Časopis za teoriju i praksu osiguranja
www.erevija.org
Magazine for Insurance Theory and Practice
www.erevija.org
UDK 347.764 ISSN 2334-7597
COBISS.SR-ID 197415692
Godina XII, broj 1/2014
izlazi tromesečno
UDC 347.764 ISSN 2334-7597
Osnivač i izdavač
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Novi Beograd
www.srbija-aida.org
Tel: (011) 2927 900, fax: (011) 2927 970
račun: 105-51590-71
kod „AIK Banke” a.d. Niš
Founder & Publisher
Association for Insurance Law of Serbia (AIDA Serbia)
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Belgrade
Tel: + 381 (011) 2927 900, fax: + 381 (011) 2927 970
www.srbija-aida.org
account: 105-51590-71
with the AIK Banka a.d. Nis
Izdavački savet
Publishing Council
Blagojevic Zoran, Member of the Executive Board at Winer Städtische
Insurance
Jovovic Dragan, Adviser to the Executive Board of Takovo Insurance Co.
Kvrgic Miodrag, CEO, Merkur Insurance Co.
Sljivar Bozana, Director of the Insurance Authority in Republic Serbska
Blagojević Zoran, član Izvršnog odbora „Wiener Städtische osiguranja”
Jovović Dragan, savetnik Izvršnog odbora „Takovo osiguranja”
Kvrgić Miodrag, generalni direktor „Merkur osiguranja”
Šljivar Božana, direktor Agencije za osiguranje Republike Srpske
COBISS.SR-ID 197415692
Year XII, No 1/2014
Published quarterly
Redakcioni odbor
Belanić dr Loris, Sveučilište u Rijeci, Pravni fakultet, Hrvatska, e-mail:
[email protected]
Cousy dr Herman, Katolički univerzitet u Luvenu, Pravni fakultet, Belgija,
e-mail: [email protected] Heiss dr Helmut Univerzitet u Cirihu, Pravni fakultet, Švajcarska, e-mail:
[email protected]
Jovanović dr Slobodan, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet
za privredu i pravosuđe, Srbija, e-mail: [email protected]
Kullmann dr Jerome, Univerzitet Pariz-Dofin, Privatno pravo, Francuska,
e-mail: [email protected]
Labudović Stanković dr Jasmina, glavni i odgovorni urednik,
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, e-mail: [email protected]
Marano dr Pierpaolo, zamenik glavnog i odgovornog urednika,
Katolički univerzitet Svetog Srca u Milanu, Fakulet za nauku bankarstva,
finansija i osiguranja, Italija, e-mail: [email protected]
Merkin dr Robert, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet, Velika
Britanija, e-mail: [email protected]
Orlić dr Miodrag, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, (u penziji),
e-mail: [email protected]
Rohrbach dr Wolfgang, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakultet, (u
penziji), Austrija, e-mail: [email protected]
Rokas dr Ioannis, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu, Departman
za poslovnu administraciju, Grčka, e-mail: [email protected]
Slavnić dr Jovan, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakutet, (u
penziji), e-mail: [email protected]
Žarković dr Nebojša, Univerzitet Megatrend Beograd, Fakultet za
poslovne studije Vršac, e-mail: [email protected]
Vladetić dr Srđan, sekretar Redakcije, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni
fakultet, e-mail: [email protected]
Korice, prelom i prodaja
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Lektura i korektura
Aleksandra Jovanović, MA
Štampa
„Planeta print”, Beograd
Editorial Board
Belanic Loris, PhD, University Rijeka, Faculty of Law, Croatia, e-mail:
[email protected]
Cousy Herman, LLD, KU Leuven – Universiteit, Faculteit
Rechtsgeleerdheid, Belgium, e-mail: [email protected] Heiss Helmut, LLD, Universität Zürich, Rechtswissenschaftliche Fakultät,
Switzerland, e-mail: [email protected]
Jovanović Slobodan, LLD, University Business Academy, Faculty of Law,
Serbia, e-mail: [email protected]
Kullmann Jerome, LLD, Université Paris-Dauphine, Droit privé, France,
e-mail: [email protected]
Labudovic Stankovic Jasmina, PhD, Editor, University of Kragujevac,
Faculty of Law, Serbia, e-mail: [email protected]
Marano Pierpaolo, PhD, Associate Editor, Università Cattolica del Sacro
Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, finanziarie e assicurative,
Italy, e-mail: [email protected]
Merkin Robert, LLD, University of Southampton, Southampton Law
School, UK, e-mail: [email protected]
Orlić Miodrag, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, (ret.), Serbia,
e-mail: [email protected]
Rohrbach Wolfgang, PhD, State University of Vienna, Faculty of
Economics, (ret.), Austria, e-mail: [email protected]
Rokas Ioannis, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα
Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics
and Business, Business Administration Department), Greece, e-mail:
[email protected]
Slavnić Jovan, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics, (ret.),
e-mail: [email protected]
Žarković Nebojša, PhD, University Megatrend Belgrad, Faculty for
business studies Vršac, e-mail: [email protected]
Vladetic Srdjan, PhD, Secretary, University of Kragujevac, Faculty of
Law, e-mail: [email protected]
Cover, design and sale
Association for Insurance Law of Serbia
Print
Planeta print, Belgrade
Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo da dozvoli ili ne dozvoli umnožavanje, u bilo kom obliku i formi,
sadržaja ili dela sadržaja objavljenog u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja.
Insurance Law Association of Serbia has an exclusive right to permit or decline permission for copying the content or part of the
content in and form or form published in the European Insurance Law Review.
1/2014
UPUTSTVO ZA AUTORE... / INSTRUCTIONS FOR AUTHORS...
2
UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA U
EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA
INSTRUCTION FOR AUTHORS OF THE WORKS
IN THE EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim uvaženim
autorima i saradnicima, kao i onima koji to žele da
postanu pisanjem članaka, osvrta, komentara i prikaza sudskih presuda da je „Uputstvo za autore članaka
u Evropskoj reviji za pravo osiguranja”, čiji elementi u
uređivanju našeg časopisa predstavljaju standard po
kojem svi prilozi moraju da budu uređeni, trajno objavljeno na internet stranici na adresi: www.erevija.org.
We are advising and draw attention to our distinguished
authors and collaborators, as well as those who wish to
become so by writing articles, reviews, commentaries, reviews of the court authorities and articles that “Instruction for authors of the works in the European Insurance
Law Review”, representing the standard in editing our
magazine, which all contributions must meet shall be
permanently accessible at: www.erevija.org.
EVROPSKA REVIJA ZA PRAVO OSIGURANJA
OBJAVLJUJE SVE RADOVE INOSTRANIH
AUTORA NA INTERNET STRANICI
www.erevija.org
EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
PUBLISHES FOREIGN AUTHORS’ PAPERS ON
THE WEB AT:
www.erevija.org
SVI OBJAVLJENI RADOVI U OVOM BROJU
SU PROŠLI ANONIMNU RECENZIJU
UGLEDNIH INOSTRANIH I DOMAĆIH
UNIVERZITETSKIH PROFESORA
Urednici
REPUTABLE FOREIGN AND DOMESTIC
UNIVERSITY PROFESSORS HAVE REVIEWED
ALL WORKS PUBLISHED IN THIS ISSUE
Editors
1/2014
SADRŽAJ / CONTENS
3
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REVIEW
– Elisabeth STADLER, Austrijska ekspanzija u osiguranju u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi sa posebnim
osvrtom na banko-osiguravače / Austrian based insurance expansion to Central-East and South-East Europe with
a special focus on a bank insurer ............................................................................................................................................. 5
Text in English .................................................................................................................................................................... 8
ČLANCI / ARTICLES
– Doc. dr Srđan VLADETIĆ i prof. dr Emilija STANKOVIĆ, Fenus nauticum – praizvor osiguranja / Fenus
nauticum – The origin of insurance ............................................................................................................................ 11
Summary ......................................................................................................................................................................... 19
– Anna TARASIUK-FLODROWSKA, Klauzule zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i ugovoru osiguranju –
najnoviji trendovi u Evropi / Abusive clauses in consumer and insurance contracts – Recent developments in Europe ... 21
Text in English ................................................................................................................................................................... 31
– Dr Mišo MUDRIĆ, Osiguranje spašavanja na moru i odgovornosti spašavatelja / Sаlvage insurance
and salvor’s liability insurance ......................................................................................................................................... 41
Summary ........................................................................................................................................................................... 47
– Martin LANGE, Tretman izdvajanja (Oustourcing-a) u pravu nadzora prema nemačkom Zakonu o
nadzoru osiguranja i direktivi Solventnost II / Die aufsichtsrechtliche Behandlung des Outsourcing nach
deutschem VAG und Solvency II ..................................................................................................................................... 49
Text in German ............................................................................................................................................................... 53
– Dr Milan CEROVIĆ, Visina pokrića u osiguranju građanske odgovornosti iz upotrebe motornog
vozila / Limit of coverage in the motor liability insurance .......................................................................................... 58
Summary ........................................................................................................................................................................... 67
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES’ COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
– Presuda Evropskog suda od 07. novembra 2013. godine, slučaj C-442/12 povodom tumačenja člana 4, stava
1 Direktive Saveta 87/344/EEC u vezi sa osiguranjem troškova pravne zaštite. Prikaz: mr Jelena Gazivoda /
Judgment of the European Court of Justice of 7 November 2013 in case C-442/12 regarding the interpretation of
Article 4 paragraph 1 of Council Directive 87/344/EEC on the insurance legal protection cost. Review by Jelena
Gazivoda, ......................................................................................................................................................................... 69
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS ...................................................................... 73
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovic
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND
INSURANCE COMPANIES
– Prof. dr Jovan SLAVNIĆ, Reč počasnog predsednika AIDA SERBIA povodom objavljivanja 11. toma
zbornika „Istorija osiguranja Austrije” / Speech of the honorary president of AIDA SERBIA regarding
publishing XI part of the “Insurance History of Austria” ........................................................................................... 75
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY
ODABRANE KNJIGE / SELECTED BOOKS, str. 77
ODABRANI ČLANCI / SELECTED ARTICLES, str. od 77 do 78
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovic
1/2014
SADRŽAJ / CONTENTS
4
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS
– Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 25.11.2009. godine o započinjanju i obavljanju
delatnosti osiguranja i reosiguranja (Solventnost II) – III deo / Directive 2009/138/EC of the European Parliament
and of the Council of 25 November 2009 on the taking-up and pursuit of the business of Insurance and Reinsurance
(Solvency II) (recast) – Third part ............................................................................................................................................. 79
– Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja ............................................................................................... 101
Publication Ethics and Malpractice Statement ............................................................................................................. 103
– Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja ......................................................................... 105
Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review ......................................................... 107
– Lista recenzenata ........................................................................................................................................................... 109
Referees ........................................................................................................................................................................... 109
1/2014
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
5
Elisabeth STADLER∗
Austrijska ekspanzija u osiguranju u centralnoj, istočnoj i
jugoistočnoj Evropi, s posebnim osvrtom na banko-osiguravače
UDK: 368.03(436:4)
Primljeno: 20. 12. 2013.
Prihvaćeno: 29. 12. 2013.
Informativni prilog
Šest austrijskih osiguravajućih grupa zastupljeno je
sa devedeset društava kćerki u dvadeset država regiona
centralne, istočne i jugoistočne Evrope. U nekim državama austrijski predstavnici imaju vodeći udeo na tržištu.1 Austrijske osiguravajuće grupe zapošljavaju oko
40.000 lica u regionu i pripadaju najvećim strateškim
dugoročnim investitorima (Norman-Audenhove, 2013,
predgovor).
Evropska agencija za nadzor osiguranja i penzijskih
fondova (dalje u tekstu: EANOPF) je uključila u Kolegijum nadzornih organa pet od šest austrijskih osiguravajućih grupa2 koje posluju u regionu centralne,
istočne i jugoistočne Evrope. Kolegijumi su platforme
za pojačanje nadzora prekograničnog pružanja usluga
osiguravajućih i reosiguravajućih grupa. Oni se sastoje
od zainteresovanih nadzornih organa i EANOPF. Austrijski organ za nadzor finansijskih tržišta predsedava
Kolegijumom, kao nadzorni organ u tih pet grupa.3
„ERGO Austria” je deo Kolegijuma nadzornih organa
„Munich Re” zajedno sa nadležnim organom nadzora
nad nemačkom grupom.
Austrijska društva za osiguranje pronašla su i pronalaze tržišta sa visokim potencijalom rasta u regionu
centralne, istočne i jugoistočne Evrope. Taj rast predstavlja dugoročnu evoluciju. Koncentracija osiguranja4
*
Danube University Krems, član Nadzornog odbora
University of Excellence Gugging/Klosterneuburg i predsednik
Izvršnog odbora „Ergo Austria,” e-mail: [email protected]
1
Albanija više od 60%, AIA CESEE 2013, 1.
2
„VIG”, „UNIQA”, „Grawe”, „Merkur”, „Wüstenrot” and
„ERGO.”
3
Evropska agencija za nadzor osiguranja i penzijskih fondova
(engl. European Insurance and Occupational Pensions Authority –
EIOPA), je navela spisak osiguravajućih grupa za koje je formiran
Kolegijum nadzornih organa, EIOPA-BoS-13/156, September
2013.
4
Koncentracija osiguranja se izračunava kao racio ukupne
premije osiguranja prema ukupnom stanovništvu.
i penetracija osiguranja5 su uočljivo niže nego u zapadnoj Evropi. Koncentracija osiguranja u Austriji iznosila
je 1.925 evra u 2012. U poređenju sa koncentracijom u
drugim zemljama, u Sloveniji je ona iznosila 952 EUR,
u Češkoj 582 EUR, u Slovačkoj 377 EUR, u Hrvatskoj
273 EUR, u Mađarskoj 264 EUR, u Rumuniji 87 EUR i u
Srbiji 72 EUR. Penetracija osiguranja je iznosila 5,3% u
Austriji u 2012. godini. U Sloveniji je ona iznosila 5,5%,
u Češkoj 4,0%, u Slovačkoj 2,8%, u Hrvatskoj 2,7%, u
Mađarskoj 2,6%, u Rumuniji 1,4% i u Srbiji 1,8% (AIA
CESEE, 2013, 83 i 84).
Za „ERGO” kao jednog od velikih evropskih osiguravača, ekspanzija na novim tržištima van nacionalnih
granica nije bila samo prvenstveni cilj te osiguravajuće
grupe, već je ona vršena ruku pod ruku sa posebnim
aktivnostima brendiranja. Tako je već 1994. godine u
Češkoj kao prvo društvo za osiguranje u centralnoj i
istočnoj Evropi osnovano njihovo društvo za osiguranje „Victoria.” Taj trend se nastavio i narednih godina
otvaranjem agencija tog društva u Slovačkoj i Mađarskoj, brokerskog društva u Hrvatskoj, kao i društva za
osiguranje u Sloveniji za prodaju proizvoda životnog i
neživotnog osiguranja. Osnovna ideja iza ove strategije
bila je da svaki klijent „Volksbanke” bude osiguran kod
društva iz tog brenda, s tim da je i banka predstavljala
deo ceokupnog prodajnog sistema.
„ERGO Austria International AG” osnovano je
2007. godine kao društvo holding sa ciljem ostvarivanja
saradnje „Munich Re” i „ERGO Group” sa „UniCredit”,
njihovim strateškim partnerom iz oblasti bankarstva u
centralnoj i istočnoj Evropi. Tokom prve faze brendiranja, „ERGO” je osnovao društva za životno osiguranje
u Slovačkoj, Sloveniji, Mađarskoj i, poslednje 2009. godine u Rumuniji, radi prodaje životnog osiguranja vezanog za investicionu jedinicu i proizvode osiguranja
kredita u lokalnim bankama „UniCredit.”
Penetracija osiguranja se izračunava kao racio procenta
ukupne premije osiguranja prema bruto domaćem proizvodu.
5
1/2014
ELISABETH STADLER
6
Sva prethodno navedena društva za osiguranje, bez
obzira na poslovna imena – brend svojih osnivača, formirana su kao potpuno nova društva (engl. greenfield –
prim. prev.) Danas, već nekoliko godina, posle spajanja
i rebrendiranja, „ERGO” aktivno posluje pod svojim
poslovnim imenom na šest tržišta centralne i istočne
Evrope – u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji,
Sloveniji i Hrvatskoj gde je takođe otvorio značajan broj
radnih mesta.
Iz istorijskog ugla, uzimajući u obzir dugoročne
odnose u skoroj prošlosti u pogledu regionalnih i ekonomskih aspekata, Beč je savršeno mesto za centar
poslovanja za region centralne i istočne Evrope. Tu su
objedinjeni know-how, poslovno i strateško znanje radi
najkompetentnijeg upravljanja poslovima osiguranja u
centralnoj i istočnoj Evropi a istovremeno da se geografski bude u blizini tih zemalja, od kojih se neke graniče sa Austrijom. Ovo, takođe, ističe četvorodimenzionalni pristup „ERGA” međunarodnom poslovanju,
uključujući i ideju postojanja centra uz koncentraciju
na određene strategije ulaska na odabrana tržišta, orijentaciju na ekonomsku vrednost u segmentu životnog
osiguranja, jačanje partnerskih odnosa i raznovrsnosti
prodajnog lanca. Raznovrsnost prodajnog lanca sadrži
važne delove kao što su sopstvene mreže, vezane agente i banka-osiguranje. „Banke poznaju svoje klijente
veoma dobro, najverovatnije kao nijedna druga kompanija.” Ova činjenica se izvesno može smatrati bitnom prednošću ne samo za banku, već mnogo više za
bankaosiguravače kao što je „ERGO” koja omogućava
marketing finansijskih rešenja i proizvoda prilagođenih
klijentima. U Nemačkoj i Austriji banka-osiguranje ima
dugogodišnju tradiciju, dok ono u centralnoj i istočnoj
Evropi još uvek nije tako uobičajeno, zbog čega u tom
regionu postoji veliki potencijal korišćenja tog prodajnog kanala. Za sada je banka-osiguranje glavni generator poslovanja sa oko 90% ukupne premije „ERGA”
u regionu.
U poređenju sa prosekom Evropske unije, primetan
je prilično nizak udeo premije osiguranja i koncentracije u državama centralne, istočne i jugoistočne Evro-
pe. Udeo premije osiguranja u Austriji u 2012. godini
iznosio je 2,1% od BDP (bruto društveni proizvod). U
Češkoj je iznosio 1,9%, u Slovačkoj 1,5%, u Sloveniji i
Mađarskoj 1,4%, u Hrvatskoj 0,7%, u Srbiji 0,4% i 0,3%
u Rumuniji. Koncentracija životnog osiguranja je iznosila 769 EUR u Austriji, 283 EUR u Češkoj, 249 EUR u
Sloveniji, 206 EUR u Slovačkoj, 140 EUR u Mađarskoj,
19 EUR u Rumuniji i 14 EUR u Srbiji (AIA, CESEE,
2013, 83 i 84).
Usled navedenog stanja, upravo ta nerazvijenost
predstavlja veliki potencijal i poslovni priliku za društva
za osiguranje. Uprkos nedavnoj ekonomskoj krizi,
potražnja za životnim osiguranjem će na dugi rok rasti, prvenstveno zbog povećanja bogatstva, očekivanog
životnog veka i raspoloživog prihoda. Ove ekonomske
tendencije, koje su se pojavile tokom poslednjih decenija u državama centralne i severne Evrope odvijaće se
narednih godina u velikoj meri i u centralnoj i istočnoj
Evropi. Uopšteno govoreći, životna osiguranja i penzijsko zbrinjavanje dobijaju sve više na značaju u svim
evropskim državama, posebno tokom reformi penzijskih sistema, smanjivanja državnih budžeta i troškova
javnih nabavki.
Procenat neživotnog osiguranja u ukupnoj premiji u Austriji u 2012. godini iznosio je 60,1%, u Srbiji
80,7%, u Rumuniji 78,2%, u Hrvatskoj 76,4%, u Sloveniji 73,8%, u Češkoj 53,1% i 45,5% u Slovačkoj. Udeo
premije neživotnog osiguranja u 2012. godini u Austriji iznosio je 3,2%, u Sloveniji 4,1%, u Češkoj 2,1%,
u Hrvatskoj 2,0%, u Srbiji 1,4%, u Slovačkoj 1,3%, u
Mađarskoj 1,2% i 1,1% u Rumuniji. Koncentracija
neživotnog osiguranja u Austriji u 2012. godini je iznosila 1.156 EUR, u Sloveniji 703 EUR, u Češkoj 309
EUR, u Hrvatskoj 199 EUR, u Slovačkoj 171 EUR, u
Mađarskoj 124 EUR, u Rumuniji 68 EUR i 60 EUR u
Srbiji (Norman-Audenhove, 2013, 83 i 84).
Trenutno postoji snažna tražnja za proizvodima
neživotnog osiguranja u svim zemljama regiona centralne i istočne Evrope. Od svih vrsta osiguranja, osiguranje motornih vozila i nezgode se najviše zaključuju.
Ovaj segment osiguranja se stabilno povećava i zato
„ERGO” grupa smatra neživotno osiguranje (hedge
of value) dodatnim pokretačem budućeg rasta na
tržištima centralne i istočne Evrope.
Kombinovanje brendiranog prodora sa inovativnom
prodajom nedavno je postala uspešna prekogranična
priča u regionu centralne i istočne Evrope. Prvi put
organizovani 2010. godine, tzv. dani „ERGA” pozicionirani su u prodajnoj kampanji u lokalnim bankama,
najduže jedna banka dnevno u datom regionu u periodu do mesec dana.
Do sada su se dani „ERGA” održavali u nekoliko
država regiona centralne i istočne Evrope. Ipak, pre os-
1/2014
Austrijska ekspanzija u osiguranju u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi, s posebnim osvrtom...
posobljavanja neke banke za privremeno prodajno mesto osiguranja, bilo je neophodno izvršiti određeni broj
pripremnih radnji. Savetnici u bankama posebno su
obučavani za prodaju proizvoda osiguranja, analiziran
je portfelj bančinih klijenata i kupaca koji ispunjavaju
potencijalne kriterijume, a zatim su oni pozivani da
posete filijalu banke u dane „ERGA” radi individualnih
razgovora o osiguranju. Ovi posebni dani istovremeno su poslužili različitim namenama i pokazali se kao
dobitna kombinacija za sve koji su u njima učestvovali.
Korporativni odnos prema našem partneru iz sektora
bankarstva se intenzivirao u poslovnim i upravljačkim
segmentima, dok je spoljna prepoznatljivost našeg
brenda za banke i klijente povećana. Pored toga, u internom smislu povećana je dnevna prepoznatljivost
poslodavca u odnosu na vrednosti „ERGA” (bliskost,
transparentnosti i poverenje). Konačno, našu prodaju značajno smo unapredili individualnim pristupom
našim klijentima i njima prilagođenim proizvodima
čime smo dokazali da mi sprovodimo kompanijski slogan: „Razumeti, pa osigurati!”
Ukupno
Razvoj tržišta osiguranja u evropskim državama
analiziran u ovom izveštaju za 2011/12 razlikuje se po
vrstama osiguranja i državama. Sledeća tabela pokazuje
procente povećanja i smanjenja premije (Norman-Audenhove, 2013, 81).
Izveštaj o finansijskoj stabilnosti Evropske agencije za nadzor osiguranja ističe dve glavne opasnosti za
evropsku delatnost osiguranja.6 Mali prinos od kamata
je još uvek veliki rizik, dok slaba makroekonomska klima negativno utiče na rast fakturisane premije.
EANOPF smatra da slaba makroekonomska klima
i mali prinosi prisiljavaju neke kompanije da danas,
mnogo više nego u prošlosti, traže bolja rešenja van nacionalnih granica.
LITERATURA (REFERENCES)
Norman-Audenhove, L. (2013). Austrian Insurance Association (AIA): Insurance Market in CESEE 2013, Preface.
Preveo: prof. dr Slobodan Jovanović,
e-mail: [email protected]
Životno osiguranje
Austrija
– 1,0%
Hrvatska
– 2,3%
+ 0,1%
– 3,1%
Češka
– 2,3%
– 2,2%
– 1,8%
Mađarska
– 9,9%
– 12,5%
– 6,8%
Rumunija
+ 0,3%
– 6,9%
Neživotno osiguranje
– 1,4%
+ 3,4%
+ 0,9%
Srbija
– 3,6%
+ 6,6%
– 5,8%
Slovačka
– 0,2%
+ 1,6%
– 2,3%
Slovenija
– 0,1%
+– 0
– 0,2%
6
EIOPA-European Insurance and Occupational Pensions
Authority, Financial Stability Report – Second Half- Year Report,
Autumn 2013, EIOPA-FS-13/075, 12 December 2013.
7
1/2014
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
8
Elisabeth STADLER∗
Austrian based insurance expansion to Central-East and
South-East Europe with a special focus on a bank insurer
UDC: 368.03(436:4) Submitted: 20. 12. 2013.
Accepted: 29. 12. 2013.
Informative contribution
Six Austrian Insurance Groups are represented with
90 subsidiaries in 20 countries of the CESEE1 region.
The Austrian representatives together are heading the
market share in some countries.2 Austrian insurance
groups employ about 40,000 persons in the region
and belong to the biggest strategic long term investors
(Norman-Audenhove, 2013, Preface).
Five of six Austrian insurance groups3 working in
the CESEE region are listed for a College of Supervisors
by the European Insurance and Occupational Pensions
Authority (EIOPA). Colleges are platforms to enhance
the supervision of cross-border insurance and reinsurance groups. They consist of involved national
insurance supervisors and EIOPA. In these five groups
the Austrian Finance Market Supervision Authority is
in charge of the college as Group Supervisor.4 ERGO
Austria is part of the College of Supervisors of Munich
Re with the German Group Supervisor in charge.
Austrian insurance companies found and find a high
potential of growing markets in the CESEE region. This
growth is a long term evolution. The insurance density5
and the insurance penetration6 are clear lower than
in Western Europe. The insurance density in Austria
was 1.925 € in 2012. In comparison the density was in
Slovenia 952, in the Czech Republic 582, in Slovakia
377, in Croatia 273, in Hungary 264, in Romania 87
and in Serbia 72. The insurance penetration was 5,3%
in Austria in 2012. In Slovenia there was 5,5%, 4,0% in
the Czech Republic, 2,8% in Slovakia, 2,7% in Croatia,
2,6% in Hungary, 1,4% in Romania and 1,8% in Serbia
(Norman-Audenhove, 2013, 83 and 84).
For ERGO as one of Europe´s big insurance players,
the expansion of its markets beyond national borders
has not only been a prime group target, but has also
been going hand in hand with specified branding
activities. Back in 1994, the first – then – Victoria
branded insurance company in CEE was inaugurated
in the Czech Republic. This was taken further during
the following years with the opening of an outlet in
Slovakia and Hungary, a broker company in Croatia, as
well as a branch office in Slovenia providing products
in the life and non-life segment. The idea behind this
strategy was, that every Volksbank client, should also
be insured under this very brand; however the bank
being one among other distribution channels.
*
Academic Lecturer at Danube University Krems, Member
of the Supervisory Board at University of Excellence Gugging/
Klosterneuburg and Chief Executive Officer (CEO) at Ergo
Austria, e-mail: [email protected]
1
Central, East and Southeast Europe.
2
Albania more than 60 %, AIA CESEE 2013, 1.
3
VIG, UNIQA, Grawe, Merkur, Wüstenrot and ERGO.
4
European Insurance and Occupational Pensions Authority
– EIOPA. EIOPA list of groups for which a College of supervisors
is in place, EIOPA-BoS-13/156, September 2013.
5
Insurance density is calculated as the ratio of total insurance
premiums to total population.
6
Insurance penetration is calculated as the ratio of the
percentage of total insurance premiums to gross domestic
product.
ERGO Austria International AG was founded in
2007 as a holding company in order to implement
the cooperation of Munich Re and the ERGO Group
with their strategic bankpartner UniCredit in Central
and Eastern Europe. During the first implementation
1/2014
Austrian based insurance expansion to Central-East and South-East Europe with a special focus...
phase, ERGO branded life insurance companies in
Slovakia, Slovenia, Hungary and the youngest in 2009
in Romania were founded selling unit-linked life
insurances and Credit protection products in the local
UniCredit banks.
All of the above mentioned openings, regardless of
their initial brand, were set-up as greenfield operations.
Today, some years, mergers and rebrandings later,
ERGO operates actively under its literal brand on 6
CEE markets, namely in the Czech Republic, Slovakia,
Hungary, Romania, Slovenia and Croatia and has
created also a noteworthy amount of jobs in these
countries.
From a historical point of view and given the
long lasting relations throughout the recent past in
terms of regional and economic aspects, Vienna is
the perfect place as a hub for the operations in the
CEE region. Know-how and operational, as well as
strategic expertise are gathered here in order to steer
the CEE insurance business most competently and in
close geographical proximity to the countries at stake,
some of which are even neighbouring Austria. This
also underlines the ERGO group’s four dimensional
approach to international operations, including the
hub approach, the focusing on specific entry strategies
in selected markets, the economic value oriented
approach in the life segment and the boost of strong
partnerships and diversified distribution. The latter
contains focal points such as own networks, tied-agents
and bank insurance. „Banks know their clients very
well, most probably, like no other company does.” This
fact can surely be seen as an absolute asset to provide
tailor-made financial solutions and products, not only
for the bank itself, but moreover for bank insurers like
ERGO. In Germany & Austria bank insurance has had a
long tradition for many years, whereas in CEE it has not
been so common yet, hence granting a high potential as
a promising sales channel. So far bank insurances is the
main business driver generating cca. 90% of ERGO´s
total premium volume in the region.
In comparison to the EU average, a rather low
life insurance penetration and density in the CESEE
countries are noticeable. The life insurance penetration
in Austria was in 2012, 2,1% of the GDP (Gross
Domestic Product). In Czech Republic it was 1,9%,
1,5% in Slovakia, 1,4% both in Slovenia and Hungary,
0,7% in Croatia, 0,4% in Serbia and 0,3% in Romania
The life insurance density was 769 € in Austria, 283 € in
the Czech Republic, 249 € in Slovenia, 206 € in Slovakia,
140 € in Hungary, 19 € in Romania and 14 € in Serbia
(Norman-Audenhove, 2013, 83 and 84).
In consequence this shortcoming represents great
potential & business opportunities for insurance
companies. Despite the recent economic crisis the
demand for life insurances will be growing on a longhaul perspective, mainly due to an increase of wealth,
life expectancy and disposable income. These economic
tendencies, which have occurred over the last decades
in Central and Northern European countries will take
place in a staggered way in CEE in the years to come.
In general, life insurances and retirement provision
gain ever more importance in all European countries,
especially in times of pension reforms and governments
limiting budgets and public expenditures for public
services.
The percentage of non life insurance on the total
premium amount in Austria in 2012 was 60,1%, 80,7%
in Serbia, 78,2% in Romania, 76,4% in Croatia, 73,8%
in Slovenia, 53,1% in the Czech Republic and 45,5%
in Slovakia The insurance penetration in non life
business in 2012 in Austria was 3,2%, 4,1% in Slovenia,
2,1% in the Czech Republic, 2,0% in Croatia, 1,4% in
Serbia, 1,3% in Slovakia, 1,2% in Hungary and 1,1% in
Romania. The insurance density in non life insurance
in Austria in 2012 was 1.156 €, 703 € in Slovenia, 309 €
in Czech Republic, 199 € in Croatia, 171 € in Slovakia,
124 € in Hungary, 68 € in Romania and 60 € in Serbia
(Norman-Audenhove, 2013, 83 and 84).
Currently there is a strong demand for non-life
products throughout the countries of the CEE region.
Motor and accident products are among the most
sought after in this concern. This insurance business
segment is steadily increasing and therefore the ERGO
group regards the non-life business (hedge of value) as
an additional future growth driver in the CEE markets.
Combining branding initiatives with an innovative
sales approach has developed to be a cross-border
success story in the CEE region recently. First initiated
back in 2010, the so-called ERGO days, are staged in a
sales-campaign style in local banks, mostly one bank a
day in a certain region over a period of up to a month.
So far ERGO days have been taking place in
several CEE countries. Yet, prior to dressing up a
bank to become a temporary insurance point of
sale, a set of preparations needs to be done. Advisors
in the banks are specifically trained for the sale of
insurance products, the bank´s client base is analyzed
and customers complying with the potential criteria
are contacted personally and invited to visit the bank
branch on an ERGO day for an individual consultancy
with insurances. These special days served a variety of
purposes at the same time, and turned out to be a winwin-situation for all people involved. The corporate
relationship to our bank partner was intensified,
both on an operational, and on a management level;
at the same time our brand awareness was increased
9
1/2014
ELISABETH STADLER
10
externally for banks & clients and furthermore
internally, in terms of employer branding to really live
the ERGO values (closeness, transparency and trust) on
a daily basis. Finally we improved our sales performance
significantly by approaching our customers individually
and with tailor-made products and could consequently
prove, that we live our company slogan: „To insure is to
understand!”
The development of insurance markets in European
countries discussed in this statement from 2011 to 2012
was different in branches and countries. The following
table shows the premium increasing and decreasing
ratios (Norman-Audenhove, 2013, 81).
Total
The Financial Stability Report of the European
Insurance Supervisory Authority emphasizes two main
risks for the European insurance industry.7 The low
interest yield environment is still the most prominent
risk and the weak macroeconomic climate has a
negative effect on written premium growth.
EIOPA think that this weak macroeconomic climate
and the low yield environment push some firms to look
outside the national boundaries more than in the past.
REFERENCES
Norman-Audenhove, L. (2013). Austrian Insurance
Association (AIA): Insurance Market in CESEE 2013, Preface.
Life Insurance
Austria
– 1,0%
Croatia
– 2,3%
+ 0,1%
– 3,1%
Czech Republic
– 2,3%
– 2,2%
– 1,8%
Hungary
– 9,9%
– 12,5%
– 6,8%
Romania
+ 0,3%
– 6,9%
Non life insurance
– 1,4%
+ 3,4%
+ 0,9%
Serbia
– 3,6%
+ 6,6%
– 5,8%
Slovakia
– 0,2%
+ 1,6%
– 2,3%
Slovenia
– 0,1%
+-0
– 0,2%
7
EIOPA-European Insurance and Occupational Pensions
Authority, Financial Stability Report – Second Half- Year Report,
Autumn 2013, EIOPA-FS-13/075, 12 December 2013.
1/2014
ČLANCI
11
Doc. dr Srđan VLADETIĆ*
Prof. dr Emilija STANKOVIĆ**
Fenus nauticum – praizvor osiguranja
UDK: 368.23(37)
Primljen: 6. 2. 2014.
Prihvaćen: 14. 2. 2014.
Originalni naučni rad
Apstrakt
Pomorski zajam (fenus nauticum) je pravni posao
vezan za trgovinu. Ovim institutom rimskog privatnog
prava finansirao se prekomorski put uz klauzulu da će
se zajam i kamate vratiti samo u slučaju srećnog povratka broda i robe u luku. Prvobitna postojbina ovog instituta nije sa sigurnošću utvrđena. Ima podataka koji
ukazuju da su ovaj institut poznavali Vavilonci, kao i
Feničani. Sasvim sigurno ugovor o pomorskom zajmu
poznavalo je grčko pravo, odakle ga je pruzelo rimsko
pravo. Budući da rimsko pravo nije poznavalo ugovor o
osiguranju, a u antičkim državama je postojala potreba
za pokrićem rizika, u literaturi se i danas vodi polemika
da li se ovaj institut može smatrati pretečom instituta
osiguranja. Jedna grupa autora smatra fenus nauticum
zajmom, druga grupa misli da je reč o ugovoru o osiguranju, dok ima i onih koji tvrde da je reč o posebnom
neimenovanom kontraktu. Cilj istraživanja je da se
analizom utvrdi ima li elemenata osiguranja u rimskom
pomorskom zajmu. Naravno da treba utvrditi i funkciju
pomorskog zajma, kao i njegov uticaj na nastanak instituta pomorskog osiguranja.
Ključne reči: fenus nauticum, pecunia traiecticia, pomorska trgovina, kamate, grčko pravo
1. UVOD
1.1. Pomorska trgovina kao okvir
za institut pomorskog zajma
Basen Sredozemlja je rano postao središte oko koga
su živeli civilizovani narodi i putem koga su razmenjivana dobra i ideje (Stanojević, 2000, 22). Sredozemno
*
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac,
e-mail: [email protected]
**
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac,
e-mail: [email protected]
more obuhvata oko 3.000.000 km2 i nalazi se između
tri kontinenta: Evrope, Azije i Afrike. Sudeći po klimi,
rudnom bogatstvu i privrednim okolnostima, reč je
o veoma povoljnom delu planete za opstanak čoveka.
Otuda ne čudi činjenica da su neke od najranijih civilizacija nastale upravo u ovom delu sveta.
Na ovim prostorima se od vajkada putovalo i trgovalo. Najčešće se putovalo radi trgovine, ali često i radi
avanture,1 ponekad radi pljačke, ali i radi gusarenja.
Sve civilizacije nastale u basenu Sredozemlja imale su jednu zajedničku karakteristiku, a to je vezanost
za more i obalu. Ako to nije bilo more, onda je reč o
velikim vodenim tokovima.2 Skoro svi veliki gradovi antičkog sveta nastali su na samoj obali ili u njenoj
neposrednoj dolini – Atina, Aleksandrija, Rim, Konstantinopolj. Kopnenog transporta u ovom periodu
skoro da nije bilo jer je bio spor i skup. Morski transport bio je znatno ekonomičniji pa je bilo jeftinije teret
prevesti brodom od Crnog mora do Gibraltara (tada:
Herkulovih stubova), nego kopnom na daljinu od 120
km. Pouzdano se može reći da je cena pomorskog transporta bila znatno niža od cene drumskog (Karajović,
1997, 146). Nemamo podataka koliko je plaćao putnik
za putovanje od, recimo, Rima do Aleksandrije, ili na
relaciji Sirija – Afrika, ali su zato poznate cene mnogih zakupa za transport robe. Ono što čudi je činjenica
da cene nisu bile proporcionalne dužini puta. Dvadest
šest denara, koliko treba dati za transport jedne vojne
merice3 na dugom i opasnom putu od Sirije do Luzitanije, je smešno mala suma prema šest denara koliko je
koštao trajekt na relaciji Kartagina – Sicilija (Giachero,
1974, XXXVII). Ako se političkim motivima ili čisto
Setimo se, recimo, vavilonskog epa o Gilgamešu, grčkog
mita o Argonautima ili arapske priče o Sindbadu moreplovcu.
2
Tako su gradovi Vavilon i Memfis nastali na obalama velikih
reka.
3
Interesantno je da cene u Dioklecjanovom Ediktu o cenama,
nisu određene prema jedinici težine, što nam se čini normalnim,
već prema jedinici zapremine (vojničkoj merici).
1
1/2014
SRĐAN VLADETIĆ i EMILIJA STANKOVIĆ
12
ekonomskim faktorima može objasniti nesrazmernost
zakupa, ipak se očigledno ističe da je pomorski ili rečni transport uvek jeftiniji od kopnenog (Duncan, 1977,
366-369). Razvijen pomorski saobraćaj svakako ukazuje i na razmenu dobara koja je vršena, odnosno na trgovinu koja je obavljana. O obimu trgovine u antičkim
civilizacijama postoji znatan broj kako neposrednih,
tako i posrednih podataka. Jedna od novijih metoda za
određivanje obima trgovine je proučavanje broja brodoloma, jer se polazi od pretpostavke da je broj potonulih lađa utoliko veći ukoliko je više njih plovilo po
Sredozemlju. Na osnovu obavljenih istraživanja došlo
se do zaključka da je najveći obim pomorska trgovina
dostigla u vreme „Pax Romana”, u prvih 150 godina
posle Hrista, nakon čega od 150.–300. godine, obim je
smanjen za više od 50% (MacMullen, 1988, 8 i 9). Zapravo, u antičkom svetu se skoro sva razmena dobara
vršila pomorskim putem. Tako se kaže, da ukoliko je u
tom periodu i postojalo trgovačko pravo, ono se može
svesti na tadašnje pomorsko pravo (Foldi, 2001, 66).
Obale Sredozemlja naseljavali su narodi različitog
porekla, različitog ekonomskog sistema, religije. Živeli
su na tim prostorima: Egipćani, Sumeri, Akađani, Asirci, Vavilonci, Hetiti, Jevreji, Feničani, Persijanci, Grci,
Etrurci, Rimljani, Iliri. Države koje su ovi narodi osnivali
često su politički bile suprotstavljene. Ipak, to nije bila
prepreka da ovi narodi utiču jedni na druge. Dolazilo je
do mešanja stanovništva, do prožimanja kultura, međusobnih uticaja u svakom pogledu. Možda je istorija pisma najbolji dokaz kako se kroz saradnju mnogih naroda
došlo do stanja kakvo je danas, odnosno do današnjeg
pisma. Najpre je to bilo piktografsko pismo Sumeraca i
Egipćana, koje je postepeno prešlo u slogovno, zatim su
Feničani stvorili fonetsko pismo bez samoglasnika i na
kraju grčki alfabet, od koga je nastala latinica i ćirilica.
Naravno da je trgovina značajno doprinela jačanju veza i
međusobnom mešanju naroda, kultura, običaja.
Budući da je u Sredozemlju živeo veliki broj naroda i da su osnivane države koje su se borile za prevlast,
ovaj deo sveta nije bio politički objedinjen. Aleksandar
Makedonski je u jednom periodu osvojio veliki prostor
koji je bio mimo basena Sredozemlja, ali se nakon njegove smrti ta imperija raspala. Jedno vreme Feničani
su bili narod koji su ekonomski i trgovački dominirali
velikim delom obala i ostrva na kojima su imali svoje kolonije, od kojih je najznačajnija Kartagina. Čak se
još u „Ilijadi”, kao predmeti za izvoz, pominju bogato
izvezene svešteničke odore, rad žena sidonskih. „Lijepi
srebrni pehar...krasan rad vještih Sidonaca”, koje su Feničani „ploveći plavetnim morem donijeli na Lemons
na prodaju” („Ilijada”, XXIII, 743). Stoga, ne čudi da
su Feničani u antičko vreme uživali glas „božanskih
trgovaca.” Smatra se da su oni uveli neke ustanove po-
morskog prava, poput instituta „opšta havarija” koji se
zadržao do danas. Ipak, tek su Rimljani uspeli da stvore
državu koja je obuhvatala čitavo područje Mediterana,
pa i mnogo više od toga.
Rimska država, velika, moćna i dugotrajna, po oceni
najvećg broja istoričara, nadmašila je sve antičke. Posebno je sa stanovišta razvoja trgovine plodan bio period poznat pod nazivom „Pax Romana.” U tom periodu
dolazi do naglog razvoja, reklo bi se procvata gradova
i trgovine. Tada, a i u periodu ranije i kasnije, Rim zauzima posebno mesto kao prestonica i najveći potrošački centar. I ostali veliki gradovi su, takođe, značajni
potrošački centri, ali se u nekima od njih i proizvodi.
Čak je jedan broj gradova bio specijalizovan za proizvodnju određenih proizvoda. Ovakva specijalizacija
u proizvodnji učinila je da trgovina postaje neminovnost. Naime, moralo je dolaziti do razmene roba koje su
se proizvodile na različitim mestima. Luke dobijaju na
značaju, iz već objašnjenih razloga povoljnije i razvijenije pomorske trgovine. Ta pojava dovodi do toga da se
radi i na njihovom „osavremenjavanju” i boljem održavanju. U tom periodu građeni su svetionici, a i znatno
veći brodovi.
Trgovina je bila neophodna i povezivala je različite
delove carstva. Pored toga trgovina se odvijala i mimo
granica carstva. Tako je za potrebe aristokratije iz Kine
nabavljana svila, iz Indije začini i luksuzni predmeti od
slonovače, dijamanti. Toliko je zlatnog novca iz Rimskog carstva dospelo u Indiju da i danas u nekim krajevima Indije on služi kao sredstvo plaćanja (Childe, 982,
276). Plinije tvrdi da je u njegovo doba godišnje na Istok
odlazilo zlata u vrednosti od 100 miliona sestercija (Plinius, XII, 18). Sa ovakvim razvojem trgovine neminovno dolazi do razvoja bankarstva, ali i raznih novčanih
špekulacija. Jedan od oblika novčanih špekulacija bio
je davanje zajma (kredita) za prekomorsku trgovinu.
O tome nam svedoči i Horacije koji govori o davanju
novca pod interes, i to tako da se iz glavnice može izvući petostruka dobit (Horacije, Satira, I,2). U klasičnom
pravu kamate za ovu vrstu zajma nisu bile ograničene i
zbog rizika koji prekomorska trgovina nosi izuzetno su
bile visoke.
1.2. Ius gentium pravni okvir
za preuzimanje instituta peregrina
Rimski građani imali su svoj pravni sistem (ius civile, ius Quiritium).4 Stanovnici pokorenih provincija,
stranci (peregrini) nisu se mogli njime koristiti. Zato
4
U početku ius civile označavalo je pravo građana (grada
Rima). U srednjem veku je iz rimskog prava prihvaćeno mahom
imovinsko, privatno pravo, „ius civile” dobija novo značenje,
„građansko pravo”, koje reguliše imovinske odnose.
1/2014
Fenus nauticum – praizvor osiguranja
je nastao poseban deo rimskog prava koji je posledica
razvoja trgovine sa strancima, i potrebe da se ti odnosi
urede pravom, pod nazivom ius gentium. Naime, pokoreni narodi se nisu mogli koristiti pravom rezervisanim
za rimske građane (ius civile), a trebalo je rešavati novonastale odnose uslovljene neminovnom trgovinom
između Rimljana i peregrina. Dakle, potreba za stvaranjem novog prava postala je neminovna sa razvojem
trgovine u Sredozemlju, i to naročito nakon punskih ratova. Ovako stvoreno pravo moglo se primenjivati kako
na strance (peregrine), tako i na Rimljane.
Za stvaranje ovog pravnog sistema (ius gentium) bio
je zadužen poseban, peregrinski pretor (praetor peregrinus). Peregrinski pretor (praetor peregrinus) je bio
slobodan u stvaranju novih pravnih pravila u smislu da
je prilagođavao postojeće forme potrebama razvijenih
robnonovčanih odnosa, bilo da je preuzimao strane
običaje ili pravila koja su već postojala. Ovako nastala pravila bila su celishodnija i pogodnija za obavljanje
trgovine, te ne čudi činjenica da su se njima pored peregrina služili i rimski građani u svojim međusobnim
odnosima. Rimski pravnik Gaj (Gaius) smatra da ono
što je ustanovljeno među svim ljudima kao saglasno
prirodi i razumu, te se u svih naroda jednako poštuje,
zove se pravo naroda (ius gentium)5, kao pravo kojim se
služe svi narodi (Gai, Institucije, I,1). Rimljani su u nekim slučajevima ius gentium izjednačavali sa ius naturale, kao pravom koje koriste svi narodi (Berger, 1991,
530). Zapravo, izjednačavanje se vršilo u tom smislu da
je prirodni razum (naturalis ratio) stvorio neke pravne
institute koji su, iako su se pojavili kod različitih naroda
i država, ipak vrlo slični ili čak isti. U srednjem veku,
kada je došlo do prodora racionalizma, shvatanje da
postoji pravo koje je zajedničko za sve države i narode
preraslo je u teoriju prirodnog prava. U tom periodu
izraz ius gentium počinje značiti Međunarodno javno
pravo.
Činjenica da je ius gentium bio elastičniji i prilagodljiviji pravnom sistemu, neminovno je uticala da neka
rešenja koja su postojala u drugim pravima, pravima
pokorenih naroda, prodiru i u rimsko pravo i postaju
njegov sastavni deo. Najveći uticaj je bio na institute
obligacionog prava, kao što su konsensualni i realni
kontrakti, pisani ugovori koji su oduvek igrali značajnu ulogu u pravnim sistemima istočnih provincija, čak
potpuno preuzimanje nekih grčkih pisanih kontrakata:
chirographum i syngrapha, pruzimanje nekih oblika
grčke zaloge, grčke ustanove pomorskog zajma (fenus
nauticum), lex Rhodia de iactu (zakon sa ostrva Rodosa
5
Veruje se da je ideja o postojanju posebnog prava, koje je
karakteristično za svaku državu, i onog prava koje je zajedničko
svim narodima, nastala kod Grka.
o izbačenim stvarima) ili načelo opšte havarije i mnoge
druge.
2. ISTORIJSKI RAZVOJ INSTITUTA
FENUS NAUTICUM
2.1. Vavilon
Ne može se sa potpunom sigurnosću reći gde je nastao institut pomorskog zajma. Izvesno je jedino to, da
je želja za pokrivanjem rizika prilikom putovanja bila
zajednička svim antičkim narodima. Međutim, tek u
grčkom pravu nalazimo izvore koji potvrđuju postojanje instituta pomorskog zajma.
Ima mišljenja koja govore da je institut pomorskog
zajma bio poznat još starim Hetitima. Kao jedna od
osnovnih osobina pomorskog zajma ističe se da poverilac učestvuje u riziku posla u koji je uložen njegov novac. S tim u vezi, treba reći da je i u vavilonskom pravu,
postojao sličan pravni posao kad je šamalu oslobađan
rizika, ukoliko ga napadnu i opljačkaju razbojnici. Na
osnovu ovoga se da zaključiti da je u određenoj meri
poverilac učestvovao u riziku. Zapravo, kao preteča
pomorskog zajma, navodi se tzv. vavilonski „ugovor
o karavanu”, kome su posvećeni članovi 100–103 Hamurabijevog zakonika (Schuster, 2005, 21; Dauvillier,
1978, 365). Pored Hamurabijevog zakonika od izuzetne
važnosti za saznanja koja imamo, su i isprave koje su sačuvane. Pronađene isprave svedoče da je pravna valjanost svake transakcije bila uslovljena time, da je morala
biti sačinjena u pisanoj formi i overena od strane svedoka. Najznačajnija zbirka isprava je Schorrova kolekcija (Schorr, 1913). Ovakav pravni formalizam sadržan
je u članu 7 Hamurabijevog zakonika, koji je početni
član obligacionog prava. Sam ugovor koji se po mišljenju nekih autora može smatrati pretečom pomorskog
zajma jeste ugovor koji sklapa damgar, poslovni čovek
koji ima kapital i šamalu, državni trgovački agent koji
obavlja poslove u dagmarovo ime. Za te svrhe dagmar
mu daje određenu sumu novca, da kupi i proda izvesnu
količinu robe za vreme trgovačkog puta i da naravno,
ostvari profit. Ovakvim ugovorom preuzima se poslovni rizik s nadom da će biti ostvarena velika dobit. Nema
konkretnih podataka o tome kolika je bila ostvarena dobit, ali se na osnovu članova Hamurabijevog zakonika
(100–103) može zaključiti da je reč o vrlo lukrativnom
pravnom poslu. Postoje različita mišljenja o tome kakva
je pravna priroda tzv. „ugovora o karavanu”, ali čini se
najlogičnijim ono koje smatra da je pomenuti ugovor
institut sui generis, koji ima elemente zajma, ortakluka i naloga (Szlechter, 1945, 97). Ovakav stav ne čudi
jer je zaista teško da se pravni poslovi poznati antičkim
13
1/2014
SRĐAN VLADETIĆ i EMILIJA STANKOVIĆ
14
pravima svedu na jedan od modernom pravu poznatih ugovora. Teškoće oko kategorizacije tzv. „ugovora o
karavanu” su posledica relativne oskudnosti pojmova
kojima pravna teorija operiše i obilja varijanti koje život pronalazi (Stanojević, 1966, 129). Ipak, nezavisno
od pravne prirode „ugovora o karavanu”, on se smatra
pretečom pomorskog zajma, jer damgar u potpunosti
gubi uloženi kapital ako je šamalu na putovanju pretrpeo napad razbojnika i ostao bez novca (član 103 Hamurabijevog zakonika). Upravo na osnovu ovog člana,
Trenerry zaključuje da je „ugovor o karavanu” preteča
pomorskog zajma (Trenerry, 2009, 54). Dalja sudbina
opisanog instituta nije sasvim poznata, ali je izvesno da
je Hamurabijev zakonik bitno uticao na pravne sisteme drugih antičkih naroda. Neki od tih naroda živeli su
do rimskog vremena. Sa nestankom klinastog pisma taj
uticaj je slabio u pisanim izvorima, ali je ipak zadržan u
pravnoj praksi. Ovo je značajno jer stanovnici imperije
i nakon sticanja rimskog građanstva 212. godine, nisu
napustili običaje po kojima su naučili živeti (Dauvillier,
1978, 355).
2.2. Fenikija
Verovatno da su Feničani, ti „božanski trgovci”
poznavali institut pomorskog zajma. Međutim o njihovom pravu malo je podataka, a i oni koji postoje
su posredni. Zapravo njihovo pismo nije dešifrovano.
Da su Feničani znali za pomorski zajam ili neke slične
ugovore govori i činjenica da su oni poznavali i druge
institute pomorskog prava. Feničani su pre Grka primenjivali institut opšte havarije koji je u kasnijem periodu
ustanovio Lex Rhodia de iactu.
Iako nema mnogo pisanih izvora o pravu Feničana,
veliki broj njihovih pravila pomorskog prava sadržan
je u jerusalimskom i vavilonskom Talmudu. Trgovački odnosi između Jevreja i Feničana bili su veoma živi,
naročito s gradovima Tir i Sidon. Sporovi koji su mogli
nastati iz odnosa pomorske trgovine rešavani su pred
rabinskim sudovima, na kojima je primenjivano feničansko pravo, jer je na primenu tog prava upućivao
Talmud. Tako su rabini preuzimali pravila od Feničana.
Na osnovu pravila zapisanog u vavilonskom Talmudu,
„Oni koji plove imaju pravo postaviti uslov, da ako se
brod razbije, platit će im se drugi”, neki autori zaključuju da je reč o ugovoru koji je sličan pomorskom zajmu.
Isti autor na osnovu još jednog teksta iz Talmuda: „Ako
je kapetan išao u oblast kuda se ne sme ići lađom, ne
treba platiti” (tada je rizik snosio kapetan broda), smatra da je reč o pravilu pomorskog prava. Dalje, autor
misli da je reč o institutu koji mnogo više ima elemenata osiguranja, nego fenus nauticum (Dauvillier, 1959,
57–58).
Feničani su zaista opravdali epitet „božanski trgovci.” Imali su veoma razvijenu plovidbu Mediteranom,
koja je bila organizovana u flotama i specijalizovana po
posebnim rutama. Izvesno je da su njihovi pomorski
običaji bitno uticali na rimsku pomorsku praksu. Stvorili su najpoznatiji morski put, dug preko 2000 morskih
milja od obale Levanta do Gibraltara, kao i put do Maroka i Portugalije pored južne obale Krita, Peloponeza i Sicilije, koji bi u najboljem slučaju trajao 30 dana.
Homer u svojim delima opisuje Feničane kao trgovački
i pomorski narod, navodeći pritom njihove kako pozitivne, tako i negativne osobine (Homer, Odiseja, 15,
14). Osnivali su svoje kolonije na Kipru, Malti, Siciliji,
Sardiniji i severnoj Africi. Jedna od najpoznatijih njihovih kolonija je Kartagina koja je bitno uticala na Rimljane. U Punskim ratovima protiv Kartagine Rimljani
su izgradili flotu po ugledu na Feničane, a čini se da su
od njih preuzeli i sklonost ka trgovačkim i pomorskim
ulaganjima (Duvillier, 1959, 58). Verovatno da su udruženja brodara koja su postojala u Kartagini bila inspiracija za Katona koji je osnovao isto takvo, radi pomorske
trgovine. Sudeći po rečima Plutarha, on je dao u zajam
svoj novac radi pomorske trgovine i radi osiguranja povratka uloženog kapitala. Obavezao je zajmoprimce da
se udruže sa što više brodova, a on sam je preko svog
oslobođenika učestvovao jednim delom u čitavom poduhvatu (Plutarh, Cato, 55).
Feničani su zaista poznavali dosta instituta pomorskog prava, od koji je svakako najznačajniji institut
opšte havarije. Institut opšte havarije Vavilonci nisu
poznavali jer oni nisu imali baš velika iskustva u pomorskoj plovidbi i trgovini. Ipak, posledica međusobnih trgovinskih odnosa je preuzimanje ugovora o zakupu broda (Danilović, 1969, 365) i „ugovora o karavanu”,
koji je mogao poslužiti kao osnova za pomorski zajam
ukoliko je umesto kopnenog prevoza, kome je najpre
služio, bio prilagođen potrebama pomorske plovidbe.
Iako nema dovoljno pisanih izvora, može se reći da je
feničanska praksa bila rasprostranjena putem grčkih trgovaca u Maloj Aziji, a zatim da je pomorskom plovidbom i putem svojih mnogobrojnih kolonija doprinela
stvaranju antičkog pomorskog prava.
2.3. Grčka
Grčko pravo je poznavalo institut fenus nauticus,
odnosno ugovor o pomorskom zajmu. Pomorski zajam
grčkog i rimskog prava se i ne razlikuju bitno. Naravno,
postoje određene specifičnosti koje su posledica načina
zaključivanja ugovora, kao i sistema tužbi u pravnom
poretku grčkog i rimskog prava, a koje su posledica recepcije instituta u rimsko pravo.
1/2014
Fenus nauticum – praizvor osiguranja
Najstarija svedočanstva o ugovoru o pomorskom zajmu potiču iz perioda procvata grčkog pomorstva. Najstarije svedočanstvo nalazimo u sudskom govoru Lisija
o pomorskom zajmu Atinjanina Diodota iz petog veka
pre Hrista (Schuster, 2005, 24, 168). Kako ni u ovom,
ni u drugim govorima nema dodatnih objašnjenja ovog
instituta, smatra se da je on bio opšte poznat. Za upoznavanje sa institutom pomorskog zajma najvažniji je
Demostenov govor protiv Lakrita (Demosthenes pros
Lakriton, 340.–338. godine pre Hrista), jer on jedini
sadrži ispravu o pomorskom zajmu sastavljenu kao
sygraphé.
Ugovor o pomorskom zajmu zaključivan je u pisanoj formi. Pomorski zajam se, po pravilu, uzimao za
povratno putovanje. Lađa se tokom plovidbe morala
držati utvrđene maršute. Mogla je pristati samo u lukama koje su ugovorom za to predviđene. Veličina kamate je bila promenljiva, a najpre i najviše je zavisila od
rizika. Kamate su bile veoma visoke, čak je zabeleženo
da su izosile 22,5%, a obračunavala se ne godišnje, već
po putovanju. Istim ugovorom propisano je da ukoliko
putovanje ne bude završeno do leta, kamatna stopa će
biti 30%. Kamate su plaćane po obavljenom putovanju,
a slobodno su ugovarane. Kada je Egipat u 3. veku pre
Hrista postao vodeća trgovinska sila na Mediteranu,
Aleksandrija postaje važan trgovinski grad. Isprave iz
tog doba svedoče o velikom broju ugovora o pomorskom zajmu. Iz perioda vladavine Rimljana, Antonina
Pija (138.–161. godine), sačuvan je papirus koji svedoči o sklapanju ugovora o pomorskom zajmu (Casson,
1986, 11). Pomorski zajam ustanovljen je radi trgovačkog posla na relaciji Aleksandrija – Muzir u Indiji. Pretpostavlja se da je krajnje odredište bio Rim, a Aleksandrija samo važna trgovačka luka na putu.
Ukoliko dođe do brodoloma, gusarskog napada, požara i sl., poverilac je mogao svoje potraživanje naplatiti
samo na preostalom tovaru. Na osnovu Demostenovog
govora protiv Lakrita, može se zaključiti da je bilo moguće da poverilac ustanovi založno pravo na samom
brodu i na opremi broda, ali najčešće samo na robi koja
se prevozila. Ovo stoga, što se iz pomenutog govora vidi
da je poverilac mogao da se naplati i bez intervencije
suda u slučaju da je to predviđeno ugovorom. Ustanovljavanje založnog prava nije značilo neučestvovanje u
riziku, već je jedino bilo omogućeno poveriocu da bude
sigurniji u naplatu ako se put srećno završi.
Iako je pomorski zajam imao ulogu finansiranja
trgovačkih putovanja, veoma je važna njegova uloga
posebne vrste osiguranja protiv pomorskih rizika. Naravno da je takav ugovor u nesigurnim i opasnim vremenima plovidbe delovao pozitivno i pomorsku trgovinu činio uspešnijom.
Atinsko pravo je zabranjivalo sklapanje ugovora o
pomorskom zajmu sa stranim brodovlasnicima. Ovakav zaključak donet je na osnovu postojanja sudskih
procesa koji su se vodili protiv onih koji su prekršili ovo
pravilo.
3. FENUS NAUTICUM U RIMSKOM PRAVU
3.1. Rimski izvori i romanisti o pomorskom zajmu
Kao što je već objašnjeno, pomorski zajam (fenus
nauticum) je pravni posao vezan za trgovinu. Dakle,
institut koji je regulisao pomorsku trgovinu koja je bila
razvijena u antičkim civilizacijama Sredozemlja. Verovatno da je fenus nauticum rimsko pravo preuzelo iz
grčkog prava (Monier, 1936, 134; Huvelin, 1926, 209;
Schuser, 2005, 176; Zimmermann, 1990, 183; Visky,
1969, 390). Za ovakav stav jedan broj romanista opravdanje vidi u činjenici da vreme u kome su Rimljani
koristili ovaj institut jeste period u kome oni još uvek
nisu bili značajna pomorska sila. Zato je teško zamisliti da su Rimljani samostalno došli do instituta koji je
odraz veoma razvijene pomorske trgovine. Naime, još
u 3. veku pre n. e. fenus nauticum je u širokoj primeni.
Čak postoje udruženja zelenaša koja se bave davanjem
pomorskih zajmova. Tako se zna da je Katon davao pomorski zajam, kako sam, tako i udružujući se sa većim
brojem poverilaca (Plutarch, Cato, 45). Uz to, ne treba
zaboraviti da je uticaj Grka bio veoma jak i da je postojao od najranijih vremena. Primera radi, zna se, da pre
no što je nastala najstarija rimska kodifikacija, Zakon
XII tablica (V vek pre n. e.), upućena je jedna delegacija
u Grčku i na jug, u grčke kolonije, da prouči Solonove
i druge grčke zakone. Dakle, reklo bi se da je od samog
početka rimske države postojala svest da treba proučiti i prihvatiti kako ideje, tako i zakone drugih. Shodno
tome, logično je da su institut pomorskog zajma Rimljani preuzeli iz grčkog prava.
Pomorski zajam se od običnog zajma razlikuje po
ekonomskoj ulozi koju ima, po načinu ugovaranja kamate, kao i po visini kamate, ali i po riziku koji postoji
kod zajmodavca.
Kod ugovora o zajmu zajmoprimac je odgovoran i
za stvari koje su nestale u požaru, zemljotresu ili brodolomu. Znači, za svaki rizik odgovoran je zajmoprimac, odnosno sopstvenik.6 Od ovog pravila postoji
jedan izuzetak, tj. situacija kada je rizik kapitala na
strani zajmodavca, reč je o pecunia traiecticia (D. 22,2).
Izvori klasičnog prava pomorski zajam najčešće označavaju kao pecunia traiecticia (D. 3,5,12; D. 13,4,2,8;
Kod ugovora o zajmu zajmoprimac postaje vlasnik (dobija
pravo svojine) stvari koje je na zajam uzeo.
6
15
1/2014
SRĐAN VLADETIĆ i EMILIJA STANKOVIĆ
16
D. 15,1,3,8; D. 22,2). U postklasičnom pravu pecunia
traiecticia se koristi pod nazivom fenus nauticum. (Ankum, 1978, 170) Dakle, tek u postklasičnim izvorima
uz pojam pecunia traiecticia (Inst. C, 1,17,2,5; Diocl.
C. 4,33,2 i 4, 33,5; Nov. 110), pojavljuje se termin fenus nauticum. Pecunia traiectitia7 označava novac koji
je dat na zajam u svrhu osiguranja nekog trgovačkog
ili sličnog poduhvata koji se obavlja prevozom morskim putem (Romac, 1975, 407). Modestin pomorski
zajam označava kao „onaj novac koji se prevozi preko
mora: naime ako se potroši na istom mestu, to neće biti
pomorski zajam” (D. 22,2,1). Zapravo, to je bila vrsta
zajma koja je davana trgovcima koji su učestvovali u
pomorskoj trgovini, ali nisu imali dovoljno kapitala da
kupe i prevezu robu na sopstveni rizik (Zimmermann,
1990, 182). Kako su u antičko doba putovanja Meditereanom bila prilično opasna zbog pirata, a i sama po
sebi, zbog bure i drugih opasnosti na moru, trgovci su
bili prinuđeni da traže određeni vid osiguranja (Plutarch, Vitae, Pompeius 25–28). Funkciju osiguranja imao
je fenus nauticum – vlasnik broda ili trgovac koji je zajam uzeo imao je obavezu da ga vrati jedino u slučaju da se putovanje srećno završi (si salva nave ex Asia
venerit). Kao pomorski zajam smatra se novac koji se
prevozi preko mora, jer ako se potroši na istom mestu,8
to nije pomorski zajam. Ali isto tako treba utvrditi da li
i robu koja je kupljena tim novcem treba na isti način
tretirati. Pri tome se mora razlikovati da li se ta roba
prevozi na rizik poverioca (zajmodavca), jer ako je to
tako, onda se to smatra pomorskim zajmom (D. 22,2,1).
Dakle, vlasnik broda ili trgovac je uzimao zajam radi
prekomorske trgovine. Bio je obavezan da zajam vrati
samo ukoliko se putovanje srećno završi. Ukoliko bez
njegove krivice (viša sila) dođe do propasti tovara pre
no što brod stigne na odredište, dužnik se oslobađa
odgovornosti (CJ. 4,33,5). Znači, nije bio obavezan da
vrati zajam i kamate koje su tom prilikom ugovorene.
Kod pomorskog zajma rizik počinje da pada na zajmodavca od momenta kada je ugovoreno da brod počne
plovidbu (D. 22,2,3). Rizik prestaje trenutkom prispeća lađe u luku koja je naznačena kao luka opredeljenja,
po obavljenom poslu. Postojao je i uslov da poverilac
(zajmodavac) učestvuje u riziku, a to je, da se kapetan
broda pridržavao utvrđene maršute putovanja. Ukoliko
bi kapetan broda samovoljno promenio maršutu putovanja, poverilac je zadržavao svoje potraživanje, čak
i u slučaju da je lađa sa tovarom potonula ili propala.
U početku dužnik je bio oslobađan obaveze jedino u
slučaju kada je propao sam novac ili roba koja je njime
7
Lat. Pecunia – novac i traiectitia – određen za prevoz
morem; fenus – zajam sa kamatom i nauticus – pomorski.
8
Misli se na mesto odakle brod treba da krene na plovidbu,
tj. luku.
kupljena. U kasnijem periodu ovaj rizik je proširen na
ceo tovar, pa čak i samu lađu. Na taj način je došlo do
znatno šire primene pomorskog zajma u trgovini. On se
mogao upotrebiti za popravku broda, kupovinu hrane
posadi, plaćanje određenih dažbina. Obično, zajam je
trgovac uzimao za kupovinu robe koja je bila namenjena izvozu, nju je prevozio preko mora, prodavao u nekoj drugoj luci, a potom kupovao novu robu i dovozio u
polaznu luku, gde ju je prodavao.
3.2. Kamate kod pomorskog zajma
Pomorski zajam, kao posebna vrsta zajma, od običnog zajma u rimskom pravu razlikovao se u pogledu
visine kamata, ali i načina na koji su kamate ugovarane.
Kamate kod pomorskog zajma ugovarane su običnim paktom (D. 22,2,7). Ne može se sa izvesnošću
utvrdtiti vreme nastanka ovog pravila, da li je to klasični period ili kasnije. Ima autora koji misle da je uticaj
grčkog prava bio toliki i takav, da su stranke kod pomorskog zajma oduvek mogle da ugovaraju kamatu
najobičnijim paktom (nudum pactum). Oni tvrde da je
u Atini za ugovaranje kamata bio dovoljan običan pakt
(nudum pactum), te da je nakon recepcije ovog instituta, i u rimsko pravo dospelo ovo pravilo (Huvelin, 1926,
209). Drugi autori tvrde da ovakva mogućnost nije u
skladu sa duhom klasičnog rimskog prava. Ovakav
izuzetak bi, prema njihovom mišljenju, morao biti zabeležen u izvorima klasičnog perioda. Ipak, niti jedan
poznati klasični izvor ne spominje ovakvu mogućnost
(De Villa, 1937, 103–125).
Budući da su pomorska putovanja nosila velike rizike, to su i kamate koje su ugovarane za pomorski zajam
bile znatno veće od kamata koje su ugovarane kod običnog zajma. Iz izvora se može videti da su kamate koje
su pratile pomorski zajam manje ograničavane nego što
je to slučaj kod redovnog zajma. Čak je katolička crkva
u srednjem veku, iako je vodila odlučnu borbu protiv
zelenaštva, dopuštala uzimanje kamata iz pomorskog
zajma (Stanojević, 1966, 125).
Klasično rimsko pravo nije postavljalo nikakva
ograničenja u pogledu visine ugovorenih kamata (C.
4,33,2; C. 4,32,26,2). Dozvoljene su bile infinitae usurae
(Paul. Sent. 2,14,3; Zimmermann, 1990, 166). Za novac
koji se daje na ime pomorskog zajma, zbog rizika koji
pada na zajmodavca, mogu se, za vreme dok je brod na
plovidbi, primiti neograničeno visoke kamate (Pauli.
Sent. 2,14,3). Verovatno da je dobit trgovaca bila izuzetno velika kada su mogli da plaćaju enormno visoke
kamate koje su pratile pomorski zajam.
Na početku svoje vladavine, 528. godine, Justinijan
je u skladu sa svojim stavom, te tako i politikom prema
kamatama, maksimirao kamatnu stopu pomorskog za-
1/2014
Fenus nauticum – praizvor osiguranja
jma na 12% godišnje. Međutim, verovatno zbog nezadovoljstva velikog broja poverilaca (trgovaca) ovakvim
propisom, Justinijan je promenio svoj stav. Tako je 540.
godine, Novelom 106 (Novelae) dopustio primenu starih običaja kada je pomorski zajam u pitanju. Starim
običajima je bilo dozvoljeno uzimati 1/8 od svakog putovanja. Naravno, to je bilo više od 12% godišnje. Vraćanje na stare običaje bilo je jako kratkog veka. Već 541.
godine, Justinijan se ponovo vraća na prethodno ograničenje kamata na 12%. Takođe je ustanovio pravilo
da ni kod pomorskog, a ni kod običnog zajma, kamate
ne mogu biti veće od iznosa glavnice, odnosno da ceo
iznos duga može najviše da iznese dvostruko od sume
koja je pozajmljena (C. 4,32,27,1).
Kada se brod vrati u luku prestajao je rizik koji je bio
uzrok plaćanja visokih kamata. Tada se opravdano postavlja sledeće pitanje: Da li tada kamate prestaju teći,
ili su dugovane manje, tj. redovne kamate? Nažalost, o
ovom problemu nema podataka u izvorima, izuzev već
pomenute Novele (Novelae 106) iz 540. godine, koja je
na snazi bila izuzetno kratko. Zahvaljujući ovoj noveli moguće je rekonstruisati tadašnju praksu zato što se
ona poziva na običaj trgovaca u Konstantinopolju. Sledeći njihove običaje, postojao je rok od 20 dana u kome
je dužnik imao obavezu da nakon povratka u luku, proda robu i vrati novac. U tom periodu dužnik nije plaćao kamate, a nakon isteka roka od 20 dana, dugovao
je plaćanje redovne kamate od 6%. Može se reći da tada
fenus nauticum postaje običan zajam. Ovakvo pravilo
postojalo je i u atinskom pravu. Jedan Demostenov govor svedoči nam da se dužnik nakon povratka sa puta
oslobađa plaćanja kamata po isteku roka od 20 dana
(govor protiv Lakrita). Dakle, evo još jedne potvrde da
je fenus nauticum institut koji su Rimljani preuzeli od
Grka.
3.3. Mogućnost ustanovljenja založnog prava
Stranke su prilikom ugovaranja pomorskog zajma
mogle ugovoriti ustanovljenje založnog prava na tovaru
broda ili na drugim stvarima. Založno pravo se moralo
izričito ugovoriti, odnosno ustanoviti.
Bilo je slučajeva da se ugovori založno pravo na lađama, na tovaru, ili pak na stvarima, ali ne onim povodom zbog kojih je uzet zajam. Na primer, ustanovljena
je zaloga na svim brodovima sa tovarom za zajam koji
je uzeo njihov vlasnik, ali za obavljanje puta jednim od
tih brodova. I u ovom slučaju postojao je osnovni elemenat ovog posla, a to je, učešće u riziku. Ukoliko brod
propadne u buri (brod na kome je ustanovljeno pravo
zaloge), zajmodavac se nije mogao naplatiti iz tovara
drugih brodova jer gubitkom glavnog potraživanja dolazilo je do gubitka prava na zalogu, koje je bilo spored-
no potraživanje. Druge stvari su služile kao obezeđenje
u slučaju da je došlo do propasti lađe i tovara u okolnostima u kojima rizik nije na poveriocu (Stanojević,
1966, 127). Tako će biti onda kada je za havariju kriv
kapetan broda. Ova vrsta obezbeđenja je imala opravdanja u slučajevima kada vrednost lađe i tovara koji je
nabavljen pomorskim zajmom nije dovoljan za naplatu
potraživanja (D. 22,2,6).
Da je fenus nauticum igrao značajnu ulogu ukazuje
nam i sledeća situacija. Ukoliko je određeno lice dalo
novac u fenus nauticum, ali zbog popravke lađe, to lice
je imalo prednost u odnosu na druge založne poverioce, čak iako nije bio prvi po redu založni poverilac.
Prednost nad ovakvim poveriocem imao je jedino fisk
(D. 42,3,34). Ovakav redosled je bio posledica principa koji kaže, da prvenstvo ima onaj čiji je novac spasao
predmet zaloge (D. 20,4,6).
3.4. Fenus nauticum i njegov ekonomski značaj
Fenus nauticum je mogao, a najčešće i jeste, korišćen
za uvoznu trgovinu. Rim je od osnivanja, a posebno sa
razvojem rimske države, zauzimao posebno mesto kao
veliki potrošački centar. Stanovništvo je pretežno bilo
neproizvodno. Stoga je trebalo grad snabdevati različitim proizvodima. Pre svega bile su to osnovne životne
namirnice: žito, ulje, vino i sl., a potom i drugi luksuzni
predmeti za potrebe aristokratije, koji su poticali pretežno sa Istoka. Rim je imao pasivan trgovački bilans
(Karajović, 1997, 11). Razlika u trgovinskom bilansu
nadoknađivana je opljačkanim i zarađenim zlatom
(Stanojević, 1966, 128). Na osnovu ovakvog stanja logično je pretpostaviti da je veliki broj trgovaca i brodovlasnika uzimao zajmove u Rimu da bi tim novcem
u dalekim, prekomorskim zemljama, kupovali sve ono
što je jednom velikom, prestonom gradu bilo potrebno.
Na ovakvu upotrebu pomorskog zajma ukazuju nam
nazivi instituta koji su korišćeni, kao što su: pecunia
traiectitia ili pecunia quae trans mare vehitur. Novac
koji je uziman na zajam prevožen je preko mora da bi
se njime kupila roba za uvoz. Gledano iz ovog aspekta, Rim je bio veliki kreditni centar, a fenus nauticum
je imao ulogu instrumenta uvozne trgovine. Poznati su
slučajevi da je za uzeti novac roba kupovana odmah, u
luci iz koje se polazilo. Tada je zajam služio potrebama
izvoza. Ovu funkciju je fenus nauticum imao specijalno
ako se posmatra očima peregrinskih poverilaca.
Izučavajući tekstove može se doći do zaključka da
je fenus nauticum korišćen da bi se postigla dva cilja.
Naime, u mestu polaska kapetan broda je pozajmljenim
novcem kupovao robu, zatim je u luci odredišta kupljenu robu prodavao, a onda je za dobijeni novac kupovao
artikle za uvoz. Ovako opisan pomorski zajam odnosi
17
1/2014
SRĐAN VLADETIĆ i EMILIJA STANKOVIĆ
18
se i na tzv. Kalimahov zajam (C. 4,33,4; D. 45,1,122,1).
Roba je u oba smera predmet založnog prava, a osiguranje je predmet zajmodavčevog potraživanja. Tok, ruta
i vreme putovanja su u potpunosti propisani, a nadzire
ih poveriočev rob. Nadzor vrši rob poverioca zato što je
osnovna specifičnost instituta, da poverilac u toku celog putovanja snosi pomorski rizik i ne može zahtevati
povraćaj kapitala ukoliko bi roba propala u vremenu
koje je precizirano i držanjem određenog puta. Zajam
je zaključen stipulacijom.
Ponekad je zajam korišćen za popravku broda ili za
kupovinu hrane za posadu tokom trajanja putovanja
(D. 20,4,5–6).
Neki autori smatraju da je pomorski zajam mogao
kao sporednu funkciju imati i transport novca. U ovoj
transakciji bankar je davao zajam trgovcu, koji bi isplatu vršio nekom trećem licu (bankarevom komintentu
ili ortaku), u luci odredišta ili nekoj usputnoj luci koja
je naznačena.9
Kako antička prava nisu poznavala ugovor o osiguranju kojim bi treće lice preuzelo jemstvo u slučaju opasnosti, niti je preuzimanje rizika bilo poseban predmet
ugovora, putem fenus nauticum se ostvarivala funkcija
pokrića pomorskih rizika. Funkcija je ostvarivana tako
što je trgovac prenosio rizik na drugu ugovornu stranu koja nije učestvovala u pomorskom poduhvatau.
Uobičajeno je bilo da je na jednom brodu više trgovaca
istovremeno prevozilo svoju robu pa je svaki od njih
zaključivao ugovor o pomorskom zajmu. Zapravo, nije
bilo trgovca koji je mogao samostalno da snosi finansijski rizik koji je sa sobom nosila prekomorska trgovina u
antičko doba. Pomorski zajam je, znači, imao funkciju
podele rizika, a može se reći da je delimično imao elemente ekonomske osnove osiguranja.
3.5. Pravna priroda pomorskog zajma
Pitanje pravne prirode pomorskog zajma je složeno
i dosta dugo je predmet rasprave među romanistima.
Da li je pomorski zajam, zajam ili je reč o nekom drugom pravnom poslu? Da li su neke osobine pomorskog
zajma, posebno način na koji je rešeno pitanje rizika,
toliko nove da menjaju karakter ugovora?
Pitanje pravne prirode pomorskog zajma verovatno
je postavljano i rimskim pravnicima, imajući u vidu činjenicu da je reč o institutu koji je recepcijom došao iz
grčkog prava. Kao recipiran institut morao je biti prilagođen potrebama i specifičnostima rimskog pravnog
sistema, pa je moguće da je i njegova pravna priroda
donekle izmenjena i prilagođena novim okolnostima.
Institut pomorskog zajma u Grčkoj može se tretirati kao
U „Kalimahovom zajmu” novac je uzet u Africi, a isplata je
vršena u Splitu.
9
samostalan pravni posao, u kome je vršena neformalna
predaja novca, a stranke su bile slobodne da proizvoljno
odrede visinu kamate. Ovako shvaćen institut, kada je
počeo da se primenjuje u rimskom pravu, verovatno je
izazivao nedoumice budući da su postojala stroga pravila o kamatama i besplatnom karakteru zajma (Schuster, 2005, 186). Izvori koji govore o fenus nauticum ne
regulišu ga u sklopu učenja o zajmu, već zbog njegove ekonomske funkcije to se čini u okviru materije de
rebus creditis (D. 22,2; C. 4,32). Modestin nam svojom
definicijom daje objašnjenje pojma pecunia traiecticia,
ali pri tom nema nikakvih naznaka o pravnoj prirodi
instituta.
Najveći broj romanista ukazuje da je ispravan zaključak koji kaže da je fenus nauticum samo jedna varijanta
zajma (Huvelin, 1926, 204; Husche, 1965, 223; Stanojević, 1966, 129; Visky, 1969, 395; Biscardi, 1974, 6; De
Martino, 1991, 153). Izvori nam o ovom poslu govore
kao o zajmu, nezavisno od toga koji se nazivi koriste: fenus, fenus nauticum ili pecunia fenerata. U jednom broju izvora se akt zaključenja ugovora naziva mutui datio
(D. 22,2,6; D. 45,1,122; C. 4, 33,5; D. 22,2,4).
Ipak, treba naglasiti da ovaj pravni posao ima elemente ugovora o osiguranju, iz razloga što poverilac
snosi rizik. Kako je ovaj pravni posao praćen visokim
kamatama (dugo su bile bez ikakvog ograničenja), višak iznad redovnih kamata imao je funkciju premije
osiguranja. Koliko je pomorski zajam imao i osobine
osiguranja dokaz je i to što je od vremena kada je nastalo pomorsko osiguranje njegova uloga sve manja, a
danas je gotovo potpuno iščezlo (Stanojević, 1966, 130).
Teškoće oko određivanja pravne prirode pomorskog
zajma leže i u činjenici da nam nije poznat dovoljan
broj primera iz prakse.
Interesantno je i gledište Jeringa. On pretpostavlja
da je bilo dosta slučajeva kada je novac (pozajmljeni)
ostajao kod kuće, kao rezerva ukoliko propadne lađa.
Takav ugovor bi svakako bio više ugovor o osiguranju
nego ugovor o zajmu. Dakle, Jering smatra da je reč o
ugovoru o osiguranju (Ihering, XIX, 1-23).
4. ZAKLJUČAK
Fenus nauticum nije rimski institut. Pouzdano se zna
da je postojao u grčkom pravu, što nam potvrđuju izvori, posebno dela Lisija i Demostena. Ima naznaka da je
ugovor sličan ugovoru o pomorskom pravu postojao i
ranije. Poznaje ga Hamurabijev zakonik. Feničani su
poznavali mnoge institute pomorskog prava, pa i ako
nema preciznih izvora u kojima se pominje pomorski
zajam, smatra se da im je bio poznat. Rimljani su institut pomorskog zajma preuzeli od Grka, putem prak-
1/2014
Fenus nauticum – praizvor osiguranja
se u 2. veku pre Hrista. Za pomorski zajam koristilo se
više termina, koji su zabeleženi i u izvorima: pecunia
traiecticia, traiectitius contractus, nautica pecunia i nauticum fenus. Sledeći Modestinovo objašnjenje, reč je o
institutu čija je osnovna karakteristia da se kapital koji
se daje u zajam izlaže pomorskim rizicima. Budući da
su rimski pravnici prilagodili grčki pravni institut svom
sistemu i potrebama, to je pitanje pravne prirode pomorskog zajma oduvek u literaturi bilo predmet kontraverznih mišljenja. Ipak, može se reći da je pomorski
zajam specifična vrsta zajma koja je imala funkciju osiguranja. Na osnovu poznatih izvora i literature, može
se zaključiti da je fenus nauticum, kao poseban oblik
zajma, u rimskom pravu imao neke specifičnosti: rizik
pomorske plovidbe prenosi se na zajmodavca; kapital,
tj. roba koja je kupljena pozajmljenim novcem morali
su biti izloženi rizicima pomorske plovidbe (trgovine);
zajmoprimac se oslobađa obaveze vraćanja zajma (kapitala) i kamata ukoliko brod propadne pre povratka u
luku, a zbog rizika plovidbe; plaćanje kamate ugovarano je običnim paktom (nudum pactum); kada rizik pomorske plovidbe prestane pomorski zajam se pretvara
u običan zajam.
Srdjan VLADETIC, PhD
Assistant Professor, Faculty of Law, Kragujevac
Emilija STANKOVIC, PhD
Associate Professor, Faculty of Law, Kragujevac
Fenus nauticum – the origin of insurance
UDC: 368.23(37)
Original Scientific Work
SUMMARY
Nautical loan (fenus nauticum or pecunia traiecticia)
is a special institute of the Roman law. It is almost
certain that this institute has been incorporated in
Roman law from the Ancient Greek legal system. Even
so, it could be said that the very origins of this institute
could be found in other ancient countries (Babylonia,
India, Phoenicia and Greece). Fenus nauticum is the
institute of Roman private law where the creditor
gives money, which has to be transported across the
sea or where creditor invests money in buying goods
that will be transported over the sea. Creditor bears
the risk of all possible accidents that could appear in
the nautical transport (and that includes any kind of
risks) for money or goods. The loan will be refunded
only in cases where the ship or cargo safely arrives at
the destination. This loan had the function of nautical
insurance. The premium is paid in the form of interest
(usurae maritime), which are always, because of the
risks, were greater than usual interest and in the
classical law they were unlimited. Iustinian has been the
only one that limited those interests at rate of 12%. For
contracting those interests plain pact (nudum pactum)
has been sufficient. Nautical loan played a significant
role in the trading, which has been extremely developed
in certain period of Roman state. As an institute that
provides the possibility of large profits but at the same
time wearing a high risk, it has been very attractive to
Roman aristocrats. However, providing these types of
loans wasn’t only the business of wealthy aristocrats,
but also the business of professionals who has been
specialized for dealing with fenus nauticum. With the
decline of trade and the collapse of the Roman Empire,
the role of the institute has been reduced. Reoccurrence
of nautical loan happened in the XII century. Then,
as in the ancient laws, it played a significant role in
overseas trade. In fact, during this period there was
a revival of Italian cities, the development of trade,
but also a renewal of interest for studying the rules of
Roman law. Nautical loan served not only in overseas
trading ventures but also in the inland trading (fenus
quasi nauticum). The importance of this institute
could also been seen in one if the decisions of Gregor
IX (Naviganti vel eunti), which, although not entirely
clear, in the opinion of the majority, allows interests in
nautical loans. Canonists have also allowed interests in
nautical loans because of the risks for the participants.
Even so, many of them took a stand that this is not a
loan because a high risk rate involved makes the very
nature of this institute completely different. Those
claims could be supported with arguments. Still there
are different opinions of fenus nauticum’s legal nature,
19
1/2014
SRDJAN VLADETIC and EMILIJA STANKOVIC
20
where some claims that this is kind of loan, the others
thinks that this is type of the insurance contract, and
there are those who stands on the point that this is a
special unnamed contract.
Key words: fenus nauticum, pecunia traiecticia,
overseas trading, interests, Greek law
LITERATURA (REFERENCES)
Ankum, H. (1978). Tabula Pompeniane 13: ein
Seetrachtverttrag order ein Seedehen?, Jura, 29, 156–173.
Berger, A. (1953). Encyclopedic Dictionary of Roman Law,
The American Philosophical Society: Philadelphia.
Biscardi, A. (1974). Actio pecuniae traiecticiae. Contributo
alla dottrina delle clausole penali, Giappichelli: Torino.
Casson, L. (1968). New Light on Maritime loans: P. Vindob.
G 19792(= SB VI 9571), Studies in Roman Law in Memory of
A. Arthur Schiller, E. J. Brill, Columbia studies in the clasical
tradition: Leiden.
Childe, G. (1982). What Happened in History, Penguin
books: Harmondsworts and New York.
Danilović, J. (1969). Beleške o ugovorima o prevozu
robe brodom i rimskom pravu, Anali Pravnog fakulteta u
Beogradu, (2-3), 259–382.
Dauviller, J. (1959). Le droit maritime phénicien, RIDA,
6, 33–63.
De Martino, F. (1991). Wirschaftsgeschichte des alten Rom,
C. H. Beck: München.
De Villa, V. (1937). Le usurae ex pacto nel diritto romano,
Foro italiano: Roma.
Duncan-Jones, R. (1977). The Economy of the Roman
Empire; Quantitative Studies: Cambridge.
Földi, A. (2001). Eine alternative Aunährungsweise:
Gedanken zum Problem des Handelsrechts in der römischen
Welt, RIDA, 48, 65–90.
Giacchero, M. (1974). Edictum Diocletiani et Coleegarum
de pretiis rerum venalium, I Edictum, Institutio di storia e
scienze ausilirie: Roma.
Huschke, P. (1969). Die Lehre des römischen Rechts vom
Darlehn und den dazn gehörigen Maerien-eine civilistische
Monographie, Schippers: Amsterdam.
Huvelin, P. (1929). Etudes d’histoire du droit commercial
romain, Recueil Sivey: Paris.
Ihering, R. (1881). Das angebliche gezetzliche
Zinsmaximum beim foenus nauticum, Jahrbücher für
die Dogmatik des heutigen römischen und deutschen
Privatrechts 19.
Karajović, E. (1997). Dioklecijanov Edikt o cenama, Pravni
fakultet: Kragujevac.
MacMullen, R. (1988). Coruption and the Decline of Rome,
Yale University Press: New Haven and London.
Monier, R. (1939). Droit romain, II, Cours de droit: Paris.
Passeroni, E. (1892). Du prét á intérét, Faculté de droit
Aix-en-Provance: Nice.
Romac, A. (1975). Rječnik rimskog prava, Informator:
Zagreb.
Schorr, M. (1913). Urkunden des Altbabylonischen Zivilund Prozessrechts, J. C. hiurichs sche Buchhandlung, Leipzig.
Schuster, S. (2005). Das Seedarlehn in den Gerichtsreden
des Demosthenes, Duncker&Humbolt: Berlin.
Stanojević, O. (1966). Zajam i kamata, Institut za pravnu
istoriju Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Beograd.
Stanojević, O. (2000). Rimsko pravo, Pravni fakultet
Univerziteta u Beogradu: Beograd.
Struve, K. (1969). Stara Grčka, Veselin Masleša: Sarajevo.
Szlechter, E. (1945). Etudesociologique du contrat de
société eu Babylonie: contribution a l´étude de la civilisation
antique, Recueil Siray: Paris.
Trenerry, C.F. (2009). The Origin and the Early History of
Iusurance: including the Contract of Bottomry, The Lawbook
Exchange Ltd.: New Jersy.
Visky, K. (1969). Das seedarlehn und die damit
verbundene Konventionalstrafe in römischen Recht, RIDA,
16, 390–393.
Zimmermann, R. (1990). The Law of Obligations-Roman
foundations of the civilian tradition, Juta: Cape Town.
IZVORI (SOURCES)
Digesta (D.)
Codex Iustinianus (C.)
Codex Hamurabi
Novellae (Nov.) Pauli Sententiae (P.S.)
Homer – Odiseja
Plutarch – Cato maior
Horacije – Satire
Gai Institutiones (Gai I.)
1/2014
ČLANCI
21
Anna TARASIUK-FLODROWSKA∗
Klauzule zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i ugovoru o
osiguranju – Najnoviji trendovi u Evropi
UDK: 347.451:366
Dostavljen: 2. 10. 2013.
Prihvaćen: 9.11. 2013.
Pregledni naučni rad
Apstrakt
Potrošačko pravo u Evropi je proteklih godina prošlo kroz temeljne promene. Od 70–tih godina 20. veka
obim zaštite potrošača širio se veoma brzo. Taj razvoj
bio je podstaknug makroekonomskim i mikroekonomskim izazovima i potrebama evropskog tržišta u oblasti
prodaje robe i pružanja usluga. Uočeni problemi na tržištu najvećim delom su se odnosila na ugovore sa potrošačima u kojima potrošač nije imao prilike da pregovara o njegovim uslovima. To se takođe odnosilo i na
ugovore o osiguranju.
Brojne slične osobine mogu se pronaći u tužbama
koje su nedavno pokrenute u državama članicama EU
radi zaštite potrošača od klauzula zloupotrebe. Ovo se
odnosi, pored ostalog, i na usklađivanje ove oblasti po
Direktivi Saveta 93/13/EEC od 5. aprila 1993. o nepoštenim uslovima u potrošačkim ugovorima. Najnoviji
trendovi u propisima o klauzulama zloupotrebe u državama članicama poklapaju se sa nedavnim tumačenjem
klauzula ugovora o osiguranju, koja su takođe postajala
sve restriktivnija. Promena u stavu prilikom tumačenja ugovornih klauzula može se uočiti u nacionalnim
propisima. Ona je prvenstevno povezana sa potrebom
prilagođavanja pravilima direktive EU kojom su usklađena pitanja u vezi sa nepoštenim klauzulama u državama članicama. To je dovelo do utvrđivanja spiska sumnjivih klauzula ili klauzula zloupotrebe u nacionalnim
propisima, pri čemu su u nekim državama članicama
danas u upotrebi posebni Registri zabranjenih klauzula koje primenjuju nacionalni sudovi ili drugi nadležni
organi. U zavisnosti od organizacije nacionalnih propisa i opštih principa,. Neke države članice su, takođe
u tom smislu, predvidele i neka druga rešenja kao što
je automatska ništavost klauzula zloupotrebe i zabrana
primene takvih klauzula. U nekim državma članicama
∗
Pravni savetnik, Hogan Lovells, e-mail: anna.tarasiuk@
hoganlovells.com, [email protected]
predviđene su suparnične tužbe za prestanak primene
klauzula zloupotrebe i regulisana je aktivnost nadležnih
organa u oblasti zaštite potrošača i nadzornih organa
kao što su izveštaji i kazne za prekršioce. Većina propisa je imperativne prirode, ali se kao najnoviji način
rešavanja ovih pitanja primenjuje razgovor sa privrednim društvima radi poštovanja adekvatnih potrošačkih
standarda bez pokretanja sudskih ili drugih postupaka.
Određeni broj informativnih publikacija o klauzulama
zloupotrebe nacionalnog ili međunarodnog karaktera
postale su sredstvo pomoću kojeg potrošači i preduzetnici Evropske unije izbegavaju zaključivanje ugovora ili
predlaganje uslova ugovora koji sadrže klauzule zloupotrebe. U ovom članku autor ima za cilj da predstavi
neka kretanja u vezi sa zaštitom od klauzula zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i ugovorima o osiguranju
u pogledu pravila donetih u državama članicama EU u
poslednjih nekoliko decenija.
Ključne reči: klauzule zloupotrebe, nepoštene
klauzule, zaštita potrošača, prava potrošača,
transparentnost
1. UVOD – EVOLUCIJA POTROŠAČKOG
PRAVA EU U POGLEDU KLAUZULA
ZLOUPOTREBE I NJEGOV UTICAJ NA
TRŽIŠTE OSIGURANJA
Nedavno se desio veliki preokret u vezi sa zaštitom
od klauzula zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i
ugovorima o osiguranju u državama članicama EU.
Obim zaštite potrošača se postepeno povećavao još
od 70-tih godina te je, od tada, narastao i značaj pravila o nepoštenim klauzulama u potrošačkim pitanjima. Nema sumnje da pitanje nepoštenih klauzula ima
važan uticaj posebno u onim oblastima u kojima se o
potrošačkim ugovorima ne pregovara pojedinačno.
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
22
Budući da se većina ugovora o osiguranju zasniva na
opštim uslovima i klauzulama osiguranja, iako se pravila o zaštiti potrošača o klauzulama zloupotrebe primenjuju na sve ugovorne odnose, ova pravila mogu da
vrše posebno važan uticaj kod ugovora o osiguranju
(Borselli, 2011, 36–42).
Nema sumnje da je pravni položaj potrošača postalo
jedno od najvažnijih tema na tržištu osiguranja u celoj Evropi. Ovo se odnosi na sve aspekte koji mogu da
budu prouzrokovani ili da su povezani sa makroekonomskim i mikroekonomskim izazovima i promenama
na tržištima.1 Položaj potrošača snažno je povezan sa
potrebom da potrošači uživaju korektan i transparentan tretman u svim ugovornim odnosima, uključujuči i
prodaju stvari i pružanje usluga.
Pre izlaganja o najnovijim trendovima u propisima
o klauzulama zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i
ugovorima o osiguranju, neophodno je pogledati koliko brzo i u kojoj meri su se razvili propisi i šta je doprinelo tom proširenju.
Pre početka 70–tih godina 20. veka nije postojao veći
broj zakona u oblasti zaštite potrošača. Čini se da su se
prve intervencije Evropske zajednice u ime potrošača
desile sredinom 70–tih kada je usvojena prva Strategija
o politici zaštite potrošača.2 Od tog vremena desile su se
velike promene.
U periodu 1987–1993 u Evropskoj zajednici doneti su brojni važni zakoni od kojih je najvažnija Direktiva Saveta 93/13/EEC od 5. aprila 1993. godine o
nepoštenim klauzulama u potrošačkim ugovorima.3
Ovaj zakon ima važnu ulogu u razvoju propisa o pravima potrošača uopšte i u posebnim delatnostima, na
primer, propise o potrošačima na tržištu osiguranja.
Od potpisivanja Amsterdamskog ugovora 19994,
edukacija, predstavljanje potrošača i promocija njihovih interesa jasno su utvrđeni kao novi ciljevi EU. Ideju
zaštite potrošača takođe primenjuju i direktive EU o
osiguranju.
Iako je početak primene propisa o zaštiti slabije
strane kod potrošačkih ugovora i ugovora o osiguranju bio prilično spor i kontrolisan, pravila o klauzulama
zloupotrebe su postala veoma restriktivna. Pored toga,
gotovo svake godine se proširuje i produbljuje raznovrsnost i složenost propisa o zaštiti potrošača na sve veći
OECD. (2012). Global Insurance Market Trends.
Dostupno na: http://www.knf.gov.pl/Images/forum606_
tcm75-4918.pdf, 13-160, 29. mart 2013.
3
Direktiva Saveta 93/13/EEC od 5. aprila 1993. o nepoštenim
klauzulama u potrošačkim ugovorima, Službeni list EU, L 95.
4
Amsterdamski ugovor kojim je izmenjen Ugovor o
Evropskoj uniji, Ugovori o osnivanju Evropskih zajednice i
odgovarajući zakoni od 10. novembra 1997, Službeni list EU, C
340.
1
2
broj oblasti. Zbog toga je, radi razumevanja razvoja
prava o klauzulama zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i ugovorima o osiguranju, korisno početi izlaganje o opštim pravilima direktive u pogledu ugovornih
klauzula koje se smatraju klauzulama zloupotrebe u
potrošačkim ugovorima i ugovorima o osiguranju.
2. DEFINICIJA EU KLAUZULA
ZLOUPOTREBE I NEPOŠTENIH USLOVA
Navedena direktiva sadrži definiciju „nepoštene
klauzule.” „Klauzula o kojoj se ne pregovara
pojedinačno je nepoštena ako, suprotno principu savesnosti i poštenja, stvara veliku neravnotežu u pravima i obavezama ugovornih strana u ugovoru i to na
štetu potrošača.”
Ova definicija dopunjena je drugom odredbom
koja propisuje da se „ocena nepoštenosti klauzule ne
primenjuje na glavni predmet ugovora ili na adekvatnost cene i nadoknade za isporučenu robu ili pružene
usluge, pod uslovom da je klauzula formulisana jednostavnim i razumljivim jezikom.”5 Kao što je prethodno
objašnjeno, pitanje razumljivosti jezika uvek je važan
pokazatelj za ocenu da li neka klauzula predstavlja klauzulu zloupotrebe. Takođe tačka 19 preambule direktive
daje dalja uputstva o klauzulama zloupotrebe. U smislu
predmetne direktive, „ocena nepoštenog karaktera neće
se vršiti izrazima koji opisuju predmet ugovora, niti odnos kvalitet / cena robe ili usluga. Međutim, predmet
ugovora i odnos kvalitet / cena se može uzeti u obzir
prilikom ocene korektnosti drugih klauzula, iz čega se
može zaključiti da u ugovorima o osiguranju klauzule
koje jasno definišu ili ograničavaju osigurani rizik i obavezu osiguravača ne mogu da budu predmet te ocene.
Ovo zbog toga što su ta ograničenja uzeta u obzir prilikom izračunavanja premije koju plaća potrošač.”6
Prema čl. 6 direktive „Države članice imaju obavezu da propišu da nepoštene klauzule upotrebljene u
ugovoru koji je prodavac ili davalc usluge zaključio sa
potrošačem neće, ako je propisano nacionalnim pravom, obavezivati potrošača i ugovor će nastaviti da
proizvodi obaveze za ugovorne strane po ugovorenim
uslovima ukoliko je to moguće bez primene nepoštenih
klauzula.”
Na osnovu gorenavedenog, bez ozbira na to da li se
ugovorna klauzula može smatrati klauzulom zloupo5
Pitanja zaštite potrošača na tržištu osiguranja Poljske
dostupno na: http://www.knf.gov.pl/Images/forum606_tcm754918.pdf, 13-160, 29. mart 2013.
6
Dostupno na: http://skemman.is/is/stream/
get/1946/11508/28500/8/Table_of_contents$002c_thesis$002c_
bibliography_and_table_of_cases.pdf, 29. mart 2013.
1/2014
Klauzule zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i ugovoru o osiguranju – Najnoviji trendovi...
trebe ili nepoštenom klauzulom, autor će za potrebe
ovog rada smatrati da značenje oba izraza imaju isto
značenje (Rodrigues–Young, 2011).
3. PRIMENA DIREKTIVE U
DRŽAVAMA ČLANICAMA EU
Prema direktivi, države članice EU mogu pojedinačno da donesu propise radi ukidanja nepoštenih klauzula u opštoj upotrebi, kao i upravne propise i propise o
suparničarstvu i krivičnim postupcima. Države članice
takođe imaju obavezu prema Komisiji EU za uspostavljanje i sprovođenje evropskih potrošačkih standarda
(Schulte-Nölke, Twigg-Flesner, Ebers, 2008).
Vredi napomenuti da u nekim državama članicama
EU nisu postojali propisi o nepoštenim klauzulama u
potrošačkim ugovorima pre primene navedene direktive, na primer Malta, Italija, Irska, Estonija, Češka itd.
(Schulte-Nölke, Twigg-Flesner, Ebers, 2008). Neke države članice EU imale su razdvojene propise o upotrebi
nepoštenih klauzula u potrošačkim ugovorima još pre
donošenja direktive (Schulte-Nölke, Twigg-Flesner,
Ebers, 2008). Na primer, Nemačka je na obiman način
regulisala ovu oblast još 1977. godine Zakonom o regulisanju prava standardnih poslovnih klauzula (Gesetz
zur Regelung des Rechts der Allgemeinen Geschäftsbedingungen). Luksemburg je takođe, vrlo rano, doneo imperativne uredbe o nepoštenim ugovornim klauzulama u
Zakonu o zaštiti potrošača iz 1983. godine (Loi du 25
août 1983 relative à la protection juridique du consommateur).
Treba imati u vidu da je Nemačka, u stvari, bila
prva u razvoju potrošačkog prava Evrope (Union des
Consommateurs, 2011, 60). Ona je još 1965. godine
počela da reguliše ovu oblast Zakonom protiv lažnog
reklamiranja (Das Gesetz gegen den unlauteren Wettbewerb). Posle tog zakona, 1976. godine donet je i Zakon
o opštim uslovima prodaje (Das Gesetz zur Regelung des
Rechts des Allgemeinen Geschäftsbedingungen).
Nemački Zakon protiv lažnog reklamiranja zaštitio
je fizička i pravna lica od nepoštenih, unapred formulisanih ugovornih klauzula. On sadrži definiciju „ništavih klauzula” (tj. nepoštenih klauzula – prim. aut.) kao
i njihov spisak (Union des Consommateurs, 2011, 61).
Ovaj sistem, koji je kombinovao opštu definiciju sa spiskom posebnih klauzula, inspirisao je ostale evropske
države i pravo EU (Union des Consommateurs, 2011,
61). Suparnična tužba potrošačkih udruženja uvedena
je 1965. godine, te su se na osnovu njihovih inicijativa
ugovorne klauzule mogle proglašavati „ništavim.” Pojedinačni potrošači takođe su bili ovlašćeni za podizanje
takvih tužbi, ali dobijena presuda nije mogla da važi i
za druge potrošače (Union des Consommateurs, 2011,
62). Međutim, to se promenilo preuzimanjem navedene direktive. Gorenavedeni zakon ukinut je 2002. godine i integrisan u Građanski zakonik bez bilo kakvih
većih izmena (Union des Consommateurs, 2011, 63).
U Velikoj Britaniji, pravila o nepoštenim klauzulama takođe su doneta veoma rano, već 1977. godine u
Zakonu o nepoštenim ugovornim klauzulama. Kancelarija za nadzor trgovine takođe je formirana u to vreme. Kada je pomenuta direktiva usvojena, preuzeta je
britanskim propisima veoma pažljivo, i to Uredbom
o nepoštenim klauzulama u potrošačkim ugovorima
1994. i 1999. godine (Union des Consommateurs, 2011,
51).
U Holandiji, propisi o zaštiti potrošača nalaze se u
Građanskom zakoniku iz 1992. godine koji je usklađen
sa pravilima iz navedene direktive. Holandski Građanski zakonik predviđa poseban institut „razumno
i pošteno”, što se nalazi iznad principa slobode ugovaranja (Union des Consommateurs, 2011 69), koji je
predviđen u brojnim delovima holandskog Građanskog
zakonika. Pored navedenog, holandski Građanski
zakonik propisuje način tumačenja koji dovodi do
„poništavanja nenormalno teških klauzula.” Odredbe
zakona predviđaju izvestan „nivo normalnosti” izvan
kojeg data ugovorna klauzula koja je na štetu potrošača,
postaje ništava. Zakon sadrži određeni broj kriterijuma
koji omogućavaju ovu vrstu analize (Union des Consommateurs, 2011, 70–72).
U Francuskoj, institut nepoštenih klauzula u ugovorima između profesionalaca i potrošača stupio je na
snagu u tzv. „loi Scrivener” (Loi no 78-23 du 10 janvier
1978 sur la protection et l’information des consommateurs de produits et de services)7 1978. godine. Ovaj
zakon propisuje da se dekretom Državnog saveta
može neka klauzula proglasiti nepoštenom (Union des
Consommateurs, 2011, 63). Međutim, tokom perioda
od sedamnaest godina samo je donet jedan dekret
a ceo sistem je smatran greškom zbog svoje prevelike složenosti. Takozvani Zakonik o potrošačima iz
1997. godine kodifikovao je statusni i nadzorni deo
potrošačkog prava. Međutim, Zakonik o potrošačima
predstavljao je samo prostu kompilaciju postojećih propisa bez ikakvih izmena koje su bile suviše složene za
amatere (Union des Consommateurs, 2011, 64). Navedeni zakon bio je predmet brojnih izmena zbog preuzimanja direktive iz 1995. godine i proširio obima pravila
o tome da li su ugovorne klauzule slobodno ugovarane
7 Dostupno na:
http://www.legifrance.gouv.fr/affichTexteArticle.do;jsessioni
d=4E8118D6B62DA330C072263C23116AA4.tpdjo02v_3?idAr
ticle=LEGIARTI000006504511&cidTexte=LEGITEXT0000060
68627&dateTexte=19780111, 30. 10. 2013.
23
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
24
od onog koji postoji u direktivi (Union des Consommateurs, 2011, 66). Takozvani „Loi L.M.E.” (Loi no 2008776 du 4 août 2008 de modernisation de l’économie)8 iz
2008. godine sadrži dve liste nepoštenih klauzula prema
karakteristikama i uslovima u vezi sa ugovornim klauzulama (Union des Consommateurs, 2011, 67).
U Poljskoj je postojao veći broj propisa o nepoštenim klauzulama u poljskom Zakonu o obligacijama
(Decree of the President of the Republic of Poland on 27
October 1933 The Law of Obligations), ali su se oni razlikovali od direktive. U to vreme oni su se odnosili samo
na standardne ugovorne klauzule koje su donosili javni
organi. Od 1964. godine kada je donet Građanski zakonik, nije postojao bilo kakav sličan propis sve do 2000.
godine. Poljska je primenila direktivu Zakonom od 2.
marta 2000. godine o zaštiti izvesnih prava potrošača i
o odgovornosti za štetu prouzrokovanu opasnim proizvodima. Taj zakon je donet mnogo pre nego što je Poljska postala član Evropske zajednice u maju 2004. godine. Pored toga što se tim zakonom preuzima direktiva,
njim se takođe preuzimaju i odredbe Direktive od 20.
decembra 1985. godine radi zaštite potrošača u vezi sa
ugovorima koji se zaključuju van poslovnih prostorija i
Direktiva od 20. maja 1997. godine o zaštiti potrošača
kod ugovora na daljinu.
Treba imati u vidu da razumevanje sudske prakse
neke klauzule zloupotrebe u državama članicama može
da se razlikuje od definicije iz direktive. U nekoliko
pravnih sistema samo klauzule sadržane u pojedinim
vrstama ugovora mogu se smatrati klauzulama zloupotrebe (Union des Consommateurs, 2011, 83). Na
primer: samo klauzule iz ugovora zaključenih između
potrošača i preduzetnika, a o kojima nije posebno pregovarano, mogu se analizirati i tek posle tako izvršene
analize tretirati klauzulom zloupotrebe. Ova mogućnost postoji u Velikoj Britaniji, Irskoj, Španiji, Grčkoj,
Italiji, Bugarskoj, Kipru, Poljskoj, Rumuniji i Slovačkoj.
U ostalim državama spisak vrsta ugovora koje se
mogu analizirati iz ugla postojanja klauzula zloupotrebe je širi. Tako na primer u Danskoj, Finskoj i Švedskoj,
mogućnost analize sadržaja ugovora u pogledu klauzula zloupotrebe odnosi se na sve ugovore, uključujući i
one zaključene između preduzetnika. U tim državama
posebno pregovarane klauzule takođe mogu da budu
predmet analize (Union des Consommateurs, 2011,
83).
Zbog toga ne postoji jednoobrazan pristup u primeni direktive u brojnim državama članicama EU, najviše
zbog razlika u brojnim oblastima, uključujući i primenu definicije, spiskova klauzula zloupotrebe i vrsti klaDostupno na: http://www.legifrance.gouv.fr/affichTexte.do?
cidTexte=JORFTEXT000019283050, 30.10. 2013.
8
uzula koje se mogu ocenjivati iz ugla stepena njihove
nepoštenosti.
4. PROPISI I AKTIVNOSTI DRŽAVA
ČLANICA EU U VEZI SA ZABRANOM
PRIMENE NEPOŠTENIH KLAUZULA
U OPŠTOJ UPOTREBI
Bez obzira na tradiciju pravnog sistema neke države članice EU, tj. u njihovim propisima ili common law,
pitanja pokrenuta pred sudovima kao i mere koje izriču nadzorni organi u vezi sa klauzulama zloupotrebe
mogu da budu veoma slični.
Očigledno da sličnosti propisa raznih država članica nastaju iz pravila same direktive, ali takođe mogu da
budu posledica globalnih tendencija. Zaštita potrošača
nije samo ideja koja se pojavljuje u zakonskim tekstovima, već predstavlja određeni broj aktivnosti i mera
koje sprovode nadzorni organi, posebno oni na tržištu
osiguranja.
Da bi se postigla efikasna zaštita potrošača, spreči
umnožavanje parnica, cilj država članica postavljen je u
smeru prekidanja rasprostranjene primene nepoštenih
klauzula. Prekidanje nepoštene prakse označava sve vrste uklanjanja nepoštenih klauzula sa tržišta. Poznata
pravna sredstva koja se primenjuju odnose se na primenu zakona, sudsku i upravnu kontrolu kao i „samoregulacija” tržišta.
Jedno od zakonskih načina za zabranu upotrebe nepoštenih klauzula je putem uvođenja crnih i sivih lista
nepoštenih klauzula.
Uopšteno govoreći, može se smatrati da „siva” lista predsdtavlja listu sumnjivih klauzula (klauzula čija
punovažnost zavisi od posebnih uslova datog slučaja),
dok se „crna” lista sastoji od potpuno ništavih klauzula
(klauzula čija ništavost ne podleže bilo kakvoj analizi).
Na primer, poljski Građanski zakonik navodi samo
sive klauzule. Ako ugovorna odredba sadrži klauzulu
koja ispunjava kriterijume iz Građanskog zakonika,
postoji velika verovatnoća da će se smatrati nezakonitom ugovornom odredbom (klauzulom zlopupotrebe – prim. aut.) Građanski zakonik sadrži dvadesettri
primera takvih klauzula, na primer: odredbe koje isključuju ili ograničavaju odgovornost prema potrošaču
za štete na licima; one kojima se isključuje ili značajno
ograničava odgovornost prema potrošaču za potpuno
ili delimično neispunjenje ugovorne obaveze; one koje
omogućavaju ugovornoj strani potrošača da prenese
prava i obaveze iz ugovora bez saglasnosti potrošača ili
one koje uslovljavaju zaključenje ugovora potrošačevom obavezom da zaključi buduće slične ugovore ili da
potrošač bude zavisan od isključive volje njegove ugo-
1/2014
Klauzule zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i ugovoru o osiguranju – Najnoviji trendovi...
vorne strane (Jurkiewicz, 2006, 18). Ovaj spisak sastavljen je na osnovu Priloga uz Direktivu.
Spiskovi sivih i crnih klauzula postoje i u propisima
Nemačke i Holandije (Schulte-Nölke, Twigg-Flesner,
Ebers, 2008, 361 i 368). Holandski Građanski zakonik
sadrži dve list za koje se smatra ili pretpostavlja da su
abnormalno teške – crna lista (neoboriva pretpostavka)
i siva lista – oboriva pretpostavka (Union des Consommateurs, 2011, 71).
Iz ugla sudski i upravne kontrole, neke države članice, uključujući i Poljsku, Portugaliju i Španiju (SchulteNölke, Twigg-Flesner, Ebers, 2008) predvidele su registar standardnih klauzula / registar zabranjenih klauzula
u kojima one objavljuju one standardne klauzule koje se
smatraju nepoštenim ili klauzulama zloupotrebe.
Ti registri su, po pravilu, otvoreni i slobodni za pregledanje. Treća lica strane ili potencijalne ugovorne
strane mogu da analiziraju spisak klauzula zloupotrebe
i provere da li se neka takva ili slična klauzula nalazi u
ugovoru koji nameravaju da zaključe ili za ugovore koji
su već zaključeni.
Zakoni relevantnih država članica EU koje su uvele
koncept registra nepoštenih klauzula, po pravilu, regulišu i relevantne postupke o unosu ugovornih klauzula
u registar. Prtavila u toj oblasti mogu se razlikovati, ali
njihov cilj ostaje isti, a to je objavljivanje klauzule koja
se može tretirati nepoštenom.
Primera radi, u Poljskoj zakon propisuje mogućnost
podnošenja tužbenog odštetnog zahteva pred Sudom
za zaštitu konkurencije i potrošača (poljski: Sąd Ochrony Konkurencji i Konsumentów – SZKP), koji odlučuje o unosu neke klauzule u registar zabranjenih klauzula (poljski: Rejestr klauzul niedozwolonych). Registar
vodi predsednik Agencije za zaštitu konkurencije i zaštitu potrošača9 (poljski: Urząd Ochrony Konkurencji i
Konsumentów – AZKZP). Registar je javan i može mu
se pristupiti preko internet strane te agencije.10 Trenutno
se u tom registru nalazi 4.48511 klauzula zloupotrebe,
pri čemu se oko stotinu u registar unesenih klauzula odnosi na ugovor o osiguranju. SZKP odlučuje da
li neka odredba predstavlja kaluzulu zloupotrebe. U
principu, svako ko bi potencijalno mogao da zaključi
ugovor sa preduzetnikom na osnovu opštih uslova
poslovanja (kod kojih nema slobode ugovaranja) može
podići tužbu pred sudom (Zakonik o parničnom postupku, 1964, čl. 479). To pravo takođe je predviđeno,
na primer društvenim organizacijama čija je zakonska dužnost zaštita interesa potrošača, organia lokal9
Dostupno na: http://www.uokik.gov.pl/rejestr_klauzul_
niedozwolonych2.php, 10. 4. 2013.
10
Dostupno na: http://www.uokik.gov.pl/rejestr_klauzul_
niedozwolonych2.php, 10. 4. 2013.
11
Na dan 11. 4. 2013.
ne (gradske) uprave za pitanja potrošača i predsednik
AZKZP. Potrošači mogu da ostvare pomoć od lokalnog
ombudsmana za potrošače ili od neke potrošačke organizacije koju finansira država.
Društvo za osiguranje kao preduzetnik, takođe
može biti stranka u upravnom postupku pred AZKZP
ako se ustanovi da se postupanjem društva za osiguranje krše tzv. kolektivni interesi potrošača. Ta postupanja
sastoje se, na primer, u kršenju pravila o transparentnosti ili upotrebi nepoštenih klauzula u ugovoru. Iz ugla
osiguravača takođe je važno istaći da AZKZP povremeno vrši analizu opštih uslova i klauzula. Kada se ugovor o osiguranju smatra nepoštenim, AZKZP obično
podnosi tužbu pred SZKP radi proglašavanja ispitivane
klauzule klauzulom zloupotrebe. AZKZP je bila veoma
aktivna u postupcima protiv društava za osiguranje, o
čemu je nedavno objavila nekoliko izveštaja12 na njenoj
internet strani13 o klauzulama zloupotrebe u ugovorima
o osiguranju.
Aktivnost AZKZP dovela je do toga da se brojne klauzule iz ugovora o osiguranju nađu u registru.
Klauzula se ne može upotrebljavati i smatra se kao ona
ne postoji za ugovorni odnos strana od dana kada je
unesena u registar. Drugim rečima, analizirana klauzula ne proizvodi nikakva pravna dejstva. Ništavost klauzule na osnovu njenog unosa u registar može da ima
brojne ozbiljne posledice tzv. „šire pravne posledice.”
Odluke SZKP takođe mogu da imaju šire pravno dejstvo u smislu da ostala lica (preduzetnici –
prim. aut.) ne mogu da upotrebljavaju te klauzule u
svojim formularnim ugovorima koje zaključuju sa
potrošačima. Po ovom pitanju postoja bila su zastupljena različita stanovišta u sudskim presudama u pogledu
izraza „šire posledice”14 jer su neki dovodili u pitanje
tog koncepta, dok su neki potrvđivali da sve klauzule
12
AZKZP je 2004. godine analizirao opšte uslove i klauzule
kasko osiguranja u pogledu eventualnog postojanja klauzula
zloupotrebe (Raport z kontroli wzorców umownych stosowanych
na rynku ubezpieczeń komunikacyjnych, 2004). AZKZP je
2006. godine analizirala opšte klauzula i uslove osiguranja
koje primenjuju osiguravači u Poljskoj u sektorima životnog
i neživotnog osiguranja. U septembru 2006. godine AZKZP
je objavila izveštaj o toj analizi (Raport z kontroli wzorców
umownych stosowanych przez zakłady ubezpieczeń, 2006).
Takođe je AZKZP 2010. godine objavila izveštaj o opštim
uslovima životnog osiguranja.
13
Dostupno na: http://www.uokik.gov.pl/raporty2.php, 12. 4.
2013.
14
Na primer, presude Vrhovnog suda Poljske: presuda od
20. juna 2006, predmet br. III SK 7/06 i presuda od 13. jula
2006, predmet br. III SZP 3/06, takođe i presude sa suprotnim
stavovima: presuda od 7. oktobra 2008, predmet br. III CZP
80/08, presuda od 13. januara 2011, predmet br. III CZP 119/10 i
presuda od 12. aprila 2011, predmet br. III SK 44/10.
25
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
26
zloupotrebe koje se nalaze u registru treba da se primenjuju na sva pravna lica i potrošače.
Poljska je takođe propisala dodatne sankcije za one
preduzetnike koji, uprkos postojanju neke klauzule
u Registru klauzula zloupotrebe, nastave da koriste te
klauzule ili klauzule slične prirode u njihovim odnosima sa potrošačima.15 U takvim slučajevima, AZKZP
može da pokrene upravni postupak protiv tog lica zbog
prakse koja narušava kolektivna prava potrošača.
U drugim državama EU postoje borjni organi
koji imaju ovlašćenje da istupaju u ime potrošača,
proglašavajući koja klauzula je klauzula zloupotrebe. U
Velikoj Britaniji, na primer, to je Kancelarija za poštenu
trgovinu. Jedno od njenih ovlašćenja je da istražuje
prigovore u vezi sa nepoštenom prirodom klauzula
sadržanih u unapred sastavljenim potrošačkim ugovorima. Ona ima pravo da podigne tužbu protiv privrednog društva za prestanak primene takve klauzule (Union des Consommateurs, 2011, 53). U Velikoj Britaniji
takođe, sličan cilj zaštite potrošača u nadležnosti je i
udruženja potrošača.16
Potrošačka udruženja ne koriste svoje ovlašćenje da
pokrene postupak pred sudom, već mogu da zatraže da
Kancelarija za poštenu trgovinu analizira nepoštenu
klauzulu po ubrzanoj proceduri poznatoj kao „super
prigovor” (Union des Consommateurs, 2011, 54).
Čini se da u nekim državama članicama EU upravni organi postupaju više u smeru razumnog rešavanja
problema. Na primer, u Velikoj Britaniji „Kancelarija za poštenu trgovinu veoma je aktivna u obavljanju
razgovora sa poslovnim subjektvima o klauzulama koje
bi mogle biti nepoštene i uspešno ih je ubeđivala da ih
izmene. Ona redovno objavljuje Bilten o nepoštenim
ugovornim klauzulama17 u kojem se daju podaci o
klauzulama koje je rešavala na ovaj način.”18 To može
da bude korisno sredstvo osiguravačima u oceni i izmenama opštih uslova osiguranja osiguravača pre nego
što se odluče na donošenje bilo kakvih izmena svojih
proizvoda.
Neke države članice su se odlučile za druge opcije,
uključujući i samoregulaciju. Na primer, u Holandiji
postoje vansudski postupci pred Odborom za rešavanja
potrošačkih sporova (Geschillencommissies) koji su postali veoma uobičajeni.19 Postoje dva posebna odbora za
15
Presuda Vrhovnog suda Poljske od 13. jula 2006, predmet
br. III SZP 3/06.
Dostupno na: http://www.which.co.uk/, 10. 4. 2013.
Dostupno na: http://www.oft.gov.uk/713560/publications/
guidance/unfair-terms-consumer/, 10. 4. 2013.
18
Dostupno na: http://www.eu-consumer-law.org/
consumerstudy_part2c_en.pdf, 29.3. 2013.
19
Dostupno na: http://uniondesconsommateurs.ca/docu/
protec_conso/EndAbusiveClauses.pdf, 72-106, 29. 3. 2013.
16
17
različite sektore koji funkcionišu u sklopu Instituta odbora za zaštitu potrošača. Odbor istražuje potrošačke
prigovore i izriče izvršive odluke. Sudska kontrola
njegovih odluka je ograničena, jer as oni intervenišu
samo ako je odluka potpuno nerazumna (Union des
Consommateurs, 2011, 72). Samoregulacija je postala ustaljen metod u sektoru osiguranja takođe i u
Poljskoj. Poljsko Udruženje banaka i Poljsko udruženje
osiguravača doneli su preporuke o dobroj praksi u oblasti banka-osiguranja, koje se bave novim pitanjima koji
su se pojavili na tržištu. U smislu dobrovoljnog regulisanja na nivou EU, Principi evropskog ugovornog prava
osiguranja koji predstavljaju dobrovoljni režim ugovornog prava osiguranja u EU, doneti su decembra 2007.20
Cilj radne grupe na projektu „Reforma evropskog
ugovornog prava osiguranja” bio je da se izradi nacrt
Zakona o evropskom ugovoru o osiguranju koji bi bio
u skladu sa rešenjima zakona o ugovoru o osiguranju
u državama članicama EU, ali takođe uzimao u obzir
interese unutrašnjeg tržišta osiguranja. Nacrt principa
evropskog ugovornog prava osiguranja (dalje u tekstu:
PEUPO) donet je 2009. godine. U njemu se regulišu pitanja klauzula zloupotrebe u čl. 2:304.
Kada se radi o aktivnostima u EU, treba imati u vidu
da je 8. juna 2011. godine „Skupština Evrope usvojila
Rezoluciju o političkim opcijama u vezi sa napretkom ka Evropskom ugovornom pravu za potrošače
i privredne subjekte, koja se zalaže za donošenje Opcionog instrumenta uključujući i Ugovornog prava
osiguranja na osnovu PEUPO.”21 Rad u radnoj grupi
doprineo je usvajanju odluke Evropske Komisije o
osnivanju Ekspertske radne grupe o Evropskom ugovornom pravu osiguranja 2012. godine.22 Iako cilj novoformirane radne grupe nije direktno vezan za zaštitu
potrošača u osiguranju, „već za sprovođenje analize
radi pružanja pomoći Komisiji u analizi da li razlike u
zakonima o ugovoru o osiguranju predstavljaju prepreku za prekograničnu trgovinu”23, ali uzimajući u obzir
pitanja u vezi sa potrošačima, uključujući i klauzule
zloupotrebe, pa se čini da je rad pomenute radne grupe
i Evropske Komisije neizbežno povezan sa navedenim
pitanjima.
Dostupno na: http://restatement.info, 30. 10. 2013.
Dostupno na: http://www.europarl.europa.eu/sides/
ge t D o c . d o ? t y p e = TA & l ang u a ge = E N& re fe re n c e = P 7 TA-2011-0262, 30. 10. 2013.
22
Odluka Evropske Komisije od 17. januara 2013. godine
o formiranju Ekspertske radne grupe o Evropskom ugovorom
pravu osiguranja, (2013/C 16/03). Dostupno na: http://eur-lex.
europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2013:016:0006:
0008:EN:PDF, 30. 10. 2013.
23
Dostupno na: http://ec.europa.eu/atwork/pdf/execution_
report_2013.pdf, 30.10.2013.
20
21
1/2014
Klauzule zloupotrebe u potrošačkim ugovorima i ugovoru o osiguranju – Najnoviji trendovi...
Bez obzira na akademski rad o pitanjima osiguranja i potošača koji bi mogli da imaju uticaj na propise i praksu klauzula zloupotrebe, ovde treba pomenuti i neka praktična pitanja. Postojalo je nekoliko
međunarodnih projekata u vezi sa pitanjem klauzula
zloupotrebe koji bi se primenjivali u celoj Evropi. Jedan
od njih je Evropska baza podataka o nepoštenim klauzulama u potrošačkim ugovorima (CLAB). To je bila
javno dostupna baza podataka sa preko deset hiljada
sudskih odluka i odluka drugih organa o klauzulama
zloupotrebe (tiču se EU i Norveške).24 Ona je predstavljala dragoceno sredstvo za praktičare i pravnu teoriju
koja se bavi evropskim uporednim pravom. Navedena
baza podataka bila je vredna pažnje jer je omogućila
pronalaženje korisnih zaključaka o precedentnom pravu o standardnim klauzulama potrošačkih ugovora u
propisima država članica i pravu EU (Micklitz, Radeideh, 2005, 325–360; Bright, 2000, 331–352). Nažalost,
ta baza podataka više nije na snazi.
Drugi međunarodni projekat u vezi sa Kompilacijom potrošačkog prava EZ. To je kontinuirani projekat još od 2004. godine, a koji vodi međunarodna
istraživačka radna grupa u ime Evropske Komisije. Ova
Kompilacija pruža informacije o osam potrošačkih direktiva i njenom sprovođenju u pravne sisteme država
članica EU, uključujući i precedentno pravo, bibliografiju i komparativnu studiju.25
5. NAJNOVIJA PITANJA O NEPOŠTENIM
KLAUZULAMA U EVROPI
Jedno od najčešće pokretanih pitanja u oblasti nepoštenih klauzula koji su se nedavni pojavili u
državama članicama Evropske unije odnose se na nerazumljiv jezik u potrošačkim ugovorima. U relevantnim
ugovornim slučajevima (razni pravni odnosi – prim.
aut.) doneti su zaključci koji se takođe mogu primeniti
na osiguranje.
Na primer, jedan od najkarakterističnijih primera
nepoštenih klauzula u toj oblasti desio se u Mađarskoj26
u slučaju u vezi sa nepoštenom jednostranom izmenom naknada bez jasno prikazanog načina njihovog
utvrđivanja ili navođenja ubedljivog razloga za tu izmenu. Zaključak je bio da je sudija morao da, pored
ostalog, utvrdi da li su u svetlu svih klauzula u opštim
uslovima poslovanja i nacionalnih propisa koji se pri24
25
Dostupno na: https://adns.cec.eu.int/CLAB, 12. 4. 2013.
Dostupno na: http://www.eu-consumer-law.org, 29. 3.
2013.
26
European Court of Justice (EU) 26. Apr. 2012 C 472/10
Nemzeti Fogyasztóvédelmi Hatóság v Invitel Távközlési Zrt
(HUN).
menjuju na opšte uslove poslovanja, razlozi za ili način
izmene naknada navedeni jasnim, razumljivim jezikom
i da li je potrošač imao pravo da otkaže ugovor.
Spor povodom pitanja jednostavnih formulacija i
jasnoće jezika u klauzuli takođe je pokrenut u Španiji.27
Udruženje korisnika bankarskih i osiguravajućih usluga, poznato kao Asociaciόn de Usuarios de Bancos
Cajas y Seguros – ADICAE)28 podnelo je kolektivnu
tužbu protiv Caja Rural de Valencia radi prestanka
primene klauzule kod ugovora o investiranju koji je
definisao finansijski rizik proizvoda. ADICAE je zahtevalo proglašenje ništavim ove „nepoštene ugovorne
klauzule” kao i nadoknadu štete prouzrokovane tim
ugovorima. Ovo udruženje je tvrdilo da se ovaj finansijski proizvod reklamirao na uopšten i neprecizan način,
bez objašnjenja (u većini slučajeva) da se ne radi o redovnom rizičnom depozitu, već o proizvodu u kojem je
moguć potpun ili delimičan gubitak investicije.
U ovom sporu prvostepeni sud i Apelacioni sud
proglasili su ništavost i automatsko uklanjanje klauzule zbog nepostojanja njene jasnoće i upotrebe komplikovanih formulacija. Sudovi su tvrdili da je klauzula
nepoštena i zato ništava zbog preterane upotrebe sitno štampanih slova i složenih tehničkih izraza koji su
otežavali njeno ispravno razumevanje. Tuženi je morao
da vrati sume koje je naplatio zbog primene te klauzule.
Jedan spor u vezi sa nepoštenim klauzulama zbog
upotrebe jezika u ugovoru raspravljan je na poljskom
tržištu osiguranja.29 Razmatrana je klauzula u opštim
uslovima kao eventualna klauzula zloupotrebe zbog
toga što se ona mogla smatrati nerazumljivom za
potrošače.
Poljski sud je tvrdio da pozivanje na izraze iz oblasti matematike osiguranja poznate samo „malom krugu ljudi koji su profesionalci u osiguranju”, a pošto je
osiguravač zahtevao od potrošača da plati višestruko
uvećanu nadoknadu. Prema stavu suda, specijalizovani izrazi o procentima matematičkih rezervi ostaju
nepoznati potrošaču uobičajenog znanja jer oni niti
postoje u odredbama zakona, niti su bilo gde u ugovoru objašnjeni, što je prema Apelacionom sudu takođe
omogućilo arbitrarno i neproverivo određivanje iznosa koji osiguranik duguje osiguravaču u slučaju otkaza
ugovora. Sud ipak nije objasnio kako potrošaču dostaviti bitnu informaciju jasnim jezikom. Ponekad se
to čini nemogućim ili može da zahteva dugi opis koji
se potrošaču neće svideti. Uzimajući u obzir potrebu
27
Tribunal Supremo (ES) 22. Dec. 2009 834/2009 Asociación
de Usuarios de Bancos, Cajas y Seguros (ADICAE) v. Caja Rural
de Valencia.
28
Dostupno na: http://adicae.net/, 12. 4. 2013.
29
Presuda Apelacionog suda Poljske od 13. maja 2009, VI
ACa 1365/08.
27
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
28
primene jasnog izražavanja i neophodnost pružanja
relevantnih objašnjenja potrošaču, ovo pitanje ostaje
nerešeno.
Još jedno pravno pitanje pojavilo se nedavno u
Poljskoj u vezi sa provizijom za otkup polise, koja se
opisuje kao trošak otkaza polise pre njenog isteka i to
kod proizvoda osiguranja vezanim za investicionu jedinicu. Usled brojnih razloga ugovarači osiguranja
odlučuju da otkažu takve polise pre njenog isteka koji
je ugovoren na početku perioda osiguranja. običajkeno
je da se trošak otkaza smanjuje u zavisnosti od uslova
osiguranja. U poslednjih nekoliko godina Sud za zaštitu
konkurencije i potrošača doneo je određeni broj presuda o nepoštenim klauzulama u opštim uslovima osiguranja.30 Većina presuda po ovom pitanju u Poljskoj
ticala se ili transparentnosti (jezika – prim. aut.) ili
neopravdanih obaveza nametnutih ugovaračima osiguranja ili osiguranicima. Na primer, sledeća klauzula
tumačena je ka klauzula zloupotrebe: „Provizija kod
otkupa polise (trošak otkupa na sredstva naplaćena
u ORJU od redovne premije) – u slučaju potpunog ili
delimičnog otkupa polise osiguranja – 100%, ako je redovna premija plaćena za period kraći od godine dana.”
Ova klauzula razmatrana je u presudi Apelacionog
suda od 14. maja 2010. godione, VI ACa 1175/09. Sud
je razmatrao pitanje provizije za otkup polise kao vrstu
kazne koju zahteva osiguravač za otkaz ugovora o osiguranju vezan za investicionu jedinicu pre isteka ugovorenog roka bez bilo kakve srazmere u odnosu na stvarne
troškove osiguravača. Ovo pitanje je široko diskutovano na poljskom tržištu osiguranja, gde su osiguravačai
pokušali da objasne da se provizija za otkup polise ne
treba tumačiti kao kazna, jer je ona povezana sa avansnom isplatom zastupničke provizije koja pada na teret
osiguravača. Ovo objašnjenje poljski sudovi nisu prihvatili kao valjan argument te zato osiguravači treba da
takav stav imaju u vidu kada zaključuju ugovore o osiguranju.
Slična klauzula u Španiji u vezi sa nesrazmerno visokim iznosima nadoknade u slučaju otkaza ugovora
proglašena je nepoštenom zbog odluke Vrhovnog suda
Španije (Tribunal Supremo (ES) 08. Apr. 2011 203/2011
Carlos María v. Celia).31 Razmatrana klauzula glasila je:
„Ako u bilo kojem slučaju D. Anselmo (tuženi) odluči
Na primer, presuda Apelacionog suda od 26. juna 2012, VI
ACa 87/12.
31
Dostupno na: http://www.icab.es/files/242-311778DOCUMENTO/STS_4_2011_ClausulaAbusivaHojaEncargo.
pdf, 30. 10. 2013.
30
da otkaže ugovor, provizija ostaje 15% od njegovog dela
nasleđa.”
Španski vrhovni sud je odlučio da je klauzula koja
sadrži kaznenu odredbu u slučaju povlačenja iz ugovora o uslugama suprotna načelu savesnosti i poštenja
i da dovodi do velike neravnoteže na štetu potrošača.
Ovde citirane klauzule samo su primer najnovijie sudske prakse.
Drugo pitanje koje je nedavno pokrenuto u sektoru
osiguranja u Evropi u vezi sa klauzulama zloupotrebe
tiče se odnosa između osiguranog rizika i isključenja
iz opštih uslova osiguranja. Ova problematična oblast opšte je poznata kao prethodno postojeći uslovi ili
isključenja na unapred donetim uslovima osiguranja.
Na primer, sledeća klauzula bila je predmet presude
Sud za zaštitu konkurencije i potrošača od 19. septembra 2011, XVII AMC 145/10: „Obaveza osiguravača
u vezi sa nastankom teške bolesti osiguranika postoji
samo u slučaju onih vrsta teških obolenja koja nisu nastala pre zaključenja ugovora o dopunskom osiguranju
rizika teških bolesti.”
Opšte je poznato da izraz „prethodno postojeće
stanje” označava bolest ili zdravstveno stanje osiguranika dijagnostifikovano ili lečeno određeno vreme pre
zaključenja ugovora o osiguranju ili pre stupanja na
snagu osiguravajućeg pokrića. Klauzule uslova osiguranja koji su prethodno doneti su uobičajeni kod svih
ugovora o osiguranju, ali njihovu primenu praktično
nije moguće izbeći kod kolektivnih ugovora o osiguranju u Poljskoj, i posebno kod proizvoda osiguranja
rizika nemogućnosti naplate. Kod ove vrste osiguranja
osiguravač ne vrši i ne može da sprovede pojedinačnu
ocenu rizika, tj. on niti traži, niti analizira medicinsku istoriju osiguranika. Treba imati u vidu da iako su
u Poljskoj klauzule unapred formulisanih uslova osiguranja postale predmet analize sa pokušajima da se
one proglase nepoštenim, odredbe francuskog prava
izričito dozvoljavaju upotrebu takvih klauzula uslova
osiguranja kod izvesnih vrsta ugovora o osiguranu,
uključujući i osiguranje od rizika nemogućnosti naplate
(Szczepaniak, Whitehead, 2013, 13).
Preveo: prof. dr Slobodan Jovanović
E-mail: [email protected]
1/2014
29
Anna TARASIUK-FLODROWSKA
Legal Advisor, Hogan Lovells
Abusive clauses in consumer and insurance contracts –
Recent developments in Europe
UDC: 347.451:366
Systematic Scientific Work
SUMMARY
Important changes and developments regarding
abusive clauses in consumer and insurance contracts
took place, recently. They relate to both, regulations
of legislative or self-regulatory nature as well as
counteracting abusive clauses in practice. Measures
undertaken in the EU member states are converging,
but it is difficult to see one and international remedy.
Many similarities can be found in the actions
taken within the European Union in order to protect
consumers from unfair contractual terms on the
insurance market, including the implementation of
the Directive itself or introducing various registers
of abusive clauses. However, there are also some
differences – one of them being the approach of the
supervisory bodies and the measures taken by them.
They can be divided into measures of coercive nature,
and the preventive nature. Comparing Poland and the
United Kingdom in respect of such approach leads to
an interesting conclusion.
In Poland, the OCCP has performed many
proceedings towards insurance companies regarding
the use of unfair terms and has brought many to the
CCCP. In consequence, more than hundred clauses
from insurance contracts have been entered into the
register of prohibited clauses. The OCCP reviews the
general terms and conditions available on the market,
including insurance contracts, and the clauses are
questioned on a daily basis on pain of introduction
to the register and of a fiscal penalty towards the
insurers. Different approach has been applied in the
United Kingdom. According to the British Office of
Fair Trading’s policy, court proceedings are considered
only as a last resort (Office of Fair Trading, 2008). The
companies are persuaded to meet adequate consumer
standards without litigation. Such approach is valuable
in the recent times when alternative dispute resolution
is commonly used.
Despite a number of discrepancies in the practices
in the Member States, it seems that all of the measures
are undertaken to reach the more and more restrictive
legal regulations and court decisions in respect of
abusive clauses. This is a global tendency, although
sometimes differently approached, but aimed at the
same protection for consumers, policyholders and
insurds.
It should also be highlighted that the implementation
of the Directive and its performance by the EU member
states has had an important impact for consumers.
It resulted in the improvement of the knowledge of
fundamental consumer rights among consumers in
each of the member states. On the other hand, it also
resulted in a more consumer friendly approach from
entrepreneurs, including insurers. While drafting
documentation regarding an insurance contract,
insurers, as well as other entrepreneurs, need to take
into account both, legislative developments as well as
practical tools, including registers that contain the
abusive clauses, that have already been questioned the
supervisory bodies.
LITERATURA (REFERENCES)
Act on the protection of certain rights of consumers and
on the liability for damages caused by dangerous products,
Journal of Law, No 22/2000.
Borselli A. (2011). Unfair Terms in Insurance Contracts,
Insurance Law Review, 10(2), 36–42.
Bright, S. (2000). Winning the battle against unfair
contract terms. Legal Studies 20, 331–352.
Directive 97/7/EC of the European Parliament and of the
Council of 20 May 1997 on the protection of consumers in
respect of distance contracts, Official Journal L 144.
Centre du Droit de la Consommation. (1995). Study
on unfair terms in certain insurance contracts,University
of Montpellier, available at: http://eur-lex.europa.eu/
LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:52000DC0248:EN:
HTML, 12 April 2013.
Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on Unfair
Terms in Consumer Contracts, Official JournalL 95.
Council Directive 85/577/EEC of 20 December 1985 to
protect the consumer in respect of contracts negotiated away
from business premises, Official Journal L 372.
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
30
Decree of the President of the Republic of Poland on 27
October 1933 The Law of Obligations, Journal of Law, No 82,
with amendments.
Jurkiewicz, D. (2006). Benchmarking of existing national
legal e-business practices, Country report – Poland, dostupno
na: http://ec.europa.eu/enterprise/sectors/ict/files/poland_
en.pdf, 15. april 2013.
Loi no 2008-776 du 4 août 2008 de modernisation de
l’économie.
Loi du 25 août 1983 relative à la protection juridique
du consommateur(Consumer Protection Act of 25 August
1983).
Loi no 78-23 du 10 janvier 1978 sur la protection et
l’information des consommateurs de produits et de services.
Micklitz, H. W. Radeideh, M. (2005). CLAB Europa – The
European Database on Unfair Terms in Consumer Contracts,
Journal of Consumer Policy, 28(3), 325–360.
OECD. (2012). Global Insurance Market Trends, available
at: www.oecd.org/daf/fin, 12 April 2013.
Office of Fair Trading. (2008). Statement of consumer
protection enforcement principles, available at: http://www.
oft.gov.uk/shared_oft/reports/consumer_protection/oft964.
pdf, 15 April 2013.
Rodrigues-Young C.A. (2011). The Doctrines Of
Unconscionability And Abusive Clauses: A Common Point
Between Civil And Common Law Legal Traditions, Oxford
University Comparative Law Forum, available at: ouclf.
iuscomp.org, 25 April 2013.
Schulte-Nölke, H.,Twigg-Flesner C., Ebers. M. (2008).
EC Consumer Law Compendium – Comparative Analysis,
available at: http://ec.europa.eu/consumers/rights/docs/
consumer_law_compendium_comparative_analysis_en_
final.pdf,23 April 2013.
Szczepaniak, Ł., Whitehead, C. (2013). Pre-existing
conditions, Miesięcznik Ubezpieczeniowy, Temat Miesiąca,
10.
Union des Consommateurs. (2011). Ending Abusive
Clauses in Consumer Contracts, Final Report of the Project
Presented to Industry Canada’s Office of Consumer Affairs,
available at: http://uniondesconsommateurs.ca/docu/protec_
conso/EndAbusiveClauses.pdf, 12 April 2013.
Ustawa z dnia 23 kwietnia 1964 r. Kodeks Cywilny, Dz.
U. Nr 16, poz. 93, ze zm. (Civil Code, Journal of Laws No. 16,
item 93, as amended).
Ustawa z dnia 17 listopada 1964 r. Kodeks Postępowania
Cywilnego, Dz. U. Nr 43, poz. 296, ze zm. (Code of Civil
Procedure dated 17 November 1964, Journal of Laws No. 43
item, 296, as amended– Polish Code of Civil Procedure).
1/2014
ARTICLES
31
Anna TARASIUK-FLODROWSKA∗
Abusive clauses in consumer and insurance contracts – Recent
developments in Europe
UDC: 347.451:366
Received: 2. 10. 2013.
Accepted: 9. 11. 2013.
Systematic Scientific Work
Abstract
Consumer law has undergone a profound change
in Europe in the recent years. Since the 1970’s the
scope of consumer protection has been widening
very fast. This development had been triggered by the
macroeconomic and microeconomic challenges and
needs of the European market regarding the sale of
goods and the provision of services. Problems found in
the market were mostly identified where contracts with
a consumer had not been individually negotiated. This
also applied to insurance contracts.
Many similarities can be found in the actions
for consumer protection against the abusive clauses
undertaken in the European Union member states,
recently. This relates, inter alia, to the harmonisation of
the matter under the Council Directive 93/13/EEC of
5 April 1993 on Unfair Terms in Consumer Contracts.
Recent developments in abusive clause regulations in
the EU member states throughout its extent coincide
with recent interpretation of terms of the insurance
contracts, that became very restrictive as well. The
change of the attitude towards the interpretation
of contractual clauses can be seen on the national
legislation level. It is mainly connected with the need
to adapt to meet the requirements of the European
Union directive harmonising the issues regarding the
unfair terms in member states. This resulted in the lists
of abusive or suspicious clauses in the national statutory
legislation and, in some legislations, special registers of
prohibited clauses operated by national courts or other
bodies. Depending on the national legislation structures
and general legal structures, some of the member states
applied also other measures in this respect e.g. automatic
nullity of the abusive clauses, bans on the use of such
clauses. Also, collective actions of cessation and activity
of authorities for consumer protection and supervisory
∗
Legal advisor (radca prawny), Hogan Lovells, e-mail: anna.
[email protected], [email protected]
bodies in forms of reports and direct penalties imposed
on entrepreneurs, have been implemented in some
of the member states. The majority of measures are
of a coercive nature, but recently companies tend to
be persuaded to meet adequate consumer standards
without legal proceedings being undertaken against
them. A number of informative publications on abusive
clauses of national or international character became
a tool for both, the consumers and entrepreneurs in
the European Union to avoid entering into contracts
containing or proposing wording that could be treated
as abusive clauses. This article aims at presenting some
of the developments regarding protection against
abusive clauses in consumer and insurance contracts in
terms of the measures undertaken by the EU member
states in the last few decades.
Key words: abusive clauses, unfair terms, consumer
protection, consumer rights, imbalance of rights and
obligations
1. INTRODUCTION – EVOLUTION
OF THE EU CONSUMER LAW IN THE SCOPE
OF ABUSIVE CLAUSES AND ITS IMPACT
ON THE INSURANCE MARKET
There has been a major development regarding
protection against abusive clauses in consumer and
insurance contracts in the EU member states, recently.
The level of consumer protection has gradually
increased since the 1970’s and, since that time, the
regulations concerning unfair terms have grown in
importance in respect to consumer matters. There is no
doubt that, the issue of unfair terms has an important
impact, especially on those areas in which consumer
contracts are not individually negotiated. Since most
insurance agreements are based on general insurance
terms and conditions, although consumer protection
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
32
regulations regarding abusive clauses encompass all
contractual relationships, they can have a particularly
significant impact on insurance agreements (Borselli,
2011, 36-42).
There is no doubt that consumer-related issues have
become one of the most important subjects on the
insurance market throughout Europe. This relates to
all aspects of issues and may be caused by, or at least
related to, the macroeconomic and microeconomic
challenges and changes in the markets1. It also has
a strong connection to the need for consumers to
be treated fairly and transparently in all contractual
relationships, including the sale of goods and the
provision of services.
Before discussing the recent developments in
abusive clause regulations in consumer and insurance
contracts, it may be worth reviewing how quickly, and
to what extent, the regulations have grown and what
caused such an increase.
Before the 1970’s there were relatively few legal acts
in the field of consumer protection. It seems that the
first interventions of the European Community on
behalf of consumers took place in the mid 70’s when the
first Consumer Policy Strategies2 were adopted. Since
that time a lot has changed.
Between the years 1987-1993, many important
pieces of legislation were adopted in the European
Community including the Council Directive 93/13/
EEC of 5 April 1993 on Unfair Terms in Consumer
Contracts (Directive).3 This act plays an important
role in the evolution of the regulations regarding
consumers’ rights in general and in specific branches,
e.g. regulations regarding consumers on the insurance
market.
Since 1999, when the Treaty of Amsterdam4 was
adopted, community education and the representation
of consumers as well as the promotion of their interests
have been clearly identified as new targets for the
EU. The idea of consumer protection has also been
implemented in the EU insurance directives.
1
For further reference regarding historical and current data
about the consumer sector industry, including the insurance
industry, please see: OECD. (2012). Global Insurance Market
Trends.
2
Issues of consumer protection in the insurance market
available at: http://www.knf.gov.pl/Images/forum606_tcm754918.pdf, 13-160, 29 March 2013.
3
Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on Unfair
Terms in Consumer Contracts, Official Journal, L 95.
4
Treaty of Amsterdam amending the Treaty of the European
Union, the Treaties establishing the European Communities and
related Acts dated 10 November 1997, Official Journal C 340.
While the start regarding regulations on the
protection of the weaker party to the agreement in both,
consumer and insurance contracts, was quite slow and
controlled, the regulations concerning abusive clauses
have become very restrictive. What more, almost every
year, the variety and complexity of measures widens and
spreads to more and more areas of such a protection.
Therefore, in order to understand the development in
terms of abusive clauses in consumer and insurance
contracts, it is useful to start at the point of general
conditions established by the Directive for the terms
of an agreement to be considered as abusive clauses in
consumer and insurance contracts.
2. EU DEFINITION OF ABUSIVE
CLAUSES AND UNFAIR TERMS
The definition of an unfair term has been stipulated
in the Directive. According to this Act “a term not
individually negotiated is unfair if, contrary to the
requirements of good faith, it causes a significant
imbalance in the parties’ rights and obligations arising
under the contract, to the detriment of the consumer.”
This definition is supplemented by another
provision stating that “an assessment of unfair nature
will not apply to the main subject matter of the contract
or to the adequacy of the price and remuneration of
the goods or services supplied in exchange, provided
that these terms are in plain, intelligible language.”5 As
explained above, the issue of intelligible language has
always been an important indicator for the assessment
of whether a given clause is abusive. Also, paragraph 19
of the Preamble of the Directive provides for further
directions regarding abusive clauses. Namely, “for
the purposes of the Directive, assessment of unfair
character shall not be made of terms which describe
the main subject matter of the contract nor the quality/
price ratio of the goods or services supplied. However,
the main subject matter of the contract and the price/
quality ratio may nevertheless be taken into account
in assessing the fairness of other terms, from which it
follows that in insurance contracts, the terms which
clearly define or circumscribe the insured risk and the
insurer’s liability shall not be subject to such assessment.
This is because these restrictions are taken into account
in calculating the premium paid by the consumer.”6
5
Issues of consumer protection in the insurance market
available at: http://www.knf.gov.pl/Images/forum606_tcm754918.pdf, 13-160, 29 March 2013.
6
Av a l i l abl e
at :
s ke m m an . i s / i s / s t re am /
get/1946/11508/28500/8/Table_of_contents$002c_thesis$002c_
bibliography_and_table of_cases.pdf, 29 March 2013.
1/2014
Abusive clauses in consumer and insurance contracts – Recent developments in Europe
According to article 6 of the Directive, “Member
States shall lay down that unfair terms used in a contract
concluded with a consumer by a seller or supplier shall,
as provided for under their national law, not be binding
on the consumer and that the contract shall continue
to bind the parties upon those terms if it is capable of
continuing in existence without the unfair terms.”
On the basis of the above, regardless of whether the
contractual term is referred to as an abusive clause or an
unfair term, for the purpose of this article, the meaning
of both expressions is to be the same (RodriguesYoung, 2011).
3. IMPLEMENTATION OF THE DIRECTIVE
BY THE EU MEMBER STATES
According to the Directive, the UE Member
States may individually regulate the measures for the
discontinuance of unfair terms in general use, including
administrative measures, collective court proceedings
and criminal proceedings. They are also responsible
before the Commission for the enforcement of
European consumer standards (Schulte-Nölke, TwiggFlesner, Ebers, 2008).
It is worth mentioning that in some EU member
states there were no express regulations regarding unfair
terms in consumer contracts before the transposition
of the Directive – e.g. Malta, Italy, Ireland, Estonia, or
the Czech Republic, etc (Schulte-Nölke, Twigg-Flesner,
Ebers, 2008). However, some of the EU member states
had separate regulations regarding the use of unfair
terms in consumer contracts even before the Directive
was adopted (Schulte-Nölke, Twigg-Flesner, Ebers,
2008). As an example, Germany had comprehensively
regulated this issue in the Act Concerning the
Regulation of the Law of Standard Business Terms since
1977 (Gesetz zur Regelung des Rechts der Allgemeinen
Geschäftsbedingungen). Luxemburg had also adopted
compressive regulations on unfair contract terms quite
early – in the Consumer Protection Act of 1983 (Loi
du 25 août 1983 relative à la protection juridique du
consommateur).
It should be noted that actually, Germany was the
precursor in consumer law in Europe (Union des
Consommateurs, 2011, 60). It started in 1965 with
the Act against Misleading Advertising (Das Gesetz
gegen den unlauteren Wettbewerb). In 1976, this act
was followed by further legislation – the Act on the
General Conditions of Sales (Das Gesetz zur Regelung
des Rechts des Allgemeinen Geschäftsbedingungen).
The German regulation protected both natural and
legal persons against unfair pre-formulated contract
clauses. It provided for a definition of “ineffective
clauses” (i.e. unfair) as well as a catalogue thereof
(Union des Consommateurs, 2011, 61). This system,
which combined a general definition and a list of
specific clauses, inspired other European countries
and European legislation (Union des Consommateurs,
2011, 61). The collective action of consumer
associations was introduced in 1965, and, as a result
of their activity contract clauses could be declared as
“ineffective.” Individual consumers were also able to
initiate such actions, but the obtained judgment could
not go on to have a broader application (Union des
Consommateurs, 2011, 62). However, this changed
due to the transposition of the Directive. The above
act was abrogated in 2002 and integrated into the Civil
Code without any substantive changes (Union des
Consommateurs, 2011, 63).
In the United Kingdom, regulations regarding unfair
terms were also adopted very early, in 1977, in the
Unfair Contract Terms Act. The Office of Fair Trading
was also created at that time. When the Directive was
adopted, the British legislation reproduced it in a very
careful way in the Unfair Terms in Consumer Contracts
Regulations, first in 1994, and then in 1999 (Union des
Consommateurs, 2011, 51).
In the Netherlands, the regulations on consumer
protection are included in the Dutch Civil Code dated
1992, which have been integrated with the Regulations
of the Directive. The Dutch Civil Code provides for
a specific concept of “reason and fairness”, which
is above the freedom of contract rules (Union des
Consommateurs, 2011, 69) and which was introduced
into many parts of the Dutch Civil Code. In addition,
the Dutch Civil Code provides for the construction of
“voiding abnormally onerous clauses.” The provisions
of law provide for a certain “level of normality”
beyond which a given contractual clause that is to the
consumer’s disadvantage becomes void. The provisions
of law include a number of criteria, enabling the
relevant assessments (Union des Consommateurs,
2011, 70–72).
In France, the concept of unfair clauses in contracts
between professionals and consumers became the
law in the so-called “loi Scrivener”(Loi no 78-23 du
10 janvier 1978 sur la protection et l’information des
consommateurs de produits et de services7) in 1978.
This regulation stated that a clause could be declared
unfair by a decree from the Council of State (Union des
Available at:
http://www.legifrance.gouv.fr/affichTexteArticle.do;jsessioni
d=4E8118D6B62DA330C072263C23116AA4.tpdjo02v_3?idAr
ticle=LEGIARTI000006504511&cidTexte=LEGITEXT0000060
68627&dateTexte=19780111, 30 October 2013.
7
33
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
34
Consommateurs, 2011, 63). However, over a period of
17 years only a single decree was issued and the system
was deemed a failure due to its excessive complexity.
The so-called “Code de la consummation” of 1997
codified the legislative and regulatory part of consumer
law. However, the “Code de la consummation”
only constituted a simple compilation of existing
legislative and regulatory texts with no modifications
which was highly complex for non-experts (Union
des Consommateurs, 2011, 64). The legislation was
subject to more changes due to the transposition of the
Directive in 1995 and went further than the Directive
in applying whether contract stipulations were freely
negotiated, or not (Union des Consommateurs, 2011,
66). The so-called “Loi L.M.E.”(Loi no 2008-776 du 4
août 2008 de modernisation de l’économie)8 of 2008
provided for two lists of unfair clauses depending on
the features and conditions related to the terms of the
contract (Union des Consommateurs, 2011, 67).
In Poland, there were a number of regulations
regarding unfair terms in the Polish Law of Obligations
(Decree of the President of the Republic of Poland on 27
October 1933 The Law of Obligations), but they were
different to those provided by the Directive – they
only referred to the contractual clauses adopted by
the public authorities. From 1964, when new Civil
Code was adopted, there was no such regulation until
the year 2000. Poland implemented the Directive
by introducing the Act dated 2 March, 2000 on the
protection of certain rights of consumers and on the
liability for damages caused by dangerous products.
The said Act was implemented much earlier than
Poland joined the European Community in May 2004.
Apart from implementing the Directive, the said Act
also implemented the provisions of the Directive of
20 December, 1985 to protect the consumer in respect
of contracts negotiated away from business premises
and the Directive of 20 May, 1997 on the protection of
consumers in respect of distance contracts.
It should be noted that the legal understanding of an
abusive clause, despite the definition in the Directive,
can be different, depending on the jurisdiction. In
several jurisdictions only clauses contained in certain
types of contract can be considered as abusive (Union
des Consommateurs, 2011, 83). For example; only
clauses from contracts concluded between a consumer
and an entrepreneur, and not individually negotiated,
can be reviewed and, after such a review, treated as
abusive. This option has been adopted in the United
Kingdom, Ireland, Spain, Greece, Italy, Bulgaria, Cyprus,
Poland, Romania and Slovakia. In other countries a type
Available at: http://www.legifrance.gouv.fr/affichTexte.do?ci
dTexte=JORFTEXT000019283050, 30 October 2013.
8
of a contract that can be examined from the point of
view of an abusive clause is much wider - for example
in Denmark, Finland and Sweden, the possibility of
reviewing the content of a contract in terms of abusive
clauses relates to all contracts, including those concluded
between entrepreneurs. In these countries individually
negotiated terms can also be subject to review (Union
des Consommateurs, 2011, 83).
Therefore, there is no uniform approach of the
implementation of the Directive in various EU member
states – the differences regard many areas, including the
scope of the definition, the list of abusive clauses and
the kind of clauses that can be verified from the point of
view of their abusiveness.
4. MEASURES TAKEN IN THE EU MEMBER
STATES FOR THE DISCONTINUANCE
OF UNFAIR TERMS IN GENERAL USE
Regardless the tradition of a legal system in a
particular EU member state, i.e. whether it was a
statutory civil or common law system, issues raised
before the courts and the measures taken by regulatory
bodies in term of abusive clauses seem to be very
similar.
Obviously, the similarities in regulations in
various member states arise from the regulations of
the Directive itself, but they may also be caused by
global tendencies. Consumer protection is not just an
idea appearing in legal acts, but is a range of actions
undertaken by the supervisory authorities, including
the insurance market.
In order to obtain an effective consumer protection,
preventing multiplication of lawsuits, member states
aim at discontinuance of unfair terms in general use.
Discontinuance means any kind of elimination of the
unfair terms from the market. The remedies known
and applied are of legislative, judicial or administrative
nature as well as “self-regulation” of the market.
One of the legislative measures for the
discontinuance of the use of unfair terms is through
the introduction of black and grey lists of unfair terms.
In general, one may say that the “grey” list is a list of
suspicious clauses (clauses which validity depends on
the particular conditions of the given case), whereas
the “black” list is a list consisting of wholly void clauses
(clauses which invalidity is not subjected to any
particular assessment).
For example, the Polish Civil Code lists only grey
clauses. If a contractual provision contains a clause that
meets the criteria indicated in the Civil Code, there is a
great probability that it will be recognized as a wrongful
1/2014
Abusive clauses in consumer and insurance contracts – Recent developments in Europe
contractual provision (abusive clause). The Civil Code
list contains 23 examples of such clauses, e.g.: provisions
that exclude or limit the liability to the consumer for
personal damages; that “exclude or substantially limit
the liability to the consumer for the non-performance
or improper performance of an obligation; that allow
a party contracting with the consumer to transfer the
rights and duties resulting from the contract without the
consent of the consumer, or that make the conclusion
of a contract contingent upon the consumer’s promise
to enter into further similar contracts in the future,
or depend purely on the will of the party contracting
with the consumer” (Jurkiewicz, 2006, 18). This list has
been prepared on the basis of the Attachment to the
Directive.
The list of grey and black clauses is included in the
legislation of Germany and the Netherlands (SchulteNölke, Twigg-Flesner, Ebers, 2008, 361 and 368). The
Dutch Civil Code contains two lists of clauses deemed
or presumed to be abnormally onerous – a black list
(irrefragable presumption), and a grey list – simple
presumption (Union des Consommateurs, 2011, 71).
From the perspective of judicial and administrative
measures point of view - some EU member states,
including Poland, Portugal and Spain (Schulte-Nölke,
Twigg-Flesner, Ebers, 2008, 424) provide for register
of standard terms / register of prohibited clauses, in
which they publish the standard terms that have been
considered to be unfair / abusive. Such registers are
usually open and freely accessible. Parties or potential
parties to many contracts can review the list of abusive
clauses and check if such a clause or a similar one exist
in contracts they intend to execute or already executed.
The law of the relevant EU member state that
introduced a concept of a register of unfair clauses,
usually provides for the relevant procedures on
the entry of contractual clauses to such a register.
Regulations in this respect may differ, but their aim
remains the same – the widest publication of the
clause that can be understand as unfair. As an example,
in Poland, the law provides for the possibility of
submitting a claim to the Court of Competition and
Consumer Protection (Sąd Ochrony Konkurencji i
Konsumentów – the CCCP) which decides on the
entry of a given clause to the register of prohibited
clauses (Rejestr klauzul niedozwolonych). The register
is maintained by President of Office of Competition
and Consumer Protection (Urząd Ochrony Konkurencji
i Konsumentów – the OCCP). It is publicly available
on the OCCP’s website.9 Currently, there are 4,48510
9
Available at: http://www.uokik.gov.pl/rejestr_klauzul_
niedozwolonych2.php, 10 April 2013.
10
As of the day of 11 April 2013.
abusive clauses in total including approximately one
hundred clauses from insurance contracts which have
been entered into this register. It is the CCCP which
decides whether a given provision shall be treated as
abusive. In principle, anyone that could potentially
conclude a contract with an entrepreneur on the basis
of the general terms and conditions (not negotiated
individually) can file a claim to the court (Code of Civil
Procedure, 1964, art. 479). Such a right has also been
granted to social organizations whose statutory duties
include the protection of consumer interests, local (city)
consumer affairs commissioners, and the President
of the OCCP. Consumers may obtain assistance from
a local consumer ombudsman, or from one of the
state-funded consumer organizations. An insurance
company, as an entrepreneur, may also be subject to an
administrative proceeding before the OCCP, if it has
been established that the practice of the said insurance
company infringes the so-called collective consumers’
interests. Such practices consist of, e.g. infringing the
rules on transparency, or using unfair terms within a
contract. From the point of view of the insurers, it is
also important that, the OCCP conducts reviews of
the general insurance terms and conditions, from
time to time. When a clause in an insurance contract
is considered to be unfair, the OCCP usually brings a
judicial action to the CCCP for the recognition of the
questioned provision as being abusive. The OCCP has
been very active in the scope of proceedings against
insurance companies, recently, publishing several
reports11on its website12 regarding abusive clauses in
insurance contracts. The activity of the OCCP resulted
in a lot of clauses from insurance contract to be included
in the register. It is important to note that, the clause
cannot be used and is treated as non-existing between
the parties, from the date of the entry to the register.
In other words, the questioned provision does not have
any legal effect. The ineffectiveness of the clause that
results from the entry to the register may have a more
serious consequence, called “a wider legal effect”, in a
sense that other entities (entrepreneurs) cannot use
11
In 2004 the OCCP analysedthe general terms and
conditions of CASCOInsurance in the scope of abusive clauses
(Raport z kontroli wzorców umownych stosowanych na rynku
ubezpieczeń komunikacyjnych, 2004). In 2006 the OCCP
reviewed the general terms and conditions of the insurance used
by insurers operating in Poland within life insurance and nonlife insurance. In September 2006 the OCCP published a report
of that investigation (Raport z kontroli wzorców umownych
stosowanych przez zakłady ubezpieczeń, 2006). Also in 2010
the OCCP published a report regarding the general terms and
conditions of life insurance.
12
Available at: http://www.uokik.gov.pl/raporty2.php, 12
April 2013.
35
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
36
such provisions in their model agreements concluded
with consumers. There have been discrepancies in
court verdicts on the “wider effect”13 – some of them
questioned the idea of the “wider effect”, some of them
confirmed that any abusive clause included in the
register will apply to any entity and consumer.
Poland also provided sanctions for those
entrepreneurs that, despite the entering of a given
clause into the register of abusive clauses, keep using
such clauses, or those of a similar nature in their
relationships with consumers14. In such a case, the
OCCP may initiate administrative proceedings against
such an entity on applying practices that infringe the
collective consumers’ interests.
In other EU member states, there are various bodies
that have the power to act on behalf of consumers
by being able to declare a clause as abusive. In the
United Kingdom one of such bodies is the Office of
Fair Trading. One of its mandates is to examine any
complaint about the unfair nature of a clause contained
in a pre-formulated consumer contract. It can then
initiate an action for discontinuance against a company
with regard to such clause (Union des Consommateurs,
2011, 53). Also in the UK, similar aim of consumer
protection is executed by the Consumers’ Association15.
The Consumers’ Association has not availed itself of
the power to go to court, but can have any unfair clause
examined by the Office of Fair Trading by using a fast
procedure known as the “super complaint” (Union des
Consommateurs, 2011, 54).
It seems that in some EU member states the
administrative authorities work towards reasonable
negotiations. For example; in the United Kingdom
the “Office of Fair Trading has been very active in
approaching traders about terms which may be unfair
and has successfully persuaded them to change their
terms. It regularly publishes an Unfair Contract Terms
Bulletin16 in which it provides details of the terms it has
dealt with in this way.”17 This may be a helpful tool in
reviewing and amending the general insurance terms
13
As an example please see the following rulings of the
Supreme Court in Poland: ruling dated 20 June, 2006 file no. III
SK 7/06 and ruling dated 13 July, 2006 file no. III SZP 3/06, also
rulings presenting the opposite point of view, e.g.; ruling dated
7 October, 2008 file no. III CZP 80/08, ruling dated 13 January,
2011 file no. III CZP 119/10, and ruling dated 12 April, 2011, file
no. III SK 44/10.
14
Rulings of the Supreme Court in Poland dated 13 July,
2006, file no. III SZP 3/06.
15
Available at: http://www.which.co.uk/, 10 April 2013.
16
Available at:http://www.oft.gov.uk/713560/publications/
guidance/unfair-terms-consumer/, 10 April 2013.
17
Available at: http://www.eu-consumer-law.org/
consumerstudy_part2c_en.pdf, 29 March 2013.
and conditions by the insurers, before they introduce
any changes to their products.
Some of the EU member states prefer other
options – including self-regulation. For example,
in the Netherlands, there is an extra-judicial
proceedings before Consumer Dispute Sector Boards
(Geschillencommissies), which became very common.18
There are separate Boards for different sectors which
are gathered within the Consumer Complaint Boards
Foundation. The Board investigates the claims of
consumers and issues enforceable decisions. The
courts’ control over such decisions is limited, as
they only intervene if the decision is absolutely
unreasonable (Union des Consommateurs, 2011,
72). Self-regulation became a very common remedy
regarding the insurance sector also in Poland. The
Polish Banks Association and the Polish Insurance
Association issued recommendations on good practices
in Bancassurance, which deal with the newly appearing
issues of the market. In terms of voluntary regulations
on the EU level, the Principles of European Insurance
Contract Law which establish a voluntary insurance
contract law regime across the EU, were published in
December 2007.19 The Project Group “Restatement of
European Insurance Contract Law” aim was to draft a
European Insurance Contract Act that not only follows
the idea of insurance laws of the EU Member States,
but also takes into account the interests of an internal
insurance market. The draft Principles on European
Insurance Contract Law (“PEICL”) have been issued in
2009. The act discusses the issue of abusive clauses in its
article 2:304.
In terms of activity on the EU level, it should be
noted that on 8 June 2011, “the European Parliament
delivered its Resolution on policy options for progress
towards a European Contract Law for consumers and
business, which advocates the adoption of an Optional
Instrument including Insurance Contract Law
based on the PEICL.”20 The works of the Restatement
Group somehow resulted in decision of the European
Commission on the setting up the Commission Expert
Group on the European Insurance Contract Law, in
2012.21 Although the aim of the newly established
Available at: http://uniondesconsommateurs.ca/docu/
protec_conso/EndAbusiveClauses.pdf, 72-106, 29 March 2013.
19
Available at: http://restatement.info, 30 October 2013.
20
Available at: http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.
do?type=TA&language=EN&reference=P7-TA-2011-0262, 30
October 2013.
21
Decision of the European Commission dated 17 January
2013 on setting up the Commission Expert Group on a European
Insurance Contract Law, (2013/C 16/03). Available at: http://eurlex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2013:016:00
06:0008:EN:PDF, 30 October 2013.
18
1/2014
Abusive clauses in consumer and insurance contracts – Recent developments in Europe
group is not directly connected with the consumer
protection in insurance, as it should conduct “analysis
in order to assist the Commission in examining whether
differences in contract laws pose an obstacle in cross
border trade”22, but taking into account the consumer
related issues, including abusive clauses, its works seem
to be inevitably connected with the discussed matter.
Regardless the academic works on the insurance
and consumer related matters that could have an
impact on the abusive clauses legislation and practice,
also practical developments should be mentioned here.
There have been several international projects in respect
of the issue of abusive clauses across Europe. One of
them was CLAB – The European Database on Unfair
Terms in Consumer Contracts. This was a publicly
available on-line database with over ten thousand
judicial and non-judicial decisions on abusive clauses
(concerning the EU and Norway).23 It was a valuable
tool for both practitioners and academics dealing with
European comparative law. The said database was a
noteworthy development as it allowed finding useful
conclusions regarding the case law on standard terms in
consumer contracts from both national and European
Community law perspective (Micklitz, Radeideh, 2005,
325–360; Bright, 2000, 331–352). Unfortunately, the
database is no longer in force.
The second international project is connected with
the EC Consumer Law Compendium. This is an ongoing research project which has been conducted by an
international research group on behalf of the European
Commission since 2004. It provides information on
eight consumer law directives and their transposition
into the laws of the EU Member States, including caselaw, bibliography and comparative study.24
5. RECENT ISSUES RAISED IN EUROPE
IN THE SCOPE OF UNFAIR TERMS
One of the most frequently raised issues in the
scope of unfair terms that have recently appeared in
the EU member states refers to intelligible language
in contracts for consumers. The conclusions that were
made in the relevant contractual cases (in various legal
relationships) can also apply to insurance.
22
Available at: http://ec.europa.eu/atwork/pdf/execution_
report_2013.pdf, 30 October 2013.
23
Available at: https://adns.cec.eu.int/CLAB, 12 April 2013.
24
Available at:http://www.eu-consumer-law.org, 29 March
2013.
For instance, one of the most striking examples of
unfair terms in this area was in Hungary25 and regarded
the unfairness of a unilateral amendment of fees
without clearly setting out the method for fixing those
fees, or specifying a valid reason for that amendment.
The conclusion was that the judge was required to
determine, among other things, whether, in light of
all the terms in the general business conditions and of
the national legislation supplementing those general
business conditions, the reasons for, or the method
of, amending the fees was set out in plain, intelligible
language and whether the consumers had the right to
terminate the contract.
A case regarding the issue of plain language and
the clarity of the clause was also raised in Spain.26
The Association of Users of Banks, Saving Banks and
Insurance Services, known as ADICAE (Asociaciόn de
Usurarios de Bancos Cajas y Seguros)27, brought about
a collective action of cessation against Caja Rural de
Valencia in order to avoid the use of a clause in VC
investments which defined the financial risk of the
product. ADICAE demanded the nullity of this “unfair
contract term” and to pay back the loss caused by these
contracts. It claimed that this financial product was
offered in an indiscriminate and careless way, without
explaining (in most cases) that it was not a regular
fixed term deposit, but a product in which a total or
partial loss of the investment was possible. In this case
the Court of First Instance and the Court of Appeal
declared both the nullity and elimination of the clause
due to its absence of clarity and lack of use of plain
language. The courts claimed that the clause was unfair
and therefore void making extensive use of small print
and intricate technical language which impeded its
correct comprehension. The defendant had to refund
the amounts that were charged on the basis of this
clause.
One of the cases regarding unfair terms due to the
language used within the agreement was discussed
also on the Polish insurance market.28 The clause in the
general terms and conditions was questioned as abusive
because it could be considered incomprehensible for
consumers. The Polish court claimed that by reference
to the language of insurance mathematics known
25
European Court of Justice (EU) 26. Apr. 2012 C 472/10
Nemzeti Fogyasztóvédelmi Hatóság v Invitel Távközlési Zrt
(HUN).
26
Tribunal Supremo (ES) 22. Dec. 2009 834/2009 Asociación
de Usuarios de Bancos, Cajas y Seguros (ADICAE) v. Caja Rural
de Valencia.
27
Available at http://adicae.net/, 12 April 2013.
28
Judgement of the Court of Appeal dated 13 May, 2009, VI
ACa 1365/08.
37
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
38
only to “a small circle of people who are insurance
professionals” the insurer required the consumer to
pay a grossly exaggerated compensation. According
to the court, the specialised term of the percentage of
mathematical reserves remains unknown for a standard
consumer because it neither exists in the provisions
of law, nor was it explained in any place within the
contract, which according to the Court of Appeal also
allowed for an arbitrary and unverifiable determination
of the amount due to the insurer by the insured for
cancellation of the contract. The court did not explain,
though, how to provide the relevant information to the
customer in a plain language. Sometimes, it seems to
be impossible or may require long descriptions that
may not be appreciate by the customers. Taking into
account the need of a plain language and the necessity
to provide the relevant explanations to the consumer,
the issue remains unsolved.
Another most recent legal issue in Poland concerns
surrender fees (liquidation fees), which are described
as the costs of early termination of the policy in case of
unit linked insurance products. Due to many reasons
the policyholders decide to terminate their unitlinked policy earlier than expected at the conclusion
of the insurance contract. Usually, the cost of such
resignation decreases depending on the term of the
policy in force. There has been a number of judgements
made by the CCCP regarding the unfair terms in the
general terms and conditions of insurance policies29
related to this problem, in the last few years. Most of
the judgements regarding this issue in Poland referred
either to the matter of transparency (language), or
unjustified obligations imposed on the policyholders
or the insured. For example, the following clause has
been treated as abusive: “Liquidation fee (the cost
of surrender on funds collected in ORJU of regular
premiums) – in case of complete or partial surrender
of the insurance certificate – 100%, if the regular
premiums were jointly paid for less than one year.”
This clause was subject to the judgment of the
Court of Appeal dated 14 May 2010, VI ACa 1175/09.
The court considered the liquidation fee as a penalty
imposed by the insurer for early termination of a unit
linked insurance contract with no real proportion
to actual expenses that the contract entailed to the
insurer. This matter has been widely discussed on the
Polish insurance market, the insurers trying to explain
that the liquidation fee should not be understood as a
penalty but is merely connected with the payment of
the upfront agency fee that needs to be borne by the
insurer. This has not been accepted as a good argument
Judgment of the Court of Appeal dated 26 June, 2012, VI
ACa 87/12.
29
by the Polish courts and the insurers need to take such
a decision into account while executing their insurance
documentation.
In Spain, a similar clause regarding
disproportionately high sum as compensation for
termination of the contract that was declared unfair due
to the decision of the Tribunal Supremo (ES) 08. Apr.
2011 203/2011 Carlos María v. Celia.30 The questioned
clause reads as follows: “If under any circumstance D.
Anselmo (the defendant) would decide to terminate the
contract, the fee will remain a 15% of his share of the
inheritance.”
The Tribunal decided that a term which imposes a
penalty clause when withdrawing from a contract for
services, is contrary to the requirement of the good faith
and causes a significant imbalance to the detriment of
the consumer. These cited clauses are only an example
of the recent court decisions.
Another issue recently raised in insurance sector
in Europe in terms of abusive clauses regards a
relationship between the insured risk and the exclusions
in general terms and conditions. This problematic area
is commonly known as pre-existing conditions or
the exclusions based on pre-existing conditions. As
an example, the following clause, being subject to the
judgment of the CCCP dated 19 September 2011, XVII
AMC 145/10, can be presented: “The liability of the
insurer in respect of an occurrence of a serious illness
of the insured applies only to those types of serious
illnesses that had not occurred prior to the conclusion
of the additional insurance contract with respect to the
risk serious illness.”
It is generally known that a pre-existing condition
means a disease or a state of health of the insured
diagnosed or treated within a specified time prior
to the conclusion of the insurance contract or prior
to the start of the insurance cover. Clauses of preexisting conditions are quite common in any insurance
contracts, but they are actually inevitable in group
insurance contracts in Poland, the most popular
example of which are the PPI (payment protection
insurance) products. In this kind of contracts, the
insurer does not and cannot carry out an individual
risk assessment, i.e. it neither asks for or analyses the
medical history of the insured. It is noteworthy that
while in Poland the clauses regarding pre-existing
conditions became questioned and tried to be declared
unfair, provisions of French law clearly allows for the
use of clauses regarding pre-existing conditions in
certain types of insurance contracts, including payment
30
Available at: http://www.icab.es/files/242-311778DOCUMENTO/STS_4_2011_ClausulaAbusivaHojaEncargo.
pdf, 30 October 2013.
1/2014
Abusive clauses in consumer and insurance contracts – Recent developments in Europe
protection insurance policies (Szczepaniak, Whitehead,
2013, 13).
SUMMARY
Important changes and developments regarding
abusive clauses in consumer and insurance contracts
took place, recently. They relate to both, regulations
of legislative or self-regulatory nature as well as
counteracting abusive clauses in practice. Measures
undertaken in the EU member states are converging,
but it is difficult to see one and international remedy.
Many similarities can be found in the actions
taken within the European Union in order to protect
consumers from unfair contractual terms on the
insurance market, including the implementation of
the Directive itself or introducing various registers
of abusive clauses. However, there are also some
differences – one of them being the approach of the
supervisory bodies and the measures taken by them.
They can be divided into measures of coercive nature,
and the preventive nature. Comparing Poland and the
United Kingdom in respect of such approach leads to
an interesting conclusion.
In Poland, the OCCP has performed many
proceedings towards insurance companies regarding
the use of unfair terms and has brought many to the
CCCP. In consequence, more than hundred clauses
from insurance contracts have been entered into the
register of prohibited clauses. The OCCP reviews the
general terms and conditions available on the market,
including insurance contracts, and the clauses are
questioned on a daily basis on pain of introduction
to the register and of a fiscal penalty towards the
insurers. Different approach has been applied in the
United Kingdom. According to the British Office of
Fair Trading’s policy, court proceedings are considered
only as a last resort (Office of Fair Trading, 2008). The
companies are persuaded to meet adequate consumer
standards without litigation. Such approach is valuable
in the recent times when alternative dispute resolution
is commonly used.
Despite a number of discrepancies in the practices
in the Member States, it seems that all of the measures
are undertaken to reach the more and more restrictive
legal regulations and court decisions in respect of
abusive clauses. This is a global tendency, although
sometimes differently approached, but aimed at the
same protection for consumers, policyholders and
insurds.
It should also be highlighted that the implementation
of the Directive and its performance by the EU member
states has had an important impact for consumers.
It resulted in the improvement of the knowledge of
fundamental consumer rights among consumers in
each of the member states. On the other hand, it also
resulted in a more consumer friendly approach from
entrepreneurs, including insurers. While drafting
documentation regarding an insurance contract,
insurers, as well as other entrepreneurs, need to take
into account both, legislative developments as well as
practical tools, including registers that contain the
abusive clauses, that have already been questioned the
supervisory bodies.
Key words: abusive clauses, unfair terms, consumer
protection, consumer rights, imbalance of rights and
obligations
REFERENCES
Act on the protection of certain rights of consumers and
on the liability for damages caused by dangerous products,
Journal of Law, No 22/2000.
Borselli A. (2011). Unfair Terms in Insurance Contracts,
Insurance Law Review, 10(2), 36–42.
Bright, S. (2000). Winning the battle against unfair
contract terms. Legal Studies 20, 331–352.
Directive 97/7/EC of the European Parliament and of the
Council of 20 May 1997 on the protection of consumers in
respect of distance contracts, Official Journal L 144.
Centre du Droit de la Consommation. (1995). Study
on unfair terms in certain insurance contracts,University
of Montpellier, available at: http://eur-lex.europa.eu/
LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:52000DC0248:EN:
HTML, 12 April 2013.
Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on Unfair
Terms in Consumer Contracts, Official JournalL 95.
Council Directive 85/577/EEC of 20 December 1985 to
protect the consumer in respect of contracts negotiated away
from business premises, Official Journal L 372.
Decree of the President of the Republic of Poland on 27
October 1933 The Law of Obligations, Journal of Law, No 82,
with amendments.
Jurkiewicz, D. (2006). Benchmarking of existing national
legal e-business practices, Country report – Poland, available
at: http://ec.europa.eu/enterprise/sectors/ict/files/poland_
en.pdf, 15 April 2013.
Loi no 2008-776 du 4 août 2008 de modernisation de
l’économie.
Loi du 25 août 1983 relative à la protection juridique
du consommateur(Consumer Protection Act of 25 August
1983).
39
1/2014
ANNA TARASIUK-FLODROWSKA
40
Loi no 78-23 du 10 janvier 1978 sur la protection et
l’information des consommateurs de produits et de services.
Micklitz, H. W. Radeideh, M. (2005). CLAB Europa – The
European Database on Unfair Terms in Consumer Contracts,
Journal of Consumer Policy, 28(3), 325-360.
OECD. (2012). Global Insurance Market Trends, available
at: www.oecd.org/daf/fin, 12 April 2013.
Office of Fair Trading. (2008). Statement of consumer
protection enforcement principles, available at: http://www.
oft.gov.uk/shared_oft/reports/consumer_protection/oft964.
pdf, 15 April 2013.
Rodrigues-Young C.A. (2011).The Doctrines Of
Unconscionability And Abusive Clauses: A Common Point
Between Civil And Common Law Legal Traditions, Oxford
University Comparative Law Forum, available at: ouclf.
iuscomp.org, 25 April 2013.
Schulte-Nölke, H.,Twigg-Flesner C., Ebers. M. (2008).
EC Consumer Law Compendium - Comparative Analysis,
available at: http://ec.europa.eu/consumers/rights/docs/
consumer_law_compendium_comparative_analysis_en_
final.pdf,23 April 2013.
Szczepaniak, Ł., Whitehead, C. (2013). Pre-existing
conditions, Miesięcznik Ubezpieczeniowy, Temat Miesiąca,
10.
Union des Consommateurs. (2011). Ending Abusive
Clauses in Consumer Contracts, Final Report of the Project
Presented to Industry Canada’s Office of Consumer Affairs,
available at: http://uniondesconsommateurs.ca/docu/protec_
conso/EndAbusiveClauses.pdf, 12 April 2013.
Ustawa z dnia 23 kwietnia 1964 r. Kodeks Cywilny, Dz.
U. Nr 16, poz. 93, ze zm. (Civil Code, Journal of Laws No. 16,
item 93, as amended).
Ustawa z dnia 17 listopada 1964 r. Kodeks Postępowania
Cywilnego, Dz. U. Nr 43, poz. 296, ze zm. (Code of Civil
Procedure dated 17 November 1964, Journal of Laws No. 43
item, 296, as amended– Polish Code of Civil Procedure).
1/2014
ČLANCI
41
Dr sc. Mišo MUDRIĆ∗
Osiguranje spašavanja na moru i odgovornosti spašavatelja
UDK: 347.79:368.23
Primljen: 13. 11. 2013.
Prihvaćen: 23. 12. 2013.
Stručni rad
Apstrakt
U članku se obrađuje materija osiguranja spašavanja na moru i osiguranja od odgovornosti spašavatelja.
Nakon kratkih uvodnih napomena u svezi temeljnih
pojmova vezanih uz nagrađivanje spašavatelja, razmatra se općenita uloga i značaj pomorskog osiguranja u
pomorskom poduzetništvu, uloga i značaj klubova za
uzajamno osiguranje pomorskih brodara od odgovornosti (P&I klubovi), te uloga i značaj klasičnih tržišnih
osiguratelja. Nadalje se tumači pojava klauzule o P&I
pokriću zagađenja uljem te paralelni razvoj instituta
ograničenja odgovornosti za pomorske tražbine u korist spašavatelja. Posebna pažnja pridaje se diobi odgovornosti za osiguranje troškova operacije spašavanja između klasičnih osiguratelja i klupskih osiguratelja, pri
čemu se ukratko navode bitne odrednice Montrealskog
kompromisa, odbijenog koncepta ekološke nagrade, te
problematike vezane uz zajedničku havariju i spašavanje. Nastavno na prethodnu cjelinu, razmatra se institut
osiguranja od odgovornosti spašavatelja u kontekstu
klasične police osiguranja i P&I police osiguranja, pitanje podizvođača, pitanje posebne vrste pokrića u slučaju najma spašavateljskog remorkera, te uloga i značaj
police osiguranja od odgovornosti.
Ključne riječi: spašavanje, nagrada za spašavanje,
osiguranje od odgovornosti, P&I, pomorsko osiguranje, pravo osiguranja
1. UVOD
Spašavatelj uspješnom realizacijom operacije spašavanja stječe pravo na pravičnu nagradu za spašavanje
(Međunarodna konvencija o pravu spašavanja, 1989,
13), pri čemu ukupna visina nagrade ne prelazi iznos
spašene imovine. Ukoliko na ishodu operacije spa∗
Viši asistent, Katedra za pomorsko i općeprometno pravo,
Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, e-mail: mmudric @pravo.
hr.
šavanja nema spašene imovine, a spašavatelj je uložio
određene napore kako bi spriječio ili umanjio štetu na
morskom okolišu, pripada mu pravo na posebnu naknadu (Međunarodna konvencija o pravu spašavanja,
1989, 14). Isto pravo spašavatelj uživa i u slučajevima
kada je iznos izračunat sukladno članku 13 Konvencije o spašavanju manji od iznosa izračunatog temeljem
članka 14 iste Konvencije (Marinović, Mudrić, 2011,
239). Nastavno na presudu Doma lordova u predmetu Nagasaki Spirit (Semco Salvage and Marine Pte Ltd v
Lancer Navigation Co Ltd, [1997] AC 455), kojom se, između ostaloga, element profita izuzima iz izračuna posebne naknade, spašavatelji sve veći značaj pridaju P&I
klauzuli o posebnoj nadoknadi (eng. Special Compensation Protection & Indemnity Clause – dalje u tekstu:
SCOPIC), kojom se režim izračuna naknade troškova
iz operacije spašavanja uređuje drugačijim pravilima
od onih prisutnih u Konvenciji (Ćorić, 2002, 270–271).
U daljnjem tekstu obraditi će se materija osiguranja
operacije spašavanja te osiguranja od odgovornosti spašavatelja.
2. ADEKVATNO OSIGURATELJSKO
POKRIĆE I POMORSKO PODUZETNIŠTVO
Moderni trgovački brodovi, tzv. Post-Panamax klase, naziv iz kojeg se očituje nemogućnost takvih plovila
da, zbog svoje veličine, koriste (ne prošireni) Panamski
kanal, u stanju su prenositi velike količine tereta. Trenutačna klasa brodova čija zapremina prelazi 18.000,00
TEU (mjerna jedinica koja označava jedan intermodalni
kontejner dužine 6,1 metra i širine 2,44 metra, eng. tzv.
„twenty-foot equivalent unit”), nosi kodni naziv „Triple
E.” U slučaju pomorske havarije takvog broda, potencijalni iznosi šteta koji se tiču ne samo gubitka broda i robe
u prijevozu već i svih popratnih odgovornosti prema trećim osobama, poprimaju teško shvatljive razmjere. Na
jednoj od konferencija koje redovito organizira Međunarodno udruženje spašavatelja (eng. International Salvage
Union) nastojalo se utvrditi potencijalan ukupan iznos
1/2014
MIŠO MUDRIĆ
42
takve štete. U razmatranje je prihvaćena hipotetska situacija havarije većeg modernog kontejnerskog broda (eng.
„very large cargo carrier”), čija ukupna zapremina iznosi
14.500,00 TEU. Budući da kontejneri redovito sadržavaju različit tip robe različite vrijednosti, prihvatila se prosječna srednja vrijednost jednog TEU u iznosu od US$
50.000,00, čime se izračunala ukupna vrijednost robe
u prijevozu u iznosu od US$ 725.000.000,00. Prosječna
vrijednost razmatranog broda navedene veličine i tipa,
u izgradnji ili u pogonu, u trenutku izrade proračuna, na
tržištu je iznosila US$ 145.000.000,00. Uzevši u obzir potencijalnu izloženost odgovornosti prema trećima, koja
proizlazi iz situacija kao što su sudar, izlijevanje pogonskog goriva, šteta na imovini trećih osoba, nemogućnost
korištenja iznajmljenog plovila i sl., te totalni gubitak
broda i tereta, ukupan mogući iznos šteta procijenjen je
na oko US$ 2.095 milijardi (Bennett, 2008).
Pitanje koje se po prirodi stvari nameće uz takvu procjenu jest postojanje adekvatnog osigurateljskog pokrića
koje bi omogućilo neprekinuto odvijanje pomorske trgovine, imajući na umu sve veći broj modernih plovila u
slobodnoj plovidbi. Prilikom razmatranja nacrta teksta
Konvencije o ograničenju odgovornosti za pomorske
tražbine iz 1976. godine, svi zainteresirani dionici aktivno uključeni u pomorsku trgovinu vodili su računa da
predložena pravila u praksi zadovoljavaju uvjete pomorske osigurateljske industrije, čija dostupna i efektivna
osigurateljska pokrića za različite pomorske poduhvate
predstavljaju sine qua non pomorskog poslovanja (Berlingieri, 2003, predgovor). Naime, prilikom usvajanja
međunarodnih pravnih pravila u području pomorstva
učestala je praksa uvažavati postojanje osigurateljskog
pokrića kako bi se unaprijed predvidjelo može li se novo
pravno rješenje uspješno implementirati u praksi. U
skladu s time, pomorsko poslovanje nužno djeluje u simbiozi sa osigurateljskom policom, bez obzira je li riječ o
obveznom ili dobrovoljnom osiguranju.
2.1. P&I osiguranje
Standardno (kasko) osiguranje brodova u pravilu ne
pokriva veći dio potencijalne odgovornosti pomorskog
brodara. Iz tog razloga, u sklopu općeg pomorskog osigurateljskog pokrića važnu ulogu nose klubovi za uzajamno osiguranje pomorskih brodara od odgovornosti
(eng. Protection & Indemnity Clubs – dalje u tekstu: P&I
klubovi), čiji članovi po načelu uzajamnosti (eng. mutual insurance) putem doprinosa (eng. call) participiraju u
novčanom fondu kluba putem kojeg se zajednički snosi
obveza pokrića odštetnih zahtjeva upućenih protiv pojedinih članova (Pavić, 2012, 441). Kako bi se uspješnije pojasnila sveza između instituta (općeg) ograničenja
odgovornosti za pomorske tražbine i postojanja ade-
kvatnog P&I (eng. Protection & Indemnity) osigurateljskog pokrića, korisno je usporediti realno stanje osigurateljskog tržišta u vrijeme usvajanja teksta prethodno
spomenute Konvencije iz 1976. godine sa trenutačnim
kapacitetima P&I osigurateljske industrije. Sukladno
podacima Međunarodnog udruženja pomorskih osiguratelja (eng. International Union of Marine Insurers),
pripremljenim za potrebe zasjedanja Pravnog odbora Međunarodne pomorske organizacije (eng. Comité
Maritime International), tijekom 70-ih godina prošlog
stoljeća P&I klubovi osiguravaju veći dio tržišta, te tek
5% do 10% iznosa na ime isplate osigurnine otpada na
reosiguratelje prisutne na standardnom tržištu osiguranja (Berlingieri, 2003, 142–143). Uzimajući u obzir činjenicu kako slučajevi zagađenja morskog okoliša uslijed izlijevanja ulja (te nuklearni incidenti) u pravilu nisi
bili obuhvaćeni P&I pokrićem, tržište osiguranja bilo je,
1971. godine, u svakom trenutku sposobno podmiriti
ukupna potraživanja na ime isplate osigurnine do iznosa
od US$ 50.000.000,00, odnosno, 1974. godine do iznosa
od US$ 120.000.000,00. Isplata se vršila po vrijednosnim
razredima, počevši sa najnižim razredom (eng. „working
layer”) do ukupnog iznosa od US$ 30.000.000,00, zatim
srednjim razredom (eng. „catastrophe layer”) ukupnog
iznosa od US$ 30.000.000,00 do US$ 50.000.000,00, te
konačno, najvišim razredom (eng. „super-catastrophe
layer”) od US$ 50.000.000,00 na više.
Uspoređujući kapacitete P&I klubova prije 40 godina sa današnjim, primjetno je kako danas svaki individualni P&I klub dostiže te čak i prestiže monetarnu
granicu najvišeg kapaciteta sveukupne P&I osigurateljske industrije u prethodno opisanom razdoblju. Ujedno, ukupna snaga svih P&I klubova, okupljenih u Međunarodno udruženje P&I klubova (eng. International
Group of P&I Clubs), danas iznosi preko US$ 7 milijardi
(IGP&I, 2013). Pritom valja naglasiti kako P&I klubovi
i dalje održavaju značaj i ulogu na osigurateljskom tržištu, kako je to bio slučaj u 70-im godinama prošlog stoljeća, te pružaju više od 90% pokrića od ukupnog broja
od 85.000 plovila, odnosno više od 1,1 milijarde bruto
tonaže, podaci koji predstavljaju svjetsku pomorsku trgovačku flotu u 2012. godini (IGP&I, 2013).
Sukladno iznesenim vrijednostima, P&I pokriće je
u potpunosti adekvatno za podmirivanje katastrofalnih
iznosa štete sukladno hipotetskom slučaju opisanom u
prethodnom tekstu, u obujmu onog dijela šteta koji je
pokriven P&I pokrićem.
2.2. Klasično tržište osiguranja
Kako je ranije specificirano, hipotetski iznos od US$
2,095 milijarde također sadrži i iznose štete na ime totalnog gubitka plovila i robe u prijevozu, koji na stan-
1/2014
Osiguranje spašavanja na moru i odgovornosti spašavatelja
dardnom tržištu osiguranja pokrivaju osiguratelji trupa
i strojeva plovila (eng. Hull & Machinery Insurers), te osiguratelji robe u prijevozu (eng. Cargo Insurers). Sukladno
podacima iz 2012. godine, ukupna totalna premija pomorskog osiguranja na standardnom tržištu osiguranja
iznosila je US$ 33,05 milijardi, uz godišnju stopu rasta od
4,9% (Seltmann, 2013). Od navedenog iznosa čak US$
17,7 milijardi spada u kategoriju premije iz kargo osiguranja, dok US$ 8,5 milijardi spada u kategoriju kasko osiguranja (Seltmann, 2013). Sukladno navedenim iznosima, evidentno je kako kasko i kargo osiguratelji bez većih
osjetnih posljedica odgovaraju na izazove individualnih
havarija po uzoru na prethodno opisani hipotetski slučaj.
3. P&I KLAUZULA O POKRIĆU
ZAGAĐENJA ULJEM
U svezi slučajeva zagađenja morskog okoliša uslijed izlijevanja ulja, do 1975. godine P&I klubovi nisu
bili spremi pružati bilo kakav oblik direktnog osiguranja od odgovornosti spašavatelja za rizike povezane uz
izlijevanje ulja sa spašavanih brodova. Uslijed nekoliko
rizičnih operacija spašavanja posrnulih tankera, spašavatelji su postajali sve glasniji u svezi nezadovoljstva sa
postojećim stanjem glede nemogućnosti pribavljanja
adekvatnog osigurateljskog pokrića. Odličan primjer
jest havarija tankera Amoco Cadiz, gdje je neuspješna
operacija spašavanja rezultirala brodarovom tužbom
protiv njemačkog spašavatelja za naknadu štetu zbog
grube nepažnje prilikom pružanja usluge spašavanja.
Tužbeni zahtjev nije usvojen, no postalo je jasno kako
su spašavatelji izloženi potencijalnim iznosima naknada štete za koje ne postoji tržišna opcija osiguranja, a
što u konačnosti može dovesti do bankrota spašavateljskih poduzetnika u slučaju uspjeha takvog tužbenog
zahtjeva. Iz straha kako postojeća praksa može dovesti
do ozbiljnog pomanjkanja usluga spašavanja u rizičnim
situacijama, a što se poglavito odnosilo na operacije
spašavanja tankera, kasko osiguratelji vlasnika tankera
i P&I klubovi odlučili su razriješiti potencijalne nedoumice na strani spašavateljske industrije putem izdavanja posebne P&I klauzule o pokriću zagađenja uljem
(eng. P&I Pollution Indemnity Clause - dalje u tekstu:
PIOPIC), kojom se vlasnik tankera obvezuje spašavatelju nadoknaditi sve troškove proizašle iz tužbenih
zahtjeva za štetu uslijed izlijevanja ulja koje su treće
osobe usmjerile protiv spašavatelja (Abecassis, 1985,
250). Dodatno, iz PIOPIC klauzule također je proizlazilo pravo spašavatelja na potraživanje naknade troškova
pretrpljenih u svezi svih radnji poduzetih da se spriječi
odnosno umanji nastanak (daljnje) štete na morskom
okolišu (Gold, 2002, 191–192).
Klauzula je ubrzo prihvaćena u spašavateljskim krugovima, uslijed čega je došlo do „poplave” zahtjeva po
pitanju naknade troškova na ime aktivnosti poduzetih
u svezi sprečavanja odnosno umanjenja štete na morskom okolišu (Dean, Crick, 1994, 80). Kako se krajnja
odgovornost za isplatu takvih odštetnih zahtjeva kanalizirala u P&I klubovima, isti su uskoro postali krajnje
nezadovoljni širinom i nepreciznošću PIOPIC pokrića
te su shodno tome odlučili zaustaviti uporabu PIOPIC
klauzule kroz oformljivanje nove vrste P&I pokrića za
osiguranje od odgovornosti spašavatelja. Nova vrsta
police nudila je pokriće od US$ 20.000.000,00 po spašavateljskom remorkeru u svezi izvanugovorne odgovornosti za štetu nastalu uslijed izlijevanja ulja u morski okoliš, te dodatnih US$ 40.000.000,00 po operaciji
spašavanja kada u istoj sudjeluje najviše 3 spašavateljska
remorkera. Po pitanju ugovorne odgovornosti za štetu
nastalu uslijed izlijevanja ulja u morski okoliš, polica
je ponudila pokriće od US$ 20.000.000,00 po operaciji
spašavanja (Dubais, 1976–1977, 385).
4. PITANJE ODGOVORNOSTI SPAŠAVATELJA
I OGRANIČENJA ODGOVORNOSTI
Zanimljivo je za ustvrditi kako reakcija P&I klubova
po pitanju omogućavanja specijalizirane police osiguranja od odgovornosti spašavatelja, uslijed prethodno
opisanih okolnosti koje prate pojavu PIOPIC klauzule,
vremenski kolidira sa presudom Doma lordova u poznatom predmetu Tojo Maru iz 1972. godine (The Tojo
Maru (Owners of the Motor Vessel Tojo Maru v. N.V.
Bureau Wijsmuller), [1972] AC 242), gdje je spašavatelj,
uslijed nemarnog izvođenja usluge spašavanja prouzročio ozbiljnu štetu na spašavanom brodu, izgubio pravo
na nagradu za spašavanje te proglašen odgovornim za
nadoknađivanje daljnje štete. Tom se presudom engleska sudska praksa u meritumu izjednačava sa američkom (klasičan slučaj: Noah’s Ark iz 1964. godine, The
Noah’s Ark v Bentley & Felton Corp., 292 F2d 437 (5th
Cir. 1963), 322 F.2d 3, 1964 A.M.C. 59), te otvara pitanje financijske opstojnosti spašavateljskih poduzetnika
uslijed velikih odštetnih zahtjeva.
Dvije bitne odlike presude Doma lordova u predmetu
Tojo Maru učinile su ovaj slučaj posebno interesantnim
za spašavatelje i osiguratelje. U navedenom predmetu
spašavatelju nije priznato pravo pozivanja na institut općeg ograničenja odgovornosti za pomorske tražbine, te je
posljedično tome uočena pravna praznina u Konvenciji o
ograničenju odgovornosti iz 1957. godine (relevantna za
navedeni predmet, uslijed primjene engleskog kao mjerodavnog prava) koja je ispravljena u Konvenciji iz 1976.
godine. Naime, Konvencija iz 1976. godine u odnosu na
43
1/2014
MIŠO MUDRIĆ
44
spašavatelja predviđa dvije mogućnosti okorištavanja
institutom ograničenja odgovornosti. Članak 6, stavak 1
Konvencije pruža mogućnost spašavatelju ograničiti odgovornost sukladno tonaži spašavateljskog remorkera,
dok članak 6, stavak 4 Konvencije pruža mogućnost spašavatelju ograničiti odgovornost sukladno točno određenoj tonaži (Konvencija iz 1976. godine predviđa 1.500
tona, dok Protokol Konvencije iz 1996. godine predviđa
2.000 tona), a u slučajevima kada spašavatelj ne djeluje
sa spašavateljskog remorkera, odnosno, djeluje na spašavanom brodu ili u odnosu na spašavani brod. Druga
mogućnost s jedne strane vodi računa o činjenici kako
se operacije spašavanja učestalo izvode putem sredstava
odnosno lokacija različitih od remorkera, dok se s druge
strane uvažava činjenica kako spašavani brodovi učestalo
imaju puno veću tonažu od spašavateljskog remorkera,
što podrazumijeva da bi se izuzimanjem takvog pravila
spašavatelj koji djeluje na spašavanom brodu postavio u
nepovoljniji položaj od onog koji djeluje sa spašavateljskog remorkera. Kako takva mogućnost nije bila predviđena Konvencijom iz 1957. godine, spašavatelj nije bio
u poziciji ograničiti svoju odgovornost prema spašavanoj osobi, te su se prethodno opisane norme uvrstile u
tekst nove Konvencije (1976. godina) poglavito imajući
predmet Tojo Maru na umu. Druga važna odlika presude Doma lordova očituje se u činjenici kako Konvencija
iz 1976. godine jasno prepoznaje situacije u kojima spašavatelji, uslijed određenih propusta u pružanju usluga
spašavanja, potencijalno bivaju izloženi odštetnim zahtjevima koji pod određenim uvjetima dovode ne samo
do gubitka nagrade za spašavanje, već i do odštetne odgovornosti. Slijedom toga, u Konvenciji se predviđa mogućnost ograničenja takvih odštetnih zahtjeva, kako bi
se spašavateljima omogućilo od P&I klubova pribaviti
adekvatno pokriće takve odgovornosti.
5. OSIGURANJE TROŠKOVA
OPERACIJE SPAŠAVANJA
Kako se uz operaciju spašavanja veže čitav niz povezanih i/ili nepovezanih pravnih odnosa, razvidno je
kako će u slučaju štete, neovisno o potencijalnom uzroku štete i posljedičnoj odgovornosti za naknadu štete,
osiguranje igrati ključnu ulogu u omogućavanju nesmetanog odvijanja usluge spašavanja (Brice, 2000, 26).
5.1. Kasko i kargo osiguranje
Pomorski kasko i kargo osiguratelji (Donovan,
Doyle, 1980, 1 et seq.) dijele odgovornost po pitanju pokrića nagrade za spašavanje (Rose, 2004, Poglavlje 11).
Standardna pravila u svezi pokrića nagrade za spašava-
nje prisutna su u većini standardnih Institutskih klauzula za osiguranje pomorskih rizika (Thomas, 1996, 219 et
seq.) koje donosi Institut londonskih osiguratelja (eng.
Institute of London Underwriters), kao što je to slučaj sa
slijedećim primjerima: klauzula 10.5 Klauzula Instituta
londonskih osiguratelja za osiguranje brodova na određeno vrijeme (eng. Institute Time Clauses Hulls – dalje u
tekstu: ITCH 1995), klauzula 8.5 Klauzula Instituta londonskih osiguratelja za osiguranje brodova za određeno
putovanje (eng. Institute Voyage Clauses Hulls – dalje
u tekstu: IVCH 1995), klauzula 11.4 Klauzula Instituta
londonskih osiguratelja za osiguranje robe na određeno vrijeme (Institute Time Clauses Freight – dalje u tekstu: ITCF), klauzula 8.4 Klauzula Instituta londonskih
osiguratelja za osiguranje robe za određeno putovanje
(Institute Voyage Clauses Freight – dalje u tekstu: IVCF
1995) te klauzula 8.5 Klauzula Instituta londonskih osiguratelja za osiguranje brodova (Institute Hull Clauses –
dalje u tekstu: IHC 2003) (Hudson, Madge, 2005, 16–17,
114–121, 176, 219, 239–240). Nastavno na iznos nagrade za spašavanje koju potražuje spašavatelj na osnovi u
potpunosti ili djelomično uspješne operacije spašavanja,
u praksi se uz samu nagradu redovito javljaju i dodatni
troškovi direktno vezani uz izvođenje usluge spašavanja,
a koje je moguće podmiriti unutar posebne kategorije
pokrića vezane uz pokriće svih troškova koji su razumno učinjeni kako bi se spriječila nova šteta ili umanjila
postojeća šteta na osiguranoj imovini (tzv. Klauzula o
nadoknadi troškova spašavanja, eng. Sue & Labor Charges and Salvage Costs), a što uobičajeno podrazumijeva
troškove popravka, tegljenja, postavljanja na suhi dok i
sl. (O’May, Hill, 1993, Poglavlje 13). Klasičan primjer takve odredbe sadrži klauzula 1.10.83 ITCH 1995.
Iznimke od obveze snošenja odgovornosti kasko i
kargo osiguratelja za plaćanje nagrade za spašavanje
svode se na okolnosti pod kojima spašavatelji ulažu
određene napore kako bi spriječili daljnju, ili smanjili postojeću štetu na morskom okolišu uslijed izlijevanja ulja, te na slučajeve kada spašavatelji, uključujući i
prethodno spomenute situacije izlijevanja ulja u morski
okoliš, poduzimaju radnje s ciljem zaštite morskog okoliša od zagađenja. U takvim situacijama, P&I klubovi dijele odgovornost podmirivanja nagrade za spašavanje u
onoj mjeri u kojoj se iznos iste odnosi na prethodno opisane situacije (Shaw, 1990, 109). Takvo rješenje ne iznenađuje, imajući na umu kako P&I klubovi sa svojim osiguranicima, vlasnicima tankera, igraju ključnu ulogu pri
naknadi štete u skladu sa Međunarodnom konvencijom
o građanskoj odgovornosti za štetu prouzročenu onečišćenjem uljem iz 1992. godine. Pritom je važno za istaknuti kako su istom Konvencijom spašavatelji izrijekom
izuzeti od odgovornosti za štetu uslijed izlijevanja ulja
u morski okoliš, izuzev slučaja kada djeluju sa namje-
1/2014
Osiguranje spašavanja na moru i odgovornosti spašavatelja
rom ili bezobzirno i sa sviješću kako će štetne posljedice
vrlo vjerojatno nastupiti (navedena Konvencija provodi
načelo „kanaliziranja odgovornosti” (eng. channeling of
liability), te odgovornost usmjerava na brodovlasnike).
Na taj način riješena je sva problematika prethodno opisana u genezi PIOPIC klauzule.
nastupiti. Shodno tome, ostaje na snazi tzv. Montrealski
kompromis (Nielsen, 1985, 2), sukladno kojem klasični
osiguratelji nastavljaju snositi troškove klasične nagrade za spašavanje, dok P&I klubovi snose troškove posebne naknade i SCOPIC naknade.
5.4. Zajednička havarija
5.2. P&I osiguranje
Vezano uz prethodno opisane situacije u kojima
P&I klubovi dijele odgovornost za kargo i kasko osigurateljima, isti klubovi ujedno, a što je za sam sustav
osiguranja spašavanja puno značajnije, snose i čitav niz
drugih troškova vezanih uz usluge spašavanja. P&I klubovi podmiruju troškove vezane uz spašavanje života
na moru (kada je takvo spašavanje dijelom operacije spašavanja), posebnu naknadu sukladno članku 14
Međunarodne konvencije o spašavanju iz 1989. godine
(Gold, 2002, 194–196), SCOPIC naknadu, te također, u
određenoj mjeri, sudjeluju u zajedničkoj havariji.
5.3. Montrealski kompromis i ekološka nagrada
Imajući na umu kako uspješnom realizacijom operacije spašavanja u velikom broju slučajeva spašavatelji
sprječavaju nastanak daljnje štete koja se očituje kako
na vlastitoj imovini spašavanoga, tako i na imovini trećih osoba, spašavatelji ujedno spašavaju spašavane osobe od odgovornosti prema trećima (Binney, 1990, 639).
Još tijekom rasprava u svezi konačnog nacrta teksta
Konvencije o spašavanju iz 1989. godine, Međunarodno
udruženje spašavatelja nastojalo je naglasiti navedeni
aspekt korisnog rezultata, a što bi dovelo do povećanja
izračuna prava na naknadu troškova spašavanja, odnosno, potencijalno otvorilo put ka formiranju zasebnog
oblika nagrade za spašavanje, čiji bi se temelj očitovao
u sprječavanju nastupa odgovornosti spašavane osobe
prema trećim osobama. Međutim, sudionici rasprave
zaključili su kako takva vrsta štete nije izmjerljiva, te
kako predviđeni sustav nagrađivanja (nagrada za spašavanje i posebna naknada) uzima u obzir sve pozitivne aktivnosti koje spašavatelj provodi tijekom pružanja
usluge spašavanja (Coutlhard, 1983, 45 et seq.). Slična
se rasprava vodila i posljednjih nekoliko godina na sastancima Međunarodnog pomorskog odbora, te se ista
zaključila korištenjem identičnih, prethodno opisanih,
argumenata protiv takvog prijedloga, na posljednjoj
konferenciji Međunarodnog pomorskog odbora u Beijingu 2012. godine (Khosla, 2013, 258 et seq.). Pritom
su glavnu riječ imali upravo P&I osiguratelji, koji nisu
bili zainteresirani prihvatiti ulogu osiguranja zasebne,
ekološke nagrade, na temelju više ili manje utemeljenih
spekulacija o iznosu potencijalne štete koja nikada neće
Vezano uz zajedničku havariju, pomorski institut
prema kojem, u slučaju opasnosti po brod i teret, određeni dio imovine biva žrtvovan s ciljem očuvanja ostatka ugrožene imovine, troškove čega snose svi sudionici
pomorskog poduhvata (Pavić, 2006, 302-303), bitno je
za istaknuti kako su York-Antwerpen pravila iz 2004.
godine (Pravilo VI) predvidjela isključenje nagrade za
spašavanje iz zajedničke havarije (Rose, 2005, 58 et seq.),
izuzev slučaja kada je jedna strana podmirila dugovanje
druge strane (Ashby, Rowland, Tucker, 2005). Takvo rješenje u praksi predstavlja problem u smislu kompliciranja postupka likvidacije zajedničke havarije, te se u tom
smislu nagrada za spašavanje u praksi priznaje u zajedničkoj havariji samo u slučajevima kada institut zajedničke havarije značajno utječe na raspodjelu učešća u odgovornosti za isplatu nagrade za spašavanje (Manear, 1997,
42). Takva praksa ujedno je i presudila, u smislu Pravila
VI ali i općenito, prihvatu York-Antwerpen pravila iz
2004. godine, te se posljedično tome u sklopu Međunarodnog pomorskog odbora vodi intenzivna rasprava
u svezi (sveobuhvatne) revizije York-Antwerpen pravila iz 1994. godine, koja imaju poslužiti kao podloga za
novu verziju Pravila. Do trenutka stupanja na snagu nove
verzije, ostaju na snazi Pravila iz 1994. godine (Cooke,
Cornah, 2008, 279 et seq.), sukladno kojima nagrada za
spašavanje spada pod institut zajedničke havarije ukoliko
je učinjena za zajednički spas (Pavić, 2006, 380), te se likvidacija sa naslova nagrade za spašavanje vrši sukladno
tipu i vrijednosti spašene imovine.
6. OSIGURANJE OD
ODGOVORNOSTI SPAŠAVATELJA
P&I klubovi i standardni tržišni osiguratelji pružaju
pokriće za osiguranje od odgovornosti spašavatelja.
6.1. Klasični osiguratelji
Klasičan primjer osiguranja od odgovornosti koje
nudi standardni osiguratelj sadržan je u Općoj njemačkoj polici pomorskog osiguranja iz 1992. godine
(Schwampe, 2007, 1182 et seq.). Još jedan primjer vidljiv je iz javne ponude jednog klasičnog osiguratelja
(Galatea Underwriting Agency) koji u sklopu opće po-
45
1/2014
MIŠO MUDRIĆ
46
lice osiguranja od pomorske profesionalne odgovornosti spašavateljima nudi mogućnost sklapanja police
na početni iznos od US$ 20.000.000,00, uz mogućnost
povećanja limita (Lloyd’s List, 1999). Uz klasične osiguratelje, na području pružanja specijaliziranih spašavateljskih polica osiguranja, a što uključuje i police osiguranja od odgovornosti spašavatelja, učestalo djeluju
i specijalizirane osigurateljske organizacije poput tzv.
„Fixed Premium Facilities”, koje niti potražuju povišenu
premiju, niti djeluju kao klasičan fond uzajamnog osiguranja (Røsæg, 2000).
6.2. P&I klubovi
P&I klubovi redovito svojim članovima nude slično
pokriće (Hazelwood, 2000, 233 et seq.). P&I polica osiguranja od odgovornosti spašavatelja redovito pokriva
izloženost odgovornosti, troškovima te ostalim povezanim rizicima kako spašavatelja, tako i njihovih podizvođača. Klasičan primjer opisanog P&I pokrića sadrži, primjerice: pravilo 22.4 Assuranceforeningen Skuld
Pravila iz 2004. godine, klasa I, pravilo 3, odjeljak 2(15)
Pravila Američkog kluba iz 2011. godine, te pravilo 9.29
Londonskog P&I kluba iz 2012. godine. P&I pokriće izdaje se neposredno ili posredno. Primjerice, Steamship
Mutual (pravilo 25(x), 2006.), UK klub (odjeljak 14,
2004.), Londonski klub (pravilo 9.17, 2012.) takvu vrstu pokrića nude unutar kategorije „Indemnities and
Contracts”, dok Gard klub (dodatak I, pravilo 4, 2008.),
Američki klub (klasa I, pravilo 3, odjeljak 2(15), 2012.),
Japan Shipowner’s Mutual P&I Association klub (pravilo 33, 2005.), West of England klub (klasa I, pravilo
4, 2011.) te Britannia Steam Ship Insurance Association
(klasa 3, pravilo 19(23), 2011.) nude mogućnost sklapanja specijaliziranog osigurateljskog pokrića za spašavatelje. Imenovano specijalizirano pokriće nudi prethodno spomenuti Japanski klub, te u odjeljku III Pravila iz
2011. godine nudi opće pokriće osiguranja od odgovornosti spašavatelja, dok u odjeljku IV istih Pravila predviđa posebno pokriće za slučajeve zagađenja morskog
okoliša uslijed izlijevanja ulja.
6.2.1. Podizvođači
Podizvođači se relativno često pojavljuju u operacijama spašavatelja, poglavito kada spašavanje zahtjeva
pripremne radnje, nabavku opreme i pribavljanje specijaliziranog ljudstva, logističku podršku i sl. U praksi,
spašavatelji učestalo sa podizvođačima, u sklopu ugovora o radu odnosno ugovora o djelu (ovisno o razini
usluge koja se od podizvođača priželjkuje, odnosno o
rezultatu koji se od podizvođača očekuje), potpisuju tzv. klauzule o oslobođenju od odgovornosti (eng.
knock-for-knock i hold harmless), što konkretno podra-
zumijeva da takav ugovor sadrži posebnu klauzulu po
kojoj se svaka vrsta odgovornosti za štetu podvodi pod
načelo casus sentit dominus, u skladu s čime svatko samostalno snosi troškove štete na svojoj imovini.
6.2.2. Pokriće unajmljenog remorkera
U praksi, spašavatelji, pogotovo nekolicina velikih
(globalnih) spašavateljskih poduzetnika, djeluju na različitim svjetskim lokacijama, ponekad i istovremeno.
Često je logistički nemoguće osigurati dostupnost vlastitog spašavateljskog remorkera na pravom mjestu u pravo
vrijeme. Iz tog razloga, spašavatelji često unajmljuju remorkere, što predstavlja problem ukoliko vlasnik remorkera nije ujedno i poduzetnik spašavanja, te član istog
P&I kluba kao i prethodni spašavatelj. Kako bi se ovakva vrsta problema razriješila te zaobišao komplicirani
postupak odlučivanja o podijeljenoj odgovornosti između više standardnih i/ili P&I osiguratelja, P&I klubovi
učestalo svojim članovima također nude i pokriće unajmljenog remorkera (eng. Absent Tug Coverage), kojim se
pokriva remorker koji je član kluba uzeo u najam.
7. UMJESTO ZAKLJUČKA: ZNAČAJ POLICE
OSIGURANJA OD ODGOVORNOSTI
Nemoguće je sa sigurnošću ustvrditi realne iznose
kako pokrića tako i premija na osnovi osiguranja od
odgovornosti spašavatelja. Razlog tome leži u činjenici
kako se takve police uobičajeno sklapaju uz ugovorne
klauzule koje zahtijevaju tajnost podataka. No, može
se pretpostaviti kako, imajući u vidu činjenicu da većina P&I osiguratelja i brojni klasični osiguratelji nude
policu osiguranja od odgovornosti spašavatelja, ugovaranje takve vrste osiguranja podrazumijeva razumne
visine premija, te posljedičnu učestalost ugovaranja.
Pritom se ne smije iz razmatranja izostaviti niti činjenica kako odgovornost za štetu koju pokriva navedena
polica podliježe općem ograničenju odgovornosti, kako
je propisano međunarodnim instrumentom, odnosno mjerodavnim domaćim pravom. Imajući na umu
prethodno opisani instrument, zabrinjavajuće visoki
iznosi potencijalne naknade štete poprimaju mjerljive
i osigurljive iznose koje su P&I i klasični osiguratelji
spremni podmiriti (Thomas, 1976–1977, 60). Samim
time, spašavatelj koji ima ugovorenu policu osiguranja
od odgovornosti nije direktno izložen odštetnom zahtjevu, a posljedično povećanje premije uslijed isplate
osigurnine može se uzeti u obzir prilikom pregovaranja
o visini nagrade za spašavanje pri svakom slijedećem
izvođenju usluge spašavanja (Međunarodna konvencija
o spašavanju, 1989, članak 13, točka 1, stavak g).
1/2014
47
Miso MUDRIC, PhD
Senior Assistant, Faculty of Law Zagreb
Salvage Insurance and Salvor’s Liability Insurance
UDC: 347.79:368.23
Professional Paper
SUMMARY
The Paper examines the salvage insurance coverage
and salvor’s liability insurance coverage. Following
brief introductory remarks and key terms’ definitions,
the Paper analyzes the role of marine insurance in the
maritime industry, the function of P&I insurers, and
the role of traditional market insurers, with respect to
the salvage enterprise. Further points of interest are
the PIOPIC Clause and the parallel development of
salvor’s specific right to invoke the right to limit the
liability for maritime claims. A special consideration
is devoted to the division of responsibilities between
traditional market insurers and P&I Clubs with regard
to the payment of overall costs connected to the salvage
operation. This section includes brief key remarks
concerning the Montreal Compromise, the denied
proposal of establishing Environmental Award, and
the problems with regard the implementation of 2004
York-Antwerp rules. Following the previous segment,
the final section examines the salvor’s liability insurance
coverage offered by both the traditional market insurers
and P&I insurers, keeping especially in mind the issue
of sub-contracts and the Absent Tug coverage. Finally,
the Paper considers the meaning and the role of salvor’s
liability insurance coverage.
Key Words: salvage, salvage award, liability
insurance, P&I, marine insurance, insurance law
LITERATURA (REFERENCES)
Abecassis, D. W. (1985). Oil Pollution from Ships:
International, United Kingdom and Unites States Law and
Practice, London: Stevens.
Ashby, B. J., Rowland, P. O., Tucker, I. R. (2005). SubCommittee Report on Rule VI of the York-Antwerp Rules 2004,
Association of Average Adjusters.
Berlingieri, F. (2003). The Travaux Préparatoires of the
Convention on Salvage 1989, Antwerpen: Comité Maritime
International.
Bennett, J. (2008) Commercial Manager – Smit Salvage,
11th Annual International Salvage & Wreck Removal
Conference, London, December.
Binney, B.F. (1990). Protecting the Environment
with Salvage Law: Risks, Rewards, and the 1989 Salvage
Convention, Washington Law Review 65(3), 639–656.
Brice, G. (2000). Salvage and the role of the insurer:
LMCLQ, 1, 26.
Cooke, J. H. S., Cornah, R. R. (2008). Lowndes and Rudolf:
The Law of General Average and The York-Antwerp Rules,
London: Sweet & Maxwell.
Coulthard, P. (1983). A New Cure for Salvors? – A
Comparative Analysis of the LOF 1980 and the C.M.I. Draft
Salvage Convention, Jornal of Maritime Law and Commerce,
14, 45–67.
Ćorić, D. (2002). SCOPIC klauzula – novi vid odstupanja
od tradicionalnih načela spašavanja, Zbornik Pravnog
fakulteta Sveučilišta u Rijeci, 23.
Dean, W. L., Crick, L. L.(1994). Marine Salvage: New
Laws Affecting the Jettisoning of Oil, in: Commission on
Engineering and Technical Systems, Purposeful Jettison of
Petroleum Cargo, Washington: National Academy Press.
Donovan, J. J., Doyle, G. S. (1980). The Legal Rights and
Liabilities of Cargo in a Salvage Situation, Tulane Maritime
Law Journal, 5, 1.
Dubais, B. A. (1976-1977). The Liability of a Salvor
Responsible for Oil Pollution Damage. Journal of Maritime
Law and Commerce, 8, 375-405.
Gold, E. (2002). Gard Handbook on P&I Insurance,
Arendal: Gard.
Hazelwood, S. J. (2000). P. & I. Clubs: Law and Practice,
London: LLP.
Hudson, G. N., Madge, T. (2005). Marine Insurance
Clauses, London: LLP.
IGP&I. Annual review 2012–2013, International Group of
P&I Clubs.
Khosla, K. (2013). Salvage Convention Review – Salvors’
Proposals for Environmental Salvage Award, CMI Yearbook.
Lloyd’s List, Protection & Indemnity: Negligence Cover:
Galatea introduces fixed premium policy, Lloyd’s List E-Paper,
27 August 1999 (nije numerirano).
Manear, N. (1997). Generalna havarija i spašavanje,
Osiguranje i privreda: Časopis za teoriju i praksu osiguranja,
37, 3.
1/2014
Salvage Insurance and Salvor’s Liability Insurance
48
Mudrić, M., Marinović, Z. (2011). Moderni izazovi prava
spašavanja i zaštita Jadrana, Zbornik sa druge Konferencije
Hrvatske platforme za smanjenje rizika od katastrofa, 2(1).
Nielsen, B. (1985). The Montreal Draft Salvage
Convention. CMI Newsletter, Winter 1.
O’May, D., Hill, J. (1993). Marine Insurance: Law and
Policy, London: Sweet & Maxwell.
Pavić, D. (2006). Pomorsko imovinsko pravo, Split:
Književni krug Split.
Pavić, D. (2012). Pomorsko osiguranje: Pravo i praksa,
Split: Književni krug Split.
Røsæg, E. (2000). The impact on insurance practices on
liability conventions, Legislative approaches in maritime law.
proceedings from the European Colloquium on Maritime
Law, 7-8 December 2000, Lysebu, Oslo.
Rose, F. D. (2005). General Average: Law and Practice,
London: LLP.
Rose, F. D. (2004). Marine Insurance – Law and Practice,
London: LLP.
Seltmann, A. (2013). Global Marine Insurance Report
2013, The Nordic Association of Marine Insurers, IUMI 2013
London, September (prezentacija).
Schwampe, D. (2007). Die Bergung in der
Transportversicherung. Versicherungsrecht, 25, 1177–1183.
Seltmann, A. (2010). Global Marine Insurance Report
2010, The Nordic Association of Marine Insurers, IUMI 2010
Zürich (prezentacija).
Shaw, R. (1990). The Insurance Arrangements
Underpinning the Payment of Salvors’ Remuneration, in:
Salvage: The 1989 Convention Conference Papers. London:
Lloyd’s of London Press.
Thomas, D. R. (1996). The Modern Law of Marine
Insurance, London: LLP.
Thomas, D. R. (1976-1977). Aspects of the Impact of
Negligence upon Maritime Salvage in United Kingdom
Admiralty Law. The Maritime Lawyer, 2, 57.
United Nations. International Convention on Salvage,
1989, u: United Nations Treaty Series (Washington: United
Nations, 1946/1947 - ), vol. 1953, I-33479; usvojena 28.
travnja 1989. godine.
1/2014
ČLANCI
49
Martin LANGE∗
Tretman izdvajanja (Oustourcing-a) u pravu nadzora
prema nemačkom Zakonu o nadzoru osiguranja
i Direktivi o solventnosti II
UDK: 368:005.334(430)
Dostavljeno: 15.1.2014.
Prihvaćeno: 13. 2. 2014.
Informativni prilog
Apstrakt
Nemački Zakon o nadzoru osiguranja (Versicherungsaufsichtsgesetz; u daljem tekstu: Zakon) razlikuje pojmove izdvajanja funkcija i izdvajanja usluga. Predmeti
izdvajanja u oblasti izdvajanja funkcija navedeni su u
zakonu. S druge strane, izdvajanje usluga, naprotiv, nije
zakonom jasno utvrđeno. Prema aktuelnom tumačenju, § 64a st. 4 Zakona obuhvata ipak samo delatnosti
specifične za osiguranje. Takođe se i odredbe okvirne
Direktive o solventnosti II o izdvajanju delatnosti odnose na delatnosti koje su specifično povezane sa osiguranjem. Kao takve će se ubuduće primenjivati u svim
državama EU.
Ključne reči: Outsourcing, izdvajanje funkcija i usluga,
specifična povezanost sa osiguranjem, Solventnost II
1. UVOD
Društva za osiguranje su, iz ekonomskog ugla posmatrano, kompleksne organizacije čiji se makroekonomski zadatak sastoji u tome da proizvod osiguranja,
pod što povoljnijim uslovima, stave čitavom društvu na
raspolaganje. Time ispunjavaju važan zadatak domaće
privrede - omogućavaju osiguranje od različitih rizika
građana i privrednih subjekata i uz naplatu premija preuzimaju rizike sa kojima učesnici u privredi mogu da se
suoče. Nadalje, društva za osiguranje se nalaze među
najvećim investitorima na svetskim tržištima kapitala i
time ispunjavaju, iz ekonomskog ugla posmatrano, vitalnu funkciju finansiranja.
U cilju trajnog ispunjavanja ovih makroekonomskih
zadataka, svaki osiguravač mora biti, po sili izričitih za*
Referent u pravnom sektoru Udruženja društava za
osiguranje Nemačke u Berlinu. Ovaj prilog odražava isključivo
njegove lične poglede, e-mail: [email protected]
konskih odredbi koje se odnose na nadzor, osnovan u
zakonom propisanoj formi. Osiguravač mora da bude
osnovan tako da je obezbeđen raspoloživi kapital adekvatan riziku, da obezbedi trajnost ponude svojih proizvoda na tržištu i da ispunjava obaveze prema ugovaraču osiguranja. U tu svrhu svako društvo za osiguranje
mora da uvede odgovarajuće funkcije i da u svakodnevnom poslovanju obavi mnoštvo aktivnosti. Pritom,
nije uvek racionalno da društvo za osiguranje sve zadatke, koji proizlaze iz tih funkcija i delatnosti, obavlja
u okviru sopstvenog društva, tj. samostalno. Češći je
slučaj da društvo za osiguranje ima mogućnost da deo
svojih zadataka prenese na treća lica. Forme izdvajanja
(Outsourcing) su generalno priznate među osiguravačima, ali nadzor osiguranja, ipak, postavlja određene
uslove.
U daljem tekstu razmatraju se ovi uslovi pravnog nadzora koji se odnose na izdvajanje. U prvom redu je predstavljeno i objašnjeno važeće pravno stanje u Nemačkoj
(odeljak 2), a zatim je izložena evropska regulativa prihvaćena u okviru Direktive o solventnosti II i promene
koje ona donosi u pogledu izdvajanja (odeljak 3).
2. AKTUELNO PRAVNO STANJE U NEMAČKOJ
2.1. Sistematika nemačke regulative
Pojam izdvajanja ili Outsourcing-a u nemačkom Zakonu nije definisan. Nadzor u Nemačkoj mnogo više
pretpostavlja mogućnost Outsourcing-a u društvima za
osiguranje. Odredbe Zakona razlikuju izdvajanje funkcija od izdvajanja usluga.
2.2. Izdvajanje funkcija
Zakon postavlja visoke zahteve u pogledu izdvajanja određenih funkcija koje su obavezne u poslovanju
društava za osiguranje i koje su, sa aspekta nemačkog
1/2014
MARTIN LANGE
50
zakonodavc,a naročito važne za poslovni proces. Relevantne funkcije su za osiguravača navedene u § 5 st. 3
br. 4 Zakona, a za reosiguravača u § 119 st. 2 reč. 2 br.
6 Zakona. Za osiguravača zakonodavac navodi sledeće
funkcije: prodaja, upravljanje portfeljem, obrada naknada štete u osiguranju, računovodstvo, interna revizija,
investicije i upravljanje sredstvima. Za reosiguravača se
odgovarajući propisi odnose na iste funkcije sa izuzetkom prodaje, pošto je ova funkcija kod reosiguravača
sasvim različito strukturisana i, u principu, podleže drugim propisima od onih koji važe za osiguravača.
Ugovori između društva za osiguranje i eksternog
trećeg lica, kojima se predviđa celokupno ili delimično
izdvajanje navedenih funkcija, sastavni su deo poslovnog plana osiguravača, odnosno plana aktivnosti
reosiguravača. Pri tome treba imati u vidu da „eksterni
treći” na koga se funkcije prenose, takođe, može biti i
društvo koje pripada grupaciji. Ugovore o izdvajanju
koje društvo za osiguranje zaključi potrebno je podneti organu nadzora na odobrenje. Za kasnije izmene
poslovnog plana osiguravača, za razliku od plana aktivnosti reosiguravača, potrebno je, takođe, odobrenje organa nadzora. Dakle, i svi kasniji ugovori o izdvajanju
funkcija i promena poslovnih aktivnosti, takođe, moraju biti podneti organu nadzora na odobrenje.
Organ nadzora kome je podnet na odobrenje ugovor
o izdvajanju funkcija mora u skladu sa § 64a st. 4. Zakona1 da proveri da li je obezbeđena zakonitost obavljanja
izdvojenih funkcija i da li rukovodstvo društva za osiguranje raspolaže dovoljnim mogućnostima upravljana
i kontrole eksternih trećih. Izdvajanje funkcija, takođe,
ne sme da ograniči organ nadzora u sprovođenju prava
provere i kontrole.
2.3. Izdvajanje usluga
2.3.1. Nedostajuća definicija pojma
„ugovor o obavljanju usluga”
Za razliku od izdvajanja funkcija u paragrafima 5. st.
3 br. 4. i 119. st. 2 reč. 2 br. 6. Zakona, pojam izdvajanja
usluga („ugovor o obavljanju usluga”), u smislu § 64a.
st. 4. reč. 1 Zakona, nije definisan. Izdvajanje usluga,
„Izdvajanje u smislu § 5 st. 3 br. 4, § 119 st. 2 reč. 2 br. 6,
kao i ugovori o uslugama, zakonski propisano vršenje izdvojenih
funkcija i prenetih zadataka, mogućnost poslovodstva za
usmeravanje i kontrolu, kao i organi nadzora za pravo provere i
kontrole, ne smeju trpeti ometanje u radu. Društvo za osiguranje
se mora naročito obezbediti u pogledu dobijanja potrebnih
izveštaja i dokaza, i izdvojene funkcije i prenete zadatke mora
da uključi u upravljanje rizikom. Dokaz se ne traži ako u okviru
jednog poreskog subjekta društvo za osiguranje izdvoji funkcije
na društvo majku, koja za te funkije ugovorno podleže istim
propisima nadzora, koji važe za društvo iz koga se funkcije
izdvajaju” (Zakon o nadzoru osiguranja, § 64a st. 4, 1992).
1
u principu, podleže istim pravnim uslovima organizacije kao i izdvajanje funkcija (zakonitost sprovođenja,
mogućnost upravljanja i kontrole), s tom razlikom što
izdvajanje usluga nije sastavni deo poslovnog plana ili
plana aktivnosti, pa društvo za osiguranje ima manje
obaveza u odnosu na organ nadzora, nego u slučaju izdvajanja funkcija.
Jedinstvena definicija pojma ugovora o obavljanu
usluga ne postoji, te se on utvrđuje tumačenjem § 64a
st. 4. reč. 1. Zakona.
2.3.2. Pristup širokog tumačenja
Ako bi se najpre primenio doslovan tekst i sistematika § 64a st. 4. reč. 1. Zakona, došlo bi se do širokog
tumačenja. Naime, propisi prave razliku samo između
„izdvajanja funkcija” i ostalih „prenetih zadataka.” Ako
se izdvajanje funkcija posmatra u smislu pravne sistematike kao poseban slučaj izdvajanja usluga, pojam
ugovora o obavljanju usluga bi mogao da obuhvati sve
delatnosti društva za osiguranje koje se ne mogu izdvojeno kvalifikovati kao izdvajanje funkcija. Ovako pojam
ugovora o obavljanju usluga shvata i nemačka Savezna
služba za nadzor finansijskih usluga, BaFin (Bundesanstalt für Finanzdienstleistungsaufsicht), prema kojoj bi
sve delatnosti, koje društvo za osiguranje putem ugovora prenosi na eksterna treća lica, trebale biti obuhvaćene pojmom ugovora o obavljanju usluga u § 64a st.
4. reč. 1. Zakona. Ovo bi imalo za posledicu da bi svi
ovakvi ugovori trebalo da udovolje propisima i da budu
predočeni službi nadzora osiguranja na odobrenje.
2.3.3. Usko tumačenje i upućenost
na specifičnosti osiguranja
Protiv širokog tumačenja pojma „ugovora o obavljanju usluga”, ipak stoje jaki argumenti. Tako, smisao
i svrha § 64a st. 4. Zakona sastoje se u tome da se obuhvate i usmere rizici koji mogu uslediti prenošenjem
neke aktivnosti društva za osiguranje na eksternog trećeg. Podrazumeva se da ne mogu sve aktivnosti jednog
društva za osiguranje biti obuhvaćene pojmom „ugovora o obavljanju usluga.” Naime, određene aktivnosti
koje osiguravač nužno obavlja ili ih prenese na trećeg, a
koje zapravo nemaju karakteristike osiguranja, ne mogu
biti argument za veće rizike proizašle prenošenjem neke
aktivnosti na trećeg. To se odnosi na aktivnosti kao što
je kejtering za zaposlene tog društva, usluge florista (usluge cvećara, vrtlara i sl.), održavanje voznog parka od
strane trećih i sl. Relevantni rizici izdvajanja sa aspekta
pravnog nadzora mogu odgovarajuće proizaći samo iz
izdvajanja aktivnosti koje su specifično povezane sa osi-
1/2014
Tretman izdvajanja (Oustourcing-a) u pravu nadzora prema nemačkom Zakonu o nadzoru...
guranjem. Dakle, iz aktivnosti koje iskazuju neposrednu vezu sa poslom osiguranja.
U korist ovakvog nužnog odnosa prema osiguranju,
odnosno specifične povezanosti sa osiguranjem, doprinosi i stav nemačkog prava u vezi sa paralelnom regulativom za kreditne institucije. Tako paragraf 25a Zakona
o kreditima (KWG) predviđa ograničenja za tipično
bankarske aktivnosti. Propisi pravnog nadzora po pitanju izdvajanja za kreditne institucije važe samo ukoliko
izdvojene (prenete) aktivnosti pokazuju karakteristike
bankarskog posla. Međutim, u korist užeg područja
primene § 64a st. 4. Zakona o nadzoru osiguranja, ne
govori samo paralelna regulativa za kreditne instituciije, već i propisi o minimalnim zahtevima za upravljanje
rizikom u društvima za osiguranje (MaRiskVA), koje
je razvila Savezna služba za nadzor finansijskih usluga
(BaFin). Naime, u objašnjenju pod brojem 8.1 MaRiskVA, u vezi sa ugovorom o obavljanju usluga govori se
o „ostalim funkcijama” i čini se da je na taj način prihvaćena stvarna bliskost izdvajanja usluga i izdvajanja
funkcija. Utoliko se pozicioniranje nemačke Savezne
službe za nadzor finansijskih usluga, BaFin, može označiti kao kontradiktorno.
2.3.4. Ishod
Dok se na osnovu doslovnog teksta § 64a st. 4 reč.
1. Zakona i zakonske sistematike u prvi mah čini da se
pojam ugovora o obavljanju usluga može široko tumačiti, ipak smisao i svrha ovog propisa, kao i posmatranje
paralelne regulative za bankarski sektor i podzakonskih
obrazloženja BaFin-a, govore u korist uže primene propisa. U tom smislu, propisi o nadzoru koji se odnose na
ugovore o obavljanju usluga u § 64a st. 4 reč. 1. Zakona
vrede u ovakvom izdanju samo za izdvajanje onih aktivnosti društva za osiguranje koje su specifično povezane
sa osiguranjem, što je slučaj uvek kada takva aktivnost
pokaže tesnu vezu sa osnovnom delatnosti društva za
osiguranje. Samo u tom kontekstu postoje rizici izdvajanja specifični za poslovni model osiguravača i samo
tada su opravdani zahtevi nadzora u pogledu izdvajanja
usluga.
3. IZDVAJANJE U SMISLU
DIREKTIVE O SOLVENTNOSTI II
3.1. Zahtevi evropskog sekundarnog prava
Okvirna Direktiva o solventnosti II (dalje: Direktiva) sadrži definiciju pojma eksternog angažovanja, kao
i materijalno-pravne propise sa uslovima koje eksterno angažovanje treba da ispuni. Član 13 (28) Direktive
kaže da eksterno angažovanje postoji kada postoji „ara-
nžman bilo koje vrste između društva za osiguranje ili
reosiguranje i pružaoca usluga, bilo da je u pitanju pravno lice koje podleže nadzoru ili ne, po kome ovaj pružalac usluga obavlja neki proces, uslugu ili posao, direktno ili eksternim podangažovanjem, a koje bi inače
obavljalo samo društvo za osiguranje ili reosiguranje.”
U prvi mah se čini da ovakva definicija evropskog
zakonodavca ukazuje na široko shvatanje eksternog
angažovanja, tj. izdvajanja. Međutim, materijalne pretpostavke Direktive sadrže odlučujuća ograničenja. U
članovima 38 i 49 Direktive utvrđeno je da pravni nadzor postavlja zahteve za izdvajanje samo ako se radi o
izdvajanju „funkcija ili aktivnosti osiguravača ili reosiguravača.” Time se u evropskim propisima za slučajeve
eksternog angažovanja koje obuhvata pravni nadzor, jasno kaže da se zahtevi nadzora ne odnose na celokupnu
delatnost društva za osiguranje, već samo na funkcije i
aktivnosti koje su svojstvene osiguranju.
Uz to, član 49, st. 2 Direktive predviđa posebne
zahteve za izdvajanje „kritičnih ili važnih poslovnih
funkcija ili aktivnosti.” Prilikom njihovog izdvajanja ne
sme doći do značajnog narušavanja kvaliteta sistema
upravljanja zakonitošću poslovanja2 u društvu za osiguranje. Izdvajanje, takođe, ne sme da dovede do neumerenog povećanja operativnih rizika, a organ nadzora
mora i dalje da bude u stanju da vrši nadzor društva za
osiguranje, u smislu ispunjenja njegovih obaveza koje
podležu nadzoru. Izdvajanje ne sme da utiče na obaveze za naknadu prema ugovaraču osiguranja. Stoga društva za osiguranje moraju već pre planiranog izdvajanja
da obaveste organ nadzora o svojim kritičnim i važnim
funkcijama i aktivnostima.
3.2. Posledice za nacionalno pravo
Zakonodavstva država članica Evropske unije su
navedene zahteve Direktive o solventnosti II dosledno
primenila u svojim nacionalnim pravima. U skladu s
tim, ubuduće će sa Direktivom biti usklađeni samo oni
propisi u nacionalnom pravu kojima se postavljaju zahtevi nadzora u odnosu na izdvajanje, ako je predmet
izdvajanja funkcija ili aktivnost specifična za poslovanje
osiguravača ili reosiguravača.
Zakonodavac u Nemačkoj još uvek nije u dosadašnjim nacrtima izmena Zakona o nadzoru jasno formulisao ovu materiju. Na primer, § 32 nacrta izmene
Zakona podnetog 2012. godine i dalje uopšteno govori
o izdvajanju „funkcija ili aktivnosti.” Istina, opšti pojam
„aktivnosti” obuhvaćen u propisu nacionalnog prava,
čija je funkcija primena evropske direktive, treba tumačiti kao usklađen sa Direktivom. U svakom slučaju,
treba uzeti u obzir i ograničenja člana 38 i 49 Direktive.
2
Engleski: Compliance Management System.
51
1/2014
MARTIN LANGE
52
Ipak, i u nacionalnim pravima bilo bi poželjno izričito
ograničenje za aktivnosti koje su svojstvene osiguranju,
kako to jednoznačno reguliše Direktiva.
4. ZAKLJUČAK
Važeći nemački Zakon o nadzoru osiguranja postavlja određene zahteve društvima za osiguranje u odnosu
na izdvajanje. Zakon razlikuje izdvajanje funkcija od
izdvajanja usluga. U delu o izdvajanju funkcija posebno
su nabrojane relevantne funkcije, ali pojam izdvajanja
usluga, odnosno „ugovor o vršenju usluga” nije zakonski definisan. Područje primene propisa koji uređuju
izdvajanje usluga se zbog toga određuje putem tuma-
čenja zakona, što, pri detaljnijoj analizi, vodi zaključku
da izdvajanje usluga postoji samo u slučaju kada je izdvojena aktivnost specifično povezana sa osiguranjem,
tj. ukoliko stoji u neposrednoj vezi sa osnovnim poslom
osiguranja određenog društva za osiguranje.
Direktiva o solventnosti II, takođe, predviđa nužno
postojanje specifične povezanosti sa osiguranjem. U
tom smislu i u nacionalnim propisima država članica
treba ubuduće polaziti od toga da zahtevi nadzora postoje samo za izdvajanja čiji je predmet u neposrednoj
specifičnoj vezi sa delatnošću osiguranja. Navedeno bi
trebalo izričito razjasniti prilikom primene Direktive o
solventnosti II u nacionalna prava.
Prevod: Nela Bukorović,
e-mail: [email protected]
Martin LANGE
GDV, Berlin
Outsourcing in the supervision of the German Law on the
Supervision of Insurance and Solvency II Directive
UDC: 368:005.334(430)
Informative contribution
SUMMARY
The German insurance supervision law (VAG)
differentiates between the outsourcing of functions and
of other services. The relevant functions are explicitly
identified by law. On the other hand the scope of
outsourcing other services is not regulated. Properly
interpreted, paragraph 64a sec. 4 VAG includes only
such services and activities of an undertaking that are
insurance-specific.
This interpretation is in line with the requirements
of Solvency II – framework Directive. With its
implementation the requirement of an insurancespecific activity will be applicable in all member states
of the EU. The provisions of the national law have
to be adjusted to this regulation. In Germany there
should be an explicit legal clarification that prudential
requirements only exist for the outsourcing of
insurance-specific activities.
Key words: Outsourcing, outsourced functions and
services, specific connection with insurance, Solvency II
LITERATURA (REFERENCES)
BaFin-Rundschreiben 3/2009 vom 22. Januar 2009,
Aufsichtsrechtliche Mindestanforderungen an das Risikomanagement (MaRiskVA).
Directive 2009/138/EC of the European Parliament and of
the Council of 25 November 2009 on the taking-up and pursuit of the business of Insurance and Reinsurance (Solvency
II) (recast), Official Journal of the European Union, L 335/1.
Kreditwesengesetz in der Fassung der Bekanntmachung
vom 9. September 1998 (BGBl. I S. 2776), zuletzt geändert
durch Artikel 8 des Gesetzes vom 28. August 2013 (BGBl. I S.
3395). (Zakon o kreditima).
Versicherungsaufsichtsgesetz in der Fassung der Bekanntmachung vom 17. Dezember 1992 (BGBl. 1993 I S. 2), zuletzt
geändert durch Artikel 6 Absatz 13 des Gesetzes vom 28. August 2013 (BGBl. I S. 3395). (Zakon o nadzoru osiguranja).
1/2014
ARTICLES
53
Ass. iur. Martin LANGE∗
Die aufsichtsrechtliche Behandlung des Outsourcing
nach deutschem VAG und Solvency II
UDK: 368:005.334(430)
Eingereicht: 15.1.2014.
Angenommen: 12.2.2014.
Informationstext
Abstract
Das deutsche Versicherungsaufsichtsgesetz
(VAG) differenziert zwischen Funktionsund Dienstleistungsausgliederungen. Die
Ausgliederungsgegenstände sind bei der
Funktionsausgliederung im Gesetz selbst
genannt. Die Reichweite des Tatbestands der
Dienstleistungsausgliederung ist hingegen nicht
gesetzlich bestimmt. Nach zutreffender Auslegung
erfasst der Tatbestand des § 64a Abs. 4 VAG jedoch
nur solche Tätigkeiten eines Unternehmens, die
einen versicherungsspezifischen Bezug aufweisen.
Einen solchen versicherungsspezifischen Bezug der
ausgelagerten Tätigkeit sieht auch die Solvency II Rahmenrichtlinie vor, so dass diese Vorgabe künftig in
allen Mitgliedstaaten der EU gelten wird.
Schlüsselwörter : Outsourcing, Funktionsund
Dienstleistungsausgliederung,
versicherungsspezifischer Bezug, Solvency II
1. EINLEITUNG
Ve r s i c h e r u n g s u n t e r n e h m e n
sind
wirtschaftsrechtlich
gesehen
komplexe
Organisationsgebilde, deren gesamtwirtschaftliche
Aufgabe darin besteht, das Rechtsprodukt Versicherung
zu möglichsten guten Konditionen der Gesellschaft
zur Verfügung zu stellen. Sie erfüllen damit eine
volkswirtschaftlich bedeutende Aufgabe, denn sie
ermöglichen die Absicherung existenzieller Risiken
der Bürger und Unternehmen und sorgen mit der
Risikoübernahme gegen Prämienzahlung dafür, dass
*
Der Autor ist Referent in der Rechtsabteilung des
Gesamtverbandes der Deutschen Versicherungswirtschaft
e. V. (GDV) in Berlin. Der Beitrag gibt ausschließlich seine
persönliche Meinung wieder. e-mail: [email protected]
bestimmte Risiken seitens der Wirtschaftsteilnehmer
überhaupt erst eingegangen werden können.
Darüber hinaus zählen Versicherungsunternehmen
zu den bedeutendsten Anlegern an den weltweiten
Kapitalmärkten und erfüllen damit volkswirtschaftlich
betrachtet eine wichtige Finanzierungsfunktion.
Um diesen gesamtwirtschaftlichenAufgaben
dauerhaft nachkommen zu können, hat jeder Versicherer
kraft ausdrücklicher aufsichtsrechtlicher Anordnung
eine ordnungsgemäße Geschäftsorganisation
aufzuweisen. Diese soll die Grundlage dafür
bieten, dass das Unternehmen eine risikoadäquate
Kapitalanlage betreibt, dauerhaft seine Leistungen am
Markt anbieten und seine Verpflichtungen gegenüber
den Versicherungsnehmern erfüllen kann. Zu
diesem Zweck hat jedes Versicherungsunternehmen
bestimmte Funktionen einzurichten und eine
Vielzahl von Tätigkeiten im alltäglichen Geschäft
auszuführen. Nicht immer ist es dabei opportun,
dass ein Unternehmen sämtliche Anforderungen an
Funktionen und Tätigkeiten im Rahmen der eigenen
Geschäftsorganisation erfüllt. Vielmehr haben auch
Versicherungsunternehmen die Möglichkeit, einen
Teil ihrer Aufgaben von externen Dritten erfüllen zu
lassen. Diese Formen der Ausgliederung (Outsourcing)
sind allgemein auch für Versicherer anerkannt, das
Versicherungsaufsichtsrecht stellt jedoch bestimmte
Anforderungen an sie.
Diese aufsichtsrechtlichen Anforderungen an das
Outsourcing werden im Folgenden erläutert. Hierzu
wird zunächst die geltende Rechtslage in Deutschland
vorgestellt und erläutert (unten II.). Sodann werden
die europarechtlichen Regelungen, welche im Zuge
der Solvency II - Rechtsetzung erlassen wurden und
Veränderungen für das Outsourcing mit sich bringen
werden, dargestellt (unten III.).
1/2014
MARTIN LANGE
54
2. DIE GELTENDE RECHTSLAGE IN
DEUTSCHLAND
2.1. Die Systematik der deutschen Regelung
Der Begriff der Ausgliederung bzw. des Outsourcing
ist im deutschen Versicherungsaufsichtsgesetz
(VAG) nicht definiert. Das deutsche Aufsichtsrecht
setzt die Möglichkeit des Outsourcing durch
Versicherungsunternehmen vielmehr voraus.
Die Vorschriften des VAG differenzieren jedoch
zwischen Funktionsausgliederungen und
Dienstleistungsausgliederungen.
2.2. Die Funktionsausgliederung
An das Outsourcing bestimmter Funktionen,
die innerhalb eines Versicherungsunternehmens
vorhanden sein müssen und die der deutsche
Gesetzgeber als besonders wichtig für den
Geschäftsbetrieb erachtet, stellt das VAG erhöhte
Anforderungen. Die relevanten Funktionen sind
für Erstversicherer in § 5 Abs. 3 Nr. 4 VAG und
für Rückversicherungsunternehmen in § 119
Abs. 2 Satz 2 Nr. 6 VAG enumerativ genannt. Für
Erstversicherer benennt das Gesetz den Vertrieb,
die Bestandsverwaltung, die Leistungsbearbeitung,
das Rechnungswesen, die interne Revision, die
Vermögensanlage sowie die Vermögensverwaltung.
Bei Rückversicherungsunternehmen erfasst die
entsprechende Vorschrift dieselben Funktionen mit
Ausnahme des Vertriebs, da dieser in dem Bereich
der Rückversicherung gänzlich anders strukturiert
ist und grundlegend anderen Regeln folgt als bei
Erstversicherungsunternehmen.
Ve r t r ä g e
zwischen
einem
Versicherungsunternehmen und einem externen
Dritten, die ganz oder teilweise ein Outsourcing der
genannten Funktionen vorsehen, sind Bestandteil
des Geschäftsplans eines Erstversicherers bzw. des
Tätigkeitsplans eines Rückversicherers. Hierbei ist zu
beachten, dass es sich bei dem „externen Dritten”, auf den
die Ausgliederung erfolgt, auch um ein Unternehmen
handeln kann, das derselben Versicherungsgruppe
angehört. Schließt ein Versicherungsunternehmen
solche Verträge über Funktionsausgliederungen ab, sind
diese im Zulassungsverfahren der Aufsichtsbehörde
vorzulegen. Da bei Erstversicherern anders als bei dem
Tätigkeitsplan der Rückversicherungsunternehmen
auch spätere Änderungen des Geschäftsplans
durch die Aufsichtsbehörde zu genehmigen sind,
unterliegen hier auch später abgeschlossene
Verträge über Funktionsausgliederungen
dem
Genehmigungserfordernis.
Rückversicherungsunternehmen haben solche später
abgeschlossenen Funktionsausgliederungsverträge
und die damit einhergehende Änderung ihres
Tätigkeitsplans der Aufsichtsbehörde lediglich
anzuzeigen.
Wird der Aufsichtsbehörde ein Vertrag über eine
Funktionsausgliederung vorgelegt, hat diese nach §
64a Abs. 4 VAG1 zu prüfen, ob die ordnungsgemäße
Ausführung der ausgegliederten Funktion
gewährleistet ist und ob die Geschäftsleitung des
Versicherungsunternehmens über hinreichende
Steuerungs- und Kontrollmöglichkeiten gegenüber
dem externen Dritten verfügt. Auch darf durch
die Funktionsausgliederung das Prüfungs- und
Kontrollrecht der Aufsichtsbehörde nicht eingeschränkt
werden.
2.3. Die Dienstleistungsausgliederung
2.3.1 Die fehlende Definition des Begriffs
„Dienstleistungsvertrag”
Anders als bei der Funktionsausgliederung
nach §§ 5 Abs. 3 Nr. 4, 119 Abs. 2 Satz 2 Nr. 6 VAG
ist der Begriff der Dienstleistungsausgliederung
(„Dienstleistungsvertrag”) im Sinne des § 64a
Abs. 4 Satz 1 VAG im Gesetz nicht definiert.
Dienstleistungsausgliederungen unterliegen im
Grundsatz den gleichen organisationsrechtlichen
Anforderungen wie Funktionsausgliederungen
(ordnungsgemäße Ausführung, Steuerungsund Kontrollmöglichkeiten etc., siehe oben) mit
dem Unterschied, dass sie nicht Bestandteil des
Geschäfts- bzw. Tätigkeitsplans sind und daher für
die Versicherungsunternehmen nur eingeschränkte
Anzeige- und Genehmigungspflichten auslösen.
1
„Bei Funktionsausgliederungen im Sinne des § 5 Abs. 3
Nr. 4, § 119 Abs. 2 Satz 2 Nr. 6 und bei Dienstleistungsverträgen
dürfen die ordnungsgemäße Ausführung der ausgegliederten
Funktionen und übertragenen Aufgaben, die Steuerungsund Kontrollmöglichkeiten der Geschäftsleitung sowie die
Prüfungs- und Kontrollrechte der Aufsichtsbehörde nicht
beeinträchtigt werden. Das Versicherungsunternehmen
hat sich insbesondere die erforderlichen Auskunftsund Weisungsbefugnisse vertraglich zu sichern und die
ausgegliederten Funktionen und übertragenen Aufgaben in
sein Risikomanagement einzubeziehen. Ein Weisungsrecht ist
dann nicht erforderlich, wenn im Rahmen einer steuerlichen
Organschaft ein Versicherungsunternehmen Funktionen
an eine Muttergesellschaft ausgliedert und diese sich für die
Wahrnehmung der Funktionen vertraglich den gleichen
aufsichtsrechtlichen Anforderungen unterwirft, die für das
ausgliedernde Unternehmen gelten” (VAG, § 64a Abs. 4, 1992).
1/2014
Die aufsichtsrechtliche Behandlung des Outsourcing nach deutschem VAG und Solvency II
Da eine eindeutige Definition des Begriffs des
Dienstleistungsvertrags nicht existiert, ist der Begriff
im Wege der Auslegung des § 64a Abs. 4 Satz 1 VAG zu
bestimmen.
2.3.2 Der Ansatz einer weiten Auslegung
Nimmt man zunächst nur den Wortlaut und
die Systematik des § 64a Abs. 4 Satz 1 VAG in
Bezug, könnte man zu einer weiten Auslegung
gelangen. Denn die Vorschrift differenziert
lediglich zwischen „Funktionsausgliederungen”
und sonstigen „übertragenen Aufgaben.”
Sieht man eine Funktionsausgliederung
rechtssystematisch als einen besonderen Fall der
Dienstleistungsausgliederung, könnten von dem Begriff
des Dienstleistungsvertrags sämtliche Tätigkeiten eines
Versicherungsunternehmens erfasst sein, die nicht als
gesondert zu behandelnde Funktionsausgliederung
zu qualifizieren sind. Ein solch weites Verständnis
des Begriffs des Dienstleistungsvertrags hat die
nationale deutsche Versicherungsaufsichtsbehörde,
die Bundesanstalt für Finanzdienstleistungsaufsicht
(BaFin). Demnach sollen sämtliche Tätigkeiten,
deren Ausführung ein Versicherungsunternehmen
vertraglich auf einen externen Dritten überträgt, von
dem Begriff des Dienstleistungsvertrags in § 64a Abs.
4 Satz 1 VAG erfasst sein. Dies hätte zur Folge, dass
sämtliche derartige Verträge den Anforderungen der
Vorschrift genügen müssten und der Aufsichtsbehörde
auf Verlangen vorzulegen wären.
Unternehmens, für Dienstleistungen von Gärtnern
oder die Unterhaltung eines Fuhrparks durch
externe Dritte. Aufsichtsrechtlich relevante Risiken
des Outsourcing können sich daher zutreffend nur
aus der Ausgliederung versicherungsspezifischer
Tätigkeiten ergeben, also bei solchen Dienstleistungen,
die einen unmittelbaren Bezug zu dem eigentlichen
Versicherungsgeschäft im engeren Sinne aufweisen.
Für die Notwendigkeit eines solchen
versicherungsspezifischen Bezugs spricht auch ein
Blick in die Parallelregelung für Kreditinstitute
nach deutschem Recht. So setzt § 25a des
Kreditwesengesetzes (KWG) eine Beschränkung auf
banktypische Tätigkeiten vor. Für Kreditinstitute
gelten die aufsichtsrechtlichen Vorgaben für das
Outsourcing somit nur dann, wenn die ausgegliederte
Tätigkeit einen Bezug zu dem Bankgeschäft als
solchem aufweist. Doch nicht nur die Parallelregelung
für Kreditinstitute spricht für eine einschränkende
Auslegung des § 64a Abs. 4 VAG. Auch die
Mindestanforderungen an das Risikomanagement
von Versicherungsunternehmen (MaRiskVA), welche
die BaFin selbst entwickelt hat, gehen dem Wortlaut
nach von einem engeren Anwendungsbereich aus.
Denn die Erläuterung zu Ziffer 8.1 MaRiskVA spricht
in Bezug auf Dienstleistungsverträge von „sonstigen
Funktionen” und scheint damit eine sachliche Nähe
zwischen der Dienstleistungsausgliederung und der
Funktionsausgliederung anzunehmen. Insofern kann
die Positionierung der deutschen Aufsichtsbehörde
BaFin zu diesem Thema als widersprüchlich
gekennzeichnet werden.
2.3.3 Die enge Auslegung und der
versicherungsspezifische Bezug
2.3.4 Ergebnis
Einer solch weiten Auslegung des Begriffs
„Dienstleistungsvertrag” stehen jedoch gewichtige
Argumente entgegen. So besteht der Sinn und Zweck
der Vorschrift des § 64a Abs. 4 VAG darin, besondere
Risiken zu erfassen und zu steuern, die sich für das
Versicherungsunternehmen aus dem Outsourcing
einer Tätigkeit auf einen externen Dritten ergeben
können. Bereits dies legt nahe, dass nicht sämtliche
Tätigkeiten eines Versicherungsunternehmens von
dem Begriff des „Dienstleistungsvertrags” erfasst
sein können. Denn bestimmte Tätigkeiten, die ein
Versicherungsunternehmen notwendigerweise ausübt
bzw. durch Dritte erbringen lässt, die jedoch keinen
Bezug zum eigentlichen Versicherungsgeschäft
aufweisen, sind auch nicht geeignet, wesentliche
Risiken für das Unternehmen zu begründen. Dies
gilt etwa für Hilfsdienstleistungen wie den Betrieb
einer Kantine (Catering) für die Mitarbeiter des
Während nach dem Wortlaut des § 64a Abs.
4 Satz 1 VAG und der Systematik des Gesetzes
zunächst eine weite Auslegung des Begriffs des
„Dienstleistungsvertrags” möglich erscheint, sprechen
der Sinn und Zweck der Vorschrift ebenso wie die
Betrachtung der Parallelregelung für den Bankensektor
und der untergesetzlichen Verlautbarungen der
BaFin für einen engeren Anwendungsbereich der
Vorschrift. Demnach gelten die aufsichtsrechtlichen
Vorgaben für Dienstleistungsverträge im Sinne
des § 64a Abs. 4 Satz 1 VAG nach zutreffender
Auffassung nur für das Outsourcing solcher
Tätigkeiten eines Versicherungsunternehmens, die
einen versicherungsspezifischen Bezug aufweisen.
Ein solcher ist immer dann gegeben, wenn die
Tätigkeit einen engen Bezug zu dem eigentlichen
Versicherungsgeschäft aufweist. Nur dann können sich
spezifische Outsourcingrisiken für das Geschäftsmodell
55
1/2014
MARTIN LANGE
56
des Versicherers ergeben und nur dann sind
aufsichtsrechtliche Vorgaben für eine Ausgliederung
dieser Dienstleistungen gerechtfertigt.
3. DAS OUTSOURCING NACH SOLVENCY II
3.1. Die Vorgaben des europäischen Sekundärrechts
Die Solvency II - Rahmenrichtlinie enthält eine
Definition des Begriffs Outsourcing ebenso wie
materiellrechtliche Regelungen, die Anforderungen
an die Ausgliederung vorsehen. Nach Art. 13 Nr.
28 der Richtlinie liegt Outsourcing vor bei einer
„Vereinbarung jeglicher Form, die zwischen einem
Versicherungs- oder Rückversicherungsunternehmen
und einem Dienstleister getroffen wird, bei dem es
sich um ein beaufsichtigtes oder nichtbeaufsichtigtes
Unternehmen handeln kann, aufgrund derer der
Dienstleister direkt oder durch weiteres Outsourcing
einen Prozess, eine Dienstleistung oder eine Tätigkeit
erbringt, die ansonsten vom Versicherungs- oder
Rückversicherungsunternehmen selbst erbracht
werden würde.”
Während diese Definition zunächst auf ein weites
Verständnis des europäischen Gesetzgebers von
dem Begriff des Outsourcing hinzudeuten scheint,
enthalten die materiellen Vorgaben der Richtlinie
entscheidende Einschränkungen. In Art. 38 und
49 Solvency II - Rahmenrichtlinie ist festgelegt,
dass aufsichtsrechtliche Anforderungen an eine
Ausgliederung nur dann gestellt werden, wenn es
sich um das Outsourcing von „Funktionen oder
Versicherungs- oder Rückversicherungstätigkeiten”
handelt. Damit wird durch die europarechtlichen
Regelung der aufsichtsrechtlich erfassten Gegenstände
eines Outsourcing klargestellt, dass nicht an
die Ausgliederung sämtlicher Tätigkeiten eines
Versicherungsunternehmens aufsichtsrechtliche
Anforderungen zu stellen sind, sondern nur an
Funktionen und an solche Tätigkeiten, die einen
versicherungsspezifischen Bezug aufweisen.
Zudem sieht Art. 49 Abs. 2 der Solvency II
- Rahmenrichtlinie besondere Anforderungen
für die Ausgliederung „kritischer oder wichtiger
operativer Funktionen oder Tätigkeiten” vor.
Werden diese ausgegliedert, darf dies nach den
Vorgaben der Richtlinie nicht zu einer wesentlichen
Beeinträchtigung der Qualität des GovernanceSystems des Versicherungsunternehmens führen.
Auch darf ein solches Outsourcing nicht zu einer
übermäßigen Steigerung des operationellen Risikos
führen und die Aufsichtsbehörden müssen weiterhin in
der Lage sein, die Einhaltung der aufsichtsrechtlichen
Verpflichtungen des Unternehmens zu überwachen.
Die Leistungsbeziehung zu den Versicherungsnehmern
darf durch eine solche Ausgliederung nicht
beeinträchtigt werden. Daher haben die
Versicherungsunternehmen die Aufsichtsbehörden
bereits im Vorfeld über eine geplante Ausgliederung
von kritischen und wichtigen operativen Funktionen
oder Tätigkeiten zu informieren.
3.2. Die Folgen für das nationale Recht
Die nationalen Gesetzgeber der Mitgliedstaaten
der Europäischen Union haben diese Vorgaben
der Solvency II - Rahmenrichtlinie konsequent in
nationales Recht umzusetzen. Folglich sind zukünftig
nur noch solche Vorschriften des nationalen Rechts als
richtlinienkonform anzusehen, welche ausschließlich
dann an das Outsourcing aufsichtsrechtliche
Anforderungen stellen, wenn Gegenstand der
Ausgliederung entweder eine Funktion oder eine
versicherungs- bzw. rückversicherungsspezifische
Tätigkeit des Versicherungsunternehmens ist.
Der deutsche Gesetzgeber hat dies in den bisher
vorliegenden Entwürfen für eine Neufassung des
VAG noch nicht hinreichend klar formuliert. So
spricht § 32 des Entwurfs für ein neues VAG aus
dem Jahr 2012 weiterhin allgemein von einem
Outsourcing von „Funktionen oder Tätigkeiten.” Zwar
ist der allgemein gefasste Begriff der „Tätigkeiten”
in einer Vorschrift des nationalen Rechts, die der
Umsetzung einer europarechtlichen Richtlinie dient,
richtlinienkonform auszulegen. Damit sind in jedem
Fall die Einschränkungen der Art. 38 und 49 Solvency
II - Rahmenrichtlinie zu berücksichtigen. Dennoch
wäre eine ausdrückliche Beschränkung auf solche
Tätigkeiten, die einen versicherungsspezifischen Bezug
aufweisen, vor dem Hintergrund der eindeutigen
Regelung der Solvency II - Rahmenrichtlinie auch im
nationalen Recht wünschenswert.
4. ZUSAMMENFASSUNG
Das geltende deutsche VAG stellt aufsichtsrechtliche
Anforderungen an das Outsourcing bei
Versicherungsunternehmen. Es wird insoweit
zwischen Funktionsausgliederungen und
Dienstleistungsausgliederungen unterschieden.
Während bei der erstgenannten Form der
Ausgliederung die relevanten Funktionen
enumerativ im Gesetz aufgeführt werden, ist der
Begriff der Dienstleistungsausgliederung bzw. des
„Dienstleistungsvertrags” nicht im Gesetz definiert.
1/2014
Die aufsichtsrechtliche Behandlung des Outsourcing nach deutschem VAG und Solvency II
Der Anwendungsbereich der Vorschriften über
die Dienstleistungsausgliederung ist daher im
Wege der Auslegung des Gesetzes zu ermitteln.
Diese führt nach zutreffender Ansicht dazu, dass
eine Dienstleistungsausgliederung nur dann
vorliegt, wenn die ausgegliederte Tätigkeit einen
versicherungsspezifischen Bezug aufweist, das heißt
in unmittelbarer Verbindung mit dem originären
Versicherungsgeschäfts des Unternehmens steht.
Die
Notwendigkeit
eines
solchen
versicherungsspezifischen Bezugs sieht auch die
Solvency II - Rahmenrichtlinie vor. Dementsprechend
sind die Vorschriften der nationalen Rechtsordnungen
der Mitgliedstaaten zukünftig dahingehend auszulegen,
dass aufsichtsrechtliche Anforderungen nur für solche
Ausgliederungen bestehen, deren Gegenstand einen
unmittelbaren versicherungsspezifischen Bezug
aufweist. Dies sollte im Zuge der Umsetzung der
Solvency II - Rahmenrichtlinie in nationales Recht
ausdrücklich klargestellt werden.
Martin LANGE
GDV, Berlin
Outsourcing in the supervision of the German Law on the
Supervision of Insurance and Solvency II Directive
UDC: 368:005.334(430)
Informative contribution
SUMMARY
The German insurance supervision law (VAG)
differentiates between the outsourcing of functions and
of other services. The relevant functions are explicitly
identified by law. On the other hand the scope of
outsourcing other services is not regulated. Properly
interpreted, paragraph 64a sec. 4 VAG includes only
such services and activities of an undertaking that are
insurance-specific.
This interpretation is in line with the requirements
of Solvency II - framework Directive. With its
implementation the requirement of an insurancespecific activity will be applicable in all member states
of the EU. The provisions of the national law have
to be adjusted to this regulation. In Germany there
should be an explicit legal clarification that prudential
requirements only exist for the outsourcing of
insurance-specific activities.
Key words: Outsourcing, outsourced functions and
services, specific connection with insurance, Solvency II.
LITERATUR
BaFin-Rundschreiben 3/2009 vom 22. Januar 2009,
Aufsichtsrechtliche Mindestanforderungen an das
Risikomanagement (MaRiskVA).
Directive 2009/138/EC of the European Parliament
and of the Council of 25 November 2009 on the taking-up
and pursuit of the business of Insurance and Reinsurance
(Solvency II) (recast), Official Journal of the European Union,
L 335/1.
Kreditwesengesetz in der Fassung der Bekanntmachung
vom 9. September 1998 (BGBl. I S. 2776), zuletzt geändert
durch Artikel 8 des Gesetzes vom 28. August 2013 (BGBl. I
S. 3395).
Versicherungsaufsichtsgesetz in der Fassung der
Bekanntmachung vom 17. Dezember 1992 (BGBl. 1993 I S.
2), zuletzt geändert durch Artikel 6 Absatz 13 des Gesetzes
vom 28. August 2013 (BGBl. I S. 3395).
57
1/2014
ČLANCI
58
Dr Milan CEROVIĆ∗
Visina pokrića u osiguranju građanske odgovornosti iz
upotrebe motornog vozila
UDK: 368.21
Primljeno: 2. 2. 2014.
Prihvaćeno: 25. 2. 2014.
Informativni prilog
Apstrakt
U članku se analiziraju problemi koji nastaju povodom primene standarda iz Direktive Evropske unije
2009/103/EC koja se odnosi na osiguranje od građanskopravne odgovornosti u vezi sa upotrebom motornih
vozila, i ustanovljenje obaveze da se osigura od takve
odgovornosti u pogledu minimalnog pokrića na koje
mora biti ugovoreno osiguranje građanskopravne odgovornosti (osiguranje autoodgovornosti), u zemljama
članicama Evropske unije i minimalnih iznosa koji se
primenjuju u zemljama članicama međunarodnog sistema zelene karte.
Imajući u vidu postojeća rešenja Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju Republike Srbije, a u
cilju pronalaženja boljih rešenja koja podižu kvalitet
ovog osiguranja tako što obezbeđuju bolju zaštitu trećih
oštećenih lica i vlasnika motornih vozila, ali i države,
u radu se predlaže usklađivanje minimalnih iznosa pokrića u našoj zemlji kako bi se delimično čim pre, a kasnije i u potpunosti, primenili u ovom pogledu najviši
dostignuti standardi u ovoj vrsti osiguranja u zemljama
članicama EU i drugim zemljama koje su članice međunarodnog sistema zelene karte
Ključne reči: osiguranje, motorno vozilo, autoodgovornost, direktive EU, minimalni limit pokrića
1. UVOD
Globalno industrija motornih vozila, u izvesnom
smislu, je obeležje ekonomskog napretka, a korišćenje
motornih vozila doprinosi većem i bržem povezivanju
ljudi, prometu proizvoda, usluga i poboljšanju života
ljudi širom sveta. U tom cilju jedno od značajnih me*
Predsednik Udruženja korisnika osiguranja, e-mail:
[email protected]
sta zauzima i delatnost osiguranja, a posebno obavezno
osiguranje vlasnika, odnosno korisnika motornih vozila od građanske odgovornosti za štete pričinjene trećim
licima (osiguranje autoodgovornosti ili AO). Ekonomsko povezivanje i stvaranje zajedničkih tržišta zahvatilo
je veliki deo sveta, što dovodi do usklađivanja propisa u
raznim oblastima u zemljama članicama EU, među kojima važno mesto zauzima drumski sobraćaj i upotreba
motornih vozila. Zajedničko tržište se stvara međunarodnom zakonodavnom regulativom koja se primenjuje u svim državama koje su je prihvatile, što treba da
obezbedi i garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga
i kapitala. Pored toga što upotreba motornih vozila u
međunarodnom saobraćaju zahteva uklanjanje ili smanjivanje razlika i prepreka u funkcionisanju drumskog
saobraćaja, veoma je važno da se na celokupnom prostoru EU na kvalitetan i jedinstven način zaštite treća
oštećena lica i vlasnici motornih vozila kao osiguranici,
ali i država.
Osiguranje motornih vozila (kasko i autoodgovornost) u skoro svim evropskim zemljama zauzima prvo
mesto po visini premije u okviru neživotnih osiguranja, po broju i iznosu isplaćenih šteta, visini sredstava
tehničkih rezervi osiguranja i po drugim pokazateljima
o poslovanju društava za osiguranje. Pritom, poseban
značaj za građane svake zemlje ima obavezno osiguranje od građanske odgovornosti u vezi sa upotrebom
motornih vozila, bez obzira da li su vlasnici motornog
vozila i osiguranici od odgovornosti za štete pričinjene
trećim licima ili su treća oštećena lica. EU i svaka država članica zainteresovani su da se društva za osiguranje
na odgovarajući način uključe u aktivnosti i mere državnih organa kojima se obezbeđuje slobodno kretanje
lica i motornih vozila, u skladu s vrstom osiguranja koju
obavljaju. U tom cilju, posebno mesto pripada naporima EU da proširi, ojača i učvrsti unutrašnje tržište što
se postizalo i donošenjem direktiva o usklađivanju zakona država članica u pojedinim oblastima osiguranja,
među kojima su od posebnog značaja direktive u vezi
1/2014
Visina pokrića u osiguranju građanske odgovornosti iz upotrebe motornog vozila
sa osiguranjem od autoodgovornosti. Četiri direktive i
njihove izmene i dopune izvršene Petom direktivom o
osiguranju od autoodgovornosti definisale su standarde
čija je primena obavezna u zemljama članicama EU.1
Svaka od ovih direktiva obezbeđivala je viši stepen i
uniformniji oblik zaštite žrtava u saobraćajnim nezgodama, bez obzira na mesto gde se nezgoda dogodila, ali
i veću slobodu kretanja vozila na teritoriji svih zemalja
članica EU. Radi lakše, efikasnije i jednoobrazne primene ovih pet direktiva, 2009. godine doneta je konsolidovana Direktiva navedena na početku ovog rada,
koja u jednom dokumentu sadrži sve odredbe prethodnih direktiva (Direktiva 2009/103/EC). Period u kome
su ove direktive usvajane dug je 37 godina, što govori
o složenosti i osetljivosti ove materije i potrebi da se,
po mnogim pitanjima značajno različita, nacionalna
zakonodavstva postepeno prilagođavaju. Zahvaljujući njihovoj primeni, u svim zemljama članicama EU
ujednačen je veliki broj pravila osiguranja od autoodgovornosti. Zbog rešenja koja su podizala kvalitet osiguranja autoodgovornosti, a istovremeno unapređivala
bezbednost i olakšavala i ubrzavala saobraćaj, direktive
su, u najvećem delu, veoma brzo postajale standard i u
drugim, pre svega evropskim zemljama.
U zakonodavstvu i praksi obaveznog osiguranja od
autoodgovornosti u Republici Srbiji primenjuje se u
potpunosti ili delimično najveći broj pravila osiguranja
definisanih u Direktivi 2009/103/EC. Potpuno otvoren
problem je liberalizacija tržišta ovog osiguranja, a delimično otvoren problem je visina minimalnog limita
pokrića. Pored toga, moguća su poboljšanja, na primer
sadašnjih rešenja u vezi sa upotrebom evropskog izveštaja o nezgodi, načina organizovanja Garantnog fonda
i uspostavljanja podsistema registarske oznake potpisivanjem bilateralnog sporazuma Udruženja osiguravača Srbije s biroima zelene karte Bosne i Hercegovine i
Makedonije. U nastavku ovog rada ograničićemo se na
probleme u vezi sa minimalnim iznosom pokrića.
2. POJAM, ULOGA I ZNAČAJ VISINE POKRIĆA
U OSIGURANJU AUTOODGOVORNOSTI
Upotreba motornog vozila predstavlja opasnost
koja, nastankom osiguranog slučaja, može da dovede
1
A) Council Directive 72/166/EEC of 24 April 1972; B)
Second Council Directive 84/5/EEC of 30 December 1983;
C) Third Council Directive 90/232/EEC of 14 May 1990;
D) Directive 2000/26/EC of the European Parliament and
of the Council of 16 May 2000; E) Directive 2005/14/EC of
the European Parliament and of the Council of 11 May 2005
amending Council Directives 72/166/EEC, 84/5/EEC, 88/357/
EEC and 90/232/EEC and Directive 2000/26/EC.
njegovog vlasnika, odnosno korisnika do građanske
odgovornosti za štetu usled smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja i/ili uništenja i oštećenja stvari nekog
trećeg lica. Vlasnik, odnosno korisnik motornog vozila
odgovara za štetu nanetu trećim licima po osnovu krivice, ili po osnovu objektivne odgovornosti, imajući u
vidu da motorno vozilo predstavlja tzv. opasnu stvar
(Nikolić, 1977, 83).
Kao i kod osiguranja od odgovornosti uopšte, predmet osiguranja od autoodgovornosti pojavljuje se u
dvostrukoj ulozi, u odnosu na osiguranika i u odnosu
na treće oštećeno lice. Pruža zaštitu vlasniku, odnosno
korisniku motornog vozila (osiguraniku) od rizika aktivnosti kojima se on bavi (korisne aktivnosti koje neminovno nose opasnost prouzrokovanja štete) i trećim
oštećenim licima kao žrtvama ovih rizika, koja preko
osiguranja brže i lakše dolaze do obeštećenja, čak i kada
se ne nalaze u pravnom odnosu prema osiguravaču.
Zbog toga se sva pitanja između ugovarača osiguranja i osiguravača detaljno uređuju zakonom, polisom,
uslovima osiguranja i tarifama premija i njima se uspostavlja dvostruka pravna veza između svih učesnika:
između osiguranika i osiguravača i između osiguranika
i oštećenog lica. Šire posmatrano, moglo bi se reći da
ovo osiguranje karakteriše trostruka uloga. Prva uloga
se odnosi na zaštitu trećeg oštećenog lica, druga na vlasnika motornog vozila u pogledu štete koju bi on morao da naknadi trećem licu za koju je on odgovoran, a
treća je društvena uloga u smislu da ono na određen
način štiti i državu jer ona, svakako, trpi deo šteta koje
se odnose na socijalne posledice nastradalih i izvršilaca
saobraćajnih nezgoda.
Visina pokrića u osiguranju od autoodgovornosti
slična je osiguranoj sumi u životnim i sumi osiguranja
u neživotnim osiguranjima, uz određene specifičnosti
koje proističu iz obaveznog karaktera ovog osiguranja.
Zbog dvostruke uloge koju karakteriše predmet ovog
osiguranja i veoma izraženog interesa da zaštiti treća
oštećena lica i osiguranike, ali i sebe samu od mogućih
posledica upotrebe velikog broja motornih vozila, država je zainteresovana da se ta zaštita obezbedi na organizovan i što bolji način. Zbog toga što nizak nivo pokrića
može dovesti u pitanje smisao i kvalitet ove zaštite, država propisivanjem obaveznog osiguranja od autoodgovornosti utvrđuje minimalni limit (visinu) pokrića
na koju mora biti ugovoreno osiguranje.
Materijalne posledice saobraćajnih nezgoda koje
evidentiraju osiguranje i policija samo su deo šteta i ne
daju pravu predstavu o njihovoj stvarnoj veličini. Tome,
kao poseban problem, treba dodati socijalne posledice
saobraćajnih nezgoda kojima se društvo skoro uopšte
59
1/2014
MILAN CEROVIĆ
60
ne bavi, a zatim i druge posledice koje se, uglavnom,
zanemaruju bez obzira što je njihov uticaj na kvalitet
života izuzetno značajan.2
3. ŠIRINA POKRIĆA U OSIGURANJU
AUTOODGOVORNOSTI
Osiguranje od autoodgovornosti pruža zaštitu od
zakonske odgovornosti za naknadu štete ako je pri držanju i upotrebi motornog vozila došlo do smrti nekog
lica, telesne povrede ili oštećenja zdravlja i/ili do uništenja, odnosno oštećenja stvari. Pored odgovornosti imaoca vozila, osigurana je i odgovornost svih lica
koja saglasnošću imaoca rade prilikom upotrebe vozila, kao što je vozač, kondukter i sl., kao i lica koja se
prevoze vozilom. Osiguranje pokriva odgovornost za
sve štete prouzrokovane trećim licima. Kod naknade
štete na stvarima, lice ima pravo na naknadu stvarne
štete i izmakle koristi, a kod naknade štete na licima,
osiguravač je obavezan da povređenom licu, odnosno
naslednicima poginulog lica, nadoknadi imovinsku
i neimovinsku štetu. Imovinska šteta obuhvata oštećene stvari, troškove lečenja, izgubljenu zaradu, štetu
zbog smanjenja radne sposobnosti, naknadu zbog izgubljenog izdržavanja i sl. U neimovinsku štetu spada
naknada za pretrpljene bolove (fizičke i duševne), pretrpljeni strah, umanjenje životne aktivnosti, umanjenje
estetskog izgleda, smanjenje izgleda za stupanje u brak
i sl. U slučaju smrti žrtve, naslednicima se nadoknađuje
imovinska i neimovinska šteta. U imovinsku štetu spadaju troškovi lečenja usmrćenog (ako nije odmah preminuo), bolnički troškovi, troškovi sahrane, izgubljeno
izdržavanje, troškovi podizanja nadgrobnog spomenika
i dr., a u neimovinsku štetu spada naknada za pretrpljene duševne bolove dece, bračnog druga, roditelja usmrćenog lica, drugih srodnika u skladu sa propisima i sl.
4. VISINA POKRIĆA U OSIGURANJU
AUTOODGOVORNOSTI
U osiguranju od autoodgovornosti nije moguće
unapred sagledati maksimalnu moguću visinu štete,
kao u nekim drugim vrstama osiguranja imovine i lica.
Nije unapred poznato do koje visine može nastati oba2
Pored materijalnih i socijalnih posledica, saobraćajne
nezgode prouzrokuju i druge nepovoljne uticaje kojima se
degradira životna sredina, kao što je iscrpljivanje prirodnih
resursa, eksplozije, trovanja, požari i druga štetna dejstva
opasnih materija, zagađivanje tla, vode i vazduha, prisustvo
havarisanih vozila, olupina, istrošenih delova, otpadaka,
nečistoća i sl.
veza. Granicu ne predstavlja čak ni celokupna vrednost
imovine vlasnika ili korisnika motornog vozila, kao
osiguranika, jer može da se desi da šteta koju pričini u
saobraćajnoj nezgodi i njegova obaveza od građanske
odgovornosti tada bude veća od te vrednosti. Ne znači
da će onaj ko je materijalno bogatiji imati i veću obavezu od onoga sa slabijim imovinskim stanjem. Može
da se desi baš obrnuto. Upravo zbog toga, država kao
zakonodavac koja propisuje ovo osiguranje, veoma je
zainteresovana da zna kako su zaštićena treća oštećena
lica, ali i vlasnici motornih vozila kao osiguranici koje
je obavezala da se osiguraju. S druge strane, i društvo za
osiguranje (osiguravač) mora biti odgovorno u obavljanju svog posla i voditi računa o visini preuzetog rizika.
Imajući u vidu specifičnosti osiguranja od autoodgovornosti, pravila aktuarske i uopšte struke osiguranja,
osiguravač je iz ekonomsko-tehničkih razloga zainteresovan da unapred zna gornju granicu svoje obaveze
(limit pokrića).
Zbog toga što je osiguranje od autoodgovornosti
obaveznog karaktera i uloge koju ono ima, uglavnom
se visina minimalnog pokrića propisuje zakonom. Pri
utvrđivanju visine limita treba imati u vidu više faktora
kojima se meri kvalitet zaštite. Vodeći računa o dvostrukoj, odnosno trostrukoj ulozi i značaju osiguranja
od autoodgovornosti, o kojima je prethodno bilo govora, limit pokrića može biti: bez ograničenja, ograničen
minimalni limit i kombinovani minimalni limit.
Potpuna zaštita trećih oštećenih lica i vlasnika motornih vozila u osiguranju od autoodgovornosti obezbeđuje se limitom pokrića bez ograničenja, tj. pokrićem
svake zakonom poznate i priznate štete na licima i na
stvarima, što je korisno i za državu jer je u tom slučaju i
ona zaštićena na najbolji mogući način. U slučaju limita
bez ograničenja, ne postoji mogućnost da treće oštećeno lice ostane bez nadoknade štete niti da bilo koji deo
štete padne na teret vlasnika motornog vozila kao osiguranika ili, u krajnjoj liniji, na državu preko socijalnih
ustanova koje se finansiraju iz budžeta, izuzev socioekonomskih šteta koje nije moguće izbeći.
Ograničeni minimalni limit može biti jedinstven za
lica i za stvari po saobraćajnoj nezgodi, jedan limit za
lica i drugi limit za stvari po nezgodi ili ograničen za
lica i za stvari po nezgodi i po jednom licu po nezgodi.
Ograničen minimalni limit lošije je rešenje od neograničenog pokrića jer u suštini zavisi od odnosa tog limita
prema zakonskim pravnim pravilima koja regulišu naknadu štete i sudske prakse o visini naknade štete. Ukoliko je limit nizak, po pravilu, u velikom broju slučajeva
problemi nastaju u zemljama koje nisu članice, a ne u
zemljama članicama međunarodnog sistema zelene
1/2014
Visina pokrića u osiguranju građanske odgovornosti iz upotrebe motornog vozila
karte jer se kod utvrđivanja visine naknade štete primenjuju njihovi (zakonski) limiti, pravna pravila o naknadi
štete i praksa o visini naknade štete. Zbog niskog limita
i razlike u visini pokrića u pojedinim zemljama, treća
oštećena lica i vlasnici motornih vozila dovode se u neravnopravan položaj, jer nisu jednako zaštićeni u svojoj
zemlji i dok se nalaze na teritoriji drugih zemalja. Što
je limit pokrića niži, mogućnost nastajanja problema
je veća. Poseban problem nastaje u slučaju nezgode sa
teškim posledicama i veoma velikim iznosima naknade štete. Kada zahtev za naknadu štete premaši iznos
minimalnog ili ugovorenog većeg limita, osiguranik je
dužan da nadoknadi deo zahteva preko limita. Kada ta
razlika nije velika, oštećeni je u povoljnijoj situaciji, ali
ukoliko se radi o velikim iznosima obično nije zaštićen
ni oštećeni ni osiguranik. Oštećeni zbog toga što nema
pravo na naknadu štete od osiguravača preko limita, pa
je u najvećem broju slučajeva upućen da vodi dugotrajne i skupe sudske sporove sa osiguranikom koji često
nema ekonomskih mogućnosti da nadoknadi veoma
veliku štetu. Radi se o zahtevima teško nastradalih lica
sa trajnim posledicama kojih obično nema veliki broj,
ali je naknada štete tako oštećenim licima od životne
važnosti jer u najvećem broju slučajeva njihova životna
egzistencija isključivo zavisi od visine i mogućnosti naplate štete, kao što je slučaj doživotne rente i sl. Ukoliko
nemaju mogućnost da naplate štetu preko osiguravača
ili od osiguranika, ova lica su često upućena na državne
socijalne ustanove od kojih zavisi njihova životna egzistencija. Slaba strana niskog minimalnog limita ogleda
se, dakle, u nezaštićenosti lica zbog kojih je osiguranje
od autoodgovornosti ustanovljeno kao obavezno, ali i,
videli smo, države koja ga propisuje. U praksi se ovi
problemi rešavaju propisivanjem visokog limita, kao
što je slučaj u najvećem broju zemalja članica sistema
zelene karte. Ipak, oni nisu najbolje trajno rešenje za sve
slučajeve koji mogu nastati.
Kombinovani limit koristi razne načine neograničenog i ograničenog pokrića za lica i za stvari po nezgodi
ili po jednom licu. Pruža neograničeno pokriće za lica
ili za stvari po nezgodi, a ograničeno pokriće po jednom licu ili neograničeno pokriće za lica po jednom
štetnom događaju, a ograničeno po jednom licu. Po
pravilu, ovo rešenje je bolje u delovima zaštite korisnika
osiguranja bez ograničenja, ali mu je slaba strana u delu
ograničenog pokrića bez obzira dali se radi o licima i
stvarima po nezgodi ili po jednom licu.
U zavisnosti od vrste štete, visina naknade se određuje, kao što je rečeno, po pravnim pravilima obligacionog prava o naknadi štete. Isplata iz osiguranja od
odgovornosti uračunava se u naknadu koju osiguranik
duguje oštećenom licu. To znači da treće oštećeno lice
ne može dobiti više nego što iznosi odgovarajuća šteta. Ako je iznos iz osiguranja nedovoljan za naknadu
štete, osiguranik je dužan da nadoknadi razliku do punog iznosa štete koja predstavlja obeštećenje, ali oštećeni nema pravo na kumulaciju. Treba napomenuti da
se iznosi za sudske troškove (sudske takse, advokatske
nagrade, nagrade sudskim veštacima i druge sudske
troškove) i kamate ne uračunavaju u limit. Ukoliko visina naknade prekorači limit osiguranja, osiguravač je
u obavezi da plati i sudske troškove u srazmeri između
sume osiguranja i iznosa naknade štete.
Visina minimalnog limita pokrića, u suštini, zavisi
od shvatanja zakonodavca – da li treća oštećena lica treba da budu zaštićena i u slučaju nastanka velikih šteta i
ko je u mogućnosti da nadoknadi velike iznose na ime
naknade štete? Što se tiče trećih oštećenih lica, odgovor
je potvrdan. Treba da budu zaštićena. Što se tiče odgovora na drugo pitanje, treba imati u vidu da vlasnici
motornih vozila, osim u izuzetnim i veoma retkim slučajevima, nisu u mogućnosti da plate velike iznose za
naknadu štete. Jedino rešenje je u uzajamnosti velikog
broja vlasnika motornih vozila koje se postiže preko
obaveznog osiguranja od autoodgovornosti korišćenjem savremene tehničke organizacije osiguranja zasnovane na računu verovatnoće i zakonu velikih brojeva. Samo preko osiguranja može se bez većih problema
obezbediti potpuno pokriće štete na licima i/ili na stvarima, bez obzira na visinu, jer u svakoj zemlji postoji
toliki broj vlasnika motornih vozila koji mogu izdvojiti
dovoljno sredstava na ime premije osiguranja, a da se
ne ugrozi materijalni položaj vlasnika motornih vozila pojedinačno. To u potpunosti potvrđuje dosadašnja
praksa zemalja u kojima limit pokrića nije ograničen,
ali i praksa u našoj zemlji za vreme primene Zakona o
obaveznom osiguranju u saobraćaju iz 1965. godine,
koji se bez problema uspešno primenjivao na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Jedini problem može postojati
u slučaju upotrebe motornog vozila pri izvođenju terorističkih akcija, što se može preduprediti isključivanjem
ili propisivanjem ograničenog limita, ali samo u slučaju
rizika terorizma. Za sada i u doglednoj budućnosti, ovo
rešenje nema alternativu. Zato treba iskoristiti teoretska i praktična znanja i na najbolji način izvršiti tehničku organizaciju osiguranja od autoodgovornosti bez
ograničenog pokrića koje uspešno obezbeđuje potpunu
zaštitu oštećenih lica i osiguranika, što je u najboljem
interesu i šire društvene zajednice. Opšte je poznato da
je mali broj zahteva za naknadu štete koji prelaze minimalni limit, pogotovu u zemljama sa visokim minimalnim limitom pokrića. Štete preko limita mogu iznositi
61
1/2014
MILAN CEROVIĆ
62
1-2% od iznosa isplaćenih šteta u jednoj godini. Kada
se taj iznos rasporedi na broj osiguranika od autoodgovornosti, u krajnjoj liniji, ne predstavlja problem da se
za toliko poveća premija osiguranja.3
Suština nije da premija osiguranja bude manja nekoliko desetina dinara, već prvenstveno da obezbedi
potpunu zaštitu onih lica zbog kojih je ovo osiguranje
obavezno. Uostalom, u osiguranju postoji veoma jasno
pravilo da visina šteta određuje visinu premije osiguranja. Ako štete budu veće, osiguranici će plaćati veću
premiju. Kada osiguranici pričinjavaju velike štete, ne
treba ih štititi od veće premije. Osiguravači treba da prilagode tarife premija i da preko sistema bonus-malus
stimulišu one osiguranike koji godinama ne pričinjavaju štete, a destimulišu one koji ih pričinjavaju. Jedino preko osiguranja od autoodgovornosti moguće je
obezbediti da se u našoj zemlji plati šteta, na primer od
jedan milion evra, a da se ne poveća postojeća premija, odnosno da se premija poveća za manje od 0,5 evra.
Treba imati u vidu da se sa postojećom premijom za
naše osiguranike pokrivaju štete i u drugim zemljama
članicama sistema zelene karte do visine njihovih minimalnih limita. Zbog čega bi lica na teritoriji naše zemlje
bila znatno manje zaštićena? Kada se zna da većina vlasnika motornih vozila neće moći da pokrije velike štete,
mora se naći rešenje za potpunu zaštitu prvenstveno
trećih oštećenih lica koja stradaju bez svoje krivice, koja
su najugroženija i čija materijalna egzistencija jedino
zavisi od mogućnosti nadoknade štete, ali i vlasnika
motornih vozila što je, u u krajnjoj liniji, interes i države.
5. LIMITI U ZEMALJAMA ČLANICAMA
SISTEMA ZELENE KARTE
Visina minimalnog limita pokrića određuje se na
različite načine, obično odvojeno za štete na licima i
za štete na stvarima ili kao jedinstven (agregatni) limit
za lica i za stvari. U ranijem dužem periodu postojala
je tendencija propisivanja neograničenog limita za sve
vrste šteta ili samo za štete na licima. U novije vreme,
a naročito posle pojave terorističkih akcija u kojima se
koriste saobraćajna sredstva, počinje promena shvatanja o neograničenom pokriću i orijentacija ka ograni3
U vreme odlaganja primene propisanog limita 2012.
godine predstavnici društava za osiguranje govorili su da će
povećanje dosadašnjih limita na 1,000.000 evra za lica i 200.000
evra za stvari povećati isplaćene štete oko 1% i da nisu zbog
toga zabrinuti, već strahuju da će to izazvati ostenije povećanje
sudskih sporova, što se odražava na sve, a ne samo na veoma
velike štete.
čenom pokriću. Tome doprinose i reosiguravači koji
izbegavaju ili često najavljuju prestanak reosiguranja rizika obuhvaćenih osiguranjem od autoodgovornosti sa
neograničenim pokrićem i činjenica da neograničeno
pokriće zahteva veće cene osiguranja. I iz ugla osiguravača, smatra se da je prihvatljivije osiguranje sa ograničenim pokrićem jer bi u suprotnom, i pored povećanja
prihoda od premija osiguranja, mogli biti izloženi pojedinim prevelikim rizicima, kao što je rizik od terorizma
čiju je verovatnoću nastajanja i visinu štete teško proceniti, tim pre što po tom pitanju u dosadašnjem poslovanju ne postoji skoro nikakvo iskustvo.
Visina minimalnih limita pokrića u osiguranju od
autoodgovornosti znatno se razlikuje po zemljama članicama međunarodnog sistema zelene karte, uključujući i države članice EU. Od ukupno 47 članica sistema zelene karte, dve zemlje imaju neograničenu visinu
pokrića za povrede lica i za materijalnu štetu, sedam
zemalja nema ograničenja za štetu na licima, ali je ograničena visina minimalnog limita za materijalnu štetu, s
tim što u Belgiji za materijalnu štetu, minimlani limit
iznosi čak 100 miliona evra po nezgodi, a u Izraelu ne
postoji pokriće za materijalnu štetu. Češka nema ograničenja ni za lica ni za materijalnu štetu po nezgodi, ali
je limit u oba slučaja ograničen po jednom licu. U Grčkoj limit nije ograničen za lica po nezgodi, ali je ograničen po jednom licu, kao i materijalna šteta po nezgodi.
U svim ostalim zemljama članicama EU, minimalni limit jednak je ili je veći od onog utvrđenog Direktivom
EU 2009/103/EC. Posebno je limit visok u Španiji, Andori, Švedskoj i na Kipru.
Visina najnižeg minimalnog limita, po pravilu, zavisi od ekonomske razvijenosti zemlje, nivoa životnog
standarda građana i pravnih pravila o naknadi štete i
sudske prakse o naknadi štete od građanske odgovornosti u pojedinim zemljama. To samo po sebi ne znači
da visoko razvijene zemlje imaju veći, a nerazvijenije
države niži minimalni limit pokrića, što se vidi iz datog
pregleda, kao što je slučaj u Tunisu, Španiji, Andori i
Kipru u kojima je minimalni limit znatno veći od minimalnog limita u velikom broju razvijenijih zemalja.
Slično je i u grupi zemalja pri kraju tabelarnog pregleda
gde su Srbija, Maroko i četiri zemalje u našem okruženju Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija.
Jedan broj zemalja opredelio se za neograničeno
pokriće, bez obzira na to da li je šteta na licima ili na
stvarima, ili za neograničen limit za lica, a ograničen
u slučaju štete na stvarima. Limiti se grupišu u dve kategorije, za lica (koji je po pravilu veći) i za stvari (koji
je po pravilu niži). To je karakteristično i za zemlje članice EU u kojima je osiguranje od autoodgovornosti u
1/2014
Visina pokrića u osiguranju građanske odgovornosti iz upotrebe motornog vozila
Tabela 1: Visina pokrića od autoodgovornosti zemalja članica sistema zelene karte u evrima na dan 21. 8. 2013.
Za lica
Za matrijalnu šteta
Redni
broj
Država
Redni
broj
Država
1.
Luksemburg
Neograničen
2.
Tunis
Neograničen
3.
Belgija
Neograničen
100.000.000
4.
Finska
Neograničen
3.300.000
5.
Norveška
Neograničen
1.235.000
6.
Francuska
Neograničen
1.120.000
7.
Irska
Neograničen
1.120.000
8.
Velika Britanija
Neograničen
1.170.590
9.
Izrael
Neograničen
10.
Češka
Neograničen
1.354.800
Neograničen
11.
Grčka
Neograničen
1.000.000
1.000.000
12.
Španija
70.000.000
13.
Andora
50.000.000 po nezgodi
14.
Švedska
34.490.300 po nezgodi
15.
Kipar
33.540.000
1.120.000
16.
Danska
14.882.600
2.949.710
17.
Island
11.984.500
1.734.280
18
Nemačka
7.500.000
1.120.000
19.
Austrija
5.800.000
1.200.000
20.
Hrvatska
5.604.950
1.120.990
21.
Linhenštajn
5.600.000
1.120.000
22.
Holandija
5.600.000
1.120.000
23.
Mađarska
5.327.620
1.664.880
24.
Bugarska
5.112.919
25.
Estonija
5.000.000
1.000.000
26.
Italija
5.000.000
1.000.000
27.
Latvija
5.000.000
1.000.000
28.
Litvanija
5.000.000
1.000.000
29.
Portugal
5.000.000
1.000.000
30.
Poljska
5.000.000
1.000.000
Po nezgodi
Po licu
Po nezgodi
Za lica
Po licu
Za matrijalnu šteta
Po nezgodi
Po licu
Po nezgodi
Po licu
Bez pokrića
15.000.000
1.022.584
1.022.584
1.354.800
63
1/2014
MILAN CEROVIĆ
64
Za lica
Za matrijalnu šteta
Redni
broj
Država
Redni
broj
Država
31.
Rumunija
5.000.000
1.000.000
32.
Slovačka
5.000.000
1.000.000
33.
Slovenija
5.000.000
1.000.000
34.
Švajcarska
35.
Malta
2.500.000
36.
Albanija
1.050.000
37.
Maroko
38.
Makedonija
675.000
337.500
39.
Bosna i Hercegovina
511.230
178.930
40.
Crna Gora
250.000
100.000
41.
Turska
430.840
86.168
42.
Srbija
149.496
74.747
43.
Iran
Neograničen
37.382
935
44.
Ukrajina
Neograničen
9.070
22.675
4.535
45.
Rusija
Neograničen
3.625
3.625
2.719
46.
Moldavija
40.194
20.097
28.710
47.
Belorusija
30.000
10.000
30.000
Po nezgodi
Po licu
Za lica
Po nezgodi
Po licu
Za matrijalnu šteta
Po nezgodi
Po licu
Po nezgodi
Po licu
4,057.950 (5,000.000 CHF) po nezgodi
500.000
140.000
105.000
889.892 po nezgodi
17.234
8.617
Izvor: Savet biroa zelene karte, Brisel (Međunarodno udruženje nacionalnih biroa država članica), 2013.
značajnoj meri usaglašeno i ujednačeno, što se povoljno
odražava i na ostale evropske i zemlje iz Afrike i Azije
koje su članice međunarodnog sistema zelene karte.
Ograničen i kombinovani minimalni limit sa visokim iznosima, u suštini, pruža istu zaštitu kao i neograničen limit. Poslednjih 20 godina u zemljama članicama
sistema zelene karte sa visokim minimalnim limitima
nije se dogodilo da je iznos jednog zahteva za naknadu štete iznosio više od minimalnog limita, što znači
da je zaštita korisnika osiguranja bila ista kao kada bi se
primenjivao neograničen limit. Zato, skoro sve zemlje
vode računa o stalnom povećavanju minimalnog limita
koji praktično omogućava pokriće bez ograničenja.
U ovom pregledu podaci za Srbiju nisu tačno prikazani jer visina minimalnog limita iznosi 100.000 USD
za putnička i 200.000 USD za teretna vozila i autobuse,
a u slučaju povrede više od jednog lica 200.000 USD,
odnosno 400.000 USD u dinarskoj protivvrednosti po
nezgodi bez ograničenja po jednom licu. Bez obzira
na prikazane podatke, Srbija u svakom slučaju zauzima 42. mesto u grupi od 47 zemalja. Nalazi se iza Albanije (10.10.2007. limit je iznosio 419.000 evra za lica
i 168.000 evra za stvari), Maroka, Makedonije, Bosne
i Hercegovine i Crne Gore u kojoj je u međuvremenu
izvršeno povećanje minimalnog limita za autobuse i teretna vozila 400.000 evra za lica i 200.000 evra za stvari,
za ostala motorna i nepoznata vozila 250.000 evra za
lica i 150.000 evra za stvari i za motorna vozila koja prevoze opasne materije 450.000 evra za lica i 250.000 evra
za stvari po nezgodi4. Kada se posmatra visina miniČlan 33 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju,
Službeni list Republike Crne Gore, br.44/12 (koji će stupiti na
snagu početkom avgusta 2015.), propisuje minimalni limit po
nezgodi od 750.000 za lica i 500.000 evra za stvari za autobuse
i teretna vozila, 550.000 za lica i 300.000 evra za stvari za druga
i nepoznata motorna vozila i 800.000 za lica i 550.000 evra za
4
1/2014
Visina pokrića u osiguranju građanske odgovornosti iz upotrebe motornog vozila
malnog limita po jednom licu, Srbija je ispred: Turske,
Irana; Ukrajine, Rusije, Moldavije i Belorusije. Izuzev
Irana, osiguranje od autoodgovornosti u Rusiji i novonastalim državama od bivših republika Sovjetskog saveza još uvek je pod određenim uticajem nekadašnje teorije i prakse sovjetskog prava koja dugo nije dopuštala
naknadu nematerijalne štete (Cerović, 2012, 115).5
Srbija je jedina zemlja u međunarodnom sistemu
zelene karte koja punih 18 godina nije povećala minimalni limit pokrića, i što je još nepovoljnije, u kojoj je
minimalni limit danas manji nego što je iznosio 1996.
godine. Primera radi, kada je 2000. godine počela primena evra, minimalni limit od 100.000 USD iznosio je
oko 120.000 evra, a danas iznosi oko 72.000 evra. Zbog
pada vrednosti dolara, minimalni limit je smanjen za
blizu 50% u odnosu na godinu kada je propisan. Treba imati u vidu, kao što je već napomenuto, da je još
1965. u okviru bivše Jugoslavije, i u Srbiji primenjivan
limit bez ograničenja, što je tada bio najpovoljniji način
zaštite trećih oštećenih lica i vlasnika motornih vozila u Evropi. Kasnije su propisani minimalni limiti uz
ovlašćenje Savezne vlade da ih povećava, da bi 1996.
godine bili propisani minimalni limiti koji se i danas
primenjuju. I dok su sve druge članice sistema zelene
karte povećavale minimalni limit, a među njima i novonastale države od bivših jugoslovenskih republika,
koji je u početku kod svih bio isti, u Srbiji je zbog pada
vrednosti dolara postepeno smanjivan. Prema podacima Saveta biroa zelene karte na dan 12.05.2010. godine,
iznos minimalnog limita u Bosni i Hercegovini iznosio
je kao i sada, u Hrvatskoj 477.000 evra za lica i 205.000
evra za stvari po nezgodi i u Makedoniji 100.000 evra
za lica i 50.000 evra za stvari po nezgodi. U Crnoj Gori
je od 08.08.2007. godine minimalni limit je iznosio
250.000 evra za autobuse i teretna vozila, 150.000 evra
za druga motorna i nepoznata vozila i 300.000 evra za
vozila koja prevoze opasne materije za lica po nezgodi itd., bez obzira što Crna Gora u to vreme nije bila
članica međunarodnog sistema zelene karte.
U Srbiji, iznos najniže sume osiguranja na koju
može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti
utvrđuje Vlada na predlog Narodne banke Srbije, s tim
stvari za vozila koja prevoze opasne materije. Zakon predviđa
da Vlada propisuje povećanje ovih limita na predlog Agencije
za nadzor osiguranja. Početkom avgusta 2014. limiti prikazani u
tabeli 1. povećaće se na 550.000 za lica i 300.000 evra za stvari za
autobuse i teretna vozila, 400.000 za lica i 220.000 evra za stvari
za druga i nepoznata motorna vozila i 600.000 za lica i 400.000
evra za stvari za vozila koja prevoze opasne materije po nezgodi,
da bi se 2015. godine dostigli propisni iznos.
5
Nakon Drugog svetskog rata, pod uticajem teorije i prakse
sovjetskog prava, i naša sudska praksa sve do 1951. godine nije
dopuštala novčanu naknadu nematerijalne štete.
što ta suma ne može biti niža od 1,000.000 evra za lica i
200.000 evra za stvari po jednom štetnom događaju, bez
obzira na broj povređenih lica. Ako ima više oštećenih
lica, a ukupna naknada štete je veća, prava prema
društvu za osiguranje srazmerno se smanjuju (Zakon
o obaveznom osiguranju u saobraćaju, 2009, čl. 22).
Zakon je donet krajem 2009., a primena ovih minimalnih limita odložena je za tri godine (trebalo je da stupi
na snagu 12.10.2012.), ali je 2012. taj rok produžen za
još dve godine, tako da će stupiti na snagu 12.10.2014.
godine (Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju,
2009, čl. 117, st. 1, t. 2). Dakle, umesto da država vodi
računa i brine o kvalitetu zaštite trećih oštećenih lica
i vlasnika motornih vozila, bar po približnim standardima koji se primenjuju u najvećem broju zemalja
članica međunarodnog sistema zelene karte, u Srbiji
je predloženo rešenje koje je suprotno interesima onih
lica zbog kojih je osiguranje od autoodgovornosti uvedeno kao obavezno. Nije sporno da država treba da
vodi računa o delatnosti osiguranja u širem smislu,
ali nema realnog osnova da kod obaveznog osiguranja
od autoodgovornosti ona stavlja isped interesa trećih
oštećenih lica i vlasnika motornih vozila kao osiguranika, navodno zbog svetske ekonomske krize, interes i
poslovnu politiku društava za osiguranje. O tome brinu
i vode računa menandžment, organi upravljanja i akcionari društva.
U našoj zemlji se preko dva miliona vlasnika motornih vozila osigurava od autoodgovornosti, a svaka šteta
preko ovako niskog limita pada na njihov teret. U mnogo težoj situaciji su treća oštećena lica koja u praksi, u
najvećem broju slučajeva, ni posle dugotrajnih sporova
ne mogu da ostvare pravo na naknadu dela štete koji
prelazi iznos minimalnog limita. Najteže su pogođena
teško povređena lica, deca i drugi korisnici rente čiji zahtevi za naknadu štete, skoro po pravilu, prelaze iznos
minimalnog limita. Zbog slabog imovinskog stanja, nezaposlenosti, ali i smrtnih slučajeva vlasnika vozila koji
su štetu pričinili, oštećena lica tada nisu u mogućnosti
da ostvare naknadu svoje štete. Upravo zbog niskog limita postaju socijalni slučajevi i traže pomoć od socijalnih institucija koje se finansiraju iz budžeta.
Nizak minimalni limit uzrok je većeg broja nejednakosti koje nastaju u zavisnosti od zemlje gde se dogodila saobraćajna nezgoda i mesta stalnog boravka trećeg
oštećenog lica ili vlasnika motornog vozila. Kada osiguranik vozila koje je registrovano u našoj zemlji pričini
štetu u drugoj zemlji, primenjuje se limit zemlje u kojoj
se nezgoda dogodila, što znači da su treća lica, koja su
pretprela nezgodu u Srbiji, i vlasnici motornih vozila
u našoj zemlji u znatno nepovoljnijem položaju. To je
posebno izraženo u odnosu na treća oštećena lica i vla-
65
1/2014
MILAN CEROVIĆ
66
snike motornih vozila koji imaju stalno mesto boravka
u pograničnim delovima naše zemlje. Ako štetu pretrpe
u susednoj zemlji od vozila registrovanog u toj ili bilo
kojoj drugoj zemlji ili od vozila koje je registrovano u
našoj zemlji primenjuju se limiti te susedne zemlje koji
su višestruko veći od naših. Naši građani koji žive u pograničnim predelima zemlje i koji su upućeni da često
prelaze vozilima u susedne zemlje različito su zaštićeni i
kao treća lica i kao vlasnici motornih vozila u zavisnosti
gde se nezgoda dogodila, odnosno sa koje strane granice, bez obzira koliko je udaljeno mesto njihovog stalnog
boravka od mesta saobraćajne nezgode.
6. ZAKLJUČAK
Imajući u vidu razmotrenu istoriju razvoja obaveznog osiguranja od autoodgovornosti u našoj zemlji i
analizu uporednog pregleda prikazanih minimalnih
limita pokrića u zemljama članicama međunarodnog
sistema zelene karte, bez sumnje se može zaključiti
da su naši važeći minimalni limiti neprihvatljivi. Ako
1965. godine nije bio propisan minimalni limit pokrića,
već je osiguranje od odgovornosti pokrivalo „celokupnu štetu” trećem licu, tj. ovo osiguranje je zaključivano
bez ograničenja u pogledu sume osiguranja, što je u to
vreme bilo najnapredniji sistem u svetu, nameće se pitanje kako je moguće da danas, posle skoro 50 godina,
Srbija bude među nekoliko zemalja koje imaju najniže
propisane minimalne iznose u Evropi i osetno niže od
minimalnih limita u svim susednim zemljama? Dok je
u drugim zemljama u poslednjih 18 godina minimalni
limit stalno povećavan, jedino je u Srbiji smanjivan. Da
bi se ovo ispravilo predlažemo da se:
1. hitno izmeni važeći Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju i u kratkom roku od usvajanja njegovih izmena, počnu da primenjuju minimalni limiti u
osiguranju od autoodgovornosti propisani u osnovnom
tekstu ovog zakona iz 2009. godine, tako što će inicijativu za ovu izmenu sa obrazloženim razlozima strukovna
udruženja u osiguranju uputi ministarstvima iz tač. 2
predloga;
2. detaljnije sagleda, u ministarstvima u čijoj je nadležnosti predlaganje Zakona o obaveznom osiguranju u
saobraćaju problematika koja se odnosi na visinu limita
pokrića u osiguranju od autoodgovornosti, izvrši uporedna analiza minimalnih limita pokrića u zemaljama
članicama sistema zelene karte i i ona predlože nove izmene u ovom zakonu, tako da u osiguranju od autoodgovornosti umesto minimalnih limita bude predviđeno
neograničeno pokriće uz ograničenje rizika terorizma
ili da se u potpunosti primene limiti pokrića utvrđeni
Direktivom 2009/103/EC;
3. izmeni i dopuni Odluka o bonusu i malusu u osiguranju od autoodgovornosti i u njoj predvidi veća razlika u visini premije između osiguranika koji ne pričinjavaju i onih koji pričinjavaju štete, na koji način će se
sistem bonusa i malusa u Srbiji približiti savremenijim
rešenjima koja se primenjuju u drugim evropskim zemljama.
Propisivanjem neograničenog ili ograničenog limita
u osiguranju od autoodgovornosti, Srbija će obezbediti
potpunu zaštitu trećih oštećenih lica, osiguranika i države od mogućih šteta koje bi je mogle zadesiti u slučaju
niskog limita. Nema realnog osnova za bilo kakve negativne posledice ovakog rešenja. Za prihvatanje jednog
od ovih rešenja moguće je navesti više argumenata.
Prvo, u našoj zemlji su 2012. godine obavezna osiguranja u saobraćaju (putnici u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, autoodgovornost, odgovornost
za štete od vazduhoplova i plovila) činila 40% bruto
premije svih vrsta neživotnih osiguranja (97,3% pripada autoodgovornosti), a ostvarena dobit je iznosila
1.636,8 miliona dinara. U isto vreme u svim dobrovoljnim vrstama osiguranja ostvaren je gubitak u iznosu od
825,6 miliona dinara, od toga u životnim vrstama 442,9
miliona dinara i u neživotnim vrstama osiguranja bez
obaveznih osiguranja u saobraćaju 382,7 miliona dinara. Dakle, jedino je u obaveznom osiguranju u saobraćaju ostvaren dobitak iz koga su pokriveni gubici kod
životnih i drugih vrsta neživotnih osiguranja u iznosu
od 825,6 miliona dinara. Umesto da pokriva gubitke
dobrovoljnih vrsta životnog i neživotnog osiguranja,
dobit osiguranja od autoodgovornosti treba da koristi
podizanju kvaliteta pružanja usluga osiguranicima i
drugim korisnicima osiguranja među kojima je veoma
važan i minimalni limit pokrića. Pored ovog ukoliko bi
se pokazalo potrebnim, što isključivo zavisi od visine
ostvarenih rizika, tj. iznosa šteta, i povećanje premije
osiguranja ne bi predstavljalo problem ako na pravi način pruža žaštitu svih lica zbog kojih je ovo osiguranje
propisano. Drugo, u Hrvatskoj je ulaskom u EU povećan minimalni limit za preko 10 puta. Nekoliko meseci
posle njenog ulaska, osiguravači su sami smanjili premiju za oko 25%. Treće, Bugarska i Rumunija, zemlje
slične ekonomske snage i životnog standarda građana
kao u Srbiji, bez bilo kakvih problema primenjuju minimalne limite pokrića utvrđene Direktivom 2009/103/EC.
Izmene i dopune Odluke o bonusu i malusu sistema
u funkciji su predloga pod br.1. i veoma su značajne za
osiguranike. Poboljšanje sistema bonus-malus doprineće većem broju pozitivnih efekata u pružanju usluga
1/2014
Visina pokrića u osiguranju građanske odgovornosti iz upotrebe motornog vozila
osiguranja od autoodgovornosti i pravednijoj ceni ovog
osiguranja kada je ona u zavisnosti od sopstvenog doprinosa osiguranika u ostvarenju rizika (subjektivnih
faktora rizika).
Svi ovde učinjeni predlozi vode cilju da naš sistem
osiguranja od autoodgovornosti ne zaostaje za onim
koji je prihvaćen u zemljama članicama EU zahvaljujući
implementaciji rešenja koja sadrži Direktiva 2009/103/
EC.
Milan CEROVIC, PhD
Limit of coverage in the motor liability insurance
UDC: 368.21
Informative contribution
SUMMARY
Motor liability insurance provides the protection for
persons sustaining damages as well as motor vehicle
owners. Due to its characteristics and problems that insureds may have in the course of claim indemnification,
the motor liability insurance is compulsory.
The motor liability insurance is equally significant
both domestically and internationally which affects various types of connecting, affiliating and harmonizing.
Harmonization and standardization of certain elements
of the motor third party liability insurance is provided
for trough the European Union and Council of Bureaux
with the membership of almost all European countries
and the amount of minimum limits of coverage is one
of the most important.
The minimum limit of coverage for the motor liability insurance is one of the lowest in the European countries for a long period of time. In order to prevent the
negative impact and to provide the quality protection of
a very large number of insurance product users in line
with the European standards, which have been fulfilled
by almost all member states of the green card system
it is proposed to amend the Law of compuslory motor
liability, in order to implement as soon as possible the
limits prescribed in 2009. The second phase following
the detailed comparative analysis would be to prescribe
the unlimited coverage, excluding the act of terrorism.
The bonus-malus system should be amended due to the
number of inconsistencies, leading then to fairer price for motor liability insurance policies depending on
one’s own contribution to risk occurrence.
Key words: insurance, motor vehicle, motor liability,
EU Directives, minimum limit of coverage
LITERATURA (REFERENCES)
Cerović, M. (2012). Osiguranje motornih vozila – tendencije razvoja, Privredna akademija: Novi Sad.
Cerović, M. (2013). Rezultati osiguranja od autoodgovornosti u 2012. godini, Tokovi osiguranja, XXIX (3), 5-23.
Council Directive 72/166/EEC of 24 April 1972 on the
approximation of the laws of Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor
vehicles, and to the enforcement of the obligation to insure
against such liability Direktiva, Official Journal L 103/1972.
Directive 2000/26/EC of the European Parliament and of
the Council of 16 May 2000 on the approximation of the laws
of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles and amending Council Directives 73/239/EEC and 88/357/EEC (Fourth motor
insurance Directive), Official Journal L 181/65.
Directive 2005/14/EC of the European Parliament and
of the Council of 11 May 2005 amending Council Directives
72/166/EEC, 84/5/EEC, 88/357/EEC and 90/232/EEC and
Directive 2000/26/EC of the European Parliament and of the
Council relating to insurance against civil liability in respect
of the use of motor vehicles, Official Journal of European
Union, L 149/14.
Directive 2009/103/EC of the European Parliament and of
the Council of 16 September 2009 relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles, and
the enforcement of the obligation to insure against such liability, Official Journal of the European Union, L 263/11.
Nikolić, N. (1977). Obavezno osiguranje od autoodgovornosti (u praksi osiguranja i uporednom pravu nekih država
Evrope, međunarodnim konvencijama i svaremenim tendencijama), Zajednica osiguranja imovine i lica Dunav: Beograd.
Odluka o osnovnim kriterijumima bonus-malus sistema,
podacima za primenu tog sistema i najvišem bonusu, Službeni glasnik RS, broj 24/10 i 60/11.
67
1/2014
MILAN CEROVIĆ
68
Second Council Directive 84/5/EEC of 30 December 1983
on the approximation of the laws of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of
motor vehicles, Official Journal L 8/1984.
Third Council Directive 90/232/EEC of 14 May 1990 on
the approximation of the laws of the Member States relating
to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles, Official Journal L 129/1990.
Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni list
SFRJ, br. 15/65.
Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni glasnik RS, br. 51/09, 78/11, 101/11, 93/12 i 7/13 Odluka
Ustavnog suda.
Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni list
Republike Crne Gore, br. 44/12.
1/2014
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
Presuda Evropskog suda od
7. novembra 2013. godine u sporu C-442/12
Jan Sneller
vs
DAS Nederlandse Rechtsbijstand
Verzekeringsmaatschappij NV
1. Uvodne napomene
Odluka Evropskog suda koja je predmet ovog prikaza neposredno se odnosi na tumačenje člana 4 stav 1
Direktive Saveta br. 87/344/EEC od 22. juna 1987. godine o usklađivanju zakona, pravila i upravnih mera u
vezi sa osiguranjem troškova pravne zaštite1 (u daljem
tekstu: Direktiva).
Povod za iniciranje postupka pred Evropskim sudom nastao je u vezi sa sudskim sporom koji je gospodin Sneller pokrenuo protiv društva za osiguranje DAS
Nederlandse Rechtsbijstand Verzekeringsmaatschappij
NV (u daljem tekstu: DAS) u vezi sa pitanjem troškova
pravne zaštite koju je pružio izabrani advokat osiguranika.
2. Pravni okvir
Regulativa Evropske unije
Preambula Direktive propisuje načelo zaštite osiguranika koji je sa osiguravačem zaključio ugovor o osiguranju troškova pravne zaštite. Naime, osiguranom
licu se obezbeđuje pravo da slobodno odabere advokata ili drugo lice koje poseduje potrebne kvalifikacije
za pružanje pravnih usluga u skladu sa nacionalnim
pravom konkretne države članice u vezi sa zastupanjem
osiguranika u pogledu ma kog osnova koji daje pravo
na pokretanje sudskog postupka, odnosno zastupanjem
u ma kom postupku ili u ma kom slučaju kada nastane
sukob interesa.
Član 1 Direktive koji uređuje cilj i svrhu donošenja
predmetne Direktive propisuje da je ova Direktiva doneta u cilju usklađivanja pravila propisanih zakonima,
pravila i upravnih mera koje uređuju, odnosno koji se
odnose na osiguranje troškova pravne zaštite, a sve sa
namerom obezbeđivanja efikasnog ostvarivanja slobode osnivanja društava za osiguranje, kao i sa namerom
1
Council Directive 87/344/EEC of June 22 1987 on the
coordination of laws, regulations and administrative proceedings
relating to legal expences insurance, OJ 1987 L 185, p.77.
predupređivanja u što je moguće većoj meri sukoba interesa koji može da nastane, između ostalog, i iz razloga
što osiguravač pruža usluge osiguranja i drugom licu
ili pruža uslugu osiguranja kako u pogledu osiguranja
troškova pravne zaštite, tako i pogledu osiguranja druge vrste, a u slučaju da sukob interesa nastane, tada se
predmetnom Direktivom želi ostvariti svrha što je moguće efikasnijeg rešavanja takvog sukoba interesa.
Član 2 stav 1 Direktive propisuje da se pomenuta Direktiva odnosi na i uređuje osiguranje troškova pravne
zaštite. Osiguravač po osnovu plaćene premije osiguranja snosi troškove sudskog postupka i drugih usluga
koje su neposredno povezane sa osiguranim rizikom, a
pre svega:
– obezbeđivanje naknade štete, gubitka ili troška
koje je pretrpeo osiguranik u postupku ili u vezi sa
vansudskim poravnanjem ili u vezi sa parničnim
ili krivičnim postupkom;
– odbranu, odnosno zastupanje osiguranika u parničnom, krivičnom, upravnom ili kakvom drugom postupku ili povodom, odnosno u vezi sa ma
kakvim drugim zahtevom koji je upravljen protiv
osiguranika.
Član 4 stav 1 Direktive propisuje da svaki ugovor o
osiguranju troškva pravne zaštite mora eksplicitno da
postigne sledeće:
(a) da u slučaju kada uključuje angažovanje advokata ili drugog lica koje ima potrebne kvalifikacije
propisane nacionalnim pravom da brani, zastupa
ili predstavlja interese osiguranika u bilo kojoj
pravnoj stvari ili ma kom postupku, tada se mora
osigurati puna sloboda osiguranika da sam izabere advokata, odnosno drugog pravnog zastupnika koji ispunjava sve propisane uslove konkretne jurisdikcije;
(b) osiguranik ima punu slobodu da odabere svog
advokata ili, u slučaju kada konkretno nacionalno zakonodavstvo to dopušta, drugog pravnog
zastupnika, koji će zastupati njegove interese i u
slučajevima kada nastupi sukob interesa.
Član 5 Direktive propisuje pravo svake države članice da propiše izuzetke od primene člana 4 stav 1 i to
samo pod uslovom da su ispunjeni sledeći kriterijumi:
(a) da je osiguranje koje pruža društvo za osiguranje
ograničeno na slučajeve koji proizilaze iz upotrebe motornih vozila na teritoriji država članica,
(b) da je osiguranje koje pruža društvo za osiguranje
povezano sa ugovorom kojim se obezbeđuje pomoć u slučaju nesreće ili loma u kome učestvuje
motorno vozilo,
69
1/2014
Presuda Evropskog suda od 7. novembra 2013. godine u sporu C-442/12
70
(c) da rizik koji je vezan za bilo koju vrstu osiguranja
od odgovornisti ne snosi niti osiguravač koji je
pružio uslugu osiguranja troškva pravne zaštite,
niti osiguravač koji pruža usluge osiguranja u
vezi sa obezbeđivanjem pomoći,
(d) da je pravno zastupanje u postupku suprostavljenih strana obezbeđeno od strane međusobno
nezavisnih pravnih zastupnika, odnosno advokata u slučaju kada su dve strane u sudskom sporu osigurane kod istog osiguravača od troškova
pravne zaštite.
Član 5 Direktive u stavu 2 propisuje da izuzeci od
primene člana 4 stav 1 Direktive, koje su ovlašćene da
propišu države članice, ne smeju uticati na, niti derogirati primenu člana 3 stav 2 Direktive.
Nacionalni pravni okvir
Član 4:67 Zakona o finansijskom nadzoru Holandije
(Wet op het financieel toezicht) propisuje obavezu osiguravača koji pruža usluge osiguranja troškova pravne
zaštite da u ugovoru o osiguranju koji zaključuje eksplicitno propiše pravo osiguranika da slobodno odabere
advokata ili drugog pravnog zastupnika koji ispunjava
sve uslove da pruža takvu uslugu, u slučaju kada:
(a) je u konkretnom slučaju potrebno da angažuje
advokata, odnosno pravnog zastupnika koji bi
branio, zastupao ili štitio interese osiguranika u
bilo kom postupku, bez obzira da li se postupak
vodi pred sudom ili organom uprave, ili
(b) je nastao sukob interesa.
3. Predmet spora i pravna pitanja u odnosu na
koja je zatraženo tumačenje Evropskog suda
Gospodin Sneller i DAS su zaključili ugovor o osiguranju troškova pravne zaštite. Ugovor je regulisao da je
DAS odgovoran za pružanje pokrića u pogledu osiguranja troškova pravne zaštite, ali i da će pravnu zaštitu
osiguraniku pružati lica zaposlena kod DAS-a. Ukoliko
u skladu sa odredbama ugovora ili po mišljenju DAS-a,
bude potrebno da se zastupanje prepusti licu koje nije
zaposleno kod DAS-a, osiguranik ima pravo da slobodno izabere advokata, odnosno drugog pravnog zastupnika i da mu da odgovarajuće potrebne instrukcije za
zastupanje u postupku koji se vodi.
U postupku koji je dao osnova za pokretanje postupka pred Evropskim sudom, gospodin Sneller je želeo
da pokrene parnicu za naknadu štete protiv svog bivšeg poslodavca povodom neosnovanog otkaza ugovora
o radu. Gospodin Sneller je želeo da slobodno izabere
advokata koji bi ga zastupao u ovom sudskom postupku, pri čemu bi troškove pravne zaštite trebalo da snosi
osiguravač sa kojim ima zaključen ugovor o osiguranju
troškova pravne zaštite. DAS nije sporio da gospodin
Sneller ima zaključen ugovor o osiguranju troškova
pravne zaštite ali, prema mišljenju DAS-a, ugovor koji
imaju ne daje pravo gospodinu Sneller-u da zahteva
da troškove pravne zaštite snosi DAS, budući da ga je
zastupao advokat koga je gopodin Sneller sam izabrao.
DAS je istakao da je bio spreman da obezbedi gospodinu Sneller-u pravnu zaštitu koju bi mu pružio neko od
zaposlenih DAS-a ko nije advokat.
Prvostepeni sud pred kojim je započet postupak stao
je stanovište da prema zakonima Kraljevine Holandije,
u postupku koji je gospodin Sneller želeo da pokrene
protiv svog bivšeg poslodavca, pravna pomoć nije obavezna.
Kako je DAS odbio da snosi troškove pravne zaštite koje je u zastupanju imao advokat koga je slobodno
odabrao osiguranik, gospodin Sneller je zahtevao od
postupajućeg suda u Amsterdamu2 da obaveže DAS da
snosi konkretne troškove pravne zaštite. Svojom odlukom od 8. maja 2011. godine, postupajući sud je odbio
zahtev gospodina Sneller-a.
Odluka prvostepenog suda potvrđena je odlukom
Apelacionog suda u Amsterdamu od 26. jula 2011. godine. Apelacioni sud je stao na stanovište da se član 4:67
stav 1. Zakona o finansijskom nadzoru, ima tumačiti
tako da u slučaju kada je svrha ugovora pružanje pravnih usluga zastupanja, pravo na slobodan izbor advokata se ne može aktivirati na osnovu odluke osiguranika da pokrene određeni sudski postupak u cilju zaštite
svojih interesa, već da se pravo na slobodan izbor advokata može zasnovati samo na osnovu prethodne odluke
osiguravača da se zastupanje u konkretnom slučaju ima
poveriti advokatu, odnosno drugom pravnom zastupniku koji je kvalifikovan za pružanje potrebnih usluga,
a ne zaposlenom društva za osiguranje. Naime, samo
u takvom slučaju može nastupiti sukob interesa koji je
član 4 stav 1 Direktive želeo da predupredi.
Gospodin Sneller je uložio žalbu Vrhovnom sudu
Kraljevine Holandije, ističući da prema jezičkom tumačenju člana 4 stav 1 Direktive, kao i da prema odlukama Evropskog suda u slučaju C-199/08 Eschig3 i slučaju C-293/10 Stark4 proizlazi da se u slučaju pokretanja
sudskih, odnosno upravnih postupaka, uslovi propisani
ugovorom uvek moraju tumačiti na način da se osiguraniku omogućava slobodan izbor zastupnika u tim postupcima.
Postupajući sud je, međutim, stao na stanoviše da
bi zastupanje stava koji je predlagao gospodin Sneller
U konkretnom slučaju radilo se o sudu u Amsterdamu koju
odlučuje po zahtevu za određivanje privremenih mera.
3
Videti detaljnije slučaj C-199/08 Eschig [2009] ECR I-8295.
4
Videti detaljnije slučaj C-293/10 Stark [2011] ECR I-4711.
2
1/2014
Presuda Evropskog suda od 7. novembra 2013. godine u sporu C-442/12
moglo da ima ozbiljne posledice budući da bi se nužno
odrazilo na povećanje premija osiguranja u značajnijem
iznosu, te da se i o ovome mora brižljivo voditi računa
prilikom tumačenja odredbe člana 4 stav 1 Direktive.
Imajući u vidu prethodnu argumentaciju, Vrhovni
sud Kraljevine Holandije je odlučio da zastane sa odlučivanjem u predmetnoj pravnoj stvari obraćajući se
Evropskom sudu za tumačenje u vezi sa sledećim pitanjima:
1. Da li se član 4 stav 1 Direktive može tumačiti tako
da se osiguravaču troškova pravne zaštite daje pravo da
u svojim polisama osiguranja predvidi da će zastupanje osiguranika u postupcima pred sudom, odnosno
pred organima uprave vršiti zaposleni kod osiguravača,
kao i da predvidi da će naknaditi troškove pravne zaštite koji nastanu u vezi sa zastupanjem osiguranika od
strane advokata, odnosno pravnog zastupnika koga je
osiguranik slobodno odabrao, samo pod uslovom da je
prema mišljenu osiguravača u konkretnom slučaju bilo
osnovano da se umesto zaposlenih osiguravača angažuje eksterni pravni zastupnik?
2. Da li odgovor na prvo pitanje zavisi od toga da li je
pravna pomoć nužna u konkretnom postupku ili, međutim, učesnik u predmetnom postupku nije obavezno
morao da ima pravnu pomoć?
4. Rezonovanje Suda
U vezi sa prvim postavljenim pitanjem, Evropski
sud je zapravo trebalo da da tumačenje može li se pomenuti član tumačiti na način da osiguravač koji pruža
usluge osiguranja troškova pravne zaštite ima pravo da
u svojim ugovorima o osiguranju predvidi da će pravnu
pomoć osiguraniku prevashodno pružati lica koja su
zaposlena kod osiguravača, a tek ako osiguravač bude
smatrao da je u konkretnom slučaju opravdano da se
angažuje pravni zastupnik koji nije uposlenik osiguravača, da praktično tek onda osiguranik ima pravo da
slobodno izabere advokata, odnosno pravnog zastupnika koji bi ga zastupao u postupku pred sudom ili organom uprave.
Evropski sud je svoje razmatranje započeo od jezičkog tumačenja člana 4 stav 1 Direktive. Naime, Evropski sud je istakao da formulacija odredbe člana 4 stav 1
data u pasivu koji se takođe koristi i u nemačkoj, francuskoj i holandskoj verziji Direktive, ne uređuje da li,
u određenom postupku, osiguravač ili osiguranik ima
pravo da odluči o tome da li je potrebno angažovati
spoljnog pravnog savetnika. DAS je u postupku pred
postupajućim sudom Kraljevine Holandije takođe krenuo od jezičkog tumačenja iz koga je izveo zaključak
da je iz formulacije člana 4 stav 1 Direktive ovlašćen da
u svojim ugovorima o osiguranju uredi svoje pravo da
oceni da li je u konkretnom slučaju nužno ili opravdano
da se angažuje pravni savetnik koji nije njegov uposlenik, u kom slučaju osiguranik ima pravo da slobodno
odabere svog advokata, odnosno pravnog zastupnika.
Međutim, Evropski sud nije prihvatio ovakvu argumentaciju DAS-a, smatrajući da se ovakvo restriktivno
tumačenje člana 4 stav 1 Direktive ne može prihvatiti.
Iako je Evropski sud praktično potvrdio da iz formulacije člana 4 stav 1 Direktive zaista nije moguće izvesti
jasan zaključak jezičkim tumačenjem, Sud je istakao da
nije samo jezičko tumačenje ono koje se ima davati, već
da je obaveza svih koji primenjuju određenu normu da
razumeju širi smisao određene norme, a posebno cilj i
svrhu koji se nameravaju postići određenom normom.
S tim u vezi, Evropski sud je smatrao da i iz alineje
11 Preambule i iz člana 4 stav 1 Direktive proizlazi da
se osiguraniku mora obezbediti slobodan odabir advokata, odnosno pravnog zastupnika koji poseduje odgovarajuće kvalifikacije prema nacionalnom pravu države
članice pred čijim sudskim, odnosno upravnim organima zastupa stranke uključujući i osiguranika, o čemu se
Evropski sud već izjašnjavao u slučaju C-293/10 Stark.
Iz formulacije člana 4 stav 1 Direktive i alineje 11
Preambule pomenute Direktive proizlazi da osiguravač, koji pruža uslugu osiguranja troškova pravne zaštite, nema pravo da procenjuje i ocenjuje da li je u pojedinom slučaju opravdano da osiguranik ima spoljnog
pravnog zastupnika, odnosno advokata, odnosno drugog pravnog zastupnika koji nije lice koje je zaposleno
kod osiguravača.
Dodatno, Evropski sud je istakao da je Evropska
komisija istakla da je cilj Direktive, a posebno člana 4
stav 1, pre svega, najviša zaštita osiguranika kao slabije
strane u ugovornom odnosu sa osiguravačem, te otuda
osiguravač ne može imati ovlašćenja da ograniči slobodu osiguranika koju mu je dao član 4 stav 1 predmetne
Direktive.
Imajući u vidu navedeno, Evropski sud je stao na stanovište da član 4 stav 1 Direktive kojom se osiguraniku
daje pravo na slobodan izbor pravnog zastupnika, ima
opštu primenu i da je po svojoj pravnoj prirodi obavezujući, te da se ne može derogirati drugačijim rešenjima
u nacionalnom pravu, na šta je posebno isticao u svom
ranijem slučaju C-199/08 Eschig.
Što se tiče visine premije osiguranja, Evropski sud je
stao na stanovište da to što se osiguraniku daje sloboda
da odabere svog pravnog zastupnika ne znači da osiguravač, u pojedinim slučajevima, nema pravo da nametne određena ograničenja u pogledu visine troškova
koje će on snositi u slučaju osiguranja troškova pravne
zaštite.
71
1/2014
Presuda Evropskog suda od 7. novembra 2013. godine u sporu C-442/12
72
U skladu sa sudskom praksom Evropskog suda, sloboda izbora u smislu člana 4 stav 1 Direktive, ne znači da su države članice dužne da obavežu osiguravače
da snose u celosti troškove pravne zaštite koji nastanu
u vezi sa zastupanjem osiguranika. Međutim, davanje
ovakvog ograničenja ne sme da ograniči slobodu osiguranika u smislu odabira adekvatnog pravnog zastupnika koji će štititi njegove interese u sudskom ili upravnom postupku. U svakom pojedinačnom slučaju, kako
je to već istaknuto u slučaju C-293/10 Stark, obaveza je
nacionalnog postupajućeg suda da utvrdi da je u konkretnom slučaju, došlo do ovakvog ograničenja.
Na osnovu svega navedenog, u pogledu prvog pitanja Evropski sud je stao na stanovište da se član 4 stav
1 Direktive ima tumačiti na način da se osiguravaču
koji pruža usluge osiguranja troškova pravne zaštite ne
može priznati pravo da ugovorima o osiguranju predvidi opšte pravilo po kome njegovi uposlenici zastupaju
osiguranika u postupcima pokrentuim pred sudskim ili
upravnim organima, te da samo ako osiguravač smatra
da je u konkretnom slučaju opravdano da osiguranik
angažuje spoljnog zastupnika koji nije uposlenik osiguravača, osiguranik ima pravo na slobodan odabir advokata, odnosno pravnog zastupnika.
U vezi sa drugim postavljenim pitanjem, postupajući sud Kraljevine Holandije je tražio tumačenje od
Evropskog suda, da li odgovor na prvo pitanje zavisi od
toga da li je pravna pomoć nužna u konkretnom postupku ili, međutim, učesnik u predmetnom postupku
nije obavezno morao da ima pravnu pomoć.
Evropski sud je stao na stanoviše da se odgovor na
drugo pitanje ne razlikuje zavisno od toga da li je prav-
na pomoć nužna u konkretnom postupku ili, međutim,
učesnik u predmetnom postupku nije obavezno morao
da ima pravnu pomoć, budući da je odredba člana 4
stav 1 Direktive opšta i da je, po svojoj pravnoj prirodi,
obavezujuća za svaki konkretan slučaj.
5. Odluka Evropskog suda
Na osnovu svega navedenog Evropski sud je stao na
stanovište da se:
1. član 4 stav 1 Direktive ima tumačiti na način da
se osiguravaču koji pruža usluge osiguranja troškova
pravne zaštite ne može priznati pravo da ugovorima o
osiguranju predvidi opšte pravilo po kome njegovi uposlenici zastupaju osiguranika u postupcima pokrentuim
pred sudskim ili upravnim organima, te da samo ako
osiguravač smatra da je u konkretnom slučaju opravdano da osiguranik angažuje spoljnog zastupnika koji nije
uposlenik osiguravača, osiguranik ima pravo na slobodan odabir advokata, odnosno pravnog zastupnika;
2. odgovor na drugo pitanje se ne razlikuje zavisno
od toga da li je pravna pomoć nužna u konkretnom postupku ili, međutim, učesnik u predmetnom postupku
nije obavezno morao da ima pravnu pomoć.
Prevela i priredila za prikaz:
mr Jelena Gazivoda, advokat
e-mail: [email protected]
1/2014
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS
73
PROBLEMI U ŽIVOTNOM
OSIGURANJU TEK DOLAZE
U branši životnog osiguranja izgledi nisu sjajni, bar
prema sadašnjoj situaciji koju diktiraju niske kamatne
stope. U prvom redu je manje atraktivno postalo klasično životno osiguranje. Ovo je generalni zaključak rejting agencije Asekurata koji je na konferenciji za štampu izneo direktor agencije, dr Rajner Vil.
Ova agencija je po dvanaesti put za redom izradila
analizu udela u dobiti nemačkih društava za osiguranje. U projektu je učestvovalo 68 društava, što odgovara
udelu tržita od 88,65% (u 2012. godini taj udeo je iznosio 94,14%). Od svih analiziranih društava koja se bave
životnim osiguranjem, 52 su zabeležila pad ukamaćivanja u 2013. godini u odnosu na 2012, a kod 13 društava
nema promena. Ni jedno društvo nije zabeležilo porast.
Ukamaćivanje je opalo prosečno sa 0,15% na 3,53%.
Dodatne rezerve za kamatu su 2011. godine iznosile 1,5 milijardi evra, a 2012. već pet milijardi. U 2013.
životni osiguravači su, prema proračunu agencije Asekurata, u ove rezerve doznačili sedam milijardi evra.
Za 2013. godinu planiran je iznos od osam do deset
miljardi eura. Poređenja radi, agencija navodi da ukupnih 13,5 milijardi evra odgovara iznosu kompletnog
sopstvenog kapitala društava za životno osiguranje u
periodu od 2011. do 2013. godine.
Za učesnike u dobiti to će značiti smanjenje udela,
pri čemu tekuće kamate i ukupno ukamaćivanje već
ima niži nivo, gledano u dužem proteklom periodu. U
kamatnim rezervama prednost imaju klijenti čiji ugovori su počeli ranije jer obaveze prema njima (za isplatu
viših procenata kamate) moraju biti ispunjene. Postavlja se pitanje da li prinosi niži od jednog procenta po
standardnom ugovoru na 25 godina mogu više uopšte
da budu argument za sticanje novih klijenata. Kao izolovan argument – sigurno izuzetno teško.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.
php;do=show/id=21288/alloc=195/site=vm, 28. 1. 2014.
RIZIČNI PROIZVODI ZAHTEVAJU
DRŽAVNU REGULATIVU
Nakon stečaja kompanije Prokon počele u Evropskom parlamentu počele su diskusije oko rizičnih finansijskih proizvoda za male investitore, sa intencijom
donošenja regulative koja bi zabranila posredovanje
kod tih proizvoda. U cirkularnom pismu od 23. januara
2014. godine predstavnik „zelenih”, Sven Gigold, kriti-
kuje predlog Svezne vlade Nemačke o „zabrani kupovine određenih rizičnih finansijskih proizvoda.” On navodi da i „mali investitori imaju pravo da rizikuju svoja
sredstva”, smatrajući da su finansijski savetnici ti koji
treba da stoje na strani ulagača umesto da podležu izazovima visokih provizija i raznim iskušenjima kojima
ostvaruju veći obim prodaje i visoke provizije i honorare. Pored činjenice da je Prokon sam intenzivno sticao
klijente putem oglasa, video snimaka i razgovorima u
svojim poslovnim prostorima, bez i jednog jedinog samostalnog finansijskog savetnika, postavlja se pitanje
jesu li klijenti u toj firmi bili srećni što su platili savetovanje po sistemu „dali smo vam odličan savet, molimo
sad platite taj i taj procenat od sume koju ulažete?” Odgovor je – naravno da nisu. Ni u varijanti savetovanja
po satnici ne bi, u krajnjem, mnogo profitirali.
Gigold dalje navodi da mali investitori ulažu u poštenu trgovinu i male kredite u državama tj. ekonomijama u razvoju gde nema velikih rizika i da takav angažman ne treba zabranjivati. Rizik se nalazi u pogrešnim
kriterijima za ograničenje finansijskih proizvoda, a što
se tiče sigurnosti, u pogledu transparentnosti, postojeći
propisi su sasvim dovoljni, pod uslovom da se dosledno
primenjuju.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.
php;do=show/id=21284/alloc=195/site=vm, 28. 1. 2014.
DOBRE PERSPEKTIVE PENZIJSKIH PLANOVA
Na nemačkoj berzi se dosadašnji način finansiranja
pozitivno odrazio na penzijske planove: u poslednjem
kvartalu 2013. godine sredstva ovih fondova su se povećala za 1,8 odnosno 2,5% (DAX: 199,6 milijardi evra,
MDAX: 17,3 miljarde evra). Ovo su podaci koje je objavila konsultantska i investicona kompanija Towers Watson, a prema projektu modela za kalkulaciju „German
Pension Finance Watch.” Razlog su veoma dobre performanse tržišta akcija u drugoj polovini godine. Tako su
kompanije listirane na nemačkoj berzi postigle prinose
od 2,6% u četvrtom kvartalu, odnosno 7,1% u toku čitave 2013. godine.
Lagani pad očekivane inflacije uticao je i na smanjenje planiranog iznosa sredstava za izmirenje obaveza
koje ulaze u bilans za oko 2%, i to na 306,8 milijardi
evra, a to znači poboljšanje efikasnosti penzijskih sredstava, ili stepena finansiranja koji se očituje u odnosu
ukupnih penzijskih sredstava i obaveza. U relativnom
iznosu taj odnos iznosi 65%.
1/2014
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
74
Studija kompanije Towers Watson analizira aktuelni
razvoj penzijskih obaveza u periodu od 2003. godine
kao i iznose rezervisanih sredstava kapitala. Pokazalo
se da se nastavlja trend finansiranja penzijskih planova
započet u trećem kvartalu 2013. godine, čime se gotovo
kompenzuju rupe u finansiranju iz 2012. godine.
Verovatno je da će u budućnosti prelazak mnogih
firmi na moderne penzijske planove, tj. planove orijentisane na kapital, pomoći daljoj stabilizaciji statusa finansiranja penzija. Prelazak na takve penzijske planove
je, u smislu upravljanja rizikom penzija, veoma vredan
pažnje, a studija predviđa da će se preduzeća mnogo
više baviti penzijskim fondovima nego do sada.
Do sada je, prema zvaničnim podacima, udeo penzijskih fondova u ukupnim sredstvima za pokriće penzija iznosio 5%. Nadalje, mnoge firme su u poslednjim
godinama povećale sredstva za penzije značajnim dodatnim investicijama, tako da je realno da će se trend
rasta stepena finansiranja u budućnosti nastaviti.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/Aktuell/
Nachrichten/195/21287/Guter-Ausfinanzierungsgrad-wirktsich-positiv-auf-Pensionsplaene-aus.html, 28. 1. 2014.
KATASTROFE OD KOJIH
OSIGURAVAČI NAJVIŠE STRAHUJU
Više od 30.000 menadžera u delatnosti osiguranja iz
celog sveta smatraju da u oblasti prirodnih katastrofa
najveća opasnost preti od pandemija u vidu gladi, nestanka vode i energije. Daljne ekstremne rizike vide u
„elektronskom ratovanju” (Cyber war), ekonomskim
depresijama, bnkarskim krizama, vremenskim prilikama i bankrotima važnijih država. Na listi deset najvećih
rizika spadaju i tehnološki rizici, tj.opasnost od zloupotrebe privatnih, poslovnih i državnih podataka.
Dejstvo kriza na osiguranje je višestruko. Glad, nedostatak vode i energije bi imao veliki uticaj na tablice
mortaliteta i morbiditeta, i na bazi investiranog kapitala
bi nastali gubitnici sa jedne i dobitnici sa druge strane.
U slučaju državnog bankrota ne bi bila oštećena samo
društva za osiguranje, imaoci državnih obveznica, nego
i osiguranja čitavih regija. Povećao bi se broj aktivnosti
kupovina i spajanja, pošto bi ćerke društava za osiguranje u sektoru bankarstva morale da se prodaju. Logično, uticaj dužih ekonomskih depresija bi takođe bio
jako kompleksan. Autoosiguranja bi se drastično smanjila, osiguranja domaćinstva i druga. Pretpostavka je
da bi time i opala učestalost šteta čime bi neka siguranija stekla veće dobiti.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/Aktuell/
Nachrichten/195/21189/Vor-diesen-Katastrophen-habenVersicherer-Angst.html, 28. 1. 2014.
MIFID 2: POŽELJNA
REGULATIVA IZ JEDNE RUKE
Udruženje osiguravača Nemačke kritikuje odluku
Evropske unije kojom se menjaju propisi u vezi sa Direktivom o tržrištima finansijskih instrumenata, tzv. MiFID, a
tiču se osiguranja. Svoju kritiku zasnivaju na činjenici da
je materija već regulisana izmenama Direktive o posrednicima u osiguranju (IMD 2) i da je veoma poželjno da
se propisi donose jedinstvenim pravnim aktom. Naime,
Evropski parlament, Savet i Komisija EU su se 9. januara 2014. saglasili oko ključnih tačaka Direktive MiFID 2,
koja uređuje poslovanje fondova, obveznica i derivata u
bankama u firmama koje posluju hartijama od vrednosti.
Takođe su se saglasili i oko izmene Direktive o posrednicima u osiguranju IMD 1 koju bi zamenila IMD 2, a koja
uključuje elemente MiFID 2, i čije se donošene očekuje
2016. godine. Prema mišljenju nemačkih osiguravača,
primena propisa donetih na ovaj način predstavlja za posrednike na finansijskim tržištima dodatno opterećenje i
povećanje troškova poslovanja.
Izvor: http://www.gdv.de/2014/01/mifid2-keineregulierung-aus-einem-guss/31. 1. 2014.
SVE VEĆA OPASNOST
OD DIGITALNIH RIZIKA
Opasnost od zloupotrebe digitalnih podataka postaje
sve veća i tema je 50. Minhenske konferencije o bezbednosti koja se održala od 31. januara do 2. februara 2014. godine: tzv. „sajber-kriminal” već duže vreme nije nepoznata pojava, ali se ubrzano pojačava. Treba imati u vidu da se
radi o pojavama za koje je gotovo nemoguće imati tačne
podatke. Ono čime barata Europol je sledeće: 230.000 de-
likata u 2012. godini, uglavnom putem Interneta, i 750
milijardi evra štete u svetu godišnje.
Izvor: http://www.gdv.de/2014/01/die-digitale-gefahrnimmt-zu/, 31. 1. 2014.
Izbor i prevod: Nela Bukorović,
e-mail:[email protected]
1/2014
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF
THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
Prof. dr Jovan SLAVNIĆ
Reč počasnog predsednika AIDA SERBIA
povodom objavljivanja 11. toma zbornika
„Istorija osiguranja Austrije”
Poštovani učesnici skupa,
Pred nama je XI-ti tom Istorije osiguranja Austrije
(u daljem tekstu: IOA), knjige prof. Volfganga Rorbaha, objavljene krajem oktobra 2013. godine. On je autor glavnine priloga i glavni je redaktor ostalih priloga.
Premda ovaj tom nije i najobimniji, ima 1200 strana
(praktično je obima enciklopedije). Danas, u vreme
kada je svaki mladi čovek koji pripada zapadnoj kulturi,
pod uticajem modernih elektronskih medija vaspitan
na poluminutnom obrascu pažnje, a imajući u vidu da
smo i mi odrasli prihvatili ovaj obazac i činjenicu da
smo se već navikli na knjige u sve sitnijim fragmenitima
i kada se i knjige klasika objavljuju u pojednostavljenom, sažetom obliku, IOA po broju tomova i njihovom
obimu, bez sumnje, je neobična pojava.
Ovim tomom prof. Rorbah beleži značajan jubilej
jer njime zaokružuje četvrt veka rada na istraživanju
u oblasti istorije osiguranja Austrije. Ispitujući
međunarodne veze austrijskog osiguranja, naročito u
ovom tomu, on osvetljava i istoriju osiguranja u zemalja
sa kojima je Austrija imala privredne veze. Stoga, osiguranje u Srbiji, kao i tekstovi članaka i eseja srpskih
autora imaju dominantno mesto. To nam svima u Srbiji
laska i predmet je naše blagodarnosti prof. Rorbahu.
Prema svom sadržaju knjiga je raznolika i šarolika.
Prvi deo je označen kao opšti jer se odnosi na teoriju i
praksu osiguranja. U tom delu knjige nalazimo brojne
članke austrijskih i srpskih autora u kojima se obrađuje
široki spektar savremenih tema, poglavito iz ekonomije
i prava osiguranja. U njemu se nalaze članci i onih srpskih autora koji prvi put pišu na teme iz oblasti osiguranja i nepoznati su u stručnoj i naučnoj javnosti osiguranja u Srbiji. To je dobro i pohvalno, budući da je prof.
Rorbah dao šansu ovim autorima da se oprobaju i dobiju referencu u jednoj knjizi koja pripada nemačkom
jezičkom području. Objavljeni radovi, međutim, nisu
prošli nezavisnu spoljnu recenziju kvaliteta i orginalnosti. Ipak, prof. Rorbah ih objavljuje bez ovih recenzija
ponesen zanosom onog dela njegovog srpskog duhovnog bića da je sve ono što su srpski autori, koje smatra
svojim prijateljima napisali – nauka i da zaslužuju da se
objave u IOA.
U drugom delu su objavljeni tekstovi istorijskog
karaktera u esejističkom maniru, takođe, uglavnom
napisani od austrijskih i srpskih autora, u kojima se
istražuje nastanak i razvoj brojnih austrijskih društava
za osiguranje i drugih austrijskih i srpskih institucija u
osiguranju, ali i u obrazovanju i nauci, sa naglaskom na
one sa kojima tesno sarađuje prof. Rorbah.
Treći deo tematski obuhvata sažetu opštu istoriju i
istoriju osiguranja Austrije, od antičkih preteča i modernog premijskog osiguranja u svetu i Austriji do izazova pred kojima se ono nalazi u XXI veku. Ovaj deo u
svemu ima osobine dobrog kratkog i preglednog opšteg
udžbenika istorije osiguranja.
Četvrti deo je biografskog karaktera. Napisao ga je
dr Gerhard Dikinger. U njemu ovaj austrijski autor,
pripisujući prof. Rorbahu značaj za austrijsku istoriju
osiguranja i austrijsku nauku osiguranja koju je imao
Mocart u muzici, opisuje rad i rezultate rada prof. Rorbaha kroz decenije pregalaštva u osiguranju, opisuje
ličnosti koje su uticale na njegov rad, ličnosti na koje
je on uticao, daje pregled tomova IOA, posebno V-og.
Jedan obimniji deo posvećen je porodičnom stablu
porodice Rorbah, sa aspekta delovanja njenih članova
u branši osiguranja.
U petom delu je data bibliografija radova i autora radova koji su objavljeni u deset tomova IOA. Čini mi se
da je bibliografija našla mesto u XI-tom tomu IOA po
uzoru na bibliografiju koju smo mi u Udruženju za pravo osiguranja Srbije sastavili i uključili u kraću istoriju
našeg Udruženja, objavljenu na početku 2013. godine u
knjizi „Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije”, čiji je prof. Rorbah aktivan član, kao i član redakcije
časopisa Udruženja, Evropske revije za pravo osiguranja, i jedan među najplodnijim piscima radova koji se
objavljuju u ovom časopisu i zbornicima radova koje
Udruženje objavljuje. Bibliografija ima posebno mesto
u ovom tomu iz sasvim opravdanih i pragmatičnih razloga. Uključivanjem bibliografije u XI-ti tom, što je bio
veliki posao, prof. Rorbah je izvršio dobru pripremu da
75
1/2014
JOVAN SLAVNIĆ
76
o IOA dobijemo obimnije pisane radove. Naime, IOA
sa objavljenih XI tomova i njen glavni autor i redaktor
postali su institucija i deo istorije osiguranja Austrije,
što znači da je došlo vreme da neko o tom fenomenu
napiše naučnu studiju, možda i doktorsku disertaciju.
Ja vidim više kandidata ovde u sali za pisanje ove monografije, posebno među onim ličnostima koje je prof.
Rorbah zadužio kao njihov poneseni mentor ili je na
drugi način uticao na domete njihovog rada.
Kada se govori o knjizi koja je pred nama, ne može
se izbeći pitanje: Gde je moguće naći institucije u osiguranju koje će podržati i finansijski pomoći da se objavi
kniga o istoriji osiguranja u XI tomova, u obimu kakva
je IOA i u tiražu koji po pojedinom tomu ide do 4000
primeraka? Izvesno je samo u zemlji kao što je Austrija, čijih je, kao što vidimo iz u njemu navedenog spiska
donatora, 12 društava za osiguranja i drugih institucija u osiguranju iz ove zemlje obezbedilo da ona bude
objavljena. Dakle, u zemlji u kojoj postoji potreba za
izučavanjem istorije osiguranja kao vrednosnog sistema kulture i nauke zemlje.
A kakvo je stanje u Srbiji sa istraživanjem istorije
osiguranja? Mi u Srbiji, poznato je, imamo pregršt napisanih knjiga o istoriji srbijanskih palanki, ulicama u
pojedinim gradovima i palankama, kafanama..., dok o
istoriji osiguranja fragmentarno pišu individualci kao
rezultat ličnih napora, želja i talenta, a ne kao sledbenici
vrednosnog sistema koji proizvodi organizovani rad i
daje organizovanu podršku poduhvatu da se dođe do
jedne celovite ili bar celovitije istorije osiguranja Srbije.
U Srbiji će odnos prema istoriji osiguranja, ali i prema
nauci osiguranja uopšte, zapostavljenim u podršci od
strane naših institucija u osiguranju, ostati onakav kakav je danas dok u institucijama srpskog osiguranja kod
velikog broja ličnosti na ključnim mestima preovladava fenomen, koji Doris Lesing, nedavno preminula
britanska književnica i nobelovka, označava teminom
„obrazovni varvarin.” Poslužiću se citatom kojim ona
objašnjava ovaj termin: „To je neko ko je mogao mnogo
godina provesti u školi i na univerzitetu, osvojiti vredne nagrade, a naposletku nije pročitao ništa, ne poznaje istoriju, a povrh toga je i potpuno nezainteresovan.”
Osim toga, ja bih dodao, da je „obrazovni varvarin”
zainteresovan za veliki novac koji dobija kao zaradu,
bonuse i po drugim osnovama samo zato što radi u osiguranju.
U Beogradu, 3. decembra 2013.
1/2014
Pitanja u vezi sa „istovetnošću isplata” u reosiguranju
prema engleskom
pravu...
BIBLIOGRAFIJA
/ BIBLIOGRAPHY
77
ODABRANE KNJIGE / SELECTED
BOOKS
Hans Paul Becker, Investicije i finansiranje, Osnove
poslovnih finansija (Investition und Finanzierung,
Grundlagen der betrieblichen Finanzwirtschaft) Gabler
Verlag Wiesbaden 2013, ISBN 978-3-658-00378-4,
strana XIII i 383, cena 22,99 €
U ovoj knjizi su obrađena važnija pitanja iz oblasti
politike investiranja i poslovnih finansija, a na prihvatljiv i, koliko je to moguće, jednostavan način objašnjene su metode kalkulacije investicija i finansiranja.
Sistematski su prikazani kako klasični, tako i novi instrumenti koji se koriste, a izvršena je i njihova analiza
i ocena efikasnosti. Dati su i primeri kalkulacija s rešenjima, a posebna pažnja je posvećena rejitingu i preporukama Bazela III. Objašnjenje finansiranja i funkcije derivata takođe je popraćeno brojnim primerima
i objašnjenima. Ova knjiga služi kao udžbenik, a ciljne
grupe kojima je namenjena su studenti i docenti visokih stručnih škola, fakulteta i akademija, prvenstveno
ekonomskih i pravnih, kao i stručnim kadrovima zaposlenim u oblasti bankarstva, osiguranja i finansijskim
službama kompanija u drugim branšama.
Wolf-Rüdiger Heilmann, Klaus Jürgen Schröter,
Osnovni pojmovi teorije rizika (Grundbegriffe
der Risikotheorie), Verlag Versicherungswirtschaft
karlsruhe 2014, ISBN: 978-3-89952-729-2, 472 strane,
cena 59,00 €
Pojam teorije rizika obuhvata matematičke modele
i metode osiguranja rizika i šteta. Autor u ovoj knjizi
posvećuje posebnu pažnju kalkulaciji premija, kao i
numeričkoj oceni formula u aktuarskoj matematici, intenzivno obrađuje i različite forme distribucuje rizika
putem franšize i samopridržaja. U numeričkim postupcima naročito iscrpno su prikazane tehnike simulacije
za razne rizike. Novost je prikaz kopula koje se u aktuarskoj matematici obrađuju tek od nedavno. Navedeni
matematički modeli su u knjizi predstavljeni u okviru
postavljenih pitanja iz teorije i prakse osiguranja i njihove primene sa primerima. Dobro razumevanje teorije rizika u ovoj knjizi omogućeno je na bazi pitanja uz
date odgovore.
Knjiga je namenjena teoretičarima kojima na raspolaganju stoji mnoštvo konkretnih načina primene i
praktičarima koji traže matematički prečišćena i jasna
rešenja za metode koje primenjuju u tehnici osiguranja.
ODABRANI ČLANCI / SELECTED
ARTICLES
Matthias Beenken, Oliver Riedel, Sabine Wende,
Dobit nasuprot orijentaciji na klijenta: koji su ciljevi
nemačkih posrednika u osiguranju? (Gewinn- versus
Kundenorientierung: Welche Ziele verfolgen deutsche
Versicherungsvermittler?)
Samostalni posrednici u osiguranju često trpe kritike da su orijentisani samo na kratkoročno postizanje
veće prodaje i provizija i da pri tome sistematski zanemaruju interese klijenata. U vezi sa tim se u članku
diskutuje o plaćenom honorarnom savetovanju kao alternativi prevladavajućem sistemu provizija. Udruženja
posrednika, međutim, tvrde da su njihovi članovi zainteresovni za dugoročne odnose sa klijentima. U članku
se obrađuje pitanje ciljeva i motiva koje posrednici u
osiguranju zaista slede – da li su to samo primanja ili (i
dugoročne) veze sa klijentima. Pri tome se upoređuju i
diskutuju različiti aspekti. Rezultati istraživanja pokazuju da posrednici u zavisnosti od veze sa konkretnim
osiguravajućim društvom pokazuju četiri vrste strateške orijentacije: fer ponašanje, težnju za dobiti, životni
kvalitet i stabilnost poslovanja. Pod fer ponašanjem podrazumeva se želja posrednika da posluju u skladu sa
ineresima klijenata, gde se razlikuju posrednici koji tu
želju ostvaruju na kratki i dugi rok, mada je jasnu granicu teško odrediti. Cilj ove studije jeste da zakonodavcu
pruži određene kvalitativne implikacije u uređenju pitanja zaštite dugoročnih ciljeva klijenata.
Izvor: http://link.springer.com/article/10.1007/s12297013-0259-x
Christoph Schwarzbach, Frederik Kunze, Norman
Rudschuck, Torsten Windels, Ulaganje nemačkih
društava za životno osiguranje u akcije u momentu
niske kamatne stope: novi zadaci čekaju (Stock
investments for German life insurers in the current low
interest environment: more homework to do)
U članku se komentariše trenutna faza ekspanzije na
berzama akcija i niske kamatne stope u svetu, uz isto-
1/2014
Odabrani članci i knjige / Selected articles and books
78
vremeno naglašene oscilacije doplata za rizik u određenim oblicima investiranja u kojima se prinos ostvaruje
po osnovu kamata, na primer kod državnih obveznica.
Ovo predstavlja teškoće u oblasti upravljanja sredstvima generalno za društva za osiguranje i posebno za
društva za životno osiguranje. Zadatak menadžmenta
je da u aktuelnoj situaciji pronađe profitabilne forme
investirannja koje će klijentima omogućiti određenu
dobit na sredstva koja su uložili, a u slučaju životnog
osiguranja da im omogući bar garantovanu kamatu.
Nakon loših iskustava u svetskoj ekonomskoj i finansijskoj krizi 2008/2009 godine, nemački osiguravači su
značajno redukovali ulaganje u akcije, pa autor iznosi
činjenicu da se na ta način nije ni moglo profitirati u
momentu oporavka tržišta 2013. godine, kada su porasle cene akcija. Autor postavlja pitanje da li su osiguravači svesno propustili šansu da ostvare prinose od svo-
jih portfelja i da li će se moći ostvariti profit od budućeg
porasta vrednosti. Sa druge strane, podseća autor, prete
efekti koje na investiciono odlučivanje u komapnijama
mogu proizvesti odredbe Direktive Solventnost II: visoki zahtevi za sopstvenim kapitalom dodatno otežavaju
ekonomske efekte, dakle i isplatu grantovanih kamata, a
sa druge strane skromno investiranje u akcije umanjuje
željene prinose. Autor zaključuje da je centralni zadatak
u upravljanju sredstvima osiguravača, posebno danas,
profesionalna izrada i ocena prognoza, prvenstveno
onih vezanih za akcije i kamate.
Izvor: http://link.springer.com/article/10.1007/s12297013-0258-y
Izbor i prevod: Nela Bukorović,
e-mail: [email protected]
1/2014
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS
79
Direktiva 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta
i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju
i obavljanju delatnosti osiguranja i reosiguranja
(Solventnost II) (prerađeno)
III DEO
O d e lj a k 4
Kvalifikovana učešća
Član 57
Sticanje učešća
1. Države članice propisuju svakom fizičkom ili
pravnom licu ili licima koja saglasno postupaju (predloženi sticalac), a koja su donela odluku ili da pribave,
direktno ili indirektno, kvalifikovano učešće u nekom
društvu za osiguranje ili reosiguranje, ili da dalje uvećaju, direktno ili indirektno, ovo kvalifikovano učešće
u nekom društvu za osiguranje ili reosiguranje, usled
čega bi odnos stečenih glasačkih prava ili iznosa kapitala dostigao ili premašio 20%, 30% ili 50%, ili tako da bi
društvo za osiguranje ili reosiguranje postalo njegovo
zavisno društvo (predloženo sticanje učešća), da prvo
obaveste u pismenoj formi nadzorne organe društva
za osiguranje ili reosiguranje u kome žele da steknu ili
uvećaju kvalifikovano učešće, navodeći veličinu planiranog učešća i relevantne informacije iz člana 59 (4).
Države članice ne moraju da primene prag od 30% u
slučajevima kada, u skladu sa članom 9(3) (a) Direktive
2004/109/EC, primenjuju prag od jedne trećine.
2. Države članice propisuju svakom fizičkom ili pravnom licu koje je donelo odluku da otuđi, direktno ili
indirektno, kvalifikovano učešće u nekom društvu za
osiguranje ili reosiguranje, da prvo obavesti u pismenoj
formi nadzorne organe matične zemlje članice, navodeći veličinu učešća tog lica posle nameravanog otuđenja.
Ovo lice, isto tako, obaveštava nadzorne organe o odluci
da umanji kvalifikovano učešće tog lica tako da bi odnos stečenih glasačkih prava ili iznosa kapitala pao ispod
20%, 30% ili 50%, ili tako da bi društvo za osiguranje ili
reosiguranje prestalo da bude zavisno društvo tog lica.
Države članice ne moraju da primenjuju prag od 30% u
slučajevima kada, u skladu sa članom 9(3) (a) Direktive
2004/109/EC, primenjuju prag od jedne trećine.
Član 58
Period procene
1.Nadzorni organi, odmah i u svakom slučaju u roku
od dva radna dana po prijemu obaveštenja propisanog
članom 57(1), kao i po eventualnom naknadnom prijemu informacija iz stava 2, potvrđuju predloženom sticaocu prijem ovog obaveštenja u pismenoj formi.
Nadzorni organi imaju najviše 60 radnih dana od
datuma pismene potvrde prijema obaveštenja i svih
dokumenata koje propisuje zemlja članica, a koji se prilažu uz obaveštenje na osnovu spiska iz člana 59(4) (period procene), da obave procenu predviđenu članom
59(1) (procena).
Nadzorni organi obaveštavaju predloženog sticaoca
o datumu isteka perioda procene u trenutku potvrde
prijema.
2.Nadzorni organi mogu, tokom perioda procene,
ukoliko je neophodno, a najkasnije do pedesetog radnog dana perioda procene, da zahtevaju sve dodatne
informacije koje su neophodne za okončanje procene.
Ovaj zahtev će se ispostaviti u pismenoj formi i u njemu
će se navesti dodatne potrebne informacije.
Period procene će biti prekinut u periodu između
datuma ispostavljanja zahteva za informacijom od strane nadzornih organa i prijema odgovora predloženog
sticaoca na ovaj zahtev. Ovaj prekid neće biti duži od
20 radnih dana. Svi dalji zahtevi nadzornih organa za
upotpunjenjem ili objašnjenjem informacija biće prema njihovoj sopstvenoj odluci, ali neće rezultirati prekidom perioda procene.
3.Nadzorni organi mogu da produže prekid iz drugog podstava stava 2 na 30 radnih dana, ukoliko predloženi sticalac:
(a) se nalazi ili je regulisan van Zajednice; ili
(b) je fizičko ili pravno lice koje ne podleže nadzoru
po ovoj Direktivi, Direktivi Saveta 85/611/EEC od 20.
decembra 1985. godine o koordinaciji zakona, propisa
i upravnih propisa u vezi sa društvima za kolektivno
investiranje u prenosive hartije od vrednosti (UCITS)
(11), Direktive 2004/39/EC, ili Direktive 2006/48/EC.
1
OJ L 375, 31. 12. 1985, str. 3.
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
80
4. Ako nadzorni organi, po završetku procene, odluče
da ospore predloženo sticanje učešća, oni, u roku od dva
radna dana, a ne duže od perioda procene, obaveštavaju
predloženog sticaoca u pismenoj formi navodeći obrazloženje. Shodno nacionalnom zakonu, odgovarajuće
obrazloženje razloga za ovu odluku može biti javno dostupno na zahtev predloženog sticaoca. Ovo ne sprečava državu članicu da dopusti nadzornom organu da ovo
obrazloženje objavi i bez zahteva predloženog sticaoca.
5.Ako nadzorni organi ne ospore predloženo sticanje učešća tokom perioda procene u pismenoj formi,
ovo sticanje će se smatrati odobrenim.
6.Nadzorni organi mogu da utvrde maksimalan period za zaključenje predloženog sticanja učešća i prošire ga u odgovarajućem slučaju.
7. Države članice neće uvoditi uslove za obaveštavanje i dobijanje odobrenja od nadzornih organa u vezi sa
direktnim ili indirektnim sticanjima glasačkih prava ili
kapitala koji su strožiji od uslova iz ove Direktive.
8. Komisija će usvojiti mere implementacije dalje
navodeći prilagođenja kriterijuma iz člana 59(1), kako
bi se uzeli u obzir budući događaji i obezbedila uniformna primena članova 57 do 63.
Te mere, sačinjene radi izmene nebitnih elemenata
ove Direktive njihovom dopunom, usvajaju se u skladu
sa regulatornom procedurom i uz preispitivanje opisano u članu 301 (3).
Član 59
Procena
1.Prilikom procene obaveštenja predviđenog članom 57(1) i informacija iz člana 58 (2), nadzorni organi, kako bi obezbedili dobro i savesno upravljanje
(pažnja dobrog stručnjaka) društvom za osiguranje ili
reosiguranje u kome se predlaže sticanje učešća, i uzevši u obzir mogući uticaj predloženog sticaoca na društvo za osiguranje ili reosiguranje, procenjuju podesnost
predloženog sticaoca i finansijsku sposobnost predloženog sticaoca u odnosu na sledeće kriterijume:
(a) reputaciju predloženog sticaoca;
(b) reputaciju i iskustvo svakog lica koje će upravljati
poslovima društva za osiguranje ili reosiguranje posle
predloženog sticanja učešća;
(c) finansijsku sposobnost sticaoca, naročito u vezi
sa vrstom poslovanja kojom se bavi i predviđenim
društvom za osiguranje ili reosiguranje u kome se predlaže sticanje učešća;
(d) da li je društvo za osiguranje ili reosiguranje sposobno da poštuje i nastavi da poštuje uslove savesnog
poslovanja na osnovu ove Direktive i, u odgovarajućem
slučaju, ostalih Direktiva, naročito Direktive 2002/87/
EC, a posebno, da li grupa, čiji će postati deo, ima takvu
strukturu koja omogućava obavljanje efikasnog nadzora, efikasnu razmenu informacija među nadzornim
organima i utvrđivanje podele odgovornosti među nadzornim organima;
(e) da li postoji realni osnov za sumnju da je, u vezi
sa predloženim sticanjem učešća, izvršeno ili u pokušaju izvršenja pranje novca ili finansiranje terorizma u
značenju člana 1 Direktive 2005/60/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 26. oktobra 2005. godine o sprečavanju korišćenja finansijskog sistema u svrhu pranja
novca i finansiranja terorizma (2), ili da li bi predloženo
sticanje učešća moglo da poveća rizik da se ovo desi.
2. Nadzorni organi mogu da ospore predloženo sticanje učešća isključivo ako postoji realan osnov za to na
osnovu kriterijuma iz stava 1 ili ako su informacije koje
je predloženi sticalac pružio nepotpune.
3. Države članice neće uvoditi bilo koje preduslove u
vezi sa nivoom učešća koji se mora steći niti će dozvoliti
svojim nadzornim organima da ispituju predloženo sticanje učešća u smislu ekonomskih potreba tržišta.
1. Države članice će učiniti javno dostupnim spisak u kome se navode informacije neophodne
za obavljanje procene, a koje se moraju dostaviti
nadzornim organima prilikom obaveštenja iz člana 57(1). Propisane informacije biće srazmerne i
prilagođene prirodi predloženog sticaoca i predloženog sticanja učešća. Države članice neće zahtevati informacije koje nisu relevantne za savesnu
procenu.
2. Bez obzira na navedeno u članu 58(1), (2) i (3), u
slučajevima kada je nadzorni organ obavešten o
dve ili više ponuda za sticanje ili uvećanje kvalifikovanog učešća u istom društvu za osiguranje ili
osiguranje, isti će tretirati predložene sticaoce na
nediskriminativan način.
Član 60
Sticanja učešća od strane
regulisanih finansijskih društava
1. Relevantni nadzorni organi će se međusobno u
potpunosti kosultovati prilikom obavljanja procene da
li je predloženi sticalac:
(a) kreditna institucija, društvo za osiguranje ili reosiguranje, investiciono društvo ili društvo za upravljanje u značenju tačke 2 člana 1a Direktive 85/611/EEC
(društvo za upravljanje društvima za kolektivno investiranje u prenosive hartije od vrednosti / UCITS) sa
dozvolom za rad u drugoj državi članici ili u sektoru
koji nije sektor u kome se predlaže sticanje učešća;
(b) matično društvo kreditne institucije, društva
za osiguranje ili reosiguranje, investicionog društva ili
društva za upravljanje društvima za kolektivno investiranje u prenosive hartije od vrednosti sa dozvolom za
rad u drugoj državi članici ili u sektoru koji nije sektor u
kome se predlaže sticanje učešća; ili
(1) OJ L 309, 25.11.2005, str. 15
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
(c) fizičko ili pravno lice koje kontroliše neku kreditnu instituciju, društvo za osiguranje ili reosiguranje,
investiciono društvo ili društvo za kolektivno investiranje u prenosive hartije od vrednosti sa dozvolom za
rad u drugoj državi članici ili u sektoru koji nije sektor u
kome se predlaže sticanje učešća.
2. Nadzorni organi, bez neopravdanog odlaganja,
pružaju jedni drugima informacije koje su ključne ili
relevantne za procenu. U tom smislu, nadzorni organi na zahtev dostavljaju jedni drugima sve relevantne
informacije, a na sopstvenu inicijativu dostavljaju sve
ključne informacije. Odluka nadzornog organa koji je
izdao dozvolu društvu za osiguranje ili reosiguranje u
kome se predlaže sticanje učešća, sadržaće sve stavove
i izdvojena mišljenja koja izrazi nadzorni organ koji je
nadležan za predloženog sticaoca.
Član 61
Informacije koje nadzornom organu
dostavlja društvo za osiguranje ili reosiguranje
Društvo za osiguranje ili reosiguranje obaveštava nadzorni organ svoje matične države članice o svakom sticanju ili otuđenju učešća u svom kapitalu, pošto dođe do
saznanja o njima, a koji čine da ova učešća premašuju ili
padnu ispod nekog praga iz člana 57 i člana 58(1) do (7)
Društvo za osiguranje ili reosiguranje takođe, najmanje jednom godišnje, obaveštava nadzorni organ
svoje matične države članice o imenima akcionara i članova koji poseduju kvalifikovana učešća i veličini ovih
učešća prikazanih, primera radi, u informacijama koje
se daju na godišnjim skupštinama akcionara ili članova
ili kao rezultat usaglašenosti sa propisima koji se odnose na kompanije koje se kotiraju na berzama.
Član 62
Kvalifikovana učešća, ovlašćenja nadzornog organa
U slučajevima kada je verovatno da će uticaj koji
ostvaruju lica iz člana 57 biti na štetu upravljanja sa pažnjom dobrog privrednika društva za osiguranje ili reosiguranje, države članice propisuju da nadzorni organ
matične države članice tog društva u kome se traži kvalifikovano učešće ili u kome se ono uvećava, preduzme
odgovarajuće mere da okonča ovu situaciju. Ove mere
mogu se sastojati, na primer, od privremenih mera, penala protiv direktora i menadžera, privremene obustave
ostvarivanja glasačkih prava po osnovu akcija u vlasništvu predmetnih akcionara ili članova.
Slične mere primenjuju se na fizička ili pravna lica
koja ne poštuju obavezu o obaveštavanju iz člana 57.
U slučajevima kada se stekne učešće uprkos osporavanju nadzornih organa, države članice, bez obzira na
sve druge sankcije koje će se usvojiti, predviđaju:
(1) privremenu obustavu ostvarivanja odgovarajućih glasačkih prava; ili
(2) poništenje svih datih glasova ili mogućnost njihovog poništenja.
Član 63
Glasačka prava
U smislu ovog Odeljka, uzimaju se u obzir glasačka prava iz članova 9 i 10 Direktive 2004/109/EC, kao i
uslovi u vezi sa njihovim sakupljanjem iz člana 12 (4) i
(5) te Direktive.
Države članice neće uzeti u obzir glasačka prava ili akcije koje investiciona društva ili kreditne institucije mogu
imati usled pružanja osiguranja finansijskih instrumenata i/ili plasiranja finansijskih instrumenata na bazi čvrste obaveze iz tačke 6 Odeljka A Aneksa I uz Direktivu
2004/39/EC, pod uslovom da se ova prava, s jedne strane,
ne ostvaruju ili na drugi način koriste za ostvarivanje uticaja na upravljanje emitentom i, s druge strane, otuđe u
roku od godinu dana od njihovog sticanja.
O d e lj a k 5
Čuvanje profesionalne tajne, razmena
Informacija i promovisanje usaglašenosti nadzora
Član 64
Čuvanje profesionalne tajne
Države članice predviđaju da sva lica koja rade ili
su radila za nadzorne organe, kao i revizori i stručnjaci
koji postupaju u ime ovih organa, budu obavezani na
čuvanje profesionalne tajne.
Ne dovodeći u pitanje slučajeve regulisane krivičnim
zakonom, lica koja tokom obavljanja svojih dužnosti
prime poverljive informacije iste neće otkriti bilo kom
licu ili organu, osim u sažetoj ili ukupnoj formi, tako da
se pojedinačna društva za osiguranje ili reosiguranje ne
mogu identifikovati.
Međutim, u slučajevima kada je objavljen stečaj
društva za osiguranje ili reosiguranje ili je društvo u postupku prisilne likvidacije, poverljive informacije koje
se ne tiču trećih lica uključenih u pokušaje spašavanja
tog društva, mogu se otkriti u parničnom ili postupku
pred privrednim sudom.
Član 65
Razmena informacija među
nadzornim organima država članica
Član 64 ne sprečava razmenu informacija među
nadzornim organima različitih država članica. Ove informacije podležu obavezi čuvanja profesionalne tajne
iz člana 64.
Član 66
Ugovori o saradnji sa trećim zemljama
Države članice mogu da sklope ugovore o saradnji
kojima se predviđa razmena informacija sa nadzornim
organima trećih zemalja ili sa organima ili telima trećih
zemalja iz člana 68(1) i (2), isključivo ako informacije
81
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
82
koje će se objaviti podležu obavezi čuvanja profesionalne tajne koje su najmanje jednake onim iz ovog Odeljka. Ova razmena informacija mora biti u svrhu obavljanja zadatka nadzora ovih organa ili tela.
Kada informacije koje će objaviti država članica nekoj trećoj zemlji potiču iz druge države članice, one se
neće objaviti bez izričite saglasnosti nadzornog organa
te države članice i, u odgovarajućem slučaju, isključivo
u svrhe za koje je taj organ dao saglasnost.
Član 67
Korišćenje poverljivih informacija
Nadzorni organi koji prime poverljive informacije
shodno članovima 64 ili 65 mogu da ih koriste isključivo tokom obavljanja svojih dužnosti i u sledeće svrhe:
(1) da provere da li su uslovi koji regulišu započinjanje poslova osiguranja ili reosiguranja ispunjeni i da
olakšaju praćenje obavljanja ovog poslovanja, naročito
u vezi sa praćenjem tehničkih rezervi, potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti, minimalnog potrebnog kapitala i sistema upravljanja;
(2) da uvedu sankcionisanje;
(3) u administrativnim žalbama na odluke nadzornih organa;
(4) u sudskim postupcima po ovoj Direktivi.
Član 68
Razmena informacija sa drugim organima
1. Član 64 i 67 ne sprečavaju bilo šta od sledećeg:
(a) razmenu informacija između nekoliko nadzornih organa u istoj državi članici prilikom ostvarivanja
njihovih nadzornih funkcija;
(b) razmenu informacija, prilikom ostvarivanja njihovih nadzornih funkcija između nadzornih organa i
bilo kojih od niže navedenih koji se nalaze u istoj državi
članici:
(i) organa nadležnih za nadzor kreditnih institucija
i ostalih finansijskih organizacija i organa nadležnih za nadzor finansijskih tržišta;
(ii) tela uključenih u likvidaciju i stečaj društava za
osiguranje ili reosiguranje i u druge slične postupke;
(iii) lica nadležna za obavljanje obaveznih revizija
računa društava za osiguranje, društava za reosiguranje i drugih finansijskih institucija;
(c) objavljivanje informacija telima, koja sprovode
postupke prisilne likvidacije, ili garantnim fondovima,
a koje su neophodne kako bi ova tela obavljala svoje
dužnosti.
Razmena informacija iz tačaka (b) i (c) može da se
obavlja i između različitih država članica.
Informacije koje ovi organi, tela i lica prime podležu
obavezi čuvanja profesionalne tajne iz člana 64.
2. Članovi 64 do 67 ne sprečavaju države članice da
odobre razmenu informacija između nadzornih organa i:
(a) organa nadležnih za nadzor tela uključenih u
likvidaciju i stečaj društava za osiguranje, društava za
reosiguranje i druge slične postupke;
(b) organa nadležnih za nadzor lica zaduženih za
obavljanje obaveznih revizija računa društava za osiguranje, društava za reosiguranje, kreditnih institucija,
investicionih društava i drugih finansijskih institucija;
(c) nezavisnih aktuara društava za osiguranje ili
društava za reosiguranje koji obavljaju zakonski nadzor
ovih društava i tela nadležnih za nadzor ovih aktuara.
Države članice koje primenjuju prvi podstav, zahtevaju da su najmanje ispunjeni sledeći uslovi:
(a) informacije moraju biti date u svrhu obavljanja
nadgledanja ili zakonskog nadzora iz prvog podstava;
(b) primljene informacije moraju da podležu obavezi čuvanja profesionalne tajne iz člana 64;
(c) kada informacije potiču iz druge države članice, one se ne smeju objavljivati bez izričite saglasnosti
nadzornog organa od koga potiču i, u odgovarajućem
slučaju, isključivo u svrhu za koju je ovaj organ dao saglasnost.
Države članice dostavljaju Komisiji i drugim državama članicama imena organa, lica i tela koja mogu da
prime informacije shodno prvom i drugom podstavu.
3. Članovi 64 do 67 ne sprečavaju države članice da
odobre razmenu informacija između nadzornih organa
i organa ili tela nadležnih za otkrivanje i istragu povrede zakona o privrednim društvima, a u svrhu jačanja
stabilnosti i integriteta finansijskog sistema.
Države članice koje primenjuju prvi podstav propisuju ispunjenje najmanje sledećih uslova:
(a) informacije moraju biti u svrhu otkrivanja i istrage iz prvog podstava;
(b) primljene informacije moraju da podležu obavezi čuvanja profesionalne tajne iz člana 64;
(c) kada informacije potiču iz druge države članice,
one se ne smeju objavljivati bez izričite saglasnosti nadzornog organa od koga potiču i, u odgovarajućem slučaju, isključivo u svrhu za koju je ovaj organ dao saglasnost.
Kada u državi članici, organi ili tela iz prvog podstava obavljaju svoje zadatke otkrivanja i istrage uz pomoć
lica koja su, u odnosu na njihovu posebnu kompetenciju, imenovana u tu svrhu, a nisu zaposlena u javnom
sektoru, mogućnost razmene informacija predviđena
prvim podstavom može se proširiti na ova lica pod
uslovima iz drugog podstava.
U cilju sprovođenja tačke (c) drugog podstava, organi ili tela iz prvog podstava dostavljaju nadzornom
organu od koga informacije potiču, imena i tačne odgovornosti lica kojima će se iste poslati.
4. Države članice dostavljaju Komisiji i ostalim državama članicama imena organa, lica ili tela koji mogu da
dobiju informacije shodno stavu 3.
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
Član 69
Objavljivanje informacije državnim
upravama nadležnim za finansijsku regulativu
Članovi 64 i 67 ne sprečavaju države članice da odobre, po odredbama zakona, objavljivanje određenih informacija drugim sektorima uprave njihove centralne
vlade koji su nadležni za regulativu o nadzoru kreditnih
institucija, finansijskih institucija, investicionih usluga
i društava za osiguranje ili reosiguranje i inspektorima
koji postupaju u ime ovih sektora.
Ovo objavljivanje se obavlja isključivo kada je neophodno iz razloga savesne kontrole. Države članice,
međutim, predviđaju da informacije koje su primljene
shodno članu 65 i članu 68(1), i informacije dobijene neposrednom verifikacijom iz člana 32, mogu da se isključivo objave uz izričitu saglasnost nadzornog organa od
koga su informacije potekle ili nadzornog organa države
članice u kojoj je obavljena neposredna verifikacija.
Član 70
Dostavljanje informacija centralnim
bankama i monetarnim organima
Ne dovodeći u pitanje primenu ovog Odeljka, nadzorni organ može dostaviti informacije sledećim subjektima u svrhu ispunjavanja njihovih zadataka:
(1) centralnim bankama i ostalim telima sa sličnom
funkcijom u svojstvu monetarnih organa;
(2) u odgovarajućem slučaju, drugim javnim organima
odgovornim za nadgledanje sistema platnog prometa.
Ovi organi ili tela takođe mogu da dostave ove informacije nadzornim organima kojima iste mogu biti potrebne u smislu člana 67. Primljene informacije u ovom
kontekstu podležu odredbama o čuvanju profesionalne
tajne iz ovog Odeljka.
Član 71
Usaglašenost nadzora
1. Države članice obezbeđuju da ovlašćenja nadzornih organa, na primeren način, uzmu u obzir, značaj
Evropske unije.
2. Države članice obezbeđuju da tokom obavljanja
svojih dužnosti nadzorni organi imaju u vidu usaglašenost u vezi sa tehnikama nadzora i praksama nadzora u primeni zakona, propisa i upravnih propisa koji su
usvojeni shodno ovoj Direktivi. U tu svrhu, države članice obezbeđuju da nadzorni organi učestvuju u aktivnostima CEIOPS-a shodno Odluci 2009/79/EC i valjano
uzmu u obzir smernice i preporuke iz stava 3 ovog člana.
1. CEIOPS, u odgovarajućem slučaju, pruža pravno neobavezujuće smernice i preporuke u vezi
sa primenom odredbi ove Direktive i merama za
sprovođenje, kako bi se unapredila usaglašenost
nadzornih praksi. Pored toga, CEIOPS redovno
izveštava, a najmanje svake dve godine, Evropski
Parlament, Savet i Komisiju o napretku usaglašenosti nadzora u Zajednici.
O d e lj a k 6
Dužnosti revizora
Član 72
Dužnosti revizora
1. Države članice propisuju da sva lica, koja su ovlašćena u smislu Osme Direktive Saveta 84/253/EEC
od 10. aprila 1984. godine, na osnovu člana 54(3)(g)
Ugovora o potvrđivanju osoba odgovornih za sprovođenje zakonom propisane revizije računovodstvenih
dokumenata (31), koja obavljaju u društvu za osiguranje
ili reosiguranje obaveznu reviziju iz člana 51 Direktive
78/660/EEC, člana 37 Direktive 83/349/EEC ili člana 31
Direktive 85/611/EEC ili neki drugi zakonski obavezan
zadatak, imaju dužnost da odmah izveste nadzorne organe o svakoj činjenici ili odluci u vezi sa tim društvom
o kojoj su došli do saznanja prilikom obavljanja tog zadataka, a koja može da izazove bilo šta od sledećeg:
(a) neku materijalnu povredu zakona, propisa ili administrativnih propisa koji navode uslove kojima se reguliše izdavanje dozvole ili koji naročito regulišu obavljanje delatnosti društava za osiguranje i reosiguranje;
(b) narušenost kontinuiranog funkcionisanja društva za osiguranje ili reosiguranje;
(c) odbijanje da se potvrde računi ili izraze rezerve;
(d) neusklađenost sa potrebnim kapitalom za obezbeđenje solventnosti;
(e) neusklađenost sa minimalnim potrebnim kapitalom.
Lica iz prvog podstava takođe izveštavaju o svim činjenicama ili odlukama o kojima su došla do saznanja
tokom obavljanja zadataka iz prvog podstava u društvu
koje ima bliske veze koje su nastale iz kontrolnog odnosa sa društvom za osiguranje ili reosiguranje u okviru
koga obavljaju ovaj zadatak.
2. Objavljivanje informacija nadzornim organima u
dobroj nameri, od strane lica ovlašćenih u smislu Direktive 84/253/EEC, svih činjenica ili odluke iz stava
1 ne čini povredu nekog ograničenja objavljivanja informacija koje je uvedeno ugovorom ili nekom zakonskom, regulatornom ili upravnom odredbom, a ta lica
ne snose nikakvu odgovornost u vezi sa tim.
POGLAVLJE V
OBAVLJANJE DELATNOSTI ŽIVOTNOG
I NEŽIVOTNOG OSIGURANJA
Član 73
Obavljanje delatnosti
životnog i neživotnog osiguranja
1.Društva za osiguranje ne mogu istovremeno imati dozvolu da obavljaju poslove životnog i nežvotnog osiguranja.
(1) OJ L 126, 12.5.1984, str. 20.
83
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
84
2. Odustajanjem od stava 1, države članice mogu da
predvide da:
(a) društva koja imaju dozvolu za obavljanje poslova
životnog osiguranja mogu da dobiju dozvolu za poslove
neživotnog osiguranja za rizike navedene u klasama 1 i
2 u Delu A Aneksa I;
(b) društva koja imaju dozvolu isključivo za rizike navedene u klasama 1 i 2 u Delu A Ankesa I mogu da dobiju dozvolu za obavljanje poslova životnog osiguranja.
Međutim, svakim poslom će se odvojeno upravljati
u skladu sa članom 74.
3. Države članice mogu da predvide da društva iz
stava 2 poštuju računovodstvena pravila koja regulišu
društva za životno osiguranje u svim svojim poslovima.
U očekivanju koordinacije po tom pitanju, države članice takođe mogu da predvide da, u vezi sa pravilima likvidacije društva, poslovi u vezi sa rizicima nabrojanim
u klasama 1 i 2 u Delu A Aneksa I kojima se ova društva
bave budu regulisani pravilima koja se primenjuju na
poslove životnog osiguranja.
4. Kada društvo za neživotno osiguranje ima finansijske, komercijalne ili administrativne veze sa društvom za životno osiguranje, nadzorni organi matične
države članice obezbeđuju da računi odnosnih društava ne budu pogrešno interpretirani ugovorima između
ovih društava ili nekim aranžmanom koji bi mogao da
utiče na raspodelu rashoda i prihoda.
5. Društva koja su se, u navedenim datumima, bavila
istovremeno i poslovima životnog i poslovima neživotnog osiguranja obuhvaćenim u ovoj Direktivi, mogu da
nastave da se bave ovim poslovima istovremeno, pod
uslovom da se svakim ovim poslom upravlja odvojeno
u skladu sa članom 74:
(a) 1. januar 1981. za društva sa dozvolom za rad u
Grčkoj;
(b) 1. januar 1986. za društva sa dozvolom za rad u
Španiji i Portugalu;
(c) 1. januar 1995. za društva sa dozvolom za rad u
Austriji, Finskoj i Švedskoj;
(d) 1. maj 2004. za društva sa dozvolom za rad u
Češkoj Republici, Estoniji, Kipru, Latviji, Litvaniji, Mađarskoj, Malti, Poljskoj, Slovačkoj i Sloveniji;
(e) 1. januar 2007. za društva sa dozvolom za rad u
Bugarskoj i Rumuniji;
(f) 15. mart 1979. za sva ostala društva.
Matična država članica može da zahteva od društava
za osiguranje, da u periodu koji utvrđuje ta država članica, prestanu sa istovremenim bavljenjem poslovima
životnog i neživotnog osiguranja kojima su se bavila do
datuma iz prvog podstava.
Član 74
Odvajanje upravljanja životnim
i neživotnim osiguranjem
1. Odvojeno upravljanje iz člana 73 organizuje se
tako da se poslovi životnog osiguranja razdvoje od poslova neživotnog osiguranja.
Pojedinačni interesi osiguranika životnog i neživotnog osiguranja neće biti ugroženi, a posebno će se prihodi od životnog osiguranja pripisivati osiguranicima
životnog osiguranja kao kad bi se društvo za životno
osiguranje isključivo bavilo delatnošću životnog osiguranja.
2. Ne dovodeći u pitanje primenu članova 100 i 128,
društva za osiguranje iz člana 73(2) i (5) obračunavaju:
(a) fiktivan minimalni potrebni kapital u vezi sa svojom delatnošću životnog osiguranja ili reosiguranja,
koji se obračunava kao da se odnosno društvo isključivo bavi tom delatnošću, na osnovu odvojenih računa
iz stava 6; i
(b) fiktivan minimalni potrebni kapital u vezi sa svojom delatnošću neživotnog osiguranja ili reosiguranja,
koji se obračunava kao da se odnosno društvo isključivo bavi tom delatnošću, na osnovu odvojenih računa iz
stava 6.
3. Minimalno, društva za osiguranje iz člana 73(2)
i (5) pokrivaju jednakim iznosom stavki potrebnog
osnovnog sopstvenog fonda najmanje sledeće:
(a) fiktivan minimalni potrebni kapital u vezi sa delatnošću životnog osiguranja;
(b) fiktivan minimalni potrebni kapital u vezi sa delatnošću neživotnog osiguranja.
Minimum finansijskih obaveza iz prvog podstava u
vezi sa delatnošću životnog osiguranja i delatnošću neživotnog osiguranja neće snositi druga delatnost.
4. Dokle god se ispunjavaju minimalne finansijske
obaveze iz stava 3, i pod uslovom da je o tome nadzorni
organ obavešten, društvo može, kako bi pokrilo potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti iz člana 100, da
koristi eksplicitne pozicije potrebnog sopstvenog fonda
koje su još uvek dostupne za jednu ili drugu delatnost.
5. Nadzorni organi analiziraju rezultate kako u delatnosti životnog tako i u delatnosti neživotnog osiguranja kako bi obezbedili ispunjenje uslova iz stavova 1
do 4.
6. Računi se sastavljaju tako da prikažu izvore rezultata odvojeno za životno i neživotno osiguranje. Celokupan prihod, naročito od premija, plaćanja od strane
reosiguravača i prihod od investicija, i rashodi, naročito po osnovu likvidacije šteta iz osiguranja, uvećanja
tehničkih rezervi, premija iz reosiguranja i troškova
sprovođenja osiguranja biće razvrstani prema svom poreklu. Pozicije zajedničke za obe delatnosti će se uneti
u račune u skladu sa metodom raspodele koju treba da
prihvati nadzorni organ.
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
Društva za osiguranje će, na osnovu računa, pripremiti izveštaj u kome su jasno identifikovane pozicije
potrebnog osnovnog sopstvenog fonda koje pokrivaju
svaki fiktivni minimalni potrebni kapital iz stava 2, u
skladu sa članom 98(4).
7.Ako iznos pozicija potrebnog osnovnog sopstvenog fonda u vezi sa jednom od delatnosti nije dovoljan da pokrije minimalne finansijske obaveze iz prvog
podstava stava 3, nadzorni organi primenjuju na ovu
manjakavu delatnost mere predviđene u ovoj Direktivi,
bez obzira na rezultate u drugoj delatnosti.
Odustajanjem od drugog podstava stava 3, te mere
mogu da uključuju odobrenje prenosa eksplicitnih pozicija potrebnog osnovnog sopstvenog fonda iz jedne
delatnosti na drugu.
POGLAVLJE VI
PRAVILA U VEZI SA VREDNOVANJEM
IMOVINE I OBAVEZA, TEHNIČKIM
REZERVAMA, SOPSTVENIM FONDOVIMA,
POTREBNIM KAPITALOM ZA OBEZBEĐENJE
SOLVENTNOSTI, MINIMALNIM POTREBNIM
KAPITALOM I PRAVILIMA ULAGANJA
O d e lj a k 1
Vrednovanje imovine i obaveza
Član 75
Vrednovanje imovine i obaveza
1. Države članice obezbeđuju da, osim ako nije drugačije navedeno, društva za osiguranje i reosiguranje
vrednuju imovinu i obaveze prema sledećem:
(a) vrednost imovine se procenjuje u iznosu za koji
bi mogla da se razmeni među upućenim voljnim stranama u nekoj transakciji između nezavisnih strana;
(b) vrednost obaveza se procenjuje u iznosu za koji
bi mogla da se prenese, ili izmiri, među upućenim voljnim stranama u nekoj transakciji između nezavisnih
strana.
Prilikom procene vrednosti obaveza pod tačkom
(b), neće se vršiti korekcije radi uzimanja u obzir sopstvene kreditne sposobnosti društva za osiguranje ili
reosiguranje.
2. Komisija usvaja mere za implementaciju kako bi
se navele metode i pretpostavke koje se koriste prilikom
vrednovanja imovine i obaveza, shodno stavu 1.
Te mere, sačinjene radi izmene nebitnih elemenata
ove Direktive njihovom dopunom, usvajaju se u skladu
sa regulatornom procedurom i uz preispitivanje opisano u članu 301 (3).
O d e lj a k 2
Pravila u vezi sa tehničkim rezervama
Član 76
Opšte odredbe
1. Države članice obezbeđuju da društva za osiguranje i reosiguranje formiraju tehničke rezerve u vezi
sa svim svojim obavezama iz osiguranja i reosiguranja
prema osiguranicima i korisnicima osiguranja ili ugovorima iz reosiguranja.
2. Vrednost tehničkih rezervi odgovaraće tekućem
iznosu koji bi društva za osiguranje i reosiguranje morala da plate kada bi odmah trebalo da prenesu svoje
obaveze iz osiguranja i reosiguranja na drugo društvo
za osiguranje ili reosiguranje.
3. Obračun tehničkih rezervi koristiće i biće u skladu sa informacijama koje pružaju finansijska tržišta i
opšte dostupnim podacima o rizicima osiguranja (konzistentnost tržišta).
4. Tehničke rezerve se obračunavaju na savestan, pouzdan i objektivan način.
5. Poštovanjem načela iz stavova 2, 3 i 4 i uzimajući u
obzir načela iz člana 75(1), obračun tehničkih rezervi se
obavlja u skladu sa članovima 77 do 82 i 86.
Član 77
Obračun tehničkih rezervi
1. Vrednost tehničkih rezervi biće jednaka zbiru najbolje procene i margine rizika iz stavova 2 i 3.
2. Najbolja procena će odgovarati proseku koji je
ponderisan verovatnoćom budućih novčanih tokova,
uračunavši vremensku vrednost novca (očekivanu sadašnju vrednost budućih novčanih tokova), koristeći
relevantnu vremensku strukturu nerizične kamatne
stope.
Obračun najbolje procene biće zasnovan na ažurnim i verodostojnim informacijama i realnim pretpostavkama i obavljaće se pomoću adekvatnih, primenjivih i relevantnih aktuarskih i statističkih metoda.
Projekcija novčanog toka koja se koristi u obračunu
najbolje procene uračunaće priliv i odliv sredstava potrebnih za izmirenje obaveza iz osiguranja i reosiguranja tokom njihovog trajanja.
Najbolja procena će se obračunavati u bruto iznosu,
bez odbitka iznosa naplativih od ugovora o reosiguranju i entiteta za posebne namene. Ovi iznosi će se obračunavati odvojeno, u skladu sa članom 81.
3. Margina rizika će biti takva da obezbedi da vrednost tehničkih rezervi bude jednaka iznosu koji bi se
očekivao da će biti potreban društvima za osiguranje i
reosiguranje kako bi preuzela i izmirila obaveze iz osiguranja i reosiguranja.
85
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
86
4. Društva za osiguranje i reosiguranje vrednuju najbolju procenu i marginu rizika odvojeno.
Međutim, kada se budući novčani tokovi povezani
sa obavezama iz osiguranja ili reosiguranja mogu pouzdano nadomestiti korišćenjem finansijskih instrumenata za koje je uočena pouzdana tržišna vrednost,
vrednost tehničkih rezervi povezanih sa ovim budućim
novčanim tokovima biće utvrđena na osnovu tržišne
vrednosti tih finansijskih instrumenata. U tom slučaju,
neće se zahtevati odvojeni obračuni najbolje procene i
margine rizika.
5. Kada društva za osiguranje i reosiguranje vrednuju najbolju procenu i marginu rizika odvojeno, margina
rizika se obračunava utvrđivanjem troška obezbeđenja
iznosa podobnih sopstvenih fondova koji su jednaki
potrebnom kapitalu za obezbeđenje solventnosti neophodnom da podrži obaveze iz osiguranja i reosiguranja
tokom njihovog trajanja.
Stopa koja se koristi prilikom utvrđivanja troška
obezbeđenja tog iznosa podobnih sopstvenih fondova
(stopa troška kapitala) biće ista za sva društva za osiguranje i reosiguranje i periodično će se revidirati.
Stopa troška kapitala koja se koristi biće jednaka
dodatnoj stopi, iznad relevantne bezrizične kamatne
stope, koju bi društvo za osiguranje ili reosiguranje
načinilo držanjem nekog iznosa podobnih sopstvenih
fondova, iz Odeljka 3, koji je jednak potrebnom kapitalu za obezbeđenje solventnosti neophodnom da podrži
obaveze iz osiguranja i reosiguranja tokom trajanja ovih
obaveza.
Član 78
Ostali elementi koji se uzimaju u obzir
prilikom obračuna tehničkih rezervi
Pored člana 77, prilikom obračuna tehničkih rezervi, društva za osiguranje i reosiguranje uzimaju u obzir
sledeće:
(1) sve troškove koji će nastati tokom servisiranja
obaveza iz osiguranja i reosiguranja;
(2) inflaciju, uključujući inflaciju troškova i potraživanja;
(3) sva plaćanja osiguranicima i korisnicima osiguranja za koja se očekuje da će društva za osiguranje i
reosiguranje vršiti, uključujući i plaćanja buduće diskrecione bonuse, bilo da su ova plaćanja zagarantovana
ugovorom ili ne, osim ako su ova plaćanja regulisana
članom 91(2).
Član 79
Vrednovanje finansijskih garancija
i ugovornih opcija uključenih u
ugovore o osiguranju i reosiguranju
Prilikom obračuna tehničkih rezervi, društva za osiguranje i reosiguranje uračunavaju vrednost finansij-
skih garancija i sve ugovorne opcije uključene u polise
osiguranja i reosiguranja.
Sve pretpostavke društava za osiguranje i reosiguranje u vezi sa verovatnoćom da će osiguranici iskoristiti
prava iz ugovorne opcije, uključujući odustajanje od
osiguranja i otkup osiguranja, biće realne i zasnovane
na tekućim i verodostojnim informacijama. Pretpostavke će uračunati, izričito ili implicitno, uticaj koji
ove buduće promene finansijskih i nefinansijskih uslova mogu imati na iskorišćenje prava iz tih opcija.
Član 80
Segmentacija
Prilikom obračuna svojih tehničkih rezervi, društva
za osiguranje i reosiguranje će segmentirati svoje obaveze iz osiguranja i reosiguranja u homogene grupe rizika, a najmanje po vrstama osiguranja.
Član 81
Iznosi naplativi od ugovora o reosiguranju
i pravno lice sa posebnom svrhom
Obračun od strane društava za osiguranje i reosiguranje iznosa naplativih od ugovora o reosiguranju i
pravnog lica sa posebnom svrhom biće u skladu sa članovima 76 do 80.
Prilikom obračuna iznosa naplativih od ugovora o
reosiguranju i pravnog lica sa posebnom svrhom društva za osiguranje i reosiguranje uračunavaju vremensko
razgraničenje između regresiranih iznosa i direktnih
plaćanja.
Rezultat ovog obračuna će se korigovati da uračuna
očekivane gubitke usled neispunjenja obaveza druge strane. Ova korekcija biće zasnovana na proceni verovatnoće
neispunjenja obaveza druge strane i prosečnog gubitka
koji iz toga nastane (gubitak po neispunjenju obaveza).
Član 82
Kvalitet podataka i primena približnih vrednosti
za tehničke rezerve, ukljujući pristupe
od slučaja do slučaja
Države članice obezbeđuju da društva za osiguranje
i reosiguranje imaju interne procese i procedure koji
obezbeđuju adekvatnost, potpunost i tačnost podataka
koji se koriste u obračunavanju tehničkih rezervi.
Kada, u posebnim okolnostima, društva za osiguranje i reosiguranje raspolažu nedovoljnim podacima odgovarajućeg kvaliteta kako bi primenila neku pouzdanu
aktuarsku metodu na skup ili podskup svojih obaveza iz
osiguranja i reosiguranja, ili iznose naplative od ugovora o reosiguranju i pravnog lica sa posebnom svhom, za
obračun najbolje procene mogu se koristiti odgovarajuće približne vrednosti, uključujući i pristupe od slučaja
do slučaja.
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
Član 83
Poređenje u odnosu na iskustvo
Društva za osiguranje i reosiguranje imaće procese i
procedure za obezbeđivanje da se najbolje procene, kao
i pretpostavke koje su osnova za obračun najboljih procena, redovno porede u odnosu na iskustvo.
Kada se ovim poređenjem identifikuje sistematsko
odstupanje između iskustva i obračuna najbolje procene društava za osiguranje ili reosiguranje, predmetno
društvo vrši odgovarajuće korekcije korišćenih aktuarskih metoda i/ili pretpostavki.
Član 84
Adekvatnost nivoa tehničkih rezervi
Na zahtev nadzornih organa, društva za osiguranje
i reosiguranje prikazuju adekvatnost nivoa svojih tehničkih rezervi kao i primenjivost i relevantnost primenjenih metoda i adekvatnost osnovnih korišćenih statističkih podataka.
Član 85
Uvećanje tehničkih rezervi
U obimu u kome obračun tehničkih rezervi društava
za osiguranje i reosiguranje nije usklađen sa članovima
76 do 83, nadzorni organi mogu da propišu da društva
za osiguranje i reosiguranje uvećaju iznos tehničkih rezervi tako da iste odgovaraju nivou utvrđenom shodno
ovim članovima.
Član 86
Mere implementacije
Komisija će usvojiti mere implementacije, navodeći
sledeće:
(a) aktuarske i statističke metodologije za obračun
najbolje procene iz člana 77 (2);
(b) relevantnu vremensku strukturu bezrizične kamatne stope koja će se koristiti u obračunu najbolje
procene iz člana 77 (2);
(c) okolnosti u kojima će se tehničke rezerve obračunavati kao celina, ili kao zbir najbolje procene i margine
rizika, kao i metode koje će se koristiti u slučaju kada se
tehničke rezerve obračunavaju u celini;
(d) metode i pretpostavke koje će se koristiti u obračunu margine rizika, uključujući utvrđivanje iznosa
podobnih sopstvenih fondova neophodnih da podrže
obaveze iz osiguranja i reosiguranja i kalibraciju stope
troška kapitala;
(e) vrste osiguranja na osnovu kojih će se segmentirati obaveze iz osiguranja i reosiguranja kako bi se
obračunale tehničke rezerve;
(f) standarde koji će se ispuniti u vezi sa obezbeđenjem adekvatnosti, celovitosti i tačnosti podataka koji
se koriste u obračunu tehničkih rezervi, i specifične
okolnosti u kojima bi bilo podesno koristiti aproksimacije, uključujući i pristupe od slučaja do slučaja, a radi
obračuna najbolje procene;
(g) metodologije koje će se koristiti prilikom obračuna korekcije usled neispunjenja obaveza druge strane
iz člana 81, sačinjene da obuhvate očekivane gubitke
koji nastanu iz neispunjenja obaveza druge strane;
(h) u odgovarajućem slučaju, pojednostavljene metode i tehnike za obračun tehničkih rezervi, kako bi se
obezbedilo da aktuarski i stastistički metodi iz tačaka
(a) i (d) odgovaraju prirodi, obimu i složenosti rizika
koje pokrivaju društva za osiguranje i reosiguranje, uključujući i sopstvena društva za osiguranje i reosiguranje.
Te mere, sačinjene radi izmene nebitnih elemenata
ove Direktive njihovom dopunom, usvajaju se u skladu
sa regulatornom procedurom i uz preispitivanje opisano u članu 301 (3).
O d e lj a k 3
Sopstveni fondovi
P o d o d e lj a k 1
Utvrđivanje sopstvenih fondova
Član 87
Sopstveni fondovi
Sopstveni fondovi čine zbir osnovnih sopstvenih
fondova iz člana 88 i dodatnih sopstvenih fondova iz
člana 89.
Član 88
Osnovni sopstveni fondovi
Osnovni sopstveni fondovi sastoje se od sledećih pozicija:
(1) viška imovine nad obavezama, procenjene u
skladu sa članom 75 i Odeljkom 2;
(2) subordiniranih obaveza.
Višak iznosa iz tačke (1) se umanjuje za iznos sopstvenih akcija u vlasništvu društva za osiguranje ili reosiguranje.
Član 89
Dodatni sopstveni fondovi
1. Dodatni sopstveni fondovi sastoje se od pozicija
koje nisu osnovni sopstveni fondovi , a koje se mogu
upisati da apsorbuju gubitke.
Dodatni sopstveni fondovi mogu da se sastoje od
sledećih pozicija u obimu u kome ne predstavljaju pozicije osnovnog sopstvenog fonda:
(a) neuplaćeni akcijski kapital ili početni kapital koji
nije upisan;
(b) akreditivi i garancije;
(c) sve druge zakonski utemeljene obaveze koje prihvate društva za osiguranje i reosiguranje .
U slučaju udruženja za uzajamno osiguranje ili
udruženja koja deluju po načelu uzajamnosti s promenljivim doprinosima, dodatni sopstveni fondovi mogu
87
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
88
da sadrže i sva buduća potraživanja koja ovo udruženje
može imati protiv svojih članova pozivajući na dopunske doprinose, u roku od narednih 12 meseci.
2. Kada je neka pozicija dodatnog sopstvenog fonda
uplaćena ili upisana, ona će se tretirati kao imovina i prestati da bude deo pozicija dodatnog sopstvenog fonda.
Član 90
Odobrenje dodatnih sopstvenih
fondova od nadzornih organa
1. Iznosi pozicija dodatnog sopstvenog fonda koji se
uzimaju u obzir prilikom utvrđivanja sopstvenih fondova prethodno se odobravaju od strane nadzornih organa.
2. Iznos pripisan svakoj poziciji dodatnog sopstvenog fonda odražava apsorbovanje gubitka te pozicije i
zasnovan je na razboritim i realnim pretpostavkama.
Kada je nominalna vrednost pozicije dodatnog sopstvenog fonda fiksna, iznos te pozicije biće jednak njenoj nominalnoj vrednosti, u slučajevmia kada odgovarajuće odražava njeno apsorbovanje gubitka.
3. Nadzorni organi odobravaju jedno od sledećeg:
(a) novčani iznos za svaku poziciju dodatnog sopstvenog fonda;
(b) metod kojim se utvrđuje iznos svake pozicije dodatnog sopstvenog fonda, u kom slučaju nadzorni organ daje odobrenje za iznos koji je utvrđen u
skladu sa tim metodom, na određeni rok.
4. Za svaku poziciju dodatnog sopstvenog fonda,
nadzorni organi zasnivaju svoje odobrenje na proceni
sledećeg:
(a) statusa odnosnih drugih strana u vezi sa njihovom sposobnošću i voljnošću da plate;
(b) naplativosti fondova, uzimajući u obzir pravnu
formu pozicije, kao i sve uslove koji bi sprečili poziciju
da bude uspešno uplaćena ili upisana;
(c) svakoj informaciji o ishodu ranijih upisa izvršenih od strane društava za osiguranje i reosiguranje za
ove dodatne sopstvene fondove, u obimu u kome se ove
informacije mogu pouzdano koristiti za procenu očekivanog ishoda budućih upisa.
Član 91
Višak sredstava
1. Viškom sredstava smatra se akumulirana dobit koja
nije stavljena na raspolaganje za raspodelu raspodelu ugovaračima osiguranja osiguranike i korisnicima osiguranja.
2. Ako to dozvoljava nacionalno pravo, višak sredstava se neće smatrati obavezama iz osiguranja i reosiguranja u obimu u kome ispunjava kriterijume iz člana 94(1).
Član 92
Mere implementacije
1. Komisija će usvojiti mere implementacije, navodeći sledeće:
(a) kriterijume za davanje odobrenja od strane nadzornih organa u skladu sa članom 90;
(b) tretman učešća, u značenju trećeg podstava člana
212(2) u finansijskim i kreditnim institucijama u vezi sa
utvrđivanjem sopstvenih fondova.
Te mere, sačinjene radi izmene elemenata ove Direktive koji nisu ključni njihovom dopunom, usvajaju
se u skladu sa regulatornom procedurom i uz preispitivanje opisano u članu 301 (3).
2. Učešća u finansijskim i kreditnim institucijama iz
člana 1(b) sastojaće se od sledećeg:
(a) učešća koja društva za osiguranje i reosiguranje
imaju u:
(i) kreditnim institucijama i finansijskim institucijama u značenju člana 4(1) i (5) Direktive
2006/48/EC,
(ii) investicionim firmama u značenju tačke 1 člana 4 (1) Direktive 2004/39/EC;
(b) podređenih potraživanja i instrumenata iz člana
63 i člana 64(3) Direktive 2006/48/EC koje društva za
osiguranje i reosiguranje imaju u vezi sa pravnim licima definisanim u tački (a) ovog stava u kojima imaju
učešće.
P o d o d e lj a k 2
Klasifikacija sopstvenih fondova
Član 93
Karakteristike i osobine koje se koriste za
klasifikaciju sopstvenih fondova u stubove
1. Stavke sopstvenih fondova biće klasifikovane u tri
stuba. Klasifikacija ovih stavki zavisiće od toga da li su
to stavke osnovnog sopstvenog fonda ili stavke dodatnog sopstvenog fonda, kao i obima u kome poseduju
sledeće karakteristike:
(a) stavka je dostupna ili se može upisati na zahtev,
da u potpunosti apsorbuje gubitke na bazi tekućeg poslovanja, kao i u slučaju likvidacije (trajna dostupnost);
(b) u slučaju likvidacije društva, ukupan iznos stavke raspoloživ je da apsorbuje gubitke, a otplata stavke se
uskraćuje njenom vlasniku dok se sve ostale obaveze,
uključujući i obaveze iz osiguranja i reosiguranja prema
osiguranicima i korisnicima osiguranja i ugovorima iz
osiguranja ne ispune (subordiniranost).
2. Prilikom procene obima u kome stavke sopstvenog fonda poseduju karakteristike iz tačaka (a) i (b)
stava 1, trenutno i ubuduće, potrebno je valjano razmotriti trajanje stavke, naročito da li je stavka datirana ili
ne. Kada je stavka sopstvenog fonda datirana, razmatra
se relativno trajanje pozicije u poređenju sa trajanjem
obaveza društva po osnovu osiguranja i reosiguranja
(dovoljno trajanje).
Pored toga, razmotriće se sledeće karakteristike:
(a) da li je stavka oslobođena zahteva ili olakšica za
otkup nominalnog iznosa (odsustvo olakšica za otkup);
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
(b) da li je stavka oslobođena zakonski obaveznih
fiksnih troškova (odsustvo obaveznih troškova servisiranja);
(c) da li je stavka bez tereta (odsustvo tereta).
Član 94
Osnovni kriterijumi za klasifikaciju u stubove
1. Stavke osnovnog sopstvenog fonda biće klasifikovane u Stub 1 kada u značajnoj meri poseduju karakteristike iz člana 93(1)(a) i (b), uzevši u obzir karakteristike iz člana 93(2).
2. Stavke osnovnog sopstvenog fonda biće klasifikovane u Stub 2 kada u značajnoj meri poseduju karakteristike iz člana 93(1)(b), uzevši u obzir karakteristike iz
člana 93(2).
Stavke dodatnog sopstvenog fonda biće klasifikovane u Stub 2 kada u značajnoj meri poseduju karakteristike iz člana 93(1)(a) i (b), uzevši u obzir karakteristike
iz člana 93(2).
3. Svaka stavka osnovnog i dodatnog sopstvenog
fonda koja ne spada u stavove 1 i 2 biće klasifikovana
u Stub 3.
Član 95
Klasifikacija sopstvenih fondova u stubove
Države članice obezbeđuju da društva za osiguranje
i reosiguranje klasifikuju stavke svojih sopstvenih fondova na osnovu kriterijuma iz člana 94.
U tu svrhu, društva za osiguranje i reosiguranje konsultuju spisak stavki sopstvenih fondova iz člana 97 (1)
(a), kada je to primenjivo.
Kada neka stavka sopstvenog fonda nije obuhvaćena
ovim spiskom, ona se procenjuje i klasifikuje od strane
društava za osiguranje i reosiguranje u skladu sa prvim
stavom. Ova klasifikacija podleže odobrenju nadzornog organa.
Član 96
Klasifikacija posebnih pozicija
sopstvenih fondova u osiguranju
Ne dovodeći u pitanje primenu člana 95 i član 97(1)
(a) u smislu ove Direktive, primenjuju se sledeće klasifikacije:
(1) višak sredstava obuhvaćen članom 91 (2) biće
klasifikovan u Stub 1;
(2) akreditivi i garancije koji su deponovani za račun
poverilaca iz osiguranja kod nezavisnog izvršioca i koje
pružaju kreditne institucije ovlašćene u skladu sa Direktivom 2006/48/EC, biće klasifikovani u Stub 2;
(3) sva buduća potraživanja koja brodovlasnička
udruženja za uzajamno osiguranje ili udruženja koja
deluju po načelu uzajamnosti s promenjivim doprino-
sima, a koja isključivo osiguravaju rizike nabrojane u
vrstama osiguranja 6, 12 i 17 u Delu A Aneksa I, mogu
imati protiv svojih članova pozivajući na dopunske doprinose, u roku od narednih 12 meseci, biće klasifikovani u Stub 2.
U skladu sa drugim podstavom člana 94(2), sva buduća potraživanja koja udruženja za uzajamno osiguranje ili udruženja koja deluju po načelu uzajamnosti
s promenjivim doprinosima mogu imati u odnosu na
svoje članove pozivajući ih da plate dodatne doprinose,
u roku od narednih 12 meseci, a koji ne spadaju pod
tačku (3) prvog podstava, biće klasifikovana u Stub 2,
kada u velikoj meri poseduju karakteristike iz člana
93(1) (a) i (b), uzevši u obzir karakteristike iz člana
93(2).
Član 97
Mere implementacije
1. Komisija usvaja mere implementacije, navodeći
sledeće:
(a) spisak stavki sopstvenog fonda, uljučujući i one
iz člana 96, za koje se smatra da ispunjavaju kriterijume
iz člana 94, a koji za svaku stavku sopstvenog fonda sadrži precizan opis karakteristika koje su utvrdile njenu
klasifikaciju;
(b) metode koje će koristiti nadzorni organi, kada
odobravaju procenu i klasifikaciju stavki sopstvenog
fonda koje nisu obuhvaćene spiskom iz tačke (a).
Te mere, sačinjene radi izmene nebitnih elemenata
ove Direktive njihovom dopunom, usvajaju se u skladu
sa regulatornom procedurom i uz preispitivanje opisano u članu 301 (3).
2. Komisija će redovno pregledati i, u odgovarajućem slučaju, ažurirati spisak iz stava 1(a) u svetlu razvoja događaja na tržištu.
P o d o d e lj a k 3
Podobnost sopstvenih fondova
Član 98
Podobnost i ograničenja koja se
primenjuju na Stubove 1, 2, i 3
1. Kada se radi o usklađenosti sa potrebnim kapitalom za obezbeđenje solventnosti, potrebni iznosi stavki
Stuba 2 i Stuba 3 podležu kvantitativnim ograničenjima. Ta ograničenja će biti takva da obezbede ispunjenje
najmanje sledećih uslova:
(a) odnos stavki Stuba 1 u podobnim sopstvenim
fondovima je veći od jedne trećine ukupnog iznosa prihvatljivih sopstvenih fondova;
89
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
90
(b) potreban iznos stavki Stuba 3 je manji od jedne
trećine ukupnog iznosa prihvatljivih sopstvenih fondova.
2. Kada se radi o usklađenosti sa minimalnim potrebnim kapitalom, iznos stavki osnovnog sopstvenog
fonda prihvatljivog za pokrivanje minimalnog potrebnog kapitala, a koje su klasifikovane u Stub 2, podleže
kvantitativnim ograničenjima. Ta ograničenja će biti
takva da obezbede, minimalno, da odnos stavki Stuba 1
u prihvatljivim osnovnim sopstvenim fondovima bude
veći od jedne polovine ukupnog iznosa prihvatljivih
osnovnih sopstvenih fondova.
3. Podoban iznos sopstvenih fondova za pokrivanje
potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti iz člana 100 biće jednak zbiru iznosa Stuba 1, prihvatljivog
iznosa Stuba 2 i prihvatljivog iznosa Stuba 3.
4. Podoban iznos osnovnih sopstvenih fondova za
pokrivanje minimalnog potrebnog kapitala iz člana 128
biće jednak zbiru iznosa Stuba 1 i prihvatljivog iznosa
pozicija osnovnog sopstvenog fonda klasifikovanih u
Stub 2.
Član 99
Mere implementacije
Komisija usvaja mere implementacije navodeći:
(a) kvantitativna ograničenja iz člana 98 (1) i (2);
(b) korekcije koje bi trebalo izvršiti da odraze nepostojanje prenosivosti onih stavki sopstvenog fonda koje
se mogu koristiti isključivo za pokrivanje gubitaka koji
nastanu iz određenog segmenta obaveza ili određenih
rizika (fondovi sa utvrđenom namenom).
Te mere, sačinjene radi izmene elemenata ove Direktive koji nisu ključni njihovom dopunom, usvajaju
se u skladu sa regulatornom procedurom i uz preispitivanje opisano u članu 301 (3).
O d e lj a k 4
Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti
P o d o d e lj a k 1
Opšte odredbe za potrebni kapital za
obezbeđenje solventnosti korišćenjem
standardne formule ili internih modela
Član 100.
Opšte odredbe
Države članice će zahtevati da društva za osiguranje i reosiguranje imaju prihvatljiva sopstvena sredstva
koja pokrivaju potreban kapital za obezbeđenje solventnosti.
Potreban kapital za obezbeđenje solventnosti obračunava se ili u skladu sa standardnom formulom iz
pododeljka 2, ili korišćenjem internog modela, kako je
predviđeno u pododeljku 3.
Član 101.
Obračun potrebnog kapitala
za obezbeđenje solventnosti
1. Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti
obračunava se u skladu sa stavovima 2–5.
2. Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti
obračunava se na osnovu pretpostavke trajnosti poslovanja društva.
3. Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti kalibrira se tako da se osigura da svi rizici koji se mogu
kvantifikovati, a kojima je jedno društvo za osiguranje
ili reosiguranje izloženo budu uzeti u obzir. Pokriva postojeće poslove, kao i nove poslove za koje se očekuju da
će biti zaključeni tokom narednih 12 meseci. U pogledu
postojećih poslova, pokriva samo neočekivane gubitke.
Trebalo bi da odgovara rizičnoj vrednosti osnovnih
sopstvenih fondova drušva za osiguranje ili reosiguranje sa nivoom pouzdanosti od 99,5% tokom jednogodišnjeg perioda.
4. Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti pokriva najmanje sledeće rizike:
a) rizik neživotnog osiguranja;
b) rizik životnog osiguranja;
c) rizik zdravstvenog osiguranja;
d) tržišni rizik;
e) kreditni rizik;
f) operativni rizik.
Operativni rizik, kako je naveden u tački (f) prvog
podstava uključuje rizike od troškova pravne pomoći,
a isključuje rizike nastale iz strateških odluka, kao i reputacione rizike.
5. Prilikom obračunavanja potrebnog kapitala za
obezbeđenje solventnosti, društva za osiguranje i reosiguranje uzeće u obzir dejstvo tehnika za umanjenje
rizika, pod uslovom da kreditni rizk i drugi rizici vezani
za korišćenja takvih tehnika budu valjano odraženi u
potrebnom kapitalu za obezbeđenje solventnosti.
Član 102.
Učestalost obračunavanja
1. Društva za osiguranje i reosiguranje obračunavaju
potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti najmanje
jedanput godišnje i izveštavaju nadzorne organe o rezultatima tog obračunavanja.
Društva za osiguranje i reosiguranje će držati prihvatljive sopstvene fondove koji pokrivaju potrebni
kapital za obezbeđenje solventnosti prema poslednjem
izveštaju.
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
Društva za osiguranje i reosiguranje će stalno pratiti
iznos prihvatljivih sopstvenih fondova i potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti.
Ukoliko profil rizika društva za osiguranje ili reosiguranje značajno odstupa od osnovnih pretpostavki potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti prema poslednjem izveštaju, predmetno društvo će, bez odlaganja,
izvršiti preračunavanje potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnost i o tome obavestiti nadzorne organe.
2. U slučaju kada postoje dokazi koji ukazuju da se
profil rizika društva za osiguranje ili reosiguranje značajno promenio od datuma kada je poslednji put saopšten izveštaj o potrebnom kapitalu za obezbeđenje
solventnosti, nadzorni organi mogu da zahtevaju da
predmetno društvo izvrši preračunavanje potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti.
P o d o d e lj a k 2
Standardna formula za obračun potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti
Član 103.
Struktura standardne formule
Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti obračunat na osnovu standardne formule predstavlja zbir
sledećih stavki:
a) osnovni potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti, kako je utvrđeno u članu 104;
b) potrebni kapital za operativni rizik, kako je utvrđeno u članu 107;
c) korekcija za kapacitet tehničkih rezervi i odloženih poreza za apsorbovanje gubitaka, kako je utvrđeno
u članu 108.
Član 104.
Struktura osnovnog potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti
1. Osnovni potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti obuhvata pojedinačne module rizika, koji su grupisani u skladu sa tačkom (1) Aneksa IV. On se sastoji,
najmanje, od sledećih modula rizika:
a) rizik neživotnog osiguranja;
b) rizik životnog osiguranja;
c) rizik zdravstvenog osiguranja;
d) tržišni rizik;
e) rizik neispunjenja obaveze druge strane.
2. U smislu tačaka (a), (b) i (c) stava 1, poslovi osiguranja i reosiguranja raspodeljuju se u modul rizika
osiguranja koji na najbolji način odražava tehinčku prirodu osnovnih rizika.
3. Koeficijenti korelacije za grupisanje modula rizka
navedenih u stavu 1, kao i kalibriranje potrebnog kapitala za svaki modul rizika, rezultiraće ukupnim potrebnim kapitalom za obezbeđenje solventnosti u skladu sa
principima postavljenim u članu 101.
4. Svaki od modula rizika navedenih u stavu 1 kalibrira
se korišćenjem mere vrednosti pod rizikom, sa nivoom
pouzdanosti od 99,5%, tokom jednogodišnjeg perioda.
Tamo gde je to primereno, u izradi svakog od modula
rizika uzeće se u obzir efekti diversifikacije.
5. Istu strukturu i specifikacije za module rizika koristiće sva društva za osiguranje i reosiguranje, kako u
pogledu osnovnog potrebnog kapitala za obezbeđenje
solventnosti, tako i u pogledu pojednostavljenih obračunavanja utvrđenih u članu 109.
6. U vezi sa rizicima vezanih za prirodne katastrofe,
tamo gde je to primereno, mogu da se koriste geografske specifikacije za obračun modula rizika životnog,
neživotnog i zdravstvenog osiguranja.
7. Pod uslovom da dobiju odobrenje nadzornih organa, društva za osiguranje i reosiguranje mogu, u okviru strukture standardne formule, da zamene podgrupu
njenih parametara sa parametrima koji su specifični za
predmetno društvo prilikom obračunavanja modula
rizika životnog, neživotnog i zdravstvenog osiguranja.
Takvi parametri se kalibriraju na bazi internih podataka predmetnog društva, ili podataka
koji su neposredno relevantni za poslovanje tog
društva, korišćenjem standardizovanih metoda.
Prilikom davanja odobrenja, nadzorni organi verifikuju
potpunost, tačnost i primerenost korišćenih podataka.
Član 105.
Obračun osnovnog potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti
1. Osnovni potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti obračunava se u skladu sa stavovima 2 do 6.
2. Modul rizika neživotnog osiguranja odražava rizik koji potiče od obaveza po osnovu neživotnog osiguranja, u vezi sa pokrivenim opasnostima i korišćenim
procesima u obavljanju poslova.
On uzima u obzir neizvesnost rezultata društava za
osiguranje i reosiguranje u vezi postojećih obaveza iz
osiguranja i reosiguranja, kao i u vezi novih poslova za
koje se očekuje da će biti zaključeni tokom narednih 12
meseci.
Obračunava se, u skladu sa tačkom (2) Aneksa IV,
kao kombinacija zahteva u pogledu visine kapitala za
najmanje sledeće podmodule:
a) rizik od gubitka ili negativne promene vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled fluktuacija vremenskog usklađivanja, učestalosti i intenziteta šteta, i
vremenskog usklađivanja i iznosa rešenih šteta (premijski rizik i rizik rezervi neživotnog osiguranja);
b) rizik od gubitka ili negativne promene u vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled značajne neizvesnosti pretpostavki za određivanje cena i rezervi u vezi
sa ekstremnim ili vanrednim slučajevima (katastrofalni
rizik kod neživotnih osiguranja).
91
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
92
3. Modul rizika životnog osiguranja odražava rizik
koji potiče od obaveza iz životnog osiguranja, u vezi sa
pokrivenim opasnostima i procesima koji se koriste u
obavljanju posla.
Obračunava se, u skladu sa tačkom (3) Aneksa IV,
kao kombinacija zahteva u pogledu visine kapitala za
najmanje sledeće podmodule:
a) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled promena nivoa,
trenda ili oscilacija stope smrtnosti, pri čemu povećanje
stope smrtnosti vodi ka povećanju vrednosti obaveza iz
osiguranja (rizik od smrtnosti);
b) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled promena nivoa,
trenda ili oscilacija stope smrtnosti, pri čemu smanjenje stope smrtnosti vodi povećanju vrednosti obaveza
iz osiguranja (rizik od dugovečnosti);
c) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti obaveza iz osiguranja, nastalih usled promena nivoa, trenda ili oscilacija stope invaliditeta, bolesti i morbiditeta
(rizik od invalidnosti – morbiditeta);
d) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled promena nivoa,
trenda ili volatilnosti troškova nastalih u servisiranju
ugovora o osiguranju ili reosiguranju (rizik troškova
osiguranja života);
e) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled fluktuacija nivoa,
trenda ili oscilacija procenta ispravki koje se pirmenjuju na rentno osiguranje, usled promena u pravnom
okruženju ili zdravstvenog stanja osiguranika (rizik od
ispravki);
f) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti obaveza iz osiguranja, nastalih usled promena nivoa, trenda ili oscilacija stope isteka osiguranja, raskida, obnavljanja i otkupa (rizik od isteka osiguranja);
g) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled značajne neizvesnosti pretpostavki za određivanje cena i rezervi u vezi
sa ekstremnim ili vanrednim slučajevima (katastrofalni
rizik kod životnog osiguranja).
4. Modul rizika zdravstvenog osiguranja odražava
rizik koji potiče od zaključivanja obaveza po osnovu
životnog osiguranja, bilo da se ono obavlja na sličnim
tehničkim osnovama kao životno osiguranje ili ne, a
proizilazi kako iz pokrivenih opasnosti, tako i iz procesa koji su korišćeni u obavljanju posla.
Pokriva najmanje sledeće rizike:
a) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti obaveza iz osiguranja, nastalih usled promena nivoa, trenda ili oscilacija troškova vezanih za servisiranja ugovora
o osiguranju ili reosiguranju;
b) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti
obaveza iz osiguranja, nastalih usled fluktuacija u vremenskom usklađivanju, učestalosti i intenziteta šteta,
i u vremenskom usklađivanju i iznosu rešenih šteta u
vreme određivanja rezervi;
c) rizik gubitka ili negativne promene vrednosti obaveza iz osiguranja, nastalih usled značajne neizvesnosti
pretpostavki za određivanje cena i rezervi u vezi sa izbijanjem većih epidemija, kao i neuobičajene akumulacije rizika u takvim ekstremnim okolnostima.
5. Modul tržišnog irzika odražava rizik koji potiče
od nivoa ili oscilacija tržišnih cena finansijskih instrumenata koji utiču na vrednost imovine i obaveza društva. On valjano odražava strukturalnu neusklađenost
između imovine i obaveza, posebno u odnosu na njeno
trajanje.
Obračunava se, u skladu sa tačkom (4) Aneksa IV
kao kombinacija zahteva u pogledu visine kapitala najmanje za sledeće podmodule:
a) osetljivost vrednosti imovine, obaveza i finansijskih instrumenata na promene u ročnoj strukturi kamatnih stopa, ili oscilacije kamatnih stopa (rizik promene kamatne stope);
b) osetljivost vrednosti imovine, obaveza i finansijskih instrumenata na promene u nivou ili oscilaciji tržišnih cena običnih akcija (rizik ulaganja u akcije);
c) osetljivost vrednosti imovine, obaveza i finansijskih instrumenata na promene nivoa ili oscilacije tržišnih cena nekretnina (rizik promene cene nekretnina);
d) osetljivost vrednosti imovine, obaveza i finansijskih instrumenata na promene nivoa ili oscilacije kreditnog prinosa u ročnoj strukturi nerezičnih kamatnih
stopa (rizik prinosa);
e) osetljivost vrednosti imovine, obaveza i finansijskih instrumenata na promene nivoa ili oscilacije kursa
(valutni rizik);
f) dodatni rizici za društvo za osiguranje ili reosiguranje koji potiču ili od nedovoljne diversifikacije portfelja sredstava ili od velike izloženosti riziku od neispunjenja obaveza od strane jednog emitenta ili grupe
povezanih emitenata (koncentracija tržišnog rizika).
6. Modul rizika neispunjenja obaveza druge strane
odražava moguće rizike usled neočekivanog neispunjenja obaveza, ili pogoršanja kreditne sposobnosti drugih
strana i dužnika društva za osiguranje i reosiguranje
tokom narednih 12 meseci. Modul rizika neispunjenja
obaveza druge strane pokriva ugovore čiji je cilj ublažavanje rizika, kao što su: reosiguravajući aranžmani,
sekuritizacija i derivativi, i potraživanja od posrednika,
kao i sve druge kreditne izloženosti koje nisu pokrivene u podmodulu rizika prinosa. On će na odgovarajući
način da uzme u obzir kolaterale i druga obezbeđenja
koje drži ili koja su za račun društva za osiguranje ili
reosiguranje, i sa njima povezane rizike.
Za svaku drugu stranu, modul rizika neispunjenja
obaveza druge strane uzima u obzir ukupnu izloženost
predmetnog društva za osiguranje ili reosiguranje rizi-
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
ku od te druge strane, bez obzira na zakonski oblik ugovornih obaveza druge strane prema društvu.
Član 106.
Obračun pod-modula rizika ulaganja u akcije:
mehanizam simetričnog usklađivanja
1. Podmodul rizika ulaganja u akcije obračunat korišćenjem standardne formule treba da uključi simetrično usklađivanje prema trošku akcijskog kapitala primenjenog za pokrivanje rizika nastalog iz promena nivoa
cena običnih akcija.
2. Simetrično usklađivanje standardnih troškova
akcijskog kapitala, sa kalibriranjem u skladu sa članom
104 (4), i pokrivanjem rizika nastalog usled promena
nivoa cena običnih akcija treba da se bazira na funkciji trenutnog nivoa odgovarajućeg indeksa akcijskog
kapitala i ponderisanog prosečnog nivoa tog indeksa.
Ponderisani prosek se obračunava za odgovarajući period koji treba da bude isti za sva društva za osiguranje
i reosiguranje.
3. Simetrično usklađivanje standardnih troškova akcijskog kapitala koji pokriva rizik nastao usled promene nivoa cena običnih akcija neće rezultirati primenom
troškova akcijskog kapitala u visini koja je više od deset
procentnih poena niža ili deset procentnih poena viša
od standardnih troškova akcijskog kapitala.
Član 107.
Potreban kapital za operativni rizik
1. Zahtev u pogledu visine kapitala za operativni rizik odražavaće operativne rizike u onoj meri u kojoj se
ne odražavaju u modulima rizika navedenim u članu
104. Taj zahtev se kalibrira u skladu sa članom 101 (3).
2. U pogledu ugovora o životnom osiguranju u kojima investicioni rizik nosi osiguranik, obračun potrebnog kapitala za operativni rizik uzeće u obzir iznos
godišnjih troškova nastalih u pogledu tih obaveza iz
osiguranja.
3. U pogledu poslova osiguranja i reosiguranja različitih od onih koji se navode u stavu 2, obračunavanje potrebnog kapitala za operativni rizik uzeće u obzir
obim tih poslova, u smislu zarađenih premija i tehničkih rezervi koje se drže za te obaveze iz osiguranja i reosiguranja. U ovom slučaju, potrebni kapital za operativne rizike neće biti veći od 30% osnovnog potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti vezanog za te poslove osiguranja i reosiguranja.
Član 108.
Korigovanje za kapacitet tehničkih rezervi i
odloženih poreza za apsorbovanje gubitka
Korigovanje pomenuto u članu 103 (c) za kapacitet
tehničkih rezervi i odloženih poreza za apsorbovanje
gubitaka treba da odražava potencijalnu kompenzaci-
ju neočekivanih gubitaka kroz istovremeno smanjenje
tehničkih rezervi ili odloženih poreza, ili kroz njihovu
kombinaciju.
Ovo korigovanje treba da uzme u obzir efekat ublažavanja rizika koji daju buduće diskrecione premije po
ugovoru o osiguranju, u meri u kojoj društva za osiguranje i reosiguranje mogu da utvrde da se smanjenje u
takvim premijama može koristiti za pokrivanje neočekivanih gubitaka onda kada nastanu. Efekat ublažavanja rizika koji pružaju buduće diskrecione premije neće
biti veći od zbira tehničkih rezervi i odloženih poreza
vezanih za te buduće diskrecione premije.
U smislu drugog stava, vrednost budućih diskrecionih premija u nepovoljnim okolnostima uporediće se sa
vrednošću takvih premija pri osnovnim pretpostavkama obračunavanja za najbolju procenu.
Član 109.
Pojednostavljenja standardne formule
Društva za osiguranje i reosiguranje mogu da koriste uprošćeno obračunavanje za specifične podmodule
ili module rizika kada priroda, razmere i složenost rizika s kojima se suočavaju to opravdava, i kada bi bilo
neprimereno da se od svih društava za osiguranje i reosiguranje zahteva da primenjuju standardizovano obračunavanje.
Uprošćeno obračunavanje se kalibrira u skladu sa
članom 101(3).
Član 110.
Značajna odstupanja od osnovnih pretpostavki
obračunavanja primenom standarne formule
Kada je neprimereno da se potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti obračunava u skladu sa standardnom formulom, kao što je određeno u pododeljku
2, zato što profil rizika predmetnog društva za osiguranje ili reosiguranje značajno odstupa od osnovnih
pretpostavki obračunavanja standardnom formulom,
nadzorni organi mogu, putem obrazložene odluke, da
zahtevaju od predmetnog društva da zameni podgrupu
parametara korišćenih u obračunavanju standardnom
formulom parametrima koji su specifični za to društvo
za obračun modula rizika životnog, neživotnog i zdravstvenog osiguranja, kako je predviđeno u članu 104 (7).
Ovi specifični parametri se obračunavaju na takav način da osiguraju da društvo ispunjava zahteve iz člana
101 (3).
Član 111.
Mere implementacije
1. Da bi se obezbedilo da se isti tretman primenjuje
na sva društva za osiguranje i reosiguranje u obračunavanju potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti
na bazi standardne formule, ili da se uzmu u obzir tržišna događanja, Komisija će usvojiti mere implementacije kojima će se obezbediti sledeće:
93
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
94
a) standardna formula u skladu sa odredbama člana
101. i 103 – 109;
b) podmoduli koji su potrebni ili koji preciznije
pokrivaju rizike koji spadaju u odgovarajuće module
rizika navedene u članu 104. kao i u naknadnim ažuriranjima;
c) metode, pretpostavke i standardni parametri za
obračun svakog od modula ili podmodula rizika za
osnovni potrebnii kapital za obezbeđenje solventnosti
propisan u članu 104., 105. i 304., mehanizam simetričnog usklađivanja i odgovarajući rok, izražen u broju
meseci, kako je navedeno u članu 106, i odgovarajući
pristup za integrisanje metoda navedenog u članu 304.
u potrebnom kapitalu za obezbeđenje solventnosti
obračunatog korišćenjem standardne formule;
d) parametre korelacije, uključujući, gde je to potrebno, one koji su definisani u aneksu IV i postupke za
ažuriranje tih parametra;
e) kada društva za osiguranje i reosiguranje koriste
tehnike za umanjenje rizika, metode i pretpostavke koji
će se koristiti za ocenu promena profila rizika predmetnog društva i za korigovanje obračunavanja potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti;
f) kvalitativne kriterijume koje tehnike za umanjenje
rizika navedene u tački (e) moraju da zadovolje da bi
se osiguralo efikasno prenošenje rizika na treću stranu;
g) metode i parametre koji će se koristiti za ocenjivanje potrebne visine kapitala za operativni rizik utvrđen
u članu 107., uključujući procenat pomenut u stavu 3.
člana 107;
h) metode i korigovanja koja će se primenitii da bi se
odrazio smanjeni oblik diversifikacije rizika društava za
osiguranje i reosiguranje u vezi sa fondovima sa utvrđenom namenom;
i) metod koji će se koristiti prilikom obračunavanja
korekcije za kapacitet tehničkih rezervi ili odloženih
poreza za apsorbovanje gubitaka, kako je propisano u
članu 108;
j) podgrupu standardnih parametara u modulima
rizika životnog, neživotnog i zdravstvenog osiguranja
koji se mogu zameniti parametrima specifičnim za
društvo, kako je utvrđeno u članu 104 (7);
k) standardizovane metode koje će društva za osiguranje i reosiguranje koristiti za obračun parametara
specifičnih za to društvo navedenih u tački (j) i kriterijumi u pogledu potpunosti, tačnosti i primerenosti korišćenih podataka koji se moraju ispuniti da bi se dobilo
odobrenje od nadzornih organa;
l) uprošćena obračunavanja za specifične podmodule i module rizika, kao i kriterijumi koje društva za
osiguranje i reosiguranje, uključujući i sopstvena društva za osiguranje i reosiguranje, moraju da ispune da bi
imala pravo da koriste svako od tih uprošćavanja, kako
je utvrđeno u članu 109;
m) pristup koji će se koristiti u pogledu povezanih
društava u smislu člana 212. za obračun potrebnog ka-
pitala za obezbeđenje solventnosti, a posebno za obračun podmodula za rizik ulaganja u akcije naveden u
članu 105(5), uzimajući u obzir verovatno smanjivanje
oscilacija vrednosti tih povezanih društava koje proističe iz strateške prirode takvih investicija i uticaja koje
participirajuće društvo vrši na odnosna povezana društva.
Mere kojima treba da se, putem dopune, promene
nesuštinski elementi ove Direktive, usvajaju se u skladu
sa regulatornim postupkom, uz veliku pažnju kako je
navedeno u članu 301 (3).
2. Komisija može da usvoji mere implementacije
propisujući kvantitativna ograničenja i kriterijume za
kvalifikovanost sredstava u cilju obuhvatanja rizika koji
nisu adekvatno pokriveni podmodulom. Takve mere
implementacije će se primenjivati na sredstva koja pokrivaju tehničke rezerve, isključujući sredstva koja se
drže u pogledu ugovora o životnom osiguranju u kojima investicioni rizik nose osiguranici.
3. Komisija će izvršiti reviziju ovih mera u svetlu razvoja standardne formule i finansijskih tržišta.
Ove mere, predviđene za izmene elemenata ove Direktive koji nisu ključni putem dopune, usvajaju se u
skladu s regulatornom procedurom uz strogu kontrolu
u smislu člana 301(3).
P o d o d e lj a k 3
Celi i delimični interni modeli potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti
Član 112.
Opšte odredbe za odobravanje celih
i delimičnih internih modela
1. Države članice treba da osiguraju da društva za
osiguranje i reosiguranje mogu da obračunaju potrebni
kapital za obezbeđenje solventnosti korišćenjem celog
ili delimičnog internog modela koga su odobrili nadzorni organi.
2. Društva za osiguranje i reosiguranje mogu da koriste delimične interne modele za obračun jednog ili
više od sledećih:
a. jednog ili više modula rizika, ili podmodula, za
osnovni potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti,
kako je predviđeno u članu 104. i 105;
b. potrebni kapital za operativni rizik kako je predviđeno u članu 107;
c. korigovanje pomenuto u članu 108.
Osim toga, delimični interni modeli mogu da se primenjuju na celokupnu delatnost društava za osiguranje
i reosiguranje, ili na samo na jednu ili više glavnih poslovnih jedinica.
3. U svakom zahtevu za odobrenje, društva za osiguranje i reosiguranje treba da podnesu, minimalno, do-
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
kumentovan dokaz da interni model ispunjava zahteve
predviđene u članu 120-125.
Kada se zahtev za odobrenje odnosi na delimične interne modele, uslovi predviđeni u članu 120-125 treba
da budu prilagođeni tako da se uzme u obzir ograničena oblast primene modela.
4. Nadzorni organi odlučuju o zahtevu u roku od 6
meseci od dana prijema potpunog zahteva.
5. Nadzorni organi odobravaju zahtev samo ukoliko
budu uvereni da su sistemi društva za osiguranje ili reosiguranje koji se odnose na utvrđivanje, merenje, kontrolu, upravljanje i izveštavanje o rizicima - adekvatni i,
posebno, da interni modeli ispunjavaju zahteve pomenute u stavu 3.
6. U odluci nadzornih organa da se odbije zahtev za
upotrebu internog modela navode se razlozi takvog odbijanja.
7. Nakon što društva za osiguranje i reosiguranje dobiju odobrenje od nadzornih organa da koriste interni
model, od njih može da se zahteva, putem obrazložene
odluke, da nadzornim organima daju procenu potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti određenu u
skladu sa standardnom formulom, kako je predviđeno
u pododeljku dva.
Član 113.
Posebne odredbe za odobravanje
delimičnih internih modela
1. U slučaju delimičnog internog modela, nadzorno
odobrenje se daje samo kada taj model ispunjava uslove
predviđene u članu 112, kao i sledeće dodatne uslove:
a) da je razlog za ograničen obim primene modela
valjano opravdan od strane društva;
b) da rezultirajući potrebni kapital za obezbeđivajne
solventnosti adekvatnije odražava profil rizika društva
i, posebno, da je u skladu sa principima utvrđenim u
pododeljku 1;
c) da je njegova struktura u skladu sa principima
utvrđenim u pododeljku 1, tako da taj delimičan interni
model može da se u potpunosti integriše u standardnu
formulu za potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti.
d) Prilikom ocene zahteva za korišćenje delimičnog
internog modela koji pokriva samo određene podmodule određenog modula rizika, ili neke od poslovnih
jedinica društva za osiguranje i reosiguranje, u pogledu određenog modula rizika, ili dela i jednog i drugog,
nadzorni organi mogu da zahtevaju da predmetno
društvo za osiguranje i reosiguranje podnese realni prelazni plan za proširenje oblasti primene modela.
Prelazni plan treba da predvidi način na koji društva
za osiguranje i reosiguranje planiraju da prošire oblast
primene modela na druge podmodule ili poslovne jedinice, kako bi osigurali da taj model pokriva veći deo
njihovih poslova osiguranja u pogledu tog specifičnog
modula rizika.
Član 114.
Mere implementacije
Komisija će usvojiti mere implementacije koje će
predvideti sledeće:
1. postupak za dobijanje odobrenja za korišćenje internog modela;
2. korekcije standardnih modela predviđene u članu
120–125, kako bi se uzela u obzir ograničena oblast primene delimičnog internog modela.
Ove mere, predviđene za izmene elemenata ove Direktive koji nisu ključni putem dopune, usvajaju se u
skladu s regulatornom procedurom uz strogu kontrolu
u smislu člana 301(3).
Član 115.
Politika za menjanje celih
i delimičnih internih modela
Kao deo početnog procesa davanja odobrenja za
interni model, nadzorni organi će odobriti politiku za
menjanje modela društva za osiguranje i reosiguranje.
Društva za osiguranje i reosiguranje mogu da promene
svoj interni model u skladu sa tom politikom.
Ova politika će uključivati specifikaciju manjih i većih promena internog modela.
Za veće promene internog modela, kao i promene
odgovarajuće politike, uvek mora da se dobije prethodno odobrenje nadzornih organa, kako je utvrđeno u
članu 112.
Za manje promene internog modela nije potrebno
prethodno odobrenje nadzornih organa, pod uslovom
da su predviđene u skladu sa tom politikom.
Član 116.
Odgovornost upravnih,
rukovodećih ili nadzornih tela
Upravna, rukovodeća ili nadzorna tela društava za
osiguranje i reosiguranje odobravaju zahtev nadzornih
organa za primenu internog modela u smislu člana 112,
kao i za sve naknadne veće promene tog modela.
Upravna, rukovodeća ili nadzorna tela su odgovorna
za uvođenje sistema koji treba da osigura stalno valjano
funkcionisanje internog modela.
Član 117.
Vraćanje na standardnu formulu
Nakon što su dobila odobrenja u skladu sa članom
112, društva za osiguranje i reosiguranje neće se vraćati na obračun celokupnog ili dela potrebnog kapitala
95
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
96
za obezbeđenje solventnosti korišćenjem standardne
formule, kako je predviđeno u pododeljku 2, osim u
opravdanim okolnostima i uz odobrenje dobijeno od
nadzornih organa.
Član 118.
Nesaglasnost internog modela
1. Ukoliko, nakon dobijanja odobrenja od nadzornih organa za korišćenje internog modela, društva za
osiguranje i reosiguranje prestanu da ispunjavaju zahteve predviđene u članu 120 – 125, ona će da, bez odlaganja, nadzornim organima ili podnesu plan za uspostavljanje usklađenosti u razumnom periodu, ili pokažu da
je uticaj nesaglasnosti beznačajan.
2. U slučaju da društva za osiguranje i reosiguranje
ne uspeju da sprovedu plan iz stava 1, nadzorni organi
mogu da zahtevaju da se predmetna društva za osiguranje i reosiguranje vrate na obračun potrebnog kapitala
za obezbeđenje solventnosti u skladu sa standardnom
formulom, kao što je predviđeno u pododeljku 2.
Član 119.
Značajna odstupanja od osnovnih pretpostavki
obračunavanja primenom standardne formule
Kada je neprimereno da se potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti obračunava primenom stadardne
formule, kao što je predviđeno u pododeljku 2, zato što
profil rizika društva za osiguranje i reosiguranje značajno odstupa od osnovnih pretpostavki obračunavanja
primenom standardne formule, nadzorni organi mogu,
obrazloženom odlukom, da zahtevaju da predmetno
društvo koristi interni model za obračun potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti, ili njegove odgovarajuće module rizika.
Član 120.
Test primene
Društva za osiguranje i reosiguranje treba da pokažu
da se interni model široko koristi i igra značajnu ulogu
u njihovom sistemu upravljanja pomenutom u članu
41–50, a posebno u:
a) sistemu upravljanja rizikom, kako je predviđeno u
članu 44. i procesima odlučivanja;
b) njihovoj ekonomskoj oceni i oceni kapitala za
obezbeđenje solventnosti i procesima raspodele, uključujući ocene pomenute u članu 45.
Pored toga, društva za osiguranje i reosiguranje treba da pokažu da je učestalost obračunavanja potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti korišćenjem internog modela dosledna sa učestalošću kojom koriste svoj
interni model za druge svrhe pokrivene u prvom stavu.
Upravno, rukovodeće ili nadzorno telo je odgovorno za obezbeđivanje tekuće adekvatnosti strukture i
funkcionisanja internog modela, i za to da interni mo-
del stalno na odgovarajući način odražava profil rizika
predmetnog društva za osiguranje i reosiguranje.
Član 121.
Standardi statističkog kvaliteta
1. Interni model, a posebno obračun predviđanja
raspodele verovatnoća, treba da je u skladu sa kriterijumima predviđenim u stavu 2–9.
2. Metode korišćene za obračun predviđanja raspodele verovatnoća, baziraju se na adekvatnim, primenjivim i relevantnim aktuarskim i statističkim tehnikama
i treba da su u skladu sa metodama korišćenim za obračun tehničkih rezervi.
Metode korišćene za obračun predviđanja raspodele
verovatnoća treba da se baziraju na aktuelnim i kredibilnim informacijama i realističnim pretpostavkama.
Društva za osiguranje i reosiguranje treba da su u
stanju da opravdaju osnovne pretpostavke iz svog internog modela nadzornim organima.
3. Podaci koji se koriste za interne modele biće tačni,
potpuni i odgovarajući.
Društva za osiguranje i reosiguranje treba da ažuriraju grupe podataka koje se koriste u obračunu predviđanja raspodele verovatnoća najmanje jedanput godišnje.
4. Ne utvrđuje se ni jedna posebna metoda za obračun predviđanja raspodele verovatnoća.
Bez obzira na izabran metod obračuna, sposobnost
internog modela da rangira rizike treba da bude dovoljna da obezbedi njegovu široku primenu i značajnu ulogu u sistemu upravljanja društava za osiguranje i reosiguranje, a posebno u njihovim sistemima za upravljanje
rizikom i procesima odlučivanja i raspodelom kapitala
u skladu sa članom 120.
Interni model pokriva sve značajne rizike kojima
su izožena društva za osiguranje i reosiguranje. Interni
modei pokriva najmanje one rizike koji su predviđeni u
članu 101 (4).
5. Što se tiče efekata diverzifikacije, društva za osiguranje i reosiguranje mogu da uzmu u obzir u svojim
internim modelima zavisnosti unutar i između svih kategorija rizika, pod uslovom da su nadzorni organi prihvatili pokazatelje da je sistem koji se koristi za merenje
ovih efekata diverzifikacije adekvatan.
6. Društva za osiguranje i reosiguranje mogu da u
potpunosti uzmu u obzir efekat tehnika umanjenja rizika u svom internom modelu, s tim da se kreditni rizik i
drugi rizici vezani za korišćenje tehnika umanjenja rizika valjano odražavaju u tom internom modelu.
7. Društva za osiguranje i reosiguranje će tačno proceniti naročite rizike vezane sa finansijskim garancijama i ugovornim opcijama u svom internom modelu,
gde je to od značaja. Takođe će proceniti rizike koji su
povezani sa opcijama ugovarača osiguranja i ugovornim opcijama za društva za osiguranje i reosiguranje.
Za tu svrhu, uzeće u obzir uticaj koji će buduće prome-
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
ne finansijskih i nefinansijskih uslova imati na iskorišćenje prava iz ovih opcija.
8. U svom internom modelu društva za osiguranje i
reosiguranje mogu da uzmu u obzir buduće mere rukovodstva za koje bi se moglo razložno očekivati da će biti
preduzete u određenim okolnostima.
U slučaju predviđenom u prvom stavu, predmetno
društvo će predvideti vreme koje je neophodno za sprovođenje takvih mera.
9. U svom internom modelu društva za osiguranje i
reosiguranje će uzeti u obzir sva plaćanja ugovaračima
osiguranja i korisnicima osiguranja za koja očekuju da
će biti izvršena, bez obzira da li su ta plaćanja ugovorom garantovana.
Član 122.
Standardi kalibriranja
1. Društva za osiguranje i reosiguranje mogu da koriste različite periode ili mere rizika koje su predviđene
u članu 101 (3) za svrhe izrade internog modela sve dotle dok ta društva mogu da koriste rezultate internog
modela za obračun potrebnog kapitala za obezbeđenje
solventnosti na način na koji ugovaračima i korisnicima osiguranja pruža nivo zaštite ekvivalentan nivou
predviđenom u članu 101.
2. Kada je to praktično moguće, društva za osiguranje i reosiguranje će izvesti potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti direktno iz predviđanja raspodele
verovatnoća koje su ta društva generisala internim modelom, korišćenjem mere vrednosti pod rizikom predviđene u članu 101 (3).
3. Kada društva za osiguranje i reosiguranje ne mogu
da izvedu potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti
direktno iz predviđanja raspodele verovatnoća generisanog internim modelom, nadzorni organi mogu da dozvole da se u procesu obračunavanja potrebnog kapitala
za obezbeđenje solventnosti koristi aproksimacija, pod
uslovom da ta društva mogu da pokažu nadzornim organima da je ugovaračima osiguranja pružen nivo zaštite
koji je ekvivalentan nivou predviđenom u članu 101.
4. Nadzorni organi mogu da zahtevaju da društva za
osiguranje i reosiguranje primene svoj interni model
na relevantnim repernim portfeljima i da korišćenjem
pretpostavki baziranih više na eksternim nego na internim podacima verifikuju kalibriranje internog modela
i provere da li su njegove specifikacije u skladu sa opšte
prihvaćenom tržišnom praksom.
Član 123.
Pripisivanje dobiti i gubitka
Društva za osiguranje i reosiguranje će preispitivati,
najmanje jedanput godišnje, uzroke i izvore dobitaka i
gubitaka za sve veće poslovne jedinice.
Ona treba da pokažu kako kategorizacija rizika koja
je odabrana u internom modelu objašnjva uzroke i
izvore dobitaka i gubitaka. Kategorizacija rizika i pripisivanje dobiti i gubitaka treba da odražavaju profil rizika društva za osiguranje ili reosiguranje.
Član 124.
Standardi validacije
Društva za osiguranje i reosiguranje treba da imaju
redovan ciklus validacije modela koji uključuje kontrolu učinka internog modela, putem preispitivanja tekuće
adekvatnosti njegove specifikacije i testiranja njegovih
rezultata u odnosu na iskustvo.
Proces validacije modela uključuje efikasan statistički proces za validaciju internog modela koji omogućava
društvima za osiguranje i reosiguranje da pokažu svojim nadzornim organima da su rezultirajući zahtevi u
pogledu visine kapitala adekvatni.
Primenjenim statističkim metodama se testira adekvatnost predviđanja raspodele verovatnoća u odnosu
ne samo na pretrpljen gubitak, već i u odnosu na značajno nove odnosne podatke i informacije.
Proces validacije modela uključuje analizu stabilnosti internog modela i, posebno, testiranje osetljivosti rezultata internog modela na promene u ključnim
osnovnim pretpostavkama. Takođe, uključuje procenu
tačnosti, potpunosti i adekvatnosti podataka korišćenih
u internom modelu.
Član 125.
Standardi dokumentovanja
Društva za osiguranje i reosiguranje dokumentuju
bliže podatke u vezi strukture i funkcionisanja svojih
internih modela.
Dokumentacija treba da pokaže saglasnost sa članovima 120-124.
Dokumentacija treba da da detaljni prikaz teorije,
pretpostavki i matematičke empirijske osnove koji karakterišu interni model.
Dokumentacija treba da ukaže na okolnosti pod kojima interni model ne funkcioniše efikasno.
Društva za osiguranje i reosiguranje dokumentuju
i sve veće promene svojih internih modela, kao što je
predviđeno u članu 115.
Član 126.
Eksterni modeli i podaci
Korišćenje modela ili podataka dobijenih od treće
strane ne mogu da budu opravdanje za izuzeće od bilo
kojeg od zahteva u vezi sa internim modelom predviđenim u članovima 120-125.
Član 127.
Mere implementacije
Radi obezbeđivanja usklađenog pristupa korišćenju
internog modela širom Zajednice i radi unapređenja
bolje procene profila rizika i upravljanja poslovanjem
97
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
98
društava za osiguranje i reosiguranje, Komisija usvaja
mere implementacije u pogledu članova 120-126.
Ove mere, predviđene za izmene elemenata ove Direktive koji nisu ključni putem dopune, usvajaju se u
skladu s regulatornom procedurom uz strogu kontrolu
u smislu člana 301(3).
O d e lj a k 5
Minimalni potrebni kapital
Član 128.
Opšte odredbe
Države članice će zahtevati da društva za osiguranje i reosiguranje imaju prihvatljive osnovne sopstvene
fondove za pokrivanje minimalnog potrebnog kapitala.
Član 129.
Obračun minimalnog potrebnog kapitala
1. Minimalni potrebni kapital se obračunava u skladu sa sledećim principima:
a) obračunava se na jasan i jednostavan način, i to
tako da se obezbedi mogućnost revizije obračunavanja;
b) odgovara iznosu prihvatljivih osnovnih sopstvenih fondova ispod kojeg su ugovarači i korisnici osiguranja izloženi neprihvatljivom nivou rizika kada je
društvima za osiguranje i reosiguranje dozvoljeno da
nastave sa svojim poslovanjem;
c) linearna funkcija pomenuta u stavu 2 koja se koristi za obračun minimalnog potrebnog kapitala kalibrira se prema rizičnoj vrednosti osnovnih sopstvenih
fondova društva za osiguranje ili reosiguranje, uz nivo
pouzdanosti od 85%, tokom jednogodišnjeg perioda;
d) ima apsolutni prag od:
i) EUR 2.200.000 za društva za neživotno osiguranje, uključujući sopstvena društva za osiguranje,
osim u slučaju kada su pokriveni svi ili neki od
rizika iz klasa 10 - 15 navedenih u Delu A Aneksa 1, u kom slučaju apsolutni minimalni prag
iznosi EUR 3.200.000,
ii) EUR 3. 200.000 za društva za životno osiguranje, uključujući sopstvena društva za osiguranje,
iii) EUR 3.200.000 za društva za reosiguranje, osim
u slučaju sopstvenih društava za reosiguranje, u
kom slučaju minimalni potrebni kapital ne sme
biti niži od EUR 1.000.000,
iv) zbira iznosa predviđenih u tačkama (i) i (ii) za
društva za osiguranje, kako je navedeno u članu
73 (5).
2. Shodno odredbama stava 3, minimalni potrebni
kapital se obračunava kao linearna funkcija grupe ili
podgrupe sledećih varijabli: tehničke rezerve društva,
zaključene premije, riziko kapitala, odloženih poreza i
administrativnih troškova. Korišćene varijable se obračunavaju neto od reosiguranja.
3. Ne dovodeći u pitanje primenu odredbi stava 1
(d), minimalni potrebni kapital ne sme biti niži od 25%
niti viši od 45% potrebnog kapitala društva za obezbeđenje solventnosti, obračunatog u skladu sa poglavljem
6 odeljak 4, pododeljak 2 i 3, a uključujući zahtevane
dodatke na kapital u skladu sa članom 37.
Države članice će dozvoliti svojim nadzornim organima da zahtevaju, tokom perioda koji se završava zaključno najkasnije 31. oktobra 2014. godine, od društava za osiguranje i reosiguranje da primenjuju procente
navedene u prvom stavu isključivo na potreban kapital
za obezbeđenje solventnosti društva obračunat u skladu sa poglavljem VI, odeljak 4, pododeljak 2.
4. Društva za osiguranje i reosiguranje obračunavaju
minimalni potrebni kapital najmanje jednom u tri meseca i podnose izveštaj sa rezultatima tog obračunavanja nadzornim organima.
Kad minimlani potrebni kapital određuje neko od
ograničenja navedenih u stavu 3, to društvo mora dostaviti nadzornom organu informaciju koja omogućava
valjano shvatanje razloga za to.
5. Komisija će podneti Evropskom parlamentu i Komitetu za osiguranje i penzije po osnovu rada,
koji je osnovan Odlukom Komisije 2004/9/EZ (4), do
31.10.2017. godine, izveštaj o pravilima i praksama
nadzornih organa usvojenim u skladu sa stavovima 1.4.
u državi članici.
Ovaj izveštaj, posebno, treba da obuhvati upotrebu i
visinu najvišeg i najnižeg iznosa predviđenih u stavu 3,
kao i eventualne probleme s kojima se suočavaju nadzorni organi i društva prilikom primene ovog člana.
Član 130.
Mere implementacije
Komisija će usvojiti mere implementacije koje bliže
određuju način obračunavanja minimalnog potrebnog
kapitala, kako je navedeno u članu 128. i 129.
Ove mere, predviđene za izmene elemenata ove Direktive koji nisu ključni putem dopune, usvajaju se u
skladu s regulatornom procedurom uz strogu kontrolu
u smislu člana 301(3).
Član 131.
Prelazni aranžmani koje se odnose na ispunjavanje
zahteva vezanog za minimalni potrebni kapital
Izuzetno od članova 139. i 144., kada društva za osiguranje i reosiguranje zadovoljavaju zahteve vezane za
marginu solventnosti definisanu u članu 28. Direktive
2002/83/EZ, član 16(a) Direktive 73/239/EEZ ili član
37., 38. ili 39. Direktive 2005/68/EZ od 31.10.2012.
4
Sl. list 3, 7. 1. 2004, str. 34.
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
godine, ali nemaju dovoljne prihvatljive osnovne sopstvene fondove za pokrivanje minimalnog potrebnog
kapitala, predmetna društva će izvršiti usklađivanje sa
odredbama iz člana 128. do 31.10.2013. godine.
Kada predmetno društvo ne izvrši usaglašavanje sa
odredbama člana 128. u roku određenom u prvom stavu, ukida se odobrenje koje mu je izdato, u skladu sa
primenljivim procesima predviđenim u nacionalnom
zakonodavstvu.
O d e lj a k 6
Investicije
Član 132.
Princip opreznog ulaganja
1. Države članice će obezbediti da društva za osiguranje i reosiguranje investiraju sva svoja sredstva u skladu sa principom opreznog ulaganja, kako je precizirano
u stavovima 2, 3 i 4.
2. U pogledu portfelja kapitala, društva za osiguranje i reosiguranje će investirati samo u kapital i instrumente čije rizike predmetno društvo može da valjano
utvrdi, izmeri, kontroliše, njima upravlja, i izveštava, i
odgovarajuće ih uzme u obzir u oceni svojih ukupnih
potreba vezanih za solventnost u skladu sa tačkom (a)
drugog podstava člana 45 (1).
Sva sredstva, a naročito ona koja pokrivaju minimalni potrebni kapital i potreban kapital za obezbeđenje solventnosti, investiraće se na način na koji će se
obezbediti sigurnost, kvalitet, likvidnost i profitabilnost
portfelja u celini. Osim toga, lokalizacija tih sredstava
će biti takva da osigura njihovu raspoloživost.
Sredstva koja se drže za pokrivanje tehničkih rezervi
takođe će se investirati na način koji odgovara prirodi
i trajanju obaveza iz osiguranja i reosiguranja. Ta sredstva će se investirati u najboljem interesu svih ugovarača i korisnika osiguranja uzimajući u obzir bilo koji
objavljeni cilj u skladu sa polisom osiguranja.
U slučaju sukoba interesa, društva za osiguranje, ili
subjekat koji upravlja njihovim portfeljem sredstava,
obezbediće da investiranje bude u najboljem interesu
ugovarača i korisnika osiguranja.
3. Ne dovodeći u pitanje odredbe iz stava 2, u pogledu sredstava koja se drže u vezi sa ugovorima o životnom osiguranju kada rizik investiranja snosi ugovarač
osiguranja, primenjivaće se drugi, treći i četvrti podstav
ovog stava.
Kada su pogodnosti predviđene ugovorom direktno
vezane za vrednost jedinica u UCITS kako je definisano u Direktivi 85/611/EEZ, ili za vrednost sredstava iz
internog fonda koje drži društvo za osiguranje, obično
podeljenog na jedinice, tehničke rezerve u vezi sa tim
pogodnostima moraju da budu predstavljene, što je bliže moguće, tim jedinicama ili, u slučaju kada jedinice
nisu uspostavljene, tim sredstvima.
Kada su pogodnosti predviđene ugovorom direktno
povezane sa indeksom akcija ili nekom drugom referentnom vrednošću različitom od one navedene u drugom stavu, tehničke rezerve za te pogodnosti moraju da
budu predstavljene što je bliže moguće ili jedinicama
za koje se smatraju da predstavljaju referentnu vrednost
ili, u slučaju kada te jedinice nisu ustanovljene, imovinom odgovarajućeg obezbeđenja i utrživosti koja odgovara što je bliže moguće imovini na kojoj je bazirana
određena referentna vrednost.
Kada pogodnosti pomenute u drugom i trećem podstavu uključuju garanciju za uspešno investiranje ili
neke druge garantovane pogodnosti, sredstva koja se
drže za pokrivanje odgovarajućih dodatnih tehničkih
rezervi regulišu se stavom 4.
4. Ne dovodeći u pitanje odredbe stava 2, za sredstva
različita od onih u pokrivenih u stavu 3, primenjuju se
podstavovi 2-5 ovog stava.
Korišćenje derivativnih instrumenata biće moguće
samo ukoliko oni doprinose smanjenju rizika ili olakšavaju efikasno upravljanje portfeljem. Investicije i sredstva
koja se ne prihvataju za trgovanje na regulisanim finansijskim tržištima držaće se na oprezno određenom nivou.
Sredstva će biti adekvatno diverzifikovana na takav
način da se izbegava prekomerno oslanjanje na bilo
koja određena sredstva, emitenta ili grupu društava, ili
geografsku oblast i prekomernu akumulaciju rizika u
portfelju u celini.
Investiranje u sredstva koja je emitovao isti emitent,
ili emitenti koji pripadaju istoj grupi, neće izložiti društva za osiguranje prekomernoj koncentraciji rizika.
Član 133.
Sloboda ulaganja
1. Države članice neće zahtevati od društava za osiguranje i reosiguranje da investiraju u neku određenu
kategoriju sredstava.
2. Države članice neće propisati bilo kakvo prethodno odobrenje ili zahteve za sistemskim obaveštavanjem
za investicione odluke društava za osiguranje i reosiguranje ili za njihovo investiciono rukovodstvo.
3. Ovaj član ne dovodi u pitanje zahteve država članica kojima se ograničava vrsta sredstava ili referentnih
vrednosti za koje mogu da se vežu pogodnosti po osnovu polise. Takva pravila će se primenjivati samo kada rizik investiranja snosi ugovarač osiguranja koji je fizičko
lice i ona neće biti restriktivnija od pravila utvrđenih u
Direktivi 85/611/EEZ.
Član 134.
Lokalizacija imovine i zabrana zalaganja imovine
1. U pogledu rizika osiguranja koji se nalaze u Zajednici, države članice neće zahtevati da imovina, koja
se drži za pokrivanje tehničkih rezervi vezanih za ove
99
1/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
100
rizike, bude lokalizovana u Zajednici ili nekoj određenoj državi-članici.
Pored toga, u pogledu nadoknada po ugovoru o reosiguranju od društava ovlašćenih u skladu sa ovom
Direktivom ili onih čije se sedište nalazi u trećoj zemlji,
čiji se režim solventnosti smatra ekvivalentan u smislu
člana 172, države članice neće zahtevati da imovina
koja predstavlja te nadoknade bude lokalizovana u Zajednici.
2. Države članice neće zadržati ili uvoditi za svoje
poslovne jedinice sistem tehničkih rezervi s bruto rezervisanjima koji zahteva zalaganje imovine za pokrivanje prenosnih premija i rezervi za nerešene štete kada
je reosiguravač društvo za osiguranje ili reosiguranje
ovlašćeno u skladu sa ovom Direktivom.
Član 135.
Mere implementacije
1. Da bi se obezbedila jedinstvena primena ove Direktive, Komisija može da usvoji mere implementacije kojima se određuju kvalitativni zahtevi u sledećim
oblastima:
a) utvrđivajne, merenje, kontrola, upravljanje i izveštavanje o rizicima koji proističu iz investicija vezanih
za prvi podstav člana 132 (2);
b) utvrđivajne, merenje, kontrola, upravljanje i izveštavanje o specifičnim rizicima koji se javljaju u vezi investiranja u derivativne instrumente i kapital pomenut
u drugom podstavu člana 132 (4).
2. Da bi se obezbedila doslednost u celom sektoru
i uklonila neusklađenost između interesa kompanija
koje vrše „prepakivanje“ zajmova u utržive hartije od
vrednosti i druge finansijske instrumente (nalogodavci) i interesa društava za osiguranje i reosiguranje koja
investiraju u takve hartije od vrednosti i instrumente,
Komisija će usvojiti mere implementacije kojima se
propisuju:
a) uslovi koje nalogodavac treba da ispuni da bi
društvu za osiguranje ili reosiguranje bilo dozvoljeno
da investira u takve hartije od vrednosti ili instrumente
koji su izdati posle 1.1.2011. godine, uključujući uslove koji obezbeđuju da nalogodavac zadržava neto ekonomsku kamatu koja nije niža od 5%;
b) kvalitativni uslovi koje mora da zadovolji društvo
za osiguranje ili reosiguranje koje investira u takve hartije od vrednosti ili instrumente.
3. Ove mere, predviđene za izmene elemenata ove
Direktive koji nisu ključni putem dopune, usvajaju se u
skladu s regulatornom procedurom uz strogu kontrolu
u smislu člana 301(3).
1/2014
101
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
Poštovanje etike objavljivanja i sprečavanje zloupotrebe objavljivanja su odgovornost i obaveza svakog autora, recenzenta, urednika i izdavača.
Časopis Evropska revija za pravo osiguranja
objavljuje Izjavu o etici objavljivanja i zloupotrebi
objavljivanja naučnih i stručnih radova. Pomenuta
Izjava sastavljena je u skladu sa standardima Komiteta o etici objavljivanja (Committee on Publications Ethics: COPE). Redakcija časopisa i Udruženje za pravo
osiguranja Srbije, kao izdavač Evropske revije za pravo
osiguranja, obavezuju se da poštuju etiku objavljivanja i
sprečavaju zloupotrebe u objavljivanju naučnih i stručnih radova. Istovremeno, poštovanje etike objavljivanja
obaveza je svakog autora. Niko ne može biti izuzet od
ove obaveze.
A) U oblasti objavljivanja i autorstva, svaki članak
objavljen u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
mora da sadrži spisak literature, naveden u posebnom
odeljku na kraju članka, i instituciju koja je finansijski
pomogla sprovedeno istraživanje u članku, ukoliko postoji takva institucija. Osim toga, mora postojati saglasnost za objavljivanje članka od strane institucije koja
je finansijski pomogla istraživanje objavljeno u članku.
Članak ne sme biti plagijat, niti sme sadržati krivotvorene podatke. Časopis ne prihvata ranije objavljene
članke. Zabranjeno je ponovo objavljivanje istih istraživanja. Časopis Evropska revija za pravo osiguranja,
prijavljen je kod Centra za evaluaciju u obrazovanju i
nauci (CEON). Preko sistema ASEESTANT dostavljeni
radovi biće proveravani preko servisa CrossCheck, odnosno iThenticate i dobijaće DOI (Digital Object Identifier) brojeve.
B) Odgovornost autora:
Svi autori navedeni u članku moraju dati značajan
intelektualni doprinos istraživanju, odnosno pisanju
rada. Da bi neko imao status autora nije dovoljno da je
samo učestvovao u prikupljanju podataka, pružao pomoć u tehničkoj obradi podataka, odnosno teksta ili je
samo prevodio tekst. Biti autor znači: aktivno učestvovati u osmišljavanju sadržaja članka, njegove strukture,
metodologije izrade članka; pisati članak, vršiti izmene
i prepravke u tekstu; odobriti konačnu verziju teksta.
Autori su u obavezi da potpišu izjavu da su sva istraživanja u članku originalna, da je rad u potpunosti samostalno napisan uz naznaku punog naziva izvora dru-
gih autora koji su korišćeni u radu i da navedeni rad u
celosti ili neki njegov deo nije ranije objavljivan. Autori
treba da potvrde da rukopis podnet na recenziranje nije
u postupku recenziranja niti je prihvaćen za objavljivanje u drugom časopisu. Autori treba da potvrde da su
svi podaci navedeni u članku istiniti i autentični, i da, u
slučaju potrebe, na zahtev recenzenata i Redakcije časopisa, isprave greške, odnosno opozovu članak.
Autori moraju da uklone sve informacije iz članka
na osnovu kojih bi recenzenti mogli da ih identifikuju.
Zato je neophodno da u članku i citatima govore o sebi
u trećem licu.
C) Odgovornost recenzenata:
Kroz objektivno i blagovremeno recenziranje podnetih rukopisa, recenzenti treba da doprinesu i pomognu poboljšanju kvaliteta članka. Na sajtu časopisa nalazi se poseban deo namenjen recenzentima u kome je
detaljnije opisano koje su obaveze recenzenata. U časopisu Evropska revija za pravo osiguranja primenjuje se
dvostruko anonimno recenziranje. Recenzenti ne smeju biti u sukobu interesa sa sprovedenim istraživanjem,
autorima članka, odnosno sa finansijerima istraživanja.
Od recenzenata se očekuje da upozore urednika na bilo
koji objavljeni članak, odnosno dostavljeni članak koji
je suštinski sličan članku koji je u postupku recenziranja. U toku recenziranja članka, recenzenti treba autoru
da ukažu na relevantan objavljen rad koji u rukopisu
nije citiran, a koji je od značaja za temu koja se u članku obrađuje. Recenzirani članci treba da budu tretirani
kao poverljivi. Rukopisi ne smeju biti zadržani, niti kopirani.
D) Odgovornost urednika:
U obavljanju svojih dužnosti urednik mora da deluje objektivno, pošteno i ne sme da diskriminiše autore
po bilo kom osnovu. Urednik ima pravo da dostavljeni članak odbije, odnosno prihvati. U odabiru radova,
urednik se mora rukovoditi kvalitetom, originalnošću,
naučnim značajem radova (unapređenjem naučnih
znanja), primenljivošću rezultata istraživanja u rešavanju problema iz prakse, atraktivnošću teme za čitaoce,
jasnoćom teksta.
Urednik ne sme da bude u sukobu interesa sa autorima članaka koje odbacuje, odnosno prihvata. Članak se
prihvata kada je osnovano sigurno: da nije plagijat; da
nije prethodno objavljen u potpunosti, odnosno njegov
veći deo; kada ne sadrži krivotvorene podatke. Kada
1/2014
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
102
se utvrde krupne materijalne greške, urednik objavljuje ispravku ili opoziv članka. Urednik je odgovoran za
očuvanje anonimnosti recenzenata. U slučaju prigovora istaknutih od strane autora čiji je rad odbijen, odnosno od strane trećih lica, a koji se odnose na povredu
etike objavljivanja članaka ili prigovora zbog konflikta
interesa, urednik i Redakcija časopisa Evropska revija
za pravo osiguranja, sprovešće postupak za utvrđivanje
osnovanosti prigovora i razmatranje prigovora. Ukoliko urednik, odnosno recenzenti istaknu prigovore,
autorima treba pružiti mogućnost da odgovore na sve
prigovore urednika, odnosno recenzenata.
Urednik ima pravo da objavi rad u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja, s tim što ne sme da otkrije svoj identitet recenzentima.
E) Odgovornost izdavača:
Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao izdavač
Evropske revije za pravo osiguranja, obavezuje se da
čuva reputaciju (ugled) časopisa nastojeći da objavljuje
kvalitetne radove, originalne naučne i stručne radove.
Kada je to potrebno, članci koji nisu napisani u skladu
sa etikom objavljivanja, biće povučeni. Ispravke će biti
učinjene u što kraćem roku. Izdavač se obavezuje na
dobru komunikaciju sa uredništvom, autorima i recenzentima.
F) Posebna pitanja etike objavljivanja:
Etika objavljivanja i sprečavanje zloupotreba objavljivanja u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
podrazumeva:
• Vršenje konstantnog praćenja poštovanja svih
prethodno navedenih standarda u cilju poštovanja dobre prakse i etike objavljivanja;
• Nastojanje Redakcije i izdavača časopisa da se zadovolje interesi čitaoca i autora;
• Konstantno poboljšanje kvaliteta objavljenih članaka;
• Slobodu izražavanja, odnosno pisanja;
• Ukoliko je to neophodno, primenu postupka opoziva članaka, objavljivanje ispravki, objašnjenja i izvinjenja;
• Vođenje uredne evidencije prispelih radova, recenzija i potpisanih autorskih izjava o originalnosti rada od
strane Redakcije časopisa;
• Nastojanje časopisa da očuva integritet akademske
evidencije;
• U slučaju sumnje u tačnost podataka, istraživanja
i rezultata, traženje objašnjenja i potrebnih ispravki od
autora;
• Sprečavanje objavljivanja plagijata i krivotvorenih
podataka.
1/2014
103
Publication Ethics and Malpractice Statement
Publication Ethics and Malpractice Statement
Respecting publication ethics and the prevention
of publication malpractice is the responsibility of each
individual author, reviewer, editor and publisher.
The journal European Insurance Law Review
publishes Publication Ethics and Malpractice
Statement of scientific papers. This Statement is
written according to Committee on Publications Ethics
standards (COPE). The journal’s Editorial Board and
Insurance Law Association of Serbia, as publisher of
the European Insurance Law Review, are obliged to
respect publication ethics and to prevent publication
malpractice. In the same time, respecting of publication
ethics is obligation of each author. No one can be
exempted from this obligation.
A) In the area of publishing and authorship,
each published article in the European Insurance Law
Review should contain the list of references, listed
in separate section at the end of the article, and the
institution which has financially supported the research
carried out, if exists. Also, there must be consent for
the publication of an article by the institution which
has financially supported the research in the article.
The article must not be a plagiarism, and must not
contain fraudulent data, either. The journal does not
accept previous published articles. It is also forbidden
to publish the same research. The European Insurance
Law Review has registered to the CEES (Center for
Evaluation in Education and Science). Through the
system ASEESTANT articles will be checked through
service CrossCheck, that is iThenticate. Articles will get
DOI numbers (Digital Object Identifier).
B) Author’s responsibilities:
All authors must significantly intellectually
contribute to the research. Having assisted in the
collection of data or participated in a technical
processing of data or text, or just translating the text
are not in and of themselves sufficient criteria for
listing as an author. Being listed as an author requires
the fulfillment of the following requirements: actively
participate in the conception and drafting of the
article, its structure and its methodology; participate in
writing article; making changes and corrections; having
approved the final version to be published.
Authors are obliged to sign a statement that all the
research in the submitted manuscript is original, that
article is written completely independently, indicating
the full name of the source of other authors that were
used in the article, and neither the entire work, nor any
of its parts have been previously published. The authors
confirm that the article has not been submitted to peeer
review, nor is in the process of peer reviewing, nor has
been accepted for publishing in another journal. The
author(s) confirms that the research in their work is
original, and that all the data given in the article are real
and authentic. If it necessary, the article can be recalled,
and errors corrected.
The author should remove from the text all the
details that could identify him or her as the author.
In the text and quotations, the author should refer to
himself or herself in the third person.
The European Insurance Law Review expects from
the authors to declare any commercial association that
may represent a conflict of interest as regards the article
submitted.
C) Peer review / responsibility for the reviewers:
Through an objective and timely review of the
submitted articles, reviewers should contribute to the
decision-making process and help improve the quality
of the published article. At the website of the European
Insurance Law Review is a special section for reviewers
which is described in more detail what the obligations
of reviewers. All manuscripts submitted to the European
Insurance Law Review applies double-blind peer review.
Reviewers must not have any conflict of interest with
respect to the research, the authors and/or the research
funders. Reviewers are expected to warn the editor of
any published or submitted article essentially similar
to the manuscript being reviewed. Reviewers should
point out the relevant published article which is not
cited in the manuscript, and which is important for
topic of the article. Reviewed articles should be treated
confidentially. Manuscripts must not be retained, or
copied, either.
D) Editorial responsibilities:
The editor is expected to act in a objective and fair
way in the performing of his or her expected duties, not
discriminating authors on any grounds. The editor has
complete responsibility and authority to reject or accept
1/2014
Publication Ethics and Malpractice Statement
104
an article. In selecting the papers, the editor must be
guided by the quality, attractiveness topics to readers
and the clarity of the text.
The editor should have no conflict of interest with
respect to articles that rejects or accepts. An article
is accepted when it is reasonably certain: that it’s not
plagiarism; if it were not previously published in full,
or part of it; when it does not contain fraudulent data.
Once errors have been found, the editor promotes
publication of correction or retraction. The editor is
responsible for preserving the anonymity of reviewers.
In the event of complaints by authors whose work
is rejected, or by third parties, which are related to
the violation of publication ethics or complaints for
conflict of interest, editor and Editorial Board of the
European Insurance Law Review, should conduct the
procedures to determine the merits and consideration
of the complaints. In the event of complaints by the
editor and the reviewers, the authors should be given an
opportunity to respond to any complaint.
The editor has the right to publish a paper in the
European Insurance Law Review, but he or she must not
reveal his identity to reviewers.
E) Publisher’s responsibilities:
Insurance Law Association of Serbia, as the
publisher of the European Insurance Law Review,
obliged to protect reputation of the journal by only
publishing articles of the highest quality and scientific
relevance in a timely and responsible manner. When it
necessary, publisher will retract articles that not contain
ethical standards or that are misleading. Publisher is
obliged on good communication with Editorial Board,
authors and reviewers.
F) Publishing ethics issues:
Publication ethics and the prevention of publication
malpractice in the European Insurance Law Review
means:
• Constant monitoring of compliance with all of
the above standards in order to respect the publication
ethics.
• Trying Editorial Board and the publisher to meet
the interests of readers and authors.
• Constantly improving the quality of published
articles.
• Freedom of expression and writing.
• If necessary, apply the standard procedure of
articles retraction, publish corrections, clarifications
and apologies.
• Accurate records of submitted papers, reviewers’
reports and signed statement on the originality of the
work by the Editorial Board of the journal.
• Maintain the integrity of the academic record.
• If there doubt in the accuracy of the data or research
results, it must be immediately sought explanation and
necessary corrections from the authors.
• Prevent plagiarisms and fraudulent data from
being published.
1/2014
105
Uputstvo za autore članaka u
Evropskoj reviji za pravo osiguranja
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za
pravo osiguranja
Uslovi koje rad treba da ispunjava
Rad se recenzira i prihvata za objavljivanje pod sledećim uslovima:
• Da je originalan;
• Da se prvi put dostavlja na recenziju za objavljivanje u Evropskoj reviji za pravo osiguranja;
• Da njegovo objavljivanje ne razmatra neki drugi
izdavač;
• Da nije u celini ili nekim delom već objavljen;
• Da nije već prihvaćen za objavljivanje kod nekog
drugog izdavača;
• Da neće biti objavljen u nekom drugom časopisu
sve dok ne bude doneta odluka o njegovom objavljivanju u Evropskoj reviji za pravo osiguranja.
Svi radovi podležu dvostrukoj anonimnoj recenziji.
Autori svoje radove treba da šalju Redakciji časopisa, odnosno glavnom i odgovornom uredniku, Jasmini
Labudović Stanković, na e-mail: [email protected] i/
ili prof. Pjerpaolu Maranu (Pierpaolo Marano), zameniku glavnog urednika, na e-mail: Pierpaolo.Marano@
unicatt.it. Radovi se mogu dostaviti na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Uz rad treba dostaviti potpisanu i skeniranu autorsku izjavu koja se nalazi na sajtu
www.erevija.org.
Format
Članak ne sme da bude duži od 12 strana, sve margine – 2,54 cm, format strane – A4, prored – „1.” Autori treba da koriste Times New Roman, vode računa o
abecednom redosledu citiranja, strane reči i fraze pišu
kurzivom (italic).
Naslov rada
Naslov treba da odražava temu rada. U interesu je
časopisa i autora da se koriste reči koje su adekvatne
za indeksaciju i pretraživanje. Naslov ne treba da bude
duži od 10 reči. Treba da bude centriran, ispisan velikim slovima (Font 14, bold). Podnaslovi treba da budu
centrirani, ispisani velikim slovima (Font 12), označeni
arapskim brojevima. Sledeći podnaslovi pišu se malim
slovima po abecednom redosledu: a), b), c), d).
Primer:
OSIGURANJE ODGOVORNOSTI BROKERA
1. UVOD
2. DEFINICIJA OSIGURANJA PROFESIONALNE
ODGOVORNOSTI 2.1. Građanska odgovornost brokera osiguranja 2.1.1 Analiza a) Uporedno pravo
Apstrakt, Zaključak i Summary
Na početku, a posle naslova rada, treba da se nalazi apstrakt koji ne sadrži više od 20 redova. Treba da
bude kucan običnim slovima (bez bolda i kurziva), bez
podvlačenja i citata. Naslov „Apstrakt” treba da bude
centriran.
Apstrakt treba da ima između 100 i 250 reči i da se
nalazi posle zaglavlja (autorovog imena, naslova), a pre
ključnih reči iza kojih sledi tekst rada. Apstrakt mora
da bude jasan i da ukratko informiše čitaoca o sadržini
rada. Naročito treba voditi računa o tome da apstrakt
sadrži: cilj istraživanja, korišćene metode, rezultate
istraživanja i zaključak.
Zaključak se daje na kraju rada. Zaključak bi trebalo
da bude u strukturisanoj formi i da iznosi do 1/10 dužine rada (duži od apstrakta).
Rad, na kraju, treba da sadrži rezime na engleskom
jeziku – Summary, dužine do 2/3 strane.
Ključne reči
Ključne reči se daju posle apstrakta, a pre glavnog
teksta. Ključnih reči ne treba da bude više od 6. Red treba da počne kurzivom, a zatim da se nastavi redovno
kucanim rečima.
Ime autora
Svoje ime i prezime, sa titulom „mr”, „dr” itd. ispred
imena, autor navodi pre apstrakta sa gornje leve strane,
dok u fusnoti označenoj „*” u Superscriptu navodi naziv institucije u kojoj je zaposlen, kao i e-mail adresu.
Primer: Doc. dr Slavko Đorđević*
U fusnoti:
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac, e-mail: [email protected]
Tabele
Za tabele važe ista tehnička uputstva kao i za tekst,
sačinjavaju se u MS Wordu ili Excelu, označavaju rednim arapskim brojevima sa gornje strane tabele. Svaka tabela mora da ima naslov na gornjoj strani tabele
i treba da bude postavljena što bliže tekstu na koji se
odnosi.
1/2014
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja
106
Fusnote
Fusnote treba navoditi ispod teksta na svakoj strani na koju se odnose. Molimo autore da nastoje da sva
dodatna pojašnjenja i detalje najvećim delom umetnu
u kontekst izlaganja u samom tekstu, a što manji deo
ostave za fusnote.
Literatura
Literaturu koja je korišćena u pisanju rada navesti
kao posebnu sekciju na kraju rada, iza rezimea na engleskom jeziku (APA Style). Literaturu poređati po abecednom redu prema prezimenu autora. Ako je isti autor
citiran više puta, literaturu navesti po godini izdanja,
počevši od najnovije. Na kraju svake reference navesti
DOI broj, ukoliko postoji.
Primer:
Croly, C., Jefferies, I. (2012). Pitanja u vezi sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema engleskom
pravu, uz komparativni pregled pravnih sistema
Nemačke i SAD, Revija za pravo osiguranja, 11(1),
6–16.
Jensen, C. M., Meckling, H. W. (1976). Theory of
the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and
Ownership Structure, Journal of Financial Economics, 3(4), 305–360.
Giovannini Group. (2001). Cross-Border Clearing
and Settlement Arrangements in the EU, Brussels,
dostupno na: http://ec.europa.eu/internal_market/
financial-markets/docs/first_giovannini_en.pdf, 21.
10. 2008.
Mehr, R., Osler, R. (1961). Modern Life Insurance – a textbook of income insurance, New York: The
Macmillan Company.
Rorbah, V. (2013). Značaj interkulturalne kompentencije u osiguranju, u: Marano, P., Jovanović, S.,
Labudović Stanković, J. (urednici): Pravo osiguranja
Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja (99–111). Beograd: Udruženje za pravo osiguranja Srbije.
Žarković, N. (2011). Životna osiguranja, Novi Sad:
Skonto.
Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS. br.
125/2004.
Pravila citiranja
Citiranje knjiga, članaka, radova u zbornicima, treba
vršiti u tekstu rada i to u skladu sa sledećim pravilima:
a) U zagradi navesti (prezime autora, godinu objavljenog rada, stranu).
Primer: (Žarković, 2011, 157)
b) Ukoliko knjiga, odnosno članak ima više autora,
prezimena autora odvojiti zarezom, zatim navesti
godinu i stranu.
Primer: (Mehr, Osler, 1961, 243)
c) Ukoliko se u radu navodi više radova istog autora
u istoj godini, pored godine dodati slovo (a, b, c).
Primer: (Slavnić, Jovanović, 2008a, 26)
(Slavnić, Jovanović, 2008b, 20)
Prilikom citiranja propisa navesti pun naziv, godinu
usvajanja zakona i član.
Primer: (Zakon o osiguranju, 2004, čl. 15)
1/2014
107
Instructions for Authors of the Works
in the European Insurance Law Review
Conditions of submission
Manuscripts are reviewed with the understanding
that they:
• are original;
• are not under consideration by any other publisher;
• have not been previously published in whole or in
part;
•have not been previously accepted for publication;
• have not been previously reviewed by European
Insurance Law Review;
• will not be submitted elsewhere until a decision
is reached regarding their publication in European
Insurance Law Review.
All works are subject to a double-blind review.
Author should send article to the Editorial Board
by electronic mail at: Jasmina Labudovic Stankovic,
Editor, e-mail: [email protected] and/or Prof.
Pierpaolo Marano, Associate Editor, e-mail: Pierpaolo.
[email protected] Articles may be written in Serbian,
English or German. All the articles should be submitted
with accompanying signed and scanned statement
on originality of the work, that can be found at www.
erevija.org.
The author alone is responsible for the claims
made in the article. Texts which fail to meet the
standards of academic publication in terms of content,
methodological coherence, bibliographical support
or presentation and structure will not be sent out for
external review. In such cases, the Editorial Board will
contact the author(s) to supply a reasoned explanation
for the decision taken.
Format
Article must not be longer than 12 pages, 2.54 cm
(1) all margins, A4 page format, spacing “one”. Authors
should use Times New Roman, take care of alphabet
order when citing, write foreign words and phrases in
italic.
Article Title
Title should reflect the article topic. It is in the
interest of the magazine and author to use words
adequate for indexing and searching. Title should not
have more than 10 words and abbreviations. Work
title should take up central position, written in capital
letters (Font 14, bold). Subtitles should be in the central
position, in capital letters (Font 12) and numbered with
arabic numbers. Further subtitles are in small italic
alphabet letters: a), b), c) d).
Example:
BROKER LIABILITY INSURANCE
1. INTRODUCTION 2. PROFESSIONAL
LIABILITY INSURANCE DEFINED 2.1. Civil liability
of an insurance broker 2.1.1 Study a) Comparative law
Abstract, Conclusion and Summary
At the beginning, after work title, article must
contain an abstract up to 20 lines. It should be typed in
ordinary font, (no bold, no italic), without underlining
and citation marks. Word „Abstract” should be in the
page middle.
Abstract should have between 100 and 250 words
and be situated between heading (title, author name
etc.) and key words, followed by article text. Abstracts
must be clear and briefly inform the reader about the
content of the work. Above all, abstracts should include:
purpose of the research, the methods used, research
results, and the conclusion.
Summary is given at the end of the article up to
2/3 of a page. It is desirable that the conclusion is in
structured form. Conclusion length may be up to 1/10
of the article’s length (longer than abstract).
Key words
Key words are given after an abstract, before the
main text. Number of key words may not be more than
six. Line should start in italic, followed by ordinarily
typed words.
Author name
Author indicates his/her title „LLM”, „PhD”, „LLD”
etc., name and surname after work title, but before an
abstract on the left-hand side, while citing company’s or
institution’s title of employment and place and e-mail in
the footnote designated by „*” in Superscript.
Example: Assistant Professor Slavko Djordjevic,
PhD*
In the footnote:
1/2014
Instructions for Authors of the Works in the European Insurance Law Review
108
University in Kragujevac, Faculty of Law,
Kragujevac, e-mail: [email protected]
Tables
Tables are written same as text, produced in MS
Word or Excel, and desiganted by orderly arabic
numbers on the top of the table. Each table must have
title on the top of the table. Tables should take up place
as closer as possible to the reference text.
Footnotes
Footnotes should be given at the bottom of the page
they relate to. Please ensure that additional explanations
and details are in the text rather than in a footnote.
References
References used in the work should be stated as
a separate section at the end of the work, after the
summary in English. The references should be listed in
accordance with the APA Style. They should be given
alphabetically, by author’s last name. If one author is
cited several times, the references should be stated by
year of publication, starting with the most recent. The
DOI number (if there is one), should be given after each
reference.
Example:
Croly, C., Jefferies, I. (2012). Questions relating to
follow the statements in reinsurance under English
Law with comparative reference to the laws of
Germany and the USA, Insurance Law Review,
11(1), 17–26.
Jensen, C. M., Meckling, H. W. (1976). Theory
of the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs
and Ownership Structure, Journal of Financial
Economics, 3(4), 305–360.
Giovannini Group. (2001). Cross-Border Clearing
and Settlement Arrangements in the EU, Brussels.
Retrieved October, 10, 2008, from: http://ec.europa.
eu/internal_market/financial-markets/docs/first_
giovannini_en.pdf, 28. 1. 2014.
Mehr, R., Osler, R. (1961). Modern Life Insurance
– a textbook of income insurance, New York: The
Macmillan Company.
Rohrbach, W. (2013). Die Bedeutung der
Interkulturellen kompetenz im Versicherungswesen,
in: Marano, P., Jovanović, S., Labudović Stanković,
J. (Eds.): Serbian insurance law in transition to
European (EU) insurance law (112–126). Belgrad:
Insurance Law Association of Serbia.
Žarković, N. (2011). Životna osiguranja, Novi Sad:
Skonto.
Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS. No.
125/2004.
Citation rules
Citing books, articles and conference papers should
be made in the text in accordance with the rules:
a) In parentheses should be given (the author’s
surname, year of publication, and page).
Example: (Žarković, 2011, 157)
b) If there are several authors, surnames should be
separated by coma, ten shoud be given year and page.
Example: (Mehr, Osler, 1961, 243)
c)If there are several works by the same author
published the same year, provide further specification
using letters (a, b, c)
Example: (Slavnić, Jovanović, 2008a, 26)
(Slavnić, Jovanović, 2008b, 20)
b) In citing regulations it is necessary to cite the
whole title, year of publication, abbreviation art. and
the number of the article.
Example: (Insurance Law, 2004, art. 15)
1/2014
Lista recenzenata
Referees
Prof. dr Stefan Pürner, Nemačka fondacija za
međunarodnu pravnu saradnju, Nemačka
Prof. dr dr habil. Peter Hauser, Univerzitet
„Johanes Kepler Linc”, Ekonomski fakultet Beč i
Zapadnomađarski univerzitet u Šopronu, Austrija
Prof. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu,
Pravni fakultet, Velika Britanija
Prof. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz-Dofin,
Privatno pravo, Francuska
Prof. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni
fakultet, Švajcarska
Prof. dr Herman Cousy, Univerzitet u Luvenu, Pravni
fakultet, Belgija (profesor emeritus)
Prof. dr Josef Dezsy, Zapadnomađarski univerzitet u
Šopronu, Ekonomski fakultet, Mađarska
Prof. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu,
Ekonomski fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Predrag Šulejić, Univerzitet u Beogradu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Jakov Radišić, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Volfgang Rorbah, Univerzitet u Beču,
Ekonomski fakultet, Austrija, (u penziji)
Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Pierpaolo Marano, Katolički univerzitet
„Svetog Srca”, Fakultet za nauku bankarstva, finansija
i osiguranja, Italija
Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za
ekonomiju i privredu, Departman za privredu i
pravosuđe, Grčka
Prof. dr Nebojša Žarković, Univerzitet „Megatrend”
Beograd, Fakultet za poslovne studije Vršac,
Republika Srbija
Prof. dr Katarina Ivančević, Univerzitet „Union”
Beograd, Pravni fakultet, Republika Srbija
Prof. dr Marijana Dukić Mijatović, Univerzitet
Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i
pravosuđe, Republika Srbija
Prof. dr Slobodan Jovanović, Univerzitet Privredna
akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,
Republika Srbija
Prof. Stefan Pürner, LLD, Deutsche stiftung fur
Internationale Rechtliche Zusammenarbeit,
Deutschland
Prof. habil. Peter Hauser, PhD, Universität Johannes
Kepler Linc, Wirtschaftsuniversität Wien and WestUngarishen Universität Sopron, Austria
Prof. Robert Merkin, LLD, University of Southampton,
Southampton Law School, UK
Prof. Jerome Kullmann, LLD, Université ParisDauphine, Droit privé, France
Prof. Helmut Heiss, LLD, Universität Zürich,
Rechtswissenschaftliche Fakultät, Switzerland
Prof. Herman Cousy, LLD, KU Leuven – Universiteit,
Faculteit Rechtsgeleerdheid, Belgium
Prof. Josef Dezsy, PhD, West-Ungarishen Universität
Sopron, Wirtschaftswissen Fakultät, Hungary
Prof. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad,
Faculty of Economics, Serbia,(ret.)
Prof. Predrag Sulejic, University of Belgrade, Faculty of
Law, Serbia, (ret.)
Prof. Jakov Radisic, PhD, University of Kragujevac,
Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of
Vienna, Faculty of Economics, Austria, (ret.)
Prof. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade,
Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Pierpaolo Marano, PhD, Università Cattolica del
Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie,
finanziarie e assicurative, Italy
Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο
Αθηνών, Τμήμα Οργάνωσης και Διοίκησης
Επιχειρήσεων (Athens University of Economics and
Business, Business Administration Department),
Greece
Prof. Nebojsa Zarkovic, PhD, University „Megatrend”
Belgrad, Serbia
Prof. Katarina Ivancevic, LLD, University „Union”
Belgrad, Faculty of Law, Serbia
Prof. Marijana Dukic Mijatovic, PhD, University
Business Academy, Faculty of Law, Serbia
Prof. Slobodan Jovanovic, PhD, University Business
Academy, Faculty of Law, Serbia
109
1/2014
Lista recenzenata / Referees
110
Prof. dr Jasmina Labudović Stanković, Univerzitet u
Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Slavko Đorđević, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Srđan Vladetić, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Loris Belanić, Sveučilište u Rijeci, Pravni
fakultet, Republika Hrvatska
Doc. dr Nikola de Luka, Drugi Univerzitet Napulj,
Italija
Dr Kyriaki Noussia, Advokatska komora Atine, Grčka
Dr Lola Stamenković, Jubmes banka, Republika Srbija
Prof. Jasmina Labudovic Stankovic, PhD, University
of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Slavko Djordjevic, PhD,
University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Srdjan Vladetic, PhD, University
of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Loris Belanic, PhD, University
Rijeka, Faculty of Law, Croatia
Assistant Professor Nicola de Luca, PhD, Second
University Naples, Italy
Kyriaki Noussia, LLD, Athens Bar Association, Greece
Lola Stamenkovic, PhD, Jubmes bank, Serbia
Download

Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo da