Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Priručnik za obuku o diskriminaciji
"Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti
namenjeni organizacijama građanskog društva"
- VT/2010/007 -
Napisali Łukasz Bojarski, Isabelle Chopin, Barbara Cohen, Uyen Do, Lilla
Farkas, Romaniţa Iordache
Maj 2012
Inicijativa finansirana od strane Programa za zapošljavanje i socijalnu
solidarnost EU – PROGRESS (2007 – 2013)
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
PRIZNANJA
PROGRESS
Izdavanje ove publikacije je podržao Program Evropske unije za zapošljavanje i
socijalnu solidarnost (PROGRESS) (2007-2013).
Program je rukovođen od strane Generalnog direktorata za zapošljavanje, socijalna
pitanja i inkluziju Evropske komisije. Generalni direktorat za zapošljavanje, socijalna
pitanja i inkluziju Evropske komisije je osnovan kako bi finansijski podržao realizaciju
ciljeva Evropske unije u sferi zapošljavanja i socijalnih poslova, kao što je navedeno
u Socijalnoj Agendi, i da doprinese ostvarivanju ciljeva Lisabonske strategije u ovim
oblastima.
Sedmogodišnji program usmeren je na sve aktere koji mogu da utiču na razvoj
odgovarajućeg i efikasnog zapošljavanja i socijalnog zakonodavstva i politike širom
EU27, EFTA/EEA (Evropska zona slobodne trgovine / Evropski ekonomski prostor) i
zemlje kandidate EU i one koje su u procesu pridruživanja.
PROGRESS misija služi jačanju doprinosa EU u podršci ispunjavanja obaveza
država članica i nastojanjima da stvore više radnih mesta i da se izgradi usklađenije
društvo. U tom pravcu, PROGRESS će imati ključnu ulogu u:
•
•
•
•
pružanju analiza i političkih saveta u oblastima PROGRESS politike;
nadgledanju i izveštavanju implementacije EU zakonodavstva i politika u
oblastima PROGRESS politike;
promovisanju politike transfera, učenja i podrške među zemljama članicama EU
o ciljevima i prioritetima;
prenosu stavova zainteresovanih aktera i društva u celini.
Za više informacija videti: http://ec.europa.eu/social/main.jsp?langId=en&catId=327.
Informacije sadržane u ovoj publikaciji nisu obavezno stavovi i mišljenja Evropske
komisije.
PRIRUČNIK
Ovaj priručnik je izradila Human European Consultancy (HEC) u saradnji sa
Migration Policy Group (MPG).
HEC upravlja i vodi projekte za spoljne klijente, kao što su institucije Europske Unije,
Agencije za Osnovna ljudska prava Europske Unije, i druge međuvladine
organizacije ili agencije. Središta njihovog interesa su ljudska prava, jednakog
postupanja i antidiskriminacije, razvoj civilnog društva i razvoj i implementacija
metoda za poboljšanje rezultata, te kvalitetna i praćenje implementacije. Usluge
uključuju iztraživanje i pisanje izveštaja o važnim temama i pitanjima u zemljama
1
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
(članicama EU), i organizovanje sastanaka, seminara i treninga na
EU/međunarodnom nivou. - http://www.humanconsultancy.com.
MPG je nezavisna, neprofitna organizacija posvećena razvoju mobilnosti, različitosti,
ravnopravnosti i antidiskriminacije u političkom i pravnom sektoru. Organizacija
olakšava razmenu između svih članova društva, i stvara efikasne odgovore na
različite izazove i mogućnosti. MPG je sprovela veliki broj studija, istraživanja i obuka
u oblasti antodiskriminacije, uključujući istitucije za ravnopravnost, organizacije
civilnog društva, državnih službenika i aktivista. Takođe koordiniše brojnim mrežama
eksperata u ovim oblastima. Kao upravljački menadžeri Evropske mreže pravnih
eksperata u oblasti antidiskriminacije, MPG se neprekidno bavi Evropskim
antidiskriminacionim pravom i nacionlanim merama implementacije zakona EU i
godišnjim nacionalnim izveštajima, upoređujućim analizama, tematskim izveštajima ili
posebnim obaveštenjima. - http://www.migpolgroup.com.
Priručnik je napisan u okviru projekta „Seminari za podizanje svesti u oblastima
antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva”
(VT/2010/007) koji ima za cilja da izradi poseban materijal i aktivnosti za NVO kako bi
pomogao jačanju kapaciteta u oblasti antidiskriminacije i jednakosti.
Glavni cilj projekta je da poboljša uticaj i efikasnost organizacija civilnog društva u
pogledu implementacije jednakosti i antidiskriminacionog zakonodavstva i politike
kroz sprovođenje serije nacionalnih seminara o podizanju svesti u 32 Evropske
zemlje.
Opšti deo ovog priručnika je napisan na osnovu dve ranije inicijative, sprovedene od
strane MPG and HEC, pod nazivom „Mapiranje kapaciteta civilnog društva u pogledu
antidiskriminacije (2004)” i „ Antidiskriminacija i trening o različitosti (2006). Svi
moduli obuke su napravljeni u okviru ovog projekta nakon što su u Februaru 2011.
godine sprovedene procene potreba u svim predviđenim zemljama.
PROJEKTNI TIM
Projektni menadžment: Isabelle Chopin (MPG), Uyen Do (MPG), Ivette Groenendijk
(HEC), and Marcel Zwamborn (HEC).
Autori priručnika i vodiča za timove nacionlanih treninga: Łukasz Bojarski, Isabelle
Chopin, Barbara Cohen, Uyen Do, Lilla Farkas and Romaniţa Iordache.
2
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
SADRŽAJ
UVOD .......................................................................................................................... 5
1
OSNOVA: INSTITUCIONALNI I PRAVNI OKVIR EVROPSKOG
ANTIDISKRIMINACIONOG PRAVA ................................................................... 7
1.1 Uvod u Evropsku Uniju ............................................................................... 7
1.1.1 Institucije EU i njihova uloga u oblastima antidiskriminacije i
jednakosti ....................................................................................... 7
1.1.2 Opšti principi i izvori prava EU koji su od značaja za
antidiskriminaciju i jednakost........................................................ 12
1.1.3 Neuvođenje prava EU .................................................................. 16
1.2 Kratak uvod u relevantne institucije i pravne odredbe za zabranu
diskriminacije i jednakost Saveta Evrope.................................................. 17
1.2.1 Relevantne institucije Saveta Evrope ........................................... 17
1.2.2 Relevantne odredbe ..................................................................... 18
1.3 Kratak uvod u relevantne institucije i pravne odredbe Ujedinjenih nacija za
zabranu diskriminacije i jednakost ............................................................ 19
2
OSNOVA: PRAVNI OKVIR EVROPSKOG ZAKONA ZA BORBU PROTIV
DISKRIMINACIJE ............................................................................................. 22
2.1 Definicije diskriminacije ............................................................................. 22
2.1.1 Neposredna diskriminacija ........................................................... 22
2.1.2 Posredna diskriminacija ............................................................... 23
2.1.3 Zlostavljanje i uznemiravanje ....................................................... 24
2.1.4 Uputstva o diskriminaciji............................................................... 25
2.1.5 Viktimizacija ................................................................................. 25
2.2 Materijalni opseg direktiva ........................................................................ 26
2.3 Lični opseg direktiva ................................................................................. 26
2.4 Pozitivna radnja ........................................................................................ 27
2.5 Odgovarajuća prilagođenja za osobe sa invaliditetom .............................. 28
2.6 Izuzeci za zabranu diskriminacije u Direktivama....................................... 28
2.6.1 Zahtev za pravim zanimanjem ..................................................... 29
2.6.2 Razlike u tretmanu na osnovu starosti ......................................... 29
2.6.3 Drugi izuzeci i isključivanja........................................................... 30
2.7 Odbrana prava: pristup pravosuđu ........................................................... 30
2.8 Prebacivanje tereta dokazivanja ............................................................... 31
2.9 Kaznene mere .......................................................................................... 31
2.10 Podizanje svesti, proširivanje informacija i uključivanje civilnog društva .. 31
2.11 Tela za načelo jednakosti ......................................................................... 32
2.12 Izveštavanje .............................................................................................. 33
3
ULOGA NEVLADINIH ORGANIZACIJA (NVO) U BORBI PROTIV
DISKRIMINACIJE ............................................................................................. 34
3.1 Šta je NVO? .............................................................................................. 34
3.2 Koja je uloga NVO na polju borbe protiv diskriminacije? .......................... 34
3.3 Šta je potrebno da bi NVO ispunila svoju ulogu? ...................................... 36
3.4 Zašto su NVO bolje plasirane od drugih organizacija da rade u borbi protiv
diskriminacije? .......................................................................................... 36
3
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
3.5 Koje su prepreke za NVO i kako se one mogu prevazići? ........................ 36
4
MODULI OBUKE/AKCIJE NVO-a ..................................................................... 39
4.1 Prikupljanje informacija i planiranje akcije ................................................ 39
4.1.1 Definicija ...................................................................................... 39
4.1.2 Ciljevi ........................................................................................... 40
4.1.3 Opseg .......................................................................................... 40
4.1.4 Sadržaj ......................................................................................... 41
4.1.5 Šta je to strateško planiranje? ...................................................... 45
4.2 Nadleganje ............................................................................................... 48
4.2.1 Predmet ....................................................................................... 49
4.2.2 Definicije ...................................................................................... 49
4.2.3 Opseg .......................................................................................... 49
4.2.4 Sadržaj ......................................................................................... 50
4.3 Zastupanje ................................................................................................ 64
4.3.1 Definicija ...................................................................................... 65
4.3.2 Opseg .......................................................................................... 65
4.3.3 Sadržaj ......................................................................................... 65
4.4 Partnerstva ............................................................................................... 77
4.4.1 Definicija ...................................................................................... 77
4.4.2 Opseg .......................................................................................... 78
4.4.3 Sadržaj ......................................................................................... 78
4.5 Mediji ........................................................................................................ 87
4.5.1 Definicija ...................................................................................... 87
4.5.2 Opseg .......................................................................................... 87
4.5.3 Sadržaj ......................................................................................... 88
4.6 Situaciono testiranje ................................................................................. 98
4.6.1 Definicija ...................................................................................... 98
4.6.2 Sadržaj ......................................................................................... 98
4.7 Pravila ponašanja ................................................................................... 108
4.7.1 Definicija .................................................................................... 108
4.7.2 Opseg ........................................................................................ 108
4.7.3 Sadržaj ....................................................................................... 109
5
IZVORI ............................................................................................................ 117
Dodatak 1: Dijagram: Faze monitoringa .................................................................. 122
Dodatak 2: Komplet alatki za procenu uticaja jednakosti Veća dorsetskog okruga.
Obrazac za procenu, avgust 2010. godine ...................................................... 123
Dodatak 3: EIA – grafikon toka procesa. Komplet alatki za procenu uticaja jednakosti
Otvorenog univerziteta .................................................................................... 127
Dodatak 4: EIA – Predložak za kompletnu procenu. Komplet alatki za procenu uticaja
jednakosti Otvorenog univerziteta ................................................................... 129
Dodatak 5: Procena uticaja jednakosti – korisna pitanja za skrining, EIA uputstva
NHS 2007........................................................................................................ 133
4
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
UVOD
Dobrodošli u priručnik za obuku o diskriminaciji!
Ovaj priručnik za obuku razvijen je u okviru projekta koji finansira EU "Seminari za
podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama
građanskog društva" – VT/2010/007, koji je sproveden u 32 Evropske zemlje. Ove
zemlje obuhvataju sve države članice EU (ali ne Luksemburg), Norvešku, kao i četiri
države kandidate, Republika Makedonija, Island, Srbija i Turska, i zemlja pristupnica
Hrvatska. 1 Peta zemlja kadidat, Crna Gora, nije učestvovala u projektu.
Projekat predstavlja inicijativu Evropske komisije koju finansira Program zajednice za
zapošljavanje i socijalnu solidarnost – PROGRESS. Sprovodi je organizacija Human
European Consultancy (www.humanconsultancy.com), Migration Policy Group
(www.migpolgroup.com) i lokalni partneri u svakoj od 32 zemlje.
Cilj projekta je da ojača mogućnosti organizacija civilnog društva koja se bave
zabranom diskriminacije i jednakošću razvijanjem materijala i aktivnosti za obuku.
NVO igraju ključnu ulogu u upoznavanju sa antidiskriminacionom politikom i
zakonima, kao i sa njihovim sprovođenjem na terenu. One su od suštinskog značaja
za predstavljanje i odbranu osoba koje zastupaju, kao i za podizanje svesti kod
žrtava i potencijalnih žrtava diskriminacije koje vrlo često nisu ni svesne svojih prava,
pa i kod opšte javnosti.
Svrha ovog priručnika je da ga koriste državni instruktori koji sprovode državne
seminare za obuku i da pomogne NVO u njihovom radu prilikom promovisanja
jednakosti i nediskriminacije. Učesnici ovih državnih seminara dolaze iz raznih
nevladinih organizacija i udruženja koja pokrivaju diskriminicije po svim osnovama:
rasnog i etničkog porekla (uključujući Rome), veroispovest ili uverenje, starost,
invaliditet i seksualnu orijentaciju. Iako pol nije posebno pokriven ovim projektom
obuke, aspekti koji se odnose na pol će biti sprovedeni u svim aktivnostima.
Ovaj priručnik se nadovezuje na iskustva i materijale koji su razvijeni u prethodnim
projektima finansiranim od strane EU, kao što su Mogućnost mapiranja civilnih
društava koja se bave antidiskriminacijom (VT/2004/45) i Obuka o antidiskriminaciji i
raznolikosti (VT/2006/009). Ti projekti su se sastojali od pravljenja mapa stanja u
organizacijama civilnog društva kao i konstruisanja i sprovođenja serija obuka kako
bi se unapredilo znanje, uvidi i mogućnosti organizacija civilnog društva.
Ovaj projekat je važan nastavak jer nadopunjuje prethodne projekte tako što je
njegov poseban cilj da poboljša uticaj i efikasnost organizacija civilnog društva u
pogledu uvođenja i promovisanja politika na polju jednakosti i zabrane diskriminacije.
1
Lihtenštajn i Luksemburg ne učestvuju u projektu zbog činjenice da su NVO u ovim zemljama imale
alternativne načine obuke. Takođe, Srbija je bila potencijalna država kandidat na početku projekta,
a status države kandidata EU ima od 2. marta 2012. godine.
5
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Priručnik predstavlja pravni okvir EU, uključujući pregled opštih principa i izvora prava
EU koji su relevantni za zabranu diskriminacije, kao i ulogu institucija, tela i agencija
EU (Evropski parlament, Savet, Komisija, Sud pravde (ESP) i Agencija za osnovna
prava (AOP)) u promovisanju i obezbeđivanju nediskriminacije i jednakosti. On
takođe opisuje važnost uloge NVO za uvođenje politike i zakona na polju
nediskriminacije i jednakosti.
Tokom pripreme priručnika sprovedena je procena u 32 zemlje koje su bile uključene
u ovaj projekat, sa ciljem da se identifikuju državne potrebe i specifičnosti. Kao
rezultat, državni instruktori će biti obučavani u modulima koji odražavaju državne
potrebe i državni kontekst identifikovan tokom faze procene potreba:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Sakupljanje informacija i planiranje akcija
Nadleganje
Zastupanje
Partnerstva
Mediji
Situaciono testiranje
Pravila ponašanja
Zato ovaj priručnik sadrži posebne odeljke za svaku od ovih tema. Ti odeljci obrazuju
srž priručnika za obuku.
6
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
1
OSNOVA: INSTITUCIONALNI I PRAVNI OKVIR EVROPSKOG
ANTIDISKRIMINACIONOG PRAVA
Nameravani ishodi učenja:
Da učesnici steknu osnovna, savremena znanja o prirodi prava i institucija EU
koja su bitna u oblasti zabrane diskriminacije;
Da se učesnici upoznaju sa konceptom diskriminacije kako je ona prikazana
prema trenutnim evropskim standardima.
•
•
1.1
Uvod u Evropsku Uniju
Evropska unija (EU) se sastoji od 27 država članica koje su prenele deo svoje
suverenosti – ili ovlašćenje za izradu zakona – na EU: Austrija, Belgija, Bugarska,
Kipar, Republika Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka,
Mađarska, Irska, Italija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Malta, Holandija, Poljska,
Portugalija, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska i Velika Britanija.
U vreme sastavljanja ovog dokumenta Hrvatska je država koja pristupa EU. Nakon
ratifikacije Ugovora o pristupanju između EU i Hrvatske svih država članica EU i
Hrvatske (potpisan Decembra 2011. godine), Hrvatska će 1. jula 2013. godine postati
28. država članica EU.
Navedene države imaju zvanični status zemlje kandidata EU: Island, Republika
Makedonija, Srbija, Crna Gora (koja nije učestvovala u ovom projektu) i Turska.
EU takođe vodi pregovore sa zemljama koje su potencijalni kandidati za članstvo:
Albanija, Bosna i Hercegovina i Kosovo pod Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti
UN.
1.1.1 Institucije EU i njihova uloga u oblastima antidiskriminacije i jednakosti
Među institucijama i telima Evrope, četiri posebna tela i jedna nezavisna agencija
su zadužene za sprovođenje zadataka EU u oblastima antidiskriminacije i jednakosti
u okviru EU: 2
Institucije EU:
A. Evropski parlament (koji predstavlja narod Evropske unije);
B. Savet Evropske unije (koji predstavlja vlade država);
C. Evropska komisija (koja predstavlja i podržava interese EU kao celine);
2
Radnja u odnosu na antidiskriminaciju izvan EU je deo Zajedničke spoljne i bezbednosne politike
EU (ZSBP). Visoko predsedništvo Unije za Spoljne poslove i bezbednosnu politiku (Visoko
predstavništvo), imenovano od strane Saveta Evrope, sprovodi ZSBP (član 18 TEU), potpomognut
od strane Evropskog Spoljnog Akcionog Servisa (ESAS), osnovan odlukom Saveta 26. jula 2010.
godine, OJ L.201/30 3. avgusta 2010. godine (član 27.3 TEU). Pogledati više o ESAS strukturi i
pravnoj osnovi na http://eeas.europa.eu/background/organisation/index_en.htm.
7
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
D.
Sud pravde Evropske unije (koji podržava vladavinu Evropskog prava); i
Agencije EU:
E. Agencija za osnovna prava (agencija EU koja institucijama EU i zemljama EU
pruža podršku i stručne savete u oblasti osnovnih prava prilikom primene prava
EU).
A.
Evropski parlament
•
Parlament ima tri glavne uloge:
o
Sa Savetom raspravlja i donosi Evropske zakone;
o
Sprovodi demokratski nadzor nad svim institucijama EU a posebno,
nad Komisijom. Ima ovlašćenje da odobri ili odbaci imenovanje Komesara
i ima pravo da cenzuriše Komisiju u celosti;
o
Sa Savetom deli ovlašćenje nad budžetom EU. Na kraju procedure,
usvaja ili odbacuje budžet u celini zajedno sa Savetom.
Mesečne plenarene sednice održavaju se u Strazburu (Francuska) –
'zasedanje' Parlamenta. Sastanci skupštinskog odbora i sve naknadne plenarne
sednice održavaju se u Briselu (Belgija), dok se u Luksemburgu nalaze
administrativne kancelarije ('Generalni Sekretarijat').
Svake pete godine 736 poslanika Evropskog parlamenta (PEP) se neposredno
bira na opštim izborima; svaki građanin EU ima pravo da izađe na izbore i ti
građani mogu da glasaju iz bilo koje države članice u kojoj žive.
Odbori su sastavljeni da rešavaju posebna pitanja. Postoji Odbor za
zapošljavanje i socijalna pitanja, Odbor za prava žena i jednakost polova,
Odbor za spoljne poslove i Odbor za slobode građana, pravosuđe i unutrašnje
poslove. Odbor za peticije odgovara na peticije koje podnose pojedinci koji
smatraju da su narušena njihova prava zaštićena EU.
•
•
•
B.
Savet Evropske unije
•
Institucija koja se nalazi u Briselu (Belgija), glavno telo koje donosi odluke u
Evropskoj uniji.
Savet je odgovoran za donošenje odluka i koordinaciju:
o
Da donosi Evropske zakone, na mnogim poljima da donosi zakone
zajedno sa Evropskim parlamentom;
o
Da koordinira širu ekonomsku politiku država članica;
o
Da definiše i sprovodi zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU;
na osnovu smernica koje je propisao Evropski savet (redovni
sastanci šefova država ili vlada članica EU);
o
Da sklapa međunarodne sporazume između EU i jedne ili više država ili
međunarodnih organizacija;
o
Da koordinira aktivnostima država članica i da usvaja mere u oblasti
saradnje policije i pravosuđa po pitanju kriminala;
o
Da odobrava budžet EU, u saradnji sa Evropskim parlamentom.
Savet se sastoji od ministara država članica koji se sastaju unutar Saveta
•
•
8
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
Evropske unije. U zavisnosti od pitanja koje je na dnevnom redu, svaku zemlju
predstavlja ministar koji je zadužen za tu oblast.
Savetom predsedava država članica u periodu od šest meseci koja dolazi na to
mesto po osnovu rotacije. Pored toga, Savet za spoljne poslove, sastavljen od
nacionalnih ministara spoljnih poslova država, ima stalnog predsedavajućeg –
Visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku.
Savet EU može da izdaje uredbe, direktive, odluke, zajedničke aktivnosti,
preporuke ili mišljenja. Takođe može da usvaja zaključke, deklaracije i
rezolucije.
Savet EU treba razlikovati od Evropskog saveta koji definiše opšti politički
pravac i prioritete Evropske unije i sastoji se od šefova država i vlada država
članica, zajedno sa svojim Predsednikom i Predsednikom Komisije. Evropski
savet je postao jedna od sedam institucija Unije, u decembru 2009. godine,
prilikom stupanja na snagu Lisabonskog sporazuma. Njen predsednik (trenutno
Herman Van Rompuy iz Belgije) je izabran kvalifikovanom većinom i ima
mandat na dve ipo godine, koji se može jednom obnoviti.
C.
Evropska komisija
•
•
Izvršno telo sa sedištem u Briselu (Belgija).
Među glavnim ulogama Evropske Komisije su sledeće:
o
Da predlaže donošenje zakona Parlamentu i Savetu;
o
Da upravlja i sprovodi politiku EU (npr. politike protiv diskriminacije) i
budžet;
o
Kao „čuvar Ugovora“ Komisija proverava da svaka država članica
primenjije pravilno pravo EU;
Sastoji se od jednog komesara iz svake države članice, koga predlažu vlade,
imenovan je od strane Saveta i odobren od strane Evropskog Parlamenta na
mandat od pet godina, a koji deluje nepristrasno i nezavisno i ima odgovornost
za određenu oblast politike.
Generalni direktorat za pravosuđe se sastoji od četiri direktorata – Građansko
pravosuđe, Krivično pravosuđe, Osnovna prava i građanstvo Unije, a od janura
2011. godine, takođe i direktorat za jednakost. Uloge GD za provosuđe su:
o
Da promoviše Povelju o osnovnim pravima Evropske unije;
o
Da koordinira i promoviše razvoje politike u borbi protiv diskriminacije po
osnovu pola, rasnog i etničkog porekla, veroispovesti ili uverenja,
invaliditeta, starosti i seksualne orijentacije. Da promoviše svest o
jednakosti i zabrani diskriminacije. Da koordinira razvoj politike u pogledu
antidiskriminacije etničkih manjina, posebno Roma;
o
Da unapredi građanstvo promovisanjem i zaštitom građanskih prava i
njihovih svakodnevnih života, obezbeđujući da oni u potpunosti imaju
korist od evropskih integracija, naročito u pogledu prava na slobodno
kretanje unutar Evropske unije;
o
Da razvije Evropsku oblast pravosuđa i da obezbedi pravnu sigurnost i
prostor jednakih mogućnosti za građane, potrošače i poslovanja
sprovođenjem njihovih prava unutar i širom državnih granica;
•
•
9
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
o
o
Da razvije jedinstvenu krivično pravnu politiku za EU na osnovu zajednički
priznatih sudskih odluka, usklađivanje minimuma pravila krivičnog
procesnog prava, kao što su prava žrtava ili ljudi optuženih ili osumnjičenih
za zločine; i
Da učestvuje u završnim razgovorima sa institucijama EU i državnim
parlamentima o razvoju pouzdane politike pravosuđa.
D.
Sud pravde Evropske unije (Sud)
•
•
Glavni sud EU koji se nalazi u Luksemburgu.
Uloga suda je da tumači pravo EU i da obezbedi primenu na isti način u svim
državama članicama EU.
Sud pravde se sastoji od jednog sudije za svaku državu članicu. Sudu pomaže
osam opštih pravozastupnika čija je uloga da predstave obrazložena mišljenja o
predmetu Sudu pravde. Sudije se imenuju zajedničkim sporazumom vlada
država članica na mandat koji se obnavlja svake šeste godine.
Glavna nadležnost:
o
Zahtevi za preliminarnom presudom: ako državni sud na bilo koji način
sumnja u tumačenje ili važenje prava EU on može, a nekad i mora, da
zatraži savet od Suda. Strane u sporu mogu da zatraže od državnog
sudije da odobri zahtev za takvo upućivanje, ili sudija može na svoju ruku
da uputi predmet. Svi sudovi mogu da dostave predmet, ali samo je
državni sud poslednjeg stepena obavezan da to i uradi. Ovaj savet se daje
u obliku 'preliminarne presude' kojom Sud, na primer, može da odredi da li
je državno zakonodavstvo u saglasnosti sa pravom EU. Državni sud kome
je upućena presuda, tokom odlučivanja o sporu, je u obavezi da uzme u
obzir dato tumačenje. Presuda suda takođe obavezuje druge državne
sudove pred kojima je isti problem podnet;
o
Postupak zbog neuspeha da se ispuni obaveza: Komisija ili države
članice mogu da pokrenu postupak ako s razlogom veruju da jedna država
članica ne ispunjava svoje obaveze prema zakonu EU. Nakon
preliminarnog postupka u kome je toj državi članici data mogućnost da
odgovori na pritužbe koje su joj upućene, Komisija može da pokrene
postupak povrede prava pred Sudom;
o
Dodatna nadležnost koja osigurava ispravno funkcionisanje institucija EU:
poziva se na tačke zakona samo protiv presuda donetih od strane
Prvostepenog suda, razmatranja odluka Opšteg suda o molbama protiv
odluka Suda za službenike Evropske Unije, aktivnosti zbog neuspeha da
se reaguje na preglede pravosnažnosti neuspeha rada institucija, tela,
kancelarija ili agencija Evropske Unije.
Sud pravde može da zaseda u punom sastavu, u Velikom veću od 13 sudija ili
Većima od tri ili pet sudija. Odluke se donose većinom glasova.
Ne postoji drugo mišljenje; presude potpisuju sve sudije koje su učestvovale u
donošenju presude i one se čitaju na otvorenom sudu.
•
•
•
10
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
E.
Agencija za osnovna prava Evropske Unije (AOP)
Agencija za osnovna prava Evropske Unije (AOP) je nezavisna agencija EU koja je
osnovana 1. marta 2007. godine sa sedištem u Beču u Austriji.
Cilj AOP-a je da pruži podršku i ekspertizu institucijama EU i zemljama EU u oblasti
osnovnih prava prilikom primene zakona EU.
Glavni zadatak Agencije je da sakupi i proširi ciljeve i pouzdane podatke koji se
mogu uporediti u vezi situacije o osnovnim pravima u svim zemljama EU u okviru
opsega zakona EU.
AOP takođe ima zadatak da podigne svest o osnovnim pravima.
Agencija nema ovlašćenje da:
•
•
•
Ispita pojedinačne žalbe;
Sprovede regulatorna ovlašćenja za donošenje odluka; ili
Sprovede sistematski i stalni nadzor zemalja EU.
Organizacija i funkcije AOP-a su iznete u njenoj Uredbi 168/2007.
Agencija planira svoja istraživanja na osnovu godišnjih radnih programa i u okviru
tematskih oblasti koje su nabrojane u višegodišnjim okvirima. Trenutni višegodišnji
okvir pokriva period od 2007. do 2012. godine i to u sledećim tematskim oblastima:
(a)
(b)
(c)
(d)
(e)
(f)
(g)
(h)
(i)
Rasizam, ksenofobija i srodne netolerancije;
Diskriminacija po osnovu pola, rasnog i etničkog porekla, veroispovesti ili
uverenja, invaliditeta, starosti ili seksualne orijentacije i osoba koje su pripadnici
manjina kao i bilo koja kombinacija po ovim osnovama (višestruka
diskriminacija);
Nadoknada žrtvama;
Pravo deteta, uključujući i zaštitu dece;
Azil, imigracija i integracija imigranata;
Viza i kontrola granice;
Učešće građana Unije u demokratskom funkcionisanju Unije;
Informativno društvo a naročito, poštovanje na privatan život i zaštita ličnih
podataka;
Pristup efikasnom i nezavisnom pravosuđu.
AOP blisko sarađuje sa drugim telima i institucijama, radeći kako na nacionalnom
tako i na Evropskom nivou. Ima poseban sporazum za saradnju sa Savetom Evrope,
a takođe sarađuje sa civilnim društvima preko Platforme za osnovna prava (POP).
AOP pokriva EU i njenih 27 država. Pored toga, zemlje kandidati mogu da učestvuju
u radu Agencije kao posmatrači. Udruženje Saveta (koje postoji za svaku zemlju
11
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
kandidata za članstvo) određuje posebnu prirodu, opseg i način učestvovanja svake
zemlje u radu AOP-a.
Hrvatska učestvuje kao posmatrač u AOP-u od jula 2010. godine.
Savet Evropske unije takođe može da pozove zemlje koje su potpisale Sporazum o
stabilizaciji i pridruživanju sa EU da učestvuju u radu AOP-a.
1.1.2 Opšti principi i izvori prava EU koji su od značaja za antidiskriminaciju i
jednakost
EU mora da deluje unutar granica svojih nadležnosti koje su naznačene u
ugovorima. Načelo supsidijarnosti reguliše zakonitost sprovođenja nadležnosti: za
oblasti koje ne spadaju u njenu isključivu nadležnost (tj. kada su nadležnosti
zajedničke za sve države članice) EU može da preduzme aktivnost samo ako države
članice ne mogu u dovoljnoj meri da postignu ciljeve te akcije.
U slučaju konflikta, pravo EU je superiorno u odnosu na državno pravo. Sud pravde
smatra da EU obrazuje novi pravni poredak zbog čijih koristi su države članice
ograničile svoja prava suverenosti, a da je državni sud dužan da u potpunosti učini
efikasnim pravo EU, čak iako bi to značilo da odbije da primeni državni zakon koji je
u konfliktu, bilo da je usvojen ranije ili je naknadno donet za taj određeni deo
zakonodavstva EU.
Izvori prava EU se mogu podeliti na tri kategorije:
•
•
•
Primarni izvori: Ugovori između država članica i sporazumi sa drugim zemljama;
Sekundarni izvori: uredbe, direktive, odluke, preporuke i mišljenja, kao i oni koji
nisu navedeni u članu 288 Ugovora o funkcionisanju EU (TFEU): saopštenja i
preporuke;
Dodatni izvori: opšti principi prava EU koji su razvijeni tokom sudske prakse
Suda.
Primarni izvori
Primarno pravo (primarni ili prvobitni izvor prava) je vrhovni izvor prava Evropske
unije, koji preovladava nad svim ostalim izvorima prava. Sud pravde je odgovoran da
obezbedi njen primat putem raznih oblika aktivnosti, kao što su aktivnost za
poništenje (član 263, TFEU) i preliminana presuda (član 267, TFEU).
Primarni izvori su:
•
Ugovori o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ) i Evropske
ekonomske zajednice (EEZ) (Pariski ugovor (18. april 1951.), Rimski ugovori –
Evroatom ugovor i Ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (25.
mart 1957.)).
12
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
•
•
Mastrihtski ugovor o Evropskoj uniji (7. februar 1992.) i Ugovor o spajanju
izvršnih institucija (8. april 1965.).
Glavni ugovori kojim se menja EU: Jedinstveni evropski akt (17. i 28. februar
1986), Amsterdamski ugovor (2. oktobar 1997.), Ugovor iz Nice (26. februar
2001.) i Lisabonski ugovor (13. decembar 2007., koji je stupio na snagu 1.
decembra 2009.).
Protokoli koji su dodati uz ove ugovore.
Dodatni ugovori koji prave izmene u određenim oblastima ugovora o osnivanju.
Ugovori o pristupanju novih država članica EU (1972: Velika Britanija, Irska i
Danska; 1979: Grčka 1985: Španija i Portugalija; 1995: Austrija, Finska i
Švedska; 2003: Kipar, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija,
Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija; 2005: Bugarska i Rumunija).
Lisabonski ugovor je uneo obavezujuću silu Povelje o osnovnim pravima u
ugovore o osnivanju. Štaviše, član 6 Ugovora o EU Povelji daje istu pravnu
vrednost kao i sporazumi. Na primer, u martu 2011., presuda Sud pravde u
predmetu C-236/09, Association Belge des Consommateurs Test-Achats i ostali
na osnovu Uredbe 2004/113/EZ dala je dosta na značaju članovima 21 i 23
Povelje presuđujući da se uzimanje u obzir pola osiguranika kao faktor rizika u
ugovorima o osiguranju smatra diskriminacijom.
Poglavlja se odnosi na aktivnosti od strane svih institucija i tela EU, ali se
odnosi na države članice samo kada one primenjuju pravo EU.
Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom je prva
konvencija o ljudskim pravima o kojoj se EU dogovarala, potpisala je i overila.
Ona nametnuti nove obaveze EU, kao i svim državnim stranama. Međutim,
tačan opseg i ograničenje tih novih obaveza još uvek treba da se analizira.
U OBLASTI ANTIDISKRIMINACIJE I JEDNAKOSTI, BITNE SU SLEDEĆE
ODREDBE:
KONSOLIDOVANA VERZIJA UGOVORA O FUNKCIONISANJU EVROPSKE UNIJE
Čl. 10: Prilikom definisanja i uvođenja svojih politika i aktivnosti, cilj Unije je da se bori
protiv diskrinacije bazirane na polu, rasnom i etničkom poreklu, veroispovesti ili
uverenju, invaliditetu, starosti ili seksualnoj orijentaciji.
Čl. 19: (nekadašnji član 13 TEC)
1.
2.
Bez predrasude prema drugim odredbama u Ugovoru i u okviru granica
ovlašćenja koja su mu dodeljena od strane Unije, Savet, koji deluje jednoglasno u
skladu sa posebno donetim zakonodavnom i nakon dobijanja pristanka
Evropskog parlamenta, može da preduzme odgovarajuće radnje u borbi protiv
diskriminacije po osnovu pola, rasnog ili etničkog porekla, veroispovesti ili
uverenja, invaliditeta, starosti ili seksualne orijentacije.
Putem derogacije od stava 1, Evropski parlament i Savet, koji deluju u skladu sa
uobičajenom zakonodavnom procedurom, mogu da usvoje osnovne principe
podsticajnih mera Unije, isključujući bilo kakvu harmonizaciju prava i uredbi
država članica, da bi se podržale mere koje su preduzele države članice kako bi
13
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
doprinela postizanju ciljeva koji su navedeni u stavu 1.
POVELJA O OSNOVNIM PRAVA EVROPSKE UNIJE
Čl. 20: Svi su jednaki pred zakonom
Čl. 21:
1.
2.
Svaka diskriminacija zasnovana na osnovu pola, rase, boje kože, etničkom ili
socijalnom poreklu, genetskim karakteristikama, jeziku, veroispovesti ili uverenju,
političkom ili bilo kakvom drugom mišljenju, pripadanju nacionalnoj manjini,
imovinskom stanju, rođenju, starosti ili seksualnoj orijentaciji je zabranjena.
U opsegu primene Ugovora i bez pristrasnosti u vezi bilo kojih njenih posebnih
odredbi, svaka diskriminacija na osnovu nacionalnosti je zabranjena.
Sekundarni izvori
Član 288 TFEU nabraja sekundarne izvore prava EU: Uredbe (koje imaju opštu
primenu i koje su u potpunosti obavezujuće i neposredno se primenjuju u svim
državama članicama), direktive (obavezujuće za sve države članice, kako bi rezultat
bio postignut, ali ostavljajući nacionalnim vladama izbor oblika i metoda
implementacije), odluke (obavezujuće u celosti za one na koje se odnose) i
preporuke i mišljenja (nemaju obavezujuću moć).
•
Uredbe
o
Obavezujuće zakonom;
o
Neposredno primenljive: stupaju na snagu putem objavljivanja u
Službenom listu Evropske Unije, od datuma koji je na njima naznačen ili, u
slučaju nepostojanja tog datuma, dvadeset dana od dana njihovog
objavljivanja;
o
Ne zahtevaju bilo kakve državne mere sprovođenja;
o
Na njih se mogu pozvati pojedinci u državnim sudovima;
o
Opšta primena – odnosi se na sve države članice i primenjuje se u njima.
•
Direktive
o
Zakonom obavezne;
o
Stupaju na snagu bilo na datum koji je na njima naznačen ili dvadeset
dana od dana publikacije u Službenom listu Evropske Unije;
o
Ali zahtevaju se domaće mere sprovođenja u okviru određenog
vremenskog perioda od usvajanja;
o
Države članice moraju da obezbede usvajanje mera sprovođenja pre
isteka vremenskog roka tako da državni zakon odražava uslove direktive –
ovaj proces je poznat kao transpozicija direktive;
o
Državni sud je odgovoran da garantuje potpunu efikasnost opšteg principa
zabrane diskriminacije prema odredbama relevantne direktive, uklanjajući
14
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
o
o
•
svaku odredbu državnog zakona koja može doći u sukob sa pravom EU,
čak i tamo gde propisani period za transpoziciju te direktive još uvek nije
istekao;
Jednom kada istekne propisani period za transpoziciju, direktive mogu da
važe u državnim sudovima za pojedince ali samo protiv države ili državnih
agenata i ukoliko su ispunjeni određeni uslovi;
Države članice mogu biti odgovorne za nesprovođenje ili za nepotpunu
transpoziciju direktive.
Odluke
o
Obavezujuće zakonom;
o
Ali samo za one na koje se odnose, npr. kompaniju za koju je utvrđeno da
je prekršila pravo o konkurentnosti;
o
Na njih se mogu osloniti pojedinci u državnim sudovima.
U oblastima antidiskriminacije i jednakosti direktiva je sekundarni izvor EU prava koji
se koristi. Najvažnije direktive su sledeće Direktive Saveta:
• 2000/43/EZ od 29. juna 2000. godine kojom se uvodi princip jednakog
tretmana među osobama bez obzira na rasno ili etničko poreklo (takođe
nazvana i Rasna direktiva ili Direktiva o rasnoj jednakosti);
• 2000/78/EZ od 27. novembra 2000. godine kojom se osnova opšti okvir za
jednak tretman pri zapošljavanju i u zanimanju (takođe nazvana Direktiva
okvira zapošljavanja ili Direktiva o jednakosti u zapošljavanju).
Direktive o jednakosti polova kao što su:
• 2004/113/EZ od 13. decembra 2004. godine kojom se uvodi princip jednakog
tretmana između muškarca i žena za pristup i nabavku roba i usluga;
• 2006/54/EZ od 5. jula 2006. godine o uvođenju principa jednakih mogućnosti i
jednakog tretmana muškaraca i žena po pitanjima zapošljavanja i zanimanja
(prerađena).
Godine 2008. Komisija je predložila direktivu koja uvodi princip jednakog tretmana
između osoba bez obzira na veroispovest ili uverenje, invaliditet, starost ili seksualnu
orijentaciju van zapošljavanja kako bi podigla nivo zaštite po osnovu godišta,
invaliditeta, seksualne orijentacije i veroispovesti ili uverenja na isti nivo kao i po
osnovu rasnog ili etničkog porekla prema direktivi 2000/43/EZ. Ova direktiva još uvek
nije usvojena, ali i dalje traju pregovori Saveta u vezi predloga.
Dodatni izvori prava:
Dodatno pravo se sastoji od nepisanih izvora evropskog prava koji imaju pravosudno
poreklo i koji se koriste u slučajevima kada primarno i/ili sekundarno zakonodavstvo
ne rešavaju spor.
15
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Sud pravde je razvio opšte principe zakona koji uključuju:
•
•
•
•
jednakost/antidiskriminacija;
proporcionalnost;
pravna izvesnost/opravdana očekivanja/ne retroaktivnost;
pravo na govor.
Sud pravde je izdao nekoliko presida koje tumače Direktivu Saveta 2000/43/EZ od
29. juna 2000. godine kojom se uvodi princip jednakog tretmana među
osobama bez obzira na rasno ili etničko poreklo i Direktivu Saveta 2000/78/EZ
od 27. novembra 2000. godine kojom se osniva opšti okvir za jednak tretman u
zapošljavanju i zanimanju kao i Direktive Saveta kojima se uvodi princip jednakog
tretmana muškaraca i žena u zapošljavanju i zanimanju i u pristupu i nabavci roba i
usluga 2004/113/EZ i 2006/54/EZ.
1.1.3 Neuvođenje prava EU
Kada država članica ne pruži potpunu i pravilnu transpoziciju direktive u državni
zakon do vremena datuma isteka uviđonja, pojedinac se ipak može pozvati na
odredbe direktive pred državnim sudovima. Ovo je poznato kao princip
‘neposrednog efekta’.
Oštećeni pojedinac će morati da pokaže da je odredba na koju se poziva precizan i
bezuslovan princip koji je dovoljno operativan da bi ga državni sud primenio i koji je
zbog toga sposoban za vođenje pravne pozicije pojedinaca. Međutim, uopšteno se
smatra da se princip neposrednog efekta odnosi samo na žalbe koje su usmerene
protiv javnog tela ili 'emanacije države'.
Kao takav, u odnosu na parnice između privatnih pojedinaca i entiteta, direktive
takođe imaju takozvani ‘posredan efekat’. Kao što je razmatrano iznad, države a
naročito domaći sudovi su u obavezi da učine sve što je moguće da bi postigli
rezultate koji su izneti u direktivama. Zato posredni efekat zahteva od domaćih
sudova da tumače postojeće državno pravo, koliko je to moguće, u skladu sa
direktivom koja je trebalo da bude uvedena.
Na primer, u slučaju direktive za borbu protiv diskriminacije za Sud pravde je
presudno da odredi koji uslovi imaju neposredan ili posredan efekat.
Ako država članica ne uspe da uvede direktivu u datom vremenskom okviru, ona je
onda odovorna za štete koje su nanete pojedincu. Ovo je poznato kao Francovich
šteta. 3
3
Frankovich and Bonifaci v. Italy (spojeni predmeti C-6/90 i C-9/90) odluka doneta od Evropskog
Suda pravde 1991. godine. U predmetu Frankovich ESP je naveo tri uslova koji su neophodni i
dovoljni za uspostavljanje odgovornosti prema ovim principima. To su:
• Pravilo koje je prekršeno treba da povlači za sobom odobravanje prava pojedincima;
• Sadržaj takvih prava mora imati mogućnost utvrđivanja na osnovu odredbi direktive koja je u
16
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Države članice su morale podnesu izveštaj EU o primeni Direktive o rasnoj jednakosti
(2000/43/EZ) do 19. jula 2005. godine i o primeni Direktive o jednakosti u
zapošljavanju (2000/78/EZ) do 2. decembra 2005. godine i od tada na svakih pet
godina. Komisija je podnela izvešta o uvođenju Direktive o rasnoj jedankosti i
Direktive o jednakosti u zapošljavanju 2006. i 2008. godine. Sveukupno, sprovođenje
ovih direktiva je opaženo kao pozitivno a sve države članice su ih prenele u državno
pravo. Ipak, još uvek postoji jedan broj postupaka koji su na čekanju a tiču se
nepravilne transpozicije ovih direktiva.
NVO treba da se pobrinu da Komisiji daju informacije koje dopunjuju, upotpunjuju i
ako je neophodno kritikuju i koriguju informacije koje su vlade država dale Komisiji
prema članu 19 Direktive 2000/78/EZ i članu 17 Direktive 2000/43/EZ.
Korišćeni referentni materijal:
Ugovor o funkcionisanju EU (UFEU);
Povelja osnovnih prava Evropske unije;
Direktiva 2000/43/EZ od 29. juna 2000. godine o uvođenju principa jednakog
tretmana osoba bez obzira na rasno ili etničko poreklo;
Direktiva 2000/78/EZ od 27. novembra 2000. godine o osnivanju opšteg okvira za
jednak tretman u zapošljavanju i zanimanju.
Dodatni izvori:
Evropski Sud za ljudska prava, Agencija za osnovna prava: Priručnik o Evropskom
zakonu o zabrani diskriminacije, 2010.
1.2
Kratak uvod u relevantne institucije i pravne odredbe za zabranu
diskriminacije i jednakost Saveta Evrope
1.2.1 Relevantne institucije Saveta Evrope
Savet Evrope je oformljen krajem Drugog svetskog rata sa svrhom promovisanja
jedinstva Evrope, zaštite ljudskih prava i pomaganja socijalnom i ekonomskom
razvoju. On se sastoji od 47 država članica, uključujući države članice EU i zemlje
koje su kandidati za članstvo. Savet Evrope je osnovao sedam tela sa određenim
mandatom za zaštitu ljudskih prava a posebno prava manjina, kao što su:
a.
Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) koji nadgleda sprovođenje Evropske
konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKLJP). ESLJP i
Evropski sud pravde (ESP) su uspostavili veoma dinamičnu komunikaciju,
pitanju, i
• Mora postojati uzročna veza između povrede obaveza države i gubitka i štete koju je pretrpeo
oštećeni pojedinac.
Dodatno, povreda EU prava takođe mora biti dovoljno ozbiljna za bi pojedinac imao pravo na
obeštećenje.
17
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
b.
c.
d.
e.
utičući jedni na druge i razvijajući nove standarde zaštite: tako, pravo EU je
uticalo na ESLJP da presudi posrednu diskriminaciju, odlučujući o zahtevu za
pozitivnom aktivnošću, redefinišući teret dokaza i koristeći statističke podatke i
socio-pravna sredstva prilikom procenjivanja potencijalnog kršenja člana 14,
kao što je bio slučaj sa D.H. i ostali protiv Češke Republike (2007). Slično tome,
sada ESP češće uključuje koncept ljudskih prava, kao što je ljudsko
dostojanstvo, u svoje presude, na primer, P. protiv S. i Okružnog saveta
Kornvola. Posebno, ESLJP je u mogućnosti da razmatra diskriminaciju u
oblastima koje spadaju van opsega direktiva ali se nalaze unutar nadležnosti
prava koja su zagarantovana Evropskom konvencijom kao što je dato u članu
14 ili u pravima koja su data u državnim pravima u predmetima Državnih strana
ratifikovanih Protokolom 14.
Komesar za ljudska prava Saveta Evrope koji ima mandat da podstiče
efikasno poštovanje ljudskih prava i da pomaže državam članicama u
sprovođenju standarada ljudskih prava Saveta Evrope, identifikuje moguće
nedostatke u pravu i postupcima koji se tiču ljudskih prava i da pruži savet i
informacije koje se tiču zaštite ljudskih prava u celom regionu;
Evropski odbor za socijalna prava koji nadgleda usklađenost sa Evropskom
socijalnom poveljom, Dodatnim protokolom 1988. i Revidiranom evropskom
socijalnom poveljom;
Savetodavni odbor za okvirnu konvenciju radi zaštite nacionalnih manjina
(FCNM) koji nadgleda sprovođenje FCNM-a, i
Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije (ECRI) koja predstavlja
evropsko nezavisno telo nadzora ljudskih prava specijalizovano za borbu protiv
rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije, antisemitizma i netolerancije.
1.2.2 Relevantne odredbe
−
Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda
Član 14 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda pruža
izvesnu zaštitu od diskriminacije koja je ograničena na uživanje drugih prava koja su
data Konvencijom. 4
−
4
5
Protokol br. 12 Konvencije, 5 koji je stupio na snagu 1. aprila 2005. godine, uvodi
opštu zabranu diskriminacije. U vreme sastavljanja (maj 2011.), od 32 zemlje
koje su bile deo ovog projekta, Hrvatska, Kipar, Finska, Holandija, Rumunija,
EKPS čl. 14: Uživanje prava i sloboda iznetih u Konvenciji su osigurana bez diskriminacije na
osnovu pola, rase, boje kože, jezika, veroispovesti, političkih ili drugih uverenja, nacionalnog ili
socijalnog porekla, povezanosti sa nacionalnom manjinom, imovininskog stanja, rođenja i drugog
statusa.
Protokol br. 12 EKPS-a je stupio na snagu 1. aprila 2005., a u martu 2011. je bilo 18 ratifikovanja i
19 potpisa koji nisu bili ratifikovani. Čl. 1: 1 Uživanje svih prava koja su predviđena zakonom
osigurana su bez diskriminacije na osnovu pola, rase, boje kože, jezika, veroispovesti, političkih ili
drugih uverenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, povezanosti sa nacionalnom manjinom,
imovinskog stanja, rođenja i drugog statusa. 2 Niko ne sme biti predmet diskriminacije od strane
bilo koje javne vlasti po bilo kom osnovu koji su izneti u stavu 1.
18
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Srbija, Slovenija, Španija i Bivša jugoslovenska Republika Makedonija su
ratifikovale Protokol br. 12, pa su stoga u obavezi da ga poštuju.
Kada su iscrpljeni svi efikasni državni pravni lekovi, osoba može da se obrati, ako se
predmet tiče pitanja koja su pokrivena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i
njenim opcionalnim protokolima, Evropskom Sudu za ljudska prava u Strazburu. To
je dostupno prema članu 14 Konvencije pod uslovom da je još jedan član zastupljen
ili ako ga je država ratifikovala, prema Protokolu 12 Konvencije.
-
(Revidirana) Evropska socijalna povelja
Evropska socijalna povelja Saveta Evrope takođe sadrži opšte odredbe o zabrani
diskriminacije (član E) kao i određene odredbe koje se tiču prava raznih potencijalno
osetljivih grupa: deca i mladi ljudi, žene, osobe sa invaliditetom, radnici migranti i
starije osobe.
Kolektivne žalbe se mogu podneti prema Evropskoj socijalnoj povelji Evropskom
odboru za socijalna prava ako je država članica koja je u pitanju prihvatila proceduru
za kolektivne žalbe (od 32 zemlje koje su deo ovog projekta, sledeće zemlje su je
prihvatile: Belgija, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Finska, Francuska, Grčka, Irska, Italija,
Holandija, Norveška, Portugalija, Slovenija, Švedska i Bivša jugoslovenska
Republika Makedonija). Samo je Finska prihvatila i pravo da državne NVO podnesu
žalbe protiv Evropske socijalne povelje prema proceduri za kolektivne žalbe.
Korišćeni referentni materijal za ovaj odeljak:
Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija
o ljudskim pravima) i opcionalni protokoli;
Izvodi iz ispitivanja savetodavnih mogućnosti koje je pripremio Savetodavni odbor za
okvir konvencije za zaštitu nacionalnih manjina; Izvodi iz izveštaja države koje je
pripremila Evropsak komisija protiv rasizma i netolerancije ili od strane Evropskog
odbora o socijalnim pravima;
Činjenični listovi koje je sačinio Evropski Sud za ljudska prava o: homoseksualnosti,
rasnoj diskriminaciji, mentalnom zdravlju, Romima i putnicima kao i transeksualnim
pravima; 6 i Evropski sud za ljudska prava, Agencija za osnovna prava: Priručnik o
Evropskom zakonu o zabrani diskriminacije, 2010.
1.3
Kratak uvod u relevantne institucije i pravne odredbe Ujedinjenih nacija za
zabranu diskriminacije i jednakost
U okviru Organizacije Ujedinjenih Nacija razvijen je sveobuhvatni sistem za zaštitu
ljudskih prava, uključujući pravo na jednakost kao ljudsko pravo, uključujući:
6
Činjenični listovi su dostupni na linku:
http://www.echr.coe.int/ECHR/EN/Header/Press/Information+sheets/Factsheets/.
19
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
-
-
-
7
8
9
10
11
12
Međunarodni sporazum o civilnim i političkim pravima (ICCPR), čije
sprovođenje nadgleda Odbor za ljudska prava (HRC); 7
Međunarodni sporazum o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima
(ICESCR), čije sprovođenje nadgleda Odbor za ekonomska, socijalna i kulturna
prava (CESCR); 8
Međunarodni sprazum o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije (ICERD),
čije sprovođenje nadgleda Odbor za eliminaciju svih oblika rasne
diskriminacije(CERD); 9
Sprazum o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena, čije sprovođenje
nadgleda Odbor za uklanjanje svih oblika diskriminacije žena (CEDAW); 10
Konvencija o pravima deteta, čije spovođenje nadgleda Odbor o pravima deteta
(CRC); 11 i
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, čije spovođenje nadgleda Odbor
za prava osoba sa invaliditetom (CRPD). 12
ICCPR, čl. 26: Sva lica su jednaka pred zakonom i imaju pravo da bez ikakve diskriminacije budu
jednako zaštićeni zakonom. U tom pogledu, zakonom je zabranjena bilo kakva diskriminacija i
garantuje se svim osobama jednaka i efikasna zaštita od diskriminacije po bilo kom osnovu kao što
je rasa, boja kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno ili socijalno
poreklo, imovinsko stanje, rođenje ili drugi status.
ICESCR, čl. 2 2. Državne strane koje predstavljaju Sporazum prihvataju da daju garanciju da će se
izrečena prava u trenutnom Sporazumu sprovoditi bez bilo kakve diskriminacije u odnosu na rasu,
boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno ili socijalno poreklo,
imovinsko stanje, rođenje ili drugi status.
ICERD, čl. 1 1. U ovom Sporazumu, termin "rasna diskriminacija" označava svaku razliku,
isključivanje, ograničenje ili povlastice po osnovu rase, boje kože, porekla ili nacionalnog ili
etničkog porekla čiji je cilj ili efekat da poništi ili da ošteti priznavanje, uživanje ili sprovođenje, po
jednakom osnovu, ljudskih prava i osnovnih sloboda na političkom, ekonomskom, kulturnom ili bilo
kom drugom polju javnog života.
CEDAW, čl. 1. Za svrhe trenutne Konvencije, termin "diskriminacija žena" označava svaku razliku,
isključivanje ili ograničenje učinjeno na osnovu pola koje ima za efekat ili svrhu da nanese štetu ili
poništi priznavanje, uživanje ili sprovođenje ljudskih prava i osnovnih sloboda žena, bez obzira na
bračni status, na osnovu jednakosti žena i muškaraca, na političkom, ekonomskom, socijalnom,
kulturnom, građanskom ili bilo kom drugom polju.
CRC, čl. 2.1. Državne strane će poštovati i obezbediti prava koja su navedena u trenutnoj
Konvenciji za svako dete koje je pod njihovom nadležnošću bez diskriminacije bilo koje vrste, bez
obzira na detetovu, ili roditelja ili zakonskih staratelja deteta rasu, boju kože, pol, jezik,
veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, socijalno ili etničko poreklo, imovininsko
stanje, invaliditet, rođenje ili drugi status. 2. Strane država će preduzeti sve prikladne mere kako bi
obezbedile zaštitu deteta od svih oblika diskriminacije ili kažnjavanja na osnovu statusa, aktivnosti,
iznetih mišljenja ili uverenja detetovih roditelja, zakonskih staratelja ili članova porodice.
CRPD, čl. 2. “Diskriminacija na osnovu invaliditeta” označava razliku, isključivanje ili ograničenje na
osnovu invaliditeta koje za cilj ili efekat ima narušavanje ili poništavanje priznanja, uživanja ili
sprovođenja, na jednakim osnovama sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda na
političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, građanskom ili bilo kom drugom polju. U nju se
ubrajuju svi oblici diskriminacije, uključujući uskraćivanje razumnog smeštaja;
Videti takođe čl. 3 i 5.1. Državne strane priznaju da su sve osobe jednake pred zakonom i prema
njemu i da imaju pravo bez diskriminacije na jednaku zaštitu i jednake koristi od zakona.
2. Državne strane zabranjuju svaku diskriminaciju na osnovu invaliditeta i garantuju osobama sa
invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po svim osnovama. 3. Kako bi se
promovisala jednakost i eliminisala diskriminacija, državne strane će preduzeti sve prikladne
korake kako bi osigurale da je obezbeđen razuman smeštaj. 4. Posebne mere koje su neophodne
20
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Tamo gde je država jedna od strana u Prvom opcionalnom protokolu Međunarodnog
sporazuma o građanskim i političkim pravima, ili je prihvatila prava na pojedinačne
peticije prema Konvenciji o eliminaciji svi oblika rasne diskriminacije, Konvenciji o
ukidanju diskriminacije žena ili Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom, mogu se
podneti pojedinačne žalbe relevantnim Odborima.
NVO takođe treba da upozore, putem alternativnih izveštaja, memoranduma i
podnesaka, Odbore koji ispituju periodične izveštaje države prema ICCPR, ICERD,
CEDAW, CRC i CRPD-u o slučajevima diskriminacije ili neuspeha da u potpunosti
ostvare svoje obaveze za obezbeđivanjem jednakog tretmana.
Godine 2006., Veće za ljudska prava UN osnovalo je Univerzalni periodični
izveštaj (UPR) koji predstavlja jedinstven proces koji zahteva pregled evidencija o
ljudskim pravima svake četvrte godine u svim državam članicam UN (njih 192).
Rezolucija 60/251 generalne skupštine UN-a je dala mandat Veću da, "Sprovede
Univerzalni periodični izveštaj, na osnovu objektivnih i pouzdanih informacija, o
ispunjenju obaveza i posvećenosti ljudskim pravima svake države na način koji
obezbeđuje univerzalnu pokrivenost i jednak tretman u pogledu svih država".
U smislu UPR-a, NVO igraju važnu ulogu u učestvovanju u razgovorima na
državnom nivou i u pripremi državnih izveštaja, kao i to što imaju mogućnost da
dostave informacije koje se mogu dodati izveštajima "drugih zainteresovanih strana"
koje se razmatraju tokom pregleda. One takođe mogu da podstaknu vlade koje
podržavaju ljudska prava da pokrenu posebna pitanja tokom razmatranja. Sve
države koje učestvuju u interaktivnim razgovorima tokom razmatranja na sastanku
radne grupe mogu da se pozovu na informacije koje dostave NVO. NVO takođe
mogu da prisustvuju sednicama radne grupe UPR-a i mogu da daju izjave na
regularnim sednicama Veća za ljudska prava kada se razmatraju ishodi izveštaja
države.
Materijali koji su korišćeni u ovom odeljku:
Izvodi iz relevantnih delova ispitivanja državnih periodičnih izveštaja CEDAW,
ICERD, CRCi HRC odbora.
Kancelarija visokog komesara za ljudska prava, Tehničke smernice za podnošenje
izveštaja zainteresovanih strana; i
FIDH delegacija u UN-u, Priručnik Univerzalnog periodičnog izveštaja (2009).
da bi se ubrzala i postigla de facto jednakost osoba sa invaliditetom ne smatraju se diskriminacijom
prema uslovima trenutne Konvencije.
21
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2
OSNOVA: PRAVNI OKVIR EVROPSKOG ZAKONA ZA BORBU PROTIV
DISKRIMINACIJE
Naznačena svrha Direktive o rasnoj jednakosti (2000/43/EZ) i Direktive o jednakosti
u zapošljavanju (2000/78/EZ) je da "utvrdi okvir za borbu protiv diskriminacije na
osnovu [rasnog ili etničkog porekla][invaliditeta, veroispovesti ili uverenja, starosti ili
seksualne orijentacije] u pogledu sprovođenja u delo principa jednakog tretmana u
državam članicama". Direktive koje uvode princip jednakog tretmana za
muškarce i žene (2006/54/EZ – prerađena direktiva – zapošljavanje i zanimanje;
2004/113/EZ – pristup i nabavka robe i usluga) manje više imaju istu svrhu. Zato
sveukupno, direktive za borbu protiv diskriminacije EU propisuju:
•
•
minimalni standard zaštite protiv diskriminacije koji se propisuje u državnim
pavima;
minimalne obaveze za države članice da bi se uspostavile odredbe i mehanizmi
za uvođenje i sprovođenje takvih zakona i promovisanje i podsticanje jednakog
tretmana.
Ispod su u kratkim crtama date glavne odredbe Direktive o rasnoj jednakosti i
Direktive o jednakosti u zapošljavanju. Ovaj kratki sažetak ne treba smatrati kao
konačni navod zakona; iako je učinjen svaki napor da se daju tačni podaci na dan
publikacije (maj 2012) jer se zakon o zabrani diskriminacije stalno razvija. Namena
ovog sažetka je da posluži kao osnova za glavne odeljke u ovom priručniku.
2.1
Definicije diskriminacije
Direktive (član 2) zabranjuju neposrednu i posrednu diskriminaciju na osnovu
rasnog i etničkog porekla (Direktiva 2000/43/EZ) i invaliditeta, veroispovesti ili
uverenja, starosti i seksualne orijentacije (Direktiva 2000/78/EZ), koje se zajedno u
ovom delu priručnika nazivaju ‘zaštićeni osnovi’.
2.1.1 Neposredna diskriminacija
Neposredna diskriminacija (član 2(2)(a) postoji kada se jedno lice (B) stavlja u
nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice (C), stavljeno je ili će biti stavljeno u
sličnu situaciju, po bilo kom zaštićenom osnovu.
•
•
•
Osim po osnovu starosti, ne postoji nikakvo opšte opravdanje za neposrednu
diskriminaciju;
Motiv ili namera diskriminatora (A) nije bitna; pitanje je da li je lice B stavljeno u
nepovoljniji položaj;
'Manje povoljan položaj' može da bude odbacivanje, odbijanje, isključivanje,
ponuda manje povoljnih uslova ili lošija usluga, uskraćivanje izbora ili
mogućnosti;
22
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
Da bi se uspostavila neposredna diskriminacija neophodno je da se identifikuje
stvarni ili hipotetički uporednik (C) čije su relevantne okolnosti iste ili skoro iste,
ali koji je stavljen, bio stavljen ili bi mogao biti stavljen u povoljniju situaciju od B;
Nije neophodno da se primeni relevantan zaštićeni osnov na lice (B) koje je
stavljeno u nepovoljniji položaj. S pravom ili pogrešno, B se može shvatiti kao
lice na koje se odnosi taj osnov ('diskriminacija percepcijom'), ili može biti
povezano sa nekim na koga se odnosi taj osnov ili se veruje da je to osoba na
koju se odnosi taj osnov ('diskriminacija povezivanjem'); 13 i
Promovisanje na bilo koji način da se ljudi stavljaju u manje povoljan položaj po
bilo kom zaštićenom osnovu dovodi do neposredne diskriminacije. 14
2.1.2 Posredna diskriminacija
Posredna diskriminacija (član 2(2)(a) postoji kada očigledno neutralna odredba,
kriterijum ili postupak stavlja lica na koja se odnosi jedan od osnova zaštite u
posebno nepovoljan položaj u poređenju sa drugim licima, osim ako odredba,
kriterijum ili postupak o kojima je reč nisu objektivno opravdani. Da bi bila
objektivno opravdana odredba, kriterijum ili postupak mora imati zakonit cilj i
mora biti prikladno i neophodno sredstvo za postizanje tog cilja.
•
•
•
•
•
13
14
Odredba, kriterijum ili postupak mora biti 'neutralan' u pogledu svih zaštićenih
osnova (na primer, da lice bude iznad određene visine ili da živi u određenoj
oblasti više od dve godine); ako se posebno odnosi na, ili je namenjen bilo kom
od zaštićenih osnova (na primer, biti belac) onda je to najverovatnije
neposredna diskriminacija;
Odredba, kriterijum ili pstupak može biti formalni zahtev, kao što je zahtev za
poslom ili za prijem u školu ili na univerzitet; to može biti dogovoren postupak,
kao što je kriterijum za odabir viška radnika; može biti neformalno pravilo ili
postupak kao što je regrutovanje usmenim putem;
U nekim slučajevima nedostaci su očigledni i neosporni, na primer, pravila
oblačenja koja zabranjuju pokrov za glavu bi bila nepovoljna za muslimanske
žene i sikh muškarce, ili zahtev za radnim iskustvom od pet godina je
nepovoljno za mlade koji se prijavljuju za posao;
U drugim slučajevima potrebno je da se prikupe neki podaci kako bi pokazali
nedostatke, na primer, da se pokaže da je odabir radnika sa pola radnog
vremena prvo zbog smanjenja radne snage stavalja u nepovoljan položaj
zaposlene žene zavisi zbog dokaza da nesrazmerno više žena od muškaraca
radi sa pola radnog vremena a da više muškaraca od žena radi sa punim
radnim vremenom;
Odredba, kriterijum ili postupak mogu biti objektivno opravdani u jednoj situaciji
dok u drugoj nisu objektivno opravdani.
Coleman v Attridge Law and Steve Law predmet C-303/06, 17. jul 2008.
Centrum voor gelijkheid van kansen en voor racismebestrijding v Firma Feryn NV predmet
C-54/07, 10. jul 2008.
23
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Test proporcionalnosti15 koga zahtevaju Direktive (da li je odredba, kriterijum ili
postupak odabran od strane navodnog diskriminatora prikladno i neophodno
sredstvo da se postigne legitiman cilj?) mora se primeniti u svakoj situaciji. Na
primer, zahtev za posao da se poseduje vozačka dozvola od najmanje tri
godine najverovatnije će staviti u nepovoljan položaj ljude sa izvesnim
invaliditetom, a u nekim slučajevima i žene. Ako je to posao vozača sa punim
radnim vremenom, onda je zahtev opravdan. Ako se u poslu zahteva samo
povremena vožnja, na primer, da bi se sprovela inspekcija ili da bi se
prisustvovalo sastancima u drugom gradu, dok je sa jedne strane vozačka
dozvola legitiman cilj, na primer, da bi lica bila prisutna na drugim lokacijama,
ne mora biti prikladno i neophodna da se taj cilj ispuni; druge manje
diskriminatorne mere mogu biti dostupne poslodavcu uz manje dodatnog
opterećenja.
2.1.3 Zlostavljanje i uznemiravanje
Direktive smatraju zlostavljanje i uznemiravanje (član 2(3)) oblikom diskriminacije
kada se neželjeno ponašanje koje se odnosi na bilo koji od zaštićenih osnova dogodi
u svrhu ili sa efekatom kršenja dostojanstva lica (B) i stvaranja zastrašujućeg,
neprijateljskog, degradirajućeg, ponižavajućeg i uvredljivog okruženja.
•
•
•
•
•
•
•
15
Da bi se odredilo da li je došlo do uznemiravanja, nije potrebno identifikovati
komparatora;
'Neželjena' sredstva su u osnovi isto što i 'nepoželjna' i 'nepozvana';
Neželjeno ponašanje može da bude bilo kakvo ponašanje, uključujući
izgovorene ili napisane reči ili uvrede, slike, grafiti, fizički pokreti, mimikrija, šale,
podvale ili fizički kontakt;
Jedan incident koji je dovoljno ozbiljan može dovesti do uznemiravanja;
Ponašanje se odnosi na zaštićen osnov ako se taj osnov odnosi na B ili ako
postoji povezanost sa zaštićenim osnovom. B može biti uznemiravan zato što je
pogrešno shvaćeno da je osoba na koju se taj osnov odnosi ili zato što je
povezan sa nekim na koga se odnosi taj osnov kao što je član porodice ili
prijatelj ili zato što je poznato da B podržava ljude na koje se taj osnov odnosi;
Ako lice (A) učestvuje u neželjenom ponašanju sa namerom da naruši
dostojanstvo lica B i stvori zastrašujuće, neprijateljsko, degradirajuće,
ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, onda to dovodi do uznemiravanja bez
obzira na njen stvarni efekat na lice B;
Čak iako A nije imao ovu nameru, neželjeno ponašanje lica A će dovesti do
uznemiravanja ako ima taj efekat. Prilikom određivanja da li to ponašanje ima
ovakav efekat sud će uzeti u obzir stanovište lica B i druge relevantne okolnosti.
R –v Secretary of State for Employment ex p. Sexymour Smith U Anor. C-167/97 [1999]; BilkaKaufhaus GmbH v Karin Weber von Hartz predmet 170/84 [1986].
24
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2.1.4 Uputstva o diskriminaciji
Direktive (član 2(4)) smatraju uputstvo o diskriminaciji po bilo kom zaštićenom
osnovu oblikom diskriminacije.
•
•
•
•
Uputstvo može biti za neposrednu diskriminaciju, na primer, da se odbije ili
isključi osoba na koju se odnosi određen zaštićen osnov; uputstvo može biti za
posrednu diskriminaciju, na primer, da se primeni kriterijum koji ne bi dao
prednosti ljudima na koje je odnosi određeni osnov;
Uputstvo se može dati osobi unutar organizacije ili jedna organizacija ga može
dati drugoj gde je se obično očekuje da se potonji saglasi sa instrukcijama od
onog koji mu je te instrukcije dao, na primer, poslodavac koji daje instrukcije
agenciji za zapošljavanje da ne uzme u obzir ljude određenog etničkog porekla;
Ako se lice saglasi sa uputstvima za diskriminaciju, onda to lice po svoj prilici
vrši akt diskriminacije;
Ako lice odbije da se povinuje i za posledicu je podvrgnuto nepovoljnijem
tretmanu, to lice može da se pozove na neposrednu diskriminaciju po
zaštićenom osnovu koji je bio predmet diskriminatornog uputstva.
2.1.5 Viktimizacija
Direktive ne smatraju viktimizaciju oblikom diskriminacije. Direktive (2000/43/EZ
član 9; 2000/78/EZ član 11) zahtevaju da državni zakoni moraju da sadrže mere koje
su "neophodne za zaštitu pojedinaca od štetnih posledica ili nepovoljnog tretmana"
kao posledica pravljenja ili podržavanja žalbe ili postupka da bi se sprovela
saglasnost sa Direktivama ili državnim zakonima za borbu protiv diskriminacije. Da bi
se saglasile sa ovim zahtevom, mnoge države članice ubrajaju viktimizaciju sa
drugim oblicima zabranjenog ponašanja.
•
•
•
•
•
Tamo gde se smatra da je viktimizacija oblik zabranjenog ponašanja, akt
podnošenja žalbe ili podizanja ili podržavanja postupka da bi se sprovela
saglasnost sa Direktivama ili državnim zakonima za borbu protiv diskriminacije
se često naziva 'zaštićeni akt'.
Zaštićeni akt može biti od strane bilo koje osobe, ne samo osobe koja podnosi
žalbu ili pokreće postupak, već i osobe koja je spremna da pruži dokaz ili da
podrži predmet žrtve na sudu;
Isto tako, viktimizaciju može da izvrši svaka osoba, ne samo poslodavac ili
davalac usluge protiv koga je podneta žalba, već na primer, potencijalni budući
poslodavac;
Nije potrebno identifikovati komparatora da bi se pokazalo da je osoba
podvrgnuta nepovoljnom tretmanu kao posledica zaštićenog čina;
Do viktimizacije može doći kada se završi odnos na koji se poziva zaštićeni akt;
na primer, kada osobi, zato što se ona žalila na diskriminaciju na prethodnom
poslu, prethodni poslodavac nije dao referencu ili je nije regrutovao novi
25
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
poslodavac. 16
Ako države članice nisu uključile viktimizaciju kao oblik zabranjenog ponašanja, onda
je trebalo da usvoje druge načine unutar njihovih državnih zakona i postupaka kako
bi obezbedile potrebnu zaštitu.
2.2
Materijalni opseg direktiva
Direktiva 2000/78/EZ (član 3) zabranjuje diskriminaciju u sledećim oblastima:
Dostupnost u zapošljavanju, samozapošljavanju i zanimanju (uključujući
promovisanje);
Dostupnost strukovnim smernicama i obuci;
Zapošljavanje i uslovi rada, uključujući otpuštanje i isplate; i
Članstvo i učestvovanje u organizacijama radnika, poslodavaca i drugim
profesionalnim organizacijama.
•
•
•
•
Direktiva 2000/43/EZ (član 3) predviđa mnogo širu zaštitu od diskriminacije i odnosi
se na sledeće:
Dostupnost u zapošljavanju, samozapošljavanju i zanimanju (uključujući
promovisanje);
Dostupnost strukovnim smernicama i obuci;
Zapošljavanje i uslovi rada, uključujući otpuštanje i isplate;
Članstvo i učestvovanje u organizacijama radnika, poslodavaca i drugim
profesionalnim organizacijama;
Obrazovanju;
Socijalnoj zaštiti, uključujući socijalnu bezbednost i zdravstvenu zaštitu;
Socijalna primanja;
Dostupnost i nabavka roba i usluga koje su dostupne javnosti, uključujući
stambeni smeštaj.
•
•
•
•
•
•
•
•
Direktiva o jednakosti u zapošljavanju ima mnogo uži matrijalni opseg, jer se odnosi
samo na oblast zapošljavanja.
2.3
Lični opseg direktiva
Direktive zabranjuju diskriminaciju od strane fizičkih ili pravnih lica u javnom sektoru i
u privatnom sektoru. To znači da pojedinačni vlasnik poslovanja ima istu odgovornost
da ne vrši diskriminaciju po bilo kom zaštićenom osnovu kao i velika privatna
korporacija, opština ili državni odsek.
Direktive štite pojedince, odnosno fizička lica, od diskriminacije. Pored toga, Direktiva
2000/43/EZ (deklamacija16) predviđa da zaštita od diskriminacije treba takođe da se
16
Coote v Granada predmet C-185/1997, 22. septembar 1998.
26
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
odnosi, tamo gde je to u saglasnosti sa državnim tradicijama i praksom, na
organizaciju koja ima status pravnog lica gde organizacija trpi diskriminaciju po
osnovu rasnog ili etničkog porekla njenih članova.
Nacionalnost
Direktive štite svaku osobu koja se nalazi u državi članici od diskriminacije po bilo
kom zaštićenom osnovu bez obzira na nacionalnost te osobe. Tako, osoba
ukrainske ili kineske nacionalnosti koja je diskriminisana u Mađarskoj po bilo kom
zaštićenom osnovu bi bila zaštićena prema Direktivama na isti način kao i osoba
mađarske nacionalnosti u Mađarskoj prema kojoj se vrši ista diskriminacija.
Direktive (član 3(2)) posebno isključuju zaštitu od diskriminacije na osnovu
nacionalnosti u odnosu na aspekte kontrole imigracije. Većina država članica ubraja
nacionalnost kao zaštićeni osnov u državnim zakonima. Činjenica da je nacionalnost
isključena u Deriktivama omogućava državama članicama da primene izuzetke za
nacionalnost koja se ne može primeniti na zaštićenim osnovama prema Direktivama.
Razlika od Direktive za borbu protiv diskriminacije, pravo građana država članica EU
na slobodu kretanja širom EU njima i njihovim porodicam pruža izvesnu zaštitu od
diskriminacije na osnovu nacionalnosti (na primer, Direktiva 2004/38/EZ od 29. aprila
2004. o pravima građana Unije i njihovih porodica da se slobodno kreću i žive unutar
teritorija država članica). Drugi zakoni EU (na primer, Direktiva 2003/109/EZ ili
2003/86/EZ) predviđa određena prava jednakosti za određene nacionalnosti trećih
zemalja i njihovih porodica koji žive i rade u državama članicama.
2.4
Pozitivna radnja
Direktive (Direktiva o rasnoj jednakosti član 5; Direktiva o jednakosti u zapošljavanju
član 7) potvrđuju da je za postizanje potpune jednakosti u praksi potrebno više od
toga da se zabrani trenutna ili buduća diskriminacija; stoga one dozvoljavaju mere za
sprečavanje ili kompenzaciju prošlih ili sadašnjih nedostataka koji su povezani sa
nekim od zaštićenih osnova.
•
•
•
Takvi nedostaci se mogu identifikovati kao, na primer, disproporcionalni
nedostatak pristupa zapošljavanju ili javnim i privatnim uslugama, nizak nivo
zaštite pri učešću u zapošljavanju ili aspekti građanskog života ili posebnih
potreba;
Implicitno je da mere pozitivne akcije moraju biti proporcionalne, odnosno one
moraju biti prikladne i neophodne da bi se postigao njihov cilj – da se spreči i
nadoknadi poseban nedostatak grupe koja je u pitanju – i ne treba da
disproporcionalno stavlja druge u nepovoljan položaj;
Mere pozitivne akcije zato treba da budu vremenski ograničene i da se stalno
razmatraju da bi se ocenilo da li su i dalje proporcionalne.
27
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2.5
Odgovarajuća prilagođenja za osobe sa invaliditetom
Da bi se povinovala principu jednakosti u odnosu na osobe sa invaliditetom, Dirktiva
2000/78/EZ (član 5) zahteva od poslodavaca da preduzmu odgovarajuće korake po
potrebi u određenom slučaju, da bi se obezbedilo osobi sa invaliditetom da ima
pristup, učestvuje ili napreduje u radu, ili da učestvuje u obuci osim ako bi to
nametnulo 'nesrazmeran teret' poslodavcu. Od poslodavaca se očekuje da razmotre
da li su u mogućnosti da preduzmu odgovarajuće korake ako je osoba sa
invaliditetom u nepovoljnom položaju u odnosu na zapošljavanje ili obuki prema
odredbi, kriterijumu ili praksi, zbog fizičkih karakteristika ili zbog nedostatka
ogovarajućih dodatnih pomagala.
•
•
Direktiva (član 2(2)(b)(ii)) ističe povezanost između dužnosti da se napravi
odgovarajuće prilagođenje kada je osoba sa invaliditetom u pitanju, ili je u
mogućnosti da bude, u nepovoljnom položaju prema odredbi, kriterijumu ili
postupku i potrebi da se izbegne posredna diskriminacija invaliditeta. Ako
postoji odgovarajuće prilagođenje koje poslodavac može da pruži, za
poslodavca će biti teško da objektivno opravda tu odredbu, kriterijum ili
postupak;
Poslodavac ne može da tvrdi da je taj teret, uključujući i finansijski teret,
pružanja odgovarajućeg smeštaja za osobu sa invaliditetom 'nesrazmeran' ako
su dostupne finansije i druga pomoć koji bi pomogli poslodavcu da to i uradi.
Primeri odgovarajućeg prilagođenja:
•
•
•
2.6
Posle nesreće na poslu fizički radnik nije u mogućnosti da nastavi sa svojim
fizičkim poslom; poslodavac može da pruži odgovarajuću obuku i da ga prebaci
na posao u kancelariji;
Osoba koja koristi invalidska kolica javlja se na oglas za administrativnog
asistenta. Adresa je na četvrtom spratu. Ako poslodavac iznajmi kancelarije na
nekoliko spratova, uključujući i prizemlje, on može da organizuje da se posao
administrativnog asistenta obavlja u kancelariji u prizemlju i da premesti drugog
radnika koji je sposoban da se penje stepenicama na četvrti sprat. Međutim,
ako poslodavac iznajmi kancelarije samo na četvrtom spratu, a ne postoji lift,
onda ne postoje opravdane mere (bez nesrazmernog tereta) koje poslodavac
može da preduzme kako bi omogućio ovoj osobi da obavlja svoj posao;
Da se omogući slepoj osobi koja koristi psa vodiča da lakše dođe do posla, u
većini slučajeva ne bi bio nerazuman teret za poslodavca da promeni radne
sate toj osobi tako da ona ne mora da putuje u vreme gužve.
Izuzeci za zabranu diskriminacije u Direktivama
Pošto je svrha direktiva da daju okvir za borbu protiv diskriminacije, direktive
dozvoljavaju diskriminaciju samo u određenim ograničenim okolnostima i samo ako
su određeni testovi zadovoljeni.
28
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2.6.1 Zahtev za pravim zanimanjem
Za sve zaštićene osnove direktiva (Direktiva o rasnoj jednakosti član 4; Direktiva o
jednakosti u zapošljavanju član 4(1)) dozvoljavaju diskriminaciju kako bi se ispunio
zahtev za pravim zanimanjem (GOR). Ovaj izuzetak omogućava poslodavcu da vrši
diskriminaciju po zaštićenom osnovu prilikom odabira osobe za određeni posao gde
je to, usled prirode samog posla ili konteksta u kome se on sprovodi, "ispravan i
određujući zahtev posla" da osoba mora da ima određenu karakteristiku koja se
odnosi na taj osnov pod uslovom da je cilj zakonit i da je zahtev srazmeran. Na
primer, režiser filma može da vrši diskriminaciju na osnovu rasnog ili etničkog porekla
ako je uslov da budete crnac ispravan i određujući uslov da bi glumac odigrao ulogu
Nelsona Mandele u filmu.
Direktiva o jednakom zapošljavanju (član 4(2)) dozvoljava crkvama i drugim
organizacijama sa etosom koji se zasniva na religiji ili verovanju da diskriminiše na
osnovu religije ili verovanja gde je, zbog prirode posla ili konteksta u kome se on
sprovodi, religija ili verovanje jedne osobe iskren, legitiman i opravdan profesionalni
zahtev u pogledu na etos organizacije. Direktiva takođe dozvoljava crkvama i drugim
organizacijama sa etosom koji se bazira na religiji ili verovanju da od zaposlenih
zahteva da odano postupaju prema etosu organizacije.
Poslodavac koji može da pokaže da su, za određeno radno mesto, sposobni da se
oslone na GOR izuzetak za diskriminaciju po jednom osnovu, na primer religiji, ne
smeju da diskriminišu po drugom osnovu, na primer seksualna orijentacija, osim ako
se druga posebna GOR odnosi na posao o kome je reč.
Pretpostavke koje su davno donete u vezi tipa osobe koja je potrebna da bi se
obavio određeni posao ne moraju se poklopiti sa testom zahteva za pravim
zanimanjem. Na primer, poslodavac ne može da pokaže da je za posao
recepcionoste potrebno da osoba bude "mlada i energična"; takav zahtev je po
svemu diskriminatoran na osnovu starosti i invaliditeta.
2.6.2 Razlike u tretmanu na osnovu starosti
Prema Direktivi o jednakosti u zapošljavanju (član 6(1)) državni zakoni mogu da
dozvole diskriminaciju po osnovu starosti ako je razlika u tretmanu objektivno i
razumno opravdana legitimnim ciljem (uključujući zakonitu politiku zapošljavanja,
tržište rada i ciljeve stručnog obučavanja), ako su sredstva za postizanje tog cilja
prikladna i neophodna. Direktiva naznačava da razlike u tretmanu na osnovu
starosti mogu da budu:
•
postavljanje posebnih uslova za pristup za zapošljavanje i obuku, o
zapošljavanju i zanimanju, uključujući otpuštanje i plaćanje, za mlade ljude,
starije radnike i ljude koji snose odgovornost kako bi ih zaštitili ili promovisali
njihovu strukovnu integraciju;
29
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
utvrđivanje minimalne starosti, iskustva ili funkcije radi pristupa zapošljavanju ili
prednostima koje su u vezi sa zapošljavanjem;
utvrđivanje minimalne starosne granice za regrutovanje, na osnovu zahteva
obuke za posao ili potreba za određenim periodom zaposlenosti pre odlaska u
penziju.
•
•
Većina država članica ima državne zakone o zapošljavanju koji uključuju odredbe na
osnovu starosti; od državnih sudova i Suda pravde se sve više traži da potvrde da li
su takve odredbe opravdane prema članu 6(1). 17
Direktiva (član 6(2)) dalje predviđa da starosna diskriminacija ne postoji ako se
postavi starosna granica ili pravo na odlazak u penziju ili pojedinačne koristi ili da se
upotrebi kriterijum godišta u aktuarskim proračunima, pod uslovom da to ne dovede
do diskriminacije pola.
2.6.3 Drugi izuzeci i isključivanja
Direktiva o jednakosti u zapošljavanju (član 3(4)) dozvoljava državnim zakonima da
isključe zaštitu od diskriminacije od strane oružanih snaga po osnovu invaliditeta ili
starosti.
Direktiva o jednakosti u zapošljavanju (član 3(3)) omogućava da se direktiva ne
odnosi na plaćanje socijalnog osiguranja ili drugih državnih povlastica.
Direktiva o jednakosti u zapošljavanju (član 2(5)) navodi da ne postoji predrasuda u
merama državnih zakona koje su neophodne u demokratskom društvu radi javne
bezbednosti, održavanja javnog reda, sprečavanje kriminalnih radnji i za zaštitu
zdravlja i zaštitu prava na slobodu drugih. Takođe ne postoje predrasude u državnim
zakonima o starosnoj granici odlaska u penziju i bračnom statusu i povlasticama koje
se odnose na bračni status (deklamacija 22).
2.7
Odbrana prava: pristup pravosuđu
U svim državam članicama procedure za sudska i/ili administativna sprovođenja
moraju biti dostupne svim osobama koje veruju da su diskriminisane u suprotnosti sa
bilo kojom direktivom, čak i posle završetka odnosa u kome se diskriminacija
navodno dogodila (Direktiva 2000/43/EZ, član 7; Direktiva 2000/78/EZ, član 9).
Obe direktive predviđaju da udruženja i organizacije sa legitimnim interesom u
obezbeđivanju saglasnost mogu da podrže žrtve diskriminacije ili da preduzmu
zakonske radnje u njihovo ime (sa njihovim odobrenjem). Državni zakon određuje
kriterijum koji definiše koje organizacije imaju "legitimni interes".
17
Videti za primer: Palacios de la Villa predmet C-411/05 [2007] ECR I-8531, The Incorporated
Trustees of the National Council on Ageing (Age Concern England) v Secretary of State for
Business, Enterprise and Regulatory Reform, predmet C-388/07, 5. mart 2009.; Kucukdeveci v
Swedex GmbH & Co LG, C-555/07, 19. januar 2010.
30
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2.8
Prebacivanje tereta dokazivanja
Direktive (Direktiva o rasnoj jednakosti, član 8; Direktiva o jednokosti u zapošljavanju,
član 10) navode uslove u kojima se teret dokazivanja u građanskim ili
administrativnim postupcima diskriminacije premeštaja sa žalioca na tuženog.
•
•
Ako žalilac (ili bilo koja druga osoba u njegovo ime) ustanovi činjenice iz kojih
sud ili druge vlasti mogu da pretpostave da je diskriminacija (neposredna ili
posredna) bila jedan od razloga za način na koji je tuženi postupao prema
žaliocu, tada se sud ili druga vlast obraćaj tuženom radi objašnjenja. Osim ako
tuženi nije u mogućnosti da dokaže da ni u kom slučaju nije došlo do
diskriminacije u njegovom ophođenju prema žaliocu, sud ili drugi nadležni
organ mora da podrži tvrdnju žalioca;
Ako žalilac nije u mogućnosti da pokrene pretpostavku da je došlo do moguće
diskriminacije, onda sud ili drugo telo moda da odbaci tvrdnju.
Prebacivanje tereta dokazivanja se nikada ne odnosi na krivične postupke, čak i
tamo gde se postupci odnose na navodnu diskriminaciju ili zlostavljanje. U nekim
državam članicama to se ne odnosi na istražne postupke.
2.9
Kaznene mere
Prilikom transpozicije direktva (Direktiva o rasnoj jednakosti, član 15; Direktiva o
jednakosti u zapošljavanju, član 17) države članice moraju da obezbede kazne za
sledeće slučajeve kršenja svojih državni antidiskriminatornih prava i da se ove kazne
primenjuju. Kazne za diskriminaciju moraju biti "efikasne, proporcionalne i
preventivne"; odnosno da pruže odgovarajuće lično zadovoljenje za žrtvu i treba da
odvrate kako tuženog koji je u pitanju tako i druge da počine slična dela
diskriminacije u budućnosti. Kazne se mogu sastojati od naplate odštete, za koju se
ne mora postaviti gornja granica.
2.10 Podizanje svesti, proširivanje informacija i uključivanje civilnog društva
Direktive priznaju da je donošenje državnih zakona za borbu protiv diskriminacine i
za promovisanje jednakog tretmana samo prvi korak. Zato, države članice imaju
obavezu da podignu svest i promovišu široko razumevanje i uvođenje principa
jednakog tretmana širom građanskog društva i da uključe NVO i socijalne partnere
za ovu svrhu. Od država članica se takođe zahteva da obezbede da zakoni, pravila i
sporazumi koji regulišu aktivnosti unutar opsega direktiva ne dolaze u sukob sa
principom jednakog tretmana.
•
Države članice (Direktiva o rasnoj jednakosti, član 10; Direktiva o jednakosti u
zapošljavanju, član 12) moraju da skrenu pažnju građanskim društvima na
postojeće zakone o jednakom tretmanu i zabrani diskriminaciji i svim novim
merama koje usvoje za donošenje zakona u skladu sa Direktivama. To se mora
uraditi "svim odgovarajućim sredstvima šitom teritorije". Znači da je potrebno
31
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
dostaviti informacije svim zajednicama i da one moraju biti u obliku kome se
može pristupiti i koga mogu razumeti sve grupe unutar građanskog društva,
obuhvatajući ljude sa raznim invaliditetima i jezicima.
Očekuje se da države članice (Direktiva o rasnoj jednakosti, član 12; Direktiva o
jednakosti u zapošljavanju, član 14) "ohrabre dijalog" sa NVO koje imaju
legitimni interes u doprinošenju borbi protiv diskriminacije po bilo kom
zaštićenom osnovu (definisan državnim zakonom). Takvi dijalozi treba da su
više nego simbolični i treba da se redovno održavaju. Ova dužnost država
članica nudi NVO ključnu priliku da obezbede unapređenja koraka koje
preduzimaju vlade za saglasnost sa direktivama.
Države članice (Direktiva o rasnoj jednakosti, član 11; Direktiva o jednakosti u
zapošljavanju, član 13) takođe moraju da promovišu socijalni dijalog između
dve strane industrije sa izgledom za negovanje jednakog tretmana. U to može
da spada postupak nadzora radnog mesta, zajednički ugovori, pravaila
ponašanja i putem istraživanja, razmene iskustava i dobre prakse. Tamo gde je
u skladu sa državnim tradicijama i praksama, od država članica se očekuje da
ohrabre zajedničke ugovore koji utvrđuju antidiskriminatorna pravila koja
poštuju minimalne zahteve direktiva i državnih zakona.
Države članice (Direktiva o rasnoj jednakosti, član 14; Direktiva o jednakosti u
zapošljavanju, član 16) moraju dati pravo prvenstva državnim zakonima u
sprovođenju direktiva nad drugim zakonima i uredbama, ukidajući sve one koji
dolaze u sukob sa principom jednakog tretmana. Da bi se osigurao stalni
pristup zabrani diskriminacije i načelu jednakosti, države članice moraju takođe
da obezbede odredbe u ugovorima, zajedničke ugovore, unutrašnja pravila
postupaka ili pravila koja upravljaju organizacijama radnika ili poslodavaca a
koja su u suprotnosti sa principom jednakog tretmana izmenjena ili proglašena
nevažećim.
2.11 Tela za načelo jednakosti
Direktiva o rasnoj jednakosti (član 13) zahteva od svake države članice da imenuje
telo ili tela radi promovisanja jednakog tretmana po osnovu rasnog ili etničkog
porekla. Ova tela mogu da obrazuju deo državnih institucija za ljudska prava ili druga
tela koja su osnovana da bi se zaštitila pojedinačna prava. Države članice su
imenovale razne vrste tela i dodelile su im različite funkcije. Direktiva navodi
minimum nadležnosti koje ta tela moraju imati, prevashodno:
•
•
•
Da pruže nezavisnu podršku žrtvama diskriminacije;
Da sprovedu nezavisna istraživanja i studije;
Da izdaju nezavisne izveštaje i daju preporuke u vezi sa pitanjima
diskriminacije.
32
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Ne postoji nijedan zahtev prema Direktivi o jednakosti u zapošljavanju za imenovanje
državnog tela. Međutim, u mnogim državama članicama tela za načelo jednakosti
pokrivaju šire osnove diskriminacije prema državnom zakonu, uključujući i pol. 18
2.12 Izveštavanje
Od država članica se zahteva (Direktiva o rasnoj jednakosti, član 17; Direktiva o
jednakosti u zapošljavanju, član 19) da svake pete godine podnose izveštaj
Evropskoj komisiji o primeni ove dve direktive. Komisija, prilikom pripreme izveštaja
Evropskom parlamentu, uzima u obzir stanovišta Agencije za osnovna prava,
relevantne socijalne partnere i NVO. Izveštaj Komisije takođe mora da pruži procenu
uticaja preduzetih mera država članica na žene i muškarce.
Izvori i reference:
Direktiva 2000/43/EZ od 29. juna 2000. godine o uvođenju principa jednakog
tretmana između osoba bez obzira na rasno ili etničko poreklo;
Direktiva 2000/78/EZ od 27. novembra 2000. godine o osnivanju opšteg okvira za
jednak tretman u zapošljavanju i zanimanju;
Agencija za osnovna prava EU i Evropski sud za ljudska prava – Savet Evrope,
Priručnik o Evropskom zakonu o zabrani diskriminacije, 2011,
http://fra.europa.eu/fraWebsite/attachments/FRA-CASE-LAW-HANDBOOK_EN.pdf
(takođe je dostupan na francuskom i nemačkom jeziku);
Publikacije Evropske mreže pravnih eksperata na polju zabrane diskriminacije,
uključujući Pregled evropskog anidiskriminatornog prava, www.nondiscrimination.net/publications; i
Schiek, D., Waddington, L., i Bell, M., Cases, materials and text on national,
supranational and international non-discrimination law, Hart Publishing, 2007.
18
Za više informacija, videti http://www.equineteurope.org/. Direktive o polovima uspostavljaju slični
zahtev za osnivanje specijalizovanog tela ii tela za polove.
33
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
3
ULOGA NEVLADINIH ORGANIZACIJA (NVO) U BORBI PROTIV
DISKRIMINACIJE
Nameravani ishodi učenja:
Da učesnici istraže kako NVO mogu i treba da igraju značajnu ulogu u poboljšanju
politika za promovisanje jednakosti i borbe protiv diskriminacije kao i efikasnom
uvođenju istih.
3.1
Šta je NVO?
NVO je lokalna, državna ili međunarodna grupa, sa pravno osnovanim uređenjem,
jasnom svrhom i vidljivim aktivnosatima sa telom upravljanja koje ima ovlašćenje da
govori u ime svojih članova. To je obično neprofitna organizacija, koja nije povezana
sa vladom ili entitetom iz privatnog sektora ili bilo kojom političkom strankom. Njeni
ciljevi su obično da promoviše dobrobit pozivajući se na socijalne i pravne probleme,
i da teži istoj ulozi kao i druge demokratske institucije za razvoj i napredak
građanskog društva.
3.2
Koja je uloga NVO na polju borbe protiv diskriminacije?
Prilikom razmatranja o ulozi koju imaju u borbi protiv diskriminacije, NVO treba u
potpunosti da iskoriste posebne uloge koje su im date prema članovima 7 i 12
Direktive Veća 2000/43/EZ i članovima 9 i 14 Direktive Veća 2000/78/EZ.
Kako bi jedna zemlja postigla svoje ciljeve mira, demokratije, dobre vladavine,
zdravlja, prosperiteta i jednakosti, NVO su presudne za uspešan razvoj.
Uloga NVO kao instrumenata građanskog društva u borbi protiv diskriminacije
može biti:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Pružanje sredstava za izražavanje i aktivno rešavanje potreba ljudi koji su
diskriminisani;
Podrška žrtvama diskriminacije u pristupu pravosuđu, uključujući i preko
stateških sporova;
Promovisanje raznolikosti i jednakosti u društvu putem aktivnosti za
podizanje svesti;
Uspostavljanje mehanizama za uticaj na donošenje odluka;
Uvođenje politike zabrane diskriminacije i jednakog tretmana u glavne
tokove;
Pozivanje vlasti i korporacija da deluju protiv diskriminacije;
Nadzor, dokumentovanje i obznanjivanje diskriminacije;
Održavanje jednakosti i političkog plana i ohrabrivanje mobilizacije;
Zalaganje za usvajanje efikasnih politika jednakosti i zabrane diskriminacije;
Nadzor i procena sprovođenja politika jednakosti zabrane diskriminacije.
34
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
NVO može da:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
sarađuje sa drugim NVO kako bi se postigli zajednički ciljevi;
ovlasti grupe da rade na kampanjama, da sami sebe zastupaju i da odbrane
i sprovedu svoja prava;
rade, gde je to potrebno, u partnerstvu sa vladama kako bi postigli zajedničke
ciljeve;
rade, gde je to potrebno, protiv vlada kada te vlade promovišu politike koje su u
suprotnosti sa ciljevima promovisanja jednakosti i zabrane diskriminacije;
isporučuju usluge efikasno i delotvorno unutar okvira vladine politike, po potrebi
i da usvoje, gde je potrebno odgovarajuće strategije koje su donete u
konsultaciji i pregovorima između NVO i vlade;
isporučuju usluge efikasno i delotvorno van okvira vladine politike kada je to
neophodno i prikladno da bi se promovisali ciljevi NVO i da usvoji, po potrebi,
strategije koje su u suprotnsti sa politikom vlade;
obezbedi koordinaciju sopstvenih usluga i da sa vladom uđe u razgovore u vezi
sa koordinacijom usluga između vlade i NVO;
pruži savet vladama po pitanju zabrinutosti koja je valjano stručno proučena;
zagovara i vrši kampanje za promenu kao odgovor na potrebu;
značajno daje smernice i doprinosi procesima stvaranja zakonodavstva i
politike, pružanjem valjano proučenih saveta i davanjem instrukcija političarima
kako u vladi tako i u opoziciji i drugim osobama od uticaja;
budu obazrivi "stražari" – ukazujući gde vlade i korporacije aktivno vrše
diskriminaciju, ili ne ispunjavaju obaveze u borbi protiv diskriminacije ili gde
treba da unaprede delovanje i služe da poboljšaju rad provera i balansa koje
karekterišu demokratsko društvo. U ovoj ulozi NVO moraju da ciljaju na vladu i
poslovnu zajednicu putem zagovaranja, lobiranja i pregovaranja oko funkcija
kada je to potrebno;
izazovu, putem pravilno odabranih mehanizama radnji, propusta,
administrativnih postupaka ili politika koje su u suprotnosti sa ciljevima
promovisanja jednakosti i zabrane diskriminacije;
prate i obezbeđuju da svi novi razvici u borbi protiv diskriminacije budu
iskorišćeni, npr. novi zakoni (državni, EU i međunarodni), nove politike (državni,
EU i međunarodni), novi izvori finansiranja i glavne sudske odluke (na
državnom i EU i međunarodnom nivou);
bude otvoren, transparentan i odgovoran njihovom članstvu i javnosti;
uveća snagu učestvovanja NVO u građanskom društvu formiranjem mreža i
koalicija i promovisanjem originalnih inicijativa i solucija. Ovim se može pomoći
suzbijanje predrasuda u društvu, čime se favorizuje jednakost;
otvoreno radi u duhu saradnje sa drugim NVO na poljima o kojima je reč i da
izbegava sukobe i rasprave koje mogu nastati između NVO;
vrši pritisak na državu da ratifikuje međunarodne instrumente koji omogućavaju
da se međunarodna središta pažnje fokusiraju na postupke vlade;
daju državnim i međunarodnim telima vitalne i pouzdane informacije na koje
treba da se pozovu prilikom ispitivanja evidencija zemlje u vezi diskriminacije.
35
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Ukratko, uloga većine NVO može biti da provere, prate i kritikuju postupke vlada i
privatnih tela, da upotpunjuju i dopunjuju ulogu vlade u borbi protiv diskriminacije i da
pomognu pojedincima i grupama da odbrane svoja prava.
3.3
Šta je potrebno da bi NVO ispunila svoju ulogu?
•
•
•
Ljudski resursi,
Veštine, znanje, stručnost,
Otvorenost, transparentnost, odgovornost (NVO se nalaze na čelu debata koje
se tiču odgovornosti i transparentnosti – ključna pitanja za dobrovoljne radnje),
Finansiranje i nalaženje odgovarajućeg materijala i IT izvora,
Antidiskriminatorni stavovi i politike raznolikosti unutar sopstvenih organizacija,
Odgovarajući državni zakonodavni okvir i okvir politike za:
o
slobodu javnog informisanja
o
transparentnost u donošenju odluka od strane javnih tela,
o
učestvovanje građanskog društva u procesima razmatranja i donošenja
odluka za razvoj javnih politika,
o
lobiranje i zagovaranje putem volonterskih grupa,
o
garantovanje prava da NVO bude saslušana u slučajevima diskriminacije.
•
•
•
3.4
Zašto su NVO bolje plasirane od drugih organizacija da rade u borbi protiv
diskriminacije?
•
Volontoerske organizacije igraju presudnu ulogu u radu sa zajednicama na
lokalnom, regionalnom, državnom i međunarodnom nivou.
Dok raste nezadovoljstvo sa politikom, rad u dobrovoljnim aktivnostima i
aktivnostima zajednice je način da ljudi daju doprinos javnom životu time što će
dati svoje vreme ili novac i podržati pitanja koja se njih tiču.
Dobrovoljne organizacije sve više postaju mesta gde ljudi mogu da razgovaraju
i da rade na pitanjima koja utičnu na njih i gde osećaju da mogu dati doprinos
promeni.
Zbog njihovog kontinuiranog angažovanja za javni interes, NVO su sposobne
da razviju stručnost koja je potrebna da bi se radilo na uticaju i efikasnosti
politike jednakosti i zabrane diskriminacije.
•
•
•
3.5
Koje su prepreke za NVO i kako se one mogu prevazići?
•
Složena pravila koja okružuju zahteve koje NVO moraju da ispune kako bi se
registrovale. Prilikom traženja registracije NVO treba da se pobrinu da su
detaljno upoznate sa ovim pravilima i da su preduzele ispravne radnje i nabavile
potrebnu dokumentaciju radi saglasnosti.
Zabrana organizacijama da sprovodu određene aktivnosti ako nisu
registrovane. Organizacije treba da odluče koliko je ovo bitno i da li da se
registruju ili ne.
•
36
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Zabrana određenih aktivnosti čak i posle registracije. NVO moraju da se
saglase sa državnim zakonom ili ako je on proizvoljan ili nesrazmeran izazvati
ga odgovarajućim mehanizmima.
Nedostatak stanovišta kako bi se učestvovalo u relevantnim političkim
debatama. Ukoliko se ovo pojavi NVO treba da budu sigurne da sarađuju sa
pojedincem ili organizacijom koja ima stanovište.
Nedostatak odgovarajućeg pravnog okvira u pogledu pristupa javnim
informacijama, transparentnosti u donošenju odluka, javnim konsultacijama,
lobiranju i savetovanju – uključujući i volonterske grupe. Pošto nedostatak
regulatornog okvira koji dozvoljava NVO da na pravi način sprovedu svoje
aktivnosti znatno oštećuje zalaganja NVO, one treba da na kreativan način
upotrebe postojeće zakonodavstvo i da zajedno sa drugim grupama zagovaraju
usvajanje relevantnih normi.
Nedostatak stanovišta kako bi se podnele žalbe. NVO mogu da podrže i
pomažu onima koji imaju stanovišta, ili da zatraži reformisanje pravila u
strateškim parnicama.
Stanovište za povezivanje sa vladom ili preteće prihvatanje političke partije kao
nepristrasno zagovaranje o pitanju. Efikasna NVO treba da bude oprezna pri
priznavanju uzroka, da ne bude povezana sa političkom strankom, a treba
preduzeti korake kako bi se osiguralo da je to uzrok.
Nedostatak znanja i veština, naročito u organizacionom i finansijskom
upravljanju ili upotebi informacionih tehnologija kao rezultat oslanjanja na
volontere i veliki doprinos osoblja. NVO treba da osiguraju razumevanje
važnosti dobrog organizacionog i finansijskog upravljanja.
Nedostatak finansiranja i ograničena sredstva, nedostatak informacija i
smernica o pristupu dostupnim EU i međunarodnim fondovima. Državna tela za
načelo jednakosti, tela za koordinaciju NVO, lokalna predstavništva EU i
regionalni međunarodni donatori treba da budu kontaktirani kako bi se
identifikovala pogodna sredstva finansiranja.
Nedostatak efikasnog 'partnerstva' između vlade i NVO. Vlade donose i
sprovode pravila i uredbe koje definišu oruženje politike potrebne da se ukorene
aktivnosti NVO. Korporacije koje donose profit mogu da ponude znanje i
iskustvo, sredstva i tehničku pomoć, dok NVO nude praktinu podršku, terensku,
znanje, veze i uvode mreže koje su potrebne da bi se obavio posao na način
koji daje konačni održivi proizvod.
Slaba iskorišćenost potecijalne podrške iz poslovnog sektora. NVO treba da
teže postizanju 'poslovnog angažmana'.
Sve veći broj NVO se danas upušta u poslovanja u 'partnerstvu' čiji je cilj
zajedničko obraćanje ključnim pitanjima.
Nemogućnost da se dopre do nekih delova zajednice usled neosećajnosti,
nametanja pravnih i političkih ciljeva odabranih spoljnim putem, kulturnih i
jezičkih barijera. NVO treba da obezbede da njihove sopstvene organizacije
imaju raznoliku radnu snagu sa osobljem koje je obučeno po pitanjima svesti o
diskriminaciji, svesti o socijalnoj i političkoj istoriji, uključujući istoriju isključivanja
i diskriminacije grupa unutar zajednice i ako je bitno razne jezičke veštine.
37
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
Loše veštine lobiranja i zagovaranja, ograničeno angažovanje u novim
medijima. NVO, posebno one koje rade sa osetljivim grupama, treba pažljivo da
naprave nacrt strategije komunikacije kako bi odgovorile na istovremene
potrebe zaštite prava njihovih korisnika i podizanje svesti i obaveštavanje opšte
javnosti i njihovih ciljnih grupa, uključujući i medije.
Korišćeni materijali:
Savet Evrope, “Fundamentalni principi o statusu NVO u Evropi” http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/cdcj/ONG/Fundamental%20Principles%20E.
pdf.
Ovaj dokument postoji na engleskom, francuskom, albanskom, bugarskom,
letonskom, litvanskom, ruskom i srpskom jeziku.
Pravna inicijativa od javnog interesa, Pursuing the Public Interest, Priručnik za
pravnike i aktiviste prava, Pravni fakultet Kolumbija Univerziteta 2001.
38
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
4
MODULI OBUKE/AKCIJE NVO-a
Tokom procene potreba sprovedene u svim zemljama učesnicama, nacionalne
organizacije su same definisale niz tema kao pitanja od nacionalnog interesa za
obuku. U ovaj projekat je ugrađena selekcija modula obuke koji pokrivaju pitanja koja
su nacionalni stručnjaci najčešće identifikovali:
1)
2)
3)
4)
5)
6)
7)
Prikupljanje informacija i planiranje akcije
Nadleganje
Zastupanje
Partnerstva
Mediji
Situaciono testiranje
Pravila ponašanja
Prvi modul (4.1), u vezi sa prikupljanjem informacija i planiranjem akcije, teži tome da
nevladinim organizacijama obezbedi odgovarajuće alatke za bolju implementaciju
politike i uticaj na nju iz strateškog ugla. Ovo će biti zajednički modul za sve zemlje.
Šest narednih modula dopunjavaju i unapređuju zajednički modul time što
obezbeđuju dodatna efikasna sredstva za razvoj strateškog pristupa sa ciljem
odsustva diskriminacije i jednakosti.
Svi moduli su dizajnirani tako da uzimaju u obzir nacionalne potrebe identifikovane
putem upitnika za procenu potreba.
Prilikom pripreme ovih modula, oslanjali smo se na niz izvora koji su navedeni na
117. stranici i narednim stranicama.
4.1
Prikupljanje informacija i planiranje akcije
„Imam šest poštenih sluga,
naučili su me sve što znam,
Njihova imena su ŠTA,
KADA, GDE,
KAKO, ZAŠTO i KO.“
Radjard Kipling
„Misao koja ne podstakne akciju nije ništa posebno, a akcija koja ne proiziđe iz
promišljanja nije apsolutno ništa.“
Žorž Bernanos
4.1.1 Definicija
U ovom priručniku „informacija“ označava element znanja potreban za preduzimanje
akcije. „Strateško planiranje“ označava formalno razmatranje budućih aktivnosti
39
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
organizacije uz uzimanje u obzir dostupnih informacija, finansijskih sredstava, kao i
ljudskih i materijalnih resursa. Krajnji cilj takve analize jeste razvoj strateškog plana
uopšte i/ili da bi se primenila specifikacija.
4.1.2 Ciljevi
Ovaj postupak teži poboljšavanju uticaja i efikasnosti organizacija civilnog društva u
pogledu implementacije politike jednakosti i odsustva diskriminacije. Važan oslonac
za svaku snažnu akciju NVO-a jeste strateško planiranje. Strateški plan nije moguće
napraviti bez procene dostupnih informacija i planiranja akcije u skladu sa tim. Ciljevi
ovog modula su:
•
•
Nevladine organizacije će steći znanje i veštine za početak strateškog
planiranja svojih aktivnosti: kako bi identifikovale aktivnosti za čije izvršavanje
imaju resurse i one za koje NEMAJU resurse. To će im omogućiti da uštede
vreme i novac i pronađu svoj fokus.
Nevladinim organizacijama će biti ponuđene najbolje moguće alatke za
povećanje društvenog uticaja koji imaju. One će uvideti veze između postojećih
i željenih informacija i planiranih aktivnosti.
4.1.3 Opseg
Ovaj modul govori o tome na koji način nevladine organizacije mogu da započnu
strateško planiranje putem povezivanja informacija sa akcijom. On uopšteno
razmatra ono što je neophodno za kreiranje, planiranje i sprovođenje različitih akcija i
monitoring i evaluaciju rezultata i uticaja.
Strateško planiranje može da se obavi na opštem nivou, kao i u vezi sa različitim
tipovima akcija koje su obuhvaćene drugim modulima u ovom priručniku. Ovaj modul
služi kao polazna tačka pri planiranju takvih akcija, ali o njima se neće detaljno
govoriti. Fokus je postavljen na podršku pojedinačnim žrtvama, uključujući pokretanje
spora, za koju je važna identifikacija različitih tipova diskriminacije. Međutim, modul
ne govori o različitim tipovima diskriminacije jer nevladine organizacije mogu planirati
akciju pre detaljne pravne analize (što obično i čine).
Modul se neće baviti sa finansiranjem ili izgradnjom kapaciteta. Biće obezbeđen
propratni materijal potreban za identifikaciju diskriminacije (npr. pogledajte u ovom
priručniku za obuku i u Priručniku o tome kako se podnosi tužba za diskriminaciju koji
treba da objavi Evropska mreža pravnih eksperata na polju odsustva
diskriminacije). 19
19
European Network of Legal Experts in the Non-Discrimination Field (2011) How to Present a
Discrimination Claim: Handbook on seeking remedies under the EU Non-discrimination Directives,
available at: http://www.nondiscrimination.net/content/media/How%20to%20Present%20a%20Discrimination%20Claim%20EN
.pdf.
40
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Vežba koja je obezbeđena u ovom modulu treba da se prilagodi nacionalnom
kontekstu.
4.1.4 Sadržaj
VEŽBA: Razmotrite sledeća pitanja:
a)
Šta je to diskriminacija?
•
Ko su njeni počinioci?
•
Ko su njene žrtve?
•
Na kojim poljima dolazi do nje?
•
Na kojim osnovama dolazi do nje?
Ispitivanje:
•
Šta je pokriveno lokalnim antidiskriminacionim zakonima?
•
Šta je pokriveno evropskim antidiskriminacionim zakonima?
VEŽBA: Razmotrite sledeća pitanja:
b)
Šta nevladine organizacije mogu da urade u borbi protiv diskriminacije?
•
podizanje svesti;
•
monitoring diskriminacije/ javne politike/ preventivnih mera (uključujući
njihovo odsustvo)
•
prijavljivanje diskriminacije;
•
zalaganje za politiku i zakon;
•
podrška pojedincima koji su doživeli diskriminaciju (uključujući pokretanje
spora);
•
kampanja za promenu i
•
umrežavanje.
Ispitivanje:
•
pojasnite koje akcije treba da odgovaraju kojoj široj oblasti aktivnosti
c)
Šta je nevladinim organizacijama potrebno da bi ispunile svoju ulogu?
•
vizija/misija;
•
informacije;
•
ljudski resursi;
•
materijalni resursi;
•
strategija za delovanje i
•
finansiranje
Ispitivanje:
•
pojasnite različite elemente ovih potreba (na primer: ekspertiza i iskustvo
mogu pripadati ljudskim resursima) i
41
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
d)
zatražite od učesnika da rangiraju potrebe NVO-a s obzirom na strateško
planiranje.
Koje informacije moraju da budu dostupne nevladinim organizacijama da bi
ispunile svoju ulogu? Koji su izvori informacija?
Tip informacija
Popis
Sociološka istraživanja
Novinski članci
Akademski članci
TV ili radio izveštaji
Izjave klijenata
Izjave svedoka
Dokumenti
Statistika
Mišljenja stručnjaka
Audio ili video snimci
Fotografije
Dokumenti o politici
Zakoni
Rezultati testiranja
situacije
Izveštaji organizacija
za monitoring
Izvor informacija
Centralni zavod za statistiku
Istraživački instituti
Mediji
Akademske institucije
TV ili radio
Klijent
Svedok
Potencijalni počinilac
Javna administracija/institucije
Pronalaženje činjenica
Youtube, socijalni mediji
(Lokalna) vlada
Internet
Osobe koje obavljaju testiranje
Ujedinjene nacije, Savet Evrope, Agencija za osnovna
prava Evropske unije, lokalne ili međunarodne
nevladine organizacije
Odgovori na upite o
javnim informacijama
ili
upitnike
VEŽBA: Zapišite tipove informacija i tipove akcija NVO-a na samolepljivim blokovima
različitih boja. Zatražite od učesnika da povežu informacije sa akcijama.
e)
Kako treba doći do informacija i/ili prikupiti ih?
Informacije iz javnog domena potražite na Internetu, zahtevajte informacije od javnog
interesa na osnovu lokalnog zakona o pristupu informacijama/javnim podacima i/ili
sami pronađite činjenice, npr. posetite instituciju ili zajednicu čiji članovi poseduju
relevantne informacije i intervjuišite ih.
VEŽBA: Zatražite od učesnika da podele svoja iskustva o pristupu informacijama ili
prikupljanju informacija.
42
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
PRIMER DOBRE PRAKSE: studija slučaja je preuzeta iz: dokumenta organizacija
Article XIX i Asociación por los Derechos Civiles, Pristup informacijama:
Instrumentalno pravo za ovlašćivanje, str. 27-28, što je dostupno na
http://www.article19.org/pdfs/publications/ati-empowerment-right.pdf.
Tajland: pravo na obrazovanje
Tokom 1998. godine, roditelj čije dete nije primljeno u dobru državnu osnovnu školu ,
Kasetsart Demonstration School, pozvao se na pravo na informacije kako bi se
obelodanio tajni proces prijema. Proces prijema u školu, čiji su učenici prvenstveno
bili iz privilegovanih ili elitinih porodica, uključivao je prijemni ispit. Komisija za
zvanične informacije donela je odluku da prijemni ispiti 120 primljenih učenika
predstavljaju javne informacije. Kada su one otkrivene, ustanovljeno je da je 38
učenika koji nisu prošli ispit primljeno zahvaljujući mitu – novcu koji su njihovi roditelji
dali školi. Dotični roditelj je nakon toga podneo tužbu, a vladino pravno savetodavno
telo je u korist roditelja zaključilo da je prekršen član tajlandskog ustava o jednakosti.
Takođe je zahtevalo od svih državnih škola da zaustave korupciju i diskriminatorsku
politiku.
f)
Kako treba povezati informacije sa aktivnošću – podrška pojedinačnim žrtvama
Diskriminaciju je moguće ustanoviti unutar ili izvan pravnog postupka. Opšte pravilo
je da je u građanskim ili radnim sporovima svaka strana odgovorna za dokazivanje
onih činjenica koje navodi i iz kojih proizilaze povoljne pravne posledice. Uopšte
uzev, u građanskom sudu ili sudu za radne sporove mora biti dokazano da je žalba
na diskriminaciju verovatnija nego da nije tako da ustanovljene činjenice dovode
razumnu osobu do pretpostavke da je do diskriminacije došlo. U administrativnim i
krivičnim sporovima obično je na nadležnim organima da ispitaju i utvrde činjenice uz
različit stepen sigurnosti. Tela za jednakost slede administrativne procedure ili
ispituju žalbe u skladu sa internim pravilima.
Tipičan dokaz u svim vrstama procedura uključuje izjave svedoka, dokumente ili
opštepoznatu informaciju. U svim postupcima pojedinci koji podnose žalbu na
diskriminaciju imaju obavezu da pruže dokaz koji imaju. U mnogim slučajevima,
pretpostavka o diskriminaciji se ustanovljava na osnovu izjava svedoka i dokumenata
ili informacija dobijenih od počinilaca.
Direktive protiv diskriminacije definišu različite tipove diskriminacije. Bez obzira na tip
diskriminacije, žrtve moraju da obezbede osnovne informacije pri podnošenju žalbe.
VEŽBA: Dajte učesnicima priču i prikupite osnovne informacije na listu papira.
Lokalni predstavnici Roma su vam skrenuli pažnju na činjenicu da romska deca u
svom gradu mogu da se upišu samo u školu koja je najbliža lokalnom romskom
naselju. Takođe su vam rekli da je nekoliko romske dece čiji su roditelji pokušali da ih
upišu u druge škole upućeno u školu pored naselja. Ova škola radi po nastavnom
43
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
planu napravljenom za decu sa intelektualnim smetnjama. Predstavnici su vam rekli
da nisu testirana sva deca u vezi sa intelektualnim sposobnostima tokom
obrazovanja u školi. Škola primenjuje politiku upisa koja je na snazi u vašoj zemlji.
Pitanja
1. Ko je počinio?
2. Šta?
3. Kome?
4. Kada?
5. Gde?
6. Kako?
7. Šta je rezultat nepravde?
8. Ko je odgovoran za nepravdu?
9. Ko je video, čuo ili bio svedok nepravde?
10. Postoje li dokumenti, statistika ili mišljenja
stručnjaka kao dokaz žalbi?
11. Šta je zaštićena osnova žrtve: rasno ili
etničko poreklo, starosna dob, invaliditet,
seksualna orijentacija, religija ili verovanje? Da
li je ona stvarna, pretpostavljena, povezana ili
višestruka?
12. Ko je kontrolna osoba ili grupa sa kojom
može da se uporedi tretman koji je doživela
žrtva?
Nema potrebe da se identifikuje poređenje u
slučajevima uznemiravanja, viktimizacije,
instrukcije za diskriminaciju ili neuspeha u
obezbeđivanju razumnog smeštaja.
U nekim državama članicama diskriminacija
može da se ustanovi u vezi sa idealnim
minimalnim standardom za tretman, na primer,
ponašanje kojim se poštuje ljudsko
dostojanstvo.
13. Da li slučaj spada u (evropski)
antidiskriminacioni zakon?
Odgovori
VEŽBA: Pitajte učesnike da li vode evidenciju žalbi u svojoj NVO i koji predložak
koriste ako to rade. Da li bi ovaj predložak bio koristan za njihovo praćenje žalbi,
izveštavanje o aktivnostima i deljenje informacija sa drugim nevladinim
organizacijama?
Pitajte ih koja prava su prekršena u ovom slučaju i zašto misle da je situacija
nepravična? Da li je problem pojedinačni ili sistemski? Koje osnovne informacije
nedostaju i koje dodatne dokaze treba da nabave i kako?
44
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Napredujući ka strateškom planiranju, zatražite od učesnika da identifikuju probleme
u slučaju koji su povezani sa pojedinačnom romskom decom i roditeljima, kao i
probleme koji otkrivaju opštu praksu i vode do strukturne diskriminacije. Pitajte ih da li
se njihov NVO bavi pojedinačnim slučajevima, strukturnim problemima ili i jednim i
drugim. Ako se bave i jedni i drugim, kako uspostavljaju ravnotežu između aktivnosti
na pojedinačnom i opštem nivou?
Postoje razni dokazi koji mogu olakšati pritisak na žrtve diskriminacije pri zasnivanju
žalbe, uključujući upotrebu statistike, testiranje situacije, zahtevanje javnih
podataka/informacija, audio ili video snimke, mišljenja stručnih forenzičara i izvođenje
zaključaka iz posrednih dokaza.
Za situaciono testiranje pogledajte modul o situacionon testiranju (4.6). Dodatne
informacije o situacionom testiranju potražite u dokumentu: Dokazivanje slučajeva
diskriminacije, uloga testiranja situacije koji je dostupan na:
http://www.migpolgroup.com/public/docs/153.ProvingDiscriminationCases_theroleofS
ituationTesting_EN_03.09.pdf. Dodatne informacije o dokazu potražite u priručniku o
tome kako se podnosi tužba za diskriminaciju (koji treba da objavi Evropska mreža
pravnih eksperata na polju odsustva diskriminacije). 20
4.1.5 Šta je to strateško planiranje?
PREZENTACIJA
Strateško planiranje je proces u organizaciji kojim se definiše njen smer razvoja i
donose odluke o raspodeli ljudskih i finansijskih resursa za sprovođenje te strategije.
U strateškom planiranju mogu da se koriste razne tehnike, uključujući SWOT analizu
(Strengths, Weaknesses, Opportunities and Threats – snaga, slabosti, prilike i
pretnje), PEST analizu (Political, Economic, Social and Technological – politički,
ekonomski, socijalni i tehnološki), STEER analizu (Socio-cultural, Technological,
Economic, Ecological and Regulatory factors – sociokulturni, tehnološki, ekonomski,
ekološki i regulatorni faktori) i EPISTEL (Environment, Political, Informatics, Social,
Technological, Economic and Legal – životna sredina, politički, informatika, socijalni,
tehnološki, ekonomski i pravni). Svako strateško planiranje bavi se bar jednim od tri
ključna pitanja:
a)
b)
c)
Šta radimo?
Za koga to radimo?
Na koji način smo superiorni?
Na strateško planiranje se u mnogim organizacijama gleda kao na proces kojim se
određuje gde će organizacija biti sledeće godine ili za tri ili pet godina (dugoročno),
što je više uobičajeno, a neke organizacije viziju proširuju na 20 godina. Da bi
organizacija utvrdila u kom smeru se kreće, potrebno je da tačno zna gde se nalazi,
20
pogledati fusnotu 20.
45
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
da odredi u kom smeru želi da ide i kako će do toga stići. Dokument koji proizađe iz
toga zove se strateški plan. Postoje razni pristupi strateškom planiranju, ali se obično
koristi proces od tri koraka:
•
•
•
Situacija – evaluirajte trenutnu situaciju i kako je do nje došlo;
Cilj – definišite namere i/ili ciljeve (ponekad se naziva i idealno stanje) i
Put/predlog – napravite mapu mogućeg puta do namera/ciljeva.
Alternativa se zove Pogledajte-razmislite-nacrtajte
•
•
•
Pogledajte – kakva je trenutna situacija?
Razmislite – definišite namere/ciljeve
Nacrtajte – napravite mapu puta za postizanje namera/ciljeva
SWOT analiza je najkorisniji pristup strateškom planiranju. Glavni cilj ove alatke jeste
analiza unutrašnjih strateških faktora – snage i slabosti koje se mogu pripisati
organizaciji – i spoljašnjih faktora koji su izvan kontrole organizacije, kao što su
prilike i pretnje. Više primena SWOT analize potražite u modulima o partnerstvu (4.4)
i zastupanju (4.3).
Jedan od ključnih ciljeva pri pravljenju nacrta strateškog plana jeste njegov razvoj na
način koji omogućava da se lako prenese u akcione planove. Većina strateških
planova bavi se inicijativama na viskom nivou i sveobuhvatnim namerama, ali se oni
ne prevode u svakodnevne projekte i zadatke koji će biti potrebni za realizaciju plana.
Određene vremenski ograničene izjave o planiranim budućim rezultatima i opšte i
tekuće izjave o planiranim budućim rezultatima predstavljaju namere ili ciljeve. Ljudi
obično imaju više namera istovremeno. Najbolje je da se uverite da namere mogu
dobro međusobno da se kombinuju. Da li je namera A kompatibilna sa namerom B?
Da li se uklapaju i čine jedinstvenu strategiju?
Jeda pristup preporučuje postojanje kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih
namera. U okviru ovog modela se očekuje prilično lako postizanje kratkoročnih
namera: one su nadomak realizacije. Sa druge strane, dugoročne namere su veoma
složene, njihovo postizanje je gotovo nemoguće. Upotreba jedne namere kao
oslonca za sledeću podrazumeva pravljenje redosleda namera. Osoba ili grupa
počinje tako što postiže lake kratkoročne namere, zatim prelazi na srednjoročne, a
potom na dugoročne namere. Pravljenjem redosleda namera stvara se „stepenište
namera“. Organizacija u svom okruženju može da koordinira namerama kako one ne
bi bile neusaglašene. Namere jednog dela organizacije treba na kompatibilan način
da se povezuju sa namerama drugih delova organizacije.
Elementi osnovnog strateškog ciklusa mogu da se koriste u opsežnim dugoročnim
strategijama, kao i u kratkoročnoj strateškoj aktivnosti.
46
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
VEŽBA: Na osnovu dijagrama ispod (str.48) prikažite proces strateškog planiranja
koristeći primer o obrazovanju Roma. Iako je ovaj modul usmeren na pravnu pomoć
uključujući pokretanje spora, učesnici mogu da izaberu strategiju koja nije pravno
orijentisana. Imajte na umu da jedan NVO može da sprovodi celu spiralu strateškog
planiranja krećući se od pravnih usluga do podizanja svesti itd. ili obrnuto.
Podsetite učesnike na razlike između usluga pravne pomoći i pokretanja strateškog
spora. Pitajte ih da li postoje druge nevladine organizacije/tela za jednakost koja im
mogu pomoći u rešavanju slučaja. Ovo su neka pitanja za usmeravanje diskusije:
•
•
•
•
•
•
•
Čime se bavi vaš NVO?
Koju vrstu podrške ima vaš NVO: finansijsku, ličnu, drugu?
Šta žrtva želi?
Da li se to uklapa u namere vašeg NVO-a?
Koliko daleko je vaš NVO voljan da ide?
Ko ima ulogu u razrešavanju ovog slučaja i na kom nivou?
Šta bi drugi morali da učine?
Pokretanje strateškog spora u odnosu na pravne usluge
Pokretanje strateškog spora, koje se ponekad naziva i pokretanje spora sa uticajem,
uključuje izbor i pokretanje slučaja u sudnici sa ciljem stvaranja opsežnijih promena u
društvu. Ljudi koju pokreću strateški spor žele da upotrebe zakon da bi ostavili trajan
pečat dobijanjem slučaja. To znači da su za strateške sporove jednako važni efekti
koje će oni imati na širu populaciju i vlade kao i sam krajnji rezultat slučaja.
Pokretanje strateškog spora u odnosu na pravne usluge. Međutim, važno je
napomenuti da se strateški sporovi bitno razlikuju od mnogih tradicionalnijih ideja
pravnih usluga. Organizacije sa tradicionalnim pravnim uslugama nude dragocene
usluge pojedinačnim klijentima i marljivo rade na zastupanju i savetovanju tih
klijenata bez obzira na vrstu predmeta koje donose. Međutim, budući da su
tradicionalne pravne usluge usmerene na klijente i ograničene resursima organizacije
koja ih pruža, često ne postoji mogućnost da se slučajevi sagledaju u odnosu na širu
sliku. Sa druge strane, strateški sporovi su usmereni na promenu politike i širih
obrazaca ponašanja. Zbog toga strateško pokretanje spora nije usmereno na to da
pruži najbolje usluge što većem broju ljudi kao što je slučaj sa tradicionalnim pravnim
uslugama.
Zastupanje. Advokati za socijalnu pravdu podnošenjem tužbi mogu preko sudnice da
dovedu do pravne i socijalne promene. To je često deo ukupne kampanje zastupanja
koja je kreirana da podigne svest o određenom problemu ili da promoviše prava
ugrožene grupe. Mnoge grupe ili pojedinci koji pokreću strateški spor takođe
pokušavaju da ubede druge da se pridruže njihovom cilju ili da utiču na vladu da
promeni zakone.
47
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Rezultati. Strateški spor može da donese revolucionarne rezultate ako se uspešno
upotrebi. On može izdejstvovati akciju vlade u pogledu vođenja osnovne brige o
svojim građanima, garantovanja istih prava manjinama ili zaustavljanja ekološki
štetne aktivnosti. Ne postoje postavljene granice u vezi sa tim šta se strateškim
sporom može postići. 21
U konačnoj fazi ispitivanja prikažite veze između predloška pitanja, strateškog kruga,
tipova akcija koje učesnici mogu da preduzmu i informacija koje su im potrebne.
IZBOR
AKTIVNOSTI
ANALIZA
SITUACIJE
STRATEGIJA
IMPLEMENTACIJA
EVALUACIJA
4.2
Nadleganje
‘Um naučnika ne daje toliko prave odgovore koliko postavlja prava pitanja’
21
Geary P, (2009) Children’s rights: A guide to strategic litigation, Child Rights Information Network:
London.
48
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Klod Levi-Stros
4.2.1 Predmet
Ovaj deo se odnosi na strateški monitoring i jednaku procenu uticaja praksi i
politika tela javnog i privatnog sektora u odnosu na jednakost i antidiskriminaciju.
Ovaj deo će pružiti NVO veće razumevanje šta su strateški monitoring i jednakost
uticaja. Dodatno, NVO će biti u stanju da kreiraju i planiraju monitoring projekta.
Konačno, NVO će bolje razumeti ulogu koju NVO zajednica ima u monitoringu i
proceni drugih učesnika (javnih i privatnih tela, akademija, itd.)
4.2.2 Definicije
Monitoring, evaluacija, procena – ovi termini se uglavnom koriste od strane različitih
agencija i institucija, u nauci i od strane NVO sektora.
Imaju različita značenja u različitom kontekstima. Uprkos postojanju brojnih definicija,
mi razumemo ove pojmove ovako:
Monitoring se često definiše kao blisko posmatranje situacije ili pojedinog slučaja
preduzeto kako bi se odlučilo koje dalje akcije bi trebalo preduzeti. 22
U ovom delu mi govorimo o NVO strateškom monitoringu, koji može biti definisan kao
planirana i sistematska istraga izabranih delova društvene realnosti (u našem slučaju
sa fokusom na ljudska prava, ili još preciznije, na jednakost i antidiskriminaciju)
sprovedena u okviru usvojenog okvira rada i u cilju poboljšanja. 23
Procena uticaja je procena uticaja koji konkretne politike i procesure imaju (ili
predložene politike ili procedure bi mogle da imaju) na one koji su pod njihovim
uticajem.
U ovom delu mi se fokusiramo na jednaku procenu uticaja (JPU) koja bi se mogla
definisati kao temeljna i sistematska analiza sadašnje ili planirane politike (napisane
ili nenapisane, formalne ili neformalne), procedura, projekta ili servisa i njihov uticaj
na različite grupe okarakterisane godinama, invaliditetom, rodom, rasom i etničkim
poreklom, religijom, vesrkom ili seksualnom orijentacijom, ako i druge društvene
marginalizovane grupe.
4.2.3 Opseg
22
23
M. Guzman, B. Verstappen, What is monitoring, Human Rights Monitoring and Documentation
Series, knjiga 1, HURIDOCS 2003, strana. 5.
Iz M. Nowicki, Z. Fialova, Human rights monitoring, Helsinki Foundation for Human Rights, Warsaw
2004, strana. 13.
49
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Imajući u vidu ograničenost svakog od modula (delova ovog priručnika),
fokusiraćemo se na monitoring u oblasti ljudskih prava sproveden od strane NVO (sa
osvrtom na monitoring koji je u vezi sa jednakošću i diskriminacijom) i samo delom
na jednaku procenu uticaja.
Nećemo pokriti oblast monitoringa i evaluacije koju NVO sprovode kako bi smanjile
diskriminaciju – sistemsko sakupljanje i analize informacija o razvoju datog projekta ili
organizacije i poređenje rezultata, i uticaja projekta na njegove ciljeve i zadatke.
4.2.4 Sadržaj
A.
Monitoring
Zašto raditi monitoring?
Ima različitih razloga zašto bi NVO želele da angažuju nekog za monitoring. Opšti
odgovor je: da biste saznali više o određenoj realnosti. Jednakost i zabrana
diskriminacije često jesu pravni standardi. Međutim, ono što se dešava u životima
ljudi nije zakon na papiru, ali jeste društvena realnost.
NVO bi trebalo da koriste znanja koja su stekla o društvenoj realnosti kao alatku da
doprinesu promenama, da poboljšaju situaciju. Poseban monitoring može imati
različite funkcije.
Istraživačka funkcija – želimo da znamo kakva je situacija u konkretnoj oblasti, jer
nam nedostaje informacija. Projekat može biti sproveden kako bi se stekla
dokumentovana znanja o prirodi i obimu diskriminacije.
Primeri: Ne znamo mnogo o praksi otpuštanja zaposlenih koji su su došli do
starosne granice i planiramo da naučimo o tome. Čuli smo da ima slučajeva
gde su ljudi sa starosnom granicom morali da napuste svoje poslove ali ne
znamo da li je ovo stvarni problem ili su u pitanju samo samo jedan ili dva
slučaja; ne znamo razmeru problema.
Znamo da ponekad postoje oglasi za posao koji se odnose na godine (i pol),
pokazujući nameru poslodavca da diskriminiše, ali ne znamo razmeru ove
prakse. Odlučili smo da organizujemo monitoring kako bismo saznali kakva je
prava situacija. Da li je to ozbiljan problem? Ako jeste, koja je priroda i opseg
problema i kakva rešenja postoje?
Dodatna funkcija - da učestvujemo u drugim aktivnostima sa ciljem da se promeni
nešto: mi već imamo prilično precizno znanje o prirodi i obimu diskriminacije, imamo
informacije proizišle iz različitih mogućih izvora (na primer, medijskih izveštaja, žalbi,
razgovora itd.), ali mi želimo sigurne podatke. Mi treba da dođemo do činjenica, da
imamo dokaz, da imamo prihvatljive argumente potkrepljene dokazima.
50
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Primeri: Znamo iz brojnih izvora (kao što su medijski izveštaji, individualni
slučajevi, nezvanične žalbe, drugi projekti) da su pripadnici LGBT populacije
često maltretirani na radnom mestu. Znamo da je ovo stvaran i ozbiljan
problem. Možemo da zagovaramo rešenja, promene politika i praksi na
osnovu postojećih znanja, ali želimo da podkrepimo naš poziv za promenu sa
sigurnim/konkretnim podacima. Želimo da pokažemo punu razmeru ovog
problema i da demonstriramo uz kritike da mi znamo o čemu govorimo.
Svi znamo da su pojedine verske grupe diskriminisane u našoj zemlji. Znamo
iz medija i preko žalbi ove grupe da oni imaju problem sa dobijanjem dozvole
za izgradnju verskog centra za bogosluženje, kao i probleme u iznajljivanju
javnog prostora za verske događaje itd. U cilju zagovaranja promena odlučili
smo da uradimo studiju monitoringa i prikažemo detaljno sa kojim teškoćama
se grupa suočava, uključujući i poređenje sa drugim grupama.
Preventivna funkcija – dok je generalni cilj monitoringa da istraži, da sakupi i
dokumentuje informacije, ima situacija kada NVO prvenstveno žele da utiču na
određenu situaciju koju nadgledaju. Činjenica je da nadgledanje utiče i na ponašanje
određenih tela. Ovo razlikuje monitoring NVO od čistog naučnog istraživanja (što
može imati takođe dodatne efekte, ali drugačije prirode).
Primeri: Različite vrste posmatranja obezbeđuju dobre primere preventivnog
monitoringa. Cilj NVO monitoringa suđenja je često da obezbedi fer suđenje i
da pruži moralnu podršku jednoj od stranaka. Tako, kada se prate suđenja
protiv predstavnika pojedine etničke manjine, gde su moguće pristrasnosti ili
diskriminacija te manjine, posmatrač može svojim prisustvom da utiče na
suđenje i ponašanje aktera suda. Otvoreno ili veoma upadljivo posmatranje
može da spreči diskriminaciju ili pristrasnost koja se dešava.
Nadgledanje izbora (na primer, iz pogleda osoba sa invaliditetom po pitanju
pristupa glasačkim mestima) može imati sličan uticaj. Zapravo, pored
dokumentovanja stanja, prisustvo posmatrača često osigura da se ispune
standardi slobodnih i demokratskih izbora.
Konačno, kada radimo monitoring javnih skupova, kao što su skupovi verskih
grupa, marševa, demonstracija, gej parada (iz pogleda prava na mirno
okupljanje i obavezu dražave da omogući sigurnost i zaštitu učesnika), naš cilj
je da dokumentujemo stanje objektivno, ali takođe, kroz samo naše prisustvo
kao posmatrača (uglavnom nosimo bedževe ili druge vidne identifikacije,
ponekad pozvani I od strane policijskih snaga), želimo da obezbedimo da će
vlasti garantovati da će javni skup biti održan uz poštovanje svih traženih
standarada.
VEŽBA: Dajte primere različitih monitoringa koji imaju prevenstveno istraživačku
funkciju, dodatnu i/ili preventivnu funkciju (da budu postojeći projekti tebi bliski i jedan
novi).
51
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Šta nadgledati?
U osnovi, možemo nadgledati sve što nas zanima – od malih projekata nadgledanja
na lokalnom nivou i sa fokusom na određeni problem (kao što je segregacija pojedine
etničke manjine u jednoj osnovnoj školi) do velikih i zahtevnih projektnih istraživanja
(kao što je monitoring stanja te manjine po pitanju diskriminacije u obrazovanju u
celoj zemlji, ili ne samo obrazovanja, nego u različitim poljima).
Ipak, dobro je odgovoriti na neka osnovna pitanja pre nego što donesemo konačne
odluke o radu monitoringa:
•
•
•
•
Zašto želimo da nadgledamo? Kako se to uklapa u misiju i strategiju naše
organizacije, i našeg glavnog cilja? Šta želimo da ostvarimo monitoringom? Da
li je cilj da steknemo znanja (istraživačka funkcija), da podržimo našu već
utvrđenu strategiju i ciljeve zagovaranja sa konkretnim i čvrstim činjenicama
(dodatna funkcija), ili da predupredimo da se desi diskriminacija u konkretnom
slučaju (preventivna funkcija)?
Da li je neophodno da se sprovede proces monitoringa? Da li prostoje drugi,
bolji, lakši, jeftiniji načini ili metodi da se ostvare ciljevi? Kao primer, trebalo bi
proveriti postojeće podatke i znanja – drugi su možda već nadgledali situaciju
(javna vlast, tela za ravnopravnost, akademije, međunarodne organizacije,
druge NVO). Ne bi bilo koristi ako dupliramo već postojeće, umesto da koristimo
već postojeće informacije.
Kako ćemo koristiti rezultate monitoringa? Da li imamo jasnu viziju kako drugi
mogu da koriste činjenice, dokaze i pronađene informacije?
Konačno, moramo odgovoriti na pitanje koje se tiče naših izvora – da li smo
dovoljno kompetentni? Da li smo organizaciono pripremljeni? Da li imamo
dovoljno osoblja i materijlanih izvora kako bismo sproveli efektan i koristan
monitoring? Da li nam treba spoljna podrška? Ako da, od koga? Da li imamo
adekvatne kontakte, ili finansije, ako nam trebaju?
Izbor posebnog subjekta monitoringa će očigledno zavisiti od misije i strategije naše
organizacije, lokalnog ili nacionalnog konteksta, postojećih potreba, nedostaci u
informacijama itd. Ispod, kao dodatak temama pomenutim iznad, možete pronaći još
primera oblasti za koje monitoring može biti koristan i mogućih konkretnih projekata
za monitoring.
U principu:
•
•
Na koji način su određena prava manjina poštovana (realizovana) od strane
javnih institucija (Vlade, pružaoca javnih usluga, policije, zatvorske
administracije, itd);
Na koji način su određena prava manjina poštovana od privatnih tela
(zaposlenih, pružaoca usluga, itd);
52
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
Na koji način poseban zakon (ili poltika) utiče na poštovanje prava manjina (pre
nego što je stupio na snagu ili posle određenog vremenskog perioda). Za više o
ovome pogledaj deo B. ispod o proceni uticaja ravnopravnocti.
Konkretno:
•
•
•
•
•
Nadgledanje diskriminacije na osnovu starosti kada je zaposlenje u pitanju od
strane određenih zaposlenih - uslovi (plata, odmori), promocija i pristup
treninzima;
Nadgledanje maltretiranja pripadnika LGBT populacije od strane policije;
Nadgledanje diskriminacije u obrazovanju – pristup obrazovanju konkretne
etničke manjine;
Nadgledanje pristupa pojedinih servisa osobama sa invaliditetom; i
Nadgledanje prava na izražavanje veroispovesti u zatvorenim i u javnim
institucijama (zatvori, bolnice, vojne institucije i druga mesta).
VEŽBA: Identifikuj predmet (ili predmete) koji po tvom mišljenju je važan i trebalo bi
biti obrađen u formi monitoringa. Odgovori na osnovna pitanja po pitanju njegove
povezanosti sa organizacijskom misijom i strategijom, neophodnošću, mogućom
upotrebom rezultata i izvora.
Ko bi trebalo da sprovede monitoring jednakosti i diskriminatorne politike i
prakse?
Da li su NVO koje se bave jednakošću i suzbijanjem diskriminacije u obavezi da
sprovode monitoring ? Možemo slobodno tvrditi da je odgovor na ovo pitanje ”Ne”.
Postoje brojne institucije koje bi trebalo da skupljaju podatke, istražuju i sprovode
istraživanja. U nekim slučajevima institucije su u obavezi da nadgledaju, dok u
drugim slučajevima, da li će oni to raditi zavisi od njihove volje i odluke da li da rade
to. Ko su oni? Lista mogućih tela može sadržati:
•
•
•
•
Nacionalne statističke kancelarije sa njihovim godišnjim planovima;
Tela za ravnopravnost koja, u skladu sa direktivama EU, bi trebalo da sprovode
nezavisna istraživanja po pitanja diskriminacije, da izdaju nezavisne izveštaje i
prave preporuke za svaku oblast koja podleže diskriminaciji (videti, na primer,
Član 13 Direktive 2000/43/EC);
Druga nacionalna i lokalna tela (zavisi od lokalnog konteksta) koja bi trebalo da
skupljaju statističke podatke i druge informacije i da prilagode njihove politike i
rezultate.
Međunarodne institucije i organizacije koje moraju imati upoređujuće podatke
za različite zemlje, uključujući:
53
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Evropsku Komisiju (dogoročni projekti kao I pojedinačne studije koje
istražuju brojne probleme, posebne mreže eksperata koji izveštavaju o
razvoju u svojim zemljama); 24 i
o
Savet Evrope , OEBS, UN (skupljanje informacija, različite studije);
Naučnici i akademci, univerziteti i druge istraživačke institucije, think tanks, koji
rade mnoga društvena istraživanja;
Privatna tela, kao što su kompanije, koje skupljaju informacije i rade istraživanja
za njihove klijente i moguće klijente i za njihove zaposlene; i
Mediji – u određenoj meri, mada ponekad mediji sprovedu poprilično impresivne
istrage i moniroring aktivnosti.
o
•
•
•
Koja je uloga NVO? NVO imaju ulogu na najmanje 4 nivoa:
•
•
•
•
24
Da podstiču. NVO ne bi trebalo da zamene druga tela u svojim monitoring
aktivnostima. Umesto toga, NVO treba da podstiču, služe kao pokretači, da
pitaju pitanja i ohrabruju druge institucije (javne, privatne, akademije) da
skupljaju informacije, sprovode istraživanja i prate politike. NVO mogu da pruže
primere i podele najbolje prakse iz drugih zemalja;
Saradnja. NVO mogu da učestvuju u monitoringu organizovanom od strane
drugih aktera. Mogu da pruže informacije i dokaze iz njihovog posla, mogu se
ponašati kao partneri, ili služiti kao lokalni ili nacionalni predstavnici u
međunarodnim komparativnim istraživanjima. Zemlje članice EU mogu, na
primer, pokrenuti dijalog sa NVO koji rade na polju suzbijanju diskriminacije, uz
promociju principa jednakog tretmana (član 12 Direktive 2000/43/EC i član 14
Direktive 2000/78/EC). NVO bi trebalo da budu konsultovane kad god je njihovo
znanje i iskustvo relevantno.
Watch dog work. Ponekad su skupljanje informacija i sprovođenje monitoringa
obaveze relevantne institucije (kao što su tela za ravnopravnost), kakogod, u
praksi inistitucijie ne obavljaju taj svoj posao kako treba. NVO mogu i trebalo bi
da preuzmu nadgledanje kako bi uvidele da li (i kako) određene institucije
ispunjavaju svoje obaveze. Zapravo, NVO treba da sprovedu monitoring kako bi
istražile da li institucije ispunjavaju njihove obaveze nadgledanja; i
Sprovođenje nezavisnog NVO monitoringa. Ukoliko postoji nedostatak
podataka, nedostatak u već dostupnim informacijama ili kredibilitet drugog
istraživanja je pod pitanjem, NVO mogu da se angažuju u nezavisnom
monitoringu.Ponekad NVO su jednostavno bolje za ovaj posao, zato što su
bliže žrtvama diskriminacije, pružaju više poverenja nego druge institucije i
imaju bolji pristup osetljivim informacijama. Sprovođenje monitoringa zbog toga
uključuje prikupljanje podataka, ali takođe, u okviru strategije zagovaranja ,
davanje odgovora/preporuka nadgledanim institucijama/telima, kao i da pokažu
rezultate javnosti (putem izveštaja).
Pogledati informacije različitih mreža eksperata i studija sprovodene od strane Evropske Komisije:
http://ec.europa.eu/justice/discrimination/experts/index_en.htm.
54
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
VEŽBA
1.
2.
Nabroj sve institucije koje bi u kontekstu vaše zemlje trebalo da rade
monitoring, skupljaju informacije, istražuju, i sprovode istraživanja.
Ko, po tvom mišljenju, bi mogao ili trebalo da nadgleda, skuplja informacije i
sprovodi istraživanja u posebnim oblastima koje tvoja organizacija pokriva (npr.
starosna diskriminacija na poslu ili maltretiranje LGBT ljudi)? Identifikuj i nabroj
relevantne institucije. Da li one ispunjavaju svoje obaveze?
VEŽBA: Diskutuj kako bi NVO mogle da utiču na druge (relevantne institucije) u
ispunjavanju njihove uloge u nadgledanju?
Kako raditi monitoring – monitoring korak po korak
Dijagram u dodatku 1 pokazuje određene korake strateškog monitoringa, koji treba
da budu detaljno isplanirani. Naravno, monitoring je pristup koji može biti korišćen od
strane NVO na različite načine; mogu biti relativno jednostavni, mali, kratkoročni
projekti (kao što je nadgledanje jedne demonstracije ili nadgledanje sadržaja lokalnih
novina za period od jednog meseca) i komplikovaniji (kao što je nadgledanje pristupa
obrazovanju za jednu ili više etničkih manjina u celoj zemlji).
Koji su glavni koraci u pripremi i implementaciji monitoringa?
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
Formulisati predmet monitoringa
Definisati šta želimo da naučimo (monitoring oblasti i pitanja)
Sprovođenje zakonskih analiza i istraživanje za stolom
Izbor metoda i razvoj alatki za monitoring
Planiranje (logistika)
Usavršavanje alatki
Sakupljanje / procesuiranje / analiziranje sakupljenih podataka
Izveštavanje / davanje povratne informacije / komuniciranje
Praktično korišćenje rezultata monitoringa
Primer: kada definišete gorepomenute korake monitoringa, uvek to činite na primeru
nekog monitoring projekta. Prilagodite primer u zavisnosti od toga čime se vaša NVO
bavi. U našem primeru, koristićemo slučaj lokalne NVO koja se bavi zaštitom prava
osoba sa invaliditetom, ali koja ima saradnju sa ostalim organizacijama na
nacionalnom nivou. Naša organizacija ima nekoliko zaposlenih (part-time) i još
nekoliko volontera, kao i nekolicinu podržavaoca.
Formulisati predmet monitoringa
Ovo podrazumeva konkretizovanje šta mora da bude nadgledano i koje informacije
se traže, na osnovu iskustva iz našeg rada i našeg preliminarnog istraživanja.
55
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Od naše organizacije se često traži da podrži osobe sa invaliditetom u njihovim
naporima da eliminišu barijere koje ih onesposobljavaju da pristupe javnim
uslugama. Individualne žalbe i pozivi u opštini dovode do samo malih promena,
nema dovoljno finansija i ima još mnogo prepreka. Lokalna vlast tvrdi da se trudi
mnogo i radi šta je moguće obzirom na okolnosti. U cilju planiranja zagovaračke
strategije unutar opštine, odlučili smo da uradimo monitoring. Želimo da nadgledamo
pristup javnim ustanovama opštine osobama sa invaliditetom. Plan nam je da se
fokusiramo na dva elementa: postojeće prepreke i potreba da se uklone i skorašnji
napretci, ako ih ima (proveriti šta je urađeno u poslednjih nekoliko godina).
Definisati šta želimo da naučimo (oblasti monitoringa i pitanja)
Identifikovanje predmeta monitoringa je obično samo inicijalni korak. On mora dalje
biti razložen na pojedinačne elemente/oblasti/probleme i na konkretna pitanja se
moraju formulisati. Ovo je mesto gde se donose odluke o opsegu monitoringa.
Odlučili smo da nadgledamo javne ustanove i ustanove koje su u vlasništvu opštine,
npr.: zgrade lokalne vlasti, policijske stanice, sudovi, poštanske stanice, bazeni,
škole, zdravstbevni centri i bolnice. Želimo da znamo da li su ove ustanove i servisi
dostupni za osobe sa različitim vrstama invaliditeta, da li postoje problemi u kretanju
(npr., osobe u kolicima), za osobe oštećenog vida ili da li postoje drugi problemi u
tom pogledu.
Postoji nekoliko zgrada i brojni servisi. Za svaku moramo formulisati posebna pitanja,
na primer, po pitanju arhitektonskih prepreka mi možemo postaviti pitanje da li pošta
ima pristup za osobe koje su u kolicima i ako ima da li je dobar i da li se koristi od
strane osoba u kolicima. Ako nema, da li postoje neka druga rešenja da osobe u
kolicima koji bi želeli da koriste poštanske usluge? Da li je poštanski šalter dovoljno
nizak za osobe u kolicima? Ako nije, na koji način ih usluže?
Drugi set pitanja se odnosi na skorašnje napretke. Ako se može odlučiti, na primer,
da se proveri šta je urađeno u poslednje tri godine (kada je trenutna lokalna vlast
došla). Tako, u odnosu na svaku nadgledanu instituciju moramo da znamo šta se
promenilo po pitanju pristupa u poslednje tri godine, ko je uradio to, ko je finansirao,
itd.
Kada je odlučeno da se nadgleda određeni broj različitih zgrada koje pružaju različite
usluge, spisak pitanja bio bi podugačak.
Sprovođenje pravnih analiza i „istraživanje za stolom”
Da bi smo nadgledali praksu i politike koje su protiv pravnih standarada moramo prvo
da znamo i razumemo trenutnu pravnu poziciju. To se uglavnom radi uz pomoć NVO
advokata. Pravna analiza pokriva različite pravne izvore koji su relevantni za
predemete našeg monitoringa i naših pitanja (i dubina analize zavisi od ovih
predmeta), od međunarodnog i konstitucionalnog prava, akata parlamenta i vladinih
56
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
propisa (na lokalnom i nacionalnom nivou) do različitih vrsta internih regulativa u
okviru različitih institucija. Mogu da sadrže i odluke suda.
Detaljna pravna analiza neće možda biti neophodna za sve projektem naravno: i
mnogim monitoring projektima svest o osnovnim pravima koja su relevantna za
monitoring su I više nego dovoljna. Opšte rečeno, važni pravni napreci bi trebalo da
budu nadgledani kroz projekte, kako se ne bi propustile važne promene u zakonu ili
odlukama suda koje bi mogle biti korištene u našem istraživanju ili zagovaračkim
naporima.
“Istraživanje za stolom” (sakupljanje i analiza postojećih podataka, obuhvatanje
svih vrsta relevantnih informacija, materijala, dokaza, publikacija, izveštaja, medijskih
izveštavanja, itd.) je uobičajena stvar koja se radi u organizaciji koja se bavi
određenim pitanjem. Trebalo bi biti urađena i na detaljniji način i sa većim fokusom
na početku projekta.
Postoje često dokumenti koji nisu bliski ili za koje se zaboravilo (ako su istorijski).
Uvek je dobro identifikovati sve materijale koji se odnose na predmet monitoringa,
kako bi se osigurala kompetentnost, stekla motivacija i napravila poređenja. Uz to,
istraživanje za stolom bi trebalo biti nastavljeno kroz ceo projektni period, jer ako se
pojave novi materijali (ili su tek otkriveni) mi moramo toga biti svesni i upotrebiti ih
adekvatno.
U našem slučaju pravne analize se mogu fokusirati na dva elementa – opšte
antidiskriminacione standarde koji zahtevaju akciju vlade kako bi se otklonile
prepreke (kao što su konvencije UN) i lokani zakoni.
„Istraživanje za stolom” bi trebalo da uključi mnogo stvari. Da li je još neko sproveo
sličan monitoring u prošlosti? U drugim opštinama? Na nacionalnom nivou? U drugim
zemljama? Da li postoji metodologija koju možemo da koristimo? Da li postoje
izveštaji lokalne vlade, bilo kakvi dokumenti, planovi, budžeti, beleške sa sastanaka
lokalnih vlasti koje se odnose na predmet monitoringa? Da li postoje uporedni podaci
na nacionalnom nivou koji bi omogućili da prikažemo rezlutate opštini u odnosu na
druge?
Izbor metoda i razvojnih alata za monitoring
NVO monitoring nije naučno istraživanje. Kakogod, obično se koriste naučnoistraživačke alatke i može ponekad uključivati i asistenciju sociologa ili statističara.
NVO monitoring se često oslanja na kvalitativne podatke bazirane na osnovu studije
slučaja, intervjua, ili izjave žrtava. Posebno u oblasti ravnopravnosti i
antidiskriminacije nije uvek moguće pronaći pouzdane kvantitativne podatke
(brojeve i statistiku). Zavisno od slučaja, moguće je da će u nekim slučajevima
najbolja dostupna informacija biti upravo kvalitativan podatak. Na primer, u oblasti
zaposlenja bilo bi relativno lako sakupiti kvantitativne podatke o polu i starosti
57
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
zaposlenih, ali isto tako moguće da je veoma teško naći podatke o seksualnoj
orijentaciji. Zbog toga, morali bismo da planiramo pažljivo kako dobijamo kvalitativne
podatke.
Naravno, ima informacija (iz pritužbi, medija, izveštaja drugih, itd) koje organizacije
sakupljaju i analiziraju redovno. U planiranju strateškog monitoringa, kakogod, važno
je da se pokuša razviti sistematičniji način sakupljanja, odabira, analize i
procesuiranja informacija koje se traže.
Koji su metodi dobijanja informacija za NVO? U nastavku možete videti moguće
metode:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Kontinuirano “istraživanje za stolom”
Analiza pritižbi (ljudi koji su bili diskriminisani)
Analiza medija (novine, internet, audiovizualni mediji)
Analiza postojećih statističkih podataka
Analiza javnih zapisa (kao što su sudski dokumenti, dokumenti iz javnih
institucija, arhive)
Slušanje i snimanje individualnih iskustava:
o
Neiskonstruisani intervjui/neformalne diskusije
o
Fokus grupe intervjui (sa nekoliko individua zajedno)
o
Direktni intervjui
o
Intervjui preko upitnika (sa otvorenim ili zatvorenim/više odgovora/pitanja)
Ankete preko upitnika: internet, pošta itd. (upitani odgovaraju na pitanja, u
pisanoj formi
Dokumentovani slučajevi (studije slučaja)
Posmatranje (pojedinaca, mesta, događaja) spoljno ili učešćem
Fizička merenja (zgrada, objekata, opreme)
Eksperiment (npr, testiranje situacije)
Ako i kada se završi „istraživanje za stolom” i dalje mislimo da nemamo odgovore na
sva pitanja, moramo da nađemo načina kako da dodđemo do njih. Postoji mnogo
mogućih načina: nestruktuirani i na osnovu upitnika zasnovani intervjui sa ljudima sa
invaliditetom o njihovom iskustvu, menadžerima i zaposlenima određenih zgrada i
servisa, predstavnicima lokalnih vlada; fokus grupe sa osobama sa invaliditeto;
posmatranje zgrada zasnovano na formama sa utvrđenim indikatorima; ianalize
javnih zapisa po pitanju napredaka, budžetiranja, itd. Upoređujući podaci mogu biti
sakupljeni (ako su dostupni) i iz drugih opština.
Mogu se sprovesti i eksperimenti: osobe sa određenim invaliditetom mogu da se
zamole da pokušaju da priđu zgradi ili servisu i da dokumentuju svoj pokušaj. Fizičko
posmatranje i fotografisanje arhitektinskih preprela mogu takođe da se iskoriste.
Planiranje (logistika)
58
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Strateški monitoring podrazaumeva dobro, pažljivo planiranje. Postoje brojne stvari o
kojima se mora odlučiti u pogledu ko ide da radi šta, kako, koliko vremena će biti
potrebno i koliko je finansija potrebno. Uvek je moguće napraviti detaljan plan
akcije (iako se to ne traži od donatora). Implementacija plana bi trebalo biti
nadgeldana.
Zavisno od prethodnih izbora, treba odlučiti ko će da razvije iskustvene istraživačke
alatke, ko će da ih isproba i da ih usavrši, ko će da radi intervjue ili javne posete, ko
će da analizira podatke i piše izveštaje, ko će da pripremi papire sa smernicama,
liflete sa rezultatima i kada će se desiti svaka od ovih akcija. Odluke se moraju doneti
i o praćenju. Kkao će se izveštaji objavljivati i distribuirati? Kada bi trebalo prikazati
rezultate? Ako postoji neki posebno dobar period/datum (tajming je ponekad
najvažniji)? Da li ima dovoljno zaposlenih i/ili volontera? Da li imje potreban trening?
Šta je od opreme neophodno- kamera, snimač glasa? Koliko je novca potrebno i za
šta?Implementacija projektnog plana treba da se nadgleda. Korisno je pripremiti
malu tabelu sa samo četiri reda ko je odgovoran za šta sa krajnjim rokovima i
statusom u izvršenju zadatka.
Provera i usavršavanje alata
Jako je važno da bez obzira koji tip alatki je razvijen ili usavršen bude testiran
(upitnici, instrukcije, forme, itd.). I moramo znati ovo što sledi u nastavku.
Da li ljudi (i sakupljači podataka i ljudi koji se intervjuišu) razumeju alatke? Da li
instrukcije i pitanja dovoljno jasna? Da li korišćenje određenog alata dovodo do
rezultata za kojim se traga? Da li izbor ponuđenih odgovora odgovarajući?
Kompletan? Previše dug, previše kratak?
Testiranja alatki se često naziva “pilot projektom”.
Proverom alatki greške do kojih bi inače došlo mogu se ukloniti na vreme i time se
izbeći nepotreban posao.
Ako se donese odluka da se intervjui rade preko upitnika, onda oni moraju biti
provereni da bi se videlo da li su pitanja dobro formulisana, šta možda nedostaje i
koja bi bitanja trebalo izbrisati ili dodati.
Sakupljanje / sređivanje / analiza dobijenih podataka
Sve zavisi od tipa projekta na kom se monitoring radi. Situacija je drugačija ako je u
pitanju jednostavna studija (kada se nešto radi samo jedanput), projekat koji se
periodično ponavlja (i rezultati se porede) i konstantni monitoring (ponekad traje
godinama, sa periodičnim izveštajima).
Postoje važna pitanja koje bi trebalo NVO da razmotre u procesu sakupljanja
podataka.
59
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
Dokumentovati izvor informacije, zbog kredibilnosti, ali ne otkrivati ih uvek;
Zaštititi identitet ljudi koji su pod rizikom (profesionlano ili zbog reputacije) zbog
monitoringa, ne izlagati ih bilo kakvom riziku direktnim ili indirektnom
identifikacijom bez njihovog napismenog odobrenja;
Proveriti podatke i različite prilikom sakupljanja informacija – različiti modeli se
dopunjuju;
Prilikom sakupljanja podataka ne fokusirati se samo na informacije o trenutnom
statusu, nego istraživati dublje – koji su razlozi takvog stanja, obrazloženja ili
preporuke koje se svode na trenutni/nepromenjeni;
Tragati za i beležiti slučajeve koji dobro ilustruju predmete monitoringa ili
zanimljive izreke koje bi služile kao dobri primeri; i
Biti objektivan, nadgledati situaciju takva kakva je, beležiti ne samo akte nasilja
(kao što neke NVO naročito rade) nego isto tako dobre primere, napretke,
pokušati istražiti problem iz različitih uglova.
Obrađivanja kvantitativnih podataka zavisi od korišćenih metoda i veličine uzorka.
Ponekad su parče papira i olovka dovoljni, ponekad i digitron, a ponekad su potrebni
i profesionalni statistički softveri i asistencija stručnjaka. Postoji jedno opšte pravilo:
važno je znati kako će se podaci obrađivati pre nego što se upotrebe istraživački
alati.
Opasno je napraviti lep, dug upitnik, sakupiti podatke i onda početi razmišljati kako ih
obraditi. Alatke za obradu podataka i alatke za kvantitativan monitoring bi trebalo da
idu ruku-uz-ruku i biti kreirani zajedno.
U našem projektu će verovatno biti mnogo kvalitativnih informacija - iskustva
određenih osoba sa invaliditetom, stvarne priče. Kakogod, kako smo odlučili da
nadgledamo brojne zgrade, možemo se odlučiti da uradimo i kvantitativnu analizu
kako bismo pokazali opseg problema (na primer, u 70 odsto opštinskih zgrada nema
pristup za osobe koje su u kolicima). Na ovoj razini, olovka i papir bi bili dovoljni, i ne
bi bilo potreba za posebne softvere.
Izveštavanje / davanje povratne informacije / komuniciranje
Izveštaji monitoringa mogu izgledati drugačije u zavisnosti o kom je projektu re,
prstupa organizacije, loklanih pravila, korišćenih metoda i ciljne grupe/a. Izveštaj
namenjen javnosti ili medijima će izgeldati drugačije od specijalizovanijeg izveštaja
namenjenog da podrži strategiske parnične aktivnosti pre nacionlanog ili
međunarodnog suda.
Kakogod, postoje neki zajednički elementi:
•
•
sadržaj;
kratak uvod gde su objašnjava zašto je monitoring neophodan, navesti ciljeve
monirtoring I neke osnovne informacijeno autorima monitoringa, opsge,
vremenski okvir, itd.
60
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
•
•
Priznanja I zahvalnosti koji su omogućili da monitoring izvrši, saradnje u toku
monitoringa, onima koji si pristali da daju intervjie, ili pružili dokaze, itd.;
Glavne zaključke I preporuke (ili rezime), na početku ili na kraju izveštaja;
Pravne analize – koji su standardi (državni, međunarodni, likalni);
Glavni deo izveštaja – podaci, dokazi, studije slučaja, peonalasci prikazani na
zanimljiv način;
zaključci;
još detaljnije preporuke;
informacije o metodologiji rada koja se koristila prilikom monitoringa (poneka
baš detaljno, uključujući i primere); i
spisak literature.
Misao treba dodati izveštaju u toku planiranja izveštaja i u toku implementacije.
Nama su za izveštaj potrebne dobre izreke, fotografije, studije slučaja, itd. Odluka
takođe treba da se donese da li je izveštaj dovoljan sam posebi, ili treba dodatno
napraviti dodatke, kao što se dokument politike rada, predlozi za gradsko veće, lifleti
sa nalazima, ili PowerPoint prezentacija.
Korišćenje rezultata monitoringa
Distribuiranje izveštaja monitoringa ne bi trebalo da bude kraj projekta (nažalost, u
stvarnosti ovo je čest slučaj: pismeni izveštaji se nađu na policama, nekad ne stignu
ni na internet, projektne aktivnosti su izvršene i organizacija se okrene novim
izazovima).
Rezultati monitoringa mogu biti okidač za zagovaranje. Rezultati bi trebalo biti
korišćeni u svim zagovaračkim naporima i treba ih ponoviti ako je neophodno. Kako
mogu biti korišćeni rezultati monitoringa? Ima mnogo mogućih načina, uključujući:
•
•
•
•
u zagovaranju, lobiranju (sastanci, seminari, okrigli stolovi, u radu sa medijima,
u politici rada, info lifletima, nacrtima zakona, itd.);
u izveštavanju, uključujući izveštaje za međunarodna tela;
u parnicama (dokazi, argumenti, pojedinačni slučajevi); i
u širenju svesti, obrazovanju.
Strategija za medjije i ka spolja bi trebalo da se napravi, identifikovati kada i kome mi
želimo da predstavimo rezultate prvo – lokalni mediji, gradska vlast, okrugli sto, itd.
VEŽBA: Planiranje monitoringa
Izaberite oblast u odnosu interese i stručnost vaše organizacije.
Koji je tvoj strateški cilj? Radni cilj?
Koji je vaš istraživački zadatak (predmet monitoringa)? Koje su istraživačke oblasti i
pitanja (koje informacije ti trebaju i zašto)?
61
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Koji metodi za obradu ovih informacija su odgovarajući/najbolje (kako ćeš doći do
informacije)?
Koji je opseg planiranog monitoringa (geografski, uzorak, vremenski itd.)?
Koji izvori su potrebni (finansije, osoblje, drugo)?
VEŽBA: Kreiraj alat za monitoring po tvom izboru (instrukcije za intervju preko
upitnika, lista za proveri, itd).
VEŽBA: Koje su sličnosti i različitosti između NVO monitoringa i društveno-naučnog
istraživanja u odnosu na: ciljeve, metode, uzorke, rezultate, preporuke, zagovaranje,
itd?
B.
Procena uticaja jednakosti
Šta je procena uticaja jednakosti?
Procena uticaja jednakosti (EIA, Equality impact assessment) je efikasan način za
temeljnu procenu trenutnih i novih politika, projekata i usluga koji pruža mogućnost
uvida u njihov uticaj na jednakost različitih grupa. Svrha procene je da obavesti
relevantne institucije:
- kada jedna grupa (ili više njih) jeste ili ima osnova da se veruje da će biti
podvrgnuta nejednakom tretmanu u odnosu na postojeće ili predložene politike i
prakse institucije;
- kako institucija može unaprediti svoje politike i prakse ili kako mogu efektnije
unaprediti mogućnost jednakih šansi.
EIA nikada ne treba biti posmatrana kao gotova stvar, koristeći informacije koje EIA
pruža, institucija treba da preduzme neophodne korake da obezbedi politike i prakse
koje nisu diskriminatorne i koje doprinose jednakosti.
EIA je u potpunosti razvijena praksa jedino u nekim zemljama Evropske unije, u
ostalima to je nov ili sasvim nepoznat koncept. EIA je prvo predstavljena u Severnoj
Irskoj 1998. godine, zatim u Engleskoj, Velsu i Škotskoj 2001. godine.
EIA se uglavnom sprovodi od strane javnihinstitucija. Ukoliko je to moguće, EIA treba
uraditi pre nego što institucija odluči o budućoj akciji (usvajanje novih politika ili
menjanje starih) i treba je uključiti u proces donošenja novih koncepata i politika
institucije.
Pet faza EIA kroz proces uspostavljanja novih politika
(Izvor: Komisija za jednakost i ljudska prava, Velika Britanija)
- Faza 1: predpostupci u vezi sa planiranjem revitije ili izrade politika
- (i) odličiti da li politika ili usluga zahtevaju EIA
62
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
- (ii) odrediti opseg EIA
- Faza 2: pisanje predloga i procena uticaja
- Faza 3: određivanje adekvatnih evaluacijskih, monitoring i principa za reviziju
- Faza 4: potpisivanje i objavljivanje konkretnih mera
- Faza 5: monitoring akcionog plana
Ukoliko je reč o već aktuelnim politikama ili praksama, EIA može da posluži za
sticanje informacija i pružanje indikacija organizaciji u tome koje je promene potrebno
uvesti.
Kako funkcioniše EIA procedura?
Ne postoji uniformna procedura koja bi bila primenjiva na sve institucije i slučajeve.
Ona, dakle, zavisi od konkretnih slučajeva i praksi kao i od funkcija institucije, njene
veličine i resursa. Relevantne institucijetreba da razviju sopstvene EIA procedure i
pripadajuću metodologiju. Različite institucije, razvijaju različite pristupe. Međutim,
postoje neka bazična pitanja i problem u vezi sa EIA koji su manje-više univerzalnog
karaktera:
•
•
•
•
•
da li odluka, politika ili praksa organizacije ima štetan uticaj na:
o
jednakost šansi pripadnika bilo koje grupe (prema godištu, polu,
seksualnoj orijentaciji, etničkoj pripadnosti, itd?)
o
odnose među pripadnicima različitih grupa ili između pripadnika jedne
grupe i ostalih ljudi?
da li taj štetan uticaj direktno ili indirektno utiče na diskriminaciju ili na drugi
način probija granice diskriminatornog prava?
da li bi odluka, politika ili praksa bile efektivnije u povećavanju jednakosti među
svim grupama?
da li bi odluka, politika ili praksa bile efektivnije u podsticanju boljih odnosa
među pripadnicima različitih grupa ili između pripadnika jedne grupe i ostalih
ljudi?
da li je neophodno sprovesti dodatna istraživanja ili konsultacije? Ukoliko da, da
li bi takvi postupci bili proporcionalni značaju koje politika ili praksa mogu imati?
Da li je izgledno da bi doveli do drugačijih zaključaka?
Brojni primeri praktičnih uputstava za sprovođenje EIA mogu se naći na kraju ovog
modula. Neki primeri pokazuju da određene organizacije koriste EIA kao osnov za
akciju, što predstavlja samu ideju EIA.
Pitanja koja se tiču EIA zavise od toga o kom se aspektu ili javnoj funkciji radi.
Procena uticaja jednakosti može biti sprovedena nad bilo kojom politikom nacionalne
ili lokalne institucije. Takođe, politike i prakse javnih usluga, na primer zdravstva,
takođe mogu biti procenjene. U cilju sprovođenja procene, veliki broj metoda koji su
već pomenuti se mogu koristiti u praksi.
Uloga NVO u proceni uticaja jednakosti
63
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Do sada se najviše izveštaja EIA fokusiralo na obaveze javnih institucija da znaju
uticaj jednakosti na ono što rade ili što bi trebalo da rade. Dok su NVO retko
spominjane, postoje NVO čije samo, često specijalizovano, iskustvo bi trebalo da
bude uvedeno u rad javnog telo EIA procesa.
Kao što je zaključeno od strane Komisije za ravnopravnost i ljudska prava Velike
Britanije: “Informacije i unutrašnji pogledi koji mogu biti dobijeni preko učešća i
konsultovanja su od velike važnosti za EIA, omogućavajući onima koji su pogođeni
načinom na koji javni organi vrše svoje funkcije da imaju prave informacije,
unapređenje rezultata i jačanje oba servisa, i korisnika i zaposlenih. […] Ovakav
pristup šireg učešća i konsultovanja trebalo bi da obuhvata zajednice i grupe koje su
pokrivene dužnostima javnog sektora, i šire grupe za ravnopravnost. Mnoge od ovih
grupa se suočavaju sa konkretnim preprekama prilikom učešća, što znači da su
posebne, ciljne aktivnosti i podrška potrebne.” 25
Opisana situacija se odnosi na kontekst konkretne zemlje gde je EIA postala
formalna obaveza. Moguća uloga NVO u odnosu na EIA bi trebalo da se razmotri,
posebno u zemljama gde ne postoji tradicija EIA. Nema razloga zašto ovaj tip
istraživanja ne može biti sproveden od strane NVO, posebno ako javne ili privatne
institucije ne sprovode EIA. U praksi to je forma struktuiranog monitoringa jednakosti
koji se sprovodi radi promene i koji, kao i različite forme monitoringa koje su
razmotrane prethodno, može biti upotrebljen od strane NVO da informiše i podrži
posao zagovaranja.
VEŽBA
Koja je moguća uloga NVO u odnosu na EIA (na primer, NVO kao akter
inspiriše druge da sprovode EIA i širi ideju EIA; NVO kao akter učestvuje u EIA
koji sprovode drugi, na primer, učešćem u fokus grupama, obezbeđujući
informacije i davajući povratne informacije, predlažući promene politika i praksi;
NVO da sprovede EIA kao spoljni evaluator)?
Koja je moguća uloga konkretne NVO u kontekstu konkretne zemlje? Odluči
koje su moguće aktivnosti u odnosu na EIA i napravi plan akcije.
1.
2.
4.3
Zastupanje
„Nikada ne sumnjajte u to da mala grupa posvećenih građana koji razmišljaju može
da promeni svet. Samo to se i dešava.“
Margaret Mid
Cilj ovog modula je da nevladine organizacije steknu znanje i veštine za obavljanje
strateškog zastupanja kako bi se obezbedila bolja i efikasnija primena zakona i
politike u borbi protiv diskriminacije.
25
Komisija za ravnopravnost i ljudska prava, Equality impact assessment guidance. A step-by-step guide to
integrating equality impact assessment into policymaking and review, novembar 2009, str.15.
64
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
4.3.1 Definicija
U ovom priručniku „zastupanje“ označava organizovani pokušaj da se obezbedi
promena putem predstavljanja dokaza i argumenata o tome kako i zašto bi do
promene trebalo da dođe. Promena može da se odnosi na politiku i zakone, na
primenu te politike ili zakona odnosno na svest ljudi o politici i pravima koje imaju.
„Strateško zastupanje“ označava niz akcija koje akteri pažljivo razvijaju, planiraju i
izvode radi postizanja određenog cilja. Lobiranje je jedan oblik zastupanja.
4.3.2 Opseg
Ovaj modul govori o tome na koji način nevladine organizacije mogu da sprovedu
efikasno strateško zastupanje. On razmatra ono što je neophodno za kreiranje,
planiranje i sprovođenje različitih akcija zastupanja i monitoring i evaluaciju rezultata i
uticaja.
Zastupanje uključuje prikupljanje informacije, monitoring, izgradnju partnerstava,
umrežavanje i korišćenje medija, a sve te teme su obuhvaćene drugim modulima u
ovom priručniku. Ovaj modul ukazuje na kontekst u kojem su takvi procesi ili
aktivnosti neophodni za efikasno zastupanje.
Ovaj modul se bavi zastupanjem koje pružaju nevladine organizacije, a ne govori o
lobiranju koje se izvodi kao komercijalna aktivnost niti o nekom drugom obliku
zastupanja koje sprovode organizacije iz privatnog sektora. Takođe ne govori o
izgradnji kapaciteta zasnovanoj na zajednici što može biti deo strateškog zastupanja
NVO-a.
4.3.3 Sadržaj
Zastupanje predstavlja sistemski proces usmeren na postizanje promene koji ima
određene korake i aktivnosti.
a)
Početna analiza radi identifikovanja problema za zastupanje
Šta nije u redu? Ili šta se ne dešava onako kako bi trebalo? Postoji li dokaz za
diskriminaciju, ugrožavanje ili nejednakost u oblasti koja interesuje vašu
organizaciju? Postoji li dokaz da se nacionalni i EU antidiskriminacioni zakoni ne
primenjuju u potpunosti' Postoji li politika ili praksa koja sprečava ili onemogućava da
sve grupe ostvaruju puno pravo na jednakost? Na primer:
Ljudi sa invaliditetom su neproporcionalno isključeni iz većine vrsta poslova na
većini nivoa, uz izuzetak „zaštićenih“ poslova koji su ograničeni samo na ljude
sa invaliditetom.
Uprkos nacionalnim, evropskim i međunarodnim zakonima koji nalažu
jednakost u pravu na obrazovanje, porodice koje pripadaju određenim etničkim
65
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
manjinama doživljavaju diskriminaciju (direktnu i/ili indirektnu) kada pokušaju da
upišu svoju decu u lokalnu redovnu školu.
•
•
•
•
Koji dokaz imate? Da li je objektivan? Da li je nedvosmislen?
Šta su osnovni uzroci? Ko je odgovoran?
Kako treba pristupiti uzrocima?
Na osnovu iskustva koje imate, gde smatrate da je promena moguća, a gde
očekujete snažan otpor promeni?
„Drvo problema“ predstavlja korisnu alatku za analizu koja bi trebalo da pomogne u
vizuelizaciji pravnih, političkih i socijalnih aspekata problema. „Drvo problema“
pomaže da se identifikuju uzroci ili posledice koji su direktno ili indirektno povezani
sa problemom, kao i mesto na koje akcija zastupanja može najefikasnije da se
usmeri.
Na pojednostavljenom „drvetu problema“ ispod, problem je stablo drveta, faktori koji
doprinose problemu su korenje, a dublje korenje predstavlja uzroke tog korenja.
Simptomi ili efekti problema su grane, a širi efekti su više grane.
66
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
povećanje
zdravstvenih
problema
mentalne
prirode
kod dece osoba
sa invaliditetom
prisutna je veća
stopa siromaštva
socijalno
isključivanje
osoba sa
invaliditetom
demoralisanje,
izolacija osoba sa
invaliditetom
osobe sa
invaliditetom
koje previše
zavise od
državnih
povlastica
domaćinstva
osoba sa
invaliditetom
su siromašna
osobe sa
invaliditetom
imaju nizak
nivo ušešća u
civilnom
diskriminacija
osoba sa
invaliditetom
pri
zapošljavanju
predrasude i
neznanje
poslodavaca o
mogućnostima
osoba sa
invaliditetom
predrasude i
neznanje javnosti o
mogućnostima
osoba sa
invaliditetom
poslodavci
odbijaju
kandidate sa
invaliditetom
poslodavci
nisu upoznati
sa
antidiskrimina
cionim
zakonima
neprimenjivanje
antidiskriminacionih
zakona
osobe sa
invaliditetom
nisu upoznate
sa svojim
pravima na
jednakost
osobe sa
invaliditetom ne
ulažu prigovor na
odbijanje od strane
poslodavaca i drugih
osoba
nedostatak
usluga
pružanja
pravnih
osobama sa
invaliditetom
nedostaju
radne
veštine
osobe sa
invaliditetom su
isključene iz
edukacije i obuke
za posao
Napomena: Ovo je samo primer. U stvarnosti bi postojali drugi uzroci i efekti i više
veza izmešu uzroka.
b)
Saznajte više: razumevanje problema i uzroka
Pre nego što počnete da planirate akciju zastupanja, važno je da što potpunije
razumete problem i njegove uzroke. (Celovitije razmatranje prikupljanja informacija,
monitoringa i procene uticaja radi prikupljanja dokaza o diskriminaciji potražite u
modulima iznad, u odeljcima 4.1 i 4.2).
67
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Može biti korisno da se problem raščlani na delove i da se zatim za svaki deo
identifikuju uzroci i posledice, kao i moguća rešenja. Ponavljanje pitanja „zašto“ može
da pomogne u identifikovanju osnovnih razloga.
Na primer, barijere za jednakost pri zapošljavanju osoba sa invaliditetom mogu da se
posmatraju na sledeći način:
•
•
•
•
•
•
•
nedostatak svesti kod poslodavca o antidiskriminacionim zakonima;
predrasude i neznanje poslodavca u vezi sa mogućnošću zapošljavanja osoba
sa invaliditetom;
manjak interesovanja iz ugla sindikata u vezi sa nezapošljavanjem osoba sa
invaliditetom;
isključivanje osoba sa invaliditetom iz obrazovanja i obuke koji bi ih pripremili za
posao;
antidiskriminacioni zakoni se ne primenjuju i/ili nisu na snazi;
osobe sa invaliditetom nemaju svest o svojim pravima u skladu sa
antidiskriminacionim zakonima i
nedostatak agencija koje bi osobama sa invaliditetom pružale savete i pomoć u
pogledu njihovih prava u vezi sa diskriminacijom.
Svaki od ovih faktora ima svoje uzroke; u svim slučajevima bi trebalo da bude
moguće identifikovati odgovorne pojedince ili institucije. Do ovoga treba da dođe pri
planiranju aktivnosti koje treba izvršiti da bi se ostvarila promena.
c)
Koja je vaša dugoročna namera? Koji su vaši ciljevi?
Vaša namera zastupanja bi trebalo da opisuje promenu koju želite da vidite. To je
željeni dugoročni rezultat vaših akcija zastupanja. Vaša namera zastupanja može biti
uopštena, na primer:
Osobe sa invaliditetom treba da imaju jednaku mogućnost zapošljavanja.
Sve škole u okrugu treba da omoguće isti pristup redovnom obrazovanju za
učenike svih etničkih grupa bez diskriminacije.
Vaši ciljevi zastupanja su određene, kratkoročne ili srednjoročne promene koje bi
trebalo da budu ostvarljive i koje doprinose realizaciji namere. Kada je problem
složen ili ima niz različitih uzroka, verovatno ćete identifikovati više ciljeva koji vode
do ostvarivanja namere. Uopšte uzev, ciljevi zastupanja treba da imaju vremenski
okvir od jedne do tri godine. Time se stvara mogućnost da se nadgleda napredak
(pogledajte ispod) i da se u daljim ciljevima uzmu u obzir sva politička, pravna i druga
dešavanja koja bi mogla da utiču na postizanje dugoročne namere.
Ciljevi treba da budu SMART (pametni) – Specific (određeni), Measurable (merljivi),
Achievable (ostvarljivi), Realistic (realistični) i Time-bound (vremenski ograničeni).
68
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Oni treba da opisuju promenu koju želite da ostvarite, a ne ono što nameravate da
uradite da biste postigli promenu. Na primer:
U roku od 18 meseci [relevantni sektor vlade ili specijalizovano telo za
jednakost] objaviće i poslati svim nacionalnim organizacijama poslodavaca i
svim registrovanim sindikatima jasno uputstvo o zabrani diskriminacije pri
zapošljavanju.
Do početka sledeće školske godine, službenici za obrazovanje i direktori svih
škola u okrugu će morati da pohađaju obuku o nacionalnom
antidiskriminacionom zakonu koji se odnosi na obrazovanje.
Određeno – izbegavajte nejasne termine, kao što su „osposobiti“ i „omogućiti“.
Recite ono što mislite.
Merljivo – budite što precizniji. Uključite brojeve (osoba, organizacija, učestalosti,
slučajeva za testiranje). Ako postoje ograničenja u pogledu geografije ili sektora,
treba da ih navedete (na primer, cela zemlja ili tri glavna naseljena centra, svi
dobavljači usluga ili dobavljači usluga iz javnog sektora).
Ostvarljivo – navedite ciljeve tako da vi i druge osobe znate kada su realizovani. Na
primer, efikasna pravna zaštita od diskriminacije u obrazovanju može biti namera, ali
cilj treba da navodi šta, kada, ko, gde i kako (na primer, u narednih 12 meseci vlada
će razmotriti primenu antidiskriminacionog zakona na polju obrazovanja).
Realistično – ciljevi treba da budu ostvarljivi u planiranom vremenskom roku u okviru
kapaciteta vaše organizacije (pogledajte ispod).
Vremenski ograničeno – cilj treba da uključuje jasan, realističan vremenski okvir u
kojem treba da se realizuje predložena promena.
d)
Procena kapaciteta za zastupanje
Pri donošenju odluke o ciljevima i planiranju strategije zastupanja, veoma važan
faktor predstavlja kapacitet organizacije. Potrebno da je imate preciznu sliku o tome
šta vaša organizacija može da uradi sama ili u partnerstvu sa drugim organizacijama.
Da li će organizacija moći da planira i održava posao zastupanja, kao i da njim
upravlja, odgovarajući na promenljivo političko okruženje i uključene zainteresovane
strane? Da li ima dovoljno zaposlenih i finansijskih resursa? Da li pojedinci poseduju
potrebno znanje i veštine?
SWOT analiza zastupanja (pogledajte modul „Prikupljanje informacija i planiranje
akcije“ (4.1)) može da vam pomogne u proceni kapaciteta organizacije putem
posmatranja unutrašnje snage i slabosti i spoljašnjih prilika i pretnji.
69
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Važno je da izgrađujete snagu organizacije, kao što su znanje o problemima,
relevantni kontakti i iskustvo u zastupanju, dok pronalazite načine da prevaziđete
unutrašnje slabosti, na primer, nedostatak finansija ili suprotstavljeni vremenski
zahtevi za zaposlene i volontere.
Spoljašnje prilike mogu da uključuju nedavne medijske izveštaje, povoljne sudske
odluke i podršku drugih organizacija. Središnji deo akcionog plana zastupanja treba
da se odnosi i na preduzimanje mera za prevazilaženje mogućih spoljašnjih pretnji,
kao što je nedostatak brige javnosti ili nedostatak podrške glavnih donosilaca odluka,
kao i na pripremu na nepoznato, na primer promena nacionalne ili lokalne vlade
treba da čine središnji deo akcionog plana zastupanja.
e)
Moć i uticaj: kako, kada i ko donosi odluke? Ko utiče na donosioce
odluka? Ko ima stvarnu moć da se saglasi sa promenom?
Možda već dobro poznajete političku realnost relevantnu za svoj problem za
zastupanje.
„Pitanja moći i politike su… neraskidivo vezana za posao zastupanja, uprkos opiranju
nekih aktera da se ’uključe u politiku’.“ 26
Pitanja na koja ćete morati da odgovorite su sledeća:
•
•
•
•
Ko je odgovoran za politiku koja vas brine? Politika u ovom kontekstu može da
uključuje odsustvo politike, neadekvatnu politiku ili neodgovarajuću primenu
politike odnosno njeno stupanje na snagu.
Ko su donosioci odluka? Ko može da utiče na donosioce odluka?
Postoji li interesovanje javnosti za politiku ili je to problem o kojem se nikada ne
govori?
Kako ćete vi uticati na politiku? Kako proces donošenja odluka i dinamika moći
unutar njega funkcionišu u praksi? Koje su moguće polazne tačke?
Moć istovremeno može da funkcioniše na razne načine. Važno je da vaša analiza
razmotri ove različite načine u kontekstu planiranog zastupanja kako biste mogli da
kreirate odgovarajuće strategije zastupanja:
•
•
•
26
vidljiva moć – formalna pravila, strukture institucije i procedure;
skrivena moć – moćni ljudi koji kontrolišu raspored, isključujući manje moćne
grupe i
nevidljiva moć – faktori koji oblikuju vrednosti, norme, uverenja i stavove,
održavajući obrasce dominacije i inferiornosti.
WaterAid Advocacy. What’s it all about. A guide to advocacy work in the water and sanitation
sector, novembar 2001.
70
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Diskriminacija osoba sa invaliditetom pri zapošljavanju: oblici moći
vidljiva moć: poslodavci
skrivena moć: vlasnici/investitori, osiguravajuća društva
nevidljiva moć: društvene predrasude i neznanje
Kako, kada i ko donosi odluke? Postoje procesi formalnog i neformalnog donošenja
odluka:
•
•
formalno donošenje odluka je ono što nalaže zakon ili ustav odnosno pravila
organizacije, a
neformalno donošenje odluka često prethodi formalnom donošenju odluka, na
primer, kada se grupa donosilaca odluka koji su uključeni u formalni proces
usaglasi da zauzme određeni stav.
f)
Ko su primarni i sekundarni ciljevi?
Zastupanje se bavi postizanjem promene. Da bi se to desilo, potrebno je zastupanje
kod pojedinaca ili institucija koji imaju moć da se usaglase sa promenom. Zbog toga
je važno identifikovati primarne ciljeve – osobu, grupu osoba ili institucije koji imaju
moć da odgovore na vaš zahtev i usmere proces donošenja odluke u vezi sa vašim
problemom.
Pored toga, potrebno je identifikovati i ljude koji imaju određeni uticaj na ciljeve i koji
bi mogli da iskoriste svoj uticaj za vaš slučaj ili protiv njega. To su sekundarni ciljevi.
Zainteresovane strane uključuju širu grupu pojedinaca i organizacija koje mogu imati
uticaj – pozitivan ili negativan – na problem za zastupanje ili na koje će uticati
promena koju zahtevate.
Koji će primarni ciljevi, sekundarni ciljevi i glavne zainteresovane strane verovatno
biti saveznici ili protivnici u vezi sa vašim problemom za zastupanje? Da biste
vizuelizovali dinamiku moći u vezi sa svojim problemom, možete mapirati primarne i
sekundarne ciljeve, kao i zainteresovane strane na ose moći i podrške ili protivljenja.
najveća moć
podrška
protivljenje
najmanja moć
Vaš fokus treba da bude na primarnim ciljevima sa najvećom moći (oni koji mogu da
se postave iznad horizontalne linije u ovom dijagramu). Treba da pronađete načine
da na uočljiv način uključite one koji imaju najveću moć, a podržavaju vas. Najveći
71
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
izazov za vas će biti da pokušate da utičete na promenu u smislu pružanja podrške
kod onih ciljeva sa najvećom moći za koje je procenjeno da se snažno protive u vezi
sa vašim problemom.
Što više znate o ciljnim grupama u vezi sa vašim namerama, bolje ćete moći da
utičete na njih. Imaćete različite izvore informacija koji će moći da vam pomognu da
stvorite sliku interesovanja, stavova i promenljivih odnosa moći ciljnih grupa. Takvi
izvori mogu da uključuju sledeće:
•
•
•
•
•
prethodni direktni kontakt sa vašom organizacijom;
informacije od zaposlenih, saradnika, protivnika;
posmatranje u raznim situacijama: formalni ili neformalni sastanci, govori,
konferencije za štampu, pojavljivanja u medijima, pojavljivanja na sudu;
izveštaji u medijima i
relevantne Veb lokacije.
g)
Koja je vaša ključna poruka?
Kada budete znali ključnu poruku, možete je prilagoditi pri prenosu informacija o
svom problemu različitoj publici. Možete je adaptirati za slogane, izjave za medije,
vesti ili brifinge. Cilj vaše poruke treba da bude da informišete i ubedite ljude, kao i da
utičete na njih da preduzmu radnje u smislu podrške problemu koji zastupate. Ona bi
publici trebalo da saopšti šta od nje očekujete (pogledajte modul o medijima (4.5)).
Ključna poruka treba da rezimira na kom mestu se nalazite u pogledu planiranja
strategije zastupanja:
•
•
•
•
•
•
•
vaša analiza problema;
dokaz na kom se zasniva vaša analiza – saopštavanje jasnih činjenica;
uzroci problema;
koga smatrate odgovornim;
zašto je potrebno da dođe do promene;
rešenje koje predlažete i
akcije koje očekujete od drugih da bi se promena ostvarila.
h)
Izbor odgovarajućeg pristupa i prikladnih metoda i alatki za zastupanja
Postoje brojne metode i alatke za zastupanje. Vaš izbor će se obično zasnivati na
sledećem:
•
•
•
•
vaša analiza problema i primarni i sekundarni ciljevi;
vaše namere;
vaši resursi i
način rada vaše organizacije.
72
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Kako projekat teče, monitoring i periodična evaluacija (pogledajte ispod) pomoći će
vam da izaberete metode koje su najefikasnije za određene ciljeve.
Većina akcija zastupanja podrazumeva upotrebu više metoda i alatki, uključujući
sledeće:
•
•
•
•
•
•
•
•
lobiranje;
sastanci, konferencije ili radionice;
brifinzi i izveštaji;
pisanje pisama/e-poruka;
upotreba medija;
upotreba IT-a;
strateški spor (pogledajte modul „Prikupljanje informacija i planiranje akcije“
(4.1)) i
kampanje, mobilizacija javnosti (protesti, demonstracije).
Šta je to lobiranje? Kada lobiranje predstavlja odgovarajuću alatku?
„Lobiranje može predstavljati izuzetno efikasan način širenja
poruke, ali treba biti unapred dobro osmišljeno da bi se prilika na najbolji način
iskoristila“. 27
Lobiranje se bavi edukovanjem i ubeđivanjem donosilaca odluka da promovišu vaš
problem. Do lobiranja formalno može doći putem brifinga i sastanaka ili neformalno
kroz razgovore na drugim događajima i u svakodnevnim situacijama, na primer,
šetnja ulicom ili ručak u restoranu.
Lobiranje može biti koristan metod zastupanja kada možete da identifikujete
donosioce odluka i opišete određenu akciju koja bi dovela do značajne promene ako
bi je donosioci odluka preduzeli. Na primer, lobiranje kod lokalnog odbornika kada je
vaš cilj da sprečite zatvaranje lokalne škole.
Da biste na najbolji način iskoristili prilike za lobiranje, treba da:
•
•
•
•
27
saznate kako funkcionišu „putevi moći“ – sistem, procedure i posebno
vremenski rasporedi, kao i to ko su lideri i važni igrači. Formalno donošenje
odluke obično prati veoma striktna proceduralna pravila koja ograničavaju način
i vreme kada su moguće intervencije ili promene politike;
klasifikujete položaj igrača u odnosu na vaš problem i njihov stepen uticaja;
razvijete i izgradite odnose – pomognete ciljnoj grupi i drugima da razumeju vaš
problem, pridobijete njihovo poverenje i
pokažete svoju moć – koordinišete vremenski raspored medijskih i drugih
aktivnosti kako bi donosioci odluka postali svesni podrške vašem problemu.
Save the Children International (2007), Advocacy matters, Helping children change the world,
Participants’ manual, str.103.
73
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Lobiranje može da uključuje sastanke, brifinge, izveštaje i pisanje pisama.

Sastanci – sastanci za lobiranje, zatvoreni sastanci, otvoreni sastanci,
konferencije
Sastanci mogu da predstavljaju efikasan način da informišete ljude o problemu i
rešenju koje predlažete, čujete protivargumente, pridobijete podršku, uspostavite
mreže i izgradite partnerstva.
Svaki sastanak za zastupanje treba dobro da se pripremi, pažljivo da se obavi i prati:
•
•
•

Unapred: utvrdite svoje ciljeve u vezi sa sastankom, planirajte način na koji
ćete predstaviti slučaj, saznajte šta će verovatno interesovati ciljnu osobu i
druge učesnike i uticati na njih i uvežbajte iznošenje argumenata.
Tokom sastanka: objasnite problem na način koji ga čini relevantnim za
učesnike, koristite dokaz i lične priče i slušajte. Pokušajte da dobijete obećanje
za podršku. Ako je to sastanak za lobiranje, mogli biste takođe da ponudite
pomoć u vezi sa informacijama, pitate donosioca odluke ili njegovo osoblje da
preduzme određene radnje i pokušate da usaglasite vremenski raspored.
Ostavite kontakt informacije i druge relevantne informacije.
Posle sastanka: evaluirajte sastanak, ako je prikladno, napišite pismo da biste
potvrdili dogovorene radnje i pošaljite dodatne materijale. Ako je to bio sastanak
za lobiranje, možda ćete želeti da obavite praćenje putem telefonskog poziva,
e-poruke ili pisma da biste pitali da li bi želeli više informacija, da biste diskretno
podsticali napredak ili predložili naredni sastanak. Uprkos tome što nema
znakova promene, održavajte kontakt i isprobavajte različite pristupe.
Pisanje izveštaja i brifinga
Izveštaj o rezultatima vašeg istraživanja o problemu može biti korisna alatka za
zastupanje, ali potrebno ga je prilagoditi publici kojoj je namenjen. Što je čitalac kom
je izveštaj namenjen važniji, manje vremena će imati da ga pročita i zbog toga postoji
veća potreba da se on rezimira ili da sadrži izvršni rezime.
Brifing je način na koji se skreće pažnja donosiocima odluka na neki problem. Brifinzi
su posebno korisni kao način pridobijanja podrške za svoj stav kada ste svesni da
treba da budu donete važne odluke. Brifing treba jasno da navodi akciju koju
očekujete od ciljne osobe. Treba da predstavite pozadinu, ilustrujete primere slučaja,
razgovarate o alternativama i obezbedite dokaz za podršku rešenju koje predlažete.
Možete da kombinujete pripremu brifinga sa medijskim radom, slanjem saopštenja za
javnost neposredno pre nego što ciljna osoba treba da donese važnu odluku.

Pisanje pisama i e-poruka
Pisma i e-poruke su alatke koje možete da koristite u kombinaciji sa lobiranjem.
Takođe možete da mobilizujete javnost da koristi pisma ili e-poruke kao deo javne
74
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
kampanje. Poput svih drugih alatki, pisanje pisama treba da se planira tako da
privuče pažnju donosilaca odluka koji će verovatno primiti veliki broj pisama i eporuka. Sadržaj treba da bude kratak: treba da navodi svrhu, upućuje na zajedničku
zabrinutost i jasno saopšti šta očekujete od primaoca. Uvek čuvajte kopiju. Možda
ćete želeti da pošaljete kopije sekundarnim ciljevima.

Korišćenje IT alatki: Veb lokacije, peticije, blogovi
Internet pruža mogućnost da vaša poruka stigne do više miliona ljudi. Možete da
razvijete i koristite Veb lokaciju da biste progovorili o problemu, stimulisali debatu i
odgovorili na događaje. Možete da predstavite dokaz koji podržava vaš problem sa
fotografijama, zvukom i pisanim tekstom. Da biste održali validnost Veb lokacije,
morate redovno da je ažurirate.
Peticije na mreži mogu predstavljati način da se prikaže javna podrška vašem
problemu. Poruka peticije treba da bude nedvosmislena kako bi potpisnici znali sa
čim se slažu i kako bi krajnji primalac dobio jasnu poruku.
Da biste zaštitili svoju poruku i lične podatke potpisnika, preporučuje se da koristite
Veb lokaciju za peticije, na primer
http://www.xmarks.com/topic/petitions?sid=gncxkq6c&product=xmarks&featured=122
84842&xplat=SearchBoost001:C&cid=serp.shmear.rating&mid=g0blacw7.
Blogovi su postali veoma popularne alatke za dostizanje do publike i oblikovanje
mišljenja. Vaš NVO može da koristi grupni blog da bi testirao mišljenja o aspektima
projekta za zastupanje. Blog za ovu svrhu treba da se planira i dobro pripremi kako bi
istakao probleme o kojima biste želeli da dobijate komentare. Blog takođe možete
koristiti da biste skrenuli pažnju na događaje ili kampanje koji su potpunije opisani na
vašoj Veb lokaciji.

Upotreba medija
Ako ste identifikovali javnost kao glavni faktor uticaja na donosioce odluka, važno je
da preduzmete medijske aktivnosti (pogledajte modul o medijima (4.5)).
Vaš rad sa medijima može biti proaktivan ili reaktivan – možete vi da ga pokrenete ili
vas mediji pitaju za vaše stavove. Treba dobro da se pripremite i da temeljno
poznajete predmet.
Efikasno zastupanje često zavisi od vremenskog rasporeda tako da treba da
pokušate što bolje da iskoordinirate pojavljivanje u medijima sa vremenskim
rasporedima donosilaca odluka ili planiranim javnim događajima.
75
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
i)
Priprema akcionog plana
Sve gorenavedene faze i oblici zastupanja treba da se uklope u vaš akcioni plan
zastupanja – mapu puta ka dugoročnom cilju (pogledajte informacije o osmišljavanju
plana akcija u modulu „Prikupljanje informacija i planiranje akcije“ (4.1)) Ako radite sa
drugim organizacijama, i one treba da budu uključene u pravljenje nacrta akcionog
plana. Plan treba da se odnosi na ciljeve i akcije zastupanja koje planirate da
preduzmete. Treba da navodi indikatore za uspeh, kada, ko, sa kojim resursima i
kojim očekivanim rezultatom treba da preduzme akciju i treba da sadrži uobičajene
kontrolne tačke za evaluaciju.
PRIMER OKVIRA AKCIONOG PLANA ZA ZASTUPANJE
Godin
a
j)
Mese
c
Datu
m
Aktivnost
Ciljna
osoba
Ko je
vođa?
Druge
osobe
Potrebni
resursi
Monitoring i evaluacija: kakav je uticaj akcija zastupanja? Koliko ste bili
efikasni u ostvarivanju željenih promena? Šta možete da naučite da biste
buduće zastupanje učinili efikasnijim?
Monitoring i evaluacija akcija za zastupanje su od suštinske važnosti. Oni vam
pružaju
informacije o sledećem:
•
•
•
•
•
da li je posao zastupanja na pravom putu i da li je potrebno uneti promene u
opšti akcioni plan;
da li su ciljevi ostvareni po planu;
učenje za buduće inicijative;
odgovornost grupama čija prava se zastupanjem podržavaju i
odgovornost partnerskim organizacijama i finansijerima.
Cilj monitoringa je praćenje napretka. On omogućava prilagođavanje akcionih
planova i metoda usled neočekivanih promena, incidenata ili informacija. Evaluacijom
se ispituje da li su postignuti ciljevi zastupanja, kako su postignuti i šta možete naučiti
na osnovu tog iskustva.
Monitoring i evaluacija zastupanja:
•
monitoring ulaza i izlaza treba redovno da se obavlja pri čemu treba da uočite i
spoljašnje promene;
76
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
na tačkama za evaluaciju u akcionom planu treba da se zaustavite i procenite
napredak, po potrebi da pomerite fokus, ponovo isplanirate i preusmerite
resurse, a da ne čekate kompletnu evaluaciju na kraju projekta. Pokušajte da
zabeležite rezultate i uticaj. Ukoliko ne postoje kvantitativni podaci, zabeležite
bilo kakav dostupan dokaz što sistematičnije.
Treba da uočite poteškoće u pripisivanju zasluge za ostvarivanje promene
budući da postoji veliki broj igrača i raznih faktora. Često će biti najbolje
pripisivanje zajedničke zasluge;
vaš pregled treba da obuhvata sve aspekte posla zastupanja, uključujući
prenošenje ključne poruke, korišćenje istraživanja, uticaj na donošenje odluke,
umrežavanje i izgradnju partnerstava i opšta organizaciona pitanja i
u evaluaciju rada treba da uključite partnere i klijente, ukoliko postoje, kao i
ciljne osobe.
PRIMER OKVIRA MONITORINGA I EVALUACIJA
Aktivnost
Izlazi
Indikatori dugoročnih
zastupanja
ciljeva i međurezultata
(ulazi)
Sastanci sa
Broj sastanaka
Povećani broj donosilaca
donosiocima
odluka koji podržavaju
odluka
vaš problem
Objavljivanje Broj medijskih
Povećana javna debata,
saopštenja
upita
medijski izveštaji koji
za javnost
podržavaju vaš problem
4.4
Indikatori
dugoročnih ciljeva i
uticaja
Promena politike.
Puna primena
promenjene politike.
Informacije i obuka
obezbeđeni o
promenjenoj politici.
Partnerstva
„Okupljanje je početak; ostajanje zajedno je napredak; zajednički rad je uspeh.“
Henri Ford
Nevladine organizacije treba da usvoje strateški pristup u izgradnji i negovanju
održivih odnosa sa relevantnim ključnim akterima kako bi ostvarili snažniji uticaj i moć
i postigli bolje rezultate od onih koje bi mogli da ostvare sami.
Ovaj modul će pomoći nevladinim organizacijama da bolje razumeju proces izgradnje
partnerstava što uključuje analizu situacije i željene namere, identifikaciju
potencijalnih partnera i njihovih potreba/očekivanja i efikasnu implementaciju
partnerstva.
4.4.1 Definicija
Partnerstvo je dogovor o saradnji na osnovu zajedničkih i kompatibilnih namera oko
kojih su se dve ili više organizacija usaglasile. Partnerstvo se može uspostaviti radi
bavljenja određenim problemom ili širim zajedničkim interesom ili namerom.
Partnerstvo se može uspostaviti na određeni vremenski period ili može trajati
77
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
neograničeno. Partnerstvo može da postoji na bilo kojoj tački kontinuuma od
neformalnog umrežavanja/deljenja informacija do potpune udružene saradnje.
4.4.2 Opseg
Cilj ovog modula je da nevladinim organizacijama obezbedi neke metodološke alatke
za ulazak u strateška partnerstva. Obezbeđivanje finansija neće biti razmatrano.
Ovaj modul obuhvata sledeća pitanja:
•
•
•
•
•
•
zašto treba graditi partnerstvo/mrežu i nivoe saradnje;
šta predstavlja dodatnu vrednost partnerstva? Prednosti, rizici i izazovi;
identifikacija ključnih igrača i saradnje (privatni sektor, vlada, sindikati);
kako da se efikasno umrežavate/gradite partnerstva sa zajedničkim namerama i
ciljevima koje treba postići;
evaluacija uticaja umrežavanja i partnerstava. Kako da se održava saradnja i
primeri nacionalne i međunarodne saradnje i dobre prakse.
4.4.3 Sadržaj
Umrežavanje i partnerstvo zahteva pristup „korak po korak“:
1. KORAK
2. KORAK
3. KORAK
4. KORAK
5. KORAK
Priprema (identifikovanje dotičnih problema, uzroka i osnova, mogućih
rešenja)
Mapiranje aktera (identifikovanje potencijalnih partnera, njihovih
kapaciteta, mogućih prepreka)
Izbor modela partnerstva (formalno, neformalno, kooperativno,
integrisano, plus trajanje, itd.)
Uspostavljanje partnerstva (dogovor)
Evaluacija i obezbeđivanje održivosti
4.4.3.1 Zašto treba graditi partnerstvo/mrežu i određivanje odgovarajućih nivoa
saradnje
Vežba: Razmatranje prednosti i mogućih nedostataka

Prednosti
Partnerstva omogućavaju organizacijama da ostvare uticaj koji ne bi mogli da
ostvare same i postignu opipljive rezultate koje same ne bi mogle da ostvare.
Partnerstva omogućavaju nevladinim organizacijama da rade na ostvarivanju
održivih zajedničkih namera i ciljeva i da poboljšavaju efikasnost akcija. Zajedničke
akcije će takođe doprineti premošćavanju razlika koje jedna organizacija ne bi mogla
da pokrije.
78
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Partnerstvo omogućava organizacijama da identifikuju prilike, efikasno odgovore na
potrebe organizacije i promovišu dijalog i saradnju sa drugim ključnim akterima.
Dobra polazna tačka je razgovor sa relevantnim grupama i forumima koji su
identifikovani kao ključni akteri kako bi se saznalo kakvi su njihovi stavovi.
Umrežavanje na ovaj način će pomoći organizaciji da mapira potencijalne partnere i
napravi bazu podataka ažurnih korisnih kontakata. Time se takođe širi baza
podrške za jačanje uticaja aktivnosti/kampanja tako što se prikazuje zajednička
akcija u vezi sa jednom porukom/pitanjem.
Umrežavanje sa drugim grupama i organizacijama koje imaju zajednički cilj u borbi
protiv diskriminacije ili druge srodne zajedničke ciljeve (na primer, poboljšanje
standarda u ruralnim školama) predstavlja savršen način za:
•
•
•
deljene ekspertize, znanja, veština i prakse (i dolazak do novih ideja);
izgradnju ekspertize različitih partnera kreiranjem zajedničke grupe resursa
specijalizovanih za razna polja i
podršku saradnje na više planova.
Izgradnja saveza sa drugim sektorima omogućava bolju razmenu informacija i bolju
koordinaciju strategija, kao i mobilizaciju veće podrške za plan postizanja jednakosti
(čime se utiče na politiku i donosioce odluka). Partnerstva sa drugim organizacijama
civilnog društva razlikuju se od partnerstava sa privatnim preduzećima ili javnim
entitetima. Poslednje dve kategorije mogu biti fokusiranije u određenom okviru ili na
određeni cilj, dok partnerstvo između nevladinih organizacija može jednostavno biti
udružena platforma akcije u vezi sa zajedničkim ciljem.
Mađarski kokus za invaliditet (Hungarian Disability Caucus) predstavlja
koaliciju neprofitnih organizacija uključujući eksperte iz nacionalnih i
međunarodnih organizacija za invaliditet. Kokus ja napravio izveštaj na 254
stranice koji je analizirao nacionalnu primenu Konvencije UN o pravima osoba
sa invaliditetom i stvorio veliko interesovanje među stručnjacima u Mađarskoj i
šire. Pored pravne analize, Kokus je obezbedio da izveštaj odražava stvarnost
sa kojom se suočavaju osobe sa invaliditetom.
Izgradnja saveza sa drugim grupama u civilnom društvu koji mogu dalje i dublje da
zađu u politiku i ekonomiju, na primer sindikatima, univerzitetima i trustovima
mozgova, udruženjima potrošača i medijima, takođe je veoma važna. Ona može
doprineti pripremi, primeni, monitoringu i evaluaciji programa javne podrške i akcija i
takođe unapređuje razumevanje između različitih tipova zainteresovanih strana.
RASMUS je nacionalna mreža protiv rasizma i ksenofobije u Finskoj koja se
sastoji od aktera koji se protive rasizmu i ksenofobiji i promovišu
multikulturalnost i ljudska prava. Grupu sačinjavaju ljudi koji su aktivni u
nevladinim organizacijama, članovi imigrantskih udruženja i različitih religijskih
zajednica, predstavnici sindikata, službenici vlade i istraživači.
79
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Na kraju krajeva, partnerstva povećavaju kapacitet i jačaju
organizacije, unapređuju učestvovanje zajednice i olakšavaju opstanak/održivost
organizacije ili inicijative.
Na primer, nevladine organizacije pozivaju druge organizacije koje rade na sličnim ili
srodnim poljima na diskusije na „okruglim stolovima“ pri čemu mogu da dele
informacije o projektima u koje su uključeni. To organizacijama omogućava da se
usaglase oko ciljeva za lobiranje i kampanje ili da razviju strategije koje zajedno
primenjuju u vezi sa međusobno povezanim ciljevima koji su specifični za svaku
grupu, ali spadaju pod zajedničku nameru.
Ovako ujedinjeno timsko delovanje takođe će pomoći da se izbegne dupliranje
posla ili napora (a tako i troškova) na istom polju. To je važno, posebno ako se
organizacije nadmeću za iste fondove. Ekonomske prednosti zajedničkog rada i
deljenja znanja takođe skidaju teret sa fondova koji se u tom slučaju mogu koristiti na
druge načine, možda ponovo na osnovi zajedničkog i ujedinjenog rada.
Organizacija održavanjem seminara i primanjem poziva za učestvovanje na drugim
relevantnim konferencijama/događajima unapređuje svoj status i širi svest o
problemima diskriminacije.

Mogući nedostaci:
•
partnerstva sa sobom nose dodatni sloj organizacije i složenosti u odnosu na
nezavisne i individualne aktivnosti. Može biti više resursa, principa, rasporeda
itd. kojima je potrebno koordinisati uz povećan rizik od sukoba;
koalicije mogu zahtevati kompromise oko prioriteta ili principa. Prednosti
kompromisa moraju nadmašiti njegove nedostatke. Da bi organizacije
identifikovale zajedničke namere i ciljeve, moraće da pronađu kompromise i
imaju fleksibilan stav kako bi postigle konsenzus. Možda će neki deo kontrole
nad porukom i odlukama morati da se prepusti drugom. Partnerstva takođe
mogu stvoriti disbalans u moći ili utvrditi interesovanja većeg uticajnijeg
partnera. To će takođe zavisiti od postavljenog tipa partnerstva (formalno,
neformalno, saradničko, integrisano itd) i tipa aktivnosti koje se sprovode
(lobiranje, kampanje, istraživanje itd);
rizici od ugrožavanja organizacije, njenog imena i reputacije ili povezivanja sa
nekim negativnim aspektima partnera. Pored toga, izborno telo organizacije
možda neće želeti da uspostavi partnerstvo na više osnova (zbog različitih
stavova o ranjivim grupama).
Važno je razviti interna pravila/kodeks ponašanja koji je primenljiv na korisnike,
volontere i zaposlene zahtevajući politiku nulte tolerancije u odnosu na
diskriminaciju;
partnerstvo može zahtevati previše vremena;
efikasna partnerstva, čak i kada su neformalna, zahtevaju da bar jedan
partnerski NVO obavlja logističke zadatke i deluje kao sekretarijat/pokretač i
partnerske organizacije mogu da se izlože određenom finansijskom riziku.
•
•
•
•
•
80
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Međutim, većinu rizika je moguće preduprediti, uspostavljanjem neformalnih
partnerstava ili jasnim definisanjem uloga i deljenjem odgovornosti unapred.
VEŽBA: Kada razmislite o mogućnostima ulaska u partnerstvo, morate da pripremite
organizaciju za to. Članovi LGBT zajednice mogu da doživljavaju diskriminaciju na
radnom mestu. Identifikujte moguće probleme na koje se nailazi, uzroke i
potencijalna rešenja tako što ćete nacrtati drvo problema (takođe pogledajte modul o
zastupanju (4.3)).
Ključna poruka: imajte na umu ciljeve i potrebe organizacije pri razmatranju
partnerstva.
4.4.3.2 Identifikacija ključnih aktera
Organizacija prvo treba da identifikuje ključne partnere sa kojima će se umrežiti i na
kraju treba da uspostavi partnerstvo sa njima. U tom cilju mora da se fokusira na
opštu nameru. Veličina partnerstva zavisi od razmera i prirode aktivnosti koje treba
izvršiti.
Savršeni partneri mogu da uključuju donosioce odluka, javne organe, lokalne
zainteresovane strane, druge organizacije sa zajedničkim ciljevima ili određene
grupe korisnika. Važno je razmisliti o dodatnoj vrednosti svakog partnera.
Organizacija treba da napravi spisak mogućih partnera i profil partnera.
Međutim, važan je i profil neželjenog partnera, jer je dobro jasno definisati
granice od samog početka.
Organizacije, u zavisnosti od svoje prirode, potreba i ciljeva, mogu želeti da sklope
neformalna partnerstva pre nego formalna.
VEŽBA: Na osnovu LGBT scenarija, mapirajte partnere i identifikujte njihov kapacitet
i prilike/prepreke za partnerstvo sa njima.
Ključna poruka: odvojte vreme za umrežavanje odozdo nagore i izgrađujte
poverenje.
4.4.3.3 Modeli partnerstva
Vežba: Razmotrite različita mišljenja o partnerstvu i diskutujte o njima. Iznesite
primere formalnog/neformalnog partnerstva, kooperativne/saradničke/integrisane
modele, mreže itd.
U Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji (FYROM), članovi Kuće ljudskih
prava takođe su članovi saveza Makedonija bez diskriminacije. Savez ima
članove koji rade na različitim osnovama i deluju kao mreža u borbi za
jednakost i protiv diskriminacije. Ovo partnerstvo je započeto krajem 2006. Do
juna 2009. to je bila neformalna mreža. Odluka da se ovaj savez formalizuje
81
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
bila je rezultat potrebe za strukturisanijom akcijom na polju promocije jednakih
mogućnosti i zaštite od diskriminacije u Republici Makedoniji. Cilj saveza
Makedonija bez diskriminacije je da doprinese stvaranju pravičnog društva bez
diskriminacije u kom će svi ljudi imati jednake mogućnosti i prednosti usled
različitosti.
Primeri tri partnerska modela
Kooperativni model
Saradnički model
Integrisani model
Svaki partner:
Svaki partner:
Svaki partner:
• zadržava odgovornost • deli odgovornost i
• prenosi ovlašćenje za
za odluke koje donosi
ovlašćenje za
donošenje odluka na
donošenje odluka
novu strukturu/novi
• ostaje autonoman
entitet
• zadržava svoj identitet • ima određene uloge i
odgovornosti
• integriše svoje
• ima svoje osoblje i
resurse sa ostalim
• odgovoran je drugom
budžet
partnerima
partneru
• ima punu odgovornost
•
upravlja u skladu sa
• doprinosi resursima
za svoje akcije
zajedničkom politikom
• odstupa od nekog
i procedurama
dela svoje autonomije
• odstupa od znatnog
dela svoje autonomije
Donošenje odluka
Donošenje odluka
Donošenje odluka
• konsenzusom
• konsenzusom
• glasanjem ako je
neophodno
• dogovor nije
• dogovor je
neophodan u svim
neophodan
• dogovor je
situacijama
neophodan
Izvor: Okrugli sto o saradnji (2001) Komplet alatki za partnerstvo: Alatke za izgradnju
i održavanje partnerstva.
Ključna poruka: budite fleksibilni i spremni na kompromis.
4.4.3.4 Kako da se efikasno umrežavate/gradite partnerstva sa zajedničkim
namerama i ciljevima koje treba postići
Obavezivanje partnera: partnerstva moraju da se uspostavljaju postupno
(umrežavanje, partnerstvo i izgradnja održivog saveza). U ranoj fazi uključite
identifikovane partnere i polako počnite da sarađujete. Partnerstva su dinamičan
proces.
Umrežavanje
Implementacija
partnerstva
82
Održivi savez
i širenje
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zajedničke namere i ciljevi: partneri često ne uspevaju da se dogovore oko
zajedničkih ciljeva i vizije (jer nikada ne diskutuju o tim stvarima ili ne komuniciraju na
odgovarajući način). Na početku partnerstva je neophodno uspostaviti i definisati
opštu bazu sa zajedničkim vrednostima, interesovanjima i osnovnim definicijama.
Partnerstva mogu predstavljati složene i dinamične strukture koje zahtevaju stratešku
viziju koju definišu i oko koje su saglasni svi partneri (pogledajte modul o medijima
(4.5)).
Možda ćete želeti da koristite SMART pristup za identifikaciju zajedničkih namera i
ciljeva (pogledajte modul o zastupanju (4.3)).
U Letoniji je bilo nekoliko pokušaja da se uspostavi šira NVO koalicija
ujedinjenih organizacija koje rade na različitim planovima diskriminacije, ali oni
nisu doveli do uspostavljanja formalnih kooperativnih mreža. Međutim, još uvek
postoji neformalna saradnja. U decembru 2007. nekoliko nevladinih
organizacija osnovalo je koaliciju koja praktično nije počela da radi. Tokom
2009. godine NVO Dialogi je preduzeo drugu inicijativu i osnovao NVO koaliciju
za toleranciju i ljudska prava objedinjujući osam organizacija. Međutim, ona
trenutno nije aktivna.
U skladu sa informacijama koje su navele letonske nevladine organizacije,
osnovni razlozi koji su sprečili njihovu saradnju u borbi protiv diskriminacije su
sledeći:
•
•
•
•
•
loš administrativni kapacitet značajnog broja nevladinih organizacija;
vremenska ograničenja i opšti problemi finansijskog opstanka;
različiti prioriteti i nemogućnost da se usaglase oko zajedničkih ciljeva i
načina rada;
nezdrava konkurencija za ideje i finansiranje i
nedovoljno informacija koje nevladine organizacije dele o svom radu i
aktivnostima.
Kada imate viziju, lakše se razvijaju zajedničke namere i ciljevi. Organizacije bi
trebalo da imaju na umu da partneri mogu da rade na različitim namerama ili različito
na zajedničkim namerama, u zavisnosti od odgovarajuće motivacije ili interesovanja
tokom učestvovanja u partnerstvu. Partneri mogu imati i različite namere u zavisnosti
od prirode organizacije. Na primer, sindikat može biti odličan partner i imati
zajedničku nameru da se okonča starosna diskriminacija na radnom mestu, ali
osnovna namera sindikata je da obezbedi širu zaštitu prava radnika.
Potrebno je obezbediti motivaciju i aktivno zalaganje, ali partneri moraju da shvate
da, pored zajedničkih ciljeva, razne grupe mogu imati različite interese/prioritete pri
sklapanju partnerstva. Nije važno da se partneri slažu oko svih pitanja, ali dobro je da
nekoliko pitanja sačinjavaju zajednički osnov delovanja.
83
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Ključna poruka: poštujte interese partnera.
Dogovor o partnerstvu: pitanja koja treba razmotriti na početku partnerstva
uključuju sledeće:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
saglasnost oko parametara partnerstva;
obezbeđivanje odgovornosti: definišite uloge i odgovornosti svakog partnera;
dizajn mehanizma da bi se obezbedila sekretarska podrška uspostavljanjem
jednog odgovornog partnera koje je voljan i sposoban da izdvoji resurse za to ili
stvaranjem cikličnog sistema za sekretarijat;
uspostavljanje jasnog planiranja i koncentrisanje na resurse (uključujući
finansijske);
upravljanje rukovođenjem i podela odgovornosti. Najiskusnija organizacija ne
mora nužno predstavljati lidera – sve organizacije treba da doprinose
zajedničkoj nameri. Razjasnite do koje mere će partneri davati doprinos (ulaz,
finansijski resursi, ljudski resursi). Osmislite demokratske procese da biste
obezbedili stvarnu posvećenost i učestvovanje svih partnera. Oni treba u
potpunosti i aktivno da igraju dogovorenu ulogu u partnerstvu. Razjašnjavanje
podele posla da bi se postigle namere partnerstva takođe pomaže u tome da se
izbegne pojava partnera koji ne izvršava zadatke, nedostatak motivacije ili
vlasništva i nedostatak koordinacije;
pojašnjavanje procesa donošenja odluka (kako? ko? Da li se odluke
partnerstva donose zajedno, uz sve partnere aktivno uključene u proces?);
pojašnjavanje uloga i toga da li je partnerstvo ad hoc združena inicijativa ili
inicijativa niza partnera. Razmislite o partnerstvu kao o brendu. Pored toga,
ko su predstavnici raznih partnera u partnerstvima? Da li oni imaju moć
donošenja odluka? Uspostavljanje uloga i odgovornosti u vezi sa
mehanizmom izveštavanja (izveštaji o napretku, mesečni, tromesečni,
godišnji, evaluacija, procena, finalni izveštaj itd);
uspostavljanje mehanizama za rešavanje sporova kako bi se sprečili i rešili
mogući sukobi;
podešavanje otvorenih i transparentnih procedura za održavanje poverenja i
motivacije, smanjenje mogućnosti postojanja skrivenih planova
identifikacija svih slabosti u okviru partnerstava da bi se one na bolji način
prevazilazile (kredibilnost, politizacija, poteškoće oko finansiranja, izazovi u
samom telu organizacije, promena velikog broja zaposlenih, predrasude
donatora koje mogu da se prošire);
uspostavljanje linija komunikacije između partnera (direktni sastanci,
elektronska komunikacija, razmena resursa). Učestala, fokusirana i pozitivna
komunikacija doprinosi posvećenosti, aktivnom učestvovanju i dobrom
razumevanju. Pored toga, ona pomaže da se uspostave jasna pravila
komunikacije: Ko može da pripremi saopštenje za javnost ili konferenciju?
Kakav je vremenski raspored za doprinos partnera? Koji su uslovi širenja
zajedničkih informacija (embargo)? Kada dokument može da se predstavi kao
zajednički?
razjašnjavanje i planiranje odavanja priznanja za doprinos svakom partneru.
84
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Obezbedite primere (možete da koristite materijal iz kompleta alatki u referencama
za materijal na str. 117).
Osnovne radne postavke partnerstva (uključujući vrednosti, prioritete i principe) treba
uključiti u pisane sporazume. Međutim, stepen formalnosti može da zavisi od
očekivanog trajanja partnerstva. Formalno partnerstvo zvuči komplikovano i
zahtevno, ali to će vam pomoći da potvrdite obaveze svih partnera i da smanjite
mogućnost pojave teškoća i sukoba.
Pokažite modele sporazuma o partnerstvu (npr.
http://enrd.ec.europa.eu/tnc_guide/tnc-implementation/launching-your-tnc-projectactivities/en/formalising-the-partnership_en.cfm).
VEŽBA: Napravite sporazum o partnerstvu na osnovu sledećeg scenarija (ili
upotrebite vežbu za LGBT)
Lokalni predstavnici Roma su vam skrenuli pažnju na činjenicu da romska deca u
svom gradu mogu da se upišu samo u školu koja je najbliža lokalnom romskom
naselju. Takođe su vam rekli da je nekoliko romske dece čiji su roditelji pokušali da ih
upišu u druge škole upućeno u školu pored naselja. Ova škola radi po nastavnom
planu napravljenom za decu sa intelektualnim smetnjama. Predstavnici su vam rekli
da nisu testirana sva deca u vezi sa intelektualnim sposobnostima tokom
obrazovanja u školi. Škola primenjuje politiku upisa koja je na snazi u vašoj zemlji.
Predlaže se upotreba SWOT analize tokom nacionalnog seminara za obuku na
osnovu iskustva učesnika i nacionalne prakse:
•
•
•
•
•
•
Koje su prednosti partnerstva?
Šta dobro radite? (Čime se hvalite?)
Šta je moguće poboljšati u okviru partnerstva?
Šta se loše radi (ili čega se partnerstvo stidi)?
Šta treba da se izbegava?
Koje stvari bi partnerstvo trebalo da radi, a ne može?
4.4.3.5 Evaluacija uticaja umrežavanja i partnerstava. Kako se održava
saradnja
Monitoring i evaluacija obezbeđuju odgovornost za količinu potrošenog novca, ali
takođe pomažu da se razmotri učinak partnerstva. Važne su procene i unutrašnjeg i
spoljašnjeg uticaja.
SWOT analiza (pogledajte modul o prikupljanju informacija i planiranju akcije (4.1))
novih prilika
•
Koje su dobre opcije za vaše partnerstvo?
85
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
Koji su sledeći koraci?
Koji su trendovi u vašoj zajednici koje bi vaše partnerstvo moglo na najbolji
način da iskoristi?
Da li postoje nove prilike koje bi mogle da pomognu partnerstvu?
SWOT analiza mogućnih pretnji:
•
•
•
•
•
•
•
Sa kojim preprekama se vaše partnerstvo suočava?
Šta radi vaša konkurencija ili šta planira da uradi?
Šta rade izvori vaših fondova? Postoje li neki trendovi?
Da li se menjaju potrebne specifikacije vaših aktivnosti?
Kako izgleda zahtev za vaše usluge? Da li su vaši klijenti manje ili više
zadovoljni? Da li treba da promenite cilj partnerstva ili njene aktivnosti?
Da li imate problema sa finansijama ili tokovima gotovine? Da li biste mogli
bolje da pristupate mogućnostima za donacije ili prikupljanje sredstava?
Da li je znanje partnerstva široko rasprostranjeno ili bi došlo do praznine da
ga neki pojedinci napuste? Da li imate spremne „zamene“ za obavljanje posla
drugih ljudi?
U nastavku se nalazi lista za proveru sa pitanjima koja organizacije treba da
postave sebi pri sklapanju partnerstva:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Koja su to pitanja koja treba rešiti?
Koji su lokalni problemi (uključujući njihove uzroke i posledice, ukoliko je
moguće) i potrebe?
Zašto partner? Šta će partnerstvo doneti? Koji tip partnerstva vi želite? (koji
su zadaci, kog su obima, koliko su veliki, jednostavni/jedan ili
višestruki/kompleksni, vremenski period, koliko partnera,
formalno/neformalno, stepen partnerstva – zadruge, zajednički, integrisani)?
Da li već postoje inicijative? Da li već postoje međunarodna (npr. ILGA,
ENAR, AGE, Disabilities Forum, itd.)/nacionalna (npr. REKOM, na primeru
Republike Srbije)/lokalna partnerstva? Sa kim?
Šta organizacija možda da spasi ako se udruži?
Da li će partnerstvo steći uticaj i ostvariti moć?
Koje veštine će se razmeniti? Koji su mogući obostrani interesi?
Da li će partnerstvo doprineti razmeni informacija i stručnog znanja? Kako?
Koliko će trajati partnerstvo?
Koji ustupci će morati da se uzmu u obzir/naprave? Da li su vredni toga?
Kako će se kontrola uspostaviti?
Koji su finansijski rizici?
Koji mogu biti drugi negativni aspekti/rizici po uništavanje organizacionih
poslova kroz partnerstvo sa NVO ili drugim organizacijama koje nemaju
dovoljno kredibiliteta, koje ne dele u potpunosti iste vrednosti, koje su
ispolitizovane ili pripadaju nekoj stranačkoj opciji?
Ko su glavni učesnici?
86
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
4.5
Ko su mogući partneri? Koji bi bio njihov doprinos u partnerstvu?
Da li neki od lokalnih učesnika već imaju ideje po pitanju mogućih projekata
za saradnju? Koja je njihova motivacija? Koja su njihova iskustva po pitanju
saradnje i šta su oni ostvarili?
Koji učesnici već imaju Evropske/nacionalne/lokalne kontakte?
Koji akteri su već bili uključeni u akcije sa spoljnim partnerima?
Koje bi bile odgovarajuće uloge svakog od partnera u partnerstvu?
Zašto su ključni učesnici koji je trebalo da budu deo partnerstva odustali od
toga? Da li postoje alternative da se obezbedi njihovo učešće?
Koje su vrednosti, principi i interesi mogućih partnera?
Koja su očekivanja partnera? Koja su opšta/lokalna očekivanja i koje nove
vrednosti bi trebalo partnerstvo da donese?
Koja je zajednička osnova? Zajednička vizija, zajednički ciljevi ili zajednički
rezultati koji treba da se ostvare?
Koja je strategijska vizija partnerstva?
Da li će partnerstvo doneti osećaj zajedničkog
posedovanja/učestvovanja/delanja i jednakih koristi?
Mediji
„Komunikacija radi za one koji na njoj rade.“
Džon Pauel
Cilj ovog modula je razumevanje uloge medija kao alatke za promenu u društvu u
smislu podizanja svesti u oblastima borbe protiv diskriminacije i za jednakost, kao i
procena i prihvatanje izazova spoljašnje komunikacije za nevladine organizacije u
borbi protiv diskriminacije i promovisanju promene u društvu.
4.5.1 Definicija
U svrhe ove obuke, medijska komunikacija predstavlja proces putem kojeg NVO
koji se bori protiv diskriminacije predstavlja informacije da bi uticao na javno mnenje i
obratio se donosiocima odluka u vezi sa borbom protiv diskriminacije. U ovom
kontekstu, nevladine organizacije deluju kao pošiljaoci, javnost i razne ciljne grupe
kao primaoci, a mediji predstavljaju ključne partnere u podizanju svesti o važnosti
odsustva diskriminacije i postojanja jednakosti.
4.5.2 Opseg
Ovaj modul se bavi formulisanjem poruke od javnog značaja i radom sa medijima u
slučaju NVO-a koji predstavlja ranjive grupe ili koji je uključen u podizanje svesti u
oblastima borbe protiv diskriminacije i za jednakost.
Modul je napravljen kao à la carte model koji predstavlja različite instrumente koje je
moguće izabrati za dalji razvoj u nacionalnoj obuci, u zavisnosti od lokalnog
87
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
konteksta i specifičnih lokalnih potreba koje su identifikovane. Modul će se samo na
ograničen način dotaći upotrebe socijalnih medija u svrhe podizanja svesti u
oblastima borbe protiv diskriminacije i za jednakost.
4.5.3 Sadržaj
1.
Zašto nevladine organizacije komuniciraju? Ko komunicira za nevladine
organizacije? Šta znači komunikacija pri predstavljanju ranjive grupe?
Komunikacija NVO-a, posebno komunikacija nevladinih organizacija koje su aktivne
na polju borbe protiv diskriminacije i za jednakost, predstavlja veoma osetljivu i
složenu temu. Mnoge nevladine organizacije koje rade sa ranjivim grupama
izbegavaju publicitet zbog brige o zaštiti svojih korisnika. Takođe mogu da se plaše
negativnih i agresivnih reakcija ukoliko se određena tema predstavi u javnosti pre
nego što se ona edukuje i pronađe najbolji način za prenošenje poruke kojom se
razbijaju ukorenjene predrasude i stereotipi.
Postoji još jedna učestala greška koju prave čak i veoma dobre nevladine
organizacije u smislu skrivanja iza izjave: „Dok god radimo svoj posao što bolje
možemo, zašto bismo trošili vreme na komunikaciju?“ Dobra i efikasna komunikacija
je zapravo veoma važna na svim aspektima rada NVO – od suštinskog je značaja za
strateško planiranje i od instrumentalnog za monitoring, povezuje se sa telom
organizacije i partnerima u podizanju svesti i obavljanju aktivnosti zastupanja. Svaki
entitet pokazuje „medijsku reputaciju“ koja je deo institucionalnog portfelja.
Poboljšavanje takve reputacije i vidljivosti u smeru javnosti, kao i pažljivo upravljanje
njima treba da bude tekući zadatak nevladinih organizacija.
Efikasna medijska komunikacija može biti jedna od najvažnijih alatki u bavljenju
diskriminacijom – putem edukacije javnosti i podizanja svesti o vrednosti različitosti i
jednakosti. Međutim, čak i u zemljama u kojima su mediji već osetljivi i voljni da pruže
podršku, rad sa njima zahteva pažljivo kreiranje strategije koja se podudara sa
strateškim planiranje NVO-a, efikasan prenos poruka i tekuće razumevanje lokalnog
medijskog okruženja, kao i adekvatne resurse na trajnom osnovu.
Dok su dobre veštine komunikacije neophodne, a strategija komunikacija je svakako
preporučljiva, vredi razmisliti o tome na koji način se komunikacija NVO-a za borbu
protiv diskriminacije razlikuje. Ovu specifičnost aktivira komunikator, poruka koja se
prenosi i primalac poruke.
a.
Ko komunicira?
Preporučuje se da nevladine organizacije za borbu protiv diskriminacije imaju jednu
do dve osobe kojima je stalno dodeljen posao komunikatora za NVO. Međutim,
važno je da portparoli budu potpuno svesni razlike između komunikacije u svoje ime i
komunikacije u ime NVO-a.
88
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Prekomerna personalizacija medijske komunikacije i monopol jednog lidera može
dovesti do toga da se osoba koja je previše izložena istroši, kao i do razočaranja
medija i javnosti u vezi sa određenim govornikom. Ovakvu situaciju moguće je
sprečiti pripremom većeg broja govornika i postupnim uvođenjem tih osoba u medije
kako bi se skinuo teret sa portparola, a slika o NVO-u postala raznolika. Ovo je
takođe važno kako bi se srušio učestali negativni stereotip o nevladinim
organizacijama kao o mestima na kojima sve radi jedna osoba.
To je strategija koja se takođe pokazuje korisnom u slučaju velikih događaja kada
više medija istovremeno zahteva prisustvo predstavnika NVO-a i više oblasti može
da se pokrije putem dobrog predstavljanja. Međutim, ovde treba obratiti pažnju na
sledeće: uprkos tome što postoji više portparola, važno je da se poruka prezentuje
dosledno i jasno pomoću zajedničke liste sa ključnim temama razgovora koje su
interno usaglašene.
U slučaju određenih pitanja koja privlače veliku medijsku pažnju u vezi sa NVO-om
koji se bori protiv diskriminacije, preporučuje se da se napravi lista mogućih
dostupnih govornika i da se ona obezbedi medijima. Na ovaj način se javnosti pruža
mogućnost da čuje razne eksperte koji podržavaju vaš stav, da deli priče žrtava i
humanizuje ono što se možda posmatra kao pravna tema. Međutim, pre predlaganja
govornika medijima, važno je da obavite preliminarne razgovore sa njima i uverite se
da se slažu sa tim da govore u vaše ime ili dele stručno mišljenje (i uverite se da u
potpunosti razumete njihovu poziciju).
Druga stvar o kojoj treba povesti računa je pažljivo definisanje da komunikator
razlikuje NVO i ranjivu grupu, zajednicu koju on predstavlja. Dok je u demokratiji
svako pojedino pitanje bitno, a nevladine organizacije koje rade sa ranjivim grupama
se nalaze u najboljem položaju da izraze zajedničke interese, važno je izbeći
navođenje javnosti na pogrešan stav predstavljanjem NVO-a kao „glasa cele
zajednice“. Veoma je lako pronaći glasove koji se ne slažu sa vašom porukom u
okviru grupe koju predstavljate. Pored toga što opovrgavanje i dokazivanje da je to
manjinski izdvojeni glas oduzima mnogo vremena i resursa, takva poruka ozbiljno
može da ugrozi kredibilitet NVO-a. Navodite svoja mišljenja kao istinska mišljenja
NVO-a na osnovu svoje ekspertize i iskustva, kao i rada sa ranjivim grupama.
b.
Koja poruka se prenosi?
NVO treba da pripremi poruku koja na jednostavnom jeziku objašnjava njegove
namere i ciljeve. Poruku treba prilagoditi ciljnoj publici i ne treba pokušavati napraviti
poruku koja odgovara svima. Ova vežba treba da se ponovi ne samo da bi se
definisala institucionalna namera za različitu ciljnu publiku (telo NVO-a, donosioci
odluka, saveznici, javnost), već i da bi se prilagodila za svaku glavnu
aktivnost/program koji se sprovodi.
89
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
KISS pravilo za formulisanje poruke: Keep It Short and Simple – neka bude kratka i
jednostavna (ali budite svesni uobičajene zamke: „jednostavna“ ne znači
„pojednostavljena“!
Dobra tehnika koja se preporučuje za formulisanje poruke je upotreba vežbe
„Trougaonik poruke“ uz odgovaranje na neka osnovna pitanja, na primer: Šta biste
želeli da ljudi znaju o vašem radu? Šta identifikujete kao probleme/uzroke/moguća
rešenja? Za šta se zalažete? Zašto bi drugim ljudima to trebalo da bude važno i šta
bi trebalo da urade u vezi sa tim?
Pri proceni poruke, može se koristiti test 4C: da bi poruka bila efikasna, mora
pokazivati razumevanje, vezu, kredibilnost i komunikativnost (Comprehension,
Connection, Credibility, Contagiousness).
c.
Ko je primalac poruke koju upućuju nevladine organizacije za borbu protiv
diskriminacije?
Komunikacija koja se sprovodi u svrhe podizanja svesti u oblastima borbe protiv
diskriminacije i za jednakost ne prilagođava se medijima kao krajnjem cilju. Mediji su
alatka koju je moguće koristiti za edukovanje javnosti, uključivanje tela NVO-a,
informisanje potencijalnih žrtava i nadležnih organa, organizovanje strateških saveza
i podizanje svesti kod ciljnih grupa zastupanja. Tamo gde to lokalni kontekst
omogućava, isplati se istražiti potencijalne saveznike među medijima koji bi mogli da
podrže vaše napore: mediji koji podržavaju ljudska prava i različitost, stručna
udruženja novinara, mediji etničkih manjina i nezavisni novinari.
Za svaku aktivnost koja se sprovodi kao deo strategije komunikacije identifikujte ko je
ciljna grupa komunikacije i kako ćete prilagoditi poruku u skladu sa ciljnom grupom.
U zavisnosti od ciljeva i ciljne publike, korisno je upoznati se sa relevantnim medijima
i biti svestan njihovog pristupa, planova i specifične publike. Razmislite o sastavljanju
baze podataka sa kontakt informacijama o medijima, producentima, urednicima i
izveštačima, organizovanu po kategorijama (politička, socijalna, kulturna, novinska,
urbana itd.) Ako stalno ažurirate ovu bazu podataka, ona će biti izuzetno korisna i
omogućiće vam da pronađete relevantne medije za svaku poruku koju želite da
prenesete.
2.
Kada nevladine organizacije (ne) komuniciraju?
Postoji zahtevna ravnoteža koju je potrebno postići pri pažljivo korišćenju „medijske
reputacije“ NVO-a. Dok odsustvo komunikacije može da znači da ne postojite (vaša
aktivnost nije vredna novinarske pažnje), postoji i rizik prekomernog izlaganja koje
može da ugrozi vaš medijsku reputaciju ili dovede do tabloidizacije nekog od
osetljivih pitanja na kojem radi vaš NVO ili partnerski NVO.
Posebno kod nevladinih organizacija koje rade sa ranjivim grupama uvek postoji
opasnost da tabloidni mediji ugroze njihov plan koristeći ga za svoje ciljeve.
90
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
U tom pogledu korisno je da u medijskog strategiji ili u odsustvu takvog dokumenta
interno definišete šta za vas predstavljaju informacije od javnog značaja i koju vrstu
informacija neće širiti. Interna uputstva treba definisati putem razmatranja sa
kolegama i partnerima, uključujući vama naklonjene medijske stručnjake, o temama
kao što su: održavanje poverenja; obezbeđivanje vidljivosti uz zaštitu privatnosti
korisnika; reagovanje na krize (uključujući slučajeve kada će se medijsko prisustvo
odbijati ili izbegavati) i pravljenje razlike između informacija koje su od javnog
značaja i informacija koje su zanimljive javnosti, ali koje ne doprinose stvari koju
podržavate ili čak mogu da je unazade. Transparentnost je za nevladine organizacije
važan princip rada. Međutim, može biti potrebna kontrolisana transparentnost,
posebno kada radite sa medijima u vezi sa osetljivim pitanjima o ranjivim grupama.
Da biste odlučili da je pružanje informacija novinarima prikladno, prvo morate
pozitivno da odgovorite na sledeća pitanja:
•
•
•
Da li su one nove?
Da li su relevantne? Da li su važne publici?
Zašto bi publika bila zainteresovana za ove informacije?
3.
Instrumenti komunikacije: Iznad linije (ATL) i ispod linije (BTL)
Postoji niz instrumenata komunikacije koje možete da koristite kako biste promovisali
svoj rad. U teorijama komunikacije, takvi instrumenti se obično kategorizuju kao ATL
(above the line, iznad linije) i BTL (below the line, ispod linije).
Instrumenti iznad linije su promotivne strategije za širenje poruka putem
konvencionalnih formi masovnih medija, uključujući TV, audio i štampane medije,
Internet, što podrazumeva i Veb lokacije sa kampanjama, socijalne medije, reklame
izvan kuće, elektronske banere, blogove, viralne kampanje itd. Pri izboru određenog
instrumenta, treba uzeti u obzir nekoliko stvari: Kakva je poruka? Koja je ciljna
publika? Koji je određeni profil publike? Da li je poruka prikladna za publiku? Koji su
spoljašnji faktori koji mogu da olakšaju ili ometaju širenje poruke ako se koristi
određeni instrument?
Instrumenti komunikacije ispod linije su promotivne strategije koje takođe mogu
da se koriste za socijalnu promenu – one su direktne i ciljane i, iako se češće koriste
za promovisanje korporativnih brendova, mogu da se koriste i u javne svrhe:
kampanje „od vrata do vrata“, informativni punktovi, događaji, koncerti, izložbe itd.
Nevladine organizacije sve više koriste alternativne instrumente komunikacije za
promovisanje svojih poruka, na primer hepeninge, instalacije, flešmobove i koncerte.
Na taj način se stvara veliko interesovanje kod medija i može biti korisno u smislu
manjih troškova, mogućnosti uključivanja volontera i pristalica, kao i medijskog
uticaja.
91
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Hepening je performansa, događaj ili situacija koju treba posmatrati kao umetnost,
obično umetnost performanse. Hepeninzi se odigravaju svuda (u podrumima,
potkrovljima, na ulicama i trgovima). Obično su multidisciplinarni, sa nelinearnom
pričom i zahtevaju aktivno učešće publike. Ključni elementi hepeninga su planirani,
ali umetnici ponekad zadržavaju prostor za improvizaciju. Interakcija između publike i
umetničkog dela pretvara publiku u deo stvaralačkog procesa. Hepeninzi mogu imati
društvenu poruku i uključiti publiku u istraživanje i preispitivanje svojih stereotipa.
Flešmob se sastoji od grupe ljudi koja se iznenada okuplja na javnom mestu i
nakratko zajedno izvodi neobičnu i ponekad naizgled besmislenu radnju, a zatim
nestaje ne pokazujući da se pripadnici grupe međusobno poznaju. Flešmobovi se
organizuju preko telekomunikacije, socijalnih medija ili viralnih e-poruka. Organizatori
ih snimaju i montiraju i oni uključuju učešće medija samo u smislu prikazivanja filma
po završetku događaja. Važno je pažljivo razmisliti o poruci i napraviti nacrt scenarija
flešmoba kako biste se uverili da aktivnost neće pokrenuti agresivne reakcije i da
posle događaja neće ostati nikakvi tragovi.
Umetnost instalacije opisuje umetnički žanr trodimenzionalnih radova specifičnih za
mesto koji su dizajnirani da promene percepciju prostora gledaoca. Mogu biti
privremeni ili trajni i mogu imati građansku poruku. Umetnost instalacije može na
istom mestu okupiti razne materijale, kao i video, audio i fotografske poruke.
4.
Šta sadrži komplet za štampu?
Za svaki NVO je preporučljivo da razvije svoju strategiju komunikacije čija namena je
da odgovori na specifičnosti rada NVO-a i definiše ključne poruke, odgovornosti,
procedure u slučajevima kriza u komunikaciji, liste za proveru za razne medijske
instrumente i predloške za neke, kao i obavezne elemente identifikacije (logotip,
predlošci, željena vrsta i veličina fonta ili boja itd). Čak i za mali NVO, ulaganje
vremena i ljudskih resursa u sastavljanje takvog paketa i njegovo povremeno
ažuriranje dovodi do znatne uštede vremena i eliminisanja zabune u situacijama
kada bi fokus trebalo da bude na samoj poruci, a ne na pronalaženju odgovarajućeg
predloška za saopštenje za javnost.
U najmanju ruku bi trebalo napraviti komplet za štampu koji će biti spreman u slučaju
poseta i neočekivanih intervjua.
Komplet za štampu može da uključuje prezentaciju NVO-a, informacije o tome ko je
ko u NVO i spisak kontakata, saopštenje za javnost (ako je povezano sa određenim
događajem) i materijale koje je NVO proizvela (prateći materijal, pamflete, izveštaje,
promotivne listiće, letke, priručnike i brošure), kao i vizuelne materijale (grafikone,
fotografije, grafiku, mape, banere i rekvizite).
Lista za proveru za efikasne odnose sa javnošću – adaptirano iz knjige Majkla
Blenda, Elison Tiker i Dejvida V. Vraga, Efikasni odnosi sa medijima: Kako doći do
rezultata (PR u praksi), Routledge, 2005, drugo izdanje.
92
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
Svest o mogućnosti pojave opstruktivnih vesti je od ključnog značaja,
uključujući razvoj događaja u vezi sa problemima na kojima radite koji su
generisale treće strane, što podrazumeva i nadležne organe i suprotstavljene
aktere, kako bi portparol bio pripremljen i mogao da se postavi prema vestima
na efikasan način.
Spisak kontakata za medije mora biti ažuran i organizovan po kategorijama uz
označavanje medija koji su vam naklonjeni i onih koji to nisu.
Priče moraju biti oblikovane za različitu publiku, bez obzira na to da li se ona
identifikuje po lokaciji, interesovanjima, starostnoj dobi ili polu.
Neophodno je imati na umu rokove, uključujući rokove produkcije za medije i
njihov raspored tokom praznika. Korisno je praćenje ciklusa produkcije
najvažnijih medija (novine, rokovi štamparije, emisije uživo).
Konferenciju za štampu i brifing treba sazivati kada je priča dovoljno važna.
Portparolima na konferenciji je potrebno dati uputstva i, ako je moguće, treba da
obave probu.
Nacrti zakona, sudski slučajevi, zvanični izveštaji i statistika, čak i sezonski
događaji, mogu NVO-u obezbediti mogućnost da pruži zasnovan i razuman
komentar.
Medijima mogu da se nude istraživanja ili drugi uvidi kako bi se održavao
odnos.
Dobre fotografije su važne da bi se ilustrovale odgovarajuće priče. Održavajte
svoju biblioteku fotografija najvažnijih stvari i osoba za koje bi mogla biti
potrebna fotografija na zahtev. Angažujte svog fotografa ili snimatelja za važne
događaje.
Održavajte i redovno ažurirajte dobru Veb lokaciju organizacije, uključujući
propratni materijal, saopštenja za javnost i materijal o istaknuti pričama, uvek
razmišljajući o tome šta bi interesovalo posetioce, a ne o tome kako zadovoljiti
institucionalnu sujetu.
Pripremite komplet za štampu, uključujući prezentaciju, brošure i druge
materijale sa objašnjenjima koji bi mogli da se obezbede ako bi bili od pomoći
novinarima. Na svim materijalima koji se šalju novinarima potrebno je navesti
ime kontakta, kao i broj telefona i e-adresu.
Embargo možete koristiti ako je medijima potrebno vreme da istraže priču ili ako
je potrebno da se vest objavi određenog dana. Ako je to slučaj, koristite samo
pouzdane medije. U drugim slučajevima treba izbegavati embargo. Umesto
toga mogu da se koriste upozorenja.
Navode treba pripisati osobi sa dovoljno ovlašćenja koja je interesantna
novinarima i te osobe bi trebalo da budu dostupne za intervju kad god je to
moguće.
Treba izbegavati preklapanje sa važnim događajima ili saopštenjima drugih
relevantnih aktera. Unapred istražite koji drugi mogući događaji mogu privući
pažnju javnosti u dane kada planirate konferenciju za štampu, lansiranje ili
važan događaj.
93
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
5.
Saopštenje za javnost – osnove
Teoretičari komunikacije navode da samo jedno od deset saopštenja za javnost
objave neke novine. Iako je to najjefitinija i najjednostavnija dostupna alatka za
nevladine organizacije koja takođe omogućava najbolju kontrolu kvaliteta, važno je
da se koristi oprezno. Zlatno pravilo komunikacije kaže da saopštenje za javnost
treba da se pošalje najviše osam časova posle događaja. Ako to nije moguće, uverite
se da saopštenje za javnost ipak bude blagovremeno.
Izjava za javnost je pažljivo sročen komentar koji iznosi vaš zvanični stav o pitanju od
interesa. Slična je saopštenju za javnost, ali njena funkcija nije da se fokusira na
određene događaje, već da podeli stavove i poziciju o određenim pitanjima. Takođe
treba da bude kratka, jednostavna i direktna.
Obaveštenja/pozivnice za novinare su kratki i sažeti. Oni ukazuju na mesto, vreme i
učesnike određenog događaja bez previše informacija. To su obaveštenja čija
namena je da zainteresuje novinare da dođu. Važan je zanimljiv naslov, kao i
pominjanje nekih važnih ličnosti koje su potvrdile svoj dolazak.
Lista za proveru za efikasno saopštenje za javnost – adaptirano iz knjige
Majkla Blenda, Elison Tiker i Dejvida V. Vraga, Efikasni odnosi sa medijima:
Kako doći do rezultata (PR u praksi), Routledge, 2005, drugo izdanje.
Idealna dužina je jedna A4 stranica. Teoretičari preporučuju da se o
saopštenju za javnost razmišlja kao o piramidi sa kratkim zanimljivim
naslovom na vrhu (najviše par reči). Najvažnije činjenice moraju biti
uključene u kratak prvi pasus. Svaki pasus treba da sadrži najviše tri
rečenice uz samo jednu ili dve rečenice u prvom pasusu (najviše 40 reči).
Obavezno koristite informacije iz zaglavlja i logotip NVO-a.
2.
Uvek datirajte saopštenje na vrhu kako bi urednik novina mogao da vidi
da je priča aktuelna.
3.
Trebalo bi da uključuje odgovore na šest ključnih pitanja koja bi bila
potrebna novinaru:
4.
KO? Ko je bio uključen? Ko je uključen?
5.
ŠTA? Šta se desilo? Šta će se desiti?
6.
ZAŠTO? Zašto je došlo do događaja? Zašto je doneta odluka da se to
uradi?
7.
KADA? Kada je došlo do događaja? Kada će doći do događaja?
8.
KAKO? Kako je do toga došlo? Kako će do toga doći?
9.
GDE? Gde je do toga došlo? Gde će do toga doći?
10. Potrebno je uključiti navode imenovanih pojedinaca na rukovodećem
položaju radi uticaja.
11. Preciznost je od ogromnog značaja. Zlatno pravilo je da treba da budete
koncizni. Test možete napraviti tako što će neko ko nije upoznat sa
temom pročitati saopštenje i razumeti ga za manje od pet minuta.
12. Dobar novinarski stil je bolji od pravnih termina. Izbegavajte žargon.
1.
94
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
13. Treba uključiti kratku zaključnu izjavu o aktivnostima organizacije. U
podnožju saopštenja treba navesti ime kontakta i brojeve telefona za
kontakt u toku dana i van radnog vremena. Ako se govori na više jezika,
navedite kontakte za svaki jezik.
14. UREĐUJTE!
15. Ako bi dobra fotografija upotpunila priču, obezbedite je uz odgovarajući
natpis za izdanja koja koriste fotografije.
16. Ako je verovatno da će novinaru biti potrebno vreme da istraži i napiše
važnu priču, omogućite dodatno vreme za to koristeći embargo da biste
smanjili mogućnost da se priča objavi prerano.
17. Koristite e-poštu za distribuciju kako bi priču bilo lako kopirati, nalepiti i
urediti.
18. Obavezno nadgledajte proces produkcije i uverite se da su vaše
informacije i dalje vredne da se objave.
6.
Konferencija za štampu – kako, gde i kada?
Konferencija za štampu je sredstvo predstavljanja informacija medijima uz direktnu
razmenu i mogućnost pojave dodatnih informacija. Konferencije za štampu takođe
imaju tu prednost što predstavljaju dobre prilike za razvoj odnosa sa novinarima.
Konferenciju za štampu treba da sazovete ako organizacija ima nešto važno da
saopšti i vi smatrate da saopštenje za javnost ne bi bilo dovoljno.
Jedna od specifičnosti organizovanja konferencije za štampu u slučaju NVO-a koji se
bavi borbom protiv diskriminacije jeste neophodnost strateškog donošenja odluka o
prisutnim članovima publike. Odlučite da li vašim ciljevima ide u prilog da ranjiva
grupa ili žrtva bude izložena snimanju.
Lista za proveru za konferencije za štampu – adaptirano iz knjige Majkla
Blenda, Elison Tiker i Dejvida V. Vraga, Efikasni odnosi sa medijima: Kako doći
do rezultata (PR u praksi), Routledge, 2005, drugo izdanje.
1.
2.
3.
Definišite ciljeve konferencije za štampu. Uverite su da su informacije
vredne da se objave i da zaslužuju konferenciju za štampu.
Odredite poruku, pripremite koreografiju konferencije za štampu,
identifikujte odgovorne osobe – voditelj, govornici (ne više od tri), kompleti
za štampu i potrebni volonteri. Izaberite mesto, datum i vreme uzimajući u
obzir razne aspekte (vremenski raspored, tok produkcije, simboliku,
konkurentne događaje, pristupačnost itd).
Koristeći svoju bazu podataka, izaberite i pozovite samo one novinare koji
bi verovatno bili zainteresovani. Saopštite im svrhu događaja u
promotivnom obaveštenju/ pozivnici/obaveštenju za novinare. Pozovite i
pažljivo izabrane partnere, saveznike, naklonjene zvaničnike. Pozivnice je
potrebno poslati od dva do sedam dana pre konferencije i, osim u
slučajevima krize, pozvanim osobama treba da telefonirate 24 časa pre
događaja da biste ih podsetili na njega.
95
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
4.
5.
6.
7.
8.
7.
Pripremite scenario konferencije za štampu: govornici bi u savršenim
okolnostima trebalo ranije da obave probu na lokaciji konferencije za
štampu. Uverite se da govori ne traju više od 10 do 15 minuta, da su
sažeti i da se ne ponavljaju. Pripremite komplet za štampu. Pripremite
plan/program navodeći vreme početka i završetka, kao i izjavu ili
saopštenje za javnost. Pripremite glavnu listu kontakt informacija
govornika, optimalno sa njihovim slikama i zvanjem kako bi tačno bili
identifikovani.
Na vreme pripremite mesto i budite spremni za početak uz malo
kašnjenje. Sve goste treba pozdraviti i popisati kako bi postojao zapis o
učesnicima.
Novinarima koji ne mogu da učestvuju treba poslati materijal iz učtivosti i
radi informacija.
Postavite izjave i fotografije sa konferencije za štampu na Veb lokaciju
organizacije.
Razmislite o pristupačnosti pri izboru mesta, pravljenju rasporeda sedenja
i organizovanju prostorije.
Intervju – pravila
U mnogim situacijama novinari se obraćaju NVO-u ili njeni predstavnici dobijaju
pozivnicu od medija. To su dragocene prilike da se poveća uočljivost NVO-a i treba
ih koristiti kako biste objasnili svoj posao i stavove. Kada prihvatite poziv medija,
treba dobro da se pripremite i budete spremni na prijateljsko i neprijateljsko
ponašanje novinara. Budite svesni specifičnih interesa određenog medija i ličnog
plana novinara i drugih gostiju.
U NVO-u takođe je korisno u nekom trenutku razgovarati i doneti oluku o tome u
kojim medijima vas traže samo da bi vas „izrešetali“, koje medije treba da izbegavate
i kojima treba da date prioritet. Kao organizacija bi trebalo da razgovarate i o tome da
li je u redu da vaš predstavnik napusti TV emisiju ukoliko se ne poštuju osnovna
pravila komunikacije i novinarska etika.
Lista za proveru za intervjue – adaptirano iz knjige Majkla Blenda, Elison
Tiker i Dejvida V. Vraga, Efikasni odnosi sa medijima: Kako doći do rezultata
(PR u praksi), Routledge, 2005, drugo izdanje.
PRIPREMA
1.
2.
Treba da vam bude jasno o čemu se radi u intervjuu. Pripremite se i
potražite osnovne informacije o politici medija, uredniku i poziciji
određenog novinara. Saznajte da li će gostovati druge osobe i ko su one.
Napravite nacrt osnovne poruke – koje su osnovne dve ili tri važne tačke
koje želite preći?
Postavite granice – ako postoje pitanja na koja ne možete ili ne želite da
odgovorite, objasnite to novinaru i preusmerite ga.
96
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
3.
Ako ste na televiziji – dođite tamo ranije, omogućite im da obave sve
pripreme – upute vas na sedište, pričvrste mikrofon, itd. Postavite
novinarima neka pitanja kako biste se opustili i osetili atmosferu u studiju.
Poslednja provera odeće: popravite frizuru, ispravite kravatu, košulju itd,
povucite jaknu/sako pozadi.
IZGLED I PONAŠANJE
Ako ste na televiziji:
1.
2.
3.
4.
5.
Izaberite odeću koja ostavlja željeni utisak o vašem NVO-u – jednostavni
materijali neutralnih boja bi trebalo da budu odgovarajući.
Sedite uspravno. Gledajte osobu koja vas intervjuiše. Budite svesni jezika
tela.
Govorite jasno i razgovetno.
Koristite ruke ako želite i ne plašite se gestova, ali izbegavajte razdražljive
ili nervozne pokrete.
Ponesite beleške ako želite, ali ne čitajte iz njih.
Ako ste na radiju:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Osmehujte se! To glas čini toplijim.
Kratko odgovarajte na pitanja.
Uspostavite kontakt očima sa osobom koja vas intervjuiše.
Zamislite da vas sluša vaša omiljena rođaka u tinejdžerskim godinama
kako bi vam to pomoglo u izboru jezika i prenošenju poruke na opušten i
jednostavan način.
Ako imate beleške, pobrinite se da ne stvarate šumove koristeći ih.
Budite iskreni i entuzijastični.
PRISTUP INTERVJUU
Platinasto pravilo: Predstavite ključne stavke gledaocu, bez obzira na pitanja i
druge smetnje.
Zlatna pravila:
1.
Pažljivo slušajte pitanja.
2.
Pobijte sve netačne tvrdnje. Ne dozvolite novinarima da vam stavljaju reči
u usta. Ne dozvolite da vas skrenu sa teme.
3.
Budite pozitivni. Ne ljutite se. Budite strpljivi – koristite priliku da biste se
uverili da novinari razumeju složenost kako bi mogli da edukuju publiku.
4.
Budite iskreni.
Srebrna pravila:
1.
Pokušajte da predvidite iznenađenja.
2.
Ne obraćajte se osobi koja vas intervjuiše imenom.
97
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
4.
5.
6.
7.
Ne koristite žargon ili tehničke termine. Ne otkrivajte poverljive informacije
o svojim korisnicima.
Zamislite da vas gleda samo jedna osoba.
Ne popunjavajte neprijatnu tišinu. To je posao novinara.
Treba da znate činjenice. Ne nudite irelevantne informacije.
Napravite svoj zapis kad pričate o veoma osetljivim temama.
4.6
Situaciono testiranje
3.
‘Test služi da se greška otkrije, prizna i ispravi. Pokušati probati nešto i neuspeti je
mnogo bolje nego ne pokušavati ništa i uspeti.’
Dale E. Turner
Ciljevi ovog dela su:
•
•
NVO će steći znanja i veštine da organizuje i sprovede testiranje situacije; i
NVO će biti ponuđena prilika da proba testiranje situacije i da diskutuje njegove
prednosti i mane.
Ovaj deo je delom baziran na “Testing for Discrimination: Identifying and Prosecuting
Human Rights Abuses”, Bea Bodrogi, 2007, objavljeno od the New Tactics Project of
the Center for Victims of Torture, dostupno na http://www.newtactics.org.
4.6.1 Definicija
U ovom priručniku situacionog testiranja podrazumeva neku vrstu dokaza koja se
može koristiti za utvrđivanje ili potvrdu diskriminacije u parničnom postupku,
podizanju svesti, zagovaranju ili kampanjama.
4.6.2 Sadržaj
VEŽBA: Brainstorm o tome šta je testiranje situacije, u kojim poljima može biti
korišćeno, i šta obuhvatiti prilikom testiranja
a)
Šta je situaciono testiranje
Testiranje situacije služi kao dokaz koji može biti upotrebljen kako bi se (direktno)
dokazala diskriminacija. Koristi se u slučajevima kada se pretpostavlja da podnosilac
žalbe koji ima posebnu karakteristiku (određenu etničku pripadnost, boju kože,
invaliditet, određeni pol ili godine) je tretiran sa manje blagonaklonosti nego drugi
ljudi koji imaju slične karakterisktike, ALI motiv i razlog takvog ponašanja nije jasan.
Ključ testiranja situacije je da osoba koja vrši testiranje poseduje određenu
karakteristiku koja bi trebalo da bude zaštićena (bilo etničku pripadnost, boju kože,
invaliditet, određeni pol ili godine) identičnu onom koju ima podnosilac žalbe i još
jedna osoba koja isto vrši testiranje koja je slična podnosiocu žalbe sa svim
98
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
njegovim/njenim karatkeristikama osim karatkteristika koje bi trebalo da su zaštićene
(to je kontrolni tester) odlaze u istu instituciju sa istim ciljem I istim pitanjima.
Kao odgovor na žalbu koja se odnosi na etničku diskriminaciju prilikom zaposlenja,
prvo osoba koja vrši testiranje je odlazi da aplicira kao pripadnik etničke manjine, a
uskoro (po mogućstvu istog dana) odlazi i pripadnik većine (osoba koja vrši kontrolno
testiranje). Ukoliko je osoba koja vrši testiranje pripadnik manjine odbijena, a
kontrolni tester kao pripadnik većine primljen, testiranje situacije pokazuje
opravdanost pritužbe na diskriminaciju.
Imajući u vidu da je ovaj metod poprilično skup, nije vredno sprovoditi testiranje
situacije ukoliko prisustvo diskriminacije može biti dokazano na drugi način I drugim
dokazima, kao što su izjave žrtava, dokumentovani dokazi, itd.
b)
Kako sprovesti situaciono testiranje?
Koordinator testiranja
Testiranju situacije uvek prethodi detaljan intervju sa podnosiocem žalbe i detaljno
utvrđivanje činjenica. Testiranjem situacije upravlja koordinator. Njegova/njena uloga
je da intervjuiše podnosioca žalbe, istraži sve činjenice, I izabere osobe koje vrše
testiranje. On/ona izrađuje koreografiju testiranja I analizira rezultate. Koordinator
testiranja ima je u obavezi da dobro pripremi osobe koje vrše testiranje za njihov
posao I da ih opremi svim neophodnim informacijama.
Ako se testiranje vrši u kafiću, na primer, on/ona mora da ode tamo prethodno, da
vidi lokaciju, gde se ulazi, kako obezbeđenje radi, utvrdi radno vreme.
Ukoliko u toku sprovođenja testiranja situacije osobe koje vrše testiranje se nađu u
nevolji, koordinator mora da im obezbedi pravnu pomoć.
Testiranje situacije može biti sprovedeno van mesta prebivališta osoba koje vrše
testiranje. U ovom slučaju, koordinator mora da organizuje prevoz i smeštaj. Mora
uvek pratiti osobe koje vrše testiranje i pružiti im pomoć ako je neophodno.
Priprema osoba koje vrše testiranje (ispitivača)
Pre testiranja situacije slučaj mora biti prezentovan jasno osobama koje vrše
testiranje i mora im se objasniti njihova uloga u celom procesu. Osobe koje vrše
testiranje moraju biti svesne sledećih smernica:
•
•
•
•
Obucite se adekvatno;
Uvek sarađujte sa zaposlenima, vlasnicima kafića, itd;
Ne pokazujte emocije i izbegavajte provokacije;
Vaš jedini zadatak je da izveštavate o vašim iskustvima;
99
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
Nikada nemojte da komentarišite ili se žalite zaposlenom, osoblju, itd. koji se
testiraju;
Vaša je obaveza da izveštavate u potpunosti vaša iskustva prilikom
popunjavanja upitnika;
Vaša je dužnost, ako je neophodno, da date svoj iskaz kao svedoka pred
sudom;
Vaša je dužnost da poštujete zakletvu tajnosti; Ne smete da govorite trećim
licima o vašim aktivnostima i o slučaju, o testiranju situacije, ili o bilo kakvim
informacijama ili utiscima do kojih se došlo prilikom procesa testiranja; i
Ispitivači mogu da donose zaključke jedino pod znanjem i dozvolom
koordinatora testiranja situacije.
Upitnik
Čim se završi testiranje situacije osobe koje su vršile testiranje situacije popunjavaju
upitnik. On sadrži pitanja koja se odnose na informacije dobijene od strane
poslodavca, informacije o traženom poslu ili o samoj kompaniji. Dalja pitanja se
odnose na ponašanje i stavove poslodavca (da li je osoba koja vrši testiranje
zamoljena da sačeka? Da li su se pozdravili prilikom susreta? Da li se poslodavac
predstavio i rukaovao sa osobom koja vrši testiranje?). Odgovori osobe koja je vršila
testiranje mogu jasno da pokažu razlike između tretmana prema kandidatima
pripadnicima manjine i većine. Popunjavanje upitnika je uvek obavezno, jer sadrži
informacije koje će osoba koja vrši tesriranje morati da ponovi na sudu ili prilikom
administrativnih proseca, moguće I nakon nekoliko godina od kad se testiranje
situacije izvelo.
Upitnik može da osigura, bez obzira na subjektivne utiske testera, da konkretne
stvari koje su se dogodile su zabeležene I da I sami testeri mogu da vide razlike
između subjektivnih I objektivnih elemenata. Upitnici su takođe popunjeni od strane
pravog podnosioca žalbe.Tokom analize, rezultati testera koji je pripadnik manjine,
onog koji je pripadnik većine i pravog podnosioca žalbe se upoređuju.
Slanje osoba koje testiraju
Kada se razvija koreografija najvažnija odluka se odnosi na red kojim će se poslati
osobe koje testiraju i da li ili ne oni treba da budu dovoljno blizu žrtve – kako bi videli
I čuli šta se dešava drugima.
Tokom testiranja situacije prilikom zaposlenja zlatno pravilo je da se pošalje prvo
osoba koja testira ako predstavnik manjinske grupe, tako da najčešći razlog za
odbijanje, kao što je “mesto je već upražnjeno”, može da se zabeleži. Ako je osoba
kao predstavnik manjine odbijena iz ovog razloga i pola sata kasnije predstavnik
većine je zaposlen, diskriminacija je dokazana.
U slučajevima koji se tiču pristupa servisima proces mora biti osmišljen tako da
kontrolna osoba koja testira koja je pripadnik većine u blizini, tj. da može da čuje i vidi
šta se dešava: da li obezbeđenje pušta predstavnika manjine da uđe? Da li su
100
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
posluženi u kafiću ili restoranu? Čak iako je predstavnik manjine odboje, predtavnik
većine treba da udđe unutra I proveri mesto.
Koreografija uvek zavisi od situacije i od izvorne žalbe.
Faktori za nadgledanje prilikom testiranja situacije:
•
•
•
•
Karakteristike kompanije, podaci o formiranju institucije: adresa, izgled, broj
prostorija, raspored, radno vreme, broj radnika u obezbeđenju I drugog osoblja,
itd;
Osobe koje rade u ime institucije ili sus etu našle tokom testiranja, njihovo ime,
pozicija, izgled, godište;
Njihovo ponašanje i stavovi prema osobi koja testira; prijatno ili neprijateljski,
nepristojni ili pristojno, da li su ili ne pozdravili osobu koja testira, da li su pitali
da li želi da sedne, ponudili kafu ili ne, da li su persirali, da li su se smeškali;
Ko je šta rekao u odnosu na objekta situacije: da li ima odmora? Da li je ulaz
dozvoljen?
Pravni odnosi sa osobom koja testira
Osobe koje testitaju moraju uvek da se pitaju da daju dozvolu da organizacija može
nakon testiranja da prosledi rezultate sudu, zajedno sa svim osetljivim informacijama,
kao što su etnička pripadnost, boja kože, seksualna orijentacija ili invaliditet. Prioritet
svakom testiranju situacije treba da bude potpisivanje ugovora između organizacije i
osobe koje testiraju, uključujući lične podatke osoba koje testiraju, njihove obaveze,
opis scena testiranja, njihove obaveze i predviđeni honorar za taj posao.
Organizacija koja sprovodi testiranje mora da obezbedi pravnu zaštitu za osobe koje
testiraju, ukoliko dođe do nevolja prilokom testiranja. Osobe koje testiraju moraju
takođe da potpišu ugovor o tajnosti povodom informacija koje su uvezi sa testiranjem
situacije i slučajem.
Upozorenja
Testiranje situacije jeskupo i zahteva dobro planiranje i organizaciju.
Organizacije nikada ne treba da planiraju testiranje situacije na mestima gde je već
dolazilo do fizičkih obračuna. Nikada ne sme da šalje osobe koje testiraju u klubove
gde su članovi obezbeđenja ranije tukli pripadnike manjinskih grupa.
•
•
•
•
Nikada ne testirajte u okruženjima gde je već dolazilo do fizičkih obračuna;
Sarađujte samo sa onim osobama koje testiraju koje su nepristrasne, ne
emotivnog ponašanj I poštuju instrukcije;
Kada uzimate nove osobe koje testiraju, proverite da li njihova ličnost odgovara
ovom poslu;
Ne šaljite osobe koje testiraju ako su one imale ranije konflikte sa osobljem iz
kafića, ili firme; i
101
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
Ako je neophodno, uključite kompetentne javne vlasti koje se bave borbom
protiv diskriminacije u odgređenom polju i tražite od njih da vam izdaju zvanični
izveštaj sa rezultatima.
Mentalno zdravlje ispitivača
Sve osobe koje testiraju mogu biti duboko emocionalno pogođene tokom procesa
testiranja. Koordinatori moraju da obrate pažnju na osobe koje testiraju a dodeljene
si joj zaštićene karakteristike, ako testiranje situaciuje bude “uspešno” oni će iskusiti
diskriminaciju i nasilje njihovog ljudskog dostojanstva.
Koordinatori treba da obezbede da, prateći proces testiranja i popunjavanja upitnika,
osobe koje testiraju imaju vremena da pričaju o tome šta su iskusili, i iskažu svoja
osećanja.
Praćenjem povratka osobe koja testira kako bi popunila upitnik I njegovom/njenom
prisustvu, obaveza koordinatora je da obrati pažnju na mogući emotivni uticaj koji je
testiranje moglo da ima na njih. Kada se nova osoba koja testira doda u registar,
koordinatori moraju biti sigurni da je on ili ona mentalno zdrava kako bi ispunila
predviđene obaveze. Očigledno, osobe koje testiraju moraju biti sposobne da sami
procene da li će moći da se izbore emotivnim stresom.
U idealnim situacijama organizacije koje sprovode testiranje situacije bi imale veliki
izbor odakle bi mogle da izaberu i angažuju osobe koje testiraju, kako bi I te osobe
mogle a se smenjuju. Ako ovo nije slučaj, osobama koje testiraju se mora pružiti
društvena ili psihološka pomoć ako bi se izborili sa svojim osećanjima nakon
sprovođenja testa.
Brainstorming – karakteristike dobrog ispitivača
Karakteristike dobrog ispitivača
Tokom testiranja, organizacija je u potpunosti oslonjena na osobe koje testiraju.
Rezultat ispitivanja gde je test situacije glavni dokaz biće utvrđen svedočenjima
ispitivača. Obzirom da tako mnogo zavisi od ispivača, ključno je da najadekvatniji
kandidati budu izabrani za ovaj posao. Ispitivači moraju dobro poznavati sebe i biti u
stanju da se izbore sa osećanjima jer mogu biti vređani ili na drugi način podvrgnuti
degradirajućem tretmanu. U ekstremnim situacijama, može doći čak i do fizičkog
ugrožavanja od strane obezbeđenja. Ispitivači moraju biti kreativni i u stanju da brzo
razreše konflikte. Iako je tok testiranja jasno određen, postoji mogućnost da se
dogodi i nešto neočekivano kada ispitivači moraju samostalno da deluju i odbrane se.
U skladu s tim, dobar ispitivač mora imati sledeće osobine:
•
•
•
objektivnost;
bez predrasuda ili u stanju da ih potisne;
pouzdanost;
102
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
•
•
•
osoba od poverenja;
može mu/joj se poveriti saradnja na duži rok;
sposobnost da se potisnu sopstvena osećanja;
smirenost, sklonost da ne reaguje lako na provokacije;
zadovoljavajuća samosvest;
sposobnost da misli svojom glavom i samostalno donosi odluke;
kreativnost;
da nije imao/la odnose sa institucijom ili organizacijom koja se testira;
osoba bez kriminalnog dosijea.
Subjektivnost i situaciono testiranje
Dosadašnja iskustva su pokazala da, nevezano za moguće stereotipe, mnogi
subjektivni stavovi mogu uticati na odluke ispitivača. Više ispitivača ili parova osoba
koje testiraju ili više samih testiranja doprinose nalaženju objektivnih rezultata
testiranja. Moguće je, takođe, da ispitivači budu subjektivni u svojim mišljenjima. Zato
je važno da koordinatori obezbede upitnike koji zahtevaju najobjektivnije moguće
nalaze!
Pre početka osmišljavanja toka testiranja, vredi razmisliti o subjektivnim faktorima
određenog slučaja ili scenarija. Iako je poznato da su diskriminacija i stereotipi prema
manjinama svakodnevna pojava, ne možemo prenebregnuti lične simpatije koje se
mogu razviti između određenog kandidata i poslodavca. Naravno, naši
najukorenjeniji stereotipi utiču na one koji nam se dopadaju, nevezano da li su
pripadnici neke manjine ili ne.
Istovremeno, na naše mišljenje o drugima utiče i to kako su obučeni ili kakvu frizuru
imaju. Može nam biti odbojno to kako govore, čak i način na koji se rukuju sa nama.
Rezultati testiranja pokazuju da poslodavac može odbiti jednog kandidata, pripadnika
neke manjine, a zaposliti drugog. Svakako je teško utvrditi jasnu razliku između
prave diskriminacije i nesrećnog izbora ispitivača.
Takođe treba biti svestan mogućnosti da ispitivači imaju subjektivne utiske i emocije.
Jedan ispitivač, u konkretnoj sdituaciji, može misliti da je poslodavac odluku doneo
na osnovu ispitivačeve pripadnosti nekoj manjini, dok neki drugi ispitivač odluku
poslodavca ne bi pravdao tim stavom.
Iako subjektivni faktori ne mogu biti potpuno izbegnuti, jasnim i preciznim rezultatima
se uvek mora težiti. Do sada se za takve rezultate najboljim pokazivao upitnik.
Upitnik mora da sadrži takva pitanja na koja je moguće odgovoriti sa da ili ne. Na
primer, da li vas je poslodavac pozdravio prilikom ulaska na razgovor? Da li vam je
ponuđeno da sednete? Koliko ste dugo čekali? Više ispitivača ili parova osoba koje
testiraju ili više samih testiranja doprinose nalaženju objektivnih rezultata testiranja.
Iskustvo je pokazalo da samo jedno testiranje ne donosi jasne rezultate.
103
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
VEŽBA: Afrički tam-tam za demonstraciju toga koliko pamtimo ili ne. Napravite grupe
od 6-8 osoba i kratku priču od nekoliko rečenica. Pitajte prvog učesnika/cu da je
pročita i brzo je šapne učesniku/ci do sebe (možete zahtevati od grupa da se takmiče
u vremenu potrebnom za ovo). Na kraju pitajte poslednjeg učesnika/cu šta je čuo/la.
Pročitajte grupi originalnu priču. Diskutujte na temu kako individualna percepcija
može da iskrivi informaciju.
Testiranje telefonom
Moguće je da su osobe koje se žale na diskriminaciju već testirale poslodavca ili
kompaniju pre nego što su zatražile pomoć od organizacije. Moguće je da su rekli
poslodavcu da su pripadnici manjine i da im je rečno da ne dolaze na razgovor za
posao. Za osobe koje se žale na diskriminaciju, ovo je dokaz nedvosmislene
diskriminacije. Međutim, iskustvo pokazuje da telefonsko testiranje može biti
pogrešno protumačeno, dok tokom ličnog razgovora za posao kandidat može biti
zaposlen. Lični kontakt i dobar utisak mogu opovrgnuti stereotipe u svim ovim
slučajevima. Iz tih razloga, treba biti obazriv kada se preduzima telefonsko testiranje.
Takođe treba imati na umu da, ukoliko osoba koja se žali na diskriminaciju nije samo
razgovarala telefonom sa poslodavcem, već se sa njim/njom i lično srela, da u tom
slučaju telefonsko testiranje situacije nije adekvatno.
Osobe koje se žale na diskriminaciju treba obeshrabriti u nastojanjima da otkrivaju
pripadnost manjinskoj grupi preko telefona. To često ne pomaže u određivanju
činjenica ili preduzimanju daljih postupaka, ukoliko do toga dođe. Reakcije tokom
razgovora za posao ili lične posete poslodavcu dovode do jasnijih zaključaka.
c)
Situaciono testiranje kao dokaz
U većini evropskih zemalja pravosudna praksa nije ujednačena kada se radi o
priznavanju situacionih testiranja kao dokaza pred sudovima. Međšutim, ukoliko
određeni zakon ne ograničava tipove dokaza koje je moguće predstaviti sudu, tada ni
situaciona testiranja ne bi trebalo da budu odbačena kao dokaz per se. Svedočenja
ispitivača i upitnici takođe mogu biti priloženi kao dokaz.
Glavni problem je u tome što situaciono testiranje pošto se dogodila diskriminacija ne
može da konsekventno dokaže raniji događaj. Međutim, ukoliko osoba koja se žali na
diskriminaciju i ispitivači u svojim svedočenjima govore o istovetno, ovo bi moglo da
oslabi poziciju diskriminatora, koji obično tvrde da je nediskriminacija njihov najvažniji
standard. Situaciona testiranja mogu pokazati da su nejednaki tretmani prema
kandidatima sistemski, ne sporadični.
Ispitivači pred sudovima mogu nastupati kao ugroženi i tražiti nadoknadu za
ugrožavanje svojih prava. Međutim, u Evropi postoje države u kojima sudovi
obezbeđuju malu ili ne obezbeđuju bilo kakvu nadoknadu za ispitivače – pravdajući
to stavom da ispitivači moraju očekivati ugrožavanje svojih prava i dostojanstva zbog
prirode posla.
104
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Situaciona testiranja mogu pružiti uverljive dokaze koji se mogu koristiti u
kampanjama za podizanje svesti ili advokaturi za ljudska prava.
Kritika situacionog testiranja
Uobičajena kritika situacionog testiranja je da se radi o plaćenoj provokaciji.
Organizacije “plaćaju svoje špijune da se infiltriraju u kompaniju i prikupljaju
informacije”. “Oni napišu nešto na listu papira, što lako može biti i njihova fikcija, i
onda je sve na sudu gde plaćeni svedoci služe interesima organizacije”.
Veoma je teško pretpostaviti kako će testiranje biti ocenjeno u državama koje ranije
nisu poznavale ovaj metod. Obaveza je advokata da sud ubedi u dobre namere
organizacije koja je testiranje sprovela. Saradnja sa državnim institucijama tokom
testiranja u ovome može pomoći, bar u početnoj fazi.
BRAINSTORM situaciono testiranje prilikom zapošljavanja i/li pristupa javnim
servisima
d)
Primeri
Situaciono testiranje može biti upotrebljeno za razotkrivanje diskriminacije prilikom
upisa u školu, ali se ne može koristiti za otkrivanje prekršaja baziranim na seksualnoj
diskriminaciji – jedino u slučaju ako je to svakodnevna pojava u određenoj firmi i da
neko od zaposlenih želi da učestvuje u testiranju.
Konkretni postupci prilikom testiranja u vezi sa diskriminatorskom politikom
zapošljavanja
•
•
•
•
•
•
•
detaljno ispitivanje osobe koja se žali na diskriminaciju: kada su i sa kim
razgovarali; kakav je opis posla; koji je zahtevani nivo obrazovanja i
kvalifikacija; koji je razlog za njihovo odbijanje;
priložiti oglas za posao: u cilju planiranja logistike testiranja, tačan tekst oglasa
mora biti poznat;
pozvati broj telefona iz oglasa i bez navođenja ličnih podataka saznati da li je
pozicija za posao i dalje otvorena. Situaciono testiranje ne može biti
sprovedeno ukoliko je osoba koja se žali diskriminaciju prijavila prekasno i
ukoliko je konkurs zatvoren;
odabrati adekvatne ispitivače i isplanirati logistiku testiranja;
upoznati ispitivače sa svim neophodnim informacijama;
analizirati upitnike; i
dodatno: kompanija je možda obavestila kandidate da sačekaju odgovor
nekoliko dana. U ovom slučaju, nekoliko dana posle testiranja, ispitivači treba
da pozovu kompaniju i raspitaju se o rezultatima razgovora.
Prilikom testiranja u vezi sa diskriminatorskom politikom zapošljavanja neke firme,
posle razgovora sa osobom koja se žali na diskriminaciju, vrlo je važno odmah
105
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
odabrati ispitivače i pripremiti ih. Ključno je da ispitivači imaju identične osobine u
svim značajnim aspektima, kao i u odnosu na uslove konkursa, na primer, pol,
uzrast, jezičke, obrazovne ili profesionalne kvalifikacije. Ukoliko se donese odluka o
testiranju, ispitivači treba da pozovu kompaniju, zatim odu na razgovor za posao i,
uopšte, ponašaju se kao svaki drugi kandidat koji traži posao.
Konkretni postupci prilikom testiranja diskriminatornog ponašanja u vezi sa
pristupom uslužnim delatnostima/ustanovama
•
•
•
•
•
•
•
detaljno ispitivanje osobe koja se žali na diskriminaciju: utvrditi naziv i adresu
uslužnog objekta; kada ju je tačno posetio/la; da li objekat podrazumeva
plaćanje ulaza; da li poseduje obezbeđenje; ako da, u kojoj meri; koja je politika
prijema; koji je razlog za odbijanje; da li je osoba koja se žali na diskriminaciju
tražila upis u knjigu žalbi; da li joj je to omogućeno; da li lično poznaje
zaposlene; vlasnika, menadžera; da li je bila deo nekog ranijeg konflikta; da li je
u danu kada tvrdi da se diskriminacija dogodila konzumirala alkohol; kako je bila
obučena; da li je bila sama ili u društvu; da li joj je fizički ili verbalno prećeno;
ako da, od strane koga; da li su radnici obezbeđenja bili u uniformama; ako da,
da li su uniforme bile označene; da li je podnela formalnu žalbu bilo kome i ako
da, koji su rezultati?
upoznajte se sa konkretnom ustanovom: koje je radno vreme, kolika je
članarina, postoji li obezbeđenje, politika prijema;
ispitajte ranije fitičke ili verbalne povrede prava od strane obezbeđenja. Postoji li
opasnost za ispitivače?
odaberite adekvatne ispitivače i pripremite ih;
isplanirajte logistiku testiranja uzimajući u obzir sve okolnosti (troškove plaćanja
ulaza ili članarinu, obezbeđenje, itd.)
upitnici moraju biti popunjeni neposredno posle testiranja;
analizirajte upitnike.
VEŽBA: isplanirajte situaciono testiranje u slučaju žalbe po pitanju obrazovanja
Roma. Ukoliko imate vremena u toku treninga, pitajte učesnike da odglume
situaciono testiranje. Obezbedite im sledeću formu upitnika.
Upitnik za testiranje u školi
Lična karta ispitivača
1.
Ime ispitivača:……………………………………………………………………..
2.
Nacionalnost, etnička pripadnost ispitivača:………………………………….
3.
Godine:…………………….
4.
Pol:……………………….
5.
Boja kože:………………….
6.
Druge vidne karakteristike:…………………………………………………….
7.
Veroispovest:…………………………………………………………….
Lična karta deteta
1.
Ime:…………………………………………………………………………….
106
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Godine:…………
Etnička pripadnost:………………………………………………………….
Veroispovest:……………………………………………………………………
Dosadašnji rezultati u školi (prosek ocena, takmičenja):
Ponašanje (psovanje, slava):
Koju školu ona/on pohađa? ………………………
Škola
1.
Naziv:………………………………………………………………………………
2.
Adresa:……………………………………………………………………………
3.
Datum testiranja……………………………
Ugovor preko telefona
1.
Datum:……………………………………………………………………………….
2.
Sa kim ste razgovarali? ……………………………………………
3.
Kako je tekao razgovor? Da li je bilo lako da se ugovori viđanje sa učiteljom?
4.
Koliko je vremena prošlo od telefonskog poziva i sastanka lice-u-lice?
5.
Kakav je bio telefonski razgovor (informativnog tipa, prijateljski, kooperativan,
odbojan, itd.)?
Lični sastanak
1.
Sa kim ste od zaposlenih razgovarali u školi o prijemu (ime i pozicija)?
2.
Gde se održao sastanak (adresa, soba, kancelarija, učionica, hodnik, itd.)?
3.
Koliko dugo je trajao?
4.
Da li vam je ponuđeno da sednete tokom sastanka?
Da – Ne
5.
Da li vam je ponuđena kafa ili osveženje tokom sastanka?
Da – Ne
6.
Da li ste obišli prostorije škole? Da li vas je zaposleni iz škole sproveo kroz
prostorije škole?
Da – Ne
7.
Šta ste rekli o vama, o vašoj porodici ili detetu?
8.
Koja pitanja su vam postavljali?
9.
Koje informacije su vam dali, a da ih niste to pitali?
10. Koja pitanja ste postavili o školi? Koji su bili odgovori?
11. Šta ste saznali politici prijema, kriterijumima prijema, školskom životu,
praksama, organizaciji i o broju odbojenih učenika?
12. Šta ste saznali o društvenom poreklu učenika (broj siromašnije dece, Romske
dece, talentovane dece, itd.)?
13. Šta ste saznali o načinu ocenjivanja, o broju učenika koji nastavlja školovanje, o
školama koji nejveći broj učenika upisuje i o njihovim prilikama?
14. Šta ste saznali o školskim stipendijama, vaučerima za obroke, vaučerima za
knjige? Da li ste dobili forme da popunite za ove vaučere?
15. Šta ste saznali o drugim školama u gradu?
16. Kakva je bila atmosfera (nepristojna, prijateljska, ravnodušna, kooperativna,
otvorena, ponižavajuća, itd.)?
107
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
17. Da li je neko tokom razgovora aludirao na vašu etničku pripadnost, na Rome
kao manjinsku grupu ili na Romske učenike?
18. Da li je osoba sa kojom ste razgovarali tražila od vas neku preporuku (neke
institucije, učitelja ili sveštenika)?
Da – No
19. Još nešto što biste dodali:
Potpis
4.7
Pravila ponašanja
“Etika nije predmet, već je život stavljen na test hiljadu puta u toku dana”
Paul Tillich: ocena, J. Heywood Thomas
Ciljevi ovog odeljka su sledeći:
•
•
•
•
•
da definiše pravila i tipologiju pravila ponašanja;
da pruži primere dobre prakse pravila ponašanja u radnim odnosima, kao i u
pristupu dobrima i uslugama, kako u državnom tako i u privatnom sektoru;
da diskutuje o različitim modelima i metodama, kako bi osigurao usvajanje i
primenjivanje pravila ponašanja;
da diskutuje o ulozi NVO u širenju pravila ponašanja, kako i njihovoj adekvatnoj
upotrebi; i
da identifikuje obavezne elemente efektivnih pravila ponašanja.
4.7.1 Definicija
Iako izraz pravila ponašanja znači različite stvari, koristi se u raznim kontekstima u
različitim državama, za namere ovog teninga - nezavisno od različitih formi - ona
mogu biti definisana kao dobrovoljni instrument, koji odražava minimalne standarde
prihvatljivog ponašanja i osnovne vrednosti jedne zajednice, kao odgovor na
raznovrsne izazove - uključujući raznovrsnost njene izborne jedinice (radna snaga,
dobre strane, klijenti, partneri). Pravila ponašanja odnose se na sve aspekte poslova
i relevantne su za ponašanja i pojedinaca i cele organizacije. Pravila ponašanja su u
ovom delu shvaćena kao oličenje davanja suštine težnjama koje se nalaze u
pravilima ponašanja. Ona su izuzetno relevantna u oblastima antidiskriminacije i
ravnopravnosti, jer su neophodna u oblikovanju radne okoline koja uključuje sve.
4.7.2 Opseg
Različiti modeli pravila ponašanja, moralna pravila, vrednosne izjave i njihove
suštinske odredbe su deo modula, kao i rad koji dovodi do njihovog usvajanja, širenja
i praćenje njihove implementacije. Razvijanje nadležnosti za opšte upravljanje
različitošću nije deo modula. Isto tako, modul se neće baviti korporativnom
društvenom odgovornošću. Dok pravila ponašanja obično uključuju politićke
smernice koje definišu moralne standarde po pitanju različitih oblasti, kao što je
108
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
zaposlenje, dečji rad, prisilni rad, ljudska prava, sloboda okupljanja, radni standardi,
zdravlje i sigurnost, korupcija i mito, ovaj modul se fokusira na klauzule koje
obezbeđuju antidiskriminaciju i ravnopravnost.
4.7.3 Sadržaj
1.
Koji su etički kodeksi / kodeksi ponašanja/izjava o vrednostima/različitostima
politika? Koje vrste kodeksa postoje?
Iako rasprave o moralu i prirodi dobra i zla datiraju još iz vremena Aristotela i grčkih
filozofa, poslovna etika, kao primenjena etika koja se bavi etičkim principima i
moralnim problemima koji se javljaju u poslovnom okruženju, je oblast skorijeg
datuma koja je doživela procvat tokom 1980ih i 1990ih godina. U to vreme, mnoge
međunarodne kompanije počele su da razvijaju sopstvene interne etičke kodekse u
pokušaju da pronađu ravnotežu između podsticnja ponašanja koje bi za rezultat
imalo maksimizovanje profita s jedne i neekonomskih zabrinutosti koje su se počele
pojavljivati u javnosti u vezi sa finansijskim i ostalim načinima poslovanja kompanije,
s druge strane.
Etički kodeksi obuhvataju širok spektar etičkih aspiracija i mogu se definisati kao
Deset zapovesti kompanije o kojoj je reč. Oni uglavnom sadrže dokumenta na tri
nivoa: a. korporativnu ili poslovnu etiku – kodekse korporativne etike; b. kodeks
ponašanja zaposlenih – dokument napravljen tako da utiče na ponašanje zaposlenih;
c. kodeks profesionalne odgovornosti ili kodeks prakse koji je usvojen od strane
predstavnika profesije ili vladinih ili nevladinih organizacija koje se bave tom oblašću.
Kodeks ponašanja sprovodi u praksu poželjne standarde poslovanja koji su navedeni
u Poslovnoj etici primenjujući ih na konkretne situacije.
Kratka tipologija:
a.
b.
Korporativni etički kodeksi izražavaju suštinske vrednosti i usmereni su na
očekivanja koje kompanija ima od radnika, ali i nude pomoć u savladavanju
najčešćih etičkih problema koji se mogu javiti prilikom obavljanja konkretnog
posla. Ovi kodeksi mogu biti dobrovoljno usvojeni od strane kompanije ili
nametnuti zakonskom obavezom.
Kodeksi ponašanja opisuju pravila i odgovornosti koje imaju pojedinac ili
organizacija, kao i poželjna ponašanja u situacijama kao što su: politički
doprinosi kompaniji ili uključivanje u jave servise; pogrešno predstavljanje ili
lažno izveštavanje o kompaniji; diskriminacija zaposlenih; konkurencija;
bezbednost i ekološki standardi; odnosi među zaposlenima i konflikti interesa.
Pravila ponašanja se takođe definišu i kao:
“Principi, vrednosti, standardi ili pravila ponašanja koji se koriste prilikom donošenja
odluka, uspostavljanja procedura i sistema organizacije na način na koji (a)
109
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
doprinose blagostanju njenih ključnih aktera, i (b) poštuju prava svih na koje utiču
aktivnosti kompanije.”
Iz: The International Federation of Accountants (2007) International Good Practice
Guidance, Defining and developing an effective code of conduct for organisations.
c.
Profesionalni etički kodeksi postavljaju ideale profesije, minimalne standarde
prihvatljivog poslovanja i takođe sadrže upute koji pomažu zaposlenima da
prepoznaju konflikt interesa, govore o temama kolegijalnosti i poverenja, kao i o
drugim profesionalnim odgovornostima. Iako je najpoznatiji etički kodeks
Hipokratova zakletva koja se odnosi na lekare, inženjeri, avijatičari, advokati i
učitelji takođe imaju svoje etičke kodekse.
Na primer, Etički kodeks Nacionalne asocijacije socijalnih radnika u SAD sadrži
spisak šest etičkih principa kojima zaposleni treba da se vode: uslužnost; socijalna
pravda; poštovanje dostojanstva ljudi; značaj međuljudskih odnosa; integritet;
konkurencija. Ovaj kodeks takođe obavezuje socijalnog radnika na pristanak klijenata
da se obavi određena usluga, da ćee ih obavestiti o troškovima i alternativnim
oblicima tretmana. Kodeks takođe uzima u obzir i situacije u kojima je moguć sukob
interesa, poverljivost podataka, pristup informacijama, seksualne odnose i
zlostavljanje, kao i prekid pružanja usluga.
Iz: Denis Collins (2009), Essentials of business ethics: Creating an organisation of
high integrity and superior performance, Essentials Series, Wiley.
Varijacije ovih kategorija mogu biti institucionalne ili korporativne što su kraće verzije
pravila ili vrednosnih stavova koji odražavaju osnovne vrednosti ili težnji kompanija.
Odlomci iz Johnson & Johnson Credo
Mi verujemo da smo prvo odgovorni za doktore, medicinske sestre i pacijente, za
majke i očeve i sve druge koji koriste naše proizvode i usluge.
U zadovoljenju njihovih potreba sve što radimo mora biti visokog kvaliteta.
Mi smo odgovorni za naše zaposlene, muškarce i žene koji sarađuju sa nama širom
sveta.
Svako se mora posmatrati kao individualna osoba.
Moramo poštovati njihovo dostojanstvo i prepoznavati njihove zasluge.
Moraju se osećati bezbedno na svom poslu.
Naknada mora biti fer i adekvatna, a uslovi rada jasni, po redu i sigurni.
Moramo biti svesni načina da pomognemo našim zaposlenima da ispune svoje
porodične obaveze.
Zaposleni se moraju osećati slobodno da daju predloge i žalbe.
110
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Mora biti jednakih prilika za zaposlenje, razvoj i naperedak za kvalifikovane.
Moramo obezbediti kompetentnu upravu, i upravljači se moraju ponašati pravedno I
moralno.
Mi smo odgovorni zajednici u kojoj živimo i radimo i svetskoj zajednici takođe.
Moramo biti dobri građani – podržati dobre radove i dobrotvore i snositi pravičan deo
u davanju poreza.
Moramo podsticati građanski napredak i bolje zdravlje i obrazovanje.
Moramo dobro upravljati imovinom kojom imamo privilegiju da raspolažemo, štiteći
životnu sredinu i prirodne izvore.
Kada radimo u skladu sa ovim principima, akcionari bi trebalo da ostvare pravičan
povratak.
Drugi način razumevanja pravila ponašanja koja se odnose na nosioce dužnosti
može se razlikovati između pravila za internu upotrebu i pravila koja se odnose na
dobavljače ili ugovarače kada je spoljni akter nosilac dužnosti. Kada je jedinica
sama nosilac dužnosti, izdaju se posebni dokumenti (tzv. „ pravila ponašanja”) koji
nabrajaju vrednosti kompanije, principe i smernice u raličitim oblastima. Postoje
načini za kompanije da kasno i javno objave način na koji oni imaju nameru da
sarađuju sa njihovim zaposlenima, kupcima, korisnicima servisa, konzumentima,
akcionarima i dobavljačima. Ako su nosioci dužnosti treće partije koji se slažu sa
određenim standardima koji su deo ugovora o saradnji, Odeljenje za rad Sjedinjenih
Američkih Država identifikuje sledeće kategorije:
•
•
•
2.
Cirkularna pisma u kojima se nalazi politika kompanije po pitanju određenih
oblasti za sve dobavljače, ugovorne strane i/ili agenti za kupovinu;
Usaglašene sertifikate, koji traže od dobavljača, agenata za kupovinu ili
ogovornih strana da napismeno kažu da se pridržavaju standarada kompanije; i
Kupovina naloga i akreditiva, i uspostavljanje saglasnosti sa politikom
kompanije povodom ugpvprnih obaveza dobavljača.
Zašto su nam potrebna pravila ponašanja? Zašto su važna u kontekstu
podizanja svesti i u borbi protiv diskriminacije?
Jedinica može usvojiti pravila ponašanja da mi izrazila svoj identitet i brend, svoj
kredibilitet i filozofiju, da bi ojačala i zaštitila svoju konstituciju, da inspirišu i jačaju
dijalog sa partnerima i različitim ciljnim grupama, da obrazuju članove njihove
struktutr i opštu javnost, da disciplinuje članove svoje strukture, za ciljeve promocije
kao odgovor na krize i ugrožavanje reputacije jedinice, da bi bila u skladu sa
akreditacionim zahtevima (u slučaju univerziteta), da se izbegne ili smanji
111
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
odgovornost u slučaju mogućih tužbi kako bi se pokazalo da se radilo po svim
predviđenim koracima kako bi se ukazalo zaposlenima kako bi trebalo da se
ponašaju.
Istraživanje OECD iz 2001. godine je pokazalo da 60 odsto ispitanih kodeksa
ponašanja sadrži delove o anti-diskriminaciji i ravnopravnosti, dok je Danska studija
kodeksa ponašanja iz 2005. godine pronašla da većina Danskih pravila sadražu
klauzulu o anti-diskriminaciji i ravnopravnosti. Ovakve klauzule mogu biti uobličene u
mnogo opštiji jezik ili biti prilično sveobuhvatne u definisanju osnova diskriminacije i
obima primene.
Primeri klauzula o anti-diskriminaciji:
“Firma očekuje da njihovi dobavljači izbegnu svaki oblik diskriminacije po pitanju
pola, veroispovesti, rase, itd.
Nema diskriminacije prilikom zapošljavanja, davanja naknade, pristupu treninzima,
promociji, uslovima za penziju.”
Iz Danskog instituta za ljudska prava (2005), Corporate codes of conduct in Denmark
– an examination of their CSR content.
3.
Kome su potrebni kodeksi ponašanja?
Pravila su odgovarajuća za javni sektor, tako što regulišu različite aspekte
raznovrsnih javnih funkcija ili različitih aktivnosti od javnog značaja, kao što je
obrazovanje, zdravstvene usluge, socijalne usluge, stanovanje i usluge policije.
Profesionalna pravila su usvojena za sudije, advokate, računovođe, socijalne radnike
i nastavnike i, u većini evropskih zemalja, nepridržavanje moralnih i pravnih
odredaba ovih pravila dovodi do disciplinskih sankcija ili isključenja iz profesije.
Posebna kategorija se odnosi, na primer, na pravila ponašanja objavljena od strane
tela za ravopravnost Ujedinjenog Kraljevstva pod odgovarajućim zakonodavstvom ta
ravnopravnost kako bi pomogla zaposlenima i pružaocima usluga da razumeju zakon
i da pruži smernice kako bi oni trebalo da rade kako bi njihova rad bio u skladu sa
zakonom. Sudovi moraju razmotriti zakonski sadržaj pravila gde to zahteva materija
(gde je relevantno za pitanje pred sudom). Pravila ponašanja mogu preporučiti da
zaposleni/pružaoci usluga mogu razviti sopstvena pravila ponašanja kao jedan od
načina da se osigura usaglašenost sa zakonom.
Pored zakonskih pravila ponašanja, tela za ravnopravnost objavljuju nezakonske
smernice, koje u nekim slučajevima mogu da služe kao model za pravila ponašanja.
Privatni sektor, uključujući NVO, usvaja pravila kao najbolju praksu, kao odgovor na
krize ili kao očekivanja, ali i kao odgovor na normativne zahteve.
Pravila ponašanja su bila razvijena od strane Komisije za ravnopravnost i
112
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
ljudska prava u Velikoj Britaniji i Komisije za ravnopravnost Severne Irske.
Materijal Komisije za ravnopravnost i ljudska prava sadrži:
•
•
•
•
•
•
Kodeks ponašanja o jednakim pravima;
Kodeks ponašanja o zapošljavanju;
Kodeks ponašanja o uslugama, javnim funkciama i udruženjima;
Kodeks ponašanja za dalje obrazovanje;
Kodeks ponašanja za škole; i
Izvođenje uputstava za zdravstvene organizacije.
Materijal Komisije za ravnopravnost za Severnu Irsku sadrži:
•
•
•
Kodeks ponašanja po pitanju diskriminacije na osnovu invaliditeta za
škole;
Kodeks ponašanja po pitanja rasne ravnopravnosti za stanovanje (nacrt);
Kodeks ponašanja o ukljanjanju neobjektivnosti na osnovu seksualne
orijentacije prilikom zapošljavanja;
Kodeks ponašanja za eliminisanje diskriminacije; i
Priručnik dobre prakse za zapošljavanje magranata
4.
Kako je došlo do stvaranja kodeksa ponašanja?
•
•
Kodeksi ponašanja mogu biti rezultat nekog normativnog naloga, ili kao rezultat
praćenja pravnih preporuka kao što je slučaj u Sjedninjenim Američkim Državama ili
u Ujedinjenom Kraljevstvu, može biti usvojen po nalogu suda na osnovu nekog
građanskog slučaja. Mogu se razviti kao dobrovoljne inicijative, bilo privante ili javne,
ili prateći rad NVO, koje mogu da razviju pravila za moguće počinioce, kao što su
zaposleni, učitelji, policija, vladini službenici carinici.
U većini slučajeva kada su pravila usvojena, ključno je osnovati izvršnu podršku kako
bi se razvila efektivna pravila, povezivanje njih sa etičkim programima, uključujući
različite obuke o upravljanju.
NVO koje se bavi diskriminacijom mogu doprineti usvajanju kodeksa ponašanja,
uključujući jasne odredbe o antidiskriminaciji i ravnopravnosti, putem: a) lobiranja kod
donosioca odluka da učine ovakva pravila obaveznim u pojedinim oblastima; b)
zagovaranje da menadžeri ljudskih resursa I izvršioci u privatnim firmama usvoje
ovakva pravila; c) dokazujući na sudu u slučajevima diskriminacije učinjenim od
strane predstavnika javnih ili privatnih institucija da bi usvajanje pravila I različitost I
antidiskriminacioni trening bili odgovarajući lek.; d) podizanje svesti među opšom
javnosti putem uvođenja nagrada za kodekse ponašanja; i e) priprema pravila
ponašanja za različite skupine po pitanju osetljivih pitanja u oblasti njihove stručnosti.
113
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
a)
b)
c)
d)
e)
5.
NVO mogu da lobiraju kod predstavnika Vlade (donosiocima zakona, ministrima
rada i socijalne zaštite, predstavnicima tela za ravnopravnost itd.) da to
nametnu pravila kao obavezan zahtev za određene tipove javnih i privatnih
aktera (kompanije koje pružaju javne usluge ili su uključenu u proces javne
nabavke). Sa ovim cilje, NVO mogu da sklope partnerstva sa sindikatima,
privrednim komorama I industrijama, akademskim institucijama i profesionlanim
mrežama.
NVO može da zagovara kod menadžera za ljudske resurse i kod predstavnika
međunarodnih ili domaćih firmi za usvajanje dobrovoljnih pravila. Mogu da
pruže podršku u nacrtu pravila, da pomognu prilikom precesa usvajanja, da
pruže primere dobre prakse i pruže različite obuke.
Druga opcija za NVO je da strategijski koriste parnice kako bi, gde je moguće,
tražile usvajanje pravila kao lek u slučajevima diskriminacije.
NVO koje se bave antidiskriminacijom i predstavljaju brojne ugrožene grupe
zajedno u partmerstvu mogu da ohrabre korporativne zajednice da angažuju
nekog ko bi sastavio efektna pravila ponašanja tako što bi organizovali
zajednička dešavanja kako bi povećali vidljivost poštovanja sa pravilima putem
razvoja takmičarskog duha ili dodeljivanjem nagrada.
NVO mogu da iskoriste svoju stručnost, pripreme pravila ponašanja, predstave
ih različitim akterima i zagovaraju za njihovo usvajanje.
Koji su osnovni elementi kodeksa ponašanja?
Pregled literature o pravilima ponašanja i etičkim programima pokazuje da ne postoji
jedan pristup koji važi za sve. Naprotiv, dok ima nekih elemenata koji bi trebalo da se
uvrste, neki osnovni preduslovi su da se uverite da se pravila poklapaju sa lokalnom
kulturom (nacionlanom ili korporativnom), obraćanje pažnje na posebna osetljiva
pitanja ili brige onih najugroženijih, addressing the particular sensitive issues or
concerns of the most vulnerable, i da se konsultuju ljudi da li na njih utiču pravila
ponašanja sa tim sadržajem u nacrtu.
Neki od zajedničkih elemenata pravila ponašanja koji imaju nameru da suzbiju
diskriminaciju I promovišu jednake mogućnosti sadrže:
•
•
•
•
•
Definisanje osnovnih vrednosti za konkretat subjekt (npr. pouzdanost,
poštovanje, odgovornost, poštenje, različitost i integritet);
Spominjanje ugroženih grupa;
Definisanje prekršaja/krivičnih dela (npr. Definisati I sankcionisati direktnu I
indirektbu diskriminaciju, uznemiravanje, uključujući I seksualno uznemiravanje,
maltretiranje, obmanjivanje)I ukazivanje, minimalno, na definicije prekršajnih
dela definisane anti-diskriminacionim zakonom;
Osnivanje sigurnog, pouzdanog I efektivnog mehanizma za unutrašnje žalbe;
Kreiranje mehanizma za implementaciju: odgovornosti, etike službenika,
kreiranje različitog treninga za sve zaposlene, potpisivanje izjave o zakonskoj
saglasnoti sa svim zaposlenima;
114
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
Jasan prikaz sankcija. Efektivnost ovakvih pravila zavisi do koje razmere ih
rukovodstvo podržava sa sankcijama ili nagradama.
Uspostavljanje elemenata za procenu I evaluaciju.
Odlomci iz Pravila ponašanja i poslovnog ponašanja Lockheed Martin
Corporation
Promovisati pozitivnu radnu atmosferu
Svi zaposleni žele i zaslužuju radno mesto gde se osećaju poštovanima, zadovoljno i
cenjeno. Uznemiravanje ili bilo koji vid diskriminacije posebno ona koja uključuje
rasu, boju kože, veroispovest, pol, godine, nacionalnu pripadnost, invaliditet i
veteranski ili bračni status je neprihvatljiva u našem radnom okruženju.
Omogućavajući okruženje koje podržava poštenje, integritet, poštovanje, poverenje,
odgovornost i državljanstvo svakog zaposlenog dozvoljava nam mogućnost da se
postigne savršenstvo na našem radnom mestu. Dok svako ko radi za firmu mora
doprineti kreiranju i održavanju tako jednog okruženja, naši rukovodioci i osoblje za
upravljanje imaju posebnu odgovornost za negovanje uslova za rad koji će iz svih
nas izvući samo najbolje.
Format pravila može takođe biti različit: neki vole naređivačke modele, ima onih
modela koji navode situacije iz stvarnog života ili model pitanja I odgovora koji
definiše šta se slaše a šta ne sa pravilom. Drugi zajednički elementi su da jezik treba
da bude jednostavan i da se izbegnu pravni izrazi i profesionalni žargon i da poruka
bude afirmativna, govoreći šta bi ljudi trebalo da rade, kreirajući pozitivna očekivanja.
Suština je da svako ko je u obavezi da poštuje pravila nema nedoumice šta je
prihvatljivo, a šta nije.
Dostupnost pravila uključuje i njegovu distribuciju. U cilju promocije pravila, akteri bi
trebalo da ih objave u biltenima, na internet sajtovima ili na visoko prohodnim
mestima. Forme publikacije i formati trebalo bi da budu odgovarajući i da budu
dostupni osobama sa invaliditetom. Zaposleni bi trebalo da potpišu pravila nakon što
su upoznati sa njima, nakon pohađanja etičkih treninga ili različitih upravljačkih
radionica.
Predložena vežba za identifikovanje osnove prilikom izrade kodeksa
ponašanja.
Prepostavimo da ste vi NVO koji se brine da stvori sveobuhvatan prostor za
svoje zaposlene, volontere i korisnike. Razdvojite se u grupe od po pet ljudi i
pratite sledeće korake:
1.
Pronalaženje ideja: nabrojte vrednosti koje su važne vašoj grupi. Imajte u
vidu da su vrednosti višedimenzionalne. Na primer, u akademskom
kontekstu, vrednosti će se razbiti u dimenzijama koje odgovaraju
115
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2.
3.
4.
5.
6.
akterima: fakultetu, učenicima, administraciji i drugi akademski akteri.
Preraditi: smanjite listu vrednosti na prihvatljiv broj (od pet do sedam).
Uradite ovo tako što ćete preformulisati, spajati, kombinovati i eliminisati.
Prevedite ove vrednosti u afirmativne korake.
Postavite: delite vašu listu sa celom grupom.
Izmeniti: načinite poslednje izmene.
Kombinujte: moderator će organizovati liste za izbor.
Glasajte: svaka osoba izdvaja prvih pet vrednosti.
116
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
5
IZVORI
Prikupljanje informacija i planiranje akcije
−
−
−
−
Allison, M. and Kaye, J. (2005). Strategic planning for non-profit organisations.
Second Edition. John Wiley and Sons.
European Network of Legal Experts in the Non-Discrimination Field (2011) How
to Present a Discrimination Claim: Handbook on seeking remedies under the
EU Non-discrimination Directives, available at: http://www.nondiscrimination.net/content/media/How%20to%20Present%20a%20Discriminatio
n%20Claim%20EN.pdf.
European Roma Rights Centre (ERRC) (2004),Knowing your rights and fighting
for them: A guide for Romani activists,
http://www.errc.org/cms/upload/media/00/D6/m000000D6.pdf
ERRC, Interights and MPG (2004) Strategic litigation of race discrimination in
Europe: from principles to practice,
http://www.migpolgroup.org/publications_detail.php?id=198
Monitoring
Materijali za monitoring
−
−
−
−
−
Guzman, M. and Verstappen, B. (2003) What is monitoring? Human Rights
Monitoring and Documentation Series, Volume 1, HURIDOCS.
Nowicki, M. and Fialova, Z. (2004) Human rights monitoring, Helsinki
Foundation for Human Rights, Warsaw (also available electronically:
http://www.hfhrpol.waw.pl/publikacja-3-20-en.html).
The Advocates for Human Rights (2011) A practitioner’s guide to human rights
monitoring, documentation and advocacy (advrights.org).
The World Bank (2004) Monitoring and evaluation. Some tools, methods and
approaches (worldbank.org).
Faye Jacobsen, A. (ed.) (2008) Human rights monitoring. A field mission
manual, Martinus Nijhoff Publishers, Leiden-Boston.
Materijali za monitoring i evaluaciju projektne organizacije
−
Shapiro, J. Monitoring and evaluation, toolkit, Civicus (civicus.org), takođe
dostupno na francuskom i španskom jeziku.
Materijali za procenu uticaja
−
Equality and Human Rights Commission (2009) Equality impact assessment
guidance. A step-by-step guide to integrating equality impact assessment into
policymaking and review.
117
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
−
−
−
−
−
−
−
EIA Guidelines NHS 2007 (National Health Institute), including: Equality impact
assessment – useful questions for screening, EIA templates (2008).
Equality impact assessment. Policies, projects, services, functions and
strategies. An easy guide for staff who need to complete EIA, Portsmouth City
Council (portsmouth.gov.uk; 15.04.2011).
Dorset County Council equality assessment toolkit (dorsetcc.gov.uk;
dorsetforyou.com; 15.04.2011).
The Open University equality impact assessment toolkit. A practical guide for
managers to assess the impact their functions, policies and procedures have on
different groups of people, The Open University Equality and Diversity Office in
partnership with MSM Consultants Ltd, April 2007 (open.ac.uk; 15.04.2011).
An introduction to human rights impact assessment, humanrightsimpact.org –
an interesting website on human rights impact assessment including the eightstep approach to HRIA (15.04.2011).
Office of the High Commissioner for Human Rights (OHCHR) (2004)
Methodology and tools for human-rights-based assessment and analyses.
Harrison, J. and Stephenson, M-A. Human rights impact assessment: review of
practise and guidance for future assessment, Scottish Human Rights
Commission, 2010.
Klipovi sa Youtube-a:
Postoje brojni zanimljivi klipovi o monitoringu, evaluaciji i proceni uticaja – čitaocima
se predlaže da ih nađu, ako su zainteresovani, pomoću ključnih reči.
Zastupanje
−
−
−
−
−
International Lesbian, Gay, Bisexual, Trans and Intersex Association Europe
(ILGA Europe) (2010) Make it work: six steps to effective LGBT human rights
advocacy, ILGA Europe.
Open Society Foundations (2010) Evidence, messages, change! An
introductory guide to successful advocacy.
Landmine Survivors Network (2007) Disability rights advocacy workbook.
Save the Children (2007) Advocacy matters: Helping children change their
world. An International Save the Children Alliance guide to advocacy,
Participants Manual.
WaterAid (2001) Advocacy: What’s it all about? A guide to advocacy work in the
water and sanitation sector.
Partnerstvo
−
−
National Democratic Institute for International Affairs (2009) Joining forces: A
guide for forming, joining and building political coalitions.
Andersson, M., Svensson, L., Wistus, S. and Åberg, C. (eds.) (2006) On the art
of developing partnerships, National Institute of Working Life, Sweden
http://partnership.esflive.eu/files/On_the_Art_of_Developing_Partnership.pdf.
118
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
−
−
−
GB Equal Support Unit Partnership working – a guide for development
partnerships, sharing practice from the Equal programme.
European Network for Rural Development Integrated European cooperation
guide, http://enrd.ec.europa.eu/app_templates/filedownload.cfm?id=2A9A7348B2CD-A9FB-620D-67CE880700D6.
Collaboration Roundtable (2001) The partnership toolkit: Tools for building and
sustaining partnerships.
Mediji
−
−
−
−
−
European Union Agency for Fundamental Rights (2008) A diversity toolkit for
factual programmes in public television, FRA.
The Advocates for Human Rights (2011), A practitioner’s guide to human rights
monitoring, documentation and advocacy.
Phillips, D. and Young, P. (2009) Online public relations – A practical guide to
developing an online strategy in the world of social media, Second edition, PR
in Practice Series, Kogan Page.
Bland, M. Theaker, A. and Wragg, D. W. (2005) Effective media relations: How
to get results PR in Practice Series, Kogan Page, Routledge, Second edition.
Gregory, S. (2005) Video for change: a guide for advocacy and activism, Pluto
Press.
Dragoceni izvori su takođe dostupni online:
−
−
Studija Media4Diversity, izveštaji, primeri dobre prakse, uključujući informacije
specifične za svaku državu i dodatni materijali, dostupno na: http://www.mediadiversity.org/mdi/index.php?option=com_content&view=article&id=1115.
Na internetu možete pronaći brojne primere klipova o različitim antidiskriminacionim kampanjama u tvojoj zemlji i iz drugih zemalja, sa antidiskriminacionim porukama koje su prilagođene raznovrsnoj (za decu, mlade,
ugrožene grupe, opštu javnost).
Situaciono testiranje
−
−
MPG handbook and survey on Situation Testing.
MPG training pack on Situation Testing.
www.migpolgroup.com.
Klipovi sa Youtube-a:
−
http://www.youtube.com/watch?v=FmEjzxKrFGE.
−
http://www.youtube.com/watch?v=YyL5EcAwB9c&NR=1.
−
http://www.youtube.com/watch?v=3RhXU-2EJDE&feature=related .
119
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Pravila ponašanja
−
−
−
−
−
−
−
−
−
−
UN Sub-Commission on the Promotion and Protection of Human Rights, UN
norms on the responsibilities of trans-national corporations and other business
enterprises with regards to human rights, August 2003.
OECD, Codes of corporate conduct: Expanded review of their contents, May
2001.
The World Bank Group, Company codes of conduct and international
standards: An analytical comparison, Part I and II, October 2003.
Danish Institute for Human Rights, Corporate codes of conduct in Denmark – an
examination of their CSR content, June 2005.
European Commission, Directorate-General for Employment, Social Affairs and
Equal Opportunities, Unit G.4, Continuing the diversity journey – business
practices, perspectives and benefits, October 2008.
European Commission, Trade union practices on anti-discrimination and
diversity, European Trade Union Anti-Discrimination and Diversity study:
innovative and significant practices in fighting discrimination and promoting
diversity, 2010.
Mele D. (2009) Business ethics in action: Seeking human excellence in
organisations. Palgrave Macmillan.
Collins, D. (2009) Essentials of business ethics: Creating an organisation of
high integrity and superior performance (Essentials Series), Wiley.
Jenkins, R. (2001) Corporate codes of conduct - self-regulation in a global
economy, UNRISD.
Lagan, L. and Moran, B. (2006) Three dimensional ethics: Implementing
workplace values, Econtent Management.
Dragoceni izvori su takođe dostupni na sledećim sajtovima:
−
−
−
−
−
−
University of Minnesota human rights library collection of more than 100 codes
of conduct of public and private organisations, dostupno na:
http://www1.umn.edu/humanrts/links/conduct.html.
The Business Case for Diversity documents produced by the European
Commission are, dostupno na:
http://ec.europa.eu/justice/discrimination/document/index_en.htm#h2-4.
Statutory Codes of Practice under national equality legislation in the United
Kingdom dostupno na: www.equalityhumanrights.com and www.equalityni.org.
ILO, ‘Corporate Codes of Conduct’, Actrav available at:
http://www.itcilo.it/english/actrav/telearn/global/ilo/code/main.htm.
General information on diversity in the workplace (mainly in the US) dostupno
na:
http://humanresources.about.com/od/workplacediscrimination/Workplace_Discri
mination.htm, www.diversityworking.com iI www.diversityatwork.net/.
United Nations Research Institute for Social Development, Business
Responsibility for Sustainable Development, publikacije dostupne na:
120
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
−
http://www.unrisd.org/80256B3C005BB128/%28httpProjectsForResearchHomeen%29/E7F3F4A25DFB0AE980256B6100514A19?OpenDocument&panel=pub
lications.
Frey, W. and Cruz-Cruz, J. A. Developing ethics codes and statements of
values, Connexions. April 19, 2010 dostupno na:
http://cnx.org/content/m14319/latest/.
121
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Dodatak 1: Dijagram: Faze monitoringa
122
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Dodatak 2: Komplet alatki za procenu uticaja jednakosti Veća dorsetskog
okruga. Obrazac za procenu, avgust 2010. godine
123
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
124
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
125
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
126
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Dodatak 3: EIA – grafikon toka procesa. Komplet alatki za procenu uticaja
jednakosti Otvorenog univerziteta
(www.open.ac.uk/equality-diversity/pics/d101206.doc)
127
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Stage 1:
Identifying
policies
Stage 2:
Undertaking
screening for
each policy
Produce a list of all functions, policies and procedures
and decide on the approach for your Unit/Office
Identify main aims of each policy
Decide if policy is equality relevant
Yes
No – end
process,
review in
future
Collect and analyse data
Stage 3:
Prioritising
and planning
Decide whether H, M or L relevance to help you prioritise
Record findings and produce action plan
Is there evidence of adverse impact?
Yes
Stage 4:
Undertaking
full impact
assessment
Analyse data and evidence in greater depth
Assess likely impact
Consider alternatives and/or mitigate adverse impact
Consult formally
Decide whether to amend and other actions
Make monitoring/involvement arrangements
Publish report
128
No – ensure
monitoring in
place,
review in
future
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Dodatak 4: EIA – Predložak za kompletnu procenu. Komplet alatki za procenu
uticaja jednakosti Otvorenog univerziteta
Izvor: The Open University Equality Impact Assessment Toolkit. A practical guide for
managers to assess the impact their functions, policies and procedures have on
different groups of people, The Open University Equality and Diversity Office u
partnerstvu sa MSM Consultants Ltd, April 2007 (open.ac.uk; 15.04.2011).
This template can be used to record your progress in completing a full equality
impact assessment of a policy, procedure or project for one equality group and
will be useful when you come to write your report.
What is the policy (name and brief description)?
What equality group(s) is this full equality impact assessment for? (tick one box only)
Age
Disability
Gender
Race
Religion
Sexual Orientation
Step Activity
1
2
Identify aims
of the policy
(You should
have some of
this
information
from your
screening,
stage 2)
Consider the
evidence
(See Q&A on
monitoring in
Appendix C)
Examples of relevant issues
 What are the University’s specific
responsibilities in relation to the policy?
 Who implements the policy?
 Who is responsible for the policy?
 What are the specific outcomes you
hope to see from the policy?
 What criteria will you use to measure
progress towards these outcomes?
 What information do you have to assess
that the policy benefits all groups?
 Is the available information sufficiently
detailed to permit analysis of disparities
between individual categories?
 Is the information up to date, relevant
and reliable?
 Do you need to hold an informal
consultation exercise internally or
externally at this stage?
 Are there other units or organisations
that might want to join you in
commissioning new data or research or
consultation exercises?
129
Comments
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
3
Assess likely
impact
4
Consider
alternatives
 Does your analysis of the policy indicate
possible adverse impact on some
groups?
 Are any disparities in the data
statistically significant and not due to
chance?
 Are there other factors that might help
to explain the adverse impact?
 Could the policy be amended to better
promote equality of opportunity or meet
the positive duties?
 Would changes to the policy, or the way
it is put into practice, remove or
substantially reduce the impact?
 What changes could be introduced to
reduce the adverse impact identified
above?
 What changes could you introduce to
promote equality of opportunity?
 Are there aspects to your proposals that
could be changed or could you take
additional measures to reduce or
remove adverse impact on a particular
group, without affecting the policy’s
overall aims?
 Could this unintentionally result in
disadvantaging another group?
 Would you be able to justify this, on
balance?
130
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
5
6
7
Consult
 Have you identified all the groups
formally
affected by the policy, directly and
(See Q&A on
indirectly?
consultation  Which organisations and individuals are
in Appendix
likely to have a legitimate interest in the
C)
policy?
 What methods of consultation are most
likely to succeed in attracting the people
you want to reach?
 Have previous attempts to consult
particular communities been
unsuccessful? If so, why, and what can
you do to overcome any obstacles?
 Have you made resources available to
encourage full participation by groups
that have proved hard to reach?
 How will information, pre and post
consultation, be made available?
Decide
 Does the consultation show that the
whether the
policy will have an adverse impact on a
policy needs
particular group (or groups)?
to be revised  Is it likely to make it difficult to promote
or amended
equal opportunities or good relations
in the light of
between different groups?
the
 Can the policy be revised or additional
consultation
measures taken, so that it achieves its
aims, but without risking any adverse
impact?
 What are the main findings of your
consultations and what weight should
they carry?
Make
 How will the policy be monitored?
monitoring
 What sort of data will be collected and
arrangements
how often will it be analysed? (Annually
(You are
is recommended)
 Will the monitoring include qualitative
required to
monitor the
methods, such as surveys, or follow-up
impact of all
consultations?
equality
 How will the effects of the policy on
relevant
equality of opportunity and good
relations be monitored?
policies.)
 What criteria will be used to assess
these?
 How will any concerns be taken into
account in any review of the policy?
131
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
8
Publish
 A good equality impact assessment
assessment
report will:
report
o include the best information
available at the time
(See Q&A on
publishing in
o be clear, concise, balanced and in
proportion to the policy’s equality
Appendix C)
relevance
o be a self-contained document
o use plain and clear language
 See the suggested format in this toolkit.
Any other information or comments:
Relevant dates:
Name and contact details for responsible person:
Please retain a copy of this form and any data you used to undertake the exercise as
it may be required for quality control and compliance monitoring purposes. The
information will help you to write up your impact assessment report for publishing.
Completed impact assessment reports should be published internally in your intranet
site in the same place as the published policy or procedure and you should forward a
copy to the Equality and Diversity Office for external publishing.
132
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Dodatak 5: Procena uticaja jednakosti – korisna pitanja za skrining, EIA
uputstva NHS 2007
Source: EIA Guidelines NHS 2007 (National Health Institute, United Kingdom).
Below are a number of questions to help team leaders and managers consider as
wide a range of issues as possible when screening policies or services for their
possible impacts on different communities.
RACE
How will you make sure that people from a wide range of ethnic groups use
your service? (N.B. You may find it helpful to look at this section alongside the
section on Religion and Belief as the actions are closely related). You might
find the following prompts useful:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
How do people from minority ethnic backgrounds find out about your service?
Does your printed information take account of different languages and cultures
and is it easy to understand?
Have you publicised your service among minority ethnic communities by making
it available at different appropriate venues as well as visiting them and talking
about your service?
Have you decided what core information you need available in other
languages?
Do your staff members know how to access an interpreter for booking
appointments or how to access telephone interpreting (in situations where it
may not be possible to arrange an appropriate interpreter)? Do they also know
where to get advice on material in other languages and formats?
Do you routinely record the language that a person speaks so that you can
send them letters in the right language or ring them instead if they can't read?
Have you put in place a procedure to record the uptake of interpreting and
translated material?
Have you thought about your assessment materials and methods and made
sure that they are relevant to people from different cultures?
Do you currently record the ethnicity of patients so that you know how well your
service is being used by people from minority ethnic backgrounds?
What actions would you undertake to ensure that your staff members are
treating people from a minority ethnic background with respect and dignity?
Have you identified any specific dietary or any religious needs of patients or any
other specific requirements that you need to be sensitive to?
Have your staff members received EIA training as well as equality and diversity
training and how they are planning to implement this in their work setting?
Have you considered incorporating race equality objectives in staff appraisal?
How will you mainstream these actions into the core business of your service?
133
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
RELIGION OR BELIEF
How will you welcome people from all religious backgrounds? You might find
the following prompts useful:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
How do people from different religious backgrounds find out about your service?
Is your printed information religiously appropriate/sensitive?
Have you publicised your service among various religious communities and
groups by making it available at different appropriate venues as well as visiting
them and talking about your service?
Do you currently record patients’ religion in order to assist you in identifying
users and non users of your service from various religious backgrounds?
What actions would you undertake to ensure that your staff members are
treating people from different religions/beliefs/no beliefs with respect and
dignity?
Is your service religiously and culturally sensitive to meet the needs of people
from various religious backgrounds? If not what approaches would you develop
to address this?
Have you identified any specific dietary or other needs related to a person’s
religion that you need to be sensitive to?
Are there any other religious sensitivities you need to bear in mind e.g. when
visiting patients at home?
If you are running an inpatient or residential service, have you thought about the
prayer needs or the need for a quiet space for your patients / residents?
Have you considered obtaining a list of various festivals to be made available to
your staff members to avoid arranging appointments / visits etc on any
particular religious festivals / days / times?
Have your staff members received training on religion and belief and how they
are planning to implement this in their work setting?
Have you considered incorporating religion and belief equality objectives in staff
appraisal?
How will you mainstream these actions into the core objectives of your service?
DISABILITY
What will you do to make sure that people with a disability are using and
benefiting from your service/policy? This includes people with a learning
disability, people with long-term conditions and mental health problems, and
people with physical and sensory impairments. You might find the following
prompts useful:
•
•
How do people with disabilities find out about your service?
Does your printed information take account of communication needs of people
with various disabilities and is it easy to understand?
134
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Have you decided what core information you need available in large print, audio
tape or Braille?
Is your service physically accessible to people with mobility problems or who
use a wheelchair?
Do your staff members know how to access a sign language interpreter, or an
interpreting service for deaf and hearing impaired people, how to use an
induction loop and where to get advice on material in different formats?
Do you routinely record the communication needs of patients with a disability for
referring to when sending out appointments etc?
Have you put in place a procedure to record the uptake for sign language
interpreters, appointment letters/leaflets in Braille etc?
Do you currently monitor whether or not patients have a disability so that you
know how well your service is being used by people with a disability?
What actions will you undertake to ensure that your staff members are treating
people with disabilities with respect and dignity?
Is your service religiously and culturally sensitive to meet the needs of disabled
people from minority ethnic groups? If not what approaches would you develop
to approach this?
Have your staff members received disability awareness training in general and
more specifically in meeting the needs of patients with a learning disability,
people with mental health difficulties or people with hearing or sight
impairment? How are they planning to implement this in their work setting?
Have you thought about your assessment materials and methods and made
sure that they are relevant to people with disabilities?
Have you considered incorporating disability equality objectives into staff
appraisal?
How will you mainstream these actions into the core objectives of your service?
AGE
If your service is open to people of all ages, how will you make sure that it is
used by people of all ages? You might find the following prompts useful:
•
•
•
•
•
•
Is it easy for someone of any age to find out about your service and to use your
service?
Does your service make assumptions about people simply because of their
age?
Does your service give out positive messages about all ages in the leaflets and
posters that it uses?
When you are recruiting staff, have you thought about age and how you can
recruit from a wide range of age backgrounds?
Do younger and older people in your staff team feel equally valued?
Do you monitor age to make sure that you are serving a representative sample
of the population (or representative within your relevant age group)?
135
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
Do any eligibility criteria for your service discriminate against older or younger
people without just cause?
What actions will you take to make sure that your staff treat people of all ages
with dignity and respect?
Have you considered including age equality in staff objectives and appraisal?
How will you mainstream these actions into the core objectives of your service?
GENDER
If your service is for men and women, what will you do to make sure that both
benefit? You might find the following prompts useful:
•
•
•
•
•
•
Is it easier for either men or women to find out about and use your service, for
example because of where you display leaflets or your opening times?
If your service is for men and women, do you routinely monitor the uptake of
your service with gender breakdown and take appropriate action? For example:
o
If you find that men are not accessing your services then you may
consider improving the way these services are provided to men, possibly
by targeting men and providing drop-in clinics at sporting events or
workplaces.
o
Similarly you may consider adopting sensitive approaches to target
women from different backgrounds as the services may not be appropriate
for some women from particularly minority communities
Have you considered the possible needs of transgender staff and service users
in the development of your policy or service?
Have your staff members received gender equality training and how are they
planning to implement this in their work setting?
Have you considered incorporating gender equality objectives in staff appraisal?
How would you mainstream these actions into the core business of your
service?
SEXUALITY 28
How will you give positive messages and a positive reception to people who
are gay, lesbian or bisexual? You might find the following prompts useful:
•
•
•
28
Does information about your service use visual images that could be people
from any background or are the images mainly heterosexual couples?
Does the language you use in your literature include reference to gay, lesbian
and bisexual people?
When carrying out assessments, do you make it easy for someone to talk about
their sexuality, if it is relevant, or do you assume that they are heterosexual?
The EIA Guidelines NHS 2007 of National Health Institute refers to “sexuality”. However, the
authors of this manual prefer the term “sexual orientation” as it is referred to in article 19 of the
TFEU.
136
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
Would staff in your workplace feel comfortable about being ‘out’ or would the
office culture make them feel that this might not be a good idea?
Have your staff had training in sexual orientation and equality and how will they
put what they have learnt into practice?
How will you make sure that staff treat lesbian, gay, bisexual and transgender
people with dignity and respect?
Have you included this area of equality in staff objectives and appraisal?
How will you mainstream these actions into the core business of your service?
INEQUALITIES AND DEPRIVATION
How will you make sure that people from a wide range of socio-economic
backgrounds can access your service? There are some groups that experience
persistent inequalities, such as minority ethnic communities or disabled
people, so this section may overlap with others. However, you may find the
following prompts useful:
•
•
•
•
•
•
•
Do you know where the key pockets of deprivation are within your area? Is it
easy for people in these areas to find out about your service and to use your
service?
Is your service easily accessible via existing public transport links?
Does your service make assumptions about people simply because of their
background or where they live?
Do any eligibility criteria for your service restrict access for people from more
deprived communities?
When you are advertising jobs, have you thought about how you can encourage
people from more deprived communities to apply?
Are staff aware of existing health inequalities priorities and targets for their area
or work?
How will you mainstream action on reducing inequalities into the core business
of your service?
DIGNITY AND HUMAN RIGHTS
Could your policy or service potentially involve:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Affecting someone’s right to life?
Caring for other people or protecting them from danger?
Investigating deaths?
The detention of an individual?
Inadvertently place someone in a humiliating situation or position?
Make people work in an emergency?
Dealing with decisions on access to services or appeals?
Disciplinary action that leads to criminal offence?
Accessing, handling or disclosing personal information?
137
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
•
•
•
•
•
•
Dealing with children and families?
Provision of medical treatment or social care?
Surveillance or investigation?
Being in conflict with the religious beliefs of others?
Commissioning services from a religious organisation?
Working with the media, writing speeches or speaking in public?
Policy making?
Making decisions on fertility treatment?
If so, you will need to ensure that your policy or service respects the dignity and
human rights of staff and service users.
138
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti
namenjeni organizacijama građanskog društva
- VT/2010/007 Priručnik o diskriminaciji
Nacionalni materijal
SRBIJA
Human Rights Consultancy u partnerstvu sa Migration Policy Group
Priredio Doc. dr Dejan Milenković
2012
Inicijativa finansirana od strane Programa za zapošljavanje i socijalnu
solidarnost EU – PROGRESS (2007 – 2013)
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Sadržaj
Uvod ........................................................................................................................... 4
1
Deo prvi - Zabrana diskriminacije u dokumentima međunarodnih organizacija i
pravnom sistemu Republike Srbije ..................................................................... 6
1.1 Međunarodni ugovori koji se odnosena zabranu diskriminacije ................. 6
1.1.1 Konvencije i drugi dokumenti Ujedinjenih Nacija i nadležnosti
posebnih tela................................................................................. 6
1.1.2 Konvencije i drugi dokumenti Saveta Evrope i nadležnosti
posebnih tela................................................................................. 7
1.1.3 Direktive Saveta EU koje se odnose na zabranu diskriminacije.... 8
1.2 Pravni okvir zabrane diskriminacije u pravnom sistemu republike srbije ... 9
1.2.1 Ustav Republike Srbije i zabrana diskriminacije............................ 9
1.2.2 Posebni zakoni i borba protiv diskriminacije u pravnom sistemu
Republike Srbije ...........................................................................11
1.2.3 Zakon o zabrani diskriminacije kao krovni zakon u oblasti
sprečavanja i zabrane diskriminacije............................................13
1.2.4 Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ............................................20
1.2.5 Postupanje pred Poverenikom .....................................................21
1.2.6 Sudska zaštita ..............................................................................22
1.2.7 Nazor nad sprovođenjem zakona i kaznene odredbe ..................22
2
Deo drugi - Vodič za zakon o zabrani diskriminacije vodič za zakon o zabrani
diskriminacije.....................................................................................................24
2.1 Pojam i oblici diskriminacije ......................................................................24
2.2 Posebni slučajevi diskriminacije................................................................30
2.2.1 Opšti osvrt ....................................................................................30
2.2.2 Konkretizacija posebnih slučajeva diskriminacije .........................31
2.3 Poverenik za zaštitu pravnopravnosti: položaj, izbor i nadležnost ............38
2.3.1 Opšti osvrt ....................................................................................38
2.3.2 Položaj i izbor ...............................................................................38
2.3.3 Nadležnosti Poverenika ...............................................................40
2.4 Postupak pred poverenikom za zaštitu ravnopravnosti.............................41
2.4.1 Opšti osvrt ....................................................................................41
2.4.2 Karakteristike postupka pred Poverenikom za zaštitu
ravnopravnosti .............................................................................42
2.5 Drugi postupci koji su utvrđeni ili se mogu pokrenuti na osnovu zakona o
zabrani diskriminacije ...............................................................................46
2.5.1 Opšti osvrt ....................................................................................46
2.5.2 Poseban parnični sudski postupak...............................................46
2.5.3 Prekršaji i prekršajni postupak .....................................................47
3
Deo treći: -Uloga i značaj zaštitnika građana u sprečavanju i zabrani
diskriminacije zaštitnik građana i borba protiv diskriminacije ............................49
4
Deo četvrti: - Krivično-pravna zaštita i krivična dela koja se odnose na zabranu
diskriminacije - Krivično-pravna zaštita i krivična dela koja se odnose na
zabranu diskriminacije .......................................................................................56
1
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
5
6
Deo peti - Zabrana diskriminacije i ranjive društvene grupe zabrana
diskriminacije i ranjive društvene grupe ............................................................65
5.1 Zabrana diskriminacije i pravni položaj nacionalnih i etničkih manjina sa
posebnim osvrtom na položaj roma ..........................................................65
5.1.1 Opšti osvrt ....................................................................................65
5.1.2 Diskriminacija Roma, posebno pristup ličnim dokumentima, kao
propisima u oblasti prijave prebivališta, zdravstvene zaštite,
obrazovanja i socijalno osiguranje ...............................................68
5.2 Diskriminacija lica na osnovu seksualne orjentacije .................................79
Uklopivost pravnog okvira zabrane diskriminacije Republike Srbije u direktive
Evropske Unije ..................................................................................................84
6.1 Opšti antidiskriminacioni zakonski okvir ....................................................84
6.1.1 Ustav i zabrana diskriminacije......................................................84
6.1.2 Oblici diskriminacije......................................................................84
6.1.3 Da li je neposredna diskriminacija zabranjena i definisana u
nacionalnom zakonodavstvu (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC
član 2.2(a))? .................................................................................86
6.1.4 Da li je posredna diskriminacija zabranjena i definisana u
nacionalnom zakonodavstvuIs indirect discrimination prohibited
and defined in national law (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC
član 2.2(b))?? ...............................................................................86
6.1.5 Da li različiti tretman zasovan na jeziku jeste prepoznat kao oblik
posredne diskriminacje u oblasti nacionalnog i etničkog porekla?
.....................................................................................................86
6.1.6 Statistička evidencija ....................................................................87
6.1.7 Da li je uznemiravenje zabranjene i definisano u nacionalnom
zakonodavstvu (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 2.3)? ..87
6.1.8 Da li nacionalno zakonodavstvo zabranjuje izdavanje naloga za
vršenje diskriminacije i ako postoji da li postoje posebne odredbe
koje se odnose na zabranu koje se odnose na pravna lica
(Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 2.4)? ...........................87
6.1.9 Da li koncept odgovarajućeg smeštaja postoji u nacionalnom
zaknodavstvu i kako se implementira ovaj koncept prema
osobama sa invaliditetom (Direktiva 2000/78/EC čl. 5)? ..............88
6.2 Lični i materijalni okvir...............................................................................88
6.2.1 Lični okvir .....................................................................................88
6.2.2 Materijalni okvir ............................................................................89
6.3 Izuzeci ......................................................................................................93
6.3.1 Da li nacionalno zakonodavstvo poznaje izuzetke koje se odnose
na istinske i odlučujuće zahteve profesije (Direktiva 2000/78/EC
4.1 i 2000/43/EC član 4)?...........................................................93
6.3.2 Da li nacionalno zakonodavstvo obebeđuje izuzetke za zaposlene
zasnovane na etničkoj pripadnosti i verskom ubeđenju i ako
postoje da li su oni u skladu sa Direktiva 2000/78/EC 4.2?.........94
2
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Da li nacionalno zakonodavstvo utvrđuje izuzetke kada je reč o
vojnoj službi u vezi sa invaliditetom i starosnim dobom (Direktiva
2000/78/EC i član 3.4)?................................................................94
6.3.4 Državljanstvo (Direktiva 2000/78/EC član 4.1 i 2000/43/EC član
3.2) ? ............................................................................................94
6.3.5 Da li postoje izuzeci koji se odnose na diskriminaciju na osnovu
starosti (Direktiva 200/78/EC član 6)? Da li postoje izuzeci koji
propisuju minimalnu i maksimalnu starosnu dob u vezi sa
pristupom zapošljavanju i treninzima? .........................................95
6.3.6 Penzije .........................................................................................96
6.3.7 Tehnološki višak ..........................................................................96
6.3.8 Javna bezbenost, javni red i mir, krivična dela, zaštita zdravlja,
zaštita prava i sloboda drugih (Directiva 2000/78/EC član 2.5) ....96
6.4 Pozitivna (afirmativna) akcija ....................................................................97
6.4.1 Da li u vašoj zemlji postoje mere pozitivne (afirmativne) akcije i
koje su najvažnije? .......................................................................98
6.5 Kazne i izvršenje.......................................................................................99
6.5.1 Sudska i/ili druga procedura (Direktiva 2000/78/EC član 9 i
2000/43/EC član 7)? ....................................................................99
6.5.2 Pravni standardi dostupni udruženjima – nevladinim
organizacijama (Direktiva 2000/78/EC član 9.2 i 2000/43/EC član
7.2)? ...........................................................................................103
6.5.3 Teret dokazivanja (Direktiva 2000/78/EC član 10 i Direktiva
2000/43, član 8) ........................................................................104
6.5.4 Viktimizacija (Direktiva 2000/78/EC član 11 i irektiva 2000/43,
član 9) ........................................................................................104
6.5.5 Sankcije i kazne (Direktiva 2000/78/EC član 17 i Direktiva
2000/43, član 15) ......................................................................105
6.6 Posebna nezavisna tela (Direktiva 2000/43, član 13) ............................106
Dodatak: - Zakon o zabrani diskriminacije ...............................................................110
6.3.3
3
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Uvod
Republika Srbija je sredinom 2009. godine, usvojila Zakon o zabrani diskriminacije.
Iako je donošenje zakona bilo propraćeno značajnim političkim polemikama pa i
opstrukcijom, ali i kritičkim raspravama koje su se vodile u stručnim krugovima
povodom pojedinih odredaba tadašnjeg Predloga zakona, samo usvajanje zakona
je značajan korak u daljem razvoju demokratije u Srbiji.
Zabrana diskriminacije je temelj demokratskog društva. Koliko je ovo ljudsko pravo i
savremena demokratska tekovina važna, pokazuju i brojni međunarodni dokumenti
koji garantuju zabranu diskriminacije. Srbija kao zemlja u tranziciji je na putu da
vremenom dostigne standarde savremenog društva. Donošenje Zakona o zabrani
diskriminacije je svakako jedan od značajnih koraka u tom pravcu. Najpre zato, što
obaveza zabrane svih oblika i vidova diskriminacije proizilazi i iz brojnih
međunarodnih dokumenta koje je Republika Srbija, kao pravni sukcesor
nekadašnje SFRJ, SRJ i Državne zajednice Srbija i Crna Gora već (posredno)
prethodno ratifikovala.
S druge strane, zabrana diskriminacije je takođe i važno ustavom zajačeno ljudsko
pravo. Član 21. Ustava Republike Srbije zabranjuje diskriminaciju iako izričito ne
određuje pojam diskriminacije. I brojne druge odredbe Ustava, pre svega one koje
su sadržane u Drugom delu Ustava – Ljudska i manjiska prava i slobode se
neposredno ili posredno odnose na zabranu diskriminacije.
Ne treba zaboraviti, da su u brojnim zakonima u srpskom pravnom sistemu, i pre
donošenja ovog Zakona već bile sadržane pojedinačne, ali nažalost, često izlovane
i nepotpune odredbe koje se odnose na zabranu diskriminacije. Postoje i zakoni koji
su u celosti posvećeni zabrani diskriminacije ali samo određenih društvenih grupa,
kao što je to slučaj sa Zakonom o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom iz
2006. godine. Međutim, bilo je primetno da se kršenja zabrane diskriminacije prema
različitim grupama ili pojedincima prema njihovom ličnom svojstvu (nacionalnim
manjinama, seksualoj orjentacji, Romima, osobama sa invaliditetom i dr) ne
smanjuje nego se i pojačava. Republici Srbiji je jednostavno bio neophodan
sistemski krovni zakon, koji bi integrisao i povezao raznorodne i često pojedinačne
izolovane i parcijalne pravne norme sadržane u drugim zakonima koje su se u
praksi pokazale kao neefikasne.
Znači, razloge za donošenje ovog Zakona možemo tražiti sagledati kroz tri osnovne
grupe razloga: 1) poštovanje međunarodnih standarda preuzetih ratifikacijom
međunarodnih ugovora, pre svega onih koji se odnose na garancije ljudskih prava i
sloboda, ali i obaveza koje iz njih proizilaze; 2) poštovanje Ustavom zajamčene
zabrane diskriminacije i 2) ne postojanje integralnog sistema zaštite od
diskriminacije u pravnom sistemu Republike Srbije kojim bi bili utvrđeni opšti uslovi,
mere i instrumenti koje bi realno i faktički omogućili efikasnu borbu protiv
diskriminacije.
4
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Nakon usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije, neophodan je i naredni, ništa
manje značajan korak. To je njegova realna primena odnosno implementacija. Ovaj
materijal, priređen za potrebe Seminara o Zabrani diskriminacije u organizaciji
Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji upravo treba da posluži kako izvođenju
seminara, tako i bližem upoznavanju i edukaciji predstavnika nevladinih
organizacija sa srpskim zakonodavstvom ali i mogućim načinima vođenja kampanja
za sprečavanje diskriminacije, kako u pojedinim oblastima tako i posebno ranjivih
društvenih grupa. Jedan od sastavnih delova ovog materijala , koji treba da
dobrinese i lakšem razumevanju pravnog okvira zabrane diskriminacije je i Vodič
kroz odredbe zakona o zabrani diskriminacije.
Takođe, u ovom materijalu izvršena je analiza uklopivosti domaćeg zakonodavstva,
pre svega Zakona o zabrani diskrminacije sa evropskim standradima sadržanim u
dve direktive Saveta Evropske unije: Direktive br. 2000/78/EC od 27 novembra
2000. godine, o opštem okviru za jednako postupanje sa građanima prilikom
zapošljavanja i na radu i Direktive br. 2000/43/EC od 29 juna 2000. godine, o
sprovođenju principa jednakog postupanja bez obzira na rasno ili etničko poreklo.
5
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
1
Deo prvi - Zabrana diskriminacije u dokumentima međunarodnih
organizacija i pravnom sistemu Republike Srbije
1.1
Međunarodni ugovori koji se odnosena zabranu diskriminacije
1.1.1 Konvencije i drugi dokumenti Ujedinjenih Nacija i nadležnosti posebnih
tela
Podsećanja radi, Republika Srbija je kao pravni sledbenik nekadašnje Socijalističke
Federativne Republike Jugoslavije, Savezne Republike Jugoslavije i Državne
zajednice Srbija i Crna Gora članica Ujedinjenih Nacija. Brojne konvencije koje su
usvojile Ujedinjene nacije ratifikovale su prethodno države čiji je pravni suksecor
danas Republika Srbija. Kao članica Ujedinjenih Nacija (i pravni sukscesor bivših
država) Srbija je potpisnik Povelje Ujedinjenih nacija (1945), Univerzalne deklaracije
o ljudskim pravima (1948), Pakta o gađanskim i političkim pravima (1966) kao i
Međunarodne konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (1965).
1) Povelja Ujedinjenih nacija, usvojena 1945. godine, u tački (c) člana 55.
obavezuje sve članice na ...„poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve,
bez razlikovanja rase, pola, jezika ili vere“.
2) Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u članovima 1. i 2. svim ljudima
jamči slobodu i jednakost u dostojanstvu i pravima, bez obzira na ...„bilo kakvu
razliku kao što je rasa, boja kože, pol, jezik, vera, političko ili neko drugo
opredjeljenje, nacionalno ili društveno poreklo, vlasništvo, rođenje ili neki drugi
status".
3) Pakt o građanskim i političkim pravima (1966) u članu 20. stav 2. utvrđuje …
«Zakonom će se zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje
predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Članom 26. Pakta,
utvrđeno je: „Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo na jednaku zakonsku zaštitu
bez ikakvog razlikovanja. U tom pogledu zakon će zabraniti svaku diskriminaciju i
zajemčiti svim licima podjednaku i efikasnu zaštitu protiv svake diskriminacije,
naročito na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog i bilo kog drugog
mišljenja, nacionalnog i društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugog statusa.
4) Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (1965)
osnovni je dokument UN u borbi protiv rasizma i diskriminacije. Ovom Konvencijom je
između ostalog utvrđeno da …”Države članice osuđuju svaku propagandu i sve
organizacije koje se rukovode idejama ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke
rase ili grupe lice izvesne boje ili izvesnog etničkog porekla ili koje žele da opravdaju
ili podrže svaki oblik rasne mržnje i diskriminacije.
Pored pomenutih, za zabranu diskriminacije su značajne i druge konvencije UN kao
na primer Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Konvencija o
6
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
pravima deteta, Konvencija protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili
ponižavajućih kazni i postupaka i druge.
Svi pomenuti međunarodni ugovori ustanovili su ugovorna tela (komitete) čija je
nadležnost da nadziru ispunjavanje obaveza država članica. Pored opštih
nadležnosti neki od Komiteta su ovlašćeni da razmatraju pojedinačne predstavke.
Ova nadležnost je fakultativne prirode, što znači da države daju posebnu izjavu ili
ratifikuju dodatne protokole i tako prihvataju ovu nadležnost ugovornih tela UN.
Republika Srbija, je kao pravni sledbenik Državne zajednice Srbije i Crne Gore
prihvatila ovakvu nadležnost Komiteta za ljudska prava UN, Komiteta za ukidanje
rasne diskriminacije UN i Komiteta protiv mučenja UN. To znači da se svi građani
Republike Srbije, usled kršenja zabrane diskriminacije danas neposredno mogu
obratiti i navedenim komitetima Ujedinjenih Nacija.
1.1.2 Konvencije i drugi dokumenti Saveta Evrope i nadležnosti posebnih tela
Državna zajednica Srbija i Crna Gora postala je država-članica Saveta Evrope 3.
aprila 2003. godine, kada je i potpisana Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava
i osnovnih sloboda (1950). Konvencija je ratifikovana krajem 2003. godine i stupila na
snagu 3 marta 2004. godine kada su Savetu Evrope deponovani potpisi o ratifikaciji.
Nakon raspada Državne zajednice 2006. godine, Republika Srbija je kao pravni
sledbenik zadržala članstvo u Savetu Evrope.
Zabrana diskiminacije predviđena je članom 14. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali je ona do pre desetak godina imala isključivo
pomoćni karakter, jer je zabranjivala diskriminaciju samo u odnosu na uživanje prava
koja su garantovana Konvencijom. Međutim, Protokol br. 12, uz Konvenciju iz 2000.
godine, ispravlja ovaj nedostatak. Njime je utvrđena opšta zabrana diskriminacije.
Protokol je 1. aprila 2005. stupio na snagu čime je omogućena sveobuhvatnija zaštita
lica od diskriminatorskih postupaka.
SCG je ratifikovala ovaj Protokol još pre njegovog stupanja na snagu čime je za
Srbiju kao pravnog sukcesora nekadašnje Državne zajednice SCG stvorena obaveza
da se svako pravo koje njeni zakoni garantuju, mora ostvariti bez diskriminacije po
bilo kom osnovu.
Dok prvi deo Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
garantuje fundamentalna ljudska prava prve generacije – građanska i politička,
drugim delom Konvencije ustanovljen je Evropski sud za ljudska prava. Ratifikacijom
Konvencije ustanovljava se i direktna nadležnost Evropskog suda za slučajeve
kršenja ljudskih prava utvrđenih u prvom delu Konvencije. Prema tome, državljanin
svake države članice Saveta Evrope može se predstavkom obratiti Evropskom sudu
kada smatra da mu je aktom ili radnjom nadležnog državnog organa prekršeno neko
od ljudskih prava garantovanih Konvencijom, naravno, pod uslovom da su ispunjeni i
određeni formalni uslovi.
7
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Evropskom sudu za ljudska prava se usled povrede ljudskih prava utvrđenih
Konvencijom do sada obratilo preko 2000 građana Srbije, a taj broj je svaki dan sve
veći. Relativno čest razlog podnošenja predstavke Evropskom sudu za ljudska prava
jeste upravo kršenje člana 14 – zabrana diskriminacije, odnosno Protokola broj 12
kojom je uvedena opšta zabrana diskriminacije.
Posebno telo Saveta Evrope čija je osnovna uloga upravo zabrana diskriminacije je
Evropska komisija za borbu protiv rasizma i netolerancije - ECRI. Ovo telo osnovano
je 22. marta 1994. godine, sa ciljem suzbijanja rasizma, ksenofobije, antisemitizma i
netolerancije koji ugrožavaju ljudska prava i demokratske vrednosti u Evropi.
Analizirajući stanje u državama članicama Saveta Evrope, ECRI donosi preporuke
kojima je cilj revizija zakonodavstva članica, te njihove politike i drugih mera za borbu
protiv rasizma. Osim analize stanja u državama članicama putem periodičnih
izveštaja koje su države dužne podneti ECRI-ju, ova organizacija donosi opšte
preporuke koje se odnose na različite pojave rasizma i primere netolerancije, kao što
su opšte preporuke o diskriminaciji Roma i Muslimana, širenju rasističkih sadržaja
putem Interneta, saveti za zakonodavna tela država članica i sl.
Preporuke, naravno, nisu obavezujuće, ali se u državama članicama ozbiljno
razmatraju i uglavnom sprovode u delo.
1.1.3 Direktive Saveta EU koje se odnose na zabranu diskriminacije
Dve ključne direktive EU koje se odnose na zabranu diskriminacije donete su 2000
godine. To su: Direktive br. 2000/43/EC od 29 juna 2000. godine, o sprovođenju
principa jednakog postupanja bez obzira na rasno ili etničko poreklo i Direktiva br.
2000/78/EC od 27 novembra 2000. godine, o opštem okviru za jednako postupanje
sa građanima prilikom zapošljavanja i na radu
Direktiva br. 2000/78/EC od 27 novembra 2000. godine, o opštem okviru za
jednako postupanje sa građanima prilikom zapošljavanja i na radu utvrđuje pet
oblasti sprečavanja diskriminacije: zasnovane na veroispovesti, veri, invaliditetu,
starosnom dobu i seksualnoj orjenaciji u vezi sa zapošljavanjem i radom, u cilju
sprovođenja u delo principa jednakog postupanja sa ljudima u zemljama članicama
EU.
U prvom delu Direktive, utvrđen je pojam diskriminacije kojim je između ostalog,
obuhvaćena neposredna i posredna diskriminacija, maltretiranje, nalog za primenu
diskriminacije kao oblik diskriminacije. Direktiva zatim, utvrđuje opseg važenja,
razliku u postupanju sa ljudima zasovanu na nekoj karateristici koja se ne smatra
diskriminacijom, pitanje smeštaja za osobe sa invaliditetom, opravdanost različitog
postupanja sa ljudima na osnovu starosnog doba, pozitivnu i afirmativnu akciju i dr.
Drugi deo Direktive, odnosi se na pravna sredstvo i sprovođenje principa zabrane
diskriminacije, u kome su sadržane odredbe o sudskim, administrativnim i drugim
procedurama koje treba da budu utvrđene u nacionalnim zakonodavstvima država
8
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
članica EU, a koje treba da doprinesu sprečavanju i zaštiti od diskriminacije. Posebnu
pažnju Direktiva poklanja teretu dokazivanja, koji po ovoj Direktivi ne treba da bude
na žrtvi diskriminacije, već tuženom odnosno drugom licu protiv koga se vodi
postupak. Takođe, posebnu pažnju Direktiva posvećuje i pojmu viktimizacije. Dok se
treći deo Direktive odnosi samo na slučaj izuzetka koji se odnosi na Severnu Irsku, u
četvrtom delu: Završne odredbe, Dirketiva utvrđuje na koji način države-članice treba
da obezbede pridržavanje principa jednakog postupanja sa ljudima, sankcije u
slučaju kršenja ovog principa, sprovođenja ove Direktive i izveštajima koje države
članice treba da podnesu Evropskom parlamentu i Savetu.
Slično je sistematizovana i Direktiva br. 2000/43/EC od 29 juna 2000. godine o
sprovođenju principa jednakog postupanja bez obzira na rasno ili etničko poreklo. Za
razliku od prethodne Direktive 2000/78/EC koja akcenat stavlja na jednako
postupanje i sprečavanje diskriminacije pri zapošljavanju i na radu, ova Direktiva
akcenat stavlja na jednako postupanje prema ljudima bez obzira na njihovo rasno ili
etničko poreklo. Najznačajnija razlika u odnosu na Direktivu 2000/78/EC je u tome
što Direktiva 2000/43/EC sadrži i poseban odeljak koji se odnosi na potrebu da
države članice osnuju posebno nezavisno telo za promovisanje jednakog postupanja
sa ljudima. U njemu se od država-članica zahteva da imenuju neki organ ili više njih
za promovisanje jednakog postupanja sa svim ljudima, bez diskriminacije na osnovu
rasnog ili etničkog porekla, pri čemu oni mogu biti i sastavni deo organa kojem je na
nacionalnom niovu poverena odbrana ljudskih prava ili zaštita prava pojedinca,
najčešće Ombudsmana. Ovlašćenje ovog organa (tela) treba da bude: pružanje
nezavisne pomoći žrtvama diskriminacije u podnošenju predstave povodom
diskriminacije, s tim da to ne utiče na prava žrtva i udruženja, organizacija ili drugih
pravnih lica; sprovođenje nezavisne istrage uv ezi sa slučajevima diskriminacije i
objaljivanje nezavisnih izveštaja i davanje preporuka o bilo kom pitanju vezabnom da
diskriminaciju.
Danas se posebna pažnja u zemljama koje plediraju da postanu punopravne članice
EU, poklanja upravo uklopivosti pravnog okvira u pomenute direktive, pa posebna
analiza srpskog zakonodavstva izvršena je u kasnijim delovima ovog Materijala.
1.2
Pravni okvir zabrane diskriminacije u pravnom sistemu republike srbije
1.2.1 Ustav Republike Srbije i zabrana diskriminacije
Prethodno smo već rekli da je zabrana diskriminacije Ustavom zajamčeno ljudsko
pravo.
Član 21. Ustava Republike Srbije zabranjuje diskriminaciju i utvrđuje:
1) da su pred ustavom i zakonom svi jednaki;
2) da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije;
3) da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom
osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog
porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja,
9
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. U istom članu Ustav
Republike Srbije propisuje i šta se ne smatra diskriminacijom.
Ustav takođe predviđa da se ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje
Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica
koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima”.
I mnoge druge odredbe Ustava Republike Srbije, neposredno ili posredno se odnose
i na zabranu diskriminacije.
Tako na primer, treba pomenuti član 76. Ustava Republike Srbije, koji zabranjuje
diskriminaciju nacionalnih manjina. Njime je utvrđeno da se ...” pripadnicima
nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita...”
te da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini,
osim pozitivne. U članu 77. st. 1 Ustava koja se odnosi na ravnopravnost u vođenju
javnih poslova utvrđeno je da ... „pripadnici nacionalnih manjina imaju, pod istim
uslovima kao i ostali građani, pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da
stupaju na javne funkcije”.
U kontekstu pojma diskriminacije, važni su i član 48. Ustava Republike Srbije –
podsticanje i uvažavanje razlika, član 49 – zabrana izazivanja rasne nacionalne i
verske mržnje, član 50 koji se odnosi na slobodu medija kojim se između ostalog
utvrđuje i mogućnost da nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem
sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno
radi ...”sprečavanja propagiranja rata ili podstrekivanja na neposredno nasilje ili radi
sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne i verske mržnje kojim se podstiče na
diskriminaciju, neprijateljstvo i nasilje”.
U članu 44 Ustava koji se odnosi na crkve i verske zajednice, između ostalog je
predviđeno da Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno
delovanje ...”izaziva i podstiče versku, nacionalnu, ili rasnu netrpeljivost. Slična
ograničenja utvrđena su i kada je reč o slobodi misli, savesti i veroispovesti (član 43)
i slobodi udruživanja (član 55).
Znači, nužnost donošenja posebnog sistemskog zakona proistekla je svakako i iz
činjenice da se brojni članovi Ustava odnose na zabranu diskriminacije i njih je bilo
neophodno posebno razraditi. Međutim, kao što je to prethodno pomenuto, značajan
razlog svakako je ležao i u činjenici da brojni posebni zakoni koji su doneti pre
donošenja Zakona o zabrani diskriminacije sadrže u sebi partikularne, pojedinačne i
nepovezane pravne norme usled čega zabrana diskriminacije do sada u Srbiji nije
bila uspešna.
10
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
1.2.2 Posebni zakoni i borba protiv diskriminacije u pravnom sistemu
Republike Srbije
U Republici Srbiji danas postoji prava „prašuma propisa“ koja se najčešće delimično,
nedovoljno i paušalno odnose na pojedine mere koje se preduzimaju radi
sprečavanja diskriminacije u pojedinim oblastima diskriminacije ili prema pojedinim
ranjivim grupama. To je ujedno bio i treći važan razlog donošenja Zakona o zabrani
diskriminacije. Jednostavno, bilo je neophodno doneti opšti antidiskriminacioni zakon
koji je trebao da: utvrdi opštu definiciju diskriminacije; definicije diskriminacije prema
određenim kategorijama lica; uredi pitanje diskriminacije u određenim oblastima;
predvidi poseban organ odnosno telo koje bi koordiniralo akcije u vezi sa zabranom
disrkiminacije i koje bi imalo različite mogućnosti delovanja prema organima, licima ili
pružaocima usluga koje krše zabranu diskriminacije u za to posebno utvrđenom
postupku.
U poslednjih nekoliko godina, u novousvojenim zakonima beležimo pravu
hiperprodukciju pojedinačnih, pretežno deklarativnih i potpuno izolovanih pravnih
normi koji se odnose na zabranu diskriminacije, a koje nemaju nikakvu težinu ni
stvarno značenje, dok sa druge strane, diskriminacija u stvarnom realnom životu u
Srbiji, jeste još uvek sistemska pojava.
Iskustva iz uporednog prava, kao i najviši standardi UN i Saveta Evrope predstavljaju
u tom smislu pouzdanu osnovu za definisanje preciznih i veoma efikasnih pravnih
mehanizama zaštite od diskriminacije. Jer država koja nastoji da postane pravno
civilizovana ne samo da ne sme donositi diskriminatorske zakone, nego mora stvoriti
i pravni ambijent u kojem će svi njeni službenici biti dužni da pravo primjenjuju
jednako na sve. Ona mora da sankcioniše diskriminaciju bilo da su je počinila
privatna lica, npr. vlasnik preduzeća, poslodavac ili pružalac usluga bilo da su je
učinili javni službenici, kao što su policajci, lokalni službenici i nameštenici, inspektori
i sudije.
Ukoliko država to ne učini, pred žrtvama diskriminacije se već danas otvaraju druge
mogućnosti odnosno postupak pred nekim od međunarodnih tela za zaštitu ljudskih
prava, između ostalog i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu o čemu
je već prethodno bilo reči.
Zabrana diskriminacije u pojedinim oblastima utvrđena je mnogim trenutno važećim
zakonima. Na ovom mestu, pomenućemo samo neke. U oblasti zdravstven zaštite,
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (2005), 1 utvrđena je jedna norma koja se odnosi na
zabranu diskriminacije. Slično je i u oblasti obrazovanja, u kojoj u Zakonu o visokom
obrazovanju (2005) 2 takođe postoji jedna norma u vezi sa zabranom diskriminacije.
1
2
Uporedi: Zakon o zdravstvenoj zaštiti, „Službeni glasnik RS“, br. 107/05, član 20.
Uporedi: Zakon o visokom obrazovanju, „Službeni glasnik RS“, br. 85/05, član 4.
11
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
U oblasti rada i zapošljavanja odredbe o zabrani diskriminacije sadržane su u Zakonu
o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (2003)3 a u oblasti medija,
postoji takođe nekoliko odredaba u Zakonu o javnom informisanju (2003) i Zakon o
radiodifuziji (2002). Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja
(2004)4 takođe zabranjuje diskriminaciju pri ostvarivanju ove slobode, a u oblasti
sporta i održavanja sportskih priredbi određene odedbe o zabrani diskriminacije
sadržane su u Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim
priredbama.
Zabrana diskriminacije pojedinih grupa polazeći od ličnog svojstva pojedinca ili grupe
lica, takođe je uglavnom parcijalno pomenut brojnim zakonima.
Zabrana diskriminacije nacionalnih manjina parcijalno je rešena kroz Zakon o zaštiti
prava i sloboda nacionalnih manjina (2002), 5 zabranjuje se svaki oblik diskriminacije,
na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj, jezičkoj osnovi, prema licima koja pripadaju
nacionalnim manjinama. Državni organi, organi autonomne pokrajine i grada i
opštine, ne mogu donositi pravne akte, niti preduzimati mere koje su suprotne ovoj
zabrani.
Zabrana diskriminacije po verskoj osnovi delimično je rešena Zakonom o crkvama i
verskim zajednicama (2006). 6
Zabrana diskriminacije osoba sa invaliditetom celovito je rešena donošenjem Zakon
o sprečavnju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006). 7
Zabrana diskriminacije prema licima koja traže zaposlenje i zaposlenih delimično je
rešena Zakonom o radu (2005) 8 sadrži posebno poglavlje koje se odnosi na
zabranu diskriminacije prema licima koje traže zaposlenje i zaposlenih.
Zabrana diskriminacije pacijenata, parcijalno je rešena Zakonom o zdravstvenoj
zaštiti (2005), 9 a zabrana diskriminacije prema licima nad kojima se izvršava krivična
sankcija parcijalno je rešena kroz Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (2005)10
Zabrana diskriminacije prema deci i maloletnicima, parcijalno je rešena Porodičnim
3
4
5
6
7
8
9
10
Uporedi: Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti , „Službeni glasnik RS“, br.
71/03, član 1. st. 1.
Uporedi: Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, „Službeni glasnik RS“, br.
120/04, član 6.
Uporedi: Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, «Službeni list SRJ», br. 11/02; 57/02,
član 3. i član 21.
Uporedi: Zakon o crkvama i verskim zajednicama, «Službeni glasnik RS» 36/06, član 2. st. 2.
Uporedi: Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, , «Službeni glasnik RS» br.
33/06.
Uporedi: Zakon o radu, «Službeni glasnik RS», br. 24/2005, 61/2005, član 18-23. i čl. 273.
Uporedi: Zakon o zdravstvenoj zaštiti, «Službeni glasnik RS», br. 107/05, član. 26.
Uporedi: Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, «Službeni glasnik RS», br. 85/05, član 7.
12
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
zakonom (2005) 11 Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2003) 12 i
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica
(2005)13 i dr.
Nakon usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije, nije sprečana mogućnost da se i u
u budućnosti donose i posebni zakoni u ovoj oblasti, npr. u zavisnosti od određenih
kategorija ranjivih grupa, kao što je to već učinjeno sa postojićim Zakon o
sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Šta više, opšti antidiskriminacioni
zakon je dovoljno elastičan i otvora mogućnost za njihovo donošenje u budućnosti,
što se i desilo u drugoj polovini 2009 godine kada su neposredno pre a zatim i nakon
donošenja Zakona o zabrani diskriminacije doneti brojni novih zakoni koji parcijalno ili
pretežno zabranjuju i sprečavaju različite pojavne oblike diskriminacije.
Na primer, takav je Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih
organizacija i udruženja i zabrani upotreba neonacističkih ili fašističkih simbola i
obeležja (2009). 14 Ovaj zakon, odnosi na slobodu mirnog okupljanja i na slobodu
izražavaja ali je istovremeno i u neposrednoj vezi sa zabranom diskriminacije.
Ravnopravnost polova i rodna ravnopravnost, odnosno zabrana disrkiminacije prema
polu i rodu, takođe je uređena posebnim zakonom. Reč je o Zakonu o ravnopravnosti
polova, 15 koji je donet krajem 2009. godine. Ovim zakonom uređuje se stvaranje
jednakih mogućnosti ostvarivanja prava i obaveza, preduzimanje posebnih mera za
sprečavanje i otklanjanje diskriminacije zasnovane na polu i rodu i postupak pravne
zaštite lica izloženih diskriminaciji.Zakon definiše pojmove „pol“i „rod“, i zabranjuje i
neposrednu i posrednu diskriminaciju na osnovu pola. Ravnopravost polova, u
smislu ovog zakona podrazumeva ravnopravo učešće žena i muškaraca u svim
oblastima javnog i privatnog sektora, u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima
međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima, Ustavom republike
Srbije i zakonima i svi su dužni da ih poštuju.
1.2.3 Zakon o zabrani diskriminacije kao krovni zakon u oblasti sprečavanja i
zabrane diskriminacije
1.2.3.1 Opšti osvrt
Značajan trenutak u izgradnji delotvornog i efikasnog podsistema zaštite i
sprečavanja diskriminacije u okviru pravnog sistema Republike Srbije, bilo je
donošenje opšteg antidiskriminacionog zakona, odnosno Zakona o zabrani
11
12
13
14
15
Uporedi: Porodični zakon, «Službeni glasnik RS», br. 15/05.
Uporedi: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, 62/03, član 46. st. 2.
Uporedi: Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica,
«Službeni glasnik RS», br. 85/05, član 88.
Uporedi: Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i
zabrani upotreba neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja, „Službeni glasnik RS“ br. čl. 1-5.
Uporedi: Zakon o ravnopravnosti polova, “Službeni glasnik RS” br. 104/09.
13
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
diskriminacije sredinom 2009. godine. 16 Pravni sistem Srbije, u delu koji se odnosi na
zabranu diskriminacije je bio veoma neefikasan, između ostalog i zato što je tek
opštim Zakonom o zabrani diskriminacije, po prvi put zakonom definisan pojam
diskriminacije (posredne i neposredne) i afirmativne akcije, diskriminacija prema
određenim kategorijma lica i u određenim slučajevima kao i teški oblici diskriminacije.
Poseban kvalitet ovog zakona leži u činjenici da je njime ustanovljeno posebno
nezavisno i nepristrasno telo koje treba da koordinira akcije u vezi sa zabranom
diskriminacije i koje ima mogućnost da organima i licima koji krže zabranu
diskriminacije izrekne odgovarajuće mere. Zakonom je predviđen i poseban
građanski postupak za zaštitu od diskriminacije i utvrđene su prekršajne zanckije za
diskriminatorsko ponašanje.
Zakon o zabrani diskriminacije se sastoji iz 9 delova: Opšte odredbe; Opšta zabrana i
oblici diskriminacije; Posebni slučajevi diskriminacije; Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti; Postupanje pred Poverenikom; Sudska zaštita; Nadzor; Kaznene
odredbe i Prelazne i završne odredbe.
1.2.3.2 Predmet zakona i osnovni pojmovi
U Prvom delu Zakona, 17 najpre je utvrđen predmet Zakona o zabrani diskriminacije.
Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi
diskriminacije i utvrđuju sredstva pravne zaštite za borbu protiv diskriminacije.
Takođe, njime je utvrđen i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalan
državni organ, nezavistan u vršenju svojih nadležnosti. Iz samog predmeta zakona,
jasno je da ovaj Zakon uređuje integralni sistem mera, uslova i instrumenata kojim se
obezbeđuje uspeštna primena Ustavnih odredbi koji se odnose na zabranu
diskriminacije.
Pojam „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ prvi put je definisan u ovom
Zakonu u Srbiji, i pod njime označava svako neopravdano pravljenje razlike ili
nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje
prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima
bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima,
državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili
političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom
stanju, rođenju, genetskimosobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom
i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, člnastvu u političkim,
sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarima, odnosno pretpostavljenim
ličnim svojstvima.
16
17
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glasnik RS” br. 22/09.
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, I.Opšte odredbe, „Službeni glasnik RS” br. 22/09, čl. 1-3.
14
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Pored izraza „diskriminacija“ odnosno „diskriminatorsko postupanje“, Zakon u ovom
delu definiše i druge izraze, među kojima je sa stanovišta obuhvata zakona
najznačajniji pojam „organ javne vlasti“ koji označava državni organ, organ
autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javno preduzeće,
ustanovu, javnu agenciju i drugu organizaciju kojoje je povereno vršenje javnih
ovlašćenja, kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini odnosno u pretežnom
delu, Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava.
Zakon takođe utvrđuje i zaštićena prava i lica, u nameri da se omogući da svako, bez
obizra da li je državljanin Republike Srbije ili ne, ima pravo na zaštitu od svih oblika
diskriminacije. U tom smislu, svako ima pravo da ga nadlženi sudovi i drugi organi
javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije, a stranac u
Republici Srbiji, u skladu sa međunarodnim ugovorom ima sva prava zajamčena
Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo građani
Srbije. Zakon takođe zabranjuje vršenje prava utvrđena ovim zakonom suprotno cilju
u kome su priznata ili sa namerom da se povrede ili ograniče prava drugih.
1.2.3.3 Opšta zabrana diskriminacije i oblici diskriminacije
U Drugom delu Zakona, 18 Opšta zabrana i oblici diskriminacije, najpre je razrađeno
načelo jednakosti. Načelo jednakosti jeste osnov zabrane diskriminacije, jer
diskriminacija upravo i postoji onda kada su građani od strane neke institucije,
poslodavaca, ili drugog prvnog ili fizičkog lica stavljeni u nejednak položaj usled
nekog svog ličnog svojstva. Zakonom je utvrđeno da svi uživaju jednak položaj i
jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na njihova lična svojstva, pri čemu je svako dužan
da poštuje načelo jednakosti, bez razlike, odnosno, svako je obavezan da poštuje
zabranu diskriminacije i da se u skladu sa tim ponaša.
Zakon u ovom delu prepoznaje i sedam različitih oblika diskriminacije tačnije:
neposrednu diskriminaciju, posrednu diskriminaciju, povredu načela jednakih prava i
obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor
mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.
Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno
njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili
propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u
nepovoljniji položaj:
Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno
njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili
propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane
18
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, II. Opšta zabrana i oblici diskriminacije, „Službeni glasnik
RS” br. 22/09, čl. 4-14.
15
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstava za postizanje
tog cilja su primerena i nužna.
Povreda načela jednakih prava i obaveza, kao oblik diskriminacije postoji ako se licu
ili grupi lica zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju
prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne
nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledice preduzetih mera
neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se
ovim merama ostvaruju.
Zabrana pozivanja na odgovornost jeste oblik diskriminacije koji postoji ako se prema
licu ili grupi lica neopravdano postupa lošije nego što se postupa ili bi se postupalo
prema drugima, isključivo ili uglavnom zbog toga što su tražili, odnosno nameravaju
da traže zaštitu od diskriminacije ili zbog toga što su ponudili ili nameravaju da
ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju.
Udruživanje radi vršenja diskriminacije, odnosno delovanje organizacije ili grupa
usmereno na kršenje ustavnom, pravilima međunarodnog prava i zakonom
zajamčenih sloboda i prava ili na izaizvanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje,
razdora ili netrpeljivosti, takođe se smatra oblikom diskriminacije koji je utvrđen ovim
Zakonom.
Govor mržnje je oblik diskriminacije pod kojim se podrazumeva izražavanje ideja,
informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili
grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnim glasilima i drugim publikacijama, na
skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka i
simbola mržnje i na drugi način, koji je kao takav zabranjen.
Poslednji oblik diskriminacije utvrđen ovim Zakonom je uznemiravanje i ponižavajuće
postupanje u slučajevima kada ono ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva
lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara
strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.
Pored ovih, mogli bi konstatovati, osnovnih oblika diskriminacije, zakon poznaje i
teške oblike diskriminacije i pod njima podrazumeva:
•
•
•
•
•
izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu
nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljanja, pola,
rodnog identiteta, seksualne orjentacije i invaliditeta;
propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u
postupcima pred organima vlasti;
propagiranje diskriminacije putem javnih glasila;
ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo
propagiranje;
diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava (višestruka ili ukrštena
diskriminacija)
16
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
•
•
diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se
čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom lici ili
grupi lica i
diskriminacija koja dovodi do teških posledica po diskriminisanog, druga lica ili
imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom delu kod koga je pretežna ili
isključiva poboda za izvršenjem bila mržnja odnosno netrpeljivost prema
oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu.
Posebne mere (mere afirmativne akcije) uvedene radi postizanja pune
ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u
nejednakom položaju, ne smatraju se diskriminacijom. Znači, reč je o merama koje
predstavljaju intervenciju države i koje su regulisane zakonom, čija je suština
postizanja pune ravnopravnosti pre svega određene grupe lica. Same mere su
privremene jer se postizanjem ravnopravnosti potreba za njihovim postojanjem
iscrpljuje.
1.2.3.4 Posebni slučajevi diskriminacije
U trećem delu zakona – Posebni slučajevi diskriminacije, ustanovljen je koncept
kojim se kroz načelne odredbe utvrđuju i posebni slučajevi diskriminacije. Lista
mogućih slučajeva diskriminacije sadržanih u ovom delu zakona se nikako ne
iscrpljuje, pa samim tim ni mogućnost donošenja posebnih zakona kojima se ti
slučajevi bliže uređuju. Po svojoj prirodi, deo posebnih slučajava diskriminacije
odnose se na pojedine oblasti (kao što je diskriminacija u postupcima pred organima
vlasti, diskriminacija u oblasti rada, diskriminacija u pružanju javnih usluga i
korišćenju objekata i površina, diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog
usavršavanja) dok bi se druga grupa posebnih slučajeva diskriminacije mogla
„podvesti“ pod diskriminaciju u pogledu određenog ličnog odnosno grupnog svojstva
(diskriminacija u pogledu ispoljavanja vere, na osnovu pola, rodnog identiteta i
seksualne orijentacije, diskriminacija dece, na osnovu starosnog doba, diskriminacija
nacionalnih manjina, zbog političke ili sindikalne pripadnosti, diskriminacija na osnovu
invaliditeta i na osnovu zdravstvenog stanja).
Diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, ima za cilj da jasno istakne
subjekat koji ne sme da vrši diskriminaciju i u kojim postupcima ne sme da vrši
diskriminaciju. Zakon najpre govori o jednakom pristupu i jednakoj zaštiti prava pred
sudovima i drugim organima vlasti a zatim precizira u kojim situacijama zakon
prepoznaje i sankcioniše diskriminatorsko ponašenje.
Zabrana diskriminacije u oblasti rada definiše diskriminaciju u toj oblasti. Treba
napomenuti da i Zakon o radu definiše i bliže određuje zabranu diskriminacije, koja
se u smislu ovog zakona odnosi samo na zaposlena lica. Međutim, imanetni
nedostatak Zakona o radu je u tome što on poznaje samo radni odnos na određeno i
neodređeno vreme (sa nepunim radnim vremenom, van prostorija poslodavca i sl.),
te ovim posebnim zakonom nisu zaštićene mnoge druge kategorije lica koja rade,
kao na primer ona koja su kod poslodavaca angažovana na osnovu ugovora o
17
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
privremenim i povremenim poslovima, na osnovu ugovora o dopunskom radu,
ugovora o delu, na osnovu ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju,
volonteri ili po bilo kom drugom osnovu. Kako svako, bez izuzetka treba da bude
zaštićen od svakog oblika diskriminacije u oblsti rada i ima pravo na uživanje, pod
jednakim uslovima, svih prava u oblasti rada, bilo je logično da se Zakonom o zabrani
diskriminacije, ova oblast proširi i na druga lica. Takođe, Zakonom je utvrđeno da se
ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog
osobenosti određenog posla koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući
uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana, kao i
preduzimanje mera zaštite prema pojedinim kategorijama lica kao što su žene,
trudnice, porodilje, roditelji, maloletnici ili na primer osobe sa invaliditetom.
Diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina proizašao je iz
iskustva mnogih vladinih i nevladinih organizacija, udruženja i grupa građana, koje je
pokazalo da je upravo ovakva član neophodan da bi se sprečila veoma česta pojava
diskriminatorskog ponašanja od strane pružalaca javnih usluga. U smislu ovog
zakona, diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u
okviru svoje delatnosti odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe,
odbija pružanje usluge, za pružanje usluga traži ispunjenje uslova koji se ne traže od
ostalih lica ili grupa, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano daje prvenstvo
drugom licu ili grupi.
Diskriminacija u oblasti verskih prava utvrđena ovim Zakonom kao poseban slučaj
diskriminacije, treba da omogući pravnu zaštitu u slučaju povrede Ustavom i
zakonom zajamčenih prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti i ravnopravnosti
crkava. Ne treba zaboraviti da je položaj crkava i religijskih zajednica detaljno utvrđen
i posebnim zakonom, tačnije Zakonom o crkvama i verskim zajednicama iz 2006.
godine.
Diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja kao poseban slučaj
diskriminacije utvrđen ovim zakonom, ima za cilj zabranu diskriminacije u oblasti
vaspitanja, obrazovanja i stručnog osposobljavanja. Zakonom je najpre prošireno
ustavno jemstvo prava na predškolsko i školsko obrazovanje, obrazovanje i stručno
osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa ovim zakonom i drugim
propisom. Zatim se zabranjuje svako neopravdano pravljenje razlike i nejednako
postupanje prma učenicima i vaspitnim i obrazovanim ustaovama, na osnovu ličnog
svojstva. Na ovom mestu, treba napomenti da je ova oblast, u sferi visokog
obrazovanja delimično regulisana i Zakonom o visokom obrazovanju iz 2005. godine.
Diskriminacija na osnovu pola, kao poseban slučaj diskriminacije utvrđen ovim
zakonom, upotpunjuje ustavnu osnovu iz člana 15 Ustava, kojom se jemči rodna
ravnopravnost i sprovođenje politike jednakih mogućnosti u Republici Srbiji. U tom
smislu, zakon eksplicitno nabraja zabranjene radnje koje predstavljaju diskriminaciju
na osnovu roda (kao na primer, fizičko i drugo nasilje, eksploatacija, izražavanje
mržnje, omalovažavanje i sl.), a u skladu sa pravilima međunarodnog prava i
standardima prihvaćenim kroz potvrđene međunarodne konvencije. Ova zakonska
18
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
odredba međutim, tek treba da posluži razvoju zakonodavstva u oblasti rodne
ravnopravnosti, i važna je u smislu zakonskih garancija do donošenja posebnih
zakona iz ove oblasti. Donošenjem ovih budućih propisa međutim, neće biti umanjen
značaj ove zakonske garancije, jer je jasno da se u sistemskom antidiskriminacionom
zakonu nađu jasne odredbe koje garantuju zaštitu jednakih prava i sloboda žena i
muškaraca u otvorenom i demokratskom društvu.
Diskriminacija na osnovu rodnog identiteta i seksualne orijentacije, kao poseban
slučaj diskriminacije svakako da predstavlja jedno značajnu novinu u srpskom
pravnom sistemu, jer se on po prvi put zakonski reguliše zakonom u Srbiji. Rodni
identnitet i seksualna orjentacija je u Srbiji, kao patrijahalnom društvu, još uvek „tabu“
tema, te nije začuđujuće, da je upravo pri usvajanju Zakona o zabrani diskriminacije
najveća polemiku upravo izazvalo jasno preciziranje diskriminacije na osnovu rodnog
identiteta i seksualne orjentacije. Međutim, zakonom se samo jemči osnovno ljudsko
prava lica da izrazi svoj rodni identitet odnosno seksualno orijentaciju. Zato je ovaj
oblik posebnih slučajeva diskriminacije veoma važan i neophodan kako bi se zaštitile
grupe lica koje su vrlo često izloženi diskriminaciji upravo ove vrste, kao i fizičkom
nasilju. Svakako da će ova zakonska odredba tek poslužiti razvoju zakonodavstva u
ovoj oblasti, ali je i činjenica da će to svakako dovesti do novih polemika u srpkoj
javnosti.
Diskriminacija dece i diskriminacija na osnovu starosnog doba su posebni slučajevi
diskriminacije koji u širem kontekstu podrazumavaju diskriminaciju na osnovu
starosnog doba. Dok prvi poseban slučaj podrazumeva zabranu diskriminacije dece,
drugi se odnosi na zabranu diskriminacije prema starijim licima. Obe vrste
diskriminacije su veoma rasprostranjene u Republici Srbiji, a ni jednim drugim
propisom se eksplicitno i sveobuhvatno ne sankcionišu. Svrha ovih odredbi je i da
utiče na razvoj svesti o potrebi ravnopravnog postupanja bez obzira na starosno
doba.
Važan poseban slučaj diskriminacije svakako jeste i diskriminacija nacionalnih
manjina. Ona je ovim zakonom samo na najopštiji način određena, jer je sveobuhvat
utvrđena posebnim zakonom, tačnije Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih
manjina iz 2002. godine.
Političko ubeđenje lica ili grupe lica, odnosno pripadnost ili ne pripadnost političkoj
stranci ili sindikalnoj organizaciji jeste osnov još posebnog slučaja diskriminacije koji
zakon naziva diskriminacija zbog političke i sindikalne pripadnosti. Ovaj oblik
diskriminacije pre svega usled političkog ubeđenja i pripadnosti određenoj političkoj
stranci je veoma čest u Srbiji, i često dovodi do različitih oblika „spoljnih“
manifestacija pa i teških oblika diskriminacije, kao što su pretnje, poziv na nasilje a u
nekim slučajevima čak i do direktnog nasilja.
Još jedna posebno ranjiva društvena grupa jesu osobe sa invaliditetom. Još jedan
poseban slučaj diskriminacije koji je eksplicite naveden Zakonom je diskriminacija
osoba sa invaliditetom. Činjenica je da se zabrana diskriminacije osoba sa
19
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
invaliditetom reguliše posebnim zakonom (Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba
sa invaliditetom, „Službeni glasnik RS“ br. 33/06) ne sprečava da se ovako važna
oblast uvrsti u ovaj sistemski zakon. Takođe, ovo je i dobar primer kako bi posebnim
zakonom trebalo regulisati zabranu diskriminacije i u mnogim drugim posebnim
slučajevima diskriminacije utvrđenim ovim zakonom, pre svega u odnosu na druga
lica odnosno grupe lica koja su naročito izložena diskriminaciji u našem savremenom
društvu. Treba takođe pomenuti da je 2009. godine, Narodna skupština Republike
Srbije usvojila još jedan veoma značajan zakon koji se odnosi na osobe sa
invaliditetom. Reč je o Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa
invaliditetom što je takođe značajan korak ka postizanju pune ravnopravnosti ove
grupe lica.
Diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje, kao poseban slučaj diskriminacije,
takođe je veoma važan, jer je na ovaj način pokrivena jedna široka oblast koja je
samo delimino regulisana posebnim zakonima (npr. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti,
„Službeni glasnik RS“, br. 107/05), ali ne sistemski i u smislu zabrane svakog oblika
diskriminacije.
1.2.4 Poverenik za zaštitu ravnopravnosti
Ustanovljavanjem posebnog i nezavisnog organa Poverenika za zaštitu
ravnopravnosti19 kroz Zakon o zabrani diskriminaciji koji treba da obezbedi uspešno
sprečavanje i zabranu i borbu protiv svih oblika, vrsta i slučajeva diskriminacije,
Republika Srbija je načinila krupan korak u ispunjavanju međunarodnih standarda u
oblasti zabrane diskriminacije. Tako je na primer, Opštom preporukom br. 2 iz 1997.
godine, ECRI preporučio članicama Saveta Evrope, da ustanovi specijalizovana tela
za borbu protiv razisma i diskriminacije na državnom nivou. Takva tela, u formi
komisije, parlamentarnog poverenika, posebnog ombudsmana ili zamenika
ombudsmana, odnosno posebnog parlamentarnog odbora ima veliki broj država
članica Saveta Evrope (Belgija, Danska, Finska, Mađarska, Holadnija, Norveška,
Švedska, Švajcarska, Velika Britanija, Portugalija). Navedena tela se na državnom
nivou bave nadzorom i sprečavanjem diskriminacije, izricanjem mera u slučaju
kršenja zabrane diskriminacije, nadgledanjem sprovođenja nacionalnih zakona i dr.
Poverenika za zaštitu ravnopravnosti bira Narodna skupština većinom glasova svih
narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja. Svaka
poslanička grupa u Narodnoj skupštini ima pravo da Odboru predloži kandidata za
Poverenika. Kandidat za Poverenika mora da ispuni uslove koji su utvrđeni ovim
zakonom: (1) da je diplomirani pravnik; (2) da ima najmanje deset godina iskustva na
pravnim poslovima u oblasti zaštite ljudskih prava i (3) da poseduje visoke moralne i
stručne kvalitete. Takođe, Poverenik ne može da obavlja drugu javnu ili političku
funkciju, niti profesionalnu delatnost. Poverenik se bira na vreme od pet godina, a
19
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, IV. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik
RS” br. 22/09, čl. 28-34.
20
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
isto lice može biti birano za Poverenika najviše dva puta. Zakon sadrži i detaljne
odredbe o prestanku mandata Poverenika, koje traba da zaštite njegov nezavistan i
nepristrastan položaj. Poverenik ima i svoju stručnu službu, koja mu pomaže u
vršenju njegovih nadležnosti. Takođe, Poverenik donosi akt, na koji saglanost daje
Narodna skupština, a kojim uređuje organizaciju i rad svoje stručne službe.
Na ovom mestu, naročito treba pomenuti nadležnosti Poverenika za zaštitu
ravnopravnosti. Poverenik: prima i razmatra pritužbe zbog povrede odredaba ovog
zakona i daje mišljenje i preporuke u konkretnim slučajevima i izriče mere;
podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti sudskog ili
drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak mirenja; podnosi tužbu zbog
povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime a uz saglasnost i za račun
diskriminisanog lica, ukoliko postupak pred sudom, po istoj stvari nije već pokrenut ili
pravnosnažno okončan; podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog
zakona; podnosi godišnji izveštaj Narodnoj skupštini o stanju u oblasti zaštite
ravnopravnosti; upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve
diskriminacije; prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu
propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o
odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije;
uspostavlja i održava saradnju sa organima nadležnim za ostvarivanje
ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava na teritoriji autonomne pokrajine i lokalne
samouprave i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje
ravnopravnosti. Kao što se može videti, nadležnosti Poverenika su brojne i veoma
široko postavljene, što treba da omogući ovom novom nezavisnom telu uspešnu
borbu i sprečavanju diskriminacije. Takođe, Poverenik donosi i poslovnik o svom
radu kojim se bliže uređuje način njegovog rada i postupanja.
1.2.5 Postupanje pred Poverenikom
Lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju može u pismenom obliku podneti
Povereniku pritužbu, ili izuzetno, usmeno na zapisnik, bez obaveze plaćanja takse ili
druge naknade. Uz pritužbu se podnose i dokazi o pretrpljenom aktu diskriminacije.
Pritužba se zatim dostavlja licu protiv koga je podneta, u roku od 15 dana od prijema
tužbe. Poverenik postupa po pritužbi ukoliko postupak pred sudom po istoj stvari nije
već pokrenut ili pravnosnažno okončan. Poverenik neće postupiti po pritužbi ako je
očigldo da nema povrede prava na koji podnosilac ukazuje, ako je u istoj stvari već
postupao a nisu ponuđeni novi dokazi, kao i ako utvrdi da je zbog protoka vremena
od učinjene povrede, nemoguće postići svrhu postupanja. Po prijemu pritužbe
Poverenik utvrđuje činjenično stanje uvidom u dokumenta i uzimanjem izjave od
podnosioca pritužbe, lica protiv kojeg je pritužba podneta, kao i od drugih lica.
Lice protiv koga je pritužba podneta može se izjasniti o navodima pritužbe u roku od
15 dana od dana njenog prijema. Poverenik zatim, predlaže postupak mirenja, u
skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak medijacije, pre preduzimanja drugih
radnji u postupku.
21
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Po sprovedenom postupku, Poverenik daje mišljenje o tome da li je došlo do povrede
odredaba ovog zakona i u roku od 90 dana od dana podnošenja pritužbe, i o tome
obaveštava podnosioca i lice protiv koga je pritužba podneta. Uz mišljenje, Poverenik
preporučuje licu protiv koga je podneta pritužba način otklanjanja povrede prava. Lice
kome je preporuka upućena dužno je da postupi po preporuci i otkloni povredu prava
u roku od 30 dana od dana prijema preporuke, kao i da o tome obavesti Poverenika.
Ako lice kome je preporuka upućena ne postupi po preporuci, odnosno ne otkloni
povredu prava, Poverenik mu izriče opomenu. Ako ni posle izricanja opomene, takvo
lice u roku od 30 dana od dana izricanja opomene to ne učini, Poverenik će izvestiti
javnost. Opomena se izriče rešenjem protiv koga nije dopuštena posebna žalba, a na
postupak pred Poverenikom shodno se primenjuju odredbe kojim se uređuje opšti
upravni postupak.
1.2.6 Sudska zaštita
Još jedna bitna karaksteristika ovog zakona je u tome što se njime uvodi poseban
parnični postupak za zaštitu od diskriminacije. 20 Svako ko smatra da je povređen
diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu. 21 Tužbom se
može tražiti: zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg
vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije,
utvrđivanje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome,
izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, naknada
materijalne i nematerijalne štete; objavljivanje presude donete povodom neke od
tužbi iz ovog zakona. Takođe, tužilac uz tužbu, u toku postupka, kao i po njegovom
okončanju pa sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, zahtevati da sud privremenom
merom spreči diskriminatorsko postupanje radi otklanjanja opasnosti od nasilja ili
veće nenadoknadive štete. Takođe, posebnim pravilom o teretu dokazivanja
predviđeno je da je teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela
jednakosti odnosno jednakih prava i obaveza, ukoliko tužilac učini verovatnim da je
tuženi izvršio akt diskriminacije je na tuženom. Ako sud utvrdi da je izvršena radnja
neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može
osloboditi odgovornosti dokazivanjem da nije kriv. Tužilac može uz tužbu, u toku
postupka kao i po okončanju postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno,
zahtevati da sud privremenom merom spreči diskriminatorsko postupanje radi
otklanjanja opasnosti od nasilja i nenadoknadive štete.
1.2.7 Nazor nad sprovođenjem zakona i kaznene odredbe
Sadržinski, zakonom je utvrđeno dva oblika nadzora: 22 (1) nadzor nad sprovođenjem
zakona i (2) skupštinski nadozor. Nadzor nad sprovođenjem zakona, vrši ministarstvo
20
21
22
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, VI. Sudska zaštita,, „Službeni glasnik RS” br. 22/09, čl.
Uporedi: Zakon o uređenju sudova, „Službeni glasnik RS, br. 116/2008.
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, VII Nadzor, „Službeni glasnik RS” br. 22/09, čl. 47-49.
22
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
nadležno za ljudska i manjinska prava, osim ako je posebnim zakonom vršenje
nadzora povereno drugom ministarstvu. Drugi oblik nadzora je skupštinski nadzor,
koji se obezbeđuje obavezom Poverenika za podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o
stanju u oblasti borbe protiv diskriminacije, koji sadrži opštu ocenu rada organa javne
vlasti, poslodavaca, pružalaca usluga i drugih lica, uočene propuste i preporuke za
njihovo otklanjanje. Izveštaj može da sadrži i predlog za izmenu ili donošenje
pojedinih propisa radi otklanjanja nedostataka i efikasnijeg rada organa javne vlasti.
Ako postoje naročito važni razlozi, Poverenik može po sopstvenoj inicijativi ili na
zahtev Narodne skupštine, podneti poseban izveštaj Narodnoj skupštini.
Takođe, za kršenje pojedinih odredbi ovog zakona, zakonom je ustanovljen i čitav niz
prekršaja, 23 pri čemu su prekršaji usaglašeni sa kaznenim odredbama (prekršajima)
ustanovljenim usled povrede zabrane diskriminacije u drugim zakonima (kao na
primer, kaznenim odredbama sadržanim u Zakonu o radu, Zakonu o zdravstvenoj
zaštiti i dr).
23
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, VIII Kaznene odredbe , „Službeni glasnik RS” br. 22/09, čl.
50-60.
23
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2
Deo drugi - Vodič za zakon o zabrani diskriminacije vodič za zakon o
zabrani diskriminacije
2.1
Pojam i oblici diskriminacije
Šta je to diskriminacija i diskriminatorsko postupanje?
Diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano
pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje,
ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove
njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva
na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom
poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj
orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju,
invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu,
članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno
pretpostavljenim ličnim svojstvima.
Primer 1.
Senegalanc Silvio el Muarabi krenuo je sa prijateljima iz Srbije u večernji
izlazak na splav „Srećna braća“ na obali Save. Obezbeđenje splava odbilo
je da primi Silvia el Muarabia u ugostiteljski objekat i pored nastojanja
njegovih prijatelja. Lice koje obezbeđuje ugostiteljski objekat tom prilikom
mu je reklo da ...“u ovaj ugostiteljski objekat ne mogu da uđu Crnci“.
Primer 2.
Milan Milanović kupio je putem interneta elektronsku avionsku kartu
niskobudžetne avio-kompanije „Serbian Air“ na liniji Beograd - Frankfurt. Na
aerodromu, pri podizanju karte, službenica odbija da izda već kupljenu
kartu Milanoviću i upućuje ga na povraćaj novca, jer prema internim aktima
ovog avio prevoznika putnik koji ima preko 120 kilograma mora da kupi dve
avionske karte kako ne bi „smetao“ drugim putnicima jer su sedišta u
avionu relativno malih dimenzija. Po „oceni“ službenice, Milanovićeva težina
je bila „veća“ od dozvoljene.
Šta je to lično svojstvo?
Lično svojstvo je svako obeležje koje je vezano za ličnost pojedinca. Međutim, lična
svojstva po pravilu se ne odnose samo na jedno već na čitav niz drugih lica. Pol,
rodni identitet rasa, boja kože, seksualna orjentacija na primer, jesu lična svojstva
nekog pojedinca, ali navedena lična svojstva pojedinac po pravilu „deli“ sa većim ili
manjim brojem drugih lica. Lica koja „dele“ isto lično svojstvo nazivamo grupe. Lično
svojstvo nekog lica nije diskriminacija. Diskriminacija postoji samo ako lično svojstvo
nekog pojedinca ili grupe dovodi do neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog
24
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
postupanja odnosno propuštanja (isključivanja, ograničavanja ili davanja prvenstva)
prema takvom licu ili grupi lica ili članovima njihove porodice.
Da li je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno
propuštanje prema ličnom svojstvu diskriminacija?
Ne. Potrebno je da je reč o „neopravdanom“ pravljenju razlike. To znači, da postoje
slučajevi kada je pravljenje razlike „opravdano“, kao na primer u slučajevima tzv.
„afirmativne akcije“ odnosno u cilju pune inkluzije odnosno uključenja određene
„manjinske grupe“ ( u najširem smislu reči) u društveni život ili i određenu oblast (na
primer, pitanje rodne ravnoprvnosti muškaraca i žena u obavljanju funkcije narodnog
poslanika/ce ili davanje nekih posebnih pogodnosti osobama sa invaliditetom u cilju
obezbeđivanja mogućnosti da u punom obimu mogu da koriste zajamčena ljudska
prava, kao na primer pravo na rad i slobodan izbor zaposlenja). Međutim,
diskriminacijom se neće smatrati ni pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva
zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i
odlučujući uslov obavljanja posla, ili postupanje sveštenika, odnosno verskih
službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i
verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica, u skladu sa posebnim
zakonom kojim se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica.
Primer 1.
Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd donosi odluku po kojoj sva lice
koje je penzioner i stariji je od 65 godina, imaju pravo na besplatan prevoz
uz posedovanje legitimacije ovog saobraćajnog preduzeća. U konkretnom
slučaju, ne radi se o „neopravdanom“ pravljenju razlike već o meri
afirmativne akcije prema starim licima i penzionerima.
Primer 2.
Zakon o izboru narodnih poslanika predviđaju kvote na izbornim listama u
korist kandidata koji pripadaju polu koji je slabije zastupljen na listi.
Navedeni član zakona sadrži i odredbu kojom se predviđa da na izbornoj
listi, među svaka četiri kandidata po redosledu na listi, mora biti po jedan
kandidat - pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi, a ukupno na
listi mora biti najmanje 30% kandidata manje zastupljenog pola na listi. Na
ovaj način, radi pune inkluzije i ravnopravnosti oba pola u učešću u
političkom životu zemlje, zakon nastoji da obezbedi ravnopravno učešće u
političkom životu zemlje.
Koja lična svojstva su „prepoznata“ u pojmu diskriminacije?
Zakon o zabrani diskriminacije izričito prepoznaje sledeća lična svojstva: rasu, boju
kože, pretke, državljanstvo, nacionalnu pripadnost ili etničko poreklo, jezik, versko ili
političko ubeđenje, pol, rodni identitet, seksualnu orijentaciju, imovno stanje, rođenje,
genetsku osobenost, zdravstveno stanje, invaliditet, bračni i porodični status,
25
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
osuđivanost, starosno doba, izgled, članstvo u političkim, sindikalnim i drugim
organizacijama. Međutim, na ovaj način se „lična svojstva“ ne iscrpljuju. Formulacija
…“i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima“, govori da postoje i
brojna druga lična svojstva pojedinca (ili grupe pojedinaca), koja kao takva mogu biti
osnov za neopravdano pravljenje razlike, nejednako postupanje ili propuštanje,
odnosno diskriminaciju.
Šta je osnov zabrane diskriminacije?
Osnov zabrane diskriminacije jeste načelo jednakosti, jer u slučaju kada su građani
nejednaki u svom položaju usled nekog svog ličnog svojstva, jasno je da postoji
diskriminacija. Načelo jednakosti razrađeno je u Zakonu o zabrani diskriminacije
(član 4) kojim je utvrđeno da su svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku
pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo
jednakosti odnosno zabranu diskriminacije.
Ko ima pravo da bude zaštićen od diskriminacije?
Svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije
efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Izrazi „lice” i „svako” označavaju onog ko
boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira
na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez
državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na
teritoriji Republike Srbije. Prema tome, izraz „svako“ ili izraz „lice“ odnosi se na sve
koje imaju pravni subjektivitet (fizička i pravna lica, domaća i strana). Zabrana
diskriminacije se prema tome, odnosi ne samo na fizička već i na pravna lica. I
pravna lica (shodno nekom njihovom svojstvu) može da zatraži od nadležnih sudova i
drugih organa javne vlasti da ga zaštiti od diskriminacije.
Primer:
U dnevnom listu „Glas naroda“ izašao je plaćeni oglas kojim udruženje
građana „Srpska braća“ poziva na bojkot kupovine proizvoda uglednog
hrvatskog trgovinskog lanca koji ima nekoliko hipermarketa u Srbiji. U
obrazloženju poziva na bojkot, između ostalog se navodi da ...„hrvatska
čizma nesmetano gazi srpskom zemljom, kupuje firme i otvara prodavnice“.
Navodni oglašivači još dodaju i da je svaka kupovina hrvatskom
trgovinskogm lancu ...„davanje novca onima koji su nas ubijali i proterali iz
svojih domova“. Na kraju teksta oglas, potencijalnim kupcima u ovom
trgovinskom lancu se preti da će biti praćeni. U ovom slučaju, do kršenja
zabrane diskriminacije dolazi prema određenom pravnom licu.
Koje oblike diskriminacije „prepoznaje“ zakon?
Oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela
jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja
diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.
26
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Šta je neposredna diskriminacija kao oblik diskriminacije?
Neposredna diskriminacija kao poseban oblik diskriminacije proizilazi iz kršenja
načela jednakosti koje proizilazi iz akta, radnje ili propuštanja. Neposredna
diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog
svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju
ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj.
Neposredna diskriminacija je jasno uočljiva jer je akt, radnja ili propuštanje takvo da
se već na prvi pogled može uočiti da je reč o kršenju načela jednakosti odnosno
kršenju zabrane diskriminacije.
Primer
U oglasu za radno mesto diplomiranog pravnika privrednog društva
„Radijski centar“ d.o.o. od kandidata za radno mesto se kumulativno traži
ispunjenje tri uslova: 10 godina radnog iskustva, da je državljanin Srbije
srpske nacionalnosti i muškog pola. Dok se prvi uslov ne može smatrati
diskriminacijom, preostala dva jesu očigledni primeri neposredne
diskriminacije odnosno neopravdanog pravljenja razlike na osnovu ličnog
svojstva potencijalnih kandidata.
Šta je posredna diskriminacija kao oblik diskriminacije?
Posredna diskriminacija kao poseban oblik diskriminacije proizilazi iz kršenja načela
jednakosti do koga može doći aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno
zasnovano na jednakosti i zabrani diskriminacije. Reč je, za razliku od prethodnog
oblika, o daleko „sofisticiranijem“ obliku „prikrivne“ diskriminacije, koji se teško
otkrivaju. Naizgled, u postupanju na primer organa javne vlasti (aktu, radnji ili
propuštanju), nema nikakvih obeležja diskriminacije. Ipak, sam akt, radnja i
propuštanje posredno je posledica kršenja jednakosti i zabrane diskriminacije.
Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno
njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili
propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane
diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje
tog cilja su primerena i nužna.
Primer:
Pravilnikom o specijalnim jedinicama MUP-a predviđeno je da pripadnici
specijalnih jedinica mogu biti muškarci i žene, odgovarajućeg zdravstvenog
stanja koje su prošle test fizičke spreme i imaju više od 180 santimetara.
Naizgled, navedeni uslovi ne predstavljaju diskriminaciju. Znači, reč je o
specfičnoj vrsti posla, koji podrazumeva ispunjenje različitih kritetijuma
između ostalog i odgovarajućeg zdravstvenog stanja i fizičke spreme.
Međutim, kriterijum visine određenog lica ne mora da bude nužan i čini se,
da jeste oblik posredne diskriminacije, pre svega polne, jer je relativno mali
procenat žena koje poseduju visinu iznad utvrđene „granice“ iako Pravilnik
utvrđuje „formalno“ jednaku mogućnost pripadnicima oba pola.
27
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Kako Zakon određuje povredu načela jednakih prava i obaveza kao oblik
diskriminacije?
Načelo jednakih prava i obaveza je osnov za oblik diskriminacije koji je zakonom
utvrđen kao povreda načela jednakih prava i obaveza. Ovo načelo na neki način
predstavlja razradu opštijeg načela jednakosti o kome je već bilo reči. Sam zakon ne
definiše načelo jednakih prva i obaveza. Ipak ono se posredno može odrediti i izvesti
upravo iz ovog oblika diskriminacije, kao neporavdano uskraćivanje prava i sloboda ili
nametanje obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuje ili ne nameće
drugom licu ili grupi lica, ako su cilj i posledice preduzetih mera neopradani i ako ne
postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruju.
Znači, povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog
njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode
ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću
drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i
ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama
ostvaruje.
Zašto je pozivanje na odgovornost oblik diskriminacije?
Diskriminacija postoji ako se prema licu ili grupi lica neopravdano postupa lošije nego
što se postupa ili bi se postupalo prema drugima, isključivo ili uglavnom zbog toga
što su tražili, odnosno nameravaju da traže zaštitu od diskriminacije ili zbog toga što
su ponudili ili nameravaju da ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju.
Zabrana pozivanja na odgovornost kao „oblik“ diskriminacije, treba da zaštiti sve one
koje zahtevaju ili nameravaju da traže zaštitu od diskriminacije kao i one koje
nameravaju da ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju od bilo kakvih
posledica koja po njih može proizaći iz takvog čina. Zato možemo izvesti zaključak
da, zabrana pozivanja na odgovornost ne samo da je oblik diskriminacije, već i
condicio sine qoa non ili bolje rečeno preduslov uspešne borbe i sprečavanja svih
ostalih oblika diskriminacije.
Primer:
K.D. M.M. i S.R. nameravaju da zahtevaju zaštitu seksualnog
uznemiravanja koje nad njima vrši Šef kadrovske službe „Milić company“
A.D. u kome rade. Saznavši za to, šef kadrovske službe ih premešta na
radna mesta u ovoj kompaniji koja ne odgovaraju stepenu njihove stručne
spreme i na kojima je iznos plate manji za 40%.
Šta je udruživanje radi vršenja diskriminacije kao oblik diskriminacije?
Sloboda udruživanja predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava. Međutim, većina
fundamentalnih ljudskih prava nisu apsolutna prava. Često su razlog za to druga
ljudska prava i slobode. Kod određivanja ovog oblika diskriminacije pošlo se od
izuzetaka od slobode udruživanja. U slučaju kada je udruživanje usmereno na
vršenje diskriminacije, odnosno kada je delovanje organizacija ili grupa usmereno na
28
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
kršenje ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom zajamčenih sloboda i
prava ili na izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje, razdora i
netrpeljivosti, cilj slobode udruživanja nije u skladu sa vrednostima demokratskog
društva. Zato Zakon o zabrani diskriminacije definiše udruživanje radi vršenja
diskriminacije kao poseban oblik diskriminacije stavljajući jasno do znanja da je takvo
udruživanje zabranjeno.
Šta je govor mržnje kao oblik diskriminacije?
Poseban oblik diskriminacije utvrđen Zakonom je i govor mržnje (član 11). Kao i u
prethodnom slučaju, kod određivanja ovog oblika diskriminacije pošlo se od
izuzetaka od jednog od fundamentalnih ljudskih prava - slobode izražavanja.
Zabranjeno je izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče
diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva,
u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim
javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način. Kod ovog
konkretnog oblika, kršenje slobode izražavanja, odnosno kada je cilj slobode
izražavanja kršenje vrednosti demokratskog društva, kao što je zabrana podsticanja
diskriminacije, mržnje i nasilja protiv lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnosti (što
podrazumeva ne samo sredstva javnog informisanja, već i skupove i druga mesta
dostupna javnosti, ispisivanjem parola i poruka ili na drugi sličan način).
Primer:
U izjavi jednom dnevnom list političar izjavljuje:“Muslimani su genetski
kvaran materijal prešao u islam. I sada, naravno, iz generacije u
generaciju, jednostavno se taj gen kondenzuje. Postaje sve gori i gori,
izvražava se jednostavno, diktira način razmišljanja i ponašanja. To je u
genima već usađeno.”
Zašto je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje poseban oblik diskriminacije?
Poslednji poseban oblik diskriminacije utvrđen Zakonom je uznemiravanje i
ponižavajuće postupanje. U osnovi ovog oblika diskriminacije je uznemiravanje i
ponižavajuće postupanje. Takvo postupanje je ono koje ima za cilj ili predstavlja
povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito
ako se time stvara strah ili neprijateljstvo, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.
Primer:
„Gej pokret“ organizuje žurku u bioskopu „Rex“. Grupa od dvadesetak
pripadnika jedne desničarske organizacije, dolazi za vreme „žurke“ ispred
bioskopa Rex, uzvikuje „Smrt pederima“, udara na prozore bioskopa i na
vrata bioskopa koja su u međuvremenu zaključana ostavljaju poruku:
Pederi – napolje iz Srbije.
29
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Šta su teški oblici diskriminacije?
Prethodno pomenuti oblici diskriminacije koje utvrđuje zakon mogu imati za
„posledicu“ teške i nesagledive posledice. Zato zakon pored „osnovnih“ oblika
diskriminacije, poznaje i teške oblike diskriminacije (čl. 13). Pod teškim oblicima
diskriminacije u smislu ovog zakona navodi se:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
2.2
izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu
nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola,
rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta;
propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u
postupcima pred organima javne vlasti;
propagiranje diskriminacije putem javnih glasila;
ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo
propagiranje;
diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava (višestruka ili ukrštena
diskriminacija);
diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se
čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu
ili grupi lica;
diskriminacija koja dovodi do teških posledica po diskriminisanog, druga lica ili
imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom delu kod koga je pretežna ili
isključiva pobuda za izvršenje bila mržnja, odnosno netrpeljivost prema
oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu.
Posebni slučajevi diskriminacije
2.2.1 Opšti osvrt
Kao što se do sada moglo primetiti, pojam diskriminacije utvrđen i razrađen zakonom
obuhvata sve slučajeve diskriminacije. Ipak, naročito radi potrebe postizanja javne
svesti kod građana, organa javne vlasti kao i svih drugih subjekata na koji se zakon
odnosi, zakonodavac je imao potrebu da zakonom posebno opiše većinu posebnih
slučajeva diskriminacije, tako što je u zakonu utvrđena jedna opšta odredba za
većinu posebnih slučajeva diskriminacije (kao na primer, šta se podrazumeva pod
diskriminacijom u postupcima pred državnim organima, diskriminacijom u oblasti
radnih odnosa, diskriminacijom u pružanju javnih usluga, diskriminacijom u oblasti
verskih prava, polnom diskriminacijom, diskriminacijom na osnovu seksualne
orjentacije, diskriminacijom osoba sa invaliditetom, diskriminacijom dece,
diskriminacijom u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja, diskriminacijom
manjina, diskriminacija zbog političkog mišljenja, diskriminacija lica sa invaliditetom i
diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje.
Neki od ovih posebnih slučajeva diskriminacije svakako će u budućnosti biti bliže
uređeni kroz pojedine odredbe posebnih zakona ili u celini posebnim zakonom, a
drugi posebni slučajevi diskriminacije su već parcijalno bliže utvrđeni ili upotpunosti
30
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
razrađeni kroz posebne zakone, kao što je to Zakon o sprečavanju diskriminacije
osoba sa invaliditetom (2006) , ili Zakon o rodnoj ravnopravnosti (2009).
Shodno pojmu diskriminacije koji je utvrđen ovim zakonom, mogli bi smo reći da bez
obzira što zakon bliže određuje samo veći deo posebnih slučajeva diskriminacije (ne i
sve, na primer diskriminaciju prema genetskim osobenostima), zahvljujući zakonskoj
definiciji diskriminacije “osnovi” (pre svega lična svojstva), po kojima su utvrđeni
posebni slučajevi diskriminacije ostaju i dalje “otvoreni”. To znači, da će budućnosti
pojaviti i neka “nova” lična svojstva, ili će neka postojeća možda postati značajan
“izvor” diskriminacije, ali ona neće zahtevati izmenu postojećeg zakona jer su kroz
formulaciju ...“i druga lična odnsono pretpostavljena lična svojstva” sadržana u pojmu
diskriminacije već obuhvaćeni.
2.2.2 Konkretizacija posebnih slučajeva diskriminacije
Pažljivo razmatrajući posebne slučajeve diskriminacije, može se zaključiti da su za
određivanje posebnih slučajeva diskriminacije za zakonodavca naročito bili značajni:
(1) slučajevi diskriminacije u posebnim oblastima i subjektima koji mogu biti
“uzročnici” zabrane diskriminacije i
(2) lična svojstva nekog lica ili grupe koja mogu dovesti do neopravdanog
pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje.
Prvu grupu čine diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti,
diskriminacija u oblasti rada i diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju
objekata i površina i diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog usavršavanja.
Druga grupa posebnih slučajeva diskriminacije polazi od ličnog svojstva. Ovi posebni
slučajevi diskriminacije predviđeni zakonom su: verska diskriminacija, diskriminacija
na osnovu pola, seksualne orjentacije; starosnog doba, sindikalne ili političke
pripadnosti, zdravstvenog stanja i diskriminacija dece, nacionalnih manjina i osoba sa
invaliditetom.
Šta je to diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti?
To je poseban slučaj diskriminacije utvrđen Zakonom o zabrani diskriminacije (član
15) u čijoj je „osnovi“ organ vlasti kao potencijalni (mogući) „kršilac“ zabrane
diskriminacije, odnosno službeno lice organa javne vlasti kao „počinitelj“
diskriminatorskog postupanja. Načelo jednakosti i jednakih prava i obaveza zahteva
da svako ima jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima
javne vlasti (u smislu ovog zakona pod organima javne vlasti označava se državni
organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javno
preduzeće, ustanova, javna agencija i druga organizacija kojoj je povereno vršenje
javnih ovlašćenja, kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u
pretežnom delu, Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava član 2. st. 1.
tač. 4). Kada diskriminaciju vrši službeno lice odnosno odgovorno lice u organu javne
31
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
vlasti, ovakav postupak smatra se težom povredom radne dužnosti u skladu sa
odredbama posebnog zakona koji utvrđuje teže povrede radne dužnosti.
Šta je to diskriminacija u oblasti rada?
To je poseban slučaj diskriminacije koji se odnosi na oblast rada (član 16) i koji
obuhvata sve „poslodavce“ (državne organe ali i preduzeća i preduzetnike) koji mogu
da svojim postupanjem krše zabranu diskriminacije. Zakon u ovom posebnom slučaju
zabranjuje diskriminaciju u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti
za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti
rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u
službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za
rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na
obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od
diskriminacije uživa kako lice u radnom odnosu, tako i lice koje obavlja privremene i
povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na
dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži
posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju
bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu
učestvuje u radu.
Već smo ranije ukazali da je samo neopravdano pravljenje razlike, nejednako
postupanje ili propuštanje diskriminacija. Zato se shodno ovom zakonu (član 16. st.
3), ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog
osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i
odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana,
kao i preduzimanje mera zaštite prema pojedinim kategorijama lica (žene, trudnice,
porodilje, roditelji, maloletnici, osobe sa invaliditetom i drugi).
Kako zakon određuje diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i
površina kao poseban slučaj diskriminacije?
Kod ovog posebnog slučaja diskriminacije, najpre je od značaja određivanje pojma
javne usluge. Ovaj pojam kao takav nije određen zakonom, a pojam javne usluge
može se „tumačiti“ na dva načina. Kao uslugu koju licim pod jednakim uslovima i na
jednak način pružaju javni subjekti (državni organi, javne agencije, javna preduzeća,
javne ustanove odnosno privatno lice kojem je povereno vršenje određenih javnih
ovlašćenja ili obavljanje delatnosti od opšteg interesa) i kao usluge koje pruža svaka
fizičko i pravno lice neodređenom broju korisnika. Zakonodavac je zauzeo ovaj širi
stav, jer će diskriminacija u pružanju javnih usluga postojati ako pravno ili fizičko lice,
u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe
lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne
traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano
omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica (član 17. st. 1).
32
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Primer
Pri dolasku u školu, maloletno lice M.P. je ušlo u objekat trgovinskog lanca
„Super-star“. M.P. je želeo da kupi čips, flašu piva i žvake. Kasirka S.S. je
poštujući zakonsku zabranu prodaje alkoholnih pića maloletnicima,
zatražila od maloletnog M.P. ličnu kartu. Kako M.P. nije imao ličnu kartu,
S.S. je odbila da u ime trgovinskog lanca „Super-star“ maloletniku proda
flašu piva. Na prvi pogled, moglo bi se reći da je reč o slučaju
diskriminacije, odnosno odbijanju pružanja usluga jer je na osnovu ličnog
svojstva (dete) odbila da pruži uslugu odnosno tražila ispunjenje uslova
koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica. Međutim, u ovom slučaju ne
radi se o diskriminaciji već o „legitimnom“ pravljenju razlike u javnom
interesu koji je utvrđen posebnim zakonom.
Takođe, da bi se izbegla bilo kakva diskriminacija u vezi sa pristupom objektima u
javnoj upotrebi, zakonom je predviđeno da svako ima pravo na jednak pristup
objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti,
objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma,
objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda
i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne
saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.
Šta je to diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja?
To je poseban slučaj diskriminacije u zakonom utvrđenoj oblasti koju moraju da
poštuju svi subjekti koji učestvuju u procesu obrazovanja i stručnom osposobljavanju.
Zato zakonodavac svakome jemči pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko
obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom
i istovremeno zabranjuje licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati
ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova,
otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno
obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na
drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.
Već smo napomenuli da se zabrana diskriminacije odnosi ne samo na fizička lica –
građane, već i na pravna lica. Zato zakon u oblasti obrazovanja i stručnog
osposobljavanja zabranjuje i diskriminacija vaspitnih i obrazovanih ustanova koje
obavljaju delatnost u skladu sa zakonom i drugim propisom (znači pravnih lica koje
imaju status ustanova javne službe bez obzira da li je njihov osnivač država ili
privatno lice), kao i lica koja koriste ili su koristili usluge ovih ustanova u skladu sa
zakonom.
Primer
P.M. i D.K završili su Pravni fakultet. Jedan je završio „državni“ a drugi
„privatni“. Obojica konkurišu za sudskog pripravnika. Posebnim
pravilnikom je utvrđeno je da samo studenti sa diplomom „državog“
33
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
fakulteta, iako je i privatni prošao proces akreditacije, mogu da konkurišu
na ovo radno mesto u Sudu.
Šta je to verska diskriminacija?
Verska diskriminacija (odnosno zabrana verske diskriminacije) je još jedan poseban
slučaj diskriminacije. Ovaj slučaj diskriminacije neposredno se odnosi na lično
svojstvo pojedinca (veru i uverenje) Zabrana verske diskriminacije međutim, ne
odnosi se samo na „vernike“, jer zakonodavac pod zabranom verske diskriminacije
podrazumeva postupanje protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere i uverenje (a
uverenje kao takvo može biti i ateističko). Ovaj slučaj diskriminacije će postojati kada
se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu
vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim
uverenjima.
Međutim, ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih
službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i
verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica, u skladu sa posebnim
zakonom kojim se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica.
Primer 1:
Porodica preminulog M. M. tražila je od sveštenik Srpske pravoslavne crkve
A. Đ. da izvrši religijski obred opela za vreme sahrane preminulog.
Sveštenik zahteva od porodice da neko od članova porodice podnese
svešteniku „dokaz“ (krštenicu da je preminuli bio upisan u knjigu vernika
Crkve) koji je neophodan da bi se obred obavio. Pošto porodica nije
podnela dokaz, proverom u „knjige vernika“ sveštenik A.Đ. ustanovljava da
preminuli nije bio vernik i sa žaljenjem obaveštava porodicu da ne može da
izvrši religijski obred na sahrani navodeći da preminuli za života nije bio
„kršteno lice“ i vernik SPC-a. U konkretnom slučaju, sveštenik se poziva na
versku doktrinu da se religijski obredi vrše samo ukoliko su i kada lica bila
„krštena“. Prema zakonu, ovaj slučaj ne može se smatrati verskom
diskriminacijom, već postupanje sveštenika u skladu sa verskom doktrinom
Srpske pravoslavne crkve.
Primer 2:
A.K. radnik zaposlen u privrednom društvu „Živela Srbija“ d.o.o traži
slobodan dan zbog proslave katoličkog Božića. A.K. smatra da kao i drugi
zaposleni pravoslavne veroispovesti „pripada“ pravo na slobodan dan koji
zaposleni pravoslavne veroispovesti imaju za vreme proslave pravoslavnog
Božića. Zastupnik privrednog društva odbija zahtev A.K. pravdajući to
povećanjem obima posla.
34
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Šta je to diskriminacija na osnovu pola?
Diskriminacija na osnovu pola, kao poseban slučaj diskriminacije postoji ako se
postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja
jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i
drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Takođe,
zabrana polne diskriminacije podrazumeva i uskraćivanje prava ili javno ili
prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol ili zbog promene pola. Pod
polnom diskriminacijom podrazumeva se i fizičko i drugo nasilje, eksploatacija,
izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol,
kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama,
običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji
podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova (član 20).
Primer:
U pravnoj službi korporocije „Megatronik“ A.D., zaposlen je Petar Marković
i Snežana Pešić. Oboje rade na istim pravnim poslovima i imaju jednak
broj godina radnog staža. Snežana Perić međutim, prima platu u iznosu
30% nižem od Petra Markovića. Kada se Snežana Pešić obratila direktoru
firme „Megatronik“ da obrazloži takav slučaj, direktor joj je rekao da je
saznavši za platu svog kolege prekršila „službenu tajnu“, jer su podaci o
platama zapolenih u ovoj korporaciji prema posebnom Pravilniku „tajni“ te
da će protiv nje biti pokrenuti disciplinski postupak zbog povrede radne
dužnosti.
Šta je to diskriminacija na osnovu seksulane orjentacije?
Na ovom mestu naročito treba istaći da je Generalna skupština Svetske zdravstvene
organizacije (WHO) još 17. maja 1990. godine, usvojila izveštaj međunarodne
klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema u kojem je prvi put navedeno da
seksualna orjentacija (biseksualna, heteroseksualna i homoseksualna) sama po sebi
ne predstaavlja bolest niti poremećaj. U ranijim izveštajima ove organizacije,
homoseksualnost se navodila kao seksualni poremećaj ličnosti.
Zakon kao poseban slučaj diskriminacije zato utvrđuje i diskriminaciju na osnovu
seksulane orjentacije. U tom kontekstu, utvrđeno je da je seksulana orjenacija
privatna stvar te da niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj
orjentaciji. Takođe, svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orjentacija, a
diskriminatorsko postupanje zbog takvog izjašnjavanja je zabranjeno.
Primer:
Udruženje građana „Gej braća“ organizuje konferenciju za štampu u Press
Bg Centru. Neposredno pre konferencije, direktor „Kongres Centra“ čiji je
zakupac prostora Press Bg Centar, zahteva od Press Bg Centra da otkaže
konferenciju za štampu ove organizacije. Direktor „Kongres centra“
novinarima izjavljuje da je „Kongres centar“ međunarodni kongresni centar
35
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
i da takve institucije svuda u svetu služe za ozbiljne skupove. Ne ulazim ni
u čiju rasnu i polnu orjentaciju, ali msilim da taj skup može da se održi i na
drugom mestu“, izjavio je direktor.
Kako je zakonom određena diskriminacija dece?
Kao poseban slučaj diskriminacije. Svako dete, odnosno maloletnik ima jednaka
prava i zaštitu u porodici, društvu i državi, bez obzira na njegova ili lična svojstva
roditelja, staratelja i članova porodice. Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno
maloletnika prema zdravstvenom stanju, bračnom, odnosno vanbračnom rođenju,
javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog
pola, kao i pravljenje razlike prema zdravstvenom stanju, imovnom stanju, profesiji i
drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili
uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice.
Primer:
M. S. dete staro 7 godina romske nacionalnosti upisuje se u prvi razred
osnovne škole Na testu pri upisu u školu po mišljenju školskog psihologa i
pedagoga ocenjeno je da je dete zdravo ali da uglavnom ne zna srpski
jezik, nakon čega je upućuju u tzv. posebno (specijalno) odeljenje da
pohađa nastavu sa decom ometenom u razvoju.
Kako je zakonom određena diskriminacija na osnovu starosnog doba?
Kao i u prethodnom slučaju, i diskriminacija na osnovu starosnog doba je utvrđena
kao poseban slučaj diskriminacije. U skladu sa zakonom, stari imaju pravo na
dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup
i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih javnih
usluga.
Šta je diskriminacija nacionalnih manjina?
Još jedan poseban slučaj diskriminacije zasnovan na ličnom svojstvu (član 24).
Zabranjena je diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu
nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika. Način
ostvarivanja i zaštita prava pripadnika nacionalnih manjina detaljno je uređena
posebnim zakonom.
Primer:
Sandokan Jovanović živi u romskom nehigijenskom naselju na periferiji
Beograda. Jednog dana dobio je visoku temperaturu nakon čega ga je
njegova sestra Marijana odvela u Dom zdravlja. U Domu zdravlja odbijaju
da mu pruže pomoć jer Jovanović nema prijavu boravka, što je uslov za
pružanje zdravstvenih usluga koji proizilazi iz jednog od podzakonskih
akata. Na ovaj način, licima koja nemaju prijavljen boravak, naročtio
pripadnicima romske zajednice, onemogućava se pristup pravima iz
36
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
zdravstvenog osiguranja, odnosno ostvarivanje zakonskog prava na
korišćenje usluga zdravstvene zaštite. Reč je o „prikrivenom“ obliku
diskriminacije Roma na osnovu etničkog porekla.
Kako je određena diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti?
Reč je o još jednom slučaju diskriminacije zasnovanom na ličnom svojstvu, tačnije
političkoj i sindikalnoj pripadnosti. Zabranjena je diskriminacija zbog političkih
ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci
odnosno sindikalnoj organizaciji. Međutim, neće se smatrati posebnim slučajem
diskriminacije ako se takva ograničenja odnose na vršioce određenih državnih
funkcija, kao i ograničenja neophodna radi sprečavanja zagovaranja i vršenja
fašističkih, nacističkih i rasističkih aktivnosti, propisana u skladu sa zakonom.
Šta je diskriminacija osoba sa invaliditetom?
Poseban slučaj diskriminacije na osnovu ličnog svojstva. Diskriminacija osoba sa
invaliditetom postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i
sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom
aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Način ostvarivanja i
zaštita prava osoba sa invaliditetom uređena je posebnim zakonom, tačnije
Zakonom o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom).
Primer:
Invalid Negoslav Tomić, usled invalidnosti nije u mogućnosti da podnese
pismeni zahtev kakvom državnom organu. Pošto nema zakonskog
zastupnika, neposredno se uputio u državni organ kako bi zahtev podneo
usmeno, pošto se njegova invalidnost ne odnosi na mogućnost kretanja.
Ovlašćeno lice organa javne vlasti, poziva se na zakonsku odredbu prema
kojim zahtev ne može da bude upućen usmenim putem i odbija da mu
Tomić podnese usmeni zahtev.
Da li diskriminacija može postojati na osnovu zdravstvenog stanja?
Da. Poslednji poseban slučaj diskriminacije utvrđen zakonom je diskriminacija na
osnovu zdravstvenog stanja kao ličnog svojstva. Zabranjena je diskriminacija lica ili
grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica.
Ovaj slučaj diskriminacije postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih
svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi
za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije
postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom zdravstvenom stanju,
preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i uznemiravanje,
vređanje i omalovažavanje u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi.
37
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Primer:
Sedmogodišnje dete M.P. krenulo je u osnovnu školu. Roditelji deteta rekli
su učiteljici da je dete zaraženo virusom HIV-a. Učiteljica je zatim podatke
o zdravstvenom stanju deteta saopštila drugim učiteljima/cama i
roditeljima ovog razreda. Roditelji su prestali da šalju decu u školu i tražeći
da M.P. ne pohađa nastavu. Dete je žigosano, stavljeno na stub srama.
Ministarstva zdravlja i prosvete nisu se oglasili povodom ovog slučaja niti
su zaštitili dete. Dečak nastavlja da prati nastavu izolovan od druge dece.
U odličnom je zdravstvenom stanju. Pojedini nastavnici ne žele da mu
predaju. Malobrojna deca koja su od roditelja dobila dozvolu da se igraju
sa njim takođe su ostala bez prijatelja, kao i njihovi roditelji. Zbog ovog
primera savetujemo roditelje ostale HIV pozitivne dece da taj podatak
zadrže u tajnosti., rekla je majka deteta.
2.3
Poverenik za zaštitu pravnopravnosti: položaj, izbor i nadležnost
2.3.1 Opšti osvrt
Zakonom o zabrani diskriminacije, ustanovljeno je posebno nezavisno telo –
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti24 koji treba da obezbedi uspešno sprečavanje i
zabranu i borbu protiv svih oblika, vrsta i slučajeva diskriminacije. Tako je Republika
Srbija je načinila krupan korak u ispunjavanju međunarodnih standarda u oblasti
zabrane diskriminacije. Na primer, Opštom preporukom br. 2 iz 1997. godine, ECRI
je preporučila članicama Saveta Evrope, da ustanovi specijalizovana tela za borbu
protiv razisma i diskriminacije na državnom nivou. Takva tela, u formi komisije,
parlamentarnog poverenika, posebnog ombudsmana ili zamenika ombudsmana,
odnosno posebnog parlamentarnog odbora ima veliki broj država članica Saveta
Evrope (Belgija, Danska, Finska, Mađarska, Holadnija, Norveška, Švedska,
Švajcarska, Velika Britanija, Portugalija). Navedena tela se na državnom nivou bave
nadzorom i sprečavanjem diskriminacije, izricanjem mera u slučaju kršenja zabrane
diskriminacije, nadgledanjem sprovođenja nacionalnih zakona i dr.
2.3.2 Položaj i izbor
Ko i na koji način predlaže kandidata i bira Poverenika za zaštitu pravnopravnosti?
Poverenika za zaštitu ravnopravnosti bira Narodna skupština većinom glasova svih
narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja. Svaka
poslanička grupa u Narodnoj skupštini ima pravo da Odboru predloži kandidata za
Poverenika. Čini se međutim, da prelaganje kandidata za poverenika (kao i u slučaju
drugih nezavisnih tela) ne treba da bude stav stranaka koje se nalaze u parlamentu.
Iz brojnih javnih rasprava koje su vođene tokom 2009. godine, čini se da bi u ovom
24
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, IV. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik
RS” br. 22/09, čl. 28-34.
38
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
domenu zakonski okvir trebalo menjati, te da kandidata za nezavisna tela nadležni
odbor Narodne skupštine treba da kandiduje na osnovu prethodno objavljenog
javnog konkursa, na kome bi se mogli prijavljivati sva lica koja smatraju da
ispunjavaju uslove utvrđene zakonom. U tom slučaju, u drugoj fazi, na Odboru za
ustavna pitanja je, da u okviru javne rasprave koja se vodi na Odboru, predloži
jednog od prijavljenih kandidata. Prema važećem zakonu, ne postoji obaveza Odbora
da raspiše javni konkurs, već je dovoljno da neko lice predloži parlamentarna
poslanička grupa (jedna ili više njih) da bi zatim, većinom glasova članova Odbora
Narodnoj skupštini bio predložen samo jedan kandidat.
Koje uslove treba da ispunjava kandidat za Poverenika?
Poslanička grupa koja kandiduje kandidata za Poverenika, prethodno treba da utvrdi
da li takav kandidat ispunjava formalne uslove utvrđene zakonom. Ti uslovi su: (1) da
je diplomirani pravnik; (2) da ima najmanje deset godina iskustva na pravnim
poslovima u oblasti zaštite ljudskih prava i (3) da poseduje visoke moralne i stručne
kvalitete. Takođe, Poverenik ne može da obavlja drugu javnu ili političku funkciju, niti
profesionalnu delatnost.
Čini se međutim, da ovi „kriterijumi“ nisu dovoljno jasno određeni i da dopuštaju
njihovo proizvoljno tumačenje. To se najpre odnosi na uslov koji se odnosi na 10
godina iskustva na pravnim poslovima, jer pravni poslovi podrazumevaju širok krug
poslova i aktivnosti koji ne moraju da nužno uključuju i poslove zastupanja lica pred
sudom ili drugim državnim organom ili telom. Takođe, uslov da kandidat mora da
poseduje visoke moralne i stručne kvalitete, čini se da „nije merljiv“, što takođe otvara
mogućnost zloupotreba pri predlaganju kandidata od strane neke od poslaničkih
grupa u Narodnoj skupštini ili prilikom rasprave u matičnom odboru koji i predlaže
kandidata.
Na koji period se bira Poverenik i da li isto lice može biti ponovo birano za
poverenika?
Poverenik se bira na vreme od pet godina, a isto lice može biti birano za Poverenika
najviše dva puta.
Da li Poverenik ima svoju stručnu službu?
Da. Poverenik ima svoju stručnu službu, koja mu pomaže u vršenju njegovih
nadležnosti. Takođe, Poverenik donosi akt, na koji saglasnost daje Narodna
skupština, a kojim uređuje organizaciju i rad svoje stručne službe. Poverenik ima tri
pomoćnika. Svaki od pomoćnika rukovodi zaokruženom oblašću rada, u skladu sa
aktom o organizaciji i sistematizacji poslova. Pomoćnike Poverenika raspoređuje
Poverenik. Zakon ne sadrži posebne odredbe o uslovima koje treba da ispunjavaju
pomoćnici. Poverenik ima puno diskreciono ovlašćenje u vezi sa izborom pomoćnika,
kao i sa izborom zaposlenih u Službi.
39
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
U kojim slučajevima Povereniku može da prestane mandat?
Zakon sadrži detaljne odredbe o prestanku mandata Poverenika. One su restriktivne,
jer traba da zaštite njegov nezavistan i nepristrastan položaj. Postoje četiri slučaja
kada Povereniku prestaje funkcija: 1) kada Poverenik podnese pismenu ostavku
Narodnoj skupštini; 2) kada je Poverenik ispunio uslove za starosnu penziju; 3) u
slučaju smrti Poverenika i 4) u slučaju razrešenja. Kada je reč o razrešenju, do
razrešenja Poverenika može doći usled: 1) njegovom nestručnog i nesavesnog rada;
2) ako pravnosnažnom odlukom bude osuđen za krivično delo na kaznu zatvora koja
ga čini nedostojnim ili nepodobnim za obavljanje ove funkcije; 3) gubitka
državljanstva; 4) ako obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, ako
obavlja drugu dužnopst ili posao koji bi mogao uticati na njegovu samostalnost i
nezavisnost ili ako postupa suprotno zakonu kojim se uređuje sprečavanje sukoba
intresa pri vršenju javnih funkcija. Zahtev za razrešenjem podnosi najmanje 1/3
narodnih poslanika. Odbor utvrđuje da li postoje razlozi za razrešenje i o tome
obaveštava Narodnu skupštinu. Odluku o prestanku mandata Poverenika donosi
Narodna skupština kvalifikovanom većinom. To znači da za razrešenje Poverenika
mora da glasa najmanje polovina od ukupnog broja narodnih poslanika. Odbor
Narodne skupštine takođe obaveštava Narodnu skupštinu i o drugim razlozima za
prestanak mandata Poverenika.
Kolika je plata Povereniku i kakav je njegov položaj?
Poverenik ima pravo na platu jednaku plati sudije Vrhovnog kasacionog suda, kao i
pravo na naknadu troškova nastalih u vezi sa vršenjem svoje funkcije. Poverenik
uživa imunitet koji uživaju narodni poslanici u Narodnoj skupštini. Takođe, finansijska
sredstva za rad Poverenika, njegovih pomoćnika i njegove stručne službe
obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog Poverenika.
2.3.3 Nadležnosti Poverenika
Koje su nadležnosti Poverenika?
Nadležnosti Poverenika su brojne i veoma široko postavljene, što treba da omogući
ovom novom nezavisnom telu uspešnu borbu u sprečavanju diskriminacije.
Poverenik:
1) prima i razmatra pritužbe zbog povrede odredaba ovog zakona i daje mišljenje i
preporuke u konkretnim slučajevima i izriče mere;
2) podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti sudskog
ili drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak mirenja;
3) podnosi tužbu zbog povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime a uz saglasnost
i za račun diskriminisanog lica, ukoliko postupak pred sudom, po istoj stvari nije
već pokrenut ili pravnosnažno okončan;
4) podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog zakona;
40
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
5)
6)
7)
8)
9)
podnosi godišnji izveštaj Narodnoj skupštini o stanju u oblasti zaštite
ravnopravnosti;
upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije;
prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa
radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o
odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije;
uspostavlja i održava saradnju sa organima nadležnim za ostvarivanje
ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava na teritoriji autonomne pokrajine i lokalne
samouprave i
preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje
ravnopravnosti.
Šta predstavlja nadležnost Poverenika da podnosi godišnji izveštaj Narodnoj
skupštini?
Poverenik podnosi Narodnoj skupštini godišnji izveštaj o stanju u oblasti zaštite
ravnopravnosti, koji sadrži ocenu rada organa javne vlasti, pružalaca usluga i drugih
lica, uočene propuste i preporuke za njihovo otklanjanje. Izveštaj može da sadrži i
navode o sprovođenju zakona i drugih propisa, odnosno o potrebi donošenja ili
izmene propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije. Izveštaj
sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”. Ako
postoje naročito važni razlozi, Poverenik može, po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev
Narodne skupštine, podneti poseban izveštaj Narodnoj skupštini. Poseban izveštaj
sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
I godišnji i posebni izveštaji predstavljaju i jedan oblik „nadzora“ Poverenika kao
nezavisnog organa od strane Narodne skupštine koja ga bira i razrešava.
2.4
Postupak pred poverenikom za zaštitu ravnopravnosti
2.4.1 Opšti osvrt
Jedna od najznačajnijih nadležnosti Poverenika je da prima i razmatra pritužbe zbog
povrede odredaba ovog zakona i da daje mišljenje i preporuke, te da u konrektnim
slučajevima izriče mere. Ova nadležnost Zakonom o zabrani diskriminacije morala je
bliže da bude razrađena, tačnije, ovim zakonom morao je da bude predviđen
poseban postupak u kome Poverenik postupa po pritužbama lica koje smatra da je
pretrpelo diskriminaciju, u kome donosi mišljenje i preporuku kao i postupak za
izricanje mere utvrđene ovim zakonom.
Postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti ima značajne sličnosti sa
postupkom pred Zaštitnikom građana (ombudsmanom). Najpre, reč je kao i kod
postupka pred Zaštitnikom građana o neformalnom postupku, koji se okončava
donošenjem mišljenja i preporuke. Ipak za razliku od Zaštitnika građana Poverenik za
zaštitu ravnopravnosti ima i mogućnost da izrekne meru utvrđenim ovim zakonom
(opomenu) što nije slučaj sa Zaštitnikom građana.
41
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zaštitnik građana sa druge strane može pokrenuti postupak ne samo po pritužbi
nekog lica već i po sopostvenoj inicijativi za razliku od Poverenika za zaštitu
ravnopravnosti koji postupak može pokrenuti samo po pritužbi građana. Za razliku
Zakona o zaštitniku građana koji u celosti određuje postupak pred Zaštitnikom, to nije
slučaj za postupkom pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, jer je deo postupka
(mirenje) utvrđeno drugim zakonom, tačnije Zakonom o medijaciji iz 2005. godine.
I na kraju, postupak pred Poverenikom za zaštitu pravnopravnosti bitno je drugačiji
od postupka pred jednim drugim nezavisnim telom sličnog imena: Poverenikom za
slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenenik za
slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti u formalnom postupku
donosi drugostepeno rešenje kao pravno obavezujući pojedinačni upravni akt što nije
slučaj sa preporukom i mišljenjem Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
2.4.2 Karakteristike postupka pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti
Ko pokreće postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti?
Zakon upotrebljava izraz „lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju“. Pošto reč
„lice“ podrazumeva i fizičko i pravno lice (subjekte prava), to znači da ovaj postupak
može da pokrene i fizičko i pravno lice (i domaće i strano).
Čime se pokreće postupak pred Poverenikom?
Postupak pred Poverenikom se pokreće pritužbom. Zakon međutim, ne sadrži
dovoljno odrednica šta pritužba treba da sadrži, da li mora ili ne mora da bude
potpisana, ili na primer, da li Poverenik može postupati (i u kojim slučajevima) po
anonimnoj pritužbi. Jedino što se zahteva od podnosioca jeste da uz pritužbu
podnese i dokaze o pretrpljenom aktu diskriminacije ali se i tada postavlja pitanje da
li je to neki pravni akt, pismeno, oglas na konkurs ili kakva izjava svedoka ili iskaz
podnosioca pritužbe. Usled navedenih okolnosti, čini se da će Poverenik biti taj koji
će u budućnosti morati da pripredi obrazac pritužbe kao i elemente koje takav
obrazac treba da sadrži (ime i prezime podnosioca ili naziv i sedište pravnog lica koje
smatra da je pretrpelo diskriminaciju, zatim kratak opis situacije, događaja radnje i sl.
koje po mišljenju podnosioca pritužbe predstavlja diskriminaciju, ili na primer izjavu
da je lice koje podnosi pritužbu nije pokrenulo određeni postupak pred sudom itd).
Kako se pritužba podnosi Povereniku?
Pismeno. Ipak, izuzetno, zakon daje mogućnost da se lice koje smatra da je pretrpelo
diskriminaciju pritužbu podnese i usmeno na zapisnik.
Da li se podnošenje pritužbe naplaćuje?
Ne. Zakonom je izričito utvrđeno da lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju
nema obavezu plaćanja takse ili druge naknade za podnošenje pritužbe.
42
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Da li Poverenik može da „odbaci“ pritužbu?
Zakon ne sadrži izraz „odbacivanje“. Odbacivanje je situacija kada, na primer,
nadležni organ javne vlasti, ne ulazeći u suštinu stvari koja je predmet pismena,
može da ne postupa po pismenu jer ono (zahtev, pritužba u nekom drugom
postupku, žalba i sl), ne ispunjava određene formalne uslove (pismeno podneto
nenadležmom organu, ne sadrži zakonom utvrđene elemente, nije izjavljeno u roku
utvrđenom zakonom i sl) usled čega organ javne vlasti po takvom pismenu neće
postupati već će takvo pismeno odbaciti (npr. zaključkom o odbacivanju zahteva kao
formom procesnog upravnog akta u upravnom postupku). Zakon o zabrani
diskriminacije, izričito predviđa da Poverenik ne postupa po pritužbi: 1) ako je
očigledno da nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje, 2) ako je u istoj stvari
već postupao a nisu ponuđeni novi dokazi, kao i 3) ako utvrdi da je zbog proteka
vremena od učinjene povrede prava nemoguće postići svrhu postupanja. Prema
tome, moglo bise reći da su ovo zakonski razlozi za „odbacivanje“ pritužbe, odnosno
ne postupanje Poverenika po pritužbi. Zakon ne predviđa na koji način će podnosilac
o tome biti obavešten, ali predviđa da će na postupak pred Poverenikom
suposidijarno primenjivati Zakon o opštem upravnom postupku (iz čega proizilazi da
bi „ne postupanje Poverenika“ trebalo da bude „konstatovano“ zaključkom o
odbacivanju pritužbe koji se dostavlja licu koje je pritužbu podnelo).
Koja je prva radnja koju će Poverenik preduzeti nakon prijema pritužbe (pošto
konstatuje da nema razloga za ne postupanje)?
Poverenik će, pošto konstatuje da ne postoje razlozi za ne postupanje po pritužbi,
proslediti pritužbu licu protiv koje je pritužba podneta u roku od 15 dana od dana
prijema pritužbe.
Šta nakon toga Poverenik „radi“?
Utvrđuje činjenično stanje. Međutim, zakonska odredba koja se odnosi na utvrđivanje
činjeničnog stanja je po malo nejasna. Licu protiv kojeg je pritužba podneta može se
izjasniti o navodima pritužbe u roku od 15 dana od dana njenog prijema, a Poverenik
zatim, utvrđuje činjenično stanje uvidom u podnete dokaze i uzimanjem izjave od
podnosioca pritužbe, lica protiv kojeg je pritužba podneta, kao i od drugih lica.
Međutim, pre preduzimanja drugih radnji u postupku, Poverenik može predložiti
postupak mirenje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak medijacije.
Šta je mirenje (medijacija-posredovanje) i kako se odvija?
Zakonom o medijaciji – posredovanju, utvrđeno je da se ovim zakonom određuju
pravila postupka medijacije – posredovanja u spornim odnosima. Takav sporan
odnos je shodno Zakonu o zabrani diskriminacije i onaj u kome je došlo ili se
predpostavlja da je došlo do diskriminacije. Medijacija se može primenjivati
nezavisno od toga da li se posredovanje obavlja pre ili posle pokretanja postupka za
rešavanje spornog odnosa.
43
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Šta je potrebno da bi se proveo postupak posredovanja?
Da bi se posredovanje – medijacija sprovela, za to je neophodna izrčita saglasnost
strana. To znači, samo onda ako se lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju
kao i lice protiv koga je podneta pritužba izričito saglase da se sprovede postupak
medijacije ovaj postupak će i biti sproveden. U postupku mirenja strane su
ravnopravne. Ako međutim, do saglasnosti za vođenje postupka medijacije nije
došlo, kao i u slučaju kada „mirenje“ nije uspelo, postupak pred Poverenikom se
nastavlja na način na koji je to utvrđeno Zakonom o zabrani diskriminacije.
Kako se sprovodi postupak medijacije?
Tako što se strane sporazumevaju o načinu na koji će se postupak „mirenja“
sprovesti.Ukoliko strane ne postignu sporazum o načinu sprovođenja postupka,
posrednik će sprovesti postupak posredovanja na način koji smatra da je
odgovarajući, imajući u vidu okolnosti spornog odnosa, interese koje strane žele da
ostvare uz poštovanje načela hitnosti.. Posrednik može da vodi zajedničke i odvojene
razgovore sa stranama, kao i da uz saglasnost jedne strane drugoj prenese i predoči
predloge i stavove o pojedinim pitanjima. Posrednik može da daje predlog mogućih
načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja.
Ko je posrednik/ci?
Poverenik za zaštitu pravnopravnosti nije medijator u postupku mirenja. Prema
Zakonu o posredovanju – medijaciji, starešina organa, odnosno konkretno Poverenik
u ovom slučaju, imenuje posrednika iz reda istaknutih stručnjaka (sudija, advokata i
dr) koji ispunjavaju uslove za obavljanje posredovanja i upisuju ga u Spisak
posrednika koji će Poverenik voditi.
Koje uslove mora da ispunjava posrednik?
Posrednik mora da ispunjava sledeće uslove:
1) da ima visoku školsku spremu;
2) da ima najmanje pot godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i
konflikata;
3) da je upisan u Spisak;
4) da je prošao program obuke za posrednika;
5) da nije pod istrgom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo;
6) da je dostojan za obavljanje posredništva.
Izuzetno, to može biti i lice koje ne ispunjava ove uslove.
44
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Kako se određuje posrednik u predmetu?
Kada je postupak pred Poverenikom pokrenut, strane sporazumno biraju posrednika
sa spiska. Ukoliko se strane ne sporazumeju, posrednika će u konkretnom slučaju
odrediti Poverenik, sa spiska posrednika po redosledu na spisku.
Koliko dugo može da traje postupak posredovanja?
Postupak posredovanja može trajati najduže 30 dana. Poverenik ipak može i da
produži vreme trajanja postupka posrednovanja iz opravdanih razloga, na zahtev
posrednika ili strana.
Kako se okončava postupak medijacije?
Postupak posredovanja se okončava:
1) zaključivanjem sporazuma strana;
2) odlukom posrednika, posle konsultacije sa stranama, da se postupak
obustavlja, jer dati postupak nije opravdan;
3) izjavom strane o odustajanju od daljeg postupka.
Šta se dešava kada postupak mirenja nije uspeo ili ako strane nisu dale saglasnost
da se sprovede postupak mirenja?
Postupak se nastavlja i po sprovedenom postupku, Poverenik daje mišljenje o tome
da li je došlo do povrede odredaba ovog zakona u roku od 90 dana od dana
podnošenja pritužbe, i o tome obaveštava podnosioca i lice protiv koga je pritužba
podneta. Uz mišljenje, Poverenik preporučuje licu protiv koga je podneta pritužba
način otklanjanja povrede prava.
Da li je lice kome je preporuka upućena dužno da po preporuci postupi?
Da. Lice kome je preporuka upućena dužno je da postupi po preporuci i otkloni
povredu prava u roku od 30 dana od dana prijema preporuke, kao i da o tome
obavesti Poverenika.
Da li Poverenik može nešto da preduzme ako lice kome je preporuka upućena ne
postupi po preporuci?
Da. Ako lice kome je preporuka upućena ne postupi po preporuci, odnosno ne otkloni
povredu prava, Poverenik mu izriče opomenu. Ako ni posle izricanja opomene, takvo
lice u roku od 30 dana od dana izricanja opomene to ne učini, Poverenik će izvestiti
javnost. Opomena se izriče rešenjem protiv koga nije dopuštena posebna žalba.
45
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2.5
Drugi postupci koji su utvrđeni ili se mogu pokrenuti na osnovu zakona o
zabrani diskriminacije
2.5.1 Opšti osvrt
Još jedna bitna karaksteristika ovog zakona je u tome što se njime uvodi poseban
parnični postupak za zaštitu od diskriminacije. 25 Znači, zakonom je ustanovljen
poseban sudski postupak zaštite od diskriminacije. Takođe, zakon je predvideo čitav
niz kaznenih prekršajnih sankcija odnosno prekršaja koji su utvrđeni Zakonom o
zabrani diskriminacije. Prekršajne sankcije se izriču u posebnom postupku –
prekršajnom postupku.
Na ovaj način, zakonom je obezbeđen zaokruženi sistem koji treba da obezbedi punu
zabranu diskriminacije u Srbiji.
2.5.2 Poseban parnični sudski postupak
Kako se ostvaruje sudska zaštita zabrane diskriminacije?
Svako ko smatra da je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da
podnese tužbu sudu. Na ovaj postupak, shodno se primenjuju odredbe Zakona o
parničnom postupku. Postupak je hitan a revizija je uvek dopuštena.
Da li i druga lica mogu podneti tužbu zbog diskriminatorskog postupka?
Da. Tužbu može podneti i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti kao i organizacija
(udruženje građana) koja se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene
grupe lica. Prema tome, tužba zbog diskriminatorskog postupka ima karakter tzv.
tužbe actio popularis jer je pored lica koje je neposredno i lično povređeno
diskriminatorskim postupanjem tužbu mogu podneti i Poverenik i pomenute
organizacije. Međutim, ako se akt diskriminacije odnosi na tačno određeno lice, u tom
slučaju je neophodan i izričiti pristanak takvog lica.
Da li se na ovaj način „iscrpljuje lista“ mogućih podnosioca tužbe?
Ne. Zakon predviđa i da to može biti „dobrovljni ispitivač diskriminacije“ (iako ovaj
izraz nije neposredno i utvrđen zakonom). Naime zakon predviđa da ovu tužbu može
podneti i lice koje se svesno izložilo diskriminatorskom postupanju u nameri da
neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije u konkretnom
slučaju,(tzv. dobrovljni ispitivač diskriminacije), ono takođe može podneti tužbu.
Međutim ovo lice je dužno da obavesti Poverenika o nameravanoj radnji, osim ako
okolnoti to ne dozviljavaju, kao i da o preduzetoj radnji izvesti poverenika u
25
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, VI. Sudska zaštita,, „Službeni glasnik RS” br. 22/09, čl.
46
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
pismenom obliku. Ako ovo lice nije podnelo tužbu, tada ga sud može saslušati kao
svedoka.
Kome se tužba podnosi?
Tužba se podnosi sudu opšte mesne nadležnosti ili sudu na čijem se području nalazi
sedište, odnosno prebivalište tužioca.
Šta se tužbom može tražiti?
Tužbom se može tražiti:
1)
2)
3)
4)
5)
6)
zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija;
zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja
radnje diskriminacije;
utvrđivanje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome;
izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja,
naknada materijalne i nematerijalne štete i
objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz ovog zakona.
Da li se od suda može zahtevati da izrekne privremenu meru?
Tužilac uz tužbu, u toku postupka, kao i po njegovom okončanju pa sve dok izvršenje
ne bude sprovedeno, može zahtevati da sud privremenom merom spreči
diskriminatorsko postupanje radi otklanjanja opasnosti od nasilja ili veće
nenadoknadive štete.
Da li je teret dokazivanja na tužiocu ili tuženom?
Posebnim pravilom o teretu dokazivanja predviđeno je da je teret dokazivanja da
usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti odnosno jednakih prava i
obaveza, ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije je na
tuženom. Ako sud utvrdi da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to
među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem
da nije kriv.
2.5.3 Prekršaji i prekršajni postupak
Šta je prekršaj i ko i kroz koja pravna akta može da ih propiše?
Prekršaj je protivpravna skrivljeno izvršena radnja koja je propisom nadležnog
organa određena kao prekršaj. Prekršaji se mogu propisivati zakonom ili drugom
uredbom, odnosno odlukom skupštine autonomne pokrajine, skupštine opštine,
grada i grada Beograd. Prekršajne sankcije su: kazne, opomene, zaštitne mere i
vaspitne mere. Najčešća kazna utvrđena prekršajima je novčana kazna, ali to može
biti i zatvorska kazna.
47
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Kojim zakonom je utvrđen prekršajni postupak?
Zakonom o prekršajima. Pored prekršajnog postupka njime je utvrđen i pojam
prekršaja, uslovi za prekršajnu odgovornost, uslovi za propisivanje i primenu
prekršajnih sankcija kao i postupak izvršenja odluke.
Ko može biti odgovoran za prekršaj?
Prema opštem režimu, odgovorni za prekršaj mogu biti: fizička lica, pravna lica,
odgovorno lice u pravnom licu, odgovorno lice u državnom organu, organu
teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave kao i preduzetnik. Ova lica
mogu biti odgovorna samo onda kada je to zakonom izričito predviđeno.
Pred kojim organom se vodi prekršajni postupak?
Pre svega Prekršajni sud i Viši prekršajni sud (mada u određenim situacijama to
može biti i drugi organ)
Ko može da pokrene prekršajni postupak?
Prekršajnim postupkak pokreće se zahtevom. Zahtev za pokretanje prekršajnog
postupka može podneti oštećeni ili ovlašćeni organ. Prema Zakonu o zabrani
diskriminacije, jedna od nadležnosti Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je i da
podnosi prekršajne prijave u slučaju postojanja prekršaja utvrđenh ovim zakonom.
Koje radnje su utvrđene kao prekršaji prema Zakonu o zabrani diskriminacije i kakve
su kazne predviđene za prekršaje?
Zakon o zabrani diskriminacije utvrdio je čitav niz radnji čije izvršenje predstavlja
prekršaj. Na primer, prekršaj će postojati ako odgovorno lice u organu javne vlasti
postupi diskriminatorski, ili kada pravno lice odnosno preduzetnik, odnosno
odgovorno lice u pravnom licu na osnovu ličnog svojstva lica koje obavlja privremene
i povremene poslove, studenta, učenika na praksi i drugim licima, narušava jednake
mogućnosti zasnivanja radnog odnosa ili uživanja pod jednakim uslovima prava na
osnovu rada. Takođe, prekršaj će postojati i kada odgovorno lice organa javne vlasti,
pravno lice i preduzetnik postupi protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili
uverenja, odnosno ako licu ili grupi lica uskrati pravo na sticanje, održavanje,
izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo na privatno i javno iznesu
odnsono postupe shodno svojim uverenjima. To su, kao što je već prethodno rečeno
i brojne druge radnje predviđene zakonom. U svakom slučaju za sve prekršaje u
Zakonu o zabrani diskriminacije predviđena kazna je novčana kazna.
48
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
3
Deo treći: -Uloga i značaj zaštitnika građana u sprečavanju i zabrani
diskriminacije zaštitnik građana i borba protiv diskriminacije
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti nije međutim, jedino nezavisno telo koje će u
Republici Srbiji imati značajnu ulogu u borbi protiv diskriminacije. U ovom trenutku, to
je i drugo, već postojeće nezavisno telo, koje takođe u uporednim sistemima ima
značajnu ulogu u borbi protiv diskriminacije – ombudsman. U Republici Srbiji shodno
zakonu, naziv ove institucije je Zaštitnik građana. Pored razlika u pogledu nadležnosti
i samog postupka pred jednim i drugim organom, krug „subjekata“ koje kontroliše
Poverenik je znatno širi u odnosu na Zaštitnika građana. Naime, za razliku od
Zaštitnika građana koji štiti prava građana (pa samim tim u nadležnosti mu je i borba
protiv diskriminacije), i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za
pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i
organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja (znači, u
izvesnom smislu tzv. „javnog sektora“), Poverenik za zaštitu ravnopravnosti
kontroliše, kroz ustanovljenu proceduru i druga „lica“, kao na primer, pružaoce
usluga, privredna društva i dr. odnosno i „privatni sektor“ u ovoj oblasti. Prema tome,
Zaštitnik građana može biti efikasan mehanizam u delu kada slučajevi diskriminacije
nastaju u odnosima između javne uprave u širem smislu sa jedne strane i
diskriminisanog lica sa druge, ali ne i u slučaju kada diskriminacija nastaje npr. pri
pružanju usluga od strane privatnih „lica“.
Ustav iz 2006. godine napokon je instituaciju ombudsmana – Zaštitnika građana
podigao na ustavni nivo.Ustavom je predviđeno: ”Zaštitnik građana je nezavisan
državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa
nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih
organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja.
Zaštitnik građana nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika
Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava. Zaštitnik građana bira i
razrešava Narodna skupština u skladu sa Ustavom i zakonom. Zaštitnik građana za
svoj rad odgovara Narodnoj skupštini. Zaštitnik građana uživa imunitet kao narodni
poslanik. O imunitetu zaštitnika građana odlučuje Narodna skupština. O zaštitniku
građana se donosi zakon.” 26
Zakonom o zaštitniku građana, najpre su utvrđeni osnovni pojmovi i garancije
nezavisnosti. Zaštitnik građana u Srbiji je nezavisan državni organ koji štiti prava
građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu
imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija,
preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organi
uprave). Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih
sloboda i prava, ali je pojam građanin u smislu ovog zakona ne obuhvata samo
svako fizičko lice (uključujući ne samo domaće već i strane državljanje) već i svako
26
Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“, 98/2006, Peti deo, Uređenje vlasti, čl. 138. Zaštitnik
građana.
49
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
domaće i strano pravno lice o čijim pravima odlučuju organi državne uprave. Zaštitnik
građana je nezavisan i samostalan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom i
niko nema pravo da utiče na njegov rad i postupanje. U obavljanju poslova iz svoje
nadležnosti Zaštitnik građana postupa u okviru Ustava, zakona i drugih propisa i
opštih akata, kao i ratifikovanih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila
međunarodnog prava. Zaštitnik građana za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini (u
daljem tekstu: Skupština). Sedište Zaštitnika građana je u Beogradu, ali Zaštitnik
može obrazovati kancelariju i van svog sedišta. 27
Izbor i prestanak funkcije Zaštitnika građana takođe je detaljno regulisan.U skladu sa
Ustavom i Ustavnim zakonom, 28 Zaštitnika građana bira Skupština kvalifikovanom
većinom, odnosno većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog odbora
Narodne skupštine nadležnog za ustavna pitanja. Kandidata za Zaštitnika građana
Odboru ima pravo da predloži svaka poslanička grupa u Skupštini. Predlog za izbor
Zaštitnika građana utvrđuje se većinom glasova od ukupnog broja članova Odbora.
Zaštitnik građana se bira na vreme od pet godina i isto lice može biti najviše dva puta
uzastopno birano na ovu funkciju. Za Zaštitnika građana može biti izabran državljanin
Republike Srbije koji ispunjava sledeće uslove: da je diplomirani pravnik, da ima
najmanje deset godina iskustva na pravnim poslovima koji su od značaja za
obavljanje poslova iz nadležnosti Zaštitnika građana, da poseduje visoke moralne i
stručne kvalitete i da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana. Prvi od
navedenih uslova međutim, može biti sporan. U praksi u svetu, pokazalo se da
ombudsman ne mora biti isključivo diplomirani pravnik, već da to mogu biti i novinari,
sociolozi kao i predstavnici drugih, pre svega društvenih profesija. 29
Da bi se izbegla „inflacija“ posebnih ombudsmana koji bi štitili samo posebne
kategorije građana odnosno tzv. ranjivih društvenih grupa, Zakonom je predviđeno da
Zaštitnik građana ima četiri zamenika koji mu pomažu u obavljanju poslova utvrđenih
ovim zakonom, u okviru ovlašćenja koji im on prenese, pri čemu Zaštitnik građana
posebno vodi računa o tome da se obezbedi određena specijalizacija za obavljanje
poslova iz nadležnosti Zaštitnika građana, pre svega u pogledu zaštite prava lica
lišenih slobode, ravnopravnosti polova, prava deteta, prava pripadnika nacionalnih
manjina i prava osoba sa invaliditetom. Danas Zaštitnik građana ima četiri
zamenika/ca: za prava deteta; za ravnopravnost polova i prava osoba sa
invladiditetom; za prava lica lišenih slobode i za prava nacionalnih manjina.
Zamenike Zaštitnika građana bira Skupština većinom glasova svih narodnih
poslanika, na predlog Zaštitnika građana, na vremenski period od pet godina i isto
lice može najviše dva puta uzastopno biti birano na ovu funkciju. Zamenici moraju da
ispunjavaju i posebni uslove za izbor, koji su slični sa onim koji se zahtevaju i za
izbor Zaštitnika građana. Zaštitnik građana i njegovi zamenici pre stupanja na
27
28
29
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, 1-3.
Uporedi: Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“, 98/2006, Ustavni zakon za sprovođenje
Ustava Srbije, „Službeni glasnik RS“, 98/2006.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, 4-5.
50
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
dužnost polažu zakletvu pred Skupštinom, odnosno pred predsednikom Skupštine
(zamenici). Smatra se da je Zaštitnik građana, odnosno zamenik Zaštitnika građana
stupio na dužnost momentom polaganja zakletve. Sa funkcijom Zaštitnika građana,
odnosno zamenika Zaštitnika građana nespojivo je obavljanje druge javne funkcije ili
profesionalne delatnosti, kao i obavljanje druge dužnosti ili posla koji bi mogao uticati
na njihovu samostalnost i nezavisnost. Zaštitnik građana i zamenik Zaštitnika
građana ne mogu biti članovi političkih stranaka. Zaštitnik građana i njegovi zamenici
uživaju imunitet kao narodni poslanici. U ovom delu, još jedna pravna norma zahteva
posebnu pažnju. Naime zakonom je predviđeno da ... „Zaštitnik građana i zamenik
Zaštitnika građana ne mogu davati izjave političke prirode.“ Međutim, kao „izjave
političke prirode” mogu se tumačiti i izjave Zaštitnika građana koje se odnose na rad
pojedinog funkcionera javne vlasti u kontekstu ljudskih prava ili izjave koje bi se
odnosile na pitanje statusa Kosova, a koje mogu biti u vezi sa stanjem ljudskih prava
na ovoj teritoriji. Kako bi i ove izjave mogle biti „cenjene“ kao političke, to bi mogle da
bude i razlog za prestanak mandata Zaštitnika odnosno njegovog zamenika
razrešenjem, usled nesavesnog obavljanja funkcije, čime se hipotetički, nadležnosti
Zaštitnika građana znatno ograničavaju. 30 Nadležnosti Zaštitnika građana su brojne i
slojevite, i mogu se podeliti na nekoliko grupa.
Prvu grupu nadležnosti, čine opšte nadležnosti, koje su usmerene u dva pravca:
prema građanima i prema nadležnim državnim organima. Zaštitnik građana je
ovlašćen da kontroliše poštovanje prava građana, utvrđuje povrede učinjene aktima,
radnjama ili nečinjenjem organa uprave, ako se radi o povredi republičkih zakona,
drugih propisa i opštih akata. S druge strane, Zaštitnik građana je ovlašćen da
kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa uprave. Međutim, Zaštitnik građana nije
ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade,
Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava, odnosno pravosudne, skupštinske i
druge uprave, što jeste jedno od ograničenja ovog zakona. 31
Druga grupa nadležnosti u načelu se odnosi na mogućnost Zaštitnika građana da
neposredno i aktivno učestvuje u izgradnji celovitog i neprotivrečnog pravnog sistema
koji se odnose na ljudska prava. U okviru ove grupe nadležnosti Zaštitnik građana
najpre ima pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti, ovlašćen je da Vladi
odnosno Skupštini podnese inicijativu za izmenu ili dopunu zakona i drugih propisa i
opštih akata, ako smatra da do povrede prava građana dolazi zbog nedostataka u
propisima, kao i da inicira donošenje novih zakona, drugih propisa i opštih akata,
kada smatra da je to od značaja za ostvarivanje i zaštitu prava građana, pri čemu je
Vlada, odnosno nadležni odbor Skupštine dužan da ih razmatra. Zaštitnik je takođe
ovlašćen da u postupku pripreme propisa daje mišljenja Vladi i Skupštini na predloge
zakona i drugih propisa, ako se njima uređuju pitanja koja su od značaja za zaštitu
30
31
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 6-16.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 17.
51
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
prava građana. Zaštitnik je ovlašćen i da pokrene postupak pred Ustavnim sudom za
ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona, drugih propisa i opštih akata. 32
Treću grupu ovlašćenja čine ovlašćenja Zaštitnika građana prema funkcionerima
organa javne vlasti i zaposlenog u organu uprave. U okvir ove nadležnosti zaštitnik
građana je ovlašćen da: javno preporuči razrešenje funkcionera koji je odgovoran za
povredu prava građana odnosno da inicira pokretanje disciplinskog postupka protiv
zaposlenog u organu uprave koji je neposredno odgovoran za učinjenu povredu i to
ako iz ponovljenog ponašanja funkcionera ili zaposlenog proizilazi namera da
odbijaju saradnju sa Zaštitnikom građana ili ako se utvrdi da je učinjenom povredom
građaninu pričinjena materijalna ili druga šteta većih razmera. U slučaju kada utvrdi
da je radnjama funkcionera ili zaposlenog u organu uprave ima elemenata krivičnog
ili drugog kažnjivog dela, Zaštitnik građana je ovlašćen da nadležnom organu
podnese zahtev, odnosno prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog
odgovarajućeg postupka. 33
Četvrta grupa nadležnosti Zaštitnika građana proističe iz obaveze organa uprave da
sa njim sarađuju. U okviru ove grupe nadležnosti Zaštitnik ima pravo pristupa
prostorijama organa uprave, kao i da zahteva od organa uprave da mu stavi na
raspolaganje sve podatke kojima raspolaže a od značaja su za postupak koji vodi,
bez obzira na stepen njihove tajnosti osim kada je to u suprotnosti sa zakonom.
Takođe, on može da obavi razgovor sa svakim zaposlenim u organu uprave kada je
to od značaja za postupak koji vodi. Posebna nadležnost koju takođe možemo da
svrstamo u ovu grupu je nadležnost Zaštitnika građana da ima nesmetan pristup
zavodima za izvršenje sankcija i drugim mestima na kojima se nalaze lica koja su
lišena slobode, kao i pravo da sa tim licima razgovara nasamo. 34
Peta grupa nadležnosti povezana je za vođenje nezavisne i nepristrasne istrage,
odnosno postupaka za utvrđivanje moguće povrede ljudskih prava. Ovu nadležnost
posebno ćemo obraditi kroz odredbe postupka. Bitno je na ovom mestu napomenuti,
da na osnovu nadležnosti sprovođenja postupka po pritužbama građana ili
sopstvenoj inicijativi, Zaštitnik ima, između ostalog pravo da se obrati javnosti,
Skupštini i Vladi, a može i da, usled ne postupanja po preporuci, preporuči
utvrđivanje odgovornosti funkcionera koji rukovodi organom uprave. 35
Takođe, treba napomenuti da su najviši državni organi, odnosno, Predsednik
Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog
suda i funkcioneri u organima uprave dužni da Zaštitnika građana, na njegov zahtev,
prime najkasnije u roku od 15 dana od dana kada je ovaj zatražio prijem. 36
32
33
34
35
36
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 18-19.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 20.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 21.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 24-32.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 23.
52
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zaštitnik građana pokreće postupak po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi.
Pored prava na pokretanje i vođenje postupka, Zaštitnik građana ima pravo da
pružanjem dobrih usluga, posredovanjem i davanjem saveta i mišljenja o pitanjima iz
svoje nadležnosti deluje preventivno, u cilju unapređenja rada organa uprave i
unapređenja zaštite ljudskih sloboda i prava. Svako fizičko ili pravno, domaće ili
strano lice koje smatra da su mu aktom, radnjom ili nečinjenjem organa uprave
povređena prava može da podnese pritužbu Zaštitniku građana. Ako se radi o
povredi prava deteta, pritužbu u ime maloletnog lica može podneti njegov roditelj,
odnosno zakonski zastupnik, a ako se radi o povredi prava pravnog lica, pritužbu
može podneti lice ovlašćeno za zastupanje tog pravnog lica. Pre podnošenja pritužbe
podnosilac je dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom
postupku. Zaštitnik građana će uputiti podnosioca pritužbe na pokretanje
odgovarajućeg pravnog postupka, ako je takav postupak predviđen, a neće pokretati
postupak dok ne budu iscrpljena sva pravna sredstva. Ova zakonska odredba, iako
donekle neprecizna, ipak ukazuje da se pritužba podnosi kada su iscrpljena pravna
sredstva u jednom postupku (npr. opštem upravnom postupku) a da mogućnost
vođenja drugog postupka pred na primer sudskom instancom (npr. upravnog spora
protiv konačnog rešenja) ne sprečava subjekta prava da podnese i pritužbu
Zaštitniku građana. Zaštitnik građana može, u izuzetnim slučajevima pokrenuti
postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva, ako bi podnosiocu
pritužbe bila naneta nenadoknadiva šteta ili ako se pritužba odnosi na povredu
principa dobre uprave, posebno nekorektan odnos organa uprave prema podnosiocu
pritužbe, neblagovremen rad ili druga kršenja pravila etičkog ponašanja zaposlenih u
organima uprave. Pritužba neće biti razmatrana ako je anonimna, ali i od ovog pravila
može postojati izuzetak. Zaštitnik građana neće postupati po anonimnim pritužbama.
Izuzetno, ako smatra da u anonimnoj pritužbi ima osnova za njegovo postupanje,
Zaštitnik građana može pokrenuti postupak po sopstvenoj inicijativi. 37
Pritužba se podnosi u pisanoj formi ili usmeno na zapisnik i na podnošenje pritužbe
se ne plaća nikakva taksa, niti druga naknada. Pritužba se može podneti najkasnije u
roku od jedne godine od izvršene povrede prava građana, odnosno od poslednjeg
postupanja, odnosno nepostupanja organa uprave u vezi sa učinjenom povredom
prava građana. U pritužbi se navodi: naziv organa na čiji se rad pritužba odnosi,opis
povrede prava, činjenice i dokaze koji potkrepljuju pritužbu, podatke o tome koja su
pravna sredstva iskorišćena i podatke o podnosiocu pritužbe. Lica lišena slobode
imaju pravo da pritužbu podnesu u zapečaćenoj koverti. Zaštitnik građana je dužan
da postupi po svakoj pritužbi osim ako predmet na koji se odnosi pritužba ne spada u
nadležnost Zaštitnika građana, ako je pritužba podneta nakon isteka roka za
podnošenje, ako je pritužba podneta pre upotrebe svih raspoloživih pravnih
sredstava, ako je pritužba anonimna, ako pritužba ne sadrži potrebne podatke za
postupanje, a podnosilac nedostatak ne otkloni ni u naknadnom roku određenom za
dopunu pritužbe, niti se obrati službi Zaštitnika građana za stručnu pomoć u
otklanjanju nedostatka. Kada zbog nekog od ovih razloga nema osnova za
37
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 24-25.
53
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
postupanje Zaštitnika građana, Zaštitnik građana će odbaciti pritužbu, o čemu je
dužan da obavesti podnosioca, uz navođenje razloga za odbacivanje. 38 O pokretanju
i završetku postupka Zaštitnik građana obaveštava podnosioca pritužbe, kao i organ
uprave protiv kojeg je podneta pritužba. Organ uprave je obavezan da odgovori na
sve zahteve Zaštitnika građana, kao i da mu dostavi sve tražene informacije i spise u
roku koji on odredi, a koji ne može biti kraći od 15, niti duži od 60 dana. Zaštitnik
građana može, u naročito opravdanim slučajevima, da organu uprave ne otkrije
identitet podnosioca pritužbe. Ako organ protiv kojeg je podneta pritužba sam otkloni
nedostatke, Zaštitnik građana će o tome obavestiti podnosioca pritužbe i ostaviti mu
rok od 15 dana da se izjasni da li je takvim postupkom zadovoljan. Ako podnosilac
pritužbe odgovori da je zadovoljan načinom na koji je otklonjen nedostatak, kao i ako
podnosilac pritužbe uopšte ne odgovori u ostavljenom roku, Zaštitnik građana će
obustaviti postupak. 39
Nakon utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti Zaštitnik građana može
obavestiti podnosioca pritužbe da je pritužba neosnovana ili može utvrditi da su
postojali nedostaci u radu organa uprave. Ako nađe da su postojali nedostaci u radu
organa uprave, Zaštitnik građana će uputiti preporuku organu o tome kako bi uočeni
nedostatak trebalo otkloniti. Organ uprave je dužan da, najkasnije u roku od 60 dana
od dana dobijanja preporuke obavesti Zaštitnika građana o tome da li je postupio po
preporuci i otklonio nedostatak, odnosno da ga obavesti o razlozima zbog kojih nije
postupio po preporuci.Izuzetno, ako postoji opasnost da će zbog neotklanjanja
nedostatka, prava podnosioca pritužbe biti trajno i u značajnom obimu oštećena,
Zaštitnik građana u svojoj preporuci organu uprave može utvrditi i kraći rok za
otklanjanje nedostatka, s tim što taj rok ne može biti kraći od 15 dana. Ako organ
uprave ne postupi po preporuci, Zaštitnik građana može o tome da obavesti javnost,
Skupštinu i Vladu, a može i da preporuči utvrđivanje odgovornosti funkcionera koji
rukovodi organom uprave. 40 Zaštitnik građana može postupiti i po sopstvenoj
inicijativi kada na osnovu sopstvenog saznanja ili saznanja dobijenih iz drugih izvora,
uključujući izuzetno i anonimne pritužbe, oceni da je aktom, radnjom ili nečinjenjem
organa uprave došlo do povrede ljudskih sloboda ili prava. 41 Zaštitnik građana
podnosi Skupštini redovan godišnji izveštaj u kome se navode podaci o aktivnostima
u prethodnoj godini, podaci o uočenim nedostacima u radu organa uprave, kao i
predlozi za poboljšanje položaja građana u odnosu na organe uprave. Izveštaj o radu
se podnosi najkasnije do 15. marta naredne godine i objavljuje se u „Službenom
glasniku Republike Srbije“ i na Internet stranici Zaštitnika građana, a dostavlja se i
sredstvima javnog informisanja. U toku godine Zaštitnik građana može da podnosi i
posebne izveštaje, ako za tim postoji potreba. 42 Za vršenje stručnih i administrativnih
poslova obrazuje se stručna služba Zaštitnika građana. Radom stručne službe
rukovodi generalni sekretar, koji mora biti lice sa završenim pravnim fakultetom,
38
39
40
41
42
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 26-29.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 30.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 31.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 32.
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 33.
54
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
najmanje pet godina radnog iskustva i koji mora ispunjavati uslove za rad u organima
državne uprave. Zaštitnik građana donosi opšti akt o organizaciji i sistematizaciji
poslova stručne službe, na koji saglasnost daje Narodna skupština. Zaštitnik građana
donosi odluku o prijemu u radni odnos zaposlenih u stručnoj službi. Sredstva za rad
Zaštitnika građana obezbeđuju se u budžetu Republike. Zaštitnik građana sačinjava
predlog sredstava za narednu godinu i dostavlja ga Vladi radi uključivanja kao
sastavni deo predloga budžeta Republike, što predstavlja jedno od dobrih rešenja
ovog zakona. 43
Zaštitnik građana ima danas četiri zamenika za sledeće oblasti: prava deteta;
nacionalne manjine; rodnu ravnopravnost i prava osoba za invaliditetom i zaštitu
prava lica lišenih slobode. Upravo ove “ranjive” društvene grupe, istovremeno su i
najčešće izložene različitim oblicima diskriminacije od strane “javne uprave”.
43
Uporedi: Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl 36-37.
55
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
4
Deo četvrti: - Krivično-pravna zaštita i krivična dela koja se odnose na
zabranu diskriminacije - Krivično-pravna zaštita i krivična dela koja se
odnose na zabranu diskriminacije
Krivično-pravna zaštita, svakako predstavlja jedan od najznačajnijih i najefikasnijih
načina sprečavanja i zabrane diskriminacije. Krivična dela kao takva, u pravnom
sistemu Republike Srbije uglavnom su kodifikovana kroz odredbe Krivičnog zakonika.
Međutim, od ovog pravila postoje i izuzeci. Naime, u pojedinim slučajevima, pojedina
krivična dela mogu biti određena i u posebnim zakonima.
Krivičnom zakonik Republike Srbije, 44 predviđa više krivičnih dela, čija se bića
neposredno ili posredno odnose na diskriminaciju, načelo jednakosti, načelo jednakih
prava i obaveza, posrednu i neposrednu diskriminacu, pojedine teške oblike
diskriminacije ili diskriminaciju u određenoj oblasti ili prema određenoj grupi.
To je najpre krivično delo povrede ravnopravnosti (čl. 128) kojim je predviđeno da ko
zbog nacionalne ili etničke pripadnosti, rasi ili veroispovesti ili zbog odsustva te
pripadnosti ili zbog razlika u pogledu političkog ili drugog ubeđenja, pola, jezika,
obrazovanja, društvenog položaja, socijalnog porekla, imovnog stanja ili nekog
drugog ličnog svojstva, drugome uskrati ili ograniči prava čoveka i građanina
utvrđena Ustavom, zakonima ili drugim propisima ili opštim aktima ili potvrđenim
međunarodnim ugovorima ili mu na osnovu ove razlike daje povlastice ili pogodnosti,
kazniće se zatvorom do tri godine. Kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela za koje je
zaprećena kazna od tri meseca do pet godina, postojaće ukoliko ga je učinilo
službeno lice u vršenju službe. Znači, u biću ovog krivičnog dela jeste uskraćivanje ili
ograničenje prava čoveka i građanina, koje je sublimirano i u pojmu diskriminacije,
jednakosti i jednakih prava i obaveza kao osnovih pojmova i principa sadržanih u
Zakonu o zabrani diskriminacije.
Sledeće krivično delo je kriivčno delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i
netrpeljivosti (čl. 317) kojim je predviđeno da ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu
ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u
Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Krivični zakonik predviđa i
dva kvalifikovana oblika ovog krivičnog dela. U prvom slučaju kada je ovo delo
učinjeno prinudom, zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti, izlaganjem poruzi
nacionalnih, etničkih ili verskih simbola, oštećenjem tuđih stvari, skrnavljenjem
spomenika, spomen-obeležja ili grobova, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do
osam godina. Najteži oblik ovog krivičnog dela postojaće kada je ono izvršeno
zloupotrebom položaja ili ovlašćenja, ili ako je usled tih dela došlo do nereda, nasilja
ili drugih teških posledica za zajednički život naroda, nacionalnih manjina ili etničkih
grupa koje žive u Srbiji.
44
Uporedi: Krivični zakonik, „”Službeni glasnik RS” br. 85/05, 88/05, 107/05.
56
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Još jedno važno krivično delo iz ovog korpusa je krivično delo rasne i druge
diskriminacije (čl. 384). Ovo krivično delo je izmenama i dopunama Krivičnog
zakonika iz 2009. godine značajno prošireno, i njegovim bićem je obuhvaćen i govor
mržnje. Ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti,
etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i
slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim
međunarodnim ugovorima od strane Srbije, kazniće se zatvorom od šest meseci do
pet godina. Istom kaznom biće kažnjeno svako lice koje vrši propagiranje
organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi. Još jedan
oblik ovog krivičnog dela za koji je zaprećena kazna zatvora od tri meseca do tri
godine odnosi se na širinje ideje o superiornosti jedne rase nad drugom ili
propagiranje rasne mržnje ili podsticanje na rasnu diskriminaciju. Takođe, ko širi ili
na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje
ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv
bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti,
nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se
zatvorom od tri meseca do tri godine. Ko javno preti da će, protiv lica ili grupe lice
zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili
zbog nekog drugog ličnog svojstva, izvršiti krivično delo za koje je zaprećena kazna
zatvora veća od četiri godine zatvora, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri
godine. To je istovremeno i posledni pojavni oblik krivičnog dela rasne i druge
diskriminacije utvrđen Krivičnim zakonikom.
Povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti (174) je krivično
delo kojim je predviđeno da će ko javno izloži poruzi lice ili grupu zbog pripadnosti
određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkog porekla ili nekog drugog ličnog
svojstva, biti kažnjen novčanom kaznom ili kaznom zatvora do godinu dana.
Zakonom o zabrani diskriminacije, između ostalog je predviđeno da su teški oblici
diskriminacije i ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i
njihovo propagiranje. Ovi teški oblici diskriminacije istovremeno su i krivična dela
prema Krivičnom zakoniku
Krivičnim delo genocid (član 370), predviđa da će ko u nameri da potpuno ili
delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu naredi da
se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog
zdravlja članova grupe ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do
potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe ili da se primene mere kojima se sprečava
rađanje između pripadnika grupe ili da se vrši prinudno preseljavanje dece u drugu
grupu ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela, biti kažnjen zatvorom
najmanje pet godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina.
Krivično delo zločin protiv čovečnosti (član 371) predviđa da će ko kršeći pravila
međunarodnog prava, u okviru šireg ili sistematskog napada uperenog protiv civilnog
stanovništva, naredi: vršenje ubistava; stavljanje stanovništva ili jednog njegovog
dela u takve životne uslove koji vode njihovom potpunom ili delimičnom istrebljenju;
57
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
porobljavanje; prinudno preseljavanje; mučenje; silovanje; prinuđavanje na
prostituciju; prisiljavanje na trudnoću ili sterilisanje radi promene etničkog sastava
stanovništva; proganjanje ili proterivanje na političkoj, verskoj, rasnoj, nacionalnoj,
etničkoj, kulturnoj, polnoj ili kakvoj drugoj osnovi; zatvaranje ili otmicu lica bez
davanja informacija o tome kako bi im se uskratila pravna zaštita; ugnjetavanje rasne
grupe ili uspostavljanje dominacije jedne takve grupe nad drugom; ili druge slične
nehumane postupke kojima se namerno prouzrokuju teške patnje ili ozbiljno
ugrožava zdravlje ili ko izvrši neko od navedenih dela, biti kažnjen zatvorom
najmanje pet godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina.
Kao posebno krivično delo smatra se i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih
zločina (čl. 375).
Trgovina ljudima, ne samo da je teški oblik diskriminacije već i krivično delo.
Krivičnim zakonikom je krivično delo trgovine ljudima (388) određeno na sledeći
način: ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi,
zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog,
zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje,
prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži
drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih
dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u
pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja
organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri
do dvanaest godina.Ako je ovo delo učinjeno prema maloletnom licu, učinilac će se
kazniti kaznom propisanom za to delo i kad nije upotrebio silu, pretnju ili neki drugi od
navedenih načina izvršenja. Kada je krivično delo učinjeno prema maloletnom licu,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje pet godina. Ako je izvršenjem dela nastupila
teška telesna povreda nekog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest
godina. Zakonik poznaje i druge kvalifikovane oblike krivičnog dela trgovine ljudima
za koje je zaprećena još teža zatvroska kazna (na primer, kada je delo izvršeno od
strane organizovane kriminalne grupe, ili kada je izvršenjem krivičnog dela nastupila
smrt jednog ili više lica).
Zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu je takođe krivično delo
(čl. 390). “Ko, kršeći pravila međunarodnog prava, stavi drugog u ropski ili njemu
sličan odnos ili ga drži u takvom odnosu, kupi, proda, preda drugom licu ili posreduje
u kupovini, prodaji ili predaji ovakvog lica ili podstiče drugog da proda svoju slobodu
ili slobodu lica koje izdržava ili o kojem se stara, kazniće se zatvorom od jedne do
deset godina.” Kažnjiv je i prevoz lica koja se nalaze u ropskom ili njemu sličnom
odnosu iz jedne zemlje u drugu biće kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina.
Kvalifikovani oblik oba kriivčna dela postojaće ako je učinjeno prema maloletnom licu.
Takođe, u vezi sa diskriminacijom na osnovu pola i diskriminacije dece, značajan je i
korpus krivičnih dela protiv polne slobode (čl. 178-186), kao na primer krivično delo
silovanja, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom i druga. Slično možemo
reći i za deo krivičnih dela protiv braka i porodice (čl. 187 – 197).
58
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Najpre ćemo na ovom mestu ukazati na krivična dela protiv polne slobode.
Krivično delo silovanja (čl. 178)
Novim Krivičnim zakonikom potpuno neopravdano je došlo do ublažavanja kazni za
učinioce ovog krivičnog dela, iako se u praksi broj izvršenih krivičnih dela iz ove
grupe nije smanjio. Potrebno je primetiti da je kaznena politika sudova inače blaga
kada su u pitanju ova krivična dela, koja objektivno predstavljaju tešku povredu
osnovnih ljudskih prava žena. Uz to, trebalo bi istaći da je za oblik krivičnog dela
silovanja u stavu 2. ovog člana (ako je delo učinjeno pretnjom da će se za to ili njemu
blisko lice otkriti nešto što bi škodilo njegovoj časti ili ugledu ili pretnjom drugim
teškim zlom) zakonodavac zapretio kaznom zatvora od jedne do osam godina, koja
pak kazna omogućava da se učinilac u konkretnom slučaju kazni uslovnom osudom.
Kada je u pitanju smrtni ishod, potpuno neopravdano, postojeće zakonsko rešenje
predviđa kaznu do osamnaest godina, iako je maksimalna kazna zatvora predviđena
zakonom kazna do 20 godina, a za najteža krivična dela i kazna zatvora od trideset
do četrdeset godina.
Obljuba nad nemoćnim licem (čl. 179)
Krivično delo obljube nad nemoćnim licem razlikuje se od krivičnog dela iz člana 178.
samo po ličnom svojstvu žrtve. U ovom posebnom slučaju radi se o licima koja nisu
sposobna da pruže otpor jer su psihički ili fizički nesposobna da se odbrane, a to su
najčešće osobe sa invaliditetom. Osnovna ideja izdvajanja ovog dela kao posebnog
dela jeste da učinilac ne koristi silu ili pretnju, kao kod krivičnog dela silovanja, već
koristi stanje nemoći žrtve.
Međutim, u praksi se silovanje nemoćnog lica uvek kvalifikuje kao obljuba nad
nemoćnim licem, bez obzira na okolnosti slučaja, pa se tako može zaključiti da se
radi o diskriminatorskoj normi jer su duševno zaostala lica, nedovoljno mentalno
razvijene osobe, duševno bolesni, stari, osobe sa invaliditetom i uopšte nemoćni da
se odbrane, žrtve ovih krivičnih dela, a sila i pretnja se primenjuju svakako na
specifičan način u zavisnosti od vrste i stepena nemoćnosti oštećenog. Osim toga,
ne postoji opravdanje da se blaže kazni učinilac ovog krivičnog dela u odnosu na
učinioca krivičnog dela silovanja, već je upravo suprotno potrebno kazniti strožim
kaznama silovanje osobe čije stanje nemoći učinilac koristi.
Obljuba sa detetom (čl. 180)
Krivično delo iz ovog člana nazvano je „obljuba sa detetom’’, iako su žrtve ovog dela
deca od rođenja do četrnaeste godine, te se ne može govoriti o volji deteta jer dete u
svakom slučaju trpi obljubu, odnosno nije dalo pristanak niti može da ga da u pravom
smislu reči. S toga je neophodno izmeniti naziv ovog dela i definiciju radnje izvršenja,
odnosno delo nazvati „obljuba nad detetom’’.
Takođe je potrebno teže kazniti obljubu kada je žrtva dete u odnosu na slučaj
silovanja odrasle osobe, jer pri izvršenju ovog krivičnog dela nije potrebna upotreba
sile ili pretnje u smislu u kom se ovim pojmovi koriste kada je u pitanju silovanje, već
su lična svojstva žrtve takve da se delo može izvršiti i bez njihove primene u
59
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
klasičnom shvatanju ovih termina. Zbog toga je opravdano reći da se radi zapravo o
silovanju deteta, koje mora biti posebno zaštićeno i učinilac kazniti težom kaznom
nego kada je žrtva odrasla.
Obljuba zloupotrebom položaja (čl. 181)
Krivično delo obljuba zloupotrebom položaja praktično sadrži različita krivična dela
kojima je zajedničko to da je izvršena obljuba bez upotrebe sile ili pretnje, ali da je
žrtva u nekoj vrsti podređenog, zavisnog položaja u odnosu na izvršioca i da izvršilac
koristi neku vrstu moći prema žrtvi da bi dobio saglasnost za obljubu.
Bez opravdanog razloga, kao izvršilac u stavu 2. ovog člana, kada je žrtva maloletna,
naveden je i roditelj, iako postoji krivično delo rodoskrvljenja gde je roditelj jedan od
navedenih izvršioca istog dela. Ukoliko se izmeni postojeće krivično delo
rodoskrvljenja, nema potrebe navoditi i roditelja kao izvršioca ovog krivičnog dela.
Stavom 3. određen je poseban oblik ovog dela kada je u pitanju dete, a stavom 4.
određene su kazne kada je posledica navedenih dela trudnoća. U stavu 5. propisana
je kazna za smrt deteta usled izvršenja dela, ali je zakonodavac izostavio slučaj kada
je u pitanju smrt maloletnika, pa je ovaj stav neophodno dopuniti.
Propisane kazne za ovo krivično delo su izuzetno niske, posebno kada se radi o
obljubi maloletnika ili deteta, jer treba imati u vidu da dete zbog svojih psihičkih
svojstava ne može da pruži otpor autoritetu, posebno nastavniku, staraocu ili drugom
licu kome je povereno, pa je ovakva zloupotreba dece i maloletnika izuzetno
društveno opasna i zahteva pooštravanje kazne.
Nedozvoljene polne radnje (čl. 182)
Krivično delo nedozvoljene polne radnje nema svoje „biće’’, već se „oslanja’’ na
krivična dela iz članova 178-181, odnosno osnovnih oblika ovih krivičnih dela. Teško
je odrediti granicu između pokušaja izvršenja navedenih krivičnih dela i ovog
krivičnog dela, što ukazuje da ovo krivično delo sadrži različite radnje koje ostavljaju
teške posledice po žrtve, posebno zbog toga što izvršilac ovog krivičnog dela
najčešće ne čini osnovno krivično delo iz ove grupe dela isključivo ili uglavnom iz
razloga svoje polne nemoći, perverznosti i drugih razloga koja nemaju veze sa
žrtvom niti su izraz samokontrole okrivljenog ili milosti prema žrtvi, pa se može
zaključiti da se radi o izuzetno društveno opasnim izvršiocima.
Međutim, kazna propisana za ovo delo je u klasi kazni propisanih za daleko lakša
krivična dela kao npr. zloupotreba poverenja, izdavanje čeka i korišćenje platnih
kartica bez pokrića, što je potpuno neopravdano.U slučajevima kada je propisana
ovako niska kazna, gonjenje se preduzima po optužnom predlogu, što znači da
nadležno javno tužilaštvo nije dužno da prisustvuje suđenju i u praksi je ovo redovno
slučaj, pa žrtva ostaje sama da zastupa svoje interese. Zbog prirode krivičnog dela i
teških posledica koje ovo delo ima na žrtvu koja može biti i nemoćno lice, dete ili
maloletnik, jasno je da je ovakvo zakonsko rešenje neopravdano i nepravedno, što je
još jedan od razloga da se kazna za izvršenje ovog krivičnog dela pooštri.
60
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa (čl. 183)
i posredovanje u vršenju prostitucije (čl. 184)
Krivično delo podvođenje i omogućavanje prostitucije sankcioniše ove radnje i kada
je u pitanju maloletno lice, što ukazuje na potrebu da se preniske kazne pooštre, i to
radi zaštite pre svega maloletnica i potrebe da se strožije kazne lica koja koriste
njihovu nezaštićenost i nedovoljnu psihičku zrelost radi ostvarivanja zarade. Isti
argumenti mogu se istaći i u pogledu potrebe za pooštravanjem kazni za
posredovanje u vršenju prostitucije.
Prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za
pornografiju (čl. 185)
Krivično delo prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanja dece za
pornografiju, prema važećem zakonskom rešenju tretira se kao izuzetno lako krivično
delo, bez opravdanih razloga. S obzirom da se radi o čitavoj grani porno industrije
koja koristi decu, najčešće ženskog pola, jasno je da je neophodno izmeniti kazne i
na ozbiljan način sankcionisati izvšioce ovih krivičnih dela iz razloga individualne i
generalne prevencije.
Gonjenje za krivična dela protiv polne slobode (čl. 186)
Ovim članom se predviđa da se za krivično delo silovanja i obljube nad nemoćnim
licem učinjeno prema bračnom drugu, kao i za krivično delo nedozvoljene polne
radnje, gonjenje preduzima po optužnom predlogu. To znači da se primenjuju
odredbe ZKP-a o skraćenom postupku, koji se pak primenjuje za krivična dela gde su
propisane kazne do tri godine zatvora, izuzetno do pet godina, i to ako se saglasi
okrivljeni. Posledice ovakvog zakonskog rešenja su, između ostalog, da se
okrivljenom ne može izreći kazna iznad tri godine, da mu se izriču blaže kazne
ukoliko u potpunosti prizna izvršenje dela, te da tužilaštvo ne mora da prisustvuje
suđenjima i sl, što sve zajedno upućuje na potrebu brisanja ovog člana iz Krivičnog
zakonika.
Što se tiče krivičnih dela protiv braka i porodice, treba ukazati na sledeća krivična
dela: dvobračnost, nasilje u porodici, nedavanje izdržavanja i rodoskrnavljenje.
Dvobračnost (čl. 187)
Princip monogamije tradicionalno predstavlja u Evropi jedan od najčvršćih brana
zaštiti prava žena. Krivično delo dvobračnosti u našem pravu sankcionisano je vrlo
blagom kaznom, pa je stoga potrebno da se u cilju iskorenjivanja ove pojave
predvide strožije sankcije, naročito zbog toga što se posle gotovo pola veka pojava
poligamije ponovo zapaža, čak i među uglednim javnim ličnostima.
Nasilje u porodici (čl. 194)
Uvođenjem krivičnog dela nasilje u porodici, napravljen je značajan pomak u našem
zakonodavstvu u pravcu približavanja međunarodnim standardima koji govore o tome
da nasilje u porodici mora biti tretirano podjednako ozbiljno kao nasilje van porodice i
61
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
da je obaveza države da se efikasno bori protiv ove specifične vrste nasilja koje
ostavlja trajne, duboke posledice na pojedince i društvo.
Međutim, umesto očekivanog pooštra vanja kazni za akt nasilja u porodici,
usvajanjem Krivičnog zakonika smanjene su kazne za sve oblike ovog krivičnog dela,
čime je postupljeno u suprotnosti sa svim relevantnim međunardnim preporukama i
rezolucijama. Naime, poznato je da se gonjenje i inače teško preduzima kada su ova
dela u pitanju, da su sudije i tužioci nedovoljno obučeni za postupanje sa žrtvama, da
su žene i deca kao najčešće žrtve ovih krivičnih dela izloženi sekundarnoj viktimizaciji
u sudskim postupcima, pa je zbog toga ublažavanjem kazni situacija umnogome
pogoršana. Stoga je nužno povećati kazne za ovo krivično delo, makar do nivoa koji
je predviđao prethodni Krivični zakon RS, što se posebno odnosi na slučaj
kažnjavanja za kršenje mera zaštite izrečene od strane suda prema pravilima
Porodičnog zakona.
Nedavanje izdržavanja (čl. 195)
Za krivično delo nedavanja izdržavanja ne samo da je ublažena kazna u odnosu na
prethodni zakon, već je omogućeno izvršiocu dela, u najvećem broju slučajeva ocu
maloletne dece, da izbegne bilo kakvo kažnjavanje ukoliko iz „opravdanih razloga’’
nije davao izdržavanje. Svrha postojanja ovog krivičnog dela jeste da se natera
učinilac da konačno plati izdržavanje tako što mu se stavlja u izgled zatvorska kazna.
Novim rešenjem, gde se učinilac može osloboditi kazne iz navedenih razloga,
direktno se ugrožava žena kojoj se najčešće dodeljuju deca nakon razvoda braka.
Rodoskrnavljenje (čl. 197)
Dosadašnje rešenje u pogledu visine kazne čini ovo krivično delo skoro
privilegovanim delom, gde se učinilac kažnjava kaznom do 3 godine, što u praksi
može dovesti do izricanja novčane kazne, rada u javnom interesu ili učinilac može biti
i oslobođen od kazne, iako se radi o najtežoj vrsti zlostavljanja maloletnika, najčešće
maloletnica sa nesagledivim posledicama.
Pored toga, zakonodavac ne sankcioniše obljubu od strane svih srodnika, pa je
neophodno proširiti krug lica koja mogu biti izvršioci ovog krivičnog dela, uvesti
posebne oblike ovog dela kada su u pitanju deca, kao i teže posledice. Postojeće
zakonsko rešenje ne sankcioniše ni izvršenje drugih nedozvoljenih polnih radnji, kada
su u pitanju krvni srodnici, pa je neophodno uvesti kaznu i u tim slučajevima.
U vezi sa poslednje dve grupe krivičnih dela treba pomenuti i pojedine mere
bezbednosti koje su utvrđene Krivičnim zakonikom (čl. 79, 80, 89).
Prema postojećim zakonskim rešenjima, oštećenima u krivičnom postupku nije
obezbeđena zaštita od uznemiravanja izvršilaca krivičnih dela, usled nepostojanja
adekvatnih mera koje bi sud izrekao učiniocu. Ovaj problem naročito je značajan
kada su u pitanju krivična dela protiv polnih sloboda, braka i porodice u kojima je
žrtva krivičnih dela ženskog pola. Stoga se uvođenje mere kojima će okrivljenima biti
62
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
zabranjen kontakt sa žrtvama pokazuje kao neophodno u cilju zaštite lica koja su
oštećena ovim krivičnim delima.
Treba napomenuti da je Krivični zakonik predvideo i zaštitni nadzor, u okviru koga bi
eventualno bilo mesto ovim merama, međutim kako se ovaj nadzor određuje samo
kada je učiniocu izrečena uslovna osuda, ako i da nema sankcije za nepoštovanje
zaštitnog nadzora, osim opomene i eventualnog ukidanja uslovne osude, neophodno
je sudu staviti na raspolaganje zaštitne mere i u slučajevima kada su izrečene i druge
kazne.
Takođe, treba reći nekoliko reči i o zastarelosti gonjenja koje se odnose na ove dve
grupe krivičnih dela (čl. 104). Većina krivičnih dela kod kojih su oštećeni odnosno
žrtve deca, a posebno deca ženskog pola, predviđaju blage kazne za učinioce. Ako
se uzme u obzir stepen zrelosti, psihičko stanje dece i njihov pravni položaj, jasno je
da je deci znatno teže da prijave izvršenje krivičnih dela, posebno kada su u pitanju
izvršioci koji su srodnici. Pored toga, deca često nemaju jasnu svest o tome da je nad
njima izvršeno krivično delo, što ih sve zajedno dovodi u mogućnost da preduzmu
krivično gonjenje tek kada dostignu punoletstvo, što se dalje pokazuje kao zakasnela
pravna reakcija usled nastupanja apsolutne zastarelosti gonjenja. Na ovaj način
postojeće zakonske odredbe pogoduju nasilnicima koji ostaju nekažnjeni, uprkos
obavezi društva i države da obezbedi maksimalnu zaštitu interesa dece, bez
diskriminacije u odnosu na pol. Stoga je izmena u smislu uvođenja posebnih uslova
za zastarelost krivičnog gonjenja kad su žrtve deca, neophodna u cilju potpune
zaštite njihovih interesa.
Poslednje krivično delo sadržano u Krivičnom zakoniku koje možemo spomenuti u
ovom pregledu je krivično delo nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom
skupu (344a)
Krivični zakonik kod ovog krivičnog dela predviđa da ko fizički napadne ili se fizički
obračunava sa učesnicima sportske priredbe ili javnog skupa, vrši nasilje ili oštećuje
imovinu veće vrednosti prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe ili javnog
skupa, unese u sportski objekat ili baca na sportski teren, među gledaoce ili učesnike
javnog skupa predmete, pirotehnička sredstva ili druge eksplozivne, zapaljive ili
škodljive supstance koje mogu da izazovu telesne povrede ili ugroze zdravlje
učesnika sportske priredbe ili javnog skupa, neovlašćeno uđe na sportski teren ili deo
gledališta namenjen protivničkim navijačima i izazove nasilje, oštećuje sportski
objekat, njegovu opremu, uređaje i instalacije, svojim ponašanjem ili parolama na
sportskoj priredbi ili javnom skupu izaziva nacionalnu, rasnu, versku ili drugu mržnju
ili netrpeljivost zasnovanu na nekom diskriminatornom osnovu usled čega dođe do
nasilja ili fizičkog obračuna sa učesnicima, kazniće se zatvorom od šest meseci do
pet godina i novčanom kaznom. Kada je ovo krivično delo učinjeno od strane grupe,
učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina. Kolovođa grupe koja izvrši
delo, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina. Ako je izvršenjem dela došlo do
nereda u kome je nekom licu naneta teška telesna povreda ili je oštećena imovina
veće vrednosti, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina. Službeno ili
63
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
odgovorno lice koje pri organizovanju sportske priredbe ili javnog skupa ne preduzme
mere obezbeđenja kako bi se onemogućio ili sprečio nered, pa usled toga budu
ugroženi život ili telo većeg broja ljudi ili imovina veće vrednosti, kazniće se zatvorom
od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.
Osobe sa invaliditetom kao žrtve krivičnih dela
U toku poslednjih par godina došlo je do značajnih promena u krivičnom
zakonodavstvu Srbije. Medjutim kada je u pitanju krivičnopravna zaštita osoba sa
invaliditetom gotovo ništa se nije promenilo. Naime, promenjeni su nazivi pojedinih
krivičnih dela, ali kazne koje su predviđene kada je žrtva osoba sa invaliditetom u
odnosu na zaprećene kazne kada je žrtva krivičnih dela osoba koja nije invalid, i dalje
je po pravilu niža.
Ovu činjenicu je posebno važno istaći kada se govori o krivičnim delima iz grupe dela
protiv polne slobode. Tako, zakonodavac je promenio naziv krivičnog dela kada je u
pitanju silovanje osobe sa invaliditetom i drugih lica koja ne mogu da pruže otpor, pa
se ovo krivično delo po važećem Krivičnom zakoniku zove obljuba na nemoćnim lice
(po ranijem Krivičnog zakonu RS naziv dela je obljuba ili protivprirodni blud nad
nemoćnim licem). Medjutim, kazne se i dalje razlikuju u odnosu na silovanje žene
bez invaliditeta, te se nameće zaključak da je žrtva koja ne može da pruži otpor
nasilniku i dalje ‘’manje vredna’’ od osobe koja nema invaliditet i može da se brani.
Ovakvo rešenje se može smatrati samo po sebi izuzetno nepravednim i
diskriminatorskim, jer iz njega proizilazi stav da društvo slabije štiti one koji ne mogu
da se brane, odnosno one koji su nemoćni.
Pri tom je potrebno istaći i da se izvršenje ovih dela teško otkriva, kao i da se žrtve
vrlo teško odlučuju da prijave izvršioca. Osim toga, izuzetno niske i diskriminatorske
kazne posebno obeshrabruju žrtve da se upuste u sudski postupak traženja pravne
zaštite. Stoga je u svakom pojedinačnom slučaju neophodno podržati žrtvu i porodicu
žrtve kako bi predmet došao do suda, a zatim uticati na sud da ova dela strože
sankcioniše, promeni kaznenu politiku i izrekne efektivnu, a ne uslovnu zatvorsku
kaznu. Takođe je od velikog značaja da se postupak sprovede pravilno, kako ne bi
dolazilo do ukidanja presuda i zastarelosti krivičnog gonjenja, što je takodje čest
slučaj kada je u pitanju krivično delo bludnih radnji u vezi sa krivičnim delom obljube
na nemoćnim licem.
64
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
5
Deo peti - Zabrana diskriminacije i ranjive društvene grupe zabrana
diskriminacije i ranjive društvene grupe
Za potrebe održavanja seminara, u ovom delu sadržaj je pravni okvir i realan položaj
dve ranjive društvene grupe u Srbiji, u odnosu na zabranu i sprečavanje
diskriminacije. Prvi se odnosi na pravni položaj nacionalnih i etničkih manjina sa
posebnim osvrtom na položaj Roma, a drugi na lica drugačije seksualne orjentacije. 45
5.1
Zabrana diskriminacije i pravni položaj nacionalnih i etničkih manjina sa
posebnim osvrtom na položaj roma
5.1.1 Opšti osvrt
Ustav Republike Srbije, odredbom člana 14 propisuje da Srbija štiti prava nacionalnih
manjina i jemči im posebnu zaštitu radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i
očuvanja njihovog identiteta. Prema članu 47 izražavanje nacionalne pripadnosti je
slobodno i niko nije dužan da se o njoj izjašnjava a članom 48 podstiče se
uvažavanje razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili
verskog identiteta gradjana merama u obrazovanju, kulturi i javnom informisanju.
Poseban odeljak glave o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama posvećen je
pravima pripadnika nacionalnih manjina (čl. 75- 81). Prema članu 75 se pripadnicima
nacionalnih manjina, pored prava koje Ustav jemči svim gradjanima Srbije, jemče i
dodatna individualna (koja se ostvaruju pojedinačno) ili kolektivna prava (ostvariva u
zajednici sa drugima). Putem kolektivnih prava pripadnici nacionalnih manjina,
neposredno ili preko svojih posrednika, učestvuju u odlučivanju o pitanjima od
značaja za njihovu kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i
pisma, u skladu sa zakonom. radi ostvarivanja prava na samoupravu u pomenutim
oblastima, pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete.
Prema članu 76 Ustava pripadnicima nacionalnih manjina jemči se ravnopravnost pred
zakonom i zabranjena je bilo kakva diskriminacija zasnovana na njihovoj nacionalnoj
pripadnosti. Istim članom predvidjena je i mogućnost donošenja posebnih propisa i
privremenih mera koje se mogu uvesti u ekonomskom, socijalnom, kulturnom i političkom
životu radi postizanja njihove pune ravnopravnosti sa gradjanima koji pripadaju većini, ako
su usmerene na uklanjanje nepovoljnih uslova života kojima su bili pogodjeni. Uvodjenje
takvih mera i propisa se ne smatra diskriminacijom.
Ustav u svom članu 77 propisuje i ravnopravnost u vodjenju javnih poslova tako što će se
o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih
45
Napomena: Ovaj deo, za svrhu izvođenja Seminara, u izvesnoj meri je preuzet iz publikacije: Mirna
Kosanović, Saša Gajin, Dejan Milenković, Zabrana diskriminacije u Srbiji i ranjive društvene grupe,
Ministarstvo rada i socijalne politike, UNDP Srbija, Beograd, 2010.
65
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
manjina voditi računa pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama,
pokrajinskim i lokalnim organima
Član 78 zabranjuje nasilnu asimilaciju pripadnika nacionalnih manjina kao i
preduzimanje mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava
stanovništva na delovima terotorije gde pripadnici nacionalnih manjina žive
tradicionalno i u značajnom broju.
Pripadnicima nacionalnih manjina je članom 79 Ustava garantovano pravo na
očuvanje posebnosti kroz pravo na:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
izražavanje, čuvanje, negovanje, razvijanje i javno izražavanje nacionalne,
etničke, kulturne i verske posebnosti;
na upotrebu svojih simbola na javnim mestima;
na korišćenje svog jezika i pisma;
da u sredinama gde čine značajnu populaciju, državni organi, organizacije
kojima su poverena javna ovlašćenja, pokrajinski organi kao i oni jedinica
lokalne samouprave vode postupak i na njihovom jeziku;
na školovanje na svom jeziku u državnim i pokrajinskim ustanovama;
na osnivanje privatnih obrazovnih ustanova;
da na svom jeziku koriste svoje ime i prezime;
da u sredinama gde čine značajnu populaciju, tradicionalni lokalni nazivi, imena
ulica, naselja i topografske oznake budu ispisane i na njihovom jezijku;
na potpuno, blagovremeno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku,
uključujući i pravo na izražavanje, primanje, slanje i razmenu obaveštenja i
ideja;
na osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja.
Sva ova prava pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju u skladu sa zakonom a
njihovalista nije zatvorena i dodatna mogu biti ustanovljena zakonom ili pokrajinskim
propisima.
Prema članu 80 Ustava, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na udruživanje i
saradnju sa sunarodnicima izvan teritorije Republike Srbije a mogu i osnivati prosvetna i
kulturna udruženja, koja će sami dobrovoljno finansirati. Članom 81 Srbija se, kao država,
obavezala na podsticanje duha tolerancije i medjukulturnog dijaloga u oblasti obrazovanja,
kulture i informisanja. U tom cilju će preduzimati efikasne mere za unapredjenje
uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje medju svim ljudima koji đive na teritoriji
Republike Srbije, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.
Ustav takodje predvidja, odredbom člana 100, da se u Narodnoj Skupštini mora
obezbediti ravnopravnost i zastupljenost predstavnika nacionalnih manjina, u skladu
sa zakonom i odredbom člana 180 da se u pokrajinskim i organima jedinica lokalne
samouprave, u kojima živi stanovništvo mešovitog nacionalnog sastava, omogućuje
srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštinama.
66
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Osnovni problem u sferi manjinskih prava je višegodišnje odlaganje donošenja
Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina koji treba podbrobno da reguliše
manjinsku samoupravu i konkretizuje ostvarivanje prava i slobode garantovanih
pripadnicima nacionalnih manjina Ustavom Republike Srbije.
Važeći Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina donetog od strane
Skupštine Savezne Republike Jugoslavije 2002 godine. Tada se stalo se na
stanovište da nadležnost za zakonsko regulisanje načina ostvarivanja prava
pripadnika manjina pripada federaciji, ali se u normativnoj pripremi zakonskih
odredbi nastojalo da se ne menjaju postojeća rešenja, predvidjena republičkim
zakonodavstvom pa je u Zakon unet niz odredbi programsko deklarativne prirode
.Usvajanjem Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore 4.februara
2003.godine („Službeni list SCG“ br.1/2003), od dana njenog stupanja na snagu, ovaj
Zakon se u Republici Srbiji primenjuje kao republički.
Nacionalnom manjinom u smislu člana 2 tog zakona smatrala se „svaka grupa
državljana SRJ koja je po brojnosti doboljno reprezentativna iako predstavlja manjinu
na teritoriji SRJ, pripada nekoj od grupa stanovništva koje su u dugotrajnoj i čvrstoj
vezi sa teritorijom SRJ i poseduje obeležja kao što su jezik, kultura, nacionalna ili
etnička pripadnost, poreklo ili veroispovest, po kojima se razlikuje od većine
stanovništva i čiji se pripadnici odlikuju brigom da zajedno održavaju svoj zajednički
identitet, uključujući i kulturu, tradiciju, jezik ili religiju.“
Nacionalnim manjinama u smislu ovog zakona smatrale su se i sve grupe državljana
koji se nazivaju ili određuju kao narodi, nacionalne i etničke zajednice, nacionalne i
etničke grupe, nacionalnosti i narodnosti ukoliko su ispunjavale uslove koji se odnose
na vezu sa teritorijom tadašnje SRJ i obeležjima po kojima se razlikuju od većine
stanovništva.
U osnovna načela tog zakona ulaze zabrana diskriminacije prema licima koja
pripadaju nacionalnim manjinama, mere za obezbedjenje pune ravnopravnosti,
sloboda nacionalnog opredeljivanja i izražavanja, pravo saradnje sa sunarodnicima u
zemlji i inostranstvu, obaveza poštovanja ustavnog poretka, načela medjunarodnog
prava i javnog morala kao i zaštita stečenih prava. U prava na očuvanje posebnosti,
garantovana ovim zakonom spadaju: izbor i upotreba ličnog imena, pravo na
upotrebu maternjeg jezika, službena upotreba jezika i pisma, pravo na negovanje
culture i tradicije, školovanje na maternjem jeziku, upotreba nacionalnih simbola,
javno obaveštavanje na jezicima nacionalnih manjina.
Radi ostvarivanja prava na samoupravu u oblasti upotrebe jezika i
pisma,obrazovanja, informisanja i kulture, Zakonom o zaštiti prava i sloboda
nacionalnih manjina su u pravni sistem Srbije po prvi put uvedeni Nacionalni saveti
nacionalnih manjina. Zakonom je predvidjeno da nacionalni saveti nacionalnih
manjina imaju svojstvo pravnog lica i da se biraju na četiri godine, donose svoje
statute i budžete i finansiraju se iz budžeta i donacija a njihov registar vodi nadležni
savezni organ. Izborna pravila o izboru nacionalnih saveta trebalo je da budu
67
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
regulisana zakonom a članom 24 tog zakona, prelaznim i završnim odredbama,
uredjen je privremeni režim izbora nacionalnih saveta sa upućujućom normom, kojom
se predvidja da će se pitanja u vezi sa nadležnošću i načinom rada skupštine
elektora nacionalnih manjina regulisati podzakonskim aktom Saveznog organa
nadležnog za pitanja manjina. Tadašnje Savezno ministarstvo nacionalnih i etničkih
zajednica donelo je Pravilnik o načinu rada Skupštine elektora za izbor nacionalnih
saveta nacionalnih manjina i na osnovu tog pravnog akta sa jednokratnim dejstvom
registrovano je petnaest nacionalnih saveta.Taj privremeni status još uvek nije
promenjen do juna 2009.godine pa je za sprovodjenje manjinske politike u okvirima
vladavine prava neophodno što pre zakonom detaljno urediti izbor i nadležnosti
nacionalnih saveta ali i finansiranje njihove delatnosti i nadzor nad zakonitošću
njihovog rada i akata.
Materija zaštite manjinskih prava je na republičkom nivou uredjena je i relevantnim
propisima Republike Srbije u raznim oblastima života :Zakonom o osnovnoj školi,
Zakonom o srednjoj školi, Zakonom o višoj školi, Zakonom o univerzitetu ( uredjena
su pitanja školovanja na jezicima nacionalnih manjina), Zakonom o lokalnoj
samoupravi ( uredjeno je osnivanje saveta za medjunacionalne odnose u nacionalno
mešovitim opštinama ), Krivičnim zakonom (sankcionisana je kao krivično delo
povreda ravnopravnosti gradjana i povreda ravnopravnosti upotrebe jezika i pisma),
Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma, Zakonom o pečatu državnih i drugih
organa, Zakonom o izboru narodnih poslanika (uredjena je službena upotreba jezika i
pisma nacionalnih manjina), Zakonom o državnim praznicima u Republici Srbiji
(utvrdjeno pravo zaposlenih da ne rade u odredjene dane verskih praznika ),
Zakonom o radiodifuziji (regulisano izdavanje dozvola za emitovanje, suzbijanje
govora mržnje) itd.
Radi konkretizacije ostvarivanja prava na učešće u vlasti i upravi bilo bi potrebno
doneti akcione planove za povećanje učešća pripadnika nacionalnih manjina u
organima državne uprave kojima će u skladu sa ustavnim principom jednakosti
gradjana predvideti mere za unapredjenje takvog učešća i dinamika njihovog
preduzimanja.
5.1.2 Diskriminacija Roma, posebno pristup ličnim dokumentima, kao
propisima u oblasti prijave prebivališta, zdravstvene zaštite, obrazovanja
i socijalno osiguranje
Analiza položaja pripadnika Romske zajednice u pojedinim oblastima, a naročito u
oblasti pristupa ličnim dokumentima, obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite
i stanovanja, ukazuje na činjenicu da se i dalje radi o veoma diskriminisanoj kategoriji
lica. Problemi sa kojima se Romi svakodnevno suočavaju zahtevaju sveobuhvatnu
aktivnost države, posebno u vezi sa usvajanjem posebnih pravila zakonskog
karaktera, kao i odlučniju aktivnost u cilju otklanjanja diskriminacije ove kategorije lica
i njihove pune integracije u društvo u kojem žive.
68
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
U daljem tekstu biće u najkraćem prikazan položaj Roma u pojedinim oblastima,
imajući u vidu činjenicu da pojedine probleme pripadnici ove zajednice dele sa
drugima, a posebno interno raseljenim licima, te da je o tim problemima već bilo reči
u odeljku publikacije koji se bave tim drugim kategorijama lica.
5.1.2.1 Problemi sa ličnim dokumentima
Prema poslednjim podacima na koje se upućuje i u Drugom mišljenju o Srbiji
Savetodavnog komiteta o Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina od 25.
Juna 2009. godine, 30% od ukupno oko 206.000 interno raseljenih lica koja žive na
teritoriji zemlje, među kojima je veliki broj Roma, i dalje ima nerešen problem pristupa
ličnim dokumentima.
Romi imaju pravo da, kao i ostali građani Srbije, zahtevaju izdavanje ličnih
dokumenata, dok nadležni organi javne vlasti imaju obavezu da im ove dokumente
obezbede. Lični dokumenti su javne isprave od čijeg posedovanja u najvećoj meri
zavisi mogućnost ostvarivanja prava u oblastima obrazovanja, zdravstvene i socijalne
zaštite, rada i zapošljavanja, penzionog osiguranja i sl. Među ovim ličnim
dokumentima na prvom mestu valja istaći izvode iz matičnih knjiga rođenih, venčanih
i umrlih, jer ove isprave potvrđuju pravni status pojedinaca, te tako predstavljaju
osnov za izdavanje drugih ličnih dokumenata, kao što su lična karta, radna i
zdravstvena knjižica, putna isprava i drugi.
Pravni režim izdavanja ličnih dokumenata sadržan je u brojnim zakonskim i
podzakonskim tekstovima. Međutim, neophodno je istaći da i pored toga značajan
broj Roma i dalje živi bez ličnih dokumenata. Ovi „pravno nevidljivi Romi“ ne mogu da
ostvare svoja prava, pre svega pravo na priznavanje njihovog pravnog subjektiviteta,
bez donošenja novih zakonskih pravila koja bi im omogućila da na jednostavan i
efikasan način dođu do ličnih dokumenata.
Posebni pak problemi sa kojima se Romi suočavaju u ostvarivanju prava na lične
dokumente, odnose se na pravno nepriznate isprave i izgubljene ili uništene matične
knjige onih Roma koji su prinudno preseljeni sa teritorije Kosova i Metohije 1999.
godine, preko problema upisa u matične knjige Roma koja nikada nisu bila upisana u
matične knjiga, do problema u vezi sa određivanjem jedinstvenog matičnog broja i
njihovog prebivališta, odnosno boravišta.
5.1.2.2 Zdravstvena zaštita
Pravo na zdravstvenu zaštitu u Srbiji spada u red osnovnih, Ustavom zajamčenih
ljudskih prava. Cilj ustavnog jemstva jeste, sa jedne strane, da pravu na zdravstvenu
zaštitu obezbedi najviši mogući stepen pravne garancije, a sa druge, da obaveže
zakonodavca da donese zakone i druge propise potrebne radi obezbeđivanja
efikasnog vršenja i zaštite ovog prava.
69
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
U ovoj oblasti u našem pozitivnom zakonodavstvu, pravila o obezbeđivanju
zdravstvene zaštite sadržana su, pre svega, u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti (Sl.
Glasnik RS 107/2005), i Zakonu o zdravstvenom osiguranju (Sl. glasnik RS, br.
107/2005 i 109/2005 - ispr.), a zatim i u Zakonu o evidencijama u oblasti zdravstvene
zaštite (Službeni glasnik SRS, br. 14/81, 24/85, Službeni glasnik RS, br. 44/91,
53/93, 67/93, 48/94, 101/2005). Cilj ovih propisa, posmatrano sa stanovišta korisnika
usluga zdravstvene zaštite, jeste dvojak: prvo, propisi uređuju sistem zdravtsvene
zaštite, uključujući i prava korisnika usluga zdravstvene zaštite i obaveze pružaoca
ovih usluga; drugo, propisi određuju krug korisnika usluga, osnov korišćenja usluga,
kao i vrstu usluga koje se koriste.
Osim zakonskih propisa, materija zdravstvene zaštite stanovništva uređena je i
brojnim podzakonskim propisima.
Prema članu 20. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvena zaštita je jednako
dostupna svima, što znači da je prilikom pružanja zdravstvene zaštite zabranjeno
diskriminisati korisnike prema njihovom ličnom svojstvu, uključujući tu i rasnu i
nacionalnu pripadnost.
Osim toga, prema nekim kategorijama lica sam Zakon određuje preduzimanje mera
zdravstvene zaštite. U tom smislu, u članu 11. Zakona kaže se da se briga za
zdravlje, pod jednakim uslovima, na teritoriji Republike ostvaruje obezbeđivanjem
zdravstvene zaštite socijalno ugroženom stanovništvu. Kao jednu od grupa lica koja
su obuhvaćena ovim pravilom, Zakon izričito navodi lica romske nacionalnosti koja
zbog tradicionalnog načina života nemaju stalno prebivalište, odnosno boravište u
Republici, ali i druge, među kojima su i deca do navršenih 15 godina života, žene u
vezi sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12
meseci nakon porođaja, kao i primaoci socijalne pomoći. Ova odredba ima poseban
značaj za sve pripadnike romske zajednice, s obzirom na činjenicu da su upravo oni
lica na koja upućuje ovaj član Zakona.
Osim ovog zakonskog teksta, u oblasti zdravstvene zaštite važno je istaći i Zakon o
zdravstvenom osiguranju. U članu 3. Zakona o zdravstvenom osiguranju, eksplicitno
se kaže da je pravo na zdravstvenu zaštitu obezbeđeno licima koja su obuhvaćena
obaveznim zdravstvenim osiguranjem. Prema članu 22. Zakona, u ove kategorije lica
koja su obuhvaćena zdravstvenim osiguranjem po sili zakona spadaju, između
ostalih deca do navršenih 15 godina života, školska deca i studenti do kraja
propisanog školovanja, a najkasnije do navršenih 26 godina, žene u vezi sa
planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci
nakon porođaja, materijalno neobezbeđena lica koja primaju materijalno
obezbeđenje po propisima o socijalnoj zaštiti, korisnici stalnih novčanih pomoći, kao i
pomoći za smeštaj u ustanove socijalne zaštite ili u druge porodice, po propisima o
socijalnoj zaštiti, nezaposlena lica i druge kategorije socijalno ugroženih lica čiji su
mesečni prihodi ispod prihoda utvrđenih u skladu sa ovim zakonom, korisnici pomoći
- članovi porodice čiji je hranilac na odsluženju vojnog roka, kao i lica romske
nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života nemaju stalno prebivalište,
70
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
odnosno boravište u Republici. Prema slovu člana 24. Zakona, prava iz obaveznog
zdravstvenog osiguranja obezbeđuju se i članovima uže porodice osiguranika koji
primaju socijalnu pomoć, kao i lica romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog
načina života nemaju stalno prebivalište, odnosno boravište.
Nesumnjivo je da je zakonodavac imao nameru da ovim kategorijima lica koja
pripadaju romskoj zajednici omogući pristup zdravstvenoj zaštiti. Međutim, članom 6.
Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog
osiguranja, primena ovog zakonskog pravila se derogira time što se kaže da je od
osiguranika potrebno pribaviti i ličnu izjavu da se radi o licu romske nacionalnosti,
kao i njegovu prijavu boravka. Na ovaj način, licima koja nemaju prijavljen boravak,
na primer zbog toga što žive u nelegalnom romskom naselju, što je često slučaj sa
pripadnicima romske zajednice, zapravo se onemogućava pristup pravima iz
zdravstvenog osiguranja, odnosno ostvarivanje zakonskog prava na korišćenje
usluga zdravstvene zaštite.
Osim ovih problema vezanih za pozitivne propise, potrebno je istaći i praktične
probleme vezane za zdravstvenu zaštitu Roma, posebno u pogledu nedostatka
primarne zdravstvene zaštite dece i žene romske nacionalnosti. Prema raspoloživim
podacima, romska deca se sasvim retko vakcinišu, dok se žene romske
nacionalnosti odlučuju na posetu ginekologu samo u vreme porođaja. Međutim, šteta
koja nastaje na ovaj nacin se ne završava na nivou preventivne, odnosno redovne
zaštite zdravlja, već prouzrokuje i dalje štetne posledice. Naime, nedostataci koji
nastaju, na ovaj nacin, u primarnoj zdravstvenoj zaštiti veoma često dovodi do
akutnih ili hroničnih oboljenja ove grupe stanovništva, i to samo zbog toga što su
ostavljeni van sistema redovne zdravstvene zaštite. Konačno, ovakvo stanje direktno
prouzrokuje i materijalnu štetu time što se budžet zdravstvenog osiguranja bez
potrebe opterećuje troškovima lečenja lica kojima nije obezbeđena preventivna
zaštita zdravlja. 46
5.1.2.3 Obrazovanje
Pravo na obrazovanje u Srbiji spada u red osnovnih, Ustavom zajamčenih ljudskih
prava. Cilj ustavnog jemstva jeste, sa jedne strane, da pravu na obrazovanje
obezbedi najviši mogući stepen pravne garancije, a sa druge, da obaveže
zakonodavca da donese zakone i druge propise potrebne radi obezbeđivanja
efikasnog vršenja i zaštite ovog prava.
Tri su sistemska zakona kojima se reguliše oblast predškolskog, osnovnog i
srednjoškolskog obrazovanja i vaspitanja. To su Zakon o osnovama sistema
obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, zatim Zakon o osnovnoj školi iz 2003.
godine, kao i Zakon o srednjoj školi takođe iz 2003. godine- dr. zakon).
46
Navedeno prema “Zaštita prava interno raseljenih lica, u očekivanju trajnog rešenja”, Paxis,
Beograd, 2009.
71
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Osim ovih zakonskih tekstova, u oblasti obrazovanja dece primenjuju se i Zakon o
učeničkom i studentskom standardu iz 2005. godine i Zakon o udžbenicima i drugim
nastavnim sredstvima iz 2006. godine. Podzakonska regulativa u ovoj blasti je takođe
veoma brojna i u njoj su sadržana pravila koja u značajnoj meri utiču na obrazovanje
dece romske nacionalnosti.
Prema članu 71. Ustava iz 2006. godine, svako ima pravo na obrazovanje. Prema
ustavnim odredbama, osnovno obrazovanje je obavezno za svu decu. Država snosi
troškove osnovnog i srednjeg obrazovanja.
Osim ove načelne pravne garancije, tekst Ustava sadrži i dopunska pravila koja se
vezuju za obrazovanje pripadnika nacionalnih manjina. Tako, prema članu 75,
nacionalne manjine uživaju određena kolektivna prava, između ostalog i u
odlučivanju o pojedinim pitanjima vezanim za svoje obrazovanje. Ustav ističe
posebnu ulogu nacionalnih saveta nacionalnih manjina u ostvarivanju prava na
samoupravu u oblasti obrazovanja.
Među prava čiji je cilj očuvanje posebnosti, član 79. Ustava uključuje i pravo
pripadnika nacionalne manjine na školovanje na svom jeziku, kao i pravo na
osnivanje privatnih obrazovnih ustanova. Prema članu 80, pripadnici nacionalnih
manjina mogu da osnivaju svoja prosvetna udruženja.
Najzad, prema članu 81. Ustava, država je dužna da u oblasti obrazovanja podstiče
duh tolerancije i međukulturnog dijaloga onih koji pripadaju različitim nacionalnim
zajednicama, kao i da preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog
poštovanja, razumevanja i saradnje među svima koji žive na teritoriji Republike, bez
obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.
Suprotno svim ovim ustavnim jemstvima, deca romske nacionalnosti su i dalje u
veoma lošem položaju kada se radi o njihovom učešću u obrazovno-vaspitnom
procesu. Sa jedne strane, ova deca se i dalje u značajnoj meri izdvajaju od ostale
dece prilikom upisa u redovne škole i obično se smeštaju u tzv. „specijalne škole“ ili
posebna odeljenja zajedno sa decom ometenom u razvoju.
Prema članu 90. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u postupku
ispitivanja pred polazak u osnovnu školu i provere spremnosti deteta za upis, škola
može da uputi dete komisiji jedinice lokalne samouprave koja preporučuje program
obrazovanja i vaspitanja.
U skladu sa ovom odredbom, Zakon o osnovnoj školi posvećuje VII poglavlje
obrazovanju i vaspitanju učenika ometenih u razvoju. Prema članu 83. Zakona, dete
ometeno u razvoju stiče osnovno obrazovanje i vaspitanje u skladu sa zakonom i
upisuje se u školu na osnovu rešenja kojim se utvrđuje vrsta i stepen ometenosti u
razvoju. Pod decom ometenom u razvoju smatraju se učenici sa telesnim i čulnim
oštećenjima (telesno invalidni, slepi i slabovidi i gluvi i nagluvi), mentalno ometeni
(lako, umereno, teže i teško), kao i višestruko ometeni u razvoju (sa dve i više
ometenosti, autistička i dr.).
72
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Posebne odredbe kojima se detaljno razrađuju pravila Zakon sadrži Odluka o
kriterijumima za razvrstavanje dece ometene u razvoju i načinu rada komisija za
pregled dece ometene u razvoju (Sl. glasnik SRS, br. 16/86). Utvrđivanje vrste i
stepena ometenosti u razvoju vrši se na osnovu predloga lekarske komisije. Prema
članu 85 Zakona o osnovnoj školi, razvrstavanje dece vrši se, po pravilu, pre početka
sticanja osnovnog obrazovanja i vaspitanja, a može se obaviti i u toku sticanja
obrazovanja. Rešenjem kojim se određuje vrsta i stepen ometenosti u razvoju
utvrđuje se zdravstvena sposobnost deteta za sticanje osnovnog obrazovanja i
vaspitanja i određuje vrsta škole koju će dete upisati.
Rešenje donosi opštinska, odnosno gradska uprava na osnovu mišljenja komisije za
pregled dece ometene u razvoju. Komisiju imenuje opštinska, odnosno gradska
uprava, na predlog zdravstvene ustanove sa teritorije kojoj pripada škola, a čine je
lekar specijalista iz odgovarajuće grane medicine, psiholog, pedagog, defektolog
određene specijalnosti i socijalni radnik.
Protiv rešenja komisije u delu koji se odnosi na ocenu zdravstvene sposobnosti
deteta, roditelj, odnosno staratelj deteta ima pravo žalbe nadležnom organu opštine,
odnosno grada. Po žalbi na rešenje komisije, nadležni organ opštine, odnosno grada
odlučuje na osnovu mišljenja posebne lekarske komisije koju zajednički obrazuju dve
ili više opština. Roditelj je dužan da upiše dete u školu određenu konačnim rešenjem
o razvrstavanju.
Kada se navedene odredbe sagledaju iz perspektive dece romske nacionalnosti koja
se često upućuju u specijalne škole na osnovu odluka komisija za razvrstavanje,
nameće se zaključak da predviđeni postupak razvrstavanja ne obezbeđuje roditeljima
ove dece mogućnost da se pravnim sredstvima bore protiv ove diskriminatorske
prakse.
Sa druge strane, potrebno je učiniti poseban napor ka rešavanju drugog osnovnog
problema dece romske nacionalnosti u obrazovnom sistemu zemlje, a to je fenomen
da roditelji dece romske nacionalnosti u značajnom broju slučajeva izbegavaju
obavezu upisa svoje dece u osnovne škole. Slična je situacija i kada se radi o upisu
ove kategorije dece u dečije vrtiće. Poseban problem uočen je u vezi sa interno
raseljenom populacijom Roma. Prema poslednjim raspoloživim podacima, 74.6%
roditelja koji su interno raseljeni sa Kosova i Metohije, ne upisuje svoju decu romske
nacionalnosti u škole. 47
Razlozi za ovu praksu su mnogostruki, ali se čini da je najveći taj što se ova lica
tradicionalno suočavaju sa različitim preprekama u procesu integracije u obrazovni
sistem zemlje, od otvorene ili prikrivene diskriminacije u pristupu vaspitnim i
obrazovnim institucijama, preko predrasuda koje su prema njima razvijene u lokalnoj
47
Navedeno prema: Analiza situacije interno raseljenih lica sa Kosova u Srbiji: zakon i praksa,
Praxis, beograd, 2007.
73
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
zajednici i jezičkim barijerama sa kojima se suočavaju u svakodnevnom životu, do
velikog siromaštva u kome ova lica žive i izloženosti brojnim hroničnim oboljenjima.
Na ovu negativno stanje nadovezuje se poseban fenomen odustajanja dece romske
nacionalnosti od pohađanja škole u toku prvih razreda osnovne škole. Nakon izlaska
iz škole, ova deca po pravilu ne vraćaju u školski sistem, ostaju neškolovani i bez
adekvatnog obrazovanja neophodnog za zapošljavanje. Uz ovu negativnu praksu
potrebno je dodati i onu koja se odnosi na niži nivo kvaliteta obrazovnog procesa koji
prati tzv. “specijalne škole”, odnosno posebna odeljenja. Naime, prema preduzetim
istraživanjima, kvalitet nastave u ovim posebnim školskim sredinama značajno je niži
u odnosu na kvalitet nastave koju pohađaju ostali učenici. U tom smislu, neophodno
je postaviti pitanje sistematske diskriminacije dece romske nacionalnosti u sektoru
vaspitanja i obrazovanja.
Prema članu 64. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009.
godine, zabranjena je svaka diskriminacija učenika u vaspitno-obrazovnom procesu,
po bilo kom osnovu. Nakon usvajanja Zakona, Ministarstvo prosvete oformilo je
međuresornu radnu grupu sa ciljem da se izradi novi pravilnik koji bi na temelju ove
odredbe Zakona omogućio inkluzivno obrazovanje za većinu one dece koja su ranije
upućivana u specijalne škole. Do kraja 2009. godine, ova radna grupa Ministarstva
nije daleko odmakla u svom radu, ali se očekuje da će završiti rad u toku 2010.
godine.
5.1.2.4 Socijalna zaštita
Pravo na socijalno osiguranje spada u red Ustavom zajamčenih ljudskih prava. Kao i
u oblasti zdravstvene zaštite i obrazovanja, cilj ustavnog jemstva jeste, sa jedne
strane, da pravu na obrazovanje obezbedi najviši mogući stepen pravne garancije, a
sa druge, da obaveže zakonodavca da donese zakone i druge propise potrebne radi
obezbeđivanja efikasnog vršenja i zaštite ovog prava.
Oblast socijalnog osiguranja regulisana je jednim sistemskim zakonom i to Zakonom
o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana (Sl. glasnik RS, br.
36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/2001, 84/2004, 101/2005 dr. zakon i 115/2005).
Osim ovog zakonskog propisa, materija socijalne zaštite uređena je i brojnim
podzakonskim propisima, među kojima valja istaći Odluku o mreži ustanova socijalne
zaštite za smeštaj korisnika ( Sl. glasnik RS, br 51/2008 ). 48
Prema članu 69. Ustava Srbije iz 2006. godine, građani i porodice kojima je neophodna
društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za
zadovoljavanje osnovnh životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu. Pružanje
48
Rranije Odluku o mreži ustanova socijalne zaštite koje osniva Republika, Sl. glasnik RS, 106/2006.
74
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
socijalne zaštite zasniva se na načelima socijalne pravde humanizma i poštovanja
ljudskog dostojanstva. Ustav neposredno nalaže zakonodavcu da uredi zakonom oblast
socijalnog osiguranja, kao i osnivanje fondova socijalnog osiguranja.
Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana,
socijalna zaštita obezbeđuje se građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju
sredstava za izdržavanje, kao i građanima i porodici koji svojim radom ili na drugi
način ne mogu da obezbede dovoljna sredstva za zadovoljavanje osnovnih životnih
potreba (član 3).
Pod socijalnom zaštitom zakonodavac smatra organizovanu društvenu delatnost koja
ima za cilj pružanje pomoći građanima i njihovim porodicama kada dođu u stanje
socijalne potrebe i preduzimanje mera radi sprečavanja nastajanja i otklanjanja
posledica takvog stanja. Pod stanjem socijalne potrebe smatra se takvo stanje u
kojem je građaninu ili porodici neophodna društvena pomoć u cilju savladavanja
socijalnih i životnih teškoća i stvaranju uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih
potreba i to ako se te potrebe ne mogu zadovoljiti na drugi način zadovoljiti.
Zakon poznaje sedam osnovnih oblika prava na socijanu zaštitu. Prema članu 9.
Zakona, to su prava na materijalno obezbeđenje i pravo na dodatak za pomoć i negu
drugog lica, na pomoć za osposobljavanje za rad, na pomoć u kući, dnevni boravak,
privremeni smeštaj u prihvatilište i prihvatnu stanicu, smeštaj u ustanovu ili smeštaj u
drugu porodicu, na usluge socijalnog rada, na opremu korisnika za smeštaj u
ustanovu socijalne zaštite ili drugu porodicu i na jednokratnu pomoć.
Od navedenih prava, čini se da su dva naročito interesantna sa stanovišta
najsiromašnijih pripadnika romske nacionalnosti, a naime pravo na materijalno
obezbeđenje, kao i pravo na smeštaj u ustanovu. Prema poslednjim podacima
vezanim za problem nezaposlenosti Roma, objavljenim u Drugom mišljenju o Srbiji
Savetodavnog komiteta o Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina od 25.
Juna 2009. godine, procenat nezaposlenih pripadnika romske zajednice duplo je veći
nego kod ostatka stanovništva i iznosi 51%. Podaci takođe pokazuju da je procenat
nezaposlenosti žena romske nacionalnosti još viši i da iznosi 72%. Osim toga, sa
stanovišta romske populacije, problem stanovanja, odnosno smeštaja, jeste jedan od
najvećih problema sa kojim se u praksi suočavaju, o čemu će biti posebno reči u
poslednjem delu ove analize.
Dakle, ako se radi o novčanoj socijalnoj pomoći, prema članu 10. Zakona, materijalno
obezbeđenje pripada pojedincu, koji živi sam ili porodici, koja ostvaruje prihode ispod
minimalnog nivoa socijalne sigurnosti. Pod porodicom se prema članu 13. Zakona,
smatraju bračni i vanbračni drugovi, deca (bračna, vanbračna, usvojena i uzeta na
izdržavanje) i srodnici, u pravoj liniji, a u pobočnoj do drugog stepena srodnosti, pod
uslovom da žive u zajedničkom domaćinstvu.
Nivo socijalne sigurnosti utvrđuje se samim Zakonom. Tako je članom 11. Zakona
minimalni nivo socijalne sigurnosti određen u procentualnom iznosu u odnosu na
75
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
prosečnu zaradu zaposlenih i to zavisno od toga da li se radi o pojedincu, u kom
slučaju se radi o iznosu od 16%, ili se radi o porodici, u kom slučaju iznos varira od
22% do 32%, zavisno od broja članova porododičnog domaćinstva.
Nominalne mesečne iznose minimalnog nivoa socijalne sigurnosti u dinarima,
utvrđuje ministar nadležan za socijalna pitanja, s tim što se minimalni nivo socijalne
sigurnosti usklađuje svakog meseca sa indeksom troškova života.
U članu 12. Zakona određeni su drugi uslovi pod kojima je moguće ostvariti pravo na
materijalno obezbeđenje ako pojedinac ili porodica imaju manji prihod od minimalnog
nivoa socijalne sigurnosti. Među ovim dopunskim uslovima je i onaj koji se vezuje za
to da primalac materijalnog obezbeđenja nije zaposlen ili da je nesposoban za rad. U
tom smislu se u članu 14. neposredno kaže da se na osnovu samog Zakona smatra
da je nesposobno za rad dete do navršene petnaeste godine života, a ako je na
redovnom školovanju u srednjoj školi do kraja roka propisanog za to školovanje.
Zakon sadrži odredbe kojima se definišu prihodi i primanja pojedinaca i porodice čije
se utvrđivanje traži u postupku dodele materijalnog obezbeđenja. U ove prihode i
primanja, prema članu 18, na prvom mestu se ubrajaju prihodi koji se ostvaruju u
mesečnom iznosu u visini prosečnog mesečnog prihoda bez poreza i doprinosa,
ostvarenog u tri meseca koji prethode mesecu u kome je podnet zahtev, odnosno u
visini prihoda bez poreza i doprinosa ostvarenog u jednom mesecu ili proseka
ostvarenog u dva meseca, ako nema prihoda za sva tri meseca.
Za ovom slede i druge kategorije prihoda i primanja. Međutim, već u članu 16.
Zakona se precizira da se radi ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje
uzimaju u obzir svi prihodi primaoca osim dečijeg dodatka, roditeljskog dodatka,
dodatka za pomoć i negu drugog lica, naknade za telesno oštećenje, primanja po
osnovu nagrada i otpremnina za odlazak u penziju, kao i primanja po osnovu
učeničkog i studentskog standarda.
Prema članu 20. Zakona, materijalno obezbeđenje utvrđuje se u mesečnom
novčanom iznosu u visini razlike između minimalnog nivoa socijalne sigurnosti i
iznosa prosečnog mesečnog prihoda pojedinca, odnosno porodice ostvarenog u tri
meseca koji prethode mesecu u kome je podnet zahtev. Iznos materijalnog
obezbeđenja usklađuje se svakog meseca sa indeksom troškova života i isplaćuje se
u iznosima zaokruženim u dinarima.
U skladu sa članom 21, ustanova koja rešava o pravu na materijalno obezbeđenje,
ima ovlašćenje da preispituje uslove za korišćenje prava u maju mesecu tekuće
godine, a na osnovu prihoda ostvarenog u prethodna tri meseca. Za porodice koje
imaju radno sposobne članove, preispitivanje se vrši šestomesečno, na osnovu
prihoda ostvarenih u prethodna tri meseca.
Sa druge strane, prema članu 36. Zakona, smeštaj u ustanovu socijalne zaštite
ostvaruje se upućivanjem korisnika u odgovarajuću ustanovu u kojoj se obezbeđuje
76
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
njegovo zbrinjavanje, na primer obezbeđuje mu se stanovanje, ishrana, odevanje,
nega, pomoć i staranje, zatim vaspitanje i obrazovanje, kao i osposobljavanje za
određene radne aktivnosti. Izuzetno se smeštaj može vršiti i u stacionarnoj
zdravstvenoj ustanovi, koja ispunjava uslove za pružanje usluga smeštaja, kao i u
domovima učenika, odnosno studenata kada se korisnik upućuje na osposobljavanje
za rad.
Zakon u članu 37. određuje kategorije lica koje mogu ostvariti pravo na smeštaj,
među kojima i:
−
dete bez roditeljskog staranja i dete čiji je razvoj ometen porodičnim prilikama
do osposobljavanja za samostalan život, povratka u sopstvenu porodicu, ili
zbrinjavanja u porodici usvojioca ili drugoj porodici, odnosno završetka
redovnog školovanja, a najduže šest meseci po završetku redovnog školovanja;
−
dete mentalno ometeno u razvoju stepena umerene, teže i teške mentalne
ometenosti, višestruko ometeno u razvoju, dete obolelo od autizma, kao i dete
sa smetnjama u telesnom razvoju koje nema uslova da ostane u svojoj porodici,
dok traje potreba za ovim oblikom zaštite
−
dete sa poremećajima u društvenom ponašanju
−
trudnica i samohrana majka sa detetom do godine dana života deteta kojoj je,
usled materijalne neobezbeđenosti, nerešenog stambenog pitanja,
poremećenih porodičnih odnosa i sličnih situacija potrebno privremeno
zbrinjavanje.
Smeštaj u ustanovu socijalne zaštite vrši se po rešenju centra za socijalni rad
donetom na osnovu nalaza i mišljenja odgovarajućeg stručnog tima centra o
neophodnosti smeštaja. Nalaz i mišljenje imaju za cilj da ustanove ispunjenost uslova
za smeštaj i to prema pojedinim kategorijama lica. Prema članu 49. Zakona, o
zahtevima za ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu rešava u prvom stepenu centar
za socijalni rad osnovan za teritoriju na kojoj podnosilac zahteva ima prebivalište.
Postupak se pokreće se na zahtev lica, odnosno njegovog zakonskog zastupnika ili
staraoca ili po službenoj dužnosti.
Centar za socijalni rad pokreće postupak po službenoj dužnosti na svoju inicijativu ili
povodom inicijative građana ili ovlašćenih organa i drugih pravnih i fizičkih lica, kada
je to u interesu lica ili društvene zajednice, ili kada postoji interes trećih lica (član 50.).
Licu koje se nađe na teritoriji opštine van svog prebivališta u stanju trenutne i
izuzetno teške situacije koja zahteva neodložno obezbeđenje nekog od oblika
socijalne zaštite, centar za socijalni rad u skladu sa člnom 51. Zakona pružiće
odgovarajući oblik zaštite.
Mesna nadležnost centra za socijalni rad za maloletno lice određuje se prema
prebivalištu njegovih roditelja (član 52.) Za maloletno lice čiji roditelji ne žive zajedno,
mesna nadležnost se određuje prema prebivalištu onog roditelja kome je maloletno
lice povereno na čuvanje i vaspitanje. Ako nijedan od roditelja maloletnog lica nije
77
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
poznat ili ako nije poznato njegovo prebivalište, postupak vodi centar za socijalni rad
na čijem području se maloletno lice zateklo ( jedinstveni postupak za sva lica).
Prema članu 63. Zakona, prilikom rešavanja o zahtevu za priznavanje prava na
socijalnu zaštitu, prvostepeni organ je dužan da utvrdi kojim se pravom na
najcelishodniji način obezbeđuje zadovoljavanje potreba pojedinca, odnosno
porodice. Prvostepeni organ je takođe dužan da po službenoj dužnosti svojim
rešenjem utvrdi način korišćenja prava.
Problemi sa kojima se lica romske nacionalnosti suočavaju u postupku ostvarivanja
prava u oblasti socijalne zaštite mogli bi se svesti na sledeće elemente. Pre svega,
ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu tesno je povezano sa posedovanjem potrebne
dokumentacije. Usled toga se otežan ili onemogućen pristup ličnim dokumentima
javlja kao osnovni uzrok problema u sferi socijalne sigurnost. Primera radi,
ostvarivanje prava na naknadu za materijalno obezbeđenje uslovljeno je
posedovanjem raznih dokumenata, u nekim slučajevima čak i 18, koja Romi veoma
često ne mogu da pribave.
Sa druge strane, odluka centra za socijalni rad o korišćenju socijalne pomoći
preispituje se po slovu Zakona svakih šest meseci, a to pretpostavlja podnošenje
svežih dokumenata kojima se ponovo dokazuju sve one činjenice koje su šest
meseci ranije već bile dokazane. Time se ionako koplikovana situacija najugroženijih
kategorija lica romske nacionalnosti dodatno komplikuje. Za ostvarivanje prava u
oblasti socijalnog osiguranja u praksi se na taj način ovim licima postavljaju uslovi
koje oni veoma teško mogu da zadovolje, što pretpostavlja diskriminatorski tretman.
Sa druge strane, poseba problem vezuje se za rigidni stav centara za socijalni rad u
vezi sa dokazima o prebivalištu i boravištu. Naime, značajan broj lica romske
nacionalnosti nema prebivalište na teritoriji centara za socijalni rad pred kojima
pokušavaju da ostvare svoja prava. U tim slučajevima, centri za socijalni rad odbijaju
da postupaju ako u slučajevima kada se podnesu samo potvrdu o boravku na
njihovoj teritoriji i oglašavaju se mesno nenadležnim, ostavljajući tako podnosioce
zahteva bez mogućnosti da ostvare prava koja bi inače mogli da uživaju.
Na ovaj način se lica romske nacionalnosti takođe stavljaju u lošiji položaj jer zbog
svog načina života i drugih okolnosti, nisu u stanju da zadovolje zakonom ili odlukom
državnog organa nametnute uslove, te je zbog toga potrebno izmeniti zakonodavstvo
i druge propise u ovoj oblasti na način koji može da odgovori realnim potrebama ove
kategorije lica.
5.1.2.5 Smeštaj
Prema podacima objavljenim u Drugom mišljenju o Srbiji Savetodavnog komiteta o
Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina od 25. Juna 2009. godine, od
ukupno 593 naselja pripadnika romske zajednice u Srbiji, 72% i dalje ima status
nelegalnih naselja. To znači da pripadnici romske zajednice prebivaju u ovima
78
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
naseljima bez ikakvog pravnog osnova, te da se zbog toga veoma često isteruju iz
njih, od strane državnih organa ili od strane drugih pravnih ili fizičkih lica. Do sada
država Srbija nije odgovorila potrebama legalizacije ovih naselja, odnosno
obezbeđivanja svojinskih i drugih infrastrukturnih uslova (voda, struja, kanalizacija i
sl.), za pravno uređen smeštaj ovih lica.
Istovremeno, država propušta da pravno zaštiti pripadnike romske zajednice od
proizvoljnog i često nasilnog izmeštanja iz njihovih naselja. Eskalacija incidenata ove
vrste bila je primetna u proleće 2009. godine, u toku priprema Beograda za
organizaciju Univerzijade, kada su mnoga romska naselja brutalnom primenom sile
uništena, dok su druga bila ograđena bodljikavom žicom. Potrebno je u tom smislu
imati posebno na umu da prema standardima razvijenim u okviru Saveta Evrope,
imovinski interes čak i na nezakonito izgrađenim objektima, kao i stvarima
domaćinstva, jeste interes koji država ne sme da povređuje, odnosno koji je dužna
da zaštiti.
Sa druge strane, romska nelegalna naselja se u praksi često označavaju kao
nehigijenska. Uslovi smeštaja u njima su po pravilu loši, pre svega u pogledu
higijene, a potom i zbog prenatrpanosti, odnosno nedostatka životnog prostora.
Dešava se da je višečlana porodica smeštena u jednoj prostoriji od petnaest
kvadrata. U ovim naseljima po pravilu nema tekuće vode niti električne energije, kao
ni kanalizacije i drugih infrastrukturnih uslova za humani život stanovnika. Veoma
često se ova naselja nalaze na deponijama smeća ili ispod mostova, što posebno
otežava uslove života u njima.
Prema Drugom mišljenju o Srbiji Savetodavnog komiteta o Okvirnoj konvenciji za
zaštitu nacionalnih manjina od 25. Juna 2009. godine, situacija u vezi sa romskim
naseljima se nije mnogo promenila u odnosu uslove života u ovim naseljima u vreme
kada se radilo na Prvom mišljenju 2003. godine. Zbog toga je neophodno potrebno
da država u najkraćem roku preduzme sve što je neophodno potrebno u cilju
rešavanja pravnog statusa i uslova života u romskim naseljima.
5.2
Diskriminacija lica na osnovu seksualne orjentacije
Pitanje sprečavanja diskriminacije lica na osnovu njihove seksualne orjentacije (u
daljem tekstu -LGBT lica - lezbijkI, gej, biseksualaca i transeksualaca) je još uvek
jedno od „tabu“ tema u srpskoj javnosti. Različiti oblici diskriminacije, nasilja i pretnji
prema LGBT licima su i danas veoma česti, mada donošenje Zakona o zabrani
diskriminacije značajan kvalitativni pomak u uspešnom sprečavanju diskriminacije
prema ovoj grupi lica..
Analizom pravnog sistema Srbije može se doći do zaključka da Ustav kao i većina
zakona samo posredno zabranjuju diskriminaciju po osnovu seksualne orjentacije.
Zato bi se već na prvi pogled moglo zaključiti da su odredbe Ustava i nekolicine
sistemskih zakona u izvesnoj meri ispod evropskog standrada, pri čemu su često i
nedovoljne i nedorečene. Zato one često ne predstavljaju efikasnu zaštitu od
79
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
diskriminacije LGBT populacije u praksi. Efekti Zakona o zabrani diskriminacije mogu
se očekivati tek izborom Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i formiranjem službe
Poverenika. Aktiviranjem ovog novog organa, može se očekivati uspešnije
obezbeđenje mehanizama za sprečavanje diskriminacije LGBT lica. Slučajevi
diskriminacije LGBT lica danas su veoma česti, a odgovarajuće reakcije nadležnih
državnih organa još uvek uglavnom izostaju. Nedostaci određenih sistemskih zakona
su takođe značajan razlog usled čega su i danas različiti vidovi nasilja i diskriminacije
LGBT lica česti.
U daljem tekstu, u najkraćem će biti prikazan položaj LGBT lica u pojedinim
oblastima, shodno pozitivno pravnim propisima u Srbiji.
Ustava Republike Srbije i LGBT lica
Ustav Republike Srbije, o čemu je prethodno već bilo reči, sadrži čitav niz odredba
koji se odnose na zabranu diskriminacije. Prema članu 21. Ustava, zabranjena je
svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po
osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja,
veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i
psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Međutim, iako LGBT lica jesu često subjekti različitih
oblika diskriminacije (a bila su i u vreme kada je 2006 godine donet novi Ustav
Srbije), može se postaviti ozbiljno pitanje zašto pojam „seksualna orjentacija” nije
eksplicite naveden u ovoj ustavnoj odredbi. Čini se da bi izričito navođenje
„seksualne orjentacije” u Ustavu, značajno sprečila brojne slučajeve diskrimnacije
LGBT lica u poslednji nekoliko godina.
Zakon o zabrani diskriminacije i LGBT lica
Zakon o zabrani diskriminacije (2009), u definiciji pojma diskriminacije seksualnu
orjentaciju izričito određuje kao jedno od ličnih svojstava, čime je, terminološki ali i
praktično ostvaren značajan napredak u zaštiti LGBT lica (član 2). Ako posmatramo
pojam diskriminacije u celini, jasno je da ovaj zakon „štiti“ LGBT lica od
neopravdanog pravljenja razlike ili na primer nejednakog postupanja na osnovu ovog
ličnog svojstva jednog lica, što može da ima pozitivne efekte naročito u oblasti radnih
odnosa, gde ovo lično svojstvo često jeste izvor diskriminacije, osnov nejednakosti
kandidata koji zasnivaju radni odnos ili osnov njihovog otpuštanja sa posla, pod
formom drugih razloga naročito ako se ono posmatra kroz značenje drugih zakonskih
odredbi, npr. člana 16 Zakona o zabrani diskriminacije, tačnije zabrane diskriminacije
u oblasti rada.
Zakon o zabrani diskriminacije eksplicite sadrži i razradu zabrane diskriminacije na
osnovu seksualne orjentacije u članu 21. prema kome je seksualna orjentacija
privatna stvar, te da niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj
orijentaciji. Takođe, prema ovoj zakonskoj odredbi, svako ima pravo da se izjasni o
svojoj seksualnoj orijentaciji, a diskriminatorsko postupanje zbog takvog izjašnjavanja
je zabranjeno.
80
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Takođe, ovaj Zakon, u članu 11. uvodi i zabranu govora mržnje, što posredno ima
značajan uticaj na sprečavanja različtih pojava diskriminacije prema LGBT licima koji
su u Srbiji veoma česti, kao na primer, izražavanje ideja i mišljenja kojim se podstiče
diskriminacija, između ostalog i ispitivanjem i prikazivanjem poruka ili sibmola na
javnim mestima ili na drugi način. Naime, u Srbiji je i danas česta pojava ispisivanja
grafita kojim se podstiče diskriminacija i linč prema licima različite seksualne
orjentacije, kao i napadi na LGBT lica.
Javno ispoljavanje seksualne orjentacije LGBT lica takođe je „razlog“ različitih oblika
diskriminacije a često i nasilja prema LGBT licima. Ona se još uvek smatra
„nemoralnim“ ponašanjem na javnom mestu, a čini se da je i Zakon o zabrani
diskriminacije upotrebljavajući etimološki reč „izjašnjavanje“ a ne „izražavanje“ u
članu 21., izvesnoj meri propustio da obezbedi pravo svakoga da slobodno može da
da izrazi svoju seksualnu orjentaciju. Nemogućnost izražavanje seksualne orjentacije
LGBT udružnja inače, često spominju kao osnov ugrožavanja i pravljenja razlike
između LGBT lica i ostalih te takve situacije smatraju jednim od značajnih oblika
ugrožavanja ljudskih prava shodno seksualnoj orjentaciji kao ličnom svojstvu. Ovo
pitanje je u Srbiji aktuelno i u vezi sa dosadašnjom praksom zabrane održavanja
takozvanih „Parada ponosa“, usled pretpostavke da one mogu biti praćene nasiljem i
ugroziti bezbednost ljudi i imovine.
Sloboda mirnog okupljanja i LGBT lica
Sloboda mirnog okupljanja je jedno od osnovnih, fundamentalnih ljudskih prava.
Prema članu 54 Ustava Republike Srbije, mirno okupljanje građana je slobodno, a
skupovi u zatvorenom prostoru ne podležu odobrenju ni prijavljivanju. Zborovi,
demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju se
državnom organu u skladu da zakonom. Sloboda okupljanja može se zakonom
ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava
drugih ili bezbednosti Republike Srbije.
Zakon o mirnom okupljanju, utvrđuje postupak ostvarivanja prava na mirno okupljanje
na otvorenom prostoru koji podleže principu prijave. Prema članu 9. ovog zakona,
„nadležni organ privremeno će zabraniti održavanje javnog skupa koji je usmeren na
nasilno menjanje Ustavom utvrđenog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i
nezavisnosti Republike Srbije, kršenje Ustavom zajemčenih sloboda i prava čoveka i
građanina, izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti i mržnje“.
Takođe, članom 11. je utvrđeno da …nadležni organ može da zabrani održavanje
javnog skupa radi sprečavanja ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja,
javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine…“, te da žalba na zabranu ne odlaže
izršenje rešenja. U tom smislu, „ugružavanje bezbednosti ljudi i imovine“ do sada je
često bio osnov za zabranu održavanja „Parade ponosa“, jer nadležni organ nije
mogao da „kontroliše nasilje“ prema učesnicima „Parade ponosa“ od strane drugih
pre svega navijačkih i desničarskih grupa.
81
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Takođe zabrinjava i činenica, da iako sloboda mirnog okupljanja podrazumeva da
skupovi u zatvorenom prostoru ne podležu odobrenju ni prijavljivanju, napadi na
objekte u kojima se okupljaju LGBT lica jesu česti, a počinioci ostaju nepoznati, tako
da tzv. „atmosfera straha“ svakako sprečava LGBT lica i mogućnost da ostvare prava
na mirno okupljanje u zatvorenom porstoru.
Svakako da bi uvođenje krivičnog dela govora mržnje i akta mržnje u krivično
zakonodavstvo Republike Srbije značajno doprinelo i obezbeđenju jednakosti LGBT
lica u ostvarivanju prava na mirno okupljanje.
Radni odnosi, obrazovanje i zdravstvena zaštita i LGBT lica
U sve tri oblasti postoje slučajevi diskriminacije LGBT lica. Međutim, često je reč o
takozvanim „prikrivenim“ oblicima diskriminacije. Čini se, da će u budućnosti, nakon
što Zakon o zabrani diskriminacije bude implementiran u punom kapacitetu slučajevi
„prikrivene diskriminacije“ biti lakše otkrivani. Za sada, za mnoga lica drugačije
„seksualne orjentacije“ danas je „lakše“ i „praktičnije“ da svoju seksualnu orjentaciju
zadrže u „tajnosti“, nego da je na bilo koji način javno ispoljavaju na radnom mestu,
školama ili ustanovama zdravstvene zaštite, što ponovno predstavlja svojevrstni vid
ograničenja ljudskih prava s ozbirom na seksualnu orjentaciju.
Već ranije je bilo reči da Zakon o zdravstvenoj zaštiti u članu 20., zatim Zakon o
visokom obrazovanju u članu 4. i na primer Zakon o zapošljavanju i osiguranju za
slučaj nezaposlenosti u članu 1. st. 1. , sadrže značajne antidiskrimnatorne odredbe,
ali ni u jednom od ovih zakona „seksualna orjentacija“ se eksplicite ne navodi. Znači,
seksulana orjentacija ostaje u režimu „ostalih ličnih svojstava“ što se svakako ne
može smatrati zadovoljavajućim rešenjem. Izuzetak od ovog pravila je Zakon o radu,
koji u članu 18 – zabrana diskriminacije, izričito zabranjuje i diskriminaciju na osnovu
seksualnog opredeljena. Čini se da bi to bio dobar model i za dopunu
antidiskriminatornih odredbi zadržanih i u drugim prethodno navedenim zakonima.
Istopolne građanske zajednice
Još jedno pitanje koje je “tabu” tema u Srbiji, i “osnov” diskriminacije LGBT
populacije, je pitanje istopolnih građanskih zajednica. Republika Srbija, ne priznaje ni
pravo na brak niti pravo na vanbračnu zajednicu istopolnim partnerima. Ustav
Republike Srbije, izričito utvrđuje da se… “brak zaključuje na osnovu slobodno datog
pristanka muškarca i žene pred državnim organom”. Zaključenje, trajanje i raksid
braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene. Brak i odnosu u braku i porodici
uređuju se zakonom. Vanbračna zajednica se izjednačava sa brakom, u skladu sa
zakonom. 49
49
Uporedi: Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“ br. 98/06, čl. 62.
82
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Porodični zakonik utvrđuje da je brak zakonom uređena zajednica života žene i
muškarca, te da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca,
između kojih nema vanbračnih smetnji. Ni bračna, ni vanbračnu zajednicu, shodno
zakonu, ne mogu ostvariti pripadnici istog pola. Porodični zakonik sadrži i čitav niz
odredaba koji se odnose na imovinske odnose između lica koja se nalaze u braku,
odnosno supružnika, kao na primer, pitanje zajedničke imovine i deobe zajedničke
imovine. Ova pravila važe i za imovinu lica koja se nalaze u vanbračnoj zajednici
(vanbračni partneri). Naime, zakon predviđa da imovinu koju su vanbračni partneri
stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavljaju
njihovu zajedničku imovinu, te da se na imovinske odnose vanbračnih partnera
shodno primenjuju zakonske odredbe o imovinskim odnosima supružnika. Kako
istopolna lica ne mogu zaključiti brak niti zasnovati vanbračnu zajednicu, ne postoji
mogućnost ni zakonskog nasleđivanja istopolnih partnera, shodno Zakonu o
nasleđivanju. 50
Suštinksi, sadašnji pravni okvir Republike Srbije u ovoj oblasti predstavlja otvorenu,
“legalnu” diskriminaciju LGBT lica, što zahteva promenu postojećeg zakonskog
okvira, a u budućnosti i Ustava Republike Srbije.
U dajem kreiranju zakonodavnog okvira Republike Srbije u cilju zaštite lica LGBT
lica od svih oblika diskriminacije, posebno treba obratiti pažnju na sledeće:
Preporuke i mere
•
•
•
•
•
•
50
U kreiranju budućih zakona koji u sebi sadrže antitiskriminacione odredbe, treba
voditi računa da se kao jedno od ličnih svojstava obavezno izričito navodi
“seksualna orjentacija”
Obezbediti ostvarivanje neotuđivog prava na mirno okupljanje u zatvorenom
prostoru LGBT licima kroz efikasniji rad Ministarstsva unutrašnjih poslova na
otkrivanju slučajeva nasilja i napada na objekte u kojma se LGBT lica okupljaju;
Obezbediti ostvarivanje neotuđivog prava na mirno okupljanje na otvorenom
prostoru LGBT licima, kroz obezbeđenje istinskih meanizama zaštite učesnika
takvih okupljanja, a ne kroz sprečavanja takvih okupljanja pod izgovorom
mogućeg „ugružavanje bezbednosti ljudi i imovine“.
Izvrsiti izmene zakona u oblasti rada, obrazovanja i zdravstvene zaštite sa
odrebama Zakona o zabrani diskriminacije, što bi potrazumevalo i uvođenje
pojma “seksualne orjentacije” u antidiskriminacionim odredbama koji su u njima
sadržani.
Izvršiti izmene porodičnog i naslednog zakonodavstva, kojim bi istopolnim
partnerima bilo priznato pravo na vanbračnu zajednicu i shodno tome, bilo
obezbeđeno pravo na zakonsko nasleđivanje;
Doneti poseban zakon o vanbračnoj zajednici istopolnih lica
Uporedi: Porodični zakonik, „Službeni glasnik RS“, br. 18/2005. čl. 3, 4, 168-191; Zakon o
nasleđivanju, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/2003.
83
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
6
Uklopivost pravnog okvira zabrane diskriminacije Republike Srbije u
direktive Evropske Unije
6.1
Opšti antidiskriminacioni zakonski okvir
6.1.1 Ustav i zabrana diskriminacije
Da li Ustav sadrži odredbe koje se odnose na zaštitu od diskriminacije i promociju
prinicipa jednakosti?
Novi Ustav Republike Srbije sadrži broje antidiskriminacione odredbe i odredbe koje
promovišu jednakost. 51 Najvažniji član je Ustava je član 21. zabrana diskriminacije,
koji se odnosi i načelo jednakosti.
Član 21. zabranjuje diskriminaciju i utvrđuje:
1) da su pred ustavom i zakonom svi jednaki;
2) da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije;
3) da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom
osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog
porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja,
kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. U istom članu Ustav
Republike Srbije propisuje i šta se ne smatra diskriminacijom. Pri određivanju
zabrane diskriminacije, seksualna orjentacija nije pomenuta kao posebno lično
svojstvo, ali je posredno obuhvaćena kroz ovu ustavnu odredbu.
U istom članu, predviđeno je da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere koje
Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica
koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima”. Ovim stavom
ovedena je afirmativna akcija.
I čitav niz drugih odredaba Ustava, odnosi se na zabranu diskriminacije i načelo
jednakosti. Pomenućemo samo neke: član 15 – ravnopravnost polova; član 76 zabrana disrkiminacije nacionalnih manjina; član - podsticanje i uvažavanje razlika,
član 49 – zabrana izazivanja rasne nacionalne i verske mržnje i druge.
6.1.2 Oblici diskriminacije
Koje oblike diskriminacije eksplicitno zabranjuje nacionalno zakonodavstvo i da li su i
kako one definisane u nacionalnom zakonodavstvu?
51
Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“, br. 98/2006, čl. 1, 14, 18, 21, 75-81.
84
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zakon o zabrani diskriminacije (2009), 52 kao opšti zakon, u članu 2. definiše pojam
diskriminacije i u ovom pojmu utvrđuje spisak osnova koji je pokriven nacionalnim
zakonodavstvom.
Član 2. glasi:
„Diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano
pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje,
ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove
njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva
na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom
poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj
orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju,
invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu,
članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno
pretpostavljenim ličnim svojstvima.
Zakon o zabrani diskriminacije u ovoj definiciji izričito prepoznaje sledeća lična
svojstva koja predstavljaju spisak osnova koji su pokriveni nacionalnim zakonom i to
su: rasu, boju kože, pretke, državljanstvo, nacionalnu pripadnost ili etničko poreklo,
jezik, versko ili političko ubeđenje, pol, rodni identitet, seksualnu orijentaciju, imovno
stanje, rođenje, genetsku osobenost, zdravstveno stanje, invaliditet, bračni i porodični
status, osuđivanost, starosno doba, izgled, članstvo u političkim, sindikalnim i drugim
organizacijama.
Međutim, na ovaj način se osnovi zabrane disrkiminacije ne iscrpljuju. Formulacija u
pojmu diskriminacije koja je utvrđena zakonom, završava se rečima: …“i drugim
stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima“, što govori da postoje i brojna
druga lična svojstva pojedinca (ili grupe pojedinaca), koja kao takva mogu biti osnov
za neopravdano pravljenje razlike, nejednako postupanje ili propuštanje, odnosno
diskriminaciju.
Zakon zadrži i poseban deo koji nosi naziv: Posebni slučajevi diskriminacije (čl. 1527). U njemu su bliže razrađena zabrana disrkiminacije u vezi sa nekim od, u
zakonskoj definiciji pomenutih osnova zabrane disrkiminacije kao na primer: zabrana
verske diskriminacije (čl 18); diskriminacija na osnovu pola (20); diskriminacija na
osnovu seksualne orjentacije (čl. 21); diskriminacija dece (čl 22); diskriminacija na
osnovu starosnog doba (čl. 23); diskriminacija nacionalnih manjina (čl. 24);
diskriminacija na osnovu političke i sindikalne pripadnosti (čl. 25); diskriminacija
osoba sa invaliditetom (čl. 26) i diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje (čl.
27).
52
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 2.
85
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
6.1.3 Da li je neposredna diskriminacija zabranjena i definisana u nacionalnom
zakonodavstvu (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 2.2(a))?
Da. Neposredna diskriminacja je zabranjena i definisana Zakonom o zabrani
diskriminacije.
Član 6 – neposredna diskriminacija glasi:
Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno
njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili
propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u
nepovoljniji položaj.
Ova definicija je potpuno usklađena sa definicijom sadržanaom u čl. 2. st. 2(a)
Direktive 2000/43/EC. Definicija neposredne diskriminacije sadržana u srpskom
zakonu je i znatno šira u odnosu na definiciju sadržanu u Direktivi, jer dok se
definicija sadržana u Direktivi odnosi samo na rasno ili etničko poreklo kao lično
svojstvo, zakonskom definicijom u srpskom zakonu obuhvaćena su sva lično
svojstva.
6.1.4 Da li je posredna diskriminacija zabranjena i definisana u nacionalnom
zakonodavstvuIs indirect discrimination prohibited and defined in
national law (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 2.2(b))??
Da. Posredna diskriminacija je zabranjena I definisana Zakonom o zabrani
diskriminacije u članu 7 koji glasi:
Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno
njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili
propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane
diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje
tog cilja su primerena i nužna.
Definicija sadržana u srpskom zakonu u potpunosti odgovara definiciji sadržanoj u čl.
čl. 2. st. 2(b) Direktive.
6.1.5 Da li različiti tretman zasovan na jeziku jeste prepoznat kao oblik
posredne diskriminacje u oblasti nacionalnog i etničkog porekla?
Da. To proizilazi kako iz definicije posredne diskrminacije, kao i na osnovu 24 Zakona
o zabrani diskriminacije, kojim je predviđeno da je zabranjena je diskriminacija
nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog
porekla, verskih uverenja i jezika, zatim kroz više odredaba Ustava Republike Srbije,
Zakona o zaštiti nacionalnih manjina i dr.
86
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
6.1.6 Statistička evidencija
Da li nacionalni zakon sadrži odredbe o korišćenju statističke evidencije za
dokazivanje posredne diskriminacije i koji su uslovi ta bi ona bila validna na sudu?
Zakon o zabrani diskriminacije ne sadrži odredbe o korišćenju statističkih podataka
(evidencija) za dokazivanje indirektne diskriminacije. Korišćenje ovih podataka nije
rašireno. Nema opiranja korišćenju ovakvih evidencija (podataka) na sudu, u ovom
trenutku, zato što ovake evidenicije (podaci) ne postoje.
6.1.7 Da li je uznemiravenje zabranjene i definisano u nacionalnom
zakonodavstvu (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 2.3)?
Da. Kroz više zakona. U Zakonu o zabrani diskriminacije uznemiravanje je utvrđeno
najpre u članu 12. na opšti način. Član 12 glasi:
„Zabranjeno je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili
predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog
svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i
uvredljivo okruženje“.
Zabrana uznemiravanja utvrđena i u članu 20 – diskriminacija na osnovu pola, ovog
Zakona. U njemu je između ostalog predviđeno da je:” Zabranjeno je i fizičko i drugo
nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i
uznemiravanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u
skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su
zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga
polova.
Pitanje uzmemiravanja bliže je određeno i kroz druge zakone: Krivični zakonik,
Porodični zakonik i Zakon o ravnopravnosti polova koji je odnet krajem 2009.
godine 53 i dr.
6.1.8 Da li nacionalno zakonodavstvo zabranjuje izdavanje naloga za vršenje
diskriminacije i ako postoji da li postoje posebne odredbe koje se
odnose na zabranu koje se odnose na pravna lica (Direktiva 2000/78/EC i
2000/43/EC član 2.4)?
Zakon o zabrani diskriminacije indirektno zabranjuje i izdavanje naloga za vršenje
diskriminacije. Nema posebne odredbe koja se odnosi na odgovornost pravnih lica za
takve akcije, ali se zabrana diskriminacije odnosi na sva lica, kako fizička lica –
pojedinca, tako i na pravna lica. Odgovornost pravnog lica – poslodavca, za kršenje
zabrane disriminacije kroz izdavanje naloga za vršenje diskriminacije indirektno je
53
Zakon o ravnopravnosti polova, “Službeni glasnik RS“ br. 104/2009.
87
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
obuhvaćena i Zakonom o radu. Ovaj zakon predviđa da će u slučaju kršenja zabrane
diskriminacije pravno lice – poslodavac, prekršajno odgovarati. 54
6.1.9 Da li koncept odgovarajućeg smeštaja postoji u nacionalnom
zaknodavstvu i kako se implementira ovaj koncept prema osobama sa
invaliditetom (Direktiva 2000/78/EC čl. 5)?
Da. Ovaj koncept je na primer, zastupljen kroz Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i
zapošljavanju osoba sa invaliditetom, 2009. godine. 55 Ovim zakonom uređuju se:
podsticaji za zapošljavanje radi stvaranja uslova za ravnopravno uključivanje osoba
sa invaliditetom na tržište rada; procena radnih sposobnosti; profesionalna
rehabilitacija; obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom; uslovi za osnivanje i
obavljanje delatnosti preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba
sa invaliditetom i drugih posebnih oblika zapošljavanja i radnog angažovanja osoba
sa invaliditetom; druga pitanja od značaja za profesionalnu rehabilitaciju i
zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Na žalost, i posle nekoliko godina, vlasti ne
poklanjaju dovoljno pažnje njegovoj punoj implementaciju uključujući i koncept
razumnog (odgovarajućeg) smeštaja.
6.2
Lični i materijalni okvir
6.2.1 Lični okvir
Prema Zakonu o zabrani diskriminacije: Svako ima pravo da ga nadležni sudovi i
drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika
diskriminacijeIzrazi „lice” i „svako” označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike
Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin
Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje
je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. 56
6.2.1.1 Da li nacionalno zakonodavstvo pravi razliku između fizičkih i pravnih lica,
bilo za potrebe zaštite od diskriminacije ili odgovornosti za diskriminaciju?
Izraz „svako“ ili izraz „lice“ odnosi se na sve koje imaju pravni subjektivitet (fizička i
pravna lica, domaća i strana). Zabrana diskriminacije se prema tome, odnosi ne
samo na fizička već i na pravna lica. Takođe, i fizička i pravna lica, indirektno kroz
odrebe ovog zakona, mogu biti odgovnorni u slučaju kršenja zabrane diskriminacije.
54
55
56
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, čl. 18-21, čl. 273.
Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, “Službeni glasnik RS”, br. 36/09.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 2., st. 1. tač. 2.
88
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
6.2.1.2 Obim odgovornosti
Obim odgovornosti za diskriminaciju obuhvata kako pravno lice, tako i pojedinca,
odnosno fizičko lice koje je uključeno u aktivnosti pravnog lica. Ova situacija proizilazi
iz prekršajnih odredbi Zakona o zabrani diskriminacije. Za svaki poseban slučaj
diskriminacije utvrđen ovim zakonom (između ostalih i diskriminacije u obrazovanju,
diskriminacije s obzirom na zdravstveno stanje, diskriminaciju na osnovu starosnog
doba drugi oblici utvrđeni ovim zakonom), 57 predviđaju odgovornost kako pravnog
lica, tako odgovornog lica u pravnom licu (npr. direktora) ali i zaposlenog u javnom ili
privatnom sektoru ili člana kakvog drugog pravnog lica (sindikata, udruženja građana
I dr.).
6.2.2 Materijalni okvir
6.2.2.1 Zapošljavanje, samozapošljavanje i zanimanje
Da li se nacionalni pravni okvir odnosi na sve oblasti javnog i privatnog zapošljavanja
i zanimanja, uključujući tu i rad po ugovoru o delu, samozapošljavanje, vojnu službu i
dr?
Da, nacionalno zakonodavstvo se odnosi na sve sektore javnog i privatnog
zapošljavanja i zanimanja. Ono nije regulisano samo odredbama Zakona o
diskriminaciji već i brojnih drugih zakona, kao na primer, Zakonom o radu, Zakonom
o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, Zakonom o zabrani diskriminacije osoba sa
invaliditetom i dr.
6.2.2.2 Uslovi za pristup zapošljavanju, samozapošljavanju i zanimanju, uključujući I
kritgerijume za izbor kandidata, u bilo kojoj oblasti I na svim nivoima
profesionalne hijerarihije (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 3.1(a))?
Zakon o zabrani diskriminacije, kao i Zakon o radu (2006) Zakon o državnim
službenicima (2005) zabranjuje postavljanje uslova prema ličnom svojstvu.
Zakon o zabrani diskriminacije predviđa: Zabranjena je diskriminacija u oblasti rada,
odsnono narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje
pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na
slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje I
profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na
pravične I zaodovoljavajuće uslove rada, na odmor, obrazovanje I stupanje u
sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. 58
57
58
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 15-27, čl. 50-60.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 16
89
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zakon o radu predviđa: Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja
traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože,
starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost,
veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili
drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim
organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. 59
Zakon o državnim službenicima predviđa: Zabranjeno je povlašivanje ili uskraćivanje
državnog službenika u njegovim pravima ili družnostima, posebno zbog rasne,
verske, polne, nacionalne ili političke pripadnosti ili zbog nekog drugog ličnog
svojstva. Pri zapošljavanju u državni organ kandidatima su pod jednakim uslovima
dostupna sva radna mesta. Svi državni službenici su jednaki kada se odlučjuje o
naprednovanju i nagrađivanju i ostvarivanju njihove pravne zaštite. 60
Da li se uslovi u javnom sektoru razlikuju od uslova u privatnom sektoru?
Ustav Republike Srbije predviđa posebne mere afirmativne akcije za pripadnike
nacionalnih manjina pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama,
organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 77), ali ne i u
privatnom sektoru.
6.2.2.3 Zapošljavanje i radni uslovi, uključujući i platu i otkaze - (Direktiva
2000/78/EC i 2000/43/EC član 3.1(a))
Ovakvih oblika diskriminacije ima, iako su zakonom zabranjeniali nema pouzdanih
zvaničnih podataka, evidencija i slično o njima.
6.2.2.4 Pristup svim tipovima i nivoima profesionalne edukacije i treninga uključujući
I radnu praksu (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 3.1(b))
Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje diskriminaciju u obrazovanju. Konkrentim
članom zakona obuhvaćeno je ne samo obrazovanje već i stručno usavršavanje
(član 19) Zakon o radu, takođe, u jednom od članova, zabranjuje diskriminaciju u vezi
sa obrazovanjem, osposobljavanjem i stručnim usavršavanjem. Sa stanovišta
antidiskriminatornog zakonodavstva , ono važi i za obuku izvan radnog odnosa.
6.2.2.5 Članstvo i uključenost u organizacije radnika i poslodavaca, odnosno
strukovnu organizaciju, ukljlučujući I korist koje takve organizacije
obezbeđuju (Direktiva 2000/78/EC i 2000/43/EC član 3.1(d))
59
60
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, čl. 18.
Zakon o državnim službenicima, „Službeni glasnik RS", br. 79/2005, 81/2005, 83/2005, 64/2007,
67/2007, 116/2008, čl. 7,9,11.
90
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
I ova oblast je pokriven antidiskriminatornim zakonodavstvom u Srbiji. Članstvo u
udruženjima i sindikatima je dobrovljno. Zakon o udruženjima na primer, izričito
predviđa da svako lice može pod jednakim uslovima utvrđenim statutom da postane
član udruženja. Fizičko lice može biti član udruženja nezavisno od godina starosti, u
skladu sa ovim zakonom i statutom. 61 Zakon o radu detaljno definiše sindikate i
udrženja poslodavaca a zabranana diskriminacije utvrđena ovim Zakonom se
indirektno odnosi I na sindikate i udruženja poslodavaca. 62
6.2.2.6 Socijalna zaštita, uključujući zdravstvenu zaštitu (Direktiva 2000/43/EC član
3.1(e))?
Ustav Repulbike Srbije garantuje pod jednakim uslovima: pravo na zdravstvenu
zaštitu, pravo na socjalnu zaštitu, pravo na penzijsko osiguranje i ova prava su
garantovana kroz brojne zakone i podzakonske akte, kao na primer Zakonom o
zabrani diskriminacije, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, i drugim zakonima i
podzakonskim aktima. Na primer Zakon o zdavstvenoj zaštiti predviđa da svaki
građanin ima pravo da ostvaruje zdravstvenu zaštitu uz poštovanje najviših mogućih
standarda ljudskih prava, odnosno da svaki pacijen ima pravno na jednako dostupnu
zdravstvenu zaštitu. 63
Međutim, problem postoji u vezi sa takozvanim “pravo nevidljivim romima” odnosno
romima kojih u značajnom broju ima u Srbiji. Reč je o Romima koji nemaju izvod iz
matične knjige rođenih, uverenje o državljanstvu, ličnu kartu i slične dokumente, i koji
kao takvi često ne uživaju socijalnu i zdravstvenu zaštitu. U sličnoj situaciji nalazi se i
deo intereno raseljena lica.
6.2.2.7 Socijalno povlašćene grupe (Direktiva 2000/43/EC član 3.1(f))
Postoje posebno povlašćenje socijalne kategorije, a sistem povlastica razrađen je
brojnim posebnim zakonima a naročito podzakonskim aktima usled čega se ne može
dati jedinstven pregled pravnih normi koji se na njih odnose.
6.2.2.8 Obrazovanje (Direktiva 2000/43/EC član 3.1(g))
Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje diskriminaciju u obrazovanju, a pravo na
obrazovanje garantovano je članom 71. Ustava Republike Srbije.
Ipak, sve do skora postojali su određeni oblici diskriminacije naročito prema romskoj
deci. Naime usled nedovoljnog poznavanja jezika, ova deca se u osnovne škole po
pravilu ne upisuju u razrede sa drugom decom istog uzrasta, već u specijalne škole
namenjene deci sa posebnim potrebama
61
62
63
Zakon o udruženjima, „„Službeni glasnik RS“ br. 51/09, čl. 19. st. 1-2.
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, čl. 206-239 i čl. 18-23.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti „Službeni glasnik RS“ br. 107/05, čl. 25-26.
91
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Tako su u Srbiji se romska deca bila u značajnoj meri izdvojena od ostale dece,
najčešće prilikom upisa u redovne škole i obično se smeštaju u tzv. „specijalne škole“
ili posebna odeljenja zajedno sa decom ometenom u razvoju. To je bila praksa koja
je proizilazila iz ranijeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kojim
je bilo predviđeno da pred polazak u osnovnu školu i provere spremnosti deteta za
upis, škola može da uputi dete komisiji jedinice lokalne samouprave koja preporučuje
program obrazovanja i vaspitanja.
Prema Zakonu o osnovnoj školi, pod decom ometenom u razvoju smatraju se učenici
sa telesnim i čulnim oštećenjima (telesno invalidni, slepi i slabovidi i gluvi i nagluvi),
mentalno ometeni (lako, umereno, teže i teško), kao i višestruko ometeni u razvoju
(sa dve i više ometenosti, autistička i dr). Rešenjem kojim se određuje vrsta i stepen
ometenosti u razvoju utvrđuje se zdravstvena sposobnost deteta za sticanje
osnovnog obrazovanja i vaspitanja i određuje vrsta škole koju će dete upisati.
Rešenje donosi opštinska, odnosno gradska uprava na osnovu mišljenja komisije za
pregled dece ometene u razvoju koju čine lekar specijalista iz odgovarajuće grane
medicine, psiholog, pedagog, defektolog određene specijalnosti i socijalni radnik.
Rešenjem Komisije velikom broju romske dece bilo je uskraćen upis u redovne škole,
jer značajan deo romske dece ne zna ili nedovoljno poznaje srpski jezik. Zato su se
romska deca redovno upućivana u specijalne škole na osnovu odluka Komisije, a
postupak u kome je to činjeno nije obezbeđivao roditeljima ove dece mogućnost da
se pravnim sredstvima bore protiv ovakve diskriminatorske prakse. Romska deca su
zatim ubrzo napuštala škole i ostala bez obrazovanja. Bez obrazovanja nema ni
zapošljavanja, pa samim tim ni bilo kakve perspektive za poboljšanje socijalnog
položaja Roma. I u Srbiji ogroman broj romske dece ne pohađa škole ili ih brzo
napušta.
U međuvremenu, usvojen je novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i
vaspitanja, kojim su uvedene značajne antidiskriminatorne odredbe, i koji je počeo da
se implementira. Tako je novim Zakonom o osnovama sistema obravzovanja i
vaspitanja, učinjen značajan korak u sprečavanju diskriminacije u obrazovanju.. Reč
je o inkluzivnom obrazovanju, koje je posebno značajno za decu sa invaliditetom,
koja su do sada često bila žrtve diskriminacije jer im nije bilo omogućeno da
pohađaju školu koju pohađaju druga deca.
6.2.2.9 Pristup robi i uslugama dostupnih javnosti I isporuka robe i pružanje usluga
(Direktiva 2000/43/EC član 3.1(h))
Zakon o zabrani diskriminacije garantuje jednakost građana i zabranu diskrminacije u
pružanju javnih usluga (što uključuje sve oblike javnih usluga). 64 Ova odredba
sadržana je u članu 17. st. 1. Zakona o zabrani diskriminacije.
64
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 17.
92
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru
svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica,
odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od
drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući
prvenstvo drugom licu ili grupi lica.
Postoje brojne mere afirmativne akcije prema socijalno ugroženim kategorijama
stanovništva koji su uređeni odlukama jedinica lokalne samouprave (gradova I
opština), kao na primer jeftine prodavnice za socijalno ugrožene kategorije
stanovništva, ili besplatne karte za gradski prevoz, ili jeftinije nabavke i pružanja
dobara i dr.
6.2.2.10
Stanovanje (Direktiva 2000/43/EC član 3.1(h))
Pitanje socijalnog stanovanja nije rešeno u Srbiji. O tome se, tek u poslenje vreme
vodi ozbiljna javna debata. Ono je naročito povezano sa pitanjem romske zajednice.
Zakonom o zabrani diskrminiacije osoba sa invaliditetom, zahteva pristup javnim
objektima starima i osobama sa invaliditetom, ali pošto takav pristup zahteva i
značajna materijalna sredstva, proći će čitav niz godina da bi se ove zakonske
odrefdbe realno i u punom obimu implementirale. Prema Zakonu o zabrani
diskrminacije, u članu 17 kao poseban slučaj diskrminacije smatra se i nejednaka
mogućnost pristupa objektima i javnim površinama. Član 17. st. 2. glasi:
Svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se
nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne
zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za
zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi,
ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom. Pitanje
pristupa privatnih objekata I kuća nije regulisano.
6.3
Izuzeci
6.3.1 Da li nacionalno zakonodavstvo poznaje izuzetke koje se odnose na
istinske i odlučujuće zahteve profesije (Direktiva 2000/78/EC 4.1 i
2000/43/EC član 4)?
Zakon o zabrani diskriminacije predviđa da se ne smatra diskriminacijom pravljenje
razlike, isključivanje i davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga
lično svojstvo lica predstavlja stvarni I odlučjujući uslov za obavljanje posla, ako je
svrha koja se time želi postići opravdana kao I preduzimanje mera zaštite prema
pojedinim kategorijama lica (žene, trudnice, porodilje roditelji, malolentnici, osobe sa
invaliditetom i dr). 65 Sličan formulacija je sadržana i u članu 22. Zakonu o radu. Ovaj
zakon takođe predviđa da se odredbe zakona, opšteg akta i ugovora o radu koje se
65
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 16. st. 3.
93
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
odnose na posebnu zaštitu i pomoć određenim kategorijama zaposlenih, a posebno
one o zaštiti invalidnih lica, žena za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada
radi nege deteta, posebne nege deteta, kao i odredbe koje se odnose na posebna
prava roditelja, usvojitelja, staratelja i hranitelja - ne smatraju se diskriminacijom. 66
Ovi izuzeci su u skladu sa članom 4. Direktive 2000/43 i članom 4 Direktive 2000/78.
6.3.2 Da li nacionalno zakonodavstvo obebeđuje izuzetke za zaposlene
zasnovane na etničkoj pripadnosti i verskom ubeđenju i ako postoje da li
su oni u skladu sa Direktiva 2000/78/EC 4.2?
Zakonodavstvo Srbije daje mogućnost zaposlenima da mogu da proslavljaju i da
imaju slobodne dane kada je reč o verskim praznicima.
6.3.3 Da li nacionalno zakonodavstvo utvrđuje izuzetke kada je reč o vojnoj
službi u vezi sa invaliditetom i starosnim dobom (Direktiva 2000/78/EC i
član 3.4)?
Zakon o vojsci Srbije, utvrđuje čitav niz opštih uslova koje mora da ispuni građanin
Republike Srbije koji želi da bude profesionalno vojno lice. 1) da je punoletan; 2) da
je zdravstveno sposoban za službu u Vojsci Srbije; 3) da ima propisano obrazovanje;
4) da mu ranije nije prestajao radni odnos u državnom organu zbog teže povrede
dužnosti iz radnog odnosa; 5) da nije osunivan na kaznu zatvora od najmanje šest
meseci; 6) da nije stariji od 30 godina ako se prima u svojstvu profesionalnog vojnika;
7) da nije stariji od 35 godina ako se prima u svojstvu podoficira na određeno vreme,
odnosno 40 godina ako se prima u svojstvu oficira na određeno vreme; 8) da nije
stariji od 40 godina ako se prima u svojstvu podoficira na neodređenovreme,
odnosno 45 godina ako se prima u svojstvu oficira na neodređeno vreme; 9) da je
završio odgovarajuće vojnostručno osposobljavanje za dužnost za koju se prima, a
za lice muškog pola i da je odslužilo vojni rok sa oružjem. 67
6.3.4 Državljanstvo (Direktiva 2000/78/EC član 4.1 i 2000/43/EC član 3.2) ?
Zakon o zabrani diskriminacije štiti od diskriminacije sva lica (uključujući i pravna lica
koje je registrovano odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije). Izraz
„lice” i „svako” označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije,, bez obzira na
to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva.
Znači, zabrana diskriminacije odnosi se i na lica koja nisu državljani Republike Srbije
kao i lica bez državljanstva. Stranac u Republici Srbiji, u skladu sa međunarodnim
ugovorima, ima sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po
Ustavu i zakonu imaju samo građani Republike Srbije (kao na primer, biračko
pravo). 68 Kao i u Direktivi 2000/78 čl. 3(2), određena prava pripadaju samo
66
67
68
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, br. 22.
Zakon o vojsci , „Službeni glanik RS“ br. 22/2007.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 2, st. 1. tač. 2; čl. 3. st. 1.
94
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
građanima Republike Srbije koje imaju državljanstvo Republike Srbije i Zakon o
zabrani diskriminacije ne pokriva razlike u postupanju zasnovane na državljanstvu niti
ima uticaj na odredbe i uslove u vezi sa ulaskom u zemlju i boravkom državljana
trećih zemalja.
6.3.5 Da li postoje izuzeci koji se odnose na diskriminaciju na osnovu starosti
(Direktiva 200/78/EC član 6)? Da li postoje izuzeci koji propisuju
minimalnu i maksimalnu starosnu dob u vezi sa pristupom zapošljavanju
i treninzima?
Minimalna starosna granica za zasnivanje radnog odnosa utvrđena zakonom je 15
godina. Za rad lica do 18 godine života neophodna je saglasnost njegovog staraoca
ili zakonskog zastupnika. Zakon radu u vezi sa radom maloletnog lica do 18 godine
života predviđa čitav niz odstupanja I privilegija u odnosu na druge zaposlene. Tako,
zaposleni mlađi od 18 godina života ne može da radi na poslovima: 1) na kojima se
obavlja naročito težak fizički rad, rad pod zemljom, pod vodom ili na velikoj visini; 2)
koji uključuju izlaganje štetnom zračenju ili sredstvima koja su otrovna, kancerogena
ili koja prouzrokuju nasledna oboljenja, kao i rizik po zdravlje zbog hladnoće, toplote,
buke ili vibracije; 3) koji bi, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, mogli
štetno i sa povećanim rizikom da utiču na njegovo zdravlje i život s obzirom na
njegove psihofizičke sposobnosti. Radna nedelja maloletnog lica je kraća u odnosu
na ostala lica I ne može da iznosi duže od 35 časova nedeljno, a radni dan ne može
da traje duže od 8 časova, a noćni rad maloletnog lica je dozvoljen samo u
slučajevima utvrđenim ovim zakonom. 69
Odstupanja utvrđena Zakonom o radu odnose se i na zaštitu materinstva, Zaposlena
žena za vreme trudnoće ne može da radi na poslovima koji su, po nalazu nadležnog
zdravstvenog organa, štetni za njeno zdravlje i zdravlje deteta, a naročito na
poslovima koji zahtevaju podizanje tereta ili na kojima postoji štetno zračenje ili
izloženost ekstremnim temperaturama i vibracijama. Zaposlena žena za vreme prve
32 nedelje trudnoće ne može da radi prekovremeno i noću, ako bi takav rad bio
štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog
organa. Zaposlena žena za vreme poslednjih osam nedelja trudnoće ne može da
radi prekovremeno i noću. Jedan od roditelja sa detetom do tri godine života može
da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost. Samohrani
roditelj koji ima dete do sedam godina života ili dete koje je težak invalid može da
radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost. 70 Slične
izuzeci utvrđeni su Zakonom o radu i u vezi sa odsustvo sa rada radi posebne nege
deteta ili druge osobe i porodiljskim odsustvom i odsustvo sa rada radi nege deteta i
zaštitom invalida. 71
69
70
71
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, čl. 84, 87, 88.
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, čl. 89-90
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, čl. 94-102
95
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
6.3.6 Penzije
Koji uslovi moraju da budu ispunjeni da bi se ostvarilo pravo na penziju I da li postoji
mogućnost da pojedinac radi i duže, odnosno da li može da ostvaruje pravo na
penziju i još uvek radi?
Zakon o penzijskom i invaldiskom osiguranju, 72 utvrđuje uslove za odlazak u
starosnu penziju. Osiguranik stiče pravo na starosnu penziju kada: 1) navrši 65
godina (muškarac odnsno 60 godina (žena), I najmanje 15 godina staža osiguranja;
2) kada navrši 50 godina (muškarac) odnosno 35 godina (žena) radnog staža I
najmanje 53 godine života ili 3) kada navrši 45 godina radnog staža. Ne postoj
mogućnost da zaposleni radi duže ako to želi, u opštem režimu radnih odnosa. Ipak,
lice koje ispunjava uslove za starosnu penziju I prima penziju može biti radno
angažovano u drugoj formi (npr. po ugovoru o delu), ali u tom slučaju se ovaj period
ne uračunava u radni staž Takođe, postoje situacije da u nekim posebnim režimima
radnih odnosa (npr. profesori fakulteta), prema Zakonu o visokom obrazovanju mogu
raditi I duže od 65 godina života što je gornja starosna granica za odlazak u penziju.
Profesoru može biti produžen radni odnos do dve školske godine pod uslovima
utvrđenim Statutom Univerziteta, odnosno druge samostalne visokoškolske
ustanove. 73 Zakon ne sprečava mogućnost da lica koja se nalaze u penziji mogu da
budu radno angažovana po različitim oblicima ugovora, naročito ugovora o delu.
6.3.7 Tehnološki višak
Da li nacionalno zakonodavstvo predviđa da se prilikom davanja otpremnine zbog
tehnološkog viška ima uzeiti u obzir radni staž i godine života?
Zakon o radu ovu mogućnost direktno ne dozvoljava. Međutim, u određenim
situacijama, otvar mogućnost za neopravdano različito postupanje sa ljudima na
osnovu starosnog doba. Pošto u Srbiji postoji problem viška zapolsenih, poslodavac
je prema Zakonu o radu 74 dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih.
Kriterijumi za određivanje viška zaposlenih određuje poslodavac, a oni u praksi u
Srbiji često polaze od kriterijuma starosti, što otvara mogućnost za indirektnu
diskriminaciju naročito lica između 50 i 65. godina.
6.3.8 Javna bezbenost, javni red i mir, krivična dela, zaštita zdravlja, zaštita
prava i sloboda drugih (Directiva 2000/78/EC član 2.5)
Postoje izuzeci koji se oslanjaju na član 2(5)directive. Na primer, Zakon o državnim
službenicima predviđa da se kao državni službenik može zaposliti samo punoletan
državljanin Republike Srbije, ako mu ranije nije prestajo radni odnos u državnom
72
73
74
Zakon o penzijskom i invaldskom osiguranju, Službeni glasnik RS br.. 34/0364/04 , 84/04 , 85/05 ,
101/05 , 63/06, čl. 16.
Zakon o visokom obrazovanju, glasnik RS br. 76/05, čl. 78.
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, čl. 153-155.
96
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
organu zbog teže povrede dužnosti iz radnih odnosa i koji nije osuđivan na kaznu
zatvora od najmanje 6 meseci. 75
Takođe, Zakon o zabrani diskriminacije utvrđuje da je udruživanje radi vršenja
diskriminacije jedan od posebnih oblika diskriminacije. Sloboda udruživanja
predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava. Međutim, većina fundamentalnih
ljudskih prava nisu apsolutna prava. Često su razlog za to druga ljudska prava i
slobode. Kod određivanja ovog oblika diskriminacije pošlo se od izuzetaka od
slobode udruživanja. U slučaju kada je udruživanje usmereno na vršenje
diskriminacije, odnosno kada je delovanje organizacija ili grupa usmereno na kršenje
ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom zajamčenih sloboda i prava ili na
izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje, razdora i netrpeljivosti, cilj
slobode udruživanja nije u skladu sa vrednostima demokratskog društva. Zato Zakon
o zabrani diskriminacije definiše udruživanje radi vršenja diskriminacije kao poseban
oblik diskriminacije stavljajući jasno do znanja da je takvo udruživanje zabranjeno. 76
Slično se može reći i za govor mržnje kao nedozvoljeni oblik slobode izražavanja koji
je Zakonom o zabrani diskriminacije utvrđen kao poseban oblik diskriminacije. 77
6.4
Pozitivna (afirmativna) akcija
((Direktiva 2000/78/EC član 7 i2000/43/EC član 5) ?
Brojni zakoni koji postoje u pozitivno-pravnom sistemu Republike Srbije predviđaju
različite mere afirmativne akcije. I sam Ustav Republike Srbije, u nekliko članova,
predviđa mere afirmativne akcije. Na primer, Ustav garantuje da pripadnicima
nacionalnih manjina, pored prava koja su Ustavom zajemčena svim građanima, jemči
i dodatna, individualna i kolektivna prava. Individualna pravo ostvaruju se
pojedinačno, a kolektivna u zajednici sa drugima, u skladu sa Ustavom, zakonom I
međunarodnim ugovorima. 78 Ustav takođe predviđa da se ne smatraju
diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja
pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa
ostalim građanima. 79
Zakon o zabrani diskriminacije, takođe utvrđuje da se diskriminacijom ne smatraju
posebne mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite I napretka lica,
odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju. 80
75
76
77
78
79
80
Zakon o državnim službenicima, „Službeni glasnik RS“ br. br. 79/2005, 81/2005, 83/2005, 64/2007,
67/2007, 116/2008, čl. 45.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 10.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 11.
Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“ br. 78/06, čl. 75, 79.
Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“ br. 78/06, čl. 21. st. 3.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 14.
97
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Brojne mere afirmativne akcije sistemski su sadržane i u Zakonu o sprečavanju
diskriminacije osoba sa invaliditetom, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i
zapošljavanju osoba sa invaliditetom, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih
manjina, Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjine, Zakona o rodnoj
ravnopravnosti, Zakona o radu, Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj
nezaposlenosti, Zakona o državnim službenicima i drugim. Sam proces donošenja
Zakona o zabrani diskriminacije otvorio je i značajne javne i političke debate naročito
u vezi sa pravima i merama afirmativne akcije za lica drugačije seksualne
orjentacije, koja su u Srbiji još uvek često izložena progonu, fizičkim i drugim
napadima. Takođe, brojne političke i pravne diskusije vode se i u vezi sa položajem
Roma i merama afirmativne akcije koje bi unapredile njihov položaj, položaju lica sa
invaliditetom, položaju omladine u različitim sferama kao što je zapošljavanje,
obrazovanje i sl.
6.4.1 Da li u vašoj zemlji postoje mere pozitivne (afirmativne) akcije i koje su
najvažnije?
Mere afirmativne akcije odnosno mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa
invladitidetom utvrđene Zakonom o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom
su:(1) Mere za podsticanje osnivanja službi podrške za osobe sa invladitetom koje
obuhvataju (2) Mere za ostvarivanje pristupačnog okruženja; (3) mere za
obezbeđivanje ravnoprvnosti pred organima javne vlasti; (4) mere za unapređivanje
ravnopravnosti u oblasti obrazovanja vaspitanja; (5) mere za obezbeđivanje uslova
za učešće ukulturnom, sportskom I verskom životu društvene zajednice Svi organi
državne uprave, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave dužni su, shodno ovom
zakonu da preduzimaju aktivnosti s ciljem stvaranja jednakih mogućnosti osoba sa
invaliditetom i da u tim aktivnostima obezbeđuju učešćej osoba sa invaliditetom i
njihovih udruženja. 81
Mere afirmativne akcije koje se odnose na zapošljavanje osoba sa invaliditetom
utvrđene Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa
invladiditetom su: podsticaji za zapošljavanje poslodavcu radi stvaranja uslova za
ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada; profesionalna
rehabilitacija; obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom; uslovi za osnivanje i
obavljanje delatnosti preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba
sa invaliditetom i drugih posebnih oblika zapošljavanja i radnog angažovanja osoba
sa invaliditetom kojima su predviđene posebne povlastice za poslodavce u cilju pune
radne inkluzije osoba sa invaliditetom i dr. 82
Mere afirmativne akcije utvrđene Zakonom o državnim službenicima a koje se
odnose na zapošljavanje u državnoj službi su: da se vodi računa o tome da
81
82
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, „Službeni glasnik RS“ br. 33/06, čl. 3238.
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, „Službeni glasnik RS“
br. 36/2009.
98
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
nacionalni sastav, zastupljenost polova i broj osoba sa invaliditetom oslikava u
najvećoj mogućoj meri strukturu stanovništva. 83
Mere afirmativne akcije utvrđene Zakonom o ravnopravnosti polova odnose se na:
zapošljavanje i socjalnu zaštitu; obrazovanje, kulturu i sport; politički i javni život. 84
6.5
Kazne i izvršenje
6.5.1 Sudska i/ili druga procedura (Direktiva 2000/78/EC član 9 i 2000/43/EC
član 7)?
Koji postupci postoje za izvršenje principa jednakog postupanja
(sudski/administrativni/posebni/medijacija)?
Postoje brojni postupci kojim trebaju da obezbede ostvarivanja principa jednakog
tretmana (postupanja)
(1) Prvi je poseban građanskopavni (civilni) postupak za utvrđivanje diskrminacije koji
je koji hitan i ustanovljen je Zakonom o zabrani disrkmiinacije. Ovim zakonom je
predviđeno da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da
podnese tužbu sudu. Ovaj postupak je hitan. Tužbom se može tražiti: 1) zabrana
izvršenja radnjeod koje preti diskriminacja, zabrana daljeg kršenja radnje
diskriminacije, odnosno, zabrana ponavljanja radnje diskriminacije; 2) utvrđenje da je
tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome; 3) izvršenje radnje radi
uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja; 4) naknada materijalne I
nematerijalne štete I 5) objavljivanje presude doneto povodom navedene tužbe. U
toku ovog postupka, tužilac može uz tužbu zahtevati od suda da u toku postupka I po
okončanju postupka sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, privremenom merom
spreči diskriminatorsko postupanje radi otklanjanja opasnosti od nasilja ili veće
nenadoknadive štete. Zakonom je takođe predviđeno da ovu tužbu može podneti i
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti (nezavisno telo ustanovljeno ovim zakonom čime
on direktno štiti žrtvu u postupku pred sudom) kao i nevladina organizacija koja se
bavi zaštitom ljudskim prava ili prava određene grupe lica. Tužbu može podneti i tzv.
Dobrovljni ispitivač diskriminacije, odnosno lice koje se svesno izložilo
diskriminatorskom postupanju u nameri da neposredno proveri primenu pravila o
zabrani diskriminacije u konkretnom slučaju, ali je takvo lice dužno da obavesti
Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o nameravanoj radnji, osim ako okolnosti to ne
dozvoljavaju. 85
(2) Drugi je postupak pred Poverenikom za zaštitu pravnopravnosti. Ovaj postupak je
po nekim svojim karakteristikama sličan postupku pred Ombudsmanom, ali
83
84
85
Zakon o državnim službenicima, “Službeni glasnik RS” br. 79/2005, 81/2005, 83/2005, 64/2007
67/2007 i 116/2008, čl. 9. st. 3.
Zakon o ravnopravnosti polova, “Službeni glasnik RS” br. 104/09.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 41-45.
99
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
istovremeno sadrži i brojne razlike. Postupak pred Poverenikom pokreće „lice koje
smatra da je pretrpelo diskriminaciju“. Pošto reč „lice“ podrazumeva i fizičko i pravno
lice (subjekte prava), to znači da ovaj postupak može da pokrene i fizičko i pravno
lice (i domaće i strano). Postupak pred Poverenikom se pokreće pritužbom. Pritužba
se podnosi pismeno. Ipak, izuzetno, zakon daje mogućnost da se lice koje smatra da
je pretrpelo diskriminaciju pritužbu podnese i usmeno na zapisnik. Zakonom je
izričito utvrđeno da lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju nema obavezu
plaćanja takse ili druge naknade za podnošenje pritužbe. Poverenik će, pošto
konstatuje da ne postoje razlozi za ne postupanje po pritužbi, proslediti pritužbu licu
protiv koje je pritužba podneta u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe.
Poverenik utvrđuje činjenično stanje. Licu protiv kojeg je pritužba podneta može se
izjasniti o navodima pritužbe u roku od 15 dana od dana njenog prijema, a Poverenik
zatim, utvrđuje činjenično stanje uvidom u podnete dokaze i uzimanjem izjave od
podnosioca pritužbe, lica protiv kojeg je pritužba podneta, kao i od drugih lica.
Pre preduzimanja drugih radnji u postupku, Poverenik može predložiti postupak
mirenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak medijacije. Zakonom o
medijaciji – posredovanju, utvrđeno je da se ovim zakonom određuju pravila
postupka medijacije – posredovanja u spornim odnosima. Takav sporan odnos je
shodno Zakonu o zabrani diskriminacije i onaj u kome je došlo ili se predpostavlja da
je došlo do diskriminacije. Medijacija se može primenjivati nezavisno od toga da li se
posredovanje obavlja pre ili posle pokretanja postupka za rešavanje spornog odnosa.
Da bi se posredovanje – medijacija sprovela, za to je neophodna izrčita saglasnost
strana. To znači, samo onda ako se lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju
kao i lice protiv koga je podneta pritužba izričito saglase da se sprovede postupak
medijacije ovaj postupak će i biti sproveden. U postupku mirenja strane su
ravnopravne. Ako međutim, do saglasnosti za vođenje postupka medijacije nije
došlo, kao i u slučaju kada „mirenje“ nije uspelo, postupak pred Poverenikom se
nastavlja na način na koji je to utvrđeno Zakonom o zabrani diskriminacije.
Poverenik za zaštitu pravnopravnosti nije medijator u postupku mirenja. Prema
Zakonu o posredovanju – medijaciji, starešina organa, odnosno konkretno Poverenik
u ovom slučaju, imenuje posrednika iz reda istaknutih stručnjaka (sudija, advokata i
dr) koji ispunjavaju uslove za obavljanje posredovanja i upisuju ga u Spisak
posrednika koji će Poverenik voditi. Kada je postupak pred Poverenikom pokrenut,
strane sporazumno biraju posrednika sa spiska. Ukoliko se strane ne sporazumeju,
posrednika će u konkretnom slučaju odrediti Poverenik, sa spiska posrednika po
redosledu na spisku. Postupak posredovanja može trajati najduže 30 dana.
Poverenik ipak može i da produži vreme trajanja postupka posrednovanja iz
opravdanih razloga, na zahtev posrednika ili strana. Postupak posredovanja se
okončava: 1) zaključivanjem sporazuma strana; 2) odlukom posrednika, posle
konsultacije sa stranama, da se postupak obustavlja, jer dati postupak nije opravdan;
3) izjavom strane o odustajanju od daljeg postupka. 86
86
Zakon o medijaciji, „Slujžbeni glasnik RS“ br. 18/05, čl. 8-30.
100
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Postupak se nastavlja i po sprovedenom postupku, Poverenik daje mišljenje o tome
da li je došlo do povrede odredaba ovog zakona u roku od 90 dana od dana
podnošenja pritužbe, i o tome obaveštava podnosioca i lice protiv koga je pritužba
podneta. Uz mišljenje, Poverenik preporučuje licu protiv koga je podneta pritužba
način otklanjanja povrede prava. Lice kome je preporuka upućena dužno je da
postupi po preporuci i otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana prijema
preporuke, kao i da o tome obavesti Poverenika.Ako lice kome je preporuka upućena
ne postupi po preporuci, odnosno ne otkloni povredu prava, Poverenik mu izriče
posebnu upravnu meru - opomenu. Ako ni posle izricanja opomene, takvo lice u roku
od 30 dana od dana izricanja opomene to ne učini, Poverenik će izvestiti javnost.
Opomena se izriče rešenjem protiv koga nije dopuštena posebna žalba. 87
(3) Treći postupak bi bio postupak pred Zaštitnikom građana (Ombudsmanom). 88
Vođenje postupka pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti ne isključuje
mogućnost da se građanin obrati Zaštitniku građana zbog kršenja zabrane
diskriminacije. Razlike postupka pred ombudsmanom u odnosu na postupak pred
Poverenikom su sledeće: Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ima i mogućnost da
izrekne meru utvrđenim ovim zakonom (opomenu) što nije slučaj sa Zaštitnikom
građana. Zaštitnik građana sa druge strane može pokrenuti postupak ne samo po
pritužbi nekog lica već i po sopostvenoj inicijativi za razliku od Poverenika za zaštitu
ravnopravnosti koji postupak može pokrenuti samo po pritužbi građana. Postupak
pred Poverenikom se pritužbom može pokrenuti protiv svakog lica a pred Zaštitnikom
građana samo protiv organa odnosno lica u organu nad kojim Zaštitnik građana vrši
nadzor. Za razliku Zakona o zaštitniku građana koji u celosti određuje postupak pred
Zaštitnikom, to nije slučaj za postupkom pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti,
jer je deo postupka (mirenje) utvrđeno drugim zakonom, tačnije Zakonom o medijaciji
iz 2005. godine.
(4) Četvrti postupak bi bio prekršajni postupak, utvrđen Zakonom o prekršajima.
Prekršaj je protivpravna skrivljeno izvršena radnja koja je propisom nadležnog
organa određena kao prekršaj. Ovaj postupak se vodi pred Prekršajnim sudom i
Višim prekršajnim sudom. Prekršajnim postupak pokreće se zahtevom. Zahtev za
pokretanje prekršajnog postupka može podneti oštećeni ili ovlašćeni organ. Prema
Zakonu o zabrani diskriminacije, jedna od nadležnosti Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti je i da podnosi prekršajne prijave u slučaju postojanja prekršaja
utvrđenh ovim zakonom.
Zakon o zabrani diskriminacije utvrdio je čitav niz radnji čije izvršenje predstavlja
prekršaj. Na primer, prekršaj će postojati ako odgovorno lice u organu javne vlasti
postupi diskriminatorski, ili kada pravno lice odnosno preduzetnik, odnosno
odgovorno lice u pravnom licu na osnovu ličnog svojstva lica koje obavlja privremene
i povremene poslove, studenta, učenika na praksi i drugim licima, narušava jednake
87
88
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 39-40.
Zakon o zaštitniku građana„Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07.
101
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
mogućnosti zasnivanja radnog odnosa ili uživanja pod jednakim uslovima prava na
osnovu rada. Takođe, prekršaj će postojati i kada odgovorno lice organa javne vlasti,
pravno lice i preduzetnik postupi protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili
uverenja, odnosno ako licu ili grupi lica uskrati pravo na sticanje, održavanje,
izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo na privatno i javno iznesu
odnsono postupe shodno svojim uverenjima. To su i brojne druge radnje predviđene
zakonom. U svakom slučaju za sve prekršaje u Zakonu o zabrani diskriminacije
predviđena kazna je novčana kazna. 89 Takođe, kršenje zabrane diskriminacije
utvrđene Zakonom o radu, takođe je predmet prekršajne odgovornosti poslodavca
odnosno pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu. 90
Zakon o zabrani diskriminacije takođe utvrđuje da se diskriminatorsko postupanje
službenog lica, odnosno odgovornog lica u organu javne vlasti smatra težom
povredom radne dužnosti, te kršenje zabrane diskriminacije može biti i predmet
disciplinske odgovornosti javnih službenika.
(5) Takođe, krišenje zabrane diskriminacije i jednakog postupanja utvrđeno je i kroz
krivična dela utvrđena Krivičnim zakonikom. 91 To znači da fizičko lice može biti
osuđeno u krivičnom postupku pred redovnim sudom za neko od krivičnih dela u
čijem biću jeste kršenje zabrane diskriminacije ili jednoakog postupanja, odnosno u
sebi sadrži elemente diskriminacije, netolerancije, nejednakog postupanja, pozivanja
na nasilje i dr. To su pre svega krivična dela: povreda ravnopravnost, povreda prava
upotrebe jezika i pisma, Povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda,
Povreda ugleda naroda, nacionalnih i etničkih grupa SCG, Izazivanje nacionalne,
rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, Organizovanje i podsticanje na izvršenje
genocida i ratnih zločina i Rasna i druga diskriminacija.
Sa stanovišta ove analize, naročito je značajno krivično delo rasne i druge
diskriminacije. Ovo krivično delo je izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz
2009. godine značajno prošireno i ima više pojavnih oblika.
Kada neko lice na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti,
etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i
slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim
međunarodnim ugovorima od strane Srbije, kazniće se zatvorom od šest meseci do
pet godina. Istom kaznom biće kažnjeno svako lice koje vrši propagiranje
organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi.
Kada neko lice širi ideje o superiornosti jedne rase nad drugom ili propagiranje rasne
mržnje ili podsticanje na rasnu diskriminaciju, kazniće se zatvorom od tri meseca do
tri godine.
89
90
91
Uporedi: Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009. čl. 50-60.
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, čl. 18-22., čl. 273. st.1. tač. 1.
Krivični zakonik, „Službeni glasnik RS“ br. 46-06 sa kasnijim izmenama i dopunama, čl. 128-131,
174, 317,375, 387.
102
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Kada neko lice širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako
drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju,
diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji
kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom
svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Kada neko lice javno preti da će, protiv lica ili grupe lice zbog pripadnosti određenoj
rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog
svojstva, izvršiti krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora veća od četiri
godine zatvora, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
6.5.2 Pravni standardi dostupni udruženjima – nevladinim organizacijama
(Direktiva 2000/78/EC član 9.2 i 2000/43/EC član 7.2)?
Zakonom o zabrani diskriminacije u potpunosti je usklađen sa članom 7(2) Direktive
2000/43 I članom 9(2) Direktive 2000/78.
U građanskopravnom (civilnom) postupku pred sudom, tužbu može podneti i
Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava odnosno prava
određenih grupa lica. Kada se diskriminatorsko postupanje odnosi isključivo na
određeno lice, Poverenik i organizacija koja se bave zaštitom ljudskih prava odnosno
prava određenih grupa, tužbu mogu podneti samo ako diskriminisano lice da lični i
pismeni pristanak za to. U postupku pred sudom, dobrovoljni ispitivač diskriminacije
se može saslušati kao svedok, ali i sam može pred sudom pokrenuti građanski
(civilni) postupak zbog kršenja zabrane diskriminacije. 92
U Postupku pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, u ime i uz saglasnost lica
čije je pravo povređeno, pritužbu može podneti organizacija koja se bavi zaštitom
ljudskih prava I drugo lice. 93
U postupku pred Zaštitnikom građana (ombudsmanom), prethodno navedena
mogućnost ne postoji, ali zato Zaštitnik građana može pokrenuti postupak po
službenoj dužnosti (ex officio) i u slučaju kršenja zabrane diskriminacije. 94
Što se tiče prekršajnih postupaka, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može podneti
prekršajnu prijavu u slučaju da kršenje zabrane diskriminacije predstavlja prekršaj u
skladu sa odredbama ovog zakona. 95 S druge strane, Zaštitnik građana takođe može
nadležnom organu podnese prijavu za pokretanju prekršajnog postupka, ali I drugog
postupka uključujući I krivični postupak za krivična dela koja se odnose na
diskriminaciju. 96
92
93
94
95
96
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009, čl. 33. st. 1 tač. 3, i 46. st. 1-5.
Zakon o zabrani diskriminacije, “Službeni glasnik RS” br. 22/2009, čl. 35. st. 3.
Zakon o zaštitniku građana„Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 24-25.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009, čl. 33. tač. 4
Zakon o zaštitniku građana„Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 20 st. 2.
103
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zaštitnik građana (ombudsman) može da inicira i pokretanje disciplinskog postupka
protiv zaposlenog u organu uprave (državnom organu) koji je neposredno odgovoran
za njegovu povredu I to ako iz ponovoljenog ponašanja funkcionera ili zaposlenog
proizilazi namera da odbije saradnju sa Zaštitikom građana ili ako utvrdi da je
učinjenom povredom pričinjena materijalna ili druga šteta većih razmera i u slučaju
povrede ustavnog principa zabrane diskriminacije I principa jednakosti. 97
6.5.3 Teret dokazivanja (Direktiva 2000/78/EC član 10 i Direktiva 2000/43, član
8)
Zakon o zabrani diskriminacije je usklađen sa ovim odredbama Direktive. Zakon o
zabrani diskriminacije, izričito, kao što je to utvrđeno i u čl. 8 (1) Direktive 2000/43, i
član 10 Direktive 2000/78) predviđa da će u građanskopravnom (civilom) postupku,
kada tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja
da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti odnosno jednakih prava i
obaveza snositi tuženi. Takođe, ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne
diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi
dokazivanjem odgovornosti da nije kriv. 98 Kao i sa stavom 3. člana 8 Directive
2000/43 ove odredbe se ne primenjuju na krivične postupke.
6.5.4 Viktimizacija (Direktiva 2000/78/EC član 11 i irektiva 2000/43, član 9)
Zakon o zabrani diskriminacije usklađen je i sa članom 9 Directive 2000/43, i članom
11 Direktive 2000/78. Zakon utvrđuje, da sama viktimizacija predstavlja poseban
oblik diskriminacije,. Shodno zakonu, diskriminacija odnosno viktimizacija, postoji ako
se prema licu ili grupi lica neopravdano postupa lošije nego što se postupa ili bi se
postupalo prema drugima, isključivo ili zbog toga što su ponudili ili nameravaju da
ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju. Ovaj poseban oblik diskriminacije,
obuhvata ne samo lice koje sebe smatra žrtvom diskriminacije ili nejednakog
postupanja, već se odnosi i na nevladine i druge organizacije koje mogu pokrenuti u
ime određenog lica postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti ili pred
sudom u građanskopravnom (civilnom) postupku. Takođe, zabrana viktimizacije
odnosi se i na dobrovoljnog ispitivača diskriminacije, tačnije licu koje se svesno
izložilo diskriminatorskom postupanju, u nameri da neposredno proveri pimenu
pravila o zabrani diskriminacije, kao i na svedoke diskriminatorskog postupanja. 99
97
98
99
Zakon o zaštitniku građana„Službeni glasnik RS“ br. 79/05, 54/07, čl. 20.st. 1.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009, čl 45
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009, čl. 9 i čl. 46. st. 3.
104
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
6.5.5 Sankcije i kazne (Direktiva 2000/78/EC član 17 i Direktiva 2000/43, član
15)
Postoje različite sankcije od vrste postupka koji može biti pokrenut, usled kršenja
načela jednakosti i zabrane diskriminacije, te je srpsko zakonodavstvo usklađeno sa
Article 15 Directive 2000/43, Article 17 Directive 2000/78).
(1) U građanskopravnom (civilnom) postupku utvrđenim Zakonom o zabrani
diskriminaciji, lice koje je povređeno diskriminatorskim postupanjem ima pravo i na
naknadu materijalne i nematerijalne štete. 100 Zakon o radu takođe predviđa da se
kroz opšti režim građanskopravnog postupka, u slučaju kršenja zabrane
diskriminacije utvrđene ovim zakonom, lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni,
mogu da pokrene pred nadležnim sudom postupak za naknadu štete, u skladu sa
ovim zakonom. 101
(2) U postupku pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, Poverenik može izreći
upravnu meru opomene ako lice kome je preporuka upućena ne postupi po
preporuci, odnosno ne otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana izricanja
opomene. 102
(3) Kada je reč o prekršajima koji se odnose na povredu načela jednakosti I zabrane
diskriminacije, kazna je novčana. Prekršaji su utvrđeni kako Zakonom o zabrani
diskriminacije tako i brojnim posebnim zakonima. Novčanom kaznom od 10.000 do
50.000 dinara (100-500E) kazniće se za prekršaj službeno lice, odnosno odgovorno
lice u organu javne vlasti ako postupi diskriminatorski; (član 15. stav 2); Novčanom
kaznom od 10.000 do 100.000 dinara (100-1000) dinara kazniće se za prekršaj
pravno lice, odnosno preduzetnik, ako na osnovu ličnog svojstva licu koje obavlja
privremene i povremene poslove, licu na dopunskom radu, studentu i učeniku na
praksi, licu na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog
odnosa, odnosno volonteru, narušava jednake mogućnosti za zasnivanje radnog
odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada; Novčanom
kaznom od 5.000 do 50.000 (50-500E) dinara kazniće se za isti prekršaj odgovorno
lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice; Novčanom
kaznom od 10.000 do 100.000 dinara (100-1000) kazniće se za prekršaj pravno lice,
odnosno preduzetnik, ako u okviru svoje delatnosti, na osnovu ličnog svojstva lica ili
grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se
ne traže od ostalih lica ili grupa lica, odnosno ako u pružanju usluge neopravdano da
prvenstvo drugom licu ili grupi lica; novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara
(100-1000E) kazniće se za prekršaj pravno lice odnosno preduzetnik, vlasnik,
odnosno korisnik objekta u javnoj upotrebi ili javne površine, ako licu ili grupi lica na
osnovu njihovog ličnog svojstva onemogući pristup tim objektima, odnosno
100
101
102
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009, čl. 43. st. 1. tač. 4.
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, čl. 23.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009, čl. 40.
105
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
površinama; Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj
odgovorno lice u organu javne vlasti ako postupi protivno načelu slobodnog
ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako licu ili grupi lica uskrati pravo na sticanje,
održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno
iznesu, odnosno postupe shodno svojim uverenjima kao I pravno lice odnsono
preduzetnik; Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz
stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu i fizičko lice; Novčanom kaznom
od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj vaspitna, odnosno obrazovna
ustanova koja licu ili grupi lica, na osnovu njihovog ličnog svojstva neopravdano
oteža ili onemogući upis, odnosno isključi ih iz vaspitne, odnosno obrazovne
ustanove a novčanom kaznom od 5000 do 50.000 dinara odgovorno lice u vaspitnoj,
odnosno obrazovnoj ustanovi i dr. 103
Zakonom o radu na primer, takođe predviđa prekršajnu odgovornost. Ovaj Zakon
predviđa prekršajnu odgovornost poslodavca i predviđa da poslodavac može biti
kažnjen za prekršaj ako prekrši zabranu diskriminacije utvrđenu ovim Zakonom. 104
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom je utvrđena i prekršajna
odgovornost udruženja, člana i odgovornog lica u udruženju, i pravnih lica, fizičkog
lica u različitim oblicima pravnih lica (npr, zdravstvenog osoblja u zdravstvenim
ustanovama) nastavnika, vaspitača ili drugih lica zaposlenih u obrazovnoj odnosno
vaspitnoj ustanovi, prevoznik i vozno osoblja u slučaju kršenja odredaba ovog
posebnog zakona. 105
6.6
Posebna nezavisna tela (Direktiva 2000/43, član 13)
Posebno nezavisno telo ustanovljeno je Zakonom o zabrani diskrminacije.Reč je o
Povereniku za zaštitu pravnopravnosti. Prvi Poverenik je izabran 5 maja 2010.
godine. Još uvek nisu izabrani zamenici Poverenika. Služba Poverenika ustanovljena
ovim zakonom još uvek nije organizovana.
Zakonom o zabrani diskriminacije, ustanovljeno je posebno nezavisno telo –
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti106 koji treba da obezbedi uspešno sprečavanje i
zabranu i borbu protiv svih oblika, vrsta i slučajeva diskriminacije i nezavistan je u
svom radu. 107
Poverenika za zaštitu ravnopravnosti bira Narodna skupština većinom glasova svih
narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja. Svaka
103
104
105
106
107
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glanik RS“ br. 22/2009, čl. 50-60.
Zakon o radu, „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, čl. 273 st. 1. tač. 1.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Sl. Glasnik 33/06
Zakon o zabrani diskriminacije, IV. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik RS” br.
22/09, čl. 28-34.
Zakon o zabrani diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik RS” br.
22/09, čl. 1. st. 1.
106
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
poslanička grupa u Narodnoj skupštini ima pravo da Odboru predloži kandidata za
Poverenika. 108 Čini se međutim, da prelaganje kandidata za poverenika (kao i u
slučaju drugih nezavisnih tela) ne treba da bude stav stranaka koje se nalaze u
parlamentu. Iz brojnih javnih rasprava koje su vođene tokom 2009. godine, čini se da
bi u ovom domenu zakonski okvir trebalo menjati, te da kandidata za nezavisna tela
nadležni odbor Narodne skupštine treba da kandiduje na osnovu prethodno
objavljenog javnog konkursa, na kome bi se mogli prijavljivati sva lica koja smatraju
da ispunjavaju uslove utvrđene zakonom. U tom slučaju, u drugoj fazi, na Odboru za
ustavna pitanja je, da u okviru javne rasprave koja se vodi na Odboru, predloži
jednog od prijavljenih kandidata. Prema važećem zakonu, ne postoji obaveza Odbora
da raspiše javni konkurs, već je dovoljno da neko lice predloži parlamentarna
poslanička grupa (jedna ili više njih) da bi zatim, većinom glasova članova Odbora
Narodnoj skupštini bio predložen samo jedan kandidat.
Poslanička grupa koja kandiduje kandidata za Poverenika, prethodno treba da utvrdi
da li takav kandidat ispunjava formalne uslove utvrđene zakonom. Ti uslovi su: (1) da
je diplomirani pravnik; (2) da ima najmanje deset godina iskustva na pravnim
poslovima u oblasti zaštite ljudskih prava i (3) da poseduje visoke moralne i stručne
kvalitete. Takođe, Poverenik ne može da obavlja drugu javnu ili političku funkciju, niti
profesionalnu delatnost. 109
Čini se međutim, da ovi „kriterijumi“ nisu dovoljno jasno određeni i da dopuštaju
njihovo proizvoljno tumačenje. To se najpre odnosi na uslov koji se odnosi na 10
godina iskustva na pravnim poslovima, jer pravni poslovi podrazumevaju širok krug
poslova i aktivnosti koji ne moraju da nužno uključuju i poslove zastupanja lica pred
sudom ili drugim državnim organom ili telom. Takođe, uslov da kandidat mora da
poseduje visoke moralne i stručne kvalitete, čini se da „nije merljiv“, što takođe otvara
mogućnost zloupotreba pri predlaganju kandidata od strane neke od poslaničkih
grupa u Narodnoj skupštini ili prilikom rasprave u matičnom odboru koji i predlaže
kandidata.
Poverenik se bira na vreme od pet godina, a isto lice može biti birano za Poverenika
najviše dva puta. Poverenik ima svoju stručnu službu, koja mu pomaže u vršenju
njegovih nadležnosti. Takođe, Poverenik donosi akt, na koji saglasnost daje Narodna
skupština, a kojim uređuje organizaciju i rad svoje stručne službe. Poverenik ima tri
pomoćnika. Svaki od pomoćnika rukovodi zaokruženom oblašću rada, u skladu sa
aktom o organizaciji i sistematizacji poslova. Pomoćnike Poverenika raspoređuje
Poverenik. Zakon ne sadrži posebne odredbe o uslovima koje treba da ispunjavaju
pomoćnici. Poverenik ima puno diskreciono ovlašćenje u vezi sa izborom pomoćnika,
kao i sa izborom zaposlenih u Službi.Zakon sadrži detaljne odredbe o prestanku
mandata Poverenika. One su restriktivne, jer traba da zaštite njegov nezavistan i
108
109
Zakon o zabrani diskriminacije, IV. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik RS” br.
22/09, čl. 28. st. 1-2.
Zakon o zabrani diskriminacije, IV. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik RS” br.
22/09, čl. 28. st. 3.
107
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
nepristrastan položaj. Postoje četiri slučaja kada Povereniku prestaje funkcija: 1)
kada Poverenik podnese pismenu ostavku Narodnoj skupštini; 2) kada je Poverenik
ispunio uslove za starosnu penziju; 3) u slučaju smrti Poverenika i 4) u slučaju
razrešenja Kada je reč o razrešenju, do razrešenja Poverenika može doći usled: 1)
njegovom nestručnog i nesavesnog rada; 2) ako pravnosnažnom odlukom bude
osuđen za krivično delo na kaznu zatvora koja ga čini nedostojnim ili nepodobnim za
obavljanje ove funkcije; 3) gubitka državljanstva; 4) ako obavlja drugu javnu funkciju
ili profesionalnu delatnost, ako obavlja drugu dužnopst ili posao koji bi mogao uticati
na njegovu samostalnost i nezavisnost ili ako postupa suprotno zakonu kojim se
uređuje sprečavanje sukoba intresa pri vršenju javnih funkcija. Zahtev za
razrešenjem podnosi najmanje 1/3 narodnih poslanika. Odbor utvrđuje da li postoje
razlozi za razrešenje i o tome obaveštava Narodnu skupštinu. Odluku o prestanku
mandata Poverenika donosi Narodna skupština kvalifikovanom većinom. To znači da
za razrešenje Poverenika mora da glasa najmanje polovina od ukupnog broja
narodnih poslanika. Odbor Narodne skupštine takođe obaveštava Narodnu skupštinu
i o drugim razlozima za prestanak mandata Poverenika. 110
Poverenik ima pravo na platu jednaku plati sudije Vrhovnog kasacionog suda, kao i
pravo na naknadu troškova nastalih u vezi sa vršenjem svoje funkcije. Poverenik
uživa imunitet koji uživaju narodni poslanici u Narodnoj skupštini. Takođe, finansijska
sredstva za rad Poverenika, njegovih pomoćnika i njegove stručne službe
obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog Poverenika.
Nadležnosti Poverenika su brojne i veoma široko postavljene, što treba da omogući
ovom novom nezavisnom telu uspešnu borbu u sprečavanju diskriminacije.
Poverenik:
1)
2)
3)
4)
5)
6)
7)
110
prima i razmatra pritužbe zbog povrede odredaba ovog zakona i daje mišljenje i
preporuke u konkretnim slučajevima i izriče mere;
podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti sudskog
ili drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak mirenja;
podnosi tužbu zbog povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime a uz saglasnost
i za račun diskriminisanog lica, ukoliko postupak pred sudom, po istoj stvari nije
već pokrenut ili pravnosnažno okončan;
podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog zakona;
podnosi godišnji izveštaj Narodnoj skupštini o stanju u oblasti zaštite
ravnopravnosti;
upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije;
prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa
radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o
odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije;
Zakon o zabrani diskriminacije, IV. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik RS” br.
22/09, čl. 29-32.
108
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
8)
9)
uspostavlja i održava saradnju sa organima nadležnim za ostvarivanje
ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava na teritoriji autonomne pokrajine i lokalne
samouprave i
preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje
ravnopravnosti. 111
Poverenik podnosi Narodnoj skupštini godišnji izveštaj o stanju u oblasti zaštite
ravnopravnosti, koji sadrži ocenu rada organa javne vlasti, pružalaca usluga i drugih
lica, uočene propuste i preporuke za njihovo otklanjanje. Izveštaj može da sadrži i
navode o sprovođenju zakona i drugih propisa, odnosno o potrebi donošenja ili
izmene propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije. Izveštaj
sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”. Ako
postoje naročito važni razlozi, Poverenik može, po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev
Narodne skupštine, podneti poseban izveštaj Narodnoj skupštini. Poseban izveštaj
sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”. 112
I godišnji i posebni izveštaji predstavljaju i jedan oblik „nadzora“ Poverenika kao
nezavisnog organa od strane Narodne skupštine koja ga bira i razrešava.
111
112
Zakon o zabrani diskriminacije, IV. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, „Službeni glasnik RS” br.
22/09, čl. 33.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glasnik RS” br. 22/09, čl.48-49.
109
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Dodatak: - Zakon o zabrani diskriminacije
Zakon - o zabrani diskriminacije
I. Osnovne odredbe
Predmet Zakona
Član 1.
Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi
diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije.
Ovim zakonom ustanovljava se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti (u daljem tekstu:
Poverenik), kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih
ovim zakonom.
Pojmovi
Član 2.
U ovom zakonu:
1) izrazi „diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako
neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje
(isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe
kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven
način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj
pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu,
rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim
osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom
statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim,
sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno
pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva);
2) izrazi „lice” i „svako” označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili
na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin
Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno
lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije;
3) izraz „građanin” označava lice koje je državljanin Republike Srbije;
4) izraz „organ javne vlasti” označava državni organ, organ autonomne pokrajine,
organ jedinice lokalne samouprave, javno preduzeće, ustanovu, javnu agenciju i
drugu organizaciju kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravno lice
koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu, Republika,
autonomna pokrajina ili lokalna samouprava.
Svi pojmovi koji se koriste u ovom zakonu u muškom rodu obuhvataju iste pojmove u
ženskom rodu.
110
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zaštićena prava i lica
Član 3.
Svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije
efikasno štite od svih oblika diskriminacije.
Stranac u Republici Srbiji, u skladu sa međunarodnim ugovorima, ima sva prava
zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo
građani Republike Srbije.
Zabranjeno je vršenje prava utvrđenih ovim zakonom protivno cilju u kome su
priznata ili sa namerom da se uskrate, povrede ili ograniče prava i slobode drugih.
Ii. Opšta zabrana i oblici diskriminacije
Načelo jednakosti
Član 4.
Svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična
svojstva.
Svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.
Oblici diskriminacije
Član 5.
Oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela
jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja
diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.
Neposredna diskriminacija
Član 6.
Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno
njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili
propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u
nepovoljniji položaj.
Posredna diskriminacija
Član 7.
Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno
njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili
propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane
diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje
tog cilja su primerena i nužna.
Povreda načela jednakih prava i obaveza
Član 8.
Povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog
njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode
111
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću
drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i
ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama
ostvaruje.
Zabrana pozivanja na odgovornost
Član 9.
Diskriminacija postoji ako se prema licu ili grupi lica neopravdano postupa lošije nego
što se postupa ili bi se postupalo prema drugima, isključivo ili uglavnom zbog toga
što su tražili, odnosno nameravaju da traže zaštitu od diskriminacije ili zbog toga što
su ponudili ili nameravaju da ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju.
Udruživanje radi vršenja diskriminacije
Član 10.
Zabranjeno je udruživanje radi vršenja diskriminacije, odnosno delovanje organizacija
ili grupa koje je usmereno na kršenje ustavom, pravilima međunarodnog prava i
zakonom zajamčenih sloboda i prava ili na izazivanje nacionalne, rasne, verske i
druge mržnje, razdora ili netrpeljivosti.
Govor mržnje
Član 11.
Zabranjeno je izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče
diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva,
u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim
javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način.
Uznemiravanje i ponižavajuće postupanje
Član 12.
Zabranjeno je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja
povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito
ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.
Teški oblici diskriminacije
Član 13.
Teški oblici diskriminacije su:
1) izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu
nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola,
rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta;
2) propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u
postupcima pred organima javne vlasti;
3) propagiranje diskriminacije putem javnih glasila;
4) ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo
propagiranje;
5) diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava (višestruka ili ukrštena
diskriminacija);
112
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
6)
7)
diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se
čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu
ili grupi lica;
diskriminacija koja dovodi do teških posledica po diskriminisanog, druga lica ili
imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom delu kod koga je pretežna ili
isključiva pobuda za izvršenje bila mržnja, odnosno netrpeljivost prema
oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu.
Posebne mere
Član 14.
Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere uvedene radi postizanja pune
ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u
nejednakom položaju.
Iii. Posebni slučajevi diskriminacije
Diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti
Član 15.
Svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i
organima javne vlasti.
Diskriminatorsko postupanje službenog lica, odnosno odgovornog lica u organu javne
vlasti, smatra se težom povredom radne dužnosti, u skladu sa zakonom.
Diskriminacija u oblasti rada
Član 16.
Zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih
mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih
prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na
napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na
jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove
rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od
nezaposlenosti.
Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje
obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom
ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske,
lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i
usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo
kom osnovu učestvuje u radu.
Ne smatra se diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog
osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i
odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana,
kao i preduzimanje mera zaštite prema pojedinim kategorijama lica iz stava 2. ovog
člana (žene, trudnice, porodilje, roditelji, maloletnici, osobe sa invaliditetom i drugi).
113
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina
Član 17.
Diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru
svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica,
odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od
drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući
prvenstvo drugom licu ili grupi lica.
Svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se
nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne
zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za
zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi,
ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.
Zabrana verske diskriminacije
Član 18.
Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili
uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje,
izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili
postupi shodno svojim uverenjima.
Ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika
koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih
zajednica upisanih u registar verskih zajednica, u skladu sa posebnim zakonom kojim
se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica.
Diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja
Član 19.
Svako ima pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno
osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom.
Zabranjeno je licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili
onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova,
otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno
obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na
drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.
Zabranjena je diskriminacija vaspitnih i obrazovanih ustanova koje obavljaju
delatnost u skladu sa zakonom i drugim propisom, kao i lica koja koriste ili su koristili
usluge ovih ustanova u skladu sa zakonom.
Diskriminacija na osnovu pola
Član 20.
Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova,
odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom,
114
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i
porodičnog života.
Zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u
odnosu na pol ili zbog promene pola. Zabranjeno je i fizičko i drugo nasilje,
eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s
obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa
predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su
zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga
polova.
Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije
Član 21.
Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni
o svojoj seksualnoj orijentaciji.
Svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, a diskriminatorsko
postupanje zbog takvog izjašnjavanja je zabranjeno.
Diskriminacija dece
Član 22.
Svako dete, odnosno maloletnik ima jednaka prava i zaštitu u porodici, društvu i
državi, bez obzira na njegova ili lična svojstva roditelja, staratelja i članova porodice.
Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema zdravstvenom stanju,
bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci
jednog pola u odnosu na decu drugog pola, kao i pravljenje razlike prema
zdravstvenom stanju, imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog
položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno
staratelja i članova porodice.
Diskriminacija na osnovu starosnog doba
Član 23.
Zabranjeno je diskriminisati lica na osnovu starosnog doba.
Stari imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno,
pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju
zdravstvenih i drugih javnih usluga.
Diskriminacija nacionalnih manjina
Član 24.
Zabranjena je diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu
nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika.
Način ostvarivanja i zaštita prava pripadnika nacionalnih manjina uređuje se
posebnim zakonom.
115
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti
Član 25.
Zabranjena je diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno
pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci odnosno sindikalnoj organizaciji.
Diskriminacijom iz stava 1. ovog člana ne smatraju se ograničenja koja se odnose na
vršioce određenih državnih funkcija, kao i ograničenja neophodna radi sprečavanja
zagovaranja i vršenja fašističkih, nacističkih i rasističkih aktivnosti, propisana u skladu
sa zakonom.
Diskriminacija osoba sa invaliditetom
Član 26.
Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i
sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom
aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.
Način ostvarivanja i zaštita prava osoba sa invaliditetom uređuje se posebnim
zakonom.
U pogledu sudske zaštite od diskriminacije osoba sa invaliditetom primenjuju se i čl.
41, 42, 43, 44, 45. i 46. ovog zakona.
Diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje
Član 27.
Zabranjena je diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno
stanje, kao i članova njihovih porodica.
Diskriminacija iz stava 1. ovog člana postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog
njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave
posebni uslovi za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim
razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom
zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije,
kao i uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje u toku boravka u zdravstvenoj
ustanovi.
Iv. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti
Postupak izbora Poverenika
Član 28.
Poverenika bira Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika, na
predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja (u daljem tekstu: Odbor).
Predlog za izbor Poverenika utvrđuje se većinom glasova od ukupnog broja članova
Odbora.
Svaka poslanička grupa u Narodnoj skupštini ima pravo da Odboru predloži
kandidata za Poverenika.
116
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Za Poverenika može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava sledeće
uslove:
1) da je diplomirani pravnik;
2) da ima najmanje deset godina iskustva na pravnim poslovima u oblasti zaštite
ljudskih prava;
3) da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete.
Poverenik ne može obavljati drugu javnu ili političku funkciju, niti profesionalnu
delatnost, u skladu sa zakonom.
Mandat
Član 29.
Poverenik se bira na vreme od pet godina.
Isto lice može biti birano za Poverenika najviše dva puta.
Prestanak mandata
Član 30.
Povereniku funkcija prestaje: istekom mandata; podnošenjem ostavke u pismenom
obliku Narodnoj skupštini; ispunjenjem uslova za penziju, u skladu sa zakonom;
razrešenjem i smrću.
Odluku o razrešenju Poverenika donosi Narodna skupština.
Poverenik se razrešava dužnosti:
1) zbog nestručnog i nesavesnog rada;
2) ako pravnosnažnom odlukom bude osuđen za krivično delo na kaznu zatvora
koja ga čini nedostojnim ili nepodobnim za obavljanje ove funkcije;
3) gubitkom državljanstva;
4) ako obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, ako obavlja drugu
dužnost ili posao koji bi mogao uticati na njegovu samostalnost i nezavisnost ili
ako postupa suprotno zakonu kojim se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri
vršenju javnih funkcija.
Postupak za razrešenje Poverenika pokreće se na inicijativu jedne trećine narodnih
poslanika.
Odbor utvrđuje da li postoje razlozi za razrešenje i o tome obaveštava Narodnu
skupštinu.
Odbor obaveštava Narodnu skupštinu i o zahtevu Poverenika da mu prestane
dužnost, kao i o ispunjenju uslova za prestanak dužnosti zbog ispunjenja uslova za
penziju, u skladu sa zakonom.
Narodna skupština donosi odluku o razrešenju Poverenika većinom glasova svih
narodnih poslanika.
117
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Narodna skupština u roku od tri meseca od prestanka mandata Poverenika bira
novog Poverenika.
Položaj Poverenika
Član 31.
Poverenik ima pravo na platu jednaku plati sudije Vrhovnog kasacionog suda, kao i
pravo na naknadu troškova nastalih u vezi sa vršenjem svoje funkcije.
Poverenik uživa imunitet koji uživaju narodni poslanici u Narodnoj skupštini.
Stručna služba Poverenika
Član 32.
Poverenik ima stručnu službu koja mu pomaže u vršenju njegovih nadležnosti.
Poverenik donosi akt, na koji saglasnost daje Narodna skupština, kojim uređuje
organizaciju i rad svoje stručne službe.
Poverenik ima tri pomoćnika.
Pomoćnik Poverenika rukovodi zaokruženom oblašću rada, u skladu sa aktom o
organizaciji i sistematizaciji poslova.
Pomoćnike Poverenika raspoređuje Poverenik.
Poverenik samostalno odlučuje, u skladu sa zakonom, o prijemu lica u radni odnos u
stručnu službu, rukovođen potrebom profesionalnog i delotvornog vršenja svoje
nadležnosti.
Na zaposlene u stručnoj službi Poverenika shodno se primenjuju propisi o radnim
odnosima u državnim organima.
Finansijska sredstva za rad Poverenika, njegovih pomoćnika i njegove stručne službe
obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog Poverenika.
Sedište Poverenika je u Beogradu.
Nadležnost Poverenika
Član 33.
Poverenik:
1) prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba ovog zakona i daje mišljenja i
preporuke u konkretnim slučajevima i izriče mere u skladu sa članom 40. ovog
zakona;
2) podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti
pokretanja sudskog ili drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak
mirenja;
118
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
3)
4)
5)
6)
7)
8)
9)
podnosi tužbe iz člana 43. ovog zakona, zbog povrede prava iz ovog zakona, u
svoje ime a uz saglasnost i za račun diskriminisanog lica, ukoliko postupak pred
sudom po istoj stvari nije već pokrenut ili pravnosnažno okončan;
podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog zakona;
podnosi godišnji i poseban izveštaj Narodnoj skupštini o stanju u oblasti zaštite
ravnopravnosti;
upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije;
prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa
radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o
odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije;
uspostavlja i održava saradnju sa organima nadležnim za ostvarivanje
ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava na teritoriji autonomne pokrajine i lokalne
samouprave;
preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje
ravnopravnosti.
Poslovnik o radu
Član 34.
Poverenik donosi poslovnik o radu kojim se bliže uređuje način njegovog rada i
postupanja.
V. Postupanje pred poverenikom
Podnošenje pritužbe
Član 35.
Lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju podnosi Povereniku pritužbu pismeno
ili, izuzetno, usmeno u zapisnik, bez obaveze plaćanja takse ili druge naknade.
Uz pritužbu se podnose i dokazi o pretrpljenom aktu diskriminacije.
U ime i uz saglasnost lica čije je pravo povređeno, pritužbu može podneti
organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava ili drugo lice.
Poverenik dostavlja pritužbu licu protiv koga je podneta, u roku od 15 dana od dana
prijema pritužbe.
Član 36.
Poverenik postupa po pritužbi ukoliko postupak pred sudom po istoj stvari nije već
pokrenut ili pravnosnažno okončan.
Poverenik ne postupa po pritužbi ako je očigledno da nema povrede prava na koju
podnosilac ukazuje, ako je u istoj stvari već postupao a nisu ponuđeni novi dokazi,
kao i ako utvrdi da je zbog proteka vremena od učinjene povrede prava nemoguće
postići svrhu postupanja.
119
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Utvrđivanje činjeničnog stanja
Član 37.
Po prijemu pritužbe Poverenik utvrđuje činjenično stanje uvidom u podnete dokaze i
uzimanjem izjave od podnosioca pritužbe, lica protiv kojeg je pritužba podneta, kao i
od drugih lica.
Lice protiv kojeg je pritužba podneta može se izjasniti o navodima pritužbe u roku od
15 dana od dana njenog prijema.
Mirenje
Član 38.
Poverenik predlaže sprovođenje postupka mirenja, u skladu sa zakonom kojim se
uređuje postupak medijacije, a pre preduzimanja drugih radnji u postupku.
Mišljenje i preporuke
Član 39.
Poverenik daje mišljenje o tome da li je došlo do povrede odredaba ovog zakona u
roku od 90 dana od dana podnošenja pritužbe, i o tome obaveštava podnosioca i lice
protiv kojeg je pritužba podneta.
Uz mišljenje da je došlo do povrede odredaba ovog zakona, Poverenik preporučuje
licu protiv kojeg je podneta pritužba način otklanjanja povrede prava.
Lice kome je preporuka upućena dužno je da postupi po preporuci i otkloni povredu
prava u roku od 30 dana od dana prijema preporuke, kao i da o tome obavesti
Poverenika.
Mere
Član 40.
Ako lice kome je preporuka upućena ne postupi po preporuci, odnosno ne otkloni
povredu prava, Poverenik mu izriče meru opomene.
Ako lice iz stava 1. ovog člana ne otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana
izricanja opomene, Poverenik može o tome izvestiti javnost.
Mera opomene iz stava 1. ovog člana izriče se rešenjem, protiv koga nije dopuštena
posebna žalba.
Na postupak pred Poverenikom shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se
uređuje opšti upravni postupak.
Vi. Sudska zaštita
Sudska nadležnost i postupak
Član 41.
Svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu
sudu.
120
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
U postupku se shodno primenjuju odredbe zakona o parničnom postupku.
Postupak je hitan.
Revizija je uvek dopuštena.
Mesna nadležnost
Član 42.
U postupku za zaštitu od diskriminacije mesno je nadležan, pored suda opšte mesne
nadležnosti i sud na čijem području je sedište, odnosno prebivalište tužioca.
Tužbe
Član 43.
Tužbom iz člana 41. stav 1. ovog zakona može se tražiti:
1.
2.
3.
4.
5.
zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja
radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije;
utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome;
izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja;
naknada materijalne i nematerijalne štete;
objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz tač. 1-4. ovog člana.
Privremena mera
Član 44.
Tužilac može uz tužbu, u toku postupka, kao i po okončanju postupka, sve dok
izvršenje ne bude sprovedeno, zahtevati da sud privremenom merom spreči
diskriminatorsko postupanje radi otklanjanja opasnosti od nasilja ili veće nenaknadive
štete.
U predlogu za izdavanje privremene mere mora se učiniti verovatnim da je mera
potrebna da bi se sprečila opasnost od nasilja zbog diskriminatorskog postupanja,
sprečila upotreba sile ili nastanak nenaknadive štete.
O predlogu za izdavanje privremene mere sud je dužan da donese odluku bez
odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema predloga.
Pravila o teretu dokazivanja
Član 45.
Ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među
strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da
nije kriv.
Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret
dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno
načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.
121
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Tužbe drugih lica
Član 46.
Tužbe iz člana 43. tač. 1, 2, 3. i tačke 5. može podneti Poverenik i organizacija koja
se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene grupe lica.
Ako se diskriminatorsko postupanje odnosi isključivo na određeno lice, tužioci iz
stava 1. ovog člana mogu podneti tužbu samo uz njegov pristanak u pismenom
obliku.
Lice koje se svesno izložilo diskriminatorskom postupanju, u nameri da neposredno
proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije u konkretnom slučaju, može podneti
tužbu iz člana 43. tač. 1, 2, 3. i tačke 5. ovog zakona.
Lice iz stava 3. ovog člana dužno je da obavesti Poverenika o nameravanoj radnji,
osim ako okolnosti to ne dozvoljavaju, kao i da o preduzetoj radnji izvesti Poverenika
u pismenom obliku.
Ako lice iz stava 3. ovog člana nije podnelo tužbu, sud ga može saslušati kao
svedoka.
Prema licu iz stava 3. ovog člana ne može se isticati prigovor podeljene odgovornosti
za štetu koja potiče od akta diskriminacije.
Vii. Nadzor
Nadzor nad sprovođenjem zakona
Član 47.
Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za ljudska i
manjinska prava.
Godišnji izveštaj Poverenika
Član 48.
Poverenik podnosi Narodnoj skupštini godišnji izveštaj o stanju u oblasti zaštite
ravnopravnosti, koji sadrži ocenu rada organa javne vlasti, pružalaca usluga i drugih
lica, uočene propuste i preporuke za njihovo otklanjanje.
Izveštaj može da sadrži i navode o sprovođenju zakona i drugih propisa, odnosno o
potrebi donošenja ili izmene propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od
diskriminacije.
Izveštaj sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
Poseban izveštaj
Član 49.
Ako postoje naročito važni razlozi, Poverenik može, po sopstvenoj inicijativi ili na
zahtev Narodne skupštine, podneti poseban izveštaj Narodnoj skupštini.
122
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Poseban izveštaj sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike
Srbije”.
Viii. Kaznene odredbe
Član 50.
Novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj službeno lice,
odnosno odgovorno lice u organu javne vlasti ako postupi diskriminatorski (član 15.
stav 2).
Član 51.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice,
odnosno preduzetnik, ako na osnovu ličnog svojstva licu koje obavlja privremene i
povremene poslove, licu na dopunskom radu, studentu i učeniku na praksi, licu na
stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, odnosno
volonteru, narušava jednake mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje
pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada (član 16. stav 1).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Član 52.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice,
odnosno preduzetnik, ako u okviru svoje delatnosti, na osnovu ličnog svojstva lica ili
grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se
ne traže od ostalih lica ili grupa lica, odnosno ako u pružanju usluge neopravdano da
prvenstvo drugom licu ili grupi lica (član 17. stav 1).
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice
odnosno preduzetnik, vlasnik, odnosno korisnik objekta u javnoj upotrebi ili javne
površine, ako licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva onemogući pristup
tim objektima, odnosno površinama (član 17. stav 2).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 2.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Član 53.
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice
u organu javne vlasti ako postupi protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili
uverenja, odnosno ako licu ili grupi lica uskrati pravo na sticanje, održavanje,
123
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznesu,
odnosno postupe shodno svojim uverenjima (član 18).
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana pravno lice odnosno preduzetnik.
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu i fizičko lice.
Član 54.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj vaspitna,
odnosno obrazovna ustanova koja licu ili grupi lica, na osnovu njihovog ličnog
svojstva neopravdano oteža ili onemogući upis, odnosno isključi ih iz vaspitne,
odnosno obrazovne ustanove (član 19. stav 2).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u vaspitnoj, odnosno obrazovnoj ustanovi.
Član 55.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice
koje uskrati pravo ili prizna pogodnosti s obzirom na pol, odnosno eksploatiše lice ili
grupu lica s obzirom na pol (član 20. stav 2).
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj preduzetnik
ako uskrati pravo ili prizna pogodnosti s obzirom na pol, odnosno vrši fizičko i drugo
nasilje, eksploataciju, izražava mržnju, omalovažava, ucenjuje i uznemirava lice ili
grupu lica s obzirom na pol.
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 2.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Član 56.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice
ili preduzetnik ako lice ili grupu lica pozove da se javno izjasne o svojoj seksualnoj
orijentaciji, odnosno ako spreči izražavanje njihove seksualne orijentacije, u skladu
sa ovim zakonom (član 21).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Član 57.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice
ili preduzetnik ako diskriminiše dete, odnosno maloletnika prema bračnom, odnosno
vanbračnom rođenju, javno poziva na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu
124
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
na decu drugog pola ili pravi razliku prema imovnom stanju, profesiji i drugim
obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju
njegovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice (član 22. stav 2).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Član 58.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice
ili preduzetnik ako zanemaruje ili uznemirava lice na osnovu starosnog doba u
pružanju zdravstvenih ili drugih javnih usluga (član 23. stav 1).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Član 59.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice
ili preduzetnik ako diskriminiše lice ili grupu lica zbog njihovih političkih ubeđenja ili
pripadnosti, odnosno nepripadnosti političkoj stranci (član 25. stav 1).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
fizičko lice.
Član 60.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice
ili preduzetnik ako licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva neopravdano
odbije pružanje zdravstvenih usluga, postavi posebne uslove za pružanje
zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje
dijagnoze i uskrati informacije o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili
nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i ako ih uznemirava, vređa i
omalovažava u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi (član 27. stav 2).
Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1.
ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i
zdravstveni radnik.
Ix. Prelazne i završne odredbe
Izbor Poverenika
Član 61.
Narodna skupština izabraće Poverenika u roku od 60 dana od dana početka primene
odredaba čl. 28. do 40. ovog zakona.
125
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Donošenje akata Poverenika
Član 62.
Poverenik donosi akt o organizaciji svoje stručne službe, kao i poslovnik o radu u
roku od 45 dana od dana njegovog izbora.
Stupanje na snagu Zakona
Član 63.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom
glasniku Republike Srbije”, osim čl. 28. do 40. koji će se primenjivati od 1. januara
2010. godine.
DIREKTIVA SAVETA EU br. 2000/78/EC O OPŠTEM OKVIRU
JEDNAKOG POSTUPANJA PRILIKOM ZAPOŠLJAVANJA
I NA RADU
DEO PRVI
OPŠTE ODREDBE
Član 1.
Svrha
Svrha ove Direktive je da uspostavi opšti okvir za borbu protiv diskriminacije
zasnovane na veroispovesti ili veri, invaliditetu, starosnom dobu ili seksualnoj
orijentaciji u vezi sa zapošljavanjem i radom, u cilju sprovođenja principa jednakog
postupanja sa građanima u zemljama članicama.
Član 2.
Pojam diskriminacije
1)
2)
U smislu ove Direktive, „princip jednakog postupanja“ znači da nema nikakve
neposredne ili posredne diskriminacije po bilo kom od osnova pomenutih u čl. 1.
U smislu odredbi stava 1. ovog člana:
a) smatraće se da je do neposredne diskriminacije došlo kada se sa nekim
licem postupa na manje povoljan način nego što se postupa, što se
postupalo ili što bi se postupalo sa nekim drugim licem u sličnoj situaciji,
po bilo kom osn0oovu pomenutih u članu 1.
b) Smatraće se da je do posredne diskriminacije došlo kada neka prividno
neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja lice određene veroispovesti
ili vere, određenog invaliditeta, starosnog doba ili seksualne orjentacije u
konkretno nepovoljnu situaciju u odnosu sa drugim licima osim ukoliko:
i.
ta odredba, kriterijum ili praksa nisu objektivno opravdani nekim
legitimnim ciljem, a načini postizanja tog cilja su srazmerni i
neophodni ili
ii.
kada se radi o licima sa određenom vrstom invaliditeta, poslodacvac
ili bilo koje lice ili organizacija na koje/koju se odnosi ova Direktiva
nije u obavezi, prema odredbama nacionalnog zakonodavstava, da
preduzme odgovarajuće mere u skladu sa principima sadržanim u
126
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
3)
4)
5)
članu 5 u cilju eliminisanja neugodnosti koje takva odredba, kriterijum
ili praksa sa sobom povlači.
Smatraće se da maltretiranje predsavlja diskriminaciju u smislu odredbi stava 1.
ovog člana kada dođe do neopravdanog ponašanja vezanog za bilo koji osnov
pomenut u članu 1 sa ciljem narušavanja dostojanstva nekog lica i stvaranja
zastrašujućeg, neprijateljski nastrojenog, degradirajućeg, ponižavajućeg ili
uvredljivog okruženja, ili sa takvim rezultatom.
Nalog da se primenjuje diskriminacija nad nekim licima zbog bilo kog osnova
pomenutog u članu 1. smatraće se diskriminacijom u smislu odredbe stava 1.
ovog člana.
Ova Direktiva neće uticati na mere propisane nacionalnim zakonom koje su, u
jednom demokratskom društvu, neophodne za javnu bezbednost, održavanje
javnog reda i sprečavanje krivičnih dela, za zaštitu zdravlja i za zaštitu prava i
sloboda drugih lica.
Član 3.
Delokrug važenje
6)
7)
8)
9)
U okviru ovlašćenja datih Zajednici, ova Direktiva važiće za sva lica, kako u
javnom tako i u privatnom sektoru, uključujući tu i organe javne vlasti u vezi sa:
c)
uslovima za pristup zapošljavanju, samozapošljavanju ili radu, uključujući
tu kriterijume odabira i uslova zapošljavanja, bez obzira na vrstu delatnosti
i na svim nivoima profesionalne hijerarhije, uključujući tu i unapređenje;
d) pristup svim vrstama profesionalnog usmeravanja, profesionalne obuke,
profesionalne obuke visokog nivoa i prekvalifikacije, uključujući tu i
praktično radno iskustvo;
e) zapošlavanjem i uslovima rada, uključujući tu i otpuštanje i platu;
f)
članstvom i uključenošću u neku organizaciju radnika i poslodavaca, ili bilo
kakvu organizaciju čiji se članovi bave određenom profesijom, uključujući
tu i beneficije koje daju takve organizacije.
Ova Direktiva ne obuhvata razlike u postupanju sa licima zasnovane na
državljanstvu, i nema uticaja na odredbe i uslove u vezi sa ulaskom u zemlju i
boravkom državljana trećih zemalja i lica bez državljanstva o kojima se radi.
Ova Direktiva ne primenjuje se na plaćanje bilo kakve vrste od strane države ili
sličnih plaćanja, uključujući tu i plaćanja za državno socijalno osiguranje ili po
osnovu socijalne zaštite.
Zemlje članice mogu propisati da se ova Direktiva, ukoliko se odnosi na
diskriminaciju zasnovanu na invaliditetu i starosnom dobu, ne mrimenjuje na
oružane snage.
Član 4.
Zahtevi profesije
1)
Nezavisno od odredbi člana 2(1) i (2) zemlje članice mogu propisati da razlika u
postupanju sa ljudima zasnovana na nekoj karakteristici vezanoj za bilo koji od
osnova pomenutih u čl. 1 ne predstavljaju diskriminaciju u situacijiama kada,
127
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2)
zbog prirode određenih radnih aktivnosti ili zbog konteksta u kome se one
obavljaju, takva karakteristika predstavlja istinski i odlučujući zahtev profesije,
pod uslovom da je cilj legitiman i da je zahtev srazmeran cilju.
Zemlje članice mogu zadržati odredbe nacionalnog zakonodavstava koje su na
snazi na dan usvajanja ove Direktive i u skladu sa kojima, u slučaju
profesionalnih aktivnosti unutar crkava i drugih javnih i privatnih organizacija čiji
je duh zasnovan na veroispovesti ili veri, razlika u postupanju sa licima
zasnovana na veroispovesti neće predstavjlati diskriminaciju u situacijama
kada, zbog prirode tih aktivnosti ili zbog konteksta u kome se one obavljau,
veroispovest ili vera neke osobe predstavlja istinski, legitiman i opravdan zahtev
profesije, imajući u vidu duh te organizacije. Ta razlika u postupanju sa ljidima
primenjivaće se uzimajući u obzir ustavne odredbe i principe, kao i opšte
principe zakona Zajednice, i ona ne treba da opradava diskriminaciju po drugim
osnovama.
Pod uslovom da su njene odredb e ispunjene drugim aspektiva, ova Direktiva neće
uticati na prava crkava i drugih javnih ili privatnih organizacija čiji je duh zasnovan na
veroispovesti li veri, u skladusa nacioanlnih ustvima i zakonoma, da zahtevaju od
osoba koje rade za njih da deluju u dobroj veri i da budu odane duhu tolerancije.
Član 5.
Odgovarajući smeštaj za osobe sa invaliditetom
Da bi se garantovalo pridržavanje principa jednakog postupanja sa ljudima kada se
radi o licima sa invaliditetom, za njih se mora se obezbediti odgovarajući smeštaj. To
znači da poslodavci moraju preduzeti odgovarajuće mere, kada je to potrebno u
odreženom slučaju, da omoguće osbi sa invaliditetom pristup zapošljavanju, učešću
u radu ili napredovanju u službi, ili da pohađa obuku, osim u slučajevima kada bi to
predstavljalo nesrazmerno opterećenje za poslodavca. Ovaj teret neće biti
nesrazmeran ako mere koje postoje u okviru politike postupanja prema licima sa
invaliditetom u datoj zemlji članici predtavljaju nadoknatu za to.
Član 6.
Opravdanost razlličitog postupanja sa ljudima na osnovu
starosnog doba
1) Nezavisno od odredbi člana 2(2), zemlje članice mogu propisati da razlike u
poastupanju sa ljudima na osnovu starosnog doba ne predstavljaju
diskriminaciju ukoliko su, u kontekstu nacionalnog zakona, te razlike objektivno i
na razuman način opradane nekim legitimnim ciljem, uključjući tu legitimnu
politiku zapošljavanja, ciljeve vezena za tržište rada i profesionalno obučavanje,
i ako su načini za postizanje tog cilja primarni i neophodbni.
Takve razlike u postupanju sa ljidima mogu uključivati između ostalog:
a) propisivanje posebnih uslova za pristup zapošljavanju i profesionalnom
obučavanu, zapošljavanju i radu, uključujući tu i otpuštanje i uslove
nadoknade, za mlade ljude, starije radnike i lica koja imaju starateljske
128
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2)
odgovornosti, kako bi se podstakla njihova profesionalna integracija ili
obezbedila njihova zaštita;
b) propisivanje minimalnih uslova vezanih za starosno doba, profesionalno
iskustvo ili položaj u službi radi pristupa zapošljavanju ili određenim
beneficijama vezanim za zapošljavanje;
c)
propisivanje gornje starosne granice za zapošljvanje koje je zasnovano na
zahtevima u vezi sa obukom za radno mesto o kome se rdi ili na potrebi
da se sprovede razuman period vremena u službi pre odlaska u penziju:
Nezavisno od odredfbi člana 2(2), zemlje članice mogu propisati da odreživanje
starosne granice za rpijem u službu ili za pravo na odlazak u penziju u okviru
šeme socijalnog osiguranja zaposlenih lica, uključujući tu i određivanje i
korišćenje, u kontekstu takvih šema socijalnog osiguranja, kriterijuma
zasnovanih na starosnom dobu u okviru kalkulacijja vezanih za izdatke na
osiguranje, ne predtavljaju diskriminaciju zasnovanu na starosnom dobu, pod
uslovom da to ne rezultira diskriminacijom na osnovu pola.
Član 7
Pozitivno delovanje
3) Da bi se osigurala puna jednakost u praksi, princip jednakog postupanja sa
ljudima ne sprečava bilo koju zemlju članicu da zadrži ili usvoji konkretne mere
radi sprečavanja ili nadoknade za neugodnosti povezane sa bilo kojom od
osnovna pomenutih u čl. 1
4) Kada se radi o licima sa invaliditetom, princip jednakog postupanja sa ljudima
nema uticaj na pravo zemalja članica da zadrže ili usvoje zakonske odredbe o
zaštiti zdrtavlja i bezbednosti na radu, niti na mere čiji je cilj da stvore ili
održavaju uslove ili pogodnosti za osiguranje ili promovisanje nijhove integracije
u okviru radne sredine.
Član 8.
Minimalni zahtevi
5)
6)
Zemlje članice mogu uvezsti ili zadržati odredbe koje su povoljnije kada se radi
o zaštiti principa jednakog postupanja za ljudima u odnosu na odredbe
sadržane u ovoj Direktivi.
Srpovoeđenje u delo ove Direktive ni u kom slučaju ne sme predtavljati osvno
za snižavanje nivoa zaštite od diskriminacije koji zemlja članica obezbežuje u
oblasti pokrivene ovog Direktivom.
DEO DRUGI
PRAVNI LEK I SPROVOĐENJE U DELO
Član 9.
Odbrana prava
1)
Zemlje članice obezbediće da sudske i/ili administrativne procedure, uključujući
tu i procedure za pomirenje u slučajevima gde se to smatra opravdanim, te za
129
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
2)
3)
sprovođenje u delo obaveza koje proističu iz ove Direktive, budu dostupne svim
licima koje smatraju da im je učinjena nepravda time što na njih nije primenjivan
princip jednakog postupanja sa ljudima, čak i kada je odnos u kome je navodno
došlo do diskriminacije okončan.
Zemlje članice postaraće se da udruženja, organizacije ili druga pravna lica koja
imaju, u skladu sa kriterijumima propisanim nacionalnim zakonom, legitiman
interes da se postraju da odredbe ove Direktive budu ispunjene, mogu uzeti
učeđće, bilo u ime podnosioca predstavke bilo pružajući mu podrškku u tome, a
uz njegovu saglasnost, u bilo kakvom sudskom i/ili administrativnom postupku
predviđenom za sprovođenje u delo obaveza koje prositiči iz ove Direktive.
Odredbe stava 1 i 2. ne utiču na nacionalne prpise vezane za vremenske
rokove za pokretanje postupka u vezi sa principom jednakog postupanja sa
ljudima.
Član 10.
Teret dokazivanja
1)
2)
3)
4)
5)
Zemlje članice preduzeće neophodne mere, u skladu sa svojim nacionalnim
pravosudnim sistemima, kako bi obezbedile da, u situacijama kada osobe koje
smatraju da im je naneta nepravda zato što ne njih neije primenjen princip
jednakog postupanja sa ljudima utvrde, pred sudom ili nekim drugim nadležnim
organom, činjenice na osnovu kojih se može pretpostaviti da je doplo do
neposredne ili posredne diskriminacije, na okrivljenog padne teret dokazivanja
da nije doplo do povrede principa jednakog postupanja sa ljudima.
Odredbe stava 1 ne sprečavaju zemlje članice da uvedu pravila podnošenja
dokaza koja su povoljnija za tužitelja.
Odredbe stava 1 ovog člana neće se primenjivati na krivične postupke.
Odredbe stava 1, 2 i 3 ovog člana takođe će se primenjivati na svaki pravni
postupak poveden u skladu sa odredbama člana 9(2).
Zemlje članice ne moraju primenjivati odredbe stava 1 ovog člana na postupke
u kojima je na sudu ili nekom drugom nadležnom organu da ispita okolnosti
slučaja.
Član 11.
Viktimizacija
Zemlje članice uvešće u svoje nacionalne pravne sisteme mere neophodne za zaštitu
zaposlenih od otpuštanja ili od drugih nepovoljnih postupaka od strane poslodavca
kjoi bi mogli proisteći iz reagovanja na predstavku unutar prduzeća ili na bilo koji
pravni postupak poveden sa ciljem da se sprovede u delo poštovanje principa
jednakog postupanja sa ljudima.
Član 12.
Objavljivanje informacija
130
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Zemlje članice postaraće se da sa odredbama usvojenih u skladu sa ovom
Direktivom, kao i sa relevantnim odredbama koje se već primenjuju budu upoznate
osobe kojih se to tiče, i to će učiniti svim primerenim sredstvima, na primer, na rdnom
mestu, na čitavoj svojoj teritoriji.
Član 13.
Društveni dijalog
1)
2)
Zemlje članice će, u skladu sa svojom nacionalnom tradicijom i praksom,
preduzeti odgovarajuće mere u cilju promovisanja društvenog dijaloga između
dve strane industrije radi podsticanja jednakog postupanja sa ljudima,
uključujući tu i nadzor nad praksama postupanja na radnom mestu, kolektivniim
sporazumima, kodeksima ponašanja, kao i putem istraživanja, razmene
iskustava i primera dobre prakse.
U situacijama kada je to u saglasnosti sa njihovom nacionalnom tradicijom i
praksom, zemlje članice će podsticati društvene partnere, ne zadirući u njhovu
autonomiju, da na odgovarajućem nivou sklope sporazume u kojima će biti
sadržani propisi protiv diskriminacije u oblasti pomenutim u članu 3 koje
spadaju u domen kolektivnog pregovaranja. Ti sporazumi će poštovati
minimalne zahteve adržane u ovoj Direktivi i relevatne nacionalne mere za
njihovo sprovođenje u delo.
Član 14.
Dijallog sa nevladinim organizacijama
Zemlje članice će podsticati dijalog sa odgovarajućim nevladinim organizacijama koje
imaju, u skladu sa nacionalnim zakonima i praksom, legitiman interes da dopriensu
borbi protiv diskriminacije po bilo kom od osnova pomenutih u članu 1 u cilju
promovisanja principa jednakog postupanja sa ljudima.
DEO TREĆE
POSEBNE ODREDBE
Član 15.
Severna Irska
1)
2)
U cilju pristupa rešavanju problema nedovoljne zastupljenosti jedne od glavnih
verskih zajednica u policijskim snagama Severne Irske, različito postupanje sa
ljudima prilikom njihovog zapošljavanja u policiji, uključujući tu i pomoćne
službe, neće predtavljati diskriminaciju ukoliko je to različito postupanje izričito
odobreno odredbama nacionalnog zakona.
U cilju održavanja ravnoteže kada se radi o mogućnostima zapošljavanja
nastavnikau Severnoj Irskoj, a u sklopu napora usmerenih na eliminisanje
istorijskih podela između tamošnjih glavnih verskih zajednica, odredbe o
veroispovesti ili veri u okviru ove Direktive neće se primenjivati na zapošljavanje
131
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
nastavnika u školama u Severnoj Irskoj ukoliko je takva praksa izričito
odobrenba odredbama nacionalnog zakona.
DEO ČETVRTI
ZAVRŠNE ODREDBE
Član 16.
Pridržavanje Principa jednakog postupanja sa ljudima
Zemlje članice preduzeće neophodne mere kako bi se postarale da:
(a) svi zakoni, propisi i administrativne odredbe koji su u suprotnosti sa principom
jednakog postupanja sa ljudima budu ukinitu;
(b) sve odredbe koje su u suprotnosti sa principom jednakog postupanja sa
ljudima, a uključne su u ugovore ili kolektivne sporazume, interne pravilnike
preduzeća ili propise o delovanju nezavisnih profesija i organizacija radnika i
poslodavaca, budu proglašene ili da da mogu biti proglašene ništavim, ili budu
izmenjene.
Član 17.
Sankcije
Zemlje članice doneće propise o sankcijama koje će se primenjivati u slučajevima
kršenja nacionalnih propisa usvojenih u skladu sa ovom Direktivom, i preduzeće sve
neophodne mere kako bi oni bili primenjivani. Ove sankcije, koje mogu uključivati
isplatu nadonade žrtvi diskriminacije, moraju biti delotovrne, srazmerne i moraju
predstavljati sredstvo odvraćanja. Zemlje članice izvestiće Komisiju o tim propisima
najkasnije do 19. jula 2003. godine, a bez odlaganja će izvestiti Komisiju o bilo
kakvim promenama u vezi sa njima.
Član 18
Sprovođenje Direktive
Zemlje članice usvojiće zakone, propise i administrativne odredbe neophodne za
pridržavanje odredbi ove Direktive najkasnije do 2. decembra 2003. godine, ili mogu
poveriti društvenim partnerima, na njihov obostrani zahtev, da sprovedu ovu Direktivu
u delo kada se4 radi o odredbama koje spadaju u opseg važenje kolektivnih
sporazuma. U takvim slučajevima, zemlje članice postaraće se da najkasnije do 2.
decembra 2003. godine, društveni partneri sporazumno uvedu sve neophodne mere
koje će im omogućiti da u svakom trenutku budu u položaju da garantuju rezultate
koji se traže ovom Direktivom. O takvim merama društveni partneri izvestiće Komisiju
bez odlaganja.
Da bi razmotrile posebne uslove, zemlje članice mogu, ako je to neophodno, uzeti
dodatni period od tri godine, računajući od 2. decembra 2003. godine, dakle ukupno
6 godina, da sprovedu u delo odredbe ove Direktive o diskriminaciji zasnovanoj na
starosnom dobu i invaliditetu. U tom slučaju, one će o tome smesta izvestiti Komisiju.
132
Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i jednakosti namenjeni organizacijama građanskog društva
Svaka zemlja članica koja odluči da uzme dodatni period vremena mora podnositi
Komisiji godišnje izveštaje o koracima koje preduzima u borbi protiv diskriminacije
vezane za starosno doba i invaliditet, kao i o tome kako napreduje u sprovoženju ove
Direktive u delo. Komisija će jednom godišnje podnositi Savetu izveštaj o tome.
Kada zemlje članice usvoje ove mere, one se moraju pozivati na ovu Direktivu ili
moraju biti praćene pozivanjem na ovu Direktivu prilikom njihovog zvaničnog
objavljivanja. Zemlje članice propisaće načine pozivanja na ovu Direktivu u takvim
slučajevima.
Član 19.
Izveštaj
(1) Zemlje članice proslediće Komisiji najkasnije do 2. decembra 2005. godine, a
potom na svakih pet godina, sve informacije koje su Komisiji neophodne za
sastavljanje izveštaja o sprovoženju ove Direktive u delo koji se podnosi
Evropskom parlamentu i Savetu.
(2) Izveštaj Komisije uzeće u obzir, kada to okolnosti nalažu, gledišta društvenih
partnera i relevantnih nevladinih organizacija. U skladu sa principom rodnog
ujednačavanja, ovaj izveštaj će, između oastalog, sadržati procenu uticaja
preduzetih mera na muškarce i žene. U svetlu dobijenih informacija, ovaj
izveštgaj će, ako to bude neophodbno, sadržati predloge za revidiranje i
ažuriranje ove Direktive.
Član 20.
Stuapnje na snagu
Ova Direktiva stupiće na snagu na dan njenog objavljivanja u službenom listu
Evropskih zajednica.
Član 21.
Adresati
Ova Direktiva upućuje se svim zemljama članicama.
133
Download

Seminari za podizanje svesti u oblastima antidiskriminacije i