Лист СУБНОРА Црне Горе / број 31 / август 2012.
мЛАДИ
ПОД
заставом
СЛОБОДЕ
ИСТРАЈНО СТАЗАМА
АНТИФАШИЗМА
Споменик партизану борцу
– црногорско светилиште
ИЗ САДРЖАЈА…
6
16
56
7
19
60
9
24
62
13
36
73
УВОДНИК
Лист СУБНОР-а и
антифашиста
Црне Горе
Издавач
Главни одбор СУБНОРА Црне Горе
За издавача
Андрија Николић, предсједник
Главни и одговорни уредник
Драган Митов Ђуровић
Редакција
Зувдија Хоџић
др Љубомир Секулић
др Радоје Пајовић
Јован Стаматовић
Драган Митов Ђуровић
Издавачки савјет
Андрија Николић, предсједник
Софија Кликовац
Гојко Влаховић
Марко Цамај
Жељко Рутовић
Никола Масоничић
Боро Бановић
др Чедо Богићевић
Радојица Булатовић
Графички дизајн
Ратко Мугоша-Муги
Фотографије
Рајо Ичевић
Никола Ћупић
Фото Бони
Компјутерска припрема
Бојан Р. Поповић
„Медеон” – Подгорица
Штампа
„ИВПЕ” – Цетиње
Тираж
1.500 примјерака
Адреса
Главни одбор СУБНОР-а и антифашиста
Црне Горе, 81000 Подгорица, ул. Станка
Драгојевића 2
e-mail: [email protected]
web: www.borcicg.com
Контакт телефони
уредник – моб. тел.: 069/033-117
тел.: 020/246-561
aдминистрација – тел/факс: 020/246-568
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Медаља
црвеног сјаја
О
д Ту ђ е м и ла до Царевог Лаза, од
Мартинића и Круса, Фундине, Вучјег
дола и Граховца до
Белведера и 13-јулског устанка, преко Кошћела и Јелиног дуба, Јусоваче,
Мусоваче, Брезе,
Богдановог краја,
барског и свих других казамата, до
Сутјеске, Неретве
и Сремског фронта
живјела је и гинула
Црна Гора за образ,
за част, за слободу.
Јаче од десет
вјекова на балканској вјетрометини
свијетли неутуљена зубља поноса,
пркоса и слободарства коју су мачем
и пером, пушком
и животом чували витешки Црногорци, остављајући аманет потомству да као зеницу
ока чувају свето парче земље које се
зове домовина.
Из земље крвљу топљене никли су
као макови споменици, који подсјећају
на велике побједе и храбре јунаке, који опомињу да је мир светиња коју без
узмака треба чувати.
Споменици који (не) умиру усправно, су отворене историјске читанке,
око којих се окупљамо и које нажалост
некажњено скрнаве острашћеници, из
само њима познатих разлога.
Али, саборци и потомци – наша Организација уз разумијевање Владе Црне Горе обнавља спомен обиљежја која поново сијају старим сјајем и подсје-
ћају… под крстом
славним и часним
на барјаку слободарском гинула су
по три паса, са орлом моћних крила
на знамењу витешке су сијевале сабље, под „петокраком црвеном са пет
пера, славном значком пролетера” прсима су затварана
митраљеска гнијезда…
Споменици-стогоди храстови под
којима су преци
зборовали и вијетали, судили и стеге – народне законе доносили, у бој
кретали и медаље
витезовима дијелили, поново су састајалишта потомака и
ратних другова.
Цвијет црвени,
суза ратничка и ријеч борачка, о биткама, погибијама,
побједама, о 13-јулском устанку огњишту народно-ослободилачког покрета.
Уз 70 година свенародног устанка
црногорског народа као знак сјећања,
поштовања, захвалности, СУБНОРА Црне Горе, у сусрет Петом конгресу, који ће бити одржан крајем године, уручиће спомен медаљу и друга признања истакнутим борцима за слободу и
заслужницима у његовању традиција
Револуције.
У новој, вјечној Црној Гори на барјаку антифашизма ускоро и званично у
друштву европских народа сија и МЕДАЉА ЦРВЕНОГ СЈАЈА.
Драган Митов
5
НАДНАСЛОВ
Предсједник Црне Горе Филип Вујановић – Порука уз 13. јул Дан државности и Дана устанка
МЕЂАШ
ВЈЕКОВНЕ
ИСТОРИЈЕ
Почетак Балканског рата, чији вијек ове године обиљежавамо, уз поруку да вијек од рата значи очекивање свевјековног мира, подсјећа нас
да смо увијек били ратни савезници правих и истинских вриједности
и боље будућности. На жалост ово
ратно савезништво и његова побјеоложајем Црне Горе која је
да нису ојачали Краљевину Црне Говјековима била на раскршћу
ре чији је међународни углед добрацивилизација, вјера и разлино надилазио њену величину и број
читих а важних
становника
географских
Болно и не Мало је држава са тако малом територијом, какву
простора. Зато
праведно одузеима наша Црна Гора, које имају толико обиље важних
је многима и биту самосталност
ла интересантна
почели смо враисторијских датума. Али је, вјерујем, Црна Гора једина
за освајање. Али
ћати другог такоу којој се један датум – њен величанствени 13. јул,
и истовремено
ђе, величанственадвисио као неприкосновена вриједност. Обиље
и због свог слоног 13. јула 1941.
историјски вриједних датума је несумњиво двоструко
бод арског дугодине, од када
ха који никада
се обнавља незаузроковано.
није пристајао
висност наше дрна ропство. Нижаве. Овдје у нашој Црној Гори запалила се искра
је пристајао на ропство јер му је
слобода увијек била вреднија од
слободе и фашизму је упућена поживота а њен губитак се дожирука да није ни вјечан ни непобјевљавао као најсрамније зло. Зато
див. Овдје у Црној Гори у Пљевљије овај простор готово прије мима у последњем мјесецу 1941. голенијума имао признату државу
дине била је највећа битка против
и то од 1042. године од Источног
фашизма на тлу поробљене Евровизантијског царства а од 1078.
пе, у тој првој години највеће фагодине од Ватикана чији је Папа
шистичке моћи. Том битком мала
Гргур VII краља Михајла ВојислаЦрна Гора упутила је Европи веливљевића признао за словенског
ку поруку да се снагом слободаркраља.
ства, младости и мудрости мора
Од тада борбом кроз вјекове
побједити зло фашизма. Зато је
чувао се пламен слободе и части Цр- наше државе. Упућујући свевреме- антифашистички 13. јул полазиште
не Горе да би се у времену послед- ну поруку Црној Гори да само онда и основа обнове независности коју
њег владара династије Петровића, када смо заједно постижемо најве- смо демократски остварили 21. манашег великог књаза и краља Нико- ћа достигнућа.
ја 2006. године.
П
6
ле I Петровића Његоша, на Берлинском конгресу 1878. године, овјековјечио наш величанствени 13. јул када је Црна Гора, међу малим бројем
држава Европе, добила међународно признање. Привилегију тог времена да након признања повеже 34 године мира и обезбиједи унутрашњи
склад Црна Гора је искористила за,
у том времену, грандиозни материјални, образовни и духовни развој
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Бар
НАДНАСЛОВ
и Вирпазар
ОГЊИШТЕ УСТАНКА
СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА
Традиционално пригодне светковине одржане у Дому
револуције, у Мишићима и на Вирпазару уз заједничку поруку да се велико дјело храбрих генерација никада не може заборавити, јер на тим темељима рођена је поново држава у којој живимо.
О
биљежавање 13.
јула Дана устанка почето полагањем цвијећа у Дому револуције Цвијеће су положили представници Удружења бораца НОР-а и антифашиста Бар и предсједница Скупштине општине Бар. Присуствовали су
чланови Удружења, градјани, представници извидјача и новинари.
Присутнима се обратила предсједница СО Бранка Никезић подсјећајући
на жртве које су дали наши људи у току ИI свјетског рата и на многа друга страдања и жртвовања.
Послије тога делегација је положила цвијеће у Мишићима на мјесту
гдје је 13. јула 1941. године
партизанска група из Спича ликвидирала италијанску постају од 11 војника.
Делегација Главног
одбора СУБНОР-а и антифашиста ЦГ, представника Удружења бораца НОР-а и антифашиста
Бар и предсједнице СО
Бар положила је цвијеће
на спомен бисту првом
погинулом партизану Ђоку Лековићу, раднику из
Годиња и на споменик палим Црмничанима у НОР и револуцији 1941. године. Присустрвовао је већи број градјана и мјештана.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
У име Савеза удружења бораца НОР
-а и антифашиста ЦГ говорио је др Љубо Секулић потпредсједник Главног
одбора. Он је рекао да Барски срез
и Црмница памте 13. јул
1941. године као дан који је уградјен у државне,
националне и слободарске темеље Црне Горе. То
је дан када се цјелокупни народ устао против
фашистичке окупације
Италије, домаћих издајника, против националног, вјерског и социјалног угњетавања. Тада су
пробудјене идеје о слободи, равноправности
и социјалној правди. Није се водило рачуна о посљедицама, нити размишљало о животу. Пуцало
се и гинуло на све стране.
„Сви ти пуцњи су се слили у буктињу која је поробљеним народима Балкана и Европе освијетлила
пут којим се осваја слобода”.
Борбом устаника Вирпазар је ослобођен али
се није дуго задржао у
рукама устаника, послије тога је фашистички
окупатор са домаћим издајницима примјењивао
страховите тероре, хапшења, стријељања, мучења. „Свједочанство о томе су и имена која се налазе на овом величанственом споменику изнад нас и над нама”,
рекао је проф. др Љубомр Секулић.
7
НАДНАСЛОВ
јулске свечаности
ОГАЊ СЛОБОДАРСТВА ЗА БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
В
ирпазар, Црмница, Барски срез и цијела
слободољубива Црна Гора 13. јули 1941. године памте као дан који је уграђен у државне, националне, слободарске и ослободилачке темеље Црне Горе. Тринаестојулски устанак је логичан слијед те традиције – историјска
неминовност, људски међаш против фашистичке окупације Италије, против дводеценијског
националног, вјерског и социјалног угњетавања
од монархистичке карађорђевићевске Југославије у којој је било укинуто име Црне Горе и забрањено национално помињање Црногораца.
Био је то дан када су оживотворене идеје
КПЈ о слободи, равноправности и социјалној
правди – када су одлуке њеног руководства на
челу са Јосипом Брозом Титом, о дизању устанка против италијанског фашизма и њемачког
нацизма, против домаћих колаборациониста
и угњетача, постале стварност прије свега у Црној Гори – одавде из Вирпазара незадрживо су
кренуле на пут побједе. Црногорски комунисти
су, о чему најбоље говори примјер Црмнице, покренули слободарски и борбени дух народа, тако да се већ првог дана устанка у редове слободара сврстало хиљаде сељака, радника и интелектуалаца, скоро васколика омладина, нагласио је Љубомир Секулућ уз подсјећање да су„Тринаестојулски устанак и оружани отпори и
устанци у другим крајевима Југославије забринули фашистичку коалицију, посебно Италију.
Они нијесу смјели дозволити ширење покрета
отпора у срцу освојене Европе и то баш у њиховој највећој снази. Зато су промијенили концепцију војних интервенција у Југославији, посебно у Црној Гори.
Тринаестојулски устанак је потврда патриотског јединства Црне Горе. Он по својој организованости и храбрости представља феномен
у читавој поробљеној Европи. Устаничке јулске
дане пратио је читав поробљени народ и дивио
се херојству учесника. Општенародни устанак у
Црној Гори и другим крајевима Југославије би-
8
ли су једина звијезда на тамном небу Европе,
која је давала знаке свјетлости и пружала наду
и охрабрење поробљеном народу да ступа у
антифашистички покрет.
Тринаестојулски устанак црногорског народа, једини општенародни устанак у поробљеној Европи, представља круну ослободилачке
борбе црногорског народа. Он је повезао Црну
Гору са ослободилачком борбом осталих југословенских народа и свјетском антифашистичком коалицијом. На унутрашњем плану народноослободилачки рат значио је борбу за национално и социјално ослобођење, а на свјетском
плану борбу за сламање највећег антицивилизацијског зла у историји човјечанства – фашизма и нацизма.
Разумије се, историја Црне Горе није почела
13-јулским устанком 1941. године, али је велика
историјска потврда политичке и националне самобитности црногорског народа. Сваки седми
становник положио је живот у народноослободилачком рату за слободу. Тринаести јул је наука о слободи, „најчитанија књига” у црногорском народу. Тринаести јул је дан за славу црногорског народа.
Што је већа временска дистанца од 13-јулских устаничких дана све реалније се вреднују тековине тих догађаја. Истина, има покушаја оспоравања тих вриједности путем омаловажавања и дискредитовања НОБ, посебно негирања организаторске и руководеће улоге КПЈ
у устанку. Све са циљем рехабилитације снага
које су као сарадници окупатора историјски поражени.
Тринаестојулски устанак добио је свој историјски одсјај у одлукама АВНОЈ-а и ЦАСНО-а, чиме је крунисан суверенитет Црне Горе. На идејама 13. јулског устанка и цијеле народноослободилачке борбе, на костима покошене младости за те идеале развијало се ново друштво,
уживајући слободу, једнакост и природна људска права.
Другарице и другви, драги пријатељи,
И данас смо се окупили да искажемо пијетет свима који су положили живот за благодети које у слободи уживамо.
Да се борци подсјете узвишеног догађаја у
Вирпазару а млади чују ријечи из историјске читанке о искри која је нашла удар у Вирпазару, о
тринаестојулској зори када су комунисти, скојевци и други патриоти Црмнице, Крајине, Спича и
других околних мјеста јуришом на до зуба наоружане непријатељске војнике ослободили ово мјесто. Био је то први пуцањ у Црној Гори, у срце фашизму када је био у највећој снази, када је Европа, стењала под његовом чизмом.
Пуцњи у Вирпазару били су претеча само
неколико минута или сати већ уперених пушака на Кошћелама, Брајићима, Брајановици, Вељем брду и другим мјестима Црне Горе. Сви су
се они слили у буктињу која је поробљеним народима Балкана и Европе освијетлила пут којим се осваја слобода.
Вирпазар и Црмница и највећи дио црногорске територије која је плимом устанка црногорског народа била ослобођена, на несрећу није се дуго задржала у рукама устаника, након чега је фашистички окупатор помогнут домаћим колаборационистима примијенио страховите одмазде – стријељања, мучења, хапшења, уништавања имовине итд. Све то није заплашило црмничке јунаке већ су, здружени са
борцима из других крајева Црне Горе и изван
ње, кренули у марш за ослобођење Пљеваља,
а затим Босне, Херцеговине, Словеније и Србије. Пушке црмничких јунака пуцале су до усијања на свим великим ратним поприштима – Зеленгори, Неретви, Сутјесци, Сремском фронту,
Љубином гробу и безброј других битака. Сва су
та мјеста натопљена крвљу црногорских јунака
и хероја. Свједочанство томе су и имена која се
налазе на овом величанственом споменику изнад нас и над нама!
Ријеч проф. др Љуба Секулића у Вирпазару
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ШЋЕПАН ПОЉЕ НА ОБАЛИ ТАРЕ
ПОШТОВАЊЕ
ЗА ПРОЛЕТЕРЕ
Б
ила је то незаборавна снага младости и слободарства из читаве Црне Горе и Санџака, спремна да положи живот у борби за слободу свог народа, присјећао се својих ратних другова и другарица Андрија Николић, предсједник бораца
и антифашиста Црне Горе. Били смо
млади, у идеале Партије заљубљени,
кренули смо и наставили огањ 13-јулског устанка који је освијетлио читаву Европу. И управо јединице које су
ође формиране служе на понос нашој
историји и читавој народноослободилачкој борби. За нас тада није постојало граница, борили смо се на просторима читаве некадасње домовине, заједнички без обзира
На Шћепан пољу одржана је светковина сјећана вјеру и нацију. То
ња 70 година од доношења Одлуке Врховног штаје била и остала велиба о формирању Треће санџачке, Четврте и Пете
ка залога свим нароцрногорске пролетерске бригаде кроз које је на
дима који сада живе
бројним ратиштима прошло хиљаде бораца, од
у својим државама, и
којих су за изузетно јунаштво 114 проглашени за
то морамо сви и поје-
народне хероје.
Команданти прослављених бригада били су легендарни јунаци Владимир Кнежевић-Волођа, Пеко Дапчевић и Сава Ковачевић.
О ратном путу бригада и доприносу Пиве побједи у Другом свјетском рату, говорили су Андрија Николић, предсједник бораца и антифашиста Црне Горе, Миодраг Вуковић, посланик у Скупштини Црне Горе и Владимир Кнежевић, главни
администратор у Општини.
Поред уређеног спомен обилежја на који су положени вијенци и цвијеће, било је више стотина
бораца и антифашиста из читаве државе, затим
делегација Војске Црне Горе коју је предводио пуковник Зоран Лазаревић, замјеник начелника Генералштаба, извиђачи Никшића и Цетиња, мјештани овог краја.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
диначно и заједнички поштовати, рекао је поред осталог у надахнутом
сјећању Андрија Николић, борац са
Неретве и Сутјеске, сјећајући се првог
строја Треће Санџачке, Четврте и Пете црногорске пролетерске бригаде.
„Народ Пиве није прихватио окупацију губитак највреднијег за човје-
9
ШЋЕПАН ПОЉЕ НА ОБАЛИ ТАРЕ
ка слободе и статус подчињеног.
Одмах је почео припрему за општенародни устанак против окупатора кренули су напади на прије свега Италијанске карабињерске јединице већ у јулу мјесецу те године и
десиле су се прве побједе као што
је она на Трси 22. јула 1941. године и
разоружање Италијанске посаде у
овом селу, нагласио је Миодраг Вуковић, посланик у Скупштини Црне
Горе, уз подсјећање да јединице са
простора Пиве нијесу себично браниле само своју слободу већ су одмах ишле и у друге крајеве на које
је јуришала окупаторска неман. Стизале су и до подручја Гацка да би заштитиле становнике од пријетећег
покоља оних који су колаборирали
са окупатором. Крајем 1941. године
у Пиви је формиран Батаљон Бајо
Пивљанин који је учествовао у крвавој бици за ослобођење Пљеваља 1. децембра 1941. године. Једном
ријечју ис а поносом треба рећи да
је ликвидацијом Италијанских снага на подручју Пиве у јулу 1941. Године све до јуна мјесеца 1942. године
Пива била слободна.
Дакле, захваљујући отпору човјека са ових простора овај дио Црне
Горе је међу првима одбранио своју слободу. На понос наследницима оних који су то радили на понос
Пиви и држави Црној Гори од четири године окупације ондашње Југославије Пива је под влашћу окупатора и његових била само годину и три мјесеца у Пиви је већ у првим мјесецима 1942. Године формирана народна власт. Рјешавала је у
Н
ПИВА ЈЕ ПОНОСНА НА
СВОЈУ ИСТОРИЈУ
а оваквим мјестима посебна
свијетлост зрачи. Свјетлост
оних што су себи жртвом
овјековјечили, па осташе вјечно да
свијетле као најчистији зраци, остављајући нам у аманет да чувамо њихов лик и наш лик – лик човјека
Једино тако, у прожимању тековина славне прошлости и народа савремених генерација, можемо са оптимизмом пројектовати будућност.
Будућност у коју ће бити уграђено
највредније у нашим стреемљењи-
10
ма ка бољем квалитту организације живота, знање, поштен рад, праштање, разумијевање и толеранција.
Значај оваквих свечаности је да
се сјетимо и зборимо о дјелима која су свима нама остављена да се њима дичимо и да се на њима учимо,
да нам у свакој прилици дају прегнуће, да се опоменемо и не заборавимо жртву свих добрих душа поклоњених слободи. – истакао је Владимир Кнежевић, главни администратор СО Плужине
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
најтежим данима најсложенија питања. Био је рат и његове страшне посљедице. Требало је у Пиви прихватити велики број рањеника, обезбиједити њихову исхрану, исхрану бораца пролетерских бригада, у неколико наврата прихватити и Врховни
штаб читавог НОП-а. Врховни штаб
је боравио на овом подручју и у селу Бријегу у засеоку Лијећевине коме
припада и ова пољана ђе је формирана управо славна Трећа пролетерска
Санџачка бригаде. Боравио је и
у Недајном, а затим у Плижинама у кући црногорског генерала Јока Аџића
у кући у којој је
донешена Одлука о формирању и ове славне бригаде ал II
IV и V пролетерске. Све то вријеме народ Пиве остао је чврст
огромног већиног непколебљиво везан за НОП
и антифашистичку идеју, непоклебљиву у најтежим данима свој постојања а при
том мислим прије свега на јун 1943.
Године и злогласну пету офанзиву која је оставила тешке посљедице на
простору Пиве.
Тада су фашистичке хорде злогласних јединица извршиле покољ становништва као обмазду. Уништени су
скоро сви објекти за становање кажу да је остало само 10% оних који су
успјели да се сачувају од руке злочинаца у Пивској жупи убијено 15% становништва а на планини Пиви 10%.
Овдје је извршен и класичан геноцид над становништвом чему је трагичан доказ и погибија чак и нејачи
уједном дану преко 500 људи у долима Пивским.
Сва та страдања нијесу поколебала народ Пиве остао је чврсто везан
за НОБ потврђујући то и августа мјесеца 1944. године спашавајући око
хиљаду рањених бораца ис а Брезана претходно припремајући природну писту са савезничке авионе који
су одвозили тешке рањенике и то за
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
један дан у Бари
гдје су остали до
потпуног излечења. Одмах послије тог величанственог чина
трећа партизанска дивизија разбила је Њемачке
снаге које су настојале да униште рањенике
Порука учесницима скупа
ВРИЈЕМЕ ЈАЧА
ПОБЈЕДЕ СЛОБОДАРА
Поштовани борци Народно-ослободилачког рата
Упућујем вам срдачне честитке поводом 70 година од формирања славних пролетерских бригада IV
и V црногорске и III санџачке.
Црногорски партизани су дали немјерљив допринос у тешким борбама на Вучеву, Зеленгори, Прозору, Јаворку,
прегазили Сутјеску и Неретву и наставили слободарску традицију
коју су започели наши преци.
Црне Гора је
дала огромне
жртве, којих
ћемо се сјећати са посебним
пијететом, али
и изњедрила
људе достојне
легенди. Проток времена
није учинио да
изблиједи сјећање на улогу
пролетерских
бригада, чије опредељење и данас претстављају инспирацију за нове генерације антифашиста.
Моје пуно поштовање свим борцима славних, херојских, црногорских бригада, најбоље жеље за добро здравље свим члановима Савеза удружења бораца Народно-ослободилачког рата стоји у телеграму
министарке народне одбране проф. др Милице Пејановић-Ђуришић.
оне који су остали у Пивским породицама које су
се бринуле да им
ране буду што
прије залијечене.
То је било коначно ослобођене не само Пиве
него и шире подручје Црне Горе са подручја Пиве
своје животе дао је велики број бораца. Овај крај је дао и народне хероје Радоја Дакића-Брка, Василија
Пејовића и Марка Кулића на понос
генерацијама које долазе на понос
и овом крају и држави чији је дио
Пива.
Пивљани су одбранивши властиту слободу нападали и Колашин да
би помогли том дијелу нашег народа да поврати оно што му је немјерљивим насиљем одузето. 1942. године у зимском периоду Пива је функционисала као слободан територија у оквиру Фочанске републике. Пи-
ва је у НОБ-у изгубила 1.700 људи, закључио је Миодраг Вуковић.
Изведен је пригодан прогам са заједничком поруком да Црна Гора никада неће заборавити храбре слободаре из првог строја који су донијели
слободу. Борци и антифашисти Подгорице посјетили су спомен комлекс
у Долима гдје је непријатељ стријељали више од пет стотина житеља овог
краја и положили вијенац.
Организатор ове манифестације били су СУБНОР-а и антифашисти
Црне Горе, Војска Црне Горе и Општина Плужине.
Д. Митов
11
ЦАРЕВ ЛАЗ
ВЈЕЧНА КОЛИЈЕВКА
СЛОБОДЕ
У
присуству бројних грађана, вијенце су положили предсједник Савеза удружења Народно-ослободилачког рата и антифашиста Црне Горе Андрија Николић, министар културе у Влади
Црне Горе Бранислав Мићуновић и предсједник Удружења бораца Народно-ослободилачког рата и антифашиста Пријестонице Цетиње Стеван Радуновић.
Обраћајући се присутнима, градоначелник Богдановић нагласио је како бит-
ко снажан, да сјећање на њих никада неће престати. А у историји Црне Горе и њеног народа, таквих је догађаја читав низ.
И отуд смо јако поносни на бројна поглавља прошлости која одишу непресушном
тежњом наших предака за слободом и
њиховим беспоштедним настојањима да
се, и у најтежим данима, одлучно супротставе покоравању и, како је то често бивало, бројчано јачим снагама. А баш један
такав догађај јесте и битка која се одигра-
ка на Царевом Лазу може бити сагледана
као вјековна инспирација црногорског народа, из које су се, деценијама касније, изродили нови вриједни историјски моменти на путу освајања слободе.
– У историји сваког народа, постоје догађаји, датуми и мјеста која имају посебан
значај. Свијетле историјске тачке, које покољењима остају на понос и част, као водиља, као мотив и као узор. Као моменти
чији је утицај на даљи ток трајања толи-
ла прије тачно 300 година, управо на овом
мјесту. Побједа на Царевом Лазу, о којој је
у декадама и стољећима за нама исписано
небројено поглавља, испричано небројено
прича и спјевано небројено пјесама, јесте
међу најважнијим и најсвјетлијим тачкама
у једном од најважнијих раздобља наше
прошлости и на нашем путу сјећања. А на
том путу, посебно ћемо гледати на заслугу свих оних који су на Царевом Лазу дали
своје животе, у боју којим је освојено ври-
12
Свечаношћу код спомен обиљежја, и полагањем вијенаца, Савез
удружења бораца Народно – ослободилачког рата и антифашиста Црне Горе и Пријестонице Цетиње, у петак су обиљежили 300
година од битке на Царевом Лазу.
јеме. Вријеме за нове побједе, вријеме за
нове подвиге и вријеме за слободу Црне
Горе – истакао је Богдановић.
Царев Лаз незаобилазан и важан топоним црногорске слободе. Дух овог мјеста, сјећање на побједнике битке и на оне који су
тада пали у борби за слободу, јесу мотиви којима
је прожета црногорска
државотворност и усљед
којих ће поштовање покољења што долазе, према свему што симболизује Царев Лаз, увијек бити
присутно и снажно – казао је он.
Светковини су присуствовали борци и антифашисти Цетиња и Подгорице, извиђачи Пријестонице и велики број грађана, којима је Царев лаз
како рече Андрија Николић, ратни ветеран, историјска страница којом су
се поносиле и инспирисале бројне слободарсјке
генерације међу њима и
она из 13. јулског устанка
и Револуције.
Зато је о ово спомен обиљежје заједничко и витешко од прије триста година и партизанско из Другог свјетског рата. Ово је свето парче црногорске земље,
наливено крвљу наших предака, зато је и
овај скуп завјетна порука генерација да је
Црна Гора била и остала земља слободних
људи, рекао је у разговору са борцима и
антифашистаима Андрија Николић. предсједник СУБНОРА Црне Горе.
Ј. Ђукановић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Одлазак великана: Бранко Павићевић, академик
ГОРОСТАС
ГОРЕ ЦРНЕ
П
о ономе што Црногорске цркве, него и као законодавца, стратега, ратника и мује ис т рајно дрог државника, као могућег праведника, моралног учитеља и мипроучавао, он ротворца међу црногорским братствима и племенима.
као да је непосредУ античкој снази посланица Петра Првог и антејској везаности
но судјеловао у зби- највреднијих црногорских грађана за судбину Црне Горе, за њену
вањима и догађајима посљедња три вијека, иако се помно интере- слободу, Бранко Павићевић је нашао и властити пут, ослонац у лисовао и за дубље слојеве црногорске историје – за Војислављеви- ку и дјелу подловћенског Светитеља и Просветитеља, чију је улоће и њихову Дукљу, за Балшиће и њихову Зету, за Црнојевиће и њи- гу у стварању Црногорске државе и Цркве свестрано освијетлио.
хову Подловћенску Црну Гору, али највише, најисцрпније – за стваС правом је констатовано да је Бранко Павићевић, изванредни
рање и опстајање модерније Црногорске државе, предвођене му- познавалац црногорског народног живота и усменог предања, супдром и одлучном династијом Петровића-Његоша.
тилни аналитичар и стилиста првога реда – за своје историографНије се, дакле, Бранко Павићевић случајно
ско дјело завриједио висока друштвена признаопредијелио за истраживање истине о
ња и особита уважавања од најистакнуСвјестан
процесима и тековинама миленитијих историчара у словенским зејумске историје Црне Горе, за
мљама.
својих обавеза према Дому и
њено научно утемељење,
Не треба заборавиДомовини, Бранко Павићевић је од младих дашто му је, и по мишљети да је Бранко Павина слиједио примјере својих узорних претходника, роњу његових угледћевић – као човјек
них колега, прибаи патриота – увидољуба и ратника, свога оца Ђока и ђеда Шаја. Јачајући своју
вило ауторитет
јек знао ђе му је
личност примјерима часних и храбрих својих рођака, њихових пренајбољег зналца
мјесто, ђе треба
и до потоњих вредака и потомака, Бранко се надахњивао онима које је запамтило на- и кад треба – од
мена – најобјекТринестојулског
родно предање и опјевала црногорска епска пјесма. Знао је Брантивнијег тумача
устанка у родним
и аналитичара црПјешивцима, до
ко да – док су се други борили за слободу – Црна Гора је своногорског државноПете пролетерске
ју непрестано бранила, рекао је министар културе Браправног уређења и одцрногорске бригаде и
носа ове мале земље са
учешћа у свим њеним битнислав Мићуновић на испраћају академика
пријатељским и непријатељкама до ослобођења југослоБранка Павићевића
ским великим силама. То му је и
венских земаља. Млади Бранко
омогућило да и у својим позним годинабио је свјестан да у том слободарском
ма активно учествује у јачању истраживачке бастроју мора слиједити патриотске принципе свозе и одгоју млађих научника, али и да својим богатим искуством га оца Ђока Шајова, балканског ратника, најстаријег партизанског
допринесе обнови државне суверености проевропске Црне Горе. хероја, који је са цијелом породицом – супругом, два сина и осам
Богато знање из правних наука и научноистраживачка страст, шћери – од почетка Устанка био у партизанском строју, у првим
врлине које красе сва Бранкова објављена дјела, импоновала су борбеним редовима.
многим научним и умјетничким институцијама и зато је био радо
Опраштајући се од великог ствараоца и родољуба, од првог
виђен и у другим срединама, цијењен, признат и уважен звањем предśедника Црногорске академије наука и умјетности и суоргапочасног и иностраног академика у више јужнословенских и дру- низатора и једног од утемљитеља Дукљанске академије наука и
гих земаља. Међу свима који су, као историографи или научници умјетности, ми се данас не опраштамо од његовог капиталног насродних струка, зналачки процјењивали тешко стечено слободар- учног дјела. Оно Држави Црној Гори, свима нама, остаје као залога
ско искуство Црне Горе, њених државних и духовних предводни- истрајног, истинољибивог, научно и грађански разборитог сагледака и искушења црногорског народа, приоритетно мјесто несумњи- вања наших широких заноса и честих наивности, многих изгубљево припада академику Бранку Павићевићу. Он је и с највећим пије- них нада и депресивне домовинске љубави, као и често злоупотетом пришао утврђивању значаја Светог Петра Цетињског, не са- требљаване жртвене свијести народа. Бранково дјело драгоцјена
мо као поглавара Црногорске државе и митрополита аутокефалне је поука за нас – данашње, а сигуран сам – и за оне који тек долазе.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
13
Одлазак великана: Бранко Павићевић, академик
БОРАЦ, ИСТОРИЧАР, ПАТРИОТА
В
ИЗ ПРВОГ СТРОЈА
еликим бродовима, веле, потребна је
дубока вода. Бранко, син Ђока Шајова
Павићевића и мајке Добрице, рођене
Бошковић, из родног Никшића се отиснуо на
пучину немирног 20. вијека, 2. марта 1922. године и, уз бројне непогоде и искушења, пловио пуних девет деценија, ушавши у нови вијек и нови миленијум. Иако је стао 13. марта
2012. године, његов брод је оставио дубоке
коридоре, рекао је Божидар Николић, предсједник Дукљанске академије наука и умјетности на комеморативној сједници поводом
смрти Бранка Павићевића.
Велика дјела су резервисана за велике
људе.
Бранко потиче из угледног црногорског,
пјешивачког братства Павићевића, из породице која је спадала у ред првих црногорских фамилија које су неколико стољећа миритале за Црну Гору и дале познате јунаке и
паметаре као што су Бајо Ибров, Ибро Иванов и Милован Перишин који се барабарио
са Новаком Рамовим и првим црногорским
витезовима. Међу такве витезове спадали су и Бранков ђед Шајо и отац Ђоко Шајов, као наставак славних генерација црногорских витезова, јунак из балканских и Првог свјетског рата. Сви су они учествовали у
стварању црногорске историје када се она
исписивала врховима ханџара. Њихов потомак Бранко Ђока Шајова доживио је да и он
узме учешће у креирању националне повјеснице, не само мачем и пушком него и његовим оштрим пером.
Бранко је основну школу и гимназију завршио у Никшићу. Иако официрско дијете,
као средњошколац се (1938) укључио у револуционарни марксистички покрет. Лијевој идеји остао је вјеран све до краја живота.
Био је један од организатора устанка у
Пјешивцима 1941. Послије тога ступа са цијелом породицом (родитељи, брат и осам сестара) у антифашистичку Народноослободоличку борбу. У тој борби остао је без брата
– Војислава. Његова породица има пет партизанских Споменица 1941. године (једна је
његова) и Орден Народног хероја, чији је носилац његов отац Ђоко, који је као седамдесетогодишњак ступио у партизанске редове.
14
Бранко је као борац V црногорске бригаде био свуда ђе је ова прослављена јединица ратовала, укључујући и битке на Неретви и Сутјесци. Иза рата је изашао као комесар батаљона.
Пошто се Други свјетски рат завршио,
млади Бранко Павићевић је желио да настави школовање које је ратни вихор прекинуо.
Уписао се на Правни факултет у Београду и
дипломирао 1949. године. Затим започиње
студирање на Факултету друштвених наука
до 1951. године, што је представљало неки
облик постдипломских студија. Убрзо је примљен за асистента на Историјском институ-
за архивском грађом и другим изворима о
Црној Гори од XVIII до XX вијека. На тој поузданој основи настале су касније његове расправе, чланци, студије, огледи и прикази у
периодици.
МОНОГРАФИЈЕ: Црна Гора у рату 1862,
Књаз Данило Петровић Његош, Петар I Петровић Његош. Четврта књига Историје Црне Горе, том I и II. Издавачка кућа ЦИД издала је Изабрана дјела Бранка Павићевића
у 6 књига.
Такође, припремио је и приредио, сам
или у коауторству, 12 томова (књига) грађе
и историјских извора који се односе на Цр-
ту САНУ, на ком су радила велика имена југословенске историографије.
Докторску дисертацију Стварање државне власти у Црној Гори одбранио је 1954. године. Исте године је изашла као књига, с нешто модификованим насловом (Стварање
црногорске државе). То је, уз дисертацију Томице Никчевића, била темељна студија црногорске критичке историографије чији правац и смјер су они тада дефинисали.
Млади др Бранко Павићевић након југословенско-совјетског помирења, 1957. одлази на истраживање у Совјетски Савез и борави четири године, с прекидима, трагајући
ну Гору. Да поменемо најважније: Казивање старих Требјешана; Паштровскке исправе од XVI до XVIII вијека; Црногорске исправе од XVI до XIX вијека; Црногорски законици, у 5 књига; Русија и анексиона криза
1908–1909, у 2 тома; Русија и Босанскохерцеговачки устанак 1875–1878, у три тома; Грађа за историју Црне Горе итд.
Поред научног и просвјетно-образовног
рада врло је значајан и друштвено-политички ангажман академика Бранка Павићевића. Он је пред крај 1973. године изабран за
члана Предśедништва ЦК СК ЦГ (и члана ЦК
СКЈ) и на тој дужности је остао два мандат-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
САБОРАЦ,
ПРИЈАТЕЉ,
ЗАСЛУЖНИК
Д
озволите ми да као предсједник
СУБНОРА али и као Бранков друг од
најранијег дјетињства, преко предратног скојевског и партијског дјеловања,
ратног пута Пете црногорске пролетерске
бригаде у којој смо заједно били и учествовали у свим њеним биткама – од Неретве и
Сутјеске до ослобођења земље и, ево већ
пуних осамдесет година и до посљедњег
дана – незамјенљивог сарадника, искреног
друга и пријатеља.
У годинама сам кад не приличи повлађивати емоцијама; кад свака ријеч мора
бити извагана, па се зато и уздржавам да о
Бранку Павићевићу кажем оно што бих желио, колико бих могао и што је заслужио.
Срећом, ко је, што је и какав је Бранко
Павићевић, зна свеколика Црна Гора. Својим животом показао је да се „имао рашта
и родити”. Народски речено – и кућа му
га је дала! Син чувеног црногорског официра, јунака Балканских ратова, Народног
хероја НОР-а Ђока Шајова, који је у партизане повео сву фамилију – жену, два сина
и осам шћери. Старији син Војислав је првих дана устанка јуначки погинуо. Бранко
на периода, а касније је биран за посланика
у Скупштини СФРЈ.
Универзитетски професор и академик,
доктор правних наука али и полихистор, нај-
горској историјској науци, култури, просвјети и универзитетском образовању.
Својом личношћу и дјелом обиљежио је
другу половину 20. вијека свога отачаства.
већи и најпознатији црногорски историчар са
волуминозним историографским опусом, несумњиво најбољи познавалац нововјековне
црногорске историје 18. и 19. вијека, али и изузетни тумач цјелокупне прошлости Црне Горе. За шест деценија свога научног и стваралачког рада дао је огроман допринос црно-
Цијелог живота остао је вјеран лијевој
идеји, антифашизму и његовим тековинама. Био је искрени патриота.
Презирао је оне који искрену и часну љубав према домовини и бригу за њену будућност и судбину називају црногорским национализмом.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
се имао на кога угледати. Партизанска
Споменица 1941. и више ратних и мирнодопских одликовања потврђују да се
и отац с разлогом поносио сином. Баш
као и ми, Бранкови другови, саборци и
пријатељи. Баш као и Црна Гора коју је
волио изнад свега, чију је историјску судбину знао и разумио боље него ико, у чијем је народу и истакнутим личностима налазио снажна упоришта у борби за њену
слободу.
Одужио се Црној Гори као ријетко ко
у њеној новијој историји. И тиме нас задужио да за њено добро радимо и колико
умијемо и више него можемо, рекао је на
комеморативној сједници поводом смрти
академика Бранка Павићевића, ратни друг
и пријатељ Андрија Николић, предсједник
СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе.
По њему је цјелокупна црногорска историја била вјековна борба за опстанак и очување народног бића и државе него и, надасве, воља за слободом. Академик Бранко Павићевић је био жестоки противник оспоравања црногорске прошлости, бројних својатања црногорске националне историје, државног и националног идентиета, културног
насљеђа и порицања црногорске историјске
самобитности.
Његове књиге су издржале и пробу времена и резултате каснијих истраживања.
Оне су помјериле границе сазнања о црногорској историји 18. и 19. вијека па и и шире.
Одлазак академика Бранка Павићевића
посебно је огроман губитак за црногорску
науку и Црну Гору у цјелини. Али је, с друге
стране, његово замашно дјело велики интелектуални, научни и морални капитал за све.
Бранко је у свему био и остао велики –
како у животу тако и у смрти.
СУБНОРА и Дукљанска академија наука
и умјетности су поносни што је њихов члан
и један од утемељивача ДАНУ био уважени
академик Бранко Павићевић, а част је и цијелој Црној Гори што је имала и има таквога
свога великана. Д. Митов
15
Академија поводом 70 година од смрти Буда Томовића, Баја СекулиЋа и Луке Симоновића
СЈЕЋАЊЕ НА
РЕВОЛУЦИОНАРЕ
Будо Томовић
О
во је трибина поштовања,
ово је трибина сјећања и још
једна захвалност свима онима кји су положили животе за слободу свог народа, некадашње домовине, за слободу наше Цр не Гое – рекао је
књижевник Драган Митов Ђуровић , А ка деми ји о животопису
народних хероја
Буда Томовића,
Баја Секулића и
истакнутог партизанског борца Луке Симоновића, одржаној
у КИЦ-у поводом
70 година од њихове смрти.
Под г о р и ч к и
ансамбл „ А лата”, под диригентском пали-
16
Бајо Секулић
цом Зоје Ђуровић уљепшао је ову академију, па је једна од пјесама била и
„у Бистрици крај зелена луга изгубисмо два најбоља друга. Будо Томовић
је одлуком Предсједништва антифа-
шистичког вијећа народног ослобођења Југославије, а на приједлог Врховног команданта југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита проглашен за народног хероја 11. јула 1945.
године.
Истакнути револуционар Бајо Секулић је такође 11. јула 1945. године
међу првима проглашен за народног
хероја. Програм је уљепшао и кантаутор Маринко Павићевић.
На прве ноте пјесме „По шумама и
горама наше земље поносне иду чете партизана славу борбе проносе”,
цијела мултимедијална сала КИЦ-а
је устала на ноге и запјевала у један
глас. У програму подсјећања на хероје учествовали су драмски умјетник
Данило Челебић и новинарка Весна
Шошкић.
Академији су присуствовали и
бројни ученици средњих школа Подгорице са којима СУБНОРА има одличну сарадњу.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
СПОМЕН НА ПРОФЕСОРА
И СЛОБОДАРА
У
ченици и наставници никшићке
Основне школе „Лука Симоновић” историјским часом обиљежили су 70 година од погибије прославље-
П
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ног револуционара и борца чије име носи та васпитно-образовна установа 823
ученика и 70 запослених. Вијенце испрд
спомен-бисте положили су представни-
ци школе, СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе, а евоцирању успомена на Луку
Симоновића присуствовала је и његова
родбина.
Професор историје Слободан Дробњак, говорећи о Лукином животном путу, подсјетио је да је рођен у Доњој Морачи, у селу Јасеново, 1899. године. Гимназију је завршио у Подгорици, Филозофски факултет у Београду, а прије почетка рата постао је професор чувене никшићке Гимназије.
Увијек је настојао да као хуманиста и
човјек напредних идеја помогне омладини, у првом реду својим ученицима и зато је стекао велики углед. Након априлског слома 1941. године враћа се у Морачу. Није се мирио са тим да његова домовина буде везана ропским ланцима и постао је један од организатора устанка.
Његов ратни пут прекинули су четнички куршуми 20. марта 1942. године у борби у Морачкој Бистрици, надомак родног прага – казао је Дробњак.
Школа је по свему оправдала име који носи, поред осталог, и највишим признањима: „Октоих”, Орден заслуга за народ и награда града „18. септембар”.
З. Б.
Д
17
НАДНАСЛОВ
Посјета Делегације СУБНОРА ЦРНЕ ГОРЕ Мароку
НОВИ СУСРЕТ СА
СТАРИМ ПРИЈАТЕЉИМА
Колико је НОБ 1941–
1945. године позната
у свијету и СУБНОРА,
као тумач и чувар њених непролазних вриједности, уважен, на
својеврстан начин говори и пријатељство и
блиска сарадња нашег
Савеза са Високим комесаријатом за припаднике Покрета отпора и Ослободилачке армије Краљевине
Мароко као највишим
државним органом у
овој области.
У
протеклих годину и по, у четири остварена сусрета са др Мостафом ел Ктиријем, Високим комесаром и његовим сарадницима, потврђена су идентична опредје-
18
љања не само два партнера већ и двије пријатељске и блиске државе Црне Горе и Марока.
Најновији разговори и сусрети остварени током радне посјете делегације СУБНОРА
Краљевини Мароко, крајем маја ове године, у
потпуности су потврдили пуно разумијевање
и пријатељство. Партнери су се сагласили да
је основа за изградњу бољег и просперитетног друштва снажење патриотизма, грађанске свијести и толеранције, посебно код млађих нараштаја, и борба против свих екстремних ставова, у првом реду против фашизма
и интегризма.
Др Ел Ктири, високи комесар, бираним ријечима подсјетио је на његов боравак у Црној
Гори у марту 2011. године и сусрете са личностима из СУБНОРА и државних органа Црне
Горе. Детаљно је упознао нашу делегацију са
статусом, надлежностима и најзачаниим активностима Високог комесаријата за питања
припадника Покрета отпора и Ослободлачке
армије Марока. Посебно се осврнуо на положај око 30.000 бивших бораца и њихових породица и објаснио начин ангажовања на очувању традиције и вриједности мароканског
ослободилачког рата и, у том контексту, значај Националног музеја Отпора у Рабату и његових регионалних јединица. Др Ел Ктири под-
сјетио је на интензивну међународну активност Високог комесаријата који поред активног учешћа у Свјетској федерацији ветарана и
регионалним организацијама има 38 потписаних докумената о сарадњи са блиским организацијама из цијелог свијета.
Делегација СУБНОРА, коју су чинили др Љубомир Секулић, потпредсједник, и Зоран Бобо
Раичевић, потпредсједник УБНОРА Подгорице, захвалила је на срдачном дочеку, пренијела поздраве Андрије Николића, прeдсједника,
и Предсједништва, и информисала о статусу
и текућим активностима СУБНОРА Црне Горе.
Послије обављених разговора двије делегације потписан је технички споразум за активирање сарадње у оквиру Споразума о сарадњи и партнерству између Високог комесаријата за припаднике Покрета отпора и чланове Ослободилачке војске Краљевине Мароко
и СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе који је
закључен у марту 2011. године у Подгорици.
Домаћин је организовао посјету Делегације Маузолеју Краља Мухамеда V, гдје је положила вијенац и уписала се у књигу високих
посјетилаца. Иначе, Маузолеј краља Мухамеда V, утемељивача независног и модерног Марока, подигнут је 1971. године и представља
практично највећи симбол независности земље. Такође, Делегација је обишла Национални музеј Отпора. Као израз изузетног уважавања за Делегацију је организована посјета
џамији Хасан II и припадајућим објектима у
Казабланки која, по димензијама и квалитету
умјетничких и занатских радова, представља
јединствени објектат у муслиманском свијету.
Делегација је била посебно почаствована
тиме што је била гост на два ручка припремљена у традиционалом мароканском маниру у приватним кућама главног домаћина др
Ел Ктирија (у Рабату) и угледног припадника Покрета отпора (у Казабланки) којима су
присуствовали 30-ак личности из Националног савјета, стари припадници Покрета отпора и Ослободилачке војске и сарадници Високог комесара.
Зоран-Бобо Раичевић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ЛЕГЕНДА
НАДНАСЛОВ
КОЈА ТРАЈЕ
ВРИЈЕМЕ БОЛА И ПОНОСА
У Никшићу Академијом сјећања борци и антифашисти Црне Горе и
локална самоуправа обиљежили седам деценија
од стријељања народног
хероја Љуба Чупића и Јоке Балетић.
Говорили Андрија Николић, предсједник СУБНОРА Црне Горе и Небојша Радојичић, предсједник општине Никшић.
Положени вијенци и
цвијеће на споменик Љубу Чупићу и на спомен
комплекс под Требјесом.
Присуствовали родбина стријељаних, борци,
бројни грађани, извиђачи Никшића и Цетиња.
В
ријеме избрише многе трагове,
али остају да трају сјећање и поштовање на храбре револуционаре, на пролетере који су без узмака
полагали своје животе за слободу. Два
незаборавна примјера умирања су
стријељање Љуба Чупића и Јоке
Балетић, у другој ратној години,
сјећа се саборац и
свједок тога времена Андрија Николић. У никшићком срезу то је познато постојао је
од Устанка велики отпор према
непријатељу. То је
историја забиљежила, и то је вријеме великог бо-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ла због губитака, али и великог поноса због невиђене храбрости. Све историјске читанке на посебном мјесту имају фотографију Љуба Чупића са осмијехом који обилази свијет. Познате су и ријечи дивљења савезника, али не треба
заборавити ни храбро и одважно држање Јоке Балетић, чији поглед и одговор
непријатељима служи на понос црногорском народу.
Зато, рекао је Андрија Николић, ми
још живи револуцинари желимо да никада не умре сјежање на Револуцију и
њене храбре заточнике, на јунаке
за сва времена,
којима је слобода
била свјетионик
за који су положили своје животе.
Ово су свијетли датуми из
историје
црногорског
слободарства, који се
деценијама у два
вијека преносе са
кољена на кољена и одолијевају
свим промјенама.
Они су најбоља
потврда доприноса никшичког краја
револуцији подсјетио је Небојша Радојичић, предсједник општине Никшић уз
подсјећање да споменици револуције
најрјечитије о историји зборе, и зато
морамо поклонити већу пажњу њиховом чувању. Нећемо дозволити да
вандали скранаве нашу прошлост, то
је обавеза према мртвим слободарима, према Љубу Чупићу и Јоки Балетић,
према свима, према историји напокон.
На светковини је изведен пригодан
умјетнички програм.
19
9. мај дан побједе над фашизмо и 70 година од стријељања народног хероја
Без њега се не може замислити ниједна историјска читанка. Ниједна прича о отпору народа. Ниједна балада о смрти ради живота. Његова фотографија са стрелишта је
обишла свијет. Његовом
осмијеху су се дивиле генерације. Без тог осмијеха уџбеници историје
би нам били сиромашнији, многи не би знали како се пркоси смрти и како се непријатељу треба
насмијати у лице…
Р
ијеч је о легендарном ЧедомируЉубу Чупићу. Народном хероју. Човјеку који се отворено смијао смрти и осмијехом побиједио своје убице. О њему је досад написано
много текстова, много стихова „стријељан је у мају 1942. године у Никшићу, након дивљачког мучења у затвору. Као командант и комесар чете имао
је јуначко држање. Отворено је пркосио и исмијавао четнике и национали-
ЦРНОГОРСКИ ЧЕ
20
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
љуба чупића и јоке балетић
сте, као обичне слуге окупатора”, стоји између осталог у Зборнику „Народни хероји Југославије”. Рођен је 1913.
године. Поријеклом је из Загарача. Потиче из радничке породице, која је једно вријеме живјела у Америци. Након
повратка из Америке породица живи
у Никшићу, гдје је завршио гимназију.
Још као гимназијалац припадао је скојевској организацији. Студирао је право у Београду и укључио се у напредни студентски покрет, па је 1940. године постао члан КПЈ.
Након капитулације, априла 1941.
године, вратио се у Никшић, гдје се
укључио у припреме за оружани устанак. Прије јулског устанка, са једним
бројем комуниста, изашао је из града.
Постао је борац чете „Ђуро Ђаковић”,
формиране од бораца који су изашли
из Никшића. Истицао се у борбама
које је та јединца водила у околини
Никшића, а то је дошло нарочито до
изражаја након формирања ударних
батаљона (почетком марта 1942. године) У арприлу 1942. године, у борби на Кабленој главици код Никшића,
пао је у руке четницима. У затвору је
био дивљачки мучен. Као комуниста
и комесар чете имао је јуначко дружење. Пркосио је окупатору и њиховим слугама. Родбини поручује да не
покушава да за њега тражи милост
код окупатора и домаћих издајника.
Квислинзи у Никшићу организовали
су јавни процес суђења групи бораца
и комуниста. На овом процесу Љубо је
отворено подвргао порузи вијећнике
тог срамног суда. Његове ријечи су одзвањале као оптужбе па су организатори процеса, на брзу руку, донијели
одлуку о смртним пресудама. Мирно
је саслушао смртну пресуду, а познат
је и његов пркосни осмијех. Маја 1942.
године изведен је на стрелиште испод
Требјесе код Никшића. И на стрелишту је наставио да бодри другове, чиме је подизао дух отпора код становништва, присиљеног да присуствује
јавном стријељању комуниста и родољуба. Клицао је: „Живјела славна комунистичка партија!” и кад су га први
рафали погодили, стајао је усправно и
гордо довикујући да ће доћи дани слободе. Остао је упечатљив његов свијетли лик, а окупатори и издајице су
га се и мртвог плашили. За народног
хероја проглашен је јула 1953. године.
Тако је Љубо Чупић далеке 1942.
године стријељан, али – никад убијен.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Један француски публициста, послије Другог свјетског рата гледајући
фотографију са стратишта насмијаног Љуба Чупића, тај снажни и незаборавни лик борца, написао је поред осталог: „МИ СМО С ЈУГОСЛОВЕНИМА ПРИЈАТЕЉСТВО КАЛИЛИ КРОЗ РАТ, АЛИ СМО ИПАК ЉУБОМОРНИ НА
ОВАКВЕ ЈУНАКЕ. ТО ЈУНАШТВО ЈЕ ДОСТОЈНО НАЦИОНАЛНОГ АМБЛЕМА
НАЈХРАБРИЈИХ НАРОДА”
Везаних руку и отете слободе отишао
је у легенду. Са осмијехом пред смакнућем, као пред вјенчањем, како вели
пјесник. Осмијех легендарног хероја
никад није заборављен.
Легендарног Љуба Чупића су стријељали никшићки четници. Очевидац
Љубовог одласка у легенду био је ратни пилот Томо Ковачевић.
Ја сам тих дана био скојевац, причао је Томо. Од познате револуционарке Даре Костић, свакодневно сам
добијао задатке да скојевску организацију Никшића обавјештавам о разним збивањима у раду, о кретању Италијана, њиховим акцијама… Живио
сам у Новосадској улици, добро се сјећам дана када су Љуба из затвора који
се налазио у дворишту једне кафане
свезаног водили кроз град. Сјећам се
и тога дана, када су га одвели на стрелиште код мале цркве.
Такође сам присуствовао и суђењу
њему и скојевки Јоки Балетић. Сала
Дома културе у којем је одржано суђе-
ње била је дупке пуна. Када је Љубу изречена пресуда – смрт стријељањем,
шачица „љотићеваца” у једној ложи је
запљескала.
Љубо се окренуо суду и презриво
им добацио – заиста права пресуда.
Десетина одобрава, а стотине ћути,
рекао је. А на стријељање је пошао
као на свадбу, прича Томо. Усправан,
поносан и горд. У стрељачком строју
су била петорица четника. Сјећам се
да му је пришао свештеник, иначе избјеглица из Херцеговине и да је Љубо
ногом ударио у његов пехар. Сјећам
се и како је клицао партији и Титу, на
нашем и енглеском језику и како га је
четнички командант након стријељања дотукао метком из свог револвера. Најтужније је било кад су га положили у већ припремљену гробницу.
Владала је језива тишина. Чуо се само
звекет оружја. Окупатор није уплашио
народ. Напротив, за све нас Љубо је
тога дана постао легенда. Такав је и
дан данас.
Ј. Стаматовић
21
Главни одбор СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе
Пети конгрес бораца и антифашиста крајем ове године.
Усвојен Извјештај о раду за
минулу и Програм обавеза до Конгреса, затим Правилник о додјели признања
и Приједлог допуна Статута
СУБНОРА Црне Горе.
Уз сјећање на родољубе који
су положили животе за слободу потенцирано је очување и обнова споменика и
спомен-обиљежја.
БОРЦИ ЗА
П
редставници СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе кандидовали су Црну Гору за домаћина
Скупштине Европског комитета ветерана која ће се одржати 2013. године,
саопштено је на сједници Главног одбора у КИЦ-у „Будо Томовић”. На засиједању је, такође, договорено да се
Пети Конгрес СУБНОР-а и антифашиста наше земље одржи крајем октобра
или почетком новембра ове године.
Уз присјећање на хероје (Буда Томовића, Баја Секулића, Љуба Ћупића,
Јоку Балетић и хиљаде бораца који су
живот дали за слободу земље. Потенцирано је очување и обнова споменика и спомен – обиљежја подигнутих
њима у част.
– Ојачана је и продубљена сарадња са организацијама бораца бивших
република СФРЈ. Узвратили смо посјету антифашистима из Дубровачке регије, Скадра, ратним ветеранима Москве, а наставили смо сарадњу са институцијама и личностима из Италије
– казао је потпредсједник Удружења
др Љубомир Секулић.
Шетња за мир – порука
ветерана и младих
Он је подсјетио и на учешће на
Скупштини Свјетске организације бораца у Паризу и Европског комитета
бораца у Кијеву, и бројне међународне контакт.
– Организовали смо „Шетњу мира”, Дан сјећања на жртве Холокауста
и Међународни дан борбе против фашизма – истакао је Секулић.
Похваљена је Тиватска борачка организације, коју је на почетку имала
само три члана док данас броји 60
чланова.
– Захвални смо на подршци локалне самоуправе, Војске Црне Горе али
и фирме „Порто Монтенегро” гдје је
одржано и полуфинале квиза о НОР-у
и антифашистима Црне Горе – казао је
предсједник Удружења у Тивту Драгиша Ћосовић, који је запазио слабу заин-
22
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ОЧУВАЊЕ ИДЕАЛА
тересованост медија да прате догађаје
које организују борачке организације.
Борци су указали на потребу формирања организација у Херцег Новом,
Пљевљима, Бијелом Пољу и Андријевици, што ће ускоро бити учињено.
– Можемо се бусати у патриотизам, држати ватрене говоре и поправљати споменике али без очувања
идентитета наши идеали и тековине,
које требају да буду темељ савремене, независне Црне Горе доведени су
у питање – казао је члан Предсједништва СУБНОР-а и антифашиста Црне
Горе Слободан Симовић.
Гласник за младе
Према његовим ријечима нападнути су слава и идентитет земље „социјалном неједнакошћу, корупцијом
и митом, непоштовањем Устава и закона”.
– Да ли овакву Државу са сиромаштвом могу да воле млади који су нестрпљиви, да буду родољуби, патриоте и да носе Црну Гору у срцу – запитао се Симовић.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Представници бораца сагласили су
се како би требало организовати састанак са премијером Игором Лукшицем и лидером ДПС-а Милом Ђукановићем „који се највише залагао за независност Црне Горе и кад је то коначно то остварено повукао се и дозволио српству да се размаше”.
Било је ријечи и о часопису „Гласник” који је, како су казали, добро
прихваћен не само на подручју Црне Горе већ и у региону. Ипак, Софија
Кликовац је предложила да се у рад
часописа укључи што више омладине,
као и да се штампа посебни додатак
са текстовима основаца, средњошколаца и студената.
Значајан допринос раду Сједнице
приједлозима су дали Слободан Никчевић, Стеван Радуновић, Ђорђије
Становић, Милисав Шћекић, Милован Туфегџић…
На сједници је усвојен и Правилник
о додјели признања и спомен медаље
које ће се уручивати носиоцима споменица, борцима, државницима, заслужним члановима.
А. Симовић
Уз химну и
пјесма бораца
Предсједник СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе Андрија Николић казао је да је период између два Конгреса обиљежило низ
активности, прије свих учвршћење и проширење борачких организација.
– Приоритет нам је, с обзиром
да је све мање борац а из рата, да
организацију омасовимо са младим људима који желе да наставе традиција НОР-а –казао је Николић.
Он је истакао да борачка организација постоји од 1948. године и једина је таква организација
у Црној Гори „која ужива велики
углед у региону, а и шире”.
Николић сматра да поред химне Црне Горе, од великог броја
борбених пјесма треба изабрати
једну, или компоновати неку нову, која ће бити пјевана на догађајима и свечаностима као симбол борачких идеала.
23
АКАДЕМИЈА СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА
ДА СЕ НИКАДА НЕ ПОНОВИ
У шестостољетном развоју нововјековне историје запамћено је да су поједине социјално-политичке снаге
покушавале да ударе посебан печат најважнијим збивањима датог стољећа. Такав је био случај и са стољећем које смо оставили за собом прије непуна два десетлећа. То је стољеће двадесето по реду имало много
дешавања која су оставила неизбрисив траг у савјести
човјечанства. Једно од тих збивања остало је упамћено и по називу Холокауст (истребљење), са призвуком
античке језичке терминологије – истакао је академик
Бранко Павићевић на Академији сјећања и поштовања
на жртве Холокауста.
Р
ијеч је о једној чудовишној политичкој филозофији везаној за војно-политичку дјелатност нацистичке Њемачке, чији је утицај био моћан у читавој првој половини столећа. А
кад је почетком тридесетих година на
челу ове снажне европске државе дошла на власт њемачка Социјална демократија и њезин истакнути првак који
је представљао личност за коју се знало да јој психичка стабилност није била посве сигурна – европску и свјетску
јавност је почело да обузима страховање. Оно је било потпуно оправдано –
јер су тадашњи нацистички владајући
кругови започели да се снажно осла-
24
њају на политичку филозофију и голему моћ њемачког концентрисаног индустријског и финансијског капитала и на
експанзионистичку опсесију њемачких
јункерских кругова и њихова схватања
о нижим и вишим расама, о елитним и
инфериорним народима. Тако је и отпочела једна од великих криза у историји
човјечанства, која се 1941. претворила у
највећи ратни пожар у историји свијета.
Инспирисан стратегијским концептом о освајању Европе и свијета, тај
ратни пожар бацио је у заборав све
оне страшне етничке покоље, сударе
и многа безумна крвопролића у ранофеудалном развоју Европе, крвопро-
лића чији су се трагови осјећали вјековима. Моћна њемачка нацистичка солдатеска обогатила је ту ужасну европску традицију незапамћеним видовима стравичног насиља, рушења и истребљивања читавих народа, при чему су напуштана начела ратнога морала и истицао се Холокауст као законит однос према покореним људима и
народима. Још ккрајем треће деценије двадесетог стољећа по територији
нацистичке Њемачке и територијама
неких окупираних земаља почели су
да ничу концентрациони логори, претварајући се истог трена у институције
смрти и истребљења политичких про-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ХВАЛА ВАМ
ЦРНОГОРЦИ
тивника и читавих народа. На посебном удару су се нашли Јевреји, Цигани
и неки други народи. Њима је запријетило право истребљење.
Југословенским народима а међу њима и Црногорцима припала је у
дио част што су први у Европи оружаном руком устали против хитлеризма и
његове политике Холокауста. Црногорски опшенародни 13. јулски устанак то
је посебно потврдио. Нико о том устанку није изрекао такав суд као француски филозоф Сартр. По њему је Црногорски устанак представљао незаобилазну чињеницу историје Другог свјетског рата. То су црногорски партизани
потврдили током највеће кризе устанка у Југославију средидном 1942 године, кад су са двије своје партизанске
пролетерске бригаде узели учешће у
великом марш-манерву партизанских
снага од Зеленгоре до Босанске Крајине. Те су снаге представљале војну окосницу Народноослободилачке војске
Југославије која је сљедеће 1943. године одиграла одлучујућу улогу у борбама за одбрану Титове Бихаћке Републике и у биткама на Неретви и Сутјесци,
чиме је дигла себе до највећих висина
ратне славе. Баш у вријеме припрема
за оснивање партизанских бригада један никшићки омладинац, Јеврејске народности, Лујо Давичо засуо је бомбама окупаторске официре у Хотелу Никшић. То је била најречитија манифестација ратне солидарности јеврејског народа са Црногорцима, солидарности
без узмака и колебања.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Освајачка политика нацизма и фашизма а посебно политика Холокауста
подстакла је америчког предсједника
Рузвелта и британског премијера Черчила да 14. 8. 1941, на америчком ратном броду у водама Антлатика упуте народима свијета Атланску повељу
у осам тачака и да их позову на отпор
фашизму и нацизму. У том знаменитом
документу је изражено и схватање да
се после слома фашизма неће наметати ни једном народу друштвенополитички систем који не одговара његовим схватањима и интересима. Кад је
крајем септембра 1941. Совјетска влада проучила садржај Атланске повеље упутила је посебну Декларацију за
присупање Атланској повељи. На самом
почетку сљедеће 1942. 24 државе свијета приступиле су Повељи. Колико су
начелла и идеје Атланске повеље утицале на судбину човечанства потврдила је и конференција у Техерану, нарочито приликом расправе о геостратешком правцу удара на Атлански бедем,
саздан по Хитлеровом упутству на западном дијелу европског континента у
дужини од 4.000 км.
Данас, на 70-то годишњицу од дана
када је објелодањено да је идеја Холокауста дефинитивно поражена врло важно је сазнање да у уједињеној Њемачкој држави никад неће бити обновљен
нацизам, мада се идеје неонацизма и
екстремног национализма могу сусрести у неким државама савременог свијета, за које то иначе представља неприродан политички феномен.
„Много путујем по свету и наравно
по Европи, кад у Европи шетам улицом
и сретнем човека осамдесетих година
увек се запитам да није можда он убио
моју породицу.
У Црној Гори у Подгорици јуче сам
шетао улицом сретао сам старе људе
и исто сам се питао да није баш он спасао неку Јеврејску породицу” Ово је
изјавио Врховни рабин Изараела Господин Yона Метзгер на конференцији
за штампу одржаној у хотелу Црна Гора. Мислим да је овим речима речено
све али ипак мислим томе додати још
пар мисли. Свет је пун фарисејаца који
већ вековима потврђују своје постојање али стално заборављујући мисао коју једном рече Алберт Ајнштајн: „Свет
неће бити уништен од оних који чине
зло него од оних који то мирно посматрају”.
Тако је то увек било Холокауст не би
био ни упола толико страшан да свет
није мирно посматрао са стране укључујући и Велике демократије. Ретки су
били примери који то нису тако радили
појединци и државе подједнако. У том
мраку ретко би засветлела нека светла
тачка, а Црна Гора је једно од тих. Црногорци су то радили тихо не зарад интереса и зарад неког тобожег истицања него онако како су учени. Истина је
они су спасили стотине Јевреја за време Другог светског рата међу њима и
део моје породице а ја чак не могу ни
да им се захвалим Они не желе о томе
да причају. Ретко је то, Црна Гора је једна од ретких држава које нема никакву
хипотеку Холокауста.
Ако већ не могу лично да се захвалим користим ову прилику да кажем
Хвала вам Црногорци рекао је Јаша Алфандари, председник Јеврејске заједнице Црне Горе.
25
Реаговање
ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЦЕ НЕМА МИЛОСТИ
Ми не заборављамо улогу Драже Михаиловића и његових сљедбеника у Црној Гори, Павла
Ђуришића, баја Станишића, Ђорђија Лашића, и других, истиче се у саопштењу Предсједништва
СУБНОРА Црне Горе поводом приједлога рехабилитације Драже Михаиловића.
Д
оношењем Закона о изједначавању партизана и четника, Закона о рехабилитацији личности који су били на страни колаборације са фашистичком Њемачком, као
и управо вођеним поступком за рехабилитацију четничког вође и ратног
злочинца Драже Михаиловића, државни и правосудни органи у Србији,
грубо фалсфикујући историјске чињенице, искривљавајући истину о величанственој Народно-ослободилачкој
борби и партизанима – наносе највећу штету најприје самом српском народу, вријеђајући њега и све наше народе, подстичу и изазивају подјеле и
сукобе у Србији што се одражава и на
њене сусједе, па и на шири регион. Чак
и недавни рат на простору бивше нам
домовине са незапамћеним жртвама,
злочинима, геноцидом, са најтрагичнијим и најпогубнијим посљедицама –
није „призвао памети” снаге које траже спону са некадашњим сарадницима и слугама окупатора.
Савез антифашиста Србије којег подржавају 12 невладиних организација,
истакнутих јавних личности и друштава, борци и родољуби – упутио је државним и судским органима Републике
Србије протест поводом приједлога за
рехабилитацију Дража Михаиловића. У
томе траже и нашу подршку.
Као ни у ранијим сличним приликама, поготову што су нам интереси заједнички и исти, наша подршка антифашистичким снагама ни у Србији, ни било
гдје у Европи и свијету – не може и неће
изостати. Наравно, наша основна обавеза и задатак је да се фашистичким,
неонацистичким и другим појавама које
доводе у питање вриједности и карактер НОБ-е – супротставимо у сопственој средини, дакле у Црној Гори.
Да ли таквих покушаја, случајева и
појава код нас има?
Одговор је: да! Али је ситуација
код нас битно другачија и далеко повољнија. Црна Гора баштини тековине НОБ-а, оне су уграђене у црногорско друштвено и национално биће, у
државни и правни систем Црне Горе.
Истина о НОБ-у и ко је у њој био и на
којој страни – добро је позната свим
народима и народностима у Црној Гори. Ми смо народ који памти. Ми не
заборављамо улогу Драже Михаиловића и његових сљедбеника у Црној
Гори, Павла Ђуришића, Баја Станишића, Ђорђија Лашића, и других, његов
програм да на „терену будуће државе
националних мањина не може бити”,
до Ђуришићевог „камом” спроведеног Дражиног налога најприје око хиљаду убијених жена и дјеце у бјелопољском срезу, па око осам хиљада
покланих жена, дјеце и стараца у пљеваљском, фочанском и чајничком срезу, па четничког напада на партизане
на Неретви, до затвора, убијања родољуба, Лазина, Колашина. Знамо и
за Ђуришићев извјештај Дражи о пљеваљској операцији и „потпуном уништењу муслиманског живља без обзира на пол и године старости”
Зато смо и одлдучни да се на кривтворење истине супротставимо –
истином, сигурни и у њу и у своју снагу, спремност и способност да сачувамо слободу и мир у нашој Црној Гори,
складне међунационалне и међуконфесионалне односе, демократски развој. Увјерени смо да ће и српски народ успјети да побиједи националистичке, четничке и фашистичке снаге у
својим редовима и да заједно са антифашистима других народа, нађе своје мјесто у модерној заједници европских народа.
ПРЕДСЈЕДНИШТВО СУБНОРА ЦГ
Припадници Озне који су 12. марта 1946. заробили Дражу Михаиловић
26
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
У НИКШИЋУ СВЕЧАНО ОБИЉЕЖЕН 13. ЈУЛ
ДАН ЗА СВА
ВРЕМЕНА
П
ослије полагања вијенаца званичне делегације у саставу Небојша Радојичић, предсједник
општине Никшић, др Слободан Никчевић, члан Предсједништва СУБНОР-а и антифашиста Никшић и Митар Кликовац, мајор Војске Црне Горе, присутнима се обратио пригодним говором Слободан-Бато Мирјачић члан Предсједништва СУБНОР-а
и антифашиста Никшић који је поред
осталог рекао: „13-јулски устанак је јединствен феномен Другог свјетског
рата: то је први оружани устанак народа против фашистичког окупатора у Европи. 13-јулски устанак је био
бљесак наде и морално охрабрење
за остале поробљене наде. Допринос
који је Никшић дао у тој беспоштедној
борби је огроман и достојан поштовања садашњих и будућих генерација. У
јединицама НОВ-а учествовало је преко 11.000 бораца са подручја наше општине од којих је преко 1500 положило животе на жртвеник слободе свога народа, 674 су жртве фашистичког
терора, док је преко 7.000 родољуба
чамило у злогласним логорима и казаматима у којима су многи оставили своје кости. На бројним стратиштима овог и ширег црногорског просто-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
У организацији СУБНОР-а и антифашиста
Никшић, поводом 13 јула Дана државности
и Дана устанка црногорског народа у борби против фашизма пригодним манифестацијама обиљежен овај свијетли датум црногорске историје. Манифестација је одржан
испред споменика под Требјесом.
ра заједнички су
гинули народни
хероји и родољуби, борци, недужна дјеца, жене
и старци, једнако пркосећи непријатељу и смрти. Никшић је дао
45 народних хероја и 502 „Носиоца партизанске
споменице”.
Па зар послије
ових података на
које се подсјећамо смије ико да
се дрзне да напада и омаловажава ту
витешку борбу и да разара мученичка
гробља. Ти безумници, којих је на сву
срећу мало, али су јако грлати, изједначавају изроде са витезовима. Такве
ниске подвале не могу проћи код овог
народа. Зар би се могао ко нормалан
дрзнути да омаловажи жртве испред
чијег споменика стојимо и многих широм Црне Горе. Зар осмјех Љуба Чупића, пркос Јоке Балетић и многих других није незаборавни показатељ како
се наш народ и на стријељањима односио према окупатору и домаћим издајницима. Дух и
поруке 13-јулског
устанка данас су
нарочито актуелни.
Историја нас
подучава да сваки народ и револуционарни покрет који се налази пред новим
историјским задацима мора да
се окрене изучавању својих коријена и извора
своје моћи, да
што прије и дубље извуче поуке из
прошлости, како би јасније сагледао
будућност и правилније трасирао нове путеве. Црна Гора од обнављања
државности граби крупним корацима
ка уједињеној Европи и ако смо у њој
од давнина.”
Послије говора изведен је пригодан културно умјетнички програм у
којем су учествовали: народни гуслари Милан Вујовић и Стеван-Мишо Поповић, Кристина Контић, побједница
на такмичењу младих рецитатора, најмлађи чланови фолклорног ансмбла
КУД „Захумље” и пјесникиња Гордана Сарић која је рецитовала своју пјесму „Осмијех Љуба Чупића”.
По завршетку културно умјетничког програма делегација бораца отишла је на Пандурицу гдје је положено цвијеће на спомен плочу првих жртава у НОР-у из Никшићког краја. Ту
су 15. јула 1941. године погинула браћа Маговчевић – Никола и Радомир
док је више бораца рањено. Том приликом уништена је италијанска моторизована јединица и погинуло је 10
италијанских војника, а 13 заробљено, а заплијењена је и велика количина оружја и муниције.
Жељко Звицер
27
НАДНАСЛОВ
Свечаност поводом 13. јула
ИСТОРИЈА КАО
ПОНОС И ОБАВЕЗА
Н
а платоу испред мјесне заједнице окупљеним борцима и мјештанима обратио се градоначелник др Миомир Мугоша који је честитајући 13. јул казао да се „само народ који толико цијени слободу могао
тако храбро и достојанствено борити
и у тој борби надвисити себе”.
Тринаестојулски устанак задивио је свијет и први је такав устанак
у овом дијелу Европе. Добио је признања од много већих држава, народа и касније антифашистичких сила.
Тај дан је уткан као један од најзначајнијих датума наше историје, саткане
од вјечне борбе за слободу – казао је
градоначелник Мугоша.
Одбор мјесне заједнице „Доња Горица” и
Удружење бораца НОР
-а и антифашиста организовали су манифестацију „Усправна Црна Гора” поводом обиљежавања Дана државности Црне Горе и Тринаестојулског устанка.
Златна слова историје
Предсједник Одбора мјесне заједнице Доња Горица Миомир М. Мугоша рекао је да је 13. јул као „симбол
отпора против фашизма, најсјајнији
датум у слободарској историји Црне
Горе”.
Тринаестојулски устанак је нашој
Црној Гори дао државно име, а референдум 2006. је Црној Гори повратио
државну независност. То су два датума који су исписали златним слови-
ма историју Црне Горе, историју коју су исписали наши преци, борећи се
за слободу ових брда и равница, достојанство и част свога народа и своје земље.
Најсвјетлији датум у нашој историји
А
кадемик Радоје Пајовић,
члан Главног одбора СУБНОР
-а и антифашиста истакао је
да је 13. јул 1941. године „један од
најсвјетлијих и најзначајнијих датума у црногорској историји”
– То је био први општенародни
устанак не само у Југославији, него и у Европи. Он је рекао историјско „не” агресивном италијанском
и њемачком фашизму, али истовремено „не” неравноправним националним и социјалним односима какви су владали у краљевској југословенској држави – казао је академик Пајовић.
28
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Цетиње
ПРИЈЕСТОНИЦА ВЈЕРНА ТРАДИЦИЈИ
П
оводом дана устанка и дана државности вијенце на три
спомен-обиљежија, положили
предсједник Удружења бораца Народноослободилачког рата и антифашиста Цетиња Стеван Радуновић, градоначелник Цетиња Александар Богдановиц, те предсједник Скупштине
Цетиње др Милутин Вукић.
Градоначелник Цетиња, подсјећајући на значај 13. Јула у црногорској
историји, казао је да на тај начин желе да се присјете храбрости и мудрости оних који су у црногорској прошлости заузимају посебно мјесто. О
Тринаестојулском устанку, као изразитом примјеру поноса црногорског
народа и његове одлучности да се избори за слободу, најбоље свједочи чињеница да је ријеч о првом општенародном устанку на тада поробљеном
европском континенту. Историја памти да је то уједно био
и најмасовнији ослободилачки устанак, у којем је учешће
узело више од 30 хиљада људи, мотивисаних идејама које су биле обједињене под антифашистичким дјеловањем
ПЛАВ
П
– казао је Богдановић. Уз спомен-костурницу представници СУБ-НОР-а Цетиње и Пријестонице Цетиње, поводом 13.
јула положили су вијенце и на спомен – плочу у Хумцима,
те на спомен обиљежје на Горничу.
Хероји не умиру
оводом 13. јула, Дана устанка и
државности Црне Горе, делегације општине Плав и удружење
бораца НОР-а и антифашиста Плава јуче су положили цвијеће на свим споменицима и спомен-комплексима, у
овом крају.
Предсједник општине Плав Скендер Шаркиновић са сарадницима
и представницима удружења бораца и антифашиста положио је цвијеће на спомен-комплекс палим борцима у НОР-у испред ОШ” Хајро Шахмановић”
У Гусињу удружење бораца и антифашиста положило је цвијеће на споменик палим првоборцима у самом центру града, као и на спомен плочи палих
бораца и жртава фашистичког терора,
која се налази на згради будуће опстине у Гусињу.
Р. Груда
Будва
У ЧАСТ УСТАНКА И ПАЛИХ БОРАЦА
О
пштинска администрација са Удружењем бораца
и антифашиста у сарадњи са локалном туристичком организацијом обиљежили су прославу Дана
државности у Будви.
Програм је почео 9. јула полагањем вијенаца на споменик на Мрчевцу-на дан погибије народног хероја Ника Анђуса и групе сабораца.
По виседеценијској традицији, ноћ уочи празника код
споменика палим борцима на Челобрду изнад Светог Сте-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
фана, приређен је културно умјетнички програм „Јулске
ватре”.
Током празничног дана на Чојковој главици и још 12 спомен-обиљежија дуж ривијере, борци и антифашисти су положили вијенце и цвијеце.
Прослава насег највећег празника завршена је 18. Јула,
традиционалним народним скупом на легендарном устаничком мјесту Брајићима.
Б. Кокољ
29
Беране
ЈАСИКОВАЦ ВЈЕЧНА ВАТРА
СЛОБОДАРСТВА
П
оводом дана устанка и дана државности борци и антифашисти заједно са представницима локалне самоуправе и бројним грађанима положили су вијенце и цвијеће на спомен комплекс на Јасиковцу који симболиузује вјечни борбу за слободу полимског краја, сто је
најбоље изражено у поруци са скупа… Црна Гора је устанком против фашизма је потврдила да нико у Европи није
имао, као народ, толико свијести и успјеха. Сви из породица: очеви и синови који су носили ггушку су стали у строј
и прихватили одлуку, народа, на организацију и идеју КПЈ
и КПЦГ. Кренуле су чете, младих и старих, војника и оних
који су хтјели да буду у првом строју Револуције
У Беранама је 1.000 војника положило оружје пред јунаштвом наших предака.
Беране је основало своју власт међу првима, коју су чиниле све партије и сви родуљуби под симболима 21. јула
1941. године. Председник те славне Скупштине народних
представника је био прота Александар Бојовић, а секретар Панто Малишић, учитељ истакао је на скупу на Јасиковцу Јован Малишић у запаженом професорском подсјећању на Устанак и храбре слободаре.
Борба за слободу скупо је коштала народ беранског
краја наставио је Брахо Адровић потпредсједник Општи-
не. Ево овдје на овој у мермер уклесаној историји само
један податак о свему говори… за побједу из овог краја 6.600 бораца на ратиштима широм земље 857 остаде а
830 људи, жена и дјеце смрт нађе на огњишту и у туђини…
Но, и сада са велике историјске дистанце и даље остаје завјет да се против фашизма морамо и даље борити уз
очување мира слободе и с муком стечене државности.
Морамо увјек бити будни и борити се за главне вриједности мултиетичност и мултикофесионалност за слогу и јединство сто је кроз вјекове красило и данас краси Црну
Гора и општину Беране.
Рожаје
ИДЕАЛИ ВЈЕЧНО ЖИВЕ
У
Дому културе у Рожајама одржана свечана сједница поводом
Јулских празника-Дана устанка
и Дана државности. Сједници присуствовали Сафет Фелећ, предсједник
рожајске Општинске скупштине, Шефкија Мурић, предсједник Општинског
одбора ДПС-а и Изет Братић предсједник Општинског одбора СДП-а из Рожаја.
Сједницу је отворио Ризо Муковић, предсједник Општинског одбора и поздравио је присутне другове и
другарице. Он је затим прочитао бесједу поводом ова два јубиларна историска датума која се односила на нашу прошлост, храброст, јунаштво, а
посебно на наше устаничке дане из
1941 године.
Идеја црногорског народа била је
била је тако исказана да фашизам ни-
30
је непобед љив
да су идеје и идеали јаче од сваке силе. Бранити
се од тираније и
зла фашизма наша је животна потреба и морална
обавеза. Не смијемо дозволити
да гробове наших бораца газе
повампирени националисти, четници и други зликовци да нам поново приреде крваву драму попут оне у Сребреници,
Вуковару и слично који су настали у
току распада бивше југословенске федерације. Иначе, прије наших поме-
нутих празничних дана поправљен је
једно број оштећених борачких споменика Споменик у Баћу је поправљен
и смјештен је на другу локацију.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Лазине
НАДНАСЛОВ
код Даниловграда
Свједочанство крваве борбе храбрих скојеваца за отаџбину, монументални споменик на Лазинама код Даниловграда поново је заливен сузама и окићен цвијећем.
ВЈЕЧНЕ ЈУЛСКЕ ВАТРЕ
П
оводом 68 година од стријељања младића и дјевојака, вијенце је положила
родбина младих родољуба затим делегације општинског СУБНОР-а и антифашиста, Војске и локалне управе. Свирепо убиство педесет двоје младих људи који су дали животе за бољу будућност своје земље
догодило се у освит слободе, на крају Другог свјетског рата.
Не блиједе сјећања, напротив са поносом ћемо увјек евоцирати успомене на један од симбола свијетле историје и покоше-
ну младост овог слободарског краја – рекао
је предсједник борачке организације Даниловграда Настадин Перовић. Он је подсјетио
да је јул означен догађајима из револуције
који су уграђени у темеље Црне Горе, догађајима који величају претке и опомињу потомке да слобода увјек мора бити у мислима.
Предсједник општине Бранислав Ђурановић приредио је коктел у згради локалне управе и присутнима обећао да ће 2014 године општина финансирати свечану академију, чије је
одржавање планирано сваке пете године.
Према ријечима савјетника предсједника Општине Светозара Домазетовића много је мјеста и личности на овом подручију
која заслужују да се евоцирају успомене на
њихова дјела како би садашње генерације
које долазе, са кољена на кољено преносили необичну пожртвованост родољуба. Вазно је да у нашим душама живе сјећања на
све њих са жељом да наставимо њиховим
путем за бољу и срећнију будућност Даниловграда и Црне Горе, казао је Светозар Домазетовић.
Б. Кадић
МлаДИ И РЕВОЛУЦИЈА
ПОШТОВАЊЕ ЗА СЛОБОДАРЕ
Н
а дан годишњице битке на Созини 20. јула
извиђачи Извиђачког
одреда „24. новембар” Бар
у складу са својим антифашистичким идејама и у оквиру својих активности обишли су мјесто гдје је подигнут споменик 20. јула 1981.
године. На том простору је
вођена веома значајна борба 1941. године. Глуходољско-спичански одред од 53
борца, формирани у једну чету под командом професора Ива Новаковића разбили
су батаљон од око 800 војника италијанске
дивизије „Таро” и натјерали их у бјекство.
Том приликом погинуло је 8 бораца од којих и командир чете Иво Новаковић. Непри-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
јатељ је имао 43 мртва и око 100 рањених
и заробљених.
Извиђачи са старјешинама и Тањом Масоничићем на челу који је уједно и предсједник Мјесног Удружења бораца НОР-а
и антифашиста Бар Исметом Перазићем
имали су за циљ да виде у
каквом је стању споменик и
положе цвијеће на њему. Задржали су се неко вријеме,
подсјетили младе људе на ову
значајну битку и њене учеснике, очистили околину споменика и вратили се у Сутоморе. Тамо им је приређен ручак који је организовао Удружење бораца НОР-а и антифашиста Бар као захвалност на
њихов труд да умјесто остарјелих бораца који нијесу више у стању да
изађу на Созину то ураде умјесто њих.
Након тога обишли су и спомен бисту
Ива Новаковића која се налази на почетку улице у Сутомору која носи назив Обала Ива Новаковића.
С. Ђуришић
31
Сјећање на битку за рањенике
НЕРЕТВА ТЕЧЕ И ПАМТИ
Удружења бораца НОР-а и антифашиста Подгорице, Цетиња и Даниловграда заједнички су
присуствовале обиљежавању годишњице Неретве – незаборавне битке за рањенике
Н
ачин партизанског ратовања на Неретви показао је карактер партизанске борбе гдје је, један гинуо да
би се други немоћан за борбу спасио. Током свечаног програма у име СУБНОР-а и
антифашиста Црне Горе говорио је Слободан Симовић који је истакао: На просторима Босне и Херцеговине у 1942 створена је једна слободна зона на којој су
дјеловале партизанске снаге јачине девет
дивизија или око 20 хиљада бораца са
око 3.500 рањеника. На ту реалност у срцу Балкана с пажњом су мотриле Врховне команде фашистичких сила Њемачке
и Италије. Бошњаци, Срби и Хрвати из Босне и Херцеговине су ту слободну територију називали Бихаћком републиком, а за
Њемачку и Италију је то била Титова комунистичка држава. Почетком 1943 нацифашистичке снаге су доживјеле озбиљне
ударце на Афричком и Источном фронту,
па су са преко 100.000 војника кренуле да
униште партизанску републику. Започела
је, рекао је академик Бранко Павићевић
прошле године на овом мјесту, Четврта
офанзива, битка што је личила на крваву
ратну игру, чудних војних замаха и оперативних подухвата, битку јединствену
32
у историји Другог
свјетског рата.
У силном налету из Западне Босне, главна оперативна група је у нападу на Прозор и
разбила италијанску дивизију „Мурђе”, заузела Јабланицу и отворила
пут ка Неретви, на
чијој лијевој обали
је било сконцентрисана око 20.000
четника, здружени
са усташама и домобранима.
Почетком марта мјесеца се одиграо
један од најдраматичнијих тренутака.
Њемци су жестоко у таласима јуришали
да на Вилића гумну пробију партизански
фронт и ликвидирају 3.500 партизанских
рањеника. Прослављени јунак Нико Стругар је поручио Радовану Вукановићу, команданту Четврте црногорске бригаде:
„Сви изгинусмо, више издржат не можемо”. Вукановић му је одговорио: „Ни корак назад, Њемци могу прећи преко нас
мртвих, а ми за то нећемо знати”. Услиједио је против јуриш, Њемци су одбачени, рањеници спашени.
Врховни штаб и друг Тито су наредили да се поруше мостови на Неретви, чиме је непријатељ би заваран, а онда је
подигнут висећи дрвени пјешачки мост
преко којег је 7. марта 1943 прешла Друга пролетерска дивизија, успоставила мостобран на лијевој обали Неретве и омогућила пребацивање рањеника ноћу 8/9
марта и наравно свих партизанских снага. Преко врхова залеђеног и снијежног
Прења, Титова партизанска војска је продрла у Црну Гору и Санџак, ђе су биле задржане од њемачких снага које су биле
предвиђене за операцију „Шварц” тј. за
ново опкољавање партизанских снага у
долини Сутјеске.
Четници су на Неретви претрпјели војни, политички и морални пораз од којег
се више нијесу опоравили.
Битка на Неретви је потврдила херојизам народа Босне и Херцеговине, раскошни таленат партизанских команданата и њиховог врховног заповједника
Јосипа Броза Тита, као и незапамћено јунаштво свих бораца ударних пролетерских бригада, истакао је Слободан Симовић.
Посебан печат овим сусретима даје
сусрет са антифашистичким борцима и
антифашистима Дубровника и Дубровачко-Неретвљанске Жупаније.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
На врелу историје
Сјећање на један од најзначајних догађаја из II Свјетског рата, на Битку на Сутјесци, окупило је и ове године на Тјентишту велики број припадника удружења бораца НОР-а, антифашиста и поштовалаца НОБ
-е из БиХ, Црне Горе, Хрватске,
Србије и Словеније. У суботу 16.
јуна, обиљежавајући 69. годишњицу Битке на Сутјесци, заједно су положили вијенце на спомен костурницу 3301 погинулог
борца и подсјетили се на славне
учеснике епопеје на Сутјесци.
Н
а свечаности обиљежавања овог величанственог догађаја учествовало је око
100 чланова СУБНОР-а и антифашиста
Црне Горе са којиме је био и г. Драган Ђуровић, амбасадор Црне Горе у Босни и Херцеговини. У име СУБНОРА Црне Горе учеснике скупа поздравио је Зоран Бобо Раичевић, потпредсједник УБНОРА Подгорице.
Борци и антифашисти као и велики број
грађана Црне Горе чувају у својим сјећањима
Сутјеску као синоним велике и величанствене
НОБ 1941–1945. године. Битка на Сутјесци, или
Пета непријатељска офанзива, је догађај који
је у било ком изразу особен.
Нацистичка врховна команда, бијесна због
пораза на Неретви у прољеће 1943. и свјесна
да ће оснажене и консолидоване партизанске јединице бити значајан партнер савезничким јединицама током најављеног искрцавања на Балкан, предузела је комплексну операцију свих расположивих снага сила осовине на простору Југославије са циљем тотал-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
СУТЈЕСКА
РИЈЕКА
ПОНОСА
ног уништења Врховног штаба и главнине једница Оперативне групе НОВЈ. Наредба за око
130000 непријатељских војника била је једноставна: уништити живу силу, побити становништво које помаже или симпатише партизане,
спалити њихове домове и имовину.
Почетак операције 15. јуна 1943. године Врховни штаб НОВЈ на челу са Титом и партизанске јединице дочекале су у окружењу на слободној територију на сјеверу Црне Горе. Све
је изгледало да нема излаза за 16000 бораца
и 3500 рањеника.
Ипак, партизански одговор из обруча са црногосрских планина био је одлучан и јасан. Борци Оперативне групе НОВЈ кренули су у неравноправну борбу са осам пута бројнијим непријатељем. У борбу за слободу до посљедњег.
У борбу за одбрану живота 3500 рањеника са
Неретве. Епопеја је завршена 13. јуна. Ријечима
је немогуће исказати храброст, пожртвовање
и вјештину славних бораца партизанских дивизија из свих крајева Југославије. У немилосрдним обрачунима гинулу су мушкарци и жене,
борци и команданти, млади и стари. Међу више од 7500 хиљада погинулих било је преко
5000 бораца млађих од 25 година. Примјери херојства на просторима Пиве, Вучева, Милинклада, Тјентишта, Зеленгоре, Љубиног гроба
ушли су у легенду. Вријеме не
може избрисати из сјећања јунаштво и погибију бораца и руководилаца друге чете трећег батаљона Четврте црногорске пролетерске бригаде на Љубином гробу, херојско држање, хуманост и смрт, уз позив
борцима ЗА МНОМ, легендарног команданта
Саве Ковачевића и многе друге примјере.
Сјећања на Битку на Сутјесци обавезују нас
да се сјетимо њених и данас актуелних порука
и стремљења оних који су гинули за слободу,
братство и јединство и праведније друштво.
Да се сјетимо свега величанственог и квалитетног што су нам НОР и Револиција оставили
у насљеђе. Да опоменемо оне на просторима
бивше Југославије који су се занијели и неосновано и неоправдано омаловажавају нешто чему се свијет дивио, а што је стварано у ратним
годинама и у послијератном периоду друштвеног развоја. Да подсјетимо да је антифашизам
у Црној Гори био и остао темељно опредјељење и основа легитимних тежњи црногорског
друштва за пуну интеграцију у модерно европско друштво.
Зоран-Бобо Раичевић
33
Делегација
НАДНАСЛОВ
италијанског града Кампела и црногорске заједнице у Умбрији обишли спомен-обиљежје
СЈЕЋАЊА НА
ЛОГОРАШЕ
Д
елегација у којој су били Паоло Паћифићи, градоначелник
Кампела сул Клитуно, припадници црногорске заједнице у италијанској регији Умбрија; затим професор Дино Ренато Нардели са Института за савремену историју Умбрије (ИСУЦ) и бројни ђаци основних и
средњих школа из Кампела, обишла
је у Пизињану, споменик стратишту
бројних Црногораца у Другом свјетском рату.
Од децембра 1942. до фебруара
1944. ту је био фашистички конценрациони логор у којем је поред 300
британских, грчких и новозеландских војника било заточено и око
800 интернираца Црногораца. Прошлог октобра, на бившем стратишту,
гдје је сада велики маслињак, у присуству градоначелника Пацифићија,
представника нашег СУБНОРА, АНПИ
34
– Националне асоцијације партизана
Италије, ИСУЦ и ђака из Кампела свечано је отворен споменик свим жртвама логора.
Обилазак споменика и поклон сјенама логораша почетак је традиције коју је у октобру 2011. најавио Паћифићи.
„Споменик, направљен од гвожђа,
састоји се од два лука у настајању из
земљишта који се преплићу на врху.
То су два сјећања на догађаје, италијанско и црногорско, лукови нијсу симетрични, јер чак и наше успомене нијесу. У центру је контура Јадранског
мора, а море је увијек било граница народа. Преплитање наших сјећања кроз лукове претворило се у мост
преко мора, инструмент знања, сарадње и међусобног поштовања”, да
је за симболику споменика професор
Нардели.
Празнине које оставља структура
су попуњене кампелским пејзажом,
морем бјеличастих маслина које се
зањишу на први повјетарац, који у исто вријеме подсјећа на сличне пејзаже
Црне Горе. У подножју споменика сваке године се одржава церемонија која
није само комеморативна, већ обнова обећања за одбрану мира, слободе
и поштовања људских бића. Они којима је то упућено и учесници су млади
који посјећују ово мјесто да би сазнали више о историјским догађајима и
да би прихватили обавезу посвећености вриједностима које овај спорменик евоцира.
У покрајини Перуђа од октобра
1942. до пада фашистичке Италије у
тамошњим концентрационим логорима Кампело и Колфиорито било је
заточено преко 2.300 црногорских интернираца. Р. П.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Сусрети
СЛОБОДА АМАНЕТ
БУДУЋНОСТИ
П
оводом Дана побједе над фашизмом у нашој земљи је боравила делегација бораца Русије која се положила вијенац на споменик Партизану борцу на Горици као
посебно поштовање за допринос наших бораца у побједи Другом свјетском рату. То су посебно нагласили и
током разговора о наставку сарадње
борачких организација двије државе
која већ постаје традиција.
„Ми желимо да још једном се поклонимо свим жртвама наших сабораца храбрих партизанских бораца
који су дали велики допринос заједничкој побједи истакао је Михаил Пањаев, уз подсјећање на обавезу да ри-
јетки живи борци из обије земље имају још један велики дуг, да на млађе
генерације пренесу аманет да чувају
слободу и наставе вјечиту борбу против фашизма, који је побијеђен, али
није уништен”.
„Ја сам на
Дан побједе требао да будем међу ветеранима на
Црвеном тргу на
великој паради
наставља причу
Иван Љиткин, ветеран из Сибира.
Али, када сам добио понуду да посјетим вашу лијепу земљу нијесам
се двоумио. И сада након обиласка, с усрета и
разговора радостан сам јер Црна Гора је вјековима слободарска земља, која
са нашом домовином сарађује
три вијека и која је наш велики
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Са делегацијом бораца из
Москве у којој се били ветерани Љиткин Иван Петрович и Пањаев Михал
Максимович разговорали
представници наше организације Андрија Николић,
предсједник, др Љубомир
Секулић, потпредсједник и
Ћетко Радоњић, члан Предсједништва СУБНОРА Црне
Горе.
пријатељ. Повезали су нас наши слободарски преци, ми ту традицију настављамо и младе обавезујемо да наставе нашим стазама.”
О борби у Другом рату на црногорским и југословенским просторима
госте из Русије упознали су Андрија
Николић, предсједник и др Љубомир
Секулић, подпредсједник Организације уз заједнички закључак да је печат побједи дала Црвена армија, са којом су раме уз раме били југословенски, односно црногорски партизани.
То је незаборавно вријеме о чему свједочи историјска читанка исписивана
крвљу најхрабријих родољуба међу
којима 27 милиона Руса и 1,7 милона југословенских партизана колико
је погинуло у Другом свјетском рату.
Зато, је наша сарадња заједничка
је оцјена ратних ветерана од посебног интереса за мир у свијету, за даље
добре односе двије државе, које ће
увијек повезивати слободарска традиција и антифашистичка идеја.
Д. Митов
35
СТОТИНУ ГОДИНА ОД СКАДАРСКЕ БИТКЕ
КЉУЧЕВИ ОД
СКАДРА ГРАДА
О
рганизатор похода предсједник ПК „Облун”, Зоран Миротић вјерује да јеово била прва организована група која је посјетила славни Тарабош, што поткрепљује податком да није успио пронаћи информацију да јеикада и једна организована група из Црне Горе
посјетила Тарабош на ком су животе дали наши преци. Током успона на
брдо које је прије једног вијека било
мјесто великогстрадања црногорске
војске Миротић је планинарима и потомцима храбрих воника говорио о
историјским чињеницама, култури,
географији, флори и фауни брда које је натопљено крвљу храбрихцрногорских синова.
Он је на врху Тарабоша учесницима похода говорио о бици за Скадар, али и о предаји кључева Скадра
принцу Данилу.
„Есад Паша Топтани, командант
одбране Скадра 23. априла 1913. Го-
36
дине предаје кључеве Скадра принцу Данилу и сердару Јанку Вукотићу и каже: „Можете мислити како
сам ожалошћен у овом часу кад чујем мили глас мртвих које остваљам
у овој земљи, али уз све то утјешан
сам што смо побијеђени од храбријег непријатеља, најјуначкијег што га
има насвијету”, причао је на Тарабошу Миротић и подсјећао на храбре
претке, на залудњу погибију али и
на поносне Црногорке које су својим синовима, мужевима, браћи, једном седмично носиле храну и преобуку.
„Не смије се заборавити ни пожртвованост и храброст часних Црногоркикоје су једном седмично, прелазећи пјешке десетине или стотинекилометара носиле својим синовима, мужевима, браћи и очевима храну, преобуку. Ни њихова храброст
није мање значајна од храбростибораца, на крају крајева оне су рађале
наше борце, оне су ихстварале”, казао је Миротић.
Већини учесника похода неко од
предака дао је живот на овом мјесту.
Један од њих био је и Часлав Вујотић, чији је предак Гајо страдао удану највеће погибије црногорске војске, 25. јануара 1913. године, на Бардањолу. Вујотића радује што се „коначно” дио популације враћа историји на прави начин, не распредајући шта је чије било у прошлости, него својим
присуством обиљежавајући мјеста која треба упамтити, као што је и
ово не било га и не поновило се. Што
не значи да треба да га заборавимо.
Црногорски књаз Никола током
Балканског рата сазнао је како велесиле сматрају да ће Скадар бити
албански кад Турци буду протјерани.
Не би ли предухитрио коначну
одлуку прије него што Турци капитулирају скупио је војску (народ) и послао их да „ослободе” Скадар од
Турака.
Узрок опсаде биле су територијалне претензије црногорског
суверена које су се упркос томе
што је већинско становништво
скадарске области било албанско, темељиле на чињеници да је
Скадар био пријестоница Зете у
средњем веку.
Опсада Скадра или битка за
Скадар трајала је од 8. Октобра
1912. године до 23. априла 1913. године када је Есад – паша потписао капитулацију и предао град
нашој војсци.
Нема црногорске фамилије која није оставила крв тамо.
Црна Гора је у то доба била војничка сила на Балкану, наоужана руском пушком репетирком са
пет метака и револверима, а располагали су и са 62 митраљеза и 15
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Јелена Јовановић
Сјенима славних предака који су давне 1913. године изгубили животе у борбама на Бардањолу, Тарабошу и Брдицу недавно се поклонила група од 70 црногорских планинара и потомака учесника битке.
батерија брзометних топова. Сви мушкарци од 18 до 62 године били су војни обавезници. Имали смо око 40.000
војника распоређених у 4 дивизијске
области. Катунску са сједиштем на Цетињу, зетску са сједиштем у Подгорици, никшићку и колашинску са сједиштима у Никшићу и Колашину.
Главни циљ био је заузимање Скадра и то прије него што Турци успију прикупити јаче снаге за његову одбрану. Операције црногорске војске
своја утврђења и организују одбрану. Турска одбрана Скадра, под командом Хасан-Ризе дивизијског ђенерала, састојала се из 24-те дивизије и цариградског корпуса, Скадарске редивске дивизије и Елбасанске
дивизије, једног гардијског пука од 3
табора, два пука пољске артиљерије са 72 топа, једног пука брдске артиљерије са 36 топова и један ескадрон коњице, уз то још и око 6 хиљада наоружаних и обучених доброво-
је познато јавности. Старци су скакали на бодљикаве жице како би мртви
штитили синове који су кретали иза
њих. Скадар је послије крваве борбе заузет 23. априла 1913. године, али
страдало је око 10.000 црногорских
бораца. За мушку популацију државе то је било више од десетковања,
а питање је зашто су гинули. Град судржали око мјесец дана, а почетком
маја напустили су га под притиском
великих сила. Битка за Скадар, а по-
Црногорци на врху Тарабоша, поглед Скадру на Бојани
су почеле 8. октобра са три одреда.
Зетски одред кренуо ка граничном
фронту и заузео положаје према Турцима код Тузи. Напад је почео у јутро 9. октобра послије краће топничке припреме, а за пар дана, тачније
до 15. октобра савладан је турски отпор и заузети су турски положаји.
Побједом код Тузи нашој војсци
био је отворен пут ка Скадру.
Међутим, због изморености војника и великих губитака, црногорско
заповједништво је дало неколико дана одмора својој војсци што сутурски
заповједници искористили да ојачају
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
љаца Арбанаса. Наша војска навикла
на „судар у отвореним биткама” на
том ратишту први пут је наишла на
вођење рата из ровова и оклопа и
на жичанепрепреке. Први пут срела
се са брзометном артиљеријом, масовном употребом митраљеза, модерним пушкама репетиркама. Турски положајибили су утврђени рововима за стојећи став у неколико редова, један изнад другог, заштићени
жичаним препрекама на гвозденом
кољу, заливеном у бетон. Све то није омело наше борце да јуришају у
напад. Невиђено пожртвовање мало
себно ратни успон на Тарабош остали су појам невиђеног херојства наших бораца. Упркос чињеници да је
Скадар тада освојен прави разлози
катастофе која је црногорски народ
и државу коштала трећине војничког потенцијала и која је десетковала број становника Црне Горе, били
су тактички и оперативни пропусти
црногорског командовања.
„И ако је црногорско јунаштво извојевало побједу ово је било најнесрећније бојиште у истроји”, записао
је у својој књизи „Црногорски рат”,
Момир М. Марковић.
37
ПИСАНО У МЕДОВИ – НА МЈЕСТУ ПОГИБИЈЕ ЦРНОГОРСКИХ ДОБРОВОЉАЦА 1916. ГОДИНЕ
ПОДГОРИЧКЕ
РУЖЕ ЗА
НАСТРАДАЛЕ
Смрт на прагу домовине. Од близу 540 црногорских исељеника који су хитали на зов родне груде у Медовском
заливу у Албанији, утопило се 386, а спасило 145.
Б
ило је то 06. јануара далеке 1916. године. Био је Бадњи дан. Италијански
брод „Бриндизи” се приближавао Албанској луци Медова. Близу 540 црногорских добровољаца је са нестрпљењем чекало час да се с пушком у руци против АустроУгарске, боре за част и слободу родне груде
Црне Горе. Међутим, многи нијесу стигли да
испуне прађедовски аманет. Савезничка мина експлодирала је у истом тренутку кад су
црногорски добровољци добили знак за искрцавање. Бродска сирена је узалуд завијала и звала у помоћ у праскозорје тог Бадњег
дана. У Медовском заливу утопило се 386
црногорских добровољаца, а спасило 145.
Од највеће трагедије у историји црногорског исељеништва прошло је равно деведесетшест година, али су сјећања остала. И данас потомци тих часних људи с поносом истичу да њихове претке није требало два пута звати да из далеке Канаде
и Америке притекну браћи у помоћ. Нажалост у протеклих деведесетшест година Црна Гора је мало пажње посвећивала медовској „плавој гробници”. Изузетак су учесници Првог сусрета исељеника Црне Горе на
Цетињу 1989. године, Фондација „Свети Петар Цетињски”, Митрополит црногорски господин Михаило са делегацијом Црногорске православне цркве и Центар за исељенике Црне Горе, који је прије неколико година објавио књигу „Медова 1916–2008, у
спомен потопљеним црногорским добровољцима” – најубједљивије свједочанство
о бродолому црногорских добровољаца на
прагу домовине.
На Бадњи дан ове године, мјесто погибије црногорских добровољаца, посјети-
38
„Ловћенска вила”
– рад вајара Риста Стијовића
ла је и у плаву гробницу положила букет црвених подгоричких ружа, делегација бораца и антифашиста Главног
„Заклињем се синовском љубављу свога рода, заграда.
клињем се словенском крвљу свога оца и племениМедовска кататим млијеком мајке своје, заклињем се патничким пестрофа се не смије
пелом наших предака, светим прахом рођене груде,
заборавити, порузаклињем се великим сунцем слободе – да ћу стајати
чили су борци и анјуначки неустрашиво, раме уз раме, бок уз бок храбре
тифашисти Подгоцрногорске и србијанске војске у светој борби за ослорице.
бођење до посљедњег даха, до задње капи крви. Тако
Она поред велеми помогао велики Бог Правде, Истине и Слободе.”
лепног споменика
„Ловћенска вила”,
који је 1939. год. подигнут на Цетињу, заслу- нуара 2016 год., ће бити стогодишњица межује и спомен обиљежје на мјесту бродоло- довске трагедије.
ма. Међутим, то је питање на које треба да
Јован Стаматовић
одговори држава. Подсјећања ради 06. јаМилан Мишко Маретић
ЗАКЛЕТВА ЦРНОГОРАЦА ОКУПЉЕНИХ У
ВАНКУВЕРУ ПРЕД ПОЛАЗАК У ОТАЏБИНУ
Снимак за успомену: делегација бораца
и антифашиста Подгорице у Медови
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Црногорски исељеници у Револуцији Пише: Гордан Стојовић
СЛОБОДА
У СРЦУ
У
вим информацијама из контаката са савезницима масовно пребацивање било је могуће једино према Афричком фронту, те се од тога
касније одустало.
Црногорци су на све могуће начине покушавали сљедити примјере својих предака који су током Балканских и Првог свјетског рата масовно долазили из обије Америке као и
других дјелова свијета у Црну Гору како би помогли одбрану своје домовине.
На жалост околности су биле другачије
током Другог свјетског рата, и нијесу ишле наруку оним родољубима који су хтјели доћи у домовину из Аргентине, Уругваја, Чилеа и итд, али је зато мноштво оних који су живјели у Сјеверној Америци, а којису се успјели придружити савезничким
току рата, посебно у Аргентини и другим
земљама стално је прикупљана помоћ за
своје сународнике који су се борили против фашизма у Другом Свјетском рату.
Многи познати црногорски исељеници учествовали су на Конгресу исељенике словенских
земаља који је одржано 1943 године у Монтевидеу – Уругвај. Први покушај да се конгрес одржи
у Буенос Ајресу гдје је била највећа концентрација насих исељенике, спријечен је од стране Југословенске избјегличке владе у Лондону, по чијем
су налогу касније многи учесници конгреса из Аргентине и малтретирани.
Један од делегата конгреса у Монтевидеу на
којем је било око 600 учесника био
је и црногорски родољуб из Аргентине, Војислав Мартиновиц који је
због учешћа на Конгресу једва успјео избјећи депортацију на Огњену Земљу.
Један од оних који су сву своју имовину и живот посветили ширењу антифашистичких идеја међу
нашим исељеницима у Аргентини
био је Стефан-Стево Кишић, рођени брат народног хероја Илије КиРадомир са групом Црногораца из Dock Suda
шића из Зеленике код Херцег Новог
у његовој „La Universal”
чији се трећи брат Лука из Аргентине вратио пред сами почетак рата и
такође је учесник НО-а.
трупама гдје су дали значајан допринос приликом
Још прије Другог свјетског рата па све до ко- ослобађања Европе, али и на Афричким, Пацифичначне побједе над фашизмом Стефан Кишић у Буе- ким бојиштима и другдје.
нос Ајресу је издавао часопис „Слободна ЈугослаПосебна је и велика тема Црногорски исељенивија”, а од 1942 године па на даље и ревију „Пар- ци и њихови потомци из САД-а у савезничкој војсци.
тизан”. Иако је био успјешан у пословима којима
О њиховом одазиву свједоче многа имена на
се бавио, сву своју не малу имовину уложио је у меморијалним плочама и гробљима америчких и
покрет иширења идеја НОБ-а међу нашим исеље- савезничких трупа.
ницима у Аргентини и другим земљама шпанског
О томе колико је била јака жеља да дођу у Црговорног подручја.
ну Гору и прикључе се антифашистичкој борб икод
Током Другог свјетског рата, будући да у ње- бројних наших исељеника у Аргентини свједоче
му Аргентина није учествовала било је доста ор- многи примјери.
ганизованих и појединачних покушаја пребациРадомир Лаковић рођен на Медуну у Кучима
вања у Југославију. О томе се чак и расправља- 1882 године, године 1941 успјешан је пословни чоло на Конгресу у Монтевидеу, али по расположи- вјек у Буенос Ајресу, и један од првих индустри-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Многи наши исељеници како
у Сјеверној тако и у Јужној Америци током прве половине двадесетог вијека рано су примили лијеве идеје и учествовали у
организовању радничких унија и политичких партија лијеве
оријентације.
По родољубљу и привржености идејама НОР-а посебно се
истицала црногорска емиграција у Латинској Америци.
јалаца у нашој Латиноамеричкој дијаспори. Међутим дешавања у Црној Гори не остављају га равнодушним, и од кад је примио вијест да се његов
брат Видак прикључио НОР-у по свједочењу његове супруге Милосаве Лаковић рођене Звицер готово свакодневно на разне начине
покушава пружити помоћ и организовати свој одлазак у домовину. Неколико мјесеци касније до њега стиже вијест да је априла 1942 године у
Озриницима код Никшића на звијерски начин од стране колаборациониста прво мучен па потом убијен његов брат Видак Лаковић, командант
партизанског батаљона „Марко Миљанов”. Радомир доноси одлуку да
како тако, одмах оде у Југославију и
прикјучи се НОБ-у.
Био је спреман да уради исто
што и његови преци, међутим његови пријатељи, а прије свих тада већ времешни
и мудри Василије Бурић те други Црногорци знајући каква је ситуација и да није било никакве шансе ни да жив стигне до Црне Горе, а камо ли да се
успије прикључи НОБу, одузимају му пасош како
би спријечили његов одлазак.
Радомир Лаковић умро је у дубокој старости
у Буенос Ајресу, али никада није прежалио што
није могао бити са својим народом. Таквих примјера је много и често се могу чути у причама са
потомцима наших првих исељеника. Наша дијаспора у Аргентини увјек се посебно истицала у
свом патриотизму и том бескомпромисном осјећају припадности, те безрезервној љубави према
старој домовини.
39
НАДНАСЛОВ
БОРЦИ И АНТИФАШИСТИ ПОДГОРИЦЕ УСПЈЕШНО РЕАЛИЗУЈУ ПРОГРАМСКЕ ЦИЉЕВЕ
Н
овчани износ који добијамо из
Буџета, није довољан. Често
се догађа да морамо сами финансирати неке од наших активности.
Али, упркос томе, успијевамо реализовати програмске смјернице – наглашава први човјек Општинског одбора
Удружења бораца Народно-ослободилачког рата и антифашиста Подгорице Боро Бановић.
Посебно важна и подједнако импресивна јесте чињеница да поменуто удружење у континуитету и на ваљан начин води рачуна о свим споменицима и спомен обиљежјима, којих
на територији главног града има 242.
У подгоричком удружењу бораца
и антифашиста изражавају задовољство тиме што су споменици у релативно добром стању, односно – како
сами наглашавају – још бољем него
у раздобљу када је организација располагала са већим новчаним средствима.
Бановић додаје како се једнака пажња придаје обиљежјима из Народно-ослободилачке борбе и онима
који се односе на претходне ратове.
Када је ријеч о том сегменту дјеловања, истичу и како им драгоцјену помоћ пружа Секретаријат за културу у
Главном граду Подгорица, али и Јавна установа „Музеји и галерије Подгорице”.
Организација успијева реализовати све планиране годишње активности, међу којима посебно мјесто заузимају вриједни дат уми из наше
прошлости.
Ревносни су
ови времешни људи
приликом
обиљежавања свих
значајнијих
датума у Црној Гори, па и на
територији бивше Југославије.
– Неретва средином маја, Сутјеска
у јуну, Јајце у новембру, а у Пљевљима
смо сваког 1. децембра – подсјећају
наши саговорници датуме током којих је писана историја.
Бановић нарочито акцентује како
посебно мјесто у њиховом раду заузимају сусрети са сродним организа-
40
СЛОГОМ
ДО УСПЈЕХА
БОРО БАНОВИЋ
цијама у Црној Гори и окружењу. Унутар граница наше државе, како истиче Бановић, жива је и
интензивна сарадња са
удружењима бораца и антифаши-
ста из читавог низа општина – како
са сјевера, тако и са југа Црне Горе.
Сличне односе, подгорички борци
и антифашисти баштине и са организацијама из регије. Недавно су посјетили колеге у Дубровнику, гдје су заједно стали испод антифашистичких
застава. Присјетили су се дана бола и
поноса, током којих су били вођени
максимом да слобода отаџбине нема
своју цијену. Била је то узвратна посјета, с обзиром да је претходно 37 чланова Савеза антифашиста Републике
Хрватске боравило у нашој држави.
Уз наду да ће у догледној будућности пребродити потешкоће на плану
финансијске конструкције, у Удружењу бораца Народно-ослободилачког
рата и антифашиста Подгорице поручују како предаха нема, те да су у припреми нове активности у циљу очувања сјећања на људе и дане који нас,
призивајући дивљење, испуњавају поносом.
Ј. Прелевић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Обиљежавање 76 година од демонстрација на Белведеру
Они су ухапшени послије белведерских догађаја
Посјетом спомен-обиљежју на Белведеру и
полагањем вијенаца,
Организација удружења
бораца НОР-а и антифашиста Цетиња (УБНОР)
и пријестоница Цетиње
обиљежили су 76 година од белведерских демонстрација.
ДОГАЂАЈ ЗА ИСТОРИЈУ
П
редсједник УБНОР-а и антифашиста Цетиња Стеван Радуновић подсјетио је на мотиве, ток
и крвави завршетак ових демонстрација, наглашавајући како нас помену-
разилазе, након само једног испаљеног метка у ваздух, наоружане формације режима на команду су почеле
да пуцају на народ. Шест демонстраната је убијено, више од 30 је рањено,
а 74 је ухапшено – казао је
Радуновић. Он
је подсјетио
да су 26. јуна
1936. на Белведеру страдали Јово Шофранац, Марко Јовићевић,
Илија Ражнатовић, Нико Петричевић,
Шуња Вукмировић и Стево Вујовић.
Секретар УБНОР-а и антифашиста
Цетиња Лазар Челебић казао је како Белведер представља мјесто које има изузетан значај у црногорској
прошлости.
– Ово мјесто гдје је први пут употријебљена оружана сила против голоруког народа. Отуда с правом кажемо да
је Белведер мјесто које има значај за
читаву Црну Гору. Управо на овом мјесту народ се побунио против режима
и Краљевине која је Црној Гори одузела државност – подсјетио је Челебић.
ти догађај обавезује на трајно сјећање на његове учесникие.
И поред забране одржавања збора, неколико хиљада демонстраната
тада је ипак кренуло ка Цетињу и било заустављено на Белведеру. Тамо је
и одржан збор на којем је јасно истакнут захтјев да се мора престати са хапшењем и мучењем утамничених Црногораца, да се Црној Гори мора осигурати равноправност и још низ других
захтјева. Послије успјешно одржаног
збора, када су учесници почели да се
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
41
70 година од стријељања робољуба на Врелима Рибничким
ПРИМЈЕРИ
ХРАБРОГ
УМИРАЊА
И
талијански фашисти и домаћи никоговићи, одроди и страни плаћеници су НАШИМ СИНОВИМА, НАШИМ ОЧЕВИМА, НАШОЈ БРАЋИ И НАШИМ МУЖЕВИМА одузели су слободу,
ускратили право на живот, али их и уградили у вјечите темеље Црне Горе, у историјску трајност урезали њихова имена,
њихове жртве ОВЈЕКОЈЕЧИЛИ, дигли НА
НАЈВИШИ НИВО ЉУДСКОВАЊА, ИЗДИГЛИ ИХ НА ПИЈЕДАСТАЛ ЈУНАШТВА И
ЛОЈАЛНОСТИ СВОМ НАРОДУ И СВОЈОЈ
ЦРНОЈ ГОРИ, истакао је Чедомир Љешевић.
Обраћам вам се поштована родбино,
у име борачке и антифашистичке организације Подгорице, а мислим да ми неће бити замјерено и да кажем у име БОРАЦА НОР-А И АНТИФАШИТА ЦРНЕ ГОРЕ, са жељом да саучествујемо у вашем
трајном и болном сјећању на жртве ВАШИХ НАЈМИЛИЈИХ, али и да кажем ДА
СУ ЊИХОВЕ ЖРТВЕ ТРАЈНЕ ВРИЈЕДНОСТИ ЦРНОГОРСКОГ НАРОДА И ЊЕГОВЕ
СЛОБОДЕ, да њихов примјер сјаји и данас НАКОН СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА У СЛОБОДНОЈ, НЕЗАВИСНОЈ И МЕЂУНАРОДНО
ПРИЗНАТОЈ ЦРНОЈ ГОРИ. Вјерујемо да ће
и нове генерације народноослободилачке и антифашистичке традиције и овај
Споменик и Врела Рибничка удостојавати, као и сва друга слободарска стратишта, трајно обиљежавати и чувати.
Све вас другарице и другови, овдје
присутне позивам да још једном, са дужним пијететом одамо почаст, и у трајно сјећање смјетимо имена овдје од крвника усмрћених наших слободара. Милана Алигрудића, Вељка Асановића, Ду-
42
Прије 70 година на овом
ЗБОРИШТУ СЛОБОДЕ, на
овом ТЕМЕЉИШТУ АНТИФАШИЗМА, на овом ИЗВОРИШТУ ЦРНОГОРСКОГ ДОСТОЈАНСТВА јуначки се
угасио жвот 55 црногорских родољуба, бораа против фашизма и домаћих издајника, рекао је Чедомир
Љешевић, на скупу на Врелима Рибничким који је организовала мјесно удружење бораца Коника уз присуство чланова борачке и
антифашистичке организације Подгорице и Црне Горе и предсједника СУБНОРА Андрије Николића и његових сарадника.
шана Батровића, Андрије и Гаврила Богојевића, Вука Божовића, Луке, Петра,
Радивоја и Спаса Бољевића, Веселина и
Ђока Бурзановића, Марка Вујачића, Милана Вукотића, Блажа Вукчевића, Химзе Галичића, Блажа Ђуретића, Симона
Ђуришића, Илије Златичанина, Драга
Ивановића, Вукашина Ивовића, Милу-
Стевана Становића, Блажа и Вида Ускоковића, Милоша Шарановића и Мира
Шушкавчевића.
Јер, њихова имена и презимена, као
и свих оних који су дали животе у борби
тина Кажића, Љубомира Кликовца, Богића Којичића, Зарије и Шпира Кукуличића, Милије Маковчевића, Мила и Пека Мараша, Радосава Марковића, Богића Матића, Драга и Миленка Мијовића,
Веља Милића, Павла Миличковића, Зарије Миротића, Спаса Николића, Душана Новаковића, Мила Пејовића, Сава Пеличића, Владимира Петровића, Томице
Пиперовића, Блажа, Војина и Драга Поповића, Воја Радовића, Милана Радуловића, Васа, Стевана и Ђока Раичевића,
против фашизма и домаћих изајника, у
борби за слободу Црне Горе, треба и данас да буду симбол борбе против поновног повампирења увезеног клеро-фашизма, домаћег четништва, изрођеног квислинштва и антидржавног дјеловања на
штету грађана и државе Црне Горе. Сигуран сам ди би њихови примјери лојалности и патриотизма били уграђени и у
данашњу савременост Црне Горе, у њене путеве слободе, сувереност, независност и међународног уважавања.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Обиљежено
НАДНАСЛОВ 69 година од стријељања 25 родољуба на Моштаници
НЕ МОЖЕМО
ДА ЗАБОРАВИМО
П
ослије одавања поште родољубима из готово читаве Црне Горе, госте и присутну родбину стријељаних, поздравио је секретар удружења Жељко Звицер,
након чега им
се обратио познати никшићк и а н т и фа ш и ста, публициста
и новинар Дино
Тузовић.
Он је подсјетио да су се 25.
јуна прије скоро
седам деценија,
у освит зоре зачули фашистички рафали који
су угасили животе 25 часних људи,
само зато што су вољели своју Црну Гору и слободу.
Оставили су нам да се сјећамо
не само њихових имена, већ и њи-
Удружење бораца и
антифашиста Никшића положило је јуче вијенац и одржало комеморативни скуп на споменику на Капином Пољу, у знак сјећања на 25
храбрих родољуба, које су фашисти стријељали прије 69 година у
Моштаници.
Имена која
не блиједе
У Моштаници су 25. јуна
1943. године стријељани Никшићани, браћа Мило, Јово и
Блажо Цицовић, Бошко Каровић, Ђорђије Дамјановић, Божидар Дубљевић, Васо Мићуновић, затим Подгоричани Димирије Драговић, Тодор и Вујадин Ђуровић, Ново Ивановић и Блажо Мугоша, потом
Марко и Ђорђије Гргуровић и
Радан Јовановић из Даниловграда, Војислав Бојовић и Владислав Губеринић из Берана,
Милић Чукић и Никола Лабовић из Андријевице, Саво Филиповић и Лука Лазаревић са
Цетиња, Марко Матијашевић
и Миладин Нововић из Бијелог Поља, Лука Марковић из
Бара и Милорад Јовановић из
Сјенице.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
хових дјела, која су високо развила барјак слободе широм Црне Горе. Били су то наше комшије, кумови и пријатељи наших породица.
Нијесу се плашили смрти. Људи који дају животе за слободу никада
се и ничега не плаше. Можемо да
опростимо, можемо да се не светимо, али не можемо да заборавимо. Те 1943. гоидне у Црној Гори било је пуно стријељања невиних жртава – рекао је Тузовић. Он је поручио породицама и потомцима стријељаних родољуба, да је у црногорској традицији слобода и роддољубље изнад свега, зато се они не могу заборавити.
У делегацији породица стријељаних и Удружења бораца и антифашиста, био је као и увијек до сада, бивши никшићки градоначелник
др Слободан Никчевић. Нешко касније, споменику на Капином Пољу
приступила је и делегација Комуниста Црне Горе, Југословенска опција, која је са заставама тробољкама
са петокраком такође положила вијенац и одала пошту родољубима
стријељаним на Моштаници прије
69 година. Споменик на Капином
Пољу дјело је познатог никшићког
архитекте Слободана Вукајловића, коме је мајка такође била жртва фашистичких рафала на Фармацима 27. децембра 1943. године.
43
НАДНАСЛОВ
Фармаци: Болно стратиште револујције
Окупили смо се овдје испред
споменика на Фармацима да
се сјетимо оних 53 родољуба
из Никшића и Подгорице, погинулих за слободу, које је фашистички окупатор стријељао на
данашњи дан прије 68 година и
да им одамо дужну почаст, да
евоцирамо успомене на та тешка, али славна времена, рекао
је др. Радован – Рацо Мијановић
на скупу у Фармацима гдје су заједно били борци и антифашисти из Подгорице, Никшића и
Даниловграда заједно са младима гдје као увијек посебно мјесто заузимају извиђачи Никшића, Подгорице и Цетиња.
НЕЗАБОРАВНИ
ХРАБРИ
ЗАТОЧНИЦИ
Н
а данашњи дан, овдје на Фармацима њемачки фашисти уз помоћ
четника на свом издисају прије
68 година, стријељали су 53 родољуба и
борца из Никшића и Подгорице. Жртве
које су тог дана овдје херојски положиле своје животе пале су у четничке руке
у љето и рану јесен те године као борци и таоци, а затим, послије уништења
четничког руководства од стране партизанских јединица у Острогу 18. октобра били предати у руке Њемаца. Тих
дана у по злу чувеном затвору „Јусовача” у Подгорици, као и другим затворима био је велики број учесника НОБ-а, а
четници су чекали тренутак када ће им
окупатор дати одријешене руке да их
проберу и гурну пред њемачке митраљеске цијеви.
Чекао се само повод да би фашисти и
домаћи издајници могли искалити бијес
на немоћне заточенике. Повод није било
тешко наћи, поготово што су почели да
трпе поразе на свим фронтовима, свјесни да им се ближи слом.
44
27. децембра одређен је за дан када
ће се извршити одмазда над 53 затовреника који ће својим јуначким и непокорним држањем осујетити осветничко задовољство њемачких фашиста. Тако су
овдје, гдје сада стојимо у једном трену
погођена и угашена 53 живота, али они
живе у нама непрекидно као спомен на
борбу и патње. Њихово јуначко и поносно
држање на стријељању, њихова пјесма и
коло које су повелии у затовору ноћ при-
је стријељања, кад су већ знали шта их чека, звијезда је водиља која опомиње како
се брани и чува своја домовина, јер овом
народу слобода никад није поклањана, за
њу су се бориле генерације и генерације
приносећи на олтар слободе највише што
су имали – своје животе. Ми би били недостојни својих предака и самих себе ако
бисмо заборавили њихове жртве.
Овдје на Фармацима, и на хиљадама
других ратишта и стратишта, наши борци и наш народ крвљу су исписивали најсветлије странице наше историје. То је
најистинитији уџбеник историје. И, зато,
не дозволимо да ту историју пишу поражене снаге, да искривљују њен ток, суштину и смисао, нити да због временске
дистанце и некритичког суда или једноставно нашег ћутања, неко данас исписује новиу истину – историју. Јер, бар
једна страница, наше славне историје,
којој се данас дубоко поклањамо, исписана је и овдје, у Фармацима, истакао је
др Радован Рацо Мијановић, на скупу у
Фармацима.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
НАДНАСЛОВ
ПОДГОРИЦА
СЈЕЋАЊЕ НА СТРИЈЕЉАНЕ РОДОЉУБЕ НА БРДУ „ЉУБОВИЋ”
У
дружење бораца НОР-а и антифашиста главног града одало је јуче пошту код спомен-гробнице под брдом „Љубовић” родољубима стријељаним у Другом свјетском рату.
Из барског логора 25. јуна 1943. изведено је 180 заробљеника и разаслато широм Црне Горе да би били стријељани и тиме
заплашили локалностановништво. Испод Љубовића стријељано је њих 30 – казала је Јулија Новаковић, из Удружења бораца
НОР-а и антифашиста главног града.
Недалеко од спомен гробнице испод Љубовића је и споменгробница породице Дедић и Арса Перића. Ту су стријељани Бошко Дедић са синовима Вуком, Вуксаном, Радисавом и кћерком Јелом – Јелицом. Са њима је стријељан и познати политички радник Арсо Лукин Перић. И испред њихове гробнице су положили цвијеће.
Наставићемо да обилазимо сва стратишта из Другог свјетског
рата, као и из ослободилачких ратова Црне Горе, да би показали
ДАНИЛОВГРАД
да нијесу заборављени, да нијесу узалуд умрли, али и да би указали да се слично никада више не догоди – рекла је Новаковић.
Пролетери не умиру
П
осјетом спомен-обиљежјима и полагањем цвијећа Удружење
бораца НОР-а и антифашиста Општине Даниловград обиљежило је 25. јун, дан када су фашисти извршили стријељање
180 интенираца из барског логора. Стријељање је извршено у седам мјеста Црне Горе 1943. године. Међу стријељаним њих 56 били су из Општине Даниловград, близу једне трећине. Спомен костурницу на Шареној плочи код Даниловграда обишла је родбина стријељаног родољуба Милорада Рашовића која живи у Шведској. Том приликом својим средствима, као знак сјећања на стријељане, обновили су слова на костурници, чиме су допринијели
да ова костурница заиста буде примјер одржавања и бриге о спомен-обиљежјима. Иначе, у Даниловграду посвећује се, у границама материјалних могућности, пуна пажња обнови и ревитализацији спомен-обиљежја.
Драго Кнежевић
годишњица пробоја логораша из ЈасеновцА
НИКАДА ВИШЕ УСТАШКЕ, ФАШИСТИЧКЕ И НАЦИСТИЧКЕ ИДЕЈЕ
Н
а дан пробоја 1945. у Јасеновцу су била 1073 логораша, у пробој их је кренуло 600, а до слободе стигао само 91. Сви остали убијени су и спаљени с логорским објектима приликом усташког повлачења. Педсједник Јосиповић рекао је да и данас треба „препознати свакога тко жели негирати злочине и тко у име нације
жели мржњу и страдање”. Хрватски предсједник сматра
да у данашњим уџбеницима у Хрватској није исписана пуна истина о Другом свјетском рату, па се из таквих трагичних догађаја није научило ништа „јер се увијек изнова јављају покрети који би опет погазили људскост, слободу и демократију”.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
У Хрватској никада више фашистичке, нацистичке и
усташке идеје неће прочи – казао је Јосиповић.
45
НАДНАСЛОВ
Откривена биста Јелене Ћетковић
ХЕРОИНА ЗА
НЕЗАБОРАВ
Нова биста народне хероине Јелене Ћетковић откривена је у истоименом вртићу, уз богат културно-забавни програм. Подсјећамо, стара биста украдена је у октобру 2011. године из дворишта овог вртића на Конику.
Д
иректорица ВЈ „Јелена Ћетковић” Наташа Томовић захвалила се породици Ћетковић, која је, изњедрила тако храбру
особу те Удружењу бораца НОР-а и
породици вајара Срђана Ковача, која је сачувала копију бисте и све његове радове.
Успјели смо да излијемо њену бисту и поставимо је поново на исто
мјесто.
Велику помоћ у том послу добили смо од некадашње директорице
овог вртића Софије Кликовац и садашње Наташе Томовић. Потпредсједник СУБНОР-а Зоран Бобо Раичевић подсјетио је да је Јелена Ћетковић са непуних седамнаест година постала члан СКОЈ-а.
Била је одлучна и непоколебљива у намјери да се бори до краја, и
ако затреба положи живот за идеале праведнијег и хуманијег друштва. По задатку у октобру 1941.
прелази у Београд и укључује се у
чувену илегалну организацију у којој од првог дана учествује као иницијатор и неустрашиви извођач акција на разоружавању и уништавању непријатељских патрола, паљењу гаража, складишта муниције и сл. Подстакнути успјехом, али
и са жељом да осујете и онеспособе злогласну нацистичку полицију,
београдски илегалци, међу којима
истакнуто мјесто заузима и Јелена
Ћетковић, планирају почетком марта 1942. године акцију ликвидирања
46
по злу познатих агената Космајца и
Залада. Нажалост Јелена није дочекала на слободи и њено извршење.
Ухапшена је неколико дана прије ликвидације послије чега је звјерски
мучена и понижавана. И овога пута
на, пребијана и злостављање нечувеним методама. Све то није је поколебало. Идеали слободе и новог
бољег друштва били су за њу значајнији од живота. Стријељана је 14. маја 1943. године.
све је било узалуд. Непријатељ од
Јелене није добио ниједну информацију. У међувремену њени другови извршили су договорено. Агенти
су убијени а Јелена, иако једва опорављена од силног батињања, осјетила је огромно задовољство и дивљење према саборцима. Остатак
живота провела је у затвору муче-
Јелена Ћетковић. Хероина и народни херој. Скојевка, партијка,
радница, синдикалка, борац, илегалац, мученица. У свему примјерна.
По свему незаборавна. Лијепа, Храбра, мудра, хумана, одана. Све најбоље и најљепше што је могло красити једну Црногорку, Јелена је сабрала у себи.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Линије
НАДНАСЛОВ
слободе и незаборава…
Баре Краљске,
Лубнице, Црквине…
Између осталих и два
имена. Будо и Бајо. Два
имена исте жртве и исте
будућности. Ево их и сада са нама, именом улице, институције, предузећа. У поруку су се претворили далеког марта
1942 године…
Д
о сваког споменика води пут. Сваким путем иде човјек. А тај корак којим се идем путем који води до споменика је другачији од осталих корака. Некако обавезнији и свечанији. Пут ка споменику је увијек пут кроз вријеме. Кроз вријеме које обавезују и ка људима који се не
смију заборавити…
Када су у питању споменици на подручју колашинске општине и то из периода Народно ослободилачког рата и социјалистичке револуције – онда су стазе ка њима утабане. И то бригом и пажњом коју организује Удружење бораца и антифашиста наћелу
са предсједни 9 ком Гојком Влаховићем. Током године стизало се на сваку страну гдје је
од слободарског подвига настао биљег који
прича. Камен који само наизглед ћути јер ђе
је слобода ту ћутања нема. И сваки сусрет са
тим мјестима је посебна прича…
аре Краљске. Снијег тек почео да се
најављује. Ипак путем ка Трешњевику
се стиже без проблема до Пецког Луга у Барама Краљским. Миле Шуковић вади
лопату да се очисти и прошири стаза до споменика. За њим Гојко Влаховић, Бориша Меденица, Драган Вујисић. Цвијеће и наклон и
сјећање на 20 јануара 1942 године када су се
партизани нашли у четничком обручу. Страдање на Барама Краљским је обиљежили
Други свјетски рат на подручју колашинске
општине када је у питању приложена жртва
олтару слободе. А предсједник Гојко Влаховић каже: сваки пут када се положи цвијеће
Б
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
на споменике, као
да се обнови енергија коју је имало
слободарско вријеме. Примјери антифашизма треба
да буду на челу моралних категорија
и у нашим данима.
Наша је онбавеза
да сачувано поруке
сваког црногорслког светилишта. Да
трају што дуже, да
се чују што дуже…
убнице. Примјер како сарађују Удружења бораца НОР
-а и антифашиста
два сусједна града.
Овога пута Колашина и Берана. Предсједник Удружења
из Берана, Миро
Посјета споменику у Барама Краљским
Јоксимовић са сарадницима, дочекује делегацију из Колашина коју предводи Гој- ча о марту 1942 године када су на Црквинако Влаховић. Заједнички се креће ка Лубни- ма погинули и народни хероји Будо Томоцама. Финиш је јануара. Још нема великог вић и Бајо Секулић и још 28 родољуба из коснијега. Пут је прошаран ледом и копнином. лашинског краја. Миле Шуковић се присјеЧека нас зимска тишина села у подножју Бје- ћа и 1982 године када је као предсхедним
ласице. Те тишине није било 25 јануара 1942 омладине Колашина, крпз акције омладигодине када је у Горњим Селима страдало наца, почео да се обнавља овај спом, енике.
43 партизана од чега су 33-ојица из колашин- Обнављала су се слова, зеленило око споског краја. И договарају се Гојко Влаховић и меника. То је била и жеља чувеног колашинМиро Јоксимовић: да се комплетира споме- ског генерала Сава Дрљевића. Имали су и
нички комплекс, да се допишу имена свих подршку и ЈНА и генерала Конрада Колшекоји су изгубили животе тога 25 јануара 1942 ка. ЈНА је и модернизовала пут од Јадрангодине, да се све то уради заједничким на- ске магистрале до Споменика на Црквинапором двије општине, да се у пројекат укљу- ма. А два имена и данас живе са нама. Буче и предсједници Берана и Колашина, Вука до и Бајо, два симбола једне исте младости
Голубовић и Дарко Брајушковић. Да се све и једне исте жртве. Једне исте будућности
то заврши што прије јер свако име мора да коју су хтјели и за коју су живјели. И сада
има своје мјесто на споменицима…
их ево са нама. Именом улице, институцирквине. Уз бројне остале занимљи- је, предузећа. Свуда су Будо и Бајо и њиховости и карактеристике, Црквине ви идеали…
Дражен Драшковић
имају и своје споменичке приче. При-
Л
Ц
47
На мјесту велике погибије
МАЈЧИНА СМРТ
РАНА БЕЗЛИЈЕЧНА
Т
е, трагичне, 1943. године 13. јуна,
када су куће по Пиви на више мјеста горјеле, фолксдојчерске њемачке јединице
запалиле су у катуну села
Стабана у планини Кручици на мјесту званом Мало језеро у три колибе
22 становника. Да би починиоци злочина показали звјерску ћуд жену пред
порођајем издвојили су и кад
се ватра разбуктала онда су пуцали у њу и након тога полуживу је бацили
да изгори.
Покољ на томе мјесту преживјела је
Љубинка Тијанић – удата Осмајић која је
имала само 4 године. Она се, кад је виђела војску да доводи народ, увукла и шћућурила у буков жбунић поред једне колибе, а кога, као неким чудом, послије
огромни пламен од сламе и суве букове
грађе није захватио. Претстрављену, избезумљену и мокру од суза Љубинку пред
ноћ је пронашла родбина побијених.
На Тресуљи у планини Кручици изнад
Малог језера у исто вријеме Њемци су у
4 колибе убили и запалили 96 чељади. У
једној од запаљених колиба, а како ни она
48
није знала, преживјела је са много рана
и опекотина Љубица Продановић. У исто
вријеме у сусједном селу Јасену убијено
је 30 житеља и запаљени су у већој штали.
Претходне године 1942. код Великог стабањског језера у љето убијени су народни хероји, прекаљени комунисти, Богдан
Котлица и Јован Ћоровић.
Потресна је прича о овим догађајима
Божа Радоичића, професора историје у
пензији: … Тога су дана, прича он, из моје куће, а била је заједница оца и браће
од 22 члана, страдале су моја мајка, сестра и још њих. Кад ми је отац у пресјен
сунца, плачући, испричао шта се догодило
мајци и сестри, а имао сам 6 година, истога тренутка изгубио ми се из вида мајчин лик и никад више нијесам могао да се сјетим како је изгледала, ни колика
је била. И како тада, тако и
сада пред очима ми је нејасна, топла сјенка њеног
лика. Запамтио сам добро
да се кукњава преживјелих
наредних неколико дана свукуд чула, а кога год сретнеш он
плаче и као изгубљен нешто неразумљиво и неповезано прича и само ти је јасно да куне непријатеља. Кад је њемачка
војска отишла све овце, козе и говеда из
планине покупила је и оћерала.
Преко љета преживјели мјештани искључиво су се хранили куваном копривом и штиром, којих је по планини било,
срећом, у изобиљу и месом уловљене дивљачи. Мало је ко имао брашна да испече
хљеб. Спасоносно за народ било је то што
је љето било родно. Ето, и сада задрхтим
и потресем се када се свега тога сјетим
сузних очију прича Божо Радојичић једини цувар болног сјећања на велику погибију недужне чељади и нејачи.
Добрило Павић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Првомајски
НАДНАСЛОВ излет бораца и антифашиста Бара
НА ИЗВОРУ ИСТОРИЈЕ НАШИХ ПРЕДАКА
Поводом првомајских празника, Општински одбор
Удружења бораца Бар је за своје чланове и активисте
организовао излет у Острос. Њима су се као гости
придружиле делегације Удружења бораца Улциња,
Вирпазара и Подгорице.
Б
орци су обишли Стегваш, па Бунар и Манастир Пречисту Крајинску, гдје је о овим значајним културно историјским споменицима говорио Милорад-Мило Вукчевић. који је истакао да су манастирски комплекс кнеза Владимира и бунар, који је био дио
живота овог краја најстарији споменици историје, вјере и културе на Балканском простору који се помињу још у десетом вијеку. Стога није чудо што је манастир свете Марије гдје су пренешени земни остаци кнеза Владимира који
је на превару убијен дуго називан Зетска Света гора. Поред историјског блага прави бисер је Острос који је дао велики број истакнутих првака и угледних
стваралаца, али и добрих и честитих до-
маћина и прегалаца. Напредку су помогли посебно Аручевић, Дјечбитић, Цуровић, Хусић, Берјашевић и многи други.
У Остросу су их дочекали чланови
Удружења бораца Крајине, предсједник МЗ Острос Емро Дураковић, директор Основне школе „Ђерђ Кастриоти”
Бећир Берјашевић и секретар Мјесне
канцеларије Етем Ликовић. Пријатно
дружење се наставило на ручку уз бесједе пјесника Рајка Јоличића. Присутне је поздравио предсједник СУБНОР-а
Црне Горе Андрија Николић. У име бораца Крајине говорио је Селим Аручевић. При повратку у Бар преко Ливара,
Шестана, и Мурића, посјетили су споменик палим борцима у Горњим Сеоцима.
Иако је пут био напоран за све учесни-
ке који су у поодмаклим годинама, то
се није могло примијетити при доласку
у Бар. Сви су били задовољни јер је дружење било врло пријатно, тако да ће са
оваквим активностима, кажу, наставити и убудуће.
Трагом историје
Први ред: Лазар Радов Радовић из Косијера (први с лијева), Војо Мартиновић из Цетиња (други у првом реду)
Други ред: Лука Бошков Радовић (први с лијева), Милутин Видов Марићевић (трећи
у другом реду), Ристо Ђуров
Радовић (четврти у другом реду), Шпиро Драгов Рајковић
(шести у другом реду) – сви
из Косијера и Талија (не знам
име) девети у другом реду.
Група бораца I прекоморске партизанске бригаде.
Слика је сачињена приликом формирања I прекоморске бригаде у Барију 1943. године. Ја углавном све борце на слици познајем, али се не сјећам имена и презимена свих. Међутим препознајем:
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Трећи ред: за пушкомитраљезом Петар Ђуров Радовић
из Косијера – командир наше
чете 1941–42. године у батаљону 13. јул Ловћенског одреда, други је Пејановић из Цетиња (не знам име) и трећи
Ранко Андријин Прља.
Остале не памтим.
Петар Радовић
49
Плужине
УГРОЖЕНА
СПОМЕН
ОБИЉЕЖЈА
У
минуле двије године у нашем крају који је током Другог свјетског рата дао велики допринос побједи над фашизмом
и гдје су доношене значајне одлуке током боравка Врховног штаба и Врховног команданта
Јосипа Броза Тита, али и извршен масакр над
невиним становништвом наша организација је
постигла значајне резултате, истакао је у уводним напоменама досадашњи и поново именовани предсједник Милован Туфегџић.
Обишли смо сва спомен обиљежја која су
у лошем стању, нека су унистена, нека оскрнављена, док су установама и објектима одузета имена славних револуционара из овог краја. Колико смо могли ми смо обновили, али
то је врло мало. У овом правцу разговарали
смо са представницима локалне самоуправе,
уз приједлог да ради заштите и чувања на посебној локацији у самом граду смјестимо све
спомен бисте. То је само једна од наших даљих активности закључио је Туфегџић.
Наша организација је све бројнија и сада
имамо више од стотину чланова, од чега су
половина млађи људи, истакао је пјесник Добрило Павић. Сви имамо поштовање за Револуцију и велики допринос Пиве побједи. Али,
не заборављамо и бројне жртве, које заслужују пуно поштовање у овом метежном времену. Зато спомен обиљежја обилазимо, на
50
њихове слободарске
поруке подсјећамо.
То би требао да буде један нод задатака и међу школском
омладином.
Међутим, стичем утисак да је сраОвај крај је како кроз вјекове
мота на часу историтако у Другом рату исписао своје поменути храбре
јом крвљу најсвјетлије странице
слободаре Мирка
црногорске историје. Неправедно
Кулица, браћу Топаје помињати и битке и јунаке, јер би сигурно многе забораловић и Гаговић, Равили, мада су сад сви на удару, рекао је Спасоје Кулић.
доја Дакића и многе
Руше се споменици, кривотвори се истина о рату и Редруге из ближе и даволуцији, бришу се имена и свијетли примјери умирања за
ље историје. Као да
слободу, кади се над гробовима оних коју су витешки полосе стидимо онога чижили своје животе на олтар слободе видно узбуђен опомиме се просвијећени
ње Спасоје Кулић, борац из првог строја, старина која памнароди поносе. Очити многе јунаке и прваке уз опомену да су Пиву заборавили
то да Други свјетски
прво Пивљани, који су ође рођени, јер родитељска огњишта
рат за појединце није
не посјећују, а богме и Држава која главе не обрће на младе
још завршен, и да наљуде који остају без посла и чаме по селима и овој вароши.
стоје наставити борбу другим средствима, тамо ђе су побијеђени датака наше Организације истакао је Добристали и остали. То се мира мијењати, јер ро- ло Павић.
Велика је и заједничка обавеза без обзира
бови историје несмијемо бити, али храбре јунаке и борце за слободу свог народа и живе на нове политичке оријентације и припадност
стријељане мученике на Долима и широм Пи- бринути о споменицима Револуције. То је наше
ве не смијемо заборавити, што је један од за- слободарско и свето наслеђе и обавеза према
правди, према истини и према прецима ријечи
су Мирка Вуковића, активисте у Организацији,
који замјера и локалној самоуправи и свим житељима за немаран однос према својој историји иу према великм побједницима над фашизмом, којима се дивио читав свијет.
Учествујући у раду Скупштине Слободан
Симовић, члан Предсједништва Главног одбора и Драган Митов Ђуровић секретар Организације подржали су планиране активности, уз
вјеровање да се заједничким залагањем многи проблеми могу ријешити, односно да идеју антифашизма треба међу младима афирмисати и историјску истину од кривотворења
и заборава чувати.
Д. Митов
ПИВА ЈЕ
ЗАБОРАВЉЕНА
КОЛИЈЕВКА
РЕВОЛУЦИЈЕ
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Тиват
НАДНАСЛОВ
Н
е дозвољавамо да године ослободилачке борбе падну у заборав,
афирмишемо истину о II свјетском
рату, жестоко се противимо фалсификовању историјских чињеница, а на нама је
да бринемо и старамо се о свим живим судионицима НОБ-а и да заштитимо све споменике и обиљежја наше славне прошлости, казује приоритете Удружења његов
предсједник Драгиша Ћосовић.
Када се ријечи претворе у дјела, ниска
активности се ниже: обиљежавање 21. новембра, Дана општине Тиват и самог Удружења; комеморација 70 година Пљеваљске битке која 1. децембра није протекла
без Тивћана; одата почаст мјештанима и
италијанским партизанима на споменику у Доњој Ластви, којој су се 10. децембра придружили и представници „Заједнице Италијана у Црној Гори”; положени
вијенци, 17. априла текуће године, на споменик народним херојима Спасићу и Машери који су жртвујући своје животе потопили брод да не би пао у руке фашистичког окупатора.
АКТИВНОСТИ
ЗА ПРИМЈЕР
Удружење бораца НОР-а и антифашиста Тивта”, однедавно и правно усклађено са актима „Савеза бораца НОР-а и антифашиста Црне Горе”, на добровољној и патриотској основи окупља учеснике народноослободилачког рата, али и све поштоваоце њихове борбе и
трајних слободарских тековина.
„Пред спомеником хероја Спасића и Машере”.
Младим умјетницима приређена је
изложба, коју је пратила и додјела награда, у згради „Збирке поморског наслеђа”,
а финале квиза одржано је 21. маја, у склопу обиљежавања Дана независности, на
једреанку „Јадран”. Завршни дио такми-
прескочити успјешну сарадњу са локалном
управом, и „Организацијом жена Тиват”,
те активности, махом млађих чланова, на
чишћењу снијега на Цетињу приликом ванредног стања, када су од својих скромних
средстава издвојили „који еуро” за набавку горива Жабљаку… „Побољшање услова за рад и омасовљење Удружења је на-
чења на школском броду Морнарице Црне Горе организован је у сарадњи са Војском ЦГ, а обогатили су га фолклораши
КУД-а „Бока”, мажоретке плесних клубова
и средњошколци склони лијепом говору.
Када буду сумирали учинак у првој години рада, чланови Удружења неће моћи
ша стална активност”, казао је Ћосовић, с
поносом истичући да идеје антифашизма
баштине са носиоцем споменице 1941. и
пензионисаним адмиралом ЈНА, Бранком
Мамулом, друговима, учесницима НОБ-а,
Томом Петковићем и Иваном Вулановићем… Зора Крстовић
Будни чувари традиције
Посебна пажња, посвећена је младим
Тивћанима, а да би проширили њихове
историјске видике Удружење је са Средњом школом „Младост” потписало протокол о сарадњи, који је изњедрио квиз
„НОБ и антифашизам у Боки 1941–1945.”
те ликовни и литерарни конкурс на тему
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
51
УБНОР-а БАР
ОДГОВОРНО О
РАДУ И ЗАДАЦИМА
У
дискусији по свим материјалима учествовали су сви присутни. На основу
њихових дискусија могло се закључити да су борци незадовољни својим статусом
у друштву и сврставањем у ред невладиних
организација. Организација бораца је увијек
била на путу очувања основних слободарских, моралних и цивилизацијских вриједности друштва и била активни члан друштвене заједнице. Незадовољни су и учинком захтјева: да се у Дом револције одржава историјски час основној и средњошколској омладини, да се врате имена народних хероја инстутицијама које више не носе њихова имена, да се врате експонати из НОБ-а и предратног револуционарног периода у Музеју.
О Нацрту Статута чуло се више разних
мишљења али не и неких конкретних приједлога осим приједлога да треба увести чланарину као обавезан вид плаћања јер она чини једну организацију институцијом. А највише пажње као и увијек на нашим сједницама
На сједници којој је присуствао подпредсједник
Главног одбора СУБНОРА ЦГ др Љубо Секулић усвојена је Одлука о расписивању избора у Удружењу
бораца НОР-а и антифашиста Бар. У Одбор планирамо 21 члан умјесто досадашњих 19. Разматрани
су и усвојени материјали: Извјештај о раду Удружења за период између XIII и XIV Скупштине, извјештај Надзорног одбора за протекле 4 године, Нацрт Статута СУБНОР-а и антифашиста ЦГ, План
рада Удружења и Финансијски план за 2012. г.
је посвећено питању
обиљежавања концентрационог логора у Бару, које ни послије 60 година нијесмо успјели да реализујемо. Немамо довољно разумијевања ни Општине Бар ни Главног
одбора СУБНОР-а ЦГ ни државе у цјелини. А
то је проблем зрелости једног друштва и лоша цивилизацијска порука.
Што се тиче материјала закључено је да
су сви материјали стручно и детаљно обрађени, више пута претресани и током времена сви заједно утицали на квалитетнији садржај истих. Водили смо рачуна о чувању и ширењу револуционарних традиција НОБ, реализовали обиљежавање значајних датума,
догађаја и личности из историје НОБ, одржавали и посјећивали спомен-обиљежја која представљају својеврсну поруку слободе и
достојанства, водили рачуна о борцима који
примају материјалну помоћ и који су лошег
здравственог стања, одржавали добре локалне, међуопштинске и међународне односе са антифашистичким организацијама, посебно с Италијом, радили на ширењу и афирмацији антифашизма као трајне вриједности
и обавезу друштва кроз разна писања, скретали пажњу на опасности од појединих чланака у новинама који носе негативну поруку
младим генерацијама. Радили на омасовљењу организације пријемом нових чланова.
На крају може се рећи да је за нама један период веома плодног рада, без обизира на ситуацију нијесмо дозволили да догађаји прођу мимо нас него смо били активни
учесници у њима, како је рекао у свом излагању један од дискутаната.
С. Ђуришић
Изборна Скупшина Удружења бораца и антифашиста Плав
МЛАДИ БУДУЋНОСТ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
У
Плаву је одржана изборна Скупштина
бораца и антифашиста општине Плав,
на којој су поред делегата Скупштине,
присуствовали потпресједници СУБНОР-а и
антифашиста Црне Горе, проф. др Љубо Секулић и Зувдија Хоџић, као и гости из Удружења бораца и антифашиста Берана. Прије почетка рада Скупштине, одата је дужна
пошта за 29 преминулих чланова у периоду између двије скупштине. Извјештај о раду Удружења поднио је Вукман Коматина,
предсједник ОО Удружења бораца и антифашиста општине Плав, који је истакао да ова
организација броји 170 чланова, међу којима
је и велики број младих људи. Претходних
година смо организовали на десетине значајних акција на реконструкцији и заштити
свих споменика и спомен-обиљежја на подручју ове општине из Другој свјетског рата
који свједоче о примјерима и оданости слободи и Црној Гори.
Сваке године, редовно, посјећујемо општину Трново и мјесто гдје је у току НОР-а
страдало на десетине бораца из овог краја.
52
Са овим и многим другим активностима наставићемо и у наредном периоду, и додао,
да је у току припрема података о свим палим борцима из ове општине казао је између осталог Коматина, који је поново изабран
за предсједника ове организације. Он је такође истакао да што се тиче материјалних
средстава имају подршку из општинског буџета општине Плав као и од СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе.
Потпредсједник СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе, проф. др Љубо Секулић, је поздравио присутне делегате и друге госте, и
истакао да је Плавски Одбор Удружења бо-
раца и антифашиста један од активнијих у
нашој држави. Посебно ми је драго што се
води стална брига око очувања, уређења и
заштите постојећих споменика на овом подручју, и што у овој организацији има све више младих људи.
– Историјско сјећање на сваки датум из
наше богате народноослободилачке борбе има цивилизацијске и животне поруке.
И свуда постоје и остаје трагови који су потребни тековина антифашизма, казао је Секулић. На сједници је изабран и Општински
одбор који броји пет чланова.
Рифат Груда
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Изборна
НАДНАСЛОВ
скупштина бораца НОР-а и антифашиста Колашина
НЕ МОГУ СЕ ИЗДАЈНИЦИ
ПРОГЛАШАВАТИ ПОБЈЕДНИЦИМА
Предсједник Удружења бораца НОР-а и антифашиста Колашина и у наредном мандату биће Гојко Влаховић који је и до сада обављао ту дужност. Он је добио једногласну подршку делегата изборне скуштине, а колашинско удружење је оцијењено
као једно од најорганизованијих и најактивнијих у држави. То
је потврдио и Андрија Николић, предсједник СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе који је са потпредсједником Зувдијом Хоџићем присуствовао изборној скупштини.
У
свим акцијама које смо имали,
Колашинци су увијек били међу
првима. Захваљујући предсједнику Гојку Влаховићу, сачувано је јединство у организацији.
Обнављање спомен-комплекса на
Брези је подвиг за државу, а не за општинско удружење.
У Црној Гори смо успјели да се изборимо за прави статус, одиграли
смо значајну улогу уочи референдума и даље ћемо наставити да афирмишемо Црну Гору. Добијамо признања и од организација антифашиста из
бивших југословенских држава – казао је Николић.
Досадашњи и будући предсједник
бораца и антифашиста Колашина,
Гојко Влаховић подсјети је на бројне
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
учинке и у први план ставио обнављање спомен-комплекса на Брези.
То је био посао вриједан око
80.000 еура. Кренули смо у њега без
иједног цента, али см успјели да обезбиједимо средства и квалитетно извођење радова. Сви који су помогли
добили су захвалнице и сачували смо
поруке Брезе. Обновили смо и остале
споменике и обиљежја из НОР-а, изградили нови споменик у Требаљеву.
Омасовили смо и подмладили чланство, сачували достојанство и учинке револуције и родољубља и одбранили се од покушаја да се издајници
и губитници прогласе побјдницима –
казао је Влаховић.
На Скупштини је једногласно усвојен извјештај о раду, извјештај о фи-
Допунити грб
Колашина
Драган Вујисић је казао да треба допунити званични грб општине Колашин, који има само Манастир Морачу у свом ликовном рјешењу. Он је нагласио да поштује
значај Манастира Мораче, али да
он није једини репрезент Колашина и да га треба допунити неким
детаљем из НОР-а. Предложио је
да то буде зграда у којој су одржана засиједања ЗАВНО-а Црне Горе и Боке, на којима су званично поништене срамне одлуке
подгоричке скупштине. Миле Шуковић је подржао овај приједлог
али, он каже да грб општине треба да буде допуњен спомеником
палим борцима у НОР-у, који се
налази у центру града.
нансијском пословању, а изабран је и
Управни одбор у чијем саставу су Гојко Влаховић, Миле Шуковић, Драган
Вујисић, Зоран Драговић, Миливоје
Милошевић и Миличко Булатовић.
53
НАДНАСЛОВ
Договор бораца и антифашиста у Херцег Новом
ОПШТИНСКИ ОДБОР
У СЕПТЕМБРУ
У
просторијама Матице црногорске, одржан је састанак Иницијативног одбора од л 5 чланова за
оснивање општинског одбора Савеза
удружења бораца НОР-а и антифашиста
Црне Горе за Херцег Нови. За предсједника овог тијела изабран је Марко Матковић који се обавезао да ће у септембру уприличити и оснивачку скупштину
ове организације.
Скуп је поздравио и предсједник Савеза удружења бораца НОР-а и антифашиста Црне Горе Андрија Николић који
је изразио дубоко поштоивање за допринос овог дијела боке
и Црне Горе побједи над фашизмом али и заједнилку обавезу да се чува сјећање на све слободаре и на спомен обиљежја која о свијетлим страницама историје говоре. Ту су и важни
историјски датуми који су„знакови поред пута „којим смо стигли до нове црне Горе, уз пуно поштовање за живот у зајед-
ничкој домовини Југославији чији су најбољи синови и шцери
положили животе на олтар слободе. У херцегновском иницијативном одбору, између осталих, налазе се Госпава Ковачевић, Петар Перишић, Вуко Драгашевић, Петар Мишовић, Кико Косић, др Слободан Радуловић, Слободан Н. Ковачевић,
Боро Бошковић, Рашко Божовић, Обрен Ковачевић и други.
НЕЗАБОРАВ
БЕЛВЕДЕР И ЦРВЕНЕ КОШУЉЕ
М
анифестација се традиционално
организује још од осамдесетих
година. Програм носи назив „У
име црвене кошуље”. Посвећен је 11 младића и дјевојака који су стријељани у близини Старог Бара у зору 6. јула 1944. године. Стријељани су због својих црвених кошуља и Црвених снова.
Програм је почео окупљањем испред
спомен обиљежја на Белведеру и полагањем цвијећа. Присуствовали су као и сваке
године чланови родбине, чланови Удружења бораца НОР-а и антифашиста Бар, чланови Извиђачког одреда „24. новембар”
Бар са својим предсједником и новинари.
Испред Мјесног удружења бораца НОР
-а и антифашиста предсједник Зоран Војводић је подсјетио да се манифестација организује више од 30 година, да је мјесто
било запуштено и неугледно али да се добровољним акцијама оплеменило и довело у данашње стање. Међутим, жртва коју су дали ти млади људи захтијева да се
споменик реновира. Обећао је да ће својим уз сагласност аутора умјетничког дје-
54
ла Мила Вукчевића
и уз помоћ локалне управе овај споменик добити љепши и адекватнији
изглед.
У име родбине
стријељаних Чедо Ратковић се захвалио да се жртва
коју су ти млади људи дали не заборави. Драго му је што
види да се сјећања
на погинуле гаје не
само у срцима родбине него и младих
људи чије присуство то показује.
У име Удружења бораца НОР-а и антифашиста Бар члан Предсједништва генерал Шпиро Никовић је подсјетио на имена 11 стријељаних, на њихову младост и
жртву коју су дали а нијесу дочекали слободу, али су оставили завјет да се њихова страдања никада не забораве. Црвене
кошуље временом су постале „библијски
симбол борбе за слободу нашега народа
збратимљеног у јединству и слоги”.
Манифестација је настављена увече
у зидинама Старог града Бара културноумјетничким програмом који организује
Културни центар Бар и КУД „Јединство”.
С. Ђуришић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Сјећање
НАДНАСЛОВ
СРЕБРЕНИЦА
ВЈЕЧИТА БОЛ
И ОПОМЕНА
М
и, чланови СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе; ми, за које су
НОБ и њене тековине неодвојиве од најинтимнијих етичких принципа, искрено саосјећамо са невиним жртвама свих ратова, свјесни најтрагични-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
јих посљедица, патњи и бола њихових најближих, родитеља, дјеце и браће, поремећених односа међу људима, народима
и конфесијама.
И недавни догађаји код нас показали су да историја није учитељица живота, да се она понавља чак у погубнијем
и трагичнијем облику. Доказ томе је Сребреница у којој се десио злочин какав
човјечанство не памти, масакар невиних
људи, жена и дјеце.
Фашистичка идеологија зла, крви и
ножа, – испољена кроз четничко-националистичка, клерикалистичка и друга
дјеловања – никад не одустаје од својих мрачних и сулудих циљева. Мијења
форме али задржава суштину. Фашизам
и његови савезници главну опасност и
противника у нашој средини препознају у нама, сљедбеницима бораца који су
на Сутјесци, од шестоструко јачег непријатеља одбранили хиљаде рањеника, бораца који су преко Неретве, Игмана, Срема, уз огромне жртве дошли до слободе
коју ћемо бранити по цијену свега.
Знамо свој дуг према претходницима,
себи и будућима. Знамо своје обавезе и
задатке. Знамо да у томе нијесмо сами.
Напротив – сваки дан је све више
оних који су увјерени да се на тековинама НОБ-а, на
поштовању њених
принципа, на партизанској спремности на жртве и борбу – може градити
друштво у којем
ће мир бити мјера
наше људскости и
храбрости.
Још једном –
клањајући се свим
цивилним жртвама
ратова на простору бивше Југославије – изражавамо
одлучност и спремност да учинимо
све ДА СЕ СРЕБРЕНИЦА НЕ ПОНОВИ.
Ни Сребреница ни
Сребренице!
55
Сјећање: Станка Гломазић-Лековић
В
идим да сте затрпани свјежим
букетима цвијећа. Повод је јасан, закључак је још јаснији. Поштујете и данас, као некад Дан жена –
Осми март.
Поштујем како не. Мој најдражи поклон за овај празник, рекла сам ти то
и раније, јесте цвије или књига. Хвала
ти што си ме обрадовала овим ружама.
Како сте се одређивали према том
историјском датуму у току НОБ-а и послије?
У току рата смо славили Осми март у
маршевима. Тек након рата овај се празник на разне начине обиљежава, у сваком случају свечано, са великим поштовањем, а поклонима симболичним: цвијет је био знак поштовања, љепоте, љубави.
Ваша генерација је сазријевала или
са пушком, или са лопатом и са крампом у изградњи порушене земље. Данас се наша младост одлива, одлива се
умност, или како често чујемо, одлива
се памет, зашто?
То ми заиста тешко пада. Ми смо се
борили да ишколујемо младе људе који ће у својој земљи градити нови и богатији живот.
Ваша генерација није дуго чекала на
заводима за запошљавање. Како је данас ситуација, имате ли неко приблишно објашњење за то?
Немам, нажалост. Чула сам, да незапослених, школованих, младих кадрова
има много то ме дубоко боли. Омлади-
56
Цвијет
за
другарицу
на је будућност сваке земље, а ко нема
ту омладину, политика не ради у корист
омладине. Незапослена омладина је дезорјентисана, изгубљена. У том случају
су сви на губитку и држава и омладина.
Када се сјетите најтежих дана из ваше прошлости, периода четворогодишњег рата у сјећању оживе личности.
Шта вам из тога периода пада најтеже?
Често ми оживе сјећања на другове
и другарице а по најприје се присјетим
драгих ликова из мог и твог села Новаковића. У селу је омладина била веома
активна. Окупљали смо се на политичке
часове код учитеља Митра Кецојевића и
Радомана Пајовића и правника Милоша
Жугића, који су нам ватрено говорили о
комунизму, о партији, о борби за слободу. Да споменем Жугића ђевојке које су
веома младе с пушком у руци пошле у
НОБ-у Милица Владимирова, Зорка Павлова, Пелагија Митрова, Ката Димитријева, Роса Јаковљева (сестра Народног хероја Батрића и генерала Стојана).
А не мању заслугу имале су дјевојке које
су предано радиле за НОБ, плеле, носиле храну, превијале ране. Једном ријечју радиле за циљеве НОБ-а, заслужне су
као и оне на фронту. Да споменем бар
неке од њих: Зорка Новичина, Даница
Новице Василијева, Грана Бошкова, Даница Пајовић, Мара Тмушић, а посебну
улогу је одиграла гимназијалка Даница
Вуковић, која је држала семинаре, писала пјесме, прогласе… И у другим селима била су слична организовања.
Причао ми је отац, а и други, да је наше село било веома сложно у току рата. И то је велика срећа да се међусобно нијесу убијали.
Некада су се људи, комшије, кумови, пријатељи слагали и пазили као што
знаш у нашем селу су породице: Жугићи, Вуковићи, Пајовићи, Тмушићи, Никитовићи, Јакићи. Ја сам их доживљавала
као и моје Гломазиће.
Данас се другарство и пријатељство
свуда претворило у интерес.
Још ћу ти испричати један детаљ:
када се женио мој брат Михаило-Миле смо га звали. Спремају се сватови да
иду за ђевојку Софију, родом од Војиновића са Развршја. Мој отац Ћића диже
здравицу и замоли сватове да се не пјева, нити пуца док су у селу, јер је прије
мјесец дана од напора ратовања умро
Комњен Жугић, комесар Прве пролетерске бригаде, проглашен је за народног хероја.
Станка заплака: „А није чудо што је
за њим жалила цијела Југославија. Били
смо на Омладинском конгресу у Љубљани, одмах послије ослобођења. Комњен
је одржао говор о коме се писало и причало да љепшег, паметнијег, рјечитијег
младог официра није било”.
Кад сте кренули у партизане, како је
тај чин село доживјело?
Нас троје: ја, Комнен Божов Жугић,
Мићун Жарков Жугић кренусмо у Прву
пролетерску бригаду и знам да нас је
цијело село испратило с пјесмом а би-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Анка Жугић
У топлом дому Станке Гломазић-Лековић, прослављене партизанке, високог функционера и
политичара ЦК СКЈ, разговарамо искрено, спонтано, завичајно… Задивљује Станка својим бистрим умом; иако је у позним годинама, сјећања су свјежа. Занимају је и актуелне теме, посебно је брине школована, незапослена омладина.
ло је и суза. Мићун, пушкомитраљезац,
је храбро погинуо у Босни на Цинцару
бранећи одступницу, а Комнен је преживио рат.
Знамо да је четворогодишње ратовање тешко и претешко. Шта вам је било најтеже?
Најтеже погибије другова и другарица. Ни глад, ни страх, ни умор ништа при
томе. А најтеже од свега је било оставити мртве да их газе. На Иван-седлу нијесам се могла одвојити од мртвог друга
да га не сахранимо. Слика коју нећу избрисати је Ивановић Милена, моја млада другарица, гимназијалка, тек је дошла из Црне Горе. У окршају са Њемцима између Тузле и Калиновика Милена
је смртно рањена. Нијесам се могла од
ње растати. Мој друг Милош Чогурић
из Колашина довикнуо је„Ајде, Станка,
оставили смо јој пиштољ да се убије”.
Било је много, много тешких тренутака.
Ево, да издвојим један радостан догађај.
Мој брат Михаило био је рањен и лијечен у Италији и након три мјесеца сам
добила од њега писмо. Донио га је неки партизан Крајишник. Читали су то писмо које и данас чувам. Крајишници су
ми били као рођена браћа. Видећи ме
срећну, с писмом у руци, запјевали су:
„Наша Станка партизанка, наша Станка
Црногорка…”
Да ли данас постоје моменти у којима питате нешто себе а никад правог
одговора?
Питам се често и боли ме што су наши идеали изневјерени. Ипак, мислим
да се историја не може заборавити.
Да ли су млади данас заборавили на
идеале или су идеали преварили њих?
Ако су преварени, чијом кривицом?
Млади људи су пуни идеала. Могу их
чинити одговорним једино што нијесу
храбрији, да се боре противу свега што
није праведно.
Интелектуална снага друштва на почетку XXI вијека је знање. Како га сачувати? Шта у том смислу поручујете
младима. Колико садашње институције правде, трансформације, економије
и привреде утичу на њихову активност?
Поручујем да сачувају то што имају.
Они се морају, не само борити него и изборити за своју будућност. Нико на тањиру неће им то дати.
Поред великог партијског и друштвеног рада, јесте ли имали времена
за породицу?
Задовољна сам била породицом са
супругом Марком и кћерком Нађом а
радост су ми причињавали моји родитељи Милан и Ђева, брат Михаило и његова породица.
Радо сам проводила одмор у мојим
и твојим Новаковићима.
Жене из Љешанске нахије у ријечком затвору
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
57
Ратни ветеран Владимир Поповић, пушкомитраљезац у IV црногорској бригади
И СЈЕЋАЊЕ
ЈЕ ЖИВОТ
Б
или су храбри и кад су долазили кроз пламен
револуције, неријетко и из села, и кад су се с
њоме вјенчавали, и кад су се својом борбом
овјенчавали, и кад су револуцију носили, и изнијели
је, и узнијели до звијезда; били су стамени кроз вријеме које је некад давало маха и простора профашистичким снагама да поричу вриједности НОБ-а; остајали су и остали достојанствени кроз све мијене, и до
данас, пркосећи бремену година. Нажалост, неумитношћу биологије, све их је мање, а све више празних
мјеста у строју једне револуције. Данас их је мање
него јуче, а сјутра ће их бити мање него данас, али,
надајмо се да ће те редове, без узмака, попуњавати нови, млади бранитељи земље – сада независне
Црне Горе. Генерације које су долазиле, изњедриле
су блиставе узоре саможртвовања и одрицања, чак
често и од живота. И, што је посебно за размишљање, али и за дивљење, те генерације, којима припада
и н Владимир Попови, нијесу имале узоре у новијој
историји, већ су, углавном, узором били сами себи.
Били су први борбени строј револуције, коју су обликовали по себи. Ове мисли су ми пролазиле кроз главу док сам недавно слушала казивање једног од учесника НОБ-а Владимира Поповића, борца четврте црногорске бригаде, пушкомитраљесца, који се недавно преселио у сјећање. У овом тихом и одмјереном
човјеку, очитују се све врлине партизанских бораца: скромност, смиреност и надасве, љубав према
земљи за коју су се борили и за напаћени народ под
окупацијом. Једнако за сваку стопу Југославије, ма
гдје се, и у којем год тренутку налазили. Навикли смо
да слушамо приче високих официра и руководилаца НОБ-а, но наш саговорник није био из тих редова
– он је био „тек” храбри пушкомитраљезац, водник.
– Нијесмо бирали ни територију, ни бојиште, јер
је сва Југославија била једнако наша; нијесмо тражили ни попусте ни поштеде, већ смо несебично подупирали другове ма одакле долазили, са једном једином
звијездом-водиљом – ослободити земљу од завојевача. За цијену се није питало, иако је та цијена, неријетко, била сам живот. Таква идеја све нас је држала,
и одржала у јединственом фронту – каже Поповић.
Владимирову рану младост обиљежила су два
страшна догађаја, чије га слике прате цијелог живота.
Ти су му догађаји, на неки начин, одредили животни
пут. У априлу 1942. године, у Брчеле (Црмница), стижу
италијанске трупе потпомогнуте домаћим издајницима. Упадају у кућу Пера Поповића, чија је жена умирала. „Ајде Перо, ти и ђетић одма пред цркву” – ре-
58
Владимир ПерОВ Поповић, земљорадник, рођен је 1925. године у
Брчелима, Бар, Црна Гора, Црногорац.
Члан КПЈ од септембра 1944. У НОП-у
од 1941. Активиста НОП-а, у затвору
и логору, а од децембра 1943. борац –
пушкомитраљезац и водник у другом
батаљону Четврте црногорске пролетерске бригаде.
као је један од њих, иначе комшија из села, чије име
Владимир не жели да каже, јер није међу живима.
– Позвао ме је главни вођа, одвојио ме на страну и повео на саслушање у школу. Оца су убрзо пустили, но мајку је нашао мртву, сузног лица – прича
Владимир и наставља – знао сам да ме саслушавају
због моје сарадње са партизанима. Одмах су ми саопштили да ми је мајка умрла. Пустили су ме на десет минута да се опростим од ње. Саслушавање је
настављено, уз батинања и малтретирања. Владимировог школског друга су пекли, стављајући му свијеће испод стопала, а Владимиру забијали ексере испод ноктију. Издржали су, нијесу признали ништа.
Сјутрадан су га, у Вирпазару, четници предали Италијанима, са још 118 затвореника из Црмнице и Паштровића. Формирали су колону спроводећи их пјешке у злогласни италијански логор у Бару.
– На путу видим оца како чува стоку – присјећа
се Владимир – брзо размишљам: ако уђем у кривину, више ме неће виђети. Подигнем руку да му скренем пажњу на себе и викнем ’тата, довиђења, ја ти
одох!’ Отац се у том тренутку ухватио рукама за гла-
Гледајући и слушајући некадашњег храброг партизанског борца Владимира
Поповића, помислих да је
ипак, било теже сачувати у
себи скромног човјека неголи носити пушкомитраљез.
ву и окренуо се. Никад се више нијесмо виђели. И
након толико прохујалих деценија, то је слика коју и
данас јасно види. Слика која га прогони и сваки пут,
изнова, изазива велику тугу. Отац му је умро четири мјесеца након тог догађаја, а Владимир је у барском логору провео годину. Морали су га пустити,
јер је био тешко оболио. Вратио се у Црмницу својој
седмогодишњој сестри. Имао је ограничено кретање и морао се јављати свакодневно. Те дуге, тешке,
суморне дане, прекинуо је долазак партизана у село.
– Био је то мој најсрећнији дан у животу. Ушао
сам у састав друге чете, другог батаљона – четврте црногорске пролетерске бригаде. Заљубио сам
се у пушкомитраљез и од њега се нијесам одвајао
до краја рата – каже Владимир.
Од јануара 1944. смјењивале су се борбе и дуги маршеви… Чево, Андријевица, Пријепоље, Нова
Варош, Прибој, па повратак у Црну Гору, у Беране.
Све вријеме воде се даноноћне, беспоштедне борбе. Много рањених и мртвих другова. Једне августовске ноћи, у бригади се пронијела вијест да ће
им се обратити Пеко Дапчевић. Саопштио им је кратко – ’другови, морамо поново у Србију, окупатор се
намножио’. У том походу стизали су и до Копаоника, учествовали у ослобађању Крушевца. Изморени,
рањени, исцрпљени од дугих борби и маршева кад
им је понестајало снаге, пјевали су. Најчешће ’Ој свијетла мајска зоро’ и ’Нема борбе, нема треске, без
Четврте пролетерске… нити боја да се бије, ђе батаљон Други није’.
Било је то вријеме када су се Њемци повлачили. Владимир Поповић је тада био командир Другог
вода. На ред је дошао Сремски фронт. Након шест
мјесеци страшних погибија и смрзавања, Сремски
фронт је пробијен и смијешила се слобода. Крај рата Владимирова бригада дочекала је у Београду. Ту
су се сусрели са другом Титом, а од бројних одликовања издваја орден за храброст
– Е, сад је доста, па боже здравља другом приликом цемо више разговарат – завршио је своје казивање Владимир Поповић.
Са помијешаним осјећањима напуштам његов
дом. И размишљам, шта све може стати у један живот? Шта човјек може поднијети вјерујући у своју
идеју? Окружен бригом и пажњом најближих, у миру проводи дане. Но рекао нам је да ниједан не прође, а да се не сјети своје бригаде и другова. Каже да
је почаствован што је био борац Четврте црногорске пролетерске. Ј. Прелевић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Поводом 99 година од рођења Данила Лекића – Шпанца
ПРВИ МЕЂУ ХЕРОЈИМА
ИЗ ВАСОЈЕВИЋА
П
рије 99 година, тачније 23. јуна кић-Шпанац је био интерниран у кон- ру Србије, Босне и Херцеговине и Цр1913. године, у Краљима код Ан- центрационим логорима у Францу- не Горе. Као командант Дванаестог
дријевице, рођен је Данило Ле- ску. Потом је организовао пребацива- корпуса НОВЈ, са којим је водио боркић-Шпанац. Ову причу и посвећујемо ње шпанских добровољаца у Југосла- бе у Источној Босни, Црној Гори и Сру знак сјећања на тог народбији, учествовао је и у ослоног хероја, касније амбасабађању Београда. Као генедора и публицисту у послирал потпуковник Данило Лејератној Југославији. Данило
кић – Шпанац је од 1944. гоЛекић потиче из угледне подине упућен на Вишу војну
родице у Краљима. Отац Блаакадемију „Ворошилов” у
гоје, сеоски учитељ, и сам је
Москви. Послије ослобођебио учесник Балканског, Прња, до 1957. године, био је на
вог и Другог свјетског рата.
разним функцијама у ЈугоДанило се школовао у Подгословенској народној армирици, Беранама, Битољу и Теји. Као врстан војник али и
тову. Након Гимназије, студиинтелектуалац, од 1969. горао је Филозофски факултет
дине био је у дипломатској
у Скопљу и дипломирао 1936.
служби. Најприје као амбагодине. Као студент, одмах
садор Југославије у Бразилу,
се укључио у револуционарпа шеф мисије при Уједињени студентски покрет. Већ
ним нацијама, затим помоћ1935. године постао је члан
ник државног секретара за
Комунистичке партије Југоиностране послове и амбаславије, а као добровољац
садор Југославије у Египту.
1937. из Београда је отишао
Данило Лекић-Шпанац умро
у Шпанију гдје се до 1939. гоје 1986. године и по личној
дине борио у интернациожељи сахрањен је у родним
налним бригадама за одбраКраљима.
ну Шпанске републике. ПокаНосилац је „Партизанске
зао се као изузетно храбар и
споменице 1941. године”, а
способан борац, па је у бриОрденом народног хероја Југадама заузимао
гославије одликоистакнуте војне и
ван је 1951. годиполитичке функне, на десетогоАктивно се укључио у револуционарни студентски покрет.
ције. Од замјенидишњицу НОР-а
ка команданта
и био је међу прНосилац „Партизанске споменице 1941.” и Ордена народног
Базе интернацивим народним хехероја од 1951. године
оналних бригаројима из Васоједа, па до команвића којем је доданта Подофицирске школе. На лично вију. Као искусан официр и политички дијељено то највеће признање за заинсистирање пребачен је на прву ли- радник, постављен је за политичког ко- слуге у НОБ-и.
нију фронта, гдје је постао политички месара Мачванског НОП одреда. УчеУ знак велике захвалности према
комесар чете, па батаљона и вршилац ствовао је у бројним борбама на те- овом хероју из Горњег Полимља и Вадужности политичког комесара Петна- риторији Србије. Као искусан војник, сојевића, на Књажевцу, у Андријевиесте интернационалне бригаде.
партијски и политички кадар од повје- ци, постављена је спомен-биста ДаниНакон слома републиканских сна- рења, Данило Лекић-Шпанац је имао ла Лекића-Шпанца.
га, од 1939. до 1941. године, Данило Ле- велику улогу до краја рата на простоРашко Личина
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
59
Како исправити грешке у историјским публикацијама?
Маршал Тито са генералима (Михаило Апостолски, Раде Хамовић, Петар Драпшин, Коча Поповић, Коста Нађ,
Бранко Пољанац, Арсо Јовановић, Пеко Дапчевић и Велимир Терзић)
ИСТИНА О
ЦРНОГОРСКИМ
ГЕНЕРАЛИМА
До 09. маја 1945. године у НОВ Југославије је било 27 генерала из наше земље. Први Саво Оровић, најмлађи Пеко Дапчевић, најстарији Саво
Челебић. Црна Гора је укупно дала 253 народна хероја.
60
П
осљедњих година у многим
историјским публикацијама
повлаче се нетачни подаци о
броју генерала из Црне Горе. Нажалост, чак и еминентни историчари и
публицисти упадају у исту грешку,
преносе непровјерене податке о чиновима старјешинства војне хијерархије, некадашње Народноослободилачке војске и партизанских одреда
Југославије. Тако напримјер у „Историјском лексикону Црне Горе”, (Подгорица 2006. године), аутори проф.
др Шербо Растодер, др. Живко М.
Андријашевић, Драгутин Паповић,
мр. Звездан Фолић, Саит Шаботић,
Слободан Дробњак, Јадранка Селхановић, Жељко Дринчић и Аднан
Прекић, (уредници проф. др. Шербо Растодер, др. Живко М. Андријашевић), на странама 638 и 639 гдје
се наводе „генерали из Црне Горе у
НОВЈ и ЈНА”, изостављени су сљедећи генерали из рата: Пеко Дапчевић,
генераллајтант, Милован Ђилас, генераллајтант, Веко Булатовић, генералмајор, Михаило Анђелић, ге-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
нералмајор, Светозар Вукмановић,
јор, генераллајтант и генералпуковгенералмајор, Ђорђије Мирашевић,
ник. Уредбом о звањима 22. априла
генералмајор, Владимир Поповић,
1944. године, политички комесари и
генералмајор, Љубо Вучковић, генењихови помоћници добили су ранг
ралмајор, Глиго Мандић, генералмаофицира.
јор, Бранко Обрадовић, генералмаОд укупно 20 генераллајтанта 8 су
јор и Вуко Лепетић, генералмајор.
из Црне Горе, а њих четворо су и наЧин генераллајтанта, касније је
родни хероји, 6 су из Србије, 2 су из
назван генералпотпуковник. КонсулСловеније и по 1 из Македоније, 1 из
тујући „Билтен Врховног штаба НОВ
Хрватске, 1 из БиХ и 1 из СССР-а. На
и ПО Југославије„и „Службени лист
другој страни – од укупно 59 генералМинистарства народне одбране Демајора 19 су из Црне Горе, а њих 10 су и
мократске Федеративне Републинародни хероји. Из Хрватске је 14, БиХ
ке Југославије”, дошли смо до име9, Србије 9, Словеније 7 и из ЧССР 1.
на генерала НОВ Југославије до 09.
Дакле, од укупно 79 генерала, из
маја 1945. године.
Црне Горе их је било 27, из Србије 15,
Генераллајтанти су били – Саво
из Хрватске 15, из БиХ 10, из СловеОровић, Арсо Јовановић, Пеко Дапније 9, из Македоније 1, из ЧССР 1 и
чевић, Велимир Терзић, Милован
из СССР 1.
Саво Оровић, први генерал
Ђилас, Иван Милутиновић, Данило
Нажалост, није ово једина непреЛекић и Рудолф Приморац.
цизност у историјским публикациГенералмајори су били – Веко данта и комесара бригаде, односно јама. У одредници „Народни хероБулатовић, Михаило Анђелић, Јо- оперативне зоне, дивизије и корпу- ји из Црне Горе”, на странама 910–
ван Вукотић, Радован Вукановић, са. Врхови командант НВО Југосла- 915 „Историјског лексикона Црне ГоСаво Челебић, Светозар Вукмано- вије и партизанских одреда Југосла- ре”, изостављени су народни херовић, Владо Ћетковић, Никица Кне- вије Јосип Броз Тито, доноси одлуку ји Вукица Митровић, Боро Вукмирожевић, Ђорђије Мирашевић, Митар о увођењу чинова у у јединице НОВ. вић, Милош Гилић, Сава Ераковић и
Вујовић, Владимир Поповић, Радо- Наредба је ступила на снагу 01. маја Милан Куч. У овом тексту је наведемир Бабић, Саво Бурић, Љубо Вуч- 1943. године, а чинови су разврстани но да из Црне Горе има 244 народна
ковић, Васо Јовановић, Глиго Ман- у подофицирске и официрске. Подо- хероја, међутим дата су имена њих
дић, Бранко Обрадовић, Вељко Ко- фицирски чинови су: десетар, млађи 248, дакле петорица су изостављена.
вачевић и Вуко Лепетић.
водник, водник и старији водник, а
Црна Гора је укупно дала 253 наОвдје треба подсјетити да је до официрски чинови су: заставник, пот- родна хероја.
09. маја 1943. године, када су уве- поручник, поручник, капетан, мајор,
Јован Стаматовић
дени чинови у НОВ и партизанским потпуковник, пуковник, генералмаМилан-Мишко Маретић
одредима Југославије, основно обиљежје
старјешинских
односа била звања и функције. И
то: десетар, водник, командир
и политички комесар чете, оперативни официр
батаљона и наче л н и к ш т а б а
одреда, командант и политички комесар батаљона, одреда,
групе одреда и
главног односно
Покрајинског
штаба. Послије
формирања Прве Пролетерске
бригаде уводе
Пеко Дапчевић, командант Прве армије објављује ослобођење Београда
се звања коман-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
61
СТАЗЕ РЕВОЛУЦИЈЕ:
Виде Маретић
Владо Борозан
ГНИЈЕЗДО
СЛОБОДЕ
НА
БОКОВСКОМ
КАМЕНУ
Сјећање на двадесетосам Боковљана погинулих у народноослободилачкој борби. Виде Јокова Маретић није имала ни седамнаест година када је дала живот за слободу. На Пљевљима заувијек остали Владо, Ђоко, Јован, Милутин и Вељко. Били су млади као зора…
62
Ђоко Ломпар
Н
ије слободарском Црном Гором прошао ни један рат, а да
се под њен устанички барјак,
нијесу као један, ступили Борозани,
Ломпари, Маретићи и Мудреше, из
Бокова надомак Цетињу. Отац уз сина, ђед уз унука, мајка уз шћер…
Историја нас учи да су се Боковљани одазивали, на сваки зов Црне Горе Граховац, Вучји До, Скадар,
Пљевља, Сутјеска… О томе свједоче свијетли гробови на мјесном гробљу и спомен плоча на школи у центру села, у којој се на жалост више
не чује школско звоно, али је постала
центар свих сеоских окупљања. Читамо: „Пали борци у НОБ 1941–1945,
Борозан Пера Вељко, Борозан Ника
Владо, Борозан Пера Јован, Борозан Ђура Ђоко, Борозан Тодора Божо, Борозан Лазара Павле, Борозан
Јована Душан, Борозан Лазара Петар, Борозан Митра Радован, Ломпар Ива Ђоко, Ломпар Ника Марко,
Ломпар Марка Андро, Маретић Јока Виде, Мудреша Јока Мило, Мудреша Симона Јован, Мудреша Тома Јоко, Мудреша Стева Крсто, Мудреша Павла Ђоко, Мудреша Павла
Илија, Мудреша Маркише Блажо,
Мудреша Бошка Милан. Жртве фашистичког терора 1941–1945 били су
још Борозан Васа Јела, Борозан Илијин Ђуро, Борозан Јока Милош. Борозан Јока Марко, Ломпар Мишана
Јово, Ломпар Јовова Велика и Мудреша Јока Љубо.”
Боково је у народноослободилачком рату дало 28 дичних момака и ђевојака. Најмлађа међу њима
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
БОКОВО КОД ЦЕТИЊА
Јован Мудреша
Милутин-Мило Мудреша
је била Виде Јокова Маретић.
Још се није била ни зађевојчила, кад је погинула. Имала је само шеснаест година и десет мјесеци. Треба рећи
да је Боково дало и осам носилаца „Партизанске споменице
1941” – Киће Илији на Б ор оз а н ,
Перо Јоков Борозан, Петар Тодоров Борозан,
Марија Душанова Ломпар, Душан Ивов Ломпар, Блажо Ивов
Ломпар, Крсто
Јоков Маретић и
Љубо Лукин Мудреша, као и прРатна легитимација Виде Маретић
вог ратног комесара Друге армије генералпуковника Блажа Ивова Ломпара.
шњаци, а двојица једва пунољетни.
Борба за с лободу је одвајка- На Бокову се, као уосталом и свуда
да неисцрпна тема у Бокову – гни- у Црној Гори, догодило црногорско
јездо слободе. Најстарији мјешта- трајање. Овђе у овом селу слободани се и данас посебно сјећају стра- ра за „пјесму створеном”, рођена је
вичне битке на Пљевљима, ђе су за- идеја о дизању Божићњег устанка.
увијек – Владо Ников Борозан, Ми- Зато није ни чудо што је Боково најлутин Јоков Мудреша, Ђорђе Ивов љепши спој Божићњег и ТринаестоЛомпар, Јован Симонов Мудреша и јулског устанка – двије круне црноВељко Перов Борозан. Били су мла- горског чојства. О томе свједочи изди као зора. Тројица двадесетогоди- вод из књиге Народноослободилач-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Вељко Борозан
ка борба у Црној Гори, аутора Зорана Лакића, Радоја Пајовића и Гојка
Вукмановића: „Излазак мјесног комитета КПЈ из Цетиња. – Према одлуци донесеној на састанку 10. јула,
чланови мјесног комитета КПЈ напустили су Цетиње у суботу 12. јула
око 19 часова. Ново сједиште мјесног комитета постало је село Боково” (Стр. 39).
Јован Стаматовић
63
СЈЕЋАЊЕ НА ХЕРОЈЕ
Махмут Лекић
Д
ок с тојим пре д зг ра дом
основне школе која носи име
Махмута Лекића, сјећам се
првих дана марта 1981. године, када
је на достојанствен начин, уз највеће почасти, уз говор о Махмутовом
лику и дјелу, улози у рату и револуцији, откривена бронзана биста.
Тадашње осјећање поноса, замијенила је туга и невјерица
да је у Тузима, у мјесту у којем се родио, растао, стекао заслужени углед, неко
могао да му оскрнави бисту. Неко ко заслужује презир једнако као осуду. Јер,
човјек и борац какав је био
Махмут Лекић, понос је и партизанског покрета и његове и наше Црне Горе.
Рођен је 18. априла 1917. године, у
сиромашној и часној породици Мурата Хасова. Један од његових шест синова, Махмут је најприје као чобанче, а затим као голобради пекарски
помоћник и радник – жељан хљеба, морао од малена да ради да би
бројној породици помогао да састави крај с крајем. Рано је осјетио неправде ненародног режима и укључио се у напредни раднички покрет.
Храбар, наочит и правдољубив, запажен је на антирежимским протестима и демонстрацијама у Подгорици
1935. и 1936. године. Бунтовну нарав
и понос показао је као војник 1937. године. Није могао да отрпи официра
који је понижавао војнике. Ударио га
64
СЛАВНО
ИМЕ
МАХМУТОВО
је и одмах се пребацио преко границе, у Албанију. Вратио се истог дана
када је фашистички окупатор напао
Југославију. Одмах се нашао међу
устаницима. Убрзо је примљен у Ко-
мунистичку партију.
Добио је најодговорније задатке. Те, прве ратне године, у Скадру
су се нашле многе истакнуте фашистичке слуге из Црне Горе и Подгорице. Вјеровали су да су ту на сигурном. Преварили су се. По директиви
Партије, у Скадар су стигли Махмут,
његов брат Биљо и група млађих илегалаца. Смјело и дрско изведене акције, често пред носом њемачких војника, у центру града, пред касарном
или командом, доносиле су смрт издајницима. Рафали су покосили злогласног мајора фашистичке милиције Ндреција, па истакнутог фашисту,
професора Рудолфа Бамбича, Нок
Ђељошаја и многе друге… А кад су
Њемци ухватили Биља Лекића, Махмут и другови извели су једну од најсмјелијих и најнеочекиванијих акција. Преобучени у униформе њемачких официра, ушли су у затвор и из
њега, украденим камионом, муњевито ван град пребацили Биља и неколико затвореника. Био је то подвиг
који је разбијеснио фашисте али и
задивио и одушевио партизанске борце и илегалце… У Махмутову илегалну мрежу упао
је и један од шефова фашистичке „црне руке” – Вељко
Голубовић. Махмут га је пребацио у Реч, у сјевјерну Албанију, у партизански затвор. Голубовића су партизани осудили на
смрт. Али, баш тих дана у четничке
руке пао је Зико Шаркић, истакнути
партијски радник из Тузи, па је замијењен за Голубовића.
Преко терена над којим је бдио
Махмут Лекић, преко никад откривене и увијек сигурне илегалне везе, у Албанију су одлазили и враћали се истакнути црногорски и албански партијски и војни руководиоци – Блажо Јовановић, Душан Мугоша, Васиљ Шантоја, Војо Тодоровић и други.
А када се, крајем 1943. године, 17
илегалаца из Зете нашло у опасности да их четници похватају и побију, Махмут је, дознавши за то, успио да их „открије” и између стотине четника и Њемаца, стража и засједа, провуче и пребаци у Куче. Вјешти
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Зувдија Хоџић
Чланови штаба 4. батаљона са куририма на положају код Подгорице, 1943. године
обавјештајац, Махмут Лекић је „провалио” и план фашистичког мајора
Дод Николе који се у највећој тајности спремао да са истомишљеницима
ноћу упадне у Тузи и ликвидира организаторе покрета. Махмут Лекић их
је предухитрио, органзовао засједу
и заједно са друговима, изненадио,
разбио и натјерао у бијег.
По задатку и својо жељи, ступио
је у чувену Пету црногорску бригаду
у којој се истаскао као обавјештајац
и борац. Као командир извиђачког
вода, био је увијек тамо гдје је најпотребније, међу првима кад се напада
и посљедњима кад се одступа. У септембру 1944. године, у бици на Матешеву, ватра из добро утврђеног њемачког бункера, косила је партизанске
редове. Један од најомиљенијих бораца у бригади, снажан и неустрашив,
Махмут Лекић је и ту испредњачио.
„Идем ја” – одлучно је рекао друговима. „Мене метак неће, не може
ми ништа…”
Пред самим бункером погодио га
је њемачки „шарац”. Махмут је пао па
се нагло придигао и из свог „шмајсера” распалио по отвору бункера. Ућут-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
као је посаду и омогућио саборцима ма хиљада ученика које је изњедрида наставе напредовање. Кад су сти- ла школа која носи његово име. Оно
гли до њега – још је био жив. Посљед- је уписано у црногорску повјесницу,
њом снагом пружио им је „шмајсер” трајну и вјечну као њен камен.
изговоривши:
„Браћи!”
Другови га нијесу заборавили.
Поносни на њега, школи у Тузима дали су Махм у то в о и м е и
пред њом подигли бисту. Стајала је ту годинама „као бронзана стража”. Они
који су је кукавички и срамно
оскрнавили, сигуран сам да из
народног памћења, историјске
читанке, Примјера чојства и јунаштва, не могу
избрисати дјело
Махмута Лекића.
Николај Пирнат – Јуриш
Оно живи у срци-
65
МИЛОШ КОМАТИНА, НАРОДНИ ХЕРОЈ
БОРАЦ У
ТРИ РАТА
Рођен је 1885. године у селу Доња Ржаница, Беране, Црна
Гора. За народног хероја проглашен је 10. јула 1953. године.
Цио свој вијек провео је у борбама. Непосредно уочи Првог
балканског рата учествовао је у Беранској буни, затим у борби
за ослобођење Берана, од Турака, Дечана и Ђаковице, а онда
у борби на Гласинцу, у Санџаку и другим биткама у Првом
свјетском рату. У свакој од тих борби истицао се колико
храброшћу толико и ведрином духа, која је неодољиво
извирала из његове богате људске природе.
У
устаничким данима јула 1941.
године, прекаљени ратник и неустрашиви јунак из балканских
ратова и Првог свјетског рата поново
је у првим борбеним редовима. Међу првим устаницима прелази преко
моста на Лиму и учествује у борбама за ослобођење Берана од талијанског окупатора и касније у
одбрани слободне територије.
Већ у првим борбеним окршајима са окупаторским јединицама показује како изванрдну
храброст тако и сналажљивост
искусног борца, а такође издржљивост, иако је био један од
најстаријих партизана (имао
је 56 година). Од посебне је
користи био онима који су
први пут узимали оружје у
руке, јер их је очински поучавао и служио им личним
примјером.
Послије Пљеваљске битке у којој се истакао храброшћу и изванредном издржљивошћу постаје борац 1. Пролетерске бригаде. Под пролетерском заставом учествује у борба-
66
ма у исторчној Босни и издржаа тешке
маршеве преко Романије и Игмана, по
дубоком снијегу и хладноћи.
Због озбиљнијих посљедица од
промрзавања у Игманском маршу,
добио је задатак да се врати на рад
у позадини. Ово је било ново искуштење,
можда теже од свих
претходних. Прво је
дошао у Берански батаљон, који је водио тешке
борбе на територији Санџака. Са првом групом позадинских радника одлази потом на терен среза Беранског. Том територијом у вријеме 1942. и 1943. године харала је по
злу чувена четничко-окупаторска страховлада.
Становништво је
на разне начине
мучено, очајнички је покушавано
да се ликвидирају партизани позадинци, који су и у
тој ситуацији извршавали своје борбене задатке.
На повратку у родни крај, Милоша
су дочекале жалосне вијести. Италијани и четници су у јануару 1942. године извршили изненадни упад у село
Доњу Ржаницу и убили његовог брата Муша, интернирали десет његових
рођака и њетовог јединца Панта, кога
су рањеног ухватили (Панто је касније погинуо као борац једне партизанске јединице).
По формирању Беранско-Андријевичког батаљона, маја 1943. године,
ступа у његове редове. И у овој јединици истиче се храброшћу, прегалаштвом и искуством ратника. Осмог августа 1943. пошао је да обиђе жену и
кћерку, које су биле скривене код једног његовог пријатеља. Том приликом
се сукоби са групом четника, међу којима су били и неки од њихових најистакнутијих вођа из тога краја. Иако
тешко рањен кроз оба кука – досљедан својој увијек међу друговима истицаној девизи да неће погинути без замјене – Милош је почео своју посљедњу борбу. Сваки његов метак био је
сигуран погодак. Најрпије је погодио
Панта Саичића, команданта четничког
корпуса, а затим једног за другим убија: Милију Ћеранића, команданта четничке бригаде, Станка Марјановића,
судију и команданта четничког батаљона и Голуба Мицковића, правника и
познатог гестаповског агента. На крају је и њега погодио метак који је с леђа, испалио издајник, жандарм Ћеранић Ново.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
НЕЗАБОРАВНА СТРАНИЦА ИСТОРИЈЕ
ПРОЗИВКА ЗА ВЈЕЧНОСТ
И
з колоне „без чела и зачеља” овог пута
прозивамо осамнаест погинулих партизана Кековића. Сви су рођени у Загарачу
у Катунској нахији, и сви изгинули од Загарча
до Београда и до Трста. Сву прозивку не обављамо по редосљеду умирања, нити по годинама рођења, ни храбрости, то је најтеже, нити по чиновима, већ по личном осјећању за ову
врсту постројавања. А у свим прозивкама први је увијек комесар…
…Вељко Машов, са овог строја, је рођен
1916. Годне, студент права, члан КПЈ, шпански
борац и јунак априлског рата. Остала је прича
да се у априлском рату, у 48. пуку кој је продирао на територију Албаније, борио и наш комесар Вељко Машов. Обиљежен као комуниста, био је у сталном сукобу са командом и режимским официрима, а ипак му је, послије једног подвига, командант пука пред стројем понудио своје највише одликовање задобијено у
Првом свјетском рату. Вељко је са смијешком
одбио тај дар свјестан, ваљда, да је и тај рат и
његов подвиг само једна несрећна епизода а
командантов гест трагикомична машкарада.
Окретни, интелигентни и већ искусни партијскси радник, Вељко се сврстао у ред најагилнијих организатора станка у родном мјесту.
Погинуо је 1942. Године као комесар загарачке
партизанске ударне чете са којом је упућен у
Виниће да угаси пламен контрареволуције који
ондје бијаше букнуо. Тешко рањен пао је у руке
дојучерашњим устаницима, а сада издајицама
и звјерски убијен, послије мучења, истога дана.
Млађи комесаров брат Драго Машов радник и члан КПЈ, борац-десетар Прве пролетерске, погинуо је исте године на Ситници код Бања Луке у борби против Њемаца. Куршум га је
погодио док је отклањао застој на свом пушкомитраљезу. Није имао ни деветнаест година.
На прозивку: барјактар чете! Јавио би се
Благоје Миајлов рођен 1912. Године по занимању трговачки радник, члан КПЈ. У познатој
устаничкој бици на Брановици, код Даниловграда партизански барјактар погинуо је као борац Прве пролетерске на Голом брду у Босни
1943. Године. Тамо је и данас на мртвој стражи.
Прозивамо даље, кратко војнички. Милутин Томићин, рођен 1908. Гоидне земљорадник, вјечити бомбаш, погинуо је на Матешеву 1944, као командир одјељења бомбаша. У
његовом личном пртљагу није било ничег сем
бомби…
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Најстарији међу момцима Драго Јованов,
Душанов брат Ђорђије, рођен 1916. Земљопо занимању трговац, угледан и међу устани- радник стријељан је у Андријевици 1943. Годицима и прије устанка, погинуо је прије свих као не. Трећи брат Божо Митров такође земљорадбоорац партизанске чете у бици на Загреди, ник рођен 1920. Године погинуо је 1943. Негдје у
почетком 1942.
Србији. А четврити брат Ристан земљорадник
А ко је највише пута рањаван? Спасоје Мило- рођен 1922. Године погинуо је исте године неванов, рођен 1924. земљорадник, члан Партије, гдје у Словенији. Прозивамо даље. Нека истурањаван десет пута у десет битака. Погинуо је пи Здравко Мијалов. И он је часно свео рачуна Сутјесци 1943. Године као борац Четврте цр- не са животом. Рођен је 1925. Године, земљоногорске бригаде. Прво му је минобацач отки- радник, члан Партије погинуо је као пушкоминуо обје ноге. Ддругови су га ставили у врећу и траљезац на Трнову код Сарајева.
натоварили на коња. На једној страни тешки раПа опет три брата рођена Саво, Шћепан и
њеник а на другој клада. Такав Спасоје, на коњу, Иван Бошков. Сва тројица чланови Партије. И
допао је у руке Њемцима. Кажу да су га Њемци ове три делије су погинуле. Шћепан, командир
посули бензином и запалили. Коњ са запаљеном вода у Ловћенском одреду, рођен 1917. Године
буктињом на леђима дао се у дивљи трк низ ка- погинуо је у родном мјесту на Троску главицу
њон Сутјеске а из грла живе буктиње јекнула је у борби са домаћим четницима. Саво, радник,
пјесма. Коњ са буктињом на леђима и пјесма. рођен 1915. Године, командир чете а Иван маНи страшније пјесме, ни страшније буктиње…
турант цетињске гимназије рођен 1920. КомеСпасојев млађи брат Марко Миланов ро- сар чете погинули су оба у Бањане 1944. Годиђен 1926. Године земљорадник,
не. Изгинули су као да су трава
заробљен од Италијана 1942.
изникла из земље а не као да за
Тамновао је у коннц-логорима
њима остају затворени домови
по Црној Гори, Албанији и Итаи угашена огњишта.
Радомир Ј. Кековић – рођен
лији, а затим је поново борац у
прекоморсским јединицама. По1917. Године члан Партије, стогинуо је у бици за ослобођење
ларски радник, и прије рата хапБеограда октобра 1944. Године.
шен због учешћа у демонстраЊихов најмлађи брат Влацијама, погинуо је посљедњи
као командир тенковске чете
димир Милованов рођен 1928.
Милка Кековић
Године гимназијалац, погинуо
1945. Године на вратима Трста.
је 1944. На Бјеласици у ВасојеЗа крај ове наше прозивке
вићима.
оставили смо Милку Блажову, сељанку, рођену
Сљедећи у овој прозивци Душан Митров 1922. Члан Партије, болничарка у Четвртој цр– рођен 1912. године, земљорадник. Духовит ногорској бригади. Оставили смо је за крај не
и жустар, а неугледан погинуо је као борац зато што је једна јер она је јунак као било који
Четврте црногорске пролетерске бригаде на из овог строја, већ по дужности болничара да
Вилића гувну 1943. Године. Његова лична хра- осталима ране превије, да крв са лица очисти
брост је већ црногорска јуначка класика. На- да мртвима очи склопи ож и оружје унесе…
родни хероји писали су касније да их је на поОстало је запамћено да е у једној борби
двиге испирисало држање Душана Митрова и код Книна 1943. Године, у којој су партизани поњегови покличи „Ха орлови, ха соколови, ко је тиснути од Њемаца, вратили на бојиште гдје је
јунак напријед” који су се чули и тога дана на остао рањен један командир чете. Како га саВилића гувну, у најкритичнијим тренуцима, кад ма није могла изнијети видјела је на некој лисе рјешавао исход битке. Према неким свједо- вади вола, привела га и њиме извукла рањечењима испада да је на оном невидљивом та- ног друга, док су је њемачки рафали пратили
су на којем се вагала бојна спрема, сила и сна- у стопу. Сличан подвиг како је записано, учига њемачког милитара с једне стране и гола нила је код Бугојна.
храброст црногорских пролетара с друге, тоНа једном таквом задатку код тог несрећга дана на Вилића гувну, поклич Душана Ми- ног Книна 1943. године погинула је Милка Блатрова и његова погибија била она кап која је жова, зорна анђибула ових крвавих сватова
превагнула…
Кековића. Момир Марковић
67
НАДНАСЛОВ
Они које не заборављамо: Саво Дрљевић, народни херој
то го на врш и ло с
Недавно се ења легендарног
дина од рођ команданта и наг
партизанско Сава Дрљевића.
ја
о
р
е
х
ћа њ е
родног
илика за сје укер
п
а
л
б
То је би
ан живот, за
на један част жа на његову споу
те свјежих р Тргу борца у Колаа
н
у
егомен-бист
ички корак њ све
јн
о
в
а
з
у,
н
и
је
ш
ругова, којих
вих ратних д цирање успомена
мање, за евотке и беспрекорну
на његове би ика и ратника, сјекаријеру војн боравну команду
ћање на неза внај се по комана
са Ливна, „Р ушла у све истоје
ја
данту”, ко е.
к
н
ријске чита
С
аво Дрљевић је испунио биографију врсног војника, ратног команданта из многих битака у којима је његов усправни војнички гениј
долазио до изражаја, речено је приликом откривања његове спомен-бисте
у Колашину. Такав је Саво био у свим
својим биткама. И у Улошевини, и приликом ослобађања Мојковца, и у борбама у Горњој Морачи, у борбама за
Кладањ, Купрес… Човјек са чела колоне и није могао другачије. Није могао бити ништа друго осим војник и
ратник. Као и његов отац – знаменити
Ђуро Дрљевић. Ђуро је своју ратничку
биографију започео у балканским ратовима. Као и сви његови преци. Поборници оне народне: „Главу за част –
а част ни за главу”. Таква су била и Ђурова браћа – Миљан, Вуко, Милан и
Милош. Није било позива отаџбине да
се нијесу одазвали и стали под барјак.
Нема љуте битке или боја из које браћа Дрљевићи нијесу дошли с ранама.
Давне 1918. године Ђуро је тешко рањен, заробљен и осуђен на смрт. Било
је то у Бугарском рату. Међутим, капитулација Бугарске му је спасила живот.
Случај је хтио да га 56 година касније,
у Народноослободилачком рату, заробе четници. Послије страшних мука у злогласном колашинском затвору опет је осуђен на смрт. И опет га је
случајност спасила… А имао је 62 године када је прегазио Сутјеску. Било је
то доба – бола и поноса. Доба смрти. А
ако се ико нагледао смсрти, онда је то
часна старина – Ђуро Дрљевић. У НОР
-у је остао без синаТодора и браће Милана и Вука, и снахе Јеле.
68
РАВНАЈ СЕ ПО
КОМАНДАНТУ
Умро је 1974. Године. Бројне медаље за ратничке врлине, међу којима и
златна Обилића медаља, остале су да
причају о великом ратнику. Ту причу је наставио Ђуров син, легендарни командант Саво. Иамо је само пет година кад је заробљен. Кад је био само број
у злогласном аустроугарском затвору у Вуксанлекићима код Тузи. Баш као
и његових петоро браће
и сестара. Ту, у жици, СаСаво са братом од стрица Момом и
во Дрљевић се калио за
сестрама Миленом и Милицом
борбени пут из чела коломаја 1943. у Живцима – Црквина
не. Народни посланик, начелник Штаба Пете армије, командант позадине у Министар- но ријетки саборци мирно испред њеству Народне одбране, начелник ар- гове споме-бисте и евоцирали успотиљерије, више војне академије. Саво мене на дане бола и поноса. На дане
Дрљевић је био командант који је у све освајања – наде. И кратку, али и на одбитке први улазио, а задњи је из њих сјечну команду коју уче војници: „Равизлазио. Зато га његови другови никад нај се по команданту”.
нијесу заборавлили. Стајали су недавЈован Стаматовић
Хероји и генерали: Пеко Дапчевић, Јово Капичић, Радован Вукановић,
Војо Ковачевић, Саво Дрљевић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
НЕЗАБОРАВ: учитељ Никола Баровић
Пише: Гојко Радовић
НЕЗАБОРАВНИ СЛОБОДАР И УЧИТЕЉ
Један сам од ријетких живих ђака Николе Баровића
из четвороразредне основне школе из села Крушевице (Бајкове) 30-тих година прошлог вијека. Школа је била пуна ђака из центра села и околних засеока. Из засеока Ситница удаљеног од школе десетак
километара редовно је беспућем, шумским путељ-
Н
икола Баровић дошао је у ову школу за
учитеља мислим 1935. године. Становао је у згради школе заједно са млађим братом Јовом у посебном стану за учитеља. Вољели су га и ђаци и становници села
због његове благе нарави, поштења и хуманости. Вјеровало се да је он члан илегалне КПЈ.
У селу Крушевице постојао је фонд за школовање добрих ђака, који је оставио мјештанин Јефто Радовић-Јашар. На коришћење тога фонда имали су првенствено право ђеца његове ближе и даље родбине, а ако таквих нема право коришћења има братство Радовић
и напокон читаво село. Фондом је управљао
трочлани одбор који су сачињавали сеоски
поп Васо Новаковић, учитељ Никола Баровић
и мјештанин Перо Беков Радовић. До Николиног уласка у одбор тај фонд нико није ни користио, а он је запазио као одличне ђаке Петра
Савова и мене па је предузео мјере да се упишемо у гимназију. У сагласности са родитељима Петра је уписао у гимназији у Требињу, а ја
сам се по завршетку основне школе 1936. године прихватио сеоског живота. Међутим учитељ
је одлучио да наставим школовање и гимназију у Херцег-Новом. Да би био сигуран да ћу положити пријемни испит позвао ме да неколико мјесеци долазим у школу гдје ће ми он лично помоћи да обновим градиво које се пола-
ком, стизало до школе група ђака:
Петар Савов, Драго Гајов, Бранко
Радов, Симо Ђуров, Васо Гајов,
Митар Јовов и Гојко Максимов
– сви Радовићи изузев старијег Васа исто 1926. годиште.
же и припремим
се за становање
у Херцег-Новом.
Тако сам без проблема положио
пријемни испит и
наставио школовање у гимназији.
Учитељ Баровић је
водио рачуна и о томе у којим ћемо условима и каквим породицама живјети у Требињу и Херцег-Новом за вријеме
школовања, па је мене смјестио код породице Крста Матковића на Подима. Та породица
– домаћин Крсто, супруга му Нена, синови Лука, Мирко и Јово и ћерка Сенка – је буквално
сва учествовала у НОР-у од почетка 1941. До
краја рата 1945. Године. Прије почетка оружане борбе сви су активно радили на организацији устанка, а почетком борбе избјегли су на
слободну партизанску територију гдје су радили на разним позадинским задацима и високим војним положајима. Мирко је постављен
за првог команданта Орјенског партизанског
батаљона и у слободној земљи проглашен је за
народног хероја. Лука је као високи војни руководилац партизанских јединица крајем рата погинуо у селу Мокрине од стране четника.
Сенка носилац „Споменице 1941” умрла је 1961.
године, а Јово такође
носилац „Споменице
1941” умро је као високи официр. Прва
запаљена кућа у селу Подима од стране
Талијана била је кућа
Крста Матковића.
Децембра 1941.
командант Мирко
са мањом јединицом
налазио се у Кривошијама. Када су Талијани из Рисна поКрушевице 29. маја 1939. године: Група напредних
омладинаца и старијих на челу са учитељем Баровикренули велику једићем (држи подигнуту флашу у 1. реду) окружује Никоницу са тенковима и
лу Ђурковића (четврти с лијева у 3. реду) након демокамионима да извуку
страција. На снимку су Баровићева супруга и дјеца: Јосвоју посаду из утврванка-Тица, Божидар и Ружица.
ђених Црквица која
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
се налазила у партизанској опсади, дочекала их је Миркова партизанска јединица и на брду Церовик развила се жестока борба. У једном моменту чула се
оштра команда „Fermа spаrаre” (прекини
паљбу). Пуцњава је престала јер су Италијани мислили да то командује њихов официр.
Тада је Мирко на италијанском језику одржао
говор италијанским војницима у коме их је позвао да се врате својим кућама, да не ратују
против родољуба који бране своју земљу, да не
слушају своје официре који их воде у смрт. итд.
Схватили су Италијани ко говори па је борба
настављена. Италијани су се ипак морали повући за Рисан не остваривши свој циљ.
У тој борби Мирко је тешко рањен. Кад су
борци кренули да га изнесу са положаја он им
је наредио да прво изнесу и збрину такође тешко рањеног борца Јова Роснића.
Иначе, деведесетседмогодишњи народни
херој Мирко Матковић живи у Херцег-Новом.
На истим теренима у Кривошијама гдје је
рањен Мирко три године касније тешко је рањен као борац Прве бокежке бригаде и Петар
Савов Радовић. Остао је без обје ноге изнад
кољена. Кад су га посјетили родитељи у војној
болници Мељине, ђе се лијечио он је савијену
ћебад намјестио испд покривача на свом кревету како не би виђели да нема ноге.
Стари солунски добровољац из Америке
Саво Марков Радовић тешко је боловао судбину свога сина Петра.
А Петар? Физички гледано пола човјека. Вазда оптимиста, за своје ране више је тјешио
свога оца него што је отац тјешио њега. У слободној земљи студирао је и завршио право у
Београду гдје је и радио у високим судским
установама све до смрти.
Када је 1982. године у селу Крушевице изграђен споменик палим борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора поред школе и цркве приликом његовог отварања био је јако потресан.
Споменик својим палим друговима откривају два ратна војна инвалида на штакама –
народни херој Мирко Матковић, командант
Орјенског батаљона и Петар Савов Радовић
бивши ђак Николе Баровића.
69
УСПОМЕНЕ ИЗ РАТНИХ ДАНА
ГРАНАТА НА ЧЕТНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ
У ноћу између 14. и 15. децембра 1944. прва и друга чета Трећег батаљона Десете црногорске ударне бригаде нападале су њемачко упориште Казновицу. Пред зору су се повукле без губитака стрмим предјелима, све до Горње Стијене Пиперске. Ту су се смјестиле: прва чета у кући Марковића,
а друга чета у пространу кућу Перковића. Наша трећа чета налазила се на положају изнад Биоча.
О
ко 9 часова у кућу Перковића дошли су сви
командири и комесари чета на кратко савјетовање са штабом батаљона, који је сазвао замјеник команданта батаљона Владо Цимбаљевић, умјесто команданта Милутина Војиновића,
који је био на краћем курсу у Никшићу. Послије анализе ситуације на положајима батаљона, постављени су задаци свим командама чета. Затим је командир друге чете Петар Бановић наредио да се окупи чета у приземним просторијама куће, на четној
конференцији.
У то вријеме је почела да гађа њемачка артиљерија са Врањских њива, од правца Подгорице (данас
Титоград). Прве гранате су падале на стијене далеко од куће, а затим све ближе. Љубо Марковић, руководилац бригаде народне одбране, упозорио је
командира Бановића да је кућа Перковића вјероватно циљ непријатељске артиљерије, па се одмах треба пребацити у пећину изнад куће, гдје ће бити бољи заклон од дејства артиљеријских граната. Међутим овај није озбиљно схватио упозорење друга
Марковића, па је четна конференција настављена у
приземној просторији куће Перковића.
ЈУНАЧКИ ПОДНОСИО БОЛОВЕ
У том часу неколико бораца донијело је на носилима рањеног Вида Ђуровића, борца из Другог батаљона. Ово је био судбоносни тренутак и за овог
рањеника и за целу чету, јер су, изгледа, њемачки
осматрачи уочили да су борци на носилима ушли у
кућу Перковића, па су одмах отворили ватру у правцу куће, тако да су, убрзо послије уношења рањеника у кућу, пале двије артиљеријске гранате испред
куће, а друге двије удариле у кров, од којих је једна пробила и кров и таваницу, а затим експлодирала међу борцима у приземљу. Од снажне експлозије и распрснуте гранате погинуло је, или рањено,
18 бораца и руководилаца. На мјесту су остали мртви: Васо Дамјановић, Раде Добрљанин, Милан Кашћелан, Мирко Бојанић, пушкомитраљезац и Милутин Радоман, командир вода, као и Видо Ђуровић, рањеник из Другог батаљона. А командир чете Петар Бановић и борац Иван Кордић били су тешко рањени, док је већи број бораца лакше рањен,
као и замјеник команданта батаљона Владо Цимбаљевић, који нас је пожуривао да што прије помогнемо рањеницима.
70
јошевић да одреде борце који ће носити рањенике
у болницу у Даниловград, рањени командир Петар
Бановић обратио се лично мени: „Имењаче, дај ми
ти ону њемачку порцију пуну воде да се напијем последњи пут јер ја ћу ти живјети још највише сат времена, па ако ми не будеш испунио последњу жељу,
биће ти жао доживотно…”
„ХВАЛА ТИ, ДОВИЈЕКА”
Руководилац санитета батаљона Јела Ђукановић и болничарке Анка Радуловић, Радуша Чоловић,
Милица Лаличић и друге имале су пуне руке посла,
због превијања тежих и лакших рањеника. Храбре,
радиле су спретно и одлучно у овом стравичном
тренутку. Теже рањенике, заједно са командиром
Бановићем, пренијели смо у кућу Марковића, гдје је
боравила прва чета, а то је око 300 метара удаљено
од мјеста трагедије. Када смо дошли до куће Марковића, Иван Кордић је замолио да са њим починемо поред једног повећег камена. Ту је неколико пута снажно јекнуо, а убрзо затим издахнуо.
Командира чете Петра Бановића и још два рањеника унијели смо у просторију команде прве чете
и пажљиво спустили на под. Командир Бановић је јуначки подносио болове, што су их изазивале тешке
ране. Жеђ, међутим, није могао подносити, него је
стално молио Милорада Вујошевића, комесара прве чете, да дозволи да му се да воде, али Вујошевић
је би неумољив, чак је и друге упозоравао да не смију давати воде тешким рањеницима док се не пренесу у болницу. Видевши да је комесар неумољив,
рањени командир се обрати свом другу Ђуру Маркишићу, економу чете, да му налије макар најмању
чашу воде, али Ђуро му рече да не смије од комесара то учинити. Када су изашли из собе командир
преве чете Јошо Вицковић и комесар Милорад Ву-
Овакву молбу заиста нијесам могао одбити, него сам брзо напунио војничку порцију воде и пружио
је рањеном командиру. Он је попио пуну порцију воде за трен ока, онда се придигао на десни бок и тихо рекао „Хвала ти довијека”. Затим је позвао Влада Никова Дрецуна, сестрића, и предао му свој опасач и пиштољ за успомену. А за свој ручни сат замолио је да се преда његовом сину Бору за успомену.
Владо је био веома тужан и збуњен, али га је ипак
тјешио да то треба да му тако предаје, јер ће излијечити ране и брзо поново оздравити. Петар га је
топло погледао и тихо рекао да за његов живот више лијека нема.
Затим су командира и остале рањенике борци
понијели у правцу Даниловграда. Кад су, послије једног часа пјешачења добили краћи починак, код манастира у Црнцима, командир Петар Бановић је на том
починку издахнуо. Ту су храброг командира, који је
неустрашиво водио своју чету кроз многе борбе и
окршаје, сахранили, па наставили тежак пут даље.
Остале борце, који су погинули, или подлегли
ранама, у овом трагичном догађају, сахранили смо
у Ћелији Пиперској, недалеко од мјеста трагедије,
а са њима и три борца: Петра Борозана који је погинуо у борби на Биоче, Душана Борозана и Душана
Вујановића, који су погинули у Петровићима, као и
Милутина Маркишина Радомана, командира другог вода настрадале друге чете, који је би скоро дошао из Никшића, послије залијечених рана задобијених у борби за ослобођење Грахова.
Ова трагедија тешко је погодила наш батаљон,
а нарочито његову другу чету, тим више што смо послије многих битака и побједа на самом прагу слободе изгубили тако велики број бораца и руководилаца. А само четири дана послије овог догађаја
била је коначно ослобођена Подгорица и скоро цијела Црна Гора.
Петар Маркишић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
70-ГОДИШЊИЦА
НАДНАСЛОВ
ЧЕТВРТЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ БРИГАДЕ
ЧЕТВРТА ЈЕ
ЧЕТИРИ БРИГАДЕ
Јединице од којих је формирана IV црногорска пролетерска бригада
биле су пребачене у рејон села Велика Љубина на подножју Зеленгоре.
Б
ригада је имала ово је батаљон добио писмено признаје од VII дивизије. Четврта брига5 батаљона. Пр- да се стално попуњавала са омладинцима, скоро из свих крајева Југови и Други Лов- славије, а највише из Црне Горе. Крајем 1944 године за вријеме операћенски, Трећи и Зетски, Четврти комски и Пети Дурмиторски, затим че- ција у Србији у бригаду се наједном сврстало преко 1500 новомобилиту пратећих оруђа, комору, болницу и санитет. Батаљони су имали по 3 саних бораца, а из бригаде је упућен велики број руководећег кадра у
чете и митраљески вод. Бригада је на дан формирања имала 1082 брца и нове јединице, али и поред тако темељитих измјена, бригада је очувала
старјешине, од чега су 202 биле жене (другарице).
високе борбене вриједности, што се показало у борбама на Сремском
На дан 19. Јуна бригаду је посјетио Врховни командант друг Тито. У фронту, у долини Дрине и у Посавини.
свом говору, поред осталог је рекао. „Ваш пут од почетка устанка довде
Неколико стотина припадника IV црногорске пролетерске бригаде
био је славан и остаће као свијетли траг у историји наше борбе. Ми одав- израсло је у способне војне и политичке руководиоце који су упућивани
де, крећемо у новом правцу. Ми ћемо пронијет
у друге и нове јединице. Први већи одлив казаставу Народноослободилачке борбе, заставу
дрова наступио је крајем 1942 и почетком 1943
братства и јединства наших народа кроз нове
године, који су упућени у Босанску крајину, Бакрајеве Југославије. Ја вас увјеравам да наши
нију, Кордун, Далмацију и Словенију. Доласком
непријатељи у Црној Гори неће дуго ликовати.
у Црну Гору у септембру 1943 г. бригада је дала
Црногорци ће остати досљедни својим слобомноге кадрове другим јединицама. Од децемдарским традицијама, а и ви сами одвојили сте
бра 1943. до јуна 1944. године из бригаде је упусе од Црне Горе с вјером да ћете се у њу вратићено у друге једнице 128 руководећих кадрова.
ти као ослободиоци. Ја вас још једном упозоДоласком у Србију августа 1944 године из бриравам на тешке тренутке који нас очекују. Без
гаде је уућено у друге јединице највише кадроодијела смо и без хране. Али припремимо се да
ва, више од свих предходних.
јуначки све издржимо. Ја се дивим нашим борБригада је постајала све јача, јединственицима. Прошао сам кроз Први свјетски рат, вија и убојитија. Многе борбе и побједе учврстидио сам Црвену армију, сибирске степе, борце
ле су је у ред најбољих јединица НОВЈ. Бригада
совјетских партизана, али вам кажем да је рије више пута у рату истицана и похваљивана.
јетко наћи већих јунака него што их ви имате у
Одликована је орденом Народно хероја и свим
својим редовима”.
постојећим одликовањима првог реда, одноСаво Јеврић, Љубо Мудреша и
Прелазак преко Сутјеске и пробој преко Зесно златном звијездом и златним вијенцем. Из
Митар Јанковић, борци Четврте
ленгоре у петој непријатељској офанзиви, био
неких редова проглашено је 49 народних хероје најтежи тренутак у свим дотадашњим борја. Када је приликом пробоја Сремског фронта
бама, а тих дана авијација је непрекидно бомбардовала све покрете, по- Врховном команданту речено, да врховна команда у резерви има само
ложаје и концентрације наших јединица. Деветог јуна рањен је Врховни IV црногорску пролетерску бригаду, Тито је одговорио „Четврта бригакомандант Тито, али на срећу лакше. Истог дана смртно је рањен коман- да то су четири бригаде”, што најбоље даје слику и значај њеног угледа.
дант IV црногорске пролетерске бригаде Вако Ђуровић. Док су га борци
Када је обиљежавана 40-то годишњица бригаде, прије 30 година, јеносили на шаторском крилу, затражио је да стану и затим крвавом ру- дан од политичких комесара ове бригаде, генерал Милија Станишић,
ком, забиљежио оловком на карти коте Љубин гроб и Кошуте, са пору- детаљно је анализирао кадровски потенцијал бригаде и на основу конком бригади, да се по сваку цијену не дозволи пролаз непријатељу изме- кретних података и бројки закључио. „Од свих бригада НОВЈ IV пролеђу двије коте. Пар минута касније командант је издахнуо.
терска је дала највише кадрова. Приближили су јој се у том погледу саТрећи батаљон ове, читав дан 10 јуна одбијао је јурише Њемаца који мо I пролетерска и V црногорска пролетерска бригада”. У истој књизи,
су се смјењивали уз ураганску ватру артиљерије и авијације. Од 40 бо- први командант бригаде Пеко Дапчевић у предговору каже: „Ка славираца 2 чете 3 батаљона на Љубином гробу је погинуло 27 бораца, а пре- мо овако велике дане, ми оживљавамо славну прошлост, али гледамо и
живјело само 13. Позната је њихова порука. „Док год будете чули пуцње у будућност. Зато другови и смијемо да будемо поносни што припадамо
наших пушака, непријатељ неће проћи”. Тог истог дана 5 батаљона пр- генерацији пролетера која је стајала на ударном истуреном мјесту када
ве бригаде у улози заштитнице водио је тешке борбе у долини Хрчавке је трбало крчити путеве револуције, за још шира и напреднија стремљеи на Тисовом брду. У тим борбама, батаљон је скоро преполовљен, омо- ња за нове успоне и побједе”.
Митар Јанковић
гућио VII Банијској дивизији и рањеницима да се пробију из обруча. За
Митар Јанковић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
71
НАДНАСЛОВ
партизанка Радуша ИвановићЗаписао: Драган Митов
ВЕЛИКА ПЉЕВАЉСКА
ПОГИБИЈА
Гинула је црногорска младост највише у уским сокацима, борили смо се за
сваки педаљ.
Никада нећу заборавити молбу на самрти партизана Рада Велашевића моме
брату Милосаву… понеси ако претечеш
овај пушкомитраљез моме оцу у Даниловград као успомену од сина јединца
и ријечи тешко рањеног Ђура Чагоровића… не боле ме ове ране, но ме боли
што изгину ова младост без невоље, сјећа се партизанка Радуша Ивановић рођена Јовановић која под теретом десете деценије бистра ума прича о великој
пљеваљској погибији.
К
ада притисну године многа сјећања
изблиједе, али ране никада завидане
задовијек боле и пред очима стоје.
Ратне године и велике погибије нећу никада заборавити. Понешени великим побједама у 13. јулском устанку кренули смо да
бијемо велике
битке, да освајамо друге градове, да помажемо партизански покрет.
Тај велики замах прекинут је на Пљевљима првога дана децембра у првој ратној години… прича
Радуша Ивановић,
која је као болничарка посла са братом Милосавом у
велику битку. Сјећа
се сабораца Вака
Ђуровића и Мирка Шундића затим
добро памти Васка и Ољу Ракчевић и многе друге.
После великог марша преко планина стигли смо у околину Пљеваља. Након велике борбе ушли смо у град. Са прозора
сипали су на нас у уским сокацима врелу воду, то је света истина
коју сам и чула и виђела и превијала велики број партизана који
су били ошурени.
Храбро су се борили наши
борци, али добро утврђени непријатељ се бранио и нама нанио велике губитке. Почело је током ноћи
скоро безглаво повлачење, мада колико
се ја разумијем ни командовање тада није било најбоље. Свашта се међу војском
причало, понајвише да је ова битка војнички промашај. Ја то незнам, али знам
да ту велику касапницу ђе је 238 бораца погинуло, близу 300 рањено а око 150
стријељано ја никада нећу заборавити.
Тој погибији нема равна на овим просторима, и никада је не смијемо заборавити.
Зато је народ и спјевао пјесму…Од Долова до Пљеваља потоцима крв се ваља.
ПАРТИЗАН РАДЕ И
ПУШКОМИТРАЉЕЗ
У великој касарни нашла сам рањеног брата Милосава Јовановића. Држао је пушкомитраљез који
му је на самрти дао храбри партизан Раде Велашевић да га ако преживи за успомену од сина јединца понесе његовом оцу Бошку у Даниловград. Тако смо на нашу велику жалост и учињели.
Када смо се извукли из града и дуго пјешачили у
једној колиби нашли смо у прса рањеног Ђура Чагоровића. Мој брат га упита:
– Ђуро боле ли те те ране?
– Е мој Милосаве, ситно је за мене и моје ране.
Мене боли ова младост црногорска што на Пљевља оста, одговори Ђуро.
72
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Округли
НАДНАСЛОВ
сто о Јосипу Брозу Титу
ЧОВЈЕК ЕПОХЕ
У Београду је 22, 23. и 24. маја 2012. године одржан Округли сто
о Јосипу Брозу Титу, а поводом 120-годишњице његовог рођења.
Организатор је Друштво за истину о Народноослободилачкој
борби и Југославији.
П
онуђена Платформа за Округли сто
окупила је, како су истакли организатори, жељени број учесника са читавог некадашњег југословенског простора. Скуп је радио у три пленарне сједнице
на којима је своја саопштења презентирало
77 учесника, међу њима дванаест носилаца
Партизанске споменице 1941., осам генерала, један народни херој, један вијећник АВНОЈ-а, затим низ бивших државних и партијских функционера, друштвено-политичких радника, министара, амбасадора, новинара, академика, међу којима је било и 28
доктора наука од којих 18 историчара. Учесници скупа говорили су о Титу револуционару, војсковођи, политичару и државнику.
Троструки народни херој и маршал Југославије остао је, без сумње, да живи не само у
сјећањима, већ и трајно у историјској науци.
У име Удружења бораца Народноослободилачког рата и антифашиста Црне Горе, у раду Округлог стола учествовали су
др Радоје Пајовић и Слободан Вуковић,
новинар, публициста и писац. Вуковићева
тема је била: „Тито и Црна Гора – Црна Гора и Тито”, а Пајовићева: „Тито и НОР у Црној Гори 1941–1942. године”.
Скуп је отворио предсједник Друштва
и Организационог одбора, генерал-пуковник у пензији Светозар Оро. Пошто је указао на циљеве Округлог стола, профил учесника, као и најбитније теме расправе, Оро
је нагласио да су јавне појаве антититоизма започеле неколико година послије Титове смрти.
– Почело је осамдесетих година прошлог вијека са Меморандумом Српске академије наука и уметности – рекао је Светозар Оро. – Књижевне жаоке су стизале
и из Француске 7, да би све ескалирало антибирократском револуцијом, јуришајући
на Тита. Главну антититовску кампању водиле су тек формиране странке…
Наглашавајући да је Друштво за истину
о НОБ и Југославији издало преко двадесет публикација које индиректно и директ-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
но говоре о Титу, аргументовано и истинито, Оро је указао и на неке антититовске
књиге, прије свега аутора Пере Симића.
Генерал Оро је затим говорио о Титовој
вјештини руковођења, за коју је рекао да је
задивљујућа, инспиративна и поучна. Тито
је, рецимо, 9. јуна 1968. године, за вријеме
чувених студентских демонстрација, повукао, како је истакнуто, један од својих нај-
Бартону разлог посјете, Бартон је истог часа устао, узео телефонску слушалицу, позвао свог менаџера и рекао: „Види да ли
имам обавезе у термину снимања „Сутјеске”, ако имам, све откажи, јер желим да
играм Тита, ту велику историјску личност”!
бриљантнијих политичких потеза: студентима је дао за право и њихов бунт преокренуо у своју подршку.
Колико је Тито био цијењен у свијету,
говори и детаљ што га је први пут јавно саопштио амбасадор Милан Зупан. Кад су
вршене припреме за снимање филма „Сутјеска”, Зупан је службовао у југословенској амбасади у Лондону. Добио је депешу у којој је од њега хитно тражено да све
учини на ангажовању Ричарда Бартона да
игра Тита. Зупан је са зебњом отишао код
славног глумца, плашећи се да Бартон неће прихватити понуђену улогу. Током разговора била је присутна и његова супруга, славна Елизабета Тејлор. Када је југословенски дипломата саопштио Ричарду
Бартон је у „Сутјесци”, као што је познато, сјајно тумачио Јосипа Броза Тита.
Ређали су се на Округлом столу говорници, који су истицали Титову храброст у
борби против фашизма, а посебно чувено
„не” Стаљину; наглашавали Титову улогу у
формирању Покрета несврстаности, његову бригу за човјека, за раднике…
Тродневна аргументована расправа
је, очигледно, афирмисала истину о лику
и дјелу Јосипа Броза Тита, једне од најзначајнијих личности нетом протеклог вијека.
Покренута је и занимљива иницијатива
да се слични скупови о Титу наизмјенично
одржавају у државама насталим од некадашње Југославије.
Слободан Вуковић
73
СЈЕЋАЊА
ТРИ СУСРЕТА
С БЛАЖОМ
ЈОВАНОВИЋЕМ
У
Основној школи Његош, у којој сам
учио, најстаријој у Црној Гори, Лубарда је имао атеље, а ту је и становао.
Често смо га виђали гдје промакне ходницима; иако тада о умјетности нијесмо довољно знали, чули смо за то магично име
– Лубарда.
У то оскудно, али полетно вријеме, готово сви су на себи имали неки комад униформе, не само официјелна војска и милиција, већ и грађани. У моди су биле кратке зеленкасто-жућкасте енглеске војничке блузе и кошуље од падобранске свиле.
Грађанска, „цивилна” одијела, нијесу била тако честа.
Мој отац је већ радио на Цетињу и ја сам
се, те давне, 1945. с мајком Даницом упутио из Берана, пјешице, па камионом, онда мотоциклом с приколицом, циндапом.
преко Андријевице, Трешњевика, Матешева, Лијеве Ријеке, Вјетерника према Подгорици и Цетињу. Путем сам гледао лешеве и
спаљене камионе. Из тавана једне куће на
Јелином Дубу вирио је реп авиона. Моста
на Биочу није било. Било је прољеће. Ноћ.
Осјећао се топли дах Медитерана. На другој обали чекао ме отац у бијелом кабриолету с црвеним кожним сједиштима. А онда Цетиње. Слобода…
Штофови за одијела били су ријеткост,
па ми је мајка од очеве официрске блузе
сашила одијелце налик униформи. Носио
сам и опасач а за појасом мали револвер
колаш шестријеспет, поклон мог ујака Ђоше Мишнића. Наравно, био је без муниције. Становали смо у најљепшем дијелу Цетиња у Његошевој улици, до некадашње
француске амбасаде. Брзо сам се спријатељио са некило вршњака који су живјели
у близини: Бором Симоновићем, Петром
Мирковићем, Аском Шеховићем, Мијом
Аџићем, Пајом Спасићем, Вењом Бастаћем… Боров и Асков отац, Мило и Мамо,
Барани, били су шофери, возили министре,
74
права господа. Са својих путовања доносили су мирисе нама тада непознатих, далеких вароши,
Скадра, Котора, Дубровника…
Покаткад би нас провозали цетињским улицама у блиставим
америчким фордовима, пакарди-
Раних поратних година прошлог
вијека, Цетиње бјеше црногорска пријестоница у пуном смислу ријечи. Ту су биле све значајне државне, политичке и културне институције. Била су на Цетињу министарства, затим Скупштина, војска, милиција, УДБА-а
Црне Горе, хотели Гранд и Белведер, затим репрезентативни
хотел у коме су одсиједали специјални гости, Клуб културних и
јавних радника… Живјели су тада на Цетињу великани црногорске умјетности, сликари, писци:
Петар Лубарда, Антон Лукатели, Мило Милуновић, Ацо
Пријић, Милош Вушковић, Михаило Лалић, Ерих
Кош, Радоња Вешовић, Божо Булатовић… Излазили
листови и часописи: Побједа, Просвјетни рад, Омладински покрет, Титов пионир, Наша жена, Стварање,
Сусрети…
ма, шевролетима… То је за нас била свечаност. Дијелили смо ријетке играчке. Није нам била страна ни она цетињска: „Оца
ти, па да ти је био перјаник краља Николе!”
А онда, једног сунчаног дана… У Његошевој улици вукао сам за узицу мали аутомобил-играчку кад се испред мене испријечише два човјека „у цивилу”. Један је имао
бркове, а други и бркове и браду.
Онај брко ме упита:
„Чи си ти, мали!?”
„Ја Максима Вуковића!”
„Е да ти оца очина…”
„Не но ја тебе и оца и мајку!”
Брко се маши за појас, извуче пиштољ и
упери га на мене. Откопчах футролу и свој
револверчић окрену према њему. Онај брадоња стаде између нас, рашири руке и повика:
„Не, браћо Црногорци, ако Бога знате!”
Брко врати пиштољ за појас, ја свој револвер ставих у футролу; они уз Његошеву, ја низ Његошеву. Свако својим путем.
Након неколико дана сретне Блажо Јовановић мог оца: „Вала ме, Максиме, ниједан Црногорац није опсовао као твој син.
Али желио сам да видим да ли то дијете
има осјећај зашто носи тај револвер?”
И данас памтим када ми је отац, за ручком, рекао: „Зашто си опсовао Блажа Јовановића?” У његовом погледу, чини ми се,
мијешао се и понос и пријекор.
А човјек с брадом, који нас је „раздвајао”, био је министар Јован Ћетковић.
Двадесетак година касније, шездесетих, Блажо се налазио на функцији предсједника Уставног суда Југославије, основаног 1963. године. Био је његов први предсједник. До тада ниједна Југославија није
имала Уставни суд.
У то вријеме већ сам студирао права у
Новом Саду и као један од најмлађих новинара, радио у Индексу, листу студената Ново-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Слободан Вуковић
садског универзитета. Имао сам своју сталну рубрику, цијелу страну, правио интервјуе
с Лубардом, Милом Милуновићем, Бранком Ћопићем, Густавом Крклецом, Оскаром Давичом, Десанком Максимовић, Ристом Стијовићем, Миланом Коњовићем…
Имајући у виду чињеницу да се увођење уставног судства сматрало једном од
најкрупнијих промјена устваног система
Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије, амбициозна редакција Индеxа упорно је настојала да добије интерву с
предсједником Уставног суда Блажом Јовановићем, али он је одбијао. Интервенисали су чак и високи војвођански функционери. Узалуд. Блажо није пристајао. Када је
Редакција изгубила сваку наду, отишао сам
код главног уредника Пера Зупца и рекао:
„Ја ћу направити тај интервју!”.
Написао сам Блажу писмо у коме сам га
подсјетио на наш давни цетињски сусрет.
Након неколико дана, у моју студентску собу стигло је писмо с грбом СФРЈ и великим
округлим печатом. Блажо ме позива у Београд; Палата Федерације, западно крило…
Током интервјуа, у пријатној атмосфери, уз смијех, сјећали смо се и „сукоба” у
цетињској Његошевој улици.
Био је то један од ријетких, ако не и једини интервју с Блажом Јовановићем, као
предсједником Уставног суда Југославије.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пренијела га је готово сва ондашња југословенска штампа.
Трећи сусрет с великим револуционаром Блажом Јовановићем имао сам у титоградском хотелу Подгорица. Јесени поодмакле, крајем шездесетих, служио сам војску у обалској артиљерији. Послије успјешне вјежбе, као нишанџија на топу од 85
мм, добио сам неколико дана наградног
одсуства. Бануо сам у Подгорицу и у препуној кафани угледао Блажа окруженог бројним пријатељима. Препознао ме и позвао
за свој сто. Након срдачног поздрава наручио је пиће. Вече у Подгорици било је дивно. Народ је тада имао пара, па се лако дочекивала зора. Подсјетио сам Блажа на занимљиву згоду. Путовао је према сјеверу
Црне Горе и у близини Матешева примијетио два шумара гдје сједе покрај цесте.
Свом шоферу Милу Дабетићу наредио је
да заустави аутомобил.
„Добар дан, путари!”
Скочише као опарени:
„Нијесмо ми, друже предсједниче, путари. Ми смо шумари!”
„Знам, знам… Путари су у шуми, а шумари на цести…”
Сви су се насмијали.
Уз добру музику и лијепе пјесме, вече је
текло у веселом расположењу. При спомену имена једне жене, Блажо се тргао, устао:
„Ђе је! Па зар ту ради?!”
Убрзо је из кухиње Подгорице, сва озарена, у бијелој кецељи, изашла старија жена, куварица, с којом се Блажо срдачно поздравио.
Био је народни човјек, прави трибун,
омиљен, као нико ни прије њега ни послије њега.
75
Удружење жена антифашиста Црне Горе
ПОШТОВАЊЕ
ЗА ПРОШЛОСТ
Младост, мир и будућност – слоган је којим се 2010. године први пут представило Удружење жена антифашиста Црне Горе, са сједиштем у Никшићу. Иако ће у
октобру навршити двије године од формалног почетка рада, иза ове организације већ је дужа листа успјешно организованих догађаја, учешћа на различитим смотрама антифашистичког карактера,
али и активног учешћа на пољу успостављања међународне сарадње.
У
питана да нам каже нешто више о
Удружењу жена антифашиста Црне
Горе, предсједница Драгица Поповић наглашава како је ријеч о јединственој организацији, и то не само у оквирима
наших граница, већ и на читавом Балканском полуострву.
– У погледу текућих активности, посебно желим нагласити озбиљан ангажман наших чланица и чланова на формирању општинских клубова Удружења жена антифашиста. До сада, већ имамо своје клубове у
седам општина, но ускоро ће тај број бити
још већи – каже она, додајући како је, у циљу даље промоције антифашистичких тековина, од виталног значаја да се организација омасови.
Са Драгицом Поповић разговарали смо
у Гарнизону Војске Црне Горе у Даниловграду, гдје је уприличена спортска манифестација „Војска, народ заједно”. Ријеч
је тек о једној у читавом низу акција у којима је активан судионик било Удружење
жена антифашиста Црне Горе.
– Само током прошле године организовали смо Црногорске вечери у Бихаћу
и Омишаљу, 2010. смо присуствовали свечаностима у Јајцу и Бихаћу, а једна од наших активности била је везана и за учешће
на прошлогодишњем Ријечком карневалу.
Присуствовали смо и сједницама Лиге антифашиста Југоисточне Европе, а притом смо
акредитовани као званични представници
Црне Горе на будућем Конгресу поменуте
Лиге. Полагали смо цвијеће на бројна спомен обиљежја, како у држави, тако и на монументима у Сарајеву, Кумровцу, Кући цвијећа, на Неретви, у Јајцу и Бихаћу и на многим другим мјестима – наглашава Поповић.
76
Све наведено само је дио дјелатности
Удружења жена антифашиста, из којег са
посебним поносом говоре о августу прошле године, када су у Никшићу организовали четврте „Дане балканског пријатељства и љубави”.
– Том приликом, у Никшићу смо окупили 700 учесника из свих бивших југословенских република – истиче Поповић, наглашавајући да су са удружењима из истих земаља организована и дружења на
Уни код Босанске Отоке.
Но, као најважнији циљ, Поповић истиче упознавање младих људи
са идејом антифашизма. Отуд у Удружењу већ трају опсежне припреме за
једну од предстојећих активности, која
је базирана на предавањима у црногорским школама.
– На тај начин,
објаснићемо нараштајима шта је, заправо, антифашизам, али и шта је фашизам. Такође, младим генерацијама желимо приближити каква је држава била Југославија – најављује Поповић, истичући како је у том циљу,
под окриљем Удружења жена антифашиста Црне Горе, већ оформљен и Клуб младих антифашиста.
Удружење жена антифашиста, истиче
Драгица Поповић, не бави се политиком. Међу програмским циљевима, наглашено је очу-
вање свијетле традиције црногорске прошлости, чување сјећања на НОБ, његовање патриотизма и мирнодопских постулата, али и поштовање лика и дјела Јосипа Броза – Тита,
као водеће личности антифашистичког покрета.
Јадранка Прелевић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ИЗ БОРАЧКОГ АЛБУМА
МАЈКЕ-ПАРТИЗАНКЕ
Ч
ланови Удружења бораца НОР
-а и антифашиста Цетиња – Лазар Челебић, Нада Вујовић, Радивоје Вујовић и Арсеније Кићовић,
посјетили су недавно Душну Мићуновић, супругу погинулог народног хероја Благоте Мићуновића и задржали се
са њом у дужем пријатељском разговору. Другарица Душна је говорила о
супругу Благоти који је погинуо у Загарачу 27. 03. 1942. године и њеним патњама после његове погибије када је
била за њом и њеним четворомјесечним сином расписана потјерница од
италијанског окупатора. Након тога,
чланови овог Удружења су у Велестову положили вијенац на гроб народног
хероја Благоте Мићуновића.
Мојковац маја 1969. године, приликом Титове посјете
Мајке погинулих бораца и
народних хероја из Мојковца, носилаца партизанске
споменице 1941. године прије
поздрава са Титом: Љубица
Томовић, носилац Споменице, самохрана мајка (са тојагом); Мара Ракочевић, мајка народног хероја Ненада и
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
другог сина Радоша; Бојана
Журић, носилац Споменице;
Спаса Бошковић, сестра народног хероја Вукмана Крушчића; Милуша Вукадиновић, мајка сина Вељка; Милева-Мита Смоловић, супруга
Радомана и самохрана мајка сина Милорада; Самохра-
на мајка Граница-Була Дробњак која је изгубила сина јединца Светозара и супруга Јована; Васа Журић; Бојана Ковијанић. Иза са Аницом
Васовић, Станом Ђурађиновић и, позади, Дуњом Рабреновић, сестром Малише Дамјановића.
77
Писмо из Плужина
Народ Пиве у свим ослободилачким ратовима дао је
велики допринос борби за слободу. Пива је у току
НОР-а и револуције остала без двадесет посто свога
становништва. Пива је остала без 1.300 житеља, који
су паљени, вјешани, звјерски убијани, само зато што
су вољели слободу, своју земљу, свој народ и своје
борце НОР-а.
Д
овољно је само поменути пивска Дола. Тај Пивски Јасеновац. То је мјесто гдје су 7. јуна 1943. године помахнитале звијери
седме СС дивизије „Принц Еуген” побили преко 600 житеља Пиве. Да би
трагедија била већа у једном трену
је убијено 107 дјеце старости од рођења до седме године живота. Тадашња власт подиже 1977. год. споме-
ник у Долима. Али тај споменик нема
праву и потребну бригу садашње заједнице. Споменик је доста оштећен
и потребно му је хитна заштита од даљег пропадања.
Нормално је да зуб времена оставља ожиљке на споменицима, али у
Пиви више их је уништено од стране
вандала почетком деведесетих година прошлог вијека, и за та гнусна дје-
Споменик на обали Пивског језера – сјећање на боравак
Ј. Б. Тита у овом крају
78
НА УДАРУ
ла нико никада није одговарао, нити
је изведен пред лице правде.
Да подсјетимо:
Друг Тито је 25. маја 1942. године
прешао мост код села Крстац преко
ријеке Пиве и стигао са Врховним
штабом у кућу браће Аџић, Михаила
Василија и Божа у Плужинама и ту боравио до 9. јуна 1942. године.
Други пут у току V непријатељске
офанзиве, Тито поново прелази Пиву
3. јуна, код Мацанића луке преко жичаног моста. Ту близу моста одржана је сједница Врховног штаба и Политбироа ЦК КПЈ и донешена одлука
о начину и правцу кретања према ријеци Сутјесци.
Формирањем акумулације Пивског
језера, изграђен је мост дужине око
500 метара у близини Плужина. Општина Плужине 1983 године донијела је одлуку и дала мосту име „Мост
Маршал Тито”, 1992. године бронзана плоча је бачена у језеро. Пронашао је Драгољуб Жарковић и она се
чува у Плужинама у приватном стану.
Иста судбина је задесила и спомен-обиљежје подигнуто у знак сјећања на Врховни штаб и НОВ у Петој
непријатељској офанзиви.
Уништена је и спомен-биста подигнута на ријеци Пиви испод ХЕ „Пива” на мосту који је носио име Обрада Цицмила, предратног интелектуалаца из села Пишче – Пива, команданта Дурмиторског одреда 1942 године који је ослободио Фочу и Горажде и спријечио даљи покољ муслиманског становништва од четничких
јединица.
Посебна прича је спомен-биста подигнута у знак сјећања на браћу Гаговић – Милун, Миљан, Јаков и Вуксан,
сви првоборци, на мосту преко ријеке Комарнице, на мјесту звано Ђатло,
а мост иначе повезује жупу пивску са
планином пивском и селом Безујем,
родним мјестом Гаговића. И то је засметало вандалима. Бисте су одвали-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Мирко Вуковић
СПОМЕНИЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ
ли и бацили у језеро. Приликом опадања акумулације двије је нашао Димитрије Гаговић и чувао их у својој
кући.
Засметала им је и звијезда петокрака на споменику подигнутом палим брцима и жртвама фашистичког
терора у МЗ Трса. Исту су одсјекли
брусилицом и однијели у непознатом
правцу.
Разбили су спомен-плочу подигнуту у знак сјећања на жртве фашистичког терора у току јуна 1943 године гдје су Њемци спалили 63 житеља Плужина. На том мјесту се заувијек угасила мушка лоза Божа Аџића и
Митра Лубурића. Ту је Јаглика Крстова Аџић пивска хероина, љепотица са
својих седамнаест година успјела да
се отргне Њемцима и да би сачувала своју част изабрала ломачу у којој су јој већ горели отац, мајка, браћа и сестра.
Тих година дигоше у ваздух споменик подигнут Вељку Мићановићу секретару рејонског комитета КП за Пиву, и рођаку му Милану – комунисти,
у селу Брљево гдје су их убили четници 2 новембра 1942. године.
Школа у селу Црквичко поље-Пива 25 фебруара 1942. године постала
је болница за око сто игманских бораца, које је народ Фоче и Пиве пренио
по великом снијегу из Фочанске болнице. Ту се лијечише и остајаше без
дјелова свога тијела борци I пролетерске бригаде од промрзлина које
су стекли газећи Игман планину 26 и
27 јануара 1942 године. Лијечили су се
око сто дана у Црквичком пољу. А како је живио те дане са болесницима
причао је Љубиша Веселиновић-Врабац. „Овде у Вашим домовима пуних
сто дана чинили сте све што је било у
Вашој моћи да нам надокнадите недостајућу топлину далеких домова и
бригу наших родитеља. Делили сте са
нама оно мало сиромаштине што сте
имали. То незаборавно пријатељство
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
и другарство остаће у нашим срцима
док смо ми и Ви живи”.
Дом је скоро реновиран, реновирали су га општина Плужине и италијанска организација али више не носи име „Игманских бораца” већ ће се
звати планинарски дом како у штампи саопштава директор ТО – Плужине.
Није више ни име Дома културе у
Плужинама „Дом пролетерских бригада IV и V”, табла је одавно скинута
и вјероватно је на неком сметлишту.
Оскрнавише и споменик Лиму Барјактару побратиму Пивљанина Баја,
затим споменик Муратовичке битке
из херцеговачког устанка, и споменик
из Будањске битке из јуна 1942. године и тако редом.
Посљедњи удар на револуционаре и првоборце НОР-а изведен је
2010. године приликом формирања
ЈУ Образовни центар Плужине када
је укинуто име школе „Браћа Топаловић”. Ваљда их из просвете би стид
да задрже име ових јунака из јуначке
кроз вјекове куће.
Вукосава Топаловића капетана
војске Краљевине Југославије који се
ставио на располагање партизанима
и као умјешни командант командовао
пивским батаљонима на Пљевљима,
Сињајевини, Горажду и Сутјесци гдје
је положио свој живот за добро долазећих генерација. Његов брат Тодор
правник – комуниста, и његова супруга Зора доживише мучење и вјешање
у Куршумлији. Неко је намјерно или
ненамјерно све ово заборавио и оставио школу без имена браће Топаловић како се звала четрдесет година.
Зато као могући спас треба направити неку алеју гдје ће их све поставити. Бисте хероја: Марка Кулића, Радоја Дакића-Брка, Василија Пејовића,
и првоборце: Обрада Цицмила, Милорада Жарковића, Вукосава и Тодора Топаловића, Душана Вуковића, Бећка Јововића, Вељка Мићановића, Митра Кецојевића, браће Гаговића, и многе друге споменике како
би се будуће генерације училе, јер се
географија учи идући а историја гледајући.
79
Промоција „Гласника”
ЉЕТОПИССЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ
ХРОНИЧАРСАВРЕМЕНОСТИ
ЧУВАРАНТИФАШИСТИЧКЕ БУДУЋНОСТИ
У препуном зеленом салону хотела „Црна Гора” уз осврт на досадашње промовисан 3 о број
„Гласника”. Говорили проф. др Љубомир Секулић, академик Зувдија Хоџић, др Чедомир Богићевић, мр Жељко Рутовић и уредник Драган
Митов Ђуровић. Медијатор је био Радојица Велимиров Булатовић. Заједничка оцјена: Профе-
сионалним радом Редакција је од информативног изузетно важног гласила „Гласник” издигла
на ниво угледне публикације која значајно доприноси како чувању сјећања на славну историју тако његовању антифашизма као темеља
будучност.
Указано на потребу тематског осавремењавања, затим приближавања младјим читаоцима уз детаљније
праћење рада у општинским
Организацијама.
П
рије скоро це деценија, када су почеле активности на чувању изворних принципа борачке организације, требало је медју чланством ширити
истините информације, односно о бјективно информисати о циљевима, задацима, плановима.
Велику помоћ пружила је тадашња
Редакција (главни уредник Ђуро Лаковић) издавањем „Гласник” као информативног гласила, који је стизао
до највећег дијела чланства. Касније је
„Гласник” прерастао у публикацију која је, биљежимо ријечи са промоције,…
љетопис славне прошлости, хроничар
80
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ГЛАСНИК
АНТИФАШИСТИЧКИ
савремености и чувар антифашистичке
будучности…
Зато је „Гласник” стабло које ће и даље давати плодове у име храбрих слободара, намијењене генерацијама које
долазе и које ће чувати сјећање на прошлост као велику залогу будућности,
истакао је Зувдија Хоџић, академик и
подпредсједник СУБНОРА Црне Горе.
У надахнутој бесједи др Чедомир
Богићевић је подсјетио на историјске
славне датуме… на 13. јул дан који није
прихватио да буде као остали дани, већ
је постао свјетионик свјетског слободарства, што су потврдили и филозофи
(Ж. П. Сартр - 13. јул је највјетлији догађај после француске буржоаске револуције) државници (Жискар Д'стен – то је
историјско знамење по којем се препознаје Други свјетски рат).
Ипак, најважнији је суд историје истакао је др Чедомир Богићевић што потврдјује Редакција „Гласника” која помаже чувању сјећања на славно вријеме
и посебно на велике битке и јунаке и на
13. јулски устанак који је одговорио у
име читавог црногорског народа на питања: што треба да знамо, што треба да
чинимо и чему треба да се надамо???
То је била залога слободе и шивота најприје у Југославији сада у независнојЦрној Гори.
Пуну професионалну подршку, редакцији „Гласника” пружио је мр Жељко Рутовић, помоћник министра културе за медије, чији осврт доносимо у
цјелини.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ
Н
а самом почетку рада прије скоро
десет година ново руководство
СУБНОР-а и антифашиста оцијенило је нужним покретање Информативног
гласила које би обезбиједило, прије свега, унутрашње информисање чланства
о текућим активностима органа како на
нивоу Републике тако и општина.
Одлука је одмах спроведена. Створени су кадровски и материјални услови и публикација је под називом „Гласник” почела да излази. Као свако
новорођенче на почетку није имало довољно „руха” али из броја у број од провог до тридесетог, рухо се обогаћивало.
Обогаћивањем активности организације богатио се и садржај гласила. Тако да
данас када читамо текстове на 65 страна овог тридесетог броја објективно
имамо осјећај да то није више билтен са којим смо били на почетку веома задовољни, него озбиљна публикација чије су амбиције стално у порасту. „Гласник” је, управо, постао наш прозор у свијет. У условима када у средствима јавног информисања
не могу да се нађу ни најзначајније наше информације које су од ширег друштвеног
и политичког интереса „Гласник” је са својих хиљаду петсто примјерака појединог
броја стизао до значајних адреса унутар државе и изван ње и добио велики број
признања и похвала. Због, условно да кажем, медијске блокаде „Гласник” треба
да носи терет и у максималној могућој мјери надомјести ту празнину и обогаћеним
текстовима подсјећа читаоце и шири истину о народноослободилачкој антифашистичкој борби и њеним резултатима, јер они чине темељ нашег друштва и државе.
Видни су у томе и досадашњи резултати Гласника. Он је поред хронике и подстица активности на извршавању програмских задатака, постао у доброј мјери и
историјска читанка. Но о томе није ред да говорим ја као представник издавача
већ ће о томе објективан суд дати уважени другови чија излагања слиједе.
И одговор на питање – шта се од нас као издавача може очекивати?
Свјесни чињенице, да ако резултати рада организације на остваривању програмских задатака који су јако обимни и сложени, остану по страни од јавности,
а посебно од чланства организације, онда не можемо говорити о успјешности нашег рада. Отуда Гласник има сталну и неподијељену подршку како чланства тако и
форума. Имамо повољне материјалне и кадровске услове па оправдано очекујемо
да Гласник трајно уђе у ред озбиљних публикација чији ће се текстови радо читати.
Ово излагање завршио бих с посебном захвалношћу првом и вишегодишњем
главном уреднику пок. Ђуру Лаковићу, као и признањем садашњем главном уреднику Драгану Митовом Ђуровићу – на професисоналном раду и садржинском обогаћивању Гласника.
Проф. др Љубомир Секулић,
потпредсједник СУБНОРА Црне Горе
81
„ГЛАСНИК” – гласило СУБНОРА Црне Горе
ЧАСНА МИСИЈА
И ЈАСНА ВИЗИЈА
П
рво, сходно историјској, моралној
и слободарској вертикали народноослободилачког покрета Црне
Горе, те матичне организације СУБНОР
-а, „Гласник” је више од документационо-материјалне хронике. Он је подсјетник времена и догађаја у једном конкретном времену, те је као такав заштитник
племените историјске баштине, која је
узвишеношћу свога дјела, себе придружила најплеменитијим идејама борбе за
слободу, те је као таква и повјесница цивилизацијског антифашистичког покрета.
За људске слабости, па и пакости које су склоне култури заборава, најбољи,
најдугорочнији лијек је култура сјећања.
Зато, „Гласник” поред осталог емитује својом продукцијом одрживу културу
сјећања на биљеге револуционарног црногорског покрета. Значи, за будуће ге-
матичном хронологијом и документационом грађом вјерна презентација догађаја. Жели се овим
казати да ова биљежница није писана само за један дан. Трајаће
глас „Гласника” у
новом и долазећем. Трајаће, јер
трају идеје и дјела
за која се залагао
и залаже СУБНОР.
У добу када се
на слободарске антифашистичке идеје гледа и из посве супротстављених на
историјским фалсификатима констру-
Писани трагови историје цивилизације као незаобилазни документи у проучавању друштва и културе једног народа, одавно су признати као драгоцјен културолошки фундус и изузетан свеукупан показивач правца долазећим генерацијама. Јер, сложићемо се, вријеме брзо пролази, живот се мијења а записано останерације историчара, хроничаре и неке
нове памтише „Гласник” је подједнако и
поука и порука, и наравно, он је својом
82
да ово штиво, непрофитно и некомерцијално, препозна и постави на мјесто
које баштиницима историје, традици-
је за вјечност. Отуда свако писано штиво, сходно свом
садржају, реферише о једном времену, људима и догађајима у њему. С амбицијом вриједног друштвеноисторијског хроничара, „Гласник” – лист СУБНОР-а Црне Горе оправдао је своју јавну мисију, те као такав заслужује пажњу и анализу из неколико разлога.
исаним мишљењима, узвишено је у корист јавног добра бити у друштву оних
који мјером пажње, истине и правде желе појму слободе,
традиције и хуманизма дати етичку посвету која им
реално и објективно припада. На тој
објективизирајућој како прошлости тако и данашњости „Гласник”
је препознат. Па
кад је тако, на друштву је и његовим активним јавним политикама
је, културе и духовности припада. Ова и
слична гласила не можемо и не смијемо
гледати кроз новац, управо зато што је
цијена коштања исувише мала, у односу на ону цијену коју као друштво можемо платити уколико упорно, свакодневно, достојанствено и објективно не његујемо идеале хуманизма, слободе и демократије. Зато, модерне цивилизације
његују непрофитна гласила, ослобођена
притиска великих оглашивача и великих
реклама. У добу када је тржиште мјера
свих ствари, на свима нама је подједнако да трагамо за легитимним моделима заштите јавног интереса из ове области. Сложићемо се, није овдје ријеч само о „Гласнику”, он је само примјерена
парадигма нашег гласа о нама самима,
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Мр Жељко Рутовић
за ширење тематског опуса који је
ситуиран у контексту изазова друДраги колега Ђуровићу,
штва у кретању и
својеврсној култуЗахваљујем на примјерцима листа СУБНОР~а и анролошкој транзитифашиста Црне Горе.
цији.
~ И кад небом заплове мутни облаци, никад не могу
Са пристојне
засјенити аутентичне свјетиљке. Ова ми се мисао навременске дистанметнула након што сам посљедњи број вашег листа
це, „Гласник” ће
прелистао и најбитније у њему прочитао. То је доиста
остати штиво чифини публицистички свјетионик антифашизма.
ја ће анализа садр~ Ваш допринос спречавању прекрајања историжаја бити захвалан
је на тлу бивше заједничке југословенске државе и потемат за историчатискивања у њој најславније епопеје, заслужује највере, социологе, кулће признање. Посебно је вриједно што у садржају, употурологе, антропоредо са дужним пијететом и потресним подсјећањилоге и друге науке,
ма на оне који су за слободу животе дали, иде и порука
које карактером
младој генерацији да се истрајно бори за мир, што су,
свог позива третикако стоји и на насловној страници, удружени „на старају тематски фунзи мира ратни ветерани и млади”.
дус овог листа.
Са увјерењем да ће „Гласник” остати једнако гласан
Критичка перцепи досљедан у својој улози, желим уредништву и убудуција и објективна
ће много успјеха.
анализа историјСрдачан поздрав,
ских догађаја своБлажо Мандић
ју релевантност заснива на широком
подједнако, јуче, данас и сјутра. Зави- истраживачком захвату више извора па
сно од тога како ми чувамо наш глас из је са тог аспекта „Гласник” један од знапрошлости, зависиће и какав ће нас глас чајних тематских ресурса који карактепратити у будућности. Најтежи, најузви- ром свог писма упућује на ближа тумашенији дио сјајног гласа из прошлости чења и дескрипциликом и дјелом казали су посвећеници ју догађаја, актера
идеје за коју су многи дали и свој живот. и појава једног доНа нама је неупоредиво лакши дио по- ба. А у контексту
сла, да мјером пажње, уљудности, пам- 30. броја напомећења и предања преносимо такав глас нућу само пар надолазећем времену. Уосталом, изград- слова који својим
ња одрживе културе сјећања је истовре- садржајем и помено и морални и цивилизацијски налог, руком на најбољи
коме ако нијесте искрено посвећени, он- начин дефинишу
да сте на брзом путу да будете забора- вертикалу смисла
вљени. У породици таквих посвећени- и постојања „Глака своје мјесто већ је обезбиједио „Гла- сника”. Наслови
сник” који својом поуком и поруком ша- као што су: „Истоље гласе које треба чути и преносити их рија се не заборадуго и далеко.
вља„- проф. ЉуСвоју велику вриједност „Гласник” ба Секулића, заима у односу према младима, којима тим „Било је то тешко и свето вријеме”,
на едукативан и примјерен начин попу- „Вјечна Црна Гора”, „Црногорско НЕ фаларише теме, доводи их у реалан кон- шизму”, „Тринаести јул је наука о слоботекст, суптилно сугеришући да је насље- ди”, „Обнова споменика младима у амађе истовремено и онолико вриједно ко- нет”, „У колони мира борци и средњолико га имате коме оставити на чување школци”, „Поштовање за прошлост” су
и предање.
само неки који зорно легитимишу уреСвеукупно, доста разлога је оправ- ђивачку концепцију и разлоге за извјесну
дало јавну мисију овог листа. Већ препо- потребу и будућност овог штива.
знатљив код референтне читалачке пуУвјерен да је јавна мисија и јавни инблике, примјетна је његова отвореност терес најплеменитији дио човјековог раГлавни и одговорни уредник „Гласника”
Драган Митов Ђуровић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
да и стваралаштва, у том контексту видим и пар размишљања које можда могу занимати уреднички тим овог листа.
Шира и јача дистрибутивна мрежа у
земљи и међу нашом дијаспором, партнерство са референтним субјектима
друштва, ширење мреже или тимова
од интелектуалне ауторске мисли, сарадња са сличним публицистичким штивима у региону и у Европи и у том контексту продукција заједничког броја на
нивоу земаља еx-yу простора, увођење
подлистка Гласника младих антифашиста Црне Горе, те профилисан и мјером
доброг стила ситуиран маркетиншки наступ, су можда само неки елементи који
могу додатно поспјешити већ препознату конституцију смисла овог листа. За
посвећенике је увијек доста изазова, а
куд ће већи но бити настављач племени-
тих дјела чији је баштиник СУБНОР, који
је и покретањем овог гласила репрезентовао и манифестовао културу друштвене одговорности и бриге за јавни интерес. Служећи јавном интересу из области
слободе информисања, а у призми разматраних тема и изазова нових феномена, „Гласник” ће обезбиједити мјесто
које се поштује, чува и с респектом изговара. Уосталом, то је његова и мисија
и визија…
83
НАДНАСЛОВ
СЈЕЋАЊЕ: Станко Краљ, војник Револуције
У
УГЛЕДНИК
У РАТУ
И МИРУ
рату се истакао личним при- на терену. Послије рата завршио је њу и Никшићу. Пензионисан је у Тимјером, храброшћу и одлуч- школу КНОЈ, пјешадијску официрску тограду 1973. године као потпуковношћу. Његов командант бри- школу и курс команданта батаљона. ник и начелник оперативног одсјегаде, генерал Поточник га је слао
У ЈНА је службовао у разним ка у бригади.
на разне и најодговорније задатке, гарнизонима у Љубљани, БјеловаУ току рата и послије рата Станкоји су изискивали храброст, одва- ру, Београду, у више гарнизона у ко Краљ одликован је са више ратжност, сналажљивост и умијеће. Та- Србији као официр КНОЈ-а, у Тито- них и мирнодопских одликовања и
ко крајем 1943. године послао га је граду, Сарајеву, Колашину, Треби- то: Орденом слободе, са два ордеда као командир бомбашке групе
на за храброст, са медаљом за храминира пут до Постојне ка Трсту.
брост, Орденом народне армије за
Рођен
Пошто није успио да се пробије
војне заслуге са сребрним мачекроз колону њемачке војске, усвима, Орденом ЈНА са сребрном
је 7. 03. 1925. године
пио је у задње возило колоне да
звијездом, са три медаље годиу мјесту Дебенц, Општина Мирубаци темпирану бомбу која
шњица ЈНА и медаљом за војна – Ново Место (Доленска), у Словеје експлодирала у гаражи у
не заслуге, као и медаљом
Трсту и изазвала страхоза заслугу у обуци школске
нији. Основну школу завршио у селу Мирна,
виту експлозију у касари студентске омладине. У
гдје га је затекао Други свјетски рат. У петнаени и уништила цијелу катоку службе је више пусарну, много возила и
та награђиван, истицан
стој години, његова породица, отац, мајка, браћа
материјалне резерве,
и похваљиван.
и сестре интернирани су у Њемачку, у оквиру ХитлеНа свим функцијама
као и већи до квартова града око касарне.
ровог плана поробљавања Словеније и оснивања ве- које је обављао истиКомандант га је касницао се иницијативноликог Рајха. Он је успио да се искраде из колоне и по- шћу, пожртвовањем
је похвалио и истакао
како се један тешки
бјегне у оближњу шуму, гдје се прикључује словенач- и доприносом ствараборбени задатак молачком раду. Његове
ким партизанима и ослободилачком покрету којег јединице
же успјешно извршити.
су оцјењивасу предводили комунисти и његов учитељ. Већ поРат је завршио на дуне са највећом оцјеном.
жности командира чете
Посебно се истицао, почетком 1942. године прикључује се регуларним
у завршним операцијама
слије пензионисања, у
партизанским јединицама Словеније, гдје је
за ослобођење Трста. Био
обуци студентске омлаје примјеран у извршавадине и обуци резервног саучествовао у рату од борца до команњу задатака, узоран радник,
става ратних јединица, а подира чете и из рата изашао као
друг и комуниста.
себно на оперативним функциУ ЈНА је остао као официр, иајама у здруженим тактичким једиофицир ЈНА.
ко су га тражили органи власти Слоницама ЈНА.
веније за рад и организацију власти
Ратко Алфиревић
84
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
умјесто
НАДНАСЛОВ
некролога истакнутом партизанском ратнику милији станишићу
Пише: академик
Жарко Ђуровић
СТВАРАО ИСТОРИЈУ,
ПИСАО О ИСТОРИЈИ
Историја има своје токове и они који их пручавају свјесни су да се њихови рефлекси
преносе из једног у други временски круг.
Н
иједно вријеме посебно оно које је било
набијено тензијама рата, не може бити поштеђено накнадног увида и научно-теоријске профилације. Разумије се ни НОР Југославије, који је с разлогом постао псесивна тема историчара Милије Станишића. Опсесивна је због тога што је са том темом као ратник срастао, налазећи се у самој жижи одигране драме.
Поставља се питање да ли је тиме очувана
објективност тумачења историјских токова у назначеним годинама рата. Такође се поставља питање да ли је то за онога ко их научно проучава
предност или мана.
У Станишићевом примјеру то је свакако предност, јер он феномену историје прилази са становишта података, који су гарант вјеродостојности. Импресија се држе мемоаристи, а Станишић
је по нерву историчар. Дакле, онај који историјску мисао заснива на подастрој архивској грађи.
Из праксе се зна да се истина о једном времену
као ово што је предмет Станишићеве пажње, не
могу оспорти. Може се фалсификовати, што се
обилато чини од поражене стране. Треба рећи
да историја има продужени живот. Кроз разне
артикулацијске облике. Памћење спада у најфлуиднији обрис историје. Књижевност с разлогом
експлоатише тај флуид, потврђујући кроз ликове
и општу атмосферу дјела, своју специфичну везу
са историјом. Сјетимо се само Лалићевих романа – „Лелејске горе”, „Хајке”, „Злог прољећа”. У
њих се врло упечатљиво угнијездила историја. У
тим дјелима наћи ћемо све ово што је Станишић
у овој обимној студији рекао. Разликују се, што
је разумљиво, само у поступку презентације догађаја. Лалић се бави историјом кроз имагинацијску, а Станишић научну оптику.
Окренимо се Станишићевој књизи. Аутор сагледава НОР Југославије из више углова, будући
да га је карактерисала сложеност у сваком смислу – етичком, војно-стратегијском, политичком,
културолошком (штампа, публиковањем разних
идања, постојање позоришних група у оквиру јединица и слично). Код Станишића сретамо, кад
је у питању историјска обрада НОР-а Југослави-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
је, широку лепезу тема, сврстаних у засебне књиге и увијек са поузданом историјском фокусацијом. Из богате руковети тих књига издвојио бих,
не умањујући вриједност осталих, књигу „Токови револуције у Црној Гори”.
У овом издању Станишић научно дијаграмира стратегијске вертикале НОР-а 1941–1945. Он
не би имао тако високу скалу вриједности да
успјешном исходишту рата нијесу претходиле
перманентне и веома организоване припреме
антифашистичког дјеловања, не само у оквиру
КПЈ и СКОЈ-а, као носиоца припрема, него и шире. У основи свега тога, у снажном замаху, колале су ослободилачке тежње, које су дошле до
правог израза у НОР, показујући исправност пута
свих субјеката који су учествовали у њему. Отуда је ријеч вертикала што назначава књигу срећано изабрана. Адекватна је бићу и опсегу учињеног подухвата.
Да би материју што темељније обрадио, аутор је моделовао књигу по систему одјељака,
учинивши је тако и континуираном и прегледном. Маркиране су блок по блок све оне околности које су узроковале побједу над фашизмом
и снагама стављених под његово окриље. Станишић је историјски савјесно хронологирао оно
што је битно за оквир теме, посебно дух ослободилачког покрета, који је био организациијски
чврст и етички утемељен. Нијесу обухваћена само војна питања. Мозаицирана је и слика позадине и других структура од велике помоћи ослободилачком фронту. Вјерно је, дакако, одсликана и друга, непријатљска страна: Њемци, Италијани, усташе, четници. Четници већ у првој години рата војно сарађују са окупаторским снагама,
што се најбоље видјело у сламању отпора бранилаца Ужичке републике, с јесени 1941. године.
Са њима су сарађивали до заједничког пораза.
Тако је било и то се не може оповрћи. Не може се издаја патриотизовати. То данас чине неке
ригидне снаге тобожњом тврдњом да је код нас
вођен грађански, а не ослободилачки рат. Он би
се тако могао именовати да није било окупатора, а четници су били његов оперативни инстру-
менат. Ђаво се не може преобразити у анђела.
Па тако ни четници у патриоте!
Станишићева књига парадигмира све те ствари. Даје им објективну боју сликања. Податак,
број. Све што треба једној књизи историјског
значења. Четници су рачунали да ће у договору
са Енглезима пореметити историјски ток догађаја и да ће, иако огрезли у издаји, стећи статус
доминантног фактора. Аутор је документовао и
ту комбинацију четника и Енглеза.
Понукан Станишићевом књигом „Стратегијске вертикале НОР-а Југославије 1941–1945” изнијећу два карактеристична запажања. Прво се
односи на сраслост партизанске војске и народа. Покрет су сачињавали превасходно млади
људи, који су дубоко схватили његов карактер
и своје масовно учешће у њему. Зато је партизански покрет би способан да велика искушења
претвара у побједе.
Идеал визира будућност. Она је ратом освојена, али не знам колик је била имуна на оксидације које су се касније појавиле. И за мир је потребна стратегија. Били смо припремнији за рат!
Износим и друго запажање. Тиче се питања
државне очуваности. Оно се у смутним временима остварује више мудрошћу но оружјем. Станишић наводи примјер двојице владика из знамените породице Петровић, Василија и Петра I.
Иако су од царског руског двора доживљавали
многе неугодности и шиканације, остали су вјерни Русији. Како је Црна Гора била стијешњена између Турске и Млетака могла се сачувати од нестанка једино ослонцем на Русију. Поучан је примјер Лужичких Срба који су се, усљед помањкања ослонца, асимилирали у Немце, изгубивши
првотну аутономност.
Поруке из историје помажу историји да на
прави начин отвори бленду не смао према садашњици него и према времену које долази. Станишић ју је отвори према НОР као вертикали историје. Та се истина не може избрисати из памћења, без обзира на упорнст мрзитеља.
Она је неуништива драгоцјеност. У том духу
и сачињена је ова незаобилазна књига!
85
ПЈЕСНИЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ
Б
ило је то на једној од оних свечаних приредби у малом мјесту.
Украшена биоскопска сала, зидови окићени боровим гранчицама и
разнобојним креп-папирима, сликама највиших државних и партијских
личности, паролама и заставама. Међу гостима се нашао и МИРКО БАЊЕВИЋ, познати књижевник и револуционар. Љубазно се одазвао да присуствује свечаности. Радознало је ишчекивао почетак приредбе. Све га је
то подсјећало на прве поратне године, када су сличним програмима људи жељели да обиљеже радост и срећу што су дочекали слободу. Све му је
било познато. И појава збуњеног во-
86
МИРКОВА
дитеља, и ручно
су Њемци, стежу
отварање завјеобруч, учвршћуПјесма коју народ приса и неувјежбају митраљеска и
хвати као своју, памти и пјени хор. Па ипак,
топовска гнијеизненади га најазда. Позвали су
ва – највећа је награда њева програма:
у помоћ и авионом пјеснику. Таква је и „Су„Наш хор
не. Праште њитјеска” Мирка Бањевића,
представиће се
хове бомбе, банародном пје цачи немилосрдснажно и искрено изражен
смом „О Сутјено сипају ватру,
умјетнички доживљај драско, водо ледгрувају топови
на…”
и штекћу митраматичног догађаја из НОБ-а.
Први стихо љези. Са литица
ви, искрено досе сурвава камеживљени и осјећајно отпјевани, узбу- ње, опадају борова стабла, посјечена
дише га и замислише. Сјети се Сутје- ударом гелера. Дими и смрди изгорјеске. Према небу се пријетећи уздигле ло дрвеће, гуши. Свуда мртви и рањеокомите, голе литице. Испријечили се ни, јауци и ужас. Међу рањеницима је
неосвојиви бедеми. Дном, поред по- и он, Мирко Бањевић, борац V црномамне ријеке, вуку се колоне гладних горске бригаде. С муком вуче укочену
и исцрпљених партизана, избјеглица ногу, петнаест је већих и мањих рана
и тешких рањеника. Сви би хтјели го- на њој. Снага га давно издала али он
ре, према свјетлости и ширини, да хода даље, готово несвјесно, нагонизађу из обруча. Како? Зар је то могу- ски. Дише тешко, хвата се за траву, хоће? И птица би уморила крила! А горе ће и он уз стрмину. Пада, диже се, поново пада али не
одустаје. Поред
њега пројахаше
двије нествар не црне прилике, као сабласти.
Коњи се махнито пропињу, увијају главом, њиште. Кроз кишу
метака пењу се
уза страну, стигоше до врха. Један, с црни јахачем, одјезди даље а другог погоди зрно, стропошта се у понор,
стравично одјекну његов крик.
Мирко ход а
даље. Одједном
застаје, збуњен:
на камену пред
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Зувдија Хоџић
И НАША СУТЈЕСКА
њем – познато
лице. Отац! Сања
ли? Је ли полудио? Отац одавно није међу живима! Погрбљена
прилика, густих,
сиједих бркова
– закорачи у сусрет. Загрли га и
пољуби. Брат ми
је то, Блажо. Побјегао је из талијанског затвора,
пропао је, измучен, остарио, није стигао ни да се
опорави а дочекало га горе зло.
„Блажо, брате, грдне ли погибије!”
„Из д рж а ћ е мо, Мирко, проЈединице НОВЈ у покрету кроз Зеленгору у току битке на Сутјесци, јуна 1943.
бићемо се…”
„Ђе је Сава?”
„О, Сутјеско, водо ледна,
„Ђе је најтеже, знаш, међу првиКлону. Сломљен великим болом,
чија војска непобједна
ма…”
Мирко изгуби наду.
јутрос твоје вале пређе
Растају се тужни. Чини им се да се
Из потиштеност тргнуо га је нечина њемачке бојне међе?…”
више никад неће виђети. Блажо хита ји глас.
——————————
за својом четом, мора.
„Хајде, друже, морамо…”
„Зеленгору свија туга
И Мирко хода даље, кроз ватру и
Покренуо га је и дигао. Пробудио је
дим. Сад је битка много ближе, судар у њему пркос и бијес, дао му нову снаТу је пао друг до друга…”
је жесток и страшан.
гу. Заборавио је на рањену ногу, поОпет спази црног коњаника. Про- хитао је за шаком бораца – у јуриш, у
Обојици су потекле сузе. Дирнут и
био се једном кроз обруч, па се вра- пробој и слободу…
узбуђен, Радосав му је поклонио кутио. Жив! Дрско и изазовно јаше коХор настави с пјесмом. Слушајући тију цигарета. Убрзо, пјесму су чули и
ња, нагони га између непријатељских је, поново се занесе. Сјети се новем- други. Прихватили су је, пренијели дабункера и митраљеза, кроз најгушћу барског дана ратне 1943. године. Оку- ље, завољели је. Грунула је из партиватру. Поново се нађе пред Мирком. пили су се око ватре, одмарају се а он занских грла, снажна и узвишена.
Очи му чудно жаре, виче нешто, непо- се с тугом сјећа палих другова, Саве,
Мирка из сјећања поново трже глас
везано, неразумљиво. Мирко га пре- курира Драгана, драгих лица. Зами- водитеља: „У извођењу нашег хора чупозна: партизански доктор. Обезна- шљен, узео је оловку и почео да ређа ли сте народну пјесму „О, Сутјеско, вонио га тифус, спопала врућица, јури стихове нове пјесме. Низали су се ла- до ледна”.
безглаво. Доктор одјаха даље, буде- ко, као да их зна напамет, па их само
„И право је тако” – помисли Мирћи у другим наду. Ако је он успио да преписује. Недалеко од њега сједио је ко. „Народна, но што. Народ ју је присе пробије – моћи ће и они.
Савин брат Радосав. Мирко му се при- хватио, постала је његова. Мени је то
Онда ледна, поражавајућа вијест: макао тихо, повукао га у страну и по- највећа награда. Све што сам написао
Сава погинуо!
чео му читати: и чинио – чинио сам за народ…”
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
87
ХЕРОЈ САВА
Са крај Босне до мора
зна га земља сва, –
свуд се славом прочуо
командант Сава.
Водио је бригаду
прек (о) поља, гора,
разгонио банде је
мрских злотвора.
Хучи, тече Сутјеска,
крв плива по њој,
Савина дивизија
бије тешки бој.
Швапске хорде проклете
навиру кроз ноћ. –
„Јуриш, моји јунаци,
ми морамо проћ!”
Шту тужи то Сутјеска
у тај позни сат?
Мртав крај ње лежи то
славни командант!…
Пуниша Перовић
„…Зачас смо се нашли тамо, на том
крвавом разбојишту. Све борац до борца, већ постали костури. Угледасмо Савине чизме, вире из земље и шушња, који су
сељаци из Врбнице, кријући од Нијемаца,
набацали. Кад смо одгурнули шушањ, одмах смо познали Саву. На доламици се видјело гдје га је пресјекла њемачка машинка; кад смо га дохватили, стаде се распадати као да је од паучине. У џепу доламице нађосмо муштиклу на коју ја Сава пушио. Тешки су то часови били, најтежи у
моме животу…
Било је то само неколико мјесеци након битке на Сутјесци”, записао је народни херој Владо Шегрт.
Сава Ковачевић (сједи, други с десна) у војсци прије Другог рата – из документације Радосава Кривокапића
88
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Приача
з РАВ
НЕЗАБО
О
Дијагноза
ткад су дошле у бригаду, Зорка и Озана, нијесу се раздвајале; на положају или у јуришу увијек су биле једна поред друге;
ако се падало од сна у дугим маршевима преко Босне, придржавале су
једна другу; на положајима или ноћењима покривале су се истим ћебетом; кад би командир покушао да једну од њих, с неким од бораца, пошаље на какав задатак, оне су молећиво али одлучно тражиле да иду заједно, као што су се увијек прве јављале у бомбаше; често су трпјеле пријекоре, што су у јуришима истрчавале
испред свих, па су млађи, неискусни
борци, грабили да их претекну, излажући се погибији.
Кад су разбијене италијанске јединице од Раме и Јабланице, црнокоса Његушица и бјонда Бокељка, опет
су самовољно крчиле испред бораца,
да би код Острошца упале у заштитницу солдата у одступању; без испаљеног метка, за трен су их савладали
и разоружали, спутили им руке, при-
везали за један
поводац и славодобитно, потркујући као берсаљери на паради, вукли их џадом покрај ријеке и довели у Потоке, извише Мостара, у команду
дивизије Мурђе.
Војска их је
дочекала пријетњама и псовкама,
размичући се да
их пропушти према штабу, док су
оне посртале пркосно уздигнутих
глава; а кад их је
са свих страна заглушило:
PUTTАNE
PUTTАNE
PUTTАNE
PUTTАNE!*
Вања Радауш – Линорез XV
Ђевојке су се
стресле и замало сломиле под
срамоћењем; с
муком су се поисправиле и испрсиле, једва ступајући некаквим
војничким кораком.
2.
Божидар Јакац – Рањеници
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише:
Сретен Асановић
Прилазећи команди погледале
су се и разумјеле, као и увијек
откад су заједно: Озана је, чим
су их довели међу официре, најјаче што је могла, искидано завикала
PREGHIАMO
PRIMА
VISITА MEDICА
DOPO
SI SPАRА !**
Официри погледаше један другог
па генерала, који заповиједи дивизијском љекару да их одмах прегледа,
ту, у штапском шатору, наређујући да
се заробљенице прво одвежу.
Послије неколико минута љекар
приступи генералу и саопшти:
VIRGOS INTАCTUE***
Кад су ђевојке изашле, прописно
закопчаних копорана, официри, на
челу са генералом, сви као један, салутираше…
курве
Молимо… прво… љекарски преглед… послије… стријељајте!
***
Дјевице – невине
*
**
89
Партизанска прича
Ј
а Цветко Црнић из Зацрњеша, научих се навици да биљежим животне догодовштине. Иако томе послу нијесам
вичан, записивао сам их онако како ми се учинило да је
најбоље. Понеко се од мјештана изругивао мојој писанији,
ваљда што нијесам био пријежан цапици и мотици.
– Кад не умије радом важност да стекне, хоће да је стекне шкрабањем! – јетко су говорили!
Нијесам се освртао на таква и слична приговарања. Биљежио сам догађаје онако како су се петљали и распетљавали. И
паметнији од мене тешко би се у томе црновиру снашли. Једноставно сам писањем растерећивао себе.
Терет на души постајао је мањи и
подношљивији. Осјетио сам
да писање растерећује
човјекову муку.
У рат у није сам никоме држ а о с т р а н у.
Знао сам да се
од сваке стране
страда. И од ове
наше и оне туђинске. Тако ми се могло.
Био сам слабашна здравља, па нијесу тражили да им се
приклањам. Од суве брстине нико нема
вајде. А ја сам, право рећи, личио на обрстињени граб. Слабашну чоеку и бог опрашата гријех!
У почетку ми је било криво што је тако, али сам послије
увидио да је гледање са стране и људе и догађаје једна велика посластица. Њоме заслађујеш туђу знатижељу. То што видим и сазнам, а сазнам много тога, пренесем на папир. Одлагао сам због тога и пољске радове. Тај мој поступак у браственичкој средини тумачен је врстом аветлука. Нека причају шта
хоће, говорио сам у себи. Кад мине ова окупацијска фртутма, људи ће заборављати шта је ко био, а ја ћу онда, одважно и пркосно, извући из скриње забиљешке о томе. Да се
зна свачије владање и страдање. Мјештани ће ласно видјети да Цвјетко Црнић није сеоско зановијетање, него човјек
од мјере и врлине. То ја не говорим тек онако. Говорим да
људи не забораве какав је био ратни метеж и оно што је дошло послије њега. Ајтер је кад се зна свака појединост о томе.
Посебна је прича о нашем гробљу у Зацрњешу. То је оно
гробље на малој узвишици у мом селу. На њему се чува част и
традиција наша. Изукршетене сабље на гробовима о ратним заслугама умрлих. Давно, за турска вакта.
Али ја нећу отварати та
далека врмена. Доста ми је да биљежим шта сам видио у овом пос ледњем рату. То ћу чинити
стрпљиво, ријеч
по ријеч.
Да гробље зна да
изроди поганлук, сазнао
сам оног тренутка када окупацијске власти нијесу долазиле да се Јовиша Јокнић сахрани у кругу његових потијесних међа. Свима дозначише да је безбожницима мјесто тамо гдје не допире милостива рука бога. Тамо изван гробља. Тамо гдје, како
каже народ, вјетар на пустош лаје!
Јовиши Јокнићу одредили су тамо мјесто. А сви знамо ко
је он био. Нико му, вала, није могао оспорити чојство ни јунаштво. То нијесу могли да учине ни они који су га из засједе
убили, окупацијски жандари. Звали су их пузигаћама. Ваљда
што су Талијани вјерно служили. То ја морам записти, јер је
тако било. И у пасјим временима може се остати човјек. Јовиша је био такав. Бастадур!
Кад се пронијела вијест о његовој погибији, жене су удариле у ојкање. Због бројних врлина многи су га звали за кума. Он је у томе налазио мотив привржености.
Сада су његова уста нијема. Очи угашене. Донијели су га
на плетеној љеси ван гробљанске међе.
Тамо почиње раван простране ливаде. Мислим да је ливада Рашкова, овдашњег Попа. Дао је пристанак да се на
њој Јовиша сахрани, иако са њиме није био у браственичкој вези.
– Поштење је јаче од браственичке везе! – рекао је поп, не
плашећи се да ће то неко злурадо протумачити.
На ливади се нашло мноштво свијета. Ту су и Јовишини рођаци. Њима је наложено да се побрину о сахрањивању. Осталима је наређено да се разиђу. Међу придошлицама настало је гласно противљење:
– Не мислимо се одавле мицати док не сахранимо Јовишу! – рекоше.
Поп Рашко се сложи са тим. То запе за око Периши, командиру жандармеријске станице.
Зар си и ти попе на Јовишиној страни? – рече Периша.
– Није овдје ријеч о странама, него о обавези према једном човјеку којег је красила љуцкост и поштење. Не улазим
ХРОНОПИСАЦ
ЦВЈЕТКО
Ђорђе Андрејевић Кун: Колона
90
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Жарко Ђуровић
Богић Рисимовић: Дан побједе над фашизмом
у то је ли Јовиши био крст по вољи или није. За мене је важно
да је био поштен човјек.
– Човјек него шта! – рекоше људи.
Периша се повуче. Из прикрајака је посматрао шта се дешава. Јавни испраћај партизана Јовише није био у духу окупационих начела. Сила се није смјела примијенити, јер би Периша извукао дебљи крај. Покојник је спуштен у раку. Народ
је прилазио и бацао грумење земље. У знак поштовања према Јовиши. Периша само што није искочио из коже. Види да
италијанска владавина није по вољи народа. А гдје би била
кад се загоне да и мртвима не дају да се као људи сахране.
Народ није хтио да се разиђе ни послије сахране. Перишу и
групу жандара то је ражестило, али се нијесу усудили да насрћу на присутне.
Ја сам стајао уз саму међу гробља, плашећи се да ми који
детаљ не промакне. За хронописца то не би било добро. Рекли би да нијесам био досљедан у опису догађаја.
Поново се огласио поп Рашко.
– Несрећа је велика што се честити људи морају сахрањивати ван горобља. Умјесто то да буде црквено право, постало је право силника. оних којима није до образа. Заборавио
је Периша шта је господње, а шта његово!
– Умукни попе! – љутито добаци Периша. Није периша старији од бога, али јесте од попа. Умјесто да васпитава паству
у духу своје вјере, он хвали безвјернике.
– Хвалим честите! – рече поп.
Те и наредне године умрло је неколико старијих житеља
села. Тражили су да их сахране поред Јовишиног гроба.
– Људи се сахрањују гдје им је мјесто, у гробљу! – рече
поп. Јовиша је био човјек добра гласа и племените нарави.
Да се његово понашање не би схватило као раскид са црквеним прописима, поп се досјетио да гробље прошири. Срушио је гробљанску међу саоне стране гдје је Јовишин гроб.
Људи су здушна срца прихватили тај попов гест.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
– Тај се не приклања сили, него савјести-говорили су окупљени сељани.
Гробље у Зацрњешу мјештани су назвали Јовишевац. По
Јовиши партизану.
… Преко главе претурио сам много тешких ствари. Ја се
на то не жалим. Истичем само да сам их брижљиво уносио у
моју биљежницу. у њој сам записао судбине многих људи. Па
и перишину, командира жандармеријске чете.
Прелазећи преко једне брањевине, насрнуо је на њега во
и усмртио га. То је било треће ратне године. Италија не бјеше капитулирала.
Кад неко лоше прође у некој ствари у Зацрњешу, то доводе у везу са Перишиним случајем са волом.
То поспрдивање је осталао до дана данашњега. Поп Рашко није задуго заборављао Перишине пријетње гдје ће се
ко сахрањивати.
Можда вас занима гдје је Периша сахрањен. Сахрањен је
у дну зацрњешког гробља. Неко сеоско спадало ставило је
његов гроб воловске рогове, али их је поп Рашко бацио, говорећи да гробље није за шалу и спрдање.
И сада када сахрањују људе у Зацрњешу, постоји посебна
врста гробљанског оријентира. Као стожер је узет Јовишин
гроб. Тако је било кад су недавно сахрањивали мога брата.
Ако ме питате гдје је сахрањен, рећи ћу вам: десет метара јужно од Јовишиног гроба.
Гроб Јовишин је скроман. Надгробна плоча не надвисује
остале. Око њега је родбина засадила руже, које се с прољећа богато разбокоре.
Лијепе розикасте руже људи у Зацрњешу назваше Јовишавкама. Једну сам и ја посадио испод прозора. Нека ми мирише за цвјетање. Љетописац мора понешто од цвијећа и другог растиња да унесе у своја биљежења из живота. То ја овога пута чиним са ружама Јовишавкама.
Нека дрхтуре на вјетру и нека миришу.
Бранко Шотра: Фебруарски поход
91
револуцијА У ПЈЕСМИ
ЈАНКО ЂОНОВИЋ
(1909–1991)
Ј
анко Ђоновић се укључује у комунистички покрет још као студент Београдског универзитета
који између два свјетска рата слови
као једно од важнијих југословенских
љевичарских упоришта. Тридесетих
година прошлога вијека придружује
се заговорницима тзв. социјалне литературе који помоћу књижевних дјела траже социјалну, односно друштвену правду.
Ђоновић се огледао у неколико
књижевних жанрова. Биљежио је ин-
Пише: Богић Ракочевић
ратник
и пјесник
тересантне импресије о завичајним
и другим личностима и догађајима, о
приморским мотивима, писао је приповијетке с документарноисторијском подлогом чије мотиве развија у
поезији. Боље рећи, њихове су иницијације тијесно повезане са пјесничким
извориштима из којих пулсира задес
црногорског народа у тешким историјским условима. Но, поред поменутих интересовања он је, прије свега, пјесник и у његовој прилично конзистентној поетској лепези доминирају завичајни и уопште фрагменти везани за Црну Гору. Учесник је НОР-а од
првих устаничких дана.
Упечатљиво је пјевао, с јаким метафоричким набојем о тешкој судби-
ни црногорских исељеника („Црнци и
Црногорци”), сочним језиком и готово опипљивим осјећањима о живописној Црмници („Црмници под јесен”),
сродна је и „Морача”, као и још пјесама дубоко уроњених у црногорско
поднебље.
Ђоновић је, иначе, био опсједнут
Црном Гором.
Доживотно јој је исказивао своју припадност и више од било кога из плејаде револуционара писаца истицао њене државотворне
одреднице, национална и државна
обиљежја.
Чак и онда када је то у комплексу
југословенске идеје и државе било
непопуларно и непожељно.
НА БЕЛВЕДЕР КОД ЦЕТИЊА
Пјесма је везана за крвави белведерски догађај 1936. године у Црној Гори када је војска пуцала у голоруки народ.
92
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Нечувени вандализам под Требјесом – фашистички графити
на споменику стријељаним и објешеним родољубима
КУКАСТИМ КРСТОМ
ПОНОВО УБИЈАЈУ
РОДОЉУБЕ
Споменик стријељаним родољубима под Требјесом је
оскрнављен фашистичким графитима – кукастим крстом и највећим нацистичким ратним одликовањем –
гвозденим крстом.
Н
еко је под окриљем
ноћи, или усред бијела дана али помрачене свијести, поново мучки пуцао у 32 стријељана и
објешена борца у чију славу је на стратишту подно
Требјесе подигнут монументални симбол страдања и слободе.
Уклесани стихови „Вашем јунаштву вјековима
ће покољења да се диве”,
умјесто дивљења, инспирисали су вандале да фашистичком иконографијом пошаљу поруку мржње. И то према жртвама
које се свуда у цивилизованом свијету доживљавају и поштују као светиња.
Несташлук, у шта је тешко повјеровати, или идеолошка зла намјера, свеједно, јер оба мотива погубно потврђују степен незнања и поремећене свијести о насљеђу.
На 32 гранитне плоче са именима
побијених слободара и народног хероја Љуба Чупића, чија је фотографија – са пркосним осмијехом у лице
италијанским крвницима након изрицања смртне пресуде – обишла свијет. У истом, бесмртном строју, под
петокраком, хероји чија жртва и држање на стрелишту су деценијама надахњивали и окупљали генерације испред споменика. Данас, умјесто цвијећа, кукасти и гвоздени крстови.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Савез бораца сведен је на ниво невладине организације, држава равнодушна, а историја, учитељица живота, све више посустаје пред незаинтересованошћу за истину и непролазне
вриједности. Општина ће, вјероватно,
као и прије неколико година, издвојити средства за брисање спрејом исписаног бешчашћа. Чиме, међутим, очистити болестан однос према слободи,
храбрости, части, идеалима и порукама које су својом жртвом оставили?
Зоран Бошковић
ВЈЕРНИ ПАРТИЈИ И
НАРОДУ ПАРТИЗАНИ
СУДраги
УМИРАЛИ
СТОЈЕЋИ
роди-
тељи, браћо и сестре!
Данас сам
осуђен на смрт
од стране фа­
шистичких паса.
Знам са коликим
ћете болом примити вијест о мојој смрти. Али не
плачите, већ будите поносни што сте, не
први пут, дали дио вас самих за слободу
– за бољи и срећнији живот нашега народа. Будите храбри и јаки, јер ћете се ускоро поносити мојим гробом и именом које ће бити међу онима који храбро дадоше своје животе за слободу своје домовине – за нови живот – за напредак. Нема стварања без жртава – нема слободе
без крви. Нека вам моја крв даде још више снаге да се херојски борите и ускоро
видите смрт фашизму.
Жалим што ми није пало у дио да паднем на бојном пољу – зато сам имао више прилика – али ипак свјестан сам да сви
нијесмо могли у борби погинути, да нас
је морало бити и таквих који су живи пали непријатељу у руке. Чињеница да нијесам крив што сам дозволио да ме муче ублажује овај мој бол. Био сам болестан, гладан, изнемогао – а висока температура ме држала у несвјесном стању
– сам, без ичије помоћи и његе. Ето што
је омогућило нашим изродима и издајницима да ме жива предаду Талијанима. Па
и послије када сам допао ових окова нијесам мировао, нијесам клонуо, нијесам
престао да се борим. Би сам поносан и
храбар како то доликује правом партизану. Будите срећни што вам ни овдје нијесам нанио никакву мрљу које бисте се
стиђели. Срећан сам што сам вам у новој слободи омогућио мојом борбом и
држањем удобан живот и што ћете у њој
живјети ведра чела поносећи се мртвим
сином. Моји родитељи, браћо, сестре и
остала родбина не дозволите да падне ни
једна мрља на гробове ваших синова који
узидаше кости у темеље наше нове слободне домовине! Нека моја смрт код свих
вас појача борбеност до скорашње побједе над фашистичким хордама и њиховим
слугама! Слобода већ долази … видим…
Смрт фашизму!
Ваш Ратко Жарић
(Цетиње, Богданов Крај, 4. 6. 1943.,
на дан стријељања)
93
ЖИВОТОПИС
УЧИТЕЉЕВ
ЖИВИ
ПРИМЈЕР
Окупаторском Пријеком
суду, који га је осудио на
101. годину робије, партизански борац, народни
учитељ, касније познати
умјетник, Марко Борозан,
дрско је одговорио: „Годину ћу издржати а ви ћете брзо и срамно завршити…”
Б
ројни су ратни догађаји и доживљаји којих се познати црногорски умјетник Марко Борозан сјећао. Неких нерадо, с тугом, других с поносом. Једног се, као и многи који су му
присуствовали, радо сјећао, иако, скроман, какав је био, Марко о њему није причао. Али јесу други, узимајући га као живи примјер херојског држања народног
учитеља, бунтовника којег су због идеја које је пропагирао, предратне власти
премјештале од Македоније и Србије до
Црне Горе.
Било је то 1942. године, на Цетињу.
Учесник Тринестојулског устанка и битке
на Пљевљима, ухапшен је с групом родољуба и изведен пред окупаторски Пријеки суд. Док је прилазио столу за којим су
сједјеле судије, препуном двораном завладао је тајац.
Међу присутнима су били и Марков
отац Крцун, мајка Марија, другови и познаници. Крупан, исклесан као од камена, Марко је високо подигао телефонским каблом везане руке, натечене и помодреле.
94
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Пише: Зувдија Хоџић
„Смрт фашизму, другови”! – проломио се двораном његов снажни глас.
„Бандиту, знаш ли ђе си дошао”? –
праснуо је талијански пуковник, предсједник Пријеког суда, изненађен Марковим
поступком.
„Ја знам, али ви не знате ђе сте дошли. Заклео сам се народу и Партији да
ћу се до смрти борити против фашизма…
Смрт фашизму”! – још гласније је поновио.
Суђење је завршено готово прије него је и почело. Пресуда кратка:
Бандит Марко Борозан, осуђује се на смрт… Цијенећи његову искреност, казна се преиначује на сто и једну годину робије…
„Има ли осуђеник нешто да каже”? – упитао је предсједник Суда.
„Издржаћу највише годину!
Друге нећу имати прилике јер ће
вам брзо пући срамна погибија”
– дрско је одговорио.
Мајка је заплакала.
„Тако је, сине”! – поносни
отац је гласно поновио Маркове ријечи.
Марко је спроведен на југ
Италије, у средњовјековни казамат у Лећеу, у Калабрији. Робијао је колико је и
предвидио. Годину
дана касније, савезничке трупе напале
су логор и ослободиле затворенике. Марко је успоставио везу са Прекоморском партизанском бригадом, с којом је стиго у земљу, учествујући
у биткама које је до краја рата водила, истичући се храброшћу.
По ослобођењу земље кратко вријеме
ради у Министарству просвјете, а онда,
1946. године, у Прагу уписује Академију примијењених умјетности, завршава је, враћа се у Црну Гору и све више посвећује умјетничком стваралаштву.
Ради у Централној народној
библиотеци на Цетињу, а затим
у Умјетничкој галерији, вајајући и излажући дјела која му
доносе највећа признања,
чинећи га једним од најистакнутијих и напознатијих црногорских
умјетника.
Умро је на Цетињу,
28. марта 1967. године.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
УМЈЕТНИК СНАЖНЕ
ИНДИВИДУАЛНОСТИ
Р
ат је оставио дубок траг у човјеку и умјетнику Марку Борозану и он га је поново „оживљавао” у својим вајарским дјелима. Тако су настале бројне фигуре, бисте, портрети, рељефи, склуптуре, рађене у разним материјалима – бронзи,
дрвету, камену, гипсу. Поред занатске перфекције, његови радови носе снажан печат умјетникове личности и доживљаја, познавања карактерних и психолошких особина и особености људи пониклих на подловћенском камену, васпитаваних на високим моралним принципима црногорског народа. То су, најчешће, личности
из реалног живота, али и историје и предања, снажне индивидуалности: Никац
од Ровина, Гуслар, Лазар Пророковић,
Конзул Гагић, Шпиро Мугоша, Ратко
Ђуровић, Петар II Петровић Његош,
Хајдук, Црногорац, Правда побјеђује, Црногорско коло, Устаник, али и
оне умјетнички најснажније и најизраженије, везане за рат и ратна сјећања, – Мајка палог борца, која обмотана коротном марамом, потискујући тугу и бол, смиреним ликом
светитељке показује „надмоћ људскости”, па Посљедњи јуриш – која
лучно савијеном фигуром изражава пуну животну и ратничку динамичност и драматичност, па Црногорски устаник – микеланђеловски
извајана фигура партизана, симбола народног јунака, непоклебљивог
борца за слободу, па Рањеник, Жртве рата…
Снагом умјетничког израза, слободнијим третирањем форме, поетиком и хуманошћу, надахнутошћу и лиричношћу, плијене дјела настала у умјетниковом зрелијем животном добу. Теме и
мотиви су нови и свјежи, израз
префињенији. Борозан маестрално ваја женске актове, животиње, птице, рибаре, ђевојке… Бијели медвед, Рањени јелен, Хрт, Виолиниста, Скакач у воду… „ухваћени у покрету”, Црни пантер, Папагај, Галеб, Гавран и многи други, претворени
у метафору, Марку Борозану обезбјеђују високо мјесто у црногорској ликовној умјетности XX вијека.
95
НИКАДА ВИШЕ
НАДНАСЛОВ
МОЛИТВА ЗА БУДУЋНОСТ – сјећање на холокауст
96
Лена Рут
Стефановић
Н
е дозволи
Шест милиона душа
Као једна
Отргле су ме од сна
Пробудио ме је њихов крик
Вапај
Да не дозволим
Да њихова жртва буде узалудна
Да мати којој су ортгли са груди сисанче
И усмртили га њене очи – нађе спокој
Да отац пред којим су силовали његове кћери
Напокон нађе мир
Пробуди се, побогу, завапили су
Шест милиона убијено је мучки
Док си ти спавала
Ушушкана у привид своје сигурности
Јер била си у већини
Јер Давидова звезда није била утиснута у твоје срце
И твоју душу,
Устани сада, човечице,
Исправи се
Не дозволи да се понови никада
Ова губа човечија
Не стој црногорко док одводе ти брата
– бошњака или србина или хрвата,
Рома, или
Човека који се родио као жена
Не дај душманину да ти поведе твога
Не дај злу да нас подели
Јер на крају ствари
Ми смо једно
Једна душа
Сав свет
Ако одведу брата твога,
А ти ћутиш
Одвели су и душу твоју са собом
Тих шест милиона људи
Нису били нечији туђи очеви
Нечија туђа деца
То је била твоја мајка коју су спалили у пећи
Твог оца су, стрељаног, бацили у јаму
Твоју ћерку су силовали и унаказили
Твоје дете су живо сахранили
Не дај ме
Не дозволи
Никада више.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
ХРАБРИ ЉУДИ У ТЕШКОМ ВРЕМЕНУ
Погледајте ову жену и
запамтите је заувијек!
Свијет није није постао такав само сада, он је увијек био такав. Награду не добије увијек онај тко је достојан и заслужан.
Н
едавно је у 98-ој години умрла жена по имену Ирина Сандлер.
За вријеме Другог свјетског рата
она је добила посао у Варшавском
гету као водоинсталатер-заваривач.
У њој су били скривени мотиви.
Будући да је била Њемица она је знала о плановима нациста по питању
Жидова. На дну своје торбе за алат
она је почела износити дјецу из гета, а у задњем дијелу свог камионета
Имала је врећу у коју је сакривала већу дјецу. У задњем дијелу камионета она је возила и пса кога је научила лајати кад гоби јој стража пропуштала камион кроз врата гета. Војници, природно, нису се хтјели задржавати са псом, који је лајући прикривао звукове које би дјеца могла
произвести. За вријеме те дјелатно-
сти Ирина је успјела изњети из гета и,
самим тим спасити 2500 дјеце.
Њу су нацисти открили и жестоко је претукли, сломивши јој и руке
и ноге. Ирина је записала имена све
дјеце коју је спасила и тај попис чувала у стакленој боци закопаној испод
дрвета у задњем дијелу свог дворишта. Послије рата она је покушала пронаћи преживјеле родитеље и
окупити обитељи. Али већина њих је
окончала живот у плинској комори.
Дјеца, којима је Ирина помогла била су смјештена у домове или су била усвојена.
Прошле године Ирина Сандлер
је била номинирана за Нобелову награду за мир. Није је добила. Ту награду је добио Ал Гор – за слајд-шоу
о глобалном затопљењу. А, у овој години је ту награду добио Барак Обама за своја предизборна обећања. Ја
улажем мали труд да Вам пошаљем
ово писмо. Надам се да ћете и Ви поступити тако.
Прошло је 66 година од завршетка Другог свјетског рата у Еуропи
Ово електронско писмо је као знак сјећања на 6 милијуна жидова, 20-так милијуна Руса, десетина милијуна кршћана и 1900 католичких свећеника убијених, стрељаних,
злостављаних, спаљених, изморених глађу и понижених.
Сада – као никада, после изјава Ирака и Ирана и других,
чак и у благословљеној Еуропи – о томе да је Холокауст једноставно мит, неопходно је учинити све да свијет не би за-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
боравио што се догодило, јер постоје неки који би то хтјели. Ово је писмо намијењено 40 милијуна адреса. Постани
карика у ланцу сјећања. Помогни нама да га пошаљемо цијелом свијету. Раздијели ово својим познаницима и замоли их да не прекидају овај ланац. Молим Вас, немојте само обрисати ово писмо. За његово преадресирање није потребно више од минуте … Хвала!
97
ХРАБРОСТ ЗА ВЈЕКОВЕ
Примјери одупирања
лудилу кроз историју
Фотографија човјека скрштених руку. Одбио је дићи руку у знак нацистичког поздрава
у Хамбургу 1936. – фотографија је обишла свијет захваљујући једној Fаcebook страници
у Јапану. Зове се Аugust Lаndmesser.
Ј
едног дана 1936. у Њемачкој Адолфа
Хитлера одбио је дићи руку у знак нацистичког поздрава, усред гомиле у
којој су сви дигли руку поздравити и прославити поринуће новог брода у луци Хамбург. Сцену је овјековјечио неки фотограф.
А снимак се појавио недавно на интернету и брзо обишао свијет.
За јапанску организацију ‘Senri no michi’,
овај тренутак симболизира „храброст рећи не”. ‘Храброст’ је и наслов који је фотографији дала ‘Фасена’, информативни сајт
о концентрацијском логору Аuschwitz, како је цитирао Wаshington Post.
Кад је фотографија снимљена Аugust
Lаndmаsser још увијек ради на бродоградилишту у Хамбургу. Одатле и његово присуство код поринућа брода ‘Blohm & Voss’.
98
Према сајту који је цитирао ‘Huffington
Post’, тог дана се Адолф Хитлер и сам нашао у Хамбургу да би присуствовао свечаности. „Аugust Lаndmаsser је имао своје
особне разлоге да не начини нацистички
поздрав”, пише на сајту Wаshington Postа.
Годину дана прије него је настала фотографија, 1935. младић којем је 25 година
ожени Irmu Eckler, којој је тада 22. године.
Озбиљан проблем у Њемачкој тог времена: Ирма је Жидовка. Нацистички закон забрањује њихову заједницу. Аugust Lаndmаsser је искључен из нацистичке партије чији је члан од 1931. Пар пркоси нацистичкој
Њемачкој и изродивши и двије цурице,
Ingrid у листопаду 1935. и Irene у јулу 1936.
Ухапшени су 1938. Аugust Lаndmаsser и
његова жена су затворени јер су ‘осрамо-
тили расу’. Осуђени су на присилне радове. Аugust Lаndmаssser је ослобођен 1941.,
али је одмах након тога послат на фронт,
гдје му се губи сваки траг.
Жена је највјероватније умрла у заточеништву 1942.
Обје цурице су послате у сиротиште,
али су преживјеле.
Како се зна да се ради баш о њему на
овој фотографији, која је уздигнута до
култа иконе? 1991. године Irene препознаје свог оца на фотографији коју је употријебио један њемачки дневни лист. Већ неколико година она сакупља документе о
судбини својих ближњих. Сачинила је чак
и књигу, објавила ју је 1996. и у њој приповиједа о историји породице коју је ‘растргла нацистичка Њемачка’.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
НОВЕ КЊИГЕ
КОНЦЕНТРАЦИОНИ
ЛОГОРИ У ИТАЛИЈИ
Уз црногорско издање
У
вјековном мозаику односа Италије и Црне Горе посебно мјесто
припада времену Другог свјетског
рата.
Италијански фашисти су наишли на
велики отпор црногорских партизана, мада су са окупатором сарађивале
одређене политичке групације уз наводно ослањање на везе породице Петровић и династије Савоја. У то доба велики број, око двије хиљаде, црногор-
ских заробљеника, махом цивила, одведен је Италију у концентрационе логоре Colfiorito и Cаmpаllu. Многи су међу жицама живот завршили, један број
се вратио, појединце је без трага однио ратни вихор широм свијета.
О трогодишњем злом времену након седам деценија као потврда добре
сарадње Института за савремену историју Умбрије и СУБНОР-а и антифашиста
Бара, односно Црне Горе нова сазнања
доноси књига Концентрациони логори
Coilfiorito и Cаmpаllа Dinа Renаtа Nаrdelijа и Giovаnnijа Kаczmаrekа.
Дугогодишњи истраживачки рад уродио је свјетлошћу која кроз бројна документа и свједочења открива истину о
времену казамата, о судбинама људи
који су били само бројеви, без кривице
криви, осуђени на принудни рад и умирање.
Зато је ова књига још једно поштовање за цивилне жртве рата, још један покушај да се као опомена сачува од заборава још једна тамна страница историје
чије су недужне жртве били и црногорски заточеници. То је још једна испуњена обавеза два народа који у миру живе
и сарађују, јер све нове нараштаје обавезује стара порука: Други свјетски рат
биће завршен када се сазна судбина сваког војника и сваког цивила који је изгубио живот.
Проф. др Љубомир Секулић,
потпредсједник СУБНОР-а
и антифашиста Црне Горе
НОВЕ КЊИГЕ
СПОМЕНИЦА ЦРНОГОРСКИМ
АНТИФАШИСТИМА 1941/45.
(Општина Плав)
О
дбор за обиљежавање шездесетогодишњице Тринаестојулског
устанка у Црној Гори, 2001. издао је књигу „Споменица црногорским
антифашистима 1941/45. године”, у којој
су садржани подаци о погинулим борцима и жртвама фашизма у 21 општини
Црне Горе. Општински одбор Удружења
бораца НОР-а и антифашиста Плав, уви-
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
дом у Споменицу утврдио је да је тадашње борачко руководство Плава дало
непотпуне податке за општину Плав. Зато је ново удружење бораца НОР-а и антифашиста Плав, конституисано 2005.
године, као један од својих најважнијих задатака одлучило да се ангажује
на прикупљању и допуни података за
Споменицу, очекујући њено друго издање. У том смислу, користећи књиге
наших бригада: 4, 5, 7, 8. и 9, „Ватре са
Комова”, „Батаљони народних одборника”, „Андријевачки срез у НОР-у”, „Проклетијске тишине и видици” и другу доступну литературу, као и сјећања преживјелих бораца и грађана, трудили смо се
да сачинимо што тачнији списак погинулих у НОБ-у и жртава фашизма. Но, и поред нашег пуног ангажовања, због објек-
тивних разлога, могуће је да списак није
коначан, због чега заиста жалимо и свима се извињавамо.
Према нашој евиденцији, са терена
плавске општине погинуо је 275 борац,
међу њима и један народни херој, Вујадин-Вујо Зоговић и око 730 жртава терора (стараца, жена и дјеце).
Да од заборава сачувамо имена погинулих бораца и жртава терора, наша
је дужност према њима и обавеза према
младим нараштајима који живе и стварају у независној Црној Гори, у слободи за
коју су се борили и гинули њихови претходници.
Чланови Општинског одбора:
Вукман Коматина , Зајо Метјахић
Амир Шахмановић , Хакија Никочевић,
Хаџија Хасанђекај
99
IN MEMORIAM
Бранко Ђоков Павићевић
Бранко Павићевић је рођен 2. марта 1922. у
Никшићу, гдје је добио основно и гимназијско
образовање. У току школовања у средњој школи укључен је у револуционарни марксистички
покрет.
У јулу 1941. припадао је ужем кругу личности
које су припремале устанак у Пјешивцима. Послије устанка био је укључен у антифашистичку ослободилачку борбу и у њој остао до краја
рата.
Године 1945. уписао се на Правни факултет у
Београду који је завршио 1949. године, када је
започео студије на Институту друштвених наука
у Београду, на коме је окончао школовање 1951.
За вријеме студија био је предсједник Акционог
одбора студената Београдског универзитета.
По окончању студија изабран је за асистента
Историјског института САНУ. Докторску дисертацију, „Стварање црногорске државе”, одбранио је 1954. године.
Био је на специјализацији на Римском универзитету.
Узео је учешће на X и XI Конгресу историчара
свијета. Од 1955. почео је да ради по свјетским
архивима (Римском, Ватиканском, Млетачком и
Бечком), да би тај посао наставио од 1957. у бившем СССР-у. Тамо је, с прекидима, провео четири
године, истражујући материјале о Црној Гори. На
основу тих материјала публиковао је три монографије. Припремио је, самостално или у заједници, једанаест томова историјских извора о
црногорској историји. Публиковао је и неколико
стотина расправа, огледа и чланака.
Крајем 1973. изабран је за првог предсједника ЦАНУ и на тој дужности је остао два мандатна периода. Крајем седамдесетих изабран је
за професора по позиву на Правном факултету
Универзитета Црне Горе. Изабран је и за члана
Предсједништва ЦККП ЦГ и ЦК КПЈ, гдје је обављао два мандата.
Био је изабран за посланика у Скупштини СФРЈ
и једно вријеме обављао дужност предсједника
Одбора за правосуђе.
Бранко Павићевић, члан ДАНУ, потпредсједник СУБНОР-а Црне Горе, за истакнути научни
друштвени и политички рад одликован је бројним високим ратним и мирнодопским домаћим
и иностраним признањима.
МИЛИЈА Цвјетков СТАНИШИЋ
Рођен је 9. новембра 1921. у с. Винићи, Даниловград, у свештеничкој породици. Гимназију
учио у Никшићу и Цетињу. Као средњошколац
се опредијелио за револуционарни раднички
покрет и примљен у СКОЈ 1937. године. Студирао
је на Медицинском факултету у Београду, гдје је
примљен у КПЈ 1. маја 1940. Био је члан партијског руководства на факултету и члан Акционог
одбора студентских стручних удружења. Због
комунистичке дјелатности више пута је хапшен.
У тринаестојулском устанку инструктор је Мјесног (среског) комитета КПЈ Никшић, а потом
у Жупском батаљону комесар чете и секретар
партијске организације батаљона. Комесар је
чете у пљеваљској бици. Почетком 1942. комесар је 1. херцеговачко-црногорске ударног бата-
љона, потом комесар Сјеверно-херцеговачког
НОП одреда, па 2. батаљона 10. херцеговачке
бригаде. Од почетка 1943. је на дужностима:
комесар 5, 3. и 2. далматинске бригаде, руководилац политодјела 4. пролетерске црногорске
бригаде, комесар 3. пролетерске санџачке бригаде. Септембра 1944. комесар је 46. српске дивизије, а у децембру 2. пролетерске дивизије. На
II конгресу УСАО Црне Горе изабран је за члана
Земаљског одбора.
Био је политички комесар ратног ваздухопловства ЈНА, генерал-потпуковник, аутор више књига које обрађују Други свјетски рат, посебно запажена књига „Кадрови Револуције".
За изузетне заслуге одликован бројним признањима.
МИХАИЛО БЕБО БРАЈОВИЋ
Преминуо је 04. 08. 2012. у Београду. Учесник
је 13-јулског устанка и борац 4. Пролетерске црногорске бригаде и њених битака на Неретви и
Сутјесци.
У армији (ЈНА) у чину пуковника имао је одговорне дужности.
У Социјалистичкој Републици Црној Гори био
је предсједник вијећа Скупштине и члан Пред-
100
сједништва Републике, затим посланик Скупштине СФРЈ.
Потиче из угледне просвјетарске и слободарске породице.
Брат Влајко погинуо је на Сутјесци.
Носилац је партизанске споменице 1941. и високих војних и цивилних одликовања.
Сахрањен на гробљу у Косићу (Даниловград).
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
IN MEMORIAM
Владимир Перов Поповић
Потпуковник ЈНА у пензији, борац IV црногорске
пролетерске бригаде, члан Главног одбора СУБНОР-а
и антифашиста Црне Горе, рођен је у Брчелима 1925.
године. Првих дана 1941. године ступио је у јединице НОП-а, али убрзо бива ухапшен и проводи вријеме у затвору у барском логору. Од децембра 1943. гоПуковник ЈНА у пензији. Рођен 1926. године, село Црна Гора – Општина Жабљак. Као омладинац са
старијим братом првих дана устанка приступио покрету. Борац дурмиторског НОП одреда, VII омладинске бригаде „Будо Томовић”, гардиста Титове
гарде и припадник јединица КНОЈ-а. Награђиван,
носилац више ратних и мирнодопских одликовања
– југословенских и интернационалних. Биран у све
органе УБНОР-а и антифашиста Главног града. У тре-
Милан Дакић
нутку смрти члан Главног одбора СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе. Члан СКОЈ-а од 1944, а КПЈ од
1947. године. Човјек високих моралних квалитета,
добар друг и веома привржен Црној Гори, заслужује наше вјечно сјећање. Сахрањен је 7. 01. 2012. године уз високе војне почасти.
Јованка Вуковић
У Београду је умрла Вуковић, рођена Павићевић
Јованка, носилац „Партизанске споменице 1941”.
Рођена је 1925. године у Лалевићима – Даниловград. Учесник је НОР-а од л 3. јула 1941. године, прво
као борац и курир у НОП одреду „Бијели Павле”, а
затим у првом батаљону Зетског НОП одреда. Члан
СКОЈ-а је од 194 л, а члан КПЈ од јула 1942. На дан
формирања V пролетерске црногорске бригаде поУ Даниловграду је 30. јуна преминула Милева
Ивановић, носилац „Партизанске споменице 1941”.
Рођена је 1923. г. у Лалевићима, општина Даниловград. У НОР је ступила 13. јула 1941. године као
борац Зетског, а касније Никшићког НОП одреда.
Члан СКОЈ-а постала је 1939, а члан КПЈ јула 1942.
године. На дан формирања V црногорске пролетерске бригаде постаје борац 2. чете 4. батаљона.
На Сутјесци је обољела од тифуса, али успјева да
се домогне Црне Горе. Ту пада у руке четника. Из-
држава све муке у логорима у Даниловграду, Никшићу и Цетињу.
У рату је била омладински руководилац чете и
политички делегат вода. По ослобођењу земље налази се на значајним дужностима. Њен брат Мирко,
погинуо је 1945. на Сремском фронту. Одликована је
са више ратних одликовања.
Десанка Ђока Шекуларац, рођ. Обрадовић, рођена је у селу Лубнице, Беране 1920. године у сиромашној сељачкој породици.
Десанкин брат Мило је умро од тифуса у партизанима, а брат Милош погинуо у борби као митраљезац. Учесник у илегалним и борбеним активностима НОР-а и носилац „Партизанске споменице 1941”.
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
стаје борац IV батаљона, заједно са братом Бором. Била је омладински руководилац батаљона.
Учесник је битака на Неретви и Сутјесци.
Била је и организациони секретар Среског комитета СКОЈ. а за срез Даниловград до фебруара л
945. Тада је упућена у 29. херцеговачку дивизију. Послије рата ради у ратном ваздухопловству, одакле
се и пензионисала. Била је резервни капетан I класе. Носилац је више одликовања, између осталих и
два ордена за храброст.
Сахрањена је 30. марта у Београду.
Милева Ивановић
Десанка Ђока Шекуларац
У Ловћенцу је 11. јануара 2012. године у 88. години преминула Ружа Пешикан, рођена Булајић,
носилац „Партизанске споменице 1941”.
Рођена је 15. 01. 1924. у селу Ријечани у општини
Никшић, учесник НОБ-а од 1941. године.
Од оснивања је била у саставу Пете пролетерске црногорске бригаде, чији је први командант био
дине је борац пушкомитраљезац, па водник у
II батаљону IV црногорске пролетерске бригаде, гдје остаје до краја рата.
Члан КПЈ је од 1944. године. Службовао је у ЈНА у гарнизонима Битоља, Сарајева и Титограда, све до 1969.
године када одлази у пензију као потпуковник ЈНА.
И послије одласка у пензију активно учествује у ДПО,
посебно се истиче у СК и СУБНОР-а и антифашиста.
Била је борац Лубничке чете у 13-јулском устанку народа Црне Горе Беранског краја, борац батаљона „Милош Малишић”, затварана у затворима
у Лубницама, Беранама и Колашину, борац Васојевићког батаљона од формирања првог маја 1943,
затим борац и санитет IV батаљона IV црногорске
пролетерске бригаде.
Носилац је Ордена за народ III реда, Ордена
за храброст и Ордена братства и јединства II реда.
Ружа Пешикан
Сава Ковачевић. У биткама је показала велику храброст, у миру је дала допринос обнови земље, носилац је бројних признања и одликовања.
101
Б.
Кадић
УКРШТЕНЕ РИЈЕЧИ
1
2
3
4
5
6
7
15
9
10
11
18
21
19
22
27
23
28
29
24
25
30
35
40
44
45
50
54
46
51
55
57
61
70
52
53
56
58
60
42
48
49
59
62
63
64
71
76
65
72
77
78
66
67
68
73
74
79
82
83
80
84
86
А
Водоравно:
1. Чувена партизанска јединица формирана на Цетињу; 15.
Тип војног авиона (мн); 16. Кавези; 17. Лука у Израелу; 18. Аргентински фудбалски клуб; 20. Вртлог; 21. Познати писац Бернард;
22. Презиме француског филозофа Томас; 23. Калијум; 24. Невладина организација (скр); 26. Лудолфов број (3,14); 27. Један везник; 28. Тип теретног авиона; 30.
Земљорадници; 32. Ознака за запремину; 33. Афричка држава;
35. Италијанска водитељка Ана;
37. Аждаја; 38. Спис, чин; 39. Лична замјеница; 40. Хемијска ознака
за фосфор; 41. Уран; 42. Два самогласника; 43. Скраћеница војске
некадашње Југославије; 45. Бла-
102
36
41
47
85
32
38
43
81
14
26
31
34
39
75
13
20
37
69
12
ник СУБНОР-а и антифашиста Црне Горе (види слику).
16
17
33
8
женство; 47. Скраћеница за аркус;
48. Некадашњи свјетски првак у
шаху Макс; 49. Јован Никитовић;
50. Ознака за температуру; 51. Пето слово азбуке; 52. Једна замјеница; 54. Естонац; 56. Цар животиња; 57. Нестручњак; 59. Дрвена
бачва; 60. Ознака за Италију; 61.
Правилно расуђивање; 65. Један
драги камен; 68. Хемијска ознака
за азот; 69. Ники Лауда; 71. Рјечна или морска животиња; 72. Реомир; 73. Мања војна јединица; 74.
Домаћа животиња; 75. Ознака за
три тона на музичкој скали; 77. Борац у кориди; 80. Није мокар; 81.
Уплести; 83. Велика ријека у Јужној Америци; 85. Недавно преминули академик и потпредсјет-
Усправно:
1. Није тешко; 2. Лична замјеница; 3. Војна тактика; 4. Маневарски метак; 5. Старо име Љубљане;
6. Ред; 7. Ознака за сумпор; 8. Кошаркашки клуб Рудар; 9. Име чувене плесачице Родњине; 10. Један тешки метал; 11. Узречица; 12.
Радио телевизија; 13. Француски
спортски лист Л…; 14. Производи
од нафте; 15. Најнечовјечнији покрет који је проузроковао Други
Свјетски рат; 19. Врста першуна;
22. Тишина; 25. Црногорско коло;
28. Тип аутомобила; 29. Последње
слово азбуке; 30. Ознака за понд;
31. Љетовалиште поред Опатије; 34. Војни савез; 36. Млади борац за слободу отаџбине; 40. Савез; 41. Канцеларија, биро; 44. Народна република; 46. Лавеж пса;
49. Мјесто у нашој земљи гдје се
одиграла чувена битка 18. октобра 1941 године; 53. Наши познати кошаркашки стручњаци браћа Драган и Душко; 55. Скраћеница за међународни друмски саобраћај; 56. Индустријска биљка;
58. Пас; 59. Јунак из стрипа Циско;
62. Утврђење; 63. Великих очију; 64. Азот; 65. Полупречник; 66.
Дио главе код кокота (мн); 67. Мали бор; 70. Музеј у Паризу; 72. Бог
сунца; 74. Презиме глумца Ален;
76. Мајка Ромула и Рема; 78. Врста; 79. Горостас, титан; 80. Читав; 82. Хемијска ознака за цинк;
84. Аутоознака за Велење; 86.
Ознака за ампер.
Рјешење из претходног броја:
Андрија Николић, удолина, овације, сур, бакалар, кер, тт, Бар, р,
нар, да, а, порез, ласер, м, наса,
пипи, ади, сад, км, к, т, ра, иво, ист,
рат, три, ва, а, о, за, ила, сак, Рики, манс, п,онако, сплет, и,ас, дср,
д,лан, ро, зуб, Милован, Рим, Авелино, анатема, реконструкција.
Б. Кадић
СУБНОРА ЦГ / ГЛАСНИК 31
Проф. Кико Косић посвећени чувар споменика
Револуције у родним Сврчугама
Најмлађи из вртића „Ј. Ћетковић”
Откривање бисте Јелене Ћетковић
Породица хероине Јелене Ћетковић
У активностима заједно, борци, војници,
извиђачи, антифашисти…
ЉЕТОПИС СЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ
ХРОНИЧАРСАВРЕМЕНОСТИ
ЧУВАРАНТИФАШИСТИЧКЕ БУДУЋНОСТИ
Download

Лист СУБНОРА Црне Горе / број 31 / август 2012.