INSTITUTUM BYZANTINUM
ACADEMIAE SERBICAE SCIENTIARUM ET A R T I U M
ВИЗАНТОЛОШКИ ИНСТИТУТ
СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ
НАУКА
И
УМЕТНОСТИ
SEORSUM EDITA
ПОСЕБНА ИЗДАЊА
LIB. XII
КЊИГА 12
F O N T E SB Y Z A N T I N I
HISTORIAM POPULORUM JUGOSLAVIAE
SPECTANTES
В И З А Н Т И Ј С К ИИ З В О Р И
3A И С Т О Р И Ј У
НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ
TOMUS IV
TOM IV
/.
Serbocroatice interpretati et commentariis ornati
Обрадили
ab
JOBAHKA КАЛИЋ,
БОЖИДАР
ФЕРЈАНЧИЋ,
НИНОСЛАВА
РАДОШЕВИЋ-МАКСИМОВИЋ
KALIĆ,
B.
FERJANČIĆ,
N.
RADOŠEVIĆ-MAKSIMOVIĆ
Recensentibus
GEORGIO
OSTROGORSKY
et
FRANCISCO
Уредници
ГЕОРГИЈЕ
ОСТРОГОРСКИ
и
BARIŠIĆ
BEOGRAD
1971
ФРАЊО БАРИШИЋ
БЕОГРАД
1971
САДРЖАЈ
Стр.
VII
IX
Предговор
Скраћенице
Издаје: Византолошки институт САНУ, Београд, Кнез-Михаилова 35
Штампа: Издавачка установа „Научно дело", Београд, Вука Караџића 5
I Историјски списи — обрада: Ј. Калић; цревод: Н. Радошевић-Максимовић
• Јован Кинам
' Иикита Хонијат
1
107
II Беседе и песме: Б. Ферјанчић
Теодор Продром
Михаило Солунски
Анонимни песник XII века (codex Mare. gr. 524)
Михаило Анхијалски
• Константин Манасије
Евстатије Солунски
• Никита Хонијат
Нићифор Хрисоверг
Георгије Торник
Писмо цара Исака II Анђела папи Целестину III .
173
185
195
199
207
215
225
239
245
249
. . . .
.
.
.
ПРЕДГОВОР
Вести византијских писаца обрађене γ овој књизи односе се
на један изузетно важан, али и недовољно расветљен период наше
историје. Оне се групишу око једне централне теме: борбе српске
државе за самосталност.
Почетне етапе борбе Рашке против византијске превласти, које
падају у доба цара Алексија I Комнина, одразиле су се у вестима Ане
Комнине обрађеним на крају претходне књиге Византијских извора за историју народа Југославије. Ο њеној главној, пресудној фази,
која се протеже кроз већи део XII века и води стварању независне
државе Немањине, обавештавају пре свега, надовезујући се времеиски на Анину „Алексијаду", историјски списи Јована Кинама и Никите Хонијата. Кинамове и Хонијатове вести заузимају централно
место у овој кљизи и чине њену срж. Ту су сакупљени и подробно
коментарисани не само сви они њихови подаци који говоре o Cpбима, већ и они који спомињу градове и крајеве са територије данашње Југославије. Тако су узети у обзир многи подаци ο προлазу крсташа кроз балканске земље и нарочито ο византијско-угарским ратовима, махом вођеним на нашој територији и посебно
значајним за византијско-српске односе тога времена.
Изузетна вредност Кинамових и Хонијатових података за нашу
прошлост добро je позната и у науци одавно уочена. Списи ових
византијских историчара неоспорно су највреднији и најсадржајнији извори којима располажемо за историју Србије у XII веку.
Познато je међутим такође да њихове вести стављају истраживаче
пред многе сложене проблеме. Јер, ма колико драгоцена била, обавештења која ови византијски писци дају ο збивањима у Србији,
ипак су непотпуна, нису ни увек тачна, a често се и не слажу међусобно. Нека питања мораће остати отворена. Но, може се свакако рећи да пажљивим преиспитивањем свих Кинамових и Хонијатових података, њиховом проницљивом упоредном анализом, као
и конфронтирањем са другим изворима, коментар Јованке Калић
у овој књизи често долази до нових, убедљивијих и сигурнијих решења. Тим коментаром je проучавање Кинамових и Хонијатових вгсти ο српско-византијским односима знатно продубљено, a самим
тим je унапређено и наше познавање историје Србије у XII веку.
VIII
Дела Кинама и Хонијата су главни, али не и једини византијски извори који бацају светлост на нашу историју у XII веку.
Има o томе занимљивих података и у савременим пригодним спнсима, песмама и нарочито беседама, којима je византијска књижевност у доба Комнина и Анђела била веома богата. Υ тим реторичким списима конкретни чињенички подаци су, истина, ретки и већином доста нејасни, јер ауторима таквих списа није био циљ да читаоца или слушаоца обавесте, већ да га задиве својом ученошћу и речитошћу као и довитљивошћу својих по правилу извештачених и
магловитих алузија. Ако се, међутим, из бујице реторичких фраза
издвоје они подаци који се дотичу стварних историјских догађаја,
ако се, затим, пажљивом анализом утврди њихов прави смисао, замагљен беседниковим ученим алузијама, a поређењем са сведочанствима основних наративних извора одреди и њихово право место
у склопу историјских збивања, онда и списи многоглагољивих византијских ретора могу послужити као извор од стварне вредности.
Понека занимљива, па и значајна обавештеља налазе се у списима
сваког од оних беседника и песника који су обрађени у овој књизи, a нарочито у песмама Теодора Продрома1, у беседама Михаила
Солунског, Михаила Анхијалског, Константина Манасија, историчара Никите Хонијата.
Ова грађа, колико интересантна толико и тешка за обраду,
није у науци довољно коришћена. Υ овој књизи учињен je први
покушај да се она сакупи и проучи у целини. Изврсна обрада Божидара Ферјанчића показује праву вредност ове својеврсне групе
извора која чешће битно допуњује основна обавештења из историјских списа Кинама и Хонијата и према томе, са своје стране,
доприноси расветљавању наше прошлости.
Треба нагласити да je, поред израде коментара, и превод података обрађених у овој књизи захтевао посебно велике напоре. Језичка извештаченост, својствена византијској књижевности и иначе, нарочито je карактеристична за књижевност у доба Комнина,
што често знатно отежава тачно разумевање и превођење писаца
из те епохе, поготову писаца већих стилских, односно реторичких
амбиција. Није лако преводити ни трезвеног и сразмерно концизног Кинама, још теже je пренети на савремени језик сликовито
приказивање у историјском делу надахнутог Хонијата, a поготову
реторичке списе истог тог Хонијата, као и осталих савремених беседника. Настојање сарадника у изради ове књиге да превод увек
што верније пренесе смисао и карактер оригинала, уродила су
плодом захваљујући не само њиховим сопственим напорима него у
великој мери и помоћи коју им je y томе указао професор Фрањо
Баришић. Не жалећи стварно ни времена ни труда он je ca Јованком Калић и Нинославом Максимовић проконтролисао од речи
1
Др В. Мошин предао je нашем Институту на коришћење рукопис једног свог старијег рада ο песмама Теодора Продрома који je остао
необјављен. Редакција му на томе најлепше захваљује.
IX
до речи преводе свих вести из историјских дела Кинама и Хонијата, a c Божидаром Ферјанчићем свих вести из реторичких списа.
Стога они желе да њихова топла захвалност за ову свесрдну и драгоцену помоћ буде и овде изражена.
Период који осветљавају вести византијских писаца обрађене
у овој књизи, налазе своју природну границу у прекретној 1204. години. Оснивањем Латинског царства у Цариграду и низа других крсташких држава на византијском тлу, формирањем нових византијских држава у Малој Азији и на Балкану настаје сасвим нова ситуација и почиње ново поглавље у историји односа Византинаца са
Јужним Словенима. Подацима византијских писаца o нашим народима у том раздобљу биће посвећена V књига Визатијских извора
за историју народа Југославије.
Г. Острогорски
СКРАЋЕНИЦЕ
чешће цитираних дела, извора и часописа
Анасшасијевић, Отац Немањин Д. Анастасијевић, Отац Немањин, Београд 1914.
Ansbert, Historia . . . . . . . ... . Ansbert, Historia de expeditione Friderici imperatoris,
-ed. A. Chroust. Quellen zur Geschichte des Kreuzzuges Kaiser Friedrichs, I, MGH Scriptores rerum
Germanicarum V, Berolini 1928.
Атлас средњовековне Србије Атлас средњовековне Србије, Босне и Дубровника,
изд. Историјског института САН, Београд 1957,
Пробни лист V.
Babos, Adalekok
F. Babos, Adalekok Kinnamos szövegtörtenetehez,
Budapest 1944.
Bachmann, Die Rede
. . . . M. Bachmann, Die Rede des Johannes Syropulos an
den Kaiser Isaak II. Angelos (1185—1195) nebst
Beiträgen zur Geschichte des Kaisers aus zeitgenössischen rhetorischen Quellen, München 1935.
Beck, Kirche
H. G. Beck, Kirche und theologische Literatur im
byzantinischen Reich, München 1959.
Brehier, Institutions
. . . . L. Brehier, Les institutions de l'Empire byzantin.
Le monde byzantin II (L'evolution de l'humanite 32
bis), Paris 1949.
BNJ
Byzantinisch-neugriechische Jahrbücher
Browning, New Source . . . . R. Browning, A New Source on Byzantine-Hungarian
Relations in the Twelfth Century. The Inaugural
Lecture of Michael 6 του Αγχιάλου ως ΰπατος των
φιλοσόφων, Balkan Studies 2 (1961) 173—214.
Browning, The Patriarchal
R. Browning, The Patriarchal School at ConstantiSchool
nople in the Twelfth Century, Byz. 32(1962) 167—202;
33 (1963) 11—40.
Byz
Byzantion.
BZ
.v„; - _ = . . Byzantinische Zeitschrift.
Chalqndön II "" . " . : " . . - V " . F. Chalandon, Les Comnenes II: Jean II Comnene
ШЈ8—1143) et-Manuel I Comnene (1143—1180),
. · . .-Paris 1912." ;; r
Cpgnasso, Un imperatore
F. Cognasso, LJn imperatore bizantino nella decadenza:
bizantinö" ". . .' . . '."".. : . Isaaco ΪΙ Angeld, Bessarione 31 (1915), fasc. l—-23
29—60; 3—4, 247—289.
Csanki, Magyarorszäg földrajza II D. Csänki, Magyarorszäg törtenelmi földrajza a Hu.. ·
nyadiak koroban, II, Budapest 1894.
XIII
XII
Ћоровић, Питање o хронологији
B. Ћоровић, Питање o хронологији у делима св.
Саве, Год. Н. Ч. 49 (1940) 1—69.
ЋороеиП, Хисторија
В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940.
. . .
Дероко, Средњевековни градови
А. Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд 1950.
Динић, Грађа I
М. Динић, Грађа за историју Београда I, Београд
1951.
Дмишриевскш, Описание
А. Дмитриевскии, Описание литургических рукописеи хранлшихсн в библиотеках православного
Востока, I, Киев 1895.
Dölger, Reg
F. Dölger, Regesten der Kaiserurkunden des oströmischen Reiches, I—V, München—Berlin 1924—1965.
Дуичев, ВЂстанието
Дуичев, Проучванин
. . .
. . .
И. Дуичев, ВЂстанието в 1185 r. и неговата хронологин, Известин на Института за бмгарска историн 6 (1956) 327—356.
И. Дуичев, Проучвании вгрху бмгарското средневековие, Софин 1945.
ΕΕΒΣ
Έπετηρίς Εταιρείας Βυζαντινών Σπουδών.
Ephraemius
Fejer, Cod. dipl. II
Fejerpataky, Kaiman kiräly
oM
Ephraemius, Chronographia, ed. Bonnae 1840.
G. Fejer, Codex diplomaticus Hungariae ecclesiasticus
ac civilis II, Budae 1829.
L. Fejerpataky, Kaiman kiräly oklevelei, Budapest
1892.
Ферјанчић, Византија и Јужни
Словени
Б. Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, Београд 1966.
Ферлуга, Византиска управа .
Ј. Ферлуга, Византиска управа у Далмацији, Београд, 1957.
Ј. Ferluga, La ligesse dans l'Empire byzantin, ZRVI
7 (1961) 97—123.
Ferluga, La ligesse
Florianus, Fontes domestici II
M. Florianus, Historiae Hungaricae Fontes domestici
II, Quinque-ecclesiis 1883.
Fontes rer. Bohemicarum II . Fontes rerum Bohemicarum II, Prag 1874.
Фреаденберг, Труд Киннама
M. M. Фреиденберг, Труд Иоанна Киннамакак
историческии источник, ВВ 16 (1959) 29—51.
Год. H. 4
Годишњица Николе Чупића.
Голубинскии, Краткии очерк
E. Голубинскии, Краткии очерк истории православннх церквеи, Москва 1871.
Grabler, Die Krone . . . .
F. Grabler, Die Krone der Komnenen. Die Regierungszeit der Kaiser Joannes und Manuel Komnenos
(1118—1180) aus dem Geschichtswerk des Niketas
Choniates (Byzantinische Geschichtsschreiber, Bd VII),
Graz—Wien—Köln 1958.
Grabler, Abenteurer
F. Grabler, Abenteurer auf dem Kaiserthron. Die
Regierungszeit der Kaiser Alexios II., Andronikos und
Isaak Angelos (1180—1195) aus dem Geschichtswerk
des Niketas Choniates (Byzantinische Geschichtsschreiber, Bd. VIII), Graz—Wien—Köln, 1958.
Grabler, Die Kreuzfahrer
F. Grabler, Die Kreuzfahrer erobern Konstantinopel
(Byzantinische Geschichtsschreiber, Bd. IX), Graz—
Wien—Köln 1958.
Grabler, Kaisertaten
F. Grabler, Kaisertaten und Menschenschicksale im
Spiegel der schönen Rede (Byzantinische Geschichtsschreiber, Bd. XI), Graz 1966.
. .
Ф. Гранић, Војводина у византијско доба, Војводина I, Нови Сад 1939, 91—107.
Гласник Скопског научног друштва.
Гранић, Војводина у византијско доба
ГСНД
ГСУД
Guilland, Byzance et les Balkans
Гласник Српског ученог друштва.
R. Guilland, Byzance et les Balkans sous le regne
d'Isaac II Ange (1185—1195), Actes du XII" Congres d'etudes byzantines II, Beograd 1964, 125—137.
Guillelmus Tyrensis, Historia
Guillelmus Tyrensis, Historia rerum in partibus transmarinis gestarum, ed. Migne PL 201, 209—892.
M. Gyoni, Magyarorszäg es a Magyarsäg a bizänci
forräsok tükreben (Magyar-görög tanulmänyok 7),
Budapest 1938.
Gyoni, Magyarsäg
....
Gyoni, Szorvänyemlekek
M. Gyoni, A magyar nyelv görög feljegyzeses szorvänyemlekei (Magyar-görög tanulmänyok 24), Budapest 1943.
. .
Györffy, Arpädkori földrajza
.
Györffy, Das Güterverzeichnis
des griech. Klosters
Hecht, Die byzantinische
Aussenpolitik
Hohlweg, Beiträge . . .
Homan, Geschichte I
Hörmann, Syntax
.
Huber, Geschichte I
. . . .
Историја I
Историја Црне Горе, I
. .
G. Györffy, Az Arpädkori Magyarorszäg törteneti
földrajza, Budapest 1963.
G. Györffy, Das Güterverzeichnis des griech. Klosters zu Szäva-Szentdemeter (Sremska Mitrovica) aus
dem 12. Jh., Studia Slavica Academiae Scientiarum
Hungaricae V, fasc. 1—2 (1959) 9—74.
W. Hecht, Die byzantinische Aussenpolitik zur Zeit
der letzten Komnenenkaiser (1180—1185), Neustadt/
Aisch 1967.
A. Hohlweg, Beiträge zur Verwaltungsgeschichte des
oströmischen Reiches unter den Komnenen, München 1965.
B. Homan, Geschichte des ungarischen Mittelalters I,
Berlin 1940.
F. Hörmann, Beiträge zur Syntax des Johannes Kinnamos, München 1938.
A. Huber, Geschichte Österreichs I, Gotha 1885.
Историја народа Југославије I, Београд 1953.
3. Бешић-Д. Гарашанин-М. Гарашанин-Ј. Ковачевић, Историја Црне Горе I, Титоград 1967.
Историски часопис.
ИЧ
Јиречек, Хришћански елеменат К. Јиречек, Хришћански елеменат у топографској
номенклатури балканских земал>а, Зборник К.
Јиречека I, Београд 1959, 463—528.
Јиречек, Војна цеста
. . . К. Јиречек, Војна цеста од Београда до Цариграда,
Зборник К. Јиречека, I, Београд 1959, 73—189.
К. Јиречек—Ј. Радонић, Историја Срба I—II,
Јиречек—Радонић
Београд 1952.
XIV
Jurewicz, Andronikos
XV
. . . .
Каждан, Егце раз о Киннаме
0. Jurewicz, Andronikos I Komnenos, Warszawa 1962.
Мирковић, Мезија
A. П. Каждан, Eine раз o Киннаме и Никите Хониате, Byzantinoslavica XXIV—l (1963) 4—31.
Magyarorszäg törtenete I
E. Molnär—E. Pamlenyi—G. Szekely, Magyarorszäg
törtenete (ed. Magyar Tudomänyos Akademia, Törtenettudomänyi intezete), I, Budapest 1964.
Mon. Serbica
F. Miklosich, Monumenta Serbica, Viennae 1858.
Калић—Мијушковић, Београд
J. Калић—Мијушковић, Београд у средњем веку,
Београд 1967.
Kap-Herr, Die Politik
H. v. Kap-Herr, Die abendländische Politik Kaiser
Manuels, Strassburg 1881.
.
. . . .
М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968.
Moravcsik
G. Moravcsik, Byzantinoturcica I—II, Berlin 1958.
Кариов
'."-..
Карпов, Византииские историки (Труд Иоанна
Киннама), Санктпетербург 1859.
Moravcsik, A bizänci forräsok
Klaić, Povjest Hrvata I
. . .
V. Klaić, Povjest Hrvata od najstarijih vremena do
svršetka XIX stoljeća I, Zagreb 1899.
G. Moravcsik, A magyar törtenet bizänci forräsai,
Budapest 1934.
Moravcsik, Pour une alliance
G. Moravcsik, Pour une alliance byzantino-hongroise,
Byz. 8 (1933) 555—568.
Moravcsik, Συμβολοά
....
G. Moravcsik, Συμβολαί εις την χειρόγραφον παράδοσιν της 'Επίτομης Ιωάννου του Κιννάμου, Εις
μνήμην Σπ. Λάμπρου, Athen 1935, 311—314.
Moravcsik, Hungary
. . . .
G. Moravcsik, Hungary and Byzantium in the Middle
Ages, Cambridge Medieval History IV, Cambridge
1966, 566—592.
Ковачевић, Неколика питања
Kretschmayr, Geschichte I
. .
Љ. Ковачевић, Неколика питања o Стефану Немањи, Глас СКА 58 (1900) 1—106.
H. Kretschmayr, Geschichte von Venedig I, Gotha
1905.
K. Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Literatur, München 1897.
Krumbacher
K. Krumbacher, Michael Glykas, Sitzungsberichte der
philosophisch-philologischen und der hist. Classe der
k. b. Akademie der Wissenschaften 1894, 391—460.
B. Kugler, Studien zur Geschichte des zweiten Kreuzzuges, Stuttgart 1866.
1. Kukuljević-Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci Bugara,
Hrvata i Srba i njihove krune, Rad JAZU 59 (1881)
101—157.
P. Lamma, Comneni e Staufer. Ricerche sui rapporti
fra Bizanzio e lOccidente nel secolo XII, I—II, Roma
1955.
M. Ласкарис, Византиске принцезе у средњевековној Србији, Београд 1926.
V. Laurent, Rome et Byzance sous le pontificat de
Celestin III (1191—1198), Echos d'Orient 39 (1940—
42) 26—58.
T. Lewicki, Polska i kraje s.asiednie w swietle „Ksi?gi
Rogera", I, Krakow 1945.
Muratori
Лишаврин, Болгарин и
Византин
. . , , , ,
Г. Литаврин, Болгарин и Византил в XI—XII вв.,
Москва 1960.
Luccari, Copioso ristretto .
G. Luccari, Copioso ristretto de gli Annali di Rausa,
Venetia 1605.
C. A. Macartney, The Medieval Hungarian Historians, Cambridge 1953.
Krumbacher, Michael Glykas
Kugler, Studien
Kukuljević-Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci
Lamma, Comneni e Staufer
Ласкарис, Виз. принцезе
Laurent, Rome et Byzance
Lewicki, Polska
Macartney, Historians
. ;
Marczali, Geschichtsquellen
MGH . .
Migne, PL
Migne, PG
.
H. Marczali, Ungarns Geschichtsquellen im Zeitalter
der Arpaden, Berlin 1882.
Monumenta Germaniae Historica.
Muratori, Rerum Italicarum Scriptores.
Мушафчиев, Историн
. .
Π. Мутафчиев, Историн
I—II, Софил 1943, 1944.
на
бглгарски
народ,
Мушафчиев, Владетелите
П. Мутафчиев, Владетелите на Просек, Сборник
на БАН 1 (1913).
NE
Νέος Έλληνομνήμων.
Neumann, Geschichtsschreiber
C. Neumann, Griechische Geschichtsschreiber und
Geschichtsquellen im zwölften Jahrhundert, Leipzig
1888.
Ников, Второ бљлгарско
царство
Novak, Povijest Splita . . .
Π. Ников, Второ
Софил 1937.
P. Новаковић, Кад се родио
Стеван Немања
. . . . .
P. Новаковић, Кад се родио и кад je почео да влада
Стеван Немања, Историски гласник 3—4 (1958)
165—192.
Сш. Новаковић, Земљиште
Ст. Новаковић, Земљиште радње Немањине, Год.
Н. Ч. 1 (1877) 163—243.
Odo de Diogilo, De Ludovici
Profectione
Odo de Diogilo, De Ludovici VII Francorum regis
cognomento lunioris Profectione in Orienten!, ed.
Migne PL 185, 1205—1246.
Орбин, Краљевство
M. Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968
(изд. Српске књижевне задруге).
M. Orbini, II regno de gli Slavi, Pesaro 1601.
. . .
Orbini, II regno
Осшрогорскии, ВозвБгшение
рода Ангелов
бглгарско царство 1186—1936,
G. Novak, Povijest Splita, Split 1957.
J. P. Migne, Patrologiae cursus completus, Series
Latina, Paris 1844 sq.
Осшрогорски, Историја . .
Паиадимишриу, Продром .
Γ. Α. Острогорскии, Возвмшение рода Ангелов,
КЗбилеинБШ сборник Русского археологического
обшества, Белград 1936, 111—128.
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959.
С. Д. Пападимитриу, Феодор Продром, Одесса 1905.
J. P. Migne, Patrologiae cursus completus, Series
Graeca,- Paris 1857 sq.
Паиазоглу, Македонски
градови
Ф. Папазоглу, Македонски градови у римско доба,
Скопје 1957.
XVI
XVII
Pauler, A magyar nemzet
törtenete I
G. Pauler, A magyar nemzet törtenete az Arpädhäzi
kirälyok allatt, I, Budapest 1893.
Шкриванић, Именик назива .
Faulova, Učast Srbu . . . .
M. Faulova, Učast Srbu pri treti vyprave križove,
Byzantinoslavica 5 (1933—34) 235—303.
Г. Шкриванић, Именик географских назива средњовековне Зете, Титоград 1959.
Sufflay, Hrvatska
Прилози КЈИФ
Прилози за књижевност, језик, историју и фолкор.
Tafel, Komnenen
Πού Дукљанин, Летопис
Летопис попа Дукљанина, изд. Ф. Шишић, Београд—Загреб 1928.
Усиенскии, Никита Акоминат
M. Sufflay, Hrvatska i zadna pregnuća istočne imperije pod žezlom triju Komnena, Zagreb 1901.
G. L. F. Tafel, Komnenen und Normannen, Stuttgart 1870.
Φ. Успенскии, Византиискии писателв Никита Акоминат из Хон, С. Петербург 1874.
Ф. Успенскии, Образование второго болгарского
царства, Одесса 1879.
Ф. Успенскии, Цари Алексеи II и Андроник КомнинБ1, ЖМНП 212 (1880) 95—130; 214 (1881)
52—85.
Ф. Успенскии, Последние Комншњт, ВВ 25 (1927)
Racz, Bizänci költemenyek
.
RAD JAZU
Радојчић, O неким господарима
REB
Руеарац, Прилошци
. . .
Руварац, Стари Сланкамен
Skutariotes
Smičiklas, Codex diplomaticus
II
Сшефан Првовенчани, Житије
Stiernon, Notes de prosopographie
Stiernon, Notes de titulature
Сшојановић, Родослови и летописи
Szentpetery, Scriptores I . .
šafarik, Geschichte I
. . .
Šafarik, Pamätky
Šišić, Poviest II
šišič—Šidak, Pregled povijesti
I. Räcz, Bizänci költemenyek Manuel csäszär magyar
hadjäratairol (Magyar-görög tanulmänyok 16), Budapest 1941.
Rad Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti.
H. Радојчић, O неким господарима града Просека
на Вардару, Летопис Матице српске 259—260
(1909) 1—19; 32—40.
Revue des etudes byzantines.
W. Regel, Fontes rerum byzantinarum I—II, Petropoli 1892; 1917.
И. Руварац, Прилошци к познавању извора српске
историје, Год. Н. Ч. 14 (1894).
И. Руварац, Стари Сланкамен, Зборник И. Руварца, Београд 1934, 367—410.
Theodorus Skutariotes, Σύνοψις χρονική, ed. K. N.
Sathas, Μεσαιωνική Βιβλιοθήκη VII, Venetia—Paris
1894, 1—556.
Τ. Smičiklas, Codex diplomaticus regni Croatiae,
.Dalmatiae et Slavoniae, II, Zagrabiae 1904.
Стефан Првовенчани, Житије Симеона Немање, изд.
В. Ћоровић, Светосавски зборник II, Београд 19393
1—74.
L. Stiernon, Notes de prosopographie et de titvilature
byzantines. Constantin Ange (pan)sebastohypertate,
REB 19 (1961) 273—283.
L. Stiernon, Notes de titulature et de prosopographie
byzantines. Theodora Comnene et Andronic Lapardas,
sebastes, REB 24 (1966) 89—96.
Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд—Сремски Карловци 1927.
E. Szentpetery, Scriptores rerum Hungaricarum I,
Budapest 1937.
P. J. Šafarik, Geschichte der Serbischen Literatur I,
Prag 1865.
P. J. Šafarik, Pamätky dfevniho pisemnictvi Jihoslovanuv, Prag 1873.
F. Šišić, Poviest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića (1102—1301). Prvi dio (1102—1205) od Kolomana
do Ladislava III, Zagreb 1944.
F. Šišić, Pregled povijesti hrvatskoga naroda (priredio
Dr J. Šidak), Zagreb 1962.
Усиенскгш, Образование . .
Усиенскии, Цари Алексеи II
и Андроник КОМНИНБ! . . .
Усиеискии, Последние
КОМНИНБ!
1—23.
Bac^beecnuü, Критические
заметки
. .
В. Василвевскии, Критические заметки: Образование
второго болгарского царства Ф. Успенского, Одесса 1879, ЖМНП 204—205 (1879) 144—217.
Β. Γ. Василвевскии, Сок>з двух империи (1148—
1155), Трудм Β. Γ. ВасилБевского IV, Ленинград
1930, 18—105.
Византијски извори за историју народа Југославије
I—III, Београд 1955, 1959, 1966.
Византиискии временник.
В. Н. Златарски, Историн на бт>лгарската дт>ржава
през средните векове, I—II, Софин 1934; 1940.
Зборник радова Византолошког института.
Журнал Министерства Народного Просвеиденин.
ü, Сок>з
Византијски извори
ВВ
Злашарски, Историл
ЗРВИ .
жмнп
I ИСТОРИЈСКИ СПИСИ
ЈОВАН КИНАМ
Малобројни су подаци o животу Јована Кинама (Ιωάννης·
Κίνναμος1). Махом потичу из његовог дела. Рођен je после смрти цара
Јована II Комнина 1143. године, како то сам саопштава у својој Историји.1 Већ од ране младости пратио je цара Манојла на ратним πυходима које je овај предузимао у Европи и у Азији. Присуствовао
je борбама око Земуна 1165. године, a такође и онима код Мириокефалона 1176. године.2 Преживео je цара Манојла и налазимо га у околини Андроника I. Забележено je да je учествовао у једној теолошкој расправи у царском шатору у Лопадиону.3 Последњи податак ο
његовој делатности потиче из времена владе династије Анђела. Саставио je говор и посветио га једном цару те династије.4 Умро je
вероватно 1203. године.
За живота био je βασιλικός γραμματικός, како je означено на
препису његовог дела. Сматра се да je то био положај секретарз ·
у царској администрацији. Припадао je несумњиво групи виших чиновника, можда у области војне администрације. За то говори велики интерес који je показивао за теме из дојне историје, начин на
који их je обрађивао и обиље података ο ратним походима цара Манојла. Налазио се у најужој пратњи царевој. На једном месту у
свом делу он тврди да je често са царем расправљао ο филозофским
питањима. Другом приликом, опет, преноси цареве речи.5 Υ млађим
данима написао je један есеј, Ethopoiia, који открива утицај античког образовања и извесне претензије писца да се огледа и у тој
области стваралаштва.6
Главно Кинамово историјско дело, названо Επιτομή, обухвата
византијску историју од 1118. до 1176. године, доба Јована II Ком1
Cinn. 5.
Cinn. 241; 245; 192; 207.
3
Chon. 430—431.
4
E. Miller, Catalogue des mss grecs de la bibliotheque de l'Escurial,
1848, 218; цит. по Neumann, Geschichtschreiber, 94.
5
Cinn. 172; 192; 291.
6
G. Banhägyi, Kinnamos ethopoiiäja, Magyar-görög tanulmänyok 23,
Budapest 1943.
2
нина и Манојла I Комнина. Излагање се прекида 1176. године.
Υ најстаријем сачуваном рукопису који je y науци познат као Vat.
gr. 163, текст се прекида при крају једне стране да би се на следећој појавио садржај другог дела који са Кинамовим нема никакве
везе. Вероватно je да je Кинамова Историја допирала до 1180. године, до смрти цара Манојла, пошто писац у уводном делу изражава жељу да пише o царевима Јовану II и Манојлу I Комнинима.7
Претпоставља се да je преписивач дела прекинуо излагање 1176.
године.
Огромну вредност Кинамова дела у извесној мери умањује чињеница да се текст сачувао у изводу, каснијем препису. Не само да
je расположиви рукопис незавршен, него има и много празнина.
Често се писац позива на своје претходно излагање кога нема. Преписивач није верно обавио свој посао. Он je неке одељке изостављао, неке скраћивао. То je имало великих последица и у српској
историографији која je заведена Кинамовим излагањем спајала неке
личности (Υροιπ II и Примислав), тапкајући деценијама на истом
месту.8
Кинам je своје дело писао после Манојлове смрти 1180. године. Пошто се у тексту помиње његов син Алексије II и може
се закључити да je био жив, сматра се да je дело настало између
1180. и 1183. године. Судећи по најстаријем сачуваном препису Кинамова дела, текст je био подељен на књиге. Знакова издвајања има
за прве две књиге γ рукопису Vat. gr. 163, док подела на остале књпге потиче од издавача дела. При томе се иримећује извесно кол^еОање у издвајању целина. С. Tollius y свом издању има четири књп·
ге, Du Gange — шест књига, a y Бонском корпусу их има седам.
Садржај Кинамова дела одговара циљу који je писац себи поставио у уводном излагању. То je приказ делатности двојице великих владара из династије Комнина — Јована II и Манојла I. Међутим, тај се циљ остварује резултатима неједнаке вредности. Влади
Јована II Кинам посвећује много мање простора, располаже мањим бројем података. Збивања су приказана сумарно. Обухватио их je
изгледа највише због тога да би своје излагање надовезао на дела
Нићифора Вријенија и Ане Комнине и тиме допринео стварању целовите слике епохе Комнина. Овај начин приказивања представља
велики губитак за историју Рашке, јер управо у то време пада српски устанак (1127—1129. године), који je мало познат и једва додирнут γ делу Кинама.
Читав остали текст посвећен je Манојлу I Комнину. То je доба
ο коме Кинам пише са много више сигурности, пошто je највећи део
збивања сам посматрао или био у могућности да će o њима обаве7
Cinn. 4.
Το je запазио још Neumann, Geschichtschreiber, 80—82. Υπ. коментар одговарајућих вести Кинама.
8
сти од других учесника. Писао je на основу аутопсије и казивања
савременика. Захваљујући свом службеном положају добро je познавао прилике у земљи. Имао je при руци, изгледа, и архивски материјал. Њему су, на пример, позната упутства која су добили византијски посланици упућени цару Фридриху I Барбароси у Италију.9
Помиње царске повеље, иако их не доноси у целини10, позива се на
папска писма и друга званична документа11, познат му je TOK разних преговора.
Кинам приказује догађаје хронолошким редом. Малобројна су
места на којима он покушава да групише материјал по садржају.
Изузев општег редоследа излагања, мало je прецизних хронолошких
података у његовом тексту. Веома ретко наводи године за поједине
логађаје. Помињу се обично само годишња доба у којима су вођени ратови. Годину углавном дели на два периода, лето и зиму.
Υ тексту се налазе неодређени изрази као што су όλίγω ύστερον, τότε
и други. Поуздана хронологија догађаја може се успоставити само
уз помоћ других сведочанстава, њиховим упоређивањем и анализом.
Кинам настоји да читаоцима саопшти истину. Догађаје описује
према ономе што je сазнао, у основи не мењајући садржај вести.
Он не комбинује, не укршта вести, не прилагођава. Тиме његов тексг
несумњиво губи у уметничкој вредности, али добија у веродостојности и непосредности израза. Његови описи ратних похода више су
збир прикупљених обавештења, појединих епизода, него уобличене
целине. Читаоцу често остају недовољно јасни резултати похода, али
су зато приказани делови битке, држање појединих војсковођа, стратегија цара Манојла. Вреди истаћи и тежњу писца да се огради од
нетачних информација. Он читаоца упозорава да му неке појединости нису познате или да у њих није сигуран (ουκ οΐδα, έρεΐν ουκ έχω;
οΐμοα).
Кроз читаво дело провлачи се мисао o универзалности Византијског царства, o његовим правима. Традиционални погледи на свет
које Кинам изражава потичу из друштва коме je припадао. Време
je изменило границе Византијског царства, донело нове противнике
и у Европи и на Истоку. Писац им даје места у својим излагањима,
али као да их није довољно свестан, или не жели да то буде. На
својеврстан начин то се примећује и у језику којим пише. Савремене
народе који својим присуством, покретима или борбом чине византијску свакидашњицу било на границама Царства или у њиховим оквирима, он назива старим именима. За њега су Срби најчешће — Аалмати, Yrpn — Хуни и Пеонци, a Турци Селџуци — Персијанци.
Кинам je ватрени бранилац политике Манојла Комнина. Сав
je обузет величином његове личности. При томе не штеди ни речи
9
10
11
Cinn. 135.
Cinn. 39—40; 78; 172—173; 217—218; 231; 285.
Cinn. 76; 173—174; 220.
ни труда да γ свакој прилици истакне доминантну личност владареву, његове особине, веома ретко и мане. Ο цару пише готово на хомерски начин приказујући његове ратне подвиге, храброст, опрему.
То je херој који неустрашиво улеће у масу непријатеља, који својом појавом и десницом побеђује противника, који ноћу спава на
штиту, који залази γ матицу реке да би помогао пребацивање војске преко Дунава. Давно je запажено да γ овим Кинамовим описима има претеривања, улешпавања, сувише лепих боја. Срећа je да
оне не утичу на тачност саопштених података.
Дело je написано јасним грчким језиком. Мали je утицај говорног језика Кинамовог доба. Упадљива je једноставност његовог
изражавања. Основу његове језичке културе чини стечено образовање, не и самосталне студије у том правцу. Υ његовом делу могу
се запазити различите конструкције. Текст je својеврстан мозаик
разних утицаја (класичног грчког језика и образовања, војне литературе која га je привлачила и занимања самог писца).
Кинамово дело je сачувано у пет преписа. Најстарији рукопио
потиче из XIII века. То je Cod. Vat. gr. 163, fol. 221r—268V.12 Остали
преписи су познијег времена и то:
—
—
—
—
r
r
Neapolitanus gr. III B 26, fol. ll — 146 (XVI век)
Barberinus gr. 192, fol. 24r—58V (XVII век)
Barberinus gr. 242, 1—309 (XVII век)
Barberinus gr. 167, fol. 4V—101r (XVII век)
Досада je Кинамово историјско дело доживело више издања.
Прво издање je приредио C. Tollius γ Yxpexxy 1652. године и оно
je почивало на препису који je учинио I. Voss.13 Затим га je y Париском корпусу издао Du Cange 1670. године са вредним коментаром. Ово je издање обновљено у Венецији 1729. године. Υ Бонском
14
15
корпусу објавио ra je A. Meineke. OHO je прештампано још једном.
16
Поједини одељци објављивани су γ више наврата.
Досадашња издања се међусобно разликују и садрже низ иедостатака. Критичко издање текста не постоји. Оно би несумњиво
12
Опис рукописа код /. Mercati — P. Franchi de'Cavalieri, Codices
Vaticani Graeci I, Romae 1923, 185—187; A. Heisenberg, Georgii Acropolitae
opera I, Lipsiae 1903, IV—VI; S. Lampros, NE 5 (1908) 202; 260 sq.; Neumann, Geschichtschreiber, 83—84.
13
loannis Cinnami de rebus gestis imper. Constantinop. loanni et Manuelis Comnenorum historiar. libri IV. Cornelius Tollius primus edidit, vertit,
castigavit. Trajecti ad Rhenum 1652.
14
loannis Cinnami epitome rerum ab loanne et Alexio Comnenis gestarum, rec. A. Meineke, Bonnae 1836.
15 Migne, PG 133, 309—678.
16
Тако γ Recueil des Historiens des Croisades. Historiens grecs, I, Paris
1875 (pars III—IV), p. 211—514. Поједини одељци објављивани cy и γ Мађарској.
отклонило многе неспоразуме који постоје око тумачења појединих
Кинамових вести. На том путу ка критичком издању дела обављене
су неке предрадње, додуше само почетне.17 Мађарски научници су
учинили и корак даље. Упоредили су текст Кинамовог дела објављеног γ Бонском корпусу са Ватиканским рукописом, најстаријц-м
који постоји и објавили Variae lectiones, али на жалост само за оне
одељке Кинамовог дела који се односе на историју Угарске и суседних земал>а.18 Пошто су се балканске области γ којима су живели
наши народи налазиле у сфери угарске политике у XII веку, то су
оне обухваћене радом мађарских научника. Та je околност олакшала рад на превођењу Кинамових вести које се овом приликом
предају јавности, a пружила je и више сигурности предложеним
тумачењима.
Υ нашем преводу употребљавају се следеће скраћенице:
— V = Vat. gr. 163
— Me = Meineke
У п о т р е б љ е н о и з д а њ е : loannis Cinnami epitome rerum
ab loanne et Alexio Comnenis gestarum, rec. A. Meineke, Bonnae 1836.
Π p e B o д и : Преводи на латински налазе се y ed. princeps и у
каснијим издањима. Текст je преведен на руски: Карпов, Византииские историки. Труд Иоанна Киннама. С. Петербург 1859.
В а ж н и ј а л и т е р а т у р а : Chalandon, II, passim; Kap-Herr,
Die Politik, l—157; Neumann, Geschichtschreiber, 78—102; Γροτ, Из
истории Yrpiffl, passim; Moravcsik, Byzantinoturcica I, 324—328; исти,
Συμβολαί, 311—314; исти, A bizänci forräsok, 189—195; исти, Bizanc
es a Magyarsäg, 72—88; Marczali, Ungarns Geschichtsquellen, 130—134:
Hörmann, Syntax; Kugler, Studien, 36—38; исти, Analekten zur Geschichte des zweiten Kreuzzuges, Tübingen 1878, 57—72; Babos, Adalekok, 5—17; Lamma, Comneni e Staufer, I—II, passim; Ковачевић,
Неколика питања, l—106; Ст. Новаковић, Земљиште, 163—243; Ropoвић, Питање o хронологији, 1—69; Јиречек-Радонић, Историја I,
140—146; Sišić, Povijest II, 48—101; Χ. Γ. Бек, Путеви византијске
књижевности, изд. СКЗ, Београд 1967, 43—44; Острогорски, Историја,
353—370; Hohlweg, Beiträge, 4—159; Ферлуга, Византиска управа,
120—153; Историја I, 248—251.
1938.
17
F. Hörmann, Beiträge zur Syntax des Johannes Kinnamos, München
18
G. Moravcsik, Συμβολαί, 311—314; F. Babos, Adalekok, 5—17.
1
1127—1129.
УГАРСКО-ВИЗАНТИЈСКЕ БОРБЕ И YCTAHAK СРБА
Кинам наводи узроке избијању рата. Угарски je краљ Ладислав имао два сина, Алмоша u Стефана.2 После очеве смрти Стефан
1
YrapcKO-византијске борбе γ време цара Јована II Комнина Кинам
описује пошто je изложио напад Печенега на Византију и њихов пораз
(Cinn. 7—8). Хонијат такође прво бележи борбе Јована II против Печенега (Chon. 19—23) да би онда прешао на описивање устанка Срба (Хонијат, вест бр. 1). Тек после тога излаже ток угарско-византијског рата
(Хонијат, вест бр. 2). Дакле, Кинам и Хонијат се слажу у томе да се цар
Јован борио против Угарске и Срба пошто се Царство већ било ослободило непосредне опасности Печенега. Ови су поражени 1123. године. Печснези су, наиме, напали Тракију пете године владе цара Јована (Chon. 19),
што значи 1122. године, a цар их je, no речима Кинама, поразио следеће
године, 1123 (Cinn. 7). Υπ. E. Kurtz, Unedierte Texte aus der Zeit des Kaisers
Johames Komnenos, BZ 16 (1907), 86; Острогорски, Историја 355; користећи по/..атак Михаила Сириског ο овим борбама Chalandon II, 48—49, определио се за 1121/1122. годину, као и Dölger, Reg. II, 1299.
Пошто се из текста Кинама и Хонијата може закључити само то
да су се борбе ггротив Угарске и Срба водиле после 1123. године, то се
прецизнија хронологија описаних догађаја може одредити само уз помоћ угарских и западноевропских извора. Тако Annales Posonienses, MGH
SS XIX, 572, бележе да je угарски краљ Стефан II 1127. године освојио
Ниш; Annales Mellicenses, Cod. Zwetlensis, MGH SS IX, 502, помињу под
год. 1129. сукоб Грка и Yrapa код Саве, a текст Canonici Wissegradensis
Continuatio Cosmae, MGH SS IX, 134, саопштава да je 1129. године угарски
краљ Стефан добио војну помоћ из Чешке и да je исте године склопљен
угарско-византијски мир. Важан извор Chronicon pictum Vindobonense,
ed. M. Florianus, Fontes domestici II, 210—211, пружа податке o току борби, не и за прецизнију хронологију (Υπ. Калић-Мијушковић, Београд
351—352, где су прикупљени подаци ο томе). Неће бити тачно датирање
Dölgera, Reg. II, 1300, који ставља склапање угарско-византијског мира γ
,.са 1123", што je прихватио и Ф. Гранић, Војвгдина γ византијско доба,
Војводина I, 104, као време угарског напада на Београд. Неприхватљиво
je и тврђење да су угарско-византијске борбе вођене 1125—1126. године.
Υπ. Б. Радојчић, Ο хронологији угарско-византијских борби и устанку
Срба за време Јована II Комнина, ЗРВИ 7 (1961) 177—186. За хронологију 1127/29. г. определило се више научника: Шишић, Летопис 91—92;
Moravcsik, A bizänci forräsok 197; исти, Bizänc es a Magyarsäg, 76—77;
Фреиденберг, Труд Киннама, 31; Каждан, Евде раз ο Киннаме и Никите
Хониате, Byzantinoslavica 24 (1963) 11—12; за хронологију 1128/29. г. изјаснило се више писаца: Chalandon II, 57—62; Јиречек-Радонић, Историја
I. 140—141; Историја I, 249; Huber, Geschichte Ι, 346—347; Златарски, Историл, II, 373—4.
2
Кинам овде погрешно наводи да су Алмош и Стефан били синови
краља Ладислава I (1077—1095). Алмош je био брат краља Коломана
(1095—1116), a син Гезе I (1074—1077), брата Ладислављевог. Био je, дакле,
братанац, a не син краља Ладислава. Погрешно je био информисан Кинам
и ο личности краља Стефана II (1116—1131). Он je био син краља Коломана, унук Гезе I. Према томе, Алмош je био стриц Стефана II. Исту
гре_шку чини и Хонијат, који Алмоша назива Стефановим братом (уп. Хонијат, вест бр. 2).
je као старији преузео власт у земљи3, a Алмош je побегао у Византију. По угарским обичајима брат владарев може да остане у земљи
само ако му се избоду очи, Због тога je Алмош потражио уточиште код византијског цара. Угарски je краљ преко посланика захтевао да се Алмош протера из Византије. Цар je το одбио.4
Како пак није успео да убеди [se. цара], пређе реку Истар
и опсевши град Београд (Βελέγραδα V), који лежи на реци, заузе
га и сравнивши га са земљом, даде превести одатле лађама камење којим подиже град Земун5 у Сирмијуму
(Ζεύγμην εν Σιρ3
Пошто je Стефан био син Коломанов, то je бир знатно млађи од
свог стрица Алмоша. Ова информација Кинамова, да je Стефан као старији преузео власт у земљи, није тачна. Ynpaso због тога што je Алмош
могао да угрози Стефанову власт, још je Коломан наредио да се Алмош
и његов малолетни син ослепе. Тако онеспособљени за обављање владарских дужности, били су заточени у манастиру Dömös на Дунаву, недалеко од Ваца. Ту су провели време до Коломанове смрти 1116. године. После
тога je Алмош успео да побегне у Византију. Υπ. Šišić-šidak, Pregled povijesti 166; Moravcsik, Hungary 580.
4
Кинамово тврђење да je узрок угарско-византијском сукобу било
пријатељско прихватање бегунца Алмоша γ Цариграду, пртврђује и Хонијат. Он још дрдаје да je локални сукоб у Браничеву, који je претходио
отварању непријатељстава, требалр да прикрије праве разлоге сукоба (уп.
Хонијат, вест бр. 2). Ствар постаје јаснија кад се дода чињеница да je
цар пружио угочиште и подршку не само Алмошу него и његовим присталицама (Chronicon pictum Vind., ed. Florianus, Fontes domestici II, 211).
To je непопуларном краљу Стефану II могло бити веома опасно. Υπ.
B. Homan, Geschichte I, 380; Moravcsik, A bizänci forräsok, 197 и критика
E. Darko-a на ту књигу, BZ 35 (1935) 382—383. Међутим, супарништво Yrapске и Византије се може констатовати γ много ширим размерама. Υ πρвој половини XII века оцртавају се спорне области. YrapcKa ce уплиће
у балканске прилике од раније. Продор γ Хрватску, освајање далматинских градова γ доба краља Коломана учинили су je стално присугаом γ
просторима за које je Византија била веома заинтересована. Брак Јована
II Комнина са угарском припцезом Пирошком, ћерком краља Ладислава Ι, γ Цариграду названом Ирина (Chronicon pictum Vind. ed. Florianus,
Fontes domestici II, 210; Cinn. 9—10 и др.), био je пут зближавања два
двора, али je византијском цару пружао и могућности мешања γ унутрашње прилике суседне земље (Острогорски, Историја 356). Најзад, помагање одбеглог Алмоша није било само епизода γ међусобним однрсима, то je од тада била политика византијских владара. Цариград je
давао подршку многим претендентима на угарски престр. Очигледно ce y
Византији бекство ослепљеног члана угарске династије схватало знатно шире од сродничке солидарности. Да je το такр потврђује вест сачувана у Бечкој илустрованој хроници, према којој je византијска царица
Пирошка — Ирина јавила Стефану II да га цар сматра себи потчињеним (Florianus, Fontes domestici II, 210; литература ο овом важном изврру je веома богата. Υπ. Η. Marczali, Ungarns Geschichtsquellen 50—67;
C. A, 'Macartney, Historians 133—142; G. Krista, Anjou-kori kronikäink, Szäzadok 3—4 (1967) 457—508).
• 5 Кинам овде даје важан податак за историју Земуна. По њему je
угарски краљ Стефан II изградио Земун, по свој прилици утврђење, од
материјала разореног Београда. To je први помен овога града γ XII веку.
Насеље je постојало и пре тога. Υ крсташким изворима јавља се име
»Malevilla« за Земун (Albericus Aquensis, Historia Hierosolymitana, ed.
μίω).6 Овај се град после тога дуго времена одржа, све док не би
за владе цара Манојла из темеља разорен и као по неком колу
среће цео послужи за подизање зидина града Београда (προς1
τει,χοδομίαν πόλεως1 της; Βελεγράδων έγένετο). Али ο томе ћу касније
7
говорити када излагање развијајући се дође до тих времена.
Migne PL. 166, col. 392; 394—395 и др. Yn. J. Калић, Подаци Алберта Ахенског o угарско-византијским односима крајем XI века, Зборник Филозофског факултета X—1 (1968) 183—190; /. Sopron, Monographie von Semlin
und Umgebung, Semlin 1890. 73sq. Дело je застарело и некритично). По
Хонијатовом опису угарско-византијских борби 1127/29. године цар Јован
je освојио Земун, али се ништа не каже o његовој даљој судбини (Хонијат, вест. бр. 2). Нема сумње да Византија није задржала Земун том
приликом, чак и да га je привремено била освојила. Очигледно je да je
по закљученом миру граница код Београда остала непромењена: Београд
je остао у византијској власти, a Земун у угарским рукама.
6
Овде се под именом „Сирмијум" мисли на област између Саве и
Дунава, данашњи Срем. Није редак случај да се градско име прошири
на читаву област, како je то и овде случај. Име античког града Сирмијума постало je и обласно име. Υπ. Κ. Јиречек, Хришћански елеменат,
465; М. Динић, Ο називима средњовековне српске државе, Прилрзи КЈИФ
XXXII, св. 1—2 (1966) 30—31; Ф. Гранић, Врјводина у византијско доба,
104. П. Скок, Топономастика Војводине, Војводина I, 109—110, мисли да
се из вулгарнолатинског локатива Sermi — „у Срему, тј. Митровици",
развило име области — Срем. Мађари су од екавског облика Срем створили Szerem. Скок додаје да се град жупе Szerem-vär налазио на месту
разореног Сирмијума, тамо где су никла црквена насеља која се помињу
у угарским изворима као Szävaszentdemeter и Szent-Irene. J. Melich, Über
zwei Eigennamen, Šišićev Zbornik, Zagreb 1929, 109—112, сматра да je словенско „Срем" могло настати само од вулгарнолатинског »Srem«. O црквеним поседима манастира св. Димитрија у Срему уп. G. Györffy, Das Güterverzeichnis, 9—71. Csdnki, Magyarorszäg földrajza II, 238; Gyoni, Szorvänyemlekek 122—123. Υ Кинамовом тексту се чешће помиње Сирмијум као
обласно име. Тако се код Кинама, вест бр. 13, каже да су Yrpn освојили
„цео Сирмијум" (Σίρμιον άπαν). Да би означио Срем Хонијат употребљава
име Φραγγοχώριον. Υπ. нап. бр. 14 уз текст Хонијата.
7
По Кинаму je краљ Стефан II, освајајући Београд 1127. године,
наредио да се град разруши и материјал превезе преко реке и употреби
за изградњу Земуна. Мање je вероватна прича Хонијата ο истом догађају. Он тврди да je угарски краљ напао Браничево, разорио његове зидине и наредио да се камење пренесе у Земун и употреби за изградњу тамошњег утврђења (Хонијат, вест бр. 2). Υ науци je тачно запажено да
c обзиром на раздаљине Београд—Земун и Браничево—Земун, изгледа прихватљивија Кинамова верзија догађаја: да су Yrpn Земун градили београдским камењем (Chalandon II, 58; Klaić, Povjest Hrvata I, 148; Šišić-Šidak,
Pregled povijesti, 170). Да je овај закључак тачан уверава нас и чињеница да Кинам још једном понавља ову своју тврдњу, додуше у супротном смеру. (Кинам, вест бр. 11, нап. 156). Ϋ Манојлово време (1151. г.),
византијска војска je уз помоћ Yrapa разрушила Земун и вративши камење, изграђивала Београд.
Овде се поставља питање шта су Мађари постигли својим нападом
1127. године. Кинамово и Хонијатово излагање се у том погледу у извесној мери разликују. Кинам каже да ie угарска војска прешла Дунав,
опсела, освојила и разорила Београд (Кинам, вест бр. 1). Хонијат, опет,
бележи, да су Yrpn прешли Дунав, разррили Браничево, опљачкали Сердику и продрли до Филипопоља (Хонијат, вест бр. 2). Иако Хонијат не
помиње напад на Ниш, треба претпоставити да je и он био нападнут,
Чувши то, цар крене са свим снагама на Истар водећи са собом
савезничку војску [se. састављену] од коњаника Лигура, које
код нас људи називају Ломбарђанима, као и Персијанаца.8 И
9
ту негде уз обалу он се улогори вршећи припреме за борбу; a
пошто се налазио на путу којим je угарска врјска продирала од Браничева до Софије. Υ једном угарском извору стоји да угарски краљ »invasit
partes Grecie (у тексту Codex-a 545 Бечке националне библиотеке налази
се текст: »Brandisium et Scardicum nee non et Nys aliasque_ civitates grecorum igne et gladio vastavit«) atque alias civitates Grecie igne et gladio
devastavit«. Yn. Florianus, Fontes domestici II, 210; Marczali, Geschichtsquellen 67; Huber, Geschichte I, 347. Исто тако, Annales Posonienses, MGH SS
XIX, 572, изричито помињу управо угарски напад и освајање Ниша
(»Stephanus rex accepit civitatem Nis«). Дакле, угарски извори потврђују
Хонијатову вест да су Yrpn 1127. године дубоко продрли на територију
Византије, до Ниша, Сердике. Ови подаци не противрече Кинамовом излагању у целини, иако би то на први поглед могло да изгледа. И по Кинаму су се највеће угарско-византијске борбе водиле у области Браничева и Храма. То je био и правац кретања цара Јована са војском. Он je
прво кренуо у област Браничева. Затим, посебну je пажњу посветио одбрани Браничева пре него што се повукао да презими у Цариграду (Кипам, вест бр. 1). Други угарски напад, каже Кинам, погодио je Браничево.
Мађари су освојили град, a цар je поново дошао у Браничево да брани
границу (Кинам, вест бр. 1). Дакле, и Кинам ставља Браничево у средиште свога излагања o угарско-византијском ратовању 1127/29. године. По
њему су непријатељства само почела угарским нападом на Београд. Υ литератури која се бавила овим проблемима запажа се углавном тежња да
се користе и вести Кинама и вести Хонијата, али не увек у целости.
Υ делу Šišić-Šidak, Pregled povijesti 170, узима се да су угарске чете продрле до Ниша и Софије и да их je цар Јован сузбио тек код Пловдива;
истог мишљења су били V. Klaić, Povijest I, 148; Златарски, Историл II,
373—4, користи само неке Хонијатове податке; М. Динић, Браничево,
14 и др.
8
Chalandon II, 58—59, мисли да су то били најамници из Италије и
помоћни одреди које су послали Турци, савезници царства. šišić, Povjest
II, 45, такође je мислио да су у питању најамници, „перзијски и талијански плаћеници", не прецизирајући шта под тим подразумева. Hohlweg,
Beiträge 70—72, запажа да су у Манојлово време војници са Запада чинили 9главнину одреда страних војника у Византији.
Овде се поставља питаље када je цар Јован кренуо са војском на
Дунав у борбу против угарске, када се водила борба код Храма. Да ли
je цар Јован реаговао још исте године, дакле, 1127. на угарски напад и
шта je постигао те године? Из Кинамовог текста сазнајемр да се цар за
овај поход добро припремио: повео je собом помоћне војне одреде најамника из Италије, као и турске чете (Кинам, вест бр. 1). ΪΙο Хонијату je
до угарског напада дошло непредвиђено (Хонијат, вест бр. 2). Цар Јован
je могар почети са војним припремама тек пошто je за њега сазнао. Ys
то Хонијат бележи да су YrpH прешли у напад лети (περί δε θέρειον ώραν:
Chon. 24. 8; вест бр. 2). Ако je угарски напад изведен у лето 1127. године, поставља се питање колико je било потребно времена цару Јовану да се припреми за борбе на Дунаву. Читав трк византијских операција показује да je цар имао велику војску која je непријатељима
нанела тежак пораз, ο чему сведоче и угарски извори (Chronicon pictum
Vind. ed. Florianus, Fontes domestici II, 210—211). Решавању овог проблема доприноси, чини се, текст Хонијата. Цар je, сазнавши за угарски напад, кренуо ка Филипопољу, одакле je отерао непријатеља. Ту се
задржао извесно време и употребио je следећи период за опремање своЈИХ људи (τφ δ'έπιοντι καψφ προς παρασκευήν των οικείων: Chon. 24. 22;
вест бр. 2) и друге ратне припреме. Хонијат не наводи колико су дуго
10
11
Стефан je, десило се наиме да je изненада запао γ телесну слабост, лежао болестан негде γ унутрашњости земље. Па ипак, он
није желео да буде немаран, него, што je брже могао, упути одреде наредивши да онемогуће цару прелаз на супротну обалу.
10
Хуни поступише према наређењу, a цар, да се не би силом одупирао, смисли следеће. Одвојивши целу савезничку војску, нареди да, држећи се подаље од реке, крену до места званог Темпон
(Τέμπον ... καλούμενον)11 где из хунске земље долазећи све до реке
трајале те припреме, али како je цар предвиђао и учешће ратних бродова γ предстојећим операцијама на Дунаву, a они су упућивани γ Дунав преко Црног мора, треба претпоставити да су оне дуже трајале. Борбе су несумњиво вођене пре зиме (реке нису биле залеђене, пошто je
цар сам прешао реку бродом: Хонијат, вест бр. 2). На основу тога изгледа
оправдана претпоставка да цар Јован Комнин није стигао на Дунав
1127. г., него следеће, 1128. г. То би значило да je цар 1127. г. сузбио угарски напад γ области Филипопоља и предузео све мере да се обаве потребне и опсежне припреме за предстојеће борбе на Дунаву, које су
вођене 1128. г. Тако je тумачио овај текст и Šišić, Poviest II 44—45; исти,
Летопис
91.
10
Кинам назива Мађаре OSwoi, Παίονες, a код Хонијата налазимо поред ова два имена и треће — Ούγγροι. Kao што je познато тежња за архаизирањем имена савремених народа јавља се не само код
Кинама и Хонијата, него и код других византијских писаца. Пада γ очи
да Кинам и Хонијат нису доследни γ употреби ових имена. Υπ. J. Darko,
Die auf die Ungarn bezüglichen Volksnamen bei den Byzantinern, BZ 21
(1912) 472—487; G. Moravcsik, Die archaisierenden Namen der Ungarn in
Byzanz, BZ 29—30 (1929—1930) 247—253; исти, Byzantinoturcica II, 225—227;
Gyoni, Magyarsäg 97—98; 99—100.
11
Tempon je неубицирано место, знамо само његово име γ рблику
у коме се јавља код Кинама (χωρίον Τέμπον οϋτω καλούμενον: Cinn. 11.
7—8). Из овог ce одељка o Темпону могу извући следећи закључци. Прво,
место се налазило на десној обали Дунава, дакле, на византијској територији. То произлази из описа кретања византијске војске овом приликом.
Наиме, цар je наредио да један део византијске војске (савезничке снаге) крене до места званог Темпон и да одатле пређу Дунав (το ξυμμαχικον
άποτεμόμενος άπαν έκέλευε του πόταμου κατόπιν ως επί χωρίον Τέμπον ούτω καλούμενον
έλθόντας, ένθα βουνός τις εκ της των Οΰννων φυου,ενος χώρας άχρι ες τον ποταμον διήκει,
εντεύθεν περαιοϋσθαι: Cinn. 11. 6—10). Неће бити тачно мишљење мађарских научника који су Темпон убрајали γ угарске градове XII века.
Gyoni, Magyarsäg, 107; 115, прво je констатовао да je то место које се налазило поред Дунава и Харама (стр. 107), да би касније уз Темпон ставио знак питања на месту на коме je наводио угарске градове (стр. 115).
Међутим, γ његовом следећем раду налазимо Темпон опет међу угарским
градовима XII века (Gyoni, Szorvänyemlekek, 132). Друго, из наведеног
одељка сазнајемо да се преко пута Темпона налазило неко брдо које се
пружало из Угарске до Дунава. Треће, док су се неки одреди византијске војске кретали γ правцу Темпона, цар Јован се са осталим снагама
зауставио насупрот тврђаве Храма (αντικρύ φρουρίου Χράμου: Cinn. 11.
10—11).
Ha десној обали Дунава, преко пута Храма, налази се средњовековно утврђење Рам. Υ римско време ту се налазило веће утврђење.
Υ време Трајановог похода против Дачана ту су на Дунаву (Ледерата)
изгледа подигнута утврђења на обема обалама Дунава, можда и на рстрву
Сапаји. Трагова цивилног насеља има из римског доба и на левој и на
десној обали Дунава. Та област je била настањена и у преримско доба
(М. Мирковић, Мезија 100; Гарашанин, Налазишта, 57; 69). Данашњи остаци Рама потичу, изгледа, из XV века, када су Турци γ време султана
допире неко брдо, и одатле пређу, a он се сам са преосталом ромејском војском заустави насупрот тврђаве Храма
(φρουρίου
Χράμου)12 претварајући се као да ће свакако одатле одмах л,а
Бајазида II (1480—1512) подигли град на месту мањег старијег утврђења
(М. Динић, Браничево, 8). Υ атару данашњег села Рама налази се средњовековна тврђава и независно од ње остаци римског каструма (А. Дероко, Кулич и Рам, каструми на дунавском римском лимесу, Старинар
H. C. I (1951) 171; исги, Средњевековни градови 134—135).
Пошто се цар Јован налазио „насупрот тврђаве Храма", a управо
то je положај тврђаве Рама, Темпон се може тражити само на тој обали реке, вероватно негде γ близини. Чињеница je да археолошка истраживања нису вршена γ Раму ни γ његовој широј околини, па и питање
убикације Tempona засад остаје отворено. Може се само слутити област
γ којој га треба тражити.
Нејасна je и етимологија речи Τέαπον. Према речнику W. Раре-а,
Wörterbuch der griechischen Eigennamen, Braunschweig 1911, ,,-ιέμπη" значи
„пошумљено место", „теснац", „непроходно место". Да ли γ томе треба
тражити решење нашег топонима, или на другој страни, тешко се може
прецизније одговорити. Υ грецизираним именима места наставак -ov je
чест. Györffy, Das Güterverzeichnis 47; Gyoni, Szorvänyemlekek, passim. Yn.
и P. Skok, De l'importance des listes toponomastiques de Procope pour la
connaissance de la latinite balkanique, Revue int. des etudes balkaniques I
(1937) 47—58.
12
Угарски град Храм (Haram) помиње се код Кинама γ два маха.
Једном овде, за време борби 1127/29. године, a други πγτ γ време цара
Манојла 1165. године (Кинам, вест бр. 13). Хонијатове вести ο Храму Besane су за поход цара Јована 1127/29. г. и за Манојлове интервенције у
YrapcKoj после смрти краља Гезе II, када je помагао акције претендента
Стефана (IV). Υπ. Хонијат, вест бр. 2 и 7. Бечка илустрована хроника допуњава византијске писце. Говорећи ο походу цара Јована, писац ове хронике je забележио: »Venientes (sc. Graeci) transiuerunt in Hungariam in
Haram...« a када je дошло до битке Yrpn »pugnauerunt cum Grecis ultra
ruulum Karaso versus Boron« (Boron je Браничево): Florianus, Fontes
domestici II, 210. Храм je био важан угарскл град на Дунаву. Можда
je на њега мислио Odo de Diogilo, De Ludovici VII Profectione, ed. Migne
PL 185, col. 1215, када je забележио да су крсташи из групе Луја VII стигли γ Браничево и ту затекли лађе својих претходника, немачких крсташа Конрада III, па су се снабдевали из неког оближњег угарског града
на Дунаву (они »transducto amne, de quodam castro Hungariae non longe
posito, necessaria convehebant«).
Храм ce јавља γ изворима као το Χράμον (Cinn. 11.11; 11.20; 240.10),
δ Χράμος (Chon. 25.9; 167.1; Theod. Skut. 194; 266), код Ефрема je
το Χράσμον (ρ. 164). Λ Melich, Honfoglaläskori Magyarorszäg. A. Magyar Nyelvtudomäny Kezikonyve 6, Budapest 1925, 19—22; Јиречек-Радонић, Историја I, 141, мисли да je ово утврђење добило име по словенској речи
„храм" која je првобитно значила кућу, касније богомољу. Да je Haram
словенски топоним прихвата и /. Kniezsa, Magyarorszäg nepei a
XI-ik szäzadban, Emlekkönyv Szent-Istvän kiräly, II, Budapest 1938,
468. Јиречек поред тога скреће пажњу на чињеницу да турски писац Хаџи Калфа помиње γ турско време Харам и
Јени Харам на две обале Дунава, што je no његовом мишљењу одговарало двема старим тврђавама „које су се обе звале Ледерата" (Јиречек,
Војна цеста, 85). Ово Јиречеково мишљење ο положају Харама потврдила су и најновија истраживања. Харам се налазио код данашње Банатске Паланке, на левој обали Дунава, ν близини места где се Караш улива
γ Дунав (М. Мирковић, Мезија 99; Csanki, Magyarorszäg földrajza II, 95;
13
12
пређе. Пошто je το тако било удешено, Ромеји [se. послани одреди], су без муке прешли и Хуни, не издржавши ни први њихов напад, свом силом се потом дадоше у бекство и гоњење се
продужи све до реке13, и ту, кад се Хуни на мосту, који реку
пресвођује, у гомили скупише, деси се да се овај проломи те
већина их реком повучени тамо живот изгубише, a многи и у
ромејске руке допадоше; међу овима беху Акусис (Ακούσης)14
и Келадис, (Κελαδήί)15, врло виђене личности код Хуна. Успешно
то обавивши, цар тврђаву Храм на први јуриш освоји и одмак
пређе на ромејску страну16, па осигуравши (κρατηνάμενος1 Me;
Törtenelmi atlasz 8b); погрешно je мишљење да će Haram налазио на
острву, ади између Банатске Паланке и Рама (Р. Шмит-Б. Бошковић, Средњевековни градови γ Војводини, Војводина I, Н. Сад 1939, 304; Дероко,
Средњевековни градови 159—160). Између Храма на левој обали и Рама
на десној обали налази се ада Сапаја. На њој су вршена археолошка
ископавања 1968. године и она су показала трагове разних епоха (римске, средњовековне и оне модерног доба). Пошто су радови у току, анализе резултата треба тек очекивати. Овом приликом желим да изразим
захвалност проф. др Ј. Ковачевићу на усменим информацијама ο извршеним ископавањима на овом локалитету. Υπ. и Arheološki pregled 10 (1968)
111—116.
Поставља се још питање од када постоји Храм. Вести Кинама и
Хонијата су и прва писана сведочанства o овом утврђењу, па се стога
узима као сигурно само тр да je тврђава постојала γ XII веку. Када je
настала пре тога, за сада je тешко одгонетнути. P. Binder, Cpntributü la
geografia istoricä a Banantului de Severin, Studii revista de istorie 21—4
(1968) 13 626, сматра да je Храм постојао још у XI веку.
Види нап. 1б.
14
То je био Акош, жупан бихарски, који се γ угарским повељама
чешће јавља γ времену од 1138. до 1146. године. Υπ. Gyoni, Szorvänyemlekek 14.15
Το je познати угарски властелин из времена краља Коломана. Његово je име Clad, мађарски Keled. Помиње се у повељама као Keled
(Quelede), жупан Бача (Fejerpataky, Kaiman kiräly oki. 44; 62). Његови су
потомци, изгледа, били заштитници манастира св. Димитрија у Сирмијуму γ XIII веку (Györffy, Das Güterverzeichnis 48—49; Gyoni, Magyarsäg
87; UCTU,
Szorvänyemlekek 68).
16
Хонијат друкчије приказује ток угарско-византијских борби овом
приликом. По њему, цар je упутио бродове преко Црног Мора γ Дунав
за борбу против Стефана II. Пошто je и сам цар стигао са крпненом војском до Дунава, прешао je реку. Дошло je до борбе γ којој су Мађари
били разбијени. Цар je освојио Срем (Frankohorion) и Земун и упутио
се према Храму, где je освојио велики плен (Хонијат, вест бр. 2). Кинам
ο тим борбама γ Срему и око Земуна не зна ништа. И не само то. Овде
се поставља питање да ли су њихове вести ο истом догађају противречне. Chalandon II, 60, мисли да Хонијатов податак ο освајању Земуна од
стране византијске војске овом приликрм противречи Кинамовим вестима ο Земуну. Наиме, Кинам тврди да je угарски краљ разарајући Београд 1127. г. изградио Земун, за који се каже πολλοίς μεν Ζκτοτε διήρκεσ.
χρ6νοίς, επί δε της Μανουήλ βασιλέως αυτοκρατορίας εκ βάθρων κατενεχθεΐσα . . ε·
(Cinn. 10. 14—16). Кинам овде, дакле, каже само то да je
Земун од времена Стефана II дуго постојао, да je из темеља разорен γ
време цара Манојла. То не значи да je тада, γ Манојлово време, први пут
и освојен. Могућно je, дакле, да je неко и пре Манојла освојио Земун. Па
ипак, ова разлика γ описима борби вођених овом приликом, остаје и
даље озбиљна сметња приликом коришћења наших главних извора.
κρατυνάμενος' V) и град Браничево17 (Βρανίτζοβαν V) војничком по
садом под командом Куртикија, сгиже у Визант.
Треба одмах додати да неки западноевропски извори потврђују Хонијатову верзију догађаја. Annales Mellicenses, cod. Zwetlensis, MGH SS
IX, 502, бележе да cy угарско-византијске борбе вођене »apud fluvium
Sowa«, као и Continuatio Claustroneoburgensis I, MGH SS IX, 613 и Chronicon Garstense, ed. Combos, Catalogus I, 559. Бечка илустрована хроника
најопширније описује рве борбе. YrpH нису могли да се супротставе
»quia Greci per ingenia inflammabant ignes sulphureos in naves hungarorum,
et eas in ipsis aquis incendebant. Misit itaque rex (sc. Стефан H) omne
robur regni sui contra Grecos, quibus prefecit Setephel. (Jui venientes
pugnaverunt cum Grecis ultra ruulum Karaso versus Bpron (sc. Браничево). Fuitque manus cum Grecis, nee potuerunt Hungari resistere. Tanta
ergo strages raro facta est, quanta ibi contigit; riuulus enim Karasu humano sanguine in tantum mixtus fuerat, quod omninp sanguis putabatur.
Jacebantque loricati homines in fluuio tamquam trunci, super quos fugientes et persequentes transiebant riuulum quasi super pontem. Mactabantur
autem Hungari tamquam bpues, nee erat qui redimeret eos de manibus Grecorum. Ciz vero comes et alii boni milites ibi occubuerunt« (Florianus, Fontes
domestici II, 210—211). По тексту ове хронике река коју Кинам помиње
био би Караш. Затим, ова хроника зна само за један окршај после кога
je дошло до преговора и склапања мира. Име војсковође краља Стефана
II — Setephel — није познато у YrapcKOJ тога доба, па се претпоставља
да je у питању вођ најамника, по свој прилици странац. Yn. L. Mezey,
Die ungarische Bilderchronik, Budapest 1961, 295, нап. 349. За Сетефела
Sišić, Povjest II, 45, мисли да je био Немац и да угарско »Setephel«
потиче од немачког Stefan.
Који текст je γ овом случају веродостојнији, Кинамов или Хонијатов? Кинам je на овом месту знатно опширнији, располаже већим бројем података него Хонијат. Он зна за два похода цара Јована против
Угарске, док Хонијат описује само један. По Кинаму γ првом походу су
борбе вођене на теритррији YrapcKe, у рбласти Храма, a y другом око
Браничева, на византијском тлу. Први je поход, дакле био офанзиван,
други дефанзиван. На другој страни, иако уопштен γ излагању, Хонијат
садржи низ тачних географских података (опис Срема на пример). Υ литератури су ове вести коришћене или сабирањем података Кинама и
Хонијата (V. Klaić, Povijest I, 148—149; Šišić, Poviest II, 45—46) или давањем предности Кинаму. Пораз код Храма помињу В. Ropoeun, Хисторија Босне
156; М. Динић, Браничево 14, и др.
17
Υ Бонском издању Кинамова текста два пута се налази облик
Βρανιτζοβά (Cinn. 11.21 и 12.1). Υ најстаријем рукопису Кинама, γ тзв.
Vaticanus graecus 163 стоји на оба места облик Βρανίτζοβαν са друкчијим акцентом, нама ближим (Babos, Adalekok 7). Το je уочио и Gyoni,
Szorvänyemlekek 37. Το није без значаја за утврђивање етимолргије речи.
Ј. Melich, Über eine Gruppe von ungarischen Ortsnamen, Archiv für slav. Philologie 39 (1925), 217—235, доказује да име места Βρανιτζοβα, слов. Браничево, долази од мађарског личног имена Barancs. Π. Скок, Топономастика
Војводине, Војводина I, Нови Сад 1939, 123, позивајући се на мађарски етимолошки речник, тврди да „Панчево, као и Браничево, Оршова, садржи какво старо мађарско лично име". Нема сумње да ово мишљење мора бити
ревидирано. — Град Браничево je настао по доласку Словена на Балканско
Полуострво код рушевина старог Виминацијума. За најновије резултате истраживања трг лркалитета уп. M. Pindić, Retrospektiva terenskih radova na
ostacima Viminaciuma, Limes u Jugoslaviji I, Beograd 1961, 125—130; Mupковић, Мезија 58—60. Браничево će помиње почетком XI века као седиште епископа (Geizer, Ungedruckte und wenig bekannte Bistumverzeichnisse, BZ 2 (1893) 43). Касније се помиње у крсташким изворима као важан град на путу Београд—Цариград: Јиречек, Војна цеста 126; 131—132;
15
14
He много доцније Хуни опседнувши Браничево освојише га
и γ њему неке Ромеје побише a друге заробише; a беху који и
бекством себи спас прибавише. Расрђен због тога цар Куртикија
оптужи за злочин издаје и нареди да се многим батинама по леђима изудара, иако он, кажу, зидове није напустио пре него
што су непријатељи свом војском почели да у град упадају и ватром куће спаљују.18
(р. 10. 11—12. 8)
Υ το време19 и Срби, далматски народ (Σέρβιοι, ε-8-νος Δαλματικών)20, припремајући одметништво срушише тврђаву Рас
М. Динић. Браничево, 7—8 и др. — Υ угарско-византијским борбама у
XII веку Браничево je често било мета напада Мађара, али га они нису
никада дуже држали пре 1180. године. И цар Јован овом приликом, и цар
Манојло
I Комнин касније, посвећивали су му изузетну пажњу.
18
Кинам je овде, као и обично, хронолошки непрецизан. Његов податак да je до угарског напада на Браничево дошло ου πολλφ ΰστερον
(Cinn. 12.1) после царевог повлачења, не омогућава да се одреди тачно
време тог напада. Па и ток самих борби није много јаснији. Чињеница
je само да се византијска војна посада града супротставила нападачима,
али без
успеха.
19
Кинам и Хонијат (вест бр. 1) се слажу у томе да су борбе против Срба вођене пошто се Царство било ослободило Печенега, дакле,
после 1123. године (уп. напомену бр. 1 уз текст Кинама). Приликом ближег одређивања времена ових борби највећу тешкоћу представља излагање ове двојице писаца. Проблем je γ томе што Кинам одметништво
Срба ставља у време угарско-византијских борби, a Хонијат то излаже
пре почетка тих борби. Коначног решења ту и нема. Може се анализом
текста оба писца само претпоставити шта je вероватније. Детаљна анализа њихових текстова показује да je Кинам конкретнији, да располаже већим бројем чињеница (уп. нап. 16 уз текст Кинама). Стиче се утисак да je Хонијат сажимао излагање, да je био слабије информисан или
je намерно скраћивао текст (Υπ. Калић-Мијушковић, Београд 43—47; до
сличног je закључка дошао и Б. Радојчић, Ο хронологији, 179). На основу
тога изгледа да je прихватљивије Кинамово тврђење да je до устанка
Срба дошло γ време угарско-византијских борби, не пре њих. Потврду
овог закључка може да пружи, можда, и сам Хонијат, који за Србе каже
да je то народ који се увек потчињава власти суседа (Хонијат, вест
бр. 1). Да ли γ овој узгредној вести израженој на Хонијату својствен
начин треба препознати српско-угарске везе, јер на друге није могућно
помишљати, остаје нејасно. Чињеница je ипак да 1129. или 1130. године
најкасније долази до приближавања Рашке YrapcKoj. Наиме, тада je
дошло до склапања брака између престолонаследника Беле (будући Бела
II) и ћерке рашког жупана Ypouia I (уп. нап. 22 уз текст Кинама). Да су
Срби имали веза са YrapcKOM y време Јована II Комнина закључио je
још Јиречек-Радонић, Историја I, 141. Υπ. и Историја I, 249. Chalandon
II, 71, претпоставља да je српски устанак букнуо за време рата против
YrapcKe. Златарски, Историл II, 370, мисли да je цар Јован предузео поход против Срба 1124. г. Каждан, Eine раз ο Киннаме, 12, закључује да je
спорно када je цар Јован победио Србе, пре или после победе над
YrpHMa. M. Динић, Ο називима средњевековне српске државе, Прилози
КЈИФ XXXII, св. 1—2 (1966) 30, наводи да су се Срби „око 1130. године"
одметнули од Византије и освојили град Рас. По редоследу излагања код
Кинама цар je наредио да се казни византијски заповедник Раса у време
између20 првог и другог царевог похода против Yrapcice.
Поред имена Срба, које Кинам тачно употребљава, јавља се још
и тежња за архаизирањем имена, па се они означавају као „Далмати"
(το 'Ράσον ... φρούριον).21 Кажњавајући због тога Критопла, који
je био на челу посаде овог утврђења, цар нареди да се обучен
у женску хаљину проведе тргом на магарцу.22 A он сам по други
или „далматски народ", као и овом приликом. Τγ појаву je забележио и
објаснио Б. Крекић, Византијски извори III, 376, нап. 12, тачно уочавајући да Кинам на једном месту чини изузетак: помињући Далмацију Он мисли на приобалну област.
21
„Раса" се као пргранични град помиње у тексту Константина Порфирогенита, De administrando imperio (Византијски извори II, 52). Затим налазимо Рас као епископију γ хрисовуљи цара Василија II из 1020.
године (Geizer, Bistumverzeichnisse, BZ 2 (1893) 45. Υπ. Јиречек-Радонић,
Историја Ι, 127; Ε. Голубинскии, Краткии очерк, 448). За старију литературу уп. И. Руварац, Рашки епископи и митрополити, Глас 62 (1901)
1—25; за убикацију града Раса: Ст. Новаковић, Немањићске престонице
Рас — Пауни — Неродимља, Глас СКА 88 (1911) 4—6; К. Јиречек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у средњем веку, Зборник К. Јиречека I, 291; Дероко, Средњевековни градови 135—136; Атлас средњовековне Србије, 195/. Најновија теренска истраживања показала су да тврђаву Рас треба тражити на брду Градина које се уздиже изнад самог
ушћа Себечеве у реку Рашку. Према томе, треба кориговати раније мишљење да се Рас налазио на локалитету Трговиште, данас Пазариште,
7 км. западно од Новог Пазара на путу према Сопоћанима. На Градини
су откривени остаци кула, бедема и других објеката. Υπ. J. Nešković,
Srednjovekovni grad Ras, Vesnik Vojnog Muzeja 13—14 (1968) 355—368, где
су приложене фотографије и скице нађених објеката. Историјски музеј
Србије преузео je на себе да организује систематска археолошка и друга
истраживања на овом важном локалитету.
22
Кинам овде даје мало података o борби Срба против Византије.
Сазнајемо само то да су освојили Рас и да je цар због тога казнио заповедника Критопла, који je ову тврђаву изгубио. Овог тако понижавајуће кажњеног Критопла, изгледа, не треба изједначавати са Јоаникијем
Критоплом, познатим византијским војсковођом o коме Кинам говори
γ неколико наврата. То je запазио још Du Gange γ својим напоменама уз
Кинамов текст (Cinn. 315), a преузео Hohlweg, Beiträge 78, нап. 1. Кинам
ништа не казује ο походу цара Јована против Срба. Из Хонијатовог текста
дознајемо друге појединости. Цар je продро γ Рашку, победио" Србе, задобио велики плен. Повео je собом велики број заробљеника и населио их
γ области Никомедије (Хонијат, вест бр. 1). Пресељавање Срба γ Малу
Азију било je део напора Комнина да сломе њихов отпор, како je το
закључио Јиречек-Радонић, Историја, I, 124. Υ околини Никомедије се
још 1204. године помињу „Сервохорија" (Tafel-Thomas I, 475). Победа
цара Јована над Србима помиње се γ уопштеној форми у разним текстовима (песничким делима, говорима, и др.). Тако на пример Продром
набраја успехе Јована II Комнина γ следећем реду: освајање Лаодикеје,
уништење Скита (Печенега), покоравање Далмата (Срба), победа над Дачанима (PG 133, col. 1384). Υ једном свом говору Михаило Италик
помиње заслуге цара Јована које je стекао γ борби против Скита (Печенега), Дачана (Yrapa), Далмата (Срба), итд. Υπ. G. Mercati, Gli aneddoti
d'un codice Bolognese, BZ 6 (1897) 128. Υ типику манастира Пантократора наводе се победе Јованове над Персијанцима (Турпима), Скитима
(Печенезима), Далматима (Србима), Дачанима и Пеонцима (Дмитриевскии, Описание I, 656). Ο устанку Срба γ доба Јована II Комнина γπ.:
J'иречек-Радонић, Историја I, 124; Chalandon II, 70—71; Историја I, 249;
истрогорски, Историја 355 и др.
Овде се поставља питање који je το био рашки жупан који je водио
борбу против Византије 1127—1129. године. Ни Кинам ни Хонијат га не
цменују. OH je безимени противник за њих. Данас се сматра да je το био
17
16
брже пређе Истар и њих неочекизано нападне, Υ. земљи Хуна
беше нека жена родом Латинка, a y погледу богатства и другог одличја веома истакнута. Она цару посла поруку обелодањујући шта се спрема. A како он није могао да се непријатељима супротстави одговарајућим снагама — наиме, војска му
je, како je речено, била већ исцрпљена болешћу и несташицом
залиха — повуче се утврдивши град према могућностима. A да
би се избегао случај сукоба са војском Хуна, упути се преко
неких пустих и стеновитих предела; и доиста, тај крај у мсштана се зове „Зла лествица" (Κακή σκάλα).24 Ту војска Хуаа
изненада нападе на одреде у зачељу и ничим другим не оштетише Ромеје, сем што делове простирки за царски шатор, који
беху остављени због недостатка товарне стоке, узеше и повукоше će, a војска Ромеја изађе одатле без губитака.25
πγτ стигавши γ Браничево (Βρανκζόβη), приступи журном утврђивању (άνοικοδομεΐν) града, Док je време на том послу пролазило, војска западе у велику невољу злопатећи се од зиме и нссташице залиха.23 Сазнавши за то, краљ Пеонаца реши да што
Урош I, синовац жупана Вукана који je крајем XI и почетком XII
века ратовао против Византије и који je био талац 1094. године кога je
рашки жупан предао цару (Anne Comnene, Alexiade, ed. B. Leib, II, 184;
уп. Византијски извори III, 388—389). Υ Летопису попа Дукљанина налази се податак који се везује за њега. Наиме, τγ се каже да je зетски
краљ Борђе са војском продро у Рашку и »inveneruntque ibi Uroscium
in custodia, in qua missus a parentibus fuerat, unde extrahentes illura, dimiserunt eum iupanum in Rassa« (Шишић, Летопис 88—89). Το je било за време друге владе краља Борђа (с. 1125—1131), по хронологији и редоследу излагања Дукљанина. Υπ. Шишић, Летопис 97; 89; Историја I, 243—4). — Важан податак за упознавање српско-угарских веза даје Бечка илустрована
хроника. Ту стоји да краљ Стефан II чим je сазнао да je слепи Бела жив,
a пошто сам није имао деце, »statimque misit nuncios in Serviam et filiam
Uros comitis magni in legittimam uxorem Bele traduxerunt« (Florianus,
Fontes domestici II, 211—212). Пошто je краљ Стефан II доживео рађање Гезе (будућег Гезе II) из овог брака, a зна се да je Стефан II умро
1131. г., то се склапање оврг брака ставља γ 1129. или најкасније γ 1130.
годину. Према томе, тада je свакако дошло до чвршћег везивања Рашке
и YrapcKe. — Шишић, Летопис 91, нап. 67, закључује да je цар Јован још
„негде
у касну јесен 1127" послао војску на Рашку, освојио Рас и смесг1ио у њега гарнизон на челу са Критоплом, a Ypoina je нагнао „на
HOB уговор или бар на обећање да ће остати веран вазал Византије". Пошто се Υροιπ побунио, цар je „поткрај 1128. г.", враћајући се са похода
против Угарске, приморао жупана Yponia да призна врховну царску
власт.
23
Кинам овде саопштава да je цар Јован по други πγτ дошао γ
Браничево. Када je до тога могло доћи? Овај други поход царев на Дунав Хонијат уопште не помиње. Његово се излагање ο угарско-византијским борбама завршава поразом Стефана II и освајањем богатог плена
код Храма (Хонијат, вест бр. 2). Додуше, каже да je после још неких сукоба склопио мир са Угрима. Бечка илустрована хроника такође не помаже
разјашњењу овог питања. Основу за одређивање хронологије пружа
само Кинамов текст. Наиме, ако смо први угарски напад ставили γ
1127. годину (уп. нап. 1 уз текст Кинама), онда je овај други царев поход
могао бити најраније 1128. или вероватније 1129. године, пошто Кинам
између првог и другог покрета царске војске ставља нови угарски напад
на Браничево и устанак Срба. Реагујући на те догађаје цар Јован je
кренуо по други пут γ Браничево. За 1129. годину говори податак из
текста Canonici Wissegradensis Continuatio Cosmae, MGH SS IX, 134, који
каже да je 1129. r. угарски краљ Стефан II добио војну помоћ од чешког
кнеза Собјеслава I (1125—1140) за борбу против Грка и да je те године
склопљен мир међу зараћенима (»Eodem anno Wencezlaus filius Suatopluk
missus est in Ungariam a duce Sobeslao in auxilium regi Stephane contra
Graecos, sicque cum pace rediit«). Према томе, овај чешки извор потврђује Кинамово казивање да je угарско-византијско ратовање настављено
и после битке код Храма. YrapcKH je краљ тражио савезнике γ борби
против Византије. Њему je το очигледно било потребно после пораза код
Храма. Можда се управо тим појачањима може објаснити и побољшање
положаја Угарске γ овом рату. За чешко-угарске односе γ ово време
γπ. Грот, Из истории YrpHH 16—18.
Интересантан je податак који Кинам γ овом одељку пружа ο изграђивању Браничева. Очигледно je да je тај посао дуже трајао и да није
био завршен у тренутку повлачења византијске војске.
(р. 12.9—13.9)
1147.
ПРОЛАЗ КРСТАША
Са Запада je кренула велика војска крсташа. Немачком владару Конраду III, који се већ налазио на путу, у Угарској, цар Манојло je упутио посланике Димитрија Макремволита u Александра
Гравину. Цар je тражио да воћи похода обећају u заклетвом потврде да се успутним византијским областима неће наносити штгта, a за узврат je обећавао слободан пролаз u пријатељски пријеч
у Византији. Цар je добио тражену заклетву.26
24
Овде je no свој прилици у питању Горњачка клисура кроз коју
се византијска војска журно повлачила (М. Динић, Браничево 14). Јиречек-Радонић, Историја I, 141, мисли да je το „теснац Ждрело на реци
Млави".
Υπ. Huber, Geschichte I, 346—7.
25
Кинам овде завршава своје излагање ο угарско-византијском рату
не помињући склапање мира. То чини Хонијат (Хонијат, вест бр. 2).
Бечка илустрована хроника бележи ο мировним преговорима следеће:
»Post hec (se. угарског пораза код Храма) imperator et rex per fideles
nuncios conuenerunt ad colloquendum navigantes in insulam que civitati
Bororich (sc. Браничево) proxima est. Ibi vero inter principes suos diu excusantes et incusantes, tandem pace roborata redierunt ad propria« (Florianus, Fontes domestici, II, 211; Dölger, Reg. II, 1306). Судећи по овој вести
владари су се састали, односно њихови представници, на граници, на
дунавској ади код Браничева. По миру који je овом приликом склопљен
граница je остала непромењена. Територијалних измена није било: Београд и Браничево су остали чврсто γ рукама Византије, a Срем и Земун
под угарском влашћу. Да je το тако потврђују Кинам и други извори
који, описујући пролаз крсташке војске 1147. године, јасно означавају
Дунав као границу између Yrapcice и Византије (Кинам, вест бр. 2). Υπ.
Μ. Пурковић, Виминациум и Браничево, Браничевски Весник II—1
(1934) 26 16.
Хонијат нешто другачије приказује преговоре између цара Манојла и крсташких вођа. По њему, ови су упутили Манојлу посланике
2 Византијски извори
jiNEIIBTEH«]
18
19
Кад крсташи стигоше на Истар, обезбедивши тамо ове што
им je потребно за прелаз, цар нареди да веома бројни писарп,
поставивши се на супротну обалу реке, попишу товар сваке
лађе.27 Избројавши, дакле, до деведесет миријада, даље нису
били у стању да броје.28
(р. 69. 15—20)
(а не Манојло њима, како то налазимо код Кинама). Садржина преговора je γ основи иста. Крсташи су тражили слободан пролаз преко византијске територије и могућност да се успут снабдевају намирницама.
Цар je са своје стране тражио заклетву верности и обећање да ће границе Византије прећи ненаоружани. За узврат je обећавао редовно снабдевање дуж пута (уп. Хонијат, вест бр. 3). Helmoldi Chronica Slavorum,
MGH SS XXI, 57, бележи да су крсташи упутили посланике „грчком краљу" »ut daret eis conductum mercatumque transire cupientibus terram
suam«.27
Овде je реч o прелазу војске Конрада III на византијску територију. Кинам je овде, на жалост, непрецизан. Из његовог се тексга не
може закључити на коме су месту крсташи прешли границу. Хонијат
такође не даје конкретније податке o томе. Међутим, пут војске Конрадове, и оне Луја VII, познат je из других извора. Немачка војска je
ишла низ Дунав, делом бродовима, делом копном (Otto Frisingensis, Gesta Friderici imperatoris, MGH SS XX, 375). Прешли су Драву са много
тешкоћа и наставили пут низ Дунав, кроз Срем (Odo de Diogilo, De Ludovici VII Profectione, Migne PL. 185, col. 1213). Пут je водио даље према
Београду. Војска која je ишла копном морала je прећи Саву код Београда и наставити пут према Браничеву. Бродови су наставили пловидбу
према Браничеву. Ту су крсташи напустили бродове и кренули познатим
Цариградским друмом према Нишу. Да je το било тако обавештава нас
Odo de Diogilo, o. c. Migne, PL. 185, col. 1213, који додаје да су одреди
француског краља Луја VII γ Браничеву затекли мноштво лађа које су
Немци пре њих оставили γ TOM граду. Υπ. Ρ. Matković, Putovanja, Rad
JAZU 42 (1878) 106; Калић-Мијушковић, Београд, 64. Према томе, крсташи су се срели са византијским чиновницима прво у Београду, a истоварили су лађе γ Браничеву. Υπ. Runciman, Crusades II, 256—260. — Овде
се још поставља питање ко je пребацио крсташку војску (оне одреде
који су ишли копном) на византијску територију. По Кинаму, овде
(Cinn. Bonn. 69.19) το je била заслуга Манојлрва. Могућно je да су визатијски бродови учествовали γ томе, али je чињеница да je γ Конрадовој војсци било бродова. Њихов број je чак импресионирао француске крсташе γ Браничеву (Odo de Diogilo, o. c., Migne PL. 185, col.
1215; Chalandon II, 271, предност даје Кинамовим вестима).
28
Број крсташа који Кинам овде даје — 900.000 — изгледа неприхватљив. Он се мора одбацити. Међутим, остаје вероватно да je Кинам
забележио утисак који су крсташи Конрада III оставили на византијске
чиновнике. Било их je веома много. То потврђује са своје стране Odo de
Diogilo, o. c. Migne PL. 185, 1215. Υ једном другом извору за овај поход
крсташа стоји: »Perrexerunt igitur armati, exercitus infinitus nimis, per
Pannoniam et Bulgariam silvam, et copiosa navium multitudine per Danubium, portantibus arma et quelibet necessaria« (Casus monasterii Petrishusensis, MGH SS XX, 674). Да je број учесника у походу Конрада
III био велики бележи и Отон Фрајзиншки, који je и сам пратио немачког владара том приликом (Otto Frisingensis, Gesta, MGH SS XX,
375). Код Виљема Тирског, налазимо чак и број крсташа: »ut constanter
asserunt, qui in eadem expeditione praesentes fuerunt, in solo domini imperatoris comitatu ad septuaginta millia fuerunt loricatorum, exceptis peditibus, paryulis et mulieribus, et equitibus leyis armaturae«. (Guillelmus
Tyrensis, Historia, PL. 201, col. 661). Код Хонијата се налази вест да су
Толико, дакле, беше њихово мноштво. Кад стигоше близу
града Ниша (πόλεως1 Ναϊσοϋ), a το je главни (μητρόπολις1) међу
градовима Дакије29, ту je већ Михаило по надимку Врана30, коме
je од цара била поверена управа над овим крајем, њима већ био
обезбедио све потребно — како му je претходно било наређено.
Крсташи су затим стигли у Сардику.
(р. 69.21—70.3)
A варвари, све док у суровим крајевима беху (наиме, од
реке Истра па све до Сардике многе се високе и непроходне
царски чиновници пребројавали Конрадову војску када се ова пребацивала у Малу Азију. Због превеликог броја људи, бројање je прекинуто
(Chon. 87. 18—23). Ч литератури je прихваћено мишљење да je немачка
војска била велика, али да je Кинамов податак ипак претеран. Yn. Chalandon II, 271, нап. 3; Златарски, Истории II, 378, je претпостављао да на
овом месту уместо 90 „μυριάδας·' треба да стоји „χιλιάδας", значи
90.000 људи; S. Runciman, Crusades II, 259, мисли да je укупно могло
бити око 20.000 људи у Конрадоврј пратњи. Kugler, Studien 130, нап. 50,
се противи емендацији бројки које дају Кинам и Odo de Diogilo сматрајући да су то два независна извора којима треба веровати. Υ Конрадовој војсци налазио се и чешки краљ Владислав II (1140—1173): Cinn.
223; Dölger,
Reg. II, 1358.
29
Кинам овде жели да истакне да je Ниш главни град читаве области γ којој се налази. Помињући Дакију он мисли на провинцију Dacia
mediterranea, која je обухватала области Сердике (Софије), Ниша и Кустендила (К. Јиречек, Војна цеста, Зборник К. Јиречека, I, 87; Јиречек-Радонић, Историја I, 19). Употреба старих административних термина за
стање γ XII веку није редак случај у Кинамовом тексту. Ниш се γ
XI и нарочито XII веку више пута помиње као важан град на раскрсници путева, као војно-управно средиште околних области. Путници, крсташи, хаџије, често хвале његов положај, сам град, његову околину
и обиље намирница крје су γ њему налазили, између осталих и арапски
писац Идриси (Lewicki, Polska, 134—135). Υπ. и V. Laurent, Une metropole
serbe ephemere sur le role du Patriarcat oecumenique: Nisos-Niš au temps
d'Isaac II Ange, Byz. 31 (1961) 46—52. За новија археолошка истраживања
γπ. R. Ljubinković, Tvrđava Niš, Arheološki pregled 4 (1962) 253—260; 5
(1963) 30140—142.
._ .
Михаило Врана, који je γ Нишу дочекао Конрада III и омогућио
му да се он и његови људи снабдеју свим потребним намирницама, позната je личност. Он се помиње γ више наврата γ време Манојла Комнина. Он je исте, 1147. г., дочекао, заједно са Михаилом Палеологом, и
Луја VII. (Кинам, вест. бр. 2). Нешто касније, 1150. године, учествовао
je у великом походу цара Манојла против Срба. Помиње се у току борби на Тари и то у групи „ромејских стратега", који су, према Кинамовом
тврђењу, били „способни да самостално доносе одлуке". Па ипак, Врана
je на Тари гонећи Србе, запао γ веома опасну ситуацију из које га je
спасао сам Манојло (γπ. вест Кинама бр. 4). Био je шездесетих година
XII века византијски заповедник на граници према Угарској (Кинам,
вест бр. 15; Хонијат, вест бр 8, нап. 81). Ο породици Врана и улози појединих њених чланова у XII веку γπ. Du Gange, Familiae Byzantinae,
214—216; R. Guilland, Byzance
et les Balkans sous le regne d'Isaac II Ange
(1185—1195). Actes du XIIe Congres international d'etudes byzantines IL
Beograd 1964, 127. O положају Михаила Вране 1147: Chalandon II, 273;
Runciman, Crusades II, 260; N. Banescu, Les duches byzantins de Paristrion
(Paradounavon) et de Bulgarie, Bucarest 1946, 160.
20
21
планине пружају), мирно су путовали и нису чинили ништа што
не би Ромејима било по вољи. A кад се већ нађоше у равницама којима се настављају многа тешко приступачна места у Дакији, почеше онда да испољавају непријатељство и да над онима који су им нудили робу на продају врше насиље; кад би се
који супротставио пљачкању, тога би учинили жртвом мача.31
(р. 70. 17—71. 1)
31
Ово Кинамово излагање, и не само оно, задире γ интересантно
питање трговине дуж главног пута који je спајао средњу Европу са Цариградом: Београд—Браничево—Ниш—Софија—Цариград. Ако оставимо
по страни овом приликом питање трговачких веза Угарске са Византијом,
и јужнонемачких градова са Цариградом (уп. Ј. Калић, Београд γ међународној трговини средњег века, Зборник радова, CAHY, „Ослобођење градова γ Србији од Турака 1862—1867. год." Београд 1970, 47—60) остаје
чињеница да се за време крсташких похода живо трговало дуж
пута којим су се војске кретале. Поред овог Кинамовог излагања из којег сазнајемо да су Конрадови људи куповали робу
γ успутним византијским градовима, или отимали, треба навести сведочанство Oda de Diogila, De Ludovici VII Profectione, Migne PL. 185, col.
1215, да су крсташи Луја VII имали велике губитке γ Браничеву приликом замене новца и дрдаје: »Ессе in introitu suae terrae Graeci perjurio
maculantur. Debetis enim jam dicta reminisci, illos scilicet pro suo imperatore forum idoneum et cpncambium nostris jurasse«. И даље: »... nam
caeterae regiones quae nobis necessaria competenter vendiderunt, nos omnino pacificos invenerunt« (ib). За ове злоупотребе зна и Chon. 88—89. —
Управо je питање снабдевања било најважније за крсташе на дугом
путу према Цариграду. Крсташки вођи су се преко посланика o томе
споразумевали са царем Манојлом. Хонијат je те преговоре поменуо γ
свом делу (уп. вест бр. 3). Тражили су да им се обезбеди куповина потребних намирница и сточне хране. Цар je свуда разаслао наредбе да
се изнесу намирнице дуж путева којим ће ићи крсташи (вест бр. 3). Ово
Хонијатово тврђење оснажује податак Кинама да се Михаило Врана γ
Нишу побринуо за оно што je Конрадовој војсци било потребно, јер му
je тако било наређено (Кинам, вест бр. 2). — Потврду за Хонијатово излагање ο преговорима између крсташа и византијског цара у погледу
снабдевања војске, налазимо γ тексту једног писца XII века: Helmoldi
Chronica Slavorum, MGH SS XXI, 57, где између осталог стоји: »Dedit
eis (крсташима) igitur rex Grecie iuxta placitum conductum forumque
abundans rerum venalium, ubicunque castra locanda fuissent«.
Па ипак, ова трговина дуж пута одвијала се уз велико обострано
неповерење. Домаће становништво je имало доста лоших искустава са
наоружаним путницима запада. Догађаји из 1096. г., жестоки сукоби крсташа са мештанима γ околини Београда, γ Нишу, само су нама познати
одломци тих искустава (γπ. Albericus Aquensis, Hist. Hierosolymitana,
Migne PL. 166, col. 393—399). Сам Кинам овде наводи да су немачки крсташи 1147. г. отимали робу и убијали оне који би се бунили против
пљачке. Како je изгледала та трговина γ византијским градовима лепо
илуструје одломак Хонијатовог излагања. Пред крсташима су градови
затварали своје капије и нису их пуштали γ град. Продавци су спуштали
са зидова корпе конопцима γ које су крсташи стављали новац, a онда
су продавци овима спуштали шта су хтели од намирница (Chon. 88).
Исти податак забележио je Odo de Diogilo, o. c., Migne PL. 185, col. 1215:
»Graeci autem suas civitates et castella observabant, et per murum funibus venalia submittebant«. — Ha KOM je делу пута дошло др сукоба крсташа и
мештана 1147. године? Иако Кинам ове сукобе везује за област између
Софије и Цариграда, немогуће je искључити деоницу пута Београд—Бра-
Тако беше c Аламанима.32 A краљ Германа33 (наиме, већ je
било јављено да прешавши Истар напредује даље) реши да се
не осили преко мере као Конрад. Наиме, цареве посланике, ми34
слим севаста Михаила Палеолога и Михаила коме беше нади35
мак Врана он пријатељски прими и због тога цару изјављиваше
захвалност; беше јасно да неће убудуће предузимати ништа
рђаво против Ромеја. Да ли га je уразумило оно што се већ
Конраду било десило, или му по природи беше таква нарав,
ja не бих умео да кажем. Дакле, тиме je код цара задобио
много бољи пријем.36
(р. 82. 5—15)
ничево—Ниш, већ због тога што добро информисани Odo de Diogilo, o. c.
Migne PL 195, 1215, помиње злоупотребе γ трговини и замени новца на
које су крсташи наишли већ γ Браничеву. Υπ. и Chalandon II, 273.
32
Υ науци je доста дискутовано колика je веродостојност Кинамових вести ο походу Конрада III. B. Kugler, Studien zur Geschichte des
zweiten Kreuzzuges, Stuttgart 1866, 36—43; исти, Analekten zur Geschichte des zweiten Kreuzzuges, Tübingen 1878, 57—72, сматра да je
Кинам свој текст писао на основу архивске грађе и да je y основи тачан;
ову своју мисао B. Kugler je поновио и неколико година касније, када
су му други научници, пре свега W. Giesebrecht, Geschichte der deutschen
Kaiserzeit, Braunschweig 1877, IV, 270—271; 408, оспоравали овај закључак (В. Kugler, Neue Analekten zur Geschichte des zweiten Kreuzzuges, Tübingen 1883, 29—50). H. v. Kap-Herr, Die Politik, 16—17, закључује да je
Кинам у основи поуздан, да je забележио многе тачне податке. Предмет
спрра γ овој дискусији били су нарочито они делови Кинамова текста
који се односе на сукоб између Конрада III и византијског цара. Вредност Кинамових вести за Конрадов πγτ до Софије нико није оспоравао.
33
Овде je у питању француски краљ Дуј VII кога Кинам погрешно
назива краљем Германа. Француска војска je стигла на византијску границу крајем августа 1147. године (S. Runciman, Crusades II, 262—3).
34
Севаст Михаило Палеолог je γ Софији био један од посланика
цара Манојла Комнина приликом доласка Конрада III у тај град. Ту
се дају и подаци ο његовој делатности γ претходним периодима (Cinn.
70). Обављао je γ Манојлово време више важних мисија, међу којима je
нарочито значајна била она у Италији 1155/6. год. (Cinn. 135; Chalandon ΪΙ,
349-350, нап. 1; 364).
~
35
Υπ. нап. 30 уз текст Кинама.
36
Ову Кинамову констатацију потврђује Odo de Diogilo, o. c., Migne
PL. 185, col. 1211: »Sed quoniam id toties replicari non potest, quoties illi
(regi) gratis devotionem sui animi demonstrarunt, dicendum semel est omnes
villas, castella et civitates usque Cpnstantinopolim honorem illi regium,
magis et minus, omnes tarnen pro viribus exhibuisse«. Очигледно je дисциплина γ војсци Луја VII била боља него γ редовима немачких крсташа. Томе je свакако допринело и то што je француска војска била мања
(уп. Р. Matkpvić, Putovanja, Rad JAZU 42 (1878) 106). Ha више места се
Odo de Diogilo жали на понашање немачких војника, на насиља и пљачке које су вршили. То je изазвало велико неповерење мештана, који су
пред крстагпком војском бежали у шуме и планине носећи собом храну
и стоку, или су се затварали у градове. И, како сликовито додаје овај
писац, више су им сметали мртви Немци него наоружани Грци на дугом
путу преко византијске територије (Odo de Diogilo, o. c., Migne PL. 185,
col. 1217—1218).
22
23
39
1149?
ПРВИ ПОХОД ЦАРА МАНОЈЛА ПРОТИВ РАШКЕ
Међутим, сазнавши да су Аламани, Далмати
(Δκλμάτοα)
и Пеонци, обавештени ο његовим [se. царевим] припремама за
рат на Сицилији, дошли до међусобне сагласности да сами нападну Ромеје са Запада38 и да je Јагупасан, персијски фи37
Cinn. 101 и Chon. 117—118, се слажу у тврђењу да je Византија
повратила Крф од Нормана. Зна се да се то догодило 1149. године. Манојло je намеравао да отпочне непријатељства у Италији, али je од тога
одустао и кренуо у поход против побуњених Срба (Β. Г. Василкевскии,
Согоз, 41, нап. 1; Chalandon II, 385; Јиречек-Радонић, Историја, I, 142;
Острогорски, Ист. Византије, 360. Ускрс 1149. г. провео je Манојло γ οκοлини Солуна: В. Василвевскии, Василии Охридского неизданное надгробное слово,
ВВ I (1894) 96—97.
38
Кинам овде доводи српски устанак 1149. године γ непосредну
везу са широким савезом неких европских држава, које су се удружиле
у борби против Византије. Стари византијско-нормански сукоби обновљени су у време Другог крсташког рата 1147. r. (Chon. 82; Chalandon, II,
320). Они су γ великој мери угицали на образовање двеју коалиција γ
Европи, груписање снага. За време боравка Конрада III, немачког владара, γ Византији дошло je до већег зближавања између Немачке и Византије. Два владара су се договорила да почну операције γ Италији
против норманског краља Рожера II. На другој страни, Рожер II je такође окупљао савезнике. Нашао их ie v личности војводе Велфа, највећег противника краља Конрада III, затим у Угарској. Идеји борбе
против Византије прикључио се и француски краљ Луј VII. Тако су
створена два савеза. На једној страни Нормани, Велфи и Француска, a
на другој Византија и Конрад III. Борба се водила између Нормана и
Византије око јонских острва, између Велфа и Штауфоваца γ Немачкој, a
γ оквиру овако распоређених снага (Kap-Herr, Die Politik, 37). Временом су
γ ову борбу увучене и друге државе, Угарска и Србија. Тиме je антивизантијска коалиција знатно проширена. — Дакле, под Кинамовим Аламанима γ овом одломку треба подразумевати странку војводе Велфа, савезника норманског краља Рожера II, γ Немачкој.
Овде je посебно интересантно питање српско-угарских односа. Кинам
каже да Аламани, Срби и Угри ,,εΐς όμολογίαν αλλήλους ξυνήλ&ον" (Cinn. 101.
20—21). O томе говори и Продром (Rec. des hist. des croisades, Hist.
grecs, II, p. 742, v. 265 и д.). Угарско-српска сарадња коју Кинам овде
наговештава долази до пуног изражаја γ борбама 1150. године (γπ. Кинам,
вест бр. 4). Ο томе недвосмислено говори Хонијат. По њему, Манојло
je сазнао да српски владар 1150. Γ. ,,σπείσασ-9-at κατά 'Ρωμαίων τοΐο γείτοσι
IIaW"(Chon. 121.20; вест бр. 5). У то време je γ Рашкој владао Урош II,
који je био близак сродник угарског краља Гезе II (1141—1162). Мајка
Гезе II била je Српкиња Јелена, кћи Уроша I, a рођена сестра жупана
Уроша II. Дакле, тадањи рашки жупан je био ујак угарском краљу.
Поред тога, чињеница je да je најмоћнија личност угарског двора тада
био бан и палатин Белош, такође брат Уроша II и краљице Јелене.
(уп. нап. 76). Интереси Рашке и Угарске cv ce подударали. Угарска се
од 1149. г. налазила у paiv са Византијом (ИпатБевскал ЛСТОПИСБ под год.
1149. има податак да се Геза II налазио „у paTv ča царем": Полное собрание PVCCKHX летописеи, II, 1908, 384; уп. Фреиденберг, Труд Киннама,
21—2. Срби су устанком 1149. г. настојали да се ослободе византијске
власти. Уп. Василвевскии, Согоз, 47—8; К. Грот, Из истории Угрии,
149—151). Овим подацима угарско-српска сарадња изгледа доказана. Оста-
40
ларх , решио да заједно са султаном пустоши Азију , онда он
[se. цар] крену на Далмате живо настојећи да њиховог архижупана који je већ био отпочео да се бори, још сад (тф τέω£)
казни.41
(р. 101. 18—102. 1)
Продревши у Далмацију (Δαλματίαν)42 цар разори тврђаву
Рас (τδ Τασον) и све успут опустоши. Небројено мноштво које
je још отворено питање да ли je она била део ширег норманско-угарског савеза. Да je Геза II преговарао са норманским краљем Рожером II
постоји директан податак. Υ једном неспорном документу помиње се
његов посланик Адалберт који je био упућен сицилијском краљу да са
њим преговара (G. Wenzel, Codex diplomaticus Arpadianus continuatus, I,
Pest 1860, 63—64). Издавач ставља документ γ 1150—1154. г.; ВасилЂевскии,
Согоз, 44, доводи га γ везу са догађајима 1149. године, што прихвата и
Sufflay, Hrvatska, 32. Поред свих ових података o угарско-норманско-српском савезу рстаје чињеница да су се Срби 1149. године борили сами
против
Манојла. Помоћ je стигла тек следеће године.
39
То je Yakoub Arslan, ранији савезник цара Манојла γ борби против иконијског султана. Он се чешће помиње γ време цара Манојла (Chalandon II, 243—246; 424).
40
У питању je иконијски султан Масуд, који je γ το време успео знатно да прошири своју власт и угицај γ Малој Азији и на штету латинских поседа
на Истоку.
41
Кинам нас овде само површно обавештава ο акцији Срба 1149. године. Његов податак да je српски велики жупан већ био почео борбу
против Византије сасвим je уопштен. Шта су Срби нападали? Делимичан
одговор даје Хонијат. По њему, Срби „κατά 'Ρωμαίων όπλα ήραντο, κα
κακώς δ',έ-9-εντο τάς ύπο 'Ρωμαίου; όμορους αύτοΐς χώρας".
(Chon. ed. Bonn.
119. 16—18; вест бр. 4). Ο томе које су то „пограничне области" молсе се само нагађати. Из текста Кинама и Хонијата не може се
ништа одређеније рећи ни ο претпоставци Ф. Шишића, Летопис, 103—104,
да je Деса, брат српског великог жупана Уроша II, провалио γ Требиње
и Дукљу 1149. или 1150. године. На ту могућност упозорио je још Анастасијевић, Отац Немањин, 23. Наиме, Дукљанин ту, γ завршним реченицама свога дела, каже да су се против кнеза Радослава подигли „стари непријатељи" који су позвали Десу, сина Урошевог, и предали му
Требиње и Зету (Шишић, Летопис, 375). Овај одељак се датира γ оквирне
године 1143—1151. Кнез Радослав je био штићеник цара Манојла, a Деса
се γ повељи из 1151. г. помиње као „кнез дукљански и захумски" (T. Smičiklas, Codex diplomaticus, II, 67—68; o аутентичности ове исправе γρ.
Шишић, Летопис, 242—255). Против тог мишљења нове доказе изнео je
M. Динић, Повеље кнеза Десе ο Мљету, Прилози КЈИФ 28, св. 1—2
(1962) 5—16. Иако Ф. Шишић не користи цитирани Хонијатов податак,
он повезује српско-византијске борбе 1149. г. са унутрашњим борбама γ
Зети ο којима говори Дукљанин. За сада се не зна које je то пограничне
византијске области нападао Урош II 1149. године.
42
Кинам овде не говори ο правцу кретања византијске војске. У Хонијатовом делу налази се податак да се цар Манојло 1149. године налазио
γ Авлони када je сазнао за устанак Срба. Одатле je ca расположивим
снагама кренуо γ Пелагонију npmipeMajvhH ce за поход против Срба
(Хонијат, вест бр. 4). Из Пелагоније je Манојло по свој прилици кренуо преко Косова поља према Pacv. Нема довољно елемената за закључак да je Манојло ишао преко Софије, Ниша, долином Мораве (В. Јовановић, Средњовековни град Звечан, Старинар XIII—XIV (1962—63)
143—144). То што je редослед Манојлових освајања овом приликом био
24
25
je начинио робљем, остави тамо са војском севастоипертату
Константину, кога називаху Анђелом43, a сам продужи даље и
стигавши у област Никаву (Νικαβάν τε Me; Νίκαβάν τε V)44 која
je такође припадала архижупану, сва тамо подигнута утврђења
Рас—Никава—Галич, не може да буде одлучујуће γ овом случају тим пре
што ни данас не знамо где се налазила та Кинамова Никава. То што се
Звечан не помиње γ овим операцијама 1149. године не значи да византијска војска није могла проћи мимо њега. Пут Манојлове војске из Пелагоније преко Софије и Ниша изгледа толико заобилазан да га je тешко
прихватити, a нема података да се Манојло из Авлоне вратио γ Цариград.
Управо чињеница да je цар кренуо прво против Раса, дакле γ средиште
земље, говори за то да je он из Пелагоније ишао краћим путем, дакле
преко Косова. Ст. Новаковић, Немањићске престонице Рас—Пауни—Неродимља, Глас СКА 88 (1911) 4—5, сасвим нејасно претпоставља да je цар
Манојло „од некуд из Далмације, враћајући се γ Цариград, c војском
прегазио Рашку".
43
Константин Анђео je позната личност из времена цара Манојла.
OH je не само учествовао γ овом походу против Рашке 1149. године, него
je ратовао на разним странама. Између осталог, био je и заповедник
византијске флоте γ борби против Нормана, али je тада био поражен
и заробљен. Био je близак сродник цара Манојла, пошто je био ожењен
Теодором, ћерком Алексија I Комнина (Υπ. Chalandon II, 216—217; 348).
Год. 1165. била му je поверена дужност да обнови Земун и друге византијске градове (Chon. 177). Носио je титулу севастоипертата. За τγ титулу
уп.: Du Gange, Glossarium, col. 1342. Υπ. и: Острогорскии, ВозвБппение рода
Ангелов 112—115; Stiernon, Notes de prosopographie, REB XIX (1961)
273—283.
44
Кинам je једини извор који помиње област Никаву. Из овог одељка се може закључити само то да je Манојло разорио прво Рас, затим
стигао γ Никаву и најзад пред Галич, као и то да je Никавом управљао рашки жупан и да je γ њој било више утврђења (τα φρούρια). Хонијат описујући борбе 1149. г. γ Србији не помиње ниједно место сукоба
(Хонијат, вест бр. 4). Ово, за утврђивање територије српског жупана тако
.значајно питање, одавно je привлачило пажњу научника. Љ. Ковачевић,
Светостефанска хрисовуља, Споменик СКА IV (1890) 9, мисли да у
Никави треба препознати искварено име жупе Пнуће. Ст. Новаковић, Немањићске престонице, 4—5, je одбацивао Ковачевићеву претпоставку и
мислио да Никава „најпре може бити старије име Ибарског Колашина".
Р. J. Šafarik, Slovanske starožitnosti II, Praha 1863, 232, сматрао je да Никаву треба идентификовати са реком Нишавом. Истог мишљења je био
и Василкевскии, Сокзз, 48, што je преузео и Chalandon II, 386. Против
изједначавања Никаве са Нишавом устао je K. Грот, Из истории Yrpim,
150, тврдећи да цар Манојло сигурно не би концентрисао своје снаге
1150. године γ области Ниша, γ пределу који су Срби узнемиравали. Јиречек, Трговачки путеви, Зборник К. Јиречека, I, 245, нап. 106, истиче да
Кинамовом опису Манојловог похода против Срба 1149. године не одговара област Нишаве. Он je упозорио да Никаву можда треба тражити
на реци Макви код рушевина града Рожаја γ околини изврришта Ибра.
В. Јовановић, Средњовековни Звечан, 143, нап. 40, закључује да je мало
вероватно да je област Никава обухватала град Звечан. Ова дуга и незавршена дискусија око положаја Никаве може се резимирати истицањем
закључка да није познато ни данас где се она налазила, чак ΗΙΪ где
je тачно треба тражити. Овде треба истаћи да се Никава γ рукопису Vat.
gr. 163 јавља са акцентом који се разликује од оног γ Бонском корпусу.
То je νίκαβάν τε V место Νικαβάν τε γ издању Meinekea. 3a Variae
lectiones γπ. Babos, Adalekok, 7.
потчини без икакве муке. Дошавши у Галич (Γαλίτζτ))45, пошто
установи да тамошњи варвари неће да му предају то прибежиште (το κρησφύγετον) уздајући се у своје мноштво и у неприступачност положаја, постави логор и нареди да се не часећи
ни часа гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки и
тако кроз три дана на јуриш освоји ту тврђаву. Затекавши тамо
мноштво варвара, који су делом били ратници, a делом сточари, одатле их подиже и одведе. И њих, када, поново се вративши, стиже у Рас, посла у Сардику и у друге ромејске кра·
јеве да се настане; a сам, сазнавши од Анђела да je жупан46 сачекавши погодан тренутак, после његовог одласка одатле по45
Галич се помиње у Светрстефанској повељи у међама села СелБчаница, данас Сочаница, на десној обали Ибра (Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик СКА IV (1890) IX). На западној страни Копаоника код села Сочанице у прошлом веку су још били видљиви остаци
римског муниципија, варошких зидова, топионице, каменог моста преко
Ибра (Јиречек-Радонић, Историја I, 23—4. М. Пурковић, Попис села γ средњевековној Србији, Скопље 1940, 140; Г. Шкриванић, Властелинство св.
Стефана γ Бањској, ИЧ 6 (1956) 179; 182). Рушевине Галича описао je
A. llonoeuh, Горњи Ибар, Годишњица Н. Чупића 25 (1906) 189; 220 и 26
(1907) 445. Данас се поуздано зна положај Галича (γπ. Атлас средњовековне Србије, Пробни лист V; затим, N. Virijević, Kompleks Galič, Muzeji
3—4 (1949) 66—77. G. Skrivanić, Gradovi i utvrđenja u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku, Vojnoistorijski glasnik 2 (1969) 139. — Υ вези са
овим поставља се и питање да ли je Кинамова Σετζενίτζα (γπ. вест бр. 4;
Cinn. 105. 10) исто што и Сочаница на десној обали Ибра. Кинам помиње локалитет Σετζενίτζα γ оквиру излагања Манојловог похода γ Србију 1150. године: "βασιλεύς δε έπϊ μέσης της εις Σετζενίτζαν φερούσης τον
χάρακα πηξάμενος.. ." (вест бр. 4; Cinn. 105. 9—11). Неки аутори су изражавали сумњу да ли je Кинамова Сеченица идентична са Сочаницом.
Василг>евскии, Согоз, 58, нап. 1, мислио je да γ Кинамовој Сеченици треба
препознати реку Ситницу на Косову пољу. В. Јовановић, Средњевековни
Звечан, 144, нап. 46, прихвата мишљење Р. J. Šafarika, Slovanske starožitnosti II, Praha 1863, 280, да je логичније, с обзиром на удаљеност села
Сочанице на Ибру од реке Таре, места где се одиграла чувена српско-византијска битка 1150. г. (цар се идући према реци Тари задржао на
пола пута који води γ Сеченицу), тражити Кинамову Сеченицу у Сјеници.
Међутим, из Кинамовог описа Манојловог похода против Срба 1150. године (γπ. Кинам, вест 4) могу се извући следећи закључци: прво, Ма-
НОЈЛО je ΟΚγΠΉΟ ВОЈСКу γ Нишу
(„επί Ναϊσόν το στράτευμα ήγειρεν": Cinn.
104. 2). Нема података да je војска ишла преко Косова ка средишту Рашке. Друго, ако je цар кренуо против рашког жупана логично
je да je напао и средиште Србије, област Раса. Да je цар био γ центру
Рашке може се закључити из песме Продрома, посвећене управо овом
походу, односно Манојловим подвизима γ њему (Racz, Bizänci költemenyek,
стих 16—18). Ако je Манојло био γ средишту Рашке, γ области Pača, no
свој прилици je ишао долином Ибра. (уп. нап. 59 овог коментара o кретању византијске војске 1150. г.).
46
Иако Кинам овде каже да je нападе на византијску војску обновио жупан (ζουπάνος), a не велики жупан (οφχιζουπάνος), како чешће назива српског владара, нема разлога за претпоставку да je реч ο двојици људи. Yponi II, рашки велики жупан, који се повукао пред надмоћнијом Манојловом војском, напада мање византијске снаге када му
се за то указала погодна прилика. Очигледно je то смисао ове вести. За
личност Ypoina II γπ. нап. 76 овог коментара.
27
26
чео да напада на Ромеје и да je већ дошло до борбе, крену што
je брже могао оданде са намером да га зароби. Али овај, чувши
да Ромеји наилазе, бежећи преко планинских превоја, пешице
избеже опасност. Цар се упути кроз земљу, пошто уопште није
било никог да га у томе спречи, опустоши je и спаливши тамошње зграде (τους; ένταϋ·9·α ... δόμους) намењене архижупану за
владарско седиште47, оде.
(р. 102. 18—103. 19)
1150.
ДРУГИ ПОХОА ЦАРА МАНОЈЛА ПРОТИВ РАШКЕ
Α идуће године, већ пред крај лета48, када путеви за Србију (κατά την Σερβικήν) постају најпогоднији за војску која
47
Шта je овом приликом попалио Манојло? Кинам саопштава да су
то биле куће (τους δόμους) српског великог жупана. Најприроднији je
закључак да je то била престоница Ypouia II, у ствари пребивалиште жупаново, како je то тачно запазио још Ст. Новаковић, Немањићске престонице, Глас СКА 88 (1911) 5; 47. По свој прилици то су били дрвени
објекти које je византијска војска уништила. К. Јиречек, Ист. I, 142, je
мислио да je то била „једна од престоница" српског жупана. Василкевскии, Согоз, 49, схватио je ово место као дворац жупанов. Да ли су овде
γ питању зграде жупанове γ непосредној околини Раса, како je то Ст.
Новаковић, Немањићске престонице, 44, закључивао, или објекти који се
могу тражити и γ ширим оквирима средишта Рашке, тешко je данас коначно решити све док археолошка истраживања не буду донела свој
суд ο томе. Υπ. Β. Јовановић, Средњевековни Звечан, 143, нап. 41. Међутим, овде се поставља и једно шире питање: какви су били стварни резултати Манојловог похода 1149. године? Υ основи се излагања Кинама и
Хонијата овде слажу уз напомену да je Кинам знатно опширнији, располаже већим бројем података. По Кинаму, Манојло je разорио Рас, освојио Никаву и Галич пустошећи све успутне области да би на крају попалио област Раса. Заробљене Србе je преселио у област Софије. Пред византијском војском српске снаге су се повукле, a напади су обновљени тек
по повлачењу главнине војске. Ову тактику повлачења пред надмоћнијим
непријатељем помиње и Хонијат, као и спаљивање српских насеља и заробљавање већег броја људи (уп. Хонијат, вест 4). На овај поход византијског цара против Срба односи се, изгледа, и један говор Михаила
Солунског у коме ретор наводи да je Манојло напао средиште српске
земље (Regel, Fontes Ι, 174—175). Већина научника сматра да je говор
настао 1150. године (Krumbacher, 473; Moravcsik, A bizänci forräsok, 206);
Chalandon II, 386; Јиречек-Радонић, Историја Ι, 142; једино Browning, The
Patriarchal School, 12, ставља га y 1155. год. Иако успешан, Манојлов поход 1149. године није донео трајније резултате. То јасно произилази из чпњенице да одмах следеће године, 1150, Манојло опет креће противу Срба,
са још већом војском и бољим припремама. Но, и српском жупану je
стигла помоћ 1150. године. Били су то савезнички одреди угарског краља. Тако je борба из 1149. године настављена, али у већим размерама.
48
Кинамово излагање се овде слаже са Хонијатовим (Хонијат, вест
бр. 5) да je цар Манојло, вративши се са похода против Срба 1149. године, одмах следеће године, дакле 1150, кренуо поново у борбу против Рашке. Кинам овде изричито каже да je цар „пред крај лета" сакупио војску код Ниша. Из Хонијатовог текста сазнајемо да je цар γ рано
напада (πολέμιο^), јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи војску код Ниша
(Ναϊσόν).49 Сазнавши ту да се из
Пеоније шаљу снаге Далматима у помоћ (επί συμμαχία Δαλματίας1),
постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир (Λογγο50
51
μηροϋ) да би се Пеонци, који су напредовали c десне стране ,
52
сукобили c ромејском војском. Кад стиже близу Саве (Σάου) ,
пролеће 1150. године стигао у Пелагонију (Хонијат, вест бр. 5). То би
значило да се цар више месеци припремао за поход против Срба, од раног пролећа до измака лета 1150. године. Υ старијој литератури je борба
на Тари, тј. овај Манојлов поход, стављана v 1151. годину (Р. J. Šafarik,
Geschichte
der Serb. Literatur, Prag 1865, 59; Huber, Geschichte I, 354).
49
Изгледа да je цар Манојло дошао у рбласт Ниша из Пелагоније
у којој се налазио у пролеће те године (Хонијат, вест бр. 5). Савременици
нису забележили појединости овог његовог пута. Chalandon II, 387, мисли
да je Манојло c војском из Пелагоније кренуо ка Вардару, a затим
долином
Мораве према Нишу.
50
Жупа Лугомир je обухватала доњи ток реке Лугомир. Помиње се
и у повељи Стефана Првовенчаног којом je она подређена Жичи (Monumenta Serbica, 13); уп. Ст. Новаковић, Српске области X и XII века, Гласник CYA 48 (1880) 123—4; М. Динић, Област централне Србије у средњем B6KV, Археолошки споменици и налазишта у Србиш, Беогоад 1956,
52; Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, ИЧ 4 (1952—1953)
165. Чињеница да се у имену ове жупе (Лонгомир код Кинама) сачувало
назално
полувокално „п" указује на старост тог топонима.
51
Којим су се правцем кретале угарске снаге упућене Србима у
помоћ? Овде сазнатемо да je цар Манојло послао војску у област Лугомира да се сукоби са YrpnMa, по свој прилици очекујући њихов продор познатим Цариградским друмом, преко Браничева и Равног. Тако je
OBai одељак схватио и G. Škrivanić, Bitka na Tari, Vesnik Vojnog muzeja JNA 6—7 (1962) 27. Из Кинамовог излагања у наставку („του δε 'Ρωμαίων
στρατού προσωτέρω Ύωροϋντος οι επί Υορτανωνίαν έξ'.όντες τοΐε Οΰννοις δδω πορευοαένοις
έντετυνηκοτες εις χεΐοας ήλθον." Cinn. 104.24—105.2), сазнајбМО ДЗ je ВИзантИ1СКа
војска даље напредовала и да су Yrpe срели они који су ишли да набаве
сточну храну, na je тек онда дошло до сукоба. Дакле, до борбе није дошло у Лугомиру, византијска војска се кретала даље према Сави и Дрини.
Постоје две могућности: или су vrapcim одреди прошли Лугомиром пре него што je стигла византијска војска, како je мислио Јиречек, Историја I,
143, или су Yrpn, што je још вероватније, ишли другим путем. Ако je, напустивши Лугомир, византијска војска кренула прво у правцу Саве, a
затим Дрине, није iacno чиме би се то могло тумачити, ако не пресецањем пута YrpHMa. Тешко се може прихватити схватање да су Мано1'лови
одреди „гонили" Yrpe (G. Škrivanić, Bitka na Tari, 27—29). Они их једноставно нису срели у Лугомиру и то je све што се из Кинамовог текста
може закључити. Византијски одреди су прешавши Лугомир кренули према Сави очекујући, по свој прилици, да ће Yrpn њу прећи на путу ка
Рашкој, али не наишавши на непријатеља ни ту продулсили су према
Дрини. — YrapcKH одреди су могли кренл7ти Србима у помоћ и старим
римским путем преко Саве: Сирмијум—(Заслон—Шабац)—(Y6)—(Ваљево)
— долина Западне Мораве, или можда долином Колубаре — (Ваљево)—Западна Морава. Υπ. карту римских m/тева γ Археолошким споменицима I
(Запалла Србија), Броград 1953, 14; К. Јиречек, Трговачки тлгеви, Зботзник К. Јиречека I, 302; Ст. Новаковић, Српске области X и XII века, 123,
мисли да су Yrpn ишли путем уз Дрину; Ћоровић, Хисторија Босне,
160, претпостављао je да су продрли у Србију „преко подручја свог босанског
вазала" (бана Борића).
52
Василг>евскии, СОЈОЗ, 57, нап. 5, тумачио je овај одељак на тај
начин да се византијска војска кретала долином Западне Мораве и да
29
28
одатле заокрену према другој реци по имену Дрина (Δρυναν)
која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије
(Βόσθναν της άλλης Σερβικής διαφεΐ). Босна
није
потчињена архижупану Срба (εστί δε ή Βόσθνα ου τω Σερβίων άρχιζουπάνω και αύτη είκουσα) Η6ΓΟ народ γ ЊОЈ има ПОСебан
начин живота и управљања (αλλ' έθνος ιδία παρά ταύτν) και
53
ζών και άρχόμενον).
Α откуд je дошло да су се Хуни сукобили са Ромејима, одмах
ћу објаснити. Беше у народу Далмата неки човек, не знам како
му оно би име, брат му беше Белош (Βέλοσις), a обојица беху
виђене личности код Далмата. Taj će оженио сестром архижупана, и кад се деси да остане, никако не бих умео рећи на који
начин, без оба ока, повуче се у Пеонију. Пошто je тамо провео
дуго времена, постаде веома одан краљу Гези као човек који je
учествовао у његовом образовању и васпитавању од самог де54
тињства. Дугујући због тога Гези захвалност, покушао je да му
потчини Далмацију (Δαλματίαν) и наговарајући га упорно на
то, непрестаним причањем успе да га убеди. Стога Геза, чим je
приближавање Манојлових одреда Сави не треба буквално схватити. По
њему, царска војска се приближила Сави само колико то чини ток Западне Мораве. Ово тумачење je натегнуто. Кинам je y овом одељку герграфски прецизан: помиње жупу Лугомир, Дрину, зна да она одваја
Босну од Србије, итд. Сви елементи показују да његовом излагању овде
треба поклонити пуну пажњу; немогућно je негирати само један податак
у њему. Поред тога, Продром у песми посвећеној овом Манојловом походу против Срба на свој начин доводи γ везу Саву и Тару. (Racz, Bizänci költemenyek, 23, стих 5—7).
53
Кинам je овде забележио један интересантан податак — да река
Дрина одваја Босну од остале Србије, a γ следећој реченици додаје да
Босна није потчињена архижупану Срба него има свој начин живљења и
управљања. Ову вест ο властитом начину управљања (ιδία) Кинам саопштава уз догађаје из 1150. године. Можда γ томе треба препознати
власт домаћих банова под врховном влашћу Угарске, како je то закључио Ђирковић, Историја Босне, 42. Јер, од 1138. године γ угарским повељама γ титулатури владара из династије Арпада изражавају се претензије на Босну. Год. 1139. краљ Бела II je дао „херцештво босанско" (bosnensem ducatum) своме сину Ладиславу, a босански бан Борић се помиње као угарски вазал у борби против Византије 1154. године (Кинам,
вест бр. 8; Еирковић, Историја Босне 42—3). Нема сумње да овај Кинамов податак значи мали, али важан допринос упознавању прилика γ
Босни средином XII века.
54
Овде je Кинам побркао две личности: бана Белоша и угарског краља Белу II Слепог (1131—1141). Кинам γ овом одељку каже да je Белошев
брат био ожењен сестром српског великог жупана и слеп. Међутим, из
угарских извора се зна да je сестром српског великог жупана Ypoiua I
био ожењен угарски краљ Бела II Слепи. (Υπ. нап. 22 овог коментара).
Ову Кинамову грешку уочио je још Грот, Из истории Угрии, 39—40, и
мислио да je звучна сличност имена Белош — Бела навела Кинама на
погрешан пут. Да je το грешка Кинамова и да je γ питању угарски краљ
Бела II Слепи, прихватио je и V. Klaić, Hrvatski bani za Arpadovića, Vjestnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog Zem. arhiva I (1899) 134—135. Υπ.
и К-ОвачевиП, Неколика питања, Глас СКА 58 (1900) 66—67. Ο бану Белошу и његовој улози γ YrapCKOj уп. нап. 92 овог коментара.
чуо за продор Ромеја у Далмацију, посла снаге Далматима у помоћ. Ово беше узрок (αιτία) непријатељства Ромеја према
Хунима.
Док je ромејска војска даље ишла, они који су изашли да
набаве сточну храну, сусретоше Хуне који су путем пролазили
и сукобише će c њима. Чим je цар o TOM обавештен, посла про55
тосеваста Јована са војском да притекне у помоћ. И кад дође
до битке, Хуни се, поражени од Ромеја, бежећи стуштише до
56
самог тока
реке
Стримона (Στρυμόνος Me; Στρυμμόνος V).
Изгубивши ту известан број људи, нагнуше у бекство безобзирце, a Ромеји стално бегунцима беху за петама и кад, стигавши
до реке Таре (Τάραν), видеше да нико на њих не иде, сетише
се повратка. Α цар постави логор на средини пута који води у
57
Сеченицу (Σετζενίτζαν)
и не успевајући да сазна где се налази архижупан, био je све дотле (τω τέως) у недоумици, a кад
58
je од заробљених Далмата дознао да они очекују у помоћ хунске снаге које тек што нису стигле, поведе тада напред војску.
Све док Ромеји не дођоше до реке Таре ни од куда се непријатељ не појави.59 A кад тамо стигоше, пре но што je сунце за55
Овај протосеваст Јован je γ ствари Јован Комнин, син севастократора Андроника (брата цара Манојла) Комнина и Ирине, дакле братанац Манојлов. Командовао je 1150. године γ Србији једним делом византијске војске. Υπ. Chalandon II, 217.
5|
5 Својевремено je G. L. F. Tafel, De Thessalonica eiusque agro, 248,
нап. 63, уочио да овде не може бити речи ο Стримону, na je преправио
ову реку γ Δρυμόνος, дакле Дрим. Па и то je неприхватљиво c обзиром на удаљеност Дрима од подручја српско-византијског сукоба. Иако
то подручје није јасно именовано, из Кинамовог текста се може закључити да га треба тражити у области Дрине, на путу према реци Тари, на
чијим je обалама дошло до одлучујуће битке. Према томе, највероватније je да γ Стримону овде треба препознати Дрину, како су то већ
предлагали Bacuлbeвckuü, Согоз, 57, нап. 6, К. Јиречек, Трговачки путеви,
245; уп. Еоровић, Хисторија Босне, 160. G. Škrivanić, Bitka na Tari, 30,
претпоставља да се први мањи сукоб између угарских одреда и византијских снага одиграо између Вишеграда и дан. Титовог Ужица. Незгода je,
ипак, у томе што Кинам γ овом одељку помиње тачно реку Дрину
(Δρυνα): Cinn. 104.7, a затим Стримон (Cinn. 105.5—6). Υ рукопису Vat.
gr. 16357 стоји στρυμόνος (Babos, Adalekok, 7).
Υπ. нап. 45 овог коментара.
58
Υ претходном излагању Кинам помиње само сукоб између угарских одреда и Манојлових снага, не и неку борбу са Србима. Интересантно je да je, no Кинаму, Манојло од ових заробљених Далмата чуо
да Срби очекују хунску помоћ. То би могло да потврди претпоставку
да цар није био са војском која je ишла правцем Лугомир—Сава—Дрина—Тара, јер су се неки делови те војске већ срели са Угрима. Види нап.
59 овог коментара.
59
На овом месту треба разјаснити којим je путем византијска војска 1150. године продрла у Србију до реке Таре, да ли je то био један
поход преко Лугомира, Саве, Дрине до Таре, укључујући и Сеченицу,
или je цар поделио војску на два дела са различитим задацима. Из Кинамовог излагања (вест бр. 4) јасно произилази да су се византијски одреди два пута сукобили са Угрима пре борбе на Тари и то: 1) мањи
сукоб: „του δε 'Ρωμαίων στρατού προσωτέρω χωροϋντος οί επί χορταγωγίαν έξιόντες
31
30
шло за западни хоризонт, иојави се безбројно мноштво добро
наоружаних Далмата. Ромеји који ово угледаше, дођоше да то
јаве обузети ужасом и страхом. Цар, пак, сасвим тачно погоди
да je угледана војска управо она помоћ коју Далмати очекују
да ће стићи од Пеонаца, a уједно се γ ту сврху послужи уходом
τοις Οΰννοις όδω πορευομένοις έντετυχηκότες εις χείρας ήλθον" (Cinn. 104. 24—105.
2). Кинам даље каже да je цар сазнао за овај сукоб и онда je послао
протосеваста Јована са војском да помогне. Затим je дошло до другог, већег сукоба са Угрима. 2) Кинам o TOM другом сукобу саопшгава:
„και δη συμβολής γενομένης Ούννοι προς των 'Ρωμαίων ήττηθεντες φευγοντες ες το του
πόταμου Στρυμόνος ρεύμα καθήκαν εαυτούς." (Cinn. 105. 4—6). Ромеји су ОНДа пратили поражене Yrpe и дошли до реке Таре, и пошто су видели да им се нико не приближава, решили су да се врате. Из овог
текста Кинамовог може се закључити 1) да цар Манојло није учествовао
лично ни у првом ни у другом сукобу са Угрима, 2) да су неки византијски одреди гонећи поражене Yrpe већ били стигли до Таре, али су се
вратили, тј. прикључили главнини војске. И међу њима није био цар.
3) пошто je у првом и другом описаном сукобу са Угрима учествовала
војска која je ишла преко Лугомира према Сави и Дрини (само ο њој
Кинам и говори у овом тексту) излази да цар није лично учествовао у
том покрету трупа правцем Лугомир—Сава—Дрина—Тара. Да ли граматичка анализа текста дозвољава овакав закључак? Цар je окупио војску у
Нишу и пошто je сазнао да се из Угарске шаљу снаге у помоћ Србима,
(цар) „σπουο'ήν έποιεΐτο 64α του Αογγομηροϋ λεγομένου χώρου οια|ίψάζειν το στράτευμα,
ως τοις Παίοσιν εν δεξιφ πορευομένοις συμμΐςαι γένοιτο τφ 'Ρωμαίων στρατω. έπεί
δε εγγύς Σάου έγένετο, εφ' έτερον εκείθεν μετήλθε ποταμόν Δρυναν όνομα. . ." (Cinn.
104. 3—7; B6CT бр. 10). ОбЛИЦИ „έγένετο" и „μετήλθε" (Cinn. 104.6 И
104. 7) могу се у овом тексту односити на цара или на „το στράτευμα" (Cinn.
104. 4—5). C обзиром на садржајну анализу истог одељка, мислимо да треба прихватити другу могућност.
Тек пошто je изложио прва два сукоба са угарским одредима,
Кинам опет говори p покрету војске којом je командовао цар. Цар се
налазио на путу који води у Сеченицу (Сочаницу), тражио je архижупана и био у недоумици све док није од заробљених Далмата сазнао
да они очекују хунску помоћ и тада поведе напред своју војску (вест
бр. 4) да би најзад стигао до реке Таре. Којим je путем ишао цар Манојло? Ми не знамо на које je место Кинам мислио тврдећи да je цар
био „на средини пута који води у Сеченицу" (Cinn. 105. 10—11). Ако je
цар из Ниша ишао преко Ибарске долине према Тари, могућно je да je
користио пут Рас—Сјеница—(Пријепоље)—(Пљевља)—Тара, или пут који
je ишао долином Западне Мораве према Дрини, затим, долина Лима —
Пријепоље—Пљевља—Тара (уп. Атлас средњовековне Србије, Пробни лист
V). ВасилЂввскии, Сокзз, 57—8, сматра да je Манојло преко жупе Лугомир кренуо према Дрини, одакле je један део војске упутио према
Тари док je он стајао на средини пута „који je ишао према Ситници
на Косову"; Ст. Новаковић, Српске области, Гласник СУД 48 (1880) 123,
мисли да je византијска војска ишла из Лугомира „кроз београдску
област и Мачву"; Фреиденберг, Труд Киннама, 32, закључује да je једна
византијска армија ишла правцем Лугомир—Сава—Дрина, a за другу армију којом je командовао Манојло каже само уопштено да се налазила
на путу за Сеченицу и одатле кренула према Тари. Да би се коначно решило ово питање треба располагати тачном картом наших средњовековних путева, коју на жалост још немамо. Ипак остаје географски немогуће да je Манојло лично учествовао у читавом походу. Јер, Кинамови подаци да je војска ишла правцем Ниш—Лугомир—Сава—Дрина, па враћање на Ибар (Сочаница) да би се поново ишло на запад према Тари,
изгледају тешко објашњиви.
Хурупом60 [se. који рече]: „Сад се Далмати спремају да изненада нападну Ромеје." Наиме, недалеко одатле они беху направили логор. Кад већ убрзо настаде ноћ, ово отприлике смисли.
Кад иду у рат, Ромеји имају обичај да, ако где треба да се војска заустави, увече свира труба и то je уговорени знак војницима
да ће се и идућег дана остати на истом месту. Како би се дакле
заварали они који тај ромејски обичај већ знају, он нареди да
се одмах свира, a тајно je сваког стратега понаособ обавестио
o својој одлуци и наредио да сваки од њих треба да при сунчеву изласку, наоружавши најодабраније из своје фаланге, мирно стоји и његову наредбу чека. Да би пак остали непримећени,
заповеди да оружје прекрију огртачима простих војника.
Они тако поступише. Кад се већ раздани, изађе цар c њима
из логора као тобоже полазећи одатле ради снабдевања. Стога
нареди да напред пође и неколико сасвим ненаоружаних са мотикама и дрвеним лопатама којима обично они који снабдевају војску храном трагају за подземним скровиптша жита
(τους ύπογαίους . . . σιτώνας). Заповеди да они, чим угледају непријатеље да иду на њих, беже све док се не помешају са Ромејима у позадини и тако буду у сигурности. Α да би стратег одмах
био обавештен ο оном шта се догађа, нареди да прво наступају
двојица, затим на краћем растојању четворица, па шесторица,
онда десеторица и даље још више њих, a постројивши и једну
другу фалангу стрелаца наложи joj да она c друге стране поће
на непријатеље; ако би Далмати заметнули борбу, да беже као
малобројнији, a ако их не би нико напао, да остану мирни пред
логором. Ово учини да би његови лакше наоружани војницп,
ако би далматски одреди почели да беже кад их он са осталом
војском буде напао, могли да их стигну и убијају. Они још нису
били ни одмакли далеко, a неки извиђачи трчећи дођоше цару
и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да je веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке
и то не само домородачка, него и безбројно савезничко многатво (φύλον), састављено од хунских коњаника61 па чак и од
Халисија који су друге вере него они.6Ј Хуни, наиме, исповеw Хуруп се више пута помиње у Манојловим ратовима на разним
бојиштима, на истоку, против Нормана, овде у Србији (Chalandon, II,
233; BacunbeecKuü, Согоз, 37—9).
61
Το су савезнички угарски одреди који су успели да се сједине са
српским снагама упркос описаним покушајима цара Манојла да то
спречи.
62
Ови су, Халисији, били настањени у Срему. Кинам их помиње
још једном, за време угарско-византијских борби у Срему (вест. бр. 13,
нап. 233). Неки научници их сматрају досељеним Хазарима из племена
Квалисија на ушћу Волге, неки опет, одбеглим Бугарима са Волге. Њихово присуство у Угарској посведочено je и другим изворима. Υπ.
J. Koller, Historia episcopatus Quinqueecclesiarum, III, Posonii 1784,
314—315; P. Hunfalvy, Ethnographie von Ungarn, Budapest 1877, 218 и д.;
M. Gyoni, Kalizok, kazärok, kabarok, magyarok, Magyar Nyelv 34 (1938),
33
32
дају хришћанску веру, a ови се још и сада управљају према
Мојсијевим (Μωσαϊκοί^) законима и то не сасвим чистим. Рекоше, дакле, да са Далматима заједно војују ови, a уз то и Печенези.63 Кад цар то чу, побоја се да малобројни Ромеји у претходници не буду опкољени мноштвом и савладани, па стога
крену бржим кораком, терајући такође и стегоношу да га прати; a кад овај поче да се спорије креће јер му се коњ уморио,
цар сам узе стег и убрзано продужи и стигавши на неко узвишеније место, даде непријатељима да јасно виде и њега лично и стег. Υ међувремену стигоше и стрелци до реке64 и стајаху насупрот Далматима. Дуго су и једни и други мирно чекали не отпочињући битку. Кад се појави царев стег, Далмати одступише од моста и пружише Ромејима могућност да их гађају. Приметивши то (стајао je наиме, негде горе, као што je peчено, посматрајући развој догађаја) цар и сам појури као да
са њима жели да пређе реку. Јер беше он увек, као што сам
често истицао, на неки демонски и натпросечно храбар начин
одушевљен за ратне окршаје. A Далмати, гоњени од мале групе војника, бежаху ипак све док не западоше у неко беспуће.
Вративши се одатле, наиђоше право на ове [se. ромејске гониоце] и у насталом сукобу паде их неколико на обема стра86—96; 159—168. Јиречек, Историја I, 142—3; Боровић, Хисторија Босне,
160, упозорава на име села Калесије у области Зворника, за које претпоставља да je названо по овим Халисијима из Срема. Халисији су живели
у YrapcKoj још у XI веку. Υπ. Нотап, Geschichte I, 288; Moravcsik, A bizänci forräsok, 193; Fejerpataky, Kaiman kiräly okl. 44. нап. 2; /. Kniezsa, Magyarorszäg nepei a ΧΙ-ik szäzadban, Emlekkönyv Szent-Istvän kiräly II, Budapest 1938, 439—440. Давно изречену претпоставку да су Халисији потомци Кавара (G. Nagy, A magyar nemzetsegek, Turul 28 (1910) 58 sq. и др.) у
новије време брани С. Π. Толстов, НОВОГОДНБШ праздник „Каландас" у хорезмииских христиан, Советскан Зтнографии 2 (1946) 98; исти, Хорезмиискаи генеалогил Самуила Абв:, Сов. Зтнографии 1 (1947) 104—107; исти,
По следам древне хорезмиискои цивилизации, Москва—Аенинград 1948,
230. B. Kossanyi, A kalizok valläsa, Emlekkönyv Domanovszky Sändor, Budapest 1937, 355—368, мисли да cy Халисији турско племе са турском културом. Υπ. и C. A. Macartney, Studies on the Earliest Hungarian Historical
Sources, Archivum Europae Centro-Orientalis 4 (1938) 484. Ö πγτγ којим су
Халисији стигли γ YrapcKy: K. Schünemann, Ungarische Hilfsvölker,in der
Literatur des deutschen Mittelalters, Ungarische Jahrbücher 4 (1924) 108—109.
Многа питања која cy покренута γ богатој научној литератури ο Халиснјима тек
чекају коначан одговор.
63
Υ оврм случају Печенези су дошли са угарским одредима. То су
Печенези који су живели γ YrapcKoj. ВасилЂевскии, Согоз, 58; G. Györffy,
Besenyök es Magyarok, Körösi-Csoma Archivum, vol. I, Budapest 1940;
Moravcsik,
A bizänci forräsok, 191.
64
Овде je по свој прилици реч о Тари. Средњовековни πγτ водио
je из Плеваља преко реке Таре и Језерске области под Дурмиторрм за приморје (γπ. Атлас средњовековне Србије, Пробни лист V). G. škrivanić, Bitka na Tari, 35, закључује да се битка могла одиграти негде γ близини
данашњег моста на Тари, јер се у близини налазио и стари πγτ. Међутим, писац упозорава да су обале Таре веома стрме, усечене и да то не
одговара опису борбе код Кинама. Због тога он претпоставља да je до
сукоба могло доћи на реци Кехотини.
нама. Уочивши цареву присутност, Далмати почеше поново да
се растурају, a Ромеји, стално гонећи оне који су бежали, мно
ге и Пеонце и ове [se. Далмате] побише. Тада Грдеша и Ву65
чина (Γουρδέσης τε και Βουλτζΐνοζ) , веома угледне личности код Далмата, допадоше Ромејима у руке. Α цар je изнад
свега желео да му се навуче његов оклоп. Пошто je утрошио
за то извесно време (пратиоци који носе тај оклоп не беху у
близини), деси се да су неке ромејске војне старешине (στρατηγούντων), међу којима беху Гифард66 и Михаило по надимку Врана67 као и многи други људи способни да самостално делају и вешти да воде војску, гонећи непријатеља заметнули борбу у неком непроходном и непрокрченом честару и тако запали
у очевидну опасност. Јер су се Далмати, видевши да су се ови
удаљили од осталих Ромеја, били окренули и супротставили
им се.
Они дакле беху у таквом положају. Α цар, ставивши најзад на себе оклоп, опуштених узда појури према њима и затекавши их густо збијене на једном месту, јавно их изгрди и ош65
Боровић, Хисторија Босне, 160, погрешно je закључио да су Грдеша и Вучина погинули овом приликом. Они су само заробљени. Υ Десиној
повељи из 1151. године, којом je даровао Мљет манастиру св. Марије од
Пулсана на брду Гаргано γ Апулији, међу сведоцима се помиње »iupanus
Gerdessa« (Smičiklas, Codex diplomaticus II, 67—8). Аутентичност рве првеље енергично je бранио Шишић, Летопис, 242—245; γπ. V. Foretić, Dvije
isprave zahumskoga kneza Dese o Mljetu iz 1151. g., Anali Historijskog instituta u Dubrovniku l (1952) 63—72. Υ селу Полицама код Требиња пронађена je надгробна плоча требињског жупана Грда, који je умро за време
последњег зетског владара „великог кнеза Михаила" (Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи IV, бр. 5985). V. ćorović, Jedan srpski natpis
iz XII vijeka, GZM 23 (1911) 549—551, идентификовао je овог кнеза Михаила са последњим дукљанским кнезом Михаилом који je владао до 1189.
године. Обично се узима да су Кинамов Грдеша и требињски жупан
Грд исто лице. Υπ. Β. Сп. Радојичић, Прилози КЈИФ 11 (1931) 155—156; и
потпуније: Б. Сп. Радојичић, Кинамов Γουρδέσης, ЗРВИ VIII-1 (1963)
255—259, где на основу изложених података износи вероватни животни
пут овог Грдеше. По мишљењу Б. Сп. Радојичића, р. с., 255—7, Грдеша je
био заробљен γ борби на Тари 1150. године, када je имао око 30 година,
што значи да je био рођен око 1120. г. Писац даље закључује да je Грдеша
био одведен γ Средац, али je убрзо ослобоВен, већ 1151. г. и да je умро
око 1180. године, када му je било око 60 година. Υπ. Μ. Динић, Три повеље из исписа Ивана Лучића, Зборник Филозофског факултета III {1955)
86. Овом жупану Грду приписује се једна мамуза која се чува γ Земаљском музеју γ Сарајеву (Р. Anđelić, Mamuza Grda, župana Trebinja, GZM
XVII 66(1962) 173—5). — Вучина није ближе познат.
Гифард je no Кинамовим речима био добар ратник. То сазнајемо
из његовог излагања не само овом приликом, за време борби против Срба,
него и раније. Υ време похода против Кумана цар Манојло je поверио
Гифарду да гони непријатеља (Cinn. 94. 18). Дакле, судећи по свему Манојло je 1150. године кренуо γ Србију са најбољим војсковођама, искусним ратницима. Па ипак, и овај Гифард, и Михаилр Врана, гонећи Србе
упали су 1150. г. γ веома опасну ситуацију, из које их je спасао цар.
Chalandon II, 390, мисли да су обојица били заробљени γ овој борби, што,
судећи67 по Кинамовом тексту, неће бити тачно.
Υπ. нап. 30 овог коментара.
3 Византијски извори
35
34
тро прекори пребацујући им кукавичлук и непознавање ратне
вештине. АОК су се они правдали природом земљишта и дебљином снежног наноса68, он пође напред и нареди им да га
прате. Убрзо им се придружи и остала ромејска војска. И док
они беху у покрету, непријатељска заседа неочекивано искочи и нападе на лево крило Ромеја. Али кад цар увиде да je малобројна, процени да се не вреди враћати. Јер стално je без
заустављања журио даље не би ли како успео да зароби или
самог архижупана или оног који je тог дана веома храбро заповедао Пеонцима. Они који су били у заседи ништа вредно помена не учинише и поново се растурише. Учествујући извесно
краће време γ гоњењу (διώξας) цар остави оне око себе, пошто
опази да су се већ преморили и узевши своја два рођака, од
којих je један био Јован Дука69 a други онај што се оженио
ћерком севастократора Андроника, такође Јован по имену, a
по надимку Кантакузин70, крену са њима на непријатеља. Ови
LSC. непријатељи] га препознаше по оклопу (јер je сав био богато опточен златом) и нарочито се уверивши по високом и лепо
развијеном стасу (доиста je личио на хероје — јер се одликовао изванредном вештином јахања као и спретношћу да влада
оружјем оберучке), бестидно нагнуше у бекство. Прича се да
je он [se. цар] нападајући оне који беже, једним ударцем копља обарао на земљу по петнаест непријатеља. Υ збрци и метежу, наиме, они су срљали без икаквог реда и међусобно се
сударали. Збацивши на земљу њих четрдесет, остале растера и
док су бежали стално их удараше c леђа мачем и копљем. Тада
се догоди и овако нешто: један од оних који je претходно од
цара био погођен копљем, поврати се од пада (наиме, није био
смртно рањен) и трком се несрећник даде у бекство. Кад γ
68
Овај податак да je византијску војску ухватио снег на ратишту,
говори индиректно и ο дужини Манојловог похода. Цар je кренуо против Срба „пред крај лета" 1150. године (уп. нап. 48 овог коментара), a овде
га затичемо γ дубоком снегу. Могло би се, сасвим уопштено, закључити да
je ово ратовање трајало бар два месеца, ако не и више (септембар-новембар69 1150. г.).
То je Јован Дука Каматир, који се помиње γ више наврата γ
доба Манојла Комнина. Код Хонијата се наводи или као Јован Дука, или
као Јован Каматир, никад оба презимена, па се због тога налази и γ
индексу Бонског издања Хонијатова дела као две личности. Његову кратκγ биографију види код: G. Stadtmüller, Zur Geschichte der Familie Kamateros, BZ 34 (1934) 352—358. Њему je посветио један говор Евстатије
Солунски γ коме набраја његове заслуге (Regel, Fontes I, 18—21). Он je
1165. r. освајао Далмацију γ време велике Манојлове офанзиве против
Угарске. Носио je титулу севаста, a од 1170. г. помиње се као велики хетеријарх
(Ферлуга, Византијска управа, 134).
70
Присуство Јована Кантакузина γ борби против Срба 1150. године забележио je и Хонијат (Хонијат, вест бр. 8). Био je ожењен ћерком севастократора Андроника, Маријом. Био je, дакле, близак сродник
царев. Υπ. Stiernon, Notes de titulature REB 23 (1965) 235; 24 (1966) 91.
D. M. Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantakuzenus), ca.
1100—1460, Dumbarton Oaks Studics, 1968, 4.
близини спази цара, исука мач и устреми се да га прободе.
Цар га пак, удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши
му једну приметну рану крај ока, остави га. Осетивши да се
коњ већ уморио под теретом оклопа, a како није желео да се
повуче, нареди Кантакузину (он je једини од пратилаца јахао
уз цара) да крене напред и заметне борбу са варварима да би
их тако и сам, док буду заузети њиме [se. Кантакузином], могао да стигне. И постиже циљ. Наиме, приближивши се непријатељу што je брже могао, Јован стаде да удара архижупана
Вакхина71 по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим,
71
Личност Вакхина je одавно привукла пажњу научника. O њему je
изречено врло много различитих мишљења, претпоставки, комбинација.
Основна грешка коју су чинили многи аутори била je y томе што су
овог Вакхина сматрали српским великим жупаном 1150. године и покушавали да тај податак, као неоспоран, доведу у склад са осталим изворима. К. Николајевић, Критичка покушења γ периоду од првих седам
векова србске историје, ЛМС 110 (1866) 70, мисли да су Примислав-Урош и Вакхин једно лице. Синшиа, Порекло Ст. Немање, ЛМС 142 (1885)
55, закључио je да су Вакхин и Чедомиљ једно лице, што понавља и γ своЈОЈ каснијој расправи (Синиша), Ypoui 11 Примислав, ЛМС 170 (1892) 9;
Р. J. Šafarik, Slovanske starožitnosti, Geschichte der Serb. Literatur, Prag
1865, 19; 58, повезује ra ca Чедомиљом; Голубинскии, Краткии очерк, 429;
539, види γ њему Примислава; /. Kukuljević-Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci, Rad JAZU 59 (1881) 110—111, прогласио ra je, сасвим некритично, Вуканом; Γροτ, Из истории Угрии, 166—7, мислио je да je Вакхин био
један од српских жупана, не велики жупан. Овај закључак Грота преузео je γ новије време Фреиденберг, Труд Киннама, 33; Dölger, Reg. Π,
1381, мислио je да je Вакхин био српски жупан c којим je Манојло склопио уговор после битке на Тари. Међутим, из Кинамовог текста могу се
извући јасни закључци: 1) Кинам нигде не назива Вакхина архижупаном
Срба. Помиње га искључиво као архижупана Вакхина (Cinn. 110.23), или
једино Вакхин (Cinn. 111.18; 111.23; 112.1; 112.8). Хонијат помиње такође
само архижупана Вакхина не доводећи га γ везу са Србима (вест бр. 5).
2) Вакхин и српски велики жупан, према Кинамовом опису борбе на
Тари, никако нису једно исто лице. Јер, Кинам недвосмислено каже да
je Вакхин γ двобоју са Манојлом био надјачан и заробљен (Cinn. 112.9—10).
Το исто зна и Хонијат (вест бр. 5). Υ истом тексту Кинам даље саопштава да су после борбе на Тари пред цара дошли посланици архижупана Срба, a затим и сам архижупан, који очигледно није био заробљеник (Cinn. 112. 18—21). 3) Из анализе Кинамова текста произлази да je
цар желео да γ борби зароби или архижупана, или онога који je командовао Пеонцима (Угрима). Цар je журио εϊ πως ή αυτόν /ειρώσασθαί οί
γένοιτο τον άρχιζουπάνον ή τον
παρά
τοις
Daioaiv
εις
έκείνην
στρατηγοϋντα
(Cinn. 109. 16—17). Сасвим погрешно интерпретира овај одељак /. Kukuljević-Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci, 110, нап. 4. — Да Вакхин није био српски велики жупан 1150. године упозорио je ВасилЂевскии, Согоз, 59 и 94;
кратак, али веома критички осврт на овај проблем оставио je И. Руварац,
Прилошци к познавању извора српске историје, Год. Н. Чупића 14 (1894)
209—215. Проблем Вакхина решава коначно податак Продрома, који каже
да
је^ Манојло у борби на Тари 1150. г. на крају покорио „краљевог војВО
АУ"
(»του κρά.λη τον στρατάρχην":
ПрОДрОМ,
Racz,
Bizänci
költeme-
nyek, 24, стих 24). To може бити само вођ угарских одреда које je краљ
Геза II упутио Србима у помоћ. Υπ. и Neumann, Griechische Geschichtschreiber, 84, нап. 2. Υ новијој литератури Вакхин je прихваћен као вођ
угарских одреда (Јиречек-Радонић, Историја I, 143; Ђоровић, Хисторија
Босне, 160; Moravcsik, Hungary, 581; Златарски, Историл, II, 390). Вакхина
з*
36
37
не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп (της
όπλίσεως άντισχούσης).72 И овај [se. Вакхин] се окрену, и
спази да су му за петама два човека. Били су то цар и онај
други Јован [se. Дука], кога већ споменух. Пошто он [se. Вакхин] прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са
Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе
у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да je мало недостајало да
овај човек постане жртва варварског мача. Али ни сам цар не
би ван опасности. Ценећи, дакле, да ће, уколико се сам супротстави седморици који окружаваху Јована, створити могућност да остали, на броју већ до тристотине, нападну обојицу,
сматрао je потребним да прво ступи у окршај са мноштвом.
Јер било je вероватно да ће, пошто се ови повуку, узмаћи и
они што окружују Јована. Подбоде коња и појури у средину.
Али, смерајући да једног од њих погоди копљем, промаши га.
Јер, док се варварин тамо амо клатио, празно копље му пројури крај бока. После тога ступи [se. цар] c њиме у борбу изблиза. A сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише
Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве.
Али цар баци копље и исукавши мач који му je висио са стране жестоко je на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише,
не сведе на њега и Вакхина — човека изузетно храброг и телом
претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон
на кациги причвршћен изнад очију. Толико je био јак ударац
да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали
трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде
га нећаку73 живо желећи да поново крене на непријатеља. Али
посебно и Ypouia затим помиње Ephraim, Chronographia 175, као и Skutanotes, Σύνοψις, 238. Ο имену Вакхина уп. Gyoni, Szorvänyemlekek,
23—24. Овде бисмо само скренули пажњу на једну појединост. Кинам
саопштава да je Вакхин био човек изузетног раста, горостас (Кинам, вест
бр. 4). Исти детаљ налази се и код Хонијата (вест бр. 5). Међутим, савременик, Отон Фрајзиншки, који je био γ YrapcKoj 1147. године, овако описује Yrpe: »Sunt autem praedicti Ungari facie tetri, profundis oculis, statura humiles...« (Otto Frisingensis, Gesta Friderici imperatoris, MGH SS
XX, 369). AKO византијски писци нису преувеличали стас Вакхина да би
истакли заслуге Манојлове у борби против таквог јунака, остаје известан
несклад
између описа Вакхиновог и запажања Отона Фрајзиншког.
72
Судећи по овој појединости — цар je желео да прободе Вакхина,
али γ томе није успео јер му се супротстављао оклоп — изгледа да je Вакхин био коњаник γ оклопу.
73
Кинамова реченица ό δε βασιλεύς της χειρός τον βάρβαρον άφελομενος τω
ξίφει τω έξαδέλφω παρ?δίδου φέρων (Cinn. 112. 5—7) има саСВИМ необичан ред
речи. Због тога je она нејасна. Горњи превод je један од више могућих. Да
je то тако показује и превод γ Бонском корпусу, где стоји: »at princeps arreptum e barbari manibus ensem patrueli suo tradidit«. Оправданост нашег
превода je утолико већа што Хонијат бележи да je цар Манојло Вакхину
оба Јована [se. Дука и Кантакузин] и варварин Вакхин одвратише га од намере. Наиме, овај заробљени варварин се претварао да je добронамеран. Показујући му своју косу на глави
тиме му je некако давао на знање да ће га пресрести велика
војска. Υ овој борби Кантакузин изгуби два прста на једној
74
руци. Цар водећи око четрдесет непријатељских заробљеника,
стиже у логор.75 Тада се сети онога кога je оборио и окрзнувши
га поред ока, на пољу оставио; споменувши тај знак, тражио га
je y логору; он ту доиста беше па препозна победника и би од
њега препознат. Ускоро дођоше у логор посланици архижупана тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам човек [se. архижупан] држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. A овај
се мало придиже са земље где je, ничице се бацивши, пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што je било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен (δούλος)
Ромејима. Он je пристао да ће, ако би цар ратовао на западу,
учествовати са две хиљаде војника, a ако се води војна у Азији,
да ће поред три стотине, које je раније слао, послати још две
стотине.76
Завршивши успешно c тим, цар се врати у Цариград.
(р. 103. 23—113. 7)
пробо руку (Хонијат, вест бр. 5). Из претходног Кинамовог излагања се
разабире да je Вакхин био γ оклопу (Кинам, вест бр. 4). Ако je наш
превод
тачан, излази да руке нису биле заштићене.
74
Υ читавом опису борбе на Тари Кинам, као и Хонијат, даје цару
Манојлу одлучујућу улогу и истиче његове личне војничке заслуге за
успех. Врхунац борбе, ако следимо Кинамов опис, представља сукоб између византијске војске која je пратила Манојла и непријатеља међу
којима се истицао Вакхин. Υ овом одељку упадљива je сличност текстова Кинама и Хонијата уз напомену да je Кинам неупоредиво опширнији.
И један и други истичу велику опасност која je претила цару и Јовану
Кантакузину. Треба истаћи и податак Хонијата да je Кантакузин изгубио прсте на рукама и то γ борби са Србима (вест бр. 5). Кинам, опет,
наводи да c γ се Кантакузин и цар борили са Вакхином и осталим варварима.
Овде Хонијатов текст разјашњава Кинамов податак.
75
Читав опис Манојловог личног учешћа γ борби на Тари изгледа
преувеличан, писан са циљем да će o царевој храбрости и ратничким осо·
бинама створи што снажнија слика. Chalandon II, 255, запазио je да Кинам излажући Манојлове борбе на истоку (Cinn. ed. Bonn. 47 sq.) опиcyje царева дела на мегдану по утврђеној шеми. Обично цар полази γ
борбу са неколико својих пратилаца из редова дворског племства, затим
се упушта у трагање за непријатељем. При томе се удаљава од главнине војске и сам започиње борбу која се, после низа опасних ситуација
γ којима се испољава царева надмоћност, срећно завршава. Опис борбе
на Тари 1150. године показује да се Кинам и овом приликом држао своје
шеме. Опаска F. Chalandon-a може се проширити и на овај одломак.
То треба имати на уму приликом коришћења Кинамових података ο ποјединостима из борбе на Тари. Можда je управо подвргавање конкретних
података некој шеми излагања и довело до нејасних места γ пишчевом
тексту.
76
Овај одељак Кинамовог текста ο борбама 1150. године има изванредну важност за утврђивање неколико основних чињеница из историје
39
38
Далмати заиста до те мере чуваху покорност према Ромејима да су се много година (χρόνοις πολλοίς) касније, лишивши Уроша (Ουρεσιν) власти и предавши je без царевог
знања једном од његове браће, уплашили да се цар c правом
на њих не наљути и стога су њему са Десом и Урошем (Δέσε
Me, Δέσε V) дошли, изјављујући да ће се оном покоравати кога
он изабере. Пошто им би пресуђено по правди, Ypoui поново,
као награду од цара, задоби власт. Међутим, o томе касније.77
(р. 113. 9—16)
Србије (Рашке) тога доба. Треба рећи да се излагања Кинама и Хонијата
γ овом случају слажу и допуњују. Основна линија догађаја je иста у оба
писца, само што je Кинам садржајнији, даје више података. Управо
због тога — броја информација — определили смо се за коментар уз
Кинамов текст. — Једно од првих питања које се намеће je — ко je бир
српски велики жупан 1150. године који je организовао отпор византијској офанзиви, ступио γ везу са Угрима, обезбедио њихову војну помоћ
и најзад, после пораза на Тари, био приморан да се покори цару Манојлу и не само обнови старе обавезе, него и прими нове. Υ читавом излагању борби 1150. године Кинам не наводи име српског великог жупана. Уместо тога поменуо je архижупана Вакхина, што je многе научнике навело да у њему виде српског вођу. Тек из следећег Кинамовог одељка, које се непосредно надовезује на догађаје 1150. године, може се закључити да je српски великожупански престо заузимао Урош, очигледно
Урош II. Ту Кинам каже да су касније Срби лишили Уроша власти, али
су се уплашили да ће се цар наљутити (вест бр. 4). Спор je између Уроша
и Десе решио Манојло у корист Уроша. Из тога произилази да je Ypoin II
уживао подршку цареву, по свој прилици на основу уговора који je склопљен после сукоба на Тари. Међутим, ако тек анализом Кинамовог текста
сазнајемо да je Урош (II) био рашки жупан 1150. г., онда je Хонијат на том
месту јаснији. Он директно именује српског владара 1150. године, назива
га Урошем (.,Βασιλεύς δε αυτός αΰθις μαθών κακουργεΐν τον Σερβίας δυναστ;ύοντα
Οορεσι...": Chon. 121. 18—19; вест бр. 5). Вреди напоменути да
се Урошево име налази у оба рукописа Хонијатовог дела којима
се користио издавач у Бонском корпусу. Овај драгоцени податак Хонијата уочио je још И. Руварац, Прилози к познавању извора српске истррије, Год. НЧ 14 (1894) 214—5, али je он остао сасвим незапажен. Ко je
био Урош II? Кинам каже да су Урош и Деса били браћа (Cinn. 113.
10—13), a Дукљанин зна да je Деса био син великог жупана Уроша I
(Шишић, Летопис, 375). Пошто се из угарских извора зна да je угарски
краљ Бела II Слепи (1131—1141) био ожењен Јеленом, ћерком српског жупана Уроша (I), то значи да je угарска краљица Јелена била рођена сестра српског великог жупана Уроша II (Chron. pictum Vindobonense, ed.
M. Florianus, II, 211). Поред тога, за време малолетства Гезе II (1141—1162)
у Угарској je био веома утицајан бан и палатин Белош, по речима угарских извора и Отона Фрајзиншког, ујак краљев (Гезе II), значи брат
краљице Јелене, и Уроша II (Chron. pict. Vindobonense, ed. Florianus,
II, 218; Otto Frisingensis, Gesta, MGH SS XX, 369). To значи да су Ypoin
II, Белош, Деса и Јелена били деца жупана Уроша I. Уп. Ковачевић, Неколика питања, Глас CICA 58 (1900) 66—68; Историја I, 249—250 и др. Дакле,
1150. године je Ypoin II био рашки велики жупан, био je близак сродник
угарског краља Гезе II на чијем je двору палатин Белош био готово свемоћан. Управо у светлу ових прдатака вест ο угарској војној помоћи
Србима 1150. године постаје јаснија.
77
Ο овом сукобу Ypoina и Десе Хонијат не зна ништа. Помињу га
још Продром и Михаило Солунски. По Продрому цар je, решавајући
1151.™
БОРБЕ Υ CPEMY
После победе над Србима 1150. године Манојло се вратио у Цариград.
Цар пак крену на хунску земљу као разлог ратовању узимајући, како je речено, њихову ранију савезничку помоћ Далматима (Δαλμάτας).79 Па ипак, он не пође на њих без οδό сукобу двојице жупана, подржао збаченог владара (Racz, Bizänci költemenyek 32—34), при чему треба помишљати на Ypoina II. Михаило Солунски не помиње имена завађених српских жупана. Само се по опису
њихове делатности може одредити на кога je ретор мислио. По њему, цар
Манојло je спор решио у корист онрга који му je већ од раније био потчињен (Ypoin), a против онога који je власт добио уз помоћ Yrapa (Деса):
Regel, Fontes Ι, 163. Према томе подаци ретора се поклапају са Кинамовим текстом.
Посебну тешкоћу представља хронолошки нејасан Кинамов текст
на овом месту. Када je дошло до тог сукоба између Ypoina и Десе? Кинам
само каже да je то било много година после борбе на Тари. Υ научној
литератури управо због тога изражена су различита мишљења. Једни
су се опредељивали за 1153, a други за 1155. годину. Чешће се овај податак користио без одређивања његове хронологије. Υπ. BacunbeecKuü,
Согоз 66—67; Јиречек-Радонић, Историја I, 144; Анастасијевић, Отац 22;
Ферјанчић, Византија и Јужни Словени 69; Ј. Калић, Рашки велики жупан Урош
II, ЗРВИ 12 (1970) 21—39.
78
Хронологија ових догађаја произилази из излагања самог Кинама.
Њу потврђују други независни извори. Наиме, Кинам саопштава да се
цар после похода против Срба 1150. године вратио у Цариград, очигледно да би презимио. Следеће године он наставља операције, али овога
пута против Угарске. Затим, Кинам каже да се за време Манојловог похода сазнало да се угарски краљ спрема да нападне византијску војску,
пошто je завршио рат у тауроскитској земљи Галицији (Кинам, вест бр. 5).
Ове вести допуњује Хонијатово излагање. Он наводи да je Манрјло после
победе над Србима 1150. године кренуо против Yrapa оптужујући их за
помоћ коју су пружили Србима. При томе он користи одсуство одбране,
јер тада угарски краљ није био у земљи пошто je ратовао са суседним
Русима (Хонијат, вест бр. 5). Овде сазнајемо да je Манојло почео борбу
против Угарске још док се краљ Геза II налазио у руској земљи. Зна се
да се Геза II налазио ујесен 1151. године на реци Сани. Он je тада војском
помагао борбу свог сродника кнеза Изјаслава Мстиславича (ИпатБевскаи
летописБ, Полное собрание II, С. Петербург 1908, 447; уп. Васил1,евскии,
Согоз 61; 105; Dölger, Reg. II, 1383; Јиречек-Радонић, Историја I, 143; G. Vernadskij, Relations byzantino-russes au XIIe siecle, Byz. 4 (1927—28) ^73—4).
Ha основу тога Манојлов продор у Срем и борбе око Земуна треба ставити у 1151. годину. По свој прилици су борбе почеле у току лета те године. Хонијатов опис да je цар после победе над Србима (1150. године)
кренуо одмах у борбу против Yrapa, не обрисавши ни прашину борбе са
лица, очигледно не треба дословно схватити. Он je y супротности са наведеним податком Хонијата да je угарски краљ тада био ван земље „ратујући са суседним Русима" (Хонијат, вест бр. 5).
79
Овде се очигледно мисли на војну помоћ коју je угарски краљ
био упутио Србима претходне године (1150). Исти податак налази се и
код Хонијата (Хонијат, вест бр. 5).
41
40
јаве рата него прво преко писма указа у чему су će o њега огрешили и најави им скорашњи поход Ромеја. Када дакле стиже
на обалу Истра, нигде није било лађа које je из Византа био
80
отпремио. Да не би пропустио прави тренутак, a το може у
таквим приликама да буде одлучујуће, укрца се у један чамац
— дрвени чамци те врсте њишу се на тамошњим обалама — и
пређе на другу страну водећи сам на узди свог коња. После
тога je и ромејска војска, прешавши на исти начин, ступила
на хунску земљу81 и продирући у унутрашњост успут je нештедимице све пустошила. Беше тамо подигнута на другој странн
реке тврђава (κρησφύγετο v) no називу Земун (Ζεύγμινον)82,
добро осигурана чврстином бедема и другим врстама обезбеђења. Како му не пође за руком да je на јуриш освоји, остави
тамо c војском Теодора Ватаца83, свога зета по сестри, док он сам
крстарећи по тамошњим селима (κώμας), силу робља покупи
(άρδην ήνδραποδίζε-го). После тога хунска војска крену у
сусрет Ромејима и кад схвати да треба да ратује против несавладивих, листом приђе цару84, те je он после по милој вол>и
одводио робље и односио плен. Могло се видети како се заробљено становништво свих узраста одводи и како се читав народ покреће и пресељава и како се у потпуности испражњава
и без становника остаје оно острво које реке Истар и Сава
(Σαος), текући из Алпа, на хунској земл>и сами од себе образују тиме што се горе међусобно раздвајају и после дугог тока
80
Пада γ очи чињеница да je Манојло γ операцијама против Yrapске користио бродове који су из Цариграда упућивани γ Дунав преко
Црног мора. Kao и γ овом случају, обично се копнена врјска већ налазила на обалама Дунава, a бродова није било. Очигледно je то био далек
и заобилазан пут за бродове.
81
Из Кинамовог текста се не види на коме je месту Манојло прешао са војском γ Yrapcicy. Међутим, тај податак даје Хонијат. Он каже
да je Манојло прешар Саву и упао γ Франкохорион, тј. Срем (Хонијат,
вест бр. 5). Манојло je 1151. године ишао према Дунаву познатим Цариградским друмом преко Софије, Ниша до Браничева, a одатле je кренуо
према Београду да би γ Yrapcicy упао прелазећи Саву, која je увек била
много погоднија за пребацивање војске него Дунав. Υπ. Калић-Мијушковић, Београд 47—48.
82
Кинам овде за Земун употребљава израз κρησφύγετον, што значи
заклон, уточиште, прибежиште. Исти je израз употребио и за Галич omiсујући српско-византијске борбе 1149. године (Кинам, вест бр. 3).
83
Теодор ВаТац je био ожењен Евдокијом, сестром цара Манојла.
Υπ. Chalandon II, 11—12; Stiernon, Notes de prosopographie XIX
(1961) 277.
84
Није сасвим јасно чији су то били одреди војске који су се прикључили Манојлу овом приликом. Кинам не наводи ко их je водио, како
je дошло АО те промене која je, нема сумње, знатно олакшала посао нападачу. Војска под командом бана Белоша појавила се тек касније, када
су византијски одреди већ били освојили Земун. Ђасилг>евскии, Согоз 61,
мисли да су ти угарски одреди у Срему пришли Борису, сину краља Коломана, који се тада налазио γ Манојловој војсци. Он je као претендент
на угарску круну настојао да привуче себи присталице.
унаоколо поново спајају.83 Тада Ромеји разрушише и сам краљевски дворац (την ρηγικήν . . . οίκίαν )86, подвиг достојан да
се убележи у највеће успехе Ромеја. Срећно то свршивши, цар
пође према Земуну где je Ватац, као што je речено, био остављен да спроводи опсаду. Али, браниоци града, догод се надаху
да ће им ускоро краљ стићи у помоћ, жестоко се одупираху.
Пошто се он [краљ] није ниоткуда појављивао, a Ромеји већ
беху спремни за борбу на самим зидинама, уплаше се опасности која им je претила те предложе цару да му предају тврђаву
пошто они претходно здрави и читави напусте град. Кад цар то
одби, ставише конопце око врата и скинувши капе са глава,
срамотно се предадоше цару. Он забрани Ромејима да се ико
од ових убије и да се тврђава препуна блага пљачка.87
Завршивши c тим, Ромеји кренуше да пређу Саву водећи
много више заробљених Хуна него што je било војске.88 Али,
пре него што пређоше, стиже глас да краљ Пеонаца, сав разјарен, са снажном војском долази против Ромеја пошто je претходно успешно окончао рат у тауроскитској земљи Галицији.
Управо због тога му се цар највише и светио јер je против
његове воље био напао Владимира (тако се звао архонт Галици85
Овај врло тачан опис Срема запажен je γ науци. Користио га je
и објаснио М. Динић, Средњевековни Срем, Гласник Историског друштва у Новом Саду 4 (1931) 1—12. Ту je прикупљена и одговарајућа литература.
86
Није познато где се у Срему налазио овај дворац угарских краљева. Јасно je да га треба тражити ван Земуна, пошто Кинам саопштава
да су византијски одреди разрушили тај дворац док je опсада Земуна
још била γ току. Изгледа да то није био неки мали објекат пошто Кинам
тврди 87да je његово освајање спадало γ „највеће успехе Ромеја".
Υ Бонском издању Кинамовог дела ова реченица je нешто другачије преведена на латински: »tum ille, ne eorum quisquam a Rpmanis
interficeretur, prohibuit; arcem vero gravi refertam praeda iis diripiendam
concessit« (Cinn. 115). Υ истом смислу, тј. да je цар забранио убијање
оних који су се предали победнику, a дозволио пљачкање града, протумачио je овај текст и Карпов, Византииские историки 125. Такав превод
не изгледа основан, пошто недостаје глагол уз други део реченице, из
чега излази да се облик άπεΐπε односи на оба инфинитива.
Манојлов успех je 1151. године био велики. Његова je војска пррдрла у Срем, опљачкала га, освојила Земун после дуже опсаде. Нема наговештаја да je Манојло ишао дубље у Yrapcicy. Његове су операције
биле ограничене на Срем. Такав закључак се намеће не само на основу
Кинамовог, негр и Хонијатовог текста (Хонијат, вест бр. 5). Пошто се
византијска војска убрзр после освајања Земуна повукла из Срема,
ßacMbeecicuü, Согоз, 61, je закључио да Манојло није ни намеравао да
га освоји. Византијско освајање Сирмијума и велики плен који je војска
тада задобила помиње и једна анонимна песма млетачког кодекса из XIII
века у коме су делом сачувани текстови из XII века. То je Codex Venetus-Marcmnus 524, који je објавио Sp. Lampros, Ό Μαρκιανός κώ5ιξ 524, NE
8 (1911) 149—150; уп. С. Шестаков, Заметки к стихотворенилм Codicis Marciani gr.
524, ВВ XXIV (1923—26) 46—47.
88
Да je било много заробљеника из овог похода зна и Хонијат (Хонијат, вест бр. 5). O њима говори, изгледа, и Михаило Солунски γ једном
од својих говора (Regel, Fontes I, 158).
42
43
je), човека уговором везаног (άνδρί ύποσπόνδω) са Ромејима.89 Примивши ту вест [se. да краљ долази], цар нареди да се
преостала војска, комора и силно и безбројно мноштво заробљеника пребаце на супротну обалу и тамо чекају док он сам, иако
će c TOM одлуком већина стратега не сложи, са одабраним одредом журно крену да би c њим [se. краљем] заметнуо окршај,
говорећи да насртање на стада оваца не приличи лавовима него
вуковима који, чим се појаве пастири или пси, без икаква стида
беже задовољни само тиме да се живи са пленом извуку. A прича
се још и o овој ствари коју, уколико će o њој на пречац одлучио,
не бих могао похвалити, a ако je, као што мислим, то било услед неког предвиђања и обезбеђења да се Ромеји око њега веома срчано боре, онда сматрам да je το била замисао достојна
стратега. Υ тренутку кад се већ спремио да напусти воде Саве
и крене на Пеонце, нареди заповеднику флотиле90 да пристане
на другу обалу реке и да тамо са лађама чека, па ако би неки
ромејски бегунац затражио да се превезе на другу обалу, да се
претвара да га уопште не види. „Чак ако се и ja, цар", рече,
„лично појавим определивши се за нешто друго, не смеш да
примиш такву заповест; a не поступиш ли тако, чека те колац." То je он тако наредио свакако да би, као што већ рекох,
пред борцима отворио капију неустрашивости. Јер, кад плашљивост остане без икаква изгледа, онда je нужно у храбрости
потражити спас. АОК се спремао да одатле крене, дође неки
Ромеј, заробљеник који je побегао из Пеоније јављајући да
краљ тек што није стигао. Чувши то, цар више није био γ стању да се савлада. Да не би изгледало да хунска војска, стижући раније, напада Ромеје који беже, он се у бојном поретку повуче назад.91 Како се краљ није појављивао него су јавили да се
89
Угарско-византијски интереси сукобљавали су се средином XII
века на више страна, свакако највише на Балканском Полуострву, али
не само на њему. Подручје сукоба биле су и руске кнежевине. Т у _ с у
се две државе уплеле у борбе које су почеле 1149. године, када je кијевски кнез Изјаслав Мстиславич у борби за власт против суздаљског кнеза
Јурија Долгоруког затражио помоћ од свог зета угарског кр_аља Гезе II
(Ипатвевскал летописБ, Полное собрание II, 384). Кнез Јуриј Долгоруки
односно његови наследници нашли су савезника γ галицијском кнезу
Владимирку, кога je, како Кинам овде каже, цар Манојло сматрао савезником. Дакле, на једној страни су се борили кнез Изјаслав и угарски
краљ Геза II, a на другој — наследници Јурија Долгоруког и кнез Владимирко уз подршку Византије. Уп. Василкевскии, Согоз, 44; Острогорски,
Историја 360—361; G. Vernadsky, Relatons byzantinorusses au XIIe siecle,
Byz. 4 (1927/8) 269 sq.
90
Византијски бродови су са извесним закашњењем ипак стигли
на место борби и учествовали су у даљим операцијама. Chalandon
II, 405.
91
Иако je намеравао да се повуче на византијску територију, тј.
преко Саве ка Београду, Манојло се задржао у Срему. Тако je овај одељак схватио и Chalandon II, 405. Географски je непрецизно тврђење
Фреиденберга, Труд Киннама 34, да су после пљачкања Срема и освајања Земуна византијски одреди напали територију данашњег Баната и да
приближује Белош (Βέλοσις) који je код њега заузимао један
од првих положаја (Хуни тог достојанственика називају баном)92,
он [se. цар] крену ужурбано према њему. Пошто je већ почело
да се смркава, сишавши c коња сам заспа на преврнутом штиту
крај сопственог оружја и цела војска проведе ноћ на исти начин. Наредног дана, сазнавши да цар пристиже, Белош се повуче са свом својом војском измисливши неке неубедљиве разлоге. Тражећи, наиме, изговор да побегне, тврдио je да му
je краљ наредио да се, скренувши са овог правца, упути ка
граду Браничеву (Βρανι,τζόβαν Me; Βρανίτζοβαν V)93 да би одатле био олакшан напад на Ромеје. Одуставши од даљег гоњења, цар дође до реке и пређе je. Стигавши у Браничево, тамо
се улогори. Мало касније, одлучивши да набави сточну храну,
посла у неки друга крај хунске земље, где je плаиина Темисис
(Τεμίσης)94, како je гаазивају мештани, са војском Борису се онда „вратили на Саву". Кинам јасно каже да je цар на вест да бан
Белош припрема напад на Браничево, напустивши Срем сам дошао у Браничево и тек онда je упутио неке одреде γ дан. Банат да пљачкају. После
тога нема вести да je цар ишао на обале Саве.
92
Помињући Белоша Кинам овде говори и ο положају бана који je
Белош имао. Ο томе уп. Moravcsik, Συμβολαί 313; Gyoni, Magyarsäg 91.
Међутим, за нас je бан Белош посебно занимљива личност. Био je врло
утицајан у Угарској γ време краља Гезе II. Наиме, био je брат угарске
краљице Јелене, жене Беле II, дакле брат рашког жупана Yponia II
(Utto Frisingensis, Gesta, MGH SS XX, 369). Υ угарским повељама јавља се
од 1142. г. најпре као бан, a од 1145. године кар палатин. Последњи помен
γ повељама je из 1163. године (Fejer, Codex diplomaticus II, 88; 118; 124;
Kukuljević, Codex diplomaticus II, 36; G. Wenzel, Codex diplomaticus Arpadianus Cont. I, 57; 60; 62; Smičiklas, Codex diplomaticus II, 67; 97—98).
Yn. и Homan, Geschichte I, 384—5; /. Радонић, Србија и Угарска γ средњем веку, Војводина I, Нови Сад, 130—131; V. Klaić, Hrvatski bani za Arpadovića, Vjestnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog Zemaljskog arkiva
l (1899) Ш—138. Имао je велике поседе γ Срему. Yn. H. Радојчић, Петра
Руњанина Историја села Кузмина, Сремски Карловци 1936, 9.
93
Из овог Кинамовог одељка се види да je намера бана Белрша
била да нападне Браничево и тиме натера цара Манојла и византијску
војску на повлачење, пошто се Браничево налазило на главном πγτγ κοјим je царска војска обично ишла од Цариграда према Дунаву, односно
повлачила се са његових обала. Резултат није изостао. Већ на сам глас
да угарска војска спрема напад на Браничево, цар се повукао са угарске
територије и стигао γ Браничево. Кинам овде не каже да je бан Белош
са својим одредима прешао Дунав и напао Браничево. Могућно je да до
тога није ни дошло. По свој прилици je Белош стајао са војском на угарској обали Дунава, преко пута Браничева, како je το закључио још Јиречек, Историја I, 143.
94
Овај пљачкашки продор византијских одреда треба везати за
област Тамиша. Тако су схватили овај текст Moravcsik, A bizänci forräsok,
191; исти, Bizänc es a Magyarsäg 80; Јиречек-Радонић, Историја Ι, 143; Gyoni, Szorvänyemlekek 131, помиње ово брдо, али не утврђује где се оно тачно могло налазити. Постоји име реке Τίμησης још у X веку γ делу Константина Порфирогенита De administrando imperio. Постоји затим и име
насеља. Изгледа најубедљивија претпоставка коју износи Chalandon II,
406, нап. 3, да je Кинам овде мислио на брда која окружују Тамиш γ гор-
45
44
ca95, за кога кажу да je из истог племена као и Геза и да je због
неке свађе много раније дошао као бегунац цару Јовану. Он [se.
цар Јован] му указа велику почаст и ожени га неком својом
рођаком. Овај je Борис, стигавши у поменути крај, обилазио и
пљачкао (ανάστατων) тамошња насеља (κωμοπόλεις) скоро пре96
трпана мноштвом житеља и крцата свакојаким добрима.
Сукобивши се са три хунска одреда, порази их до ногу јер су
они претпостављали да je ту присутан сам цар и вративши се
одатле, дође у ромејски логор натоварен пленом. A кад крал>
сазнаде да je то зло пеонској земљи нанео Борис, a не цар
Ромејр., силно се расрди и ужурбано крену за њим. Међутим,
не пође му за руком да се сукоби c Борисом јер je он, пошто je
већ пала ноћ, прешао на другу страну при светлости буктиња
које je у великом броју цар запалио у логору. Тада и две чете
пешака, заостале на другој обали, успеше да се, кад стигоше
Хуни, сакрију завукавши се у шибље кога je тамо било. Свршивши ово са успехом и, колико je било могућно, утврдивши
придунавске градове (πόλεις τε τάς Παριστρίους)97, цар je тамо
боравио намеравајући да пређе поново Истар и сукоби се
c краљем који се и сам улогорио на супротној обали Истра. Сазнавши за то, краљ се уплаши за исход борбе и да не би хунско
племе, пошто и овом приликом доживи пораз, било сасвим истребљено, упути цару посланике и ступи у мировне преговоре.98
(р. 113. 17—118. 19)
њем току. Византијски одреди су из Браничева прешли γ дан. Банат по
свој прилици крећући се у правцу Темишвара, који се помиње још крајем XI века (уп. Törtenelmi atlasz, Budapest 1961, 8b).
95
Το je Борис, син угарског краља Коломана и кћери кијевског кнеза Владимира Мономаха. Он je одрастао γ Кијеву. Касније се умешао у
угарске прилике и махом уз помоћ страних владара настојао je да се
домогне власти. Једно време je боравио γ Пољској, затим γ Византији.
Цар Манојло га je прихватио очигледно као средство γ остваривању своје политике према Угарској. Та политика прихватања угарских бегунаца
из владајуће куће Арпада није нова, њу je примењивао још Манојлов
отац. Нема сумње да je присуство овог угарског претендента у Манојловој војсци на Дунаву било веома незгодно за угарског краља. За личност Борисову: Василг>евскии, Согоз 43 и д. Он се јавља γ многим савременим изворима. Gyoni, Magyarsäg 80.
96
Φ. Гранић, Војводина γ византијско доба, 105, мисли да je овде у
питању југоисточни део Баната у коме je „реквизициони одред" византијске војске наишао на „већа села врло јако насељена".
97
Говорећи ο придунавским градовима Кинам свакако мисли на Београд и Браничево. Они су се налазили γ пограничној области земље према Угарској и због тога били изузетно важна утврђења за одбрану Византије са севера. Хонијат говорећи ο догађајима десетак година касније саопштава који су то градови крји су сматрани „придунавским".
То су били Браничево и Београд (Хонијат, вест бр. 8).
98
Иако нису познати услови под којима je склопљен овај угарско-византијски мир 1151. године, изгледа вероватно по даљем току догађаја да су се владари сложили да се успостави стање које je владало пре
1152."
СТАЊЕ HA УГАРСКО-ВИЗАНТИЈСКОЈ ГРАНИЦИ HA ДУНАВУ
Сазнавши да Геза, краљ Пеонаца, потиштен због претходних догађаја намерава да изненада нападне на придунавске
градове (Παριστρίοις ... πόλεσι)100, цар пожури да предухитри
овај подухват. Стигавши поново на обале Истра што je
брже могао, постави се насупрот хунској војсци која je логоровала на Аругој страни. Неко време ни једна ни друга војска
не хтеде да заметне борбу, a Ромејима, уосталом, до тада ни
бродови још нису били стигли. После извесног броја дана Ромеји од оног што се могло наћи саградише многе чамце (ακάτια)
и поринуше их у реку. Сазнавши шта се ради, пеонски краљ
се, као што сам рекао, уплаши да, настрадавши и по други пут,
тиме своју власт не доведе у опасност, па стога поново ступи
у преговоре. Пославши посланике, затражи да не остане [se.
код Ромеја] више од десет хиљада заробљених Хуна, a остало
мноштво заробљеника да он поново прими. Под тим условима,
говорио je, он ће кроз читав живот Ромејима бити пријатељ и
почетка борби. Манојло се после успеха у Срему и освајања Земуна повукао са угарске територије. Он je затим бранио Браничево од евентуалних напада. По свој прилици je Срем остао под угарском влашћу, a Сава
и Дунав код Берграда — међудржавна граница. Šišić-šidak, Pregled povijesti 171, сматрају да je до склапања мира после борби 1151. године дошло
тек 1152. године.
99
Редослед догађаја даје сам Кинам. То je и основа за утврђивање
н>ихове хронологије. Цар Манојло се 1151. године, после похода против
Угарске, вратио γ Цариград и презимио. Следећи поход на Дунав могао
je предузети тек 1152. године. Такву хронологију прихватили су Dölger,
Reg. II, 1386; Chalandon II, 407; BacwbeecKuü Согаз 64, нап. 2; 66.
100
Сви угарски напади на Византију почињали су обично борбама
код Београда или Браничева. Није довољно јасно шта je непосредно подстакло Гезу II да изврши ове припреме за напад. Могућно je да je то
била тежња да се прошлогодишњи биланс борби поправи, да се поврате
заробљеници које je Византија била одвела. То je био један од главних
захтева Угарске γ мировним преговорима које je убрзо затим повела.
Треба овом приликом поменути и међународне прилике које су могле
утицати на ове догађаје. Фебруара 1152. године умро je савезник Манојла, немачки владар Конрад III, који je до краја живота остао веран
својим обавезама које су проистицале из уговора склопљеног са царем.
Његова je смрт ослабила Манојлове позиције на Западу, могла je утицати
на угарског краља да брзим нападом на Византију покуша да дође до
извесних предности (Kap-Herr, Die Politik 40—41; Lamma, Comneni e Staufer I, 132—133). Угарска се овим савезом двају царстава, Немачке и Византије, осећала угроженом. Смрт Конрадова могла je изменити те неповољне околности.
Интересантно je да се γ Continuatio Zwetlensis I, MGH SS ,ΙΧ, 538
под годином 1152. налази податак: »Greci devastaverunt terram Ungarorum«.
47
46
за вечна времена ће остати савезник. Пошто γ TOM смислу мир
би закључен, ромејске трупе се повукоше одатле.101
(р. 119.16 — 120.10)
поново дође до рата са Ромејима пошто je царев брат од стрица Андроник за то дао повода.104 Али o TOM касније.
(p. 121.11—121.18)
Пошто je приказао активност Андроника Комнина на Истоку u
његов ηοβρατακ у земљу, Кинам наставља.
1153.
ДЕЛАТНОСТ АНДРОНИКА КОМНИНА И БОРАВАК ЦАРА МАНОЈЛА
Υ БИТОЉУ
Чувши да пеонски владар поново нешто ново спрема (није,
наиме, подносио што je толико изигран), цар се поново запути
на Истар.102 Пошто се овај [se. крал>] уплаши његова доласка,
поново посла посланике ради склапања мира, тада престаде рат
међу њима и засија срећно доба мира.103 A нешто мало касније
ιοί Угарски краљ je тражио да Манојло ослободи 10.000 заробљеника
које je византијска војска одвела претходне године. Овај број je огррман. Нема других извора којима се он може контррлисати. Пошто je
мир овом приликом склопљен очигледно je да je Манојло удовољио захтеву угарског краља.
Овде се поставља питање зашто je Геза II одустао од борби за које
се припремао. По свој прилици je Манојлов брзи долазак на Дунав онемогућио веће акције угарске војске. Кинам овде каже да je цар стигао
на обале Дунава „што je брже могао", очигледно у намери да спречи
продор непријатеља. То je свакако спутавало остварење планова Гезе II.
Међутим, можда су и непријатељски планови новог немачког владара
Фридриха I Барбаросе, за које се γ Угарској сазнало, нагнали угарског
краља да потражи споразум са Манојлом. Υ првој половини 1152. г. Фридрих I je помишљао да зарати против YrapcKe (Otto Frisingensis, Gesta,
MGH 102SS XX, 393).
Овде Кинам каже да je цар Манојло кренуо према Дунаву, не и
да je стигао тамо. Изгледа да o истом походу говори и Хонијат (уп.
Хонијат, вест бр. 6), крји бележи да je Манојло окупљао војску за борбу
против Yrapcice и да je стигао γ Сердику (Софију), где су га пресрели
посланици угарског краља који су нудили преговоре ο миру. Дакле, по
Хонијату се овај Манојлов поход завршио у Софији склапањем мира,
што одговара поменутом Кинамовом излагању.
Да се овде ради ο догађајима из 1153. године може се закључити
из Кинамовог излагања. Пошто je цар 1152. године био на Дунаву и вратио се одатле у престоницу, овај се нови поход према угарским границама
може ставити само у 1153. годину тим пре што га Кинам помиње пре хапшења Андроника Комнина. Доe тог закључка дошао je и J. Darrouzes,
Les documents byzantins du XII siecle sur la primaute romaine, REB 23
(1965) 66, нап. 10. Υπ. Василг>евскии, Согоз, 66, нап. 3. Пада у очи да постоји
известан несклад између хронологије у делу Васиљевског, у самом тексту,
и хронолошком прегледу догађаја по Хонијату који писац даје на крају
свога рада. Υ TOM прегледу се поменути Хонијатов одељак (Хонијат, вест
бр. 6) ставља у 1152. годину. Мишљење Васиљевског у потпуности je преузео
A. Hodinka, Byzäncz törteneteböl a XII szäzadban, Törtenelmi tär 1889, 223;
yn. Chalandon II, 408; Moravcsik, A bizänci forräsok 197, уз знак питања
ставља Хонијатову вест (Хонијат, вест бр. 6) у 1154. годину; O. Jurewicz,
Andronik,
54—61, мисли да je Андроник ухапшен почетком 1154. године.
103
До угарско-византијских борби није ни дошло рвом приликом.
Мир je склопљен по свој прилици без икаквих територијалних промена.
Тада га [se. Андроника] чак унапреди и за дукса Ниша и
Браничева (Ναϊσοϋ -τε και Βρανιτζόβης) па му још даде и Касторију.105
(р. 124.20—22)
Пошто je описао наоружање византијских војника u бригу
коју je томе посветио цар Манојло, Кинам се враћа на делатност
Анороника K.OMHUHCL.
Једном док je цар вршио војну вежбу код Хераклеје Мизијске (προς Ήρακλείι? ... туј Μυσών)106, десило се да je Јовану, сину
104
Овакви изрази όλίγω δ' ΰστερον мало помажу у решавању озбиљних хронолошких проблема које намеће Кинамов текст. Из ове се реченице може закључити само то да je Манојло склопио мир са Гезом II
пре него што се Андроник Комнин умешао у угарско-византијске односе
са својим личним плановима. Андроник Комнин кога Кинам овде помиње 105je царев близак сродник, будући цар Андроник I.
.
Хонијат за разлику од Кинама има податак да je Андроник био
дукс Браничева и Београда (Хонијат, вест бр. 6). Браничево се помиње
код оба писца и онр je неспорно. Постоји и један необјављени говор
Георгија Торника који се односи rна Андроника,
управника Браничева
(cod. Vindobonensis phil. gr. 321, 13 —14r); yn. Moravcsik, Pour une alliance
558, који каже да je Андроник 1154. године покушао да збаци цара Манојла
уз помоћ угарског краља. BacwbeecKuü, Согаз 66—68, ставља наименовање Андроника за дукса поменуте области у 1153. г., као и Chalandon II,
408—410; Јиречек-Радонић, Историја I, 143; Динић, Браничево 14—15;
Калић-Мијушковић, Београд 48—50. Нека запажања o положају дукса у
XII веку дала je узгред H. Glykatzi-Ahrweiler,
Recherches sur l'administration de l'empire byzantin aux IXe—XIe siecles, Bulletin de Correspondance
Hellenique LXXXIV (1960—1961) 62—64; 87—88. Основно je овде питање
KOJOM
je територијом Андроник, иако кратко, управљао, па према томе
К
°ЈУ je област нудио угарском краљу за услуге у борби против Манојла.
Других извора сем ових византијских нема. Пошто опредељивање за вести
Кинама односно Хонијата није коначно решење овог проблема, може се
само претпоставити шта je стварни смисао њихових вести. Изгледа као
најприхватљивије да je Манојлр своме сроднику поверио на управу пограничну област према YrapCKOj y којој су заиста градови Београд—Браничево—-Ниш били стубови византијске одбране од напада са севера још
од краја XI века. Да ли су они чинили једну војно-управну целину и
када, остаје тек да се докаже. Чињеница je да су управо та три града
бранила подручје које je YrapcKa нападала у XII веку. Тема Ниш се помиње још у време цара Алексија I Комнина (Anne Comnene, Alexiade XIV,
VIII—l, ed. B, Leib, 177—178; уп. Византијски извори III, 392; V. Laurent,
Une metropole serbe ephemere sur le role du patriarcat oecumenique: Nisos-Niš au temps d'Isaac II Ange, Byz. 31 (1961) 43—56; Sišić, Poviest Hrvata 69, мисли да je Манојло поверио Андронику на управу област Београда,
Браничева
и Ниша). Hohlweg, Beiträge, 123.
106
Хераклеја Мизијска je Битољ (уп. нап. 110 рвог коментара). Кинам
овде описујући царев боравак у Битољу и догађаје који су се тада оди-
49
48
севастократора Андроника, лепом и стаситом младићу, избијено
једно око ударцем талијанског копља баченог из. супротног правца. Желећи стога да га утеши γ несрећи, постави га за протовестијара и подиже на достојанство протосеваста. Ово je, кажу, у
срце погодило Андроника [se. Комнина]. Од тог времена непрестано je, огорчен, смишљао издаје, па кад je непосредно затим
(προσεχώς) ратовао у Киликији, придоби потајно на своју
страну краља Палестине и персијског султана.
Α кад му je била поверена, као што je речено, управа над
Нишом и Браничевом (Ναϊσοϋ δε και Βρανιτζόβης) обећао je
преко писма краљу Пеоније да ће му, ако му помогне у покушају да задобије власт, уступити Браничево и град Ниш чим
му се жеља буде остварила.107 A да не би, кад се ово прочује,
био окривљен, реши да ствар друкчије удеси. Јави стога цару
како он намерава да неке пеонске великаше, који су почели да
му указују благонаклоност, у замку ухвати и на лак начин његовој [se. царевој] власти потчини.108 Међутим, цару je ова преграли жели γ ствари да објасни узроке незадовољства Андрониковог и
његово нерасположење Манојловом политиком. Ту je, судећи по Кинамовом тексту, почео заверенички пут Андроника. Очигледно je да овај
Манојлов боравак γ Битољу треба ставити γ време пре 1153. године, пре
хапшења Андрониковог. Кинам саопштава да je цар том приликом унапредир Јована, сина севастократора Андроника и поставио га за протовестијара. То je погодило Андроника Комнина који je од тада —
εξ εκείνου (se. χρόνου): Cinn. 126.8 — непрестано смишљао издаје и
ковао завере против Манојла. Kao доказ за ову тврдњу Кинам одмах додаје да je Андроник ускоро (προσεχώς) ратујући γ Киликији покушао
да оствари ове своје намере.
Према томе ова епизода ο царевом боравку γ Битољу и унапређеΗ>γ Јована, сина севастократора Андроника, унета je само да објасни ток
догађаја из 1153. године, a сама не припада тој години, него joj претходи.
107
Кинам и Хонијат (вест бр. 6) се слажу у погледу садржаја Андроникових преговора са угарским краљем. Андроник je тражио од Гезе II
помоћ γ борби против цара Манојла, a γ циљу освајања власти и нудио
je за узврат област којом je управљао. Угарском владару су Андроникове понуде добро дошле из два разлога. Прво, Геза II je више година
ратовао против Манојла. Андроникрва делатност на Дунаву je знатно слабила позиције цара Манојла, што je Угарској одговарало. Друго, уколико
би се Андроник домогао власти, Угарска je имала γ изгледу важно територијално проширење добијањем области око које су се две државе
већ дуго бориле. Појединости уговора Андроника са угарским краљем
нису познате.
108
Из овог текста произилази да je Андроник преговарао не само са
угарским краљем него и са неким угарским великашима. Иако je ова
вест била упућена Манојлу да би прикрила праве Андроникове намере,
изгЛеда да je γ основи тачан податак ο преговорима и са племством. На
жалост, Кинам не казује ко су ти угарски великаши који ογ Андронику
почели „да указују благонаклоност". Хонијат није тако опширан да би
могао разјаснити овај Кинамов податак. Он само бележи да се Андроник
зближио са Пеонцима (Угрима) и договарао са њиховим владарем (Хонијат, вест бр. 6). Да ли je γ тим преговорима имао какву улогу бан
Белош, најугицајнија личност угарског двора у то време, није познато.
Уп. Chalandon II, 409; Moravcsik, A bizanci forräsok, 192; O. Jurewicz, Aus
вара била позната. Наиме, још раније му je дошло до руку
писмо којим je Андроник обећао пеонском краљу оно што je
већ поменуто. Желећи да га ухвати на делу, цар га пусти да
слободно ради ништа не предузимајући у тој ствари. Верујући
да je убудуће отклоњена свака могућност за сумњу, он [se.
Андроник] без страха упути посланике Хунима као и краљу
Аламана109 покушавајући и њега да придобије за благовремену
помоћ. Пошто je сковао ову сплетку, Андроник се врати у Визант као човек који je на изглед склопио уговор између Ро
меја и Хуна.
(р. 126.1—127.4)
Кинам затим објашњава da je цар веома волео Андроника, јер
су били вршњаци, заједнички су васпитавани, na je зато трпео његова зла дела, u dodaje:
Кад je једном дошао у Мизијску Хераклеју, коју Ромеји
сада, поводећи се за неким начином изражавања, називају Пелагонијом110, изађе цар ноћу у лов преноћивши тамо као што
je често имао обичај. Како je био телесно веома снажан, он би
излазио и против медведа и борио се против дивљих свиња
нападајући углавном пешице копљем.
(р. 127. 9—15)
1154—1155.
БОРБЕ OKO БРАНИЧЕВА И БЕОГРАДА
Откривена je завереничка делатност Андроника Комнина. Он
je ухапшен.
A краљ Пеоније, пошто још није сазнао ништа од оног
што се Андронику догодило, сакупивши војску од Чеха, Саксоder Geschichte der Beziehungen zwischen Byzanz und Rußland in der zweiten
Hälfte des 12. Jahrhunderts, Byzantinische Beiträge, Berlin 1964, 333—4.
109
Υ питању су Андроникови преговори са немачким владарем Фридрихом I Барбаросом (1152—1189), коме се овај обратио за помоћ γ борби против цара Манојла. Није позната ни садржина преговора, ни њихов резултат. Није случајност што се Андроник обратио управо немачком владару овом приликом. Још од времена Конрада III Хоенштауфовца Немачка je била важан спољнополитички партнер Византије. Кар-Herr, Die Politik 31 sq.; Lamma, Comneni e Staufer I, 85 sq.
110
Овај боравак цара Манојла може се тачно хронолошки одредити према једном писму које je он упутио опату Вибалду »a Castro Pelagoniae« 22. нрвембра 1153. године (Ph. Jaffa, Bibliotheca rerum germanicarum I, Berolini 1864, 561; Dölger, Reg. II, 1391). Овде je γ питању област
Битоља, где се γ античко доба налазила Хераклеја, важан град на познатој Via Egnatia. Хераклеја je улазила у сасхав Линкестиде. Појам Пелагоније се пред крај Антике проширио на читаву данашњу битољско4 Византијски извори
50
51
наца и многих других народа, приступи опсади Браничева
(Βρανιτζόβης Me; Βρανιτζόμης V) охрабрен, мислим, оним o
чему се Андроник c њим био договорио.111 Сазнавши за ово,
-прилепску равницу. Судећи по овом Кинамовом податку Византинцима
није било јасно откуда то да Пелагонијом зову град који се γ Антици
звао Хераклеја. Υπ. Φ. Папазоглу, Хераклеја и Пелагонија, Жива Антика
4 (1954) 308—345; иста, Градови, 188—194; 203—209.
111
Кинам овде саопштава, a и Хонијат će c тим слаже (вест бр. 6)
да je угарски краљ напао Браничево пошто je Андроник већ био ухапшен. Остаје само питање да ли je Геза II знао за хапшење свога савезНИКа. КинаМ je ИЗрИЧИТ γ ТВрђењу да Геза II μήπω τι πεπυσμένος των
Άνδρονίκω συμπεπτωκότων (Cinn. 130.24). ÄKO Cy OB6 Кинамове речи тачне
значило би да je Андроник уговорир са угарским краљем напад на Браничево. За то говори и податак да je угарски краљ сакупио „војску од
Чеха, Саксонаца и многих других народа", што указује на велике војничке припреме за предвиђени напад. План се изјаловио само захваљујући брзој и ефикасној акцији цара Манојла.
Највећу сметњу одређивању тачне хронологије ових борби чини
позната непрецизност Кинама и Хонијата γ давању временских оквира
описиваних догађаја. Опредељујући се за различита тумачења појединих
одељака њихових текстова научници су се одлучивали и за одговарајућу хронологију. Нових, пресудних извора нема ни данас. Угарски напад на Браничево и пораз Василија Цинцилука код Београда ставља се
γ 1154. или 1155. годину. За 1154. г. одлучили су се Грот, Из истории
Угрии, 197—205; ВасилЂевски, Согоз 66—71; Јиречек-Радонић, Историја
I, 143; Klaić, Povjest Hrvata I, 162; Динић, Браничево 15; Ђоровић, Хисторија Босне 160; Фреиденберг, Труд Киннама 35, a за 1155. годину определили су će Chalandon II, 411—414; Dölger, Reg. II, 1404; Moravcsik, A bizänci forräsok 192; исти, Bizänc es a Magyarsäg, 80. Присталице схватања да су ове борбе вођене 1155. године ослањају се углавном на сведочанство Отона Фрајзиншког да je 1156. године на двор Фридриха I Барбаросе стигло посланство цара Манојла, који je тражио помоћ γ борби
против угарског краља (Otto Frisingensis, Gesta Friderici imperatoris, MGH
SS XX, 414). Нема вести o томе да ли je Манојло тражену помоћ добио,
нити било шта што би показивало да су византијско-немачки односи кренули у правцу конкретне сарадње у борби против Гезе II. Ако je Манојло и предвиђао даље борбе против Угарске, не значи да су ратне операције на Дунаву још биле γ току. Манојлу су сређене прилике на Дунаву биле потребне и због ангажовања у Италији. Из текста Кинама и
Хонијата стиче се други утисак. Ако je цар за време свог боравка у околини Битоља новембра 1153. године (види нап. 110) открио завереничке
намере Андроника Комнина и наредио његово хапшење, онда се — ако се
следи ток излагања Кинама — напад угарског крал>а на Браничево мора
ставити у 1154. годину.
Посебан проблем представља Хонијатово излагање да je цар поново
кренуо γ Пелагонију ηλίου δ'αρτι τάς χειμερινάς τροπάς παρελαύνοντας (Chon. 133.
1—2). BacuAbeecKiiU). Ссноз, 66, нап. 3, мисли да je то била „јесен 1153. године", a Chalandon II, 408, нап. 3, да je то децембар 1154. године. На коју je годину писац овде мислио? Изгледа да рдговор на то
питање пружа анализа садржаја читавог тог одељка Хонијатовог текста.
Хонијат каже да je цар дошао γ Пелагонију „пошто je сунце прошло зимске обрте", забринут због стања на Сицилији и Угарској, где се владар
спремао да се лати мача. И одмах објашњава због чега je то угарски краљ
хтео да ратује. Описује се делатност Андроникова, његово смењивање
са положаја дукса Браничева и Београда и хапшење. На то je угарски
краљ реаговао нападом на Византију (Хонијат, вест бр. 6). Ако je цар Манојло новембра 1153. године наредио хашпење Андроника Комнина, како
цар се запрепастио због те вести и чудио се неверности Хуна
што без икаквог разлога пренебрегнуше своје скорашње заклетве.112 Закључивши, пак, да овај случај захтева брзину, одмах
крену на Истар.113 Али, схвативши да његови људи нису довол>но јаки за борбу са хунском војском (пошто дотле ниоткуда
нико није претио, снаге Ромеја су биле распоређене по унутрашњости земље), онда смисли ово.114 Има једно јако утврђено
место које се зове Смилис (χώρος . . . Σμήλης).115 Реши да га запоседне и направи од њега упориште против напада Хуна. Да
би Браничевци (Βρανιτζοβιτοα) чували као и до тад за њега град, написа писмо у коме je јављао да ће одмах стићи и
даде га неком војнику наредивши му да га закачи за стрелу
и убаци у град. Овај, дакле, поступи према наређењу. Међутим, одлетевши даље него што je требало, стрела паде у руке
Хунима. Одмах их обузе пометња па опсадне машине и оно што
су припремили за борбу на зидинама ватром спалише и кренуше према скели (πορί>μόν) на Истру. Али, кад видеше да се
река излила (јер су кише пљуштале c неба), кренуше према
граду Београду (Βελέγραδα Me; Βέλεγραδα V).116 Кад цар виде
ово и дозна да се Борич (Βορίτζης), егзарх далматске земље
Босне (ο Βόσ-9-νης χώρας έξάρχων Δαλματικής), нашавши се међу
савезницима пеонског владара, враћа у своју земљу117, он одато произилази из анализе Кинамовог текста, онда се царев долазак у Пелагонију мора ставити у 1154. годину. Борбе које су вођене око Браничева
и Београда, a које су уследиле после угарског напада на Браничево вођене
су у време обилних падавина због којих je Дунав био готово несавладив
за угарску војску која се повлачила (Кинам, вест бр. 8). Операције, дакле, нису
вођене зими.
112
Овако je преведен ова] одељак по смислу, иако израз εΐ ... άλογησειαν упућује на помисао да би овде могла бити у питању једна зависно упитна реченица.
Кинам по свој прилици мисли на заклетве којима je потврђен угарско-византијски
мир 1153. године.
113
Кинам овде не каже којим се путем кретала византијска војска. Вероватно je то био Цариградски друм. Код Хонијата се налази податак да je цар Манојло боравио у области Битоља пре него што je кренуо у 114
одбрану Браничева (Хонијат, вест бр. 6).
Читав ток борби 1154. године показује да Манојло није имао довољно војске за веће акције, изгледа ни времена да je прикупи. Служио се, чини се, више ратним лукавством и својим ауторитетом него
снагом своје војске. Υ сваком случају, брзина којом je реаговао на угарски напад
одлучила je TOK борби.
115
Још увек се не зна које би то место могло бити, иако се најчешће помишљало на Свилајнац. Υπ. Καρηοβ, o. c., 125; Chalandon II, 412;
ВасилЂевскии,
Согоз, 71; Динић, Браничево 15.
116
Податак o обилним падавинама и Дунаву који се излио на околна земљишта упућује на мисао да су у питању пролеће или јесен те
године. Повлачећи се из области Браничева угарска војска се уггутила ка
Београду са намером да пређе Саву на путу за своју земљу. Има и других вести које потврђују закључак да се у Yrapcicy прелазило или код
Браничева,
или код Београда.
117
Кинам овде Борића назива егзархом далматске земље Босне, што
треба повезати са раније поменутим податком истог писца o Босни (вест
бр. 4, нап. 53). Кинам у свом делу Србе назива Далматима.
4*
52
53
бра најхрабрији део своје војске и посла га да иде да се бори против Борича; овом војском командоваше Василије, o коме je већ
било помена, потекавши из незнатне куће, постао je царев хартуларије.118 A цар je иза њега спорије напредовао са осталом
119
војском Ромеја. Али Василије, заборавивши, као што ми се
чини, због чега и против кога га цар посла да се бори, убрзавши
ход, стиже врло близу хунске војске и сусревши неке из претходнице натера их у бекство, a затим упаде усред хунског одреда
мислећи да ће велики подвиг учинити ако их тако преплашене
нападне и разбије им редове. И није он то чинио сасвим непромишљено. Јер Хуни, мислећи прво да овом борбом заповеда
сам цар, стадоше да беже без икаквог реда, a многи од њих,
претрпавши чамце, удавише се у реци.120 Међутим, кад сазнаТо je босански бан Борић, који се као угарски вазал прикључио
војсци Гезе II γ борби против Византије. Са бојишта код Браничева повукао се са својим људима, изгледа, без већих губитака, пошто га византијски одреди, који су били упућени да га гоне, нису стигли. Ο бану
Борићу уп.: В. Боровић, Бан Борић и његови потомци, Глас СКА 182 (1940)
47—61; исти, Хисторија Босне 158—159; Šišić-Šidak, Pregled Povijesti 171;
Б. Недељковић, Постојбина првог босанског бана Борича, Историјски часопис IX—X (1959) 55—69; Еирковић, Историја Босне 42—43. Управо ови
Кинамови подаци послужили су за реконструкцију делатности бана Борића, његове везе са Угарском. Υπ. J. v. Pauler, Wie und wann kam Bosnien
an Ungarn, Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Hercegovina II (1894) 161, нап. 3. Šišić, Poviest II, 70, нап. 79, понавља мисао која
je присутна γ старијој литератури, да je босански бан Борић био савезник угарског краља. Υ ствари, то je дословно схваћен израз Кинама који
за њега каже да je био σύμμαχος угарског краља (Cinn. 131. 23).
118
Хонијат овде допуњава Кинама. Он бележи да je византијску
војску против Yrapa водио хартуларије Василије Цинцилук (Хонијат,
вест бр. 6). Хартуларије je био високи државни чиновник, a овај Василије и поверљива личност цара Манојла. Још γ време преузимања власти, после смрти Јована II, Манојло му je поверио важне послове у Цариграду. Υπ. Chalandon II, 196; Острогорски, Историја 244; Neumann, Griechische Geschichtschreiber 84, нап. 2.
119
И из Хонијатовог излагања се види да je цар прво послао хартуларија Василија Цинцилука са војском, a да се сам са осталим снагама
спорије кретао (Хонијат, вест бр. 6).
120
На вест ο доласку византијске војске угарски одреди су се повукли од Браничева, a са њима и босански бан Борић са својим људима. Василије Цинцилук je сустигао Yrpe и дошло je до борбе γ којој je
у почетку надвладала византијска војска. Υ томе се слажу Кинам и
Хонијат (Хонијат, вест бр. 6). Тако je схватио овај одељак и Moravcsik,
A bizänci forräsok 198. Ca тим се није сложио E. Darko γ приказу поменуте
књиге Моравчика, ΒΖ 35 (1935) 383, тврдећи да je почетни успех Византинаца био само последица привидног бекства Yrapa, после чега су Yrpn
прешли у напад и поразили противника. Тако je тумачио овај текст још
/. Pauler, A magyar nemzet törtenete I, 373—374.
Овде се поставља питање где се одиграла описана борба. Једино je
поуздано да je το било на обали реке преко које су Yrpn настојали да
пређу, али су се многи подавили. Пошто су они хитали према Београду,
намеће се закључак да управо у његовој непосредној околини треба тражити ово место (Јиречек-Радонић, Историја I, 143; Калић-Мијушковић,
доше да цар иде позади, a да војску предводи Василије, охрабрише се и окренувши се, супротставише се Ромејима. Иако су
Ромеји по броју далеко заостајали за непријатељима, ипак су
им се одупрли. На обадве стране настаде велики покољ, све
док не почеше Хуни око Стефана, сина Гезина, који су се бо121
рили уз Ромеје, први да беже. A кад после гониоци навалише
са супротне стране, Хуни око Стефана готово сви изгинуше, a од
Ромеја многи, док се остали одатле спасоше бекством, међу
њима и стратег Василије.122 Ова вест, a још и то да становници
града Београда намеравају да се одметну од Ромеја, цара страховито забрину.123 Јована Кантакузина124 посла прво да смири
град уздрман, као што je већ речено, припремањем одметништва, a затим да сахрани лешеве Ромеја и да сакупи бегунце,
било где да су се тамо у околини сакрили. A сам je, веома огорчен оним што се десило, горео од нестрпљења и жеље да крене у потеру за Хунима, a како Ромеји то нису одобравали, он
рече „Срамота ме je, људи, да се из борбе за срећу Ромеја вратим без рана". A кад чу да су Хуни далеко одмакли, одуста од
намере. Υ међувремену се и Кантакузин, извршивши оно због
чега je био послан, врати водећи везане оне који су, као што
je речено, подстакли побуну Београђана (Βελεγραδιτών).125
Београд 50), мада се не може искључити ни река Морава преко које су бегунци били принуђени да пређу на путу од Браничева према Београду
(Аинић, Браничево 15).
121
Изгледа да je овде у питању грешка Кинамова, јер син Гезе II,
Стефан, није учествовао у борби против оца у ово време. Био je малолетан. Могло би се помишљати на брата Гезе II, Стефана, али судећи по
подацима Отона Фрајзиншког он се налазио у Немачкој. Υ Византију
je кренуо касније, тек 1158. године. Претпостављало се и да je y питању
Борис, син краља Коломана, који je већ 1151. године учествовао у походу цара Манојла против Yrapcice, a зна се да je н погинуо за време
једног таквог похода против Yrapa, пре јула 1156. године. Υπ. Васил^евскии, Согоз 71, нап. 4; Јиречек-Радонић, Историја I, 143; Klaić, Povjest
Hrvata I, 162; Šišić-Šidak, Pregled povijesti 171; Kapnoe, o. c. 146, нап. 1.
Тачно je већ уочено да je Кинам овде желео да истакне присуство Yrapa
у византијској војсци, можда и њихово држање. Moravcsik, Bizänc es a
Magyarsäg, 80, има друго мишљење: да je γ питању херцег Стефан, млађи брат Гезе II. Он то још једном понавља γ делу Hungary and Byzantium, 582. Хонијат o томе нема података.
122
Пораз византијске војске под вођством хартуларија Василија Цинцилука забележио je и Хонијат (вест бр. 6).
123
Υπ. нап. 125.
124
Јован Кантакузин je позната личност Манојловог доба. Учествовао je γ борби против Срба γ касну јесен 1150. године и том приликом
изгубио два прста на руци. Υπ. Кинам, вест бр. 4 и нап. 70.
125
Ова кратка епизода ο догађајима у Београду je изванредно интересантна не само за прилике γ томе граду, него и за остале пограничне
византијске области. Υ граду су постојале две странке, оних који су
подржавали византијску власт или били лрјални према њрј, и оних који
су били за оцепљење Београда од Византије. Υ овој другој свакако треба
препознати присталице угарског краља. Бунећи се против Манојла они су
54
55
Цар се повукао на југ да презими.т
Сакупивши одасвуд војску, у пролеће поново крену на
Хуне са намером да продре у средиште њихове земље.127 ΥΛΟгоривши се са целом војском, управо се налазио на обали Дунава a многе лађе допремљене из Византа већ су стајале спремне да превезу војску.128 A кад краљ Пеонаца увиде да je сасвим
у шкрипцу, најзад се одлучи за посланство. Упутивши стога
цару своје угледне људе, обећавао je да ће одмах вратити заробљене Ромеје и да ће му [se. цару] убудуће γ свему што
буде желео, бити на услузи. Изгледало je најпре да цар одлучно одбија преговоре ο миру, али затим прими молиоце и отпусти посланство прихвативши поменуте предлоге. Тада су у ромејски логор доведени они који су, како изложисмо, у раније
вођеној борби били заробљени, и оружје и коњи и остали ратни плен. За угинуле коње и теглећу стоку добише у накнаду
могли помишљати само на припајање Угарској. Уосталом, постојање ових
двеју странака нормално je за погранични град. Угарска га je γ више
наврата освајала, није успевала да га и задржи, али њен се утицај морао
осећати γ граду. Вероватно да je оваквом стању ствари допринела делатност Андроника Комнина који je преговарао са угарским краљем ο борби
против Манојла и који je no свој прилици потпомагао све облике незадовољства Манојловом политиком. Нема сумње да je побуњенике охрабрио
пораз византијске војске под вођством Василија Цинцилука и створио повољније услове за њихову акцију. Па ипак, цар Манојло je покварио све
планове својих противника. На брзину упућени Јован Кантакузин са широким овлашћењима, угушио je сваки отпор γ Београду. Вође устанка je
похватар и успоставио уздрману византијску власт γ томе граду. Υπ. Κα
лић-Мијушковић, Београд 51.
iza Читав ток византијских операција 1154. године показује да je
Византија тада била γ дефанзиви. Борбе су те године почеле неповољно
за Византију. Браничево се одржало крајњим напорима цара Манојла.
Затим je следио пораз његове војске код Берграда после чега je откривена завера γ Београду. Цар je брзом акцијом спречио губитак Браничева и Београда. То je све што je могао да постигне. Очигледно није
имао довољно снага да борбу пренесе на угарско тле.
127
AKO CY će догађаји које Кинам описује пре овог Манојловог похода (угарски напад на Браничево, пораз Василија Цинцилука и др.) одиграли 1154. године, онда cmai покрет византијске војске према Дунаву
очигледно треба ставити γ 1155. годину, пошто je Кинам јасан на овом
месту: цар je презимио γ Беру и следећег пролећа je поново кренуо на
угарско-византијску границу.
Којим се путем кретала царска војска? Кинам помиње цареву намеру да нападне средиште XVHCKC земље. Пошто се γ Угарску обично поелазило код Браничева или Београда, овај други град више одговара Кинамовом опису. То што Кинам помиње да се цар улогорио на обали
Дунава, наравно, нше никаква сметња горњем закључку. Хонијат je γ
описивању ових догађаја сасвим γοππιτβΗ (Хонијат, вест бр. 6).
128
Цар Манрјло се много боље припремио за поход него претходне
године. Сакупио je војску са свих страна. Присуство византијских бродова на Дунаву допремљених из Цариграда претпоставља дуже организоване припреме.
живе од оних које Хуни узгојише. Окончавши овако рат поврати се кући.129
(р. 130. 23—134. 10)
9
1160.™
ПОХОД ЦАРА МАНОЈЛА ПРОТИВ ИКОНИЈСКОГ CYATAHA
Цар je наредио антиохијском кнезу Рајналду да са својим снагама иде што брже може, као u тадашњим војсковоћама Јерменије
који су се одавно потчинили цару.
Са истока сакупи велику војску, a ca запада поведе лигурске коњанике131 и позва (με?επέμπετο) архижупана Далмаци132
је (Δαλματίας) заједно са његовим снагама , a као плаћенике
133
најми Ските и многа племена настањена око Таура.
(р. 199. 12—15)
129
До ратовања није дошло 1155. године. YrapCKH краљ и цар Манојло су се споразумели ο условима мира. Кинам и Хонијат не говоре ο
граници међу државама. Територијалних промена није било. Вишегодишњим ратовањем Византија није ништа добила: Београд и Браничево су
остали њене главне тврђаве на Дунаву, ток Дунава сама граница. Хонијат, закључујући излагање ο овом ратовању каже да се цар, пошто je
средио стање γ Браничеву и Београду, вратио γ престоницу (Хонијат,
вест бр. 6). Тиме су означени и главни резултати. Граница je одбрањена.
То проистиче и из Кинамовог текста. Манојло je ту, на обалама Дунава,
преговарао ο миру. Срем je остао γ угарским рукама.
Манојло je тражио да угарски краљ ослободи заробљенике, очигледно оне које je претходне године ухватио. Тражио je и одштету за губитке и повраћај ратног плена до кога су Yrpn дошли γ претходним
борбама, свакако 1154. године. Пошто су му удовољени ови захтеви, мир
je склопљен, a борбе прекинуте. Yn. Dölger, Reg. II, 1410; Јиречек-Радо
нић, Историја I, 143; Chalandon II, 413; Moravcsik, Bizänc es a Magyarsäg 80,130и др.
Ово je поход цара Манојла против иконијског султана Килиџ
Арслана. Манојло je тражио од својих вазала и на Истоку и на Балкану да му пошаљу помоћне одреде војске. Υ TOM циљу je на Исток био
упућен Јован Кондостефан. Chalandon II, 459, датира овај поход γ 1160.
годину.
Υπ. и Kap-Herr, Die Politik, 141.
131
Ово CY по свој прилици најамници са Запада које je повео Манојло γ борбе против Турака. Chalandon II, 460. Војни одреди са Запада
имали CY велику улогу γ време Манојла Комнина, били CY најмногобројнији међу
страним војншшма (Hohlweg, Beiträge, 70—76).
132
Нема сумње да je овде реч ο рашком жупану, који je ca својим одредом требало да се прикључи царској војсци γ борбама на Истоκγ. Ypoui II je после пораза на Тари 1150. године примио обавезу да
γ TOM случају пошаље 500 војника пару. Из овог се податка може закључити да je сада Манојло рчекивао испуњење преузете обавезе и да
Византија γ TOM тренутку није имала неприлика са српским жупаном.
Није познато ко je тада био на власти γ Рашкој. Ако то више није био
Υροιπ II, његов je наследник прихватио његове обавезе према Византији.
Чињеница je, међутим, да између 1155. и 1160. године нема вести ο српско-византијским бррбама или сукобима. То би упућивало на закључак да γ
TOM периоду није дошло до насилне промене на рашком великожупанском 133
престолу.
Изгледа да су овде γ питању Печенези γ Киликији (Chalandon II,
459—460); ο Печенезима у византијској војсци: Hohlweg, Beiträge, 73—74.
57
56
10
Пре 1163.™
ПРИЛИКЕ Υ СРБИЈИ
Υ Угарској je умро краљ Геза II (31. марта 1162. г.). Његова
два брата, Ладислав u Стефан, налазили су се у Византији. Стефан
je био ожењен Маријом, ћерком севастократора Исака, a други je
остао неожењен. Пошто je код Хуна (Угара) био обичај да после
смрти краља круна прелази на преосталу браћу, το се цар трудио
да их врати у очинску земљу. Геза je пренео власт на свога сина
Стефана (HI), a Хуни бојећи се царевог доласка одузели су власт
Гезином сину u дали су je Ладиславу, једном од браће преминулог
краља.
A цар крену γ македонски Филипов град да би средио прилике γ Србији (τα προς τΫ) Σερβικϊ) . . . πράγματα).135 Примислав (Πριμίσθ-λαβος), који тада владаше земљом, и иначе je,
као што сам раније испричао, дизао устанак (άποστασίαν ώδίνησε) и поступао по сопственом нахођењу и због тога замало
да није доспео дотле да од цара буде свргнут c власти, али поново задобивши његову [se. цареву] наклоност, остаде на истом положају. Тада, пак, не водећи уопште рачуна ни o обећању ни o заклетви, поново се упусти γ бунтовништво.136 Окрив134
Хронологија овог одељка je веома компликована. Она зависи од
интерпретације вести које се у њему налазе. Υ науци није решено питање када je Примислав дошао на власт у Рашкој. Зна се да je то могло бити између 1155. године, када се прмиње Ypoin II као рашки велики жупан и 1162. r., jep je тада Манојло изгледа збацио Примислава.
Византијски цар, изгледа није долазио γ Србију после склапања угарско-византијског мира 1155. r., a пре 1162. године, или бар нема података ο
таквим походима. Читав овај одељак ο приликама у Србији по току Кинамовог излагања уклапа се γ време које je ограничено ступањем Ладислава II на угарски престо (лето 1162. г.) и његовом изненадном смрћу
јануара 1163. године (Cinn. 203). При томе треба имати у виду да писац
на том месту приказује стање γ Србији, догађаје који се очигледно нису
одиграли
једне године. Зато ћемо их појединачнр и датирати.
135
По редоследу догађаја које Кинам описује овај царев долазак γ
Филипопољ треба ставити γ другу половину 1162. г. Писац je претходно
поменуо да je брат Гезе II преузео власт у YrapcKoj од Стефана III,
сина преминулог владара, a то je било γ лето 1162. r. Yn. Homan, Geschichte Ι, 393—394; šiSić, Poviest II, 83.
136 Личност овог рашког жупана je веома загонетна. Кинам je једини извор који je близак овим догађајима, a помиње Примислава. Други извори o њему немају података, тако ни Хонијат није ништа забележио o њему. Υ српским родословима и летописима, по постанку много
млађим, наилази се на име Првослав и оно се везује за Немањиног брата
(Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, 14—17; 181; 186;
191; 197; 202; 279). К. Јиречек, Историја I, 144, нап. 122, сматра да уместо
Πριμισθλάβος треба читати Πριβισθ-λάβος као што уместо Κίαμα (Cinn.
236.4) треба да стоји Κίαβα (Кијев), како je то предлагао још
Du Gange (Cinn. 380). Јиречек je своју претпоставку заснивао на великој
сличности између β, μ, κ γ грчкој минускули. Υ науци je прихваћено
да овог рашког жупана треба називати Првославом (И. Руварац, Прилош-
љујући због тога овог човека, цар га збацује c власти и на тај
положај поставља његовог брата Белоша (Βελούσην).137 Саци, Годишњица Н. Ч. 14 (1894) 215; Ћоровић, Питање ο хронологији,
47—48; Историја I, 250; неће бити тачно излагање Б. Сп. Радојичића, Немања и његови синови Стефан и Сава, творци српске феудалне државе,
обј. γ књизи Творци и дела старе српске књижевности, Титоград 1963,
59—61. Треба међутим указати на чињеницу да γ најстаријем рукопису
Кинамова дела, Vat. gr. 163, fol. 254Г сасвим јасно стоји Πριμίσθλαβος.
Исто се може рећи и за руског кнеза Примислава (Cinn. 235; Variae lectiones γπ. Babos, Adalekok 11. Υ рукопису Vat. gr. 163 стоји Κίαμα, што je
задржао издавач дела γ Бонском корпусу).
Из овог Кинамовог одељка ο Примиславу могу се извући следећи
закључци. Прво, Примислав je владао Србијом у време доласка цара
Манојла γ ФиЛИПОПОЉ (ό γαρ τοι Πριμίσθλαβος, δς της χώρας τότε ήρχε:
Cinn. 204, 1—2). Реч τότε рдноси се на царев пут у Филипопољ o чему
Кинам говори у претходној реченици. То je било 1162. године. Друго, Примислав je био на власти γ Србији и пре 1162. грдине и тада je већ дизао
устанак против цара (άποστασίαν ώδίνησε: Cinn. 204.3), Манојло га
тада није лишио положаја. Треће, Примислав je 1162. године поново
шжушао да се одметне, али тада Манојло долази γ Филипопољ, свргава
га c власти и поставља на његово место Белуша, његовог брата. Кинамове речи o Примиславу και αύτονόμω έχρήτο τη γνώμγ)
(Cinn. 204. 3—4)
превођене су „и он je свој положај веома аутономно схватио", што није
сасвим прецизно (Ст. Новаковић, Земљиште 34—35; Ковачевић, Неколика
питања 69—70).
Приликом коришћења података o Примиславу велику тешкоћу представља то што Кинам, помињући да je он владао Србијом у време царевог
ДОЛаска γ ФИЛИПОПОЉ, ДОДаје και άλλοτε μεν ώσπερ μοι δεδιήγηται πρότερον
(Cinn. 204. 2—3). Нигде, међутим, пре тога Кинам не говори ο Примиславу већ само ο рашким жупанима Yponiy (II) и Деси. Пошто се у
овом одељку наводи да се Примислав у два маха одметао од цара Манојла, неки су научници закључили да γ њему треба препознати Υροша II {Васшњевскии, Сошз 94—95; Ковачевић, Неколика питања 69—70;
Анастасијевић, Отац Немањин 11—12; V. Klaić, Povjest Hrvata I, 161). Голубинскии, Краткии очерк, 429, γ њему je видео Вакхина, непосредног царевог противника γ борби на Тари 1150. године. Иако се овом старом
проблему — да ли je Примислав γ ствари Ypoin II — ни данас не могу
додати нови, одлучујући подаци, изгледа мало вероватно да би Кинам
говорећи ο једној личности употребио два имена. Само на основу те узгредне констатације Кинамове („као што сам раније испричао") не могу
се идентификовати Ypoin II и Примислав, како je то γ науци већ констатовано. Υπ. И. Руварац, Прилошци, Годишњица Н. Ч. 14 (1894) 215; Јиречек-Радонић, Историја I, 144; М. Динић, Историја I, 250; Ћоровић, Питање ο хронологији, 47—48, такође je био мишљења да не треба спајати
личности Ypouia II и Првослава. При томе je покушао да објасни на
Шта су се МОГЛС ОДНОСИТИ Кинамове речи και άλλοτε μεν ώσπερ μοι δεδιήγηται
πρότερον (Cinn. 204. 2—3). Πο његовом схватању те речи се не односе на Примислава уз кога се наводе, него на стање у Србији, ρ коме
Кинам говори у претходној реченици. Овај предлог, иако садржајно веома примамљив, тешко се може прихватити већ због тога што се ради ο
двема сасвим одвојеним реченицама, јасно разграниченим. Ο личности
Ypoina II и односу према Примиславу: Ј. Калић, Раптки велики жупан
Υροπι II, ЗРВИ 12 (1970) 28—35). O. Jurewicz, Andronikos, 145, мисли да je
Првослав владао после Yponia II, али додаје да je играо велику улогу γ
Србији
»rowniez w latach 1165«, што неће бити тачно.
137
Кинам овде саопштава да je Манојло, свргавши Примислава са
положаја српског владара, на власт довео његовог брата. Пошто се пад
Првмислава може везати за 1162. годину (γπ. нап. 136), значи да je исте
58
59
жаливши се ипак над судбином Примислава, он га одатле, истина, премести како не би могао поново да чини зло, али га обдари земљом, веома плодном и подесном за испашу стоке.138 Али
кратко време се дичивши влашћу, Белош остави владарске знаке и напустивши отаџбину, оде у хунску земљу. Проживевши
139
тамо дуже време, пресели се из овог живота. Цар нареди да
се позове најмлађи брат који се зваше Деса (Δέσε) и управљаше Дендром (Δένδρας), богатом и многољудном земљом у
суседству Ниша (Ναϊσω)140 и наименова га за архижупана, при-
године Белош преузео његов положај. Судећи по току пишчевог излагања до промене на рашком великожупанском престолу није дошло пре
1162. године, тј. пре описаног похода цара Манојла против Рашке. Према томе, ни Белош није могао владати Рашком пре 1162. године. Белош
није био брат од стрица Првослава: Ђ. Сп. Радојичић, Немања и његови
синови,
Творци и дела старе српске књижевности 60—61.
138
Није јасно на коју je област Кинам овде мислио. Подаци су сувише општи да би се на основу њих могло наслутити које je подручје γ
питању. Синиша, Порекло Стевана Немање, ЛМС 142 (1885) 55, претпоставља да je реч ο жупи Будимљи; Ковачевић, Неколика питања 91, мисли да je το могла бити Дубочица „коју je OKO 1165. године његов брат
Деса заузео, по свој прилици после Примислављеве смрти". За положај
жупе Будимље уп. Атлас средњовековне Србије, Пробни лист V; Шкриванић,139Именик назива 46.
Овде се поставља питање да ли су овај рашки велики жупан
Белош, који се по Кинамовим речима повукао у Угарску и тамо умро, и
угарски бан и палатин Белош, који се јавља у угарским и другим изворима од 1142—1158. и 1163. године (уп. нап. 92 овог коментара) исто лице
или се ради ο двема личностима. Многи су научници веровали да се бан
Белош повукао из Угарске γ Рашку, да je ту преузео власт и да се онда
вратио γ Угарску где je и умро (Грот, Из истории Угрии, 230—234;
Chalandon II, 391—392; Шишић, Летопис 96—96; V. Klaić, Hrvatski bani za
Arpadovića, Vjestnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog Zemaljskog arkiva l (1899) 135—137). Неки су научници опет истицали да рашког жупана
не треба поистовећивати са угарским баном (Ковачевић, Неколика питања
70, што je прихватио као могућност и Анастасијевић, Отац Немањин, 12,
нап. 1). BacMbeecKuü, Согоз, 94, констатује да се γ Кинамовом делу помињу бан Бела — Белош, ујак Гезе II и Бела, брат Првослава и Десе,
na претпоставља да се τγ ради можда ο грешци византијског писца. Нових података за решење овог проблема нема ни данас. Неопходно je само
истаћи важан хронолошки закључак: ако je Белош добио од цара Манојла власт γ Србији тек 1162. г., како то произилази из анализе Кинамовог текста (уп. нап. 137), онда се морају одбацити сва она мишљења
која су долазак Белошев на власт γ Рашкој везивала за догађаје пре
1162. г. Тиме се време Белошеве владе γ Србији знатно сужава — само
на 1162. г., можда и почетак 1163. г. Кинам јасно каже да je Белош кратко владао — έπ' ολίγον [se. χρόνον]: Cinn. 204.12. После тога je цар
власт 140предао Деси.
Кинам овде даје важне податке — да je Деса управљао Дендром
пре него што га je Манојло поставио за рашког великог жупана и да je
το била област у суседству Ниша и многољудна. Па ипак, то није довољно
да се утврди која je το област. Других вести ο тим догађајима у Рашкој
нема. Због тога су у науци изречена веома различита мишљења ο положају Дендре. Синиша, Порекло Стевана Немање, ЛМС 142 (1885) 52, изједначава Дендру са нишавском облашћу, a затим у својој наредној расправи Урош II Примислав, ЛМС 170 (1892), додаје да je Манојло дао
Деси Дендру „предео јужно од Ниша". Р. Šafarik, Starožitnosti II, 617 je
мивши претходно од њега заклетву (τα πιστά) да ће кроз читав свој живот чувати ничим неукаљану (άνόθ-ευτον . . . σχήμα)
покорност и, поред тога, да ће се пред Ромејима сасвим укло141
нити из Дендре из које je, као што рекох, убирао плодове.
(р. 203. 22—204. 21)
тражио Кинамову Дендру у жупи Дубрави која се помиње у раваничкој
повељи (Mon. Serbica 197). Π. Срећковић, Историја српског народа I, 221,
помишљао je на Дреницу, a Новаковић, Земљиште 35, на „Топлицу и северни Топлици крај", пошто je то, по његовим речима, био једини српски
крај близу Ниша. Dölger, Reg. II, 1449, није покушао да утврди положај
Дендре. Ковачевић, Неколика питања 81—82, сматра да Дендри одговара
Дубочица коју помиње Стефан Првовенчани. Неки научници су у Дендри видели Шумадију {Василг>евскш., Согоз, 67; Шишић, Летопис, 100;
Анастасијевић, Отац Немањин 15; 18). Ни до данас питање положаја Дендре није коначно решено, како je то закључио и Ј. Ковачевић, Историја
Црне 141
Горе I, 409.
За одређивање хронологије ових догађаја у Рашкој нема других
података сем Кинамових, a они нису сасвим прецизни. Кинам наводи да
je цар Манојло свргавши Примислава са власти довео на тај положај
његовог брата Белоша. Може се закључити да je то било 1162. године
(уп. нап. 137 и 139). Не зна се, међутим, колико je Белош управљао Рашком. Кинамова вест да je то било кратко није довољно прецизна. Ако je
у питању неколико месеци Белошеве владе, онда je Деса могао преузети
власт 1162. године, a не може се искључити ни део следеће године. Свакако то није била 1161. година која се среће у старијој научној литератури (Ковачевић, Неколика питања, 66—67; BacwibeecKuü, Согоз 94—95;
Анастасијевић, Отац Немањин 19; Јиречек-Радонић, Историја I, 144. Основа за такву хронологију била je смрт Гезе II која je стављана у 1161. г.).
Dölger, Reg. 1449, ставља ове догађаје у „1162 или 1163 годину", али погрешно изједначава Десу са Немањом.
Ко je био овај нови рашки владар? Ο томе постоје подаци у разним изворима неједнаке вредности. Обично су сви они коришћени, па се
добијала колико толико јасна слика његове делатности. Међутим, треба
истаћи да се ти подаци међусобно не слажу увек, понекад су у супротности, па се намеће потреба да се они ревидирају и подвргну темељитој анализи. На овом месту се то не може постићи. Навешћемо само главне податке ο Деси из других извора да би се Кинамово излагање допунило.
Кинам je већ једном помињао Десу, брата Урошевог, и то прводом
борби за власт које су се у Рашкој развиле 1155. г. Његов покушај да се
тада одржи на власти није успео (Кинам, вест бр. 4). Ο истом догађају
писали су Теодор Продром и Михаило Солунски (уп. нап. 77). На овом
месту, поводом догађаја 1162. године, сазнајемо да je управљао Дендром
пре него што je постављен за рашког великог жупана. Вероватно ју je
добио још 1155. године, после спора са Урошем, како су закључили Јиречек-Радонић, Историја I, 144 и М. Аинић, Енциклопедија Југославије под
„Деса". Кинамове вести, као и оне Продрома и Михаила Солунског, везују
Десину делатност за Рашку.
Домаћи извори садрже друге податке. По Летопису попа Дукљанина Деса je био син Уроша и уз помоћ противника кнеза Радослава продро je у Зету, коју je и освојио заједно са Требињем (Летопис, 375; уп.
Н. Радојчић, Друштвено и државно уређење код Срба у раном средњем
веку, Гласник Скопског научног друштва 15 (1935) 15). По Орбину, он je био син неког Уроша (Orbini, II regno 249), a
Лукаревић га представља као сина старосте Беле Уроша (Luccari, Copioso ristretto 20). Поред тога постоји једна повеља из 115_1.
године у којој се помиње »Dessa, dei gracia Dioclie, Stobolie, Tacholmie
61
60
n
1163.
ЦАР МАНОЈЛО КАЖЊАВА РАШКОГ ЖУПАНА ДЕСУ.
ПРЕГОВОРИ СА УГАРСКИМ ДВОРОМ
У Угарској се одмах после смрти Аадислава власти домогао
Стефан (IV).142 Мећутим, поданицима се он учинио тежак, био je веома омрзнут. Хуни (Угри) су били незадовољни њиме u било je јасно да ће га уклонити са власти. Уплашивши се због тога, Стефан се
обратио цару за помоћ. Овај je за време равнодневице крвнуо у
dux«, којом он дарује острво Мљет манастиру св. Марије на Монте Гаргану. Аутентичност ове повеље je била γ више наврата дискутована.
Њену аутентичност je нарочито бранио Ф. Шишић, који ју je поново и
објавио (Шиишћ, Летопис, 201; 242—255). Неке нове моменте изнео je
V. Fpretić, Dvije isprave zahumskog kneza Dese o Mljetu iz 1151. godine,
Anali Historijskog instituta u Dubrovniku l (1952) 63—72. Недавно je проф.
M. Динић ову значајну повељу поново подвргао анализи и доказао да
има довољно разлога да се она огласи фалсификатом (М. Динић, Повеље
кнеза Десе o Мљету, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор
XXVIII, св. 1—2 (1962) 5—16.
Из наведених података произилази да je веома тешко рећи било шта
одређеније o живртном путу Десином пре него што се умешао у борбу
за власт у Рашкој. Његова делатност у Зети, ако су наши подаци тачни,
остала je непозната византијским писцима. И многе друге појединости
потврђују уверење да je Деса личност још γ много чему науци непозната. То нарочито важи за родбинске везе рашких жупана. Код оваквог стања извора није чудно што у науци постоје различита мишљења
ο Деси. Неки научници су γ њему препознавали Немању (Голубинскии,
Краткии очерк, 429—430; 540 sq.; Bacuлbeвcкuü, Сотоз 94—96; Новаковић,
Земљиште 35). Аргументе за овакво мишљење налазили су ови писци γ
хронологији дела св. Саве, тачније, у својој интерпретацији Савиних хронолошких података на оснрву којих су закључили да je Немања владао
Србијом γ време када се јавља и велики жупан Деса. Против те идентификације били су Ковачевић, Неколика питања 76—80; Анастасијевић,
Отац Немањин, 14—17. Питање хронологије у делима св. Саве разјаснио
je P. Новаковић, Кад се родио Немања, 165—192. Кад су већ раздвојене
личности Десе и Стефана Немање, поставило се питање да ли међу њима
има родбинских веза. Анастасијевић, Отац Немањин 22—24, претпоставља
да je Деса могао бити отац Немањин. То се мишљење може наћи и код
других писаца. Ћоровић, Питање ο хронологији, 50, мисли да je Немања
био присталица жупана Десе. Прихватио je Шишићево мишљење ο аутентичности Десине повеље из 1151. г. (Воровић, Хисторија 162—163), уосталом као и многи друга аутори. Υπ. Gyoni, Szorvänyemlekek 46—47; Историја Црне
Горе I, 409.
142
Краљ Ладислав II je, после краткотрајне владе, умро 14. јануара
1163. године, a Стефан IV, брат Гезе II, крунисан je за владара: Ногпап,
Geschichte I, 394; Moravcsik, Bizänc es a Magyarsäg 80—81; исти, Hungary
582; šišić, Poviest II, 83; Šišić-Sidak, Pregled povijesti 171; Chalandon II,
473—5, ставља ове догађаје у 1162. г. Браћу преминулрг краља Гезе II,
Ладислава II и Стефана IV подржавала je γ Угарској једна странка, део
угарског племства. У тој групи je био нарочито активан бан Белош, ујак
Ладислава II и Стефана IV. То je забележио и Rahewin, Gesta Friđerici,
MGH SS XX, 423. Међу Белошевим истомишљеницима налазио се и босански бан Борић. Његово име налази се у повељи коју je 1163. г. издао
град Филипит, где се задржао са једним делом војске, a други део
еојсгсе je ставио под команду Алексија Кондостефана u упутио у
хунску земљу. Υτο се Стефан (IV) помирио са Хунима, na je ромејска војска кренула кући. Υ мећувремену су се Хуни поново наљутили на Стефана пребацујући му многе недостатке. Тврдили су да
се под његовом влашћу погоршало стање у земљи.
Цар због тога поново сакупи војску, a Стефан, срећно умакавши опасности, прво као бегунац стиже у неки од градова
сасвим близу Истра (των έγγυτάτω "Ιστρου πόλεων) од старине потчињених цару144, a одатле пређе у Сардику и сусрете
се тамо са царем. Веома ожалошћен обртом ових догађаја и
пун самилости према човеку, цар га обдари новцем и довољним снагама да се поново домогне очинске власти.145 Овим војним одредима командоваше Алексије Кондостефан, кога смо
већ поменули146, a цар je следио мало позади. Кад стиже у град
Ниш (Ναϊσω Me; ναϊσσώ V), дође на мисао да се тамо улогори и узгред позабави стварима у вези са Србијом (άμφί туј
у Острогону Стефан IV. (Fejer, Codex diplomaticus II, 165—167. Υ издању
Smičiklasa, Codex diplomaticus II, 98, недостаје ред у коме се помиње
бан Борић). Поред ових присталица у YrapcKoj, имао je Стефан IV јаку
подршку, материјалну и војну, у византијском цару Манојлу. Овај ra je
помагао у првом реду због сопствених интереса, јачања свог утицаја у
Угарској. Хонијат то изричито каже: цар je желео да преко Стефана
утиче на прилике у његоврј земљи, a надао се да ће добити у сигуран
посед Земун и Срем (Хонијат, вест бр. 7). Yn. J. v. Pauler, Wie und wann
kam Bosnien an Ungarn, Wissenschaftliche Mittheilungen II (1894) 161;
B. Eopoeuh, Бан Борић, Глас СКА 182 (1940), 50.
143
Овде je по свој прилици γ питању пролећна равнодневица 1163.
године.
144
Овде су очигледно γ питању Београд или Браничево, два стуба
византијске одбране на Дунаву. Да je το тако потврђује Хонијат који
каже да je цар помажући остварење планова Стефана IV у YrapcKoj
кренуо προς τα παρίστρια, λέγω δη τα κατά Βρανίτζοβαν καί Βελέγραδα (Chon.
166. 22—23).
145
Стефан III, син Гезе II, успео je да победи војску свога стрица
Стефана IV јуна 1163. г. Овај je био принуђен поново да тражи уточиште
γ Византији. Υ YrapcKoj je ојачала странка младог краља Стефана III.
Yn. Homan, Geschichte I, 394; Chalandon II, 474—5, крји ставља овај пораз Стефана IV у јуни 1162. г. Манојлова помоћ није била довољна да
реши династички сукоб у корист Стефана IV. Y6pso je и сам цар одустао од тог плана. Ο хронолошком неслагању у делима Кинама и Хонијата уп. нап. 72 коментара уз текст Хонијата.
146
Чланови поррдице Кондостефан обављали су низ важних послова у доба цара Манојла. Били су у блиском сродству са династијом Комнина. Алексије Кондостефан je био син Стефана Кондостефана и Ане,
сестре цара Манојла. Присуствовао je саборима 1157, 1166. и 1170. грдине. Yn. K. Krumbacher, Michael Glykas 435—436; H. Gregoire, Notes epigraphiques, Revue de l'instruction publique en Belgique 52 (1909) 152—161;
Hohlweg, Beiträge 32, нап. 1; Stiernon, Notes de prosopographie 277. 3a
ову мисију Алексија Кондостефана у корист Стефана IV зна и Хонијат
(уп. вест бр. 7).
63
62
Σερβικ?)).147 Наиме, кроз ово место води пут у обе земље —
пеонску и српску, овуда je потребно проћи путујући у обе. Јер,
Деса (Δέσε) који у то време царевим допуштењем (βασιλέως
δόντος) владаше Србијом148, чим je био загосподарио земљом,
погазио je уговор и поново присвојио земљу Дендру (Δένδρας)
и, пренебрегавајући власт Ромеја, упутио je посланике Аламанима решивши да отуда себи жену доведе и све што je противно вољи Ромеја, он je свакојако чинио.149 Кад га je цар у
то време био позвао да c њим заједно води борбу против Пеонаца, он [se. Деса] се показа као човек незгодан и упоран,
и заносећи се великим надама обећавао je долазак одлажући
га из дана у дан. Са тога разлога цар, стигавши у близину
Ниша, где од два пута један води у Србију, други према Истру
и Пеонији, постави логор између та два пута (εν μετοαχμίω).150
Схвативши да над њим већ виси опасност, Деса покрену своју војску и стиже у логор Ромеја.151 Цар га благонаклоно прими и даде му одговарајуће почасти. Али изгледа да нема горег зла од разузданог језика. Увидевши наиме, да му се ништа
страшно није десило због његове претходне неразборитости,
Деса се осили и смишљаше како ће још више напакостити
(κακουργήσειν) Ромејима него раније. Па ипак, ту намеру чуваше у тајности. И тако, као што то обично бива, човекољубиво поступање (ύπό&εσις) врло рђавим људима само je подстрек (ΰλη) за још већа огрешења. Наиме, мало касније сти147
По току Кинамова излагања овај Манојлов долазак у Ниш треба
ставити у 1163. годину, пошто je писац претходно саопштио да je y Yrapској умро крал> Ладислав, a зна се да je то било јануара 1163. r. Yn. нап.
142. Према томе и читав сукоб Манојла са Десом припада тој години.
Ковачевић, Неколика питања 71—72, стављао je Манојлову акцију против
Десе у 1162. г., као и Јирвчек-Радонић, Историја I, 145; Јиречек, Војна
цеста 133. За упоредну анализу вести Кинама и Хонијата ο сукобу Манојло-Деса
уп. нап. 155.
148
Υπ. нап. 141.
149
Овај Кинамов податак да je Деса преко брачних веза покушавао да се приближи Немцима у науци je давно запажен: Kukuljević-Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci 116; Ковачевић, Неколика питања 79; Боровић, Питање o хронологији 50—51; Јиречек-Радонић, Историја I, 144—145.
Υ питању je била очигледна тежња да се нађе HOB ослонац за борбу
против Византије, како je то у више махова констатовано.
150
Судећи по смислу Манојло je поставио логор у близини Ниша, на
месту на коме се рачвају два поменута пута. На овај податак je упозорио Н. Радојчић, Природа византиско-српске границе од XI до XIII века,
Зборник радова на III конгресу словенских географа и етнографа, Београд, 1932, 362.
151
Кинам овде даје неколико важних података. Прво, Деса се одлучио да оде цару Манојлу тек пошто je овај већ бир у Нишу, дакле,
у тренутку када je царска војска била на прагу Србије. Друго, Деса je
пред цара кренуо са војском. Овај га je примио, ако je веровати Кинаму, са почастима. Ковачевић, Неколика питања 74—75; Боровић, Питање ο хронологији 50—51; Chalandon II, 393, мисли да je био у питању
Немања, па ову епизоду погрешно доводи у везу са изворима ο Немањиром животу.
гоше цару посланици од пеонског народа. И када га [se. Десу]
они при случајном сусрету, као што je обичај, упиташе како
му je, он отворено одговори да му je добро и да je по заслузи
[se. стекао] благонаклоност њиховог краља јасно га називају152
ћи господарем. Сазнавши то, цар реши да не чека више и
позва га на суд. Па кад му доказа кривицу (έκράτει) — наиме,
пред њим су већ стајали тужиоци и сведоци (συνειδότων)153
који неверство човека обелоданише — тада га стави у притвор,
али не без указивања почасти. Око његова шатора ископа шанац и, према логорским прописима, тамо га чуваше, тако да je
од тада то место називано Десиним јарком — овако обичан
народ, на свој се начин изражавајући (ίδιωτίζοναες) зове
шанац.154 Мало касније посла га у Визант и нареди да се стави
у дворски затвор (έ'μφρουρον εν παλατίω). Тако се та ствар
завршила 155
152
Када je у Рашкој дошло до борбе око власти између Yponia II
и његовог брата Десе 1155. године, Деса je изгледа имао угарску подршку. Такав се закључак може извући из једног говора Михаила Солунског у коме он на свој реторски начин помиње те борбе (Regel, Fontes I,
163—164). Још je много јаснији овај Кинамов податак да je Деса 1163.
године назвао угарског краља својим господарем. Нема сумње да су српско-угарске везе биле необично важан елеменат у покушајима рашких
жупана да се осамостале. Ово je само једна од многих вести која омогућава да се наслути њихов прави карактер.
153
Ковачевић, Неколика питања 72, помишља да су овде били у
питању саучесници Десини.
154
Δέσε χάρακα τον τόπον όνομασθηναι (οΰτω γαρ την ταφρείαν ίδιωτίζοντες
όνομάζουσιν οί πολλοί): Cinn. 214. 2—3. — Реч ταφρεία преведена je овде са
„шанац", што изгледа да боље одговара Кинамовом тексту. Ретка реч ίδιωτίζω заступљеиа je, колико знамо, још само код
Јевстатија (Cf. Pape's, Griechisch-deutsches Handwörterbuch, s. v). Није
јасно колико се дуго Манојло задржао бавећи се српским приликама.
Кинам само каже да je Деса већ био у византијском логору када су
όλίγφ ύστερον стигли угарски посланици са којима се сусрео и Деса
(Cinn. 213. 15—16).
Поставља се питање где треба тражити тај „Десин шанац" или „Десино утврђење", како су га неки научници схватали. Голубинскгш, Краткии очерк, 540, мисли да се његово име сачувало у имену Дежева у Рашкој. Новаковић, Земљиште 40—41, није се сложио c тим тумачењем.
Yn. и Грот, Из истории Угрии, 288; Kukuljević-Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci, 114; Василг,евскии, Согаз, 96, види у том утврђењу „Дежево поље"
код Новог
Пазара; тр користи и Фреиденберг, Труд Киннама 37.
155
Временски je и овај Кинамов податак o упућивању Десе у Цариград доста неодређен. Зна се само да je држан под стражом извесно
време у византијском логору и да je „мало касније" послат у престоницу, где je затворен у дворцу. Колико je времена протекло у тим догађајима, није познато. Интересантна je појединост коју саопштава Кинам
да je Деса држан под стражом у царском логору „не без почасти".
Овим одељком Кинам завршава излагање o Деси. Он га више не
помиње. Поставља će c тим у вези питање да ли овом његовом излагању
одговара временски и садржајно Хонијатов опис сукоба између Десе
и цара Манојла (Хонијат, вест бр. 9). Чињеница je да оба писца само на
једном месту бележе сукоб Деса-Манојло шездесетих година XII века и
то у оквиру угарско-византијских борби које су се распламсале после
64
смрти краља Гезе II, Због тога се на први поглед чини да je γ питању
исти догађај само препричан на различите начине. Па ипак, иако се тај
закључак наметао истраживачима, треба указати на битне разлике које
постоје у оба ова текста. Новаковић, Земљиште, 200, нап. 1, мисли да се
ради ο истом догађају, али пошто je увидео да се подаци међусобно не
слажу, определио се за Хонијатово казивање као веродостојније.
Упоредна анализа садржаја текстова Кинама и Хонијата показује
следеће. Ирво, по Кинаму je до сукрба Деса-Манојло дошло 1163. године,
када je цар кренуо према Угарској, али се задржао γ Ηιπιιγ. Το je roдина γ KOJOJ није дошло до угарско-византијских борби, пошто су међусобни односи регулисани преговорима. По Кинаму je Стефан IV био жив.
По Хонијату су, међутим, прилике биле друкчије γ време сукоба Десе
са царем. Υ Угарској je Стефан IV био уоијен, Манојло je ca великом
војском кренуо у Срем, вођене су велике борбе око Земуна, који се најзад и предао византијској војсци. То су догађаји 1165. године. Манојло
je решио да односе са Десом рашчисти пошто се враћао са победоносног
похода у Угарској. (Υπ. нап. 102 коментара уз текст Хонијата).
Друго, по Кинаму, цар je Деси замерао између осталог и то што
му се није благовремено прикључио γ припремама за поход против Yraра. Υ Ниш je Деса стигао са војском (το στράτευμα: Cinn. 213. 7) γ
тренутку када je царева интервенција изгледала неизбежна. Када касније говори ο Манојловим припремама за рат против YrapcKe 1165. године,
a то су догађаји за које Хонијат везује своје излагање ο Деси, Кинам
помиње и Србе као саставни део царске војске (Кинам, вест бр. 13).
Хонијат зна само то да je Деса дошао пред цара са „сатрапском оружаном пратњом" (Хонијат, вест бр. 9).
Треће, по Кинаму, цар je ухватио Десу, држао га затвореног у византијском логору да би га затим упутио γ Цариград, где je држан под
стражом γ дворцу. По Хонијату, међутим, Манојло je после сусрета са
Десом друкчије поступио. Пустио га je да се врати γ своју земљу пошто
je био обећао да ће променити држање. Дакле, исход сукоба je различит:
по Кинаму je Деса ухапшен, a no Хонијату пуштен кући. На основу ових
различитих, делимично и противречних вести Кинама и Хонијата ο Деси
изречене су и многе претпоставке ο њему, његовој делатности. Chalandon II, 393—4 и 485, раздвојено посматра излагање Кинама и Хонијата,
али њихове вести подвргава уверењу да су Деса и Немања иста личност,
na je овим подацима додавао и оне ο Немањи. Υπ. и Γροτ, Из истории
Yrpiffl, 286—288, који спајајући Десу и Немању користи Кинамов опис
догађаја из 1163. године. Ковачевић, Неколика питања 74—75, закључује
да се ради ο два сукоба цара Манојла са Десом: једном 1162. г. (по Кинаму) и други пут 1165. године (по Хонијату). Јиречек-Радонић, Историја
I, 145—146, мисли да je Манојло γ два маха кретао против Десе, при чему
њихов други сусрет ставља γ 1167. годину. Ђоровић, Питање ο хронологији
51—53, такође прихвата да je било два сукоба Манојло-Деса, али се пита
ко je владао Рашком од времена хапшења Десе (које он ставља γ 1162.
годину) до 1165. године, када Хонијат говори ο сусрету Десе са царем
γ близини Ниша (Хонијат, вест бр. 9). Он je претпоставио да je то можда
био Немањин брат Тихомир. Овом приликом треба додати и то да су γ
науци махом упоређивани подаци ο Десиној судбини и његовим сукобима са царем Манојлом (по Кинаму и Хонијату). Животни пут Десин
није довољан да се схвате српско-византијски односи између 1163. и
1165. године. Код Кинама има и других података ο Србима које треба узети γ разматрање кад се говори ο Деси. Поменули смо податак ο српском учешћу у Манојловој војсци 1165. године (Кинам, вест бр. 13). Затим, Кинам наводи да су Срби заједно са Угрима припремали „побуну"
убрзо после царевог тријумфа над Угрима 1165. године. Тек на вест ο царевом доласку они су одустали од намераваног подухвата (Кинам, вест
бр. 14). Ова Кинамова вест би хронолошки могла одговарати Хонијатовом
опису сукоба Манојло-Деса (Хонијат, вест бр. 9). То je запазио још Кова-
65
_
Саслушавши приспеле пеонске посланике и увидевши да
они ништа прихватљиво (υγιές) не предлажу, нареди им да
одмах напусте ромејски логор и отпутују у своју земљу. Ови
одоше, a он, стигавши до града Београда (Βελέγραδα πόλιν),
тамо се улогори.156 Kao што je речено, овај град je, разрушивши Земун (Ζεύγμινον), подигла ромејска војска уз учествовање многих Хуна у радовима.157 Игра je то судбине (τύχης)
коja će увек изругује људским стварима. Јер, човек би се могао насмејати гледајући како поново подижу град они који су
као некадашњи градитељи били уништени.158 Управо због тога,
мислим, код људи je веома распрострањена реч судбина. Неспособни да схвате смисао (τοις λόγοις Ιφιστάνειν) дела
чевић, Неколика питања 75—76, али je произвољно спојио вести ових писаца
тврдели да je Манојло 1165. године домамио Десу, дао га на суд и збацио
c власти, што противречи Хонијатовом опису догађаја по коме се Деса
вратио γ своју земљу после састанка са царем (Хонијат, вест бр. 9).
156
По току описаних догађаја овај царев долазак γ Београд треба
ставити γ 1163. годину. Υ Манојловим плановима према YrapcKoj и Срему Београд je имао важну улогу. Преко њега су вођене готово све акције, војне
и дипломатске, γ то време.
157
Поводом Манојловог доласка γ Београд 1163. године Кинам саопштава и један други податак: да je једном пре 1163. године ромејска
војска разрушивши Земун изграђивала Београд и то уз учешће многих
Хуна, тј. Угара. Када je до тога могло доћи? Манојло je пре 1163. године,
a y оквиру угарско-византијског ратовања, само једном освојио Земун
и опљачкао га. То je било 1151. године, a Кинам и Хонијат сложно сведоче да je цар тада имао и врло велики број „хунских" заробљеника које
je пребацио на београдску страну. (Кинам, вест бр. 5; Хонијат, вест бр.
5). Само je тада византијска војска рушећи Земун могла изграђивати Београд. То не искључује могућност да je и касније, поготово 1163. године
Манојло изграђивао Београд. Међутим, одељак ο рушењу Земуна и градњи Београда односи се очигледно на 1151. годину. Да je то тако потврђује
сам Кинам. Говорећи ο нападу угарског краља Стефана II на Београд
1127. године, Кинам наводи да je Београд тада био потпуно разрушен, a
материјал су Угри употребили за изградњу Земуна. Том приликом писац
додаје да je Земун отада дуго постојао „све док не би за владе цара Манојла из темеља разорен и као по неком колу среће цео послужи за
подизање зидина града Београда. Али ο томе ћу касније говорити када излагање развијајући се дође до тих времена". (Υπ. Кинам, вест бр. 1).
Ове Кинамове речи треба повезати са његовим излагањем ο догађајима
1163. године, јер управо тим поводом он говори ο једном претходном рушењу Земуна и изградњи Београда, дакле оном из 1151. г. Потврду овог
закључка налазимо још једном у Кинамовом тексту. Пошто je описао ток
операција византијске војске 1151. године, писац наводи да je цар утвроивао колико je могао „придунавске градове", међу којима се очигледно
налазио Београд (Кинам, вест бр. 5). Неће бити тачно мишљење Јиречека, Војна цеста, Зборник I, 131, да су Византинци 1154. године освоЈИЛИ Земун и на заповест цара Манојла пренели камење γ Београд, где
су византијски војници и угарски заробљеници од старог (још римског)
камења зидали HOB кастел. Византија je 1154. године била γ пуној дефанзиви
према YrapcKoj, она je бранила Браничево и Београд, нема вести да
ње
Ј® на војска прелазила у Срем. Земун тада није освојила царска војска
(Кинам, вест бр. 8).
158
То je алузија на судбину Београда и Земуна. Градитељи једног
града уништавали су други да би постигли свој циљ.
5 ВизантиЈски извори
66
67
Провиђења, они судбини приписују настајање
(εκβάσεις)
ствари јер се њима чини да се тако дешава. Али како je коме
драго нека мисли и говори ο томе, a ми да наставимо нашу
причу. Кад цар тамо стиже, схвати да je немогуће да Стефан
159
у наредном времену влада земљом Хуна (јер су Хуни поново били поставили Стефана, сина Гезина) и прибеже другој одлуци. Јер, као што je речено, на сваки начин je желео да за
себе придобије (μεταποιεϊσθαι) хунску земљу која се налази у средини западних народа. Стога реши да своју ћерку Марију веже браком са Гезиним сином Белом, који je био млађи
од Стефана. A Георгија, заповедника царског пратећег одреда
(εταιρείας)
по роду Палеолога, који се био попео до достојанства севаста160, посла у хунску земљу са наредбом да испита услове (δοκιμάζειν) за тај брак, a сам поново крену у
Визант. Споразумевши се са Палеологом, Хуни му предадоше
Белу и као баштину му драговољно доделише (έκληροΰντο)
земљу коју му je отац за живота одредио (άπεδάσατο). Узевши га са собом, Палеолог стиже у Визант са већ наведеним
уговором (συν όμολογίαις).161
(ρ. 212. 5—215. 9)
159
Υ питању je Стефан IV, брат Гезе II, кога већи део угарског
племства није прихватао за владара.
160
Георгије Палеолог je био виђена личност на Манојловом двору,
војсковођа и дипломата. Њему je цар поверио више разних мисија које
je овај обавио са успехом. Yn. Chalandon II, 219; 225; 475—6; Hohlweg, Beiträge 60.
161
Ово je нова фаза Манојлове политике према YrapcKOJ. Наиме, Манојло се умешао у угарске прилике после смрти Гезе II са циљем да присвоји нове територије, како то изричито саопштава Хонијат (уп. вест бр.
7). Он je желео да добије Срем и Земун и да прошири свој утицај на ту
земљу. Подржавао je Ладислава II и Стефана IV, браћу Гезину, у том
циљу. Пошто je први умро, a други се дискредитовао у YrapcKoj својим
поступцима и византијском подршком, Манојло je y другој половини 1163.
године увидео да своје циљеве не може остварити преко непопуларног
Стефана IV. Иако га није никада сасвим напустио, није му више придавао
већу политичку улогу у византијској политици према YrapcKoj. Yrpn cy
прихватили младог Стефана III, Гезиног сина и Манојло се одлучује да
са њим преговара ο својим плановима. Манојло не напушта своје циљеве, мења само средства за њихово остварење. Георгије Палеолог je нудећи брак између принцезе Марије и Беле, брата Стефана III, тражио
области Срем, Хрватску и Далмацију као „Белину баштину". YrapcKH двор
je прихватио понуђене предлоге и сагласио се са њима. Водећи собом
Белу, Георгије Палеолог je завршио своју мисију у YrapcKoj. Υπ. Klaić,
Povjest Hrvata I, 165—166; Šišić, Poviest II, 84; Šišić-Šidak, Pregled povijesti 172; Chalandon II, 475—6; Moravcsik, Pour une alliance, 556—557; исти,
Hungary, 582; G. Ostrogorsky, Urum-Despotes, BZ 44 (1951) 449; Ферјанчић,
Деспоти 27—28.
Угарски двор je пристао на Манојлове захтеве очигледно под извесним притиском које je стварало Манојлово присуство са војском у Београду. Стефан III je преговорима са Георгијем Палеологом отклонио опасност од нрвог рата са царем (Нотап, Geschichte I, 395). Поставља се питање шта je све носио собом византијски посланик враћајући се из Yrapске. По свој прилици било je το обећање да ће предати тзв. Белину ба-
12
1164.
ПРОДОР ВИЗАНТИЈСКЕ ВОЈСКЕ Υ СРЕМ И БАЧКУ.
СКЛАПАЊЕ МИРА
Цар Манојло се припремао за поход у Малу Азију.
Али вести са запада пред њим се опет испречише. Јер млади краљ Пеонаца поново насрну на Белину баштину (κλήρου)
и прекрши уговор и то овом приликом отворено.162
Стефан (IV) кога су Хуни (Угри) отерали са власти, вратио се
τα/но преко града Анхијала у хунску земљу. Намеравао je da ce
поново дочепа власти. Остварењу тога циља приступио je нагло u
непромишљено. Стефан III, угарски владар, био je обавеипен да овај
успут придобија неке Хуне (Угре) за себе, na je ca свом војском кренуо против њега. Због тога цар Манојло посла одговарајућу војску у
Киликију да тамо буде стража,
a сам поново пожури на Истар и прешавши Саву (Σαον
Me; σάον V)163 постави војску насупрот Титела (Τιτελίου)164
имајући на уму да Бели спасе баштину a и да Стефана извуче
из настале невоље.165 Већ се наиме осипаху његове снаге и беше
штину (Klaić, Povjest Hrvata I, 165). Из Кинамовог текста се не разабире довољно јасно да ли je Георгије Палеолог носио и писмено сачињене уговоре, или су били у питању усмени договори. Ми смо συν
όμολογίαις превели једнином (Cinn. 215. 9). Υ сваком случају чињеница
je да су око тзв. Белине баштине вођене жестоке борбе (уп. Кинам, вест
бр. 12).
162
Овде Кинам каже ДЗ угарСКИ краљ του Βέλα και πάλιν έπεβάτευ: κλήρου (Cinn. 216. 17—18). Το би значило да je уговор o Белиној баштини остварен, земље које су обухваћене тим именом предате, јер глагол
έπιβατεύω значи: „ступити на што", „напасти", како je то схватио и
Карпов,
о. с., 259.
163
Манојло je ca војском прешао Саву код Београда. То je био
најчешће коришћен пут за продор у Срем. Чак и ако се то изричито не
каже, очигледно je Манојло следио тај пут.
164 Историја Титела у Бачкој може се поуздано пратити рд XII
века. Ο старијим поменима тога места уп. Györffy, Ärpädkori földrajza
240—242; Gyoni, Szorvänyemlekek 135—6; Тител ce помиње и y грчкој
повељи угарског краља Беле III издатој 1193—1196. године, у којој се
набрајају поседи манастира у Сремској Митровици. Латински извод из
ове повеље објавио je и датирао Gyö}~ffy, Güterverzeichnis des griech. Klosters, 32. За Тител зна и Идриси, гшсац XII века: Lewicki, Polska, 131.
P. Шмит-Б. Бошковић, Средњевековни градови у Војводини, Војводина
I, 308, мисле да je Тител сазидан средином XIII века. Недавно извршена
археолошка истраживања пружила су нове податке за проучавање старог
насеља.
Yn. Arheološki pregled 10 (1968) 26—27.
165
Хронологија овог Манојловог похода против YrapcKe почива на
два податка. Прво, Кинам наводи да се цар после боравка у Београду
у другој половини 1163. године вратио у Цариград. Овај нови покрет цар5*
68
69
у великом шкрипцу пошто су Хуни који су били c њим стално
прелазили краљу. Пославши c војском Андроника, сина Кондостефана, који ће мало касније постати велики дукс166, извуче
Стефана из опасности, a сам, подигавши се од Титела крену
167
даље са свом војском. Јер, како присвојилац власти, Стефан,
није био кадар да се равномерно бори c царем, прво се са својом војском био повукао негде у крајње области хунске земље,
a затим je, скупивши тамо савезнике, отуда хитао да се супротстави Ромејима.168 Стигавши γ неко место звано Петрик
(χώρον Πετρίκον) цар тамо постави шатор. Ово место je гранична тачка (ορός1 ό πρώτος) за прелажење у унутрашњост
Пеоније.169 Дошавши тамо написа Стефану овако. „Стигосмо,
ске војске може бити само следеће, 1164. године. Друго, по вестима Кинама γ борбама против цара Манојла, a на страни угарског краља учествовао je чешки краљ Владислав II (1140—1173), који je и посредовао
да дође до мира међу завађеним странама (Кинам, вест бр. 12). Vincentius Pragensis, Annales seu Chronicon Boemorum ab a. 1140—1167, ed. Fontes rerum Bohemicarum II, Prag 1874, 454—458, прд год. 1164. бележи да je
цар Манојло продро у Угарску са великом војском, да je y томе рату
учествовао чешки краљ и да je посредовао у преговорима за склапање
мира. Υ 1164. годину стављали су овај Манојлов упад γ Угарску Huber,
Geschichte I, 303; Moravcsik, A bizänci forräsok, 192; исти, Bizänc es a Magyarsäg, 81; Györffy, Güterverzeichnis des griech. Klosters 29; Фреиденберг,
'1'руд Киннама, 37—38. Dölger, Reg. 1452, мисли да je то било 1163. године,
a Гранић, Војводина γ византијско доба, Војводина I, 105 — 1162. г. Хонијат не говори ο овом походу.
И. Руварац, Стари Сланкамен 374, мисли да je Кинам помињући
овде Тител мислио на Сланкамен и да се Манојло прешавши Саву улогорио код Сланкамена насупрот Тителу, да би тек касније прешао Дунав
и стигао
γ Бач.
166
Андроник Кондостефан je три године касније постао главни заповедник византијске војске γ борби против YrapcKe. Очигледно je
добро познавао прилике γ византијским пограничним областима на Дунаву. 167
Ο његовој породици и њему лично уп. нап. 267 овог коментара.
Овде није јасно да ли je цар освојио Тител. Кинам je прво забележио да je цар поставио војску αντικρύ Τιτελίου (cinn. 217. 4), a затим сазнајемо да je цар όίρας εκ Τιτελίου кренуо даље (Cinn. 217. 11). Могућно je да цар није ни прешао Дунав код Титела него да je остао на сремској обали реке.
168 Дворска странка Стефана III настојала je да обезбеди војну
помођ савезника за борбу прртив Византије. Кинам наводи да je угарски
краљ сакупио савезничку војску од Аламана, Тауроскита и Чеха, па додаје да му се придружио и сам вођ Чеха, очигледно подразумевајући
чешког краља Владислава (Cinn. 218. 6—10). Изгледа да су γ питању били
одреди аустријског војводе, као и неке руске чете (Тауроскити). Чињеница je да je угарски двор тада био γ блиским сродничким везама са
чешком династијом, a сам Стефан III je потражио женидбене везе са
галичким кнезом Јарославом. Υπ. Γροτ, Из истории Yrpmi, 302; Нотап,
Geschichte I, 396; Chalandon II, 477—478; савезничку помоћ чешког краља
помињу Vincentius Pragensis, Annales, MGH SS XVII, 681; Annales Pragenses, MGH
SS III, 121 под год. 1164.
169
Цар je ca војском био „насупрот Тителу", a затим je дошао у
крај који се звао Петрик. Υ науци су изречене разне претпоставке ο рвом
Кинамовом Петрику. Најчешће се помишљало на Петроварадин (Dölger,
Reg. 1452; Klaić, Povjest Hrvata I, 166; šišić, Poviest II, 87; Руварац, Стари
Сланкамен 373—374; Chalandon II, 477; Lamma, Comneni e Staufer II, 107).
сине MOJ, не зато да водимо рат са Хунима него брату твоме
Бели да повратимо земљу коју смо поседовали не стога што
смо je силом били присвојили него што си je дао ти, и ваш
отац још много раније. И да извучемо из невоље твог стрица
Стефана који je и сам постао зет нашем величанству. Ако си
доиста вољан да нам и Бела буде зет, као што je c тобом већ
уговорено, зашто не би предавши земљу радије уживао
(άπαλάσση V; Me; απόλαυση coni. Tollii et Ducangii) y нашем
пријатељству. A ако не пристајеш на склапање тог брака и у
вези c тим гајиш неке друге намере, знај да смо ми још много даље [se. него ти] од тога да трпимо насиље.170
(р. 216. 16—218. 5)
Угарски краљ je вршио опсежне припреме за борбу против
Ромеја.
A кад цар стиже у хунску земљу, тамошњи људи изађоше
сви да га дочекају. Они из свештеничког реда огрнути црквеним (έριουργεΐς Me; V; ίερουργεϊς coni. Tollii) одеждама и држећи у рукама света јеванђеља, као и прост и обичан народ, певаху веома складно једну химну (φδύν Me; ώδήν V)
коју je један од наших вешто спевао.171 Овако je гласила:
Gyoni, Magyarsäg 101, мисли да je Πετρίκον грчки превод угарског топонима Кб, што значи камен. Ту се касније налазило насеље познато као
Баноштор. Υ једном документу из 1309. године стоји: »Civitas de Ku que
alio modo Monasterium Bani nominatur«: Monumenta Vaticana, Series I,
t. II, Budapest 1885, 322. Петрик ce јавља y XII веку. Υπ. Gyoni, Szorvanyemlekek 109; Csanki, Magyarorszäg földrajza II, 234; Magyarorszäg törtenete I, карта II; Györffy, Ärpädkori földrajza 230—231; Гранић, Војводина
y византијско доба, Војводина I, 105.
170 γ реченици
ίσαΗ ως του β'.άσασ&αί σε πολλω ημείς άπεχόμεθα μάλλον
(Cinn. 218. 4—5) очигледно je да заменица σε ту није оправдана па се не може ни превести. YsHMajyte y обзир компаратив πολλω ...
μδλλον претпостављамо да je уместо σε требало да стоји ή συ и то на
крају реченице. Горњи превод je y оквиру ове интерпретације.
171
Занимљив je овај Кинамов податак ο свечаном пријему који je
Манојлу приређен у „хунској земљи", нарочито појединост да су становници тога краја, заједно са свештеницима, певали грчке црквене песме.
То je вест која je запа^кена у науци. Поставља се само питање која je
то област. Кинам наводи да je цар претходно био са војском „насупрот
Тителу", затим je стигао у место Петрик да би прешавши Дунав стигао
у Бач. То одговара Срему. Ко су ови свештеници који су певали грчке
црквене песме? Сремска епископија je припадала охридској цркви у време цара Василија II (Geizer, Bistumverzeichnisse, BZ I (1892) 256—257).
Касније, када je y другој половини XI века Византија изгубила Срем
(Ј. Калић, Подаци Алберта Ахенског ο угарско-византијским односима крајем XI века, Зборник Филозофског факултета Х-1 (1968) 186^187) грчка
епископија je и даље постојала (Györffy, Güterverzeichnis des griech. Klosters, 25—28). Γροτ, Из истории Yrpnn, 306—307, види у овом Кинамовом
податку доказ ο постојању православних, словенских насеља у јужној
YrapcKoj, Ά посебно помишља на фрушкогорске манастире као место су-
71
70
„O Господе, који си помогао кроткоме Давиду"
и тако даље.172 Пролазећи кроз тамошња места, он [se. цар] je
хитао да пређе Истар, те прешавши тамошње острво, желео je
да продужи γ унутрашњост.173
Док je ромејска војска прелазила Истар, један брод, препун
људи u оружја, почео je da се нагиње на једну страну u тоне. Присутни војници, они који су се већ налазили у другим бродовима,
као u они који су још стајали на обали, мирно су посматрали оно
што се догаћало. Цар je онда, каже Кинам, скочио у воду, na je ynpкос снажној матици реке пришао броду, придржао га раменом u
отклонио тренутну опасност која му je претила. Тиме je улио храброст осталима који су постићени пред царевом срчаношћу притекли у помоћ угроженима. Цар je τάκο стекао велико име због човекољубља.™
Тада, прешавши Истар негде узводно, стиже до неког града који се зове Пагацион (Παγάτζιον).175 Ово je главни
(μητρόπολις)
међу градовима у Сирмијуму
(Σιρμίω)176 и ту има седиште архијереј овог народа.177 Тамо je безбројно мноштво стасрета цара са поменутом процесијом. Šišić, Poviest II, 81—82, мисли да
су овде γ питању Угри „отпали" од католичке вере који су пришли православној цркви. Он чак претпоставља да су то Угри које je Манојло
био населио у својој држави где су се „навикли на грчке обреде" којих
су се држали и кад су се вратили својим кућама. G. Mpravcsik, Emlekkönyv
Szent-Istvän kiräly halälänak kilencszäzadik evfordulojän, I, Budapest 1938,
419, нап. 6, помишља на монахе из Сремске Митровице.
172
Ово je почетак црквене песме у православној цркви. Yn. H. Follieri, Initia hymnorum ecclesiae graecae (Studi e testi 213), vol. III, Cittä del
Vaticano 1962, 172; Aevum 22 (1948) 155. To je, изгледа, из минеја за август. Υ Бонском издању Кинамовог текста издавач je ставио & συμμαχήσας
κύριε τω πραοτάτφ Δαβίδ (Cinn. 221. 8), док у рукопису Vat. gr. 163 стоји
ό συμμαχήσας . . .
173
(Babos, Ađalekok 10).
Манојло je био претходно γ Петрику. Журио се да пређе Дунав
и када je то обавио стигао je γ Бач. По свој прилици je византијска војска премостила Дунав негде између Баноштора и Илока. Šišić, Poviest II,
87, био je γ праву када je тврдио да je Манојло прешао Дунав „недалеко
од данашњег Илока". Гранић, Војводина γ византијско доба, Војводина
I, 105, наводи да je цар прешао „Горњи Дунав", што je сасвим непрецизно. Да je цар Манојло прешао Дунав зна и добро обавештени Vincentius Pragensis, Annales, MGH SS XVII, 681.
174
Овакве епизоде којима писац илуструје поједине цареве особине
нису реткост у Кинамовом тексту.
175
Види нап. 177.
176
Овде je Сирмијум очигледно обласно име. Кинам употребљава име
„Сирмијум" и за град и за Срем. Само анализа сваког појединог случаја омогућава да се реши на шта je писац мислио.
177
Кинамово излагање ο Бачу γ коме je живело небројено мноштво
становника потврђује арапски географ Идриси, који je OKO 1154. године
забележио да je град Bakasm (Бач) позната и стара варош и да се γ
њој налазе тргови и пијаце, занатлије и „грчки учени људи" (Lewicki, Pol-
новника изашло да се прикључи његовој пратњи (δορυφορήσον).
Онда се ту негде улогори, али дознавши да се Стефан налази већ
близу, одмах се припреми за борбу.178
Тада je цар позвао κ себи неког Ромеја који je знао језик
Чеха na му je наредио да се прерушен увуче у логор непријатеља u
da ce обрати лично чешком краљу са питањем какве су његове намере. Требало je da му предочи све опасности које предстоје ономе
ska, 129). Облик имена Bakasin одговара староугарском Bayacsi. Υπ.
Györffy, Güterverzeichnis des griech. Klosters 26; Gyoni, Szorvänyemlekek
105—106; Moravcsik, A bizänci forräsok 192; Јиречек, Хришћански елеменат,
525; Györffy, Arpädkori földrajza 210—213. П. Скок, Топономастика Војводине, Гласник историског друштва γ Новом Саду, ХИ-1 (1939) 1—2, мисли
да реч „Бач" није мађарска него аварска и да je карактеристична за пастирску терминологију. Гранић, Војводина γ византијско доба,
Војводина I, 106, даје преглед црквене организације γ Срему
од најстаријих времена. Овде се поставља питање шта се догодило
са сремском епископијом под угарском влашћу и да ли je овај Кинамов
податак материјал за управну или црквену историју тога краја. Користећи поменуту Кинамову вест Гранић (1. с.) се пита да ли су део Бачке
и Срем чинили једну управну област са Бачом као управним и црквеним
средиштем, или je била организована нова римокатоличка епископија γ
Бачу, чија je јурисдикциона област обухватала и Срем, a да je поред ове
епископије истовременр постојала и грчка ортодоксна епископија γ Сирмијуму. Он МИСЛИ да je γ Кинамовим речима διατρφήν δ του έθνους ποιείται
άρ/ιερεύς (Cinn. 222. 6—7) садржана алузија на постојање и римокатоличке и грчке епископије. V. Klalo, Sirmia citerior et ulterior, Viestnik hrv. arkeološkog družtva IV (1882) 101—107, закључује да je Бач
био главни град Срема и да je јужна Бачка спадала γ Срем. Још je Ст.
Станојевић, Три прилога историјској географији, Глас СКА 126 (1927) 79,
упозорио да није сигурно да се јужни део Бачке називао Сремом, пошто
je Кинам као једини извор за то питање „могао бити нетачно обавештен".
М. Динић, Средњевековни Срем, Гласник Историског друштва γ Новом
Саду IV (1931) 8—9, критикује Клаићево мишљење и доказује да Кинам
овде употребљава реч „метропола" једино γ црквеном значењу. Он сматра да се Кинамов податак може схватити само тако да je Бач био црквена метропола Сремаца и одлучно одбацује мисао да je Бачка жупанија спадала у овострани Срем. Недавно je Györffy, Güterverzeichnis des
griech. Klosters, 25—30, подвргао анализи све изворе за историју Срема, па
je закључио да Бач управно никада није био везан за Срем и да Кинам
овде мисли на црквену повезаност Бача и Срема. Касније, када je дошло
АО спајања грчке епископије Бач-Сирмијума са калочком архиепископијом, у Бачу je и даље постојало грчко свештенство.
А. Дероко, Средњевековни градови, 157 и сл. 20, издваја Бач као
пример града који je био добро заштићен са свих страна водом. Новија
археолошка истраживања у Бачу пружила су значајне податке ο прошлости града. Пронађени су фрагменти керамике, као и новац XII века.
Yn. S. Nad, Iskopavanja srednjevekovne tvrđave u Baču, Arheološki pregled
l (1959) 147—151. Υ средњовековном рову откривен je новац Стефана IV:
Ш. Hat), Тврђава Бач, Рад Војвођанских музеја 10 (1961) 89—115.
178
Када je Манојло са војском већ био γ Бачу сазнао je да се
угарски краљ налази негде γ близини. Кинам не наводи где се налазила
непријатељска војска. Његово излагање допуњује Vincentius Pragensis,
Annales Boemorum, Fontes rerum Bohemicarum II, 455, једним географским прдатком: »Rex Ungariae, qui ultra f lumen Tiza, forti tuđini Greci
contra ire formidans cesserat...«
72
73
ко се дигне против цара и кад има праведних разлога за το, α погоτοβο у ситуацији кад Хуни пркосе цару, јер су прво Бели дали
баштину, α затим му je одузели служећи се својим заклетвама као
играчкама. Манојлов посланик требало je da упозори чешког краља
u на његове личне обавезе према цару коме je постао вазал по слободној вољи u το за време његовог боравка у Византији када се заједно са војском Конрада III упутио у Азију.179 Цар je тражио од
њега да одустане од борбе на страни угарског владара. Краљ Владислав je преко посланика одговорио да нема намеру да се бори са царем, него жели да помогне Стефану (III) кога je стриц Стефан (IV)
прво протерао из очинске земље u са наследства, a сада га опет
угрожава. Понудио je своје посредовање у спору измећу цара u Стгфана III у погледу Белине баштине. Манојло je, иако са извесним
неповерењем, прихватио понућене преговоре. Упутио je ceoje посланике u наредио да се одмах заклетеама учврсти договор u приће
његовом остварењу. Тражио je da се потврди оно што je раније било
уговорено.
Мало доцније и Стефан пошаље цару посланике, предаде
земљу и уједно замоли да стрицу Стефану више не дозволи да
ратује против хунске земље. Прихвативши ово и прекинувши
рат, цар крену у земљу Ромеја180,
179
Чешки краљ Владислав II боравио je y Византији за време Другог крсташког похода 1147. године, пошто се претходно прикључио војсци
немачког владара Конрада III. Υπ. Ферлуга, Византијска управа, 141; исти,
La ligesse
dans l'Empire byzantin, ЗРВИ 7 (1961) 116.
180
Манојло je посредством чешког краља Владислава II, савезника Стефана III, склопио овом приликом (1164. г.) мир са угарским краљем. Судећи по Кинамовом тексту до борбе није ни дошло. Византијска војска je продрла до Бача и онда су вођени преговори ο миру. Суштина спора je јасна: Манојло je захтевао предају „Белине баштине",
тј. испуњење уговора који je у царево име био склопио Георгаје Палеолог претходне године, a угарски двор je το одлагао јер je γ основи
био против тог уговора. Уз то je Стефан III тражио од цара да ускрати
помоћ претенденту Стефану IV у борби за власт у Угарској. Пошто je
Манојло 1164. године већ био посео један део спорних области, Стефан
III je имао довољно разлога да преговара са њим. Царска војска je
γ Бачу била врло озбиљна претња власти младога краља. Преговори су
успешно окончани и мир потврђен. Ο делатности чешког краља у правцу помирења исцрпно обавештава Vincentius Pragensis, Annales Boemorum, ed. Fontes rerum Bohemicarum II, 454—458, али ce y појединостима
разликује од Кинама. На овај поход цара Манојла односи се и један
текст Михаила Глике у коме се велича царева интервенција γ Угарској,
која се завршила без проливања крви. K. Krumbacher, Michael Glykas,
Sitzungsberichte der phil.-philol. und hist. Classe d. k. b. Akademie d. Wissenschaften III, 1894, 447—451, погрешно везује ту Манојлову акцију за
угарске прилике 1161—1162. године. То je исправио Ј. Dräseke, Zu Michael
Glykas, BZ 5 (1896) 60—62, и датирао γ 1163—1164. г., што je прихватио
и допунио В. Г. BacunbeecKtiü, ВВ 6 (1899) 531—533, γ критици на поменуто дело Крумбахера. Klaić, Povjest Hrvata I, 166—167, ставља склапан>е овог мира у 1163. г., као и Јиречек-Радонић, Историја I, 145. Υπ. и
Dölger, Reg. 1455; Chalandon II, 478—480; Kap-Herr, Die Politik, 79—81;
Huber, Geschichte I, 361—363; M. Paulovd, Die tschechisch-byzantinischen Beziehungen und ihr Einfluss, Byzantinoslavica 19 (1958) 199.
a Стефана je опоменуо da одмах напусти хунску земљу, пошто
je u сам на себи искусио мржњу својих саплеменика. Пошто овог
није ycneo y το da убеди, обратио му се речима: „Ja сад облазим; пошто сам повратио Бели земљу, никакав разлог не преостаје за ρατ
гсоји би био праведан". Да би ce u сам yeepuo y своју непопуларност
у Угарској, Манојло je предложио Стефану da ce послужи једним
лукавством. Наиме, da уместо њега у борбу против краља Стефана
крене његов нећак no имену Стефан, који му je био веома сличан.
Тако je u учињено. Још пре него што je дошло do сукоба deejy
војски нећак Стефана IV je био ухваћен u npedaT краљу. Повлачећи ce y Византију, цар je још jednom упозорио Стефана IV da
ce више не меша у угарске прилике. Овај το, мећутим, није
прихватио.
Дигавши руке од овог, цар остави тамо Нићифора Халуфу c одредом војске (άμα στράτευμα«) да буде са Стефаном
и да заједно са њим одлучује према приликама181, a сам оде у
земљу Ромеја. Не много после тога, кад je краљ Хуна сазнао
да се Стефан још налази γ хунској земљи, сакупи још више
војске уз живо настојање да све реши ратом. Υ међувремену
су многи Стефанови људи прелазили краљу и тиме га чинили
све усамљенијим. Сазнавши то, Халуфа му je саветовао да напусти хунску земљу и дође у Сирмијум. Пошто се тамошња
земља налази под царевом влашћу, говорио му je, он ће имати
могућност да по својој вољи предузима шта жели. Како je он
[se. Стефан] одлучно одбио, Халуфа je ово смислио. Под изговором да му je дошло од цара писмо, кренуо на Истар да би се
сусрео са онима који су то писмо донели и у страху од Хуна
негде крај Истра боравили.182 Када се тамо нађе, пређе [se.
реку] и стиже у Сирмијум.183 Мало касније и Стефан, који ума181
Повлачећи се из YrapcKe Манојло je ča војском оставио Нићифора Халуфу. Није сасвим јасно где je цар оставио Халуфу, γ Бачкој
или у Срему. Срем je овом приликом припао Византији, Кинам то изричито каже γ овом одељку. Изгледа, међутим, да je Халуфа једно време
био и у јужној Бачкој. Цар je оставио Халуфу са војском συμπαρεσόμενον τε
τω Στεφάνω (Cinn. 226. l—2), a из Кинамовог текста јасно произилази да
се Стефан IV у први мах није повукао из Бачке, он je то учинио тек у
много неповољнијој ситуацији (уп. нап. 184). Затим, овде сазнајемо да je
Халуфа позивајући Стефана (IV) да дође у Срем и сам кренуо према Дунаву, затим прешао реку и стигао у Сирмијум, што највише одговара
путу из јужне Бачке према Срему (уп. нап. 183).
Нићифор Халуфа je обављао и друге послрве у време Манојла Комнина. Био je Манојлов посланик γ Венецији (Cinn. 228—230), византијски
намесник γ Далмацији, једном приликом чак и заробљен, носио je прилично високу титулу севаста. Υπ. Ферлуга, Византијска управа, 130—137;
Kap-Herr,
Die Politik, 81; Lamma, Comneni e Staufer II, 109.
182
По свој прилици je овде γ питању област Срема или јужне Бачке.
То je 183подручје ο коме Кинам овде пише.
Ова реченица je основа за закључак да je Халуфа једно време
боравио γ јужној Бачкој. Chalandon II, 480, мисли да je Халуфа отишао
међу присталице Стефана (IV) и убеђивао их да ,се повуку. Стефан на
то није пристајао.
75
74
ло да није био ухваћен од непријатеља, стиже κ њему као бегунац.184 Чувши то цар посла у Сирмијум знатнију војску да
она, c једне стране, њему сачува земљу (наиме, много се прибојавао Хуна да поново нешто ново не предузму) a c друге, да
обезбеди сигурност поданика и спас Стефана. Овом војском
je командовао Михаило са надимком Гавра, који je такође био
ожењен царевом нећаком и заједно са Халуфом добио достојанство севаста.185
Цар je руку мученика Прокопија, које се случајно домогао у Сирмијуму, пренео у цркву у Нишу (Ναϊσω) и додао je
преосталом телу од кога je била одвојена γ стара времена из
ових разлога.186 Народ Хуна je веома често пустошио ромејску
земљу и нешто мало пре владе Алексија Комнина освојио Сирмијум и покоривши многе придунавске градове (Παριστρίων . . .
πόλεων) стигао све до Ниша.187 Наишавши тамо на свети гроб
c моштима овог мученика, сматрали су, мислим, да je нечовечно
однети цело тело, па су узевши руку, отишли. Дошавши у Сирмијум, положише je y тамошњи храм светог Димитрија кога je
18<
t Манојло се уговором са угарским краљем обавезао да даље не
помаже акције Стефана IV и његових присталица. Халуфа je очигледно
по царевом наређењу покушавао да обузда Стефанову делатност γ Yrapској, али у томе није имао успеха. Чињеница je и то да je Срем био упориште Стефанових једномишљеника, Манојло то није спречио. Υπ. Нопгап,
Geschichte I, 397.
185
Михаило Гавра je био ожењен Евдокијом Комнином, ћерком севастократора Андроника, Манојловог брата (Хонијат, вест бр. 8). Титула
севаста je још увек била прилично висока. Υπ. Brehier, Institutions,
138—139; Chalandon II, 14, нап. 2. O титули севаста и личности М. Гавре
уп. L. Stiernon, Notes de titulature et de prosopographie byzantines. Sebaste
et gambros, REB 23 (1965) 235.
186 Египатски мученик св. Прокопије je био патрон Ниша. Његове
су мошти чуване γ епископској цркви тога града, одакле су Мађари однели светитељеву ργκγ и сместили je γ цркву св. Димитрија γ Сирмијуму. Грд. 1203. помиње се »ecclesia beati et gloriosissimi magni martyris
Procopii de Nisso«: Theiner, Monumenta Slavorum I, 29. Υπ. Јиречек, Хришћански елеменат, 486; И. Руварац, Ο руци св. великомученика Прокопија,
ЛМС 229 (1905) 5-7.
187
Υ оквиру угарско-византијског рата 1071—1072. године Yrpn cy продрли до Ниша. Директних извора за тај догађај je мало. То су Adnotationes
chronologicae, ed. M. Florianus, Fontes domestici III, 209; затим Бечка илустрована хроника и од ње зависни извори (M. Florianus, Fonte_s domestici II,
173—178; III, 78—82; Динић, Грађа I, 10—20). Краљ Саломон je y заједници
са херцегом Гезом 1071. године прво освојио Београд, a затим продро до
Ниша, што се слаже са овим Кинамовим вестима да cy Yrpn прво освојили „придунавске градове", a онда стигли до Ниша. Кинам je овде помињући „придунавске градове" мислио на Београд и Браничево, управо
на оне градове који су бранили моравску долину. Уп. Györffy, Güterverzeichnis des griech. Klosters 23—25; 28; Homan, Geschichte I, 275—277;
Златарски, Истррил II, 139—140; Јиречек-Радонић, Историја I, 127;
M. Büdinger, Ein Buch ungarischer Geschichte 1058—1100, Leipzig 1866,
29—33; Ф. Рачки, Борба Јужних Словена, 185, нап. 1; Калић-Мијушковић,
Београд, 40—42.
у давна времена био сазидао управник Илирика.188 На том месту нашавши руку, цар je узе, одатле пренесе, и, као што je
речено, припоји осталом телу.
(р. 221. 2—227. 14)
13
БОРБЕ Y CPEMY И OKO 3EMYHA
Кинам je претходно описао делатност византијског посланика
Нићифора Халуфе у Италији.
A краљ Пеонаца одузе поново Сирмијум (Σίρμιον) Ромејима и већ je почео да присваја и сам Земун (Ζευγμίνου).189
188
Ова црква св. Димитрија у коју су Yrpn 1072. године пренели
руку св. Прокопија, изграђена je знатно раније. Управник Илирика кога
Кинам овде помиње je Леонтије, praefectus praetorio Illyrici, који се јавља
у изворима 412—413. године. Он je пренео из Солуна γ Сирмијум кабаницу
И όράριον св. Димитрија, где je, изгледа, саградио цркву посвећену овом
светитељу. Та се црква св. Димитрија γ Сирмијуму помиње γ Анонимној
легенди ο св. Димитрију (Migne, PG 116, col. 1184) и γ каснијој преради
Симеона Метафраста из X века (Migne, PG 116, col. 1201). Иако je γ питању легенда ο св. Димитрију, Ј. Zeiller, Les origines, 189, сматра да су
тачни топографски подаци који су γ њој наведени. Ова се црква помиње и γ повељи угарског палатина Радоа из 1057. године, која je била
осумњичена као фалсификат. Υπ. Јиречек, Хришћански елеменат, 525—526.
Υ новије време ο тој повељи je распраљао Györffy, Güterverzeichnis des
griech. Klosters, 64—67 и утврдио да je текст настао γ XIII веку.
Црква св. Димитрија налазила се по свој прилици у рушевинама
1189. године. Тада су крсташи из Немачке запазили да je Сирмијум био
потпуно разрушен (Ansbert, Historia, 26). Из овог Кинамовог одељка се
види да je Манојло 1164. године осврјивши Срем понео руку св. Прокопија из поменуте цркве, али će o њој самој не каже ништа. Поставља се
питање γ којим je догађајима могла страдати црква св. Димитрија? Υκοлико се Анзбертов прдатак ο разореном Сирмијуму односи и на ΟΒΥ
цркву, значило би да je рна порушена између 1164. године, када je Кинам
помиње не наводећи да je претрпела било какве друге штете, и 1189. године γ коју се ставља горњи Анзбертов податак. Манојлов поход 1164. године није био рушилачки. Ynpaso je сремско свештенство свечано дочекало цара. Нема места претпоставци да je ова, или било која друга
црква у Срему, овом приликом страдала. Грчки манастир γ Сирмијуму
je имао велике поседе и уживао je разне приходе. Υ њему су живели и
словенски монаси (Györffy, Güterverzeichnis des griech. Klosters, 42; 56).
Помиње се између осталог и у повељи краља Беле III, насталој између
1193. и 1196. године »Mpnasterium sancti Demetrii Grecprum de Ungaria«
(Györffy, Güterverzeichnis 32). Археологија још увек није решила питање
где се тачно налазио храм св. Димитрија. Υπ. Ρ. Milosevic, Raniji antički
nalazi u Sirmijumu, Limes u Jugoslaviji i, Beograd 1961, 74—75 и tab. XVI,
si. 6. По традицији он се налазио на источној страни града Сирмијума,
на месту званом „римско гробље" (Н. Вулић, Војводина γ римско доба,
Војводина I, 70; 78). Ο најновијим археолошким испитивањима γπ. Arheološki pregled 10 (1968) 139—142; 181—184; затим, C. Ђирковић, Civitas sancti
Demetrii,
Сремска Митровица 1969, 59—60.
189
По Кинаму овај напад угарског краља Стефана III на Срем извршен je после склапања угарско-византијског мира (1164. г.), пошто Ма-
77
76
Сазнавши за το цар je упутио писмо угарском краљу упозоравајући га да својим поступцима крши заклетве које je положио
у погледу Сирмијума u других места.190 Цар je предочио своме противнику да ће, ако не одустане од онога што му не припада, прет*рпети велике штете када га ромејска војска буде напала, као што
ш
се το већ једном догодило за време владе његовог оца.
Стефан пак, не придајући значаја овим речима, остао je
при истоме. Због тога je цар настојао да свакако опет c њим
зарати, a Стефана стрица, иако то раније није желео, хтео je
да поново доведе на власт.192
(р. 231. 6—232. 3)
Ни Хенрих, који je био ожењен Теодором, нећаком царевом, као што je већ често напомињано, није желео да остане изван ове борбе193, a поред тога безбројна војска Скинојло γ поруци краљу помиње да овај тиме крши заклетве којима се недавно (έναγχος) заклео, a пре смрти претендента Стефана IV, који je
отрован γ Земуну априла 1165. године (уп. нап. 210 овог коментара). Υ овом
одељку Кинам каже да je цар, сазнавши за угарски напад на Срем, помишљао да Стефана стрица (тј. Стефана IV) поново доведе на власт. Већина научника je овај напад на Срем ставила у пролеће 1165. године
(Dölger, Reg. 1462; Klaič, Povjest I, 167; Chalandon II, 481; Moravcsik, A bizänci forräsok, 192). Занимљив je податак o Земуну овде: крал> και Ζευγμίνου
αύτοϋ ήδη μετεποιεϊτο (Cinn. 231. 7). Читаво даље излагање Кинамово показује да се Византија трудила да не изгуби Земун 1165. године.
Угри су га освојили тек пошто je Стефан IV био отрован у Земуну. За
његова живота им то није полазило за руком. Према томе горњи податак
треба схватити као угарску опсаду Земуна, покушај да се он освоји.
Ипак, угарска офанзива на Срем није била потпуно изненађење за Византију. Јер, цар je склопивши мир са Стефаном III 1164. године, оставио
за собом и Нићифора Халуфу са војском да брани Срем, али и Стефана IV са неугасивом жељом да се и даље бори за власт у Угарској.
Υ таквим приликама Манојло се бојао за Срем, каже Кинам, na je послао
и нову војску под заповедништвом Михаила Гавре да га брани (Кинам,
вест бр. 12). Ове компликације са Сремом су, дакле, у Цариграду на неки
начин190очекиване.
Мисли се очигледно на заклетве којима je потврђен угарсковизантијски
мир 1164. године.
191
Ово je алузија на угарско-византијске борбе 1150—1155. године,
када се Геза II, отац Стефана III, отворено сукобио са Манојлом прво посредно у Рашкој, a затим у пограничним областима између две државе у
којима су вођене жестоке борбе. За YrapcKy je нарочито била поразна
1151. година, када je Манојло страховито пленио по Срему. Чињеница je
ипак да Кинам овде преувеличава противнички пораз, пошто je y оквиру
поменутог
ратовања и Византија γ неколико наврата била у дефанзиви.
192
Ово je директан доказ да ie Манојло користио Стефана IV као
средство γ борби прртив Yrapcice. Иако се то може закључити и из анализе угарско-византијског сукоба у целини, овде се изричито наводи. Овом
приликом Манојло није имао успеха у тој својој политици, јер су присталице угарског краља уклониле Стефана IV наручивши његово убиство.
193 γ оквиру великих ратних припрема за борбу против Стефана III,
Манојло се обратио и Хенриху, војводи аустријском. Кинам je овде врло
добро обавештен. Његово излагање оснажују подаци аустријских извора. Хенрих je био брат немачког владара Конрада III и учествовао je ca
та194 и Ромејима потчињених Срба [se, сакупи će]195, a тада и
султан према уговору пошље савезничке снаге196, те се са свих
страна прикупи огромна сила.
(р. 236. 13—236. 18)
Пошто je изложио ток преговора цара Манојла са јерусалимским кралем, Кинам се враћа на прилике у Угарској.
A како још није био спреман за предстојећу борбу197, и
страхујући за град Земун
(Ζεύγμη) који je Стефан већ навењим у крсташком походу 1147. године. За време Конрадовог боравка γ
Византији уговорен je брак између овог Хенриха и цареве синовице Теодоре. То je била кћи Андроника, Манојловог брата и Ирине Комнине.
Annales Mellicenses, MGH SS IX, 504, под год. 1149. говоре ο томе браку;
затим Otto Sanblasianus, MGH SS XX, 305; Annales Palidenses, MGH SS
XVI, 83. Песник Теодор Продром посветио je овом браку посебне стихове. Објавио их je Neumann, Geschichtschreiber, 64—69. Υπ. Γροτ, Из
истории YrpHH, 361; Kap-Herr, Die Politik, 31; Chalandon II, 14; 326; Lamma,
Comneni e Staufer II, 121—122; Ковачевић, Неколика питања, 83—84.
Делатност Хенриха аустријског je врло корисна за утврђивање хррнологије Кинамовог излагања. Овде, 1165. године, аустријски војвода je
спреман да као Манојлов савезник учествује γ рату против YrapcKe. Већ
следеће године (1166) он своју кћер удаје за угарског краља Стефана III,
a под 1167. г. стоји γ једном аустријском извору да je кренуо γ Yrapску »in auxilium eorum adversus Grecos« (Continuatio Zwetlensis prima,
MGH SS IX, 538). И тачно, 1166. године долази др прекретнице у његовом држању према Манојлу. Он више не учествује γ борби против Стефана III, већ посредује за склапање угарско-византијског мира (Υπ. Ηοman, Geschichte Ι, 399; Chalandon II, 594—595). Πο Annales Mellicenses,
MGH SS IX, 504, умро je 1178. r. Изложени подаци показују да савезништво Хенриха аустријског са царем Манојлом, ο чему Кинам овде говори, може бити стављено само γ период пре 1166. године (пре брака његове кћери са Стефаном III), што уноси више сигурности γ Кинамову
хронологију.
194
Кинам Печенеге назива Скитима. Ове велике припреме за рат
против Yrapctce Chalandon II, 483, нап. 2, ставља γ 1164. годину и сматра
да су почетком 1165. године већ биле окончане. Грот, Из истории Yrpun,
337, мисли да су ови Скити били најамници.
195
Овде се по свој прилици мисли на одреде рашког жупана које
je он био дужан да упути цару Манојлу као један од његових вазала.
Овај одељак je хронолошки јасан: у питању je прва половина 1165. године. На жалост, Кинам није забележио име рашког жупана коме се цар
обратио за пружање војне помоћи.
196 γ питању je иконијски султан који je Манојлу послао војну помоћ за предстојеће борбе (Chalandon II, 483).
197
Широке Манојлове ратне припреме уз прикупљање савезничких
снага трајале су веома дуго. Иако je Манојло очекивао угарски напад на
Срем, изгледа да га je он временски изненадио. На такав закључак упућују Кинамове вести да je цар, док сам не стигне са главнином војске,
упутио под Земун одреде под командом Михаила Гавре и Јосифа Вријенија. Пошто je Манојло по речима самог Кинама још јуна 1165. године
био у Сардици (Софији) припремајући се за поход на Дунав (уп. нап. 210
овог коментара), то ове догађаје треба ставити пре тог времена.
79
78
лико опседао198, пре него што je развио општу борбу, цар посла
знатнију војску да му [se. Земуну] помогне под заповедништвом Михаила Гавре199 и Јосифа Вријенија200 под чијом су командом служили поред осталих истакнутијих Ромеја и Јован по
201
надимку Анђео, човек веома искусан у рату , и Јован Исис,
по роду Персијанац, али са ромејским васпитањем и образовањем.202 Желећи да што боље помогне граду, напуни многе лађе
војницима и неопходним стварима и нареди да пређу Истар и
пруже онима унутра потребне намирнице, док он сам са свом
војском не стигне у хунску земљу. Хуни пак, пошто су много
времена утрошили око бедема и често покушавали да га заузму203, одлучише да се упусте у нешто недостижно (наиме, ромејске лађе, пристајући на тамошњој обали реке Истра, силно
су помагале Ромејима унутра, a поред тога, преузимајући рањене у борби, замењиваху их другима здрава тела), па стога
прикупише и они лађе, па пошто још није била стигла војска
са Гавром и Вријенијем до хунске земље, кренуше реком на
ромејске бродове да их потопе и да се без напора домогну
победе иако и у овом покушају претрпеше пораз. Наиме, њихове лађе заостају у брзини за ромејским зато што су неспретно грађене и несразмерно широке. Они кренуше реком,
a Ромеји их, постројени у бојни поредак, дочекаше на средини
реке204 и обасуше мноштвом стрела, и тиме потиснути, Хуни
198
Овде се мисли на угарског краља Стефана III који je опседао
Земун у коме се, заједно са византијском посадом града, налазио немирни Манојлов штићеник Стефан IV, стриц младога краља. Борбе око Земуна 199
су још биле у току (уп. нап. 189 овог коментара).
Υπ. нап. 185 овог коментара.
200
Јосиф Вријеније je познати византијски војсковођа, који je овом
приликом упућен први пут γ борбу против Угарске. Учествовао je и касније у борбама у Срему 1167. године. Забележено je и његово учешће γ
теолошким расправама које су се распламсале у доба цара Манојла (Chalandon II, 649; 652). Ο његовом сродству са царем Манојлом уп. L. Stterпоп, Notes de prosopographie et de titulature byzantines, REB 23 (1965)
237—238.
201
Јован Анђео je био син Константина Анђела (уп. нап. 43 овог коментара) и Теодоре Комнине. Учествовао je заједно са братом γ борби
код Мириокефалона 1176. године. Називао се и Јованом Ауком. Υπ. Острогорскии, Возвмшение рода Ангелов, 119—120; Cognasso, Un imperatore bizantino,
44; Stiernon, Notes de titulature, 90—91.
202
Јован Исис je био турског порекла. O њему, изгледа, нема другах вести: L. Stiernon, Notes de prosopographie, REB 23 (1965) 238. Већ
je одавно примећено да су странци у служби цара Манојла имали важну улогу
претежно γ војним пословима (Chalandon II, 226).
203
Опсада Земуна je дуже трајала, колико због утврђења која су
га штитила толико и због подршке коју je византијска флота пружала
опседнутоме граду. Из читавог овог одељка јасно произилази да je царска
флота204код Београда и Земуна била далеко надмоћнија од угарске.
Овде je очигледно γ питању Дунав и борба у близини Земуна.
Описана речна битка γ којој су византијски бродови употребили и своју
чувену „грчку ватру" за спаљивање непријатељских лађа, одиграла се,
судећи по Кинаму, за живота Стефана IV, дакле пре 13. априла 1165.
године (уп. нап. 210 овог коментара).
окренуше крме натраг. Остале њихове лађе, које пристадоше
на другој обали, избегоше опасност, док једна од њих пуна
њихових војних старешина, паде у руке Ромејима, који je спалише вештачком ватром. Пошто тако и у овом покушају претрпеше неуспех, Хуни прибегоше другим средствима. Подмитивши новцем неке од оних Хуна који су служили Стефану,
205
наговорише их да му сипају отров. И после тога град би заузет и цео Сирмијум паде поново под власт Хуна.206 Међутим,
унутра затечени Ромеји као и Хуни који су били сврстани око
Стефана, остадоше поштеђени јер су под таквим условима били
предали град.207 Скрнавећи Стефаново мртво тело, Хуни нису
ни свете почасти учинили нити су поштовали било који други
обичај у вези са умрлима него избацивши тело изван врата
града, пустише да остане несахрањено. Касније пак, послушавши глас природе, пренеше га у храм првомученика Стефана
и ту га у гроб положише.208
Чувши то, иако je тада царица била тешко болесна, подстакнут, као обично, неким демоном, цар je кренуо у рат. Стигавши, дакле, у Сардику, метрополу Илира, тамо je сакупљао
војску.209 Дигавши се одатле пред крај јуна, крену на Истар.-10
205
Хонијат je забележио и име Стефановог убице. Био je το неки
Тома, човек из непосредне околине Стефана IV (Хонијат, вест бр. 7).
Ο времену Стефанове смрти уп. нап. 210.
206
Овде се опет под именом Сирмијума мисли на област, Срем, не
на град.
207
Хонијатово излагање се слаже са Кинамовим у погледу предаје
Земуна угарском краљу. И код Хонијата je прво описано тровање Стефана IV, његова смрт, a затим се каже да су Хуни споразумом заузели
Земун (Хонијат, вест бр. 7). Очигледно je да су Стефанове присталице γ
Земуну после смрти свог вође ступиле у преговоре са угарским краљем
нудећи град у замену за своје животе. По свему судећи није протекло
много времена од Стефанове смрти до предаје Земуна угарском краљу.
208
И код Хонијата се налази податак да je леш Стефана IV био
нагрђен и неосвећен (Хонијат, вест бр. 7). Бечка илустрована хроника,
поред других извора, бележи да je Стефан умро γ Земуну. Тело je касније
пренето γ угарску престоницу и сахрањено (Chron. pictum Vind. ed. Szentpetery, Scriptores I, 461).
209
Припремајући ce за борбу против YrapcKe цар je овом приликом,
као и више пута пре и после тога, боравио γ Софији и скупљао војску.
Υπ. Π. Тивчев, За воинишкото население ВЂВ Византин през XII в., Изследованин в чест на Марин С. Дринов, Софил 1960, 571—577; Г. Цанкова — П.
Тивчев, Нови данни за историлта на Софииската област през последните
десетилетил на византииското владичество, Известил на Института за истории 14—15 (1964) 317.
210
Основу за одређивање тачне хронологије ових догађаја чине текстови Кинама и Хонијата. Њих допуњују подаци других извора. По Кинаму редослед догађаја je следећи: на основу мира који je склопљен са
угарским краљем (1164. г.) Византији je припао Срем са Земуном. Цар се
повукао γ Византију. После тога угарски краљ напада Срем и почиње да
опседа Земун γ коме се налазио Стефан IV са својим и византијским
одредима. Манојло, који je вршио велике припреме за рат шаље прво
мању војску γ помођ Земуну. Yrpn су отровали Стефана IV, a затим
80
81
Намеравајући да одмах пређе, овако поступи. Све што беше γ
војсци вешто оружју и борбеније, он то постави насупрот хунском граду Храму (Χράμου) стварајући тиме утисак као да
211
ће одмах одатле да се превезе. Α кад после спази да се хунска војска поставила тамо на супротној обали, зором отплови
одатле кренувши за Београд. Због тога се догодило да су се
непријатељи раздвојили желећи да се супротставе и једном и
другом одреду. Па ипак, Ромеји много оклеваху да пређу. Видевши то, цар лично и пре осталих, како je већ у више наврата смело чинио, уђе у чамац и крену ка супротној обали212,
a после њега и ромејска војска, застидевши се пред царевом
храброшћу, укрца се у лађе. Кад Хуни видеше да je цар прешао, њихови бојни редови се растурише и они одступише. Тада
преговорима са опседнутим добили и сам град. Yxo je и сам Манојло кренуо на Дунав, a био je γ Софији јуна месеца (Кинам, вести бр. 12 и 13).
Хонијат излаже догађаје сажетије. Код њега je исти редослед: Стефан
IV je y Земуну отрован, Земун се предаје угарском краљу и цар креће
у поход на Дунав (Хонијат, вест бр. 7). По Кинамовом опису догађаја
Манојло je могао кренути против Угарске 1165. године, пошто je презимио γ Византији (зима између 1164. и 1165. г.).
По сложном сведочењу Кинама и Хонијата у великој опсади Земуна којом je руководио лично цар Манојло, учествовао je и царев сродник Андроник Комнин, будући цар Андроник I. Он je бежећи од Манојла
стигар у Галич, где je био срдачно прихваћен. По повратку из „Тауроскитије" Андроник je учествовао γ борби код Земуна (Кинам, вест бр. 13;
Chon. 172—173). Υ руском летопису се налази податак да je Манојло 1165.
године упутио посланство галичком кнезу тражећи да пусти Андроника
(ИпатБевскал летописв, Полное собрание II, 524). Поред тога, Кинам помиње Хенриха аустријског кар Манојловог савезника у борби против
Угарске. Анализа података који ο њему постоје показује да je он само
1165. године могао бити на страни византијског цара, пошто je већ 1166.
године удао своју кћер за угарског краља и није више био вољан да
против њега ратује. Υπ. нап. 193 овог коментара. Најзад, Бечка илустрована хроника садржи вест да je Стефан (IV), брат краља Гезе II, умро
у Земуну априла месеца (Chronicon pictum Vindobonense, ed. Szentpetery
Scriptores I, 461).
Ha основу изнетих података изгледа недвосмислено да поход цара
Манојла на Дунав овом приликом и опсаду Земуна којом je он руково
дио, треба ставити у 1165. годину, како су то многи научници већ закључили (Chalandon II, 483—484; Γροτ, Из истории Yrproi, 340—341; Kap-Herr,
Die Politik, 144; Ковачевић, Неколика питања, 83; Ферлуга, Византијска
управа, 132; Каждан, Евде раз ο Киннаме, 27; Боровић, Питање ο хронрлогији, 51—52; šišić, Poviest II, 88. Klaić, Pov. Hrvata I, 167, мисли да je
угарски краљ напао Срем у лето 1165. г., али да je освојио Земун тек
у пролеће 1166. г.
Овде je, дакле, γ питању јуни 1165. године.
211
Византијска војска je на путу за YrapcKy обично прелазила Дунав код Храма или Саву код Београда. За положај Храма уп. нап. 12 овог
коментара. Ову Кинамову вест да се угарска војска налазила на супротној обали Дунава када je цар Манојло стигао насупрот Храму потврВује и Хонијат, који каже да су се Угри распоредили на обалама Дунава
у намери да спрече прелаз византијске војске (Хонијат, вест бр. 8).
212
Прелаз војске je извршен преко Саве код Београда. Одмах следи
опис припрема за опсаду Земуна. Υ овим акцијама je учествовала и византијска флота.
се цару деси да, пристајући на непријател>ско тле, скочи више
него што je требало (наиме, муљ je сметао да лађа пристане
на суво), угане ногу и тешко се озледи. Али, γ превеликој ревности, он није попустио него je, старајући се око уређивања
речне обале (του ποταμού .. . έκτροπήν) γ TOM послу провео
213
дан и повређени део ноге му je отекао. Од варвара који су
чували Земун веома многи истрчаше изван зидина да би се
супротставили. Међутим, чим су угледали цара, од забуне и
страха све су један другог претицали и у град се повукли, не
усуђујући се више уопште да отуда изађу.
После тога Ромеји почеше да се припремају за борбу око
зидина. По истеку трећег дана ступише γ напад. Бранећи се са
бедема варвари неком вриском и неразумљивим викањем ваздух испуњаваху, стално гађаху и беху гађани. Taj и наредни
дан γ TOM прођоше, али ни Хуни ни Ромеји ништа не постигоше. Од онога што се при тој опсади десило много je ствари
којима могу да се дивим, царевој храбрости нарочито, и да нисам налазећи се ту, својим очима видео шта се збива, једва бих
веровао онима који причају.214 Наиме, саградивши дрвени торањ, Ромеји прегнуше да се успну на град, како би ступили у
борбу прса у прса са варварима на венцу бедема. Желећи да
се пре свих попне, он [se. цар] рече: „Ромеји, учинићете ми
задовољство веће од било ког другог, ако ме не спречавате да
се попнем." Али не испуни му се жеља. Наиме, најистакнутији
међу стратезима га окружише и спречише. A он je, обилазећи
око зидина, гледао одакле je најлакше да се продре и наредио
je да се јаркови, који су опасивали град и били прилично дубоки и широки, напуне прућем и сувим грањем због недостат215
ка камења да би се тако пренеле машине. Па ипак, није дошло до заузимања града. Јер Хуни, иако су од ромејске војске
били притиснути, певали су победничке песме још гласније него
пре и гајили су наду да ће им одмах доћи друга хунска војска.
213
Није сасвим јасно из овог текста какви су радови били у питању.
Писац Кинам овде говори као очевидац. Био je y војсци цара
Манојла под Земуном. Давно je запажен овај податак који Кинамовим
вестима o угарско-византијском ратовању даје велику вредност. На основу тога постају разумљивији и његови топографски подаци, који су врло
тачни. Он je ca царском војском преко Софије и Ниша стигао на обале
Дунава, да би преко Београда прешао на сремску обалу Саве. Још једном
Кинам говори као очевидац. То je опис сцена приликом заузимања
Земуна.
Поред Кинама, Манојла су на овом походу пратиле и друге познате
личности. Био je то његов сродник Андроник Комнин, затим Андроник
Аука, принц Бела — Алексије, брат угарског краља Стефана III и други.
215
Малобројна су писмена сведочанства o Земуну у XII веку. Стога ови Кинамови прдаци имају велику вредност. Његово излагање на
овом месту потврђује делимично и Хрнијат. Он такође зна да се око
Земуна налазио јарак који je no Манојловој наредби напуњен муљем да
би _се преко тога могло прећи (Хонијат, вест бр. 8). Кинам овде тврди да
je јарак попуњен прућем и сувим грањем.
214
6 Византијски извори
82
83
Док су се ствари овако одвијале, дођоше ромејски извиђачи и јавише o доласку велике њихове [se. хунске] војске, јер
су видели како се високо у ваздуху уздигла прашина. A и неки
веома угледни Хун по имену Васак216, пришавши Ромејима, тврдио je да пеонски краљ није далеко одатле и да води друге још
217
бројније заједно са скитском и тауроскитском војском , a и
да, говорио je, поред ових c њим долази поново владар Чеха
са свом војском.218 Када цар то чу, држао je саветовање са великашима разматрајући како треба да се поступа у садашњим
приликама.
Цар се говором обратио присутнима тврдећи da y насталим
околностима није довољно да се поседује храброст, него да при томе
треба избећи неразумне поступке које обично чине они мање разборити. Додао je da није нечасно одступити пред хунским краљем
који долази са великом војском својих поданика u многобројним
одредима својих савезника, али да треба сачувати славу Ромеја u
њихову снагу која треба да остане неповрећена.
Неки Ромеји у савету сматраху да треба логор одатле преместити и крај Саве се утврдити како би одатле могли да се
са сигурношћу одупру непријатељима.219 Не прихватајући то,
други сматраху да треба да се подигавши опсаду свом снагом
супротставе надирућем непријатељу. Али цар не одобраваше
ни једно ни друго; једнима пребациваше страшљивост a другима непромишљеност. „Ако одустанемо од опсаде", говорио
je, „Хуни, који чине посаду у граду, моћи ће да припреме војску већу од садашње и довољно потребних намирница." Стога
он предложи да се неборачки део војске и сва послуга наору216
Овде je γ питању један угледни угарски властелин по имену Вашаш.
Његово je име Кинам забележио γ погрешном облику као Βασάκης. Υπ.
Gyoni, Magyarsäg 78; Moravcsik, Συμβολαί, 313; исти, Byzantinoturcica
II, 87.
217
Ова вест да се у византијском табору сазнало ο приближавању^ угарског краља који je долазио са „скитском и тауроскитском
војском", тј. одредима Печенега и Руса, није потврђена Хонијатовим излагањем. Поставља се питање одакле je Стефан III могао добити руску
војну помоћ. Манојло je успоставио добре односе са галичким кнезом
Јарославом 1165. године. Γροτ, Из истории Угрии, 341—342, помишља на
руске Кумане као могућне Стефанове савезнике. Међутим, ова je гласина по свој прилици била лажна, јер та велика, удружена угарска и
савезничка војска није дошла под Земун. Цар je убрзо затим неометан
ни од кога освојио град.
218
Кинам овде очигледно мисли на чешког краља Владислава II,
који je претходне (1164) године као савезник угарског краља посредовао
за склапање мира са Манојлом. Υπ. нап. 180 овог коментара.
219
Овај предлог неких византијских војсковођа ο пребацивању логора у област „крај Саве" je изгледа значио извесно повлачење пред
најављеном угарском војском, мада није сасвим јасно на коју се област
мислило. Цар тај план није усвојио.
жају и ту крај града под заповедништвом неких мање значајних старешина остану, a сва остала војска да крене c њим у
борбу ПрОТИВ ОИИХ ДруГИХ Хуна. ЦОШТО ОВО би yCBOJCHOj ГфИ-
премаху се да крену одатле идућег дана, али како им ништа
220
поузданије ниоткуд не би јављено , дохвате оружје и зором
по трећи пут покушаше да освоје град. Поново се битка разбукта те Хуни са бедема одбијаху ромејску војску камењем,
стрелама и свим што се нашло, a ови још јаче него раније поткопаваху темеље зидина и бацачким справама разбијаху камене отворе [se. на венцу зидина].221 На обадве стране одјекиваху учестане команде и бодрења, разлегаше се вика и бојна
вриска, бука се неразговетна ствараше. Када Хуни пак спазише како Ромеји поткопавају темеље, ово учинише. Унутар зидова лежаше веома велики камен. Ставивши га на дрвене балване (ξυλώμασιν) и завезавши га конопцима, довукоше га на
дрвену кулу, коју су они били подигли, у намери да га одагле баце на Ромеје. Али, чим камен дође на кулу, онда се ова,
не издржавши терет (камен je био необично велик) изненада
развали и стропошта на земљу са многим Хунима од којих ни
један не избеже смрт.222 Поново се подиже вика и борба постаде
још жешћа. Прича се223 да je тада цар, опазивши да ће један
ромејски војник поуздано бити погођен, притрчао и подмегнувши штит заштитио човека од стреле и спасао га.
220
Овде се мисли на долазак војске Стефана III, која се није појавила, na je Манојло наредио напад на Земун.
221
τοις πετροβόλοις τάς των λίθων
διεσπάραττον έμβολάς
(Cinn. 244. 13—
—14). Ова фраза je доста нејасна, нарочито због речи τάς . .. έμβολάς
која овде може да означава ртворе између зубаца (τών λίθων) на венцу
бедема. За горњи превод највише говори имперфект прелазног глагола
διασπαράττω што значи „дробим", „у комаде разбијам". Управо овај глагол највише упућује на закључак да писац не мисли само на интензивно
гађање
камењем из бацачких справа, како je то превео Карпов, о. с., 270.
222
Читав овај одељак ο борбама код Земуна je двоструко занимљив.
C једне стране je то опис Земуна, његових утврђења, a c друге стране
пример византијске тактике, начина освајања утврђених градова. Хрнијат се γ основи слаже са Кинамовим описом догађаја и то je
један од примера великог приближавања њихових текстова. Сваки од
њих има своје појединости, али je основна нит приказивања борби иста:
Земун je утврђен град, Манојло га je опсео са копнене стране. Под зидине су довучене опсадне справе, пре свега бацачи камења. Њиховим
хицима су слабљени поједини делови бедема. Јарак који je опасивао
град je затрпан да би се граду могло прићи. Оба писца наводе да су се
нападачи користили поткопавањем утврђења γ циљу њиховог рушења.
Најзад и ова епизода са „дрвеном кулом" на земунском граду je врло
слична. Хонијат бележи да их γ говорном језику називају άρκλας (Χο
нијат, вест бр. 8).
223
Пада γ очи чињеница да Кинам, учесник γ догађајима и очевидац, на овом месту каже „прича се" (λέγεται) да je цар Манрјло лично
спасао једног свог војника. Кинам то није видео. Царева дела je требало
прославити, нарочито његову храброст и човекољубље. Кинам то убацује у своје дело, али овде са извесним ограничењем да je o томе
само чуо.
6*
84
85
A кад Хуни разабраше да се налазе γ великом шкрипцу,
упуте посланике и затраже од цара да, предавши град, могу
отуда после здрави и читави да се удаље.224 Он одговори да на
то неће пристати пре него што Григорије225 и остали њихови
жупани њему не приступе са конопцима око врата, босоноги и
гологлави. Чим их он отпусти c таквим одговором, Ромеји још
јаче навалише и град заузеше.226 Кад овај већ би освојен, Григорије и хунски заповедници заједно c њим, на речени начин,
срамотно, јадно обучени и плачући приступише цару. Неко
време он их ни погледа не удостоји, a касније, пак, на силне
Белине молбе227, поштеди им живот и посла их одмах у тамницу. Проваливши у град са великом жестином, Ромеји убијаху
тамо људе као овце. Тада ми дође да заплачем размишљајући
o људскоме животу и γ какве недаће сам себе увлачи тај јадни род. Благо се разносило и одећа и сребрно посуђе, и сва
њихова имовина се грабила. Свако на се стављаше тешко оружје непријатеља, чак и лако наоружани стрелци и ненаоружани
борци. Тада je нађена и нека несрећна жена којој се стрела
зарила γ задњи део тела. Одмах ћу да објасним како joj će то
догодило. Дсж град још не беше освојен, стаде она на зидине
па сипаше пепео и без икаквог стида задигне хаљине и окренувши лице показиваше ромејској војсци задњи део тела и
мрмљајући неку дугу и неразумљиву басму, мишљаше да овом
224
Хонијат не зна за ове прегрворе који су вођени између опседнутих угарских првака и цара Манојла. И по Кинаму они нису уродили
плодом,
јер je град борбом освојен, не преговорима.
225
Григорије je изгледа био жупан Земуна, вођ одбране града (Gyoni,
Szorvänyemlekek, 41—42; Klaić, Povjest Hrvata I, 168). Изашао je пред
цара 226
тек када je град заузет.
Хонијатово излагање се овде слаже са Кинамовим. Земун je
заузет борбом, тек после жестоких ркршаја. Из Хонијатовог текста се
може сазнати да су византијски војници продрли γ град преко разрушених бедема, a и помоћу лествица. Браниоцима града није стигла прмоћ и њихове су снаге биле исцрпљене (Хонијат, вест бр. 8). Тешко je
одговорити на питање колико je дуго трајала ова опсада. Чињеница je
да je Манојло очекивао да ће му се град брзо предати, како тр Хонијат
изричито каже на једном месту (Хонијат, вест бр. 8). То се није обистинило. Опседнути су пружили жилав отпор и изгледа тек после вишенедељне борбе предали град, како су то закључили Нотап, Geschichte I,
398; Moravcsik, Bizänc es a Magyarsäg, 81—82; Ферлуга, Византијска управа, 131, мисли да je Земун освојен још γ τοκγ јула 1165. године. Јиречек-Радонић, Историја I, 145, наводе да je Земун заузет 1164. г.; Б. Ферјанчић,
Сирмијум у доба Византије, Сремска Митровица 1969, 55.
227
То je принц Бела, у Византији прозван Алексије, брат угарскрг краља Стефана III. Под видом борбе за тзв. Белину баштину Манојло je освајао Срем, Хрватску и Далмацију. Присуство угарског принца, византијског престолонаследника, γ царској војсци γ Срему свакако
je користило Манојлу γ његовим акцијама. Υπ. Klaić, Povjest Hrvata I,
168; šišić, Poviest II, 88. Овај податак да се Бела заузимао за заробљене
угарске великаше налази се само код Кинама. Хонијат нема тих појединости. Υ читавом опису борби око Земуна може се запазити да je Кинамов текст богатији подацима, конкретнији од Хонијатовог.
Ваволском враџбином спута Ромеје. Али неки војник, одапевши на њу стрелу, погоди несрећницу тамо где je природа
поставила отвор за избацивање нечистоће. Нађен je и неки
злосрећни заробљени Ромеј, затворен у једној прљавој и мрачној просторији из ових разлога. Њега су Хуни још раније били
заробили и, као познатог стрелца приморали да гађа са бедема
Ромеје. Иако преко воље, он je ипак многе стреле одапињао,
али je удешавао да свака промаши. Приметивши то, Хуни ударише човеку многе батине по леђима и за сваку сигурност ставише га у затвор.
Тако град Земун поново би освојен.228 Тада и многи други
учинише храбра дела вредна помена, a Андроник Дука нарочито.229 Наиме, кад он виде да се Ромеји успињу на зид лествицама, приђе царевом братучеду Андронику под чијим je заповедништвом служио, кад се овај [se. Андроник Комнин] био вратио из Тауроскитије и добио опроштај од цара230, те замоли да
му се дозволи да се попне горе, па кад му овај то дозволи, лати
се посла c великим жаром. Пошто неки Латини231 који су ишли
позади покушаваху да га претекну, он им се супротстављаше и
никако не беше вољан да им препусти славу. Док се то догаВало, изненада лествице склизнуше и падоше на земљу. Али
Андроник поново испољи уобичајену срчаност. Јер, кад опази да се неки поново пењу уз друге прислоњене лествице, дотрча и стаде да се пење. То се тамо догоди.
A краљ Стефан, поуздавши се у сигурност града — поред
осталог водом из Истра га снабдеваше канал (οχετός) који
je првобитно, допирући до града, лежао видљив и под ведрим
228
Кинамов опис репресалија које су извршене над браниоцима града и становницима Земуна потврђује на свој начин и Хонијат. Многи су
изгинули, само мањи број л>уди се спасао бекством (Хонијат, вест бр.
8). Оба писца γ своје текстове уплићу епизоде из вођених борби. Код
Кинама je το врачара на бедемима, код Хонијата угледни грађанин који
убија своју жену да не би пала γ руке победницима. Оне немају нарочиту историјску вредност, више илуструју схватања епохе и самих писаца.
229
Андроник Дука je био син Константина Анђела и Теодоре Комнине, тетке цара Манојла. Помиње се као учесник сабора 1166. године. Υπ.
Chalanđon II, 648; Stiernon, Notes de prosopographie, 274; исти, Notes de
titulature, 90—91.
230
To je Андроник Комнин, брат од стрица цара Манојла, будући
цар Андроник I. Он je једно време провео на двору галичког кнеза Јарослава. Манојло je настојао да се помири са својим рођаком, na je
преко посланства упућеног овом руском кнезу издејствовао да се он врати
γ земљу. По повратку γ Византију он се прикључио царевом походу против YrapCKe, na je учествовао γ борбама код Земуна. Υπ. ИпатБевскал
летописв, Полное собрание, 359; Γροτ, Из истории Yrpim, 341. Кинам и
Хонијат су сагласни γ томе да се Андроник Комнин храбро борио под
Земуном. Његово присуство у опсади Земуна je један од елемената за
утврђивање хронологије описаних догађаја (γπ. нап. 210 овог коментара).
Ш. Дил, Византиске слике II, 124; Jurewicz, Andronik, 79.
231
Вероватно су γ питању неки најамнички одреди. Хонијат не
зна за њихово присуство γ византијској војсци.
87
86
небом, а доцније, кад je цар устао да помогне ономе Стефану, већ je био под земљом232 — није веровао да га Ромеји могу
тако лако заузети. Кад цар оде одатле и обнови (ένεούργει)
неко друго утврђење, у њему насели многе Хуне из Сирмијума које у њих обично називају Халисији (као што сам вам већ
рекао, они су друге вере, исте као и Персијанци).233 Управо
тада сазнаде [se. Стефан] тачно шта се догодило са градом
Земуном те хитно пошаље цару посланике, угледне људе
и међу њима тамошњег епископа234, обећавајући да ће одмах
вратити Ромејима Сирмијум a поред тога и целу Далмацију
(Δαλματίαν).235 Кад ови дођоше пред цара, рекоше му шта им
беше наређено и мољаху цара да најзад престане да се љути.
Υ први мах он то одби говорећи: „Посланици, била би то врло
значајна ствар, кад би се неко удостојио да врати оно што je
већ за себе отео. Имамо Сирмијум, освојисмо Земун, владамо
већ Далматима
(Δαλμάτας)236, једном за свагда смо постали го-
сподари свега онога што сте ви дајући, затим сами одузели. Зар
код вас има и други Сирмијум?Да ли постоји негде Земун или
друга Далмација, па сте сад дошли да их дате? Ако постоје,
покажите, да бисмо ми то одмах преузели испружених руку знајући пак, да ни то нећемо, колико до вас стоји, безбедно поседовати (јер брига вас што све против закона чините), али ћемо
овом истом нашом снагом, уз божју помоћ, то сачувати као и
ово [se. што већ поседујемо]. Ако се то све већ налази у нашој
власти, вама не преостаје од чега бисте, како кажете, дали —
па у чему би био договор? Или шта je то што ће нас измирити?". Тако он њима прво одговори, a затим, предомисливши се,
рече: „Али, да би сте знали како несебично желимо да се са
вама, као хришћанима, помиримо, хајде нека падне заклетва."
Цар тако рече, a ови, положивши све заклетве, одоше, па цар
најзад крену у Визант.237
(р. 238. 6—248. 18)
232
Из овога следи да je водоводни канал дефинитивно завршен γ
време када je Манојло био γ савезништву са Стефаном IV. Међутим,
треба напоменути Да ИЗраз
είτα
βασιλέως
Στεφάνω
έκείνω
συναραμένου
(Cinn. 247. 11—12) није у потпуности јасан, пошто би се могао превести и
„кад се Манојло подигао на оног Стефана", краља, како je то схваћено γ
преводу γ Бонском корпусу, 247 и γ руском преводу Карпова, 273. Међутим, са таквим тумачењем je тешко ускладити заменицу έκείνω уз Στεφάνω
пошто се ово име помиње на почетку реченице Στέφανος . . . ό ρήξ: Cinn. 247.
8—9). Према томе, управо je заменица έκείνω главни ослонац горњег тумачења.
233
Халисији су живели γ Срему. Кинам их помиње као савезничке
одреде које je угарски краљ упутио Србима γ помоћ 1150. године (уп.
нап. 62 овог коментара). Где je Манојло населио ове Халисије? Кинам
наводи да je цар кренуо „одатле" (εκείθεν : Cinn. 247. 14), рчигледно повлачећи се од Земуна. Враћајући се γ своју земљу војска je имала пред
собом „цариградски друм". Ишло се преко Београда и Браничева за Ниш.
Манојло je γ повлачењу обновио неко утврђење и ту сместио Халисије.
Грот, Из истории Угрии, 348, мисли да je то било Браничево. Хонијат
каже да je цар, напуштајући Земун, наредио да се град поправи, па су и
утврђења γ Београду, Браничеву и Нишу обновљена или изграђена нова
(Хонијат, вест бр. 8). Да ли γ неком од ових градова треба препознати
и место
насељења сремских Халисија, остаје неизвесно.
234
Klaić, Povjest Hrvata I, 168, мисли да je то био сремски бискуп.
235
Краљ Стефан III je после византијских победа γ Срему и Далмацији био принуђен да преговара ο миру. Овде се види да je γ питању тзв.
Белина баштина, области које je краљ само под притиском пораза пристајао да уступи цару. Сада другог излаза није било. Хонијат не говори
ништа ο мировним преговорима после освајања Земуна 1165. године. Υπ.
Chalandon II, 485; Šišić, Poviest II, 88; Moravcsik, A bizänci forräsok,
192—193;
Homan, Geschichte I, 398.
236
Овај Кинамов податак je важан за датирање освајања Далмације. На основу њега се закључује да je истовремено са освајањем Срема
и Земуна византијска војска освојила и Далмацију. Тако je Ферлуга, Византијска управа, 131, утврдио да je Манојло освојио Далмацију најкасније јула 1165. године. Иако Кинам увек Србе назива Далматима нема
сумње да je овде γ питању Далмација, тј. поход Јована Дуке γ Η>γ
(Кинам, вест бр. 14), како je уочио и Крекић, Ана Комнина, Византијски
извори III, 376, нап. 12. Υ овом наводном Манојловом говору угарским
14
1165. г.
ВИЗАНТИЈСКА ВОЈСКА ОСВАЈА ДАЛМАЦИЈУ. YCTAHAK СРБА
Υ међувремену je Јован Дука238 савладао Далмацију (Δαλματίαν) и предао je Нићифору Халуфи239, како je од цара било
посланицима Кинам помиње не само Далмате него и Далмацију. Иако
je царев говор γ основи ироничан, Манојло je склопио мир са краљем
Стефаном III, како то Кинам у овом одељку изричито и каже. Освајање Далмације Јиречек-Радонић, Историја I, 145, стављају γ 1164. годину, a Γροτ, Из истории Угрии, 347; Homan, Geschichte I, 397; Kap-Herr,
Die Politik, 84; Šišić, Poviest II, 88; Moravcsik, A bizänci forräsok, 192—193;
UCTU, Bizänc es a Magyarsäg, 81; Боровић, Хисторија Босне 163, определили су се за 1165. годину. Klaić, Povjest I, 167—168, то ставља γ 1166. годину, као и J. Tadić, Venecija i Dalmacija u srednjem veku, JIČ 3—4 (1968)
10, γ новије време.
237
Проучавајући хронологију γ Кинамовом делу Kap-Herr, Die Politik, 120—121, упозорава да се Кинам држи не само редоследа догађаја,
него попут Тукидида дели годину на лето и зиму. По правилу царев
повратак кући — као што je το овде случај — код Кинама значи крај
војничке сезоне. То прихвата и Ј. Dräseke, Zu Michael Glykas, BZ 5
(1896) 55.
238
Stadtmüller, Zur Geschichte d. Familie Kamateros, BZ 34 (1934)
357, закључује да je το Јован Дука Каматир, познати војсковођа из доба
Манојла Комнина, који je својевремено учествовао и γ познатом царевом походу против Срба 1150. године. Υπ. нап. 69 овог коментара.
239
Ο Нићифору Халуфи писао je Кинам и раније. Једно време je
био заповедник византијске војске γ Срему (γπ. нап. 181). Он je овом
приликом постао први византијски намесник тек освојених области γ
Далмацији. Υπ. Ферлуга, Византијска управа 131—134, где je прикупљена
одговарајућа литература.
89
88
240
наређено. Наиме, он je још раније био послан тамо са војском да би било милом било силом освојио земљу c обзиром
да су Хуни и њу доделили Бели у наследство. A кад овај, про241
шавши кроз земљу Срба (Σερβίων . .. χωράν) , уђе у њу [se.
Далмацију], сва власт убрзо у највећем делу припаде цару.
Тада дођоше под ромејску власт и Трогир (Τραγούριον) и Шибеник (Σεβένικος), поред тога и Сплит (Σπάλαθ-ος Me; σπαλα&δς
V) 242 и народ Качића (Κατζικίων έθνος)243 и чувени град Дио
клеја (Διόκλεια Me; Κλείς τέ V)244, који je био подигао цар
Диоклецијан, Скрадин (Κάρδων Me;
καρδών V) и Островица
(Όστρουμπίτζα Me; όστρουμπίτζα V) и Солин (Σάλων) и остали који се налазе у далматској земљи (επί Δαλματική) — све
заједно педесет и седам.245 Тако се свршише догађаји у Далмацији.
240 ферлуга, Византијска управа, 132, мисли да je војска под заповедништвом Јована Дуке кренула у Далмацију и освојила je између априла 1165. и јула исте године. Изгледа да je Манојло упутио ове снаге према
Далмацији још из логора у Сердици. G. Novak, Povijest Splita, 82—83, по
грешно ставља поход Јрвана Дуке у 1164. годину. Υ делу Šišić-Šidak, Pregled povijesti,
172, овај je догађај стављен у 1165. годину.
241
Овај податак намеће одмах и питање — којим je правцем продирала војска Јована Дуке кроз „земљу Срба" на путу према Далмацији?
Не зна се ни рдакле je она упућена. Изгледа вероватно да je то била
Сердика (Софија) у којој се Манојло задржао припремајући се за предстојеће борбе. Међу осврјеним градовима су махом градови средње Далмације. На њих je своју војску усмерио Јован Дука. Klaić, Povjest I,
168, мисли да je византијска војска ишла преко Србије и Босне и да je
прво заузела Островицу и Скрадин, a затим остале градове. Боровић, Хисторија 163, закључује да je Јован Дука продирао преко Рашке и Босне.
На закључак да je Босна освојена у лето 1165. године упућује и говор
Михаила Анхијалског у коме се каже да су потчињени и Хрват и Босанац (Browning, New Source, 203, 568—9). Чињеница je да će 1166. године
Босна јавља у опширној царској титули Манојла. Υπ. Γ. Острогорски, Автократор и самодржац, Глас 164 (1935) 100, нап. 1; Ћирковић, Историја
Босне,24243.
G. Novak, Povijest Splita, 83.
243
To je племе Качића у неретванској Крајини. Klaić, Povijest I,
168; ћоровић,
Хисторија, 163.
244
Υ најстаријем рукопису Кинамова дела, у Vat. gr. 163 уместо
Δώκλειά τε стоји κλείς τέ (Babos, Adalekok 12). Издавач Meineke ce
определио за град Диоклеју, иако су његови претходници помињали Клис.
Тако се Клис јавља у Кинамовом тексту у издању Корнелија Толија, што
je прихватио и Лучић (Цит. по Руварцу, Прилошци, 7—8). Руварац i'e утврдио да je прстојала само једна Дирклеја, код дан. Титограда (Подгорица) и да тај град више није прстојао у XII веку, него да je y питању
обласно име. Ферлуга, Византијска управа, 131—132, анализирао je све
вести o Дукљи, na ie дошао до закључка да i'e то вероватно нека збрка
код Кинама. Овај Кинамов прдатак je прихваћен без резерве у Историји
Црне Горе I, 317. Чињеница je, међутим, да Диоклеје нема у најстаријем
рукопису Кинамова дела, па се морају ревидирати и мишљења која су
почивала на овој вести. Интересантно je да G. Novak, Povii'est Splita,
83, наводи да je Јован Дука освојио »Ostrovicu, Skradin, Klis, Trogir
i Split,245 a onda Neretvu i Duki ju, kao i gradove Dubrovnik i Kotor«.
Може ce само нагађати o томе који су све градови у питању,
осим оних набројаних. Υ сваком случају, цар Манојло je потчинио Далмацију својој власти. Уп. Šišić, Poviest II, 88.
Вративши се, као што рекосмо, у Визант, цар je прошао
у тријумфу од Акропоља па све до великог храма Софије. Приредивши тада службу благодарности и обдаривши архијереје
златом које Ромеји покупише у Сирмијуму, повуче ce y палату
на починак.
Да би се увећао царев тријумф направљена су кола od чистог
злата којима je требало da ce повезе Манојло. До тога ипак није
дошло због незгода са немирним коњима који су први пут били
упрегнути u цареве жеље да не изгледа охол.
Није прошло много времена, кад цар сазнаде да Срби и
панонски народ поново почињу да се буне, па се пожури да
предухитри њихов подухват. Али чим сазнадоше да овај [se.
цар] долази, они прекинуше покрет и наставише да чувају уговор без повреде.246
(р. 248. 19—249. 22)
15
1166.
YFAPCKH НАПАД HA CPEM
Кинам je описао теолошке расправе које су воћене у Византији u учешће цара Манојла у њима. Поменуо je u роћење престолонаследника Алексија.
Поново прекинувши примирје, краљ Хуна посла Дионисија247, једног од својих достојанственика, човека са искуством из
2
« Кинам излаже ову вест o „побуни" Срба пошто je саопштио да
се цар вратио у престоницу и приредир тријумф. Онда je, после краћег
времена, сазнао за те догађаје. Пошто je y лето 1165. године византијска
војска под вођством Јована Дуке пролазила кроз „земљу Срба", тада по
свој прилици није могло доћи до неког антивизантијског покрета. Υ угарско-византијским борбама 1166. године Кинам не помиње учешће Срба.
Грот, Из истории YrpHH, 354, нап. 1, мисли да овај Кинамов податак нема
самосталну вредност већ да га треба посматрати у оквиру угарских Hanopa 1166. године да се поврате изгубљене области. Претпоставља чак да
се може односити на догађаје у Србији 1168. године. Међутим, на 1166.
годину тешко се може односити ова вест, јер Кинам наводи да су, сазнавши за царев долазак, Срби и Yrpn прекинули напад и нису развргли
уговор, што се не може рећи за угарску офанзиву 1166. године. Υ овој
вести се не помиње име српског владара. Из Хонијатовог дела се зна да
je 1165. г. Деса био рашки велики жупан. За упоредну анализу вести
Кинама
и Хрнијата ο Деси уп. нап. 155 овог коментара.
247
Овај врјсковођа Стефана III прославио се борбама у Срему
против византијске војске. Υ угарским повељама се између 1162—1186.
године помиње бачки жупан Дионисије, који се може идентификрвати
са овим Кинамовим Дионисијем (G. Wenzel, Codex diplomaticus Arpadianus
Cont. I, 68 (1171. год.); 69 (1173—1175. год.); VI, 163; XI, 45—46; Cod. dipl.
II, 164; Haz. Okm. VI, 3; L. Erdelyi — P. Sörös, A pannonhalmi Szent-Benedekrend törtenete I, Budapest 1902, 605; VIII, 1903, 275; 277; уп. и Gyoni,
Szorvänyemlekek, 47—48; Györffy, Ärpädkori földrajza, 210.
91
90
многих ратова, да са великом војском поново преотме Сирмијум (Σφμίου).248 Сазнавши то, ромејске војсковође држаху
саветовање ο томе. Међутим, ово саветовање није се срећно одвијало пошто саветници нису имали пред очима оно што je корисно Ромејима него како ће један другог преварити, нарочито
249
двојица Михаила, онај кога зваху Гавра и који беше дукс те
250
области и Врана , заповедник посебног војног одреда, обојица веома ратоборни. Али Врана беше надмоћнији. Пошто на
већу би одлучено да ноћу нападну Дионисија, подигоше се и
кренуше напред са свом војском. A кад стигоше тамо где je
био логоровао Дионисије251, затекоше логор сасвим празан те их
обузе страх. Јер, ако шта може да узнемири душу војника на
непријатељској земљи то je пусто место и неуобичајено бора248
Овај угарски напад на Срем по релативној хррнологији Кинама
долази после великих борби 1165. године када je Манојло освојио Земун
и посео Срем, a пре познатог сукоба у Срему 1167. године. Треба га ставити у 1166. годину. Тако су га датирали Грот, Из истории Угрии, 354; 356,
који га ставља „у рану јесен 1166. године"; Homan, Geschichte I, 399; Моravcsik, Bizänc es a Magyarsäg, 82; Chalandon II, 486—487; Јиречек-Радонић,
Историја Ι, 146; Klaić, Povjest Hrvata I, 169, датира га γ 1167. годину.
Овде je Сирмијум очигледно обласно име. Ο посед Срема су и вођене ове
борбе између Угарске и Византије.
249
Цар Манојло je још 1164. године упутио Михаила Гавру γ Срем
да се супротстави сваком евентуалном угарском нападу (Кинам, вест бр.
12, нап. 185). Кинам га овде назива дуксом те области. По свој прилици
се мисли на област Срема, како je το закључио и Јиречек, Историја I, 146. Дукс je γ XII веку био намесник провинције византијског
царства. Имао je војне и неке цивилне компетенције γ области којом je
управљао. Његов превасходни задатак je био да брани територију коју су
штитили војни одреди којима je командовао. Υπ. Glykatzi, Administration, 61—64; 87—88; R. Guilland, Etudes sur l'histoire administrative de l'empire byzantin: les termes designant le commandant en chef des armees byzantines, ΕΕΒΣ 29 (1959) 57; Hohlweg, Beiträge, 122—123. Положај и компетенције дукса Далмације и Хрватске γ XII веку анализирао je Ферлуга, Византијска управа, 143—145. Суревњивост између Гавре и Вране je
била врло велика и по свој прилици je допринела поразу византијске
војске у Срему 1166. године.
250 Михаило Врана je био познати војсковођа Манојла Комнина.
Учествовао je γ више његових похода на Балкану или обављао важне
дипломатско-војне послове. Год. 1147. je дочекао крсташку војску када
се ова кретала од Београда према Цариграду (Кинам, вест бр. 2). Затим
je 1150. године учествовао γ Манојловом походу против Срба (Кинам,
вест бр.
4). Υπ. нап. 30 овог коментара.
251
Кинам није забележио место на коме се Дионисије улогорио,
као ни подручје сукоба двеју војски. Међутим, на крају описа ове борбе
он наводи да je један одред угарске пешадије стигао чак до Земуна, a да
га нико од Ромеја није опазио. Из тога се може закључити да je Земун
остао у византијским рукама овом приликом и да га Дионисије није
освојио. То би значило да je до сукоба између угарске војске и одреда
под заповедништвом Михаила Гавре и Михаила Вране дошло негде γ
Срему, не нарочито далеко од Земуна. Кинам каже да су Гавра и Врана
кренули γ ноћни напад на Дионисија и да су непријатеља сусрели „кад
се већ разданило". C обзиром на вероватно споро кретање византијских
одреда који су крећући се напред и извиђали терен, изгледа да место
сукоба треба тражити у источном Срему.
виште. Ипак су наставили покрет извиђајући и можда би нешто и постигли да су раније напали на Хуне. A тада, кад се
већ беше разданило, Хуни их опазише па почеше да терају
коње у логор (беху тада, наиме, на пашњаку) и пењући се на
оне [se. коње] који по обичају увек стоје пред шаторима, постројише се у фаланге, па угледавши како Ромеји јуре у великом нереду (многи се растурише после напада на Хуне који
су гонили коње), нападоше их и окренувши се на оне који су
ишли иза ромејске фаланге, успеше да их потисну. Збуњени
тиме, ови [se. Ромеји] почеше да се повлаче. A затим дадоше
се у право бекство мислећи да их напада много већа војска
од оне коју виде. Јер, сасвим мали број људи je y стању да
у таквим приликама увиди и процени праву истину. Стога, пошто су се сви брзо разбежали, неко време оба заповедника са
стеговима и неколицином пратилаца одолеваху мислећи да ће
им се такође и други Ромеји придружити, али како им нико
ниоткуда није прилазио, најзад и они окренуше леђа.252
Тада су се поново испољиле несугласице које су постојале измећу Михаила Гавре u Михаила Вране. Први je бежао пред навалом
непријатеља, a други му се прикључио u c потсмехом обратио тврдњом да га никад другсчије није видео на бојном пољу до у бекству.
Тако чине u остали Ромеји — свако гледа само себе u настоји да
се прикаже што бољим u исправнијим не мислећи при том на опште
добро.
Гонећи Ромеје c леђа, Хуни их не побише много, нити их
много заробише, јер и они беху обузети силним страхом. То
би се могло закључити на основу следећег. Један je, наиме,
одред пешадије стигао бежећи све до Земуна неопажен ни од
једног Ромеја.253 Тако су се опрезно они кретали. Тада Дионисије, решивши да високо уздигне свој подвиг, сакупи малоброј252
Овај пораз двојице византијских војсковођа забележио je и Хонијат. По његовом тврђењу цар Манојло je испитивао држање Михаила
Гавре у описаним борбама против Yrapa. Главни сведок je био Михаило
Врана, његов велики супарник. Врана je под заклетвом изјавио цару да
се Гавра никад није супротставио нападу противника него се већ при
првом253 сукобу повукао и бежао (Chon. 173—174).
Очигледно да се угарска победа у Срему завршила гоњењем
непријатеља до Земуна, који Дионисије није успео да освоји, како je το
тачно приметио још Грот, Из истории Угрии, 356. Да je το тако потврђује опис угарско-византијског ратовања 1167. године. Манојло je управо
реагујући на пораз својих војсковоба 1166. године упутио следеће године
војску под вођством Андроника Кондостефана у Срем. Υ току читаве
византијске офанзиве Кинам нигде не помиње борбе око Земуна, што
би посредно значило да нису ни вођене, тј. да je Земун остао γ византијској власти (Кинам, вест бр. 17). Υ још већој мери поменути закључак оснажује Хонијатов опис истог похода Андроника Кондостефана у
коме се каже да je Кондостефан прешао Саву и Дунав и ушао γ Земун,
очигледно без борбе (δ Σάουβις και Δάνουβις διαπεραιούμενον, και το Ζεύγμινον
είσεδέχετο: Chon. 198. 23—24).
93
92
не лешеве погинулих и прекри их огромном хумком мислећи
да ће се према величини хумке процењивати број погинулих.254
Ту се ствари тако завршише. Цар je због тога много патио и
хтео да сам поново иде на Хуне, али желећи да им још очитије докаже снагу Ромеја, ово je смислио. Оног Алексија, коме
je био обећао ћерку255, посла на Истар са великом војском KOJOM je заповедао протостратор Алексије256, наређујући да се претвара пред Хунима као да ће поново са уобичајених положаја
на њих напасти .... 2 5 7
Манојло je наредио да се Угарска нападне u ca других
страна. Једна je војска продирала преко Ердеља. Заповедник читавог подухвата je био Јован Дука/58
(р. 257. 17—260. 7)
254
Овде Кинам као да жели да умањи византијски пораз. Јер, по
њему je Дионисије са малим бројем лешева погинулих направио велику
хумку. Ту његову нелогичност запазио je и Грот, Из истории Угрии, 356,
нап. 3. Очигледно je да су Византинци имали тада знатне губитке. Ову
хумку помиње Кинам још једном, наиме, када су на њу наишли одреди
византијске војске 1167. године (Кинам, вест бр. 17). O њој има података
и код Хонијата (Хонијат, вест бр. 10). Υ науци су изречене разне претпоставке ο месту на коме би се могла налазити ова хумка коју je Дионисије подигао. Тако je Ст. Станојевић, Анта код Краљеваца, Гласник
Историског друштва у Новом Саду II-1 (1929) 87—88, мислио да je треба
тражити у атару села Краљеваца у Срему, где се налази локалитет „Велика умка", једно овално узвишење које се уздиже над околним тереном
за око 5 m. H. Радојчић, Анта код Краљеваца, Гласник Историског друштва γ Новом Саду II (1929) 248—250, одбацује такву могућност. Ο стању
на том локалитету данас уп. D. Popović, Rekognosciranja u Sremu, Arheološki pregled
9 (1967) 172.
255
To je био угарски принц Бела — Алексије, коме je Манојло обећао своју кћер за жену. Он се вшпе пута налазио у византијској војсци
када je она оперисала у Угарској или на њеним границама. Био je 1165.
године под Земуном. Манрјло га je очигледно користио γ својим плановима. Угарском двору није могло бити свеједно да ли се γ непријатељској војсци налази један члан владајуће династије или не. Υπ. Moravcsik,
A bizänci
forräsok, 193; исти, Hungary, 583; Homan, Geschichte I, 398—399.
256
To je протостратор Алексије Аксух, старији син великог доместика Јована Аксуха, који je био ожењен Маријом, ћерком Алексија"
Комнина, брата цара Манојла. Ο звању протостратора уп. R. Guilland, fitudes de titulature et de prosopographie byzantines. Le protostrator, REB 7
(1949) 156—179. Изгледа да Алексије Аксух није ратовао против Yrapa ca
много енергије, како то изричито наводи Кинам тврдећи да je он узмицао у тим бо_рбама (Cinn. 268). Њему je била пребачена та пасивност.
Нешто касније, 1167. године, био je оптужен за учествовање γ завери
против цара, осуђен, али му je дозвољено да се повуче γ манастир (Cinn.
268—269). Хоншат са извесним симпатијама пише ο њему и његовој судбини (Chon. 187). Υπ. Chalandon II, 487—488; Hohlweg, Beiträge, 112—113;
Фреиденбет,
Труд Киннама, 39.
257
Обично je византијска војска продирала γ YrapcKy на два места: преко Браничева и Храма γ дан. Банат или преко Београда и Земуна γ Срем и бачку жупанију. Овом приликом су снаге под заповедништвом Алексија Аксуха само симулирале напад на овим местима. Цар
je из 258
других праваца припремао великг офанзиву.
Две су велике војске напале YrapcKy 1166. године. Оне су ишле
мимо устаљених балканских путева. Једном je командовао Лав Ватац,
16
1166.
ПОРАЗ НИНИФОРА ΧΑΛΥΦΕ Υ ДАЛМАЦШИ
Хенрих, војвода аустријски je ca женом Теодором, нећаком
цара Манојла, стигао у Сардику да би немачког владара Фридриха
I Барбаросу помирио са царем u da би издејствовао прекид ρατα ca
Хунима (Угрима). Цар je прихватио ово посредништво, пристао je
на обуставу ρατα ca Угрима, не u на помирење са Фридрихом I Барбаросом. Враћајући се са овог путовања Хенрих аустријски je y
Угарској наговорио краља Стефана III да „отера Тауроскиткињу" u
da узме за жену његову кћер.259
Не много касније Хуни решише да поново заузму ДалмаπΉ|γ(Δαλμοα·ίαν). Аруга војска260 крену тамо са оним који код
a другом Јован Дука. Нарочито успешно je оперисала ова друга војска.
Продрла je у угарске области густо насељене, које су не само опљачкане него и оггустошене. Кинам je забележио да су тада многи људи
побијени и заробљени (Cinn. 260—261). Ο овим успесима Јована Дуке 1166.
године има података и у тексту који je сачуван γ млетачком кодексу
бр. 524. Објавио га je Sp. Lampros, Ό Μαρκιανός κώδιξ 524, ΝΕ 8 (1911),
178—179; уп. С. Шестаков, Заметки к стихотворенилм codicis Marciani gr.
524, BB XXIV (1923—26) 51—52; хронологија по Racz-y, Bizänci költemenyek,
12; Moravcsik, A bizänci forräsok, 201.
259
Овај податак o посредничкој мисији Хенриха аустријског помаже датирању читавог одељка у коме се говори и o угарској офанзиви у
Далмацији. „Тауроскиткиња" коју je Стефан III отерао под Хенриховим
утицајем je руска принцеза, кћи галичког кнеза Јарослава са којом се он
био заручио (Homan, Geschichte I, 396). Кинамов навод да je угарски
краљ узео за жену кћер аустријског војводе налази потврду у аустријским изворима. Continuatio Zwetlensis prima, MGH SS IX, 538, бележи
под 1166. r. да Хенрих »filiam suam regi Ungarorum in uxorem dedit«.
Исти податак налази се и γ Continuatio Claustroneoburgensis II, MGH
SS IX, 616; Continuatio Admuntensis, MGH SS IX, 583; Rahewin, Appendix ad ann. 1166, MGH SS XX, 492. Пошто Кинам каже да je договрр o
склапању поменутог брака остварен по повратку Хенриха аустријског
са пута до Сардике, значи да и сам тај пут треба ставити у 1166. годину.
Угарска офанзива γ Далмацији се γ излагању код Кинама надовезује
на описане преговоре у Софији, па и њу треба везати за исту годину.
Тако су датирали ове догађаје и Chalandon II, 487—488; Šišić-šidak, Pregled povijesti, 172; Šišić, Poviest II, 89; Kap-Herr, Die Politik, 145; Homan,
Geschichte I, 398—399; Lamma, Comneni e Staufer II, 146. Ферлуга, Византијска управа, 134, нап. 84, упозорава да се с-дељак o посети аустријског војводе завршава речима γέγονε δη ταΰτα (Cinn. 262. 19), што можда
одељује та два пасуса: онај ο мисији Хенриха аустријског од описа борби γ Далмацији. Претпоставља да су се догађаји у којима je Халуфа учествовао одиграли пред крај 1166. године. Huber, Geschichte Ι, 366, сматра да се то десило 1167. године, a no њему и Klaić, Povijest I, 169.
260 Речима άλλα ... στρατεύματα (Cinn. 262. 20—21) вероватно ce подвлачи разлика у односу на угарску војску која се борила у Срему исте
године (Дионисијева победа ноћу над снагама Михаила Гавре и Михаила
Вране).
95
94
њих има власт жупана (ово име означава оног у том народу
који има власт одмах иза краља)261, али не успеше ратом тамо
ништа да постигну него се, заробивши Халуфу, повукоше.262 Одмах ћу да испричам како се то Нићифору догодило. Кад je он
сазнао да je хунска војска стигла у земљу, изађе из Сплита
(Σπαλα-9-ä) са малобројним војним одредом. Док су били γ
покрету, највећи број његових пратилаца стално се мало по
мало осипаше, па оставише човека као лак плен за непријатеље. Они [se. Хуни] га опколише и заробише га иако je пружио жилав отпор.263
(р. 262. 19—263. 9)
261
Пршто Кинам овде наводи да je војском командовао онај који
γ Угарској „има власт одмах иза краља", a το се не може рећи за жупана, неки мађарски н^учници сматрају да уместо ζου-άνου (Cinn. 262.
21) треба да стоји μπάνου. како je το својевремено предлагао и Γροτ, Из
истории Угрии, 366; Moravcsik, Συμβυλαί, 313; το je прихватио Gyoni, Magyarsäg, 91; исти, Szorvänyemlekek, 93, a још једном поновио Moravcsik,
Byzantinoturcica II, 204.
Ko je био на челу угарске војске која je оперисала γ Далмацији
овом приликом? Šišić, Poviest II, 89, мисли да je το био палатин и хрватски бан Ампудије који се помиње γ двема повељама угарског краља
Стефана III из 1166. и 1167. године (Smičiklas, Codex diplpmaticus II, 106;
116). Klaić, Povjest I, 169, претпоставља да je το био војвода Реља кога
помиње Thomas archidiaconus, Historia Salonitana, ed. F. Rački, Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium XXVI, Zagrabiae 1894,
69—70; yn. HOBO критичко издање рукописа Historia Salonitana Maior, ed.
H. Клаић, Београд 1967, 119—120. Тома архиђакон сплитски описује сукобе између Сплићана и хрватског војводе Реље. Међутим, његов ток
излагања не само да се не слаже са Кинамовим, него je y појединостима
и у противречности са њим. Тома архиђакон бележи да су Сплићани
победили војску војводе Реље, a no Кинаму je угарска војска која je
дошла у Далмацију победила Нићифора Халуфу. Затим, војвода Рел>а
гине у окршају са Сплићанима, a Нићифор Халуфа je био заробљен. По
свему судећи судбину византијског намесника у Далмацији не треба
повезивати са тешкоћама које су Сплићани имали са својим суседом
војводом Рељом.
Klaić, Povjest I, 169, покоравање Сплита угарском краљу ставља
у 1167. годину, што не одговара Кинамовој хронологији. Ферлуга, Византијска управа 134, тачно закључује да се не може са сигурношћу утврдити ко je био тај угарски великаш који je поразио Нићифора Халуфу
код Сплита.
262
O овим догађајима нема вести код Хонијата. За њега je главно ратиште било γ Срему.
263 γ читавом одељку ο борбама у Далмацији Кинам очигледно настоји да умањи византијски пораз. Он се ограничио углавном на излагање догађаја везаних за личност Нићифора Халуфе. До заррбљавања царског намесника je моглр доћи тек после пораза његове војске. Заробљавање Халуфе je само један од резултата вођених борби, никако једини. Занимљиви су подаци ο држању Халуфиних пратилаца. Γροτ, Из
истории Угрии, 366—367, претпоставља да je Халуфа изашао пред угарску војску са малим одредом војника и да притом није уживао подршку
домаћег живља. Dandolo, Chronicon, ed. Rerum Italicarum Scriptores XII, 292, такође има података о угарском освајању Далмације 1166.
године. Τγ се наводи да су градови Сплит, Трогир и Шибеник прешли под
власт угарског краља. Стефан III je 1166. године потврдио неке поседе
манастиру св. Јована код Биограда, a 1167. године и привилегије Шибенчана (Smičiklas, Codex diplomaticus II, 106; 115—116).
17
1167.
БОРБЕ Υ CPEMY. KPAJ YrAPCKO-ВИЗАНТИЈСКОГ PATA
Пошто je сазнао da je угарска војска заробила Нићифора Халуфу у близини Сплита, Манојло се повукао у Цариград да презими са намером да на пролеће (1167. г.), после темељнијих припрема,
поново нападне непријатеља. Пошто je прошла зима, цар се латио
војних вежби.264 Једно време je боравио у Селимврији, где je провео ускршње празнике (9. април 1167. г.), a затим je кренуо у Филипопољ. Ту je примио угарске посланике који су дошли да преговарају o примирју. До споразума није дошло u цар их je отпустио, али
je са њима упутио у Угарсгсу једног свог човека са задатком да
тражи ослобаћање Нићифора Халуфе. Цар je претио ратом уколико се Угри не повинују овом захтеву. Затим je Манојло стигао у
Сардику (Софију).265
Пошто хунски одреди пређоше у Сирмијум (Σίρμιον)260
цар посла тамо војску којом поред других ромејских стратега
командоваше и Андроник, царев сестрић, по надимку Кондостефан.267 Цар га je био поставио за главнокомандујућег у овом
2
<* Cinn. 263.
Cinn. 265. Хонијат такође зна да je Манојло био у Сардици 1167.
године припремајући се за борбу против YrapcKe. Ty се окупљала врјска
за планирани поход. Тада je цару јављено — тврди Хонијат — да се једна
од двеју статуа које су се налазиле γ Цариграду и представљале Yrapску и Византију срушила, и то ова друга. То je узето као лош предзнак
за предстојеће борбе, na je одлучено да цар остане γ Сардици, a за главног заповедника византијске војске наименован je Андроник Кондосгефан (Chon. 196—197).
266
Претходне године je угарски војсковођа Дионисије поразио царске заповеднике и њихове одреде γ Срему. Да ли je он тада и запрсео
Срем није сасвим јасно, јер Кинам овде почиње излагања ο догађајима
265
1167. ГОДИНе ТВРДЊОМ Да Цар Ούννικών στρατευμάτων επί Σίρμιον διαβάντων
δυνάμεις ενταύθα ζττεμψεν (Cinn. 270. 2—3). Ако се те речи ОДНОС6 Ha
стање 1167. г. онда би то значило да Срем није био у угарској власти у
време 267када Андроник Кондостефан почиње своју офанзиву.
Андроник Кондостефан je био син Стефана Кондостефана и Ане,
сестре цара Манојла. Помиње га Продром γ песми коју je саставио поводом смрти Стефана Кондостефана 1149. године (Пападимитриу, Продром,
354—355). Υ другој полрвини владе цара Манојла био je један од највиђенијих византијских војсковођа. Своју војничку каријеру започео je још
за живота очева (Cinn. 97; Chon. 71) да би се прославир управо γ овом
рату против YrapcKe 1167. године. Y4ecTBOBao je и γ Манојловом походу на
Истоку γ коме je одиграо врло значајну улогу. Хонијат га назива дуксом
флоте у тренутку када му цар поверава војску за борбу против Дирнисија
1167. r. (Chon. 197). Генеалогију ове породице разјаснио je H. Gregoire, Notes epigraphiques, Revue de l'instruction publique en Belgique 52 (1909)
152—161. Yn. и Chalandon II, 507—510; Василкевскии, Согоз, 28; Stiernon, Notes de prosopographie, 277; Hohlweg, Beiträge 32, нап. 1. Треба овом прили-
97
96
рату.268 Би му издато наређење како треба да распореди војску и како да води ту борбу, као на слици представљено. Кад
се, прешавши преко Саве (Σαον Me; σάον V), Андроник сасвим приближи хунском табору, овако je поступио.269 Он дође
до закључка да je сасвим нецелисходно да шаље, као што je
обичај, извиднике и уходе у непријатељску војску. Стога нареди да неколико ромејских војника, изашавши из логора, покушају да неког од непријатеља ухвате живог и доведу га. Поступивши према наређењу, ови се вратише са заробљеним непријатељем, па Андроник овог испитиваше са коликим снагама
Хуни долазе у Сирмијум и какве су им намере. Овај све по истини казиваше. „Овом војском," рече, „заповеда тридесет седам наших заповедника270, a над свима има команду Дионисије.271 Читава војска има до петнаест хиљада људи, оклопљених
коњаника, стрелаца и копљаника. Они су толико обузети смелошћу да су уобразили да Ромеји неће издржати ни први напад." Чувши то, Андроник га пусти да иде и да јави Дионисиком истаћи чињеницу да je поред Андроника Кондостефана у овом походу учествовао читав низ веома познатих војсковођа (Јосиф Вријеније,
Георгије и Димитрије Врана, Андроник Лапарда и друга) који су свакако
допринели успеху читавог подухвата.
268
Хронологију ових догађаја није тешко успоставити. Кинам je
саопштио да je цар боравио у Софији, где je примио посланство аустријског војводе Хенриха. Пошто се то може датирати у 1166. годину (уп. нап.
259 овог коментара), онда Кинамов податак да je цар у пролеће следеће
године боравио у Селимврији, затим γ Филипопољу и најзад у Сардици
очигледно треба ставити у 1167. годину. То je и година великог сукоба γ
Срему.
До одлучујуће битке између византијске војске и угарских одреда под вођством Дионисија дошло je на празник св. Прокопија, тј. 8. јула
(H. Delehaye, Synaxarium ecclesiae Constantinopolitanae, Bruxellis 1902, 806).
Код Sišića, Poviest II, 91, стоји погрешно „18 srpnja 1167", као и код Klaića, Povjest I, 170. Већина научника je овај поход Кондостефана ставила γ
1167. г. (Јиречек-Радонић, Историја I, 146; Krumbacher, M. Glykas, 419;
Dölger, Reg. 1472; Γροτ, Из истории Угрии, 370; Stiernon, Notes de titulature, 89). За год. 1168. определио се Ф. Гранић, Војводина у византијско
доба, Војводина I, 104, као и Marczali, Geschichtsquellen, 134.
269
По Хонијату je Андроник Кондостефан прешао Саву и Дунав
и ушао γ Земун (Хонијат, вест бр. 10). Chronicon Henrici de Mügeln, ed.
E. Szentpetery, Scriptores rerum Hungaricarum II, Budapest 1938, 203, изричито наводи да византијска војска »kam in Ungern über das Wasser die
Saw genant«. Ha путу за Земун обично се прелазила Сава код Београда,
не Дунав. Због тога горњи Кинамов податак изгледа прецизнији, што je
и разумљиво c обзиром на то да je сам Кинам прешао тај пут 1165.
године.
270
Без обзира колико су ове цифре тачне остаје чињеница која произилази из описа борби и код Кинама и код Хонијата, да je угарска војска
пружила Кондостефану велики отпрр, да je била бројна и добро опремљена. Када говори o поразу непријатеља на врјном пољу Кинам наводи
да je међу заробљенима било пет стратега, које они називају жупанима.
271
То je добро познати противник Византинаца. Поразио je претходне године војску Михаила Гавре и Михаила Вране. Υπ. нап. 247 овог коментара.
ју да je цар, не подносећи више њихове рђаве поступке, ево
близу стигао да би им по заслузи узвратио. Он изведе из логора ромејску војску под оружјем и на овај начин постави
бојне редове. Нареди да у првом реду буду Скити272 и највећи
273
део персијског одреда заједно са неколицином коњаника који
се боре копљима, затим да са оба крила наступају ромејске фаланге којима су заповедали Коковасилије274 и Филокала275, поред тога и Татикије276 и онај кога зваху Аспиет. Иза ових ишли
су хоплити помешани са стрелцима и тешко наоружана персијска фаланга; за овима са обадве стране су следили Јосиф Вријеније277, Георгије Врана, његов брат Димитрије278 и севаст Константин Аспиет;279 затим Андроник који беше царев хартула272
То су били одреди Печенега и Кумана који се помињу у више
наврата γ византијској војсци. Υπ. Chalandon Π, 489; Γροτ, Из истории
YrpHH, 374; Hohlweg, Beiträge, 73—74.
273
Ово су помоћни одреди Турака које Кинам на неколико места
помиње у току ове битке. Један део je био предвиђен за прву борбену
линију, a остали су били раздељени и учествовали су γ окршају на
разним
странама, тако и са Андроником Лапардом.
274
Κοκκοβασίλειος je војни заповедник византијске војске. Командовао je левим крилом војске у овој борби. Кинам je већ једном γ претходном излагању поменуо „коковасилеје" и додаје да су то они који
управљају војним снагама и који су се одавно потчинили цару (Cinn.
199. 10—12). Υ ствари το су потомци јерменског вође који се звао Kogh
Vasil и који je био добро познат крсташима почетком XII века. YMPO
je 1112. године. Био je углавном у добрим односима са Византијом и признавао je своје вазалске, додуше номиналне, обавезе према Цариграду.
Помиње се γ крсташким и другим источним изворима. Υπ. Chalandon
Π, 98—102. " '
275
Породица Филокала јавља се већ крајем X века, a затим и γ
време цара Алексија Ι. Υ једној повељи на италијанском језику из 1178.
године помиње се византијски дукс Хрватске и Далмације Filocale
(Smičiklas, Codex diplomaticus II, 156; 157). He може се са сигурношћу
тврдити да je Филокала, војни заповедник цара Манојла γ борби против
Дионисија 1167. године исто лице са византијским дуксом Хрватске и
Далмације, мада та могућност постоји. Υπ. Ферлуга, Византијска управа 139—140.
276
Овај византијски официр помиње се само овом приликом. Хонијат, који je знатно уопштенији γ опису ових бррби не наводи имена
учесника тако детаљно као Кинам. Он само додаје да су лево крило у
овом случају држали таксијарси које je предводио стратег (Хонијат, вест
бр. 10).
277
Манојло je већ једном упућивао Јосифа Вријенија на сремско
бојиште. Било je το 1165. године. Υπ. нап. 200 овог коментара.
278
Димитрије Врана се храбро борио против Yrapa. Он je γ окршају
био смртно рањен и одведен γ заробљеништво. Био je искусан војник.
На почетку Манојлове владе командовао je византијском флотом γ борби против антиохијског кнеза Рајмунда од Поатјеа (Cinn. 33—34; Chon.
71). Георгије Врана je, судећи по Кинамовом опису, имао скромнију улогу γ борби γ Срему. Ο породици Врана γπ. нап. 30 овог коментара.
279
Константин Аспиет je наставио војну службу и за време Манојлових наследника на престолу. Υ време Исака II Анђела водио je бррбу
против Бугара, али je затим био смењен и ослепљен због замерки које je
стављао на стање у војспи и снабдевању (Chon. 560; уп. Cognasso, Un im-
7 Византијски извори
98
99
рије, по надимку Лапарда280 и [
]281 са одабраним Ромеји282
ма и Аламанима a уз то и Персијанцима. Позади je био стратег Андроник са многим другим људима вредним помена, који
су обично били уз цара кад би он ишао у рат, и са Италима,
283
најамницима , a уз то и Србима који су ишли са њим [se.
Андроником Кондостефаном] носећи копља и издужене штито284
ве. Овако постројени Ромеји кренуше напред. Кад дођоше до
места где je Аионисије био подигао хумку, сјахавши c коња горко зајецаше и реч један другом дадоше да ће сваки погинути
peratore bizantino, 53). L. Stiernon, Notes de prosopographie, REB 23 (1965)
238, нап. 80.
280
Андроник Лапарда je γ овој борби командовао десним крилом византијске војске (Хонијат, вест бр. 10) и одликовао се храброшћу коју Кинам γ овом одељку посебно хвали. И пре овог похода учествовао je γ борбама против Угарске (Cinn. 260—261). Био je ожењен Теодором, рођаком цара
Манојла коју je 1184. године тражио за жену угарски краљ Бела (Moravcsik,
Pour une alliance, 562—563). Познат je један његов печат (V. Laurent, Legendes sigillographiques et familles byzantines XI. Sceau d'Andronic Lapardas sebaste, Echos d'Orient 31 (1932) 338—344). Учествовао je касније
γ борби код Мириокефалона 1176. године. Stiernon, Notes de titulature,
89—96, разјашњава γ каквом je сродству био Андроник Лапарда са царем Манојлом и констатује да je његова жена Теодора била унука истоимене сестре цара Манојла. Андроник Лапарда je једно време био, заједно са Алексијем Враном, византијски војни заповедник на Дунаву. (Хонијат, вест бр. 17).
281
Th. Heyse je сматрао да ову лакуну треба попунити именом Јована Кондостефана, чије подвиге Кинам на крају овог одељка посебно
истиче, a не наводи га γ списку војсковођа које су пратиле Андроника
Кондостефана (Cinn. 271; уп. Babos, Adalekok 13).
282
Ови Немци γ царској војсци по свој прилици су најамнички одреди. Υ Манојлово време било их je доста. Υπ. Chalandon II, 489—490;
Huber, Geschichte I, 366; Šišić, Poviest Hrvata II, 91; Hohlweg, Beiträge,
76—77, који мисли да се већи део регрутовао из крсташких војски.
283 Изгледа да су γ питању најамнички одреди. Chalandon II, 490,
мисли да су то били Нормани. Hohlweg, Beiträge, 76, претпоставља да су
овде γ питању лигурски коњаници.
284
Ови Срби који се помињу γ војсци Андроника Кондостефана
1167. године као одред пешадије, свакако су снаге које je рашки жупан
упутио цару Манојлу. За њих се не може рећи да су били плаћеници,
како je το нетачно и произвољно тврдио Šišić, Poviest II, 91. Грчки текст
je на овом месту јасан. Кинам наводи да je на крају ишао сам Кондостефан συν άλλοις τε πολλοίς ονόματος άξιουμένοις άνδράσιν. . . και ΊταλοΤς τοις
εκ του μισθοφορικού και δη και Σερ3ίοις, οι κατά νώτου αύτω ε'ίποντο δόρατα τε
προβεβλημένοι και επιμήκεις ασπίδας (Cinn. 271. 16—19). Υ набрајању Су ПОМвнути најамници из Италије, и Срби, али јасно разграничени. Ys то се каже
да су Срби ишли κατά νώτου (se. Андронику), што значи да су ишли иза
Андроника и најамника. Дакле, по планираном бојном реду Срби су се
налазили иза Италијана. Били су на зачељу.
Рашки жупани су потчињавајући се власти византијских царева прихватали вазалске обавезе међу којима je била и обавеза слања војне помоћи. Тако je Ypoin II упућивао Манојлу уговорени контингент војника
1146. године (уп. Ј. Калић, Рашки велики жупан Ypoin II, ЗРВИ 12 (1970)
21—39), a касније, после пораза на Тари 1150. године пристао je на повећање раније утаначених обавеза (Кинам, вест бр. 4).
за саплеменике и рођаке.285 A кад Дионисије сазнаде да се Ромеји приближују, онда он, понесен дрскошћу, са силним подсмехом нареди да Хуни испију чаше у здравље приспелих Ромеја. Они се дигоше, на искап попише, латише се оружја и на
уобичајен начин се постројише. Код њих je обичај да увек међу
њима најодабранији чине предњу фалаигу. Пошто je цар то од
раније знао, био je наредио Андронику да обрнутим редом построји војску. Кад се војске приближише једна другој, Андроник изда наређење првим бојним редовима да гађају Хуне из
лукова. A кад буду видели да Хуни на њих јуришају, онда да
беже, и то не у правцу ромејске војске него више у страну
како би Хуни, разделивши се на тај начин на две стране, оставили празан средњи простор фаланге. Међутим, чим je дошло
до окршаја, они бежаху из све снаге док не стигоше до Саве.
Најзад Ромејима на свом месту издржаше само два одреда
(ταγμάτων) на левом крилу којима заповедаху Коковасилије
и Татикије, док су остали већ били померени. И Димитрије
Врана, кад су се они што су били c њим растурили, са преосталих осамдесет заметну окршај c непријатељима и јуначки
се борећи ту паде смртно рањен у главу, би заробљен и однесен у логор Хуна.286 Његов брат Георгије застрашен силном
војском не одважи се на борбу. Тако лево крило Ромеја поче
да одступа, a десно, које je напало Хуне c леве стране, сасвим
их порази. Кад Дионисије то спази, реши да нападне на оне
око стратега Андроника.287 Али многе из његове близине обузе
страх те стога затраже помоћ од коњице. Видевши то, Дионисије стаде да их прекорева због кукавичлука, и уједно их наговараше да ту остану да не би свој страх Ромејима одали.
A Андроник Лапарда разабра шта се дешава и уплашивши се
да, ако би он кренуо у другом правцу, Дионисије са својом
војском не нападне одмах после тога стратега Андроника, одлучи да најпре са самим Дионисијем заметне бој. Кад се узајамно сударише, подиже се бука и наста силна врева и копља,
ломећи će o штитове, падаху на земљу. Иако се Ромејима придружише војници под заповедништвом оног другог Вране, Ге-.
оргија, они ипак посусташе. Кад стратег Андроник то спази,
да не би, ако они око Лапарде буду поражени, цела борба
свом тежином пала на њега, нападе непријатеља и настаде снажна битка тако да je при првом налету пало осамдесет Ромеја,
285
То je хумка коју je подигао Дионисије претходне године, после
пораза византијске војске у Срему.
286 Кинам не каже каква je била даља судбина Димитрија Вране.
Следећег дана су Византинци кренули према угарском логору, да га опљачкају. Пошто су га затекли пустог, без људи, изгледа да je он или погинуо, или евакуисан са логором.
287 Иста појединост — намера Дионисија да нападне самог Андроника Кондостефана — налази се и код Хонијата (Хонијат, вест бр. 10).
7*
101
100
a варвара много више.288 Али издржавајући борбу са неизрецивом упорношћу, Ромеји најзад својом храброшћу ове разбише. Покољ варвара беше толики, да се тамошње равнице скоро прекрише погинулима. Јер, кад им се копља пребише и
мачеви поломише, топузима (κορύνοας) су несрећнике удара289
ли по главама. Тада би заплењен и стег који су због његове
величине ови варвари вукли на колима290, и Аионисијев коњ
са целом ратном опремом, док je он једва и на начин који не
умем да објасним, избегао опасност. Они варвари који потом
успешно умакоше, по доласку до реке пали су у руке ромејској флоти. Тада би заробљено пет заповедника, које они називају жупанима, и око осамсто војника. Многи од њих су
били висока рода и иначе славни. Многе хиљаде су пале у
овој борби.291 Није било ни једног Ромеја који није извршио
својеручно много подвига. A од свих највише Јован Кондостефан292 и Андроник Лапарда. Завршивши то срећно, кад je
већ пала ноћ, ромејска се војска врати у логор293 водећи са собом хунске заробљенике и носећи до две хиљаде оклопа, a кациге, штитове и мачеве ни пребројати нико не би могао. Ову
ноћ су тамо проборавили, a кад je свануо дан, наоружавши се
288 ο губицима γ људству и материјалу у овој борби уп. нап. 294
овог коментара.
289
Податак ο употреби топуза у овом окршају забележен je и код
Хонијата (Хонијат, вест бр. 10).
290
Хонијат такође помиње Дионисијеву заставу и το γ два наврата:
једном када описује угарску војску пред сам сукоб и други пут на крају
битке (Хонијат, вест бр. 10).
291
По свему судећи жртава je било на обема странама. Цифре које
се наводе чак и ако нису сасвим поуздане изражавају утисак који су
савременици забележили ο томе. Уп. нап. 294.
792
Пада у очи чињеница да Кинам на почетку овог одељка, када
говори ο распореду византијске војске пред борбу са Дионисијем, не помиње овог Јована Кондостефана. Heyse je због тога претпоставио да
се можда γ лакуни која се јавља у Кинамовом тексту баш на месту на
коме он набраја византијске војсковође, учеснике у походу, крије његово име (γπ. нап. 281 овог коментара). Да je Јован Кондостефан учествовао γ борби казује овде и сам Кинам, па наглашава и његове заслуге
за сам исход сукоба. Био je, изгледа, син Стефана Кондостефана и Ане,
сестре цара Манојла. Присуствовао je синоду 1166. године коме je председавао Манојло. Υπ. H. Gregoire, Notes epigraphiques, Revue de l'instruction publique en Belgique 52 (1909) 152—161; A. Heisenberg, Aus der Geschichte und Literatur der Palaiologenzeit, München 1920, 92; Hohlweg, Beiträge 32, нап. 1; Stiernon, Notes de prosopographie, 277; Пападимитриу, Продром, 381.
293
Логор византијске војске се налазио на београдској обали реке. Хонијат изричито каже да се после битке војска бродовима превезла на супротну страну реке (Хонијат, вест бр. 10). Како из Хонијатовог описа произилази Андроник Кондостефан се бојао новог сукоба са Угрима, јер му je
било јављено да се приближава јак одред најамника који треба да се
прикључи Дионисијевој војсци.
кренуше у хунски логор. Пошто га затекоше пустог без људи,
опљачкаше га и вратише се.294 Тако се заврши рат са Хунима.295
(р. 270. 2—274. 22)
18
7772.
СРПСКО-ВИЗАНТШСКИ СУКОБ
Саксонски војвода Хенрих Лав je
je обавио стигао у Визант са циљем
царем, пошто су један према другом
ње. Обавивши свој задатак, напустио
после великих припрема које
да помири краља Аламана са
показивали велико неповереje Византију.296
294
Угарски пораз je био вишеструк. Изгубљено je много људи. Ако
je веровати Кинамовим бројкама које су и једине којима располажемо,
Угри су имали више хиљада мртвих, 800 заробљених војника, међу којима и пет жупана. Материјална штета je такође била велика: заробљено
je 2000 оклопа, много кацига, штитова, мачева, заплењена je Дионисијева
застава и његов коњ са опремом. Уз то Кинам додаје да je Андроник
Кондостефан са својим одредима опљачкао и угарски логор, na je и тиме
повећан плен. Хонијат помиње ухваћене угарске коње и оружје побеђених противника (Хонијат, вест бр. 10).
Византијски писци представљају губитке Андроника Кондостефана
много мањим. Но чињеница да je храбри Димитрије Врана, један од вођа,
био тешко рањен и заробљен, као и сам опис борби γ којима су неки
византијски одреди очигледно попустили пред налетом непријатеља, говоре
да су губици и на страни победника свакако били велики. Па и повлачење византијске војске из Срема на византијску територију пред крај
дана као да говори ο намери вођа да се снаге склоне на сигурније место
и избегну изненађења која су се још могла очекивати.
Дионисијев пораз забележен je и γ Хроници Хенриха од Мигелна,
γ глави 56 (E. Szentpetery, Scriptores rerum Hungaricarum II, 203), која
по мишљењу научника има вреднрст самосталног извора. Уп. Marczali,
Geschichtsquellen, 65; Huber, Geschichte I, 366; S. Domanovszky, Mügeln
Henrik nemet nyelvü kronikäja es a rimes kronika, Szäzadok 41 (1907)
199—130.
295
Упадљива je чињеница да ни Кинам ни Хонијат не помињу _преговоре o миру између Византије и Угарске после пораза Дионисија γ
Срему 1167. године. Оба писца завршавају излагање описом повлачења
ромејске војске после победе. То je уочио већи број научника. Ф. Транић,
Војводина γ византијско доба, Војводина I, 104, претпоставља да je дошло
до „нормалног стања" међу овим државама и без формалних мировних
преговора. Пошто je византијско оружје надвладало угарско, a борба се
водила око области које су познате под именом „Белине баштине" узима
се као извесно да je Византија то спорно питање 1167. године решила γ
своју корист. Уп. Chalandon II, 490; Moravcsik, Bizänc es a Magyarsag,
84—87; Ферлуга, Византијска управа 136; Šišić-Šidak, Pregled povijesti, 172.
296
To je добро познати поход саског војводе Хенриха Лава који je
ишао преко Угарске за Цариград. O њему говори и Arnoldus Lubecensis,
Chronica Slavorum ad a. 1172, MGH SS XXI, 115; γπ. Ρ. Matković, Putovanja po Balkanskom Poluotoku, Rad JAZU 42 (1878) 114; M. Пурковић, Виминациум и Браничево, Браничевски Весник II-1 (1934) 16.
102
103
Υ το време се Срби (Σέρβιοι), пошто их Венети на то
подстакоше297, припремаху на устанак, па кад Стефан, који владаше Хунима, напусти живот, тамо настаде велика пометња.
298
Овим подстакнут, цар долази у Сардику.
Хуни (Угри) су упутили посланике цару тражећи да им се пошаље Бела за краља. Сматрали су да после Стефанове смрти њему
припада законито право на власт. Бела je био одрећен за царевог
зета, али се касније оженио сестром царице. Добио je достојанство
цезара u био je један од најугледнијих великаша у Византу. Цар га
je прогласио за краља u заједно са женом упутио у хунску земљу.
Претходно je oeaj под заклетеом изјавио да ће за cea времена бити
пријатељ Ромеја u владати κακό το цару одговара. У царево име
пратили су га на путу многи вићени људи.
Међутим, кад je Белу поставио на власт299, цар крену на
народ Срба намеравајући да им се освети за дрскост. Него,
297
Рат између Венеције и Византије избио je 1171. године. Цар Манојло je настојао да ограничи привилегије млетачких трговаца γ својој
земљи, које су ови уживали од времена Алексија I Комнина. Уз то су,
изгледа и финансијски разлози — могућност да се конфискује велика имрвина млетачких трговаца у Византији — утицали на Манојла који je
марта 1171. г. наредио да се похапсе сви Млечани у Цариграду и ван њега.
Венеција je прихватила изазов, опремила флоту и почела да напада далматинске градове као и друге византијске приморске поседе. Међутим,
γ пролеће 1172. године млетачку флоту je захватила велика епидемија
која je, поред осталог, допринела неуспеху њене акције. Υπ. Chalandon
II, 587—592;
Lamma, Comneni e Staufer II, 210—227.
298
Кинам je овде хронолошки јасан. Он наводи три догађаја међу
које сврстава и „устанак" Срба. То су: 1. долазак саксонског војводе у
Цариград, 2. Млечани подстичу Србе на борбу против Византије и 3. γ
YrapcKOJ je умро краљ Стефан, па су настале помутње γ тој земљи. Цар
je упутио Белу — Алексија γ Yrapcicy да тамо преузме власт. Пошто се
поход саског војводе може датирати γ 1172. годину, такође и смрт угарског краља, a те године je био γ τοκγ и млетачко-византијски рат, овај
одељак ο устанку Срба се мора везати за 1172. годину. Таква je хронологаја догађаја γ литератури махом и прихваћена (Јиречек-Радонић, Историја I, 150—151; Историја I, 329; Ферјанчић, Византија и Јужни Словени,
69—70; Hussey, Cambridge Med. Hist. IV, 233. Ст. Новаковић, Земљиште
200—201, ставља ове борбе у 1173. годину, као и Ковачевић, Неколика питања 102; Ст. Станојевић, Немања, 108—109; Еоровић, Питање o хронологији, 60, датира овај сукоб Немање са Византијом γ „1172 или 1173 годину". Chalandon II, 591, као и Lamma, Comneni e Staufer II, 225, везује борбе
Срба са Манојлом за 1173. г.
299
Овај податак je, изгледа, поред осталог, навео неке научнике да
помишљају на 1173. годину као годину српског устанка (Klaić, Povijest I,
173—174; Ст. Новаковић, Земљиште 202). Када je το цар Манојло поставио
Белу _на ВЛаст
(επί της αρχής κατεστήσατο:
Cinn. 287. 11)? ОД тренутка
када je Бела стигао са великом пратњом γ Yrapcicy до његовог крунисања, прошло je више месеци. Због његових веза у Византији, као и због
извесних сумњи γ погледу његове верске опредељености, у YrapcKoj je
наишао на опозицију γ неким круговима, нарочито међу црквеним великодостојницима које je тада предводио острогонски надбискуп Лука,
који je одбио да га крунише. Тек уз интервенцију папе крунисање je
чему се увек чудим, још се не беше сва војска сакупила, a цар
je, пројахавши кроз неке пусте и врлетне пределе300, журио са
неколико хиљада [se. војника] у ову земљу да се сукоби са
архижупаном.301 A овај, иако je са свих страна прикупио без302
бројну савезничку војску , прво побеже као да му je страх душу опсео, a затим, пославши цару посланике, мољаше да добије
помиловање за зла дела. Не постигавши ништа тиме, затражи да
му се дозволи да у безбедности лично изађе пред цара. Пошто
je цар пристао, он дође и приступи престолу (βήμα) откривене
главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем ο руци, предајући се цару да поступи
обављено, али почетком 1173. године (Homan, Geschichte Ι, 429—430). Да
ли je Кинам помињући да je цар Белу поставио на власт γ YrapcKoj MUCAMO на 1172. или 1173. годину, према томе за коју годину треба везати
српско-византијски сукоб? Кинамов текст пружа одговор и на ово питање: изгледа сасвим јасно да треба прихватити 1172. годину. Прво, Срби
су се спремали на устанак кад je Стефан III умро, дакле, 1172. године,
како каже Кинам. Υ истом одељку се говори ο проласку саског војводе
што се догодило 1172. године (уп. нап. 296 и 297). Друго, Кинам наводи
да су угарски посланици тражили од цара да им пошаље Белу за краља, што je Манојло и учинио прогласивши га за краља (ρήγα τοίνυν αυτόν
ανεμών: Cinn. 287. 6—7). За Кинама je очигледно било важно да га je цар
прогласио за краља и послао γ Yrapcicy. Питање његовог крунисања према
угарским обичајима било je no свој прилици много мање важно од царске
политике, бар према схватањима византијског писца. Треће, Кинам γ овом
одељку каже да je цар дошао γ Сардику на вест да je умро Стефан III,
дакле 1172, не 1173. године. И тада, из Сардике je кренуо против Срба,
да среди тамошње прилике.
300
Није сасвим јасно на које се области овде мисли. Ако je Maнојло из Сардике кренуо према Рашкој вероватно да je ишао према Нишу.
Υ Нишу су се γ више наврата сусретали византијски цар и рашки жупани. Н. Радојчић, Природа српско-византијске границе од XI до XIII
века, Зборник радова на III конгресу словенских географа и етнографа,
Београд 1932, 362, мисли да je το погранични појас између српских области
и Византије, можда γ северној или северо-источној Србији.
301
То je Стефан Немања који je поново покушао да се осамостали
γ односу на Византију. Хонијат помиње Немању као српског владара
(сатрапа) 1168. године (Хонијат, вест бр. 11). По резултатима истраживања Р. Новаковића, Кад се родио Ст. Немања, 187, он je преузео великожупанску власт „не касније од августа 1166". Υπ. нап. 135 уз текст
Хонијата.
302
Овде je Кинам на жалост сувише уошптен, па се тешко може утврдити које су то савезничке снаге на које je Немања могао да рачуна у
борби против цара Манојла. Византијски ретор Константин Манасије γ
једном свом спису који се може датирати γ време 1170—1173. године помиње Немце и Yrpe као Немањине савезнике (Е. Курц, Eine два неизданнБ1х произведении, ВВ 12 (1906) 89; Υπ. превод тога одељка γ овом
тому: Константин Манасије, вест 1). Реторски начин изражавања писца
представља велику тешкоћу за утврђивање тачне хронологије његових података. Хонијат такође помиње везе Стефана Немање са Немцима и
Угрима. По њему je цар, покоравајући Немању, од њега тражио да се
одрекне управо тих својих веза (Хонијат, вест бр. 11). Међутим, остаје
још да се тачно утврди на коју се годину или догађај односи тај Хонијатов податак. Υπ. Јиречек-Радонић, Историја I, 149.
104
105
c њим како жели.303 Потресен овим, цар му опрости кривицу.
Завршивши то c успехом, цар напусти српску земљу имајући
у својој пратњи и архижупана.304
1176.
19
Y4EIIIRE СРБА Υ ВИЗАНТИЈСКОЈ ВОЈСЦИ
(р. 286. 18—288. 3)
303 Судећи по овом опису догађаја до борби није ни дошло 1172. грдине. Пошто je Манојло продро у Србију, Немања се повукао. Затим je
изашао пред цара да му се потчини. Сцена коју Кинам овде описује говорећи o сусрету Немање са Манојлом уобичајена je γ το време. Υπ.
Μ. Пурковић, Етикеција и друштвени дух у старој српској држави, Годишњак Скопског Филозофског факултета II (1931—33) 131; Ferluga, La
ligesse, 117; Историја Ι, 150—151.
Постоје два занимљива писма Григорија Антиохијског која се односе,
можда, на овај поход византијске војске против Срба. Он их je упутио
Евстатију Солунском. Једно je састављено у Софији, a друго негде даље,
на путу византијске војске која се кретала кроз неке пусте крајеве.
Υ првом писму аутор се жали на прилике у Софији, на смештај и нарочито лоше снабдевање и исхрану, a у другом истиче да je стање још
горе, да се налази у пустом крају који узгред и описује (J. Darrouzes,
Deux lettres de Gregoire Antiochos ecrites de Bulgarie vers 1173, Byzantinoslavica XXIII-2 (1962) 278—280; XXIV-1 (1963) 65—73). Издавач ових текстова, J. Darrouzes, настојао je да утврди време настанка ових писама. Сигурно je самр то да су она написана пре краја 1174. године, пошто je το
време када je Евстатије наименован за митрополита солунског, a он то
није био у тренутку састављања писама (/. Darrouzes, Deux lettres, Byzantinoslavica XXIII-2 (1962) 276; исти, Notice sur Gregoire Antiochos
(1160 ä 1196), REB 20 (1962) 69). Пошто после 1167. године, по мишљењу
издавача, није било већих војних покрета на Балкану пре 1173. грдине
(за крју će J. Darrouzes определио верујући да je το година у којој je
Манојло, судећи по опису Кинама, кренуо против Срба), то ова писма
треба везати управо за 1173. годину. Ј. Darrouzes додаје да je Григорије
Антиохијски вероватно учествовао у покрету трупа од Софије даље на
запад према српским областима, или евентуално против YrapcKe, ο чему
Кинам овде говори. Пошто je реторов текст хронолошки непрецизан
издавач упозорава да би се време настанка поменутих писама могло померити за годину дана уназад или унапред (Ј. Darrouzes, Deux lettres,
Byzantinoslavica XXIII-2 (1962) 278). Нема сумње да ови текстови заслужују^пуну пажњу, јер уколико су у питању области северо-западно
од Софије, како то закључују и бугарски аутори (Г. Цанкова — П. Тивчев,
Нови данни за историнта на Софииската област през последните десетилетим на византииското владичество, Известии на Института за историл 14—15 (1964) 317—318), онда je реч ο области Ниша или Браничева,
или ο успутним пределима. Опаске Григорија Антиохијског могу да помогну расветљавању прилика на том подручју. Ο самом аутору ових писама уп. Krumbacher, Geschichte 472; Moravcsik, Byzantinoturcica I, 292.
304 Кинам овде не именује заробљеног српског жупана. Да je το био
Стефан Немања може се закључити и из текста говора Евстатија Солунског у коме je сачуван опис његовог боравка у Цариграду (Regel, Fontes
Ι, 43—44; Tafel, Komnenen, 221—223; исти, De Thessalonica eiusque agro,
401—432. Tafel je датирао говор у 1174/75. годину, a Regel, Fontes I,
X—XII, ставља га у децембар 1174. године). Υπ. Ковачевић, Неколика пи7ања, 103—104; Ст. Станојевић, Немања, Годишњица Н. Ч. 42 (1933)
108—110; Јиречек-Радонић, Историја I, 151; А. П. Каждан, Византиискии
публицист XII в., Евстафии Солунскии, ВВ 27 (1967) 87—106; 28 (1968)
60—84; 29 (1968) 177—195. Немању као Манојловог заробљеника помиње
π Константин Манасије (Кури, Eine' два неизданнвк произведенил, ВВ 12
(1906) 91.
Цар Манојло се припремао за борбу против иконијског султана Килиџ Арслана. Да би избегао сукоб султан je цару упутио
свог посланика no имену Гавра, једног од својих најмоћнијих људи.
Предлагао je da цар узме тврћаве које год жели само да престане
да се љути на њега (султана).
Али, не прихвативши предлоге и вративши га [se. султановог посланика] натраг, цар позове многе одреде из земље
Срба и Хуна и најбрижљивије се препремаше за рат.305
Да не би војска ни у чему оскудевала наредио je da се из Тракије дотера велики број волова, као u преко три хиљаде кола, што
je u учињено. Υ пролеће следеће године прешао je у Азију u npeма обичају прикупљао снаге за борбу.
A савезници Хуни и Ромејима потчињени Срби (Σέρβιοι .. .
κατήκοοι)308, не стигавши на време, допринели су да се ратује за време лета, због чега су се многе ствари погоршале. Ако
je ишта важно у ратним пословима, a то je време.
(р. 299. 12—23)
Ни Кинам ни други савремени извори не саопштавају под којим
je околностима Немања успео да се врати на рашки престо. Очигледно
je да се потчинио византијском цару, обновио вазалске обавезе, међу
њима и ону ο слању помоћног војног одреда цару у одређеним случајевима. Чињеница je да су Срби учествовали у византијској војсци 1176.
године, када je она доживела тежак пораз код Мириокефалона (Кинам,
вест бр. 19). Аруги закључци ο томе шта je Немања био принуђен да врати Византији после потчињавања 1172. године остају и даље у сфери
претпоставки (Ст. Новаковић, Земљиште, 202—203; Ковачевић, Неколика
питања 104, мисли да je Немања вратио Византији Дубочицу и Реке, иако
je убикација ове друге области још увек неизвесна: Историја I, 328).
305 ОЈВО су припреме за царев поход против иконијског султана. Подухват je завршен катастрофалним поразом византијске војске. Υπ. Chalanđon II, 505—513; Успенскии, Цари Алексеи II и Андроник КОМНИНБ!,
108; Острогорски, Историја, 366—367; Ковачевић, Неколика питања, 105;
Faulova, Ücast Srbü, 243. Hohlweg, Beiträge 78, нап. 7, мисли да су Yrpn
који су овом приликом ратовали као ξυμμα-ηκόν били обавезни да цару
шаљу свој одред војске од времена Беле III. Šišić-Šidak, Pregled povijesti, 175. Υ једној касније издатој повељи сачуван je траг ο ратовању групе
угарских
великаша »in Grecia«: Wenzel, Ärpädkori üjokmänytar VI, 486—^-7.
306
За Србе се овде изричито каже да су „потчињени" Византији.
Стефан Немања je после догађаја 1172. године био принуђен не само да
призна врховну власт византијског цара, него и да испуњава обавезе које
je тај однос наметао. Међутим, треба рећи да то није ништа ново. Рашки
жупани су у XII веку у више наврата прихватали исту обавезу (Ypom II,
Деса). Испуњавали су je само кад су стицајем прилика на Балкану били
на то присиљени.
НИКИТА ХОНИЈАТ
Никита Хонијат (Νικήτας Χωνιάτης) je без сумње један од најбољих византијских историчара. Рођен je средином XII века γ граду Хоне γ Фригији.1 Kao деветогодишњи дечак упућен je γ Цариград
на школовање. Τγ će o њему посебно старао његов веома образовани
старији брат Михаило, будући митрополит атински. Према њему je
Никита читавог живота гајио осећања дубоког поштовања и дИвљења.2
Никита Хонијат je стекао свестрано образовање које му je касније омогућило блиставу каријеру γ државној служби. Почео ју je
последњих година владе цара Манојла I Комнина да би je прекинуо
γ време узурпације Андроника I Комнина (1183—1185). Касније, доласком династије Анђела на власт 1185. године, Никита Хонијат брзо
напредује у служби. Био je царски секретар и учествовао je ca Исаком II Анђелом у походу против Бугара.3 Υ време Трећег крсташког
похода 1189. године био je управник теме Филипопољ.4 Активно je
учествовао у преговорима између византијског двора и цара Фридриха I Барбаросе. Υ својој монодији састављеној поводом братовљеве
смрти Михаило Хонијат са поносом наводи да су се затим мењали
цареви на византијском престолу, али да су сви редом и даље Никити Хонијату указивали своје поверење. Υ το време je Никита заузимао високе државне положаје да би на крају постао велики логотет. Сменио га je тек Алексије V Мурзуфл 1204. године.5 Y6pso затим доживео je катастрофу Цариграда. Крсташко освајање престонице затекло га je γ граду. Никита Хонијат je са породицом преживео тада пет дана пуних неизвесности и страве. Ycneo je да избегне
најгоре захваљујући својим старим везама са млетачким трговцима
у Цариграду. Један од њих му je помогао да са породицом безбедно
напусти град. Прво се задржао у Селимврији, a затим се упутио у
Никеју. Прикључио се цару Теодору Даскарису који му je поверио
1
Погрешно су му касније додали презиме Акоминат. Ο трме уп.
G. Stadtmüller, Michael Choniates, Metropolit von Athen, Orientalia Christiana 33, 2 (1934) 274 sq.
2 Chon. 800; 803.
3 Chon. 518.
*5 Chon. 526.
Chon. 749.
108
109
високи положај на двору. Ту je и умро између 1210. и 1220. године.
Своју жељу да поново види Цариград није остварио.
Разноврсно je стваралаштво Никите Хонијата. Оно нам открива
изузетно обдареног писца, високо образованог ретора. Саставио je
више говора6, једно теолошко дело под насловом Θησαυρός 'Ορθοδοξίας.
Написао je и једну песму поводом брака Исака II Анђела са угарском принцезом, ћерком краља Беле III.7 Међутим, његово највредније дело je Χρονική διήγησις историја епохе Комнина и Анђела у
периоду од 1118. до 1204. године којој je затим додао и текст ο догађајима између 1204. и 1206. године. Према сопственим речима писац je желео да своје излагање надовеже на дела својих претходника који су приказали византијску историју до краја владе Алексија I
Комнина.8
Ово обимно дело обухвата 21 књигу: влади Јована II Комнина
посвећена je једна књига, доба Манојла I Комнина обрађено je y седам књига, Алексију II посвећена je једна књига, Андронику I —
две, Исаку II Анђелу три, Алексију III три књиге, док су збивања
у време друге владе Исака II Анђела и Алексија V Мурзуфла приказана у по једној књизи. Томе je додат текст у коме се описује
пад Цариграда 1204. године и извештај ο статуама у престоници.
Запажено je већ да je овако богат садржај писац постепено уобличавао. Пошто се у првој књизи посвећеној догађајима Манојлове
владе помиње Андроник Комнин уз ознаку да je το будући владар
Ромеја9, сматра се да je тај одељак могао настати само после 1183.
године. Υ четвртој књизи ο истом цару читалац сазнаје да je Исак
Анђео свргао c власти Андроника I Комнина10, што упућује на закључак да je тај текст писан после 1185. године. Седма књига o Maнојлу настала je после драматичних догађаја 1204. године, јер на њих
писац очигледно алудира.11 Хонијатово дело je сачувано у две редакције, једној краћој и једној опширнијој. На основу тога и података које пружа сам текст, сматра се вероватним да je писац
у Никеји, у последњој деценији свога живота, употпунио и прерадио
забелешке које je до тада прикупио и написао. Нема сумње да je тада
додао излагање o догађајима 1204—1206. године. Изгледа да није успео да га доврши.
Ако би се оцењивала само информативна вредност Хонијатова
дела и упоређивала са јасним, сажетим и прегледним излагањем Јована Кинама, предност би се морала дати овом другом. Он пружа
обиље података. Кинам je верни посредник између догађаја свога
6
Υπ. F. Grabler, Niketas Choniates als Redner, Jahrbuch der österreichischen byzantinischen Gesellschaft 11—12 (1962/63) 57—78; Никита Хонијат,7 Беседе, посебан одељак у овом тому.
G. Moravcsik, Niketas Akominatos lakodalmi költemenye, Egyetemes
Philologiai
Közlöny 47 (1923) 80—82.
8
Chon. 7.
9
Chon. 68.
1°
Chon. 192.
11
Chon. 265.
времена и читаоца. Његова je улога да забележи, саопшти. Хонијат
je писац друге врсте. До краја Манојлове владе он прати исте личности и догађаје као и Кинам. Описује исте ратове, читаоца води од
бојишта у Малој Азији до царевих похода на Балкану. Па ипак, Хонијат их друкчије приказује. Он тежи да створи што изразитију
слику догађаја. Поводећи се за занимљивим епизодама он понешто
изостави или узгред помене са неколико речи. Није редак случај да
догађај подређује књижевном изразу.
Међутим, Хонијат далеко надмашује свог претходника у приказивању византијског друштва XII века, у дочаравању ликова, атмосфере, схватања. То je епоха Комнина и Анђела коју читалац открива у његовом делу. Она постаје ближа, разумљивија. Υ средишту
свих збивања je увек цар са својом личношћу, склоностима, политиком. Није тешко препознати Хонијатов модел идеалног владара. То
je увек храбар ратник, одважни бранилац државних граница, заштитник реда, поштовалац традиција и културе земље, праведни судија.
Међу владарима ο којима пише том моделу je највише одговарао
Јован II Комнин. Нарочито поштовања има писац према војничким
резултатима његове владе. Манојлу I Комнину Хонијат посвећује
много простора. Описује његове успехе на разним ратиштима, али
му и пребацује за поједине поступке. Тако на пример, не одобрава
његов рат против Египта за који каже да je предузет углавном због
царевог частољубља12, критикује његово расипништво, бележи повећање пореза и негодује када цар немилице дели новац својим сродницима и странцима.13 Незадовољан je и мешањем цара Манојла у
теолошка питања.14
Хонијату су прилике на двору и око њега биле веома добро
познате. Последњих година Манојлове владе сам их je упознао.
Бројне су његове критичке примедбе које упућује астролозима и другим царевим пратиоцима који подстичу сујеверје стварајући тиме атмосферу којој je и сам цар Манојло био склон. При томе он наводи више примера који недвосмислено показују каквих je лоших
последица на бојном пољу имало царево сујеверје: оно je често спутавало војне акције, везивало их за одређене дане, забрањивало походе. Са горчином додаје писац да су астролози „проучавали небо
не разазнајући земаљске предмете".15 Међутим, иако je био гласни
противник Манојловог сујеверја, Хонијат и сам верује у дејство
виших сила на човеков живот, прихвата снове као предсказања, верује чак и у то да комете и звезде на неки начин предвиђају опште
несреће.16
Υ текст ο догађајима који су задесили Византију после Манојлове смрти 1180. године уграђена je мисао ο опадању земље, ο слабљењу њене војничке снаге и нереду који захвата поједина подручја
u Chon. 208.
13
Chon. 265—268.
14
Chon. 274.
15 Chon. 69.
16
Chon. 285—287; 289; 294; 327 и др.
111
110
свакодневног живота. Хонијат то изражава тврдњом да многобројним непријатељима и на Истоку и на Западу нема ко више да се
супротстави. При томе посебно жигоше тежњу неких царева да вој17
не послове препусте другима и да се сами њима не баве. Тиме су
стари добри обичаји отишли у неповрат.
Ништа мање није критичан ни према другим својим савременицима. Мало je људи које он украшава речима похвале. За већину он
нема ведрих боја. Уверен je да доба хероја, родољуба, слободе и независности припада прошлости, да je људско друштво преплављено
разноврсним пороцима. Са жаљењем бележи да je остало мало искусних ратника попут оних који су прославили земљу, упозорава
да безакоње није ретка појава, a када суседним народима пребацује
за жестоке братоубилачке ратове признаје да им je неславни узор
пружила сама Византија.18
Па ипак, Хонијат je прави грчки патриота који не пропушта ниједну прилику да упореди грчку културу са културом других народа.
То je захвална тема коју писац убедљиво користи да читаоцу саопшти бујицу предности које има славом овенчани грчки дух у поређењу са стваралаштвом других средина. Све остале народе са којима се читалац сусреће у његовом тексту прате атрибути варваризма.
Странцима се у најбољем случају признаје лична храброст и ратно
искуство. Западноевропску културу Хонијат посматра кроз призм^
сопствених доживљаја и поступака крсташких одреда на тлу Византије. Мало je писаца који су тако јасно противставили обичаје, схватања и идеале западних ритера доминантним вредностима византијског
друштва. Његов суд o „Латинима" није увек исти. Он се креће од неповерења према њиховим плановима, преко презира према њиховом незнању и необразованости до отворене мржње. Мало je прилика у ко19
јима он покушава да схвати њихове намере.
Одавно je y науци познато да je Хонијатово дело изванредно
важан историјски извор. Независно од идеја и разних тумачења којима писац обогаћује текст, чињеница je да он пружа велики број
података како за историју Византије тако и за историју других, махом суседних народа. За доба Јована II и Манојла I он допуњује,
понекад мења, представу коју o догађајима даје Јован Кинам. Међутим, за следећи период, доба од 1176. до 1206. године његово дело
je права ризница вести o судбоносним збивањима у Византији. Оно
je за историју наших народа утолико значајније што бележи последње фазе борбе Рашке за самосталност, њене успехе под Стефаном
Немањом 1182—1183. године, затим искушења 1190. године и прилике
у Србији у време Стефана Првовенчаног.
Управо због тога je важно и одавно постављено питање — на
основу чега je Хонијат писао своје дело, који су његови извори сазнања. Данас Се сматра доказаним да je Хонијат у своје излагање
« Chon. 481.
»» Chon. 705.
» Chon. 52; 214; 266—268 и др.
унео углавном своја опажања, податке које je прикупио током дугог службовања у престоници и на двору. Писао je на основу аутопсије у највећој мери и обавештења која je добијао од великог броја
људи које je познавао. Аа je το тако показују и сразмере појединих
књига. То потврђује и сам писац који на почетку дела предочава
читаоцу да ο влади Јована II Комнина намерава да пише кратко,
јер je сам није доживео него je податке добијао од л>уди који су
познавали цара и који су га пратили на његовим ратним походима.20
Хонијат не наводи имена појединаца који су га обавештавали, али
ставља до знања да заслужују пажњу.
Најопширније су приказани догађаји у којима je сам писац учествовао. Такав je случај, на пример, са походом цара Исака II Анђела против Бугара, пролазом крсташке војске 1189. године, итд. Опис
прилика у Цариграду уочи трагедије 1204. године обилује многим детаљима. На сличан начин су представљене и страхоте првих дана
окупације. Хонијат их je сам доживео. Понекад у свој текст уноси
„оно што се прича", разне непотврђене гласине, али често врло карактеристичне за прилике у којима су настале.21 Писац жели да сачува објективност у приказивању22, али му то не полази увек за
руком.
Хонијат je користио и неке текстове савременика. Очигледно je
да je имао при руци спис Евстатија Солунског ο норманском освајању Солуна 1185. године. Изгледа да je следио и податке једног извора ο походу цара Манојла против Турака 1176. године.23 Била су
му по свој прилици позната и нека акта црквених сабора Манојловог доба.24 Међутим, научнике je највише занимало питање да ли je
Хонијат користио дело Јована Кинама. То je дало повода научној
расправи која траје већ више деценија и не може се сматрати окончаном ни данас. Она je поделила научнике у две групе. Једни су на
поменуто питање одговарали негативно указујући пуно поверење речима самог Хонијата да нико пре њега није написао историју Комнина после смрти цара Алексија I25, a други су настојали да анализом података Кинама и Хонијата одговоре на постављено питање,
na je већина оспоравала искреност Хонијатовим речима и доказивала да je он не само познавао дело свог млађег колеге, него га je и
обилно користио.26
20
Chon. 7.
21
Υπ. Chon. 471—472; 506 и др.
22
Chon. 526.
23
Kap-Herr, Die Politik, 130—131; Chalandon II, XXVI.
24
Υπ. Chon. 277.
s Chon. 7.
26
Neumann, Geschichtsschreiber, 103; Chalandon II, XXV; Krumbacher,
Geschichte, 283; Kap-Herr, Die Politik, 122, мисле да Хонијат није познавао Кинамово дело. Супротног мишљења су били Ф. Успенскии, Византиискии писателБ, 155—160; Marczali, Ungarns Geschichtsquellen, 134—136;
Moravcsik, Byzantinoturcica I, 446; 449; V. Grecu, Nicetas Choniates a-t-il
connu l'histoire de Jean Cinnamos? REB 7 (1950) 194—204; Каждан, Eine
раз o Киннаме, A—31. Нема сумње да je Хонијат познавао лично Јована
Кинама (Chon. 430).
113
112
Υ досадашњим истраживањима углавном je истицано да се у
текстовима Кинама и Хонијата запажају сличности у распореду излагања, саопштеним подацима, па чак и у појединим изразима у првој
књизи њихових дела коју обојица посвећују владавини Јована II Комнина. Томе се додаје закључак да оно што Кинам опширно приказује
27
у Хонијатовом делу се саопштава сажето, и обрнуто. Иако су то
утисци који се читаоцу намећу већ при првом сусрету са њиховим
текстовима, треба истаћи чињеницу да још увек нема свестране упоредне анализе њихових текстова у целини, па према томе ни могућности да се изречени судови потврде или демантују. Досада постигнути резултати су ограничени само на поједине делове текста. Доба
Манојла није проучено, Уз то, непостојање критичких издања дела
ових писаца чини свако истраживање привременим. Па ипак, ако се
постављено питање посматра са становишта вести које се читаоцу
нуде у овом тому, изгледа да се могу оспорити неки од наведених
закључака. Наиме, одељци ο угарско-византијском ратовању 1127—
—1129. године и српском устанку показују да се Кинам и Хонијат
у много чему разилазе и то у књизи која се узима као доказ ο зависности Хонијата од Кинама. Навешћемо само неке примере. По Кинаму je угарска војска напала Београд и разорила га, a no Хонијату je y првом налету непријатељске војске страдало Браничево, па
je угарска офанзива настављена у правцу Сердике и Филипопоља.28
Кинам, дакле, не само што смањује обим угарског напада него га усмерава на Београд, a Хонијат на Браничево. Противнапад цара Јована такође je различито приказан. По Кинаму je цар похитао на Дунав,
прешао реку и код Храма потукао противничку војску. После тога се
повукао у Браничево, a затим у Цариград. Код Хонијата je цар прво
заузео Срем са Земуном, па тек онда je продро до Храма.29 Није разлика само у броју саопштених података него и у редоследу догађаја.30 Неслагања није тешко открити ни у опису српског устанка.
Кинам га ставља у оквире поменутог угарско-византијског рата
1127—1129. године, a Хонијат га излаже одвојено и то пре почетка
тога рата.31 Затим, иако je Хонијатов опис угарско-византијског рата
очигледно сажетији, он садржи читав низ чињеница које узалуд тражимо у Кинамовом делу (напад на угарске трговце у Браничеву 1127.
године, продор угарске војске до Филипопоља, склапање угарско-византијског мира 1129. године, податак да се Срби потчињавају власти суседа, да су расељени после угушивања устанка).
Манојлови ратови против Угарске и Срба приказани су опширно у
делима оба писца. Па ипак, Кинам je дарежљивији подацима ο царевим операцијама, чак појединим фазама борби. То нарочито важи
за догађаје 1149—1155. године. Хонијат их представља са очигледно
мање смисла за војничке послове. Па и такав Хонијатов текст пружа неке изванредно значајне податке. Такав je податак o рашком
жупану Урошу 1150. године, o акцији цара Манојла против њега
32
1153. године. Кинам и Хонијат се осврћу и на заверу Андроника
Комнина против цара Манојла. Том приликом они означавају област
којом je он управљао. По Кинаму то je било подручје Ниша и Браничева, a no Хонијату — Браничева и Београда.33 Није циљ овог предговора да набраја све разлике које се могу уочити у њиховим текстовима, још мање да проучава многобројне сличности које они садрже. То je само повод да се изрази сумња у досад изречене судове
o несамосталности неких Хонијатових вести. За свако трајније решење тога проблема потребна су знатно темељнија истраживања од
оних којима наука данас располаже.
Хонијат се определио за хронолошки начин приказивања догађаја, али га веома недоследно спроводи. Основни оквир излагања чине
године владе појединих царева. V тако релативно круту шему он
уграђује богат садржај византијске историје XII века. Због тога се
дешава да су незнатне епизоде повод да се читаоцу представе веома
значајни догађаји. Таква подела, затим, приморава писца да се у више
махова враћа на један исти догађај да би га у потпуности описао.
Цару Манојлу, на пример, посвећено je седам књига, али će o њему
говори и у другим деловима текста.34 Поред тога, Хонијат често настоји да вести групише око једне теме или личности па нужно напушта хронолошки принцип излагања. Многобројне су његове дигресије. Најзад, велики недостатак његовог рада представља одсуство
поузданих хронолошких података. Хонијат готово никад не наводи
које се године дешава оно o чему пише, понекад само додаје годишње доба ратних похода, употребљава неодређене изразе који мало
користе савременом истраживању.35
Ако Хонијат остаје дужан историчарима због хронолошке непрецизности, сажетог приказивања важних догађаја36 или чак њиховог занемаривања, он то широко надокнађује својим надахнутим,
живим и необично привлачним начином излагања. Његови описи
борби код Земуна 1165. године, или у Срему 1167. године, или слика
очајничких напора византијских војника да се домогну немогућег
37
на литицама Просека , затим многобројни портрети војсковођа, државника — да поменемо само оне одељке које читалац може наћи
у овом тому — остају у трајном сећању. Хонијат je талентован писац
32
33
27
V. Grecu. Nicetas Choniates a-t-il connu l'histoire de Jean Cinnamos? 199—202.
28
Кинам, вест бр. 1; Хонијат, вест бр. 2.
29
Ib.
30
Το je запазио својевремено и Chalandon II, 58—59.
31
Кинам, вест бр. 1; Хонијат, вест бр. 1.
34
35
36
Хонијат, вест бр. 6.
Кинам, вест бр. 7; Хонијат, вест бр. 6.
Успенскии, Византиискии писателв, 128.
Chon. 34; 46; 49 и др.
Пошто je описао борбе око Земуна 1165. године, Хонијат додаје:
αλλ' οΰτω μεν έάλω το Ζεύγμινον, ως έπιτρέχοντά με ειπείν, μη έμβραδύνοντα ταΐς
διηγήσεσι (Chon. 177. 19—20). Ha тај начин прелази преко појединости
које би
очигледно биле занимљиве.
37
Хонијат, вест бр. 8; 10; 19.
8 Византијски извори
114
115
који са лакоћом изражава своје мисли. Он широко користи своје античко образовање. Υ њему тражи узоре, подстицаје. Често наводи
Хомера, парафразира Ксенофонта, користи Еврипида. V његовом
тексту има и много реторских украса, извештачености.
Хонијатово дело je сачувано у две редакције, једној краћој и
једној дужој. То су следећи рукописи:
— Vindob. hist. gr. 53, f. lr—322* (XIII век)
— Vatic. gr. 169, f. lr—240* (XIII век)
— Vatic. gr. 163, f. 1041—220* (XIII век)
— Paris. 1778, f. lr—269r (XIII век)
— Vatic. gr. 1623, f. 136r—222" (XIII век)
— Venet. — Mare. VII, 13, f. 172r-400r (XIV век)
— Vindob. hist. 105, f. l1—272* (XIV—XV век)
— Venet. — Mare. 403, f. lr—269r (XV век)
— Monac. 93 (XVI век)
Овим није исцрпљена листа сачуваних рукописа. Утврђивање
њиховог међусобног односа je изузетно сложено.38
Досада je Хонијатова Историја доживела више издања. Од првог издања Јеронима Волфа средином XVI века она je прешла дуг
пут39 до наших дана, па ипак није доживела своје критичко издање.
Иако су неке научне предрадње обављене40, изгледа да je το посао
који тек предстоји.
Υ нашем преводу употребљавају се следеће скраћенице:
Α = рукопис Мопас. 93
Β = рукопис Monac. gr. 450 (XIV в., вулгарно грчка парафраза)
На овом месту треба забележити једну својеврсност коментара
који прати текст Хонијата. Он je знатно краћи од оног који je дат
уз дело Јована Кинама и често се на њега позива. Разлог je тај што
оба писца до краја Манојлове владе пишу o истим догађајима, али
не на исти начин. Коментар за вести оба писца ставили смо уз
текст коме се даје предност (због подробнијег описивања догађаја,
веће прецизности, итд.). Чешће je το Кинам него Хонијат.
У п о т р е б љ е н о и з д а њ е : Nicetae Choniatae Historia, rec. I.
Bekker, Bonnae 1835.
38
За остале рукописе уп. Moravcsik, Byzantinoturcica I, 447 и J. A.
J. v. Dielen,
BZ 57 (1964) 302—328.
39
Најстарије je издање оно које je припремио H. Wolf и објавио
y Базелу 1557; затим Francofurti 1587; Geneae 1593; A. Fabrot y Париском
корпусу, 1647. Το je издање обновљено у Венецији 1729. /. Bekker je текст
издао у Бонском корпусу 1835, a затим Migne, PG 139 (1894) 320—1057.
Ha Бонско издање Хонијатова дела изречено je доста критика. Уп.
Ј. Irmscher, Das Bonner Corpus und die Berliner Akademie, Κρητικά χρονικά
7 (1953) 360—388.
40
H. Leicht, Studien zur Textgeschichte des Niketas Akominatos, Diss.
München 1920 (необјављено). Υπ. BZ 24 (1924) 288; /. A. J. v. Dieten, Two
Unpublished Fragments of Nicetas Choniates, Historical Work, BZ 49 (1956)
311—317; UCTU, Noch einmal über Niketas Choniates, BZ 57 (1964) 302—328.
Π p e B o д и: Латински превод y издању H. Wolf a и y Corpus universae historiae praesertim Byzantinae, Lutetiae 1567, као и у каснијим
издањима. Превод на руски: Византииские историки, С. Петербург,
1860. Превод на француски: Cousin, Paris 1685. Превод на италијански: J. Horologgi, Venetia 1562 и др. Превод на немачки: F. Grabler,
Byzantinische Geschichtsschreiber, Bd. VII, VIII, IX, Graz—Wien—Köln
1958. Изводи из Хонијатова дела превођени су чешће на разне
језике.
В а ж н и ј а л и т е р а т у р а : Ф. Успенскии, Византиискии писателБ Никита Акоминат из Хон, С. Петербург 1874; исти, O рукопислх
истории Н. Акомината в Парижскои националБнои библиотеке, ЖМНП
194 (1877) 64—79; Β. Γ. Василиевскии, Согоз двух империи, ТрудБ! IV,
Ленинград 1930, 18—105; Ф. Успенскии, Образование второго болгарского царства, Одесса 1879; H. Marczali, Ungarns Geschichtsquellen
im Zeitalter der Arpaden, Berlin 1882, 134—136; Kap-Herr, Die Politik,
119—131; Neumann, Geschichtsschreiber, 103—105; K. Γροτ, Из истории
Угрии, passim; Krumbacher, Geschichte, 281—286; J. Dräseke, Zu Niketas Akominatos, BZ 20 (1911) 101—105; Chalandon II, passim; Bachmann, Die Rede, passim; V. Grecu, Autour du De Signis de Nicetas Choniates,REB 6 (1948) 58—66; UCTU, Nicetas Choniates a-t-il connu l'histoire de Jean Cinnamos? REB 7 (1949) 194—204; V. Grumel, De l'origine du
nom Ακομινάτος, ΕΕΒΣ23 (1953) 165—167; Каждан, Евде раз о Киннаме,
4—31; Gyoni, Magyarsäg, passim; Moravcsik, A bizänci forräsok, 195—
—200; F. Grabler, Niketas Choniates als Redner, Jahrbuch der Österreichischen Byzantinischen Gesellschaft 11—12 (1962—63)
57—78;
L. Petit, Documents inedits sur le concile de 1166 et ces derniers adversaires, BB 11 (1904) 465—493; G. Stadtmüller, Zur Biographie des Niketas Choniates, Byzantinische Forschungen l (1966) 321—328; CT. Hoваковић, Земљиште, passim; Јиречек-Радонић, Историја, 1,120—164; Koвачееић, Неколика питања, 1—106; Анастасијевић, Отац Немањин,
11—28; Ropoeuh, Питање o хронологији, 43—61; Ст. Станојевић, Немања, Годишњица Н. Ч. 42 (1933) 93—132; Šišić, Poviest II, passim;
Šišić-Sidak, Pregled povijesti, 159 sq.; Историја I, passim; M. Орбин,
Краљевство Словена, Београд 1968, passim; Острогорски, Историја,
332—333; J. Калић-Мијушковић, Београд, 43—57; 350—358; Ј. Калић,
Рашки велики жупан Yponi II, ЗРВИ 12 (1970) 21—39; Ј. Калић, Српско-византијски сукоб 1168. године, Зборник Филозофског факултета XI — 1 (1970) 193—204.
1227—П29.1
1
БОРБЕ ПРОТИВ СРБА
Пошто je onucao упад Печенега у Византију, борбе које су воћене против њих u пораз који су доживели, Хонијат наставља излагање.
1
Датирање ових догађаја почива на упоредној анализи текстова Кинама и Хонијата. Оба писца се слажу γ томе да je до српског устанка и
8*
116
117
A мало касније објави [se. цар] рат народу Трибала (του των
Τριβαλλών &9·νου<?), други би их назвао народом Срба (Σέρβων)8,
јер су чинили зло и мировни уговор прекршили3 и кад je дошло
до окршаја, он их до ногу потуче и принуди на мир овај варварски народ који се иначе не показује као дорастао противник и
4
стога се увек потчињава власти суседа. Дотеравши отуда неизмеран плен и снабдевши војску већином потребних ствари, преугарско-византијског рата дошло после напада Печенега на Царство. Међутим, разилазе се у извесној мери у погледу тока даљих догађаја. Hanne, по Хонијату je цар прво ратовао против Срба, a затим против угарског краља. Изгледа прихватљивије Кинамово излагање по коме je до
покрета Срба дошло за време угарско-византијског сукоба, na je предложена хронологија γ оквиру тог схватања. (Υπ. нап. 1 уз текст Кинама). Извесну потврду овом закључку као да пружа и сам Хонијат. Он γ
овом одељку наводи да су Срби народ који није био дорастао противник
цару и да се стога увек потчињава власти суседа. Под „суседима" треба
овде свакако помишљати на Yrpe, јер, колико je познато, γ заједници
управо са њима рашки жупани су отпочињали борбу са Византијом, или
су користили
међусобне односе Угарске и Византије.
2
Хонијат на овом месту изједначује Трибале и Србе. И многи други византијски писци то често чине избегавајући да за савремене Србе
употребе њихово „варварско" име. Радије су употребљавали име старијих народа за које су веровали да су живели управо на подручју на коме
се јављају и Срби. Υπ. текст Скилице и нап. 255, Византијски извори III,
159. То je уочио и Н. Радојчић, Како су називали Србе и Хрвате византијски историци XI и XII века Јован Скилица, Нићифор Вријеније и Јован Зонара? Гласник Скопског научног друштва 2 (1927) 1—13. Υ делима
писаца XII века запажа се много чешћа употреба имена Срби. Сам Хонијат их у већини случајева управо тако назива (Chon. 119. 10; Σερβία:
Chon. 119. 19; Σερβάρχης: Chon. 120. 6; затим Хонијат помиње τον Σερβίας
δυναστεύοντα οορεσι: Chon. 121. 18—19; Chon. 122. 3; 122. 15; једном се наводе των Σέρβων οι δορυάλωτοι: Chon. 123. 9—10; сатрап των Σέρβων: Chon. 132.
16; цар се припремао 1165. године да крене ες Σερβίαν: Chon. 178. 8; Стефан Немања je των Σέρβων σατράπης: Chon. 206. 17—18; γ време борбе на
Морави царев противник je био „жупан Срба": Chon. 569. 13—14. Међугим, за Стефана, Немањиног сина, писац каже да je био ήγεμών των Τριβαλλών:
Chon. 704. 2). Код Кинама се Срби називају Далматима (Cinn. 101. 18; 101.
23; 104. 3; 104. 12—14; 105. 13; 105. 17; 105. 21; 105. 23; 107. 3; 107. 16; 108. 2;
таквих je примера више), земља γ којој они живе je Далмација (Cinn. 102.
18; 104. 19; 104. 22). Једном се, када je Јован Дука освајао далматинске градове, под именом Далмација подразумева приморска област (Cinn. 248—
—249). Међутим, Кинам Србе често тачно означава њиховим именом — Србима: Cinn. 104. 9; 236. 16; 249. 19; 271. 18; 286. 18; 299. 19. Овај преглед, који
не исцрпљује проблем, даје основа за закључак да je име Срба продирало
γ дела савремених византијских писаца и поред њихове јасно изражене
тежње за архаизирањем имена народа са којима се сусретала свакодневна византијска
политика.
3
Овде се по свој прилици мисли на уговоре Алексија I Комнина
са Србима односно њиховим жупаном Вуканом, ο чему делимично обавештава Ана Комнина приказујући српско-византијске односе 1093—1094.
и 1106. године. Υπ. Византијски извори III, 386—390. Тако je тумачио овај
одељак4 и Златарски, Историл II, 370.
Овде се вероватно мисли на везе Срба са YrapcKOM, иако писац не
именује ниједног суседа. Познато je да се тадањи рашки жупан Υροιπ Ι
приближио угарском двору, па и ородио са њим браком који je склопљен између његове кћери Јелене и престолонаследника Беле 1129. или
најкасније 1130. године. Υπ. нап. 19 уз текст Кинама.
баци мноштво заробљеника на исток и одредивши им насељење у покрајини Никомедије и разделивши им сасвим довољно
земл>е, део поробљеног народа уврсти у војне редове, a други део остави да плаћају данак.5
(р. 23.4-23.15)
1127—1129.
YrAPCKO-ВИЗАНТИЈСКО РАТОВАЊЕ
Писац се осврнуо на породичне прилике цара Јована II Комнина u dodaje
За време лета Хуни пређу Истар6, поруше Браничево
(Βρανίτζοβαν), разоре зидове и пренесу камење у Земун
(Ζεύγμινον)7, па и Сардику опљачкају погазивши и прекинувши
раније споразуме ο пријатељству.8 Скривени и прави (ενδόμυχο?)
разлог овог непријатељства беше у томе што je Алмош, брат
Стефана, владара Хуна, пребегао цару и код њега био врло
5
Овим подацима ο српском устанку Хонијат γ великој мери допуњава Кинамово излагање ο истом догађају. Чињеница je да Кинам
овлаш прелази преко резултата које je цар постигао у Рашкој. Ферјанчић,
Византија и Јужни Словени, 68, тачно констатује да je Јован II Комнин
приморао рашког жупана да призна врховну власт Цариграда, али да то
није значило и крај борбе Срба против Византије. Υπ. Острогорски, Историја, 6355—356.
Хонијатов податак да су борбе почеле током лета нападом угарске
војске на византијске градове у Подунављу допринео je решавању сложеног питања хронологије читавог рата. Υπ. нап. 9 коментара уз текст
Кинама.
7
Υ погледу почетних операција војске Стефана II постоји извесно
неслагање између Хонијата и Кинама. По Хонијату су Yrpn свој напад
усмерили на Браничево и моравску долину. Ο Београду се ту уопште не
говори. Υπ. нап. 7 уз текст Кинама. Могућно je да je писац сажимајући
описиване догађаје забележио оно што je најзначајније, a то je свакако
продор непријатељске војске према Нишу и даље на југ. Београд je био
само 8први, додуше важан, град на томе путу.
Хонијат на овом месту изричито помиње споразуме ο пријатељству
између две државе. J. Moravcsik, Les relations entre la Hongrie et Byzance ä l'epoque des Croisades, Revue des fitudes Hongroises 3—4 (1933) 301—
—302, закључује да су угарско-византијски односи γ XI веку били пријатељски. Иако je овај закључак тешко одржив γ целини, јер je y XI
веку било и међусобних ратова (на пример 1071/72. године), нема сумње
да су обе државе имале и много разлога за сарадњу. Υπ. и Moravcsik, Bizänc es a Magyarsäg, 65—75. Брак цара Јована II ca угарском принцезом, ћерком краља Ладислава, такође je водио зближавању два двора. Интересантан je и податак Алберта Ахенског да су византијски дукс Никита
и угарски заповедник Земуна склопили савез 1096. године. Ο томе су били
обавештени крсташи Петра Амијенског када су се приближили Земуну
јуна месеца 1096. године: Albericus Aquensis, Historia Hierosolymitana, Migne
P. L. 166, col. 393—395. Υπ. J. Калић-Мијушковић, Подаци Алберта Ахенског o угарско-византијским односима крајем XI века, Зборник Филозофског факултета Х-1 (1968) 183—190.
119
118
љубазно примљен9, a спољашњи и видљиви повод био je y томе
што су становници Браничева разбојнички напали Хуне који
су тамо дошли због трговине и c њима веома сурово поступили.10 Будући да се ова невоља непредвиђено десила, тада
цар, задржавајући се у Филипопољу, промишљено одмери поступак и отуда одагна Хуне11, a наредно време искористи за припремање својих људи и за одмазду непријатељу, сакупи војску
и прибави брзе лађе, ове преко Понта пребаци у Истар и тако
изврши напад на непријатеља једновремено са воде и копна.12
Прешавши пак реку на заповедничкој триери и распоредивши
војску на супротној обали, у окршају коњице и копљаника
порази прикупљену хунску војску.13 Задржавши се у непријатељској земљи и превазишавши самог себе у џздржљивости,
освојиФранкохорион (Φραγγοχωρίου)14 најплоднији део хунске зе9
Хонијат je бир слабо обавештен ο родбинским везама на угарском двору. Алмош није био брат Стефана II (1116—1131) него његов стриц.
Занимљиво je да и Кинам греши у одређивању сродства појединих чланова владајуће
угарске династије. Υπ. нап. 2 уз текст Кинама.
10
На овом месту je Хонијатов текст садржајно богатији од Кинамовог. У њему се налази и податак ο сукобу становника града Браничева са угарским трговцима који спада у групу малобројних, изузетно драгоцених вести ο робној размени становника двеју суседних области. Ο томе
уп. Ј. Калић, Београд у међународној трговини средњег века, Зборник радова на тему „Ослобођен>е градова у Србији од Турака 1862—1867, год.",
Одељење друштвених наука CAHY, Београд 1970, 47—60, где су прикупљени
подаци
ο трговини дуж пута Београд—Ниш—Цариград.
11
На основу овог описа делатности цара Јована у Филипопољу може
се закључити да су размере угарског напада 1127. године биле знатно веће
од оних које даје Кинам (Кинам, вест бр. 1). Хонијатово излагање потврђују угарски
извори (уп. нап. 7 уз текст Кинама).
12
Мало je јасних података у делима Хонијата и Кинама за одређивање прецизне хронологије великих борби Koie cy вођене овом приликом. Углавном су то вести ο редоследу догађаја, као што je το и овде
случај. Извесно je само то да je цар Јован дуже боравио у Филипопољу
припремајући се за предстојеће окршаје на Дунаву. Υπ. нап. 9 уз текст
Кинама.
13
Текст овде није сасвим јасан. Писац само наводи да je цар са
војском стигао на Дунав и да je прешао на другу обалу реке, али не каже
на коме je месту то извршено. Затим додаје да je цар освслио Срем и
Земун, a тек на крају помиње плен који je освојен код Храма. Ако
би редослед пишчевог излагања био и редослед догађаја, то би значило
да je цар прво продро у Срем, па тек онда кренуо према Храму, што
противречи Кинамовом опису истих збивања. По Кинаму je византијска
војска стигавши на Дунав по наредби цара Јована прешла Дунав код
Храма и започела велику битку са непријатељем негде у близини става
Караша
и Дунава. Υπ. Кинам, вест бр. 1.
14
Сам опис области коју писац назива Φραγγοχώριον недвосмислено
показује да се ради ο Срему, плодној земљи између Саве и Дунава. Хонијат то потврђује joni тедном и то пишући поводом Манојловог успешног продора у Угарску 1151. године. Ту се још додаје да je та област била
велика и многољудна и да се у њој налазила тврћава Земун (Хонијат,
вест бп. 5). Последњи Хонијатов помен Frankohoriona не доноси ништа
ново (Хонијат, вест бр. 7>. Исто име за Срем нала_зи се v текстовима
непосредно зависним од Хонијата. Тако Th. Skutariotes, Σύνοψις γρονική
194; 238; 255 и Ephraemius, 164; 176. Кинам не употребљава το име за Срем.
мље који се, прелазећи у коњима лако проходну равницу, шири
између река CaBe(Saooßou) и Истра, принуди Земун (Ζεύγμι,νον)
на предају и продревши до самог Храма (Χράμον) дочепа се вели15
ког плена. Затим, после још неких сукоба, и са овим народом склопи и на врло користан начин углави мир.. .16
(р. 24.8—25.11)
Многи су научници већ расправљали ο овом Хонијатовом имену за
Срем, па су изречене и разне претпоставке ο његовом могућем значењу, или тачније, основи на којој je оно настало. Грчка реч Φραγγοχώριον
значи „област Франака", па се поставило питање кога треба подразумевати под тим Францима. Пада у очи чињеница да je y Срему постојало
насеље Franca villa. C тим треба довести у везу и име Фрушке горе.
Придев „Фрушка" обично се изводи од нашег старог имена народа Фроугв,
Francus, које je потврђено у XIII веку у српским документима. Υπ. Б. Даничић, Рјечник, Биоград 1863, s. v.; F. Miklosich, Lexicon paleoslovenico-greco-latinum, Vindobonae 1862—65, 1087. Јиречек, Војна цеста, 126, сматра да
се у том имену чува успомена на владавину Карла Великог у тој области.
O Фрушкој гори налази се запис и у делу Вранчића у коме стоји: »Hie
(писац je поменуо Илок) incipit mons Almus, quem indigenae appellant
Frusca Gorra« (A. Verancsics, Összes munkai. Monumenta Hungariae Historica, VI, Pest 1860, 79). П. Скок, Топономастика Војводине, Војводина I,
118, мисли да се Хонијатов Φραγγοχώριον односи на насеље Franca villa.
По њему се назив тога насеља може преводити двојако и то 1) као франачко насеље или 2) слободно насеље, при чему указује на многобројне
Francavilla, Villefranca, итд. Мађари то местр зову Nagyolasz, одатле Манђелос. 7. Melich, Etymologien, Über den serbischen und kroatischen Namen
Fruška Gora, Zeitschrift für slavische Philologie 2 (1925) 39—51, проширује
подручје истраживања и на друга места истог имена у YrapcKOJ и додаје
анализу значења одговарајуће мађарске речи »Olasz« и закључује да су
у питању француски и валонски насељеници (Франци) који су оставили
трага у имену области, Фрушке горе и Манђелоса. По његовом схватању
није логично да двадесетак година франачке власти у Срему остави тако
дубоког трага у топономастици тога краја (Melich, o. c. 41). Y науци се
расправљало o томе да ли су то досељеници из Италије, из Милана који
су, када je град био разорен 1162. г., напустили своје домове и прешли
у Срем, или су у питању неки друти дошљаци: Melich, o. c. 42—51. Пошто
ce у тексту Алберта Ахенског o првом крсташком походу 1096. године
помиње »villa advenarum Francorum« (Albericus Aquensis, Historia Hierosolymitana, Migne P. L. 166, col. 393), το cy многи научници тражили решење у претходним периодима. M. Auner, Latinus, Szäzadok 1916, 35—41,
указује на податке ο појави француских и валонских досељеника y Yrapској γ XI веку. Györffy, Güterverzeichnis des griech. Klosters. 12, нап._ 13,
закључује да и поред свих покушаја разјашњавања имена Frankohorion,
Фрушка Гора и Frankavilla, треба прихватити као најуверљивше мишљење
Јиречека који ie тражио решење v сгоаначкој управи над Сремом. Υπ.
Јиречек, Хршићански елеменат, 524—525; Гранић, Војводина у византијско доба, Војводина I, 97; Ђ. Сп. Радотчић. Дукљанин ο Срему, Гласник
Историског друштва у Новом Саду III (1930) 25; Gyoni, Magyarsäs;, 109;
исти, 15Szorvänyemlekek 139—140; Csanki, Magyarprszäg földrajza II, 236.
Хонијат овде помиње само плен који je задобијен код Храма, не
и начин на кош je το остварено. Из његовог текста није јасна судбина
саме тврђаве Храма, не зна се да ли je она savseia или не. Срећна
je околност да Кинам допуњује слику догађаја. Υπ. Кинам, вест бр. 1
и нап.16 16 уз текст Кинама.
Стиче се утисак да je Хонијат овде сажимао догађаје. Он узгред
помиње „још неке сукобе", не описује их и завршава читав овај одељак
120
121
1147.
ПРОЛАЗ КРСТАША
Пошто je y претходном излагању описао бригу коју je цар Манојло Комнин посвећивао управи над земљом, прикупљању пореза
u пошто je представио његове најближе сараднике у том послу,
Хонијат прелази на другу тему.
Него, док je цар тако управљао царством, диже се облак
непријатеља са западних страна и, тутњећи страшно и злослутно прекрили границе Ромеја, мислим на поход Аламана и
њима придружених сродних племена.17 Са њима су ишле у рат
и жене које под огртачима јашу на коњу као мушкарци, и то
не састављених ногу држећи се у седлу него опкорачујући га,
a као мушкарци носе и копља и оружје, па су на мушки начин
и одевене, и тако, сасвим ратнички изгледајући, од Амазонки
храбрије беху. Једна се међу њима издвајаше као друга Пентесилеја која се, због златом извезених крајева и рубова одеће,
називаше Златонога.18
Kao циљ свога похода крсташи су наводили гроб господњи τβρдећи притом да желе својим сународницима да обезбеде прави пут
податком да je најзад склопљен мир између зараћених страна. Тога нема код Кинама који читаоца оставља γ недоумици како je завршен рат.
То je утолико занимљивије што по његовом казивању излази да се византијска војска повлачила од Браничева према престоници под притиском угарских чета које су je гониле. Υπ. Кинам, вест бр. 1.
17
Овде je y питању крсташки поход немачког владара Конрада III
и његових вазала. Аламанима Хонијат назива Немце. Војска под вођством Конрада III избила je y другој половини јула 1147. године на византијску границу (Runciman, Crusades II, 260). Υπ. нап. 27 уз текст Кинама. Пошто се немачка војска пребацила у Малу Азију, Хонијат помиње и пролазак француске крсташке војске. Учеснике назива Францима
(Chon. 87—88). Када говори ο злоупотребама које су вршене приликом
продаје животних намирница крсташима Хонијат именује Италијане. Њима су давали новац мање вредности у замену за предмете које су ови
продавали. Запажено je да Хонијат крсташе назива Аламанима, Францима и Италијанима, иако ови последњи нису учествовали γ Другом крсташком походу. Тиме je писац само потврдио веома мали интерес за западноевропске прилике (Grabier, Die Krone, 284—285).
18
Пентесилеја je митска краљица Амазонки, кћи Ареса и Отрере.
После Хекторове смрти као савезник Тројанаца она гине од Ахилејеве
руке. Он оплакује њену
смрт (H. Hunger, Lexicon der griech. und röm.
Mythologie, Wien 19554, s. v.). Присуство жена међу крсташима помињу
и други извори. Међу њима je била и Алиенора Аквитанска, жена Луја
VII. Grabler, Die Krone, 283, претпоставља да Хонијат на овом месту управо на њу мисли. Чињеница je само да се она кретала са војском француских крсташа. Υπ. Runciman, Crusades II, 262.
за Јерусалим уместо заобилазних u опасних путева. Говорили су да
собом не носе ништа сувишно, само оно што je неопходно за изравнавање путева. Мећутим, не показиваху ни лопате, ни будаке, ни
ашове него штитове, оклопе, мачеве u другу ратну опрему. Упутили
су посланике цару тражећи дозволу да прећу преко територије Ромеја. Молили су поред тога да им се успут обезбеде тргови на којима ће куповати храну за људе u cee што je потребно за коње.
Иагсо je цар био неприпремљен за ове догаћаје није пропустио да
се побрине за оно што je сматрао корисним. Пред посланицима je
одобравао побожне намере крсташа u изјављивао да ће прибавши
намирнице у изобиљу τάκο da ux крсташи могу куповати, што ће им
омогућити да се осећају као да не путују кроз тућу него своју земљу. Манојло je тражио само да му се заклетвом потврди da je њихов пролазак заиста богољубив u da ће границе Ромеја прећи
мирно.19
ΥΤΒΡΑΗΒΙΠΗ το како приличи, на све стране разасла царске наредбе да се изнесу намирнице на путеве којима ће проћи војници са запада. За речима je следило дело.20
Цар je ипак све το гледао са неповерењем бојећи се da ce y
кожи оваца не појаве млади вуци или да се не преруше лавови у
магарца, насупрот митској причи, или да лављу кожу не споје са
лисичјом. Он прикупља војску, расправља јавно ο свему, приказује
силу непријатеља која ће доћи, објашњава колико ће бити оружја, пешадије. Поред тога, он опрема градске куле престонице, поставља заштитне бедеме, наоружава војску.
И тако уз божју помоћ и подршку заштитнице града Majice Девице, оспособи војску за одбрану колико год je било могућно, те једне задржа за одбрану дивног града и по зидинама
их распореди, a другима нареди да прате војску Аламана на
19
Овај одељак сасвим јасно изражава неповерење Византинаца према намерама наоружаних дошљака. Писац саркастично примећује да
опрема и наоружање крсташа нису потврђнвали њихове изјаве o чисто
побожним циљевима похода: они нису носили ништа друго до штитове,
оклопе и оружје.
20
Судећи на основу ових речи Хонијата, цар Манојло je испунио
своје обавезе према крсташима γ погледу њиховог снабдевања. Он je наредио да им се омогући куповина хране дуж пута. То je било изванредно
важно за многобројну немачку војску. Ο томе су воћени преговори између цара и вођа похода. Додуше, Кинам их нешто друкчије приказује
(уп. нап. 26 и 31 уз текст Кинама). Пошто су познати многи сукоби између крсташа и становника успутних области управо приликом куповине намирница и сточне хране, изгледа да царске наредбе нису свуда
спроведене, или су биле недовољне да обезбеде све што je војска
тражила.
122
123
малом растојању и да на путу спречавају оне Аламане који иду
у грабеж и пљачку, али све то мирољубиво и не непријатељски.21
(р. 80.8—83.6)
1149.
ПРВИ ПОХОД ЦАРА МАНОЈЛА ПРОТИВ СРБА
Цар je намеравао да са војском лично крене на Сицилију у
борбу против Нормана. Стога се налазио у Аулони (дан. Валона у
Албанији).22
Одуставши од намере да лично прелази на Сицилију као од
подухвата који не би водио добру, цар крену из Аулоне са
расположивим снагама, па дошавши у Пелагонију (Πελαγονίαν) 23
и уредивши ствари како му се чинило да ће бити корисно, реши
да свој ратнички жар управи против Срба (Σέρβων).24 Јер ови су,
21
Овде се поставља питање да ли су одреди византијске војске пратили крсташе на читавом путу од границе на Дунаву до Цариграда, како
то произилази из овог одељка Хонијатовог текста, или je цар то наредио
тек кад je дошло до првих изгреда, како то саопштава Кинам (Cinn. 71).
Chalandon II, 274, предност даје Кинамовом излагању. Odo de Diogilo
бележи да су Печенези и Кумани нападали крсташе у Бугарској и убијали
их (Matković, Putovanja, Rad 42 (1878) 106). Υ читавом свом опису пута од
Браничева до царске престонице, Odo de Diogilo настоји да истакне пљачкашко држање немачке војске, што je створило много тешкоћа француским војницима који су их следили (Odo de Diogilo, De Ludovici Profectione, col. 1213—1218). Расположиви извори ипак упућују на закључак да je
цар настојао да контролише кретање крсташких војски. Пребројавање
дошљака на Дунаву, ако je веровати Кинамовом тексту (Кинам, вест бр.
2), такође говори за то. Неповерење које je осећало и становништво, као
и сам цар Манојло, према намерама вођа похода било je свакако довољан разлог да се војсци нареди да прати крсташе. Сасвим je разумљиво
да су на путу кроз слабије настањене области (од Браничева до Ниша)
могућности за пљачку биле мање него у богатијим равничарским пределима ближим Цариграду. Поред тога треба двојити спонтане нападе
мештана појединих градова на крсташе који су се дали у пљачку од покрета 22византијске војске.
Υ питању je византијско-нормански рат који 1е започео 1147. године нападом војске Рожера II на Коф, Коринт и Тебу. Непошатељства
су настављена и следећих година (E. Caspar, Roger II (1101—1154) und die
Gründung der Normannisch-sicilischen Monarchie, Innsbruck 1904 (Darmstadt 1968), 376 sq.; Chalandon, La domination normande, 135—153; Latnma,
Comneni
e Staufer I, 85—89).
23
Υπ. нап. 57 овог коментара.
24
Са већ прикупљеном војском кренуо je Манојло из Пелагоније
према Рашкој. На основу Кинамовог излагања познато je да су главне
операције те године вођене у средишту српске државе, око Раса и Галича. Међутим, ни Кинам ни Хонијат не наводе којим je путем цар кренуо против непријатеља. Изгледа вероватније да je ишао преко Косова
поља него преко Софије и Ниша. Υπ. нап. 42 уз текст Кинама.
догод самодржац беше спокојан на власти, правили добронамерно лице и били врло слаткоречиви поред сасвим супротних осећања у дубини душе. Α кад се на земљи и на мору де25
сило оно што прича укратко изнесе , осмелише се више него
што je требало искористивши прилику, дигоше оружје на Ромеје и рђаво поступише са њима суседним земљама које су
биле под Ромејима.26 Одвојивши тешко наоружани одред војске
и припојивши га лако наоружаним четама, цар уђе у Србију
(Σερβίαν).27 Али сатрапу ове земље царев напад против њега не
оста сакривен, иако се цар трудио и надао да ће га изненадити. Не знајући шта да ради и видећи да није раван противник
ромејским снагама, напушта равницу28 и подиже очи своје ка
горама одакле очекиваше да ће му стићи помоћ.29 Α мноштво
својих поданика, као стада стоке, која у шуми младице брсти,
препусти нападачима да их растурају и уништавају, остављајући свакоме да у бекству тражи спас и ногама искупи живот
по угледу на њега самога.30 И поглавар Срба (Σερβάρχης·)31 тако
смисли и учини a το исто препоручи својим поданицима, док
цар, напротив, покоси чете варвара као што лав пун снаге
25
Мисли се очигледно на сукоб Византије са норманским краљем
Рожером II. То je био повољан тренутак за нови покушај осамостаљивања.
26
και κακώς διέθεντο τάς υπό 'Ρωμαίους όμορους αύτοΐς χώρας
(Chon. 119. 17—18). Није сасвим јасно на које се области овде мисли. Пошто ни Кинам ништа не прецизира у том погледу, може се само нагађати ο могућем садржају ових пишчевих речи. Читава војна активност
рашког жупана 1149. године није довољно позната.
27
Кинамов опис Манојловог похода je знатно конкретнији, садржајнији од Хонијатовог на овом месту. Υπ. Кинам, вест бр. 3.
28
Заслужује пажњу Хонијатов податак да je рашки жупан био обавештен ο покрету византијске војске, иако je Манојло настојао да изненади непријатеља. Υ науци није запажена ова појединост да je српски владар напустио равницу у часу византијског напада, дакле да je
био у њој. Додуше, она je изречена на Хонијату својствен начин, уопштено. Није јасно која би то област била, па су могућне различите
претпоставке.
29
Псалам 121, 1.
30
Података ο бекству жупана Ypoina пред византијском војском и
његовом повлачењу у неприступачне пределе има код Теодора Продрома (Recueil des hist. de_s croisades, Hist. grecs II, 761—763; уп. превод те
песме у овом тому). И један говор Михаила Солунског по мишљењу већег
броја научника односи се на царев продор v Србију 1149. године (Regel,
Fontes Ι, 174—175; XIX—XX; Chalandon II, 386; Јиречек, Историја I, 142;
Moravcsik, A bizänci forräsok, 206).
31
Ha положају рашког великог жупана налазио се 1149. године Υροπι
II. Иако вазал византијског цара још од 1146. године, a можда и пре
тога, он je у више махова покушавао да се осамостали. Не само овом
приликом, 1149. године, него и касније настојао je да уз помоћ својих
савезника искористи прилике на Балкану у борби против цара Манојла.
Υπ. Λ Калић, Рашки велики жупан Υροπι II, ЗРВИ 12 (1970) 21—39.
125
124
разгони чопоре говеда и стада коза32, и многе поседе (συγκτήσεις1)
преда огњу, a не мали број живе зароби и потом се одатле поврати.33 И o радосном догађају одмах написа писмо обавештавајући становнике града o овом изненадном (εξ ύπογυίου) успеху,
34
a гласник који je ово носио, беше велики доместик.
(р.
119.6—120.14)
1150—1151.
БОРБЕ ПРОТИВ СРБА И УГАРСКЕ
После победе над Србима (1149. г.)
Чим je наступило пролеће поново стиже [se. цар] у Пелагонију35 и пошто je лично одустао од пута на Сицилију, снабде великим новцем предузимљивог човека, једног од угледних
и племенитог рода, мислим Палеолога Михаила36 и предаде му
довољно јаку војску, повери бројно људство (χείρα συχνήν) и тамо
га посла.
(р. 120.19—120.24)
Пошто je onucao делатност Михаила Палеолога у Италији, Хонијат се враћа на прилике у Рашкој.
Пошто je сам цар поново сазнао да се владар Србије Yporu
рђаво понаша (κακουργεΐν τον Σερβίας1 δυνασΐεύοντα οΰρεσι; τον ρήγα
32
Homeri, Ilias 5, 136 sq.
Ο резултатима борби 1149. године уп. нап. 47 уз текст Кинама.
34
Dölger, Reg. 1377, ставља ово разглашавање победе над Србима у
зиму 1149. године. Писмо je цар упутио преко великог доместика Јована
Аксуха. Кинам не помиње учешће великог доместика у борбама против
Срба 1149. године. Ο његовој делатности на другим странама има много
података у делима Кинама и Хонијата. Chon. 103, објашњава положај
великог доместика. Υπ. Chalandon II, 323; 333—334; Острогорски, Историја, 347.
35
Овде je y питању пролеће 1150. године. Манојло се чешће управо
γ Пелагонији припремао за походе против Срба или Угарске. Υπ. Хонијат,
вест бр. 6.
36
Цар Манојло je севасту Михаилу Палеологу поверавао разне дужности. Тако je 1147. године дочекао крсташку војску Конрада III када се
ова кретала према Цариграду (уп. нап. 34 уз текст Кинама). Врло сложен
задатак имао je Михаило Палеолог у Италији. Овде je, међутим, у питању
велика хронолошка збрка у Хонијатовом делу. Читава ова мисија Михаила
Палеолога припада 1155, a не 1150. години, како су то закључили још
Kap-Herr, Die Politik, 136; Chalandon II, XXVIII и 352—371; Gr abier, Die
Krone, 290; уп. и The Later Comneni, Cambridge Med. Hist., IV, 228—230.
33
σερβίας1 τον ουρεσην: cod. B) и чини горе ствари него пре37, да je
чак са суседним Пеонцима ступио у заверу против Ромеја38, он
поново крену (δισσεύει) на њих безбрижно их сматрајући недораслим противницима. Ови међутим преко очекивања пружише
отпор и смело ступише у отворену борбу, јер će c њима налазио и веома велики одред хунских савезника. Тада и Јован
Кантакузин39, ступивши у окршај са варварима и издржљиво
задајући и примајући ударце, изгуби прсте на рукама, будући
да су многи €ρ6κ(Σέρβων) на њега насрнули.40 И сам се цар сукоби
у двобоју са архижупаном Вакхином41 који има дивовско тело
и руке које из рамена моћно дејствују. Он удари цара по лицу
и разби му гвоздени визир за очи који виси са шлема, a овај му
мачем одсече руку па га учини неспособним за борбу и одмах га зароби.42 И пошто Ромејима тако засветли сунце победе, јер су варвари растерани као облаци и рђаво започети рат
привео се најсрећнијем крају43, он одмах крену у поход против
37
Хонијат овде именује царевог противника у Рашкој, то je владар
Срба, Υροπι. Пошто се из Кинамовог излагања ο истим догађајима само
посредно могло закључити да je Υροιπ (II) организовао борбу против Византије 1150. године, то овај Хонијатов одељак има велику вредност за
утврђивање стања у Рашкој (уп. нап. 76 уз текст Кинама). Чињеница je да
други савремени писци, византијски ретори XII века, помињу цареве походе против Срба, па узгред пружају и по који податак ο приликама у
Рашкој. Њихове вести, иако драгоцене, само су допуна казивању Кинама и Хонијата. За личност Ypoina II и његову делатност уп. Ј. Калић,
Рашки38 велики жупан Υροιπ II, ЗРВИ 12 (1970) 21—39.
Српско-угарски савез у борби против Византије није ништа ново.
Кинам га помиње описујући догађаје претходне, 1149. године (Кинам, вест
бр. 3). Познато je да je тадашњи рашки жупан био врло близак сродник
угарског двора. Краљ Геза II je био сестрић Ypoina II, a поред њега je
био врло утицајан бан Белош, рођени брат YponieB. Подударност интереса — заједничка борба против Византије — уз поменуте сродничке везе,
била je основа српско-угарске сарадње. Она се показала на делу заједничком
борбом на Тари 1150. године.
39
Υπ.
нап. 70 уз текст Кинама.
40
Треба истаћи ову појединост да je Јован Кантакузин био рањеи
у жестоком окршају са Србима (уп. нап. 74 уз текст Кинама). То je уто
лико занимљивије што писац у претходној реченици сугерише читаоцу
закључак да су се Срби упустили у отворену борбу са царском војском
захваљујући великој помоћи угарских савезника. Највеће бсзрбе водиле
су, судећи по описима Кинама и Хонијата, управо чете којима су командовали Јован Кантакузин, Јован Дука и, наравно, сам цар. Υπ. Кинам,
вест бр.
4.
41
Υπ. нап. 71 уз текст Кинама.
42
Исти податак ο рањавању Вакхина и његовом заробљавању саопштава
и Кинам, али знатно опширније. Υπ. Кинам, вест бр. 4.
43
Хонијатове речи, готово узгред забележене да су варвари расте-
рани κάκ των
έπαριστερών αρχών είς τέλος
άπήντησεν 6 πόλεμος δεξιώτατον
(Chon. 122. 11—12) откривају да Манојлов поход против Срба и њихових савезника Yrapa 1150. године није био тако једноставан подухват са сигурним исходом, како би се то могло закључити на основу ис-
КићенИХ ПИШЧ6ВИХ речи да МанОЈЛО δισσεύει κατ 'αυτών, ως μη αξιόμαχων άφρον-
τιστών (Chon. 121. 20—21). Он je тек после великох напора 1150. године
успео да потчини рашког жупана Yponia II.
126
127
Yrapa док још ни прашину борбе са лица није био обрисао
него je врелим знојем био обливен44, оптужујући их због пружања помоћи Србима45, a истовремено користећи се одсутношћу онога који би могао притећи у помоћ. Наиме, угарски краљ
46
ратујући са суседним Русима не беше у земљи. Прешавши
реку Саву (Σάουβον) и упавши γ Франкохорион — то je велика
и многољудна област Угарске која се пружа између река Истра
и Саве47, где се налази и веома чврсто грађена тврђава која се
зове Земун (Ζεύγμινον)48 — тамошња насеља страховито опустоши. Тада се и неки Пеонац, веома великог раста и пружајући
пример мушке срчаности, одвоји и на самог цара бесно насрну.
Овај га дочека, заооде му мач међу очи и лиши га живота. Заробивши многе и скупивши велики плен, врати се у царски
град.ад Продужујући тријумф што се могло дуже и колико се
могло сјајније, у свечаном опходу прође улицама града. A cjaj
Овде се може поставити и питање шта je Хонијат мислио тврдећи
да je рат 1150. године „неповољно почео". Да ли ту треба помишљати на
успепше акције Срба или на удруживање српских и угарских снага пред
одлучујућу оитку.' Манојло je, судећи по Кинамовом опису догађаја, живо
настојио да спречи cnajatbe угарског помопног одреда са српском војском. Υ томе није успео (Кинам, вест бр. 4). Иако се тачан одговор на
ово питање не може дати, изгледа вероватно да je писац имао у виду
и неке друге податке које, изражавајупи се уопштено, не наводи. Јер, чињеница je да Хонијат у овом одељку има и вести КОЈИХ нема код Кинама 44(на пример, податак ο Урошу као владару Срба).
Хонијат овде прелази на описивање првог Манојловог похода про
тив Угарске 1151. године. Он то надовезује на излагање оорби у ЈРашкој
1150. године. За Хонијата je το очигледно био наставак борби против Срба,
кажњавање њихових савезника. Чињеница je, меоутим, да те догаиаје
треба хронолошки раздвојити. Према томе и Хонијатово тврђење да цар
„прашину борбе са лица није обрисао" крећући у нови поход треба схватити као књижевну фигуру, не и као хронолошки вредан податак. Кинамов текст je ту много садржајнији (Кинам, вест бр. 5).
45
έπίκλημα φέρων την των
Σέρβων έπικουρίαν (Chon. 122. 15). МисЛИ C6 Ha
војну 4(1помоћ коју су упутили Србима 1150. године.
Овде се Хонијат и Кинам слажу у хронолошком погледу. Yrapски краљ 1еза II био je ујесен 1151. године са војском на реци Сани,
куда je кренуо у помоћ свом сроднику кнезу Изјаславу Мстиславичу. Υπ.
нап. /8 уз текст Кинама. За угарско-руске односе у то време уп. нап. 89
коментара
уз текст Кинама.
47
Υπ.
нап. 14 овог коментара.
48
Υ рукопису Α Хонијатова дела не налазе се речи које у Бонском издању следе помен тврђаве Земуна όπερ νυν λέγεται ϋίρμιον (Chon.
122. 22—23). Ту се Земун нетачно изједначава са Сирмијумом. Издавач
je тр 4Sf
непотребно унео у Хонијатов текст.
Хонијат je овде много сажетији од Кинама у приказивању догађаја. Он помиње продор византијске војске у Срем, док Кинам бележи
и друге акције: продор претендента Бориса у област Тамиша, покушај
бана Белоша да изнуди повлачење непријатељске војске, итд. (Кинам,
вест бр. 5). Слаже се са Кинамом у тврћењу да je цар Манојло задобио
велики плен и одвео много заробљеника (уп. нап. 88 уз текст Кинама).
По речима Михаила Солунског Панонија je после овог похода византијске
војске остала пуста и Оезљудна, пошто je Манојло одвео собом хиљаде
заробљеника (Regel, Fontes I, 158. 1—5).
те свечаности повећаваху угарски младићи и српски заробљеници (των Σέρβων οι δορυάλωτοι) пошто су били обучени у раскошна одела која, блиставија но што приличи положају заробљеника, од самог цара беху подарена, да би и c те стране победа
била славнија и да би се и сами грађани као и странци задивили
пред толиким бројем у рату заробљених људи угледног рода и
50
достојних посматрања. Ову сјајну и раскошну свечаност чинило je задивљујућом и то што заробљеници не наступаху сакупљени него по групама размакнутим једна од друге да би се
очи гледалаца тако заварале и да би испало да их je доиста
толико колико их се привиђа.
(р. 121.18—123.19)
Π53—1255.
ПРИЛИКЕ Υ РАШКОЈ И БОРБЕ HA AYHABY
Пошто je описао ток византијско-норманског рата u неуспех
Манојлове политике према Италији, Хонијат наставља излагање.
Али он [se. цар Манојло] поново објави рат Пеонцима51,
које називају Угрима и Хунима, и нареди хоплитима насељеним на западу да дотерају у логор кола којима ће набављати храну и сами себи, a истовремено ће и осталој војсци, која у
тим превозним средствима оскудева, бити од помоћи. Када се
војни одреди прикупише на једном месту, тада у град Сардику, која се сад зове Триадица, стиже и сам цар.52 Тамо се
50
Опис царевог тријумфа у престоници садржи и један загонетан
податак. Υ поворци заробљеника кретали су се заједнички, ако je веровати Хонијату, угарски младићи и српски заробљеници. Судећи по току
пишчевог излагања то су резултати Манојловог похода 1151. године, пошто je те године цар продро у Срем и тамо пљачкао. Проблем je y томе
што нема вести да je Манојло 1151. године ратовао против Срба, па према
томе није јасно којом приликом je он могао заробити неке српске ратнике. Михаило Солунски, пишући ο царевим успесима у борби против
Yrapa, које он назива Гепидима, помиње миријаде заробљеника, али само
угарских (уп. нап. 49 овог текста). Кинам такође не зна за српске заробљенике те године; не наводи ни било какве сукобе са Србима. Chalandon II,
407, користи овај Хонијатов одељак ο тријумфу γ Цариграду, али му
ниЈе сметао истовремени прмен угарских и српских заробљеника. Изгледа
највероватније да je Хонијат стапајући два Манојлова похода против непријатеља (један против Срба 1150. године и други прртив Yrapa 1151.
године) у јединствено излагање приказао γ једном тријумфу резултате
двогодишњих
борби.
51
За хронологију ових догађаја уп. нап. 102 уз текст Кинама. Кар-Herr, Die Politik, 137, ставља овај поход цара Манојла γ 1154. годину.
52
Код Кинама се такође налази вест да се цар упутио са војском
према Дунаву, али je убрзо склопљен мир. Кинам не каже да je цар и
дошао на угарску границу. Υπ. Кинам, вест бр. 7.
128
129
не задржа дуго времена, будући да je од Пеонаца стигло посланство са предлозима за мир (λόγοι συμβατικοί)53 па стога он крену другим правцем и пође против сатрапа Срба (των Σέρβων
34
σατράπην). И пошто je овога [se. сатрапа] успут и без муке
уплашио (φοβερίσαζ e cod. B) и убедио да признаје само цара и
55
њега да поштује a уговор са Хунима да раскине , главнину
војске пусти кућама, док он сам крену у Солун (άζ Θεσσαλονίκην
έρχεται e cod. B) и задржавши се тамо онолико времена колико
je сматрао за потребно, стиже у царски град.
Тек што je сунце прешло пролетњи обрт (έαρινάς τροπάς
cod. Α; χειμ,ερινάς· τροπάς1 ed.)56 поново крену у Пелагонију, процењујући да je она, пружајући се у коњима лако проходну равницу, подесна да прими војску, a истовремено прикладна за
вршење извиђања и прикупљања извештаја ο делатности оних
народа c којима je водио борбу и имао размирице.57 Јер, задржаваше га и узнемираваше још коначно несређено стање на
Сицилији.58 A и носилац власти код Хуна смераше, како се из
53
Хонијат овде не каже да je мир и склопљен, иако се то може
закључити из даљег тока пишчевог излагања: цар je одустао од борбе
против Yrapa и кренуо против Срба. Кинам je, међутим, ту сасвим јасан
(уп. нап.
103 уз текст Кинама).
54
Код Кинама нема вести o овом Манојловом походу против рашког жупана. Хонијат га помиње пошто je изложио ток угарско-византијског сукоба 1151. године (Хонијат, вест бр. 5), a пре хапшења Андроника
Комнина. Треба га ставити у 1153. годину, како je то закључио и Ковачевић, Неколика питања, 65—66. O вредности овог Хонијатовог одељка
расправља Ј. Калић, Рашки велики жупан Yponi II, ЗРВИ 12 (1970) 32,
нап. 45.
55
Изгледа да до борби између византијске војске и рашког жупана није ни дошло. Остаје нејасно шта треба подразумевати под Хонијатовим речима да je цар oSoQ πάρεργον уплашио свог противника и натерао га да се одрекне савеза са Угрима (Chon. 132. 17). Могућно je да je
Манојло идући из Сердике (Софије) према Србији стигао до Ниша, где се,
можда и сусрео са рашким жупаном. Исти садржај препричава и Th. Skutariotes, Σύνοψις χρονική 242. Υ свакрм случају ова кратка Хонијатова вест
ο Србима сведочи ο новрм покушају рашког жупана Ypoiua II да се 1153.
године56 ослободи византијске власти. Покушај није успео.
Овде je γ питању 1154. година. Υπ. нап. 111 уз текст Кинама, где
je извршена анализа хронолошких података Кинама и Хонијата ο догађајима
ο којима je и овде реч.
57
Писац овде изричито каже да je Пелагонија пространија равница, стратегијски необично важна за Царство. Није, дакле, у питању само
Битољ. Υπ. нап. 110 уз текст Кинама. Да je то тако показује и податак
Виљема Тирског, који се као посланик јерусалимског краља Амалрика
1168. године обрео у Пелагонији, у граду Битољу (»in provincia Pelagonia,
in civitate quae vulgo dicitur Butella«: Guillelmus Tyrensis, Historia, col. 783).
Ty je сачекао цара Манојла који се враћао са похода против Срба. За
име Битољ уп. и П. Скок, Из топономастике Јужне Србије, ГСНД 12
(1933).58 214—215.
Фебруара 1154. године умро je нормански краљ Рожер II, велики
прртивник цара Манојла и Византије. Наследио га je син Виљем I. Манојлови планови према Италији укрштали су се са рнима Фридриха Барбаросе. Υπ. Chalandon II, 346 sq.; Kap-Herr, Die Politik, 148—151; Lamma,
Comneni e Staufer I, 144 sq.
дела показа, да исуче мач. Наиме, када je Андроник Комнин,
који ће доцније постати владар Ромеја, био лишен власти дукса Браничева (Βρανι,τζόβης) и Београда (Βελεγράδων)59 стога што
се кришом против Ромеја, како се сазнало, повезао са Пеонцима и договарао са њиховим владаром да Манојла збаци c вла60
сти и да je он сам преузме , када je одмах потом био [se. Андроник] позван у Пелагонију, и када се доказа колики je он
кривац према брату од стрица и цару, и када би одатле окован
пребачен у престоницу и затворен у једну од тамница великог
двора61, онда непосредно после тога владар Хуна поведе рат
59
Υπ. нап. 105 уз текст Кинама. Ephraemius 177, помиње тему Браничево пишући ο исхим догађајима. Златарски, Истории II, 390—391, мисли да je цар Манојло поставио Андроника Комнина за дукса Бугарске
са седиштем у Нишу и то крајем 1152. или почетком 1153. године. Хонијатов податак у коме се помиње да je Андроник Комнин био дукс Београда и Браничева Златарски (1. с.) објашњава тврдњом да je писац забележио само оне градове које je Андроник обећао угарском краљу у
случају повољног исхода уговореног плана за борбу против цара Манојла. Златарски je био у праву кад je закључио да се и Београд налазио
у области којом je управљао Андроник Комнин. Међутим, његово тумачење поменутог Хонијатовог податка није прихватљиво већ због чињенице
да Хонијат говорећи ο делатности Андроника Комнина нигде не наводи
да je он угарском краљу нудио област којом je управљао. Он само каже
да се он договарао са пеонским краљем ο борби против Манојла. Ynpaво je Кинам тај који каже да je Андррник обећавао краљу област која
му je била поверена на управу и додаје да je то била област Ниша и
Браничева (Кинам, вест бр. 7). Стиче се утисак да je Златарски тумачио излагање Кинама и Хонијата према унапред створеном схватању да
je Андроник Комнин био дукс Бугарске. N. Banescu, Les duches byzantins,
43—44, закључује да je Манојло организовао посебну област у којој су
се налазили градови Београд, Браничево и Ниш и да ју je 1152—1153. године поверио на управу свом сроднику Андронику Комнину. Лшаврин, Болгарии и Византин 276—277, критикује схватање Златарског и истиче да у то
време вероватно и није прстрјала тема Бугарска. Андронику Комнину,
дуксу Браничева, упутио je једно писмо Георгије Торник, митрополит
Ефеса (NE 13 (1916) 8—9. То je рукопис у науци познат као cod. Vondob.
phil. gr. 321). Георгије Торник je умро између 1157. и 1166. године, имао
je брата логотета Димитрија. Треба га разликовати од истоимене личности која се јавља у изворима крајем XII века, како je то доказар
J. Darrouzes, Les documents byzantins du XII siecle sur la primaute romaine, REB 23 (1965) 82; исти, Notes sur Euthyme Tornikes, Euthyme Malakes et Georges Tornikes, REB 23 (1965) 148 sq.; R. Browning, The Speeches
and Leiters ofe Georgios Tornikes, Metropolitan of Ephesos (Xllth Century),
Actes du XII Congres international d'Etudes byzantines II, Beograd 1964,
421—427.
60
За преговоре између Андроника Комнина и угарског краља уп.
нап. 107 уз текст Кинама.
61
За време свог боравка у Пелагонији, свакако пре своје осуде, Андррник je имао љубавну авантуру са_ Евдокијом Комнином, како то описује Хонијат (Chon. 137). Евдокија je била кћи Андроника, брата цара
Манојла (Chon. 135—136). Догађај у Пелагонији изазвао je нови талас
огорчења међу члановима породице Комнина, који су настојали да га
ухвате. BactuibeecKUÜ, Согаз 67—70, ставља поменуту епизоду у 1153. годину. Υπ. и Ш. Дил, Андроник Комнин, Византиске слике II, Београд 1929,
118—120, који каже да je Андроник провео у затвору 9 година, од 1155
9 Внзантијски извори
130
131
против Ромеја62 и приступи опсади Браничева и опљачка читаву
област, пустошећи и одводећи како je хтео (ως· ήθελε e cod. A;
ωζ $ρητο ed.). Цар пак посла против њега војсковођу хартуларија Василија Цинцилука.63 Преузевши сакупљене снаге и постројивши их у фаланге и редове, овај процени да je војска
способна да победи те ступи у борбу са Хунима. Υ кратком
окршају он савлада непријатељску војску, али се она, гоњена у нереду од Ромеја, пОврати и претрпљени пораз узврати
још снажнијом победом.64 Дочувши то, цар крену тамо не би
ли како Пеонци, уплашивши се његовог доласка, напустили тамошње крајеве.65 Они то стварно учинише и са царем склопише
мир како je приликама одговарало. A он сам се, средивши стање око Браничева и Београда, врати у царски град.66
(р. 132.6—134.10)
1162—1165
ПОЧЕТАК УГАРСКО-ВИЗАНТШСКОГ PATA
Υ Угарској je умро краљ Геза II. Имао je два ορατά, Стефана
(IV) u Ладшслава (H), u синове Стефана (III) u Белу. Стефан (IV)
je побегао у Византију, где će u оженио Маријом, ћерком севастоκρατορα Исака. Убрзо je цару пребегао u Ладислав. После смрти
Гезе II власт je у Угарској наследио no очевој жељи његов син
Стефан III.
Оцењујући ово као веома повољан исход једног неповољно
започетог развоја и закључивши да ће, ако би његовом зету по
до 1164. године. Неће бити тачна његова хронологија хапшења Андрониковог.
За преглед извора o томе γπ. Калић-Мијушковић, Београд, 48—49.
62
Овде Хонијат угарски напад доводи у непосредну везу са Андрониковим хапшењем тврдећи да εΰ-9-ύς ό Ούννάρχης εξέφερε πόλεμον (Chon.
133. 18—19).
За хронологију ових догађаја уп. нап. 111 уз текст Кинама.
63
Опширнији подаци ο делатности хартуларија Василија овом приликом64 налазе се γ Кинамовом опису истих збивања (Кинам, вест бр. 8).
Хонијатово излагање се овде у основи слаже са Кинамовим: хартуларије Василије Цинцилук je гонио непријатеља, γ почетку га je поразио
да би на крају окршаја сам претрпео велики пораз. Υπ. Кинам, вест бр.
8. Међутим, запажају се и извесне разлике у броју података који се
саопштава. Кинам je знатно опширнији од Хонијата, али овај друга
има и вести којих код Кинама нема. Тако на пример, Хонијат зна да се
Манојлов војсковођа у борби против Yrapa 1154. године звао Василије
Цинцилук.
65
Војска коју je предводио цар Манојло изгледа да није ни учествовала у борбама које су вођене. Византија je 1154. године била γ дефанзиви. Њена војска није прелазила на угарску територију, она je бранила
постојеће
границе на Дунаву, односно градове Браничево и Београд.
66
За резултате угарско-византијског ратовања 1150—1155. године уп.
нап. 129 уз текст Кинама.
нећаци Стефану, који je c разлогом полагао право на власт,
припала сатрапија у земљи Хуна67, то у првом реду њему самоме донети славу и да ће после тога отуда вероватно и ромејском царству допасти нека корист (δασμού), a задобијање Земуна и Франкохориона (του Ζευγμίνου και του Φραγγοχωρίου κατάσχεσιν) да ће бити сасвим поуздано, те стога он свесрдно
прегну да своју замисао оствари.68
Цар je упутио у Угарску посланике који су захтевали] да се
власт преда Стефану (IV), a сам je стигао у Сардику. Угри су били
против царевог штићеника бојећи се његових веза у Цариграду u
утицаја византијсгсог цара на њега. Због тога су одбили изнете захтеее u отпослали цареве изасланике несвршена посла.
Сматрајући стога да треба Стефана подржати већом снагом цар лично крену из Сардике и стиже у Подунавље (τα παρίστρια) мислим у област око Браничева (Bpav^oßavJ и Београда (Βελέγραδα ed. Βελάγραδα cod. A)69 и нећака Алексија Кондостефана са војском прикључи Стефану.70 Пошто они заузеше Храм
(Χράμον)71, чинили су све што je било у моћи да би се задобила
власт поклонима придобијајући пеонске великаше и ласкањима
их поткупљујући и огромним обећањима подстичући.72 Не по67
Υ питању je поменути Стефан (IV), брат Гезе II, ожењен Маријом, ћерком севастократора Исака, брата цара Манојла. Употребљавајући
стари 68израз „сатрапија" Хонијат мисли на краљевску власт у Yrapcicoj.
Овде се сасвим јасно изражавају Манојлови циљеви према Yrapској, донекле и планирана средства. Преко свога штићеника Стефана цар
je желео да утиче на прилике у YrapcKoj, али je очекивао и територијално проширење. Помишљао je на Срем и Земун. Υπ. нап. 142 уз текст
Кинама.
69
Овај Хонијатов податак разјашњава шта се подразумевало под
изразом τα παρίστρια. Το су градови Браничево и Београд, односно области у којима се они налазе. Када Кинам говорећи ο Стефану IV и његовој несигурној власти у YrapcKoj каже да се тај повукао 1163. године
επί τίνα των έγγυτάτω "Ιστρου πόλεων (Cinn. 212. 7), треба ОЧИГЛедно ПОМИшљати на Београд или Браничево. Осврт на значење израза „подунавски
градови"
дао je Аитаврин, Брлгарил и Византии 274—277.
70
Ο делатности Алексија Кондостефана у корист Стефана IV уп. Кинам, вест
бр. 11 и нап. 146. Био je близак сродник цара Манојла.
71
YrapcKo утврђење Храм налазило се на левој обали Дунава код
дан. Банатске Паланке, у близини ушћа Караша. Υ време Јована II Комнина ту се одиграла велика битка између византијске војске и угарских
одреда.
Υπ. нап. 12 уз текст Кинама.
72
Да су се Кондостефан и Стефан (IV) служили обилато и новцем
у прикупљању присталица зна и Кинам, вест бр. 11. Хонијат то, међутим, помиње пре него што je његов брат Ладислав II преузео власт у
YrapcKoj. Судећи по Хонијатовом опису догађаја Манојло je кренуо из
Сардике у Подунавље такође пре избора Ладислава II за угарског владара. Јер, резултат свих тих напора, и царевих лично, a и његовог изасланика Алексија Кондостефана, било je проглашавање Ладислава II за
краља. Зна се да je до тога дошло у лето 1162. године.
Код Кинама су догађаји хронолошки друкчије представљени. Ту се
изричито наводи да je Манојло кренуо у помоћ Стефану (IV) после смрти
9*
133
132
способан и спреман да човека лиши живота и тело растави од
душе, да je, пруживши руку за прљавом зарадом, сам пронашао други начин којим ће брже Стефана да смести у Хад.
И доиста, када je једном Стефан озледио жилу, њему je y завој
укапан отров који je, разливши се по целом телу и допревши до
осетљивијих органа, угасио човеку живот. Овим догађајем јасно
je потврђено да су намере људи варљиве и ништавне76 и како се
неки насумце и узалуд труде за недостижним и муче се у сопственим настојањима, јер им божанска рука одозго не помаже и
прегнућа не подупире и њихове одлуке и кораке не усмерава.
И тако он умре, његов леш би нагрђен и остављен без сахране, a Земун се договорно предаде Хунима.77
Чим je цар то сазнао, објављује рат Хунима.78
стигоше ништа сем то да су Хуни узели за владара Владислава, Стефановог брата.73
Ладислав je такоће кратко време владао, Угри су се поново
одлучили за Гезиног сина Стефана (HI). To je било уперено против
Гезиног брата Стефана (IV) кога je цар u даље подржавао, na je
због тога дошло до „многих ρατοβα.74 Цар je најзад узео Гезиног
сина Белу за зета кога je намеравао да ожени својом ћерком Маријом u учини својим наследником. Угри су će u даље супротстављсиш свим плановима Стефана (IV), па су одлучили да га убију.
Сложивши се да je испијање отрова подесно средство за
гашење живота, тражили су некога који би Стефану у руке
предао смртоносни пехар. Пошто нађоше неког Стефановог слугу по имену Тома75, уговорише цену. Овај беше у толикој мери
краља Ладислава II. Познато je да je он умро јануара 1163. године. Кинам
затим описује како je Стефан задобио власт после братовљеве смрти,
како су многи били незадовољни његовом владом, na je овај био принуђен да тражи цареву помоћ, коју je убрзо и добио у личности Алексија
Кондостефана. Додуше, Кинам помиње да je Кондостефан у два маха
помагао Стефана IV, али оба пута после Ладислављеве смрти. Због тога
се поставља питање да ли je Манојло у два наврата слао помоћ Стефану IV, и 1162. и 1163. године, или оба писца говоре ο истом догађају
уз уобичајену хронолошку непрецизност која прати њихове текстове. Chaiandon Π, 472—475, поверење указује подједнако и Кинаму и Хонијату, па
je описао догађаје сабирајући извештаје ових писаца. Треба напоменути да
je Кинам овде, као и на више других места, опширнији од Хонијата.
Homan, Geschichte I, 393—394, мисли да je Манојло 1162. године интервенисао у корист Стефана IV и да je y византијскрј војсци тада бир бан
Белош, присталица браће краља Гезе II; šišić, Poviest II, 83—84; Klaić, Роyjest I, 164—165, такође удружује вести Кинама и Хонијата. Он сматра да
je Манојло 1162. године упутио Алексија Кондостефана у помоћ Стефану
и да je rada заузет Храм. Из тог града су онда покушавали да придобију
угарско племство за Стефанове планове (Хонијатов податак). Клаић затим прихвата и Кинамову верзију догађаја тврдећи да je 1163. године
Стефан био принуђен да бежи из земље и тражи помоћ својих византијских савезника. K. Krumbacher, Michael Glykas, 418—419, мисли да je
Хонијатово излагање ближе истини од Кинамовог упозоравајући да Кинам
само помиње да су Угри, бојећи се цара, власт предали Ладиславу II,
(Cinru73 203) док Хонијат објашњава како je до тога дошло.
Мисли се на Ладислава II (1162—1163).
74
На основу овог податка стиче се утисак да je Хонијат сажимао
догађаје, прелазио преко оних које je сматрао мање важним. Сличних
примера
има више у његовом тексту.
75
Стефан IV je отрован у Земуну априла 1165. године. Он je ту
боравио са својим присталицама надајући се да ће се поново наметнути угарском племству за владара. Да je το био април месец забележено
je γ Бечкој илустрованој хроници (Szentpetery, Scriptores Ι, 461). Година
произлази из Кинамовог излагања. Υπ. Γροτ, Из истории Угрии, 339; Šišić-Sidak, Pregled povijesti 172; Klaić, Povjest I, 167, ставља Стефаново убиство y 1166. годину.
-Υ једној повељи Стефана IV из 1163. године помиње се и Thomas
magister capellae (Smičiklas, Codex diplomaticus II, 98). Није сасвим сигурно да ли у овом Стефановом сараднику треба препознати и његовог
убицу. Υπ. Gyoni, Szorvänyemlekek, 57—58.
(р. 165.24—168.16)
1165.
ЦАР МАНОЈЛО ОСВАЈА 3EMYH
Цар Манојло je настојао да се Андроник Комнин врати у
земљу. Најзад je y томе u ycneo.
Υ το време, као што рекох, Пеонци су погазивши уговор
нападали на подунавско подручје Ромеја (την παρίστριον
'Ρωμαίων . . . έπικράτειαν).™ Сукобивши се са војсковођама Михаилом Гавром80 и Михаилом Враном81 до ногу их потукоше и огроман плен одвукоше.
76
9, 14.
77
Овде се слободно парафразира старозаветна Књига
мудрости
Кинамов текст ο угарској опсади Земуна и смрти Сте_фана IV je
садржајно знатно богатији. Υ њему се налазе појединости којих код Хонијата нема. Па ипак, оба се писца слажу γ оном најважнијем: војска
угарског краља успела je да освоји Земун тек после смрти Стефана IV
и то преговорима, не борбом. Очигледно je да су присталице Стефана IV
у безизлазној ситуацији ступиле у преговоре са краљем. Изгледа неспорно и то да су се догађаји око Земуна после Стефанове смрти одвијали
веома 78брзо (уп. Кинам, вест бр. 13).
Манојлр je одмах реаговао на вест ο нападу угарског краља на
Земун и предаји града. Он je исте, 1165. године, са великом војском
кренуо79 да поврати изгубљено (Кинам, вест бр. 13).
Хонијат je овде врло непрецизан; није довољно јасно које су то
византијске области нападали Yrpu. Он под τα παρίστρια подразумева области Београда и Браничева (Хонијат, вест бр. 7, нап. 69). Међутим, на основу других извора, у првом реду Кинама, није познато да су Yrpn нападали те крајеве. Борба се 1165—1166. године водила око Срема и Земуна
(Кинам,
вести бр. 12 и 13).
80
Михаило Гавра je био упућен у Срем 1164. године са задатком да
га брани
од евентуалних угарских напада. Υπ. Кинам, вест бр. 12 и нап. 185.
81
Михаило Врана je познати византијски војсковођа коме je цар поверавао разне дужности. Υπ. нап. 30 уз текст Кинама.
134
135
Михаило Гавра je био ожењен Евдокијом Комнином. Њени роћаци су настојали да га препоруче цару, па су хвалили његово јуначко држање у борби са Угрима, при чему je поменут u окршај са
Дионисијем. Kao сведок je позван Михаило Врана кога je цар загслео сопственом главом u наредио му да говори истину. Oeaj je,
изјавивши да не може да прикрива право стање ствари, рекао да
Михаило Γαβρά никад није издржао напад противника него се при
првом сукобу са непријатељима уплашио u побегао.82
Међутим, цар живо настојећи да Ромејима поврати сами
Земун (Ζεύγμίνον) и да се освети Хунима за оно што су на Стефану у бесу починили, пребаци се у те крајеве.83 Распоредивши
се на обали реке Истра као за борбу, варвари спречаваху прелазак војске одапињући свакојаке стреле и унапред запоседајући места за прелазе (τάς- έμβολάς·), али ништа не постигоше. Јер,
ромејски стрелци и одред оклопника потиснуше их и одбацише
са приобалних положаја. Стигавши са целом војском у близину Земуна, цар тамо негде постави шатор.84 То место je c јужне стране неприступачно због земљаног брежуљка који се ту
протеже и речним током je заштићено. Он се надао да ће твр82
Овде je у питању хронолошка збрка у Хонијатовом делу. Наиме,
ппсац прво помиње сукоб Михаила Гавре и Михаила Вране са Угрима,
a на основу Кинамовог излагања зна се да je до тога дошло 1166. године
(Кинам, вест бр. 15 и нап. 248), да би онда прешао на опис византијске
опсаде Земуна коју треба ставити у 1165. годину (Кинам, вест бр. 13, нап.
210). Према томе и читава ова епизода o личном сукобу двојице војсковођа, који je нарочито заоштрен после пораза у борби са угарским жупаном Дионисијем, припада у ствари 1166. години. То je уочио и Грот, Из
истории Угрии, 340, нап. 2. Па и сама анализа овог одељка показује да
се податак o сукобу Михаила Гавре и Михаила Вране са Джшисијем тешко може уклопити у излагање o опсади Земуна 1165. године. Јер, поштр
je описао догађаје у вези са неславним држањем Михаила Гавре на бојном пољу, Хонијат прелази на другу тему — опсаду Земуна. Главни противник у борбама око тог града није био Дионисије него Григорије, жупан.
Нигде се у окршајима под Земуном не помињу ни Гавра ни Врана. Υ овом
случају
поузданија je Кинамова верзија догађаја.
83
Реч je o Стефану IV кога су Угри отровали у Земуну. Оба писца
сложно тврде да су присталице угарског краља, пошто je Земун био освојен после Стефанове смрти, оставили његово тело несахрањено, да му нису указали дужно поштовање. Очигледно je, међутим, да то није био
разлог због кога je цар кренуо према Дунаву.
За хронологију овог Манојловог похода уп. нап. 210 уз текст Кинама. Υπ. Б. Ферјанчић, Сирмијум у доба Византије, Сремска Митровица, 55.
84
Υ суштини исте вести даје и Кинам. Цар je ca војском похитао на
Дунав. Када je стигао на обалу те реке приметио je да се на супротној
обали налазе распоређени угарски одреди који су спречавали прелаз византијској војсци (Кинам, вест бр. 13). Познато je да je царска војска
више пута прелазила на угарску територију управо код Храма. То je било
уобичајено место прелаза Дунава, na je зато и посебно брањено овом
приликом. Иако Хонијат не именује Храм, изгледа да je το било једно од
„запоседнутих места" на Дунаву. Хитајући под зидине Земуна цар je свакако прешао Саву код Београда, не Дунав.
ђаву на први јуриш заузети, пошто ће се браниоци, чим га
угледају, уплашити и капије отворити и њега унутра примити.
Они свуда затворише прилазе и зидине утврдише свакојаким
бацачким справама (άφετηρίοις όργάνοις cod. A; ζυλοκάστροις
πρεκούλων cod. Β), па су чак показујући се одозго језике своје
као змије брусили85 не гађајући само смртоносним стрелама из
руку него и са ограде зуби86 одапињући бестидне речи намазане
отровом змијским испод усана.87 Али ни Ромеји им после тога
нису прилазили празних руку него су, одричући се погрдних речи као нечасног и женског оружја, наносили тешке ударце гвожВем. Дајући својим потчињеним пример за подражавање, цар
први подбоде коња према капији града и забоде копље у њу.
Затим je, напунивши јарак влажном земљом (άφυσγετοΰ) због
недостатка камења88, и распоредивши машине бацаче камена
(ових je било четири) наредио да се нападну зидине. Све машине беху дакле пуштене у дејство и избацивани каменови тежине једног талента89 ослабљиваху спојеве зидова. Нарочито
једна бацачка справа90, чији je градитељ био Андроник91 — он
je сам поставио праћку (την σφενδόνην), чекрк (τον στρόφαλον)
и затезно уже (τον λύγον) — силно потресаше бедем тако да je
зид између два торња, који je гађан тешким камењем, већ попустио и почео да се криви, пошто je и иначе био уздрман поткопавањем.92 Тада су једне ноћи неки пеонски великаши ушавши
у једну од висећих и изван бедема истурених направа (у говорном и народном језику називају се άρκλας = arculae) извукли мачеве и машући голим оштрицама Ромејима страховито
85
Према Псалам 140, 4.
Израз „ограда зуби" из Homeri Ilias 4, 350.
87
Ha основу овог описа Moravcsik, A bizänci forräsok, 198, мисли
да су YrpH употребљавали отровне стреле у борби против византијске војске. E. Darko y приказу овог дела Moravcsika, BZ 35 (1935) 383, упозорава
да овде није реч ο отровним него обичним стрелама, али отровним говорима, тј. погрдним речима које су нападнути упућивали противнику. Објашњење тога податка дао je и 7. Pauler, A magyar nemzet törtenete I, 398.
88
Υ свом опису Земуна Кинам такође помиње овај јарак који je
представљао препреку нападачима 1165. године (Кинам, вест бр. 13).
89
То je тежина од око 37 кг.
90
μία [sc. πετροβολάς μηχανή] ed; μία δε πρέκουλα cod. B. Треба напоменути да je ово други помен речи πρέκουλα. Налази се y cod. B и тада,
изгледа, у значењу неке дрвене направе која je служила за одбрану
бедема града (Chon. 174). Ha овом месту реч πρέκουλα се употребљава
за ознаку справе за бацање камења коју нападачи употребљавају под
Земуном.
91
Реч je o Андронику Комнину царевом брату од стрица, будућем
Андронику I, који се вратио из изгнанства и помирио са Манојлом. Његово присуство у борбама код Земуна забележио je и Кинам (Кинам, вест
бр. 13, нап. 230).
92
Кинам такође зна да се византијска војска служила поткопавањем земунских бедема γ циљу њиховог рушења (Кинам, вест бр. 13).
86
137
136
претили, и, налазећи се још увек γ немогућности да мачеве γ
крв умоче, њима витлали по ваздуху и пунили га узвицима урлајући колико их je грло носило. Али убрзо их стиже казна.
Наиме, нанишанивши справу која их je држала Андроник ју
je успешно погодио тако да се она изван зидина истурена дрвена направа одмах распала и они су се стрмоглавили у ждрело смрти падајући наглавце и личећи на беднике који су скочили и Ахеронтом несрећно запливали.93 Ускоро потом сруши
се и сам зид и Ромеји се лествицама успеше и уђоше у град.94
Многи од њих погођени нађоше смрт, a приличан број се спасе
покоривши се победницима. Било их je који побегоше и тако
спасоше главу.
Један од становника тога града, али не пучанин ни обичан грађанин него чувен по богатству и знатна рода, поносио
се женом отменог изгледа и веома лепе спољашњости. Гледајући како je неки Ромеј разуздано злоставља и пошто није
могао да се одупре надмоћноме нити да силом силу сузбије и
да обузда ту грешну страст, донесе одлуку која није била ниска ни дрска ни неправична јер je одговарала том тренутку
судбине: зари у срце своје најдраже мали мач који je носио
собом. И тако се у онога за женом побеснелог недоличног заљубљеника угаси безумна жеља, јер нестаде оно што je распирује, пошто радост живота напусти истински вољену јадницу.
Авај, страшне ли коби људске, злобног ли и подмуклог Телхина који такве трагедије у пуном гледалишту ствара! Ο две
супарничке љубави које истој награди теже, једне бестидне,
друге чедне, једне која je спремна да на грешној ложници живот одржи и друге која срамоту предухитрује и још страшније
убија патњом патњу истерујући!
При освајању Земуна учествовао je и не мали број оних
унутра који, пристајући уз Ромеје потпомагаху њихове подухвате колико год су могли. Јер, они су на стреле без гвозденог вршка привезивали листове хартије, ове ноћу луком избацивали у ромејски логор и помоћу њих обавештавали шта варвари смерају и колика им je стварна снага.95 Тада би приведен
неки заробљени Пеонац који je још имао на глави капу свог
завичаја, a и остала одећа на њему je била домаћа. Њему
93
Овај опис борбе врло je сличан Кинамовом излагању. Υ њему се
такође помиње дрвена кула на земунском бедему која се стропоштала,
али под
превеликим теретом једног камена. Υπ. Кинам, вест бр. 13.
94
Иакр опширнији Кинамов текст садржи исти податак: византијска војска je освојила Земун после упорне борбе. Υπ. нап. 226 уз текст
Кинама.
95
На овом месту Хонијатов текст употпуњује Кинамово излагање
подацима ο стању у опседнутом граду. Υ Земуну je судећи по овом опису
било присталица Византије, људи који су сарађивали са нападачима обавештавајући их ο стању у тврђави, расположивим снагама и намерама
бранилаца. Остаје γ извесној мери загонетно ко су били ови људи. Можда
истомишљеници преминулог Стефана IV или словенски становници града.
приђе неки Ромеј, удари га мачем и убије и капу са његове
главе стави себи на главу и тако настави πγτ. Али, правда
je нечујним кораком за њим ишла и оно зло, које je он другом био учинио, на исти начин се на њега окренула. Наиме,
њега предусретне један још напраснији и мачем наоружани
војник из ромејске позадине и, као заробљеног Пеонца, смртоносно удари по вратној жили и на месту усмрти.96
И тако Земун би освојен, да се изразим најкраће и не одужујући причу.97 Вративши се одатле, цар крену у ромејске крајеве, a свог стрица, мислим на Константина Анђела из Филаделфије98, a c њим и Василија Трипсиха", остави да обнове Земун. Извршавајући наређење они Земун утврдише и куле које
су биле срушене поправише, a и за остали део утврђења се
побринуше, па и утврђењима γ Београду поклонише највећу
могућу пажњу.100 И сам Ниш (Νίσον) окружише зидовима и обновише Браничево (Βρανίτζοβαν).101 Извршивши добро и остале
послове, дођоше тамо где je боравио цар.
(р. 173.5—178.6)
96
Овакве појединости немају нарочиту историјску вредност, али илуструју схватања епохе, a посебно самог писца. Честе су и код Кинама и
код Хонијата. Књижевне вредности Хонијатова дела су очигледне.
97
Своју тежњу за сажетим излагањем догађаја писац овде и сам
изричито потврђује. Па ипак, упадљива je чињеница да je он Манојловој
опсади Земуна 1165. године посветио велику пажњу, мада не и царевом
личном уделу γ томе. Овде je γ извесној мери одступио од свог начина
писања, бар што се тиче борби око Земуна.
98
Хонијат назива Константина Анђела θείος (Chon. 177. 22). Он je
био ожењен Теодором, ћерком Алексија I Комнина, дакле тетком Манојловом. Υπ. и Stiernon, Notes de prosopographie, 274. Константин Анђео се
1149. године борио против Срба и једно време je боравио γ Расу. Υπ. Кинам, вест
бр. 3, нап. 43.
99
Василије Трипсих je дуго година био γ служби цара Манојла. Био
je примикирије Вардариота. Присуствовао je саборима 1166. и 1170. године
(Chalandon II, 225; 648; 650—652; Hohlweg, Beiträge, 61—63; Šišić, Poviest
II, 88).
100 γ време Манојла Комнина Београд je изграђиван γ неколико наврата. Ово je један од драгоцених података γ TOM погледу. Кинам ο томе
ништа не зна. Υπ. Калић-Мијушковић, Београд, 55. Ο најновијим археолошким истраживањима на тлу београдске тврђаве γπ. Arheološki pregled
10 (1968) 194—201.
101
Освојивши Земун 1165. године Византија je утврђивала читаву
границу према YrapcKoj, нарочито утврђења која су je бранила. Наравно,
тешко се може докучити шта су стварно изграВивали Византинци γ овим
градовима. То су уопштени подаци, али изгледа прихватљивом претпоставка да су највећу пажњу прсветили управо утврђењима, градским бедемима, кулама, дакле оним објектима од којих je зависила даља судбина градова. За Ниш се то изричито и каже. Υ коликој су мери они изграђивали
нова утврђења, остаје непознато. Υπ. Острогорскии, Возвшшение рода Ангелов, 114.
Ништа се поуздано не може закључити ни ο трајању ових грађевинских радова. Писац само каже да су двојица византијских заповедника,
обавивши поверени им задатак, дошли γ место царевог боравка. Може
139
138
1165.
РАШКИ ЖУПАН АЕСА СЕ ПОТЧИЊАВА ЦАРУ MAHOJAY
Намеравајући да казни Десу (Δέσε) који je γ злоделима
постао гори од самог себе, цар се припремаше да крене γ Србију (Σερβίαν).108 Пратећи из даљине шта се дсшава и посебно
се претпоставити да су послови око изградње утврђења завршени пре
почетка зиме 1165/66. године. C тим у вези поставља се и питање γ коме
су се граду или области срели Константин Анђео и Василије Трипсих
са царем Манојлом. То je утолико занимљивије што Хонијат у свом даљем излагању прелази на опис цареве акције против рашког жупана
Десе. Да ли je Манојло из Ниша кренуо против Рашке? Хонијат каже
само толико да се цар „припремаше да крене у Србију" (Хонијат, вест
бр. 9). Из горњег податка се може закључити да у време када су у Нишу
изграђивана утврђења под надзором поменутих војсковођа, цар Манојло
није био γ TOM граду, јер пошто je описао мисију Константина Анђела
и Василија Трипсиха Хонијат каже да су се они после обављеног посла
прикључили цару.
№ у овом одељку ο Деси нема довољно јасних података који би
омогућили сигурно датирање описаних догађаја. Ту се говори ο сусрету
цара Манојла са рашким жупаном и уређивању међусобних односа, али
се не наводи ни када je до тога дошло, ни где. Судећи по току Хонијатова излагања, које није најпоузданији путоказ за одређивање хронологије, акцију цара Манојла треба ставити у 1165. годину, пошто je писац
претходно приказао велику византијску опсаду Земуна 1165. године и
Манојлово учешће γ њој. Додуше, приликама γ Рашкој се овде почиње
нова глава γ Хонијатовом делу и не понавља ниједна вест која би тачно
определила и време догађаја.
Поред хронолошких проблема овај одељак садржи и вести које су
истраживачима дале повода за најразличитија тумачења, нарочито γ случајевима када су оне упоређиване са Кинамовим подацима ο Деси. Тешкоћа je у томе што и Кинам зна ο једном сусрету жупана Десе и цара Манојла и њиховом сукобу који се завршио хапшењем рашког владара 1163.
године (Кинам, вест бр. 11). Дакле, и Кинам и Хонијат имају по један
одељак ο сукобу Десе са Манојлом, али се они разликују не само по
релативној хронологији коју пружају њихова дела, него и по садржају.
За анализу тог проблема уп. нап. 155 уз текст Кинама.
Немогућно je ову Хонијатову вест ο Деси доводити у везу са догађајима из 1168. године, како то чини Фреиденберг, Труд Киннама, 40, нап.
117. Управо γ тим годинама (1165—1168) γ Рашкој je дошло до значајнијих
промена. Десу je после краће власти Тихомира заменио Немања. Јиречек-Радонић, Историја I, 146, нап. 136, погрешно ставља овај Хонијатов податак ο Деси у време „око 1167. године" тако да je no његовом мишљењу
Деса остао на власти до око 1168. године. То je критиковао још Анастасијевић, Отац Немањин, 15—19; затим Воровић, Питање ο хронологији, 52—60 и други.
Иако je делатност рашког жупана Десе тема коју треба ревидирати, ми бисмо указали на појединост која γ склопу других вести можда
може да допринесе разјашњавању његове политике. Наиме, Хонијатове
речи да je Деса
εαυτού γενόμενον κακουργότερον
(Chon. 178. 7—8) упућују
на закључак да je овде γ питању поновљена Десина „кривица" у односу
на цара Манојла. То значи да je он могао бити ухваћен и кажњен због
тих својих дела.
стога што се истински бојао да, ако цар у његову земљу продре, њега лично не задеси нека неприлика и недаћа103, Деса
упути посланство цару молећи да му се дозволи безбедан приступ њему [se. цару]. Кад je добио што je тражио дође са сатрапском оружаном пратњом104 и, појавивши се пред царевим
лицем, би прекорен због превртл>ивости и тако би отпуштен
без склопљеног мира. Иако je мало требало да буде ухваћен,
ипак му je допуштено да оде кући пошто je обећао уз страшне
заклетве да ће променити држање и неће више никада чиниги
што се цару не свиђа105, мада je било немогућно да се обуче у
белину истине камелеон, који се иначе лако заогрће сваком
другом бојом. Удаљивши се испред царевих очију, био je pacтрзан многим мукама душе. Било га je стид што je ишао цару,
беснео je због оног што je доживео, кидао се што je преградом
заклетви сам себе спречио да промени држање. Најзад, он одбаци све што je, прикривајући сопствено мишљење, цару уз
заклетву био обећао106, на себе стави свакодневну леопардову
кожу и тај варварин отворено похвали изреку трагичара и
рече: „Језик се заклео, али душа није".107
(р. 178.7—179.4)
103
То значи да цар Манојло није продро у унутрашњост Рашке, али
да je таква могућност постојала. Када je цар 1163. године кренуо да „среди"
прилике γ Србији, поставио je логор у близини Ниша (Кинам, вест бр.
11). Ни тада, изгледа, није залазио дубље γ област Срба.
104
По Кинаму Деса je 1163. године дошао пред цара са војском
(στράτευμα: Cinn. 213. 7). Није довољно јасно из Хонијатовог текста какви
су то били одреди који су пратили Десу. Рашки je жупан знао за царево
нерасположење према њему.
105
Иако je овде Хонијат врло уопштен и не наводи чиме je то
Деса изазвао царево незадовољство, изгледа несумњиво да je то покушај осамостаљивања рашког жупана. Пут je до тог циља водио преко
савезништва са Угарском. Да je Деса имао веза са Угрима јрш 1155.
године зна и Михаило Солунски, који говорећи ο сукобу двојице жупана γ Рашкој бележи да je цар био против оног жупана који je Србима
„био дат" од Гепида, тј. Угара, што значи да je вероватно имао њихову
подршку γ борби за власт (Михаило Солунски, Regel, Fontes I, 163—164;
Кинам, вест бр. 4). По Кинаму су те везе са Угрима 1163. године одвеле
Десу γ затвор (Кинам, вест бр. 11). Вероватно да je Манојло и овом приликом пребацивао своме вазалу те везе са Угрима, поред осталог, али то
Хонијат не именује.
106
По Хонијатовом казивању сусрет између цара Манојла и Десе
завршио се повољно за рашког владара. Он се заклео да ће променити
држање, да неће чинити ништа против цареве воље, a за узврат je πγштен да се врати кући. Деса, дакле, није ухапшен. Он je регулисао свој
однос према цару и наставио да влада. Управо та чињеница највише доприноси сумњи да су овај Хонијатов одељак ο Деси и онај код Кинама
(Кинам, вест бр. 11) извештаји ο истом догађају, како се то често закључивало. Она je y директној супротности са Кинамовим тврђењем да
je цар Десу ухапсио и послао γ Цариград. Уп. нап. 155 уз текст Кинама.
107
Euripidis Hippolytus 612.
140
141
10
1167.
БОРБЕ Υ CPEMY
Пошто су Угри погазили заклетве, дошло je поново до рата.
Када je наступило погодно време за ратовање цар je кренуо у Сардику, где се окупљала војска за поход. Ту je одлучено да цар остане у Сардици, a за главног заповедника у предстојећим борбама одрећен je дукс флоте Андроник Кондостефан.т
Примивши дужност војсковође, Андроник109 оде одатле са
свим снагама и пошто je прошло неколико дана пређе Саву
(Σάουβις) и Дунав (Δάνουβίς) и уђе у Земун (Ζεύγμινον).110ΠθθΗци се због тога не обесхрабрише него сакупивши сопствене чете
и унајмивши не малу помоћну војску од суседних народа, па
чак, како се причало, и од самих Аламана111 на чело тих одреда
поставише за врховног војсковођу Дионисија112, човека храбра, који je често разбијао противничке фаланге, и тако са много самопоуздања и разметљивости, кренуше у напад. Овај Дионисије чим дознаде да je ромејска војска прешла Истар113, стаде
108
Да je Манојло једно време боравио у Софији и прикупљао војску
за борбу против Угарске 1167. године зна и Кинам (Кинам, вест бр. 17).
Хонијат je само опширнији, он убацује у сврј текст епизоду ο двема
бронзаним статуама у Цариграду од којих je једна представљала Византију, a друга Угарску. Υ току припрема за борбе на Дунаву сазнало се да
се прва срушила, a друга одржала. То je, наводно, утицало на цара Манојла да одустане од учешћа у предвиђеном походу, na je за врховног
заповедника византијске војске одређен Андроник Кондостефан.
109
То je Андроник Кондостефан, син Стефана Кондостефана. Хонијат за њега каже да je био дукс флоте (Chon. 197). Текстови Кинама
и Хонијата се слажу у погледу његове улоге у борбама у Срему 1167.
године110 (уп. Кинам, вест бр. 17 и нап. 267).
Андроник το Ζεύγμινον είσεδέχετο (Chon. 198.24). O судбини Земуна у борбама 1166. године уп. нап. 251 уз текст Кинама.
111
Ово су помоћни одреди које je краљу Стефану III упутио аустријски војвода Хенрих, чијом je ћерком био ожењен угарски краљ. Continuatio Zwetlensis Prima, MGH SS IX, 538, има податак: »Hainricus dux
Austrie in Ungariam profectus, in auxilium eorum adversus Grecos« (1167.
r.). Rahewin, Appendix ad ann. 1168 (уместо 1167) садржи вест: »Ungarus,
šibi auxilium prestante H. duce Austriae, socero suo, bellum movet Grecorum imperatori pro eo quod fratrem suum regnum affectantem suscepit et
fovit, conjugio filiae ditavit«. Из којих je још земаља добио војну помоћ
угарски краљ, није довољно јасно из Хонијатова текста.
112
Овај угарски великаш се прославио борбама против византијских заповедника Михаила Гавре и Михаила Вране. O њему je писао и
Кинам, a има вести и у угарским повељама тога доба. Υπ. нап. 271 уз
текст Кинама.
113
Пошто сам Хонијат каже да je Андроник Кондостефан прешавши
реке (он наводи и Саву и Дунав) стигао у Земун, то Кинамов податак
да je византијска војска премостила Саву (а не Дунав) изгледа тачнији
да се хвалише победама које je раније однео над Ромејима и набусито изјави да ће поново подићи хумку од костију Ромеја који
ће пасти у рату и да ће му то, као и пре, служити као спомен
на победу, будући да je он такво варварско дело већ учинио
када je, као што je већ речено, био победио Гавру и Врану.114
На празник у спомен мученика Прокопија115 Кондостефан
распореди чете за борбу, сам обуче оклоп, стави и другу бојну
опрему и нареди осталима да исто тако учине и сваки пође у
свој одред и успостављаше бојни поредак. Стратег за себе задржа центар фаланге, десно крило држаше Андроник Лапарда116, a лево остали таксијарси које je стратег био одабрао.117 Био je распоредио и остале фаланге поставивши их на
малом растојању од оба крила тако да би могле у датом тренутку да прискоче и помогну премореним четама.
Када je већ τάκο био распоредио снаге u заузео положај, Андронику стиже царев гласник са писмом. Манојло je нарећивао да
се борба одложи за неки други дан, јер тај већ одабрани није погодан за воћење ρατα. Кондостефан није прихватио царево упозорење, na чак ни присутне великаше118 није упознао са садржином
царевог писма него je измислио неку другу причу. Υ ствари, тај дан
je цар одбацивао као неповољан због распореда звезда, њиховог по(Кинам, вест бр. 17). Међутим, чињеница je да je y борбама са угарским
снагама учествовала и византијска флота, бродовље и оно се помиње на
Дунаву (уп. нап. 129 уз текст Хонијата).
114
Овде се мисли на пораз византијске војске у Срему 1166. године.
Том приликом су Михаило Гавра и Михаило Врана покушали да се супротставе угарским четама које je предводио Дионисије, али у томе нису
успели, него су узмицали, многи су изгинули. Од лешева непријатељских
војника Дионисије je наредио да се направи хумка. Ο томе говори и
Кинам у два наврата (Кинам, вест бр. 15 и нап. 254; вест бр. 17 и нап.
285). Губици у људству очигледно нису били мали.
115
То je 8. јули 1167. године (H. Delehaye, Synaxarium ecclesiae Constantinopolitanae, 806). Υπ. нап. 268 уз текст Кинама. Неће бити тачно мишљење да се борба водила 18. јула 1168. године (G. Novak, Povijest
Splita, 86).
116
To je познати војсковођа Манојловог доба. Учествовао je y разним походима на Балкану и на Истоку. Υπ. нап. 280 уз текст Кинама.
117
Кинам има много више појединости када говори ο византијској
војсци која je оперисала у Срему 1167. године. Υ низу војскрвођа које он
помиње као учеснике борби, налазе се и имена Коковасилија и Татикија
који су, изгледа са снагама са Истока, командовали левим крилом војске постројене пред битку са Дионисијем. Υπ. нап. 276 уз текст Кинама.
118
Колики je значај Манојло придавао борбама за Срем 1167. године
показује и чињеница да су поред Андроника Кондостефана у походу
учествовали многи веома познати заповедници византијске војске, искусни ратници и блиски сродници цареви. То су били Андроник Лапарда,
Димитрије и Георгије Врана, Јосиф Вријеније, Јован Кондостефан и
друга. Вероватно на њих мисли Хонијат када помиње великаше присутне
на бојном пољу.
143
142
ложаја и кретања.119 Он често прихваташв мишљење оних који су
се бавили посматрањем звезда. Пошто je одлучио да борбу noee.de
како je замислио, Андроник се говором обратио својим војницима
истичући потребу да се сви храбро u истрајно боре u подвлачећи
опасности које би донео сваки кукавичлук у одсудном тренутку. Упорећивао je непријатељску u своју војску u наглашавао предности
Ромеја у војничкој вештини. Додао je уз το da cy Ромеји већ имали
прилике да се на бојном пољу надмећу са Угрима u da пустоше
њихову замљу.120
Рекавши овако, изведе војску на широко поље.121 Њему
насупрот постави своју војску и Дионисије, сав озарен у лицу,
бучан и весео као да полази у игру. И не знајући стога шта у
овом тренутку треба да ради, он своју војску нити подели на
десно и лево крило, нити je распореди на чете и фаланге него
све снаге у једну борну јединицу сакупи, саби их као у покретну кулу122 и као згуснути црни облак123 напред поведе, сав
надмен од сировог презира. A ту се уздизаше и његова застава124
коју су, док се са снажног и високог дебла на ветру повијаше,
на колима вукла четири пара волова. Страшан и језив призор
беше та противничка здружена војска, сва од коњице и копаља. Не само да људи беху под пуним наоружањем од главе до
пете него се могла видети и опрема самих коња који су на плећима, глави и прсима имали оклопну заштиту против хитаца.
Кад се војске приближише једна друтој, рзање коња и
пресијавање оружја на сунцу пружаху још необичнији призор, страшан и чудесан обема војскама. И када војске пођоше
још више једна другој у сусрет, било je OKO подне и чинило се
да je το тренутак када ће планути борба. Кондостефан упути
пратеће одреде десног и левог крила да ударе на варваре са
бочних страна и посебно нареди стрелцима са коња да сви
одједном отпочну са гађањем. Стратегу je био циљ да тиме
збијене пеонске фаланге доведе у пометњу или их разбије. Јер у
томе бојноме реду, као и у хомерскоме, „штит се саста са штитом и шлем са шлемом, са борцем борац"125, a и коњске главе
на исти начин збијене беху „и битка што људе мори задрхта
копљима сјајним"126 и војске се таласаху као најежених крљушти захуктали змај. Дионисије као бедем неуздрмиви креташе
се напред копље управивши на самог Кондостефана и чете около
њега.127 И кад Ромеји ступише у окршај, наста хитање копаља са обе стране и неко време једни друге потискиваху. И када
се копља поломише и у средини сама од себе створи хрпа од
њихових одломака, онда исукаше дугачке мачеве и поново ступише у борбу. A кад се и овима, пошто обе војске беху у тучу
и железу, оштрице отупеше, Пеонци се тада збунише, јер се
уопште нису надали да ће Ромеји издржати њихов напад, док
Ромеји на то дохватише гвоздене топузе (они имају обичај да
носе и то оружје кад год иду у рат) и удараху њима Пеонце.128
И сваки удар, управљен на главу и лице, беше смртоносан. Многи ошамућени падаху са седла, други од рана самртнички бледи постајаху.
И када je тако онај непробојни одред био разбијен, тада
не беше Ромеја који није гађао и обарао Пеонца, или који
погинулог противника није опленио, или који није нови оклоп
на себе навукао, или који није убијеноме коња узјахао. Кад се
смрачи дан, труба продорно засвира повлачење и оно превожење
високе Дионисијеве заставе беше обустављено, онда се на Истру
прикупи бродовље (τα πορθμεία) и војска се превезе на супротну
страну.129 Наиме, до ромејске војске допре глас да наредног
дана Пеонцима стиже јак одред најамника и стога се стратегу
боре на челу брижно набраше. После таквих гласина, које су
се стално одржавале, Андроник се одмах, после повољног исхода борбе одатле повуче.130
(р. 198.21—204.19)
125
119
Многобројни су подаци који говоре ο сујеверју цара Манојла, ο
схватањима тога доба. Ова епизода само je један детаљ у том погледу.
Хонијат очигледно не одобрава цареву претерану веру у астрологију. Υπ.
Успенскии, Никита Акоминат, 144—145.
120
Овај податак из наводног говора Андроника Кондостефана у
основи je тачан. Византијски одреди су шездесетих година XII века γ
више махова продирали на угарску територију. Борбе су вођене најчешће
γ Срему, али и γ Бачкој (1164. године).
121
Ο тачном месту овог угарско-византијског сукоба може се само
нагађати. Ни Кинам ни Хонијат га не именују. Свакако да се борба
одиграла негде γ сремској равници, изгледа не нарочито далеко од обала
реке, пошто се помиње учешће византијске флоте γ хватању бегунаца
(Кинам, вест бр. 17).
122
Слика je према Homeri Ilias 16, 212.
123
Писац je користио Homeri Ilias 13, 337.
124
Да се у угарској војсци истицала велика Дионисијева застава забележио je и Кинам (Кинам, вест бр. 17).
Homeri Ilias 13, 131 et 16, 215.
™
Hörnen Ilias 13, 339.
127
Врло сличан опис борби даје и Кинам. И код њега се налази
податак да je Дионисије намеравао да се сукоби са самим Андроником
Кондостефаном и људима који су се налазили око њега (уп. Кинам, вест
бр. 17).
128
'Ρωμαίοι δε μετά χείρας τάς εκ σιδήρου κορύνας χειρισάμενοι (Chon.
203. 23—204. 1). Исти се податак налази и код Кинама (уп. нап. 289
уз текст
Кинама).
129
Хонијат на овом месту допуњује Кинамово излагање вешћу да се
византијска војска при крају дана и борбе превезла бродовима на „супротну страну", тј. византијску територију. Кинам само каже да се царска војска повукла γ свој логор, али не саопштава где се он налазио (уп.
нап. 293 уз текст Кинама). По Хонијату, међутим, војска je напустила
Срем. 130
Борба γ Срему се завршила поразом угарске војске. Сам Дионисије je успео да се спасе. Његови одреди претрпели су велике губитке и γ људству и у опреми. Али и победничка страна je поднела велике жртве. Ο томе уп. нап. 294 уз текст Кинама.
145
144
11
После П66.т
СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКИ CYKOB
После победе над Yzpuma y Срему, цар Манојло се окргће приликама у Рашкој.
Наредно пролеће цар искористи за опоровак свога тела.132
Када се сунце провезе кроз сазвежђе Рака, прође сазвежђе
Лава, када врелина Сирија поче да попушта и тамне сенке
јесени стадоше да се назиру, тада цар крену на запад и улогори се код Филипопоља.133 Беше, наиме, дознао да je сатрап Срба
(ο των Σέρβων σατράπης)134, тада то беше Стефан Немања
(Νεεμαν Στέφανος)135πο(ηΉο смелији него што треба и, будући чо
131
Хронологија овог изузетно важног одељка ο Србима зависи од
тумачења вести садржаних γ њему. Сигуран ослонац за датирање описаних догађаја пружа само Хонијатов податак ο дрласку цара Манојла γ
Филипопољ. Писац саопштава да je цар дошао γ тај град после византијске
победе над Угрима γ Срему (јула 1167), следеће године, дакле 1168. г.
(γπ. нап. 132). Тешкрћа je γ томе што Хонијат тим поводом говори ο
приликама γ Рашкој, ο држању Стефана Немање и његовој делатности
и пре и после тога. Сигурно je само то да je реч ο збивањима из Немањиног доба, дакле од тренутка када je он преузео великожупанску власт,
до смрти цара Манојла 1180. године. Најновија истраживања показују да
je Немања почео да влада 1166. године (Р. Новаковић, Кад се родио Стеван
Немања, 186—187). Због тога смо се определили за горњу хронологију. Даља
истраживања треба да je потврде.
132
То je пролеће 1168. године. Ово je текст који се непосредно надовезује на опис царевог тријумфа поводом успеха Андроника Кондостефана γ борби против Аионисија γ Срему јула 1167. године (Chon. 204—206).
133
Ова реченица γ којој се помињу сазвежђа Рака и Лава, као и
врелина Сирија, служи писцу да означи лето које je прошло пре него
што се цар упутио у Филипопољ. Јесен je била на прагу. По свој прилици je септембар био γ питању. Знаком Лава се обележава август.
134
Хонијат овде Стефана Немању назива сатрапом Срба, као што
то византијски писци XII века чешће чине. Υ ствари, Немања je, као и
његови претходници, носио титулу великог жупана. Тако се сам потписивао и називао. Υπ. уговор Стефана Немање и Дубровника (Љ. Стојановић, Повеље I, 1; V. Foretić, Ugovor Dubrovnika sa srpskim velikim županom Stefanom Nemanjom i stara dubrovačka djedina, Rad JAZU 283 (1951)
53; такође и Хиландарску повељу Стефана Немање: Safarik, Pamätky, odeIjak Okäzky občanskeho pisemnictvi, Prag 1870, 3; затим уговор са Сплитом, где стоји: »Az veli xupan Nemana«, M. Динић, Три повеље, 69—76).
O натписима на печатима: N. Lihačev, Sceau de Stefan Nemanja, Byz. 11
(1963) 461—468; M. Lascaris, Sceaux grecs d'Etienne Nemanja, Byz. 12
(1937) 149—150; за титулу жупана γπ. Η. Радојчић, Друштвено и државно
уређење,
ГСНД XV—XVI (1935) 1—28; /. Božić, La formation de l'Etat serbe
aux IXe—XIe siecles, L'Europe aux IXe—XIe siecles, Warszawa 1968, 145.
135
Хонијат овде први пут именује Немању и το поводом догађаја
γ Рашкој 1168. године и оних пре те године. Немањино држање изазвало
je цара Манојла да дође γ Филипопољ. Сазнајемо дакле да je Немања
те године био на власти у Рашкој, не и када ју je преузео. Незгода je
век који рђаво користи слободно време, сматрао неодмереност
мудрошћу и заносећи се ненаситим жељама и живо насгојећи
да се прошири на све тамошње области, жестоко напада своје
γ томе што друга византијски писац овог доба, Кинам, не зна нишга ο
догађајима lio«, године, па се Хонијатово казивање не може контролисати. V науци се доста расправљало ο томе када je Стефан Немања почео да влада. То се обично повезивало са питањем када je он био рођен
и када се повукао са власти, тј. са подацима које пружају биографије
његових синова. Како текстови Стефана Првовенчаног и св. Саве не
пружају довољно јасних хронолошких вести за решавање постављених
питања, то су се научници опредељивали за одређену хронологију већ
према тумачењу текстова извора које су користили. При томе, разумљиво, морају се одбацити сва она мишљења која су почивала на изједначавању жупана Десе са Немањом (Голубинскии, Краткии очерк, 429—
—430; BacwbeecKuü, Согоз, 94—96; Ст. Новаковић, Земљиште, 200—201.
Љ. Стојановић, Ο годинама у Савину житију Ст. Немање, Прилози КЈИФ
5 (1925) 91, мисли да je Немања почео да влада у својој области 1158.
године. Што се тиче преузимања власти γ Рашкој, Safarik, Geschichte I,
110, се определио за 1159. годину, као и П. Поповић, O хронологији γ делима св. Саве, Глас САН 112 (1У24) 21. Воровић, Питање ο хронологији,
53, мисли да je Немања „узимао и узео власт γ Србији негде γ времену
између 1165—1168. године". Да je Немања владао Рашком 1168. године
закључио je и Анастасијевић, Отац Немањин, 16—19. Поменутим хронолошким питањима бавио се γ последње време Р. Новаковић, који je на
основу темељне анализе домаћих извора ο Немањи закључио да треба разликовати три фазе γ његовој владавини. Прва фаза би обухватала раздобље од 1142—1144. до 1158. године, када je Немања управљао неком
посебном облашћу као вазал великог жупана Рашке. Друга фаза се може
ставити γ период између 1158. и 1166/67. године, када je Немања постао
велики жупан Рашке, a трећа фаза би обухватала период његове владе
до повлачења са престола 1195. године. Р. Новаковић, Кад се родио Стеван Немања, 175—189, сматра да je Немања преузео великожупанску
власт пре августа 1166. године. Основу таквог датирања чини податак из
Хиландарског летописа да je Немања почео да влада 24. године владе
цара Манојла Комнина (Стојановић, Родослови и летописи, 184; 190).
Пошто Хонијатов податак да je Немања владао Рашком γ време
када je цар Манојло дошао γ Филипопољ (почетак јесени 1168. године)
изгледа неспоран, то почетке његове владе треба тражити γ претходним
годинама. Последњи рашки жупан кога je Хонијат помињао био je Деса.
Пошто се тај одељак ο приликама γ Србији налази γ Хонијатовом тексту непосредно после описа великих борби око града Земуна 1165. године, γ којима je учествовао и цар Манојло лично, то се узимало да цареву акпију против Десе такође треба везати за ту годину (уп. нап. 102
овог коментара). Иако се такав закључак не може потврдити, a почива на редоследу описиваних догађаја, он се не може ни оспорити при
садашњем стању науке. Ако се Деса помиње као рашки владар 1165.
године, a Немања као његов наследник на том положају 1168. године,
онда γ TOM трогодишњем размаку треба тражити почетке Немањине владе (1165—1168), како je το закључио и Боровић, Питање ο хронологији, 53.
Јиречек-Радонић, Историја I, 146—149, сматра да je Немања срушио законите владаре Рашке и сам преузео власт „око 1170. године".
Његово су мишљење прихватили неки научници (Историја I, 328; Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, 69). Грешка je γ томе што je Јиречек Хонијатов одељак ο Манојловој акцији против Десе (Хонијат, вест
бр. 9) стављао γ 1167, a не 1165. годину. Ο томе уп. /. Калић, Српско-византијски сукоб 1168. године, Зборник Филозофског факултета XI-?
(1970) 193—204.
10 Византијски извори
146
147
саплеменике и мачем се обраћа своме роду136 и не знајући за
сопствену меру, он потчињава Хрватску (Χορβατίαν) и присваја
власт над Котором (των Κατΐάρων, δ' έκατέρων cod. A).137 Због тога
136
Овде треба помишљати на сукобе које je Стефан Немања имао
са браћом односно њиховим присталицама. То потврђује још један податак γ рвом Хонијатовом одељку. Пошто je Немања већ владао Рашком, али je дошао γ сукоб са царем, бојао се — каже писац — да власт
не буде пренета на оне који су достојнији од њега да владају, a које je
он свргао са власти (γπ. нап. 140). Те сукрбе описује Стефан Првовенчани
у Житију св. Симеуна, ed. Safarik, Pamätky, 3—4; ћоровић, Светосавски
зборник, II, 25. Пошто je Немања преко сукоба са браћом дошао до власти, a њу je имао 1168. године, то ове унутрашње борбе треба ставити γ
време до септембра 1168. године. Ο томе су писали, али са различитим
хронолошким оквирима: Ст. Станојевић, Немања, Годишњица Н. Ч. 42
(1933) 101—103; Норовић, Питање ο хронологији, 53—60; Р. Новаковић,
Кад се
родио Стеван Немања, 183—184.
137
27z. Skutariotes, ^ύνοψις χρονική, 272, има облик. Δεκατορων. Овај податак je у науци обилато коришћен, али je и злоупотребљаван. Основно
je питање хронологије: да ли то треба везати за 1168. годину или за
догађаје 1172/73. године ο којима говори Кинам (Кинам, вест бр. 18). Јиречегс-Радонић, Историја I, 149—150, напад Стефана Немање на Хрватску и Котор уклапа γ млетачко-византијске борбе 1171—1173. године. Тако
и Историја I, 328—329. Одговор на то питање пружа сам Хонијатрв текст.
Цар je дошао γ Филипопољ (почетак јесени 1168. године) и ту je сазнао
(ήκηκόει) за Немањину делатност γ Рашкој, коју писац резимира γ једној реченици. Према томе, цела та реченица (Chon. 206. 17—24) γ којој
Хонијат саопштава да Немања напада своје саплеменике, да настоји да
прошири своју власт на „тамошње области", да потчињава Хрватску и
Котор, изражава догађаје за које je цар долазећи γ Филипопољ сазнао.
По нашем мишљењу треба их због тога ставити γ период до септембра
1168. године. Детаљнију анализу види код Ј. Калић, Српско-византијски
сукоб 1168. године, Зборник Филозофског факултета ΧΙ-1 (1970) 193—204.
Посебно je питање које je области Немања нападао. Очигледно je
да садржај ове реченице не може да се посматра одвојено од предложене хронологије. Досада су изражене разне претпоставке. /. Kukuljević-Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci, 122, мисли да je то „хумска кнежевина", иако
није јасно шта je под тим подразумевао. Ковачевић, Неколика питања,
94, помишља на неретванску Крајину, a Боровић, Питање o хронологији,
58, мисли да je Немања гонећи брата Мирослава (када je био γ сукобу
са браћом) или закорачио на тле „праве Хрватске" негде γ Приморју, или
je γ питању „хисториска Црвена Хрватска око Котора". Тако je схватао
овај податак и Шишић, Летопис, 169—171. Јиречек-Радонић, Историја I,
149, претпоставља да je γ питању област Омиша. Υπ. и В. Трпковић, ΧγΜска земља, Зборник Филозофског факултета VIII-1 (1964) 236, нап. 71. Ферлуга, Византијска управа, 137. Ст. Станојевић, Немања, Годишњица Н. Ч.
42 (1933) 108, мисли да je реч ο борбама γ оквиру млетачко-византијског
рата и да je „Немањин брат Мирослав кренуо на византиску Далмацију, у
правцу Омиша, a Немања γ правпу Котора". Хонијат помиње Немањин
напад на Хрватску. Да ли γ TOM прдатку може да се препозна Мирослављев напад γ име Немање? Н. Радојчић, Како су називали Србе и Хрвате
византиски историци XI и XII века, ГСНД II (1927) 11, мисли да су они
слабо разликовали Србе и Хрвате, na je као пример за то наведено да
Хонијат ставља Котор у Хрватску. Хонијат, међутим, јасно каже да
Немања μήτε μην τα οικεία είδώς μέτρα Χορβατίαν ύποποιεΐται καΐ προς εαυτόν
έπισπαται των Καττάρων την κυριότητα (Chon. 206. 22—24). Реч je O ДВема
целинама, Хонијат употребљава два глагола. Немања, дакле, потчињава Хрватску и присваја власт над Котором. Овај текст не пружа материјал за
закључак да je Котор спадао γ Хрватску, он му противречи.
желећи да провери оно што Немања после тога намерава, посла
[se. цар] c војском Теодора Падијата.138 Топарх Немања беше понесен толико дрским уображењем (άναρσίου ... φρονήματος), да одмах поведе необјављени рат и нападне Ромеје. Α кад цар донесе одлуку да лично крене у поход против њега, онда се он само
узгред појави у борби, и потом сакри, поново се завукавши γ
скровишта гора и пећине искористивши као заклон. Непрестано
помало смањујући и ублажавајући пређашњу надменост, коначно je своју сопствену главу ставио пред његове ноге, „висок
дужином свом се опружи"139 и замоли да му се никакво зло не
учини. Наиме, он се плашио да сам не буде на неки начин лишен врховне управе над Србима и да власт не буде пренесена
на оне који су достојнији од њега да владају a које je он био
збацио попевши се сам на власт.140 Тако спретно je он c њим
138
По Хонијатовом тексту изгледа да je поход Теодора Падијата
прртив Немање непосредна реакција цара Манојла на прилике у Рашкој. Пада у очи, како je то већ приметио један број научника, да Хонијат не помиње успех Падијатове мисије γ Србији, па се закључивало да
успеха није ни било. На такав закључак упућује и то што Хонијат одмах
затим додаје да се Немања осмелио и да je повео необјављени рат против Византије, што je опет изазвало самог цара да му се супротстави.
Вести ο прећутном неуспеху Падијатове акције γ Србији обично се повезују са Немањином борбом против браће и њихових истомишљеника. То
je позната борба код Пантина ο којој пише Стефан Првовенчани. Њој
претходи податак да je Немања разагнао своје непријатеље „по странама иноплеменим", a ови су у грчком царству нашли помоћ, па су са војском кренули против Немање. Претпоставља се да je та грчка војска она
ο којој говори и Хонијат (поход Теодора Падијата). V поразу Падијата
многи су видели Немањину победу код Пантина (Стефан Првовенчани, ed.
Šafarik, Pamätky, 5—6). За такво схватање су се опредилили Јиречек-Радонић, Историја I, 150; Ковачевић, Неколика питања, 91—94; В. Јовановић, Средњевековни Звечан, 144—145 и други. Ако и има извесне сагласности у погледу тумачења садржаја поменутих вести, она сасвим нестаје када треба датирати ове догађаје. Ковачевић, Неколика питања,
92—95, ставља поход Падијата γ 1169. годину, као и Ст. Станојевић, Немања, 105 (борба код Пантина);
/. Zdravković-V. Jovanović, La forteresse
de Zvečan, Actes du XIIe Congres international d'etudes byzantines III, 424,
датира ову борбу γ 1168. годину, а Ст. Новаковић, Земљиште, 202, у 1172.
годину.
Luccari, Copioso ristretto, 26, описујући сукоб измећу Дубровника
и Стефана Немање, помиње и поход Теодора Падијата, кога je наводно
цар Манојло упутио γ помоћ Дубровнику сматрајући борбу овог града
праведном. M. Orbini, II regno, 299, пишући o походу Падијата изричито
се позива на дело Хонијата (уп. Орбин, Краљевство Словена, 78 и коментар^ С. Нирковића, 324). Орбин само тврди да je то било „око 1179.
године", када je „Симеун Немања, краљ Рашке" дошао до близу Будве
и када je покушавао да се домогне Котора. Није јасно због чега je Орбин
то везивао
за 1179. годину.
139
Homeri Ilias 16, 776.
MO ήγωνία γάρ^μή πως αυτός μεν της των Σέρβων παραλυθί) δυναστείας, το δε
κράτος μετενεχθη προς τους εκείνου αρχειν δικαιότερους, και ους αυτός κατασπάσας
είχε προς την αρχήν αναχθείς (Chon. 207. 10—13). Ово je изричита потврда домаћим вестима ο борби Немање за власт. Немања се сам попео на
власт, каже Хонијат. Исто тако јасно произлази да се Немања бојао Манојлове подршке свргнутом владару. Тим страхом држао je, каже Хони10*
148
149
[se. Немањом] поступао и приморавао га да му буде веран кад
год би запазио да он скреће c правога пута и тежи слободи или
да се повезује c краљем Аламана или да се приклања Хунима
и c њима [se. Аламанима и Хунима] заједнички кесу и торбу
повећава141, тако спретно како ни пастир c малим стадом.142 Тако
се Немања њега бојао како ни дивље звери цара животиња. Често би се цар само са коњицом дигао и пратиоцима повикао „за
мном!", прешао ромејску границу и кренуо против њега, па би
одмах по својој жељи тамошње прилике изменио.143
(р. 206.13—207.23)
12
Око 1П1.Ш
ОПИС ЈАДРАНСКОГ ΜΟΡΑ
13
Y4EIIIRE БРОДОВА ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ Υ ВИЗАНТИЈСКО-МЛЕТАЧКОМ
ΡΑΤΥ
Пошто je избио рат са Венецијом, цар Манојло je упутио вели/сог дукса Андроника Кондостефана са бродовима против млетачке
флоте, пошто
ни флота Венета није била ништа мања ни слабије уређена, нити у свему осталоме мање брижљиво припремљена. Јер,
добро се припремивши за велику борбу и противнике Ромеје,
они су са свих страна прикупили снаге и не мали број савезничких лађа прибављених из земље Словена, са собом су
довели.146
(р. 224.19—224.24)
Постоји на западу морски залив по имену Јадран (Άδρίας)
који почиње од Сицилијског мора и, као неки огранак Јонскога мора, постаје самосталан и у дугачком рукавцу повија се
према северу 145
(р. 222.16—222.19)
јат, цар свог вазала у покорности. Наравно, не увек, како то показују догађаји141тог доба.
και
κοινόν
έκείνοις
βαλάντιον
και
πήραν
προσκτώμενον
(Chon. 207.
17). Овај сликовити израз свакако je y вези са сличним местом које дају
Соломонове Изреке 1, 14.
142 γ науци je веђ уочено да Хонијат у читавом завршном делу овог
одељка (Chon. 207. 13—23) резимира на неки начин Манојлову политику
према Стефану Немањи (Анастасијевић, Отац Немањин, 16). То нису догађаји који се могу везати за једну годину. Угарска je била стари савезник рашких жупана у борби против Византије. Њеном су се помоћи
користили Ypoin II, a и Деса (уп. ·/· Калић, Рашки велики жупан Υροιπ II,
21—37). Деса je покушавао да успостави ближе везе са Немцима чак и преко породичних комбинација (Кинам, вест бр. 11). Υ сваком случају оне су
биле мање интензивне него са угарским двором. Немања je, као и његови претходници, тражио савезнике међу главним Манојловим противницима. Υ више махова су проучавани односи између Немачке и Византије, a посебно γ време цара Манојла (Kap-Herr, Die Politik, 78—99; Lamma,
Comneni e Staufer II, 161—237). Константин Манасије помиње Немању као
савезника
Немаца и Yrapa (ВВ 12 (1906) 89; 91).
143
Ова реченица скрива један важан податак — да je цар Манојло
бар два пута лично кретао у борбу против Немање. За анализу тог текста уп. /. Калић, Српско-византијски сукоб 1168. године, Зборник Филозофског
факултета XI-1 (1970) 193—204.
144
Хронологија овог описа није битна. Пре него што пређе на излагање тока византијско-млетачког рата, који je почео 1171. године, писац жели читаоцима да представи Јадранско море, или тачније, област
у којој145 живе Млечани. Због тога смо се определили за горњу хронологију.
Овакви или слични описи налазе се и код других византијских писаца. Они су добро познавали Јадранско море. Υπ. вест Ане Комнине, Византијски извори III, 393.
14
oko 1155—1156.™
БОРАВАК ЦАРА МАНОЈЛА Υ ПЕЛАГОНИЈИ
Цар Манојло се радо бавио теолошким питањима, учествовао
je y разним дискусијама.
Кад je овај верски спор покренут и стављен на јавно расправљање, онда се, прича се, у неуобичајено годишње доба, од146
Овде се поставља питање из којих су то словенских области Млечани могли обезбедити бродове за борбу против Византије. Сасвим je јасно
да су то далматински градови. Млечани су 1171. године опремили своју
флоту коју су упутили према непријатељским водама. На том путу они
су освојили Трогир, a затим Дубровник (септембра 1171. г.). Колико je
познато, Сплит je остао у византијској власти. Υπ. Historia ducum Veneticoram, MGH SS XIV, 79; Luccari, Copioso ristretto, 22, бележи да су Дубровчани γ оквиру млетачко-византијског рата остали на страни цара;
Kretschmayr, Geschichte I, 255—258; Јиречек-Радонић, Историја I, 149;
Sufflay, Hrvatska i zadna pregnuća, 56; Sišič, Povijest II, 94; G. Novak,
Povijest Splita, 86; Ферлуга, Византиска управа 137—138; H. Π. Соколов,
Κ вопросу ο взаимоотношенилх Византии и Венеции в последние годв!
правленил
Комнинов (1171—1185), ВВ 5 (1952) 139—151.
147
Ј. Dräseke, Zu Niketas Akominatos, BZ 20 (1911) 101—105, мисли да
je до описаног невремена у Пелагонији дошло за време царевог боравка
у тој области током зиме 1155—1156. године. Чињеница je да je Хонијат
претходно објаснио како су због својих учења осуђени Сотерик Пантевген и његови истомишљеници, међу којима je био и Михаило Солунски
(Chon. 275—276). Познато je да су поменута лица осуђена на сабору јануара 1156. године (Chalandon II, 640—641; литература код Grablera, Die
Krone, 310—312).
151
150
једном проломила страховита грмљавина од које се свим људима око цара, који je тада боравио γ Пелагонији (Πελαγονίαν)148,
уши толико заглушише да многи од њих од удара попадаше на
земљу.
(р. 276.5—276.10)
да je наводно она подстакла свог зета по сестри, Белу краља Угарске150, писмима навела и примамљивим обећањима привукла да опустоши крај око Браничева (Βρανίτζοβαν) и Београда
15
(Βελάγραδα). '
(ρ. 347.1—347.4)
17
15
1183—1184.
1182—1183.
ПОМЕТЊА Υ ВИЗАНТИЈСКОЈ ВОЈСЦИ ПОСЛЕ МАНОЈЛОВЕ СМРТИ
ОХРИДСКИ АРХИЕПИСКОП Υ ЦАРИГРАДУ
Андроник Комнин je намеравао да оствари план ο браку своје
кћери Ирине,са Алексијем, ванбрачним сином цара Манојла u Теодоре Комнине. Патријарх Теодосије се томе одлучно супротстављао,
na će најзад повукао.
Андроник, пак, сматрајући Теодосијево повлачење за најбољи знак судбине, јер je било колико неочекивано толико и
пожељно, приредио je свадбену свечаност одабравши архипастира Бугара (τον άρχιποίμενα των Βουλγάρων)149, који je тада боравио у престоници, да благослови [se. поменути брак].
(р. 339.13—339.19)
16
1182.
УГАРСКИ НАПАД НА БРАНИЧЕВО И БЕОГРАД
Андроник Комнин се у Цариграду обрачунавао са својим противницима. Оптужио je царицу Марију
MS o томе шта се подразумевало под Пелагонијом уп. нап. 57 овог
коментара.
149
Овде je реч o охридском архиепископу који je боравио у Цариграду. O њему нема других података. Пошто се овај податак уклапа у
излагање o Алексију II Комнину (1180—1183), може се само оквирно датирати. Познато je да je Андроник Комнин ушао у Цариград маја 1182.
године, a новембра 1183. године убијен je млади Алексије II (Острогорски, Историја, 371—372). Горњу вест треба ставити у период између маја
1182. и новембра 1183. године. N. Radojčić, Dva poslednja Komnina, 56—57,
ставља смењивање патријарха Теодосија у 1183. годину. Yn. H. Geizer, Der
Patriarchat von Achrida, Leipzig 1902, 9; Златарски, Историл II, 534; за
историју охридске дијецезе до краја XII века уп. H. Geizer, Ungedruckte
und wenig bekannte Bistumverzeichnisse der orientalischen Kirche, BZ 2
(1893) 40 sq.
Када су ο убиству Алексија и Андрониковом проглашењу
за цара152 били обавештени Алексије Врана153 и Андроник Ла150
Υ питању je Бела III (1172—1196). Он je био ожењен Аном, антиохијском принцезом, сестром царице Марије, друге Манојлове жене. (Моravcsik, Hungary, 583; Chalandon II, 491). Према томе, Хонијат тачно назива угарског
краља зетом по сестри Манојлове удовице.
151
Ο нападу угарског краља на византијске пограничне области има
и других вести. Тако у Continuatio Zwetlensis II, MGH SS IX, 542, стоји
под 1182. r.: »Rex Ungarie Bela Grecorum castra et civitates in Bulgaria
obtinuit«. Без обзира да ли je из Цариграда стигао неки подстицај за овај
напад, неко писмо царице Марије o коме Хонијат овде говори, чињеница je да je угарски краљ имао своје рачуне у томе. После дужег времена Манојлове владе, која je Угарску бацила у дефанзиву према Царству, ово je био први погодан тренутак да се такво стање измени. Бела III
га je искористио. Борбе je почео на овом подручју 1182. године, али их
je наставио и проширио 1183. године. Тада je продро дубоко на византијску територију до Средца, али уз савезничку помоћ Стефана Немање.
Υ већ поменутом извору (Continuatio Zwetlensis II, MGH SS IX, 542),
стоји под 1183. г. следећи текст: »Rex Ungarie Bela terram Grecorum valida
manu vastat«. Исту вест садржи и један други текст (Anonymi Caietani
Qualiter caput beati Theodoris martyris, ducis Heracleae in Ponte, de Constantinopolitana urbe ad Caietam translatum est a. 1210, ed. A. F. Combos,
Catalogus fontium historiae Hungaricae I, Budapest 1937, 257: »Illustris
quoque rex Hungarie, nomine Bela, cum magno exercitu terram Grecorum
invasit...«. Υ житију св. Јована Рилског налази се податак да су Угри
напали земље грчког цара Андроника и опленили све до Средца (Ст. Новаковић, Прилози κ историји српске књижевности, Гласник СУД 22 (1867)
282—283). То потврђује биографија св. Симеона коју je написао Стефан
Првовенчани (Šafarik, 8; Боровић, 30). Дакле, угарски напад на Београд и Браничево, o коме Хонијат овде говрри, треба ставити у 1182. годину; то je почетак борби против Византије. Υπ. Успенскии, Последние
Комнинн, 16; N. Radojčić, Dva poslednja Komnina, 57—59; 61; исти, Промена у српско-маџарским односима крајем XII века, Глас CAHY 214
(1954) 9; 15; Moravcsik, Pour une alliance, 560—561; исти, Les relations entre
la Hongrie et Byzance ä l'epoque des Croisades, Paris 1934, 6; Ников, Втоpo БЂЛгарско царство, 19; Златарски, Историн II, 423; Мутафчиев, Cpi>6ското разширение в Македошш чрез средните векове, Македонски преглед IV, 8—9. Faulova, Ücast Srbü, 247; И. Ауичев, ВЂСтанието в 1185, Известил 6 (1956) 329; М. Пурковић, Виминациум и Браничево, Браничевски
Весник II-1 (1934) 17; Hecht, Die byzantinische Aussenpolitik, 13—14; Kaлић-Мијушковић,
Београд, 56.
152
Андроник Комнин се прогласио за савладара младог Алексија II
септембра 1183. године, a ускоро затим наредио je да се он убије (Успен-
152
153
парда154, стратези одреда који су се код Ниша (Νίσον)155 и Браничева (Βρανίτζοβαν)156 супротстављали краљу Угарске Бели157,
пошто je он тамо све разарао и мачем уништавао, онда један
од војсковођа, Лапарда, процени да му je живот γ опасности
стално страхујући да га широко разјапљене чељусти Андроникове не прогутају, док je Врана радосно примио промену
власти, већ уписан у групу оних које je Андроник благонаклоно гледао.158
скии, Последние Комншш, 17; Острогорски, Историја 371; Hecht, Die
byzantinische Aussenpolitik, 29). Према томе, византијски заповеднини на
Дунаву могли су најраније новембра 1183. године да сазнају за догађаје
γ Цариграду.
Хонијат затим описује поход који je нови цар организовао против
Лопадиона, јер су се становници тога града придружили царевим противницима. Ту се помиње да су борбе вођене наредног пролећа, одмах
после узурпирања власти. То je, дакле, пролеће 1184. године, како су то
закључили и Grübler, Abenteurer, 72; Hecht, Die byzantinische Aussenpolitik,
42. Због
тога смо се определили за горњу хронологију преведених вести.
153
Алексије Врана je γ Манојлово време поменут међу присутнима
на сабору у пролеће 1166. године. Био je y сродству са породицом Комнина. Изгледа да je био ожењен ћерком једне Манојлове сестре. Υπ. Chalandon II, 649; Успенскии, Образрвание 127—128; Stiernon, Notes de titulature et de prosopographie byzantines, REB 23 (1965) 241. За име Βρανάς γπ.
H. Moritz, Die Zunamen bei den byzantinischen Historikern und Chronisten,
Programm
des K. Humanistischen Gymnasiums in Landshut 1896/97, 46.
154
Андроник Лапарда je присутан у текстовима Кинама и Хонијата. Они га помињу γ време цара Манојла на разним дужностима. Између осталих, учествовао je 1167. године γ познатом походу против
Угарске. Υπ. нап. 280 уз текст Кинама.
155 γ ΤΟΚγ 1183. године YrpH и Ср_би су између осталих градова напали и Ниш (уп. нап. 151). То потврђује и податак Ансберта да Ниш «а
rege Ungarie sepefato Bela (se. Bela III) sub Andronico Grecie tyranno
ex parte dirutam...» (Ansbert, Historia, 29—30). Интересантно je, међугим,
да Хонијат помиње Алексија Врану и Андроника Лапарду као заповеднике византијске војске γ области Ниша и Браничева. Они су се
поделили за и против Андроника, али тек на вест ο смрти младог Алексија
II и проглашењу Андроника Комнина за цара. Како су они то могли
сазнати најраније новембра 1183. грдине (смрт Алексија II), то значи да
су они били на поменутим положајима новембра 1183. године. Из тога се
намеће закључак да су византијски заповедници повратили области Ниша
и Браничева до тог тренутка, или су угарско-српски напади били пролазни,156 без дужег задржавања освојених градова.
Браничево je, судећи по овим Хонијатовим вестима, делило судбину Ниша. YrapcKa војска га je нападала јрш 1182. године, a у тренутку
смрти Алексија II (новембра 1183. г.) опет je γ византијској власти. Υπ.
нап. 160.
157
Хонијат je једини текст који помиње ове византијске војсковође на граници према YrapcKoj после Манојлове смрти. C тим γ вези поставља се једно занимљиво питање: када су они упућени у област Ниша
и Браничева, да ли још за живота цара Манојла, или после 1180. године.
На основу овог податка може се само закључити да су се они затекли на
поменутим положајима γ тренутку угарског напада. Први напад краља
Беле III
може се датирати γ 1182. годину.
158
Андроник Лапарда се на вест ο промени на престолу у Цариграду
одлучио не само на повлачење са дотадањег положаја, него и на акцију
против Андроника I Комнина. То би значило да je он до новембра 1183.
Лапарда je одлучио не само да напусти свој положај, него u da
се освети Андронику за незаконито освајање власти. Пошто je видео да му запад неће прићи због присуства његовог савојсковоће
Вране у том крају, решио je da крене на исток, Договорио се са
Враном u убедио га да он остане на свом положају док он не стигне до новоизабраног самодршца.
(р. 359.1—360.6)
Врана je остао веран новом цару. Када je следећег пролећа
Андроник Комнин кретао у борбу против града Никеје159, у походу
je учествовао u Алексије Врана.
A сам цар крену преким путем према граду Никеји, a Алексија Врану, који се вратио са подручја око Браничева (των κατά
Βρανίτζοβαν ... μερών)160 посла са довољном војском да се супротстави онима код Лопадиона.
(р. 363.17—363.20)
године био на свом ранијем положају и пружао отпор непријатељима
Царства, како то Хонијат изричито и каже. Неће бити, дакле, тачно мишљење изражено код Јиречека-Радонића, Историја I, 152, да се Лапарда
повукао на вест ο крунисању Андррника за савладара (септембар 1183.
године). Хонијат изричито наводи да je он то учинио сазнавши за смрт младог Алексија II, a то je разлика од око два месеца, што није без значаја за
стање γ областима које су YrpH и Срби нападали. Дакле, резултате које
су савезници (Срби и Yrpn) постигли до новембра 1183. године, не можемо тумачити слабљењем византијске одбране као последице несугласица међу царским заповедницима.
159
То je пролеће 1184. године и пркрет цареве војске против оних
градова који су били γ извесној опозицији према новом владару. Jurewics,
Andronikos,
108—109.
160
Алексије Врана je остао γ области Браничева после одласка Андроника Лапарде крајем 1183. године. На том положају je био све док га
цар Андроник није повукао за борбе на Истоку γ пролеће 1184. године.
То значи да je крајем 1183. и почетком 1184. године Браничево било γ
византијској власти. Друкчије се горњи податак не може тумачити. Ми,
наравно, не знамо шта се све γ међувремену догађало γ другим градовима. Изгледа са_мо јасно да се не може одржати мишљење да je Бела III
1182. године освојио Браничево и држао област Мораве три године (Roman,
Geschichte Ι, 432-^33).
Тешко je реконструисати историју Браничева и следећих година.
YrapcKO-византијско ратовање je окончано 1185. године. Склопљен je мир
који je учвршћен браком између Исака II Анђела и угарске принцезе
Маргарите. Сматра се да je угарски краљ дао своме зету као мираз неке
од претходно освојених византијских области. Инрћентије III пишући сину
Беле III прмиње »terram quam pater tuus sorori tuae, imperatrici Grecorum, dedit in dotem« (A. Theiner, Monumenta Slavorum I, 36). Прмишљало
ce да су γ питању Београд, можда Браничево и Поморавље, јер то су
биле области које je YrapcKa нападала после Манојлове смрти, a Византија са муком бранила. Међугам, у наведеном документу се не прецизира које су то земље дате византијском цару. Пожунски анали под 1186.
годином бележе да »mater eius (краља Беле III) tenetur captiva in Bronz«,
na ce претпоставља да je реч o Браничеву (Györffy, Das Güter Verzeichnis,
35 sq.). Υ питању je Еуфросина, краљева мајка, која je γ више наврата
била γ неспоразуму са Белом III. То би значило, можда, да je Брани-
154
155
18
П90.ш
БИТКА HA МОРАВИ
Власи су побећивали ромејске војске.162 Нападали су u добро
утврћене градове. Освојили су Анхијал, покорили Варну u уншшили
већи део Тријадице (Софије), Стоб.
чево било γ угарској власти. Касније, 1189. године, крсташи Трећег крсташког похода затекли су γ Браничеву византијског дукса (dux de Brandiez: Ansbert, Historia, 27). Υπ. Јиречек-Радонић, Историја I, 152—155;
Аинић, Браничево, 12; 15; Hecht, Die byzantinische Aussenpolitik, 42—44;
Paulova, Ücast Srbü, 248—251; C. Autuee, КЂМ известиита за преминаването на крЂстоносците от третил поход през бЂлгарските земи, Известии
на Института
за бЂЛгарска историл 3—4 (1951) 274.
161
Основу за датирање овог одељка чини податак ο борби на Морави. На основу Хонијатовог претходног излагања може се закључити
да je до тог српско-византијског сукоба дошло после проласка немачке
војске Фридриха Барбаросе преко Балкана (Chon. 525—529; 533—539). Пошто je описао све компликације које су искрсле γ Царству због присуства велике крсташке војске и поменуо и смрт Фридриха I Барбаросе
на источном бојишту (Chon. 545), Хонијат се враћа на прилике γ словенским областима Балкана. Зна се да je немачка војска прешла γ Малу
Азију γ пролеће 1190. године. Исак II Анђео je био принуђен да одмах
крене γ борбу против Бугара и Влаха. Тек после сукоба са њима кренуо
je и против српског жупана. То je редослед догађаја који даје Хонијат.
Он пружа известан оквир за датирање битке на Морави, не и коначно
решење. Једини хронолошки прецизан податак je онај ο покрету Исака
II са делом двора према Филипопољу „око јесенске равнодневице". Пошто се из тога може поуздано закључити само то да je до сукоба на Морави дошло γ јесен, после царевог боравка γ Филипопољу, у науци су изражена различита мишљења ο времену те битке. Већи број научника изјаснио се за јесен 1190. године (BacwtbeecKuü, Критические заметки, 199—
—202; Dölger, Reg. 1605; Јиречек-Радонић, Историја I, 157. Занимљиво je
да je Јиречек, Војна цеста, 144, мислио да je 1194. године Исак Анђео продро преко Средеца до Ниша и потукао Србе на Морави. На ту грешку
указао je Васил&евскии, Критические заметки, 201, нап. 1. Ааскарис, Византиске принцезе, 16—24, критиковао je схватање Васиљевског истичући да опис Евстатија Солунског не мора да се односи на борбу на Мррави. И поред тога највећи број научника остао je при хронологији коју
je предложио Васиљевски. Υπ. Златарски, Историл, III, 74; М. Дшшћ,
Три повеље из исписа Ивана Лучића, Зборник Филозофског факултета
III (1955) 77, констатује да je Немањин пораз на Морави могао бити
„најраније крајем 1190. године"; исти, Cambridge Med. Hist. IV, 521; Guilland, Byzance et les Balkans, 135 и др.). Успенскии, Образование, 165, мисли да сукоб на Морави треба ставити у 1191. годину, a Cognasso, Un imperatore bizantino, 274 — γ 1192. годину. O борбама цара Исака Анђела
против Срба има података γ још два савремена текста: једно je говор
Никите Хонијата (уп. Никита Хонијат, Беседе, вест 1) и текст Евстатија
Солунског (Tafel, Opuscula 43 sq). O хронолошким подацима које они
пружају
γπ. нап. 20 уз текст Евстатија Солунског.
162
Овде je реч ο борби Петра и Асена против Византије. Хонијат
je претходно описао тежак пораз кош je доживела царска војска γ кланцима Балкана 1190. године (Chon. 561—565). Цар Исак II се једва спасао
том приликом. После тога су устаници још више раширили своју делат-
Па, стигавши и γ Ниш, одвукоше и отуда не мали плен у
људству и стоци.163
ност нападајући нова подручја. Одавно je запажена чињеница да Хонијат устанике често назива Власима, па се око тога развила жучна расправа ο томе шта треба подразумевати под Власима, каква je њихова
улога, ко су вођи покрета, итд. Није наш задатак да анализирамо те
податке. Они су у науци добро познати и свестрано разматрани, додуше
не увек са чисто научних позиција. Кратак преглед те литературе дао je
γ новије време Литаврин, Болгарил и Византии, 430—437; Острогорски, Историја163378, нап. 3.
По Хонијату Бугари су продрли до Ниша и опљачкали га и то
пре битке на Морави. Taj податак прихватају без дубље анализе Златарски, Историл, III, 73 и неки други аутори. Јиречек-Радонић, Историја
I, 157, нап. 64, као да има извесне резерве према тој Хонијатовој вести.
Срби су γ заједници са угарским одредима 1183. године разорили Ниш,
поред осталих градова (уп. нап. 151 и 155; Ковачевић, Неколика питања,
105; Мутафчиев, СрЋбското разширение, 8—9); М. Ристић, Историја града Ниша, Ниш 1937, 19—21. Hecht, Die byzantinische Aussenpolitik, 42,
претпоставља да je византијски војсковођа Алексије Врана већ 1184. године повратио област Ниша, што доказује својим тумачењем текста Стефана Првовенчаног. По њему, Немања je освајао прво градове у горњем
току Струме, затим Скопље, Призрен, па тек онда Ниш. Чињеница je да
се γ излагању Немањиних дела γ тексту Стефана Првовенчаног налазе
ови подаци: Немања je γ заједници са угарским краљем ратовао против
Византије и том приликом je продро до Софије. То потврђују вести код
Ансберта (уп. нап. 155). Затим се додаје да je Немања, пошто се растао
од угарског краља, сам наставио ратовање na je разорио већи број градова, између осталих и Ниш. Још једном помиње Првовенчани област
Ниша тврдећи да ју je Немања прикључио својој земљи (Житије св.
Симеуна, ed. Šafarik, 8; Боровић, 30—31). Обично се узима да je Немања
искористио стање γ Византији створено устанком Петра и Асена, a по
себно неприлике γ којима се нашло Царство γ доба проласка војске Фридриха I Барбаросе преко балканских области 1189—1190. године и да je
тада и освојио највећи број области набројаних γ тексту Стефана Првовенчаног (Јиречек-Радонић, Историја I, 156—157; Историја I, 329—330).
Чињеница je да je Ниш био γ српским рукама јула 1189. године, када je
пред тај град стигао Фридрих I Барбароса са својом војском. Тада je немачки владар обавештен да Немања са браћом »occupaverant in gladio
et arcu suo Nissam civitatem et circa eam ac deinceps usque ad Straliz
omnem terram illam ex ditione Grecorum prereptam sibique eam vendicaverant« (Ansbert, Historia 30). Исти податак да cy Немања и његова
браћа освојили Ниш »cum tota adiacente provincia« налази се γ Historia
peregrinorum, ed. A. Chroust, Quellen zur Geschichte des Kreuzzuges Kaiser
Friedrichs, I, MGH SS rerum germanicarum, N. S. V, Berlin 1928, 134—135.
Византијски цар Исак II Анђео кренуо je ča војском против Срба тек
после одласка немачке војске γ Малу Азију, најраније γ јесен 1190. године. Због тога није сасвим јасан податак Хонијата да су Бугари опљачкали Ниш пре битке на Морави, јер остаје загонетно како су га Срби
изгубили γ периоду од јула 1189. до јесени 1190. године. Ову појединост
не може да објасни ни чињеница да су Немања и бугарски вођи ратовали савезнички против Византије (Ansbert, Historia 33: »In еа fluctuatione
regni Grecie prefati comites de Saruigia et Crazzia eo tempore, quo exercitus crucis Bulgariam transmeabat, occasione accepta partem Bulgarie
sue ditioni subiugaverant, federe inito cum Kalopetro adversus imperatorem
Constantinopolitanum«). Υπ. Ст. Станојевић, Немања, Годишњица Η. Ч. 42
(1933) 117—119; Ст. Новаковић, Ниш γ прошлости, Београд 1878, 9, погрешно ставља сусрет Фридриха I Барбаросе са Немањом у Нуприју;
Paulova, Ücast Srbü, 262—267; Успенскии, Образование, 141—143; Guilland,
Byzance et les Balkans sous le regne d'Isaac II Ange, 131—134 и други.
157
156
Цар je кренуо у борбу против непријатеља.164 Поново je саградио Варну, утврдио je Анхијал u поставио у њих страже.
Око јесенске равнодневице je и сам изашао γ околину
Филипопоља водећи собом женски део двора165, na je сузбијао
нападе Влаха и Скита166 колико je било могућно. Али пошто je
и жупан Срба (Σέρβων ζουπάνου) зла наносио и Скопље (τα Σκόπια)
порушио, цар крену против њега.167 Кад се војске сударише на
реци званој Морава (τον Μοράβον ... ποταμόν )168, варвари узмакоше
164
Ово je нови покушај цара Исака II Анђела да се заустави даљи
неповољни ток догађаја у балканским областима. То су и први успеси
на бојном пољу које je постигао византијски цар после узастопног узмицања 165
пред јачим непријатељем.
Ово je боравак цара Исака II у околини Филипопоља пре борбе
на Морави.
Ο томе уп. нап. 20 уз текст говора Евстатија Солунског.
166
Хонијат чешће помиње Ските поред Влаха (одн. Бугара) као противнике цара Исака II (Chon. 515; 518; итд.). Већина научника сматра
да су то Кумани. Њихова je улога у устанку Петра и Асена била велика.
Бугарски вођ je нудио Фридриху I Барбароси помоћ од 40.000 Влаха и
Кумана (Ansbert, Historia 44). И многи други текстови тога доба помињу Кумане. Υπ. Успенскии, Образование, 75—78; 84; Ааскарис, Византиске
принцезе 17—24; уп. нап. 20 уз текст Евстатија Солунског; Bachmann, Die
Rede, 90; Д. Расовскии, РОЛБ половцев в воинах Асенео c византиискои
и латинскои империами в 1186—1207 г., Списание на БЂЛГ. акад. 1939,
203 сл.167
Хонијат не именује српског жупана овом приликом. Из других
извора познато je да je то био Стефан Немања, који je вешто искористио
прилике 1189—1190. године да освоји многе византијске градове. Хонијат
овде помиње само мали део Немањиних освајања. Изричито се наводи
само Скопље уз уопштену и често коришћену формулацију да je српски
жупан „зла наносио" Царству. Стефан Првовенчани je опширнији. По
њему je Немања разорио Перник, Землн, Велбужд, Житомиск, Стоб, затим Скопље, Призрен, Лешак γ Доњем Пологу, поред Ниша, градоза
γ области Тимока (Ropoeuh, 31). Ст. Новаковић, Земљиште, 213—214, мисли да je Немања освојио те градове 1184. године; други аутори се опредеЉ
УЈ¥ углавном за 1189—1190. годину. Тако Успенскии, Образование, 150;
Јиречек-Радонић, Историја I, 156—157; Ковачевић, Неколика питања, 105;
Ст. Станојевић, Немања, 119; Р. Грујић, Полошко-тетовска епархија и манастир Лешак, ГСНД 12 (1933) 34—37; G. Škrivanić, Gradovi i utvrđenja u
srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku, Vojnoistorijski glasnik 2 (1969)
127—8; B. Марковић, Православно монаштво и манастири γ средњевековној Србији, Сремски Карловци 1920, 12, бележи да je Стефан Немања
за време свог привременог владања Скопљем потврдио манастиру св.
Борђа код Скопља његова добра; Р. Грујић, Властелинство св. Борђа код
Скопља, ГСНД 1 (1925) 49; ο месту трга манастира: Б. Бошковић, Проблем
манастира св. Борђа — Горга на Серави, Старинар V—VI (1954—55) 73—82;
Историја
на македонскиот народ I, Скопје 1969, 180.
168
Хонијатов податак да je до сукоба српске војске са одредима
које je водио цар Исак II Анђео дошло на реци Морави није довољно
прецизан. Иста се вест налази и γ говору који je Никита Хонијат одржао у славу царевог успеха γ борби против Срба. Υπ. текст тог говора и
нап 45. Orbini, II regno, 248, који преузима вести Никите Хонијата, каже
да je цар Исак II заметнуо битку c Немањом 1190. године „на реци Чабру, данас званој Морава". Орбин je код латинских писаца XVI века
(Лудовик Цријевић Туберо, Феликс Петанчић, Вранчић) нашао да се река
звана Ciabrum идентификује са Моравом (М. Орбин, Краљевство Слове-
и кад je настало гоњење многи од њих беху уништени, у води
подављени и копљима прободени.169 Дошавши до Ниша (Νΐσον)
и стигавши близу реке Саве (Σάουβον) састао се са својим тас170
том, Белом, краљем Угарске. Проборавивши тамо више дана
врати се опет γ Филипопољ.
(р. 569.1—569.22)
на, коментар С. Бирковића, 297). Ст. Новаковић, Ниш γ прошлости, 9—10,
мисли да je до сукоба дошло „негде на Морави" 1193. године; Cognasso,
Un imperatore bizantino, 274, наводи да се борба одиграла у близини моста код Ниша; М. Ристић, Историја града Ниша, 21, верује да je то било
„у непосредној близини Ниша, ако не под самим зидинама његовим јер
je грчка војска дошла са истока низ долину реке Нишаве". Хонијат каже
само то да je цар претходно боравио у Филипопољу и да се упутио
против Срба, са којима се сукобио на Морави.
169
Нема сумњи γ погледу исхода битке. Срби су поражени. Многи
су изгинули у окршају, многи заробљени. Па ипак, реторски опис Никите Хонијата очигледно преувеличава цареве успехе на бојном пољу (уп.
говор Никите Хонијата). F. Grabler, Niketas Choniates als Redner, Jahrbuch
d. österr. byz. Gesellschaft 11—12 (1962/63) 64. Поставља се питање какви
cy стварни резултати победе Исака Анђела. Неки су научници мислили да
je цар продро γ средиште српске земље и попалио једну од Немањиних
престоница, вероватно ону на Топлици (Јиречек-Радонић, Историја I, 157;
Cognasso, Un imperatore bizantino, 274; Ch. Brand, Byzantium confronts the
West (1180—1204), Cambridge, Massachusetts, 1968, 94). Додуше, Никита Хонијат у свом говору упућеном цару Исаку II помиње да je овај напао
„кућу" жупана, али изгледа да то треба схватити шире, као „српску
земљу" (уп. нап. 21 уз текст говора Никите Хонијата). Taj je податак
имао у виду Јиречек.
После пораза на Морави Немања je био принуђен да један део освојених територија врати Византији. На то као да упућује и податак из
већ цитираног говора Никите Хонијата који каже да je цар упавши у
земљу Далмата (Срба), поразивши их „припојио један део Ромејима" (уп.
нап. 59 уз текст тог говора). Па ипак, тачно je запажено да je γ српској
власти остало више важних области које je Немања припојио Рашкој.
Υπ. Ковачевић, Неколика питања, 105; Ст. Станојевић, Немања, 119—121;
Јиречек-Радонић, Историја I, 157; Историја I, 330; HOB покушај да се
одреди шта je Немања освојио од Византије после 1180. r., a шта je вратио
после пораза на Морави, односно које су његове тековине, a које његових наследника на подручју Метохије, учинио je P. Новаковић, Ο неким
подручјима данашње Метохије крајем XII и почетком XIII века, ЗРВИ
IX (1966) 195—215.
170
После победе над Србима цар Исак II упутио се преко Ниша
ка Београду, где се састао са својим тастом угарским краљем. Пут преко
Ниша до Београда опет je био γ византијској власти (Ст. Новаковић, Ниш
γ прошлости, 9—10; Bachmann, Die Rede, 70, нап. 1).
До склапања брака између Исака II и угарске принцезе, ћерке краља Беле III, дошло je крајем 1185. или почетком 1186. године. Помињу га
и други извори, између осталих и Ansbert, Historia 32. Никита Хонијат
je тим поводом саставио један говор (Успенскии, Образование, 111—114;
G. Moravcsik, Niketas Akominatos lakodalmi költemenye, Egyetemes Philologiai Közlony 47 (1923) 79—86), a γ својој Историји га такође помиње
(Chon. 481—482). Дуичев, ВЂСтанието в 1185, Известии 6 (1956) 339, датира
га γ новембар 1185. године. Υπ. Успенскии, Образование, 111—112; Cognasso,
Un imperatore bizantino, 41; V. Laurent, La Serbie entre Byzance et la
Hongrie ä la veille de la quatrieme croisade, Revue historique du Sud-Est
Europeen XVIII (1941) 118—124.
158
*
£
сти остану онако како су и пре биле и трпеле, и врати се у
Визант не издржавши ни два месеца под ведрим небом.
19
im—1199.
ОДМЕТАЊЕ ХРСА И БОРБЕ OKO ГРАДА ПРОСЕКА
Цар je кренуо из Кипселе према трачким градовима које су
Власи u Скити нападали,
намеравајући да после тога ухвати Хрса (Χρύσον)171 или
бар да учини крај нападима које je овај из потаје вршио пустошећи и села OKO Čepa. Taj Хрс беше пореклом Влах, здепастог стаса, па како се није сложио са Петром и Асеном, који
су се одметнули од Ромеја, чак je дигао против њих оружје са
пет стотина својих сународника и постао савезник Ромеја.172
Убрзо затим би ухваћен да се, стално се пробијајући напред и
жудећи да себи приграби власт, приклања својим саплеменицима, na je стога затворен у тамницу. Затим je пуштен и послат
да чува Струмицу (Στρούμμιτζαν)173 али наде цара, који га je
тамо био послао, он je изневерио поводећи се за својом жељом да и он суседним Ромејима бестидна зла наноси.174
Кренувши против њега и прикупивши довољно јаку војску у Кипсели, цар брзо одуста од намере и зажеле да се врати тако да je узалуд тамо био сакупио војску175 a непромишљено и сам дошао у Кипселу. И тако он остави да западне обла-
(р. 643.19—644.17)
176
Константин Месопотамит je дошао у Солун, али се у њему
κρατκο задржао, тек толико да се попне на престо архиепископа.
Одмах je кренуо за Визант не задржавајући се нигде успут. Стога
су га сматрали веома уображеним, гсао u због обичаја da cee покретом прста решава. T o će потврдило
нарочито када je цар поново кренуо на Хрса и када се
учинило да je он [se. Константин Месопотамит] успешно цару
дајући савете o томе одметнику, у потпуности (άτεχνώζ)177 способан да своју „краљевску свештеничку власт"178 окуша и у војним питањима.
(р. 650. 10—650. 14)
Скити су са одредом Влаха прешли Дунав u на дан св. Борћа
су опустошили околину града Месене (Μεσήνη) u Цурулон.179 Нешто
касније ромејска војска je потукла Ските.
И тако се то ту заврши, a цар крену из Кипселе, стигне
у Солун и одатле поВе у напад на Хрса.180 Јер, овај човек, поре·
клом Влах, беше присвојио Струмицу181 и заузевши утврђење
звано Просек (Πρόσακον)182, одабра га себи за седиште (ες τυραννεϊ-
171
Потпуно име Хрса налази се γ наслову говора Никите Хонијата
упућеном цару Алексију III Анђелу и гласи Δοβρομηρος Χρυσός (γπ. беседе
Никите Хонијата, вест бр. 2). Постоје различита тумачења порекла тог
имена. Ο томе γπ. нап. 65 уз текст говора Никите Хонијата. H. Moritz, Die
Zunamen bei den byzantinischen Historikern und Chronisten, Programm des
K. Humanistischen Gymnasiums in Landshut 1896/97, 17, мисли да оно потиче од χρυσός. Хрс се γ два наврата γ овом одељку назива Влахом. Када
je цар Алексије III опседао Просек, Хонијат наводи да су опседнути
били Власи (Хонијат, вест бр. 19). Υπ. нап. 66 уз текст говора Никите
Хонијата.
172
Мало се зна ο Хрсу пре почетка борби 1198—1199. године. Основни подаци ο њему налазе се управо γ овом Хонијатовом одељку. Претпоставља се да je око 1185. године имао у рукама неку већу област, вероватно око Струмице (Историја I, 342). Υ науци je углавном рдбачена претпоставка да je Xpc био онај жупан кога Ansbert, Historia, 42, помиње
за време Трећег крсташког похода. Кратак преглед научне литературе посвећене том проблему дат je у нап. 65 уз текст већ прменугог говора Никите Хонијата.
Υπ. и Cognasso, Un imperatore bizantino, 53.
173
Xpc je убрзо присвојио Струмицу γ коју je био послат са задатком да je чува од напада Бугара и Влаха. Хонијат то γ овом одељку
изричитр и каже, a no миру који je склопљен после борби 1199. године
византијски цар je био принуђен да призна Хрсу власт над Струмицом и
Просеком, тј. status quo. Υπ. и Η. Радојчић, Ο неким господарима Просека, ЛМС 259 (1909) 7; γπ. Византијски извори III, 313.
174
По свему изгледа да je текст ове реченице непотпун.
175
Обично се сматра да овај неуспео поход цара Алексија III треба
ставити у 1198. годину. Υπ. нап. 66 уз текст говора Никите Хонијата.
176
За Константина Месопотамита Хонијат има мало лепих речи. Био
je врло утицајан на двору Исака II Анђела. Ycneo je да се одржи на
свом положају и после промене на власти у Цариграду када je престо
преузео Алексије III. Постао je солунски архиепископ и уплитао се γ решавање најразноврснијих питања државне политике. Cognasso, Un imperatore 177bizantino, 283—286.
Није искључено да израз άτεχνώς γ овој иначе врло замршено
стилизованој реченици значи „без познавања струке". Према томе смисао би био да je Константин Месопотамит и без познавања војне струке
учествовао γ доношењу војних одлука. Наравно, Хонијат све то говори
иронично.
178
Израз je преузет из старозаветне књиге Изласка 2, 19, 6.
179
То je напад Кумана и Бугара на градове Мосинопољ и Цурул
априла 1199. године. Нападачи су освојили богат плен, a околно становништво се спасавало бекством γ Цурул. Василкевскии, Критическаи заметки,180 207; Златарски, Историл III, 125—127.
Овај поход цара Алексија III против Хрса ставља се γ 1199. годину. Υπ. нап. 66 уз текст говора Никите Хонијата. Тако je овај покрет
византијске војске преко Солуна према Просеку датирао и Dölger, Reg.
1653.
1!U
Υπ. нап. 173 овог коментара.
Просек je познатр византијско утврђење на Вардару код Демир-Капије. Никита Хонијат je излажући ток борби које су вођене око Просека оставио и изванредно леп опис саме тврђаве, њене околине. Била je
по свом положају веома неприступачна, или како Хонијат γ свом говоΡΥ сликовито каже „готово ван домашаја стрела" (уп. текст говора Ниш
161
160
ov) y сваком погледу ојача тврђаву, коју je природа од искона
раскошно створила и дала. Наиме, то су две врлетне стене, међусобно растављене и близу једна другој постављене, имајући
само један уски, тешко проходни и стрми прилаз, док je сав
остали масив стена окомит и неприступачан, a дубока река
Аксиос (Άξώς)183 протиче уоколо и ове на невероватан начин
у тврђаву претвара. Ратна вештина, дошавши доцније као такмац природи, ове je учинила скоро неосвојивим, јер непробојни бедем, постављен преко стазе која води унутра, доврши их
као изванредно утврђење.
Међутим, Ромеји, пошто нису обраћали пажњу на Бугаре, ову тврђаву Просек одавно занемарише и пустом оставише,
док je Xpc претворио у неосвојиво упориште против Ромеја
прикупивши тамо све што je за исхрану војске потребно, поставивши бацачке справе и уневши обиље животних намирница
истовремено допустивши да по околним врховима пасу стада
оваца и говеда. Наиме, околина те тврђаве није лако савладива, него je веома дуга и широка, a красе je и гајеви са много воде и богата je пошумљеним пределима. Али je тврђава лишена једнога добра, и то неопходног, по себи најважнијег и
најзначајнијег, тамо наиме не извире ни најмања кап воде,
нити има ископаних бунара него треба силазити до реке и износити воду ведрима.
Поставши господар једне такве тврђаве Хрс се уопште
није узнемиравао што против њега иде цар, него се припремао
да пружи отпор. Међутим у ратовању искуснији Ромеји, ако
je до тог тренутка и понеки такав био преостао, као и они
који су веома добро познавали право стање тамошњег краја,
сматраху потребним и цару саветоваху да заобиђе Просек и нападне преостала утврђена места и села, која je Xpc себи био
потчинио184, a после тога, пошто та места покори, да изврши напад на Просек. Јер на тај начин и војска би смелије наступала пошто би прво водила борбу око лако освојивих места и
отуда плен грабила, a и сам Хрс, притешњен силом прилика, на
боље би се окренуо, било одустајањем од претеране упорности,
било губљењем сваке наде. Нипошто не треба одмах, још на
самом почетку похода, јуришати на неосвојиво и упорно се борити против стрмих литица, јер би то, говорили су, било узаките Хонијата γ овом тому). Поред старије литературе која je набројана
код Н. Радојчића, Ο неким господарима града Просека на Вардару, ЛМС
259 (1909) 17, γπ. и Аероко, Средњевековни градови, 195—198. Такође и
нап. 84
уз текст поменутог говора Никите Хонијата.
183
Υ питању je река Вардар, њено старије име. Υ свом говору Никита Хонијат каже да се Хрс са висине нагнуо над реку Аксиос која
протиче
крај Просека (γπ. текст говора, Никита Хонијат, вест бр. 2).
184
Овде се, на жалост, не набрајају насеља која je Xpc потчинио
својој власти. Υ даљем излагању Хонијат наводи да je царска војска γ
свом покрету од Солуна према Просеку 1199. године γαπγτ разорила
нека утврђења, али се она такође не именују. Υπ. нап. 186.
лудно и јер би то, иначе, значило посматрати оне који се крваво зноје, a пред њима далеки циљ, и како се од бораца појављују главе без вратова.
Тако они говораху, a томе се одлучно супротставише евнуси
цареве гарде којима je предњачио Георгије Инеот185, као и голобради младићи из пратње. И ови, као да су стари и искусни,
окружише цара и наговорише га да води војску право на
Просек и да поведе борбу против самог Хрса и у војску се
поузда (το δόρυ διαγκωνίζευ'9-αι), јер „ако се то заузме, нема оног
који би се убудуће могао одупрети."
При томе су истицали da je тешко дуже боравити у „варварским u непријатним крајевима" у време кад наступа доба смокава u диња, када јв Пропонтида пуна тих u других зријућих лепота
земље. Затим следи изванредан опис природе Понта ко\п чеизмерно
привлачи људе.
Υ пуном жару цар крену на Просек, као да je већ очима
гледао оно што му je било речено. Том приликом неке тврђаве
беху успут порушене186, амбари и житородне њиве попаљени, a
Власи беху заробљени од Персијанаца које je сатрап града Анкире био послао цару као помоћ.187 Тада су они, који се искрено
и предано брину ο православној вери свесрдно молили цара
да нипошто не дозволи Турцима да својој кући воде оне који
верују у истога бога кога и ми славимо, да не би променивши
веру против своје воље навукли гнев божји на оне који су их
издали, него да се влашки заробљеници предају Ромејима за по
слугу (|ς οΐκετικόν), a да се они Персијанци који су их заробили обештете другим царским даривањима. Међутим, цар на
то уошпте не пристаде.
Кад je стигао [se. цар] до самог Просека, тамо се негде
улогори и реши да одмах нападне тврђаву. Тада се могло видети
да Ромеји чине почасти и дивљења достојна дела: борили су се
преко очекивања. Наиме, они су се успињали на врлетне положаје тврђаве, једни заштићени само штитовима и голим мачевима, a други са луковима и стрелама и, гађајући оне који су
се борили са бедема и врхова, приближавали су им се. И доиста, после силног напора и покоља потиснуше варваре са спољњег бедема, који je тамо недавно био подигнут да заштити
улазну капију. A било их je који су се, пењући се помоћу уже185
То je личност која се код Хонијата помиње само овом приликом.
Уп. Cognasso, Un imperatore bizantino, 280.
186
Хонијат описујући борбе против Хрса именује само два његова града — Просек и Струмицу. Овде су у питању вероватно нека
мања утврђења.
187
То су помоћни одреди Турака које je цару Алексију III упутио
„сатрап" Анкире, тј. дан. Анкаре. Υ овом одељку се употребљава и архаично име за њих — Персијанци, али и стварно име — Турци.
11 Византијски извори
162
163
та уз стрмине, пентрали као дивокозе и покушавали да продру
унутар зидова и да допру чак до врха тврђаве. Али у тренутку
када су, разбивши браниоце зидина и унутра их потиснувши,
мислили да су извршили спасоносан и најважнији задатак, тек
тада увидеше узалудност својих напора. Јер кад затражише
справе за поткопавање (σκαπάνας) и рушење зидина, никога не
би да им то ратно оруђе прибави. Па ипак, гласно негодујући
против царских снабдевача оружјем, они и на таквој муци
истрајаше. Употребљавајући руке и мачеве уместо справа за
подривање зидина (άμάλαις1), они су избијали камење из лежишта и разваљивали зупце на бедему (τα θωράκια) успињући се.
Пошто je посао спорије одмицао, a сами су доста невоља претрпели од бранилаца, једва најзад стиже евнух који се старао
ο оружју, носећи свежањ ужетом омотаних ћускија.
И поред јасно израженог незадовољства војске лошим снабдевањем, цар није предузео ништа против криваца.
После тога они [se. војници] затраже лествице да би се
помоћу њих успели на врхове зидина, и то им није одмах пружено. Не желећи стога да се и даље узалудно муче, повукоше
се одатле, иако нерадо. Тврђава би, како су касније опседнути
Власи тврдили, свакако била заузета и Хрс ухваћен, a Ромеји
би се тим делом прославили и многих би мука касније били поштеђени да су справе за рушење зидова раније биле припремљене и на време борцима достављене.
Мећутим, несавесност извесних људи, a можда u гнев божји, осујетили су овај подухват.
Ромеји су тога дана тако водили борбу и из ње се повукли. Ступивши наредног дана опет у окршај, затекоше непријатеља који се, због онога што се јуче десило, веома жилаво
и упорно одупирао. Поред тога, бацачке справе којима су се
варвари служили, много наших побише, јер су они одозго веома
спретно гађали. Наиме, старешина бацачких справа, који je истовремено полугу усмеравао и праћку затезао, био je најбољи
градитељ ових справа. Прво je код Ромеја служио за плату, a
после се због неисплаћене зараде вратио (άπονοστήσας) Хрсу.
Војску je тешко погађало не само округло камење хитано из
бацачких справа него и оно које су одозго обрушавали низ
обронак. Камење којим се гађало, чак ако и не би погодило,
често je било смртоносно за оне крај којих би пало. Кад би
наиме камен пао на чврсту стену и после тога услед силине
удара, разбио се у више комада, онда су ти одломци распрскавајући се на разне стране, значили смртоносно зло.
Изашавши кришом ноћу из тврђаве, варвари разбише справе које су Ромеји по тамошњим брежуљцима били поставили и
заробише заплашену ноћну стражу, која je била побегла до шатора протовестијара Јована188, тако да je и сам протовестијар,
који je већ био заспао, уплашен одмах скочио из постеље и дао
се у бекство бунован и обузет страхом. Разграбивши ствари из
шатора, међу којима беше и зелене боје обућа (πέδιλα) прото
189
вестијара , читаву ту ноћ су се изругивали и забављали са ромејским предметима. Сем тога, они су и празне винске каце
пуштали одозго из шибља190 и војску, која није знала шта се у
мраку дешава, буком застрашивали.
Тада je и цар увидео да се циљ не остварује, a поред тога
je решио да тамо више не губи време, па ступи у преговоре.
Он препусти Хрсу Просек, Струмицу и околне крајеве191 и обећа да ће му, иако je већ био ожењен, дати за жену једну своју
рођаку. И доиста, чим стиже у Визант, он одвоји протостраторову192 ћерку од њеног мужа и посла je Xpcy, одредивши невести за пратиоца севаста Константина Радина.193 Кад се заврши
обред венчања и кад je свадбена трпеза била постављена, он je
чисто вино испијао и велике комаде меса jeo, док се жена ничег није дотицала стидљиво се придржавајући обичаја који
важе за младенце. Кад joj младожења нареди да му прави друштво у јелу и кад она то одмах не учини, човек се силно разгневи. И ποιπτο je тако на варварском језику много срдитих речи
за себе изговорио, најзад на грчком презриво добаци: „И не
треба ни да једеш ни да пијеш!"
(р. 665.10—673.7)
188
Протовестијар Јован помиње се само на овом месту у борбама
око Просека. Kao учесник царског похода, изгледа, није се много прославио,
Υπ. Златарски, Историл, III, 130.
189
Ο дужнрстима протовестијара и њиховој одећи уп. Ј. Verpeaux,
Le traite des Offices du Pseudo-Kodinos, Paris 1966, 153; 176—8. За ранију
епоху има података γ Филотејевом Клитерологију. Υπ. Острогорски, Историја,
243, где je наведена и одговарајућа литература.
190
έτι δε και οϊνων δοχεία τυμπανοειδή εκ λύγων διάκενα διαχαλώντες
άνωθεν έξίστων (Chon. 672. 11—12). Није јасно ο чему се овде заправо
ради. 191
Овде се укратко саопштава резултат царевих борби против Хрса,
у ствари његов неуспех. Морао му je препустити области које je он већ
држао, тј. утврђења Просек и Струмицу са околним областима. Υπ. Η. Ραдојчић, Ο неким господарима града Просека на Вардару, ЛМС 259 (1909)
10; Златарски,
Историл, III, 131 и др.
192
То je кћи протостратора Манојла Камице, блиског сродника
цара Алексија III Анђела. Касније се он прикључио Xpcy y борби против цара (Хонијат, вест бр. 21). Овај брак требало je да потврди склопљени мир 1199. године. Υπ. R. Guilland, Etudes de titulature et de prosopographie byzantines, REB 7 (1949) 163; такође и нап. 72 уз текст говора
Никите Хонијата.
193 Личност севаста Константина Радина није ближе позната. Υ Χοнијатовом делу помиње се само на овом месту. За облик имена уп.
H. Moritz, Die Zunamen bei den byzantinischen Historikern und Chronisten,
Programm des K. Humanistischen Gymnasiums in Landshut 1896/97, 50;
Златарски, Историл, III, 131.
π*
164
165
20
1190—1202.
СУКОБИ MEBY НЕМАЊИНИМ СИНОВИМА
У овога цара [se. Алексија] беше и трећа кћер, по имену
Евдокија. АОК je њен родитељ бежећи пред Андроником, био
код Измаелићана и потуцао се по Палестини, очев брат Исак
даде je Стефану, једном од синова Немање (τω Στεφάνω του
Νεεμάν)194, који беше владар Трибала (ήγεμών των Τριβαλλων).195
194
Ο овом податку о браку између Евдокије и Стефана, Немањиног
сина, у науци се много расправљало. Највећи проблем представља неодређена хронологија поменутих вести. Одавно je запажено да се остварење
брака на овом месту повезује са боравком Алексија, оца Евдокијинрг,
на Истоку, што опет доноси нове тешкоће, јер треба утврдити на који
се то боравак Алексијев овде мисли. Тиме су се бавили Љ. Ковачевић,
Жене и деца Стефана Првовенчаног, Глас САН 60 (1901) 2 sq.; Ласкарис, Византиске принцезе, 11—15. Хонијат још на једном месту помиње
брак Евдокије са српским владарем, али онда када се он већ био распао
(Chon. 804—805). Решавању хронолошких питања не доприноси ни текст
Скутариота у коме се налази једна белешка ο томе браку (77z. Skutariotes,
Σύνοψις χρονική, 450—451). Георгије Акрополит наводи само уопштено да je
Евдокија била удата за краља Србије (G. Acropolites I, ed. A. Heisenberg,
Lipsiae 1903, 9). Домаћи извори од којих би се могли очекивати прецизнији подаци остају само допуна вестима византијских писаца (брак Стефана Првовенчаног помиње св. Сава: В. Боровић, Списи св. Саве, Београд—Сремски Карловци 1928, 153; Немањина повеља манастиру Хиландару: Monumenta Serbica, 5). Нове елементе у ову давно запажену хррнолошку загонетку уноси текст говора Георгија Торника. То je говор који
je одржан у част Исака II Анђела. У њему се помиње успостављање
сродничких веза између цара и српског жупана (Regel, Fontes I, 277).
Υ науци се дискутовало o времену састављања овог говора, па су изречене различите претпоставке. Bachmann, Die Rede, 56, нап. 1; 94—97, ставља тај говор у 1193. годину, док се Дуичев, Проучванил, 73—76, залаже за
јесен 1186. године. Υ основи то je питање да ли je брак склопљен, a ca
њиме и споразум ο миру са Византијом, пре битке на Морави 1190. године, или после ње. Већина научника се определила за време после
1190. године, имајући поред наведених података у виду свакако и ток
српско-византијских односа после смрти цара Манојла. Тако су мислили
И. Павловић, Хронолошке белешке св. Саве ο Стефану Немањи, Гласник
СУД 47 (1879) 19; Ковачевић, Жене и деца Стефана Првовенчаног, 2; исти,
Неколика питања, 106; Јиречек-Радонић, Историја I, 157; Н. Радојчић, Прва
женидба Стефана Првовенчаног, Глас СКА 90 (1912) 290. Еоровић, Питање
ο хронологији, 10, „око 1190". Да je овај брак склопљен пре 1190. године
закључили су Cognasso, Un imperatore bizantino, 274; Дуичев, Проучванин,
73—74; Б. Ферјанчић, Када се Евдокија удала за Стевана Немањића? Зборник Филозофског факултета VIII-1 (1964) 217—224. После објављивања
овог рада појавила се расправа J. Darrouzes, Notes sur Euthyme Tornikes,
Euthyme Malakes et Georges Tornikes, REB 23 (1965) 164—165, y којој се
као време настанка говора Георгија Торника утврђује 1193. година. O томе
када je Стефан Немањић добио титулу севастократора и да ли je она последица склапања овог брака, уп. Б. Ферјанчић, Севастократори у Византији, ЗРВИ 11 (1968) 168—171, где je прикупљена одговарајућа
литература.
195
Хонијат Србе назива Трибалима, понекад Далматима, као што je
το случај и у овом одељку, често и Србима (уп. нап. 2 овог коментара).
Међутим, оставши на власти мало времена, пође на гору Папикион и повуче се у усамљенички живот.196
Α син му Стефан, имајући Евдокију као сунаследника очинске власти (σατραπεία), поживе доста година и доби c њом
децу.197 Али време које са собом доноси промене и непрестано
ствара друкчије прилике, нарушава ранију слогу и јединство
не дозвољавајући да њихова веза остане непомућена до последњег даха, што се код разборитих супружника сматра испуњењем људске среће. Он je жену оптуживао због претеране похотљивости, док je она мужу пребацивала да je од саме зоре пијан
и да не пије воду из свог пехара и да потајно туђи хлеб једе.198
И како je ова неслога бивала све јача, Стефан смисли и изведе
једно варварско дело. Послуживши се измишљотином, a можда
и истину говорећи, да je Евдокија ухваћена у прељуби, нареди
да će c ње свуче сво одело, оставивши joj само танку кошуљу,
али јако сарезану, тако да je само оно најнужније остало покривено, и тако нечасно пусти je да иде куда жели.199
196
Манастири на Папикиону помињу се у Хонијатовом делу у више
наврата. Υ њима су боравиле многе познате личности. Међутим, Хонијат
овде греши јер се Немања није повукао ни у један од тих манастира него
прво у Студеницу, a затим на Св. Гору. Υ науци се доста расправљало и ο
времену повлачења Стефана Немање са власти. Υ делу св. Саве стоји податак да се Немања одрекао власти марта 6703 (тј. 1195) године (B. Roровић, Списи св. Саве, Београд—Сремски Карлрвци 1928, 161). Он je το
учинио на сабору који je био сазван. Υ науци je махом прихваћена 1196.
година као време одржавања тог сабора и промене на власти у Србији
(И. Павловић, Хронолошке белешке св. Саве ο Стефану Немањи, Гласник
СУД 47 (1879) 298; Коеачевић, Неколика питања, 89; Станојевић, Немања,
Годишњица Н. Ч. 42 (1933) 122—123; Боровић, Питање ο хронологији,
65—68, залаже се за 1195. годину, као и Р. Новаковић, Кад се родио Стеван
Немања, 181; после најновијих истраживања Р. Новаковић, Ο датуму и разлозима Немањиног силаска c престола, ЗРВИ 11 (1968) 129—139, определио
се за 1196. годину, као и Јиречек-Радонић, Историја I, 159; Историја I,
332). Давно je запажено да je промена на престолу у Цариграду, када je
власт преузео Алексије III Анђео, таст Немањиног сина Стефана, свакако утицала и на прилике у Србији. O начину на који je обављена промена на власти у Србији: Н. Радојчић, O српским државним саборима за
првих Немањића, Шишићев Зборник, 1929, 484; исти, Српски државни сабори 197
у средњем веку, Београд 1940, 68—74.
Υπ. Љ. Ковачевић, Жене и деца Стефана Првовенчаног. Глас
СКА 60
(1901).
198
Ово je алузћја на изреку Саламонову 9, 17 и 5, 15.
199
Брак између Немањиног сина Стефана и Евдокије склопљен je из
политичких разлога. Њиме су успостављени нови односи између Византије и Рашке, потврђен мир који je склопљен после српског пораза на
Морави 1190. године. Када су се прилике које су довеле до склапања тог
брака измениле, када je Стефан покушар да се оријентише према Западу решавајући нове проблеме пред којима се нашла Рашка, онда je
лична нетрпељивост супружника дошла до пуног изражаја. Да се брак
распао и под утицајем нове политике српског владара одавно je запажено у нашој науци. Υπ. Η. Радојчић, Прва женидба Стефана Првовенчаног, Глас СКА (1912) 291—292; Ст. Станојевић, Стеван Првовенчани, Годишњица Н. Ч. 43 (1934) 5—8; Јиречек-Радонић, Историја I, 163—164; Ђ. Сп.
Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, Нови Сад 1962, 22—23.
166
167
Противећи се оваквом заиста нечасном и грубом поступку и преоштрој казни, брат Вукан прекори брата због ове нечовечности и замоли га да утиша бес и да мало попусти имајући пред очима високо порекло Евдокијино, a истовремено да
мисли на самог себе, како не би изашао на рђав глас због срамотних дела. Не успевши да убеди човека тврде и неумољиве
нарави, он сам указа Евдокији сву потребну пажњу и отпреми
je уз достојну пратњу у Драч. Кад њен отац сазнаде шта се
догодило, посла покривену носиљку, накит и остале царске
украсе те прими кћерку у кућу.200
Међутим, ни ови Немањини синови не истрајаше у братским односима до краја него заративши један против другога
ступише у коло оних за које малопре рекосмо да су због власто
љубља и покварене природе заборавили своју крвну везу
(την φύσιν). Показавши се јачим, Вукан отера Стефана са власти и из отаџбине.201 Јер од царице градова, као од неког узора, обрасца и општег пророчишта, братоубилаштво je изашло
200 Изгледа да je већ у време разлаза Стефана и Евдокије дошло до
неслагања између Вукана и његовог брата. Такав се закључак намеће
из Хонијатовог текста, на шта je упозорио Ст. Станојевић, Хронологија
борбе између Стевана и Вукана, Глас СКА 153 (1933) 96; исти, Стеван
Првовенчани, 10—11. Ο неспоразумима који су настали у превођењу и тумачењу одељка у коме Хонијат говори ο сукобу Стефана и Евдокије
уп. Н. Радојчић, Прва женидба Стефана Првовенчаног, 273 sq.
201
Оружани сукоб између Стефана и Вукана ο коме Хонијат овде тако кратко говори, израстао je из догађаја који су се одиграли на државном
сабору γ Рашкој када се Стефан Немања одрекао власти. Прогласивши
млађег сина Стефана за свог наследника на престолу створио je могућности за распламсавање Вукановог незадовољства. Оно се претворило по
сле очеве смрти и у новим приликама у које су се уплитале и Yrapcica и
папска курија са својим интересима, γ отворени рат. Угарска агресивна
политика према Балкану старог je датума. Она се већ показала на делу.
Ново je само то што она узима као свој предмет Србију. После смрти
цара Манојла 1180. године Немања je савезнички ратовао са угарским
краљем против Византије. У последњој деценији тога века Угарска покушава да освоји Србију и од тада се активно меша γ унутрашње прилике земље (Н. Радојчић, Промена γ српско-маџарским односима крајем
XII века, Глас САН 214 (1954) 12—21; V. Laurent, Rome et Byzance, 26—58).
Вукан je уз помоћ угарског краља Емерика γ пролеће 1202. године напао
Стефана, принудио на повлачење. Према томе угарска помрћ Вукану je
само нови покушај Угарске да Србију потчини свом утицају. Хонијатов
податак, дакле, потврђују други извори. Тек следеће године je Стефан,
али уз бугарску помоћ, успео да се врати γ земљу и на престо. Ст. Станојевић, Стеван Првовенчани, 11—22; исти, Хронологија борбе између Стевана и Вукана, 93—101; Јиречек—Радонић, Историја I, 164—165; Историја
I, 333—4. Посебно je питање када су се браћа измирила посредством св.
Саве. Недавно je P. Новаковић, Ο години преноса Немањиних моштију из
Хиландара γ Студеницу, Хиландарски зборник I (1966) 91—118, расправљао и ο томе и закључио да то измирење треба ставити ближе 1204. години, најкасније γ 1206. годину, a не γ касније време, како се то обично
чинило (Новаковић, о. с. 108—110). Υπ. и Ст. Новаковић, Ниш γ прошло
сти, 10; М. Ристић, Историја града Ниша, 22 и већ поменута дела ο Стефану Првовенчаном.
и проширило се до крајева света, па су тако не само Персијанци, Тавроскити, ови Далмати и затим Панонци202, него и остали
владари појединих народа, испунили своје отаџбине побунама
и убиствима исукавши мачеве против својих саплеменика.203
(р. 703.19—705.24)
21
121)1—1202.
ПОКОРАВАЊЕ ХРСА
Προτοοτρατορ Манојло Камица204 чамио je дуже време у бугарском заробљеништву. Обратио се цару са молбом да га откупи, али
je овај το одбио.
Запавши у очајање, он се обрати зету Хрсу (Χρύσον) и замоли га да га откупи. Пошто постиже што je тражио, упути се
из Мизије у Просек (Πρόσακον).205 Али кад je тамо стигао, он je
и даље молио цара да надокнади Хрсу откупнину која je износила два кентенара злата.
202
Ово су стара имена за Хонијату савремене народе: Турке, Русе,
Србе и Yrpe. Y самом делу Хонијата јављају се и тачна имена тих народа,
на шта смо γ коментару већ указали.
203
Вреди истаћи пишчеву објективност на овом месту. Она заслужује
пажњу и употпуњава лик Хонијата. Поводом бррби γ Србији, братоубилачких сукоба, убистава, побуна које констатује γ историји других народа (Турака, Yrapa, итд.), он упозорава да je пример дала сама Византија од које су ови народи пошли као од неког узора и обрасца. Без обзира колико je то повезивање оправдано, пада γ очи да Хонијат признаје сличне догађаје γ својој земљи.
204
Звање протостратора спадало je међу највиша у Византији. Υ време Комнина оно je додељивано највиђенијим личностима. Υπ. R. Guilland,
Etudes de titulature et de prosopographie byzantines. Le protostrator, REB
7 (1949) 156—179; Hohlweg, Beiträge, 115—117. Породица Камица спадала
je међу најбогатије γ време Исака II Анђела. Сам Манојло Камица био
je близак сродник Исака II. Био je син Константина Камице и Марије
Анђеле (Cognasso, Un imperatore bizantino, 248—249; 280). Никита Хонијат га γ свом говору назива εξάδελφος. Υπ. нап. 65 уз текст тог говора.
Исти податак налази се и у Историји Никите Хонијата (Chon. 526). Y4eствовао je γ борбама на разним ратиштима, тако и γ познатом походу
византијског цара против Бугара 1190. године. Овде га Хонијат помиње
као бугарског заробљеника. Реч je o одметнику Иванку против кога je
цар послао војску и Манојла Камицу. Υ једном сукобу Камица je био
заробљен (Chon. 679—680).
205
Хрс je био ожењен ћерком протостратора Манојла Камице. Ο томе
браку Никита Хонијат je већ говорио (Хонијат, вест бр. 19, нап. 192). Хрс
ra je и откупио из заробљеништва, a Камица му се придружио у Просеку. Υπ. Guilland, Etudes de titulatures et de prosopographie byzantines,
J (1949) 163; Радојчић, O неким господарима града Просека, ЛМС 259
169
168
Камица je цара подсећао на сребрне u златне посуде, сиријске
тканине u друге скупоцене предмете, који су му одузети. Цар je,
упорећујући протостраторову ситуацију u новац који се од њега тражи, одлучио да не услиши његову молбу.
Цар je затим принудио Камицу да се повуче из Тесалије. Прославивши се оваквим делима, цар се вратио у Визант.
Том приликом освоји и ΟτργΜΗΐιγ(Στρουμμίτζης),ι^ превару
и ту напавши Хрса.. ,211
(р. 707.8—709.21)
Дигавши руке од тога Камица je решио да са Хрсом напада Просеку суседне ромејске области. Без муке заузму Пелагонију (Πελαγονίαν )206 и лако потчине Прилеп (Πρίλαπον)207, лаље
све редом припајају, присвајају и удаљеније крајеве....
Хрс u Камица су продрли у Тесалију, узнемиравали су Хеладу
u Пелопонез. У исто време се у области Смољана осамосталио Јован
Спиридонакист, пореклом са Кипра. Цар je одлучио да поведе борбу против ових одметника. Један део војске je поверио своме зету
Алексију Палеологу са задатком да нападне Спиридонакиса, a друго* војска под воћством Јована Инополита кренула je y борбу против ηροτοοτρατορα Манојла Камице. Алексије Палеолог je успешно
ратовао u победио je Спиридонакиса, који je побегао у Мезију.
Међутим, отпор протостраторов je трајао прилично времена, али je и та ствар имала повољан завршетак. Цар се, наиме,
послужи другим средствима и заобилазним путем приђе Хрсу,
те своју унуку Теодору, коју je био верио са Иванком209, њему
даде за жену пославши je из Византа. И овим лукавством он
спасе Пелагонију и Прилеп .. .21°
206
За Пелагонију уп. нап. 57 овог коментара.
Заједничка акција Хрса и Манојла Камице уродила je плодом.
Знатно je проширена територија коју су одметници контролисали. За хронологију борби уп. нап. 74 уз текст говора Никите Хонијата, који и на
том месту даје податке ο акцијама господара Просека. Υπ. и Василг>евскии, Критические заметки, 211—212; Guilland, ßtudes de titulature et de
prosopographie byzantines, REB 7 (1949) 163.
208
Јован Спиридонакис je по речима Хонијата уживао велико поверење цара Алексија III. Он му je дао на управу област Смољана у којој
се Спиридонакис касније и осамосталио (Chon. 708).
209 γ Историји Никите Хонијата има доста података за упознавање
личности Иванка, a посебно његове делатности. Сродник бугарске владајуће династије, убица Асена I, побуњеник против византијске власти,
Иванко je чак био заробио протостратора Манојла Камицу па га je послао Калојану. Υ научној литератури ове су Хонијатове вести обилато
коришћене. Υπ. Василг,евскии, Критические заметки, 205—208; Успенскии,
Образование, 105 и д.; Радојчић, Ο неким господарима града Просека, 7;
11; Златарски, Историл III, 108—120; Историја I, 343. Ο томе како се користе подаци Н. Хонијата у неким бугарским историјским романима уп.
D. Kulman, Das Geschichtswerk des Niketas Choniates als historische Quelle
für zwei bulgarische Romane, Beiträge zur Südosteuropa Forschung, München 1966, 155—156.
210
O резултатима царевог похода против Хрса расправљало се доста
у науци. Υπ. преглед који je дат у нап. 75 уз текст беседе Никите Хонијата бр. 2.
207
22
12Ü2.
КРСТАШИ OCBAJAJY ЗАДАР
У Венецији се окупила крсташка војска са намером да се млетачким бродовима пребаци на Блиски исток. Због недостатка новца
за возарину крсташки воћи су били принућени да преговарају са
млетачким дуждем Енриком Дандолом (1192—1205) који je вегито
искористио прилику за своје циљеве. Окупљену војску усмерио je y
другом правцу.
A флота пак, отиснувши се од обале (sc. y Венецији) креће
ка Задру (Ίάδαρα) и опседа га; овако беше наредио млетачки
дужд Дандуло јер je тобоже пренебрегао (sc. Задар) старе договоре са његовим саплеменицима.212
211
Ово je последњи директни податак o Xpcy. Коначно je 1202. године
изгубио и Струмицу. Ο његовој даљој судбини могућна су само нагаћања. Историја I, 343.
212
J. A. J. van Dieten, Noch einmal über Niketas Choniates, BZ 57
(1964) 316—317, имао je прилике да упореди разне рукописе Хонијатова
дела, na je као резултат тога рада објавио и овај одељак o крсташком
освајању Задра.
Υ Четвртом крсташком рату нису учествовали европски владари
као у претходна два (1147. и 1189. године). Прокламованој идеји борбе
против неверника одазвало се махом француско племство. Најпознатији
вођи били су Бонифације Монфератски и Балдуин Фландријски. Њихова
имена забележио je и Хонијат (Chon. 714). Пошто je било одлучено да се
војска пребаци на Исток бродовима, то je почетком 1201. године једно
крсташко посланство преговарало у Венецији ο градњи бродова и цени
превоза предвиђене војске. На челу посланства био je маршал Geoffroy
de Villehardouin који je и описао ток догађаја. Υ Венецији се војска окупљала током 1202. године. Тада се у читав поход уплела Венеција са
својим плановима које je изванредно спретно остваривао дужд Енрико
Дандоло. Његов предлог да се уместо новца за превоз војске за млетачки
рачун освоји Задар, прихваћен je y редовима крсташа. Задар се тада налазио под влашћу угарског краља. Његови су посланици узалуд доказивали да je он не само хришћански владар него да се и он прикључио
крсташкој идеји. Млетачка флота са крсташком војском напустила je
Венецију октобра 1202. године (A. Danduli Chronicon, ed. Muratori XII,
Mediolani 1728, 320. Ty je забележен број лађа и месец октобар као време поласка флоте). Први крсташки бродови појавили су се пред Задром
10. новембра. Читав ток борби и преговора између Задрана и неочекива-
171
170
Υ крсташкој војсци налазио се млади Алексије, син цара Исака
II који je ycneo da побегне из затвора. Тражећи на Западу помоћ
за повратак на власт Исака II u свој, прикључио се крсташима. За
το време византијски цар Алексије III, који je био обавештен ο покрету млетачке флоте u крсташке војске, није предузео ншита da je
спремно дочека.
Пошто потчинише Задар, Латини допловише до Епидамна
[Драча] .. .213
и да je y град упао и сад га држи неки Влах по имену
Ециисмен (Έτζυϊσμένον), који je заповедник Просека (Πρόσακον)
215
и тамошњих Јовану потчињених области.
Сазнавши за ове догаћаје Бонифације Монфератски je решио
да што хитније притекне граду у помоћ, али још се није ни приближио Солуну кад je био обавештен ο поразу u бекству непријатеља
u успостављању реда у граду.
Заиста се обрадовао овим гласовима и пренео их својим
људима, па окрену узде право према Скопљу (Σκοπίων) желећи
да се освети Јовану због оног што му je нанео.216
Пут су наставили према Цариграду.
(р. 715.22—717.1)
23
7205. год.
Мећутим, одустао je od намераване акције пошто му je један
гласник јавио ο поразу латинске војске u заробљавању цара Балдуина, na се вратио у Солун.
(р. 818.7—818.17)
ЗАПОВЕДНИК ПРОСЕКА Υ БОРБАМА OKO COAYHA
Бонифације Монфератски, који je био основао Солунску краљевину214, налазио се на Пелопонезу у борби за власт, када му je
стигло писмо његове жене којим je она јављала да су у Солуну немири, da je она протерана из града u da се повукла у тврћаву, да
je град већ више дана под опсадом
них нападача описали су учесници Geoffroy de Villehardouin, Robert de
Clary, затим Maistre Martin de Canal (Υπ. P. Skok, Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, Zagreb 1951, 79—97; 145—157; 169—171). Beera
o томе има γ млетачким изворима, међу којима γ већ поменутој Хроници
А. Дандула, у тексту М. Сануда ст. (Tafel-Thomas, Urkunden zur älteren
Handels-u. Staatsgeschichte der Republik Venedig I, Wien 1856. Fontes rerum
autriacarum. II Abt. Dipl. et acta XII, 287). Догађаје око Задра забележио je и Thomas Archidiaconus, Historia Salonitana, ed. F. Rački, Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium, XXVI, Zagrabiae 1894,
82—84. Υπ. F. Štšić, Zadar i Venecija od godine 1159 do 1247, Zagreb 1900,
235—253; исти, Poviest II, 169—184; šišić-šidak, Pregled povijesti, 180; G. Novak, Prošlost Dalmacije I, Zagreb 1944, 119; Острогорски, Историја, 388—9;
Ch. Brand, Byzantium confronts the West, 228 sq.
213
Крсташи су презимили у Задру. Млетачки дужд je доказивао
да се TOKOM зиме не може наставити поход (Geoffroy de Villehardouin, ed.
P. Skok, Tri starofrancuske hronike, 96; γπ. Robert de Clary, o. c., 156; Maistre
Marin de Canal, La cronique de Veniciens, o. c., 174, који бележи да je
бродовље испловило из Задра следеће године).
214
Бонифације Монфератски je био један од вођа Четвртог крсташког похода. После освајања Цариграда и других области Византије образовано je више латинских држава на њеном тлу. Једна од њих била je
и Солунска краљевина коју je присвојио Бонифације Монфератски. Υπ.
Б. Ферјанчић, Почеци Солунске краљевине (1204—1209), ЗРВИ VIII-2
(1964) 101—116; исти, Rapports entre Grecs et Latins apres 1204, ЗРВИ 10
(1967) 171—176.
215
Просек je дошао под власт Бугара почетком XIII века. Бугарски
заповедник тога града учествовао je γ борбама око Солуна. Υ то време
je Калојан настојао да се домогне тога града пошто je претходно знатно
проширио своју власт γ Македонији. Ο имену Ециисмен γ науци су изражена различита мишљења. По некима je то био Шишман, док други
у њему траже име Чкс/иен^ или Чис/имњ. Yn. Мутафчиев, Владетелите,
42—43; Златарски, Историл, III, 231—232; Историја I, 344; Moravcsik, Βγzantinoturcica II, 126—127; γ Историја на македонскиот народ, I, 182, стоји
да je 2161203. године γ Просеку успостављена власт Бугара.
Овде je реч ο бугарском владару Калојану (1197—1207) који je
тада држао γ својој власти између осталог и Скопље.
II БЕСЕДЕ И ПЕСМЕ
ТЕОДОР ПРОДРОМ
Υ богатој ризници византијског културног стваралаштва ХП
века значајно место припада делима Теодора Продрома, аутора који
je првенствено био окренут поезији. Међутим, истраживачи византијске историје епохе Комнина давно су уочили да у томе цватућем
периоду средњовековне хеленске културе делују најмање два лица
са именом Продром; обојица су имали доста заједничких црта у
своме животу, пре свега већ то што су се бавили литерарним радом, писањем стихова. Мада су били скоро савременици, ти истоимени песници ипак припадају различитим епохама византијске историје XII века: први делује углавном у току владе цара Јована II
Комнина (1118—1143), a други за царевања његовог сина Манојла I
Комиина (1143—1180).1 Иако још нису окончане расправе ο томе колико je особа византијске културне историје XII века носило име
Продром, прихватићемо резултате које усваја највећи број научника
и говорићемо ο две личности са тим именом.2
Старији византијски песник са именом Теодор Продром рођен je
у Цариграду између 1070. и 1075. године, вероватно у војничкој породици.3 Υ престоници Теодор Продром стиче високо образовање,
a међу његовим учитељима спомиње се и Михаило Италик. Каријера Теодора Продрома почиње у самом Цариграду, где се он у
млађим годинама бавио пре свега књижевним радом, али je деловао и као учитељ, бринући се чак и око образовања Ане, учене
ћерке цара Алексија I Комнина. Списатељски рад очигледно није
Теодору Продрому доносио материјалне користи, тако да je он 1105.
1
Krumbacher 750 sq. није познавао истраживања ο проблему личности Теодора Продрома, па увек говори ο томе песнику као ο једној особи.
2
Racz, Bizänci költemenyek 13 тачно одређује да се питање колико
je личности XII века носило име Продром не може решити док се не припреми критичко издање стихова који се приписују овим песницима.
3
Ту претпоставку износи Пападимитриу, Феодор Продром 84 сл.,
који обраћа пажњу на савете песниковог оца да се определи за војнички позив. Из стихова Теодора Продрома види се да се песников деда
звао Продром, a сазнаје се нешто и ο личности песниковог ујака Христоса, који je постао кијевски митрополит Јован (1077—1088). Υπ. Παηαдимитриу, Феодор Продром 119.
174
године намеравао да напусти престоницу и да са својим пријатељем
Стефаном Скилицом оде γ далеки Трапезунт. Међутим, песник je
ипак остао у Цариграду, где je до тсраја владе Алексија I Комнина
задржао свој положај и друштвени углед. Прве компликације наступиле су после смрти Алексија I Комнина (1118), јер je Теодор
Продром стао уз амбициозну Ану Комнину, изазвавши тиме нерасположење новог цара Јована II Комнина. Алексијев син и наследник брзо je опростио грехе својим потенцијалним непријатељима,
па међу њима и Теодору Продрому, тако да се песник вратио на
двор и већ 1123. године писао стихове у част крунисања Алексија,
најстаријег сина цара Јована II Комнина. Нове промене у животу
Теодора Продрома наступају после доласка Манојла I Комнина на
власт (1143); иако у првим годинама Манојлове владе задржава царево поверење песник je већ 1144/5. године живео γ манастиру св.
Павла, a пред крај живота се замонашио. Умро je свакако пре
1154. године. Из пера овог Теодора Продрома потиче низ песама, па
чак и романа у стиховима, али нам je поред тога он оставио и нека
врло оригинална прозна дела, као нпр. трактат ο слабим и недоученим лекарима у престоници, или спис ο љубави неког старца
који се оженио младом девојком.
Извори за византијску историју XII века дају податке ο још
једном песнику који се такође звао Теодор Продром, али који je био
нешто млађи од свога истоименог претходника. Иако, као што смо
већ горе напоменули, има доста сличних момената у животопису
ове двојице истакнутих песника XII века, ипак се мора нагласити
да je мање познато ο животу и делу Теодора Продрома млађег.4 Он
je такође рођен у угледној и богатој престоничкој породици крајем XI века, али се ништа не зна ο његовом животу до 1140. године, када ступа у службу севастократора Андроника, млађег сина
цара Јована II Комнина и у њој остаје све до севастократорове изненадне смрти (1142). После тога несрећног догађаја песник прелази у службу Андроникове удовице Ирине, па чак одлази са њоме
у прогонство 1144. године, али се убрзо, заједно са својом заштитницом, враћа у Цариград. Када je севастократориса Ирина отишла
у Сердику (1151), где се налазио њен син Јован, Теодор Продром
млађи такође полази са њом. Υ поодмаклим годинама живота песник je желео да се замонаши γ манастиру св. Георгија Манганског5,
na je због тога у више махова молио интервенцију цара Манојла I
4
Пападимитриу, Феодор Продром 44 сл. веровао je да се тај млађи
песник звао Иларион и да je можда био син Теодора Продрома. Исто:
G. Chadzidakis, Περί των Προδρόμων Θεοδώρου και Ίλαρίωνος, Виз. врем. 4 (1897)
loo—las.
5
Св. Георгије Мангански, један je од најчувенијих цариградских
манастира, а основао га je цар Константин IX Мономах (1042—1054). Cf.
R. Janin, La geographie ecclesiastique de l'empire byzantin I. Le siege de
Constantinople et le Patriarcat oecumenique III. Les eglises et les monasteres, Paris 1953, 75—81.
175
Комнина и севастократорисе Ирине. Ову жељу Теодор Продром
млађи најзад je и остварио, ушавши у цариградски манастир 1156.
године, где je умро вероватно 1166. године. Књижевна заоставштина
Теодора Продрома млађег знатно je мања од опуса његовог старајег
истоименог савременика. Његови стихови сачувани су углавном у једном грчком кодексу библиотеке св. Марка γ Венецији; то су песме,
највећим делом посвећене севастократориси Ирини.
Поред наведених списа који сигурно припадају једном од двојице песника XII века, постоји и низ дела γ стиховима, поема, које
говорним, народним језиком описују неке моменте из свакодневног
цариградског живота, a за које je тешко рећи коме од ове двојице
поета припадају. Песме које доносе важне и занимљиве податке ο
походима цара Манојла I Комнина против Рашке сачуване су γ споменутом кодексу млетачке библиотеке св. Марка, па према томе вероватно потичу из пера Теодора Продрома млађег.
У п о т р е б љ е н о и з д а њ е : E. Miller, Recueil des historiens
des croisades. Historiens grecs II, Paris 1881, 740—771; Racz, Bizänci
költemenyek 23—46.
В а ж н и ј а л и т е р а т у р а : F. Boissonade, Anecdota Nova, Paris 1844, 371—388; A. Beltrami, Teodora Prodromo, Saggio di storia
della letteratura bizantina, Brescia 1893; B. BacwbeecKuü, Надгробное
стихотворение Феодора Продрома на Лава Цикандила, Виз. врем. 3
(1896) 579—581; G. N. Chatzidakis, Περί των Προδρόμων Θεοδώρου και Ίλαρίωνος, Виз. врем. 4 (1897) 100—127; Krumbacher 749—760, 804—806;
6'. Papadimitriu, Οί Πρόδρομοι, Виз. врем. 5 (1898) 91—130; L. Petit,
Monodie de Theodore Prodrome sur Etienne Skylitzes, metropolitain
de Trebizonde, ИРАИ 8 (1902) 1—14; C. Пападимитриу, Иоанн II митрополит Киевскии и Феодор Продром. Χρίστος και Θεόδωρος Πρόδρομοι,
ЛетописБ ист.-филолол. обшества при Имп. Новор. Универ. X, 7,
Одесса 1902, 1—54; S. Papadimitriu, Ό Πρόδρομος του Μαρκιανου κωδικός
XI, 22, Виз. врем. 10 (1903) 102—163; C. Пападимшриу, Феодор Продром, Одесса 1905; Д. Шестаков, Три позта византииского ренессанса, Ученме записки имп. Казан. Универ. 77 (1906) 1—35; Hesseling-Pernot, Poemes prodromiques en Grec vulgaire, Amsterdam 1910;
A. Majuri, Una nuova poesia di Teodoro Prodromo in greco vulgäre,
BZ 23 (1914—1919) 397—407; P/z. Kukules, Προδρόμεια λαογραφικά
ζητήματα, Λαογραφία 5 (1915) 309—332; Ch. Diehl, Un poete de cour au
siede des Comnenes, Figures byzantines II, Paris 1927, 134—163;
K. Georgiades, Ό ποητής Θεόδωρος1 Πρόδρομος1, Μακεδονικον Ήμερολόγιον
1932, 207—218; R. Giuditta, Satire Lucianesche di Teodoro Prodromo,
Aevum 19 (1945/46) 239—252; 21 (1947) 3—25; C. Gianelli, Un altro
»calendario metrico« di Teodoro Prodromo, ΕΕΒΣ 25 (1955) 158—169;
S. A. Antoniadu, Πτωχοπροδρομικά, Melanges offerts a O. et M. Merlier
I, Athenes 1956, 13—23; Moravcsik I, 522—526.
176
177
(Κλωθοΰς)14 око његовог врата постане кратко уже, које га одводи у ад; a шта су ми Дукљани (Διοκλεΐς )15, Дачани (Δάκο»)16
и Далмати (Δαλμάται)17 према поробљавању Пеонаца и страхо18
вању пред тобом?
(Miller, o. c., p. 744, 396—401)
1150.
МАНОЈЛО I КОМНИН ΥΟΙΕΠΙΗΟ PATYJE ПРОТИВ СРБА
на
Песник прво описује цареве ycnexe y борбама против Нормана
A затим ти, и једини ми после тога Христов подражавалац, упавши γ Далмацију (εις Δαλματίαν) 7 и сукобивши се са Србима (Σέρβοι)8> храбро уђе у окршај са гигантом, ти сам самцит,
са јунаком славним по величини и руци и храбрости, самог
себе жртвујући за род Авсона (υπέρ Αύσόνων γένους )9 и добровољни мученик и жртва постајући.10
(Miller, o. c., p. 743, 301—306)
11
У песми će даље описује царева победа над Угрима , na će
наставља
Чим копљем удариш на Пеонце (Παίονας)12, чим Далмат
(Δαλμάτης)13 буде стрелом погођен, одмах конац Клотин
6
Користећи тешкоће које je Византији донео ДРУГИ крсташки рат
(1147), сицилијански краљ Рожер II je запосео неке територије царства,
међу којима и острво Крф. После одласка крсташа Манојло I Комнин
je 1149. године успео да Крф преотме из руку Нормана. Cf. Chalandon II,
332 sq.7
Ο називу Далмација в. вести Јована Кинама бр. 20.
8
Византијски писци XII века ретко називају Србе одговарајућим
именом, већ им обично придају архаична имена оних народа који су
некада живели на овој територији (Далмати, Трибали, Дачани итд.).
Ο рвим називима в. вести Јована Кинама (бр. 20), историје Никите Хонијата (бр. 2) и Михајла Солунског (бр. 1).
9
Авсони (Αΰσονες) хеленизирани облик имена за племе Аурубце које
je живело у средњој Италији, постепено се проширио на становнике читавог Апенинског Полуострва. Пошто су се Византинци сматрали потомцима и наследницима Римљана, то и њихови писци често преузимају наЗИВ Авсони. Cf . K. Amandos, Τα εθνολογικά ονόματα εις τους βυζαντινούς συγγραφείς,
Ελληνικά
2 (1929) 97.
10
Цео овај пасус, а нарочито његови последњи редови, пружају неке
драгоцене елементе за тумачење песникових вести. Инсистирање на личном учешћу Манојла I Комнина у борбама показује да Теодор Продром
овде алудира на битку на Тари (јесен 1150) у којој je византијски цар
водио двобој са угарским војсковођом Вакхином. В. превод вести Јована
Кинама
бр. 4.
11
Тешко je одређено рећи да ли се овде мисли на успех византијске
војске у борби против угарских чета притеклих у помрћ рашком жупану, 12или песник има у виду неки одвојен поход византијских трупа.
Под Пеонцима се подразумевају Угри. O TOM архаичном називу
за Yrpe
в. коментар за вести Михајла Солунског пр. 19.
13
Ο називу Далмат који означава Србе, в. вести Јована Кинама бр.
20 и историје Никите Хонијата бр. 2.
Даљи стихови говоре ο борби са Угрима u o сукобима на мору
са Норманима.
1149.
МАНОЈЛО I КОМНИН ĆE BPARA ИЗ ПОБЕДОНОСНОГ ПОХОДА
ПРОТИВ СРБА
Први део песме уопштеним
вештину.
фразама
слави
цареву
војнинку
Kao невесту ти украси свој град (την πόλιν σου )19 младожењо, када у њега као звери стигоше (κατέλαβεν) краљеви20,
a и сада га ти сјајно украси (έφαίδρυνας),
подвизима својим,
савладавши Крф, охолог одметника и Србе (Σέρβους)21 који у
14
Од три богин>е судбине («Ι Μοϊραι) Клото (Κλώθω) je она која преде
нит живота.
15
Под овим термином се свакако подразумевају становници дукљанске државе, мада није сасвим јасно због чега их песник овде наводи, јер у изворима за византијску историју XII века нема података ο
неким походима цара Манојла I Комнина против Дукље. То, уосталом,
није први пут да се у византијским изворима XII века апострофирају
Дукљани. Υ песми Теодора Продрома се каже да су племена Дукљана
Διοκλείων Ζθνη) плаћала трибут цару Јовану II Комнину. Cf. Migne PG,
vol. 133, col. 1342; Јиречек-Радонић I, 140, н. 102.
16
За термин Дачани в. коментар вести Михајла Солунског пр. 4.
17
Пошто се претходни назив Дачани већ односи на Србе, није јасно
зашто их песник још једном спомиње, додуше другим архаичним именом Далмати (о томе називу в. вести Јована Кинама бр. 20 и историје
Никите Хонијата бр. 2). Свакако да не треба много полагати на ове
етничке термине, јер Теодор Продром њима само жели да увелича цареве ycnexe y борбама са Угрима.
18
Moravcsik, A bizänci forräsok 203 верује да се ова песма Теодора
Еродрома односи на догађаје из 1150/1. године. Исто: Racz, Bizänci költenienyek 14 (Дугујемо захвалност колегиници J. Калић која нам je обратила
пажњу на ова тумачења).
19
Податак се односи на Цариград који се у византијским текстовима често назива само град (πόλις).
20
Песник свакако има у виду вође Другог крсташког рата (1147):
немачког владара Конрада III и француског краља Луја VII који су
својим доласком задали доста брига цару Манојлу I Комнину.
21
Υ византијским текстовима XII века ретко се среће одговарајуће име за Србе, који се обично називају разним архаичним именима.
12 Византијски извори
178
179
пећине побегоше. Угледав Аорну ("Αορνος)22 Александар изврши
напад на њу, a ти стигавши до небеског града (την Ούρανόπολιν
ed., την ούρανόπολιν conj.)23 нападе га и водећи борбу не одустаде све док га не освоји. Упутивши против Срба (κατά των
24
Σέρβων) ловачке псе, одмах затим си угледао крваве језике
25
својих паса и испунио си старо пророчанство Давида.
Претражујући стене, твоји пси њушкачи скривене Србе
као зечеве живе оловише и њих дивље у питоме (συνήθεις)
претворише. Урош (Ουρεσις)26, страхом обузет и низ бедра испустивши урин, од једног удеса једно од другог Аруго постаде, бежећи кроз урвине гора, препит страхом, он урина испуштач беше.27
Смелост твоје снаге и силна твоја храброст принудише
Уроша да се у горама скрива, да као зец у стенама прибежиште тражи. Јежећи се пред незадрживим налетом јуриша твога, Ypoui не би у стању да гледа смелост снаге твоје, те бежећи
са зверима рогатим je боравио, као јелен дугороги, као плећати
(πλατών) луталица горски.
Виде ти, Yponie, срчаност и смелост круноносца, виде ти
у порфиру рођеног Феникса Рима Новог, виде ти јуриш незадрживи и снагу и моћ. Не уздај се у врлети горске, у брдима
склониште не тражи, него само код самодршца, у срцу његовом милостивом.
Потражиш ли помоћ код њега, наћи ћеш пространо склониште, наћи ћеш заштиту чврсту, a будеш ли имао помоћ порфирородног никада те више страх обузети неће.
Висина гора, Ypoine, нека те не заводи, јер и изнад облака ако се успнеш и стигнеш у етар, златокрили opao и у етар
стиже.
22
Аорнос je висока тврђава на Инду коју je нападао Александар
Велики
327. године старе ере.
23
Полазећи од текста издања Е. Милера, где je име овог града дато
са великим почетним словом, Василг>евскии, Согоз 48 идентификује Ypaнопољ (Οΰρανόπολις) са Врањем које се γ делу Ане Комнине јавља као
Βράνεα. Cf. Anne Comnene II, ed. B. Leib, 169. Тумачење B. Васиљевског
би знатно изменило досадашње представе ο правцу похода Манојла I
Комнина против рашког великог жупана (1149), јер се обично сматра да
се цар долином Ибра кретао према северу. Међутим, изгледа нам вероватније да име овог града треба писати малим словом (ούρανόπολις), a y
томе случају би он само значио „небески град". Тешко je рећи да ли песник овде алудира на неко високо утврђење на које je цар Манојло I
Комнин
наишао γ походу против Рашке.
24
В.
пр. 21.
25
Υπ. Псалми 68, 23—24.
26
Υ византијским литерарним текстовима XII века доста се ретко
срећу имена рашких жупана против којих ратују византијски цареви.
Ови стихови Теодора Продрома који представљају један од изузегака,
говоре27 ο жупану Υροιπγ II.
Настојали смо да γ преводу дође до изражаја игра речи којом се
песник, γ вези са Урошевим именом, овде служи: Ουρεσις . .. ούρήσας ....
φυγάς όρείτης .... οΰρητής.
Завучеш ли се као зец у јаму скровиту, пси порфирородног тебе ће нањушити, па скријеш ли се и у пећину подземну,
ни отуда умаћи нећеш, сем ако самодршца прибежиштем не
учиниш.28
(Miller, o. c., p. 762, 21 — p. 763, 30)
1150.
МАНОЈЛО I КОМНИН ПОБЕБУЈЕ СРБЕ HA ТАРИ
Истоме (цару) када je водио двобој са злотворним Србином.29
Тара се узбурка, замути и прозбори: Ти узнемири мој ток,
испуни ме лешевима, дно ми се узбурља, вода ми се стесни;
обуздај, порфирородни, ток јарости своје.
И Сава (Σάβας) те, изданче пурпура узвишеног, преклиње:
доста ми je палих Срба и Yrapa (Σέρβων και Ουγκρων)30, токони
моји реком крви се пребојише.31
На оном високом брду земље Србије (Σερβίας) пламен срџбе твоје запали кедре и сав се брег онај високи задими од јарости твоје и големог беса.
На земљу Срба, самодршче, ти управи поглед и Србија
цела језом се задрма, од потреса снаге твоје и од големог
страха пред тобом и од мишице снажне твоје и храбрости
страховите.
Насред Србије ти пободе кочеве шатора свога и земљу
Србију целу потресе и кочићима стрела Србе израњави.32
Издалека ти ошину муњама славе своје, безбројну војску
противничку порази сам и сатану снажног погуби руком
својом.
28
Давно je већ уочено да ови стихови Теодора Продрома описују
поход цара Манојла I Комнина против Рашке из 1149. године. Cf. Baсилкевскии, Согоз 48; Јиречек-Радонић I, 142. Ο томе походу в. вести Јована Кинама бр. 3.
29
Υ наслову песме даје се акценат личном учешћу цара Манојда
I Комнина γ бици на Тари, ο чему говори и Јован Кинам (в. вести тога
писца бр. 4).
30
И ово je једно од ретких места γ византијским литерарним и беседничким списима XII века које суседе царства на Балканском Полуострву зове стварним a не вештачким архаичним именима.
31
Свакако да се овде ради ο поетској хиперболи која треба јаче да
истакне значај победе Манојла I Комнина над рашким жупаном.
32
Да ли γ овој песничкој фрази треба видети алузију на боравак
цара Манојла I Комнина γ Сочаници ο чему нам говори Јован Кинам,
описујући кретање цареве војске према Тари у јесен 1150. године. (в.
превод вести Јована Кинама бр. 4).
12*
180
181
Ko да премери, Комнине, снагу мишица твојих? Ти један
хиљаде γ бекство натера, безбројне погуби и на крају војводу
краљевог (του κράλη τον στρατάρχην) савлада.33
Видесте Комнина, видесте цара, Срби, чусте рику царску
34
35
жупани (ζουπάνοι)· Гле, великопалатног лава из Вукулеона ,
гле лава цара великог, гле лавића из порфира, који само риком
противника побеђује".36
(Racz, o. c., ρ. 23—24)
1155.
МАНОЈЛО I КОМНИН ОДУЗИМА Υ3ΥΡΠΑΤΟΡΥ ДЕСИ ВЛАСТ
Υ РАШКОЈ И ВРАБА НА ПРЕСТО РАНИЈЕГ ВЕЛИКОГ 3ΚΥΠΑΗΑ
ΥΡΟΠΙΑ II
Први део ове дугачке песме уопштено говори ο царевим победама, без навоћења конкретних имена непријатеља. Само се понегде
апострофирају Угри.
И ти дубокоумно битку си замислио и војску пре битке
за битку си вежбао, дуго си копл>е шиљио, шлемове чистио,
лук припремао, мач оштрио; старешине јединица распоређивали су крила војске, коњаници су увежбавали коњицу за бојни ред, бацали су копља, a други лукове запињали, и из дана
у дан у свакој се вештини Арејевој увежбавали.37
Деса (6 Δέσε)38, Далмата насртљиви и незаконити владар
(παρεμβόλιμος καΐ νόθος Δαλματάρχης)39, чим то сазнаде, из стра33
Ово je свакако још један јасан доказ да Вакхин са којим je цар
Манојло I Комнин имао двобој γ бици на Тари није био рашки жупан,
већ војскрвођа угарског краља. Cf. Јиречек-Радонић I, 143, и 115; Racz,
Bizänci költemenyek 16. За расправљање ο овом питању в. коментар за
вести 34Јована Кинама пр. 71.
Занимљив je овај множински облик који се можда односи на жупане, предводнике појединих одреда рашке војске γ сукобу са византијским 35четама на Тари.
Песник алудира на Вукулеонску палату, део царске резиденције
која се
налазила на мору.
36
Нема сумње да овим стиховима песник описује добро познати сукоб цара Манојла I Комнина са српским и угарским четама на Тари γ
јесен 1150. године, ο чему детаљно говори и Јован Кинам (в. превод вести
тога писца бр. 4). Υπ. Васшњевскии, Согоз 52; Јиречек-Радонић, 143; Racz,
Bizänci költemenyek 16. Није сасвим јасно због чега Moravcsik, A bizänci
forräsok 203 сматра да Теодор Продром овде има γ виду догађаје из
1149. године (дугујемо захвалност колегиници Ј. Калић која нам je обратила пажнуу
на овај детаљ).
37
Ареј, син Зевса и Хере, бог рата у грчкој митологији.
38
Ο личности Десе, рашког жупана в. вести Јована Кинама пр. 141.
39
Деса je срушио са престола жупана Ypoina II и сам преузео
власт γ Рашкој. В. детаљно вести Јована Кинама бр. 4.
ха унапред претрпи последице страха, пошто je и ухо и срце
његово једним ударцем и изненада потрешено и заглушено било
грмљавином гласа и близине твоје. Страхом збуњени Деса сто40
га похита и теби владару приступи и пред ноге ти се баци и
издржати није могао јер се престравио и дрхташе пред сенком која те je пратила и пред самом виком војске твоје он се
тресао и више од свега (δλον ed., 6'λου сопј.) јежио се од силине власти твоје, од изванредне храбрости твоје41, изузетне мужевности и од крилате оштроумности и дубокомислености и срчаности у оружју и бојним окршајима. Затим он постаје богорадник, понизно моли, ропски пуже, прибежиште тражи, те,
иако нерадо, сагиба укрућени врат и повија укочену шију, унизује своју гордост, унизује једновремено и надувеност и охолост дрскости краљевске (της κραλικής θρασύτητας)42 или тачније безумности, и милостиво срце до сажаљења доводи и ганутљиву природу лако навраћа да пружи милост онима којима je
самилост потребна.
И тако Деса, унапред себе сам (αυτόν ed., αυτόν сопј.) везавши страхом од твоје силе, узмакну оковима ропства. Али и
онај који je био збачен са власти (sc. Ypoin), c њим (se. Десом) заједно присуствоваше, у његовој пратњи беше, заједно
јадиковаше, заједно понизно преклињаше да одметника Десу
збаци (σοβεϊν) и стави у окове, и то као човека који je на
силу постао владар (τετυραννηκότα) и који се послужио и одметником као помагачем43, и уместо њега да сам, као раније, преузме власт.44 Он одмах стаде да призива твоју помоћ, да би успоставио ранију власт45 и гледајући десницу снажну владара над
владарима46 коју вишња рука свемоћног јачаше, једино на њену
помоћ гледаше и на праведну пресуду твоју и правилну одлуку твоју.
Α шта ти, владар, на то одлучи (οικονομείς) као најбоље,
ти који уочаваш оно што води добру и који тежиш миру? Ти
40
Υπ. књигу Јудите 14, 7. Напомене ове врсте које се тичу античких
аутора и Библије највећим делом преузели смо од И. Раца који je поново
издао неке песме Теодора Продрома.
41
Υπ. књигу Јудите 16, 40.
42
Можда Теодор Продром овде алудира на улогу угарског краља
Гезе II у овим променама на престолу γ Рашкој. Ο томе в. коментар вести
Михајла Солунског пр. 25.
43
και
συνεργφ
χρησάμ,ενον
τω
και
συναποστάτη.
СвакаКО Да Св
овим стиховима алудира на угарског краља Гезу II који je Деси помогао
да дође на власт. В. коментар за вести Михајла Солунског пр. 25.
44
Теодор Продром несумњиво подвлачи жељу Yponia II да поново
преузме власт γ Рашкој.
45
Преузето из прве посланице апостола Петра 5, 6.
46
Υπ. Дела апостолска 13, 17.
183
182
припреми престо са Темидом својом47, те седе на узвишено постоље, преузе као чланове већа мишљење, истинољубивост и
здраво расуђивање присутних великодостојника са западних
страна, од краља Аламана48, и краља Латина49, од племенитих
50
сатрапа персијског архисатрапа , од славних велможа власто51
држаца.
Мудром приправом, мудром припремом, ти осветли судницу своју, правду изрече и ти, раније сматран затирачем Срба
(Σέρβων)52, доцније наступи као судија Србима, и пресуђујући
са сјајне трибине, ти измирујеш противнике који један на другог мачеве подигоше, не мање царски њих измиривши, или боље
рећи разједињене на јеванђеоски начин здруживши и оне који
се међусобно оделише ти у истоме сједињујеш, набацивши им
уже слоге које их повезује, и ревносно постављајући камен угаони (se. њиховој слози)53 као истински подражавалац Христу,
или као помазаник Господњи, спајаш у једно оне који се међусобно удаљише и раставише. Ти враћаш власт ономе који
c ње би збачен, повративши баштину, границу и део који припада54, опасујеш га да сигурније држи власт. Учвршћујеш га
као уговором везаног (ύπόσπονδον) и као теби највернијег, a принуђујеш жупане, који се беху одметнули, да поступају по његовим жељама и њему се покоравају.55 Јер самилосном царском срцу ни узвишеној величини толике власти не одговараше да презре онога који богоради, нити да загосподарујеш
(κρατύνοα) оним, кога си сам, кад се једном већ увукао под
твоја крила56 као opao утопљавао светим пурпуром.
Отпадника пак ти убеди да се задовољи пређашњим, и
више никако да не прекорачује нити прелази ни прескаче утврђене границе.57
Тако ти власти додељујеш, тако премерујеш, тако одређујеш слугама својим и штитоношама својим уделе, међе и
58
баштине , пазећи да додељено буде неотуђиво онима који се
верно држе онога што je утврђено. Тако ти Далмате (Δαλμάτας)59
који се поравнати не могаху, тако ти оне који у слози не живљаху нити се слагаху, уједини као музику у једно сагласје.60
(Racz, o. c., ρ. 32, 262 — ρ. 34, 350)
Песма се наставља величањем царевих војничких квалитета u
описивањем успеха у ратовима са Угрима.
47
Буквално
СМО превели песникове речи „ήτοιμάσας τον θρόνον σου μετά
<с
της Θέμιδος сои .Темида je, као што je познато, богиња правде. Према томе
смисао горњег израза био би отприлике овај „Ти претвори свој пресхо у
судницу".
48
То je свакако песникова алузија на изасланике немачког владара.
49
Ове песникове речи нису сасвим јасне; можда je γ питању јерусалимски краљ.
50
Највероватније да се овде мисли на селџучког султана.
51
Место je тешко разумљиво, пошто уопште није јасно да ли je
реч ο великодостојанственицима који су на цариградском двору или на
двору рашког жупана. Обе претпоставке су неприхватљиве, јер je тешко
помислити да су страни изасланици ишли са византијским царем γ војни
поход, док je c друге стране још теже поверовати да су представници
ових владара били на двору рашког жупана. Највероватније да песник
per licentiam poeticam суђење, које се десило γ Србији, замишља да се
одиграва на цариградском двору.
52
В. пр. 21.
53
Υπ. књигу пророка Исаије 28, 16.
54
То je свакако алузија на повратак Yponia II на власт уз помоћ
цара Манојла I Комнина.
55
Ове речи Теодора Продрома показују да je Деса γ својој акцији
преузњмања власти γ Рашкој имао и подршку извесних домаћих великаша. Детаљније ο читавој акцији в. вести Јована Кинама бр. 4.
56
Υπ. јеванђеље по Матеју 23, 37.
57
Ове речи показују да je Деса пре узурпације власти γ Рашкој
имао неке наследне поседе које му je цар Манојло I Комнин оставио после смиривања
ситуације.
58
Υπ. Псалми 105, 11.
59
Иако Теодор Продром понегде назива Србе стварним именом,
ипак се и код њега јавља вештачки архаични назив Далмати. Ο његовом
значењу
в. вести Јована Кинама бр. 20.
60
Део ове дугачке песме описује унутрашње промене γ Рашкој, када
je Деса срушио са власти жупана Yponia II, a цар Манојло I Комнин
морао да интервенише и врати ранијег жупана. В. детаљније вести Јована Кинама бр. 4.
МИХАИЛО СОЛУНСКИ
Савремени извори пружају мало јасних података o Михаилу
Солунском, једном од најистакнутијих византијских беседника XII
века, друге личности са звучном функцијом мајстора реторике
μαΐστωρ των ρητόρων) која je била везана за положај професора на
Високој патријаршијској школи у цариградској цркви св. Софије.
Михаило je истовремено био и професор евангелистике у истој школи, a имао je и важну титулу протекдика (πρωτέκδικος )·1 Међутим, беседникова каријера прекида се веђ почетком 1156. године, када je
он оптужен као присталица јереси Сотирија Пантевгена.2
Михаило Солунски je између 1149. и 1156. године саставио четири говора посвећена Манојлу I Комнину (1143—1180)3 γ којима
велича цареве ратне победе на свим границама царства, како на истоку у борбама против Турака Селџука, тако и на западу против
Нормана, Yrapa и Срба. Ти беседнички састави представљају драгоцене изворе за византијско-српске односе средином XII века, јер
у много чему допуњују податке које нам ο томе дају Јован Кинам
и Никита Хонијат, основни наративни извори за византијску историју XII века.
У п о т р е б љ е н о и з д а њ е : Regel, I, p. 131—182.
В а ж н и ј а л и т е р а т у р а : Krumbacher 473; Regel Ι, ρ. Ι—XIX;
Moravcsik I, 441; Ρ. Wirth, Michael von Thessalonike, BZ 55 (1962)
266—268; Browning, The Patriarchal School 12—14.
1
Υ источно-православној цркви екдици су били правни саветници
епископа и имали су задатак да спречавају мешање државе γ решавање
унутрашњих ствари цркве; осим тога они су пресуђивали ο мањим дисциплинским прекршајима. Екдици су постојали γ свакој епископији, a
Ha ЊИХОВОМ Челу се налазио протекдикос. Cf. K. RallS, Περί του εκκλησιαστικού αξιώματος τουπρωτεκδικοϋ. Πρακτικά της'Ακαδημίας'Αθηνών 11 (1926) 286—297;
Beck, Kirche
74, 101, 115.
2
Ha сабору од 26. јануара 1156. године изабрани антиохијски патријарх Сотирије Пантевген осуђен je због јеретичког тумачења евхаристичне литургије, a међу његовим следбеницима налазио се и Михаило
Солунски. Cf. Chalandon II, 640 sq.; Lamma, Comneni e Staufer I, 255 sq.;
Beck, 3Kirche 623; Brownimg, New source 182 sq.
Беседе су сачуване у грчком кодексу бр. IV из Ескуријала. Од
њих je B. Регел издао три, док je четврту беседу из непознатих разлога
нзоставио γ својој публикацији. Cf. Regel I, p. XVII.
186
187
1151.
МАНОЈЛО I КОМНИН YMHPYJE БУНТОВНЕ СРБЕ И ВОДИ ИХ Υ PAT
ПРОТИВ ΥΓΑΡΑ
Учени беседник претходно описује цареве успехе у
против суседних Угара.
борбама
O томе касније. A пре тога, царе, ти беше заузет походом
против два народа, Дачана (Δάκων)4 и Гепида (Γηπαίδων)5, против једних, јер су из својих рупа изгамизали на ромејску земљу, a против других јер су заклетве o покорности презрели и
штитове здружили са Дачанима, иначе њиховим суседима и по
крви измешаним.6 Тада си ти законом рата тражио тешку освету за оно што су у дрскости починили.7 И када дачки народ
дочу да се твој незаустављиви покрет приближи самим вратима8 — да je златним прапорцима украшени коњ (χρυσοφάλαρος
'ίππος)9 тебе већ донео и војска носећи заставе за собом остављаше високо усталасани ваздух и земља гажена толиким хиљадама (μυρίοις) ногу тутњала je — онда изабраше за посланике
све што je било угледније у народу и, молећи у име свих, ови
се појавише, бедни по спољњем изгледу (σημάτων) и још беднији
по речима. Претичући облак који се над њима згушњавао и
пред тим се склањајући на сигурно место, облак из којега се
очекивало (προσεδοκήθη) да ће на њих сручити не град, не снег,
него снежну мећаву стрела (νιφάς ... βελών), они су тебе, царе,
пресрели c твојим пристанком и одвраћали да не идеш даље
4
Византијски извори XI и XII века придају Србима имена античких народа који су некада живели на територији Балканског Полуострва.
Moravcsik II, 116 упућује да се у византијским текстовима од XII до XV
века под именом Дачана крију Yrpn, али ова беседа Михаила Солунског,
која под именом Дачана несумњиво разуме Србе, пружа још једну варијанту употребе имена овог античког племена у византијским изворима
XII века.
5
Moravcsik II, 112 наводи да се γ византијским изворима XII века
Гспидима називају Yrpn, na се, између осталог, позива и на беседе Михаила 6Солунског.
„των αιμάτων ζχουσιν άναμίξ". Да ЛИ се на основу ОВОГ податка, КОЈИ
потиче од ретора, може говорити o неком интензивнијем и нама непознатом мешању
српског и угарског становништва, тешко je рећи.
7
Тешко je одредити на коју епизоду српско-угарских односа овде
учени беседник алудира. Средина XII века испуњена je пријатељским
везама између угарског двора и рашких жупана o којима говори Chalandon II, 74, 384, sq., 387 sq. Browning, New source 178, n. 6 покушава да
ту епизоду ближе одреди речима »the Serbian revolts fomented by Hungary in 1153 and 1155 mentioned by Michael ό του Θεσσαλονίκης in W. Regel,
Fontes8 rerum byzantinaram 142—143, 163«.
Yn. јеванђеље по Матеју 24, 33.
9
Израз „ό γρυσοφάλαρος ίππος" употребљава и Ана Комнина у опису
борбе свога оца Алексија са Нићифором Вријенијем. Cf. Anne Comnene,
Alexiade I, ed. B. Leib, Paris 1937, 23.
и не извршиш напад на њих. Служећи се при томе сваком врстом молења за себе, они падаху ничице на земљу да би им
главе (αύτάς se. κεφάλας) изблиза налегле на прашину и њоме
се по закону несреће посуле (πράττειν уместо πάττειν), руке испружаху, ноге у коленима прегибаху, крста повијаху, из очију
капљице суза a ca усана речи очаја пуштаху, и пред копитом
коња твога ваљаху се, подносећи шије твојој нози надвијеној
и гледајући напрама пурпурном омоту (σπάργανον) ноге твоје, γ
нешто што je бледо-жуто и по њих несрећно.10 Јер, ти се мушки
припремаше да, према Давиду11, подножје ногама својим
начиниш од њихове земље која искусивши твоју руку12, толико тешку колико тешка не беше ни рука Мојсијева13, зар
je и како кадра била да издржи и други ударац? Доиста, она
(se. твоја рука) није ни ударила поново, пошто ти са слугама
поступи човекољубиво, како и одговара твом карактеру и уобичајеној благости. Пошто они примише терет покорности двоструко већи од пређашњег14, давши за таоце оно што им je најдраже и пристајући и на друге ствари које си по својој вољи
наређивао, ти ослободи ове очајнике од претеће несреће.15
10
Реч je свакако o бледо-жутој боји стопала обувене цареве ноге
која гажене унесрећује.
»12 Уп. Псалми 110, 1.
„ην πειραθεϊσαν οΰτω βαρείας της σης εφάπαξ χείρας". ТешКО je рећи
да ли се овде алудира на поход Манојла I Комнина против Рашке
из 1149. године, или на велику победу цареве војске на Тари у
јесен 1150. године, пошто су оба ова похода на рашког жупана Ypoina II
била катастрофална по Србе.
13
Υ библијској причи ο изласку Јудејаца из Мисира описује се како
je Господ дао чудотворну моћ Мојсијевој руци да разним несрећама
погађа Египћане, због тога што je фараон одбио да пусти Јудејце из
Мисира. Вероватно да беседник алудира на ту епизоду из Библије.
14
„έπεί γαρ διπλούν του προτέρου τον της ύπηκοίας ήραν ζυγόν"
у дословном преводу значило би „Пошто (se. теретом преузетих обавеза)
подигоше
двоструко већу кантарску полугу покорности".
15
Υ историјској литератури досада je било мало покушаја да се
протумаче и објасне ове вести, потекле из пера ученог беседника Михаила Солунског. Ο хронологији говора расправљао je још Regel, ϊ, ρ. XVIII,
полазећи при томе од беседникове напомене (р. 135) да je од почетка владе
цара Манојла I Комнина прошло 10 година. То показује да je говор настао 1153. године, али В. Регел сматра да Михаило Солунски описује догађаје из 1150—1. године. C друге стране Browning, The Patriarchal School 12
датира ову беседу у 1150. годину. Упоредо са одређивањем времена настанка говора поставља се и питање коју епизоду бурних византијско-српских односа средине XII века описује овде византијски беседник. Василг,евскии Трудм IV, 59 сл. верује да Михаило Солунски алудира на
догађаје после битке на Тари (јесен 1150), када су у византијски табор
дошли рашки посланици, a онда и сам жупан Yporu II, који се бацио
пред цареве ноге и молио милост. Срби су тада преузели нове васалне
обавезе према Манојлу I Комнину. (О тој епизоди в. коментар за вести
Јована Кинама пр. 76—77). Насупрот томе, Chalandon II, 386, n. 2 сматра да Михаило Солунски описује експедицију византијске војске против
Рашке из 1149. године, када je цар Манојло I Комнин освојио важне
рашке тврђаве Галич и Рас (Yn. вести Јована Кинама бр. 3).
189
188
Запавши у толику опасност, Дачани се срећно избавише,
na je после за борбу способна дачка војска (το άξιομάχικον Δακικόν) пратила тебе γ походу против сродних (συγγενείς) и суседМеђутим, чини нам се да ниједно од ових тумачења беседникових
вести не делује убедљиво, јер не почива на свестраној анализи целокупног текста. Садржај редова беседе показује да у овој епизоди није дошло
ни до каквог већег сукоба царских трупа са одредима рашког жупана,
a το свакако искључује могућност да се ради ο походу из 1149, или ο
ономе из 1150. године. Напротив, прјава византијске војске са самим Манојлом I Комнином на челу толико je уплашила Србе да поново не доживе
катастрофу, па су они у царев табор упутили посланике који су молили
мир. Υ покушајима да се открију догађаји које описује Михаило Солунски мора се поћи од два елемента, пре свега од времена састављања грвора, a затим од описа једне епизоде из византијско-угарских ратова која
се непосредно наставља на вести ο Србима, a y којој српске чете учествују на византијској страни. Напред je већ наведен хронолошки податак
беседе (р. 135) да je влада цара Манојла I Комнина трајала већ 10 година.
Како je Манојло I Комнин преузео власт 8. априла 1143. године, излази да
je говор Михаила Солунског одржан свакако после априла 1153. године,
али се може одредити и terminus ante quem a το je 8. април 1154. године,
када je завршена једанаеста година Манојлове владе. (Овде je прихваћено
мишљење F. Dölger-a, Die Chronologie des grossen Feldzuges des Kaisers
Johannes Tzimiskes gegen die Russen, BZ 30, 1932, 274 sq. који сматра да
византијски писци рачунају године владе појединих царева од дана њиховог преузимања власти. Супротно томе мисли Д. Анастасијевић, Царскии год в Византии, Sem. Kond. 11, 1939, 148—199 да се године рачунају
од почетка следеће календарске године у Византији, тј. од 1. септембра).
Међутим, далеко важније индиције за датирање ове епизоде налазимо у наставку Михаилове беседе. Ту се описује (р. 144—148) поход цара Манојла I
Комнина против Yrapa, a у томе рату учествују и Срби као византијски
савезници. Огшсујући акције византијске војске, беседник каже да je цар
лично прешао у угарску земљу, да je тамо задобио велики плен и заробио много људи, a онда се брзо повукао на византијску територију. Из
реторски искићених Михаилових вести може се разбрати и то да je византијска војска разорила и неку тврђаву на угарској територији. На
основу тих детаља које наводи Михаило Солунски изгледа нам да он
свакако описује поход византијског цара против Yrapa из јесени 1151.
године, када je цар Манојло I Комнин ратовао у Срему a његове трупе
су заузеле Земун, тврђаву на коју алудира и учени беседник. O томе
походу cf. Cinnamus, ed. Bonn. 113—115; Choniates, ed. Bonn. 122—123.
B. превод ова два писца бр. 5 и 5.
Полазећи од наведених елемената, морамо одредити епизоду из византијско-српских односа описану у беседи Михаила Солунског. Досада
се сматрало да je после битке на Тари (јесен 1150) нова криза у односима
Ypouia II према Цариграду дошла тек Ϊ153. године, када je цар Манојло
I Комнин из Сердике кренуо према српским областима, јер су Срби поново почели да припремају акције против Византије. Српски посланици
су дошли у царев табор и поново примили старе обавезе према Цариграду. Cf. Choniates, ed. Bonn. 132; в. превод вести историје овог писца
бр. 6. Захваљујући беседи Михаила Солунског сазнајемо за још једну
епизоду из византијско-српских односа почетком друге половине XII века,
што je остало незабележено у историјама Јована Кинама и Никите Хонијата. Та околност je сасвим разумљива, c обзиром на то да je Михаило
Солунски био директан савременик тих догађаја, a да су двојица исгоричара XII века знатно касније писали cBoia дела. Беседа Михаила Солунског показује да je рашки жупан Ypom II брзо заборавио cBoie обавезе,
преузете према византијском цару после пораза на Тари (јесен 1150), na je
них Гепида. Јер ти стиже да мачем рата удариш по овим народима које место боравишта сједињује (τόπω συμβαίνοντα).
Дачани и Гегшди су, наиме, толико блиски суседи да воду
c крвљу помешану тек што не пију са исте обале, него са еупротних обала реке, сродни су дакле. Уједињени су γ мисли
против нас, непријатељи су дакле. Ти стога местом боравишта
неодвојене Дачане крвљу мисли растави од мисли Гепида, a
Гепиде удаљи од дачке земље (Δακικών ... τόπων), пошто скоро
читав народ ти зароби; сродну крв одвоји крвљу, крвљу убијања која je истекла из њих a преко њих. Јер то би као да си
узео руке Гепида и њима ударио саме господаре тих руку.
Α руке Гепида пре тога беху Дачани и многи други њима сродни.16 Ратни савез (συναιχμίαν) ова два народа ти претвори γ њихово непријатељство и од војске која једно мисли ти створи
две фаланге и узајамним непријатељством их растави.17 И осећање осећањем би савладано, старо пријатељство (το χρόνιον
φίλτρον se. ča Угрима) новим страхом и очекивањем зла. Наиме, из страха да не доживе несрећу и да им они (se. Ромеји) које су пре тога по божјем закону били изабрали (θέμις
προυλάμβανον) не нанесу зло, ови (se. Дачани) су твоју уздржљивост (άνεξικακίαν), по себе веома скупу, искупили ценом KOJOJ сами нису имали противредност (ίσοτάλαντος), ценом својих
тела, своје крви и обавезом да заједно са твојом војском уђу
у човекољубиви рат, рат чији и срећни исход њима се γ иесрећу уписиваше. Јер деснице своје и то копљима наоружане,
дигоше на пријатеље и савезнике (συνήθεσι), a да се не би црвенили, ако им неко буде приговорио, што су дигли оружје
против пријатељства, они своја лица заштитише љускавим прекривачем Арејевим18 и таквим застором стид свој завараше.
Манојло I Комнин већ следеће 1151. године морао опет са војском да
крене према Рашкој. Међутим, рашки жупан није желео да га стигне
иста судбина кар претходне грдине, a да би то избегао, послао je изасланике γ византијски табор који су предухитрили поход Манојла I Ком·
нина и преузели нове обавезе према Цариграду. Тада je свакако обновљена стара обавеза да Срби треоа да помажу Византинцима у ратовима
како у ћврогш тако и у Малој Азији и чете рашког жупана су одмах
учествовале у Манојловом походу на Угарску, чиме се и наставља излагање беседе Михаила Солунског. Вести ученог ретора показују да рашки
жупан Ypora II није ни после пораза на Тари дуго остао миран, већ да je
следеће 1151. године поново покушао да се ослободи врховне власти Цариграда. Toj хронологији je близак Racz, Bizänci költemenyek 11.
16
„καί τα πολλά συγγενείς". Израз није потпуно јасан и није искључено да би се и друкчије могао превести.
17
Сам завршетак ове епизоде византијско-српских односа, описане у
беседи Михаила Солунског поткрепљује нашу претпоставку да се ради ο
догађајима из 1151. године. Беседник наглашава да je цар Манојло I
Комнин натерао Србе да му се придруже у походу против Yrapa, чиме
су они испуњавали поновно преузете васалне обавезе према византијском
цару, после поновног Манојловог похода из 1151. године.
18
Cf. Athen. 9, 36.
191
190
Реч je мојa, царе, једноставна и ништа вештачки делу не
додаје нити ухо зачарује. Јер каква je потреба да се по себи
лепа дела ките рукотвореном и вештачком лепотом. Прошавши
крај Дачана, ти продужи пловидбу према Гепидима и преброди
теснац између ромејске и њихове земље...
(Regel Ι, ρ. 142, 19 — p. 144, 8).
Даље се говори o Манојловим борбама против Угара, у којима
je цар првшао на угарску тершорију u заробио мноштво људи.
219
1155.
МАНОЈЛО I КОМНИН ВРАНА ЗБАЧЕНОГ РАШКОГ ЖУПАНА
НА ПРЕСТО
После описа ратова против Нормана беседник говори o Манојловим борбама са Угрима на Дунаву, na меша u Србе.
И тако ти το, ο самодршче, обави на врло сјајан начин,
a успут на томе походу, ти се намери на још једну велику
ствар. Јер дачки (το Δακικόν)20 и теби одавно (προ πολλού )21 потчињени народ придружи се (προσθέμενον) владару Гепида (τω
Γηπαι,δάρχτ;)22 — јер он je ča тим народом пограничан — те сатрапа (σατράπην)23, кога си ти сам био поставио (8ν αυτός
19
Уводна излагања за ову вест (Regel Ι, ρ. 162, 16—26) заслужују
пажњу, јер се, како изгледа, у њима дају неке ошптије констатације, али
на жалост текст je непреведив, јер je очигледно дефектан.
2
°В. пр. 4.
21
Анастасијевић, Отац Немањин 24, н. 1 доста полаже на овај израз „одавно" (προ πολλού), сматрајући да се њиме ближе одређује и време
промене на великожупанском престолу у Рашкој, ο чему говори Михаило Солунски (в. пр. 25). Међутим Д. Анастасијевића буни околност што
Јован Кинам (ed. Bonn. 113; в. превод вести тога писца бр. 4), наглашава
да je до промена на власти у Рашкој дошло више година после 1150. године. Чини нам се да се овај хронолошки детаљ ипак не односи на политичке промене γ Рашкој, већ да беседник тиме жели да нагласи да су
Срби одавно потчињени византијском цару.
22
Израз „владар Гепида" (Γηπαιδάρχης) свакако значи угарског крал>а. Cf. Moravcsik Π, 112 који, међу осталим примерима, упућује и на
ово место из говора Михаила Солунског.
23
Kao и остали византијски писци XI и XII века, тако и Михаило
Солунски често употребљава разне архаичне термине, позајмљене из антике, a све то γ тежњи да се приближи стилу античких, грчких аутора.
Тако треба тумачити и епитет сатрап, дат рашком жупану. Уосталом, исти
термин налазимо и у историји Никите Хонијата.
έγκαταστησάμενος είχες)24 са себе збаци и радосно дочека оног
којега му даде Гепид.25 Када си ти размишљао да збаченог вра24
Анастасијевић, Отац Немањин 22 сл. je први међу нашим историчарима који су расправљали o српској историји XII века, обратио пажњу на ове податке, из беседничких списа Михаила Солунског. По његовом мишљењу овај детаљ, који се односи на великог жупана Уроша II,
ноказује да он није узео власт у Рашкој пре 1143. године, када je цариградски престо запосео Манојло I Комнин. Међутим, Д. Анастасијевић
одмах допушта и другу могућност да je Ypoiu II и пре 1143. године владао
γ Рашкој; Михаило Солунски жели да нагласи само то: „да je Манојло,
пошто je угушир Урошеву буну 1149 и 1150 г. овога тада оставио и даље на
престолу,
што je такође неко постављење".
25
Ово месго je необично драгоцено за боље разумевање догађаја у
Рашкој средином XII века, када су се у овој земљи оштро сукобљавала
два утицаја: византијски и угарски. Да би се ти подаци боље разумели
потребно je одредити хронологију ове беседе Михаила Солунског. Regel, I,
p. XIX je веровао да учени беседник описује догађаје из 1155. године,
a као аргумент je наводио податак (р. 158) да je прошло 4 године од
када je Манојло I Комнин преузео заробљенике из Србије (1151). Исту
хронологију предлаже Анастасијевић, Отац Немањин 24, н. 1, док Racz,
Bizänci költemenyek 11 сматра да беседа говори ο догађајима из 1156.
године. У новије време Browning, The Patriarchal School 16 датира овај
спис у 1153. годину. Један од основних наративних извора за византијску
историју XII века Јован Кинам региструје ове догађаје, али не наглашава
да je нови рашки жупан Деса дошао из Угарске. Јован Кинам каже (ed.
Bonn. 113; в. превод вести тога писца бр. 4) да су се те промене десиле више
година после (χρόνοις πολλοίς ύστερον) 1150. године. Коментаришући догађаје γ Рашкој 1150. године, Chalandon II, 390 sq. региструје и промене на
престолу, настале као резултат међусобног трвења великаша; тада je
Деса успео да са власти потисне Првослава Уроша. Незадовољан оваквим
развитком догађаја у Рашкој Манојло I Комнин je морао да интервенише, највероватније 1153. године, и да врати Уроша на престо. Мада
исправно реконструише догађаје, истакнути француски историчар греши,
сматрајући да се ови редови Михаила Солунског односе на покорни долазак рашког жупана γ византијски табор после победе царске војске
на Тари (јесен 1150). Иста хронологија код Ковачевића, Неколика питања 65 сл. Анастасијевић, Отац Немањин 22 само наводи да je између
1151 и 1155. године угарски штићеник Деса срушио са власти Уроша II,
али непосредно иза тога упозорава (стр. 24. н. 1) да Михаило Солунски
каже да су Срби давно (προ πολλοΰ) пре 1155. године збацили Уроша II
и довели угарског штићеника Десу (за тумачење овог детаља в. пр. 13).
Исто: Историја I, 250. Јиречек-Радрнић I, 144 датира промене на власти
γ Рашкој γ време угарско-византијских борби (1153—4), док Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд—Загреб 1928, 100 наглашава да се Деса
први пут јавља као жупан у Рашкој 1153. године. Υ сумарном прегледу
византијско-српских односа из почетка друге половине XII века Browning,
New source 178, n. 6 обраћа пажњу и на јак утицај проугарске стране γ
Рашкој, видно манифестован γ довођењу Десе на власт између 1153. и
1155. године. Υ одређивању хронологије овог значајног догађаја примили смо мишљење Ј. Калић (в. коментар за вести Јована Кинама пр.
77) која датира промене γ Рашкој γ 1155. годину. Што се тиче Михаила
Солунског, који je био савременик догађаја, треба нагласити да je caсвим веродостојан његов детаљ да je нови рашки жупан Деса био угарски експонент. Ο Десиној повезаности са Угрима говори вест из млетачких извора (1167) да je угарски краљ Стефан III удао ћерку неког
Десе за сина млетачког дужда (cf. MGH XIV, 76; Muratori XXII, 4, 1900,
262). Вероватно да je тачна слутња Анастасијевића, Отац Немањин 19,
н. 1 да се ради ο бившем рашком жупану Деси. Уп. Јиречек-Радонић I,
144 сл.; Шишић, Летопис попа Дукљанина 101, н. 82.
193
192
тиш, као Атињани Хераклиде и неке друге26, на ум ти паде и
ово. Наиме, чим Дачани осетише како се приближујеш њиховој земљи, уплаше се да нећеш на њих препустити сву своју
27
војску, од које одабрани део нови сатрап већ познаваше , и
стога ти приступише и понизно замолише да се ствари по правди уреде и да пред тобом као непристрасним судијом размирице реше. Знајући пак да си ти колико моћан, толико и праведан, они другоме поверише своје ствари, да не би поново
искусили оно што им се пре десило. Пошто би постављено подножје и на њему подигнут твој престо, онда они, o царе, једни
рекоше једно a други супротно, све што су сматрали да je y
вези са предметом.28 И после тога са твога престола одјекну пресуда сатрапу Дачана и они поново поставише пређашњег.29 Збачени стога паде ничице, као да je неком божанском одлуком
(όμφης) лишен власти. И после тога читав ти се дачки народ
примири и дадоше ти као таоце оно што им je најмилије да
ће увек бити покорни и давати савезничку помоћ.30
(Regel Ι, ρ. 163, 22 — p. 164, 12)
Говор
Комнина.
се
наставља
величањем
личних
особина
Манојла I
Зашто да не кажем да je оно лањско, према пословици
било добро?31 Ти се не уплаши од она два запаљена угарка, како
каже пророк.32 Зашто? Ти си тај који угаси њиховом сопственом крвљу распаљене страсти варвара, ти избриса из народа
33
подунавског Словена (του παριστρίου Σθλαβίνου ) и суседног Па34
нонца (του ομόρου Πάννονος) који су, мислим, по бестидности
истородни. Од њих двојице онај први не пружи помоћ оном
другом да не буде растргнут већ двапут и разбијен када ти,
са великом силом насрну (πολλού σου πνεύσαντος) на њ, тако да,
што има пословица пљачка Мижана настаде35, и скоро одреда
западоше у ропство, услед твога похода на читав народ. Наиме, ти прокрстари средином земље Словенове, па од средине
до крајњих граница са војском прође, он (se. Словен) завуче
се у врлети, као што чине змије и одатле све јаче сикћући ништа не би у стању да учини. Јер заузевши средину, имао си
срце земље, као онај опевани шакач (πύκτης) који, једним ударцем песнице пробивши груди противника, домогне се срца у
телу36, или боље рећи, као што камен избачен из велике (? —
σταθμικού) справе за бацање, ударивши у неку кућу и пробивши
je, све унутра пронађе, па чак и најскровитије просторије
(άδυτα) куће, тако и ти, најбожанскији царе, напавши на земљу Словена (τ/j των Σθλαβίνων) са великом силом и као онај пред
којим се ништа не може сакрити (άστεκτός τις), ниси отишао
пре него што си претражио сваки њен скривен кутак.37
(Regel Ι, ρ. 174, 15 — p. 175, 5)
1149.
Михаило Солунски прво говори o Манојловим експгдицијама
у Малој Азији u o Другсш крсташком рату.
26
Учени беседник алудира на митолошки пример Хераклових синова који су после очеве смрти, због претњи новог господара Евристеја,
морали да напусте Пелопонез. Υ тражењу боравишта Хераклови синови
су се нашли у Атини, где су благонаклоно примљени. Cf. Pauly-Wissowa
RE XV,
Stuttgart 1912, 140 sq.
27
Из овога излази да je пре Манојловог личног похода на Рашку
један 28одред византијске војске пошао против Десе.
Долазак двојице супарника пред цара Манојла I Комнина описују историчар Јован Кинам и песник Теодор Продром (в. вести за ова
два писца
бр. 4 и 4).
29
Манојло I Комнин je својом интервенцијом омогућио Υροιπγ II
да се 30врати на великожупански престо у Рашкој.
Према вестима Јована Кинама (ed. Bonn. 113; в. превод вести
овог писца бр. 4), после велике победе Манојла I Комнина γ бици на
Тари (о томе догађају в. детаљно расправљање Г. Шкриванића, Битка на
Тари, Весник Музеја ЈНА 6—7, 1961, 25—36) рашки велики жупан се
обавезао да ће давати 2000 војника за ратовање γ Европи и 500 за ратовање γ Азији. Cf. Chalandon II, 390 sq. Међутим, ови редови беседе Михаила Солунског као да показују да je неколико година касније рашки
жупан Урош II морао да преузме неке нове обавезе, па чак и да обећа
таоце. Υπ. Јиречек-Радонић, I, 144.
Беседник
Нормана.
затим
31
говори
ο
византијским
борбама
против
Учени беседник алудира на једну грчку пословицу. Cf. Paroem.
gr. I, 203.
32
Yn. књигу проррка Исаије 7, 4.
33
Интересантно je да овде Михаило Солунски у архаизирању имена суседних народа не иде даље од VI века: под подунавским Словенима он подразумева Србе. Υπ. Јиречек-Радонић I, II, 2. Литаврин, Болгарил 276 наводи ово место као доказ да се γ византијским изворима
и за средње
Подунавље среће израз „подунавски" (παρίστριος).
34
Moravcsik II, 244 региструјући да византијски писци XII века
називају Yrpe архаичним именом Панонци, позива се и на редове Михаила 35Солунског.
Византијски ретори често преузимају античку фразу „пљачка Мижана",36 синоним за лако задобијени плен.
В. Регел упозорава да овде беседник алудира на Дамоксена кога
спомиње
Паусаније (7, 40, 4). Cf. Pauly-Wissowa RE, IV, 2082.
37
Υ историјској литератури се сматра да се ови редови Михаила
Солунског односе на поход цара Манојла I Комнина против Срба из 1149.
године, када су они устали против византијске врховне власти. Cf. Regel
I, p. XlX sq.; Chalandon II, 385 sq.; Јиречек-Радонић I, 142. Детаљан
опис овог похода даје историчар Јован Кинам (в. превод вести тога писца
бр. 3). Међутим, недавно je Browning, The Patriarchal School 12 датирао
ову беседу γ 1155. годину.
1.4 Византијски извори
АНОНИМНИ ПЕСНИК XII BEKA
(codex Mare. gr. 524)
Υ Млетачкој библиотеци св. Марка, међу бројним грчким рукописима, чува се и један кодекс настао γ XIII веку1, испуњен стиховима аутора XII и XIII века. Међу њима налазимо песме неких
већ познатих књижевних имена те епохе (Никола Маликлеос, Христофор Митиленски, Константин Стилви, патријарх Теодор Валсамон, Теодор Продром и др.), али je поред њих заступљен и низ
анонимних аутора XII и XIII века. Једна од тих песама садржи занимљиве податке ο борбама цара Манојла I Комнина како на Истоку, тако и на Балканском Полуострву.2
У п о т р е б љ е н о и з д а њ е : Sp. Lambros, Ό Μαρκιανδς κώδιξ
524, NE 8 (1911) 1—59, 113—192.
Б а ж н и ј а л и т е р а т у р а : Lambros, o. c. 3—59, 113—192;
C. Шестагсов, Заметки к стихотворениим codicis Marciani gr. 524,
Виз. врем. 24 (1923—26) 45—56.
1150/1.
УСПЕСИ МАНОЈЛА I КОМНИНА Υ БОРБАМА ПРОТИВ СРБА
Od многобројних подвига цара Манојла I Комнина овде су, напомиње се у стиху 35—36, насликани само неки (борба против Туpaica Селџука итд.), мећу којима су u ови:
1
Л. Штернбах, К. Хорна и Занети су сматрали да je рукопис нешто
млађи и да потиче из XIV века.
2
Песма непознатог аутора посвећена je обнови чувеног цариградског манастира Богородице Одигитрије (о томе манастиру в. детаљно
R. Janin, La geographie ecclesiastique de l'empire byzantin, I partie: Le
siege de Constantinople et le Patriarcat oecumenique, Tome III: Les eglises
et les monasteres, Paris 1953, 208—216); обнова je извршена o трошку
великог хетеријарха Георгија Палеолога који je наредио да се пронаос
цркве украси сликама ο победама цара М»анојла I Комнина.
13*
196
197
Како се, дошавши да казни Далмате (Δαλμάτας) 3 , који су
поново помахнитали (παροινήσαντας), сусреће са Пеонцима
(Παίονες);4
заробљава γ
двобоју (μόνος δε συσχών) жупана
5
6
(ζουπάνον) који je голим мачем насрнуо на њ; како он, поробивши претходно област Cpeмa(Σφμίoυ ... χθόνα) 7 Η на тај начин
достојну казну извршивши над неверним (se. угарским краљем), потчињује (δουλαγωγεΐς ed., δουλαγωγεϊ сопј.) Србију
(Σερβίαν );8 најзад, заузевши сам Сирмијум (αυτό Σίρμιον) раскомадава (συμμερίζει) државу пеонског владара (του Ποανάρχου)9
и слави велики тријумф у Цариграду.10
(Lambros, o. c., 149, 50—150, 59)
3
O називу Далмати в. коментар за вести историје Никите Хонијата
бр. 2. Поред ове песме која директно описује борбе Манојла I Комнина са Србима, codex Marcianus gr. 524 садржи низ стихова са кратким алузијама на цареве успехе у походима против ових немирних византијских суседа на Балканском Полуострву. Тако се нпр. у песми
„Δημοτικά άνεπίγραφα" ГОВОрИ Ο ПОразу Срба (Τριβαλλοί) и ПОТЧИЊавању
Далмата (Τριβαλλοί δουλούμενοι, Δαλμάται προσκυνοϋντες). Cf. Lambros, O. C. 162.
Υ песми посвећеној сликама царева из породице Комнина каже се
да су се Далмати (Δαλμάται) поклонили цару Манојлу I (cf. Lambros,
o. c. 37), док се у другим стиховима истиче да се од цареве деснице
боје Србин, Илир и Далмат (Τριβαλλός, Ιλλυριός, Δαλμάτης). Cf. ibid. 44. Стихови посвећени мајстору сликару Влахернског двора кажу да je цар натерао у бекство, између осталих, и Далмате (cf. ibid. 152), a y једном
дугачком епитафу се каже да je Манојло I Комнин потиснуо „και γη
Τριβαλλών και τόποι Παριστρίων". Cf. ibid. 159.
4
За етнички назив Пеонци који се односи на Yrpe в. пр. 18 коментара вести
Михајла Анхијалског.
5
Мада византијски писци XII века најчешће придају сасвим несавремене, архаичне називе српским владарима, ипак се понегде јављају
и реални термини. Такав je случај и са овом титулом жупан (ζουπάνος)
која je, колико нам je познато, усамљена у византијским изворима XII
века. Уопште су доста ретки примери настојања византијских писаца да
рашке владаре означе њиховим правим титулама. Тако нпр. Јован Кинам
на неколико места зове Стевана Немању архижупаном (άρχιζουπάνος).
Cf. Cinnamus, ed. Bonn. 101 sq., 199, 287. Исту титулу рашки владар има
и у говору Георгија Торника (в. пр. 5 коментара за вести овог писца).
Писмо цара Исака II Анђела папи Целестину III титулише Стевана Немању са μέγας ζουπάνος (в. пр. 17 коментара овог извора). Стихови анонимног поете доносе сасвим једноставну титулу жупан (ζουπάνος).
6
Шестаков, Заметки 47 сл. настоји да објасни на које се византијско-рашке борбе односе стихови анонимног песника. По његовом тумачењу песма описује битку византијске војске на Тари (јесен 1150) са
жупаном Урошем II, када je према вестима Јована Кинама (ed. Bonn.
110 sq.; в. бр. 4) цар Манојло I Комнин у личном двобоју победио архижупана Вакхина (о личности Вакхина в. вести Јована Кинама бр. 4). С. Шестакрв сматра да je и спомен Yrapa један од доказа да се ради ο догађајима из 1150. године: са Yrpmia се цар сукобио када je напао Србе.
Заиста се ови стихови могу једино схватити као алузија на Манојлов
двобој са Вакхином; ако би се одбацила идентификација С. Шестакова
било би врло тешко у византијско-српским односима из средине XII века
пронаћи епизоду ο којој говоре анонимни стихови из codex Marcianus
gr. 524.7
Шестаков, Заметки 47 сл. сматра да песник под Сирмијумом прдразумева Земун, чије je заузимање довело до споразу