Mеђународна књижевна колонија
Српског књижевног друштва
„Сомбор 2012“
International Writers’ Colony
of the Serbian Literary Society
“Sombor 2012“
српско књижевно друштво
serbian literary society
Mеђународна књижевна колонија „Сомбор 2012“
International Writers’ Colony “Sombor 2012“
српско књижевно друштво
serbian literary society
Београд 2012.
ИСТОРИЈАТ МЕЂУНАРОДНЕ КЊИЖЕВНЕ КОЛОНИЈЕ
СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА
еђународна књижевна колонија Српског књижевног друштва
основана је 2001. године, исте године када је основано и друштво.
Колонија је основана у сарадњи са Српским П.Е.Н. центром као важан
сегмент будуће међународне сарадње нашег удружења и српских писаца уопште с писцима региона, Европе и света. Колoнија је конципирана тако да инострани и домаћи писци кроз дружење и разговоре, боравећи у колонији и гостујући у градовима Војводине и Београду, упознају једни друге са својим стваралаштвом и књижевностима својих земаља, да овдашњим љубитељима књижевности читају своје књижевне
текстове, да упознају културне знаменитости Србије, да и после колоније наставе комуникацију…
Међународна књижевна колонија се одржава у септембру месецу.
Њени учесници су од 2001. до 2009. године били смештени у селу
Чортановци, на Дунаву, близу Новог Сада, у вили „Станковић“ и њеним апартманима, које је Српском књижевном друштву сваке године
на десетак дана уступала Влада Аутономне покрајине Војводине.
Учесници су 2010. били смештени у хотелима „Војводина“ у Новом Саду и „Норцев“ на Иришком Венцу, где је смештај обезбедило
предузеће „Електровојводина“.
У 2011. години учеснике колоније је угостио CEPTOR центар Владе АП Војводине, у Андревљу на Фрушкој гори.
Ове године домаћин је први пут био град Сомбор у коме су током
неколико претходних Колонија одржаване успешне и добро посећене
књижевне вечери.
Од самог оснивања колонију суфинансирају Министарство културе Републике Србије, Секретаријат за културу АП Војводине, Секретаријат за културу Скупштине града Београда.а од 2010. и београдска општина Стари град.
М
4
Део активности везаних за колонију „Чортановци“ јесте и објављивање зборника текстова учесника колоније, као и објављивање њихових радова у Књижевном магазину, гласилу Српског књижевног друштва.
До сада је објављенo шест књига зборника: Чортановци 2001, Чортановци 2002, Чортановци 2003-2004, Чортановци 2005-2007, Чортановци 2010, Чортановци – Андревље 2011 а пред читаоцима је седма
књига под насловом Сомбор 2012.
5
HISTORY OF THE INTERNATIONAL WRITERS’ COLONY
OF THE SERBIAN LITERARY SOCIETY
he International Writers’ Colony of the Serbian Literary Society was established in 2001, in the same year when the society was founded. The Colony was established in cooperation with the Serbian PEN Centre, as an important segment of the future international cooperation of our Society, and
Serbian writers in general, with the writers of our region, Europe and the
world.
The Colony was conceived in such a way that it should enable foreign
and domestic writers, while participating in the work of the Colony and appearing as guests at one another and having discussions on various topics, to
get one another acquainted with their individual work and the literatures of
their respective countries, to read their literary texts to the local literary aficionados, to get to know the places of cultural interest in Serbia and the maintain communications after the Colony...
The International Writers’ Colony is traditionally held in September,
and by 2009 its participants were accommodated in the village of Chortanovci, on the Danube, near Novi Sad, in the apartments of the Villa "Stanković",
which the Government of the Autonomous Province of Vojvodina allowed
the Serbian Literary Society to use for ten days or so every year.
In 2010 the participants were accommodated in hotels Vojvodina in
Novi Sad and Norcev on Iriši venac, where the accomodation was provided
by the Elektrovojvodina Company.
In 2011 the participants of Colony were accommodated at the CEPTOR Centre of the Government of Vojvodina, located in Andrevlje, on the
slopes of Fruška Gora.
First time this year the host was Sombor where successful and very well
frequented literary evenings took place during several precedent colonies.
From its establishment, the Colony has been co-financed by the Ministry of Culture of the Republic of Serbia, the Secretariat for Culture of the AP
T
6
Vojvodina, the Secretariat for Culture of the City of Belgrade Assembly and
since 2010 by Belgrade municipality Stari grad..
The activities connected with the Colony include publishing a collection of texts by the Colony participants, as well as publishing their work on
the pages of Književni magazin (Literary magazine), the organ of the Serbian
Literary Society. So far, six volumes of collected texts have been published:
Čortanovci 2001, Čortanovci 2002, Čortanovci 2003-2004, Čortanovci 20052007, Čortanovci 2010 and Čortanovci – Andrevlje 2011 and now the seventh
volume, entitled Sombor 2012, is on its way to the readers.
7
МЕЂУНАРОДНА КЊИЖЕВНА КОЛОНИЈА
СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА „СОМБОР 2012“
Сомбор – Палић – Сремски Карловци – Нови Сад – Београд
вогодишња, дванаеста Међународна књижевна колонија Српског
књижевног друштва одржана је од 10. до 17. септембра, уз свесрдО
ну организациону подршку Градске библиотеке „Карло Бијелицки“ и
града Сомбора.
Учесници су највећим делом трајања колоније бити смештени у
Сомбору.
Богат књижевни прогам се одвијао у Сомбору, на Палићу, у Сремским Карловцима, Новом Саду и Београду.
Учествовали су следећи писци из земље и иностранства:
Тонко Мароевић (Хрватска),
Џ. Кејтс (САД),
Емил Андреев (Бугарска),
Ивана Димић (Србија),
Мирјана Митровић (Србија),
Алисија Аса (Шпанија),
Марко Видојковић (Србија).
Агњешка Жуховска-Арент (Пољска),
Нада Душанић (Сомбор) – писац домаћин
8
THE INTERNATIONAL WRITERS’ COLONY
OF THE SERBIAN LITERARY SOCIETY “SOMBOR 2012”
Sombor – Palić – Sremski Karlovci – Novi Sad – Belgrade
his year the twelfth International Writers’ Colony of the Serbian Literary
Society was held from September 10th to September 17th in Sombor
T
with organizational support of the City Library “Karlo Bijelicki” and the city
of Sombor.
The most time during the Colony the participants were accommodated
in Sombor. The rich literary programme was held in Sombor, Palić, Sremski
Karlovci, Novi Sad and Belgrade.
Тhe following writers participated in its work:
Tonko Maroević (Croatia),
J. Kates (USA),
Emil Andreev (Bulgaria),
Ivana Dimić (Serbia),
Mirjana Mitrović (Serbia),
Alicia Aza (Spain),
Marko Vidojković (Serbia),
Agnieszka Zuchowska-Arent (Poland),
Nada Dušanić (Sombor) – host writer
9
ОРГАНИЗАЦИЈА И РЕАЛИЗАЦИЈА
МЕЂУНАРОДНЕ КЊИЖЕВНЕ КОЛОНИЈЕ „СОМБОР 2012“
еђународну књижевну колонију СКД – Сомбор 2012. су финансијски и логистички подржали:
Министарство културе и информисања Републике Србије,
Покрајински секретаријат за културу и информисање АП Војводине,
Град Сомбор,
Oпштина Стари град, Београд,
Градска библиотека „Карло Бијелицки“ Сомбор,
Културни центар Новог Сада,
Бранково коло Сремски Карловци,
Elitte Палић.
М
Колонију су помогле и следеће сомборске установе и предузећа:
Градски музеј, Културни центар „Лаза Костић“, Дом ученика средњих
школа, Мара, Синагога, Паркинг сервис Сомбор, Дида салаш и кафеи:
Des Arts и Café del Sol.
Посебно се захваљујемо госпођи Миљани Зрнић, директорки
Градске библиотеке „Карло Бијелицки“ Сомбор.
Српско књижевно друштво је, заједно са сомборском библиотеком, пре почетка овогодишље Колоније, штампало и двојезични каталог у коме се налазе и комплетан програм, белешке о ауторима и кратки изводи из њихових дела.
10
ORGANIZATION AND REALIZATION OF
THE INTERNATIONAL WRITERS’ COLONY “SOMBOR 2012”
TheTheInternational
Writers’ Colony “Sombor 2012” was supported by:
Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia
The Secretariat for Culture of the Autonomous Province of Vojvodina
The City of Sombor,
The Municipality of Stari grad, Belgrade,
City Library “Karlo Bijelicki” Sombor,
Cultural Centre of Novi Sad,
“Brankovo kolo” Sremski Karlovci,
Elitte Palić
The Colony was also supported by following Sombor’s insitutions and
companies: City Museum, Cultural Centre “Laza Kostić”, the Home of High
School Students, Mara, Synagogue, Parking Service Sombor, Dida’s Farm and
cafés: Des Arts и Café del Sol.
We are especially grateful to Miljana Zrnić, the executive manager of
the City Library „Karlo Bijelicki“ Sombor.
Serbian Literary Society, toghether with Sombor’s library, before the
beginning of this year’s Colony also printed bilingual catalogue with the Colony’s programme, notices about authors and shorts excerpts from their
works.
11
ПРОГРАМ
СОМБОР
10. септембар
20:00 Велика сала Жупаније – Скупштина града Сомбора
Представљање свих учесника Колоније
11. септембар
19:00 Градски музеј Сомбор - Галерија савремене уметности
Представљање учесника Агњешка Жуховска Арент, Мирјана Митровић, Џ. Кејтс, Тонко Мароевић, Нада Душанић
20:00 Café de Sol
М. Видојковић, Алисија Аса
12. септембар
12:00 Велика сала Жупаније – Скупштина града Сомбора
Поглед у младост & младост погледа
19:00 Галерија Културног центра Лаза Костић
Представљање учесника Алисија Аса, Ивана Димић,
Емил Андреев, Марко Видојковић
21:00 Градски музеј Сомбор - Галерија савремене уметности
ФОРУМ КОЛОНИЈЕ Вечерњи округли сто:
Поглед у сумрак, сумрак погледа
ПАЛИЋ
13. септембар
19:00 Мала гостиона – Елит Палић
Књижевно вече на Палићу
12
СОМБОР
14. септембар
12:00 Гимназија Вељко Петровић
Сусрет писаца и ученика
19:00 Des Arts
Читалачки џем сешн = писци+Jazz Bond
СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ – НОВИ САД
15. септембар
12:00 Карловачка гимназија
Писци Колоније на Бранковом колу
20:00 Културни центар Новог Сада
Књижевно вече
БЕОГРАД
16. септембар
20:00 Српско књижевно друштво – Француска 7, Београд
Свечано представљање учесника Колоније
13
PROGRAMME
SOMBOR
September 10th
20:00 County Grand Hall–Sombor City Hall
The introduction of all the Colony participants
September 11th
19:00 Sombor City Museum –The Gallery of Contemporary Art
The introduction of participants Agnješka Žuhovska Arent, MirjanaMitrović, J. Kates, Tonko Maroević, Nada Dušanić
20:00 Café de Sol
M. Vidojković, Alicia Aza
September 12th
12:00 County Grand Hall – Sombor City Hall
A Look at Youth & The Youth of a Look
19:00 The Gallery of Laza Kostić Cultural Centre
Introducing participants Alicia Aza, Ivana Dimić, Emil Andreev,
Marko Vidojković
21:00 Sombor City Museum –The Gallery of Contemporary Art
THE COLLONY FORUM Evening round table:
A Look at Dusk, the Dusk of a Look
PALIĆ
September 13th
19:00 The Little Inn – Elitte Palić
The literary evening at Palić
14
SOMBOR
September 14th
12:00 Grammar school Veljko Petrović
The gathering of writers and students
19:00 Des Art
The readers jam session = writers + Jazz Bond
SREMSKI KARLOVCI – NOVI SAD
September 15th
12:00 The Sremski Karlovci Grammar school
Colony writers at Brankovo kolo manifestation
20:00 Novi Sad Cultural Centre
The literary evening
BELGRADE
September 16th
20:00 Serbian Literary Society – Francuska street 7, Belgrade
Ceremonial introduction of the Colony participants
15
ПОЗИЈА И ПРОЗА
POETRY AND FICTION
УЧЕСНИКА
КОЛОНИЈЕ
BY COLONY
PARTICIPIANS
ТОНКО МАРОЕВИЋ (Сплит, 1941) је песник, књижевни и ликовни критичар,
есејист и преводилац.
Објавио је збирке песама Примјери (1965), Слијепо око (1969), Мотив Геновеве (1986), Траг рога не без врага (1987), Сонетна струка (1992), Black and Light
(1995), Посветољубиво (2004), Дрвље и камење (2009); збрике есеја Поље могућег (1969.), Дике тер хваљења (1986), Зрцало адријанско (1989), Похвала покуди (1992), Клик (2000), Боргесов читатељ (2005), те антологију савремене
хрватске поезије, Ускличници (1996). Такође је аутор низа монографија о модерним и савременим хрватским уметницима, као и бројних песничких превода, највише с романских језика.
Редован је члан ХАЗУ, Хрватске академије знаности и умјетности.
ТОНКО МАРОЕВИЋ (Х
)
(C
)TONKO MAROEVIC
РВАТСКА
ROATIA
TONKO MAROEVIC (Split, 1941) is a poet, a literary and art critic, essayist and
translator.
He has published the following books of poetry: Examples (1965), Blind Eye
(1969), Motive of Genoveve (1986), Trace of horn not without the devil (1987), Sonnet Wreath (1992), Black and Light (1995), Dedicational (2004), A Hue and Cry
(2009). He has published collections of essays: Field of possible (1969), Worth of
praising (1986), Adriatic Mirror (1989), Praise to Reproach (1992), Click (2000), The
Borges Reader (2005). He compiled an anthology of contemporary Croatian poetry Exclamation Marks (1996). He is the author of many monographs on modern
and contemporary Croatian artists and numerous poetry translations, mostly
from Roman languages.
Tonko Maroevic is a regular member of CASA, Croatian Academy of Sciences and
Arts.
ВРАТА
1.
Толико се говори о плаветнилу да се редовито заборавља онај мали пламичак што га с једне стране подржава и онај тамни зрачак гдје се
наматају преостале нити. Осим тога, најчешће се не зна да су по запуштеним мјестима сви они мјехови којима тек дугује праву дубину гласа,
поподневну расутост. (Али ни по њима не може, чини се, како треба зацијелити.)
Споменуто плаветнило још је и жмарак на који се капци отварају
и ријеч што врло уска искуства затвара; сав лепет по мјери убрзаног крвотока. Чувајући, макар и не сасвим успјешно, да нам свијетлим перима не побјегне, нека неспретна сестра увијек ће га на прагу заустављати.
2.
Приближава се брежуљак погледу али ниједном неће се додирнути. Зрак трепери у тамној кутији, на дохват прста. Најљепше је кад вјетрови чују да се на њих не обазиреш.
А кад заборавиш показат ће се прави размаци; брежуљак погледу
јављат ће се истим хладним... Рецимо и то да испружена рука није много помогла.
Док ткива објешена негдје међу гредама. Суши се свака жеља;
стална шкрипа и све рјеђе куцање. Мекане сјене плету чврсту пређу,
вратила се зима. Ето ти твоје јесени.
20
МАЛА ВРАТА
Отварам врата. Мала, како рекох, врата. Већ отварана врата шкрипљу неподмазаним шаркама. Тијело сјене угиба се мојем тварнијем кораку.
Тварнијем? Иза врата су пљесниве даске, сухе траве, мачје длаке.
Иза врата су голубља пера, огледало правде, божје чизме. Иза врата је
душа вјетра.
Стога и мој корак неодлучно пипа: би и не би. Знам ја како се он
плаши свега што је празнина посветила.
Али снажнији запух чини да одлучније повучем. Ушао сам: више
се не могу вратити.
ТРАГ РОГА, НЕ БЕЗ ВРАГА
Незнатна је, доиста, пажња што је
водичи поклањају 'вражјем ступу'
на тргу Sant'Ambrogio
CORRIERE DELA SERA, Милано, 15. II. 81.
Пролазећи улицу с мислима на готовс,
пустивши тијелу на вољу, како се каже,
ситним ногописом испуњах цртовље зебре
без икаквих мисли на невољу, кад ли
на истом мјесту и коњи и копита;
добар почетак, о роговима ни ријечи
а нити огреботине: под шасијом Фебовом
врцнуле би варнице, штрцнула текућина
те обиљежила путању и срца и мозга,
наоко, на прљавом кадру с уписаним
квадратима, а опипљиво а слузаво, али
у истом тренутку на мјесту не баш злочина
возач је био на мјесту, најприје прибран
да склони четверопрег, поведе мало устрану
митско чудовиште, ако вани тако изгледа
и затим, испустив водице из руку,
21
препусти се, куд ли прије, сањарењу
на мјесту вољно.
Мој је језик црвен, а твој је бијел и смежуран.
Ја сам својега преобукао у баршун,
натакнуо му стожасти туљац до коријена,
па могу говорити што ми падне на памет,
све док не склизне навлака. Ти си влажнији,
гипкији, бржи, премда нагрижена здравља.
Ах, ријечи ми се не само подгријавају
на нутарњој и вањској ватри већ и суше
те отпадају под теретом сумње –
– неосноване, ваљда – на зрелост, која би била
све. Пламен лиже, лиже својим језичцима,
увлачи се међу бразде, међу чвориће и брадавице
језикова ткива. Да су одрвењели
планули би одмах, али као да су се стисли,
скаменили у својој тварности од папира,
налијепљеног у слојевима, и набијених крпа.
Чекам једино да пукне, да се расцијепи по пола
с два витка шиљка, сваки у свом смјеру,
без заједничке цјевчице, без отворенога цријева.
БОТАНИЧКИ ВРТ
Милану Милишићу, за посљедњи сусрет
Башта је лијена чекала да дођеш
из Америке, да провјериш
назив биљке у пјесми коју си преводио,
да сравниш изворник са стабљиком.
Вртлару стари, прво си обрађивао
висеће своје терасе у Жупској
на које многи грумен земље донијеше
бесплатно туђе ципеле, сад шупље.
Затим од зрака и од плавети
и зеленила сочног имена,
22
пуњеног дјечјим страхом и надама,
сачинио си бујан врт без доби.
Је ли се трајност притајила врх гране
и колико је анђела на трн стало?
На сасушеном листу кап црнила
покренула је гипке жилице.
И обратно: од згњечених је листова
начињен њежан папир, осјетљив
на свјетлосне титраје да би на њему
и драги Бог се дао портретирати.
Шетајућ вртом прошли смо и раскршће
крашког и алпског биља, тик на домак
самога еденског језика гдје се ствари
требају одазивати својим именом.
Ту је, међутим, кућица од дрвеног бетона,
ту је још натпис о висећим строповима,
што добар је наслов за пријатеља који све гледа одозго,
објешено нитима за звијезде или облаке.
Тражени називи модровољке и ружатице
прекипјеше изван рјечника и приручника,
проширише забран господина Тестеа и Фроста
до тварне преобразе или будне сањарије.
Али дијалог нисмо наставили у Арборетуму
нити на неком зеленом отоку. Спаљен је
савршен перивој, докинут жубор и доток ријечи
и крви, преостаје тек вјечно бералиште.
Вртлару драги, своје си обрађивао
и на твојој баштини, дословно родној груди,
туда те рука неком безименом кретњом
са земљом сравнила, оборила у прах.
Зар да се тјешим да је бразда била уређена,
топла и плодна од доброга ти рада
или, још горе, да је сад добрим натопљена
па ће процвјетат кад отпрхне наталожен пепео?
23
NO HORNS WITHOUT A DEVIL
Guides devote remarkably little time
to the 'devil's column'
on Piazza Sant'Ambrogio
CORRIERE DELIA SERA, Milan 15, 2, 81
Crossing the street, with my thoughts
"to attention", but my body "at ease",
as the phrase goes, I filled the zebra
staves with tiny footscript,
not one "uneasy" thought of mishaps,
when suddenly, horses were on top
of me - a good start, not a word
of horns, no scratches. Sparks had nearly
spurted from under Phoebus' chassis,
squirting liquid nearly traced
heart's and brain's orbit on the dirty
frame inscribed with squares,
slimy and tangible. But the driver
was "on the spot" that very second,
and the scene of a crime that never took place,
concerned first of all to park his coach
and four, to lead that mythical marvel
(if that's how it looks to you) to one side
then, letting the reins slip from his hands
as if nothing untoward had happened,
settled into a daydream, "at ease",
"on the spot", "marking time".
25
My tongue is red. Yours is white and wrinkled.
I have clothed mine in velvet, and drawn
a cone-shaped cylinder over it to the root
so I can say whatever comes into my mind
as long as the sheath stays on. You’re damper,
suppler, faster in spite of your poor health.
Restored to warmth by the inner and outer fire
my words dry up and fall beneath the weight
of ripeness doubted (perhaps for no reason),
ripeness that would be all. Flame, moreover,
licks with its little tongues, and infiltrates
grooves, nodules and warts in the stuff of language.
Were they to turn to wood, then all at once
they’d take light, but instead they seem to have
shrivelled up. Layers of rags compressed and glued
together as paper have turned into stone.
Now all I'm doing is waiting for it to burst,
to fork into two equal, tapering points,
each with its own direction, not a blood
vessel in common, not even an open gut.
26
Џ. КЕЈТС je песник, књижевни преводилац и председник и ко-уредник
Zephyr Press-а, непрофитне издавачке куће која се фокусира на преводе савремених остварења из Русије, Источне Европе и Азије. Додељена му је Стипендија за поезију и, као и Individual Artist стипендија Државног савета за
уметност Новог Хемпшира. Објавио је три брошуре песама: Mappemonde,
Казне и ограничења и Стари завет као и збирку Засад дивљих ружа која излази 2012. Превео је дела Татјане Шчербине, Михаила Ајзенберга, Жан-Пијера Роснија, Регине Деријеве, Алексеја Порвина и Генрика Сапгира. Преводилачки је уредник Савремене руске поезије и уредник књиге У стиску чудних
мисли: руска поезија у новој ери. Такође је ко-преводилац четири књиге латиноамеричке поезије.
Џ. КЕЈТС (САД)
(USA)
J. KATES
J. KATES is a poet, literary translator and the president and co-director of Zephyr
Press, a non-profit press that focuses on contemporary works in translation from
Russia, Eastern Europe and Asia. He received a National Endowment for the Arts
Creative Writing Fellowship in Poetry and a Translation Project Fellowship, as well
as an Individual Artist Fellowship from the New Hampshire State Council on the
Arts. He has published three chapbooks of his own poems: Mappemonde, Metes
and Bounds and The Old Testament and has a full book, The Briar Patch, forthcoming in 2012. He is the translator of the literary work of Tatiana Shcherbina, Mikhail Aizenberg, Jean-Pierre Rosnay, Regina Derieva; Aleksey Porvin; and Genrikh
Sapgir. He is the translation editor of Contemporary Russian Poetry, and the editor
of In the Grip of Strange Thoughts: Russian Poetry in a New Era. He is also the cotranslator of four books of Latin American poetry.
РЕЧИ
по В.С. Рабенчуку
Пишем. Командујем. За истину реч је
животиња – понекад цвет, кажеш, или камен
или звезда? – не, увек звер, и
свако од нас мора да је доведе у ред.
Следим речи кроз њихов смех и њихове сузе.
Швигам бичем и наређујем им: Будите узвишене!
Волите једна другу! Оне реже и иду по црти
и пустоше оброк од стрвине када се појави.
Посматрам их док лете у јатима над главом
тражећи тихе воде. Постављам
вапце да их привучем довољно близу и пуцам.
Након прве, чак је и последња побегла.
Лежим у заседи међу тихим трскама
да би реч прогутала удицу, изронила
као зора и праћакала се без даха у изливници.
Док умире, крљушти сиве; мала уста крваре.
30
УЛОГ
1
Ово је моја територија
Парим се само по њеној ивици
Вребам периферију
уз и низ реку до једног одређеног дрвета
2
Где је средиште?
Никада до сад нисам био дотле
али тиме није мање моје
3
Геодети никада не раде сами
неко држи конац
У ЗАНИМЉИВИМ ВРЕМЕНИМА
Светлани Бодруновој
Статуа је пала и размрскала се на тргу.
Песницима је то задало муке. Без постоља
да га облепе стиховима, живот није био фер.
Могли смо се радовати слободи месец
два, али ослобођење се стањило танко попут
нове бујице љигавих часописа
који нису приказивали ништа до кожу, увек још коже –
где је била крв? Где су биле те јебене кости?
Страна штампа је имала паметнија посла.
Пажња је прешла на патње
песника протераних два континента даље.
О чему смо могли да пишемо? Ту је увек љубав,
наравно, и егзистенцијална стрепња,
и настављање експерименталних нити
31
како би се поново изаткале с новом осветом
у ускрснуће мртвих.
Тако смо и урадили. Сачинили смо авангарду
од својих предака. Подигли смо своје барјаке
као библије да заплашимо хорде
бајањем архаичних почасти.
А сада је генерација искрсла
која не познаваше Јосифа, ни наше године жеђи.
Желимо им добро. Нека они сад буду изабрани
и нека за проклете пронађу риму.
ТРИ НЕДЕЉЕ
за и од Л.Б.
Ветар се променио
након двадесет и два
дана на југоистоку
док су прозорска окна
јечала и лила хладне сузе.
Скидам своје чизме
са пећи где испаравају,
откачињем мајице
и своје дебеле фармерке
са наслона столице
(читав скуп
празног сопства, повешан
около по кухињи
као породица
пренута у лажно свитање
збуњена, полу-обучена,
сркуће црну кафу
и слуша вести
32
о погребу
за који се треба побринути)
и излазим ноћу
да без помоћи
маште
именујем старе звезде
и њихове нове позадине.
ЖЕНА СА ВИСОРАВНИ
Земља кључа овде, али споро –
не као вода у мом лонцу
гулећи кувано пиле на кост
и супу, одвојиве
идентитете. Потребно је,
кажу, девет година или више
да се човек ишчвари
у чорбу, и онда се његов скелет
може вадити и бацити.
Сад, мој муж
би пипнуо земљу сваког пролећа
и кушао да ли је добра за сађење,
знајући шта јој треба
док јој не затреба он.
С енглеског превео Бојан Васић
33
STAKES
1
This is my territory
I mate only on the edge of it
I prowl the perimeter
up to the river and down to one certain tree
2
Where is the center?
I have never been in so far
but it is no less mine
3
Surveyors never work alone:
somebody holds the line
IN INTERESTING TIMES
for Svetlana Bodrunova
The statue fell and shattered in the square.
Poets had trouble with that. Lacking a plinth
to plaster verses on, life wasn’t fair.
We could rejoice in freedom for a month
or two, but liberation wore as thin
as the new flood of sleazy magazines
that showed nothing but skin, always more skin –
35
where was the blood? Where were the fucking bones?
The foreign press had other fish to fry.
Attention shifted to the sufferings of
poets proscribed two continents away.
What could we write about? There’s always love,
of course, and existential angst,
and picking up experimental threads
to be rewoven with a novel vengeance
into a resurrection of the dead.
And so we did. We made an avant-garde
out of our ancestors. We raised our banners
like bibles to intimidate the horde
with incantations of archaic honors.
And now a generation has arisen
that knew not Joseph, nor our years of thirst.
We wish them well. Let them be the chosen
for a change, and find a rhyme for cursed.
THREE WEEKS
to and from L. B.
The wind has shifted
after twenty-two
days in the southeast
while the window-panes
groaned and wept cold tears.
I take my boots off
the stove where they steam,
unhook my t-shirts
and my heavy jeans
from the ladderbacks
36
(a whole gathering
of empty self, hung
around the kitchen
like a family
awake at false dawn
distracted, half-dressed,
perking black coffee
and hearing the news
of a funeral
to be arranged for)
and walk out at night
without the help of '
imagination
to name the old stars
in their new settings.
WOMAN OF THE HIGH PLAINS
The ground boils here, but slowly —
not like the water in my pot
stripping a cooked chicken to bone
and soup, separable
identities. It takes,
they say, nine years or more
for a man to render down
to broth, and then his skeleton
can be picked out and thrown away.
My husband, now,
would pinch the soil each spring
and taste it for the planting,
knowing what it needed
until it needed him.
37
WORDS
after V. S. Rabenchuk
I write. I command. The word is an animal
to the truth – sometimes a flower or stone
or star, you say? – no, always a beast, and one
it's up to each of us to bring to heel.
I track words through their laughter and their tears.
I crack my whip and order them: Be divine!
Love one another! They snarl and pace the line
and ravage a carrion meal when it appears.
I watch them fly in chevrons overhead
looking for quiet waters. I set out
decoys to bring them close enough to shoot.
After the first, even the last has fled.
I lie in wait among the quiet reeds
for a word to swallow the hook, come flashing up
like sunrise and flap gasping in the scupper.
Dying, the scales turn gray; a small mouth bleeds.
38
ЕМИЛ АНДРЕЕВ (Лом, 1956) је слободни уметник. Приповедач, романсијер,
драмски писац. Објавио збирке кратких прича: Приче из Лома (1996), Острво пијанаца (1999); романе: Позна сецесија (1998), Стаклена река (2004), Жабино проклетство (2006), Луди Лука (2010); драме: Убити премијера (2002),
Ловци на благо (2004), Џ-ов Магични чамац.
Добитник награда: Helikon National, ВИЦК„Роман године“, Награда читалаца.
По роману Стаклена река, снимљен је филм у продукцији Буграске државне
телевизије и филмског студија „Време“.
ЕМИЛ АНДРЕЕВ (Б
УГАРСКА)
(BULGARIA)
EMIL ANDREEV
EMIL ANDREEV (Lom, 1956) writes short stories, novels and plays. He published
collections of short stories: Lom Stories (1996), The Drunkards’ Island (1999); novels: Late Art Nouveau (1998), The Glass River (2004), The Curse of the Frog (2006),
Crazy Luke (2010); plays: To Kill a Prime Minister (2002), The Treasure Hunters (2004),
J.’s Magical Boat (2007).
Winner of the Helikon National Award, VICK Award “Novel of the Year, Readers’
Award.
His novel The Glass River was filmed as a feature film in 2010 by the Bulgarian National television and the Film Studio “Vreme”.
РИБИЦА
Ми смо само следеће по реду рибе
у Божјим водама љубави.
оново је требало да пише о неостварљивој љубави. Већ му се било
смучило, али тако су поручили. Издавач је рекао: „Дај нешто роП
мантично и тугаљиво, некакву отиману и немогућу љубав!“ Часопис је
био женски, а жене, је л’ те, падају на сентименталне приче. Обећали су
му добре паре. Е па, рече себи, још једна прича о љубави – узвраћеној
или не – није на одмет.
Није много пребирао по сећањима – из њих је одмах испливала
његова последња и најлепша веза, која се окончала болно по обоје. Да,
њу је хтео да опише: како су се волели до лудила, како су се растајали дуго, уз осмехе, макар и да им се плакало, како обоје нису то желели, али
разум им је говорио да напокон треба да ставе тачку... Да, нема мучнијег од љубави која изазива вртоглавицу и која нема будућност – кидише
не обазирући се ни на шта, увлачи те у свој бескрајни лавиринт и нема
изласка. А тада су били дужни да не улазе све дубље у њега, да се што брже засите и побегну једно од другог, да не би повређивали људе са којима су живели и које су волели. Обоје су се надали да ће им време помоћи – тако што ће их полако удаљити, или им стишати страсти...
Ганутљива прича, тужна, о њој ће писати: осам хиљада карактера
– до сутра ће бити готов. Нашао је и наслов – „Крадљивци“ – и сео за
компјутер. Али тек што је почео да „набацује“ слике, узимајући најлепше црте прототипа, зазвони му телефон. Туњо, неуморни новинар Трифон Туњо Петров са дугом масном косом, чупавим грудима и грленим
гласом: „Испред улаза смо. Сиђи да ти дамо мало рибе!“
Туњо није био сам, већ са Коцетом – поштеним човеком са обавезним благим осмехом на лицу, који ем што је био страствени рибар био
је и страствени технички уредник, безброј пута задремао би над макетама страница.
42
„Узми!“ – и Туњо ми даде најлонску кесу. „Чисти, пржи и једи!“
Није их понудио да уђу, али је узео кесу са рибом, коју је уловио
пре свега Коце, у неком језерцету поред Црвеног брега. Договорили су
се да се виде преко недеље – хтели су да га воде у једну нову пријатну и
јефтину кафаницу, где се и даље пуши – па се растали.
Риба је била ситна – углавном кесега и црвенперка, потпуно свежа, али, хвала богу, не више од једног килограма. Није му се чистило
баш сад, кад је требало да пише, зато је исуо рибу у судоперу и вратио
се компјутеру.
Одлучио је да започне описом јунакиње – биће стасита, дугачких
ногу и разнобојних очију, као жена у коју је био заљубљен, као што је
сам говорио – до смрти, са нежном кожом, чудесно белим зубима и блиставим осмехом. Имала је мале, благо шиљате уши које су је чиниле још
заноснијом и чаробнијом, али их је стидљиво крила испод дуге кестењасте косе; и није му успело да је убеди да то не треба да ради. Само би је,
док су се љубили, молио да веже косу у реп, да би је страствено љубио у
врат и те њене мале уши. Ужасно су га узбуђивале! Успомена на чаробни секс са њом осушила му је грло, а прва реченица о њеном изгледу изгубила се у наједном успламтелим тренуцима среће иза сад већ затворених очију.
Тупо лупкање о металне стране судопере врати га из заноса. Бесно
устаде и оде да види шта се дешава. Једна риба поскакивала је у последњим тренуцима живота. Била је то најобичнија бабушка или таранка,
како су је звали у његовом крају. Знао је да је бабушка веома издржљива и нису је случајно звали „мелез“ у свету пецароша. Осмехну се на ово
поређење и загледа у сада утихнуло телашце, не веће од дечјег длана.
Уста и шкрге рибице отварала су се жедно, тражећи више кисеоника, а
око јој је било наизглед безизражајно, али ипак некако тужно, и њему се
учини да се фокусирало на њега.
Дохвати велику стаклену зделу са полице, напуни је водом и стави у њу бабушку. Она се брзо опорави и направи неколико кругова у суду. Испрва је пливала нервозно, али касније се смирила и остадла у средини. Почела је равномерно да дише.
Док се она смиривала, он кроз прсте претури осталу рибу, да види
има ли још које жива. Друге црвенперке и кесеге биле су мртве, а ово је
очигледно била једина бабушка међу њима. Није се имало куд – требало је очистити рибу.
Чим је завршио, за сваки случај је пребацио бабушку у теглу од
три литра, да не би искочила кроз широки отвор зделе, сместио је на сто
до лаптопа и загледао се у уплашену рибицу, која се нервозно прилагођавала новом станишту.
43
Мало касније бабушка стаде наспрам њега и он угледа равномерно кретање њених уста. Била су изражајна и по нечему су га подсећала
на њене страствене усне које је обожавао да љуби. И док је погледом
проницао у бабушкицу, одједном се сети да је, некавом иронијом судбине, и његова вољена, са којом му није било писано да подели живот за
сва времена и једног дана издахне у њеном наручју, као што јој је много
пута говорио, да је и она била риба у хороскопу.
Прочитао је негде, због ње, да је жене рибе тешко разумети. Разлог
је у томе што оне живе у неком свом свету, који саме измишљају и стварају и који за њих није ништа мање реалан од окружујуће стварности. У
тренутку кад их реалност почне притискати негативним емоцијама оне
напросто зароне у вир сопствене фантазије, скривају се ту и сваки покушај да их извадиш из тог „скровишта“ испада невероватно тежак.
То га је збуњивало. Али истовремено и терало да је воли још више. Чинило му се да, као и стварна риба, она лута између радосног узбуђења и дубоке депресије, а он није разумевао да су то била само безначајна колебања у расположењу. Била је склона да слуша једино сопствене импулсе и жеље, због којих је он патио и што се показало као истински разлог за њихов раскид. Хороскоп – може ли се њиме уопште описати и разумети тако много људи!
Рибица се баш распливала. Овај пут, мирније и лепше, као да му
показује да је више није страх. Крљушти су јој на светлости златасто одблескивале. Цела је некако засијала и он поче да мисли да је та најобичнија бабушка на свој начин врло лепа. Да није то његова златна рибица?
Није ли то јединствен знак судбине? Да неће да му се захвали што ју је
спасио и да му испуни бар једну жељу? Осетио је потребу да поприча са
њом, али се брзо насмеја тој својој глупости. Доста му је било и знакова
и симбола. Једино што је сада желео било је да напише пристојну причу за часопис који му је обећао добре паре.
Баталио је рибу и по трећи пут сео за компјутер. Јунакиња, она
стварна, заљубљена, није се претварала у књижевну јунакињу. Сечање
на њу, на њихову љубав, било је прејако да би написао било шта. Било
је исцрпљујуће, чак некако увредљиво и неподношљиво да се враћа у
прошлост која је била толико лепа и истовремено тужна. Никад себи
неће опростити што ју је изгубио и ако је требало нешто да затражи од
„златне“ рибице из тегле то би било баш то – да се врати за сва времена
својој љубави, да почне са њом да живи у неком новом свету и једног дана стварно издахне у њеном наручју.
Поново је погледао у бабушку. Чиме му може помоћи ова јадна
рибица спасена захваљујући својој издржљивој природи, као да је била
44
дете које је сазнало да је усвојено и рано схватило да ће у животу све зависити само од њега. Она је просто имала среће са њим – и Туњо и Коце би јој полуживој извадили црева, не оклевајући ни часа. Држаће је
неки дан у тегли, а касније, згодном приликом, однеће је до неког мочварног краја Софије и пустити да живи. Шта би више могао да учини?
Тако је поступио и са женом коју је волео – оставио ју је слободну,
да сама направи избор. Она је изабрала сигурност, одбацила срце и уз
ионако присутну жртвеноост није пожелела да разуме себе до краја. Зато су дуго времена били крадљивци љубави, лутали, без храбрости да
разруше трому досаду свог бића.
Ухватио је себе како не скида поглед са рибице, полако схватајући
да ће једва написати поручену причу о неостварљивој љубави. Па шта,
рече себи, и без њега ће се снаћи домаћа књижевност. Штета за паре,
али... Више је волео да погледом прозире примамљиво тело рибице, коју је све више и више видео као своју некадашњу вољену.
И тад му паде на памет да је потражи још сутра и однесе јој малу
бабушку на поклон. Идеја му се одмах учини глупом. Она ће се насмејати, примиће то као његов следећи хир, као жељу да буду једно у другом
и да се љубе до несвести. Не, све се завршило – не само неостварљива,
била је то и њихова безнадежна љубав. Па, ипак...
Уздахнуо је, куцнуо прстом по тегли и прошапутао: „Ти си само
једна случајна рибица и ничег субдоносног нема у твојим безизражајним очима!“
Осетио се беспомоћно и врло уморно. Кренуо је у спаваћу собу, да
прилегне. За сваки случај понео је лаптоп – у глави би ипак могло нешто и да се роди док одмара. Поколебао се на трен да ли да узме и теглу, али је одустао. Риба ће га деконцентрисати и угасиће се и оно мало
наде да ће моћи да напише бар једну реченицу.
Баци се на кревет и затвори очи. Под капцима су му испливавали
златни кругови, који се се полако слили у мрљу. Тренутак касније мрља
је добила облик рибице и весело кренула кроз главу. Није било спаса!
Предаде се и препусти слици без размишљања о било чему другом.
И ево, мала златна бабушка почиње невероватно да нараста, да
постаје толико крупна, да он већ може целим својим растом да се огледа у њеном огромном оку. Види свој одраз у њеној гигантској зеници
заједно са одразом своје вољене, која га грли и нежно ставља главу на
његово раме. Потуно су голи, насмејани и срећни. Она је везала косу у
реп. Лица им сијају, огрејани заслепљујућом крљушти рибе, која се изврће на страну и они се пењу на њу. Тренутак касније риба скаче у тамноплаву воду мора без обала. Зајахали свог златног Левијатана, двоје
45
заљубљених лете на таласима. Риба сече површину воде, капи им заливају тела, они се смеју и вичу од луде радости. Тако пролазе свим морима света. На крају, риба их оставља на обали једног чудног залива, где
се налази мала кућа са верандом, око које се јуре деца – њихова деца, зачета и рођена на таласима. Њих двоје трче ка њима, вичу, весело машу
рукама и ускоро се дечица окупљају око њих. Риба радосно удара репом, осмехује чулним усницама и урања у дубину светског океана.
Пробудио га је звук сломљеног стакла. Брзо устаде из кревета, погледа ка прозору – било је цело. Шта се десило, одакле тај звук? Устаде
и оде до кухиње. Прво је видео мокар сто и воду, која се сливала са њега, касније – комаде сломљене тегле на све стране, а на крају са ужасом
примети сломљени прозор. Запањи се – рупа на стаклу није била већа
од дечјег длана! Осврну се – од златне бабушке-таранке није било ни
трага ни гласа.
Осетио је како га облива хладан зној. Шта, забога! Није имао време да доврши мисао – звонило је на улазним вратима. Само не Туњо и
Коцето! Прогласили би га лудим кад би им испричао сан.
Отворио је врата...
„Ово није истина!“ – само то је успео да каже.
Пред њим је стајала Она. Била је лепша него икад. Погледа је очима шире отвореним и од очију гигантске рибе из његовог сна. Гледао је
и није веровао. Толико је био избезумљен да није успео да забележи ни
малу златну крљушт залепљену испод њеног десног ока.
Током недеље Туњо, Коце и он отишли су у хваљену нову кафану.
Напили су се! Мало пре него што га је водка потуно ухватила, одлучно
је рекао да више никада неће писати о немогућој љубави.
С бугарског превео Велимир Костов
46
Рибката
Ние сме поредните рибета, в Божите води на любовта
тново трябваше да пише за невъзможна любов. Писнало му беше,
но така му бяха поръчали. Издателят му каза: „Дай нещо романтично и тъжничко, някаква крадена и безнадеждна любов!” Списанието
било женско, а жените, нали, си падали по такива сантиментални истории. Обещаха му добри пари. Е, рече си, още един разказ за любовта –
споделена или не – няма да е излишен.
Не се рови дълго в преживяванията си – оттам веднага изригна
последната му и най-красива връзка, завършила болезнено и за двамата. Да, нея щеше да опише: как се обичаха до полуда, как се разделяха
дълго и със смях, макар да им се плачеше, как и двамата не го искаха, но
разумът им повеляваше, че най-после трябва да сложат край... Да, няма
по-мъчително нещо от шеметната любов без бъдеще – тя те връхлита,
без да се съобразява с нищо, натиква те в своя безкраен лабиринт и няма излизане. А тогава те бяха длъжни да не попадат в него, да се наситят по-бързо и да бягат един от друг, за да не нараняват хората, с които
живееха и обичаха. И двамата скришом се надяваха, че времето ще им
помогне – било бавно да ги отчужди, било поне да банализира копнежите им...
Затрогваща история, тъжна, за нея щеше да пише: осем хиляди
знака – до утре щеше да е готов. Измисли и заглавие – Крадците – и
седна пред компютъра. Но тъкмо започна да „вае” образите, взимайки
най-хубавите черти от прототипите, телефонът му звънна. Беше Туньо, неуморният журналист Трифон-Туньо Петров с дълга мазна коса,
рунтави гърди и гърлен глас: „Пред входа сме. Слез да ти дадем малко
риба!”
Туньо не беше сам, а с Коцето – мъж почтен и с неизменна блага
усмивка, който освен запален рибар бе и страстен вестникоправец, задрямвал десетки пъти пред макетите на страниците.
О
48
– Вземи! – и Туньо му подаде найлпнов плик. – Чисти, пържи
и яж!
Не ги покани в къщи, но взе торбичката с риба, уловена – предимо от Коцето – в някакъв водоем край Червен бряг. Разбраха се да се
видят след седмица – щели да го водят в ново уютно и евтино кръчме,
където все още се пуши – и се разделиха.
Рибата бе дребна – предимо платика и бабушка, съвсем прясна,
но, слава богу, не повече от кило. Не му се чистеше тъкмо сега, когато
трябваше да пише, затова изсипа рибетата в мивката и се върна пред
компютъра.
Реши да започне с описанието на героинята – щеше да е стройна,
с дълги крака и пъстри очи, като жената, в която се бе влюбил, както
сам обичаше да й казва – до смърт, с нежна кожа, чудни бели зъби и сияеща усмивка. Имаше леко щръкнали ушенца, които я правеха още поомайна и чаровна, но които тя стеснително криеше с дългата си кестенява коса; така и не успя да я убеди, че не бива да го прави. Само когато се любеха, той я молеше да връзва косата си с ластиче, за да я целува
безспирно по гушката и ушичките. Ужасно го възбуждаха! Споменът за
вълшебния секс с нея пресуши устата му, а първото изречение от описанието й се загуби в рукналите мигове щастие зад притворените му вече очи.
Тъпо тупкане в стените на металната мивка го изведе от унеса.
Стана ядосан и отиде да види какво се случва. Една от рибките агонизираше и подскачаше в последните си мигове живот. Беше най-обикновена златиста каракуда или таранка, както я наричаха в неговия край.
Знаеше, че таранката е много издръжлива и не случайно я наричаха
„котката” в рибешкия свят. Засмя се на сравнението и се загледа в притихналото сега телце, не по-голямо от детска длан. Устата и хрилете на
рибката се отваряха жадно за повече кислород, а окото й гледаше безизразно, но някак тъжно, и му се стори, че се е вторачило съдбовно в
него.
Взе голяма стъклена купа от шкафа до него, напълни я с вода и
сложи вътре таранката. Тя бързо се съвзе и направи няколко кръга в
съда. В началото плуваше нервно, но после се успокои и застина в средата. Започна да регулира дишането си.
Докато тя се успокояваше, той прерови останалата риба с пръсти,
за да провери дали няма още някоя жива. Бабушките и платиките бяха
издъхнали, а това явно бе единствената таранка сред тях. Нямаше как –
трябваше да изчисти рибата.
Щом свърши, той предвидливо прехвърли таранката в трилитров
буркан, за да не отскочи тя през широкия отвор на купата, сложи го на
49
масата до лап-топа и се загледа в подплашената рибка, която нервно се
адаптираше в новото си обиталище.
След малко таранчицата застана срещу него и той видя равномерно движещите й се устни. Бяха изразителни и по нещо му напомниха за
нейните чувствени устни, които обожаваше да целува. И както съзерцаваше таранката, изведнъж той се досети, че, по някаква ирония на съдбата, неговата любима, с която така и не му бе писано да свърже завинаги живота си, а един ден дори да издъхне в обятията й, както многократно й го бе заявявал, бе зодия риби.
Беше чел, заради нея, че жените риби обикновено са трудни за
разбиране. Причината бе, че те си живеят в свой собствен свят, който
сами си измислят и създават, и той за тях е не по-малко реален от окръжаващата ги действителност. В момента, в който реалността започваше
да ги натоварва с отрицателни емоции, те просто се гмуркаха в яза на
собствената си фантазия, затваряха се там и всеки опит да бъдат извадени от това „скривалище” се оказваше невероятно труден.
Това го объркваше, но същевременно го караше да я обича още
повече. Струваше му се, че като същинска риба тя се лута между радостната възбуда и дълбоката депресия, без той да разбере, че това бяха само незначителни колебания в настроението й. Тя бе склонна да се вслушва само в собствените си импулси и желания, за което той страдаше,
и което се оказа истинската причина за раздялата им. Зодии – можеш
ли да обобщиш само с тях толкова много хора!
Рибката се раздвижи отново. Този път заплува по-спокойно и
изящно, сякаш му показваше, че вече не я е страх. Люспите и блестяха
на светлината като златни. Цялата някак засия и той започна да проумява, че тази най-обикновена таранка е по своему много красива. Нима, запита се, това не беше неговата златна рибка? Не беше ли това своеобразен знак от съдбата? Дали тя нямаше да му благодари, че я бе спасил и дали нямаше да му изпълни поне едно желание? Изпита особен
порив да я заговори, но бързо се изсмя на наивната си глупост. Писнало му беше и от знаци, и от символи. Единственото нещо, което сега желаеше, бе да напише приличен разказ за списанието, обещало му добри
пари.
Заряза рибката и за трети път седна пред компютъра. Героинята,
неговата възлюбена обаче, не се превръщаше в литературен герой. Споменът за нея, за любовта им, бе твърде силен, за да напише каквото и да
било. Беше мъчително, дори някак дразнещо, да се връща към миналото, което бе толкова красиво и същевременно тъжно. Никога нямаше
да си прости, че я загуби и ако трябваше да иска нещо от „златната”
рибка в буркана, то щеше да е именно това – да се върне завинаги при
50
своята любов, да заживее с нея в някакъв нов свят и един ден наистина
да издъхне в обятията й.
Отново погледна към таранката. С какво можеше да му помогне
тая бедна рибка, спасила се заради издръжливата си природа, сякаш бе
дете, отрано разбрало, че е осиновено и отрано осъзнало, че всичко в
живота му ще зависи единствено от него. Тя просто извади късмет с него – и Туньо, и добродушният Коце дори щяха жива да я изкормят без
да се замислят. Щеше да я подържи няколко дни в буркана, а после, при
удобен случай, щеше да я закара до някое от блатата край София и
щеше да я пусне да си живее. Какво повече можеше да стори за нея?
Така постъпи и с жената, която обичаше – остави я свободна, сама да направи своя избор. Тя предпочете сигурността, седна си на сърцето и с присъщата си жертвеност така и не пожела да разбере себе си
докрай. Затова дълго бяха крадци на любовта си, лутаха се, без да посмеят да разрушат тегавата скука на своето битие.
Улови се, че не сваля очи от рибката и бавно да осъзнава, че едва
ли ще напише поръчания разказ за невъзможната любов. Какво пък,
каза си, и без него щеше да си помине родната литература. Жалко за парите, но... Предпочете да съзерцава изящното тяло на рибката, в която
все повече и повече започваше да вижда своята някогашна любима.
И тогава му хрумна да я потърси още утре и да й занесе малката
таранка като подарък. Идеята обаче веднага му се стори глупава. Тя
щеше да му се изсмее, щеше да приеме това като поредния му поплак
отново да са един в друг и да се любят до премала. Не, всичко вече
свърши – не само невъзможна, но и безнадеждна беше любовта им. И
все пак...
Въздъхна, почука с пръст по буркана и прошепна: „Ти си само една случайна рибка и нищо съдбовно няма в твоите безизразни очи!”
Почувства се безпомощен и много уморен. Тръгна към спалнята
да си легне. За всеки случай взе със себе си лап-топа – главата му все пак
можеше да роди нещо, докато си почива. Поколеба се за миг дали да
вземе и буркана, но се отказа. Рибката само щеше да го разсейва и малкото надежда, че може и да напише поне едно изречение, щеше да се
стопи.
Рухна върху леглото и затвори очи. Под клепачите му изплуваха
златни кръгове, които бавно се сляха в петно. След миг то доби формата на рибката и весело се понесе из мозъка му. Нямаше спасение! Предаде се и се остави на видението без да мисли за нищо друго.
И ето че малката златиста таранка започва неимоверно да нараства, да става толкова голяма, че той вече може да се огледа в цял ръст
в огромното й око. Вижда отражението си в гигантската зеница заедно
51
с това на своята възлюбена, която го прегръща и нежно обляга глава на
рамото му. Двамата са чисто голи, усмихнати и щастливи. Тя дори е вързала косите си отзад с ластиче. Лицата им сияят, огряти от ослепителните люспи на рибата, която ляга настрани и те я възсядат. Миг след това рибата скача в тъмносините води на безбрежно море. Яхнали своя
златен Левиатан, двамата възлюбени политат над вълните. Рибата пори
повърхността, пръски обливат телата им, те се смеят и крещят от луда
радост. Така обикалят всички морета по света и виждат дори несбъднатите му времена. Накрая рибата ги оставя на брега на чуден залив, където има малка къща с веранда, около която се гонят деца – техните деца, заченати и родени над вълните. Двамата тичат към тях, викат им,
махат им весело и скоро дечицата се скупчват около тях. Рибата радостно плясва с опашка, усмихва се с чувствените си устни и потъва в дълбините на световния океан.
Събуди го звук на счупено стъкло. Рязко се надигна от леглото,
погледна към прозореца – беше здрав. Какво се бе случило, откъде дойде шумът? Стана и отиде в кухята. Първо видя мократа маса и капките вода, които се стичаха от нея, после – парчетата от пръсналия се навсякъде буркан, а накрая с ужас съгледа счупения прозорец. Изуми се –
дупката в стъклото бе не по-голяма от детска длан! Огледа се – от златистата каракуда-таранка нямаше и люспа.
Усети, че го облива студена пот. Какво, за Бога!... Нямаше време
да довърши мисълта си – звънеше се на входната врата. Само не Туньо
и Коцето! Щяха да го вземат за луд, ако им разкажеше за съня си и за
рибката.
Отвори вратата...
– Не е истина! – само това успя да изрече.
Пред него стоеше Тя. Бе по-красива от всякога. Загледа я с очи,
по-широко отворени и от тези на гигантската риба в съня му. Гледаше
и не вярваше. Толкова бе изумен, че не успя да забележи дори малката
златна люспа, залепнала като пайета под дясното й око.
След седмица тримата с Туньо и Коцето наистина отидоха в прехвалената нова кръчма. Напиха се! Малко преди водката съвсем да го
хване, той твърдо отсече, че повече никога няма да пише за невъзможна любов.
52
ИВАНА ДИМИЋ (Београд, 1957). Бави се писањем кратких прича, драма,
драматизација, тв сценарија, превођењем, као и драматуршким радом у београдским позориштима. Живи и ради у Београду. Објавила је збирке крактих прича: Црна зелен (1995), Махорка, мастило и муж (1998), Узимање времена (2001), Има ли кога? (2006), Попис имовине (2009). Изведене су јој ауторске драме: Пред огледалом, Пепељуга, Гоље, Змајовини пангалози и девет
драматизацијa а драма Бели угао је објављена у часопису „Књижевност“.
Преводи драме са енглеског и француског.
ИВАНА ДИМИЋ (С
РБИЈА)
(SERBIA)
IVANA DIMIĆ
IVANA DIMIĆ (Belgrade, 1957). She writes short stories, plays, dramatizations, tv
scripts and works as dramaturg in Belgrade theatres. Works and lives in Belgrade.
She published collections of short stories: Black Greens (1995), Tobacco, Ink, and
a Husband (1998), Taking Time (2001), Is there Anyone (2006), Listing (2009). Her
original plays were staged: In Front of the Mirror, Cinderella, Naked, Mischife Makers as well as nine dramatizations. Play White Angle was published in the literary
magazine “Literature“.
Ivana Dimić also translated several plays from English and French.
НЕИМАРСКЕ МИСЛИ
тановање у скученом простору са мало прозора принудило ме је
својевремено да се позиционирам наспрам бело окречених зидова
да надокнадим недостатак светлости. Бели углови ми, међутим, изазивају компулзивне страхове од смрти, којих могу да се ратосиљам само
тако што ћу гледати кроз прозор у осунчано небо.
После двадесетак година пружила ми се прилика да се преселим и тако се домогнем собе с погледом. Сада седим у полукружној соби са три
овална прозора који је купају у светлости. Аркаде и светлост испуњавају ме
спокојем, срећом и снажним осећањем божанског присуства. Али, прилику да се преселим, нажалост, пружила ми је смрт, па њој морам да захвалим
за уједињење свих расположивих мисли и супротстављених осећања.
С
ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ
ног дана минуће ме сва туга, све одбрамбене мисли и сви страхови..
ног дана свешћу се на своју суштину и моћи ћу да престанем да наЈстоедЈедјим.
Простор ће се раздесити и време ће ме отпустити. Настаће свеопошти склад и потпуни мир. А дотле ћу трпети, јер немам избора. И
трудићу се да се себи свидим, да ме не би после у вечности нервирала
успомена на мој бесмислено непотпун живот.
СТРАХ ОД КЕНОТАФА
рећи, и ствари, и мисли и жеља. Само ми треба још магрешим. Није реч о времену. Смирење ми је потребСвелогаврећумесена.одНе,
56
но, поједностављење и унутрашњи склад. Онда ми више ништа неће недостајати. Тако ћу, претпостављам, тик пред крај живота стећи вештину невидљивог битисања у потпуној слободи. Само да моја смрт не промакне неопажено. Не би ми било право да моји земни остаци, свеједно
услед какве техникалије, остану несахрањени. Глупо би било да не будем нигде кад већ имам резервисано место у породичној гробници, као
и потребан новац за трошкове сахране. У мојој најужој породици постоје примери несахрањених, такав је био мој деда. Али он је био жртва
политичког терора, а ја ћу, у својој претераној тежњи за перфекцијом,
постати жртва сопственог усавршавања. Обрукаћу се пред лицем смрти, и то после толиког труда да постигнем са њом лепе блиске односе,
приде грађене искључиво на моју иницијативу. Смрт ће се чудити: чему
толико уложеног напора, поторшеног дубоког промишљања, ако ће недостајати најелементарнији услови за наш први састанак у вечности.
УСАМЉЕНА ИРУКАНЏИ
руканџи је мала медуза, стала би комотно у људску шаку и потпуно
је провидна. Могла би да прође непримећено, не само у океанским
И
дубинама у којима иначе обитава, него би је било тешко уочити и у овећем лавабоу, колико је незнатна. Али од ње зазире цео живи свет. Не
што би она хтела неком да нанесе зло, Ируканџи није створена ни са каквим намерама, а понајмање разорним. Али, њено постојање је једноставно смртоносно. Све што дотакне она усмрти. Зато се ова медуза
размножава партеногенезом и живи цео свој морски век потпуно сама.
Оног кобног тренутка када се судари са другим живим бићем, она га
убија и истовремено сама гине. Само је смрт у сваком тренутку спремна да, великодушно и без зазора, узме у загрљај малу Ируканџи и избави је од усамљености. Зато легенда вели да се ова медуза рађа заљубљена у смрт.
БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА
тигло ми је писмо пред Божић са прецизним упутствима како да
живим. То ме је веома обрадовало, с обзиром да човек никад није
С
сасвим сигуран шта му је чинити. Будућност је неизвесна и с њом нико
никад није начисто. Сад кад имам упутства, треба само да их пажљиво
57
спроводим, како које дође на ред. И могу, како се то каже, да накривим
капу. Не морам више ни о чему да мислим, имам поуздан ослонац.
Међутим, убрзо после срећног пристигнућа драгоценог послања
дошло је до непредвиђеног наглог обрта. Слова у посланици почела су
да се деформишу у неразумњиве знаке неког давно изгубљеног писма.
Ускоро је цео садржај личио на ћилим из Бухаре и није могао да се дешифрује. У почетку ми се чинило да то и није тако страшно, суштина
упута била ми је свежа у памћењу, човек је у стању да заувек задржи у
сећању све што му је важно. Ко би могао бити толико сметен да заборави своју будућност кад му се она, макар једном, потпуно разоткрила?
Али, како се живот одвијао, подаци су почели да се преклапају, а сећање да ме изневерава. После извесног времена памћење на посланицу ме
је потпуно издало. Пописана будућност се претварала у садашњост, а тај
алхемијски процес би сваки пут поново уништавао стечено знање. На
крају, кад се и моје памћење претворило у безобличну супу и кад ми је
будућност сасвим измакла, почнем да се питам ко ли ми је послао то
срећно писмо? И како ми то све до сад није пало на памет да истражим?
ГОЈИНО БДЕЊЕ
едне ноћи Франсиско де Гоја сањао је љуљашку на губилишту. Ничег
додатног није било у том сну: ни детета да се на љуљшци љуља, ни
стрељачког вода да некога стреља, ни погубљених осуђеника. Али Гоја
се пробудио у паничном страху. Данима је потом патио од несанице. Вероватно се није усудио да приђе кревету од стрепње да ће се неке утваре из тајне залихе времена у следећем сну зањихати на празном губилишту. Онда се, предуго будан, сетио своје мајке која га је подизала са нежношћу без топлине и помислио је да је сва његова потреба за сликањем тужно проистекла из те плодне издаје. Тако је стекао нову захвалност према њој баш у тренутку кад је нашао додатне чврсте разлоге да
је намрзне. Да би одагнао те неприличне мисли узео је да чита Лапласову „Небеску механику“. Тако ће збунити несаницу, помислио је, уразумиће је и најзад укротити. У свету знакова геометрија је језик разума,
али у свету мисли разум је склон да се препусти опсени из које не може
да се избави. Одбацио је књигу и пошто се уплашио да више никада неће заспати, Гоја се окренуо новој стратегији, мислима о Микеланђелу.
Убрзо се у његовом менталном простору појавила Пијета. Сад је могао
да се одмори дивећи се драперијама које су порицале тежину мермера.
Таман кад је напетост попустила и када му се учинило да ће отпочину-
Ј
58
ти, спопао га је ужас. И као да му се у срце увукла нека хипнотичка хладноћа, Гоја је, сличан сомнабулу, послушно сео испред платна и почео да
слика.
Много година касније један теоретичар је рекао да је највиша слобода дата само уметницима који су одбацили митско порекло судбине,
онима који су покорно прихватили неумитности материје и догађаја.
Уколико би га разумео, Гоја би се сигурно сложио са тим проницљивим
објашњењем. Али овако сам и без подршке будућности, славе и потврде, учинио је оно што је једино умео. Насрнуо је на своју несаницу и покушао честито да одговори на изазов. Тако је настала слика са насловом
„Стрељање 3. маја 1808“.
ПРОЛЕЋЕ
ошло је пролеће. То је прилика коју не треба ни по коју цену пропустити. Свеједно што пролеће има склоност да се понавља и да сваке
Д
године поново дође у, мање више, истом облику. Такође треба занемарити и то што човек, што је старији, то му је теже да поднесе климатске
промене. Да не говоримо о томе да онај ко се нагледао многих пролећа,
неће ништа нарочито ново имати да доживи.
Али, ствари не стоје баш сасвим тако. Прво, живот не пружа много прилика да се човек радује, па је неразумно да прескаче оне које му
се без надокнаде нуде. Друго, можда је ово пролеће последње у нечијем
животу, па ће то што је пропустио да му се обрадује, допринети укупној
растужености космоса. И треће, кад се већ толико пута радовао пролећу, што се не би потрудио да се обрадује и овог пута. Од тога ником неће бити горе, а човек ће дати свој мали, али значајан, допринос да се зацели рањени свемир. И можда ће, макар на тренутак, зауставити пут којим човечанство хрли у суноврат.
МИШОЛОВКА
ном приликом Чехов је пред сумрак извадио миша из мишоловке,
нео га, држећи га са два прста за реп, преко целе баште и пустио
Јгаедпре
да одјури низ прашњави путељак. Хтео је одмах да се врати у кућу и
да настави да пише оно у чему га је прекинуло трупкање ухваћеног миша, али је наишао на клупу и одлучио да мало поседи у полутами која
59
убрзано мења облике сенки и објеката. Све је, међутим, нагло потамнело као песак од надошле воде, време се неприметно окаменило и утихнули смирај донео је хук мора из даљине право до баштенске клупе.
Кад тако непомично седи, помислио је Чехов, човек може у дубини своје душе да открије бескрајну звонкост звука, ону која није чујна
ушима, већ надолази из менталног простора детињства и задржава се
кратко у успаваном чулном мишљењу као радостан одјек. Од ове мисли
Чехова је обузела неописива пријатност, време је за њега у том јединственом тренутку изгубило особину рђаве бесконачности и он је склопивши очи почео да се смеши.
Потом га је тргао оштар звук нечијег гласног разговора који се нагло појачавао. Он је отворио очи и видео свој доживљај како нагло нестаје у магленим праменовима. Затим су му у видно поље ушетале две
девојке које су чаврљајући промицале поред ограде. Једна се чак зауставила и вирнула у башту не прекидајући да говори. Учинило јој се да види неког како седи на клупи. Ускоро су девојке замакле и њихови гласови су утихнули.
Мене никад није привлачило оно што ме се не тиче, ја никад нисам био радознао, намргодио се Чехов, дубоко уздахнуо да сузбије плиму љутње, мрзовољно устао са клупе и упутио се безвољно према кућним вратима.
ПРИЧА КОЈА ЈЕ ИМАЛА СЕНКУ
осле извесних догађаја непосредно пред пишчеву смрт почеле су да
круже гласине да је у једној већ написаној причи, уместо узгред скицираног кратковеког пантера, требало да борави изостављени сибирски
тигар. Кад год би се дотична приповетка спомињала или читала по књижевним скуповима, писац би се, наводно, сетио, па би се растужио и вајкао да му ни самом није разумљиво зашто је затајио присуство прекрасног тигра. Како је, међутим, писац био повучен и ћутљив, од свега су
сумњивије гласине да је нешто слично било коме исповедио. Тако је заувек остало неразјашњено о којој конкретној звери се радило, из које
приче је она, ако је то уопште тачно, изостављена, а на питање зашто, више нико озбиљан није ни тражио одговор. Али у чаршији се шушкало.
Писац је, таква се фама ширила, много волео извесног сибирског
тигра, био је везан за њега, обилазио га је редовно, и у годинама тешких
ратних времена, делио је са њим поподневне заласке сунца и осећање
посебног спокојства. Тигар је увек лежао на истом месту, на једном ис-
П
60
пусту у непосредној близини воде. Ретко се померао, а скоро никад се
није оглашавао. Деловало је као да га непосредна стварност сасвим слабо занима. Ни то што је рат беснео у најближем окружењу, ни то што се
налази у кавезу заувек измештен из простране степе, која је била његово природно станиште, није изгледа успело на њега да остави утисак, а
камоли да га скрха. Длака му је била здрава и сјајна, крзно му се пресијавало под одблесцима сунчевих зрака у води. На уморно сивило сужањства карактеристично за све становнике зоолошког врта без разлике, које би временом савладало сваку придошлицу некаквом непролазном болесном плесњивошћу, тигар је остао имун, недотакнут и унутар
сопствене ауре потпуно сабран. Ако би се ко пажљивије загледао у њега, што је писац као осетљивији ретки посматрач и чинио, могао је покадакад изненада и на необјашњив начин да остане савладан дахом непрегледног пространства. Уживање је било налазити се у близини тигра, око њега се ширио осећај слободе и ненарушивог мира. Писац је на
тим, од свих брижљиво скриваним, тајним састанцима са тигром прибирао своје мисли, исцељивао слабости и страхове, челичио своју ћутљиву издржљивост, хранио се надом да ће доћи боља времена. И сваки пут би, вративши се из шетње, настављао да сачињава танане мисли
о знаковима поред пута.
А онда је једног дана, пред сам крај рата, неко позвонио на пишчева врата. Не би он ни у мање смутним временима ником ненајављеном
отворио врата, па се ни овог пута није премишљао. Али кад је мало касније хтео да крене у своју редовну шетњу до зоолошког врта, и са урођеним опрезом претходно погледао кроз шпијунку, непријатно га је тргло оно што је угледао. Пред вратима је стајала једна рашчупана косоока особа, писац је познавао, знао је за њену невољу, знао је и да се ту ништа више није могло учинити. Она је свеједно дошла да тражи помоћ,
ваљда зато што очајници у свом безнађу морају ипак нешто да предузимају. На једва чујан шум с оне стране врата, особа је подигла главу и погледала право у шпијунку. Писац се нагло и бешумно одмакао од улазних врата и крајње узнемиран одустао од намере да изађе. Кад је следећи пут погледао кроз шпијунку, у ходнику није било више никог. Могао
је да се упути, сад би га нарочито утешио тигров монашки мир, али дан
је изгубио свој ритам и писац је одустао од шетње. Следећег дана је искрсла неодложна обавеза баш у поподневним часовима. Онда се неколико дана лечио од прехладе. Затим је неко време било неупутно излазити без преке потребе, јер су се по разним деловима града водиле уличне борбе. Потом је морао да преда рукопис једног говора и да савлада
крај подуже приче која га је својом недовршеношћу нарочито опседала.
А онда је наступио мир и дошла су нова времена.
61
Много година касније писац је поново кренуо у своје тихе поподневне шетње и кад је једном скоро случајно, као да му се омакло, навратио до зоолошког врта, тигра више није било. Природно би било
претпоставити да је угинуо. Није писац ни очекивао да ће га заиста видети, само му је место повратило успомену на осећање складног спокоја које је, сад му је то било јасно, неповратно ишчилело. Те ноћи је писац први пут сањао како устаје из фотеље, долази до улазних врата, посеже руком за кваку кад се одједном зачује резак звук звона, тргне га и
пробуди. Од тада му се често понављао исти сан и увек се прекидао пошто се звоно огласи.
Пред сам крај живота писац је једног јутра обавестио жену која му
је четвртком чистила кућу како је необично срећан, јер ће сад моћи да
поправи причу. Ноћас му се употпунио сан, све му се разјаснило, најзад
је слободан. Жена није ништа разумела, али је уредно, од речи до речи,
пренела пишчевој секретарици оно што јој је потом казао.
Он се, рекао је, тихо пришуњао и провирио кроз шпијунку. Пред
вратима су стајали косоока особа и тигар. На шум померања шпијунке,
тигар је загњурио главу у њен стомак, особа се сагла, помиловала га,
скинула му поводац од обичног канапа и не осврћући се нестала на завијутку степеништа. Тигар је онда подигао ту своју величанствену црнозлатну главу и погледао право у мали отвор очима из чијих зеница је
вирио бездан. Писца је савладала недоживљена радост и широм је отворио улазна врата. Тигар му је скочио у загрљај и пред њим се у тај мах
распукло несагледиво лучно пространство. Са храста покривеног снегом на рубу шуме процветала је на његове очи једна шишарка, а на ободу видљивости, тамо најдаље докле је досезао поглед, почело је, лагано
али недвосмислено, да се назире како изниче венац беле поларне светлости.
62
BUILDERS THOUGHTS
iving in a cramped space with few windows forced me at one time to position myself against the white painted walls to compensate the lack of
light. The white angles however evoke compulsive fears of death in me which
I can throw of by looking through the window at the sunny sky.
Some twenty years after I had the opportunity to move and thus get a
room with the view. I am now sitting in a semi-circle room bathed in light by
the three oval windows. The arcades and the light are filling me with tranquility, happiness and a strong feeling of divine presence. Unfortunately, the opportunity to move was given to me by death, so I have to be grateful to it for
the unification of all available thoughts and opposing feelings.
L
FROM HERE TO ETERNITY
ne day all my sadness, all my shielding thoughts and all fears will vanish... One day I’ll be brought down to my essence and I’ll be able to stop
O
intending. The space will be disjointed and the time will release me. There
will be a universal harmony and peace. But until then I’ll put up with it because I don’t have a choice. And I’ll try to like myself, so as not to have any
memory of my senselessly incomplete life to annoy me later in eternity.
LONELY IRUKANDJI
rukandji is a small jellyfish, it could easily fit in human hand and it is completely transparent. It could go unnoticed not only in the ocean depths
where it usually dwells but also it would be difficult to spot even in the big-
I
64
ger water sink because it is that minute. But the entire living world shies away
from her. Not because she would do any harm to someone, Irukandji was not
made with any intentions, least of all the destructive ones. But her existence
is simply deadly. Everything she touches she kills. That’s the reason this jellyfish reproduces by the parthenogenesis and she lives all alone all her sea life.
At that fatal moment when she crashes with the other living creature she kills
it and at the same time she herself dies. Only the death is ready at any time
to embrace little Irukandji with generosity and without shying away save her
from loneliness. That’s why the legend says that this jellyfish comes to life fallen in love with death.
Translated by Ivana Milankov
65
МИРЈАНА МИТРОВИЋ (Пожаревац, 1961). Приповедач, романсијер и песник. Живи у Београду. Ради као новинар. Објавила је романе: Аутопортрет са Миленом (1990), Емилија Лета (2006) и Месечари из Маргума (2009)
те збирку прича Свето стадо (1999).
Приче из збирке Свет стадо су уврштене у више антологија.
Добила је награду Културно-просветне заједнице Србије и награду Бранко
Ћопић.
МИРЈАНА МИТРОВИЋ (С
)
(S
)MIRJANA MITROVIĆ
РБИЈА
ERBIA
MIRJANA MITROVIĆ (Požarevac, 1961). She writes short stories, novels and poems, works as a journalist and lives in Belgrade. Mirjana Mitrović has published
several novels: Selfportrait with Milena (1990), Emilia Leta (2006), Sleepwalkers
from Margum (2009) and a collection of short stories: Holy Flock (1999).
Stories from the Holy Flock were included in several antologies
She receved an award by the Community for Culture and Education of Serbia and
Branko Ćopić Prize.
АРИСТОТЕЛ И ЖЕНСКО ПИСМО
1.
Да се држим Аристотела? Па држим се! Увек се треба држати Аристотела. Не почињати ма чим. Извини, али ова девојчица је важна. Због
немира. Немир није ма шта. Немир, ништа сем чврстог уверења да се
нешто ипак мора догодити.
2.
Са обе стране пута, од последњих кућа до мола уз који мирују два теретна и један рибарски брод, суше се на сунцу цигле, поређане по плеви
уредно као легије. Од кад је Александар освојио свет, сви граде од црвене
опеке, само се код нас у Драпенауму куће још зидају од пресних цигала,
којима за три недеље сушења земљана боја тек за честицу посветли. Овако мисли девојчица, поносна на своје знање. Није више мала, и љути је оно
што посматра. Кућа у којој живи, као и остале у низу, љуспа се и криви.
Девојчица набира маслинасту кожу носа јер смрди одводни јарак на чијој
ивици стоји. Није више мала, али зна да још није довољно велика.
Једном је већ испробала. Отрчала је до усидрене лађе и молила морнаре да је поведу. Куда? Било куда. Немир је и сад уредно напушта и
враћа се, као клатно, али девојчица се одупире. Јежи је сећање на смех
бахатих морнара. Понижење свирепо гаси радост до последње искре, до
саме способности да се човек радује.
Буп! Клатно поново удара у стомак. Поподне је вруће тесто, сви
спавају после ручка, како само могу, кад њу табани овако сврбе. Читала
си Одисеју, је ли тако? Читала си, знаш шта је зов сирена. Девојчица се
свађа са собом, као са некаквом строгом мамом. Е па, затисни уши. Али
знање не може да умири млад немир. Девојчица то још не зна, и тешко
трпи овако супротстављене гласове. Чује их јасно, а опет не разуме како је могуће да је сав тај колоплет цео њен. Мешкољи се да одагна немоћ, немоћ је као глад – празнина која боли.
68
Одбацује се обема ногама и из места прескаче јарак за канализацију. На другој обали јарка опет трупне, окрене се око своје осе и
другим скоком врати се тамо одакле је кренула. Била је чигра, заварала је своје границе за часак, а часак није мало. Дубок удах, због
скока, појача смрад из јарка и она се поново намршти. У малим местима јаркови су отворени. У Никомедији, улице су поплочане, и о
истој смрдљивој водурини може се знати само по металним решеткама сливника. А Никомедија је близу, зидине и храмови виде се и
кад није ведро.
Отпутоваћу, мисли девојчица. Једнога дана. Заувек. Ускоро.
Девојчица не зна шта значи „ускоро“. Време је слана морска вода,
пружа се свуда наоколо и у недоглед, док она рони.
Да изрони, да отпутује, то није жеља. Не жели она да оде, као што,
на пример, жели да добије нову хаљину за празник или да има прћаст
нос своје сестре уместо свог кукастог који мрзи. Не. Она чак ни не жели да оде, она једноставно зна да ће отићи, да ће отићи свакако.
3.
– Почела си од лица, а боље би било да почнеш од радње, кад си
већ одлучила да се држиш Аристотела, – сонорни мушки глас прекида
тишину насталу после читања.
– Почела сам баш како треба, подражавањем лица које делује. Ево,
погледај, тако пише.
Жена журно размотава свитак, хукне „аха“ кад пронађе тражени
одломак и прстом прикива папирус за дугачки, тамни сто уз који стоји.
Мушкарац, који је до тог часа седео сучелице, нагло устаје. Одгурнута
столица, тешка храстовина као и сто, цикне низ гладак под, али се не
преврне. Затим мушкарац скрсти руке на леђима, па направи неколико
корака горе– доле по соби.
Жар који је подмладио женино лице нагло згасне. Тело јој се опусти, а ослобођен свитак шиштаво се зарола са оба краја, цакне, клизне,
па се умири.
– Шта... шта сад...
– Не знам, Микра, нисам сигуран...
– Не зови ме Микра! – опет напета, жена се ослони са оба длана о
површину стола, као да хоће де се потуче или потрчи.
– Овде је у питању првобитна материја, чист потенцијал. Тачно, ту
је и снага промене, али нема форме, па стога нема ни личности. Ова девојчица може да буде било ко... – говори мушкарац док хода паралелно
са дугачким столом, али лагано, јер мисао је плен који не жели да преплаши пре него што му се прикраде.
69
– Ово сам ја. Баш таква сам била. Наравно да сам углавном била
као и друге девојчице. Ствар је само у честици.
Мушкарац ћути.
– Тај мој немир... не би био довољан... – сад жена говори полако и
стишано, – Сатруо би, можда, у мени да се није укрстио са другим немиром, који је настао тамо, на другој обали, у некоме кога још не видим.
Сусрети немира, тако настају путовања... Походи... Живот, заправо.
Разумеш, Никола?
– Ја разумем. Наравно да разумем. Али разумеш ли ти у коју сврху ми ово радимо? Разумеш ли шта је он рекао: да испричаш најважније ствари из свог живота...
– ...од почетка до данас. Тако је рекао: најважније догађаје
из живота од почетка до данас. То сам и записала. Ево овде, погледај!
И жена охрабрена поче да тражи по хрпи папира и списа који су
лежали по столу.
Никола слегну раменима, па седе у ону одгурнуту столицу и испружи ноге, као плату за попустљивост коју ће показати. Ни не погледавши у текст који му је жена показивала, рече:
– Има ли ипак нешто важније од чега можеш да почнеш? Што не
може бити ничије, осим твоје?
4.
Светалца су засула очи као бачена шака песка, оног жутог, који налива плаже Пропонтиса. Капци су се прво стиснули, мислећи да јесте
песак. Светло је, након ничега– мрака– или– болести– три– речи– за–
исти– недостатак, дошло као лек. А тад још није знала ни име своје болести, ни да је боловала, чак ни да је постојала једно време није знала.
Из тог непостојања, из тог пре– рођења– мрака, будила се свесна и одрасла, створена, не рођена. Цела.
Устала је полако, погледала се одозго и видела се без главе, онако
како човек види себе, не како га други виде, па зачудивши се, стала да
отреса прашину с поцепане хаљине. Приметила је крзаву рану на коленену из које је клизила уљаста крв, па тек потом осетила бол. Прво у рани, коју је прву и угледала, потом и у целом угруваном телу. Очи јесу брже, али чешће греше. Наставила је да отреса хаљину, покушавајући да
стресе бол.
Звук је стигао за светлом – смех. Мушки, подругљив... Не баш толико тврдо, више задиркујући, какав није подносила. Њен поглед– гладијаторска– мрежа, бачен ка смеху, пао је на главу војника испод чијег
се великог носа откинуло ка њој хитнуто Хо– хо.
70
– Сад си баш нашла да се дотерујеш, – рекао је војник.
И њој се тек тад разданило.
– Зовем се Хелена, – рекла му је сутрадан, кад су се поново срели.
Одломак из романа у настајању
71
72
SINGING
– Emilia, – I couldn`t stay silent any more – have you got something to eat?
– No – she said not losing the rhythm.
– We’ll find something, don’t worry – added the teacher.
– I’m not convinced – I didn’t believe it then – Emilia, do you have any
money?
– Is that why you have come along, to make me angry? – she snapped
at me again, but I knew she didn’t mean anything wrong.
– I don't have any either – I was really sad then.
– I have – Emilia took pity on me – two gold coins sewed in a boot. Are
you satisfied?
– Of course not. What can the three of us do with two gold coins?
– These are not just any gold coins. These are with the face of my Maxim. Don`t even think about spending them.
– You are crazy! – I opened my eyes wide.
– Just enjoy walking. You came here to see what the freedom was. Well,
there you go, this is it. You walk and enjoy.
– How would you know what the freedom was?
– I don`t but I’ll learn – Emilia giggled.
– Don`t quarrel. Everything will be fine – the teacher calmed us.
Again we silently walked among the fields, by the groves, beneath the
small clouds which swayed on bright blue sky. Some people were coming our
way. While passing them, we said hello, although we didn`t know each other.
Our step was turning the wheel of a new strength in us.
– You know, Emilia, we are like some kind of legionaries – I said because I really don`t like being silent.
– How come?! – she asked, for the first time really wanting to hear what
I had to say.
The feeling that had been unknown to her untill then, something closest to curiosity, filled her with lightness. These were her words. She liked
using big words.
73
– Well, yea! Walking like this, Roman legionaries had conquered the
world, hadn`t they?
– Well, something like that.
– By walking, we`ll also conquer something. At least, bread and oil.
Isn`t that so, teacher?!
– If we improve in faith, we`ll conquer the Kingdom of God – the teacher had his eyes right in front of himself, ignoring both her sophisticated
speach and my dissapointed face.
– We really do look like conquerors of Kingdoms! – Emilia said, stepped in front of us, and we stoped so as not to bump into her.
A couple of times she moved her eyes from me to teacher and back,
then she cackled like a peasant woman. And I told her that, I sure did, that
she cackled like a peasant girl.
Surprised, we were looking at her. Still smiling, she explained:
– Such legionaries: one disfigured teacher, one liberated eunuch and
one escaped ex– wife. A mighty legion!
The two of us also laughed till crying, not because she was funny, but
because she had a contagious laughter.
The teacher was first to pull himself together.
– The Kingdom of God belongs to everyone who believes.
I scrached behind my ear. As I said, I didn`t have faith then:
– Now when I have my freedom, but no money, the only thing that's
left for me is to have hope in that Kingdom.
Emilia looked at us kindly:
– If only you knew how much I loved the two of you – and giggled
again.
– Emilia, lets's sing – I didn`t know how that occured to me.
Emilia looked at the teacher questioningly. She was always cautious. He
was now in an awkward situation, but then he remembered:
– Apostle Paul says: Always rejoice!
– Well, then, let`s sing.
And we walked down the road, singing.
From the novel Emilia Leta
Translated by Mirjana Mitrović
74
АЛИСИЈА АСА (Мадрид, 1966). Објавила је збирке песама Књига о дрвећу
(2010), Хладно доба, коју је илустровао сликар Фанциско Ескалера (ситоштампа, 2011), Зимски пут (2011), Le Ombre Sparse (двојезично италијанскошпанско издање, 2012).
Добитница је Међународне награде за поезију “Rosalia de Castro”.
Бави се и уредничким и координаторским пословима.
АЛИСИЈА АСА (Ш
ПАНИЈА)
(SPAIN)
ALICIA AZA
ALICIA AZA (Madrid, 1966). She has published the collections of poetry: The Book on Trees (2010), The Cold Season, a silkscreen edition illustrated by the painter
Francisco Escalera (2011), The Winters Road (2011), Le Ombre Sparse, bilingual Italian-spanish edition (2012).
She has been awarded by the International Prize for poetry “Rosalia de Castro”
2011.
She is working as an editor and coordination as well.
ЗИМСКИ ПУТ
КАРТОГРАФИЈА ВРЕМЕНА
Путници смо ослобођени живота
номади с пртљагом немира
на стази која плаче под небом
окићеним племенитим обећањима.
У вечности својих сивих очију
будиш се у ноћи без покрова
и вучеш недовршене жеље
бусолу једне пећине страсти.
Обилазим твој окорели поглед
кроз мапу коју сама градиш
и тражим оно место множине архитектура
које ће се само именом твојим звати.
Верни робови смо смрти
која из рукавца лено стиже
и распршава студене сати
у зимама беле истине.
СТАЛАГМИТИ У ЗИМСКОЈ БАШТИ
Нећеш више осећати хладноћу
након величајних намирница
нити ћеш дотаћи кости
посећеног воћа
поданика твог ужитка.
Нестаће путање
78
ледене девојчице
у рукама које краду
у зимској башти.
Остаће љубичица
супарница твог бдења
бодеж твојих страховања.
И изгубићеш сјај
слепих суза
тужних сталагмита
фебруарског цвета.
ЛЕДЕНЕ ГРАНИЦЕ ТВОГ ОДСУСТВА
Када не спаваш поред мене ломи се
наша суштина и самлевена се излива,
опаки талог неспокоја
од којих ми ошамућене очи старе.
Ноћ се побуњује хировита
пружајући своју руку до кратера
које твоје тело, службена пратња
мог живота,
остави на леденим границама.
Минути постају балустрада
приговора што се распрскавају
како снови у промицају светлуцају
уз стално зујање због твог одсуства.
Када не спаваш поред мене све
око мене постаје тегоба
а моје навике су туђинке;
то што изградисмо је као одсјај
неког обреда које ме упорно уљуљкује.
Када уснама убијем комарца
изговорићу речи надања.
79
КЊИГА О ДРВЕЋУ
ЛАСТАВИЦА ВРЕБА ИЗ МАГНОЛИЈЕ
У данима засенченим
распршава се проживљено
кроз тајновито шапутање
цвећа што споро вене.
Твоје усне, чврсти чашични листићи
који заслађују осмех
чашице препуне нектара,
у мом сећању се згушњавају.
Док се ја упињем да будем латица
која побуђује уздахе
и показујем боје једне птице
чије име од тебе научих.
Црна, плава, бела, трилогија
студене и питоме ноћи
када је само једно јутро
мирног недељног дана.
ЋУТЊА ЦВРЧАКА
(Т.В. Хигинсон стиже у посету Амхерсту)
Престаше да цврче наши цврчци
па с јесени дођох да те избавим
у место глинене земље
где посејах силне жетве надања.
Једно се сећање упорно крије
иза ускомешаног ливадског лишћа
које преморено чека да буде хумус
храна тужних надокнада.
80
Био си сан распламсан данима
несаница у помрчини
сетна путања звезда
биљног сока окаснела честица.
Вратих се данас по сазрелу сетву
скривених снова у изгнанству
и само прашина чува сећање на тебе
у земљи прекривеној блатом.
ПРОЗОРИ ДУШЕ
Губим се у распону твоје речи
нико поражен не долази да ме спасе
чак ни љубав коју увек гајиш.
Изгубљен ћу лутати сломљеним морем
твојих самотних дана и ноћи
твојих одсустава и туробних ћутања.
Па ћу да бдим нас твојим сном у ишчекивању
за случај да ми једног дана потресена
судбина дозволи да видим светлу измаглицу
са прозора твоје затомљене душе
прелида корака којима се упућујем
кући што мој повратак очекује.
Са шпанског превела Силвија Монрос-Стојаковић
81
EL VIAJE DEL INVIERNO
CARTOGRAFÍA DEL TIEMPO
Somos viajeros libres de la vida
nómadas con maletas de inquietudes
por la senda que llora bajo el cielo
engalanado de promesas nobles.
En la eternidad de tus ojos grises
despiertas en la noche sin embozo
y arrastras los deseos inconclusos
brújula de una cueva de pasiones.
Recorro tu mirada empedernida
por el mapa que tú misma construyes
y busco ese lugar de arquitecturas
que sólo lleve el nombre de tu tiempo.
Somos esclavos fieles de la muerte
que llega sedentaria del remanso
y difumina las heladas horas
en los inviernos de la verdad blanca.
ESTALAGMITAS EN EL JARDÍN DE INVIERNO
No sentirás más frío
tras la excelsa vianda
ni palparás los huesos
de los frutos cortados
siervos de tu deleite.
Se extinguirán las rutas
83
de la gélida niña
con los brazos que roban
en el jardín de invierno.
Quedará una violeta
rival de tu vigilia
puñal de tus temores.
Y perderás el brillo
de las lágrimas ciegas
estalagmitas tristes
de la flor de febrero.
LOS LÍMITES HELADOS DE TU AUSENCIA
Cuando no duermes a mi lado quiebra
nuestra esencia y licuada se derrama,
malvado sedimento de inquietudes
que envejecen mis ojos aturdidos.
La noche se subleva caprichosa
extendiendo su mano por el cráter
que tu cuerpo, la escolta de mi vida,
ha dejado en los límites helados.
Los minutos se vuelven balaustrada
de los reproches que se desvanecen
al paso de los sueños que titilan
con zumbido constante por tu ausencia.
Cuando no duermes a mi lado todo
alrededor se vuelve pesadumbre
y mis costumbres son desconocidas;
lo que construimos es como el destello
de un ritual que me arrulla persistente.
Cuando mate al mosquito con mis labios
pronunciaré palabras de esperanza.
84
EL LIBRO DE LOS ÁRBOLES
LA GOLONDRINA MERODEA ENTRE EL MAGNOLIO
En la penumbra de los días
se desvanece lo vivido
en los misteriosos susurros
lento marchitar de las flores.
Tus labios, sépalos robustos
que dulcifican la sonrisa
de un cáliz poseedor de néctar,
se condensan en mi memoria.
Mientras me esfuerzo en ser corola
alentadora de suspiros
muestro los colores de un ave
cuyo nombre tú me enseñaste.
Negro, azul, blanco, trilogía
de la noche aterida y mansa
cuando sólo es una mañana
apaciguada de domingo.
EL SILENCIO DE LAS CIGARRAS
(T.W. Higgison llega de visita a Amherst)
Dejaron de cantar nuestras cigarras
y acudí a rescatarte por otoño
al lugar de las tierras arcillosas
donde sembré cosechas de esperanza.
Un recuerdo se esconde persistente
tras las hojas revueltas en los prados
que cansadas esperan a ser humus
alimento de tristes recompensas.
Fuiste sueño inflamado con los días
insomnio recurrente en las penumbras
sendero melancólico de estrellas
partícula de sabia retardada.
85
Hoy he vuelto a por la siembra madura
de los sueños ocultos y exiliados
y sólo el polvo guarda tu memoria
en la tierra cubierta por el fango.
LAS VENTANAS DEL ALMA
Me pierde la amplitud de tu palabra
nadie acude vencido a rescatarme
ni siquiera el amor que siempre guardas.
Perdido surcaré por el mar roto
de tus días y tus noches solitarias
tus ausencias y los tristes silencios.
Y velaré de tu sueño expectante
por si el destino un día estremecido
me permitiera ver la clara bruma
de la ventana de tu alma cautiva
preludio de los pasos que dirijo
a la casa que espera mi regreso.
86
МАРКО ВИДОЈКОВИЋ (Београду, 1975). Објавио романе Плес ситних демона, Ђаво је мој друг, Пикавци на плажи, Канџе, Све црвенкапе су исте и Хоћу да
ми се нешто лепо деси одмах, као и збирку прича Бог ти помого.
Према роману Плес ситних демона направљена је истоимена позоришна
представа.
Објављиван у Хрватској, Словенији, Македонији и Буграској.
Добитник је награда Златни бестселер, Кочићево перо, Виталов Златни сунцокрет. Добитник Writers in Residence 2008 стипендије, коју додељује Културна мрежа града Граца.
Са Миљенком Јерговићем био протагониста документарног филма Дуго путовање кроз историју, хисторију и повијест (2010).
МАРКО ВИДОЈКОВИЋ (С
)
(S
) MARKO VIDOJKOVIĆ
РБИЈА
ERBIA
MARKO VIDOJKOVIĆ (Belgrade, 1975). He is a Serbian novelist of the younger
generation, distinguished for his "in-your-face" punkish attitude both in his novels and in public appearances. Marko Vidojković has published novels: The Dance of Small-Time Demons (2001), The Devil Is a Friend of Mine (2001), Butts on the
Beach (2002), The Claws (2004), All Red Riding Hoods Are the Same (2006), I Want
Something Nice to Happen to Me Right Now (2009); and the collection of short stories God Be With You (2007).
His novel The Dance of Small-Time Demons was adapted into a theater play.
He received awards Kočić's Quill, Golden Bestseller, Vital's Golden Sunflower Literary
Award. He was awarded with Writers in Residence fellowship by Cultural Network
of the City of Graz.
Along with Miljenko Jergovic, he was a protagonist of Željko Mirković's documentary A Long Road Through Balkan History (2010).
КРАЈ ПРВЕ РУКЕ
оследњих двадесет страна прве руке написао сам за један дан, напеглан
као стока. Нисам могао више. Толико срања. Толико људске беде. А
сви смо, као, до јаја. Кокаин то решава без фрке. Устанеш у осам ујутру,
звизнеш лајну, искењаш се, па онда још једну, па онда свима опростиш све,
закључиш како су сви ти људски гадови око тебе у ствари баш симпатични
у свом смраду, па онда удахнеш ваздух и скочиш ласту у та говна и пишеш
о њима. А то стварно нисам планирао. Планирао сам, у ствари, да сво то Јанино и моје нагомилано ђубре увалим читаоцима, па нек се они јебу с тим,
а, ето, баш зато ће можда из свега да се изроди некакав хепиенд. Можда ће
коначно да се отвори, оно баш до краја. Да се све оно неизговорено што
одавно знамо једноставно оголи, јер ионако ће да се оголи пошто ћу све да
напишем. Осетио сам да посустајем пред том силином срања које смо једно другом направили и тог јутра, у среду, био сам сто посто сигуран – све
ћу да истресем, осетићу се тону лакшим и онда ће, кроз недељу-две, живот
да донесе тако дуго очекиван расплет у серији „Марко и Јана“. Неки много
готиван расплет, наравно. Ето, чак сам и своју буљу под пуним именом и
презименом потурио. Уремио сам све што сам имао. И зато хоћу да ми се
нешто лепо деси одмах! Кад постанеш тако осион према невидљивим силама које управљају оним што видимо и не видимо, обрт обично крене
сместа. Био сам ја спреман и на обрт, био сам ја спреман и на ружан крај,
али чему све онда, коју пичку материну! И баш негде у ово доба звони телефон, а са друге стране Јана коју највише мрзим. Она друга.
П
„Слушај, уопште ми се не допада то што радиш.“
„Шта?“
Био сам исциман и унезверен, а она ме је том својом надрканошћу
исисавала брже него мој крајслер десет литара безоловног.
То, што пишеш тај роман.”
90
„Шта лупеташ бре, пишем га већ месец и по дана!“
„Па шта.“
„Читао сам ти га скоро целог наглас, да случајно нешто не зајебем!“
„Е, па зајебао си.“
„Шта сам зајебао, бре? Како сам сад зајебао, а до данас поподне је
све било океј!!!“, почео сам ја да урлам, јер је ‘ладно урадила исто што и
сваки пут. Усеравала ми се у све живо, а сад је решила да ми се усере у
роман! Али, како, јеботе! Па све време нам је до јаја! Од наше личне мики маус нове године, па све до краја прве руке наших личних орканских
висова! Никад се мање нисмо свађали, никад се боље нисмо туцали, никад боље нисмо блејали!
„Прекини да урлаш, наркоманчино. Јеси на коксу?“
„Јесам.“
„Пишеш на коксу?“
„Јел знаш о чему пишем?“
„Није битно о чему пишеш, битно је да пишеш на коксу. Некад си
писао стрејт!“
„Некад сам писао о много нормалнијим стварима и нисам имао на
грбачи лажљиве превртљиве курветине!“, дрекнуо сам, прекинуо везу и
искључио мобилни. О, јебем ли ти све да ти јебем! Мало сам премотао
уназад по роману и погледао оно што сам написао, уплашио сам се да ће
да звучи превише паћенички, али није. Није звучало тако страшно. И
онда сам изашао на терасу и почео да урличем. Цео тај одвратни дан
провео сам потпуно го, испред компа, осим, наравно, док сам с момцима гледао текму, па сам и тад, на тераси био потпуно го. Длакави алфабиво риче на своје непослушно крдо. Понекад сам умео да се празним
тако што бих са своје терасе имитирао Хитлерове говоре и то је била
баш добра зајебанција, али ово није била зајебанција. Ово сам ја изистински урлао, јер нисам имао петље да кроз мозак пропустим реченицу: „Главна јунакиња романа ти се усрала у роман у фотофинишу!“ Ето
ти твоје мешање живота и романа! Ето ти твоји идеали! Ето ти твој хепиенд! А кроз цео роман волео сам је до јаја. Сад сам је одједном мрзео
до јаја. Новчић је пао на погрешну страну. Још горе, она га је окренула
на погрешну страну! У најгорем тренутку! Не! Неће моћи ове ноћи! Још
тако мало ми је остало! Још само распад бенда и нова година то је то! А
у ствари, курац је то. Нова година била је идеалан завршетак прве руке
у случају да имам посла с нормалном особом. У овом случају, у рукама
нисам имао ништа. Џаба урлање с терасе. Џаба све. Пук’о сам. Написао
сам књигу и нисам више имао појма у шта верујем. Ништа, две свињске
91
лајне, па ћемо да видимо како ћу да се извучем. Први удар сам искористио да на брзину смандрљам оно с бендом и дочеком 2009, а онда ме
мало помело, па сам убацио и епизоду у којој Јана, док сам ја у Лос Анђелесу, на гајбу приводи колегу-наравно-педера, јер је била тако сама и
тако збуњена, а у ствари се на колегу-наравно-педера ложила из потаје
још од јануара, 2007. И онда сам ту епизоду избрисао. Било је то беспотребно паћеништво. Распад On the Run и дочек, сасвим је довољно.
Крај. Никад глупље нисам стигао до краја прве руке.
Остатак ноћи провео сам у „Ма пичка ли јој материна“ фазону.
Шта сам друго могао. ‘Изјебаше ме у ладну собу’. Имао сам роман, а нисам га имао. Имао сам Јану, а нисам је имао. Покушао сам и као да га издркам, али то је тек било јадно и све време сам замишљао како ме комшије гледају телескопом и после препричавају како су видели малог дебелог знојавог дркаџију с телевизије како у полутами седи згрбљен испред компа и развлачи никад мањи и никад мекши курац у неком непознатом правцу, гледајући бедне порно филмиће са бедним људима који
се бедно карају. Кад сам прешао на фотке риба с фејсбука, потонуо сам
начисто. Легао сам у кревет неиздрканог курца и пустио бејзбол на
ЕСПН, у нади да ће ме то успавати, знајући унапред да од спавања нема
ништа, а без идеје шта ме сутра у ствари чека.
Одломак из романа Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах
92
TRANSFORMATION
ith my hippie looks, I spat on the world around me, but it inexorably
reminded me of Ana. I decided to knock it off with everything that reminded me of her, to demolish the school, to set Kalemegdan Park on fire, to
kill all surviving members of Led Zeppelin. They were all turds who didn’t
deserve to exist. I went back to wearing Doc Martens shoes, torn T-shirts,
and denims, and decided to begin with other forms of liberation struggle. Toza and I kissed each other on the cheeks every time we met somewhere or
parted. If chicks could do it, we could do it too. Toza also was in the habit of
coming over to me while I was sitting on a bench in the yard and put his knees on mine. I would eat a sandwich and he would stoop on my knees with his
arms spread balancing. He’d fall over me, on the ground, on people who went
by, and I would devour the sandwich, impervious. When the school principal once saw that scene, he told me I had definitely lost it and that I was in a
complete fog, and that death might be the right way out. He offered to take
me with him to the battlefield one weekend and to leave me in the woods naked. He said the same to Toza. I said no. Death was too ridiculous for me. Death was child’s play.
W
Once Kosta stood in the middle of the yard with a plastic bag on his
head. He stuck it to his face totally and drew part of it into his mouth. I came
closer to him and kissed him over his plastic bag. It is repulsive to kiss another male, even over a bag, but the world around me was even worse, so I was
resolved to fuck with it in every possible way. People around us looked on
and were disgusted. Kosta and I licked the plastic bag, each one from his side. Out tongues touched over the bag. Boys crossed themselves, girls screamed, teachers laughed. This happened two or three times, and when people
got used to it we stopped. People get used to any kind of shit.
I stopped wearing underwear, and all my denims were torn. As my
thighs were like those of a soccer player, the jeans would first rip around the
94
thighs. My balls would come out everywhere. I wasn’t ashamed of my balls.
I’d sit in class, and Toza would, as usual, write down what the teacher dictated. I’d pull one ball through the hole on the pants and dangle it back and
forth. I’d tap Toza on the shoulder, and when he’d look at me inquiringly I’d
tell him: “Someone’s watching you,” and then I pointed at my crotch. He’d
find himself face to face with my ball, the left or right one, depending on the
day of the week. He shrugged, and went on writing. Kosta and Baki loved that
joke, but the girls in the class were the ones who favored me. In the middle
of the class, in the middle of an examination, I’d start calling one of the girls.
“Maja, Maja, Maja!” I would hiss, and when Maja turned around I’d show her
my ball. Maja would smile, make a movement with her hand which explained my state of consciousness, and then she’d tell her friend what was going
on. Then the girl sitting next to her would turn around too and I’d show her
my ball too, and she would smile and went on with school work. I made their dismal school lives nicer, I was a traveling circus, and I was seeing no more of Ana. She stopped coming out for recesses. A master of the schoolyard
had to be known, and he would still be there even when everyone else had
left. Everyone would run away, and I would stand in the middle of the schoolyard, with my torn jeans, without underwear, looking at the moon at night or
the sky during the day.
I decided to lose the idiotic long hair. It was the time for real moves, the
first of which would be shaving off the grotesque sideburns. After that, I went
to the hairdresser’s. I picked André in Kosovska Street, because I had gotten
a haircut there once when I was a kid. André was expensive. There were a few
workers in the parlor, and they were all Andrés.
“Can I help you?” André asked me.
“A haircut,” I told him.
First they washed my hair. This was the first wash in a couple of
months. André had to apply shampoo on my hair and to rinse it out four times. He dried it carefully, trying to avoid looking in my ears, and he probably
threw away the towel after me. He seated me on the chair.
“How would you like it?” He asked.
“From the side totally short, and leave everything on the top.”
“I don’t understand.”
95
“Take off as much as you can from the side, and on the top leave it as it
is. Don’t touch anything on the top.”
The unfortunate André took the clippers and started doing my hair. He
abused it for two hours, made some moves, but he didn’t touch anything on
the top. When he finished, he looked at me, not believing that he did the right
thing.
“What do you think?” He asked me apprehensively.
The hair on the side was about half a centimeter high, and hair on the
top of my head and at the back was twenty centimeters long.
“Ya know, it’s not good,” I told him.
“Oh really?”
“Yeah, it’s too long on the sides. Shave it off.”
“To… shave off… from the side?”
“Yes, I want a Mohawk, man.”
“You cannot get a Mohawk here. This is a serious parlor.”
“What do you mean I cannot? Call André!” I complained.
“I am André,” he said.
“I meant the boss!”
“I’m the boss,” André said.
“And who’s that?” I asked pointing at another guy in the room who looked like the boss to me.
“None of your business! Get out of here! You can shave that off by yourself, at home.”
I stood up from the chair and shook off the hair.
96
“How much do I owe you?” I asked him.
“You owe me nothing. Just beat it and don’t tell anyone you had a haircut here.”
I ran out happy. I saved a heap of money, and André did most of the
work. At home I tried to shave off parts of the hair around the crest. I couldn’t make out where to draw the line, so I didn’t use shaving cream, only
water. When I finished, the skin on my head was all red. Everything had peeled, and on the top of my head and from the back there was a crest some five centimeters wide. I looked gorgeous. When my mother saw the hair, she
didn’t really react. She just walked into her room and turned on the TV. That
discouraged me a little, but when I went out into the street, an old woman
started to cry when she saw me. I went to Klip’s, and his mother didn’t want
to let me in. I stood in the street, and some three cocksuckers threatened me,
giving me the finger from the public bus and pounding with their fists against the window. It worked out. The whole world hated me, I sent them all to
hell. My new haircut said “Fuck off,” to all grandmothers and grandfathers,
to all fathers and mothers, to all cops and soldiers, to all teachers and students, to all damned hippie whores and their boyfriends in silken shirts.
An excerpt from the novel The Dance Of Small-Time Demons
Translated by Đorđe Janković, Chris Farmer and Marko Vidojković
97
АГЊЕШКА ЖУХОВСКА АРЕНТ (1983). Ауторка је збирке песама Бела смеса
таблета (2005) те збирки прича Znikomat (2009), добитница неколико песничких награда.
Почевши од 2005. препевава и преводи на пољски књижевност са српског,
хрватског и босанског језика. Њени преводи су објављивани у многим антологијама и часописима, како традиционалним, тако и електронским. У сарадњи са краковским и варшавским издавачима објавила је до сада двадесетак наслова прведене поезије и прозе.
АГЊЕШКА ЖУХОВСКА АРЕНТ(П
)
(P
) AGNIESZKA ŻUCHOWSKA-ARENT
ОЉСКА
OLAND
AGNIESZKA ŻUCHOWSKA-ARENT (1983). She is an author of the book of poetry White Mix of Pills (2005) and a book of stories Znikomat (2009), and a winner
of several poetry competitions.
Since 2005 she translates literature from Serbian, Croatian and Bosnian to Polish.
Her translations were published in many anthologies and magazines, both printed and the online ones. Together with editors from Cracow and Warsaw she published more than twenty titles of translated poetry and prose.
Оштар нож
усред
собе
пресече надвоје
јабуку, која стан бејаше
Стварност залебде изнад ђубришта
то је само сан
Овде
зидови су бели као унутрашњост воћке
потпуно испуњени
у безбедној болници
Отац ми понављаше
од раног детињства
да сам црв бедни
Лепо време за мазохисте
Рекли су оцу:
По таквом времену умиру инфаркташи.
Узео боловање
и до вечери на канабеу патио.
Ујутру заборавио.
Сањао сам данас
маскенбал
Отац у дречавом комбинезону
с љубичасто–ружичастим пругама
(Волео је те боје
100
међутим мајка се љутила када га је носио,
због неозбиљности.)
Отац с дрвеним мачем међу паровима плесаше
И сви се смешкаше.
Да ли то значи
да је отац жив и добро се осећа
или да је умро
и добро се осећа
А можда само
по таквом времену умиру инфаркташи.
Одсеци маказама
мирис свежих новина
остаће
празно ждрело киоска
Чини се да најлепше мирише укрштеница
– рече један од сувоземних сисара
на 5 слова
Мирис аутомобила
на меком очном капку
сањао си о далеком путу
правом и равном
– очни капак се не мрда
куда летиш
брате?
У дрво си се закуцао
101
Хад није остатак прошлости
О није:
Неко плаче јер ружно сања
мора да је сањао елегантну униформу превејанца
елегантну као смрт
Онај кога блесак буди у ноћи
мора да је сањао црну рупу белог прашка
за испирање мозгова
Онај ко стаклени плафон осећа
тај на белу стазу
у оделу црњем од смрти ступа
Немам кључ
имам само кеy
онакав какав се успут скупља
кликтањем миша
а касније толико пута може се
лако проћи кроз зид
лавиринта
(али не дома)
премда је често убедљив:
густ и сив са по неком циглицом
и сигурно тврд
Али ту су и права врата
са шаркама које шкрипе
с обичном зарђалом бравом
а добро би и кључ
дошао
102
С друге стране огледала
све је
исто
што и овде
само је обрнуто
Читам писмо своје драге
леве шаке
затим – десне шаке
исто чиним са стопалима
и с остатком тела
Кад искључим цео систем
могу на починак
Ако желиш да прилегнеш поред
такође мораш да искључиш свој систем
да до кратког споја
не би дошло
С пољског препевала Бисерка Рајчић
103
Ostry nóż
pośród
pokoju
rozerżnął na dwoje
jabłko, co było mieszkaniem
Rzeczywistość zawisła nad śmietnikiem
to tylko sen
Tutaj
ściany białe jak wnętrze owocu
całkowicie są pełne
w bezpiecznym szpitalu
Ojciec powtarzał mi
od wczesnego dzieciństwa
że jestem nędznym robakiem
PIĘKNA POGODA DLA MASOCHISTÓW
Powiedzieli ojcu:
W taką pogodę umierają zawałowcy.
Zwolnił się z pracy
i do wieczora cierpiał na kanapie.
Rano zapomniał.
Śnił mi się dzisiaj
niby bal maskowy
Ojciec w jaskrawym kombinezonie
105
w fioletowo-różowe pasy
(Uwielbiał te kolory
ale matka zżymała się gdy je nosił
że niepoważne.)
Ojciec pląsał z drewnianym mieczem wśród par
Wszyscy się uśmiechali.
Czy to oznacza
że ojciec żyje i ma się dobrze
czy że zmarł
i ma się dobrze
A może tylko
w taką pogodę umierają zawałowcy.
Wytnij nożyczkami
zapach świeżych gazet
zostanie
pusta gardziel kiosku
Najpiękniej pachną chyba krzyżówki
- powiedział pewien ssak lądowy
na 8 liter…
Zapach samochodu
na miękkiej powiece
śniłeś o dalekiej drodze
prostej i gładkiej
- powieka ani drgnie
Dokąd fruniesz
bracie?
Zabiłeś się o drzewo
106
Hades to nie przeżytek
O nie:
Kto płacze iż sny ma czarne
ten śnić musiał nienaganny uniform cwaniaczka
elegancki jak śmierć
Kogo blask w nocy budzi
ten śnić musiał czarną dziurę białego proszku
do prania mózgów
Kto szklany sufit czuje
ten wkracza na białą ścieżkę
w garniturze czarniejszym niż śmierć
Nie mam klucza
(drzwi też nie mam)
mam tylko key
taki, jakich się zbiera kilka po drodze
klikając myszką
i tyle razy można potem
przejść płynnie przez ścianę
labiryntu
(ale nie domu)
choć wygląda ona często przekonująco:
gęsta i szara z gdzieniegdzie cegiełką
i pewnie twarda
Ale tu prawdziwe drzwi
z zawiasami, co skrzypią
zwyczajnym zamkiem przerdzewiałym
i przydałby się
klucz
107
Po drugiej stronie lustra
jest wszystko
to
samo co i tutaj
tylko że odwrócone
Czytam wiersz mojej ukochanej
dłoni lewej
potem – dłoni prawej
to samo robię ze stopami
i z resztą ciała
Gdy już wyłączę cały układ
mogę udać się na spoczynek
Jeśli chcesz położyć się obok
też musisz wyłączyć swój układ
żeby nie doszło do
zwarcia
108
НАДА ДУШАНИЋ (Сомбор, 1961) – писац домаћин. Писац и сликар. Објавила је књиге приповедака: Приче у боји I (2003), Боје тамних светлости
(2005), романе: Кућа са друге стране (2007), Спој срећно пронађен (2010), есеј
Кућа пуна слика (2008). Написала сценарио за филм по мотивима романа Кућа са друге стране. Слика уља на платну а мотиви су повезани са темама
прозних текстова. Објављује у књижевној периодици. Живи у Сомбору.
Награде: „Улазница“ 2008, „Шумадијске метафоре“ 2010, „Стеван Сремац“ за
хумористично-сатиричну причу на конкурсу Бал у Елемиру 2011, „Стеван
Сремац“ 2012, затим прва награда на међународном конкурсу за најбољу
кратку причу „Изван коридора-Вранац 2012“ на фестивалу Одакле зовем у
Подгорици.
НАДА ДУШАНИЋ (С
)
(S
) NADA DUŠANIĆ
РБИЈА
ERBIA
NADA DUŠANIĆ (Sombor, 1961) – host writer. She is a writer and a painter. She
has published the books of prose: The Stories in Colour I (2003), The Colours of
Dark Lights (2005), Novels: The House from the Other Side (2007), Bond Luckily Found (2010), Essay: A House Full of Pictures (2008). She has written a scenario for a
movie based on the novel The house from the Other side. She paints oil on canvas, and the motives are connected with the themes of her prose texts. She lives
in Sombor and published in literary magazines.
Awards: “Ulaznica” 2008, “Šumadijske metafore” 2010, “Stevan Sremac” award for
humoristic and satirical story at the Bal u Elemiru 2011 competition, “Stevan Sremac” 2012, and 1st Prize at the international competition for the best story “Izvan
koridora – Vranac” 2012 at the Odakle zovem festival in Podgorica.
РАЗЛИКЕ
Који додир највише волим? Па, тешко питање, има их много.
Можда онај кад његов дугачки палац са уредно засеченим
угловима нокта улегне у превој моје препоне и лагано се промешкољи у њему, а длан му обухвати горњи део моје бутине – па имам
осећај да је све некако сливено у један комад, као да његова рука
једноставно припада баш том месту на мом телу. Чудно, имам исти
осећај кад додирује моју голу кожу, као и посредно, кроз тексас
платно траперица. Или је ово друго уобразиља, сећање на непосредни додир које се активира овим другим, кроз тканину. Његов
длан је димензионисан према мом бедру. То му је записано у ДНК,
у генима, или како се већ зове оно где је унапред утиснута нечија
судбина.
Кад сам већ код те разбуђујуће речи – уобразиља – можда је тренутак да седнем и размислим, резимирам ствари и поштено признам
колико има уобразиље у нашем односу, колико тога ја измишљам а колико је стварно.
Не, ипак још није тај тренутак. Задржаћу се у неком другом, мање
болном.
Тај додир о коме сам почела, волим га јер једнако успешно може
да се примењује у разним позама: кад перем наше две шоље за кафу
без тањирића у судоперу кухињице његовог изнајмљеног стана а он се
нечујно прикраде и стане иза мене; када он седи и гледа ТВ који такође није његов него је изнајмљен заједно са станом као и намештај, а ја
приђем и почнем да гледам у њега са истим интересовањем са којим
он посматра збивања на екрану; или кад лежимо у кревету. Ова по112
следња варијанта је најбоља јер најдуже траје. Некад и заспимо у том
положају.
Бојим се да опет нисам рекла целу истину. Зашто баш тај додир?
Зато што тако сигурно не додирује ону са којом је одскора почео
да излази, она има задњицу к'о брод, па је то тешко изводљиво у физичком смислу. Кад она хода улицом, асфалт се угиба под штиклама. Мада,
има она својих предности, познатих и непознатих.
Познате су да поседује свој ресторан на углу Карађорђеве и Личке, преко
од аутобуске станице, и сиви металик BMW који иде уз то. Непознате сам сазнала случајно од једног старог конобара, али нећу да му кажем, да не помисли
да то причам због љубоморе. Најбоље је да сам сазна. То, да је почела да ради у
поменутом ресторану као куварица, да је збарила дебељушкастог средовечног
власника као што се бари шаргарепа, удала се за њега и товила га шунком и јајима, прженим кромпирићима на масти коју је пре тога користила више пута
и масним шницлама, речју, свим што је могло да утиче на његов високи крвни
притисак и холестерол. Резултат је био видљив за мање од годину дана. Може
се видети и данас на Орловачи. Мислим на гробље, не на петљу.
Њена највећа предност у односу на друге жене је неисцрпна, увек
може да је кешира према потреби: то је таленат за камелеонизам. Знам о
чему говорим јер студирам биологију. Код животињских врста камелеонизам је својство које се испољава кад им је угрожен живот, а немају потребне одбрамбене способности. Дакле, ниже врсте у том случају не угрожавају другог, само спасавају себе. Како је код homo sapiensa – о томе теорија нерадо говори, али пракса је видљива на сваком кораку. Предочавам је као да је овог тренутка пред мојим очима: јастучасти образи, као у
лутке на надувавање испуњене ваздухом, подрхтавају притиснути грчем
„наивног“ осмеха, док накарминисане усне понављају увек исти рефрен:
Да, драги. Биће како ти кажеш, of course.
Одмах сам могла живо да замислим и све остало што ми је испричао тај конобар који је добио отказ код ње само зато што је стар и непривлачан гостима ресторана, па сад повремено ради у студентској
мензи као испомоћ. Видео човек да данима не могу ни да оњушим храну, увек ми остане пун тањир, па пришао да ме пита што не једем. И тако, реч по реч, ја дођох до информација из прве руке.
Али није ми нимало лакше због тога. Слуђује ме питање да ли ја
уопште имам право да се љутим. С обзиром на то да моју имовину чини:
113
два пара траперица, једне дугачке за лоше време и друге до колена за
сунчано, патике, јакна, веш, чарапе и неколико дуксева – толико сам стрпала у руксак јесенас, кад сам дошла у Београд јер су ми почела предавања на другој години – можда и немам право.
Ноћу ми је најтеже. Онда збрајам. Предности и недостатке. Кад сам
у таквом стању није ми ни до чега и лепо му кажем да је средина кревета
граница коју не сме да пређе. Он то поштује, не могу да се жалим. Иако је
кревет узан и имамо само један јастук, мислим, један нормалан, велики, и
неколико малих украсних, плишаних јастучића из кинеске продавнице,
које ставимо са стране, њему је добро и увек заспи пре мене.
Нећу сад да кажем како ни онај велики јастук није наш, него да ме
мучи то што не знам шта се дешава у тој глави на туђем јастуку. И шта
уопште значи „туђе“?
а. Туђи јастук. – No problem, једног дана ћемо имати наш. И јастук
и кревет и стан и све остало.
б. Туђа ствар. – То ме не интересује. Ни он ни ја се не мешамо у туђе ствари.
в. Туђи човек. – Ха, шта сад, мајсторе? Не знам шта сад, али знам
да је његова мајка употребила ту реч. Знам. Иако је била са друге стране
жице па нисам могла да чујем њене речи него само његове, ипак знам.
На први поглед чинило се да долазе из даљине његовог села под Копаоником, али по стезању желуца осетила сам да стижу из онога што је мој
ноно из Омиша звао дубоки зденац прошлости који је бија пресушија
једно дуго вриме, како и триба, ама...
У мраку собе покушавам да реконструишем његове штуре одговоре и одредим место где је успела да угура реч „туђа“, „туђинка“.
– Па, нађе се...
– ...
– Добро, имам.
– ...
– Како то мислиш?!
– ...
– Ух! Није „наша“, мајко. ... Моја је. Моја!
И ту је спустио слушку. Или је схватио да ја све чујем, или није имао
више шта да каже. Он јако мало прича. Излуђујуће мало. У полупразном
114
стану има довољно простора да се у њега сместе читави буљуци мојих питања осталих без одговора. Никад ми није рекао да ме воли. Чак ни да му
се свиђам. Кад сам покушала да извучем нешто на ту тему, промрмљао је
да су речи неупотребљиве. Са њима се ништа не може. Ту је стао. Тачка.
Нема даље.
А можда ја стварно претерујем? Могуће је да он уопште није
причао о мени. Реч „наша“ може да се односи на разне ствари. Рецимо, шта ја знам... Наша кућа, наша вечера, наша њива, има ту много
ствари. Али реч „моја“ и непоколебљивост очајника у тону којим је
изговорена може да се односи само на нешто што му је од суштинске
важности. И на крају, крунски доказ је његово одлучно одбијање да ми
одговори о чему су разговарали. Чим сам га упитала, скренуо је поглед
у страну и почео да се повлачи уназад. Леву руку је завукао у џеп траперица а десном почео да пипа по сточићу иза леђа тражећи пакло цигарета, и све то наслепо, не гледајући ни сточић, ни џеп, ни мене. За
милиметар је промашио тањирић са парчетом спљоштене шампите
које после ручка није хтео да поједе јер га је чувао за мене. У једном
кратком делићу секунде изгледао је потпуно изгубљен у простору и
времену, као канаринац у тренутку кад се са крлетке изненада свуче
тамни прекривач па се сирота птица изгуби у блеску дањег светла. Ето,
ако нису разговарали о мени, зашто је тако упорно ескивирао и понашао се као да нешто крије?
Резултат ноћашњег збрајања предности и недостака је поражавајући. Прекјучерашњи је био добар: примили су ме да четири сата
дневно радим у скриптарници. Јучерашњи је био осредњи. Наиме, добила сам десетку из хистологије органских система и одмах почела да
правим планове како ће ме на трећој години изабрати за демонстратора па ћу моћи да зарадим који динар, а касније и за асистента, па
онда редом... Негде у пролазу снимила сам рекламу за стамбене кредите који наводно треба да помогну да се млади стручњаци задрже у
земљи, да не оду у иностранство. Привукла ме сладуњава фотка: младић седи на каучу, девојка иза њега склопила му руке око врата, приљубљени образ уз образ, обоје развукли уста у осмех од ува до ува, а
иза њих модеран ентеријер, све у истом тону. Ма, нисам ја глупа, знам
да је то лепо упакована шарена лажа, али можда је на њеном дну ипак
заостало неко сићушно зрнце истине. Ако се довољно потрудим, можда имам шансе да допрем до њега. Уосталом, шта ми друго преостаје него веровати да се нешто може постићи радом? Шта? Мој је ноно
говорио: Зрно по зрно погача, камен по камен палача. Човек мора да
115
планира своју будућност. Ношена крилима својих планова осмелила
сам се да после испита поверљиво упитам нашег асистента да ли су
им плате пристојне. Он ме осмотрио као да сам нетом изашла из спејс
шатла и рекао:
– Мала, боље се пријави да будеш заморче на Институту за зоологију, ти си случај за посматрање. Погледај шта тамо пише! Је л’
ти сад јасно колике су нам плате? – дохватио ме је за рамена и окренуо према огласној табли претпоставивши да немам чак ни толико
мозга да се сама окренем. Тамо је између резултата колоквијума из
основа молекуларне биологије и распореда предавања за трећу годину био налепљен папир на којем су велика змијолика слова објављивала скраћење часова на тридесет минута као увод у штрајк
упозорења.
Видела сам ја тај натпис, није да га нисам видела. Само нисам знала где да га сместим у својој глави. Има толико ствари које ме бомбардују па сам мислила да морам одредити приоритете иначе ћу се изгубити. Као аутисти. Ljуди обично мисле да су аутистичне особе издвојене
од света јер утисци не допиру до њих. Не разумеју да је обрнуто: до њих
допире такво мноштво различитих утисака да они нису у стању да се
носе са њима. Зато окрећу главу, ограђују се ритмично понављаним несвесним покретима и своју пажњу усмеравају на безазлене ствари као
што су бројке или слагалице, да би сачували делић здравог разума, да се
не распадну на очиглед свих.
Како год да рачунам, биланс предности и недостатака завршава се
исто: долази петак и викенд, а за викенд ће се он опет видети с њом.
Изаћи ће заједно у град. Или још горе, можда оду на пут пар дана. Он
каже како га она уводи у посао и помаже му да оствари неке контакте
да би могао започети свој бизнис, а ја ту ништа не кужим. Осим да је она
у вишеструкој предности.
Рекао је да се стрпим. Колико? И како? Како се то ради? Покријеш
се преко главе да не видиш ништа, ћутиш и трпиш. Трпиш са „с“, то
ваљда значи стрпиш. Временски ограничена радња. Стрпаш своју ојађену личност у неку рупу одакле не можеш ништа да видиш, (рецимо њега како напирлитан шета с њом по Кнез Михајловој) и у тој рупи чекаш
116
да истекне одређено време. А кад то време прође, онда се напрегнеш да
испружиш руке изнад главе и одигнеш метални поклопац шахта па изрониш на светло дана, са збораном избледелом кожом која је заборавила
шта је то сунце и са истим таквим очима.
Млада си, за тебе има времена. Тако су ми говорили код куће. Сад
ја то говорим себи: млада си, то је твоја предност. И верујем себи исто
онолико колико сам веровала и њима кад су ми то говорили: 0.00%.
Биће и других мушкараца који ће додиривати моје тело у будућности, претпостављам. Ако ова реченица треба да ме утеши, успешност
је иста као код претходне. Јежим се од помисли на туђе додире. Мени
треба само његов. Јер, све је моје димензионисано тако да стане у његову шаку. Овал лица. Раме. Дојка. И тако даље, према југу. Не, ипак сам
погрешно рекла. Не да „стане“ у шаку, него да легне. Улегне. Опусти се
тамо. Нађе свој мир. Компатибилност ћелијског склопа мојих и његових молекула: 100%.
Шта је у ствари додир? Спајање два чврста тела неминовно праћено раздвајањем истих. Рецептори у кожи региструју неко дешавање и
преко нерава шаљу импулс до мозга, а он га препознаје као пријатно
или непријатно. Или неопходно.
Једном сам му рекла да оргазам личи на кратак спој, као струјни
удар. Насмејао се:
– Ако ти је акценат на спој, онда ми се свиђа. Ако је на кратак, онда баш и не толико. Него, да ми још мало порадимо на томе...
Како изгледају додири током целог љубавног живота једне просечне особе? Партнери се мењају а покрети и додири остају исти. Зар
није то мало издајнички, преварантски, пре свега према себи? И према
оним додирима који су некад изазивали кратак спој. Поштено би било
да се мењају и додири.
Да ли он себе мање дозира кад додирује њено тело? Даје себе у
мањим количинама, или се не даје уопште, само механички одрађује
посао. Он тврди да мушкарци то могу. Да уопште не дају себе. Океј, ја
јесам скапирала тему камелеонизма код жена, али мушкарци ми нису
117
јасни. Са њима је другачије, они не могу да одглуме тек тако... Или можда ипак могу? Не вреди, мораћу да питам...
– Ааа, да ли с њом долазиш до... знаш, кратког споја?
– Па... Да, али... Није исто као с тобом. Стрпи се, мишко, стрпи се
неко време.
Онда се ја увређено окренем на другу страну, али он се уопште не
забрињава због тога. Привије се уз мене, леву руку промигољи између
чаршава и мог тела, савије је у лакту и шаком обухвати моје раме. Десну
стави на мој бок, палац угњезди на оно његово место, и тако, држећи ме
са обе руке, заспи. Ја опет останем будна, гледам у мрак и разбијам главу.
Прво, не разумем како није исто и како они то могу.
Друго, колико да се стрпим?
Хтела бих да станем и резимирам ствари да видим где сам ја сада,
али не успевам.
Ма, не може се то резимирати. Могу само да се шћућурим између
његове леве и десне руке, ту, на мојој страни кревета.
Из рукописа збирке приповедака Инфлуенца – приче о додирима
118
DIFFERENCES
...
… Nights are the hardest. Then I sum up. The advantages and disadvantages. When I am in a state like that, I am not up for anything and I tell
him nicely that the middle of the bed is a line he mustn’t cross. And he respects that, I can’t complain. Although the bed is narrow and we have only
one pillow, I mean, the only one normal, big, and a few small decorative,
plush ones from Chinese store, which we usually put on the sides, he feels
good and always falls asleep before me.
I’m not saying that even the big pillow isn’t ours, but that I am troubled
by not knowing what is going on in that head on somebody else’s pillow. And
what does somebody else’s mean, anyway?
a. Somebody else's pillow. - No problem, one day we'll have our own. A
pillow and a bed and a apartment and everything else.
b. Somebody else's matter. - That doesn't interest me. Neither of us interferes in somebody else's matters.
c. Somebody else's man. - Ha, now what, genius? I don't know what
now, but I do know that his mother used those words. I know. Even though
what she was on the other side of the wire so I couldn't hear her words, but
only his, I still knew. At first, it seemed that they were coming from afar of
his village beneath Kopaonik, but by a grip in the stomach I felt them coming
from what my grandpa from Omiš used to call a deep well of past which had
been dried out for a long time, as it should've, but...
In the darkness of the room I’m trying to reconstruct his scant answers
and determine the moment when she succeeded in squeezing in the words
somebody else’s, somebody else’s woman.
– Well, there is…
–…
– Good, I have.
– ...
120
– What do you mean?!
– ...
– Ah! Not ours, mother. She's mine. Mine!
And then he hung up.
...
An excerpt from the story Differences
121
УЧЕСНИЦИ МЕЂУНАРОДНЕ КЊИЖЕВНЕ КОЛОНИЈЕ
СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА
ОД 2001. ДО 2012. ГОДИНЕ
„Чортановци 2001“ (15–25. септембра 2001)
Георги Господинов (Бугарска)
и Биљана Курташева (Бугарска)
Александар Прокопиев (Македонија)
Ненад Величковић (Босна и Херцеговина)
Фиона Симпсон (Велика Британија)
Габор Чордаш (Мађарска)
Хуан Октавио Пренс (Аргентина)
Стеван Тонтић (Босна и Херцеговина)
Војислав Карановић (Србија)
Гордана Ћирјанић (Србија)
„Чортановци 2002“ (15–25. септембра 2002)
Александар Генис (Русија, САД)
Анастасис Вистонитис (Грчка)
Михаил Берг (Русија)
Арне Русте (Норвешка)
Бета Томка (Мађарска)
Борислав Радовић (Србија)
Милутин Петровић (Србија)
Злата Коцић (Србија)
Ljиљана Јокић Каспар (Србија)
Светозар Поштић (Србија)
Гордана Ћирјанић (Србија)
„Чортановци 2003“ (15–25. септембра 2003)
Зорица Радаковић (Хрватска)
Џулијана Спар (САД)
Бил Луома (САД)
Муниб Делалић (Норвешка)
Ана Ристовић (Србија)
Радивој Шајтинац (Србија)
Звонко Карановић (Србија)
122
Дејан Илић (Србија)
Дубравка Ђурић (Србија)
Љиљана Јокић Каспар (Србија)
„Чортановци 2004“ (15–25. септембра 2004)
Лидија Димковска (Македонија)
Хуан Октавио Пренс (Аргентина)
и Елвира Мезон (Аргентина)
Бранко Кукић (Србија)
Милован Марчетић (Србија)
Сава Дамјанов (Србија)
Милутин Петровић (Србија)
Гордана Ћирјанић (Србија)
„Чортановци 2005“ (15–25. септембра 2005)
Ала Татаренко (Украјина)
Богомил Ђузел (Македонија)
Лилјана Дирјан (Македонија)
Викторија Радич (Мађарска)
Карол Хмел (Словачка)
Цветанка Еленкова (Бугарска)
Васа Павковић (Србија)
Живорад Недељковић (Србија)
Миодраг Раичевић (Србија)
„Чортановци 2006“ (15–25. септембра 2006)
Мојца Кумердеј (Словенија)
Марио Бенедети (Италија)
Умберто Фјори (Италија)
Звонко Маковић (Хрватска)
Роберт Хуан-Кантавеља (Шпанија)
Ева Зоненберг (Пољска)
Милица Мићић Димовска (Србија)
Игор Маројевић (Србија)
Дејан Илић (Србија)
123
„Чортановци 2007“ (15–25. септембра 2007)
Амир Брка (Босна и Херцеговина)
Матијас Енар (Шпанија)
Александра Петрова (Италија)
Никола Маловић (Црна Гора)
Казуко Шираиши (Јапан)
Драган Јовановић Данилов (Србија)
Дејана Николић (Србија)
Игор Маројевић (Србија)
„Чортановци 2008“ (15–25. септембра 2008)
Елена Хазури (Грчка)
Габор Шејн (Мађарска)
Марија Игнатијева (Русија)
Сибила Петлевска (Хрватска)
Стеван Тонтић (Босна и Херцеговина)
Жарко Радаковић (Србија, Немачка)
Љиљана Шоп (Србија)
Тања Крагујевић (Србија)
Душко Новаковић (Србија)
„Чортановци 2009“ (10–17. септембра 2009)
Аида Ханцер (Румунија)
Лукаш Мањчик (Пољска)
Ленка Данхелова (Чешка)
Дорта Јагић (Хрватска)
Јовица Ивановски (Македонија)
Иван Добник (Словенија)
Предраг Бјелошевић (Република Српска)
Борис Јовановић Кастел (Црна Гора)
Дејан Алексић (Србија)
Срђан Тешин (Србија)
„Чортановци 2010“ (10–17. септембра 2010)
Филип Делаво (Француска)
Маријана Ларсен (Данска)
Николае Коанде (Румунија)
Роберт Шербан (Румунија)
124
Кевин Пауер (Ирска)
Тања Ступар – Трифуновић (Република Српска)
Мирјана Стефановић (Србија)
Јасмина Топић (Србија)
Александар Новаковић (Србија)
„Чортановци – Андревље 2011“ (10–17. септембра 2011)
Николај Бајтов (Русија)
Миле Стојић (Босна и Херцеговина)
Владан Матијевић (Србија)
Џејмс Сатерленд – Смит (Велика Британија)
Димитрис Сотакис (Грчка)
Мариус Келару (Румунија)
Агњешка Сиска (Пољска)
Ивана Миланков (Србија)
Исмаил Бандора (Јордан)
Андрија Матић (Србија)
„Сомбор 2012“ (10-17. септембра 2012)
Агњешка Жуховска Арент (Пољска)
Џ. Кејтс (САД)
Емил Андреев (Бугарска)
Тонко Мароевић (Хрватска)
Алисија Аса (Шпанија)
Ивана Димић (Србија)
Мирјана Митровић (Србија)
Марко Видојковић (Србија)
Нада Душанић (Сомбор) – писац домаћин
125
PARTICIPANTS OF THE INTERNATIONAL WRITERS’ COLONY
OF THE SERBIAN LITERARY SOCIETY FROM 2001 TO 2012
“Čortanovci 2001“ (15-25th September 2001)
Georgi Gospodinov (Bulgaria)
Biliana Kourtasheva (Bulgaria)
Aleksandar Prokopiev (Macedonia)
Nenad Veličković (Bosnia and Herzegovina)
Fio na Sampson (Great Britain)
Gabor Csordas (Hungary)
Juan Octavio Prenz (Argentina)
Stevan Tontić (Bosnia and Herzegovina)
Vojislav Karanović (Serbia)
Gordana Ćirjanić (Serbia)
“Čortanovci 2002“ (15-25th September 2002)
Alexander Genis (Russia, USA)
Anastassis Vistonitis (Greece)
Mikhail Berg (Russia)
Arne Ruste (Norway)
Beata Thomka (Hungary)
Borislav Radović (Serbia)
Milutin Petrović (Serbia)
Zlata Kocić (Serbia)
Ljiljana Jokić Kaspar (Serbia)
Svetozar Poštić (Serbia)
Gordana Ćirjanić (Serbia)
“Čortanovci 2003“ (15-25th September 2003)
Zorica Radaković (Croatia)
Juliana Spahr (USA)
Bill Luoma (USA)
Munib Delalić (Norway)
Ana Ristović (Serbia)
Radivoj Šajtinac (Serbia)
Zvonko Karanović (Serbia)
Dejan Ilić (Serbia)
126
Dubravka Đurić (Serbia)
Ljiljana Jokić Kaspar (Serbia)
“Čortanovci 2004“ (15-25th September 2004)
Lidija Dimkovska (Macedonia)
Juan Octavio Prenz (Argentina)
Elvira Meson (Argentina)
Branko Kukić (Serbia)
Milovan Marčetić (Serbia)
Sava Damjanov (Serbia)
Milutin Petrović (Serbia)
Gordana Ćirjanić (Serbia)
“Čortanovci 2005“ (15-25th September 2005)
Ala Tatarenko (Ukraine)
Bogomil Đuzel (Macedonia)
Liljana Dirjan (Macedonia)
Viktoria Radics (Hungary)
Karol Hmel (Slovakia)
Tsvetanka Elenkova (Bulgaria)
Vasa Pavković (Serbia)
Živorad Nedeljković (Serbia)
Miodrag Raičević (Serbia)
“Čortanovci 2006“ (15-25th September 2006)
Mojca Kumerdej (Slovenia);
Mario Benedetti (Italy)
Umberto Fiori (Italy)
Zvonko Maković (Croatia)
Robert Juan-Cantavella (Spain)
Ewa Sonnenberg (Poland)
Milica Mićić Dimovska (Serbia)
Igor Marojević (Serbia)
Dejan Ilić (Serbia)
127
“Čortanovci 2007“ (15-25th September 2007)
Amir Brka (Bosnia and Herzegovina)
Mathias Enard (Spain)
Alexandra Petrova (Italy)
Nikola Malović (Montenegro)
Kazuko Shiraishi (Japan)
Dragan Jovanović Danilov (Serbia)
Dejana Nikolić (Serbia)
Igor Marojević (Serbia)
“Čоrtanovci 2008“ (15-25th September 2008)
Elena Houzouri (Greece)
Gabor Schein (Hungary)
Marija Ignatijeva (Russia)
Sibila Petlevska (Croatia)
Stevan Tontić (Bosnia and Herzegovina)
Žarko Radaković (Serbia, Germany)
Ljiljana Šop (Serbia)
Tanja Kragujević (Serbia)
Duško Novaković (Serbia)
“Čortanovci 2009“ (10-17th September 2008)
Aida Hancer (Romania)
Lukasz Mańszyk (Poland)
Lenka Daňhelová (The Czech Republic)
Dorta Jagić (Croatia)
Jovica Ivanovski (Macedonia)
Ivan Dobnik (Slovenija)
Predrag Bjelošević (The Republic of Srpska)
Boris Jovanović Kastel (Montenegro)
Dejan Aleksić (Serbia)
Srđan Tešin (Serbia)
“Čortanovci 2010“ (10-17th September 2010)
Philippe Delaveau (France)
Marianne Larsen (Denmark)
Nicolae Coande (Romania)
Robert Serban (Romania)
128
Kevin Power (Ireland)
Tanja Stupar – Trifunović (The Republic of Srpska)
Mirjana Stefanović (Srbija)
Jasmina Topić (Serbia)
Aleksandar Novaković (Serbia)
“Čortanovci – Andrevlje 2011“ (10-17th September 2011)
Nikolai Baitov (Russia)
Mile Stojić (Bosnia and Herzegovina)
Vladan Matijević (Serbia)
James Sutherland-Smit (Great Britain)
Dimitris Sotakis (Greece)
Marius Chelaru (Romania)
Agnieszka Syska (Poland)
Ivana Milankov (Serbia)
Ismail Bandora (Jordan)
Andrija Matić (Serbia)
“Sombor 2012“ (10-17th September 2012)
Agnieszka Żuchowska-Arent (Poland)
J. Kates (USA)
Emil Andreev (Bulgaria)
Tonko Maroević (Croatia)
Alicia Aza (Spain)
Ivana Dimić (Serbia)
Mirjana Mitrović (Serbia)
Marko Vidojković (Serbia)
Nada Dušanić (Sombor) – host writer
129
Садржај/Content
Историјат Међународне књижевне колоније
Српског књижевног друштва
History of the International Writers’ Colony of
the Serbian Literary Society
Међународна књижевна колонија „Сомбор 2012“
The International Writers’ Colony “Sombor 2012”
Организација и реализација
Organization and realization
Програм
Programme
4
6
8
9
10
11
12
14
ПОЕЗИЈА И ПРОЗА УЧЕСНИКА КОЛОНИЈЕ /
POETRY AND FICTION BY THE COLONY PARTICIPANTS
Тонко Мароевић / Tonko Maroević
Џ. Кејтс / J. Kates
Емил Андреев / Emil Andreev
Ивана Димић / Ivana Dimić
Мирјана Митровић / Mirjana Mitrović
Алисија Аса / Alicia Aza
Марко Видојковић / Marko Vidojković
Агњешка Жуховска Арент / Agnieszka Zuchowska-Arent
Нада Душанић / Nada Dušanić
Учесници Међународне књижевне колоније
Српског књижевног друштва од 2001. до 2012. године
Participants of the International Writers’ Colony of the
Serbian Literary Society from 2001 to 2012
18
28
40
54
66
76
88
98
110
122
126
Међународна књижевна колонија
Српског књижевног друштва
„Сомбор 2012“
Издавач
Српско књижевно друштво
Београд, Француска 7
www.skd.rs
За издавача
Вуле Журић
Уредник
Дејан Симоновић
Опрема
Душан Шевић
Припрема
Драган Нинковић
Штампа
„Чигоја штампа“
Београд, Студентски трг 13
Тираж
200 примерака
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-82(082.2)
СРПСКО књижевно друштво (Београд).
Међународна књижевна колонија "Сомбор 2012"
(Сомбор)
Међународна књижевна колонија Српског
књижевног друштва "Сомбор 2012" =
International Writer's Colony of the Serbian
Literary Society "Sombor 2012" / [уредник
Дејан Симоновић]. - Београд : Српско
књижевно друштво = Serbian Litarary
Society, 2012 (Београд : Чигоја штампа). 136 стр. : илустр., фотогр. ; 24 cm
Упоредо срп. текст и енгл. превод. Манифестација се од 2001. до 2011. одржавала
под називом Међународна књижевна колонија
"Чортановци". - Тираж 200. - Биобиблиографски
подаци о ауторима уз текст.
ISBN 978-86-905983-5-9
1. Симоновић, Дејан [уредник]
COBISS.SR-ID 194553868
Download

Сомбор 2012 - Српско књижевно друштво