ГРАДОНАЧЕЛНИК ЂИЛАС
ПОСЕТИО ОПШТИНУ СУРЧИН
Био је леп дан и много света се скупило. Ђилас је са
сарадницима са којима води Град прво посетио
градилиште Дома здравља. Уредно градилиште,
квалитетна и брза градња
произвели су добру
атмосферу у којој је било
много руковања и
разговора са грађанима.
Комшија пензионер,
некада чувени армирач,
данас познати сеоски
шаљивџија Рада
Пухаловић чија је башта
постала део парцеле на
којој се Дом зида чија је
башта постала део
парцеле на којој се дом
зида иако превалио
осамдесету питао је да ли
ће моћи да се нађе
директор за будући дом
здравља и да би он
прихватио ту дужност.
Ђилас му је то обећо али
кад напуни сто година, па
да то буде најбоља
реклама Дома здравља.
За тим је шетњом по
околини центра Сурчина,
Градоначелник ушао у
потисно црпну станицу и
пустио у рад
новоизграђени
канализациони систем на
који се сада прикључују
сурчинска домаћинства.
Тренутак више
невероватан него историски. После је на 500 метара
шетње у другом правцу посетио домаћинство Бранка
Давидовића које је међу првима прикључено на
канализацију. Посета је завршена у новоизграђеном
парку у центру Сурчина који су грађани прихватитли са
одушевљењем и у коме се сваког дана до касно увече
могу видети деца, пензионери, омладина, пролазници.
Прича се да је то најлепше што смо урадили и да
побеђује и Бојчинско лето и канализацију и дом здравља
јер подиже улично достојанство становништва које у
Сучрину баш и није било
увек на завидном нивоу.
Атмосфера је овде била
најспонтанија.
Градоначелник је уз
руковање и загрљаје
разговарао са десетинама
грађана о њиховим
малим-великим
проблемима. Очигледно
је било велико узајамно
поверење. Грађани су
хвалили резултате
Градоначелника, а он је
рекао да је Сурчин
најуспешнија београдска
општина.
За све ово време,
најближи сарадници
Градоначелника су имали
своје мини трибине са
грађанима на више места
у Сурчину где је општина
нешто помогла,
изградила или уредила.
Тако је Градски Менаџер
Александар Бјелић
обишао Каналску и
Ђачку улицу где су
урађени пут, вода, гас и
расвета, Помоћник Жика
Анђелковић велику
аутобуску окретницу, пут
и водовод у насељу
Кључ, Градски Секретар Љиља Јовчић је посетила
сурчинске четворке породице Михајловић и плац код
Бечменске станице где ће крајем године почети градња
обданишта. На другим локацијама са грађанима су
разговарали Александар Шапић, Рената Милић Радујко,
Дејан Васовић, Пеђа Петровић и Марко Благојевић.
В.Ј.
javno glasilo op{tine Sur~in
3
maj 2012.
НИЈЕ СВЕЈЕДНО
Поштовани Грађани,
У недељу шестога маја 2012. године
имаћемо изборе на свим нивоима. Тај
дан је веома важан зато што одређује
нашу будућност. На локалној листи у
Сурчину надметаће се чак 11 партија. Ја
Вас као носилац листе Демократске
странке, Војислав Јаношевић, позивам
да изађете на изборе и заокружите број
1 „Драган Ђилас за бољи Сурчин“ и тако
допринесете да се још боље настави
развој oпштине Сурчин који је већ
оцењен високим оценама и
признањима.
На место председника изабран сам пре
више од шест година. Прво сам отишао у
Обреновац и почео битку за мост.
Истовремено смо радили 40 км
бољевачког водовода, 300 км гасовода,
петљу, дом здравља, канализацију,
фискултурне сале, сређивали
обданишта, школе, амбуланте, месне
заједнице, гробља, асфалтирали 200
улица, направили Бојчинско лето и
наутичко село. Помагали смо свим
друштвеним организацијама и
удружењима грађана, сиромашним
групацијама и појединцима. Изградили
смо парк у центру Сурчина, завршили
Словачки дом, а у току је изградња
спортске хале од 3.000 м² у
Добановцима.
Направили смо преко 300 видљивих
резултата. Неки од њих су на
фотографијама у овим новинама.
Данас многе локалне странке приписују
ове резултате себи. И ми им на томе не
замерамо, јер ти резултати припадају
сваком грађанину општине Сурчин. Али,
веровали или не, наше су биле и идеје и
реализација.
Зато ово набрајање није надметање ни с
ким, већ извештај који подносимо
грађанима који су нам указали
поверење на прошлим изборима и
покушај да се поврати поверење оних
грађана који прошли пут нису изашли на
изборе. Јер неизласком на изборе
помажемо баш онима због којих смо
забринути.
За нашу општину није од користи да
велики број странака буде у општинској
коалицији. То производи радна места
„по квотама из уцена“, која општину
чине тромом и скупом.
А баш то се нуди као индустрија заблуда
и у овој кампањи. Позитивне лажи нас
преваре и кад су очигледне. Свако ко
нам нуди остварење наших личних
интереса независно од општих
друштвених обичан је преварант.
Но још су беднији они који се у кампањи
свесно служе клеветама, иако су они
сами веома проблематични и
друштвено потпуно некорисни.
4
javno glasilo op{tine Sur~in
А ми смо показали и то ћемо наставити,
да ниједна друга странка у Сурчину не
може више да помогне појединачном
грађанину или његовој породици у
остваривању њихових права и
решавању проблема из било које
области и на сваком нивоу. То могу да
потврде сви грађани који су нам се
обраћали.
Политички грабљивци гласова, поред
тога што присвајају туђе резултате и
обећавају хиљаде радних места у
општини, што прете отказима и „својим
патриотизмом“, Уставом и силама из
сенке, још говоре људима који се
изјашњавају да су: „за Јаношевића и
Демократску странку“, како су и они за
њих и да је то свеједно што ће потписати
изборну листу те неке друге, њихове
странке, а онда им одмах запрете лажју
како сад по закону морају и на изборима
6. маја гласати за ону странку чију су
листу потписали. Није свеједно.
Јер многи од њих су већ били на власти,
па ни квадрат тротоара нигде нису
урадили. Људи за које је политика брига
о личном, а не о општем добру, срозали
су драстично углед ове неопходне
друштвене делатности. Њихова похлепа
је нарочито порасла због тога што је
општина успешна па им личи на
огроман плен.
Ако избегнете све ове опасности због
којих ћемо тражити и домаће и стране
посматраче и укажете нам поверење за
још један мандат, довршићемо
канализацију у свим нашим селима.
Изградићемо већ у 2013. години
обданиште од 2.000 м² на бечменској
станици, затим „Сремску газелу“
Обреновац - Добановци, голф терене у
Бечмену. Направићемо пут од центра
Јакова до Блока 45 кроз сурчинско доње
поље што ће за 5 км цео регион
приближити Новом Београду. Пут
- Бирајмо људе
- Гледајмо резултате
- Изађимо због будућности
- Избори су празник
- Наша воља је наша будућност
- Право гласа је наше достојанство
- Оптимизам побеђује
- Претворимо проблеме у шансе
- Ако не изађемо постаћемо плен
политичких грабљиваца
- Гласајмо за бољи живот
- Политика не сме бити
занимање, она је част
- Гласајмо за име
- Гласајмо проверено
- Само један је број
- Подржимо визију која се већ
остварује
- Досадашњи резултати су
гаранција за још боље резултате
- Резултати данас, гарантују
још боље резултате сутра
Сурчин-Бежанија добиће још две
коловозне траке. Довршићемо пут
Јаково-Бољевци, Дом здравља од 4.500
м² и халу спортова у Добановцима.
Изградићемо нови град и многе објекте
друштвеног стандарда у војном
спорском центру. Завршићемо све
урбанистичке планове и уредити тргове
у селима. Изградићемо фискултурну
салу у Бечмену.
Глас мора бити слободан, човек мора
бити слободан да би се човеком звао. На
изборима се слобода проверава. О томе
Војислав Јаношевић
је реч!
БОЉИ УСЛОВИ
у бољевачкој школи
Гласови основаца весело
одзвањају у жељно ишчекиваној и
радосно дочеканој фискултурној сали
школе „Бранко Радичевић“ у
Бољевцима. На терену испод коша
надмећу се ученици, док их њихови
другови бодре са трибина; игра се и
стони тенис у непосредној близини.
Од самог уласка у салу намеће се
утисак да је она много више од
обичних сала за
физичко васпитање,
какве смо навикли да
виђамо у основним
школама. Ова
спортска сала
јединствена је по
уштеди енергије,
користи соларно и
геотермално грејање,
па је температура
ваздуха уједначена.
Сала је полукружног
облика и саграђена је
од фероцементних
елемената, материјала који је лакши
од армираног бетона, а има исте
механичкке карактеристике као и он.
Ваздух се обнавља сваких сат
времена уз помоћ система за
јонизацију. Постављена је и тартан
подлога, која омогућава квалитетнију
и безбеднију игру, а сала је у
потпуности прилагођена и особама
са инвалидитетом. На ових 800
квадрата, осим самог попришта
спортских надметања, налазе се још
и савремене свлачионице и
гледалиште са 100 седишта.
Сазнајемо и то да је градња сале по
пројекту инжењера Миленка
Милинковића трајала пет месеци. А
коштала је 50 милиона динара.
Општина Сурчин дала је 45 милиона,
док је 5 милиона обезбедио град.
Од свечаног отварења сале у
фебруару 2011. године, у присуству
Градоначелника Београда Драгана
Ђиласа и Председника општине
Сурчин Војислава Јаношевића,
школски дани основаца нису више
као што су били. Како нам је рекао
директор школе Момчило Гашић,
настава је много квалитетнија, као и
сви облици ваннаставних
активности. До сада су у сали
одржана следећа такмичења: мала
олимпијада у атлетици и такмичење
у малом фудбалу свих основних
школа општине Сурчин.
Бављење спортом ипак није
једина ствар којој су бољевачки
основци поклонили посебну пажњу.
Савремени стакленик, климатизован
и са увозним покретним столовима –
баштама, који је изградила Oпштина,
својеврсна је цветна ризница, сада
позната и изван школског дворишта.
Суграђани већ знају да ће ту наћи по
повољној цени квалитетне и брижно
неговане саднице цвећа, а остале
школе показују интересовање да
сличан подухват остваре у својим
срединама. Део ботаничке секције:
Николину, Виолету, Ивану и Тамару,
затекли смо како саде цвеће и углас
одговарају да им је то омиљени део
рада у стакленику. Иванини
родитељи раде у зеленилу, па често
код куће размењују искуства, што је
Ивани и њеним другарицама свакако
од користи. Наставница Мирјана
Злох напомиње да им у набавци
расада помаже општина. А њихове
расаде красе и јавне површине у
општини Сурчин, наутичко село
Бисер, рибњак Бечмен... Један део
оствареног прихода издвајају за
награђивање најбољих малих
ботаничара, као и за куповину
неопходног семена. Радница
Мирјана Вујић, коју је запослила
општинска управа, неуморно негује
биљке и онда када ученици нису ту.
Тако је ове јаке зиме добијена тешка
и упорна битка за живот биљака. Ту
је и биљка Бенџамин коју је у
децембру 2006. године засадио
председник Србије Борис Тадић.
Приликом отварања фискултурне
сале исто је учинио и
Градоначелник. Данас ова цветна
оаза од око пет хиљада садница,
тражених на тржишту, резултат је
иницијативе ботаничке секције коју
је материјално подржала Општина.
Оплемењивање животног простора
остаје ипак секундарна функција
стакленика, пошто је основни
задатак од почетка био едукација
ученика
Говорећи о образовању, један
паметан човек је рекао: „Пречесто
младим људима дајемо већ одсечено
цвеће, а треба да их учимо како да га
сами узгајају.“ Бољевачка школа,
смештена у старој згради не баш
импресивног изгледа, оживљава
захваљујући енергији ученика и свих
који су препознали потребу за
учењем кроз праксу и
оплемењивањем у сваком смислу.
Јована Марић
javno glasilo op{tine Sur~in
5
СУРЧИН ДОБИЈА
ДОМ ЗДРАВЉА
Изградња Дома здравља у
Сурчину почела је 1.марта,
међутим, сама припрема овог
пројекта трајала је скоро две
године. Требало је откупити
земљлиште од приватних власника,
чиме је обезбеђено 96 ари плаца
које је плаћено 45 милиона динара,
док је пројекат плаћен око 3
милиона динара. Затим је на ред
дошла препарцелација и пренамена
земљишта из пољопривредног у
грађевинско. Уз то, наравно, било је
потребно извадити све дозволе и на
крају урадити пројекат
превентивних мера.
Град Београд прихватио је
иницијативу општине Сурчин и
одлучио да гради Дом здравља који
ће се састојати од два објекта
спојених застакљеном пасарелом у
нивоу првог спрата. У његовом
склопу налазиће се све
специјалистичке службе, дечија
амбуланта, амбуланта за старије,
ренген, апотека, рехабилитација,
склониште...
Испред самог објекта биће
саграђен паркинг за 50- так возила,
од чега ће 6 бити за особе са
инвалидитетом, прилазни путеви и
трафо станица. Иначе, сам плац се
налази поред великог паркинга који
ће практично постати и паркинг
Дома здравља. Прилаз овој
здравственој установи биће могућ
аутомобилима из два правца, а за
пешаке из три правца.
Северна страна
- Ако се узме у обзир да се већ
дуги низ година као најважнија
питања за бољи живот
становништва Сурчина увек
издвајају она о изградњи Дома
здравља и канализације (а тренутно
се раде и једно и друго) јасно је о
како битном пројекту је реч. Сама
локација је у центру Сурчина, у
непосредној близини општине, иза
Дома културе и цркве Свете Петке.
Рок за изградњу Дома здравља је 12
месеци. Извођач радова је фирма
„Акорд инжењеринг“ која је
победила на тендеру ценом од око
370 милиона. Инвеститор је
Агенција за инвестиције града
Београда. Изградња овог објекта
пуно ће значити у смислу
превентивног лечења наши
суграђана. Рекао је председник
општине Сурчин Војислав
Јаношевић.
Ана Бокић
Западна страна
ТРОТОАРИ И ПАРКИНГ У ЈАКОВУ
У Јакову је пре две године направљен паркинг
испред војне касарне. Погодност је била што се
тада у Јакову правила окретница, асфалтиран
је пут ка Сави, и у склопу свега тога изграђен је
овај паркинг. Ради се о простору са 100
паркинг места.
6
javno glasilo op{tine Sur~in
Један од највећих комуналних
проблема у општини Сурчин су
управо тротоари.
Ради решавања овог
проблема направљене су
анализе и на основу
добијених података рађени су
тротоари тамо где је најпрече.
Када је реч о тротоарима у
Јакову, њих је градила
Дирекција за путеве
Београда. Урађена је главна
улица у дужини од 1600
метара. Да би се она
комплетирала остало је још
800 метара који ће ускоро
бити завршени.
Но највише је урађено у
Добановцима. У целој главној
улици од аутопута ка Сурчину, са
обе стране у дужини од 9 км
Дирекција је изградила асфалтне
тротоаре са белим ивичњацима,
ширине 2,2 м. И сада Угриновачка
и Маршала Тита личе на градски
булевар.
Ана Бокић
maj 2012.
ПЕТЉА
ЗА РАЗВОЈ ПРИВРЕДЕ
„Сурчински модел
децентрализације“ показао је још
једном своју добру страну. Најмлађа
општина у Београду рано је
препознала потребу да неке пројекте,
који су битни за Сурчин, преузме на
себе, тако да је највећим делом
сопственим средствима, уз малу
помоћ донатора, 2010. године
саградила петљу у тачки укрштања
обилазнице око Београда и
регионалног пута 267. То је успела
захваљујући налазишту минералног
песка у Јакову које ће и у будуће бити
развојна полуга напретка.
Овом петљом повезано је око
50.000 становникоа општине Сурчин
са обилазницом око престонице у
дужини од 26 километара. Тиме је пут
до центра Београда скраћен за 5
километара, а до Обреновца за чак 12
километара. Брже се стиже и до
Раковице, Чукарице и београдског
аеродрома.
Сама петља налази се у
индустријској зони Сурчин-Добановци,
тако да је веома значајна за фирме
којима је транспорт једна од главних
ставки пословања. Урађена је у
предвиђеном року од осам месеци и
због трајне уштеде коју доноси спада
у најзначајније објекте за даљи развој
привреде у општини.
Од када је петља завршена,
примећено је значајно растерећење
главне улице у Добановцима, у којој
се налази и основна школа, од
теретног саобраћаја.
Ана Бокић
maj 2012.
ПЛАСТЕНИЦИ
– исплатива производња
„Један пластеник – једно радно
место“, идеја је којом је 2007. године
започет пројекат општине и ЈП
„Аграр – Сурчин“, а који данас
обухвата 37 нових пластеника и још
најмање толико запослених људи.
Према речима Александре
Јелесијевић – Глигорић, шефа
општинског Одсека за
пољопривреду, привреду и заштиту
животне средине, интересовање је
све веће.
За пољопривреднике
заинтересоване за производњу у
пластеницима површине 2,4 ара,
уприличен је локални конкурс за
кредитирање, без учешћа и камате.
Обавеза произвођача је да након
истека грејс периода од годину дана,
бескаматни кредит врате у року од
четири године и то у једнаким
кварталним ратама. Одређени су и
остали услови конкурисања: да
произвођач има регистровано
пољопривредно газдинство, искуство
у производњи и да гарантује
запослење за најмање једну особу.
Управо ове услове испунио је
произвођач Ранко Радишковић из
Петровчића који са супругом Миром
држи укупно десет пластеника. У
њима гаје парадајз, салату, лук,
краставац. Шест година се већ баве
овом врстом производње и кажу да су
задовољни послом. Мира нам се
похвалила како успе да прода све што
изнесе на Земунску пијацу где имају
закупљену тезгу и сталне муштерије.
Колеге са пијаце јој у полу-шали
кажу да је траженија од управника, a
онa oдмах скромно додаје да је за
квалитет вероватно заслужна земља.
Да то ипак није искључиви разлог
говори и податак да Мира и Ранко
избегавају да прскају поврће пошто
се труде да остане здраво. Сваки
пластеник има систем заливања
водом која долази из бунара. Један
пластеник служи им за расаде које
такође сами производе. Ранко каже да
Ранко на свом
радном месту
8
javno glasilo op{tine Sur~in
је врло задовољан квалитетом
пластеника које је набавио
бескаматним кредитом. Радишковићи,
иначе избеглице из Хрватске,
препоручују производњу у
пластеницима свима који воле да
раде, пошто је радни дан дугачак.
Ранко одвезе Миру у 6 ујутру на
пијацу, она му се по повратку
придружи у раду и тако из дана у
дан.
Сви на овај начин додељени
пластеници углавном се и користе за
производњу поврћа, осим два:
пластеника који је свој простор
„уступио“ цвећу и пластеника који је
дат на поклон за научно –
истраживачки рад у Бољевцима.
Због исплативости пластеничке
производње, интересовање
пољопривредника не чуди. Приноси
паприке, парадајза и салате из
пластеника по метру квадратном су
три до четири пута већи у односу на
производњу на њивама. Исплативост
потврђује још један статистички
податак: нето добит је чак 80
процената од уложеног.
„Економска оправданост је већа
самим тим што се експлоатација
биљака продужава на целу
календарску годину, од тренутно
актуелног парадајза, затим
корнишона, салате, блитве па надаље,
нема празног хода - наглашава
Јелесијевић – Глигорић и додаје:
„Инвестирањем у пластеничку
производњу желимо да подстакнемо
такозвану интензивну пољопривреду
која доноси веће приходе од
традиционалне екстензивне, која
деценијама подразумева наизменичну
сетву пшенице и кукуруза.“
Произвођачима од самог почетка
стоји на располагању саветодавна
стручна служба за све недоумице и
евентуалне тешкоће коју води
агроном „Аграра“ Бранислав Тубић и
који се и сам дуги низ година бави
овом производњом. На делу је и
редован обилазак пластеника и
пружање помоћи у набавци расада и
пласмана производа.
Јована Марић
maj 2012.
БЕЧМЕНСКИ
БИСЕР
На бечменском рибњаку сезона траје целе године, ипак она
званична отворена је првог априла. Пецароша има свакодневно, а
од када је почео са радом ресторан са изузетно повољним ценама
број гостију је у сталном порасту.
За нову сезону рибњак је
порибљен са 4 тоне бабушке и исто
толико шарана, цена дневне дозволе
за пецање је на нивоу
прошлогодишње – 500дин, уз то се
са рибњака може понети шаран до
4кг и око 5кг беле рибе. „Уцртали
смо Бечмен у туристичку мапу
Србије, долазе људи са територије
целе бивше Југославије. Поред
рекреативног пецања, скијања на
води, бројних такмичења које
организујемо сваке године, понуда је
обогаћена рестораном са рибљим
специјалитетима и риболовачком
опремом.“- каже Ранко Бојанић,
директор Рибњака. Од 01.маја
2009.год., када је рибњак отворен, до
децембра 2011.год. забележен је број
од 40 000 посетилаца, а за Велики
Петак на рибњак дође највећи број
гостију.
Како би се овај тренд раста
наставио и Бечменска бара остала
привлачна за туристе непрекидно се
ради на њеном улепшавању али и
еколошки важном одржавању. У току
је асфалтирање стазе око рибњака
као и постављање видео надзора
како би се побољшала безбедност
гостију, али и спречила могућност
рибокрађе. Такође, у Министарству
за животну средину одобрен је
пројекат за уређење трећег највећег
дела рибњака тако да ће овај
бечменски бисер засијати још
лепшим сјајем.
Драгана Стојановић
ПОДСТИЦАЈ РАЗВОЈУ СЕОСКОГ ТУРИЗМА
Почетком године у Бечмену је основано „Удружење домаћина
за развој туризма општине Сурчин“ у којем се окупљају
сеоски домаћини спремни да своје објекте издају као
смештајне капацитете.
„Такмичење пецароша у шаранском риболову траје три дана
и три ноћи, а окупило је овде- на бечменском рибњаку преко
педесет људи, они су спавали размештени по кућама у
близини рибњака и ми смо схватили да су нам неопходни
смештајни капацитети,тако је настала наша група грађана“каже Обрад Радишић, иницијатор и председник Удружења
домаћина за развој туризма.
Такође јавила се потреба за преноћиштима када је прошле
године одржавано међународно такмичење у скијању на
води. У Бечмен су дошле екипе из целе Европе,неки
такмичари су повели и своје породице како би уживали у
овом амбијенту.
Руралан начин живота, традиционалан сеоски амбијент,
домаћа кухиња - то су предности које имамо, а све то
последњих година привлачи све више туриста.
У селу Скореновац на 45км од Београда, постоји слично
удружење које води Дани Золтан. Сурчинци имају одличну
сарадњу са њим и покушавају да му „украду“ рецепт по којем
је за годину дана забележио 12 хиљада ноћења од сеоског
туризма. Економска корист домаћина није занемарљива, али
да би идеја заживела потребно је и охрабрење грађанима да
адаптирају неке просторије које не користе. Критеријуми за
категоризацију су мало флексибилнији јер није неопходно
да свака соба има купатило већ се може користити
заједничко са домаћинима.
Постоје и бројне идеје како ће се обогатити већ постојећа
понуда, у Удружењу планирају организоване доласке туриста
на свињокољ (У Срему познат и као забијачка) како би имали
прилику да гледају прављење кобасица, џигерњача, чварака
и сличних сремачких специјалитета. Такође, ловачке секције
са територије општине Сурчин направиле су полигоне за лов
дивљачи - фазана и препелице и овде је планиран развој
ловног туризма.
Приликом оснивања Удружења оформљен је Управни одбор
у који је ушао по један представник из сваке Месне заједнице,
како би се активност популаризовала. Јер сеоску идилу,
уживање у природи, може, на свој начин да понуди свако
место у нашој Општини.
„Позивам све заинтересоване домаћине са територије
Општине да се учлане у наше Удружење, сви они који имају
собу вишка а желели би да од тога остваре и део
финансијских средстава кроз пружања услуге сеоског
туризма могу доћи у седиште Удружења, у Бечмен-Радничка
79 или нам се јавити на бројеве телефона 8438-588,
063/315771 или нам писати на мејл адресу
[email protected] каже Радишић и истиче да је
потребно да се грађани јаве што пре, како би се пре почетка
сезоне извршила категоризација соба.
Драгана Стојановић
javno glasilo op{tine Sur~in
9
maj 2012.
АМБУЛАНТЕ
У време решавања процедуралних
и финансијских потешкоћа за
почетак градње дома здравља
Општина је наставила да улаже у
уређење постојећих здравствених
објеката. У седам села постоји исто
толико амбуланти у којима су услови
за рад врло скромни.
У Јакову је пре три године
направљена нова зграда за дечије
лечење са одвојеним улазима за
здраву и болесну децу. Изграђена
зграда величине 12х5 м потпуно је
опремљена намештајем и потребним
материјалом. У једној просторији
стационирана је служба Хитне
помоћи која дежура 24 сата .
У Прогару, Петровчићу и Бечмену
просторије су адаптиране и окречене
а тренутно највећи проблем за
становништво представља
недостатак још једног лекара, у
Бечмену у поподневној, а у
Петровчићу у преподневној смени.
Општина је ангажована на решавању
овог проблема.
У добановачкој амбуланти
замењени су прозори, подови,
инсталације и окречен цео објекат.
Ова амбуланта за сада пружа услуге
педијатрије, стоматологије,
гинекологије, опште и интерне
медицине, а у овом објекту налазе се
лабораторија и служба патронаже.
На старој амбуланти у Сурчину
направљена је настрешница и
замењени су прозори.
Једна од значајнијих инвестиција
у здравственој заштити била је
куповина покретног ултразвучног
апарата за преглед трудница и
дијагностиковање и превенцију
гинеколошких болести. Уређај је
стациониран у бољевачкој амбуланти
али је мобилан и по утврђеном
распореду обилази остала места у
нашој општини.
Драгана Стојановић
Мост у Чмеликовом насељу
У улици Чмеликово насеље у Бољевцима у потпуности
је уређен и реновиран мост преко канала који пешачки
спаја овај део насеља са Железничком улицом. Замењене
су дотрајале и труле шинске греде, постављене су нове
даске за прелаз као и висока безбедносна ограда. Шинска
конструкција је претресена и показала се стабилном.
Такође су прилази мостићу избетонирани и прилагођени
за прелаз бициклиста и мотоциклиста.
Б.В.
Мост ка Посавцу
10
javno glasilo op{tine Sur~in
У продужетку улице Браће Веселиновић у
Бољевцима који силази према спортском терену Посавац
постављена је безбедносна ограда на мост на каналу.
Дотадашња ограда је у потпуности пропала и на
великом делу моста је уопште није било. Мост је у
потпуности очишћен од растиња које је заклањало
поглед и пешацима и возачима и ограда је видно
обележена белом фарбом.
Б.В.
maj 2012.
ПУТ СУРЧИН – БЕЖАНИЈА
Осим коридора 10 који нашу
општину повезује са целим светом
преко аеродрома Никола Тесла,
становници овог београдског
сремског насеља користе паралелни
главни пут. Овај пут стално прелећу
авиони и из птичје перспективе
може да се види једна узана сива
трака – пут Сурчин-Бежанија.
У овом делу Београда представља
најзаузетију трасу дневних
миграција становништва у правцу
посао-кућа и обрнуто. Основна је
спона између села и града, кућа и
зграда. Њиме дневно прође око
50000 возила.
Због наглог насељавања зоне
викенд насеља и обрадивих
површина на деоници од Бежаније
до Сурчина ствара се уско
саобраћајно грло, посебно на
новобеоградској страни, у периоду
шпица. Такође, у насељу Нови
Сурчин израсло је последњих година
педесет нових улица. Градило се у
правцу свих страна света, а
сировине су довозили и данас их
довозе и провозе теретна возила.
Путем циркулише велики број
путничких возила, а истовремено се
пољопривредници истим путем
довозе тракторима до својих
плодоносних поља.
Ова експанзија превоза
Војвођанском улицом, тј.
Сурчинским путем утиче на брзину
кретања и дужину застоја на овом
потезу, што даље утиче сукцесивно
на распоред обавеза и расположење
учесника у саобраћају и становника
уопште у току дана.
Ако је судити по оном што се
прича – да вредност земљишта дижу
путеви, онда је јасно да предност
близине Главног града, ваздушне
луке и аутопутева треба
искористити. Кажу „Кад немаш шта
да изложиш рачуна се да робу и
немаш.“ То значи да деоницу до
Бежаније треба умити и уредити и
онда је понудити „brown-field“ или
„green-field“ инвеститорима.
Пројекат за проширење пута
Сурчин-Бежанија је завршен и
планирано је да пут добије четири
траке и зелену површину у средини.
Тада ће моћи безбедније и брже да
се стиже до циља. А, и пут до
новобеоградских блокова биће
ближи, иако ће и даље износити 12
км.
Маја Влаисављевић
ПУТ ЈАКОВО-БОЉЕВЦИ
Јаково-старо сремачко село, чије
археолошке ископине говоре да је
овде био развијен живот још у
најстарија времена...Бољевци,
древно село смештено уз леву обалу
Саве...И једно и друго место
надомак престонице Србије носе
један велики проблем, а то је пут.
Од свих вишедеценијских
обећања нове су биле само рупе на
путу, барем за житеље ова два
места. Деоница од 9 км изгледала је
готово несавладива. А управо тим
путем пролази градски превоз. Од
главног града удаљени незнатно –
тако близу, а тако далеко.
Део женске популације, онај
млађи, тврди како свакодневно
имају бесплатну сеансу за смањење
целулита. По речима искусних
возача на овој релацији,
најбезбедније је било возити се
средином пута. Па ко први уграби
има првенство пролаза.
И ево најзад се ради. Завршетак
и ове деонице пута побољшаће
ионако већ неколико година
квалитетну туристичку понуду
општине Сурчин, као и саобраћајну
везу између Јакова и Бољеваца и
између села и града. Самим тим
отвара нам се прозор у свет, а кроз
прозор зраци сунца могу да обасјају
собу. На тај начин и ми можемо
наставити да растемо и развијамо се
и постати привлачнији
инвеститорима из разних
економских грана, са различитих
меридијана.
Маја Влаисављевић
javno glasilo op{tine Sur~in
11
maj 2012.
ВРАТИЛЕ СЕ РОДЕ
На крову цркве у Прогару
годинама постоји гнездо које су
направиле роде, а које грађани
гледају са поносом и симпатијама.
Ове дугоноге лепотице пажљиво
бирају станиште и свијају гнездо
тамо где осећају позитивну енергију
и мир. Због тога и не чуди пажња са
којом су се радници на
реконструкцији цркве у Прогару
понели према гнезду роде које су
нашли на крову. Али да кренемо
причу из почетка.
У овој најзападније насељеној
територији Београда црква је
саграђена још 1799. године.
Посвећена је Светом Архангелу
Гаврилу. Овако стари црквени
објекат полако је млео зуб времена.
Општинска власт је прво одлучила
да у Прогару уради свештенички
дом. Стара кућа у којој је живео
свештеник била је неусловна,
руинирана, прокишњавала је, тако
да је у њу било ризично улагати
било каква средства. Одлучено је да
се одради нови свештенички дом
који је 2009. године завршен.
Трособна лепа кућица од око 80
квадрата одрађена је брзо и
квалитетно.
Затим је
стигла молба за
реконструкцију
цркве, тачније
њеног крова, који
је прокишњавао.
Ранија
реконструкција из
1986. године, када
су урађени
зидарски радови,
чак је и кров
поправљан, није
била добро
обављена. 2002. године је урађена
изолација и извучена влага из цркве.
И управо за време ове најновије
реконструкцији крова цркве
радници су нашли гнездо роде које
су пажљиво померили и по
завршетку радова вратили на место.
После рада на крову кренуло се у
уређење целе цркве. Одрађени су
зидарски радови, малтерисање и
фасада . Завршено је фарбање
ограде око цркве, сређена је порта,
затрављене су стазе... Комплетна
реконструкција цркве износила је
2,5 милиона динара.
- Као својеврсни парадокс
истакао бих да је Завод за заштиту
споменика културе града Београда
понудио Петровчићу само за
реконструкцију торња цркве, који је
био проблематичан, исту цифру са
којом смо ми у Прогару одрадили
торањ, кров и друге потребне
радове. Остало је још да се уради и
реконструише иконостас па да црква
поново заблиста - нагласио је Јован
Миливојевић, директор ЈКП Сурчин.
И да, за оне који су сумњали,
роде су се вратиле.
Ана Бокић
ИЗГРАДЊА ПАРОХИЈСКИХ ДОМОВА
У БЕЧМЕНУ И ПЕТРОВЧИЋУ
Податци о постојању православног
храма, дрвене цркве, у Бечмену
датирају још из 1786. године. У њеној
близини саграђена је садашња црква
посвећена Светом Сави. Пре две
године мештани овог села су
добровољним прилозима почели да
граде парохијски дом који до тада нису
имали.
Својим парама завршили су темељ и
грубе радове, док је Општина Сурчин
финансирала сређивање унутрашње
сале, вц-а, кухиње, као и просторије за
продају свећа и цвећа.
Ове године локална власт је на
спрату парохијског дома у Бечмену
уредила комплетан стан за сеоског
пароха. Колико је ово била неопходна
инвестиција говори податак да је
свештеник до сада са породицом, у
којој су троје деце, живео у влажној и
12
javno glasilo op{tine Sur~in
неусловној кући.
Готово у исто време, покрај цркве
Светог Јована у Петровчићу, почела је
изградња њиховог парохијског дома.
Грубе радове до прве плоче урадили су,
као и у Бечмену, мештани својим
прилозима. За остало им је помогла
Општина, тако да су завршени кров,
спољна фасада, олуци, малтерисање,
подови, столарија...
Комплетан објекат је завршен, ради
се о лепом простору од 140 квадрата,
са два улаза, по две собе, великим
дневним боравком и купатилом. Лева
страна предвиђена је за парохијане и
госте, као и за продају свећа, док ће у
десном делу становати свештеник.
Оба парохијска дома, у Бечмену и
Петровчићу, радили су људи из тих
места што посебно треба похвалити
Ана Бокић
ЛОВАЧКЕ СЕКЦИЈЕ У
ОПШТИНИ СУРЧИН
Последњих неколико година на
подручју сурчинске општине ловци су
самоиницијативно почели да раде на
изградњи и уређењу ловачких домова.
Тако су бечменски љубитељи лова
створили угодан простор у чему им је
финансијски помогла општина, а
добра сарадња настављена је и
прошле године када је завршен
ловачки дом у Бољевцима.
Председник секције бољевачких
ловаца Михаљ Павел, који је уједно и
председник Удружења ловаца Земун, и
ловочувари Петер Шкриван и Мартин
Склабински присетили су се како је
све почело од једноставне жеље да се
има соптвени простор. Убрзо су
пронашли запуштено земљиште које
су добили на коришћење на 99 година
од општине. На њему су заједничком
радном акцијом направили монтажну
зграду од две просторије и опремили
је. Када је све било готово направили
су испред дома и паркић за децу из
комшилука, што је веома хуман гест с
обзиром на то да ништа слично не
постоји у близини.
Лов у Србији је до пре нешто више
од стотину година био потпуно
неорганизован што је, како се сматра,
увелико угрозило дивљач и привреду.
Тек удруживањем у клубове
Ловцима
олакшан
прилаз
образованих ловаца, а то значи оних
који су упућени у све видове лова као
спортске делатности, почиње
савремено и организовано бављење
ловом. Већ такорећи на почетку
помиње се бројка од чак стотину
клубова широм земље. Тада је, као и
сада, основна делатност ловаца била
очување подручја које им је дато на
газдовање. Данас је организациона
структура комплекснија, подељена је
на ловачки савез, удружења и секције.
Сурчински ловци делују у оквиру
ловачког Удружења Земун које има
једанаест секција и броји 600 чланова.
Финансира се скоро у потпуности од
чланарине (95 одсто). Упркос
увреженом мишљењу, председник
Удружења Павел, каже да им је једна
од основних активности заштита и
гајење дивљачи и очување природне
средине. Ловци који лове искључиво
по плану газдовања, врше санитарни
или узгојни одстрел високе дивљачи.
У зависности од врсте дивљачи,
сезона лова траје од 15. априла до 28.
фебруара. У ловачком удружењу увели
су и нови систем лова на фазане –
преко полигона – при чему се за лов
пушта највише 60 одсто фазана.
Павел наглашава да је лов један од
скупљих спортова, где само чланарина
До пре неколико година
једини начин да ловци
стигну до ловачког
спортског стрелишта у
Јакову био је стари
земљани пут. У дужини од
700 метара, 2009. године
општина је направила
нови пут од туцаног
камена чиме је значајно
олакшан приступ
стрелишту.
Према речима Радета
Спасића, надзорног органа
општине Сурчин, овај пут
би требало да буде
почетак обилазнице која је
у плану. Новим путем би се
заобишло насеље Јаково
на путу из Сурчина према
Бољевцима и Прогару.
Јована Марић
на годишњем нивоу износи 10 хиљада
динара. Уколико неко жели да се бави
спортским ловом мора да испуни
велики број предуслова који су
прописани законом. Када се погледа
само део свих обавеза, намеће се
закључак да ловци неизмерно воле
овај спорт. Поред тога што је законски
предвиђена посебна одећа за лов,
тачно је утврђено и која врста оружја
и муниције се користи, као и то шта ће
сваки ловац да отпуца. Минимална
законска старосна граница за ловце је
осамнаест година. Тек тада може да се
полаже ловачки испит који је
неопходан. Интересантно је да се међу
четрдесет двоје оних који су ове
године полагали испит налазе и два
свештена лица, један евангелистички
и један православни поп. Како су
рекли председнику удружења, њихова
жеља није да лове већ да буду део
друштва за које сматрају да се
организованим ловом и осталим
активностима одговорно опходи према
природи. Полагањем испита и
поштовањем законом предвиђених
норми не престају обавезе чланова
удружења. Они пет дана годишње
учествују у радним акцијама које
подразумевају припрему за сезону, пре
свега, а чишћење терена од штеточина
је једна од њих. За оне који занемаре
ову обавезу предвиђена је новчана
казна од 2. 000 динара по дану. Радне
акције су ослобођени само почасни
чланови удружења који су дали
посебан допринос и тако заслужили
тај статус.
Бољевачки ловци, њих 60, дуго су
чекали дан када ће ући у своје
просторије. Сада у њима одржавају
састанке, договарају се, организују
прославе и дружења. Врло брзо, то је
постало омиљено место окупљања
одакле се од лане полази у ловиште.
Јована Марић
javno glasilo op{tine Sur~in
13
maj 2012.
МЗ Јаково
МЗ Петровчић
МЗ Бечмен
МЕШТАНИМА НА УСЛУЗИ
Месне заједнице су за многе
мештане прва и најважнија веза са
светом. Ту долазе како би завршили
административне послове,
распитали се, затражили помоћ. Све
је то много лакше и лепше урадити у
сређеном и доступнијем амбијенту,
због чега је посебна пажња
посвећена њиховом уређењу.
Годинама просторије месних
заједница нису реновиране и то је
био један од првих послова које је
општина предузела. У Јакову,
Прогару, Бечмену и Петровчићу
урађени су по потреби: кровови,
спољне фасаде, реновирана је и
унутрашњост објеката. Месна
заједница у Петровчићу темељно је
реконструисана. Осим нове фасаде
на згради, у канцеларије је унет нов
намештај и опрема која помаже да се
брже и боље реше питања мештана
овог насеља. Потпуно је
адапптирана и проширена амбуланта
у једном делу месне заједнице, док
је у другом први пут отворен и
шалтер поште. То је посебно
обрадовало мештане Петривчића,
пошто су до тада морали да одлазе у
пошту која се налази у Бечмену. Од
отварања новог шалтера број
корисника који пензије примају
преко текућег рачуна, утростручен
је.
Јована Марић
Окретница у Прогару и
кружни ток на Прекој калдрми
Једна од првих инвестиција у Прогару
односила се на продужетак аутобуске
линије 605 која вози на релацији
Ледине – Прогар, преко Бољеваца.
Како би аутобус возио мештане
Прогара до краја насеља, вожња је
продужена за један километар и
изграђена је нова аутобуска окретница.
У међувремену је, у договору са
Дирекцијом за јавни превоз,
продужена и вожња на линији 604 која
саобраћа од Блока 45 на Новом
Београду до Преке калдрме у
Петровчићу. Јован Миливојевић,
директор Јавно - комуналног
предузећа подсећа да се управо на том
месту - раскрсници између четири
села, без знакова и осветљења,
налазила једна од црних тачака када су
саобраћајне несреће у питању. Након
изградње кружног тока, ова тачка више
није тако опасна с обзиром на то да се
од тада није догодила ниједна несрећа.
„Аутобуска линија продужена је за
скоро два километра, направљен је
паркинг за стотину возила, постављени
су и рефлектори због безбедности, а
све то се редовно одржава“, напомиње
Миливојевић. Прека калдрма је само 10
километара удаљена од аутопута код
Шимановаца и са изградњом кружног
тока, паркинга и довођењем аутобуске
14
javno glasilo op{tine Sur~in
Прека калдрма данас
градске линије која брже и јефтиније
вози до Београда, постала је привлачна
за грађане околних села и
инвеститоре.
„Све јавне површине, укључујући и
станице, свакодневно одржава око
петнаест људи. Обилазе сва места,
скупљају хартију на станицама и
између села, косе и одржавају уз помоћ
два трактора онда када град то не
стигне. Тако је сваког дана и у току
целе године“, закључује Миливојевић.
Јована Марић
Окретница у Прогару
maj 2012.
Сремска газела
Средња деоница Сремске газеле,
у дужини од 7 километара,
асфалтирана је и до пуштања у рад
потребно је још само да се уради
саобраћајна сигнализација. У оквиру
овог сегмента урађен је и мост преко
Михаљевачког канала.
Сремска газела представља
„кичму“ транзитног развоја општине
Сурчин. Тај пут од 21 километра,
ширине 8 метара, скоро је права
линија која ће спајати обреновачки
мост и стару добановачку петљу на
путу Е – 70, непролазећи ни кроз
једно насељено место. Он води
северозападну Србију у Европу. Из
Обреновца ће се на аеродром, у
Нови Сад, Суботицу, Руму или Шид,
стизати брже него са: Карабурме,
Палилуле или Бановог брда.
Пут пролази кроз хиљаду хектара
државног грађевинског земљишта,
поред будућих голф терена и кроз
300 хектара добановачке
индустријске зоне. Крај Обреновца
ће бити повезан и са будућим
аутопутем Јужни Јадран. Пут ће
имати девет кружних токова за улив
– излив саобраћаја, што га чини
ПЕШАЧКИ
МОСТОВИ
развојним за општину Сурчин.
Пројекат је урадила фирма „Пут
систем“ из Сурчина, а план детаљне
регулације предузеће „Урбанистички
центар Град“ из Београда. Пројектну
документацију је финансирала
општина Сурчин, а градњу Град
Београд преко своје Дирекције за
грађевинско земљиште.
За прву деоницу од моста до
Бојчина, при крају је решавање
имовинских односа и очекује се
расписивање тендера за извођача,
док је за трећу деоницу од Бечмена
до Добановаца решавање питања
имовине у току.
Јована Марић
Прелазак пешака преко канала
Галовице био је необезбеђен и
ризичан. У току 2009.године
изграђен је пешачки мост код
окретнице аутобуса линије потеза
600. Мост је дугачак 24метара, а
ширине 2м. Цео простор је уређен,
обележена су паркинг места и
урађена расвета. У Сурчину је
направљен и мали мост преко канала
Шуганица у улици Браће Пухаловић
У Бољевцима су направљена два
пешачка моста. Први током 2009.год.
на месту срушеног железничког
моста у Чмеликовом насељу и други
у току 2012.год преко канала у Улици
мира (некадашњој Маршала Тита) .
Драгана Стојановић
javno glasilo op{tine Sur~in
15
ОПТИМАЛН
А РЕЧНА
МАРИНА У
СУРЧИНУ
У општини Сурчин ускоро биће
грађена речна мини марина. У
сарадњи са Привредном комором
Београда, у току је израда главног
пројекта чија се вредност
процењује на око 4,5 милона евра.
Имајући у виду природне
капацитете које поседује, Општина
се определила да на свом јужном
делу развија туризам. Потенцијал
који река Сава пружа на својим
обалама оптимално ће бити
искоришћен изградњом једне
марине на 6 км од Сурчина, a 13км
узводно од ушћа Саве у Дунав.
Изградња ће тећи у две фазе,
средства ће се обезбедити преко
ИПА фондова, а прве туристе ће
моћи да прими 2014.године.
Идејно решење, које је креација
архитекте Дејана Станојевића и
студија „ДААМ“ презентовано је
крајем прошле године. Поред
пристана за бродове и чамце,
марина је предвиђена и као идеално
место за одмор и рекреацију јер ће
се у оквиру њених садржаја наћи и
спортски терени, базени, хотел.
Сервисни део комплекса предвиђа
продавнице делова, пумпу на води.
Њена велика предност је што ће
бити у близини главног града, а
опет издвојена да би својим
гостима омогућила мир и
опуштање.
Драгана Стојановић
Речним путем
до Сурчина
Ради лакшег и лепшег приласка Сурчину - са реке, постављена
су три пристана на територији општине: у Бољевцима, Прогару и
Јакову.
Са пристана Јаково може се одмах уживати у приобаљу, а тај
део Саве погодан је и за спортове на води. Одатле се могу обићи
манастир Фенек, Златни крст, коњички клуб, Национална кућа са
одмориштем - клуб „С“ и друге локације. Код бољевачког
пристана налази се наутичко село „Бисер“ са петнаест кућица на
води и чамцима на услузи, а у близини су: ловиште, етно кућа –
музеј Стајков и Ковачевих, школска ботаничка башта... До свих
ових локалитета може се доћи обезбеђеним превозом: минибусом,
аутомобилом или фијакером. Туристички комплекс „Пера
Бабушка“ налази се код пристана у Прогару, као и популарна
Тарзан плажа, где се могу изнајмити чамци и пецарошка опрема.
Линија којом се чамцима превозе путници од пристана Нови
Београд блок 44 – Јаково врло је интензивна, док они који до
пристана долазе копном треба да знају да су сви путеви до
пристана асфалтирани.
Јована Марић
16
javno glasilo op{tine Sur~in
maj 2012.
РЕНОВИРАНА
ШКОЛА У
ПРОГАРУ
Поред квалитетне наставе важан је и
амбијент у којем се она изводи, јер децу
додатно мотивише боравак и рад у лепим и
уредним просторијама. Основце у Прогару је у
другом полугодишту дочекала рeновирана
школа.
Радови су почели у циљу решавања
вишегодишњег проблема са мокрим чвором и
уређења тоалета, а у рекордном року
реновирана је цела школа. Све просторије су
окречене, учионице су снабдевене комплетно
новом опремом - таблама, столовима, столицама
и ормарима. Намештај је по најповољнијој
понуди купљен од фирме „Наша школа“ из
Обреновца. На школи је реконструисан кров,
кухиња опремљена по најновијим стандардима
и извршена је репарација преко 600 квадратних
метара паркета. Ђаци за то време нису губили
часове већ су наставу похађали у Бољевцима.
Све радове је извела Општина Сурчин.
Спортска сала при школи комплетно је
реновирана 2007.г. када је урађена фасада,
претресен кров, унутрашњост уређена и
опремљена спортском опремом. У току ове
године у склопу редовног одржавања сала ће
бити окречена и тамо где је дотрајала столарија
ће бити замењена. Око школског дворишта,у
циљу побољшања безбедности деце, поставља
се ограда. Ови радови се изводе сукцесивно, а
очекује се да ће бити завршени до краја текуће
године.
Драгана Стојановић
СЛОВАЧКИ ДОМ
КУЛТУРЕ
У августу 2011.године почела је обнова словачког дома
културе у Добановцима. Општина Сурчин је прихватила
иницијативу словачке националне мањине и финансирала
целокупан пројекат који је подразумевао рушење старе,
оронуле зграде од черпића и подизање нове на истом месту.
Радови које је изводила фирма „Карабува“ завршени су у
априлу месецу. Централни део Дома заузима сала површине
од преко 100 квадрата са великом бином. Такође су уређене
управне прострије и гардероба.
„ Изузетно смо захвални општини Сурчин која ово
финансира, која подржава и помаже нашу лојалну заједницу.
Дом и Друштво иако имају предзнак словачки увек су били,
јесу и остаће мултиетнички, мултиконфесионални а највише
мултикултурални, и окупљају све људе добре воље. Намера
нам је ширење, очување и неговање културе, традиције и
језика како словачког народа тако и свих народа Добановаца
и општине Сурчин“-каже Жељко Чапеља, саветник у
Националном савету Словака .У наставку дворишта
планирана је изградња отворене сцене где би се у време
летњих месеци организовали догађаји.
Стари дом изграђен је давних тридесетих година
прошлог века и увек је заузимао важно место у животу свих
мештана, ту је било седиште месног одбора Матице
Словачке и КПД „Шафарик“, али и стециште многих
културних дешавања, пријатних сусрета и дружења.
Традиција ће се наставити на најлепши могући начин, након
свечаног отварања прва манифестација која ће бити одржана
у новом Дому је обележавање 150 година од доласка
Словака у Добановце.
Овим пројектом настављена је изузетно добра сарадња
Општине са словачким живљем започета пре пет година
реконструкцијом словачке Евангелистичке цркве у
Добановцима, изградњом капеле, стаза и ограде на гробљу
као и помагањем Општине очувању Словачког језика у
школи у Бољевцима.
Драгана Стојановић
javno glasilo op{tine Sur~in
17
maj 2012.
ЗАВРШЕНА
гасификација Сурчина
Доскоро је најзаступљенији вид
грејања у Сурчину био онај на дрва и
угаљ. Сада се чини да црни дим из
оџака полако замењује чистија,
еколошки прихватљивија опција грејање на гас. Велики посао кренуо је
још 2006. године, када је почела
гасификација у Сурчину.Тада је
потписан уговор о пословно техничкој
сарадњи између „Србијагаса“, као
инвеститора, и општине Сурчин, као и
уговор са грађевинским и машинским
извођачима.
Године 2008. општина оснива
Јавно предузеће „Сурчин - гас“ које од
тада преузима обављање послова на
изградњи гасоводне мрежe.
Уговором је предвиђена изградња
дистрибутивне гасне мреже у дужини
од 300 километара на целој територији
општине Сурчин. Постављен је
полиетиленски гасовод укупне дужине
од 270 километара, док је челични
гасовод у дужини од 25 километара
изграђен до Јакова, Бољеваца,
Бечмена, Прогара и Петровчића.
Планирано је да се гас уведе у око
8.000 домаћинстава, док је за сада
потписано око 4.000 уговора. Међу
њима је активних око 2600, што
обухвата оне који су почели да
исплаћују рате по уговору. Кућни
прикључак има 2.030 домаћинстава. То
подразумева да је Сурчин гас, као
извођач радова, одрадио уличну мрежу
до самих кућа, и да чека власнике кућа
да ураде унутрашњу гасну
инсталацију, да би их прикључили на
мрежу.
- Цена прикључка износи 90
хиљада динара уколико се плати
ођедном, док је други износ везан за
40 месечних рата од по 2.800 динара,
што укупно износи 112.000 динара.
Треба напоменути да грађани стичу
право прикључења на гасоводну
мрежу када исплате половину од прве
цифре, дакле 45.000 динара, док се
остатак може плаћати у ратама. До
сада је посао увођења гаса у Сурчину
текао прилично добро и континуирано,
тако да смо рад на планираних 300
километара гасоводне мреже скоро
привели крају. Остало је нешто мало
да се уради у насељу Кључ, тачније
око 8 километара мреже, као и до
Радио Фара (око 3 километара). У
селима смо практично завршили са
радом, а најбитније је истаћи да ће од
сада број прикључака расти. Нисмо
имали ни неких већих тешкоћа са
наплатом, тако да сматрам да је посао
успешно обављен - истакао је Живко
Стевановић, директор Јавног
предузећа „Сурчин - гас“.
АНТРФИЛЕ 1 Општина Сурчин је
у радовима на гасификацији
учествовала са 51% средстава, док су
грађани учествовали са 49%.
Ана Бокић
ГРЕЈАЊЕ НА ГАС У ДОМУ
КУЛТУРЕ У БОЉЕВЦИМА
У Дому културе у Бољевцима
уграђена су 4 грејача на гас који
омогућују да Дом културе постане
функционалан и зими када су ниске
температуре. Такође пробе
фолклора, аматерског позоришта као
и разни концерти КУД-ова, филмски
фестивали, гостујуће или домаће
позоришне представе могу да се
одржавају и зими. Планирано је за
следећу зиму постављање још 7 пећи
на гас за грејање локалних
просторија по Дому културе, као и
реновирење крова и седишта.
Б.В.
18
javno glasilo op{tine Sur~in
МОСТ
т
с
о
н
ћ
у
д
у
б
у
љ
о
за б
Спојили смо две обале Саве, две
регије које су до сада биле
премостиве само скелом. Обреновац
је до скора био много далеко.
Скелеџија је до изградње моста био
човек од кога су многи зависили. А
то није било угодно, будући да се
често дешавало да скелеџија не
дође у заказано време због својих
радних (пољопривредних) обавеза...
Пројекат моста на Сави код
Обреновца урађен је 1994. године.
Мост је првобитно планиран као
топло-далековод, али је накнадно
препројектован у друмски мост, при
чему је задржана његова претходна
намена да носи цеви
топлодалековода. Треба подсетити
да је мост дугачак 630 метара,
широк 14,5 метара, те да има две
саобраћајнице са тротоарима и
појасеве предвиђене за провлачење
инфрастуктуре.
Поред моста изграђен је и
приступни пут до Бољеваца са
сурчинске стране, дужине 7
километара. Зато је првих дана
пролећа на десетине пецароша из
Обреновца похрлило на рибњаке
Бечменска бара и Живача, где се
тражи место више.
А поврх свега, највећи
сурчински путни пројекат „Сремска
газела“ полако се приводи крају.
Његова крајња тачка долази до
Добановаца и укључења на аутопут
Е 75. Газела ће бити дугачка 21
километар и биће привлачна за
инвеститоре. Земља која се налази
око газеле преко ноћи ће постати
далеко вреднија него раније, будући
да није доносила велике приходе од
пољопривреде, јер је лошег
квалитета.
Б. Симић
javno glasilo op{tine Sur~in
19
ПРВЕ КУЋЕ У СУРЧИНУ
ПРИКЉУЧЕНЕ НА
КАНАЛИЗАЦИЈУ
„Када у једно место стигне
канализација, то значи да имамо
посла са правим градским
амбијентом, јер је канализација
примарни део структуре града“, рекао
је градоначелник Драган Ђилас
поводом пуштања у рад
канализационе мреже у Сурчину.
За годину дана изграђена су три
најважнија објекта: главни
гравитациони колектор дужине око 4
км, потисно-црпна станица и потисни
цевовод у дужини од два км према
Аеродрому.
Крајем марта месеца
гладоначелник Ђилас симболично је
пустио погон у рад.
Кућа породице Давидовић у
Војвођанској улици добила је
канализацију међу првима, а ових
дана прикључују се и остала
домаћинства за чије прикључивање
су се стекли услови. До сада је с
грађанима склопљено нешто више од
3.700 уговора, а они који желе да овај
број увећају, могу то учинити у
канцеларији бр. 17 у „Шећер-сокаку“.
Завршетак секундарне
канализационе мреже у наредне 3-4
године и прикључење 10 000 кућа на
систем од виталног је значаја за даљи
развој сурчинске општине. Треба
рећи и то да је ово најскупљи
подухват у који је Општина до сада
ушла. Стаје око 4 милијарде динара,
али је корист темељна и вишеструка.
Осим што увршћује Сурчин у ред
урбаних средина, широм отвара врата
Тренутак више
невероватан
него историјски
доласку инвеститора у наш крај.
Пројекат свакако кошта грађане, али
ако имамо у виду то да у случају
већине домаћинстава трошкови
пражњења септичких јама
правазилазе месечну рату за
канализацију, и то да је
канализациона мрежа трајно решење
за одливање отпадних вода изван
територије наше општине, онда се на
изградњу канализационог система
мора гледати без икакве резерве. Још
ако реченом додамо и чињеницу да
ћемо у погледу еколошких стандарда
бити немерљиво чистија и здравија
средина, онда би требало очекивати
да и најупорнији скептици изађу на
крај са својом сумњом.
Драгана Стојановић
Тротоари у Сурчину и Прогару
„Тротоари су један од
највећих комуналних
проблема. Oко 100
километара
тротоара тренутнo je
потребно на територији
општине, тврди Мироје
Видаковић, члан
општинског већа и додаје
да су у току радови у месној
заједници Нови Сурчин где
је до сада урађено 2 од
укупно 5 километра
тротоара. У плану су и
радови у најпрометнијем
делу Сурчина, где би
требало да се уради
тротоар дуг 6 километара.
Највећи део Прогара сада
је покривен тротоарима,
20
javno glasilo op{tine Sur~in
чиме су задовољене
потребе становништва овог
насеља. У Добановцима су
при крају радови на
тротоару дужине скоро 9
километара, који почиње
од самог уласка у ово
насеље. Ширина овог
тротоара је 2 метра и
нешто је већа од
уобичајене, како би њиме
могли да се крећу и пешаци
и бициклисти.
„Планови општине су да се
у наредном периоду у свим
насељима сурчинске
општине уреде тротоари“,
истиче Видаковић.
Јована Марић
maj 2012.
О води и гасу у Бољевцима
,,Да ли примећујете
да има струје? Не
примећујете. А чим
је нема ви
приметите, јел тако?
Чудни смо ми.
Лакше нам је да
приметимо оно чега
нема, него оно чега
има”
Душко Радовић
,,Е видиш дете, много добар овај цитат
из новина. Дедер узми још уштипака, немој
се стидити. Ти си дошао за закључење
уговора за водовод и гасовод је л? Ма знам
све детаље, био сам на збору грађана са
председником општине, а и рекао ми
комшија, ја те чекао јуче да дођеш, ал
морао сам на њиву па си ми промакао. Да
ти деда каже, бољевчани су примећивали и
примећују да немамо градски водовод.
Јесте, јесте. Ал шта ћеш, живот ко живот,
котрља се некако а питоми народ се нада да
ће и тај водовод стићи до сваке куће у селу
и да ће нека власт то започети. Али толике
године ништа озбиљно, до сада. Ма знаш и
сам и ти си из Бољеваца. ,,Полако деда, где
журиш”, кажу, ,,натенане, има времена’’,
како се све и иначе дешава у Срему
одвајкада, а не виде како живот јурца.Знам
ти ја народ добро. Неки хвале, неки куде,
неки не верују, неки кажу може тај водовод
овако, па онако, те брже те спорије, неки
кажу да нам то уопште не треба. Их,
колико људи толико и мишљења, не може
се и не треба свима угодити. Разум
превлада на крају па се људи опамете.
Мени је главно да те цевке дођу мени пред
кућу, па ћу ја лако. Имамо ми сви бунаре,
знаш и сам, али нису то бунари ко некад.
Прљави су сад, загађени. Некад се ради, да
простиш, нужде ишло на крај баште, а веш
се прао на руке а и није га било много као
сада. Сад су ту куповни прашкови,
судопери, шампони, сапуни од којих ме
пеку очи. Не ваља та наша бунарска вода
више, то знају и они најтврдоглавији.
Некад је била велика ствар да вода тече
из славине, морало се на бунар ићи у село.
Данас је то нормална и основна ствар за
живот, коју сви примете ако недостаје, ипак
је модерно доба. Ето видиш, сва села код
нас у општини имају градски водовод, само
ми у чијем се атару налазе многи рени
бунари то немамо. Али биће ако бог да и
наћи ћемо и новаца - кад имамо за цигаре,
биће и за воду. Важно је да се почне са
радовима, велики је то посао, а богами
важно је и да се заврши. Прекриће то
трава, слегнуће се земља после јесењих
киша и као да ништа није било. Нико то
неће видети, за пар година биће само
сећање. Ал бољи квалитет живота људи ће
остати, то је сигурно. Пићемо здравију
воду.
Извини што сам те задржао дете, знам
да имаш посла - и само напред. Ако
случајно неко од мојих комшија не буде
хтео водовод, ти дођи па ми кришом кажи,
а ја ћу оправити ствар са њима, убедићу их
него шта. Знају сви они да је то добра
ствар за село, у овом тренутку нема боље’’.
Општина Сурчин је у насељу Бољевци,
уз помоћ дела новца грађана, финансирала
и успешно под земљу ставила и пустила у
рад 40 км цеви секундарне водоводне
мреже, а исто толико цеви за гасовод и
окитен црева.
Бојан Вукеновић
РАДОВИ У ОШ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ
ОШ Бранко Радичевић добила је
поред најмодерније фискултурне
сале од 800 м² (о којој ће бити речи у
посебном тексту), стакленика
(ботаничке баште), терена за
кошарку и фудбал на отвореном
(постављена нова жица око
кошаркашког терена), учионицу за
радионице и вртић и нове тоалете за
децу и особље, тј комплетан нови
мокри чвор. Извршено је и
реновирање кровне конструкције на
школи као и асфалтирање стазе око
школе. Такође је део улице од школе
до фискултурне сале осветљен,
постављене су 4 бандере са
рефлекторима.
Б.В.
javno glasilo op{tine Sur~in
21
maj 2012.
Бисер на Сави
„Одлика
мудрог човека
је да цео дан
проведе на обали
реке и да се не
осећа кривим
због тога“
кинеска
пословица
Реке су бескрајно занимљиве и
спектакуларне водене масе које само
природа може да нам приреди. Оне
обликују околину, стварају плодне
оранице, место су где се огледају и
додирују небо и земља... Реке су метафоре
живота, које се показују у свој својој
силини и питомости. Могу да нас уздигну
и ослободе до катарзе, само ако има то
допустимо.
На једном делу мирног тока реке Саве
никло је Наутичко село „Бисер“ у
Бољевцима, са 15 кућица на води,
идеалних за одмор и опуштање.
Опремљене су са градском водом и
канализационим системом, креветима,
купатилом, клима уређајем и две терасе, а
до главне стазе на води, која је уједно и
марина са 50 везова, прилази се преко два
зглобна моста. Главни грађевински
квалитет села је у томе што су све кућице
учвршћене са јаким шиповима, па селу ни
стогодишњи водостај не би нанео штету.
Кућице се могу изнајмити по веома
повољној цени која укључује и доручак.
Ни обала не заостаје у лепоти, ту су
травњаци, дечије игралиште, терени за
одбојку, стазе за пешаке и бициклисте,
паркинг за 30 возила... У средини села је
ресторан који нуди јела националне
кухиње, док су узводно природна и
укотвљена плажа. Цео простор Наутичког
села опасавају широка стабла излетничке
шуме која стварају осећај сигурности и
спокоја.
Овде човек има ретку привилегију да
гледа и слуша реку, и дозволи да му
тешкоће оду њеним током пре него што се
поново прикључи буци града.
Ана Бокић
РЕКОНСТРУКЦИЈА ЖУПСКОГ УРЕДА
Римокатоличка црква Светог Тројства једно је од обележја
Сурчина. Ушушкана у сремску равницу, већ вековима сведочи
историју сурчинских Хрвата. Поред ње се налази Жупски
уред, на коме је било неопходно урадити реконструкцију јер
се, притиснут годинама, налазио у лошем стању.
Како нам је испричао наш љубазни домаћин, жупник
Марко Кљајић, највећи захват приликом реконструкције
Жупског уреда била је поправка крова који није рађен још од
изградње уреда 1931. године. Уз помоћ општине замењене су
летве, греде, рогови и комплетно је измењен стари бибер цреп
новим Тондацх бибер црепом. Постављени су и олуци од
поцинкованог лима.
Друга велика ставка била је фасада која је испуцала због
подземних вода. Она је поправљена прилозима жупљана.
Дограђена је и дворишна тераса.
Уведен је плин а општина је донирала прикључак.
У главном ходнику 2011. године одрађено је 50 метара
керамичких плочица и уведена је трофазна струја.
Захваљујући помоћи општине радове је извело
грађевинско предузеће Звонимира Жугаја. На крају разговора
22
javno glasilo op{tine Sur~in
жупник се осврнуо и на планове везане за даљу обнову
Жупског уреда.
-План је да се у Жупски уред уведе канализација, јер сада
имамо септичку јаму, да се замене прозори кроз које улази
киша, поставе керамичке плочице у канцеларији и главној
соби. Надам се да ћемо и неке од ових проблема у наредном
периоду решити уз помоћ општине.
Ана Бокић
maj 2012.
ЛИФТ И ЗУБНА АМБУЛАНТА
ЗА НОВУ ШКОЛУ
Основна школа „22. октобар“ из
Сурчина назив је добила по дану
ослобођења места.
Безбрижни ђачки живот ове школе
нагло је прекинут 1992. године када је
до темеља изгорела.
Њене касније муке са
организовањем наставе у тешким
условима трајале су до 2008. године
када је на месту старе никла нова
школа, величине 5.000 квадратних
метара, са 24 учионице, савременом
фискултурном салом, пространом
школском кухињом ...
Као једна од најсавременије
опремљених школа на територији
града она сада представља украс
Сурчина.
Општина Сурчин је ове године
после зимског распуста ђаке школе
„22. октобар“ обрадовала уградњом
лифта. Јавила се потреба за њим јер је
нова зграда висока, а има ђака који
отежано ходају, као и оних са
повредама, па ће им нови лифт знатно
олакшати ђачко доба. Ни наставичко и
помоћно особље школе се не
жали,нарочито они старији. Реч је о
провидној, ткз. панорамској украсној
конструкцији. Лифтом се први
провозао, од приземља до фискултурне
сале, бивши ученик ове школе Марко
Миротић, а затим пред новинарима и
камерама из инвалидских колица три
пута за редом погодио кош.
У школи је почела са радом и
стоматолошка ординација коју је
општина опремила и финансирала.
Ана Бокић
ПОПРАВКЕ У ШКОЛАМА
У општини Сурчин постоји шест матичних основних
школа и два издвојена одељења, у Прогару и
Петровчићу.
Основна школа„Душан Вуксановић Диоген“ из
Петровчића 2010. године имала великих проблема
са инсталацијом. Мокри чвор је био у
катастрофалном стању.
- Иако релативно нова, основна школа у Петровчићу
саграђена је на специфичан начин, цела је од
бетона, тако да ју је тешко загрејати . То је основни
разлог због чега, када су јаке зиме, дође до пуцања
инсталација. Општина је дирекно учествовала у
санирању настале штете. Све је реновирано,
комплетна санитарна инсталација, стављене су нове
цеви и плочице– рекао је Јован Миливојевић,
директор ЈКП Сурчин.
Такође, 2011. године завршени су обимни радови на
обнови и санацији мокрог чвора у основној школи
„Вук Караџић“ у Сурчину. Ради се о комплетном
реновирању које је финансирала општина.
Обновљен је мокри чвор на две етаже за ђаке, као и
онај за наставничко особље. Ово је била прва већа
обнова мокрог чвора у школи још од 1973. године.
Такође, са јужне стране школе изграђена је ограда
дужине око 100 метара, а исто ће се радити и на
северној страни.
Ана Бокић
maj 2012.
Виноградска
Виноградска улица у Сурчину није се
лако дала асфалтирати. Што су радови
одмицали, деловало је као да је сваки труд
узалудан. Главни проблем била је
депресија која је покривена пре пет година,
а зна се да је на насипаном земљишту
тешко градити.
Ископали су дубоке риголе са пута и
природне токове подземних извора који
постоје и теже ка Галовици усмерили у
жељеном правцу. Дирекција за путеве и
Секретаријата за саобраћај Београд, као
инвеститор овог великог посла, одрадили
су путну конструкцију и асфалт док је
остало завршила општина.
„Виноградски пут“ је сада тотално
стабилизован. Њиме је отворен још један
алтернативни правац ка Новом Београду, а
растеретио се и главни пут који иде кроз
Војвођанску улицу у Сурчину.
Ана Бокић
Ново „одело“ за двеста улица
Када је Сурчин поново добио статус општине, један од највећих
проблема представљале су улице којима је асфалтирање било преко
потребно. Након скоро седам година “проблем асфалтирања улица сведен
је на минимум”, речи су Мироја Видаковића, члана општинског већа, који
скреће пажњу и на податак да је општина Сурчин једна од ретких која
има више становника према последњем попису становништва у Србији.
Уз то, важан податак је и да су становници Новог насеља, њих скоро 5
хиљада, у том периоду добили: струју, гас, воду и асфалтиране улице. У
Новом Сурчину је само прошле године асфалтирано више од 50 улица, а
укупно 200 на територији целе општине.
Тренутно је актуелно асфалтирање улице 7. Нова у Бечмену која је
попречна и важна улица за становнике овог насеља. Видаковић наглашава
добру сарадњу са Дирекцијом за путеве града Београда, захваљујући којој
је било могуће радити истовремено на неколико локација на територији
Јована Марић
сурчинске општине.
Камионска пијаца
Продаја различитих ствари “са камиона“
није новина ни у једном месту у Србији.
Међутим, проблем се јавља када трговци
своје тешке грдосије пуне робе паркирају
тамо где имају највећу прођу, а неретко тако
закрче главне улице и саобраћајнице.
Да би склонили камионе са улица Сурчина
било је неопходно наћи решење где
саградити камионску пијацу. На простору
између Галовице и малог канала, направљена
је површина са 80 обележених камионских
места, са добром асфалтираном подлогом,
урађен је мокри чвор...
Ова пијаца функционше сваког понедељка
и увек има доста продаваца. Најчешће се
овде могу наћи дрва, намештај и слична роба.
Ана Бокић
24
javno glasilo op{tine Sur~in
maj 2012.
Спортски комплекс „Интеграл“, који се налази у оквиру фудбалског клуба „Јединство“ из Сурчина,
попунио је све термине за тренирање после само шест месеци рада
НОВЕ ПРОСТОРИЈЕ И
БАЛОН ЗА ФК „ЈЕДИНСТВО“
Модеран балон за мали
фудбал, који је саграђен на
терену фудбалског клуба
„Јединство“ из Сурчина,
ради већ шест месеци.
Општина Сурчин, у
сарадњи са Предузећем за
спорт и културу, стала је
иза овог пројекта. По
зеленој трави испод
балона површине 37x19
метара, трче
професионални
фудбалери, деца која
тренирају у школама
фудбала као и
рекреативци. Сви они
захваљујући једном од
бројних пројеката
општине Сурчин могу да
тренирају у одличним
условима.
Школе фудбала: ФК
„Бежанија“, „Доминус“ и
„Јединство“ свакодневно
доводе у Спортски центар
„Интеграл,“ своје најмлађе
чланове како би им
показали прве фудбалске
кораке. Сви термини су
попуњени с обзиром да
рекреативци „окупирају“
вечерње термине. Дакле,
оправданост овог пројекта
је велика, а резултати ће
се поново мерити у
наредном периоду.
Пример спортске хале у
Бољевцима најбољи је
репер резултата улагања.
Општина је првобитно
замислила да помогне
бољевачкој основној
школи, која није имала
салу за фискултуру. Данас
тамо имамо новоосноване
клубове који тренирају.
Изградња спортских
објеката „мами“ да се у
њима тренира и вежба.
Можда балон није
толико иновативно
решење као хала у
Бољевцима, али ће
сигурно помоћи
фудбалском клубу
„Јединство“ чија је
историја дуга осам
деценија. Будући да у клуб
већ дуго ништа није
улагано и да су са
балоном изграђене и нове
просторије које су
замениле старе, балон за
клуб представља велики
корак напред.
„Изградња балона је
само почетак формирања
једног спортског центра
који би користили сви
грађани општине Сурчин.
Прво је било замишљено
да урадимо само балон,
али смо сватили да су и
просторије преко потребне
с обзиром да су старе у
јако лошем стању и да у
њих није улагано преко 30
година. Из свлачионица се
улази директно у балон, а
постоји и улаз преко
тунела на терен. Зграда је
из два дела. Балон и клуб
имају засебне делове. На
спрату је изграђена кафе
галерија од 200 квадрата,
која пружа поглед на
збивања у балону као и на
самом терену. Поред
балона изграђен је
бетонски терен за летњу
лигу у малом фудбалу,
који ће доћи до изражаја
ове године. Друга фаза
изградње спортског
центра је прављење нове
трибине на страни где се
сада налази брдо. Старе
просторије биће срушене,
а на том месту планирамо
олимпијски базен.“ (Ово
смо сазнали од
председник клуба као и
заменика председника СО
Сурчин, Јована
Сретковића.
Комплекс је званично
почео са радом 19.
октобра, када је одиграна
пријатељска утакмица
између ФК „Јединста“ и
нашег најтрофејнијег
клуба „Црвене звезде“.
Б. Симић
УСПОМЕНЕ
Треба истаћи да је пуно
наших комшија прошло
кроз фудбалски клуб
„Јединство“. Они нису
заборављени, фотографије
су сачуване, мада неке од
познатих и нама драгих
ликова, једва да можемо
препознати на тим старим
фотографијама. Сви они су
учествовали у стварању
историје клуба.
„Предузеће за спорт и
културу 19. јануара 2012.
године организовало је
изложбу под називом „Од
крпењаче до Звезде“ у
новим просторијама клуба.
На изложби су приказане и
неке од многобројних
слика из архиве. Изложени
су и бројни пехари.
Најстарија пронађена
слика датира из 1939.
године,“ рекао нам је
председник ФК
„Јединство“ Јован
Сретковић.
javno glasilo op{tine Sur~in
25
УРЕЂЕНА ГРОБЉА НА
ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ СУРЧИН
„На свим гробљима урађени су углавном нови
паркинзи, капеле, бетониране су стазе, урађене ограде“,
речи су Јована Миливојевића, директора јавно –
комуналног предузећа.
У насељу Добановци изграђена је потпуно нова
капела на Новом православном гробљу док је постојећа
капела на Старом православном гробљу потпуно
реновирана.
На словачком
гробљу у
Добановцима
урађене су:
капела, стазе и
нова ограда.
Нову капелу
имају и у
Прогару, а
реновиране су
и дограђене капеле у Јакову и Бољевцима. Земљиште за
гробља докупљено је у: Сурчину, Бечмену и
Бољевцима. Постављене су и нове чесме, а тамо где је
било потребно урађене су и ограде, као на Новом
гробљу у Добановцима, Сурчину и Петровчићу. Ради
лакшег и неометаног доласка потпуно су преуређени
паркинзи или направљени нови, попут оних у: Бечмену,
Прогару, Добановцима, Бољевцима, Јакову и на
католичком гробљу у Сурчину.
Јована Марић
ПАРКИНЗИ ЗА ГРОБЉА
На Православном и Евангелистичком гробљу у
Бољевцима у потпуности су израђени функционални
паркинг површина 400 м2 и 120 м2 у складу са
постојећим могућим простором. Украшавање паркинга
православног гробља помогла је бољевачка Ботаничка
башта. На Православном гробљу у току је изградња
мушког и женског тоалета а планирана је и
настрешница над капелом. На Евангелистичком гробљу
обновљена је ћуприја на улазу у гробље и извршено је
зацевљење ћуприје (са пропустом за кишницу).
Бојан Вукеновић
Изграђени су паркинзи и тротоари испред свих
гробља у општини, па тако и испред Словачког
гробаља у Бољевцима.
ПАРОХИЈСКИ ДОМ У ДОБАНОВЦИМА
Пошто је стара зграда парохијског дома у
Добановцима из 1753. године (прве верске школе у
Срему), била одавно дотрајала, изградња потпуно нове
зграде постала је потреба за вернике и православно
свештенство овог насеља. Буквално од темеља, са
градњом се почело још 2002. године и она се са свим
додатним радовима завршила две године касније.
Сазидан је Дом истих димензија као и стари, и садржи:
велику салу, кухињу, канцеларију и парохијски стан на
спрату.
Град Београд помогао је градњу, на челу са покојним
градоначелником Ненадом Богдановићем, затим
предузеће Аеродром Београд, а међу већим донаторима
били су и мештани Олгица и Душан Карабуло, као и
садашњи председник општине Сурчин, Војислав
Јаношевић, који је и лично учествовао у радовима на
темељу новог Дома. Прилозима и учешћем у радовима
изградњу су помогли и мештани Добановаца.
Јована Марић
26
javno glasilo op{tine Sur~in
maj 2012.
Школска брвнара
и кошаркашко
игралиште
у Вртларској
Хуманитарна организација „Хлеб
живота“ поклонила је Ромима Сурчина
дрвени материјал а Општина је
изградила спратну брвнару. Данас у
њој ради, пет дана у недељи, школа за
одрасле у приземљу, а на спрату са
посебним улазом је свлачионица.
Градећи кућу, Општина је крај ње
изградила и квалитетно, ограђено и
осветљено кошаркашко игралиште, као
и 200 метара пута до Вртларске улице.
„Терен је својевремено отворио
градоначелник Ђилас а показао се као
прави погодак јер стално тутка лопта
по њему, понекад и до касно у ноћ“,
каже председник Удружења Рома
Сурчина, Ћемал Зејнуловски.
Јована Марић
ДОМОВИ КУЛТУРЕ
Општина улаже напор како би
се у Сурчину завршила зграда
позоришта.
Стара зграда у Петровчићу у
потпуности је обновљена. Уређена
је велика сала, која сада може да
прими око 200 људи, проширена
позорница, уређене су нове
гардеробе, као и санитарни чвор.
Сала је током сезоне била сцена
Народног позоришта у Београду.
Изведене су представе „Ковачи“ и
„Мали брачни злочини“. У склопу
дома културе, у фази завршних
радова, је пратећи ресторан.
У Бољевцима, стари дом је
окречен , пресвучена су седишта,
уређена бина и уведено грејање на
гас.
У Бечмену, на центру почиње
уређење зграде Дома културе која
деценијама стоји недовршена и
квари изглед села. На површини
од скоро две хиљаде квадрата
биће урађена сценска дворана са
око 400 седишта, мале сале,
санитарни чворови и пословни
простор.
Драгана Стојановић
javno glasilo op{tine Sur~in
27
maj 2012.
БЕЗБЕДНИЈЕ У ШКОЛУ
Ученици основне школе „Стеван
Сремац“ у Добановцима од школске
2009/2010 године могу безбедније да
проводе време у самој школској згради
и оближњем дворишту. Од тада ради
видео надзор унутар објекта који је
финансирала сама школа, док је
надзор који обухвата све прилазе
школи, као и само двориште,
финансирала општина. Јована Марић
СЕМАФОР У
ЦЕНТРУ ЈАКОВА
У Јакову, на раскрсници улица
Маршала Тита и Војвођанске,
постављени су семафори.
Главна раскрсница на центру
Јакова је сада, са сeмфорима и
проширењем пута, много
безбеднија. Овуда најчешће
пролазе деца јер се школа налази у
непосредној близини, пут је веома
прометан а због недостатка
саобраћајне сигнализације често
се није знало ко има право
првенства пролаза. У неколико
наврата мештани су покретали
иницијативу и дуго се чекало на
постављање семафора, а у
Секретаријату за саобраћај кажу
да је ова раскрсница била
уврштена у програм и прошле
године али су недостајала средства
Иако су дуго чекали, сада када
је проблем решен грађани не
крију задовољство:
„Решиће се јутарња гужва,
решиће се вишегодишњи
проблеми који су нас мучили.
Често су овде била сударања,
страдали људи, стално смо
бринули за безбедност деце. Биће
све сигурно боље.“-каже
мештанин Душко Манић.
На овом послу извођач радова
је била фирма , „Енергокоп“,
ангажована од стране Јавног
комуналног предузећа „Београд
пут“. Председник oпштине Сурчин
Војислав Јаношевић, овом
приликом је најавио још један
семафор и то на углу улица
Војвођанске и Жарка Самарџића у
Сурчину.
Драгана Стојановић
КАЈАК КЛУБ У ПРОГАРУ
Клуб за спортове на води и рекреацију „МаринаПрогар“ најмлађе је спортско друштво у нашој
Општини, али се за само четири године постојања
може сврстати међу најуспешније. Плод вредног рада и
свакодневних тренинга је преко 200 медаља освојених на
бројним такмичењима као и годишње признање
Општине Сурчин у 2011.год уручено оснивачу клуба
Јоци Бандину за рад са децом и постигнуте резултате.
У скромним условима али са пуно ентузијазма клуб
се развијао и из године и годину бележио сјајне
резултате од којих треба издвојити четврто место на
државном првенству у мини кајаку, сребрну медаљу
28
javno glasilo op{tine Sur~in
кану-двоклека Ц2, као и освојених 12 од укупно 24
медаље на Првенству Београда.
Општина помаже клубу и деци која тренирају тако
што на обалама Саве у Прогару гради клупске
прострије . Зграда од око 300 квадрата по свом
завршетку садржаће свлачиоице, хангар за чамце,
теретану, канцеларије и дневни боравак за децу. Такође,
пред почетак овогодишње сезоне Општина је поклонила
клубу два кајака .
„У Прогару тренира 37 дечака и девојчица узраста
од 5-19 година, сада углавном долазе из Бољеваца,
Сурчина и Програ. Са њима ради тренер Лидија
Ђорђевић и позивамо сву децу која желе да тренирају
кајак да се прикључе клубу и почну да се баве једним
здравим спортом који ће им пружити многа
задовољства. “-каже Бандин.
Наредно такмичење које очекује младе кајакаше је
традиционални „Еко куп“ на Сави у Бољевцима, који ће
бити одржан 27. маја.
Иначе, клуб проширује своје активности и од ове
сезоне организује рафтинг за рекреативце на мирним
водама за који се могу пријавити деца од 14 година и
одрасли , а од следеће године планира се улазак у
систем рафтинг такмичења.
Драгана Стојановић
maj 2012.
Кров над главом за
најугроженије породице
у општини Сурчин
Када је Војин Романић из Јакова
након вишегодишњег избегличког
живота напокон купио плац, није ни
помишљао на то да његове бриге тек
почињу. Војин је наиме, саградио
кућу од две просторије незнајући да
је земљиште подводно. Комшије су
раније насуле земљу како би
заштитили домове, тако да је његов
плац са кућом остао за 80
центиметара нижи од
околине. Сваки кишни дан
представљао је ноћну мору
за Војина и његову мајку.
Како би санирао последице,
конкурисао је за добијање
грађевинског материјала у
Комесаријату за избеглице, а
у међувремену је сам
насипао земљу. Када је
Комисија изашла на терен
установила је изузетно
тешку ситуацију, тако да је
поред грађевинског
материјала који је добио од
Комесаријата, општина
Сурчин уз милион и по
уложених динара, 2009.
године срушила
неупотребљиву кућу, насула
терен и саградила нови дом
за Војина и његову мајку.
Данас је каже задовољан
кућом у којој су много бољи
услови живота, а најважније
је што не мора више да
страхује од воде.
Због проблема са кичмом
Војин је морао да остави
физички захтеван посао у
пекари, тако да данас ради
као чувар на депонији за 10 хиљада
динара месечно. Живе и од мале
мајчине пензије, али се не жали,
скроман је, као што и скромно живи.
Након вишегодишњих проблема,
кућу која му је задала толико мука
коначно може да назове домом.
Романићи су само једна од
породица које су последњих година
добиле неопходну помоћ при
изградњи крова над главом. Болесна
Радица Дивић и њена ћерка више
нису могле да живе у старој,
трошној кућици због чега им је
изграђена потпуно нова приземна
кућа која има много боље услове за
живот. И стара кућа породице
Милошевић у Бољевцима сада живи
само у њиховом сећању, с обзиром
на то да је уступила место новој и
већој. Трагична судбина породице
Пецић из истог насеља показала је
још једном да несрећа никада не
Јакову: „Ничег радоснијег нема од
сазнања да вас људи воле“. Тим
речима пренео је своје осећање
задовољства пошто је на месту
његове старе и оронуле кућe која се
у потпуности срушила, саграђена
нова. Направљен је дом од око
седамдесет метара квадратних који
је опремљен намештајем. Кућа ће
захваљујући Славковом завештању
моћи касније да буде дом
ономе коме то буде
најпотребније. Исту намену
има и дом болесних Анице
и Перице Јовановић из
Сурчина, који је саграђен на
згаришту трошне куће
страдале у пожару.
Постоје нажалост и они
грађани који нису имали
чак ни трошан кров над
главом, попут Мирјане
Анђелић и њених четворо
Дом породице
деце. Редовни су корисници
Анђелић у Бечмену
социјалне помоћи од 2007.
године, а кроз програм
општине за социјално
Војинова
најугроженије породице,
кућа у Јакову
саграђена им је кућа у
Бечмену која је опремљена
тако да омогући нормалан
живот овој многочланој
породици.
Снови као човекова
потреба, постоје чак и онда
када су тешко оствариви.
Сваки остварени сан отвара
простор за неки нови, већи.
Породице без крова над
главом сањају само о
једном – да се ујутро буде у
долази сама. Управо када су почели
новом, свом дому. А када је та жеља
да граде нову кућу, пошто је стара
неостварена сви други снови су на
почела да клизи у оближњи канал,
чекању. Протеклих година саниране
остали су без главе породице. Уз
су штете на кућама од пожара,
помоћ средстава добијених из
поплава, урушавања под теретом
општине, кућа је у потпуности
времена, подизани су кровови и
завршена и у њу су се пре неколико
зидови, а најугроженијим
година уселили: двоје мале деце,
мештанима општине саграђене су
њихова незапослена мајка и бака
нове куће. Заједничким, преданим и
Снежана.
стрпљивим радом нечији снови више
Једна Толстојева мисао привлачи
нису на чекању.
пажњу на улазу у кућу инвалидског
Јована Марић
пензионера Славка Јаношевића у
javno glasilo op{tine Sur~in
29
maj 2012.
Уметничка
ОАЗА
Уметност је интернационални
језик који сви разумеју. Она
обогаћује стварност и са душе
спира прашину свакодневног
живота. Без уметности човек не
би чуо када његова глава зове, а
душа јој одговара.
Сам уметник често се пење уз
планину неразумевања, носећи на
леђима бреме своје посебности.
Локална самоуправа Сурчина
изградила је уметничку колонију
у Бојчинској шуми. Од шест
амбијентално уклопљених кућица
у непосредној близини летње
позорнице. Кућице имају по
једну собу, купатило и терасу. На
травњаку испред њих налазе се
дрвене скулптуре академских
вајара који су их на лицу места
извајали прошлог лета.
Тик иза летње позорнице, за
изложбене потребе учесника ове
колоније, реконструисан је и
постављен игло, који има око 200
квадратних метара.
Кућице опасава шума која
колонији даје јединствен изглед
као да је и сама дело неког
уметника.
У септембру прошле године
овде је одржана успешна
ликовна колонија, а утисци
учесника су изванредни. Веома
им се допао амбијент,
организација, друштво... Ове
године стижу нови уметници.
Ана Бокић
МЕСТО ОКУПЉАЊА
У дворишту Добровољног ватрогасног друштва у
Добановцима 2010. године изграђена је куглана, као
прави начин за опуштање у овом племенитом, али тешком
и стресном послу. Општина је реновирала и зграду
друштва, а поред дела уступљеног управи дечије установе
Сурчина угњездила се дрвена конструкција,
надстрешница и испод ње стаза за куглање жуто-црвене
боје, са уређеним простором испред ње и пар столова за
играче и посматраче са стране. Добановчани имају дугу
традицију везану за куглање, које је одувек било један од
најпопуларнијих начина дружења и доколице. Зато и не
чуди да су је мештани тако лепо прихватили.
У суботу 14.04.2012. године одржан је традиционалан
ускршњи турнир.
Људи који су се ту затекли оног дана када смо је
посетили рекли су нам да је куглана отвореног типа и
свако вече пуна, а да би најбоље било да их посетимо на
Преображење, сеоску славу, како би се уверили да је то
једно од најпосећенијих места у селу.
Ана Бокић
ВРАЋАЊЕ
СТАРОГ СЈАЈА
Домови културе у селима,
саграђени после Другог светског рата
уз помоћ штапа и канапа али са
великим ентузијазмом и вољом, били
су стециште друштвеног и забавног
живота у мањим местима, права оаза
за учмалост свакодневног живота. У
центру Сурчина се такође налази један
овакав објекат. Деценијама он је био
центар културних дешавања у
околини. 70-тих година у њему су
одржавани различити програми свих
врста сценске уметности. Чак је три
године ту гостовао „Фест“. Издаване
су новине „Сурчинска реч“, одржаване
изложбе Милана Коњевића, Петра
Лубарде... У дворишту су се
приређивале игранке, музичка
дешавања, представе... Били су то
„Месеци културе“ одржавани од 19761979. године, које је „Политика“
назвала „сурчинска ренесанса“ . Дом
културе је имао неку харизму које се
сви радо сећају.
Када су кренуле кризе у земљи
центри културе су руинирани и
занемарени. Зуб времена и небрига
мештана довели су их до скоро
тоталног урушавања. Данас су у
већини места у Србији то најружнији
објекти, без врата, прозора, ишарани
графитима. Култура увек падне на
последње место у тешким временим,
бива гурнута на маргину, тако да
људи постају духовно угрожени.
Највећи парадокс је да су Домови
културе скоро увек смештени у центру
села, те да су то највећи објекти што
додатно повећава ругло, али и јача
жељу да се они поправе.
Крајем осамдесетих и почетком
деведесетих година био је расписан
самодопринос за обнову Дома
културе у Сурчину, али је тадашња
месна заједница неуко руковала са
средствима која су због инфлације
нестала, док је овај простор остао
урушен.
Од 2005. године, делом због
потреба Дома културе, а делом због
недостатка простора у општини
кренуло се са реконструкцијом и она
је скоро завршена. Тачније, остало је
да се доврши још велика сала. До
сада су урађена два поткровља,
канцеларије, холови... Локали који су
саграђени на предњој страни Дома
културе су продати и тиме је
прикупљено преко 100 хиљада евра
чиме је помогнута адаптација.
Направљене су свлачионице,
шминкернице, радионице и депо за
кулисе, као и ресторан „ Театар“ за
више од 100 људи. Улазни хол велике
сале је завршен и у њему се дешавају
венчања, трибине...
Поред наведеног, ту је и велика
сцена са подигнутим кубусом за
сценску механику и летњом
позорницом.
Дакле, следи реконструкција
позоришне сале чији ће капацитет
бити 350 места. За то су потребна
значајна средства, око 70 милиона
динара.
То би био успешан завршетак
борбе за обнову пређашњег сјаја
зграде културе у Сурчину.
У четвртак 26.04.2012. године
Општина је са Народним позориштем
Београд потписала протокол по коме
ће Сурчин бити сцена Народног
позоришта, која ће бити отворена
22.11.2013. године на Дан позоришта.
Представе ће се давати 6 пута
недељно и то из сопствене
производње затим гостовања
Народног позоришта и гостовања
Ана Бокић
позоришта Србије.
javno glasilo op{tine Sur~in
31
maj 2012.
ГОДИШЊА ПРИЗНАЊА
Н
ије лако утврдити меру
ствари, бити објективан у
оцени општег добра, али
много теже последице оставља стање
у којем се на изузетност остаје
равнодушан или уколико не постоје
заједнички критеријуми за оцену
ваљаности неког дела. Велики део
друштвеног ризика преузима онај
који додељује награду, јер он креира
етос заједнице, одговоран је за
амбијент у којем она функционише,
подстиче или дестимулише
појединце и колективе.
Општина Сурчин је у 2010.
години, на пету годишњицу од
оснивања, установила награду за
најистакнутије појединце и
колективе у различитим областима
друштвеног деловања. Признање се
састоји од артефакта јединственог
уметничког изгледа. Ради се о
генерисаним Вуковим азбукама
(Рас,Филеки,Ћирић) које је у
позлаћеном керамичком рељефу
урадио академски мајстор керамике
Милорад Вукановић (Мишел), док је
пратећи пергамент исписао професор
калиографије Жељко Комосар. Уз
признање се добија и новчани износ
од 30 хиљада динара који, који је ту,
како је истако председник општине
Војислав Јаношевић, „да покаже како
се не ради о јефтиној похвали каква
се може често и олако изрицати.“
У 2010. години био је укупно 31
лауреат.
Награду за најбољег основца у
2010. добила је Милена Здравковић
(ОШ „22.Октобар“- Сурчин).
Најбољa средњошколка је Ива Вил
из Јакова, а најбоља студенткиња
Зорана Николић из Сурчина. Најбоље
обданиште је „Патуљак“ из
Добановaцa. Најбоља учитељица
Ружица Станисављевић, а
васпитачица Зорица Андрејић, док је
најбоља наставница Зорица Павић
–Ивановић.
За незаборавне концерте на
Бојчинском културном лету
признање је припало оперској
примадони Јадранки Јовановић. За
откривање и гашење пожара у Дому
културе у Сурчину Александру
Самарџићу, а Јовану Кучу за
нарочито пожртвовање у изради
катастра подземних инсталација. За
врхунска достигнућа у хирургији и
ентузијазам у лечењу болесника, др
Лазару Давидовићу. За пројектовање
32
javno glasilo op{tine Sur~in
канализације за општину Сурчин,
Миленку Максимовићу
(„Новихидропројекат“). За
најуређенији простор испред куће,
Марији и Душану Смиљанићу из
Бољеваца. Бошко Живковић добио је
признање за електрификацију 70
ромских домаћинстава, петље,
паркинга и летње позорнице.
Миодраг Гулић за постигнуте
резултате у испостави здравственог
осигурања. Година 2010. остаће
упамћена и по пуштању у рад
најважнијег привредног објекта,
саобраћајнице „Сурчинска петља”.
Награда за изузетан допринос
изградњи прикључнице припала је
Небојши Шапоњићу („Нелт”), а за
њено пројектовање Ненаду Раловићу.
За новчани прилог од 7. 500. 000 дин
за ову изградњу признање је припало
„Центропроизвод”-у.
Новчани део своје награде за
примерно служење Богу и Народу,
Прота Илија Цревар из Добановаца
поклонио је општинској акцији за
помоћ сиромашнима „Устанак
доброте“.То су још урадили „Нелт“,
„Центропроизвод, „Студио Б“ и
председник Војиславу Јаношевић,
коме је признање следовало као
највећем дародавцу ове акције. За
вишедеценијско помагање у јавним
радовима награђени су Олга и
Душан Карабува из Добановаца. За
резултате које је као социјални
радник постигла у раду признање је
одато Весни Станишић-Богић, која је
знатно допринела да се расељени
Роми интегришу у заједницу и први
у Београду добију документа.
Један од најпознатијих
maj 2012.
ОПШТИНЕ СУРЧИН
сурчинских мајстора са више заната
Миланко Велисављевић, мајстор
Мића, добио је награду за животно
дело високе стручности и грађанског
поштења, док је најбољи
пољопривреник у 2010. био Берислав
Давидовић. За рад са младима
награда је припала КУД-у
„Диоген”из Сурчина, које прославља
35 година рада и овогодишњи је
победник на београдском Фестивалу
нових кореографија. За
архитектонско решење Бојчинске
летње сцене награду је добио
Здравко Милинковић („Основа
пројект”) а за њену изградњу Зоран
Јовановић „Градимпекс”.
ФК „Срем“ је награђен за
спортске успехе и одржавање
спортског центра, а Мирко
Тодоровић за изградњу спортског
комплекса у Јакову и изградњу
донаторске куће Јовановић у Јакову.
За 35 година волонтерског рада на
месту секретара ФК „Јединство“ из
Сурчина награда је припала
Драгољубу Давидовићу-Валду.
У 2011. Годишње признање
Општине Сурчин освојила су 23
лауреата.
Награда је уручена Марији
Јовановић из ОШ „22.Октобар“,
најбољој ученици основне школе,
Драгици Хаџибеговић из ОШ „Вук
Караџић“, најбољој наставници,
Јелици Јосимовић из ОШ „Вожд
Карађорђе“, најбољој учитељици,
Милици Селаковић, најбољој
студенткињи за управо завршен
Економски факултет, Ивани
Јовановић из „Девете београдске
гимназије“, најбољој ученици средње
школе, затим Љиљани Нешковић из
вртића „Патуљак“, најбољој
васпитачици. За дугогодишње
помагање становништву Јакова,
награду је добио шеф месне
канцеларије Миленко Милеуснић. За
много угашених пожара и помагање
у развоју дечје установе „Сурчин“,
добитник награде је „Добровољно
ватрогасно друштво“ из Добановаца.
Жупник Марко Кљајић је добитник
награде за екуменско понашање и
обнову католичке цркве са
самостаном у Сурчину.
Награду је добила и мајка Наташа
Михајловић, у име Дуње, Маше,
Маје и Душана – новорођених
четворки. Развојни тим при ОШ
„Бранко Радићевић“ у Бољевцима
заслужио је признање за марљиво
одржавање и развој ботаничке баште,
а Радован Давидовић за допринос
амбијенталном уређењу Бојчинске
шуме. Најбољи пољопривредник у
2011.години је Пера Петронијевић из
Јакова, а за знање и љубав са којима
чува и шири општинско стадо
мангулица у Бојчину, награђен је
Васа Ердељан из Прогара. За
допринос побољшању живота Рома у
Сурчину, наградом јe овенчано
Удружење Рома „Сурчин“, а за рад са
децом и за резултате у кајакашком
клубу „Марина“ из Прогара,
награђен је Јоца Бандин.
Награде су добили и спортисти Александар Топић из Бечмена, за
освојено друго место на Светском
првенству у кикбоксу, Милан Дука из
Сурчина, четвороструки првак
Србије у трчању на 3.000 метара, као
и млада Ана Јововић, за освојено
прво место у пливању на 50 метара,
на градском такмичењу особа са
инвалидитетом. Породица Срђана
Миличевића из Бољеваца је добила
награду за пластеничку производњу
поврћа.
И ове године било је оних који су
свој новчани део награде дали
најугроженијима, у фонд „Устанак
доброте”. То су Звонко Жугај из
Сурчина, који је добио награду за
успешно друштвено, спортско и
пословно деловање, др Милоје
Јоксимовић, који је награђен за
хируршко лечење становника
општине Сурчин и друштво везиља
из етно куће „Стајков” из Бољеваца.
Драгана Стојановић
javno glasilo op{tine Sur~in
33
maj 2012.
ПАРК У СРЦУ СУРЧИНА
Паркови су одувек били оазе, места окупљања,
играња, сретања. За модерног човека, у вечитој журби
да некуд стигне, с временом су постали и неопходност,
тачка која значи предах, мир, корисну осаму. Без њих је
већ дуже време тешко замислити град или насеље местo где људи живе. Паркови су и украси града привлачни и житељима и путницима намерницима,
једнако доступни и једнима и другима. Управо такво
једно место недостајало је центру најмлађе београдске
општине.
Парк је никао у срцу Сурчина, на месту где је
некада давно исто био леп парк раскошних
кестенова, цвећа и спортских терена, а о прославама
се окупљао народ око лицидерских шатри, дрвених
коњића, великих рингишпила и „карике код марике.“
Деведесетих је настало петнаестак година сумрака
дивље градње и сиве економије, са којом се од 2005.
Године демократска власт неколико година борила и
изборила. Најзад, заједничким средствима
Секретаријата за комуналне послове града Београда
и општине Сурчин, ова велика површина, након
непуна два месеца колико су трајали радови, коначно
је добила пуни смисао. За то је било потебно 12
милиона динара колико је уложено у стварање зелене
површине, постављање стаза и остале сегменте
парка. Засађено је девет платана, седам оморика, а ту
су и смрче, црвене шљиве, тује... Бусење траве
постављено је на више од 900 метара квадратних, а
поплочано је скоро 700 квадрата од укупне
површине. Како опстанак зеленила не би зависио од
временских услова, уграђен је и систем за заливање
са прскалицама. Постављено је још и петнаест клупа
и четрнаест канделабера који парк чине
приступачним и у вечерњим сатима. На самом ободу
направљено је и место за паркирање које је, уз нови
паркинг код општине, ублажило проблем паркирања
аутомобила у центру насеља.
34
javno glasilo op{tine Sur~in
Приликом уређења, мислило се и на најмлађе
посетиоце за које је направљено мини игралиште са
клацкалицама и љуљашкама. Ради њихове што
безбедније игре, на самом игралишту постављена је
гумена подлога да их штити од могућих повреда, а цео
простор је и под видео надзором. У непосредној
близини налази се и чесма са сензорима и клупама за
седење.
У новом сурчинском парку посебно место заузима
споменик жртвама свих ратова, рад академског вајара
Владимира Јаблановића, уз уметничку консултацију
општинског академског сликара Зорана Станковића.
Направљен је од полудрагог камена оникса и на њему
је натпис: „Вера, љубав, нада“ и при врху: „Србија“,
као и име и адреса споменика. На врху је постављена
бакља која гори само у посебним приликама (први пут
је запаљена приликом отварања). У непосредној
близини споменика, од раније се налазе плоче са
именима Сурчинаца страдалих у ратовима.
Иако паркови имају естетску и релаксирајућу
функцију као основу, савремене варијанте паркова не
могу се замислити без богатије понуде садржаја. Тако
је и у сурчинском
парку постављен
вајерлес систем,
како би интернет
корисници и овде
били бесплатно „на
вези“, а тренутно
се у оквиру парка
тражи и адекватан
простор за
постављање
соларног пуњача за
мобилне телефоне.
Парк у центру
Сурчина отворен је
првог дана нове
2012. године. Тада
се Сурчин
придружио
традиционалној
београдској
манифестацији
Град отвореног
„Град отвореног
срца у сурчинском парку
срца“. Велики број
1. 1. 2012. године
грађана и њихови
гости окупили су
се да прошетају новоотвореним парком уз барене
виршле и кобасице, кувано вино и ракију, музику са
разгласа и Деда Мраза који је делио пакетиће за
најмлађе. Овај догађај није имао само забавни, већ и
хуманитарни карактер. На штандовима који су
постављени том приликом продаване су честитке и
украсни црвени носићи. Сав приход усмерен је у фонд
акције „Устанак доброте“, којом се обезбеђује новац за
најугроженије становнике општине. Тог дана се по
броју посетилаца и добром расположењу могло
закључити да ће убрзо парк постати драго место
окупљања Сурчинаца, што је и потврђено доласком
првих сунчаних дана.
Јована Марић
maj 2012.
ВЕЛИКИ
СПОМЕНИК
У МАЛОМ
ПАРКУ
Деведесетих, кад су графити били
мржња и претња, на доуличном зиду
урушене кућице покојне мученице
Јеје неко се узвисио изнад слике у
којој и сам живи, а није искључено
да је то била Јеја, и лепим крупним
словима написао једну испод друге
три речи:
Љубав, вера, нада.
Шибало их је време-невреме, али
оне су се и после десетак година
назирале и успоравале возаче и
пешаке-читаче, често као најлепша
ствар која ће им се тога дана
догодити. Све док „бизнис“ није
бацио око на „добру локацију“.
Зид је претворен у шут, али слика
је већ живела у многим људима.
Сурчин је био „зло име“, а баш у
њему се нашао неко племенит, да
напише нешто тако лепо. Одлучили
смо да на овоме мало порадимо,
макар то личило на „енергију
заблуде“.
Помислили смо да би стално
подсећање на ове речи могло да
побољша односе међу људима и
решили да томе допринесемо
подизањем споменика.
Има још доста дивних речи:
правда, истина, поштење, част,
доброта... али ове „Јејине“, као да су
најважније људско уточиште. Лично
су оствариве, а корисне су зато што
се помоћу њих може живети и кад
много другог у животу закаже. Оне
не деле и не суде, већ мире и
упућују. Као да одговарају на
реченицу из „Бен Хура“: „Живот је
више од онога што знамо“.
Кад се прочита „Слово љубве“ и
од ове три благе речи остаје само
прва: љубав. А кад се завири у
историју, нема те узвишене речи око
које није било неспоразума. Али, за
нешто се морамо држати, а енергија
ових речи слави људски оптимизам.
Јер: „У почетку беше реч“ довољна.
Овај уметнички обелиск од 8 м³
полудрагог камена „Оникс“-а, кога
скоро да више нема у једином нашем
налазишту у Сијеринској бањи,
споменик је и материјалу.
Симболички је универзални
споменик укупне историје у чијем
комплексу је, у истом материјалу,
спомен обележје Жртвама ратова,
као што је Тријумфална капија
споменик са више спомен обележја.
Споменици су „вечне куће времена“.
Њихова четврта димензија је човек.
Честа инспирација су египатски
обелисци и етиопске „стеле“, касније
развијане у ренесанси и бароку.
Идеја је да ово буде споменик
мира и толеранције и у том смислу
споменик који слави живот.
При његовом врху пише
„Србија“, као име и као адреса
споменика. На завршној
орнаментици, са елементима
архитектуре Срема, налази се гротло
(пехар) вечног пламена који се пали
о празницима и у важним
тренуцима.
Овај споменик ће ширити трг на
коме је изграђен јер ће његова
симболика естетика, материјал и
достојанство задобијати простор.
Прелепи сурчински парк и
споменик „Србија“ на месту
доскорашњег урбанистичког ужаса,
ућиће у туристичке проспекте Града
и доводићe нам туристе и ђачке
екскурзије.
По идејном захтеву Општине
Сучрин, уз уметничке консултације
са академским сликаром Општине
Зораном Станковићем, споменик је
дело „каменог маестра“, академског
вајара Владимира Јаблановића из
В.Ј.
Краљева.
javno glasilo op{tine Sur~in
35
ПРЕДШКОЛСКА
УСТАНОВА СУРЧИН
До новембра прошле године делатност предшколсковаспитног образовања за подручје ГО Сурчин обављала се
у оквиру предшколске установе „Др Сима Милошевић“ у
Земуну. Одлуком Скупштине града Београда основана је
Предшколска установа „Сурчин“ чија је управа
привремено смештена у простoријама Добровољног
ватрогасног друштва у Добановцима. Зграда је окречена и
на њој су замењени прозори. Четири канцеларије, мокри
чвор и дужи ходник-светларник у потпуности су
адаптирани за рад једне овакве установе, а уведено је и
грејање. И пре него што су вртићи прешли у надлежност
Општине она их је помагала. Током 2010.године
завршена је комплетна адаптација просторија вртића у
Бечмену где је додата кухиња, дозидано још једно
одељење за предшколски програм и замењен кров. У
добановачком вртићу рађена је хидроизилација крова.
„Наша установа у овом тренутку васпитно образовни рад
реализује у четири објекта: „Дуга“ у Сурчину, „Патуљак“
у Добановцима, „Ластавица“ у Јакову и „Бамби“ у
Бечмену као и у четири просторије основних школа у
„22.Октобар“, „Душан Вукасовић-Диоген“ и „Бранко
Радичевић“.Различитим облицима рада обухваћено је
преко хиљаду деце“-каже директорка ПУ Сурчин Весна
Никачевић. За родитеље је одлука о оснивању установе
значајна јер више не морају да путују у Земун ради
регулисања административних послова, а ускоро ће се
решити и проблеми недостатка простора јер се почетком
2013.године очекује изградња обданишта од 2 000
квадрата на плацу код бечменске станице.
Драгана Стојановић
НОВИ НАЗИВИ УЛИЦА
Свака улица којом прођемо у
нама сакрије трунку свог духа који
остаје да живи и повремено прхне у
мислима заголицан пробуђеним
сећањем. Памтимо њену буку и
тишину, дрвореде, куће, и наравно
име, као својеврсни идентитет,
полазну тачку препознавања. Будући
да је у последњих 20 година било
доста насељавања у Сурчину
појавило се око 350 улица којима је
било потребно дати тај идентитет,
тачније дати им назив.
У Сурчину је овим послом
формирана комисија у којој су били
песници, књижевници,
представници села... Њу су чинили
књижевник Драгиша Калезић,
песник Радивоје Прокољевић,
туризмолог Драгана Јанковић,
правник Зорица Бузгановић и
Војислав Јаношевић као председник
комисије.
Први задатак је био да све месне
36
javno glasilo op{tine Sur~in
заједнице општине Сурчин дају
своје предлоге. Такође, и сваки члан
комисије дао је своје предлоге.
Дилема која се на почетку јавила
била је да ли у обзир долазе само
крупна светска и национална имена
или улице требају добити назив и
по неким локалним мештанима који
су за време свог живота оставила
траг у средини у којој су живели.
Чланови комисије су одлучили да
остану оба принципа и да уколико
нека месна заједница или село
инсистира на одређеном имену да
се оно прихвати.
На крају тог процеса, поред
значајних домаћих и светских
великана, улице су понеле и имена у
спомен на људе који нису били шире
јавно познати али су били добри у
ономе што су радили, и признати у
својој околини... У том смислу је, на
пример у Сурчину, одређена улица
затим за Миту учу, браћу Огризовић
, Јосипа Гајера, Јана Галата, Рашу
Тошића, Ђорђа Јањића, Слободана
Цола Бокића, који је као аматер 17
година бранио за фудбалски клуб
„Јединство“ и био, по мишљењу
стручњака, најбољи голман клуба...
Комисија се трудила да локална
имена добију улице у делу општине
где су ти људи и живели.
Одлуке за називе улица послате
су катастру и на нове адресе стиже
пошта, тако да оне већ живе и
административно-правно. Још увек
се чека да стигну табле са новим
натписима, то је велики посао који
изискује доста новца, али тиме ће се
заокружити цео овај процес.
Наићи ће можда период када ће
се ова нова имена мењати, али за
сада она стоје као подсетник да се
добри људи памте и да ће све док је
тако, бар кроз сећања, они наставити
да живе.
Ана Бокић
maj 2012.
ИНКЛУЗИЈА РОМА У СУРЧИНУ
Ради побољшања живота Рома на територији Градске општине Сурчин организоване су акције„Устанак
доброте“ и„Кров над главом“. Савет Европе у Стразбуру препознао је напоре општине везане за инклузију
и доделио јој награду„Доста“
Још 2005. године покренута је
међународна иницијатива под
називом „Декада Рома“ у оквиру које
су се државе Централне и
Југоисточне Европе обавезале да
раде на унапређењу социјалноекономског статуса ове етничке
мањине и њеној инклузији у редовне
токове живота. Фундаментални
принцип којим се треба водити јесте
свеобухватно прихватање
различитости као нормалне појаве.
Ромска заједница налази се у
зачараном кругу где људи не могу да
стекну егзистенцију јер немају
образовање, док образовање не могу
да стекну јер немају пара
којим би га финансирали.
Поражавајућа чињеница је
да су у Србији Роми шест
пута сиромашнији од
најсиромашнијих, а да у
просеку, од сто Рома само
један доживи 60. годину.
Да би им се живот
побољшао потребно је,
на првом месту, подићи
њихове материјалне и
хигијенске услове,
подстицати социјалну
интеграцију и
инсистирати на образовању што деце
што одраслих.
Општина Сурчин се већ дуже
време активно бави овим
комплексним питањем, као обликом
политике са људским ликом. На
њеној територији живи око две и по
хиљаде Рома муслиманске и
православне вероисповести.
Општина је покренула низ акција са
циљем њиховог лакшег укључивања
у живот заједнице.
Дуги низ година чини се много
на подизању њихово образовања. У
близини Вртларске улице, где
већински живе Роми у Сурчину,
саграђена је кућица на два нивоа
чије се приземље користи за
поподневну наставу за одрасле, а
спрат као свлачионица, јер је у њеном
склопу нови осветљени кошаркашки
терен. Такође, ту је и зграда са салом
за око 120 људи, дечијим
игралиштем, кухињом, канцеларијом
и мокрим чвором. Улица је
асфалтирана, а одрађено је
осветљење и прилазни пут.
У насељу је је изграђена
Молитвена кућу, а на гробљу
такозвана „Гасолана“, где
муслимански Роми могу обављати
све своје верске обреде.
Акција „Устанак доброте“ траје
већ пет година, а преко ње
најсиромашније породице из
Сурчина добијају од 2-5 хиљада
динара месечно. Половину средстава
за овај фонд прилажу добротвори и
фирме са територије општине. Овим
програмом обухваћено је око 150
породица које немају ни један вид
редовних месечних примања, као
ни радно способних чланова.
Трећи приступ проблематици
сиромаштва је акција „Кров над
главом“ у којој већ две године око 20
породица годишње добије подстицај
за завршетак или унапређење свог
стамбеног објекта. Интересовање за
ову акцију је велико и на листи има
преко 50 захтева на чекању. Улагања
се крећу од 50- 150 хиљада динара.
Ефекти пројекта су веома значајни
јер се њиме подиже животни
стандард сиромашних, превасходно
ромских породица.
Ова три пројекта су технички
начин инклузије Рома у друштво и
разбијање предрасуда о њима. Циљ
којем у општини Сурчин стреме је
потпуно укључивање Рома у
друштвени живот у коме би они
представљали пуноправне чланове.
Оно што је различито од досадашњих
начина решавања овог питања јесте
приступање и облик комуникације
при решавању ових проблема.
Управо је тај начин личног приступа
допринео да Градска општина
Сурчин добије прву награду Савета
Европе у Старзбуру за 2011. годину
под називом „Доста“. Награду
Конгрес Савета Европе додељује за
инклузију Рома и разбијање
предрасуда о мањинама. Награда је
освојена у конкуренцији 200
пројеката из 46 земаља. Приликом
одлучивања Савет Европе је највише
вредновао искреност са којом се
приступа горе наведеним акцијама,
која је као главни друштвени резултат
произвела охрабрење Рома и подигла
њихово самопоуздање у даљој борби
за бољи живот. Тим поводом су
председник општине Сурчин и
представник Рома били позвани у
Стразбур и говорили на седници
Савета Европе.
Ана Бокић
javno glasilo op{tine Sur~in
37
maj 2012.
НОВИ СУРЧИН ДОБИО
МЕСНУ ЗАЈЕДНИЦУ
Поштовани Грађани,
Општина Сурчин се развија
равномерно. Посматрачи нас
оцењују веома добро. Нећемо
набрајати све шта је урађено у
другим селима. То набрајамо њима.
А и код Вас, споменућемо само чега
се сада сетимо. Педесет
асфалтираних улица, скоро је
завршена гасификација, аутобуска
стајалишта, трафо станица, улична
расвета и електрификација многих
домаћинстава, саобраћајна
сигнализација, канте за смеће,
земљиште за градњу цркве.
У току је изградња тротоара и она
се неће прекидати док се не изграде
целом дужином Војвођанске са обе
стране. Изборили смо се за многе
легализације на „зеленим“ и „белим“
површинама. Ради се пројекат за
проширење пута за још две траке.
Залажемо се за израду Плана
детаљне регулације који би
дефинитивно решио питање градње
и легализације. Залажемо се за
увођење аутобуске линије кроз
Виноградску улицу. Ради се пројекат
канализације.
Али ово писмо Вам пишемо због
ваших захтева да постанете месна
заједница Нови Сурчин. Многи су
Вам обећавали и постављали лажне
табле пред сваке изборе. Ми такође
желимо Ваше гласове на изборима 6тог маја али се за њих боримо
радом, резултатима и испуњавањем
датих обећања.
На наше залагање,
Градоначелник Драган Ђилас је
одобрио формирање Месне
заједнице НОВИ СУРИН и ми смо
на седници Скупштине Општине
Сурчин дана 01.12.2011. године
донели такву одлуку.
Месну заједницу смо затим
опремили и отворили у улици
Војвођанској број 412 а. За
председника Савета МЗ Нови
Сурчин изабран је Стево Скорић,
који је и председник Удружења
грађана „Мој нови Сурчин“.
Од „Новосурчинаца“ у Савету су
још и Зоран Доброта и Никола
Будимир.
Сада зајендо настављамо битку за
тротоаре, гас, канализацију, пошту,
цркву, асфалтирање, проширење
пута за Бежанију, аутобус у
Виноградској, легализацију и израду
планова ради легалне градње.
Председник Општине
Војислав Јаношевић
ФУДБАЛСКИ КЛУБОВИ
На стадиону ФК „Срем“ из Јакова направљене су нове
трибине на источној страни а реконструисане постојеће на
западној. Купљена су комплет седишта и објекат сада
може да прими око 2000 гледалаца. Урађена je кровна
конструкција трибине и уређен паркинг простор. Током
2010. године просторије клуба комплетно су реновиране,
а изграђена је нова зграда површине 14х8м и ту су
смештене свлачионице. Ресторан при стадиону у
потпуности је реновиран.
За потребе фудбалског клуба„Јединство“ из Сурчина
изграђена је потпуно нова управна зграда са
свлачионицама и рестораном. Подигнута је нова балон
сала и асфалтни терен за мали фудбал уз постојећи
травнати.
Просторије клуба ФК „Шумадинац“ у Бечмену и ФК
„Борац“ у Прогару потпуно су реновиране током 2009.
године и уређени су пратећи ресторани.
У Добановцима Општина такође помаже довршавање
просторија ФК „Будућност“ које су стајале недовршене
Драгана Стојановић
више од 30 година.
38
javno glasilo op{tine Sur~in
СРЕЂИВАЊЕ СПОРТСКИХ
ПРОСТОРИЈА
После изградње трибине, свлачионица и ресторана
ФК “Срем“ из Јакова и нових свлачионица, ресторана,
балон сале и терена за мали фудбал за ФК „Јединство“
из Сурчина, општина је започела са сличним
сређивањем и у фудбалском клубу „Будућност“ из
Добановаца.
Пре скоро петнаест година челни људи из ФК
“Будућност“ кренули су самостално у изградњу
фудбалских просторија, али их због кризе у земљи и
недостатка средстава нису завршили.
Просторије ФК „Будућност“ биле су у прилично
лошем стању. Уложено је око 6 милиона динара у
њихову адаптацију и објекат је поткровљен. Окончани
су груби радови. Поред свлачионица, планом је
предвиђен и стан за домара. У свим местима на
територији општине радови везани за просторије
фудбалских клубова завршени су сем у Добановцима,
који изискују мало више времена. Међутим, постоји
идеја и добра воља да се и оне ускоро заврше - истакао
је Мироје Видаковић, члан Већа општине Сурчин.
Ана Бокић
СЕСТРЕ КРСТОНОШИЋ
–ДОБРОТВОРИ
ШКОЛЕ У ЈАКОВУ
8. АПРИЛ – ДАН РОМА
Под покровитељством Општине Сурчин свечано је
прослављен 8. април – Светски Дан Рома.
Удружење Рома Сурчин – УРС припремило је свечаност и кокtел поводом овог празника на који је позвано много гостију. На
позив се одазвао Председик Општине који је, у име свих грађана
општине, поздравио присутне и честитао Ромима њихов Дан.
Међу гостима били
су представници школе,
Дома здравља,
социјалне службе,
невладиних и
хуманитарних
организација, полиције
и многобројни грађани.
Програм за Светски
дан Рома водило је двоје
водитеља на ромском и
на Српском језику, а за слављеничку атмосферу на скупу били су
задужени чланови Културно умeтничког друштва којима су се
касније, у колу, прикључили и окупљени грађани.
УСПЕШНО
УДРУЖЕЊЕ РОМА
Удружење Рома Сурчин – УРС, је удружење грађана основано
као невладина, нестраначка и непрофитна организација.
Циљеви и задаци Удружења су очување културе, традиције и
обичаја Рома, заштита људских права, еколошка освешћеност,
образовање, решавање конфликата, дијалог, толеранција и
заштита посебних права мањина, удружење се у свом раду
ослања на подршку државних органа, институција, локалних
власти, Ромских организација са којима дели заједничке циљеве,
невладине и хуманитарне
организације и све друге
друштвене факторе и
појединце који својим
деловањем могу да
допринесу побољшању
живота и статуса Ромске
заједнице.
Удружење Рома
Сурчин – УРС је својим
радом и деловањем
постало главни покретач промена у Ромској заједници чиме, не
само да решава проблеме Рома, већ утиче и на побољпање
квалитета живота и промену социјалне климе у целој Општини
Сурчин, што грађани сигурно и примећују.
Највидљивије промене десиле су се у образовању Рома о
чему сведочи све већи број Ромске деце који редовно похађа
школу, али и све већи број одраслих који су одлучни да
побољшају своје образовање похађањем школе за одрасле.
ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА РОМА СУРЧИН
Ћемал Зејнуловски
Сестре Крстоношић рођене су у Јакову. Зорка,
1922; Анђелка, 1923. и Нада, 1926. године.
Основну школу завршиле су у Јакову, а средњу у
Београду.
У Јакову су живеле до 1934. године и, касније,
током и после Другог рата.
Зорка је завршила учитељску школу и
филозофски факултет –филозофију; Анђелка
гимназију и економију, а Нада је одмах после
гимназије, са 17 година, отишла у НОБ, да би
убрзо изгубила живот у Босни.
Отац Милан био је столар, а мајка Милосава
кројачица. Милан је испустио душу на мукама,
којима су га свирепо изложили усташе. Зорка и
Анђелка биле су активисткиње СКОЈ – а. После
рата обе су обављале одговорне функције у
државним и партијским органима.
Анђелка је живела у Београду. Због слабог
здравља рано је пензионисана. Почиње да се
бави књижевним послом. Објавила је четири
књиге: Кроз лавиринт живота, Књига мог
детињства, Златица и остале приче за децу и
Књига моје младости.Муж јој је био Драгослав
Јовановић, економиста као и она. Нису имали
деце. Умрла је у 75. години, 1997. Њезину жељу да
сву своју непокретну имовину (стан од 68
квадрата у Новом Београду и њиву од 40 ари у
Јакову) завешта Школи испунио је њен муж
Драгослав. Тестаментом је имовина додељена
Школи, под условом да се оснује „Фонд сестара
Крстоношић“. Оснивач је требало да буде сам
Драгослав Јовановић, али га је смрт у томе
спречила, па је Фонд основала Школа.
Зорка, такође тестаментарно, оставља Школи у
Јакову свој стан у центру Новог Сада (53 квадрата)
и богату библиотеку, што такође припада Фонду.
„Фонд сестара Крстоношић“ одобрен је и
регистрован у Министарству за културу
Републике Србије. Школа је законски у обавези да
стечени приход од издавања станова у закуп
користи наменски: за доделу награда и помоћи
ученицима, за слање ученика на такмичења и
научне семинаре, за побољшање услова рада у
Школи, те за одржавање породичног гроба на
Новом гробљу у Београду и споменика палим
борцима у центру Јакова, на којем су уписана и
имена њихове сестре Наде и оца Милана.
Зорка је умрла 18. 2. 2000. године у 88. години.
Представници Школе и чланови Управног одбора
Фонда редовно су је посећивали последњих десет
година и детаљно је информисали о свим
стварима које су се тицале пословања Фонда.
Овај гест сестара Крстоношић и Драгослава
Јовановића заиста заслужује дивљење. У време
када је задужбинарство скоро замрло, кад нема
ни на помолу Илије М. Коларца, Мише
Анастасијевића, Николе Спасића, Луке Игуманова,
Браће Крсмановић и др., појавили су се људи
сасвим скромних материјалних могућности,
спремни да сву имовину оставе у наслеђе младим
генерацијама. Зато су се Школа и Месна заједница
заложиле да једна од улица у Јакову понесе име
СЕСТАРА КРСТОНОШИЋ.
Душан Грковић,
Професор у пензији
javno glasilo op{tine Sur~in
39
РЕКЛИ СУ:
maj 2012.
На позорници се најпре
дигне завеса, па се одигра
драма.
У животу то друкчије бива:
најпре се одигра драма, па се
дигне завеса.
Б. Нушић
Циник је човек који свему
зна цену, а ничему вредност.
О. Вајлд
Животна снага је једног
човека, између осталог, мери се
и његовом способношћу
заборављања.
И. Андрић
Ништа није умрети, страшно
је не живети.
В. Иго
Не треба превише мислити
на будућност, она ионако долази
брзо.
А. Анштајн
Искуство је збир наших
разочарања.
Е. Огијe
РИБЉИ РЕСТОРАН
„БЕЧМЕНСКА БАРА“
Некада сметлиште, Бечменски
рибњак је данас еко оаза, једна од
највећих у Србији.
Сваки почетак је тежак, па прича
и почиње овако: 1000 камиона
отпада изнето је из шевара и
трстика, а спречено је и загађење
овог 12 км дугог језерског комплекса
отпадним водама из околне стамбене
зоне.
Данас је овде запослено 19
мештана и мештанки.
Акваториј од укупно 53 ха
обухвата три природна језера,
уређена за комерцијални и спортски
риболов, а део површине предвиђен
је за обуку и припреме у спортовима
на води, као што је скијање, wakeboard,...
Осим риболова, у самом
комплексу Бечменска бара могуће је
и појести укусну рибљу чорбу у
новоотвореном ресторану. А,
отворена је могућност и да се
сопствени улов припреми по жељи
од стране искусног особља
40
javno glasilo op{tine Sur~in
ресторана.
Капацитет од 56 седећих места и
наткривена башта ресторана
задовољавају тренутне потребе овог
београдског излетишта.
У плану је и уређење слободних
површина у непосредном окружењу
Бечменске баре за смештајне
капацитете, у виду бунгалова,
увођење видео надзора за комплекс,
бетонирање паркинг простора и
изградња објекта за продају мамаца.
Такође, постоји идеја о
организовању риболовних спортскорекреативних такмичења на нивоу
конкуренције из земаља Европе А,
постоји могућност организовања
првенстава у воденим спортовима,
који одговарају постојећим условима
и правилима.
За мештане родни крај, за госте
из градских средина рај – овде се
сваком пружа прилика да доживи
мир и ужива у природи, са
породицом, у друштву или сам.
Маја Влаисављевић
ОПШТИНА
СУРЧИН
Само пре пет година, ово су
била приградса насеља, села са
старцима, младима који беже у
град и некретнинама које нико ни
за џабе није хтео да узме. А данас,
имамо модерну градску општину
са урбаним и еманципованим
селима која су добила на
важности, а нека су постала врло
атрактивна излетишта. Ево
прилике да се подсетимо шта смо
добили за ових пет година: свако
село је реновирало школу,
амбулатну, месну заједницу, цркву,
добили смо асфалтне улице и
тротоаре, гас, воду у Бољевцима,
уредили гробља и склонили
сахране са улица, изградили
Бојчинско културно лето,
Наутичко село, рибњак, уредили
обалу Саве, довели Градску
чистоћу и очистили зелене
површине. Поправили аутобуски
саобраћај, с тим што имамо превоз
до града и пуно чешће него пре.
Урадили окретнице, спортске
терене и хале.
У плану има још много тога, а
ми треба да одлучимо хоћемо ли
радити још више и боље за нас и
нашу децу или ће све опет стати.
Сигурна сам да знате да све ово
имамо захваљујући човеку који је
на челу општине. Ако смо паметни
нећемо пустити да нам оде особа
вредна, паметна и радна, а по врх
свега изузетно упорна. Зато
искористимо прилику и задржимо
га да и даље унапређујемо нашу
малу, али јаку општину.
С поштовањем,
Ружа Јојић
КАНАЛИ
У Бољевцима су очишћени
каналски пропусти у улицама
Браће Вујић, Браће Кокар, М.Тита
(на раскрсници на Кинеској
станици и код Евангелистичког
гробља), Браће Икер, Шиљина,
Бенкова улица како би се
обезбедио проток кишнице и
осталих вода ка колекторским
каналима. Такође кроз велики део
насеља су очишћени постојећи и
ископани нови канали како би се
вода одвела од домаћинстава.
Моле се и грађани који испред
кућа имају канале и пропусте да
их одржавају како не би долазило
до плављења.
Б.В.
maj 2012.
КУД „СРЕМ“ ЈАКОВО – ИЗ
КОНФОЛАНА У СВЕТ
У 64 године постојања, за претходну 2011-ту годину
може се слободно рећи да је најуспешнија у историји
КУД-а „СРЕМ“ из Јакова. Постављене су три потпуно
нове кореографије („Еро с’ онога свијета“, „Црмнички
оро“ и „Мачва“), a после десет година на репертоар су
враћене такође три („Линџо“, Буњевке“ и „Бранково
коло“); плаћена су ауторска права за пет кореографија,
сашивене нове и потпуно реконструисане постојеће
народне ношње, урађено преко 100 пари опанака и 20
пари чизама, модерно и функционално уређене
просторије, одржано низ успешних концерата. Можда и
најважније: готово је удвостручен број чланова,
нарочито у дечјим ансамблима, што недвосмислено
говори да је враћено и поверење локалне средине у наш
рад.
Ипак, све се ове активности могу сматрати
нормалним и редовним. Оно по чему ће се, нарочито код
чланова првог ансамбла народних песама и игара,
памтити претходна година је учешће на једном од
највећих и свакако најзначајнијих фестивала фолклора у
свету. Реч је о “FESTIVAL DE CONFOLENS”, који се
већ 54 године одржава у Конфолану, градићу у
средишњем делу Француске (40 км од Лиможа) и који је
сан сваког играча и сваког ансамбла. Иако је српски
фолклор изузетно цењен у свету, на овом фестивалу из
Србије су били само ансамби АКУД „ШПАНАЦ“ и
АКУД „Б.КРСМАНОВИЋ“ из Београда.
Да будемо поштени, отишли смо тамо „преко везе“,
уз велику помоћ Зорана Тешића, нашег Јаковца,
својевремено легендарног играча у КУД-у „Срем“ и
веома успешног солисте у АКУД „Шпанац“, а сада члана
Управног одбора овог фестивала. И нисмо га обрукали,
напротив. У конкуренцији двадесетак ансамбала са свих
5 континената у званичном програму и још толико у
незваничном, уз мноштво домаћих ансамбала, где је
било око 2.000 извођача, преко 1000 људи у
организацији фестивала, пред више од 70.000 гледалаца
- „СРЕМ“ је оставио изванредан утисак.
Богатство и разноликост нашег програма избацили су
нас у сам врх, када је уметнички доживљај у питању. У
организационом погледу такође смо били „к’о
швајцарски сат“, на чему нам је одато посебно
признање, с обзиром да се то изузетно цени на оваквим
фестивалима, где је мноштво обавеза испрограмирано у
минут неколико месеци раније. На крају, зашто не рећи
и то, били смо лидери и када су забаве и журке у
питању. „Где су Срби? Идемо тамо...“, непрестано се
чуло међу осталим ансамблима. Ако смо икад и
пожелели мало мира, нисмо га имали, долазили су по
нас и одвлачили на журке, што милом, што силом.
Тих двадесетак дана прошлог августа, донело нам је
много. Поред дивних пријатељстава и незаборавних
успомена, остварили смо контакте и договоре за будућу
сарадњу, како са представницима других земаља,
бројним менаџерима, тако и са челницима ЦИОФФ-а
(светске организације фолклора). Да је то могуће, стално
бисмо били на турнејама, судећи по понудама којима
смо обасипани. Но, резултате учешћа и нашег боравка на
овом фестивалу тек ћемо „наплатити“. Широм су нам
отворена врата ЦИОФ-ових фестивала.
Драган Илић Чуча
Заједно до дуго
очекиваних
просторија
„КУД Срем“ из Јакова, и после више деценија
које проводи под кровом основне школе „Вожд
Карађорђе“, успео је да сопственим средствима,
подршком спонзора и уз финансијску помоћ
Општине од 200 хиљада динара, направи пријатан
и, пре свега, користан кутак за своје чланове.
Неискоришћен део школске зграде претворен је у
готово три нивоа који обухватају: малу салу за рад
са млађом децом, припреме ансамбла и
стилизацију кореографија, затим канцеларијски
простор, гардеробу и клуб КУД-а. За вежбе ће се и
даље користити сала школе, али ових нових 400
метара квадратних корисног простора значи много
за све чланове: место за вежбање, окупљање,
смештај многобројних плакета и награда, као и
полазну тачку за одлазак на неке од фестивала.
Прошле године био је то највећи светски фестивал
фолклора у Конфолану у Француској, док је ове
године у плану турнеја по Јужној Кореји, фестивал
у Анкари и наступи у Пољској и Словачкој.
Ј.М.
javno glasilo op{tine Sur~in
41
МАНГУЛИЦЕ
– шанса и задовољство
„Нисам веровао да ће ми ово
занимање у шездесеттрећој години
причињавати такво задовољство“, не
крије домаћин Јанко Тешановић да је
више него задовољан што се
прошлог пролећа одлучио да са
супругом на свом имању узгаја
мангулице. До тада, каже, није знао
ништа о томе, али желео је да
постане део акције, распитао се,
добио неопходне информације и са
ентузијазмом и одговорношћу
започео узгој. Присећа се како је
зимус неговао крмачу и њене
прасиће који су дошли на свет
непосредно уочи овогодишњих
хладних фебруарских дана. Сви су
срећом преживели, тако да за мање
од годину дана Јанко на свом имању
има једанаест нових мангулица.
Своје домаћинство прилагодио је
оптималним условима, труди се да
им обезбеди здраву исхрану, чак и
жир, кога нема у близини, редовно
доноси од пријатеља.
Како би подстакла
самозапошљавање на подручју
Сурчина, Општина је пре коју
годину основала матични запат
ласастих мангулица на подручју
Бојчинске шуме, у Прогару, који је
под управом јавног предузећа
„Аграр“. Поред Јанка Тешановића,
на подручју свих седам општинских
села има још око стотину
коопераната. Заинтересовани
домаћини који имају неопходне
услове за узгој, могу да добију по
две назимице и једног нераста од око
30 килограма, са уговорном
обавезом да у року од две године
надокнаде у полу и броју добијене
примерке, како би неко ново
домаћинство отпочело узгој.
Ова раса, описно названа
42
javno glasilo op{tine Sur~in
„вунаста свиња“ једна је од три
аутохтоне расе свиња у Србији. У
време када је настала, један од
највећих извозних производа Србије
биле су управо различите расе
свиња. Било је то у периоду
владавине кнеза Милоша
Обреновића, у 19. веку, када је овај
владар поклонио једном мађарском
грофу тада популарне „шумадинке“
које су укрштене са мађарским
расама. Врло брзо, мангулица је
постала популарна на подручју
Мађарске и Војводине, посебно
Срема, где је и настао аутохтони сој
– ласаста мангулица. Забележено је,
на пример, да је на бечкој сточној
пијаци продавано стотине хиљада
мангулица годишње. Популарност је
ова раса стекла захваљујући
скромним условима који су
неопходни за њено гајење као и
изузетној отпорности на болести.
Међутим, појавом генетско –
хибридних меснатих раса свиња које
су неукусније и као људска храна
нездравије, али пословно уносније,
мангулица је временом као врста
скоро нестала. Осим тога, период до
това је дупло дужи него код осталих
раса и траје од 14 до 16 месеци, а
једна мангулица одједном опраси
само два до пет прасица. Но, појавом
статистичких упозорења о
болестима срца и крвних судова,
интересовање за ову расу последњих
година почело је да оживљава,
нарочито у земљама Западне Европе:
Шпанији, Аустрији, Швајцарској,
Немачкој... Истраживање је показало
да конзумирање овог меса доводи до
стварања тзв. позитивног
холестерола, што одговара особама
са повишеним нивоом масноће у
крви; лаички кажемо: „Месо од
мангулице је без холестерола.“ Због
тога су у Сурчину пионирски
проценили да мангулица има
економску будућност без обзира што
њено месо на тржишту, због свега
наведеног, мора бити скуппље.
Наглашава се еколошки начин узгоја
и висок квалитет меса.
Осим разноврсне хране коју
најчешће сама налази и простора
који јој је за то неопходан,
мангулица није превише захтевна.
Од деведесет одсто хране коју
налази у природи најчешће је реч о
жиру и корењу, а позната је по томе
што се много креће и живи на
отвореном. У општини кажу да их
хиљаде хектара храстових шума
доњег Срема, добра сарадња са
општином Пећинци и савремена
извозна кланица „Котекс“ из
Сурчина , која је заинтересована за
овај пројекат, обавезују на подстицај
овог облика самозапошљавања
становништва и производњу на
десетине хиљада мангулица.
У матичном запату у Бојчину,
чувар Васа брине о око стотину
мангулица, колико их тамо тренутно
има. Оне се на ограђеном простору
од око пет километара слободно
крећу и налазе храну у природи.
Општина конкурише и код
међународних фондација које
показују интересовање за улагање у
производњу здраве органске хране.
На тај начин се незапосленим
лицима пружа прилика да отпочну
посао без великих улагања, а
осталим заинтересованим
домаћинима да прошире и обогате
своје домаћинство. Цео пројекат има
и шири друштвени значај – очување
једне квалитетне аутохтоне расе.
Јована Марић
maj 2012.
ФЕНЕК
Монаси у пољу спремају земљу за засад винове лозе.
Око два хектара земље, која припада манастиру Фенек
предвиђено је за подизање винограда, а у сарадњи са
Општином ове године биће обрађен први хектар.
Настојатељ манастира протосинђел Макарије каже да је
седмочлано братство овог манастира одлучило да се
орјентише на производњу хране, која је колико- толико
извор прихода, јер осим оних који издвајају
доброчинитељи, других слабо има. Увиђајући значај
светиње коју има на својој територији Општина
свесрдно помаже. Претходних година доста је уложено у
санацију објеката, као и у побољшање услова у којима
живе монаси. Општина је финансирала асфалтирање
2,5км прилазног пута до манастира увела кишну
канализацију, спровела пијаћу воду а у његове
просторије увела гасну инсталацију.
„Изузетно смо задовољни сарадњом са Општином,
увек нам је излазила у сусрет. Више од 300 грађана
долази на недељну литургију и верујем да смо међу
најпосећенијим манастирима“-каже протосинђел
Макарије.
Осим помоћи Фенеку општина Сурчин улаже и у
друге верске објекте на својој територији. У Јакову се
налази и православна црква где је током прошле године
преуређен и адаптиран парохијски дом. У великој сали,
која може да прими око 200 људи сада се одржавају
духовне свечаности и дечије приредбе. Уз цркву је
дозидана просторија за продају свећа и црквених
сувенира.
Драгана Стојановић
БЕЧМЕНСКИ МУСКАТНИ ВИНОГРАДИ
Клуб (задруга) у оснивању
Наш циљ је обнова виноградских засада у Бечмену.
Свака стара кућа у селу има вински подрум, што је
необорив доказ добрих услова за виноградарство.
Економска оправданост
Анализе земљишта као и почетна искуства са младим
засадима показују да је локални терен, по минералном
саставу, изразито повољан за засаде винове лозе,
првенствено мускатних сорти;
Климатски услови за виноградарство су погодни, с
обзирм на надпросечно висок број сунчаних дана.
(Током јула и августа 2007. године било је укупно осам
несунчаних дана);
Бечменци су углавном били запослени у
новобеоградској индустрији. Већина, иако још у пуној
радној кондицији, је остала без посла и прихода. Поврће
из башти, пшеница и кукуруз са њива, дају приносе који
често не покрију ни трошкове. Виноград од 500 чокота
донеће већ после неколико година, кроз продају грожђа,
вина и ракије нето приход од три хиљаде евра.
(Мускатна стона грожђа су у првој ценовној
категорији, црвено мускатно вино може бити и у
ценовној категорији чилеанских, аргентинских и
јужноафричких вина, а ова су преплавила Европу.
Мускатне ракије су питке и карактеристичног букеа).
Динамика финансирања је повољна. У првој години
набављају се саднице, коље за придржавање садница
дужине 1,5 метар, стајњак и хемијска средства за
заштиту. Стубови, утеге и жица за шпалире могу се
постављати у другј, па и трећој години.
Подршка будућим виноградарима се може обезбедити
на следећи начин: оснивањем клуба који ће имати пре
свега саветодавну функцију и то код:
регистрације пољопривредног газдинства;
повезивања са институтом ПКБ који, на основу
уговора са министарством пољопривреде, посећује
регистрована газдинства и обезбеђује бесплатну стручну
помоћ;
повезивања са ЕКОЛАБ-ом који, такође на основу
уговора са министарством обавља бесплатну анализу
земљишта;
едукације при избору шпалира, обраде и заштите
винограда;
едукације у прављењу вина и ракије,
Чланови клуба, задругари, 2013. године када ће се
добити први приноси, организоваће продајну изложбу и
међусобно надметање у квалитету грозда (у наредним
годинама и вина и ракије).
Локална заједница, општина и месна заједница
незаобилазне су пре свега у периоду заживљавања идеје.
Овде су кључне две ствари: уврштавање идејног
пројекта мускатни виногради у привредне програме
општине, а у сврху медијске и финансијске подршке.
Моја прва сазнања упућују на то да би од посебне
важности било да се овај идејни пројекат ако (уз
потребну дораду) добије подршку, укључи у програм,
односно, делатност ЈП АГРАР СУРЧИН.
Напомена: предлог је заснован на искуствима из
Бечмена, што не значи да се ограничава само на тај
локалитет.
У Бечмену, 14.09.2009.
Слободан Пејовић
javno glasilo op{tine Sur~in
43
maj 2012.
ДИОГЕН У
ПОЉСКОЈ
Турнеје су више од обичних путовања.
Добри ансамбли путују са пуно оправдања и смисла. Чланови на њима не осећају ону нелагодност анонимне честице
која тражи себе. Путују на позив, јер
некога интересује програм на коме су
они вредно радили. Знају да их чекају
позорнице на којима приказују народну
културу своје земље својим умећем,
ликом и осмехом. Знају да кад постигну
успех, кад разгале лица неповерљивог
туђег света који у џепу стиска плаћену
улазницу и кад аплаузима испуне дворане или велике амфитеатре, заслужују да
упознају и доживе знаменитости земље
домаћина. Достојни су их више него кад
би дошли као приватни туристи. Jер није
лако сликати се уз Леонардова и
Микеланђелова дела, узјахати
Вавилонског лава, наслонити ноншалантно руку на Акропољ, газити по Кинеском
зиду и Тјен а мену. Шврћкати по Дамаску,
Мадриду, Москви, Ослу, док светом дивљају невоље.
Пољска је дивно искуство. Историја је
овде била учитељица живота, мада је
школарина много коштала. Ову реченицу сам написао због Катинске Шуме, али
с помишљу да је она прошлост, а после
авионске несреће, у којој је погунуо и
председник Пољске, изгледа да је национално трајно стање. Дисциплина је прихваћена као сигурна колективна шанса.
Ни један сувенир не можете да им продате, а опет не можете на томе, да им
замерите јер уочавате пуно плодова стабилне државне мудрости. Чистоћа,
засејаност, инфраструктура изграђеност.
За крај су оставили - да убрзају путеве.
Тешко се претиче, јер су у овој великој
земљи која је у географском знаку једне
велике реке путеви већином са две
траке. Изгледа као дa Висла више од
хиљаду километара кривуда да би дотакла најзначајније градове, а у ствари они
су у настајању тражили Њу. У тим великим лепим и скупим насеобинама људских настојања, ми тражимо бисере духа
и памети који су мењали свет. Родна
кућа Николе Коперника у Торуњу споља
личи на околне, а њена унутрашњост
има духовне димензије читаве галаксије.
Дон Кихот, који је савладао ветрењаче.
Стојимо крај његовог раскошног бронзаног споменика, димензија Теслиног
испред београдских техничких факултета, испред опсерваторије у којој је најдуже радио у граду Oлштину, где се одржа44
javno glasilo op{tine Sur~in
ва и фестивал на коме учествујемо. Он је
добар. Грлимо га, седамо му у крило и
сликамо се са десетак апарата у свим
комбинацијама. Додирујемо надланицу
његове бронзане руке, усијану до високог сјаја од тражења среће смртника од
бесмртника. И читамо међу изливеним
али патинираним словима: „Ренесансни
мислилац...“.
А затим, као кад зазвони после најсадржајнијег школског часа, одахнусмо од
сваке претенциозности и размилесмо се
улицама града очекујући неки лакши
плен за људску таштину. Ја стадох на тргу
пред призором на који нико није обраћао пажњу.
Тек проходало дете хранило је голубове
пшеницом. Чудна ми чуда, рећи ћете.
Али птице су му толико веровале да је
личило на озбиљну опомену за одрасле.
Јеле су му и из руке. Још дирљивије је
што се јато тискало око његових ногу и
кљуцало са земље не проверавајући да
ли је у питању клопка. Са благим
повијањем колена, његова рука је већ
додиривала њихове главе. Дете је наизглед губило равнотежу и скоро се ослањало на птице, а оне су се мешкољиле и
гукале као да збрињавају своје младунче
које их још и храни. Питао сам се држи
ли ова идила равнотежу са ценом коју
плаћамо за прогрес, односно да ли се
човек тако зове и кад одрасте.
Чувена Стаљинова
задужбина у Варшави
Испред родне куће
Николе Коперника
И у тој, једнонедељној турнеји, уз седам
наступа који су сврстани међу најбоље
на Олштинском фестивалу, видели смо
још Варшаву, Аушвиц и Краков.
Тај град је био и плен и поприште и згариште. Разореној Варшави је Стаљин за
утеху и у знак историјског извињења, али
и као жиг диктатуре, педесетих година
подигао монументалну, и данас највећу,
зграду Културе и науке. У ствари је у
више својих „губернија“ подигао сличне,
мада нигде московских димензија.
Оно што је у Паризу за оријентацију
Ајфелова кула, овде је ова Палата.
Угледали смо је 20 км пре уласка у
Варшаву и нисмо је губили из вида док
се нисмо паркирали крај ње. Тако смо
нашли центар. На разгледницама она
није у првом плану, а око ње ничу стаклене многоспратнице да јој заклоне симболику и физику.
Зграда је ремек дело. Пирамиде још
веће. Фараона има и данас. Њих треба
програмски сахрањивати, робови то
стално говоре, али уметничка дела никада, ма чија да су. Да није било пакта
„Рибентроп-Молотов“ Пољска би мање
страдала.
Само четири сата смо провели у
Варшави, али већ у првом, код фотографисања, пришла нам је Пољакиња која
студира Српски и као да смо род рођени,
пешачила с нама неколико километара
као одличан туристички водич. Стаклене
зграде су нека нова историска хладноћа.
Цивилизацију је на вишем нивоу сразмерно теже контролисати.
Можда су зато поноснији на реконструисану четврт у центру крај Висле, око трга
Старо место. Некад сатрвено бомбама,
наизглед заувек убијено, то место је и
страшно и свето. Осећали смо велику
част што смо на том тлу. И радост што:
кроз живота хуку, не путујемо склопљених очију и скрштених руку. Џепарац је
увек при крају али у сталној комбинацији
понете трајне хране од куће, добијених
сендвича и воћа од фестивала на растанку и „Мека“ као „Сигурне куће“ за гастро
и физиолошке потребе, једемо брзо и
смештамо се у наше седеће покретне
кревете у аутобусу чија су прозорска
окна богате разгледнице, а при бржем
кретању, скоро филмови.
До Кракова је скоро 400 км и опет пратећи Вислу стижемо у центар, подножје
Тврђаве старог Кракова на велики паркинг на обали, у два после поноћи.
Паркинг није за аутобусе, али понудили
смо добру цену. У истој смо земљи, али
мање је милости кад напустите круг
Фестивала у коме увек можете да се
позовете на оно што сте на њему тих
дана приказали на сцени. Ако сте добри.
Мало ко је остао у аутобусу. Шетали смо
обалом и обишли око хиљадугодишње
Тврђаве. Читали на споменику легенду о
воденом змају који је излазио једном
годишње из Висле попут Минотаура и
узимао данак у лепим девојкама да би
поштедео град свог пламеног језика.
Кретали смо се у групицама, ноћ је била
пријатна, летња, улице празне и тихе.
Држали смо се центра и често се међусобно сретали, па нам се чинило као да
је град само наш. Памтили смо излоге са
уметничким ситницама да их кад сване
не бисмо поново тражили, али и подиза-
ли поглед на задивљујућу класичну архитектуру палата и катедрала. Празан град
ноћу буди стрепњу, јер личи на споменик живом свету. Добијете жељу да стиснете неко велико звонце и пробудите га
да би проверили да ли сте живи. Срећом,
неко увек чува пламичак живота. За нас
је то био старац чија кафаница-барака
ради до зоре, а има вруће кобасице,
ладно пиво, добар билијар и тоалет са
тушем. Направили смо атмосферу, а она
је увек добар одговор на многа питања.
Причало се, гостило и шалило. Старац је
давао попуст од радости због неочекиваног пазара, а ми смо се смењивали у групицама јер се испоставило да је наш
аутобус-хотел у близини. Гранули смо са
сунцем. Попели се на ту Тврђаву краљева „Вавел“, прву престоницу Пољске у
једанаестом веку, где су сад само круне у
витринама.
Са тог кречњачког брда пуца величанствен поглед на град, који је вековима
густо средиште многих праваца кретања
по Европи.
Град је са људима, био још лепши. Кажу
да је међу најстаријим и најлепшим на
свету. Остали смо цело пре подне.
Момчићи нуде разгледање возићем на
бициклистички погон. Колико има врста
рикши на свету. Добра услуга је добра
привреда. Сећам се конобара Амадеа,
једног лета у Бару, који је својим стилом
будио господство у сваком госту.
Ја бих се у Краков најрадије вратио због
ђеврека. Нигде нису такви. А открили
смо то јер су незаобилазни. Они су
најтоплије обележје града.
На сваком ћошку колица са нанизаним
дебелим колутовима. Укус код сваког
исти, можда најближи добром славском
колачу. Или је један произвођач за цео
град или је рецепт строго задат. Хлеб
наш насушни. Накуповали смо и сладили
се до Београда. Око два смо стигли у
Аушвиц. Чекао нас је плаћени водич на
српском и 40 слушалица. Још није била
украдена табла с натписом „Рад ослобађа“, изнад улаза. Да нису употребљене
тако цинично, те две речи су могле пленити својом језгровитошћу. Сећам се
косовске Игуманије Иларије која се пре
пар година упокојила у „Покајници“. У
духовној емисији Веље Поповића кад јој
је он боравећи у Манастиру рекао:
„Мати, имате доста година и Бог вас је
створио покрупном, а ви још косите,
закуцавате ограду, водите козе, музете,
па да ли се уморите“. Одговорила је:
„Уморим се, уморим се, дете, па ми је
слатко и одморити се“.
Тако једноставно и непретенциозно, а
Сцена у
Остину
тако дубоко. Речи су енергија: „Укроћена
горопад“, „Мајка храброст“, „Рат и мир“,
„Злочин и казна“,... Или лично име. Тих
неколико слова, носиоца кад их чује,
покрене, окрене, заустави, растужи или
обрадује.
Брехт каже: „Човечанство превише олиста за мирних времена“ и ратови избијају
да би поткресали шипражје. Али,
Фашизам је секао стабла у шуми живота.
Освјенцим је име Пољског града које
Немци изговарају као Аушвиц. Крај њега
је костур логора у коме је од 1939-1945
године једновремено боравило 250.000
а укупно 4 милиона затвореника.
Све је то мучено и убијано отровима,
Менгелеовим експериментима и спаљивањем у крематоријумима, али главни
убица је била глад.
Хитлер је по Европи пунио возове људима говорећи им да их само пресељава и
да зато понесу пто више ствари и одеће,
а онда им је на улазу у логоре све то одузимао и снабдевао своје фронтове.
Нехрањењем једних, хранио је друге. Од
људске косе је правио тканине.
Хитлерово „економско чудо“ је било обичан лоповлук са убијањем. Пред нама су
камаре ствари уморених. Конзерве из
којих је истресан отров који је прелазио
у гас. Мањи и већи крематоријум.
Вешала. Док слушамо водича у једној од
гасних комора, осећам да је времеплов
могућ. Историја је увек близу. Хтели ми
то или не. Стајали смо крај вешала на
којима је већ 10-ог маја 1945 почела
одмазда. А онда је забрањено такво
упрошћено и неуравнотежено намиривање кажњавањем појединаца за планетарну апокалипсу.
Тако је, први пут у историји, на
Нирбершком процесу, установљен појам
преступа против човечанства и у том смислу су донете одлуке и пресуде кривцима
за 50 милиона жртава Другог светског
рата. Достигнуће је и донети закон о денацификацији Немачке. У многим земљама
га је требало донети као превентиву.
Међутим, и Нирберг је само дванаесторици пресудио смртно, што је за мирног
грађанина далеко од равнотеже. За
„Хамурабија“ да не говоримо.
Али правда није освета. Једном се морало стартовати са глобалним хуманизмом.
Убијање заведених или присиљених
опет би био преступ против човечанства. Зло и добро немају своја посебна
човечанства. Дакле хуманизам је оставио
фашизам, класичан или у многим мутацијама, као отворено питање. И то је
можда и најбољи начин борбе против
њега.
Пало је вече. На реду је био најлепши
део свих турнеја - или чак сваке човекове авантуре. Повратак кући. Размишљам,
да ли је та реч већа од речи „мати“.
Самољубивија је, и можда реалнија. Или
су те две речи уствари једна. И после
испуњености жудимо за топлином.
Путујући ноћу штедимо време. Треба
нам за нове турнеје.
javno glasilo op{tine Sur~in
45
maj 2012.
ВОЛОНТЕРСКИ СЕРВИС
„Устанак доброте“ и недавно
основан Волонтерски сервис начини
су међусобне помоћи становништва
у општини Сурчин. Обе су доказ
развијене грађанске свести и
друштвене солидарности, са мисијом
ублажавања људске патње. У оквиру
прве грађани,који су у могућности,
издвајају извесна материјална
средства у фонд Устанка доброте која
се расподељују најугорженијима, док
волонтери своје време и знање
несебично стављају на располагање.
Општина Сурчин јесте
иницијатор, покровитељ ових акција
и гарант да се средства праведно
расподељују, али све зависи од добре
воље и емпатије у заједници.
УСТАНАК ДОБРОТЕ траје већ
шесту годину и сваког месеца
најсиромашнијим грађанима општине
Сурчин обезбеђена јe помоћ,
материјална средства у висини од 2
до 5 хиљада динара. За око 120
породица то је једини сигуран извор
примања и можда средства нису
довољна али су редовна и показују
да појединац, који је приморан да из
било ког разлога носи терет
сиромаштва, није усамљен.
Општина Сурчин организује на
сваких шест месеци пријем за
донаторе, фирме и појединце који
склапају уговоре за уплату средстава
у фонд Устанка добороте. Део новца
обезбеђује општина, а такође
грађани, уместо улазнице на
програме Бојчинског лета могу новац
уплатити за најсиромашније.
Шесточлана породица Анђелић
свих шест година корисник је
„Устанка доброте“. Они живе у
Бечмену, у кући која им је
направљена у оквиру социјалне
помоћи али и даље имају великих
проблема у плаћању рачуна и
задовољавању основних
егзистнцијалних потреба-„Не знам
шта бисмо радили да нема добрих
људи који нам помажу, ја сам болесна
и не радим, а имамо четворо мале
деце, а знате како је, њима увек
нешто треба. Два старија дечака иду
у школу и добри су ђаци“- каже
Мирјана Анђелић.
Пред Новогодишње празнике они
који примају помоћ долазе у oпштину
на сусрет са председником Oпштине
Војиславом Јаношевићем,
иницијатором Устанка доброте. Том
приликом се организује томбола и
поклоне које је Председник добијао
46
javno glasilo op{tine Sur~in
током године, они извлаче на лутрији.
ВОЛОНТЕРСКИ СЕРВИС- С
циљем да подстакне међуљудску
солидраност и афирмише идеје
добровољног доприноса друштвеној
заједници, Општина Сурчин основала
је, међу првима у Београду,
Волонтерски сервис.
Волонтерски сервис почео је са
радом у понедељак 27.фебруара у
канцеларији на првом спрату
Услужног центра општине у
Војвођанској улици број 79. На челу
Центра налази се примаријус др
Бранка Глоговац, а чланице комисије
су Снежана Милеуснић
(представница младих), Драгица
Миловановић (испред невладине
организације), Тања Рајић (Дом
здравља Земун) и Зорица
Орестијевић (Центар за социјални
рад). Чланице комисије су током
марта месеца обилазиле потенцијалне
кориснике. “Током обиласка било је и
случајева да стари људи, који су
материјално обезбеђени и покретни
али веома усамљени, желе да се
друже, да са неким разговарају.
Некада је довољно отићи у набавку
до продавнице или по лекове. За
потребе кориснка међу волонтерима
имамо фризере, маникире и људе
различитих занимања који желе да
своје слободно време и знање поделе
са другима. Све су то људи великог
срца, пре свега хуманисти. “-каже др
Бранка Глоговац.
Волонерски сервис на Звездари
тренутно служи за пример онима
који су спремни да се упусте у овај
хуманитаран подухват. Да је могућ и
у Сурчину говори податак да се преко
50 грађана одазвало позиву Сервиса
да помогну својим угроженим
суграђанима и они су прошли
едукацију коју је одржала Душица
Радишић, координаторка центра на
Звездари и дугогодишњи волонтерски
радник.
Волонтерски сервис обавља
активности од општег интереса.
Помаже особама са инвалидитетом,
старијим лицима, самохраним
родитељима и породицама деце
ометене у развоју. Услуге се пружају
једном недељно у трајању од 90
минута.
Грађани којима су потребне услуге
као и они који желе да волонтирају
могу да се пријаве Сервису тако што
ће доћи у просторије понедељком,
уторком, средом и петком у периоду
од 09-12 ч. као и четвртком од 15-19
часова или се јавити на бројеве
телефона : 8443-765 и 069/8637-710.
Волонтерство је значајна
друштвена снага. Бројни су примери
успешних акција које почивају на
саосећајности и добровољности,
али такође је важно да се створе и
неки основни институционални
оквири у којима се оно подстиче и
дешава. Осим за друштво,
волонтирање има веома позитиван
утицај на појединце који пружају
помоћ. Млади и незапослени стичу
искуство, додатно се усавршавају
док се старији осећају корисно. Сви
истовремено доприносе јачању
друштвених веза и солидарности у
заједници.
Драгана Стојановић
maj 2012.
ДОПРИНОС ОПШТИНЕ
ПОБОЉШАЊУ КВАЛИТЕТА
ЖИВОТА РОМА СЕ НАСТАВЉА
Општина Сурчин добитник je угледне
награде Конгреса локалних и
регионалних власти Савета Европе за
најбољи пројекат интеграције Рома у
локалну заједницу у 2011. години
Свестан у каквом се, егзистенцијално
тешком, стању налази ромска
популација на глобалном нивоу,
југоисточни део Европе је период од
2005–2015.године прогласио “Декадом
Рома”. Да би се скренула пажња
јавности на проблеме сиромаштва,
незапослености, неписмености,
дискриминације, који ову етничку
заједницу чине веома рањивом и
сврставају је у најмаргинализованије
групе. У већини земаља света
организоване су бројне
активности. Иако се Декада већ
ближи крају, свет се не може
похвалити значајним напретком,
статистички подаци и даље су
поражавајући. Вековни
проблеми овог народа не могу
нестати преко ноћи, а за
видљивије резултате потребно
је и веће ангажовање самих
Рома. У општини Сурчин
пронађен је модел на основу
којег је постигнут напредак у
побољшању њиховог положаја
на нивоу локалне заједнице, а
иновативан приступ очувања
права мањина –људских,
културних и верских , није остао
непримећен. У конкуренцији 200
пројеката из 47 европских држава
сурчински пројекат је промивисан као
најуспешнији. (Прво место је поделио са
финским градом Јиваскили. На другом,
односно трећем месту нашли су се
лондонски дистрикт Саутворк и шпанска
покрајина Мадрид.)
Признање је средином октобра у
Стразбуру, на заседању 21.седнице
Конгреса Савета Европе, уручено
председнику општине Сурчин Војиславу
Јаношевићу. Том приликом, у свом
обраћању Конгресу Јаношевић је
истакао: „Једна реч најбоље описује сав
рад који покушавамо да обавимо за две
хиљаде Рома у Сурчину – та реч је
охрабрење. Такође можемо да једном
речи опишемо начин на који то
постижемо – та реч је искреност. Наш
заједнички живот се темељи на нашој
свести о једнаким правима рађања,
живљења и умирања. Сматрамо да
највећи број сиромашних људи није
крив за своје сиромаштво. А дете ни
једно. Зашто, када говоримо о Ромима,
подразумевамо сиромаштво? Зато што
човечанство болује од наследног
сиромаштва, тј.од рађања у сиромаштву.
Знамо да је сиромаштво неизлечиво, али
разлике у условима за одржање
егзистенције морале би бити мање. Пука
самилост не лечи сиромаштво, а охолост
према њему је велика неопрезност. Ако
довољан број нас пронађе доброту у
себи, свет ће изгледати много боље.
Нико није рођен без љубави и зато је
дужан да је преноси. Ово није поезија,
ово је опомена.“
Подршка Oпштине ромској заједници
састоји се превасходно у изградњи
инфраструктуре и пружању социјалне
помоћи, јер је велики број породица
веома лошег имовног стања. Али
озбиљност приступа показује се заправо
у подстицању деце да редовно похађају
школу и у описмењавању одраслих. Има
једна народна мудрост која каже да је
боље човека научити да пеца него му
дати упецану рибу, и у том смислу је
веома важно подстицати на образовање
као нужан предуслов за сваког
појединца да буде конкурентан на
тржишту рада како би побољшао
животни стандард. Често се може чути
да се Роми крећу у једном зачараном
кругу интеракције између сиромаштва и
незнања: сиромашни смо зато што смо
необразовани, а необразовани смо зато
што смо сиромашни. Општина Сурчин
улаже озбиљне напоре да реши
проблем раног прекидања школовања
ромске деце, што се огледа у порасту
броја ромске деце која редовно
похађају школу са 17% у 2006. на 96% у
2011.години, а обезбеђено је и 12
општинских стипендија за ромске
ученике и студенте. Ангажовани су
учитељи за додатну помоћ у учењу за
основце, а организован је и курс за
описмењавање 30 жена. У Вртларској
улици, у току 2008.године, Oпштина је
изградила и потпуно опремила Ромски
центар у којем се организују едукативне
радионице, одржава фолклорна секција,
а ове зиме донирала је и пет лаптопова
на којима је у току обука деце и
одраслих за рад на рачунару. У
непосредној близини Центра
направљен је, ограђен и осветљен,
спортски терен са брвнаром за
пресвлачење, за учење и рад секција.
Сваке године, 8.априла, овде се уз
пригодни програм и дружење
обележава светски Дан Рома, а најмлађи
се за новогодишње празнике обрадују
пакетићима које Општина донира уз
помоћ организације “Хлеб живота“.
Ваља истаћи и то да одређен број
ромских породица добија директну
финансијску помоћ путем општинске
хуманитарне акције “Устанак доброте”.
Центар за социјални рад, са своје стране,
обезбеђује материјалну помоћ за 371
ромску породицу, уз редовне оброке у
народној кухињи за 142 ромска
домаћинства.
У току зиме 2010/2011. године око 300
сиромашних породица добило је дрва
за огрев, а у око 70 ромских
домаћинстава уведена је струја. У време
највеће хладноће у току зиме 2012.
године, по метар и по дрва стигло је на
адресе 270 угрожених ромских
породица. Ту је и оригинална општинска
акција „Кров над главом“, посредством
које се сиромашним породицама
помаже грађевинским материјалом и
мајсторским услугама у завршним
радовима на уређењу њиховог
стамбеног простора. Један од примера
добре праксе је и смештај породица
расељених испод Газеле у насеље
Бољевци. У пет мобилних стамбених
јединица обезбеђени су услови за
нормалан живот, јер је општина
дозидала купатила и кухиње. У насељу
су направљене стазе и постављено је
осветљење. Оно што је најважније, сва
деца иду у школу, док се одрасли,
којима је то потребно, описмењавају, а
Центар за социјални рад уз подршку
Града и Општине води непрестану бригу
о њима.
Иако сва наведена помоћ и заједничке
акције не решавају проблем у
потпуности, без сумње битно доприносе
побољшању положаја Рома у Сурчину
и јачају оптимизам и веру у успех, што је
такође од значаја. Даљи рад на
потпуном превазилажењу предрасуда и
стереотипа о мањинским групама још
увек стоји пред нама као велики изазов.
Дакле: допринос општине побољшању
квалитета живота Рома се наставља..
Драгана Стојановић
javno glasilo op{tine Sur~in
47
ТРИБИНА У
БОЉЕВЦИМА
Поштовани Грађани,
Градоначелник Београда Драган
Ђилас, боравио је са скоро целим
тимом својих сарадника на трибини
у Бољевцима 02.02.2012. године.
Због његове непосредности са
грађанима али и са проблемима,
најавили смо то под називом: „Са
Драганом на Ти“. И заиста је било
тако. Остварио је заслужену
атмосферу поверења, на крају
скинуо сако, засукао рукаве и сишао
у пуну салу рекавши: „Сад ћу
разговарати са свима који нису
успели да дођу до лутајућег
микрофона“.
Трајало је три сата, а они који и
поред тога нису стигли да поставе
питање, написали су га на
припремљеном обрасцу. За она
људска-судбинска, о раду, здрављу,
породиљама, пензионерима и
претрпљеним неправдама, рекао је
да су важнија од свих мостова и
булевара и свакоме је дао, он или
неко из градског тима, решење,
упутство или барем разумевање.
Но, у стилу својих резултата на
пољу општег добра, није дозволио
да сусрет наликује политичкој
вештини, па ни предизборној
кампањи јер би се онда тако могле
звати све четири претходне године
његове власти у којима смо добили
мост, канализацију, дом здравља,
фистултурну салу, гас, Сремску
газелу, асфалтиране улице,
Бојчинско лето и још много тога,
него је, упитан а и већ знајући за
проблем, рекао: „Озбиљно ћемо
оправити овај пут од Јакова до
Беољеваца“. За општину Сурчин је
рекао да је најбоља у Београду, зато
што стално имамо готов пројекат за
нешто и због наше
предузимљивости која га понекад
позитивно нервира јер не уме да
узмиче а не може све ни да нам
прихвати. И ево, Драган наставља да
испуњава своја обећања, не по први
пут на нашој општини. Градња пута
је почела.
Председник Општине
Војислав Јаношевић
ФК „Срем“ из Јакова освојио Сеул
Екипа ФК„Срем“ из Јакова освојила је златну медаљу на
„Купу мира“, који је од 11-13. октобра 2010. године одржан
у Јужној Кореји.
Турнир „Куп мира“ у аматерској конкуренцији
организовала је у Сеулу Универзитетска организација за
мир, а наш амбасадор мира у аматерском спорту Синиша
Ружичић је, како каже, пратећи две године из „публике“
квалитет и ентузијазам „Бојчинског културног лета“ у
Прогару, проценио да општина Сурчин заслужује да буде
награђена овим турниром. Прихватио је ФК „Срем“ из
Јакова што се испоставило као прави потез, јер су
фудбалери и стручни штаб били на највишем ниову. Екипе
су биле распоређене по континентима тако да су
фудбалери „Срема“ представљали Европу у фудбалу и
такмичили се у конкуренцији Јапана, Африке,
Североисточне репрезентације(фудбалери бившег СССРа), Јужне Кореје и САД.
„Организација у Сеулу била је изванредна, а оно што је од
највеће вредности је да су наши фудбалери представљали
не само Србију већ Европу. Тако да слободно можемо рећи
да нас је фудбалска Европа прихватила, а ми смо оставили
сјајан утисак, што најбоље потврђује позив који смо
добили да учествујемо и следеће године“-истакао је
Ружичић.
„Срем“ је играо 3 меча и сва три добио. Јапан са 6-0,
Африку са 5-0 и, у финалу, домаћина, једну од најбољих
аматерских екипа, Санмун универзитет са 3-0. „Противнике
смо надвладали добром техником и
тактиком,одушевљени смо пријемом и организацијом
турнира“, каже председник ФК „Срем“ Душан Ердељан, уз
48
javno glasilo op{tine Sur~in
речи захвалности за председника Општине Војислава
Јаношевића што је предложио клуб и омогућио одлазак
24 члана екипе (организатор је платио 18 авионских
карата, у Сеулу све трошкове за целу екипу и Срем као
победника наградио са три милиона јужнокорејских вона
што је три хиљаде евра) у ову далеку земљу и њено
учешће на Купу мира.
Утакмице у Јужној Кореји су игране пред пуним
стадионима и директно су преношене на државној
телевизији, а учеснике су примили високифудбалски и
универзитетски руководиоци. У име Општине Сурчин у
делегацији је био члан Општинског већа задужен за спорт,
Мироје Видаковић. „Јужна Кореја много улаже у фудбал са
жељом да то постане водећи спорт у земљи,
импресионирани смо оним што смо видели на турниру и
организацијом у целини. С поносом могу да кажем да је
екипа Срема на прави начин и у најбољем светлу
представила наш фудбал и општину Сурчин“, каже
Видаковић.
На „Купу мира“ учествовало је 750 спортиста из 35 држава,
у 10 спортских грана у мушкој и женској конкуренцији.
Најуспешнија је била екипа Европе са освојених 14
златних, 3 сребрне и 3 бронзане медаље.
maj 2012.
ШУМА И КУЛТУРА
Сурчин је општина у којој има
највише културних дешавања од свих
градских општина на територији
Београда.
Причаћу вам овим поводом о
Бојчину и културном лету. Наравно,
има још места која морате да обиђете
у општини, и ви ћете то и урадити, па
ћете све чешће долазити да уживате
са Сурчинцима.
Бојчин је шума у Прогару која је
уређена само тако , прилагођена и
младима и старима. Кад стигнете у
Бојчин, аутом или аутобусом 605,
дочекаће вас Јоцини коњи и кочије и
сремски тамбураши. Тамбураши нису
Јоцини али су ту када вам затребају.
Одмах на улазу у Бојчин је једно
прелепо здање, то је „летња
позорница“ која је центар културних
дешавања свих досадашњих и
будућих лета. Волела бих да је
детаљно опишем, али нећу – дођите и
видите. Рећићу вам само да испред
позорнице има места и за седење и за
играње, а можете и запевати. Хајде
сад дођите па ћете све то видети.
На тој позорници, у оквиру
манифестације „Бојчинско културно
лето“ извођено је доста представа,
концерата, међу њима најпознатије
представе су „Цигани лете у небо“,
„Коса“, „Антигона“, „Дундо мароје“.
Кроз ову манифестацију прошло је
доста познатих певача и група,
различитих музичких жанрова, као
што су Дадо Топић, Бајага, Гарави
сокак, Мирослав Илић и мој љубимац
Звонко Богдан.... Не могу све да вам
набројим али било је и доста
фолклора чак и из Албаније и Чешке.
Посетиоци који су дошли једном,
поновили су долазак у Бојчинску
чуму још доста пута и постали
стални гости. Има места и за Ваш
ауто, али се ипак потрудите да
стигнете међу првима, поготово кад
су већа дешавања.
За Вашу безбедност брину органи
реда и мира, као и редари који су
увек ту.
Наши млади кочијаши ће Вас
провозати унаоколо да погледате
Бојчин.
Није то све. Ту је трим стаза, ако
желите да се рекреирате. Она је
доступна чак и ноћу, јер је осветљена.
Постоји још нешто што је занимљиво
да се види, а већина Вас вероватно
није чула. У Бојчину се гаји
аутохтона врста свиња- мангулица.
На изглед нису лепе, црне су и
коврџаве, али су јако здраве, имају
јако мало лошег холестерола.
Распитајте се када се одржава
промоција свињског меса, па дођите
на пробу.
На крају Колеба! Питате се шта је
то? Налик на негдашњу свињарску
колебу то је диван ресторан
направљен од дрвета и трске са
добром храном, великом баштом и
љубазним особљем. Зовемо је и
„Мангулица –бар“ зато што има тај
укусни програм без холестерола.
Ви ћете лепо доћи, све сами
видети, па ћете можда и писати о
нама.
То задовољство вас такорећи
ништа не кошта. Међутим, постоји
још једна хуманитарна акција, под
називом „Устанак доброте“,
намењена социјално угроженим, коју
помаже Бојчинско културно лето. А
то је уколико желите можете
уплатити добровољни прилог на
жиро рачун, од 100-300 динара по
одгледаном програму, ако вам се
допао. Упутство је на летку на коме
добијате и програм „Бојчинског
културног лета“ за наредне викенде
све до 25 - ог септембра. Али то кад
одете кући па кад стигнете да одете
до поште или банке. Иначе сви
програми су бесплатни.
Толико о томе, а сад да вам кажем,
све то имамо захваљујући
председнику Општине, Војиславу
Јаношевићу, човеку који само ради,
ради, ради и поносни смо на то, а цео
његов тим заслужује похвале и
честитке.
Хвала вам на дружењу и сарадњи.
Ружа Јојић
javno glasilo op{tine Sur~in
49
maj 2012.
“БОЈЧИНСКО ЛЕТО” -
симбол Сурчина
Симбол деведесетих година у
Сурчину били су нелегално
постављени киосци брзе хране у
центру села. Данас, административно
одвојени од Земуна, као градска
општина, већ скоро десет година,
имамо нова знамења. Бојчинско
културно лето је једно од
најизразитијих. Шта представља ова
културна манифестација која ће се ове
године одржати по четврти пут
зaредом? Уопштено говорећи,
својеврстан феномен као ауторско и
иновативно решење.
Његов идејни творац, инспиратор
и главни организатор је, право речено,
председник општине Сурчин Војислав
Јаношевић, док су сви остали, мање
или више заслужни саучесници у
веома импресивном сурчинском
културном сценарију, а њих је за ове
три године било преко 150.000. Када
причамо о догађајима које садашњост
препоручује будућности, „сурчинско
чудо“ , као аутохтоно дело Војислава
Јаношевића, неће се моћи заобићи. Не
истичем ово због њега самог, да бих га
хвалио, већ због дела као таквог. Када
50
javno glasilo op{tine Sur~in
је култура у питању, први човек
Сурчина се најбоље представио
јавности кроз дугогодишњи рад у КУД
- у „Диоген“. Несебично помажући
сваку акцију која је диљем година, на
овај или онај начин, била од користи
за наше место, Јаношевић је посебно
заслужан за формирање КУД-а
„Диоген“, као и за све концерте и
турнеје које је ово друштво имало, а
њих је много.
Био је оспораван његов план да се
организује „Бојчинско културно лето“,
а не мало пута и излаган подсмеху на
начин злобан. Чинило ми се и тада да
то уистину говори о онима који су иза
тога стајали, о њиховом срцу и уму, а
не о вредности хуманог и оригиналног
плана да се грађанима једног
приградског насеља приближе вредни
културни садржаји и тако подигне
квалитет њиховог живота. Јаношевић
је просто пошао од тога да човек који
живи у Прогару, Јакову и Бољевцима,
рецимо, не мора да иде на Теразије да
би видео најновију позоришну
представу, већ то може учинити у
својој средини. Ако се узму у обзир
све паре које су утрошене на извођаче,
сцену и остале потребе, и ставе на
кантар, показаће се заиста велика
несразмера у корист духовне и
моралне оправданости „Бојчинског
културног лета“, које траје пет месеци
по једној сезони. Ако збројимо све
људе који су дошли у малено место
Прогар да бесплатно гледају концерте
и представе, тешко би било и
замислити колико би коштало да су
нетом одлазили у Београд и све то
плаћали по редовним ценама. (Карта
за представе Југослевенсног драмског
или Народног позоришта, за долазак
светске звезде Кенди Долфер, затим
Хариса Џиновића, кошта у просеку
око 1000 динара. Када томе додамо
трошкове превоза и време које се
утроши уз пут, добијамо отприлике
исту новчану суму.) Ово је статистика,
коју ваља имати у виду иако она,
наравно, не одговара на питање шта у
културном и духовном смислу ова
манифестација значи за Сурчин.
Подсетио бих, овим поводом,
само на неке наступе на „Бојчинском
културном лету“. Група „Неверне
maj 2012.
БОЈЧИНСКА ШУМА У
ТРАНСУ - ВУЛКАН
ИСКРЕНИХ ЕМОЦИЈА!
26/06/2011
бебе“ одржала је концерт на сцени у
Бојчину 25. јуна 2011. године. Био је
то наступ за памћење. Пред више од
3.000 људи, чланови групе су успели
да остваре посебан контакт са
фановима као и онима који су то
постали те вечери. На љубавне песме
које су се чуле тада нико од присутних
није остао равнодушан. Милан,
фронтмен групе, више пута се
захваљивао публици, док је врхунац
био спонтани силазак гитаристе Рађе
у публику. Песме које су певале
Тијана и Јелена као да су подстицале
публику да буде у све бољем
расположењу. Верујем да многи, а за
себе сам сигуран, не би отишли на
концерт „Беба“ и не би знали колику
уметничку вредност носи ова група да
нису наступили у Бојчину.
Наступила је и Кенди Далфер, која
фигурира као најпознатија светска
саксофонисткиња, пореклом из
Холандије. Прославила се хитом ‘Lily
was here’, који је извела са Дејвом
Стјуартом, некадашњим
`Јуритмиксом`. Свирала је са више
великих музичара, међу којима су:
Принс, Арета Френклин, Ван
Морисон, Пинк Флојд, Блонди,
Мејсио Паркер, Лајонел Ричи, Дејвид
Санборн, Маркус Милер, Бијонс.
Публика у Бојчину имала је прилику
да је види 15. августа, заједно са
њеним оцем, ХАНСОМ
ДАЛФЕРОМ, тенор саксофонистом.
Представе „Говорна мана“,
модеран балет „Ко то тамо пева“,
„Седам и по“, „Пазарни дан“,
извођене су током трећег „Бојчинског
културног лета“.
„Жикина шареница“, концерти
београдских фадиста, те Јелене
Томашевић и Ане Бекуте били су
изузетно посећени. Прошлогодишње
„Бојчинско културно лето“ затворио је
Харис Џиновић пред више од 5.000
присутних са својим препознатљивим
хитовима. Ваља подсетити и на то да
су на прва два „Лета“ наступиле групе
„Гарави сокак“, Звонко Богдан, Бајага
са инструкторима и др. Велики је број
људи посетио Прогар и упознао
Сурчин у неком другом светлу, а ви,
поштовани суграђани, имајући то у
виду, сами проицените да ли нам је
бојчинска манифестација потребна
или не.
Ми у Сурчину данас имамо гас,
канализацију, Дом здравља нам се
управо гради, паркове, хале,
асфалтиране улице... Међутим,
утрошене паре на све ове
инфраструктурне објекте морају да
прате и културне манифестације, јер
морамо имати нешто више од голог
живота. Више од двадесет година
нисмо имали готово ниједан дом
културе у функцији. Па је л` много
пара отишло у културу? Ја као дечак
памтим тек толико од културе - да се
нека култура догађала у сурчинском
Дому културе.
Б. Симић
Понекад је заиста тешко
пронаћи речи које би својим
интензитетом могле да опишу
осећање којим смо даровани синоћ
у бајковитом амбијенту Бојчинске
шуме. Једноставно, од изласка на
једну од сасвим сигурно
најлепших бина на којима смо
наступали икада, па до последњих
заједнички отпеваних речи „Двоје“
а цапелла из свих присутних грла,
било је јасно да невероватном
лакоћом сањамо један незабораван
заједнички сан.
Бојчинско културно лето је
манифестација која је позната,
људи са задовољством долазе у
ову мистичну шуму да се опусте,
забаве и побегну од градског
лудила а заслуга за то као и за
сјајно гостопримство несумњиво
припада Општини Сурчин тј.
ентузијастима на њеном челу.
Опет смо схватили синоћ, баш као
и сви присутни, да су у прављењу
великих ствари уз добру вољу,
озбиљност и реализацију ипак
пресудне - искреност и љубав. А
тога је синоћ било - довољно за
овај део Универзума.
Не сећамо се да је Милан скоро
изговорио више речи захвалности
дубоко ганут реакцијама
присутних. Девојке су летеле са
једног краја бине на други, Кебац
изломио хрпу палица а врхунац
вечери био је потпуно спонтани
Ранђин силазак у публику, право
кроз масу до групе фанова која је
давала тон синоћњој френетичној
атмосфери. Неке од реакција
присутних можете видети на
нашој официјалној Facebook
страници . Био је ово сасвим
сигурно најбољи концерт
најновије, актуелне поставе са
безброј честитки и читавом бенду
и нашој Тијани.
Још увек смо под јаким утисцима
и још једном захваљујемо од срца
свима који су дошли да покажу на
све наше борбе нису узалудне и
да, како се чуло синоћ, ипак има
довољно оних због којих вреди у
Студију проводити ноћи и ноћи...
Највеће „ Хвала“ свима који су
нам синоћ узвратили емоције и
инспирисали нас, уз обећање да
ћемо онима који не знају рећи где
је Бојчинска шума - тамо где се у
сенкама крошњи сакрила љубав.
javno glasilo op{tine Sur~in
51
maj 2012.
ГРАД БЕОГРАД, ГРАДСКА ОПШТИНА СУРЧИН
ПИСМО О ПЕСКУ
Поштовани Добановчани,
Ваша главна улица је једна од
најлепших у општини Сурчин и зато
смо у њој међу првима целом
дужином, са обе стране изградили
асфалтни тротоар градског типа.
Омoгућиће пристојно кретање по свим
временским условима и урбанистички
је улепшао село.
Такође, на месту урушеног словачког
дома у ул. Угриновачка бр. 120
изградили смо и нови Словачки дом
који ће бити друштвена установа
отвореног типа.
Ове године почиње градња и „Сремске
газеле“ од Обреновца до Ваше старе
петље ка Угриновцима. Пут од
Добановаца до Батајнице, за 7 дана ће
бити пуштен.
У Добановцима ће тада бити
најважније укрштање путева на
Балкану. У 2013. години почећемо
изградњу канализације у
Добановцима. При крају је План
генералне регулације за целе
Добановце и започет је План детаљне
регулације центра Добановаца.
Могли бисмо још набројати старе
ствари:
Уведен гас у цело село, изграђен
спортски центар у Радничкој,
изграђене капеле, стазе и ограде на
гробљима, асфалтиране улице,
побољшан притисак реконструкцијом
два водоводна прстена, обновљена
амбуланта, обновљени санитарни
чворови у школи, препорођено
ватрогасно друштво, помогнути у
градњи Црква и Фудбалски клуб,
стално су помагане све друштвене,
културне и спортске огранизације,
њихова такмичења, путовања и
манифестације, очишћени канали и
ћуприје, оправљени су паркинзи на
центру, отворена је улица Владе
Вујића. Направили смо петљу на
обилазници око Београда и знатно
растеретили саобраћај кроз центар
Добановаца. Уклонили смо и уклањамо
нелегалне и неугледне киоске.
Предшколску установу целе општине
сместили смо у Добановце и
реновирали за њу просторије које је
уступило Ватрогасно друштво.
При свему томе, Добановци нису
добили више од других села општине
Сурчин. Али ни мање.
Али, писмо о песку, колко год вас је ова
опшинска хвалисавост већ заморила,
тек сада може да почне:
Нудимо Вам да купите 100 кубика
(десет камиона по 10 кубика) жутог
песка (погодан за путне подлоге и
грађевинско насипање) за укупну цену
од 30.000 динара са ПДВ-ом, франко
утоварено у Јакову на 1 км од Касарне
ка Сави и то тако што бисте плаћање
вршили 30 месеци у једнаким
месечним ратама од по 1.000 динара.
На овај начин, дали бисте драгоцен
допринос изградњи и бржем
завршетку спортске дворане за све
мале спортове у Добановцима, са 1.000
гледалаца за спортска и 2.000
гледалаца за концертна дешавања.
Ако прихватите да потпишете овакав
уговор када Вас посети општински
оператер или ме позовете на 069/8637
500, стичете право на 10 апоена од по
10 кубика песка, који ће вам бити
уручени до краја 2012. године, а који
по вашој жељи (уколико вам песак
није потребан), могу бити истакнути на
општинској берзи песка и по вашем
одобрењу, продати заинтересованим
купцима. А процена је, да због градње
поменутих путева, (у наредних 2
године може бити потражње за више
од 2 милиона кубика) ова набавна цена
песка коју Вам нудимо, може значајно
да порасте.
Знамо да, ако ово прихватите, то неће
бити из жеље да зарадите на песку већ
пре свега да Ваша школа добије салу за
наставу физичког васпитања а уједно
да сви добијемо дворану за рад
клубова, рекреацију грађана као и да
привучемо значајна спортска
такмичења и турнире Београда и шире
да се у њој одржавају.
На овај начин, не могу да се скупе
велике паре, јер и 1000 кућа да склопи
уговор, па је то само 30 милиона
динара што је тек 15% од вредности
дворане али и 10 милиона да се сакупи
па би била веома велика помоћ и
довољан разлог да се сва имена
донатора заведу у протокол градње и
истакну трајно на видном месту у
дворани.
Најзначајнији део средстава уложиће
Општина Сурчин.
Не пропустимо ову прилику, јер спорт
је лек, а и талентована смо Нација.
Сурчин
26.04.2011.
[email protected]
www.surcin.net
Председник ГО Сурчин
Војислав Јаношевић
Културно уметничко друштво “БУДУЋНОСТ” – Добановци
КУД“Будућност” је основано 1984.године. У свом саставу има
око 280 чланова , што чини шест фолклорних ансамбала од
чега су пет извођачких.
У свом програму има 15 кореографија, и комплет ношњу за
дванаест кореографија.
До сада су имали преко 600 наступа у бившој Југославији,
Србији и иностранству.
Такмичарски је наступано у : Шпанији, Италији,
Пољској,Француској,
Немачкој, Мађарској, Бугарској, Румунији,Турској, Украини ,
Грчкој , Аустрији ,Русији , Швајцарској, Мексику...где је
освојено мноштво награда и признања.
Поред фолклорне секције, у ОКУД-у постоје музичка, певачка
и драмска секција.
Друштво је веома активно и у 2010. је учествовало са првим
ансамблом на два међународна такмичења у Словенији и
Бугарској,пионирски и омладински ансамбли су учествовали
на фестивалима у Македонији(Охрид),ветерани у Ческој на
фестивалу у Прагу и сви заједно на мноштву културних
догађаја у Србији,Републици Српској и Босни и Херцеговини.
Наш фестивал фолклора је међународног карактера и постао
је традиционалан. Многи га сматрају брендом Добановаца.
52
javno glasilo op{tine Sur~in
Одржавамо га у августу месецу око Преображења Господњег
и на њему учествује више друштава.
За ту прилику дочекамо и угостимо преко 600 учесника.
У досадашњим организацијама и путовањима смо имали не
себичну финансијску подршку Општине Сурчин,Месне
заједнице Добановци,предузећа Ратко Митровић и других
радних организација са територије Месне заједнице којима
смо много захвални.
Уметнички руководлац ансамбла је Ђокић Драган , асистент
Васиљевић Ивана.Корепетитор и шеф оркестра је Веламир
Алексић и председник друштва је Зоран Марковић.
maj 2012.
ИСТОРИЈА,
УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА
Историја као својеврсна
колективна биографија
човечанства нема унапред утврђен
смисао, неки унутрашњи
интелигибилни план који се
остварује независно од људске
воље. (Или можда има, али га није
могуће доказати – ништа не
упућује на то.) Њена рационалност
се утврђује накнадно. Отуда је
историчар и дефинисан као
„пророк натрашке окренут“.
Стари и лукави Латини
доделили су историји ласкаву
титулу учитељице живота (magistra vitae). Хегел је на то гледао с
призвуком цинизма, приметивши
„да историја нас учи једино томе
да нас ничему не може научити“.
Остајући у начелу при томе,
Достојевски с гневним
омаловажавањем подвлачи да се
„о светској историји може рећи све
што човеку болесне маште падне
на памет, само једно се не може
рећи – да је разумна“.
Наш савременик Емил Сиоран,
мислилац нихилистичке
оријентације, такође се
скандализује над историјом. У
етичкој равни историја је за њега
„пребогата ризница злочина сваке
врсте“, у правној „велики
беспоредак“, а у
психолошко–естетској „умоболни
еп“.
Конструктивнији и далеко
смернији став према историјској
науци заступају неки од великих
професионалних историчара
(истраживача историје). Они
историјској науци не прилазе
искључиво из сфере рефлексије,
етичког ригоризма, идеолшки
обојеног суђења, већ
фактографски, из обиља
чињеничког материјала, колико је
то могуће... Њихову пажњу
првенствено привлаче тешкоће које
прате човекову нагонску потребу
да објективно упозна своју
прошлост, свој отисак у времену,
па се тек онда може размишљати о
смислу тог упознавања. М.
Ростовцев, рецимо, изричито
напомиње да се сва наша основна
права темеље на давнашњим
збивањима, па је отуда разумљива
жеља да та „збивања што тачније
сагледамо и од заборава сачувамо“.
С друге стране, разумљиве су и
препреке – многобројне, моћне и
никад до краја савладиве – које
стоје на путу тој нашој жељи.
Многе од њих су објективне
нарави, док је за неке крива
сложена и амбивалентна природа
људи, да штедро излазе у сусрет
својим предрасудама,
стереотипима и другим слабостима
које би било тешко набројати. Да
користе своју моћ максимално и у
свему, па и у прећуткивању,
затамњивању и отвореном
негирању свега што им не иде у
рачун! Историју пишу победници,
чим одложе мач, лате се пера...
Али тако да поражени никако не
могу сазнати праву истину о свом
поразу. А и они сами (победници)
морају чешће обнављати градиво
да не би заборавили како су
победили. Дакле, и кривотворење
историје спада у историју.
Балзак је приметио да баш у
почетној фази стварања историје
има највише кривотворења. Онда
кад победници држе у рукама и
нож и погачу. Стога би било веома
добро кад се стварању историје не
би приступало из угла победе и
пораза, већ из угла истине и лажи.
Али за то је понајвише крива
политика, као делатност која у
себи садржи беспоштедну борбу за
власт и битно одређује нашу
историјску судбину. Заплетени у
кучине политике, људи и народи
срљају „на свом дугом путовању у
ноћ“ с надом и илузијом да ће
једног дана стати „пред лице
божје“.
Са историјом, формалнологички
гледано, ствари стоје слично као и
са појединачним искуством: тамо
где слика не одговара „укусу“
учесника збивања – трпи измене.
Те измене знају бити грубе и
опсежне до непрепознавања
истине. А што је најгоре, каткад је
ту реч о голим измишљотинама
које запоседају места прогнаних
истина. Наравно, оно што се у том
погледу збива са историјском
науком далеко је озбиљније од
појединачних лажи. Јер,
измишљотине о прошлости
читавих народа, које нас све
бестидније окружују у виду
новијих и најновијих публикација
представљају, према Ч. Милошу,
„отров који уништава могућност
пријатељства међу народима“.
Истина којој се не допушта да
дође до речи, а та пракса је
увелико узела маха, жива је рана
на ткиву једне заједнице. Више
таквих рана чини ткиво
кавернозним... Можда не би
требало сумњати у то да ће се пуна
историјска истина кад-тад пробити
до светла дана, али има места
страховању да то светло неће бити
ишта јаче од оног које продире
кроз замагљене прозорчиће
библиотечких и музејских
подрума. (Ово нарочито важи за
мале народе, за које је одавно
речено да немају аутономну
историју већ судбину – оно што
им други доделе.)
У свом гласовитом роману
Помрачење у подне Артур Кеслер
кроз уста свог јунака Иванова каже
да је „историја априорно
неморална“ и да самозвана
„градитељица морала увек меша
свој малтер од лажи, крви и
измета“. Овај жестоки
разобличитељ комунистичког
тоталитаризма био је, чини се,
одвећ бесан кад је то забележио.
Онај који ово износи, предлаже
блажу дефиницију: Историја је
дело кентаура, интеракција између
човека и коња.
Да се сад вратимо корак-два
уназад, на питање да ли се
историјска наука као, условно
речено, „компјутеризација
прошлости“, може сматрати
учитељицом живота. Да ли јој тај
ласкав епитет пристаје или не?
Склони смо да одговоримо
потврдно, али уз озбиљно
nastavak na strani 54
javno glasilo op{tine Sur~in
53
maj 2012.
ограничење да под тим никако не
разумемо да је она учитељица у
том смислу што у њој налазимо
готова правила која можемо
применити на актуелна збивања,
већ највише то да историју
изучавамо да бисмо сазнали ко
смо у континуитету живљења; да
бисмо колико је год могуће
сагледали властиту „слику и
прилику“. Јер, како рече Меша
Селимовић: „Без пуне свести о
сопственој историји, народ тешко
може да стекне сопствену
зрелост.“
***
Задатак историчара је да на
основу онога што се збило покуша
да утврди како се то збило, због
чега и с којим циљем. А шта ако
се при том сукоби са владајућом
представом о предмету своје
пажње, са све савршенијим (и
безочнијим) умећем
фалсификовања? Чупаво...
Историчар може да се замери
не само својим савременицима,
већ и њиховим наследницима,
пошто не може знати шта ће бити
њима по вољи. Може свакоме да
се замери ако повреди његове
интересе, па признање које му је
једно поколење доделило друго ће
му га одузети а да не трепне...
Будући, дакле, да знанствена
отпорност чињеница каткад зависи
од моралне чврстине и
истрајности оног који те чињенице
износи, историчар ће најбоље
поступити ако не буде угађао
никоме осим истини и правди.
Наравно да такав став може скупо
да га кошта и то он мора да зна.
Ако је историчар даровит а
пудљивог је карактера, добро би
било да прибегне техници
раздвајања закључака од
чињеница. Да из поузданих
чињеница намерно извуче
неадекватне закључке, како би
имали користи и он сам и они
истраживачи који ће доћи после
њега. Дакле: да плати велик
данак, а да не остане сиромах.
На крају, за оне истраживаче
који питање среће сматрају
питањем свих питања, прилажемо
знаменити Хегелов исказ:
„Историја се може
промишљати са становишта среће,
али историја није тло на коме
успева срећа. Раздобља среће су
празне странице у Књизи
историје.“
Драгиша Калезић
54
javno glasilo op{tine Sur~in
НАШИ
ПРОЈЕКТИ ЗА
ВАШ НОВЧАНИК
ОБЈЕКТИ КОЈЕ СМО ИЗГРАДИЛИ штеде 4,5 милиона евра годишње!!!
Поштовани суграђани.
Живимо у времену економске
кризе која погађа свакога од нас.
Због тога је у општинској власти
за циљ постављено да, приоритет
дамо и пројектима који ће донети
уштеду грађанима.
На нашу срећу, велики број
објеката испуњава оба критеријума.
Урадили смо анализе уштеда за неке
завршене објекте и њих ћемо Вам
сада приказати.
Прикључење на обилазницу
око Београда
Кад смо постали Општина,
наследили смо парадоксалну
ситуацију да, иако обилазница око
Београда пролази поред центра
Сурчина, наши грађани су морали да
иду чак на крај Добановаца да би се
преко ауто-пута укључили на
обилазницу и ако им је била „под
носем“. Према најновијим подацима
о протоку саобраћаја, са поносом
можемо истаћи да прикључење на
обилазницу годишње грађанима и
привреди уштеди три милиона евра.
У табели је приказана структура
уштеда по типу
Тип уштеде
Гориво
Време
Амортизација
Укупно:
Износ у еврима
2.2000.000
700.000
400.000
3.300.000
Мост до Обреновца
Имајући у виду потребу
суграђана да из образовних (средње
школе) и административних
(надлежни суд) установа имају везу
са Обреновцем, Општина се
залагала за довршење обреновачког
моста. Град Београд је у томе
препознао и шири друштвени
интерес. Како је рекао
градоначелник Ђилас: „Ово није
само београдски мост, нити само
Обреновца и Сурчина, већ мост који
ће спојити два дела Србије“.
На већ постојећој конструкцији,
на којој су радови прекинути 1994.
године добили смо мост који
грађанима не даје само нове
могућности, него и штеди новац и
време свима који путују за
Обреновац. Мост годишње уштеди
око милион евра, а у табели је
приказана структура уштеда.
Тип уштеде
Гориво
Време
Амортизација
Укупно:
Износ у еврима
350.000
600.000
50.000
1.000.000
Фискултурна сала у Бољевцима
Поштујући потребе за здравим
развојем деце, Општина је
финансирала изградњу фискултурне
сале ОШ Бранко Радичевић у
Бољевцима. Салу је пројектовала и
изградила фирма „Милинковић
Компани“ из Бољеваца својим
системом градње који доноси
велике уштеде при каснијој
експлоатацији објекта. На тај начин
смо поред обезбеђивања
оптималних услова у сали,
остварили уштеду од 12.500 евра
годишње на енергентима.
И на крају да поменемо два
велика пројекта који су тренутно у
фази реализације, а који ће у
будућности не само драстично
побољшати квалитет живота у
Општини, него и нама као њеним
грађанима донети велике уштеде у
новцу и времену: канализацију и
Дом здравља. О уштедама које ће
вам ови објекти донети писаћемо у
неком од следећих бројева овог
листа.
Представљајући ове податке
желимо да кажемо да градња и
планирање не представља само
трошак, већ се дугорочно
сагледаним потребама и
могућностима може уштедети
довољно новца који ће касније бити
преусмерени на нове пројекте, на
сличан начин осмишењене и
изграђене, све у коначном циљу
побољшања квалитета живота
грађана.
Лука Наглић
maj 2012.
ЗРНЦА МУДРОСТИ
Врлине једног човека ми примамо и ценимо
потпуно само ако нам се указују у облику који
одговара нашим схватањима и склоностима.
Андрић
Једина врлина којом човек не може да се похвали
јесте скромност. Када би се њоме похвалио, више
не би био скроман.
Волтер
Ако прихватиш изгладнела пса и нахраниш га, он
те неће ујести. То је разлика између пса и човека.
Твен
Да би веровао у свој властити пут, нема потребе да
доказујеш како је туђи погрешан.
Леонардо
Пријатељство живи од ренте, љубав тражи
капитал.
Аристотел
Платонска љубав је као курс скијања на сувом.
Орсон Велс
ПАРКИНГ У ЦЕНТРУ
Одавно су прошла времена када је проблем паркирања важио
само за централне градске општине, развојем града постао је и
брига мештана околних насеља. Због све гушћег саобраћаја у
самом центру општине, паркинг је у Сурчину био дуго
прижељкиван.
Општина је из тог разлога закупила на десет година
земљиште које се налази иза „Шећер сокака“, а чија је
површина око 50 ари. Убрзо након тога у Сурчину је освануо
асфалтиран, квалитетан паркинг са обележеним местима за 110
возила, који је у значајној мери растеретио центар Сурчина.
Недавно је почео да функционише и електронски систем
наплате паркинг простора који је у надлежности Јавног
Јована Марић
предузећа „Сурчин“.
БИВША РУПА - САДАШЊИ
СПОРТСКИ ЦЕНТАР
У Радничкој улици у Добановцима направљен је спортски
центар и дечије игралиште. Ово, друго по величини насеље у
општини Сурчин, није имало отворене терене и игралиште тог
типа.
Место се само наметнуло јер је у селу постојала рупа, коју
су људи користили као локалну депонију. Одлучено је да се она
попуни ископом и шутом са градилишта из индустријске зоне
у Добановцима.
Попуњавањем рупе добијена је пространа површина на
којој су направљени терени за фудбал, кошарку,одбојку и тенис,
као и дечије игралиште.
Будући да у Добановцима постоји једно од највећих
удружења љубитеља коња липицанера - коњички клуб «Доњи
Срем»- они су тражили од општине простор где би могли да
одржавају тренинге и организују такмичења у вожњи запрега.
Поред горе наведених спортских терена остављен је простор
40x80 површине, посут комбинацијом песка и хумуса, посејана
је трава, пошумљено је са преко 200 садница и на том простору
се сада одржавају такмичења.
Ана Бокић
Што више волимо своје пријатеље, мање им
ласкамо.
Молијер
Ко хоће нешто да учини, нађе начин, ко неће
ништа да учини, нађе оправдање.
Пикасо
Пријатеље ствара срећа, а несрећа проверава.
Сенека
Дај више одмора језику него рукама.
Толстој
Само слаби се не усуђују бити праведни.
Тагоре
Мутна вода, ако се остави на миру, разбистриће се.
Лао Це
Што човек мање зна, то му се његово незнање
чини већим.
Жан Жак Русо
Машта је важнија од знања.
Алберт Ајнштајн
Човек који има љубав нема страх.
Лао Це
Немојте бити равнодушни, равнодушност је
смтоносна за човекову душу.
Максим Горки
Велики човек поставља строге захтеве за себе;
мали их човек поставља другима.
Конфучије
Понављање је мајка учења, али смртни непријатељ
стварања.
Чајковски
Ко се бори, тај може изгубити; али ко се не бори,
тај је већ изгубио.
Бертолд Брехт
Мало је добрих људи, али због њих сунце греје.
Отац Тадеј
Људи се поштују речима, а воле ћутањем.
Мирослав Мика Антић
javno glasilo op{tine Sur~in
55
maj 2012.
Како су некада
изгледала данашња
насеља Сурчинске општине
(Подаци из 1795. год. из Петроварадинске пуковније)
Подаци Франца Штефана
Енгела, државног саветника и
референта граничарског у
Дворском ратном савету цара
Фрање Јосифа I. Франц Штефан
Енгелс се посебно истакао 1814.
године у борби против куге у
Земуну. Енгел је неуморно обилазио
болеснике не зазирући од инфекције
и хладноће и тако спречио ширење
опаке болести. Добро је познавао
српски језик.
Прогар има раван положај,
опкољен је барама, броји 81, у
једном низу саграђену, трском и
рогозином покривену граничарску
кућу, такав квартир за официра,
затим илирску (читај српску) цркву
и школу.
Петровчић је такође окружен
баруштинама, има у равници 45,
под конац,од плетера грађених,
трском и рогозином прекривених
граничарских кућа, и трошну
илирску цркву.
Бољевци се налазе на пространој
равници, имају 143 у једној линији
подигнуте куће од плетера,
покривене трском и рогозином и
официрски квартир од добре грађе,
дрвену илирску цркву, коњушницу
за ергелу и стрелиште.
На обали реке Саве још стоје
остаци старог дворца; у близини је
ада звана Зидинска мала, под
овостраном јурисдикцијом, а ту је и
велика Живача – бара која је веома
богата рибама и pro aerario дата под
закуп.
Недалеко од овог места налази
се калуђерски манастир Фенек, који
је, као год и црква, грађен од доброг
материјала, али су зидови куђа у
Прњаворима подигнути од чатме.
Јаково има у равници 99 у једној
линији саграђених кућа,
покривених трском и рогозином,
официрски квартир од чатме,
трошну немачку народну школу,
дрвену илирску цркву и илирску
школу зидану од опека.
Ту постоји такође, и то код
чардака Остружнице, једна скела,
где се пребацују овамо свиње
купљене на турском земљишту, а
56
javno glasilo op{tine Sur~in
какође се продаје и преузима роба.
Бечмен лежи у равници и има 52
у једној линији подигнуте
граничарске куће од плетера,
покривене трском и рогозином,
дрвени официрски квартир, и исто
тако трошну илирску цркву.
Добановци леже у равници, броје
183 под конац грађене граничарске
куће, већином од набоја, покривене
трском и рогозином, трошан
официрски квартир од платера, исто
тако грађену немачку народну
школу и илирску цркву.
На пола сата хода од овог места
налази се велика добановачка
ергела Забран,која се састоји од
шуме, ливада и нешто ораница.
Окружена је дубоким ровом и
набацаним трњем. На овом
ограђеном простору налази се
велика коњушница од плетера и
исто таква кућа за коњушаре.
Сурчин лежи у равници, има 152
граничарске куће са зидовима од
чатме, официрски квартир од добре
грађе и сасвим трошан квартир за
капетана; надаље једну илирску
цркву од цврсте грађе, шупу за
егзерцир и коњушницу за ергелу
такође од добре грађе, трошну
народну школу са зидовима од
чатме, и исто такво стрелишете.
Ту постоји и лепа плантажа
дудова, затим једно савско острво
звано Ненадова адица.
Бежанија лежи подно
брежуљака, а састоји се од 74 под
конац подигнуте, трском и
рогозином покривене граничарске
куће од чатме, и окружено је
баруштинама. Има једну дрвену
илирску цркву и две савске аде, које
се зову Мала и Цигланска ада.
Од подножја брежуљака води
према тврђави Београд камени пут
који је за време турског рата грађен
вероватно ради удобнијег
транспортовања топова.
О Свињогојству
Количина чекињања у овој
покрајини веома је велика, али
отприлике трећина тога прелази
овамо, и то већином преко Саве, из
Србије и Босне.
Да ли је то штетно или корисно,
остаје да се размотри.
Штетно је, с једне стране, јер се
на тај начин одлива много новца,
који би могао остати у земљи, и
прелива страним поданицима, а
спутава се и прођа домаћег
сточарства.
Корисно је, с друге стране, јер су
турске свиње јефтиније од
славонских, па трговци све што
траже налазе на окупу код једног
јединог човека, уместо да у
Славонији тегобно претраже
десетак села, пре но што истерају
потребан број. Свиње које су већ
утовљене гоне се најпре у Велику
Кањижу на продају, а отуд у
Еденбурт (Шопроњ), где се сваке
недеље појаве аустријски марвени
трговци, па купљене чекиње отерају
у Беч; оно остало, што није нашло
купца ни у Кањижи ни у Еденбургу
(Шопроњу), упути се у Пожун, и
тако даље.
Више од половине свих
славонских и турских свиња закоље
се и поједе у Аустирији, остале се
терају у Баварску, Франачку и преко
Чешке у Саксонску.
Ова трговина је изванредно
важна, а гајење тих животиња мање
скупо.
maj 2012.
Када су шуме пуне крме за
товљење, свиње се већином тове
храстовим и буковим жиром; сваки
регрутовани, па и шумари, имају
бесплатно товљење за 15 грла, а за
остала, која прекорачују тај број,
војници морају плаћати за крупно
грло 12, за средње 9, а за мало 6
крајцара, а људи из Провинцијала
18, 12 и 9 крајцара на име таксе за
жирење.
Многе се тове и кукурузом,
особито ако је берба добра, а
жирење подбацило.
Затим, морају ове животиње
саме да траже храну по шумама и
ливадама, а та храна се састоји од
корења дрвећа и биљака.
Из војне крајне просечно се
можда прода годишње 12.000 свиња
ad extera.
О превожењу
Славонска кола састављена су од
4 поједнако висока, веома слаба
точка, две мале лотре учвршћене
подупирачима, једног коша, кратих
рукуница и две дрвене осовине; то
возило, будући да не захтева
никакав рад гвожћем, граничар
већином израћује сам и на њему
превози најтеже терете, како при
добром тако и при лошем времену;
па ако му се путем један део и
поломи, он је већ снабдева
потребном дрвенаријом, или му
прво дрво на које наиђе послужи у
ту крајњу сврху.
Жива трговина памуком из
Турске за Немачку, као и превожење
воска, меда и коже, пружа Славонцу
и Сремцу добру прилику да таква
своја кола обилно искоришћује.
Може се претпоставити да,
рачунајући у просеку, годишње
пролази 30.000 бала памука из
Земуна у Нови Сад, од чега
граничар довезе четвртину на лице
места. Пет таквих бала натовари на
сељачка кола, за шта добије 1
форинту и 25 крајцара, дакле прими
укупно 10.628 форинти годишње.
Остале вожње можемо урачунати у
покриће трошкова за храну, пиће и
фураж, јер оне ионако нису честе.
О домаћој живади
Што се тиче овдашње домаће
живади, мноштво лисица и птица
грабљивица не допушта да се она
множи. Голубова има мало, гусака,
немачких и турских патака,
кокошки итд. Ћурака такође нема
много, али не оскудевају у овој
живади, јер ћурке траже своју храну
по шумама и баштама, а предвече
се саме враћају кући. Пар гусака
можемо добити за 24 крајцара,
патака за 16 крајцара и кокоши за
12 до 15 крајцара; све те врсте
живади поједу се одмах у покрајни
за коју је производња једва
довољна.
О погодности за лов
Право лова је у Војној крајини
увек сматрано за регал, за које је
сваки командант дивизиона плаћао
6 до 12 форинти закупнине за свој
дистрикт. Али од године 1785.
Његово величанство благоизволело
је да га бесплатно уступи простом
човеку, чије је право ограничено на
месеце неовембар, децембар, јануар
и фебруар, затим на подручје сваког
граничног насеља, и то из разлога
да би се простом човеку зауздала
склоност изостајању и скитању.
У овим крајевима има нешто
срна, зечева, лисица, вукова, куна,
даброва или кастра, видра, јазаваца,
дропљи, камењарки и јаребица,
шљука, сврчака, дивљих гусака и
пловки, дроздова, ждралова,
дивљих голубова, црних сарки,
норки, орлова, крагуја сваке врсте,
јастребова, соколова, кобаца,
дивљих лабудова, детлића у разним
шареним бојама, тирских чапљи,
вивака, несита, рода итд.
О сурим орловима (gold-adler)
које називају и великим орловима
или црним орловима, козоморима,
вреди напоменути да у лету
достижу такву висину да голом оку
изгледају као црна тачка. Орла
бисмо могли назвати сремским
барометром, јер његов лет показује
стање у горњем слоју ваздуха. Што
је ваздух чистији и ведрији то орао
лети на већој висини. Али ако се
спрема олуја, орао као да је у
великом страху и сав збуњен.
Усплахирено лети тамо-амо, и
толико ниско да га можете погодити
пушчаним метком. Зими, напротив,
када је време магловито и
кишовито, не видите орла да високо
лети; он онда тражи храну по
брежуљцима и висовима. У лето се
орао вине тако високо да може
сагледати пространство од много
миља у пречнику; када његово
оштро око издалека спази срне,
зечеве, јагањце, козе итд., он се том
месту приближи у вертикалној
линији, стреловито, нагло увуче
крила и сручи се из ваздуха, као
грумен олова, право на жртву коју
зграби својим канџама и однесе у
вис.
Приредио
Драго Вулиновић
Реч О
„РЕЧИ“
Индустрија информација је
постала доминантна привредна
грана. На берзи вести, постижу се
вртоглаве цифре. Елекроника води
трку али писани медији се користе
на више начина. А раде и на свећу.
Количина дешавања у општини
Сурчин тражи омасовљење
редакције, па смо изнајмили додатни
простор у „Шећер сокаку“- локал 24
на првом спрату.
Позивамо читаоце да мало буду и
писци.
Шаљите нам вести, предлоге,
запажања, прекоре, приче,
афоризме, хумореске, репортаже,
поезију, есеје. Зрно жита је довољно
за добар текст. Није лако слику из
главе и осећање из груди пренети на
папир, али труд по том питању
повећава човеково унутрашње
богатство.
На жалост, то богатство није
довољно да би човек преживео и
зато ће РЕЧ интервенисати са 1.000
динара по куцаној страници од 30
редова за сваки ваш текст који
објави. Наравно, хумореске могу
бити и краће, песма може бити само
једна, а афоризам је ионако синоним
за краткоћу. Жанр није важан, али
идеја и енергија у тексту јесу.
Граматику и правопис може да
дотера и редакција, али мора бити
јасно шта је писац хтео да каже.
Најважније је удружити слободу и
дубину мишљења. Једно доноси
идеју а друго енергију.
Журба је одувала са сцене
мислиоца, а писање текста тражи
време, јер укључује и прекрајање,
дотеривање или више пута
почињање из почетка.
Кад не иде, прошетајте око стола.
Или лезите на отоман полеђачке и
раширених руку, као да се предајете,
и мозак ће се покренути. Некад
треба цео дан за ту фамозну
страницу. Али ако покушај успе, тај
дан нам, за разлику од многих, више
нико не може одузети.
Ево, ја ово неколико редова
пишем целу ноћ, покушавајући да
текст не личи на досадан или
отуђени позив, на убеђивање или
ноћну заповест већ на медикамент
који је лако прогутати.
Необјављени рукописи се не
плаћају нити се враћају.
Војислав Јаношевић
javno glasilo op{tine Sur~in
57
maj 2012.
ВРЕМЕПЛОВ
Што сам старији преци су
ми ближи и милији. У томе би
требало и потражити разлог за
настанак написа који је пред
вама, поштовани читаоци. Ако
вам буде досадно набрајање
имена и података, сетите се
опаске В. Игоа да онај ком је
досадан Стари завет због
силног набрајања ко кога роди
од Адама до Аврама, Исака и
Јакова... нема смисла за поезију.
Наравно, раб божји чика Стева
Гогић није Виктор Иго, нити је
његова „сремска хроника“
Стари Завет, али шта ту човек
може... (Коме буде досадно, има
право да досадно прескочи и да
задржи смисао за поезију као
неспоран с моје стране.)
Ја волим Сурчин заиста,
питому сремску равницу и небо
над њом, грозне винограде,
лепе и једре Сремице и веселе
сремачке тамбураше...
Вековима је мој и ваш Сурчин
био уточиште страдалника који
су бежали од мача и ужета, док
је ветар за њима заметао
трагове, и срећно стизали са
разних страна носећи завичај у
завежљају, а стижу и данданас... А богме ни сутра ником
није обећано...
Средином 20. века на
територији данашњег Сурчина
нађени су предмети винчанске
културе из каменог, бронзаног и
гвозденог доба, као год и
новчићи из времена Келта и
римских легија.
У посебном издању
Етнографског института Срби у
Срему до 1736/37. наведено је
да је Сурчин постојао пре 1690.
године, те да је био седиште
протопрезвитерата.
Из историје знамо да су
Срби у Срему живели и пре
него што је краљ Драгутин, као
угарски зет, добио у мираз
Београд, Срем и Мачву и после
године 1282. постао први
„сремски краљ“. Тада се знатно
померао аутохтони српски
елеменат из средњовековне
Рашке ка северу, а нарочито
осетно у 15. веку, када је међу
58
власницима великих имања у
Срему на прво место избио
деспот Стефан Лазаревић.
Почетком 15. века, Срем је
верски и етнички шарен, а већ
од 1437. године Срби су
најбројније становништво већег
дела Срема. За период Велике
сеобе 1690. па даље знатан број
докумената, који се поред
Славоније односе и на Доњи
Срем, оставио Т. Смичиклас.
После Карловачког мира,
источни Срем је остао под
Турцима. (Подаци потичу од
Београдске митрополије из
1713-15. године и тичу се
више прошлости насеља а мање
самог начина живота
становника.) Пожаревачким
миром од 10. јула 1718. Доњи
Срем је поново припао
Аустрији. (Основни материјал о
кретању нашег народа у 18.
веку потиче од црквених власти
и објавио га је Д. Руварац у
својој књизи „Карловачка
митрополија око половине 18.
века“.) Било је и неколико
пописа, из којих се сазнаје да је
Сурчин 1713. год забележен као
насељен... Године 1733. „Има
добрих 40 глава – људеј; 1734.
имало је 60 домова, а двадест
година касније –1756. само 40
домова... До великог пораста
броја домова дошло је током
наредних десет година. Већ
1766. има 138 домова. И опет
наопако: овај број је до 1774.
опао на 122, а 1791. на 100. (Те
године је имао 526 душа.) Од
1774-1791.године дванаест
породица пореклом из западних
крајева одселило се у Србију, а
1810. у Сурчин се поново
доселило 17 породица из
западних крајева и имао је те
године 171 дом и 836 душа.
Потеси: Тврдењава, Ревир,
Камендин, Орешац, Јаношевића
ада, Попова ада, Гај, Бостан,
Плешин буџак, Крејићев буџак,
Гаћанов буџак, Давидовићев
Буџак, Приливак, Чворњача,
Бршљан, Карашице и Савски
пашњак.
javno glasilo op{tine Sur~in
Забелешка
из архива
Карловачке
митрополије
На Марков дан 8. маја 1751. године
војници и мештани Сурчина послали су
молбу митрополиту Павлу Ненадовићу да
им у парохији попа Петра Николића
(избеглог из Србије 1737. године) утврди
као досадашњег попа са синђелијом
Приказујемо само завршни део
оргиналног писма са преводом.
Пак приљежно и препокорно
препоручујемо вашему високом
Преузвешенству да непрезри молебил
слугу својих, смилује се и учини нам ту
вољу шанцу нашем и целивамови свету
десницу и остасмо на служби вашему
високом Преузвишенству најниже слуге и
служитељи.
Следе потписи Сурчинске компаније
за попа Петра Николића про пароха.
Каплари: Бид Вукотић, Јован
Петровић, Божо Благојевић, Симо
Матовић;
Стражар мајстори: Стефан Угриновић,
Томаш Стојановић, Јован Кулунџија,
Капетан: Марко Кузмановић.
Мештани Сурчина: Перо Дешић,
Цветко Нововић, Новак Михајловић,
Петар Мирчетић, Сава Станић, Негован
Лаушевић, Јован Добриловић, Перо
Јањић, Марко Косиноса, Павле
Аднађевић, Михајло Крсмановић,
Гаврило Јовановић, Вук Марић, Драгутин
Вуковић, Величко Јаношевић, Гаврило
Јаношевић, Маријан Секулић, Милић
Вуковић, Михаило Лучић, Родоица
Матковић, Радоје Каранфиловић, Радоје
Пантовић, Маринко Арсенијевић, Горчин
Табанчић, Аврам Поповић, Теодор
Канчина, Павле Павковић, Јоншим
Николић, Јанко Петровић, Радојица
Јовановић, Милутин Станимировић и
Јовица Целишановић.
Приредио Стеван Гогић
maj 2012.
ЧЕТВРТО
БОЈЧИНСКО
ЛЕТО
МАЈ 2012
JUЛ 2012
датум
1.
време
20.30
7.
20.30
8.
12.
20.30
14.
20.30
15.
20.30
датум
5.
време
19.30
Програм
Свечано отварање:
Хор “Viva Vox”
Диригент: Јасмина Лорин
21.
20.30
6.
12.
19.30
22.
28.
20.30
20.30
13.
19.30
29.
20.30
19.
19.30
20.
19.30
26.
19.30
Концерт класичне музике
Српско лекарско друштво
– Секција за уметност
Oркестар „Медикус“ и Хор
„Др Владан Ђорђевић“
Диригент: проф. Живојин Симоновић
Национални ансамбл „Коло“
Концерт народних игара и песама
Концерт:
Браћа Теофиловић
Народно позориште „Стерија“, Вршац
Лопе де Вега: „Довитљива девојка“
Режија: Немања Савковић
Општинска гитаријада
Учествију: „The Leftovers”, „Atomski mravi”,
„Black and White”, „Alhemia”, „Old School”,
“Kvadrant”, „F.I.S.T”
Установа културе „Вук“
Небојша Ромчевић:
„ПР – или потпуно расуло“
Режија: Егон Савин
Југословенско драмско позориште
А. П. Чехов: „Вишњик“
Режија: Дејан Мијач
27.
19.30
28.
19.30
JUН 2012
датум
2.
време
20.30
3.
9.
20.30
10 - 19
10.
10 - 19
16.
20.30
17.
20.30
23.
20.30
24.
20.30
30.
20.30
Програм
Позориште „Бошко Буха“
Небојша Ромчевић: „Својта“
Режија: Никола Завишић
Концерт: „Неверне бебе“
XXII РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ ХОРОВА
основних и основних музичких
школа србије
XIII РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ
ОРКЕСТАРА
основних школа србије
Forest House Party
DJ Lazar Silver, DJ Hyde & Sick, DJ Erik Iker
i DJ Nikola Vemić.
Концерт „Per amore“:
Јасмина Трумбеташ, сопран
Тино Фаваца, тенор (Италија)
Тамбурашки оркестар
„Буњевачко коло“, Суботица
КУД „Тент“, Обреновац
Концерт народних игара и песама
Народно позориште Београд
„Александар“
Балет у кореографији Роналда Савковића
Концерт: „Врело“
Програм
Народно позориште Београд
„Кањош Мацедоновић“
Текст и режија: Вида Огњеновић
„Атеље 212“ Абдулах Сидран:
„Отац на службеном путу“
Режија: Оливер Фрљић
Кoнцерт: Есма Реџепова & Esma's Band
Такмичење певача аматера,
„Микрофон је ваш“,
Оркестар Љубише Павковића
Алексиначко аматерско позориште
Душан Ковачевић:
„Живот у тесним ципелама“
Режија: Дука Јовановић
Концерт:„Чаробне фруле Бојчинске“
Ревија најбољих српских фрулаша
у избору Наде Замфировић
Концерт: Јадранка Јовановић,
мецосопран; Уметнички ансамбл
Министарства одбране
„Станислав Бинички“
Гост: Лео Мартин
Концерт: „Влатко Стефановски трио“
„Пулс театар“, Лазаревац
Петар Петровић - Пеција:
„Црк'о без њега“
Режија: Лилијана Ивановић
Концерт: Квартет Мише Блама
Гости: Бети Ђорђевић и Нада Павловић
Изложба уметничких фотографија
Ивана Грлића „Serbian Soul, бре”
AВГУСТ 2012
датум
4.
време
20.30
5.
11.
20.30
20.30
12.
20.30
18.
20.30
19.
20.30
25.
26.
20.30
20.30
Програм
„Заплешимо танго“ са најбољим
београдским танго плесачима
Концерт: МАСИМО
Концерт:
Градски тамбурашки оркестар Рума
Диригент: Бошко Богићевић
КУД „СРЕМ“ Јаково
Концерт народних игара и песама
„Nisville“ у Београду
„Лоломејев“ (Холандија),
„Нема проблема“ (Италија)
„Nisville“ у Београду
„Jazzex“ (Украјина), „Osibisa“
(Гана – Велика Британија),
Forest House Party
Вече народних песама Биљана
Петковић и Весна Димић Оркестар
Љубише Павковића
СЕПТЕМБАР 2012
датум
1.
2.
време
19.30
19.30
8.
19.30
9.
19.30
15.
16.
22.
23.
19.30
19.30
19.30
19.30
Програм
Концерт: Дадо Топић
Концерт: „The Beat“
(tribute band „The Beаthles“)
Концерт: Анђелка Говедаревић
Oркестар Јовице Вујичића
Гости: Бранка Јовановић- Фелдејак,
Тања Колесар - Гвојић, Љубиша Павковић
Концерт класичне музике:
Земунски камерни оркестар
Диригент: Ђорђе Станковић
Хор „Обилић“
Диригент: Даринка Матић - Маровић
Концерт: Звонко Богдан
Концерт: „Кал“
Концерт: „Ван Гог“
Народно позориште Београд
Виљем Шекспир: „Хенри VI“
Режија: Никита Миливојевић
javno glasilo op{tine Sur~in
59
maj 2012.
ДА ЛИ СУ СРБИЈИ ПОТРЕБНЕ НОВЕ ОПШТИНЕ:
„РАДОСТ
СТВАРАЊА“
Кад у Србији не би постојао проблем
слабих кадрова и још у комбинацији
са негативном селекцијом,
децентрализација би била само
техничко питање.
Овако, оправдано подозрење,
додатно ојачано страначком
супротстављеношћу, своди развој на
капацитативност, појединачну или
збирну, малог броја људи.
Због тога ресурси остају
неискоришћени или се, у најбољем
случају, користе споро.
Али, будућност је бесконачна: без
обзира на пропуштено, ни сад није
касно за програмски почетак. Не
треба чекати да позитивна реформа
друштва изнедри добре кадрове као
свој циљ. Треба преузети ризик учења
на грешкама. Напредак је и питање
атмосфере. Демократија треба да
постане осећање а, држава треба да
јој буде телохранитељ.
Ми као да признајемо немоћ против
злоупотреба, насиља, лоповлука али и
социјалне патетике, па се бранимо
дозирањем активности и повећаним
неповерењем. Из оваквог става
произилази и питање нових општина.
Као нове администрације су штетне,
нарочито док траје заблуда (или
нужда) да су радна места исто што и
плате.
Сурчинских седам села деценијама су
део Београда, али док су била у
саставу општине Земун, за четрдесет
година ниједан извођач јавних радова
није се појавио у њима.
Потребе су се акумулирале и до те
мере издефинисале да су се, кад смо
24. новембра 2005. године као
демократе изабрани на власт, лако
слагале по приоритету и претварале у
усмену визију и стратегију развоја.
Сурчин је постао општина тачно
годину дана пре овде наведеног
датума али, баш илустративно за
горњи део овог текста, Шешељева
власт је била „грешка на којој се учи“
(оно од чега смо побегли из Земуна) и
после седам месеци се распала под
притиском грађана.
Почели смо да пунимо ормане
пројектима и да се боримо за
средства.
60
javno glasilo op{tine Sur~in
- Успоставили смо три
неприкосновена принципа:
- Да је оно што радимо оправдано и
корисно
- Да се ради квалитетно и по повољној
тржишној цени
- Да нема корупције
Поред традиционалне општинске
обавезе административног
сервисирања грађана, почели смо да
се понашамо као велико предузеће за
извођење јавних радова. После шест
година, наши извештаји су досадно
набрајање наших преко триста
готових производа. Јер нормално је
да из славине тече вода. Оно што није
досадно, то је оно што радимо и оно
што нас чека. Са таквом филозофијом,
ни један крај није досадан, па је и
мање тужан. Поменимо 300
километара гасовода у свих седам
села, 200 асфалтираних улица, петљу
на обилазници, мост код Обреновца,
пут „Сремску газелу“ у изградњи, Дом
здравља у изградњи, Наутичко село,
Бојчинско културно лето, спортске
комплексе у Јакову и Добановцима,
дечију амбуланту у Јакову,
канализација за целу општину је у
изградњи, 50 километара водовода у
Бољевцима, 20 километара тротоара,
рибњак у Бечмену, програме
пластеника и мангулица, ботаничку
башту у Бољевцима.
Град је прихватао корисне идеје и
логистику коју смо нудили.
Инвестирали смо заједно и за наш део
Београда као главни резултат
постигли задовољство грађана. Сада
достигнуто поверење ствара климу
оптимизма, што олакшава даљи
развој. Треба се борити за паметне
законе, али власт, уз одговорност,
мора бити креативна. Ако то није, не
треба је тако звати. Законе могу да
спроводе и роботи.
У овом смислу, Београду су нове
општине добродошле. Батајница,
Калуђерица и лева страна Дунава, пре
свих. Али се у свакој мора наћи група
или, макар појединац, великог заноса
и пожртвовања, који ће „потписати“
ову „радост стварања“, (наводници су
због тога што сам, на срећу, чуо многе
и у Србији да ово изговарају).
O ИДЕ
Државност Србије мора бити
њен национални идентитет.
Национални идентитет Србије мора
бити њена државност. Наша
политика мора грађанима Србије
тумачити разлику између тог
државног идентитета и етничког,
религијског, навијачког, класног,
хазарског, масонског, идеолошког и
безброј других по слободном
избору, судбини, или стицају
околности, постојећих идентитета.
Неки од тих идентитета су
корисни у време док се
конституишe друштво и свест о
њему. Кад се то обави, такви
идентитети, укључујући и етнички,
у фундаменталном смислу постају
историјски потрошени. Наравно,
они остају као драгоцено поље
људске слободе избора, пуноће
живота, разоноде, доколице, као
тражења одговора на прашину
питања смисла човековог живота,
али све је то само безброј сервиса
људског друштва као што су
здравство, школство, војска,
полиција и слично који сви зајдно
треба да буду подређени државном
идентитету законодавне, судске и
извршне власти. То није есперанто
идентитет. У етничком смислу
maj 2012.
НТИТЕТИМА
некоме то личи на ненационални
идентитет, али и етнички идентитет
је унутра. То чак није ни спасоносно
решење и досетка за друштва која су
„леопардова кожа“ измешаних и
убрачених раса, религија и
идеологија, већ историјска фаза која
нас чека и која више кошта што је
касније разумемо и остваримо.
Многе државе су то већ постигле.
Доста је било подсмеха
насионалности која гласи:
Американац, Русија је „мозаик
народа“, па до Бечког конгреса
Немачку је чинило много
различитих држава, а данас је цела
Европа једна држава. Из користи. Ко
не направи корист, направио је
штету. Ако нам је човек највећа
светиња, онда ништа не сме бити
важније од њега.
Знам, за већинску популацију
једне земље болно је раздвајати
појам етничког и националног. Али
коју ћемо друштвену теорију
заступати када по оваквом
наталитету постанемо мањина.
Америка је Индијанцима признала
свој грех и они данас уживају
посебну заштиту, али у међувремену
се догодила реалност у којој су се
трагови кривице заметнули.
Будућност и прошлост се
међусобно не сагледавају јер је
садашњост најнепрозирнија.
Раде се урбанистички планови Општине Сурчин
„Основа развоја сваке општине је постојање планова којимa ће се дефинисати
намена простора и њено урбанистичко уређење” наглашава Марко Срдановић
из Одсека за грађевинске и комуналне послове и додаје: „На иницијативу
општине Сурчин усвојено је више планских докумената или је њихова израда у
току. Пре свега помињемо просторни план дела општине Сурчин којим су,
између осталог, прецизно дефинисане привредне зоне које су добра основа за
долазак домаћих и страних инвеститора. У току је израда три плана генералне
регулације насеља: Сурчин, Добановци и Јаково, при чему се планови за
Сурчин и Добановце приводе крају. Покренута је и иницијатива за израду пет
планова детаљне регулације за центре насеља: Сурчин, Јаково, Добановци, као
и насеља Нови Сурчин и Радио Фар. Усвајањем ових планираних докумената,
омогућиће се бржи развој општине Сурчин.“
Потомци не признају претке.
Траже своје достојанство и нову моћ
коју постижу државним
национализмом.
Не лечи време све самим својим
протоком, него „рачуна“ са
човековим размишљањем. А тога је
на Балкану тако мало.
Сваког освешћеног човека има
два. И он је ја. Чак је њега више,
јер је мање под контролом. Ја од
њега правим себе као што рудар
копа руду. А то значи да су могући
одрони, изливи, гушења и
експлозије. Срећно! Ту реч треба
написати на излазу из
породилишта.
Многи Срби су били велики и то
је створило Србију. Срби који нису
велики, нису мали Срби све док су
часни. Мали су они Срби који мисле
да ће упразно машући великим
Србима и сами постати велики.
Све је отишло у појавност.
Спољашњост се заблуђена медијима
изохолила и напустила укупност,
несвесна да је постала површност, а
нефотогенична суштина кмечећи
лута као одерани јарац од кога сви
беже. Муса је обавио посао.
В.Ј.
javno glasilo op{tine Sur~in
61
maj 2012.
СУТРА ПО СУТРА...
Биће некако, каже се обично.
Некако ће доиста бити, предузимали
ми нешто или не, због неумитности
тока самог збивања. Ствар је,
међутим, у томе да се излазак из
тешкоћа припреми не би ли било бар
приближно онако како је по нас добро.
Но то није једноставно у време кад се
правда на делу све чешће предочава
као неправда, а закон као безакоње
Ово питање нас враћа Макијавелију
и његовим већ пословичним саветима
владаоцу, јер с њим почиње нова ера у
разматрању односа етике и политике.
Макијавели изричито каже да ће
владалац неизбежно претрпети пораз
од оних фактора с којима је у спору
уколико брине о моралној
оправданости својих поступака а они
не брину, или брину тек толико да
њом „испирају“ уста од опорости
политичког и с њим сваког другог
надигравања. Значи, средства која
нису у складу с моралом понекад се
нужно морају прихватити као једина
која ће нам донети какаву такву
корист. (Они који нас на то терају из
својих разлога, спремни су да нам то
надокнаде нечим „испод жита“, да
нас обештете, јер они располажу
издашним фондовима за морално
обештећење.) Дакле, морални закон
није више неприкосновен, јер је
његово кршење оправдано кад је то
нужно. Џорџ Куци каже да је тако
институционализован дуализам
модерне политичке културе, која
истовремено здушно подржава и
апсолутна (неприкосновена) и
релативна (условна) мерила
вредности. („Модерна држава позива
се на моралност, на религију и на
природни закон као идеолошке основе
свога постојања. И спремна да
прекрши свако од ових начела или сва
заједно у интересу самоодржања“,
каже Куци и призива Макијавелија,
који не пориче да су „захтеви које
моралност ставља пред нас
апсолутни, али истовремено тврди да
је владар у интересу државе често
принуђен да поступа без лојалности,
без милости, без људскости и без
ралигиозности.“ Противречност
садржана у том ставу изражава
квинтесенцију макијавелистичог, па
тиме и модерног схватања политике,
што је тешко прихватљиво за једног
скрупулозног интелектуалца, док ју
је обичан човек, пролазник на улицис
премно усвојио. Нужда закон мења,
62
javno glasilo op{tine Sur~in
каже тај обичан човек, умножен
неколико милијарди пута, а то значи
нужност, а не неки апстрактни
морални закон. Време моралне
обзирности је прошло, интерес
(лични, приватни, групни, страначки,
државни) је однео победу. Од човека
се више не може захтевати да свој
живот уреди тако што ће укинути
противречност између оног што
говори и оног што мисли или чини.
Пролазник на улици је представник
обичног живота који врви од
противречности. Он је навикао да се
и отима и покорава захтевима које му
живот испоставља. Не одређују га
вредности које имају виши,
надемпиријски статус, нити настоји да
мења свет, већ да у њему опстане као
тма и тушта његове сабраће. Отуда су
обични људи најсигурнија потпора за
оне мере власти које не могу издржати
моралну проверу. Они су ту да живе, а
не да мисле и киње надређене. Но и
поред тога обичан човек зна каква
чудовишта власт прави од људи, али
своју коб прима као нешто само по
себи разумљиво. Његово лукавство
страха зна бити велико, а оговарачки
растеретни систем веома разрађен.
Хоће и да се сажали над владарем
попут св. Терезе која се сажалила над
ђаволом, јер јадник нема срца да би
могао да чује његове откуцаје.
Пре много година био сам
импресиониран ставом „ Нека буде
правда, макар пропао свет”, јер сам
веровао да више има смисла правда по
себи, без света, него свет без правде.
Данас се каткад јежим на то. Уистину,
ни ја, као ни Куци уосталом, нисам ни
за револт либералног интелектуалца,
ни за пристајање обичног човека,
пролазника на улици, већ за трећи
пут...
А трећи пут је пут квијетизма, пут
вољне пасивности, унутрашње
емиграције...
Асоцирам на једну опаску
Достојевског о Дон Кихоту:
„Сад је време дошло да Дон Кихот
не изгледа смешно, већ застрашујуће.
Он је, нема сумње, схватио своју улогу
у Европи и више се неће борити
против ветрењача. Али он и надаље
остаје поштен витез и они
(Европљани) су због тога у голему
страху.“
Драгиша Калезић
KOMENTAR
Да ли је квијетизам пут
самоспасавања или
предаје? Зар Србија већ
не болује од 40% „белих
листића“. Малих белих
застава. И марамица
може да послужи. Знам
да у овом тексту није реч
о Србији, него о човеку.
Али процењујем да није
реч ни о самоспасавању.
О квијетизму јесте.
А трећи пут се зове:
Оптимизам!
Војислав Јаношевић
Мрвице
Лепо је у срцу имати неког,
ко баш у њему хоће да буде.
Лепо је волети, кад си и вољен,
лепо је веровати да познајеш људе.
Некад је тешко носити главу,
јер нигде нема крова из снова,
ал све је лакше кад волиш гараву,
која је сваког тренутка нова.
Питања и одговори тад не постоје,
бројеви само јасно значе,
нестаје појам, моје ил твоје,
кад две љубави ко једна зраче!
Да ли је то много, под небом бола,
где беда неда да човек нарасте,
смеју ли се купити мрвице са стола,
док се њима надају и мрави и ласте.
Где сакрити срећу да остане иста,
да не плаћа оно што купила није,
Једина је љубав независно чиста,
и само њен барјак, треба да се вије.
Пролеће ће скоро, и ти ћеш ми доћи,
спустићемо мисли у ливаду цветну,
и наша ће љубав, бар мало помоћи,
да се неки други у љубави сретну.
Петар Јовановић
maj 2012.
ПРАВНИМ ЛИЦИМА
Поштованa Господo,
Молимо Вас да помогнете
изградњу спортске хале у
Добановцима тако што ћете 24
месеца сваког месеца за ове потребе
уплаћивати 50.000 динара.
Као против-услугу, Општина
Сурчин би Вам ставила на
располагање 4.000 кубних метара
квалитетног песка за изградњу
путева, грађевинско насипање и
друге подлоге или даљу продају и то
франко утоварено у Јакову у
државном налазишту Кумша 1 км од
Kасарне према Сави.
Из овога произилази да бисте
песак плаћали 300 динара по кубику,
утоварен у камион у Јакову, што је
испод тржишне цене.
Хала ће бити модерно опремљена
(соларна и геотермална енергија,
јонизација ваздуха) за све мале
спортове са 1.000 гледалаца и велике
концерте са 2.000 гледалаца.
Служиће и за школску наставу, рад
клубова и рекреацију грађана.
Учесници у изградњи 3 године ће
имати право на бесплатне недељне
термине коришћења дворане, а после
тога десетогодишњи попуст од 30%.
Добановци су одабрани пре свега
зато што немају фискултурну салу,
па је школа „Стеван Сремац“
уступила земљиште али и зато што
су Добановци велико место које има
„најбржу“ аутопутску везу са
Београдом и аеродромом па се на
нашој општини могу догађати и
градски, републички па и
међународни турнири.
Општина би учесницима у
изградњи, штампала апоене песка од
10 и 100 кубних метара, па би
отворила берзу песка на којој би ови
апоени имали предност како би вам
уложени новац или барем његов
већи део, био што пре враћен.
Уговором би било регулисано да
Вам Општина Сурчин до краја 2012.
године уручи апоене за укупну
количину песка.
Писмо о песку, са овим
принципима, упутићемо и грађанима
како бисмо, уз значајна издвајања и
из општинског буџета, што пре
изградили жељени објекат.
Верујемо да Вам је познато да су
Општина Сурчин и Град Београд
изградили и граде многе значајне
инфраструктурне и друштвене
објекте на овом терену из буџетских
средстава и да се за овакав начин
прикупљања допунских средстава
одлучујемо веома ретко.
Тешкоће у пословању су старе
колико и пословање, њих узрокују
неправда, похлепа, насиље, болест,
разне смутње али и нерад.
Из кризе се излази
предузимљивошћу и зато и Општину
водимо као да је велико предузеће а
не само административни сервис.
Али зато разумемо и тешкоће, јер и
сами пролазимо кроз њих.
Ако сте ипак, поред свих тешкоћа
у могућности да се удружимо и
постанемо тим који ће овој и
будућим генерацијама подарити
спортско-рекреативни комплекс и
кућу „домаћих“ талената (спорт је и
политика у најбољем смислу, јер је
друштвена појава), онда Вас молимо
да дођете на донаторски и
новогодишњи ручак дана 17.05.2012.
године у 14:30 часова (четвртак) у
ресторану „Театар“ у Дому културе у
центру Сурчина.
Хвала,
Такође Вас молимо
да свој долазак
потврдите до
15.05.2012. године
на телефон кабинета
председника
општине
011/8443-272
или председнику
лично на мобилни
телефон:
069/8637500.
Сурчин
01.12.2011.
[email protected]
www.surcin.net
Председник ГО Сурчин
Војислав Јаношевић
„РЕЧ“, април 2012. године
Јавно гласило пштине Сурчин, Војвођанска 79.
Уредништво: Драгиша Калезић, главни уредник;
Војислав Јаношевић, одговорни уредник;
Зоран Станковић, ликовни уредник;
Новинари: Драгана Стојановић, Јована Марић, Ана Бокић, Божидар Симић;
Фотографија: Видоје Манојловић.
Припрема: „СООВО“
javno glasilo op{tine Sur~in
63
maj 2012.
Локална изборна листа
„ДРАГАН ЂИЛАС ИЗБОР
ЗА БОЉИ СУРЧИН“,
носилац изборне листе Војислав Јаношевић
Кандидати ОО Демократске странке
Сурчин:
1) Војислав Јаношевић, 1946., позоришни
продуцент, Сурчин, Браће Пухаловић
27,
2) Мироје Видаковић, 1968., економиста,
Јаково, Бољевачка 122
3) Сања Колешан, 1975., професор
разредне наставе, Сурчин, Браће
Пухаловић 23
4) Олга Карабува, 1956., медицински
лаборант, Добановци, Жарка Јелића 42
5) Бојан Вукеновић, 1983., студент,
Бољевци, Браће Стојадиновић 23
6) Петар Петронијевић, 1961., машински
техничар, Јаково, Бољевачка 35
7) Бранка Глоговац, 1952., доктор
медицине, Добановци, Маршала Тита
11
8) Обрад Радишић, 1953., виша металска,
Бечмен, 11. октобра 74
9) Драгутин Добриловић, 1962., бравар,
Петровчић, Браће Љубинковић 102
10) Стево Скорић, 1962., саобраћајни
техничар, Сурчин, Виноградска 103
11) Бобан Ковачевић, 1965., економиста,
Добановци, Сестара Радовановић 7
12) Милена Брковић, 1959.,
64
javno glasilo op{tine Sur~in
електротехничар, Прогар,
Партизанских база 17
13) Сабедин Зејнуловски, 1980., фризер,
Сурчин, Вртларска 16
14) Вујадин Видовић, 1957., машински
техничар, Бечмен, Добановачка 37
15) Снежана Милеуснић, 1984., студент,
Јаково, Сурчинска 25
16) Милутин Суџук, 1956., менаџер,
Сурчин, Браће Новаковић 72
17) Душко Манић, 1953., трговац, Јаково,
Пролетерска 34
18) Бранка Селаковић, 1962.,
дипломирани биолог, Сурчин,
Спортска 18
19) Александра Пољак, 1970., пословни
секретар, Сурчин, Војвођанска 373/П
20) Добривоје Арсеновић, 1957.,
економиста, Јаково, Браће Грковић 19
21) Весна Недељковић, 1973., културолог
сарадник, Бечмен, Добановачка 38
22) Душанка Стојичић, 1964., машински
техничар, Сурчин, Трг Маршала Тита 4
23) Зоран Доброта, 1966., дипломирани
економиста, Сурчин, Војвођанска 368а
24) Слободан Врањеш, 1974., аутолакирер,
Добановци, Маршала Тита 44
25) Никола Будимир, 1945., економиста,
Сурчин, Војвођанска 522ф
26) Драгица Праљак, 1963., техничар за
компјутерско право, Сурчин,
Баштованска 185
27) Мирослав Блануша, 1983., студент,
Добановци, Угриновачка 51
28) Мирјана Чолаковић, 1990., студент,
Добановци, Моравска 60
29) Дејан Вуковић, 1973., дипл.
саобраћајни инжењер, Бољевци,
Браће Икер 125
30) Милан Докић, 1965., шумарски
техничар, Петровчић, Браће
Љубинковић 73
31) Ђорђе Савић, 1961., металостругарспецијалиста, Прогар, 12. августа 34
32) Ана Гало, 1961., стоматолошка сестра,
Бољевци, Браће Икер 101
33) Живко Стевановић, 1960., дипл.
машински инжењер, Сурчин, Николе
Зрињског 29б
34) Драгица Миловановић, 1960., дизајнер
графике, Бољевци, Браће Икер 87
35) Иван Томић, 1986., сервисер
компјутера, Сурчин, Баштованска 135
Download

септембар 2012