UVOD
Najveće naučno otkriće se dogodilo 2000. godine kada su otkrili sljed nukleotida DNK (adenin,
timin, citozin i guanin). Veliki broj naučnika je radilo na tome u svijetu. Jedan problem se postavlja, mi ne
znamo značenje tih slova, na primjer ako znamo sva kineska slova a ne znamo njihovo značenje opet nam
je beskorisno.
Informacije se prenose iz polipeptida preko vode koja se nalazi na membrani elise DNK.Tu teoriju o
prenosu informacije u vodi je još postavio 1989. u naučnim novinama the Lancet francuski imunolog
Jacques Benveniste. Ta teorija je glasila kada stavimo bilo koju molekulu u vodu i rastvorimo toliko tu
vodu da na biohemsiskoj analizi vode ne mozemo naci vise trag od te molekule , voda i daje ima tragove
da
je
dosla
u
kontakt
sa
tom
molekulom ali
na
elektromagnetnom
nivou.
Ostale
su
informacije(elektomagnetni talasi) od te molekule u vodi.Benveniste je izazivao alergijske reakcije sa
vodom u kojoj su bili anti globulin E koji su trebali da naprave degranulaciju na bazofilima, ali je voda
toliko razrijeđena da na biohemijskoj analizi ne možemo naći tragove anti globulina. Međutim ta voda
izaziva i dalje alergijsku reakciju jer su elektromagnetni talasi od te molekule ostali u vodi. Benveniste je
takođe govorio da bakteriju možemo da ubijemo tako da joj pošaljemo isti signal kao što ona emituje ali u
opozicionim fazama. Benvenista tada nije niko shvatao u naučnom vrhu i njegova teorija nije prihvaćena.
Prije 10 godina profesor Luc Montagnier koji je jedan od pronalazača HIV virusa u pasterovom institutu i
nobelovac 2008. Godine, počeo je da se susreće sa čudnim stvarima. HIV virus je virus koji ulazi u jednu
vrstu odbrambenih mehanizama koji se zovu limfociti cd4. HIV ima tu sposobnost da uđe kao RNK virus
a da ostavi DNK materijal u ćeliji. To se zove reverzna transkriptaza. Nauka je vjerovala da HIV virus uđe
u cd4 limfocite, zaposijeduje ga i uništi. Međutim kada je Montagnier provjerio u perifernoj krvi kod
pacijenata CD4 limfocite došao je do jednog misterioznog otkrića. Samo 1% limfocita imaju integrisan
provirus HIV-a u sebi, ostali 99% su umrli apoptozom (programiranom smrću). Tada je Montagnier
shvatio da virus emituje signale u organizmu da bi natjerao limfocite na apoptozu jer je virus veoma mali i
mora da se izbori u novoj sredini u kojoj se nalazi.
Montagnier je posle toga uspio da u vodi registruje frekvencije DNK od HIV-a. Montagnier je napravio
još jedan eksperiment, isfiltrirao je krv od virusa i bakterija kod pacijenata. Nakon 20 dana 60% virusa i
bakterija se vratilo. Montagnier je tada definitivno shvatio da su ostale informacije od virusa i bakterija u
krvi i da je Benveniste bio potpuno upravu kada je formulisao teoriju o memoriji vode i nazvao ga
Galileom današnjih vremena. Montagnier trenutno radi na dokazivanju teorije Benvenistove o memoriji
vode. Tada bi i homeopatija se mogla dokazati i postati jasnija nauci. Montagnier je u skorije vrijeme
dokazao da auto imuna bolest multipleks skleroza je povezana sa jednom bakterijom pomoću signala koje
je izolovao u vodi koje emituje DNK od te bakterije, takođe je otkrio da Alzajmerova bolest i
Parkinsonova bolest su povezane sa bakterijom. Montagnier radi na tome da se napravi mašinu koja
identifikuje signale od virusa i bakterija i može da ih odma detektuje jer test na anti tijela na primjer za
HIV može da detektuje od 3 do 12 nedelja a PCR test gdje se traži genetski materijal posle 7 dana.
Rusi su od davno shvatili da se komunikacija u organizmu ne dešava samo na molekularnom nivou već i
na informativnom. Na taj način je zaživjela informoterapija gdje se liječi ćelija informacijom a bakterije
ubijaju sa istim signalom ali u opozicionim fazama a naravno istog trenutka ih možemo detektovati kada
su ušle u organizam.
Knjiga o
Informoterapiji
(osnovni pojmovi)
SADRŽAJ
• KORIŠĆENE
SKRAĆENICE................................................................................................................
6
•
UVOD...........................................................................................................................................
.7
•
Osnovi kliničke fiziologije, biohemije, biofizike,
bioinformatike....................................................10
•
Sanogeneza ili proces ozdravljenja,
(oporavka)...............................................................................................14
•
Samoregulacija. Funkcionalni
sistemi...........................................................................................15
•
Kako preinačiti patogenetski funkcionalni sistem u
sanogenetski................................................16
•
Pojmovi entropije,
negentropije..................................................................................................20
•
Klasifikovawe metoda lečewa na osnove fundamentalnih pojmova materije, energije,
informacije....................................................................................................................................
.21
•
Redosled primena različitih metoda u složenom
lečenju............................................................24
•
Nivoi organizacije ljuskog organizma (u
tabeli).............................................................................25
• OSNOVNI POJMOVI
BIOINFORMATIKE.........................................................................27
•
Bioinformatika..............................................................................................................................
.27
•
Informacija....................................................................................................................................
.29
•
Nastanak(obrazovanje)
informacija..............................................................................................29
•
Oblici (pristupi definisanja)
informacija.........................................................................................30
•
Svojstva, osobine
informacija........................................................................................................31
•
Evolucija (razvitak)
informacija.....................................................................................................34
•
Količina informacije, formula količine informacije, koja se predaje različitim
informaterapijskim metodama
.....................................................................................................................................35
•
Osnovni nosioci informacije
3.8.1.Pojmovi fizičkih polja čovečijeg organizma, skala elektromagnetnih talasa i njen
značaj za prenos informacija na različitim strukturnim
nivoima...................................................................................................................................
35
3.8.2. Materija kao nosilac informacije..................................................................................
36
•
Osnovni sstemi razmena informacija u organizmu
čoveka............................................................39
•
Struktura
informacija....................................................................................................................................
.40
3.10.1.Znakovni sistemi predavanja
informacija.....................................................................40
3.10.2. Pismene i usmene ćelije
(časti)jezika..........................................................................40
3.10.3. Signal
(znak).................................................................................................................41
3.10.4.
Pismo...........................................................................................................................41
3.10.5.
Reč...............................................................................................................................42
3.10.6.
Poruka.........................................................................................................................42
3.10.7.
Predlog........................................................................................................................42
3.10.8. Morfologija i sintaksa ćelija jezika (jezičkih
celina).....................................................43
3.10.9. Prevod ćelija jezika, tačke translacije
(prevoda).........................................................45
3.10.10. Razlike metoda lečenja, ustrojenih po principu ćelija (mikrogenerična
informoterapija) od drugih metoda
lečenja....................................................................................................................................
.46
3.11.Perspektiva razvitka bioinformatike
4.FUNKCIONALNI SISTEMI I KANALI PRENOSA INFORMACIJA U ORGANIZMU ČOVEKA
4.1.Pojam informacionih kanala kao sačinjavajućih funkcionalnih sistemaorganizma. Materijalnost
IK................................................................................................................................................................
.49
4.2. Struktura IK u tehnici i biološkim sistemima
...................................................................................50
4.3. Izvori
informacija..............................................................................................................................51
4.4. Prijemnici
informacija......................................................................................................................52
4.5. Provodnici
informacija.....................................................................................................................54
4.6. Obrada
informacija...........................................................................................................................55
4.7. Građenje i izrada
kataloga................................................................................................................55
4.8. Pamćenje
informacija.......................................................................................................................56
4.9. Skladištenje
informacija...................................................................................................................56
4.10. Nosioci informacija u svakoj vezi IK
4.11. Embrio-histološki razvitak IK kod životinja i
čoveka........................................................................60
4.12. Pojam regulacionih
centnara..........................................................................................................62
4.13. Nivoi organizacije i sistemi usklađivanja čovečijeg
organizma...................................................65
5.USLOVI PRENOSA INFORMACIJA NA RAZNIM ETAPAMA. GREŠKE PRENOSA
INFORMACIJA..............67
5.1. Klasifikacija etapa(fazs) prenosa
informacija.........................................................................67
5.2. Etapa direktnog prijema (percepcije)
informacija..................................................................67
5.3. Etapa prerade
informacija......................................................................................................69
5.4. Etapa zapisa i pamćenja
informacija.......................................................................................70
5.5. Etapa reprodukcije
informacije...............................................................................................70
5.6.
Buka........................................................................................................................................70
5.7. Redosled i ritam predavanja
informacija................................................................................71
5.8. Problemi složenih programa biološke
odbrane......................................................................72
5.9. Bolesti narušavanja prenosa
informacija................................................................................73
6. DIJAGNOSTIKA PRENOSA INFORMACIJA
(INFORMADIJAGNOSTIKA)................................................75
6.1. Tipovi
informadijagnostike:....................................................................................................76
6.1.1. Dijagnostika percepcije (opažanja)
informacija.............................................................76
6.1.2. Ispitivanje obrade
informacija.......................................................................................77
6.1.3. Ispitivanje procesa pamćenja i smeštanja
informacija..................................................77
6.1.4. Ispitivanje reprdukcije
informacija................................................................................78
6.1.5. Ispitivanje redosleda i ritma predavanja informacija, procesa
sinhronizacije................78
6.2. Metode
informadijagnostike..................................................................................................78
6.3. Principi organizacije tehničkih metoda
informadijagnostike..................................................80
6.4. Proces elektropunkturnog testiranja po Folu......................................................................84
6.5. Uslovi za aparaturnu
informadijagnostiku..............................................................................85
6.6. Principi elektropunkturne dijagnostike
po Folu: eektropunkturna dijagnostika, kao raznovrsnost (bogatstvo)
informadijagnostike. Upotreba pribora za EPD kao sistemi povratne sprege Повратна
спрега или реакција је у општем случају враћање дела е не ргије са излаза неког система на
његов улаз, при чему враћена енергија побуђује улаз система заједно са већ присутном
енергијом побуде) s ćelijama
organizma.....................................................................................87
6.7. Evolucija (razvoj) simptoma (5.str.) u zavisnosti od nivoa trajanja patološkog
procesa........89
6.8. Principi medicinskog
testiranja...............................................................................................89
6.8.1. Testiranje izlučevina: pojava infekcija i
parazita...........................................................92
6.8.2. Testiranje
alergena........................................................................................................97
6.8.3. Testiranje
preparata.......................................................................................................99
6.8.4. Tesiranje mikrogeneratora = diferencijalna dijagnostika : pojavljivnje uzročnoposledične veze među organima i
stemima.......................................................................................................................................
101
7. LEČENjE NARUŠENE RAZMENE INFORMACIJA
(INFORMATERAPIJA)..............................................105
7.1. Definicija
informaterapije.....................................................................................................105
7.2. Izvori. Uloga medicinskih i bioloških nauka u osnivanju
informaterapije.............................106
7.3. Istorija razvitka
Informaterapije...........................................................................................108
7.4. Vrste i odgovarajuće metode informaterapiji
.....................................................................114
7.5. Mikrogeneratorna informaterapija, njene prednosti pred drugim vrstama
informaterapije............................................................................................................................
119
7.6. Aparatura za mikrogeneratornu informaterapiju
................................................................123
7.7. Tehnike i uslovi zapisa, duplirana informacija u lekarskoj
praksi..........................................124
7.8. Neželjeni efekti
informaterapije...........................................................................................125
8.
INFORMOPROFILAKSA...............................................................................................................127
Са 6. Стране:
•
Коришћене скраћенице
КП –Крвни притисак
АДТ – Аденозинтрифосфат
АДК - Аналогно-дигиталне конверзије
БАС – Биолошки активна супстанца
БАД – Биолошки активан додатак
БАТ – Биолошки активна тачка
БИ – Биоинформатика
БРТ – Биорезонантна терапија
БХ – Биохемија
БФ – Биофизика
ВНС – Вегетативни нервни систем
ДНК – Дезоксирибонуклеинска киселина
И – Информација
ИД – Информадијагностика
ИК – Информациони канал
ИТ – Информотерапија
ГИТ – Гастроинтестинални тракт КБИ
– Клиничка биоинформатика ИВФ –
Изузетно високе фреквенције М –
Меридијан
МЗ – Министарство здравља
МТ – Мора-терапија
МРТ – Мултирезонансна терапија
НФЗ – Нискофреквентна зрачења
НиАМ – Народна и алтернативна медицина
ПА – Патогенеза
АП - Акциони потенцијал
РНК – Рибонуклеинска киселина
Ц Р– Центар регулације (чакра)
СА – Саногенеза
СВФ – Среднје високе фреквенције
СМИ – Средства масовног информисања (информације)
СЕ – Седиментација еритроцита
ММ - Мерно место
УВ – Ултравиолетно зрачење
ФС – Функционални систем
ЦНС- Централни нервни систем
ЕЕГ – Електроенцефалографија
ЕКГ – Електрокардиографија
ЕМИ – Електромагнетно зрачењелинија)“ је термин „дисрегулациона патологија“
(Крижановскиј, 2002).
Nivoi
Molekularni
Ćelijski
Tkivni
Organski
Informacioni
DNK, RNK
Fermenti,
Receptori
Jonski
kanali
Genetski
aparat
Metasimpa-tički NS,
hormonske
ć-je organa
Mozak,
Kičmena
moždina,
endokrine
žlezde.
slezina,
Limfni
čvorovi
Hemijski
Energetski
Sfera
kompetencije
Mikroelementi,
vitamini,
aminokiseline,
lipidi,
ugljenihidrati,
pirimidini
itd
Kvant energije,
Molekul
ATP
Ćelijska
membrana
Endoplazmatski
retikulum,
citoplazma
Mitohondrije
Začetni listovi i
njihovi
proizvodi
(tkiva)
En Eg
Me
do zo
zo
de de de
rm rm rm
Želudac
Creva
Pankereas
(egzokrini),
Srce,
Sudovi
(transport)
Metamerni
segmentni
Informacioni
Kanali
(=meridijani)
Sastoji se od:
Deo
Organa
organ
Deo
kože
Prš
lje
novi
Zg
lo
bo
vi
Seg
ment
Mi
ši
ći
Nadsegmentni
Sistemski
Regulacioni ili
centri
upravljanja
Sastoje se od:
Endo- N I
krina
e
m
r
u
ž
v
n
l
n i
e
i
z
o
d
s
r
a
p g
l
a
e
n
t
Endokrini,
nervni i
čulni
organi
Telesni
Individua
Društvo
Psihički
sfere:
Potrebno
motivaciona:
potrebe
imuni
Polni
sistem
Emocio-nalna:
osećaji
želje
emocije
ubeđenja
raspoloženja
vrednosti
voljni
procesi
Intelektualno
perceptivna:
osećaji
percepcije
predstave
pamet
mišljenja
Duhovni
Svest
sloboda
izbora
savest
strah
Božji
traženje
Boga
Komunikativno – socijalna sfera:
Sveštenik
Svi
specijalisti
Karakter
Međuljudski
odnosi
Osobine
komunikacije
Međuljudske
percepcije
S
o
c
i j
a
l
n
i
Gastrointestinalni
Kardiovaskularni
Ekskretorni
Mišićni
Respira torni
Pluća
Lekar
Čovek
može
sam
uticati
na sve
nivoe
Psiholog
So
ci
ja
lni
rad
mik
Uvod
U početku beše reč.
Reč – je informacija.
Bolest počinje od lokalnog poremećaja razmene materije, energije, ili informacije, što može
dovesti do lokalne lezije (umiranje ćelija u datom žarištu) ili/i proširenja poremećaja razmene
materije, energije, informacije na druge strukture organizma. Oštećenje ima konkretnu
lokalizaciju, konkretni stepen izraženosti (dubinu), konkretnu fazu ( akutnu, subakutnu,
hroničnu).
Najčešće se oštećenje nalazi unutar organizma i nedostupno je jednostavnoj inspekciji,
naročito povrede gustih organa – zato procenjivati o veličini i mestu oštećenja mi možemo na
osnovu rezultata biohemijskih ili fizičkih metoda ispitivanja.
Počevši od ranog stadijuma, ćelije daju signal (obaveštavaju) susednim ćelijama, nervnog,
endokrinog, imunog i drugih sistema o svojem oštećenju. Analiza ovih signala, koji se
prenose preko informacionih kanala organizma i koje karakterišu lokaciju, stepen i fazu
oštećenja izučava informodijagnostika (ID).
Smanjiti oštećenje u žarištu je moguće uz pomoć materije (zakrpiti „rupu“), energije,
fizičkih faktora (hlađenje, kao pravilo, smanjuje oštećenje, što se iskorišćava za regulacionu
hipotermiju) i informacije.
Navikavajući se na bol, organi stvaraju novi patološki sistem i funkcionišu u njoj prema
novim pravilima. Da bi se odvikli od bola i stvorili novi ozdravljujući (sanogenetički) sistem,
treba znati „kako“ to da se radi. Neophodna je informacija. Informacija igra glavnu ulogu u
stvaranju lokalnog sanogenetskog funkcionalnog sistema i uništavanju lokalnog patološkog
funkcionalnog sistema.
Nervni sistem, naprimer, prenosi informaciju o oštećenju organa u odgovarajući segment
kičmene moždine, izazivajući spazam segmentnih mišića (mišić za koji je zadužen segmenat
kičmene moždine). Ova zaštitna reakcija usmerena je na imobilizaciju poremećenog segmenta
da bi se sprečio njegov dalji traumatizam pri mehaničkim pokretima, lokalizaciji
(ograničavanje) oštećenja.
Endokrini sistem proizvodi inflamatorne i antiinflamatorne hormone.
Imuni sistem, upoređujući portrete prema principu „svoj-tuđi“, uništava/oslabljuje
prouzrokovače.
Treba imati u vidu, da signali mogu sami biti oštećujućim faktorima ( epilepsijsko žarište
počinje od hiperaktivnosti neurona i može dovesti do ozbiljnih poremećaja funkcija mozga).
Stalna stimulacija organa dovodi do istrošenosti njegovih rezervoara, energetskih rezervi,
neispunjavanja svojih funkcija i smanjenju njegove stabilnosti prema spoljnim oštećujućim
faktorima. Lekom pri takvom delovanju može biti samo normalizujući informacioni program.
Nova era informacionih tehnologija i višak nadolazeće informacije zahteva novi pristup
prema lečenju različitih patologija.
U ovom trenutku dobili su široku rasprostranjenost takve patologije, koje se teško koriguju
običnim farmaceustskim preparatima.
Aktuelnost nastanka informoterapije:
Još ne tako davno:
nemogućnost specifičnog lečenja bolesti koje narušavaju regulaciju
Naprimer, šta se može prepisati pacijentu sa vegetativno-vaskularnom distonijom,
poremećajem ritma skraćivanja želuca, žučnih izvodnih puteva mešovitog tipa (kada se neki
delovi nalaze u stanju spazma, a drugi su opušteni previše),sindromom upale debelog creva
(distonija i upala creva), diskinezija bronhija? Spazmolitici , kao i preparati, koji povećavaju
tonus glatkih mišića, odgovaraju daleko od idealnog, pošto je u navedenim patologijama
prisutan i spazam i smanjenje tonusa glatkih mišića.
Isto se tiče i alergijske patologije. Čini se, da je alergija – prejaka reakcija i „previše jak
imunitet“. U stvarnosti pri alergiji, organizam usmerava svoje snage na rat sa bezvrednom
prašinom, ispuštajući iz vida patološke mikroorganizme. U realnosti alergija – to je slabost,
borba ne sa realnim opasnostima, već sa „vetrenjačama“.
Endokrina patologija, takođe ne oprašta grubo mešanje iz spolja, pošto, uvodeći hormonski
preparat, mi uključujemo toliko mehanizama direktne i povratne sprege, da pretpostaviti sve
posledice praktično je nemoguće.
Na takav način, reč ide o bolestima poremećaja regulacije, koje se specifično leče
uspostavljanjem regulatornih sistema, što se može ostvariti putem određenih komandi za
odgovarajuće organe. Baš ovim se bavi informaciona terapija (informoterapija – IT).
Da bi se sagradila kuća i organizam, neophodno je:
Slika 1
Materija
Građevinski materijal
Energija (sila)
Za obavljanje radova
Informacija
Plan i tehnika gradnje
Iste te komponente su potrebne i za popravku kuće i lečenje organizma.
Na takav način, nagli razvoj informatike, informacionih tehnologija u poslednje decenije
dovelo je do nastanka novih medicinsko-bioloških naučnih usmerenja. U takve nove nauke
spada: bioinformatika, neuroimunoendokrinologija, disregulaciona patologija,
informoterapija.
„Bioinformatika“ – to je nauka koja izučava informaciono stanje i informacione procese u
biološkim sistemima. U bioinformatici izdvajaju „kliničku bioinformatiku“- nauku,koja
izučava informaciono stanje (strukturu) i informacione procese u biološkim sistemima pri
razvoju patologije (patogeneza) i izlečenja (sanogeneze).
Neuroimunoendokrinologija – je nauka, koja je nastala krajem XX veka – početkom XXI
veka, bazirana na savremenom pojmu o tome, da ćelije tri osnovna regulatorna sistema
organizma (nervni, imuni i endokrini) sintetišu alarmne molekule, koje obezbeđuju
međućelijska uzajamna delovanja.
Disregulaciona patologija – patologija, koja nastaje usled poremećaja regulacije dejstva i
funkcija životnih sredina.
Informoterapija – grana medicine, koja izučava uticaj informacije na fiziološke, biohemijske,
biofizičke i patološke procese u organizmu čoveka i životinja, procese dospeća, kodiranja,
čuvanja, dekodiranja i iskorišćavanje informacije, razrađuje metode terapeutske i profilaktične
primene informacije. Iz informoterapije se izdvojila informodijagnostika, koja se bavi
razradom novih informacionih metoda dijagnostike.
Knjiga je napisana za one, kojima su interesantni, jedinstveni za sve žive organizme, zakoni
razmene informacije, u njoj su napisani dostignuća informacionih disciplina za poslednje
decenije i metode praktične primene ovih dostignuća. Objašnjavaju se danas mnogo poznate
pojave, sistematizuju se nakupljena znanja.
Osnovi kliničke fiziologije, biohemije, biofizike, bioinformatike
Grana je namenjena za pravilno razumevanje mesta informodijagnostike i
informoterapije među drugim disciplinama.
Bioinformatika – je nauka, koja se smatra teoretskom osnovom informodijagnostike i
informoterapije kao primenjenih grana medicina.
Fiziologija (od grčke reči physis – priroda i logos – nauka) – je nauka o funkcionalnim
mehanizmima (vitalnim funkcijama) celog organizma i njegovih delova – funkcionalnih
celina, organa, tkiva, ćelija. Na osnovu izučavanja posebnih procesa i mehanizama, fiziologija
gradi sistemsku dinamiku rada celog organizma u njegovoj neraskidivoj vezi sa okolinom.
Ona se zasniva na anatomiji, koja izučava različite strukture organizma, i od anatomije potiče
njen istorijski nastanak.
Slika 2
Funkcija
Fiziologija BF, BH, BI
Forma
Histopatologija, anatomija
Ove nauke izučavaju posebne aspekte vitalnih funkcija:hemijske, fizičke i informacione
procese u biološkim sistemima.
Delom biofizike se javlja bioenergetika, koja izučava procese stvaranja visokoenergetskih
jedinjenja u ćelijama. Treba napomenuti, da bioenergetika kao nauka ima nema direktnu vezu
sa hiperosetljivošću i sa lečenjem.
Za razliku od univerzitetskog obrazovanja, koji ima opšti predmet „fiziologija“, u
medicinskim obrazovnim ustanovama Rusije i ZND fiziologija se deli na dva odvojena kursa:
normalnu i patološku fiziologiju.
Normalna fiziologija izučava funkcije praktično zdravog čoveka i njegovu stabilnost prema
različitim ekstremalnim delovanjima. Normalna fiziologija se smatra teoretskom osnovom
zdravlja. Dok patološka fiziologija, koja izučava mehanizme nastanka različitih oboljenja,
procese kompenzacije poremećenih funkcija i izlečenja, smatra se teoretskom osnovom
kliničke medicine.
Patološka fiziologija – to je nauka, koja izučava opšte zakonitosti nastanka, razvoja i ishoda
bolesti. To je nauka o vitalnim funkcijama bolesnog organizma.
Podela fiziologije na normalnu i patološku omogućiće da se izbegnu greške pri analizi
rezultata eksperimentalnih ispitivanja, jer precizno pokazuje, da se objektom ispitivanja javlja
zdravi ili bolesni biološki sistem.
Ali, treba shvatiti, da norma i patologija nisu dva različita stanja, među kojima postoji put,a
granica je obrisana. Norma i jeste put, patologija je isto put. I umiranje organizma je krajnja
tačka puta.
Takva podela delimično sakriva činjenicu postojanja dva suprotna procesa, koji nastaju pri
bolesti, - patogeneza i sanogeneza. Zato bi trebalo u fiziologiji izdvojiti kliničku fiziologiju,u
koju bi spadala patološka i sanološka fiziologija.
Slika 3
Norm.Anatomija
Patol.Anatomija
Norm.Histologija
Pat.Histologija
Norm.Fiziologija
Pat.Fiziologija
(klinika)
Patogeneza
Norma
Patologija
Smrt
Sanogeneza
Važno je razraditi metode prevođenja procesa patogeneze u procese sanogeneze.
Pošto za vreme procesa patogeneze i sanogeneze proizilaze različite biohemijske, biofizičke
i bioinformacione procese, celishodno je izdvojiti normalnu, patološku i sanološku biohemiju,
normalnu, patološku i sanološku biofiziku, normalnu, patološku i sanološku bioinformatiku.
Klinička fiziologija – izučava procese u normalno funkcionišućem organu, sistemu,
organizmu.
Biohemija – izučava hemijski sastav i procese razmene materija u biološkim sistemima.
Normalna biohemija – u zdravim sistemima.
Patološka biohemija (patohemija) – izučava hemijsko stanje u bolesnim sistemima i
hemijske procese pri razvoju i toku bolesti (patogeneze).
Sanološka biohemija (sanohemija) izučava hemijsko stanje i hemijske procese prilikom
ozdravljenja (sanogeneze).
Klinička biohemija – spaja patološku i sanološku biohemiju. Najčešće razmatrajućim
pitanjima javljaju se tipski sindromi: hiperglikemija, dehidratacija, dislipoproteinemija,
disproteinemija, aminoacidurija, hipovitaminoze, nedostatak mikroelemenata itd.
Biofizika – izučava fizičko stanje i fizičke procese u biološkim sistemima.
Normalna biofizika – u zdravim sistemima.
Patološka biofizika – izučava fizičko stanje u bolesnim sistemima i fizičke procese pri
razvoju i toku bolesti (patogeneze).
Sanološka biofizika (sanofizika) – izučava fizičko stanje i fizičke procese prilikom
ozdravljenja (sanogeneza).
Klinička biofizika – spaja patološku biofiziku i sanološku biofiziku. Najčešće
razmatrajućim pitanjima javljaju se tipski simptomi: hipertermija/hipotermija,
ubrzanje/smanjenje brzine sedimentacije eritrocita (SE), izmena kapaciteta ispumpane krvi,
spazam/atonija glatkih mišića različitih organa.
! Neophodno je naglasiti, da većina ispitivanja u biofizici sprovode se na oštećenim
biološkim sistemima (molekulima, membranama, ćelijama, organima). Ove rezultate ne mogu
se odnositi prema normalnoj biofizici, već prema patološkoj. Naprimer, metoda
mikroelektrodnih ispitivanja, kada se 1 elektroda uvodi u ćeliju, bukvalno povređuje
membranu, mada rezultati ovakvih ispitivanja najčešće se opisuju kao normalni biofizički
procesi. Kao rezultat, javljaju se neuporedivi podaci ispitivanja.
Bioinformatika – izučava informaciono stanje (strukturu) i informacione procese u
biološkim sistemima. Preciznije, izučavanje procesa dobijanja, obrade, čuvanja, predaje
informacije u živim sistemima. Pri takvoj definiciji predmet nauke „bioinformatika“ uključuje
izučavanje informacionih procesa, koji učestvuju u regulaciji i upravljanju na svim nivoima
živih sistema – od makromolekula do mozga životinja i čoveka.
Normalna bioinformatika – izučava informaciono stanje (strukturu) i informacione procese
u zdravim sistemima.
Pod pojmom struktura podrazumeva se ne anatomske ili histološke karakteristike, već niz
procesa, šta za čim sleduje, uzroci i posledice.
Patološka bioinformatika – izučava informaciono stanje (strukturu) i informacione procese
u bolesnim sistemima i informacione procese pri razvoju i toku bolesti (patogenezi).
Blizak termin pojmu „patološka bioinformatika“ javlja se termin „disregulaciona
patologija“.
Sanološka bioinformatika (sanobioinformatika) – izučava informaciono stanje (strukturu)
i informacione procese pri ozdravljenju (sanogenezi) i omogućuje aktivno mešanje u proces
lečenja, menjanje šeme i terapijskih sredstava.
Klinička bioinformatika – objedinjuje patološku bioinformatiku i sanološku
bioinformatiku.
Najčešće razmatrajućim pitanjima javljaju se:
-
Prijem signala, koji dospevaju po organima čula, njihova obrada, čuvanje;
-
prijem različitih materija na membrani ćelije (neuromediatori: dopamin, acetilholin;
hormone: hidrokortizon, estrogeni) pri monouticaju, istovremenskom, doslednom
delovanju; ako je percepcija posebnih materija dovoljno detaljno izučena, onda podataka
o njihovom istovremenskom i doslednom delovanju skoro da nema;
-
Raspoznavanje svoj/tuđi imunim ćelijama, stvaranje adekvatne reakcije na izazivača,
alergijske ili autoimune reakcije.
Zašto izdvajati još dopunske „sanološke nauke“?
U drugoj varijanti ispada, da mi konstatujemo oboljenje i proces njegovog širenja, čak ne
dajući bolesniku šansu na ozdravljenje.
Obratite pažnju na opis svih patologija u savremenim udžbenicima studenata medicinskih
fakulteta: opisani su simptomi, stadijumi progresije hroničnih oboljenja, metode održavanja
pacijenta na svakom nivou – ozdravljenje jednostavno se ne pominje! Ozdravljenje se
podrazumeva samo pri akutnoj patologiji. Pretpostavlja se, da svi mi idemo prema logičnom
kraju (smrti) i samo radimo usputna zaustavljanja na ovom putu. Mi predlažemo zamisliti
bolest i izlečenje u vidu spirale.
Slika 4
Norma
Bolest
Sanogeneza ili proces ozdravljenja
Sanogeneza uopšteno predstavlja proces ozdravljenja. Ovaj termin na početku je izazvao
nerazumevanje. Kritika se zasnivala na tome, da se ne sme prekidati mehanizam ozdravljenja
od patogenskih mehanizama oboljenja. Mehanizmi i jednog i drugog procesa su tesno
povezani, ali,ovo ne znači, da su oni jedinstveni – među njima postoje značajne biološke
razlike: patogenetski mehanizmi i sanogenetski mehanizmi su principijelno različiti.
Sanogenetski procesi – to su biološki antipodi patoloških procesa.
Sanogenetski procesi nisu antipodi patoloških procesa; oni su funkcionalni antagonisti, jer je
„cilj“ sanogenetskog funkcionalnog sistema – „ozdravljenje“, a patološkog funkcionalnog
sistema – bolest ili smrt.
Ozdravljenje – je aktivni proces, ono ima svoje mehanizme, stadijume razvoja i uzročnoposledične odnose. Ozdravljenje nije rezultat,već sam proces uništavanja patoloških izmena;
rezultat ovog procesa je zdravlje.
Sve ove kategorije sklapaju novi smer u sistemu medicinsko-bioloških nauka – sanologiju.
Sanogeneza izaziva se patogenezom i počinje od trenutka delovanja patogenog agensa na
organizam. U normali, njihovu ulogu igra zaštitni adaptacioni mehanizmi. Ako je adaptacioni
mehanizam nije dovoljan, onda nastaje patološki proces, koji aktivira ispočetka postojeće, ali
neaktivne sanogenetske procese.
Takođe, kao i patološki proces, sanogenetski mehanizmi mogu biti lokalnim i opštim.
Postoji razlog smatrati, da u organizmu postoji opšti sanogenetski sistem, koji se reguliše
vegetativnim centrima.
Jedna od malog broja medicinskih nauka, koja na današnji dan dovoljno detaljno opisuje
proces sanogeneze,- je homeopatija i poznati Heringovi zakoni.
Kod sanoloških nauka su svoji zakoni, koje je neophodno uzeti u obzir pri lečenju pacijenta.
Nemoguće je izlečiti jedan organ do normale: normalizovati se može samo ceo sistem, zato
se posebno opasnim javlja veštački dovođenje odvojenih procesa u normalu. Adekvatnima se
smatraju samo približavanja normama u saglasnosti sa mogućnostima kompenzatornih
mehanizama organizma. Naprimer, smanjenje arterijskog pritiska (AP) za nekoliko minuta od
220/120 do 140/60 može naneti veću štetu, nego povećanje AP do visokih brojki.
Veliki značaj ima kinetika (brzina) patogeneze i sanogeneze.
Lekar treba da isplanira brzinu sanogeneze, da bi izbegao pogoršanje za vreme lečenja.
Brzina sanogeneze u većini slučajeva je nepravolinijska (neravnomerna).
Često kažu, da „koliko je trajalo oboljenje, toliko će trajati izlečenje“, ali u većini slučajeva
pri pravilnom pristupu lečenje ide mnogo brže, nego brzina napredovanja bolesti.
Sanogeneza se obezbeđuje stvaranjem specijalnog sanogenetičkog funkcionalnog sistema.
Samoregulacija. Funkcionalni sistemi.
Jedna od definicija bolesti je „poremećaj u organizmu precizne koordiniranosti njegovih
fizioloških funkcija“,tj poremećaj samoregulacije.
Samoregulacija fizioloških funkcija – je proces automatskog održavanja bilo kojeg životno
važnog faktora organizma na konstantnom nivou. Proces samoregulacije uvek ima ciklični
karakter i ostvaruje se na bazi „zlatnog pravila“ samoregulacije: svako odstupanje životnog
faktora od konstantnog nivoa aktivira hitnu mobilizaciju aparata, koji uspostavljaju ovaj
konstantni nivo.
Konkretnim aparatom samoregulacije javlja se funkcionalni sistem. Takav aparat može
uključivati u sebe različita anatomska obrazovanja, kombinacije humoralnih materija, ali kao
pravilo, sve ove komponente su objedinjene izbornom uzajamnomzavisnošću.
PRIMER
Opšta arhitektura funkcionalnog sistema, koji neprestano održava osmotski pritisak krvi na
konstantnom nivou, sastoji se iz sledećih komponenti:
1) Nedostatak organizma i krvi vodom, kao rezultat različitih gubitaka, povećava osmotski
pritisak krvi;
2) Hipertonična krv draži određene centre hipotalamusa i dovodi do generalizovane
pobuđivanosti subkortikalnih i kortikalnih struktura velikog mozga, ova generalizacija
pobuđivanja formira subjektivan osećaj žeđi;
3) Osećaj žeđi podstiče čoveka na niz ponašajnih postupaka, koji su usmereni na
pronalaženje vode;
4) Prijem vode i njeno dospevanje u krv uspostavljaju konstantni nivo normalnog
osmotskog pritiska (7,6 atm) i osećaj žeđi nestaje.
Navedeni funkcionalni sistem, koji obezbeđuje samoregulatornu adaptaciju čoveka, ima
spoljašnji ciklus, koji je predstavljen aktima ponašanja za pronalazak vode. U ovaj veliki
ciklus samoregulacije uključeni su posebni adaptatori, koji određuju „fazna zadovoljstva“
konstante osmotskog pritiska. Kod čoveka se gubi osećaj žeđi tog trenutka, dok se još ne
ispijena čaša nalazi kod njega u rukama i ispijena voda još nije uspela da stigne u krvotok i
neposredno smanjiti osmotski pritisak krvi. U ovom slučaju, kao i u slučaju zasićenja hranom,
količina i kvalitet nervnih impulsa, koji su nastali od receptora ukusa na jeziku, javljaju se tim
prvim umanjujućim faktorom, koji dovodi do potpunog kočenja nadraženih, izmenjenih
osmotskim pritiskom ćelija hipotalamusa, čime se i zaustavlja osećaj žeđi.
Apsolutnim uslovom samoregulatornih prilagođivanja organizma, javlja se postojanje
sledećih odlučujućih faktora, koji daju funkcionalnom sistemu određeno usmerenje delovanja.
1. Krajnji efekat prilagođivanja, ili konstanta organizma (CILJ), održavanje kojeg javlja se
neophodnim uslovom za rad drugih organa.
2. Postoji aparat ili mehanizam, koji tačno određuje nivo približavanja cilju. Takav
mehanizam je obično specijalna receptorska formacija, koja prema kvalitetu i nivou
osećaja tačno odgovara za dostizanje cilja.
PRIMER
Hemoreceptori, koji su razbacani po vaskularnom sistemu i neprekidno koji vode registraciju
nivoa koncentracije u krvi kiseonika ili ugljen-dioksida.
Baroreceptori, koji se nalaze u zidu luka aorte i sinokarotidnom delu radi registracije nivoa
arterijskog pritiska.
3. Jednim od obaveznih uslova samoregulacije javlja se informacija o dostizanju cilja u
centralne regulatorne aparate organizma. Put, koje uzbuđenje prolazi kroz perceptivni
receptor prema centralnom nervnom sistemu, bio je nazvan povratnom aferentacijom.
Pojmu povratne aferentaciji u fiziologiji odgovara kasnije uveden pojam „feed-back“, tj
povratna veza.
4. Komponente samih funkcionalnih sistema ne prelaze granice organizma, i zato konačni
prilagođavajući efekat može biti dobijen na bazi unutrašnjih ciklusa organizma. U takve
varijante samoregulacije spada obezbeđivanje konstantnog nivoa krvnog pritiska, koji
može dovoljno precizno i efikasno delovati čak i kod čoveka koji spava. Ali ovi
unutrašnji ciklusi samoregulacije faktički uvek se javljaju kao delovi velikih ciklusa
samoregulacije, sa izlaskom prilagođavanja za granice organizma, sa uključenjem u
funkcionalni sistem mnogobrojnih objekata spoljašnjeg sveta. Jasnim primerom rada
takvog funkcionalnog sistema sa širokim kompleksom spoljašnjih faktora javlja se
samoregulacija količine hranljivih materija, koje se nalaze u krvnom toku.
5. Prilikom ekstremalnih uticaja na organizam sistem samoregulacije stvara zaštitnoprilagođavajuću reakciju, koja se kao celina podčinjava nizu opštih zakona razvoja.
Pokazalo se, da mobilizacija zaštitnih prilagođavanja organizma ide u značajno visokoj
progresiji, nego rast faktora odstupanja. Ova zakonomernost dovodi do toga, što pri
porastu odstupanja konstante sa svakim novim trenutkom odstupanja nastaje
neodgovarajuće visoka mobilizacija povratnih informacija u centralni nervni sistem.
Alergija se javlja primerom neobično jake povratne reakcije. Pri dugom toku takav višak
reakcije dovodi do trošenja resursa.
! Baš mera razlikuje fiziološku reakciju od patološke, i što je mehanizam regulacije
savršenije, to je tačnija mera ostvarivanja funkcije. Obezbeđujući neophodnu meru
ostvarivanja procesa delovanja i funkcije struktura organizma, regulacija igra ulogu
kontrolišućeg mehanizma.
6. Bilo koja hirurška intervencija predstavlja različite snage udarce na životno važne
konstante organizma. Zato je sav tok tzv perioda uspostavljanja nakon takvih operacija
predstavlja mobilizaciju dopunskih fizioloških mehanizama.
Opštom manom mnogih ispitivanja javlja se to, što oni određuju količinsku stranu izmena
(povećanje ili smanjenje sadržaja tih ili drugih biološki aktivnih supstanci, broja receptora
itd), ali ne određuju biološko značenje tih izmena. Analiza procesa u planu disregulacione
patologije zahteva razumevanje biološkog značaja zabeleženih izmena – da li su oni
patogenetske ili sanogenetske. Mnogi eksperimentatori i kliničari susreću se sa
disregulacionom patologijom, ponekad čak i ne sumnjajući na to.
Veoma široki spektar disregulacionih poremećaja sastavljaju one forme patologije, koji
nastaju ne kao posledica primarne povrede organa, a kao rezultat primarnog poremećaja u
aparatu njegove regulacije. Nastajući prvobitno u nekom informacionom sistemu organizma
(nervnom, endokrinom ili imunom), disregulaciona patologija može zatim zahvatiti i druge
uzajamno vezane sisteme i organe koje ulaze u njih. Kao primer mogu da posluže: patološki
hronični bol, koji dezorganizuje delovanje mozga i izaziva patološke izmene u unutrašnjim
organima, i koja se smatra u sadašnjem vremenu kao bolest; hipertonična bolest, bolest
razmene; različitog tipa šokovi; postreanimaciona bolest; traumatska bolest i dr. Široko
rasprostranjeni termini „povreda“, „poremećaji“ procesa i „disfunkcija“ označavaju
disregulaciju.
Još osnivač ćelijske patologije R.Virhov 1865. God došao je do zaključka da bolesti počinju
od poremećaja regulacije.
Istovremeno u organizmu čoveka mogu postojati funkcionalni sistemi fiziološki
(normogenetske), patološke (patogenetske) i sanološki (sanogenetički). U ove sisteme mogu
biti uključeni jedne te iste strukture, organi organizma. Oni se razlikuju međusobom ciljem
delovanja (rezultatom delovanja, programiranim rezultatom, programiranom etapom njegovog
dostizanja i dr). Programom (ciljem) delovanja fizioloških (normogenetskih) funkcionalnih
sistema javlja se održavanje homeostaze, adaptacija prema izmeni spoljašnje sredine. Ovaj
program može se nalaziti u genetskom aparatu ćelija čoveka. Programom (ciljem) delovanja
patološkog funkcionalnog sistema javlja se smrt čoveka. Ovaj program može da se nalazi u
genetskom aparatu čoveka (apoptoza), ili može nastati uz pomoć spoljašnjih faktora, koji
mogu slučajno stvoriti takav program, ili namerno, naprimer, za vreme rata. Programom
(ciljem) delovanja sanogenetskog funkcionalnog sistema javlja se izlečenje čoveka, koje se
može ostvariti putem razrušavanja patološkog funkcionalnog sistema, i oporavak fiziološkog
funkcionalnog sistema, ili pretvaranjem patološkog funkcionalnog sistema u fiziološki.
Iz ovoga proizilazi, to što funkcionalni fiziološki sistem u procesu patogeneze može prelaziti
u funkcionalno patološki sistem. Ako se u procesu razvoja bolesti stvorio patološki sistem,
onda je zadatak lekara razrušiti patološki sistem i stvoriti sanogenetski funkcionalni sistem.
Kako pretvoriti patogenetski funkcionalni sistem u sanogenetski
Važnim zadacima savremene medicine i biologije je izučavanje mehanizama pretvaranja
normalnog (fiziološkog) funkcionalnog sistema u patološki ili sanogenetski; patološkog
sistema u sanogenetski ili normalni fiziološki sistem, a takođe mehanizmi stvaranja
sanogenetskih sistema.
Slika 5
Kako se uspešno razmnožiti – istoriji uspeha
Norma
Patologija
Kako se izlečiti od 100 bolesti provereni recepti
Svi sistemi (fiziološki, patološki, sanološki) izgrađeni su po jednom principu i sastoje se iz
odvojenih struktura, koje generišu elektromaknetne oscilacije, ili potpomaže pretvaranju
jednog hemijske supstance u drugu. Ovi procesi su ciklični.
Radi upravljanja pojedinačnim cikličnim procesima neophodna su 4 signala (znaci, naredba):
1-a naredba neophodna je za upravljanje brzinom porasta elektromagnetnih ili mehaničkih
oscilacija, ili brzinom biohemijske reakcije.
2-a naredba neophodna je za upravljanje nastavka porasta oscilacija ili biohemijskih
reakcija,
3-a naredba neophodna je za upravljanje brzinom opadanja oscilacija ili smanjenjem brzine
biohemijske reakcije,
4-a naredba neophodna je za upravljanje nastavka opadanja oscilacija ili biohemijske
reakcije.
Naredbe (znaci,signali) mogu biti struktuirani (organizovane, sastavljene) u instrukciji, ili
mogu da se stvaraju, generisati se u procesu rada funkcionalnih sistema. Ovo generisanje
može da se odvija u različitim ćelijama organizma. Pri generisanju znakova, signala, važno je
da se to odvija sinhronizovano. Desinhronizacija naredbi može dovesti do pretvaranja
normogenetskog sistema u u patološki.
Za uspešan rezultat neophodno je višekratno ponavljanje normalizujućeg ciklusa uzajamnog
delovanja.
Svi funkcionalni sistemi (normogenetski, patološki, sanogenetski) mogu menjati svoju
strukturu u procesu funkcionisanja.
Za rad funkcionalnih sistema neophodni su biohemijske materije i energonosači. Pri
istovremenom funkcionisanju normogenetskog, patološkog i sanogenetskog sistema među
njima postoji konkurencija za određene supstance (nukleotidi, aminokiseline, ugljeni hidrati,
lipidi, vitamine, mikroelementi, vodu, adenozin-trifosfat (ATP) i dr) i energiju (temperaturni
režim, slobodnu energiju itd).
Pojam energije, negentropije
Kriterijumom pravilnosti lečenja javlja se povećanje uređenja sistema, tj negentropija. Tj
pojednostavljeno objašnjenje, kada organizam u rezultatu lečenja odaljuje se od stanja haosa i
teži ka organizaciji i strukturi procesa.
Kriterijumom izlečenja javlja se mogućnost samostalnog održavanja negentropije (bez
upotrebe lekova). Tableta, koja spašava u uslovima akutnog stanja, odvodi nas dalje od haosa
(kako se god okrene, živ pacijent je bolje striktuiran nego mrtav), ali ta ista tableta, koja se
pije svakodnevno često ima više neželjenih dejstava, nego pozitivnih, što jako debalansira
sistem. Mi upotrebljavamo samo one preparate, koji odgovaraju zahtevu navođenja reda.
Klasifikacija metoda lečenja na osnovu fundamentalnih pojmova materije, energije i
informacije
Metode lečenja i profilaksa dele se na:
Uvođenje potrebne materije (supstance) kao „građevinskog materijala“.
Sprečavanje izlučivanja potrebnih supstanci iz organizma.
Izlučivanje nepotrebnih supstanci.
Sprečavanje dospevanja nepotrebnih supstanci.
Uvođenje energije (fizioterapija).
Sprečavanje izlučivanja energije iz organizma.
Izlučivanje visoko entropske energije
Sprečavanje dospevanja visoko entropske energije.
Uvođenje informacije.
Sprečavanje izlučivanja, gubitka informacije.
Izlučivanje ili neutralizacija „viška“ informacije.
Sprečavanje dospevanja „viška“ informacije.
Razmena materija, energije, informacije treba biti na određen način organizovan u vremenu i
formira specifične bioritmove i potpomagati oporavku sopstvenih bioritmova pacijenata. Zato
se hronobiologija javlja važnom komponentom integrativne medicine.
U datoj podeli važno je odrediti, šta znači reč „potrebni“ i njegov antipod „nepotreban“. Na
ovom nivou važno je tačno razumeti ciljeve organizma na različitim nivoima organizacije.
Konačnim ciljem se javlja očuvanje strukture, celovitost, urednost sistema (entropija) i razvoj,
razmnožavanje sistema. Pod sistemom može se podrazumevati ćelija, čovek, društvo,
celokupnost svih živih bića na planeti. Ako se uvedena supstanca, energija, informacija
doprinosi adaptaciji i očuvanju organizma, njegovom razvoju – naravno oni su
„potrebni“,“aktuelni“, „korisni“ za konkretan organizam. Na psihološkom i socijalnom nivou
individua treba sama da se odluči sa vrednostima, ciljevima i dovesti njih do usaglašenosti.
Osim „potreban“ i „nepotreban“ važno je razlikovati pojmove primarna metoda lečenja, koja
deluje na najaktualniju metu, i sekundarna, odrediti doslednost delovanja u vremenu.
Najaktuelnije je primeniti sve moguće metode u locus minoris resistencia, tj „najslabija
karika“, koja sama po sebi se javlja izvorom drugih poremećaja. Takvih slabih karika obično
je ne više od 2-3, nezavisno od količine simptoma, dijagnoza i kompleksnosti ovih dijagnoza.
Radi uvođenja supstance kao „građevinskog materijala“ iskorišćuju se metode:
dijetoterapije, BAD-i (biološki aktivni dodaci), aminokiseline, vitamini,mikroelementi,
parenteralna ishrana.
Važnom činjenicom se javljaju određena zapažanja i preuzimanja hranljivih materija i
proizvoda. Nema smisla jesti proizvod, koji se ne vari u organizmu. U takvom slučaju,umesto
resorpcije javlja se fermentacija i truljenje, što daje dopunsku intoksikaciju. Savetuje se
pacijentima sa alergijom i poremećajem funkcije pankreasa na prvom prijemu kod lekara
odrediti podnošenje proizvoda ishrane. Odrediti podnošenje proizvoda može se uz pomoć
elektropunkcijskog testiranja po R.Folju, ili skarifikacionim alergološkim testovima. Metoda
Folja u ovom slučaju je atraumatska i dovoljno brza. Pri dugotrajnom toku hroničnog
oboljenja izbirljivo se troše rezerve mikroelemenata, vitamina i drugih važnih komponenti. Tj
beleži se deficit ne svih minerala i vitamina, već samo njihovih delova. U ovom slučaju i
uvoditi treba izbirljivo istrošene materije. Zato je logičnije uvoditi monopreparate minerala
(jod, flor, kalcijum, vitamin B1 itd), nego polivitaminske-mineralne komplekse. Unoseći
takve komplekse, pacijent džabe se troši za te materije, koje ima dovoljno u organizmu ili čak
i previše ih ima. Poznato, da višak materija je gore, nego manjak. Organizam ima dosta
sistema adaptacije prema nedostatku,ali malo sistema adaptacije prema višku. Odrediti baš
kojih materija nedostaje, može se uz pomoć metode Folja, pri velikom nedostatku može se
potvrditi laboratorijskim analizama (analiza krvi na hemoglobin, analiza mikroelementnog
sastava u kosi) i instrumentalnim metodama (densitometrija). Pri svemu ovome, treba da
imamo u vidu, da koncentracija supstanci u krvnoj plazmi se menja samo pri izraženom
nedostatku, pošto je ovaj parametar važan za preživljavanje i održavanje elektrolitnog
balansa.
Za sprečavanje dospevanja određenih supstanci, iskorišćuju zaštitna sredstva: maske,
respiratore itd., rukavice, adekvatna ventilacija. Sva ova i druga sredstva su veoma važni pri
stalnom toku proizvodnih toksina. Iz načina života neophodno je izolovati izvore intoksikacije
i zameniti ih na neštetne supstance. Izvorima intoksikacije u načinu života mogu biti
higijenska sredstva (praškovi za veš, sredstva za čišćenje i pranje, omekšivači), kozmetika
(terapijska i dekorativna), predmeti higijene (pampersi, uložci), proizvodi ishrane (koji sadrže
hormone, dodatke, farbe, konzervanse). Uništiti izvore higijenske intoksikacije je dovoljno
teško, pošto čak i pri postojanju aparata Folja treba mnogo vremena. Najtežim se javlja
traženje neštetnih proizvoda. U svakom pojedinačnom proizvodu sadržaj farbi i primesa može
odgovarati normama, ali pri sabiranju svih činilaca ipak nastaje toksično dejstvo. Kao metoda
sprečavanja dospeća spoljašnjih supstanci iskorišćava se čak i terapijsko gladovanje.
Za izlučivanje iz organizma nepotrbnih supstanci (toksina) važno je odrediti njihov izvor i
osobine. Toksini mogu biti spoljašnjim (proizvodni, higijenski, parazitni) i unutrašnji
(proizvodi raspadanja sopstvenih belančevina, masti, ugljenih-hidrata, narošito u slučajevima
pankreatitisa, autoimunskim i onkološkim procesima). Intoksikacija može nastajati ne samo
usled dospevanja viška toksina, već i usled poremećaja detoksikacione funkcije jetre, bubrega,
kože. Iskorišćavaju se sledeće metode: želudačni sorbenti (enterosorbenti), za često mokrenje,
za izlučivanje žuči, za znojenje, fungoterapija (lečenje gljivama), infuziona terapija.
Radi blokiranja izlučivanja nisko entropskih supstanci iz organizma, treba pratiti za
celovitošću „filtera“, kojima mogu biti bubrežne membrane, hepatične lamine itd. Neophodno
je očuvanje celovitosti tkiva i obezbeđivanja njihove ubrzane regeneracije. Naprimer, gubitak
krvi usled hroničnih krvarenja doprinosi gubitku hemoglobina i drugih važnih belančevina.
Za uvođenje energije koriste se različitim fizioterapeutskim sredstvima (zagrevanje,
ozokeritom, spa sa zagrejanim kamenjem). Obično takve metode stimulacije pozitivno utiču
na organe za usporenim biohemijskim procesima, koji se nalaze u hipofunkciji i distrofiji.
Upotrebljavati lokalno zagrevanje ne treba pri lokalnoj hipertermiji organa, takođe i pri
akutnim upalnim procesima.
Za sprečavanje dospevanja visoko entropske energije, naprimer pri pregrejavanju organizma
iskorišćuju se sredstva profilakse u vidu odeće, kapa itd.
Za izlučivanje visoko entropijske energije, naprime toplotne-pri lečenju hipertermije,
toplotnog udara – iskorišćuje se hlađenje, uvećavaju prirodno siparenje sa površine tela
(vlaženje).
Za sprečavanje izlučivanja energije iz organizma iskorišćavaju sredstva profilakse
prehlađenja (odeća, grejači). Neophodno je pratiti balans korišćenih energosadržećih
supstanci (sa hranom) i trošenjem energije pri fizičkom, psihičkom opterećenju.
Uvođenje potrebne informacije iskorišćuje se:
Na nivou spektara izlučivanja posebnih supstanci u homeopatiji.
Kao zamenici posebnih informacionih molekula: hormonski preparati, antidepresivi,
nootropici, reaktivatori fermenata.
Na nivou upravljanja membranskim strukturama, dosledne izmene konformacija
membranskih i unutarćelijskih belančevina u informoterapiji, informoprofilaksi.
Na nivou organizma u psihoterapiji, muzikoterapiji, art-terapiji.
Sprečavanje dospevanja „viška“informacije.
Za sprečavanje dejstva prirodnih supstanci, slabljenje međućelijske signalizacije: protivbolna
elektrostimulacija,
Protivbolni recepti akupunkture,
anestetici različite prirode,
blokatori receptora, blokatori jonskih kanala.
Izlučivanje ili neutralizacija „viška“ informacija.
Metodike sniženja aktivnosti kore mozga glave, kada je moguć proces informacionog
čišćenja: autogenski trening, meditacija, molitva,
antirezonantna terapija za ugnjetavanje generatora patološko pojačanog podraživanja,
u hirurgiji – odstranjenje generatora patološko pojačanog podraživanja.
Sprečavanje izlučivanja informacije (zaboravi). Za očuvanje informacije neophodna je
dovoljna količina nosača informacije (neuromedijatora itd), očuvanost struktura pamćenja
(naprimer samih neurona).
Redosled primena različitih metoda u složenom lečenju
Data podela daje mogućnost pravilnog vezivanja različitih metoda. Iz nje proizilaze sledeća
pravila:
1. Unutar svake podgrupe efekti se sabiraju, pošto su slični mehanizmi dejstva. Tako,
naprimer, pri istovremenskoj homeopatiji sa informoterapijom i psihoterapijom može
nastati jače izraženi i brži efekat, ali u isto vreme je i veća verovatnoća pogoršavanja.
Istovremena primena elektrostimulacije sa ciljem smanjenja bola, akupunkture,
anestetika daje izraženiji i brži efekat.
2. Istovremeno (u toku lečenja) uvođenje potrebnog i sprečavajućeg izlučivanja istog toga
potrebnog uvećava brzinu nastanka efekta nekoliko puta.
3. Istovremeno (u toku lečenja) izlučivanje nepotrebnog i sprečavanje dospevanja
nepotrebnog uvećava brzinu nastanka efekta nekoliko puta.
Imaju se u vidu vezivanja:
izlučivanje nepotrebnih supstanci – sprečavanje dospevanja nepotrebnih supstanci
(enterosorbent – hipoalergijska dijeta);
izlučivanje nepotrebne energije – sprečavanje dospevanja nepotrebne energije (hlađenje +
smeštaj u hladnu prostoriju)
izvođenje nepotrebne informacije – sprečavanje dospevanja nepotrebne informacije
(autogeni trening + osvajanje manipulativnih tehnika, antistresna terapija + profilaksa stera).
4. Tačke „uvođenja“ i „izlučivanja“ unutar grupe javljaju se antagonistima. Ne sme se
istovremeno u jedno te isto vreme (minimum u toku časa) nešto uvoditi i nešto izlučivati.
Naprimer, ako se primenjuje čišćenje organizma od supstanci (sorbenti, diuretici,
izlučivanje žuči, znoja), ono ne treba da se sprovodi istovremeno sa popunjavanjem
vitamina, minerala, drugih biološki aktivnih supstanci (BAS), pošto vezivanje može biti
nespecifičnim i sorbent (posebno hemijski) može „upiti“ ne toksine,a vitamine, minerale
itd. Zato sredstva za očišćenje organizma, bolje je davati 40 minuta do jela, a sredstva za
popunjavanje za vreme jela ili posle. Nije racionalno istovremeno uvoditi i izvoditi
informaciju. Tako, autogeni trening bolje je ne vezivati sa muzikoterapijom. Blokatori
supstanci i anestetici ne vezivati sa homeopatijom i informoterapijom.
Nivoi organizacije ljudskog organizma (u tabeli)
Važno je pamtiti, da bilo koji nivo organizacije može da utiče na sve druge: manjak/višak
mikroelemenata dovodi do integralnog poremećaja sistema, čak do psihičkih simptoma. I
obrnuto, socijalni problemi utiču na psihu, funkciju i uzajamno dejstvo sistema organa, rad
pojedinih ćelija, apsorpcija hranljivih materija itd.
Očigledno je, da merenje parametara na nivou metamera (metamerna elektropunkturna
dijagnostika) mnogo je bliže ka celokupnom zapažanju organizma, nego biohemijska
istraživanja.
Tkivni nivo osim čisto histološkog počinje da se proučava sa tačke gledišta embriologije,
što se smatra značajnim korakom ka razumevanju organizma, pošto metamere su posledice
embriološkog razvoja.
3. Osnovni pojmovi bioinformatike
3.1.Bioinformatika
Bioinformatika – nauka, koja izučava procese dobijanja, obrade, očuvanja i prenosa informacije u
živim sistemima.
Bilo koja nauka počinje od sopstvenih problema, zadataka i metoda ispitivanja.
Osnovnim problemima bioinformatike se javljaju:
1. Istraživanje uloge različitih nosača informacije (fizičkih, hemijskih) u međućelijskoj, unutarćelijskoj
komunikaciji.
2. Izučavanje jezika, na kojima se odvija unutarćelijska, međućelijska, međutkivna, međuorganska i
međusistemska komunikacija u organizmima ljudi, životinja, biljaka, mikroorganizama, virusa.
3. Istraživanje mehanizama prevođenja informacije sa jednog biološkog jezika na drugi.
4. Istraživanje invarijantnosti informacionih poruka.
5. Istraživanje molekulskih i ćelijskih mehanizama prijema posebnih informacionih signala i
informacionih poruka (recepcija informacionih signala).
6. Istraživanje mehanizama prenosa nasledne informacije.
7. Istraživanje mehanizama kodiranja i dekodiranja informacije u živim sistemima.
8. Istraživanje strukture i funkcije kanala prenosa informacije u organizmima ljudi, životinja,
biljaka,mikroorganizama i virusa.
9. Istraživanje mehanizama fiksacije (pamćenja), čuvanja (pameti) informacije.
10. Istraživanje mehanizama obrade, međudejstva informacije.
11. Istraživanje mehanizama generisanja biološkog odgovora na informacione signale, poruke
(elektromehanička veza, veza signal-sekrecija)
12. Istraživanje uloge i mehanizama nastanka povratnih sprega u živim sistemima.
13. Istraživanje dinamike informacionih poruka u živim organizmima.
14. Istraživanje razmene informacije u bolesnim ćelijama, organima, sistemima i organizmu u celini
(patološka bioinformatika).
Razrada metoda i načina praktičnog iskorišćavanja rezultata, dobijenih u oblasti teoretske i
eksperimentalnoj bioinformatici u stvaranju biokompjutera, razvoja informacionih tehnologija praktične
medicine, poljoprivrede, hemije i tehnike.
Osnovnim zadacima bioinformatike javljaju se:
1. Istraživanje molekulskih i ćelijskih mehanizama prijema posebnih informacionih signala i
informacionih poruka (recepcija informacionih signala).
2. Istraživanje uloge različitih nosača informacije (fizičkih, hemijskih) u međućelijskoj, unutarćelijskoj
komunikaciji.
3. Istraživanje mehanizama kodiranja i dekodiranja informacije u živim sistemima.
4. Određivanje abeceda informacionih poruka u živim sistemima.
5. Izučavanje pravopisa jezika unutarćelijske, međućelijske i međusistemske komunikacije.
6. Istraživanje invarijantnosti informacionih poruka.
7. Istraživanje strukture i funkcije kanala prenosa informacije u organizmima ljudi, životinja,
biljaka,mikroorganizama i virusa.
8. Istraživanje mehanizama fiksacije (pamćenja), čuvanja (pameti) informacije.
9. Istraživanje mehanizama obrade, međudejstva informacije.
10. Istraživanje mehanizama generisanja biološkog odgovora na informacione signale, poruke
(elektromehanička veza, veza signal-sekrecija)
11. Istraživanje uloge i mehanizama nastanka povratnih sprega u živim sistemima.
12. Istraživanje dinamike informacionih poruka u živim organizmima.
Za rešavanje svojih zadataka bioinformatika iskorišćuje metode: biofizike, biohemije, molekularne
biologije, fiziologije, farmakologije, informatike, lingvistike, a takođe i razrađuje svoje specijalne
metode.
3.2. Informacija
Svet koji nas okružuje sastoji se od materije i energije. Još jedna veoma važna komponenta okružujuće
sredine je informacija. Ona ne može spadati niti u materiju, niti u energiju, ali ipak ona je veoma važna za
žive organizme. Naprimer, životinje u stadu dobijaju informaciju o opasnosti, postojanja hrane,
temperaturi okoline i dr i iskorišćuje ovu informaciju za izbor povoljnjih uslova svog postojanja.
Informacija (od lat. informatio – objašnjenje) prvobitno – vesti, koji su se prenosili ljudima
usmenim,pismenim ili drugim načinom (uz pomoć uslovnih znakova, signala, tehničkih sredstava itd), od
sredine XX veka – opštenaučni pojam, koji uključuje razmenu informacija među ljudima, čoveka i
automata, automata i automata, razmena signala u životinjskom i biljnom svetu, prenos osobina od ćelije
do ćelije, od organizma do organizma (genetska informacija), jedan od osnovnih pojmova kibernetike i
informatike.
Termini koji su najbliži pojmu „informacija“ su: „struktura“ i „logičnost“, „algoritam“, „instrukcija“,
„plan“, „kod“. Tj, u suštini, ovo je opis toga, šta posle čega, i na kakav način treba da se dešava u
vremenu.
Informaciona kultura – umeće ciljeusmereno raditi sa informacijom i iskorištavati da bi se ona dobila,
prerade i prenose, kompjuternu informacionu tehnologiju, savremena tehnička sredstva i metode.
Čime se podaci razlikuju od informacije?
Podaci – rezultati nadgledanja za objektima i pojavama, koji se ne iskorišćavaju ili još nisu dobijeni
datim sistemom.
Informacija – iskorišćujući podaci.
3.3. Stvaranje informacije
Informacija se stvara iz osnovne (prethodne) informacije (instrukcije) i dorađuje se posebnim delićima
(zakrpama).Na takav način, najčešće nema homogenog jedinstvenog informacionog teksta, on se sastoji iz
različitih delića, „autorska prava“ pripadaju mnogim ljudima, ćelijama, informacionim molekulima,
informacionim signalima itd.
Naprimer, uzima se kao osnov dezoksiribonukleinska kiselina roditelja i adaptira se prema tekućim
uslovima signalima ćelijske membrane.
Osnovna instrukcija formira se putem struktuisanja određenih signala.
Ove instrukcije mogu biti pročitane ćelijama, subćelijskim strukturama, organizmom, ili prisluškivani
kod bioloških objekata uz pomoć tehničkih uređaja.
Borba za intelektualnu sopstvenost.
Pošto je istinita nova informacija veoma vredna i postojeći vrednosni adaptacioni mehanizam daje
nesumnjivo prednost u odnosu na konkurenciju, kako u životinjskom svetu, tako i u društvu – ljudi
pokušavaju da sakriju takvu informaciju i da je iskoriste u sopstvene svrhe. Mnogi i ne objavljuju u
naučnim radovima realnu suštinu istraživanja, rade know-how itd.
Sa jedne strane oni su u pravu, ali je poznato, da čak jednoćelijske bakterije prenose bakterijama svojeg
tipa adaptirajuće mehanizme preko plazmida i na takav način preživljavaju u promenljivim uslovima.
Možda, mi smatramo druge ljude konkurencijskim tipom?
3.4. Tipovi (prilaz određivanju) informaciji
1. Statistička I – skinuta neodređenost (prema teoriji verovatnoće); ako mi biramo jednu mogućnost od
dve moguće, znači skidamo neodređenost. „količinsko“ određivanje informacije. Jedinica merenja – 1bit
(izbor 1 ili 0 u ćeliji pameti)
2. Semantička I – misaona, izražava uzrošno-posledične veze; „kvalitetno“ određivanje informacije, meri
se algoritamskom kompleksnošću. Precizno određivanje kvaliteta informacije na današnji dan nije
izvedeno.
3. Sintaksička I. Ovaj „tip“ informacije, u suštini, odražava strukturu informacije.
4. Pragmatična I – zavisi od osobina korisnosti informacije.
3.5. Osobine informacije:
Pri prenosu informacije važno je imati u vidu:
1. Pouzdanost. Informacija je istinita, ako ona odražava istinit položaj dela. Nepouzdane informacije
nema. Nepouzdana informacija naziva se dezinformacija.
2. Objektivnost. Informacija može da bude objektivna ili subjektivna. Naprimer, vest, da je vazduh
topao, javlja se subjektivnom, a vest „da je temperatura vazduha iznosi +20 stepeni“ je objektivna
informacija.
3. Potpunost. Potpunost informacije označava njenu dovoljnost za razumevanje i donošenja odluke.
Kao nepotpuna, tako i višak informacije obično dovodi do nastajanja grešaka.
4. Tačnost. Tačnost informacije određuje se stepenom njene sličnosti sa realnim opisom stanja
objekta, procesa itd. To je stepen detaljnosti opisa.
5. Strukturisanost, tj zavisnost ne samo od samih signala i znakova, već i od njihovog međurasporeda
u vremenu i prostoru.
Sa tačke gledišta onog koji prima do znanja je važno:
6. Dostupnost. Informacija treba da bude dostupna, tj izražena jasnim jezikom za potrošača, potrošač
treba da ima mogućnost raspoznavati signale i znakove, koji nju prenose. Kod mnogih realnih
sistema na korisni informacioni signal dodaju se šumovi, koji pogoršavaju raspoznavanje
informacije.
7. Svojevremenost,aktuelnost. Informacija treba da bude svojevremenom. Podjednako su nepoželjne
prevremeno dobijene informacije (dok se ona još uvek ne može usvojiti),i kašnjenje.
8. Vrednost, korisnost. Vrednost informacije zavisi od toga, koliko je ona važna za konkretnog
potrošača u datom trenutku. Informacija korisna za jednog potrošača, može biti beskorisna za
drugog, ako on ne može da je iskoristi.
9. Negentropnost. Informacija treba da izaziva poboljšanje urednosti sistema, koji je nju dobio.
10. Nerazdvojivi elemenat samoupravljajućih sistema, tačnije živih sistema (kibernetski pristup).
11. Ne materijalna. Sa pozicije materijalističke filozofije informacija je odraz realnog sveta; to su
obaveštenja, koje jedan realan objekat ima o drugom realnom objektu. Sama po sebi informacija
može da spada u kategoriju apstraktnih pojmova tipa matematičkih, ali niz osobina približava nju
prema materijalnim objektima.Tako, informaciju možemo dobiti,upisati, obrisati, preneti;
informacija ne moženastati iz ničega. Ipak, pri širenju informacije ispoljava se takva njena
osobina, koja nije svojstvena materijalnim objektima: pri predaji informacije iz jednog sistema u
drugi, količina informacija u sistemu koji nju prenosi neće se smanjiti, mada se u sistemu koji
prima nju, obično se uvećava. I tako, informacija nije materijalna, ali se javlja osobinom materije i
ne može da postoji bez svog materijalnog prenosioca (materije, energije) – sredstava prenošenja
informacije u prostoru i u vremenu.
12. Odavde sledi „zakon ne očuvanja količine informacije“, tj kod onog koji predaje informaciju ne
smanjuje se od toga količina informacije u njemu. Druga stvar, prilikom predaje, pri jednostranoj
nejednakoj razmeni informacije gubi konkurencijsku prednost, „eksluzivnost“ i „unikalnost“.
13. Zaštitnost. Zaštitnost informacije označava, da je kod nje zatvoren dostup od strane nepoznatih
potrošača. Tj često se organizmi trude zaštititi svoju konkurencijsku prednost u vidu ekskluzivne
informacije. Pri višku zaštitnosti remeti se vitalnost informacije.
14. Vitalnost. Informacija poseduje vitalnost, ako ona očuvava svoj kvalitet sa prolazkom vremena.
Verovatnije, da će se vitalnošću lako razlikovati samoproizvedena informacija. Vitalnom može
biti korisna informacija – onda sistemi iskorišćuju specijalne tehnike njene reprodukcije. Druga
stvar, što u uslovima konkurencije, korist za jedan sistem ne označava uvek i korist za drugi
sistem. Virusu je korisno da se razmnožava. Čoveku nije korisno, da se virus razmnožava.
Kakvi postoje načini svesne izmene informacije radi postizanja određenih ciljeva?
Najpouzdaniji znak istine – to je jednostavnost i jasnoća. Laž je uvek složena i mnogorečiva (L.Tolstoj).
Objektivnost je tesno vezana sa punoćom informacije. Pri nepotpunom sagledavanju događaja,
nemoguće je da se donese pravo rešenje na osnovu takve informacije. Ova činjenica može biti iskorišćena
radi manipulacije javnog mišljenja uz pomoć medija. Može biti prisutna prividna punoća, tj višak – velika
količina nepotrebne informacije, otežano zapažanje i obrada korisne informacije. Povećanje zapažanja
prema aktuelnoj informaciji. Ovo se često koristi u reklamnom biznisu: zajedno sa aktuelnom za kupca
informacijom dodaje se blok reklama i na takav način među njima stvara se asocijacija.
Radi izvrtanja iskorišćuju se osobine čulnih organa i podsvesno zapažanje: naprimer kobasica roze boje
čini se kao svežija za razliku od prirodne sivkaste boje, zato se iskorišćavaju mnogobrojne hranljive boje.
Kao pravilo, umeće izneti pogrešnu informaciju kao istinitu donosi veliki novac: ko vlada načinom
upravljanja informacijom, taj vlada svetom.
Zašto je potrebno da se prenese korisna informacija?
Od starinog vremena bakterije iskorišćuju prenos, jedna drugoj, važnih mehanizama prilagođavanja uz
pomoć delova ribonukleinske kiseline (RNK) plazmida. Ovo povećava šansu preživljavanja njihove vrste
u teškim uslovima okoline, naprimer im pomaže da postanu rezistentni prema antibioticima. Dobijanje
takve informacije veoma skupo košta bakterije – pre nego što jedna od njih dobije rezistentnost –
poginuće njih nekoliko stotina hiljada.
A zašto je potrebno čuvati važnu informaciju prilagođavanja u tajnosti? Da bi se očuvala prednost u
odnosu na konkurenciju, korisna navika, koju zasad nisu saznali drugi. Prema ovom, što je veća
konkurencija, to je više potrebno tajni.
Naša vrsta stekla je ovako široku rasprostranjenost baš zahvaljujući obučavanju i komunikaciji, tj
nameštenoj razmeni informacije. Ali u uslovima današnje usred vrstne konkurencije ljudi čuvaju sve više
važnih navika u tajnosti. Za sticanje takvih navika moramo plaćati veliku količinu resursa. Dobro
obrazovanje je skupo. Povećanje vrednosti navika dovodi do ne očuvanja i gubitka nekih od njih, a prema
ovom i smanjenja šansi na preživljavanje vrste u celini.
Ne budite pohlepni – informacija će se vratiti Vama stostruko.
3.6. evolucija informacije
(Golovaha M.A.,2010)
Informacija se vremenom menja, izdvajaju se neaktuelni i nepotrebni delovi, izdvajaju se posebni
fragmenti.
Određena teorija i ideja mogu izazivati nastanak svoje suprotnosti. Tako, informaciju je lako pretvoriti u
dezinformaciju, dodavši u nju određene fragmente. Ali, moguć je i reverzibilan proces čišćenja.
Kako se informacija pretvara u svoju suprotnost
Najjednostavniji primer je sledeći „kazniti ne sme se pomilovati“ u zavisnosti od toga gde se stavi zarez,
rezultat će biti suprotan. Ovo pravilo se tiče i bioloških kanala prenosa informacija. Izmena doslednosti
signala dovodi do izmene smisla. Tako prilikom akupunkture pri delovanju na jednu te istu tačku u
različito vreme dana, može se doći do različitih rezultata.
Dovoljno često informaciju izvrću namerno.
3.7. količina informacije, proračun količine informacije, koja se prenosi različitim metodama
informoterapije
(Skripnjuk Z.D.)
Informacija se meri u bitima.
1 bit – jedna mogućnost od dve moguće
1 bajt – 256 bit-ova
1 kbajt – 1024 bit-a
Kvalitet informacije
Kvalitetna teorija informacije praktično nije razrađena.
Ocenjivanje kvaliteta informacije moguće je približno prema njenim osobinama.
Nadamo se daće matematičari smisliti neku sveobuhvatajuću formulu.
3.8. osnovni nosioci informacije
(Skripnjuk Z.D.)
Nosiocima informacije javljaju se supstance ili energija.
Uz pomoć energije fizičkih polja (zvuk, struja, nervni impuls) informacija se prenosi dovoljno brzo, ali
pri tome ona postaje „neuhvatljivom“. Tako se informacija prenosi telefonom ili nervnim vlaknom.
Uz pomoć supstance prenos informacije ostvaruje se mnogo sporije, ali pri tome ravnomernije i
sigurnije. Tako se informacija prenosi pismima ili uz pomoć hormona.
Baš zbog razlike efekata u organizmu prisutno je nekoliko tipova prenosioca informacija.
3.8.1. Pojmovi o fizičkim poljima čovečijeg organizma, skala elektromagnetnih talasa i njeno
značenje u prenosu informacije na različitim strukturnim nivoima
(Skripnjuk Z.D., Golovaha M.A.)
Talasi se principijelno dele na elastične, za prenos kojih je potrebna supstanca, (naprimer zvučni,
ultrazvučni) i elektromagnetne, koji se mogu širiti u vakuumu brzinom svetlosti.
Kao rezultat svog funkcionisanja, organizam konstantno oslobađa elastične i elektromagnetne talase u
okolinu, a takođe i podvrgnut je delovanju spoljašnjih talasa.
elastični talasi:
Mehaničko smanjenje organa dovodi do nastanka određenih elastičnih talasa: šumova.
Srce prilikom rada stvara zvukove otvaranja i zatvaranja valvula, punjenje i pražnjenje komora, što se
može registrovati stetoskopom ili ehokardiografijom.
Bronhi i pluća stvaraju zvukove ulaska/izlaska vazduha iz alveola, malih, srednjih, velikih bronhija.
Želudac takođe pri svom radu stvara šumove.
Zvukove stvara bilo koji šupli mišićni organ. Karakteristike zvuka se menjaju u zavisnosti od dimenzija
organa i procesa koji se tamo dešavaju. Tako postoje sitnomehurasto, srednjemehurasto i
krupnomehurasto hrkanje u bronhima.
Na „slušanju ovih šumova je nastala auskultacija srca, spirografija“
Visokofrekventni zvuci, koji se nazivaju ultrazvukom, karakteristični su za rad ćelijskih membrana i
mogu uticati na njihovu strukturu.
elektromagnetni talasi:
Naravno svaki organ, svaka ćelija, svaka belančevina prilikom rada stvara elektromagnetni talas.
Frekvence, na kojima struktura oslobođa EMI talas, zavisi od dimenzije i građe ove strukture i osobina
procesa koji se tamo dešava. Strukture i zrače, i upijaju zračenje u istom dijapazonu.
Prema tome svaka struktura biće osetljivija prema određenim frekvencama i u planu lečenja i u planu
nanošenoj njoj šteti.
skala elektromagnetnih talasa
NF (niskofrekventno zračenje)
U niskofrekventnom dijapazonu zrače krupne strukture: organi i njihovi delovi. Naprimer,
elektrokardiografija (EKG) i elektroencefalografija (EEG) primeri niskofrekventnih zračenja organizma.
Niskofrekventno električno pražnjenje može poremetiti ili zaustaviti rad srca i mozga. Primeri toga su:
preosetljivost ljudi na meteorološke promene, udar električnom strujom.
VVF (veoma visoke frekvence).
VVF zračenje karakteristično je za belančevine.
SVF (srednje visoke frekvence).
SVF to su elektromagnetni talasi koji su dugački od 1 milimetra do jednog metra.
U tehnici se primenjuje u radiolokaciji, radionavigaciji, sistemu satelitske televizije, mobilnoj telefoniji.
U biologiji zračenje je karakteristično za belančevine. SVF- peć denaturiše belančevinu.
IC (infracrveno zračenje).
U infracrvenom (toplotnom) dijapazonu zrače belančevine. Intenzitet IC zračenja povećava se pri
pojačanju biohemijskih procesa u organu/tkivu. Uz pomoć snažnog infracrvenog zračenja (toplote)
belančevina se može razgraditi. Primer toga je termička prerada hrane.
Vidljivo zračenje.
UV (ultraljubičasto zračenje).
UV spektar je karakterističan za DNK i RNK. Zato, UV zračenje koriste pri dezinfekciji prostorija od
bakterija i virusa.
Rentgensko zračenje.
Rentgensko zračenje je karakteristično za nuklearne procese, zato ono utiče na strukturu pojedinih
atoma.
Gama zračenje.
Za talase je karakterističan princip odgovaranja ili princip „oktav“. Ovo znači, da jedna te ista
informacija može da se prenese u različitim dijapazonima frekvence uz pomoć istog uzajamnog odnosa
redosleda frekvenci između sebe. Na ovaj način, muškarci i žene, ne gledajući na razliku u frekventnom
dijapazonu glasa (kod žena je frekvenca glasa veća), razume jedno drugo. Isti „oktave“ zapažaju se i
primenjuju se u skali EMI.
Efekat uzajamnog dejstva talasa na strukturu zavisi od 2 faktora.
1) Podudarnost frekvence talasa spoljašnjeg zračenja i apsorbujuće strukture, dovodi do pojave
rezonance. Ako se podudaraju frekvence zračenja i upijanja (percepcije) – nastaće uzajamno
delovanje rezonance. U drugom slučaju spoljašnje zračenje i perceptivna struktura ostaće
„ravnodušnim“.
Rezonanca određuje specifičnost, izbirljivost i preciznost uzajamnog delovanja. Radi povećanja
izbirljivosti ne iskorišćava se jedan signal, već doslednost rezonance.
Baš zahvaljujući tome, mi ne bolujemo od mnogih bolesti, od kojih boluju životinje, za izazivača nema
odgovarajućeg cilja. Zahvaljujući ovome možemo iskorišćavati aparate, koji ispuštaju signale koji plaše
domaće štetočine. Kod čoveka ne postoji rezonanca na ove signale.
2) intenzitet (amplitude) zračenja. Pri nastanku rezonance amplituda spoljašnjeg zračenja sabira se sa
frekvencom oscilacije perceptivne strukture.
Ako je spoljašnja amplituda relativno mala (slab signal) – uticaj neće biti značajnim.
Ako je spoljašnja amplituda dovoljna, optimalna – desiće se aktivizacija strukture.
Ako je spoljašnja amplituda prevelika – može doći do razrušavanja strukture kao posledica prevelike
oscilacije.
Intenzitet određuje rezultat uzajamnog delovanja, da li će biti ova rezonanca korisna ili štetna.
Aura – to je ukupan zbir svih fizičkih polja organizma, koja se konstantno izlučuju u okolinu. U auri
nema ničeg mističnog. Neki ljudi imaju proširen dijapazon vida i vide ne samo crveni, već i infracrveni
spektar, a moguće i druge spektre. Takvi ljudi se nazivaju ekstrasensima – „preosetljivima“. Postojanje
kod čoveka ovakvih osobina, ne znači da oni imaju mogućnost lečenja drugih. Prema tome ekstrasens se
ne smatra isceliteljem.
Ako se kao rezultat upale, intenzitet biohemijskih reakcija u organu čoveka povećava, onda se povećava
i intenzitet infracrvenog zračenja u ovoj zoni. Za čoveka koji ima proširen dijapazon osetljivosti ovo se
vidi (oseća) kao „isturenje u auri“.
Ako se kao rezultat degenerativnog procesa u organu intenzitet biohemijskih reakcija smanjuje se, onda
se smanjuje i intenzitet infracrvenog zračenja u ovoj zoni. Za čoveka koji ima proširen dijapazon
osetljivosti - ovo se vidi (oseća) kao „prodor u auri“. Naravno, da se „prodor“ smatra gorim. Samo se leči
on ne „dodavanjem energije rukama spolja“, a bilo kojim aktiviziranim metodama (zagrevanje, trave,
masaža, psihoterapija itd).
3.8.2.Supstanca kao nosilac informacije
Supstanca iskorišćuje se kao pouzdan i dugotrajniji nosilac informacije od talasa. Preko sinteze
supstance proizilazi „materijalizacija informacije“. Supstancu za prenos informacije koriste endokrini i
imuni sistem. Starinskim načinom hemijskog upravljanja javljaju se humoralni faktori.
Postoji podudarnost gradnje upravljajuće supstance i strukture senzitivnog receptora. Među njima
takođe se dešava uzajamno delovanje u vidu rezonance spektra zračenja.
3.9.osnovni sistemi razmene informacije u organizmu čoveka
1. Nervni sistem, koji šalje nervne impulse (naredbe) raznim organima i stimuliše ili inhibira njihovu
funkciju. Osobina i struktura prenošene informacije najsličnija je sa naredbama, koji dospevaju
putem telefona. Postoji mogućnost operativne povratne veze i brze korekcije naredbe, ali se oni ne
fiksiraju u materijalnom nosaču.
2. Endokrini sistem uz pomoć hormona (naredbi) reguliše funkcije lanaca sistema ili kompletnog
organizma (adrenalin, estrogen). Osobina i struktara prenošene informacije slična je sa slanjem
pismenih naredbi. Kao pravilo, reakcija je sporija, ali pouzdanija, smanjena operativnost i
preciznost naredbe. Naredba je fiksirana na materijalnom nosaču.
3. Imuni sistem prepoznaje: svoj-tuđi i bori se protiv izazivača na osnovu dobijenog zaključka. U
svojom raspolaganju imuni sistem ima „bazu podataka“ svojih ćelija i tkiva (sistem
histopodudarnosti HLA) i uništava ćelije kojih nema u svojoj bazi podataka.
Zato, najbolje se leči patologija, koja je vezana za poremećaj regulacije.
3.10.
Struktura informacije
3.10.1 Sistemi znakova prenosa informacije
Struktura informacije „pisani govor ćelija“ sinteza doslednih nekoliko supstanci – pisanje pisma prema
drugoj ćeliji. „Usmeni govor ćelija“ tj prenos informacije uz pomoć elastičnih ili elektromagnetnih talasa.
Žive sisteme karakteriše znakovni sistem prenosa informacije. Odvojeni signal može biti elementom
slučajnosti, u isto vreme kada znak-određeni redosled i struktura nije slučajan, a stvoren zakonima
prirode. Zato postojanje znaka, takodje nije slučajno. Znaci se prepoznaju sistemima u saglasnosti sa
njihovim značajem.
3.10.2. Pisani i usmeni ćelijski jezici
Radi komunikacije ćelije se koriste odredjenim načinom struktuisanim signalima. Struktuisani signali
predstavljaju informacione poruke. Signali mogu biti u obliku materija (pismeni jezik) ili oscilacija
(usmeni jezik).
Da bi se naučio jezik,neophodno je prvo da se nauče „slova“, „zvuci“, „reči“, „rečenice“ i „sintaksička
pravila“.
Shvatanje reči „struktura“
Mnogi ljudi shvataju reč „struktura“ kao reč koja je analogna informaciji, ali struktuisana voda itd mogu
da ne prenose informaciju, u strukturi čak može da se desi da nije ništa zapisano.U tom slučaju
struktuisanost (kristala) karakteriše samo stepen njegove urednosti (negentropiji). Za informaciju osim
struktuisanosti, takodje je karakteristična i novina, tj razlika dela strukture od drugog dela.
3.10.3. Signal
Signal – je jednostavan proces, koji može da prenese najmanju količinu informacije.
Signal može biti izmena sile jednog od 4 tipa:
1) Elektromagnetni;
2) Gravitacioni (mehaničke oscilacije, sila trenja, elastičnosti, privlačenja);
3) Jakog (na nivou medjuatomskih);
4) Slabog (uzajamno delovanje);
Jednostavan, prost signal (blic svetlosti, 1 monotonska harmonijska oscilacija, frekvenca koje nema
značaja) nosi 1 bit informacije, i daje odgovor na jedno pitanje.
Složeni signal (semafor, 1 monotonska harmonijska oscilacija, frekvenca koje ima značaja) nosi 1 bajt
informacije, daje odgovor na nekoliko pitanja
Mada ponekad, nezavisno od složenosti signala (buka), on može da nosi samo 1 bit informacije.
Prilikom poremećaja čulnih organa, složeni signal može da se doživljava kao jednostavan i nositi manju
količinu informacije.
3.10.4. Slovo
Slovo (znak)-slika, koja je sastavljena od signala, koja mora da se identifikuje sistemom, i zato postoji
samo u sistemima sa memorijom. Za nastanak slova značaj ima ne samo frekvenca izlučivanja ili boja, a i
njihov uzajamni odnos u vremenu i prostoru. Uzajamni odnos u vremenu bitan je za talase:
elektromagnetni spektar, akustični talas-usmeni govor.
Uzajamni odnos u prostoru bitan je za strukturu – pismeni govor.
3.10.5. Reč
Reč – to je slika sastavljena iz slova.
3.10.6. Poruka
Poruka- je minimalna jedinica informacije.
3.10.7. Rečenica
Rečenica – je slika, sastavljena iz reči, gde poseban značaj ima njihov raspored (u bioinformatici
raspored delovanja određenih materija – nakon delovanja inhibitora materija neće ukazati uticaj)
gramatička i sintaksička gradnja.Razmak izmedju reči u rečenici je veći, nego izmedju slova i reči, isto je
i u bioinformatici.
Tabela različitih jezika na različitim nivoima strukturne organizacije bioobjekata
Govor:
DNK
Pisani govor
Slovo
Reč
Rečenica
Slovo
Reč
rečenica
Nukleotidi
Od tri slova
– triplet
nukleotida
Geni
?
?
Mitogenetsko
zračenje
Svi tripleti i
RNK
?
?
?
Polipeptid (sa
sekundarnom,
tercijarnom i
kvarternom
strukturom)
?
?
Spektar
apsorpcije
zračenja
?
Vrh delovanja
potencijala
Potencijali
delovanja,
spori talasi,
elektrotonski
potencijali
Električni
kompleksi
Iz odredjenog
nakupljanja
biološko
aktivnih
supstanci koji
u ovom
trenutku
okružuju
ćeliju i
konstantno se
menjaju
Elektromagnetsko
zračenje,
mehaničke
oscilacije i dr.
1 zubac na
EKG?
EKG, EEG
A,C,G,T
RNK
Usmeni govor
Nukleotidi
A,C,G,U
Belančevina
20
aminokiselina
Peptid
Joni
Biološka membrana (satoji se od
belančevina, lipida, polisaharida)
Sekundarni
posrednici
Joni
kalcijuma,
ciklični
nukleotidi,
inozitol3fosfat
Medjućelijska komunikacija
Primarni
posrednici,
medijatori,
hormoni,
biološko
aktivne
supstance
Na ćeliju
istovremeno
deluje
nekoliko
„slova“,
koji u
odredjenom
redosledu
sastavljaju
„reč“
Kao rezultat dekodiranja genetskog koda (šifre) bilo je dokazano da svakom „slovu“ govora
belančevine odgovara „reč“ govora RNK – triplet
3.10.8. Morfologija i sintaksis ćelijskih jezika
Morfologija
U lingvistici
Morfologija –je deo gramatike, koji proučava unutrašnju strukturu govora, gramatičke kategorije i
načini izražavanja gramatičkih značenja, a takodje i gramatičke klase reči – delovi govora.
Svoje morfološke karakteristike ima svaki jezik. Morfologija jednih jezika može se opisati kao sistem
sintetičko-analitičkog tipa (ukrajinski, belaruski, španski i dr). Gramatički značaj reči kod njih se izražava
u osnovi uz pomoć fleksije. U analitičkim jezicima (engleski, kineski i dr) deo gramatičkih značenja
prenosi se analitički – uz pomoć službenih reči, redosleda reči, povezivanja i dr.
Prevod ćelijskih tekstova u bionformatici
Proučavanje morfologije ćelijskih jezika (jezik DNK,RNK, belančevine, membrane, sekundarnih
medijatora i dr) ima značaj zato da bi se bolje razumeli medjućelijske i intraćelijske informacione poruke
i preciznije predvidjali buduću funkcionalnu aktivnost različitih ćelija.
Istraživanja morfoloških osobina ćelijskih jezika su pokazali, da oni mogu pripadati analitičkim
jezicima, jer se deo gramatičkih značenja prenosi analitički – uz pomoć redosleda reči, službenih reči,
povezivanja.
Sintaksa
U lingvistici
Sintaksa – to je deo gramatike, koji proučava gradnju prostih i složenih rečenica, njihove tipove i
oblike, a takodje i uslove upotrebe. Osnovna sintaksička jedinica je rečenica. Rečenica je celokupnost,
sistem obaveznih veza izmedju reči; koja se ponavlja, tipična je i relativno se ne menja u različitim
situacijama govora - jezična struktura.
Strukturno organizacionom jedinicom rečenice javlja se član rečenice, koji ispunjava, pre svega,
strukturnu funkciju, stvara neautonomne, minimalno sintaksičke strukture – povezivanje slova, od kojih
nastaju rečenice.
Prevod ćelijskih tekstova u bioinformatici
Radi ispitivanja sintakse membranskih jezika registrovali su izazvanu električnim nadražajem i
spontanu električnu i kontrakcijsku aktivnost gladkih mišića želuca, creva, materice, jajovoda zamorčeta.
Sprovedena istraživanja su pokazala, da u električnim kompleksima, koje generišu glatkomišićne ćelije,
postoje glavne (subjekat i objekat) i sekundarni članovi rečenice.
Subjekat
U lingvistici
Subjekat je glavni član rečenice, koji označava subjekat delovanja ili nosioca neke osobine (osobine,
stanja), koji se naziva predikat. Subjekat nije uvek obavezan u rečenici, pošto se predmetna pripadnost
pojma može biti izražena i drugim načinom, naprimer situativno ili kontekstualno.
Prevod ćelijskih tekstova u bioinformatici
U membranskom govoru ćelija subjekat često se izražava situativno ili kontekstualno.
„ko se našao u zoni delovanja“. Naprimer, dajući pražni nadražujući električni impuls, mi kažemo
glatkomišićnoj ćeliji: „Niskopražni gladkomišićne ćelije skraćujte se!“ Ako povećamo količinu
nadražujućeg elektriciteta 5-10 puta, onda se prethodna rečenica pretvara u:“Svi glatkomišićne ćelije
odmah se skraćujte!). Na takav način, pri povećanju amplitude spoljašnjeg signala, često se umanjuje
specifičnost adrese.
Predikat
U lingvistici
Predikat je glavni član rečenice, koji pokazuje delovanje, proces itd., koji traju za vreme relativnog
trenutka govora ili neke druge tačke vremenskog toka.
Prevod ćelijskih tekstova u bionformatici
Bilo koji prekopražni nadražaj ćelija ima u svom sastavu predikat, koji se može izraziti rečima: “reaguj,
nadraži se, pamti, skraćuj se, izluči sekret“ itd.
Definicija
U lingvistici
Definicija je sekundarni član rečenice koji se koristi da bi opisao statičnu karakteristiku predmeta,
pojave, stanja, procesa i dr.
Prevodjenje ćelijskih tekstova u bioinformatici
Definicije se iskorišćavaju u membranskom govoru ćelija.
Prilikama
U lingvistici
Prilikama se nazivaju takve sekundarne članove rečenice koji ukazuju na način, meru i stepen delovanja,
procesa, stanja, mesto, vreme, uzrok, cilj, uslov, mogućnost postojanja predmeta, pojave.
Prevod ćelijskih tekstova u bioinformatici
U membranskom govoru često se iskorišćavaju prilika vremena (odmah). Brzina biološkog odgovora
direktno zavisi od amplitude spoljašnjeg signala.
Dopuna
U lingvistici
Dopuna je sekundarni član rečenice, koji označava predmet (objekat), na koji je usmereno delovanje i
sa kojim je povezan drugi predmet, koji je izražen subjektom ili uz pomoć kojeg ostvaruje se delovanje.
Prevodjenje ćelijskih tekstova u bioinformatici
U membranskom govoru, dopuna se često koristi (skrati se i prenesi nadražaj susedne ćelije).
Glavni i sekundarni članovi rečenice postoje u jezicima molekula DNK, RNK, belančevine,
sekundarnih posrednika, a ne samo u membranskom govoru. Svaka ćelija „zna“ nekoliko jezika.
Šta daje u praksi izučavanje strukture ćelijskih jezika?
Poznavanje strukture ćelijskih jezika, posebno usmenih, daje mogućnost njihove imitacije i na takav
način upravljanja delovanja bilo koje ćelije, grupe ćelija organizma ( u cilju lečenja).
3.10.9. Prevodjenje ćelijskih jezika, tačke emitovanja
Prevodjenje ćelijskih jezika konstantno se dešava u živim sistemima izmedju karika informacionih
kanala i u ćelijama radnih organa.
 Receptori ćelija, jonski kanali (receptori biološko aktivnih supstanci i hemijsko upravljački jonski
kanali prevode pismeni jezik materije na pisani jezik sekundarnih intraćelijskih posrednika,
potencijalno zavisni jonski kanali prevode usmeni jezik elektromagnetskih talasa na pismeni jezik
sekundarnih posrednika.
 Receptori čulnih organa, kože unutrašnjih organa, slobodni nervni završeci (prevode usmeni jezik
elektromagnetskih talasa visokih frekvenci vidljivog dijapozona, akustičnih, tj mehaničkih
oscilacija vazduha, pismeni jezik hemijskih supstanci hrane i mirisni molekul, medjućelijski
prostor u usmeni jezik nervnih impulsa).
 Sinapse ( sa usmenog jezika pakovanja električnih impulsa na pismeni jezik biološko aktivnih
supstanci na presinaptičkoj membrani i, obrnuto, na postsinaptičkoj membrani).
 Hipotalamus i hipofiza (najvažniji centar prevodjenja sa usmenog jezika nervnih impulsa, koji se
skupljaju sa celog mozga na pismeni jezik hormonsko stimulišućih i hormonsko inhibitornih
faktora, koji utiču na sve, bez izuzetaka endokrine žlezde).
3.10.10. Razlika metoda lečenja, koji su izgradjeni po principu ćelijskih jezika (mikrogeneratorna
informoterapija) od drugih informacionih metoda lečenja.
Za metodu lečenja koja koristi elektromagnetne talase, kao nosilac informacije, imaju značaj sledeći
parametri
1. Spektar korišćenih frekvenci, njihov konkretan značaj.Od spektra korišćenih frekvenci često
zavise potencijalne mete uticaja frekvenci. Što je više korišćeni spektar, to će on delovati na sitnije
strukture. Što se preciznije podudara frekvenca apsorpcije mete sa emitovanom frekvencom to će
preciznije biti uticaj.
2. Snaga korišćenih frekvenci. Od snage zavisi karakter uticaja: uopšte neće delovati/aktiviranje
strukture usled rezonance/ razrušavanje strukture usled intenzivnih oscilacija.
3. Količina korišćenih frekvenci. Koriste se jedna frekvenca, nekoliko frekvenci, mnogo frekvenci,
složeni spektri, nekoliko spektara. Što je preciznije opisan spektar oscilacije biološkog molekula,
to je verovatnoća veća da će doći do rezonansa. Složeni sistem, naprimer belančevina, ne javlja se
prostim zbirom frekvenci oscilacija njegovih delova. Njegova osećajnost prema pojedinim
frekvencama malo niže, nego prema precizno izgradjenom spektru njegove oscilacije.
4. Okretanje u vremenu (istovremeno, usled) i kako se ovaj parametar menja u toku jednog procesa i
celog kursa. Konstantan uticaj jedne frekvence dovodi do brzog navikavanja i rezistencije u
odnosu na uticaj. Frekvence moraju da se menjaju dinamično u toku lečenja. Postoji način uticaja
tzv „ljuljaškama“ frekvence, kada u predelima spektra, frekvence se dosledno menjaju od visočijih
prema nižima i obrnuto. Takav uticaj manje izaziva rezistentnost, ali se ne javlja usmerenim i
proučenim. Redosled uticaja ne može biti „bilo koja“, glavno je da bude po redu. To je slično sa
unošenjem lozinke na kompjuteru: čak i da znate svih 8 simbola, a neznate njihov redosledpostoji mnogo varijanti,ali samo je jedan pravi i jedini.
5. Prostorna organizacija generatora frekvenci i princip njihovog uzajamnog delovanja sa tkivom
(organom) metom. Važno, kako je tačno rasporedjen generator u odnosu na metu, i na kakav način
uticaj dostiže metu i kako nastaje uzajamno delovanje
Biorezonansna terapija je lečenje uz pomoć jedne fiksne frekvence. Postoje specijalne tabele
frekvenci, u kojima je napisano, koja frekvenca kojem organu odgovara.
Multirezonansna terapija je lečenje uz pomoć nekoliko fiksnih frekvenci istovremenski.
Mora-terapija leči složenim elektromagnetskim spektrima.
Interferenciona terapija je lečenje na osnovu uzajamnog delovanja unutrašnjih i spoljašnjih frekvenci,
koji nisu sinhronizovani u vremenu.
Informoterapija je lečenje otvorenim u vremenu redoslednim frekvencama ili spektrovima, koji su
gradjeni prema principu ćelijskih jezika.
Karakteristike mikrogeneratorske informoterapije:
Zapisana je informacija o normalnim ciklusima rada ćelija.
Bolje se prihvataju biološkim sistemom, jer su napisani na razumljivom njoj jeziku.
Spora navika i razvoj rezistencije.
Dovoljno slab signal.
Minimalna mogućnost neželjenog dejstva.
Zanimljivo je da u klasičnoj akupunkturi tačke stimulatori, smirenja i tačke pomoćnici rasporedjeni su
prema odredjenom algoritmu. Prema tome na ruci se nalaze sedativne tačke u predelu lakta i lakatne
jame, koji stimulišu se na prstima, obično na 3oj falanzi, tačke pomoćnici su izmedju njih u blizini
podlaktice. Na nogama sedativne (protiv bolne) tačke se nalaze pored kolena, pozadi-ispod kolene jame,
stimulišući pored baze prstiju, pomoćnici izmedju njih u oblasti gležnja.
Izgleda da je dužina talasa, koji nastaje pri „uključenju“ odredjene tačke je različita, ali približno je ista
za stimulaciju i smirenje različitih organa, kod svakog čoveka ona je individualna. Logično je to, jer su
dimenzije organa kod svakog su različite. U akupunkturi za merenje rastojanja iskorišćava individualni
cun! (udaljenost izmedju 2e i 3e falange srednjeg prsta ruke baš ovog čoveka).
Pri korišćenju Su-džok šema (lečenje uticajem na dlan i tabane) i akupunkture (korišćenje tačaka na
uhu) iskorišćavaju kraće talase, pri korišćenju lečenja na prstima – još kraće, koji deluju na još sitnije
strukture. Tkivo šake/stopala ima principijelnu razliku u odnosu na tkivo zadnje površine ruku/nogu,
najverovatnije jer se razvija od drugog embrionalnog pupoljka i ima sopstvene zone proekcije organa. I
zato šeme obične Čženj-zju terapije i Su-džok ne smetaju jedna drugoj, već se dopunjuju medjusobno.
3.11.
Perspektiva razvoja bioinformatike
Dalji razvoj bioinformatike omogućiće stvarati cele programe ozdravljivanja na jezicima
intraćelijske, medjućelijske, medjutkivnom i medjusistemskoj komunikaciji.Prenošenje ovih
programa ćelijama organizma uz pomoć odgovarajućeg nosača informacije omogućiće im da
uspostave razmenu supstanci, energije i informacije u organizmu čoveka i napraviti čoveka zdravim.
Postoji takodje problem stvaranja novih sistema povratne veze, koji su neophodni za odabir i
kontrolu lečenja. Postojeći sistemi elektropunkcijske dijagnostike (Fol, Nakatani i modifikacije,
aurikulodijagnostika itd) imaju nedostatke u planu postojanja spoljašnjeg signala testiranja (što je
signal visočije, to je gore) subjektivnog merenja, i druge.
4.Funkcionalni sistemi i kanali prenosa informacije u organizmu čoveka
4.1. Pojam o informacionim kanalima u sklopu funkcionalnih sistema organizma.
Materijalnost IK
Funkcionalni sistemi – sveukupnost organa i drugih struktura (nervnih centara, vlakana, endokrinih
organa i ćelija, imunskih organa, mišića, koštanih struktura, sudova), koji su objedinjeni ciljem
ispunjavanja jedine funkcije.
Funkcionalni sistem postoji do tada, dok postoji neophodnost u ispunjavanju njegove funkcije.
Naravno, neke funkcije su potrebni uvek (varenje hrane, disanje, krvotok), a neki samo na kratko
vreme. Novi funkcionalni sistemi mogu da se stvaraju za vreme bolesti, kada je neophodno
nadoknaditi rad organa koji oslabljeno funkcioniše, za vreme nastanka novih neobičnih okolnosti, koji
zahtevaju reakciju.
Funkcionalni sistem radi po principu povratne veze.
Princip povratne veze:
Povratna veza reguliše izvršenje rada.
Signali idu konstantno od receptora prema regulacionom centru i otud prema efektornoj ćeliji, a od
nje prema regulacionom centru – ako signal ne stiže – onda je to znak promena.
Osnovni signal usmerava „primarnu“, grubu reakciju, postavlja se zadatak osnovnom usmerenju
reakcije, onda stižu konstantno korekcioni signali, koji odgovaraju za fino podešavanje i regulaciju
funkcije.
Pri izvršenju posla, ako je posao ispunjen na 50% - šalju se signali na stimulaciju rada – pozitivna
povratna veza.
Ako je posao odradjen na 100% - onda se signali ne šalju.
Ako je posao odradjen na više od 100% - onda se šalju signali za prekidanje delovanja (negativna
povratna veza).
Na takav način, se vidi, što funcionalni sistem sastoji se od radnog organa i sabirajućih kanala,
obrade i prenosa informacije, koja se tiče ispunjenja odredjene funkcije.
4.2. Gradnja IK u tehnici i biološkim sistemima
Razvoj informatike uslovljen je razvojem Šenonovskom teorijom veze. U šenonovskom kanalu
prenosa postoji izvor i prijemnik informacije. Informacija dospeva do informacionog kanala preko
kodiranog uredjaja, prijemnik dobija informaciju nakon dekodiranja.
Postojanje izvora buke remeti informaciju u kanalu prenosa. Neophodan uslov prenosa informacije
javlja se neprekidnost informacionog kanala.
Informacioni kanal, kao pravilo, ima mnogokaričnu strukturu.
U organizmu čoveka informacioni kanal takodje ima mnogokaričnu strukturu.
Obezbediti normalnu razmenu informacije organa može se samo ako postoje različite varijante
regulacije.
Spora regulacija se obezbedjuje endokrinim žlezdama i ćelijama, koje daju opštu intenzivnost
procesa razmene, brzina izvršenja funkcija itd.
Brza regulacija obezbedjuje se „preciznim“ signalima nervnog sistema.
Odredjeni značaj u regulaciji imaju takodje imune ćelije i ćelije vezivnog tkiva, izlučujući
prozapaljenske i protivzapaljenske faktore.
Često ćelije koje se nalaze u susedstvu, prenose informacije jedna drugoj (u glatkomišićnim
vlaknima).
Svi oni se javljaju karikama u mnogokarikovom kanalu regulacije.
Kakav će tačno put ili redosled karika regulacije biti izabran – zavisi od konkretnog cilja.
To, što se često zove meridijanom i izučava se kao raspored tačaka na telu čoveka – je samo mali
deo informacionog kanala odredjenog funkcionalnog sistema. Kineski lekari, pričaju o spoljašnjem
(na koži) i unutrašnjem kretanju kanala. Baš unutrašnje kretanje kanala posebno zanimljiv i
predstavlja osnovni deo ledenog brega, na vrhu kojeg se nalaze tačke tela za akupunkturu. Unutrašnje
kretanje kanala - to su sve informacione veze odredjenog organa, koje se ralizuju preko sudova uz
pomoć hormona i drugih biološko aktivnih supstanci, nervi, veze sa segmentom kičmene moždine i
delovima velikog mozga, neposredno od ćelije do ćelije.
Za informacioni kanal važna je neophodna brzina predaje informacije i minimalni trošak energije.
Naprimer, informacione veze susednih segmenata obezbedjuju se osim veze preko kičmene
moždine još i lokalnih mehanizama prenosa informacije uz pomoć metasimpatičkog nervnog sistema,
lokalnih hormona, što se posebno dobro vidi u sistemu regulacije gastro-intestinalnog trakta.
4.3. Izvori informacije
U bionformatici:
Informacija, koju dobija čovek, možemo podeliti na:
 Naslednu, koju dobijaju od roditelja i koja je kodirana u nukleinskoj kiselini, citoplazmi i
plazmatskim membranama jajne ćelije i spermatozoida;
 Iz okoline, koja dospeva preko čulnih organa i pored njih;
 Informaciju iz hrane, koja se deli na:
- Strukturnu informaciju iz složenih molekula; nukleinskih kiselina, belančevina, vitamina i dr.;
- Zaštitnu informaciju fitoncida, antibiotika i dr.
Izvori informacije: nasledna, iz okoline, iz hrane.
U tehnici – materije, zvuci, izlučivanje okolnog sveta i čoveka.
Kineski pojmovi o dobijenoj informaciji
Informacija koju dobija čovek,možemo podeliti na:
Či može doći od prošlog Neba
 Nasledna (Či može doći od prošlog Neba. U trenutku začeća, spaja se Či oca i majke i stvara se
početna Či (juan-Či) budućeg deteta, tj nasledna Či).
U kategoriju budućeg Neba spadaju takve vrste Či, koji se formiraju i reprodukuju već nakon
rodjenja.
 Iz okoline, koja dospeva preko čulnih organa i pored njih (sa vazduhom, vodom, hranom dospeva
osnovna Či-czun-Či).
 Informacija iz hrane se deli na:
- Strukturnu informaciju složenih molekula: (oblik Či, koji nastaje iz tečnosti i hrane, hrani sve
organe i tkiva, naziva se svetlom (žun-Či) ili hranljivom (in-Či).
- Zaštitnu informaciju fitoncida, antibiotika i dr. (sve što ostaje od obrade hranljivih proizvoda i
tečnosti u organizmu i ne ulazi u strukturu hranljive Či, ide na stvaranje zaštitnih sila organizma –
vej-Či).
Zaključak je da postoji paralela izmedju različitih tipova Či i tipova informacije.
4.4. Prijemnici informacije
Prijemnici informacije, naprimer receptori stvaraju primarno raspoznavanje znaka
U bionformatici:
Čulni organi prilikom prijema informacije igraju ulogu prijemnika i uredjaja za kodiranje. Potrebno
je razlikovati čulne organe (receptore) čoveka i receptore ćelija. U ovom slučaju reč „receptor“ ima
isti značaj – prijemnik informacije, ali različiti nivoi (organizmov, ćelijski).
Informaciju mogu da primaju akupunkcijske tačke, radeći pri tome kao organ percepcije, pošto ima
različite receptore (dodirne, toplotne proprioreceptori). Akupunkcijske tačke takodje dobijaju
informaciju koju nisu sposobni da usvoje čulni organi. DNK ćelija akupunkcijskih tačaka usvaja
informaciju, koja se prenosi radioaktivnom česticom, membrana ćelija akupunkcijskih tačaka usvaja
informaciju koju može nositi KVČ, SVČ izlučivanje, laser itd.
Prijemnici informacije: Čulni organi, akupunkcijske tačke, receptori ćelijskih membrana, receptori
u citoplazmi. Imaju osobinu desenzitizacije.
Ispitani mehanizmi recepcije informacionih signala koje se prenose medijatorima: acetil-holinom,
adrenalinom (Vuljfius,Kovalenko 1978, Glebov, Križanovski 1978, zejmal, Šelkovnikov 1989,
Aničkov 1982, Nozdračev 1983, Sergejev, Šimanovski 1987, Bertram,Katcung 1998). Dokazano je da
su receptori belančevinskih peptidnih hormona u mnogim biološko aktivnim supstancama nalaze se
na plazmatskim membranama, a receptori steroidnih hormona nalaze se u citoplazmi (Rozen, Smirnov
1981, Golikov 1988).
Radi izučavanja mehanizama recepcije informacionih signala zdravim i bolesnim ćelijama
istraživali su uticaj različitih tipova nosača informacije na električnu i mehaničku aktivnost izolovanih
glatkomišićnih ćelija zamorčeta, mačke i čoveka uz pomoć disaharidnih medjuprostora. „Bolest“
ćelija su izazivali hemijskim sredstvima (kiselinama, hloroformom, azotnim jedinjenjima i dr) i
fizičkim faktorima (visokom temperaturom, prekopražnom električnom strujom).
U normalnom rastvoru Krebsa glatkomišićne ćelije taenia coli, kružnog sloja debelog creva,
antralnog dela želuca, materice, jajovoda zamorčeta su spontano generisali spore talase i potencijalna
dejstva, koji su izazivali njihovu kontrakciju. Bradikinin, supstanca R, vazopresin izazivali su
kontrakciju ili pojačanje spontane električne i kontraktilne aktivnosti glatkih mišića mokraćne bešike,
gastro-intestinalnog trakta, materice, jajovoda. Pri dužem delovanju ovih supstanci na glatkomišićne
ćelije njihovi efekti na kontraktilnu aktivnost su se smanjili, tj nastajala je desenzitizacija.
U tehnici –Predajnici, Antene, Biosenzori – je oblast koja se intenzivno razvija, pošto se često živi
organizmi (alge, jednoćelijski) bolje podnose izlučenje, nego bilo koje tehničko sredstvo.
Akupunkcijske tačke kao prijemnici informacije. Važnu ulogu u kodiranju informacije, koja je
dobijena akupunksijskom tačkom, imaju labrociti – njihova povreda ili pojačavanje funkcionalne
aktivnosti dovodi do izbacivanja u okoloćelijsku tečnost fiziološko aktivnih supstanci: medijatori bola
i upale, supstance R, bradikinina, histamina, serotonina, prostoglandina koji utiču na okolne ćelije i
receptore nervnih završetaka gde se dobijena informacija kodira i predaje se dalje.
4.5.Provodnici informacije
U bioinformatici:
Obično je predvidjeno, da se informacionim kanalima u organizmu čoveka smatraju nervni
provodnici.Ali nervni provodnici u nekim slučajevima dolaze do efektornih ćelija, a u drugim – ne.
Na skeletnim mišićima postoje sinapse, preko kojih nervni sistem može da upravlja njihovim radom,
tj medju ćelijama kore velikog mozga i skeletnih mišića postoji neprekidni informacioni kanal,koji je
u potpunosti stvoren nervnim ćelijama, njihovim priraslicama i sinapsama.Ali u glatkomišićnim
ćelijama,krvnim ćelijama ne postoje čvrsto izraženih sinapsi, preko kojih bi signal mogao stići do
nervnog sistema. Ali nervni sistem igra važnu ulogu u regulaciji njihove funkcionalne aktivnosti.
Regulišući uticaj se ostvaruje preko nervnih provodnika, koji su maksimalno približeni ka grupi ćelija
(naprimer glatkomišićnim) i izdvajaju medijatore u njihov medjućelijski prostor. Uvećanje
koncentracije tog ili drugog medijatora u medjućelijskoj supstanci izaziva izmenu funkcionalne
aktivnosti glatkomišićnih ćelija ovog dela.
Na taj način,iako je nervni provodnik „prekinut“ informacija ipak dostiže do efektornih ćelija, a to
znači, da informacioni kanal u ovom slučaju nije jednorodan u svom toku. Ovo dovodi do zaključka,
da nervni završeci nisu i informacioni kanali,tek ponekad mogu biti samo njihovim delićem.
Provodnici informacije: Mnogokarični informacioni kanali (nerv, sud, medjućelijska tečnost,
membrane).
Karikama mogu biti: nervni provodnici, biološke tečnosti (krv, limfa, medjućelijske supstance).
Membrana glatkomišićnih ćelija.
Karikama informacionog kanala mogu biti nervni provodnici, humoralni faktori, koji su u filo- i
ontogenezi raniji u odnosu na nervne.Takodje postoje informacioni kanali, gde se priroda predaje
informacije ne javlja ni nervnom, ni humoralnom, informacija može da se prenosi elektrotoničnim
potencijalom (u glatkomišićnim ćelijama), putem mehaničkog ili elektromagnetno izlučivanje).
U tehnici: provodnici (struja), vazdušni prostor (zvuk), vakuum (EMI).
Šta su to kineski meridijani?
Realno je pretpostaviti, da su klasični kineski kanali mnogokarični informacioni kanali. Odavde je
jasno, zašto traženje morfološkog supstrata kineskih kanala bilo uzaludno. Morfolozi su predvideli, da
je struktura kanala na celom toku ista. Dostigavši završetak nervnog provodnika ili suda, i ubedivši se
da kineski kanal ide dalje, oni su zaključili da nervni provodnik nije isto što i kineski kanal. I zato je
bio izmišljen „meridijan“-uslovna linija, koja spaja akupunkcijske tačke. Mada u stvarnosti
informacioni kanali nisu uslovni, a apsolutno realni. Od čega zavisi jedinstvo različitih struktura
informacionih kanala, šta objedinjuje raličitog roda elemente u sistem? Jedinstvo je uslovljeno
ispunjenjem funkcije informacionog obezbedjivanja datog organa. Informacija može da izmeni nosača
(usmeni ili pismeni), ali sačuvati suštinu.
4.6.Obrada informacije
Dešava se u ciljnim ćelijama.
Obrada nastaje putem uporedjivanja dospele informacije sa postojećom u bazi podataka, odgovor na
pitanja važno/nije važno, aktuelno/neaktuelno.
Pri tom je važan sam proces uporedjivanja podataka. Poznato je, da imune ćelije prepoznaju svoju
ćeliju prema kompleksu HLA (kompleks histouporedivosti), to je kao pasoš koji dokazuje o tome da
je ćelija „svoja“. Pri poremećaju uporedjivanja ćelija može biti prepoznata kao tudja i biće uništena.
4.7. Strukturizacija i stvaranje kataloga
Struktuiše se odredjena kao potrebna i aktuelna informacija.
Strukturizacija se dešava u saglasnosti sa već postojećom bazom podataka, u koju se umeću odredjeni
novi „fajlovi“. Ako za novu informaciju nema grupe ili dela kataloga, ona može jednostavno da se ne
prihvata i ne pamti. U procesu dospeća informacije može da se menja struktura samog kataloga, što
zahteva značajne troškove vremena i sredstva.
Kod čoveka u procesu vaspitavanja stvaraju se „bazni“ stavovi, koji i odredjuju svu dalju klasifikaciju
zbivanja, pojava. Preredjivanje ovih baznih stavova je dovoljno težak i dugačak proces. Zato ako se
prvobitna struktura kataloga sadrži greške – psiholozi to zovu „ograničenim ubedjenjem“, a celi sistem
„životnim scenarijem“. Stavovi formiraju jezgro ličnosti, ali posledično svojoj žestini mogu
ograničavati ovu ličnost pri pojavi različitih mogućnosti , smanjivati efikasnost adaptacije.
Postoji takodje kliše reakcije na nivou biohemijske razmene. Prilikom uticaja snažnog spoljašnjeg
hemijskog ili infekcijskog agensa može da se stvori stereotip reakcije na različite faktore u uslovima
konstantnog postojanja takvog agensa. Tj agens postaje ne samo spoljašnjim faktorom, već i utiče na
karakter obrade druge informacije, menja strukturu „baze podataka“. Standardni greške baze podataka u
ovom slučaju formiraju „konstituciju“, koja se izučava u homeopatiji. Ganeman je opisao „miazme“, tj
zaprljanost, koja utiče na svu obradu informacije. Takve greške mogu da se prenose na potomke.
Grubi poremećaji informacione baze podataka na genetskom nivou (mutacije) dovode ponekad do
nesjedinjavanja sa životom poremećaja.
4.8.pamćenje informacije
Pamti se struktuisana informacija
Prilikom pamćenja ima značaj, koliko energije i supstanci iskorišćuje se na 1 bit i minimum „buke“.
U bioinformatici:
Obuka imunih ćelija
U nervnom sistemu, u to spada i svesno pamćenje
Bilo koja ćelija organizma?
U tehnici: magnetizam, mehanička povreda, pri faznim prelazima:
- Izlivanje metalnih delova
- Preplavljivanje voska
- Kristalizacija leda i stvaranje vode prilikom hladjenja
Za to da bi se uradila kvalitetna kopija informacione poruke neophodno je:
1. Kvalitetni original i dovoljno jak signal.
2. Minimum buke.
3. Odgovarajući nosač informacije.
4. Fiksiranje informacije na nosaču.
5. Znanje, zašto i kako ovu kopiju ispraviti.
Tehnike i uslovi
registracije,
preregistracije
informacije u praksi
lekara
Primerom uzajamne veze izmedju tehničke i
biološke informacije javljaju se metode
registracije „informacije“ o različitim
supstancama, tj spektara njihovog
lekarskih preparata.
4.9. Čuvanje informacije
U bioinformatici:
DNK – sačuvana informacija ima nekoliko mehanizama
zaštite od gubitka.
Realizuje se metodom slučajnih uzoraka različitim ćelijama u
toku života.
Belančevina – prepisana informacija uvek sa „originala“
(DNK). Kopija sa originala uvek je bolja, ali sa svakim sledećem
kopiranjem original postaje sve gore.
Ekspresija na površini imunih ćelija belančevina ranljivija
„pojedene“ tudje supstance.
Lančevi neurona.
U tehnici:
Elektromagnetsko polje (disketa).
Mehanički tragovi (laserni disk).
Struktura kristala supstance (mikrošema).
4.10. Prenosioci informacije u svakoj karici IK
Ispitana je uloga različitih sekundarnih posrednika u
mehanizmu prenosa informacije, koja se prima plazmatskom
membranom pri delovanju medijatora. (Bogač, Skripnjuk, Burdiga,
1980, Bogač i dr., 1981, Kostjuk, 1986, Skok, Šuba 1986),hormona
(Skripnjuk, 1989), peptida (Klimov, 1983, Skripnjuk 1989, 1995)
na intraćelijske strukture.
Prenosioci informacije u svakoj karici IK
Dele se na „usne“: izlučivanja i različiti potencijale i „pismeni“:
supstance
Primarni posrednici (medju će lijama): hormoni, medijatori,
elektrotonički potencijali, generatorski potencijali, potencijali
delovanja, spori talasi, mitogenetička izlučivanja i dr
Sekundarni posrednici (unutar ćelije)
- Са2+,
- cАМF
- inozitol-3 fosfat,
- diacilelicirol potencijali delovanja
U bioinformatici:
• od nervnog i endokrinog sistema na glatke mišiće primarnim
posrednicima – slovima (hormoni, medijatori, metaboliti);
• od plazmatske membrane na intraćelijske strukture:
- «usmeno» signalima – potencijalima delovanja
(PD) i slovima – pakovanjima PD;
- «pismeno» slovima – sekundarnim posrednicima Ca2+ , cAMF,
inozitol-3 fosfat, diacilglietorol);
• iz citoplazme u jedro
• u organizmima čoveka, životinja, biljaka, mikroorganizama, virusa
– «usmeno»? slovima – elektrotoničnim potencijalima, generatornim
potencijalima, potencijalima delovanja, sporim talasima, mitogenetičkim
izlučivanjem i dr.
– «pismeno»
> slovima: nukleotidima, medijatorima, hormonima,
aminokiselinama, jonima i dr.
> slovim a: tripletim a, polipeptidima, belan čevin ama,
elektri čnim kompleks onima
> Rečenicama: nitima DNK, RNK, skupljanjem
biološko aktivnih supstanci, koji se stalno menja i
dr.
• u živim sistemima: rečenicama i pričama (fa jlovima).
Uz pomoć metode duplih šećernih medjuprostora istraživali su
uticaj specifičnih (joni natrijuma, kalcijuma, kalijuma, magnezijuma,
hlora, medijatora, hormona, pražnih električnih nadražaja i dr) i
nespecifičnih (jona stroncijuma, barijuma, cinka, gvoždja, lanina,
farmakoloških preparata, toksičnih supstanci, nagle promene
temperature, prepragovih i nadpragovih električnih nadražaja i dr)
razdraživača na električnu i mehaničku aktivnost glatkih mišića.
Ca→Sr Nakon zamene jona kalcijuma na jone stroncijuma
beznačajno se menja električna nadražujuća aktivnost gladkih
mišića gastro-intestinalnog trakta.
Ca→Ba Prilikom zamene jona kalcijuma na jone
barijuma,često se uvećava frekvenca spontanih potencijala
delovanja.Nakon 30-40 minuta delovanja barijumskog sastava
kontraktilna aktivnost glatkih mišića inhibiše se.
Zn Fe Cd Električna i kontraktilna aktivnost gladkih mišića
ugnjetava se u sastavima, koji su sadržali jone cinka, gvožđa, lanina.
Bez Mg Nakon zamene normalnog sastava Krebsa na
bezmagnezijumski sastav pratilo se smanjenje katelektrotoničnih
potencijala, anelektrotoničnih potencijala, membranskog
potencijala, uvećanje frekvence i amplitude spontanih i izazvanih
potencijala delovanja glatkih mišića taenia coli zamorčeta. Pri
dugom dejstvu, amplituda PD smanivala se bez Na. Zamena
normalnog sastava Krebsa na beznatrijumski sastav izazivala je
toničnu kontrakciju i generisanje spontanih potencijala delovanja i
faznih kontrakcija glatkih mišića mokraćne bešike zamorčeta
Glatko mišićne ćelije mokraćne bešike počinjali su
generisati spontane potencijale na 131,2_+32,8 od delovanja
beznatrijumskog sastava. Svaki spontani potencijal
delovanja bio ispraćen faznom kontrakcijom. Amplituda
spontanih kontrakcija iznosila je 82,9+_12,9% od amplituda
izazvanih električnom strujom kontrakcija mišića mokraćne
bešike, koji su se nalazili u normalnom stanju. Nakon
kontrakcije spontanih potencijala delovanja i kontrakcije
glatkih mišića oni su se mogli izazvati električnim
impulsima..
Zamena normalnog sastava Krebsa na beznatrijumski, ili
hiponatrijumski hipo CL izzvala je kontrakciju glatkih mišića.
Hiper K Zamena normalnog sastava Krebsa na
hiperkalijumski sastav dovodila je do depolarizacije plazmatske
membrane, fazne i tonične kontrakcije mišića mokraćne bešike,
taenia coli, cirkularnog sloja želuca, materice, jajovoda zamorčeta.
Nakon zamene normalnog sastava Krebsa na sastav Krebsa,
koji sadrži 4,9% dietilovog etra, beležila se depolarizacija ćelija
glatkih mišića taenia coli, koja je nastajala već nakon 10 sekundi.
U sastavu Krebsa, koji sadrži dietilni etar, električna i kontraktilna
aktivnost bila inhibirana. U sastavima koji su sadržali hloroform,
aminazin, benzol, o-ksilol smanjivao se membranski potencijal,
amplituda skraćivanja i brzina opuštanja glatkih mišića.
Papaverin izazivao je inhibiciju električne i kontraktilne
aktivnosti glatkih mišića.
Kofein izazivao je kratkotrajne kontrakcije i posledično opuštanje
glatkih mišića mokraćne bešike, materice, GIT.
Pri smanjenju temperature sastava Krebsa sa 37 stepeni na 23
inhibirala se spontana električna i kontraktilna aktivnost glatkih mišića,
povećavala se amplituda izazvanih potencijala delovanja, smanjivala se
veličina membranskog potencijala mirovanja.
Dobijeni rezultati su pokazali, da nespecifični nadraživači (hemijske
supstance i fizički faktori) izazivaju izmene električne i kontraktilne
aktivnosti glatkih ćelija, tj oni mogu biti nosačima informacionih signala.
Specifični nadraživači (acetil-holin, noradrenalin, adrenalin,
bradikinin, supstanca p, vazopresin, oksitocin, angiotenzin,
insulin, paratireoidin, kortizon, hidrokortizon, pražni
električni stimulusi) takodje su izazivali izmene električne i
kontraktilne aktivnosti glatkih mišića, tj oni služe nosiocima
informacionih signala..
Posebni informacioni signali nose malu količinu informacije.
Prenos velike količine informacije izmedju ćelija, unutar ćelija,
izmedju organa i sistema ostvaruju struktuisani informacioni
signali. Prilikom struktuiranja informacioni signali sintetišu slova,
ili zvuke, reči i rečenice. Nespecifični nosači informacije ne mogu
da sintetišu slova ili zvuke, reči i rečenice. Tako, naprimer,
stroncijum ili barijum ne mogu da budu elementom slova DNK ili
RNK, a kofein ne može biti slovom molekula DNK, RNK, ili
belančevine. Prenos informacije od plazmatske membrane do
intraćelijskih struktura ostvaruje se takodje rečenicama, koji su
izgradjeni od slova i reči.
Dobijeni rezultati su omogućili zaključiti, da intraćelijska i
interćelijska komunikacija ostvaruje se uz pomoć struktuisanih
informacionih signala.
U tehnici: Elektromagnetni talas, Mehaničke oscilacije.
Tačke spajanja karika IK, medjućelijska komunikacija
Odvojene karike informacionog kanala (prelaz od prenosa
informacije po nervnom vlaknu na humoralni put prenosa) spojeni
su specijalnim tačkama (sinapse, hipofiza itd). U ovim tačkama,
ako je neophodno radi se prevod medju jezicima medjućelijske
komunikacije, ako se u posmatranim karikama ovi jezici postoje.
4.11. embrio-histološki razvoj IK kod životinja i čoveka
Na odredjenoj etapi razvoja telo čoveka, kao i tela većine
životinja, ima segmentiranu izgradnju, sličnu kišnoj glisti. Unutar
svakog segmenta očuvava se odredjena autonomija procesa, tu
spada i samoregulacija unutar segmenta. Kasnije delovi segmenata
migriraju i sjedinjuju se, stvarajući organe, ali informacione veze
sve jedno ostaju. Kod formiranog organizma, običaj je da se kaže
ne o segmentima, već o parametrima, kao rezultat transformacije
segmenata.
Neurotom
Miotom
Sklerotom
Splanhotom
Mezenhima
Dermatom
Od neurotoma formira se segment mozga sa nervnim
završecima
Od miotoma – mišićni segment
Od sklerotoma – kičmeni stub i njegovi delovi
Od splahotoma – unutrašnji organi
Od dermatoma – odgovarajući kožni segment
Od mezenhima – sudovi i vezivno tkivo.
Već kod odraslog organizma prilikom poremećaja bilo kojeg
dela metamere, odmah se stvara reakcija odbrane svih drugih
delova metamera. Tako, pri hroničnoj upali unutrašnjeg organa,
stvara se stabilan mišićni spazam metamernih mišića, promena
pomeranja i ishrane zglobova, tu spadaju i zglobovi kičmenog
stuba, izmena električne provodljivosti, temperature i drugih
osobina kože odgovarajućeg metamera, izmene u drugim
organima, koji odgovaraju jednom te istom metameru.
Prema tome, lečiti je neophodno ne samo posebno uzeti organ,
a ceo metamer u celini.
Baš metamer formira značajni deo informacionog kanala
konkretnogorgana.
Iskorišćujući informacionu vezu organa sa odredjenim delom
kože, mi sprovodimo elektropunkcijsku dijagnostiku.
Dermatom, a verovatno miotom i sklerotom (pošto su mnoge
tačke akupunkture se nalaze na odredjenoj dubini) kasnije
formiraju spoljašnji tok informacionog kanala u obliku redosleda
tačaka akupunkture, splanhotom formira unutrašnji tok kanala.
Na koliko funkcionalnih sistema ima smisla da se deli telo
čoveka?
Različite filozofski sistemi proučavaju različitu količinu
segmenata:
Prema ajurvedskoj tradiciji se dele na 3 doši, prema jogi i
drugim studijama izdvajaju se 7 čakr, prema tradicionalnoj
kineskoj medicini 12 kanala, prema zapadnim tačnim naukama
organizam je podeljen na hiljade molekula i struktura.
Pri takvom detaljnom analitičkom pristupu često se gubi
shvatanje organizma kao celine. Što smo više delova izučili –
to manje mi razumemo, kako ovi delovi uzajamno deluju
medju sobom. Sve podele logički su povezani i ubacuje se
jedna u drugu kao matrješki.I zato moguće je ići od
jednostavne podele do složene, ali naravno ne zaboravljati na
sliku u celini.
4.12.Pojmovi o regulišućim centrima
Sisteme podudarnosti mogu se graditi, tako što se odlažu
horizontalno tabele različita količina segmenta, od 7 prema
broju „čakrova“, tj regulacionih centara, 12 prema broju
klasičnih kineskih kanala, 20 prema broju Folevskih kanala, 35
prema broju segmenta i nervnih završetaka kičmene moždine +
12 parova kranijalnih nerava itd. Koliko segmenata (delova)
treba izdvajati, ne zavisi toliko od broja, koliko od funkcije.
Neki autori, vole sve prirodne pojave da razlažu u pentogram,
neki heksagram itd. Važno je uporedjivanje elemenata prema
funkciji.
Najveća količina informacije skupljena pro uporedjivanje
„čakra“. Mi proučavamo čakre kao regulatorne (upravljačke)
centre. Polazeći od pozicije teorije informacije, upravljački
centri igraju važnu ulogu u sistemu.
Regulacioni centri sastoje se:
 Endokrine žlezde
 Odgovarajućih struktura nervnog sistema
(nervnih pleksusa)
 Odgovarajućeg imunog organa
Regulacioni centar:
Endokrina žlezda
Imuni organ
Nervni pleksus
Para organa:
Šuplji organ
Parenhimni organ
Šuplji organ češće obezbedjuje uzajamnu vezu sa
okolinom, i zato često se prvi remeti zbog uticaja spoljašnjih
faktora. Oboljenje se širi na parenhimni organ, u tom slučaju,
kada su doživeli fijasko kompenzatorni mehanizmi.
Šema, prema kojoj predlažemo da proučimo sve
regulacione centre para organa, simptome poremećaja
njihove funkcije na različitim nivoima.
Regulacioni centar
Funkcija:
Organi:
Šuplji
Parenhimno-gusti.
U tradicionalnoj kineskoj medicini smatra se, da prvi strada
šuplji organ, a ako bolest progresira-onda i zbijen (gust)
organ. Kao primer tome, može biti česta situacija – u početku
nastaje gastritis, a kao njegova posledica nastaje pankreatitis.
Sasatav regulacionog centra:
Endokrina žlezda
Nervni pleksus
Imuni organ
Šta je neophodno za pravilan razvoj
Radi razvoja pravilnog-adekvatnoj situaciji- algoritma
reagovanja neophodno je iskustvo adekvatnog reagiranja na
rastuća po sili i složenosti ispitivanja.
Norma
Višak funkcije
Fiziološki nivo
Psihološki nivo
Socijalni nivo
Manjak funkcije
Fiziološki nivi
Psihološki nivo
Socijalni nivo
Često specijalisti smatraju, da njihov nivo uticaja
najadekvatniji i ne vide druge nivoe ili obrnuto, neuspeh
objašnjavaju time da će najbolji uticaj biti na drugom nivou.
Hronična oboljenja nikad ne nastaju na osnovi pojedinačne
epizode,naprimer pojedinačne dečje psihotraume. Ako je u
detinjstvu nastalo hronično oboljenje – to znači, da je nastao
odredjeni patološki stereotip ponašanja, psihološkog i
fizičkog reagiranja. Psihotrauma se dešava svaki dan i
sistematski iz godine u godinu! Ove psihotraume nastaju od
formiranog stereotipa ponašanja roditelja (konstantno
agresivno ili neko drugo ponašanje). Ne treba nikoga kriviti –
to je regresivna reakcija, koja dovodi do degradacije. Treba
rešiti ove probleme optimalnim putem.
Kao rezultat hronične bolesti izbirno se troše odredjeni
resursi (mikroelementi, vitamine, masne kiseline), izbirno se
nagomilavaju odredjeni tip toksina, što obavezno zahteva
korekciju. Pažljivo se formira spazam ili atopija glatkih
mišića, probirljiv disbalans hormona i imunih faktora,
neuromedijatora, što zahteva funkcionalno lečenje
(informoterapija, homeopatija). Pažljivo se formiraju
psihološke disfunkcije i poremećaj ponašanja.
PRIMER:
Regulacioni centar 1
Funkcija:
Samopreživljavanje
Organi:
Šuplji – mokraćna bešika
Parenhimni – gusti bubreg
Sastav regulacionog centra:
Endokrina žlezda – nadbubreg (izlučuje adrenalin,
noradrenalin, kortizol).
Nervni pleksus – nadbubrežni nervni pleksus, pleksus
mokraćne bešike.
Imuni organ- limfni čvorovi male karlice, deo gastričnih
limfnih čvorova.
Šta je neophodno za pravilan razvoj
Pravilna „kalibracija“. Dete uči šta je opasno, a sta nije u
zavisnosti od reakcije roditelja, ili pri sticanju svog iskustva.
U početku on nema svoj strah.
Norma
Adekvatna reakcija u saglasnosti sa situacijom, pravilna
ocena nivoa bezbednosti.
Višak funkcije
Fiziološki nivo – zadržavanje mokrenja, crvenjenje kože, žar,
skače puls.
Psihološki nivo – bez straha.
Socijalni nivo – nepromišljeni postupci.
Manjak funkcije
Fiziološki nivo – „popišao se od straha,hronični cistitis,
pijelonefritis, hladni ekstremiteti.
Psihološki nivo –strah
Socijalni nivo – strah od novine.
Pošto se razvoj nervnog sistema i nervnih pleksusa ide iz
ektoderma, kao rezultat pojednostavljanja embriona formira
se posteriorna i unutrašnja površina, odnosno „posteriorni“ i
„unutrašnji“ nervni pleksusi.
5. Uslovi razmene informacije na raznim etapama.
Greške u razmeni informacije
5.1. klasifikacija etapa razmene informacije
Početno dospevanje (zapažanje) informacije
Obrada informacije
Očuvanje informacije
Reprodukcija informacije
5.2. etapa početnog dospevanja (zapažanja) informacije
Pri zapazanju informacije, važne su sledeće osobine:
1.jedinstveni jezik sistema koji prenosi i koji zapaža ili postojanje prevodioca. U drugom slučaju
prepoznavanje informacije je nemoguće. Ovo može biti u prednost u to m aspektu, što or ganiza m čoveka
jednostavno ne prima mn o ge izazivače, koji su karakteristični za životinje, a zato ne boluje
o dgovar ajućim bolesti ma. U isto vre me ko mu nikacija i razme na iskustvo m na različiti m jezici ma je
nemo guća.
2. Osećajnost prijemnika odgovara snazi signala koji se prenosi
Slabost ili sila signala je relativna, pošto je najvažnija podudarnost osetljivosti prijemnika sa snagom
signala.
Preslaba snaga signala niža od praga osetljivosti prijemnika dovodi do odsutnosti ili značajnog
deficita informacije.
Prevelika snaga dovodi do uključivanja mehanizama zaštite i otpornosti prema daljem dospevanju
signala, što je uslovljeno mogućnošću uništenja prijemnika prilikom dospevanja prevelikog signala.
Ponekad takvo uključenje biološke zaštite možemo ciljeusmereno iskoristiti za ciljeve lečenja. Pojačanje
signala izazivača uključuje maksimalno mehanizme zaštite protiv njega, ali i troši rezerve. Takav način
treba da se koristi dozirano. Preveliki pritisak na osobu čak i „za njeno dobro“ uključuje mehanizme
zaštite, što se često dešava pri vaspitavanju dece. I zato se često roditelji zapanjuju: zašto dete radi sve
suprotno zdravom smislu.
4. Sposobnost propuštanja informacionog kanala je dovoljna
Propusna mogućnost IK je ograničena, i zato pri višku dostupu informacije, informacija se može
prekinuti, iskvariti, nepravilno da se obradi i na osnovu te informacije, može se doći do nepravilnog zaključka
Čovek, kao i kompjuter sposoban je da obradi samo ograničenu količinu informacije u jedinici vremena.
O ovome je važno voditi brigu i pri informacionom lečenju, i pri obuci.
Količinu informacije obradjujemo u jedinici vremena individualno. I zato kod holeričara, kod kojih nje
ima značajno više, mogu nervirati drugi tipovi ličnosti. Ćelija takodje obradjuje ograničenu količinu
informacije, i zato ne može ispunjavati istovremeno premnogo komandi. Sa informacionim metodama važno
je da se ne preteruje, njihovo delovanje treba biti doziranim i ciljeusmerenim.
5. Posrednik
Prilikom predaje informacije često se iskorišćavaju „posrednici“, naprimer, nervna ćelija prenosi bol od
povredjenog dela do mozga. Ali što je više posrednika, to je veća verovatnoća greške: ako posrednik radi za
dve strukture (dva izvora informacije), on može da „pobrka“ od koga je dobio bolnu informaciju. Dobrim
primerom ovoga služi iradijacija bola. Tako pri bolu u srcu, on se oseća u malom prstu leve ruke, levoj ruci i
levom ramenu.
6. postojanje povratne veze.
Gubitak povratne veze nastaje pri poremećaju senzibiliteta receptora. Pri bilo kakvom dejstvu, organizam
se stara da isprati rezultat svog delovanja uz pomoć dobijanja povratne informacije. Ako se smanjuje
senzibilitet receptora glukoze – onda se povećava koncentracija glukoze u plazmi do tad, dok receptor nju ne
„oseti“. To se dešava kod dijabetisa tipa II.
Ako čovek ne oseća rezultat svog truda u vidu materijalne i moralne nagrade, realnog poboljšanja nekih
parametara kao rezultata njegovog rada (brojke u izveštaju itd), dolazi do profesionalnog zasićenja – gubitak
interesovanja za rad.
Jedan od primera gubitka povratne veze je autizam – smanjenje komunikacije sa okolinom. Moguće, da
je autizam rezultat traume viškom informacije, iz-za čega se javljaju zaštitni mehanizmi izbirljivog blokiranja
perceptivnih receptora.
7. filtri i dopunske antene. Imajući neko iskustvo u percepciji raznog tipa signala, organizam stvara
filtere ili obrnuto dopunske antene izbirljivo povećavaju/smanjuju senzibilitet prema odredjenim signalima.
Posebno važne za sebe signale, organizam hvata dopunskim antenama – povećava gustinu aktivnih
receptora prema ovom tipu signala. Tako se stvara dobar sluh u opasnim situacijama, pojačano čulo mirisa kod
trudnica itd. Ponekad je povećanje senzibiliteta suvišno. Kao primer tome, može se navesti hipersenzibilitet
alergičnih osoba, kada se imunim ćelijama „čini se da su svuda neprijatelji“. Apsolutno neutralni proizvodi
doživljavaju se kao bolesnički faktori.
Protiv beskorisnih/štetnih informacionih poruka organizam formira filtre, izbirljivo smanjujući
senzibilitet prema njima. Suvišna stimulacija organa sluha u situaciji konstantnog stresa smanjuje senzibilitet
ovog receptora i stvara se privremena ili stalna gluvoća
5.3. etapa obrade informacije
1. Komparacija, uporedjivanje sa postojećim podacima.
Naprimer, imune ćelije uporedjuju ćeliju koju su sreli sa sistemom histopodudaranja HLA, ako se
uporedjivanjem pokaže da objekat ne ulazi u bazu podataka, objekat se uništava imunim sistemom.
Pri grešci u ovoj sferi, mogu nastati autoimune bolesti, kada se svoje tkivo doživljava kao tudje i uništava
se.
Neki izazivači imaju na površini belančevine, koji liče na belančevine sopstvenih ćelija i na takav način
oni se maskiraju od imunog sistema. Kao primer mikroorganizma, koji iskorišćava takvo maskiranje javlja se
beta-hemolitički streptokok grupe A, koji često izaziva autoimune bolesti srca, zglobova, bubrega.
2. dominacija odredjene informacije – obraćanje velike pažnje na nebitne detalje i stalni povratak na
jedan te isti način reagirovanja. Najčešće nastaje pri postojanju nastale dominante (generatori patološki
pojačanog uzbudjenja).
Formiranje dominante jedne informacije nad drugom može imati kako pozitivne, tako i negativne
posledice. Kada je zadatak završen, dominanta treba da nestane, a često se ovo ne dešava. Pri takvom toku
zbivanja nastaje „starenje“ na neaktuelnoj informaciji, poremećaj prebacivanja.
Generatori patološko pojačanog nadražaja dovoljno dobro su izučeni u neurologiji. U centralnom
nervnom sistemu (CNS): Epileptično žarište, izvori hiperkineza.U vegetativnom nervnom sistemu (VNS)
takodje mogu da se stvaraju žarišta konstantnog nadražaja.
Virusne čestice, ubacujući se u ćeliju, takodje stvaraju informacionu dominantu, primoravajući ćeliju da
sintetiše prioritetno virusne belančevine.
5.4. etapa očuvanja i pamćenja informacije
1. dovoljan broj nosača informacije (aminokiseline, nukleotidi)
2. bez dodatka 2 znaka na jedno te isto mesto (povećanje gustine signala, naprimer kao rezultat velike
koncentracije supstance moguće je pri dehidrataciji)
5.5. etapa reprodukcije informacije
Reprodukcija se često javlja kopiranjem informacije (prepisivanjem ili transformacijom pismenog jezika
u usmeni jezik).
1. neophodno je reprodukovati signale dovoljne snage za senzibilne strukture
2. na jasnom za senzibilnu strukturu jeziku
3. Informaciju, struktuiranu u odredjenom redosledu
4. dovoljno potpunu informaciju radi donošenja odluke senzibilnim objektom. Ako je nedovoljna
količina podataka (nepotpun ciklus uzajamnog dejstva signala). Informaciju je zgodnije da se prenosi
rečenicama (programima), pošto se smanjuje verovatnoća greške (pri izmeni jednog slova, sadržaj se kao
pravilo ne menja).
5. U zavi s no sti od cilja pren o se će g siste ma info rma ci j a mo že bit i ist inito m ili la ž n o m.
Netačna i n fo r ma c ija – s ad ržina in fo r mac ije ne o d go vara c ilj evi ma s en zib il no g siste ma. Ovo mo že
b iti posled ica slučajne greške ili ciljeus merene laži.
Laž (ne mo g uć no st pr ep o zna va nja no sača, na pr i mer u mesto a c et il -ho l in a -b lo kat or , sličan po
gr adji).
P o stoje sp ecij alne tehnike b iološke o b ma ne - m a nip ula cije. I sko r išćavanje neakt uelne ili l ažne
info r ma cije, po luistinite info r ma cije r adi po stiza nja sop stvenih cilj eva na štetu to me, koga
isko rišćavaju. Or hideje iskorišćavaju for mu i mi ris korisnog cveća.
5.6. šumovi
Šumovi mogu da se sretnu na apsolutno bilo kojoj etapi informacione razmene (pri doživljavanju,
prenosu, očuvanju, obrade, reprodukcije) i potpomagati (ali ne jednoznačno odredjivati) nastanku grešaka. Pri
uvećanju intenziteta i šarolikosti šumova povećava se količina energije, koja je neophodna za tačniji tok
informacionih procesa.
Poznato je, da se lekovita informacija u većini slučajeva prenosi uz pomoć signala, koji imaju
elektromagnetnu prirodu, tj elektromagnetnim talasima odredjene frekvence sa strogom organizacijom
u vremenu i prostoru. Izučavanje spektara apsorpcije različitih supstanci, pokazalo je, da odredjene
harmonike, javljaju se karakterističnim za datu supstancu. Amplituda ovih harmonika je veoma mala i
bliska prema veličini do amplitude šumova.
Na takav način, pri prenosu informacije sa lekovitog preparata na nosač, osim korisnog signala
uvek se prenose elektromagnetni šumovi, koji nastaju kao rezultat toplotnog kretanja nosača punjača u
električnim krugovima aparata. Osim toga, u uslovima grada značajnu ulogu za kvalitet informacije,
koja se prepisuje, čine elektromagnetna polja okružujuće sredine. A to mogu biti elektromagnetna
polja bolesnih ljudi, radio i televizija, RLS, prenoseće stanice mobilnih telefona, bele tehnike i dr.
Sa ciljem udaljavanja takvog negativnog uticaja na kvalitet informacije, obično koriste primarne
signale, amplituda kojih previšuje nivo sopstvenih šumova aparature više od 1000 puta. Iskorišćavanje za
čuvanje lekovite informacije slabog signala zahteva iskorišćavanje senzibilnog nosača. Ali pri daljem
čuvanju takvog nosača sa lekovitom informacijom, u njemu će se akumulirati informacija iz okolnih
elektromagnetnih polja. Posebno opasne su greške u informacionim kopijama lekovitih sredstava,
izazvane elektromagnetnim poljima bolesnih operatera, koji vrše sprovodjenje čuvanja informacije sa
lekovitog sredstava na neutralni nosač. Pripremljeni u prisustvu bolesnih ljudi, informacione kopije
mogu izazivati oboljenja kod pacijenata, koji će da ih primaju.
5.7. Redosled i ritam predaje informacije
Bioritmovi
Sekundni
Minutni
Časovni
Dnevni
Mesečni
Godišnji
11-godišnji
Vezani sa
Endogenim faktorima
Egzogenim faktorima
funkcijom ćelijskih membrana, generacija potencijala
Funkcijom mitohondrija sinteza ATF
Jedrom:biosinteza belančevina u deobi ćelija
Menstrualni ciklus
Kretnjom oko sunca
Fazama meseca
Kretnjom oko sunca
Gore navedeni 3 ćelijski „časovi“ vezani su izmedju sebe i uzajamno se proveravaju: funkcija
Na/K pumpe ćelijske membrane, biosinteza belančevine i deoba ćelije zavisi od sinteze ATF.
Brza adaptirujuća reakcija proizilazi za račun sekundnih i minutnih ritmova:povećanje
refraktarnog perioda nakon duge stimulacije.
Spora adaptacija prolazi za račun sistema biosinteze belančevine i stvaranja novih ćelija (radna
hipertrofija).
Pri generaciji bioloških programa, neophodno je poštovati ritmove i redosled dospevanja signala – to je
iskustvo struktuisanja biološkom informacijom, za koju je potrebno mnogo podataka o normalnim i patološkim
ritmovima organa, tkiva, organizma.
Zanimljivim pravcem izučavanja se javlja kraniosakralni ritam, „slušajući“ i normalizujući koji može
harmonizovati likvorodinamiku i funkcionisanje mnogih struktura mozga. Zanimljiv je on, pre svega, zato što
se ovaj spori ritam oseća ispod ruke lekara i dostupan je za „auskultaciju“ bez specijalnih tehničkih sredstava.
Osim toga, odavno je poznata pulsna dijagnostika, po kojoj se odredjuje funkcionisanje ne samo
kardiovaskularnog sistema, već i vezanih sa njom drugih organa. Postoje jednostavniji načini proučava nja
ritmova uz pomoć tehničkih sredstava, ali naravno, specijalisti je uvek interesantno dodirnuti i osetiti ove
uzajamne veze samom.
5.8. Problemi kompleksnih programa biološke zaštite
Postoji takva raznolikost poremećaja informacione razmene kao biološko hakerstvo. To nije samo
posledica grešaka – a usmereno traženje slabih mesta u zaštitnim programima organizma i posledični kvar
mehanizama zaštite.
Tako se virus na prvoj etapi ne prepoznaje imunim sistemom (može biti rezultatom njegovog restarta zbog
drugih zadataka), zatim dospeva u ćeliju (koja omogućuje ovaj prolaz), zatim ruši zaštitne mehanizme DNK i
dostiže svoj cilj – množestvo reprodukcije i sklapanja virusnih komponenti.
Često, spoljašnji manipulatori i lažovi iskorišćavaju probleme organizma i proširene defekte razmene
informacije. Naprimer, navika prema odredjenom faktoru ili načinu reakcije – onda možemo unapred
proračunati reakciju organizma.
Gubitak povratne veze.
5.9. bolesti poremećaja razmene informacije
Greške pri početnim dospevanjem (doživljavanja) informacije
- Senzibilitet prijemnika ne odgovara snazi prenošenog signala:
Smanjenje oštrine vida, smanjenje mirisa, gubitak osećaja kožnih receptora
- Gubitak povratne veze
Autizam
Šećerni dijabetis tipa II
- Bolesti koji su izazvani greškama nosača:
Defekti belančevina, fermenata, receptora
- Poremećaj propusne mogućnosti kanala:
Distres, sindrom hroničnog umora
Greške prilikom obrade informacije
- Bolesti koji su izazvani greškama prema sadržaju informacije (defekt baze podataka) Nasledne bolesti (greške
DNK), postradijaciona oboljenja
- Poremećaj podudarnosti sa bazom podataka:
Alergijska oboljenja sa alergološkim komponentima (poremećaj prepoznavanja neutralni/štetni)
Hranljivih i respiratornih alergena.
Bronhijalne astme
Psorijaza, dermatitis
Autoimuna oboljenja, oboljenja sa autoimunom komponentom (poremećaj prepoznavanja svoj/tudji)
Reumatizam
Reumatski artritis
Glomerulonefritis
Autoimuni tireoiditis
Sistemska oboljenja vezivnog tkiva i slično.
Šećerni dijabetes I tipa
Dominacija odredjene informacije
Epilepsija, druge varijante formiranja generatora patološko pojačanog senzibiliteta
Greške prilikom zapisa i pamć en ja informacije
Deficit nosača informacije
Poremećaj ishrane, hipoalbuminemija, hipohromna anemija
Dodavanje dva znaka na jedno te isto mesto (povećanje gustine signala)
Dehidratacija, DVS-sindrom
Greške pri reprodukciji informacije
Disleksija, disgrafija
Poremeća j posledičn o sti i
ritma:
Poremećaj funkcije ćelijskih membrana: generacije potencijala
Karakter
poremećaja ritma
Prvenstveno
povećanje
Prvenstveno
smanjenje
Aritmija
Nervno
tkivo
Sindrom
bola
Neuriti,
Grčevi,
Neuroze
Pareze
paralize
Glatkomišićno tkivo
Spazmi glatkih mišića
- B r o n h i j a →bronhoopstrukcija, astma
- Sudova→hipertonija, stenokardija, bol glave ŽKT→kardiospazam, pilorospazam.
- Iz v o d n i žu č n i k a n a l i →diskinezija prema hiper tipu
- S fi n kt e r i m o k r a ćn e b eš i k e →zadržavanje
mokraće→upala
- Jajovoda→komponenta neprohodnosti
Mišići srca →tahikardija
Sniženje tonusa glatkih mišića
- Bronha
- Sudova – hipotonija, varikozna venska proširenja, bol glave
- Gastroezofagealni i duodenogastrični refluks
Izvodnih žučnih puteva – diskinezija prema hipo tipu
Sfinkteri mokraćne bešike – enureza i nemogućnost
zadržavanja mokraće
Jajovoda-?
Mišići srca-bradikardija
- Bronha
- Sudova→VSD,bol glave
- ŽKT→sindrom razdraženog debelog creva
- Iz v o d n i h žu č n i h k a n a l a – d i s ki n e z i j a
m eš an o g tip a.
S fi n kt e r i m o k r a ć n e b eš i k e – i š u r i j a
p a r ad o ks a ?
- Jajovoda→?
- Srčani mišići-aritmija
Problemi kompleksnih programa biološke zaštite
Sličnost poremećaja razmene informacije u kompjuteru i živim sistemima pokazuje jednostavan
izraz, koji kao pravilo označava poremećaj u psihičkoj sferi čoveka.
U početku ovo je termin, koji se primenjivao u kompjuterskom leksikonu i koji je odražavao mehanizam
rada kompjutera. Radi upamćivanja izmene podataka kompjuter pomera jedinice ili nule desno ili levo u ćeliji
(po fazi).
6. Dijagnostika razmene informacije
(informodijagnostika)
Mnoge bolesti čoveka i životinja uslovljeni su i prate se ne samo poremećajem razmene supstanci i energije u
organizmu, a takodje i greškama u razmeni informacije. Ako normalna bioinformatika izučava razmenu informacije u
normalnim ćelijama, organima, sistemima i organizmu u celini, onda patološka bioinformatika izučava razmenu
informacije u bolesnim ćelijama, organima, sistemima i organizmu u celini. Radi izučavanja mehanizama nastanka i
razvoja bolesti ćelija uz pomoć metodike dvojnih šećernih medjuprostora istraživali su uticaj hemijskih supstanci (kiselina,
etara, hloroforma, azotnih jedinjenja i dr), fizičkih (visoke temperature, električne struje) i informacionih (medijatora,
hormona, medijatora bola, čestih i povremenih alergija) faktora na funkcionalnu aktivnost.
Dokazano je, da se jednim od ranijih poremećaja funkcionalne aktivnosti ćelija pri delovanju patoloških hemijskih,
fizičkih i informacionih faktora javljaju:
• promena spontane električne i funkcionalne aktivnosti ćelija
• poremećaj jonske sprovodljivosti plazmatske membrane
• inhibicija rada jonskih pumpi ovih ćelija
• smanjenje ili potpuni nestanak reakcije na delovanje signalnih molekula ili signalnih električnih
impulsa.
Ovi eksperimentalni podaci omogućili su razradu metoda dijagnostike funkcionalnog stanja pojedinačnih
ćelija, organa i sistem organizma, na bazi merenja električnog impulsa i potencijala ćelija, organa i tkiva do i
nakon uticaja odredjenih informacionih signala.
Pošto se ciljem navedenih metoda dijagnostike javljaju se odredjene reakcije ćelija, organa i sistema na
informacione signale i istraživanje informacione razmene, njih su nazvali metodama informodijagnostike.
6.1. Tipovi informodijagnostike:
Pri početnom dospevanju (zapažanju) informacije
Ispitivanje spoljašnje recepcije
Ispitivanje unutrašnje percepcije
Ispitivanje provodnika informacije
Ispitivanje prenosioca informacije
Pri obradi informacije
Izučavanje procesa uporedjivanja
Pronalazak žarišta patološko pojačane alergije
Pri zapisu informacije
Pri reprodukciji informacije
Istraživanje posledica i ritma prenosa informacije, procesa sinhronizacije.
6.1.1. dijagnostika zapažanja informacije
А) Ispitivanje spoljašnje recepcije
– oftalmološko ispitivanje (ispitivanje oštrine i drugih osobina vida)
– ispitivanje zapažanja boje – test Ljušera
– otološko (ispitivanje sluha)
– rinološko (organ mirisa) – ORL, neurolog
– ispitivanje ukusa - neurolog
– ispitivanje senzibiliteta kože, duboke osećajnosti
(sudovno-mišićne) - neurolog
– ispitivanje tačaka akupunkture prema hodu informacionih kanala refleksoterapeut, a takodje i ukazujuća
dijagnostika.
б) Ispitivanje unutrašnje recepcije
– ispitivanje senzibiliteta recepcije unutrašnjih organa - terapeut
– receptori koji regulišu sadržaj različitih supstanci, arterijskog pritiska (karotidni sinus), temperature.
Ispitivanje provodnika informacije – delimično neurolog.
Ispitivanje krvnog i limfnog koloseka (rusla), medjućelijske tečnosti kao provodnika informacije na datoj
etapi ne sprovodi se.
U početku elektropunkcijskog istraživanja savetuje se oceniti stepen intoksikacije – ako je ona velika, onda je
neophodno uzeti u obzir, da je toksikacija u kvalitetu šumova u krvnom i limfatskom ruslu može dovesti do
poremećaja informacione razmene i rezultata informodijagnostike.
6.2. Metode informodijagnostike
Metode informodijagnostike – to su metode, koje ispituju procese razmene informacije u organizmu
(prijem, kodiranje, prenos, dekodiranje, čuvanje informacije):
1) Fizikalne: terapeutski pregled, neurološko ispitivanje
2) Laboratorijske
− i s p i t i v a n j e k o n c e n t r a c i j e i o d n o s h o r m o n a,
− imunogram i dr..
− ispitivanje sadržaja BAV. Gisimin, serotonin, supstanca R it d.
3) Aparatne
− elektropunkcijaska dijagnostika (prema Folu, Nakatani i dr.).
− elektrokardiografija, elektroencefalografija, elektromiografija.
Stanje ćelijskih membrana različitih organa ispituje se uz pomoć elektropunkcijske dijagnostike (EPD). Od
poznatih na danasnji dan metoda elektropunkcijskih dijagnostika najrasprostranjenim i najproučenim javljaju se
metode Nakatani i Fola. Bas ove metode izazivaju najveće poverenje, pošto su isprobani na velikom broju
pacijenata i imaju dobre rezultate. Mi ćemo se zaustaviti na metodi Fola, pošto ona u o dnosu na ostale ima
prednost u vidu mogućnosti testiranja preparata na individualnu osetljivost. Na takav način, metoda daje
mogućnost da se uspostavi sa ćelijama povratna veza u režimu realnog vremena, što je veoma cenjeno pri
ispitivanju razmene informacije.
Baš iskorišćavanje kompleksa elektropunkcijske dijagnostike (prema Folu)+ ispitivanje reakcija ćelija na
različite informacione signale (testovi) naziva se informodijagnostika. Inače – ovo je jednostavno dijagnostika
prema Folu.
Na današnji dan na teritoriji država ZND i istočne Evrope postoji veliki broj metoda, koje predlažu kompleksnu
dijagnostiku celog organizma za 1 sat bez teškoće lekara. Nije čak potrebno uzimati podatke – dovoljno je
jednostavno postaviti elektrode na odredjene zone i dobiti masu lepih štampanih slika organa sa poremećajem u svim
delovima.
Ali mi predlažemo iskorišćavati metode, koji su proverene vremenom sa pozitivnim rezultatima i velikim brojem
ispitanih pacijenata.
Osim toga metoda Fola jednostavna u shvatanju i poseduje unutrašnju logičku strukturu koja nije suprotna sa znanjem
koje dobijaju lekari na medicinskim fakultetima i univerzitetima. Radi pronalaska tačaka iskorišćavaju se precizni
anatomski orijentiri
Ispituju se svi organi i sistemi, što omogućuje kompektnost zapažanja. Postoji mogućnost testiranja i prognoziranja
efekta lečenja.
Da bi se radilo sa takvom metodom, potrebna su znanja, neophodno je potruditi se radi shvatanja metode, izdvajati
dovoljno vremena za ispitivanje pacijenta (0,5 -2 časa) i naravno ovo nije „put najmanjeg otpora“. Dobijeni rezultati sa
dobitkom opravdavaju troškove.
6.3. Principi organizacije aparatnih metoda informodijagnostike
Dajte da vidimo od čega se sastoji dijagnostičko aparatno-programski kompleks i kako on radi:
• Ispitivani objekat=pacijent=izvor podataka
• Aparat
• Razradjena metoda primene aparata, rezultati proba aparata
• Znanja i navike lekara kako da koristi ovaj aparat
• Modul analogo-digitalnog pretvaranja (ADP) radi unošenja podataka u kompjuter sa mernog aparata.
• Tastatura za unošenje podataka o žalbama, anamnezi i dr.
• U nekim aparatima modul preliminarne obrade podataka. Radi ovog aparat treba da ima svoju ličnu
bazu podataka i raditi kao ekspertni sistem, koji menja u nekom smislu lekara. Veliki broj
medicinskih aparata nema takav modul, pošto je on veoma skup u razradjivanju, a da se dobije dobar
kvalitet obrade se ne uspeva.
• Obradu dobijenih podataka radi lekar na osnovu iskustva i znanja, sposobnosti analiziranja i
struktuisanja informacije.
• Modul grafičkog prikaza podataka (vizuelizacija) i izvodjenja na štampanje.
• Donošenje odluka koje se tiču daljeg dejstva vezanog za lečenje ostvaruje lekar.
Obrazloženje odredjiavnja
Povratna veza sa pacijentom
P AC IJENT
Lekar
Donošenje odluke ятие
Iz vor p od at a ka
•
Subj ekti vni Ž al be
An a m n e z a
2) Objektivni indikatori, naprimer otpor kože
Monitor vizualizacije informacije
Analiza informacije
Tastatura uvodjenje informacije
Aparat
ACP
Kompjuter
Metoda primene aparata
Izvorom informacije u navedenoj šemi javlja se pacijent.
• Pacijent može saopštiti subjektivnu informaciju o stanju svog zdravlja. Ova informacija može biti (ali
nije obavezno) uvedena u kompjuter uz pomoć tastature.
• Takodje možemo dobiti objektivnu informaciju o parametrima pacijenta uz pomoć aparata.
U aparatima je veoma važno znati, kako protumačiti dobijene podatke. Aparat bez metodike njegove
upotrebe je beskorisan, zato što, u ovom slučaju signali koji dospevaju u njega je nemoguće dekodirati. To
je slično egipatskim klinopisanim tablicama, lepo, pametno, ali nejasno. Metodika – to je jezik
konkretnog aparata. Ako lekar nije izučio jezik aparata koji upotrebljava – sva tumačenja podataka gube
svoj smisao. Jedino što može to je ostaviti utisak na pacijenta dimenzijama, oblikom i sertifikatima
aparata.
Lekar može i mora znadi da dešifruje podatke neposredno sa aparata. Često je informaciju sa aparata
moguće odštampati (EKG,EEG), ali odštampani papir, moći će da razume samo specijalno obučeni lekar.
Informacija sa aparata može biti (ali nije obavezno) uvedena u kompjuter uz pomoć modula
pretvaranja signala u kompjuternu šifru – ADP. ADP prevodi jezik aparata na jezik kompjutera. Bez ADP
uzajamno delovanje aparata i kompjutera je nemoguće.
Kompjuter, kao pravilo, čuva dobijenu informaciju u obliku baze podataka.
Sa kompjutera uz pomoć monitora informacija se prikazuje u obliku šema, grafikona itd. Šeme i
grafikoni mogu biti razumljivima ne samo lekarima, već i pacijentima.
Dobijena informacija se analizira lekarom. Na ovoj tačci, negledajući na njenu jasnoću, neophodno je staviti
poseban akcenat. Naglašavamo: informacija se analizira samo lekarom. Odluke o daljim delovanjima donosi samo lekar.
Ni jedan drugi elemenat ove složene šeme se ne bavi analizom informacije i donošenjem odluke. Baš od kvalifikacije
lekara, njegovog znanja metodike iskorišćavanja i tumačenja rezultata aparatne dijagnostike zavisi rezultat. Gore
navedena šema može biti dovedena do minimuma na sledeći način:
“Ad min ist rat ivno -ko ma nd ni” sistem donošenja odluke
P acije nt
Lekar
Do no šenje
I zvo r po dat aka
1) Subjekt ivno : Žalobe
Anamneza
2) Objekt ivni ind ikatori naprimer
E KG
Analiza
in fo r mac ije
o dluke
U takvoj šemi pacijent se javlja pasivnim izvorom različite informacije. Lekar odlučuje umesto
njega šta da radi. Takav sistem je očuvan i danas u državnim ustanovama. Ako se pacijent leči na svoju
ruku – to se naziva samodelovanje i po mogućnosti žestoko se kažnjava. Ako se ne ispune zahtevi lekar,
kao pravilo, ili je nezadovoljan ili je ljut. Nedostatak povratne veze sa pacijentom vremenom zahvata i
specijalistu. Lekar u takvom sistemu smatra sebe odgovornim za život i sudbinu pacijenta i breme ove
odgovornosti jako utiče, smanjuje motivaciju. Zbog direktnog pritiska pacijent počinje da uključuje
mehanizme otpora, smanjuje poverenje u lekara i medicini u celini. Rezultat: profesionalno zasićenje
osnovne mase lekara. Ovakvo stanje u velikom stepenu se tiče ne samo medicine postsovjetskih zemalja,
a i medicine u celini.
Šta hvali u obično j po lik linici i zašta je pacijent spreman da plat i
Obrazloženje pr ipisivanja
Po vr at na veza sa pac ije nt o m
P acije nt
Lekar
do no šenjе
I zvo r info r mac ija
•
Subjekt ivnо : Žalobe
Anamneza
2) Objekt ivne ind ikat ori napr imer otpor kože
Monitor
prikaz info r mac ije
o dluke
U smislu kontrasta pacijent bira za sebe iz pune šeme slede ći deo: obrazloženje propisivanja i prikaz
informacije. Pacijent hoće da razume, šta se konkretno dešava sa njim i aktivno učestvovati u lečenju.
Radi toga on zahteva od specijaliste da obrazloži propisanu terapiju i da objasni preporuke.
Lekari koji su navikli da samostalno donose odluke „umesto pacijenta“, nisu spremni na takve
zahteve, smatraju ih suvišnim. Ali zato takve usluge za novac, spremni su da daju prodavci preparata i
proizvoda medicinske primene. U takvom sistemu aparat za dijagnostiku i ADP stiče reducirani oblik.
Piše se jednostavno kompjuterski program sa lepim slikama, kojima se i obrazlaže propisivanje terapije.
Lekar ostaje bez novca, a pacijent bez kvalificirane pomoći. A dolazi do toga zbog poremećaja razmene
informacije izmedju ova dva sistema.
Ponekad poremećaj razmene informacije stiče posebno zanimljivi oblik: lekar stiče ili iskorišćuje
aparat za imitaciju povratne veze sa pacijentom.
Obrazloženje pr ipisivanja
“ lažna povratna veza sa pacijentom”
P acije nt
Do no šenje o d luke няти е
I zvo r info r mac ije
•
Subjekt ivnо : Žalobe
Аnamneza
Lekar
2) Objekt ivni ind ikat ori napr imer ot po r ko že
Monitor
prikaz informacije
Analiza info r mac ije
Клавиатура
ввод инфо рмации
Аparat
kompjuter
U ovoj šemi postoji 2 apsolutno razdvojena toka informacije:
•
Od pacijenta prema lekaru, koji analizira dobijenu informaciju i donosi odluku.
•
Lekar uvodi podatke preko tastature u kompjuter, da bi onda pokazao na monitoru slike ili odštampao
izveštaj, na osnovu čega je on donosio odluku.
U takvom slučaju osobine i kvalitet aparata apsolutno nema nikakvog značaja. On se iskorišćava samo radi
imitacije dijagnostičkog procesa. Dovoljno često, lekari koji nabavljaju ovakve sisteme, stvarno ne razume, da
aparat može biti još i korisnim izvorom realne informacije.
Nikakve zabrane, ograničenje trgovine, licenzije i druge administrativne mere neće pomoći u takvoj
situaciji. Jedino postepeno uspostavljanje dijaloga. Za lekare – dopunska obuka ponašanja u savremeno m
informacionom svetu. Uspostavljanje realne povratne veze maknuće neophodnost stvaranja „lažne“. Pacijenti
počeće da cene pažnju prema njihovom mišljenju i zaželeće da plate za dobijenu uslugu. Kod lekara stiče se
motivacija izučavati nove metodike.Poboljšaće se kvalitet sabiranja i analiza informacije.
Lekarima, koji žele da počnu da se bave dijagnostičkom metodikom neophodno je kao prvo da posvećuju
pažnju na kvalitet aparata i postojanjem razumljive, proverene vremenom metodike sa mogućnošću obuke
specijalistima koji se svakodnevno bave tim.
Pacijent
Lekar
Iz vor p od at a ka
Dijalog
Analiza informacije
Obrazloženje pripisivanja, donošenje odluke
Monitor
Prikaz inform acije
Tastatura uvodjenje informacije
Aparat AD P
Kompjuter
6.4. Proces elektropunkcijskog ispitivanja prema Folu
Metodika Rejnharda Fola bazirana je na merenju elektrokožne sprovodljivosti precizno opisanih biološko
aktivnih tačaka (BAT), koji se nazivaju u datom slučaju tačkama merenja (TM). Tačke merenja ujedinjeni su u
informacione kanale. Ovi kanali delimično poklapaju se sa kineskim kanalima. Deo kanala i tačaka pronašao je
Rejnhard Fol.
M.L.Lupičev piše:“električna provodljivost, kako se pokazalo, ne javlja se jedinstvenom informacionom
osobinom TM.Pritiskajući kožu elektrodom, mi istiskujemo elektrolit iz kapilara u medjućelijski prostor. Mereći
zavisnost sile struje od pritiska, mi istovremeno uračunavamo i provodljivost tkiva, i njene elastične osobine, što je
tesno povezano sa elastičnošću vezivnotkivnih vlakana nižih slojeva, propustljivošću membrana ćelija, tonusom
mišićnih vlakana, kapilarnom mrežom. Samo takav mnogokomponentni sistem može biti osetljiv na udaljeni uticaj
hemijskih supstanci“.
Tehnika merenja, tumačenje rezultata, algoritam ispitivanja opisan je u mnogim sličnim instrukcijama (Fol, Lupičev,
Katin,Kramer), zato se mi nećemo zaustavljati detaljno na njemu u okviru ove knjige. Samo ćemo navesti one
aspekte, koji se neposredno tiču informacionih mehanizama dejstva metoda, njegove upotrebe kao dela
informodijagnostike. Takodje ćemo navesti one aspekte, koji ilustruju zakonitosti, koje se tiču bilo koje metode
informodijagnostike koja postoji danas ili koji može nastati u budućnosti.
Šta je potrebno za to, da bi metodika Fola davala reprodukovane tačne rezultate?
–
–
–
specijalista sa obaveznim medicinskim obrazovanjem, poželjno je visokim, koji je obučen navikama kliničkog
mišljenja.
kvalitetni aparat
kvalitetna obuka specijalista
6.5. uslovizaaparaturnuinformodijagnostiku
Prema radnom mestu lekara-informodijagnostičara i informoterapeuta:
1. Minimizirati spoljašnje elektromagnetne šumove: pored kuće nema LEP, radio ili TV
antena.
U ordinaciji ili susednim prostorijama nema rentgenske ili fizioterapeutske aparature.
U ordinaciji informoterapije, ne trebaju da se koriste uredjaji sa izvorom elektromagnetnog lučenja:
mikrotalasni i UZ uredjaji, UV lampe, ozonatori, klima uredjaji, televizori, oscilografi, radioprijemnici i dr.
Dijagnostički i pribori za lečenje, kao i pacijent i lekar trebaju da se nalaze na rastojanju >50 cm od
elektrouredjaja.
Bilo bi bolje kad bi uredjaji za lečenje i dijagnostiku radili od autonomnog izvora konstantnog napajanja.
Telefon na razdaljini većoj od 2 m od radnog stola, električnog štekera, stone lampe sa metalnim držačem –
dalje od 1,5 m.
Ne savetuje se upotreba gasnih lampi dnevnog svetla.
U trenutku ispitivanja u ordinaciji ne sme biti tudjih lica.
2. M i n i m i z i r a t i e l e k t r i z a c i j u m a t e r i j a l a :
Pod – drveni ili betonski, bez sintetičkog pokrića, da bi se izbeglo dejstvo statičkog elektriciteta.
Stolice za pacijenta i lekara, a takodje i podmetač za noge trebaju biti drvenim, udobnim.
Za prevlake se ne sme koristiti sintetički materijali.
3. Minimizirati akustične šumove
4. Optimalni uslovi za ispitivanje su: t° – 20-220 С, vlažnost vazduha – 60%.
Zahtevi prema lekaru – informodijagnostičaru i informoterapeutu za vreme rada
1. Obezbediti reprodukciju rezultata: neophodno je predvideti standardnu tehniku merenja, pripremu
pacijenata i uslova radnog mesta i uredjaja.
2. Minimizirati šumove:
Pred ispitivanje treba skinuti sa sebe metalne stvari i nakit.
Lekar ne treba da zloupotrebljava kozmetiku ili da se koristo kozmetičkim sredstvima sa jakim mirisom, na
noktima ne sme biti svežeg laka.
Odeća treba da bude od prirodne tkanine, da bi se isključila mogućnost statičkog elektriciteta.
Ne sme se dodirivati golim rukama do tela pacijenta (treba koristiti suve rukavice ili salvete od prirodne
tkanine). Držati prste ruke na izolovanim delovima elektroda. Poželjno je koristiti elektrodu koja ima osigurač na
ručici, da ne bi skliznuli prsti.
3. Lekar treba da bude zdravim sistemom razmene informacije:
Ako se lekar loše oseća, umorio se, neophodno je na lep način da se otkaže ispitivanje, preneti termin na drugi
dan ili da se posavetuje drugi lekar.
Neophodno je regularno koristiti se metodikama informacionog čišćenja: konsultacije psihologa+autotrening
ili molitva+tuš, pranje ruka nakon svakog pacijenta.
4. Minimizirati uticaj poremećenog sistema razmene informacije, kojim se javlja pacijent:
Ne lečiti pacijenta isključivo sa jednotipnom patologijom (posebno onkološkim i psihoneurološkim
oboljenjima).
Ne treba omogućavati pacijentu da se koncentriše na svojim problemima, da se upušta u proces detaljnih žalbi i
unikatnosti njegovog oboljenja i „izlivati“ ovo na lekara.
Raditi sa pacijentom u poslovnoj formi, precizno prateći ciljeve traženja uzroka oboljenja i traženja načina da
se oni izleče. Neophodno je shvatati ciljeve posete – dešava se ponekad da cilj posete nije rešavanje problema sa
zdravljem, a ponekad je i sekundarna korist od bolesti je veća od želje za izlečenjem.
Iskorišćavati rukavice i mantil.
Zahtevi prema pacijentu:
Za tri dana do pregleda prestati uzimati preparate, koje je moguće ukinuti, inače će se stvoriti klinička slika
koja je bolja nego u stvarnosti koja bi bila.
• Sve preparate koje se upotrebljavaju, treba doneti u posetu lekara, sa ciljem da se testira i selektuje, pojave
alergena.
• Ne obukivati sintetičku odeću.
• Neposredno pred posetu, da se skine nakit.
Sutovi zahtevi, koje je postavio Fol prema svojim pacijentima, složeni su za ispunjavanje, i zato se savetuje
iskorišćavati „standardni uslovi“za primarni i kontrolni pregled sa ciljem posmatranja u dinamici.
•
6.6 Principi elektropunkcijske dijagnostike prema Folu: Elektropunkcijska dijagnostika kao raznolikost
informodijagnostike. Iskorišćavanje pribora za EPD kao sistemi povratne veze sa ćelijama organizma
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Svaka ćelija u membrani ima jonski kanali, koji selektivno propuštaju napunjene jone (kalcijuma, kalijuma,
natrijuma, hlora i dr);naprimer, prilikom ulaska kalcijuma u ćeliju glatkog mišića pokreću se mehanizmi
njene kontrakcije, a pri ispumpavanju kalcijuma, postojanju magnezijuma i ATF – do opuštanja;
Od odnosa otvorenih i zatvorenih jonskih kanala zavisi otpor plazmatske membrane električnoj struji;
U normali (stanju mirovanja) membrana je propustljiva osnovnom za jone kalijuma; sprovodljivost se
nalazi u opsegu norme (idealna norma);
Pri aktivnom radu (funkcionalno opterećenje) membrana postaje propustljiva još i za jone natrijuma i
kalcijuma. Sprovodljivost se nalazi u opsegu normale;
Pri dugotrajnom aktivnom radu ćelija se preuzbudjuje, remeti se regulacija otvaranja i zatvaranja jonskih
kanala u stranu povećanja broja otvorenih natrijumovih i kalcijumovih kanala, što se karakteriše
hiperfinkcijom organa; sprovodljivost pri tom je povišena;
Ako je membrana povredjena (upala organa), u ćeliju se masovno kreću joni natrijuma i kalcijuma,
sprovodljivost je veoma visoka.
Ukoliko preovladava inhibicija u odnosu na pobudjenje, većina natrijumovih i kalcijumovih kanala su
zatvoreni, većina funkcija je zatvorena i sprovodljivost je takodje smanjena;
Pri smanjenju biosintetskih procesa, smanjuje se sinteza svih belančevina, smanjuje se apsolutni količina
jonskih kanala u membrani, sprovodljivost plazmatske membrane je jako smanjena. Ovo karakteriše
degeneraciju i atrofiju ćelija;
Zato, kada smo proučili sprovodljivost ćelije, mi proučavamo propustljivost membrane prema različitim
jonima, a to znači aktivnost rada ćelije, a znači i funkciju i postojanje poremećaja odgovarajućeg organa;
Sprovodljivost odredjenih grupa ćelija mi odredjujemo baš uz pomoć pribora Fola.
6.7 Evolucija indikatora u zavisnosti od stadijuma toka patološkog procesa
Iskorišćujući bilo koju metodu dijagnostike pri progresiranju bolesti, mi pratimo izmenu indikatora u vremenu
od simptoma akutnog procesa u pravcu smanjenja indikatora i pojavu simptoma hroničnog procesa.
Razmotrićemo ovaj proces na primeru rezultata elektropunkcijskog ispitivanja prema Folu.
Na vertikali prikazana je veličina indikatora
Na horizontali prikazano je vreme
Sivom bojom prikazan je opseg norme
Normalni je prvi horizontalni grafik.
Grafici sa smanjenjem indikatora u vremenu (fenomen pada strelice) je znak postojanja patologije
Iz grafika se vidi, da je prva reakcija na oštećujući faktor je pobudjenje i upala, koja sa progresijom bolesti
prelazi u degenerativni proces. U nekom trenutku grafik se nalazi u zelenom opsegu, ali ima feno men pada
strelice. Prema tome, normalni prema veličini indikator sa fenomenom pada karakteriše hronično oboljenje.
6.8 Principi medikamentoznog testiranja:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Svaka supstanca ima elektromagnetni spektar;
Elektromagnetni spektar javlja se ključnom osobinom bilo koje supstance;
Ako je potrebno odrediti, koja se supstanca nalazi u nepoznatom rastvoru, hemičari i farmaceuti
odredjuju nju baš prema ključnim frekvencama elektromagnetnog spektra uz pomoć specijalnog
aparata– spektrofotometra;
Složeni biološki molekuli mogu imati različiti spektar izlučivanja u zavisnosti od konformacije
(funkcionalnog stanja);
Ćelija takodje identifikuje supstancu prema njenom elektromagnetnom spektru;
Ćelija reaguje na elektromagnetni spektar supstance isto kao i na jedinjenje same supstance sa
receptorom; ovo se dešava zbog istovremenog postojanja u ćeliji hemoupravljajućih (upravljajućih
supstancom) receptora i potencijalo-zavisnih (koji se upravljaju elektromagnetnim signalima) jonskih
kanala, a takodje i osetljivošću receptora prema elektromagnetnim poljima.
Zato, ako se iz spolja da spektar izlučivanja odredjene supstance, mi možemo upravljati ćelijom;
Na taj način, ako se uključi u merni lanac supstanca, može se napraviti prognoza, kako će ona delovati
pri dospevanju unutar;
Tako se može prognozirati efikasnost/neefikasnost, toksičnost/alergičnost preparata; farmakoloških,
fito, homeopatskih, proizvoda ishrane.
U potpunosti verovatno je, da medikamentozno testiranje moguće je ne samo pri metodi Fola, već će se u
budućnosti biti razradjen i za druge aparatne metode.
Šta se može testirati?
Može se testirati individualna osetljivost čoveka
U načinu života:
• Prema hemijskim kućnim preparatima
• Prema kozmetici i sredstvima higijene
• Proizvodima ishrane
• Gradjevinskim materijalima
U lekarskoj ordinaciji:
• Farmakološkim preparatima (antibioticima, antihipertenzivnim – alternativa metodi traženja puta
probne primene preparata, hormonskim preparatima i drugim grupama farmakoloških sredstava)
• Sredstvima detoksikacije: enterosorbenti, sredstvima za izlučivanje žuči, mokraće, znoja
• Mikroelementima, vitaminima, esencijalnim masnim kiselinama, aminokiselinama
• Alergenima – alternativa tradicionalnim alergijskim probama
• Travama
• Homeopatskim preparatima
• Od izazivača infekcija i parazita
• Od mikroelemenata i hemijskih jedinjenja
• Od biljaka, koje sadrže alkaloide
• Od životinja, koje sadrže otrove
•
Od patoloških tkiva životinja i ljudi (organski preparati)
6.8.1 testiranje parazita: otkrivanje infekcija i parazita
(slike iz materijala seminara Maslij L.I.
„Testiranje parazita infekcionih i parazitnih agensa“,2007)
Pri postojanju poremećaja u tačkama merenja na kanalu tragamo za infekcijom i parazitom.
Na normalnoj tačci dijagnosticirati postojanje infekcijskih i parazitnih agenasa je nemoguće. Testiranje
sprovode na poremećenim tačkama.
Na početku uključujemo (u merni lanac, preko specijalnog kabla uključuje se ćelija, koja sadrži parazit) klasu
izazivača, naprimer „virusi“ i pratimo reakciju, ako je ona pozitivna ili sumnjiva, tražimo konkretnog izazivača.
Ako se indikator 100% normalizuje se na nekoliko tačaka kanala rezultat je pouzdan.
Dole navedeni grafici su karakteristični za merenje „nelečenog“ pacijenta, na bazi primljenih preparata mogu
biti drugačiji indikatori.
• Polazni indikator. Indikator je poremećen – testiranje parazita je moguće samo na poremećenim
indikatorima
• Indikator se smanjuje. Patološki izazivač. Organizam nema dovoljnu zaštitu (antitela) od izazivača,
moguće je da se nikad nije susretao sa izazivačem.
• Indikator se ne menja. Zaštita (antitela) postoji, ali je izazivač nije aktivan. Odnos agresivnih faktora
izazivača/zaštitnih snaga organizma je u korist organizma. Uzrok poremećaja indikatora u drugačijem
faktoru.
• Indikator se normalizuje. Organizam ima antitela, izazivač je aktivan (aktuelan problem). Spoljašnji
medicinski tretman neće biti suvišnim u borbi protiv infekcije.
• Indikator se povećava više od opsega norme. Organizam ima antitela i reaguje na izazivača
hiperergijski (alergijska reakcija).
Reakcija na visokopatološki agens pri odsutnosti zaštitnih antitela ispoljava se inhibicijom funkcije organizma.
Odgovor:“loše, neću moći da se izborim“.
Pri postojanju adekvatne zaštite reakcija je „ravnodušna“.
Pri postojanju i zaštite i aktivnog izazivača u organu odgovor je:“da, mi već imamo -mi taman sa njom
ratujemo“.
Pri prejakoj hiperergijskoj reakciji odgovor je „aha, daj je ovamo, mi ćemo je uništiti“. U ovom slučaju osim
toga što će nastradati izazivač, nastaće i pogoršanje sa uništenjem sopstvenog dela tkiva.
Prilikom testiranja mi pronalazimo ne faktično postojanje izazivača, već postojanje specifične rakcije
organizma na konkretnog izazivača. Prema principu otkrivanja titra specifičnih zaštitnih antitela. Zato, ako su
zaštitne snage toliko oslabljene, da se organizam ne bori – reakcije neće biti i izazivač neće biti otkriven. Na
sreću ovo se dešava retko u slučaju jake iznurenosti.
Pri visokom stepenu intoksikacije javljaju se rezonansni šumovi, koji mogu dati lažno testiranje. Visokom, se
smatra hronična intoksikacija ako se indikatori prema 2-oj tačci 5-og kanala, 10-e tačke 5-og kanala, 2-e tačke 6og kanala niže od 30 jedinica skale (najčešće sa FPS).
Pri tom se nalazi istovremeno previše izazivača ili su rezultati promenljivi. U tom slučaju, neophodno je
sprovesti kurs čišćenja (sorbenti: lan itd) na 5 dana i zatim ponoviti testiranje. Kao pravilo, pri ovom „nestaje“ 510 izazivača, što nam govori o lažnom testiranju.
Pre testiranja izazivača, da se ne bi gubilo vreme, neophodno je sprovesti diferencijalnu dijagnostiku prema
mikrogeneratorima, da bi se odredila ključna žarišta patologije i isključiti funkcionalnu patologiju.
Najčešće testiranje se prvovodi na 3-em grafiku:1,3,4.
Izmena grafika 1 u grafik 3 „nema izazivača“
Izmena grafika 1 u grafik 4 „ postoji izazivač“
Takva šema je jednostavnija, i zato je jasna na prvoj etapi učenja metode.
Da li su štetni bakterije:
Poćićemo od činjenice, da je od početka naš organizam organizovan kao zajednička kuća za bakterije. U našem
telu je manje sopstvenih ćelija nego bakterijskih. Mi izgledamo kao ljudi, a ne kao gomilica bakterija samo zato
što, dimenzije naših ćelija stotine puta veći od bakterijskih. Gore od toga, u svakoj našoj ćeliji se nalazi desetine
bakterijskih ćelija, koje mi prenosimo potomcima, kao važan deo, slično kao i genom:mitohondrii. Bez
mitohondrija mi ne postojimo – oni obezbedjuju nas sa energijom, koju mi ne umemo samostalno da
proizvodimo.
Šta sopstveno predstavlja čovek: samo upravljajuću kompaniju i sredstvo pomeranja za milijarde pojedinih
živih bića, u svoje vreme koji su se nakupili, da bi preživeli.
Naš genom se menja veoma sporo, da bi obezbedio preživljavanje u dinamičnoj okolini: dok genom naših
stanara znatno elastičniji: majka treba da prenese detetu sa mlekom pri prvom kontaktu aktuelni tipove korisnih
mikroorganizama. Genomi ovih mikroorganizama su depoziti dobre adaptacije, pravilnog stvaranja imuniteta, od
tuda sledi i krajnje vredna za osobu informacija.
Pri dospevanju bakterijske flore, ona stupa u uzajamno delovanje sa našom, ličnom. Ako se izuzmu iz
proračuna veoma opasne, tj apsolutno opasne patogene infekcije, onda se rezultat uzajamnog dejstva sa
spoljašnjom florom odredjuje odnosom snaga.
• Spoljašnja flora može da se adaptira, doprineti našem „unutrašnjem miru“ i postati članom zajednice.
Na takav način, ona će doneti izvan aktuelnu informaciju u svojem genomu. Kako takva flora može
dospeti unutar?Naravno, ako su ruke u meru uprljane.
• Spoljašnja flora je neutralna i organizam bez problema se rastaje sa njom, vrativši nju u zemlju. Ovo je
varijanta tranzitnog premeštanja bakterija unutar nas.
• Spoljašnja flora ima faktore patogenosti, tj pokušava prinudno da iskoristi naš organizam radi svog
razmnožavanja i rasprostranjenja. Ona se razmnožava, razgradjuje naše ćelije, stimuliše centre za kašalj
ili neke druge za brzo i široko rasprostranjenje. Takvu floru prepoznaje i u idealnoj varijanti delimično
uništava imuni sistem. Lična flora potpomaže u brobi protiv patogene flore.Većina bakterija i virusa su
uslovno patogene. Tj oni izazivaju bolest, ako budu mogli, tj ako uspeju da prodju pored imune kontrole
putem mutacije. Kako takva flora dospeva u organizam? Naravno, od prljavih ruku.
Treba li se umešati u proces pozicione borbe zaštitnih sila (kiselost, žuč, enzimi, peristaltika)+imunitet + svoje
flore protiv patogene flore. U krajnjem slučaju kombinacijom oružija masovnog uništenja (svoje i tudje), tj
antibiotik + spoljašnja uslovno korisna neadaptirana u našem organizmu flora.
Da li su štetni gliste?
U poslednje vreme u medijima i internetu nastao pravi rat sa parazitima, infekcijama. Prodaje se mnogo
ubilačkih aparata, likvidirajućih preparata i drugih agresivnih sredstava.
Za razliku od bakterija, gliste nisu polazno neophodni nama radi života. Ali ako proučimo uslove, pri kojim se
sele gliste, postaje jasno, da je to uopšte nije slučajno zbivanje.
U slučaju hroničnog i kompleksnog oštećenja gastro-intestinalnog trakta:
• Hiposekrecija želudačnog soka, smanjenje kiselosti
• Smanjenje fermentivne funkcije pankreasa
• Smanjenje stvaranje i izlučivanja žuči
• Smanjenje peristaltike creva
• Truljenje i gniljenje proizvoda ishrane
Stvaraju se idealni uslovi za naseljenje parazitima.
Šta će se desiti, ako se proces smanjenja funkcije gastro-intestinalnog trakta prolaziće svojim redom? Odmah
nakon hipofunkcije sledi stadijum degeneracije i povećava verovatnoću malignog pretvaranja ćelija.Brzim
koracima približićemo se prema onkološkom procesu.
Šta izazivaju gliste u crevima? Razdraženost mukoze, bol, upalu, stimulaciju imunog odgovora. Loše i nije
prijatno, ali zato podalje od atrofije ili onkologije.
Ne, ne treba se radovati glistama. Aliu i uništavati gliste, bez odstranjivanja uzroka njihe migracije, nije
bezbedno i neracionalno. Ovo je slično, smanjenju simptoma oboljenja, umesto lečenja same bolesti.
6.8.2 Testiranje alergena
Ideja nastanka alergije od poremećaja pankreasa pripada dr Maškinu N.V.
Pri dospevanju u organizam hemijskog jedinjenja
• Proizvoda ishrane u gastro-intestinalni trakt
• Cvetni prah biljaka, vuna životinja, prašine, drugih tela
• Pri dospevanju hemijske supstance na kožu
Mogući su sledeće varijante normalnog razvoja dešavanja:
• Nepotrebno hemijsko jedinjenje mehaničkim putem izlučuje se iz organizma ne apsorbujući se i bez
uticaja na tkivo
• Potrebno hemijsko jedinjenje se vari, razlaže do sitnih molekula i apsorbuje, usvaja organizmom.
Pri dospevanju štetnog agensa, koji nanosi štetu organizmu, uključuju se mehanizmi imune zaštite, i organizam
se aktivno bori sa faktorom.
Pri patološkoj varijanti razvoja zbivanja
• Ako se za dospevajuće proizvode ishrane u organizmu odsustvuju fer menti – ovo iskorišćavaju
patogene bakterije, koji razlažu proizvod putem truljenja. Nagomilavaju se toksini. Na takav način,
običan proizvod ishrane „nanosi štetu“ organizmu. Prilikom sledećeg dospevanja takvog proizvoda u
organizam, automatski se uključuju imuni mehanizmi zaštite i stvara se alergijska reakcija. Ovo je
suvišna agresivna reakcija na neutralni proizvod/faktor
•
Ako se pri dospevanju obične prašine, cvetnog praha, vune organizam nije u stanju mehanički da ih
izluči uz pomoć malja, epitela disajnih puteva – ova tela se zadržavaju i povredjuju mukozu. Uključuju
se dopunski mehanizmi njihovog izlučivanja (kijanje, kašalj), a dalje se ova tela prepoznaju kao štetna
za organizam i podključuju se mehanizmi imune zaštite – stvara se bronhoopstrukcija i astma.
• Ako koža nema dovoljno mehanizama za izlučivanje spoljašnje supstance – stvara se suvišna imuna
reakcija u vidu zapaljenja i autoimunih oštećenja.
Na takav način, alergija – nepotrebno uključivanje imune zaštite prilikom netačnog prepoznavanja spoljašnjeg
faktora, kao povredjujućeg. Realni uzrok oštećenja krije se u nemogućnosti organizma diferencirano
izlučivati/apsorbovati hemijska jedinjenja.
Prilikom progresije bolesti, ispoljava se generalizacija imune reakcije. Dospeće nesvarenog hranljivog
proizvoda izaziva intoksikaciju. Pri tom toksini se izlučuju ne samo preko gastro intestinalni trakt, već i preko
dopunske puteve detoksikacije: pluća, kožu. Imuni mehanizmi zaštite se uključuju u udaljenim organima od
mesta dospeća toksina.
Alergiju testiramo na normalnim tačkama.
Iskorišćavaju kanale alergije i imunog sistema (AI)
Za proizvode ishrane: pankreas, dopunski može kanal želuca, tankog i debelog creva.
Za disajne alergene: kanal pluća.
Za kožne alergene: kanal kože.
•
•
•
•
Polazni indikator
Indikator se smanjuje. Faktor inhibiše funkciju tkiva
Indikator se ne menja. Organizam je ravnodušan prema faktoru.
Indikator se povećava više od opsega norme. Organizam ima antitela i reaguje na faktore hiperergijski
(alergijska reakcija).
Uključujući alergen, mi faktički signaliziramo organizmu „Pažnja! Dospela je prašina“.
Reakcija na agens prilikom odsutnosti zaštitnih sila ispoljava se inhibicijom funkcije organizma.
Odgovor:“loše, neću moći izaći na kraj“.
Pri postojanju adekvatne zaštite reakcija je „ravnodušna“.
Pri suvišnoj hiperergijskoj reakciji odgovor je „aha, daj to sve ovamo, odmah ćemo uništiti“. U takvom slučaju
ne samo da će nastradati prašina, već nastaje i upalasa razrušenjem dela sopstvenih tkiva.
Izmena grafika 1 u grafik 3 „nema alergije“ (odsutnost izmene grafika).
Izmena grafika 1 u grafik 2 „nema usvajanja“
Izmena grafika 1 u grafik 4 „postoji alergija“
Faktički alergijska reakcija (grafik 4)- to je pokušaj organizma nekako da ispravi/kompenzuje situaciju, u kojoj
se on nalazi pri toksičnom uticaju supstance (grafik 2).
Inhibiranje ispoljavanja alergija potpomaže bržem razgradjivanju ćelija zbog toksičnog delovanja faktora.
6.8.3 Testiranje preparata
Kao rezultat višegodišnjeg iskustva testiranja različitih preparata, bili su pronadjeni sledeće zakonitosti:
• Neophodno je testirati na osetljivost sve preparate. Veoma često se dešava da preparat, koji bi „trebao
raditi“ ne radi i obrnuto. Ako se preparat testira – biće efikasnost lečenja. Ako se ne testira – praktično
nikad ne radi. Bolje je prepisati 1 odgovarajući preparat, nego 5 neproverenih sa nejasnom
prognostičkom efikasnošću.
• „Snažan! Preparat ako on ne odgovara, biće snažan samo u ispoljavanju neželjenih dejstava. Baš se ovo
često dešava sa antibioticima, hormonalnim i antihipertenzivnim sredstvima.
• „Slab“ preparat odlično će odraditi posao, ako on odgovara. To se može desiti sa travama,
homeopatskim preparatima.
• „slab“ preparat neće odraditi posao, ako on ne odgovara.
• Neophodno je testirati optimalnu dozu preparata. Optimalna doza, je doza koja je maksimalno
dozvoljena doza. Tj doza, koja normalizuje maksimalnu količinu organa, ali koja još nije ispoljila
neželjena dejstva.
• Prilikom primene optimalne doze efekat nastaje maksimalno brzo. Prosečno, dobro izabrani preparat u
akutnim slučajevima (opstruktivne bolesti pluća, bronhitis, pijelonefritis) deluje 3-4 dana, u hroničnim
10 dana, maksimum 1 mesec.
• Kada je preparat „odradio“ posao – neophodno je da se on zameni na sledeći, koji odgovara novom
poboljšanom stanju pacijenta.
• Ako se preparat dugo ne menja – nije otklonjen jedan od važnih uzroka bolesti.
Testiranje homeopatskih preparata
Da bi se koristili homeopatski preparati neophodno je obavezno znati patogenezu homeopatskih preparata i
teoriju homeopatskog učenja. Za to je potrebno proći osnovnu pripremu o homeopatiji.
Specijalne test-kasete, razradjeni glavnim lekarom NII INMED Maškinim N.V. sadrže skup najčešće
upotrebljenih preparata u C6, C50, C200 i C1000 gajenju.
Nakon pronalaska preparata i gajenja obavezno testiramo količinu zrnca za jedan upotrebu. Prema količini
zrnca za jednu dozu možemo da se orijentišemo u stepenu „deficita“ preparata. Dešava se, da čak i C1000 gajenje
testira se po 5-7 zrnca, mada je obično 1-3 zrnce za jednu upotrebu. Ne sme se davati veća količina nego što je
potrebno – indikatori će se odmah pogoršati.
Testiranje trava
Prema metodike, koju je razradio Misjuk E.I., mi koristimo dosledno, tj ne istovremeno, već po redu) 2-6
trave pojedinačno (a ne ukupno) 1-2 nedelje. Radi toga trave se pre toga testiraju uz pomoć preparata Fola na
poremećenim tačkama kanala. Na bazi dugogodišnjeg iskustva testiranje trava se dele u nekoliko grupa.
Najčešće se iskorišćavaju grupe sredstvava detoksikacije: prirodni enterosorbenti,diuretske, znojne, koji
poboljšavanju izlučivanje žuči trave.
Testiranje aromatnih ulja
Aromatna ulja – aktivni delovi etarskih delova biljaka. Testiraju se na poremećenim tačkama kanala nakon
dijagnostificiranja infekcionih i parazitnih agensa. Aromatna ulja imaju izraženu antibakterijsku, antivirusnu,
antigljivičnu, antiparazitnu aktivnost i odabiraju se po 2-4 vrste. Upotrebljavaju se dosledno u obliku inhalacija,
unutar, u obliku tampona u zavisnosti od lokalizacije izazivača.
Testiranje specija
Testiranje specija navedeno pri smanjenju funkcija gastro-intestinalnog trakta ili odvojenih njegovih delova.
Poboljšanje varenja hrane i otud smanjenje intoksikacije, značajno potpomaže u lečenju intestinalnih virusa,
disbioza i parazitnih invazija.
6.8.4 Testiranje mikrogeneratora=mikrogeneratoska diferencijalna dijagnostika: dijagnostificiranje
uzročno-posledičnih veza medju organima i sistemima
Mikrogeneratori razradjeni su Skripnjukom Z.D.,1991 god. Svaki režim se javlja otvorenim u vremenu
„programom delovanja) za grupe ćelija. Ova karakteristika odvaja mikrogeneratorsku informaciju od postojećih
na današnji dan metoda elektromagnetnog uticaja, u kojima se najčešće iskorišćuje monofrekvenca ili široki
spektar prema tipu šumnog uticaja. Specifičnost uticaja omogućuje izbeći izbor akupunkcijskih tačaka, pošto je
„adresa“ zapisana u doslednosti signala.
Kasete mikrogeneratora imaju takve režime uticaja na 20 informacionih kanala, koji odgovaraju:
Sedativnom (01) uticaju.
Stimulišućem (02) uticaju.
Harmonizirajućem (01+02) uticaju,koji istovremeno daje „uključenje“ 1-og i 2-og režima.
Na taj način, pošto 11-i i 20-i kanal podeljeni, ukupno se iskorišćuje 22 kanala po 3 režima (01,02, 01+02) na
svaki.
• Ly
limfni sistem
• P
respiratorni sistem
• Gi
debelo crevo
• Nd
nervni sistem
• MC
krvni i limfni sudovi
• Al
imuni sistem
• Pd
epitelno tkivo
• TR
endokrini sistem
• C
srce
• Ig
tanko crevo
• p RPd
pankreas
11. c RPs
krvni sistem
• F
jetra
• Ad
kostno-mišićni sistem
• E
želudac
• Cd
vezivno tkivo
• S
koža
• Fd
masno tkivo
• VB
žučni putevi
• R
sistem izlučivanja
• F Vf
ženski genito-urinarni sistem
• M Vm
muški genito-urinarni sistem
Režim se uključuje spajanjem specijalnog kabla sa posrebrnim krajem, takozvanog „metlice“, sa
odgovarajućim rupicama, koji imaju unutra mikroprocesore.
Kaseta „BEST“, osim kanalnih uticaja, ima selektivnije preciznije – dopunski na svaki sistem po 30 režima;
opšti broj režima iznosi 660.
Metodika testiranja mikrogeneratora. Diferencijalna dijagnostika
uz pomoć mikrogeneratorskih kaseta. Dijagnostika uzročnoposledičnih veza medju patološkim procesima
Obično kod nas dolazi pacijent sa mnogim različitim poremećajima, u kojima je dovoljno teško odrediti
primarne i sekundarne poremećaje. Ne dešava se uvek da „uzrok“ ima gore indikatore, nego „posledica“. Tako
naprimer glavobolja koja je posledica osteohondroza kičme može skoro da ne uznemirava pacijenta.
Diferencijalna dijagnostika po mikrogeneratorima moguća je pri iskorišćavanju metodike Fola ili bilo koje
druge metodike sa medikamentoznim testiranjem. U ovom slučaju kasetu testiraju u saglasnosti sa opštim
pravilima:
• merenje polaznog indikatora ispitivanog organa;
• pri dijagnostificiranju patološkog indikatora ( van granice opsega norme) uključuju režime sledećim
redosledom
na odgovarajući informacioni kanal spočetka uključuju režim 01 (sedativni), nakon 0,5-5 minuta (u
zavisnosti od osobina dijagnostičkog sistema) treba proveriti indikatore;
indikatori su se normalizovali – uzrok poremećaj funkcije – lokalna hiperfunkcija ili zapaljenje organa.
Indikatori se nisu normalizovali – uključiti režim 02, proveriti indikatore;
Indikatori su se normalizovali – uzrok poremećaj funkcije – lokalni hronični proces u organu (hronična
upala, distrofija);
Rezultat nije dostignut – treba razmisliti o mogućem poremećaju regulacije funkcije organa. Uključuju
sledećim redosledom „kanale regulacije“: nervni, imuni, endokrini;
Rezultat je dostignut pri receptu 6,01 – uzrok je poremećaj funkcije – alergijski proces;
6,02 ili 6,01+02 – imunodeficit
Rezultat dostignut pri receptu 4,01 – uzrok poremećaja funkcije je hiperaktivnost nervnog sistema, moguće
stres;
4,02 – zamor nervnog sistema (moguće distres);
4,01+02 – poremećaj bilansa simpatskog/parasimpatskog dela NS;
Rezultat dostignut pri receptu 8,01 – uzrok poremećaja funkcije – hiperaktivnost endokrinog sistema;
8,02 – zamor endokrinog sistema;
8,01+02 – poremećaj bilansa endokrinog sistema;
Rezultat nije postignut – trebalo bi razmisliti o poremećaju inervacije i trofije organa;
Rezultat postignut pri receptu 13,01 ili 13,01+02 – uzrok poremećaja funkcije – pritisak na nervne korenove,
koji inervišu ovaj organ, usled osteohondroze ili drugog procesa u kičmenoj moždini;
Rezultat postignut pri receptu 5,0 – uzrok poremećaja funkcije je smanjenje dotoka krvi u ovaj organ;
Rezultat nije postignut – treba razmisliti o udaljenom uticaju drugih organa i sistema, posebno žarišta hronične
upale. Da bi se otkrilo kojeg tačno organa ili sistema uključuju funkcionalno tesno povezane organe;
Rezultat postignut pri receptu 1,01 – udaljeni uticaj kao posledica upalnog žarišta u nazofaringealnim
organima često na pluća, srce i bibrege;
Rezultat postignut pri receptu 1,02 – udaljeni uticaj kao posledica smanjenja limfotoka.
Rezultat postignut pri receptu 18,01 – udaljeni uticaj kao posledica upalnog žarišta u žučnoj kesi i žučnim
putevima, često na intestinum, pankreas, srce;
Rezulta postignut pri receptu 18,02 – udaljeni uticaj kao posledica hroničnog smanjenja funkcije žučnih
puteva. Ako ovaj recept odgovara – ovo je direktan pokazivač na primenu sredstava za izlučivanje žuči. I
obrnuto, primena ovih sredstava pri spazmu žučnih puteva je kontraindikovano;
Rezultat postignut pri receptu 19,01 – udaljeni uticaj kao posledica upalnog procesa u bubrezima, često na
endokrini kanal, kardiovaskularni sistem, genitourinarni sistem;
Rezultat postignut pri receptu 19,02 – udaljeni uticaj kao posledica hroničnog zastoja u bubrezima, direktan je
pokazivač za primenu diuretičkih preparata;
Rezultat postignut pri receptu 20,01 – udaljeni uticaj kao posledica upalnog žarišta u mokraćnoj bešici ili
polnim putevima, polnim žlezdama, često na endokrini kanal, intestinalni trakt.
Nakon potpunog ispitivanja stvara se slika uzroka i posledica.
Tako 20-30 dijagnoze može da se svede na 2-3 osnovna uzroka. 2-3 uzroka je lečiti realnije i perspektivnije.
Baš ovim putem mogu da se postignu rezultati u najkraćem roku optimalnim putem.
Moguće je i šire iskorišćavanje mikrogeneratorskih kaseta za diferencijalnu dijagnostiku. Hoćemo naglasiti, da
ispitivanje koje smo sproveli, dokazala su, da je dijagnostifikovani uzrok uz pomoć mikrogeneratora prilikom
njegovog uklanjanja drugim metodama lečenja (ne mikrogeneratorskom informoterapijom) stvarno uklanja
pojave sa strane sekundarno poremećenih organa.
7. Lečenje poremećaja razmene informacije
(informoterapija)
7.1 Definicija informoterapije
Informaciona terapija=Informoterapija – je praktično iskorišćavanje informacionog uticaja radi lečenja
oboljenja.
„ Informoterapija= „lečenje informacijom“ je deo medicine, koji izučava uticaj informacije na fiziološke,
biohemijske, biofizičke patološke procese u organizmu čoveka i životinja, procese dospevanja, kodiranja,
čuvanja, dekodiranja, iskorišćavanje informacije u medicinske svrhe, razradjuje metode medicinskoprofilaktične primene informacije“ (Skripnjuk Z.D.,1989,1994).
Osnovna razlika informoterapije od farmakoterapije je ta, što pri lečenju informacijom iskorišćuje se energija
koja je akumulirana u vidu ATP, kreatinfosfata i drugih visokoenergetskih supstanci, koje se nalaze u organizmu
čoveka (pacijenta). Iskorišćavaju se različita hemijska sredstva, koje postoje u organizmu pacijenta, i koje se
mogu sintetisati organizmom – tj prilikom korišćenja informoterapije, informacija koja je dobijena od organizma
izaziva proces nastanka u organizmu unutrašnjih lekovitih sredstava.
Radi prenošenja informacije u organizmu iskorišćuje se kako supstanca, tako i energija unutrašnjih fizičkih
procesa. Ovo omogućuje iskorišćavanje u procesu informoterapije minimalne količine supstance ili energije.
Zato je mogućnost neželjenog dejstva prilikom informoterapeutskog lečenja smanjuje se približno toliko puta,
koliko doza supstance ili energije koja se koristi pri informoterapeutskom lečenju manja od doze supstance ili
energije, koji se iskorišćavaju u farmakoterapiji ili fitoterapiji.
Pri informoterapeutskom lečenju dozu lekovite supstance mere u jedinicama informacije (bitima).
Ko je informoterapeut?
Informoterapeut – je lekar, koji iskorišćava u svojoj praksi informacione metode lečenja, koji vlada teoretskim
osnovama informacione medicine, koji svesno i usmereno iskorišćava informacione lekovite faktore. Važno ih je
razlikovati od ekstrasensa i bioenergoterapeuta, koji nisu svesni, kako i čime oni dijagnostikuju i leče.
7.2 Izvori. Uloga medicinskih i bioloških nauka u nastanku informoterapije
Izvori: Informatika je fundamentalna nauka, koja izučava procese dospevanja, obrade, očuvanja i predaje
informacije.
Fiziologija
A Biofizika B
Biohemija
Molekularna biologija
Farmakologija
Histologija
A Citologija
B Membranologija
Genetika
Kliničke disipline:
Imunologija
Neurologija
Endokrinologija
Psihologija, psihijatrija
Terapija i dr.
U izvore bioinformatike spadaju sledeće nauke i discipline:
• Informatika - fundamentalna nauka, koja izučava procese dospevanja, obrade, očuvanja i predaje
informacije.
Osnovnim naučnim pravcima informacije u sadašnjem trenutku javljaju se:
• Teoretske osnove tehnike obračunavanja
• Statistička teorija informacije
• Teorija matematičkog moduliranja i eksperimenta obračunavanja
• Algoritmizacija, programiranje, veštački intelekt i
• Informologija, koja izučava procese komunikacije i širenja informacija u socijalnim sistemima (Jeršsov,
1987).
Bioinformatika – izučava mehanizme recepcije, obrade, akumuliranja, očuvanja (memorije), prenosa
informacije u živim sistemima, razmene informacije medju njima.
A baš poslednjih godina bilo je više radova, koji su bili posvećeni medjućelijskoj i intraćelijskoj komunikaciji.
Ova istraživanja zajedno sa istraživanjem genetičara, koji su posvećeni izučavanju mehanizmima prenosa
nasledne informacije, legli su u osnovu bioinformacije.
•
Fiziologija dala je predstavu o uzajamnom delovanju različitih organa i sistema, izvorima upravljačkih
dejstava u organizmu.
• Biofizika omogućila je da se izuči uticaj elektromagnetnih izlučivanja i biološko aktivnih supstanci
na receptore, jonske kanale, izolovane ćelije, organe i organizme.
• Biohemija, molekularna biologija dala je predstavu o strukturi i funkcijama informacionih
molekula (hormona, medijatora, receptora na ćelijskoj membrani), zakoni njihovog uzajamnog
delovanja.
• Farmakologija je dala informaciju o farmakodinamici farmakodinamike mnogih biološko aktivnih
supstanci.
• Histologija
• Citologija
• Membranologija je dala predstavu o strukturama koje reaguju i prenose informaciju na površine
ćelija.
• Genetika je dala predstavu o zakonima prenosa informacije novim pokoljenjima.
• Kliničke discipline: Imunologija, endokrinologija, neurologija, psihologija, psihijatrija, terapija i
dr.,dali su primer empirijskog iskorišćavanja metoda informoterapije.
Zabluda sa terminima „informatika“,“kibernetika“, „computer science“ izaziva neophodnost kratkog
razjašnjenja.
U početku termin „informatika“ koristio se samo radi definisanja nauke o papirnoj, tekstovne, bibliografičke
informacije i postojao je nezavisno od termina „kibernetika“, koji je označavao nauku o upravljanju i vezi u biću
i mašini (Wiener, 1948).
Kasnije značaj reči „informatika“ se proširio, ovaj termin je postao da se koristi umesto termina „kibernetika“,
Akademik A.A.Dorodnicin (1986) na sledeći način objašnjava ovu zamenu:
Termin informatika bio je uveden francuzima. On je brzo našao svoju primenu i samo amerikanci, englezi i u
SSSR njega nisu prihvatili.
U engleskom govornom području izbegavali su upotrebu ovog termina, jer su još pre francuza uveli termin
„Computer science“, koji je u smislu jednak francuskom terminu „Informatique“, a u SSSR zbog nerazumno
tvrdoglavog konzervatizma u odnosu na novu terminologiju...
Stvaranje EVM – u principu univerzalnih pretvarača informacije – privuklo je u kibernetiku mnoge obožavaoce
„lake zarade“, zašto se ne bi dobila reputacija naučnika za račun neodgovornih spekulacija na modernu temu „Šta
je to kibernetika i šta ona može da napravi sa ljudima?“ A kod takvog tipa obožavaoca, bilo je više vremena za
organizaciju samoreklame, u odnosu na one kibernetičare koji se bavili poslom... Zato je kibernetika zarasla
parazitskim slojem pustog brbljanja, zbog kojeg nisu mogli svi da vide veoma važno naučno- tehničko otkriće,
koje je stvorilo indicije za revoluciju u razvoju proizvodstvene snage ljudskog roda...
Karakteristično je da IFIP (Medjunarodna federacija obrade informacije), organizovana je 1960 godine i nije
bila nazvana „federacijom kibernetike“. Prema mišljenju organizatora, takav naziv bi mogao da uplaši ozbiljne
poslovne ljude, dok termine „Computer science“ ili „Informatique“ još nije bilo. Pustolovina, koja je nastala oko
termina kibernetika, dovela je do toga da su ljudi postali stiditi kada se za njih kaže da su kibernetičari, i nastala je
neophodnost izdvojiti iz nje zdravo naučno i tehničko jedro i ogradjivati se od ostataka. Baš zbog toga termin
„Computer sience“, a pose „Informatique“ poslužili su ovom cilju. (Dorodnicin, 1986).
7.3 Istorija razvoja Informoterapije
Metoda je bila razradjena 1989. godine u Kijevskom filijalu Instituta Neurologije i Psihijatrije im.Protopopova.
1989 godine – Skripnjuk Zenovij Dmitrijević formulisao osnovne položaje informoterapije (laboratorija
neurobiologije Kijevskog filijala Harkovskog naučno-istraživačkog instituta neurologije i psihijatrije
im.V.P.Protopopova MZ Ukrajine), javio se novi pravac medicinske nauke:
• zajedno sa supstancom i energijom faktorom lečenja služi i informacija – informacione poruke koje
daju ćelijama program „ kako dostići uredjivanje svih procesa razmene“.
• Doza informacije se meri u bitima.
• Neželjena dejstva informoterapije su manja, nego pri farmakoterapiji i fizioterapiji. Uz
supstancu i energiju fizičkih faktora lekovitim početkom mogu biti informacione poruke.
U tom periodu aktivnu podršku Zenoviju Skripnjuku davao je njegov naučni rukovodioc Ija Vladimirovna
Torskaja. Ija Vladimirovna bila je neuobičajeno jakom i hrabrom ženom, koja je prošla sav rat, koja je vaspitala
samostalno 3-oje dece, postala profesorom i doktorom nauka, ona je uvek dozvoljavala sebi, da kaže sve kako
jeste i da podržava svoje kolege.
1990 god – Stvoreno je odeljenje eksperimentalne informoterapije na bazi laboratorije neurobiologije Kijevske
filijale Harjkovskog naučno-istraživačkog instituta neurologije i psihijatrije im.V.I.Protopopova MZ Ukrajine.
Naredbom Ministarstva zdravlja stvoren je Ukrajinski naučno-praktični medicinsko-biološki centar
„Informoterapija“.
1991 god-Ukrajinskim naučno-praktičnim medicinsko-biološkim centrom „Informoterapija“ i republičkim
centrom zdravlja MZ USSR po prvi put sprovedeni naučni kursevi, za vreme kojih su se pominjali osnovni
pojmovi informoterapije; prvim predavačima kursa bili su Skripnjuk Z.D., Artemjuk M.I., Misjuk E.I., Torskaja
I.V.
Misjuk Jelena Ivanovna u početku predavala je na kursevima metodiku Nakatani, ali kasnije je prešla na
iskorišćavanje i predavanje metode R.Folja.
U to vreme nije bilo nikakve ruskojezične literature po metodi P.Folja – samo nemačko izdanje, koje je preveo
Kijevski institut ortopedije i traumatologije. Na bazi ove informacije bila je sprovedena obuka lekara.
U prvoj grupi obuku je prolazila Levih Valentina Jakovljevna, koja je kasnije dugo vreme predavala
elektropunkcijsku dijagnostiku i informoterapiju lekarima.
Organizacije:
• Naučno-praktični medicinsko-biološki centar „Informoterapije“
• NII Bioinformatike
• NII Informoterapije
• NII Integrativne i negentropijske medicine
Utvrdjen je program kurseva Svakogodišnje
konferencije, simpozijumi Medjunarodna
asocijacija informoterapeuta.
1992 god – MZ Ukrajine utvrdjen je nastavni program elektropunkcijske dijagnostike i informoterapije. Grupu
autora prvog programa činili su: Skripnjuk Z.D., Torskaja I.V., Artemjuk M.I., Zajcev S.K., Misjuk E.I. Prilikom
razrade metode informodijagnostike za osnovu je bila uzeta metoda dr Folja kao najadekvatnija i najudobnija u
korišćenju, koja je davala mogućnost uspostavljanja „povratne veze“ sa ćelijama organizma pri dejstvu
mikrogeneratorske informoterapije.
U tom trenutku već se pojavila knjiga Lupičeva o elektropunkcijskoj dijagnostici. Skripnjuk Z.D. kupio je
značajni deo tiraža ove knjige, i ona je bila udžbenikom za mnoga pokoljenja kursadžija.
Bila je stvorena firma „Triton“, koja je kasnije preimenovana u „Delfin“. Direktorom je postao Smeljanec
Aleksandar Borisović, koji je zajedno sa ekipom inžinjera Muzičenko V.P. i Tolpuginim S.V. po narudžbini
Skripnjuka Z.D. dugo vreme obezbeđivali su i dalje obezbedjuju opremu lekarima za elektropunkcijsku
dijagnostiku.
1993 god – Po prvi put na kursevima specijalizacije lekara o elektropunkcijskoj dijagnostici i informoterapiji
držala se predavanja o osnovima negentropne terapije.
Skripnjuk Z.D., i Levih V.J. načinili „Sažeto uputstvo praktičnog znanja o opštoj informoterapiji“, koje je bilo
izdato u Saratovu medicinskim centrom Levih V.J. „Infoten“.
1994 god – Organizovana je Medjunarodna Asocijacija informacione i negentropne terapije (MAINT). Počeo
da se izdaje časopis „Informaciona i negentropna terapija“, održana je I Medjunarodna konferencija
„Informoterapija-teoretski aspekti i praktična primena“, g.Kijev.
Redaktor prvog časopisa bila je Nečerda Olga Jevgenjevna. Olga Jevgenjevna, ima osim medicinskog
obrazovanja i književne mogućnosti, takodje je pripremila i prvi broj novina MAINT.
Na kursevima je krenuo da predaje biofizičar Irodov Mihail Aleksandrović. Pošto je on dobar stručnjak u
medicinskoj opremi, on je bio i sada je na neki način stimulator i analitičar svega što se dešava u
informoterapiji.
1995 god – Održana je II Medjunarodna konferencija „Informoterapija – teoretski aspekti i praktična
primena“, g.Kijev.
1997 god – Održana je III Medjunarodna konferencija „Informodijagnostika - teoretski aspekti i praktična
primena“, g.Kijev.
1998 god – Održana je IV Medjunarodna konferencija „Informodijagnostika - teoretski aspekti i praktična
primena“, g.Kijev.
1999 god – Održana je V Medjunarodna konferencija „Informoterapija-teoretski aspekti i praktična primena,
koja je posvećena 10-o godišnjici nastanka informoterapije, g.Kijev. Održan je I satelitski simpozijum o
bioinformatici.
Osnovan je naučno-istraživački institut Informoterapije. Načelnik uprave – Skripnjuk Z.D. Direktorom
instituta je postala Kobiljanskaja Rozalija Nikolajevna. Ona je zajedno sa mužem Kobiljanskim Valerijem
Jaroslavićem nekoliko godina prikupljala podatke o efikasnosti primene informoterapije pri lečenju različitih
patologija iz prakse medicinskih centara u Kolomije, Černovcah i Kijevu.
2000 god – Održana je VI Medjunarodna konferencija konferencija „Informoterapija-teoretski aspekti i
praktična primena,g.Kijev. Održan je II satelitski simpozijum o bioinformatici.
Kurs bioinformatike je uveden u pripremni program studenata katedre fiziologija čoveka i životinja biološkog
fakulteta Državnog univerziteta im.T.G.Ševčenko.
Osnovan je naučno-istraživački institut bioinformatike. Prvi direktor bio je Karahim S.A.
2001 god - Održana je VII Medjunarodna konferencija konferencija „Informoterapija-teoretski aspekti i
praktična primena,g.Kijev. Održan je III satelitski simpozijum o bioinformatici.
Osnovan je Ukrajinsko-Poljski centar bioinformatike.
Osnovana je Kijevska filijala NII Informoterapije. Direktorom je postao Fedorovskij Vasilij Nikolajević.
2002 god - Održana je VIII Medjunarodna konferencija konferencija „Informoterapija-teoretski aspekti i
praktična primena,g.Kijev. Održan je IV satelitski simpozijum o bioinformatici.
2003 god – Na bazi Kijevske filijale NII Informoterapije osnovan je institut Integrativne i negentropne
medicine, koja ima osnovni zadatak, uvodjenje kompleksnih metoda lečenja na bazi informodijagnostike i
informoterapije u praksu valeologije i porodične medicine. Načelnik uprave – Skripnjuk Z.D. Prvi direktor je
postao Fedorivskij V.N. Dalje je nastupala etapa integracije informoterapije sa drugim prirodnim i
informacionim metodama lečenja.
2004 god – Održana je X Jubilarna konferencija o informoterapiji.
Donešena je odluka o osnivanju Medjunarodne asocijacije informoterapeuta.
2005 god – Na osnovu praktičnih radova Misjuk E.I. i Maslij L.I, u plan sprovodjenja kurseva bila su
uključena pitanja uzroka izazivača infekcijskih i parazitnih agenasa. Misjuk Jelena Ivanovna, koja ima više od 15
godina iskustva u fitoterapiji sa iskorišćavanjem elektropunkcijskog testiranja, razradila je test kasete i metodiku
elektropunkcijskog testiranja fitopreparata, bio je održan čitav niz seminara na ovu temu.
Održana je XI konferencija o informoterapiji.
2006 god – Na osnovu praktičnih radova glavnog lekara NII INMED Maškina Nikolaja Vasiljevića, koji je
homeopat sa 20 godina iskustva u praktičnom radu, bili su razradjeni test-kasete homeopatskih preparata i
metodika njihove primene. Održani su kursevi elektropunkcijske selekcije homeopatskih preparata u Lucku.
Veliku pomoć u organizaciji kursa učinila je Goško L.I.
Po prvi put predstavnikom NII INMED Fedorovskim Vasilijem Nikolajevićem održani su kursevi
elektropunkcijske dijagnostike i informoterapije u Srbiji. Od ovog trenutka prolazi etapa nastanka
informoterapije na Balkanu.
Održana je XII konferencija o informoterapiji.
2007 god – Na osnovu praktičnog iskustva Misjuk E.I. i Golovahi M.A. razradjena je metodika diferencijalne
dijagnostike uz pomoć mikrogeneratornih kaseta. Na taj način u informoterapiji otvorilo se „novo disanje“ i nov
aspekat upotrebe radi traženja uzročno-posledičnih uzajamnih veza medju patološkim stanjima.
Pod rukovodećom palicom Fedorivskogo V.N. po prvi put sprovedeni su kursevi elektropunkcijske
dijagnostike i informoterapije u Bosni.
Na bazi medicinskog centra „Agapit“ u Ternopolju pod rukovodećom palicom Maslij Lidije Ivanovne
sprovedena su 2 ciklusa obuke EPD i informoterapije. Lidija Ivanovna imajući više od 15 godina prakse u
primeni organskih preparata, posvećuje veliki značaj duhovnim aspektima oboljenja, svake godine sprovodi
seminare obuke za lekare.
U okviru konferencije o integrativnoj medicini zajedno sa odborom Narodne i netradicionalne medicine
(NiNM) MZ održana je XIII konferencija o informoterapiji.
2008 god – Pod rukovodstvom Fedorivskogo V.N. po prvi put su sprovedeni kursevi o elektropunkcijskoj
dijagnostici i informoterapiji u Makedoniji.
Održana je XIV konferencija o informoterapiji.
2009 god – 20 godina informoterapije i XV Medjunarodne konferencije.
U suštini, istorija informoterapije – je istorija razvoja teorije, tehnike za informoterapiju, tehnike povratne veze
(elektropunkcijske dijagnostike, moguće u budućnosti drugih metoda dijagnostike), njene integracije sa drugim
metodama, razvoja drugih metoda informacionog lečenja u saglasnosti sa naučnim principima informoterapije,
istorija širenja razumevanja informoterapije u različitim tačkama sveta.
Kako davno u stvarnosti smo upoznati sa metodama informoterapije?
Već nekoliko hiljada godina koriste se metode akupunkture, koji spadaju u metode informoterapije. Da li
stvarno, akupunktura leči supstancom? Ne. Ili možda energijom? Količina energije, koja se unosi sa iglom, je
minimalna. Otud, akupunktura spada u metode informoterapije u širokom smislu.
Zašto je nastao pojam „Energija Či“?
U kineskom jeziku nema pojma „energija Či“, već ima samo pojam „Či“. Sovjetski prevod ovog pojma strogo
je odgovarao koncepciji materijalizma. Osim toga, takav prevod dovodio je akupunkturu koja će se dalje nazivati
refleksoterapijom iz pod rizika ozbiljnih prekršajnih prijava, kojima su u ta vremena podvrgavala genetika i
kibernetika, nauke koje su proučavali razmenu informacije u živim i kompjuterskim sistemima. Na taj način,
prevod „informacija Či“ bio je jednostavno nemogućim.
Sličnosti medju kineskim pojmom Či i informacije sa njenim nosačima
„Či“ („CI“, „Ki“) u starokineskom ili „Prana“ u staroindijskoj filosofiji javlja se fundamentalnomsupstancijom
čovečjeg tela, koja je neophodna za održavanje normalnih životnih funkcija.
Sličnosti izmedju homeopatskog pojma „Životne sile“ i informoterapije
Pošto su starokineski mislioci smatrali Či istovremeno kao supstancu (zrno) i energiju (koja svuda niče), onda
uporedjujujći Či sa savremenim naučnim pojmovima, možemo pretpostaviti, da Či odgovara pojmu informacije,
a ne energije. Informacija može da se prenosi samo uz pomoć prenosioca, a on može biti supstanca ili energija.
Moguće je da, baš zbog toga Či bila prikazana hijeroglifom, koji je istovremeno simbolizovao supstancu i
energiju.
Faktorom lečenja u homeopatiji, bez sumnje javlja se informacija o ranije razblaženoj supstanci, a zato
„Životna snaga“ javlja se analogom informacije u savremenom shvatanju. Ovo potvrdjuje i sličnost dinamike
izlečenja pri informoterapiji i homeopatiji: postojanje simptoma odavno preležanih, ali ne izlečenih oboljenja,
fenomeni medikamentoznog pogoršanja.
7.4 Tipovi i odgovarajuće im metode informoterapije
Lekoviti informacioni faktori se dele na:
• Prirodne
• Veštačke
Metode informoterapije se dele u odnosu na količinu prenošene pri lečenju informacije (u bitima) na
malinformacione i visokoinformacione
• Maloinformacione (prenosi se mala količina informacije u bit):
•
modifikacija džen-czju terapije (leči za računprostranog – različite BAT na tele i vremenskog – uticaja u
odredjeno doba dana – rasporedjivanje signala): ubod iglom, lasero, elektro, krio, metaloterapija;
• elektromagnetni spektri i njihove elektronske kopije: BRT, multirezonansna terapija, Morra-terapija;
• faramakoterapija iskorišćuje blokiranje ili stimulaciju sopstvenih informacionih procesa organizma,
iskorišćujući supstancu kao nosač informacije (blokatori, stimulatori odrdjenih receptora, hormone);
• masaža.
• Visokoinformacione (prenosi veliku količinu informacije u bit):
• informoterapija preko čulnih organa (muzikoterapija, terapija bojama i dr);
• art-terapija;
• psihoterapija iskorišćuje u osnovi direktne informacione uticaje na organizam čoveka preko svesti;
• vakcinacija;
• homeopatija iskorišćava specifične pojave (klinička slika bolesti) deficita ili viška odredjene informacije i
njeno popunjavanje;
• mikrogeneratorna informoterapija (metoda Skripnjuka Z.D.) iskorišćuje specifične za svaku grupu ćelija
informacione poruke različitog sadržaja:
Na žalost, količina informacije ne odgovara uvek i njenom kvalitetu.
Količina informacije se može izračunati, savladavši kompleksnosti prenoseće informacije, razdvojivši nju na
posebne signale.
Prema tačci priloga uticaja metode IT dele se na:
• neposredne (na oštećene ćelije);
• posredne (preko drugih organa i sistema).
U mnogim posrednim slučajevima terapija je poželjnija, pošto se u hronično obolelom organu troše se resursi.
U odnosu na opširnost uticaja metode IT dele se na:
• opšte (lečenje celog organizma u celini);
• specijalne (lečenje konkretnih uzročnih formi).
U odnosu na postojanje neposrednog kontakta sa organizmom metode IT dele se na:
• kontaktnu
• distancionu IT (kvantna informoterapija – Skripnjuk Z.D., 2010).
U odnosu na etapu razmene informacije metode IT dele se na:
Lečenje poremećaja pri dospevanju (doživljaju) informacije
Korekcija spoljašnjih receptora (naočare, slušni aparati)
Korekcija unutrašnjih receptora ( na današnji dan odnosi se na analgetičke preparate)
Korekcija sprovodnika informacije (lečenje neurita i neuralgija manualnom korekcijom, antiedematoznim i
analgetičkim sredstvima)
Korekcija prenosioca informacije (pri deficitu-zamenska terapija hormonima, BAV; moguće je uspostavljanje
regulacije posebnih supstanci putem uticaja sličnih homeopatskih preparata)
Lečenje poremećene obrade informacije
Lečenje procesa uporedjivanja podataka (desenzibilizacija prema metodi Bezredko)
Lečenje žarišta patološko pojačanog uzbudjenja (obično blokatorima receptora)
Lečenje poremećaja zapisivanja informacije
Lečenje poremećaja reprodukovanja informacije (logoped)
Lečenje redosleda i ritma prenosa informacije, procesa sinhronizacije (?)
Likvidacija šumova (detoksikacija, terapija distresa).
Likvidacija šumova
Obaveznim uslovom prenosa informacije na svim etapama je likvidacija šuma. Pošto ulogu šumova u
organizmu najčešće čini ne izlučene supstance metabolizma ili toksini – detoksikacija se javlja pred nama u
novom ruhu. O likvidaciji šumova neophodno je napomenuti svim specijalistima, koji rade u sferi informacionih
metoda lečenja. Dovoljno često čujemo od homeopata, izjave, da nijedna druga metoda nije potrebna osim
„lepotice homeopatije“. Primena makar enterosorbenta otvoriće put za delovanje lekova, oslobodiće pacijenta od
mnogih neprijatnih simptoma i ubrzaće proces lečenja. Ovo treba da pamte i psiholozi, koji retko će se setiti pred
početkom psihoterapije da treba samo izvesti toksine.
Prema nivou razmene informacije metode IT dele se na:
Molekularnu IT (homeopatija uspostavlja razmenu 1 ili nekoliko molekula)
Ćelijsku (mikrogeneratorna IT deluje osnovnom preko membrane, aktivirajući ili smanjujući funkciju ćelija)
Metamernu (čžen-czju terapija i modifikacije rade na nivou odvojenih metamera i medjumetamerskih uticaja)
Organpromenljivu IT (placebo efekat)
IT pojedinca (psihoterapije)
IT kolektiva (metode socionike)
IT socijuma (metode organizacije i upravljanja).
Molekularna informoterapija= homeopatija.
Homeopatski preparati dospevajući u organizam, regulišu razmenu odredjenih supstanci: minerala, hormona i
supstanci koji su slični hormonima za račun informacije o sličnim na njih alkaloida biljaka, otrova životinjskog
porekla. Informacija minerala, biljaka, životinja po svojoj prirodi je normalizujuća. U ovom slučaju sličnost je
dobra, ali nepotpuna. Iskorišćavanje patoloških signala (homeopatskog utzgajanja uzroka i patološko izmenjenog
tkiva) ne savetuje se, bez viška potrebe. Stručnjaci koji su upotrebljavali široko patološke signale primetili su
pogoršanje svog stanja i nastanka simptoma tih bolesti, koje su oni lečili.
Ćelijska IT reguliše u osnovi procese, koji se dešavaju na membranama ćelija, pojačavajući ili oslabljujući
aktivnost ovih ćelija.
Metamerna IT reguliše procese uzajamnog delovanja delova metamera medju sobom (sinhronizacija rada
unutrašnjih organa i odgovarajućih neuro-mišićnih segmenata). Iskorišćuje se uticaj na periferne delove
metamera za normalizaciju rada unutrašnjih organa. Takodje se izučavaju procesi uzajamnog dejstva metamera
medju sobom i načini njihovog zajedničnog uticaja. U ovu grupu spadaju metode čžen-czju terapije, kraniosakralne terapije, su-džok, aurikulopunkcije.
IT individue odnosi se na pronalazak unutrašnjih poremećaja razmene informacije na psihološkom nivou
(patološke dominante, životne scenariji).Radi sinhronizacije unutrašnjih uredjaja čoveka iskorišćuje se trening
„vrednosti i ciljevi“.
Radi IT na nivou kolektiva sa ciljem dostizanja optimalne razmene informacije kolektiva sa okolinom
iskorišćuju se metode kombinovanja ličnosti sa različitim tipovima obrade informacionih tokova. Neki individue
bolje podnose informaciju preko kanala intuicije (intuiti), druge informaciju sa čulnih organa (senzorika), druge
bolje obradjuju informaciju logički, a druge bolje podnose i obradjuju emecionalnu informaciju – emocionalni
intelekt. Prema načinu reprodukcije informacije ljudi se dele na ekstraverte i intraverte.
Prema usmerenosti uticaja na sistem metode IT se dele na:
• Aktivizacioni (One koje stimulišu, obučuju),
• Blokirajuće (blokirajuće metode najpre se javljaju metodama antiinformoterapije, pošto remete
razmenu informacije.
Pravilno formiranje informacionog sistema predpolaže njenu postepenu stimulaciju i obuku. Metode blokiranja
informacione razmene inhibišu sistem u celini. Zato obične za nas metode vaspitanja putem straha, manipulacije
i šantažiranja ne utiču na sposobnost harmonskog razvoja.
Vaspitanje strahom je efikasno sa tačke gledišta dobijanja brze reakcije, ali nije baš najbolja u udaljenoj
perspektivi. Od detinjstva detetu se priča o tome, da će „Mama otići“, „Ukrašće ga baba roga“, „Doćiće sivi vuk i
ugrizće ga za kuk“- strašna informacija, ali ne gledajući na to,ona se pevuša uveče kao uspavanka. Onda devojke
plaše nekulturnim muškarcima sa lepim ilustracijama iz života drugih.
Strah oštećuje bazu za dalji rast, stalna mobilizacija troši resurse.
Vaspitavanje manipulacijama posebno je efikasno kada se već shvatilo o strahu i zavisnosti od
roditelja:“Ponašaj se dobro, inače će da ti se smeju“, „Kad završiš domaći-onda ćeš ići u šetnju“. Razvijati u
čoveku svesnot i razumevanje: zašto se mora raditi domaći itd – je složen, dug proces i zahteva strpljenje.
Manipulacija – je brži način.
Kao zamena tu su metode stimulacije i obuke. Za to je neophodno uspostavljati proces konstantne, strplive
razmene informacije sa detetom. Treba ga učiti kako treba i zašto, a ne plašiti kako ne treba.
Pri upotrebi informoterapije radi korekcije oboljenja poremećaja razmene informacije iskorišćuje se minimalna
količina supstance i energije, koja je neophodna za prenos informacije. Zato je mogućnost neželjenih dejstava (pri
selektivnoj informacionoj umešanosti) umanjuje se toliko puta, koliko puta se smanjuje doza supstance ili energije
pri prelasku od fizioterapije i farmakoterapije prema informoteerapiji.
Informoterapeut odgovara za onu informaciju, koju on prenosi pacijentu.
Na svim nivoima zahtevi prema kvalitetu dodavane informacije dovode se do sledećeg:
• Minimilizacija patološko informacionih tokova
• Aktivizacija funkcija organizma, obuka adaptaciono aktuelnom algoritmu rada sistema
Sam proces dijagnostike ne treba da izaziva dopunski strah kod pacijenta. Jer inače stvaraju se jatrogena
oboljenja.
Slušati simptome neophodno je samo radi postavljanja dijagnoze, ne treba puštati pacijenta da se upusti on u
detalje i priču o njegovoj unikalnosti. Detaljno pisanje dijagnoza i njihovih mogućih posledica muči i usporava
oporavak pacijenta.Zato zajključke, u koliko je to moguće, ne treba davati pacijentu.Dostup ka takvoj
dokumentaciji treba da bude kod kolega, kojima će on pomoći u daljem lečenju pacijenta.Bolje je objasniti
pacijentu osnovne uzroke njegovih simptoma i načini rešavanja problema, skoncentrisati pažnju na procesu
lečenja i objasniti neophodnost svakih terapeutskih zbivanja. Mi ne odbacujemo placebo efekat – mi ga znajući
iskorišćujemo kao važan dopunski informacioni faktor da bi pomogli pacijentu. Ako se čovek pripremi na
lečenje, tj mi ga pripremimo na normališući program delovanja lečenje će biti bržim.Unutar nas postoji mnogo
lekovitih informacionih faktora – pametno ih treba iskoristiti. Ovo ne znači, da sve informacione metode
osnovane na placebo, ovo znači, da je placebo – jedan od lekovitih informacionih metoda.
Za to da ne bi lekar plašio pacijenta, on treba kao minimum sam da se ne plaši. Danas, kada su lekari
ubedjenji u neizlečivost većine hroničnih oboljenja – ovo je veoma teško. Za početak treba normalizovati svoj
sopstveni informacioni sistem. Ovo možemo dobiti, jedino naučivši efikasne prirodne metode i dobivši prve
uspešne rezultate.
Pacijenti značajno optimističnije gledaju na perspektive lečenja i zato ne žele da se ispituju i hodaju kod
lekara, „da se ne bi plašili“.
Ova situacija se ispravlja putem normalizacije procesa razmene informacije.
Zalog uspešne komunikacije lekara i pacijenta
Jedan jezik komunikacije Moć propuštanja IK je
Snaga signala dovoljna
dovoljna
bez pritiska
Bez posrednika
Postojanje konstantne
Najznačajnija
žalba
povratne veze
likvidirana, smanjena
Likvidirani šumovi
Dovoljan broj nosača
(spoljašnji:zvučni
informacije
priliko
signali,
zapisivanja.
unutrašnji: intoksikacija
i njeni izvori
Napominjemo, da poremećen informacioni sistem, kojim se javlja pacijent, u početka loše doživljava i
obradjuje informaciju na svim nivoima, tu spada i medjuosobna komunikacija.
Dovoljno podataka
Bez grešaka u sadržaju
Dosledno i precizno u
odredjenom tempu
7.5. Mikrogeneratorska informoterapija, njene prednosti pred drugim
oblicima informoterapije
Prednosti mikrogeneratorske informoterapije
Dokazano je, da u medjućelijskoj komunikaciji veliku ulogu igraju ćelijske membrane, koji su „organi
komunikacije“ ćelije sa okolinom. Oni generišu struktuirane elektromagnetne talase, koji služe „usmenim
jezikom“. Značajnu ulogu u ovim procesima igraju jonski kanali ćelija.
Kod bolesnog čoveka na ćelijskom nivou dešava se poremećaj funkcionisanja jonskih kanala, „u nezgodno
vreme“ zatvaranje i otvaranje, poremećaj ritma ovih procesa, normalnog redosleda.
Potencijali na membrani se menjaju tako, što ćelija već nije sposobna transportovati jone (Na+, K+, Ca2+...)
unutar i van.
Višak jona kalcijuma dovodi do degradacije, deformacije i izumiranja ćelije.
Savremene metode farmakologije sposobni su da blokiraju jonske kanale i ćelijske receptore, ali ovo
uzajamno delovanje je neselektivno, jednofazno (blokiranje svih kalcijumovih kanala), beleži se neželjeni
efekat i nagomilavanje preparata
Mikroprocesorna Informoterapija (metoda Skripnjuka Z.D.) na danasnji dan je metoda koja
najpotpunije prikazuje procese razmene informacije u organizmu. Ona iskorišćava specifične za svaku grupu
ćelija informacione poruke različitog karaktera.Nosioci ovih poruka su prepragovna elektromagnetna
izlučenja.
„Programi uzajamnog delovanja“ razradjeni su za svako tkivo u sastavu organa i selektuju individualno
uz pomoć sistema povratne veze.
Dejstvo višefazno:
• „zatvoriti kalcijumove kanale u ćelijama upaljenog tkiva pri uslovu, da koncentracija kalcijuma veća
od granično dozvoljene,
• Onda otvoriti kalijumove kanale radi repolarizacije membrane i daljeg opuštanja, ponoviti ciklus“.
Jasno je, da ako se ne prati redosled 1, zatim 2, dejstvo će biti značajno manje efikasnim.
Mikrogeneratorska informoterapija deluje primarno na razmenu informacije u organizmu, koja igra ništa
manju ulogu, nego razmena supstanci.
Tako da, mnogo je bolesti koje su izazvane i trebaju se lečiti baš informacijom. Tako je bila nadjena
metoda direktnog dejstva na povredjenu ćeliju. Ovo dejstvo omogućuje ćeliji obnoviti funkciju jonskih kanala i
receptoira, izregulisati razmenu informacije, obnoviti red procesa (negentropija) i izlečiti se.
Principi informoterapije prema Skripnjuku Z.D.:
• ćelije rade ciklično, naprimer ciklus kontrakcije – dekontrakcija glatkomišićne ćelije, sinteza, sekrecija
hormona endokrine ćelije;
•
u svakoj fazi svog rada ćelija izučava odredjeni elektromagnetni spektar;
•
za to da bi se stimulisao, ili usporio ciklus rada ćelije, neophodno je u svaku fazu rada dati svoj
elektromagnetni spektar izlučenja u strogo odredjenom redosledu i sa „pauzama“ izmedju njih.
Na takav način mi prvo delujemo na ćelijsku membranu (kratki ciklusi), a zatim preko nje i na procese
biosinteze unutar nje.
•
Ovo je najfiziologičniji način upravljanja radom ćelijama, pošto je on maksimalno približen sopstvenoj
komunikaciji ćelija medjusobom;
•
Tako mi „obučavamo“ bolesnu ćeliju da radi fiziološkim ciklusom i prekidamo patološki krug;
•
Najbolje informoterapija deluje pri uzajamnom delovanju preko sistema razmene informacije
(regulacioni sistemi);
•
U sisteme regulacije spadaju:
•
Nervni sistem, koji šalje nervne impulse (komande) raznim organim i stimuliše ili inhibira njihove
funkcije;
•
Endokrini sistem uz pomoć hormona reguliše funkcije lanaca sistema ili celog organizma (adrenalin,
estrogen);
•
Imuni sistem prepoznaje „svoj-tudji“ i bori se sa izazivačima na osnovu dobijenih podataka.
Zato se najboljim načinom leči patologija, koja je vezana sa poremećajem regulacije.
Proces lečenja
Kao pravilo, lečenje hronične patologije sastoji se od 3 kursa:
Prilikom prve posete sprovodi se informodijagnostika. Bira se od 500 i više različitih dejstava prema šemi sa
mikrogeneratorske kasete 5-15 za konkretnog pacijenta sa konkretnim kompleksom patološkog stanja. Ovaj proces
traje 20-120 min u zavisnosti od složenosti patologije.
Onda se odgovarajućim mikrogeneratorima informonosači uvode se u običan proizvod ishrane, koji pacijent
upotrebljava u malim porcijama u toku meseca.
Šta je to struktuirani proizvod?
Informacija, koju generišu kasete, može biti zapisana na druge nosače, kojima mogu biti, neki ingredijente
proizvoda ishrane ( tzv stuktuirani šećeri, struktuirani sirupi i dr).
Ponovna poseta, uključuje: kontrolni pregled, korekciju recepta u saglasnosti sa izmenama stanja, nakon čega
se prepisuje 2-i kurs.
Na isti način sprovodi se i 3-i kurs.
Karakteristike metode:
Metoda je jednostavna u korišćenju: nije potreban izbor akupunkcijskih tačaka i učestvovanje lekara za
vreme seanse na mikroprocesornim kasetama: elektroda se postavlja na bilo koji deo tela, a specifičnost
dejstva odredjuje se unešenom u kasete adresne informacije.
2. Minimalni troškovi vremena i sredstava lekara i pacijenta:
•
Broj poseta
Gubitak vremena
Troškovi sredstava (osim
Mesečni kurs
informoterapije
Dijagnostika izlaznog
nivoa zdravlja
(informodijagnostika)
8 seansi
Informotečnost
na kursku
Lekara
Med.sestre
1-2
20 min.
2 časa
---
8
---
-----
8х10 min.
---
iznajmkljivanja, struje...)
----5-10 grn
3. Postaje mogućim individualni odabir lekova.
4. Ordinacija informoterapeuta je samodovoljno radno mesto lekara , može funkcionisati samostalno i u sastavu
medicinske ustanove.
7.6. Uredjaji za mikrogeneratornu informoterapiju
Na koji način možemo spolja da utičemo na informacione procese duboko u organizmu?
Uz pomoć mikrogeneratornih kaseta. Mikrogeneratori imitiraju sopstvenu komunikaciju ćelija. Skripnjuk
Z.D naziva ih sintezatorima ćelijskih jezika.
Šta je to mikrogenerator?
Svaki mikrogenerator ima svoju mikrošemu, koja kada se uključi konstantno generiše specifične posledice
elektromagnetnih talasa. Skup uticaja za sve sisteme organa nazivaju kasetama mikrogeneratora.
Ordinacija informoterapeuta osnovnom se sastoji od:
• mikrogeneratorne kasete;
• sistema povratne veze (najčešće je uredjaj Folja);
• skupa struktuiranih proizvoda;
• test-kasete za individualnu selekciju fitopreparata, homeopatije, mikroelemenata, farmakopreparata,
preliminarnog otkrivanja alergena, toksina i dr.
7.7. tehnike i uslovi snimanja, presnimavanja informacije u praksi lekara
Primerom uzajamne tehničke i biološke informacije javljaju se metodike snimanja „informacije“ o
različitim supstancama, tj spektara njihovoh izlučivanja. Proizvode kopije lekovitih sredstava, trava,
mikroelementnih kompleksa, homeopatskih preparata, infekcionih i parazitnih agenata, jedinjenja teških
metala, izlučivanje bolesnih organa (koristiti mere bezbednosti!).
Takvi preparati imaju deo osobina, karakterističnih polaznim supstancama, ali oni ne deluju u potpunosti
na organizam. U velikoj meri čuva se informacione delovanje preparata, pri tom nestaje farmakodinamika i
farmakokinetika, koji su karakteristični polaznom preparatu. Takvi preparati u svom mehanizmu delovanje
više liče na homeopatsko gajenje polaznih supstanci.
Pri iskorišćavanju ovih metoda kvalitetni original treba obavezno sadržati supstancu (inače to je već
kopija sa kopije, što je uvek gore). Iskorišćavanje u ovim ciljevima „elektronskih kopija“ nije korisno, jer
savremena tehnička sredstva ne omogućuju snimanje i šta više, izlučivanje u uslovima lekarske ordinacije
tačne spektre izlučivanja supstanci. Elektronskim kopijama nazivaju spektre izlučivanja supstanci, koji se
čuvaju u bazi podataka običnog kompjutera. Radi prijema i izlučivanja bilo kojeg signala neophodna su
specijalna tehnička sredstva za svaki spektar bilo koje + analog-digitalni pretvarač i obrnuto. Treba li reći, da
u većini slučajeva takvih tehničkih sredstava nema pri iskorišćavanju aparata sa „elektronskim kopijama“
velikog broja preparata.
Prilikom prenosa informacije sa lekovitog preparata na nosač, osim korisnog signala uvek se prenose i
elektromagnetni šumovi.
Minimizirati šumove može se uz pomoć ekranske kabine sa osiuravanjem izolacije, kako od
niskofrekventih, tako i od visokofrekventnih izlučenja.
Odgovarajućim nosačem informacije javlja se supstanca, koja ima temperaturu faznog prelaza (topljenje,
stvaranje pare) više od 50 0, pošto se informacija najbolje snima u trenucima „nestabilnog stanja“#, kakvim se
i javlja fazni prelaz, sposobna da menja strukturu pod uticajem izlučivanja supstance. Takvi nosači su metali
(snimanje za vreme topljenja), plastika, parafin (bolje očišćeno sredstvo, nego vosak), kristali: so, šećer; voda.
Dalje korišćenje kopije ima veliki značaj:
• Ako se planira dijagnostička primena (testiranje) preparata – bolje je testirati originale, a ne kopije.
• Ako se planira uvodjenje supstance u organizam sa ciljem lečenja i selekcija lekova ostvaruje se na
principu sličnosti, neophodno je tako zvano potenciranje 8najbolji homeopatski način primene
supstance, elektronska inverzija za to je sumnjiva).
Pripremljeni u prisustvu bolesnih ljudi, informacione kopije mogu izazvati oboljenja kod pacijenata,
koji će da ih primaju.
7.8. neželjeni efekti informoterapije
U neželjeni efekte informoterapije spadaju, pre svega, pogoršanje. Važno je razlikovati simptome
pogoršanja, koji su izazvani aktivizacijom hroničnih procesa, od neželjenih dejstava informacionog lečenja.
Neželjena dejstva informacionog lečenja sreću se redje, u odnosu na mekamentoznu terapiju, ali dešavaju se i
osim toga skoro da se ne dijagnosticiraju specijalistima, koji praktikuju informaciono lečenje
(informoterapeuti, homeopati, psiholozi). Dokazati štetu
od takve terapije u datom trenutku praktički je
nemoguće. Razmotrićemo, pre svega, sam feno men pogoršanja. Pogoršanje se primećuje u tim slučajevima,
kada je preparat izabran pravilno, ali je pogrešno odredjena doza ili frekventnost prijema (mnogo jak uticaj).
U početku se organ nalazi u stanju normale.
Pri delovanju oštećujućeg faktora (fizičkog, hemijskog, informacionog) nastaje akutni proces –
zapaljenje.
Postoji 2 opcije završetka pri zapaljenju:
• Zaštitne mehanizmi organizma su veći, nego sila povredjujućeg faktora – nastaje ozdravljenje
• Organizam je slabije, nego faktor koji deluje – dolazi do umuranja, ili hroničnosti procesa. Za
izazivače infekcionih i parazitnih oboljenja češće je „pogodnija“ hronizacija, pošto ona daje
mogućnost života i razmnožavanja.
2а
2
1
2б
Norma
Akutni proces
Hronični proces
Рис: Механизмы разных вариантов выздоровления (в соответствии с данными электропунктурной
диагностики) на разных стадиях развития болезни.
2а. U uslovima hronizacije mehanizmi sanogeneze usmereni su na to, da bi povukli za štitne snage i
resurse na mesto toka patologije – to daje ponovni nastanak primarnih simpto ma bolesti (oni, koji su bili dok
organizam još nije bio oslabljen oštećujućim faktorima i borio se za ozdravljivanje). Osim aktivizacije procesa
na mestu patologije takodje dolazi do razrušavanja patoloških agenasa, tkiva, umiranju imunih ćelija itd, zato
je neophodno obezbediti dopunsko vezivanje toksina, njihovo izlučivanje. U slučaju veće reakcije organizma
dolazi do pogoršanja.
2б. Potrebno je izabrati takvu dozu faktora lečenja, da ne bi bilo viška potrošenih resursa na lečenje –
„optimalni terapeutski korak“. Takodje je neophodno stvoriti uslove rada zaštitnih mehanizama, obezbediti
drenažu (oticanje) sa mesta patologije. U ovom slučaju neće doći do kliničkog pogoršanja. Proces
ozdravljivanja biće lakim i bezbolnim, na šta je ukazivao poznati Kijevski homeopata Popov D.
Zbog verovatnog nastanka pogoršanja specijalisti, koji rade sa informacionim metodama lečenja, trebaju
pamtiti o neophodnosti odabira optimalne doze informacije i obavezno o neophodnosti stvaranja puteva
drenaže. Ovo se tiče ne samo informoterapeuta, koji rade sa mikrogeneratorima, već i homeopata i psihologa.
Dovoljno često homeopate doživljavaju pogoršanje kao „dobar znak“. Ovo se objašnjava tim da, ranije
homeopate nisu imali instrumente, koji su omogućavali odredjivanje preciznost odabira leka. Ako je nastajalo
pogoršanje – bilo je klinički jasno, da je homeopata „pogodio cilj“. Danas postoje elektropunkcijske metode
prognoze i ispoljavanja efikasnosti delovanja lekova. Za izazivanjem pogoršanja nema potrebe.
Ponekad „ako se pretrude“ psiholozi mogu izazvati pogoršanje na psihološkom i socijalnom nivou, čak
do razvoda ili depresije.
8. Informoprofilaksa
Informoprofilaksa – primena informacionih metoda radi profilakse oboljenja.
Važnom komponentom informoprofilakse javlja se informaciona higijena, koja uključuje diferencijaciju i
filtriranje tokova dospevajuće informacije, izlučivanje nepotrebne informacije, obučavanje antimanipulativnim
tehnikama, koje sprečavaju informaciono hakerstvo.
Da li vakcinisati dete protiv izazivača infekcija?
Bez preliminarnog istraživanja rezultata snimanja informacije o izazivaču ( istraživanje već postojećeg titra antitela prema
konkretnom izazivaču) ne sme se sprovoditi obuka organizma reakcije na njega (vakcinacija).Ako je organizam već odradio
mehanizam reakcije na izazivača, onda nema potrebe vakcinisati, a vakcine, kao pravilo, sadrže konzervans i druge suvišne
supstance.
Na taj način, pravilan algoritam delovanja izgleda ovako:
1. Neophodno je biti siguran da je dete zdravo – svestrano pedijatrijsko ispitivanje
2. Ispitati titar antitela prema navedenom izazivaču.
3. U slučaju, ako napon imuniteta je dovoljan – vakcinacija nije neophodna.
4. U slučaju ako je napon imuniteta smanjen – neophodno je nakon ispitivanja na dobru podnosivost vakcine uz pomoć
elektropunkcijskih metoda, „napomenuti“ imunom sistemu o ovom izazivaču putem vakcinacije/revakcinacije.
Naučno izdanje
Golovaha Marina Aleksandrovna
INFORMODIJAGNOSTIKA
I INFORMOTERAPIJA
Download

Knjiga o informacijskoj medicini