и
зво
в
о
р
БРОЈ 70
ISSN 1847-4454
9 771847 445002
ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА
ОПШТИНА
ДВОНЕДЕЉНИК
06/2013
ГОДИНА VII
ХОЋЕ ЛИ ФИСКАЛИЗАЦИЈА
УНИШТИТИ ПРОДАВЦЕ НА
ТРЖНИЦАМА?
ДЕВАСТИРАН СПОМЕНИК
ЖРТВАМА РАТА У БОРОВУ
Месец обележен
смотрама фолклора
актуелно
2
НА СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈУ ЖРТВАМА РАТА ДЕВЕДЕСЕТИХ НА МЕСНОМ ГРОБЉУ У БОРОВУ ОСВАНУЛИ УСТАШКИ ГРАФИТИ
Ненормална нормалност
У
ноћи између 11. и 12. јуна непознати
починилац или више њих девастирали су споменик жртвама рата
1991/95 на месном гробљу у Борову.
Споменик је ишаран спрејом, а пароле и
симболи исписани по њему су већ постале
нормалност што треба да забрине више и од
саме чињеница да постоје људи који се
њима поносе. Споменик је обишао и
новоизабрани начелник општине Зоран Баћановић.
- Нажалост, по ко зна који пут на обележјима
наше српске заједнице овде у Хрватској
дешавају се овакве ствари, да се исписују
овако ружни натписи. Тога је већ раније
било по граду Вуковару, али ево први пут то
се десило овде у Борову. То је свакако
непримерено и нецивилизовано, али ту се
не може ништа. Ми сигурно нисмо дали
никаквог повода за ово, али нас то и не чуди
с обзиром да је пре локалних избора било
подстрекавања од стране десничарских
странака и појединаца у Хрватској усмереног против српске заједнице – каже резигнирано начелник.
Сваки коментар је вероватно излишан
јер слике говоре саме за себе. Полиција је
обавила увиђај, узела отиске прстију, па
треба сачекати и видети да ли ће аутори
ових неумесних парола бити пронађени или
ће, као и у већини ранијих случајева све
проћи по оној народној – пси лају, каравани
пролазе.
У међувремену општина ће споменик
очистити од спреја и вратити га у пријашње
стање.
Славко Бубало
БЕОГРАДСКИ АПЕЛАЦИОНИ СУД УКИНУО ПРЕСУДУ ОД УКУПНО 35 ГОДИНА ЗАТВОРА И НАЛОЖИО НОВО СУЂЕЊЕ ТРОЈИЦИ
ПРИПАДНИКА БИВШЕГ СУП БЕЛИ МАНАСТИР ЗА УБИСТВО НАЈМАЊЕ ШЕСТ ЦИВИЛА
Ново суђење бившим полицајцима
П
ресуда је укинута првооптуженом
Зорану Вукшићу којом је био осуђен
на максималну казну затвора од 20
година, затим Слободану Стригићу који је
био осуђен на 10 година затвора и Бранку
Хрњаку коме је била изречена казна од пет
година затвора. Апелациони суд је, међутим, потврдио пресуду Велимиру Бертићу и правомоћно га осудио на годину и 6
месеци затвора због извршења кривичног
дела ратног злочина против цивилног
становништва, објављено је на сајту суда.
Према налазу Апелационог суда, првостепена пресуда садржи битне повреде
одредби казненог поступка, које се огледају
у томе што нема разлога о одлучним чињеницама, а они који су дати су нејасни, што је
и последица погрешно утврђеног чињеничног стања. Оптужница тужилаштва за
ратне злочине терети Вукшића, Стригића,
Хрњака и Бертића, да су као припадници
Јединице за посебне намене из састава
полицијских оружаних групација САО
Источна Славонија, Барања и Западни
Срем у октобру 1991. године у Белом
Манастиру убили најмање шест цивила
несрпске националности.
Да подсетимо, тада су убијени Адам
Барић, Винко Чичак и његови синови Иван,
Анте и Мате и Иво
Малек, а оптуженима
се на терет стављају и
протузаконита затварања, повређивање
физичког интегритета, застрашивање, терор, мучења и нечовечна поступања.
Државно тужилаштво Хрватске уступило је 2008. године
Тужилаштву за ратне
злочине Републике
Србије тај предмет
Жупанијског суда у Осијеку, на основу Споразума о сарадњи у прогону починилаца
казнених дела ратних злочина, злочина
против човечности и геноцида. Током овога
судског поступка, започетог 1. новембра
2010. године, саслушано је 67 сведока.
Зоран Поповић
актуелно
3
ХРВАТСКА И СРБИЈА ПОСТИГЛЕ ДОГОВОР О РАЗМЕНИ ИНФОРМАЦИЈА О НЕСТАЛИМА У РАТУ ДЕВЕДЕСЕТИХ
За три месеца нови састанак у Београду
К
омисија Владе
Републике Хрватске за заточене и нестале и Комисија Владе Републике Србије за нестале особе договорили
су 19. јуна у Загребу
размену информација
о несталим особама из
рата деведесетих и
усклађивање пописа
према стандардима
које прописује Међународни одбор Црвеног крста.
Представници две
земаље сложни су у
оцени да је решавање
тог питања од изузетног значаја за породице несталих, али
и за јачање међусобног поверења и добросуседских односа.
На састанку у Банским дворима у Загребу расправљало се о
још увек отвореним питањима, везаним уз
нестале особе, између Хрватске и Србије.
У раздобљу које следи представници
две комисије ће размењене информације
проверити, а договорена су и заједничка
теренска извиђања. Истакнуто је да је
постигнут значајан напредак посебно када
су у питању повратак једног дела документације из вуковарске болнице и недавно
лоцирање примарне и секундарне гробнице
у Сотину.
Вељко Одаловић
У саопштењу изданом након овог
састанка истакнуто је да је Република
Србија изразила спремност да предузиме
све потребне активности у решавању
отворених питања која су била предмет овог
састанка.
На састанку су учествовали помоћник
министра бранитеља и председник Повереништва Владе РХ за заточене и нестале
Иван Грујић, заменица државног тужиоца
РХ и чланица Повереништва Јасмина
Долмагић, извршни
председник Хрватског Црвеног крста и
члан Повереништва
др Ненад Јаворник,
председник Комисије
Владе Републике Србије за нестала лица
Вељко Одаловић,
виши саветник у Тужилаштву за ратне
злочине у Републици
Србији и члан Комисије Милан Бекан и
други.
Следећи састанак
због потребе континуиране сарадње и
интензивирања рада
на прикупљању и провери информација те
извештавања о предузетим активностима
најављен је за три месеца у Београду.
Иначе, на простору бивше СФРЈ још
увек се трага за још око 12.000 људи. Зато
свака информација до које две комисије
дођу може да помогне да се расветли
судбина бар неке од њих.
С. Бубало
Иван Грујић
да разбистримо
4
пише: Славко Бубало
!
Чини се да у Вуковару никада није било толико шетача, сви су гледали
у Дунав као у осмо светско чудо, а то је изгледа и највећа корист од свега.
Приметно је да је међу њима било доста људи којима је та, поплавом
изнуђена, шетња и те како требала јер имају големе залихе калорија које је
негде требало потрошити. Шетњу и боравак на свежем ваздуху, тај
Катастрофе као отров и као лек
В
исок водостај Дунава ове године није
на површину избацио само блато и
муљ него и неке добре и лоше људске
карактеристике. Добро је то што се много
људи укључило да помогне у изградњи
одбрамбених насипа па то није пало на
плећа само радницима надлежних комуналних служби. На пуњењу џакова песком и
изградњи насипа ангажовала се војска и
бројни добровољци и било је очигледно да
ништа није било препуштено случају.
Оно што ми се у свему томе није свидело
и што је било помало иритантно је претерана драматизација коју су поједини
медији па и политичари покушавали да
искористе, први за већу гледаност својих
емисија, а они други да мало скрену пажњу
са неких исто тако важних тема.
Имали смо тако, прилику да видимо ТВ
репортере и репортерке како у кишним
кабаницама гацкају по води док свуда око
њих људи ходају у мајицама и шортсевима.
Наравно, то на ТВ-у изгледа јако драматично јер гледаоци не могу да виде оно што
се дешава иза ока камере.
Вуковар су тако посетили и председник
Иво Јосиповић и премијер Зоран Мила-
новић, а напетост у очекивању врха воденог таласа расла је из сата у сат. И новистари градоначелник Жељко Сабо је путем
медија слао драматичне поруке типа: Одбранићемо Вуковар.
Када већ говорим о одбрани града од
поплаве и о томе како су се у њу сви укључили прилично је несхватљиво да тзв. Стожер за одбрану хрватског Вуковара у вези с
тим није издао ни једно једино саопштење.
Нико од њих није се огласио апелом нити је
обукао мајицу, рецимо са натписима “Не
поплави у Вуковару” или “Вуковар никада
неће бити Вукоплав” и дошао на неко од
критичних места да пуни џакове са песком.
И док су у град да помогну где треба организовано долазили и мештани околних српских села, од стожера ни трага ни гласа, а
тврде да би за Вуковар дали све.
Код једног од вуковарских мостова
испред зимске луке многи грађани Вуковара
данима су стајали и пратили водостај на
екрану великог монитора као да је у питању
некаква фудбалска утакмица и свако мало
погледавали у насипе као да ће вода сваки
час провалити у град.
Чини се да у Вуковару никада није било
толико шетача, сви су гледали у Дунав као у
осмо светско чудо, а то је изгледа и највећа
корист од свега. Приметно је да је међу њима било доста људи којима је та, поплавом
изнуђена, шетња и те како требала јер имају
големе залихе калорија које је негде требало потрошити. Шетњу и боравак на
свежем ваздуху, тај занемарени облик
људске активности, Дунав је вратио на
велика врата. Уз његове обале била је
права кошница. Излазило је и старо и
младо, деца су лизала сладоледе, старији
шкљоцали фотоапаратима и мобилним
телефонима и сликали се поред воде која је
на неким местима већ прелила обалоутврду.
Чињеница је да се овакве ствари не
дешавају сваки дан. Количина воде била је
заиста застрашујућа па је на неки начин и
разумљиво што народ то хоће да забележи
својим фотоапаратима.
Активиране су и неке заборављене
упадице и клетве: „Изгледаш као да те
поплава избацила“ или „Да богда те вода
однела“, а промовисана је и нова врста тзв.
“поплавног” туризма. То би сем оног ратног,
била друга врста туризма у Вуковару који
свету изгледа и не може да понуди ништа
нормалније. Иако нико добронамеран није
желео да вода из Дунава провали у град
можда то и не би било тако лоше, јер би и
време престало да се мери на оно пре и
после рата, него на оно пре и после поплаве. Тако би Дунав, кад већ људи то не
желе, допринео да рат брже падне у
заборав.
Катастрофе су народу очигледно привлачне. Уносе живост у досадну свакодневицу, буде из успаваности и летаргије па
чак и они најокорелији, које је тешко покренути, изађу да и сами постану учесници.
Можда и не зато што их све то скупа занима,
него због тога да им други о томе не би
причали.
актуелно
ВЕЋЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ГРАДА ДРНИША
ОБИШЛО СПОМЕНИКЕ АНТИФАШИСТИЧКЕ БОРБЕ
ДАН АНТИФАШИСТИЧКЕ БОРБЕ ОБЕЛЕЖЕН И У ВУКОВАРУ
Устав једно, пракса друго
К
Занемарена историја
П
оводом Дана антифашистичке борбе 22. јуна на неколико
локација у Хрватској, од стране удружења антифашиста,
одана је почаст погинулим борцима у НОБ-у и жртвама
фашистичког терора. На простору Шибенско-книнске жупаније,
споменике жртвама антифашизма обишли су представници Већа
српске националне мањине града Дрниша. Неколико чланова Већа,
на челу са председником Милорадом Ћосићем, положили су венце
испред пет споменика у местима Тепљух, Биочић, Миочоћ и Дрниш,
који припадају дрнишкој општини.
- Веће српске националне мањине града Дрниша, сваке године, сада
већ традиционално, посећује обележја антифашистичке борбе. Од
пет споменика, колико их имамо у нашој општини, четири су и даље
порушена, минирана, у протеклом рату. Ми смо средствима којима
Веће располаже успели да обновимо овај један у Тепљуху, али
венце полажемо испред свих пет. То је наш начин да се сетимо
историје, наша борба против заборављања и искривљавања
истине, поштовање према онима чија имена су исписана на овим
спомен-обележјима. Немамо право занемарити њихово постојање и
страдање, све су то били наши преци, породице, рођаци и комшије.
– рекао је Ћосић
Узевши у обзир да се на поменутим местима није појавио нико
осим чланова мањинског већа града Дрниша, ствара се јасан утисак
како се овом датуму, макар на простору Далмације, не придаје
велика улога. Нико од чланова локалних власти, са хрватске стране,
тај дан није посветио обиласку споменика жртвама антифашизма,
мада се овај празник слави у целој земљи.
- Хрватска данас има своју државу и само неколико дана је дели од
уласка у ЕУ. Жалосно је међутим, што су сви ови споменици и даље
порушени, што се нико са друге стране није удостојио посетити их
као ми данас. Ово је ипак део културне баштине чији трагови постоје,
али се занемарују - каже потпредседник српског Већа Дрниша,
Душан Његић.
Постављање венаца завршено је испред споменика на дрнишкој
тврђави. У Дрнишу данас живи око седамсто Срба, од 7 465 укупног
броја становника са последњег пописа становништва.
Васка Радуловић
од спомен костурнице на Тргу жртава фашизма у Вуковару
обележен је 22. јун - Дан антифашистичке борбе. Тим поводом
венце са цвећем су положиле делегације Удружења антифашистичких бораца и антифашиста града Вуковара, Заједничког
већа општина, Самосталне демократске српске странке, Градске
организације СДСС-а и Града Вуковара. Међутим, представници из
делегације Града Вуковара нису учествовали у званичној церемонији полагања, већ су венац са цвећем донели на споменик пре
почетка свечаности. Церемонији је присуствовао и генерални
конзул Републике Србије у Вуковару Живорад Симић.
На месту где се данас налази споменик сахрањени су посмртни
остаци 388 жртава фашистичког терора пренесених из Дудика, 155
бораца Пете војвођанске ударне бригаде и 62 борца Црвене армије,
који су погинули 8. и 9. децембра 1944. године у десанту преко
Дунава и борбама за ослобођење града Вуковара.
Дан антифашистичке борбе обележава се у знак сећања на 22.
јун 1941. године када је у шуми Брезовица код Сиска основан Први
сисачки партизански одред. Оснивањем сисачког одреда започела
је организована Народноослободилачка борба у Хрватској.
Председник Удружења антифашистичких бораца и антифашиста града Вуковара Лазо Ђокић, сматра да борба за очување
тековина антифашизма у Хрватској тек сада почиње.
- Мислим да уласком у Европску унију постоји шанса да се антифашистичке вредности негују, и да следбеници антифашистичке
филозофије добију бољи статус од досадашњег. Тренутно је однос
према антифашистичким идејама само деклеративан. Ми тражимо
конкретно признавање антифашизма и Удружења антифашиста
унутар локалних заједница. Данашњи дан је признање свима који су
дали живот за стварање антифашистичких идеала. То је покушај да
се ода признање за све оно што се постигло на стварању
цивилизованог друштва, истиче Ђокић.
Да подсетимо, Хрватски сабор је у поводу 60 година победе над
фашизмом усвојио Деклерацију о антифашизму, у којој позива на
трајну афирмацију и неговање антифашистичких вредности те
заштиту и очување стечевина антифашизма. Тиме је антифашизам
постао и једно од основних начела Устава.
Тијанa Шашић
5
годишњице
6
У НЕДЕЉУ 29. ЈУНА ОДРЖАВА СЕ МОЛИТВА И КОМЕМОРАЦИЈА ЗА ЖРТВЕ КОМЛЕКСА ЛОГОРА ЈАДОВНО
Јадовно претеча Јасеновца
О
вогодишњи „Дани сећања на Јадовно 1941.“ завршавају се у недељу
29. јуна у 11 часова када ће код
Шаранове јаме на Велебиту бити одржан
парастос и комеморативни скуп страдалима
у овом комплексу логора на почетку Другог
светског рата. Организатори комеморације
и ове године су Удружење грађана Јадовно
1941. из Бања Луке и Српско народно веће
из Загреба. Низом предавања и изложби
Дани сећања су одржани су већ почели од
21. до 24. јуна у Бања Луци у организацији
УГ Јадовно 1941. које окупља потомке и
поштоваоце жртава и чува сећање на
јадовничке страдалнике.
Јадовно је концентрациони логор основан у мају 1941. године од стране Усташа
које су, према неким истраживањима, у
њему убиле око 40.000 људи за свега 132
дана. Од тог броја чак 38.000 страдалих
били су српске националности. Убијено је и
још око 2.000 Јевреја и 88 Хрвата. Затвореници су у логор допремани марвеним
вагонима са целе територије Независне
Државе Хрватске.
Био је то први ликвидациони центар НДХ
који је био смештен на подручју Лике, а у
комплекс усташких логора Јадовно убрајају
се и логор на железничкој станици у
Госпићу, казнионица Окружног суда у истом
граду, као и Слано и Метајна на Пагу. Жртве
јадовничког логора убијане су још и на
стратиштима Овчара, Ступачиново и Максимовић штали. Највећи број жртава
убијен је бацањем у крашке јаме и поноре
Велебита, као и море акваторијума острва
Паг. Баш на Пагу у Метајни отворен је и први
логор за жене и децу у Другом светском
рату.
Комплекс логора Јадовно затворен је
21. августа 1941. када Италијани преузимају
власт над територијама далматинског залеђа и Лике. Усташке цивилне и војне
власти биле су принуђене да се повуку са
ових простора и да затворе логор Јадовно.
Мушки затвореници одвезени су након тога
у Јасеновац и они су уједно били први
логораши у највећем концентрационом
логору на овим просторима који је основан
баш крајем августа. Жене и деца одвезени
су из Јадовна у логор Крушчица код Витеза.
Постоје и записани искази неколико десетака преживелих из овог комплекса дате
послератним комисијама за ратне злочине
које сведоче о каквим се злочинима радило.
Делови исказа Ђуре Медића из Славонског
Брода, заробљеника логора у Госпићу:
„Ми смо остали у Госпићу у казниони свега
17 дана то јест до 20. августа. За то време
долазили су сваки дан нови транспорти
Срба из свих крајева. Дневно их је пристизало од 700 до 1.000, а исто толико је
сваки дан транспортима из казнионе отпремљено у Велебит. Казниона у Госпићу
била је само сабиралиште и пролазна
станица за све Србе који су одређени за
Велебит и Паг. Већина Срба који су транспортима долазили у казниону били су
крвави, поломљених руку и ногу, разбијених
глава, а многи са убодима и другим
видљивим повредама по лицу и осталом
телу. Тако се сећам да је једног дана стигао
у казниону у Госпић транспорт Срба из
срезова Зеница и Вишеград - око 80 до 100
људи који су били скоро сви испретучени и
крвави и са разним озледама. Сваки дан су
ишла из казнионице за Велебит два до три
транспорта Срба. У сваком транспорту 200
до 300 људи, тако да их је дневно одлазило
у Велебит од 700 до 1.000 људи. Србе одређене за Велебит сваки пут су постројили за
руке жицом два по два, а затим све са
једним дугим спољним ланцем или жицом и
тако их везане пешке гонили за Велебит.
Ниједан од ових Срба се није вратио, а нити
се коме јавио.“ (извор-Антун Милетић, књ. 1,
документ 85, страна 231).
Никола Милојевић
други угао
ЛИК ЈУРЕ ФРАНЦЕТИЋА, ПО ЗЛУ ЧУВЕНОГ УСТАШКОГ КОМАНДАНТА, ПОЈАВИО СЕ
НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ ЧАСОПИСА „ВОЈНА ПОВИЈЕСТ“
Са Јуром у Еуропу
7
ОБНОВИЛИ СПОМЕНИК
И КРСТ
У
месецу када Хрватска службено слави
дан антифашистиче борбе (22. јун) и
када је само неколико дана дели од
уласка у Европску унију (01. јул), у издању
Вечерњег листа изашао је 27. број магазина
Војна повијест (ВП) на чијој се насловној
страни овај пут нашао главом и брадом, са
словом У на челу, Јуре Францетић. Повод за
овакву насловну страну, како се наводи, је
текст о Усташкој војници, једној од многобројних формација Независне државе Хрватске.
Насловна страна овог магазина и сам текст
изазвали су нешто мало буре у хрватској
јавности, али и у Републици Српској где се овај
часопис продаје на трафикама. На његову
појаву реаговали су бивши пред-седник РХ
Стјепан Месић који је затражио повлачење
овог часописа, Савет за нацио-налне мањине,
као и Министарство образо-вања које је до
овог броја овај часопис пре-поручивало за
приручник у настави.
Да ће сам текст којег потписује мр Амир
Обхођаш и насловна страна, изазвати
реакцију јавности, био је свестан и уредник ВП
Звонимир Деспот који је у уводнику одмах
стао у гард и почео се бранити и пре него што
га је неко јавно прозвао. Тако Деспот наводи
следеће: „Прилично сам сигуран да ће бити
свакаквих, па и бурних реакција на тему овога
броја, на Усташку војницу, на слику Јуре
Францетића на насловници. Но и на овај начин,
с отварањем ове теме о Усташкој војници, ВП
свима доказује и показује како се треба
односити према проучавању повијести – нема
више идеологизације, нема табуа, нема скривања, нема навијања.“
Тако смо добили неочекивано добар
пример како се историја треба проучавати,
поготово када су у питању разна скривања и
табуи. Ко је имао прилику да прочита текст
могао се много тога запитати, а пре свега
зашто нису наведени многобројни злочини или
барем они већи, које је починила ова
формација под командом Јуре Францетића.
Такође, у издвојеном тексту, где се помиње лик
и дело овог „војсковође“ нема ни речи о томе
да је лично учествовао у многим акцијама
убијања Срба, али и Јевреја, Рома и других.
Нешто слично имали смо прилику ви-дети
и крајем прошле године у култној емисији „ТВ
календар“ која се свакодневно, у ударним
терминима емитује на Хрватској радио
телевизији. И овде је Францетић приказан као
лик који се „претворио у својеврстан хрватски
мит“ без и једне речи о ономе шта су радили
његови одреди смрти под добро познатим
именом „Црна легија“.
Неупућени читалац и пре тога гледалац,
могао би схватити као да се ту ради о митским
ликовима из старог века о којима се са сигурношћу не може рећи да ли су били овакви
или онакви. Као да се не ради о људима и
догађајима из ближе историје где и данас има
преживелих сведока „чојства и јунаштва“ ових
витезова.
Над злочинима Јуре Францетића и његове
Црне легије, као што је покољ 6000 Срба на
Дрини у пролеће 1942. године, злочинима по
Херцеговини, чувеној Козари и многим другим
местима, згражавали су се и сами Немци који
су од Павелића тражили његову смену, а
поглавник им је одговорио одликовањем
Францетића у команданта свих усташких
јединица у БиХ.
По многима, можда је насловна страна са
Францетићевим ликом само добар маркетиншки трик за добру продају часописа. Ако
је то истина, са правом се питамо ко се то још
може дивити овом човеку и његовим „јунацима“?! Да ли ћемо у неком од наредних
бројева ВП или било ког другог часописа
гледати слику Макса Лубурића са голубом
мира у руци и читати о њему као о човеку
великих моралних карактеристика?
Можда је био у праву Томпсон када је у
једном стиху своје чувене песме „Јасеновац и
Градишка стара“ опевао и Јуру Фран-цетића и
његову легију. „Ко је река ј... га ћаћа да се Црна
легија не враћа.“ И заиста, вратила се, у
великом стилу, пред вратима уједињене
Европе. Баш европски.
Срђан Секулић
П
оводом Дана антифашистичке борбе делегација Општине Дарда, предвођена замеником начелника Радомиром Чварковићем и потпредседником општинског већа Радованом Готовцем, те председник Већа српске
националне мањине Општине Дарда Спасоја
Банац и председник СКД Просвјета Пододбор
Дарда Мирко Марковић, положили су венац на
споменик жртвама фашизма у Дарди.
Споменик жртвама фашизма је недавно
обновљен на иницијативу већника Самосталне демократске српске странке и Већа српске националне мањине Општине Дарда, средствима из
буџета Општине Дарда.
Средствима Већа српске националне мањине
Општине Дарда и Општинске организације СДСС-а
Дарда, уз одобрење Српске православне црквене
општине Дарда, обновљен је и крст у порти цркве
Св. Арханђела Михаила у Дарди.
Крст који је подигнут 1847. године је био у веома
лошем стању, те је поред грађевинских радова и
бојења, замењена и постављена нова мраморна
икона Христовог распећа. Уједно је и изнад улаза у
порту постављена нова икона Христа са јагњетом,
рађена такође у мермеру.
актуелно
8
ОД ПРВОГ ЈУЛА И ПРОДАВЦИ НА ПИЈАЦАМА МОРАЈУ ДА ОСИГУРАЈУ ФИСКАЛНУ НАПЛАТУ РОБЕ
ноћи са 30. јуна на 1. јул Хрватска ће
постати двадесет и осма пуноправна
чланица Европске уније, а припреме
за тај свечарски моменат су увелико у току.
Прослава поптуне интеграције Хрватске у
заједницу европских земаља одржаће се
различитим прославама на трговима свих
већих градова, уз обавезно поноћно интонирање „Оде радости“ која је химна Уније.
Међу грађанима, међутим, све је мање
радости у ишчекивању историјског датума
1.7.2013.
Међу онима који са нестрпљењем, али и
страхом чекају овај дан су и продавачи на
пијацама широм Хрватске, али разлог
њиховог незадовољства нема толико везе
ни са Европском унијом колико има са
трећом, завршном фазом фискализације
која обухвата и њих. Фискализација је
процес који је почео почетком ове године, а
који се односи на бољу контролу над
издавањем рачуна који се плаћају у
У
Фискализација прети да угаси пијаце
готовини како би Порезна управа имала
бољи увид у промет који се остварује на
тржишту. Она обухвата све правне и
физичке особе које су у систему ПДВ-а, а
међу њима су и власници обрта који раде на
тржницама и који порез плаћају од самосталне делатности.
Продавци на пијацама су углавном против ових мера, јер сматрају да су фискалне
касе, а и све остале обавезе које фи-
скализација доноси поптпуно непрактичне
на пијачним тезгама, на којима се продаја
врши на поптуно различит начин у односу на
продавнице. Тим поводом у Загребу су
„кумице са плаца“ већ кренуле у протесте у
којима министарству финансија поручују да
ће затворити своје штандове ако се
фискализација спроведе до краја. У
протесту су их подржале и вуковарске
колеге које имају идентичне проблеме и који
су почетком ове недеље упутили свој апел да буду изузети
из Закона о фискализацији.
- Последњих дана се на нашој
пијаци пуно прича о свему томе
и људи се жале да су поптуно
необавештени, не знају о чему
се ради и шта све требају да
направе да би прешли на фискализацију. Реч је углавном о
старијим људима којима је
Одлуком Владе Републике
остало неколико година до
пензије и њима је све то неСрбије од 1. јула 2013. године,
познато,
и фискалне касе и
држављани Републике Хрватске
издавање рачуна, прича Бранмоћи ће да улазе у Србију само
ка Матеус која од 2010. године
продаје мешовиту робу на вукоса личном картом.
варској тржници, али није
Генерални конзул РС у Вуковару:
сигурна да ли ће се тиме бавити
и после првог јула.
Живорад Симић
Бранка додаје и да ће већина
продаваца сигурно престати да
Генерални конзулат Републике Србије
у Вуковару
САОПШТЕЊЕ
долази на пијацу ако се фискализација
спроведе на начин на који је замишљена,
јер за старе људе представља проблем и
слање СМС поруке па се поставља питање
како ће знати да рукују са фискалним благајнама. Још једну потешкоћу, мишљења су
на тржници, представља и непрактичност
апарата, за који првенствено треба струја
које овде нема.
Прича се и да благајне не могу да раде
ако је температура у минусу, а продавачи на
пијаци раде и на минус петнаест, али и плус
четрдесет степени. Једно је сигурно, ниједан продавач на вуковарској пијаци још
увек нема фискалну касу.
- Искрено, не знам ни где има да се
купи та благајна. Ми, мали обртници већ
сада смо у рангу са великим трговачким
ланцима и плаћамо све обавезе као и они.
Од мировинског, здравственог, књиговодства, ПДВ-а па до Господарске
коморе и пореза на таблу фирме и најам
штандова. С обзиром на све ово што
плаћамо држава би могла да нас изузме
из овог Закона само кад би показала мало
добре воље. Дивићу се свакоме ко буде
радио и након првога, али за мене је то
сигуран губитак, каже Зоран Сандић који
је на пијаци радио 22 године пре него што
је отишао у пензију, а обрт на пијаци
препустио својој супрузи.
9
ценкања што је главно обележје пијаце. Па
кад нам дођу туристи њима су тржнице
главна атракција и на овај начин само ће
нестати нешто што се одржало столећима.
Када држава после буде приметила да је
погрешила, биће касно јер једном кад изгубите купце тешко ћете их после вратити,
каже један старији Вуковарчанин након што
је од љубазне продавачице купио брескве
за које каже да су можда и јефтиније у Кауфланду, али он на пијацу долази из навике.
Највећи проблем необавештеност
Они који продају своје производе
изузети из фискализације
На другом делу вуковарске пијаце налазе се
продавачи који продају воће и поврће, од
којих су само два обрта, док су остали
регистровани као породична пољопривредна газдинства и као такви требали би да
буду изузети из система фискализације. О
томе се огласила и Порезна управа.
- Продавци на пијацама, међу којима су и
„кумице с плаца“, а који продају производе
које су сами узгојили и произвели, нису
обавезни да издавају рачуне, као ни да
проводе поступак фискализације издавања
рачуна. Продајом на пијацама и отвореним
просторима, која је изузета од обавезе
издавања рачуна, сматра се искључиво
продаја властитих пољопривредних производа крајњем потрошачу, стоји у саопштењу Порезне управе.
Ван фискализације остају, дакле, они
који сами производе и продају своје производе, док ће обртници и препродавачи
морати да издају рачуне, па се самим тим
доводи у питање и њихов опстанак. Исто
тако, велико је питање и колико је робе коју
нуде ОПГ-ови заиста њихово, а колико их
воће и поврће набавља на велепродаји као
и препродавачи?
Питање је и да ли министарство финансија има механизме да докаже шта је
заиста произведено у баштама и пољима, а
шта је из понуде воћа и поврћа купљено у
неком трговачком ланцу или чак у некој
другој земљи? У супротном десиће се да ће
фискализација ставити једне и друге у
неравноправан положај. Неки од власника
обрта већ су незадовољни и постојећим
стањем јер су за разлику од ОПГ-ова у
обавези да плаћају порез и доприносе, а
додатно увођење фискалних благајни још
више би им наштетило.
- Нећу сад да дајем изјаве, причаћемо после
првога. Закон је такав какав јесте и ми који
имамо обрте мораћемо да их затворимо, јер
ћемо имати фискалне благајне и нећемо
моћи да се ценкамо, а ови други који су тзв.
про-извођачи ће моћи да спуштају цену
шест пута дневно, иако на истом месту набављамо воће и ми и они, тврди један од
обртника не желећи да се представи.
Он сматра да они који су донели Закон
немају слуха за људе који продају воће и
поврће у специфичним условима на пијацама. Ово је роба која калира поготово на
великим температурама па би у фискалним
благајнама стално био мањак који би
вероватно надомиривали продавачи.
Ценкање је заштитни знак и основна
препознатљивост пијачне продаје. Иако је и
то тренутно забрањено, продавци не крију
да врло често спуштају цене како се након проведеног дана
за тезгом не би кући
врћали празних џепова. Увођењем фискалних благајни сваки рачун ће бити одмах видиљив министарству финансија и
мањка у касама неће
смети да буде, а самим тим ни ценкање
не долази у обзир.
- Неће више бити
Продавачи на Вуковарској пијаци о својим
будућим обавезама сазнали су највише на
телевизији. Тамо су чули и да је у неким
околним земљама фискализација на пијацама прво уведена, а после и укинута када
је установљено да је у пракси тешко проводљива. Градска фирма „Комуналац“ недавно
им је поделила летке на којима је штуро
писало ко мора, а ко не мора да уводи
фискалну благајну. О начину како то
спровести углавном се информишу од
млађих колега на пијаци који се користе
интернетом међу којима је и Бранка са
почетка приче.
Подаци који могу да се пронађу на интернету могу помоћи у процени како ће се,
ако на крају буду морали, старији људи
снаћи у фискалној недођији која им долази.
„Сваки корисник фискализације дужан је: да
осигура интернетску везу, да прилагоди наплатни уређај за кориштење програмске
подршке за електронско потписивање рачуна како би од Порезне управе сваки рачун
који подлеже фискализацији добио јединствени идентификатор рачуна (ЈИР), да од
Финансијске агенције набави дигитални
сертификат тзв. ФИСКАЛ помоћу кога се
креира заштитни код издавача (ЗИК) на
сваком рачуну који подлеже фискализацији,
и да од Порезне управе набави Књигу оверених рачуна за случај поптуног престанка
рада наплатних уређаја“
Н. Милојевић
10
репортажа
МЕСТО КЛИСА, ДАНАС ТЕРИТОРИЈАЛНО ПРИПАДА ГРАДУ ОСИЈЕКУ, А ДО ПОЧЕТКА ПОСЛЕДЊЕГ РАТА БИЛО ЈЕ САСТАВНИ ДЕО
ВУКОВАРСКЕ ОПШТИНЕ
Д
есетак километара југоисточно од
Осијека смештена је Клиса, место
основано између два светска рата које
је до мирне реинтеграције припадало
општини Вуковар. Након тога, Клиса је
припојена Осијеку и данас је део овог града.
По званичном попису из 2011. године у
Клиси живи 324 становника, углавном Срба.
Овде је активан месни одбор који има 7
чланова и од града годишње добија око 160
хиљада куна како би самостално проводио
своје планове. За реализацију већих пројеката, као што је изградња канализације
или пре тога јавна расвета, неопходна је
помоћ самог града.
Друштвени живот у Клиси слабо је развијен. Поред Месног одбора овде је
активно удружење пензионера, док фудбалски клуб постоји само на папиру. Иако је
било неколико покушаја да се покрене нека
фудбалска селекција, за сад се није у томе
успело. Као разлог за то, наводе се превелики трошкови, али и оно што је још
Малобројно становништво животари
битније, мали број омладине која би се
укључила у рад клуба.
Малобројно становништво у овом месту
данас живи углавном од пољопривреде,
пре свега ратарства и сточарства. Јако
мали број ради у државним службама.
- И пре се овде живело од пољопривреде,
али доста људи је радило у многим фирмама Вупику, Вутексу, Борову, као и неким
осијечким фабрикама што данас није
случај, истиче председник МО Клиса Бошко
Гверо.
Пре почетка последњег рата овде је постојала иницијатива за изградњу базена, а
данас кажу да нема потребе за његовом
изградњом јер у њему нема ко да се окупа.
Битнији су неки други пројекти који су неопходни за нормалан живот у овом месту.
- Очекујемо да ће у наредном периоду почети изградња канализације као и реализација изградње верског објекта. Задовољни смо како је место уређено за разлику
од пре десетак година када нисмо имали ни
јавну расвету, мада и поред свега тога има
још много посла на уређењу места, наглашава члан МО Станко Ћоралић.
У сусрет једном веку постојања
На месту где се данас налази Клиса, некада
је била пустара, а у центру, поред школе,
налазио се магацин грофа Елца. Тај магацин је касније срушен и од те цигле је
направљена данашња школа.
Само место основали су солунски добровољци, 1924. године којима је краљ
Александар Карађорђевић дао по 12 јутара
земље и плац за градњу куће.
- Прве породице које су дошле овде биле су
Балаћ, Јасеновчанин и Јелић. То су углавном фамилије са Баније. Касније су насељавани људи и из других крајева Кордуна, Босне, Далмације, а прва кућа која је
подигнута у селу била је Ђуре Кошутића,
каже пензионисани учитељ Радослав Јасеновчанин.
Као и већину места које су населили
солунски добровољци и Клиса је за време
Другог светског рата у потпуности расе-
љена. Становништво су протерале усташе
из Корођа и Ласлова и у њихове куће
населили Хрвате. Протерани Срби рат су
провели у Мачви одакле су се након
ослобођења вратили у своје куће.
Недалеко од места налази се путнички
аеродром по којем је место познато и шире.
Подручну основну школу похађа само пет
ђака од првог до четвртог разреда, док деца
из Клисе више разреде основне школе
завршавају у Боботи.
Клиса припада верској парохији, а пре
неколико година покренута је и иницијатива
за изградњу православног храма који би био
посвећен Силаску светог Духа на апостоле.
У ту сврху купљена је једна честица плаца, а
за изградњу храма биће неопходна помоћ
не само парохијана него и града као и неких
других институција.
Како се данас живи у Клиси у односу на
неко прошло време можда је најбоље
описао овдашњи песник Михајло-Мићо
Зечевић који је у једној својој књизи написао и песму о свом месту.
- Живот у Клиси пре овог рата и сада је као
небо и земља. Некада је ово село одисало
лепотом, радости, фудбалом, песмом, игром, дружењем. Сада тога готово ништа
нема, закључује Зечевић.
Срђан Секулић
православље
11
СВЕТОМ ЛИТУРГИЈОМ У ВИНКОВЦИМА ОБЕЛЕЖЕНА ХРАМОВНА СЛАВА – СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ.
а празник Силаска светог Духа на „Да очувамо нашу
апостоле, преостали малобројни веру у Винковцима“
Срби у Винковцима, прославили су
овај дан којем је посвећен православни По причању старијих
храм у овом граду. Свету литургију служили Срба из Винковаца,
су умировљени парох нирнбершки, прото- који данас углавном
јереј – ставрофор Душан Колунџић и долазе у њихов свети
домаћин, винковачки парох, протојереј – храм, некада је на
ставрофор Предраг Азап.
литургијама, али и за
Након свете литургије освећене су и време већих пранове литије које је винковачком храму зника, па и на сам дан
поклонила породица Илић из Шида која је Духова, у винковачку
некада живела у Винковцима. Такође, цркву долазило даосвећени су колач и кољиво које су ове леко више људи. Мегодине донели кумови о храмовној слави, ђутим, због познатих
породица Карапанџа из Млаке, док је на околности, добар део
самој литургији појао део хора Светог тих Срба је отишао из
Николаја из Шида који је овде дошао на Винковаца, али има и
иницијативу госпође Цвете Глигоровић, оних који ту и даље
живе, али не долазе у
иначе рођене винковчанке.
Беседу о празнику Духова говорио је своју цркву.
То нам потврђује и
прота Душан Колунџић, а верни народ који
се тог дана сабрао у својој цркви поздравио црквени тутор и члан
црквеног одбора винје и старешина храма прота Предраг Азап.
- Данашњи празник за винковачке Србе и ковачке парохије Бопарохијску заједницу је велики датум јер се рислав Јовановић.
данас сећамо свих оних дубоких корена - Некада је недељом
светог Православља и Светосавља који су овде било доста веровде присутни још од 18. века када је овде ног народа, деце је
подигнута и прва наша црква 1793. године, такође било пуно. Да-
Н
Винковачки Срби прославили храмовну славу
која је посвећена управо данашњем
празнику Духовима и Светој Тројици, нагласио је прота Азап.
нас су се ствари про-мениле. Неко се боји
нечега, не знам чега, неко је у мешовитом
браку, неко некако. Нас има десетак који
смо на себе узели обавезу да са нашим
свештеником будемо овде како бисмо
очували нашу веру у Винковцима, јер то би
била велика срамота да наше име нестане у
овом граду, истиче Јовановић.
Од када је црквени живот у Винковцима
поново оживео из године у годину све је
више и оних који су некада живели у Винковцима, а данас овде долазе и помажу своју
цркву.
- Имамо једну групу људи која овде долази
редовно, они су нам овде и најближи,
углавном из Шида и Сремске Митровице, а
надамо се да ће с годинама и други долазити у наш свети храм, јер овде су многи
од њих крштени и венчани, наглашава
прота Азап.
Поред парохијана и народа из околних
места, светој литургији поводом храмовне
славе, присуствовали су и председник ЗВОа и посланик у Сабору РХ Драган Црногорац, заменик жупана Вуковарско – сремске жупаније Ђорђе Ћурчић и заменик
градоначелника града Вуковара Срђан
Милаковић.
Срђан Секулић
12
културни аматеризам
У БОБОТИ ОДРЖАН 32. МЕЂУНАРОДНИ ВИДОВДАНСКИ САБОР КОЈИ ЈЕ ОКУПИО ПРЕКО 700 УЧЕСНИКА
П
ротеклог викенда у Боботи је завршен
32. Међународни Видовдански сабор
који се у овом месту одржава традиционално у сусрет једном од највећих српских
празника. У орагнизацији Културно-уметничког друштва „Ђоко Патковић“, боботског
пододбора СКД „Просвјете“ и Заједничког већа
општина, Бобота је од 21. до 23. јуна била
препуна разних дешавања која су окупила
више од 700 учесника. Саборовање пред
Видовдан у Боботи се одржава од 1981. године
и у почетку је трајало само један дан и
карактерисали су га наступи културно-уметничких друштава. Временом ово постаје тродневна манифестација са много више садржаја.
- Програм је подељен у неколико целина које
обухватају песничке вечери, представљање
ручних радова, презентација старих јела и
изворног културног стваралаштва, као и
представљање свих удружења која делују у
Боботи, али и у целој општини Трпиња. Циљ
нам је да представимо сва удружења која
данас делују на овим просторима, каже председник боботског пододбора СКД „Просвјете“
Светислав Микеревић.
Саборовање су свечано отворили песници из Вуковарско-сремске и Осјечкобарањске жупаније, а сутрадан, у суботу 22.
јуна обртници и удружења поставили су своје
штандове како би заинтересованима показали чиме се баве. Испред цркве светог
великомученика Георгија у центру места удружења жена из Боботе и Трпиње изложиле су
ручне радове и традиционална јела. На штанду до њих по први пут је учествовало и еколошко удружење „Пањик“ из Трпиње.
- Данас показујемо ручно израђене аранжмане
од сувог и уметног цвећа, као и торбе од
најлона, старих тканина и рециклираног
материјала. Наше радове већ смо излагали на
сајмовима у Даљу и Вуковару, али први пут
учествујемо на Видовданском сабору, каже
Нада Ковачевић из Пањика.
Током суботњег дана почела је и дводневна ликовна колонија. Вече је било резервисано за представу у извођењу драмске
секције загребачког пододбора „Просвјете“ као
и за рецитале и хор ученика ОШ Бобота.
Најсадржајнија је била недеља када су ловци
из Боботе и околине већ у девет часова почели са такмичењем у гађању глинених
голубова. У организацији добровољног ватрогасног друштва из Боботе на спортском цен-тру
НК Борац одржано је и такмичење у
ватрогасним показним вежбама, а поред
домаћина наступили су и ватрогасци из Борова, Бијелог Брда и Силаша.
Недељно поподне искориштено је за изложбу ликовних радова у Дому културе са
мотивима Боботе насталих на колонијама
претходних година. Централни и најмасовнији
део манифестације био је дефиле КУД-ова и
фолклорно вече на летњој позорници. Сем
КУД-а „Ђоко Патковић“ из Боботе, наступила
су и друштва „Младен Стојановић“ из Мла-
Три дана саборовања
денова, „Светозар Марковић“ из Обровца,
„Марко Орешковић“ из Бачког Грачца, „Рузмарин“ из Доњег Жабара, „Просвјета“ из Обудовца, „Васо Ђурђевић“ из Бршадина, као и
КУД „Бора Станковић“ из Каравукова.
Организатори се труде да сваке године
унесу у програм неку новину. Овај пут био је то
дефиле коња и коњских запрега који је одржан
у недељу пре почетка централног програма на
летњој позорници. Своја грла поносно су
показали узгајивачи из Боботе, Бијелог Брда,
Тења и Вуковара.
Н. Милојевић
У ДАРДИ ОДРЖАНА СЕДМА СМОТРА ФОЛКЛОРА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА
Фолклор мањина у Дарди
У
оквиру обележавања дана Општине
Дарда у организацији СКД Просвјета
пододбор Дарда, и ове је године 23. јуна
уприличена културна манифестација „Међународна смотра фолклора 2013“ која је на
СРЦ „Ђола“ окупила више од 250 учесника.
На седмој по реду смотри фолклора
националних мањина учешће је узело девет
културно-уметничких друштава, и то СКУУ
„Фрањо Страпач Марковац Нашички, АКУД
„Младост“ Темишвар Румунија, КУД „Јоаким
Харди“ Петровци, Удружење младих за
неговање обичаја Мађара Нови Бездан, МКД
„Браћа Миладиновци“ Осијек, КУД „Чардаш“
Суза, УКПД „Украјина“ Славонски Брод, и
домаћини СКУД „Бранко Радичевић“ и РКУД
„Дарда“.
Смотра фолклора започела је, како то и
доликује, свечаним дефилеом свих учесника у
народним ношњама. Непосредно пре самог
самог почетка смотре фолклора, коју су
отворили председник СКД „Просвјета“, Мирко
Марковић и заменик начелника Општине
Дарда, Радомир Чварковић, минутом
ћутања још једном је одана почаст Љубиши
Буквићу, дугогодишњем водитељу и кореографу СКУД-а „Бранко Радичевић“. Осим
многобројне публике смотру фолклора пратили су и бројне личности из јавног и
политичког живота. Након завршетка свим
учесницима уручене су захвалнице, а потом је
дружење настављено до касно у ноћ. Уз
традиционалну смотру фолклора националних мањина, а у оквиру обележавања дана
Општине Дарда, СКД „Просвјета“ пододбор
Дарда уприличило је и шаховску симултанку
те изложбу слика.
Зоран Поповић
13
КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКО ДРУШТВО ЉУБОМИР РАТИЋ – БУБО
ИЗ ВЕРЕ 16. ЈУНА ОДРЖАЛО СВОЈ 7. ФЕСТИВАЛ ФОЛКЛОРА
У БОРОВУ ОДРЖАН 14. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ФОЛКЛОРА
Боровци увек добри
домаћини
Цело село игра фолклор
О
во друштво, иако егзистира у једном од најмањих села
Вуковарско-сремске жупаније, окупља велики број чланова и
последњих година бележи све боље успехе на пољу очувања
српске културе и традиције.
- Највеће успехе постизали смо на Европским смотрама српског
фолклора и дијаспоре. То су бронзане плакете које смо освајали
испред многих ансамбала као што су они из Немачке, Шведске и
многих других. Освојити бронзану плакету значи бити десети или
једанаести од укупно 502 ансамбла. Све што ваља и нешто вреди
може се постићи само радом. Већ пет година сваког уторка и четвртка
ми имамо пробе. Када су неки значајнији наступи између њих убацимо
по још коју – каже председник КУД-а Љ. Р. Бубо, Бранко Костић.
Предвечерје у ком је организован фестивал било је изузетно
вруће, али то окупљену публику није нимало омело да ужива у наступу
три друштва са наших простора.
- Ове године немамо госте из нашематичне државе Србије него наше
домаће ансамбле КУД-ове Живојин Жико Мандић из Кнежевих
винограда и Пододбора СКД Просвјета из Јагодњака. Са њима већ
дуже времена имамо јако добру сарадњу, а свакаконам приговарају
да нам таква сарадња недостаје – објашњава Костић.
Финансијска криза све се више осети и на пољу култруног
аматеризма, али ентузијасти из Вере се не предају. Наравно, без
помоћи српских институција и људи добре воље се не може, а помоћ
на срећу не изостаје.
- Највише се ослањамо на нашу општину и на ЗВО. Све наше српске
институције нам помажу и да њих нема не би могли ни да опстанемо –
категоричан је председник једног од најбољих КУД-ова са наших
простора.
Славко Бубало
М
еђународни фестивал фолклора у Борову, и то већ 14. по
реду, и ове године започео је свечаним дефилеом учесника
улицама овог места. Фестивал се одржава у оквиру
општинске манифестације "Дани Борова - Боровско лето" и окупио
је друштва из Мађарске, Републике Српске и Србије и то: КУД
"Душко Трифуновић" из Брода у Републици Српској, "Кулеш" из
Кулеша у Мађарској, "Младост" из Крепољина у Србији, а били су ту
и Шидски трубачи, оркестар "Лира" те уз домаћина и организатора,
КУД "Бранислав Нушић" и суорганизатори из КУД-а "Љубомир
Ратић - Бубо" из Вере.
- Надам се да ћи и ове као и свих претходних година овај фестивал
бити занимљив за публику јер смо успели да окупимо добра
Културно-уметничка друштва која негују различите игре –рекао је
председник боровског Нушића, Радо Босић.
Организатори се труде да сваке године угосте и понеко ново
друштво, а овај пут је то био КУД "Душко Трифуновић" из Брода у
Републици Српској.
- Данас имамо прилику да се први пут представимо у Борову и то је
почетак наше сарадње. Знамо да овде има доста људи који су
пореклом из Посавине и драго нам је да ћемо у Борову имати и
публику која воли игре и песму из овог краја – каже председник КУДа из Брода, Станко Черек.
Иако су већ долазили у Борово фолклорашима из Крепољина у
Србији ово је први Међународни фестивал на коме учествују.
- Боровци су увек добри домаћини и стварно је за дивљење како су
нас срдачно дочекали. Исто је тако и код нас, узајамно се поштујемо
и већ дуго сарађујемо – истиче председник КУД-а Младост из
Крепољина, Милан Милојковић.
Централни фестивалски програмодржан је на летњој позорници
Културног центра у Борову, пред око 500 посетилаца. Боровски КУД
је сутрадан, у оквиру редовних активности, одржао још један
програм. И ове године, првог дана Духова, боровска домаћинства
обишле су „Краљице“, то је традиција коју је боровски КУД оживео
пре десетак година. Реч је о девојачким обредним поворкама, које
су се у прошлости - о Духовима - кретале селом, обилазећи
домаћинства и певајући наменске обредне песме, а укућани су их
пригодно даривали.
Славко Бубало
манифестације
14
ЗАВРШЕНА ДВАНАЕСТА ЈАГОДЊАЧКА КУЛЕНИЈАДА
годњак Анђелко Балабан.
-Од скромних почетака до данас пуно
се тога променило.
Велики је помак
учињен ка едукацији
произвођача. Већ
годинама у раду Куленијаде активно
учествују стручњаци и
научници с осјечких и
загребачких факултета, а у промоцију кулена активно су укључени и стручњаци
ФАО-а, УН-ове агенције за храну. Од ове
године јагодњачки
кулинари и Општина
Јагодњак учествују у
ИПА ЕУ пројекту међуграничне сарадње
који проводимо са
партнерима из суседне Мађарске, Јагодњачка се куленијада снажно уписала у барањска
привредно-туристичка догађања, рекао је начелник општине
Јагодњак Анђелко Балабан.
Нескривајући задовољство што је већ
другу годину за редом за најбољи кулен на
јагодњачкој куленијади проглашен онај из
Гата славодобитници су открили да тајна
квалитетног кулена лежи у целокупном
процесу.
- Рецепт је у квалитетном храњењу и
генетици свиња, преради и сушењу, јер ако
није тако и ако погрешите свака вас ситница
у било којој фази производње може
коштати, рекао је Слађан Новосел.
Куленијаду у Јагодњаку традиционално
су походили и бројни политичари, привредници и професори осјечких и загребачких факултета.
Зоран Поповић
Најбољи кулен произведен у Гату
Б
арањско село Јагодњак и ове је
године, традиционално на Спасовдан, било домаћин дванаесте гастро
манифестације „Куленијада 2013“. Организатори куленијаде и ове су године били
општина Јагодњак, и Пољопривредна задруга „Наше Село“, а покровитељи су били
Министарство пољопривреде, Туристичка
заједница Барања, Удружење Барањски
кулен, Беље, али и Европска унија кроз ИПА
пројекат прекограничне сарадње ХрватскаМађарска. Оно по чему ће се овогодишња
куленијада памтити је изузетно велики број
такмичара, чак 109, као и посетилаца, преко
хиљаду, што ову манифестацију дефинитивно сврстава у најмасовнију смотру
произвођача аутохтоних сувомеснатих деликатеса из Барање и Славоније.
С обзиром да је број такмичара из
године у годину све већи, а самим тим и
конкуренција, стручни жири ни ове године
није имао ни мало лак задатак. Оцењивање такмичарских кулена, које је обављено дан раније, показало је да је
овогодишњи шампион Куленијаде у Јагодњаку кулен сеоског газдинства Новосел из
Гата, који је освојио 97,67 бодова, до
најбољег је кулен Марка Јукића из Валпова
са 97,33 бодова, а треће место освојио је
кулен Ивана Буцића из Ораховице са 95,67
бодова. Част барањског кулена одбранили
су Милан и Милош Дамјановић из Јагод-
њака, чији је кулен освојио 95,67 бодова. Од
109 узорака кулена њих чак петнаест
добило је укупну оцену већу од 91 бодова
што им је донело златну медаљу. Највећи
број пријављених такмичара био је из
Осјечко-барањске жупаније, али остаће
забележен и долазак такмичара из Ораховице и Пуле, Суботице и Врбаса (Србија),
а као куриозитет и долазак једног такмичара
из Волсбурга у Немачкој који корене има у
Јагодњаку. Да је и ове године, као и прошле,
најбољи кулен направљен у мајсторској
радионици фамилије Слађана и Кристијана Новосела из Гата потпуно заслужен
доказ је и то да су њихови кулени на четири
прошлогодишње најзначајније барањскославонске куленијаде (Јагодњак, Пожега,
Оток и ХГК ЖК Осијек)
Тројица славодобитника с највећим бројем бодова на куленијади
освојили чак три прва
и једно друго место.
Признања најбољима
уручили су Биљана
Борзан, заступница у
ЕУ парламенту, Мирјана МатаушићПишл, помоћница министра пољопривреде, професор емеритус са Пољопривредног факултета Осијек
Антун Петричевић, и
начелник Општине Ја-
Далмација
15
У КНИНУ ПОПЛАВА, А У ОКОЛНИМ СЕЛИМА КИША И ГРАД УНИШТИЛИ ЛЕТИНУ
Од воденог до
топлотног вала
В
ишемесечне кише, незапамћено
високи водостаји река, поплаве у
Немачкој, Аустрији, Словенији, Хрватској, свакодневно су актуелна тема. Од
последица невремена које је задесило
читаву Европу, штете се још увек сумирају.
Ако се сагледа целокупно стање, могло би
се рећи да је Далмација овај пут добро
прошла, међутим, сваки пољопривредник
овога краја неће се баш сложити са таквом
констатацијом. Сваком је његова мука
најтежа. Од последица лоших климатских
промена највише су страдали овогодишњи
пољопривредни усеви, а то је оно што
сваком сеоском домаћинству представља
ненадокнадив губитак.
Док се у данима након неочекивано
високих водених бујица у Книну санирају
трагови невремена, у околним местима
покушава се спасити остатак овогодишњег
урода. Потопљена летина, непокошене
њиве, уништени усеви различитих биљних
култура слика су већине села далматинске
загоре.
- Ове године клима нам баш није наклоњена. Када су кише почеле надали смо се
родној години. Трава је свуда добро
кренула, веровали смо у богату косидбу. За
сваког ко живи на селу и бави се сточарством то је велика ствар. Зиме су и овде
постале дуге, треба нам више летине за
животиње него што је то ранијих година био
случај. А онда се све
опет уротило против
сељака. Скоро два
месеца киша није престајала падати. Покушавали смо покосити
бар оно што није било
за чекање, детелину
која је већ прерастала, надајући се
престанку падавина.
Није се дало, све опет
покисне, пропада лежећи у води на ливади. Сада њиве треба
очистити, макнути ово
да крене нова трава.
Човек може само немоћно гледати, ћутати и радити даље,
природа зна бити немилосрдна према
сељаку, али против ње се не може - жале се
Јерковић Никола и Смиља из села Голубић.
Који километар даље од њих, простиру
се поља засејана кукурузом. Чак и
невештом пролазнику за око запада штета
настала временским непогодама.
- Кукуруз је сада требао бити спреман за
окопавање, а видите пола га је нестало.
Сваки други је поломљен, осушен лежи на
земљи. Већ га пола недостаје, а ко зна шта
ће још бити до јесени, можда ништа и не
остане. За сејање другог је касно, ваља се
надати да и ово можемо сачувати. Не мили
се човеку ни ући у башту, ореш, копаш и
мучиш се, и на крају сав труд вода однесе као у пословици, помало шаљиво, кроз
уздах, каже деда Љубомир Понош, док
ослоњен на мотику сагледава резултат свог
рада.
У појединим селима книнске околице
није само киша проузроковала штету,
велике количине града који је у неколико
наврата забелео површину као у сред
зимских дана, страдали су воћњаци,
виногради, сезонско поврће. Материјална
штета већ сада је видљива али ће њена
процена бити реална тек када се буду
убирали плодови.
- Падала је крупа (град) величине ораха,
омлатила све пред собом. Јабуке, шљиве,
вишње, смокве, уместо да гледамо како
напредују, купимо по земљи. Лоза поломљена, гроздови грожђа свуда испод чокота. Где се земља ради увек је било штете,
али ја овакве и оволике падавине не памтим
у својих шездесет година, каже Владе
Вујатовић из Врбник поља.
Најгоре дане невремена осетили су и
мештани Рашковића, Плавна, Пађана, Ервеника, где се како кажу, у појединим
моментима „цело небо отворило“. Ако се
узме у обзир да је Далмација позната по
највећем броју топлих дана у години,
великим или екстремним сушама, шкртој
земљи на којој успевају само одређене
биљне културе, онда ни мало не чуди
овакав исход климатских промена, па ни
реакције људи на последице које су, у
односу на остатак света, много блаже.
После кише увек долази Сунце, а како је
својом појавом иза облака ,живу на
термометрима рекордном брзином подигло
на 36 степени, и ова година, чини се, биће
још један од показатеља како нас природа
може изнова изненадити, не поштујући тако
календарске и временске одреднице.
Васка Радуловић
16
култура
КАКВА НАМ ЈЕ КУЛТУРА БИЛА НЕКАД, А КАКВА ЈЕ САД? МОЖЕ ЛИ СЕ И БЕЗ НОВЦА И ЈЕ ЛИ ДОВОЉАН САМО ЕНТУЗИЈАЗАМ? ДА
ЛИ ЈЕ РАЗВОЈ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ НЕШТО НЕГАТИВНО?
едан од културних посленика у бившем
гиганту био је и професор Слободан
Драшковић, данас пензионер, а некада руководилац Дома културе у Борову
насељу. По образовању историчар уметности проф. Драшковић студије је завршио
на Филозофском факултету у Београду
1966. године. Иако је каже, волео сликање
није успео да положи пријемни испит на
Ликовној академији па је то и главни разлог
зашто је уписао баш Филозофски факултет.
Проф. Драшковић радио је у Комбинату
Борово, најпре као стажиста на месту
референта за културу, а касније након
организационих промена у СОУР-у Борово
постао и руководилац Дома културе који је
деловао у склопу РО Друштвени стандард.
Тада је исказана потреба да се у Борову
насељу организује културни живот јер је и
такав вид пропаганде у животу радника
имао велику улогу, а са друге стране
настојало се да радници слободно време
потроше на разним културним садржајима.
- Амбиције су биле велике и културна
дешавања су тада била заиста врхунска –
прича проф. Драшковић. Пре мог доласка
култура у овом нашем радничком насељу
била је организована преко синдикалних
повереника и сводила се на уговор са
Хрватским народним казалиштем из Осијека. Ја сам са том праксом прекинуо
сматрајући да смо ми у Борову имали право
на врхунску културу. У периоду од 1968. до
Ј
Од прошлости се не живи, али из ње се учи
!
Пре последњег рата културни живот на ширем вуковарском подручју био је
сконцентрисан око индустријског гиганта Комбината гуме и обуће „Борово“, а његово
средиште радничко насеље Борово било је и центар културних дешавања. Како би знали
како даље врло је важно знати како је некада било иако се од прошлости не живи, али
1991. године организовано је око 200
позоришних представа искључиво професионалних театара. Други ниво позоришних делатности ишао је преко КУД-а
Максим Горки и заснивао се на културном
аматеризму. Људи су тада били јако
изненађени и у почетку нису могли да верују
да у Борову насељу на сцени Дома културе
гостује Југословенско драмско, Атеље 212,
загребачка Гавела и др. – каже професор.
Према његовим речима програм је био
као у највећим културним центрима. Сезона
је почињала у јесен а завршавала се у касно
пролеће. Пошто због скучене сцене Дома
културе нека позоришта нису могла да
гостују организовани су такозвани Каравани
пријатеља позоришта.
- Ишли смо аутобусима да гледамо представе у Сарајеву, Загребу или Београду и
увек смо били лепо и радо примљени. Исто
тако, у фоајеу Дома културе организоване
су врло успеле и занимљиве изложбе
различитог садржаја. Било је то златно доба
боровске културе. То је једна страна медаље а са друге требало је осмислити и
концертни програм јер људи су и то хтели, а
не само позориште па смо преко Југоконцерта, као државне агенције, организовали гостовања музичара преко Београдске естраде и Концертне агенције из
Загреба. Имали смо невероватне програме
и државне ансамбле. Гостовали су нам
рецимо ансамбли из Хаване или Њу Делхија, а са изградњом спортске дворане били
смо у стању да те програме види велики
број људи.
Поред професионалне културе око комбината Борово јачао је и културни аматеризам. У смислу квалитета 1968. године
17
у Максиму Горком дошло је до великог
заокрета. Појавио се велики број младих
људи који су у друштво унели знање. Тада
се значајно развијају драмски и фолк
ансамбл и ту је створена једна жижа радника који су хтели тиме да се баве. Ту је
постојало чак и основно музичко образовање кроз течаје клавира, хармонике,
класичне гитаре и сл. па чак и класичног балета и интересовање за све то било је
заиста велико.
- У то време било је тешко прећи границу,
али је Максим Горки то успевао. Ипак, ту су
најважнији били људи, јер без образованих
људи нема културе. Тако је при једној
моћној фабрици као што је било Борово
развијен и један велики културни центар
што је било просто невероватно за једну
малу средину као што је наша – истиче
проф. Драшковић.
Национална свест је позитивна ствар
Тешко је упоређивати прошла времена са
овим данашњим, јер је онда култура била
заједничка. Сви народи су тада радили
заједно на том културном плану. Данас је и
култура подељена.
- Наш народ остао је прилично затечен
догађајима деведесетих година прошлог
века и у почетку није могао да се снађе.
Људи су били као у неком вакуму, збуњени,
али се и поред тога, можда чак и брже него
што изгледа, појавио нагон ка самоодржању. Одједном се пробудила и та национална свест и политички догађаји су
наметали један другачији правац. Међутим,
успоређивати та времена, прошло и данашње, врло је незахвално јер су и финансијске и
друштвене и све друге околности
битно другачије – каже Драшковић.
Он је уверен да је та промењена свест довела и до новог
развоја унаточ свим потешкоћама. Људи су одједном схватили
да није грех бити то што јеси и да
није грех организовати програме
на националном нивоу па је
дошло до померања не само
времена него и простора. Култура
се сели у средине са већинским
српским живљем па Борово
насеље више није центар окупљања и данас је на неки начин
остало запуштено.
- Када говоримо о хрватској
култури она је померена више ка
центру Вуковара док је Србима
једина узданица Просвјета и њени
пододбори односно ревитализација националне културе. Пуно се
тога током године дешава и неке манифестације и друштва се већ издвајају по
квалитету и садржају. Запањујући је успех
фолк аматера из Вере, то је просто једно
чудо божје какав су напредак остварили.
Мање средине опредељују се за једну врсту
аматеризма па тако у Пачетину имамо сада
већ прави театар који ја називам Прво
српско позориште. Добар део играча Максима је прешао у боровски Нушић па је он
одједном постао готово репрезентативан
јер је Борово добило врсне играче – каже
професор.
Наш саговорник истиче да је врло важно
и лепо што се осећај за националну културу
развија још од вртића одакле се и ствара та
љубав. Напомиње да је важно у свакој
прилици помињати реч Србин, српско.
- Тога се не треба стидети, јер то није
негативни национализам већ је у питању
национална свест коју морамо да развијамо. Кроз те манифестације треба развијати и сарадњу са друштвима из Србије,
Републике Српске, Македоније, Бугарске
јер се на тај начин ствара међународна
сарадња и између осталог доказује да се
Срби нису затворили у свој мањински гето.
За то треба да постоји макар минимум
средстава јер све што је везано за културу и
кошта. Ношње су скупе, сцена је скупа, а ни
аматеризма нема без професионалаца.
Имам утисак као да је у последње време
дошло до некаквог замора и као да и
културни садржаји помало јењавају, као да
је онај први занос уминуо. У одређеним
срединама које су букнуле дошло је до
замора, а опет у неким другим срединама је
O Извору
И
звор је веома добар часопис.
Најмање је ту важан формат
или изглед, то временом
може да се поправи јер мислим да
је ту највећи проблем новац. Оно
што је најважније је чињеница да
он излази на српском језику и
ћирилици. То је поштено, јер не
можемо о томе само причати него
то треба и у пракси показати, ту
бригу за свој језични и граматички
идентитет. Има текстова који ми се
заиста допадају и мислим да је
добро што су писани једноставним
језиком који могу сви да разумеју.
дошло до наглог развоја. Можда се ради о
смени генерација па треба бити стрпљив да
се развију нове – гласно размишља професор Драшковић.
На крају, и политика треба да делује
јединственије, да се људи не трву, да
национални идентитет буде на првом месту
ма којој политичкој опцији или странци припадали, саветује наш саговорник.
- Нема нас много и за нас су поделе сваке
врсте веома погубне – закључује професор.
Оваквом добронамерном савету и закључку
нема шта да се приговори, напротив, то
треба прихватити и подржати јер како време
одмиче поделе у српском националном
корпусу су све израженије и не треба много
мудрости да би се схватило како то није
добро.
Славко Бубало
18
култура
У ПАЧЕТИНУ ЗАВРШЕНИ 11. МЕЂУДРЖАВНИ СУСРЕТИ ДРАМСКИХ АМАТЕРА
Аничић је ове године наступио са
још две представе: „Соба за
успаванку“ и „Кад пиране утихну“
које су изазвале позитивне
реакције код публике.
„Соба за успаванку“ је драма о
насиљу у породици која посебно
обрађује насиље над децом.
Представа је урађена по истинитим причама, а тема је врло
потресна. У њеној реализацији
учествовало је чак 50 глумаца из
аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ из Шида. Ова представа је на недавно одржаном 35.
Фестивалу неконвенционалних
позоришних представа Војводине
у Апатину проглашена за најбољу. Представа је добила похвале за најбољу глумачку улогу,
диплому за сценски покрет,
сценографију и костимографију а
Цветин Аничић је проглашен за
најбољег редитеља на фестивалу.
„Кад пиране утихну“ је представа која се бави генетски модификованом храном и проблемом клонирања људи. То је један
апсурдан мјузикл који описује како
се доктори поигравају са људима
и њиховим здрављем.
- Ја својим представама настојим да потакнем
људе на размишљање и код њих пробудим
једну емоцију. Волим да наступам на
фестивалима јер ту размењујем искуства са
другим редитељима и глумцима. Због природе
свог посла доста путујем, тако склапам нова
пријатељства и дружим се са људима, а то и
јесте сврха драмског аматеризма, истиче
Аничић.
Сарадња Аничића и пачетинских глумаца
траје већ седам година и показала се као
изузетно успешна. Он је 2010. године на Фестивалу хрватских позоришних аматера на
Хвару освојио награду за најбољу режију за
представу „Поп Ћира и поп Спира“, коју су
извели пачетински глумци из Драмског ансамбла КУД-а „Бранко Радичевић“.
Цветин Аничић дипломирао је луткарство
на Факултету драмских уметности у Новом
Саду, а магистрирао на Националној академији за позоришну и филмску уметност „Крсто
Сарафов“ у Софији. Режирао је неколико луткарских представа за децу од којих су најпознатије: „Црвенкапа“, „Три прасета“, „Снежана и седам патуљака“, „Ружно паче“, „Ивица
и Марица“, „Успавана лепотица“. Члан је
Савеза драмских уметника Србије.
Овогодишње сусрете драмских аматера
званично је прогласио затвореним начелник
општине Трпиња Мирослав Палић.
Манифестацију је пратила изложба слика и
икона самоуке сликарке Биљане Ерић из
Борова која је била продајног карактера.
Тијана Шашић
И МЕСДАМ у знаку рецесије
О
вогодишњи МЕСДАМ одржан је од 7. до
16. јуна у организацији Драмског
ансамбла културно уметничког друштва „Бранко Радичевић“ из Пачетина и
пачетинског пододбора СКД „Просвјета“.
Публика је током шест фестивалских дана
имала прилику да ужива у осам представа које
су извели глумци аматери на летњој позорници
Дома културе у Пачетину. Приказане су три
комедије, три трагикомедије и две дечје
представе. Пачетинцима су се представила
аматерска позоришта из Црвенке, Беочина,
Ирига, Пријепоља, Шида, Белишћа и Пачетина.
Према речима председника Организационог одбора МЕСДАМ-а Ђорђа Ђаковића овогодишњу манифестацију је обележила рецесија.
- Ми смо имали великих финансијских
проблема у организацији фестивала. Финансијски су нас помогли само општина
Трпиња и СКД „Просвјета“ из Загреба. Од
жупаније нисмо добили новац а од Савета за
националне мањине још увек чекамо средства
која су нам обећана. Због ових скромних
прилика није било могућности да угостимо
професионалне глумце. Фестивал није имао
такмичарски карактер јер нисмо имали
новчани фонд за награде, па су све одигране
представе биле ревијалног типа. Оно што ме
као организатора највише разочарало је
чињеница да су мештани показали велику
незаинтересованост за фестивал. Протеклих
година МЕСДАМ је био веома добро
посећен и имали смо у просеку око сто људи по
представи, а ове године то није био случај.
Иако смо људе унапред обавестили о програму
фестивала путем промотивних летака које смо
послали, то није било довољно да их
анимирамо да дођу у већем броју. Мислим да је
слаба посећеност резултат апатије која је
последица свеопште кризе и рецесије која нас
је задесила. Сличне проблеме имају и друга
аматерска позоришта у Хрватској, ако је то за
неку утеху.
У будућности организатори планирају да
фестивал прошире на Вуковарко-сремску и
Осјечко-барањску жупанију. Представе ће се
приказивати не само у Пачетину већ и у другим
градовима: Вуковару, Борову, Осијеку, Белом
Манастиру а вероватно и у мањим местима.
Циљ је да се људи упознају са аматерским
стваралаштвом и да се прикупе што већа
финансијска средства.
11. МЕСДАМ затворен је представом „Ало,
ало“ у изведби глумаца аматера чланова
Драмског ансамбла културно уметничког
друштва „Бранко Радичевић“ из Пачетина, коју
је режирао Цветин Аничић.
- Ово је једна хумористична серија која
критички и на духовит начин описује Други
светски рат и приказује фашизам као његово
највеће зло. Ми смо ову телевизијску серију
покушали да адаптирамо и прилагодимо на
сцени, а колико смо у томе успели видећемо
када представа заживи. За сада могу да кажем
да су се глумци добро снашли у својим
улогама.
изложбе
19
ИЗЛОЖБА „ВУКОВАР И ЋИРИЛИЦА“ ОРГАНИЗОВАНА И У БОРОВУ
Госте, међу којима су били и генерални
конзул Републике Србије у Вуковару Живорад Симић, боровски свештеници Чедомир Лукић, Миленко Гребић и Миладин
Спасојевић и директор школе Тихомир
Јаковљевић, поздравио је и општински
начелник Зоран Баћановић.
Као гост у програму наступио је и новинар Извора Срђан Секулић који се у свом
излагању осврнуо на значај ћирилице као
једног од основних стубова идентитета
Срба.
- Данас неки иду тако далеко да говоре да је
ћирилица старомодна, примитивна и да са
њом не можемо у Европу или свет. Ако је
тако, како су онда успели Бугари или пре
њих Грци са својим писмом? Чињеница је да
нама данас нико не брани да пишемо и говоримо онако како смо учени, и да је највећи
проблем то што сами одустајемо од свог писма. На улицама српских градова присуство
латинице је много веће у односу на присуство ћирилице. Исти је случај и у ме-
Језик и писмо суштина идентитета
Н
акон што је током маја изложба
старих фотографија Вуковара била
постављена у овом граду, од 13. јуна
и мештани Борова имају прилику да је
погледају у галерији Основне школе Борово. Свечано отварање изложбе фотографија са краја деветнаестог и почетка
двадесетог века на којима се јасно види
оспоравано присуство ћирилице у овом
граду, организовало је Веће српске националне мањине општине Борово у сарадњи
са вуковарским Већем. Присутне је пригодним говором поздравио и председник
боровског ВСНМ Душан Латас.
- Желимо да подсетимо све вас на присуство Срба у Вуковару. На фотографијама
ћете препознати зграде крај којих и данас
пролазите, али на њима су тада били и натписи на ћирилици. Време је то када су у
Вуковару заједно живели и радили Јевреји,
Немци, Хрвати, Словенци, Русини, Чеси,
Роми, Срби и сви остали. Бурна историја
двадесетог века однела је прво Јевреје и
Роме, затим Немце, а распадом Југославије
и значајан број српског становништва напустио је овај крај и град Вуковар, рекао је
Латас на отварању.
Он се затим осврнуо и на тренутну
ситуацију у Вуковару, када је у питању
званична употреба срског језика и ћириличног писма гарантована Уставним законом о правима националних мањина.
- Верујемо да су пред Вуковаром и околином
боља времена. Надамо се да европска врата отварају и нова размишљања у којима
неће бити страха од мањина, било националних, или неких других. Жао нам је што се
српски језик и ћирилично писмо у Хрватској
доживљавају као агресија. Језик и писмо не
само да спадају у категорију људских права,
него су и суштина самог народа. Ускраћивати право на језик и писмо, значи ускраћивати право на постојање. Надамо се да ће
се уласком Хрватске у ЕУ закони поштовати
без задршке и у пуном смислу. То није лак
задатак, али сложно и демократским средствима можемо побољшати положај нашег
народа у РХ, рекао је Латас.
дијима, и у многим другим сферама живота,
рекао је измеђуосталог Секулић.
Изложба је замишљена да буде путујућег
карактера па ће након Вуковара и Борова
бити организована и у неком другом месту
бивше општине Вуковар, где за њу буде
било интереса. У програму у Борову су учествовали и тамбураши Културно-уметничког друштва „Бранислав Нушић“.
Никола Милојевић
фељтон
20
ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У ВЕРИ ИЗГРАЂЕН 1762. ГОДИНЕ, НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У ПОТПУНОСТИ ЈЕ СПАЉЕН.
Православни храмови
источне Славоније, Барање
и западног Срема /2/
српског становништва.
Парохијски дом у Вери изграђен је 1900.
године (у току су радови на изградњи новог
парохијског дома). Такође, у центру места,
недалеко од светог храма, налази се
православни крст од камена којег је подигла
црквена општина 1906. године.
Благовештенски храм у Вери је након
Другог светског рата и ослобођења, доласком комуниста у потпуности спаљен, када
је уништен и иконостас. Укупна процењена
штета на овој цркви 1946. године износила је
5 милиона и 631 хиљада динара. По овој
процени, већу штету на овом подручју,
током рата и након њега, претрпели су само
храмови у Даљу, Тењи и Осијеку.
Обнова храма уследила је двадесетак
година касније, а завршена је 1967. године,
када је храм у октобру месецу троносан од
стране тадашњег епископа сремског
Макарија Ђорђевића. Иконостас у храму је
рад проте Мирка Тишме из Бијелог Брда, а
обнова храма уследила је поново након
доласка свештеника Милорада Лазаревића.
Тада је зидове храма 1981. године осликао
Драгољуб Станковић из Трпиње, након чега
је храм освећен од стране епископа
сремског Андреја Фрушића. Црква има два
звона, а последња обнова уследила је 1999.
године.
Краљ подигао цркву у Кнежеву
пише: Срђан Секулић
П
рви писани запис о постојању цркве у
Вери је из 1733. године. Тада се
наводи и описује изглед тадашње
цркве која је била дрвена, а баш као и
данашња посвећена Благовештењу Пресвете Богородице. Такође, помиње се и
свештеник Станко Јовичић рођен у Ердуту.
У том опису, од 11. јануара 1733. године,
по којем се види да је у Вери било 33 српска
дома, помиње се и да је „црква од дрвета,
олепљена блатом, на среди труло изображено на даски, покривена трском, прокисава на неколико места. Храмовна слава
Благовештеније Господње, а осветио је
владика Максим сечујски. Звона нема, но
само клепало.“
Нова црква грађена у барокном стилу,
подигнута је 1762. године, а четири године
касније осветио је митрополит Павле Ненадовић. Те године је у Вери било 59 кућа, а
број кућа почетком 20. века (1905. године)
попео се на 140, са укупно 698 становника.
Иначе, Вера је старо насеље чије је име
мађарског порекла – Вере, које се у листинама помиње 1402. године. У средњем
веку на том простору биле су групе мањих
феуда, а у 15. веку у Вери су била три
поседника – Де Вера (име добио по самом
месту), Магнус (као већи поседник) и Де
Посега (вероватно из Пожеге).
За време Турака у овом месту живели су
Срби, у тридесетак кућа. Међутим, 1697.
године село је било пусто (pagus desertus),
да би након прогона Турака у ово насеље
дошло до нових насељавања, углавном
Храм Светог Великомученика Георгија у
Кнежеву подигнут је 1929. године. Ову цркву
у српско-византијском стилу подигао је краљ
Александар Карађорђевић. Након тога ова
црква никада није обнављана, само је
средином седамдесетих година прошлог
века, сликар Иван Бенс осликао слике на
иконостасу.
У овом храму налазе се и два трона, за
краља и краљицу израђени од ораховине и
украшени дуборезом. Храм је седамдесетих
година враћен Српској православној цркви.
Кнежево се први пут помиње 1214. године као насеље Лак. Током своје историје
мења неколико господара, а својевремено
је било у поседу чувеног аустријског војсковође Еугена Савојског. Од 600 становника овог места 1905. године 185 их је било
православне вере. Након Првог светског
рата припада државном добру Беље, од
када носи име Кнежеви Двори, да би по
окончању Другог светског рата нове власти
овде населили Србе, Хрвате, Словенце,
Роме, Албанце и друге.
Храм у Маринцима
Православни храм у Маринцима посвећен је
Светом великомученику Георгију. Један је
21
од старијих храмова изграђених на овом
простору (сазидан је 1738. године). Пре
градње овог храма у Маринцима је
постојала црква брвнара која се налазила у
центру села.
У Првом шематизму Епархије осечкопољске и барањске пише да је „основа
храма 6,75*15,70 м, а торањ је квадратне
основе 3,75*3,75 м. Зидан је опеком и
малтерисан кречним малтером. Кровна
конструкција је дрвена. Свод над лађом
цркве је импровизован, односно изграђен
од дасака које формирају облик свода.
Прозори су изграђени од црне браварије,
потпуно неодговарајући. Под
је обложен керамичким
плочицама које су делимично
одлепљене и оштећене.“
Након разарања 1991. године, храм је у два наврата
обнављан, 1993. и 1996. године када је сазидан нови
торањ који је био порушен.
Црква је и током Другог
светског рата опљачкана, а
многи вредни бого-службени
предмети су нестали.
Иконостас у цркви такође је
девастиран. Он је дело
Максима Лазаревића из 1829.
године, а осликали су га пет
година касније сомборски
мајстори Илија Лончаревић и
Јован Недељковић. И фреске
су током рата оштећене. До
прошле године, поред храма
је постојао импровизовани
звоник на којем се налазило
једно звоно, с обзиром да
због оштећења није могло
бити постављено у звоник,
али је оно украдено и до данас није пронађено.
Парохијски дом у Маринцима је неупотребљив и у њему нико не живи. Поред
храма Светог великомученика Георгија, у
Маринцима се налази и капела посвећена
Светој мученици Параскеви. Ова капела
изграђена је 1926. године на месту где се
налази зидани крст
испод којег је текла
вода.
Маринци су у
историјским документима први
пут забележени
1427. године. Срби
су овде живели чак
и за време Турака
када је забележено
седам српских породица. По попису
из 1931. године
Срба је овде било
преко 50 одсто, а
1991. година била
их је трећина становништва, да би
их данас било тек
тридесетак, углавном старачких породица.
Литература:
1. Протојереј –
ставрофор Душан
Колунџић, Први
Опатовачка црква
У
месту Опатовац налази се
храм Светог
великомученика Георгија
који је изграђен 1802. године,
иако први записи о постојању
опатовачке парохије датирају од
1769. године. Иако је храм данас
у лошем стању, ради се о веома
вредној каснобарокној
грађевини. Иконостас, који се
налази на рестаурацији, рад је
Јанка Халказовића из 1772.
године, а првобитно је рађен за
цркву манастира Кувеждин. На
звонику се налазе три звона док
је парохијски дом срушен за
време Другог светског рата и
није никада обнављан. Данас у
Опатовцу живи десетак српских
породица.
шематизам Епархије осечкопољске и барањске, Епархија осечкопољска и барањска
и ЈП Службени гласник, Даљ – Београд,
2009.
2. др Душан Љ. Кашић, Српска насеља и
цркве у сјеверној Хрватској и Славонији,
Епархијски управни одбор, Загреб, 2004.
3. др Динко Давидов, Злодела и греси,
Епархија сремска, Београд, 1990.
22
култура
КЊИЖЕВНИ СУСРЕТ СА ПЕСНИЦИМА ЂОРЂОМ СЛАДОЈЕМ И ЕМСУРОМ ХАМЗИЋ У КУЛТУРНО-НАУЧНОМ ЦЕНТРУ „МИЛУТИН
МИЛАНКОВИЋ“ У ДАЉУ.
И
ако заказан 20. јуна, у исто време
када се у Борову одржава 14.
међународни фестивал фолклора и
Рибарске вечери у Аљмашу, књижевни
сусрет са песничко супружничким паром
Хамзић-Сладоје привукао је на позив
организатора Ђорђа Нешића у КНЦ „Миланковић“ двадесетак љубитеља писане
речи. Показало се то као одличан избор јер
стихови ово двоје песника су прави мелем
за душу и празник за ум у временима када
духовност узмиче пред технологијом.
Читајући одабране стихове из својих збирки
ово двоје песника успели су на присутну
публику да пренесу део својих размишљања и побуде у њој многе осећаје које су
можда давно изгубили.
Овaj песнички двојац располаже таквим
богатством речи да су и човеку који о
поезији не зна ништа у стању измамити уздах, осмех или сузу и довести га до
“Поезија је као порука у боци,
не зна се кога ће песма дотаћи”
усхићења. То није нимало лако јер они пишу
и о темама које су у исто време толико лепе
и толико потресне да готово и не постоје
речи којима их је могуће исказати. Свака
њихова песма је једна кратка прича, а у
многима од њих читаоци препознају и део
властитог живота.
- Свака врста стваралаштва је у ствари појачана потреба за комуникацијом. Својеврсна порука у боци коју ствараоци шаљу
неким, у том тренутку, непознатим и непостојећим људима. Уколико се препознају у
њој, они којима је порука намењена, реагују
на њу – рекла је Емсура Хамзић објашњавајући своје мотиве и пориве за писањем.
Нас двоје смо по одгоју обоје патријархални
и своју књижевност сматрамо веома лично.
Знам да постоје људи који од свега тога
начине прави перформанс, пишу књиге
пред публиком, на јавним местима, у
библиотекама, али ми то не радимо. Нама је
потребна интима. Оно што нам обома хронично недостаје је простор. Ми практично
немамо ни свако своју собу и то нам много
отежава стварање. Ђорђо има срећу да
своје песме ствара у глави. Она је његова
соба – рекла је песникиња.
Тврдњу своје супруге у свом обраћању
публици потврдио је и сам Ђорђо Сладоје.
- Ја сам по природи много лен човек и добро
ми дође кад пребројим све уобичајене теме
да ми на памет падне некакав стих. Ово што
каже Емсура је истина. До сада сам успевао
да велики број песама саставим у глави и да
их касније, уз мале преправке, пренесем на
папир. Тако решавам тај хронични недостатак простора. Теме су широке и инспирације нимало не недостаје.
Ђорђо Сладоје рођен је 1954. у Херцеговини. Гимназију је завршио у Сечњу, а
студије социологије у Сарајеву. До 1992.
године живео је у Сарајеву, а од тада у
Врбасу. Један је од најистрајнијих гласова
стражиловске линије у српској поезији.
Његово стваралаштво креће се у тематскомотивском распону од руралног завичајног
света, са свом флором и фауном, до
урбаних тема и тема насиља историје над
појединцем. Заговорник је става да лирске
песме нема без емоције, а тежња му је да у
песми максимално оснажи интензитет
најчистијег и најинтензивнијег доживљаја
света, тј. дечјег доживљаја. Објавио је десет
књига песама и четири књиге изабраних
песама. Добитник је тридесетак књижевних
награда: Листа „Младост“, „Град писаца“ Херцег Нови, „Змајеве“, „Награда Бранко
Ћопић“, „Награда Ристо Ратковић“, „Песник
- сведок времена“, БИГЗ-ове награде,
„Кочићевог пера“, „Кондира Косовке девојке“, „Печата вароши сремскокарловачке“ и
„Круне деспота Стефана Лазаревића“,
„Скендер Куленовић“, „Јован Дучић“, „Алекса Шантић“, „Матијевић“, „Јелена Балшић“,
„Лаза Костић“, „Жичка хрисовуља“, „Душко
Трифуновић“ и многих других.
Емсура Хамзић - Сладоје, рођена 1958.
године у месту Свети Никола. Дипломирала
је 1981. на Филозофском факултету у
Сарајеву у ком је и провела већи део свог
живота. Ратни вихор однео ју је у Војводину,
са трогодишњом кћерком и мужем. Члан је
Друштва књижевника Војводине и Друштва
писаца БиХ. Пише поезију, прозу, драме,
есеје, а пише и за децу. Уврштена је у више
антологија поезије и приповетки и превођена је на више језика, између осталог на
јапански, енглески, русински, словачки.
Награђивана је са више књижевних награда
и признања, између осталих наградом
Бранковог кола, Печат вароши сремско-
и
зво
в
о
р
23
БРОЈ 70
Ђорђо Сладоје
КОСОВСКИ ВРАПЦИ
ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА
ОПШТИНА
06/2013
ГОДИНА VII
Ако је на вас спало
Бежите браћо и ви
Кад су побегли ждралови
И соколови сиви
Побегле мрке вође
И бледи стихоклепци
Вашарски циркусанти
Видовњаци и слепци
Лист Заједничког Већа Општина
ИМПРЕСУМ
Број 70
Хватајте тајне крике
Док се селице јате
Место да смрзле мрве
Старцима отимате
ГОДИНА VII
Вуковар, Јун 2013.
Не могу да вас храним
Нит хоћу да вас ловим
Нити разумем грешан
Шта ви имате с овим
Издавач:
Заједничко веће општина, Вуковар
За издавача:
Драган Црногорац, проф.
Главни уредник:
Славко Бубало
Редакција:
Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола
Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир;
Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка
Радуловић
Фотографија:
Н. Војновић, Д. Ковач, З. Поповић
Обрада фотографија:
Небојша Војновић
Графичка припрема:
Славко Бубало
Штампа:
“Glas Slavonije” d.d. Osijek
Ulica Hrvatske Republike 20
Адреса редакције:
Еугена Кватерника 1, Вуковар
Тел: 032/416-667
е-mail: [email protected]
web: www.tvprodukcija-zvo.com
Лист финансира Савет за националне
мањине Владе Републике Хрватске
Излази два пута месечно
Тираж:
8000
Фото на насловној страни:
Мотиви са фестивала фолклора
у Борову и Дарди
ПРЕТПОТОПСКА
Емсура Хамзић
Спустиће се мрак, тама од давнина
за чије двери нико кључа нема,
и стићи ће астир и вук са планина,
што одавна у причама, на сликама дрема.
Проћи ће пределима сабласти и језе,
кроз прозоре слепе, чврсто затворене,
скинути са врата и са усана резе,
задњим соком траве што засвагда вене.
Пролиће се посуде сакупљене крви,
помно сакупљене у дан благостања,
и неће бити последњи ни први,
патник, што страда са нимало знања.
Све ће бити тихо. Сви божији раби
умираће немо, без гласа, без даха.
За нејакога држаће се слаби.
Без опела помор биће. И без страха.
карловачке за најбољу песничку књигу у
2008. години, Међународном наградом за
креативно укрштање култура и наградом
„Милица Стојановић-Српкиња“.
Објавила је књиге песама: Угљевље
(1988), Тајна врата (1999), Боја страха (2002),
Семирамидин врт (2008) и Златна грана,
изабране и нове песме, као и роман „Јабана“
(2007). Живи и ради у Новом Саду и у
Сарајеву.
Славко Бубало
Ово је наша туга
Голема људска мука
Над којом гавран нем је
А сова ћутка ћука
Шта ме гледате тако
Склањајте голе птиће
А крвавога перја
И без врабаца биће
Следећи број Извора излази у среду 10. јула
Download

broj 70 - TV produkcija ZVO