]}}.
Isto se dobija i ako se pozitivni oblici prekršaja izraženi u potpunoj pravnoj normi
povežu (neisključivom, inkluzivnom) disjunkcijom:
{(p≡q) • [(p  q)≡s]}  {{(p≡q) • [(p • -q)≡s]}  {(p≡q) • [(-p • q)≡s]}}.
Isto se dobija i ako strane ove implikacije promene mesta:
{{(p≡q) • [(p • -q)≡s]} • {(p≡q) • [(-p • q)≡s]}}  {(p≡q) • [(p  q)≡s]}.
[email protected]
19
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Isto se dobija i ako strane bilo koje od ovih implikacija povežu ekvivalencijom:
{(p≡q) • [(p  q)≡s]} ≡ {{(p≡q) • [(p • -q)≡s]} • {(p≡q) • [(-p • q)≡s]}} ili
{(p≡q) • [(p  q)≡s]} ≡ {{(p≡q) • [(p • -q)≡s]}  {(p≡q) • [(-p • q)≡s]}}.
A isto se dobija i ako se svaka od ovih shema potpuno pravne norme poveže
ekvivalencijom sa svakom od preostale dve:
{(p≡q) • [(p  q)≡s]} ≡ {(p≡q) • [(p • -q)≡s]} ≡ {(p≡q) • [(-p • q)≡s]}.
Svaki od gornjih iskaza je istinit. Još uvek nije logički objašnjen identitet triju
logičkih struktura potpune pravne norme koje se razlikuju po logičkim formulacijama
delikta, formulacijama koje međusobno nisu logički identične, ali koje unutar logičke
strukture potpune pravne norme daju logički identične strukture odnosno ''funkcionišu''
kao logički identične, što je takođe pokazano njihovim tablicama!!!
Ako postoji potpuna pravna norma (p≡q) • [(p  q)≡s] – veća premisa – i ako u
životu postoje činjenice i okolnosti predviđene pretpostavkom p – manja premisa, onda
kao konkluzija sledi da u životu (treba da) postoji ponašanje q. Simbolički:
(19) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • p}  q
Ako postoji potpuna pravna norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoje
činjenice i okolnosti predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu ne (treba da)
postoji ponašanje q.
(20) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -p}  -q
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoje činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji
sankcija s.
(21) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -p}  -s
Ova shema zaključka takođe je valjana. Njoj odgovarajuće sheme zaključaka pri
pretpostavci o implikacijskoj strukturi pravila, a to su sheme:
(3)
{[(p  q) • (- q  s)] • - p}  - s
(15) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • -p}  -s nisu valjane, ali isto tako nije valjana ni
shema (9) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • - p}  -s
Ovo pravno rasuđivanje koje stoji u osnovi shema (3), (9), (15) i (21) ima i dve
razvijenije verzije koje su dopunjene podrazumevanim sadržajima tog pravnog
rasuđivanja. Treba razmotriti i te dopunjene verzije.
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoje činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p, (p)a ne postoji ni (trebanje) ponašanja q, onda
(pošto ne mođe postojati ni prekršaj tog trebanja ponašanja, ponašanje p  q) sledi da u
životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(21a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • -q}  -s
Sheme (3a) {[(p  q) • (- q  s)] • (- p • -q)}  -s i (15a) {{(p  q) • [(p  q)  s]}
• (-p • -q)}  -s nisu valjane, kao što nije valjana ni dopunjena shema (9a) {[(p ≡ q) • (-q ≡
s)] • (- p • -q)}  -s.
U prve dve sheme ((3a) i (15a)) proširivanje manje premise nije logički dopušteno
upravo zbog pretpostavke o implikacijskoj strukturi pravila, dok je u shemi (9a) ono
dopušteno. Pri pretpostavci o ekvivalencijskoj strukturi pravila, logički je dopušteno
pretpostaviti da, ako ne postoje činjenica i okolnosti predviđene pretpostavkom p, ne
postoji trebanje ponašanja q, ali činjenica da li to ponašanje q zaista, faktički postoji ili ne
postoji, ne zavisi, naravno, od logičkog odnosa p i q.
[email protected]
20
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoje činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p, niti postoji (trebanje) ponašanja q, pa ni prekršaj
tog trebanja ponašanja, delikt p  q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(21b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s
Nepostojanje delikta u manjoj premisi jeste logički zapravo p≡q. A pošto veća
premisa već sadrži to isto p≡q, to onda ovo dodavanje p≡q premisi neće promeniti
zaključak. Shema zaključaka (21b) je valjana, dok njoj odgovarajuće sheme zaključaka
(3b) {[(p  q) • (- q  s)] • [- p • -q • -(-q)]}  -s,
(9b) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [- p • -q • -(-q) ]}  -s i
(15b) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s nisu valjane. I to sheme (3b) i
(9b) zbog kontradikcije u manjoj premisi, a shema (15b) nije valjala iz istog razloga kao i
njoj identična shema (15a).
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu postoji ponašanje q, onda
sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s (jer nema prekršaja p  q). Simbolički:
(22) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • q}  -s
I ova shema zaključka je valjana. Od njoj odgovarajućih shema zaključaka, a to su sheme
(4), (10) i (16):
(4) {[(p  q) • (- q  s)] • q}  -s
(10) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • q}  -s
(16) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • q}  -s sheme (4) i (16) nisu valjane, a shema (10) jeste.
Ako postoji potpuna pravna norma i ako u životu postoji ponašanje određeno
njome (ili preciznije: njenim pravilom dispoziciji), onda sledi da u životu ne (treba da)
postoji sankcija. Da li je potpuna pravna norma uslovna ili bezuslovna, ili se to
rasuđivanje odnosi na sve norme?
Ako se pod potpunom pravnom normom u pomenutom rasuđivanju podrazumeva
uslovna norma, ponašanje po uslovnoj normi podrazumeva ne samo postojanje ponašanja
određenog tom normom već obavezno i postojanje činjenica i okolnosti određenih
pretpostavkom te iste uslovne norme. Ponašanje po uslovnoj normi pravno uvek
podrazumeva p • q.
U logičkim eksplikacijama ovog pravnog rasuđivanja koje se zasnivaju na
pretpostavci o implikacijskoj strukturi pravila odnosno potpune pravne norme – a to su
sheme (4) i (16): (- q  s) odnosno (p  q) • [(p  q)  s] – logički je dopušteno da se
ponašanje po uslovnoj normi redukuje na postojanje ponašanja samog tj. samo na q. Ova
redukcija nije pravno prihvatljiva, jer onemogućava pravljenje razlike između ponašanja
po uslovnoj normi i ponašanja po bezuslovnoj normi ako je i jedno i drugo prosto
ponašanje sámo tj. samo q. Premda logički dopuštena, ta redukcija nije pravno
prihvatljiva jer ta logička eksplikacija ne opisuje adekvatno pravne fenomene i odnose
među njima.
U logičkim eksplikacijama analiziranog pravnog rasuđivanja koje se pak zasnivaju
na pretpostavci o ekvivalencijskoj strukturi pravila odnosno potpune pravne norme – a to
su sheme (10) i (22): (p ≡ q) • (-q ≡ s) odnosno (p≡q) • [(p  q)≡s] – logički nije
dopušteno da se ponašanje po uslovnoj normi redukuje na postojanje ponašanja samog tj.
samo na q. Analiziranom pravnom rasuđivanju se mora zameriti redukcija ponašanja po
normi na ponašanje koje ne obuhvata i činjenice i okolnosti iz pretpostavke te norme, ili
se mora smatrati da se te činjenice i okolnosti nužno uvek podrazumevaju.
[email protected]
21
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Postojanje ponašanja po bezuslovnoj normi je, po prirodi stvari, i pravno i logički
redukovano na postojanje ponašanja samog, samo na q.
Ako se pod potpunom pravnom normom u analiziranom pravnom rasuđivanju
podrazumeva bilo koja norma, uslovna i bezuslovna, onda se pod ponašanjem određenim
tom normom obavezno uvek podrazumeva ponašanje sámo, a u slučajevima uslovnih
normi i činjenice i okolnosti predviđene pretpostavkama tih normi. Analizirano pravno
rasuđivanje počiva na pretpostavci o uslovnoj normi kao paradigmi u pravu, kojom se
mogu obuhvatiti i odgovarajućom transformacijom izraziti i bezuslovne norme.
Uprkos tome što je shema zaključka (22) logički valjana, treba razmotriti i te tri
njene dopunjene verzije.
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu postoje činjenice i okolnosti
predviđene pretpostavkom p i postoji ponašanje q, onda (pošto ne postoji delikt p  q)
sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s. Simbolički:
(22a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p • q)}  -s
Upravo ova razvijenija verzija ovog tipa pravnog rasuđivanja u potpunosti
odgovara situaciji koja se ovde uzima kao paradigmatična u pravu tj. situaciji logičke
analize uslovne pravne norme.
Shema (4a) {[(p  q) • (- q  s)] • (p • q)}  -s nije valjana,
shema (10a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (p • q)}  -s je valjana i
shema (16a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (p • q)}  -s nije valjana.
Proširivanje manje premise logički pretpostavljenim sadržajem nije dopušteno u
shemama (4a) i (16a) a jeste dopušteno u shemama (10a) i (22a). Sheme (4a) i (16a)
počivaju na implikacijskoj a sheme (10a) i (22a) na ekvivalencijskoj pretpostavci. Ono što
razlikuje ekvivalencijske sheme (10a) i (22a) – a to je logički pojam delikta d=-q u shemi
(10a) i d= p  q u shemi (22a) – u ovoj verziji ovog tipa pravnog rasuđivanja uopšte ne
dolazi do izražaja, jer se ne pojavljuje u manjoj premisi i ne utiče na valjanost zaključka.
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu postoji ponašanje q odnosno
ne postoji delikt p  q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s. Simbolički:
(22b1) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [q • -(p  q)]}  -s
Ova shema je valjana zato što je identična shemi (22) koja je valjana. Proširenje manje
premise podrazumevanim sadržajem o nepostojanju delikta tj. -(p  q) logički predstavlja
zapravo p≡q.
I dok je shema zaključka (22b1) valjana, od njoj odgovarajućih shema zaključaka,
a to su sheme (4b1), (10b1) i (16b1):
(4b1) {[(p  q) • (- q  s)] • [q • -(-q)]}  -s
(10b1) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [q • -(-q)]}  -s
(16b1) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [q • -( p  q]}  -s sheme (4b1) i (16b1) nisu
valjane, a shema (10b1) jeste. Sheme (4b1) i (16b1) nisu valjane zbog implikacijske
pretpostavke strukture pravila u njima. Reč o uslovnim normama, ponašanje po njima
nikako ne treba svoditi samo na postojanje ponašanja samog, samo na q, već uvek treba
iskazati i postojanje činjenica i okolnosti iz pretpostavke p te uslovne norme, ponašanje
po uslovnoj normi prikazati kao p • q.
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu postoje činjenice i okolnosti
predviđene pretpostavkom p i postoji ponašanje q, te ne postoji delikt p  q, onda sledi da
u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
[email protected]
22
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(22b2) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [p • q • -(p  q)]}  -s
I ova shema zaključka je valjana zato što je identična valjanoj shemi (22a). Njoj
odgovarajuće sheme zaključaka su:
(4b2) {[(p  q) • (- q  s)] • [p • q • -(-q)]}  -s
(10b2) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [p • q • -(-q)]}  -s i
(16b2) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [p • q • -( p  q]}  -s, sheme (4b2) i (16b2) nisu
valjane, a shema (10b2) je valjana.
Dakle, nisu valjane sheme (4b2) i (16b2) koje počivaju na pretpostavci o
implikacijskoj strukturi pravila i proširivanje manje premise pretpostavljenim sadržajem p
nije logički dopušteno. Sheme (10b2) i (22b2) su valjane i zato je u njima logički
dopušteno proširivanje manje premise i pretpostavljenim sadržajem pretpostavke p i
pretpostavljenim sadržajem o nepostojanju delikta. Ono što razlikuje ove ekvivalencijske
sheme (10b2) i (22b2) – a to je logički pojam delikta d=-q u shemi (10b2) i d=p  q u
shemi (22b2) – u ovoj verziji ovog tipa pravnog rasuđivanja uopšte ne utiče na zaključak
zato što se u oba slučaja manja premisa svodi na p • q.
Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoji trebanje ponašanja
q, onda ( pošto tada ne može biti ni prekršaja tog trebanja ponašanja) sledi da u životu ne
(treba da) postoji sankcija s.
(23) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -q}  -s
Ova shema zaključka je valjana. Njoj odgovarajuće sheme zaključaka su:
(5) {[(p  q) • (- q  s)] • - q}  - s
(11) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • -q}  -s
(17) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • -q}  -s nisu valjane i u ovom tipu rasuđivanja
potvrđuje prednost polaznih pretpostavki koje se ovde analiziraju u odnosu na druge
polazne pretpostavke koje su ranije analizirane. Nije teško zapaziti nedostatke
pretpostavki u shemama zaključaka (5) i (11), a naime da one nužno izazivaju pravnu
dvoznačnost odnosno protivrečnost simbola –q, koji u većoj premisi označava delikt, a u
manjoj nepostojanje trebanja ponašanja po pravilu o dispoziciji koje nije deliktno, koje je
u skladu s pravom, a ne protivpravno. U shemi (17) polazne pretpostavke nužno vode
tome da se veća premisa, potpuna pravna norma, logički svodi samo na pravilo o
dispoziciji p  q, iz koga se onda, uz postojanje –q, ne može uopšte zaključivati o s, jer
njega praktično, logički i nema u premisama.
Ako postoji potpuna pravna norma i ako u životu ne postoji trebanje ponašanja po
njenom pravilu o dispoziciji, onda (pošto tada ne može biti ni prekršaja tog trebanja
ponašanja) sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija za taj prekršaj.
Ako se pod potpunom pravnom normom u navedenom pravnom rasuđivanju
podrazumeva uslovna norma onda se pod nepostojanjem trebanja ponašanja po pravilu o
dispoziciji podrazumeva ne samo nepostojanje (trebanja) ponašanja već obavezno i
nepostojanje činjenica i okolnosti predviđenih pretpostavkom te uslovne norme.
Nepostojanje trebanja ponašanja po uslovnoj normi uvek podrazumeva -p • -q. Ako se
nepostojanje činjenica i okolnosti iz pretpostavke uslovne norme ne pominje izričito, ono
se mora podrazumevati. I to pravno, jer konkretnog (ne)postojanja trebanja ponašanja
može biti samo prema uslovnoj normi i u zavisnosti od (ne)postojanja činjenica i
okolnosti predviđenih njenom pretpostavkom, dok aptraktno, nevezano za određenu
situaciju, može biti reči samo o postojanju (ne i o nepostojanju) trebanja ponašanja koje
[email protected]
23
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
se vezuje uz određeni uslov – činjenice i okolnosti, tj. može biti reči o trebanju kao
važenju uslovne norme. Logički su nužno valjani zaključci [(p  q) • - q]  -p i [(p≡q) • q]  -p, dok su logički nužno nevaljani zaključci (p  q) • - q]  p i [(p≡q) • - q]  p.
Ako se pod potpunom pravnom normom u analiziranom pravnom rasuđivanju
podrazumeva bezuslovna norma onda se pod nepostojanjem trebanja ponašanja po pravilu
o dispoziciji može jedino podrazumevati nevaženje tog pravila odnosno norme. Dok god
se neka bezuslovna norma ne izrazi kao uslovna, dok se posmatra kao bezuslovna, ona
samim tim što važi – baš zato što je bezuslovna – istovremeno obavezuje odnosno
ovlašćuje. Nema smisla govoriti o nepostojanju trebanja ponašanja po pravilu o
dispoziciji bezuslovne norme, jer to znači ne samo da ona ne ovlašćuje odnosno ne
obavezuje, a što je pravno i logički nemoguće, kod bezuslovne norme, već i da ona ne
važi, ne postoji kao norma.
(23a) Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoje ni činjenice i
okolnosti predviđene pretpostavkom p ni trebanje ponašanja q, onda (pošto ne može biti
ni prekršaja trebanja tog ponašanja) sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(23a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • -q)}  -s
Ova shema zaključka je valjana zato što je identična valjanoj shemi zaključka (21a). Njoj
odgovarajuće sheme zaključaka su:
(5a) {[(p  q) • (- q  s)] • (-p • -q)}  -s
(11a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (-p • -q)}  -s
(17a) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • (-p • -q)}  -s , sve su nevaljane.
(23b1) Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoji trebanje
ponašanja q a time ni prekršaj tog trebanja, delikt p  q, onda sledi da u životu ne (treba
da) postoji sankcija s. Simbolički:
(23b1) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [-q • -(p  q)]}  -s
Ova shema zaključka je valjana zato što je identična valjanoj shemi (23). Ta shema (23b1)
jeste valjana, za razliku od njoj odgovarajućih shema
(5b1) {[(p  q) • (- q  s)] • [-q • -(-q)]}  - s
(11b1) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [-q • -(-q)]}  -s
(17b1) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • [-q • -(p  q)]}  -s koje su sve nevaljane.
Sheme (5b1) i (11b1) zbog logičkog pojma delikta d=-q, koji u manjoj premisi -q • -(-q)
vodi kontradikciju -q • q, dok je shema (17b1) nevaljana zbog implikacijske strukture
pravila.
(23b2) Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu ne postoje ni činjenice
i okolnosti predviđene pretpostavkom p, ni trebanje ponašanja q, a time ni prekršaj
trebanja tog ponašanja, delikt p  q, onda sledi da u životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(23b2) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [-p • -q • - (p  q)]}  -s
Shema (23b2) je valjana jer je identična valjanim shemama (23a), (21a) i (21b). Deo
proširenja manje premise podrazumevanim sadržajem o nepostojanju delikta tj. -(p  q)
logički, u stvari, jeste p≡q, koje je već sadržano, stoga dodavanje tog istog p≡q manjoj
premisi ne menja zaključak. Njoj odgovarajuće sheme su:
(5b2) {[(p  q) • (- q  s)] • [-p • -q • -(-q)]}  - s
(11b2) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [-p • -q • -(-q)]}  -s
(17b2) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s nisu valjane.
[email protected]
24
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Sheme (5b2) i (11b2) nisu valjane jer se kod njih pojavljuje kontradikcija u manjoj
premisi -p • -q • q, dok shema (17b2) nije valjana, premda u njoj nema kontradikcije, zato
što pretpostavke na kojima počiva logički svode potpunu pravnu normu na pravilo o
dispoziciji, iz koga se s ovakvom sadržinom manje premise, ne može ništa zaključiti o
sankciji s.
(24) Ako postoji norma (p≡q) • [(p  q)≡s] i ako u životu postoji prekršaj, delikt
p  q, onda sledi da u životu (treba da) postoji sankcija s.
(24) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p  q)}  s
U ovoj poslednjoj shemi zaključka koja počiva na pretpostavkama o ekvivalencijskoj
strukturi pravila, njihovoj konjunkcijskoj povezanosti i alternativi kao logičkom pojmu
delikta ekvivalencijski strukturisanog pravila, pojavljuje se kontradikcija. Treba uporediti
shemu (24) s njoj odgovarajućim shemama koje su zasnovane na drugačijim
pretpostavkama, a to su:
(6) {[(p  q) • (- q  s)] • - q}  s
(12) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • -q}  s
(18) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • (p  q)}  s
Sheme (6) i (12) su valjane, a shema (18) sadrži kontradikciju kao i shema (24). Sheme
zaključaka (3b), (5b1), (5b2), (9b), (9b1) i (9b2) takođe sadrže kontradikcije, kojima je
zajedničko to što su se pojavile unutar manje premise i što im je uzrok dvoznačnost
simbola –q. Kontradikcije u shemama (18) i (24), pojavljuju se između veće i manje
premise i uzrok su im pretpostavljeni pojmovi delikta kao suprotnosti tj. negacije pravila
o dispoziciji u celini.
U shemi (18) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • (p  q)}  s manja premisa p  q sadrži
logički pojam delikta čija logička tablica p  q pokazuje da takva logička definicija
delikta sadrži tri negativna i jedno pozitivno određenje delikta. Negativna određenja kažu
da nisu delikt situacije p • q, zatim -p • q i konačno -p • -q, a jedino pozitivno određenje
kaže da jeste delikt situacije p • -q. Ako manja premisa umesto logičke definicije pojma
delikta p  q sadrži jedino pozitivno određenje delikta po toj definiciji p • -q, da li se u
tom slučaju u shemi (18a) pojavljuje kontradikcija između veće i manje premise.
(18a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (p • -q)}  s
U oba slučaja se pojavljuje kontradikcija između veće i manje premise.
U shemi (24) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p  q)}  -s manja premisa p  q sadrži
logički pojam delikta čija logička tablica p  q pokazuje da takva logička definicija delikta
sadrži dva negativna i dva pozitivna određenja delikta. Negativna određenja kažu da nisu
delikt situacije p • q i -p • -q, a pozitivna određenja kažu da jesu delikt situacije p • -q i
-p • q. Stoga treba proveriti da li se u slučaju da manja premisa sadrži neko od pozitivnih
određenja delikta po toj definiciji, dakle, p • -q ili -p • q, da li se u tim slučajevima u
shemama (24a) i (24b) pojavljuje kontradikcija između manje i veće premise.
(24a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p • -q)}  s
(24b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • q)}  s
Svejedno je da li se u manjoj premisi pojavljuje logička definicija pojma delikta p  q ili
se pojavljuje neko od dva pozitivna određenja delikta. U sva tri slučaja pojavljuje se
kontradikcija između veće i manje premise.
[email protected]
25
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Kontradikcija između manje i veće premise pojaviće se uvek, i kod bezuslovnih
jednako kao i kod uslovnih normi, ako se pretpostavi da je delikt negacija pravila o
dispoziciji u celini. Pomenuti pretpostavljeni pojam delikta je samo jedan od uslova za
pojavu kontradikcije. Drugi je da se u manjoj premisi tvrdi da postoji delikt bilo kao
logička definicija pojma delikta bilo kao neko od pozitivnih određenja delikta po toj
definiciji, a da se pri tome, ''prirodno'', u konkluziji tada tvrdi da (treba da) postoji
sankcija. Sve dok se zaključuje o nepostojanju delikta odnosno sankcije o postojanju
delikta odnosno sankcije, kontradikcija se pojavljuje. Kontradikcija se pojavljuje i kada se
u manjoj premisi tvrdi da postoji sankcija, a pri tome se, ''prirodno'', u konkluziji tvrdi da
postoji delikt. Ovo poslednje pravno rasuđivanje, koje se može izraziti na sledeći način:
Ako postoji potpuna pravna norma i ako u životu postoji sankcija, onda sledi da u
životu (treba da) postoji prekršaj.
(6/1) {[(p  q) • (- q  s)] • s}  -q
Ova shema zaključka nije valjana zbog pretpostavke o implikacijskoj strukturi
pravila odnosno norme.
(12/1) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • s}  -q
Ova shema zaključka je valjana. Pretpostavka o logičkom pojmu delikta d=-q, nije
se potvrdila kao ispravna i prihvatljiva zbog svoje dvoznačnosti: -q označava i
nepostojanje ponašanja po pravilu o dispoziciji koje nije deliktno, a označava i delikt sam.
(18/1) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • s}  (p  q)
Ova shema zaključka nije valjana zbog pretpostavke o implikacijskoj strukturi
pravila u njoj, iako počiva na pretpostavci o pojmu delikta kao suprotnosti tj. negaciji
pravila o dispoziciji d=- (p  q)= p 
 q, ipak se ne pojavljuje kontradikcija.
(18/1a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • s}  (p • -q)
Ni ova shema nije valjana iz istih razloga kao prethodna (18/1), što se moglo i
očekivati, jer je identična.
(24/1) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (p  q)
U ovoj shemi zaključka pojavljuje se kontradikcija između veće i manje premise.
Ona će se pojaviti uvek između ove veće i ove manje primese kao u shemama:
(24/1a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (p • -q)
(24/1b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (-p • q)
Kontradikcija između veće i manje premise se pojavljuje kada se zaključuje o
postojanju delikta odnosno sankcije (sheme (18), (18a), (24), (24a), (24b), (24/1), (24/1a)
i (24/1b)). Ona se ne pojavljuje sve dok se zaključuje o nepostojanju delikta odnosno
sankcije, i to u svim varijantama – kako onim osnovnim tako i onim razvijenim,
dopunjenim. Izvor ili uzrok kontradikcije je pretpostavljeni pojam delikta kao suprotnosti
tj. negacije pravila o dispoziciji u celini. Ali, ne samo on. Izvor kontradikcije je i
pretpostavljena ekvivalencijska struktura pravila odnosno norme.
Obzirom na okolnost da se pojavljuje između veće i manje premise, obzirom na to
da se javlja onda kada se zaključuje o postojanju delikta odnosno sankcije, ova se
kontradikcija može otkloniti tako što će e pravna norma ''pocepati'' na pravilo o dispoziciji
i pravilo o sankcijij, i kad god se zaključuje o postojanju delikta odnosno sankcije
zaključivaće se polazeći od pravila o sankciji, a ne od potpune pravne norme.
Lukić je u pravu kada kaže da se potpuna pravna norma nikada ne primenjuje u
celini, tj. da je njena primena alternativna: Ili se primenjuje pravilo o dispoziciji, ili
[email protected]
26
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
pravilo o sankciji – u konkretnoj situaciji primene – nikada oba. Može se operisati
potpunom pravnom normom samo dok se zaključuje o nepostojanju delikta odnosno
sankcije, a onda kada se zaključuje o postojanju delikta odnosno sankcije, mora se poći
samo od pravila o prekršaju odnosno sankcije (kao veće premise) upravo da bi se izbegla
kontradikcija.
Shema (18) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (p  q)}  s se pretvara u shemu
(18') {[(p  q)  s] • (p  q)}  s koja je valjana. Shema (18a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} •
(p • -q)}  s pretvara se u shemu (18'a) {[(p  q)  s] • (p • -q)}  s koja takođe mora biti
valjana zato što je identična valjanoj shemi (18'), i to zbog toga što su im manje premise,
p  q i p • -q, logički identične.
Ostaje jedan nerešiv problem, da se iz postojanja pravila o sankciji i postojanja
sankcije ne može logički valjano zaključiti o postojanju prekršaja, delikta, ako se shema
(18/1) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • s}  (p  q) koja nije valjana ''cepanjem'' pretvori u
(18'/1) {[(p  q)  s] • s}  (p  q), dobija se opet nevaljana shema. Isto ako se shema
(18/1a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • s}  (p • -q) koja nije valjana, ''cepanjem'' pretvori u
shemu (18'/1a) {[(p 
 q)  s] • s}  (p • -q), dobiće se opet nevaljana shema zato što je
shema (18'/1a) identična shemi (18'/1). Shema (24) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p  q)}  s
pretvara se u shemu (24') {[(p  q)≡s]} • (p  q)}  s koja je valjana. Shema (24a) {{(p≡q)
• [(p  q)≡s]} • (p • -q)}  s pretvara se u shemu (24'a) {[(p  q)≡s] • (p • -q)}  s koja je
valjana. Shema (24b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • q)}  s pretvara se u shemu (24'b)
{[(p  q)≡s] • (-p • q)}  s koja je valjana. Shema (24/1) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} •
s}  (p  q) pretvara se u shemu (24/1) {[(p  q)≡s] • s}  (p  q) koja je valjana. Shema
(24/1a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (p • -q) pretvara se u shemu (24'/1a) {[(p  q)≡s]} •
s}  (p • -q) koja nije valjana. Shema (24/1b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (-p • q)
pretvara se u shemu (24'/1b) {[(p  q)≡s]} • s}  (-p • q) koja nije valjana.
Ako se bliže pogledaju nevaljane sheme (24'/1a) i (24'/1b), vidi se da se u njima iz
postojanja pravila o sankciji i postojanja same sankcije zaključuje ne, prosto, o postojanju
delikta, već se zaključuje o postojanju nekog od dva konkretna oblika prekršaja, p • -q (u
shemi (24'/1a) odnosno -p • q (u shemi (24'/1b). I samo ako bi se u pravilu o sankciji
prekršaj izrazio nekim od njegovih pozitivnih određenja po toj definiciji, dakle, p • -q ili
-p • q, onda bi se iz postojanja tako izraženog pravila o sankciji i postojanja sankcije same
moglo logički zaključiti o postojanju tog konkretnog oblika prekršaja.
Shema (24'/1a) {[(p  q)≡s]} • s}  (p • -q) postaje shema (24''/1a) {[(p • -q)≡s]} •
s}  (p • -q) koja je valjana. Shema (24'/1b) {[(p  q)≡s]} • s}  (-p • q) postaje shema
(24''/1b) {[(-p • q)≡s]} • s}  (-p • q) koja je valjana. Ovim se na logički način još jednom
potvrđuje u pravu prihvaćena razlika između između građanskopravnih i krivičnopravnih
delikata. Oblici ovih drugih moraju biti zakonom utvrđeni. U građanskom pravu iz
postojanja pravila o prekršaju odnosno sankciji i postojanja same sankcije ne može olako
zaključiti o kom se obliku delikta radi u konkretnom slučaju. U toj situaciji je logički
jedino ispravno zaključiti da postoji ili jedan ili drugi mogući oblik delikta kao pozitivnih
određivanja po definiciji sadržanoj u pravilu o prekršaju odnosno sankciji:
(24''/1a/b) {[(p  q)≡s]} • s}  [(p • -q)  (-p • q)]
Ova shema zaključka je dakle valjana. Time se potvrđuje prihvatljivost
pretpostavke o logičkoj strukturi pravne norme od kojih se u njoj polazi, da pravilo o
[email protected]
27
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
dispoziciji i pravilo o sankciji imaju ekvivalencijsku strukturu, da su povezana
konjunkcijom i da je logički pojam prekršaja tako ekvivalencijski shvaćenih pravila
alternativa.
PRAVNA RASUĐIVANJA, SILOGIZMI I ENTIMEMI – REKAPITULACIJA
Shema zaključaka u kojima se polazi od pretpostavki o implikacijskoj strukturi
pralvila, njigovoj konjunkcijskoj povezanosti, i negaciji pravilom predviđenog ponašanja
kao logičkom pojmu delikta, po svojoj valjanosti su sledeće:
valjana
(1) {[(p  q) • (- q  s)] • p}  q



(2) {[(p q) • (- q s)] • -p} -q
nevaljana
(3) {[(p  q) • (- q  s)] • - p}  -s
nevaljana
(3a) {[(p  q) • (- q  s)] • (- p • -q)}  -s
nevaljana
(3b) {[(p  q) • (- q  s)] • [- p • -q • -(-q)]}  -s
nevaljana
(4) {[(p  q) • (- q  s)] • q}  -s
nevaljana
(4a) {[(p  q) • (- q  s)] • (p • q)}  -s
nevaljana
(4b1) {[(p  q) • (- q  s)] • [q • -(-q)]}  -s
nevaljana
(4b2) {[(p  q) • (- q  s)] • [p • q • -(-q)]}  -s
nevaljana
(5) {[(p  q) • (- q  s)] • - q}  - s
nevaljana
(5b1) {[(p  q) • (- q  s)] • [-q • - (-q)])}  -s
nevaljana
(5b2) {[(p  q) • (- q  s)] • [-p • -q • - (-q)])}  -s nevaljana
(6) {[(p  q) • (- q  s)] • - q}  s
valjana
(6/1) {[(p  q) • (- q  s)] • s}  -q
nevaljana
Samo dve sheme zaključaka ((1) i (6)) jesu valjane. Kratak pregled razloga
nevaljanosti ovih shema:
(1) – valjana
(2) – nevaljana – implikacijska struktura pravila  nevaljano zaključivanje
[(p  q) • -p]  -q, dvoznačnost –q,
(3) – nevaljana - entimem
(3a) – nevaljana – nedopušteno podrazumevanje –q, dvoznačnost –q, identičnost s
(5a), kontradiktornost s (4a)
(3b) – nevaljana – nedopušteno podrazumevanje –q, dvoznačnost –q,
kontradikcija u manjoj premisi, identičnost s (5b2), kontradiktornost s (4b2)
(4) – nevaljana – entimem, identičnost s (4b1), kontradiktornost s (5)
(4a) – nevaljana – nedopušteno podrazumevanje p, identičnost s (4b2),
kontradiktornost i s (3a) i s (5a)
(4b1) – nevaljana – dvoznačnost –q, identičnost s (4), kontradiktornost s (5b1)
(4b2) – nevaljana – nedopušteno podrazumevanje p, dvoznačnost –q, identičnost s
(4a), kontradiktornost s (3b) i s (5b2)
(5) – nevaljana – entimem, dvoznačnost –q, kontradiktornost i s (4) i s (6)
(5b1) – nevaljana – dvoznačnost –q, kontradiktcija u manjoj premisi,
kontradiktornost s (4b1)
[email protected]
28
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(5b2) – nevaljana – dopušteno podrazumevanje –p, dvoznačnost –q, kontradikcija
u manjoj premisi, identičnost s (3b), kontradiktornost s (4b2)
(6) – valjana – kontradiktornost s (5)
(6/1) – nevaljana – implikacijska struktura pravila  nevaljano zaključivanje
[(- q  s)] • s}  -q
Nedopuštena podrazumevanja su nedopuštena zbog pretpostavljene implikacijske
strukture pravila, kao što su dopuštena podrazumevanja dopuštena i s obzirom na tu
pretpostavku. Potom ovako pretpostavljen logički pojam delikta izaziva dvoznačnosti, a
dovodi i do kontradikcija u manjoj premisi (u shemama (3b), (5b1) i (5b2)). Neki od
silogizama su međusobno kontradiktorni, ali ovo važi uvek samo za kategorički
silogizam. Bar jedan od međusobno kontradiktornih silogizama se mora odbaciti. Ovde se
kao kontradiktorni pojavljuju silogizmi koji imaju identične veće premise, suprotne ili
''delimično'' suprotne manje premise i identične konkluzije i silogizmi koji imaju
identične i veće i manje premise a suprotne konkluzije. Logički su identične sledeće
sheme: (3a) i (5a), (3b) i (5b2), (4) i (4b1), (4a) i (4b2).
Drugu grupu shema zaključaka u kojoj se polazi od pretpostavki o
ekvivalencijskoj strukturi pravila odnosno normi, njihovoj konjunkcijskoj povezanosti, i
negaciji pravilom predviđenog ponašanja kao logičkom pojmu delikta:
(7) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • p}  q
valjana
(8) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • - p}  -q
valjana
(9) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • - p}  -s
nevaljana
(9a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (- p • -q)}  -s
nevaljana
(9b) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [- p • -q • -(-q) ]}  -s
nevaljana
valjana
(10) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • q}  -s
(10a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (p • q)}  -s
valjana
(10b1) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [q • -(-q)]}  -s
valjana
(10b2) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • [p • q • -(-q)]}  -s
valjana
(11) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • -q}  -s
nevaljana
nevaljana
(11a) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (-p • - q)}  -s
(11b1) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (-q • -(-q))}  -s
nevaljana
(11b2) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • (-p •-q • -(-q))}  -s
nevaljana
valjana
(12) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • -q}  s
(12/1) {[(p ≡ q) • (-q ≡ s)] • s}  -q
valjana
Osam shema je valjano a sedam nije. Kratak pregled razloga nevaljanosti ovih
shema:
(7) – valjana
(8) – valjana – dvoznačnost -q
(9) – nevaljana - entimem
(9a) – nevaljana – dopušteno podrazumevanje –q, dvoznačnost –q, identičnost s
(11a)
(9b) – nevaljana – dopušteno podrazumevanje –q, dvoznačnost –q, kontradikcija u
manjoj premisi, identičnost s (11b2), kontradiktornost s (10b2)
(10) – valjana – entimem, identičnost s (10b1), kontradiktornost s (11)
(10a) – valjana – dopušteno podrazumevanje p, identičnost s (10b2),
kontradiktornost i s (9a) i s (11a)
[email protected]
29
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(10b1) – valjana – dvoznačnost –q, identičnost s (10), kontradiktornost s (11b1)
(10b2) – valjana – dopušteno podrazumevanje p, dvoznačnost –q, identičnost s
(10a), kontradiktornost i s (9b) i s (11b2)
(11) – nevaljana – entimem, dvoznačnost –q, kontradiktornost i s (10) i s (12)
(11a) – nevaljana – dopušteno podrazumevanje -p, dvoznačnost –q, identičnost s
(9a), kontradiktornost s (10a)
(11b1) – nevaljana – dvoznačnost –q, kontradikcija u manjoj premisi,
kontradiktornost s (10b2)
(11b2) – nevaljana – dopušteno podrazumevanje –p, dvoznačnost –q, kontradikcija
u manjoj premisi, identičnost s (9b), kontradiktornost s (10b2)
(12) – valjana – kontradiktornost s (11)
(12/1) – valjana
Pretpostavka o pojmu delikta d=-q i dalje vodi neprihvatljivim dvoznačnostima,
dovodi do kontradikcija u manjoj premisi (u shemama (9b), (11b1) i (11b2)) i izaziva
kontradiktornosti među silogizmima ((9a) i (10a), (9b) i (10b2), (10) i (11), (10a) i (11a),
(10b1) i (11b1), (10b2) i (11b2), (11) i (12)), pa bi je zbog svega toga valjalo promeniti. U
ovoj grupi shema zaključaka takođe ima identičnih. Tu spadaju sheme (9a) i (11a), (9b) i
(11b2), (10) i (10b1), (10a) i (10b2), od kojih su četiri suvišne.
Treća grupa shema zaključaka u kojoj se polazi od pretpostavki o implikacijskoj
strukturi pravila odnosno normi, njihovoj konjunkcijskoj povezanosti, i logičkom pojmu
delikta kao negaciji tog implikacijski strukturisanog pravila u celini:
(13) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • p}  q
valjana
(14) {{(p  q) • [(p 
nevaljana
 q)  s]} • -p}  -q
(15) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • -p}  -s
nevaljana
(15a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (-p • -q)}  -s
nevaljana
nevaljana
(15b) {{(p  q) • [(p 
 q)  s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s
(16) {{(p  q) • [(p 
nevaljana
 q)  s]} • q}  -s
nevaljana
(16a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (p • q)}  -s
(16b1) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [q • -( p  q]}  -s
nevaljana
(16b2) {{(p  q) • [(p 
nevaljana
 q)  s]} • [p • q • -( p  q]}  -s
(17) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • -q}  -s
nevaljana
nevaljana
(17a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (-p • -q)}  -s
(17b1) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • [-q • -(p  q)]}  -s
nevaljana
(17b2) {{(p  q) • [(p 
nevaljana
 q)  s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s
(18) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (p  q)}  s
nevaljana
(18a) {{(p  q) • [(p  q)  s]} • (p • -q)}  s
nevaljana
(18/1) {{(p  q) • [(p 
nevaljana
 q)  s]} • s}  (p  q)
(18/1a) {{(p  q) • [(p 
nevaljana
 q)  s]} • s}  (p • -q)
(18') {[(p  q)  s] • (p  q)}  s
valjana
(18'a) {[(p  q)  s] • (p • -q)}  s
valjana
nevaljana
(18'/1) {[(p 
 q)  s] • s}  (p  q)
(18'/1a) {[(p  q)  s] • s}  (p • -q)
nevaljana
[email protected]
30
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Jedino su tri sheme valjane. To upućuje na neprihvatljivost pretostavke o
implikacijskoj strukturi pravila.
(13) – valjana *
(14) – nevaljana *- implikacijska struktura pravila  nevaljano zaključivanje
{(p  q) • -p}  -p
(15) – nevaljana * – entimem
(15a) – nevaljana *- nedopušteno podrazumevanje –q, identičnost s (17a), prividna
kontradiktornost s (16a)
(15b) – nevaljana * - nedopušteno podrazumevanje –q, identičnost s (17b2),
prividna kontradiktornost s (16b2)
(16) - nevaljana * – entimem, prividna kontradiktornost s (17)
(16a) - nevaljana * – nedopušteno podrazumevanje p, prividna kontradiktornost i s
(15a) i s (17a)
(16b1) – nevaljana * - prividna kontradiktornost s (17b1)
(16b2) - nevaljana * – nedopušteno podrazumevanje p, prividna kontradiktornost i
s (15b) i s (17b2)
(17) - nevaljana * – entimem, prividna kontradiktornost s (16)
(17a) – nevaljana * - dopušteno podrazumevanje -p, identičnost s (15a), prividna
kontradiktornost s (16a)
(17b1) – nevaljana * - prividna kontradiktornost s (16b1)
(17b2) – nevaljana * - dopušteno podrazumevanje -p, identičnost s (15b), prividna
kontradiktornost s (16b2)
(18) - nevaljana * - kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (18a)
(18a) - nevaljana * - kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (18)
(18/1) – nevaljana *- implikacijska struktura pravila  nevaljano zaključivanje
{(a  b) • b}  a, identičnost s (18/1a)
(18/1a) – nevaljana *- implikacijska struktura pravila  nevaljano zaključivanje
{(a  b) • b}  a, identičnost s (18/1)
(18') – valjana – ''cepanje'' otklanjan kontradiktornost veće i manje premise u
(18), identičnost s (18'a)
(18'a) – valjana – ''cepanje'' otklanjan kontradiktornost veće i manje premise u
(18a), identičnost s (18')
(18'/1) – nevaljana - implikacijska struktura pravila  nevaljano zaključivanje
{(a  b) • b}  a, ''cepanje'' ne otklanja nevaljanost (18/1), identičnost s
(18'/1a)
(18'/1a) – nevaljana - implikacijska struktura pravila  nevaljano zaključivanje
{(a  b) • b}  a, ''cepanje'' ne otklanja nevaljanost (18/1a), identičnost s
(18'/1)
Velika premisa je u stvari svedena na pravilo o dispoziciji p  q. To se onda iz
takve velike premise ne može zaključiti o sankciji s (sve sheme od (15) do (18a)), niti se
iz takve velike premise može zaključiti na osnovu sankcije s (sheme (18/1) i (18/1a)), jer
sankcija s u takvoj velikoj premisi, potpuno pravnoj normi kkoja je ovako logički
strukturisana i time logički svedena na nepotpunu pravnu normu, logički zapravo uopšte i
ne postoji. Sva nedopuštena podrazumevanja su nedopuštena takođe zbog pretpostavke o
implikacijskoj strukturi pravila.
[email protected]
31
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Pretpostavke o logičkom pojmu delikta kao negaciji pravila u celini ima tri
prednosti: ne izaziva ni dvoznačnost izraza –q, ni njome uzrokovane kontradikcije u
manjoj premisi, a kontradiktornosti među silogizmima tj. njihovim shemama postaju
prividne.
Po definiciji delikta -(p  q) tj. p  q u trećoj grupi shema zaključaka nisu deliktne
situacije: p • q, -p • q i -p • -q, a jeste deliktna situacija p • -q. Nisu deliktne situacije ni
postojanje samog p, ni postojanje samog q, ni nepostojanje samog p tj.-p, ni nepostojanje
samog q tj. –q. Sheme: (15a) i (16a), (15b) i (16b2), (16) i (17), (16a) i (17a), (16b1) i
(17b1), (16b2) i (17b2) su samo na prvi pogled protivrečne, kontradiktornek, a zapravo se
u njihovim manjim premisama ne tvrti suprotno: (-p • -q) i (p • q) odnosno [-p • -q • (p 
 q)] i [p • q • -(p  q)] odnosno q i –q odnosno [q • -(p  q)] i [-q • -(p  q)], nego
identično: nepostojanje delikta, i to prema definiciji delikta sadržanog u većoj premisi.
Razlog pak što su uprkos toj prividnoj kontradiktornosti sve te sheme ipak nevaljane,
treba tražiti pre svega u pretpostavci o implikacijskoj strukturi pravila, a tek posredno u
ovom novom logičkom pojmu delikta koji je izveden iz te pretpostavke.
Četvrtu grupu shema zaključaka u kojoj se polazi od pretpostavki o
ekvivalencijskoj strukturi pravila odnosno normi, njihovoj konjunkcijskoj povezanosti, i
logičkom pojmu delikta kao negaciji tog sada ekvivalencijski strukturisanog pravila u
celini:
(19) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • p}  q
valjana
(20) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -p}  -q
valjana
(21) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -p}  -s
valjana
(21a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • -q}  -s
valjana
valjana
(21b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [-p • -q • -(p  q)]}  -s
(22) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • q}  -s
valjana
(22a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p • q)}  -s
valjana
valjana
(22b1) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [q • -(p  q)]}  -s
(22b2) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [p • q • -(p  q)]}  -s
valjana
valjana
(23) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -q}  -s
(23a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • -q)}  -s
valjana
(23b1) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [-q • -(p  q)]}  -s
valjana
(23b2) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • [-p • -q • - (p  q)]}  -s
valjana
(24) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p  q)}  s
nevaljana
nevaljana
(24a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p • -q)}  s
(24b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • q)}  s
nevaljana
nevaljana
(24/1) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (p  q)
(24/1a) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (p • -q)
nevaljana
(24/1b) {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • s}  (-p • q)
nevaljana
(24') {[(p  q)≡s]} • (p  q)}  s
valjana
(24'a) {[(p  q)≡s] • (p • -q)}  s
valjana
valjana
(24'b) {[(p  q)≡s] • (-p • q)}  s
(24'/1) {[(p  q)≡s] • s}  (p  q)
valjana
(24'/1a) {[(p  q)≡s]} • s}  (p • -q)
nevaljana
(24'/1b) {[(p  q)≡s]} • s}  (-p • q)
nevaljana
valjana
(24''/1a) {[(p • -q)≡s]} • s}  (p • -q)
[email protected]
32
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(24''/1b) {[(-p • q)≡s]} • s}  (-p • q)
(24''/1a/b) {[(p  q)≡s]} • s}  [(p • -q)  (-p • q)]
valjana
valjana
(19) – valjana
(20) – valjana
(21) – valjana – entimem
(21a) – valjana – dopušteno podrazumevanje –q, identičnost s (23a), prividna
kontradiktornost s (22a)
(21b) – valjana – dopušteno podrazumevanje –q, identičnost s (23b2), prividna
kontradiktornost s (22b2)
(22) – valjana – entimem prividna kontradiktornost s (23)
(22a) – valjana – dopušteno podrazumevanje p, prividna kontradiktornost i s
(21a) i s (23a)
(22b1) – valjana – prividna kontradiktornost s (23b1)
(22b2) – valjana – dopušteno podrazumevanje p, prividna kontradiktornost i s
(21b) i s (23b2)
(23) – valjana – entimem prividna kontradiktornost s (22)
(23a) – valjana – dopušteno podrazumevanje –p, identičnost s (21a), prividna
kontradiktornost s (22a)
(23b1) – valjana – prividna kontradiktornost s (22b1)
(23b2) – valjana – dopušteno podrazumevanje –p, identičnost s (21b), prividna
kontradiktornost s (22b2)
(24) – nevaljana – kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (24a),
(24b), (24/1), (24/1a) i (24/1b)
(24a) – nevaljana – kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (24),
(24b), (24/1), (24/1a) i (24/1b)
(24b) – nevaljana – kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (24),
(24a), (24/1), (24/1a) i (24/1b)
(24/1) – nevaljana – kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (24),
(24a), (24b), (24/1a) i (24/1b)
(24/1a) – nevaljana – kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (24),
(24a), (24b), (24/1) i (24/1b)
(24/1b) – nevaljana – kontradiktornost veće i manje premise, identičnost s (24),
(24a), (24b), (24/1) i (24/1a)
(24') – valjana – ''cepanje'' otklanja kontradiktornost veće i manje premise u (24)
(24'a) – valjana – ''cepanje'' otklanja kontradiktornost veće i manje premise u (24a)
(24'b) – valjana – ''cepanje'' otklanja kontradiktornost veće i manje premise u
(24b)
(24'/1) – valjana – ''cepanje'' otklanja kontradiktornost veće i manje premise u
(24/1)
(24'/1a) – nevaljana – ''cepanje'' ne otklanja nevaljanost mada otklanja
kontradiktornost veće i manje premise u (24/1a)
(24'/1b) – nevaljana – ''cepanje'' ne otklanja nevaljanost, mada otklanja
kontradiktornost veće i manje premise u (24/1b)
[email protected]
33
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(24''/1a) – valjana – ''cepanje'' i preciziranje otklanjaju kontradiktornost veće i
manje premise u (24/1b) i nevaljanost u (24'/1b)
(24''/1b) – valjana – ''cepanje'' i preciziranje otklanjaju kontradiktornost veće i
manje premise u (24/1b) i nevaljanost u (24'/1b)
(24''/1a/b) – valjana – ''cepanje'' i preciziranje otklanjaju nevaljanost u (24/1a),
(24/1b), (24'/1a) i (24'/1b)
Sva podrazumevanja u ovim shemama zaključaka su dopuštena zbog
pretpostavke o ekvivalencijskoj strukturi pravaila.
Pretpostavka o logičkom pojmu delikta kao negacije pravila ne izaziva ni
dvoznačnost izraza –q, niti pak njome uzrokovane kontradikcije u manjoj premisi,
kontradiktornosti među silogizmima postaju prividne.
Po definiciji delikta -(p≡q) tj. p  q, koja je prihvaćena ovde u četvrtoj grupi
shema zaključaka, deliktne situacije nisu p • q i -p • -q, a jesu p • -q i -p • q. Takođe nisu
deliktne situacije po toj istoj definiciji ni postojanje samog p, ni postojanje samog q, ni
nepostojanje samog p tj. –p, ni nepostojanje samog q tj. –q.
Sheme (21a) i (22a), (21b) i (22b2), (22) i (23), (22a) i (23a), (22b1) i (23b1),
(22b2) i (23b2) samo prividno kontradiktorne, a zapravo se njihovim manjim premisama
ne tvrdi suprotno: (-p • -q) i (p • q) nego identično: nepostojanje delikta. Ovaj novi pojam
delikta p  q, potpuno otklanja mogućnost kontradiktornosti između shema (23) i (24), na
isti način kao što to u trećoj grupi shema čini pojam delikta p  q u odnosu na sheme (17)
i (18). Ne postoji kontradiktornost između shema (23) i (24), one ipak nisu obe valjane.
Nevaljanost je otklonjiva ''cepanjem'' velike premise. Shema (21a) je totalno identična
shemi (23a).
Nepostojanje činjenica i okolnosti predviđenih pretpostavkom pravila o dispoziciji
prošireno podrazumevanim nepostojanjem ponašanja po tom pravilu, pa je –p iz (21)
postalo -p • -q u (21a), dok je nepostojanje (trebanja) ponašanja po pravilu o dispoziciji
prošireno podrazumevanim nepostojanjem činjenica i okolnosti predviđenih
pretpostavkom tog pravila, pa je –q iz (23) postalo takođe -p • -q u (23a), što je najpre
dalo identične manje premise, a potom i identična rasuđivanja koja stoje u osnovi tih
identičnih shema zaključaka (21a) i (23a). Oba podrazumevanja su logički dopuštena. Isto
važi i za sheme (21b) i (23b2).
Ovo su bili totalni identiteti rasuđivanja odnosno shema zaključaka. U te logičke
identitete ovde u četvrtoj grupi spadaju identičnosti sledećih shema zaključaka:
(21a)=(21b), (22)= (22b1), (22a)=(22b2), (23)= (23b1), (23a)= (23b2), a sheme (23a) i
(23b2) su suvišne. Slično totalnim identičnostima, i ove logičke identičnosti su se pojavile
proširivanjem manje premise podrazumevanim sadržajem. (21b) na (21a), (22b1) na (22),
(22b2) na (22a), (23b1) na (23) i (23b2) na (23a) sheme zaključaka identične i po većim
premisama i po konkluzijama, stoga je dovoljno pokazati da je konjunkcijski prošireni
deo manje premise identičan jednom konjunkcijskom delu veće premise, pa da se dokaže
da je prošireni zaključak identičan zaključku pre proširenja. Sva ova proširenja manjih
premisa podrazumevanim sadržajem, tj. nepostojanjem delikta logički dopuštena.
U pogledu osobina sheme zaključaka treće grupe navedene su samo one totalno
identične: (15a)=(17a) i (15b)=(17b2). Za njih važi, mutatis mutandis, sve što je rečeno o
totalnim identitetima u četvrtoj grupi, uz dve razlike: prvo podrazumevanja u (15a)i (15b)
nisu a u (17a) i (17b2) jesu dopuštena zbog pretpostavljene implikacijske strukture
[email protected]
34
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
pravila, i drugo, sve su te sheme zaključaka nevaljane. U trećoj grupi shema zaključaka
postoje logički identitieti: (15a)=(15b), (16)=(16b1), (16a)=(16b2), (17)=(17b1),
(17a)=(17b2). I za njih mutatis mutandis, važi sve što je rečeno za logičke identitete u
četvrtoj grupi, opet uz iste razlike: prvo, podrazumevanja u (15a), (15b), (16a) i (16b2)
nisu a u (17a) i (17b2) jesu dopuštena zbog implikacijske strukture pravila.
(24)=(24a)=(24b)=(24/1)=(24/1a)=(24/1b) i ove preostale identične sheme su nevaljale iz
istog razloga – kontradiktornosti između veće i manje premise.
U četvrtoj grupi shema zaključaka, sheme valjane sve dok se na osnovu jednog
elementa pravila o dispoziciji zaključuje o drugom elementu tog pravila i dok se na
osnovu jednog ili oba ta elementa zaključuje o nepostojanju sankcije (sheme od (19) do
(23b2)). Ali čim se pređe na zaključivanje na osnovu delikta o sankciji i na zaključivnje
na osnovu sankcije o deliktu (sheme od (24) do (24/1b)), pojavljuje se kontradikcija
između veće i manje premise za shemu (24). Ona samo teorijski izražava pravni
silogizam, jer pravni silogizam u čijoj se manjoj premisi tvrdi postojanje ne nekog
konkretnog oblika delikta, već postojanje delikta kao logički apstraktnog delikta po
definiciji, teško može biti praktički pravni silogizam. Veća premisa predstavlja potpunu
pravnu normu kao konjunkciju pravila o dispoziciji, (p≡q), i pravila o sankciji,
[(p  q)≡s], manja premisa izražava delikt, (p  q), koji je suprotnost pravilu o dispoziciji,
-(p≡q), te da povezivanje tih premisa konjunkcijom u silogizam mora izazvati
kontradiktornost, protivrečnost, (p≡q) • -(p≡q).
Ta pojava kontradikcije između premisa, i potreba da se ona otkloni ''cepanjem''
potpune pravne norme mogu se shvatiti kao logički izraz i osnov pravnoteorijskog stava o
alternativnosti tj. alternativnoj primeni pravila koja čine potpunu pravnu normu, stava
prema kome se u konkretnoj situaciji potpuna pravna norma ne primenjuje u celini.
Zaključivanje na osnovu jednog elementa pravila o dispoziciji o drugom njegovom
elementu kao i zaključivanje na osnovu bilo jednog od tih elemenata bilo oba o
nepostojanju sankcija može odnosno mora kao veću premisu imati potpunu pravnu
normu, dok zaključivanje na osnovu delikta o sankciji kao i zaključivanje na osnovu
sankcije o deliktu mora kao veću premisu imati samo pravilo o sankciji.
(24'/1a) i (24'/1b), u kojima je ''cepanje'' učinilo da nestane kontradikcija između
premisa, ali ne i da te sheme budu valjane. Polazeći uvek od pravila o sankciji [(p  q)≡s],
koje predviđa sankciju s, za prekršaj pavila o dispoziciji (p≡q) i koje predstavlja veću
premisu, logički je dopušteno da se na osnovu postojanja bilo kog od dva moguća oblika
prakršaja, bilo (p • -q) bilo (-p • q), zaključi o postojanju (trebanja) sankcije (valjanim
shemama (24'a) i (24'b)). Logički nije dopušteno da se na osnovu postojanja sankcije s
zaključi o postojanju jednog konkretnog oblika prekršaja (kao što se čini u nevaljanim
shemama (24'/1a) i (24'/1b)), već samo o postojanju prekršaja. A da bi se na osnovu
postojanja sankcije s, moglo zaključiti o postojanju jednog konkretnog oblika prekršaja
neke uslovne norme, moralo bi postojati precizno pravilo o sankciji koje predviđa
sankciju s za baš taj oblik prekršaja te uslovne norme. Ovakvo logičko stanje stvari
odgovara u osnovi pravnom stanju stvari kada je u pitanju razlika između delikata u
građanskom i krivičnom pravu. Praktički pravni silogizmi (24'a) i (24'b) odgovaraju
građanskopravnim deliktnim situacijama, dok oni (24''/1a) i (24''/1b) odgovaraju
krivičnopravnim situacijama.
[email protected]
35
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Povodom kontradiktornosti između veće i manje premise i ''cepanja'', taj tip
kontradiktornosti logički nužno se javlja pri svakoj pretpostavci logičkog pojma delikta
kao suprotnosti, kao negacije pravila o dispoziciji u celini. Analize zaključaka na osnovu
delikta o sankciji i na osnovu sankcije o deliktu u trećoj i četvrtoj grupi jasno pokazuju da
se ''cepanjem'' potpune pravne norme može otkloniti samo ona nevaljanost shema
zaključaka čiji je uzrok u kontradiktornosti veće i manje premise.
Entimemski karakter zaključaka, pojavljuje se u sve četiri grupe shema
zaključaka: (3), (4), (5); (9), (10), (11); (15), (16), (17); (21), (22), (23). Entimem je
skraćeni silogizam u kome je prećutana – ali se podrazumeva zato što se smatra
opštepoznatom, opšteprihvaćenom ili očiglednom – bilo jedna od premisa bilo konkluzija.
U svim navedenim shemama zaključaka za koje se ovde tvrdi da su entimemi,
podrazumeva se nešto od sadržine manje premise.
Entimem je prevashodno retorički fenomen. Stoga se i naziva retoričkim
silogizmom, retoričkom dedukcijom. Razlozi prećutkivanja, podrazumevanja nečeg, i
izričitog iskazivanja nečeg drugog, u silogizmu koji tako postaje entimem, jesu retorički
razlozi. Utiče li to skraćivanje odnosno podrazumevanje nekog silogističkog sadržaja na
logičku valjanost tog zaključka?
Neiskazivanje podrazumevanog silogističkog sadržaja u entimemu i utiče i ne
utiče na njegovu logičku valjanost. Ono utiče u tom smislu što svaki valjan silogizam
kada se skrati u entimem postaje nužno nevaljan zaključak ako se to skraćivanje tj.
izostavljanje odnosi na neku od premisa u celini, a ako se to skraćivanje tj. izostavljanje
odnosi na deo neke premise, onda i ne mora uticati na valjanost skraćenog zaključka tj.
entimema. Ako skraćivanje može uticati na valjanost skraćenog silogizma, onda ta
mogućnost sama po sebi znači da se taj skraćeni silogizam, entimem, posmatra kao
posebna logička forma zaključka. Tada se entimem, očigledno, tretira kao logički
fenomen. Ako se entimem tretira kao isključivo retorički fenomen, onda skraćivanje tj.
neiskazivanje podrazumevanog silogističkog sadržaja ne utiče na njegovu valjanost. Tada
se logička valjanost entimema ne ocenjuje na osnovu njegovih elemenata, elemenata
iskazanih u njemu, već na osnovu snih elemenata silogizma koji je skraćen u entimem, što
znači i onih elemenata izričito iskazanih u entimemu i onih u njemu neiskazanih,
prećutanih a podrazumevanih.
Dvanaest shema zaključaka mogu biti tretirane i kao silogizmi i kao entimemi.
Ako se smatra da su u manjim premisama tih zaključaka tvrdi jedino i prosto nepostojanje
činjenica i okolnosti predviđenih pretpostavkom p (sheme (3), (9), (15) i (21)) ili se pak
tvrdi jedino i prosto postojanje ponašanja q (sheme (4), (10), (16), (22)), ili se tvrdi jedino
i prosto nepostojanje ponašanja q (sheme (5), (11), (17) i (23)), a da se pri tome svaki put
nešto drugo ne podrazumeva, ni postojanje ni nepostojanje bilo čega drugog, onda te
sheme zaključaka predstavljaju silogizme, i to neskraćene silogizme. A ako se smatra da
se u manjim premisama tih zaključaka tvrdi postojanje ili nepostojanje nečega i da se pri
tome svaki put uz to izričito tvrđenje i podrazumeva još nešto, onda te sheme zaključaka
predstavljaju entimeme. Ako postoji podrazumevanje nečega, ostvaruju se dve grupe
pitanja. U prvu grupu spadaju spadaju logička pitanja šta je pod određenim logičkim
uslovima logički dopušteno podrazumevati. U drugu grupu spadaju faktička odnosno
istinosna pitanja da li to što je logički dopušteno ili nedopušteno podrazumevano da
[email protected]
36
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
postoji ili ne postoji zaista postoji ili ne postoji. Na ova faktička odnosno istinosna pitanja
odgovara se u pravnom životu u svakom konkretnom pravnom slučaju.
Treba se pozabaviti pravnim objašnjenjem pojave, zašto su entimemi (10, (21),
(22) i (23) valjani isto kao što su valjane i njihove proširene varijante. Svi ovi zaključci su
valjani, zato što su njihove veće premise logički i pravno dobro postavljene, drugo, zato
što su sva početna tvrđenja u manjoj premisi i sva podrazumevanja tj. proširenja manje
premise logički dopuštena i pravno adekvatna. Zato što konkluzije proizilaze iz premisa, i
to kako osnovnih tako i proširenih.
Sam od sebe je nametnuo zaključak da je logička struktura pravne norme, ili
potpune uslovne pravne norme, valjano izraena u pretpostavkama od kojih se pošlo u
četvrtoj grupi shema zaključaka, da pravna pravila imaju ekvivalencijsku strukturu, da su
kao pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji povezana konjunkcijom i da je logički pojam
delikta negacija pravila o dispoziciji u celini tj. alternativa elemenata tog pravila.
Potrebne su: (19), (20), (21), (21a), (22), (22a), (23), (24'), (24'a), (24'b), (24'/1),
(24''/1/a/b), (24''/1a), (24''/1b). Suvišne su: (21b)=(23a)=(23b2), (22b1), (22b2), (23b1),
#(24), #(24a), #(24b), #(24/1), •(24'/1a), •(24'/1b).
Može se postaviti i pitnje da li neke sheme zaključaka možda nedostaju. Teorijski
i praktički posle sheme (19) nedostaje shema {{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • q}  p. Pogledajmo
ih sad sve redom:
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • p}  q
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • q}  p
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -p}  -q
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -q}  -p
______________________________________
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • p}  -s
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -p}  -s
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • q}  -s
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • -q}  -s
--------------------------------------------------------{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (p • q)}  -s
{{(p≡q) • [(p  q)≡s]} • (-p • -q)}  -s
______________________________________
{[(p  q)≡s] • (p  q)}  s
{[(p  q)≡s] • (p • -q)}  s
{[(p  q)≡s] • (-p • -q)}  s
{[(p  q)≡s] • s}  (p  q)
{[(p  q)≡s] • s}  [(p • -q)  (-q • p)]
--------------------------------------------------------{[(p • -q)≡s] • s}  (p • -q)
{[(-p • q)≡s] • s}  (-p • q)
Pretpostavka od koje se pošlo samim postavljanjem pitanja o logičkoj strukturi
pravne norme jeste da pravno rasuđivanje ipak (treba da) podleže pravilima logike,
premda se na njih nikako ne može svesti.
[email protected]
37
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
BEZUSLOVNA POTPUNA PRAVNA NORMA
Svaka bezuslovna norma, može se izraziti kao uslovna, dok obrnuto nije moguće.
Uslovna pravna norma je paradigma, a bezuslovna je njen specijalni slučaj. Potpuna
bezuslovna pravna norma se sastoji iz pravila o dispoziciji i pravila o sankciji. Povodom
logičke strukture potpune bezuslovne norme može se postaviti pitanje da li su ta dva
pravila povezana disjunkcijom ili alternativom ili konjunkcijom. Kada je reč o logičkoj
strukturi pravila o dispoziciji, ona je prosto q, jer po definiciji nema pretpostavke p.
Logički pojam delikta, ne može biti ništa drugo do jedino negacije q, prosto –q.
Pođimo najpre od pretpostavke da su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji
povezana disjunkcijom i da pravilo o sankciji ima implikacijsku strukturu. Simbolički
izražena pretpostavljena logička struktura potpune bezuslovne pravne norme jeste [q  (q  s)], pa postoji potpuna bezuslovna pravna norma [q  (-q  s)], i ako u životu postoji
ponašanje q predviđeno tom normom, onda (pošto ne postoji prekršaj –q) sledi da u
životu ne (treba da) postoji sankcija s.
(25) {[q  (-q  s)] • q}  -s
Logička tablica ove sheme zaključka pokazuje da ona nije valjana. Prema tome,
nešto nije u redu s većom premisom odnosno s pretpostavljenom logičkom strukturom
potpune bezuslovne pravne norme, izraženom u toj premisi. Ako se manja premisa proširi
tim podrazumevanim sadržajem, pošto je -(-q) ustvari q, to onda ni proširivanje manje
premise tim sadržajem, q • -(-q), ništa ne menja u shemi zaključka (25).
Ako se i dalje ostane pri pretpostavci da su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji
povezana disjunkcijom, ali se sada pretpostavi da pravilo o sankciji ima ekvivalencijsku
strukturu, onda uz logički pojam delikta d=-q struktura potpune bezuslovne pravne norme
dobija izgled [q  (-q≡s)].
Ako postoji potpuna bezuslovna pravna norma [q  (-q≡s)] i ako u životu postoji
ponašanje q određeno tim normama, onda (pošto ne postoji prekršaj -q) sledi da u životu
ne (treba da) postoji sankcija s.
(26) {[q  (-q≡s)] • q}  -s
Proširivanje manje premise podrazumevanim sadržajem -(-q) tj. q ne menja ništa u
manjoj premisi q • q. Ako su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji povezana logičkim
odnosom alternative i da pravilo o sankciji ima implikacijsku strukturu, kako se to
uobičajeno misli za svako pravilo, onda uz logički pojam delikta d=-q logička struktura
potpune bezuslovne norme, simbolički izražena, postaje [q  (-q  s)].
Ako postoji bezuslovna pravna norma [q  (-q  s)] i ako u životu postoji
ponašanje q određeno tom normom, onda (ne postoji prekršaj -q) sledi da u životu ne
(treba da) postoji sankcija s.
(27) {[q  (-q  s)] • q}  -s
U ovoj se shemi zaključka pojavljuje kontradikcija između veće i manje premise.
Ne može se na osnovu pravila o sankciji i na osnovu postojanja ponašanja q ili, što je isto,
na osnovu nepostojanja delikta -q tj. -(-q) zaključiti o nepostojanju (trebanja) sankcije s.
Logički nije moguće ni {[q  (-q  s)] • q}  -s jer vodi kontradikciji između premisa. Ni,
nije moguće ni posle ''cepanja'' zaključiti [(-q  s) • q]  -s, ili što je isto, [(-q  s) • -(-q)]
 -s zato što su to logički nevaljane sheme zaključaka.
[email protected]
38
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
Ako se ostane pri pretpostavci da su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji
povezana logičkim odnosom alternative, ali se sada pretpostavi da pravilo o sankciji ima
ekvivalencijsku strukturu, onda struktura potpune bezuslovne pravne morme ima sledeći
izgled: [q  (-q≡s)].
Ako postoji bezuslovna norma [q  (-q≡s)] i ako u životu postoji ponašanje q
određeno tom normom, onda (pošto ne postoji prekršaj –q) sledi da u životu ne (treba da)
postoji sankcija s.
Ni ova shema zaključka nije valjana.
(28) {[q  (-q≡s)] • q}  -s
Polazimo od pretpostavki da su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji
konjunkcijski povezana, da pravilo o sankciji ima implikacijsku strukturu [q • (-q  s)].
Ako postoji bezuslovna pravna norma [q • (-q  s)] i ako u životu postoji
ponašanje q propisano tom normom, onda (pošto ne postoji prekršaj -q) sledi da u životu
ne (treba da) postoji sankcija s.
(29) {[q • (-q  s)] • q}  -s Ni ova shema zaključka nije valjana.
Konačno, pretpostavljamo da su pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji povezana
konjunkcijom, da pravilo o sankciji ima ekvivalencijsku strukturu [q • (-q≡s)].
Ako postoji potpuna bezuslovna pravna norma [q • (-q≡s)] i ako u životu postoji
ponašanje q određeno tom normom, onda (pošto ne postoji prekršaj –q) sledi da u životu
ne (treba da) postoji sankcija s.
(30) {[q • (-q≡s)] • q}  -s
Ova shema zaključka je valjana, što znači da je pretpostavka o logičkoj strukturi
potpune bezuslovne pravne norme ispitana. Ni ovde proširivanje manje premise
podrazumevanim sadržajem o nepostojanju delikta, dakle, q • -(-q) tj. q • q tj. q, ne utiče
na valjanost, jer manja premisa ostaje identična.
U sadašnjim analizama jedno jedino, identično pravo rasuđivanje bilo je logički
operacionalizovano na šest različitih načina. A to jedno jedino, isto pravno rasuđivanje
polazilo je uvek od postojanja potpune bezuslovne pravne norme i od postojanja u životu
jedinog elementa pravila o dispoziciji tj. ponašanja q, da bi na osnovu njih uvek sudilo o
nepostojanju (trebanja) sankcije u životu. Ovoga puta neće biti operacionalizovano i
analizirano svih šest mogućnosti strukturisanja potpune bezuslovne pravne norme, nego
samo jedna, ova poslednja [q • (-q≡s)], koja se jedino potvrdila pri operacionalizaciji
prvog rasuđivanja i koju zato jedino ima smisla ispitivati dalje da bi se videlo da li će
opstati ili će i ona biti opovrgnuta. Da bi se pretpostavka o logičkoj strukturi potpune
bezuslovne pravne norme prihvatila kao ispravna, ona mora pri operacionalizaciji svakog
pravnog rasuđivanja davati valjane rezultate tj. logički valjane sheme pravnih silogizama,
ili pak, nevaljane rezultate čija je nevaljanost otklonjiva, ''popravljiva''.
Ako postoji potpuna bezuslovna pravna norma [q • (-q≡s)] i ako u životu ne
postoji sankcija s, onda sledi da u životu postoji ponašanje q određeno pravilom o
dispoziciji te norme.
(31) {[q • (-q≡s)] • -s}  q
I ova shema zaključka je valjana. Ako postoji bezuslovna pravna norma, ona već
samim svojim postojanjem tj. važenjem obavezuje odnosno ovlašćuje na ponašanje q, pa
prema tome, čim nema sankcije, to onda nužno znači da bezuslovno mora postojati
ponašanje po dispoziciji tj. ponašanje q. Gornje rasuđivanje je na osnovu postojanja
bezuslovne norme i nepostojanja sankcije, o postojanju ponašanja po pravilu o dispoziciji
[email protected]
39
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
identično rasuđivanju na oslnovu postojanja bezuslovne norme i nepostojanja sankcije, o
nepostojanju delikta, prekršaja pravila o dispoziciji. I to identično na isti način kao što je
gornji silogizam {[q • (-q≡s)] • -s}  q identičan silogizmu {[q • (-q≡s)] • -s}  -(-q), jer
su im identične veće premise, manje premise i konkluzije: -(-q)=q, što znači da je i ova
poslednja shema zaključka valjana kao i ona njoj identična shema (31).
Ako postoji potpuna bezuslovna pravna norma [q • (-q≡s)] i ako u životu ne
postoji ponašanje po pravilu o dispoziciji tj. postoji prekršaj tog pravila, onda sledi da u
životu treba da postoji sankcija s. Simbolički:
(32) {[q • (-q≡s)] • -q}  s
Ova shema zaključka nije valjana utoliko što se u njoj između veće i manje
premise pojavljuje kontradikcija. Ova kontradikcija može otkloniti ''cepanje'' potpune
norme na pravilo o dispoziciji i pravilo o sankciji nego se, isto toliko je bitno ''cepanjem''
otklanjaju i nevaljanost i kontradikcija, tj. dobija se valjan zaključak:
(32') [(-q≡s) • -q]  s
Ako postoji potpuna bezuslovna pravna norma [q • (-q≡s)] i ako u životu postoji
sankcija, onda sledi da u životu ne postoji ponašanje po pravilu o dispoziciji te norme tj.
postoji delikt, prekršaja tog pravila.
(33) {[q • (-q≡s)] • s}  -q
Ni ova shema zaključka nije valjana zbog kontradikcije između veće i manje
premise. U njoj se ''cepanjem'' veće premise dobija valjan zaključak:
(33') [(-q≡s) • s]  -q
Bezuslovna norma [q • (-q≡s)] ne izaziva nikakve probleme dok se zaključuje o
nepostojanju delikta odnosno nepotojanju sankcije. Kada se zaključuje o postojanju
delikta odnosno o postojanju sankcije, između veće i manje premise se pojavljuje
kontradikcija, koja se ''cepanjem'' potpune norme može otkloniti, a čime se dobijaju i
valjani zaključci. Jedina je razlika u strukturi uslovne i bezuslovne norme što bezuslovna
nema pretpostavku, hipotezu, uslov koji sadrži činjenice i okolnosti koje treba da postoje
da bi postojalo konkretno trebanje ponašanja određeno pravilom o dispoziciji. Kao
posledica te razlike u strukturi, kod uslovnih normi je moguće praviti razliku između
njihovog važenja i njihovog obvezivanja odnosno ovlaščivanja, dok kod bezuslovnih
normi tu razliku nije moguće praviti – čim postoje tj. važe tj. izražavaju neko trebanje,
ono je automatski i apstraktno i konkretno, tj. ono je automatski po sebi i ovlašćenje
odnosno obvezivanje.
Sve dok se zaključuje o postojanju ponašanja po pravilu o dispoziciji ili o
nepostojanju sankcije, kao veća premisa može se pojaviti potpuna pravna norma. Kada se
zaključuje o nepostojanju ponašanja po pravilu o dispoziciji ili o postojanju delikta
odnosno sankcije, kao veća premisa mora se pojaviti samo pravilo o sankciji, potpuna
pravna norma se mora ''cepati'' da bi se izbegla kontradiktornost.
[email protected]
40
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
SUPROTNE PRAVNE NORME I LOGIČKE KONTRADIKCIJE
O suprotnostima se u pravu govori u normativnom i u faktičkom smislu. U
normativnom – kada se govori o suprotnosti jedne pravne norme nekoj drugoj pravnoj
normi, i u faktičkom smislu – kada se govori o deliktu, nepravu, opet kao suprotnosti
pravnoj normi odnosno pravilu ponašanja.
Osnovno pitanje je ima li razlike između pravnih i logičkih protivrečnosti. Šta
logički predstavljaju dve suprotne pravne norme. Ukupno ima osamnaest shvatanja o
logičkoj strukturi pravne norme. Ne mora svako od njih biti analizirano. Analiza
suprotnih normi ne polazi od potpunih pravnih normi, već od elementarnih pravila koja tu
potpunu normu čine, ergo, od pravila o dispoziciji i (ili) pravila o sankciji. Analiza
suprotnih pravnih normi će biti zapravo analiza suprotnih pravila o dispoziciji i suprotnih
pravila o sankciji. U ispitivanju logičkih normi počinje se logičkim ispitivanjem suprotnih
pravila o dispoziciji, polazi se od mogućih logičkih struktura pravila o dispoziciji uslovne
norme – a njih ima dve p  q i p≡q – i od jedine moguće logičke strukture pravila o
dispoziciji bezuslovne norme – a to je q – što zajedno čini tri mogućnosti.
Ako pođemo od pravnog shvatanja suprotne norme, prema kome je suprotna
norma p  q ona norma koja pri istoj pretpostavci p nalaže suprotno ponašanje –q, onda
će logička struktura te suprotne norme biti p  -q. A ako pravne suprotnosti odgovaraju
logičkim kontradikcijama, onda konjunkcija logičkih struktura tih dvaju suprotnih pravila
mora biti logička kontradiktornost. Zašto konjunkcija? Zato što se radi o pravnim
pravilima istog pravnog sistema, pravnim pravilima koja su oba elementi jednog sistema i
koja su suprotna samo unutar tog nekog sistema. Ako bi konjunkcija logičkih struktura
dvaju suprotnih pravnih pravila, izražena logičkim tablicama, davala uvek vrednost 0, to
bi značilo da ta konjunkcija predstavlja kontradiktornost u logičkom smislu, (p  q) •
(p  -q). Pravna suprotnost, ne odgovara logičkoj kontradikciji jer u logičkoj tablici ne
daje sve vrednosti 0.
Pravno suprotna normi p  q smatra se i ona norma koja pri suprotnoj pretpostavci
-p nalaže isto ponašanje q, dakle -p  q. Da li će konjunkcija ova dva pravno suprotna
pravila p  q i -p  q predstavljati logičku kontradikciju. (p  q) • (-p  q). Logički odnos
između pravnih normi p  q i -p  -q, se u pravu smatraju identičnim. (p  q) • (-p  -q)
Pravne norme p  q i -p  -q nisu ni logički kontradiktorne, niti su logički
identične. Postoji li uopšte logički pravilo koje je suprotno pravilu p  q i stoga
kontradiktorno s njim, i ako postoji, kakva je njegova logička struktura.
Pravilo koje je suprotno pravilu p  q – i to opet valja naglasiti: logički a ne
pravno – i koje je stoga logički kontradiktorno pravilu p  q jeste pravilo p 
 q.
(p  q) • (p  q)
Ovim se problem odnosa suprotnih pravnih normi i logičkih kontradikcija ne
rešava zato što konačno pronađena logička struktura norme p  q koja je logički suprotna
normi p  q i koja s njom čini logičku kontradiktornost jeste to logički ali ne i pravno.
Pravno pravilo p 
 q po definiciji kazuje da: 1) postojanje pretpostavke p
(direktno) ne implikuje postojanje trebanja ponašanja q, 2) postojanje pretpostavke p
implikuje nepostojanje trebanja ponašanja q, 3) nepostojanje pretpostavke p ne implikuje
[email protected]
41
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
postojanje trebanja ponašanja q i 4) nepostojanje pretpostavke p ne implijuje nepostojanje
trebanja ponašanja q.
Treća definicijski određena situacija je pravno neprihvatljiva uvek kada se radi o
konkretnoj primeni tog pravila p  q, zbog toga što pravno uobičajeno rasuđivanje koje se
smatra ispravnim i valjano funkcioniše u pravnom životu [(p  q) • -p]  -q logički nije
ispravno upravo zbog pretpostavke o implikacijskoj strukturi pravnog pravila. Isto tako je
i u suprotnom pravilu p 
 q treća definicijski opisana situacija pravno neprihvatljiva jer,
očekujući pravnu suprotnost, očekujemo da nepostojanje pretpostavke p implikuje
postojanje trebanja ponašanja q zbog toga što pravno u pravilu p  q smatramo ispravnim
da nepostojanje pretpostavke p ne implikuje postojanje trebanja ponašanja q. Kako bi
logički trebalo da izgleda definicija pravnog pravila u kojoj bi smo treću definicijski
opisanu situaciju korigovali tako da uskladimo logičko s pravnim stanjem stvari, onda bi
ta definicija logičkog odnosa pretpostavke p i trebanja ponašanja q, izgledala ovako:
p?q
Ova logička tablica predstavlja logičku funkciju ekvivalencije sudova p i q tj. p≡q.
Kako izgleda logička definicija suprotnog pravila kada se u nju unesu neophodne
korekcije da bi se logički vid stvari uskladio s pravnim, onda dobijamo sledeću tablicu
p ? q.
Ova logička tablica predstavlja logičku funkciju alternative p  q. Uslovna pravna
norma se na logički i pravno zadovoljavajući način izražava kao ekvivalencija p≡q, a njoj
suprotna norma kao alternativa p  q.
Polazimo i dalje od pretpostavke da pravna norma ima implikacijsku strukturu
p  q. Njoj logički suprotna pravna norma, s kojom je logički kontradiktorna, jeste p 
 q.
Pravna neprihvatljivost takve logičke interpretacije suprotnih normi mogla bi se možda
otkloniti ako bi se stalo na stanovište da pravne norme p  q i p 
 q predstavljanu logičku
kontradikciju, a da pravne norme p  q i p  -q odnosno norme p  q i -p  q
predstavljaju logičke supkontrarnosti. Razlika između kontradiktornosti i kontrarnosti
podrazumeva sudove koji su različiti po kvantitetu, to bi onda značilo da su
kontradiktorne norme ''neko p implikuje trebanje ponašanja q'' i ''nijedno p ne implikuje
trebanje ponašanja q'', a da su subkontrarne norme ''neko p implikuje trebanje ponašanja
-q'' odnosno norme ''neko p implikuje trebanje ponašanja q'' i ''neko –p implikuje trebanje
ponašanja q''. Međutim, ne ulazeći u logičku valjanost ovakve interpretacije, ona
metodološki predstavlja prelazak iz analize računom sudova u analizu računom pojmova.
Dakle, kakva je logička struktura pravila suprotnog ekvivalencijski strukturisanom
pravilu p≡q. U traženju odgovora na ovo pitanje, i ovoga puta ćemo poći od pravnog
shvatanja suprotne norme, prema kome je suprotna normi p≡q ona norma koja pri istoj
pretpostavci p nalaže suprotno ponašanje –q i čija logička struktura stoga jeste p≡-q.
Konjunkcija logičkih struktura tih dveju suprotnih normi mora biti logička
kontradiktornost.
(p≡q) • (p≡-q)
Ekvivalencijski strukturisano pravilo o dispoziciji uslovne norme p≡q,
strukturisano suprotno pravilo o dispoziciji uslovne norme p≡-q, su zaista i logički a ne
samo pravno suprotna pravila. Ta dva pravno suprotna pravila kada se uzmu zajedno,
logički su kontradiktorna.
[email protected]
42
064/9889-612
[email protected]
064/9889-612
(p≡q) • (-p≡q)
I ova pravna suprotnost odgovara logičkoj kontradikciji. Ekvivalencijski
strukturisano pravilo p≡q i na suprotno pravilo -p≡q jesu, i logički a ne samo pravno
suprotna pravila. Uzeta pak zajedno logički su kontradiktorna.
Pravilo koje je logički suprotno pravilu p≡q i koje je stoga logički kontradiktorno
s njim jeste pravilo p  q. Logičku kontradiktornost pravila p≡q i p  q pokazuje tablica:
(p≡q) • (p  q). Važnije je ispitati da li logički suprotno pravilo p  q odgovara pravnom
shvatanju suprotnosti.
Polazeći od pravnih shvatanja suprotnih pravila pravilu p≡q, utvrđene su tri njemu
logički i pravno suprotne strukture: p≡-q = - p≡q = p  q. Norme koje se pravno smatraju
suprotnim jesu i logički kontradiktorne pod uslovom da se pravilo o dispoziciji uslovne
norme logički odredi kao ekvivalencija.
Odnos između uslovnih pravnih pravila p≡q i -p≡-q, na prvi pogled mogu
izgledati kao logički suprotna, a u pravu se ona smatraju identičnim. Uvek i jedino ako
postoji pretpostavka p, treba ka postoji ponašanje q, a uvek i jedino ako ne postoji
pretpostavka p, ne treba da postoji ponašanje q.
p≡q i -p≡-q
Uslovna pravila u pitanju su i pravno i logički identična ako se ekvivalencijski
strukturišu. Logička struktura pravila o dispoziciji bezuslovnih normi je jednostavna,
prosto q tj. treba ponašanje q. Tom pravilu o dispoziciji pravno je suprotno pravilo: ne
treba ponašanje q. q • -q
Prema pravnom shvatanju suprotnih pravila, pravilu (p  q)≡s su suprotna i pravilo
-(p  q)≡s tj. (p≡q)≡s, i pravilo (p  q)≡-s, dok mu je logički suprotno pravilo -[(p  q)≡s]
tj. (p  q)  s. Što se pravnog značenja tiče tih raznih vidova suprotnih pravila u odnosu na
pravilo o sankciji tiče: Prvo kaže da uvek i jedino ako postoji ponašanje po pravilu o
dispoziciji p≡q, treba da postoji sankcija s, drugo kaže da uvek i jedino ako postoji
prekršaj pravila o dispoziciji p  q, ne treba da postoji sankcija s, dok treći vid suprotnosti
pravilu (p  q)≡s, koji logički kaže -[(p  q)≡s] tj. (p  q)  s tj. p  q  s, pravno zapravo
kaže da je za ponašanje po pravilu p  q  s neophodno da postoji samo p, samo q ili samo
s.
Prema pravnom shvatanju suprotnih pravila, pravilu -q≡s su suprotna i pravilo
q≡s i pravilo -q≡-s, dok mu je logički suprotno pravilo –(-q≡s) tj.- q  s. Pravilo o sankciji
bezuslovne norme -q≡s kaže da uvek i jedino kada postoji prekršaj –q, treba da postoji
sankcija s.
Logičku strukturu pravila o dispoziciji i pravila o sankciji treba odrediti kao
ekvivalenciju a na kao implikaciju da bi se moglo stati na stanovište da se suprotnosti
pravnih normi tj. protivrečnosti u pravu po svojoj prirodi ne razlikuju od logičkih
kontradiktornosti.
[email protected]
43
064/9889-612
Download

seminarski3 - www.prekucavanje.wordpress.com