ПРВАЦИ, ОВО ЈЕ САМО ЗА ВАС
Пољубац бљесне као муњa,
а сећање на њега траје читаву вечност.
Доконост је најлепша ствар на свету. Ни о чему не размишљаш
озбиљно, не занимају те домаћи задаци, не мислиш на синусе и косинусе,
на Ану Карењину, на пример; ставиш слушке у уши, куцкаш поруке и
радујеш се вечерњем изласку. А на кревету ти хаос од гардеробе.
Најлепше ствари догађају се за време летњег распуста, а протекли вам је
био најдужи и најлепши. Спавала је школа, а ви нисте губили време на њу.
Само вам је благи немир треперио срцем. Немир од непознатог што
долази са новом школом, новим лицима. Као дланом о длан, септембар је
закуцао на ваша врата, пренуо вас из летњег сна, вратио у стварност. И,
опет, нове непознате, нове теореме и нове Ане Карењине. Засукали сте
рукаве, учите и учите, не бисте ли се показали у најбољем светлу. Све је
више корена из x, а све мање времена за шетњу и поруке. Џаба омиљени
број , када разговори морају да буду кратки, јер су лекције све дуже. Сви
су се удружили против вас, па вас нападају граматиком, свим силама и
масом, брзином у јединици времена, деклинацијама мртвог језика, а вас и
од живих боли глава. А ви слабашни, ненавикнути на овако тешке нападе.
Свалили су сав терет на ваша нејака плећа. Зато, прваци, спремите
стратегију за одбрану и кажите:”Збогом, кеју Јабланице, збогом
трибине ,,Радана,, , збогом другови са шеталишта на дуже време.” Почео
је светски рат – први разред!
Видећемо се после ослобођења, у
најлепшем месецу у години – у јуну. Ко преживи ову гимназијску
артиљерију – причаће.
Зорана Младеновић
Огледало
Гимназијски магазин
Година III , Лебане
31. август 2010. године, број 3
Оснивач
Гимназија, Лебане
Цара Душана 78, 16230 Лебане
Директор
Зоран Б.Младеновић
Издавач
Редакцијa
Литерарна секција
Светлана Цветковић, Наташа Николић,
Стефан Милосављевић, Милош М. Стевановић
Главни уредник
Дизајн и прелом за штампу
Коректура
Светлана Цветковић
Милош М. Стевановић,
Стефан Милосављевћ
Стефан Милосављевић
Насловна страна
Илустрације
Никола Стошић
Сања Јанковић, Кристина Ђорђевић
Тираж
Штампа
500
„
Графоколор“, Лебане
Магазин излази једном годишње
Садржај
Ученички радови...............................................................(7-30)
Емилија Јовић:
Косово и Метохија је душа Србије...........................................................7
Никола Стошић:
Човек је много посејан, али ретко ниче....................................................8
Андреја Дојчиновић:
Књижевност и друге уметности................................................................9
Стефан Милосављевић:
Вук, Тршић и ја..........................................................................................10
Емилија Јовић:
Алијенација човека у делу Камија и Борхеса..........................................11
Тијана Пејић:
Филозофска концепција Лазе Костића................................................12-13
Тања Младеновић:
Тајна у Дучићевим делима........................................................................14
Тања Младеновић:
“Понекад ми се чини да си облак који прође”........................................15
Емилија Јовић:
Однос човека и света у Бекетовом “Годоу”............................................16
Милица Јовић:
Психолошки аспект моралног расуђивања.............................................17
Зорана Младеновић:
О истини.................................................................................................18-19
Стефан Милосављевић:
Одабране занимљивости из животињског света................................20-21
Теодор Ивановић:
На рубу вечности..................................................................................22-23
Милош М. Стевановић:
Необичан случај Емили X................................................................... 24-25
Наталија Тошић:
Политичка ситуација у Риму 60-44. г.п.н.е.............................................26
Јелена Илић:
Истраживачки рад из биологије...............................................................27
Стефан Милосављевић:
Релативне реченице—атрибутска и апозитивна функција....................28
Наталија Тошић:
Етногенеза Албанаца.................................................................................29
Теодор Ивановић:
Напамет(By heart).......................................................................................30
Радови сарадника............................................................(31-58)
Зоран Младеновић:
Писмо мом бесмртном пријатељу - Мики Антићу.................................31
Редакција:
ОНА, кад је била мала...............................................................................32
Соња Гргов:
Са тобом, због тебе....................................................................................33
Дубравка Станковић:
Антоан де Сент Егзипери - Последња тајна?......................................34-35
Монахиња Јефимија:
Стара српска поезија.................................................................................36
Зоран Младеновић:
Тужан запис о трагичној песникињи Јефимији......................................37
Славиша Стојановић:
Каменица, село кога више нема...........................................................38-39
Светлана Димитијевић:
Истраживање о разлозима изостајања ученика са наставе...............40-41
Зоран Младеновић:
Естетичке тезе........................................................................................42-43
Биљана Мичић:
Бранко Миљковић и Момчило Настасијевић.....................................44-45
Др Радмила Жугић:
Стање дијалекта.....................................................................................46-47
Мр Владан Јовановић:
Војна лексика у дескриптивним речницима српског језика............ 48-50
Др Радмила Жугић:
О једном промашеном наслову............................................................51-56
Непознати аутор:
Нећу да ћутим!(афоризми)...................................................................57-58
ОГЛЕДАЛО
5
Гимназијско позориште
Прошле школске године, окупљени око професора српског језика и
књижевности Светлане Цветковић, ученици Гимназије урадили су позоришну
представу „Млаћеници и плаћеници“.
Представа је играна за ученике лебанских основних и средњих школа, на
Међуокружном такмичењу позоришних аматера југа Србије и на 14. позоришним
сусретима ученика Србије „Убаци у 14-у“, који су се и ове године традиционално
одржали у Крагујевцу. Представа је доживела седам извођења, а ученик Никола
Стошић добио је специјалну награду за најкомичнију улогу.
Редакција
Gimnazijalci iz Lebana otvorili „Susrete“
Objavljeno: Utorak, 13. april 2010. 12:52 |
Četrnaesti pozorišni susreti učenika gimnazija, uz slogan „Ubaci u četrnaestu“ svečano su otvoreni sinoć, predstavom
„Mlaćenici i plaćenici“, u izvođenju učenika gimnazije „Stojan Ljubić“ iz Lebana.
Pričom o mužu i ženi, Radenku i Anđelki, koji zbog bračnih nesuglasica započinju pravi rat, pretvorivši svoj stan u
poprište sukoba, a svoje kumove u saveznike, talentovani gimnazijalci stvorili su niz komičnih situacija, pa je predstava, kako na sceni tako i u publici, često podsećala na neke poznatije komedije u profesionalnom pozorištu.
Tekst za ovu predstavu pisali su Miroljub Nenadović i Timošenko Milosavljević, a režiser je Slađana Stojiljković.
„Susrete“ je otvorila direktorka Prve kragujevačke gimnazije, Slavica Petković, koja je tom prilikom pozvala „sve Kragujevčane, i mlađe i
starije, da dođu i osete to prolećno šarenilo festivalskog duha“.
„Sopčići“ i Đački parlament Prve gimnazije, kao organizatori, potrudili su se da gledaoci budu usluženi i osete se kao pravi gosti, pa su
dve grupe učenika, takozvano obezbeđenje i domaćice stalno obigravali oko njih, i ljubazno ih usluživali.
Nakon izvođenja predstave organizovan je „okrugli sto“ koji je vodila Jasna Petrović, studentkinja FILUM-a i bivša učesnica ovih susreta,
a te debate biće praksa tokom celog trajanja festivala.
Festival se nastavlja danas, kada će u dva termina, od 13 i 18.30, u Knjaževsko-srpskom teatru, biti odigrane dve predstave. Najpre, „Don
Žuan“, u izvođenju učenika Gimnazije iz Lazarevca, a potom, „Lajanje na zvezde“, u interpretaciji učenika Prve niške gimnazije „Stevan
Sremac“.
Uz to, organizatori su za danas pripremili bilten koji će biti besplatno podeljen svim posetiocima današnjih predstava. U biltenu, zainteresovani će moći da se informišu o predstavama koje se tog dana igraju, pročitaće izjave glumaca, učesnika predstave „Mlaćenici i plaćenici“
i kritičke osvrte gledalaca.
Tanjug
6
ОГЛЕДАЛО
Награђен рад на литерарном конкурсу Косово је душа Србије, који су расписали
невладина организација “Уједињена Србија” и Факултет безбедности.
Емилија Јовић
Косово и Метохија је душа Србије
Икони српског страдања, мајци српских светаца, олтару вечне ватре, Косову и Метохији, српски
народ се моли.
У гробу увелог лета у сунцу, покривена земља, увела душом младости и кап кише, суза
изгубљеног света, Србија на Косову почива. У завету Душана, Лазара и Милоша, сакрило се семе
српства, проклијало зрно јунаштва и родило плодом српских светиња.
Косово равно, високо и свето, место вечног уточишта, светлост српског покајништва, под Твојим
небом проломио се јаук српског рода и плач душа које Ти славе име.
Земљом Ти ходају богохулници, а недужна чеда бауљају кроз ходнике, крвљу и костима
саграђених здања. Векова непролазних борби остао је траг на светој и пресветлој земљи храбрих
војевника, богоугодника, српских пастира и свештеника.
Пред Грачаницом се развио бедем рушитеља, освајача, иконе Ти спалише и Божје дарове
отуђише, Косово са Метохијом, пробуди се!
Ослушни шапат звона Богородице Љевишке, нек Ти у оку заблиста жубор Дечанске Бистрице и
заори песма са Косова поља. Косово, узми под руку Метохију и крени у сусрет српском стаду, које
унезверено, са прегорелим свећама ходочасти кроз свете Ти дворе.
Српска слобода са Косова потиче, светла јер се у мраку рађала, њена се крила дижу до неба, до
Сунца, сијала нам је у очима, била звезда водиља и једина нада. Зар ничег више ту нема, зар никог
да опева прошлост и просветли садашњост? Смрт скривена у живот, јецај угашен тишином, тако се
сад зове Косово! Али Те Србија неће тако дозивати.
Косово, веро, љубави и снаго! Метохијо, реликвијо српске повести, узданице наша, неугасива
надо, српски народ Те слави и позива међ’ себе.
Косово и Метохијо, света душо српска, мачем неодбрањена и срамом неукаљана, сваки Те Србин
у души својој носи, крштава се и моли пред храмом свог постанка.
Имамо небо Твоје под прстима, свићемо даном неугашени у Твојим очима, Србија се Косовом
зове, Метохијом презива, уздиже до неслућених висина.
Вођени духом православним, Срби на Косово хитају да би у Србију стигли. Са свећама у рукама
и надом у боље сутра, у сусрет заједничком покајању, моли се српски народ и кличе:
„Косово и Метохија је душа Србије!“
ОГЛЕДАЛО
7
Никола Стошић
Човек је много посејан, али ретко ниче
Кад се најмање надаш, онда ћеш схватити да је твој свет био превелики за нечије кораке.
Схватићеш да су твоје одаје биле исувише топле за нечије хладне додире, да је твој осмех био исувише
чист и искрен за нечије погледе и да је твоја љубав сувише дубока и нема граница. И тако луташ
одајама у којима покушаваш да пронађеш и најмањи комадић свог бића по ком би те неко, ко те је
давно звао, могао препознати у тој хрпи изгужваној од сећања коју немири разносе по ивицама твоје
душе.
Затвараш прозор и скриваш поглед од сунца. Навлачиш завесу од челика кроз коју светлост не
може проћи, зато што јој ти нећеш дозволити. Не овај пут. Не сада. И онда схватиш како је свет
себичан; није да то ниси знао пре, да ниси осетио на својој кожи, али си веровао да ће се неки ипак
променити или да ће те разумети они који су ти најближи. Или ти не дајеш много од себе, па све
изгледа тако шкрто? А шта је са тобом који дајеш све и не тражиш за узврат ништа? Шта је са тобом
који си научио да је све у животу пролазно и који си решио његову енигму и научио да уживаш у малим
стварима које многи игноришу? Шта је са тобом који кад те повреде не враћаш ударац назад, који
разумеш увек шта други и зашто други раде оно што раде, на начин на који раде, у време које раде? Да
ли си се икада питао докле ћеш разумети друге? Али схваташ да си тако „навикао“ друге око себе, да
баш то очекују од тебе, тако да они увек могу да раде све што раде, јер знајући да ћеш их опет, по ко зна
који пут, разумети и тиме несвесно оправдати њихове поступке. Шта је са тобом који се поражен,
изневерен и издан, преварен од стране оних од којих си најмање очекивао баш онда када су ти били
више од самог живота потребни? Да ли тражиш утеху у сећањима? Да ли се топиш у том болу све док
не схватиш да је то узалудно и да ничему не води? Или стојиш као најјача стена, којој ниједно време и
непланиране непогоде не могу ништа? Да ли себи говориш да ћеш мање и прецизније волети у
будућности? Да ли ћеш због прошлих лоших искустава кажњавати људе који то не заслужују, људе који
су заволели ту особу која си заиста? Да ли ћеш бити довољно јака личност да погледаш истини у очи и
прихватиш своју одговорност као право рационално биће које не тражи сажаљење и симпатије ни од
кога? Шта је са тобом у чијем свету су сви други кривци, сем тебе? Шта је са тобом који одбијаш да
прихватиш истину сервирану директно у лице које се временом изобличило од многих непогода твог
искомплексираног света у ком се вешто кријеш и број људи је ограничен да у њега уђе? Шта је са тобом
који због поноса и ега губиш све време у животу? Шта је са тобом који ово читаш, да ли си се пронашао
у овим редовима? Да ли си открио нешто ново, што пре ниси знао? Да ли се осећаш достојним да будеш
човек у сваком смислу те речи? Сваки дан је пун изненађења и доноси нешто ново с мирисом
прошлости или нам доноси оно старо, „пресвучено“ у неки нови тренд који је пролазан као и овај данас,
с намером да нас завара. Шта је са тобом који си ово прочитао, какав је био твој дан? На крају свих ових
питања силазим степеницама страха у најдубље одаје своје свести. Корачам у непознато и помало се
бојим слика које ће се појавити. Застајем. Најтеже је проникнути у себе, али данас знам да морам.
Морам се суочити са свим, јер постоји велики разлог овог необичног спуштања. Разрушени снови,
разбацана сећања, туга и прашина која се наталожила дугим раздобљем негирања. Има ли онда уопште
смисла оно што сам у животу научио? Једно знам, човек је много посејан, али ретко ниче.
Као што рекох, најтеже је проникнути у себе, али искуство других душа које су нам пружиле
руку да нам помогну, веру да нас увек неко чува, снагу да можемо даље, помоћи ће нам да проникнемо
дубоко у себе, у најтајанственије одаје нашег бића и исцедиће из нас спој јединих истинских, животних
есенција: доброту, љубав и искреност. Само је то потребно да сагледамо себе као божански добре и
несебичне људе. Враћам се истим степеницама, али оне сада више нису степенице страха, већ
степенице наде.
8
ОГЛЕДАЛО
Андреја Дојчиновић
Књижевност и друге уметности
Друга награда на литерарном
конкурсу Књижевност и друге
уметности, који је расписала
Подружница Друштва за српски
језик и књижевност Јабланичког
округа.
Будући да нисмо само физичка већ и духовна појава, тешко нам је да замислимо свет без
уметности, свет лишен игре речи, игре линија, игре боја и игре тонова. Ништа на свету, од
прадавних времена до данашњих дана, није толико очовечило и оплеменило човека као што је то
учинила уметност.
Кад размишљам о томе која од њих најпријатније милује моја чула, борим се са самим
собом, јер је књижевност краљица, ликовна уметност неодољива, а музика чаробна. Ако бисмо их
којим случајем назвали притокама, име те моћне реке у коју се сливају било би трагање за правим
истинама живота. И када су цртали по зидовима пећина, и када су ношени божанским надахнућем
градили велелепне богомоље и осликавали их, и када су у заносу обликовали и преметали тонове, и
када су својом душом и својим пером стварали дела омеђена речима, увек су трагали за истинама
живота. Природу, стварност, истину, ... преточити у боју, звук,
облик, реч, ... била је и остала њихова опсесија. Сликар и вајар
на један, композитор на други, а књижевник на трећи начин,
проговориће о изласку и заласку сунца, игри лептира, смрти
лабуда, сјају месеца, олуји, дугиним бојама, мирним водама,
планинским висовима, о лепоти људског лица, о тузи, о
радости, о плими младости и осеци старости. И у сваком
створеном делу оставиће траг уметникове душе као непрелазна
вредност давања. Док речи пишчеве лагано клизе преко папира,
видим и нешто што само књижевник својом мудрошћу,
зрелошћу и добром намером може дати. Видим шта је то
људско биће, а шта људско наличје. Сазнајем колико човек
може бити велики у својој племенитости, достојанству и болу, а
колико мали у свом егоизму, пакости и богатству. Учим да
препознајем лажни сјај, да раздвајам непривлачно добро од
привлачног зла. На страницама његових књига огледам и своје
лице. Одмеравам се са тим људима створеним од речи.
Откривам ко сам, а још више какав сам, колике су моје снаге,
какве су моје сумње, чему се надам, у шта верујем, кога волим,
зашто постојим. Баш зато и мислим да је књижевност краљица
уметности.
Уметност није свет за себе већ саставни део света у коме смо. Зато и постоји комуникација
између уметника и нас који то нисмо. Средства комуникације су њихова дела која очовечују и
оплемењују.
ОГЛЕДАЛО
9
Стефан Милосављевић
Вук, Тршић и ја
На Републичком такмичењу из српског
језика и језичке културе оджаном 23. маја
2010. године ученик Гимназије у Лебану
Стефан Милосављевић освојио је треће
место.
23. мај 2010. На бистрој и брзој Жеравији која неуморно, нестрпљиво и незадрживо јури ка Старачи, а потом и
Дрини, стоји Тршић, свечан, весео и поносан. Данас има посебно разлога за то јер је време да се оживи Вукова
традиција. У току је Ђачки сабор, а у оквиру Сабора и Републичко такмичење из српског језика и језичке културе. Са
свих страна пристижу ученици, професори, организатори. Међу њима и мала, али одабрана, група из Лебана. Стојим
пред Вуковом спомен-школом, у току је обраћање председника Друштва за српски језик и књижевност. Осврћем се око
себе и на разним лицима видим углавном оно што и сам осећам: трему, напетост, стрепњу. Воде се разговори о
потенцијалним питањима. Како се ближи време уласка у салу, нервоза је све већа и већа; покушавам да будем смирен,
али узалуд. Сама помисао да ћу кроз десетак минута радити тест не дозвољава ми да се опустим. Убрзо је дошао и тај
тренутак – улазак у салу и почетак израде теста. Трема достиже врхунац - лагано, бојажљиво и несигурно почињем да
читам питања, а она ми се чине тежим и компликованијим него икад. Рука почиње да дрхти, а срце убрзано почиње да
куца. Међутим, кроз петнаестак минута успевам да потиснем трему, враћа се хладнокрвност и полако, али сигурно,
почињем са израдом теста. Након два сата размишљања, провера, „писања и брисања“ излазим из сале. Пред школом, у
дворишту, увелико се дискутује о питањима: оцењује се њихова тежина и проверава тачност. Опет ме обузима трема и
неспокојство, веће него пре израде тестова. Почињем и ја да упоређујем одговоре са ученицима и професорима: први
утисак је охрабрујући. Све указује на то да је тест добро урађен. Ипак, треба сачекати решења. Веома брзо решења
задатака су постављена на огласној табли. Као и остали ученици, прилазим полако и у благом страху огласној табли са
решењима. Двосмисленост питања ми не дозвољава да будем сигуран у коначан број поена. Треба сачекати 17 часова и
доделу награда. Али то време ми изгледа као читава вечност. Сваки час погледам на сат, али чини ми се као да време
стоји, минути су као године, казаљке се не померају. Нестрпљење расте, узбуђење је све веће и веће, ишчекује се
тренутак одлуке. На свим лицима је присутна жеља. Али, жеља је као ветар, премешта прашину са једног места на
друго, замрачује понекад њоме цео видик, али на крају стишава се и пада и оставља стару и вечну слику света иза себе
(Иво Андрић). Стога се жеља на мом лицу претвара у неверицу.
После дугог ишчекивања, коначно је 17 часова! Имам утисак као да сам тест радио пре неколико година, а не
пре неколико сати. Председник Друштва почиње са читањем награђених, а напетост и трема скоро да прелазе у панику.
Ипак, овога пута је неизвесност много мање трајала. Када се почело са читањем награђених у другом разреду и када сам
чуо: треће место, Стефан Милосављевић, Гимназија у Лебану, у првом тренутку нисам био свестан онога што чујем.
Био сам срећан и усхићен. Ту срећу, усхићеност и благу изгубљеност тешко је описати. Нисам могао да верујем да сам
чуо своје име. Нисам осећао тло под ногама. Устао сам како бих кренуо да примим награду. Онда ми је синула мисао да
нисам добро чуо и да је то, можда, неко са сличним именом. За тренутак сам се окренуо, пошао лево, па десно, али сам
поново чуо неки глас који ми говори да сам то ја. Кренуо сам по награду, али као да нисам знао куда идем. Све се то
догађало током неколико секунди у мојој глави. Успео сам некако да приђем и председник Друштва ми је, уз честитке,
уручио награду. Мени и даље није све било јасно. Вратио сам се и сео и тада су почеле да пристижу честитке са свих
страна. И даље ми се чинило да сам у неком другом свету. Чинило ми се да сањам и да ћу се сваког тренутка пробудити
и сазнати болну чињеницу да је све био само сан, илузија, халуцинација. Једноставно, лоша искуства са претходних
такмичења нису ми дозвољавала да верујем у оно што се десило. Требало је времена да се утисци слегну и заиста
схватим да сам то био ја. Чак сам неколико дана после тога, након устајања морао да погледам диплому да бих се
уверио да то није био сан.
И данас ме сећање на тај дан испуњава поносом и задовољством. Сав труд и рад који сам уложио исплатили су
се и знање је ипак испливало на површину и показало своје право лице. На крају, оно је и важније од ма каквог
резултата. Такмичење је донело и мноштво других, значајнијих ствари, а то су дружења, нова пријатељства и велико
искуство.
Успех који сам постигао неће ме успавати. Заправо, он представља само подстрек за даљим напредовањем које
је неопходно. Још сам на почетку дугог пута, пута на коме треба ставити знак једнакости између жеља и могућности.
Пута, на коме треба веровати у себе, веровати у коначни циљ и остварење идеала.
10
ОГЛЕДАЛО
Емилија Јовић
Алијенација човека
у делу Камија и Борхеса
Мање због тога што је требало написати неко дело, а више због проналажења смисла
сопственог живота, многи писци су писали о проблему отуђења човека и његовог страдања због
истог, указујући нам тако на мрачне стране човековог ума и још увек недовољно проучене законе
по којима се живот и уопште свест о животу одржава у сфери друштва.
Говорећи о том проблему, неминовно се намеће питање о психолошкој структури и стабилности
ликова који на крају дела губе прилику да се потврде као људи и одбране од неправде и
неостварености од којих читав живот беже. Ти ликови су углавном сасвим обични људи, појединци
који живе незапажено и повучено, али ипак својом појавом привлаче пажњу оних људи који не
признају различитости, који не разумеју туђе потребе и зато ове прве извлаче из анонимности и
мењају их све до онде док њихов живот не постане у потпуности бесмислен.
Камијев „Странац“ нас учи како човека који је дубоко запао у кризу несхваћености и
неприхваћености средина осуђује и приморава на крајње неразумљиве и безразложне поступке који
су равни самоуништењу. Мерсо убија човека, наизглед без икаквог разлога, али је то, у ствари, још
један у низу апсурдних поступака који произилазе из његове сужене свести и неимања животних
циљева. Он се отуђује и прави скандал у друштву јер не жели и не уме да учествује у игри по
правилима која намећу лажни моралисти и праведници. Мерсо и сви слични њему читав живот
проводе у навикавању и прихватању апсурда који јесте њихова наметнута судбина. Нико од њих се
на крају не навикне на оно што их чини другачијим и неприхваћеним.
Борхес, пак, говори о несрећном човеку који бежи од прошлости, а заправо живи у њој. Његов
живот се своди на страх, нелагоду, ишчекивање оног најгорег и заборав који би био једино решење.
Господин Виљари не успева да потисне прошлост и због тога и не размишља о ономе што долази,
садашњост је исувише језива да би се нашло времена за размишљање о будућности. Сам помен
„Божанствене комедије“ асоцира на неко понављање, на сабирање прошлости од које потиче све.
Последња молба Виљарија да његови прогонитељи сачекају, да би окренуо леђа, носи сву тежину
изгубљености човека: људи се отуђују и беже јер не могу да погледају у очи уништењу, које
потиче из друштва, не могу да се боре јер је друга страна моћнија од било којих закона, зато се
предају ћутке и затворених очију, јер их заправо убија чињеница да њихов крај јесте продужетак
једног деструктивног система који одбацује све који му се успротиве.
Ками и Борхес критикују друштво, његов лажни морал и подсећају на праве али заборављене
људске вредности, на којима би требало да почива свако друштво.
ОГЛЕДАЛО
11
Тијана Пејић
ФИЛОЗОФСКА КОНЦЕПЦИЈА ЛАЗЕ КОСТИЋА
1. РОМАНТИЗАМ И ХЕЛЕНИЗАМ
Романтизам и хеленизам су две испреплетене теме у
животу и стваралаштву Лазе Костића. Јер, какав би и могао бити
дух једног романтичара васпитаног на најбољим традицијама
хеленске културе? Управо због тог дуализма било је веома тешко
дефинисати његову поезију. То је пошло за руком тек Исидори
Секулић, која је његову поезију сврстала у врхунски домет наше
литературе, уједно јасно дефинишући њен хеленистички карактер.
Костићеви корени битисања оријентисани су окретању
прошлости, која се узима као идеал будућности. Пронашавши
инспирацију у великом делу хеленског мислиоца Хераклита, он
обликује своју филозофску мисао. Зато се и може повући паралела
између њега и Гетеа, великана германске културе. И један и други
развијали су се под великим утицајем хеленистичких мислилаца.
Баштинећи медитеранску културу, Костић се не окреће
национализму као неки његови савременици већ предност даје
естетици. Тако анализирајући српску народну песму, Костић
прави синтезу словенског и хеленског духа, дајући му социјални
смисао. И сам прошавши политичку метаморфозу од либералца до
конзервативца, он се сукобљава са водећим интелектуалцима
свога времена, као што је Светозар Марковић, јер Костићева десна
оријентација се не подудара са социјалистичким идејама, а за
њега, као и за Гетеа, политичка песма није добра песма.
Конзервативизам Лазе Костића испољен у књизи о Змају потпуно
се оглушује о растуће социјалне захтеве, жестоко критикујући
Париску комуну и комунаре у складу са његовим аристократским пореклом.
2. ХЕРАКЛИТ И ДРАМАТИКА
Утицај хеленизма и Хераклитове дијалектике врло су рано постали одређујући елементи Костићевог поетског
света. И поред песама које би могле посведочити о његовом филозофском опусу, још увек се не може са сигурношћу
одредити почетак бављења филозофијом Лазе Костића. Претпоставља се да корен песникове филозофске мисли
датира од његових гимназијских дана, а његови први објављени филозофски текстови “Основа лепоте у свету с
особитим обзиром на српску народну песму”, “Основно начело” и “Критички увод у општу филозофију” угледали су
светлост дана тек 1880.
У то време он покушава да да легитимитет српској култури у склопу европске културе. Из његовог дневника
који је писан француским језиком пред крај живота, овај поета сломљен и склон мистицизму, одаје се слутњама блиске
смрти. Метафизички проблем света упослио је све филозофе, па и Лазу Костића. Одакле све то? Шта је узрок и где је
извор? И шта сам ја? Већ у “Летопису” 1874, у критици Чернишевског, подупирући се осудом идеализма, а чврсто се
приклањајући монизму, она покушава да успостави баланс у дуализму ослањајући се на јонске физичаре за које су
само односи између феномена стални, а да је само закон константна величина. При томе, материју посматра као
резултат постојања једног временско-просторног односа. Своју зависност од Хераклита Костић ипољава усвајањем
дијалектичког принципа, видевши у њему највеће постигнуће античке мисли. Сматра је ембриологијом учења и
покушава да је употпуни, при томе се ослањајући на принцип укрштања који категоризује у пет категорија,
12
ОГЛЕДАЛО
покушавајући да створи дијалектичко јединство. Костићева намера је била да систем естетике чија је средишна
категорија лепота доведе принципом дијалектике у везу са естетском облашћу, сводећи је на симетрију и хармонију.
Коментаришући симетрију, чији је извор нашао у Платоновом “Тимеју”, за њега две симетријске половине могу то бити
само у квантитативном смислу док, су по каквоћи оне у сукобу, па је за њега симетрија састав противности два дела.
Анализом хармоније се бавио ослањајући се поново на античке изворе. Враћа се Хомеру, па хармонију третира као
допуну симетрије.Симетрија значи анализу хармоније, а њих две у основи значе укрштај. Анализом симетрије и
хармоније идентификовао је законитост бића и законитост лепоте.
3. ЕВОЛУЦИЈА И ТРАГЕДИЈА БИЋА
Развитак нашег романтизма одвијао се под утицајем Кантове, Хегелове и Шилерове естетике на почетку па до
пресудног утицаја природних наука и материјалистичке филозофије. Костићев став је ипак специфичан. У “Основама
лепоте” и “Основном начелу” ослања се на једну мисао врло сличну Спенсеровом еволуционизму, жртвујући
Хераклитов материјализам.Одбацујући материјалистички монизам Костић дух и материју посматра као манифестацију
несхватљиве силе. Сличност са Спенсером проналазимо и у насову радова .По угледу на “Прве принципе” објављује
“Основно начело”. Затим је и Костићева мисао синтетичка као Спенсерова, што у основи верификује дијалектички
закон укрштаја. Лаза Костић је развио и схватање о развитку. Пошавши од претпоставке јединства природе, он
дефинише развој од простог ка сложеном , што је, у ствари, прости укрштај да би у том еволутивном процесу достигао
хармонију и симетрију.
Критикујући Дарвина, он му замера да у теорији еволуције често прибегава принципу корисности, који би он
заменио принципом укрштаја, спуштајући се тако испод научног нивоа расправљања.Еволуција је процес који се
обавља на основу дијалектичког принципа јединства и борбе супротности и темељи се на укрштању, а битан елемент
код Костића је и естетизам. Под утицајем Дарвинове теорије еволуције, али и никако без утицаја античких мислилаца,
он еволуцију доживљава као естетски процес. Врхунац ове теорије је теорија трагедије, јер еволуцијом развијена лепота
савршенства на свом врхунцу се распада и постаје инволуција.
4. ИСТИНА И ФАНТАЗИЈА
Под утицајем Милове логике, проблем људског сазнања Костић посматра са два аспекта. Наиме, он поставља
питање о унутрашњим, а затим и спољним границама познања људског ума.Оба проблема логички вреднује путем
индуктивног и дедуктивног начина закључивања. Приликом расправљања о проблему унутрашњих граница људског
сазнања, он истиче нека правила, којих се морамо придржавати код индуктивног начина закључивања.Прво, нужно је
ослањати се на довољно познате чињенице, а затим истиче захтев њихове потпуности.Међутим, његов коначни смисао
индукције је негативан.
И дедукција је недовољна јер игнорише сазнаје појединачног и конкретног. Зато Костић предлаже
дијалектичко решење. Наша мисао је поларизована, индукција прелази у дедукцију, као што анализа на крају значи
синтезу.
Други део одговора односи се на спољне границе ума. Домашаје наших чула тешко је и данас дефинисати, а
Лаза Костић, ослањајући се на Тиндала, радо цитира његову мисао да је машта као моћ уображења, савезница коју
треба радо потражити. Осврће се на укрштај поезије и филозофије, које се узајамно допуњују до апсолутне стварности.
Управо један такав укрштај остварио је у једној од својих најлепших песама “Међу јавом и мед' сном”. Лаза
Костић, филозоф песник или песник филозоф, каже да занос песнички или уметнички обично долази на јави и прекида
јаву, али може доћи и у сну, само што не прекида сан, већ уноси у сан једну особину јаве.Зато су за њега Змајеве песме
више него лепе - оне су болно лепе. Оне су свете.Увођењем фантазије у естетику и теорију сазнања, Костић је решење
гносеолошке проблематике пренео са рационалног на ирационални план.
Фантазија у његовом систему има функцију интуиције: о истини и поезији, надахнућу и песничкој филозофији
хеленских космолога. Целог живота Костић је настојао да споји противне елементе у целину, да их доведе у
симетријски и хармонијски однос, а када му то није полазило за руком скупо је плаћао расколом своје личности.
ОГЛЕДАЛО
13
Тања Младеновић
Тајна у Дучићевим песмама
Сваки песник носи са собом једну истину, једну тајну. У својим
уметничким делима песници осликавају живот, осликавају свет. И
ако успемо да проникнемо у срж њихове тајне и њиховог
разумевања света, онда је тај песник испунио сврху свог постојањаприближио нам је свет у коме живимо и употпунио га нијансама
својих сопствених осећања.
Дучић је песник који се бавио сликањем света у својим песмама.
Кроз различите слике и симболе, он је успео да из себе избаци једно
невероватно благо поезије. У својим песмама он се бавио
откривањем тајне живота. Оно што га највише интригира и плаши је
пролазност живота. У својој песми “ Залазак сунца “ он се бави овом
тематиком. И сам наслов наговештава крај дана и крај живота. А
живот је сам по себи једна велика тајна и он у себи садржи мале тајне природе и људи око нас. Друга тајна у
Дучићевој песми је свакако жена. Слика непознате жене која седи и плаче за песником се лагано утапа у
слику смираја дана. Жена је тужна, бледа од чежње за песником и има круну на глави. Дучић покушава да је
представи као узвишено биће. Таква жена постоји само у његовој песми, и само ту је жива. Ту она плаче и
тугује за песником, који је види као прастару мистериозну тајну коју чувају две Сфинге. Песник не жели да
чује да таква жена не постоји у стварности. Таква истина је за њега поражавајућа.
Тајну о пролазности живота Дучић покушава да открије и у песми “ Сунцокрети “. Овде је тајна у лепоти
ствари и у присутности божанства у свету око нас. Бог је у свему што сија и зари животом, и Бог је још једна
тајна. А ова тајна о присутности Бога мора да опстане у овом свету сумњи и неверства, где се тихо спуштају
мрак и сене.
У песми “ Јабланови “ тајна коју Дучић покушава да одгонетне је тајна која лежи у њему самом. Он се
боји себе и своје сенке, односно свеје подсвести. А песникова подсвест је представљена као сенка и мрачни
предео око њега.
Све тајне које Дучић тражи су у његовим песмама: тајна о животу, жени, Богу и сопственом постојању.
Ове школске године, ђаком генерације у
Гимназији у Лебану проглашен је Милош М.
Стевановић, за изузетне резултате које је
током гимназијског школовања остварио на
републичким такмичењима из математике
и физике. Специјалну награду - сребрњаке са
лицима истакнутих Срба, доделило је
Министарство просвете Републике Србије.
14
ОГЛЕДАЛО
Тања Младеновић
“ Понекад ми се чини да си облак који прође”
Живот је нешто што сваки човек добије од свог рођења. За живот се веже и живи га до
последњег даха. Живот је суров, а и леп, када мало боље погледате. Леп по самој природи јер уноси
у човека оно најлепше, што човека чини срећним. Али и суров, болан, пун патње и туге, где човек у
таквом тренутку утоне у понор таме, одакле је тешко изаћи.
Тада он почне да размишља. Да размишља о животу, о изгубљеној љубави. Размишљам само о
једној особи. Особи коју волим. О којој још увек сањам и маштам. О осећањима која полако бледе,
али ја не желим да их заборавим, желим да их урежем у срце и да наставим да се храним њима. Али
сећања боле, и мени полако суза у оку почне да се скупља, и на тренутак затворим очи и оне су ту,
на мом образу. Иако се тада питам зашто плачем, одговора никад не нађем. Плачем за нечим што не
може бити моје и говорим себи да си ти једина особа која ме чини срећном. И онда станем, за
тренутак оставим све, и сузе, и мисли о теби, и почнем да причам себи у огледало да нико није
вредан мојих суза. Нико се неће хранити мојом патњом. Ти одлазиш, заборављаш мене, а ја остајем
ту, где сам и била, у твојој сенци, која полако бежи и нестаје. Не могу је стићи, превише брзо
одлази. Застајем, јер немам више снаге. Дижем поглед и тебе нема. Остављена, сама поново. Седим
ту на том путу, повређена, а ти не долазиш да ми помогнеш. Већ корачаш даље ка својој срећи, иако
ја не видим те кораке.
Поглед дижем од огледала. Гледам у небо и бели облаци пролазе, а црни полако навиру. Кажем
себи киша ће. И гле, кап по кап, улице почиње да кваси. И тада знам да и небо плаче нада мном. А
ти си баш као и облак, кад си ту све је лепо, блиставо и срећно, а када одеш све се гаси и тама
завлада у мом срцу. Али упамти само ово, када те заборав нанесе и ти се мене више не сетиш,
упамти само моје последње речи:
“ Тамо на граници између јаве и сна,
на танкој линији надања,
где бол и туга не допиру, тамо
где твоје име једино урезано стоји,
тамо ћу те ја увек чекати и волети.
И када последња ноћ
донесе ти пољубац проткан искреним осећањима,
и да га неприметно спусте на твоје усне,
чекаћу и када сви забораве шта значи чекати. “
ОГЛЕДАЛО
15
Емилија Јовић
Однос човека и света у Бекетовом „Годоу“
Посебна вредност Бекетовог дела „Чекајући Годоа“ огледа се у његовој свевремености. Наиме,
све његове ликове и њихове појединачне судбине можемо сместити у данашње време и
поистоветити их са судбинама најобичнијих људи. Владимир и Естрагон нам причају своју причу, а
делује као да говоре о времену у којем ми живимо и чекамо, не знајући тачно кога или шта.
Бекетов јунак је усамљени појединац који не личи на човека достојног живота. Средина му је
одузела улогу разумног и сврсисходног бића које би само одлучивало о свом животу и
супротстављало се ништавилу и недаћама. Слика света коју видимо у овом делу јесте затворени
круг сталне борбе која намеће правила и обезвређује све који су у њој. Свакодневна борба за
егзистенцију ових неостварених јунака, која симболизује живот од данас до сутра, борба је и
савременог човека са брзином и ритмом трке коју трчи да би остварио неки свој циљ. Разлика која
поражава јесте та што Бекетови ликови немају циљеве, одустали су од својих идеала и препустили
се монотонији и чекању. Они чекају Годоа, не знајући ни да ли он постоји, да ли га вреди чекати.
То одсликава сву безизлазност њиховог положаја. Сиромашни духом, јунаци нису у стању да
рационално гледају на живот и ствари око себе, желе да се отргну од времена и простора за који су
нераскидиво везани. Они су робови својих жеља, чије бледе сенке испаравају из њихове сужене
свести. Они стално не знају шта би рекли, или урадили, јер ништа од тога не би имало смисла.
Њихово чекање које постаје симбол живота је апсурдно. Свет је рам за њихово безизлазно трагање
за променама, за дешавањима која би осмислила живот и дала му вредност за коју би било вредно
борити се. Говоримо ли о међуљудским односима, довољно је да се осврнемо на тужну судбину
Ликија који је ужетом везан за свог господара Поцоа и немо се повинује његовим наредбама и
увиђамо да се ни данашњи човек није отргнуо пориву да тлачи и понижава. Човек је зато потпуно
обезвређен и без могућности да покаже да је достојан припадник друштва. Да би живео, човек се
мора понижавати, извршавати обавезе које му намећу разни тлачитељи и стално је суочен са
неизвесношћу, са страхом и нелагодом. Због тога је човекова душа празна, стварност обесмишљена
и свест сужена до граница крајњег бунила. Човек има потребу да оде, да побегне од уништења које
захвата све слојеве друштва, а ипак остаје ту где јесте. Недостатак амбиција, животне енергије и
активности, условљени су протицањем времена које не вреднује људске квалитете и потребе,
доминирају нечовечност и неморал, анархија и нетолеранција.
Из света дела неминовно се пребацујемо у нашу временску димензију. Бекет је створио ликове
који ће и много година касније моћи да пронађу своје двојнике у напредном, савременом, који без
разлике, намеће своја правила и стално побеђује. И данас је превише људи који су изгубљени у
својој неостварености, који немају циљеве којима би тежили, људи који би најрадије побегли и
заборавили све што их спутава да буду људи. Још више је оних који трагају за личним
идентитетом, борећи се против разних неправди и злодела.
За живот је људима потребно тако мало, а изгубе ли сопствене душе, постају жртве
чекања, илузија, празних маштања. Тако несвесно, сви ми у животу хитамо у сусрет
неком свом личном „Годоу“ и макар у сновима спознајемо праве вредности живота.
16
ОГЛЕДАЛО
Милица Јовић
Светлана Димитријевић, проф.
Психолошки аспект моралног расуђивања
Моралним развојем формира се карактер адолесцената као скуп моралних и вољних особина личности од којих су посебно
важни: поштење, одговорност, самосталност, критичност, искреност, доследност, алтруизам, ангажован и поштен однос према раду.
Морално расуђивање је способност субјекта да посредством свог појма о правди процењује исправност одређеног поступка и
доноси моралне судове. Из оваквог одређења појма јасна је улога логичко-појмовног апарата у разумевању моралних правила и начела.
Једна од основних поставки когнитивно-развојне теорије постулира да је когнитивни развој нужан, али не и довољан услов моралног
развоја.
Према Колбергу, може се десити да појединац буде на одређеном степену логичког мишљења, али не и на паралелном степену
моралног мишљења, док супротно није могуће. Из овако одређене поставке може се закључити постојање ванкогнитивних предиктора
моралног домена, па је у спроведеном истраживању основни циљ био да се испита природа повезаности интелигенције са једне, и
базичних димензија личности, с друге стране.
Морално расуђивање операционално је дефинисао као постигнуће на тесту за испитивање моралног расуђивања, DIT(Defining
Issues Test); аутор овог теста је Џејмс Рест. Овим тестом се мери заступљеност моралног резоновања са следећих стадијума:
стадијум 2 – индивидуализам и инструментална сврха и размена
стадијум 3 – уважавање узајамних очекивања, односа и међусобног усаглашавања
стадијум 4 – друштвени систем и савест
стадијум 5 – друштвени договор и добробит и индивидуална права
стадијум 6 – универзална етичка начела
Особа која је достигла ниво постконвенционалног моралног расуђивања, поред тога што је когнитивно развијена, способна да
формално логички резонује, показује саосећање са другима и брине за добробит других људи(црта блага нарав), интелектуално је
радознала, „отвореног ума“, изражене потребе за надограђивањем(базична димензија – отвореност).
Расуђивање на претконвенционалном нивоу – индивидуализам и инструментална сврха и размена, повезано је са емоционалном
лабилношћу. Особа на овом нивоу моралног резоновања свесна је потреба других људи само из перспективе својих потреба.
Емоционално лабилна особа преплављена је јаким афектима, које није у стању да контролише и који је дестабилизују.
Такав доживљај ситуације не дозвољава особи да „изађе из себе“ и стави се на место других особа инволвираних у морални сукоб.
Колберг истиче да особа која није у стању да се стави на туђе место није у стању да схвати да морални сукоб постоји. Показало се да
већа општа осетљивост иде уз етику бриге и уважавање узајамних очекивања, односа и међусобног усаглашавања(стадијум 3).
Анализом значајности разлика утврђено је да постоје статистички значајне разлике између младића и девојака у изражености ове
особине, а у корист девојака. Добијен је податак који говори о негативној повезаности црте вредности и трећег стадијума, а може се
објаснити тиме да особе које су на трећем стадијуму моралног расуђивања сматрају да је исправно понашати се у складу са оним што
блиски људи очекују и одобравају од особе у одређеној улози. Укратко, резоновање на овом стадијуму је конформисање стандардима
које постављају битни људи, а црта вредности је тенденција за преиспитивањем постојећих и прихватањем нових, неконвенционалних
вредности.
Показало се да се ниско поверење у добру људску природу компензује поверењем у друштвене институције и законску регулативу,
а на основу податка о негативној повезаности црте поверење и расуђивања на четвртом стадијуму развоја. Добијен је податак да
склоност да се преиспитају прихваћене и откривају нове, неконвенционалне идеје, црта идеје, не иде уз конвенционални ниво моралног
расуђивања.
На овом нивоу мотивација за чињење оног што се сматра исправним је унутрашња, а то је жеља да се испуне очекивања значајних
других људи и осећање обавезе да се врши сопствена дужност у друштву. Црта идеје, насупрот томе, је склоност да се преиспитају
прихваћене и откривају нове неконвенционалне идеје.
Особа која је достигла ниво постконвенционалног моралног расуђивања, поред тога што је способна да формално логички резонује,
емоционално је стабилна и солидне самоконтроле. Мотив који је покреће у околностима моралног сукоба је свест о осећањима и
потребама других особа укључених у моралну дилему, па о иправности поступка расуђује са аспекта правде, али и са аспекта социјалне
одговорности за осећања и права других. Отвореност за нова искуства, недогматичност и неконвенционалност, спремност да се
преиспитају стандарди независно од ауторитета, особа, група или институција, које их прокламују, погодује развоју моралног
расуђивања. Високоморално развијена особа преиспитује себе и своје поступке у тежњи да достигне свој морални идеал.
Што се повезаности пола испитаника и моралног расуђивања тиче, анализа варијансе је показала да постоје статистички значајне
разлике(на нивоу 0,05) у заступљености моралног расуђивања са трећег стадијума, расуђивања оријентисаног на уважавање узајамних
очекивања, односа и међусобног усаглашавања, у корист девојака(што је у складу са постојећим налазима о вези пола и моралног
расуђивања).
Добијени податак говори нам да се девојке у свом моралном расуђивању руководе бригом и одговорношћу. За жене морални
проблем лежи у сукобу одговорности, за мушкарце у сукобу права(Giligen, prema Miočinović, 1998.). Нема статистички значајне разлике
у присутности моралног расуђивања на постконвенционалном нивоу развијености код девојака и младића, што нам говори да већа
заступљеност расуђивања са трећег стадијума код девојака потиче од различите моралне оријентације у односу на младиће. Морални
идеал девојака је узајамна брига и начело ненасиља, а морални идеал младића примена одговарајућих правила и начела на ситуације
моралног сукоба.
ОГЛЕДАЛО
17
Зорана Младеновић
Олгица Јовић, проф.
О истини
Размишљати о истини није једноставно. Њено одређење је онолико сложено колико је
сложено и све оно што постоји у нама или око нас, можда и сложеније, јер, заправо, она треба да
одреди и све остало.
Појам истине припада филозофији и он је вишезначан, не само у њој већ и у науци и у
свакодневном животу. Најчешће је њено значење, у ствари, сагласје са чињеницама или
стварношћу. Она се доказује у процесу сазнања.
Истина је темељни појам филозофије. У прошлости се водио велики број спорова око
питања шта је истина. Најраспрострањенија теорија, теорија адеквације или теорија
коренспонденције, назива се још и класичном теоријом истине. Према њој, „истина је својство суда,
а састоји се у слагању мисли и ствари, у слагању судова са оним о чему судимо, а што је онакво
какво јесте без обзира на то како ми о томе судимо“(Аристотел).
Овакво схватање истине није неко својство суда, него својство које он поседује у односу на
реалност. Теорија је била прихваћена од Аристотела преко средњовековних и нововековних
филозофа, филозофа 19. века, а има своје присталице и данас.
Међу савременим теоријама истине има много таквих које
потпуно одбцују теорију коренспонденције. Присталице
теорије евиденције усвајају традиционално мишљење да је
истина у суду, али сматрају да она није у сагласју суда са
стварношћу, већ у једном интерном својству суда, у
непосредној очевидности, „евиденцији“. Теорија кохеренције
слаже се да је истина интерно својство мисли, али сматра да
то својство не може припадати појединим судовима узетим
изоловано, већ само једној смисаоној целини, а поједини суд
може бити релативно истинит само као део кохерентног
састава.
Занимљиви су прагматичари који сматрају да истина
није ни у међусобном слагању идеја ни у њиховом слагању са
стварношћу, него у његовом слагању са човековим
потребама, у њиховој практичној корисности. Да ли је нешто
истинито или није, то се види по њеним последицама. Истина је идеја која ради када нам у пракси
доноси плодове. Неки од њих схватају „плодове“ врло широко - као све што користи људском роду
и проширује његово сазнање, а неки су врло уски, чак и као оно што материјално користи само
појединцу.
Од почетка европске филозофије, занимљиво је и питање да ли је истина једна или мноштво,
објективна или субјективна, апсолутна или релативна, апстрактна или конкретна, вечна или
пролазна..., као и питања у којој мери, и да ли је могућа спознаја истине, постоји ли уопште, или у
чему је критеријум истине:
- субјективна истина је она којој не одговара ништа објективно и која вреди само за један или за
18
ОГЛЕДАЛО
неке субјекте, док је
- објективна истина она која одговара неким објективним односима и која важи за све људе;
- апсолутна и безусловна истина била би потпуна и исцрпна свеобухватна - то је она истина
којој се не може ништа додати и која је зато непроменљива и вечна, док би
- релативна или дијалектичка истина била она која је делимична, јер садржи и елементе
неистине, па може бити коригована, допуњена и усавршавана, свака нова информација даје
нову истину која је адекватна објективној стварности.
И, сада се намеће још једно логичко питање: шта је лаж?! Лаж је, на основу свега што смо
изнели о истини, у ствари, тврдња супротна истини, а износи се са намером да се други доводе у
заблуду. Теорију тог интелектуалног моралног прекршаја први је дао Аугустин, који каже: „Према
његовом унутрашњем уверењу, а не према тачности или нетачности саме ствари, мора се судити да
ли неко лаже или не... Кривица ласкавца састоји се у намери да својим исказом обмањује“.
Реч, моја, на крају
Мислим да је сувишно више било шта да кажем, када тако велики филозофи и мислиоци
нису могли открити шта је, у ствари, истина, односно да изнесу једну једину теорију истине, или
више – али једну важећу, већ су нам изнели делиће многих истина које пред собом имају, шта бих
ја, обична гимназијалка, која само понекад воли да размишља о великим стварима и мислима,
могла да додам, осим да је истина оно што није лаж, а да је лаж супротно ономе што је истина.
Звучи лепо! Али, да ли је баш тако? Истина је, ипак, само оно што одговара објективној реалности.
ОГЛЕДАЛО
19
Стефан Милосављевић
Одабране занимљивости из животињског света
Животињски свет, овакав какав је, са свом својом разноврсношћу и тајанственошћу, не би нам
дозволио да све његове тајне откријемо ни када бисмо покушали да их откуцамо на милијарду страница. Ипак,
пред вама је мој избор, одабир занимљивости које су ми се чиниле довољно интересантним да бих вам их
приказао.
Боја птица највећим делом потиче од присуства каротеноида у њиховом перју. Китови дозивају женку
песмом на удаљености од око 185 км. Женке комараца хране се крвљу, а мужјаци биљним соковима. Младунче жирафе
може да за један сат порасте 1,5 цм. Пацови издрже дуже без воде него камиле, корњаче живе и до 300 година...
Порекло и број врста животиња. Најстарији остаци живих бића стари су 3, 5 милијарди година, а отада па до
данас на нашој планети живело је око 500 милиона различитих врста организама. Данас је на Земљи описано око 2
милиона организама(сматра се, пак, да их има између 3 и 10 милиона), а од њих половину(око милион) чине животиње
(у оквиру самих животиња, најбројнији су инсекти, који чине око 2/3 укупног броја свих животиња). Наравно, треба
истаћи да су ови подаци релативни и, сходно томе, склони променама. Што се постанка животиња тиче, постоје две
теорије од којих се ниједна са сигурношћу не може ни прихватити ни одбацити. По једној претпоставци животиње
потичу од лоптастих колонијалних бичара(колонијалистичка теорија), а по другој од вишеједарних трепљара(теорија
целуларизације).
Хермафродитизам. Хермафродити су двополни организми, који формирају и женске и мушке полне органе.
Оно што је интересантно је начин на који је ова појава добила назив. Наиме, добила је назив по грчкој митској
личности Хермафродитису, сину бога Хермеса и богиње Афродите, у кога се заљубила нимфа Салмакида која је
измолила врховног бога Зевса да им се тела споје.
„Фабрике за размножавање“. У животињском свету честа је појава полагања огромног броја јаја, нарочито
међу паразитима. Тако, на пример, поједини метиљи остављају на милионе јаја. Ипак, најупечатљивији утисак
остављају поједине пантљичаре које су „способне“ да произведу и до 11 милајарди јаја!
Назив зна да завара. Поједини називи животиња понекад могу да збуне. Тако, на пример, морски паук(којег
би, према називу, сврстали у паукове) припада групи ракова, и то виших ракова(малакострака). Такође, водена скорпија
јесте водена врста, али не припада скорпијама, него инсектима, и то стеницама. Бродски црв припада шкољкама, и
представља штетну врсту, јер прогриза делове бродова у води. Две врсте инсеката, веома сличних назива, припадају
различитим типовима. Тако брашни мољац припада колеоптерама(тврдокрилцима), а брашњиви мољац лептирима.
Наведени примери су само илустрације, будући да има много таквих случајева. Такође, реч је о традиционалним
називима, док се, њихови стручни(латински, одн. грчки) називи, наравно, разликују.
Способност виђења боја. Способност виђења боја у животињском свету имају кошљорибе(нпр., јегуље,
шарани, лососи, сомови, смуђеви и др.), гмизавци, птице и примати међу сисарима(мајмуни, полумајмуни, људи).
Настанак хордата, кичмењака и њихов излазак на копно. Хордати, којима припадају кичмењаци(а самим
тим и човек) настали су током првог дела палеозоика. Кичмењаци су настали пре око пола милиона година, а први пут
су изашли на копно пре око 365 милиона година.
Животиње које на себе скрећу посебну пажњу. Латимерија је риба која није мењала морфолошке
категорије последњих 70 милиона година! Међу репатим водоземцима постоји група северноамеричких сиренија које
су карактеристичне по томе што немају предње ноге. Пипе су врста безрепих водоземаца(односно врста жаба) које се
истичу тиме што немају језик. Највећа данашња птица је афрички ној(2, 5м). Туатаре су гмизавци стари као најстарије
птице(140 милиона година). Данас постоје само две врсте(Нови Зеланд). Једини отровни гуштери који данас постоје су
хелодерме, који живе у САД-у и Мексику. Постоје групе слепих мишева(љиљака, шишмиша) које се хране крвљу
животиња, али и човека. Зато се и називају вампирима. Они живе у Ј. Америци. Велика панда, чији се број непрестано
смањује, храни се искључиво бамбусовим изданцима. Коала је медведолики торбар који се храни еукалиптусом.
Делфини су способни да рационално закључују, а китовима припадају највећи кичмењаци који су икада живели(плави
кит – 30м, 160 т.). Оно што је, међутим, запањујуће јесте то да они приликом парења могу да песмом(звуком) дозову
20
ОГЛЕДАЛО
женку која се налази на чак 185 км удаљености.
У трци са временом. Најбржа копнена животиња на свету је гепард(који, иначе, припада породици мачака и
представља веома угрожену врсту). Он је у стању да за 3 секунде развије брзину од почетне – 0 km/h, до максималне –
110 km/h. Женке гепарда живе углавном солитарно, док се мужјаци крећу у групама од 4 до 5 чланова. Најбржа птица је
сиви соко – око 180 km/h.
Расту као печурке. Младунци жирафе склони су веома брзом расту. Веровали или не, у стању су да за један
сат порасту 1,5 цм!
Чудновато, али истинито. Неки пацови могу да издрже дуже без воде него камиле. Нојеви су животиње са
најкрупнијим очима на свету. Корњаче са острва Галапагос достижу старост и до 300 година.
„Комарци и комарице.“ Сигурно никоме није пријатно када га уједе комарац. Али, знајте да је то женка
комарца, јер се мужјаци хране искључиво биљном храном!
„Страшни гуштери“. Динусауруси су током мезозоика настањивали све три основне животне средине.
Најпознатији су тираносауруси, крупни предатори са двоножним кретањем. Постојали су и четвороножни хербиворни
диносауруси. Одликовали су се искључиво овипаријом(размножавали су се полагањем јаја). Изумрли су пред крај ове
геолошке епохе – пре око 65 милиона година, под мистериозним околностима.
Боја птица. Сигурно сте се некада запитали одакле потичу најразноврсније боје животиња, а нарочито птица.
Постоји више одговора на ово питање. Ипак, најразноврснија боја, на пример, папагаја(а и осталих птица) потиче од
присуства каротеноида(помоћних фотосинтетских пигмената) у њиховом перју, као што је, нпр., каротен(црвена боја).
Настанак човека. Наш род Homo појавио се пре око 2 милиона година. Наша врста Homo Sapiens појавила се
пре око пола милиона година. Човек се из Африке проширио на остале континенте пре око сто хиљада година, а
савремени човек, у погледу анатомских и морфолошких карактеристика, каквим га данас видимо, настао је пре око 35
до 40 хиљада година.
За крај – кратка прича о голубовима. Можда ће се неко запитати зашто сам, међу толиким животињама,
изабрао баш голуба. Зато што је голуб симбол мира. Зато што је једна од најопеванијих птица у уметничкој и народној
поезији. Зато што је вековима својом љупкошћу, нежношћу, верношћу и постојаношћу неодољиво привлачио бројне
песнике, вајаре, сликаре... Зато што је најраспрострањенија птица на свету. Довољно разлога, зар не? Голуб је
становник света. Живи у свим крајевима и државама. Голубове гаје људи свих националности и вера. Такву љубав ова
птица је задобила лепотом, благошћу, елеганцијом и летачким способностима. Голуб је одувек сматран украсом сваког
амбијента. У давним временима сматран је светом птицом, божанством. Летењу се предаје са великим уживањем. За
разлику од многих птица које лете да би јеле, он једе да би летео. Лет је његов живот. Голуб живи и храни се у
непосредној близини човека, осећајући својим инстинктом да му од њега не прети опасност и да му је човек пријатељ.
Заљубљеници у голубове били су људи многих занимања, велики уметници и они који то нису, државници и грађани,
краљеви и просјаци. Страсни голубари били су Шекспир, Шопен, Тесла. Голубове су први почели да припитомљавају
стари Египћани. Римски писац Плиније старији(79-23. п.н.е.) у свом делу Историја природе пише да су стари Римљани
волели голубове, држали их као кућне љубимце и давали за њих велике своте новца. Са маслиновом гранчицом у
кљуну, због свог питомог понашања, уцртан је као симбол мира у грбове многих градова и земаља.
На Републичком такмичењу из биологије одржаном 9. маја 2010. на
Биолошком факултету Универзитета у Београду учествовало је четворо
ученика Гимназије из Лебана:
Стефан Милосављевић, Јелена Илић, Сара Богдановић и Јована Ђокић.
ОГЛЕДАЛО
21
Теодор Ивановић
Марија Ђорђевић, проф.
НА РУБУ ВЕЧНОСТИ
“Мораш да знаш прошлост да би разумео садашњост.”
Карл Сеган
Када неке тајанствене топле летње вечери, седећи на тераси и сањарећи, погледамо у звездано небо, најчешће нисмо ни
свесни да гледамо у бескрај и безмерје који живе и бесконачно трају, а истовремено гледамо у далеку прошлост и већ угашене звезде. Нисмо
свесни да смо мислима и умом досегли до руба вечности и приступили највећој међу свим тајнама.
Космос је све што постоји, што је икада постојало и што ће икада постојати. Величина и старост космоса надмашују
способности обичног људског поимања и померају границе маште. Космос је неизмерно богат – у погледу елегантних чињеница, сјајних
међуодноса, колосалне енергије, тананих механизама...који уливају страхопоштовање. Наша будућност умногоме зависи од тога у којој ћемо
мери упознати космос у коме пловимо попут зрнца прашине на јутарњем небу. Зато он и јесте вечита инспирација за префињене умове свих
епоха од постанка човечанства до данас. Кренимо сада на узбудљиво путовање кроз васељену, где се димензије простора и времена
преплићу и где се паралелно путује кроз време и простор.
Изгубљен негде између безмерности и вечности налази се наш сићушни планетни дом.
Наша планета настала је на врло редак и чудан начин и зато носи епитет „ретка земља“.
Библијски иронично – из страховитог ударца и хаоса пре око 4,6 милијарди година настао
је живот. Након што се десио такав сплет околности који је изазвао савршену ланчану
реакцију, рођена је Земља какву данас знамо. Наиме, у нашу прапланету, која је имала
нестабилну путању, снажно је ударила мања планета под углом од 45о. Тај ударац је ојачао
језгро наше планете и изазвао несвакидашњу појаву рађања моћног природног сателита из
груписаних крхотина одваљених од ње саме, које је она, сада ојачаном гравитацијом
задржала у својој близини. На тај начин Земља је добила свог „брата близанца“ и свог
„чувара“, односно Месец, који је смирио њену путању и њено хаотично кретање и тако
створио основни предуслов за настанак живота. Иако сићушан у односу на Земљу, од свог
постанка па све до данас, својим присуством Месец је штити од удара метеора и астероида,
одржава климу, тј. температуру у границама неопходним за одржање живота, узрокује
плиму и осеку...Једноставно, регулатор је свих појава и услова на Земљи.
Површина Земље представља обалу космичког океана. Са ње смо научили готово
све оно што данас знамо. Од скора смо закорачили у море, заправо само смо замочили
ножне прсте, или се, у најбољем случају, поквасили до чланака. Вода изгледа врло
привлачно. Океан нас мами. Један део нашег бића схвата да је то зов са места одакле
потичемо и у нама се ствара снажна жудња да се тамо вратимо. Благослов на том путу јесте
свевидећи свемирски телескоп у нашој орбити, Hubble, највеће достигнуће за посматрање
читавог космоса икад. Настављамо путовање...
Размере космоса толико су велике да би за потребе њиховог описивања било бесмислено посезати за познатим мерним
јединицама удаљености. Уместо тога, свемирске раздаљине меримо светлосним годинама. Уколико се посматра са неке међугалактичке
тачке гледања, могу се видети, разуђени попут морске пене на таласима свемира, небројени, слабашни, праменасти пипци светлости. То су
галаксије. Неке међу њима представљају самотне луталице, већина, међутим, улази у састав јата, у којима се, збијене, непрекидно крећу кроз
велику космичку тмину. Налазимо се у царству маглина, 8 милијарди светлосних година од Земље, на пола пута до руба познате васељене.
Галаксије се састоје од гаса, прашине и звезда – милијарди и милијарди звезда. Свака звезда може бити нечије сунце.
Галаксије обилују звездама, световима, а можда и живим створењима, интелигентним бићима и цивилизацијама кадрим да премосте
свемирске раздаљине. Али, посматрана из далека, једна галаксија подсећа пре на збирку дивних предмета – морских шкољки, можда, или
корала, производа прегалаштва природе током еона у космичком океану. Једна од тих милијарду галаксија је наша – Млечни пут. То је
праменасто спирална галаксија осредње величине и део је локалне групе галаксија.
Квазар је небеско тело које привидно изгледа као обична звезда с врло израженим помаком према црвеном делу
електромагнетског спектра, али је он, у ствари, нешто много више. Квазар је веома енергична далека галаксија са активним галактичким
нуклеусом. То су најсјајнији објекти у Универзуму. Прецизније, квазари представљају компактни регион у центру масивних галаксија који
окружује супермасивну црну рупу. Да би се створио просечни сјај квазара, супермасивна црна рупа мора конзумирати количину материјала
еквивалентну маси 10 Сунца годишње. Најсјајнији познати квазари конзумирају 1000 Сунчевих маса материјала сваке године. Сматра се да
се квазари “упале” и “угасе” зависно од њихове околине. Једна последица утицаја околине је да се квазари не могу хранити том брзином 10
милијарди година, што је уједно и објашњење зашто нема квазара у нашој непосредној близини. У овој теорији, након што квазар конзумира
сав плин и прашину у својој околини, он постаје обична галаксија.
Сваки звездани систем у оквиру галаксије представља острво у свемиру, карантински ограђено од суседа светлосним
годинама. Срце и извор енергије сваког звезданог система јесте сунце. Звезде попут нашег Сунца рађају се у скупинама, у великим, збијеним
комплексима облака. Претварање водоника у хелијум у средишту Сунца пружа објашњење за сјајност наше звезде на подручју видљиве
светлости. Али водонична фузија не може вечно да траје: Сунце, или било која друга звезда, поседује коначну количину водоничног горива
у својој врелој унутрашњости. Судбина једне звезде - крај њеног животног циклуса, у великој мери зависе од тога колика јој је почетна маса.
22
ОГЛЕДАЛО
Уколико нека звезда успе да задржи двоструко или троструко већу масу од Сунчеве, пошто је претходно отекла са ње у свемир било која
количина материје, она ће свој животни циклус окончати на сасвим другачији начин него што ће то са Сунцем бити случај. Но, и Сунчева
судбина биће спектакуларна. Када сав водоник из средишта буде претворен у хелијум, кроз пет или шест милијарди година, зона водоничне
фузије почеће полако да се помера ка спољним подручјима, творећи ширећу опну термонуклеарних реакција, све док не стигне до места где
су температуре испод десетак милиона степени. Тада ће се водонична фузија сама од себе окончати. У међувремену, гравитационо дејство
Сунца изазваће поновно сажимање његовог језгра богатог хелијумом, што ће за последицу имати његово ново повећање унутрашњих
температура и притисака. Пепео ће постати гориво и у Сунцу ће узети мах нова фаза фузионих реакција. При овом процесу настаће елементи
угљеник и кисеоник, а успут ће бити створене и нове количине енергије, које ће Сунцу омогућити да настави са сијањем још једно
ограничено време. Звезда је феникс којој је усуд доделио да привремено никне из властитог пепела. Под удруженим дејством водоничне
фузије, која се одиграва далеко од средишта наше звезде, и хелијумске фузије праћене високим температурама у језгру, Сунце ће доживети
велику промену – његов спољни део прошириће се и охладити. Сунце ће тада постати звезда црвени џин, чија ће видљива површина бити
толико далеко од унутрашњости да ће сила теже на њој сасвим ослабити, а атмосфера ће се проширити свемиром, поставши својеврсна
стеларна олуја. Када Сунце, румено и надувено, прерасте у црвеног џина, оно ће укључити у себе и прогутати Меркур и Венеру, а по свој
прилици и Земљу. Цео унутрашњи Сунчев систем ће се практично налазити у Сунцу. Оно што ће преостати од Сунца, огољено језгро које ће
у први мах бити опточено планетном маглином, представљаће малу, врелу звезду, чија ће топлота отицати у свемир; звезда ће бити збијена
до густине непојмљиве на Земљи – једна кафена кашичица њене материје тежиће више од једне тоне. Кроз много милиона година Сунце ће
се претворити у дегенерисаног белог патуљка, сличног свим оним светлим тачкама које видимо у средиштима планетних маглина, чије ће
високе температуре постепено опадати до коначног стања тамног и мртвог црног патуљка.
Две звезде приближно једнаке масе развијаће се приближно упоредо. Али једна масивнија звезда брже ће утрошити своје
нуклеарно гориво, пре ће постати црвени џин и раније ће отпочети завршну животну фазу као бели патуљак. С обзиром на ову околност,
морало би да постоји много случајева бинарних звезда код којих је један члан црвени џин, а други бели патуљак. Неки овакви парови налазе
се међусобно толико близу да се додирују, што условљава претицање блиставе стеларне атмосфере са широког црвеног џина на згуснутог
белог патуљка; ова материја испољава тежњу да пада на неко одређено подручје на површини белог патуљка. Тако долази до сакупљања
водоника, који снажна гравитација белог патуљка сажима до све виших притисака и температура, да би коначно украдена грађа са црвеног
џина била подвргнута термонуклеарним реакцијама, што за последицу има краткотрајан снажан блесак белог патуљка. Овакав члан
бинарног система назива се нова и он се у погледу порекла сасвим разликује од супернове. Нове се јављају једино код двочланих система и
њих изазива водонична фузија; супернове су појаве везане за појединачне звезде и њихов узрочник је силицијумска фузија.
Супернова је стеларна експлозија енергичнија од нове. Супернове су невероватно сјајне и њихов сјај понекад чак надсија
читаву галаксију. У кратком периоду супернова може да ослободи енергију већу него што Сунце ослободи током читавог животног века.
Велики број ређих елемената настао је при самим експлозијама супернова. На Земљи има сразмерно много злата и урана само захваљујући
томе што је дошло до више експлозија супернова непосредно пре но што је настао Сунчев систем. Слична супернови јесте хипернова. То је
експлозија изузетно велике звезде на крају свог живота узрокована дуготрајним прасковима гама-зрака. Енергија која се ослободи овом
појавом 100 пута је јача од енергије супернове.
При експлозији супернове у свемир бива одбачен највећи део материје претходне звезде – нешто мало водоника и хелијума,
као и обимне количине других атома, угљеника и силицијума, гвожђа и урана. Оно што остаје јесте нуклеус топлих неутрона, повезаних
нуклеарном силом, једно јединствено, масивно атомско језгро, чија атомска тежина износи 1056, сунце пречника тридесет километара;
посреди је сићушна, смањена, збијена, скврчена стеларна громада, неутронска звезда која се веома брзо окреће око своје осе. Како језгро
једног масивног црвеног џина колапсира, образујући овакву неутронску звезду, оно се све брже окреће. Електрони у ротирајућем магнетном
пољу одашиљу снопове зрачења не само на радио-учесталостима него и на подручју видљиве светлости. То је и разлог што звезде овога типа
називамо пулсари. Треперећи и откуцавајући попут својеврсног космичког метронома, пулсари знатно тачније мере време и од
најпрецизнијих обичних часовника. Једна кафена кашичица материје неутронске звезде тежи приближно колико и једна просечна планина –
толико, у ствари, да када бисте имали комадић ове материје и пустили га да падне, он би без отпора прошао кроз целу Земљу, попут камена
што пада кроз ваздух, избушивши рупу кроз тело наше планете и избивши са супротне стране, где би остао да лебди за тренутак, а потом
поново заронио у Земљу. Ако би комад материје неутронске звезде био испуштен из непосредне свемирске околине, тако да Земља ротира
под њим док би падао, он би избушио на стотине хиљада рупа у њој, пре него што би га зауставило трење са унутрашњости наше планете.
Звезда слична Сунцу окончаће своје дане, као што смо на овом путовању до сада видели, најпре у виду црвеног џина, а потом
белог патуљка. Колапсирајућа звезда двоструко масивнија од Сунца постаће најпре супернова, а потом неутронска звезда. Али, још крупнија
звезда, којој, после фазе супернове, преостаје маса петоструко већа од Сунчеве, доживеће још изузетнију, јединствену судбину – њена сила
теже претвориће је у црну рупу. Црна рупа, према генералној теорији релативитета, представља регион у свемиру из кога ништа, чак ни
светлост, не може да побегне. То је резултат деформације простор-времена узрокован веома компактном масом.
Путујући паралелно кроз простор и време и идући ка крају, долазимо, у ствари на почетак – време и место Великог праска и
настанак свемира. Важно је разумети да Велики прасак није никаква експлозија у “средишту свемира”, свемир нема средиште, већ сам
догађај стварања простора, времена, материје и енергије. Свемир се након Великог праска (пре 15 милијарди година) почео ширити и шири
се и данас. Са ширењем простора, материја се разређивала, свемир се хладио и мењао: од хомогене ”супе” врућих, нама данас углавном
непознатих честица, до данашњег хладног свемира са милијардама галаксија.
Ми смо, у најдубљем смислу, деца космоса. Превалили смо велики пут за 3,6 милиона година, односно за 4,6 милијарди,
односно за 15 милијарди. Јер ми, наиме, представљамо локално отелотворење космоса стасалог до самосвести. Почели смо да размишљамо о
властитом пореклу: звездана грађа која умује о звездама; организован скуп десет милијарди милијарди милијарди атома који испитује
еволуцију атома, докучујући дуги пут који је, барем овде, превалила свест у току свог настајања. Наша оданост припада нашој врсти и
планети. Ми говоримо у име Земље. Обавезу да опстанемо не дугујемо једино себи самима, него у подједнакој мери и космосу, древном и
огромном, из кога смо изникли и који ће вечно бити центар наше маште и радозналости.
ОГЛЕДАЛО
23
Милош М. Стевановић
Душанка Срећковић, проф.
На Државном такмичењу из математике одржаном 20. марта 2010. у Првој
крагујевачкој гимназији Милош М. Стевановић освојио је трећу награду, а
учествовали су и Иван Стаменковић и Стефан Милосављевић.
Ментори: Радивоје Јовановић, Душанка Срећковић, Данијела Спасић
Необичан случај Емили Икс
Шездесетих година, Емили је била бриљантан студент математике. Њене математичке способности биле су тако велике да је већ у другој
години слушала предавања за постдипломце, као додатак својој редовној настави, и професори су почели да је усмеравају ка постдипломским
студијама. Њена будућност је деловала сигурно.
Онда је, на трећој години студија, нестала. Није било објашњења ни поруке пријатељима. Њени родитељи су били очајни. Дани су се претворили у
недеље и месеце, и на крају су новинари одустали од приче. Прошла је година, две, затим и три, а од ње још није било трага. Већина људи који су је
познавали плашила се најгорег-да је отета и убијена.
Међутим, након готово пет година, Емили се појавила. Једноставно је ушла у своју некадашњу кућу, сипала шољу млека, укључила телевизор и села
да сачека своје родитеље.
Изгледала је чило и здраво, на њој није било знакова физичког злостављања и била је невероватно весела. Али, уопште се није сећала нестанка, нити
предходних пет година. Промену су приметили једино њени бивши професори математике. Емилине математичке способности страховито су се
увећале. Није се могла сетити ничега осим математике коју је научила. Како се то догодило?
Емили је било потребно шест месеци да се "уклопи у свет", а затим су уступила два важна догађаја која су јој поново изменила живот.
Прво, једног јутра пробудила се и открила да је изгубила све математичке способности. И даље се сналазила са аритметиком и умела је да реши
једноставне задатке из алгебре, као било који бистар ученик средње школе. Међутим није могла да изведе ни најједноставнији математички доказчинило се да не разуме ни шта је доказ. Наредне ноћи први пут су јој се указале сцене из прошлости које ће јој помоћи да склопи слику онога што јој
се догађало током "изгубљених година", како их је она назвала. У својој аутобиографији "Моје изгубљене године" било је пуно детаљних описа
пријатељстава, љубавних веза, венчања и бракова. Много касније, када су јој се вратила сећања, постало је јасно шта је до овога довело.
Неки међуљудски односи у Емилином другом свету били су сасвим обични, док су други деловали чудно. На пример, у једном поглављу описује своје
пријатеље Џенет и Ерика, брачни пар, који су се заљубили у младића по имену Пол, а затим се са њим венчали. Бракови утроје очигледно су била
сасвим уобичајена појава у Емилином другом свету. Према њеним речима:
"Закон не спречава овакве бракове, али их спречавају финансијска питања. На пример, у браку утроје, нови партнер има потпуно иста права као друго
двоје. Када се Пол венчао са Џенет и Ериком, добио је иста права као и они. Исто би било и да се Ерик прво венчао са Полом, и да су се потом
венчали са Џенет. Бити први брачни пар не подразумева никакве правне повластице. Парови се несумњиво одричу нечега ако се венчају са трећом
особом. Наравно, много и добију. Али, већина се не олучује на овај корак."
На другом месту, Емили описује свој "привидни брак". Испоставило се да овај појам има другачије значење у Емилином другом свету него у нама
познатом свету пропалих бракова. "Привидан брак" је, према њеним речима, брачна церемонија којом се особа венчава се неким кога јој је одредила
држава. Иако је правно важећа, церемонија не утиче на правни положај партнера. Једини њен циљ јесте да омогући особи да искуси брак.
Емили је била гост Вечерњег програма. Водитељ је у својој аутобиографији написао о интервјуу са Емили:
"Да ли постоји развод?", питао сам је у једном тренутку.
"О, да, наравно да постоји", одговорила је Емили.
"Реците ми, како се добија развод у вашем свету? Да ли је то лако?"
"Не, уопште није лако. Развод је посебна врста брака. Мораш пронаћи замену за супружника. Онда прођеш брачну церемонију са заменом. Након тога
више ниси у браку."
Приметио сам да уопште не звучи компликовано и нашалио се да је Елизабет Тејлор то стално радила, али Емили је игнорисала моје покушаје да
будем духовит. Наставила је да објашњава поступак, корак по корак, као да учи дете да кува јаје.
"Сви имају замену, али само једну, тако да ју је тешко пронаћи. То може дуго да траје. Можда је никад не пронађеш. И то се дешава. Наравно, постоје
агенције за проналажење замена..."
Тада ми је прдуцент већ бесно махао да прекинем ову тему како се интервју не би претворио у предавање.
"Кладим се да су скупе!", нашалио сам се поново.
24
ОГЛЕДАЛО
Нажалост, Емили опет није реаговала на мој покушај да унесем мало хумора. Озбиљно је потврдила да су разводи и скупи и компликовани.
Многи Емилину причу сматрају уобразиљом шизофреничара. Међутим, не умеју да објасне чињеницу да је пет година нико није ни чуо ни видео и да
је током тог периода од бистрог студента математике постала један од најбољих светских математичара-без подучавања од стране било ког људског
бића.
Да ли је значајно то што је Емили била математичар? Да ли математичари размишљају другачије од осталих људи? Да ли имају другачије мозгове?
Одговори редом гласе: да, да донекле и не.
Разјаснићу вам други одговор.
Ево једноставног теста за проверу ваше вештине у логичком расуђивању.(У ствари, само га је једноставно изложити. Већини људи изузетно је тежак и
погрешно га решавају.)
Замислите да испред вас поређам четири карте. Кажем вам да свака карта с једне стране има број, а с друге слово. Оно што ви видите је:
ЕК47
Затим вам кажем да су карте обележене на следећи начин: ако карта има самогласник с једне стране, с друге стране има паран број. Питање гласи:
Које карте морате окренути да бисте се уверили да све четри карте задовољавају ово правило?
Да проверимо шта сте урадили.
Прилично сам сигурна да сте одлучили да окренете карту са самогласником Е. Без сумње сте схватили да ћете, ако број с друге стране није паран,
оборити правило. Готово сви изаберу ову карту. Исто тако, већина људи закључи да нема разлога да окрећу карту са сугласником К, јер правило не
говори ништа о картама са сугласницима. Засад је добро. Остају нам две карте на којима су бројеви. Можда сте одлучили да окренете карту са бројем
4. Неки људи мисле да се мора окренути ова карта, а неки не. У ствари, не мора. Ако бисте је окренули и видели да је са друге стране самогласник, то
би се сагласило са правилом; сагласило би се и да је сугласник, јер се у правилу не помињу карте са сугласницима. И на крају, готово сигурно нисте
видели сврху у окретању карте са бројем 7. Ипак, то је кључна ствар коју треба урадити. Ако је с друге стране самогласник, правило ће бити
прекршено. Требало би да проверите и одстраните ту могућност.
Другим речима потребно је окренути Е и 7. Ово је лакше уочити ако се задатак посматра мало другачије. Једина комбинација која се не слаже са
правилом јесте самогласник с једне, а непаран број с друге стране карте. Да бисте се уверили да све четири карте задовољавају правило, морате
проверити да ли постоји ова забрањена комбинација. Значи, треба проверити Е и 7.
Овај тест је у сазнајној психологији познат као Восонов тест. Људи најчешће не умеју да га реше.
Да не бисте изгубили поверење у своје могућности расуђивања, ево једног једноставнијег задатка.
Задужении сте за забаву на којој су млади људи. Неки од њих пију алкохол,а неки безалкохолна пића. Једни су довољно одрасли, па им је дозвољено
конзумирање алкохола, док други нису. Ви сте, ако организатор, задужени да спречите кршење закона о пићу, па тражите да свако стави личну карту
на сто. За једним столом седе четири младе особе које би могле имати довољно година, али је могуће да немају. Једна од њих пије пиво, друга кокаколу, али су им личне карте окренуте наопачке. Ипак, виде се личне карте друге две особе. Једна има мање година него што треба, а друга је прешла
старосну границу. Нажалост, нисте сигурни да ли пију севен-уп или тоник-вотку. Чије би личне карте и/или пића требало да проверите да бисте се
уверили да нико од њих не крши закон?
Готово свако на ово питање одговори тачно. Проверићете личну карту особе која пије пиво и помирисати пиће особе чија лична карта говори да нема
довољно година за конзумирање алкохола.
"У чему је онда цака", питате се, "овај је задатак много једноставнији од оног са картама!"
Шта желим да кажем?
Желим да кажем да су оба задатка иста! Да их упоредимо:
Има самогласник-пије алкохол
Има сугласник-пије безалкохолно пиће
Има паран број-има законско право да пије алкохол
Има непаран број-нема законско право да пије алкохол
Закон који каже: ако пијете алкохолно пиће, морате бити старији од прописане старосне границе одговара нашем ранијем правилу: ако је с једне
стране карте самогласник, са друге је паран број
Зашто онда већина људи први задатак сматра тежим од другог? Логички гледано, они су исти. Вероватно је разлика у њиховом излагању; важно је
како су задаци формулисани. Први задатак има облик вешто сроченог питања које се не односи на стваран свет. У другом задатку помињу се познати,
конкретни објекти и околности: млади људи, забава и закон о пићу. Треба истаћи да је апстрактност структуре задатка оно што највише утиче на
успешност решавања овог задатка.
Восонов тест познат је због свог драматичног исхода. Промена формулације претвара тежак задатак, који већина људи не уме да реши, у изузетно
једноставан, који је лако решити. Чињеница је да људи много боље резонују када су у питању блиске, свакодневне ствари и догађаји, а не апстрактни
објекти и непознате околности, чак и ако је логичка структура задатка иста.
Имајући ово у виду, вратимо се на Емили X.
Какве су биле ваше реакције на Емилину причу? Вероватно вас је највише заинтересовала њена људска страна: запитали сте се шта се догађало након
оних пет година. Ако спадате у велику већину читалаца ту се ваше интересовање и завршило. У случају да сте антрополог, социолог или психолог,
занимали су вас и бракови и закони у Емилином "другом свету".(Уколико немате стручних интересовања, вероватно сте прелетели преко њених
описа, сматрајући их досадним.)
Ако сте математичар, вероватно сте потпуно другачије реаговали на Емилине описе. Несумњиво сте нањушили превару.
Добро, време је за признање: Емилина прича је измишљена. Основни циљ приче је да вас убедим у закључак Восоновог теста да су математички
појмови лако разумљиви ако су формулисани на начин који је људима близак.
Оно што је математичаре навело да посумњају у истинитост приче били су Емилини описи закона о браку. Та три закона-једнакост партнера у
браковима утроје, церемонија склапања "привидног брака" чији циљ није образовање праве брачне заједнице, и необичан начин добијања разводауправо су три аксиома група:
G1. За свако x,y,z из G, (x*y)*z=x*(y*z)
G2. Постоји елемент е из G, тако да је x*е=е*x за свако x из G (е се назива наутралним елементом)
G3. За сваки елемент x из G постоји елемент y из G, тако да је x*y=y*x=е, где је е исто што и у услову G2.
Само што их је Емили изложила језички, а не алгебарски, па стога делују лако схватљиво. И уместо приче о "симетричним трансформацијама" или
"апстрактној групи елемената", Емили их је представила као правила о браку. Али, они су у бити потпуно исти!
Дакле, математичари размишљају апстрактно. Али немају другачији мозак од других људи!
ОГЛЕДАЛО
25
Наталија Тошић
Светислав Станковић, проф.
На Републичком такмичењу из историје
одржаном 8. маја 2010. у Лозници ученица
Гимназије Наталија Тошић освојила је 5. место.
Политичка ситуација у Риму 60-44. г.п.н.е.
Године 60.п.н.е. три амбициозна политичара нашла су се на узбурканој политичкој сцени. Након што су решили
неке проблеме, Цезар, Помпеј и Крас дошли су до политичког договора (први тријумвират). Договор није имао званичан
карактер: представљао је савез тројице људи са политичким амбицијама.
Цезар је постао конзул 59.г.п.н.е. и донео многе мере које су ишле у прилог Красу и Помпеју. Током прве
године проведене на месту конзула, Цезар је јавности показао свој политички потенцијал. По напуштању конзулске
дужности 58.г.п.н.е. Цезар добија на управу Цисалпијску и Трансалпијску Галију, на период од пет година. 56.г.п.н.е.
Помпеј, Цезар и Крас састали су се у Луки како би анализирали ситуацију и предузели нове мере против све јаче
опозиције сенатора. Договорено је да Цезар и Крас буду изабрани за конзуле 55.г.п.н.е. и да касније добију власт над
Хиспанијом и Сиријом на пет година, на колико је продужена и Цезарова власт у Галији. Док је Цезар боравио у Галији,
Помпеј је у Риму задобио већину у Сенату. Сенат је 52.г.п.н.е. именовао Помпеја за јединог конзула, што је
подразумевало скоро диктаторску власт. Од тада Помпеј је био све ближи сенаторском племству. Његова идеја била је
да поново успостави ред у Риму, обнови конституционалну легалност и да постигне да Цезар напусти свој положај и
војску. Након истека петогодишњег рока проконзулства, Цезар је у Рим позван од Сената. Сенат му је наредио да се
појави сам, а да пре тога распусти своју војску и преда власт. У тим драматичним тренуцима Помпеју је била поверена
заштита Државе. Цезар је одбио наредбу Сената и 10. јануара 49.г.п.н.е., предводећи велику војску, одмарширао до реке
Рубикон, која је на граници Рима и Галије. Знао је да би драстично прекршио римски закон уколико би прешао ту реку
са војском. Кад се пренуо из мисли, он рече присутнима: „Пријатељи, ако се уздржим од овог преласка, то ће бити
почетак мојих невоља, а ако пређем, биће почетак невоље за све људе“. Пошто је то рекао, као надахнут од неког
божанства, он нагло пређе узвикнувши оне познате речи „ALEA IACTA EST“! („„Коцка је бачена“!). Цезаров потез
проузроковао је ширење панике. Помпеј није имао довољно војске у Риму. Одлучио је да оде у Грчку, где је могао да
располаже трупама са истока. Године 48.п.н.е. Цезар се искрцао у Епир и поразио Помпеја у Фарсали. Помпеј је побегао
у Египат, где је и убијен. Из Египта Цезар организује брз поход на Сирију, где се борио против војске Фарнакса и
уништио је. У Рим је послао чувену поруку: „Veni, vidi, vici“ (Дођох, видех, победих). После тога враћа се у Рим, заводи
диктатуру, која од 44.г.п.н.е. бива доживотна. У Сенату, десеткованом грађанским ратом, Цезар је могао да рачуна на
већину која је била уз њега, пошто је имао право да именује нове сенаторе (број је повећан на 900 чланова), који су били
из редова његових присталица. Последњих месеци Цезаровог живота додељене су му многе привилегије и титуле, неке
републичког порекла, друге из традиције хеленистичких аутократских монархија: његовим именом је назван један
месац, организоване су игре у његову част, кован новац са његовим именом и ликом, подизане његове статуе...
Сенат није могао да допусти потпуно губљење утицаја у Риму. Ако Цезар победи Парћане, а његови
противници у Риму су веровали да хоће, он би се тријумфално вратио тражећи круну. Цезарови противници су знали да
треба да буде убијен пре него што крене. Завереници под вођством Јунија Брута и Касија Лонгина убили су Цезара у
Сенату на „Мартовске иде“ 44.г.п.н.е.
26
ОГЛЕДАЛО
Јелена Илић
Uticaj reologije fermentacione tečnosti na promene morfologije soja Streptomyces hygroscopicus
Cilj rada je ispitivanje uticaja reologije fermentacione tečnosti na rast i promenu morfologije mikroorganizma Streptomyces
hygroscopicus. U submerznim uslovima gajenja morfologija filamentoznih mikroorganizama često varira između peletnih i raspršenih
(filamentoznih) formi, zavisno od sastava i reoloških osobina fermentacione podloge.
U cilju ispitivanja uticaja reologije fermentacione tečnosti na formu rasta mikroorganizama, osnovnoj fermentacionoj tečnosti
dodati su hidroksipropilmetilceluloza i karboksipolimetilen i ispitan je njihov uticaj na promenu morfologije mikroorganizma. Dodatak
navedenih aditiva onemogućava agregaciju i formiranje krupnih peleta, već disperziju u pojedinačne, male pelete (Chen et al., 1997;
Domingues et al., 2000; Vecht- Lifschitz et al., 1990; Yang et al., 2003). U toku procesa fermentacije praćena je promena koncentracije suve
biomase. Suva biomasa je određivana sušenjem vlažne biomase, izdvojene centrifugiranjem 8 cm3 fermentacione tečnosti ( 3000 min-1, 10
minuta) u sušnici na 1050C do konsantne mase.
Bakterije roda Streptomyces pripadaju redu Actinomycetales. Ranije su ovi mikroorganizmi svrstavani u gljive zbog sličnosti sa njima
(filamentozne razgranate ćelije). Rod Streptomyces pripada aerobnim, grampozitivnim bakterijama, koje rastu u obliku razgranatih filamenata i
grade supstratne i vazdušne micelijume. Rodovi u redu Actinomycetales raspoređeni su u grupe na osnovu sastava ćelijskog zida, a unutar
grupe rod se definiše na osnovu morfologije vazdušnog micelijuma, uređenja spora i hemotaksonomskih karakteristika.
Razlčiti morfološki oblici filamentoznih mikroorganizama mogu biti rezultat različitih reoloških svojstava fermentacione tečnosti
(Lopez et al., 2005, Papagianni, 2004). Filamentozni rast i rast u obliku sitnih, disperznih peleta se često javlja u fermentacionim tečnostima sa
visokim viskozitetom i nenjutnovskim reološkim svojstvima (Harvey and Mc Neil, 1994), dok forma rasta u obliku krupnih peleta postoji pri
niskim vrednostima za viskozitet (Harvey and Mc Neil, 1994; Wang et al., 2005). Dodatak polimera (karboksimetilceluloza,
karboksipolimetilen, hidroksipropilmetilceluloza i drugi) favorizuje rast mikroorganizma u obliku raspršenih, sitnih, disperznih peleta, u
poređenju sa izraženim rastom u obliku krupnih peleta, u uslovima bez prisustva polimera (Dabson, 2008, Jones et al., 1988).
U toku procesa fermentacije, na podlogama sa dodatkom hidroksipropilmetilceluloze, u koncentracijama 1,0 – 5,0 g/dm3, dominira
filamentozni rast soja, u obliku dugih, razgranatih filamenata, kratkih, slabo razgranatih, pojedinačnih filamenata, uz slabo formiranje peleta.
Pri fermentacijama na podlogama sa dodatkom karboksipolimetilena, u koncentracijama od 1,0 – 5,0 g/dm3, morfologija soja
Streptomyces hygroscopicus varira, od forme filamenata različitih dužina, stepena granjanja i disperznih peleta.
Reološke osobine hranljive podloge sa dodatkom navedenih polimera menjaju se sa povećanjem koncentracije od nenjutnovskih u
pseudoplastične.
ОГЛЕДАЛО
27
Стефан Милосављевић
Релативне реченице—
атрибутска и апозитивна функција
Односне или релативне реченице припадају систему зависних реченица. То значи да оне не могу саме да врше
комуникативну функцију, већ представљају зависни конституент више реченице у чији састав улазе(“не могу да стоје саме”, као
ни остале зависне реченице). Њихов садржај се приписује именичком појму уз који стоје. Карактеришу их следећи
релативизатори(релативне речи): односне заменице(који, чији, какав, колики, ко, шта), односни прилози(где, куда, камо, одакле,
кад), везник што.
Релативне реченице врше две основне функције: атрибутску и апозитивну. Међутим, понекад у свакодневној употреби
долази до мешања ових двеју функција. Наиме, односне реченице истог графемског састава, али различито интерпункцијски
изражене, имају потпуно различита значења. Ове разлике најбоље ћемо уочити на паралелним примерима.
Посматрајмо следеће две реченице:
(1):
(2):
Потпуковник који је руководио патролама љутито је погледао пратиоца.
Потпуковник, који је руководио патролама, љутито је погледао пратиоца.
Која је разлика између реченица (1) и (2)? У реченици (1) релативна реченица употребљена је са функцијом атрибута.
Њоме се ближе одређује, идентификује неки појам из више реченице(у овом случају потпуковник). Зато бисмо реченицу (1)
могли да тумачимо на следећи начин: у патролама је било више потпуковника, а само један од њих је руководио; зато га је
неопходно идентификовати, направити разлику између њега и осталих потпуковника. С друге стране, у реченици (2)
употребљена је релативна реченица са апозитивном функцијом. Њоме се пружа додатна информација, објашњење, придодата
одредба о тачно одређеном, познатом појму. То бисмо могли објаснити на следећи начин: у патролама је био само један
потпуковник, па га није потребно идентификовати, разликовати од других.
Ове разлике би се могле боље илустровати следећим примерима:
Пр. 1: Постигао је гол ногом којом слабије шутира.
Пр. 2: Постигао је гол левом ногом, којом слабије шутира.
У пр. 1 употребљена је реченица са атрибутском функцијом. Она има за циљ да ближе одреди, укаже на то којом је од
две ноге постигнут гол. У пр. 2 релативна реченица не може бити употребљена атрибутски, јер се прецизира којом је ногом
постигнут гол(а човек нема две леве ноге!). Стога реченица у пр. 2 има апозитивну функцију. Дакле, она пружа додатну
информацију. Основна информација је да је гол постигнут левом ногом. Релативном реченицом се само пружа нова информација
која може, а не мора, бити изречена.Стога реченица из пр. 2 може стајати и без релативне реченице: Постигао је гол левом
ногом. Реченица из пр. 1, ако би стајала самостално (Постигао је гол ногом.), указивала би на то да је гол постигнут ногом, а не
руком, главом, ... Дакле, имала би сасвим другачије значење од почетне реченице. Ситуација би постала још јаснија употребом
корелатива:
Пр. 3:
Пр. 4:
Постигао је гол оном ногом којом слабије шутира.
* Постигао је гол оном левом ногом, којом слабије шутира.
Напомена.—Астериксом(звездицом) се означава да је реченица неправилна.
Примера има много, али, када је писање запете у питању, основно правило је: запету не треба писати ако је
односна(релативна) реченица употребљена као атрибут, а писање запете је неопходно ако је употребљена као апозитив.
Ево једног интересантног питања за крај:
Ако бисмо у реченици Венера је једина планета која се обрће у смеру казаљке на сату ставили ЗАПЕТУ испред
односне реченице, да ли би то направило битну промену у значењу?
а) Да, то би значило да се све остале планете обрћу у супротном смеру.
б) Не, јер би запета имала само стилски ефекат.
в) Да, то би значило да у свемиру нема других планета.
г) Не, али би сугерисало да има још планета које се обрћу у том смеру.
Који је од понуђених одговора тачан?
(Општинско такмичење из српског језика и језичке културе 2008/2009, 4. разред, 8. питање)
28
ОГЛЕДАЛО
Наталија Тошић
Светислав Станковић, проф.
Етногенеза Албанаца
Често се догађа да друштвени системи и идеологија тих система мењају историјске догађаје према својим потребама. После II
светског рата, у тзв. Другој Југославији, комунистичка идеологија произвела је теорију по којој Албанци потичу од старих Илира.
Западноевропски народи, а посебно Германи, прихватали су ту теорију, јер је њихов главни циљ био да преко Балканског полуострва изађу
на Средоземно море. Германи су подржавали ту теорију да Словени нису аухтотони (ту настали), већ да су дошли из „мочварних предела
око реке Дњепра“ и насилно потиснули тамошње становништво, па је то био главни узрок што су и у I и у II светском рату вршена масовна
стрељања Словена, а нарочито Срба, јер су они на тим просторима били најбројнији.
Данас се зна, и историографија је забележила да се Албанци први пут помињу у XI веку у вези са Византијом, јер су их Византинци
ангажовали у ратовима са другим народима на Балканском полуострву и јужној Италији. Те Албанце, Словени и Латини називали су
Арбанасима, а њихову земљу Арбанон (Арбанум). Старословенски назив за тај простор је Рабан, а сами Албанци себе називају Малог, што
значи брђанин.
Језгро те територије оивичено је са четири града: Скадром, Охридом, Драчом и Призреном, а центар је био у Кроји. За време IV
крсташког рата (1202-1204) распадом Византије створена је први пут Кнежевина Албанија, са кнезом Прогоном на челу. Његов син
Димитрије био је у добрим односима са Рашком јер је био ожењен ћерком Стевана Првовенчаног, Комненијом. 1230.г. догодила се чувена
битка код Клокотнице између бугарске и византијске војске. Након победе Бугара, Албанија пада под њихову власт, а затим под власт
Никејаца, па Анжујаца из јужне Италије, и на крају под власт Србије - за време владавине Милутина и цара Душана. Неко време након
Душанове смрти, 1430.г., Албанија пада под власт Турака.
Када су Турци заузели територију данашње Албаније, они су то становништво називали „Арнаутима“, што је био врло погрдан и
омаловажавајући назив за њих. Тај назив коришћен је у Југославији након II светског рата. Убрзо су добили и нов назив „шиптари“, којим
су означавани првенствено Албанци на Косову. И данас се тачно не зна одакле потиче тај назив. Мишљења су подељена. По једнима, реч
„шиптар“ потиче од речи shqipe (шћипе-орао), јер је орао њихов тотем, а по другима реч “шиптар” потиче од речи shqipim (шћипим), што
значи говорити добро албански. Реч „шиптар“, која је почела да се радо користи и међу самим Албанцима, настала је још за време владавине
Турака, мада се у писаним изворима ова реч први пут помиње 1706.г.
Све ово и није спорно, спорно је питање да ли су они заиста потомци старих Илира, да ли су одувек живели ту, или су и они
однекуд дошли? Јер, ако се први пут помињу у XI веку, где су живели до тада?
Званична историографија каже да су они потомци старих Илира, јер, када су Римљани освојили Балкан, коначно у I в.н.е., Албанци
су у великој мери романизовани, а мањи део њих склонио се пред налетом Римљана у више планинске пределе, бавећи се сточарством, где
су избегли романизацију и сачували свој идентитет.
После доласка Турака, ти нероманизовани становници из планинских предела спуштају се у данашњу Албанију, а Срби се повлаче
пред њима, или прихватају исламизацију и денационализацију. Када је дошло до велике сеобе Срба у XVII и XVIII в., Албанци још масовније
напуштају те посне планинске пределе и силазе у плодне и питоме равнице Косова и Метохије прихватајући ислам као званичну религију у
исто време.
Најновија историографија сматра да Албанци потичу од племена Шћипе, који су живели на простору данашњег Кавказа у
Дагестану и Азербејџану, где се и данас говори сличним језиком, где се носе иста одела чак и кече, одакле су их у VIII в. довели Арабљани и
населили их у јужну Италију и Сицилију.
1043.г. византијски војсковођа Георгије Манијакис успева да од Арабљана преотме јужну Италију и Сицилију са градовима
Сиракузом и Месином и да тамошњем шиптарском становништву наметне православну веру. Он је постао врховни господар те територије.
То је код византијског цара Константина IX Мономаха (1042-1055) изазвало подозрење и завист и он га смењује са положаја управника јужне
Италије. Међутим, Манијакис није послушао његову наредбу и између њих двојице настаје спор. Ту се умешао и римски папа и именовао
Манијакиса за византијског цара и свим градовима Калабрије наредио да све своје галије ставе у службу Манијакису. Он је окупио албанско
становништво, сврстао у чете, укрцао га у галије и са том великом војском, која га у исто време проглашава за цара, искрцао се у Драч, а
одатле копненим путем кренуо према Цариграду у сусрет византијској војсци. Дошло је до сукоба између византијске војске и војске
Манијакиса близу Олимпа. У тој бици Манијакис је погинуо смртно погођен стрелом, а огромна шиптарска војска расула се по Епиру,
пљачкајући српско становништво, отимајући стоку за преживљавање и нападајући њихове жене; затим се насељавају и у осталим крајевима
данашње Албаније и Косова.
Да ли ће будућа историографија разрешити ову историјску дилему, остаје да се види.
Језик Албанаца до скора није био јединствен. Северно од реке Шкумбе говорило се једним језичким наречјем и ту језичку групу
чиниле су „Геге“, од којих потичу и Албанци на Косову, а јужно од поменуте реке постојало је друго језичко наречје, којим су се служиле
„Тоске“. Та разлика представљала је главни проблем за албанску културну интеграцију, која је превазиђена тек 1968.г. тзв. Приштинским
договором, којим је за језичку основу узет језик града Елбасана. 1972.г. одржан је Конгрес у Тирани, где је усвојен јединствен правопис
албанског језика са латиницом као званичним писмом.
ОГЛЕДАЛО
29
Теодор Ивановић
Напамет
Неке представе су толико успешне да се играју и по више година. Ово је вишеструко потешкоћа за јадне
глумце од којих се тражи да понављају исти текст из вечери у вече. Очекује се од њих да знају своје делове
напамет и да немају разлога да погреше. Ипак, ово није увек случај.
Познати глумац у веома успешној представи је једном добио улогу аристократе који је био затворен у
Бастији 20 година. У последњем чину, тамничар би долазио на сцену са писмом које би предао затворенику. Иако
се од племића очекивало да прочита писмо при сваком извођењу, он је увек инсистирао да би оно требало да
буде исписано у целости.
Једне вечери, тамничар је одлучио да се нашали са колегом да би видео да ли је, после толико много
извођења, он успео да научи садржај писма напамет. Завеса је подигнута за завршни чин представе и открила је
аристократу како седи сам иза решетака у својој мрачној ћелији. Баш тада, тамничар се појављује са драгоценим
писмом у рукама. Он је ушао у ћелију и уручио писмо аристократи. Али копија коју му је дао није била исписана у
целости као иначе. То је, у ствари, било празно парче папира. Тамничар је знатижељно гледао, нестрпљив да
види да ли је његов колега глумац научио бар своје делове текста. Племић је гледао у празно парче папира
неколико секунди. А онда, жмиркајући очима и брзо уручивши парче папира тамничару, рече: „Светло је слабо.
Прочитај ми писмо.“ Схвативши да и он, такође, не може да се сети ни једне једине речи из текста, тамничар
одговори: „Светло је заиста слабо, Ваше величанство. Морам да узмем наочаре.“ Након овога, он брзо напусти
сцену. И док је аристократа уживао у занимљивој сцени, тамничар се врати након неколико тренутака са паром
наочари и уобичајеном копијом писма, које је наставио да чита затворенику.
Преузето из Новог концепта
Teodor Ivanović
Milena Kostadinović, prof.
By heart
Some plays are so successful that they run for years on end. In many ways, this is unfortunate for the poor actors
who are required to go on repeating the same lines night after night. One would expect them to know their parts by heart
and never have cause to falter. Yet this is not always the case.
A famous actor in a highly successful play was once cast in the role of an aristocrat who had been imprisoned in
the Bastille for twenty years. In the last act, a gaoler would always come on to the stage with a letter which he would
hand to the prisoner. Even though the noble was expected to read the letter at each performance, he always insisted that
it should be written out in full.
One night, the gaoler decided to play a joke on his colleague to find out if, after so many performances, he had
managed to learn the contents of the letter by heart. The curtain went up on the final act of the play and revealed the
aristocrat sitting alone behind bars in his dark cell. Just then, the gaoler appeared with the precious letter in his hands. He
entered the cell and presented the letter to the aristocrat. But the copy he gave him had not been written out in full as
usual. It was simply a blank sheet of paper. The gaoler looked on eagerly, anxious to see if his fellow-actor had at least
learnt his lines. The noble stared at blank sheet of paper for a few seconds. Then, squinting his eyes he said: “The light is
dim. Read the letter to me.” And he promptly handed the sheet of paper to the gaoler. Finding that he could not
remember a word of the letter either, the gaoler replied: „The light is indeed dim, sire.“ I must get my glasses.“ With this,
he hurried off the stage. Much to the aristocrat's amusement, the gaoler returned a few moments later with a pair of
glasses and the usual copy of the letter which he proceeded to read to the prisoner.
Taken from New Concept
30
ОГЛЕДАЛО
Зоран Младеновић, проф.
Уз годишњицу смрти, да се не заборави
ПИСМО МОМ БЕСМРТНОМ ПРИЈАТЕЉУ,
- Мики Антићу
Ти знаш да ја добро знам да теби не треба никаква лакирана и напудерисана биографија, лажна слава, уњкави
говор, пригодан текст. Живео си тако као да си желео да умреш, да би поново живео. Ни код једног другог нашег
мртвог песника гроб није почео да уздиже стваралаштво, Мико – толико живо као кад си ти то говорио, додуше,
понекад, у ,,Шуматовцу“, онако, за душу, пријатељима, у свом познатом стилу и духу.
У часу непосредно пред смрт, претећи, збунио си све своје пријатеље, јер си жестоко подигао глас над мртвачком
менаџеријом којa траже свој тренутак: ,,Нико не сме да ми држи говор!“... И, није. Али, нико не може да нам забрани
да ти пишемо. И после смрти. Бар ми – пријатељи.
Отишао си од нас, тако да морамо да те памтимо, сасвим неочекивано уз
Јаникине тамбураше и ,,Пира манђе коркоро” (,,Лутам сам по свету“). Од тада си
себе преселио у легенду, а био си мит још за живота, оставивши иза себе опус
коме је тешко сагледати крај. Песник слободе и индивидуалности сваке врсте,
посејао си трагове своје генијалности на филму, у позоришту, сликарству. Да не
говорим о новинарству.
Све чега си се такао је непоновљиво – и ,,Први танго“, и ,,Плави чуперак“,
једностано, све – зато си за нас култна песничка личност, вечити дечко наше српске
поезије, принц тананих стихова, за све и сваког, за душу.
Многи су ми причали да су те виђали по кафанама, хвалисали се и
наклапали, а да те стварно никада нису ни видели. Онај, као и аутор ових редова,
ко је икада срео Мику Антића, макар и у кафани, зна колико је необично обичан, не
- дохватљив и недокучив тај једноставни геније, са срцем бистрог потока и
емоцијама ливадског цвећа.
Опрости ми, дечко, што те поредим са цвећем, јер ти никада ниси чуо моје
цветове и звезде, никада ниси разумео моје птице, ниси чуо тугу мојих коприва,
кестенова и врба, а тако си добро разумео птице, мирисе трава, лепоту звезда,
осећао моћ детињства и снагу младалачке туге.
Уздигао си се изнад људи само зато што си умео да их читаш, разумео си
ћутњу само зато што си умео да слушаш шапутање неба и земље. Сећам се твог интервјуа из ,,Дневника
Био си и остао мој песник, који је последње дане, сасвим необично, знам, провео као Исус на крсту, речено
фигуративно, разуме се. “:,,Све је створено из кретања...“, а ја сам,сутрадан, полагао испит. Изнедрио си бисер чији сјај
и данас веома тешко могу да гледам отворених очију. Ниси хтео, нити си могао да будеш укалупљен, стављен у
биографију, и онда када си, намерно, желео да је правиш необично. Ти знаш да ја то знам.
Са прстима од злата, који су оставили бесмртне стихове, отишао си у легенду отворених очију, да нам са тих
небеских висина вратиш лепоту младости, детињства, света овог јединог који имамо.
И ја те видим, намигнеш нам, само понекад, онако, мангупски, успут да се не би прекинула та ,,тајна“ и ,,веза“.
Нисам заборавио твоје стихове иако сам већ давно одрастао, а ови ми се и данас врте у срцу:
,, Љубав је једини ваздух
који сам удисао
и осмех једини језик
који на свету разумем.
На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало,
да за мном остане нешто
као лепршав траг.“
Мој познаник, Мирослав Мика Антић, живи и сада свој други живот у блеску муње и топле летње кише.
Децо, немојте то никада да заборавите.
ОГЛЕДАЛО
31
OНА, кад је била мала
Сазнати и присвојити свет од првог цвета и речи до последњег веза и ћутње, од првог усхита
до последње танане туге, основни је поетски оквир ове младе песникиње. Флуидне, суптилне, тихе
и ненаметљиве речи, речи које смењују догађаје, разоткривају тајну и љубав песникиње исказујући
смисао емоционалних и мисаоних простора човековог бића, враћајући се себи, увек и изнова као
пред новим неким светом, са пуно смисла за детаље, склад и хармонију. Речи су за ову песникињу
именовање односа, појава и процеса, њен ход ка могућем и остварљивом, ка поузданом и
постојаном у свему што је променљиво и неповратно; речи су њено дозивање свега присутног по
одсуству, свега одсутног упркос присутности, али, у исти мах, и непревладавање супротности у
ономе што је привидно у јединству, што је утолико више њено уколико је више супротстављено, и
обратно. Сигурно, та могућност дозвољава песникињи да свим стварима, појавама, процесима и
односима, свему ономе чега се такне, светом својих истанчаних чула, одреди нови смисао и да
значење своје индивидуалности.
Лично, сугестивно и аутентично – то је оно што у њеној поезији дозвољава говор заборава
упркос сећању, стварност светлости, присуство неизвесности и бескрајне смене неизрецивог и
недохватљивог. Отуда снага овој песникињи да се увек на нови начин врати свом свету збуњено и
зачуђено, да продре у његове тајне и да га опет заволи. Њене метафоре не напуштају простор
поверења, њене песничке слике не оптужују свет због шаренила и пролазности, већ настоје да
сачувају, кроз мозаик детаља, и себе и свет од сурових закона непоновљивости, налазећи потребну
љубав, поштовање и поверење за све оно што расте и дише до лепог и људског. Дивно и тихо
чуђење пред нужним и неминовним, израз је њеног напора и настојања да у себи пронађе адекватан
свет, свет пун поетског значења. Бол, која понекад пронађе себи места у времену ћутње, у бити је
њена, танана и тиха, одмерена и суздржана. Зато нам њене речи казују онолико колико смо желели
да сазнамо и дају много више но што смо спремни да прихватимо.
Редакција
32
ОГЛЕДАЛО
СА ТОБОМ, ЗБОГ ТЕБЕ
Са тобом сам
правила нова, велика слова
од нашег смешног кривог картона
и са мало украденог неба
бојила их, красила.
Слагали смо речи
по свом есперанту.
И нисмо волели граматику,
ни интерпункцију
због тачака.
А она се ипак уплитала
и стављала их
тако – понекад...
Због тебе сам заборавила време
и своје године
и имала поново петнаест,
са тобом сам
знала волети
кап у реци;
јурили смо је
и знали да је нећемо стићи
и глумили ожалошћене
и опет смејали се.
У јесен смо плакали
за умрлим цвећем,
изигравали хипике,
постајали туђи,
заборављали свој есперанто,
речи се растајале,
плакала напуштена слова...
Због тебе
плашили ме сни у ноћи
и бежали,
окретале се маште
по постељи,
дрхтала јутра
од мојих очију.
ОГЛЕДАЛО
Са тобом сам
измишљала живот,
уживала у заблудама,
цветала на снеговима,
питала се –
− да ли је важно
у свему налазити смисао.
Због тебе
губила сам се у самој себи,
заборављала свој лик,
безнадно се тражила у теби,
питала се –
− је ли то лудост, љубав или
глупост?
Испраћали смо
једну по једну тајну
и дуго осећали у ушима
звук њихових возова...
Са тобом сам
научила да слутим
и да се враћам
кад ме слутње
поведу у беспуће.
Са тобом сам научила
да је лепо веровати
и тражити истину у лажима,
ради веровања,
ради тражења...
Са тобом сам правила нова,
велика слова
од нашег смешног, кривог
картона...
Са тобом сам писала бројеве
своје осамнаесте,
деветнаесте године...
1980.
Соња Гргов
33
Дубравка Станковић, проф.
„Ево моје тајне. Сасвим је једноставна: човек само срцем
добро види. Суштина је очима невидљива“, порука је
Антоана де Сент Егзиперија, јединог славног пилота међу
писцима, и јединог великог писца међу пилотима, који је
у летовима над Медитераном, Африком и Јужном
Америком, изнад облака, у плаветнилу неба и звезданим
ноћима, проналазио инспирацију за своја драгоцена дела.
Антоан де Сент Егзипери
Последња тајна?
Француски романописац и есејиста родио се 29. јуна 1900, у Лиону, као треће од петоро деце.
Немирног и ведрог духа,од раног детињства показивао је склоност ка писању и авантурама са једне, и
мржњу и бунт према злу и рату, с друге стране, поставши, напослетку, и сам жртва ратног хаоса.
Неостварена жеља за поморством није га спречила да се окуша као пилот. Године 1926. почео је да лети на
линији Тулуз-Казабланка-Дакар. Одређено време радио је и као инструктор летења, препуштајући се
истовремено и свом нагону за писањем, преточујући га у сликовите путописне репортаже. У дружењу са
афирмисаним писцима попут Андреа Жида, који су подржавали његове литерарне способности, 1926.
објављује своје прво дело „Авијатичар“, а након тога и романе „Пошта за југ“, „Земља људи“, „Ратни
пилот“, као и роман „Ноћни лет“, за који добија прву званичну награду Приx Фемина.
Дело у које је понајвише интегрисао своја размишљања и осећања, а које му је осигурало
бесмртност, угледало је светлост дана ратне 1943, свега једну годину пре његове смрти, и повезало се са њом
нитима које и више од пола века касније код неких људи буде различите спекулације, док код неких других
чине информацију која додатно оплемењује живот и дело овог француског писца.
Искуства и импресије прикупљени у готово дводеценијском летењу за рачун поштанских компанија,
баш као и његов развој у профилисаног писца, у заједничком деловању, резултирали су књигом која на
готово пророчки начин заокружује рад једног од најхаризматичнијих писаца двадесетог века.
Егзипери, као неко ко је земљу и живот на њој често гледао из птичје перспективе, није признавао
рат као неопходност савременог друштва коју намеће специфичан тренутак његовог развоја. Не само
пацифиста, више од тога, хуманиста, своју веру у човека и његов развој наглашавао је кад год би се за то
указала прилика. „Не волим људе који су се заситили од среће, који се више не развијају. Мора се бити
помало немиран да би се око себе запажале ствари“, истакао је у писму упућеном мајци.
Када би се нашао на земљи, животни императив и рецепт за еликсир среће сваког човека, као и
могућност за спас човечанства, видео је у моћи да се на свет гледа из визуре детета, неоптерећеног
рационалним мерилима. Руководећи се тим искреним, унутарњим осећањем, Егзипери ће, како у свом
животу, тако и у својим делима, порушити крута правила, осудити ускогрудост, претерани прагматизам
одраслих који осиромашују и немилосрдно сужавају слободу дечијег виђења света. Покушавајући да
заобиђје границе конвенционалног, трудиће се да искуства са својих летова преточи у речи, задржавајући у
што већој мери духовну есенцију пронађену у тренуцима отргнутости од свакодневног. Његова намера доћи
ће до пуног изражаја у напред поменутом делу, које можда није могло да рачуна на педигре свог аутора као
писца, али се данас свеједно третира као аристократија савремене књижевности. „Мали принц“ није дело
које жели да импресионира формом и богатством лексике, колико потконтекстима произашлим не из
Егзиперија као писца већ Егзиперија као човека.
Као авантуриста, човек склон ризику, радећи у цивилној авијацији, био је спреман да се суочава са
опасностима свог заната, на зазирући да често замени лепоту високих Анда и Кордиљера тешко проходном
маглом, снежним олујама и непрегледном пустаром Сахаре, непоколебан чињеницом да му је два пута након
пада авиона умало постала гроб. То се није догодило. Уместо тога, незванична титула „оца пустиње“ била је
његова, а доделили су му је, нико други, до Бедуини, они којима је она по рођењу и припадала. Није био
34
ОГЛЕДАЛО
прва особа која је управо у таквим ситуацијама пронашла дубљи смисао и инспирацију за оно чиме се бави.
Ако се то и није десило након његовог првог пада, у којем је доживео тешке физичке озледе, сигурно јесте
након другог, који је заправо био принудно слетање на врели песак Сахаре, док се „шетња“ њега и Андреа
Превота, навигатора, која је уследила, може назвати доживљајем пустиње из прве руке. Подстицај за тај лет,
заправо трку од Париза до Сајгона, био је колико егзибиционистички дух Егзиперија, толико и награда од
150.000 франака. Тих децембарских дана, 1935. године, њих двојица били су заробљеници Сахаре, са
примитивним и нејасним мапама, које им нису биле од помоћи. Неколико поморанџи, мало грожђа и вина
које су извукли из олупине летелице нису биле залихе хране на које су могли озбиљно да рачунају. Брза
дехидратација која је већ другог дана у пустињи узроковала фатаморгане и живописне халуцинације,
учинила је да призор Бедуина на камили који им се указао четвртог дана не делује ништа уверљивије од њих.
Врло брзо, њих двојица ће се уверити да је тај сусрет био оно неопходно за њихово избављење.
Сурово животно искуство распламсаће Егзиперијеву машту, а тренуци са овог путовања постаће
иницијална идеја у настанку дела „Мали принц“. Један од занимљивих детаља биће сусрет са фенеком,
пустињском лисицом о чијем ће припитомљавању писати својој сестри Диди. За сусрет са змијом можемо се
запитати да ли се ради о производу сна или халуцинације, док се за бунар са водом усред пустиње може
тврдити да је управо то. Било како било, и фенек, и змија и бунар, заједно са још гомилом
антропоморфизираног света, постаће актери дела за које неки тврде да је религиозна парабола, док га неки
други посматрају као филозофски трактат, бајковни роман или чак басну. У сваком случају, капитално
Егзиперијево дело доноси универзалне поуке човечанству, иако за најчешће реципијенте има децу, бави се
озбиљним питањима, иако има тужан крај, доноси утеху. На основу биографских забелешки несумњиво је да
Егзиперијев јунак, бар физички, подсећа на писца кога су као малог, због златних коврџа у коси, звали
Сунчани Краљ.
Приповедач збивања у роману је сам писац који приповеда 27 кратких целина из видокруга
детињства. Прича је својеврсна пишчева ретроспекција са дистанцом од шест година на тренутке
прижељкивања пријатеља са којим ће се разумети без објашњења, на сусрете са необичним дечаком у
пустињи приликом пада авиона, на дечаково путешествије од планете до планете, њиховог обостраног пада
у непознато, до њиховог растанка након годину дана. Оживљавањем потиснутог детињства и чежње за
разумевањем пилот ће се изборити са самоћом у пустињи, створивши у својој подсвести саговорника са
којим ће делити време све до часа када поправи квар на летелици. Тада ће се вратити уобичајеном послу, а
његов мали принц својој планети, јер се у земаљском свету одраслих не би снашао. Схватио је да може
живети само онде где је суверени господар и где његова егоцентричност не би била запостављена.
Мали принц ће у смрт отићи због руже за којом чезне, одлучивши да ујед змије постане његова карта
у свет којем и припада, показавши да права љубав тражи дужност, а дужност рађа жртву. Тако ће Егзипери
са последњим атомима снаге кренути на свој последњи борбени задатак.
Кулминација Егзиперијевог алтруизма је његова одлука да се по избијању рата, без обзира на то што
је био проглашен неспособним за даље обављање летова, добровољно пријави војним властима како би
учествовао на страни савезника против разорне идеологије Хитлерове Немачке. Изнемогао и болестан, он је
31. јула 1944. године полетео са Сардиније према окупираној Француској, а оваквим чином пожртвованости
као да је довршавао легенду која се већ испредала око његове личности. Сваки траг му се изгубио а његови
посмртни остаци никада нису пронађени, као ни тело Малог принца у Сахари.
Овај понављач Икарове судбине се, као Мали принц метампсихозом, легендом уздигао, и остварио
своју жељу коју је гајио још као дванаестогодишњак. Тада је покушавао да од обичног бицикла направи
летелицу којом ће се винути у небо и са висине се гласно обратити људима, речима „Живео Антоан де Сент
Егзипери!“.
Широк дијапазон разматрања Егзиперијевог живота и дела искаче из оквира очекиваног и намеће
нови вео загонетности. Једна од новина је појава и признање бившег немачког авијатичара, Хорста Риперта,
који се огласио поводом књиге „Сент Егзипери, Последња тајна“, тврдећи да је оборио Егзиперијев авион, и
жалећи што није знао да се у авиону налазио један од његових омиљених писаца. Српски публициста Данко
Васовић, после свог тридесетогодишњег бављења Егзиперијевим опусом, и задирањем у истину ратних
дневника, долази до закључка да је Хорстова тврдња нетачна јер се њихове маршруте никада нису укрстиле.
Слободно се можемо запитати да ли ће нам се интригантни живот и мистична смрт писца великог
срца одгонетнути, или ће, попут самог Егзиперија, последња тајна заувек остати неухватљива.
ОГЛЕДАЛО
35
Стара српска поезија
Монахиња Јефимија
(око 1350 - после 1405)
1. ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ
Мале иконе, но велики дар,
које имају пресветли лик Владичин
и пречисте Богоматере,
што их велики и свети муж
дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу
којега неоскврњено млађахног преставише
у вечне обитељи,
а тело се предаде гробу,
који изделаше праоци због преступљења.
Удостоји, Владико Христе,
и ти, пречиста Богомати,
мене јадну да свагда бригујем
о одласку душе моје,
што угледах на родитељима ми
и на рођеном од мене младенцу,
за ким жалост непрестано гори у срцу моме,
природом матерњом побеђивана.
2. МОЉЕЊЕ ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ
Од оскврњених усана,
од мрскога срца,
од нечистог језика,
од оскврњене душе прими мољење,
о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу твоју,
нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи
у час одласка мојега,
нити ме гневом твојим казни
у дан доласка твојега,
јер пређе суда твојега, Господе,
осуђена сам савешћу мојом,
ниједне наде спасења мојега нема у мени
ако милосрђе твоје не победи мноштво безакоња мојих.
Зато те молим, незлобиви Господе,
ни мало ово приношењеприношење не одгурни,
које приносим светом храму пречисте твоје матере
и наде моје Богородице хиландарске,
јер примих веру удовичину
што ти принесе две цете, Господе,
те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја,
о Владичице, Јефимија монахиња,
кћи господина ми ћесара Војихне,
који лежи овде, негда деспотица.
И приложи се ова катапетазма
храму пресвете Богородице хиландарске
лета 6907, индикта 8.
А ако ће је ко однети
од храма пресвете Богородице хиландарске,
да је одлученодлучен од јединосушне и нераздељиве њене
Тројице
и да му је супарница пречиста Богомати хиландарска
у дан страшнога испита.
Амин.
3. ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ
Господствовао си земљом отачаства ти
и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане
и мужаственим срцем и жељом побожности
изашао си на змију
и непријатеља божанствених цркава,
расудивши да је неистрпљиво за срце твоје
да гледа хришћане отачаства ти
овладане Измаилћанима,
не би ли како ово постигао:
да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства
и да се обагриш крвљу својом
и сјединиш са војницима небескога цара.
И тако две жеље постигао јеси:
и ЗМИЈУ убио јеси
и мучења венац примио јеси од Бога.
Сада не предај забораву вољена ти чеда
која си сирота оставио преласком ТВОЈИМ,
јер откако си ти у небеском весељу вечном,
многе скрби и болезни обузеше вољена ти чеда
и у многим скрбима живот проводе,
пошто су овладани Измаилћанима.
И свима нам је потребна помоћ твоја,
те се молимо моли се заједничком Владики
за вољена ти чеда
и за све који им с љубављу и вером служе.
Тугом су многом здружена вољена ти чеда,
јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну
велику
и твоја добра у заборав ставише,
о мучениче.
Но ако сиНо ако си и прешао из живота овога,
скрби и болезни чеда својих знаш
и као мученик слободу имаш пред Господом,
преклони колена пред Владиком који те венчао,
моли да многолетни у добру живот
вољена ти чеда проводе богоугодно,
моли да православна вера хришћанска
неоскудно стоји у отачаству ти,
моли победитеља Бога
да победу подари вољеним ти чедима,
кнезу Стефану и Вуку,
за невидљиве и видљиве непријатеље,
јер ако помоћ примимо с Богом,
теби ћемо похвалу и благодарење дати.
Сабери збор својих сабеседника, светих мученика,
и са свима се помоли прославитељу ти Богу,
извести Георгија,
покрени Димитрија,
убеди Теодоре,
узми Меркурија и Прокопија
и четрдесет севастијских мученика не остави,
у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена,
кнез Стефан и Вук,
моли да им се пода од Бога помоћ,
дођи, дакле, У помоћ нашу, ма где да си.
На моја мала приношења погледај
и у многа их урачунај,
јер теби не принесох похвалу како приличи,
већ колико је могуће маломе ми разуму,
па зато и мале награде чекам.
Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети
мучениче,
био малодаран у пропадљивом и маловечном,
колико више у непролазном и великом,
што примио јеси од Бога,
јер телесно страну мене у туђини
исхрањивао јеси изобилно,
те сада те молим обоје:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.
Јефимија усрдно приноси ово теби свети.
У красотама овога света васпитао си се од младости своје
о нови мучениче кнеже Лазаре,
и крепка рука Господња међу свом земаљском господом
крепког и славног показа те.
36
ОГЛЕДАЛО
Зоран Младеновић, проф.
Уз годишњицу рођења
ТУЖАН ЗАПИС О ТРАГИЧНОЈ ПЕСНИКИЊИ ЈЕФИМИЈИ
Ушао сам у твоје сазвежђе још као дечак и немам намеру да одем. Гледам те вековима, у тихим ноћима и ћутим, као
да ћу ћутањем казати све. Не дам да те дају било каквим људима, њиховим погледима и намерама. Милион пута изговарам
твоје име са поносом и исто толико пута га прећутим, да бих га сачувао за себе.
Стојим загледан у твоје небо изнад Љубостиње – принцезо из Драме, деспотице из Цера, монахињо и песникињо. Ништа
ми није тако близу као твоја судбина и ништа тако далеко као молитва. Радује ме онај део твог живота који је имао све
уобичајено и нормално: лепоту младости, племенито порекло, узоран брак, породицу. Снажи ме твоја појава на двору
Угљешином и Душановом. Весели рођење детета. Била си на почетку људског смисла и смисла живота.
Ушао сам у твоје сазвежђе са поштовањем према звездама, цветовима и травама. И у свему сам пронашао по који стих
извезен твојом руком и сузом. Сада видим тугу коприва, јецај багремова и патњу липових шума. Небеса ћуте, плаветнила
се претварају у црнине, у рите монашке, а дубоко - у срцу земље, одсjај са твог неба. Покушавам да пишем, да оставим твој
траг.
Теби је судбина дала сву земаљску срећу и лепоту: била си дете угледног властелина, живела си у држави цара Душана,
памтила га целога живота, видела си сву снагу, моћ и сјај тог великог царства. Удала си се за српског владара Угљешу,
родила си сина.
Застанем и кажем:”Хвала ти Боже!”
А онда, као у античкој трагедији, умире отац, па син – дете од четири године (,,млади младенац“), затим, у боју, и муж.
По обичајима времена у коме си живела изгубила си све: породицу, посед, приходе, државу, друштвени статус. Постала си
само убога биљка која је корисна људима, али коју нико неће. Узалуд дивни зелени листови и ситни цветићи, узалуд снага и
лепота, узалуд дух твоје природе, моћ ума, кад бол односи све, а поредак немилосрдно разара. Од младе владарке постала си
удовица, бескућница, прогнаник – сирота монахиња која у држави кнеза Лазара налази уточиште. Ни ту, племкињо моја, није
крај твојим страдањима. У Косовском боју нестао је твој заштитник - кнез Лазар.
О, Софокле! О, Еурипиде!...О, господaри и очеви трагедија!... Зар сте морали да смислите и ту књижевну врсту која
није само лепа књижевност, већ горак живот, хлеб наш трагични!..Застанем. Одложим оловку. Обришем сузу – ону најтежу,
не стидим се због тога. Ћутим дуго, гледам те у сазвежђу, негде сам у твојој молитви, онај крајичак твоје тихе туге, сићушна
пауза између болних речи, неприметан, као пламичак са воштане свеће.
Не дам те писцима, не дам те трагичарима – никако Софоклу и Еурипиду!.. Изговарам твоје име, лагано, тихо, скоро
нечујно, да те не повредим. Јефимија... Ехо одлази доле, враћа се одозго, улази у моју душу, ненаметљиво, испуњава ме
снагом. Ја знам да си то ти, чиста и узвишена, високо и још више, до плаветнила и вечности.
Из грла се оте крик. Боже, зашто?!
Небеса ћуте. Трепере звезде. Плачу траве.
Негде, испред мене, Љубостиња уздише, јецају липе и багремови. Своју вековну тугу рецитују коприве и бршљени.
Мирише жито и хлеб наш насушни... Пренела си мошти свете Петке, заштитнице земље, усева и плодова – зауставила нове
сеобе српске, вратила сељаке уз Мораву, сачувала наша огњишта.
Нико не зна када си престала да дишеш...Али, ја видим да те има, ту - поред мене, поред нас, у нама – као наш
нераздвојни део, као ми сами.
У твом сам сазвежђу, прва српска песникињо, говорим твоје стихове све гласније. Јечи небо, отварају се невидљива
врата и ти, ти – лагано крећеш, као звезда, тихо и неприметно, путањама метеора, у бесконачно и свевремено... Моја је
молитва услишена.
Хвала ти Боже.
17.07.2010.
ОГЛЕДАЛО
37
Славиша Стојановић, проф.
Каменица, село кога више нeма
Аустријски конзул и писац Ј.Г.вон Хан, обилазећи српске земље 1858. године, објавио је на немачком језику у
Бечу 1861. године путописно садржајну књигу ''Путовање од Београда до Солуна'', која још увек није преведена на српски
језик. Зашавши у долину Јабланице, пошавши путем од Бошњаца, преко Тогочевца, ка Горњем Трњану, записао је да је
Каменица (Kamenitza) билa на четврт сата хода источно од претходног (Тогочевце), а десет минута западно од наредног,
Горњег Трњана.
На једној генералштабној топографској карти из 1894. године, где су картографске основе постављене од стране
аустријских картографа, негде у подножју брда између села Власе и Горње Трњане, уписано је Каменица. У писању је
употребљен словни фонт као и за остала села, али без топографских ознака за куће. Очито је да се ради о једној картографској
омашки, (где није прецизно уписано) јер је за писање назива неких реперних делова атара, код свих села, коришћен други
писани фонт. Наиме, за разлику од Кнежевине Србије, новоослобођени крајеви су у годинама после ослобођења од Турака
географски сазнавани и топографски уцртавани.
Поставља се питање - шта се догодило са селом Каменица, када је настало, до када су људи у њему обитавали и
најважније, зашто је нестало?
Негде у северозападном делу атара села Власе, који се наслања на тогочевачки, горњетрњански и ћеновачки, један
велики комплекс врло плодног земљишта који захвата и најближи део села Власе, носи назив Каменица или Каменичко, како
га назива већина људи који из поменутих села ту поседују своје њиве. Топонимичко тумачење за име тог села врло је
једноставно, али како то повезати са каменом?
Погледом на поменуту карту уочљиво је да се од села Пертате у правцу Лесковца, на десној обали Јабланице, одвајао
пут који је ишао према Каменици, а од њега један крак ка селу Доњем Трњану и други ка Доњем Синковцу. Ти путеви и данас
постоје, са незнатно измењеним трасама, и то су типични ''пољски'' путеви, који се користе за долазак у њиве. Намеће се
закључак да је у ''турско време'' из правца Лебана један путни правац ишао левом обалом Јабланице, прелазио реку код
Пертата, и одатле ка Каменици и Горњем Трњану. Петер Кукољ, аустроугарски генералштабни мајор, у Бечу 1871. године за
потребе војске, између осталог, записао је: ''Изнад Пертата је дрвени мост дуг 27 корака, у солидном стању, али за теже терете
треба проверити''. О истом путу, Мита Ракић, обилазећи новослобођене крајеве записа:''Од брода у лево, остаје не само
Јабланица него и село Пертате ( на карти Прекате ) па се иде право на исток у Лесковац. Између Бошњаца и Пертата био је и
велики дрвени мост, па се пролетос проломио баш у тренутку кад су се преко њега превозила два болесна војника наша, и,
срећом, није било ништа ни њима ни коњима мада су се скрхали с висине од два хвата''. Други пут од Шумана, преко Великог
Војловца, селима у подножју Хисарске косе до Лесковца, био је важнији од првог и у сећању оста као ''Пазарски пут''. У
народном сећању је остало да су то били главни путни правци од Лебана до Лесковца. Путни правац од Лебана ка Лесковцу
око 1880. године делом је исправљен, премошћавањем Јабланице код Ћеновца, што је нужно било условљено самим нагибом
топографске површине у овом делу Лесковачке котлине, па је тиме добио важну, односно главну саобраћајно-фреквентну
функцију. За разлику од путева који су ишли кроз поменута села, овај путни правац после изградње моста код Ћеновца је
потпуно прав до Лесковца, само са једном кривином код Горњег Синковца, што потврђује да су путеви кроз села до тада били
саобраћајно важнији. У народном сећању је остало да је мост код Ћеновца саграђен од врло слабог материјала и да је у првим
деценијама постојања после великих вода Јабланице редовно урушаван и поново грађен.
Негде близу Ћеновца, од реке Јабланице и данас је уочљиво постојање неке долине, која пролази кроз атар Каменица, па
даље ка Горњем Синковцу, све до канала код Доњег Синковца, на периферији Лесковца, до утока у тај канал. Интересантан је
и његов назив Рибњак, и то на једном дубљем делу, на додиру са атаром Каменица. До изградње земљане бране од Малог
Војловца до моста код Ћеновца, Јабланица је често, а посебно у пролећним месецима, знала да се излије и овим каналом
поплави села на десној обали, па чак и периферију Лесковца.
Намеће се и питање, какве додирне везе са Каменицом имају поменути путеви и долина усред ''поља''?
Данас у атару Каменица њиве поседују сељани села Власе и по неколико фамилија из села Тогочевце, Бошњаце,
Цекавица, Ћеновац и Мало Војловце. Таквих случајева има, да у атару неког села власништво над земљом имају и сељани
околних села, али овде се ради о врло квалитетном комплексу, посебно погодном за повртарство које и изискује такву земљу
и, што је најбитније, то је прилично велика површина, од преко 170 хектара. И данас се од времешних житеља из Власа, у
разговорима са поседницима њива из горе поменутих села, може чути: ''Туј земљу су ваши стари од Турчина узели за два
вола''. Управо овом причом се завршава и постојање села Каменица.
Овим коментаром наговештава се сазнање да је тај велики комплекс земљишта до ослобођења 1878. године био у
поседу турских властодржаца. Заправо, у једној породици сачувано је једно Решење издато у Лесковцу од комисије за
уређење аграрних односа у Нишком округу, са деловодним бројем 712 и датумом 24. октобар 1881. године. Овим је решен
спор између неколико заступника сељана села Власе и Каменица и њихових одбеглих турских господара. У новоприпојеним
крајевима Србије, држава је преузела обавезу да правно уреди имовинске односе, односно власништво над земљом, које су
до ослобођења поседовали турски велепоседници. Ово је наметнуто одредбом из уговора закљученом на Берлинском
конгресу, где је Кнежевина Србија преузела обавезу да она или сами сељаци поседе одбеглих турских власника откупе
уређеном правном нормом. У оригиналном документу је записано да су овлашћени заступници ова два веома блиска села
тврдили да је Власе имало десет, а Каменица две куће у годинама пред ослобођење, а такође су навели које су куће из оба
38
ОГЛЕДАЛО
села господарима давали деветак и колико су обрађивали параспурног земљишта. Записано је да је Мула Амет Јашаревић у
Власу имао шест кућа са 120 дулума земље, Ибраим-ага Пашић Бојниклија десет кућа са 180 дулума површине у истом селу,
Али-бег Заде Беговић из Накривња 40 дулума и кућу Дине Стојковића у Каменици и Реџеп Сулејман Агић кућу Мијајла
Ђокића и 30 дулума земље у Каменици. Пред аграрном комисијом су навели да су други господари, као Топал Сали и Мека
Сулимановић у Власу и Хусеин Врањанлија у Каменици, имали велике њиве у укупној површини од 176 дулума, које су по
њиховим тврдњама пре пола века силом отете од сељана и чије господарство нису признавали.
У сачуваним и преведеним турским пописима из 1516. 1535/36. и 1575/76. године спомињу се села под именом
Каменица, али се тај назив не може везати за ово село. Али у пописима се спомиње село Власе, чије данашње становништво
чине преци досељеника из Старе Србије. Досељавања су извршена почетком осамнаестог века и то на више локација у
данашњем атару, о чему суде и неки топонимички називи: Селиште, Орнице, Амбариште, Шипковине и слично. Таква
разбијена структура села свакако је била условљена фамилијарним земљишним поседима. Не мањи разлози су били путеви и
извори воде. Да ли је губитак важности пута у атару Каменица или сујеверја услед појаве куга узрок пресељавања на садашњу
локацију, тешко је утврдити. Записани подаци о броју кућа у Каменици сагурно нису поуздани, из разлога нејасног
разграничења са селом Власе. Тако је Каменица од ослобођења од Турака, према сачињеном списку општина и села у
Лесковачкој нахији, које је Манојло Марић, тада изасланик Владе у Лесковачкој управи, послао министру просвете и
црквених дела, датираном од 13.3.1878. године, дочекала са 17 кућа.
Једно је извесно, а то је да је после укидања спахијског система 1839. године, у условима слабе централне власти,
извршена насилна рефедеулизација. Провинцијска власт је помогла да се муслимански живаљ уведе у читлучки посед. А,
после неуспеха Нишке буне 1841. године, било је честих продора арбанашких башибозука, који се огледао кроз пљачке
имовине, уцене, па чак и убиства. Овакве репресалије над рајом, турска власт није спречавала, вероватно из разлога завођења
читлучких односа, где би се они јавили као заштитници села. То је управо и период када су села Власе и Каменица потпали
под господарски и чифлучки власнички однос, где су неколико данашњих фамилија, које су тада биле у Каменици, ушле као
господарлук поменутих Турака.
Поменутим Решењем аграрне комисије, неке куће су надоместиле раније власнике, али је било и случајева лицитационе
продаје неких њива, због немогућности редовне исплате аграрног дуга. Комплексе земљишта које су поседовали Топал Сали,
Мека Сулимановић и Хусеин Врањанлија нису због материјалних услова могли откупити мештани Власа, па су то откупиле
неке богатије фамилије из Тогочевца, Бошњаца, Цекавице, Ћеновца и Малог Војловца, које углавном и данас посудују, што
се може и видети по земљишним књигама о распореду пореза на земљиште из 1884/85. године, за село Власе. То је управо
разлог због којег су се затечене породице у селу Каменица морале преселити. Заправо, поменути Турци који су задржали
тапијално право и продајом свог земљишног поседа сељанима из околних села, условили су да дотадашњи чивчије напуштају
село Каменицу налазећи ухлебљење у селима Власе и Горње Трњане. Управо од тада, покојници фамилија некада настањених
у Каменици укопавају се на Горњетрњанском гробљу. Тако са одласком Турака и њиховог власништва над земљом и друма,
нестаде село Каменица?
У народном сећању је остало да је у Каменици, између осталих, једну од кућа са помоћним зградама, коју је повремено и
користио, имао и господар Каменице Сулејман. Саграђена је била на незнатном узвишењу усред поља, а својом висином и
сазидана од камених плоча, била је видљива из даљине. После ослобођења и успостављања српске власти, поред тога што је у
народном веровању важила за уклету кућу, поред које није било пожељно пролазити, од ње и осталих зграда од мештана
Власа, ипак је однето камење. Спомиње се да је близу те камене куће, на том путу кроз Каменицу, био и турски хан тј. да је
постојала и нека кафана за преноћиште и просторијама за одмор запреге. Један део тог атара носи назив ''Салово мејаниште'', а
одатле непун километар растојања и ''Далинско мејаниште''. Овим се намеће закључак да је назив атара Салово мејаниште
остао по господару Топал Салију. Са друге стране, у сачуваним документима записано је да је Али бег Заде Беговић из
Накривња у Каменици имао кућу Дине Стојковића. Потомци Дине Стојковића, а данас и власници њива у том делу атара, са
називом фамилије Далинци, по његовом имену, носе презиме Динић. Прота турековачке цркве, Драгутин Ђорђевић, од тада
времешних мештана Власа, чуо је и записао да је фамилија Далинци пореклом из Накривња, са причом да их је одатле
господар села ''напудија''. Да ли је то веродостојно, тешко је утврдити, као и да ли су и у каквим имовинским, па можда и
породичним односима били поменути господари у Каменици?
Управо у то време, важна саобраћајна функција тог пута кроз Каменицу, готово на средини пута од Лебана ка
Лесковцу, омогућила је да је турски поседник имао породичну кућу и хан. Недалеко одатле, у Рибњаку је био ископан
прилично велики бунар, сазидан каменом, са врло плитком појавом изданске воде на површини земље, са неким типом
артершке издани. Његов назив је Црни кладенац, и за њега су пак везана веровања о његовој превеликој дубини, и којему и
поред питке воде на његовој обали, није пожељно прилазити. У једном периоду и у веома сушним годинама из тог бунара
увек избија вода па је то сељанима служило као појилиште за стоку, а и купање. Након изливања Јабланице, ту су се
задржавале и рибе, по којима и доби назив. Постоји и веровање да је испод једног великог камена остављено турско злато за
чији се ископ нико не усуђује. Поред тога што се и данас тракторским орањем на површину избаце неке камене плоче од
зграда турског господара и парчади грнчарије, ко зна да ли ће неко кренути у ископ турског злата.
Пре пар деценија, један мештанин који је на привременом раду у Немачкој, довео је пријатеља Немца, који је са неким
скаламеријама обилазио атар Каменица. Након пар дана, и њихових одласка у Немачку, сви сељани су се сјатили да виде
зјапећу рупу из које је била извађена посуда, налик на неки казан. Шта је ту ископано само се нагађа, али се верује да су ту
потхрањени и други казани.
Можда ипак неки потомак чији је предак ту стално пролазио, скривено се гледајући са булом на прозору камене куле,
где је излазила да се напоји јабланичког сунца, може имати срећу, ко зна, можда и због тога тајно завештаног блага?
ОГЛЕДАЛО
39
Светлана Димитријевић, проф.
ИСТРАЖИВАЊЕ О РАЗЛОЗИМА ИЗОСТАЈАЊА УЧЕНИКА СА НАСТАВЕ
Редовном анализом и праћењем успеха и изостајања ученика од стране Наставницког већа и стручних сарадника,
утврђено је да је присутан проблем учесталог изостајања. Будући да то утиче на резултате у учењу и понашање
ученика уопште, закључено је да стручни сарадници обаве истраживање о разлозима изостајања ученика са наставе.
Истраживање је спроведено у фебруару 2010. године, на узорку од 300 испитаника, од 326 ученика Гимназије у
Лебану, тј. на 92% ученика. Анкетним листићем обухваћена су следећа питања:
1. Учесталост изостајања.
2. Разлози изостајања.
3. Са ког часа/предмета се најчешће изостаје?
4. Разлози изостајања.
5. Шта мислите о колективном изостајању?
6. Разлози изостајања.
7. Предлози и мере за смањење изостајања.
8. Шта мислите о прилагођености градива вашим способностима и колико сте за њега заинтересовани?
Анализа добијених података
1. Учесталост изостајања, понуђени одговори: изостајем често/ретко/скоро никад.
1. разред, 76 испитаника:
Одговори:
- често - 12 - 15,78 %
- ретко - 52 - 68,42 %
- скоро никад - 12 - 15,78 %
2. разред, 80 испитаника:
Одговори:
- често - 6 - 7,5 %
- ретко - 63 - 78,75%
- скоро никад - 11 - 13,75 %
3. разред, 74 испитаника
Одговори:
- често - 14 - 18,91 %
- ретко - 53 - 71,62 %
-скоро никад - 7 - 5,01 %
4. разред,70 испитаника
Одговори :
- често - 18 - 25,71%
- ретко - 45 - 64,28%
- скоро никад - 7 - 10 %
На укупном узорку: често 50 - 16,66%, ретко 213 - 71 % и скоро никад 37 - 12,33%.
40
ОГЛЕДАЛО
2. Разлози изостајања
Здравствени проблеми
1. - 42 - 55,26%
Неспремност
за час
30 - 39,47%
Незаинтере
сованост
24- 31,57%
Уч.
путници
27-35,5%
2. 58 - 72,05%
12 - 15 %
11 -13,75%
3. 50 - 67 -50%
34-45,94%
29-39,18%
29 36,25%
18-24,32%
4. 53 - 75,71%
39-55,71%
36 - 51,42%
115-34%
100-33,33%
203 - 67,66%
22 31,42%
96-32%
Досада
на часу
28 36,84%
13 16,25%
1722,97%
29 41,42%
8726,10%
Проблем са
устајањем
18 -23,68%
12 - 15 %
26 - 37,14%
28-40%
84-28%
Остали, мање заступљени разлози изостајања: ваннаставне активности,породични проблеми,“мрзи ме да дођем у
школу“...
3. Са ког часа/предмета најчешће изостајете?
- по редоследу, најчешће са 1, 6. и 7. часа;
- уколико изостаје цео дан са наставе,предмет се не издваја посебно;
- ученици најчешће изостају са часа: физике, енглеског језика, математике, информатике, ликовне културе, логике,
физичког васпитања, руског језика, српског језика, хемије, грађанског васпитања, географије.
4. Разлози за изостајање:
* Тешко ми је да устанем ујутру.
* Досадно ми је на часу.
* Професор не предаје занимљиво, не уме да нас заинтересује и није објективан у оцењивању.
* Недисциплина на часу.
* Често сам неспреман.
* Нисам довољно заинтересован и мрзи ме да учим.
5. Мишљење ученика о колективном изостајању „ Бежање са часова“:
- 120 ученика или 40% сматра да је то добро или неопходно;
- 79 ученика или 26,33% сматра да је то глупо и сувишно или није у реду;
- и 101 или 33,66% сматра да је потребно с времена на време.
6. Разлози:
- неспремност за час;
- солидарност;
- досада;
- то је порука професору.
7. Предлози и мере за смањење изостајања:
- оправдавање изостанака по строжим критеријумима (ограничити број неоправданих на 15 - 20);
- смањивање оцене из владања;
- искључење из школе;
- чешће позивати родитеље;
- да ученици буду одговорнији;
- да професори на време долазе на час;
- забранити пушење у санитарним просторијама;
- скратити часове, продужити одморе;
8. Мишљење о прилагођености градива:
- 232 или 77,33% сматра да је градиво прилагођено њиховим способностима и узрасту;
- 118 или 39,33% ученика сматра да није довољно заинтересовано за учење.
ОГЛЕДАЛО
41
Зоран Младеновић, проф.
ЕСТЕТИЧКЕ ТЕЗЕ
(Лепо и смрт. Страх од лепоте)
посвећено КОПРИВИ
1.
Као феномен, лепота прелази границе науке и задире у пределе људске душе, сна, ирационалног. Сваки покушај да се
лепота стави у оквире дефинисања, исто је толико приближавање, колико и удаљавање од ње. Зато је намера овог размишљања да
осветли само једну страну, један детаљ онога што зовемо лепо, а није природно (већ стваралачко) и у целости припада науци
о лепом - естетици.
Оно што ћемо посматрати може да се одреди и као озбиљан проблем у савременој естетици и налази се на релацији лепота опасност или, једностано, страх од лепоте.
2.
Имам утисак да је сваки човек, бар једном у
животу, доживео страх од лепоте, видео лепо као
опасност, као неку силу која га испуњава нечим
необично пријатним, али и прети да га угрози свом
својом снагом у исто време - као, рецимо, нека
сфинга која заповеда - лепо или живот!
Та одисејска димензија лепоте доводи у питање
и сам живот! Како онда остварити комуникацију са
лепотом, а да живот не доведемо у питање! Како да
повећемо живо и лепо, да остваримо јединство, јер
живот и лепота нису у супротности, не постоје једно
без другог, али су, очигледно, у видном раскораку.
3.
Да ли је живот опасност за лепоту - или је лепота
опасност за живот?! Ако их посматрамо у музици,
сликарству, књижевности или било којој
другој
уметности, видећемо да то стање духа повезује људе,
епохе, времена, поретке.
Чудно, лепота опасности представља својеврсни пресек историје, заједничку тачку, њено опште место. Јер, страх од
лепоте је прастаро стање нашег духа, вероватно зато што је лепо повезазно са неизвесним, а неизвесност (по- себи) производи
страх.
Тек сада можемо да поставимо централно питање - шта је то што лепоту повезује са опасношћу и представља само
терминолошку замену за смрт?! Значи ли то да је лепо, у ствари, смрт - или је смрт, у ствари, лепо, као највиши
стваралачки резултат!
4.
Ни једно - ни друго.
Али страх од смрти производи (поред религијских) и естетичке идеје, производи лепоту!
(Софокле би, на пример, рекао да је ,, безнадежно - трагично,, а Аристотел би додао да је ,,трагично - узвишено,,)
5.
Сетимо се прелепих митских ликова, жена сирена, анђела смрти, која су живела на неком светом острву где није постојало
ниједно живо биће, где су трунула тела оних морепловаца који су, заведени њиховим чаробним певањем, закорачили на острво и
нашли смрт.
Ову нам ситуацију описује Хомер у ,, Одисеји,,. Саветован од Кирке како да избегне опасност, а да ипак чује чаробну песму
сирена, Одисеј примењује лукавство. Припрема восак који ставља у уши својим друговима морнарима, затим наређује да га вежу
дебелим конопцима за јарбол и упозорава их да, ако пожели да приђе сиренама са жељом да настави да слуша њихово певање, да
ужива у лепоти, да буде дуже и ближе у додиру са њима, да га чвршће везују. Тако је и било. Ганут лепотом, сиренама и њиховом
песмом, Одисеј моли своје другове морнаре да га одведу; они, међутим, знајући ситуацију, стављају дебље конопце око његовог тела
и веслају јаче и брже да би што пре избегли опасност која им прети.
42
ОГЛЕДАЛО
Дакле, Одисеј, и поред тога што унапред зна шта га очекује ако подлегне лепом певању сирена, њиховој превари, њиховој
замци, ипак у моменту доживљавања лепоте, заборавља на све рационалне ствари, заборавља на опасност (или му она тог
тренутка није била значајна, ни битна) и предаје се емоцијама.
Према томе, да није била организована унапред, да није предвиђена и припремљена организација спашавања од лепоте, од
смртно лепог, Одисеј би се највероватније приближио сиренама, односно отишао би не само добровољно већ с љубављу и заносом у
сигурну смрт. Уз помоћ организоване одбране од лепоте, каква му треба и при одбрани од сциле и харидбе, Одисеј успева да
сачува свој живот.
Овако посматрана лепота има исту ону вредност опасности коју има и ружно, ако не и већу. Међутим, организовано спашавање
од лепоте има и своју другу страну, поред осталог, претпоставља и подразумева и жртве. Одисејеви се другови лишавају
задовољства да чују певање сирена у интересу Одисеја. Они знају да ће лепота бити у њиховој близини, да ће је моћи доживети,
осетити, чути, видети, али је они свесно избегавају - милији им је живот од смрти (односно, од лепоте) или немају другог избора него
да послушају свога господара, да забораве на постојање лепога и прихвате восак и конопац као средство одбране од лепоте, односно
смрти.
6.
Сада се намеће питање - ко, у овој ситуацији, има веће богатство и снагу духа - Одисеј, који је спознао лепоту и прошао поред
ње, или његови другови, који је нису спознали, па и немају представе о њој.
Ко је узвишенији - ОН(Одисеј) или ОНИ(морнари) или ОНЕ(сирене) - чија је ситуација трагичнија? Да ли је несрећнији
онај који зна шта је лепота, али је никада неће имати(!) или онај који је није видео, али зна да она негде постоји, па прижељкује да
јој приђе једнога дана, ако поново прође поред острва сирена, ако уопште поново исплови или ако се другде негде, у другом
облику или на други начин сретне са лепотом(!) - или, можда, сирене које нису додирнуте (ни спознате) и које нису оствариле свој
циљ!
7.
У вези са овом митолошком ситуацијом могла би се поставити многа рационална питања и да се настави са размишљањем у
више различитих праваца.
Чини ми се да је најзначајније поставити следећа питања
- Зашто, како и када лепота може да буде опасност човеку?
- Колико корак ка лепоти представаља мерило, свест овог нашег времена?
- Да ли страх доминира над усхићењем (је ли и оно вид страха) од лепоте?
- Да ли је уопште могуће читавог живота избегавати лепоту?!
Питам се зато што верујем да постоје и други људи који се, на исти или сличан начин, о овим или неким другим стварима,
питају. И чини ми се, мада нисам сигуран, да ћемо се и ми, савременици, наћи ускоро на истом броду: ко ће бити свезан, коме ће
бити зачепљене уши, ко ће отићи на острво и предати се лепоти!
8.
Сигурно, лепота оставља трагове, ожиљке који се памте, који из корена мењају дате ситуације, стања, односе - што значи да је
лепота активно памћење. Ако је једном упознаш ти више ниси оно што си био (страх од промене).
Али, нема повратка: или-или!
9.
Све се заборавља изузев лепоте. Она се памти целим бићем, не само главом! И када омогућује, и када спречава, и када воли, и
када презире - она остаје човеку да помогне у освајању и савладавању живота, у томе да НЕ престане да буде човек!
10.
Виђење лепоте као спаса, као слободе - супростављено је лепоти која је противутежа животу, која је опасност. Прво нас
подсећа да лепота даје смисао постојању и олакшава сваку егзистенцију - друго, опет, уноси сумњу, неверовање у постојање
племенитих лепота и побуђује страх од њих. То су две различите тачке: у једној се повезују, а у другој разилазе живот и лепота.
11.
Спасоносно решење је: пронаћи начин да се измене сирене, а не да се избегну, да се створе нови облици лепоте, који неће
бити опасна игра живота и смрти, него трајно задовољство човека.
(Али, ни тада црв сумње ништа мање не копка: шта ако, и поред свега, још увек постоје сирене, а ми морамо да пролазимо
поред њих, са воском у ушима или везани за јарбол конопцима!
Још теже - да ли је, уопште, могуће у душу људску унети нежну боју, облик, звук или реч! Надахнуто и чисто! Топло и
нежно! Узвишено!)
Заувек.
Лета господњег, 2010.
ОГЛЕДАЛО
43
Биљана Мичић, проф.
БРАНКО МИЉКОВИЋ И МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ
Стваралаштво Бранка Миљковића представља велику синтезу националног и европског културног наслеђа, о чему сведоче и бројне уочене
везе са различитим филозофима и песницима, од којих су неке детаљно образложене у литератури, док су друге јасно оцртане, не и детаљније разјашњене. Миљковићеви есеји, критике и прикази умногоме олакшавају откривање оних токова мисли који су битно утицали на обликовање његове поетике. Доследан својој мисли да свуда и у свему види себе, Миљковић у свом поетичком систему проналази места једино за оне ауторе који су му духовно сродни. О чему год је мислио и певао, увек је на уму имао и оно што је пре њега речено и домишљено. Отуда не чуди његова загледаност у друге, јер проналажење сопствених мисли у туђим речима и делима корак је ближе Истини коју је сам желео да каже. Циклус „Седам мртвих песника“ то
потврђује. Основна нит која песнике повезује у Миљковићево сазвежђе, чији је центар он сам, јасна је када се узме у обзир опсесивна тема његове поезије. Било би, свакако, интересантно детаљније се позабавити појединачним сонетима и уочити конкретне сродности, уколико оне постоје.
По самосталности и успелости појединих песама, поменути циклус налази се у самом врху Миљковићеве поезије. Петар Џаџић примећује да
је у свом иконостасу домаћих песничких вредности Миљковић пронашао места и за оне песнике „којима се само диви или које само воли (Бранко, Његош, Горан)“, али и за оне „код којих би хтео и да учи (Лаза, Дис, Тин, Момчило Настасијевић)“.1 Несумњиво је своје песничке сроднике препознавао
по егзистенцијалној проблематици којом су се бавили. Полазећи од личног доживљаја одабраног писца и крећући се ка сопственој поезији, Миљковић
је покушавао да хармонизује две поетике. Међу најуспелијим песмама овог циклуса (уз песме Лаза Костић и Горан) јесте и она посвећена Момчилу
Настасијевићу.
Бранко Миљковић загледао се у поезију Момчила Настасијевића и као песник и као критичар. Када у тексту „Неразумљивост поезије“ изриче негативан суд о крајњој елиптичности појединих Настасијевићевих циклуса, и када исписује стваралачки коментар његове поезије, он нема намеру
да открива Настасијевића, већ да, полазећи од њега, одреди своју песничку космогонију.
Изузетно херметичан израз „свеца српскога језика и српскога књижевнога израза“ (Станислав Винавер) Миљковић наводи као пример апсолутне елиптичности која нема свој подтекст. Новица Петковић на основу ове оцене закључује да Миљковић није разумео Настасијевића тамо где је он
био најтамнији и да везу између ова два песника треба тражити искључиво у њиховом приближавању оној „самртној граници“ када песник у поезији
истовремено и потврђује и поништава себе сама.2
Друга сродност која се препознаје у њиховом стваралаштву јесте веза коју остварују са народном књижевношћу. Тако Хатиџа Крњевић
окретање фолклору препознаје код оба песника и сврстава их у онај развојни лук српске књижевности који обележава преплитање усмене и писане
књижевности. 3
Сама поезија Бранка Миљковића не даје повода да је ближе повежемо са поезијом Момчила Настасијевића.4 У контексту Миљковићеве поезије ретке су и лексеме које асоцирају на Настасијевића (пој, фрула). Веза је темељна, филозофска и тиче се сагледавања поезије као врхунске форме
људског стварања, као друге религије, тиче се поверења у песничку реч и опсесивне теме за оба песника – теме смрти.
Читање и разумевање сонета посвећеног Настасијевићу несумњиво усмерава наслов ове песме. Сам је Миљковић веровао да наслов има значајнију улогу од означавања песме – он је започиње и конституише. Наслов сонета и перспектива првог лица из којег је испеван сугеришу Миљковићеву тежњу да преузме тачку гледишта свог претходника и да испише своју реконструкцију Настасијевићеве мисли.5 Поменута перспектива омогућава
двоструку идентификацију лирског субјекта. Приближавајући се Настасијевићу, Миљковић се кретао ка оним сегментима његовог стварања који су му
били блиски и који су му омогућили да то кретање усмери у правцу своје поетике.
У песми нема ниједног дословног цитата. Тек у завршним терцинама можемо у подтексту препознати „Тугу у камену“. Поред тога, Миљковић узима тек понеку реч из Настасијевићевог речника. Ствара у свом језичком материјалу. Прва строфа доноси симболе типичне за Миљковићево песништво. Њима успоставља везу са другим сонетима из циклуса, са својом поетиком, али и подстиче асоцијацију на милозвучност и мелодичност Настасијевићевих стихова. У овом својеврсном сазвежђу симбол звезде има значајно место. Миљковић се ослања на уврежену асоцијативност коју собом
носи помињање славуја. Иако је из првог стиха изостала предикативност, јасно је да је реч о певању славуја из неког зида. Представа песме која се чује
из зида није усамљена у Миљковићевој поезији. Исту симболику налазимо и у „Свести о песми“ и „Ариљском анђелу“. Снажна песничка индивидуалност, различита од других, из терета егзистенције пева херметичним језиком једино за оне који могу да разумеју. Предео коме су се оба песника приволела јесте поезија.
Миљковић је сасвим на трагу Настасијевићеве поетике када у другој строфи уводи појам музике. Чини се да је на уму имао Настасијевићев
аутопоетички текст „Белешке за апсолутну поезију“, у којем Настасијевић тврди да се „најчистије, најобилније, најмоћније Поезија оствари музиком“.6
У овом катрену настоји да се на стилском и лексичком нивоу приближи Настасијевићу. Први стих доноси препознатљив оксиморонски спрег: музика
1
Петар Џаџић, „Бранко Миљковић или неукротива реч“, предговор у: Бранко Миљковић, Песме, Просвета, Београд 1968, стр. 24.
Новица Петковић, „Инверзија поезије и поетике“, у: Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења (прир. Радивоје Микић), Просвета, Ниш
2003, стр. 22–23.
3
Хатиџа Диздаревић-Крњевић, „Утва златокрила и поетика сећања“, зборник Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења, стр. 113. Сличну
везу препознаје и Михајло Пантић при разматрању Миљковићевог послератног „откривања“ Десимира Благојевића, јер Благојевић до фолклорне инспирације долази преко Настасијевића. Тако Пантић успоставља хронолошку, књижевноисторијску и поетичку везу: Момчило Настасијевић – Десимир
Благојевић – Бранко Миљковић (Михајло Пантић, „Бранко Миљковић и Десимир Благојевић“, зборник Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења,
стр. 233).
4
Неке су везе у литератури наслућене. Тако нпр. Милосав Тешић Миљковићеву песму „Зора“ доводи у везу са Настасијевићевом „Фрулом“
(М. Тешић, „Свирала од зове у наказној самоћи“, нав. дело, стр. 179), а Драган М. Јеремић истиче Настасијевићев утицај на песму „Распоред речи“ (Д.
М. Јеремић, Прсти неверног Томе, Београд 1965, стр.339).
5
Петар Џаџић пише да песник слути постхумну реч својих претходника као да то они сами настављају своју недовршену песму (П. Џаџић,
нав. текст, стр. 13.).
2
44
ОГЛЕДАЛО
индивидуалност, различита од других, из терета егзистенције пева херметичним језиком једино за оне који могу да разумеју. Предео коме су се оба песника приволела јесте поезија.
Миљковић је сасвим на трагу Настасијевићеве поетике када у другој строфи уводи појам музике. Чини се да је на уму имао Настасијевићев
аутопоетички текст „Белешке за апсолутну поезију“, у којем Настасијевић тврди да се „најчистије, нај-обилније, најмоћније Поезија оствари музиком“.6
У овом катрену настоји да се на стилском и лексичком нивоу приближи Настасијевићу. Први стих доноси пре-познатљив оксиморонски спрег: музика
чудна нечујна. Избор лексике иде трагом мелодичности и експресивности у матерњој мелодији.7 У завршном стиху песник се ослања на читаочево знање, вероватно очекујући да ће помињање дозиваног и недозиваног активирати асоцијацију на драму Недозвани.
Завршни део песме, уједно и најбољи, кореспондира са песмом „Туга у камену“. У њему се поново укрштају две поетике. Нежна магла, коју
лирски субјект апострофира, јесте поезија која песника издваја, којој служи и остаје веран. И једном и другом песнику стварање је судбински битно –
једном да, полазећи од себе, докучи драму људске егзистенције, другом да, слутећи искуства других, разреши своју личну драму. Симбол тишине еквивалент је Настасијевићевом муку и има исто значење са Миљковићевом празнином. И један и други појам означавају смрт, која је, као основни мотив
њиховог стваралаштва, главна тачка у којој се додирују. Пратећи круг оцртан у поменутој Настасијевићевој песми, Миљковић свог песника враћа на
почетак. Завршни стихови сасвим се приближавају једном од основних постулата Настасијевићевог мишљења. Дух је неуништив, не постоји коначна
смрт, већ општи ток и кружење. Уклето тело припада смрти, а очишћен дух песников враћа се „на своје првобитно место“. Мисао о току и кружењу, до
које су песници различитим путевима дошли, још једна је тачка у којој се додирују њихова становишта. Тако се чини да стихови претходне строфе само стварају контекст у коме је, у завршним стиховима, истакнута поента – лирски субјект може се идентификовати и са једним и са другим песником.
Идући ка Настасијевићу, Миљковић је тражио себе.
Окренут себи, Миљковић се не приближава ни интонацији песника у чијој се поезији огледао. Настасијевић нема дугих стихова. Брижљиво
обликујући ритмичку структуру својих песама, водећи рачуна о њиховој милозвучности, узима тек по који дванаестерац. Миљковић своју мисао изражава дугим стиховима, уз опкорачења. И у форми је остао доследан, као и у другим песмама овог циклуса. Замишљену мисао свог великог претходника
изразио је сонетом.
Настасијевићу је Миљковића, поред већ помињане теме смрти, несумњиво привукло и његово истраживање у језику, као и његова
самосвојност и особеност. Збирку Пет лирских кругова Миљковић је сврстао међу најбоље књиге песама између два рата. Интересантно је да пут ка
тумачењу поезије ових песника полази од њихових есеја. Експлицитно образложени ставови о природи и функцији уметности, о форми и садржини
уметничког дела, о поезији и смислу уметничког стварања – конституишу неку врсту естетике ових песника.8 Наравно, свођење поезије у оквире
експлицитно изречених поетичких ставова водило би поједностављењу, али и летимично поређење указује да њихови системи имају мало додирних
тачака. Тако, нпр. Настасијевићево одлучно одбацивање лажних стилова, нетајанствене музике, уметности сведене у „две димензије свега“9 као да
препознајемо у Миљковићевој критици баналне разумљивости. За Настасијевића, „најсугестивније делује оно што је само наговештено, наслућено,
неисказано“.10 Миљковић са своје стране примећује да песма „зна тајну, али је никада не каже“.11
Довођење Миљковића и Настасијевића у неку ближу везу, тражење евен-туалних утицаја, довело би до тенденциозног конструисања.
Настасијевић не припа-да оној групи песника који су имали већег утицаја на Миљковића. Ипак, помињана песма не открива само доживљај
Настасијевићеве поезије. Она је, као и остале песме из овог циклуса, потврда свести о континуитету поезије и стваралачког односа према домаћој
песничкој традицији.
6
Момчило Настасијевић, „Белешке за апсолутну поезију“, Есеји, белешке, мисли, Сабрана дела Момчила Настасијевића, књ. IV, Српска
књижевна задруга, Београд 1991, стр. 36.
7
Лексеме мраморје и морје не припадају Настасијевићевом речнику. Миљковић их је несумњиво позајмио из народне књижевности („ил
удара море о мраморје“). Синтагма морје и мраморје асоцира на Милана Дединца, чију је Јавну птицу Миљковић сврставао међу најбоља остварења
српске међуратне књижевности. Дединац се, с друге стране, од новијих српских песника, поред Стевана Раичковића, интересовао за Бранка Миљковића
(Света Лукић, предговор у: Милан Дединац, Сабране песме /прир. Света Лукић/, Нолит, Београд 1981, стр. 23). Дединчев циклус „Записано на облацима, по морју и мраморју“ објављен је 1957. под називом „И зрака и мрака препуне су зене“ у књизи Од немила до недрага. У Позиву на путовање 1965.
циклусу мења назив: „Записано на облацима, по морју и мраморју“. У извесном би смислу могла бити занимљива релација успостављена преко народне
књижевности.
8
В. Драган Жунић, „Естетика Бранка Миљковића“, у: Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења, стр. 292-305.
9
М. Настасијевић, „Неколико рефлексија из уметности“, Есеји, белешке, мисли, стр. 15.
10
11
Исто.
Б. Миљковић, „Херметичка песма“, Сабрана дела, књ. IV, Ниш 1972, стр. 209.
ОГЛЕДАЛО
45
Др Радмила Жугић, научни саветник Института за српски језик САНУ
СТАЊЕ ДИЈАЛЕКТА И СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА САГЛЕДАНО АНАЛИЗОМ СТУДЕНТСКИХ РАДОВА
Да бисмо утврдили тренутно стање односа дијалекта и стандардног српског језика у школским институцијама на подручју
призренско-тимочког дијалекта, спровели смо једно краће истраживање на узорку радова студената треће године Учитељског факултета у
Врању. Пошли смо од претпоставке да се на овој високошколској институцији школују студенти из разних крајева југоисточне Србије, па да
у том смислу можемо очекивати слику читавог призренско-тимочког дијалекта. Студенти ове циљне групе добили су задатак да по
сопственом избору напишу састав на дијалекту.
Основни циљ овог истраживања је био да утврдимо показатеље степена познавања дијалекта у студентској популацији и њихову
способност трансфера знања дијалекта на стандардни српски језик. Конкретно, у којој мери су оспособљени да познавање дијалекта
искористе за формирање стандарднојезичког идиома.
Резултати анализе студентских радова на дијалекту
У радовима студената Учитељског факултета писаним на дијалекту, забележене су следеће дијалекатске црте:
1. Употреба полугласника: кьд, дьн, сьд, тьд, тьј, тьнка, бьш, једьн, сьм.
2. Рефлекс самогласничког л је лу. У свим радовима је сунце употребљено у облику слунце, дакле само с рефлексом лу. Занимљиво је
да остали рефлекси призренско-тимочког дијалекта нису регистровани, као ни сачувано вокално л. Будући да смо имали поуздане податке о
местима из којих су студенти дошли, наше очекивање о осталим рефлексима или очуваном вокалном л се није испунило.
3. Потврду добре очуваности дијалекатског израза представљају и примери замене финалног -л са а у радном глаголском придеву м.
рода једнине: пошја, дошја, имаја, променија, питаја, бија, налазија. Очекивано чување финалног -л у овом глаголском облику није
регистровано, али јесте и у придеву м. рода једнине цел, као и у именици пепел.
4. Замена јата самогласником е и у одричним облицима глагола јесам: несам, неси, неје, несмо, несте, несу.
5. Из писане (и говорне) реализације изостаје сугласник х: оћеш, теја (хтео), њи, стиго (стигох), јави (јавих), остави (оставих), поче
(почех), проведо (проведох), одо (одох), дођо (дођох), заборави (заборавих), врати (вратих), ја би.
6. Забележени су примери секундарног ј у заменичким облицима онуј (ону), оној (оно), туј (ту), никој (нико); у начинским прилозима
овакој, такој; у месном прилогу туј и речци затој.
7. Присутна је и појава редукције вокала у синкопи (колко, толко, врћам) и апокопи (там, сам – само, нег – него, свак – свако).
8. Примери младос, радос, студенски, потврда су упрошћавања сугласничке групе.
9. Чува се и балканистичка црта грађења компаратива додавањем речце по на облик позитива придева (постари, повисоки, помлади),
или суперлатива додавањем речце нај на облик позитива (најубава).
10. Забележена је употреба енклитичког облика личне заменице 3. лица једнине женског рода гу у општем падежном облику (да гу
видим); употреба енклитичког облика ву у дативу личне заменице женског рода у 3. лицу једнине (да ву дам) као и употреба општег
падежног облика и датива ги за 3. л. множине сва три рода (да ги видимо, да ги дам). Неке заменице употребљене су у дијалекатском облику:
њојни, њина, онија, ники, које (шта). Евидентирана је појава удвајања пуних и енклитичких облика личних заменица: на мене ми је, на њу ву
рекла.
11. Одсуство инфинитива: мора да имамо, ће се деси.
12. У 3. лицу множине презента употребљавају се наставци -ав, -ев, -ив: сијав, причав, давав, познавав, знаев, поев, верујев, бодев,
можев, мислив, волив, тражив, живив, изневерив.
13. Футур се изражава конструкцијом од енклитичког облика глагола оће и презента, а запажа се и уопштавање енклитике ће: ће
биднев, ће се задржим, ће се врнем, ће се тој деси.
14. Из примера које су студенти користили у својим радовима, видимо да се синтакса падежа у овом дијалекту своди на везивање
општег падежног облика за конкретне предлоге са функцијом изражавања падежних односа (генитивних, дативних, акузативних,
инструменталних, локативних). Изузимајући, дакле, номинатив и вокатив, као и неке облике датива личних заменица, најчешће енклитичке,
у овом дијалекту, функцију зависних падежа преузимају предлошко-падежне синтагме од предлога и општег падежа. Мада у анализираним
радовима нисмо наишли на примере употребе еквивалената беспредлошког генититива и акузатива, као ни на примере употребе
еквивалентних граматичких средстава за исказивање значења датива, из разговора са студентима смо утврдили да они постоје, и то ваља
нагласити.
Аналитички тип деклинационог система призренско-тимочких говора представља иновациону, балканистичку црту којом се ови
говори строго диференцирају од стања у стандардном српском језику. О овоме сведоче и примери из радова студената Учитељског факултета
у Врању.
У примерима: од срећу, до станицу, из школу, од часови, од зид до зид, испод његов кишобран, предлошко-падежне синтагме
представљају еквиваленте генитивног падежног облика у стандрдном српском језику.
Следећим предлошко-падежним синтагмама исказују се значења датива: на сваког човека, на онога, на Марију, на синови, на њу, на
сви нас, према човека.
Инструменталу у стандардном српском језику еквивалентне су конструкције од предлога и општег падежа у функцији
инструментала: с тебе, с њу, с неког, с маче, с људи, с нас, с клупче.
Локатив се, такође, исказује синтагматским конструкцијама с општим падежом: на руку има , у једну собу спијев, о особу (о особи), у
46
ОГЛЕДАЛО
стомак има мучнину, на под лежи, у комшилук је, у Ниш има, у Врање студира, у Лесковац стањује, о људи прича.
У разговору вођеном са студентима на тему дијалекатских црта евидентираних у њиховим радовима, установили смо две ствари:
прва је њихова способност да у дијалекатском изразу препознају еквивалентне вредности стандардног српског језика, а друга да одсуство
неких дијалекатских црта из њиховог говора не значи повлачење и елиминисање дијалекатских особености из средина одакле су дошли. Они
нпр. наводе примере са очуваним вокалним л или финалним л у радном глаголском придеву који се чују у говору старијих људи, али и у
њиховој комуникацији са корисницима дијалекта који су остали да живе у средини одакле су они дошли.
Ова анализа је потврдила лингвистичку закономерност о виталности матерњег говора, у овом случају призренско-тимочког
дијалекта, о његовој имуности на све чиниоце који делују у смеру његовог потискивања и замене већ наученог лексичког и граматичког
система оним другим који подразумева стандардни идиом српског језика, по лингвистичким критеријумима веома удаљеним од српских
призренско-тимочких говора.
Како видимо, ни школске институције, ни електронски медији, ни олакшана комуникација са срединама чији је говор књижевни (или
много ближи књижевном језику), немају снагу потпуне разградње матерњег говора. Удовољавајући критеријумима школског и образовног
система, студенти постепено овладавају нормама стандардног српског језика, уз пуну свест о томе да се одређени језички садржај може
исказати њиховим матерњим говором, наравно, другачијим језичким средствима. Ова чињенична датост мора бити подржана таквим
методичким приступом који би отворено, декларативно, у сврху лакшег учења стандардног српског језика, управо полазио од дијалекта и
његовом сталном, осмишљеном и стручном компаративном и контрастивном анализом са књижевним изразом, полако али сигурно водио ка
разумевању, учењу и овладавању правилима стандардног језичког система.
Предлог:
Мишљења смо да би сличан метод рада на дијалекатском подручју, спровођен повремено у виду писмених вежби, дао добре и
корисне резултате уколико би био примењен на узорку писмених радова ученика у нижим разредима школе. Чињеница да је њихова веза са
матерњим говором далеко чвршћа и израженија, упућује на очекивану, несвесну употребу дијалекта у задацима писаним на језику који уче у
школи, читају у школској лектири и слушају на телевизији.
Разговор са ученицима о системским погрешкама и одступањима од књижевног српског језика, уз писмену експликацију примера
њиховог дијалекатског израза и компарацију са еквивалентима књижевног језика, методологијом примереном њиховом узрасту,
укључивањем ученика у самостално долажење до резултата идући од познатог (дијалекатског) ка непознатом (књижевном) изразу, у сваком
случају би олакшао учење и усвајање српског стандардног језика.
Теоријско образложење овакве методологије рада са бројним практичним примерима, заступљени су у студији објављеној на
Учитељском факултету у Врању 2009. године: Стана Смиљковић, Радмила Жугић, Славка Стојановић – Настава српског језика на
дијалекатском подручју коју одговорно препоручујемо школским институцијама у југоисточној Србији.
ОГЛЕДАЛО
47
Мр Владан Јовановић
Институт за српски језик САНУ
Београд
Војна лексика у дескриптивним речницима српског језика
АПСТРАКТ: У раду се на материјалу двају речника српског језика — Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Српске
академије наука и уметности и Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске — анализира српска војна лексика са
становишта савременог језичког стања и са становишта савремене војне терминологије.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: лексема, војни, речници, српски језик, терминологија.
Српски језик се, као и остали језици, диференцира у зависности од употребе у одређеном стручном, професионалном или научном домену.
Специфичности ове диференцијације најуочљивије су у лексичком систему, у оквиру којег се, у зависности од домена употребе, формирају лексички
подсистеми из одређене стручне, професионалне или научне области. Војни језик такође има неких својих особености које су најизразитије на плану
лексике и које га на том плану издвајају као специјалан слој лексике српског језика.
Дакле, војна лексика представља специјалан слој лексике српског језика, која је у дескриптивним речницима маркирана употребом
одговарајућег квалификатора. Тиме је у оквиру језичког корпуса издвојен функционалностилски комплекс у којем лексичке јединице изражавају
одређене специфичности и унутар конкретног комплекса, што је уобичајено и за друге видове специјалне и терминолошке лексике.
Предмет нашег рада биће анализа лексичког комплекса који у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије
наука и уметности (даље РСАНУ) и Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске (даље РМС) чини лексика маркирана
квалификатором вој(нички) или вој(ни) (у РМС квалификатор је војн(ички)). У разматрање неће ући војнички жаргонизми, који се по правилу не
евидентирају у речницима. Уосталом, о овој проблематици је већ било речи у радовима Поповић (1970) и Дешић (1967–1968). Анализа поменуте грађе
обухватиће и анализу извора у смислу припадања одговарајућем функционалном стилу, затим периода којем одабрани извори припадају, као и места
из којих извори потичу. Тиме желимо да војну лексику посматрамо са становишта савременог стања, како бисмо утврдили њену актуелност у
савременом језику. Такође, циљ нашег истраживања биће да утврдимо параметре по којима би се ова лексика могла класификовати како би се
детаљније осветлила њена природа у смислу порекла, лексичког статуса, значења и употребе.
2. На основу грађе коју чини маркирана лексика из поменутих дескриптивних речника, примећујемо да она представља лексички слој који
обухвата војну терминологију из домена војне науке и војне организације, затим лексику војничког професионалног и разговорног дискурса.
Терминолошка лексика из домена науке и војне организације представља најзначајнији слој војне лексике. Под овим лексичким комплексом
подразумевамо војну терминологију у ужем смислу и лексички слој који чине значења општих лексема са полисемном структуром, као и одређени
лексички спојеви који су у речницима обрађени као изрази.
Под војном терминологијом подразумевамо најпре „чисте“ термине, чије се значење подудара са конкретним појмом (уп. Ристић 2006: 95).
Овде спадају термини који се односе на различите домене војске од којих ћемо поменути неке:
војна организација (род и формације): артиљерија, батаљон, батерија, бригада, вод, гарнизон, главнина, ешалон, одред и др.; наоружање и опрема:
бацач, бојеван, врећа, даљинар, кончаница, кундак, мањерка, мушица, реденик, ремник, елевација, оквир, повратник и др.; војна тактика: ампласман,
база, бивак, блицкриг, браник, бункер, диверзија, претположај, положај, прихватница, пункт, релеј, ров и др.; војничка хијерархија: редов, разводник,
десетар, каплар, водник, наредник, потпоручник, поручник и др.; лексика која се тиче конкретних ситуација, чињења и сл., у којoj доминира употреба
глагола: активирати, дезертирати, мобилисати, дати команду, дати вољно и сл.
Други тип термина обухвата лексику која се разликује од „чистих“ термина по томе што поред терминолошког, реализују и општа,
нетерминолошка значења (уп. Ристић 2006: 95). Термини овог типа настали су терминологизацијом јединица опште лексике (бок, вежба, вољно,
гађање, врећа, кула, ловац, мушица). Дакле, терминологизација се јавља кад полисемичне речи опште употребе реализују специјално значење и
ограничену употребу. У дескриптивним речницима ова стилски маркирана значења представљају се углавном после неутралних значења: нпр. лексема
бок поред општег значења лева или десна страна тела, односно бочна страна неког предмета и сл., има значење које припада војној терминологији
48
ОГЛЕДАЛО
’лева или десна страна неке војне јединице у маршевском или борбеном поретку’; лексема кула такође поред неутралних општих значења ’висока,
понекад уска грађевина’, означава и ’обратну оклопну конструкцију за топове бродске артиљерије’; глаголска именица гађање поред општих значења
која су у вези са глаголском реализацијом, развила је значење везано за војни професионални дискурс као ’дисциплина и вежба нишањења, односно
настава гађања’ итд.
3. Посебан лексички слој у оквиру војног функционалностилског лексичког комплекса чине одређени лексички спојеви који су у речницима
обрађени као изрази, нпр. брисан простор, земљишна просторија, митраљеско гнездо, полазни положај, ватрена линија. Међу њима посебно
истичемо изразе који означавају војне команде, а којима се као релевантне особине истичу интонација и место нагласка (нпр. на готовс, на лево круг,
на десно равнајс, на месту вољно итд.).
4. Поред класификације према наведеним терминолошким типовима, војну лексику можемо класификовати на основу порекла, тј. можемо је
поделити на домаћу и страну лексику. На основу увида у речнички корпус примећујемо да међу маркираним лексемама преовлађују лексеме српског
порекла, али је забележен и знатан број лексема страног порекла. Најјачи страни утицај на српску војну терминологију имао је француски језик, а у
мањој мери немачки и руски језик. Француског порекла су: артиљерија, батаљон, бивак, блиндирати, бомбардер, бригада, гарнизон, ескадрила,
ескадрон, ешалон, шаржер и др., из немачког језика су: адмирал, блицкриг, гелер, дезертирати, декунг, курир, пункт, пурш, а из руског: бојеви (као
придев), посилни, одред и др. Велика заступљеност војне лексике француског порекла у српском језичком корпусу сведочи о војној, политичкој и
културној усмерености Србије према Француској, која је била карактеристична за један дужи период српске прошлости, тако да се питање доминације
галицизама над позајмљеницама из других језика може објашњавати ванјезичим факторима (в. Ристић 2006: 148–149). Међутим, немали број лексике
страног порекла која је евидентирана у речницима, у коју спада и лексика француског порекла, данас је углавном нестао из употребе, па је питање
њиховог статуса у ствари питање актуелности конкретне лексике.
5. Наиме, поред основног квалификатора вој(нички), којим је маркирана одговарајућа лексичка јединица и одређен њен
функционалностилски карактер, у појединим случајевима поменута лексичка јединица може бити додатно маркирана одређеним квалификаторима
којима би се истакла одређена лексичка особина унутар функционалностилског комплекса. Додатне информације у оквиру маркираног војног
лексичког комплекса представљене су у поменутим речницима употребом одговарајућих квалификатора који поменуте лексеме квалификују према
лексичком пореклу, актуелности и домену употребе (нпр. застареле речи, историзми), нормативном статусу (нпр. варваризми, разговорна лексика и
сл.). Стога се укупна војна лексика према употреби може класификовати на застарелу и актуелну војну лексику. У појединим случајевима застарела
лексика је маркирана одговарајућим квалификаторима којима се дефинише природа и тип застареле лексике. Па тако, поред застареле употребе коју са
становишта савременог стања војне терминологије имају лексеме као што су авангарда (у значењу „трупе које претходе главнини војске,
претходница“), апел (’збор’), бараж (запречна артиљеријска ватра), ескорта (оружана пратња), каплар (најнижи војнички чин у војсци Краљевине
Југославије, десетар) и др., поједине лексеме забележене су у речницима као историзми, пошто су се њима означавали појмови који у реалном свету
више не постоје. Такве су лексеме као алајбег у значењу заповедник алаја, бомбарда у значењу „справа, слична топу, за избацивање кугле од камена,
велики топ“, праћар у значењу „војник наоружан праћом“, регимента у значењу „пук, пуковнија“, посилни (у војсци Краљевине Југославије војник
који је додељен официру ради послуживања, бурш) итд.
6. Војну лексику можемо посматрати и на плану функционалних стилова, па се тако она може класификовати на лексику професионалног
војног дискурса и на лексику разговорног дискурса. Под лексиком професионалног војног дискурса подразумевамо званичну војну терминологију коју
чине термини као што су оквир (као део аутоматске пушке), заклон, ручни ракетни бацач, аутоматска пушка, снајперска пушка, челично парче који се
разликују од лексике разговорног дискурса којом се означавају исти појмови, а који не припадају војном терминолошком систему: шаржер (оквир),
бункер, зоља и оса (као типови ручног ракетног бацача), калашњиков (тип аутоматске пушке), снајпер (снајперска пушка), гелер (комад распрснутог
експлозивног пројектила), репетирати и др. Неки од поменутих примера који припадају разговорној нетерминолошкој лексици у речницима су
маркирани одговарајућим квалификаторима, нпр. вулг(аризам) (гелер), разг(оворно) (минобацачлија). На основу изнетих чињеница примећујемо да се
у дескриптивним речницима покушава представити и терминолошки статус конкретне лексеме унутар ширег функционалностилског комплекса.
На основу увида у грађу примећујемо да је војна лексика црпена из извора који припадају различитим функционалним стиловима (нпр.
књижевном, научном, разговорном итд.), као и да ова лексика у извесном броју примера садржи и одређену културолошку компоненту као одраз
друштвено-историјског, политичког, административног, културног контекста. У овоме се такође огледа комплексност војне лексике.
Наиме, велики број примера ексцерпиран је из књижевних текстова српских, али и хрватских писаца, одакле произилази и највећа
шароликост војне лексике у смислу порекла лексеме, лексичког статуса са аспекта употребе у савременом српском језику итд.
ОГЛЕДАЛО
49
Тако је у немалом броју примера забележена лексика из дела писаца који су живели у подручјима под аустријском административном управом, па је у
њиховим делима осетан утицај немачке војне терминологије, која опет не мора бити искључиво немачког порекла. Отуда примери као што су: декунг
(ров, заклон, склониште), рекогносцирати (извидети, извиђати, осмотрити, осматрати у војне сврхе), пункт и др.
У поређењу са примерима из књижевних текстова, у којима велики број припада застарелој, покрајинској или колоквијалној лексици,
примери црпени из војне литературе обилују војном терминологијом. Међутим, грађа ових речника, када је реч о војној лексици, не представља
репрезентативни корпус српског језика, с обзиром на то да је велики број примера ексцерпиран не само из српских, него и из хрватских извора. Затим,
грађа која је ексцерпирана из стручне војне литературе не одражава савремено језичко стање пошто углавном укључује изворе који припадају периоду
од друге половине претпрошлог века до 30-их година прошлога века1 . Изузетак представља Војни речник Јована Хаџидамјановића из 1955. године и
Војна енциклопедија у 10 томова, чије је друго издање излазило од 1970. до 1975. г. у Београду. Дакле, у грађи за речник САНУ недостају извори из
савремене стручне војне литературе, као што су на пример приручници за обуку војника, затим приручници из области војне тактике, наоружања,
стројеве обуке итд. Укључивањем новије грађе у речнички корпус стекао би се увид у граматичке и лексичке процесе развитка војне терминологије од
времена после Другог светског рата до данас. Изостанак поменутих извора представља разлог што у Речнику САНУ нема примера из савремене војне
лексике као што су, нпр., контејнер (део ручног ракетног бацача), ножице и уводник (делови код пушкомитраљеза), питач (инструмент за одређивање
даљине до циља код одређеног типа ракетног бацача), рап (торбица са резервним алатом и прибором) итд. Присуство савремене војне лексике у
речницима указало би, између осталог, на процесе њиховог развитка у смислу порекла, адаптације, семантичког садржаја, као и употребе граматичких
средстава.
Лите ратура
Дешић 1967–1968: Milorad Dešić, „O vojničkom govoru“, Jezik, Hrvatsko filološko društvo, sv. 1, Zagreb, 19–21.
Поповић 1970: Љубомир Поповић, „Касарнски арго“, Књижевност и језик XVII/1, Београд, 55–64.
Ристић 2006: Стана Ристић, Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма, Монографије 3, Београд, Институт за српски језик САНУ.
РС АНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I–XVI,
Српска акаде мија наука и уметности, Београд, 1959– .
РМС: Речник српскохрватског књижевног језика, I–VI, Матица српска, Нови Сад, 1967–1976.
Хаџидамјановић 1955: Jovan Hadžidamjanović, Vojni rečnik, Beograd.
Владан Јовановић
Резиме
Војна лексика је у српским дескриптивним речницима, посебно у РСАНУ, заступљена у великом броју примера. Примери су ексцерпирани
из текстова који припадају различитим функционалним стиловима и различитим периодима. Поред информација о значењу конкретне лексеме,
лексикографска дефиниција садржи и информације о пореклу и употреби лексеме са становишта савременог српског језика. Међутим, грађа која је
ексцерпирана из стручне војне литературе не одражава савремено језичко стање, пошто је углавном ексцерпирана из знатно старијих текстова.
Присуство савремене војне лексике у речницима указало би, између осталог, на процесе њиховог развитка у смислу порекла, адаптације, семантичког
садржаја, као и употребе граматичких средстава.
1
Грујић Сава, Војна организација Србије ..., Крагујевац, 1874; Службени војни лист, Београд 1881; Ратник, лист за војне науке, новости и књижевност,
1881. и 1883. г.; Ђурић Д., Тактика великих тактичких тела, Београд, 1885; Ђурић Д., Стратегија (тактика војевања), Београд, 1895; Закон о војној
администрацији, Београд 1898; Јокић Коста, Упут за командовање четом у ратно доба, III изд., Београд, 1904; Наоружани народ, превео Балтић
Љубомир, Београд, 1904; Закон о устројству војске и морнарице, Београд 1930; Војни кривични законик, Београд 1930; затим низ правила, уредби,
упутства и сл. у издању Министарства војног од 1867–1934.
50
ОГЛЕДАЛО
Др Радмила Жугић, научни саветник Института за српски језик САНУ
О ЈЕДНОМ ПРОМАШЕНОМ НАСЛОВУ
Јаворка В. Маринковић – Јован Љ. Јањић: ДИФЕРЕНЦИЈАЛНА ГРАМАТИКА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРИЗРЕНСКО-
ТИМОЧКИ ГОВОРНИ ПРОСТОР ЛИНГВО-МЕТОДИЧКИ АСПЕКТИ. – Учитељски
факултет у Врању,
Врање 2009, стр. 316.
Оцена књиге биће базирана искључиво на садржају који су аутори у њој презентовали.
Након пажљивог и савесног ишчитавања Диференцијалне граматике од њеног почетног дела Предговор (7-9) до завршног дела
Рецензија рукописа (313-315), прво питање које се намеће јесте: да ли су аутори Предговора преписали читаве пасусе из Рецензије рукописа,
или су, можда, рецензенти написали Рецензију рукописа претежно уградивши у њу готово неизмењене делове Предговора којег су потписали
аутори? За многе који неће имати у поседу ову књигу, без икаквих измена преносимо садржај дела Предговора и Рецензије о коме говоримо:
«Диференцијална граматика је лингвометодичко дело састављено од граматичког описа језичке структуре одређеног дијалекта и методичких
упутстава за превладавање разлика и успостављања релације између локалног народног говора и стандардног језика» (Предговор, прва
четири реда првог пасуса, стр. 7). «Диференцијална граматика је лингвометодичко дело састављено од граматичког описа језичке структуре
одређеног дијалекта и методичких упутстава за превладање разлике и успостављање релација између локалног говора и стандардног
језика» (Рецензија, четврти пасус, стр. 313).
Предговор се наставља пасусом од 10 и започетог 11. реда којим се мисао завршава. У њему аутори обавештавају о увођењу
изборног предмета Диференцијална граматика у наставу на Учитељском факултету у Врању као и о иницијативи «за увођење
диференцијалне граматике у језичку наставу основне школе». Ту, такође, стоји: «Уџбеник Диференцијална граматика представља разраду
садржаја датог предмета и први је, у својој врсти, на територији српског језика». (Овде ћемо направити једну дигресију. Наиме, априла 2009.
године, дакле пре књиге коју овде приказујемо, на истом факултету, код истог издавача, објављена је књига Настава српског језика на
дијалекатском подручју у коауторству Стане Смиљковић, Радмиле Жугић и Славке Стојановић. Прво поглавље насловљено Из
диференцијалне граматике призренско-тимочког дијалекта и стандардног српског језика ауторство је Радмиле Жугић. Друго поглавље
Методички приступ написала је Стана Смиљковић, док је треће поглавље Наставне интерпретације ауторство Стане Смиљковић и Славке
Стојановић).
У трећем пасусу од пет редова аутори набрајају дидактичко-методичка начела битна за извођење наставе српског језика у основној
школи.
Садржају другог пасуса Предговора донекле одговарају прва два пасуса Рецензије од укупно 17 редова у којима се истиче, да су у
реформисаном плану и програму за учитељске факултете у Србији, у складу са болоњском конвенцијом, планирани као изборни предмети
Облици изражавања и стилистика, Реторика и Диференцијална граматика, како би се студенти упознали «са основама шире схваћеног
граматичког система српског језика, као и са још неким аспектима стања савремене науке о језику». Даље се наводи да су на Учитељском
факултету у Врању већ објављени уџбеници за планиране предмете: «После Српског језика I Облика изражавања и стилистике пред
нама је и рукопис Диференцијална граматика».
Даљи текст Предговора и Рецензије, од речи до речи, потпуно је идентичан, изузму ли се пети пасус Рецензије (стр. 314) у коме
рецензенти наводе структуру књиге на начин уобичајен у приказима објављеног дела и уобичајена завршна реченица рецензентске комисије
упућена Научно-наставном већу Учитељског факултета «да овај рукопис штампа». Моја сугестија будућим корисницима ове књиге је: Ако
сте прочитали Предговор, рачунајте да сте истовремено прочитали и Рецензију. Стога читајте или Предговор или Рецензију, нипошто и једно
и друго. Поглед баците само на потписнике Предговора и Рецензије. Ту је разлика! Предговор су потписали аутори, а Рецензију тројица
професора Универзитета у Београду: проф. др Милош Ковачевић, доц. др Михајло Шћепановић (он се потписује именом Михаило) и проф.
др Милорад Дешић.
Питање које се логично намеће јесте: Да ли су рецензенти преписали Предговор који су написали аутори, или су можда аутори
преписали Рецензију професора? Научна јавност о овоме може само да нагађа, али једно је сигурно: овде је (слободно читајте ОВОМ
КЊИГОМ) неко некога гадно изманипулисао!
Када је реч о односу призренско-тимочког дијалекта и стандардног српског језика, у Предговору је запажена једна апсолутно
погрешна тврдња, где се каже: «Диференцијална граматика може наћи ослонац и у учењу већег броја лингвиста: да се употреба дијалекта и
књижевног језика може сматрати билингвизмом.
«У случају староштокавског призренско-тимочког говорног типа који се својим гласовним и акценатским системом, својом
аналитичком деклинацијом, аналитичком компарацијом придева, удвајањем заменица, губљењем инфинитива, постпозитивним
чланом, својом лексиком довољно разликује од стандардног српског језика да се ставови о овој врсти билингвизма заиста могу сматрати
оправданим» (стр. 8).
Овај исти навод, од речи до речи, чак и у техничком делу истицања болдом неких делова текста, садржан је и у Рецензији
монографије (стр. 314).
Овакав начин размишљања и повезивања појава у науци о језику можда може да стоји уз име Јаворке Маринковић, али једну овако
грубу и потпуно погрешну лингвистичку тврдњу, нипошто не желимо да доводимо у везу са рецензентима, будући да су нам њихови научни
резултати добро познати. Мале су снаге приказивача насловљене књиге да овим правда тако позната и призната имена у нашој науци о
српском језику, али нас ово можда може приближити истини и одговору на наше претходно постављено питање: ко је заиста писао Рецензију
као визу за улазак ове књиге у српску лингвистичку литературу?
Ауторима или аутору Предговора, рећи ћу једно: сваки, па самим тим и призренско-тимочки дијалекат, колико год се разликовао од
стандардног српског језика, део је српског језика. Југоисточна Србија на чијој територији се говори неким од призренско-тимочких говора
део је Србије, што је неспорно. Тачно је да се између било ког дијалекта, не само призренско-тимочког и стандардног српског језика, не
ОГЛЕДАЛО
51
можемо ставити знак једнакости, али између сваког нашег дијалекта и српског језика знак једнакости мора стајати зато што они, уз
уважавање свих њихових међусобних разлика и разлика у односу на стандардни идиом, јесу српски језик. О каквом се онда овде
билингвизму говори? Можда су аутори књиге желели да дају комплимент српском роду, јер заиста, осим у овом случају, не постоји језичка
заједница у којој сваки њен појединац говори два језика.
Пратимо даље садржај и његову обраду у књизи Диференцијална граматика.
По начину интерпретације проблема који је требало да буде предмет књиге, овде, ни у лингвистичком ни у методичком делу, нема
елемената који би оправдали наслов Диференцијална граматика. Наиме, нечега што би требало да представља садржај диференцијалне
граматике, а то су, да парафразирамо ауторе, разлике на фонетском, морфолошком, творбеном, синтаксичком и лексичком нивоу дијалекта и
стандардног српског језика, овде нема ни у лингвистичком ни у методичком разматрању. Расплинут, непрегледан и збркан лингвистички део
у коме нема експлицитно датих диференцијалних црта дијалекатског и стандардног идиома (разуме се, све оно што није диференцијално
јесте идентично) није могао ни бити пропраћен ваљаним, на признатим теоријским основама и релевантној методичкој литератури заснован
методички део. Нужне корелације између лингвистичког и методичког аспекта, нажалост, нема, самим тим нема ни квалификатива
«лингвометодичко дело», у крајњем исходу нема диференцијалне граматике као такве каквом је аутори желе представити у књизи (стр. 20).
Наводимо укратко само неке елементе који потврђују наше мишљење:
Препричавање и навођење неумесно опсежних цитата из литературе о поимању српског језика, његовом позиционирању у оквиру
јужнословенске језичке заједнице (стр. 21-23) нису у строгој функцији предмета којим би књига о којој говоримо требало да се бави.
Дефиниције дијалекта, дијалектологије, народног говора, подела српског језика на наречја, подела говора штокавског дијалекта
према супституенту старог вокала јат и критеријуму историјског развоја акценатских и обличких обележја (24-26) су општепознате. Оне не
доприносе непосредној реализацији функције диференцијалне граматике и као такве представљају баласт који непотребно оптерећује текст
ове књиге. Ауторка у истом стилу наставља излагање о штокавском дијалекту (екавског, (и)јекавског и икавског изговора), ниже већ познате
поделе сваког од њих, ређа потанко њихове особине, убацује по један текст из монографија које се баве описом појединих говора (26-37).
Уместо очекиване, новоусвојене научне терминологије о дијалектима, овде се користе термини изашли из употребе као одраз промењених
друштвено-политичких прилика.
Коначно се ауторка докопала «призренско-тимочког говорног типа» те је то прилика да се још једном, али сада много детаљније,
понове све његове, и архаичне и иновационе црте. Дефинишу се фонетика, глас, фонема, фонологија (39-40). Посебан одељак је посвећен
настанку гласова и функцијама појединих говорних органа (са неизбежном скицом говорних органа!), те у том смислу са понављањем и
теоретисањем о јачини, висини и боји гласа (41-42). Где је у свему овоме диференцијална граматика?
Стижемо до дефиниције азбуке, до податка да азбука «савременог стандардног српског језика има тридесет слова; сваком слову
одговара по један глас и зато је ово једна од најсавршенијих азбука на свету» (43). Даје се и посебан шематски приказ азбуке стандардног
српског језика и «призренско-тимочког говорног типа» за који се констатује да «има тридесет једно слово и исто толико гласова» (44). Ако
је тако као што ауторка Маринковић тврди, а није, по чему је то азбука стандардног српског језика савршенија од «азбуке» призренскотимочких говора? Пре свега, знак за полугласничку гласовну вредност (ь) је један, можда и најчешћи знак који дијалектолози користе у
дијалекатским монографијама и мањим радовима. У записаној усменој, народној књижевности као и у савременој ауторској дијалекатској
књижевности с подручја призренско-тимочке дијалекатске области, ова гласовна вредност се обележава апострофом, а апостроф није слово
већ интерпункцијски знак. У неким старим записима уметничке вредности овај полугласник се уопште графички не представља. Уосталом,
до данас, многи врсни дијалектолози (Недељко Богдановић, Јордана Марковић) покушавају да установе који би знак био најподеснији за
бележење полугласника и образлажу слабости и преузетог танког јери и знака шва и апострофа.
Вокалски систем призренско-тимочког дијалекта представљен је на четири стране (44-48) где се најпре говори о вокалима е, и, а, о, у
са примерима њихове реализације (гле чуда!), онда о полугласнику и вокалном р и л. Дакле, све о дијалекту. Нема кључних описа и
експлицирања онога што овај дијалекат диференцира од стандардног српског језика. Изостала је за ове говоре типична редукција вокала,
супституција вокала, формирање вокалских група. Пажњу је ваљало усмерити на све ове карактеристике, ове појаве потврдити са што више
примера и текстова, а при том водити рачуна о њиховој заступљености у свим дијалектима призренско-тимочке дијалекатске области.
Консонантски систем призренско-тимочких говора (африката s, чување л на крају речи и слога, сугласници х, ј, ф и џ, сугласничке
групе и фонетске промене у њима) представљен је на пет страна (49-54). Све ово је интерпретирано на начин који се примењује у
дијалекатским монографијама, само врло штуро и без позивања на релевантну литературу. Нема успостављања никаквих директних
паралела са стањем у стандардном српском језику. Опис прати по неколико примера (претежно из призренско-јужноморавског дијалекта), а
све то је недовољно за стицање шире слике о дијалекатској области у целини, посебно ако се има у виду намена једне овакве књиге.
У одељку о акценту (54-64) најпре се описује четвороакценатски систем стандардног српског језика са акцентованим примерима за
сваки од четири акцента. Ту се, у виду задатака и вежбања, наводе акцентовани текстови песама и појединачно дати примери речи за
уочавање места акцента, његовог квантитета и квалитета. Потом се говори о једном, експиративном акценту врањског подручја са
примерима из топонимије са задатком да ученици акцентују «занимљиве микротопониме» из свог места и околине. Ово је неадекватно
постављен задатак: ученици би, ваљда, морали најпре да буду упознати са терминологијом ономастичког лексичког слоја и његовом односу
са општим лексичким слојем. Уосталом, са општеупотребном лексиком срећу се свакодневно и она је у њиховом изражавању много
фреквентнија од задате лексике. Друга, важнија примедба односи се на нејасно конципиран задатак: да ли ученици треба своје забележене
микротопониме да акцентују акцентом врањског подручја, или пак акцентима стандардног српског језика?
Даљи текст се наставља болдом истакнутим насловом Методичке напомене, задаци и вежбања (65-75). Из наслова видимо да би
ово требало да представља посебан одељак методичког аспекта лингвистички представљеног фонетског нивоа призренско-тимочких говора.
У теоретском делу, на близу четири стране, несистематски, не поштујући редослед поменутих фонетских појава у призренско-тимочком
дијалекту, без позивања на релевантну методичку литературу, износе се уопштена упутства и методички поступци у организовању наставе
српског језика у основним школама. Полази се од акцента и понавља теоретски аспект о акценатској ситуацији у стандардном српском
језику и призренско-тимочким говорима. Затим је наведено четрнаест задатака: првим задатком се захтева да ученици напишу како се у
њиховом завичају изговарају наведене речи из стандардног језика (полугласник уместо вокала а). У другом задатку ученици треба да
подвуку «слово а у речима у којима се у локалном говору чује и јасно изговара». Трећим задатком се од ученика тражи да подвуку исправно
написане речи из стандардног језика (уочавање одсуства сугласника х и чувања финалног л у врањском говору). Потом долази задатак са по
једним примером о супституентима гласа х, па задатак са свега два примера о «губљењу сугласника т на крају речи» (то је упрошћавање
сугласничке групе -ст у финалном положају!), опет задатак о губљењу х у све три позиције и тако редом. У реду, задаци су постављени
52
ОГЛЕДАЛО
(материјал врло оскудан), али шта даље? Без иједног усмерења о опису методичких поступака за организовање и извођење задатих
наставних јединица, наравно, уз обавезно позивање на методичку литературу!
У оквиру другог лингвистичког дела Облици (76-93) представљене су најпре именице, па заменице, онда придеви, следе бројеви, за
њима глаголи и непроменљиве речи. Ево како је то ауторка урадила у наводно Диференцијалној граматици:
Све одлике деклинационих типова именица у дијалекту представљене су на једној и половини друге стране. Наводе се примери
именица које су у дијалекту другачијег рода у односу на стандардни језик: крв, жалос, болес, реч, пролет, мисла, као и примери именица
другачијег броја: задушница, гусла, јасла. Из творбене проблематике наводе се именице мушког и женског рода из околине «Сврљига,
Врања, Лесковца» које деминутиве граде суфиксом -че, мењајући на тај начин род. Помиње се још одсуство збирних именица на -ад и
наводе дијалекатски примери из Врања и Лесковца, Бучума и Белог Потока као и из Лужнице. Навођења извора нема, а дијалектолози добро
знају ко се бавио описом говора наведених места. У најмању руку је некоректно, да не кажем неку тежу реч, представљати резултете туђих
истраживања као своје.
Читава деклинација именица призренско-тимочких говора, узевши у обзир и нека општа места (са изостављеном диференцијацијом
према стању у стандардном српском језику) стала је на нешто мало више од две стране. Хајде да занемаримо акузатив, хајде да занемаримо и
номинатив и вокатив, иако и ту, нарочито код номинатива има значајне диференцијације у односу на стандардни српски језик јер је
номинатив у адвербалним конструкцијама значајно проширио своје семантичко поље на рачун генитива, али шта је са толиким значењима
генитива, датива, инструментала и локатива која постоје и у дијалекатском идиому али се исказују другачијим морфосинтаксичким
средствима. Требало је направити паралелу падежног система два различита идиома српског језика, прецизно алализирајући бар њихова
најфреквентнија значења као и граматичка средства којима се она реализују. Такође, свако значење и у дијалекту и у стандардном језику
морало је бити праћено већим бројем потврда. За стање у дијалекту реченичне потврде могле су бити узимане из дијалекатских монографија
и Текстова као прилога у монографијама, а морали би бити прегледани и дијалекатски речници који су одличан извор грађе за обраду
употребе падежа. Наравно, део корпуса, путем синтаксичких упитника, морао је бити оформљен и на основу сопствених истраживања.
Аутор овог приказа је свестан обима посла, будући да у њему и сам има нека искуства, али другог начина за ваљано испитивање синтаксе
падежа нема.
Реализацију падежних односа у призренско-тимочким говорима ауторка је представила помињањем инструментала, датива и
генитива, и то баш наведеним редоследом. Она каже: «Функција инструментала остварује се: предлог с(ьс) + општи падеж». Навођењем
десет примера у виду реченица из дијалекта у којима је употребљена предлошко-падежна синтагма с (ьс) + општи падеж, ауторка завршава
сопствено поимање о инструменталу. Да се бар потрудила да издвоји примере ових предлошко-падежних конструкција у којима се јасно
диференцирају дијалекатски еквиваленти инструментала у категоријама социјатива, псеудосоцијатива и оруђа. Да је узела у обзир колико се
у овоме греши не само у дијалекатском већ и у стандардном идиому, она би ово неизоставно морала теоретски да прокоментарише и на
примерима покаже стање у једном и у другом идиому. Бар толико!
Датив у дијалекту Маринковић објашњава: «Датив се гради од предлога на + општи падеж». Следи седам примера у којима је
наведена конструкција од предлога на и општег падежа. У свима њима је реч о значењу намене, али ауторка не осећа потребу да бар то каже.
То је учинила пропратним коментаром за четири наведена примера у којима се већ реченом конструкцијом реализује посесивни датив. Ово
је све што о дативу има да каже потенцијалним корисницима Диференцијалне граматике на дијалекатском подручју један универзитетски
професор који предаје истоимени предмет. Да је бар за само та два наведена значења, и то само са предлогом на, навела и примере из
стандардног језика, да је бар направила анализу њихове реализације у дијалекту и стандарду, да је бар истакла разлику између аналитичког и
синтетичког типа деклинације, да је бар указала на реалност употребе и других предлога са општим падежом у још неким значењима, да је
бар ... могли бисмо још да ређамо. Али, урађено је како је урађено, без било каквих изгледа да књига «уџбеник» послужи својој сврси.
Помиње се још употреба беспредлошког општег падежа у функцији објекта или партитивног генитива. Од тридесет шест типова
генитивних предлошко-падежних синтагми за исказивање само примарног просторног значења у стандардном српском језику које је
Фелешко установио, а од којих се већина њих, само у другачијој организацији морфосинтаксичких средстава реализује и у призренскотимочком дијалекту (аутор овог приказа то зна јер се сам бавио истраживањем генитивних значења у овом дијалекту – књига је у штампи),
Маринковић помиње само партитивно значење и то опет, само један од више начина његове реализације.
Да ли ће заиста у будућности ученици бар врањских школа мање грешити у падежима захваљујући Диференцијалној граматици о
којој овде говоримо, просудите сами.
Јаворка Маринковић наставља свој део Диференцијалне граматике одељком о заменицама (80-86). За њу је, у једном оваквом типу
граматике, најважнија чињеница о удвајању пуних и енклитичких облика личних заменица у призренско-тимочким говорима, чиме и почиње
одељак о заменицама. По њеном мишљењу, друга по важности је чињеница о изостајању употребе енклитичких облика уз предлоге, типа
преда се и сл. Даље, она пише о личним, именичким, показним и присвојним заменицама, потом о заменицама за каквоћу и количину, о
неодређеним придевским заменицама и заменици сьв, наравно, у призренско-тимочким говорима. Све ово је дато без позивања на
релевантне дијалектолошке изворе, а потпуним промашајем сврсисходности једне овакве књиге сматрамо одсуство довођења стања у
дијалекту у било какву везу са стањем у стандардном српском језику.
Категорија придева обрађена је на једној и трећини друге стране (86-87). Опет се говори само о неким одликама придева у
призренско-тимочким говорима (губљење одређеног придевског вида и аналитичка компарација). Ни овде нема позивања на било какву
литературу, нема ни описа диференцијалних елемената у односу на стандардни српски језик. Дакле, ни овде нема ниједног параметра којим
би се могао правдати наслов књиге Диференцијална граматика.
По истом систему и уз исте недостатке обрађени су бројеви (87-88).
Глаголи и глаголски облици (футур, презент, императив, перфекат, плусквамперфекат, потенцијал, глаголски прилог садашњи,
глаголски прилог прошли, трпни глаголски придев и радни глаголски придев), представљени су на непуне четири стране (89-93). Како
видимо, аорист тако типичан и врло фреквентан у овим говорима, није ни поменут. Претходно навођеним и истицаним недостацима књиге
коју овде приказујемо, придружујемо још један, који се, додуше, овде не јавља први пут: реч је о уопштавању једне дијалекатске црте за
читаво подручје призренско-тимочких говора. Наставак -у за 1. л. јд. презента карактерише неке говоре призренско-јужноморавског
дијалекта (Врање, Бујановац, Прешево), али није карактеристика свих призренско-тимочких говора, како ауторка тврди. Такође, наставак 3.
л. мн. презента (-ав, -ев, -ив) није уопштен у свим говорима призренско-тимочког дијалекта, већ се најчешће среће у призренскојужноморавском говору. Ауторка Диференцијалне граматике не познаје дијалекатску литературу о говорима призренско-тимочке
ОГЛЕДАЛО
53
дијалекатске зоне. Иначе, знала би да се на једном малом ареалу као што је власотиначки крај, иако припада призренско-јужноморавском
дијалекту, у 3. л. мн. презента јављају поред напред наведених наставака и стари наставци типични за сврљишко-заплањски и тимочколужнички дијалекат. Тако ће се тамо чути и појеу, играу, тепају, изеду, причају, печу. Такође, радни глаголски придев не завршава се у свим
призренско-тимочким говорима на -ја. Овај наставак је типичан за призренско-јужноморавски дијалекат, али остала два дијалекта најчешће
чувају финално л (рекал, пекал и сл.), или се као у говору Заплања, у делу који је окренут призренско-јужноморавском делу, чује и радни
глаголски придев на -ја.
Диференцијације глаголског система између дијалекатског и стандардног идиома нема.
Од непроменљивих врста речи наводе се дијалекатски прилози за место, време, начин и количину (93). О предлозима, толико битним
за ове говоре због аналитичког типа деклинације, нема ни једне једине речи.
Након овако изложеног другог дела књиге, следи део (графички и технички је то истакнуто само болдом) Методичке напомене,
задаци, вежбања (94-119). Као што смо раније већ истакли, теоријски део методичког аспекта садржи неке уопштене напомене, без
позивања на литературу. Очекивали смо много више и у теоријском и у практичном смислу реализације наставних јединица из морфологије
стандардног језика, поступке, методе и средства у наставној пракси којима се ученицима на једном оваквом дијалекатском подручју
омогућава лакше и потпуније усвајање стандардног српског језика, а на основу експлицитно датих диференцијалних елемената једне језичке
црте у два различита језичка система. Експлициране диференцијалне црте које је методичар требало да разради уз примену одговарајућих
медота и поступака у пракси, те да на тај начин ученици усвоје једну стандардну језичку црту свесни чињенице да она у њиховом матерњем
говору има сопствени еквивалент, методичар је требало да добије у претходно обрађеном лингвистичком делу књиге. Како тога тамо нема,
методички аспект је сведен на седамдесет три постављена задатка у којима се од ученика тражи да дијалекатске примере «преведу» на
стандардни језик, да из обједињено датих дијалекатских и стандардних облика (на пример именица) подвуку стандардне облике, да одреде
род наведених дијалекатских именица, да у реченицама подвуку нестандардне вокативе, да у дијалекатском тексту подвуку дативе, да
дијалекатске примере са употребљеним еквивалентима стандардног генитива «преведу» на стандардни језик, и да не ређамо даље
(седамдесет три задатка истог методичког типа). Заиста, немам ту памет да бих разумела како се ово, на показани начин, може тражити од
ученика ако им у лингвистичком делу, у пракси, у наставном процесу, нити једном речју није скренута пажња на стање у стандардном
српском језику. Такође, не могу да разумем из чега произилази следећа опсервација аутора: «Облици вежбања и задатака које наставник
користи када се ради о контрастирању стандардног језика и језика ученика у циљу отклањања дијалекатских одступања, зависиће увек од
конкретне језичке ситуације, конкретне средине, што ће одсликавати и диференцијална граматика « (95). Ја питам: Да ли је ова књига коју
аутори називају Диференцијалном граматиком заиста «одсликала» диференцијалне дијалекатске и стандарднојезичке црте? Претходна
детаљна анализа садржаја ове књиге јасно показује, да иначе добра идеја о диференцијалној граматици није на адекватан начин
материјализована, те да се из тих разлога ова књига мора разумети као књига са погрешним називом.
Сходно начину лингвометодичке интерпретације претходних делова књиге, представљен је и део под називом Синтакса (120-123).
Следи део књиге назван Лексикологија – Специфичност дијалекатске лексике, лингвистички представљен у двадесет једној
реченици, односно на 124. и 125. страни, јер су ту морале стати две табеле које су запоселе више од једне стране, а у којима су наведена 43
фонетска дијалектизма са еквивалентима из стандардног српског језика. Методички аспект овог дела књиге (124-130) прати шеснаест
задатака.
Трећи део књиге означен арапским бројем 3, насловљен Дугогодишње запостављање израде диференијалне граматике и потреба за
њеном применом, чине следећи поднаслови: Диференцијална граматика у наставним плановима и програмима, Диференцијална граматика у
уџбеницима, приручницима и уопште у стручној литератури, Диференцијална граматика у досадашњој наставној пракси, Израда
диференцијалне граматике и диференцијалног речника у школи и Примена диференцијалне граматике и диференцијалног речника (131-156).
Четврти део књиге Дидактички принципи и захтеви за извођење наставе граматике српског језика у дијалекатској средини сачињен
је из следећих одељака: Принцип завичајности, Принцип поступности и систематичности, Принцип индивидуализације, Принцип
очигледности, Принцип стваралаштва и саморадње, Принцип васпитности и Принцип занимљивости (157-167). Нећемо пропустити прилику
(досад је није било) да похвалимо аутора овог дела књиге, занимљивог, креативног и поучног садржаја, и што је најважније садржаја
пропраћеног позивањем на релевантну методичку литературу. Питамо се: шта је то што је овог методичара сасвим задовољавајућег и
ваљаног методичког знања, са дугогодишњом методичко-наставном праксом, омело да сва своја знања из ове области примени у
методичком делу представљене књиге?
У оквиру петог дела књиге Дијалектолошка проблематика као садржај рада слободних ученичких активности истиче се значај
различитих школских секција у реализацији циљева и задатака наставе српског језика. Ту су: Филолошка (језичка) секција, Литерарна
секција, Новинарска секција, Рецитаторска и драмска секција, Филмска, телевизијска и радијска секција и Етнолошка секција (169-178).
Пет наведених делова књиге прати Литература и то: А. Лингвистичка литература од 207 библиографских јединица (179-190) и Б.
Дидактичко-методичка литература од 91 наслова (191- 196). Прокоментарисаћемо најпре лингвистичку литературу. Овако импозантан број
лингвистичких дела и радова требало би да буде гаранција научне заснованости и исцрпног обухвата проблема којима се књига
Диференцијална граматика бави. Међутим, она то није, а, између осталог, ево и зашто. У лингвистичким деловима књиге цитирано је укупно
26 библиографских јединица, а то је основни и једини критеријум код навођења литературе. Друга мањкавост у наведеној литератури тиче
се изостављања из списка аутора и дела цитираних у тексту књиге, док се неколико наслова понавља. Такође, у дидактичко-методичкој
литератури, од 91 наслова, у тексту књиге је цитирано њих 15.
Остатак књиге сачињен је у виду Прилога који су подељени на три групе. Групу А: Лингвометодички предлошци (197- 239) чине
текстови из народне и писане дијалекатске књижевности, текстови забележених разговора на дијалекту, бајке, приче, анегдоте са призренско
-тимочког дијалекатског простора, изводи из Коштане Б. Станковића, Драма Душана Ђорђевића, песме на дијалекту из књиге Сол на рану
Мирослава Цере Михаиловића, песме на дијалекту из књиге Радета Јовића Ћефли тефтер. Лепо одабрани текстови, њихова употребна
вредност у настави српског језика и књижевности на овом дијалекатском подручју (а и на другим као илустрација дијалекта на коме су
изговорени и написани) има вишеструки значај. Међу њима се налазе и текстови новијег датума, те у том смислу, повезивањем језичких
појава које они потврђују са стањем које налазимо у Белићевом опису Дијалеката и стваралаштву Б. Станковића, могу послужити за
илустрацију и извођење закључака о историјском развоју појава у дијалекту и његовој дијахроној стабилности. Штета што овај материјал
није стављен у непосредну функцију осветљавања диференцијалних особености призренско-тимочког дијалекта и стандардног српског
54
ОГЛЕДАЛО
језика.
Други део Прилога означен са Б. чине Изабрани текстови о народним говорима (240-249): Наши народни говори из књиге Илије
Мамузића, Прилози савременој настави матерњег језика; Народни и књижевни језик из књиге Александра Белића, Око нашег књижевног
језика; Српски народни језик из књиге Исидоре Секулић, Српска књижевна критика; Наши дијалекти и модерно доба из књиге Павла Ивића,
Српски народ и његов језик и Језик је памћење народа из књиге Матије Бећковића, Поеме. Без сумње, ово су драгоцена поимања народних
говора и језика наших признатих лингвиста и књижевних стваралаца. Језик није само средство споразумевања међу људима. Језик је
филозофија живота, историја једног народа, језик је човек у времену и простору, у језику је душа једног народа и све материјално што је
кроз векове стварао. Ништа не смета што су ученицима понуђени на читање и овакви текстови. Питање је само колико су на том узрасту
припремљени да их схвате и разумеју, или начине корак даље у формирању сопственог мишљења о њима и извуку сопствене закључке о
овако презентованом феномену језика. У каквој су они директној функцији са Диференцијалном граматиком?
Прилогу означеном са В. Речник неких лингвистичких термина (250-287), неосновано и непотребно је уступљен оволики број страна
у књизи (37!). Он би имао смисла уколико су сви ти термини коришћени у самом тексту Диференцијалне граматике. Овако дати, они гутају
простор књиге, врло вероватно изазивају код ученика страх од толиких непознатих речи које објашњавају (без примера) значења неких
садржаја са којима се они још нису срели, развијају код ученика осећај беспомоћности и оправдане неверице у могућност да то савладају,
што опет води у страховање због успеха и оцене.
Књига се завршава прилогом Г. Диференцијални речник призренско-тимочког говорног типа (288-311), изузмемо ли Рецензију која
се никада не објављује као интегрални део текста књиге (понајмање не у целости).
О наслову и садржају овог прилога, рећи ћемо три основне ствари: 1) Формулација наслова је нетачна и лоша, јер не постоји ни један
диференцијални речник (ни такав речник макар једног села или краја, а некмоли читавог дијалекта) који се своди на тристотинак речи. 2) У
тако малом корпусу речи, многе од њих су дефинисане површно, неке чак сасвим погрешно. 3) Оно што се никако није смело догодити
једном универзитетском професору који предаје српски језик, а што се не може подвести под случајност, превид и слично, јесте
неразликовање врста речи: арно придев – добро, добро дело (Учини му једно арно); бигор придев – слано (овај супа бигор); благо придев –
слатко (Кьд ће направиш нешто благо); гузачки глагол – натрашке (Не иди гузачки); гунгула глагол – свађа, вик (Чује се нека гунгула по
чаршију); големаш придев м. р. једнин. – угледан велики човек, властелин, богаташ (Мој деда је бија големаш); гостење глагол – гошћење
(Гостење беше царско); гројзибер глагол – берба грожђа (још малка ће гројзибер); дадена глагол – испрошена (моја ћерка је већ дадена);
кабаат придев – крив, грешан (Ако си кабаат, има да одговараш); кадьшањ прилог – из којег времена, откад (Кажи ми кадьшањ је овај
петьл?); љиљьк придев – каже се кад је нешто превише мокро (Одело ти је љиљьк мокро); љутење глагол – љућење (у наведеном примеру
уместо именице употребљен је глагол); муфте им. с. р. – бесплатно, џабе (Што је муфте, и на Бога је драго); њојан придев њен (Тој је њојно
дете); студено им. с. р. – хладно (Немој да седиш туј, студено је); ћиприм именица ж. р. – пућим уста (Зашто, мори ћерко, ћиприш толико
уста); цивор придев – кисело (Онај пут једо јабуку, она цивор); цицељ придев – слано (Цицељ, да ти се згади једење); чурук придев –
покварен човек (Он је стварно чурук).
Начињена анализа књиге Диференцијална граматика двоје аутора, Јаворке Маринковић и Јована Јањића, показује да се она ни по
типу ни по начину интерпретације и лингвистичког и методичког садржаја, не може определити као граматика диференцијалног карактера.
То је још мање диференцијална граматика (српског језика и призренско-тимочког говорног простора) због тога што је садржај књиге
усмерен само на призренско-јужноморавски дијалекат.
Сугестија приказивача ове књиге надлежним телима Учитељског факултета у Врању је да механизмима које имају на располагању
спречи њено коришћење као уџбеника у настави предмета – диференцијална граматика –. Невоља Учитељског факултета у Врању је још
већа, јер један од аутора књиге Диференцијална граматика, Јаворка Маринковић, на овом факултету предаје истоимени предмет.
ОГЛЕДАЛО
55
Писмо групе студената и њихових родитеља рецензентима Диференцијалне граматике и важним институцијама
Крајње је необично и индикативно да коаутори једног дела, у овом случају двоје аутора, Јаворка Маринковић и Јован Јањић, износе у
јавност потпуно опречне ставове о типолошком одређењу и функцији дела, али и о јавном признању коаутора Јањића «да га је др Јаворка
Маринковић плагирала, односно потписивала његове текстове». Ово је цитат из Писма насловљеног Уваженој рецензентској комисији
Диференцијалне граматике и осталим важним институцијама у чијем потпису стоји: Група студената са родитељима, а које је званичном
поштом стигло на адресу уредника Зборника. Уредник није био ни рецензент, нити је било каква важна званична институција, али је
упућивање Писма разумео као потребу његовог потписника да се обрати и широј научној јавности. Будући да је проблем врло деликатан, те
да потписнику Писма није нимало лако да га пласира у научну јавност путем средстава јавног информисања, уредник сматра да је потребно
да Писмо у његовој интегралној верзији, у изворном облику, без једне једине уредничке интервенције објави у Зборнику и на тај начин
упозна са његовом садржином лингвисте из најрелевантнијих српских научних институција. Ово је можда потребно и стога што је у
Зборнику објављен и приказ књиге на коју потписници Писма скрећу пажњу.
Уваженој рецензентској комисији Диференцијалне граматике и осталим важним институцијама
У последње време на нашем Учитељском факултету у Врању и његовим издвојеним одељењима, као и просветној јавности, па и
шире, доста се расправља о књизи «Диференцијална граматика» аутора др Јаворке Маринковић и др Јована Јањића. Јаворка Маринковић је
ванредни професор Учитељског факултета, а Јован Јањић је пензионер. Ви то знате, али није сувишно ако поново кажемо, јер свако зашто
има своје зато.
Врањске новине, Вечерње новости и ко зна које још новине, пишу о Диференцијалној граматици. Вас, поштовани и уважени
професори, можда то баш и не занима много, али би требало баш због ових разлога:
1. Професорка др Јаворка Маринковић стално истиче ваша имена у рекламирању наведене књиге: «Пред вама је Диференцијална
граматика – уџбеник. Рецензенти су то хтели, а погледајте ко су ти људи: др Милош Ковачевић, професор, доц. др Михајло Шћепановић и
проф. др Милорад Дешић. Видите њихове потписе», каже она и наставља даље: «Овај уџбеник нема равна у Србији, због тога што омогућава
потпуније, темељитије и објективније сагледавање проблема и тешкоћа у учењу српског језика на нашем дијалекатском подручју, као и
другим, вама студентима, ученицима основних и средњих школа. С обзиром на инструктивност садржаја, ову књигу морате имати ви,
будући учитељи, васпитачи, стручни сарадници, директори, јер њеном практичном применом при учењу и образовно-васпитној пракси
бићете на путу ка квалитетнијој школи». Ово истичемо због онога што следи: «Обавезно купите овај уџбеник, јер без њега испит не можете
положити! Његова цена је 1000 динара и плус 250 за неки порез».
Поштовани професори, Ви нисте баш одредили да ли је књига «Диференцијална граматика» уџбеник или приручник. Ми смо, такође,
у дилеми зато што смо већ учили одлике уџбеника и приручника.
2. Ми бисмо изјаву професорке Маринковић прихватили, иако не звучи баш убедљиво, да није дошло до јавног размимоилажења
између аутора око тога да ли је књига уџбеник или приручник. Професор др Јован Јањић истиче у штампи да књига не испуњава основне
критеријуме да би била уџбеник. Из штампе сазнајемо да је и декану подметнута одлука Наставно-научног већа факултета на потписивање
да је књига уџбеник. Двоје аутора књиге се, дакле, разилазе око њеног наслова и око тога шта је она – уџбеник или приручник. И није само
то, поштовани!
3. Замислите, професори доктори, људи са дугогодишњим искуством, личности на које би требало да се ми, будући учитељи
угледамо, поткрадали се при стварању књиге. У новинама професор др Јован Јањић одговорно тврди да га је др Јаворка Маринковић
плагирала, односно потписивала његове текстове. Такво нешто тврди и професорка Маринковић, само што њене тврдње у новинама звуче
мање убедљиво. Професорка се чврсто држи вас, зато што сте моћни у науци и знању, па истиче како сте ви хтели да такав наслов књиге
буде и како сте ви одредили да је она обавезан универзитетски уџбеник. Због тих разлога се она и не осећа кривом.
4. Верујте уважени и поштовани професори и ви сви до којих овај текст дође, да и ми понешто из језика знамо. Научили су нас
наставници у основној и средњој школи, бар врсте речи, а не осветољубива, дрска, лукава, хвалисава и често . . . . . . професорка на часовима.
Ово није требало рећи, али оде. Ово истичемо зато што у Диференцијалној граматици, из које професорка заповеда да учимо, стоје погрешна
тврђења. Ево нека: гостење-гошћење – глагол; гројзибер-глагол – берба грожђа; дадена-глагол (испрошена, удата); кад шањ - прилог;
љутење-глагол (љућење); њојан-придев њен; студено-именица средњег рода. Има и погрешних тумачења неких речи. Него, ако желите, Ви
то и видите.
5. Због свега горе наведеног, а сасвим истинитог, Диференцијалну граматику не би требало хвалити ни толико уздизати. Верујемо и
убеђени смо да је и Вас професорка Маринковић преварила, јер јој то лако иде од руке.
С поштовањем!
56
Група студената са родитељима
ОГЛЕДАЛО
НЕЋУ ДА ЋУТИМ
(аутор афоризама познат само редакцији)
01. И овога јутра ће неки гимназијалци кренути да раде не мислећи - а други ће мислити, али неће
радити.
02. Ученику који вам одузме књигу најгоре ћете се осветити ако му је оставите.
03. Ако читање квари вид, зашто нас онда професори терају да учимо.
04. Оно што ћете сигурно моћи да промените у школи сте ви сами.
05. Гимназијалци, имајте више разумевања за оне професоре који вас грде чим почнете да личите
на њих.
06. Кад вам Маркс објасни оно што сте питали, онда вам није јасно шта сте га питали.
07. Географским методама смо уртврдили да је Београд у Србији, а из живота знамо да је Србија
предграђе Београда.
08. Један гимназијалац је открио да је особина генија да обичне људе снабдева идејама бар двадесет
векова касније.
09. Геније - то је један посто талента и деведесет и девет посто зноја.
10. Логички закључак изводимо на следећи начин: глупан који постане свестан да је глуп, више
није глуп.
11. На малом одмору је један ученик првог разреда добацио – ако глупост преживи, онда је глупа и
да умре.
12. Ако је ваш его центар света, онда га обележите нулом.
13.Наше неписано правило гласи: вук мења длаку у јесен и пролеће, а гимназијалац по потреби.
14. Само луд човек не мења своје мишљење.
15. Ти си паметан – теби не вреди ни говорити.
16. Ако ти у току часа кроз главу прође генијална мисао, не значи да ће се ту и задржати.
17. Овогодишњи матурант нам се жалио: пио сам да је заборавим, а видео сам је дупло.
(наш коментар: неко пије због туге, неко због радости, а неко од раног јутра).
18. Ако вам је ово мали одмор, како ли изгледа велики.
19. И јутрос сте доручковали бурек. Ала ће бити шетње на трећем часу.
20. Није страшно да се одлута на гимназијском часу – страшно је ако се залута.
21. Кроз гимназијалца пролази школа и оставља незабораван траг, али има и оних чији су трагови
само на зидовима.
22. Старији гимназијалци тврде: није ништа кад каснимо ми, али је ризично када касни звоно.
23. Упамти: да би те прихватили, мораш да прихваташ.
24. Да би могао да одредиш колико неко вреди, мораш да вредиш и сам.
25. Издају у одељењу није могуће открити. Ако се то, ипак, догоди, онда је то неадекватно
поступање појединца.
26. ...А велеиздаја – чека погодан тренутак!
27. Мир је заправо затишје између два школска часа.
28. Присталице геометрије тврде да је круг најсавршенији – можда се зато вртимо у истом.
29. Немој баш све да одложиш за сутра, ако имаш прилику да то исто одложиш и за прекосутра.
30. Гимназијско шапутање: ти мени на писменом, ја теби на усменом – а после, обрнуто.
31. Толико је био добар у гимназији, да су га задржали дуже.
32. Један и један: у дневнику је један, у математици су два, а у биологији најмање три.
33. Нити је природа савршена, нити смо ми њена грешка.
34. Замислите: чак и дипломата може мудро да ћути, а гимназијалац мора да одговара.
ОГЛЕДАЛО
57
35. Ако нешто не умеш да урадиш, не сметај ономе ко уме.
36. Немој ,,на одбојку да добијеш двојку“.
37. Запамтите: гимназијалцима не вреде чак ни лепа чела, ако иза њих нема мозга.
38. Старији гимназијалац уверава свог млађег колегу: нису ти потребне пушкице, већ слушкице.
39. Лепо је док ми можемо да питамо професоре, али кад они почну да пропитују нас...
40. Проблем кашњења на први час произвели су они ученици који станују најближе школи.
41. ...А проблем кашњења после великог одмора, створили смо сви.
42. Велики је само онај који није схваћен.
43. Кад вас нападну инерцијом и силом, купите ,,Блиц“.
44. Када у хемији погрешно помешате елементе, добијете експлозију. Ако не урадите ништа, само
јединицу.
45. Ако је интелигенција способност сналажења, где да сврстамо лактање.
46. Гимназијски рекорд: тридесет година ,,отварамо“ библиотеку. (И, још је затворена!)
47. Ако ,,лепо“ није у вама, никада га нећете ни видети.
48. Нема неосвојивих наставних предмета – али има пуно лоших освајача.
49. Жалио нам се један ученик: српски сам научио због мајке, руски због другова, француски због
девојке, енглески учим због компјутера...Филозофију сам научио да бих се свађао са самим
собом... Јадно дете, шта ли ће се догодити са њим када буде научило социологију!
50. Треба и ово да знате: стари гимназијалци су се хвалили како преписују, а сада се горко кају
због тога.
51. Ништа није савршено – па зашто онда од нас то очекују .
52. Гимназијалцима никада није био проблем да науче, треба само да одлуче.
53. Није важно шта су вам родитељи – битно је шта ћете бити ви.
54. Оцена није мерило за знање – али за незнање, богами, јесте.
55. Да не заборавимо: највећи проблем филозофије је – незнање!
Гимназијалци, решите ове школске само 55-и афоризам.
Будите успешни.
Гледамо се идућег септембра.
Крените одмах и одлучно. Сигурно ћете успети.
Будите на врху.
58
ОГЛЕДАЛО
CIP— Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд 37
ОГЛЕДАЛО : гимназијски магазин / главни
уредник Светлана Цветковић.—Год. 3, бр. 3 (2010)- .
- Лебане (Цара Душана 78) :
Гимназија у Лебану, 2010 - (Лебане :
Графоколор). - 29 цм
Годишње
ISSN 1820-9416=Огледало (Лебане)
COBISS.SR-ID 151766028
Радове слати на адресу: Цара Душана 78, 16230 Лебане или
[email protected], са назнаком за Огледало
Download

OGLEDALO, br.3 - Гимназија у Лебану