Urednik
Branka Radojević
Autori (abecednim redom)
Branka Radojević, psiholog
Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci – Familia, Beograd
Maida Stefanović, specijalni pedagog
Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci – Familia, Beograd
Prof. dr Marija Mitić, psiholog, vanredni profesor u penziji
Filozofski fakultet, Beograd, i Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci – Familia, Beograd
Dr Nenad Rudić, dečji psihijatar
Institut za mentalno zdravlje, Beograd
Mr sci. dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar
Institut za mentalno zdravlje, Beograd
Snežana Antičević, master psiholog
Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju, Beograd
Prof. dr Sulejman Hrnjica, psiholog, redovni profesor u penziji
Filozofski fakultet, Beograd
Viola Povše Ivkić, spec. opšte defektologije, logoped-reedukator
Institut za mentalno zdravlje, Beograd
Recenzent
Prof. dr Lidija Vučić
Redakcija
Branislava Piper
Lektura i korektura
Marija Milosavljević Todorović
Dizajn
Tijana Dinić
© FAMILIA, Beograd, 2011.
Napomena: Sva prava su zaštićena. Deca sa teškoćama – preporuke za procenu i podršku, u celini ili delovima, ne može
se umnožavati, preuzeti ili distribuirati, na bilo koji način ili bilo kojim sredstvom elektronske ili mehaničke prirode
(uključujući fotokopiranje, snimanje, skeniranje) bez pismene dozvole Asocijacije za alternativno porodično staranje o
deci – FAMILIA.
ISBN 978-86-903917-5-2
Monografija Deca sa teškoćama – preporuke za procenu i podršku pripremljena je i odštampana uz finansijsku
podršku Evropske unije.
Sadržaj i stavovi izneti u ovoj publikaciji su stavovi autora i ni na koji način ne odražavaju stavove Evropske unije.
Branka Radojević
Marija Mitić • Sulejman Hrnjica • Nenad Rudić
Maida Stefanović • Viola Povše Ivkić • Olivera Aleksić Hil
Snežana Antičević
DECA SA TEŠKOĆAMA
preporuke za procenu i podršku
Beograd, 2014.
SADRŽAJ
Reč urednika
9
DECA SA TEŠKOĆAMA
• KO SU DECA SA TEŠKOĆAMA U RAZVOJU
Sulejman Hrnjica
13
• INKLUZIJA – značenje, međunarodna perspektiva i nacionalno zakonodavstvo
Sulejman Hrnjica
15
• ROD MODEL PROCENE POTREBA DECE I PORODICA
Branka Radojević
21
• PRIPREMA ZA PROCENU I DEFINISANJE RADNE HIPOTEZE
Maida Stefanović
29
• PROCENA POTREBA DETETA
– Instrumenti ROD 1 (intervju sa odgajateljima) i ROD 2 (intervju sa detetom)
Branka Radojević
33
• DECA SA POREMEĆAJEM PRIVRŽENOSTI (posledice zanemarivanja i
zlostavljanja)
Maida Stefanović
35
• DECA SA PROBLEMIMA U PONAŠANJU
Branka Radojević
43
• DECA SA HIPERKINETSKIM POREMEĆAJEM SA ILI BEZ POREMEĆAJA PAŽNJE
(ADHD)
Olivera Aleksić Hil
49
• TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I MENTALNOG ZDRAVLJA
Nenad Rudić
55
• DECA SA SMANJENOM SPOSOBNOŠĆU UČENJA
Snežana Antičević
67
• DECA SA TEŠKOĆAMA U RAZVOJU GOVORA
Viola Povše Ivkić
75
• DECA SA SPECIFIČNIM TEŠKOĆAMA U UČENJU
(disleksija, disgrafija, diskalkulija)
Viola Povše Ivkić
79
• DECA SA PERVAZIVNIM RAZVOJNIM POREMEĆAJIMA
Nenad Rudić
87
• DECA SA SENZORNIM SMETNJAMA I TELESNIM INVALIDITETOM
Sulejman Hrnjica
93
• DECA SA HRONIČNIM ZDRAVSTVENIM TEŠKOĆAMA
Marija Mitić
101
PROCENA POTREBA DECE
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA
• ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA
– ROD 3 i 4 i sumarna procena
Marija Mitić
111
Branka Radojević,
Marija Mitić
129
ZAKLJUČCI
REKAPITULACIJA
LITERATURA
135
Zahvaljujemo se Evropskoj uniji, Ministarstvu
rada, zapošljavanja i socijalne politike i
UNICEF-u, bez čije podrške i finansiranja ROD
metodologija ne bi ostvarila široku primenu
na području cele Republike Srbije. Evropska
unija je podržala i izradu i štampanje
publikacije Deca sa teškoćama –preporuke
za procenu i podršku, a preko UNICEF-a i
same ROD baterije.
Posebnu zahvalnost dugujemo kolegama,
autorima tekstova, kao i onima koji su
kreirali ROD metodologiju, zbog ogromnog
znanja, iskustva i entuzijazma koji su
ugradili u navedene produkte, kao i
stručnim radnicima centara za socijalni rad,
interresornih komisija, centara za porodični
smeštaj i usvojenje, dnevnih boravaka,
udruženja i škola koji su nam ukazali
poverenje i prošli obuku za ROD, doprinevši
dragocenim sugestijama krajnjem izgledu
baterije i njenoj upotrebljivosti.
9
REČ UREDNIKA
Reč urednika
Deca sa smetnjama, uključujući i onu sa teškoćama u emocionalnom razvoju i ponašanju, kao i
onu iz marginalizovanih grupa, poput dece Roma, iziskuju dodatnu podršku u svakoj fazi razvoja i
uključivanja u obrazovni sistem i zajednicu u celini. Prvi korak u tom procesu jeste procena njihovih
potreba na osnovu koje će se definisati i sprovoditi podrška. Okvir za procenu treba da posluži kao
mapa koja će pomoći stručnjacima različitog obrazovnog profila da, uzevši u obzir razvojnu fazu
u kojoj je dete, jednoznačno daju smisao podacima koje na terenu prikupe i intervenišu u pravcu
unapređenja razvoja, naročito ukoliko je ugrožen ili je u zastoju. Prikupljene informacije treba da
omoguće da se dobije jasna slika o tome šta se događa detetu u kontekstu njegove porodice i šireg
okruženja. Uzevši u obzir sve navedeno, ROD metodologija je nastala1 sa ciljem da se standardizuje
procena potreba dece od strane centara za socijalni rad, a vremenom se to proširilo na interresorne
komisije i druge pružaoce usluga u socijalnoj zaštiti. ROD je skraćenica od reči roditelj, okruženje,
dete, u skladu sa činjenicom da su okvir za procenu razvojne potrebe deteta, kapacitet roditelja/
odgajatelja i faktori okruženja. Baterija i prateći program edukacije nastoje da unaprede kapacitete
stručnjaka u oblastima gde imaju najmanje samopouzdanja – u poznavanju razvoja deteta i negovanju razvojnog, inkluzivnog pristupa deci sa teškoćama, analizi prikupljenih podataka, kao i da
ih podstaknu da direktno razgovaraju sa detetom. Jačanje kapaciteta stručnih radnika za primenu
razvojne, holističke prakse procenjivanja i planiranja podrške neophodan je uslov da bi se ostvarila
inkluzija i bolji kvalitet života dece sa smetnjama u razvoju.
Pred vama je druga publikacija koja podržava primenu ROD baterije za procenu potreba dece sa
teškoćama i njihovih porodica, nastala kao rezultat četvorogodišnjeg iskustva u primeni, uključujući
ispitivanje 400 dece i njihovih porodica sa područja cele zemlje. Paralelno sa tim, za primenu ROD
uzrasnih paketa instrumenata obučeno je 300 profesionalaca2 iz oblasti socijalne zaštite. Među
njima su predstavnici socijalne zaštite u svim formiranim interresornim komisijama u Srbiji – njih
oko 150, savetnici za hraniteljstvo u četiri od pet centara za porodični smeštaj i usvojenje, stručni
radnici brojnih centara za socijalni rad, kao i dnevnih boravaka i udruženja za decu sa smetnjama.
Gotovo da nema centra za socijalni rad u Srbiji u kojem bar jedan stručni radnik nije licenciran za
primenu ROD metodologije. Za razliku od monografije Deca sa smetnjama, publikovane zajedno sa
1 ROD baterija je nastala u periodu od 2009. do 2011. godine u okviru projekta Transformacija rezidencijalnih ustanova za decu i razvijanje održivih alternativa, realizovanog od strane UNICEF-a i Ministarstva rada i socijalne politike, uz finansijsku podršku EU.
2 Edukaciju prve grupe od 75 stručnih radnika finansijski je podržala Evropska unija, preko UNICEF-a, a u saradnji sa nadležnim ministarstvom. Potom je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike pokrilo troškove obuke za prvu grupu predstavnika socijalne
zaštite u interresornim komisijama (40), obuku sledeće grupe finansirao je UNICEF (50), a završnu grupu (60) ponovo Evropska unija.
Edukaciju stručnjaka u udruženjima i dnevnim boravcima podržale su lokalne zajednice i udruženja za decu sa smetnjama u razvoju.
10
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
paketom instrumenata 2011. godine, koja obezbeđuje širi okvir za razumevanje razvoja i potreba
deteta u kontekstu sredine, kao i procedure procene, ova publikacija ima skromniji, ali ne manje
važan zadatak. Ona, sažeto i praktično, pruža indikatore za prepoznavanje nivoa potreba dece i planiranje neophodnih vidova podrške na osnovu bogatog iskustva u primeni i superviziji više stotina
popunjenih ROD protokola.
Struktura publikacije prati sadržaj baterije – iza kratkog uvoda, u kome se bliže određuju pojmovi
dete sa teškoćama i inkluzija, kao i karakteristike ROD baterije, sledi poglavlje o proceni potreba
deteta. U tom delu se ne govori samo o deci sa smetnjama u užem smislu (smanjenom sposobnošću učenja, invaliditetom itd.), već i o onoj sa teškoćama u emocionalno-socijalnom razvoju i ponašanju. Pošto je cilj da se sva deca procenjuju iz ugla razvojne psihologije, a ne specifičnih smetnji
koje imaju, naročita pažnja je poklonjena smernicama za prepoznavanje dece kojoj nisu adekvatno
zadovoljene bazične potrebe – za ljubavlju, vaspitanjem i stimulacijom, jer su one temelj razvoja.
Pri tome se ne negiraju specifični zahtevi pojedinih teškoća, već se i oni razmatraju – pervazivni
poremećaji, problemi u govoru, učenju itd. Svaki članak sadrži određenje pojma, kratak pregled
razvoja deteta sa specifičnom teškoćom, indikatorima za prepoznavanje potreba i načinu na koji
se može pomoći detetu. U trećem poglavlju govori se o proceni odgajateljskih kompetencija i šireg
konteksta u kome dete živi, kao i vidovima podrške porodici. Na kraju publikacije nalazi se uputstvo
za dolaženje do zaključaka i definisanja/planiranja podrške sa preporučenom literaturom.
Iako se u tekstu romska deca ne ističu posebno, zbog njihove socijalne marginalizovanosti i visoke
zastupljenosti u sistemu socijalne zaštite smatramo ih posebno rizičnom grupom, čije potrebe potpadaju pod mnoge kategorije teškoća o kojima se govori u publikaciji.
Probrani autorski tim čine eksperti u svojim oblastima, sa višegodišnjim iskustvom u pružanju
podrške deci i porodicama: Sulejman Hrnjica, Marija Mitić, Nenad Rudić, Viola Povše Ivkić, Olivera
Aleksić Hil, Maida Stefanović i Snežana Antičević.
Nadamo se da će ova publikacija koristiti pre svega predstavnicima socijalne zaštite u interresornim komisijama, stručnim radnicima u centrima za socijalni rad, savetnicima za hraniteljstvo u
centrima za porodični smeštaj i usvojenje, ali i drugim pružaocima usluga u oblasti socijalne zaštite, kao i zaposlenima u prosveti.
U siromašnoj zemlji, gde nedostaju specijalizovani servisi podrške, prenošenjem ključnih znanja
profesionalcima želimo da doprinesemo stvaranju prakse u zaštiti dece u kojoj se donose uvremenjene i adekvatne odluke. Rano prepoznavanje i rane intervencije mnogo su efikasnije i bolji su
ishodi po decu nego primena skupih, kompleksnih servisa na kasnijim uzrastima. Otuda se nijedna
intervencija u adolescenciji ne može po efektima približiti onome što za dete čine preventivne i
druge mere podrške i stimulacije na ranim uzrastima, kojima prethodi adekvatna, holistička procena. Zbog toga je važno izmestiti procenu iz okvira dijagnoze i svako dete posmatrati iz razvojne
perspektive – da li je voljeno, vaspitavano i stimulisano, a tek potom uzeti u obzir prisustvo specifičnih razvojnih smetnji, kao što se pri planiranju podrške ne smemo ograničiti na specijalizovane
tretmane i usluge, već moramo podržati dete i odgajatelje da se uključe i oslone na resurse svog
šireg okruženja kao punopravni članovi zajednice.
Beograd, februar 2014.
Branka Radojević
DECA SA TEŠKOĆAMA
DECA SA TEŠKOĆAMA  KO SU DECA SA TEŠKOĆAMA U RAZVOJU
13
KO SU DECA SA TEŠKOĆAMA U RAZVOJU
Sulejman Hrnjica
Deca sa teškoćama u razvoju čine veoma heterogen skup. Teškoća u razvoju može biti genetskog
porekla, nastati tokom graviditeta, biti posledica porođajne traume, težeg oboljenja ili izuzetno te­
ških okolnosti (socijalno-psiholoških, materijalnih ili zdravstvenih) porodice u kojoj dete živi. Moglo bi
se reći da je svako dete, pa i ono sa razvojnim smetnjama, svet za sebe i treba mu prići kao nekome
kome treba pomoć, ali ne samo prema vrsti razvojne teškoće, već prema ukupnosti faktora (organskih,
psiholoških i socijalnih) koji su doveli do stanja u kome se konkretno dete nalazi. U dokumentima međunarodne zajednice, ali i nacionalnim zakonodavstvima, sistematski se nalaze rešenja kojima bi se
u nazivu ove grupe dece (a i odraslih) izbegla stigmatizacija, apriorne predrasude i formirali povoljniji
stavovi sredine prema osobama sa teškoćama u razvoju. Nastale su zbirne odrednice kao što su: dete
sa teškoćama u razvoju, dete sa posebnim potrebama; ukazivano je na to da je dete sa teškoćama u
razvoju i dete sa posebnim potrebama samo dete kao i svako drugo. S druge strane, stručnjaci koji
procenjuju ovu decu i na toj proceni zasnivaju podršku i rehabilitacijske postupke (lekari, defektolozi,
klinički psiholozi...) moraju detaljnije da utvrde vrstu i stepen težine razvojne teškoće, vreme nastanka i, kada je to moguće, ustanove šta je izazvalo razvojnu teškoću, da li postoje dodatne smetnje i
koje su njihove ukupne intelektualne, obrazovne i socijalne posledice. Na osnovu svega navedenog
definišu se mere podrške koje treba preduzeti. Treba imati na umu to da ni udruženja čija je delatnost
usmerena na pomoć pojedinim kategorijama dece i odraslih sa teškoćama nisu naročito sklona gledanju na smetnje iz razvojnog konteksta – da upotrebimo najblaži mogući izraz – bilo zbog toga što
smatraju da su njihovi članovi drugačiji od drugih ili da bi se time ugrozila materijalna pomoć.
Klasifikacija i učestalost javljanja dece sa teškoćama
Nema nikakve sumnje u to da oba pristupa imaju svoje opravdanje. Istraživački tim OECD/CERI1
predložio je sledeću klasifikaciju funkcionalnih poremećaja iz koje jasno proizilazi potreba za individualnim pristupom svakom detetu. Promene sredine su neophodne, ali njih treba primenjivati po
principima izloženim u odeljku o inkluziji ovog priručnika. Predložena klasifikacija sadrži sledeće
klase razvojnih poremećaja:
1.oštećenje senzornih funkcija (oštećenje vida sluha, senzorni poremećaji taktilne osetljivosti,
bola, dodira, kretanja i ravnoteže);
2.poremećaji kognitivnih, intelektualnih, perceptivnih funkcija i funkcija pažnje (mentalna zaostalost, teškoće u učenju, govorne disfunkcije, poremećaji pažnje, okulomotorni perceptivni poremećaji i sl.);
1 Centre for Educational Research and Innovation – CERI.
14
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
3.poremećaji kontrole mišića (posebno oni koji bitno otežavaju kretanje deteta, komunikaciju
i interakciju deteta sa vršnjacima i odraslima, kao što su: cerebralna paraliza, ortopedski poremećaji, poremećaji u govornoj artikulaciji, amputacije, stanje mišićne slabosti i sl.);
4.oštećenje fizičkog zdravlja deteta (metabolički i fiziološki poremećaji kao što su hipotireoidizam i hipertireoidizam, galaktosemija, fenilketonurija, astma, juvenilni dijabetes, urođene
bolesti srca i sl.);
5.emocionalni poremećaji u dečjem dobu (poremećaji privrženosti, problemi/poremećaji ponašanja, situacioni poremećaji, dečje neuroze, dečje psihoze, emocionalne promene nastale
kao posledica oštećenja nervnog sistema i sl.);
6.spoljašnji faktori koji ometaju sposobnost deteta za adekvatno funkcionisanje (disfunkcionalne i haotične porodice, neodgovorno i neodgovarajuće ponašanje roditelja, zlostavljanje
dece, teži oblici neuroza roditelja, psihotične promene i sl.).
Izvesno je da svaki od navedenih poremećaja predstavlja problem za uspešan intelektualni i fizički
razvoj deteta, ali je sasvim jasno da je detaljan popis osoba koje imaju navedene razvojne teškoće
praktično nemoguć. Procene pojedinih zemalja koje su pokušale da uvedu centralnu evidenciju
kreću se u rasponu od 7% do 12% ukupne populacije dece. Prva procena se odnosi na teškoće u
razvoju u užem smislu (senzorne, telesne i intelektualne teškoće), a druga procena obuhvata i decu
sa emocionalnim smetnjama i decu koja žive u ekstremno nepovoljnim socijalnim uslovima (porodičnim i u sredinama opterećenim predrasudama). Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja zauzelo je stav da popis u našoj zemlji nije potreban, uz obrazloženje da stigmatizuje dete.
U službenim dokumentima navodi se broj od 142.700 osoba iz ove kategorije, ali je nejasno kako
se došlo do ove procene.
Koncepcijski pristup
I medicinski usmeren deo programa i program psihosocijalne podrške zasnovani su na istom koncepcijskom pristupu, koji je izveden iz Deklaracije o pravima ometenih u razvoju i predstavlja uputstvo da se u svim aktivnostima usmerenim na dete sa teškoćama u razvoju poštuju sledeći principi:
1.Poštovanje dostojanstva osobe kojoj pružamo pomoć;
2.Dete sa teškoćama u razvoju je partner;
3.Roditelji deteta sa posebnim potrebama su partneri;
4.Pomoć deteta, a kasnije i odrasloj osobi, neophodna je u svim fazama životnog ciklusa;
5.Sve što radimo treba da vodi ka normalizaciji i integraciji deteta sa teškoćama u razvoju;
6.Neophodno je uspostaviti realistička očekivanja kako početna motivacija deteta i roditelja ne
bi opala i otežala ostvarenje mogućih razvojnih efekata;
7.Naše iskustvo pokazuje da svi oni koji su uključeni u pružanje pomoći kako detetu, tako i porodici treba da se trude da pomoć pruže, koliko je to moguće, neupadljivo. Ovu kinesku izreku posebno treba slediti u ovoj oblasti, pošto su i roditelji i dete emocionalno preosetljivi i
svaku nametnutu pomoć doživljavaju kao uvredu, odbacujući čak i dobre savete ako su dati
netaktično.
Zbog ograničenosti prostora ove principe nismo detaljnije objašnjavali uvereni u to da profesionalna priprema lekara, defektologa, psihologa i ostalih učesnika u programu podrške već sadrži
ove principe. Potrebno je samo se podsetiti na njih.
DECA SA TEŠKOĆAMA  INKLUZIJA – ZNAČENJE, MEĐUNARODNA PERSPEKTIVA I NACIONALNO ZAKONODAVSTVO
15
INKLUZIJA – ZNAČENJE, MEĐUNARODNA
PERSPEKTIVA I NACIONALNO ZAKONODAVSTVO
Sulejman Hrnjica
Konvencijom o pravima deteta iz 1988. godine (ratifikovana u tadašnjem parlamentu SFRJ 1989.
godine) dete sa razvojnim teškoćama označeno je kao dete sa posebnim potrebama, a dete sa
posebnim potrebama kao DETE. Ta odredba iz Konvencije UN pokrenula je brojne rasprave o tome
kako izgraditi svet po meri deteta, tj. svet u kome bi svako dete, obdarenih, prosečnih ili smanjenih sposobnosti, imalo šansu da ispolji svoje potencijale. Uveden je termin inkluzija, koji je u
mnogim sredinama izazvao nedoumice i nesporazume. Najčešće je shvaćen kao integracija dece
sa teškoćama u razvoju u svet kakav jeste. Pokazalo se da takav pristup ostavlja mnogo otvorenih
problema. Nakon brojnih istraživanja došlo se do uverenja da je jedino rešenje menjanje sredine u
kojoj dete živi i primeravanje odnosa onih koji brinu o detetu njegovim potrebama. Istraživanja o
mogućnosti inkluzije u našoj sredini pokazala su da postoji nerazumevanje pojma inkluzija, čija je
suština praktično neprevodiva na srpski jezik, pa je primenjena maksima Eduarda Klapareda, švajcarskog psihologa i pedagoga, koji je ponudio izraz škola po meri deteta. Šire primenjen, ovaj izraz
bi mogao da glasi svet po meri deteta, čime bi bila iskazana suština inkluzije.
Nastajanje inkluzivnog pristupa u obrazovanju – kratak
istorijat, međunarodne deklaracije i konvencije, nacionalno
zakonodavstvo i sadašnje stanje u Srbiji
Kratak istorijat. Od početka XX veka, kada je u većini zemalja uvedeno obavezno osnovno obrazovanje, nametnulo se pitanje: Šta sa decom koja nisu u stanju da ispune zahteve koje škola postavlja pred njih? Kao odgovor na ovo pitanje paralelno su se razvijala dva kontradiktorna pristupa.
Začetnici prvog (menjati školu, a ne dete) bili su, između ostalih, Marija Montesori (1900), Rudolf
Štajner (1923), Lav Vigotski (1930), kao i Frojdova kćerka Ana Frojd. Osnovna ideja ovog pokreta
bila je da se za decu sa teškoćama u razvoju obrazovanje organizuje zajedno sa vršnjacima bez
razvojnih teškoća. Suština ovog pristupa sadržana je u ideji: otkriti, stabilizovati i koristiti očuvane
potencijale svakog deteta, a posebno deteta sa teškoćama u razvoju.
Skoro u isto vreme Siril Bert (Cyril Burt, 1904) u Velikoj Britaniji, sledeći ideje eugeničkog pokreta o
individualnim razlikama, daje sugestiju (koja je široko prihvaćena i traje do današnjeg dana) da se za
decu sa teškoćama u razvoju organizuje zaseban obrazovni sistem. Bine-Simonova skala za procenu
inteligencije (prva vezija potiče iz 1905. godine) postala je (i ostala) ključni instrument za tzv. naučno
16
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
izdvajanje dece smanjenih intelektualnih sposobnosti u škole sa posebnom namenom. Otpori idejama i modelu zasnovanom na tim idejama poticali su, kako od crkvenih krugova, koji su smatrali
da se ovim modelom uvodi nered u obrazovanje, tako i od konzervativnih pedagoga. Ovaj pristup je
podrazumevao radikalnu promenu školstva, što nije odgovaralo ni većini nastavnika.
Obrazovanje kao ljudsko pravo. Pitanje ljudskih prava sve dece, a time i dece sa teškoćama u
razvoju, postalo je predmet interesovanja UN sredinom prošlog veka. Godine 1948. usvojena je Univerzalna deklaracija o pravima čoveka. Članom 26 ove deklaracije predviđeno je da: Svako ima
pravo na školovanje. Osnovno školovanje je besplatno. Školovanje je usmereno ka punom razvoju ljudske ličnosti, poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda. Posle ovog dokumenta sledio je
niz međunarodnih dokumenata (deklaracija, konvencija i planova) kojima su osnovne postavke o
pravima, uključujući i osobe sa teškoćama u razvoju, operacionalizovane. Godina 1981. obeležena je kao Međunarodna godina invalida, a proglašena je i Međunarodna dekada ometenih osoba
(1982–1992). Već iduće godine (1982) UN usvajaju Svetski program akcije za ometene. Hendikep je
prvi put definisan kao posledica neprimerenog odnosa socijalne sredine prema osobi sa teškoćama
u razvoju. Ovim programom je ustanovljeno i pravo dece sa teškoćama u razvoju da se školuju pod
istim uslovima kao i njihovi vršnjaci. Za razumevanje ideja o inkluzivnom obrazovanju najznačajniji
dokument UN je Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Prava iz ove konvencije odnose se
na svu decu bez izuzetka. Najvažnija prava iz Konvencije odnose se na: pravo na opstanak i razvoj,
pravo da žive u svojim porodicama, pravo na obrazovanje, pravo da se njihovo mišljenje čuje i uvaži... Ova prava predstavljaju integralni deo ljudskog dostojanstva i dete ih stiče svojim rođenjem. Iz
ove konvencije na obrazovanje se izričito odnose: član 2: Pravo na nediskriminaciju, član 28: Pravo
na besplatno i obavezno obrazovanje, član 29: Osnovni cilj obrazovanja je razvoj mentalnih i fizičkih
sposobnosti svakog deteta i član 23: Pravo deteta sa teškoćama u razvoju da se školuje pod istim
uslovima kao i njegovi vršnjaci bez teškoća u razvoju.
Svetska deklaracija o obrazovanju za sve (1990) predstavlja prvi međunarodni dokument u kome
su sadržane ideje Marije Montesori i njenih sledbenika o radikalnoj promeni obrazovnog sistema.
Obrazovanje je priprema za život, a ne samo opismenjavanje i ovladavanje osnovnim računskim
operacijama.
Svetska konferencija o obrazovanju dece sa posebnim potrebama (Salamanka, Španija, 1994) u prvi
plan ističe zahtev obrazovanje za sve. Sledi dokument UN Svet po meri deteta, sa istim idejama. Savet
za prava deteta Republike Srbije, na osnovu obaveza iz ovog dokumenta, pripremio je Nacionalni plan
akcije za decu (2004). Iz ovog dokumenta, za decu sa teškoćama u razvoju izdvojene su dve oblasti:
kvalitetno obrazovanje za sve i unapređenje položaja i prava dece ometene u razvoju.
Ostvarenje ideja o inkluzivnom obrazovanju praćeno je od strane većeg broja humanitarnih organizacija (u Srbiji Save the Children). Pokazalo se da u ostvarenju ideja iz navedenih dokumenata postoje
brojne teškoće. Profesor Klaus Vedel (Wedell, K., 2008) istakao je u jednom prilogu u Journal of Special
Education da je neophodno angažovati specijalne škole i njihove iskusne saradnike kako bi pomogle
redovnim školama da reše probleme sa kojima se suočavaju zbog neiskustva i nepripremljenosti škola
za promene koje su neophodne da bi se ostvarila prava dece sa teškoćama u razvoju.
Strateški dokumenti i zakoni Republike Srbije od značaja za inkluzivno obrazovanje. Rezultat
reformskih procesa u obrazovanju bilo je donošenje niza strateških dokumenata i zakona koji daju
osnovu za razvijanje inkluzivnog pristupa obrazovanju. Pobrojaćemo ukratko važne dokumente iz
ove oblasti (prema izvornim dokumentima i komentarima objavljenim u: I. Stojanović i sar., Komparativna analiza zakonodavstva u oblasti obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju, Centar za
prava deteta i SC, Beograd, 2009, i S. Marković, Škola na kvadrat, SC, Beograd, 2010). U ovim studijama izdvojeni su sledeći strateški dokumenti:
DECA SA TEŠKOĆAMA  INKLUZIJA – ZNAČENJE, MEĐUNARODNA PERSPEKTIVA I NACIONALNO ZAKONODAVSTVO
17
–– Strategija za smanjenje siromaštva (2003),
–– Nacionalni plan akcije za decu (2004),
–– Nacionalni milenijumski ciljevi razvoja obrazovanja u Republici Srbiji (2006),
–– Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji (2009),
–– Strategija za unapređenje položaja Roma u Republici Srbiji (2009).
Novi Ustav Republike Srbije, usvojen 2006. godine, u članu 64 izričito navodi prava deteta. Članom
21 zabranjena je diskriminacija po bilo kom osnovu, uključujući psihički ili fizički invaliditet. Zakon o
osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2009) kao jedan od osnovnih ciljeva vaspitanja definiše
pun intelektualni, emocionalni, socijalni, moralni i fizički razvoj svakog deteta u skladu sa njegovim
uzrastom, razvojem, potrebama i interesovanjima. Poseban značaj imaju odredbe Zakona kojima se
učenici štite od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. U članu 3 ovaj zakon uvodi jednako pravo na obrazovanje i obezbeđuje njegovu dostupnost bez diskriminacije i izdvajanja dece iz
marginalizovanih i osetljivih društvenih grupa, uključujući decu sa smetnjama u razvoju. Promenom
postupka upisa u školu ukinuta je diskriminativna upisna politika koja je imala za posledicu upućivanje u specijalne škole velikog broja, posebno romske, dece iz depriviranih socijalnih sredina. I ostali
zakoni iz ove oblasti preuzeli su odredbe iz Ustava i Konvencije o pravima deteta.
Pitanje prava romske dece predstavlja posebno osetljiv problem. Kao i mnogi dokumenti iz ove
oblasti, Strategija za unapređenje položaja Roma u Republici Srbiji se, koliko nam je poznato, ne
primenjuje. Iako Ustav i svi zakoni iz ove oblasti izričito zabranjuju diskriminaciju romske dece
(a i odraslih Roma), diskriminatorska praksa se ne smanjuje. Beleže se primeri da roditelji odbiju
da upišu dete u školu u kojoj, po njihovom mišljenju, ima previše Roma. Ostalo je nejasno kako
promeniti ekstremno negativne stavove prema ovoj etničkoj grupi i kako same Rome osposobiti
da se bore za svoja prava. Nema sumnje da su u mnogim sredinama vršeni pokušaji da se promeni
postojeće stanje, ali, za sada, bez mnogo uspeha.
Postavlja se pitanje zašto ove nesumnjivo pozitivne odredbe sadržane u strateškim dokumentima,
Ustavu i zakonima iz oblasti obrazovanja i prava manjinskih i osetljivih grupa nisu primenjene u
praksi. Mogli bismo reći da ova strateška dokumenta nisu pratile uredbe Ministarstva u kojima bi
bilo jasno navedeno kako se razvija akcioni plan za konkretnu sredinu (vrtić, školu, internatsku
ustanovu socijalne zaštite i sl.). Izostala je i spremnost visokoškolskih ustanova (uz retke izuzetke)
da pripreme kadrove i za rad sa decom koja imaju teškoće u razvoju. Ovome treba dodati takmičarski karakter obrazovanja u kome dete sa teškoćama u razvoju ima male šanse da iskaže svoje
vrednosti. Iako je brojnim dokumentima bilo predviđeno da upis u specijalne škole bude izuzetak, prilikom upisa đaka u specijalne škole u školskoj 2012/13. godini u štampanim medijima je
objavljeno da su specijalne škole bile – prebukirane. U jednoj doktorskoj desertaciji (M. Đorđević,
odbranjena 2013) objavljen je jedan od rezultata da je tri godine posle donošenja zakona koji je
podržavao inkluzivno obrazovanje opao entuzijazam i nastavnika i roditelja za inkluzivno obrazovanje. U sledećem odeljku ovog priloga pokušaćemo da navedemo neophodne aktivnosti koje bi
trebalo preduzeti da ovaj human pokret, koji je u istinskom skladu sa ljudskim pravima i pravima
deteta kao delom ljudskih prava, postane realnost.
Koje aktivnosti su neophodne za uspostavljanje inkluzije
U načelu, mogli bismo reći da je planiranje i izvođenje pojedinih elemenata inkluzivnog programa
moguće samo u onim aspektima dečjeg života koji su organizovani običajnim ili propisanim pravilima življenja. To su, pre svega, porodica, vrtić/škola i vannastavni programi u zajednici. I neformalni oblici odnosa deteta i vršnjaka/odraslih znatno utiču na to kako će se dete osećati, ali je na njih
praktično nemoguće organizovano uticati. Navešćemo neke od tih aktivnosti:
18
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
1.Razvoj (podsticanje, razvoj i održavanje) vrednosnog sistema neophodnog za prihvatanje
dece sa teškoćama u razvoju od strane sredine. Konvencija o ljudskim pravima, u kojoj značajno mesto zauzima negiranje diskriminacije po bilo kom osnovu, predstavlja važno sredstvo
za uticaj na sredinu da prihvati i ceni dete onakvo kakvo ono jeste. Konkretne mere usmerene
na stvaranje i održavanje pozitivnih stavova prema detetu sa teškoćama u razvoju primeravaju
se realnoj situaciji konkretnog deteta. U načelu, porodica se priprema tako da se odmah posle
otkrivanja vrste, stepena teškoće i posledica (primarnih i sekundarnih) koje iz teškoće mogu
proizići već u zdravstvenoj ustanovi priprema za odgovarajući odnos prema svom detetu. Ova
priprema obuhvata: usvajanje realističnog stava prema situaciji u kojoj se porodica našla, realan odnos prema detetu (bez prezaštićenosti ili ignorisanja teškoća koje dete ima), promene u
odnosima bračnih drugova (uspostavljanje partnerskog odnosa u obavezama koje iziskuje stanje deteta), uspostavljanje odnosa prema ostaloj deci (ako ih porodica ima), reprogramiranje
materijalnih obaveza i sl. Vaspitači u vrtićima i nastavno osoblje u školama imaju značajnu
ulogu u razvijanju pozitivnih stavova prema detetu sa teškoćama u razvoju. Već na uvodnim
roditeljskim sastancima u vrtićima i prilikom polaska u školu roditelji bivaju obavešteni da u
vaspitnim grupama/razredima ima dece sa teškoćama u razvoju. Iskustvo u našim istraživanjima je pokazalo da je neophodno da vaspitači/nastavnici svim roditeljima ukažu na to da će
deci sa teškoćama biti pružena zaštita primerena prirodi njihovih posebnih potreba, ali da pri
tome ni na koji način druga deca neće biti zanemarena. I prilikom prijema dece u vrtić/školu
vaspitač/nastavnik treba da predstavi svu decu, da o svakom (na osnovu prethodnog dogovora sa roditeljima) kaže po neku lepu reč, pažljivo nagoveštavajući prirodu teškoće deteta sa
smetnjom, kao i način na koji bi druga deca mogla da mu pomognu kada samo dete, roditelj ili
nastavnik ukaže na to da bi pomoć trebalo da bude pružena. Sve ostale aktivnosti u okviru razvijanja inkluzivnog programa, o kojima će kasnije biti reči, imaju i funkciju razvijanja pozitivnih stavova prema detetu sa teškoćama u razvoju. U zaživljavanju vrednosti i principa inkluzije
neophodna je saradnja i konsenzus svih sistema: prosvete, socijalne zaštite i zdravstva. To je
naročito značajno za decu iz marginalizovanih grupa, poput romske dece, ne samo u procesu
njihovog otkrivanja i uključivanja u školu, već u sprovođenju kontinuiranih, udruženih napora
da u njoj i ostanu, odnosno da dovrše školovanje.
2.Razvoj (otkrivanje, razvoj i održavanje) potencijala dece sa teškoćama u razvoju. Specifičan
tok razvoja dece sa teškoćama (izolacija od vršnjaka, osobenost u dinamici porodičnih odnosa,
smanjena motivacija za igru) imaju za posledicu to da mnoge potencijalne sposobnosti deteta ostanu neotkrivene. Ova značajna sekundarna posledica praktično svake razvojne teškoće
može biti ublažena (ređe sasvim otklonjena) već u porodici, a kasnije u raznim vrstama aktivnosti u vrtiću i školi. Postoje priručnici za roditelje (npr. S. Hrnjica, Kako podstaći dečji razvoj
igrom, Save the Children, 1998), Ovi programi pomažu otkrivanju potencijalnih sposobnosti
deteta, podstiču njegov razvoj u celini i poboljšavaju socijalnu komunikaciju. U roditeljski program treba da se uključe oba roditelja, braća i sestre i ostali ukućani ako to žele. Ukoliko brat/
sestra pokažu otpor prema uključivanju deteta u igru, bilo zato što se stide od svojih vršnjaka u
grupi ili iz nekog drugog razloga, ne treba vršiti pritisak na njih, već ih uključivati u igru samo
sa roditeljima (bez prisustva vršnjaka) sve dok se otpor ne ublaži. Pokazalo se, dalje, da su
sestre mnogo spremnije za pružanje ove pomoći, ali ni tu nema pravila. U vrtićima već postoje
programi (model A i B) koji su vrlo pogodni za ovu namenu. U školama treba ponovo aktivirati
što raznovrsnije vannastavne aktivnosti (koje su, nažalost, sve više zanemarene) i nastojati
da svako dete u njima učestvuje, a posebno deca sa teškoćama u razvoju, koja su sklona izbegavanju aktivnosti zbog osećanja manje vrednosti, nekada realnog, a nekada umišljenog.
Roditelji deteta mogu pomoći tako što će, u dogovoru sa nastavnikom / stručnim saradnicima
škole kod kuće uvežbavati izabrane aktivnosti kako bi dete radije pristupilo grupi i sudelovalo u
DECA SA TEŠKOĆAMA  INKLUZIJA – ZNAČENJE, MEĐUNARODNA PERSPEKTIVA I NACIONALNO ZAKONODAVSTVO
19
realizaciji programa. Ova aktivnost u inkluzivnom programu ima trostruku funkciju: (1) podstiče razvoj samopoštovanja deteta, (2) podstiče razvoj pozitivnih stavova prema detetu od strane
roditelja/ukućana, vršnjaka i nastavnika i (3) podstiče ukupan razvoj deteta i neretko može da
posluži kao osnova za procenu u kom pravcu je moguće usmeravati profesionalni razvoj i samostalnost (egzistencijalnu) deteta kada bude u odraslom dobu.
3.Osposobljavanje saradnika vrtića i škole (vaspitača, učitelja, predmetnih nastavnika) za rad
(vaspitni i obrazovni) sa decom koja imaju teškoće u razvoju. Postojeće teškoće u realizaciji inkluzivnog obrazovanja (predviđene Zakonom o obrazovanju) suočene su sa brojnim teškoćama,
među kojima su najveće one koje potiču od nepripremljenosti nastavnika za ovu vrstu rada.
Ove aktivnosti treba da obuhvate sve komponente inkluzivnog programa u kojima sudeluju nastavnici, kako one vezane za razvijanje pozitivnih stavova prema deci sa teškoćama u razvoju,
tako i one vezane za prilagođavanje programa svakog predmeta (bilo po modelu aktivne nastave, interaktivne nastave ili po Blumovoj taksonomiji vaspitnih i obrazovnih ciljeva). Istraživanje
je pokazalo da nastavnici kako-tako izlaze na kraj sa rešavanjem obrazovnih zahteva u školi, ali
pokazuju znatno nesnalaženje u rešavanju vaspitnih problema. Izrada priručnika namenjenih
stručnim službama škola koje bi one razvijale u konkretne projekte u školi u kojoj rade, jedno
je od mogućih rešenja ovog problema.
4.Priprema roditelja za partnerski odnos sa vrtićem/školom u podsticanju i praćenju razvoja
deteta. Kada smo saradnike u jednoj školi u Londonu pitali šta rade sa decom koja imaju teškoće u razvoju, a čiji roditelji nisu u mogućnosti ili ne žele da sarađuju, odgovor je bio ništa.
Ovo je značajna pouka da roditelj mora da bude osposobljen i da prihvati aktivnu ulogu u podsticanju razvoja svog deteta. Za ostvarenje ovog dela programa inkluzije postoje dve, po našem
mišljenju otklonjive, teškoće: (1) nepostojanje celovitog i razumljivog ojačavanja roditelja kroz
priručnike i obuku/savetovanje, što bi omogućilo njihovo lakše uključivanje u inkluzivni program, i (2) nizak obrazovni i kulturni nivo jednog broja roditelja. Razvijanje ovakvog vida podrške i izrada odgovarajućih priručnika (od strane Ministarstva prosvete i asocijacija roditelja
iz ove grupe) bili bi rešenje prvog problema. Drugi problem je složeniji i podrazumeva aktivnije
uključivanje škole u aktivnosti koje su namenjene roditeljima (npr. podsticaj razvoja dodatnim
programima u školi ili institucijama lokalne zajednice). Za podršku inkluzije dece iz romske
populacije i drugih marginalizovanih grupa neophodna je snažnija i udružena podrška servisa sistema socijalne zaštite, zdravstva i školstva, usmerena prvenstveno ka porodici i njenom
okruženju, podrška koja zahteva širu društvenu akciju.
5.Socijalna integracija dece sa teškoćama u razvoju (uspostavljanje poželjnog odnosa sa vr­
šnjacima, vaspitačima, nastavnicima, članovima porodice i drugim odraslim osobama). Sve ranije navedene aktivnosti služe i ovom cilju. Od prvog kontakta sa vrtićem/školom pa kroz sve kasnije aktivnosti razvija se utoliko poželjniji odnos između deteta i ostalih ljudi ukoliko je dete napredovalo u granicama svojih intelektualnih sposobnosti, ali i u emocionalnom i socijalnom razvoju.
Psiholozi koriste različite instrumente za praćenje ovog aspekta inkluzivnog procesa (kao što su
npr. brojne varijacije sociometrijskih ispitivanja, Likertove i Bogardusove skale socijalne distance
i sl.) koji mogu da posluže ovom cilju, a i zapažanja roditelja i nastavnika ukazuju kako na uspeh,
tako i na eventualne probleme u ostvarenju ovog cilja.
6.Izrada programa vaspitnog rada u školi, kako za sve učenike, tako i posebnog odeljka za rešavanje osobenih vaspitnih problema koje imaju učenici sa teškoćama u razvoju. Postoji saglasnost
da je u školi program vaspitnog rada veoma zanemaren. Deca sa teškoćama u razvoju, zbog primarnih posledica smetnji u vidu teškoća u ispoljavanju intelektualnih i drugih sposobnosti, a još
više zbog sekundarnih posledica koje nastaju usled neodgovarajućeg odnosa sredine, u većem su
riziku da razviju probleme u ponašanju.
20
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
7.Izgradnja servisa podrške porodici i angažovanje šireg okruženja u procesu inkluzije preduslovi su za kvalitetan život deteta sa teškoćama i njegovo uključivanje u školu i širu zajednicu. Društvo je u velikom problemu ukoliko podršku deci sa teškoćama vidi isključivo u
specijalističkim tretmanima i lekovima, a njihovu inkluziju ograničava na uključivanje u obrazovni proces za koji su zadužene škole. Da bi im se pomoglo u ostvarenju kvalitetnijeg života,
kontinuirano se moraju podržavati njihovi odgajatelji, a zatim, na širem planu, ponuditi alternative za decu u vidu samostalnog života ili života uz podršku, za zapošljavanje i vođenje produktivnog života, a u skladu sa sposobnostima. U vezi sa tim od izuzetne su važnosti udruženja
roditelja, usluge dnevnih boravaka, predah za roditelje (uključujući i predah hraniteljstvo), stanovanje uz podršku, programi zapošljavanja i razvijanja socijalnog preduzetništva itd. Važno je
da po izlasku iz škola deca ne ostanu segregirana u svojim domovima zajedno sa svojim odgajateljima kao jedinim društvom ili, još gore, da budu izmeštena u ustanove socijalne zaštite.
Društveno je relevantno da se deca sa smetnjama ne tretiraju kao anomalija koja opterećuje
funkcionisanje zajednice, već da budu tretirana kao integralni i punopravni članovi, koji imaju
svoje mesto i doprinos. Ako ništa drugo, čine nas boljim ljudima, a društvo koje ih prihvata kao
ravnopravne građane postaje bolje mesto za život.
DECA SA TEŠKOĆAMA  ROD MODEL PROCENE POTREBA DECE I PORODICA
21
ROD MODEL PROCENE POTREBA DECE I PORODICA
Branka Radojević
ROD baterija je razvijena1 u periodu od 2009. do 2011. godine, uz podršku UNICEF-a i Ministarstva rada,
zapošljavanja i socijalne politike Srbije i finansiranje od strane Evropske unije. Od tada do danas proverena je na 400 dece i njihovih porodica, a za njenu primenu obučeno je 300 profesionalaca u socijalnoj
zaštiti. Prvobitno je bila namenjena stručnim radnicima (voditeljima slučaja) u centrima za socijalni
rad, ali je našla primenu i u interresornim komisijama (procenjuju potrebu za dodatnom podrškom
za decu sa smetnjama u razvoju), dnevnim boravcima, udruženjima dece sa smetnjama, školama itd.
ROD model procene:
• Oslanja se na bio-psiho-socijalni pristup, uz uvažavanje međusobne interakcije uticaja sva tri
relevantna faktora, sa orijentacijom na dete – dete u fokusu.
• Bazira se na poznavanju razvoja deteta, uvažavajući kontekst, odnosno ekološku perspektivu.
Otuda okvir za procenu predstavljaju razvojne potrebe deteta, kapacitet roditelja/odgajatelja i
faktori okruženja, a sam naziv ROD akronim je od reči roditelj, okruženje, dete.
• Ova originalna baterija, nastala kao rezultat korišćenja teorijskih znanja, istraživanja i primera
dobre prakse, osnova je za definisanje individualnih planova i odmeravanje/definisanje najefikasnijih vidova podrške za dete i porodicu.
• Odgajatelji (roditelji, usvojitelji, hranitelji) istovremeno su partneri u procesu procene, ali i
ključni agensi promene.
•dijagram 1
1 Baterija je razvijena u okviru projekta OD INDIVIDUALNIH POTREBA DO RAZNOVRSNE PODRŠKE – Integracija standardizovane procene
u praksu socijalne zaštite.
22
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Kratak opis baterije
ROD model procene sastoji se od pripreme za procenu, četiri instrumenta (ROD 1, 2, 3 i 4) i zaključaka – Rekapitulacije, podeljenih u četiri uzrasna perioda:
• 0 do 24 meseca
• od sedam do 14 godina i
• od dve do šest godina
• 15+ godina.
`` ROD 1: POTREBE DETETA – Izvor podataka: odgajatelj, najmasivniji je instrument u bateriji.
Predstavlja razvojnu psihologiju u malom, uključujući podsetnike i relevantne indikatore za
prepoznavanje potreba dece, a obuhvata sledeće domene:
1.zdravstvene potrebe,
2.emocionalno-socijalni razvoj i ponašanje (emocionalne potrebe, odnos sa užim i širim socijalnim okruženjem i ponašanje),
3.lični i porodični identitet,
4.psihomotorni/kognitivni razvoj, obrazovanje, zaposlenje i profesionalno usavršavanje,
5.samostalnost u brizi o sebi.
`` ROD 2: POTREBE DETETA – Izvor podataka: dete.
`` ROD 3: UPITNIK ZA ODGAJATELJE (ispituje vaspitni stil odgajatelja i druga relevantna područja
funkcionisanja porodice u okruženju, uključujući i modifikovanu eko-mapu).
`` ROD 4: LISTA OPSERVACIJE
Proces procene šematski je prikazan grafikonom.
KORACI U PROCENI I NEOPHODNI INSTRUMENTI
PRIPREMA PROCENE: uvid u dokumentaciju i postojeće podatke
1.
Korak
ROD 1
POTREBE DETETA
Izvor podataka:
ODGAJATELJ
3.
Korak
ROD 3
2.
Korak
ROD 2
VASPITNI STIL
Izvor podataka:
ODGAJATELJ
POTREBE DETETA
Izvor podataka:
DETE
INSTRUMENTI SE ZADAJU I POPUNJAVAJU
U TOKU POSETE PORODICI
•dijagram 2
5.
Korak
Procena odgajateljskih kompetencija
UPUTSTVO I SUMARNA PROCENA
6.
Korak
REKAPITULACIJA
Unos rezultata procene
u odgovarajuće tabele
ZAKLJUČAK
4.
Korak
ROD 4
Lista opservacije
DECA SA TEŠKOĆAMA  ROD MODEL PROCENE POTREBA DECE I PORODICA
23
ROD model je osnova za pravljenje plana podrške/usluga, čime se ostvaruju uslovi za to da procena
nije sama sebi svrha, već sredstvo koje obezbeđuje promenu i bolji kvalitet života za dete i porodicu.
Na osnovu procene aktuelnog funkcionisanja omogućena je rekonstrukcija detetove prethodne istorije i pogled u budućnost radi prevencije rizika i ostvarivanja optimalnog razvoja deteta. Akcenat je na
snagama deteta i porodice, jer upravo snage i kvalitet podrške određuju ishode za dete.
Primenu paketa instrumenata podržavaju dve monografije: Deca sa teškoćama u razvoju i Deca sa
teškoćama – preporuke za procenu i podršku. Bateriju i publikacije prati program obuke za profesionalce koji neposredno rade sa decom, pod nazivom: Od procene ka efikasnoj podršci – edukacija
za primenu modela procene potreba dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica (ROD). Program je akreditovan od strane Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu2.
U konstrukciji baterije učestvovao je reprezentativan autorski tim: Branka Radojević, psiholog, Familia (urednik); prof. dr Marija Mitić, psiholog, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Odeljenje
za psihologiju (urednik); prof. dr Vera Rajović, psiholog, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu,
Odeljenje za psihologiju; Branislava Piper, psiholog, Familia; Lela Veljković, psiholog, Republički
zavod za socijalnu zaštitu; Maida Stefanović, specijalni pedagog, Familia; dr Nevenka Žegarac, socijalni radnik, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, Odsek za socijalni rad. Konsultant
je bio dr Gregory Kelly, socijalni radnik, Queens University Belfast, član BAAF-a i jedan od tvoraca
instrumenata UNOCINI, koji se koristi za procenu potreba dece u Severnoj Irskoj.
Dužina ispitivanja
Prema sugestiji odgajatelja (bioloških roditelja, hranitelja i usvojitelja), ispitivanje se odvija u porodici – dakle, poznatom okruženju za dete.
Strukturirani intervju sa detetom i porodicom traje oko dva sata (kod dece mlađeg kalendarskog
uzrasta ispod 120 minuta, a za onu preko 15 godina do 150 minuta). Iz više razloga kontraindikovano je da ispitivanje traje kraće:
–– kraći uzorak vremena ne obezbeđuje elemente za opservaciju dinamike i funkcionisanja deteta u porodici i same porodice;
–– dužina ispitivanja, struktura ROD baterije i iscrpnost pojedinačnih instrumenata ne pogoduju davanju socijalno poželjnih odgovora (odgajatelji se zamaraju i njihovi odbrambeni mehanizmi slabe). To je naročito korisno pri ispitivanju porodica u kojima postoji sumnja na
neadekvatnu brigu i/ili zlostavljanje deteta.
Uz pripremu za procenu i vreme potrebno za rekapitulaciju ROD model može za dva dana pružiti
valjane zaključke o vrsti, intenzitetu potreba i podrške. Pri tome, svi instrumenti baterije počivaju
na istom teorijskom okviru i znanjima, koje stručni radnici stiču tokom trodnevnog treninga, što
omogućava nedvosmisleno tumačenje rezultata. Poređenja radi, standard za primenu produbljene
procene u Velikoj Britaniji jeste 15 dana, pri čemu se koriste raznorodni instrumenti, što dolaženje
do rezultata čini kompleksnim, a edukaciju profesionalaca dugotrajnom i opsežnom3.
Preporuka za profesionalce je da primenjuju ROD prema potrebi, u situacijama kada su u dilemi
ili donose odluke koje će imati dalekosežne posledice na razvoj i budućnost deteta. Nije nužno da
se baterija primenjuje u celosti, već se, u zavisnosti od svrhe konkretne procene, mogu koristiti i
pojedinačni instrumenti.
2 Akreditacija pod rednim brojem 108/2011.
3 Po pravilnicima za primenu psiholoških instrumenata čiji rezultati direktno utiču na život ispitanika, neophodno je da profesionalci
pohađaju posebnu obuku za svaki instrument pojedinačno, jer se jedino na taj način obezbeđuje valjano tumačenje rezultata.
24
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Osetljivost/karakteristike baterije
ROD baterija omogućava prepoznavanje nivoa potreba koje stoje iza teškoća u emocionalno-socijalnom funkcionisanju deteta i vrste potrebne podrške. Za svako dete, nezavisno od karakteristika, najvažnije je da je voljeno, vaspitavano i stimulisano u svom neposrednom okruženju.
Baterija omogućava prepoznavanje emocionalnih potreba deteta i neophodne podrške, kao i kvalitet brige od strane odgajatelja. Pruža jasne indikacije za onu decu kojoj je potrebna podrška u
emocionalno-socijalnom razvoju, izmeštanje iz porodice, promena oblika zaštite, savetodavna ili
psihijatrijska podrška. Omogućava i sagledavanje rizika za dalji razvoj, odnosno anticipaciju potreba u budućnosti.
Prepoznavanje poremećaja privrženosti. Poremećaj privrženosti nastaje u prvim godinama života
i važno ga je što ranije prepoznati i intervenisati, jer predstavlja osnovu za razvoj poremećaja ponašanja, psihopatije, asocijalnog i/ili rizičnog ponašanja, a u vezi je i sa intrapsihičkim smetnjama,
uključujući i psihoze. Primena ROD baterije obezbeđuje rano otkrivanje poremećaja privrženosti,
što omogućava ranu intervenciju i preoblikovanje ponašanja dok je dete razvojno plastično – kada
su strukturne promene još moguće, a intervencije jeftine. Posle puberteta moguće je samo ublažavati posledice ovog poremećaja i vršiti prevenciju rizika. Sa stanovišta podrške, nužno je prepoznati
poremećaj privrženosti jer klasične vaspitne tehnike ne daju rezultate, a efekti stručne pomoći su
limitirani – promenu za dete može napraviti samo odgajatelj koji je 24 sata prisutan, nikako eksterni pomagač/psihoterapeut. Ipak, ne sme se gubiti iz vida to da su promene izvesne jedino ako su
intervencije uvremenjene, dakle, do polaska u školu.
Rano prepoznavanje poremećaja ponašanja. Suprotno laičkom verovanju i činjenici da se obično
dijagnostikuju pri polasku u školu, poremećaji ponašanja nastaju veoma rano (već u uzrastu od dve
godine) i nužna je rana intervencija kako bi dete redukovalo negativno ponašanje i razvilo prosocijalne veštine.
Baterija je diskriminativna da prepozna dubinu teškoća, odnosno decu/mlade koja su poremećaj
razvila u ranom periodu pod uticajem faktora porodice i kao nastavak poremećaja privrženosti, što
zahteva mnogo kompleksniju podršku nego u slučaju kada su vršnjaci glavni agens delinkventnog
ponašanja u pubertetu/adolescenciji. Za drugu grupu intervencija se zasniva na pojačanom nadzoru nad detetom i manje kompleksnim tehnikama iz okvira teorije socijalnog učenja, sa optimističnom prognozom, ukoliko se primene.
Otkrivanje seksualnog zlostavljanja dece. Seksualno zlostavljanje dece teško se otkriva, a još
teže dokazuje: otkrivenih slučajeva je od 3% do 6% i samo 3% počinilaca se osudi. Iskazi hronično
traumatizovane dece često su nepouzdani. Deca su zastrašena, a sadržaj prilagođavaju slušaocu,
u zavisnosti od njegove sposobnosti da čuje i razume. Iz tih razloga zlostavljanje se teško dokazuje
na osnovu izjava deteta, koje u jednom momentu potvrđuje, a zatim poriče da je bilo žrtva. Baterija
omogućava da se beleženjem indikatora baziranih na ponašanju deteta može pouzdano utvrditi da
li je bilo zlostavljanja i koliko je trajalo. Razgovor sa detetom je važan, ali prevashodno u procesu
zaceljivanja, kada se uspostavi bezbednost i poverenje deteta u novo okruženje.
Rano prepoznavanje razvojnih poremećaja može da posluži kao osnova za upućivanje dece na
ranu specijalističku procenu. Za razliku od genetskih malformacija i oštećenja/invaliditeta, druge
razvojne smetnje koje dovode do usporenog razvoja/nazadovanja (uključujući i pervazivne poremećaje) teže je uočiti. Baterija se pokazala uspešnom u prepoznavanju ovih teškoća, kao i relevantnih
potreba dece, bilo da je reč o stručnoj podršci, upućivanju na specijalističku procenu, stimulaciji,
asistivnoj tehnologiji itd.
DECA SA TEŠKOĆAMA  ROD MODEL PROCENE POTREBA DECE I PORODICA
25
Omogućavanje demistifikacije mentalne retardacije i drugih razvojnih smetnji. Mentalna retardacija predstavlja SMANJENU SPOSOBNOST ZA UČENJE. Baterija omogućava prepoznavanje i diskriminaciju teškoća dece koje se često pripisuju retardaciji i drugim razvojnim smetnjama, a zapravo
su posledica:
• zanemarivanja,
• zlostavljanja,
• nedostatka stimulacije,
• prezaštićivanja,
• previsokih ili odsustva bilo kakvih očekivanja.
Primenom ROD baterije uočeno je da odgajatelji dece sa smetnjama često ne prepoznaju njihove
emocionalne reakcije i potrebe, a shodno tome ne postavljaju granice i vaspitna pravila, čime slabe njihove šanse za uključivanje u vršnjačku grupu, vrtiće i škole. Najčešće se sva ponašanja dece
tumače kao posledica smetnji ili pripisuju psihijatrijskim poremećajima, a rešenje se traži u psihofarmacima. Previđanje ovih potreba ometa razvoj i socijalizaciju dece sa smetnjama, a vremenom
uvećava rizik od izmeštanja iz porodice i njihove institucionalizacije.
Iskustva u primeni
Na osnovu dosadašnjeg iskustva u primeni, ROD baterija obezbeđuje smernice za rad voditeljima
slučaja, savetnicima za hraniteljstvo i drugim profesionalcima uključenim u brigu o deci, uz istovremeno pružanje kvalitetne povratne informacije detetu i odgajateljima. Na taj način se gradi
poverenje između stručnih radnika i porodica, a sama procena ima i intervenišuće dejstvo. Upoznavanje odgajatelja (roditelja, hranitelja, usvojitelja) sa prirodom teškoća kod deteta obezbeđuje
razumevanje njegovog ponašanja/funkcionisanja, što je često pola puta do promene. Stručnjaci
obučeni za primenu ROD modela procene utvrdili su da im je koristan u sledećim situacijama:
• usmerena procena, za potrebe voditelja slučaja;
• osnova za pravljenje plana usluga, naročito za decu sa smetnjama u razvoju i ponašanju;
• u slučajevima sumnje na zlostavljanje;
• preventivni i korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskih prava i prilikom odlučivanja o poveravanju ili izmeštanju deteta iz biološke porodice;
• u slučaju porodica čije je dete u sukobu sa zakonom – za jasnije sagledavanje roditeljskih
kapaciteta;
• u kriznim i vanrednim situacijama u porodici (npr. razvod i sl.);
• prilikom smeštaja i praćenja adaptacije deteta u hraniteljskoj ili usvojiteljskoj porodici;
• posebno je primenljiv za decu na hraniteljstvu radi planiranja podrške detetu i porodici, za preispitivanje hraniteljskih kompetencija, sparivanja, tj. kompatibilne podobnosti.
• za mlade koji izlaze iz zaštite (naročito značajan deo o samostalnosti);
• materijal pruža izuzetno bogatu građu za istraživanja i evaluaciju efikasnosti sistema, kreiranje
novih usluga i socijalne politike.
Navešćemo par iskustava stručnjaka tokom primene ROD instrumenata:
„Ranije sam se pribojavala rada sa decom na niskim uzrastima, jer nisam imala parametre za
procenu njihovog razvoja i potreba. Razvojni podsetnici i napomene su zato odlični i vrlo korisni.”
26
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
„Konačno da je jedna baterija instrumenata napravljena baš prema potrebama centra, odnosno
socijalne zaštite. Sistematizuje informacije i pruža preglednu sliku iz više uglova.”
„Pomaže u stvaranju celovite slike i donošenju odluka. Zahvaljujući ispitivanju, snimili smo aktuelne potrebe, a vide se i potrebe u perspektivi, tako da znamo šta treba sada da radimo (šta su
kratkoročni ciljevi), a šta kasnije (dugoročni ciljevi). Ima mnogo manje lutanja oko plana usluga.”
„Suočila sam se više puta sa činjenicom koliko je teško ustanoviti da li je dete seksualno zlostavljano. Pošto sam uradila procenu, uspela sam da rekonstruišem šta se dešavalo u toj porodici, kojim
redom su deca zlostavljana – samim tim i koje dete je najugroženije, a razumela sam i zašto su
tako komplikovani odnosi među braćom i sestrama.”
ROD
PROCENA POTREBA DECE
PROCENA POTREBA DECE  PRIPREMA ZA PROCENU I DEFINISANJE RADNE HIPOTEZE
29
PRIPREMA ZA PROCENU I
DEFINISANJE RADNE HIPOTEZE
Maida Stefanović
U okviru ROD metodologije priprema prethodi primeni baterije, pomaže profesionalcima da se pripreme za procenu i omogućava uvid u značajne podatke iz istorije deteta na osnovu kojih može da se stekne preliminarna slika o njegovom ranom razvoju, osnovnim odlikama porodice, kao i da se definiše
radna hipoteza. Sadrži osnovne podatke o detetu, porodici u kojoj aktuelno boravi – broju i strukturi
članova domaćinstva, porodici porekla deteta (kada je reč o deci bez roditeljskog staranja), ranije
prepoznatim teškoćama i koracima preduzetim sa ciljem njihovog prevazilaženja. Neretko, procena
se radi sa porodicama koje su dugo na evidenciji centra za socijalni rad, o čemu postoji obimna dokumentacija. U tom smislu, obrazac pripreme za procenu pomaže da se iz mnoštva papira sistematizuju
podaci i izdvoje faktori koji su značajno obeležili razvoj i aktuelno funkcionisanje deteta.
Funkcija pripreme ima dve komponente – tehničku i sadržinsku. Tehnička priprema obuhvata izbor
odgovarajućeg uzrasnog paketa, materijala koji će se pripremiti za vođenje intervjua sa detetom i
kontakt podatke značajnih osoba sa kojima se obavlja razgovor. Na primer, ukoliko se procena radi
sa detetom nižeg kalendarskog uzrasta ili sa teškoćama u razvoju, potrebno je pripremiti dodatni
materijal koji olakšava vođenje intervjua: papir, bojice, igračke, loptu ili plastelin. Ako dete pripada
nacionalnim manjinama ili koristi znakovni jezik, potreban je prevodilac. Sadržinska priprema podrazumeva definisanje cilja procene, sistematizovanje postojećih podataka o detetu i porodici na
osnovu kojih se formira slika o uslovima razvoja deteta, prepoznavanje faktora rizika i formulisanje
radne hipoteze koja se testira tokom primene instrumenata.
Priprema obuhvata sledeće grupe informacija, bilo da je reč o detetu koje živi u biološkoj, hranitelj­
skoj, usvojiteljskoj porodici ili ustanovi socijalne zaštite:
• Aktuelni smeštaj i dužina boravka deteta. Ukoliko je dete nedavno smešteno npr. u hraniteljsku ili usvojiteljsku porodicu, verovatno još uvek nije ispoljilo kompletan repertoar svog ponašanja. Poznato je da deca koja se nalaze u fazi adaptacije, tzv. medenog meseca, daju drugačiju
sliku od dece koja su u porodici duži period. Kvalitet dobijenih podataka o detetu obično je
srazmeran dužini boravka u porodici. Ipak, postoje odstupanja. Zanemarujuće i zlostavljačke
porodice imaju manji uvid u potrebe deteta, a jedan broj odgajatelja, usled velike emocionalne
vezanosti za dete, gubi distancu i sklon je minimiziranju teškoća.
• Broj i struktura članova domaćinstva odražava se na kapacitet porodice da se nosi sa teškoćama
deteta. Veliki broj odraslih osoba u odnosu na broj dece obično pozitivno utiče na kvalitet nege.
30
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Suprotno tome, ukoliko se pored deteta sa teškoćama u istoj porodici nalaze i druga deca koja zahtevaju pojačanu brigu (niskog su kalendarskog uzrasta ili i sama imaju teškoće) i/ili je reč o jednoroditeljskim porodicama, to se može negativno odraziti na zadovoljenje potreba konkretnog deteta.
• Informacija od kada je dete na evidenciji centra i pregled njegovih teškoća i snaga utvrđenih poslednjom procenom daju uvid o uzrastu na kome je dete identifikovano od strane
sistema i omogućavaju poređenje sa aktuelnim stanjem.
• Broj braće i sestara kao i njihov aktuelni smeštaj ukazuju na kvalitet nege u biološkoj porodici
deteta i rizike za razvoj poremećaja privrženosti. Značajni indikatori su razlika u godinama između braće i sestara (ukoliko je ispod dve godine, ukazuje na sindrom tesnog gnezda), red rođenja
konkretnog deteta i podaci o njihovom aktuelnom smeštaju (u biološkoj porodici, u ustanovi,
usvojeni, na hraniteljstvu). Veliki broj braće i sestara koji se nalaze u sistemu socijalne zaštite
govori o nedostatku kompetencija i kapaciteta biološke porodice. Red rođenja deteta može da
bude u vezi sa kvalitetom odnosa koji je uspostavljen sa majkom. U porodicama sa velikim brojem
dece rođene u kratkom periodu, kapacitet majke za uspostavljanje afektivnog odnosa obično je
najizraženiji kod prvorođenih, dok sa povećanjem broja dece njena emocionalna angažovanost
opada. Moguća je i suprotna tendencija da majka odbaci prvorođenu decu i decu iz prethodnih relacija, a zadrži najmlađe dete iz veze sa poslednjim stabilnim partnerom ili iz potrebe da ima bar
nekog ako je odustala od ideje o partnerstvu. Istraživanja (Plut, 2001) ukazuju na profil roditelja
čija deca ulaze u sistem – imaju tri do pet puta više dece nego što je prosek u Srbiji (1,2), a majke
često menjaju partnere, koji odbijaju da brinu o njenoj deci iz prethodnih veza.
• Razlog zbog kog je dete izmešteno i uzrast na kom se to dogodilo daju prvu ideju o mogućim
teškoćama deteta i njihovoj dubini. Značajnu razliku pravi podatak da je dete izmešteno iz biološke porodice zbog teško narušenih porodičnih odnosa, zanemarenosti ili usled iznenadnog
gubitka roditelja. Ako je dete školskog uzrasta ušlo u sistem usled smrti roditelja, a razvoj u
biološkoj porodici je bio manje-više uredan, rizici nisu visoki. Sa druge strane, kod dece koja
su izmeštena iz bioloških porodica zbog zanemarivanja i zlostavljanja možemo očekivati da su
razvila poremećaj privrženosti ili poremećaj ponašanja, a uzrast na kom su izmeštena odrediće
dubinu teškoća – što je kasniji uzrast, posledice su izraženije i otpornije na promene.
• Podatak o tome da li dete održava kontakte sa roditeljima i članovima porodice ukazuje na
stabilnost afektivnih veza i osećanje identiteta.
• Pregled načina zbrinjavanja i trajanje, kao i razlozi promene smeštaja u tesnoj su vezi sa
procenom rizika. Dugotrajni boravak u ustanovi u prvim godinama života i veći broj promena
smeštaja pogubno deluju na emocionalno-socijalni razvoj i jedan su od glavnih faktora rizika
za nastanak poremećaja privrženosti.
• Hraniteljske porodice su u obavezi da prođu osnovnu obuku. Sama obuka nije dovoljna da ih
osposobi za izlaženje na kraj sa ponašanjima koja ispoljavaju deca sa teškoćama u razvoju, poremećajima vezivanja i ponašanja. Da bi se stekla približna slika o početnim teškoćama deteta
i kompetencijama hraniteljske porodice, potrebno je da se snimi početna tačka za praćenje
napretka. Ovu vrstu informacija pružaju podaci o statusu deteta pri ulasku u aktuelni smeštaj
(razvoj govora, motorike i navika čistoće, emocionalno-socijalni razvoj, navike u učenju itd.).
Usled nedostatka specifičnih veština za brigu o deci sa poremećajem privrženosti ili ponašanja,
hranitelji se iscrpljuju primenom neefikasnih vaspitnih tehnika, a sa proticanjem vremena bez
adekvatne podrške i pomaka kod deteta povećava se opasnost od prekida smeštaja.
• Ako se ima u vidu to da je stabilnost smeštaja jedan od nužnih preduslova urednog razvoja i/ili setinga za primenu intervencija, podaci o događajima koji bi mogli da utiču na funkcionisanje
PROCENA POTREBA DECE  PRIPREMA ZA PROCENU I DEFINISANJE RADNE HIPOTEZE
31
porodice u kojoj dete živi ne smeju da se previde. Ti događaji mogu biti različiti: od razvoda,
preseljenja, do gubitka posla odgajatelja, smrti itd. Ukoliko je dalji smeštaj deteta u porodici
neizvestan, odnosno ukoliko se očekuje da će dete uskoro napustiti porodicu, podrška se ne
može planirati. U tom slučaju dete treba pripremiti za separaciju – ukoliko je ne proradi, to će ga
učvrstiti u mišljenju da ne može da se osloni na odrasle.
• Pregled mera i usluga i efekti preduzetih mera predstavljaju sažet prikaz svih prethodno
preduzetih mera i govore o tome kakav vid podrške je već pružen detetu i porodici i sa kakvim efektom. Iz ovog pregleda može se videti i koji su razlozi zbog kojih se porodica obraćala
za pomoć centru, koliko je sama umela da prepozna potrebe deteta, kao i u kojoj meri su iskorišćeni resursi lokalne zajednice. U najvećem broju slučajeva hranitelji se za pomoć obraćaju
isključivo radnicima CSR, a gubi se iz vida to da oni nisu korisnici već pomagači, čija je dužnost
da zastupaju interes deteta i aktivno koriste resurse zajednice.
Faktori rizika i značaj radne hipoteze
Ono što određuje povoljan ishod za dete nisu njegove teškoće već snage. Snage deteta su one
njegove karakteristike koje će mu pomoći da prevaziđe neadekvatne uslove razvoja i odraste u stabilnu osobu, dobro integrisanu u svom okruženju. To može biti kreativnost, dobre socijalne veštine,
smisao za humor, uredan emocionalni razvoj, uklopljenost u okruženje, ostvarenost kroz hobi ili
sport, ali i sve ono što odgajatelji prepoznaju da im olakšava gajenje deteta.
Za optimalan razvoj deteta neophodno je prepoznati faktore rizika. Najvažniji faktori rizika koji se
reflektuju na detetov razvoj i uzrokuju teškoće u njegovom emocionalno-socijalnom razvoju jesu:
česte/brojne promene sredine, dug boravak u instituciji, traumatični događaji i zlostavljanje,
zanemarivanje i invaliditet/ometenost.
• Dug boravak u instituciji i/ili česte/brojne promene sredine – deca koja su boravila u ustanovi duže od 12 meseci po rođenju ili imaju više promena sredine naučila su da se ne vezuju
za odrasle i sasvim je izvesno da će razviti poremećaj privrženosti. Zbog nedovoljne stimulacije
mogu imati niži stepen samostalnosti i uopšte lošija postignuća u odnosu na svoje vršnjake u
porodicama.
• Traumatični događaji i zlostavljanje – dovode do ozbiljnih problema u psihološkom funkcionisanju, a deca sa ovakvim iskustvima mogu razviti poremećaj privrženosti ili imati teškoće u
oblasti mentalnog zdravlja. Ova deca obično ispoljavaju teškoće na planu ishrane, sna, prepoznavanja sopstvenih osećanja, školskog postignuća i formiranja bezbednih socijalnih relacija.
• Zanemarivanje – ukazuje na nizak kvalitet nege u biološkoj porodici, usled čega se može očekivati prisustvo poremećaja privrženosti, a postoji i rizik za nastanak hroničnih medicinskih
stanja i teškoća na kognitivnom planu.
• Invaliditet/ometenost – osim rizika socijalne izolacije, nemogućnosti uključivanja u obrazovni proces i dosezanja određenog stepena samostalnosti, ova deca mogu ispoljavati teškoće na
planu ponašanja koje mogu ostati neprepoznate, u smislu da se tumače kao deo smetnje ili
psihijatrijski poremećaji. Ulaskom u pubertet i adolescenciju, kada pripadnost vršnjačkoj grupi
dobija na značaju, mlada osoba se suočava sa činjenicom da je drugačija i da postoje aktivnosti
u kojima nikada neće moći da prati svoje vršnjake, što za posledicu može imati pojavu depresivnih reakcija. Dodatni faktori rizika koji mogu remetiti uredan razvoj su: hronične bolesti ili
ozbiljna medicinska stanja, veći broj hospitalizacija (posebno ukoliko je dete bilo bez pratnje) i
druge separacije.
32
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Okolnosti koje ometaju funkcionisanje porodice i zahtevaju podršku odražavaju se na stabilnost smeštaja i kvalitet nege koju dete dobija. U ovu grupu faktora rizika spadaju: loši materijalni
uslovi, nizak obrazovni nivo, nezaposlenost, udaljenost/nepostojanje servisa lokalne podrške, nepostojanje socijalne mreže, jednoroditeljske porodice, nesrazmeran broj odraslih članova porodice
u odnosu na broj dece u porodici, invaliditet odraslih članova porodice, pozne godine života odgajatelja, gubitak člana porodice i nedostatak specifičnih veština za gajenje deteta sa teškoćama.
Baterija instrumenata se na konkretno dete i porodicu primenjuje sa određenim ciljem. U zavisnosti od razloga aktuelne procene, tokom primene instrumenta važno je fokusirati se na određene
aspekte (npr. zdravlje, ponašanje, socijalno funkcionisanje, osamostaljivanje). Da bi primena instrumenta u porodici dala što bolji odgovor u odnosu na postavljeni cilj, pre primene samog instrumenta treba postaviti radnu hipotezu. Radna hipoteza je pretpostavka o tome u kojim oblastima
su potrebe najizraženije, na šta bi trebalo posebno obratiti pažnju i šta bi trebalo produbiti tokom
procesa procene. Praktično, primenom baterije radna hipoteza se testira i dolazi se do validnih podataka za definisanje podrške za konkretno dete i porodicu.
Priprema za procenu je nužan preduslov kvalitetne procene jer pomaže da se održi fokus na zadatak, sa ciljem da se odmeri i definiše najefikasniji vid podrške. Ukoliko se procena radi za dete
kod kog je prisutan veliki broj faktora rizika, a tokom ispitivanja se ne dobije ništa od očekivanih
podataka/odgovora, to ukazuje na ozbiljno ugrožene kompetencije odgajatelja i/ili izaziva sumnju
u verodostojnost dobijenih podataka.
PROCENA POTREBA DECE  PROCENA POTREBA DETETA – INSTRUMENTI ROD 1 I ROD 2
33
PROCENA POTREBA DETETA:
Instrumenti ROD 1 (intervju sa odgajateljima) i
ROD 2 (intervju sa detetom)
Branka Radojević
Deca često nisu u stanju da verbalizuju svoje potrebe, naročito ona mlađeg uzrasta ili ometena u
razvoju. Međutim, rekonstrukcija detetovog razvoja, kvaliteta brige od strane odgajatelja i prepo­
znavanje aktuelnih potreba može se izvršiti preko ponašanja i navika koje dete manifestuje u svakom segmentu svog života – načina na koji spava, jede ili ostvaruje interakciju sa odgajateljima,
navika čistoće i sna, omiljenih aktivnosti/igara, druženja sa vršnjacima...
Potrebe deteta se procenjuju na osnovu instrumenata ROD 1 i 2, a kao izvor podataka uzimaju se
i odgajatelji i dete (u meri u kojoj može da se ostvari interakcija). Instrumenti neguju holistički,
fenomenološki i razvojni pristup u proceni detetovih potreba. Stručnjaci u socijalnoj zaštiti jesu različitog obrazovnog profila i imaju različito iskustvo, ali im ROD metodologija omogućava da ujednače znanje iz razvojne psihologije i da na terenu, u konkretnim situacijama, prepoznaju detetove
potrebe na osnovu ispoljenih reakcija i ponašanja. Sa stanovišta prognoze i stvaranja uslova za
optimalan razvoj, najznačajnije je prepoznavanje potreba/teškoća na ranim uzrastima, kada se uz
malo intervencija/podrške/stimulacije postiže mnogo.
ROD 1 i 2 ispituju sledeće razvojne domene:
1.zdravstvene potrebe,
2.emocionalno-socijalni razvoj i ponašanje (emocionalne potrebe, odnos sa užim i širim socijalnim okruženjem i ponašanje),
3.lični i porodični identitet,
4.psihomotorni/kognitivni razvoj, obrazovanje, zaposlenje i profesionalno usavršavanje,
5.samostalnost u brizi o sebi.
Jasno je da je zaštita fizičkog bića deteta najznačajnija za njegovu dobrobit, ali odmah zatim ističe
se važnost ljubavi i kvalitetne interakcije sa odraslima. Emocionalno-socijalni razvoj, odnosno da li je
dete voljeno i vaspitavano, ključni je faktor u razvoju svakog deteta, bez obzira na karakteristike. Ova
vrsta procene ne zamenjuje one specijalističkog tipa, ali utvrđuje prisutnost ljubavi/topline i strukture/
vaspitavanja u životu deteta, što se često zanemaruje pri procenama koje su fokusirane na smetnje.
Odgajanje dece sa smetnjama u užem smislu (invaliditet, teškoće u kognitivnom funkcionisanju, pervazivni poremećaji itd.) zahtevan je zadatak za odgajatelje ne samo zbog specifičnosti koje uslovljava
34
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
smetnja, već je ta vrsta roditeljstva često obojena tugom i nemogućnošću prihvatanja ograničenja
deteta, a usled njegove smanjene responzivnosti na podsticaje (npr. kod deteta sa oštećenjima čula)
veći je rizik da se naruši primarni odnos dete–odgajatelji, i to u više pravaca – npr. kroz zanemarivanje
ili čak otuđivanje (institucionalizaciju) deteta ili, suprotno tome, prezaštićivanje. Kod ove dece su zato
učestalije teškoće na planu emocionalno-socijalnog razvoja, a obično se posmatraju kao deo smetnje
umesto kao posledica nepovoljnih uslova odgajanja. Nepoželjna ponašanja dece češće se prepoznaju
kao mentalna oboljenja – smatra se da 30–50% dece sa smetnjama ima probleme na planu mentalnog zdravlja, a Emerson (2007) navodi da kod dece sa intelektualnim teškoćama postoji šest puta
veći rizik da im se dijagnostikuje psihijatrijski poremećaj nego kod one sa normalnim intelektualnim potencijalom. Otuda je nužna dosledna primena razvojnog pristupa pri proceni potreba dece sa
smetnjama. Ilustracije radi, roking, ritmično klaćenje glavom, predstavlja redovno, prateće ponašanje
samo kod malog broja poremećaja (npr. onih iz autističnog spektra) i mora se prvenstveno tumačiti
kao indikator emocionalne deprivacije/zanemarenosti. U skladu sa navedenim, profesionalci se pri
tumačenju rezultata baterije upućuju ne samo da pročitaju članak koji se odnosi na specifičnu smetnju, već i one koji pomažu u prepoznavanju nezadovoljenih emocionalnih potreba deteta i teškoća
koje proizilaze iz tog spektra.
Instrumenti ROD 1 i 2 predstavljaju razvojnu psihologiju u malom, pošto u sebi sadrže razvojne
podsetnike za svaki uzrast. Organizovani su po gorenavedenim domenima, a svaki se sastoji iz
otvorenih pitanja u kombinaciji sa grupom indikatora, relevantnom za prepoznavanje specifičnih
potreba/teškoća. Na kraju svakog od pet domena nalazi se rezime, za čije popunjavanje je odgovoran ispitivač. Na taj način se omogućava grupisanje podataka u klastere i sastavljanje logičke
slagalice – na osnovu aktuelnog funkcionisanja i potreba moguća je rekonstrukcija detetovog prethodnog razvoja i definisanje potreba i ishoda u perspektivi.
U praktičnoj primeni instrumente treba koristiti kao osnovu za vođenje strukturiranog intervjua i
ne treba prepustiti odgajateljima i deci da ih sami popunjavaju. Potrebno je proveriti da li su ispitanici razumeli pitanje, pojasniti ukoliko treba, a zatim pratiti njihove reakcije i interakciju. Odgovore,
posebno one šture, tražiti da pojasne, ilustruju primerom iz svog života – jer đavo se krije u detalju.
Tokom popunjavanja instrumenta ROD 2 dete treba podsticati na interakciju, čak i ako nije u stanju
da verbalno odgovori na pitanja. Treba nastojati da se dete privoli da nacrta svoju porodicu kad god
je to moguće, bez obzira na uzrast i crtačko umeće.
Dok je u publikaciji Deca sa smetnjama fokus bio na načinu i vrsti podataka koji se mogu dobiti instrumentima ROD 1 i 2, pripremljeno štivo je razvrstano po klasterima potreba/teškoća deteta, sa indikatorima za njihovo prepoznavanje i preporukama za podršku. Pojedinačno su obrađene sledeće teme:
A. Deca sa teškoćama u emocionalno-socijalnom razvoju
1.Deca sa poremećajima privrženosti (posledice zanemarivanja, zlostavljanja)
2.Deca sa problemima u ponašanju
3.Deca sa teškoćama na planu aktiviteta i pažnje
4.Deca sa teškoćama u oblasti osećajnog života i mentalnog zdravlja
B. Deca sa smetnjama u užem smislu
1.Deca sa smanjenom sposobnošću učenja
2.Deca sa problemima u govoru
3.Deca sa specifičnim teškoćama u učenju (disleksija, disgrafija, diskalkulija)
4.Deca sa poremećajima iz autističnog spektra
5.Deca sa invaliditetom
6.Deca sa zdravstvenim teškoćama
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA POREMEĆAJEM PRIVRŽENOSTI (POSLEDICE ZANEMARIVANJA I ZLOSTAVLJANJA)
35
DECA SA POREMEĆAJEM PRIVRŽENOSTI
Posledice zanemarivanja i zlostavljanja
Maida Stefanović
Novorođenče dolazi na svet potpuno nesamostalno i zavisno od drugih osoba. Kapacitet za vezivanje za odraslu negujuću figuru urođen je i omogućava detetu da preživi u spoljašnjem svetu. Ukoliko je odnos ugrožen ili neadekvatan, bilo da je reč o zanemarivanju ili zlostavljanju, dete razvija
poremećaj privrženosti. Poremećaj privrženosti je ozbiljan, relativno učvršćen poremećaj, koji se
ispoljava na planu emocija i ponašanja, a uslovljen je neadekvatnim odnosom deteta sa odgajateljskim figurama (Bowlby, 1969). Formira se u toku prve i druge godine života.
Majka pomaže detetu da razume i preradi podsticaje iz spoljašnje i unutrašnje sredine, a na taj
način se formiraju preduslovi za sazrevanje i razvoj (viših sfera) mozga. Sigurno i podsticajno okruženje daje detetu poruku da je svet bezbedno mesto, da su odrasle osobe pouzdane i da se na njih
može osloniti. Ukoliko je dete imalo loša iskustva sa odgajateljem, bilo da je on zanemarujući,
psihotičan, duboko depresivan ili se ponašao zlostavljački, izvesno je da će razviti poremećaj privrženosti. Deca koja su bila žrtve seksualnog zlostavljanja po pravilu se suočavaju sa ovim poremećajem. Ponašanje ove dece često karakteriše nepredvidivost i izraženi problemi u ponašanju,
neresponzivnost na uobičajene vaspitne tehnike, zbog čega ih odgajatelji i okruženje doživljavaju
kao tešku. Ako decu sa dobrim iskustvima nazivamo jabukama, ona sa poremećajem privrženosti
su luk – odgajateljima idu suze na oči dok ih gaje. Nemogućnost da se uspostavi adekvatna veza
sa odgajateljem ostavlja posledice na celokupan emocionalno-socijalni, kognitivni razvoj, kao i na
kapacitet deteta da formira i održi odnose sa drugim osobama za ceo život.
Klasifikacija Američkog psihijatrijskog udruženja (APA) u izdanju DSM-V1 iz 2013. godine, kao i
klasifikacija Svetske zdravstvene organizacije MKB-102 iz 2010. godine u osnovi prepoznaju dva poremećaja privrženosti, a zajedničko im je vreme nastanka u prvih pet godina života i prisutna težnja
da je obrazac otporan na intervencije. DSM-V razlikuje reaktivni poremećaj vezivanja i poremećaj
dezinhibiranog socijalnog uključivanja. Iako imaju istu etiologiju, razlika se ogleda u odnosu na
ispoljavanje, ishod i odgovor na intervenciju. Reaktivni poremećaj vezivanja je u većoj meri internalizovan; osnovni ekvivalent je nedostatak ili nepotpuno formiran funkcionalan obrazac vezivanja.
1 DSM-V – Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders 2013, u prevodu dijagnostička klasifikacija mentalnih poremećaja –
V revizija iz 2013. godine.
2 MKB-10 – Međunarodna klasifikacija bolesti i srodnih zdravstvenih problema, deseta revizija iz 2010. godine Svetske zdravstvene
organizacije (SZO). U originalu International Classification of deseases (ICD-10), WHO.
36
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Poremećaj dezinhibiranog socijalnog uključivanja više liči na poremećaj aktiviteta i pažnje (ADHD),
koji čini njegovu prateću komponentu. Osnovna teškoća je impulsivno i indiskriminišuće socijalno
ponašanje, posebno neselektivnost u odnosu na nepoznate odrasle osobe. MKB-10, uz prepoznavanje dve varijacije, pravi razliku i u odnosu na etiologiju. Navodi se da reaktivni poremećaj vezivanja u detinjstvu3 (F94.1)4 nastaje kao direktna posledica teškog zanemarivanja, zloupotrebe ili
veoma lošeg postupanja od strane roditelja, dok je u nastanku poremećaja neinhibiranog vezivanja5 (F94.2) izražena neurofiziološka komponenta.
Razvoj deteta sa poremećajem privrženosti
Razvojni procesi se mogu razumeti kao produkt sadejstva genetskog nasleđa sa faktorima sredine.
Odnos sigurnog vezivanja majka–dete olakšava razvoj mozga, pomaže uspešnu regulaciju afekta i
podstiče adaptivno mentalno zdravlje. Odnos privrženosti direktno utiče na kapacitet deteta da se
izbori sa stresom, što je preduslov za sazrevanje viših funkcija mozga (Bowlby, 1969).
Uticaji sredine se ukrštaju sa biološkim još dok je dete u majčinoj utrobi. Kod fetusa, već sa 30 nedelja
počinje diferencijacija ćelija mozga, što mu omogućava da oseća okruženje i reaguje na stimuluse.
Jednom kada se dostigne bazični broj ćelija mozak se oblikuje formiranjem veza između tih ćelija
(mijelinizacija), a njihov broj, priroda i lokacija određeni su interakcijom bebe i okruženja. Otuda je
izgradnja i funkcionisanje mozga u direktnoj vezi sa uticajima sredine i upotrebno je zavisna (Perry,
2000), što znači da će ono što se podstiče kod deteta u svakodnevnoj interakciji dobiti pandan u formiranju odgovarajućih neurofizioloških veza u mozgu. Proces formiranja i razgranavanja neuroloških
veza između osećajnog (limbičkog korteksa6, koji predstavlja deo stare kore – paleokorteksa) i mislećeg mozga (neokorteksa), koji omogućava kognitivno procesuiranje stvarnosti (i kontrolu afekta),
intenzivno traje do oko detetove sedme godine. Posle tog perioda, veze koje nisu korišćene biće okresane i zauvek će nestati kao putevi u funkcionisanju centralnog nervnog sistema (CNS), što je veoma
važno znati kada je u pitanju planiranje podrške. Otuda su od presudne važnosti rano prepoznavanje
nesigurnih obrazaca vezivanja kod dece i rano intervenisanje do osme godine, jer se kasnijom podrškom samo ublažavaju posledice, bez mogućnosti strukturnih promena.
Tokom prve godine njegovog života majka prevodi detetu spoljašnje impulse, nudi sigurnost i utehu, kao i mogućnost prihvatanja i rasterećenja od napetosti (tzv. kontejnment). Kontakt majke sa
detetom (stimulacija) dodirom, glasom i vizuelnim podsticajima odražava se na stvaranje mreže
neurona, odnosno na formiranje i funcionisanje CNS-a. Neurofiziološka istraživanja pokazuju da se
mozak deteta u razvoju oblikuje i strukturiše u zavisnosti od kvaliteta interakcije sa okruženjem, a
Peri (B. Perry, 1999, 2000) ukazuje na razlike u fiziologiji mozga ljudi koji su iskusili traumu u detinjstvu i onih koji su odrastali u bezbednijem i podsticajnijem okruženju. Sličnu pojavu Šor (Schore, 2000) imenuje kao teoriju regulacije. Razmenom, kroz uspostavljanje odnosa vezivanja, sigurna
majka (regulator) na intuitivnom, nesvesnom nivou reguliše promene nivoa nadraženosti bebe i
njena emocionalna stanja. Za opisivanje emocionalne razmene majke i deteta koristi se koncept
3 Reaktivni poremećaj vezivanja u detinjstvu karakterišu problematični obrasci socijalnih odnosa, poremećaji emocionalnih reakcija
(npr. strašljivost i nemir, loša interakcija sa vršnjacima, agresija i/ili autoagresija, kašnjenje u razvoju u nekim oblastima).
4 F je oznaka za teškoće iz oblasti mentalnog zdravlja i funkcionisanja prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti MKB-10 Svetske zdravstvene organizacije (WHO).
5 Poremećaj neinhibiranog vezivanja u detinjstvu ispoljava se kroz difuzno, neselektivno ponašanje vezivanja, dete traži pažnju i slepu
odanost prijatelja, a slabo modulira odnose sa vršnjacima. Može biti praćeno poremećajima emocija ili ponašanja, što zavisi od
drugih faktora.
6 Limbički sistem određuje odgovor organizma na stres i utiče na kontrolu vitalnih funkcija koje obezbeđuju opstanak, poput nivoa
hormona.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA POREMEĆAJEM PRIVRŽENOSTI (POSLEDICE ZANEMARIVANJA I ZLOSTAVLJANJA)
37
rezonance. Da bi delovala kao regulator detetove nadraženosti, majka mora biti u stanju da reguliše sopstvena emocionalna stanja. Majka je nalik osetljivoj i dobroj rezonantnoj kutiji, a usaglašen
odnos majke i deteta omogućava detetu da se rastereti od stresa (Chapple, 1970).
Neadekvatni uslovi razvoja dovode dete do stanja konstantnog stresa, zbog čega će ne samo u ugrožavajućim situacijama, već i u situacijama bilo kakve promene (pozitivne ili negativne), dete regredirati na ranije, primitivnije obrasce funkcionisanja – neće koristiti koru velikog mozga (misleći mozak
ili neokorteks) i vratiće se na nivo funkcionisanja limbičkog korteksa u stresnoj situaciji. Drugim rečima, obuzeće ga panika i emocije sa kojima nije naučilo da se nosi i da ih kontroliše i onemogućiti ga
da koristi zrelije mehanizme, zasnovane na mentalizaciji i kognitivnom procesuiranju događaja. Ovo
panično stanje izazvaće ili reakciju povišene motoričke aktivnosti, u vidu teškoća na planu aktiviteta
i pažnje ili fizičku i psihološku paralizu deteta – u svakom slučaju neadekvatnu reakciju, koja onemogućava dete da koristi kognitivne kapacitete. Drugim rečima, kontrola emocija omogućava mentalizaciju, odnosno neometan rad neokorteksa. Na prvoj slici se vidi da je zona moždane aktivnosti osobe
sa sigurnim obrascima vezivanja upravo neokorteks, koji omogućava mentalnu preradu podražaja.
Suprotno tome, deca koja nisu razvila sigurne obrasce vezivanja u konstantnom su stanju stresa, a
limbički korteks je stalno aktivan, što blokira rad mislećeg (kore velikog) mozga i mentalizaciju.
MENTALIZACIJA I STRES
•slika 1
Thinking Under Pressure, S. Wood & E. Keaveny (2010)
Ta svojevrsna nezrelost ili specifičnost neurofiziologije mozga dece sa poremećajima privrženosti
ometa njihov razvoj u svim oblastima. Iako mogu da imaju adekvatan intelektualni potencijal, ne­
povoljni uslovi opstruišu razvoj njihovog mišljenja (kognitivnog sistema). Posledica toga je da su oni
često neuspešni u školi. Ne mogu mirno da sede na času, školsko gradivo im je preteško (naročito
od petog razreda, koji zahteva prelazak na apstraktno-operacionalno mišljenje), a da bi se istakli
bar u nečemu, prave gluposti i druže se sa socijalno neveštima (problematičnim vršnjacima) kakvi
su i sami. Ne znaju kako se grade i održavaju odnosi sa drugim ljudima. Pošto su ih izneverili odrasli
koji je trebalo da brinu o njima, čine sve da članove porodice u kojoj žive drže na distanci. Smatraju
da je opasno vezati se i osloniti na roditeljske figure, ali su zato nekritično bliski sa nepoznatima.
Boje se emocionalne bliskosti i zamenjuju je fizičkom, te lako skliznu u promiskuitet, naročito ukoliko su i seksualno zlostavljani. Sa odrastanjem povećavaju se rizici od neuspeha u školovanju, nezaposlenosti (zbog neprihvatanja autoriteta i nedostatka radne discipline), neadekvatnih relacija, a
zbog prikrivene depresije, hronične strepnje i nemogućnosti kontrole afekta pribegavaju korišćenju
alkohola i opijata i raznim vidovima autoagresivnog (suicid) ili antisocijalnog ponašanja.
38
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Kako se prepoznaje
Poremećaji privrženosti se ne ispoljavaju u vidu izolovanih teškoća (npr. napadi besa, noćno mokrenje), već se prepoznaju po čitavom klasteru ponašanja. Bez obzira na to da li je dete zanemarivano
ili zlostavljano, ono će ispoljiti teškoće na planu kontrole emocija i socijalnih kontakata, ali i u ostalim oblastima funkcionisanja – ishrana, san, školsko postignuće, ponašanje. Veći broj ispoljenih
indikatora ukazuje na dublji oblik poremećaja.
Teškoće na planu emocionalno-socijalnog razvoja ispoljavaju se kroz navike ishrane i sna, higijenske navike, prepoznavanje i kontrolu osećanja. Teškoće na planu ishrane, ukoliko nisu deo medicinskog stanja, ukazuju na nezadovoljene emocionalne potrebe deteta, a mogu biti i indikator seksualnog zlostavljanja. Dete obično unosi prevelike količine hrane, ili pak odbija da je uopšte unosi, odbija
specifičnu vrstu hrane (čvrstu, kašastu...), a može i da skladišti hranu. Prejedanje je obično indikator
psihološke gladi za ljubavlju ukoliko je dete bilo zanemarivano i zlostavljano. Odbijanje deteta da unosi kašastu hranu značajan je indikator seksualnog zlostavljanja od strane muške figure, pogotovo ukoliko je reč o jogurtu, pudingu, mleku i sl., koji podsećaju na spermu. Ako je dete seksualno zlostavljano
od strane ženske osobe, poremećaj ishrane može se ispoljiti kao anoreksija (izgladnjivanje) ili bulimija
(naizmenično prejedanje i povraćanje). Izbegavanje hrane koja zahteva intenzivno žvakanje neretko
je praćeno psihogenom enurezom. Specifičan odnos prema hrani koji dete ispoljava kroz gomilanje i
skladištenje hrane često je u vezi sa dubljim psihološkim problemima na planu mentalnog zdravlja.
San omogućava detetu preradu događaja i psihološko uravnotežavanje, te je kod dece često nemiran, u zavisnosti od dnevnih dešavanja. Međutim, dete koje je bilo zlostavljano ili izloženo traumatskim iskustvima, posebno ukoliko su se ona događala u vreme spavanja, može ispoljavati teškoće
pri zaspivanju, loš kvalitet sna (nesanica, noćne more, noćni strahovi) ili poremećaj ritma spavanja.
Ako prilikom odlaska na spavanje dete obezbeđuje sobu tako da niko ne može da uđe ili se sakriva
pod krevet (ili ima slične rituale), udruženo sa dnevnim i/ili noćnim mokrenjem, poremećajem navika ishrane i seksualizovanim ponašanjem, onda sa sigurnošću možemo pretpostaviti da je dete
seksualno zlostavljano.
Prilikom upražnjavanja higijenskih navika dete može ispoljavati strah od kupanja (ukazuje na
iskustvo grubog i nemarnog postupanja), teškoće na planu uspostavljanja kontrole sfinktera (kao
posledice nedostatka treninga, loše kontrole emocija, restriktivnog okruženja ili zlostavljanja) ili ih
upražnjavati neadekvatno (namerno urinira ili defecira van toaleta).
Kod poremećaja privrženosti, sa navedenim indikatorima mogu biti udružene i teškoće na planu
zdravlja – dete često poboleva, zdravstveno je zapušteno ili je imalo veći broj hospitalizacija u ranom uzrastu bez pratnje. Ukoliko je dete seksualno zlostavljano, na to ukazuju infekcije, povrede ili
osipi u predelu genitalnih organa.
Glavni i nezaobilazni indikatori poremećaja vezivanja jesu teškoće na planu osećanja. Dete ne ume
da prepozna i kaže šta oseća, što je često praćeno napadima besa, može biti plašljivo, uznemireno
(trza se na zvuke ili nagle pokrete), može ispoljavati intenzivan strah od životinja, predmeta, ljudi
ili situacija ili se često žaliti na telesne tegobe bez medicinskog povoda (što ukazuje na somatizaciju unutrašnjeg stanja napetosti). Čest indikator teškoća u regulaciji osećanja jeste hiperaktivno
ponašanje – dete je neprestano u pokretu, odnosno koristi motornu aktivnost kao način odlivanja i
rasterećenja emocionalne napetosti.
Jedno od najupadljivijih ponašanja, koje čini da se dete doživljava kao teško za gajenje i zbog čega
se odgajatelji obraćaju za pomoć, ispoljava se u odnosu prema odraslima. Dete računa na doslednost odraslih osoba u ponašanju, pa svojom nepredvidljivošću nastoji da u njih unese nesigurnost, da nametne svoja pravila i zavlada. Dakle, odrasli ne smeju da varaju, ali ja smem i to stalno
radim, a ta nepredvidljivost je u funkciji kontrole odraslih. Dete može biti preterano nepoverljivo,
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA POREMEĆAJEM PRIVRŽENOSTI (POSLEDICE ZANEMARIVANJA I ZLOSTAVLJANJA)
39
nezainteresovano za prisustvo odgajatelja, suprotstavljati im se ili neselektivno ulaziti u kontakt
sa nepoznatim osobama, odnosno ispoljavati tzv. lepljivo ponašanje. Nezaobilazan indikator poremećaja vezivanja jeste nedostatak kontakta očima – dete ne gleda sagovornika u oči i odbija
dodir/maženje. Nekada je i detetovo hiperaktivno ponašanje u funkciji izbegavanja bliskosti, jer
se ne može maziti dete koje je stalno u pokretu. Ukoliko dete odbija maženje i dodir, ali dodiruje
odgajatelje u predelu intimnih regija ili navodi drugu decu na neprimeren dodir, onda je to jedan od
indikatora seksualnog zlostavljanja. Nepoštovanje naredbi i pravila, kao i neprihvatanje autoriteta
(šefovsko ponašanje), često su praćeni laganjem i manipulacijom, verbalnom i fizičkom agresijom,
namernim uništavanjem stvari, a nekada i krađom. Agresija koju ova deca ispoljavaju često se
prenosi na druge, pa se u ovim porodicama može uočiti visok stepen uzajamnog neslaganja. Ukoliko, uz sve navedeno, dete neselektivno prilazi drugim osobama, a uz to ispoljava seksualizovano
ponašanje, navodi druge na neprimeren dodir ili ima uzrasno neadekvatna seksualna znanja, to je
uvek pouzdan indikator seksualnog zlostavljanja.
Dete može ispoljavati i neka specifična i bizarna ponašanja, kao što su nepredvidivo i atipično
reagovanje, surovost prema životinjama, piromanija, izostanak osećanja empatije, stida i kajanja,
što je često znak psihopatske organizacije ličnosti i/ili dubljih potreba na planu mentalnog zdravlja.
Pažnja deteta sa poremećajem privrženosti obično je kratkotrajna i površna, što je često praćeno
povećanom fizičkom aktivnošću (dete je stalno u pokretu), a odražava se i na planu školskog postignuća kroz teškoće u savladavanju nastavnog gradiva. Neurološke promene koje su posledica
negativnih ranih iskustava odražavaju se i na teškoće u organizaciji vremena i planiranju budućih
događaja. Dete ima loše procene i nerealna očekivanja, što može biti izvor konflikata.
Poremećaj privrženosti dete/adolescent ispoljava i kroz odnos prema sopstvenom telu u vidu prisustva autoerotskih radnji (sisa prst, nadlanicu, uvrće kosu, onaniše ili ekscesivno masturbira),
samopovređivanja (štipa se, grebe, seče) i rizičnog ponašanja (beži od kuće, kreće se po sumnjivim mestima, opija se ili uzima droge, ima promiskuitetno ponašanje).
Glavni indikator poremećaja vezivanja u odnosu sa vršnjacima jeste podatak da dete nema prijatelja ili da su mu svi prijatelji. Dete se povlači, ne pravi razliku između prijatelja i poznanika, odbačeno je, nesaradljivo, preti ili zastrašuje, preterano je ljubomorno, sklono tučama i nasilju ili se
druži samo sa problematičnim vršnjacima.
Zbog nedostatka poverenja u odrasle, dete sa poremećajem vezivanja obično ispoljava veći stepen
samostalnosti u odnosu na svoje vršnjake – insistira da sve samo uradi i da bude po njegovom.
Na loša iskustva u ranom razvoju može ukazati i sadržaj i forma detetovog crteža. Crtež je siromašan detaljima, često u tamnim bojama (ili dete koristi samo jednu vrstu boje), a nekada može
izgledati čudovišno (ili čak morbidno). Velike i prazne, preplašene oči kao da govore o užasima kojima je dete prisustvovalo, ali i potrebi za kontrolom – da se sve drži na oku. Crtanje udova, posebno
ruku, takođe je specifično; one su predstavljene rudimentarno, tankim linijama kao kod čiča Gliše
i ne povezuju se sa drugim figurama, što ukazuje na nedostatak fizičkog kontakta ili potrebu da
se napravi distanca. O odnosu sa osobama predstavljenim na crtežu možemo zaključiti na osnovu
toga gde smešta sebe, a veličina figure deteta u odnosu na druge govori o hijerarhiji podele moći.
Golišave figure, sa naglašenim polnim karakteristikama ili genitalnim zonama (bilo na detetu ili
odrasloj osobi) ukazuju na seksualno zlostavljanje.
I kada se iz nepovoljnih okolnosti izmeste u bezbedno okruženje, deca sa poremećajima privrženosti imaju tendenciju da nastave da manifestuju neadekvatna, provokativna ili bizarna ponašanja
koja su im pomogla da prežive lude okolnosti u kojima su odrasla, a što predstavlja rizik po njihov
dalji razvoj. Užasi koje su neka od njih iskusila toliko su raznoliki i nepojmljivi da je nemoguće
sastaviti konačnu listu svih indikatora i bizarnosti koje se mogu pojaviti u detetovom ponašanju.
40
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Kako pomoći
Uprkos zastrašujućim iskustvima, užase je moguće preživeti, a za pozitivne ishode važno je rano
prepoznavanje, kao i pravilne i uvremenjene odluke o zbrinjavanju i podršci. Od toga zavisi da li će
dete sa poremećajem privrženosti izrasti u produktivnu društvenu jedinku ili će postati teret zajednici, čineći štetu sebi i drugima.
Kada imamo u vidu to da je u ranom iskustvu ove dece doživljaj da su odrasli nepouzdani, a ponekad i opasni, onda je razumljivo zbog čega je njihovo ponašanje organizovano oko pitanja kontrole.
Prepuštanje kontrole odrasloj osobi dete doživljava kao životno ugrožavajuće i zato koristi razne
načine kako bi zadržalo kontrolu nad svojim životom. Upravo to čini ovu decu izuzetno teškom za
gajenje. Stoga se podrška detetu sa poremećajem vezivanja bazira na strategijama koje će odgajatelju omogućiti da preuzime kontrolu od deteta i vrati mu poverenje u odrasle osobe. Da bi dete poverovalo da odnosi sa drugim ljudima mogu biti blagotvorni i da se na njih može osloniti i prepustiti
im kontrolu, ono za početak može da dozvoli samo jednoj osobi da mu se približi. Zbog toga je glavni resurs podrške u radu sa detetom sa poremećajem privrženosti odgajatelj. Ostali resursi podrške,
kao što su dnevni boravci, škole, stručnjaci za socijalni rad, psiholozi, logopedi, specijalni pedagozi,
psihijatri..., isključivo su pomagači odgajateljima i sa njima treba da usklađuju aktivnosti.
Preporuke za odgajatelje
• Treba da pomogne detetu da prepozna svoja osećanja, da ih imenuje i adekvatno proradi, kao
što to majka čini bebi – pomogne mu da razume kako se oseća i zbog čega, a zatim mu ponudi
zamensku aktivnost. Pošto je iskustvo deteta takvo da ga odrasli primećuju samo kada uradi
nešto loše, pažnja treba da se uskrati kada se ponaša neadekvatno, a da se prepozna pozitivno
ponašanje i brzo nagradi.
• Odgajatelj treba da shvati da detetovo ponašanje nije usmereno ka njemu, pa ne treba da ga doživljava lično, već kao mehanizam kojim se dete štiti od bliskosti. Zato je važno kritiku usmeriti ka
ponašanju, a ne ka ličnosti deteta. Reći detetu da ono to radi sebi. Npr. umesto ti si bezobrazan,
lenj, nemoguć, nedokazan…, reći to što radiš radiš sebi, a posledice takvog ponašanja će biti…
• Važno je izbeći direktnu konfrontaciju sa detetom, već mu treba vratiti odgovornost tako što će
mu se ponuditi izbori i pojasniti koji su njihovi ishodi. Reči ne i nemoj kod deteta uvek izazivaju
niz negativnih reakcija, pa ih treba izbegavati. Bolje je reći mislim da bi trebalo ili bolje bi bilo
da… i ukazati na posledice jer to snižava nivo stresa i ostavlja mogućnost izbora.
• Roditelji treba da odlože bilo kakav razgovor sa detetom ukoliko su sami preplavljeni negativnim osećanjima. Poruka detetu da odrasli nije u stanju da uspostavi kontrolu nad sobom ne
deluje pouzdano, što odmaže uspostavljanju poverenja.
• Pošto ova deca ne mogu da uče na osnovu tuđeg iskustva, detetu se mora dozvoliti da uči na
sopstvenim greškama kad god je to moguće i bezbedno po njega.
• Ukoliko dete insistira na rizičnom ponašanju, ne pregovara se već se deluje preventivno (stavi
se reza na vrata, zaključaju se opasni predmeti…).
• Pomoći detetu da ovlada socijalnim veštinama kroz rad na sticanju veština komunikacije i ponašanja i učenje bezbednom ponašanju.
• Voditi računa o tome da dete ne ostane bez dodira, bilo tako što će raditi na desenzitivizaciji ili
ga naučiti koji dodiri su prihvatljivi. I kada teškoće sa dodirom proizilaze iz iskustava seksualnog zlostavljanja, dete treba učiti adekvatnom i sigurnom dodiru.
• Imati u vidu to da dete ima teškoće u planiranju i stoga mu obezbediti podršku kroz davanje
okvira i definisanje prioriteta.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA POREMEĆAJEM PRIVRŽENOSTI (POSLEDICE ZANEMARIVANJA I ZLOSTAVLJANJA)
41
• Jako je važno da dete ima hobi, nešto u čemu je dobro, pa ga u tome treba ohrabriti.
• Pažljivo planirati ekskurzije i odsustvo iz doma. Deca sa puno promena sredine boje se da putuju, jer su imala iskustvo da se nikada nisu vratila u okruženje iz kog su jednom izmeštena. Ako
ne žele da promene sredinu ni na dan-dva, za sve je bezbednije ostaviti ih kod kuće.
Preporuke za nastavnike
Zbog svih gorenavedenih posledica ranih razvojnih iskustava izrada IOP-a ili prilagođenog IOP-a
može da bude važan deo podrške ne samo detetu već i nastavniku. Dete koje je uspešno u školi imaće veći nivo samopoštovanja i manju potrebu da skreće pažnju na sebe neadekvatnim ponašanjem.
Dobro bi bilo i da između nastavnika i roditelja postoji saradnja i podrška. Dete nastoji da napravi
koaliciju, tako da u školi može prikazivati svoju optimalnu stranu koju roditelji kod kuće često ne
primećuju, i obratno. Kada roditelji nastavnicima ili nastavnici roditeljima opišu ponašanje deteta
koje inače ne vide, izazvaće međusobno nepoverenje. Ako odrasli počnu da krive jedni druge, ulaze
u triangulaciju – trougao. Ovaj trougao ima tri učesnika/uloge: žrtvu, nasilnika i spasitelja. Dete
sebe uvek smešta u ulogu žrtve. Pokušavajući da spase dete, nastavnik može da se nehotice priključi detetu i viktimizira roditelje, ili obratno, da se roditelji priključe detetu u okrivljavanju škole.
Zato je važno prepoznati poziv za ulaženje u ovaj krug i odbiti ga. Umesto toga, treba predložiti da
roditelji, nastavnik i dete sednu i razgovaraju, ne ulazeći u koalicije. Ako se to ne uradi, dete će izmanipulisati odrasle, a na kraju će trpeti posledice svoje pobede kroz sopstvenu neuspešnost – dete
ne može da predvidi krajnje ishode svog ponašanja i nema jasan i funkcionalan cilj kome stremi.
• Zbog teškoća na planu generalizacije, uvek kada se nastavnik obraća detetu treba da uspostavi
kontakt očima. Na taj način dete će biti sigurno da se rečeno odnosi na njega.
• Ovo dete ne može da uči iz tuđeg iskustva, pa se ne treba iscrpljivati ukazivanjem na iskustva
druge dece, već mu treba obrazložiti posledice ponašanja na bazi njegovog iskustva.
• Detetu je potrebna podrška i u vezi sa planiranjem budućih događaja, jer često postoji nesklad
između očekivanja i mogućnosti, kao i nemogućnost planiranja vremena. Nastavnik treba da
mu u tome pomogne tako što će u dogovoru sa detetom napraviti realan plan kog će se dete
pridržavati. Na taj način će omogućiti detetu da bude uspešno, što će se povoljno odraziti na
njegovo samopoštovanje i međusobni odnos poverenja.
• Dete dolazi u školu sa malo ili nimalo poverenja prema svetu. Nastavnik treba da imenuje i
uvaži ova detetova osećanja, čime će u očima deteta dobiti kredibilne poene. Dete ima istančan
osećaj za nepravdu kada je ono u pitanju, pa je potrebno da nastavnik u konfliktnim situacijama, pre nego što primeni disciplinske tehnike, utvrdi šta se zaista desilo.
• Ono što je neophodno detetu jeste jasna struktura. Sa druge strane, treba biti oprezan jer je
dete sklono da disciplinovanje doživi kao namerno ponižavanje, a to onda dalje sabotira odnos. Nastavnik treba da bude oprezan kod korišćenja disciplinskih tehnika tako što će detetu
skrenuti pažnju na posledice njegovog ponašanja i ostaviti mu slobodu izbora. Kada dete pogreši, umesto da mu drži lekcije o lepom ponašanju ili dozvoljava da se naširoko i nadugačko
izvinjava, korisnije je da ga pita šta može da učini kako bi to ispravilo i pusti ga da se suoči sa
posledicama (kad god je to bezbedno).
• Ukoliko dete ispoljava znake uznemirenosti, nastavnik treba da vodi računa da je ne pojačava
podizanjem glasa, već treba da mu smirenim glasom ponudi zamensku aktivnost. Pošto dete
ne može mirno da sedi čitav čas, treba mu osmisliti primerene poslove korisne za odeljenje, koji
mu dopuštaju da ustane od klupe.
• Decu treba pažljivo uključivati u grupne aktivnosti, jer im to podiže nivo stresa, zbog čega su
skloni odigravanju i ekscesima (acting outu) kao načinu odbrane. Ukoliko ih nastavnik uključuje u takve aktivnosti, najbolje bi bilo da se obezbedi stalna podrška kroz prisustvo odrasle osobe
koja će imati ulogu medijatora.
42
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
•slika 2
MOZAK TROGODIŠNJEG DETETA
mozak deteta u povoljnim uslovima
razvoja
mozak deteta koje je od rođenja
zanemarivano/zlostavljano
B.D. Perry, M. D., Ph. D
Sa leve strane prikazan je mozak trogodišnjeg deteta (prosečne veličine glave) sa urednim
razvojem, dok je na desnoj CT mozga deteta istog uzrasta, od rođenja zanemarivanog/zlostavljanog, što je osnova za razvoj poremećaja privrženosti koji može da preraste u problem u
ponašanju ili u teškoće na intrapsihičkom planu. Mozak deteta sa nepovoljnim uslovima ranog razvoja je značajno manji u odnosu na uzrasni prosek, a razvoj kortikolimbičkih struktura
srednjeg mozga je abnormalan.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA PROBLEMIMA U PONAŠANJU
43
DECA SA PROBLEMIMA U PONAŠANJU
Branka Radojević
Postoji ne samo terminološka konfuzija u vezi sa tim kako označiti određena socijalno nepoželjna
ponašanja – problemi ili poremećaji u ponašanju, antisocijalna ili delinkventna ponašanja, već je
često prisutna i nesaglasnost oko kriterijuma za njihovo utvrđivanje. Deca tokom razvoja imaju periode kada su nestašna, neka više – neka manje, ali se postavlja pitanje gde je granica da se neko
ponašanje proglasi problematičnim ili čak poremećajem na kontinuumu između dva pola – jednog
koji predstavlja povremeno iskakanje deteta od socijalno očekivanog ponašanja, do onog drugog
kada je dete počinilac krivičnih dela, čineći pritom štetu i sebi i okruženju.
Antisocijalnim se nazivaju sva ona ponašanja koja imaju za posledicu kršenje socijalnih pravila i/ili
ugrožavanje drugih: krađa, neposlušnost, bežanje iz škole, skitnja, upotreba droga, podmetanje požara, vandalizam, nasilje nad drugima i slično. Međutim, da bi se konstatovao poremećaj, potrebno je da
imaju repetitivni karakter, odnosno da su se učvrstila kao model funkcionisanja. Poremećaji ponašanja imaju kompleksnu prirodu, dakle, nije reč o jedinstvenoj pojavi, o čemu svedoči postojanje različitih klasifikacija. Na primer, psihijatrijska klasifikacija (DSM-IV1) iz 1994. godine razlikuje dva poremećaja, dok nova, DSM-V2 (maj 2013), unutar poremećaja kontrole impulsa i ponašanja prepoznaje čak
pet: negativističko-inadžijsko ponašanje, periodični napadi besa, poremećaj ponašanja uz odsustvo
empatije i osećanja krivice, antisocijalni poremećaj ličnosti i neklasifikovani poremećaj ponašanja.
Zajedničko im je to da vode ka značajnom nazadovanju u socijalnom i obrazovnom/profesionalnom
fukcionisanju mlade osobe. U sistemu maloletničkog pravosuđa, mlade osobe koje su uhapšene zbog
učešća u nezakonitim, antisocijalnim radnjama nazivaju se delinkventima/prestupnicima. Oni ne
moraju nužno da ispunjavaju kriterijume za uspostavljanje psihijatrijske dijagnoze.
Razvoj dece sa problemima/poremećajima ponašanja
Postoje brojne predrasude i/ili nepoznavanje prirode problema u ponašanju. Zbog toga smo skloni da
njihove rane pokazatelje ignorišemo ili tolerišemo. Ove teškoće se doživljavaju kao značajna prepreka
u radu sa određenim detetom tek pri njegovom polasku u vrtić i školu, kada ne može mirno da sedi
(prati nastavu) i kooperativno se uključi u grupne aktivnosti i druge oblike interakcije sa vršnjacima.
Takođe, uglavnom podležemo predrasudi da su deca sa problemima u ponašanju odgovorna za svoju
socijalnu neukost i neadekvatnost, dok teškoće i ograničenja dece sa smetnjama u užem smislu lakše
prihvatamo, jer ih razumemo kao posledicu naslednih i drugih faktora koji su izvan detetove kontrole.
1 Poremećaj ponašanja (Conduct Disorder) i negativističko-inadžijsko ponašanje (Oppositional Defiant Disorder). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (dijagnostička klasifikacija mentalnih poremećaja); American Psychiatric Association, 1994.
2 DSM-IV – Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders 1994, u prevodu dijagnostička klasifikacija mentalnih poremećaja
– IV revizija iz 1994. godine.
44
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Uprkos brojnim teorijama o nastanku problema u ponašanju, danas prevladava stav da destruktivnost i druga antisocijalna ponašanja jesu primarno naučeno ponašanje, i to učenjem po modelu –
putem posmatranja, imitiranja, isprobavanja i ponavljanja (Bandura, Barou, Montagu, Huesmann).
Teškoće u ponašanju produkt su socijalnog učenja i interakcije deteta i odraslih osoba koje učestvuju u njegovoj nezi, a u direktnoj su vezi sa fenomenom prinudnog (neželjenog) roditeljstva i nemogućnosti roditelja da prepoznaju potrebe deteta i izađu im u susret. Uprkos različitim klasifikacijama
poremećaja, rezultati istraživanja sugerišu da je većina njih u korelaciji sa istim tipom odnosa u porodici – nasilnim modelima odgajatelja (najčešće očeva), niskim nivoom topline (majke često hlad­
ne ili permisivne do zanemarivanja), nedostatkom roditeljskog nadzora, kao i disfunkcionalnošću
roditeljskog para. Socijalno-ekološki pristup uzročnike nasilja i drugih antisocijalnih ponašanja traži
još i šire: ne samo u individualnim karakteristikama i karakteristikama porodice, već i u odnosima
sa vršnjacima, školskim faktorima i odlikama susedstva i šire zajednice/društva.
U razvoju deteta vreme je od presudne važnosti. Značaj ranog iskustva, razvijanje odnosa privrženosti sa odgajateljima i adekvatna socijalizacija nisu izuzetak u tome. Otuda se, po razvojnoj fazi u
kojoj nastaju, razlikuju dva podtipa poremećaja/problema u ponašanju.
• Prvi, rani, nastaje već u uzrastu od dve godine, kao nastavak i posledica poremećaja privrženosti, odnosno neadekvatne nege i brige o detetu još od njegovog rođenja. Zbog toga je češći
kod dece bez roditeljskog staranja, naročito ako su imala više promena sredine i/ili dugu institucionalizaciju, kao i kod zlostavljane i zanemarene dece. Neke studije pokazuju da deca
bez roditeljskog staranja koja su posle šest meseci života dolazila na trajni smeštaj ispoljavaju povećan nivo anksioznosti, nesigurnosti i problema u ponašanju, ali većina istraživanja se
slaže da je prelomna tačka za povećan rizik od teškoća u socijalizaciji ako dete nije formiralo
adekvatnu vezanost za odgajatelje do uzrasta od 12 meseci (Howe, 1998). Sa tim se slaže i domaća studija (Mitić, Kondić, 2001). Problemi u ponašanju prisutniji su kod dečaka jer oni više
eksternalizuju, odnosno češće teškoće sa intrapsihičkog nivoa odigravaju kroz ponašanje. To ne
znači da kod nekih devojčica nema dramatičnih poremećaja ove vrste. Poremećaj privrženosti
iz koga nastaje poremećaj ponašanja može da razvije i dete koje odrasta u svojoj biološkoj
porodici. Njegove roditelje odlikuje nedovoljno ispoljavanje pažnje i ljubavi i nedoslednost u
disciplinovanju. Usled permisivnosti ili nezainteresovanosti roditelja za dete, ono uči da jedino
iritiranjem i pravljenjem gluposti može da privuče pažnju. Roditelj propušta priliku da prepozna
i adekvatno odgovori na potrebe deteta, zatim da zaustavi njegovo nepoželjno ponašanje kojim
ono želi odmah da ostvari cilj, da bi, u momentu kada ponašanje dostigne kritičnu amplitudu,
nezainteresovanost zamenili grubošću i okrutnošću – previše popuštaju, a potom se iskaljuju
na detetu. Problematično ponašanje dete usvaja već kada prohoda, a njegova primena u igri
utiče na to da vršnjaci počnu da se povlače radi sopstvene sigurnosti. Kao jedino društvo ostaju
oni koji su im slični – druga agresivna i socijalno nevešta deca, koja im pomažu da usavrše i
usložne problematično ponašanje. Kada se jednom uspostave, rani antisocijalni obrasci teže da
slede predvidivi tok, koji postepeno vodi ka ekstremnijim problemima u ponašanju.
• Drugi podtip nastaje u pubertetu i ranoj adolescenciji pod uticajem vršnjaka, udruženo sa slabijim roditeljskim nadzorom i teškoćama u savladavanju školskog gradiva.
Podtipovi poremećaja/problema u ponašanju ne razlikuju se samo po vremenu nastanka, već i
po prognozi – ukoliko se kod dece kod koje je poremećaj rano formiran ne reaguje do puberteta,
prognoza nije optimistična – izrastaju u ljude kojima preti rizik od nestabilnih odnosa, neuspeha,
kriminogenog ponašanja, hospitalizacija, mentalnih bolesti, alkoholizma, narkomanije, nezaposlenosti i socijalne marginalizacije. Istraživanja još oštrije povlače uzrasnu granicu i ukazuju na to da
deca koja do osme godine nisu naučila da postižu ciljeve prosocijalnim ponašanjem, već nasilnim
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA PROBLEMIMA U PONAŠANJU
45
stilovima, verovatno će u nekom stepenu nastaviti da ispoljavaju antisocijalno ponašanje tokom
života (Kaydin, 1987; Loeber & Farrington, 1998; Walker et al., 2004). Deca koja u pubertetu i adolescenciji pod uticajem vršnjaka počnu da ispoljavaju nepoželjna ponašanja a dobiju adekvatnu
podršku uglavnom ne postaju prestupnici u odraslom dobu.
Problemi u ponašanju kod dece sa smetnjama
Deca sa smetnjama u razvoju u naročitom su riziku da razviju probleme/poremećaje ponašanja. Na primer, Roberts i Lawton (2001) utvrdili su prisustvo umerenih do ozbiljnih problema u ponašanju čak kod
66% u uzorku od 34.000 ometene dece (uključena su bila i deca sa cerebralnom paralizom i hroničnim
bolestima). Roditelji dece sa cerebralnom paralizom uočili su pet puta češće problem u ponašanju
nego roditelji zdrave dece (McDermott et al., 1996), a deca sa invaliditetom očuvane inteligencije sklonija su manipulaciji, ali i subdepresivnosti (Levin & Carr, 2001). Utvrđeno je da je 29% dece sa težom
retardacijom agresivno prema drugima i da se 27% njih samopovređuje (Hoare, Harris, Jackson and
Kerly, 1998). Ipak, poređenjem ove kategorije sa decom sa umerenom i lakom retardacijom, uočena je
tendencija u nepovoljnim uslovima razvoja, da što je retardacija lakša, rizik od poremećaja ponašanja
je veći. Takođe, poremećaji u ponašanju su prisutniji kod ometene dece muškog pola.
Uopšteno gledano, podizanje deteta je stresno, a roditelji ometene dece češće se suočavaju sa stresom i događajima kao što su razvod i ozbiljne bolesti nego roditelji dece bez smetnji (Pelchat et al.,
1999; Ainbinder et al., 1998). Istraživanja pokazuju da je nivo stresa u porodici viši u vreme kada
je dete upućeno na neku intervenciju, a može se odraziti i kroz otuđene porodične odnose, socijalnu izolaciju zbog imobilnosti ili problema u ponašanju deteta, kao i produženog tugovanja roditelja
zbog gubitka zdravog deteta kakvo su očekivali (McCubbin, Cauble & Patterson, 1982). Sve ovo može
da ometa formiranje afektivne dijade dete–roditelj, što ima brojne posledice, kao što su: previđanje
emocionalnih potreba dece sa smetnjama, neobezbeđivanje adekvatnog setinga za njihov razvoj i
zakasnele intervencije ili njihov izostanak onda kada je neophodno preoblikovati nepoželjna ponašanja. Deci sa smetnjama koja žive u svojim porodicama a nisu adekvatno socijalizovana ne samo da su
smanjene šanse da se uklope u resurse zajednice (boravke, vrtiće, školu), već su u opasnosti da u kasnijim uzrastima budu prepuštena nekoj ustanovi zbog problema u ponašanju. U prilog navedenom
govore i podaci o uzrastu u vreme ulaska deteta sa smetnjama u sistem/ustanove (Žegarac, 2011) –
osim neposredno posle rođenja, druga dva kritična perioda jesu polazak u školu (šest–sedam godina)
i adolescencija (14–18 godina). Ukoliko dete sa smetnjama odrasta u ustanovi, nedostatak ljubavi i
usmeravanja razara njegove zdrave kapacitete i utiče na razvijanje brojnih – i okolini nerazumljivih
– agresivnih i autoagresivnih ponašanja, koja se podvode pod smetnju ili psihijatrijski poremećaj i
uglavnom tretiraju psihofarmacima. Sve navedeno otežava izmeštanje dece sa smetnjama iz ustanova u porodice i povećava rizik od prekida smeštaja za one koji žive u porodici. Zbog toga je društveno
relevantno da se procena dece sa smetnjama izmesti iz segregiranog okvira dijagnoze, patologije i
lečenja u širi kontekst i da se posmatra sa stanovišta razvojne psihologije i procesa socijalizacije, jer je
od suštinske važnosti za njihov razvoj i sudbinu da se ne smeštaju u ustanove, budući da im kontekst
odrastanja određuje sudbinu i stepen integracije u zajednicu.
Društvo podleže predrasudi da decu sa smetnjama nije moguće vaspitati, a zapravo je istina da ona
odlično reaguju na tehnike disciplinovanja iz bihejvioralnog okvira, uključujući i decu sa teškoćama u kognitivnom funkcionisanju. Ova tvrdnja ne isključuje činjenicu da pojačana agresija može
da bude pratilac jednog broja genetskih malformacija, kao ni to da deca sa retardacijom imaju
poteškoće u kontrolisanju impulsa. Međutim, u oba slučaja adekvatna socijalizacija i tehnike pozitivnog disciplinovanja utiču na redukovanje nepoželjnih ponašanja. Naravno, od ključne važnosti
je obezbediti uslove za njihov optimalan emocionalno-socijalni razvoj i primeniti uvremenjene intervencije, dakle, na ranim uzrastima, kao i kod druge dece.
46
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Podrška odgajateljima dece sa smetnjama od izuzetne je važnosti, posebno u zemljama poput
naše, sa nedovoljnim resursima podrške u okruženju. Naročito je značajno to da su istraživanja
utvrdila da su u odgajanju dece sa smetnjama uspešniji oni odgajatelji koji na ometenost ne gledaju kao na tragediju, koji potenciraju snage deteta i smatraju da je disciplinovanje i podučavanje
deteta prosocijalnom ponašanju njihov zadatak. U skladu sa tim, u inicijalnoj fazi treba pomoći
roditeljima da se prilagode na saznanje o teškoći, da razviju očekivanja u skladu sa detetovim sposobnostima kako bi ono na smislen način uzelo učešće u porodici i zajednici. Treba ih podržati u
formiranju afektivne veze sa detetom i vaspitavanju, kao i izgradnji svesti o važnosti ranih iskustava i stimulacije. Svako dete, prema sposobnostima, treba da uspostavi rutinu u navikama ishrane,
sna, higijene – razvojna smetnja ne sme da bude prepreka u tom procesu. Dete koje u određeno
vreme ide na spavanje, poštuje pravila ponašanja za stolom i u porodici – tom uređenom svetu razvija osećanje sigurnosti i spremnije je da se uključi u vrtić, školu ili dnevni boravak.
Kako se prepoznaju
Ponašanja tipična za decu sa problemima u ponašanju jesu: nepoštovanje naredbi i pravila; verbalna
i/ili fizička agresivnost; uništavanje stvari; laž i manipulacija; krađa i druga prestupnička i rizična
ponašanja (zloupotreba supstanci, preterana neustrašivost i dr.). U odnosu na vršnjake često su nekooperativna; zastrašuju i prete; sklona su tučama, nasilju i druženju sa problematičnim vršnjacima.
Međutim, kada je reč o prvom podtipu, manifestacije problema u ponašanju udružene su sa teškoćama iz spektra poremećaja privrženosti. Usled neadekvatnog ranog odnosa sa odraslima i teškoćama
u mentalizaciji – tačnije, kognitivnom procesuiranju sadržaja – ova deca ostaju zarobljena u sferi osećajnog (limbičkog) mozga, što se odražava na čitavo njihovo funkcionisanje. (Šematski opis neurološkog funkcionisanja dece sa poremećajima privrženosti prikazan je na slici 2). Zbog toga, na planu
emocionalnog reagovanja ne mogu da prepoznaju i verbalizuju osećanja (imaju poteškoće da kažu
šta misle i osećaju), mogu biti prisutni napadi besa, uznemirenost, ali i plačljivost do bezvoljnosti i
depresije. Deca sa lošim ranim iskustvima i posledičnim problemima u ponašanju često su subdepresivna. Zato u adolescenciji posežu za alkoholom i drogama kao vidom samolečenja od anksioznosti
i tuge. Prema odgajateljima, nastavnicima i drugim odraslima odnose se kao prema sebi ravnima – čak šefovski, odbijajući dodir i kontakt očima sa članovima domaćinstva, dok sa nepoznatima
mogu da budu neselektivno bliska. Pošto imaju teškoće da obrade sopstvena osećanja i događaje na
mentalnom nivou, anksioznost odlivaju preko tela. Otuda mogu da imaju teškoće i na planu aktiviteta i pažnje – preterano su aktivna / ne mogu da sede na jednom mestu, a pažnja im je kratkotrajna.
Treba imati u vidu to da su ovde uzročnici hiperaktivnosti i teškoća sa pažnjom socijalni faktori, a ne
organski, kao kod dece sa smetnjama u razvoju. Nepovoljan rani razvoj uzrokuje da se ne formiraju
veze između osećajnog (paleokorteks) i misaonog mozga (neokorteks), te mišljenje ove dece ostaje
na konkretnom nivou. To znači da prepoznaju uzročno-posledične veze ako su očevidne, npr. kiša
pada, voda otiče u reku i podiže njen nivo u koritu. Zbog toga se koliko-toliko nose sa zahtevima škole
u prva četiri razreda, koji počivaju na konkretno-operacionalnom mišljenju, ali se situacija pogoršava
u petom razredu, koji zahteva prelazak na formalno-operacionalni nivo, odnosno apstraktno mišljenje
– pojmove pre i posle nove ere nije moguće opaziti (u pitanju je arbitrarna vremenska granica), a isti
je slučaj i sa matematičkim i fizičkim zakonima, koji su predstavljeni simbolički, u vidu apstraktnih
formula. Otuda su problemi u školi česti i brojni: deca ne mogu koncentrisano da prate nastavu,
školski zahtevi su im preteški, tako da, suočena sa lošim školskim postignućem i odbačenošću od
strane vršnjaka i/ili nepopularnošću, pojačavaju probleme u ponašanju, beže sa nastave, agresivna
su i prave izgrede. Ukoliko su i zlostavljana ili grubo zanemarivana, mogu da imaju teškoće i na planu
navika ishrane (prekomerno unošenje hrane, krađa ili skladištenje (hoarding) hrane), sna (teškoće
pri zaspivanju, nesanica, noćni teror / strahovi...) i navika čistoće (enureza, enkopreza, bizarni rituali
pri upražnjavanju navike / tretiranju izlučevina). Ako je seksualno zlostavljanje u pitanju, prisutni su
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA PROBLEMIMA U PONAŠANJU
47
autoerotske radnje i erotizovano ponašanje – neprimerena masturbacija, neadekvatno seksualno
znanje, seksualizovana igra / seksualno provokativno ponašanje, navođenje mlađe dece na neprimeren dodir, čak seksualno zlostavljanje druge dece. Iskustva dece sa problemima u ponašanju ponekad su ekstremno bolna i ugrožavaju njihovo mentalno zdravlje, što može da ih uvede u patološka
stanja. Deca sa problemima u ponašanju mogu da imaju i duboke potrebe na planu mentalnog
zdravlja, što zahteva psihijatrijsko praćenje i podršku, a pokazatelji su halucinacije, impulsivnost i
nemogućnost kontrole afekta, piromanija, mučenje životinja i druga surova i/ili bizarna ponašanja.
Kako pomoći
Sa stanovišta podrške, važno je razumeti važnost uvremenjene intervencije. Za decu sa poremećajima privrženosti i ponašanja kritično vreme je ono pre polaska u školu, najkasnije do puberteta.
U adolescenciji takođe treba planirati i pružati podršku, uz svest da su efekti limitirani, odnosno
da doprinose ublažavanju posledica, ali bez strukturnih promena. U tom procesu rano otkrivanje je
od presudne važnosti, jer fokusirana, jeftina podrška do puberteta daje mnogo više rezultata nego
sveobuhvatni (wraparound) i skupi servisi u pubertetu i adolescenciji.
Planiranje podrške zavisi od uzrasta deteta. U ranim uzrastima ključni agens promene nisu profesionalci, već odgajatelji. Profesionalci su tu da pruže podršku odgajateljima. Zbog toga, kod dece
predškolskog uzrasta akcenat treba staviti na ojačavanje odgajatelja, koji uz pomoć stručnjaka/
terapeuta primenjuju plan za preoblikovanje nepoželjnog ponašanja. Za decu starijeg uzrasta (od
puberteta/adolescencije) služiti se svime što je nadohvat ruke – pored podrške odgajateljima, koristiti lokalne resurse u funkciji inkluzije i (re)socijalizacije deteta, uključujući i rad sa nastavnicima
i drugim profesionalcima poput individualnih psihoterapeuta (naročito kod zlostavljane dece koja
mogu da ispoljavaju autoagresivno i rizično ponašanje ili da zlostavljaju drugu decu i životinje).
U pogledu vrste podrške, treba imati u vidu to da se rezultati postižu prvenstveno primenom individualizovanog pristupa u intervencijama/tretmanu. Poslednjih 30 i više godina istraživanja upozoravaju da je kontraindikovano da se za decu i mlade sa poremećajima ponašanja organizuje grupna
podrška, jer će među sličnima samo učvrstiti svoje problematično ponašanje i učiniti ga složenijim.
Ako dete ispoljava teškoće iz spektra poremećaja privrženosti i ponašanja, klasične vaspitne tehnike su neefikasne, pa su potrebni individualizovani specifični servisi, koji u Srbiji nisu razvijeni. U
svetu je prvi sveobuhvatni model za podršku deci sa problemima u ponašanju i psihičkim teškoćama3 nastao još 1983. godine, a ova vrsta servisa najbrže se razvija i širi, tako da danas postoje brojni
multisistemski modeli podrške biološkoj porodici kao i hraniteljima (terapeutsko hraniteljstvo). U
Srbiji, jedan od retkih programa ove vrste kreirala je i kod Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu
akreditovala Asocijacija Familia.
Na početku je najvažnije objasniti odgajateljima šta stoji iza ponašanja deteta (zašto dete nešto radi)
i motivisati ih da primenjuju strategije i tehnike definisane u planu za podršku/intervencije. Mnogo
više rada na motivaciji potrebno je kod bioloških roditelja nego u slučaju hranitelja i usvojitelja. Biološki roditelji, zbog osećanja krivice, imaju tendenciju da opstruišu promenu, dokazujući da je ona
nemoguća. Time impliciraju da detetov problem u ponašanju nije posledica njihovog nesnalaženja
u roditeljskoj ulozi, već da je samo dete nemoguće vaspitati. Profesionalci, koristeći i procenu drugih
faktora, pre svega roditeljskih i kapaciteta porodice, treba da prepoznaju da li je reč o trenutnom otporu koji se može prevazići ili je manje-više u pitanju generalna nemogućnost odgajatelja da se unaprede njihove kompetencije, što može da zahteva izmeštanje deteta. Odgajateljima dece sa problemima
u ponašanju pomaže i grupna podrška, a neophodan im je i predah.
3 OSCL (Oregon Social Learning Center – OSLC), autora Patricije Čemberlen (Patricia Chamberlain, Ph.D.).
48
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Deca/mladi koji muče životinje, samopovređuju se, igraju se vatrom i potpaljuju požare, ili ispoljavaju znake zloupotrebe supstanci ili psihotičnosti moraju biti pod kontrolom psihijatra. Uzimanje
psihofarmaka je manje zlo nego da se, u pokušaju samolečenja, odaju alkoholu, drogama i drugom
rizičnom i samodestruktivnom ponašanju, uključujući suicid. Pri planiranju podrške treba voditi računa o tome da specijalistički tretmani – lekovi i individualna psihoterapija – ne budu jedini prepoznati vidovi podrške, već su važne i aktivnosti koje podrazumevaju uključivanje deteta u vršnjačko
i šire okruženje i sisteme.
Za mlade koji u adolescenciji pod uticajem vršnjaka ulaze u delinkvenciju treba pojačati nadzor
i primenjivati tehnike iz okvira socijalnog učenja. I deca sa smetnjama u razvoju u užem smislu
odlično reaguju na bihejvoralne tehnike – na nagradu i odsustvo nagrade, ali je neophodno da se
te tehnike primenjuju, odnosno da se dete uči strukturi, granicama i pravilima ponašanja od najranijeg uzrasta.
Deca i mladi sa poremećajima ponašanja jako su osetljivi na nepravdu. Za odgajatelje je važno da
nauče da brzo prepoznaju i nagrađuju dobro ponašanje i pomake kod deteta i da ne naglašavaju
samo ono što je loše. Čak i kada je dete teško za vaspitavanje, mora se nagraditi pažnjom i pohvalom svaki put kada se ne ponaša agresivno i kada sarađuje. Takođe, skloni su da svoje neadekvatno
ponašanje pravdaju ponašanjem drugih – kažu da su ih drugi provocirali, pa su morali da uzvrate
ili udare... Svaki put treba reći detetu da je jedino ono odgovorno za svoje ponašanje i ponuditi mu
neagresivnu alternativu kako da reaguje ako mu nešto ne odgovara.
Voditi računa o tome da dete sa poremećajem ponašanja, naročito ukoliko je i (seksualno) zlostavljano, treba da bude najmlađe u hraniteljskoj porodici u koju se smešta. Na taj način odrasle osobe
mogu da podele brigu i nadzor nad detetom, delujući udruženo u vršenju pozitivnog socijalnog pritiska kao modeli za uzor i korekciju ponašanja. Prisutvo mlađe dece, bilo biološke dece hranitelja
ili druge dece na hraniteljstvu, predstavlja rizik, jer mogu poprimiti nepoželjno ponašanje ili, što je
još gore, postati žrtve zlostavljanja.
Sva deca žele da budu uspešna u školi. Neuspeh u školi ne donosi samo kritiku od strane roditelja
i nastavnika, već i odbacivanje od strane popularnih/uspešnih vršnjaka. Za decu sa poremećajima
privrženosti i ponašanja (veliki broj njih je u sistemu socijalne zaštite) loše postignuće u školi budi
strahove da će biti odbačeni od strane odgajatelja (hranitelja/usvojitelja), a školski zahtevi su im
obično preteški. Otuda je često potrebno odmeriti vrstu gradiva koju treba da savladaju i odabrati
posebnu metodologiju rada, odnosno definisati prilagođene planove. Zakoni fizike izraženi formulama mogu da im budu suviše apstraktni, ali će zato, na primer, lako razumeti zakon gravitacije
ako vide demonstraciju u kojoj se sa iste visine bace list i jabuka, i telo veće mase, tj. jabuka, brže
padne na zemlju. Važnije je da dete savladava gradivo prema mogućnostima i da bude integrisano
u odeljenje, jer će u suprotnom, usled neuspešnosti u školi i odbacivanja od strane školskih drugova, pojačati nepoželjno ponašanje i druženje sa problematičnim vršnjacima.
Uopšteno gledano, svi planovi za decu sa problemima u ponašanju treba da sadrže, pored obaveza
koje moraju da obave kod kuće (i u školi, ukoliko škola sarađuje u monitoringu plana za preoblikovanje ponašanja), i definisane aktivnosti u slobodnom vremenu. Hobiji su važni jer strukturiraju
vreme, a višak vremena povećava rizik da dete napravi neki izgred. Pored toga, deca sa poremećajima privrženosti i ponašanja, zbog specifičnosti u neurofiziološkom funkcionisanju mozga i neizgrađenosti navika, uglavnom imaju teškoće u savladavanju gradiva od petog razreda. Pošto svako
dete želi da bude uspešno, hobiji otvaraju teren na kome ono može da se istakne i gradi samopoštovanje. Poželjne slobodne aktivnosti za ovu grupaciju jesu gluma, plivanje i planinarenje, naročito
za decu koja su i hiperaktivna, ali se preporučuju i druge aktivnosti, prema sklonostima. Borilačke
i kompetitivne sportove, u koje spadaju i timski sportovi, treba izbegavati jer povećavaju nivo agresivnosti – uvek ih je bolje zameniti šetnjom ili skakanjem po trambulini.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA HIPERKINETSKIM POREMEĆAJEM SA ILI BEZ POREMEĆAJA PAŽNJE (ADHD)
49
DECA SA HIPERKINETSKIM POREMEĆAJEM SA ILI
BEZ POREMEĆAJA PAŽNJE (ADHD)
Olivera Aleksić Hil
Hiperkinetski poremećaj sa ili bez poremećaja pažnje (ADHD1) neurorazvojni je sindrom u kome su
izraženi (pojedini ili svi) simptomi poremećaja pažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti koji dovode do
značajnih teškoća u funkcionisanju u bar dva domena svakodnevnog života deteta (kuća, škola,
socijalni odnosi...). Dijagnozu ADHD-a ima 5–12% dece, a tri puta je češći kod dečaka nego kod
devojčica.
Deca sa ovim problemima su, od strane nastavnika i sredine u kojoj žive, često doživljena kao lenja,
bezobrazna, nezahvalna, lažljiva, svadljiva, netrpeljiva, nevaspitana, nemirna, što u velikoj meri utiče
na njihovo samopoštovanje i formiranje negativne slike o sebi. Međutim, većina ove dece ima ogroman energetski naboj, mogu biti zabavna, preduzimljiva, uporna, kreativna, spontana, brzo misle,
lako se hiperfokusiraju (sa punom pažnjom i koncentracijom usmere se na neki zadatak koji sama
odaberu). Njihov entuzijazam može biti zarazan za vršnjake. U zavisnosti od toga kako je dete sa tim
osobinama opaženo i oblikovano od strane roditelja, odgajatelja, vaspitača i učitelja i prihvaćeno od
strane vršnjaka ova kombinacija predispozicija može se razviti kao njegova prednost ili nedostatak.
Uzroci poremećaja
Hiperkinetski sindrom je heterogen poremećaj u čijem nastanku učestvuje više faktora, često u međusobnom dejstvu. Uprkos činjenici da poremećaj ima primarno biološku osnovu/predispoziciju, psihološki i socijalni aspekti utiču na njegov dalji tok i prognozu, a kod nekih vidova hiperaktivnih ponašanja značajno doprinose i njihovom nastanku. Kod dece sa poremećajem pažnje (ADD) upadljiva
su dva ekstrema u ispoljavanju problema: izražena odsutnost i nepažljivost kod dosadnih aktivnosti
i intenzivna koncentracija na stvari koje su im interesantne, tzv. hiperfokus. Hiperfokus može biti
prednost kada deca rade nešto kreativno, ali i nedostatak kada ih preokupiranost jednom aktivnošću
i ignorisanje drugih informacija iz okruženja sprečava da obrate pažnju na stvari koje drugi ljudi smatraju važnim (prezentacija školskog gradiva, važnost brzog spremanja za polazak u školu i sl.).
Različiti faktori doprinose drugačijem funkcionisanju mozga dece sa ADHD-om. Uzroci mogu
biti genetske prirode ili pak rezultat određenih povreda, trauma ili abnormalnosti delova mozga.
Deca sa poremećajem pažnje imaju neurobiološku različitost, zbog koje misle, uče i ponašaju se
1 Attention Deficit Hyperactivityn Disorder – ADHD.
50
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
drugačije. Ona često započinju veliki broj aktivnosti, ali ih ne dovršavaju, nisu u mogućnosti da postave prioritete koji ih vode ka izvedbi, njihovo koncentrisanje na zadatak ometaju različiti (kako
unutrašnji tako i spoljašnji) stimulusi. U prednjim oblastima mozga i delu odgovornom za povezivanje sa osećanjima kod ove dece smanjen je protok krvi i metabolizam šećera, posebno kada
su pod stresom. S obzirom na to da su ti regioni mozga bitni za inhibiciju, vođenje i kontrolu ponašanja, selektovanje bitnih od nebitnih (i zanemarivanje nebitnih) stimulusa, njihova smanjena
aktivacija može biti uzrok teškoća prilikom planiranja, organizacije i vođenja ponašanja deteta sa
poremećajem pažnje i hiperaktivnošću. Cirkulacija krvi je takođe smanjena u području mozga čija
je funkcija inhibicija motornih aktivnosti, što može biti povezano sa nekontrolisanim motornim
ispoljavanjima (psihomotorni nemir) hiperaktivne dece.
Ponašanja slična hiperaktivnom poremećaju sa ili bez poremećaja pažnje (ADHD)
Deca koja žive sa roditeljima koji pate od nekog psihijatrijskog poremećaja, ona bez roditeljskog
staranja, sa čestim promenama sredine i traumatičnim iskustvima, pod rizikom su od ispoljavanja
povećanog motornog nemira, loše organizovane pažnje, neorganizovanog ponašanja prema kontekstu, teškoća u savladavanju školskih veština, depresivnosti, agitiranog ponašanja i lošeg uspostavljanja socijalnih relacija. Nepovoljni uslovi razvoja mogu dovesti do neurofizioloških promena
i specifičnosti u funkcionisanju mozga koje se manifestuju kao preterana aktivnost sa deficitom
pažnje ili bez njega2. Hiperaktivnost kod zlostavljane i/ili zanemarene dece predstavlja tzv. tremor
duše – vid spoljašnjeg pražnjenja strahova i strepnje/anksioznosti, jer dete ne može da ih preradi
i kontroliše na unutrašnjem nivou. Ove teškoće nisu prolaznog tipa, a vremenom samo menjaju
oblik – prerastaju u nemogućnost organizacije vremena, dovršavanja započetog i sl. Deficit pažnje
i hiperaktivnost mogu biti i sastavni deo razvojnih smetnji, poput cerebralne paralize i mentalne
retardacije, a nestimulativno okruženje i institucionalni smeštaj ih pojačavaju.
Ukoliko dete ispolji problem pažnje ili hiperaktivnost sa polaskom u vrtić ili školu, pri čemu ovo
ponašanje ne prožima celu njegovu razvojnu istoriju, radi se o reakcionom ponašanju kao posledici frustrirajućih događaja. Ova ispoljavanja mogu izgledati kao hiperkinetski poremećaj sa ili bez
poremećaja pažnje, međutim, ranim prepoznavanjem uzroka i delovanjem na njih (stimulativno
okruženje, savetodavni rad sa roditeljima radi podsticanja roditeljskih veština), ponašanje dece se
može staviti u normativne okvire s obzirom na to da nedostaje odgovarajuća neurobiološka osnova
kao kod dece sa ADHD-om. Inače, normativno preterano aktivno ponašanje razvija se kod dece sa
uobičajenim razvojem zajedno sa prohodavanjem i aktivacijom radoznalosti, kao i potrebom za
istraživanjem, što dostiže vrhunac oko treće godine, da bi se potom postepeno smanjivalo i zamenjivalo više kognitivnim a manje motornim aktivnostima. Ovakvo, prolazno hiperaktivno ponašanje
ne može se dijagnostikovati kao ADHD.
Razvoj deteta sa hiperaktivnim poremećajem
sa ili bez poremećaja pažnje (ADHD)
Kod dece do treće godine: previše razdražljivo, preosetljivo na spoljašnje stimuluse, neuobičajeno
aktivno u odnosu na vršnjake, veoma mnogo plače, spava kraće nego što se očekuje u tom uzrastu.
Kod dece od treće do šeste godine: trči i penje se u većoj meri nego vršnjaci, teško se igra u miru i
tišini, imitira vožnju motorom ili često proizvodi druge zvuke, previše zapitkuje, uvek nešto dodiruje, ne može mirno da sedi dok gleda slikovnicu ili sluša kraću priču, sklono je povredama.
2 Detaljnije o načinu na koji nepovoljna iskustva u ranom razvoju dovode do specifičnosti u funkcionisanju mozga pročitati u članku
Poremećaji privrženosti (posledice zanemarivanja i zlostavljanja) (prim. ur.).
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA HIPERKINETSKIM POREMEĆAJEM SA ILI BEZ POREMEĆAJA PAŽNJE (ADHD)
51
Kod dece osnovnoškolskog uzrasta: pažnja je kratkotrajna, pravi nepotrebne greške, školske i socijalne veštine teže uči, potrebna mu je pomoć da zadrži pažnju na zadatku, ne može da se usmeri
na detalje, ne može da sačeka red ni u kom slučaju, ako ga prekinemo u radu, sporo i teško se vraća
na započetu aktivnost.
Kako se prepoznaje
Slaba pažnja: ne pazi, ne završava zadatke, ne može da se organizuje, izbegava dugotrajan napor,
gubi stvari, zaboravan, lako se omete.
Hiperaktivnost: vrpolji se, napušta klupu, trči / penje se preterano, ne može na miru da se igra/radi,
uvek spreman da krene, mnogo priča.
Impulsivnost: ne može da sačeka red, ishitren sa odgovorima, prekida druge, nameće se drugima,
eksplozivno reaguje, često se svađa sa vršnjacima, lako zaplače.
Da bi se dijagnostikovao ADHD, mora postojati šest simptoma slabe pažnje, tri simptoma hiperaktivnosti i jedan simptom impulsivnosti. Simptomi treba da traju najmanje šest meseci, a početak
simptoma je do sedme godine života. Simptomi moraju da postoje u dve ili više situacija, uz značajan poremećaj socijalnih, školskih i radnih aktivnosti.
Ukoliko deca sa ADHD-om ne dobiju uvemenjenu i odgovarajuću podršku, najčešće posledice su:
loš uspeh u školi, socijalno i emocionalno loše funkcionisanje, nisko samopoštovanje, sklonost rizičnim ponašanjima (alkoholizam, zloupotreba supstanci), psihička napetost i nemir, depresija,
parasuicidno i suicidno ponašanje. Osim toga, odgajatelji dece sa ADHD-om su zbog zahteva koji
su pred njih stavljeni i prirode poremećaja deteta (preterane, neuspešne i dugotrajne kontrole aktivnosti deteta, neophodnosti vođenja i stalnog nadgledanja njegovog ponašanja) veoma iscrpljeni i pod stresom usled roditeljskog neuspeha, pojačane brige i stalne strepnje. Takođe, podložni su
poremećaju bračnih relacija i padu vere u sopstvene roditeljske kompetencije.
Kako pomoći
Opšte preporuke:
• Neophodna je edukacija (obuka) roditelja/odgajatelja/nastavnika o prirodi poremećaja.
• Bihejvioralni tretman se bazira na teoriji socijalnog učenja da se poželjna, prihvatljiva ponašanja potkrepljuju, dok se druga, nepoželjna i neprihvatljiva, ne nagrađuju. Na samom početku
treba napraviti listu ciljnih ponašanja na kojima se radi; jasno se definišu uloge u kući, daju se
pisane ili ilustrovane instrukcije kako u kojoj situaciji treba reagovati. Zatim se nastavlja ADHD
trening dnevnih veština kojim se omogućavaju prioriteti i organizacija i razvijaju svakodnevne
životne veštine.
• Usmeravanje i vođenje ne samo deteta, već i osnaživanje odnosa roditelji–dete, odgajatelj–
dete, bliski rođaci – dete, nastavnik–dete, vršnjaci–dete.
• Strategije učenja (učenje kako da se uči).
• Podučavanje deteta socijalnim veštinama i veštinama nenasilne komunikacije.
• Na osnovu ispoljene kliničke slike procenjuje se da li je dete (uz odgovarajući tretman i pomoć)
sposobno da pohađa redovnu nastavu u razredu ili zahteva individualni edukativni plan i program.
• Podsticati dete da se afirmiše kroz hobije. Od fizičkih aktivnosti, treba ga usmeravati na plivanje, omogućiti mu relaksaciono skakanje, npr. na trambulini, krevetu...
52
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
• Ukoliko su potrebni, najefikasniji medikamentozni tretman za decu sa ovim poremećajem jesu
lekovi iz grupe psihostimulansa.
• Neophodan je savetodavni rad sa roditeljima/odgajateljima radi podizanja roditeljskih kompetencija, prevladavanja stresa i učenja metoda relaksacije.
Praktični saveti za roditelje/odgajatelje:
• Pružiti detetu rutinu, sigurnost, predvidljivost – postaviti jasne granice, očekivanja i pravila (ali
ne preterano krute) i držati se dnevne rutine.
• Nije dobro prezaštićivati dete i svako njegovo ponašanje svoditi pod kategoriju ADHD. Potrebno
je omogućiti pravu meru podsticanja i ograničenja, npr. umesto On ne treba da radi domaći jer
ima ADHD reći Biće mu potrebno nešto više vremena i usmeravanja, jer on ima ADHD.
• U odnosu prema detetu treba biti optimističan i strpljiv, više ga podsticati, a ređe kritikovati.
Detetovo ponašanje ne treba posmatrati u negativnom svetlu, već je važno razumeti njegovo
ponašanje u kontekstu i u skladu sa njegovim snagama i slabostima da bi sledilo adekvatno
reagovanje iz pozitivnog i ohrabrujućeg ugla.
• U negativnim situacijama pokušati sa davanjem pozitivnih poruka da je dete u osnovi dobro,
ali da mu se desilo da ispolji negativno ponašanje (tretirati negativno ponašanje kao izuzetak).
Konsekvence za neadekvatno ponašanje treba da uslede neposredno nakon ponašanja, jasno i
bez burnih reakcija roditelja/odgajatelja, a moguće je i sprovođenje tzv. time outa (odvođenje
deteta iz žarišta u dosadnu sredinu, u kojoj treba da ostane onoliko minuta koliko ima godina).
• Pred dete treba postaviti kratkoročne ciljeve, podstaći izvedbu, pohvaljivati svaki korak i naja­
vljivati sledeći. Od pomoći mogu biti i pisane ili slikovne smernice (podsetnici) obaveza.
• Potkrepljujuće aktivnosti, pohvale i nagrade treba da budu česte i da neposredno slede uspe­
šnu izvedbu. Nije dobro nuditi potkrepljenje u dalekoj budućnosti, pošto dete sa ADHD-om ima
problem anticipacije – planiranja i organizacije.
• Da bi dete sa ADHD-om imalo dovoljno sna, treba mu u toku dana ponuditi dovoljno fizičke
aktivnosti (plivanje), a jedan sat pre očekivanog zaspivanja obezbediti mirniju rutinu (bez TV
programa i igrica na kompjuteru).
Praktični saveti za nastavnike:
• Postaviti dete da sedi u klupi pred učiteljem/nastavnikom sa što manje predmeta na njegovoj
radnoj površini, a osmisliti mu i aktivnosti/zaduženja koja će mu omogućiti da se povremeno
kreće (redar i sl.).
• Na času obezbediti što mirniju i staloženiju atmosferu, utvrditi jasna pravila ponašanja u vezi
sa tim šta se očekuje i koja ponašanja su neodgovarajuća, predvideti moguću eskalaciju sukoba i odvojiti vinovnike, podsticati ostalu decu da razumeju i pomognu, a ne ometaju, pohvaliti
ih za mirno rešavanje sukoba.
• Napraviti i na tabli ispisati raspored aktivnosti i podsećati na sledeću aktivnost ili naredni korak. Postavljati manji broj zadataka (do tri) i dati dovoljno vremena za rešavanje. Tražiti da se
zadaci reše jedan po jedan, sa kratkim pauzama između. Podsećati na zadatke kratko i često.
Postavljati jasne i realne ciljeve i prioritete.
• Tokom predavanja koristiti crteže, slike, pisanje, dijagrame, kompjuter i povremeno praviti rezime. Uključiti i decu (jedno po jedno, ne sve odjednom).
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA HIPERKINETSKIM POREMEĆAJEM SA ILI BEZ POREMEĆAJA PAŽNJE (ADHD)
53
• Prilikom ispitivanja podstaći dete da se iskaže na njemu lagodniji način, koristiti kratka i jasna
pitanja (jedan na jedan, što ređe u grupi), podsticati detetovu inicijativu da odgovara (makar i
na drugačiji način, npr. usmeno umesto pismeno).
• Podsticati i potkrepiti detetovo pozitivno ponašanje, pohvaliti ga kad učini korak napred i uvek
kad završi zadatak do kraja. Ne kažnjavati dete za impulsivno i nestrpljivo ponašanje, već mu
pomoći da uspori i odloži, podsetiti ga kako da izloži potrebe. U neodgovarajućoj aktivnosti
zaustaviti ga neverbalnim stavom, manipulacijom (stati pored njega, staviti mu ruku na rame,
uzeti svesku itd.) i ponuditi mu da uradi nešto konstruktivno. Povremeno ga podsetiti na ograničenja i zabrane.
• Ohrabriti dete da hvata beleške na času, da zapiše domaći, a zatim proveriti da li je to uradilo.
Povremeno prekinuti izradu zadataka i proveriti urađeno, naučiti dete i pokazati mu kako da to
samo uradi.
• Roditelje upoznati sa rasporedom časova, nedeljno ih obaveštavati o tome šta je dete uradilo, a
šta nije, u čemu treba da mu pomognu (npr. da uveče spremi knjige i sveske za sutra) i kako da
ga podstaknu, da proslave uspeh sa njim. Takođe, savetovati roditelje da dete uključe u neku
sportsku aktivnost (najbolje individualnu).
54
•slike 3, 4
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Crteži sedmogodišnjeg deteta sa teškoćama na planu mentalnog zdravlja
PROCENA POTREBA DECE  TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I MENTALNOG ZDRAVLJA
55
TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I
MENTALNOG ZDRAVLJA
Nenad Rudić
Razvoj deteta sa teškoćama na emocionalnom planu
U ovom poglavlju govorimo o teškoćama u oblasti osećajnog života i razvoja ličnosti koje se izražavaju kroz unutrašnja, subjektivna stanja i iskustva. Kako bi se mogli razumeti nastanak i raznovrsnost mogućih problema, potrebno je kratko se osvrnuti na osnovne razvojne postavke.
Razvoj svakog deteta odvija se u specifičnim, jedinstvenim okolnostima i određen je nasleđem,
sredinom i interakcijom sa njom, a na kasnijim uzrastima javlja se i treći faktor u razvoju ličnosti
– aktivnost same individue. Ove okolnosti postaju iskustva, a zatim i trajni unutrašnji psihički
sadržaj od koga se stvara osobena ličnost deteta. Razvoj se istovremeno odvija intrapsihički i interpersonalno, u unutrašnjem i spoljašnjem prostoru, zbog čega je značajno da dete ima priliku za
adekvatnu razmenu. Aktivnosti razmene stvaraju pretpostavke obogaćivanja psihičkog života; one
treba da imaju privlačan karakter i da omogućavaju raznovrsnost stimulacije – senzorne, motorne,
emocionalne, socijalne i saznajne. Ove aktivnosti predstavljaju razvojne potrebe deteta, jednako
kao i osnovne biološke/fiziološke potrebe za hranom i vodom, toplotom i snom.
Posebno u ranom detinjstvu, odnos sa drugima i karakteristike iskustava grade osnovna osećanja pripadnosti, prihvaćenosti i sigurnosti, koja predstavljaju osećajne temelje ličnosti i podstiču razvoj. Odnos
sa drugima omogućava dublje proživljavanje i integraciju doživljaja koji nastaju kao deo iskustva. Dete
se rađa sa iščekivanjem i spremnošću za uspostavljanje odnosa sa odraslima. Odsustvo, nedovoljnost ili
neadekvatnost emocionalne razmene ne treba shvatiti kao nepružanje i nezadovoljavanje potreba, već
kao lišavanje i oduzimanje detetu nečega za čim ono istinski čezne i ima potrebu. Kvalitet ranih iskustava, odnos sa negujućom odraslom osobom, kao i interakcija sa okruženjem, ostavljaju neizbrisiv trag
na razvoj deteta. Neadekvatan odnos odgajatelja, nedostatak ljubavi i stimulacije u prvoj godini života
trajno obeležavaju funkcionisanje deteta i, ukoliko se ove okolnosti nastave, dovode do trajnih promena
ličnosti. Mogućnost pozitivnog uticaja na razvoj dece zasniva se, pre svega, na uočavanju nepovoljnih
razvojnih okolnosti i delovanju sa ciljem promene, korekcije ili ublažavanja tih uticaja.
Osećajni razvoj, kao i druge oblasti psihičkog razvoja prolaze kroz faze koje slede jedna za drugom, usmeren je ka dostizanju što je moguće diferenciranijeg i bogatijeg emocionalnog doživljaja, sa sposobnošću uvida u sopstvena osećanja i osećanja drugih i njihovom regulacijom. Period
prve godine je vreme formiranja bazične sigurnosti, pripadnosti i poverenja u odnose sa drugim
56
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
osobama. Negujuća osoba usmerena na dete, koja je u stanju da adekvatno prepozna i odgovori
na signale deteta, da podstiče i prilagođava stimulaciju, koja je dosledna u svojoj prisutnosti i reakcijama prema detetu, uz pozitivan emocionalni odnos, omogućava razvoj sigurne privrženosti.
Sigurna privrženost je osnova stabilnog emocionalnog razvoja u detinjstvu. Dete na ranom uzrastu
poseduje kapacitete za formiranje različitih obrazaca privrženosti, pa je zato rano uočavanje nepovoljnih okolnosti od velikog značaja. Na taj način, problemi u jednom odnosu mogu biti donekle
kompenzovani sigurnim odnosom sa drugom osobom. Od druge godine, kada dete, zahvaljujući
napretku motornih, a zatim i govornih sposobnosti, sve više aktivno stiče iskustvo, počinje eksperimentisanje, isprobavanje različitih akcija i uočavanje njihovih efekata na okolinu. Period nakon
druge godine je vreme kada se očekuje porast problema ponašanja, najčešće u vidu neposlušnosti,
jogunstva, burnijih reakcija na zabrane i osujećenja želja. Problemi ponašanja su češći, izrazitiji i
trajniji kod dece sa problemima ranog osećajnog razvoja. Zato je briga o emocionalnom razvoju
vid prevencije nastanka intrapsihičkih problema, kao što je i njihovo prepoznavanje i uvažavanje
prvi uslov za pružanje adekvatne pomoći. To je posebno značajno kada razmišljamo o potrebama i
unapređenju razvoja dece koja žive u nepovoljnim okolnostima.
Priroda emocionalnog doživljaja je takva da se ne ograničava samo na osećajni prostor, posebno
u detinjstvu, već se preliva i u druge oblasti psihičkog funkcionisanja. Tako se i intrapsihički,
pretežno emocionalni, problemi ispoljavaju ne samo u formi emocionalnih stanja i reakcija, već i
kroz druge razvojne domene, ometajući uspostavljanje fiziološke regulacije, saznajni razvoj, kreirajući telesne simptome ili probleme ponašanja (na primer, problemi spavanja kao izraz strahova od
odvajanja, problemi ishrane kao izraz teskobe i nepoverenja ili odsustvo kontrole defekacije kao čin
protesta i iskazivanja sopstvene volje, zatvaranje u sebe i autostimulacija u situacijama uskraćenosti emocionalne razmene i senzorne i motorne stimulacije i drugo). Posledice nepovoljnih emocionalnih iskustava mogu da traju dugo i da dovode do neuspeha u raznim životnim oblastima i pored očuvanih intelektualnih sposobnosti (problemi u odnosima sa vršnjacima i odraslim osobama,
teškoće u učenju, odsustvo ambicije i motivacije). Sve ove mogućnosti ispoljavanja intrapsihičkih
problema kroz različite oblasti ličnosti uvek treba uzeti u obzir prilikom razmatranja mogućih razloga za njihov nastanak, jer su nam to i putokazi ka njihovom razrešenju.
Na pitanje kako nastaju intrapsihički problemi moguće je odgovoriti da je njihov nastanak rezultat genetskih, konstitucionalnih sklonosti i nepovoljnih uticaja sredine – i nećemo pogrešiti. Na
genetske osnove još ne možemo da utičemo, ali na iskustva sredine možemo. Nepovoljna razvojna
sredina (nepovoljna rana iskustva, zanemarivanje potreba za odnosom, nedovoljno stimulativna ili
haotična sredina, zlostavljanje i zanemarivanje) mogu da utiču na pojavu povremenih ili trajnijih
emocionalnih problema, kao i na pojavu dubljih teškoća intrapsihičke organizacije i ranih teškoća
u razvoju ličnosti – od neurotskih, graničnih (prepsihotičnih) do psihotičnih manifestacija. Uticaj
na saznajni razvoj je takođe veliki, prisutne su teškoće u pažnji, koncentraciji i učenju, kao i problemi razumevanja prirode iskustava, izgradnje logičkog mišljenja, jasno razlikovanje spoljašnje
realnosti i unutrašnjih doživljaja.
Uopšteno gledano, problemi se mogu primarno manifestovati u emocionalnoj oblasti, najčešće kroz
različite oblike ispoljavanja strepnje, straha ili emocionalne inhibicije, teškoće kontrole emocionalnih
odgovora ili depresivnost. Pored toga, u detinjstvu se često intrapsihički problemi, zbog teškoća psihološke prorade, javljaju u oblasti telesnih funkcija i ponašanja, u vidu poremećaja spavanja i ishrane,
problema kontrole sfinktera, kroz pojačane autostimulativne aktivnosti, tikove, prisilne radnje i probleme ponašanja – nemir, autoagresivnost, heteroagresivnost, izlive besa (temper tantrum reakcije).
Procena značaja teškoća za razvoj deteta, u smislu nepovoljnog uticaja na razvoj, bazira se na
izraženosti, učestalosti, intenzitetu, brojnosti, trajanju, uzrastu deteta, odgovorima sredine, što se
PROCENA POTREBA DECE  TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I MENTALNOG ZDRAVLJA
57
može sagledati u odnosu na kontekst razvojnih potreba deteta datih uzrastom, polom i drugim
ličnim obeležjima (sklonosti, temperament i sl.), a u odnosu na životna iskustva neophodna za
normativno odvijanje razvoja.
Doprinos poremećaja privrženosti razvoju teškoća na emocionalno-socijalnom planu
Nepovoljna životna iskustva i nezadovoljene emocionalne potrebe u odnosu sa negujućom odra­
slom osobom tokom prvih godina života kao posledicu imaju razvoj poremećaja privrženosti. Indikatori ovog poremećaja su brojni, a broj prisutnih pokazatelja često ukazuje na njegovu težinu.
Mogu se ispoljiti ka unutra i tada govorimo o deci sa teškoćama u osećajnom životu i/ili mentalnom zdravlju, ili ka spolja, kada govorimo o deci sa problemom u ponašanju.
Ukoliko poremećaj privrženosti ide više ka unutra, zastupljeniji je klaster ponašanja na planu poremećaja ishrane, sna, uspostavljanja higijenskih navika, prisustvu autoerotskih radnji, samopovređivanja, kao i teškoće vezane za kontakt (posebno problem sa dodirom i kontaktom očima). U
slučaju da poremećaj ide ka spolja, u pravcu poremećaja ponašanja, manifestacije mogu biti sledeće: problem sa pažnjom, hiperaktivno ponašanje, smanjena tolerancija na frustraciju, nepoštovanje pravila i normi, odbijanje kontakta očima, manipulativno ponašanje i laganje, nepredvidivo
i atipično reagovanje, surovo postupanje prema životinjama, nekritičnost, odsustvo osećanja kaja­
nja, neadekvatan odnos sa vršnjacima, preterana ljubomora, agresivno i rizično ponašanje, zloupotreba supstanci, promiskuitetno ponašanje. Ovu podelu treba shvatiti samo uslovno, radi lakšeg
razumevanja. Bez obzira na to na kom planu se poremećaj dominantno ispoljava, ova deca imaju
teškoće da prepoznaju i ispolje osećanja, često poseduju potencijal za razvoj depresivnih stanja i
autoagresivnih radnji, a vrlo često imaju poteškoće u savladavanju školskog gradiva.
Treba imati u vidu to da prisustvo nekog od indikatora ne mora samo po sebi ukazivati na poremećaj
privrženosti. Na primer, kod dece sa relativno urednim razvojem, izolovano prisustvo sisanja palca,
noćnih strahova ili enureze može biti reakcija na neku životnu situaciju. Ono što ta ponašanja kvalifikuje kao poremećaj privrženosti jeste da su deo širih klastera teškoća, da traju duži vremenski
period i da su otporna na promene i preoblikovanje primenom klasičnih vaspitnih tehnika. Veći
broj registrovanih pokazatelja ukazuje ne samo na težinu, već i na vreme nastanka i mogućnost
promene ovih ponašanja. Kasno prepoznavanje poremećaja privrženosti (nakon ulaska u pubertet),
kada je došlo do ireverzibilnih promena u strukturi ličnosti, ukazuje na mogućnost delovanja samo
u smislu ublažavanja posledica.
Vrste teškoća i kako se prepoznaju
1. Teškoće sa somatskim ispoljavanjima – poremećaji fizioloških funkcija i navika
Uspostavljanje fiziološke regulacije, kontrola motorike i sve složenija organizacija pokreta, usvajanje navika u vezi sa ishranom i spavanjem i kontrola sfinktera predstavljaju jednim delom pokazatelj sazrevanja (s obzirom na to da su u vezi sa biološkom zrelošću), dok su drugim delom izraz
iskustava i rezultat procesa učenja i prožeti emocionalnim i socijalnim značenjima. Usvajanje ovih
obrazaca može biti usporeno i odloženo u odnosu na uzrasna očekivanja u uslovima nedovoljno stimulativne sredine. Njihovo prisustvo u starijem uzrasnom dobu može biti i indikator intrapsihičkih
problema emocionalne prirode.
Somatske tegobe koje se ponavljaju predstavljaju ponekad način zadobijanja pažnje i osnovne
nege, koja može da nedostaje detetu u odnosu sa odraslim osobama, i da, kao takve, budu jedan
od značajnih indikatora neodgovarajućeg odnosa.
58
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Poremećaji navika
Kao odgovor na izostanak adekvatne spoljašnje stimulacije dete može ispoljavati raznovrsne oblike
pojačane autostimulacije.
Ritmički pokreti telom u vidu ljuljanja različitog intenziteta nazivaju se roking i skoro uvek su povezani sa izostankom potrebne spoljašnje stimulacije, kako u oblasti motornih i senzornih aktivnosti, tako i u oblasti socijalnih odnosa i interesovanja. Kod neke dece ovakve radnje nakon nekog
vremena postaju značajan regulator osećanja, mehanizam smirivanja i postizanja stanja emotivne
ravnoteže i prijatnosti, zbog čega se teško menjaju. Zato je važno preventivno delovanje.
Slična je situacija i sa autoerotskim aktivnostima dece, koje od prolazne dečje onanije, koja predstavlja normalno razvojno ispoljavanje, mogu prerasti u ekscesivne radnje, često slabije kontrolisane i prisutne u brojnim situacijama. Učvršćivanje ovih radnji je povezano sa emocionalnim i fiziološkim senzacijama koje omogućavaju kako stimulaciju tako i oslobađanje od emotivne napetosti.
Poremećaji navika u vidu sisanja palca, grickanja noktiju i čupkanja kose takođe predstavljaju kako
izraz, pokazatelj, tako i načine telesnog rasterećenja napetosti.
Učestalost i udruženost ispoljavanja i nivo ometanja dnevnih aktivnosti, uz subjektivni distres, jesu
dodatni pokazatelji ozbiljnosti ovih stanja. Mada se ovakva ponašanja češće viđaju kod dece koja
su odrastala u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja, ona se mogu uočiti i kod dece sa
teškoćama u razvoju koja odrastaju u biološkim porodicama. Ova ponašanja se izuzetno retko (i
u određenoj meri) mogu objasniti samo razvojnom teškoćom, kao što je to slučaj sa teškoćama iz
pervazivnog spektra, a uglavnom ukazuju na nezadovoljene emocionalne potrebe.
Poremećaji spavanja
Poremećaji spavanja mogu imati različite oblike, javljati se u svim uzrastima, biti deo razvojno
očekivanih promena ili osobenosti deteta, ali i predstavljati jedan od značajnih indikatora prisutnosti emocionalnih teškoća. Odlazak na spavanje nije samo fiziološko događanje. Dnevna iskustva,
stanja uzbuđenja, strepnja i strah, nesigurnost, kao i neusvajanje potrebne fiziološke regulacije između stanja budnosti i spavanja od ranog uzrasta, uz izostanak podrške u izgradnji navika, ukazuju
na probleme u ovoj oblasti.
U situacijama izloženosti deteta stresogenim, a posebno traumatskim iskustvima problemi sa spavanjem različitog intenziteta skoro su neminovni. Problemi se mogu manifestovati kao teškoće
prilikom odlaska na spavanje ili česta noćna buđenja, zatim u vidu noćnih strahova i košmara ili
različitih oblika somnambulizma (mesečarenje, motorne aktivnosti tokom spavanja).
I tokom uobičajenog, normativnog razvoja deca mogu da imaju noćne strahove (pavor nocturnus),
najčešće u prvim godinama života. Dete se probudi vrišteći, oznojeno, bledo, proširenih zenica, nesvesno okoline, ne reaguje na tešenje, gura roditelje od sebe ili beži. Te reakcije mogu trajati 1–10
minuta, a ujutru se dete uglavnom ničega ne seća. Noćne more sa ružnim snovima nešto su češće
od noćnih strahova, a najčešće prolaze spontano ukoliko su deo razvojnih ispoljavanja, a imaju
tendenciju da potraju ako su pratioci nepovoljnih životnih iskustava.
Poremećaji kontrole sfinktera
Pod kontrolom sfinktera podrazumeva se sposobnost voljne kontrole pražnjenja sadržaja mokraćne
bešike i debelog creva. Ovladavanje ovom sposobnošću je pod uticajem bioloških maturacionih
faktora i činilaca sredine. Karakteristike razvojne sredine, odnosa deteta i procesi učenja (treninga)
predstavljaju razvojna iskustva o kojima vodimo računa procenjujući postignuća deteta.
PROCENA POTREBA DECE  TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I MENTALNOG ZDRAVLJA
59
Termin enureza označava odsustvo voljne kontrole mokrenja na uzrastu nakon četvrte godine. Termin enkopreza označava odsustvo voljne kontrole defekacije nakon četvrte godine. Bolno pražnjenje creva (dovoljno je jedno takvo iskustvo) uzrokovano tvrdom stolicom stvara strah od narednih
pražnjenja creva i može dovesti do zadržavanja stolice.
U situacijama odsustva adekvatnih razvojnih podsticaja često dolazi do kasnijeg uspostavljanja
kontrole, kao i do ponovnog javljanja teškoća u stresogenim situacijama.
Kod neke dece koja odrastaju u emocionalno restriktivnoj i strogoj sredini neadekvatna kontrola sfinktera može da predstavlja otpor zahtevima sredine, što je posebno često kada je u pitanju enkopreza.
Prisustvo enkopreze na uzrastu nakon četvrte godine, ukoliko je udruženo sa bizarnim postupanjem sa
fecesom, može da ukaže na prisustvo ozbiljnih teškoća u psihološkom funkcionisanju i čak rane psihoze.
Tikovi
Predstavljaju nevoljne pokrete koji se ispoljavaju u vidu brzih, neritmičkih pokreta grupe mišića. Iako
su nevoljni, ukoliko se uloži značajan voljni napor, mogu se donekle, i to privremeno, voljno kontrolisati i za kraće vreme odložiti njihovo javljanje. Ovi pokušaji kontrole pokreta povezani su sa povećanjem
unutrašnje napetosti, koja i inače prethodi pojavi tikova i dovodi do njihovog ponovnog javljanja.
Oblici ispoljavanja tikova su različiti, od prolaznih i ograničenih na manju grupu mišića (najčešće
u vidu učestalog treptanja, žmirkanja) do izraženih, kada zahvataju veće grupe mišića i dovode do
naglih pokreta delova tela (npr. snažno zabacivanje glave, pokreti trupa ili ekstremiteta), kao i kada
se ispoljavaju u vidu glasovnih tikova – javljanje različitih zvukova, a ponekad i reči.
Unutrašnji osećaj napetosti može biti doživljen kao stanje unutrašnje prisile na izvođenje pokreta. Teorije o nastanku tikova su različite, a njihovo psihičko poreklo može se pokazati u pojedinim slučajevima,
kada je pojavi tikova prethodio izražen stres ili traumatsko iskustvo. Osećajne smetnje ne moraju uvek
jasno da prethode pojavi tikova, ali su čest pratilac, posebno kada su u pitanju izraženiji poremećaji.
Reakcije okoline mogu ublažavati ili pojačavati simptome. Prva intervencija je sprečavanje negativnih i uvredljivih reakcija okoline, izražavanja ljutnje, pojačane kritike i karakterisanja ovih radnji
kao namernih provokacija okoline.
2. Intrapsihički problemi sa primarno emocionalnim ispoljavanjima
Strepnja, strah, neraspoloženje i tuga prisutni su u detinjstvu i predstavljaju očekivana emocionalna ispoljavanja koja prate odgovarajuća iskustva. Jednim svojim delom čine adaptivne odgovore
ukoliko pomažu prevazilaženje negativnih iskustava, podstiču formiranje zaštitnih intrapsihičkih
mehanizama ili dovode do adekvatnog reagovanja osoba koje brinu o detetu, pomažući tako izgradnju unutrašnjeg osećanja sigurnosti i poverenja u sebe i okolinu.
Sa druge strane, teškoće u toleranciji, proradi i razrešenju ovih osećajnih stanja zbog izrazito nepovoljnih iskustava, obeležja deteta ili neadekvatnih reakcija sredine mogu da dovedu do njihovog
učestalijeg javljanja i u situacijama koje nisu objektivno ugrožavajuće, i to u obliku i intenzitetu
koji ugrožavaju razvoj ličnosti deteta. Mogu se javljati samo u određenim situacijama ili biti prisutne u brojnim svakodnevnim iskustvima deteta, mogu predstavljati neposredne ili odložene reakcije, biti privremenog i prolaznog ili trajnijeg karaktera.
Patološka strepnja i strahovi
Strepnja i strah se u ranom detinjstvu javljaju zajedno i teško ih je razlikovati. O patološkoj strepnji i strahu govorimo kada je prisutan izražen nesklad između jačine i okolnosti u kojima se ja­
vljaju, kada su produženog trajanja i kada utiču na pojavu problema u drugim oblastima delujući
60
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
nepovoljno na razvoj deteta. Pored raznovrsnih telesnih manifestacija (drhtanje ili trzaji tela, lupanje srca, teškoće prilikom disanja, osećaj gubitka ravnoteže, osećaj trnjenja, crvenilo ili bledilo
kože), prisutne su i druge promene: nemir, razdražljivost, plačljivost, povišena zavisnost ili neposlušnost, problemi spavanja i drugo.
Najčešći oblici ispoljavanja patološke strepnje kod dece javljaju se u vidu povremenih napada
strepnje (anksioznosti) sa provocirajućim iskustvima ili bez njih, zatim kao prisutnost hronične
strepnje i strepnje od odvajanja.
Manifestacije straha se kreću od razvojnih strahova, koji su uzrasno specifični i prolaznog karaktera, do fobijskih strahova, koji predstavljaju pojavu izraženih reakcija straha u situacijama koje ne
predstavljaju objektivnu opasnost i koji su praćeni ponašanjem izbegavanja.
Prevazilaženje reakcija strepnje i straha zasniva se pre svega na uspostavljanju poverenja u druge i
osećanja unutrašnje sigurnosti kod deteta. Kako bi se pomoglo u tome, značajno je pružanje odmerene, prilagođene podrške, koja se zasniva na razumevanju i prihvatanju osećajnog stanja deteta,
smirenom reagovanju, davanju objašnjenja, kao i primeni mera koje dugoročno povoljno deluju na
jačanje nezavisnosti deteta, podstiču samostalnost, aktivnost i prosocijalnu orijentaciju.
Separaciona anksioznost (strepnja od odvajanja)
Predstavlja reakciju strepnje koja se javlja kod deteta u situacijama odvajanja od bliske osobe. U
ranim uzrastima ona predstavlja značajno razvojno postignuće ukazujući na javljanje privrženosti
deteta osobi koja o njoj brine, ima važnu ulogu u regulisanju odnosa između deteta i roditelja i
postepeno se stišava i prevazilazi u povoljnim, stabilnim okolnostima.
Kod neke dece strepnja od odvajanja traje znatno duže, veoma je izražena i ometa socijalno funkcionisanje. Kod dece predškolskog i ranog školskog uzrasta može se javiti u vidu izbegavanja boravka u
vrtiću i školi. Dete oseća intenzivan strah kada nije pored bliske osobe a nalazi se u novom, nedovoljno
poznatom okruženju, pokazuje uznemirenost i protest prilikom samog odvajanja, kao i izmenjeno, najčešće povučeno ponašanje izbegavanja kontakata sa drugim osobama tokom vremena odvojenosti.
Hronična strepnja
Predstavlja trajno osećanje strepnje, straha i zabrinutosti u kome se doživljava prisutnost bliske
opasnosti. Zbog toga su deca u takvom stanju povišeno oprezna i uznemirena, stalno iščekujući da
se nešto loše desi, čak i kada okolnosti na to ne upućuju. Reakcije na događaje mogu biti pojačane,
dete se često trza na jače zvuke ili nagle promene, može da ima brojne telesne smetnje, od osećaja
umora i slabosti, do specifičnih žalbi u vidu glavobolja, problema ishrane i varenja, teškoća prilikom
spavanja. Čest je telesni nemir, tremor, grickanje noktiju ili usana. Može biti i indikator dugotrajnog, neotkrivenog zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog).
Kada je izražena, hronična strepnja ugrožava odnose sa drugima jer dovodi do otežanog prepuštanja novim iskustvima, čak i kada ona mogu da imaju potencijalno korektivan rezultat. Prepoznavanje prisutnosti strepnje je neophodno kako dobre namere pružanja pomoći ne bi imale suprotne
efekte, posebno u situacijama insistiranja ili očekivanja brze promene stanja, što može predsta­
vljati dodatni pritisak na dete i dovesti do pojačavanja teškoća. Ovakve situacije nas podsećaju i
ukazuju na prirodu bliskih odnosa, u kojima, zbog jakih težnji ka vezivanju i nepovoljnih iskustava,
može da postoji izražena strepnja kod deteta i izbegavanje novih približavanja i vezivanja.
Da bi se steklo poverenje deteta, praćeno osećajem unutrašnje sigurnosti, ponekad je potrebno puno
vremena, a pored neophodne naklonosti i bavljenja detetom, najčešće zahteva strpljenje i umerenost
odraslih osoba koje brinu o detetu, kao i jasnoću, stabilnost i predvidivost svakodnevnih iskustava.
PROCENA POTREBA DECE  TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I MENTALNOG ZDRAVLJA
61
Depresija i suicid
Iako bismo želeli da ranije teorije kojima je osporavana mogućnost javljanja depresivnih stanja kod
dece budu tačne, istina je na drugoj strani. Depresivna stanja kod dece i mladih nisu retka i mogu
da se ispoljavaju u različitim oblicima: kao depresija odraslih (neraspoloženje, osećanje beznađa i
besmisla, plačljivost, povlačenje, pad aktivnosti, gubitak interesovanja) ili kao takozvana maskirana ispoljavanja kroz promene ponašanja (nemir, agresivnost (prema sebi i drugima), odbijanje saradnje, raznovrsni telesni simptomi, teškoće u koncentraciji i učenju, poremećaji spavanja i ishrane
i brojne druge teškoće).
Ovakva stanja mogu trajati kratko (nekoliko dana), ali i po nekoliko meseci. Mogu se ispoljavati kao
blaže promene, kada je prisutan rizik od neprepoznavanja i pogrešnih reakcija okoline, često u vidu
pojačavanja kritika i zahteva, ali i kao izražene promene, koje menjaju uobičajeno funkcionisa­
nje. Veoma čest maskirani vid ispoljavanja depresije u adolescenciji jeste korišćenje psihoaktivnih
supstanci. Anksiolitičko dejstvo alkohola i nekih narkotika čini da adolescenti posežu za njima radi
smanjenja napetosti, odnosno kao vid samolečenja. Jedan od najvećih rizika depresivnih stanja
jesu pokušaji samopovređivanja i samoubistva, zbog čega je uvek, kada posumnjamo na prisutnost
depresivnog stanja, potrebno proceniti suicidalni rizik.
Pojavi depresivnih stanja mogu prethoditi nepovoljna iskustva, najčešće u vidu gubitka značajnog
odnosa (draga osoba, kućni ljubimac) ili promena sredine povezanih sa prekidom do tada uspostavljenih značajnih aktivnosti i navika, kao i odnosa sa drugima. Ponekad se depresivna stanja
javljaju bez jasnih provokativnih momenata i tada mogu da predstavljaju pojačana normativna
ispoljavanja promena raspoloženja, posebno u periodu adolescencije ili manifestacije depresivnog
poremećaja koji zahteva medicinski tretman.
Deca koja odrastaju u razvojno nepovoljnim okolnostima posebno su vulnerabilna na promene i
nepovoljna iskustva u odnosima sa drugima, povišeno osetljiva na moguće neprihvatanje i gubitak
i pod većim rizikom od depresivnih vidova reagovanja, kao i autoagresivnih postupaka.
3. Intrapsihički problemi u oblastima razvoja ličnosti,
granična stanja (prepsihoze) i psihotični poremećaji
Ova grupa intrapsihičkih problema zahvata dublje slojeve ličnosti, trajnijeg su karaktera i praćeni
izraženim problemima funkcionisanja. Narušene su mnoge oblasti i funkcije ličnosti, odnosi sa
drugim ljudima, kapaciteti za proradu emocionalnih stanja, prisutne su brojne distorzije u oblasti
mišljenja i rasuđivanja.
Najizraženija odstupanja su prisutna kod dečjih psihoza, gde je narušen odnos prema realnosti. Mogu
biti prisutni i poremećaji opažanja u vidu halucinacija, burna, slabije predvidiva i promenljiva osećanja, sa često pojačanom strepnjom i strahovima. Ovi poremećaji mogu započeti naglo ili postepeno,
sa promenom uobičajenog načina funkcionisanja, često u vidu povlačenja, izbegavanja kontakata i
gubljenja interesovanja ili u formi izraženog uzbuđenja sa poremećajima mišljenja i opažanja.
Mogu se javiti u ranom detinjstvu i tada govorimo o ranim dečjim psihozama. One mogu imati različite oblike i ispoljavati se kroz značajan nivo regresije (nazadovanja) u razvoju, odnosno gubljenje
do tada stečenih sposobnosti – govora, mišljenja i ponašanja, kao i stečenih navika (kontrola sfinktera, navike ishrane i spavanja), kao i pojavu stanja uznemirenosti, motornih stereotipija. U slučaju ovakvih stanja neophodno je adekvatno prepoznavanje i uključivanje u medicinski tretman.
Kod dece adolescentnog uzrasta mogu se javiti psihotični poremećaji slični onima kod odraslih, kao
što su shizofrenija i manično-depresivna psihoza. Graničnim stanjima u razvoju ličnosti nazivaju se
stanja nestabilne psihičke organizacije i funkcionisanja, koja su pre svega posledica neujednačenosti
62
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
i nesklada u razvoju delova ličnosti (npr. osećanja, društveni odnosi i govor mogu biti znatno slabije
organizovani u odnosu na saznajni i čulni nivo). Prisutan je izrazit nesklad osećajnog funkcionisanja.
Kod izraženijeg nivoa teškoća javlja se rizik od produbljivanja u vidu nastanka dečjih psihoza.
Najznačajnije odlike ovih stanja jesu održavanje emocionalne labilnosti koja je svojstvena mlađim
uzrastima, teškoće u toleranciji osujećenja (frustracija) i posledične česte reakcije u vidu izliva besa
(temper tantruma). Iako burna ispoljavanja izliva besa, plača, vrištanja, bacanja na pod, udaranja,
šutiranja ili bacanja stvari nisu neuobičajena kod male dece, ona svojom učestalošću i jačinom
mogu da ometaju dnevno funkcionisanje, kao i da ukažu na prisutnost emocionalnih problema.
Neke odlike napada besa koje se češće javljaju kod dece sa poremećajima ponašanja i emocionalnim teškoćama jesu izraženo agresivno ponašanje (prema drugima i/ili predmetima u okolini) i
samopovređivanje tokom napada (grebanje, udaranje, griženje).
U kasnijim uzrastima, s obzirom na slabiju kontrolu impulsa, mogući su različiti oblici destruktivnog ponašanja, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, a česti su i poremećaji raspoloženja, stanja depresije i samopovređivanje.
Kako pomoći
Pružanje pomoći deci i mladima sa teškoćama u emocionalnom i mentalnom razvoju ima raznovrsne oblike. Koncipiranje i primena odgovarajućih terapijskih intervencija zasniva se na proceni
njihove prirode i težine. Vrsta pomoći umnogome zavisi od prirode problema, ali i od resursa sredine. Kao i u drugim oblastima, ranije uočavanje teškoća i pružanje pomoći znači i bolju prognozu.
Pružanje pomoći je usmereno ka detetu, kao i okolini u kojoj odrasta. Ponekad problemi mogu biti
pojačana uzrasna ispoljavanja razvojnih promena ili prolazni periodi teškoća adaptacije na spolja­
šnje promene, kada možemo da očekujemo njihovo spontano razrešenje uz manju podršku sredine.
Sa druge strane, problem može da bude izražavanje dubljih teškoća na nivou ličnosti, sa trajnijim
emocionalnim i ponašajnim teškoćama.
Prva pomoć se uvek sastoji u prepoznavanju i nuđenju pomoći i saosećajnog razgovora, u atmosferi
poverenja i uvažavanja deteta. Pritisci, zahtevi ili pretnje ne predstavljaju načine pružanja podr­
ške. Razgovor deteta sa osobom od poverenja nudi mogućnost boljeg prepoznavanja i izražavanja
unutrašnjeg doživljaja, oslobađanja od unutrašnje napetosti, kao i priliku za dobijanje odgovora na
moguće brige, strahove ili pogrešna tumačenja i zbunjenost u vezi sa postupcima okoline ili svojim
unutrašnjim stanjem. Kod deteta predškolskog uzrasta, ostvarivanje komunikacije putem zajedničke aktivnosti u vidu igre može dati mnoge korisne informacije o stanju deteta i predstavljati
način pružanja pomoći.
Ponekad nije jednostavno razlikovati prolazne i manje značajne od potencijalno trajnijih i ozbiljnijih
problema i tada je bolje potražiti pomoć stručnih osoba nego čekati da vreme da odgovor. Pomoć se
može pružiti u obliku savetodavne i/ili psihoterapijske podrške, koja može biti u obliku individualnog
rada sa detetom ili odraslom osobom koja brine o detetu ili u vidu nekog drugog zajedničkog, porodičnog ili grupnog rada. Načini rada su različiti i, u zavisnosti od uzrasta deteta, kreću se od psihoedukativnih oblika pomoći do vidova dubinske psihoterapije. Uvek, pa i kada se intervencije uglavnom
usmeravaju ka detetu, neophodan je savetodavni rad sa roditeljem/osobom koja brine o detetu.
Prvu pomoć deci mlađeg uzrasta treba da pružaju bliske osobe. Zato je savetodavni rad sa odra­
slom osobom koja brine o detetu od suštinske važnosti. Ako se ima u vidu to da teškoće u oblasti
osećajnog života proizilaze iz neodgovarajućeg odnosa sa negujućom roditeljskom figurom, onda
PROCENA POTREBA DECE  TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I MENTALNOG ZDRAVLJA
63
je logično to što su glavni terapijski agens promene upravo odgajatelji. Zbog toga im je neophodno
obezbediti podršku da pomognu detetu u prevazilaženju ovih teškoća. Podrška odgajatelja se sastoji u tome da:
• pomogne detetu da prepozna i razume šta oseća tako što će mu reflektovati šta misli, kako se
oseća i šta je uzrok tome,
• nauči dete da ta osećanja imenuje,
• ponudi mu alternativne načine za oslobađanje napetosti i adekvatno ispoljavanje osećanja,
• pomogne detetu da prepozna i uključi se u aktivnosti koje će pozitivno uticati na njegovu sliku
o sebi.
Često je neodgovarajući vaspitni stil roditelja (preterano strog ili preterano popustljiv) jedan od uzroka
ovih teškoća, pa je potrebno raditi sa roditeljima na unapređenju njihovih odgajateljskih kompetencija. Kad god je to moguće, podrška treba da obuhvati saradnju sa školom i/ili drugim resursima u zajednici u koje je dete uključeno. Jedan od značajnih ciljeva rada sa detetom jeste sticanje korektivnih
emocionalnih iskustava. U slučaju nepovoljne sredine koja neadekvatno postupa sa detetom teško da
se može očekivati uspeh bez izmeštanja deteta u bezbedno i stimulativno okruženje.
Ponekad problemi zahtevaju primenu lekova – psihofarmaka. Odgajatelji često očekuju da magična pilula reši sve probleme, pa je izuzetno važno upoznati ih sa funkcijom farmakoterapije, uzrocima koji dovode do nepoželjnih ponašanja i značaju psihosocijalne podrške detetu u prevazilaženju teškoća. Lekovi imaju ograničenu primenu i koriste se isključivo kao deo šire podrške, nikad
samostalno. Najčešće se upotrebljavaju u sklopu terapijskih intervencija u radu sa decom koja
ispoljavaju izraženu anksioznost, depresivna stanja i probleme hiperaktivnosti, a njihova primena
je neophodna kod dece sa psihotičnim poremećajima.
Podrška deci sa psihotičnim poremećajima zahteva rad sa odgajateljima i detetom i sastoji se u:
• demistifikaciji i pomoći u prihvatanju dijagnoze – šta konkretna dijagnoza znači, kako se
odražava na funkcionisanje deteta, koja su očekivana ponašanja i mogući ishodi;
• pojašnjenju mehanizma dejstva psihofarmaka, važnosti redovne primene i mogućim pratećim
efektima;
• prepoznavanju ranih pokazatelja pogoršanja i pravovremenom reagovanju radi očuvanja postojećih potencijala deteta i prevencije daljeg osiromašenja ličnosti;
• značaju redovnog psihijatrijskog praćenja;
• podršci roditeljima da usklade očekivanja sa realnim mogućnostima deteta;
• podršci detetu u poboljšanju socijalnih veština – uključivanje u vannastavne aktivnosti, hobije,
sport…
Primena lekova zahteva oprez i praćenje moguće pojave neželjenih efekata, te je neophodna adekvatna saradnja osoba koje brinu o detetu. Uvek treba voditi računa o tome da lekovi budu izvan
domašaja dece, jer je moguća slučajna ili namerna zloupotreba.
Ponekad je potrebno duže vreme za postizanje željene promene i rešavanje problema, a ponekad
to i nije moguće postići. Međutim, ni tada ne treba odustati od pomaganja, jer pored toga što to
predstavlja najnegativniju poruku koju možemo poslati detetu – poruku odbacivanja, zanemaruje
se veliki značaj koji ublažavanje problema može da ima na razvoj i opšte funkcionisanje deteta. Posebno treba biti obazriv kod dece sa ranim nepovoljnim iskustvima i lišavanjima, jer takve poruke
dobijaju od najranijeg detinjstva, a zaceljenje tih rana je najteže.
64
•slike 5, 6
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Crteži dece sa poremećajem vezivanja
PROCENA POTREBA DECE  TEŠKOĆE U OBLASTI OSEĆAJNOG ŽIVOTA I MENTALNOG ZDRAVLJA
•slike 7, 8
Crteži dece sa poremećajem vezivanja
65
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SMANJENOM SPOSOBNOŠĆU UČENJA
67
DECA SA SMANJENOM SPOSOBNOŠĆU UČENJA
Snežana Antičević
Iako se koristi više različitih termina za decu koja imaju smanjenu sposobnost učenja, kao što su
deca sa smetnjama u razvoju, deca sa intelektualnim teškoćama, pa i deca sa posebnim potrebama, svi oni se odnose na istu populaciju. Reč je o deci koja su ili rođena sa sniženim kognitivnim
kapacitetima ili zbog nedostatka adekvatnog okruženja za razvoj (odsustvo neophodnog podsticaja, tj. zanemarivanje) nisu razvila sposobnosti očekivane za taj uzrast, a njihov kapacitet za učenje
novih sadržaja je umanjen.
U ovu grupaciju spadaju deca sa Daunovim sindromom (i nekim drugim genetskim malformacijama), ona sa lakom, umerenom i teškom mentalnom ometenošću, pervazivnim poremećajima, kao
i znatan broj dece sa cerebralnom paralizom i drugim sindromima. Deca sa teškoćama u kognitivnom funkcionisanju koje su posledica uticaja faktora sredine (uključujući i pseudozaostalost) zanemarena su od strane roditelja/odgajatelja, bez potrebne stimulacije bilo da odrastaju u biološkoj,
hraniteljskoj porodici ili u ustanovi, kakvo je iskustvo pojedine dece bez roditeljskog staranja. Deca
koja su odrastala u biološkoj porodici i pritom doživela različite vidove zlostavljanja i zanemarivanja takođe mogu da spadaju u grupu dece sa smanjenom sposobnošću učenja, naročito ona koja
pripadaju marginalizovanim grupama, poput romske dece.
U većini savremenih i nekadašnjih klasifikacionih sistema osobe sa mentalnom retardacijom dele
se u kategorije prema stepenu intelektualne ometenosti. Prema klasifikaciji ICD-101 (1992) mentalna retardacija je stanje zaustavljenog ili nepotpunog psihičkog razvoja, koje se naročito karakteriše poremećajem onih sposobnosti koje se pojavljuju tokom razvojnog perioda i koje doprinose
opštem nivou inteligencije, kao što su kognitivne, govorne, motorne i socijalne sposobnosti. Navedena klasifikacija izdvaja sledeće kategorije:
Šifarnik bolesti MKB-102 – kategorijalni pristup
F 70 laka mentalna retardacija,
F 71 umerena mentalna retardacija,
F 72 teška mentalna retardacija,
F 73 duboka mentalna retardacija,
F 78 druga mentalna retardacija,
F 79 nespecifikovana mentalna retardacija.
1 International Statistical Classification of Diseases and Related Health Problems (ICD-10), WHO, u prevodu međunarodna klasifikacija
bolesti i srodnih zdravstvenih problema (MKB revizija 10) Svetske zdravstvene organizacije (SZO).
2 Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB-10 ili u originalu ICD-10) Svetske zdravstvene organizacije (SZO), F je oznaka za poremećaje u oblasti mentalnog zdravlja i ponašanja.
68
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Klasifikacioni sistemi AAMR3 iz 1992. i 2002. godine u potpunosti odbacuju klasifikaciju zasnovanu
na proceni koeficijenta inteligencije. Umesto toga, osobe sa mentalnom retardacijom klasifikuju se
prema intenzitetu neophodne podrške, bez obzira na vrednost količnika inteligencije. Ovaj model
ukazuje na to da teškoće mogu imati različito poreklo i zahtevati različite resurse za prevladavanje,
uključujući različite oblike i nivoe podrške koji su usmereni na lični razvoj, obrazovanje, interesovanja i ličnu dobrobit, a koji doprinose povećanju nivoa individualnog funkcionisanja u sredini u kojoj
pojedinac sa intelektualnim teškoćama živi. Klasifikacioni sistem baziran na određivanju potrebne podrške prepoznaje četiri nivoa: intermitentan (povremen), ograničen, ekstenzivan i pervazivan
(trajan). Implementacija ovakvog klasifikacionog sistema moguća je ako uzmemo u obzir dužinu
trajanja potrebne podrške, učestalost pružanja podrške, prostor u kome je podrška potrebna, izvori
kojima se obezbeđuje podrška (novac, kadrovi, ekspertize) i nivo intruzivnosti u nečiji život.
Navedena promena u načinu klasifikovanja osoba i dece sa smetnjama u razvoju pokazatelj je
značajne promene u stavovima i planiranju tretmana za njih. Naime, nekadašnje definisanje mentalne ometenosti na osnovu vrednosti IQ jedinica isticalo je značaj tog kriterijuma kao jedinog
pokazatelja sposobnosti deteta. Tada je svrstavanje deteta u kategoriju ometenosti bio i jedini kriterijum koji je određivao njegov dalji tretman. Odbacivanje koeficijenta inteligencije posledica je
toga što mu je u prethodnom periodu pridavan preveliki značaj. Iako treba da postoji kvantitativni
pokazatelj nivoa sposobnosti deteta, donošenje konačnog mišljenja na osnovu njegove vrednosti
o toku daljeg razvoja i potrebnom tretmanu nije se uvek pokazalo pozitivno u praksi. Tako se za
dvoje dece koja na proceni dobiju isti koeficijent određivao isti vid zaštite, dok se u svakodnevnim
situacijama pokazalo da se ona značajno razlikuju po sposobnostima u različitim sferama razvoja.
Takođe je bilo slučajeva da procene sposobnosti koje su urađene na ranom uzrastu deteta određuju
njegov tretman i mnogo godina kasnije, čak i ceo život, jer su smatrane neprikosnovenim i trajnim
pokazateljima sposobnosti. Navedeni razlozi su samo neki zbog kojih se današnji princip procene
i klasifikacije dece sa smetnjama u razvoju pomerio sa kvantitativnih na kvalitativne norme, sa
grupnih na individualne, sa etiketirajućih na afirmativne.
Pristup detetu i njegovim jedinstvenim sposobnostima i osobinama postao je individualan. Cilj
procene nije više samo određivanje aktuelnog nivoa sposobnosti sa akcentom na kognitivne sposobnosti, na one koje su slabo razvijene ili koje nisu razvijene, već naprotiv – na pronalaženje potencijala i snaga deteta (npr. u praktičnim životnim veštinama), te pružanje podrške njihovom razvoju
i aktualizaciji. Procena pomaže da više procenjivača uskladi svoja očekivanja od deteta i odredi sve
potrebne i raspoložive vidove podrške. Danas većina stručnjaka koji procenjuju sposobnosti dece
određuju način podsticanja njihovog daljeg razvoja (vrste neophodne podrške) i pružaoce podrške
(mreže zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih usluga) na osnovu stepena neophodne podrške.
Deca sa intelektualnim teškoćama
I pored toga što se danas manji značaj pridaje klasifikaciji osoba sa intelektualnim teškoćama na
osnovu koeficijenta inteligencije, on je u zdravstvenim krugovima još uvek zastupljen, pa je korisno
upoznati se sa tom klasifikacijom i karakteristikama njenih kategorija.
1.Laka mentalna retardacija (orijentacioni opseg postignuća na standardizovanim testovima inteligencije: IQ je 50–69);
2.Umerena mentalna retardacija (orijentacioni opseg postignuća na standardizovanim testovima inteligencije: IQ je 35–49);
3 American Association on Mental Retardation (Američka asocijacija za mentalnu retardaciju).
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SMANJENOM SPOSOBNOŠĆU UČENJA
69
3.Teška mentalna retardacija (orijentacioni opseg postignuća na standardizovanim testovima
inteligencije: IQ je 20–34);
4.Duboka mentalna retardacija (orijentacioni opseg postignuća na standardizovanim testovima
inteligencije: IQ je ispod 20).
Laka mentalna retardacija
Kod dece sa lakom mentalnom ometenošću prisutan je blago usporen razvoj kognitivnih, komunikativnih, socijalnih sposobnosti i koordinacije pokreta. Očuvana je sposobnost učenja iz primera i
preko vlastitih iskustava. Mišljenje je na nivou konkretnih logičkih operacija. Prihvataju socijalna
pravila, žele da pripadaju grupi, brižni su prema bliskim osobama. Mogu da nauče da čitaju, pišu i
računaju. U odraslom dobu najveći broj njih postiže socijalnu i radnu samostalnost, u potpunosti
brinu o sebi i samostalni su u praktičnim poslovima, ali im je potrebna pomoć u snalaženju u nekim
novim i stresnim situacijama.
Podrška i preporuke:
Razvoj dece sa lakom mentalnom ometenošću blago kasni za uzrasnim normama. Njihova sposobnost za usvajanje novih znanja je velika, tako da je, uz eventualno prilagođavanje načina zadavanja
zadatka i nešto više pokušaja, uspeh brzo vidljiv. Potrebna je rana stimulacija razvoja, a tretman
daje brze rezultate. Veoma je korisno uključivanje logopeda, defektologa oligo-smera i psihologa u
tretman deteta. Zadatak stručnjaka je da informišu roditelje o aktuelnom nivou sposobnosti deteta, mogućnosti da usvaja nova znanja, kao i načinima podsticanja razvoja deteta. Takođe, treba da
budu oslonac roditeljima i pruže im kontinuiranu podršku u fazama zastoja i eventualne sumnje
u mogući napredak. U odraslom dobu osobama sa navedenim stepenom intelektualnih teškoća
potrebna je samo povremena podrška i nadzor, jer se one u velikom stepenu osamostale i postaju
sposobne da vode ravnopravan život u zajednici.
Umerena mentalna retardacija
Razvoj govora i jezika dece sa umerenom mentalnom ometenošću je usporen, ona razvijaju sposobnost jednostavne komunikacije. Mišljenje je na prekonceptualnom stadijumu. Socijalno opažanje
je oskudno. Loša je koordinacija mišića. Repertoar adaptivnih veština je siromašan. Mogu da nauče
neke socijalne i radne veštine, kao i elementarne školske veštine. Razvoj u oblasti brige o sebi i
motornih sposobnosti je usporen. Potrebno im je usmeravanje u različitim socijalnim situacijama.
Podrška i preporuke:
Rano uočavanje retkog oglašavanja, usporenog i oskudnog progovaranja ukazuje na potrebu za
odla­skom u razvojno savetovalište i razgovor sa logopedom. Logoped će savetovati roditelje kako
da stimulišu razvoj govora kod deteta kroz igru i vežbe prilagođene uzrastu. Deca će proširivati
rečnik i vremenom ga razviti do nivoa dovoljnog za slobodno izražavanje potreba i razvijanje komunikacije sa okruženjem. Razvoj dece sa umerenom mentalnom retardacijom već u prvim mesecima života najčešće karakteriše usporen razvoj motorike i koordinacije pokreta. Konsultacije sa
pedijatrom i fizijatrom, kao i svakodnevna primena preporučenih vežbi, bilo od strane roditelja ili
fizioterapeuta, daće pozitivne rezultate i unaprediti dalji motorni razvoj deteta. Obrazovanje dece
sa umerenom mentalnom ometenošću zahteva prilagođavanje gradiva detetovim razvojnim mogućnostima, individualan pristup, pojačano motivisanje deteta da prihvati ponuđeni sadržaj i da
istraje u započetoj aktivnosti radi razvijanja školskih veština. Postižu relativnu samostalnost u sferi
samoposluživanja, jednostavnih i svakodnevnih aktivnosti. Mogu radno da se angažuju u zaštićenim uslovima, pod nadzorom. Osobama sa umerenom mentalnom ometenošću potrebna je ograničena podrška okruženja tokom života.
70
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Teška mentalna retardacija
Motorne sposobnosti dece sa teškom mentalnom ometenošću ostaju u okvirima jednostavnih pokreta, sa teškoćama koordinacije mišićne aktivnosti. Imaju slabo razvijenu ili nerazvijenu sposobnost izražavanja, govor obično nije razvijen. Poseduju ograničenu sposobnost da se socijalizuju.
Mišljenje je na nivou senzomotornog stadijuma. Ponašanje karakteriše potreba za zadovoljenjem
osnovnih potreba, pa često ne podnose odlaganje zadovoljstva.
Podrška i preporuke:
Kod dece sa teškom mentalnom ometenošću vrlo brzo nakon rođenja uočljivo je kašnjenje prvo u
oblasti motornog razvoja, a zatim u oblasti socijalnih kontakata i komunikacije. Navedene smetnje roditelj najčešće sam registruje ili to primeti pedijatar. Neposredno nakon toga treba primeniti
intenzivnu, kontinuiranu stimulaciju psiho-motornog razvoja, od stimulacije motornog razvoja do
stimulacije razvoja komunikacije i socijalnih veština. Stimulacija govorno-jezičkog razvoja treba da
ima za cilj učenje izražavanja potreba bilo govorom ili neverbalnim putem učenjem gestova, kao i
poboljšanje razumevanja govora osoba iz okruženja. Tretman će kao rezultat dati osamostaljivanje
u elementarnim navikama samoposluživanja, higijenskim navikama i boljem razumevanju govora.
Osobama sa teškom mentalnom ometenošću potrebna je ekstenzivna podrška i kontinuiran nadzor.
Duboka mentalna retardacija
Deca sa dubokom mentalnom ometenošću imaju izražena ograničenja ili nemogućnost ostvarivanja komunikacije. Kod nekih je prisutna elementarna komunikacija na preverbalnom nivou vokalizacijom ili gestovima. Koordinacija pokreta i vizuomotorna kontrola su na niskom stepenu razvijenosti. Ne razvijaju adaptivne mehanizme niti elementarne navike brige o sebi. Imaju veoma sniženu sposobnost učenja, bez izgleda za napredak, ukoliko se uključe u obrazovni proces. Mišljenje
je na nivou senzomotornog stadijuma. Prisutne su teškoće u integraciji senzornih stimulusa, kao i
epilepsija, stereotipni pokreti, povremeno agresivnost i autoagresivnost. Podrška i preporuke:
Kako su kod dece sa dubokom mentalnom ometenošću već na samom rođenju vidljive smetnje u
razvoju, potrebno je veliko angažovanje roditelja i stručnjaka različitih profila na stimulaciji razvoja. Fizijatri i fizioterapeuti pružiće podršku motornom razvoju, a defektolozi, psiholozi i logopedi
razvoju socijalnih i govorno-jezičkih sposobnosti. Iako će doći do izvesnog napretka, treba imati u
vidu to da će on biti slabo primetan i da je za njegovo postizanje potrebno uložiti dosta vremena i
strpljenja. S obzirom na to da se ne razvijaju elementarne navike brige o sebi, osobama sa dubokim
smetnjama u razvoju potrebna je konstantna, tj. trajna nega, pomoć i nadzor drugog lica.
Daunov sindrom
Daunov sindrom predstavlja jedan od veoma zastupljenih sindroma među decom sa smetnjama u
razvoju. To je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica trizomije hromozoma 21. Osobe sa
Daunovim sindromom prepoznajemo po posebnoj kombinaciji fizičkih i mentalnih karakteristika
koje utiču na njihov izgled i ponašanje. Razvoj inteligencije je usporen (nalazi se u rasponu od teške
do lake mentalne retardacije) i rano dostiže maksimum (između 13. i 15. godine); snižene su motorne sposobnosti (sedenje, stajanje, hvatanje), dok finu motoriku nikad ne razviju do maksimuma;
slušna i vizuelna pažnja su kratkotrajne i vigilne, otežana je auditivna memorija, a time i praćenje
verbalnih instrukcija; impresivni i ekspresivni govor kasne za uzrastom (dugo koriste gest i mimiku
za razumevanje, rečnik je siromašan, a artikulacija narušena); oskudna je sposobnost prenošenja
naučenog na nove situacije, impulsivni su (ne mogu da odlože trenutno zadovoljenje potreba),
burno izražavaju emocije, preko 50% dece ima oštećenje sluha i vida, podložni su infekcijama, a
naročito su skloni infekcijama gornjih i donjih disajnih puteva.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SMANJENOM SPOSOBNOŠĆU UČENJA
71
Podrška i preporuke:
Roditelji deteta sa Daunovim sindromom već nakon njegovog rođenja saznaju za prisutne smetnje. Iako je faza suočavanja izuzetno stresna, odmah nakon što prihvate dobijenu informaciju i
dete upućuju se stručnjacima, koji ih informišu o karakteristikama razvoja deteta i savetuju brzo
započinjanje stimulativnog tretmana. U radu sa detetom akcenat se stavlja na svakodnevno angažovanje roditelja, ali i psihologa, logopeda i fizijatra na podsticanju njegovog razvoja. Roditelji
dobijaju uputstva šta da rade sa detetom i kako (pristup pun strpljenja, pohvala i pažnje). Socijalni
razvoj ide ispred intelektualnog razvoja dece sa Daunovim sindromom. Ona su vesela, prijateljski
raspoložena prema okruženju, aktivna i saradljiva. Ona svojim osmehom privlače pažnju okoline i
izazivaju pozitivne reakcije. Rani stimulativni tretman treba započeti što ranije, već nakon rođenja,
jer će on dati značajne rezultate – deca nauče da hodaju, da govore, da se obuku, da sama odu u
toalet, samo što se to događa kasnije u odnosu na njihove vršnjake.
Cerebralna paraliza
Cerebralna paraliza se javlja pre treće godine života. U pitanju je neprogresivno oštećenje mozga i
uporno, ali ne i nepromenljivo stanje koje nastaje usled veoma ranog oštećenja delova mozga koji
kontrolišu pokrete i stav. Uzrok su najčešće promene u centralnom nervnom sistemu nastale zbog
nedostatka kiseonika (hipoksija različitog stepena) ili krvarenja. U zavisnosti od toga koji centar
mozga je doživeo oštećenje, dete sa cerebralnom paralizom može da ima očuvane intelektualne
sposobnosti ili snižen nivo intelektualnih sposobnosti. Podrška i preporuke:
Podrška detetu sa cerebralnom paralizom obuhvata angažovanje stručnjaka različitih profila: fizijatra, fizioterapeuta, psihologa, defektologa, logopeda. Najpoznatiji terapijski pristupi u lečenju
cerebralne paralize jesu neurorazvojna terapija Bobath, terapija po Vojti, senzorna integracija, konduktivna edukacija Peto i drugi terapijski pristupi. Cilj tretmana je pomoći detetu da se posledice
oštećenja mozga svedu na minimum, a da se razvijaju ne samo motorne nego i jezičke, kognitivne
i socijalne sposobnosti. Rezultati tretmana su vidljivi ne samo u vidu poboljšanja sposobnosti deteta, već i u vidu njegovog zadovoljstva sobom i povećanja njegove samostalnosti.
Roditelji dece sa smanjenom sposobnošću učenja
Pružanje podrške detetu sa smanjenom sposobnošću učenja počinje pružanjem podrške i savetovanjem roditelja i članova porodice. Suočavanje roditelja sa medicinskom dijagnozom predstavlja
jedan od izuzetno stresnih događaja. Način na koji će se roditelji suočiti sa informacijom da se
razvoj deteta neće odvijati očekivanim tokom u znatnoj meri određuje i sam tempo razvoja. Kada
će roditelj dobiti informaciju da razvoj deteta kasni, zavisi od toga da li je dete rođeno npr. sa sindromom koji je vidljiv odmah po rođenju (npr. Daunovim sindromom) ili su intelektualne teškoće
registrovane nekoliko meseci ili godinu-dve nakon rođenja. Dobijanje navedene informacije mnogo
toga menja u životima roditelja i porodice. Roditelji su emocionalno pogođeni događajem koji nisu
očekivali. Oni sebi postavljaju brojna pitanja, od toga zašto se to baš njima dogodilo, preko prebacivanja krivice na lekare i medicinsko osoblje, pa sve do pitanja kako će njihovo dete izgledati, šta će
moći samostalno da uradi, a šta ne, kao i šta će biti kasnije. Emocionalni problemi roditelja proizilaze iz činjenice da su izgubili savršeno normalno dete, čiji su dolazak očekivali sa radošću. Najčešće
emocionalne reakcije roditelja na hendikep deteta su: depresija, osećanje izolacije, šok, frustracija,
osećanje krivice, gubitak samopouzdanja. Ove reakcije se ne javljaju nužno, ali su veoma učestale
(Hrnjica, Berger, Biro, 1990). Porodice sa hendikepiranim detetom se u odnosu na ostale znatno razlikuju po kumuliranosti stresogenih životnih događaja i prisustvu poremećenih porodičnih odnosa
72
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
(Mitić, 1997). Rezultati istraživanja koja su rađena u našoj sredini (Hrnjica i saradnici, 1988) pokazuju da poremećaji odnosa u porodicama sa detetom sa intelektualnim smetnjama proizilaze iz
teškoća koje se javljaju u vaspitanju i brizi o hendikepiranom detetu, složenih okolnosti u kojima se
porodica u takvoj situaciji nalazi, kao i anticipacije budućih teškoća vezanih za odnose porodice sa
sredinom, školom i mogućnošću samostalnog života, posebno nakon smrti roditelja (Hrnjica, Berger, Biro, 1990). Navedenom treba dodati činjenicu da se roditelji suočavaju i sa okruženjem koje
njihovo dete i njih stigmatizuje jer brojna istraživanja pokazuju da su osobe sa mentalnom bolešću
i intelektualnom ometenošću najstigmatizovanije socijalne grupe (Tringo, 1970, Frist, 2000, prema
Milačić-Vidojević, Dragojević, 2011). Istraživanje sprovedeno u Srbiji pokazalo je da su reakcije uže
socijalne sredine negativnije prema deci sa intelektualnim nego prema deci sa telesnim i senzornim teškoćama (Dragojević, 2007; Dragojević, Hanak i Milačić-Vidojević, 2009).
Podrška porodici:
Zbog svega navedenog neophodno je edukovati stručnjake i razviti timove koji će prepoznati da je
važno na profesionalan način obavestiti roditelje o aktuelnim smetnjama koje dete ima u razvoju,
a zatim im dati potrebnu podršku i smernice za dalji rad. Poznavanje problema sa kojima se suočavaju roditelji olakšaće i usmeriti rad stručnjaka. Sem pružanja podrške roditeljima u suočavanju i
prevazilaženju emocionalnih problema sa kojima se sreću, treba ih upoznati sa činjenicom da je za
razvoj deteta najvažnije njihovo prihvatanje i rano stimulisanje psihomotornog razvoja. Stimulacija
razvoja treba da počne što ranije. Zadatak stručnjaka je da upoznaju roditelje sa aktuelnim nivoom
sposobnosti deteta, a zatim da ih obuče kako da stimulišu narednu zonu razvoja deteta. Izvestan
broj roditelja teško podnosi informaciju da njihovo dete ima smetnje u razvoju, faza šoka i neprihvatanja može dugo da traje, što stvara i produbljuje porodičnu krizu, a detetu uskraćuje dragocen
period za započinjanje stimulativnog tretmana. Roditelji koji su ranije prihvatili činjenicu da dete
ima određene smetnje u razvoju brže će i lakše prevazići stres, a njihovo dete će time dobiti veće
mogućnosti za primenu rane stimulacije i veću šansu za optimalan razvoj svojih potencijala. Rani
stimulativni tretman koji je stručno vođen daće značajne rezultate u razvoju sposobnosti deteta.
Pružanje podrške porodici u prihvatanju deteta, te podsticanje razvoja deteta i njegove samostalnosti, važni su faktori njegovog napretka.
Uključivanje dece sa smanjenom sposobnošću učenja u školu
Uključivanje dece sa smanjenom sposobnošću učenja u školu jedno je od važnih pitanja i dilema
sa kojima se sreću i roditelji i stručnjaci. Nakon višegodišnjeg rada na stimulaciji psihomotornog
razvoja dece kod koje je registrovano kašnjenje u razvoju, uključivanje deteta u obrazovni proces
smatram ne samo poželjnim, već i neophodnim. Dilema roditelja i stručnjaka najčešće se odnosi
na pitanje da li je za dete bolje da pohađa redovnu ili specijalnu osnovnu školu. S obzirom na to
da je pristup svakom detetu individualan, kako u pogledu procene sposobnosti, tako i u pogledu
planiranja i realizacije tretmana, teško je dati jedinstven odgovor na pitanje. Preporuka je da se
najveći broj dece uključi u inkluzivne programe redovnih osnovnih škola. Pozitivan uticaj na obrazovanje deteta postići će se realizacijom IOP-a, tj. prilagođavanjem školskog programa detetovim
razvojnim potrebama i intelektualnim kapacitetima, kao i uticajem interakcije sa ostalom decom u
odeljenju. Međutim, ukoliko procena pokaže da dete ima izrazito ograničene kognitivne kapacitete
ili čak višestruke smetnje u razvoju koje otežavaju usvajanje školskog gradiva, preporuka je da se
dete uključi u specijalnu školu, u kojoj će defektolozi prilagoditi način usvajanja znanja detetovim
mogućnostima učenja. Ukoliko primenjen način obrazovanja ne da očekivane rezultate ili procena
sposobnosti ukaže na to, potrebno je uključivanje deteta u ustanove socijalne zaštite na lokalnom
nivou (npr. dnevne boravke za osobe sa intelektualnim teškoćama) koje primenjuju prilagođene
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SMANJENOM SPOSOBNOŠĆU UČENJA
73
programe prvenstveno sa ciljem podsticanja razvoja socijalizacije, komunikacije i praktičnih životnih veština, a ne isključivo obrazovanja. Apriorno uključivanje deteta sa sniženim kognitivnim
kapacitetima u redovnu školu, kao i oduzimanje prava detetu da se uključi u inkluzivni obrazovni program, može da ima podjednako negativne posledice. Svako dete ima pravo na obrazovanje;
stručnom procenom sposobnosti deteta i njegovih potreba treba odrediti kojim će se vidom usluge
na lokalnom nivou u najvećem stepenu zadovoljiti navedena potreba.
Deca romske nacionalnosti najčešće žive u okruženju koje prepoznaje mali broj detetovih potreba.
Roditelji/srodnici zbog okupiranosti rešavanjem egzistencijalnih pitanja i niskog obrazovnog nivoa
nisu u mogućnosti da na adekvatan način prate i podstiču njihov razvoj. Umesto toplog porodičnog okruženja u kome se razvoj deteta stimuliše od rođenja, prvog zagrljaja i osmeha, razvoj romske dece odvija se u neuslovnim kartonskim četvrtima, tokom prošenja na ulicama, u okruženju
smetlišta i deponija. Iako bazični potencijal većine dece predstavlja adekvatnu osnovu za razvoj
intelektualnih sposobnosti, socijalna deprivacija i nedostatak stimulacije uzrokuju evidentno ka-­
šnjenje i zaostajanje u razvoju njihovih kognitivnih, govorno-jezičkih i socijalnih sposobnosti. Navedeno kašnjenje u razvoju dece često se naziva pseudozaostalost, jer primena ranog stimulativnog tretmana u najvećem broju slučajeva pokazuje brzo napredovanje i postizanje uzrasnih normi
u svim sferama razvoja. Ukoliko se navedeno ne registruje na ranom uzrastu i ne primeni rani stimulativni program, kada dođe upis u školu, romska deca zbog niskih postignuća na psihološkim
testovima bivaju uključena u specijalne škole. Iako su inkluzivni obrazovni postupci uvedeni u redovne osnovne škole, najveći broj romske dece pohađa specijalne osnovne škole. Radi zadovoljenja
potreba dece za obrazovanjem preporuka je da timovi koji određuju školu koju će dete pohađati
odluku donesu na osnovu registrovanog nivoa sposobnosti deteta i kapaciteta škole i da izađu u
susret detetovim razvojnim i obrazovnim potrebama. Preporuka je da se romska deca sa sniženim
intelektualnim kapacitetima uključe u redovne škole i da se za njih formira IOP. Ukoliko škola nema
mogućnosti da izađe u susret detetovim potrebama bilo zbog nedovoljno obučenog kadra za realizaciju programa, prevelikih odeljenja ili veoma niskih intelektualnih sposobnosti deteta, koje znatno otežavaju sposobnost usvajanja znanja, preporuka je da se razvoj i obrazovanje deteta podstiču
od strane defektologa u specijalnoj školi.
74
•slike 9, 10
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Crteži dece sa iskustvom seksualnog zlostavljanja
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA TEŠKOĆAMA U RAZVOJU GOVORA
75
DECA SA TEŠKOĆAMA U RAZVOJU GOVORA
Viola Povše Ivkić
Jedna od životnih funkcija koja je značajna za opstanak, a izraz je potrebe čoveka za drugim ljudskim bićem, jeste komunikacija. Pre svega, treba razlikovati govor od jezika. Jezik su znakovi – slova, slike kojima se ljudi sporazumevaju, a govor je korišćenje jezika i njegova zvučna manifestacija.
Jezik je u uskoj vezi sa intelektualnim, psihološkim i socijalnim funkcijama pojedinca, dok je govor
izgovaranje reči i rečenica.
Usvajanje govora kod dece vrlo je složen proces, u kome najveću ulogu imaju biofiziološke funkcije
i socijalni faktori koji od prvog dana trudnoće i rođenja okružuju dete, stimulišu i utiču na njegov
razvoj. Govor je vrlo složen psihofizički proces i njega čine dva elementa koji su u normalnom razvoju jedinstveni i povezani, a to su: unutrašnji govor, koji se odnosi na psihički aspekt, i spoljašnji,
koji predstavlja usmeni govor, odnosno spoljnu manifestaciju unutrašnjeg govora (Matić).
Razvoj govora
Da bi se teškoće mogle zapaziti na vreme, potrebno je poznavati faze u razvoju govora, kao i to šta
one podrazumevaju.
Prelingvalna faza počinje od rođenja, prvim plačem, i traje do pojave prve reči. Majka vrlo brzo otkriva značenje detetovog plača i prepoznaje koje osnovne potrebe stoje iza njega (glad, bol). Od drugog
meseca plač varira u intenzitetu i kvalitetu tona i ritma. Većina glasova u plaču su vokali. Glasovna
ekspresija i gukanje traje do pet-šest meseci. Dete počinje da se igra svojim govornim organima –
vokalizuje (a, e, o, u), raspevava vokale (aa, eee) i podvriskuje, sa velikim varijacijama u intenzitetu i
tonalitetu. Ovi prvi zvuci su eksplozivnog karaktera i proizvedeni su slučajnim pokretima gla­sovnog
mehanizma. Izraz su reakcija fizičkih potreba i prate opštu telesnu aktivnost, izražavajući lagodnost
i nelagodnost (R. Kromer). Brbljanje je faza koja se nadovezuje na gukanje, traje od petog do devetog-desetog meseca i predstavlja vid glasovne gimnastike – govorne igre. Ono se vrši po volji deteta,
ali nije povezano sa stvarnim značenjem. Iako se glasovi ispuštaju zbog zadovoljstva, oni su i prilika
da se stekne kontrola nad različitim mišićima. Počinje da izgovara slogove ba, ta, da...
Faza progovaranja – lingvistička faza počinje kada dete imitacijom i eholalijom dolazi do usvajanja
prvih reči. Prvom rečju možemo prihvatiti kombinaciju slogova koja se upotrebljava uvek u istim situacijama (S. Vasić). Ova faza počinje i sa otkrićem druge osobe u socijalnom polju. Javlja se između devetog i 13. meseca života, kada dolazi do progovaranja prve reči sa značenjem. Dete koristi određenu
reč da bi označilo neku osobu ili predmet. Najpre su to reči sastavljene od dva ista sloga (mama, tata,
76
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
baba), a zatim i reči sa različitim slogovima (deda, bata, nema, ima)... Sa dve do tri godine dete razume i pravilno reaguje na situacione naloge i jednostavne verbalne zahteve kao što su: Pokaži mi kucu,
macu, nos, usta..., kao i na naloge odobravanja i zabrane. Zna da imenuje nekoliko boja i traži rečima
poznate predmete: lopta, mama, lutka... Voli da sluša jednostavne priče i gleda slike. Gradi proste
rečenice. Odgovara na pitanja Kako se zoveš, Kako laje pas... Rečnik se bogati od 300 reči u drugoj
godini do između 500 i 1000 u trećoj. Dete recituje kratke pesmice. Na ovom uzrastu ne treba mu
dozvoliti da gleda TV, posebno strane dečije programe, bez prisustva i objašnjavanja roditelja, jer dete
počinje mehanički da pamti reč za sliku koja mu se prikazuje bez značenja, te u praksi srećemo decu
koja progovaraju na engleskom. U četvrtoj godini dete imenuje veliki broj predmeta, a u rečniku ima
oko 1500 reči. Priča šta je radilo, gde je bilo i sl. Govori razumljivo i potpunim rečenicama. Radoznalo
prati sadržaje priča i postavlja pitanja zašto i kako. Voli da razgovara telefonom sa poznatim osobama. U petoj godini govor deteta je potpuno gramatičan, koristi veznike (ili, ali, jer). Prepričava duže
priče i ponavlja duže rečenice. Zna pesmice od više strofa. Ima rečnik od 2000 reči ili više. U šestoj
godini dete izgovara sve glasove, kompletne gramatički pravilne rečenice, koristeći vreme i rod, dok
u sedmoj godini koristi sve vrste reči, upotrebljavajući i glagolska vremena. Tada govor liči na govor
odraslih. Javlja se sposobnost korišćenja figurativnih izraza i uočavanja dvostrukih značenja.
Svaki poremećaj u govoru predstavlja regresiju na neke od ranijih nivoa ili pak oblik zastoja u razvoju. S obzirom na kompleksnost pojave, dijagnostički postupak mora da odredi ne samo nivo
razvijenosti govora, već i emocionalnu zrelost i motornu organizovanost. Na osnovu podataka koji
se dobiju definisaće se terapijski postupak.
Nerazvijenost govora, zaostajanje ili regresija u govoru uz neke propratne teškoće, bilo emocionalne ili u ponašanju, mogu odrediti vrstu razvojne smetnje.
Vrste teškoće u govornom razvoju
Usporen razvoj govora ili nedovoljno razvijen govor znači da su strukture govora dve do tri godine ispod očekivanog za uzrast. (U teškim slučajevima dete ne samo da ne govori, već i ne razume
govor.) Deca sa ovim teškoćama mogu da razumeju okolinu, a da u novoj sredini, npr. u obdaništu,
govore ispod očekivanog za svoj uzrast, sa teškoćama u artikulacijama, odsustvom sintaksičkih
struktura i osiromašenim rečnikom. Kod ove dece može da zaostaje i motorni i intelektualni razvoj.
Dislalija ili nepravilan izgovor glasova manifestuje se u nepravilnostima (distorziji), zameni
(supstituciji) ili nemogućnosti izgovora (omisiji) određenih glasova posle pete godine starosti. One
mogu biti organske usled anomalije vilica i zuba, usana ili nepca i funkcionalne – zbog nepravilnog
položaja govornih organa. One su često i razvojne. Postoji više podgrupa vezanih za nemogućnost
izgovora određenih glasova. Najčešći je sigmatizam – nepravilno izgovaranje s, z, c, š, ž, č, dž, ć i đ.
Alalija je potpuna nerazvijenost govora i jezika kod dece sa očuvanim sluhom, koja ne razumeju
govor zbog oštećenja ili disfunkcija u CNS-u.
Disfazija je lakši oblik oštećenja jezika i govora, dok je afazija teži i ima organsku podlogu. Disfaziju prati kasnije progovaranje, agramatičke i nekompletne rečenice, oskudan rečnik, nepravilno
izgovorene reči (voda = oda), izostavljanje krajeva reči ili prefiksa. Kod dece sa disfazijom dolazi i do
poremećaja u ekspresivnom govoru (izražavanje, imenovanje) i receptivnom govoru (prepoznavanje,
razumevanje, konkretizacija). Prisutne su i smetnje u izgovaranju glasova. Jako teško može nešto da
objasni, da se izrazi, da ga okolina razume. Posledice ovog jezičkog poremećaja mogu uticati na usvajanje jezičkih veština (čitanje i pisanje) i matematičkih veština. Istraživanja pokazuju da je učestalost
disfazije na predškolskom uzrastu sedam-osam odsto. Diferencijalno treba odvojiti usporen razvoj
govora od disfazije. U stečene afazije bez organskog porekla spada mutizam, kada dete ne može da
izgovori nijedan glas, zvuk, a kamoli reč, zatim selektivni ili elektivni mutizam – kada npr. govori u
kući sa najbližima, dok u školi uopšte ne govori. To su deca koja obično imaju teškoća u artikulaciji,
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA TEŠKOĆAMA U RAZVOJU GOVORA
77
kao i izrazito osetljiva deca, sa slabim socijalnim kontaktima. U pitanju je psihogeni poremećaj kao i
mucanje i javlja se u predškolskom uzrastu od četvrte do šeste godine, i to češće kod devojčica.
Dvojezičnost (bilingvizam) takođe može uticati na sporije usvajanje govorno-jezičkih struktura. Mucanje, tahifemija ili brzopletost u govoru, usporenost u govoru ili bradilalija poremećaji su koji
su lako prepoznatljivi i zastupljeni su sa oko 2% kod dece. Poremećaj glasa ili fonacije, kao što su
stalna promuklost, nazalan govor (govori kroz nos), motorni poremećaji govora (nemogućnost brzog
menjanja položaja govornog aparata), teškoće su koje traže usko specijalizovanu dijagnostiku.
U govoru dece sa pervazivnim poremećajima prisutne su teškoće u obrascima svakodnevne komunikacije, stereotipnom govoru, eholalijama ili uopšte nerazvijenim govorno-jezičkim strukturama.
Da li se može uticati na razvoj govora i kako pomoći detetu
Roditelj na razvoj govora svakako može da utiče ako prati faze njegovog razvoja i pospešuje ih. Bebi
stalno treba pričati i dodirivati je (evo ruka, gde je prća (nos) itd.). Dete ne razume, ali oseća da je to
nešto prijatno i roditelju uzvraća osmehom. Kada je u fazi gukanja, obavezno vokalizovati, ponavljati detetu sve što izgovori i ostvarivati komunikaciju. Obraćati mu se prostim rečima i rečenicama
(idemo, dođi...). Govor treba da bude jasan, čist, usporen, uz korišćenje slika, predmeta... Svakodnevno koristiti slikovnice uz imenovanje onoga što se u njima nalazi. Pevati, i to na maternjem
jeziku, da bi dete osetilo ritam i melodičnost, što je osnova govora. Ne treba ga ispravljati na grub
način ili upoređivati sa drugim detetom. Ako odgajatelj ili vaspitač primeti da se govor ne razvija
očekivanim tempom, dete treba što ranije uputiti stručnjaku. Ne treba čekati predškolski uzrast jer
je sa šest godina govor već usvojen i automatizovan.
• Odgajatelj ili vaspitač treba da sedi blizu deteta zbog podsticaja, razumevanja i praćenja. Ostva­
rivati direktan kontakt pogledom ili dodirom i na taj način fokusirati detetovu pažnju.
• Govoriti jasno, dovoljno glasno, sporije, razumljivo, uz pojašnjenje novih reči. Rečenice treba da
budu kratke.
• Upućivati jedan po jedan zahtev, ponekad ga ponoviti. Proveriti da li je dete razumelo ono što
je zadato.
• Prilikom objašnjavanja koristiti didaktički materijal, izraze lica, gest. Grafički prikazati red događanja, raspored i sl.
Tretman kod stručnog lica može biti uspešan jedino kada dete razvije potrebu za komunikacijom.
To znači da osobi sa poremećajem govora ne vežbamo samo govor, već joj moramo prići kao celovitoj ličnosti i uzeti u obzir njen emocionalni razvoj, saznajni nivo, kao i organizovanost psihomotorike i govora. Tek u tom kontekstu vežbe dobijaju svoj pun smisao i značenje. Dakle, tretmanu treba
uvek pristupiti timski i individualizovano, sledeći potrebe i mogućnosti deteta, a ne na osnovu
primarno postavljenih planova i programa rada.
Prikaz normalnog razvoja glasova
UZRAST DETETA
USVOJENI GLASOVI
do tri godine
�
a, e, i, o, u, p, b, m, n, t, d, k, g
do 3,5 godine
�
j, f, v, h, l, nj
do četiri godine
�
s, z, c, š, ž, č, ć, đ, dž
do pet godina
�
lj, r
sa pet godina
�
treba pravilno da izgovara sve glasove maternjeg jezika
•tabela 1
78
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Neka od tehničkih
pomagala u savladavanju
pravilnog držanja olovke
•slike 11, 12, 13
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SPECIFIČNIM TEŠKOĆAMA U UČENJU (DISLEKSIJA, DISGRAFIJA, DISKALKULIJA)
79
DECA SA SPECIFIČNIM TEŠKOĆAMA U UČENJU
Disleksija, disgrafija, diskalkulija
Viola Povše Ivkić
Specifične smetnje u učenju imaju deca koja i pored prosečnih ili natprosečnih intelektualnih
sposobnosti, očuvanih funkcija svih čula, ujednačenih uslova obučavanja od strane nastavnika i
istog kalendarskog uzrasta ne uspevaju da savladaju veštine čitanja, pisanja ili računanja. Teškoće
se javljaju od samog početka pohađanja nastave. Deca usporeno savladavaju veštine i napreduju
znatno sporije od očekivanog za njihov uzrast. Mogu da se prepoznaju po:
• neusklađenosti između intelektualnih potencijala i postignuća – uspeha u školi,
• zaostajanju u savladavanju određenih školskih veština,
• lošijoj koordinaciji pokreta i problemima u lateralizaciji i prostornoj orijentaciji,
• teškoćama u opažanju slova (grafema), glasova (fonema), brojeva i/ili njihovoj supstituciji,
• slaboj ili neusvojenoj tehnici učenja.
Pored toga, zbog neuspešnog savladavanja školskog gradiva slabi motivacija deteta za školu, često
praćeno problemima u ponašanju.
Disleksija (teškoće u čitanju) i diskalkulija (teškoće u računanju) predstavljaju delimičnu nesposobnost prepoznavanja značenja opaženog uz očuvanu sposobnost čula, tzv. razvojne disgnozije
(moguća velika razlika na WISC1 testu u korist manipulativnog dela). Disgrafija (teškoće u pisanju)
jeste delimična nesposobnost/nedozrelost izvođenja koordinisanih pokreta ruku, odnosno slabija
grafomotorna spretnost (pripada kategoriji dispraksija). Navedene teškoće se mogu javljati pojedinačno ili udruženo i uvek utiču jedne na druge (na primer, dete koje ne ume dobro da čita jako
teško rešava tekstualne matematičke zadatke, iako računske operacije izvršava sa lakoćom).
Ukoliko se teškoće ne prepoznaju na vreme i već u drugom polugodištu prvog razreda i tokom
drugog razreda ovoj deci ne pruži adekvatna podrška, posledice po ukupan razvoj su brojne. Dete
ne samo da gubi volju i nerado prihvata obaveze, već generalno počinje da se povlači pred problemima, gubi samopouzdanje i samopoštovanje, a javljaju se i psihosomatske reakcije: glavobolje,
povraćanje, česti odlasci u toalet, noćne more, teško zaspivanje, povlačenje u sebe, impulsivno reagovanje. Ovo može biti udruženo sa hiperaktivnošću – dete je nemirno, bez koncentracije, izbegava
vršnjake, agresivno reaguje na provokacije i zadirkivanja ili, suprotno, suviše je povodljivo – skreće
pažnju izigravanjem klovna, slepo ispunjavajući opasne zahteve druge dece da bi bilo prihvaćeno
od grupe. Pošto ne postiže odlične rezultate u savladavanju školskog gradiva, nerado ide u školu, a
1 Wechsler Intelligence Scale for Children, WISC – IV, 2003, u prevodu skala za procenu inteligencije dece, IV revizija, 2003.
80
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
u okruženju porodice dolazi do promene stava roditelja zbog prisutnog problema – stalnog pritiska:
svakodnevno vežbanje na isti način kao i u školi, sa istim zahtevima, i kažnjavanje zbog školskog
postignuća koje nije u skladu sa željama i zahtevima roditelja i učitelja. Roditelji teško prihvataju
da dete ne može, već smatraju da neće i da je lenjo, upoređuju ga sa drugim detetom, a prisutne
su i trzavice među roditeljima. Sa druge strane, nastavnici često ne razumeju teškoće deteta i ne
snalaze se u pružanju pomoći, niti ističu njegove pozitivne osobine – snage i druge potencijale.
Uopšteno gledano, za pružanje podrške detetu, pored ranog prepoznavanja, najvažnije je uspostaviti
blisku, koordinisanu saradnju i međusobno razumevanje između roditelja, obrazovne ustanove – nastavnika, pružaoca specifične podrške poput defektologa i psihologa i deteta. Specijalizovane vidove podrške (opšte i specifične vežbe reedukacije psihomotorike koje izvode defektolozi ili specijalno
obučeni nastavnici, psiholozi i pedagozi) potrebno je sprovoditi najmanje godinu dana, takođe timski.
Prethodno je potrebno uraditi dobru opštu i ciljanu procenu od strane defektologa, a po potrebi i drugih profila stručnjaka: neurologa, neurofizijatra, psihologa i dečjeg psihijatra.
Deca sa teškoćama u čitanju (disleksija)
Razvojna disleksija se javlja kao poremećaj čitanja i manifestuje se kroz teškoće u učenju i čitanju, a kasnije lošim pravopisom i odsustvom lakog baratanja pisanim jezikom za razliku od govornog. Često je nasledna i nije uzrokovana neurološkim oštećenjima, a učestalija je kod dečaka.
Prisutnost disleksije u našoj sredini je oko 12%, dok je u anglosaksonskim jezicima do 30%.
Još uvek nije utvrđeno zbog čega nastaju disleksije, a važno je istaći to da nije reč o jedinstvenom
poremećaju, već se smatra da je u pitanju skup različitih teškoća koje se mogu javiti u različitim
oblicima i stepenima, odnosno postoje razne vrste disleksije. Postoji disleksija u kojoj je naglasak na nedovoljnoj formiranosti usmenog govora (deca imaju blaže govorno-jezičke smetnje,
dislaliju u blažem stepenu, poteškoće u analizi i sintezi glasova, slabije razumeju odnos među rečima u rečenici, poseduju mali fond reči, agramatičnost u blažoj formi – prema D. Braun). Drugi tip je
disleksija sa nedovoljno formiranom vizuo-prostornom percepcijom i orijentacijom (govor je
dobar, ali su prisutne smetnje u memorisanju sleda, što je osnova za percepciju prostora i vremena
– teško se snalaze u vremensko-prostornim događajima (pre–posle, ispred–iza), ne pamte dane u
nedelji, mesece i godišnja doba, a javlja se i problem lateralizovanosti u prostoru – zamenjuju slova
po sličnosti (drži–brži) i mestu u reči (od–do). Postoji i oblik disleksije koji je kombinacija prethodna
dva tipa, kada imamo prisustvo teškoća u govorno-jezičkom statusu, ali i u orijentaciji i percepciji
prostora i vremena.
Razvoj sposobnosti za čitanje
Dete svest o pisanom jeziku razvija vrlo rano preko slikovnica, knjiga i novina koje ima u svom okruženju. Prva interesovanja za pisani jezik, tzv. pretčitačke veštine, dete ispoljava sa dve do tri godine. Ako
ovog interesovanja u navedenom periodu nema, kasnije se mogu očekivati teškoće na tom planu. Na
uzrastu od četvrte do šeste godine dete bogati rečnik i počinje da uočava da se reč sastoji od slova,
primećuje razlike u njihovom obliku i načinu čitanja, iako još uvek ne čita. Sve više razume značenje
reči, oseća i uživa u rimi i aliteraciji u pesmicama i brojalicama (ponavljanje suglasnika u nizu reči
u rečenici ili stihu, npr. koka kokodače, eci peci pec i sl. Pred polazak u školu ili na samom početku
školovanja kod deteta se razvija sposobnost prepoznavanja da glas koji izgovori odgovara određenom
slovu i počinje da uči tehniku čitanja. Proces se prvenstveno bazira na prepoznavanju slova/grafema,
da bi kasnijim uvežbavanjem i automatizovanjem tehnike dete počelo da prati sadržaj pročitanog,
njegovo semantičko i sintaksičko značenje, kao i prepoznavanje pravilnih gramatičkih oblika. Između
osme i desete godine čitanje bi trebalo da bude automatizovano – dete više ne razmišlja o tome kako,
već šta čita. Dakle, drugi, odnosno treći razred osnovne škole je vreme kada tehnika čitanja i prepričavanja pročitanog treba da bude savladana.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SPECIFIČNIM TEŠKOĆAMA U UČENJU (DISLEKSIJA, DISGRAFIJA, DISKALKULIJA)
81
Kako se prepoznaju teškoće u čitanju
Teškoće koje se javljaju kod dece sa disleksijom mogu biti opšte (koje su prisutne kod većine dece
sa disleksijom), specifične (koje se javljaju individualno kod određenog deteta) i nespecifične (koje
mogu imati i deca koja nemaju disleksiju).
Opšte teškoće su: teškoće pri zapamćivanju i brzo zaboravljanje slova (posebno onih sličnih po
načinu pisanja ili artikulaciji); nemogućnost prepoznavanja slova i njihovog spajanja u reč ili glas
(pojedinačno ih prepoznaje, ali ne može da ih integriše u reč ili ima poteškoće prilikom prelaska
s konsonanta na vokal i obratno: prst = pst ili past); čitanje slovo po slovo bez razumevanja pročitane reči (k u ć a); izostavljanje slova u rečima (krava = kava); izostavljanje kratkih, funkcionalnih
reči, npr. veznika; strukturalne pogreške u vidu premeštanja ili umetanja glasova (potok = protok);
ponavljanje početnih slova ili slogova; ponavljanje već pročitanog dela reči ili čak celih reči dok se
ne pređe na naredno slovo ili reč; prekidi usred reči, slogovno čitanje; zamena konsonanata sličnih
po obliku (koš = kop); zamena vokala drugim vokalima; zamene slogova i slova (do = od, on = no);
izostavljanje slova i slogova (maleni = mali); orijentacija u prostoru; inverzija slova ili slogova, reči,
brojeva (56 = 65); zamene i pogađanje reči (vatra =vrata) i sl.
Specifične teškoće: zamena slova sličnih po mestu izgovora (t–d, k–g, p–b, s–z), vraćanje na već
pročitanu reč, ponavljanje pogrešno pročitane reči, izostavljanje reči iz teksta, preskakanje redova
u čitanju i sl.
Nespecifične teškoće: sporost, različite blokade i stanke, poremećen ritam i akcentuacija pročitanog, čitanje napamet ili otprilike, teškoće u razumevanju pročitanog, što dovodi do netačnih
zaključaka o pročitanom, vrlo brzo zaborave naučeno, lako odvlačenje pažnje sa onog šta čitaju,
periodično smenjivanje boljeg i lošijeg čitanja i sl.
Disleksija se dijagnostikuje procenom organizovanosti psihomotorike i tehnike čitanja, kao i upitnika za roditelje i upitnika za nastavnike, radi pravovremenog prepoznavanja problema i definisanja adekvatne podrške.
Kako pružiti podršku detetu sa teškoćama u čitanju
Važno je znati to da se dete sa disleksijom umara puno brže od druge dece. Potrebno mu je mnogo
više pažnje odraslih i nastavnika da bi uopšte moglo da prati šta se događa – može pročitati jednu
reč na nekoliko pogrešnih načina a da to ne primeti, može pročitati reči tačno, a da uopšte ne razume šta čita, može jedan dan zablistati, a drugi dan biti potpuno isključeno. Nekada deluje kao da
dete ne sluša, a u stvari ima problema sa pamćenjem instrukcija u nizu, ili da deluje lenjo, a zapravo ima probleme u organizaciji obaveza i treba mu pomoć u vezi sa tim. Obično ima velike teškoće
u učenju stranih jezika. Sa teškoćom pravi zabeleške jer ne može da sluša i piše istovremeno, a zbog
sporog čitanja i pisanja stalno nema dovoljno vremena. Deluje nespretno i zaboravno bez obzira na
to koliko se trudi, može ispoljavati neurotske simptome ili blaže oblike poremećaja u ponašanju, jer
ima lošu sliku o sebi. Zbog svega navedenog ne smemo zaboraviti na detetovu primarnu potrebu
za ljubavlju i prihvatanjem, osećajem zaštićenosti i sigurnosti, potvrđivanjem vlastite ličnosti, kao
i želju da bude priznato i uspešno.
Na početku organizacije pomoći značajno je da odrasli koji su važni u detetovom životu (roditelji,
nastavnici i dr.) i samo dete budu upoznati sa karakteristikama problema i motivisani za angažovanje u njegovom prevladavanju – akteri moraju da prepoznaju da, osim prisutnih specifičnih detetovih teškoća u vezi sa kojima mu je potrebna podrška, ono ima i potencijale koji se moraju razvijati
da bi gradilo pozitivnu sliku o sebi.
82
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Roditelj, kao jedan od najvažnijih saradnika u pružanju podrške, treba da prihvati teškoću deteta,
kao i činjenicu da su promene na tom planu moguće uprkos ograničenjima. Važno je da prisutne
smetnje kod deteta ne utiču na normalno funkcionisanje porodice. Roditelji treba da znaju da je
postupak otklanjanja teškoća u čitanju proces koji traje najmanje nekoliko meseci. Kada odgajatelj
(roditelj, usvojitelj, hranitelj) vežba sa detetom, treba da sledi navedene preporuke:
• Tekst treba izabrati prema detetovom interesovanju ili uzeti onaj za uzrast oko dve godine mlađi
od starosti deteta – dakle, cilj ne sme da bude nerealan.
• Vežbe čitanja treba da budu kao igra koja ima svoja pravila – izabere se način bodovanja i prikazivanja rezultata, nakon čega sledi pohvala ili nagrada.
• Vežbe čitanja treba da budu svakodnevne, da se praktikuju više puta dnevno i da traju do 20
minuta.
• Svaki detetov uspeh treba primetiti i brzo pohvaliti i tako ga motivisati za naredne aktivnosti.
• Važno je da roditelji ne prisiljavaju dete na vežbanje čitanja, da ga ne grde kada pogreši, da ga
ne kažnjavaju fizički niti prete batinama, jer će ga tako još više odbiti od te aktivnosti.
• Treba da mu čitaju ono što ga zanima, zatim prepričaju, pa i ponove ako to dete traži. Ukoliko
samo čita neki duži i teži tekst, treba mu pomoći, omeđiti šta treba da pročita, olakšati mu i sl.
• Strukturirati detetov dan (organizovati obaveze, uključujući školske i logopedske), ali voditi računa o tome da se dete ne preoptereti.
Nastavniku treba savetovati sledeće:
• Rano otkrivanje – da što ranije uoči teškoće kod deteta, da zatraži stručnu pomoć i uspostavi
saradnju sa roditeljima radi rešavanja problema.
• Staviti dete da sedi bliže tabli i nastavniku, proveriti da li je zapamtilo ili tačno zapisalo domaći
zadatak. Zapisati važne poruke i događaje u detetovu svesku, kao i telefone druge dece iz odeljenja zbog razmene informacija.
• Nastavnik treba što češće da komunicira sa ovakvim detetom i da ima vremena njega, da ga
hrabri i podstiče na male uspehe.
• U radu se koristiti različitim nastavnim sredstvima i pomagalima, povremeno mu davati lakše
zadatke koje može uspešno da reši, pažljivo odrediti količinu domaćeg zadatka, deliti zadatke u manje skupine informacija i raditi sa detetom dopunske sadržaje u kojima su teškoće
najizraženije.
• Češće proveravati usvojena znanja koristeći način provere koji detetu više odgovara, produžiti
mu vreme za rešavanje zadataka, naročito kod odgovaranja pismenim putem. Treba odrediti
prioritete u zahtevima (tražiti da pesmice recituje na času ili da pročita kraći i lakši deo nekog
teksta i sl.).
• Nastavnik treba da piše čitljivim, pravilnim rukopisom na tabli, da poveća slova u tekstovima za
čitanje sa razumevanjem i da pazi na kvalitet nastavnih listova (sadržaj, jezik, veličina slova).
• Brzo prepoznati i pohvaliti pozitivne pomake, primedbe ublažiti rečenicom da će idući put biti
bolje, više vrednovati manipulativne aktivnosti deteta i sl.
• Uključiti dete u rad u malim grupama i podstaći članove grupe da pomažu jedni drugima,
podržati prihvaćenost deteta u kolektivu. Uključivati dete u predstave ili sekcije gde se praktikuje učenje kraćih tekstova, ali i gde se deca dobro zabavljaju.
Nije dobro da nastavnik tera dete da glasno čita pred svima ako to samo ne želi ili da ga upoređuje
sa drugom decom, da naglašava njegove nemogućnosti, išara crvenom olovkom njegov pismeni rad
ispisujući negativne komentare, zadaje mu obimne domaće zadatke i dodatne vežbe – posebno ne
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SPECIFIČNIM TEŠKOĆAMA U UČENJU (DISLEKSIJA, DISGRAFIJA, DISKALKULIJA)
83
vežbe prepisivanja, kao i da odustane od zahteva upućenog detetu da piše urednije. Ne treba da traži
da iznova radi nešto što nije uspelo i treba da dopusti da se dete u radu koristi otvorenom knjigom.
Tretman se sastoji od opštih i specifičnih vežbi reedukacije psihomotorike i klasičnog logopedskog
tretmana, uz neophodnu saradnju sa roditeljima i školom. Program je individualan i zavisi od nivoa
koji je dete već usvojilo i rezultata dobijenih dijagnostikom.
Deca sa teškoćama u pisanju (disgrafija)
Disgrafija je nesposobnost ili otežano savladavanje veštine pisanja, koje se očituje u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama u pisanju slova (grafema). Teškoće, tj. greške, nisu povezane sa
nepoznavanjem pravopisa, već su zastupljene bez obzira na dobar intelektualni i govorni razvoj,
kao i na normalno stanje čula i pokreta. Disgrafija je prisutna kod 6–8% dece školskog uzrasta
različitog stepena, i to više kod dečaka. Statistička istraživanja pokazuju da su poremećaji u pisanju učenika četvrtog, petog i šestog razreda osnovne škole dva-tri puta češći nego poremećaji u
čitanju.
Disgrafija, kao i disleksija, jeste složen poremećaj koji se ne ograničava samo na teškoće u savladavanju tehnike pisanja, već mogu da budu prisutne i teškoće u formiranju raznih predintelektualnih
funkcija i jezika. Ima složenu psiho-neurološku osnovu, a zbog isprepletenosti neuropsiholoških i
jezičkih faktora manifestuje se u različitim oblicima, pri čemu se svaki može prepoznati po vrsti tipičnih pogrešaka u pisanju (dominantnim sindromima). Prema uzrocima postoji nasledna disgrafija, zatim ona koja nastaje usled delovanja spoljnih nepovoljnih faktora na dete u razvoju (socijalni
i situacioni uzročnici – bolest, stres i sl.) i kombinovani oblik (najčešći uzrok disgrafije – kombinacija predispozicija sa delovanjem – tri spoljna nepovoljna faktora). Prema stepenu izraženosti razlikujemo laku disgrafiju (nezreo rukopis), izraženu disgrafiju (prisutni su svi elementi disgrafičnosti)
i agrafiju (potpuna nesposobnost pisanja, ali je obično prelazno stanje ako nema organsku podlogu
i nakon godine ili dve školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju). Prema dominantnom sindromu/
teškoći postoje tri tipa disgrafija:
1.Fonološke disgrafije, koje su uzrokovane teškoćama u izgovoru i/ili slušnom razlikovanju glasova, a prepoznaju se po zameni slova, npr. sagonetka–zagonetka. One su najčešći oblik disgrafija, u kome dete ne može da rastavlja tekst na rečenice i reči na slogove prilikom pisanja (nije
usvojilo analizu i sintezu reči: za plakao, ja je i sl.).
2.Vizualna disgrafija je povezana sa teškoćama u vizuo-prostornoj percepciji, analizi i sintezi
vizuo-prostornih podataka i osećaja prostora, dok je usmeni govor razvijen. Praktično, deca
ne upotrebljavaju reči koje imaju prostorno i vremensko značenje (ispred, iza, iznad, između,
zatim parove prideva tanak–debeo, visok–nizak, levo–desno i sl.).
3.Motorna disgrafija je povezana sa nedostatkom razvijenosti finih motornih funkcija, a manifestuje se trajnim i brojnim zamenama slova i nestabilnim, nečitkim rukopisom. Deca ne mogu
da automatizuju pokrete u pisanju slova, ona dodaju suvišne elemente, brzo se zamaraju, pišu
sporo... Njihov rukopis je obično neravan, neujednačen (neka slova su veća, a neka manja, menja se nagib slova itd.). Što dete duže piše, rukopis je sve ružniji. Ovo može biti karakteristično
i za decu sa hiperkinetskim sindromom.
•slika 14
84
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Razvoj sposobnosti za pisanje
U svom razvoju dete prolazi kroz određene faze organizovanja pisanja odnosno usavršavanja grafomotornog čina.
I. U prekaligrafskoj fazi dete otkriva zadovoljstvo kada se iz šaranja počinju uočavati određeni
oblici koji se mogu razumeti – dečiji crteži ili precrtavanje slova. Karakteristično je i zapamćivanje slova (npr. m kao mama ili miš). Ova faza se vezuje za uzrast od četvrte do šeste godine,
ali to podrazumeva da je dete upoznato sa pisaljkom i bojicama i da ima iskustvo sa njihovim
korišćenjem i pre tog perioda.
II. Kaligrafska faza – infantilna faza. To je vreme kada treba uspešno da imitira rukopis ili da piše
slova po sećanju. Reč pamti više vizuelno nego sa razumevanjem, npr. zna da napiše svoje ime
Mateja, ali ne i Tea (uzrast šest-sedam godina).
III. Postkaligrafska faza – individualizacija rukopisa, kada se rukopis menja jer se stvaraju viši
oblici grafičkog oblikovanja koji više odgovaraju specifičnostima ličnosti deteta. Ono tada
obraća pažnju i na poruke koje pruža tim rukopisom, a ne samo na estetski izgled. Postignute
su brzina i tačnost u pisanju sa karakterističnim individualnim obeležjima, ali je napisano razumljivo i onima koji čitaju (osam-devet godina).
Kako se prepoznaju
Rukopis deteta sa teškoćama u pisanju izrazito je ružan, neuredan, zabrljan, teško se može pročitati, slova su loše oblikovana i loše smeštena u prostoru, pravac u kome se rukopis odvija menja se
od slova do slova, reči i redova (bez margina, slova ili redovi uvijeni, reči stisnute ili suviše raširene,
slova različite veličine i sl.). Tonus mišića je neujednačen, dete piše iz ramena, lateralizovanost i
poznavanje delova tela neujednačeni, u crtanju nema perspektivu, a izdiferenciranost motorike
prstiju izrazito je loša.
Dijagnostikovanje teškoća ne vrši se samo posmatranjem rukopisa, već procenom organizovanosti
psihomotorike, lateralizovanosti i organizacije u prostoru/okruženju, zatim na osnovu vežbi prstiju,
ritma, kao i ciljane dijagnostike. Ove procene daju uvid u zrelost i disgrafičnost pisanog teksta.
Kako pomoći detetu sa teškoćama u pisanju
Neophodan je timski rad i saradnja deteta, roditelja, nastavnika, defektologa i drugih obučenih
stručnjaka. Da ne bi došlo do poremećaja u veštini pisanja, može se delovati preventivno. Počinje
se čim dete izrazi želju da koristi pisaljku. Ne počinjati sa pisanjem dok dete ne savlada hvatanje
sa dva prsta (tzv. pinceta hvat). Pre olovke koristiti kredu, mali deo cigle kojim se šara u čučećem
položaju, zatim debele flomastere i bojice. Podsticati dete da pokuša da oboji jednostavne elemente (krug, trougao, kuću sa podebljanim ivicama) držeći pisaljku sa tri prsta. To ne podrazumeva da
se određuje ruka kojom će dete pisati, već treba uvežbavati dominantnu ruku. Zatim treba preći na
korišćenje bojanki sa omiljenim likovima i predmetima, vodenih boja, plastelina, testa... Na pred­
školskom nivou svakom detetu ponaosob treba pokazati (namestiti) kako da drži olovku dok podebljava određene linije. Pri tome koristiti vežbe povlačenja linija po tačkama, crtanje kruga (zbog
slova O, C, Ф) i linija odozgo nadole u svesci omeđenoj linijama (moraju biti šire od onih u školskim
sveskama), sa marginama. Mogu se koristiti i vežbe za jačanje šake i prstiju – podizanje prstiju,
jedan po jedan, istovremeno i naizmenično stiskanje i opuštanje šake, pomeranje prstiju što više
kao da svira klavir i sl. U ovom periodu azbuka se mora svakodnevno vežbati kroz igru kako bi dete
uspelo da zapamti slova (vežbanje pisanja od linije do linije, igra pisanja slova koje čuje itd.).
Na školskom nivou pred detetom je veliki i težak zadatak. Ono treba za tri meseca da nauči 120
grafema – velika i mala štampana i pisana slova – i, ako nije pripremljeno, svakako da može da se
javi problem. Dete prvo imitira/preslikava rukopis svog nastavnika. Obavezno je da pisanje slova
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SPECIFIČNIM TEŠKOĆAMA U UČENJU (DISLEKSIJA, DISGRAFIJA, DISKALKULIJA)
85
na tabli prati vizuelna stimulacija (crtež ili slika predmeta sa početnim slovom). Nastavnik treba
da proveri na koji način dete piše, posebno kad se uče pisana slova, koja treba da se međusobno
povezuju. Prepisivanje sa table može da predstavlja problem, jer dvostruka vizuo-motorna kontrola
zahteva da uvek čitaju ili gledaju slova ispočetka, a ne od mesta gde su stali u pisanju. Potrebno
je koristiti sveske sa uskim i širokim linijama ili kvadratićima, nikako bez linija, posebno u prvom
i drugom razredu. Poželjno je koristiti slova u obliku kartončića ili kockica da bi se prvo sastavila
reč, a zatim prepisala u svesku, kao i praktikovati vežbe memorisanja slova, pogađanja i upisivanja
onih koja nedostaju. U svemu navedenom veoma pomažu radni listovi koji prate nastavni program.
Domaći zadaci treba da su kratki i lako rešivi, sa što više crtanja. Kod neke dece je potrebno podebljavati margine i linije. Pisanje početi od reči sa dva slova, a zatim povećavati njihov broj. Ako dete
ne postiže, produžiti mu vreme za rad i omogućiti da mu azbuka uvek bude pri ruci. Nije dobro da se
kritikuje i grdi, jer se tako stvara otpor prema pisanju. Treba pokazati razumevanje i isticati kvalitete, npr. sva si slova napisao u reči, nisi nijedno izostavio, samo treba da su iste veličine, probaj drugi
put i sl. Deci koja ne mogu da pišu zbog organskih oštećenja omogućiti korišćenje raznih pomagala
i računara ili pisanje štampanim slovima.
Ako dete nije usvojilo tehniku pisanja, treba što pre potražiti stručnu pomoć. Najbolji period je tokom raspusta, kada nema aktivnosti i obaveza vezanih za školu. Treba imati u vidu to da stručan
tretman nije puko ponavljanje i uvežbavanje pisanja kao u školi.
Deca sa teškoćama u računanju (diskalkulija)
Diskalkulija je skup specifičnih teškoća koje se manifestuju kroz otežano savladavanje odnosa
među brojevima i računskih operacija, iako intelektualni potencijali mogu biti očuvani. To je matematička verzija disleksije. Povezuje se sa naslednim faktorima, a kod dece školskog uzrasta prisutna je sa od četiri do pet odsto. Najčešće se dijagnostikuje posle 11. godine, prelaskom u više razrede, kada i dolazi do izražaja. Znatno je prisutnija kod dece sa organskim oštećenjem centralnog
nervnog sistema.
U rešavanju matematičkih zadataka sva deca manje ili više greše. Međutim, deca sa diskalkulijom
imaju neuobičajene i specifične greške. Teškoće prilikom usvajanja matematike kod dece mogu
biti lake, umerene i teške, pa postoji delimična ili potpuna matematička nesposobnost, diskalkulija (dete sporije usvaja računanje), i akalkulija (potpuna nesposobnost usvajanja matematičkih
operacija, odsutnost matematičkog mišljenja).
Kako se prepoznaje
Razvojna diskalkulija se manifestuje čim dete počne da se upoznaje sa pojmom broja, da obavlja
osnovne računske operacije, kao i operacije serijacije, klasifikacije i konzervacije. U rešavanju matematičkih zadataka sva deca manje ili više greše, ali deca sa diskalkulijom imaju neuobičajene i
specifične greške. Vrlo često se pojavljuje u kombinaciji sa disleksijom. Pokazatelji diskalkulije mogu
se prepoznati i pre polaska u predškolsko, ukoliko dete ne može da razvrsta ili upoređuje predmete i
pravi skupove po obeležju, npr. veličini, boji, obliku i sl. Takođe, ukoliko ima teškoća pri nizanju/ređanju i razumevanju više naloga odjednom, otežano će usvajati i aritmetičke postupke. Interesovanje
za brojanje javlja se znatno kasnije, a postoje i problemi u lateralizovanosti i prostornoj orijentaciji (ne
može da shvati mesnu vrednost broja u kontekstu jedinica, desetica, stotina, hiljada).
Dete sa teškoćama u računanju zamenjuje jedan broj sa drugim (32 zapisuje kao 23; teško se prebacuje sa jedne na drugu matematičku operaciju (ako sabira, i u nizu se nađe zadatak sa oduzimanjem, ono nastavlja da sabira); sporo rešava jednostavne zadatake; nepravilno potpisuje brojeve; ne
86
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
prepoznaje računske simbole (zamenjuje + sa –); preskače redosled u rešavanju zadataka i dobija
pogrešan rezultat; slabo pamti brojeve (npr. broj telefona). Može da ima i specifične teškoće koje se
tiču logičkog zaključivanja, što rezultira time da verbalne naloge teško manipulativno izvršava (npr.
nacrtaj jednakostranični trougao čija je stranica a = 3 cm). Teškoće se javljaju i u pisanju višecifrenih brojeva, analizi zadatka (kod tekstualnih ne shvata zadatak kao celinu). Proveru rešenja ne vrši
jer ne može da prati redosled napisanog, a konstantan problem je računanje – dete obično koristi
prste da bi nešto izračunalo. Treba imati u vidu to da deca koja i u trećem razredu koriste prste kao
pomoćno sredstvo uglavnom imaju dugotrajne teškoće u razumevanju matematičkih pojmova.
Diskalkulija se dijagnostikuje krajem drugog razreda, kada je dete ovladalo tehnikom čitanja i
trebalo bi da je savladalo prepoznavanje brojeva.
Podrška detetu u ovladavanju veštine računskih operacija
U svim nabrojanim teškoćama glavnu ulogu ima razumevanje i prihvatanje problema od strane
roditelja, nastavnika i deteta, kao i uključivanje stručne osobe u rešavanje problema, jer nemogućnost savladavanja određenih veština dovodi do emocionalnih problema. Sa detetom uvek treba
individualno raditi i nikada se ne ljutiti zbog toga što nije usvojilo ono što je traženo. Potrebno je
spustiti se stepenicu niže, na nivo kojim je ovladalo, i na tome graditi dalje, uz obavezan didaktički
materijal (štapići, kocke). Mogu se koristiti društvene igre, domine, zatim čoveče, ne ljuti se, slagalice i sl.
Moramo zapamtiti da dete prvo mora da razume, a zatim da računa. Nikada ne dozvoliti da dete
mehanički pamti računske radnje sabiranja i oduzimanja i ne žuriti da na apstraktnom nivou rešava zadatke, već vežbati na konkretnom nivou (vidljivom i opipljivom), uz svest da je potreban prelazni period. Tretman je dugotrajan i teži od disleksije. Plan rada se određuje individualno za svako
dete, uz pregled školskih svezaka.
Potrebno je svakodnevno vežbanje inicirano od strane roditelja, više kroz igru, i to do pola sata. Treba rešavati postojeće probleme, ali nikako iste zadatke koje je dete radilo u školi. Dete uvek mora
da govori šta radi. Savladati brojeve i operacije do pet, pa preći na prvu deseticu itd. Jedan od važnih
uslova za uvežbavanje matematičkih pojmova jeste da nauče da gledaju na sat i da verbalizuju (ne
koristiti digitalni sat).
U školi je potrebno da nastavnik što ranije otkrije problem, da posveti više vremena detetu i da ga
postepeno upućuje. Detetu treba zadavati lakše zadatke, dozvoliti produženo vreme za njihovo rešavanje, pisanje ili čitanje. Neophodno je usko sarađivati sa roditeljima u postupnosti savladavanja
problema.
Kada je potrebno definisati individualni obrazovni plan (IOP)
Ako dete ima samo jedan poremećaj, uz dobro organizovanu i kontinuiranu pomoć problem će se
rešiti.
Ukoliko dete ima sve navedene specifične teškoće u učenju, svakako da je potreban IOP, jer su sa
tim sigurno udruženi i drugi razvojni problemi/zastoji.
Problem diskalkulije i disgrafije mnogo je teži nego disleksija, jer dete, osim dekodiranja (prepoznavanja grafema – slova i brojeva), mora da ih verbalizuje, obradi, razume – izračuna i napiše, dok
kod čitanja treba samo da ih dekodira i verbalizuje, uz razumevanje.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA PERVAZIVNIM RAZVOJNIM POREMEĆAJIMA
87
DECA SA PERVAZIVNIM RAZVOJNIM POREMEĆAJIMA
Teškoće iz autističnog spektra
Nenad Rudić
Rani razvoj odlikuju dinamični procesi razvoja psihičkih oblasti koje čine osnove kasnije ličnosti. Ponekad se problemi javljaju rano u detinjstvu i toliko su izraženi da otežavaju ili onemogućavaju celovit
psihički razvoj, kao što je slučaj kod pervazivnih razvojnih poremećaja. Poremećaje iz spektra autizma
karakterišu ozbiljni deficiti razvoja socijalnih odnosa, recipročnih interakcija i obrazaca komunikacije, kao i prisutnost ograničenih, stereotipnih aktivnosti i interesovanja. Ove teškoće su pretežna
karakteristika funkcionisanja ličnosti u svim situacijama i javljaju se na ranom uzrastu. Dečji autizam
se manifestuje pre treće godine, dok je kod drugih poremećaja iz ove grupe moguć kasniji početak
(atipični autizam, dezintegrativna psihoza). Epidemiološke studije govore o izraženom porastu broja
dece sa ovim razvojnim smetnjama. Aktuelne procene govore o prevalenci od 60 do 70 na 10.000
dece (po nekim studijama i 1%), što ih svrstava u jedan od najčešćih neurorazvojnih poremećaja u
detinjstvu. Dečaci četiri puta češće obolevaju od devojčica.
Od opisa prvih slučajeva (Leo Kanner, Hans Asperger, 1943) pređen je dug put, stečena su brojna
znanja i umnogome ujednačeni dijagnostički kriterijumi i preporuke u vezi sa tretmanom. U savremene klasifikacije ugrađeno je shvatanje o primarnim karakteristikama autizma, predstavljenim
trijadom oštećenja (L. Wing, 1978):
• poremećaj socijalne interakcije,
• poremećaj socijalne komunikacije i
• poremećaj imaginacije (stereotipna/repetitivna interesovanja/aktivnosti).
Pored primarnih simptoma prisutne su brojne druge teškoće senzorne regulacije, motornih aktiv­
nosti, emocionalnih teškoća i problema u ponašanju. Zbog toga su se pojavila i dimenzionalna
određenja, u kojima se teškoće izražavaju u stepenima na kontinuumu simptoma iz autističnog
spektra (L. Wing, 1988; M. Rutter, 1999). Brojna komorbidna stanja, kao što su intelektualna oštećenja različitog stepena, poremećaji ishrane i spavanja, autoimuna oboljenja, epilepsija i sl., takođe
se češće sreću među decom sa autizmom u odnosu na decu koja pripadaju opštoj populaciji.
Usvojen je stav o značaju rane dijagnoze i ranog započinjanja intervencija. Dijagnoza autizma se
najčešće postavlja na uzrastu između četvrte i šeste godine, tokom dve-tri godine, nakon što su
uočeni prvi simptomi. Neka istraživanja ukazuju na to da su kod stručnjaka prisutni otpori prema
označavanju deteta i postavljanju pogrešne dijagnoze (American Academy of Neurology, 2000).
Ukoliko se može dopustiti i razumeti oklevanje u vezi sa dijagnozom, ne sme se dopustiti isti stav
88
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
u vezi sa intervencijama. Rane, intenzivne razvojne intervencije, odmah po uočavanju odstupanja,
mogu da dovedu do znatno povoljnijih ishoda, a njihov izostanak može rezultirati ireverzibilnim
procesima produbljivanja autističnog poremećaja.
U okviru međunarodne klasifikacije SZO1, MKB-102 (2010), opisuje se više grupa ovog poremećaja,
dok se u okviru najnovije klasifikacije Američkog psihijatrijskog udruženja, DSM-V3 (maj 2013),
ovaj termin odnosi na razvojni poremećaj iz spektra autizma, u okviru kojeg su prisutni različiti
nivoi ispoljavanja simptoma/oštećenja i potrebe za podrškom.
Šifarnik bolesti MKB-104 – kategorijalni pristup
F 84 Pervazivni razvojni poremećaji
F 84.0 Dečji autizam
F 84.1 Atipični autizam
F 84.2 Rettov sindrom
F 84.3 Drugi dečji dezintegrativni poremećaj
F 84.4 Hiperkinetski poremećaj udružen sa mentalnom retardacijom i stereotipnim pokretima
F 84.5 Aspergerov sindrom
F 84.8 Drugi pervazivni razvojni poremećaji
F 84.9 Pervazivni razvojni poremećaj, neoznačen
Iako su u dijagnostičkoj klasifikaciji navedena obeležja svakog od ovih poremećaja, ponekad je teško
napraviti jasno razgraničenje, posebno u ranom uzrastu. Pored toga, među decom su prisutne velike
razlike u jačini prisutnih teškoća i one mogu da se kreću od neobičnosti govora i ponašanja deteta
sa visoko razvijenim intelektualnim sposobnostima do deteta sa potpuno nerazvijenim govorom i
izraženim poremećajem ponašanja, stanjima uznemirenosti i samopovređivanjem. Samim tim, za
kreiranje potrebne podrške nije dovoljna samo dijagnoza, koja nam daje samo deo istine, već je još
značajnije uočavanje ovih individualnih obeležja pojedinog deteta. Što su izraženiji simptomi, to je
veća potreba za podrškom i detetu i roditeljima. Tako pojedina deca sa ovim poremećajima mogu da
ostvare značajan nivo samostalnosti, dok je većina u velikoj meri zavisna od nege i pomoći drugih.
Drugim rečima, sama dijagnoza ne daje dovoljno informacija za organizovanje podrške, a čak ponekad, ako se ne vodi računa o karakteristikama deteta, može i da usmeri ka pogrešnim preporukama.
DSM-V – dimenzionalni pristup
Razvojni poremećaj iz spektra autizma 299.0 (F84.0)
Težina poremećaja se zasniva na stepenu izraženosti oštećenja u oblasti socijalne komunikacije i
ponašanja (stepen izraženosti ograničenih i repetitivnih obrazaca ponašanja i interesovanja)
i
nivou potrebne podrške.
Posebno se označavaju pridružena intelektualna oštećenja, oštećenja govora, prateća genetska i
medicinska stanja, kao i značajni faktori sredine.
Karakteristike ovog pristupa su znatno veća usmerenost same dijagnoze na vrstu i izraženost simptoma
i uticaj na opšti razvoj deteta, kao i procenu nivoa potreba za podrškom. Time se pitanje da li dete ima
autizam ili ne dopunjuje drugim na koje je potrebno odgovoriti sa prevashodnim ciljem pružanja pomoći koja je u skladu sa individualnim obeležjima deteta, a ne isključivo sa dijagnostičkom kategorijom.
1 Svetska zdravstvena organizacija
2 MKB-10 – Međunarodna klasifikacija bolesti i srodnih zdravstvenih problema, X revizija iz 2010. godine Svetske zdravstvene organizacije (SZO), u originalu International Classification of diseases (ICD-10), WHO.
3 Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (dijagnostička klasifikacija mentalnih poremećaja).
4 Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB-10 ili u originalu ICD-10) Svetske zdravstvene organizacije (SZO), F je oznaka za poremećaje u oblasti mentalnog zdravlja i ponašanja.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA PERVAZIVNIM RAZVOJNIM POREMEĆAJIMA
89
Pored zvaničnih medicinskih klasifikacija, primena razvojnog pristupa u razumevanju pojave autističnog sindroma kod dece na ranom uzrastu nudi širi spektar mogućih tumačenja i intervencija.
Treba imati u vidu to da je nedostatak socijalne i emocionalne reaktivnosti čest i kod druge dece sa
smetnjama u razvoju, kao i kod dece sa prolaznim teškoćama u socijalnom razvoju (U. Frith) i može da
se ispoljava teškoćama koje liče na autistični poremećaj. U sklopu klasifikatornog sistema poremećaja mentalnog zdravlja i razvojnih poremećaja u ranom detinjstvu (DC:0–3, 1994) opisuje se kategorija
poremećaja odnosa i komunikacije. Govori se o multisistemskom razvojnom poremećaju (MDD), kod
koga su prisutni elementi autističnog poremećaja, a teškoće se ne posmatraju kao relativno fiksan,
stalni deficit, već otvorene za promenu i rast. Prisutne su značajne disfunkcije u oblasti obrade auditivnih i drugih senzornih informacija i motornog planiranja, a teškoće u socijalnoj komunikaciji
sekundarne su prirode i dostupnije intervenciji. Pored toga, u okvirima aktuelnih klasifikacionih sistema nejasan je status ispoljavanja razvojne regresije i zastoja, koji su ponekad u vezi sa veoma
nepovoljnim uticajima sredine, a mogu da imaju izvesne karakteristike autističnih simptoma.
Zaključci koje smemo da izvedemo jesu da javljanje autističnih simptoma u ranom detinjstvu ni
u kom slučaju ne podrazumeva samo autizam, zatim da postoji moguća reverzibilnost autistične
patologije u inicijalnim stanjima, kao i da adekvatne i pravovremene razvojne intervencije možda
mogu dati odgovore na ova pitanja. Pod intervencijama podrazumevamo uključivanje deteta u intenzivan razvojni tretman koji treba da se sastoji od stimulacije razvoja kako kroz rad stručnjaka sa
detetom, tako i kroz rad sa roditeljima, kako bi se obogatili i prilagodili razvojni uticaji.
Specifičnosti u razvoju deteta sa teškoćama
iz autističnog spektra
Odstupanja u oblasti socioemocionalnog razvoja manifestuju se teškoćama u formiranju odnosa
sa drugima, sa minimalnim ili potpuno odsutnim izražavanjem socijalnih potreba. Biti u blizini drugog, provoditi vreme sa drugim, razmenjivati poglede, osećanja, želje i učestvovati u uzajamnim
interakcijama sa drugima predstavlja teško ostvariv zadatak.
Aktivnosti su uglavnom usmerene na predmetni prostor, sa različitim oblicima igre predmetima,
igre koja je uglavnom sačinjena od pokreta i doživljavanja koji se ponavljaju, ponekad dovodeći
do pojave posebnih veština u baratanju predmetima. Uključenost sopstvenog tela u pokret često
nema jasnu ciljnu usmerenost i izražava se u formi različitih jednostavnih ili složenih pokreta stereotipnog, monotonog karaktera. Aktivnosti mogu da se kreću od izražene pasivnosti i odsutnosti
do konstantnog nemira, neutoljive potrebe za kretanjem, koju ne prati očekivani umor i opuštanje.
Emocionalna ispoljavanja mogu da budu oskudna, ograničena na iskazivanje frustracije u situacijama ometanja aktivnosti ili radovanja u određenim, za dete značajnim situacijama, koje
najčešće ne uključuju druge osobe (fascinacije), ili sa ispoljavanjima reakcija uznemirenosti i
samopovređivanjem.
Govor može biti odsutan ili delimično razvijen, može da bude korišćen za izražavanje potreba ili
da samo predstavlja ponavljanje reči i fraza. Kod dece sa razvijenim govorom, izgovaranje postaje
često svrha za sebe, usmerena ka sebi ili drugima, sa očekivanjem odgovora ili bez njega, ponekad
i u vidu izražene verbalne produkcije, zapitkivanja i traženja odgovora, bez mogućnosti da se govor
sjedini sa sadržajima i značenjima drugog ili, kako je to opisala jedna devojčica iz vrtića pri susretu
sa dečakom iz njene grupe: on priča, ali ne razgovara.
Ponekad su izražene potrebe za istim, nepromenljivim iskustvima, za hodanjem istim ulicama,
zaustavljanjem ispred iste radnje ili izbegavanjem određenih mesta, sužavajući prostor iskustava
u otporu i uznemirenosti pred susretom sa novim. Za onog koji posmatra sva ova ispoljavanja ona
90
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
nemaju mnogo smisla ukoliko pokušava da ih razume kroz uobičajena značenja (kao što su očekivana ispoljavanja za uzrast deteta). Senzorna i motorna iskustva i dalje dominiraju psihičkim prostorom, zbog čega se dete teško opire probuđenim potrebama, motornim impulsima i senzornim
iskustvima. Otežani su, a ponekad i onemogućeni, procesi mentalizacije, razvijanja unutrašnjeg
predstavnog psihičkog sveta, koji pomaže odvajanje od biološke nužnosti.
Sve ove teškoće mogu biti izražene u različitoj meri. Stoga, uočavajući sve što decu sa autizmom čini
sličnom, neophodno je da u podsticanju razvoja i tretmanu uvažavamo i sve ono što ih čini različitim.
Kako se prepoznaje i tok razvoja
Prva ispoljavanja teškoća, koja se mogu uočiti u uobičajenim okolnostima, javljaju se tokom druge godine života, u periodu očekivane pojave simboličnog, predstavnog mišljenja, razvoja govora, simboličke igre i recipročnih socijalnih odnosa. Prve manifestacije mogu biti u formi kašnjenja pojave govora,
kao i u vidu ispoljavanja ograničenih aktivnosti i interesovanja, posebno socijalne prirode. Odsustvo
reakcija na pozive po imenu, retki kontakti pogledom i izbegavanje zajedničkih aktivnosti, odsustvo
usmerene gestovne i govorne komunikacije, okupiranost jednoličnim, ponavljajućim aktivnostima,
odsustvo interesovanja za prisustvo i aktivnosti drugih osoba i sl. postepeno postaju sve uočljiviji.
Kod druge grupe dece, ova odstupanja mogu da se jave nakon perioda uobičajenog razvoja, kada
se naglo ili postepeno gube već prisutna razvojna postignuća. Dete prestaje da govori, povlači se i
gubi stečena interesovanja. Promenama može, ali i ne mora, da prethodi neki konkretan događaj.
Polazak u vrtić, rođenje brata ili sestre, odvajanje od roditelja, traumatsko iskustvo ili vakcinacija
događaji su koji se najčešće navode, ali njihova povezanost sa nastankom autizma nije potvrđena.
Prognoza umnogome zavisi od intenziteta simptoma, nivoa intelektualnih sposobnosti, razvijenosti govora, prisutnosti komorbidnih stanja i karakteristika podrške sredine. Tok poremećaja je takav
da se može očekivati postepeno razvojno napredovanje u svim oblastima, ali će najveći broj dece sa
autizmom u većoj ili manjoj meri biti trajno zavisan od pomoći drugih.
Kako pružiti podršku
Preporuke u vezi sa podrškom obuhvataju različite modele intervenisanja, usmerene na dete i sredinu u kojoj odrasta. Intervencijama podležu primarni simptomi autizma, pridruženi problemi u
drugim razvojnim oblastima, dodatni problemi ponašanja i komorbidna medicinska stanja. Važno
je da se tretman započne odmah po uočavanju odstupanja u razvoju i javljanja sumnje na autistični poremećaj, kao i da od samog početka uključuje roditelje. Možemo reći da bez brige o roditeljima
nema ni adekvatne brige o razvoju deteta sa autizmom.
Prisutni su brojni izazovi pronalaženja adekvatnog roditeljskog pristupa i unapređenja razvoja,
podsticanja učenja veština svakodnevnog života i usvajanja rutina, kao i dileme u vezi sa načinom
reagovanja u situacijama ispoljavanja problema ponašanja. Roditelji su pod stalnim i povišenim
stresom, a mogući su različiti oblici reagovanja na problem deteta, od negiranja do izraženih strahovanja koja prate svaku aktivnost deteta. Tako odnos sa detetom često biva uskraćen za najjače
savezništvo u podsticanju razvoja, kao što su prisutnost radovanja tokom zajedničke igre i komunikacije i kreiranje pozitivnih predstava o napretku deteta. Strahovi u vezi sa budućnošću deteta
mogu da blokiraju formiranje adekvatnih predstava o razvoju i sopstvenoj ulozi, da, sa jedne strane,
povećaju očekivanja od stručnjaka, a umanje doživljaj ličnih kompetencija.
Pored toga, brojne kontroverze vezane za ovaj razvojni poremećaj, nepoznati uzroci koji do njega
dovode, kao i ponuda različitih, često nedovoljno proverenih oblika tretmana, dodatno pojačavaju
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA PERVAZIVNIM RAZVOJNIM POREMEĆAJIMA
91
zbunjenost i nesigurnost porodica. Uloga stručnjaka je u davanju pouzdanih, jasnih i validnih informacija, pomoći roditelju u odabiru proverenih vidova intervenisanja i korišćenja postojećih resursa
u zajednici u kojoj živi. Za razvoj deteta sa autizmom mnogo je važnije uključivanje u život njegove
porodice i sredine, nego odlazak kod najboljeg stručnjaka u najdaljoj zemlji i primena najnovijih,
često nedovoljno proverenih intervencija.
Zato su poželjni svi oblici pomoći koji se bore protiv socijalnog povlačenja, osećanja krivice i nemoći roditelja i porodica i koji unapređuju aktivan stav roditelja, njihovo povezivanje kroz roditeljska
udruženja i učestvovanje u životu zajednice. Pomoć može biti usmerena na unapređenje kompetencija u oblasti roditeljstva i bavljenja detetom, ali i ka brizi o psihofizičkom zdravlju roditelja,
prevenciji stresnih oblika reagovanja, uočavanju i tretmanu mogućih depresivnih stanja i sl.
Uloga stručnjaka u svemu navedenom je velika jer oni svojim stavovima, porukama i konkretnom
pomoći ne samo da prenose stavove sredine, već i olakšavaju (ili otežavaju) postizanje potrebne
adaptacije roditelja i kvaliteta života dece sa autizmom.
Tretman koji se primenjuje u radu sa decom sa autizmom treba pre svega da se bazira na primeni
razvojnih teorija, da je potvrđen u praksi i usmeren na sve razvojne oblasti, da bude intenzivan,
dugotrajan i prilagođen konkretnom detetu. Psihosocijalne intervencije su usmerene na podršku
razvoju socijalnih interakcija, verbalne i neverbalne komunikacije i modifikacije ponašanja i uključuju angažman više stručnjaka.
Sastavni deo tretmana je podrška uključivanju deteta u obrazovni sistem, uz uvažavanje prisutnih individualnih osobenosti, i to što je moguće ranije. Vrtići i škole predstavljaju dobra mesta za
obogaćivanje razvojnih iskustava deteta, a uključivanje deteta sa autizmom je veliki izazov za sve
aktere, posebno u početku. Intervencije usmerene ka sredini uključuju kako upoznavanje osoba
koje brinu o detetu sa prirodom teškoća i veštinama prilagođavanja zahteva, tako i adaptacije sredine u smislu omogućavanja usvajanja rutina, podrške snalaženja u zahtevima (vizuelna podrška),
kao i otklanjanje mogućih izvora preterane senzorne stimulacije. Uz upoznavanje deteta i dobru
saradnju sa roditeljima sve postaje lakše, prepoznaju se osobenosti deteta, mogućnosti i sklonosti
i potrebna prilagođavanja u pristupu.
Dodatni tretman treba da bude usmeren na specifične oblasti teškoća, kao što su emocionalne
teškoće i izraženi problemi u ponašanju, problemi sa ishranom i spavanjem, krize svesti i druga
somatska oboljenja, naravno, ukoliko su prisutne.
Lekovi se ne primenjuju u tretmanu primarnih simptoma, već u oblasti tretmana pridruženih emocionalnih i ponašajnih teškoća.
Primena različitih oblika biomedicinskog tretmana, kao što su specifične dijete (unos namirnica
koje ne sadrže gluten i kazein), helaciona terapija (detoksikacija organizma zbog prisustva teških
metala), primena sekretina i tretman u hiperbaričnim komorama, ne preporučuju se za tretman
primarnih simptoma autizma, jer nema dovoljnih i pouzdanih dokaza o njihovoj delotvornosti.
Eventualnoj primeni nekih od ovih metoda treba da prethodi dijagnostikovanje specifičnog patološkog stanja koje bi opravdavalo njihovu primenu, kao i kod dece u opštoj populaciji.
Treba napomenuti i to da su rezultati tretmana neizvesni. Možda, uz sav trud, neće doći do željenih
promena kod deteta, ali će sigurno doći do pozitivnih promena okoline. Ukoliko angažman sredine
izostane, prisutan je rizik da će procesi „autizacije“ u većoj meri zahvatiti dete, roditelje i sredinu,
kreirajući nepovoljne promene i povećavajući nemoć i uzajamno nerazumevanje. Ukoliko dete sa
ovim teškoćama nema prilika za uticaje i kontakte sa drugima, ukoliko je izolovano i izdvojeno,
propušta se i mogućnost za potrebne promene okoline. Odsustvo spremnosti sredine na promenu
predstavlja oblik autističnog reagovanja i protiv toga se treba boriti.
92
•slika 15
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Crtež deteta sa razvojnim teškoćama u stabilnoj porodici
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SENZORNIM SMETNJAMA I TELESNIM INVALIDITETOM
93
DECA SA SENZORNIM SMETNJAMA I TELESNIM
INVALIDITETOM
Sulejman Hrnjica
Deca sa teškoćama u razvoju iz ove kategorije čine veoma širok skup, različit po poreklu razvojne
teškoće, stepenu težine i primarnim i sekundarnim posledicama po razvoj deteta. Ipak, ovaj skup
dece vezuju dve zajedničke karakteristike: (1) najčešće imaju očuvan intelektualni potencijal i (2)
imaju teškoće u komunikaciji sa fizičkom i socijalnom realnošću. Očuvan intelektualni potencijal
im omogućuje da ostvare, ponekad i poneko, izuzetne rezultate u profesiji kojom se bave. S druge
strane, odsustvo odgovarajućih podsticaja sredine (porodice, koja im ponekad preterano pomaže i
time otežava njihovo sazrevanje i osamostaljivanje, a ponekad ne uspe da nađe primeren oblik podrške kojim bi im omogućila da se razviju u granicama njihovih sposobnosti) otežava im da razviju
potencijal koji imaju. Koncepcijski pristup ovoj kategoriji dece sa teškoćama u razvoju karakteriše
pristup kojim se pomoć, nakon završenog (a kad je moguće, i u samom toku) medicinskog i rehabilitacionog tretmana, usmerava na otkrivanje, podsticanje i održavanje neotkrivenih potencijala deteta. Time se ostvaruju tri važna cilja: (1) jača se samopoštovanje deteta; (2) razvijaju se pozitivniji
stavovi prema detetu kako od strane porodice i vršnjaka, tako i od strane odraslih koji sa njima rade
ili komuniciraju; (3) stvara se mnogo jasnija predstava o tome šta bi dete moglo da radi u odraslom
dobu i na te očuvane sposobnosti usmerava se posebna pažnja i stvaranje uslova (kada je to moguće) za samostalan život u odraslom dobu.
Nažalost, kod jednog broja dece iz ove grupe javljaju se i dodatne smetnje. Kod nekih težih neuroloških smetnji, posebno onih vezanih za centralni nervni sistem, moguće su kombinacije oštećenja
i senzornih i telesnih funkcija. U tim slučajevima mnogo je teže pomoći detetu, ali i u ovim situacijama razvijaju se metodi koji bar ublažavaju nastale teškoće. Slučaj Helen Keler, književnice koja
je bila i slepa i gluva, ili Nika Vujičića ohrabrujući su za roditelje i pokazuju da se uvek nešto može
postići.
Razvoj i funkcionisanje dece sa invaliditetom važno je posmatrati iz vizure faktora neophodnih za
razvoj svakog deteta. Za optimalan razvoj najvažnije je da je dete voljeno i vaspitavano, odnosno
da su mu obezbeđene ljubav/toplina i struktura od samog rođenja. Pošto u razvoju funkcija postoji
kritično vreme, odnosno na ranim uzrastima tragovi učenja su najupečatljiviji i ostaju za ceo život,
sledeća po važnosti je rana stimulacija. Zadovoljenost ovih bazičnih potreba, adekvatni podsticaji
sa realnim očekivanjima i proaktivnim stavom prema životu (invaliditet se ne doživljava kao lična i
porodična tragedija) imaće dobar ishod po dete.
94
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Slepa i slabovida deca
Potpuni gubitak vida i slabovidost nastaju kao posledica brojnih perifernih i centralnih oštećenja
vidnog senzornog kompleksa. Moguće je oštećenje samog organa (oka), nervnog puta koji dovodi
signal iz oka do zone za integraciju (osmišljavanje i povezivanje sa drugim čulima i memorijom) i
oštećenje u samoj integrativnoj zoni (zone primarne, sekundarne i tercijarne projekcije). Dijagnozom lekar-oftalmolog određuje stepen oštećenja vida, koji deo senzornog kompleksa je oštećen,
a kada se radi o slabovidosti, lekar daje i prognozu o tome kako će se proces verovatno razvijati.
Ranije je slepilo određivano kao procenat svetla koje oko može da primi (oko 5% i manje je bila
definicija slepila). Danas se određuju i dodatni indikatori ovog poremećaja, kao što je oštrina vida,
i to na boljem oku sa korekcijom, kao i suženje vidnog polja. Slepe osobe se dele na one koje mogu
da razlikuju svetlo od tame i obrise krupnijih predmeta (većina) i one koji ništa ne vide. Druga važna
podela je na one koji su rođeni slepi i na one koji su kasnije oslepeli.
Kod slabovidih se utvrđuje oštrina vida na blizinu i daljinu i tačnost vizuelne percepcije (sposobnost
osobe da odredi značenje viđenog). Danas se koristi izraz vizuelna efikasnost, kojim se detaljno
utvrđuju svi elementi korišćenja vizuelnog sistema, od identifikacije fizičkih i socijalnih objekata,
do detekcije adaptivnog značenja viđenog.
Razvoj slepog i slabovidog deteta
Razvoj svakog deteta je osoben i rezultat je međudejstva genetske osnove, podsticaja iz sredine i
vlastite aktivnosti deteta. Ove tri grupe odrednica vrede i za razvoj deteta koje ima oštećenje vizuelnog kompleksa, ali je njegov razvoj znatno složeniji zbog toga što izostaje (ili je bitno umanjen)
kontakt sa fizičkom i socijalnom sredinom. Ono što dete bez ovih teškoća usvaja spontano (orijentacija u prostoru, smisao opaženog, razumevanje reakcija vršnjaka i odraslih prema njemu...)
u slučaju deteta sa oštećenjem vida zahteva dodatnu stimulaciju sredine za sve elemente koji
omogućuju uspešno prilagođavanje deteta. Moglo bi se reći da razlika između deteta sa ovim oštećenjem i bez njega počiva na brzini i uspešnosti deteta da razvije potencijale koje je posedovalo
rođenjem. Rezimiraćemo, ukratko, osobenosti razvoja slepog i slabovidog deteta prema opisu naših
autora (Popović, D., 1976; Dimčović, N., 1991). Već po rođenju slepog deteta ono je suočeno sa ambivalencijom majke (pored ljubavi, povremeno se javlja i misao da je bolje da se nije rodilo, nakon
čega sledi osećanje krivice i prezaštićenost da bi se to osećanje umanjilo). Dodatan problem se
javlja ako je dete već po rođenju bilo smešteno u inkubator zbog prevremenog rođenja. Brojni autori
u prvi plan stavljaju teškoće bebe da pronađe adekvatne puteve za uspostavljanje afektivnih veza
sa majkom. Ako majka ne pronađe načine da se bebi približi, razvija se siromaštvo osmeha, koje
dodatno otežava afektivno približavanje majke detetu. Umesto koordinacije oko–ruka, slepa beba
mora da, uz pomoć stimulacije majke, razvije koordinaciju uho–ruka.
Po navršenoj prvoj godini slepo dete treba da stekne sposobnost hodanja, ravnoteže i orijentacije u
prostoru. Česti padovi pri prohodavanju, pa i manje povrede, obeshrabruju dete. Počinje da izbegava
kretanje, dolazi do regresije u motornom razvoju (dete koje je već prohodalo počinje ponovo da puzi),
razvijaju se nefunkcionalni pokreti kao što su ljuljanje, mlataranje rukama i trljanje očiju (tzv. blajndizmi). Kompenzatorna čula (sluh i dodir, kao najvažnija) potpomažu orijentaciju, ali je neophodna
njihova dodatna stimulacija od strane osobe koja brine o detetu. Zaostajanje slepe dece u govoru najčešće je privremena pojava. Najveći broj dece progovori tečno. Čuvena je izreka Lava Vigotskog: Reč
pobeđuje slepilo. Perceptivni procesi slepog i slabovidog deteta znatno su osiromašeni i uglavnom
ostaju na verbalnom nivou (razumevanje boja, oblika, facijalne ekspresije odraslih i sl.). Za najveći
broj slepih i slabovidih, orijentacija i kretanje u prostoru predstavljaju doživotni problem.
Strahovi slepe dece imaju poreklo u nerealnom opažanju situacije u kojoj se dete nalazi i fantazmima koji se mogu razviti iz te situacije. Utvrđeno je da se slepo dete plaši mraka, što neupućenom
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SENZORNIM SMETNJAMA I TELESNIM INVALIDITETOM
95
posmatraču deluje apsurdno. U stvari, dete se plaši tišine koja nastaje kad se pogase svi izvori svetlosti i polazi na spavanje. Sigurnost slepog deteta zasnovana je na skupu poznatih zvukova (glas
majke i oca, ukućana, zvuk televizora i sl.). Školovanje slepe i jednog broja slabovide dece vezana
je za specijalne škole. Postoje i zakonske odredbe, pomenute u odeljku o inkluziji ovog priručnika, koje obavezuju obrazovne ustanove da prihvate slepu i slabovidu decu da se školuju zajedno
sa vršnjacima koji nemaju ovih problema. Istraživanje o spremnosti nastavnika da prihvate slepo
dete u svoju školu koje su sproveli UNICEF, SC1 i Ministarstvo prosvete pokazalo je da je samo 25%
nastavnika spremno (deklarativno) da prihvati ovu decu u svoje odeljenje. Specijalna škola za slepu
i slabovidu decu ima, nesporno, i svojih vrednosti (osposobljeni nastavnici, udžbenici, nastavna
sredstva i sl.), ali i ozbiljnih nedostataka, među kojima su najvažniji izdvajanje deteta iz porodice
(zbog potrebe da se dete smesti u internat, pošto u Srbiji ima svega nekoliko škola za slepu i slabovidu decu). I nastavak školovanja ove dece je veoma otežan, pošto je broj zanimanja u specijalnoj
srednjoj školi veoma ograničen (daktilografi, maseri, telefonisti i sl.). Slepi učenici koji su pohađali
specijalnu osnovnu školu opisuju to vreme kao vreme velikih ličnih kriza i neprijatnosti. Dobro prihvaćena i podstaknuta, ova deca u redovnim školama mogu postići izuzetne rezultate (dokaz su
slepi profesori, slepi muzičari, pa čak i profesori univerziteta).
Pomoć detetu u porodici, školi i profesionalnom usmeravanju
U odeljku o pružanju pomoći svim kategorijama dece sa teškoćama u razvoju navedeni su opšti
principi. Osobenosti pružanja pomoći slepom i slabovidom detetu bile bi sledeće:
Pomoć porodici. Psihoterapijska pomoć u savladavanju otpora, prvenstveno kod majke, bio bi prvi
oblik pomoći koji treba pružiti porodici odmah po otkrivanju razvojne teškoće. Psihoterapijska pomoć je neophodna i ukoliko dođe do poremećaja u dinamici porodičnih odnosa (nesporazumi između majke i oca kako dalje negovati dete, da li da majka napusti posao, kako se odnositi prema
promenjenom stavu šire porodice, prijatelja i sl.). Sledi savetodavni rad o tome kako podstaći razvoj
deteta (kako uspostaviti adekvatan afektivni odnos u najranijem periodu razvoja, kako podstaći
kompenzatorna čula u ovladavanju realnošću, kako se odnositi prema detetu kada prohoda, kako
ga približiti vršnjacima i kako mu pomoći da se pripremi za školu). Među najvažnije obaveze roditelja spada otkrivanje, razvijanje i održavanje očuvanih potencijala i, na osnovu očuvanih potencijala
i na njima zasnovanim interesovanjima deteta, razmišljanje o tome šta bi dete moglo da radi u
odraslom dobu i kako da se osamostali. Jedan od najčešćih strahova roditelja dece sa teškoćama u
razvoju sadržan je u pitanju, praćenom intenzivnim neprijatnim emocijama: Šta će biti sa detetom
kada ja umrem? Uspešan razvoj deteta (intelektualni, emocionalni i socijalni) povećava verovatnoću da će dete moći da živi samostalno i kada roditelja više ne bude. To bitno smanjuje napetost u
porodici i povećava verovatnoću normalnog življenja.
Pomoć školi. U našoj sredini retka su slepa i slabovida deca u školama. Čak i kada inkluzivno obrazovanje postane realnost, ove dece neće biti mnogo u redovnim školama. Na sreću, slepe dece ima
veoma malo. Napredak oftalmologije i znatno manji broj grešaka pri smeštanju deteta u inkubator
omogućio je da broj dece slepe od rođenja bude minimalan. Jedno od rešenja, koje se već primenjuje
kada za to ima uslova i kod nas, jeste da specijalne škole postanu servisni centri čiji stručnjaci pomažu i porodici i redovnoj školi da na pravi način podrže razvoj slepog/slabovidog deteta. Saradnici
specijalnih škola pomažu u pripremi nastavnika za rad sa detetom, iznajmljuju prilagođene udžbenike i nastavna sredstva školi, daju savete kod problema u učenju ili vaspitnih problema bilo da se
javljaju kod deteta ili njegovih vršnjaka. Negativni stavovi i predrasude prema slepoj i slabovidoj deci
(a, nažalost, i prema odraslima, čak i onda kada postignu izuzetan uspeh u profesiji koju su odabrali)
znatno otežavaju napore i porodice i medicinskog/pedagoškog osoblja. Dete intuitivno oseća otpor
i vršnjaka i nastavnika i reaguje depresijom, a mnogo ređe agresijom. I u ovom slučaju vredi savet
1 Save the Children.
96
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
pomoći, ali neupadljivo. To se postiže tako što se učitelju/nastavniku savetuje da ne favorizuje ometeno dete (pogotovo kada za to nema poseban povod) jer može izazvati otpor vršnjaka prema njemu.
Na ostale nastavnike moguće je uticati tako što stručni saradnici i učitelj/nastavnik koji su u timu za
dete na svakoj sednici razrednog ili nastavničkog veća saopšte najkraće šta je u proteklom periodu
u školi urađeno sa decom koja imaju teškoće u razvoju, kakav je napredak utvrđen, koji su problemi
ostali nerešeni i šta dalje raditi. Ta tačka dnevnog reda ne treba da bude prva, ali ni poslednja.
Deca sa oštećenjem sluha
Smetnje u razvoju slušnih sposobnosti ispoljavaju se kao umanjena ili potpuno odsutna slušna
sposobnost koja ozbiljno ometa razvoj i upotrebu govora, kao i socijalnu komunikaciju deteta. Definisanje termina kao što su slušno oštećenje, gluvoća, nagluvost predstavlja teškoću, kako zbog
svrhe kojoj je namenjeno, tako i zbog etioloških faktora od kojih zavise dijagnoza i terapija. Lekari
daju primat audiološkim merilima čujnosti, dok saradnici u školi ističu stepen razvijenosti i razumljivosti govora. Prema poreklu oštećenja razlikuju se tri oblika gluvoće:
1.Periferna gluvoća je oštećenje sluha izazvano oštećenjem neke komponente u slušnom organu koja je neophodna za sprovođenje zvuka do slušnog nerva (teže oštećenje bubne opne ili
neke komponente u srednjem uhu). Naziva se još i konduktivna gluvoća.
2.Perceptivna ili senzorno-neuralna gluvoća nastaje kao posledica oštećenja nervnih struktura u
unutrašnjem uhu ili slušnog nerva koji sprovodi impuls do integrativnih zona za sluh u mozgu.
Kod ovog oblika gluvoće visoka frekventna područja češće su oštećena od niskih, pa dete teže
čuje (ili uopšte ne čuje) glasove u višem frekventnom opsegu.
3.Centralna gluvoća nastaje kao posledica oštećenja u samom mozgu. Dete čuje glasove, ali nije
u stanju da ih objedini u smisaone celine (reči i rečenice čije mu je značenje razumljivo). Ovaj
oblik oštećenja sluha često prate i dodatna oštećenja (vidnog senzora, blažeg ili težeg oštećenja kognitivnih funkcija i sl.).
Razvoj dece sa oštećenjem sluha
Teška oštećenja sluha, kongenitalna (urođena) ili nastala u nekoj kasnijoj razvojnoj fazi, spadaju u
razvojna oštećenja koja znatno oštećuju ukupan intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj deteta. Čak i u zemljama u kojima je veoma razvijen inkluzivni pristup (tj. zajedničko školovanje dece
sa razvojnim teškoćama i bez njih), kao što je Velika Britanija, deci sa teškim oštećenjem sluha (i
nerazvijenim govorom kao najčešćom pratećom posledicom) preporučuje se upis u specijalne škole. Ukoliko dođe do poboljšanja stanja i steknu se uslovi za zajedničko školovanje takvog deteta sa
vršnjacima, ono ne ostaje u specijalnoj, već školovanje nastavlja u redovnoj školi.
Gluva beba dolazi na svet sa istim mentalnim potencijalom i potrebama kao i beba koja čuje, ali od
tog trenutka pa nadalje njeno iskustvo se formira drugim putevima. Ono je osiromašeno za čitavu
dimenziju koju donose zvuci, a posebno ljudski glas i govor. Gluva beba ne čuje ni svoj ni majčin
glas, smeh, plač, majčino tepanje, pevušenje i govor, koji predstavljaju najsavršenije sredstvo komunikacije majke i deteta. Iskazi majki te dece pokazuju da one ne znaju šta da rade u toj situaciji,
pa ostavljaju dete samo (peglaju dečje stvari, kuvaju hranu za dete i sl.), pri čemu i majka i dete
pate – majka zbog razočaranja, a dete zato što teško podnosi samoću. Tom situacijom biva znatno
otežano formiranje slike o sebi (koja nastaje kasnije, ali se preduslovi za njeno nastajanje formiraju
u ranom periodu) i formiranje slike o svetu oko sebe. Kasnije, posle prve godine, tj. u periodu kada
počinje formiranje govora, gluvom detetu je otežano verbalno izražavanje sopstvenih potreba, namera i postupaka, kao što mu je otežano i razumevanje potreba, namera i postupaka drugih.
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SENZORNIM SMETNJAMA I TELESNIM INVALIDITETOM
97
Vesna Radoman je rezimirala brojne nalaze o posledicama oštećenja sluha na intelektualni razvoj
deteta (Radoman, V., 1991). To su:
1.Oštećenje sluha selektivno pogađa određene aspekte intelektualnog funkcionisanja kao što
su: verbalna inteligencija, sposobnost apstraktnog mišljenja, mišljenje u analogijama, socijalna inteligencija, verbalno i numeričko pamćenje, sukcesivno i odloženo pamćenje, kao i neki
aspekti vizuelnog opažanja.
2.Oštećenje sluha čak podstiče razvoj nekih aspekata intelektualnog funkcionisanja. Gluva deca
su uspešnija u zapamćivanju crteža i pokreta, u snalaženju u prostoru, u brzini vizuelne percepcije, u sposobnosti analize i sinteze zadataka u kojima su elementi vizuelno dati, u otkrivanju principa identičnosti i simetrije i sl.
3.Selektivno oštećenje intelektualnih sposobnosti izraženije je na ranom uzrastu, dok se kasnije
stanje popravlja, osim kod rešavanja zadataka koji podrazumevaju razvoj verbalnog faktora.
Opseg razvijenosti inteligencije ne razlikuje se bitno od opsega dece bez oštećenja slušne osetljivosti. Među njima ima veoma obdarene dece, kao i dece koja su mentalno zaostala. Izvesni nalazi, na
koje je ukazala ova autorka, pokazuju da su na testovima intelektualnih sposobnosti nešto uspe­
šnija gluva deca čiji su roditelji takođe gluvi. Malobrojni nalazi ovog tipa ukazuju na dve stvari: (1)
da postoji veća verovatnoća da su deca čiji su roditelji imali oštećen sluh bila bolje prihvaćena i (2)
da je veća uspešnost u intelektualnom funkcionisanju nastala kao posledica korišćenja gestovnog
jezika u komunikaciji.
Od reakcije roditelja na oštećenje sluha i ukupne porodične atmosfere zavisi kasniji emocionalni i
socijalni razvoj deteta. Kakva će biti roditeljska reakcija, zavisi od mnogih faktora. Težina oštećenja,
ličnost roditelja i odnos sredine prema porodici od izuzetne su važnosti. Oba roditelja su pogođena,
ali reakciju ispoljavaju na različite načine. Majke reaguju depresivno, a očevi socijalnom izolacijom,
tj. češćim odlaskom iz kuće i izbegavanjem razgovora o stanju u kome se dete nalazi. Prevazilaženje krize zavisi od toga kakvi su odnosi među roditeljima. Ukoliko se kriza produži, neminovni su i
emocionalni i socijalni poremećaji u razvoju deteta. Pre svega, dolazi do pojačanog osećanja nesigurnosti. Sledi emocionalna nezrelost, rigidno ponašanje, egocentrizam, slaba motivacija za igru,
a kasnije za učenje, oskudna interesovanja. U adolescentnom periodu javlja se problem otežane
identifikacije sa uzorima, kao i problem polne identifikacije dečaka zbog ograničene komunikacije
sa očevima. Naravno, ako je dete prihvaćeno u porodici i među vršnjacima, ako su na vreme otkrivene, razvijene i očuvane potencijalne sposobnosti deteta, razvoj može imati sasvim drugi tok i
približiti se razvoju deteta bez oštećenog sluha, a približno istih potencijalnih sposobnosti.
Kako pomoći detetu oštećenog sluha u porodici i školi
Psihosocijalna pomoć porodici neophodna je od prvog momenta kada se otkrije oštećenje sluha.
Medicinski tim treba da smireno objasni roditeljima prirodu oštećenja, da nagovesti da će biti urađeno sve što je u moći medicine, ali da ne daje nerealna obećanja. Nepovoljnu prognozu treba
saopštiti krajnje obazrivo, uz poštovanje stanja šoka u kojem se roditelji nalaze. U nastavku podrške psihoterapeut se trudi da roditelj prihvati detetovo stanje i da redukuje napetost i negativne
emocije koje su neizbežne u prvoj fazi. Sledi pomoć surdopedagoga i psihologa usmerena na osposobljavanje roditelja za podsticanje optimalnog razvoja deteta onoliko koliko je to moguće. Dobro
je podstaći roditelje da dete upišu u vrtić kako bi se socijalizovalo do polaska u školu. Partnerski
odnos sa školom je naredni oblik pomoći roditeljima. Učitelj koji vodi dete i stručni saradnici škole
(psiholog/pedagog, surdopedagog) pomažu roditeljima da kod kuće zajedno sa detetom savladavaju program. Od posebne važnosti je da škola pruži pomoć roditeljima ako se kod deteta pojave
teži problemi u socijalizaciji (depresivne reakcije, izolacija, pad motivacije za obrazovanje, razdražljivost, agresivnost i sl.). Već pri kraju osnovnog školovanja (a i ranije, u zavisnosti od interesovanja
98
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
koje dete ispoljava) treba pomoći roditeljima oko profesionalnog izbora, uzimajući u obzir ne samo
sposobnosti deteta, već i realne mogućnosti porodice i situaciju u mestu u kome dete živi. Deca
iz ove grupe vrlo često imaju izraženu sklonost ka likovnom izražavanju, kao i zanimanjima u koja
su uključene likovne sposobnosti. Razna zanimanja koja podrazumevaju manuelan rad veoma su
pogodna za osobe sa oštećenjem sluha. Poslodavci često daju prednost ovim osobama ako se radi u
bučnom okruženju, pošto gluva osoba znatno lakše podnosi takve uslove rada. U redovnim školama
nalazi se jedan broj dece koja imaju oštećenje sluha koje nije dijagnostikovano. Njihovo neprilagođeno ponašanje (teškoće u organizaciji pažnje, rasejanost, ometanje drugih učenika i sl.) mogu
biti procenjene kao nevaspitano ponašanje. Razgovor sa roditeljima kako bi se otkrio uzrok takvog
ponašanja i upućivanje deteta na procenu sluha, posle medicinske rehabilitacije, najčešće dovodi
do smanjenja neprilagođenih reakcija u školi i napretka u učenju.
Telesno invalidna deca
Deca sa telesnim oštećenjima čine brojnu i heterogenu grupu dece sa teškoćama u razvoju. Prema
Gordani Živković (Živković, G., 1991), kod dece sa telesnim oštećenjima primarno je postojanje stanja ili okolnosti koje bitno remete telesni integritet, ugrožavaju motorno funkcionisanje ili smanjuju opštu telesnu i fizičku snagu osobe. U zavisnosti od toga koji su delovi tela, segmenti ili sistemi
zahvaćeni, uobičajena je podela ove grupe dece na sledeće kategorije:
1.deca sa moždanom patologijom (cerebralna paraliza, stanja posle encefalita ili meningita, hidrocefalusa, trauma glave ili bilo kog oštećenja segmenata centralnog nervnog sistema koji su
značajni za uspešno odvijanje telesnih funkcija);
2.deca sa perifernim oduzetostima, posebno sa disfunkcijama ekstremiteta (stanja posle dečje
paralize, povreda kičme, raznih neuroloških oboljenja);
3.deca sa hroničnim progresivnim oboljenjima (mišićna distrofija i progresivna oboljenja lokomotornog aparata);
4.deca sa organskim oboljenjima, bez ispada u motornom funkcionisanju (smetnje u respiratornom sistemu, kardiološka oboljenja, oboljenja endokrinog sistema, maligna oboljenja i niz
drugih teških hroničnih bolesti);
5.deca sa ortopedskim invaliditetom (komplikovani prelomi, urođene ili stečene anomalije, iščašenja, amputacije i slična oštećenja lokomotornog aparata).
Za ocenu stanja i načina pružanja pomoći detetu sa telesnim invaliditetom značajno je to da li je
oštećenje nastupilo odmah po rođenju ili kasnije, da li je centralnog ili perifernog porekla i da li je
moguća podrška (medicinska i psihosocijalna) pružena pravovremeno. Telesna invalidnost se može
ispoljiti samo kao motorni deficit, bez ispada u funkcijama drugih sistema, a može se javiti udruženo sa senzornim oštećenjima, intelektualnim oštećenjima, teškoćama u govoru i sl. (naročito
kod telesnih oštećenja koja su posledica oštećenja u centralnom nervnom sistemu, kao što je npr.
cerebralna paraliza).
Razvoj telesno invalidne dece
Za razumevanje razvoja i funkcionisanja telesno invalidnog deteta neophodno je, pored dobrog poznavanja prirode, stepena težine i porekla telesnog oštećenja, uzeti u obzir i niz mikro i makrosocijalnih
faktora (pre svega porodice, vršnjaka, škole i svih osoba koje su značajne za uspešan razvoj deteta). Za
prognozu daljeg razvoja invalidnog deteta treba uzeti u obzir i eventualne posledice boravka deteta
u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama. Odvajanje od porodice u najranijem periodu, najčešće odmah po rođenju, i na dete i na roditelje (majku posebno) ostavlja brojne negativne posledice,
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA SENZORNIM SMETNJAMA I TELESNIM INVALIDITETOM
99
pre svega afektivne prirode. Objektivna fizička ograničenja (veoma otežano kretanje, manipulisanje
rukama i sl.) otežavaju sticanje socijalnih iskustava (sa vršnjacima, usvajanje veština, promene u doživljavanju sebe...), što remeti i razvoj ličnosti i motivaciju za razvoj potencijala koje dete objektivno
poseduje. Čak i kada sredina (porodica, škola, vršnjaci) uradi sve što je u detetovu korist mogući su
negativni ishodi, na šta posebno opominje slučaj koji ćemo ukratko opisati:
Devojčica S. D. rođena je sa cerebralnom paralizom, koja je znatno otežala njeno kretanje, tako da
je od najranijih dana bila u invalidskim kolicima. Njeni roditelji su poštovali sve savete stručnjaka i
prema detetu su se ophodili sa puno ljubavi i pažnje. Pohađala je vrtić u Ljubljani zajedno sa vršnja­
cima, uz punu primenu inkluzivnog programa. Deca su je veoma volela, a i vaspitači. U osnovnoj
školi, koja je takođe bila inkluzivnog tipa, bila je omiljeno dete i veoma uspešna u učenju. Prelaskom u peti razred došlo je do dramatičnog pogoršanja stanja deteta (pad intelektualne efikasnosti
i ozbiljni emocionalni problemi). Pri tome treba napomenuti to da ni roditelji ni bilo ko u školi nije
imao primedbe na odnos vršnjaka i nastavnika prema detetu.
Razgovor deteta sa dečjim psihijatrom pokazao je sledeće: devojčica je bila na uzrastu od 12 godina, kada se jasnije formira slika o sebi, a posebno deo koji se odnosi na predviđanje budućnosti.
Dete tada počinje da shvata svoju socijalnu poziciju – da će imati ne samo profesionalnih problema
(zbog brojnih ograničenja u izboru poziva), već i probleme u privatnom životu (druženje sa suprotnim polom, izbor bračnog partnera, formiranje porodice, eventualno rađanje i vaspitanje dece i sl.).
Ovo je opšte mesto i zajednički problem za sve mlade sa teškoćama u razvoju. Blagonaklon odnos
prema detetu, iako vrlo bitan za dečji razvoj, sam po sebi nije dovoljan. Potrebno je i porodicu i dete
pripremiti za budućnost nalaženjem rešenja i za profesionalni i za privatni život koja su realna i
koliko-toliko prihvatljiva i time smanjiti napetost i kod deteta i kod porodice.
Danas su sve češće povrede dece u saobraćajnim udesima. Istraživanja (Rubinštajn, 1982) pokazala su da i posle izlečenja ova deca pokazuju zamor, razdražljivost, pa i agresivnost u porodici i školi.
Popustljivost u porodici i školi još više pogoršava stanje, pa stručnjaci savetuju izvesno pojačavanje
strukture i granica u vaspitavanju deteta. Svi ostali razvojni problemi (već pomenuti u odeljku o
razvoju dece sa teškoćama u senzornom razvoju) skoro su identični i kod ove kategorije.
Kako pomoći detetu sa telesnim invaliditetom
Sve sugestije navedene u odeljku o inkluzivnom odnosu prema detetu u porodici i školi važe i za
ovu kategoriju dece. Podsticanje, razvoj i održavanje očuvanih potencijala u porodici i školi opšta
su mesta koja stalno treba imati na umu. Posebno kategorija telesno invalidne dece kod koje nije
došlo do oštećenja intelektualnih funkcija može razviti brojne sposobnosti i osposobiti se za raznovrsna zanimanja koja kao ograničavajući faktor nemaju limitiranost motorike. Pored ovih opštih
principa, školama se preporučuje sledeće:
• Škola koja prima decu sa telesnim invaliditetom treba da pre početka školske godine pripremi
i primeri okruženje (otklanjanje arhitektonskih barijera – ugradnja platforme uz stepenice koja
omogućuje kretanje invalidskih kolica, prilagođavanje toaletnih prostora, ugradnja liftova ako
su učionice na spratu (ukoliko je to moguće) i sl.);
• Roditelji treba da učitelju/nastavniku daju precizna uputstva o načinu i vremenu davanja lekova (kod dece koja boluju od nekih hroničnih bolesti kao što su epilepsija, astma i sl.);
• Roditelji treba da se dogovore sa školom šta preduzeti ako se zdravstveno stanje deteta iznenada pogorša (uzeti telefone roditelja, adresu zdravstvene ustanove koja vodi dete, uputiti učitelja/nastavnika u mere pomoći koje treba preduzeti dok ne stigne služba medicinske pomoći);
• U saradnji sa roditeljima organizovati dopunsku nastavu u slučaju da dete duže izostaje iz
zdravstvenih razloga.
100
•slike 16, 17
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Crteži dece bez teškoća u stabilnoj porodici
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA HRONIČNIM ZDRAVSTVENIM TEŠKOĆAMA
101
DECA SA HRONIČNIM ZDRAVSTVENIM TEŠKOĆAMA
Marija Mitić
Sva deca tokom detinjstva imaju različite zdravstvene probleme, kao što su problemi sa respiratornim organima, upala uha ili stomačne tegobe (dijareja, povraćanje), ali su oni kod većine blagi
ili prolazni i ne ometaju bitno njihov svakodnevni život, kao što je slučaj sa hroničnim oboljenjem.
Deca sa hroničnim oboljenjima/stanjima imaju potrebe za posebnom podrškom. Njihovi zdravstveni problemi mogu biti udruženi sa nekom razvojnom teškoćom, ali i ne moraju. Međutim, priroda
oboljenja/stanja i hronicitet stavljaju i pred dete i pred njegove odgajatelje, porodicu, sasvim specifične i ne male zahteve.
Hronične bolesti se definišu kao oboljenja koja mogu biti dugotrajna ili stalna; za njima ostaje izvesna onesposobljenost ili hendikepiranost, uzroci, tok i lečenje su neodređeni i zahtevaju posebnu
obuku pacijenta radi rehabilitacije i dug period kontrole i praćenja. One mogu da budu relativno
blage, ali i teške, degenerativne i smrtonosne.
Hronična bolest je tzv. kišobran termin jer obuhvata različite zdravstvene probleme. Ova deca mogu
biti u nekom momentu zdrava, u nekom bolesna, ali uvek žive sa tim oboljenjem. Prema epidemiološkim podacima, od 10 do 20% dečije populacije trpi hronična stanja. Hronično oboljenje pogađa
sve detetove uobičajene aktivnosti, u nekim slučajevima zahteva brojne hospitalizacije ili intenzivnu negu/brigu u kući ili ekstenzivnu zdravstvenu brigu. Pod povišenim rizikom od stresa nalaze
se ne samo deca/pojedinci, nego i porodica u različitim fazama vezanim za bolest, od njenog dijagnostikovanja, početka i toka lečenja (neuspesi, recidivi) do uznapredovale ili terminalne faze – što
sve iziskuje različite vrste kriznih intervencija i podrške (Nalić, Vukotić, 2010). Drugim rečima, u
odnosu na svoje karakteristike, hronična oboljenja postavljaju posebne zahteve pred dete, njegovu
porodicu, zdravstveni sistem i zajednicu u celini. Vrstu i kvalitet ishoda po dete i porodicu određuje
interakcija mnogobrojnih faktora.
Kod dece se najčešće spominju sledeća hronična oboljenja: astma (kao najučestalije), dijabetes,
cerebralna paraliza, anemija srpastih ćelija, cistična fibroza, kancer, AIDS, epilepsija, spina bifida,
urođene srčane mane itd. Mada se radi o vrlo različitim bolestima, deca i porodice koje se sa njima
nose imaju mnogo toga zajedničkog. Kada je dete hronično bolesno, cela porodica pati, posebno
roditelji. Bez obzira na to da li se radi o mentalnom ili fizičkom poremećaju, stres koji porodica
doživljava je veoma sličan. Majke i očevi govore o osećanju krivice, ljutnji i potpunoj iscrpljenosti.
Braća i sestre se osećaju zanemarenima, a deca sa hroničnim oboljenjem različitom od ostale dece.
Njihove aktivnosti mogu biti ograničene, a u mnogim slučajevima njihove porodice moraju da menjaju način života kako bi se prilagodile okolnostima. Učenje kako se živi uz hronično oboljenje vrlo
je izazovno/zahtevno za samo dete, njegove roditelje, braću i sestre i prijatelje.
102
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Ova deca, kao i sva ostala, imaju potrebu za porodičnim životom (igra, obaveze i dnevne aktivnosti),
društvenim životom i odnosima sa članovima porodice, vršnjacima i drugima, obrazovanjem i provođenjem slobodnog vremena. Njihov razvoj u srećne i funkcionalne odrasle osobe podržava mnogo
faktora, kao i kod ostale dece: lični kvaliteti (optimizam, mehanizmi prevladavanja stresa), podrška
zajednice (prijatelji, vršnjaci, škola i društvene mreže), zdravstvena podrška/zaštita (lekovi, fizička,
psihološka i okupaciona terapija) i podrška društva/države (finansijske beneficije i državna politika).
Izazovi i njihovo prevladavanje
Dete
Hronična bolest/stanje kod deteta može da se odrazi na različite aspekte njegovog doživljavanja
sebe i drugih, razvoj i svakodnevicu. Najčešće posledice pratimo u sledećim oblastima:
• razvoj samopoštovanja i doživljaj telesnog Ja;
• zastoji pri prelasku u narednu/višu razvojnu fazu, npr. pubertet;
• doživljaj sopstva/slike o sebi – dete se oseća različito od druge dece;
• produžena detetova zavisnost od pomoći roditelja;
• ograničenja zbog umora ili bolova; restrikcije mogu da se odnose na svakodnevne aktivnosti,
rekreaciju itd., a postoje i one sa kojima se suočavaju roditelji (posao, provođenje slobodnog
vremena, izlasci i sl.);
• teškoće u odnosima sa vršnjacima prouzrokovane detetovim razmišljanjima i emocijama;
• gubitak kontrole nad sopstvenim životom.
Pored nabrojanog, deca sa hroničnim oboljenjem mnogo češće odlaze kod lekara ili u bolnicu. Neki
od tretmana mogu biti zastrašujući ili bolni, a boravak u bolnici može izazvati osećanje usamljenosti. Hospitalizaciju i odrasli teško doživljavaju zbog izolacije od porodice i socijalne sredine i straha
od nepoznatog (nova sredina, invazivni dijagnostički i terapijski postupci). Ona se smatra posebno
ugrožavajućom za decu do četiri godine (Gustović, 1990). To je razlog uobičajene prakse da se majka hospitalizuje zajedno sa detetom, a ukoliko to izostane, dete koje boravi u bolnici može da razvije osećanje odbačenosti od porodice. Hospitalizacija za decu predstavlja problem i zbog ograničenja fizičke aktivnosti, a može izazvati i osećanje posramljenosti kod dece u pubertetu (izlaganje
tela pogledima drugih, nepoznatih osoba), kao i konfuznost zbog nerazumevanja dijagnostičkih i
terapijskih procedura.
Zato pratimo nastojanja stručnjaka iz oblasti zdravstvene psihologije u koncipiranju i sprovođenju
programa pripreme dece za hospitalizaciju kao pokušaj prevladavanja te vrste stresa. Ni roditelji nisu
pošteđeni anksioznosti u vezi sa detetovom hospitalizacijom i prenose je na dete verbalnim i neverbalnim kanalima. Na taj način oni dodatno uznemiruju dete i smanjuju njegovu kooperativnost za
vreme boravka u bolnici. U programima prevladavanja stresa zbog hospitalizacije akcenat bi trebalo da se stavlja na pružanje pomoći roditeljima (majkama), odnosno podučavanje majki koju vrstu
podrške da pruže detetu i kako da se ponašaju. Pokazalo se da su u prevladavanju ove vrste stresa
uspešnija deca onih majki koje kao strategiju koriste odvraćanje pažnje (distrakciju) i koje ne ignorišu
detetove pristupe (Mitić, 2002). Na primer, ako se radi o neprijatnim intervencijama, gledaju da dete
zapričaju i osetljive su i uvažavaju način koji dete praktikuje u prevazilaženju anksioznosti.
Reakcije dece na hronične zdravstvene teškoće
Način na koji deca reaguju na dijagnozu hroničnog oboljenja zavisi od nekoliko faktora, uključujući
ličnost deteta, specifičnost oboljenja i njegovu porodicu. Značajan faktor predstavlja i faza razvoja
kroz koju dete prolazi. Detetovo razumevanje bolesti i njegove strategije prevladavanja menjaju se
kako postaje starije. Uopšteno rečeno, deca mogu da reaguju na sledeće načine:
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA HRONIČNIM ZDRAVSTVENIM TEŠKOĆAMA
103
• problemi u ponašanju (ljutnja, agresivnost, povlačenje ili rizična ponašanja, problematični
obrasci spavanja i hranjenja);
• problemi vezani za bolest i tretman (negiranje bolesti, odbijanje uzimanja lekova i sukobi sa
roditeljima);
• psihološki problemi (tuga, strah od odvajanja, preterana zabrinutost za zdravlje, osećanje beznadežnosti i bespomoćnosti, iracionalno osećanje krivice u vezi sa uzrokom bolesti ili opterećivanjem porodice);
• problemi u odnosima sa vršnjacima (ne oseća se kao pripadnik grupe, izostaje iz škole ili sa
ekskurzija, previše je zavisno od roditelja, ne razume zašto su ograničenja neophodna);
• teškoće u školi i teškoće sa učenjem (problemi u koncentraciji i učenju, česti izostanci).
Prilagođavanje dece u različitim razvojnim fazama
U svakoj od razvojnih faza dete reaguje na specifičan način, što određuje i vrstu podrške koju roditelji mogu da mu pruže (Boyse et al., 2012).
Sasvim mala deca (bebe i deca koja su tek prohodala) počinju da razvijaju osećanje poverenja i
sigurnosti. Ona generalno slabo razumeju svoju bolest. Bol, restrikciju pokreta i odvajanje od roditelja doživljavaju kao ugrožavanje razvoja poverenja i sigurnosti. Roditelji mogu da pomognu tako
što će prisustvovati bolnim procedurama, biti uz dete (kad god je to moguće) za vreme hospitalizacija, držati ih u naručju i komunicirati sa bebom uvek kada postoji mogućnost za to.
Deca predškolskog uzrasta počinju da razvijaju osećanje nezavisnosti/samostalnosti. Ona mogu
da razumeju šta znači biti bolestan, ali ne mogu da shvate razlog/uzrok i efekte prirode bolesti.
Boravak u bolnici ili prilagođavanje medicinskom rasporedu može ugroziti detetov razvoj samostalnosti. Dete može da pokuša da se suprotstavi manjku kontrole nad svojim svetom iskušavajući
granice koje su roditelji postavili. Roditelji mogu pomoći tako što će biti čvrsti u stvarima u kojima
dete nema mogućnost izbora (ne pitati Da li želiš sada da uzmeš lek ukoliko ne mogu zaista da biraju, jer će sva deca odgovoriti Ne), već ponuditi mogućnost izbora u odnosu na fleksibilne aspekte
tretmana (npr. Koji lek želiš prvo da uzmeš, roze ili crveni? Da li želiš da sediš meni u krilu dok ti
vade krv ili u stolici sa mnom držeći me za ruku?).
Deca u osnovnoj školi razvijaju osećanje vladanja svojom okolinom. Ona mogu da opišu uzroke
svoje bolesti koji ne moraju biti potpuno logični. Deca na ovom uzrastu imaju tzv. magijsko mišljenje. Ona mogu verovati da je njihova bolest posledica loših misli, toga što su udarili sestru ili
zato što nisu jeli voće. Deca takođe počinju da osećaju da su drugačija od svojih vršnjaka. Roditelji
mogu da pomognu deci tako što će im dozvoliti da i sama kontrolišu bolest uz nadzor odraslih.
Važno je i to da uvere decu da bolest nije nastala njihovom krivicom.
Deca starijeg školskog uzrasta sposobnija su da razumeju svoju bolest i tretman, ali se od njih
ipak ne može očekivati da će reagovati kao odrasli. Mogu se osećati isključenom kada izostaju iz
škole ili ne učestvuju u aktivnostima svojih vršnjaka. Roditelji mogu osećati potrebu da zaštite
decu tako što će im ograničavati aktivnosti sa drugom decom. To je prirodna reakcija, ali ona može
ugrožavati detetovu samostalnost i osećanje sposobnosti/kontrole. U granicama u kojima to lekar
dozvoljava roditelj treba da pomogne detetu da participira u školskim i drugim aktivnostima.
Adolescenti počinju da razvijaju sopstveni identitet. Slika o sebi (self-image) postaje ekstremno
važna u tinejdžerskom periodu, što može biti problem kada se susretnu sa promenom izgleda usled
bolesti ili lečenja. Problem za roditelje može predstavljati činjenica da tinejdžeri počinju da razvijaju realnu nezavisnost od svojih porodica, a roditelji treba da se odreknu uloge primarnog pružaoca
104
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
podrške. Mnogi tinejdžeri prolaze kroz periode poricanja svoje bolesti, što dovodi do zanemarivanja
uzimanja lekova, pridržavanja posebne ishrane ili kontrolisanja šećera u krvi. Pored toga, telo adolescenta se ubrzano menja, što može promeniti simptome bolesti ili neophodne doze lekova. Važno
je pomoći im da imaju kontrolu nad bolešću. Kada mlada osoba postane dovoljno odrasla, trebalo
bi je ohrabrivati da se uključi u donošenje odluka o lečenju i o tome sa kime će razgovarati o svojim psihološkim problemima. Na primer, kod nekih adolescenata moto majki borićemo se zajedno
može da bude koristan, ali može i da indikuje preterano zaštićivanje, koje adolescenti ne moraju da
prihvate (Pitts, Phillips, 1993). Jedno istraživanje je pokazalo da najviše efekata u smanjenju gojaznosti putem vežbanja u slučaju juvenilnog dijabetesa ima ono u grupi adolescenata nezavisno od
grupe roditelja, naspram vežbanja u paru sa roditeljem ili u istoj grupi sa roditeljima. Roditelji ne
bi trebalo da zaborave da razgovaraju o pitanjima sa kojima se adolescenti suočavaju: nezavisnost,
školovanje, seksualnost, zloupotreba droga i slično.
Porodica
Bolest, onesposobljenost i smrt univerzalna su iskustva u svakoj porodici. Samo neke vrste bolesti i
onesposobljenosti u stanju su da ugroze aktuelni život porodice i ometu njen razvoj. To su: hronične
bolesti, bolesti sa terminalnim ishodom, bolesti sa dramatičnim izbijanjem i stanja velike onesposobljenosti. Jedno naše istraživanje (Mitić, 1997), u kojem je utvrđivana stresna vrednost različitih životnih događaja, pokazalo je da su događaji sa najvišom vrednošću (prva tri mesta liste) smrt člana porodice (posebno smrt deteta), invalidnost ili teška bolest člana porodice, kao i ometenost kod deteta.
Model zdravlja porodičnih sistema
Dragocen pristup u razumevanju odnosa između bolesti nekog od članova porodice i njenog uticaja
na porodičnu dinamiku pružio je model zdravlja porodičnih sistema (Rolland, J., Family Systems-Illness Model, 1994). U pitanju je vrsta psiho-socijalne mape za porodice, zdravstvene radnike i
psihoterapeute koja treba da im posluži da bolje razumeju iskustvo porodice sa hroničnom bolešću
jednog člana. Na osnovu ovog modela mogu se prepoznati problemi i napraviti plan podrške. Rolandov model integriše psiho-socijalne zahteve koje bolest vremenom postavlja uporedo sa zahtevima
individualnog i porodičnog životnog ciklusa, kao i sa sistemom verovanja. Model sadrži tri osnovne
dimenzije: 1. psiho-socijalne tipove bolesti, 2. glavne vremenske faze bolesti i 3. ključne varijable
porodičnog sistema.
1. PSIHO-SOCIJALNI TIPOVI BOLESTI
Cilj ove tipologije jeste da definiše smisaone i korisne kategorije sa sličnim psiho-socijalnim zahtevima koji se stavljaju pred pojedinca i porodicu. Kriterijumi prema kojima se vrši klasifikacija
bolesti, odnosno raspoređivanje u određene kategorije, jesu:
a) Izbijanje (ili pojavljivanje) bolesti – sa akutnim izbijanjem (moždani udar) ili sa postepenim pojavljivanjem (Alchajmerova bolest). Prvi tip bolesti zahteva od porodice brzu mobilizaciju veština upravljanja krizom jer se promene događaju u kratkom vremenskom periodu,
dok drugi zahteva izdržljivost i neprekidno prilagođavanje.
b) Tok bolesti – može biti progresivan, konstantan i recidivirajući. Kod progresivnog toka (Alc­
hajmerova bolest) neophodna je stalna promena uloga u porodici i adaptacija na napredovanje bolesti, na iscrpljenost i neprestano nove zahteve vezane za negu. Kod bolesti sa konstantnim tokom, posle inicijalnog događaja sledi stabilan biološki tok (srčani udar). Nakon
početnog oporavka, hroničnu fazu karakterišu jasan deficit i ograničenja. Porodica je suočena
sa polupermanentnom promenom koja je stabilna i predvidiva. Kod recidivirajućih bolesti
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA HRONIČNIM ZDRAVSTVENIM TEŠKOĆAMA
105
(astma) porodica je napeta zbog čestih prelaza između krize i mirnog perioda, kao i neizvesnosti kada će doći do izbijanja bolesti. Ovo od porodice zahteva fleksibilnost u smenjivanju
dve forme porodične organizacije (jedna za krizu, jedna za miran period).
c) Ishod. Snažan psiho-socijalni uticaj ima saznanje da li hronična bolest vodi smrti ili koliko
skraćuje nečiji život. Mogući ishodi određuju stepen do kog porodica doživljava anticipaciju
gubitka i njegov prožimajući uticaj na porodični život.
d) Stepen onesposobljenosti je poslednji kriterijum za klasifikaciju konkretne bolesti prema
psiho-socijalnoj tipologiji. Onesposobljenost može da se ispoljava kao oštećenje kognicije
(Alchajmerova bolest), čula (slepilo), kretanja (moždani udar sa paralizom), snage (bolest
srca), te kao promena figure (mastektomija) ili pak stanje sa društvenom stigmom (AIDS).
2. VREMENSKE FAZE BOLESTI
Hronična bolest se shvata kao proces koji se odvija uobičajenim (normativnim) tokom, sa prelaznim periodima i promenljivim zahtevima koji se stavljaju pred porodicu:
a) faza krize – pre uspostavljanja dijagnoze i u početnom periodu prilagođavanja nakon postavljanja dijagnoze i početka tretmana, kada je neophodno da porodica kreira značenje bolesti,
ožali gubitak života pre bolesti, postepeno prihvati bolest kao permanentnu i okupi se da prevlada krizu i razvije fleksibilnost u odnosu na buduće ciljeve. U ovoj fazi je porodica posebno
ranjiva.
b) hronična faza – kada se radi o životu sa bolešću iz dana u dan. Ključni zadatak porodice je da
ispolji sposobnost u održavanju onoga što liči na normalan život.
c) terminalna faza bolesti – kada neminovnost smrti počinje da dominira porodičnim životom
(teškoće u prevladavanju problema separacije, smrti, tugovanja i otpočinjanja nastavka normalnog života posle gubitka). Uspešnost u prevladavanju ove faze zavisi od stepena uspešnosti u prethodnim periodima.
3. PORODIČNE I SISTEMSKE VARIJABLE
Neophodno je dobro poznavati transgeneracijske obrasce gubitaka, kriza i bolesti jedne porodice,
što je dragoceno za procenu njihovih unutrašnjih resursa, ali i neophodne vrste pomoći.
Takođe, veoma je važno proceniti međusobni susret bolesti, individualnog i porodičnog ciklusa.
Prilikom objašnjenja integracije razvoja bolesti, pojedinca i porodice autor polazi od shvatanja da
u svom razvoju porodični sistemi osciliraju između visokog (kod porodica sa malom decom) i niskog nivoa porodičnog zajedništva (porodice sa adolescentima, koji teže odvajanju i autonomiji). U
odnosu na vremensku fazu bolesti, porodica u fazi krize reaguje pojačanim zajedništvom, da bi se
ono u hroničnoj fazi smanjivalo.
Ukoliko se izbijanje bolesti poklopi sa vremenom kada su se deca već odvojila od porodice ili su u
fazi odvajanja, ono može porodicu da vrati na prethodni period povećanog zajedništva (na primer,
mlada odrasla osoba zbog bolesti mora da se vrati u primarnu porodicu zbog neophodne brige i
nege i time se smanjuje individuacija i deteta i roditelja). Ako se izbijanje bolesti dogodi u periodu
kada vlada povećana kohezija (na primer, rano podizanje dece), ono može da utiče na prolongiranje
tog perioda, što je često u slučaju dece sa smetnjama u razvoju.
Za porodično prevladavanje bolesti takođe je važan sistem verovanja o zdravlju i bolesti, koji uključuje i etnička i religiozna verovanja, kao i verovanja tipična za određenu kulturu.
106
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Primeri
Cerebralna paraliza bi, prema psiho-socijalnoj tipologiji bolesti, pripadala stanjima koja su nastala u
jednom trenutku, kod kojih nema velikog progresa, a mogu znatno uticati na onesposobljenost deteta (posebno u ranom razvoju, kao i u fazi krize, kada se roditelji suočavaju sa dijagnozom). Takođe, ova
bolest može u velikoj meri poremetiti i pred velike izazove staviti porodicu/odgajatelje. Istraživanje
sprovedeno kod nas (Mitić, 1997 na trideset porodica u kojima postoji dete sa cerebralnom paralizom i koje je rađeno tokom prvih šest meseci od postavljanja dijagnoze i na početku habilitacionog
tretmana ukazuje na sledeće: Ovo je grupa porodica pod visokim rizikom u odnosu na dalji razvoj.
One su već u fazi formiranja suočene sa stresnim događajem koji predstavlja pretnju i gubitak za oba
partnera. Pojedinačno, otac i majka, s obzirom na manifestacije problema u oblasti ličnosti, pružaju
različite slike. Otac o sebi pruža sliku nepobeđenog, odnosno osobe koja se uspešno nosi sa stresom,
dok je majka sagorela. Te osnovne pozicije bitno utiču na razlike u proceni većine relevantnih aspekata bračnog i porodičnog života. Bračni odnosi se ozbiljno remete i polako se formira porodični sistem
u kojem su majka i dete, kao zajednica, u važnim stvarima odvojeni od oca. Ovo je opasno za razvoj
deteta, koje služi kao posrednik u roditeljskom komuniciranju i koje majka prezaštićuje i svojom preteranom, sveukupnom brigom odvaja od oca i na taj način ocu nameće osećanje nekompetentnosti
za bavljenje detetom. Dodatni problem u prevladavanju takve situacije predstavlja i različit odnos
bračnih partnera prema potrebi traženja psihološke pomoći za lične, bračne i porodične probleme. U
većini slučajeva majke za njom vape, a očevi je ne smatraju neophodnom.
Astma i epilepsija su, prema Rolandovoj tipologiji, recidivirajuća oboljenja, koja karakteriše akutna onesposobljenost, ali nisu fatalna. U slučaju ovih bolesti pažnju treba usmeriti na posebnu prirodu problema, odnosno činjenicu da se stanja krize (napada) smenjuju sa relativno mirnim periodima, pogodnim za normalno življenje deteta i porodice. Važno je da porodice budu pripremljene
(da imaju strategije i postupke, podeljene uloge i načine) za reagovanje u krizi, odnosno brzo i funkcionalno reagovanje i pružanje pomoći detetu, kao i preveniranje mogućih okidača krize. Dakle, od
porodice se očekuje dovoljna fleksibilnost kako bi se svaki član snašao u situaciji krize (napada) i
znao šta da čini.
Juvenilni dijabetes spada u progresivne bolesti sa postepenim onesposobljavanjem i može biti
fatalan ili skratiti životni vek, odnosno komplikacije se povećavaju ili proširuju ukoliko nema pridržavanja jasnih ograničenja i izazova. U ovom slučaju je neophodna konstantna briga cele porodice i
svakodnevno praćenje nivoa šećera u krvi i uzimanje odgovarajuće terapije, neophodnost promene
u režimu ishrane, neophodnost telesnih aktivnosti za dete, vođenje računa o telesnoj težini i slično.
U slučaju hroničnih oboljenja kod dece važno je naglasiti to da se pri dijagnostikovanju bolesti,
odnosno stanja većina porodica nalazi u jednoj od svojih početnih razvojnih faza, koju karakteriše
visoka porodična povezanost, privrženost, odnosno međuzavisnost. Nevolja je u tome što detetova
bolest može privremeno ili na duži period da zaustavi porodicu na njenom putu razvoja. Ovo ima
nepoželjne posledice na porodicu u celini, a posebno na razvoj deteta koje boluje od hronične bolesti. Dakle, hronična bolest primorava članove porodice da zbiju redove, a ta preterana povezanost
može kasnije biti barijera detetovom osamostaljivanju u celosti ili pojedinim segmentima života.
Roditelji, a posebno majke, u mnogo slučajeva preuzimaju na sebe celokupnu brigu o detetu i čine
za decu čak i ono što bi ona sama mogla. To nije dobro ni za dete ni za majke i u našem istraživanju
je konstatovan visok nivo njihovog sagorevanja i razvoda, kao i potreba za psihološkom i psiho-socijalnom podrškom.
Postoji mišljenje da se, ipak, većina porodica dobro snalazi, da koriste mnogobrojne strategije
prevladavanja teškoća i da imaju koristi od pomoći šire porodice, prijatelja i zdravstvenih radnika. Važna je dobra komunikcaija sa zdravstvenim radnicima, a posebno značajno je informisanje
PROCENA POTREBA DECE  DECA SA HRONIČNIM ZDRAVSTVENIM TEŠKOĆAMA
107
pružalaca zdravstvenih usluga o promenama u potrebama deteta ili u potrebi za pomoć. Pomoć/podršku mogu da pruže: lekari opšte prakse, socijalni radnici, pedijatri, savetnici za mentalno zdravlje
ili psiholozi. Dijapazon podrške je veoma širok:
–– pomoć u kući, prilagođavanje prostora u kući;
–– podrška u prevozu i parkiranju;
–– podrška u školovanju i obrazovanju;
–– psihološko savetovanje (individualno, bračno, porodično);
–– zdravstveni saveti i zaštita, tretiranje bola;
–– finansijska pomoć;
–– podrška u brizi i zapošljavanju;
–– predah.
Roditelji koriste različite mehanizme prevladavanja kako bi izašli na kraj sa teškoćama izazvanim
hroničnim oboljenjem kod deteta (Hamilton et al., 1983). Istraživanje sprovedeno na sto porodica
u kojima postoji dete sa cističnom fibrozom ukazalo je na dominaciju tri obrasca prevladavanja: a)
očuvanje porodične integrisanosti, saradnje i optimistična definicija situacije, b) očuvanje društvene podrške, samopoštovanja i psihološke stabilnosti i c) razumevanje zdravstvene situacije putem
komunikacije sa drugim roditeljima ili medicinskim osobljem.
U odgovorima na pitanje kako porodica može što bolje da pomogne detetu u prevladavanju hronične bolesti naišli smo na mnogo predloga od kojih izdvajamo sledeće (Boyse et al., 2012):
–– diskutovati sa detetom o njegovoj bolesti i tretmanu, pripremati ga za medicinske procedure;
–– pažljivo slušati dete, biti dostupan; ozbiljno shvatiti znake depresivnosti ili priče o suicidu;
–– ostaviti detetu mogućnost izbora kad god je to moguće (npr. izbor hrane u okviru režima
ishrane);
–– podržavati detetova prijateljstva i veze sa vršnjacima, pružiti mu mogućnost da provodi vreme sa prijateljima, tinejdžerima i drugim odraslima koji brinu za njega;
–– biti optimista, pokušati naći pozitivnu stranu i usmeriti pažnju na potencijalno pozitivne
ishode;
–– izdvojiti vreme za porodične aktivnosti, proslave;
–– uključiti celu porodicu, pa i proširenu mrežu podrške (šira porodica, škola, verska zajednica,
komšiluk, detetova bolnica) i specifikovati očekivanu podršku;
–– braći i sestrama treba posebna pažnja; oni mogu da osete ljubomoru, bes, depresiju.
Kao posebno važnu izdvajamo preporuku da odgajatelji/roditelji vode računa o sebi i svojim potrebama jer inače neće biti u stanju da o deci brinu na odgovarajući način. Treba da komuniciraju i
sa drugim roditeljima koji su u sličnoj poziciji, da traže podršku gde god mogu. Važno je da provode
vreme sa svojim partnerom, kao i da pronađu vreme za predah, što pomaže roditeljima da izdrže
sve probleme i iskušenja.
PROCENA ODGAJATELJSKIH
KOMPETENCIJA I FAKTORA
OKRUŽENJA
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
111
ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA
ROD – 3 i 4 i sumarna procena
Marija Mitić
O porodici
Opredeljenje autora modela procene potreba dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica –
ROD je holističko i zasnovano na eko-sistemskom i biopsihosocijalnom pristupu. Rečju, naglasak
nije na deci kao izolovanim korisnicima usluga, već se potrebe dece i resursi za njihovo zadovoljavanje prepoznaju kao smešteni u porodični kontekst i šire socijalne kontekste. Upravo je porodično
okruženje izuzetno značajno jer je to primarna grupa kojoj dete pripada i od koje dugi niz godina
zavisi. Od presudnog značaja za detetovo zdravlje i razvoj jeste sposobnost roditelja i odgajatelja da
osiguraju adekvatan odgovor na detetove promenljive razvojne potrebe.
Porodica se uopšteno definiše kao društvena grupa. Ipak, porodica je i sasvim osobena društvena
grupa, koja poseduje neke distinktivne karakteristike u odnosu na ostale društvene grupe: porodično članstvo nije dobrovoljno, a veze su mnogo trajnije, emotivne veze su intenzivnije, često postoji
zajednička porodična paradigma ili pogled na svet i uglavnom postoji biološka povezanost, koja
nije prisutna u drugim socijalnim grupama.
Danas teško možemo da govorimo o tradicionalnoj porodici u pogledu njene strukture, granica i
funkcionisanja. Društvene promene su dovele do znatnog smanjenja broja tipičnih, tradicionalnih,
posebno nuklearnih porodica (Seibt, 1996). Sve učestalije su porodice bez dece, jednoroditeljske
porodice, alternativne ili supstitucijske porodice (hraniteljske, usvojiteljske), ali i neuobičajene porodične konfiguracije (serijski brakovi, roditelji istog pola), kao i porodične jedinice zasnovane na
vanbračnoj zajednici. Posledica nedostatka sveobuhvatne i opšteprihvaćene definicije porodice a
koja bi uzimala u obzir mnogobrojne modalitete jeste odustajanje od postavljanja normativa. Šta je
zdrava (poželjna) porodica, stvar je isključivo društvenog konsenzusa u određenom periodu, a opasnost je uprosečavanje ili ukalupljivanje svih porodica po jednom modelu. Tako mi danas govorimo
više o funkcionalnim i disfunkcionalnim porodicama.
Funkcionalne porodice su, u principu, one kod kojih postoji povezanost članova u zajednicu i
međusobna briga i podrška, posebno za decu i druge ranjive članove. Očekuje se otvorena komunikacija i uvažavanje individualnih razlika. Da bi bila funkcionalna porodica treba da poseduje organizacionu fleksibilnost u susretu sa novim unutrašnjim i spoljašnjim zahtevima, opšteprihvaćen
sistem vrednosti i uvažavanje, odnosno adekvatno korišćenje spoljašnjih resursa – mreže proširene
porodice i prijatelja, zajednice i širih socijalnih sistema. Svaka porodica može u izvesnom periodu
da ima problema u nekoj od nabrojanih poželjnih karakteristika, ali su oni prolazne prirode i ne
zahvataju sve porodične oblasti.
112
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Disfunkcionalne porodice su one u kojima se konflikti, loše ponašanje i čak zlostavljanje pojedinih članova dešavaju kontinuirano, što dovodi do toga da se članovi na to akomodiraju, a deca
mogu i da misle da je takvo ponašanje normalno. Simptomi disfunkcionalnosti mogu biti: nedoslednost i nepredvidivost u ponašanju članova porodice (posebno roditelja), zamena uloga (deca
u ulozi roditelja), zatvorenost porodičnog sistema (socijalno izolovana porodica koja obeshrabruje
odnose sa bilo kime spolja), poricanje alkoholizma, zlostavljanja, odsustvo empatije za članove
porodice, odsustvo jasnih granica, izmešanost poruka koje članovi porodice šalju jedni drugima i
ekstremnost u odnosu na konflikte (ili ih ima previše ili ih nema uopšte). Na osnovu svega navedenog jasno je koliko ove karakteristike porodice mogu biti pogubne za detetov razvoj ili, u najboljem
slučaju, predstavljati nedovoljno prijateljski naklonjenu sredinu za dete.
Današnje preovlađujuće sistemsko shvatanje porodice polazi od toga da je porodica sistem čije su
osobine veće od zbira osobina njenih članova; njeno funkcionisanje podleže nekim opštim pravilima (organizacija, struktura); ona poseduje granice prema spolja, ali i između svojih podsistema (na
primer, roditelji–deca); ima tendenciju da dostigne relativno stabilno stanje (uravnoteženje), ali su
rast i evolucija mogući. Porodica kao sistem deo je većih sistema, tzv. suprasistema.
Druga važna karakteristika porodice je njena razvojnost. Naime, porodica se shvata kao sistem koji se
kreće kroz vreme (Carter, McGoldric, 1989), pa govorimo o životnom ciklusu porodice (analogno životnom ciklusu pojedinca). Porodica tokom njega prolazi kroz specifične razvojne faze. Kao i u slučaju
razvoja pojedinca, da bi porodica uspešno prešla u narednu fazu, neophodno je da ostvari razvojne zadatke prethodne faze. Porodica je posebno osetljiva na prelasku iz jedne razvojne faze u drugu, kada
mora da preorijentiše svoje ponašanje i funkcionisanje prilagodi zahtevima sledeće faze.
Faze porodičnog životnog ciklusa (Carter, McGoldrick, 1989)
•tabela 2
Faza porodičnog
životnog ciklusa
Emocionalni procesi
tranzicije: ključni principi
Promene drugog reda u porodičnom statusu
neophodne za dalji razvoj
1.Napuštanje doma:
neudata/neoženjena
mlada osoba
Prihvatanje emocionalne
i finansijske odgovornosti
za sebe
a. razvoj intimne veze
2.Udruživanje porodica
kroz sklapanje braka:
novi par
Povezivanje sa novim
sistemom
a. formiranje bračnog sistema
3.Porodice sa malom
decom
Prihvatanje novih članova
u sistem
a. prilagođavanje bračnog sistema da bi se stvorio prostor za
dete/decu
b. diferencijacija selfa
c. zapošljavanje i finansijska nezavisnost
b. reorganizovanje odnosa sa porodicom i prijateljima
b. udruživanje u podizanju dece, finansijskim obavezama i
zadacima vezanim za domaćinstvo
4.Porodice sa
adolescentima
5.Porinuće dece i
odlazak
Povećanje fleksibilnosti
porodičnih granica da bi
se uključila nezavisnost
dece i nesigurnost/
bolešljivost deda i baba
a. pomeranje od odnosa roditelj–dete kako bi se adolescentu
dozvolilo kretanje u sistemu i izlazak iz njega
Prihvatanje promene
generacijskih uloga
a. ponovno pregovaranje o porodičnom sistemu kao dijadi
b. fokusiranje na pitanja sredovečnog perioda: brak i posao
c. okretanje zajedničkoj brizi o starijoj generaciji
b. razvoj odnosa odrasli–odrasli
c. preuređivanje odnosa kako bi se uključile pridošlice (snaje,
zetovi) i unuci
6.Porodice posle
a. održavanje sopstvenog funkcionisanja ili funkcionisanja
bračnog partnera i interesovanje za fiziološko slabljenje;
eksploracija novih porodičnih i socijalnih uloga
b. podrška za središnju ulogu srednje generacije
c. pravljenje prostora u sistemu za mudrost i iskustvo starijih;
podrška starijoj generaciji bez preterivanja, suočavanje sa
gubitkom bračnog partnera, braće/sestara i drugih vršnjaka
i priprema za sopstvenu smrt. Životni pregled i integracija.
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
113
Važna odlika porodice jeste da je ona, kao društvena grupa, u celini ili preko svojih članova povezana sa mnogim društvenim grupama ili sistemima u jedinstven eko-sistem. Ova povezanost ili umreženost porodice sa okolinom značajna je za zadovoljavanje njenih osnovnih potreba za opstankom, razvojem i autonomnošću. U tom kontekstu obično govorimo i o resursima koji porodici stoje
na raspolaganju kako bi te ciljeve ostvarila.
Postoje događaji koji mogu privremeno ili veoma značajno da ometu porodicu na njenom putu razvoja ili u adekvatnom funkcionisanju, a koje nazivamo stresnim životnim događajima. Oni mogu
da budu univerzalnog karaktera (rat, elementarne nepogode i sl.), razvojno očekivani (odvajanje
dece, odlazak roditelja u penziju) ili akcidentni (bolest člana porodice, ostanak bez posla člana
porodice), a za koje porodica ili nije dovoljno pripremljena ili ne poseduje adekvatne obrasce ponašanja kako bi te događaje/situacije na pravi način prevladala. Naša i svetska iskustva i istraživanja
ukazuju na to da je rođenje deteta sa smetnjama u razvoju ili razvojnim teškoćama neosporno
snažan stresogeni događaj za porodicu i da najčešće bitno menja njeno aktuelno funkcionisanje i
određuje pravac i tok njenog daljeg razvoja (Mitić, 1997). Zahtevi koji se pred porodicu, odnosno sve
njene članove stavljaju nisu mali i mogu znatno da uzdrmaju i ugroze svakog člana pojedinačno,
ali i porodicu kao celinu.
Roditeljstvo i roditeljske/odgajateljske kompetencije
O porodici govorimo tek kada se rode deca. Tada bračni par prelazi u jednu potpuno drugačiju životnu fazu. Zbog brojnosti promena koje nosi roditeljstvo nekad se govori i o razvojnoj krizi. Postajanje
roditeljem uključuje fundamentalnu promenu u identitetu pojedinca – od deteta (svojih roditelja) postaje roditelj (svom detetu). Postojanje bebe čije potrebe i razvoj mogu biti u suprotnosti sa
očekivanjima roditelja i fantazijama o detetu kakvo su želeli dodatno komplikuje uspostavljanje
pomenutog odnosa, što posebno treba da imamo na umu kada govorimo o roditeljstvu deteta sa
smetnjama u razvoju.
Neki ljudi postaju roditelji slučajno, neki tek usvojenjem deteta, a većina kao sastavni deo nastojanja da se formira porodica nakon sklapanja braka, što može biti motivisano različitim razlozima:
naklonost prema deci, nesebična ljubav i potreba da se ona podižu, uverenjem da su ljudi stvoreni
da rađaju i održavaju vrstu, shvatanjem da je dete dokaz maskulinosti odnosno femininosti ili pak
potvrdom fizičkih, psihičkih i bioloških potencijala roditelja. U nekim slučajevima roditelji koriste
decu kao sredstvo za postizanje određenog cilja (da se zadrži partner, dobije stan, obezbedi ugled).
Motivacija za roditeljstvo može da se menja u toku podizanja deteta i kroz interakciju sa samim
detetom (što u osnovi i predstavlja roditeljstvo). Međutim, važno je naglasiti to da kvalitet roditeljstva, odnosno roditeljske kompetencije ne zavise samo od roditelja.
Nove teorije o roditeljstvu smatraju da je ono višestruko determinisano individualnim karakteristikama roditelja (kao najvažniji činioci navode se lična istorija i lični psihološki resursi, kao i
prethodno iskustvo sa svojim roditeljima), temperamentom deteta, porodičnim odnosima i socijalnim i kulturnim faktorima. Belski (Belsky), pionir teorija procesa kompetentnog funkcionisanja
roditelja, smatra da su ličnost roditelja i njihova psihološka dobrobit od najvećeg uticaja. Ukoliko
su dve od tri pomenute determinante pogođene u stresnoj situaciji, optimalno roditeljstvo se još
uvek održava, čak i onda kada su lični psihološki resursi roditelja jedina determinata koja je zadržala pozitivan oblik. Po njegovom mišljenju, uticaj podsistema socijalne podrške u sredini je veći od
uticaja karakteristika deteta na funkcionisanje roditelja. Rizici kod deteta se lakše mogu prevladati ukoliko druge determinante (ili bar jedna) nisu pod rizikom (Belsky, 1984). Ovo je veoma važno
za naše razumevanje značaja socijalne, odnosno psihosocijalne podrške detetu sa smetnjama u
razvoju i njegovoj porodici.
114
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Prethodno navedeno shvatanje inkorporirano je u novo poimanje roditeljstva i roditeljskih kompetencija. Ko je kompetentan roditelj? Najkraće rečeno, kompetentan roditelj/odgajatelj je ona osoba
koja izlazi u susret detetovim potrebama, odnosno zadovoljava ih (potrebe koje su zajedničke za
svu decu, sa smetnjama ili bez njih): potrebu za ljubavlju, za održavanjem fizičkog detetovog bića,
potrebu za stimulacijom, za zaštitom i stabilnošću, formiranjem ličnog i porodičnog identiteta i
samostalnošću (sve ovo je ugrađeno u instrumente za procenu detetovih potreba ROD 1 i ROD 2).
U skladu sa ovim potrebama, u literaturi koja se bavi roditeljstvom definisane su i sledeće dimenzije roditeljske/odgajateljske1 kompetencije:
• osnovna nega/briga (obezbeđivanje hrane, pića, topline, skloništa, odgovarajuće odeće, lične
higijene, zdravstvene brige);
• bezbednost i zaštita od povrede i opasnosti (zaštita od ugrožavajućih odraslih ili dece, samopovređivanja, prepoznavanje rizika i opasnosti vezanih za dom i spoljašnju sredinu);
•emocionalna toplina (odgovor na potrebu deteta za sigurnim, stabilnim i toplim odnosima,
adekvatan fizički kontakt, uteha i toplina);
• stimulacija (odgovarajući nivoi interakcije, komunikacije i pospešivanje igre);
• vođstvo i granice (formiranje adekvatnog ponašanja i emocionalna regulacija, efikasno disciplinovanje i oblikovanje ponašanja);
• stabilnost (kontinuitet brige i postojanost vezivanja, konzistentnost u emocionalnoj toplini i
reagovanju).
Pored ovih, postoje i dodatne kompetencije, koje su neophodne kada dete odrasta u hraniteljskoj
porodici. To su:
•održavanje odnosa sa biološkom porodicom, što može da se uključi u dimenziju stabilnosti
(vođenje računa o kontinuitetu u životu deteta i njegovog ličnog i porodičnog identiteta);
• poznavanje uslova pod kojima može da se obezbedi dodatna podrška u gajenju deteta sa smetnjama u razvoju u lokalnoj zajednici, kao i aktivno traženje podrške;
• hranitelj postupa kao deo tima;
• rad na sopstvenom razvoju (sposobnost povezivanja sa okolinom radi obezbeđivanja podrške,
korišćenje mogućnosti edukacije za unapređenje veština (Chapman, 2010)).
Naravno, kada govorimo o odgajateljskim kompetencijama bioloških roditelja, hranitelja, usvojitelja ili vaspitača – značajnih odraslih koji se bave detetom, ponovo podvlačimo da ove kompetencije
ne zavise samo od odgajatelja lično, već i od funkcionisanja njegove bračne dijade i porodice u
celini, kao i raspoloživih resursa podrške u užoj i široj društvenoj zajednici. Ovo je razlog što smo
u instrument procene ROD 3 uključili i slaganja bračnih partnera i brigu cele porodice o detetu sa
razvojnim teškoćama, kao i podatke o širini socijalne mreže porodice.
Odgajateljske kompetencije su značajne u okviru ukupnog korpusa determinanti razvoja deteta.
Kvalitet nege i brige je od velikog, ako ne i presudnog, uticaja na buduće generacije, njihov razvoj i
mentalno zdravlje. Vaspitni stil roditelja koji je odrasla osoba iskusila tokom svog detinjstva može
postati moćan obrazac u gajenju buduće generacije. Empirijska istraživanja su pokazala da, koliko
pozitivni obrasci roditeljstva mogu da se prenesu sa jedne generacije na drugu, isto važi i za disfunkcionalne obrasce.
1 Kako decu, pored bioloških, mogu da gaje i hraniteljske i usvojiteljske porodice, u literaturi se ove dimenzije obično označavaju
terminom odgajateljske kompetencije, koji smo i koristili u modelu ROD, konkretno u instrumentu ROD 3.
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
115
U praksi socijalnog rada donose se mnogobrojne odluke na osnovu procene ovih kompetencija: o
izmeštanju ili ponovnom vraćanju deteta u porodicu, o predlogu za starateljstvo nad detetom u
procesu razvoda braka ili o smeštanju deteta u alternativnu/supstitucijsku porodicu, kao i praćenje
prilagođavanja u toj porodici.
Važno je shvatiti značaj onoga što nam nude savremeni pristupi kao promenu višedecenijskih
shvatanja:
• napušta se ideja o tome da kapacitet za roditeljstvo treba da se smesti negde u unutrašnjost
pojedinačne osobe, van vremena i prostora; roditeljstvo je multideterminisano (Jones, 2009);
• kapacitet osobe za roditeljstvo konkretnom detetu može fluktuirati u odnosu na mnoge faktore, te postoji manja ili veća verovatnoća da dete dostigne razvojne ishode;
• ono što opserviramo putem aktuelnog roditeljskog ponašanja u odnosu na dete ne mora da
reprezentuje ukupan kapacitet za roditeljstvo tom detetu; naglasak je na tome da se roditelju
omogući da razvije svoje kapacitete i pretoči ih u specifične i praktične roditeljske strategije,
veštine i ponašanje;
• da bi roditeljstvo bilo efikasno, neophodno je da postoji funkcionalna usklađenost između roditeljskog funkcionisanja i potreba deteta na dva distinktivna nivoa: (a) veza između detetovih
razvojnih potreba i odgajateljskih veština i (b) veza između roditeljeve kompetencije da brine o
sopstvenim i detetovim potrebama;
• postoji teškoća u odlučivanju o relativnoj težini koja treba da se pripiše svakoj pojedinačnoj
dimenziji roditeljstva; da li je neki aspekt važniji od drugog?
Procena odgajateljskih kompetencija
– izvori podataka –
Na osnovu prethodno rečenog, jasno je da su odgajateljske kompetencije kompleksan entitet i
postavlja se pitanje kako ga proceniti u slučaju konkretnog deteta i njegovih odgajatelja. Svakako,
s obzirom na kompleksnost, to ćemo teško uspešno učiniti jednim upitnikom ili skalom procene.
Zašto smo odlučili da prihvatimo pristup koji odgajateljske kompetencije razlaže na nekoliko dimenzija? Odgajateljske kompetencije su prikazane kroz nekoliko dimenzija iz vrlo praktičnih razloga, što je određeno ciljem procene potreba dece sa smetnjama i njihovih porodica – definisanje
i odmeravanje vrste podrške. Usvojeni pristup nam pruža mogućnost da jasno odredimo u kojem
segmentu odgajateljskih kompetencija su ispoljene snage odgajatelja, a u kojem slabosti i/ili te­
škoće. Usvajajući savremeni pristup, polazimo od toga da je pružanjem adekvatne podrške na nivou
pojedinaca, porodice ili preko odgovarajućih mreža ili servisa u lokalnoj zajednici moguće unaprediti odgajateljske kompetencije, što obezbeđuje detetov razvoj.
Koje sve izvore podataka koristimo u proceni i na šta bi trebalo posebno da obratimo pažnju? Već u
procesu pripreme (obrazac za pripremu), prikupljajući podatke o aktuelnim odgajateljima, možemo doći do relevantnih informacija. Na primer, iz podatka da li su hranitelji prošli (i ako jesu,
koju) obuku za hraniteljstvo, kao i na osnovu toga koliko su se obraćali različitim oblicima podrške
u zajednici i koristili njihove resurse, možemo da zaključimo nešto o njihovim hraniteljskim kompetencijama. Takođe, ako je, na primer, cilj procene prelazak sa hraniteljstva na usvojenje deteta,
možemo razmišljati o dimenziji kompetencije kao što je pružanje stabilnosti detetu u njegovom
životu. Kroz potrebe i teškoće deteta koje se pomaljaju možemo jasnije da definišemo koji bi se zahtevi i izazovi postavljali pred odgajatelje u konkretnom slučaju. Pored toga, iz osnovnih podataka
kojima raspolažemo možemo da steknemo sliku o strukturi porodice u kojoj se dete nalazi (da li je
to jednoroditeljska porodica, da li je to nepotpuna porodica iako sastavljena iz tri generacije itd.),
što nas upućuje na to da posebno obratimo pažnju na porodično zajedništvo, neophodno za brigu
o detetu kojem je potrebna posebna vrsta podrške.
116
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Vodeći intervju na osnovu pitanja iz instrumenta ROD 1, već možemo da dobijemo prve utiske,
ali i sliku o odgajateljskim kompetencijama, i to u odnosu na pojedinačne dimenzije. Odgajatelji
koji brinu o detetovom zdravlju (vakcinacija, redovni odlazak kod zubara, adekvatna zdravstvena
zaštita i ukupno dobro zdravlje deteta) odmah nam ukazuju na snagu odgajatelja da zadovoljavaju
detetove bazične potrebe (brinu za njegovo fizičko biće). Sa koliko topline odgajateljica govori o
detetu, da li može precizno da odgovori na pojedina pitanja, da li je u stanju da sagleda detetove
prednosti, kvalitete, dobre osobine? To su dobri pokazatelji za procenu dimenzije emocionalne topline, a indirektno mogu da nam ukažu na stepen posvećenosti detetu i spremnosti da mu ponudi,
odnosno obezbedi životnu stabilnost. Da li dete napreduje u školi, ima li neka posebna, vanškolska
interesovanja kojima se izlazi u susret – to može biti pokazatelj sposobnosti odgajatelja da zadovolji detetovu potrebu za stimulacijom razvoja. Šta je sa detetovom samostalnošću? Da li vam se
čini da je ona adekvatna ili manje razvijena u odnosu na detetov uzrast i realna ograničenja? Da li
se dete povremeno nekontrolisano ponaša? Eto pitanja o adekvatnosti odgajateljske kompetencije
u oblasti vođstva i granica (disciplinovanja).
Da biste ove indikatore o odgajateljskim kompetencijama mogli da prepoznate, neophodno je da
se prethodno sa njima dobro upoznate kako u okviru teksta ovog priručnika, tako i putem monografije Deca sa smetnjama u razvoju – potrebe i podrška.
ROD 2 i komunikacija sa detetom mogu posredno da nam pomognu da steknemo bolji uvid u kompetenciju odgajatelja ako se zapitamo da li je slika koju smo dobili o detetu u skladu sa onim što
nam je rekla odgajateljica. Na primer, hraniteljica kaže da je dete potpuno nekomunikativno, da ne
zna da navede nijedan njegov kvalitet, odnosno pozitivnu osobinu, dok mi iz komunikacije sa detetom (vrlo oskudne, pretežno na osnovu opservacije) možemo da procenimo da ponašanje deteta
nije bezveze i da ono emituje signale za zadovoljavanje nekih svojih osnovnih potreba. U slučaju
kada je dete spremno da svoja strahovanja i mračne strane saopšti ispitivaču u razgovoru prema
ROD 2, a koji u razgovoru sa odgajateljem uopšte nisu pomenuti, zapitaćemo se da li su oni odgajatelju nepoznati (nije dovoljno osetljiv) ili je reč o tendenciji odgajatelja da pruži krajnje pozitivnu
sliku o svojim kompetencijama.
ROD 3 je instrument namenski konstruisan za odgajatelje i usmeren je prvenstveno na procenu
roditeljskog/vaspitnog stila, kao i drugih važnih segmenata, posredstvom kojih možemo proceniti
funkcionisanje odgajatelja, ali i cele porodice u odnosu na detetove specifične potrebe.
ROD 3 upitnik za odgajatelje ima dve forme: za odgajatelje dece do dve godine života i dece/mladih
iznad tog uzrasta. Ovo je urađeno prvenstveno zbog stavki koje se odnose na vaspitne stilove u kojima se traži reakcija odgajatelja u vezi sa konkretnim situacijama. U slučaju dece starosti do dve
godine to uglavnom nije moguće, pa su pitanja formulisana tako da zapravo ne snimaju reagovanje/ponašanje odgajatelja u konkretnim situacijama, već dobijamo podatke o njihovim stavovima
i mišljenju u vezi sa pojedinim pitanjima. Zašto smo se odlučili za to da većina pitanja bude otvorenog tipa, a da manji broj podrazumeva izbor jedne od ponuđenih alternativa, uprkos tome što je
neophodno uložiti veći napor prilikom tumačenja odgovora? Dosadašnje iskustvo je pokazalo da je
to bila dobra odluka i da, kada postoje jasna uputstva za tumačenje pitanja sa otvorenim odgovorima, raspolažemo daleko sadržajnijim korpusom informacija.
Način primene
Podsećamo da je, radi dobijanja iskrenih i pouzdanih odgovora, neophodno voditi računa o tome da
se uspostavi dobar kontakt sa sagovornikom.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva, preporučuje se da se pitanja iz ROD 3 postavljaju u formi intervjua. To znači da ispitivač čita pitanja ispitaniku i proverava da li je dobro razumeo pitanje, kao i da
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
117
li je on (profesionalac) dobro razumeo njegove/njene odgovore. Zato je važno da se, u slučajevima
kada su odgovori oskudni, nejasni ili neodređeni, postavljaju potpitanja i daju dodatni zahtevi, poput: šta pod tim podrazumevate, objasnite mi malo više, navedite mi neki skoriji primer, interesuje
nas trenutna situacija. Potpitanja treba postavljati sa merom da razgovor ne bi ličio na propitivanje, već da podstiču sagovornika da izrazi svoje mišljenje na adekvatan način. Time, ujedno, upoznajemo i referentni okvir sagovornika. Ispitaniku treba pomoći da prilikom odgovaranja na pitanja
vezana za podršku prvo navede izvore podrške, a zatim da govori o učestalosti kojom je dobija iz
pojedinih izvora.
Struktura upitnika po sadržaju (po stavkama)
Prvih osam stavki nastoji da pokrije ono što se odnosi na aktuelni vaspitni stil (za stariju decu) ili
mišljenje o poželjnim postupcima (za decu do dve godine), o čemu će posebno biti reči u nastavku.
Naredne četiri stavke obuhvataju motivaciju za gajenje deteta i promene koje njegovo gajenje
unosi u porodični sistem i bračnu dijadu, što može rezultirati i kolebanjem u vezi sa nastavkom brige o detetu sa smetnjama u razvoju. Na osnovu ovih tvrdnji ponekad možemo da procenimo koliko
je dimenzija odgajateljske kompetencije (obezbeđivanje stabilnosti u brizi o detetu) izražena ili
ugrožena. Na primer, u slučaju kada su bračni i porodični odnosi pogoršani, odnosno kada postoji
udaljavanje bračnih partnera, preterana opterećenost jedne osobe u porodici i neslaganje oko va­
spitnih postupaka, postavlja se pitanje održivosti hraniteljskog odnosa ili boravka deteta u biološkoj
porodici i nalaženje spasa u smeštanju deteta u instituciju. Sa druge strane, postoje primeri da je
gajenje deteta okupilo porodicu i udružilo napore njenih članova u obavljanju zajedničkog zadatka.
Za našu procenu odgajateljskih kompetencija, ali i snaga na koje oslanjamo podršku, važni su odgovori na pitanja koja se odnose na percepciju snaga i pogodnosti porodice za gajenje deteta sa
smetnjama u razvoju, kao i opažanje osobina i sposobnosti deteta koje olakšavaju njegovo gajenje.
Pored posredne procene stabilnosti boravka deteta u porodici, to ukazuje i na kvalitet emotivnog
odnosa odgajatelja prema detetu kroz opažanje i uvažavanje detetovih mogućnosti.
Važan korpus predstavljaju podaci koji se odnose na izvore podrške odgajatelju: oni nam mogu
pružiti sliku njegovog opterećenja, sliku porodičnog funkcionisanja, kao i odgajateljeve spremnosti
da angažuje postojeće resurse u sredini (kao deo hraniteljske kompetencije).
Vaspitni stil
Odlučujući se za instrumente koji mogu da doprinesu proceni odgajateljskih kompetencija, prihvatili smo shvatanje da se deo odgajateljskih kompetencija, a posebno onih koje se tiču vođstva i
granica može dobro proceniti i preko roditeljskih, odnosno vaspitnih stilova (Jones, 2009).
Razvojni psiholozi se odavno interesuju za to kako roditelji utiču na detetov razvoj. Vrlo je teško otkriti vezu između uzroka i posledica specifičnih aktivnosti roditelja i kasnijeg ponašanja dece. Neka
deca odrastu u izuzetno teškim uslovima, a kasnije postanu slična ostalima, i obrnuto. Uprkos ovim
izazovima, istraživači su otkrili zadovoljavajuće veze između roditeljskih stilova i njihovih efekata
na decu. Tokom 60-ih godina prošlog veka Diana Baumrind (1966) radila je istraživanje na preko
100 dece predškolskog uzrasta i, koristeći naturalističku opservaciju, intervju sa roditeljima i druge
istraživačke metode, identifikovala četiri važne dimenzije roditeljstva: strategije disciplinovanja,
toplina i briga, komunikacijski stil i očekivanje zrelosti i kontrole. Na osnovu toga, zaključila je da
postoje tri roditeljska stila, a četvrti je kasnije dodat (Macoby i Martin, 1983): permisivni, autoritarni, autoritativni i zanemarujući. Vaspitni stil roditelja koji je odrasla osoba iskusila tokom svog
detinjstva može postati moćan obrazac u gajenju buduće generacije. Istraživanja su ukazala na uočljivu tendenciju roditelja da primenjuju vaspitne stilove i strategije kojima su i sami bili izloženi u
118
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
detinjstvu. Rezultati jednog takvog istraživanja, koje je sprovedeno u okviru Nacionalnog instituta
za porodicu i roditeljstvo u Velikoj Britaniji, pokazali su da ispitanici vide roditeljstvo kao kompleks
aktivnosti koji je pod uticajem mnogih faktora, a kao najvažniji ističu način na koji su ih roditelji
vaspitavali (Chen i Kaplan, 2001). Empirijska istraživanja su pokazala da, koliko pozitivni obrasci roditeljstva mogu da se prenesu sa jedne generacije na drugu, isto važi i za disfunkcionalne obrasce.
Vaspitni (roditeljski) stil predstavlja kombinaciju dve osnovne dimenzije: toplina i kontrola (Jones,
2009), i jedne koja je povezana sa njima – da li se radi o usmerenosti na dete ili roditelja. Različite
kombinacije ovih dimenzija učestvuju u pojedinačnim vaspitnim stilovima2.
Permisivni roditeljski stil karakterišu visoka toplina, niska kontrola i usmerenost na dete. Za
njega je karakteristično sledeće:
–Odsustvo strogosti, blagi, nekažnjavajući i podržavajući način ponašanja prema detetu, prihvatanje detetovih želja, impulsa i aktivnosti.
–Permisivni roditelji ne nastoje da aktivno utiču na menjanje i oblikovanje sadašnjeg ili budućeg ponašanja deteta.
–Permisivni roditelji se koriste ubeđivanjem, taktičnošću i davanjem objašnjenja, ali ne zahtevaju isključivo izvršenje svojih odluka i pravila.
Autoritarni roditeljski stil karakterišu niska toplina, visoka kontrola i usmerenost na roditelja.
Za njega je tipično sledeće ponašanje roditelja:
–Određuju, kontrolišu i ocenjuju dečje aktivnosti sa stanovišta sopstvenih standarda (dogmatski, apsolutistički).
–Vrednuju poslušnost kao vrlinu, koriste se kažnjavanjem i nasilnim sredstvima onda kada
deca prekrše pravila koja smatraju isključivo ispravnim.
–Tradicionalne vrednosti i obrasci su najviše vrednosti.
–Deca treba da prihvate ono što im roditelji kažu da je ispravno – jednosmerna komunikacija,
podređivanje dece roditeljskom autoritetu.
Autoritativni roditeljski stil karakterišu visoka toplina, visoka kontrola i usmerenost na dete. Za
njega je tipično sledeće ponašanje roditelja:
–Nastoje da usmeravaju decu na celishodan način.
–Vrednuju i podržavaju nezavisnost deteta, njegovu slobodnu volju, ali i poštovanje pravila.
–I pored toga što se drže perspektive odraslih osoba, nastoje da prepoznaju detetove lične
interese.
–Potkrepljuju detetove aktuelne potrebe i kvalitete, ali postavljanjem standarda nastoje i da
ih razviju.
–Postavljaju zahteve i tako razvijaju osećanje odgovornosti.
Zanemarujući vaspitni stil karakteriše odsustvo topline i kontrole i usmerenost roditelja na sebe.
Roditelj je obuzet sopstvenim potrebama, brigama ili problemima, dete mu nije u fokusu ili se rukovodi stavom da će dete spontano da se razvija i bez posebne brige, previđajući pritom činjenicu
da dete nije u stanju da samostalno brine o svojim potrebama. Dakle, često se od deteta u takvim
porodicama očekuje da budu čak i u ulozi odraslih osoba.
2 Detaljno o karakteristikama pojedinih stilova u prilogu Uputstvo za ocenjivanje.
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
119
Autoritativno roditeljstvo sa jasnim i jakim granicama u emocionalno toploj atmosferi, kroz odgovarajuće pregovaranje i reciprocitet, pokazalo se kao najefikasnije, kako u pogledu dečje kontrole,
tako i u smislu harmoničnosti odnosa između deteta i roditelja (Gray i Steinberg, 1999). Ovo potvrđuju i rezultati istraživanja veze stilova roditeljstva sa zdravljem dece.
Procenjena vrsta roditeljskog stila posredno nam može ukazati i na neke osobenosti ukupnog funkcionisanja porodice. Olson je shvatio da je svaki od pet vaspitnih stilova koje je on koncipirao po
uzoru na brojne prethodne autore karakterističan za određeni tip porodice i da te vaspitne stilove
može ucrtati u mapu cirkumpleksnog modela (Olson i sar., 2007). Demokratski (autoritativni) stil
vaspitanja zastupljen je u balansiranim tipovima porodica. To su porodice solidnog zajedništva
(kohezivnosti) i fleksibilnosti, porodice koje svrstavamo u zdrave ili normalne. Autoritarni stil va­
spitanja zastupljen je u porodicama gde postoji ekstremno visoko zajedništvo (isprepletenost), a
porodice su nefleksibilne, rigidne. To znači da roditelji očekuju i zahtevaju poslušnost i lojalnost
od svoje dece. Pravila koja vladaju u ovakvim porodicama dosta su kruta i njihovo nepoštovanje
uglavnom sa sobom nosi posledice. Permisivni stil vaspitanja prisutan je u porodicama koje karakteriše ekstremno visok nivo kohezivnosti (isprepletenost) i ekstremno visok nivo fleksibilnosti
(haotičnost). Dakle, postoji zajedništvo, ali uloge i pravila su ili nejasni ili se stalno menjaju (nedostaje stabilnost). Odbacujući (zanemarujući) vaspitni stil karakterističan je za porodice u kojima
nema dovoljno bliskosti, zajedništva i koje su krute po pitanju pravila i uloga. Nezainteresovani stil
vaspitanja odlika je razjedinjenih (niska kohezija) i haotičnih (visoka fleksibilnost) porodica. Pravila
u ovakvoj porodici se često menjaju, deca ne znaju koje pravilo važi i kada ga treba poštovati.
Uticaj pojedinih vaspitnih stilova na dete. Roditeljski/vaspitni stil može znatno da se odrazi i
obeleži budući razvoj i ponašanje deteta, sa dalekosežnim efektima i u odraslom dobu. Smatra
se (Olson i sar., 2007) da demokratski/autoritativni stil doprinosi razvoju i formiranju energičnog,
prijateljski naklonjenog, samopouzdanog i bodrog deteta, usmerenog ka postignuću. Autoritarni vaspitni stil može da doprinese tome da imamo neprijateljski raspoloženo, konfliktno, nesrećno i nestabilno dete. Permisivni vaspitni stil, ma koliko zvučalo paradoksalno, stvara impulsivno i
buntovno dete sa niskim postignućem, a odbacujući – nezrelo dete sa psihološkim problemima.
Nezainteresovanost roditelja i zanemarivanje dovode do toga da je dete usamljeno i povučeno, sa
niskim postignućem.
Primeri odgovora iz ugla pojedinih vaspitnih stilova
Da bismo ukazali na osobenosti i razlike između pojedinih vaspitnih stilova, navodimo primere
odgovora na pitanja iz obrasca ROD 3 – Upitnik za odgajatelje.
I. Kako najčešće postupate kada dete uradi nešto lepo/dobro?
Autoritarni
Obično ukažem da je to moglo i bolje, jer uvek može bolje.
Permisivni
Zagrlim, pohvalim dete, raznežim se, nagradim ga i kažem da je to veliki uspeh.
Autoritativni
Uvek ga pohvalim.
Zanemarujući
Kažem: Dobro, sine, dobro (onda nastavljam da pijem kafu, eventualno maženje po glavi).
II. Kako postupate u slučaju ispoljavanja lošeg, nepoželjnog ponašanja deteta?
Autoritarni
Povisim ton i odredim mu kaznu; ćuška i sve to je efektivno.
Permisivni
Pokušam da mu objasnim da to nije u redu, ali razumem da je samo dete i ne
pomišljam da ga kaznim na bilo koji način.
Autoritativni
Obrazložim mu posledice njegovog ponašanja i jasno ukažem na konkretnu grešku.
Zanemarujući
Kažem mu da prestane, smeta mi dok radim.
120
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
III. Kad se dogodi da ste pogrešili u postupanju prema detetu, šta onda radite?
Autoritarni
Smatram da ne grešim i greške su za njegovo dobro.
Permisivni
Izvinim se, pokušam da mu nadoknadim nekom nagradom.
Autoritativni
Izvinim se i objasnim kako je došlo do greške.
Zanemarujući
Šta ima veze? Zaboraviće.
IV. Kad želite da detetu pomognete u savladavanju neke radnje/veštine, kako obično postupate?
Autoritarni
Zahtevam maksimum od njega, kažnjavam greške i vičem radi motivacije.
Permisivni
Uradim što više mogu umesto njega, da se ne muči dete.
Autoritativni
Objasnim mu šta se očekuje od njega i kako to da uradi, a onda ga pustim da sam pokuša.
Zanemarujući
Najbolje je za dete da samo nauči da se izbori sa svojim problemima.
V.
Koliko vremena dnevno provodite u neobaveznoj igri ili zajedničkoj aktivnosti sa detetom?
Šta obično tada radite? Kako se ponašate?
Autoritarni
Dajem mu igre koje su dobre za njega, mada igranje lako razmazi decu.
Permisivni
Trudim se da zajedno osmišljavamo aktivnosti da moje dete što više uživa u njima.
Autoritativni
Zajedno smišljamo kreativne aktivnosti tako što šetamo, igramo se u paru, slažemo
slagalice, lego kocke, crtamo.
Zanemarujući
Jedemo u isto vreme, gledam TV dok se dete igra legom.
VI. Kakva su vaša očekivanja od deteta?
Autoritarni
Visoka! Ipak uči od najboljih.
Permisivni
Važno je da se ono ne muči, koliko može da postigne, toliko i očekujem. Koliko bude
želeo da postigne, toliko treba da se trudi.
Autoritativni
Da bude samostalno i razvije sve svoje mogućnosti.
Zanemarujući
Da nauči da se samo snađe u životu.
VII. Po kojim pitanjima uključujete dete u donošenje odluka?
Autoritarni
Roditelj zna šta je najbolje za dete. Dete ne.
Permisivni
Po svakom, po pitanjima kupovine, putovanja, slobodnog vremena.
Autoritativni
Po pitanjima izbora njegovih slobodnih aktivnosti, društva, interesovanja.
Zanemarujući
Mali je on da bi se nešto pitao.
VIII.Činjenica da imate dete sa teškoćom odnosno ometenošću njegovo vaspitanje čini:
Autoritarni
Teškim, s obzirom na to da ne može da odgovori na zahteve.
Permisivni
Težim, zahtevnim, ali bih uložila još više napora da ga zaštitim od svega što može da
ga ugrozi.
Autoritativni
Podjednako zahtevnim jer se svakom detetu posvećujem u istoj meri.
Zanemarujući
Vaspitanje je naporno i bez toga, a tek ovako...
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
121
Pitanja i dileme u vezi sa vaspitnim stilovima
• Postavlja se pitanje zašto svi roditelji ne koriste autoritativni stil, za koji postoje dokazi o njegovoj povezanosti sa pozitivnim ishodima u vezi sa detetovim psihološkim razvojem i fizičkim
zdra­vljem. Mogući razlozi za korišćenje različitih stilova leže u: kulturi, ličnosti, veličini porodice, obrascima porodičnih odnosa roditelja, socioekonomskom statusu, obrazovanju, religiji.
• Ne mogu se svi roditelji svrstati u jednu kategoriju, niti se može očekivati da njihova reakcija
uvek i u svim okolnostima indikuje određeni roditeljski stil, kao ni otpisati njihov potencijal za
razvijanje alternativnog pristupa. Međutim, nalazi istraživanja zaista sugerišu da reakcije roditelja vezane za njihovu decu uglavnom spadaju u jednu od četiri pomenute i opisane kategorije
(Aunola i sar., 2000, Thompson, 2000, prema Jones, 2009).
• Nije utvrđen linearan odnos između roditeljstva i ishoda kod deteta / mlade osobe; u obzir se
uzimaju i kontekst, okruženje i okolnosti u sredini. Jedna studija pokazuje da postoji verovatnoća da autoritarni roditelji koji koriste fizičko kažnjavanje neće imati decu sa problemima u
ponašanju, kao što ni autoritativni roditelji koji koriste ubeđivanje neće sa više verovatnoće
imati decu bez problema u ponašanju (Thompson, prema Jones, 2009).
• U svakoj prilici bi trebalo proceniti vaspitni stil svakog odgajatelja. Vaspitni stil pojedinačnih
roditelja/odgajatelja takođe prave jedinstvenu kombinaciju u svakoj porodici. Na primer, majka
može praktikovati autoritarni, a otac permisivni pristup. Veoma je važno da roditelji uče da sarađuju kako bi kombinovali različite elemente svog jedinstvenog stila.
• Vaspitni stil koji odgajatelji praktikuju može varirati po vrsti u odnosu na aktuelni razvojni nivo
ili teškoću kod deteta (ili odgajatelja).
• Vaspitni stil promoviše indirektan uvid u uticaj roditeljstva na ishode po dete, ali postoje i dokazi o uticaju deteta.
U praksi, prilikom procenjivanja konkretnog deteta i njegovih odgajatelja, do sada smo se sreli sa
više pitanja, od kojih izdvajamo sledeća:
• Šta raditi u slučaju kada odgovori u upitniku za odgajatelje upućuju na više stilova? U tom slučaju preporučujemo izdvajanje dominantnog stila po zastupljenosti, a njegovu dominantnost
treba proveriti i preko drugih izvora podataka. Važan nam je prevlađujući stil ili trend da se taj
stil koristi u raznim situacijama.
• Šta kada dobijemo jasno disonantne tonove? Na primer, imali smo slučaj da je odgajateljica sve
odgovore davala u okviru autoritativnog stila (kao najpoželjnijeg), a jedan iz ugla autoritarnog
stila. Ponovo smo pregledali čitav upitnik i druge dostupne podatke, analizirali verbalizaciju u
dobijenim odgovorima i sl. Zaključili smo da je odgajateljica odlično edukovana i da zna šta
treba da odgovori, odnosno šta je poželjno (verbalizacija je vrvila od intelektualizacija i idealizacija različite vrste).
• Šta kada dobijamo odgovore koji zvuče previše dobro (ili, na engleskom, too good to be true),
koje nam to poruke šalje odgajatelj? Treba postupiti slično kao u prethodnom slučaju. Sve ćemo
to dobro uraditi ako vodimo intervju i pažljivo posmatramo kako sagovornikove verbalne, tako
i neverbalne reakcije.
122
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Opservacija
Postoji nekoliko načina da upoznamo drugu osobu: da sa njom porazgovaramo, prikupimo neke značajne informacije o njoj ili iz njenog života i da steknemo određeni utisak o njoj posmatrajući je.
Opservacija ili posmatranje je prikupljanje podataka o pojavama putem njihovog neposrednog čulnog opažanja. To je postupak, proces ili naturalistička tehnika koju koristimo kao profesionalci, ali
i u svakodnevnom životu. Naturalistička opservacija je istraživački metod zajednički psiholozima
i ostalim proučavaocima društvenih nauka. Ova tehnika uključuje posmatranje subjekata u njihovom prirodnom okruženju. Ona znatno proširuje istraživačevo primarno iskustvo i olakšava mu da
stekne realističan utisak i osećanje celine proučavanog predmeta.
U svakodnevnom životu opservacija je spontana (neformalna), bez nekog određenog plana, a utisak
o drugoj osobi formiramo na osnovu izvesnih kvaliteta koje smo uočili kod osobe (fina, topla itd.) a
koji su uglavnom opšteg karaktera. Međutim, oni često upravljaju ne samo našim pretpostavkama
već i zaključivanjem o pojedinim specifičnim karakteristikama osobe. Radi se o fenomenu poznatom kao halo-efekat. Mi u stvari ne znamo ništa o pojedinačnim karakteristikama, ali sudimo na
osnovu sopstvenih opštih utisaka. Tako, na primer, to što je sagovornik prema nama ljubazan i
srdačan tokom ispitivanja ne znači da je on takav i prema deci ili u drugim situacijama. Kako bi se
izbegle greške pristrasnosti ili subjektivnosti u proceni na osnovu opservacije, kao i da bi se posmatralo relevantno ponašanje, između opservera i opserviranog umeću se razne skale ili instrumenti
za opservaciju. U tom slučaju govorimo o sistematskoj opservaciji. Ona podrazumeva jasno definisane segmente ponašanja, situacije, stanja na koja ćemo posebno obratiti pažnju, a procenu ćemo
vršiti putem definisanih indikatora, skale ili ponuđenih alternativa. Ovo omogućava uniformnost u
opserviranju onoga što je postavljeno kao cilj, od strane svih opservera.
Zašto nam je važna opservacija u procesu procene potreba deteta i njegovih odgajatelja? Opservacijom dolazimo do dopunskih podataka ili pak validiramo već dobijene; pruža mogućnost da se
potvrdi validnost izjava zahvaljujući posmatranju ponašanja i empatiji sa intervjuisanom osobom.
Dakle, prilikom opservacije mi uključujemo i odgovarajuće antene, koje nam omogućavaju da formiramo neki doživljaj o drugoj osobi.
Opservacija je važna tokom čitavog procesa ispitivanja, odnosno procene potreba dece sa smetnjama
i njhovih porodica. Da krenemo od samog početka. Već u fazi pripreme za ispitivanje, kada na osnovu
postojećih podataka nastojimo da sebi postavimo posebna pitanja, specifična za situaciju određenog deteta i porodice u kojoj živi, obično kažemo, pomislimo: Treba da obratim pažnju na to i to...
Obraćanje pažnje ne podrazumeva samo da ćemo posebno verbalno eksplorisati neke teme, već i da
ćemo baciti oko na neka ponašanja. Tako nam, na primer, nije sasvim jasno koliko topline odgajatelj
pruža detetu i da li je neki član proširene porodice naklonjen detetu. Ovo bi bili mali, specifični zadaci,
kojima ćemo se rukovoditi u opservaciji za vreme intervjua. U toku vođenja intervjua sa odgajateljem
o potrebama deteta, posmatranjem možemo da procenimo stepen njegove otvorenosti u razgovoru,
kao i specifične reakcije na pojedina pitanja. Obratićemo pažnju na to da li sagovornikove verbalne
reakcije (zamuckivanje, pauze, ponavljanje pitanja i sl.), ali još više neverbalne, predstavljaju adekvatnu pratnju onoga o čemu izveštava ili neki aspekti pokazuju upravo suprotno. U samoj situaciji ispitivanja, pošto imamo sreću da se ono odvija u domu, odnosno porodici, opservacijom možemo saznati
mnogo o međusobnim odnosima u porodici, odnosno domaćinstvu ili stepenu bliskosti (gde se ko
nalazi u prostoriji, da li upadaju jedno drugom u reč itd.). Naravno, biće tu i dosta poruka o tome kako
prihvataju samo ispitivanje i ispitivače; da li su dom pripremili za zajednički susret, obezbedili dovoljno mesta, kuću doveli u red i slično. Pre ulaska u kuću osmotrićemo i neposredno okruženje naše
porodice – gde se nalazi njihov stan/kuća, postoji li dobra komunikacija sa susedima i zajednicom,
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
123
deluje li okruženje sređeno, uređeno, prijatno ili zapušteno, sumorno, ima li prostora za dečju igru
ili ne. Dakle, sama priroda posla, ciljeva i zadataka procene, kao i sredstava putem kojih se ona vrši,
neodvojivi su od posmatranja, i to ne samo posmatranja ponašanja.
ROD 4 – lista opservacije
Kako bismo obezbedili sistematsku opservaciju relevantnu za zadatak procene po modelu ROD,
napravili smo svedenu listu opservacije, u koju beležimo makar osnovne važne aspekte detetovog
neposrednog okruženja, koje čine odgajatelji i porodica, ali i fizičko okruženje u kojem živi.
Ključne stvari koje su nas interesovale, odnosno o kojima je obavezno beleženje opservacija, podelili smo u nekoliko segmenata:
• Podaci o tome kako je teklo ispitivanje: vreme, uključene osobe, trajanje ispitivanja i saradnja. Ovi podaci nam govore o tome koliko možemo da imamo poverenje u validnost dobijenih
podataka.
• Podaci o detetovom izgledu: raspoloženje, izgled u higijenskom smislu itd., mogućnost uspostavljanja kontakta sa detetom tokom ispitivanja. Ovi podaci mogu da doprinesu kompletiranju
naše slike o odgajateljskim kompetencijama članova porodice (koliko vode računa o detetovim
zdravstvenim i emocionalnim potrebama), kao i detetovim snagama i ograničenjima, ali i kompariranje onoga što vidimo sa izjavama odgajatelja o istim kvalitetima (uočavanje eventualnih
odstupanja).
• Interakcija dete–odgajatelj/odgajatelji. Relevantni podaci o interakciji mogu da se dobiju samo
opservacijom, uz uključivanje naše empatije kako bismo prepoznali kvalitet interakcije, ali te
podatke je moguće prikupiti i posmatranjem specifičnih ponašanja: grljenje, oslovljavanje po
imenu, tepanje (maloj deci), vođenje računa o detetu tokom njegovog učestvovanja u ispitivanju (podrška, kontrola i sl.).
• Fizičko okruženje u kojem dete živi: komfor, prilagođenost prostora detetovim potrebama za
kretanjem, stimulacijom i bezbednošću. Ovi podaci mogu, u kombinaciji sa ostalima, da ukažu na to koliko se o detetu odgajatelji stvarno brinu na nekoliko planova: fizičkom – kretanje,
zadovoljavanje potreba za stimulacijom – opremljenost dečje sobe rekvizitima za stimulaciju,
učenje, maštanje, sport, potrebe za osamostaljivanjem/samostalnošću (da li dete ima svoju
sobu, da li u sobi/krevetu spava samo ili sa još nekim itd.). Detetovo bezbedno okruženje obuhvata i odrasle i vršnjake, ali i bezbednu fizičku sredinu u kući (zaštićene utičnice ako se radi
o maloj deci, odgovarajuća zaštita na prozorima, na posebno mesto sklonjene hemikalije za
čišćenje kuće, lekovi i sl.). Svi ovi podaci doprinose našoj proceni pojedinih dimenzija odgajateljske kompetencije i otuda su dragoceni.
Važno je upamtiti
Prednosti opservacije su:
• Dolazimo do saznanja do kojih ne bismo mogli preko upitnika ili u uslovima koji ne predstavljaju prirodno okruženje.
• Doprinosi eksternoj validnosti dobijenih podataka tokom ispitivanja.
Ograničenja opservacije su:
• Ljudi mogu da se drugačije ponašaju kada znaju da su posmatrani.
• Ljudi mogu da se trude da se ponašaju na određeni način koji je u skladu sa onim što misle da
ispitivač od njih očekuje.
124
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Neformalna opservacija ima svojih prednosti (spontanost), ali i niz ograničenja. Neformalna opservacija ima tendenciju da bude mešavina opservacije i zaključivanja. Na primer: Žena se osmehuje,
dakle, ona je srećna. Da li je to tačno? Možda jeste, a možda i nije. Poznato je da ljudi mogu da
nameste osmeh na lice.
Odvajanje zaključivanja od opservacije zahteva misaoni proces koji podrazumeva razlikovanje onoga što stvarno čujemo i vidimo od onoga kako to interpretiramo. Sistematska opservacija i naše
znanje o ljudskom ponašanju u tome znatno pomažu. Pored beleženja u funkciji sistematske opservacije, bilo bi poželjno da ispitivači/procenjivači zapisuju sve ono što im se tokom ispitivanja
u ponašanju ispitanika čini značajnim, specifičnim ili neobičnim jer će time sebi olakšati kasnije
zaključivanje i povećati eksternu validnost svojih podataka.
Pomoćne alatke za procenu odgajateljskih kompetencija
Na osnovu svega navedenog, možemo reći da je procena odgajateljskih kompetencija sveobuhvatna i zato koristimo podatke iz više izvora, što smo prethodno i pokazali. Kao pomoćne alatke u
integraciji dobijenih podataka, a prema definisanim osnovnim dimenzijama odgajateljskih kompetencija, izradili smo uputstvo za procenu vaspitnih stilova i sumarnu procenu odgajateljskih
kompetencija i ove alatke se nalaze u prilogu ovog priručnika.
Uputstvo za procenu vaspitnih stilova sadrži suštinske osobine pojedinih vaspitnih stilova, karakteristično ponašanje i primere. Sve ovo bi trebalo da olakša procenu na osnovu odgovora dobijenih
od odgajatelja i da, ujedno, ujednači procenu. Realno je očekivati da se odgovori konkretnog odgajatelja neće uvek u potpunosti poklapati sa primerima, ali primeri su značajni kao orijentacija.
Međutim, ako među primerima nije moguće naći nijedan odgovarajući, u obzir uzimamo suštinske
karakteristike određenih vaspitnih stilova kako bismo procenili dobijeni odgovor. Poželjno bi bilo,
ukoliko za to postoje uslovi, da u početku odgovore procenjuju bar dva obučena procenjivača i da
se odstupanja prodiskutuju.
Rezultat sumarne procene odgajateljskih kompetencija predstavlja procena svake pojedinačne dimenzije i, procenjujući odgajateljske kompetencije u celini, možemo jasno videti u kojem segmentu opažamo snage, a u kojem procenjujemo da postoje teškoće i potreba njihovog unapređenja
putem odgovarajuće vrste podrške.
Kompetencije pojedinačno procenjujemo na sledeći način:
1.kompetencija u potpunosti izražena,
2.postoje problemi, kompetencija može da se unapredi odgovarajućom podrškom; navesti vrstu
podrške,
______________________________________________________________
3.postoje ozbiljni problemi i potrebna je dodatna intenzivna podrška,
4.neophodna je dodatna provera kompetencija.
Nakon pregleda procene pojedinačnih kompetencija pravimo zaključak o odgajateljskim kompetencijama uopšte. Sumirajući tu procenu na sledeći način, one mogu biti:
1) izuzetnog kvaliteta ili je odgajateljima neophodna minimalna podrška u odnosu na odgajateljsku kompetenciju;
2) zadovoljavajućeg kvaliteta – odgajateljima je neophodna savetodavna podrška ili specifičan trening u odnosu na detetove teškoće;
PROCENA ODGAJATELJSKIH KOMPETENCIJA I FAKTORA OKRUŽENJA  ODGAJATELJSKE KOMPETENCIJE I NJIHOVA PROCENA – ROD 3 i 4 i sumarna procena
125
3)jedva zadovoljavajuće – neophodno je znatno unapređenje odgajateljskih kompetencija,
uključujući delimično i bazičnu brigu;
4) ozbiljno neadekvatne u odnosu na detetove potrebe – neophodna je dodatna provera odgajateljskih kompetencija.
Prilikom procene odgajateljskih kompetencija postoji teškoća u odlučivanju o relativnoj težini koja
treba da se pripiše svakoj pojedinačnoj dimenziji roditeljstva – da li je neki aspekt važniji od drugog?
Svi su jednako važni, ali se značaj procenjuje u odnosu na detetove potrebe. Ipak, u slučaju procenjene neadekvatnosti u segmentu bazične brige i nege (brige o detetovom fizičkom biću), kada detetov
opstanak dolazi u pitanje, jasna je procena da se radi o odgajateljskoj nekompetentnosti.
Podrška porodici deteta sa teškoćama
Svrha procene po modelu ROD jeste da se u skladu sa procenjenim potrebama deteta i odgajateljskim kompetencijama planira i realizuje odgovarajuća podrška. Sada ćemo se fokusirati na podr­
šku porodici.
Gajenje deteta sa smetnjama stavlja njegove odgajatelje pred velike izazove, bez obzira na to da
li dete odrasta u biološkoj, hraniteljskoj ili usvojiteljskoj porodici. Mnoga deca su smeštana u institucije ili alternativne porodice jer biološkim porodicama nisu bile dostupne odgovarajuće vrste
podrške. Ključna odgajateljska figura je najčešće majka/hraniteljica/usvojiteljica, koja, ukoliko izostane značajnija podrška, vrlo brzo može da razvije sindrom izgaranja, što neminovno smanjuje
kvalitet njene brige o detetu, bez obzira na to koliko se trudila. Podrška neophodna detetu i porodici
nije uvek ista, statična, ona mora da se menja u zavisnosti od detetove smetnje, uzrasta, razvojne
faze u kojoj se nalazi konkretna porodica i konteksta u kojem porodica živi.
Kod nas su još uvek dominantni izvori podrške unutrašnji porodični resursi: bračni partner, druga deca
u porodici ili članovi šire porodice koji žive u domaćinstvu ili van njega. Situacija i tu može biti raznolika – ukoliko intenzitet i vrsta podrške koju članovi porodice pružaju nije adekvatno raspoređena
(po ulozi u porodici i uzrastu), detetu sa smetnjama može da pomaže, ali da pritom uskraćuje pažnju
drugim članovima porodice i remeti ukupne porodične odnose. Podrška koju u tom slučaju može da
pruži stručnjak bila bi savetodavnog karaktera kako bi se pomoglo u sticanju uvida članova porodice
u trenutnu situaciju i pružanje pomoći, te boljem planiranju svakodnevnih poslova ili obaveza.
Činjenica je da su hraniteljske porodice koje gaje dete sa smetnjama u unekoliko drugačijoj situaciji u odnosu na biološke. One nisu opterećene mnogim pitanjima u vezi sa detetovom smetnjom
kroz koja su prošle biološke porodice. Sa druge strane, postoji obaveza da sarađuju sa nadležnom
institucijom socijalne zaštite, što im istovremeno olakšava obraćanje toj instituciji za pomoć i podršku. Nažalost, trebalo bi voditi računa da to ne bude jedini izvor podrške za te porodice. Podsećamo da u poželjne odgajateljske kompetencije hranitelja ulazi i spremnost da se aktivno obraćaju za
pomoć i podršku i bore za nove resurse i servise u zajednici.
Zadatak stručnjaka socijalne zaštite koji su uključeni u brigu o detetu sa smetnjama i koji su procenili
detetove potrebe jeste da sa odgajateljima naprave plan podrške detetu, ali i odgajateljima, odnosno porodici. Izuzetno je važno da stručnjaci pre svega informišu odgajatelje/porodice o resursima i
servisima na nivou lokalne zajednice, ali i regiona i države, zavisno od detetovih i porodičnih aktuelnih potreba. Pored informisanja, veoma je važno podržati porodicu i uputiti je na adekvatne resurse,
u skladu sa postojećim potrebama. Ovo može da se uradi na efikasan način ukoliko su stručnjaci
spremni i edukovani da prepoznaju snage porodice: vezanost za dete i brigu o njegovoj dobrobiti,
uočavanje detetovih snaga, spremnost da se detetu ponudi stabilnost u životu (da neće biti izmešteno u drugu porodicu, niti smešteno u instituciju itd.), kao i stabilnost porodičnih odnosa. Stručnjaci
126
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
socijalne zaštite, pored savetodavnih usluga koje pružaju članovima porodice i čitavoj porodici, mogu
da edukuju članove porodice ili kod njih razviju veštine za uspešnije savladavanje svakodnevnih te­
škoća (navikavanje na čistoću, osamostaljivanje deteta i sl.).
Pomenuli smo već opasnost od sagorevanja kod odgajatelja, što kao rezultat može imati izmeštanje
deteta iz porodice. U našoj zemlji još nije potpuno razvijen predah hraniteljstva/roditeljstva za decu
i porodice dece sa smetnjama, ali se time već mnogi bave (udruženja roditelja). Stručnjaci bi trebalo
više da se uključe u njegovu konceptualizaciju i realizaciju. Funkciju predaha mogu da odigraju i
dnevni centri za boravak dece i mladih sa smetnjama, i to je postao značajan izvor podrške za porodice sa decom koja nisu obuhvaćena obrazovnim sistemom. Njihov broj je u našoj zemlji znatno povećan poslednjih godina. Odgajatelji prepoznaju njihove brojne prednosti, ali i nedostatke, pa su neki
sami osnovali dnevni boravak koji bi više izlazio u susret potrebama mladih sa teškoćama3.
Kada je dete uključeno u obrazovni sistem, tu odgajatelji mogu da dobiju odgovarajuću stručnu
podršku kako u vezi sa detetovim obrazovanjem (posebni obrazovni planovi), tako i vezano za detetove razvojne probleme ili probleme u ponašanju. Školski psiholozi i pedagozi uz minimalnu dodatnu edukaciju mogu da pruže podršku i u značajnim segmentima detetove socijalizacije, odnosno
socijalnog uključivanja.
Značajni resurs podrške u slučaju dece sa smetnjama u razvoju predstavlja zdravstveni sistem.
Pored primarne i specifične zdravstvene zaštite, vezane za smetnju, razne specijalističke službe
mogle bi pružiti značajnu podršku, a posebno one koje treba da pomognu u boljoj proceni detetovih
snaga, kao i prilagođavanju roditelja i porodice na izmenjene životne uslove. Ovu podršku pružaju
i nevladine organizacije putem savetodavne pomoći/podrške za izlaženje na kraj sa stresom i ličnim problemima odgajatelja. Posebno su značajne organizacije koje u fokusu imaju decu, a svaka
lokalna zajednica u našoj zemlji ih ima po nekoliko. Treba iskoristiti njihove aktivnosti i programe,
posebno one koji su usmereni na stimulaciju detetovih potencijala, sadržajno provođenje slobodnog vremena ili razvijanje posebnih detetovih talenata. Udruženja kao što su sportski klubovi, folklorna društva i slično u lokalnoj zajednici mogu biti podsticana da organizuju posebne programe
za decu sa smetnjama ili pak da ih uključe u postojeće programe.
Udruženja roditelja dece sa smetnjama, koja postoje u gotovo svim sredinama, predstavljaju takođe
značajan resurs podrške, prvenstveno kao grupe samopomoći ljudi koji imaju specifična iskustva
kao roditelji i u mogućnosti su da ih otvoreno podele sa drugima. Udruženja organizuju i različite
radionice, treninge i edukacije radi razvoja novih kompetencija/veština, kao i druženje u opuštenoj
atmosferi. Pored ove značajne funkcije, udruženja pomažu u aktivnijem zalaganju za ostvarivanje
prava dece sa smetnjama, posebno njihovom socijalnom uključivanju.
Dakle, svakoj porodici je u nekom periodu potrebna podrška, a porodice dece sa smetnjama u
razvoju trebaju je kontinuirano, i to u različitim oblicima. Podrška članovima porodice, pored direktne, koja se pruža detetu, treba da omogući njeno funkcionisanje koje će prevladati osećanje
poraženosti, bespomoćnosti i socijalne izolovanosti, što doprinosi povećanju šanse za socijalnu
uključenost dece sa smetnjama.
PREPORUČENA LITERATURA:
Mitić, M. (2011). Porodica, roditelji i roditeljstvo, u: M. Mitić (ur.), Deca sa smetnjama u razvoju – potrebe i podrška, Republički zavod za socijalnu zaštitu, Beograd.
Mitić, M. (2011). Roditeljske i odgajateljske kompetencije, u: M. Mitić (ur.), Deca sa smetnjama u razvoju – potrebe i podrška, Republički zavod za socijalnu zaštitu, Beograd.
Mitić, M. (2011). Procena snaga odgajatelja, deteta i porodice, u: M. Mitić (ur.), Deca sa smetnjama u razvoju – potrebe i
podrška, Republički zavod za socijalnu zaštitu, Beograd.
3 Primer: dnevni centar Udruženja roditelja Naša kuća u Beogradu; SAPI, Beograd; Udruženje Živimo zajedno, Stari grad, Beograd, itd.
KORACI U PROCENI I NEOPHODNI INSTRUMENTI
PRIPREMA PROCENE: uvid u dokumentaciju i postojeće podatke
1.
Korak
ROD 1
POTREBE DETETA
Izvor podataka:
ODGAJATELJ
3.
Korak
ROD 3
2.
Korak
ROD 2
VASPITNI STIL
Izvor podataka:
ODGAJATELJ
POTREBE DETETA
Izvor podataka:
DETE
INSTRUMENTI SE ZADAJU I POPUNJAVAJU
U TOKU POSETE PORODICI
5.
Korak
Procena odgajateljskih kompetencija
UPUTSTVO I SUMARNA PROCENA
6.
Korak
REKAPITULACIJA
Unos rezultata procene
u odgovarajuće tabele
ZAKLJUČAK
ZAKLJUČCI
4.
Korak
ROD 4
Lista opservacije
129
ZAKLJUČCI  REKAPITULACIJA
REKAPITULACIJA
Branka Radojević, Marija Mitić
Proces prikupljanja podataka instrumentima ROD baterije treba da se objedini na pregledan način, što
će omogućiti donošenje valjanih zaključaka u skladu sa postavljenim ciljevima procene. To je i osnovni
cilj rekapitulacije, koja se popunjava u istoimenom obrascu – Rekapitulacija ROD korak 6, a sastoji
se od tri tabele: Procena potreba deteta, Procena odgajateljskih kompetencija i Neophodna podrška.
Dve osnovne tabele, Procena potreba deteta i Procena odgajateljskih kompetencija, zahtevaju da se
iz rezimea u instrumentima ROD 1, 2, 3 i 4, uključujući ROD korak 5, Sumarnu procenu odgajateljskih
kompetencija, izdvoje oni podaci koji ukazuju na snage i teškoće deteta i odgajatelja i daju preporuke za
podršku. Poslednja (treća) tabela formulara za rekapitulaciju, pod nazivom Neophodna podrška, predstavlja svojevrsno sumiranje preporučenih vidova podrške, koje je važno ne samo za dete za koje se procena radi, već i za drugu decu u lokalnoj zajednici/okrugu radi budućeg planiranja servisa koji nedostaju.
Zadatak će se jednostavno obaviti ukoliko su ispoštovani koraci u procesu prikupljanja podataka,
posebno popunjavanje rezimea nakon svakog ispitanog domena (za dete) ili kompetencije (za odgajatelje). Dakle, ključ koji vodi do validne procene jesu sadržajni i dovoljno individualizirani rezimei, sa jasnim prikazom snaga i teškoća deteta i njegovih odgajatelja.
Procena potreba deteta
U tabelu Procena potreba deteta unose se podaci iz instrumenta ROD 1 i 2 o snagama i potrebama deteta po domenima procene, a zatim se definišu vrste podrške za svaki domen i određuju
prioriteti (tabela 3). Domeni procene su: 1) zdravstvene potrebe, 2) emocionalno-socijalni razvoj,
3) identitet, 4) kognitivni razvoj, obrazovanje i zapošljavanje i 5) samostalnost u brizi o sebi.
Iako je ROD instrument konstruisan za prepoznavanje i registrovanje potreba i teškoća deteta, brojna istraživanja i praksa pokazuju da ishode za dete određuju snage i kapaciteti okruženja deteta.
Otuda je važno da se definisanje podrške nasloni na potencijale i interesovanja deteta, kao i emocionalne veze koje je formiralo sa odgajateljskim i drugim važnim odraslim osobama, i da se podrška
planira u skladu sa tim. Teško je pobrojati šta sve može da predstavlja snage jednog deteta. Kod
neke dece to je njihov intelektualni kapacitet, kod druge njihova vesela, adaptibilna priroda ili ljubav prema životinjama, muzici i sl. Snage se kriju na čudnim mestima, ponekad i među teškoćama.
Ljubomora može da zadaje glavobolju odgajateljima, ali ako je ispoljava dete sa poremećajem privrženosti, treba je tumačiti kao snagu, jer je u tom slučaju pokazatelj da ono nije potpuno izgubilo
nadu da u surovom svetu u kome je odraslo postoje i dobri ljudi koji mogu da zadovolje njegovu
potrebu za ljubavlju i zaštitom (i za čiju pažnju se dete bori).
130
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
•tabela 3
Procena potreba deteta – tabela 1 Rekapitulacije
Domeni
Snage
Potrebe
Preporuke za
podršku
Prioriteti (redosled
u pružanju podrške)
Zdravstvene potrebe
Emocionalno-socijalni razvoj i
ponašanje
Identitet – lični i porodični
Kognitivni razvoj, obrazovanje i
zaposlenje i profesonalno usavršavanje
Samostalnost u brizi o sebi, praktične i
životne veštine
Potrebe deteta takođe mogu biti raznovrsne, ali nemaju sve istu težinu – postoje razlike u uticaju
domena i potreba na razvoj deteta, a to pravi značajnu razliku pri planiranju podrške. Istovremeno,
zadovoljenost potreba deteta jeste i najpouzdaniji indikator odgajateljskih kompetencija. Pošto je
zaštita fizičkog bića bazična potreba, ukoliko su zabeležene velike teškoće u ovom domenu, radi se
o ugroženosti života deteta i ozbiljno narušenim kompetencijama odgajatelja. Naredni, ključni domen za unapređenje razvoja deteta jeste emocionalno-socijalni razvoj. Voljeno i vaspitavano dete,
bez obzira na druge potrebe i teškoće, poseduje sigurnu osnovu za razvoj svojih veština i potencijala.
Registrovanje brojnih ili dubokih teškoća u ovoj oblasti zahteva hitne, često dugoročne (kod starije
dece) i ponekad drastične intervencije (npr. izmeštanje iz porodice), kao i u slučajevima kada je ugrožen život deteta. Potrebe u emocionalno-socijalnom domenu značajno je rano prepoznati, jer rane
intervencije daju mnogo više efekta nego one u pubertetu i adolescenciji. Posledice nepreduzimanja
nikakvih akcija u ovom domenu do polaska u školu, dok je dete još razvojno plastično, uglavnom su
ireverzibilne. U slučajevima dece koja su izmeštena iz porodica porekla prorada identiteta je važna
i za detetov emocionalno-socijalni razvoj. Potrebe iz domena kognitivnog razvoja i samostalnosti u
brizi o sebi vrlo su značajne za transformaciju deteta u društveno produktivnu jedinku, naročito kod
dece sa razvojnim smetnjama kojima je neophodna rana stimulacija. Međutim, sa stanovišta procene
odgajateljskih kompetencija, teškoće isključivo u ovim domenima ne ukazuju nužno na neadekvatne
odgajatelje. Naime, kompetencije na ovom planu spadaju u sferu popravljivog ukoliko su zadovoljene
zdravstvene potrebe i potrebe za ljubavlju i strukturom (vaspitavanjem).
Definisanje podrške je u uskoj sprezi sa postupkom određivanja prvenstva – prioriteta u pružanju
podrške. Definisani plan podrške koji ne sadrži redosled intervencija po važnosti u opasnosti je da
ostane mrtvo slovo na papiru. Iskustvo pokazuje da, ako se nekritično želi odmah preduzeti sve odjednom, ništa se neće promeniti. Neophodno je promišljeno odrediti prioritete, ići korak po korak i postizati pomake, a kumulativno dejstvo pozitivnih promena uticaće na popravljanje i ublažavanje drugih
teškoća i dostizanje dugoročnih ciljeva. Osim toga, postoje oblasti života deteta, kao što su san ili
količina hrane koju uzima (osim u slučajevima anoreksije, drastične bulimije ili hordinga), na koje se
ne može direktno dejstvovati, već se regulišu same od sebe po otklanjanju uzročnika. Za prioritetne
oblasti intervencija biraju se one koje su neodložne – rizične, životno ugrožavajuće po dete, kao i one
čijim se regulisanjem znatno popravlja kvalitet života deteta i odgajatelja, pri čemu treba voditi računa o tome da je cilj dostižan. Naime, ne treba planirati intervencije koje nemaju izgleda na uspeh, jer
su obeshrabrujuće. Pozitivni pomaci su motivišući faktor za sve aktere (dete, odgajatelja i stručnjaka)
jer podstiču optimizam i podižu poverenje u sopstvene snage. Dostižni ciljevi i zadovoljstvo zbog postignutog uspeha daju zamajac detetu i porodici da nastave sa ulaganjem u promene.
131
ZAKLJUČCI  REKAPITULACIJA
Svaki plan za dete, posebno ono školskog uzrasta, treba da sadrži preporuku za strukturiranje vremena i praktikovanje hobija. Višak vremena povećava mogućnost da dete pravi izgrede, a putem
hobija ono ispituje svoje potencijale i realizuje se u oblastima van školskog učenja, što se pozitivno odražava na samopoštovanje. Hobiji i uključivanje u alternativne aktivnosti i resurse zajednice
naročito su važni za hiperaktivnu decu, decu sa razvojnim smetnjama, onu sa problemima u ponašanju ili dubljim potrebama na planu mentalnog zdravlja, jer lekovi i specijalizovani tretmani ne
mogu, izolovano, dovesti do značajne promene za dete i porodicu.
Procena odgajateljskih kompetencija
Za svaku od dimenzija kompetencija: bazična briga, stabilnost, emocionalna toplina, stimulacija,
vaspitavanje/granice i bezbednost unosi se procena odgajateljevih snaga/prednosti i veština u gajenju deteta, ali i posebnih aspekata u kojima su kompetencije slabije. Sve navedeno omogućava
da se odmeri vrsta podrške. Na primer, odgajateljici je dimenzija emocionalna toplina jedna od
osnovnih snaga ispoljenih u gajenju deteta (privrženost detetu, bezuslovna ljubav itd.), ali istovremeno ta preterana vezanost za dete smanjuje njenu kritičnost u proceni njegovih kognitivnih
i socijalnih kompetencija, što može potencijalno da ugrozi detetov razvoj na tom planu – usled
nerealnih očekivanja, neuviđanja potrebe za vaspitnim postupcima i sl. Na taj način umanjuju se
odgajateljičine kompetencije i u drugim oblastima (vaspitni stil, stimulacija).
Procena odgajateljskih kompetencija – tabela 2 Rekapitulacije
Dimenzije odgajateljske
kompetencije
Šta odgajatelji dobro
rade (snage, prednosti,
veštine u gajenju)?
U kojim segmentima
su odgajateljske
kompetencije ugrožene?
•tabela 4
Preporuke za podršku
Bazična briga
Stabilnost
Emocionalna toplina
Stimulacija
Vaspitni stil
Bezbednost
Hraniteljske kompetencije
Porodične snage
Mada procena po modelu ROD ne ide suviše u širinu, ona pruža izvesne podatke o porodičnoj dinamici i resursima, odnosno porodičnim snagama, što je važna tačka u gajenju deteta sa smetnjama/
teškoćama.
Najvažniji akteri u pružanju podrške detetu jesu odgajatelji, posebno u zemljama sa limitiranim
spoljašnjim resursima podrške. Kod dece niskog uzrasta odgajatelji ne samo da obezbeđuju ambijent, već su i glavni agens promene. Zbog toga je neophodno da im se pruži podrška u svakoj fazi
roditeljstva, od samog početka – npr. trudnice bi trebalo da pored vežbi disanja, zajedno sa partnerima, pohađaju inicijalne programe za roditeljstvo. Naročito je važan rad sa roditeljima dece sa
smetnjama u početnoj fazi šoka i neverice, da prihvate teškoću i zauzmu razvojno normalizirajući
pristup koji podrazumeva da dete treba voleti, ali i stimulisati i vaspitavati.
Pružajući podršku roditeljima/odgajateljima, smanjuje se rizik od pojave sindroma izgaranja, što
poboljšava kvalitet njihove brige o detetu, kao i porodičnog života u celini.
132
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Zaključci procene – ukrštanje podataka
Na osnovu potreba deteta zabeleženih instrumentima ROD 1 i 2, kao i podataka o vaspitnim stilovima, resursima i funkcionisanju porodice iz ROD-a 3 i 4, stiče se jasna slika o tome kako su se
odgajatelji snašli u roditeljskoj ulozi u odnosu na konkretno dete, da li im je potrebna manja ili veća
podrška (i u kojim oblastima), ili se mora razmatrati opcija o izmeštanju deteta iz porodice.
Pošto je istina da se ne može pomoći detetu ako se ne pomogne odgajateljima, nužno je pažljivo
ukrstiti podatke iz tabele 1 (Procena potreba deteta) i tabele 2 (Procena odgajateljskih kompetencija). Zaključak se osvrće na razlog (cilj) procene, pri čemu se odmerava odnos postojećih snaga i
teškoća (nezadovoljenih potreba) kod deteta i odgajatelja i preporučuje podrška u njihovom najboljem interesu, a to je podsticanje razvoja deteta kao celovitog bića (u svim domenima) i podržavanje i unapređenje kompetencija odgajatelja, koji treba da pruže odgovarajući ambijent za to.
Neophodna vrsta podrške
Na kraju Rekapitulacije, definisana podrška treba da se razvrsta u tabelu Neophodna podrška i da
se odmeri njen intenzitet. Neophodna vrsta podrške može biti raznovrsna, ali uvek treba da bude u
skladu sa postojećim potrebama deteta i porodice. U tabeli se sumiraju preporuke za dete i odgajatelje/porodicu, uz određivanje intenziteta i napomene da li je podrška dostupna u lokalnoj zajednici. Pored nabrojanih vrsta podrške (informativna, materijalna, savetodavno-psihološka, specifičan
trening, usluge specijalističkih službi, asistivna podrška detetu i pomoć u kući), u tabeli postoji mogućnost dodavanja drugih posebnih vrsta (na primer, usluga dnevnog boravka ili predaha). Takođe,
neophodno je konkretizovati potrebnu uslugu i očekivani cilj i odmeriti intenzitet podrške u odnosu
na izraženost potrebe (podršku je neophodno pružati: svakodnevno, jednom do dva puta nedeljno,
jednom do dva puta mesečno ili nekoliko puta godišnje).
•tabela 5
Neophodna podrška – tabela 3 Rekapitulacije
Neophodna vrsta
podrške
Detetu
Odgajateljima/
porodici
Intenzitet
Da li usluga postoji
u lokalnoj zajednici?
Informativna
Materijalna
Savetodavna/
psihološka
Specifičan trening
veština, stimulacija
Usluge
specijalističkih službi
Asistivna podrška
detetu
Pomoć u kući
Važno je da se iskaže potreba za podrškom, bez obzira na to da li usluga postoji i koliko je dostupna u lokalnoj zajednici, jer ova vrsta evidencije može biti podsticajna za razvijanje novih servisa i
proces zagovaranja njihovog uspostavljanja kod lokalnih samouprava, odnosno donosioca odluka.
*
Razvojna, holistička procena sa dobro odmerenim planom za podršku, koja nije sama sebi svrha,
već se pozitivno odražava na kvalitet života deteta i njegove porodice, cilj je procene vršene ROD
metodologijom. Valjana procena, koja uključuje i kvalitetnu povratnu informaciju detetu i porodici,
može da ima veće interventno dejstvo nego terapijska intervencija/intervju.
LISTA POTREBNIH POMAGALA I SPECIFIČNIH USLUGA
realizovano
treba da se
realizuje
Štaka




Hodalica


Invalidska kolica

Potreba za korišćenjem pomagala:
Štap
realizovano
treba da se
realizuje




Pomagala za inkontinenciju (higijenski ulošci i gaćice,
upijajući čaršavi i prekrivači, kondom vrećice za
drenažu i kateteri, pomagala za vršenje nužde)



Inhalator






Potreba za korišćenjem pomagala:
Pojasevi/suspenzori
Antidekubitna pomagala (jastuci, dušeci...)
Ortopedske cipele


Medicinski kreveti sa točkovima i bez njih, električni i
mehanički
Ortopedski ulošci


Dizalice
Adaptacija životnog prostora (rampa za pristup, krevet
na rasklapanje, rukohvati, lift u kupatilu...)
Ortoze za ruke/noge/vrat/lumbalni predeo




Proteze za udove gornje/donje




Stomatološka proteza




Kohlearni implant








Priključak za upotrebu telefona za osobe oštećenog sluha














Brajeva pisaća mašina
Brajev sat






Kompjuter sa specijalizovanim interfejsom


Specijalizovani kompjuterski program (govorni softver...)


Kompjuter sa programom za uvećanje
teksta


Mobilni telefon sa govornim softverom


Augmentativna komunikacija (vizuelna
pomagala, sličice...)




Obuka za ovladavanje znakovnim jezikom


Redovne kontrole (vida, sluha, fizioterapija, logopedski
tretmani...)


Tretmani na klinici (dijaliza, hemoterapija,
zračenje...)


Personalni asistent (za potrebe odvođenja u vrtić, školu,
kupovinu, pozorište, spremanje kuće...)


Slušni aparat
Vibracioni budilnik
Svetlosni alarmi i zvona
Naočare
Beli štap
Pas vodič/asistent
Govorni aparat
Reproduktor
Tumač za jezik znakova
Asistivna tehonologija:
Potreba za specifičnim uslugama:
Potreba za podrškom u sledećim oblastima: svakodnevno povremeno
Uvođenje u posao








Učenje veština za samostalno stanovanje


Kretanje i orijentacija
Podsticanje intelektualnog razvoja, učenje
Komunikacija
svakodnevno povremeno
Briga o sebi (ishrana, higijena, oblačenje)
Upotreba pomagala – uzimanje terapije
Izbegavanje nedovoljno bezbednih situacija
Učenje veština za stanovanje sa podrškom
Smanjenje rizika od samopovređivanja i/ili agresivnih
ispada (nadzor, podrška povećanju kontrole impulsa,
ovladavanje veštinama nenasilne komunikacije)










V. Rajović (2011)
135
LITERATURA
PREPORUČENA LITERATURA
Mitić, M. (ur.) (2011). Deca sa smetnjama u razvoju – potrebe i podrška. Beograd: Republički zavod za socijalnu zaštitu.
Radojević, B. (ur.), Mitić, M. (ur.) i sar. (2011). ROD – Model procene potreba dece sa smetnjama u razvoju njihovih porodica. Beograd: Republički zavod za socijalnu zaštitu.
LITERATURA
Ainbinder, J., Blanchard, L., Singer, G., Sullivan, E., Powers, L., Marquis, J., & Santelli, B. (1998). A qualitative study of
parent to parent support for parents of children with special needs. Journal of Pediatric Psychology, 23, 99–109.
American Psychiatric Association (1994). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders 4th ed. Washington, DC:
American Psychiatric Association.
American Psychiatric Association (2013). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fifth Edition. http://
www.dsm5.org/Documents/changes%20from%20dsm-iv-tr%20to%20dsm-5.pdf
Archer, C. (2003). Trauma, Attachment and Family Permanence, Jessica Kingsley Publishers.
Barton, L. (1996). Sociology and disability: Some emerging issues. In: L. Barton (Ed.), Disability and society: Emerging
issues and insights (pp. 3–17). London: Longman.
Baumrind, D. (1966). Prototypical Descriptions of 3 Parenting Styles: www.devpsy.org/teaching/parent/baumrind_styles.
html , on February 2009.
Beavers, W. R. & Hampson, R. B. (2000). The Beavers Systems Model of Family Functioning. Journal of Family Therapy,
22 (2), 128–143.
Belsky, Y. (1984). The determinants of parenting: a process model. Child development, 55, 83–96.
Beresford, B. (1996). Coping with the care of a severely disabled child. Health and Social Care in the Community, 4, 30–40.
Beutler, I., Burr, W. & Bahr, K. (1989). The Family Realm: Theoretical Contribution for Understanding Its Uniqueness. Journal of Marriage and Family, 51, 805–816.
Bojanin, S. (1985). Neuropsihologija razvojnog doba i opšti reedukativni metod. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.
Bojanin, S. i Popović-Deušić, S. (2012). Psihijatrija razvojnog doba. Beograd: Institut za mentalno zdravlje.
Bojanin, S., Piachaud, J. i Glumbić, N. (2001). Autizam danas. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Bowlby, J. (1969). Attachment and loss, vol. 1: Attachment. New York: Basic Books.
Boyse, K., Boujaoude, L. & Laundy, J. (2012). Children with Chronic Conditions. www.med.umich.edu/1libr/yourchild/
chronic.htm, preuzeto 14. oktobra 2013.
Carter, B. & McGoldric, M. (1989). The Changing Family Life Cycle. New York: Alen and Bacon.
Chamberlain, P. (1998). Family Connections: A Treatment Foster Care Model for Adolescents with Delinquency. Oregon:
Northwest Media Inc.
Chapman, R. (2010). Undertaking a fostering assessment – a guide to collecting & analysing information for form F
(fostering). England, British Association for Adoption and Fostering.
Chen, Z. Y. & Kaplan, H. B. (2001). Intergenerational transmission of constructive parenting, Journal of Marriage and
Family, 63, 1, 17–31.
Chronic illness – fact sheet for children and parents.
Čolin, T. (2007). Osobenosti pojedinih kategorija dece sa teškoćama u razvoju, u: Škola po meri deteta, Beograd: Save the
Children.
Danijels, E., Rotschild, J. (2002). Materijal i aktivnosti u učionicama u kojima dijete ima centralnu ulogu. Podgorica:
Pedagoški centar Crne Gore.
Dejvis, H. (1995). Savetovanje roditelja hronično obolele dece i dece obolele u razvoju. Beograd: Institut za mentalno
zdravlje.
Dejvis, R. D. (2004). Dar disleksije. Beograd: Finesa.
Department of Health (1999). Promoting health for looked after children: A guide to healthcare planning, assesment and
monitgoring. London: Department of Health.
Dimčović, N. (1991). Karakteristike, razvoj i psihološka procena slabovide dece, u: S. Hrnjica, Ometeno dete. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Dimić, N. D. (1996). Metodika artikulacije. Beograd: Defektološki fakultet.
Došen, Lj. i Gačić-Bradić, D. (2005). Vrtić po meri deteta. Beograd: Save the Children.
136
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Dragojević, N. i Milačić-Vidojević, I. (2010). Značaj i mogućnosti ispitivanja stavova prema ometenima. Beogradska defektološka škola, 16 (2), 47, 431–444.
Frith, U. (1989). Autism, Explaining the Enigma. Basil Blackwell.
Golubović, S. (1998). Klinička logopedija I i II. Univerzitet u Beogradu, Univerzitetska štampa.
Golubović, S. (2000). Disleksija. Univerzitet u Beogradu, Univerzitetska štampa.
Gustović, A. (1990). Psihologija u medicini, u: Berger, J., Hrnjica, S. i Biro, M. (ur.). Klinička psihologija. Beograd: Naučna
knjiga.
Hamilton, I. et al. (1983). CHIP – Coping Health Inventory for Parents: An Assessment of Parental Coping Patterns in the
Care of Chronicaly Ill Child, Journal of Marriage and the Family, 4.
Hanak, N. i Dragojević, N. (2002). Socijalni stavovi prema osobama ometenim u razvoju. Istraživanja u defektologiji. Beograd: CIDD, Defektološki fakultet, 9–22.
Henggeler, W. S. (1998). Multisystemic Treatment of Antisocial Behaviour in Children and Adolescents. New York: The
Guilford Press.
Hetherington , E. M. & Parke, R. D. (1986). Child Psychology – A Contemporary Viewpoint. McGraw-Hill.
Hrnjica, S. (1991). Ometeno dete – uvod u psihologiju ometenih u razvoju. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.
Hrnjica, S. (1997). Dete sa razvojnim teškoćama u osnovnoj školi. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Hrnjica, S. i sar. (1991). Ometeno dete. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Hrnjica, S. i Sretenov, D. (2009). Škola po meri deteta. Beograd: Save the Chidren.
http://www.childtrauma.org/ctamaterials/Neuroarcheology.asp
https://www.google.rs/#q=chronic+illness+fact+sheet+for+children+and+parents
ICD-10 Klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja. Klinički opisi i dijagnostička uputstva (1992). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Jones, D. (2009). Assessment of Parenting. In: J. Horwath (Ed.). The Child’s World: The Comprehensive Guide to Assessing
Children in Need, II edition. London and Philadelphia: Jessica Kingsley Publishers.
Jurić-Šimunčić, A. (1978). Djeca sa teškoćama u učenju i vladanju. Zagreb: Školska knjiga.
Kelly, G. & Gilligan, R. (2000). Leaving Care and Fostering: Issues in Foster Care Policy, Practice and Research. London:
Jessica Kingsley Publishers.
Kondić, K. (1996). Psihologija Ja – Psihoanalitička razvojna psihologija. Beograd: Plato.
Lerner, R., Brennan, A., Noh, E. R. and Wilson, C. (1998). The Parenting of Adolescents and Adolescents as Parents: A Developmental Contextual Perspective. University of Wisconsin-Madison: General Library System.
Marković, S. i sar. (2010). Škola na kvadrat. Beograd: Save the Children.
Martin, A., Volkmar, F. R. & Lewis, M. (2007). Lewis’s Child and Adolescent Psychiatry, A Comprehensive Textbook. Philadelphia, USA: Wolters Kluver / Lippincot Williams & Wilkins.
Milačić-Vidojević, I. i Dragojević, N. (2011). Stigma i diskriminacija prema osobama s mentalnom bolešću i članovima
njihovih porodica. Specijalna edukacija i rehabilitacija, 2, 319–337.
Mitić, M. (1997). Porodica i stres – između poraza i nade. Beograd: Institut za psihologiju i „Žarko Albulj”.
Mitić, M. (2002). Porodica, zdravlje i bolest, u: D. Berger, Zdravstvena psihologija (II izdanje). Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
Mitić, M. (ur.) (2011). Deca sa smetnjama u razvoju – potrebe i podrška. Beograd: Republički zavod za socijalnu zaštitu.
Mitić, M. i Ksenija, K. (2002). Deca na ranom uzrastu u hraniteljskim porodicama (Early Childhood Development Of Foster
Children). Beograd: Save the Children UK, Belgrade Office.
Montessori, M. (1964). The Montessori Method. Shocken N. Y.
Mount, J., Lister, A. and Bennun, I. (2004). Identifying the Mental Health Needs of Looked After Young People. Clinical
Child Psychology and Psychiatry. 9 (3), 363–382.
Nalić, D. i Vukotić, D. (2010). Priručnik za psihosocijalnu podršku obolelima i porodici. Beograd: Ministarstvo zdravlja
Republike Srbije.
National Institute for Health and Care Excellence UK (2012). Autism: the management and support of children and young
people on the autism spectrum. National Clinical Guideline Number 170.
Nikolić, S. (1982). Psihijatrija dječje i adolescentne dobi. Zagreb: Školska knjiga.
LITERATURA
137
Noterdaeme, M., Mildenberger, K., Sitter, S. & Amorosa, H. (2002). Parent information and direct observation in the diagnosis of pervasive and specific developmental disorders. Autism, 6 (2), 159–168.
Novak, J. (1997). Dete sa Down sindromom. Beograd: Save the Children.
Olson, H., Gorall, M., Tiesel, W. (2007). FACES IV & the Circumplex Model: Validation Study, St. Paul, MN: University of
Minnesota.
Patterson, G. R., Reid, J. & Dishion, T. J. (1992). A Social Interactional Approach, V. 4: Antisocial Boys. Eugen, OR: Castalia
Publishing Company.
Perry, B. D. (1999). The memories of states: How the brain stores and retrieves traumatic experience. In: J. M. Goodwin &
R. Attias (Eds.) Splintered Reflections: Images of the Body In Trauma. (pp. 9–38). New York: Basic Books.
Perry, B. D. (2001). The neurodevelopmental impact of violence in childhood. In D. Schetky & E. Benedek (Eds.) str. 221238 Textbook of Child and Adolescent Forensic Psychiatry. Washington, D. C.: American Psychiatric Press, Inc.
Pitts, M. & Phillips, K. (1993). Health, Illness and Family. In: The Psychology of Health an Introduction. New York: Routledge.
Plut, D. (2001). Problemi prirodnih roditelja dece koja su na smeštaju, u: B. Kuzmanović i saradnici. Deca bez roditeljskog
staranja. Beograd: Save the Children UK i Institut za psihologiju.
Popović, D. (1991). Razvoj, psihološke karakteristike i procena slepe dece, u: S. Hrnjica, Ometeno dete. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva.
Posokhova, I. (2000). Kako pomoći djetetu s teškoćama u čitanju i pisanju. Lekernik: Ostvarenje.
Povše Ivkić, V. (2012). Defektološka dijagnostika u razvojnoj psihijatriji, u: S. Bojanin i S. Popović-Deušić (ur.). Psihijatrija
razvojnog doba. Beograd: Institut za mentalno zdravlje.
Povše Ivkić, V. i Govedarica, T. (2000). Praktikum opšte defektološke dijagnostike. Beograd: Institut za mentalno zdravlje.
Povše Ivkić, V. i Govedarica, T. (2002). Akadia test razvojnih sposobnosti. Modifikacija testa na deci naše populacije.
Beograd.
Povše Ivkić, V., Govedarica, T. i Radojković, A. (2004). Detekcija dece mlađeg školskog uzrasta sa disleksijom. 3. simpozijum neurologije i psihijatrije razvojnog doba sa međunarodnim učešćem, Beograd, 22–24. april (zbornik radova),
str. 110.
Povše Ivkić, V., Govedarica, T., Radojković, A. i Popović Deušić, S. (2004). Dijagnostički i reedukativni tretman dece sa disleksijom. Dani defektologa Srbije i Crne Gore, Vrnjačka banja, 1–5. februar (zbornik rezimea), str. 100.
Povše Ivkić, V., Krstić, N., Radosavljev, J., Vidović, P. i Vuksanović, J. (2002). Neurokognitivni razvoj kod dece mlađeg ško­
lskog uzrasta i jezičke sposobnosti. Psihijatrija danas, 34, 275–290.
Povše Ivkić, V., Popović Deušić, S. i sar. (2003). Reedukacija psihomotorike u tretmanu govornih i diskognitivnih problema
u detinjstvu. Drugi simpozijum razvojne neurologije i psihijatrije, Beograd, 15–17. maj (zbornik radova), str. 61.
Povše Ivkić, V., Radojković, A. i Krstić, N. (2008). Detekcija razvojne disleksije kod dece mlađeg školskog uzrasta II. U
susret inkluziji – dileme u teoriji i praksi. Edicija: Zbornici i monografije. Beograd: CIDD, 695–697.
Povše Ivkić, V., Radojković, A. i Popović Deušić, S. (2000). Diferencijalna dijagnostika govornih i jezičkih poremećaja kod
dece mlađeg školskog uzrasta. XVI somborski medicinski dani, Simpozijum školske medicine sa međunarodnim
učešćem, Sombor, 12–13. maj.
Povše Ivkić, V., Radojković, A., Popović-Deušić, S. i Govedarica, T. (2001). Uloga roditelja u defektološkoj rehabilitaciji, u:
Dani defektologa Jugoslavije, Aranđelovac, 10–14. januar (zbornik radova), str. 39.
Povše-Ivkić, V., Krstić, N., Radosavljev, J., Vidović, P. i Vuksanović, J. (2002). Neurokognitivni razvoj kod dece mlađeg školskog uzrasta (II): jezičke sposobnosti. Psihijatrija danas, 3/4, 275–290.
Radojević, B. (ur.), Mitić, M. (ur.) i sar. (2011). ROD – Model procene potreba dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica. Beograd: Republički zavod za socijalnu zaštitu.
Radoman, V. (1991). Karakteristike, razvoj i psihološka procena dece oštećenog sluha, u: S. Hrnjica, Ometeno dete. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Rajović, V. (2004). Psiho-socijalne determinante razvoja i učenja mentalno retardirane dece. Beograd: Institut za
psihologiju.
Rajović, V. (2009). Deca sa razvojnim teškoćama u redovnoj školi, u: S. Hrnjica i D. Sretenov, Škola po meri deteta 2. Beograd: Save the Children.
Rajović, V. (2011). Lista potrebnih pomagala i specifičnih usluga. U B. Radojević, M. Mitić (ur.), (2011). ROD – Model procene potreba dece sa smetnjama u razvoju njihovih porodica. Beograd: Republički zavod za socijalnu zaštitu.
Reitzle, M., Vondracek, F. W. & Silbereisen, R. K. (1998). Timing of School-to-Work Transitions: A Developmental-Contextual Perspective. International Journal of Behavioral Development. 22 (1), 7–28.
Rey, J. M. (ed.) (2012). IACAPAP e-Textbook of Child and Adolescent Mental Health. International Association for Child
and Adolescent Psychiatry and Allied Professions.
138
DECA SA TEŠKOĆAMA  PREPORUKE ZA PROCENU I PODRŠKU
Rolland, J. S. (1994). Families. Illness and Disability – An Integrative Treatment Model. New York: Basic Books.
Savić, A. i Radivojević, D. (1998). Dete sa cerebralnom paralizom. Beograd: Save the Children.
Schieve, L. A., Blumberg, J. S., Rice, C., Visser, N. S. & Boyle, C. (2007). The Relationship Between Autism and Parenting
Stress. Pediatrics, 119, Supplement 1.
Schofield, G., Beek, M., Sargent K. and Thoburn, J. (2000). Growing Up in Foster Care. London: BAAF.
Schore, A. N. (2001). The effects of early relational trauma on right brain development, affect regulation, and infant mental health. Infant Mental Health Journal, 22 (1–2), 201–269.
Seibt, T. H. (1996). Nontraditional Families. In: M. Harvey (Ed.). Treating the Changing Family. USA: John Wiley & Sons.
Selman, P. (2006). “Find me a Family!”: Permanency Planning and Special Needs Adoption. The paper presented in Belgrade on April 2006.
Sharma, M. C. (2001). Matematika bez suza, Kako pomoći djetetu s teškoćama u učenju matematike, sastavila i pripremila Ilona Posokhova, Zagreb: Ostvarenje.
Siegel, B. (1996). The world of the Autistic child: Understanding and Treating Autistic Spectrum Disorders. Oxford University Press.
Smith, G. (2008). The protectors’ Handbook, London: BAAF.
Sretenov, D. (2007). Children with Disabilities in Mainstream Primary Schools in Serbia. Beograd: Save the Children.
Sretenov, D. (2008). Kreiranje inkluzivnog vrtića. Beograd: Društvo psihologa Srbije.
Stanković-Đorđević, M. (2013). Karakteristike ličnosti nastavnika i majki i njihov odnos prema inkluziji dece sa razvojnim
smetnjama. Filozofski fakultet Niš.
Stevanović, I. i sar. (2009). Komparativna analiza zakonodavstva u oblasti obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju.
Beograd: Centar za prava deteta i SCF.
Svetska zdravstvena organizacija (2010). Međunarodna klasifikacija bolesti i srodnih zdravstvenih problema, 10. revizija,
http://mkb10.rs/klasifikacija-bolesti/F?page=16#bigSearch
Šekspir, R. (1979). Psihologija ometenih u razvoju, Beograd: Nolit.
Tadić, N. (2004). Psihoanalitička psihoterapija dece. Beograd: Naučna knjiga.
Tadić, N. (2010). Psihijatrija detinjstva i mladosti. Beograd: Naučna knjiga.
Taylor, E. et al. (2004). Clinical Guidelines on Treatment of Hyperkinetic Disorder. Europian Journal of Child and Adolescent Psychiatry, 13, 1, 17–30.
Torpy, J., Campbell, A. & Glass, R. (2010). Chronic Disease of Children. JAMA Network, http://jama.network.com/article.
aspx ?articleid=185394, preuzeto 12. septembra 2013.
Turk, J., Graham, P. H. & Verhulst, F. C. (2007). Child and adolescent psychiatry: A Developmental Approach. Oxford University Press.
U. S. Department of Health and Human Services, Centers for Disease Control and Prevention (2012). Prevalence of Autism
Spectrum Disorders – Autism and Developmental Disabilities Monitoring Network, 14 Sites, United States, 2008.
Surveillance Summaries, 61(SS03), 1–19.
Vigotski, L. (1987). Osnovi defektologije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Vlajković, J. (2005). Životne krize. Beograd: Izdavačko preduzeće „Žarko Albulj”.
Volkmar, R. F. (Ed.) (2005). Handbook of Autism and Pervasive Developmental Disorders, Third Edition, Volume 1: Diagnosis, Development, Neurobiology, and Behavior. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc.
Wedell, K. (2008). Confusion about Inclusion. British Journal of Special Education, 35, 3.
Wigal, T. et al. (2006). Safety and tolerability of methylphenidate in preschool children with attention-deficit/hyperactivity disorder. Journal of the Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 45 (11), 1294–1303.
Wing, L. (2002). The Autistic Spectrum: A Guide for Parents and Professionals, Constable & Robinson.
Winnicott, D. W. (1980). Dijete, obitelj i vanjski svijet. Zagreb: Naprijed.
Woolfson, L. (2004). Dobrobit porodice i dece sa smetnjama: Psihosocijalni model smetnji u odnosu na probleme u ponašanju. British Journal of Health Psychology 9, 1–13.
www.thedyslexiasshop.co.uk i www.sirmium.net
Živković, G. (1991). Razvoj, karakteristike i psihološka procena telesno invalidne dece, u: S. Hrnjica, Ometeno dete. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Izdaje
Familia uz finansijsku podršku Evropske unije
Štampa
Štamparija Full Moon, Beograd
Tiraž
1000
Beograd, 2014.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
376.1-056.26/.36-053.2(035)
364-787-056.26/.36-053.2
DECA sa teškoćama : preporuke za procenu
i podršku / Branka Radojević ... [at al.]. Beograd : Familia, 2014 (Beograd : Full
Moon). - 138 str. : ilustr. ; 30 cm
Tiraž 1.000. - Bibliografija: str. 135-136.
ISBN 978-86-903917-5-2
1. Радојевић, Бранка, 1967- [аутор]
a) Социјална интеракција - Деца са посебним
потребама - Приручници
COBISS.SR-ID 205192204
Download

ovde - Familia