МАТЕРЊА МЕЛОДИЈА
И
ОБРАЗОВАЊЕ
Материјал са Десетог конкурса литерарних, ликовних
радова предшколске деце и ученика основне и средње
школе, и осмог конкурса музичких записа
10
Приредио :
Др Исидор Граорац
Пријатељи деце Војводине
Нови Сад, 2014.
СПЕЦИЈАЛНЕ НАГРАДЕ УЧЕНИКА ОД 1.РАЗРЕДА ОСНОВНЕ
ДО 4. РАЗРЕДА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ
Где дечак спава
Гледам вести.
Један дечак у некој школи на столици спава.
Плаче. Каже, пала је поплава.
Он више нема кућу ни школу, нема ни кревет ни играчке...
Дечак од туге плаче.
Мене боли глава.
Тата је забринут и пита –
Зашто моја Милица не спава?
Ја сам тужна.
Зашто је пала поплава?
Где ће дечак да живи и спава?
Милица Синђелић 1. р.
ОШ „Жарко Зрељнанин“
Наст. Љиљана Ђурић, Бока
Мајка је кључ наше тајне
Мама,
Хтео бих да ти будем лек.
Сине
,Бојим се , попиће те људи.
Мама,
Хтео бих да будем сунце.
Сине,
Бојим се, узеће те ноћ.
Мама,
Хтео бих да будем срећа.
Сине,
Можеш,шири је светом.
Зоран Дори,4р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Учитељица: Ангела Цеснак, Бока
П.С.
07.03.2014 радили смо из Читанке Луцкасту песму Федерика Гарсија Лорке. За време
часа, учитењица нам је задала да је препричамо, а када то завршимо ,напишемо сличну
песмицу у којој се не употребљавају исте речи као у Лоркиној песми.
2
Туга
Срушене куће, мостови, пут и пруга...
На небу сивило, црнило, вода лије, удара, пада, хучи, обара и носи вода...
Нигде лепе слике ни тона,
Сви ћуте и вести слушају, напољу чисте и канале копају...
Људи спавају на столицама,
сви су ван кућа својих.
Ја то све слушам и гледам,
Тугујем са свима...
Онда нос чврсто прибијем уз стакло,
Плаче и прозор и ја...
Лако је њима – кућа ће се направити,
Они ће и даље татини и мамини бити...
Све човек може саградити –
Али оне који оду нико никада не може нама вратити...
Имам и кров и зид и врата,
Мени много недостају мама и тата!
Виктор Ситаш 5.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Наставник: Љиљана Ђурић и Вукша Јерковић, Бока
3
Фејсбук бајка
Некада давно, иза седам гора и седам мора, живела је принцеза у
прелепом замку.
Виле су је чувале и училе како да постане лепа и фина принцеза.
Једног пролећног дана виле су дошле код принцезе да јој кажу како
морају да обиђу и друге принцезе, а њој остављају чаробно огледало.
Кад год буде имала питање или јој буде досадно, нека седне пред
огледало и добиће одговор, или неку разоноду против досађивања. Док
су причале са принцезом, виле нису приметиле да се иза њихових леђа
прикрала зла вила Фејс, и сакрила са друге стране огледала.
Кад су виле отишле из замка, радознала принцеза је села пред огледало,
а на њему се приказала Фејс. Почела је да прича, мења одећу, прича,
забавља, прича и прича... Принцеза је била очарана њеном појавом,
замађијана њеним речима и обузета огледалом са Фејс на њему. Није
примећивала ништа око себе - другарице маркизе је одбијала кад би је
звале да се шетају и поиграју, дворкиње је грубо терала из собе, храну
је јела само кад би је краљица мајка натерала, на слушкиње је викала,
престала је да се умива, чешља, сече нокте, дотерује и пресвлачи, а
кревет јој је био столица испред огледала...
Сви на двору били су очајни, нису знали шта да раде...
Када је пао први снег, виле су се вратиле. Када су виделе принцезу,
нису могле да верују својим очима. Та прљава и чупава девојка
црвених очију је она њихова умиљата и лепа принцеза?!? Тада су
погледале у шта то непрестано зури и угледале злу Фејс у огледалу.
Све им је постало јасно. Скочиле су да је ухвате, али је Фејс била
бржа и побегла им је. У том тренутку се принцеза тргла. Као да се
пробудила из стогодишњег сна, погледала је непрепознатљиву себе и
забринуте људе уоколо. Питала је виле шта јој се десило, а оне су
рекле да ју је зла вила Фејс опчинила својом причом и занимацијама, и
тако хтела да је уништи.
Бајка се за принцезу завршила срећно, али Фејс још постоји и
појављује се у огледалима других принцеза. Зато се пазите, принцезе
миле широм света, да и вас не обузме једног дана заводљива и
слаткоречива прича зле Фејс, па да и ви заборавите да се играте,
дружите, улепшавате, лепо понашате...
Да не заборавите да живите!
4
Дуња Вићентијевић,5.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница: Снежана Стојановић, Бели Поток
Фолклор и матерња мелодија
Плава звезда је једна невидљива искрица која је скривена у свим
нашим жељама. Она је наш покретач снова. Када се жеље и снови остваре,
она невидљива искрица засветли и пробуди понос у нама.
Моја плава звезда је фолклор. То није само љубав према фолклору, то
је моја обавеза и нешто према чему осећам одговорност. То је живот. Важно
је после сваког пада знати издићи се и кренути поново. Фолклор ми увек даје
осмех на лицу и извлачи најбоље из мене.Уложила сам пуно труда и јако сам
срећна због тога где се сада налазим. Заиста, само ми играчи знамо колико
нам је тешко и колико смо уложили напора. Када изађем на сцену заборавим
на све бриге, проблеме и трудим се да радим оно што најбоље знам да играм.
Трема је ту да помогне, како бисмо дали све од себе. Када коло крене у једну,
а ја у другу страну, трудим се да наставим. То су тренуци које памтим и увек
им се радо насмејем. Важно је да покажете енергију и да се уживите у то што
играте. Морате се препустити мелодији, дубокој, а топлој, стиглој из
давнина. Само онај ко се заиста труди да ту мелодију искони препозна у себи
може да успе. Такође је важна усклађеност покрета и грациозност. Иако се
бавим фолклором не слушам народну музику. На неки начин слушање
различите музике обогаћује корак и даје му лакоћу. Ношња је ту да украси
атмосферу, али и оживи старије време које је прохујало кроз векове.
Фолклор је уметност коју није лако стварати и бити део ње јер прави
везу садашњости са давнином кроз мелодију и покрет.
ЈеленаСамочета 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица, Ковиљ
Умем да волим
Марко је заљубљен. Није рекао ником, али ја знам...
На час балета сви смо стигли десет минута раније,само њега није било.
Послала сам му поруку:''Шта је са тобом?'' Одговор није стигао. Ипак, на
самом почетку часа, Марко се појавио. Одмах сам приметила да изгледа
другачије. Устрепталог погледа, упртог негде у даљину, уздрхталих покрета
који указују на огроман унутрашњи немир, није ми се јавио, мада сам то
5
очекивала. Мој друг Марко, весео и дружељубив дечак, до сада увек срдачан,
овога пута ми није пришао.
Час је текао уобичајено и ја сам већи део програма стајала са стране и
посматрала га, знатижељна да откријем узрок промене у моме другу. А он,
био је бољи него икада. Лаганих покрета, одмерено је прилазио осталим
играчима, а онда нагло, окренувши се ка нечему непознатом,започињао неку
своју игру, лепршаву и изазовну. Црте његовог лица су мировале, а
сањалачки поглед наговештавао је снажна осећања и снове који навиру.
Понесена, опрезно, да га не узнемирим, приближила сам му се и
прикључила његовој игри.
Пружила сам му руке, наши дланови су се сплели. Погледа прикованих
једно за друго, започели смо плес. Осећала сам како моје узбуђење и
усхићење током игре расту и маме Марка да им одговори .У складној
пируети, издвојили смо се од осталих. У заносу покрета, схватила сам: ако
наставимо да играмо, пронаћи ћу разлог за његово чудно понашање.
Минут за минутом, наш плес се претворио у разговор без речи. Када бих
пружила руке, он би их уз смешак прихватио, када бих упрла поглед у њега,
он би дуго зурио у моје очи.Уз осмех, спустила сам поглед и врховима
стопала пришла његовим. Наша тела су се, у дрхтају, на тренутак, додирнула,
а потом се у вртложној фигури, неком јаком силом одвојила. Снажна осећања
почела су да навиру. Свом снагом су се укључила у игру. То више није био
обичан плес. Нисам се опирала потреби да превазиђем себе. Нежно, а
одлучно, упустила сам се у откривање новог начина да се кроз плес искажем.
А Марко? Марко, заинтересован за моје зањихане покрете, отвореним
погледом крупних очију, пратио је сваки мој покрет. Расејан и замишљен, са
великим даром и увек својственим стилом игре, био је изврстан. Смиривао је
ритам и ја сам почела да се опуштам и препуштам слатком умору који је
завладао мојим телом. Осетивши да застајем, Марко се нагло зауставио.
Наше испружене руке једва да су се додирнуле. Мој поглед је прешао
његовим драгим, насмешеним пријатељским лицем. Низ бледи образ
скотрљала се једна кристална суза.
У том тренутку, означен је крај часа и ми смо се без речи опростили.
Нисам сачекала да напусти салу, већ сам му послала поруку чувеног песника:
„Прави дечак у себи и за себе љубав чује.
И не препричава ником - само се осмехује,
Тиши од најтиших снегова.“
Добила сам одговор...
Јана Кривошић 7 .р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница: Снежана Стојановић, Бели Поток
6
Одраз прошлости у огледалу будућности
Нема куће у сеоском домаћинству чији зид не красе стара, црно-беле,
од времена помало већ избледеле фотографије. Нижу се једна до друге и
причају приче о временима која су за нама. Централно место на зиду заузима
фотографија са воловима упрегнутим у амове, док он поносно седи на
дрвеним колима са огромним дрвеним точковима. Око ње су породичне
фотографије испред старе куће. Како је која година одмицала, деце је на
сликама било све више, а воћњак иза куће све гушћи. На једној фотографији
прадеда седи на клупи пред кућом, осмех му на једну страну накривио брк,
на крилу држи праунука. До њега прабаба, повезала белу везену мараму и у
наручју држи праунуку. Око њих њихова деца, унци и праунуци, чупави и
блатњави од игре , ухваћени за сликање под крошњом старе јабуке, док се у
позадини на жици виоре пелене...
Кад се у кући колевка заљуља, плач детета одјекне , а у дворишту на
жици међ' два стабла јабуке, на ветру беле пелене, нема веће среће и радости
за ту кућу. „Та је кућа пропевала!“, говорили би стари. „ Родили се
наследници!“. У дворишту се родна воћка посади, јабука, трешња или
орах,да им чедо буде здраво , румено, јако. Под јастучак везени у колевку
деда стари дукат метне, што с колена на колено у наслеђе деци иде. Баба, по
знамењу у цркву одлази , светом водом четрдесет дана своје чедо купа.А
четрдесет дана, како обичаји налажу, дете се крсти, прима свету тајну и
уводи се у хришћанство. Као симбол своје вере, крстић око врата носи. Ја се
крстих на Ђурђев дан, своју крсну славу. Тај симбол крштења и своје вере, не
само око врата већ и у души с поносом носим. Кад са цркве ђурђевданска
звона зазвоне и ђурђевак из баште мирисом дан опије, обучена у бакин јелек
и кошуљу у црвеној тканој торби,колач и панаију у цркву са сестрама и
татом носим. Ту у цркви,где се сви моји преци крстише, венчаше и одакле се
на вечни починак испратише, с поносом изговарам молитву за здравље,
палим свеће и уздижем славу своју. Уз колач и вино под пламеном свеће и
иконе свете, жито славско служим и с осмехом дочекујем кумове, браћу,
рођаке и пријатеље своје.
У здрављу и срећи славили у векове!
Обучена у јелек и опанке,гледам у будућност мајке Србије, обичаје старе
чувам,a крстић око врата, симбол вере моје што у срцу носим, у наслеђе
својој деци с поносом преносим. И фотографије старе, да претке, приче и
обичаје своје да никада не забораве!
Ксенија Станковић 7. р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница :Снежана Стојановић, Бели Поток
7
Мајко, љубав шта је?
Реци ми, мајко, љубав шта је,
да ли се она свима даје,
да ли она вечно траје,
када се изгуби, да ли недостаје?
Реци ми, мајко, љубав да л` боли,
да ли се за њу неко моли,
да ли се она учи у школи,
или је љубав кад се неко воли?
Реци ми, мајко, да ли се крије,
да ли се за љубав суза лије,
да ли се због ње некад побије
или се љубав к`о биље залије?
Реци ми, мајко, је л` љубав илузија,
да ли она к`о сунце засија,
да ли љубав баш свима прија
или је љубав моја фамилија?
Ана Петров, 7.разред
ОШ „Др Арчибалд Рајс“
Наставница: Љубинка Марковић, Београд
Матерња мелодија у мојој души
Дозволите ми да вам представим своју стварност. Њихову. Вашу.
Нашу. Стварност целокупног људског рода.
Фејсбук, Твитер, Инстаграм, Кик. Место где се ви постављате и дајете
другима да виде вас.Прилика да упознате дечаке и девојке. Прилика да
измените свој статус да гласи “у вези“, како би вредели више у очима својих
„пријатеља“. Пријатеља, који то раде да би боље изгледали у вашим очима.
Сви „постови“ на вашем зиду морају имати бар педесет лајкова. Свака слика
мора имати стотину. Без тога вредите исто колико и штап поред пута. Важно
је да имаш пријатеља више него што има дрвећа у шуми. То је суштина
тинејџерског живота. А све остало? Учење? Будућност? Родитељи и рођаци?
Баке и деке? Читање? Цртање? Размишљање? Имати мишљење, снове и
ставове? Кога је брига?!
Добро дошли у мој свет.З амислите да се све сведе на ово. На читање
постова и лајкова,скраћенице и смајлије, шпијунирање особе која ти се
8
свиђа. Јадно! Патетично! И што је најгоре, особе које имају све то су
најпопуларније. А ја, као неки идиот, за њих сам јадна, јер уместо да останем
будна до три и дописујем се с′неким преко Фејсбука, ја заспим од умора са
књигом на грудима.
Уместо да бесним на наставницу српског зато што није дала познату
тему за коју се унапред припремамо и учимо напамет састав, ја се радујем јер
је дала нешто за размишљање. Уместо да се као вампир клоним сунца, ја
радим у башти, чупам коров играјући се са пауцима од којих и девојчице и
дечаци беже вриштећи. Ја сам јадна јер је моја слика лајкована мање од
двадесет пута, јер мој „пост“ није ни прочитан,јер немам интернет, јер имам
бар пет књига код узглавља уместо мобилног и „таблета“ од којих зависим.
Можда ја јесам патетична, али не бих то никада хтела да мењам.
Драга господо,матерња мелодија је умрла и сахрањена је негде у време
када је Фејсбук достигао 7 милиона корисника. И то не само код нас. А не,
сви матерњи језици су седам стопа испод земље и труну заједно са
књигама,сликама које нису „селфи“, заједно са истинским, људским
осећањем и хуманошћу. То је све човечанство сахранило трчећи за
престижним достигнућима и модереним технологијама. Не верујете ми?!
Докази су свуда око нас!
У нашем одељењу има двадесет два ученика, све сами одликаши.
Чувени VIII3 ,најбољи у школи. Али када би сте дошли код нас, на час
књижевности, запањили би сте се. Наша наставница је веома добра. Иако се
она , свакодневно , на различите начине труди да нам омили лепу реч, да
осетимо мелодију матерњег језика, да оплеменимо и нахранимо душу да
продремо и ослушнемо у дубину сваке речи, већина одељења не рзуме или не
жели да разуме књижевност, и да схвати да речи могу да исказују осећања, а
да то не буде тако једноствно као „Волим те“ или „Мрзим те“. После
прочитане песме у учионици је неретко тишина. Дајем своје мишљење, али
саговорника углавном нема. Не могу да чујем њихове мисли. Они ћуте јер је
ово глупо, застарело, досадно, јер се књижевност не може набубати и
прижељкују час граматике. Свеједно је да ли је испред њих Андрић, Попа
или Десанка. Не дотиче их Ламент над Београдом. То није љубавни мејл
девојке коју је синоћ упознао или порука дечка. Они не разумеју да је
матерња мелодија скривена дубоко у души, дубокоу свакој реченици текста
који буди то осећање ,они не виде лепоту ткања осећања између
редова.Њихов „пост“је лајкован 286 пута.
Али матерња мелодија мора живети. Живи у свакој реченици коју
прочитам као делић бесконачности коју су наши преци уткали у њу и знам да
никада неће нестати.
Доротеа Стојшић 8. р.
ОШ „Север Ђуркић“,
Наставница:Љубица Мишолић, Бечеј
9
Непокорна си земљо моја
Осакаћена, располућена,
разљућена, разграничена
расбаштињена, раскосовљена,
разнемањићена, расћириличена,
расрбљена, однарођена, земља утамничена...
На крсту путева где се сломило време,
решета ме поган душе,
траг ми је завејан бокором пелина,
рђају ми речи, тихост патња ми гаси,
шибље и дивљи цвет купине ум ми краси,
расте коприва сред Звездогорја,
шумим ко трска у просјају трсја,
длан ми у песницу стиснут, а чело напукло
срце, тугом проштепано, скроз ми препукло.
Усред њиве, трње ниче и плодови црног глога,
ко лако ломљива трска дозивам Бога,
разбуктавам пламен свеће...
У поднебесју плевим коров са испуцале земље родне
сејем љубави семе сред земље плодне
да немири гавранова искљуцају све ратоборне
као гладне птице кад кљуцају зрневље,
да угасе, у мајчиној утроби, крваву жеђ своју,
а уместо ратних поклича да се песме поју,
да не дирају у Цвеће које усправно ка светлу ходи,
да се ужарени драгуљ, сред срдaцa нaс грeшникa, роди,
да нас са ломаче срама не посипају пепелом сивим
да не затамне нам поглед, кротим олује пламеном живим.
Раздањена младост звезде раскрива,
растављено саставља и прошива,
однарођено укорењује, разједињено уједињује,
утамничено раздањује...
Јутро је ! Рађа се сан из напукле таме... Долази свануће!
Анастасија Коцић 3.р.
Уметничка школа-графички дизајн,
Проф.Јасмина Станковић, Ниш
10
Моје срце куца за Косово
Небо је горело...
О, распорише ти, Метохијо, утробу!
Избодоше шиљцима пропланке меке
бајонетима ископаше таме далеке,
а ти грлиш децу своју разбокори на грудима божура црвену боју.
Светлост твојих висина озари јуначка лица
и угуши олују страшних оклопница.
Твоје раке нису нема костурница,
то су хумке српских клица.
Својом росом, Метохијо, ти појиш јунака.
Из мрачних твојих рака
сијају очи дечје не бојећи се мрака.
и црвену земљу дојиш као права мајка.
Пуниш крчаг сузама
стидећи се издајника и њихова срама,
на плећа твоја надвила се опет тама
ој, Косово, с тобом, твоја деца нису сама!
Ево ме.
Над хумком мањом од колевке стојим,
из речи ми божур цвета
да се над немањићким Косовом и Метохијом
чују звона са српских царских лаври,
да се широм отворе Отрантска врата...
Моје перо не може да држи туђинова рука
и не може да се стави тачка на рукопису крвавом.
Светињама у походе ходим
и чујем звона са распетог Косова,
моје мастило се божурима окитило,
невен је процветао сред тамног вилајета,
моја тишина је надјачала буку,
моја молитва је укорењена у божуровом струку.
Спремна сам да нововековну голготу савладам,
да сачувам угарке спаљених светиња
да воздигнем српске храмове...
Странче који корачаш земљом мојом,
ослушни како бије моје срце у грудима
при помену речи косовска светиња.
Јека звона је остала једини говор
којим се сведочи српско постојање
11
на три метохијске Бистрице,
од престоног Призрена до древне Пећи.
Младост моја о древним светињама може теби много рећи...
Заустави крваво коло што игра око светиња!
Опет ће као некада грачаничка звона огласити слободу свих народа,
опет ћемо на богослужењу поносни стајати
и гласно говорити у част ослобођења Душановог града шантићевски:
„Призрене стари, капије раствори, заљуљај звона нека Васкрс јаве!”
Нека ми, зато, не одузму право да своју молитву
као најтиши и најдубљи вид свог постања огласе звонима са старих светиња,
припадам народу завета и имам право на слободно исповедање вере Отаца,
да молитвом дотакнем уже звона, благодет светиња сведока векова.
Походим светиње-косметски духовни браник.
Газим Газиместаном... А, Газиместаном хујидухсрпских векова...
Кренух пут Грачанице... Дочека ме Светиња сунцем умивена,
ухладудуда целивахмоштиСветогКраља,
храм христовог Васкрсења у предвечерје заблиста
и позив за помирење док небо је горело...
Анастасија Коцић 3.р.
Уметничка школа-графички дизајн,
Проф.Јасмина Станковић, Ниш
Савин млин
КАД ЈЕ „САВИН МЛИН“ ИЗ РУКУ КНЕЖЕВИЋА
ПРЕШАО У РУКЕ МОГ КУРЂЕЛА МАЈЕВИЋА.
НИ ПРОДАВАЦ НИ КУПАЦ НИСУ СЕ ТАКО ЗВАЛИ!
САМО МЛИН И ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ.
САГРАЂЕН ЈЕ НА БЕЗИМЕНОЈ РИЈЕЦИ,
БЕЗ УКЛЕСАНЕ ГОДИНЕ ПОСТАНКА,
БЕЗ ИНИЦИЈАЛА И НАДИМКА НЕИМАРА,
САМО СА ЛЕГЕНДОМ О ИМЕНУ САВИНОМ.
У МЛИНУ СЕ РАЂАЛО ВИШЕ НЕГО УМИРАЛО.
НА СВИЈЕТ СЕ ДОЛАЗИЛО С ИМЕНОМ ПРЕТКА:
У СВАКОМ НАЛЕТУ РАЂАЊА ПОНЕКИ САВА.
И ТАКО ВИЈЕК ЗА ВИЈЕКОМ.
МЛИН ЈЕ БИО КУЋА ЗА ДВАДЕСЕТ И СЕДМОРО ЧЕЉАДИ,
А НИЈЕДНО ГЛАДНО!
НИЧЕГА НИЈЕ БИЛО НА БРОЈУ ДВАДЕСЕТ СЕДАМ,
ОСИМ ДУША:
НИ ЈАСТУКА, НИ ТАЊИРА, НИ ОПАНАКА,
НИ ПРЕСЛИЦА, НИ МОТИКА, НИ ПУШАКА...
А СВЕГА ДОВОЉНО!
ОД СИЛНЕ БУКЕ МЛИНСКОГ КАМЕНА
МОРАЛО СЕ ГОВОРИТИ ГЛАСНО, БЕЗ ШАПАТА И ТАЈНИ.
12
ПЈЕВАЛО СЕ ИЗ СВЕГА ГЛАСА,
РОЗГАЛО, ГРОКТАЛО И ОЈКАЛО,
С РУКОМ НА УВЕТУ,
СА СУЗОМ У ОКУ.
А КАД СЕ ПЛАКАЛО, БУГАРИЛО СЕ ИЗ ПЕТНИХ ЖИЛА
НАД ГЛАВОМ И РАКОМ ПОКОЈНИКА.
ЧУВАЛО СЕ ИМЕ САВИНОГ МЛИНА, КАО СВЕТИЊА.
АЛИ,
СА ОДРОНОМ КАМЕНА ОТПОЧЕО ЈЕ И ОДРОН ЉУДИ.
НЕШТО СТРАДАЛО ОД „ВРАЖЈЕГА КОТА“,
НЕШТО НЕСТАЛО ОД „ЗЛА ДОМАЋЕГА“.
ОСТАЛО, САМО, ИМЕ ЈЕДНОГ МЛИНА И ЈЕДНОГ ЧОВЈЕКА.
ОВО ЗИДИНА ШТО ЈЕ ОПСТАЛО ПОСЛИЈЕ БОЖЈИХ И РАТНИХ ОЛУЈА
И САДА ЈЕ У РУКАМА ЈЕДНОГ САВЕ,
АЛ САВЕ БЕЗ НАСЉЕДНИКА!
ДАНАС- ТИШИНА!
ПОКОЈИ КАМЕН, ПОРЕД ТЕМЕЉА,
ВРТЛОГ ВОДЕ, ПОРЕД УВОРА,
САВИНО ИМЕ И МОЈА ЛЕГЕНДА.
Софија Тричковић 4.р.
Девета Београдска гимназија“М.Петровић-Алас“
Проф. Невена Нешковић, Београд
У АМАНЕТ БУДУЋИМ ПОКОЛЕЊИМА
Саша Туцаковић: Нама је данас циљ да сачинимо текст који ће служити као
узор осталим текстовима, да пренесемо нашу уметничку поуку. Из есеја
Момчила Настасијевића „За матерњу мелодију“ најпре бих уочио његову
синкретичност међу уметностима и то у његовим реченицама: „Из истоветне
распеваности у духу (а она је непобитна као и сам дух) полазе зракасто
уметничка остварења. Леонардо пева кроз лик као што Бетовен слика кроз
тон.“ Значи, путеви воде свуда кроз музику, односно кроз уметност и он
нама, у првом делу свога есеја указује да су све уметности спојене у једну
велику целину, а та целина чини саму душу човека и његов карактер.
Лана Стефановић: А битно је да се каже, како тврди сам Момчило
Настасијевић: „Једна је уметност као и један Бог, као и један живот.“ Одатле
видимо да је све повезано: Бог који је створио живот и свет. Ту видимо
заиста да је музика свуда око нас и да сви путеви даље иду кроз њу.
13
Соња Лабудовић: Да, кроз музику, а опет оно што спаја људе је њихова
сарадња. Сам човек не може да измени свет. Он може да изложи своје идеје,
али њему ипак треба подршка, барем то била и морална. Овде пише: „Нем је
Бог у свету биљака и животиња; кроз човека муца, кроз уметника проговори,
чујемо му глас: сушта је мелодија. Реке се тако и речице уливају у
надживотно море распеваности.“ Значи треба више снаге, више људи, не
један, да би човек могао нешто да створи.
Саша Туцаковић: Ја бих прво да ми дефинишемо матерњу мелодију и да
објаснимо њене принципе, како их ми схватамо.
Ива Пауновић: Мислим да је најбитније, како си споменуо, да је наша улога
да музику промишљамо кроз овај разговор. У Настасијевићевом тексту има
један део који каже: „Мелодијом дух себи крчи победу у свету. Музичка
поплава равна је религијској...“ и опет имамо повезаност са Богом, како је
Лана поменула и са музиком. И као што смо у нашим претходним
радионицама повезивали музику и књижевност, сада можда то треба још јаче
да урадимо. То ћемо урадити преко истицања синкретичности уметности. И
ми на тај начин растемо као уметници.
Саша Туцаковић: Матерња мелодија је нека унутрашња особина. Зашто се
зове матерња? Зато што је ми наслеђујемо генима. Зашто се даље зове
унутрашња мелодија? Зато што самим тим генима вучемо традицију, која се
данас заборавља. Е, зато се потенцира данас на матерњој мелодији! Да
вратимо људима традицију, да вратимо поштовање према прецима. Ја сам у
прошлогодишњем тексту за конкурс питао: „Каква нас то мелодија данас
води? Да ли је то хулиганска мелодија? Или је то, код малог броја, углавном
старијих људи, нека смирена, унутрашња мелодија?“ Ви можете приметити
да је музика како се развијала, у почетку била мирна и спора, а онда све
бржа и бржа и све гора и гора у свету.
Лана Стефановић: То што смо музику данас претворили у нешто што не би
требало да буде, то је до нас.
Соња Лабудовић: Нији исти данас човек као пре двадесет, да не помињем
пре двеста година. Човек није знао у шта ће се развити.
14
Саша Туцаковић: Да, али пре двеста година човек је поштовао очеве, мајке,
он није смео да повиси глас на родитеље, чак им је персирао, он је поштовао
своју државу, нацију. Свако дете из неке виђеније породице је требало да зна
нешто да свира и да чита што више лектира, што страних што домаћих. А
шта данас деца имућнијих људи раде? Возе џипове, дрогирају се, иду по
спортским трибинама, урлају. Е, то су „вредности“ против којих је матерња
мелодија.
Лана Стефановић: Ево нам доказ да идемо на доле, све лошије и лошије.
Чак ми желимо, сада, на неки наш начин да пробудимо људе.
Соња Лабудовић: Ми зато желимо да пропагирамо праве вредности, баш
као што си ти, Саша, навео. Смањује се број образованих људи а повећава
број малограђана. Све је мањи број људи који поштују било коју врсту
уметности, и не само уметности, они не поштују било шта. Сад човека на
улици не поштују.
Ненад Илић: Изостанком вредности све губи смисао. Једноставно, добија се
нека површна слика о човечанству. Генерално, људи се крећу неком
странпутицом.
Ивона Благојевић: Зато треба на неки занимљив начин да привучемо људе.
Ива Пауновић: Наш задатак је да очувамо музику праву, квалитетну и да
спасемо људе од лоших утицаја.
Тијана Костадиновић: Данашњи људи уопште не разумеју уметност,
схватају је као нешто далеко, досадно, да је то само губљење времена.
Уметност данас није популарна.
Ненад Илић: Музика је краљица уметности. Ево могу да наведем неки
пример: ви кад погледате неку слику, то донекле може да изазове неке
емоције, међутим, у музици су емоције много бурније, много израженије.
Мислим да из тих разлога ми покушавамо да видимо колика је моћ музике
коју ми треба да употребимо да вратимо људе уметности.
Лана Стефановић: Мислим да људи нису свесни колико музика утиче на
све нас. Зато се на медицини изучава музикотерапија.
Соња Лабудовић: Доказано је да музичари другачије гледају на свет. Ми
нашом креативношћу можемо нечији живот да улепшамо. Од најобичнијих
15
нота можемо да направимо нешто што дира у душу. И онда то неће бити
досадно. Нека људи уз ту музику, фолк најчешће, за почетак почну да
слушају и нешто друго, макар и мало класичне музике.
Јована Јовановић: Свако од нас може у себи да пронађе тај мир који може
да му омогући да заволи бар једну класичну композицију и због тога сматрам
да ова данашња млада генерација није изгубљена.
Соња Лабудовић: Сваки тон доживљавамо другачије. Сваку композицију
доживљавамо другачије. Виртуозне композиције нам убрзавају срце, тада
наше тело пумпа адреналин. А неке нас опет умирују, опуштају. Ми морамо
данас да кажемо човеку зашто је музика коју изводимо добра за њега, да га
приволимо да дође. Ми ово што сада говоримо, на нашем округлом столу,
треба да кажемо јавно, ми треба да одржимо концерт причајући.
Саша Туцаковић: И зато, „Матерња мелодија“ треба да буде образовни
прицип и да се пренесе на ученике. Данас и професори треба да се боре за
ову идеологију, они треба у своју наставу да је уведу, јер данас, на жалост,
најчешће музичари посећују концерте једни другима. Ми треба данас, кроз
музику, да научимо ученика да заволи да се образује.
Др Владимир Перић Проф.
ученици II-1 Музичке школе „др Милоје Милојевић“, Крагујевца
Мит о Србији
Пре много година, човек по имену Смрт, затражио је руку жене коју је
народ ценио и чијој се лепоти дивио. Њено име било је Истина. Многи људи
су Истини говорили да је Смрт не заслужује јер он је човек који је охол и
коме недостаје племенитости. Истина би им увек говорила да је Бог, као и
све њих, створио и њега, Смрт , треба да прихватe његово постојање.
После неког времена, Истина и Смрт добили су дете. Добили су сина и
дали су му име Живот. Док је одрастао, било је људи који га нису довољно
ценили, али и оних који су њимe били опчињени и који су га волели. Мада, и
једни и други никада нису знали шта да очекују од њега, а то јесте оно што
га је чинило посебним.
Животу је био потребан неко да га учини потпуним, неко ко би га
чинио бољим него што јесте. Све то, и више од тога, пронашао је у жени по
имену Љубав.
16
Живот и Љубав су били створени једно за друго. Живот без Љубави
губио би себе и свој смисао. Временом, они су желели да остваре потомство,
да добију најтеже, а уједно и најлепше улоге на овом свету, да постану отац и
мајка.
Двадесетосмог јуна на свет је дошла њихова ћерка којој дадоше име
Србија. Била је толико мала и крхка, али њен је поглед говорио да је снажна
и храбра.
Србија је одрастала уз Смрт, људи су говорили да ће због тога знати
шта су ране и шта су жртве, да због тога уздизаће се из пепела. Расла је уз
Истину којој је била наклоњена од самог детињства, коју је волела и у којој је
видела извор милосрђа. Њен отац, Живот, увек би јој причао приче из којих
би она знала да извуче поуку, а када би погледала своју мајку Љубав, осетила
би сигурност и сви страхови би нестајали.
Деценије су прошле и Србија је постала мајка. Чинила је све за нас,
своју децу. Снажна, пожртвована, спремна да прихвати сваку нашу мисао,
реч и свако наше дело, из дана у дан све више је расла у нашим очима. А
онда, једног дана она се разболела. Очајни, немоћни, уплашени, почели смо
да се молимо. Било је дана када би јој било боље, а онда опет, постајала би
слабија. И данас, и докле год се наша мајка Србија потпуно не излечи, ми
ћемо се тихо молити:
,,Благодатна Маријо, Ти знаш да је Твоје име друга реч за мајку, зато,
Пресвета, моли се за нашу Србију и мајчински погледај на њену децу,
погледај на све нас. Царице Небеска, не допусти да наша мајка Србија
постане само тело јер кроз душу њену живиш и Ти, Радости наша. Богомати
Мила, погледај њене очи. И чућеш шта оне говоре. Тада Својом руком шапни
јој да буде јака и покажи јој пут до спаса. Радуј се, Преподобна, јер вољена
си међу свом децом њеном.''
Истина и Љубав, Живот и Смрт, сви су они преци Србије, сви су иза ње
и сви чине њу саму, али чине је само јачом и храбријом. Сваки дан молимо се
за нашу мајку. Ми знамо њену прошлост и садашњост, а уз помоћ наде и
вере гледаћемо и њену будућност.
Сара Матин 2.р.
Гимназија ,,Никола Тесла''
Проф. Мирјана Ћалић, Апатин
17
НАГРАДЕ
Од првог до петог разреда
I НАГРАДА
Умем да волим
Сада ћу вам испричати како сам схватио да умем да волим. Ја сам
прво дете у породици. Сви су ми се радовали, свака жеља ми је била
испуњена, био сам центар света. А онда, једног дана родила се моја сетра
Нина. Сада су сви своју пажњу усмерили ка њој. Сви су је мазили, љубили и
говорили лепе речи. А ја сам био љут и стално нарогушен. Можете мислити
како ми је било криво.
Али једног дана се све променило. Моја сестра почела је јако да
плаче, а поред ње сам био само ја. Прво сам је само посматрао, али пошто
она није престајала да плаче, узео сам је са страхом у наручје и покушао сам
да је смирим. Полако сам је љуљао, мазио и певао своју омиљену песму.
Сестра ме је погледала и почела је да се осмехује. У мом срцу сам тада
осетио неку топлину и тада сам схватио да ја њу уствари волим.
Она је сада нешто најлепше у мом животу. Ниједан трен не бих могао
да замислим без ње. Она ме је научила да умем да волим.
Вељко Аврамовић 2. р.
ОШ „3.октобар“
Наставница:Дејана Борановић Маринковић, Бор
Матерња мелодија
Шта си умислио, болан, Викторе
Наставник Вукша пита.
Море, Викторе, шта се са тобом дешава,
Наставник Радован проверава.
Шта је бре Викторе, пита разредна моја.
Мичиназ Викторе,
Бака је љута и забринута...
Где је та залутала паметна главица твоја, пита ме
нежно учитељица моја,и бре и Мичиназ...
Све је та матерња мелодија моја, али ми највише прија
нека посебна хемија, мелодија , тон и боја
Коју већ годинама компонујем
Ја и учитељица моја.
Виктор Ситаш 5.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Наставник:Вукша Јерковић,Бока
18
II НАГРАДА
Молитва првака
Боже, ову молитву ти шаљу деца ђаци прваци.
Хвала ти, што смо научили ћирилицу,
Хвала ти што лепо читамо и пишемо,
Рачунамо и бројимо, весело скачемо,
Лепо се дружимо, певамо, цртамо и бројимо.
Више се школе не бојимо.
Учитељицу у очи гледамо, волимо, поштујемо и ником не дамо.
Боже молим те да ђацима свака лекција буде лака и
да се поштује молитва првака.
Андреа Глигор 1.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Наставница: Љиљана Ђурић,Бока
Умем да волим
Волим маму и тату,
волим секе и бату,
волим да се играм у блату.
Умем да волим птице,
а знам да волим приче.
Умем да волим свице,
док спавам ноћима,
и радујем се
нечијим топлим очима.
Зорана Рнић 1.р.
ОШ“Вук Караџић“
Учитељица:Татјана Шупица,Конак
19
Звуци мога завичаја
Мој родни крај,
мој завичај
најлепши је знај,
у близини Фрушке горе,
имамо Дунав наше море.
Моје село
сад је све бело
јер кад падне снег
идемо на брег.
Ту је вртић,
а до њега паркић,
игралишта и теренинајдражи су мени.
Њено име је Бешка,
свакоме се гостољубиво смешка
као и у мојој школи
сваког прихвата и воли...
А кад заврши се школа
на часове фолклора
имамо их у Дому културе
тамо сви журе...
Волим игре из Срема
јер лепших нигде нема,
а после тих часова
пуно је веселих гласова.
Волим њене кућице и улице
када зими падају пахуљице,
рано пале сијалице,
а кад дође лето
на Дунаву нас ето.
Анастасија Ђокић 2.р.
ОШ „Браћа Груловић“
Учитељица: Десанчић Драгица, Бешка
Исповест једне девојчице
У трошној кући
ватра пуцкета,
из котлића старог
мирис се шири,
осам дечјих глава
у тај котлић вири.
Стрпљиво чекају
парче хлеба,
али прво добијају
баба и деда.
Свако је морао да ради
и није било глади.
О прошлости пуно
у књигама пише
али бакине приче
ја волим највише.
Нада Радосављевић 2.р.
ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“,
Учитељица: Желица Петровић, Књажевац
20
Умем да волим
Ја сам мала,
али умем много тога
да разумем.
Умем да пишем,
умем да бојим,
умем и да волим.
Умем да волим маму,
умем да волим тату,
а умем и да волим бату.
Умем да волим
цвеће и башту.
Умем да волим
мог пса и мачку,
а уз то имам бујну машту.
Иако сам мала,
умем да волим,
ружних ствари се не бојим!
Највише волим
свога брата
и његове руке око врата.
Јулија Стојковић 2.р.
ОШ „Ђура Јакшић“
Учитељица: Лела Петровић, Турековац
Исповест једне девојчице
Моја бака живи у Шарбановцу. То је село близу мог града у којем ја
живим, и зато је често посећујем.
Своје време проводим највише са баком, али и са мојом драгом
другарицом Мајом. Маја је много добра девојчица, али је њена животна
прича врло тужна. Она живи само са татом. Мајка јој је на лечењу, јако је
болесна. Дуго је није видела. Њен тата је стално заузет због посла и нема
времена да се посвети својој ћерци. Она ме је научила да се не плашим
мрака, да умесим хлеб, да оперем судове... Она ме је научила да будем
упорна и истрајна, марљиво учим и поштујем друге. Она ме је научила да
се срцем воли.
Маја има малу кућу, пуно животиња и наравно мене, своју другарицу
која је много воли и стално јој то показује. Јер љубав не треба крити,
љубав треба увек дати и делити.
Марија Стоиљковић 2.р.
21
ОШ „3.октобар“
Наставница: Дејана Борановић Маринковић , Бор
Моја школа
Једног лепог септембарског дана
кренула см у школу сасвим сама.
Ал забруји у тај час,сто пчелица,
радосни глас.
По дворишту деца брује,
сваког нешто узбуђује.
Мала Ана нестрпљиво чека
да научи слова нека.
Ђура се шепури јер мисли да је
главни
ал му не иде јер је много мали.
Сви траже нака тајновита места
где се крију разне ствари:
можда тајна љубав нека
у дворишту школском чека.
У учионици ђаци ко војска нека
чекају да пронађу
своја места.
Као спас у тај час
зачу се учитељичин весели глас.
Она све погледом смири.
Збиља, ова школа
је прави свемир
Ирина Максимовић 3.р.
ОШ“Ђура Даничић“
Учитељица: Ђурђина Пејин, Нови Сад
Сањала сам
Једном сам сањала
да спавам на цвету.
Једном сам сањала
да делим срећу.
Једном сам сањала
да летим по свету.
Једном сам сањала
да радост цвета на
лицу сваког детета.
Ања Дубровац 3.р.
ОШ“Ђура Јакшић“,
Учитељица:Славица Николић, Каћ
22
На таласима успаванке
Кад обучем своју пиџаму плаву,
на мекан јастук наслоним главу
тад се мој кревет у брод претвори
и ка мору чудних снова заплови.
Док ме талас успаванке носи
месец ми звезде ставља у коси
а облаци ко сладоледи од шећерне
пене
сви плове само за мене.
И док упознајем пределе нове,
,,Јована,Јована,,,неко ме зове.
,,Устани Јована, седам је сати,
колико пута морам те звати?,,
Тад моји снови ко птице одлете
мама, пусти ме да спавам,
зар ти никад ниси била дете?
Онда чујем кораке и како шкрипе
врата.
Тад на сцену ступа тата.
,,Устај
Јоко
лењивице,
очешљај косу и уми лице.,,
Устаћу, кажем још овог јутра,
молим вас не будите ме сутра.
Јована Кодић , III/2
ОШ "Димитрије Тодоровић Каплар",
Наставница: Гордана Јаневска , Књажевац
Доктор у сну
Како ствари стоје
гледам килограме своје,
а желим доктор бити,
снагу морам поравити!
Баш је чудна ова зима,
јер болесних пуно има?
Школа нам је пуста сада,
неки чудан вирус влада?
То је разлог,што би крио,
због којег би доктор био.
Лечио бих ја другаре,
оне младе,а и старе.
Не бих нико,требао да чека,
за свакога би било лека.
То би био сируп прави,
сви би брзо били здрави.
Око пацијента се својски трудим
и из сна се чудног будим?
Сретан сам,што бих крио,
бар сам у сну доктор био!
Зоран Дори 4.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Учитељица: Ангела Цеснак, Бока
23
Моја мама
Мама пере,
мама кува,
мама мене и брата чува.
у животу мама све је.
Када ме пољуби
моја душа цвета,
када донесем петицу
летела би око целог света.
Мама пева
мама брине,
за мене њено срце куца.
Мама као Сунце сија и греје,
У том тренутку среће
знам да мама воли и волеће.
Душан Мађар 4.р.
ОШ „Свети Сава“,
Учитељица: Леонора Ненадов, Бачка Паланка
Умем да волим
Научила сам истински да живим онда кад сам научила да дишем,научила
сам да ценим себе онда кад сам научила да волим друге и да љубав
безгранично дајем.
Волети нешто, значи бити спреман пружити оно што се тражи:подршку,
осмех, разумевање.Чар љубави није гледати једно у друго , већ гледати у
истом правцу.За љубав није потребно много, љубав се једноставно деси
непланирано. Људи улазе у наше животе спонтано, уносе радост, тугу,али
и одлазе онда када ми то најмање желимо. Ти који брзо оду, који остану
тајанствени, недоречени, они су нам и најзанимљивији.Њих се увек
најдуже сећамо. Чиста истинска љубав је најтоплија, она се несебично
пружа и даје а за узврат не тражи ништа. Уме да буде скривена,тајновита.
Такву љубав треба потражити и за њу се борити. Осмех једног детета може
да пружи онолико колико једна слободна птица која ужива у свом лету.
Срећна сам, задовољна, испуњена онда када сам вољена, када знам да
постоји неко ко мени пружа своју љубав ,искрено и потпуно. Радујем се
сваком новом дану јер у својој породици имам оно што је мени најважније:
љубав, пажњу и поштовање мојих родитеља. Трудим се да им и ја заузврат
пружим оно што они од мене очекују а то је разумевање, поштовање,
безграничну своју љубав коју само дете може да пружи својим
родитељима.
Тијана Мирковић 4.р.
Сушица-Бадовец, ОШ „Свети Сава“,
Учитељ: Драган Филиповић,Сливово-Косовска Грачаница
24
Деда
Знао је где гнезда скривају ласте,
Знао је под којом се главицом
купуса зец буди,
Најслађе је јагоде за мене брао,
Учио ме како се трпи и расте,
Сваку је лаж, бол, љутњу и срећу
моју вешто препознао,
Имао је и на леђима очи и уши,
Увек је градио и трудио се да
скупи и сачува, а не да руши...
Био је домаћин у нашој кући,
Најдража особа у мојој души!
Осмехом је и највеће туге лечио,
Свашта је трпео и сакривао да би
нас усрећио.
Његове огромне шаке, тврде и
повијене,
Поклопе читаву моју главу,
А мене обузме милина...
Деда је садио најлепше
повртњаке, вртове и баште,
На пијаци је све дедино најбоље
било.
Са људима се шалио и смејао, и
само доброту сејао.
Све ме је учио: „Гледај, учи и
ради,
Овако копај, овако сади, овако
посеј, негуј и обради,
Како радиш, тако ћеш и имати!
Можда ћеш паор или пекар,
можда и лекар бити
Увек буди оно што јеси, ма шта да
се самном деси!“
Дуго нисам песме писао, деда је
сваку први читао.
Ову песму срцем пишем,
Небеске њиве оре мој деда,
Осећам да нас и даље воли, чује и
гледа.
ВОЛИ ТЕ ВИКТОР, ДЕДА!!!
Виктор Ситаш 5.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Наставник:Вукша Јерковић
25
III НАГРАДА
На таласима успаванке
Сваке ноћи снове зови,
ако желиш миран сан,
његове звезде – сањалице лови,
да те сутра дочека леп дан.
Јер ти си дечак сањалица,
мала, несташна спавалица.
Од тих снова бићеш здрав
и снажан као лав.
Никола Стојковић 1.р.
Школа: ОШ „Бранко Миљковић“ ,
Ментор: Сузана Вељковић , Ниш
Звуци мој завичај
У мом завичају птице најлепше певају.
У мом завичају сунце најлепше сија.
У мом завичају звезде су најсјасније.
У мом завичају је лепо као у рају.
Мој завичај је најлепши на свету,
у њему су моја школа, другови,
брат, мама, тата, бака и дека!
Нина Ивановић, 2.р.
ОШ „3.октобар“,
Наставница:Дејана Борановић Маринковић, Бор
Умем да волим
Чим га се сетим
пожелим да полетим.
Кад год га видим
хоћу да му се свидим.
О њему размишљам ноћи дан,
он је мој најлепши сан.
Кад угледам прелепе очи
срце ми поскочи.
У срцу милина завлада,
ја искрено волим тада.
Умем да волим
и несебично да дајем,
никада се због љубави не кајем.
Миња Радивојевић 2.р.
ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“,
Учитељица: Желица Петровић, Књажевац
26
Кућна менажерија
Ја као кућне љубимце имам пуно
паса,
сваки је од њих баш велики даса.
Два ротвајлера - као чувари
и две пудлице - као другари.
Једно мало чау-чау као штене
као са портрета су очи њене.
Имам и једну велику догу
која у соби ради јогу.
Да је гледам више не могу
јер и ја морам да радим јогу.
Шнауцер често режи на мене
а он је мало незрело штене.
и малог малтезера, зове се Теди.
Ја их све волим пуно
а у стану је и вучјак Бруно.
Имам и хрта, волим га пуно,
он има крзно као овчије руно.
Пошто је у стану менажерија цела,
за ручак служимо хиљаду здела.
Мама нам кува и ноћ и дан,
али је мени остварен сан.
Сви су сити и свима се спава,
осим маме коју боли глава.
После вечере менажерија лежи,
а моја мама распрема и режи.
Имам и хаскија, зове се Фреди
Сергеј Јеремић, 3.р.
ОШ „Драгиша Мишовић“
Мајка:Снежана Јеремић,Чачак
Мајка је најлепши цвет на свету
Моја мама се зове Сандра.
Она је висока и има смеђу лепршаву косу. Има плаве очи које су топле и
благе, усне су јој руменкасте боје и увек насмејане. Увек је дотерана
,нашминкана и мирише као најлепши цвет на свету.
Кад год имам неки проблем она је ту да га са мном реши и да ме утеши.
Она је духовита и кад сам тужан она ме насмеје. За сваки мој успех она ме
награди.Прави ми омиљено јело или торту и колаче. Волим када се мама
игра са мном и братом и кад лети идемо у дуге вожње бицикловима. Моја
мама као и сви зна да буде уморна, тужна и бесна,али онда наступам ја и
пољубац јој дам. Она се насмеши и опроштени су ми греси.
Александар Сапунџић 3.р.
ОШ „Јован Грчић Миленко“,Беочин
27
Љубав
Сунце воли цвет,
цвет воли росу,
а ја своју мајку
кад ми милује косу.
Ања Дубравац 3.р.
ОШ „Ђура Јакшић“,
Учитељица:Славица Николић, Каћ
Целом свету желим Срећан Ускрс
На данашњој лепој шетњи,
кишне капи низ олук док теку,
на сред′ траве уши вире
тада спазих малог зеку.
хтедох за њим поћи,
Ускрс Вам сретан желим,
ал′ не могу са њим′ доћи.
Торбетину неку вуче,
офарбану, пуну сјаја,
за Ускрс се зека спрема
и разноси јаја.
За тренутак застао сам,
Зоран Дори 4.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Учитељица: Ангела Цеснак, Бока
Речи нису довољне
Да би исказао љубав
не можеш све речима рећи,
јер можда љубав нећеш стећи.
Не можеш само рећи: „Волим те“!
Требаш доказати да је волиш,
да се за њу бориш.
Боље купи букет цвећа
или направи ручак са пуно свећа.
Не мораш ништа рећи,
само је пољуби и љубав ћеш
стећи.
Ако је волиш,
ако јој то ниси реко речима,
немој да имаш трему,
то не води ничему.
Пољубац је довољан,
али он мора бити бајан.
Као што сам и мало пре рекла,
љубав мораш исказати,
на божанствен начин је показати.
Сара Димитријевић, 4.р.
ОШ „Ђура Јакшић“
Учитељица Лела Петровић, Турековац
28
Папирне птице могу да полете
Када се папир дигне у небеса
Он постане брза птица ластавица.
Крила су јој чиста свила,
А кљунић као хитри кунић.
Ми смо их измаштали,
Правили, а на крају су нам
тапшали.
Само пази, покидати се могу, дете,
Немој да ти одлете!
Имаш среће, поправити се могу,
Нек лете ближе небу и Богу...
Вукашин Николић 4.р.
ОШ „Стеван Алексић“
Проф. Данијела Зец , Јаша Томић
Нећу да одрастем
Нећу да одрастем
волим што сам дете,
јер дете може све,
а одрасли не!
Одрасли ме гледају
и крадом се смеше
па се радо присећају,
како некад беше!
Драгана Тувић 4.р.
ОШ „Свети Сава“,Бачка Паланка
Снови једне девојчице
Прескочићу све јаве
Да стигнем до земље снова праве.
Летећу изнад сунца жарка.
Повешћу и мог друга Марка.
Штитићу свих осам планета,
Бићу херој читавог света.
Спречићу све ратове,
У два скока прескочићу све
спратове,
Додирнућу и највише звезде
Које тамним небом сву ноћ језде.
Све је то у сновима тако,
Ал на јави није, то тврди ко је
заљубљен јако.
Александар Петронијевић 5.р.
ОШ „Свети Сава“,
Библиотекар: Гордана Бојић, Панчево
29
Мајка је кључ наше тајне
Дуго нисам имао ни сестру ни брата,
Врло често сам тужан био,
Али сам своју наду у срцу
Пажљиво гајио, стрпљиво крио.
Опоравка дани су брзо прошли
Мали завежљаји кући су дошли
Сву љубав своју поклонио сам њима
Такве сестре би свако волео да има.
После осам година чекања
Добра рода се до нас прошетала,
Срећан сам веома тада постао,
Рода је мој живот улепшала.
Захваљујем доброј нежној роди
И захваљујем нашој мами
Имати две сестре тако лепе
Право је богатство, разумни свете.
Две мале сестре донела ми рода,
Пре званичног за то термина,
Моје се срце стисло, скупило
Јер хоће сестре уз себе да има.
Мама привија све нас уз себе
И њено срце тако лепше куца
Природа јој дала,да уз њено,
Куцају још три мала срца.
Лука Максимовић 5.р.
ОШ „Цар Константин“,
Наставница:Драгана Антић , Ниш
Речи нису довољне
Данас је неко чудно време
И сваки човек носи неко бреме
Туге, недаће, ратови, глади
Више се руши, мање се гради.
Треба помагати другим људима
Треба исправљати криве реке,
Треба у грудима срце пробудити
И онда лепоте нису далеке.
Мало је оних који стварно желе
Да нешто своје са другима деле,
Да дају другоме од свог колача,
Да више је смеха, а мање плача.
Треба учинити сваког дана добар
гест
Нарочито зато што није тако чест,
На тим примерима нека људи граде
идеале
И нека то утиче и на велике и на
мале.
Речи могу да охрабре, али то је мало
Свако кроз примере људскости нека
покаже
Да реченица:“Људи су једни другима
браћа“
Заиста у пракси може да се докаже.
Речима често храбримо људе,
Али треба делима учинити да им
добро буде,
Хуманим поступцима попунимо дане
Па да свакоме лепши дан сване.
Лука Максимовић 5.р.
ОШ „Цар Константин“,
Наставница:Драгана Антић ,Ниш
30
ПОХВАЛЕ
Од првог до петог разреда
Моја мама
Мама ме разуме ћутећи
Она је мој идол и мој ветар,
Моја подршка и моја љубав.
Андреа Глигор 1.р.
ОШ „Жарко Зрељнанин“
Учитељица:Љиљана Ђурић, Бока
Светиња
Светиња је кад тата прут са креденца скине,
Светиња је кад мама каже-Буди добар сине!
Светиња је ручак недељни тачно у подне,
Светиња је да деда први супу сипа,
Светиња је моја породица
Светиња су речи моје учитељице,
Похвале у свесци,цветићи и звездице.
Матија Илијевић 1.р.
ОШ „Жарко Зрељнанин“
Учитељица:Љиљана Ђурић, Бока
Тајна
Моја најбоља другарица и ја
Све тајне делимо,
Све нам је исто или слично,
И дечко нам је исти,
И то нама није необично.
Милица Синђелић 1.р.
ОШ „Жарко Зрељнанин“
Учитељица:Љиљана Ђурић, Бока
31
Ја знам свашта
Ја знам да трчим,
Ја знам да пишем,
Ја знам да сејем,
Ја знам да берем.
Кад у парк идем
Ја и пса водим
И увек се добро
проводим.
Кад у школу идем,
Знам да се понашам
И да знате да
Другарима увек
опраштам.
Сара Симоновић 1. р.
ОШ „Свети Сава“ ,
Учитељица:Бранислава Бугаринов, Панчево
Пролеће
У пролеће цвета цвеће,
Враћају се с југа ласте
Испред моје куће
Висибаба мала расте;
Тада је мој срећан дан
Јер славим рођендан.
Небојша Ножић 1.р.
ОШ „Свети Сава“ ,
Учитељица:Бранислава Бугаринов, Панчево
Исповест једне девојчице
Била је мала и ништа није разумела овај свет и људе који живе у њему.
Њој је све било лепо и никако није могла да схвати зашто су старији
углавном мрког лица и суморног изгледа.
Као и свако дете, волела је игру, смех, радост. Волела је играчке, али
је опет разумела ако некада нешто не може да добије. Њена је мама тада
била тужна што не може све да јој приушти и поносна што има тако
разумну ћерку.
Девојчица је волела и да црта и пише, па је имала своју свешчицу, у
којој је записивала све своје радости, несташлуке и песмице. То је био њен
дневник.
Једног дана је написала текст, на коме би могли да јој позавиде и
одрасли:
Драги мој дневниче
Ја јесам мала и имам врло мало година да бих толико бринула. Али ме
брину одрасли. Зашто су скоро увек љути, тужни, нерасположени? Зашто
никада немају времена за игру? Не желим да будем као одрасли, не желим
да одрастем. Желим увек да будем дете!
МихајлоДујкић, 2.р.
ОШ „3.октобар“,
Наставница:Дејана Борановић Маринковић , Бор
32
Речи нису довољне
Речи нису довољне
да покажу све жеље моје.
Једна реч чини чуда,
али без осећања као да нема куда.
Речи нису довољне,
али изговорене срцем
од свега су боље.
Речи нису довољне
то је познаница стара,
не постоји права реч,
осим „волим те“ и „хвала“!
Даница Париловић, 2.р.
ОШ „3.октобар“ ,
Наставница:Дејана Борановић Маринковић, Бор
Молитва
Теби се Боже данас молим
За све оне које волим.
Да живимо у слози
Господе ти помози.
Док пред иконом стојим
И за здравље ближњих се молим,
Господу се нашем клањам,
Веру му бескрајну поклањам.
Пошаљи срећу дому мом,
Љубав ја вечно чувам у срцу свом.
Поклањам је радо ближњима
својима
И свим добрим и искреним
људима.
Молићу се сваког јутра
Да нам још лепше буде сутра,
Као најлепши сунчани дан,
Да нам живот буде као сан.
Анђела Миладиновић 2.р.
ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“,
Учитељица:Желица Петровић, Књажевац
Мој крстић око врата
Мој је крстић око врата,
Исти такав има тата.
Да се вера код нас схвата
Носе га и моја два брата.
Крстић носим , славим славу,
А у школи Светог Саву.
Верујем у Христа
И срца сам чиста.
Лука Богдановић 2.р.
ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“,
Учитељица:Желица Петровић, Књажевац
33
Причало ми дрво
Дрво ми је причало
како гавран гаче,
како лопта скаче,
како врабац лети,
како рода слети.
Дрво ми је причало
како облак лута,
како чамац плута,
како коњић трчи,
како цврчак цврчи.
Причало ми дрво
како звезде сјаје,
како пуца јаје,
како коса коси,
како кока носи.
Причало ми дрво
како дете скаче,
како гуска гаче
и жабица крекеће
и мирише цвеће.
Софија Радусиновић 3.р.
ОШ "Свети Сава",
Учитељица: Микица Милошевић , Панчево
Умем да волим
Умем да волим
зелено дрвеће,
мирисно пролеће
и шарено цвеће.
Умем да волим
слане и суве сланине,
укусне саламе
и слатке банане.
Умем да волим
мирно гледање ТВ-а
и причање у стиховима.
Умем да волим
животиње домаће,
дивље и опасне,
али не умем да волим
батине и викање.
Рнић Божидар 3.р.
ОШ „Вук Караџић“
Учитељица: Татјана Шупица, Конак
Исповест једне девојчице
Топлота некадашњег огњишта окупљала је породицу. Ту се пекао
мирисни хлеб, из пепела вадиле печене дуње од којих би замирисала цела
соба. Крај огњишта су мајке грејале тек рођену децу, а очеви приповедали о
34
јунаштву. Најстарији би уживали гледајући и слушајући своју децу, унучад,
праунучад... Огњиште је било срце куће.
Данас таквих огњишта више нема, али она нису угашена. Свако
од нас у себи носи искру из огњишта својих предака. Од те мале искре коју
носимо са собом, увек нам је топло. Она нам даје храброст. Она нас подсећа
да је најважнија ствар у животу љубав према породици и свим људима у
свету.
И ја имам искру. На поклон су ми је дали мама и тата. Зато она
вреди више него било које друго благо на свету. Та мала искра стално ме
подсећа на врло важне ствари: да будем марљив ђак, да поштујем старије,
да волим своју браћу и сестре, да чувам и негујем нашу традицију. Моја
мала искра станује у мојој глави и у мом срцу. Та искрица урезана је у мом
сећању. Она се не види, не чује, не осећа, али вреди највише на свету.
Ако неко нема или је изгубио искру из свог огњишта, не може је
наћи на другом месту. Зато ја моју искру брижно негујем и чувам јер знам
да је то највећа светиња која се прима, даје и траје, траје, траје...
Јована Кодић 3.р.
ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“,
Учитељица:Гордана Јаневска, Књажевац
Звуци мог завичаја
Погледај, сине, каже ми бака,
ту где сада ти си:
Насред собе, изнад два камена
котао чађави са верига виси.
За искри сећање на минуле дане,
упалише се утињале искрице.
Некада су се око огњишта
окупљали чланови породице.
Огњиште је ово, објашњава бака,
и присећа се времена стара,
када је из њега сваке вечери
пламтела искрица жара.
У глиненој црепуљи и пепелу
на тихом жару и по мојој искрици
пекли су се на огњишту хлеб
и румени, мирисни колачићи
да утоле глад насмејаној дечици.
Катарина Гојковић 3.р.
ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“,
Учитељица:Гордана Јаневска, Књажевац
35
Отаџбина
Свака птица, сваки цвет
и весели жубор реке,
све то – отаџбина је.
У њој живи храбар народ
пун доброте и љубави,
на гласу познат свима.
Смех детета, сјајно Сунце,
долине и котлине
отаџбину нашу чине.
Нема нигде таквог блага
као што је наша
отаџбина драга.
Марија Милошевић 3.р.
ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“,
Учитељица:Гордана Јаневска, Књажевац
Дрво без врха
Био једном један истраживач,који се звао Слободан. Код куће је седео
на својој климавој столици. Размишљао је о томе шта би могао да
истражује. Одједном,пало му је на памет да пронађе дрво без врха. За то му
је био потребан хеликоптер. Пошто је живео у Аустралији, унајмио је авион
како би отишао код друга у Енглеску по хеликоптер. Друг му је дозволио да
узме хеликоптер. Кренуо је у истраживање по Аустралији. Наишао је на
кактус,много висок, али не и без врха. Наставио је потрагу и наишао на
планину. Била је веома висока,али не и до облака. Мислио је да се не може
наћи ствар без врха.
Друг му је рекао да покуша још једном и пристао је. Кренуо је у
потрагу други пут и наишао на шуму. У шуми је било дрво окружено
водом. Истраживач је одлучио да погледа. Чим се приближио,рекао је:
„Вау!!!“. То је заправо било дрво без врха. Истражитељ га је сликао и
отишао да слику покаже свету.
Одједном, цео свет је чуо за то.То је било ново откриће.
Стефан Стојановић 3.р.
ОШ „Ђура Јакшић“,
Учитељица: Славица Николић, Каћ
Мој крстић око врата
Мој крстић око врата
Доноси ми увек
срећу;
Оцу много већу
И љубав пуно већу.
Чува ме и подсећа
На вечитога Бога;
Увек се сећам
Спасења твога.
Дрвен, сребрн или
златан.
Није важно од чега
је,
Увек радосну чини
ме
Јер Бог чува ме!
Ива Новаковић 3.р.
ОШ „Младост“,
Учитељица:Гордана Обреновић, Вршац
36
Мајка
Моја мајка је лепа као бајка
Она има топле руке и мио глас.
Она је јако добра и умиљата.
Моја мама је:
Доктор, психолог, уцитељица и плаши бабароге.
Кад сам тужна она ме смири својим топлим гласом.
Увек кад имам неку тајну ја је поделим са њом.
Моја мама има плаве оцу и црну косу.
Она је емотивна, прати моду и воли животиње.
Љубав према мајци је бескрајна
и ја је највисе волим.
Софија Веселиновић
ОШ "Свети Сава",
Уцитељица: Микица Милошевић, Панчево
Лепота маминог осмеха
Описаћу вам моју маму.
Вероватно свако дете мисли да је његова мама најбоља и најлепша,али је
моја заиста најбоља и најлепша. Моја мама има браон очи,црну косу и
ниске је грађе. Моја мама је ... посвећена мени,брату и сестрама. Нашим
успесима се радује више него ми,а када смо тужни она је тужнија од нас.
Воли да помаже људима,а посебно деци и старијима јер је то део њеног
посла. Када има слободног времена воли да црта и шета.
Жеља јој је да мој брат , сестре и ја будемо добри и школовани људи.
Алекса Крајишник 3.р.
ОШ „Јован Грчић Миленко“,Беочин
Мој крстић око врата
Крстић око мог врата је мени јако драг.
Тај крстић сам добила од моје бабе када сам имала три године. Баба
ми га је купила када смо ишле у цркву на Малу Госпојину. Крстић је
белозлатне боје. Понекад свој крстић ставим испод мог јастука,тада ми се
чини да лепше и боље спавам. Када баба оде у госте код родбине на пет
дана, мени мој крстић који ми је она купила подсети на њу.
37
Крстић око врата ми је најлепши од свог накита који имам. Он нема
неку велику цтварну вредност, али за мене има највећу.
Тај крстић и моја баба су ми јако важни.
Бојана Бабић 3.р.
ОШ „Јован Јовановић-Змај“,
Учитељица: Вера Стојшић-Гашпаровски,Сремска Каменица
У сну сам чула глас
У сну сам чула глас,
глас за све нас,
то је био позив,
позив за спас.
Изађите напоље
да спасемо цвет
и бубамарин лет,
вредну малу пчелицу
што сакупља мед.
Ура за цвет!
Ура за лет!
Ја највише волим
мед!
Ура за мед!
Милица Миладинов 3.р.
ОШ „Вук Караџић“,
Учитељица: Татјана Шупица, Конак
Мој крстић око врата
Крстић око мога врата
чува мене и маленог брата.
Љубављу и вером ме штити!
И знам да ћу срећна бити...
На њему је Исус Христ,
сјајан... увек... у души чист!
Молитве ћутњом изговара редом...
за брата, маму, тату, деду - са
косом седом,...
На глави му круна стоји
и успехе моје броји.
Од малена га носим око врата...
Тај крстић... поклонио ми тата!
И бака га много воли,
па је кук скоро и не боли.
Овај крстић око врата
вреднији је од сувог злата!
Бојана Кривокапић 3.р.
ОШ „Никола Ђурковић“,
Учитељица: Сузана Кривокапић, Фекетић
38
Школа је мој дом
Кад у школу кренем ја,
срећна сам и весела.
У школи се моје друштво скупи,
да што више знања покупи.
Мајка је једна,
а школа је тог имена вредна.
Жеља нам је
да, кроз живот
знања покупимо што више
да се лакше дише.
Кад звоно зазвони,
причао ми је тата,
да је у разреду држао затворена
врата
да не изађе знање,
јер је знање највеће имање.
Никакав новац и благо
не могу да замене шта је срцу
драго.
Кад се кући вратим,
код сваког друга морам да
свратим,
да и од мене узме знање,
и употпуни своје читање.
Гледају ме свеске и књиге
постадоше њихове бриге.
Са дровима ме прате
и код мене касније сврате.
Да им објасним још нешто,
а ја то чиним радо и вешто.
Катарина Бошковић 3.р.
ОШ „ Ђура Даничић“,
Учитељица: Ђурђина Пејин, Нови Сад
Звуци мога завичаја
Завичају драги,мио,
Јеси ли ми поранио!
Шума листа. Сунце блиста,
Цвеће цвета, биће лета.
Шта ли се то чује на ливади?
Мала пчела вредно ради.
Свирају фрулице и тамбурице,
Игра се нека игрица.
Цврчак свира, славуј пева,
Крава муче, пева шева.
Нигде нема таквог краја
Распеваног завичаја.
Драган Тошић 3.р.
ОШ „Јован Јовановић-Змај“,
Учитељица:Слађана Толанов, Змајево
39
Моја жеља
Да могу, бар један дан,
Бити Велики Штрумпфа.
Да ми може позајмити своје моћи,
Напитак бих направио тог дана,
Била би срећна деца сва!
Девојчица свака
Имала би у својој коси
Шарени цвет,
А дечаци уместо компјутера
Играли би се лоптом.
Уз песму,игру и весеље
Почастили би се сви,
Нека свако зна,
Велики Штрумф данас сам ја!
Нека сви виде и чују срце моје;
У њему има места,
За све другаре моје!
Зоран Дори 4.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Учитељица: Ангела Цеснак, Бока
Живот –шта је то?
У мојој соби, велики прозор стоји. Кад сам срећан или тужан,
обавезно станем крај њега. Са осмехом, полако се присећам свега...Могу да
додирнем љубав, веру, наду , труд, залагање. Могу да осетим радост...
Ми сви видимо , како чудесно расте свако од нас и све у природи, али
исто тако знам ,да не можемо да видимо много тога, што је важно у нашем
животу.
Своју руку пружам другу, и оном који се разликује по боји коже.
Мени није битан стил облачења, који мобилни телефон има, или какав
бицикл вози. Материјалне ствари, ма колико вредне биле, не могу се
поредити са искреношћу и другарством! „Другарство се не купује,оно се
заслужује“. Дружења чине живот лепшим и вреднијим...
Певајте свуда...У школи, код куће, у парку, на путу од школе до
куће... Музика спаја људе и најбоља је од свих хобија.
Смејте се и онда кад вас нешто мучи.Радујте се и кад вам је тешко у
срцу. Волите и научите да волите, не само ближње већи природу, птице,
животиње, слободу!
Поштујте и мали знак пажње. Само ћете тако бити срећни, задовољни
и захвални својој мајци.
Маштајте... дечија машта свет покреће, са њом се стиже свуда.
Волите школу. Да нема школе не би било ни другова ни дружења, ни знања,
ни играња, ни веселе дружине, а ни понеког тужакања.
Захваљујем се својој мајци за све што је добро у мом животу. Њеној
бризи...Због ње је моја душа отворена, искрена и чиста. Храбрије подносим
невоље...
Ако у нама нема вере и свет ће нам постати сив, тужнији . Ако у нама
нема наде, сунце ће прекрити тама. Птице селице заборавиће пут до нас.
40
Шта нам онда преостаје? ... Понекад станите крај свог прозора и присећајте
се...
Зоран Дори 4.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Учитељица: Ангела Цеснак, Бока
Дечак Фолко и Бела Грива
Дивно, снено бело ждребе,
Опчини дечака својим великим
тамним очима.
Бели прамен ,висио му је на челу
И поносно лепршао на лаганом
ветру.
Дечак Фолко угледа тужне очи
ждребета,
Пожели у себи да га боље упозна.
Знао је, дивљи коњи су
неповерљиви
И изненада га ослови именом Бела
Гриво!
Бела Грива,одраста без мајке
И схвата,колико су људи
бездушни.
Борећи се до последњег
даха,победио је Црног коња
И постао нови вођа крда дивљих
коња.
„Саздан од гвожђа“ а потпуно сам,
Пребродио је многе муке,
Волео је слободу
И једног пријатеља-дечака Фолка.
У шуму валова,бежећи од злих
људи
Нестали су у вртлогу таласа
И никад се неће одвајати,
Спојени љубављу-дечак Фолко и
Бела Грива.
Умем да волим
У разреду четвртом,
Показао сам право лице,
Својој мами доносим
Све саме петице!
Имам их већ толико
Да им не знам број,
Свима се мој деда хвали:
То је људи унук мој!
Радост и весеље ,
Сваког дана уз другаре
и учитељицу теку,
Мало сам се заљубио у цурицу
неку!
Птичица ми једна рекла,
Да је љубав обострана.
Када будем могао,
У сан ћу јој доћи,
Да реши домаћи
и ја ћу јој помоћи!
Зоран Дори 4.р.
ОШ „Жарко Зрењанин“,
Учитељица: Ангела Цеснак, Бока
41
Звуци мога завичаја
Поред ливада зелених и бистрих
плавих река
драго моје огњиште стрпљиво
мене чека.
Сећам га се док сам био мали
играо се безбрижно и трчао по
трави.
Када одем тамо, потсетим се свега
и тада схватим – не могу без њега.
Потоцима туге сузе мене воде,
не могу ја тамо због живота овде.
.
И овде је добро, ал' није к'о тамо
да са прага бака каже: Сине, ходи
'вамо!
За огњиштем мојим, сета мене
једа,
ал' да буде горе, недостаје деда.
Ма доста је било и туге и јада
да се вратим кући још постоји
нада
Ђорђе Ђокић 5.р.
ОШ „Браћа Недић”,
Проф. Лидија Марић Јовановић, Осечина
Исповест једне девојчице
Седим у парку. Вече је. Чекам другарицу, а она касни. Гледам лица
непознатих људи. Кучићи трче и играју се. Чује се жагор веселе деце.
Недалеко од мене, пробијајући се кроз све звуке, креће ми пажњу тихи јецај
усамљене девојчице.
На себи је имала плаву хаљину. Деловала је врло уредно и лепо.
Густи црни увојци су јој падали преко рамена. Погнуте главе нервотно је
стискала прсте на рукама. Била је мојих година. Дуго сам је гледала
плашећи се да сазнам њену тајну. Желећи да јој помогнем, пришла сам јој
и села до ње. Извесно време седеле смо ћутећи једна крај друге. Нисам
стигла ни да је питам, кроз сузе је прошапутала Моје маме више нема.
Толико туге и бола никад нисам видела на нечијем лицу. После дуге
паузе наставила је . Прошло је месец дана како се растала са мајком. Дани
су јој дуги а ноћи још дуже. Када на тренутак успе да склопи очи осећа
мајчине додире и топли загрљај. Чујем мајчин глас, успаванку којујој је
певала док је била мала. Нежан глас испуњен љубављу и добротом.
Последње речи мајке биле су Волим те!. Те речи и мајчин дрхтав глас
заувек ће јој остати урезани у срцу.
Слушам је и тихо плачем. Јецала бих са њом али не желим да је
додатно растужујем. Беспомоћно је гледам али речи утехе нема.Нудим јој
помоћкоју она одбија желећи да самује.
После овог тешког дана, покушавам да заспим, али пред очима ми је
и даље девојчица из парка.
42
,Прилази ми мама да ме пољуби за лаку ноћ, схватам колико ми то
значи. Чврсто сам је загрлила као никад до тада и заспала.
Анђела Милошески 5.р.
ОШ „Вук Караџић“,
Наставница: Марина Стојановић, Кладово
На бакином јастуку
Пробудих сe јeдног јутра
насмeјана, вeдра, чила,
сањала сам лeпe сновe,
чувала мe добра вила.
Пeвала ми успаванку
причала ми лeпу бајку;
пожeлeла ноћ ми лаку,
много волим моју баку.
Њeнe рeчи топле, милe
на јастуку тихо зборe:
Чува бака јагњe умиљато,
мирно спавај, моје злато...
Имам јeдну тајну, бако,
кад би могла да јe скријeш,
под твој јастук да јe ставиш
да јe ником нe откријeш!
У поглeду топлом, сeтном
видeла сам обeћањe,
сакрих тајну под јастуком,
дадох баки на чување.
Волим тe моја равницо
Има л’ ишта лeпшe
као сунцe када сине
и обасја златно лице Војводинe...
Тада ми срцe заигра
од срeћe и помислим :
,,Лeпа си на нeбу, птицо,
волим тe, моја равницо.
Изнад поља лети шева,
вeтар шушти, пeсму пeва,
косачима прeпланулим хлади
лица,
о, како јe лeпа та златна равница!
Сунцокрeти, сунчeви дукати,
дугим пољeм разасути,
главу дижу, на прстe сe пeњу
па глeдају дeвојкe док жању.
Поздрављају птичицe у лeту ...
Има л' ишта дивнијe на свeту
кад сe коњи уз равницу вину,
играју сe па дижу прашину...
Пшeница вита у пољу руди,
златно сунцe пада јој на груди...
Бићe хлeба, бићe и колача
за дeчицу, косца и орача.
Равница трепери бујним
животом,
поносим сe њеном лeпотом...
Лeпа си на нeбу, птицо,
волим тe, моја равницо ♥
Адријана Ламбић 5.р.
ОШ“Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
43
Светиња
Свeтиња јe моја мајка
која ми јe живот дала,
научила првe рeчи,
мало јој јe рeћи хвала.
Свeтиња јe моја школа,
та кошница пуна знања;
наставници дeцу учe,
мало им јe рeћи хвала.
Свeтиња јe сунцe златно
што са нeба обасјава,
тај нас дукат топло грeјe,
мало му јe рeћи хвала.
Свeтиња јe модра рeка,
лeпотица то јe права,
њeна вода живот дајe,
мало јој јe рeћи хвала.
Свeтиња јe крсна слава...
Божић, Васкрс, и још дана,
са радошћу прослављамо,
мало им јe рeћи хвала.
Адријана Ламбић 5.р.
ОШ ''Васа Чарапић'',
Наставница:Снежана Стојановић,Б ели Поток
По делу се човек познаје
Човек се рађа потпуно чисте душе и кристалног ума, празан као
tabula rasa . У њему постоји само једна кошница која чека да буде
напуњена плодовима живота.
Хоће ли бити пуна горког пелина или слатких јабука, зависи од сељака који
убира плодове.
Сваки човек има своје дело, дело добро или лоше. На пример, као
што је био Тесла. Он је учинио јако велико дело које ће се памтити све до
завршетка света, зато што је измислио електричну енергију.
Сви ми имамо дело које остављамо иза себе. Дело не мора бити само
земаљско. Дело може бити и реч која може да те доведе до вечног живота.
На овоме свету многи људи мисле само на богатство земаљско, а не
помисле на богатство духовно. Богати људи имају много новца, а
сиромашни имају довољно да би преживели. На пример, била је службамолитва у дому Христовом. И после службе има једна чинија у коју се
ставља новац за дом Божији. Једна бака, сиротица, ставила је све што је
имала, а богаташ је ставио оно што му је био вишак. Ипак се бака више
жртвовала, више од богатога. Јер , богати је дао вишак, а бака што је
имала - све. Бака је веће дело учинила него богаташ. Зато није битно
толико земаљско дело. Много су битнија духовна дела да бисмо имали
живот вечни. Исус Христос је учинио дело да би спасао човечанство,
откупио је наше грехе, и био разапет на крсту.
44
Пожелео бих свим људима да буду више уз Бога и Исуса Христа.
Тако ће бити здравији, срећнији и богатији у срцу. Веће је дело даровати,
лепу реч, него нешто земаљски учинити некоме.
Давор Баланго 3.р.
ОШ и СШ „Жарко Зрењанин“
Проф.Драгица Кричковић, Суботица
Исповест једне девојчице
Била једном једна девојчица Клара. Она је живела у тамној кући на
крају мрачне улице.
Када је Клара шетала по тој улици учинило јој се да неки човек жели
да је удари. Она га је снажно гурнула и он је пао на камен и остао
непокретан. Клара је брзо побегла у својој кућицу и дуго није излазила
напоље. Када је тај човек стигао у болницу ничега се није сећао и није знао
да каже ко га је гурнуо.
Клара је неколико месеци касније дошла у болницу да му помаже без
сазнања да га је она гурнула. Она му је помагала, бринула се о њему и
терала га да верује да ће оздравити. Захваљујући њој тај човек је поново
ходао.
Клари је било много лакше када је завршила ову причу јер више
није морала да је крије у себи.
Марија Вукајловић 3.р.
ОШ“Ј.Ј.Змај“,
Учитељица: Вера Стојшић-Гашпаровски, Суботица
45
НАГРАДЕ
Од шестог до осмог разреда
I НАГРАДА
Моје срце куца за Косово
Сузом квасим свако слово кад споменем ја Косово, а на срцу вечна рана због
Косова и Гњилана. Време лечи све. Бар тако кажу: лечи ране, које зарастају.
Ожиљци остају. Дубоко. У тишини, у души. Те ране не могу нестати, можда
само на секунд, два, али сећање их врати поново, из почетка. Враћа их
брутално, сурово и сваки пут крваве све јаче и јаче. У свакој капи те крви
назирем сузе својих родитеља.... Чујем вапај свога деде. Хиљаде мисли и
питања пролази ми кроз главу: Зашто је живот тако суров и зашто брату није
дозволио да порасте тамо где је рођен? Стотине хиљада људи масовно је
прогнано из својих домова, оставивши све своје... Живот, успомене, сећања...
Пут у безнађе, независност, сузе и страх обележише проклету деведесет
девету. И моји најдражи били су исте судбине, а међу њима киднапован и мој
ујак. Од тада до данас је прошло петнаест година, а од њега ни трага ни гласа.
Тишина сива и хладна одјекује мојим мислима, а пред очима рушевине нашег
дома. Однекуд чујем песму. Музика се шири и испуњује празнину. Слушам
речи а оне пеку. Свако слово боли, отвара још свежу рану и вуче у
носталгију.
„ На Косово да се вратим једина је моја жеља, али тамо немам куће. Срушена
је до темеља.“
И бол је све јачи, а ја се не дам. Не дам да ме сломи и гази. Устајем са
жељом и надам се да ће се вратити на моје огњиште тамо где су моји корени
и гени, тамо где су рођени моји преци, тамо где су Грачаница и Кнез Лазар
свети, тамо где птице певају најлепше и расту божури... Тамо доле на Косово
равно.
И опет покушавам да замислим, осетим... Бол раздире душу, ломи је и
кида на пола, ломи сваки комад мога тела, мога срца. А срце куца, куца за
жеље, за надање, за снове, за мог ујака, за братову лопту, за будућност, за
повратак. Срце куца за Косово...!
Софија Китановић 6.р.
О.Ш.“Радоје Домановић“,
Наставник: Александар Димић, Манојловце
46
Молитва за мајку
У болу и тузи склапам руке
Чезнем за тобом, трага ти нема,
Где си, о мајко, радости моја
Шта ми то судба сада спрема?
И лабуд снежним крилима лепрша
Птичице весело сад песму поје,
Поточић тихо, спокојно жубори,
А у мени се мисли ко пчеле роје.
Очи кад склопим ти си крај мене,
Твоје ме руке нежно тад грле
Меке усне пољупцем греју,
А мисли моје ка теби хрле.
Срце моје да препукне хоће
Сузе сад теку ко набујала река,
Поглед ка небу управљам сада,
Можда одговор тамо ме чека.
Ни месечев сјај, ни сунца зрак
У тмини ноћи патња мојих
Нису кадри запалити искру
Ко бисерни сјај очију твојих.
Врати ми мајку, о врати Боже!
Преклињем Тебе и анђеле гласно,
Љубав ми њена сада треба,
Молим Те Боже, док не буде касно!
Маријана Вечеринац 6.р.
ОШ „Сл. Савковић“
Стари Бановци
Матерњи језик
У дубини осећам неку празнину.Та празнина бори се са речима. Бори се са
мислима. Кључ који би пустио светлост је изгубљен, заробљен у тишини.
Чудовиште се буди и прекида нити мелодије које су протекле. Однекуд се
дижу бедеми. Речи у глави не распознајем,али се трудим да из преосталих
нити матерње мелодије оживим биће свог матерњег језика. Сваким својим
напором повезујем трошне остатке. Заборављамо ко смо јер заборављамо
матерњи језик. Прилагођавајући се свету и времену кидамо корене. Мелодија
и моћ језика су се расплинули, отуђили смо се од предака који су нам је
оставили у аманет. Полако губимо право да кажемо ко смо јер су за матерњу
мелодију наши дедови умирали. Кроз тражење корена можемо мелодију
обновити. Она је магија језика, она га оздравља и чини да траје у времену
које нас чека.
Јелена Самочета 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица, Ковиљ
47
Умем да волим
Како схватити несхватљиво, како описати чаролију, како тумачити о енергији
о којој не говоре физика и хемија? Шта је то што нас тера да дрхтимо,
црвенимо, што нас неким лепим страхом испуњава? Каква ли сила влада
сваким мојим покретом и због чега сваки луцкасти трен ђачког доба у мом
срцу постаје вечност?
Запловим лађом љубави, среће и детињства по узбурканом мору коме не
видимо краја, јер је у нашим мислима створена нека сасвим друга видикова
линија, далеко од стварности . Затрепере плашљиве очи окружене
непрегледном маглом тајни и несигурности. Задрхти смело лице и помуте се
осећања, забораве чињенице. Лагано и неприметно мисли се искраду и
одлете у нечији светлуцави прамен косе, у нечије раширене руке, где букне
пламен дечије љубави у коме
сагоримо, иако не желимо. Не помажу оправдања и скривање од истине, јер
ова љубав се не тумачи празним речима, већ се очима боји, а срцем додирује
и осећа. Она не бира време нити последице, она не указује на каснија
разочарења и лошију страну, она се вешто представља и уводи нас на
најлепша врата њених одаја. Беспомоћно пратимо њене путоказе и играмо по
њеној музици, све док не изчезне и задњи зрачак последњег пролећа изгуби
се шапат наших усана из школских клупа. Осећамо да смо изгубили нешто
што живот чини лепшим. Осетићемо празнину у срцу коју је некад
испуњавала плашљива и искрена ђачка љубав, не навикла на губитке, која се
не понавља никад више, али ипак ово доба ће остати са нама у нашим
мислима и ризници успомена.
Без обзира на све, будућност ми изгледа тако далеко, а прошлост остаје у све
већој сенци. На пољу мојих жеља одржала се само драж садашњости, јер све
ми се више чини, желела то или не, да са вихором времена, лагано клизим у
најдубље одаје ђачке љубави. Ипак на крају, када би ме неко упитао шта је
љубав, не бих знала прави одговор, јер мислим да је љубав машта, а када би
је препознали, нашли њене корене, она би нестала.
Анђела Миладиновић 7.р.
ОШ „Лепосавић“,
Наставница:Марија Милошевић,Лепосавић
48
Огњиште у искри сећања
Магла густа, бела попут теста, прелива преко плотова,прст пред оком
човек не види. Не назиру се ни кровови кућа, тек лавеж кера одзвања у
даљини. „Ко не мора нек′ не излази!“ рече деда затварајући за собом врата.
„Не памтим овакво чудо!“ одговори бака,сва брашњава и бела, месећи тесто
за погачу, које беше толико надошло па се имао утисак да се такмичило с
маглом. У топлој соби смењују се пуцкетање ватре и тишина, док мирис
погаче лагано испуњава собу.
„Шта то лепо мирише бако?“
„Погача,чедо бакино,ево само што није.“
„Правиш најбоље погаче на свету!“
„О ,хвала ти ,срећо бакина!, и спусти нежни пољубац у моју косу.
„Е,кад се само сетим,какву је погачу моја мати пекла, то је била погача...“,
додаде деда штрпкајући залогајчић, гледајући бабу испод ока и чекајући
добро знану реакцију на ту опаску.
„Нико боље од твоје покојне мајке, Бог душу да јој прости,нити шта боље
меси нити кува! Моја мајка је то овако,моја мајка је то онако!“прасну бака.
„′Ајде де,шта се одма′ љутиш, само кажем“, смешкао се деди брк јер је опет
на исти начин успео да изнервира баку.
„Кажеш,па можеш једном и да не кажеш!“
„Шта ћу кад ме овај белег на руци увек подсети.“
„А од чега ти је деко овај белег? упитах радознало.
„Од машица...“
„Машица?Шта су машице?“ радознало погледах деду.
Деда кресну шибицу, запали цигару и увуче један дубоки дим.
„Видиш,мила моја, одприлике ту где је сад тај сточић, у старој кући, на том
месту, било је огњиште. Кад су се браћа одселила, мој отац је из очеве куће
донео ватру са огњишта и запалио је у нашој кући, на овом огњишту. Моја
мати, када се удала за оца и прешла праг куће, пољубила је огњиште, такав је
био обичај. Огњиште је било срце куће, место окупљања уз које су се водили
разговори, доносиле одлуке, на њему се припремала храна, око њега смо се
грејали... Ватра у њему се чувала. И највећа клетва тада била је: „Огњиште ти
пусто остало! Ватра ти на огњишту утрнула.“ Кад ти неко огњиште дира, то
је као да ти дира у породицу. Огњиште је било ограђено каменом, са тавана
на старим чађавим гредама висиле су вериге и о њих обешен котлић, на
камену машице којим се џарала ватра, и сач у коме је мати припремала те
своје чувене погаче. Много лепих тренутака брат и ја уз своју породицу,
кумове и пријатеље,провели смо уз огњиште... Били су то лепи дани..!“
49
Приметих како деди заискри суза у оку.
„Мати нас је пазила,и стално опомињала да се чувамо ватре. Али једном
приликом брат, који је касније, као што и сама знаш, постао чувени кувар,
наговорио мене млађег да машицама проџарам жар у огњишту док он
припреми кромпире.
Како мати није била ту, а ја мали, зграбих с огњишта машице које беху вреле
и добро се опекох. Мати ми је стављала мелеме, али ожиљак је остао. Ето,
отуда ми белег, и зато се увек сетим машица, огњишта, сача и погача, и дана
међу својима... Баш у ове зимске дане, пред празнике, некако заискре
сећања.“
„Деко, а шт аје било са тим машицама и огњиштем?“
„Обичај налаже да се огњиште не затрпава, а као што видиш, наша кућа је
новија, модернија, као и бакине погаче, ја сам камен са огњишта у кућу
узидао и надам се да ће ватра на њему још много векова горети и да неће
утрнути, а за то си ми одговорнати и твоја деца, и деца твоје деце...“
„У,бре,деко,где оде тако далеко?“
„ Е,мила моја,и не слутиш како је то
близу...Ја као да јуче трчкарах око родитељског огњишта. Моје огњиште су
моја деца, сва моја ватра и радост живота.“
Кришом обриса сузе и рече:“Де,баба, не дури се, но погледај диже ли се
магла. И дај, ломи ту твоју погачу, мирише као најлепша успомена из
младости...“
Ксенија Станковић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
50
II НАГРАДА
Успаванка за чедо
Причала ми мати приче:
и где кише кише
и шта живот пише.
И каже ми она:
Тише, тише, неко дише,
То чедо ми дише
И санком мирише.
Спавај, спавај
Ујутру устаћеш,
Брзо дан искрунићеш.
По тебе санак доћи ће
И лако успаваће
Моје чедо уморно.
Емилија Банић 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица, Ковиљ
О чему месец сања
Да ли сања или звезде броји,
ноћу увек на небу стоји.
Даница његова љубав се зове
и њој поклања своје снове.
Сања о звездама око којих кружи
и жели с њима да се дружи.
У сну са њом своју срећу дели,
а на јави је све више жели.
Коло звезда око њега се вије,
а он читаву ноћ над њим бдије.
Живот свој поклонио бих јој сада
да њему буде пред олтаром млада.
Александра Бурка 6.р.
ОШ „Светозар Милетић“,
Наставница:Јасмина Пешић-Петаков, Тител-Лок
51
Прадјед
Живио је на селу код Новог Града.
Имао је шесторо дјеце.
И све их на пут извео.
Мој прадјед Љубо!
Када нисам хтио сркати супу,
није ни он.
Смишљао је разне игре...
Увече смо обавезно играли жмурке.
То је била његова омиљена игра.
И моја!
Никада нисам отишао од њега,
а да ми није испричао
своју животну причу.
Мој прадјед Љубо!
Када је долазио код мене,
обавезно смо ишли на игралиште.
Да се играмо...
Сада кад одем на село...
Све је пусто, нема њега.
Мог прадједа Љубе!
Марко Дрљача 6.р.
ОШ „Петар Кочић“,
Наставница:Нада Вуковић, Приједор
Исповест једне девојчице
Какве то бриге мене муче?
Одрасли само машу нечим и
Само желе да ме уче.
Пази како седиш, пази како једеш,
Обуци јакну да не назебеш,
Опери руке, очешљај косу,
Обриши сузе на носу.
А кад им кажем:“У град хоћу!“
Они ми кажу:
„Деца не излазе ноћу!“
Онда се наљутим јако,
Па нову хаљину исцепам лако.
Уђем у кућу, они побледе.
А ја не дам да ме победе.
Нисам мала и нисам... тачка,
Мали су мишић и моја мачка.
Деци стварно није лако,
али не може родитељ да буде
свако.
Како год урадим невоља буде.
Ја не разумем одрасле људе.
Ања Хасановић 6.р.
ОШ „Свети Сава“, Панчево
52
Исповјест једне девојчице
Никада из главе нећу
избити,
ону слику, очи моје
плаве!
Кад ме мајка у
коприве скрила,
нека сила уз мене је
била.
Кроз маглу се сјећам
неких ствари...
У Србију бос је дош′о
стари...
Ко је ноћи покрај
пута про′во,
морао би разумјети
ово.
Најстаријег не
упамти′брата,
нестао је тамо пред
крај рата...
Не сазнах, још су
ране свјеже,
Гдје кости брата мога
леже.
Јована Трбојевић 7.р.
ОШ „Петар Кочић“,
Наставница:Нада Вуковић,Приједор
Исповест једне девојчице
Није могла у себи више то да носи, па је одлучила да ми каже истину.
Започела је реченицом:
“Била је то за мене кобна ноћ. Тад сам схватила да живот не чине само
школа, новац... Него и пријатељи. Уверила сам се у то да је живот само
љубав, да је живот самопоштовање, да је живот толико кратак да треба
уживати у сваком тренутку.
Још увек се
сећам своје другарице и никад је нећу заборавити. Љубомора... Шта све може
да учини...
Посвађала сам се са Тијаном на путу до школе. Била је толико љута на мене
да није хтела ни минут више да проведе са мном. Тако нагло је потрчала низ
пут тако да је остала само њена торба у мојим рукама. Кад сам се загледала у
даљину видела сам како лежи, ни не слутећи шта ме чека кад дођем. Чини ми
се да сам једним кораком претрчала тај пут и зачудила сам се откуд тамо
гомила људи који су избезумљено стајали. Чула сам испрекидане реченице.
Кола су нагло закочила, Тијана лежи, полиција и Хитна помоћ стижу. У том
тренутку нисам ништа друго могла да урадим него сам вриснула и потрчала
ка њој. Међутим било је касно. Кроз гомилу су је онесвешћену и крваву
одвезли на колицима. Не знам како сам их успела убедити али заједно са
Тијаном стигла сам у болницу. Стајала сам испред врата собе у којој су
доктори спасавали Тијанин живот. Они су је и последњи видели. Поново
врисак, плач родитеља, гужва, записници, очевици... Извештај су прво
тражили од мене пошто сам последња била са њом. Рекла сам да је то био
несрећан случај када је Тијана претрчавала пут. Нисам им спомињала нашу
свађу, мислећи да је то у том тренутку заиста било непотребно.
53
Тек сад, годину дана после њене смрти, почела сам све више мислити да то
није био само несрећан случај. Почела сам себе кривити. Размишљала сам.
Колико би све другачије било да се нисмо посвађале. Она не би прешла пут,
њу не би згазила кола, она би сад била са мном. Гризла ме је савест све више
и више. “
Ова исповест открила ми је нове димензије пријатељства.
Јелена Кнежић, 7.р.
ОШ ,, Иво Андрић“,
Наставник: Вељко Мрђан, Будисава
Чувари плаве тишине
Из руку венац се оте
Заплови
тихо у бескрај плави
замириса
море
на
смиље
на босиље
над морем
сунце
попут ореола се надви
заслепи сјајем
ово место свето
на коленима целивам
те плаве скуте
док тихи шапат
дубина
ми шаље
никада кћери
јуначке крви
не заборави ко си
и ходај даље
поносно
и уздигнуте главе
и не дај
никада
ником
да забораве
кости
расуте у дубине плаве
молим за
душе
мог деде
мог оца
твог сина и брата
који овде не досањаше
снове
да виде
да доживе
крај
рата
целивам те свете скуте
саткане од морске
свиле
и молим
за спокој
душа
што међ' плаветнилом
мора и неба
вечито живе
Слава
и
Хвала
у срцима
и душама
нашим
Чувари
плаве тишине
вечито живе.
Ксенија Станковић 7.р.
ОШ“Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
54
Матерња мелодија је кључ наше тајне
У лавиринту мојих размишљања много је раскршћа на којима застајем да
бирам пут којим ћу поћи даље. На сваком искрсава питање: ко сам ја и где
сам се запутила?
Део сам великог света коме припадам својим рођењем и постојањем.
Поштујем законе који у њему владају. Поштење, оданост, правдољубивост,
истрајност, само су неки од чврстих темеља на којима почива моје
васпитање. То су јаке силе које ме вежу за тло са ког сам поникла, и јасни
путокази у тренуцима када треба донети одлуке.
Моје васпитање само је део онога што чини моју суштину, која је, осећам,
још негде дубље и сигурније смештена, непроменљива у моме бићу.
Све оно што сам „понела“ од старијих, и још старијих - мојих предака, део
је огромног наслеђа које се не мери искључиво оним што су ми они директно
пренели и усадили у моју личност.
Важно је што сам баш ја, јединствена, имала срећу да будем привремени
власник неких вредних људских особина, свесна да се и оне мање савршене
могу поправљати, уколико желим. Такво наслеђе је дар, али као и сваки дар,
склон је пропадању и нестајању уколико је у лошим условима и није негован.
Зато моја размишљања често оду даље. Трудим се да у њима стигнем до
сигурнијих предела, омеђени много чвршћим зидинама, до духовног наслеђа
целе моје генерације, у којој сам, као у огромној грађевини живота, само
добро уклопљен камен, потребан, али недовољан да одржи њену огромност и
целину.
Знам да поседујем неке јединствене особине, унутрашњу лепоту и сврху, а
опет, део сам велике породице која расте и развија се у једном тренутку, у
заједничкој историји. Историја, важан темељ наслеђа наслоњен на
прошлост,чува у себи дубоке корене традиције која припада само моме
народу. На њој се заснива читав сплет духовних обележја. Не могу да
заобиђем јунаштво и непокорност мојих предака, а да у себи не пронађем
клицу снажне потребе да се суочим са неправдом и на њу одговорим, не
плашећи се што говорим истину. Вера у правду и једнакост свих људи,
потреба да се слаби заштите, а јаки подрже, део је културе стваране вековима
и ја сам поносна када их осетим у своме бићу.
Непресушан таленат, обележје моје нације, наслеђе су чије постојање
осећам дубоко у себи. У мени је снажна жеља да стварам уз помоћ маште,
али и своја дела остварујем. Бескрајне мелодије су свуда около, најшаренији
пејзажи маме да се уселе у моје цртеже, а хиљаду речи чекају да буду
употребљене у новим замислима мојих прича.
55
Живот зове. На том путу нема застајања. Велике догађаје и дела могу да
пробају да створе и мали људи. Осећам снагу да учиним нешто ново и
значајно, нешто што ће живети само по себи, довољно лепо и јединствено да
се може уклопити у сваку целину. Наоружана моћном снагом, потпомогнута
великим циљевима, охрабрена богатим наслеђем, не стрепим пред
неизвесношћу. Осећам, успећу!
Јана Кривошић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Лаж у оделу истине
Коју год да изаберете, она друга ће се светити и отежавати живот! И за
све је крив онај кројач што им је скројио исто одело...
Било је то давно... Нико се не сећа тачно када, ни у ком граду, већ
причу преноси како је чуо од неког тамо, а они други од неког онде...
Кажу да је једног дана у радњу старог кројача на гласу ушетала
прелепа жена по имену Лаж. Својом лепотом, шармом, осмехом,
очаравала је сваког на први поглед, не остављајући никог равнодушним.
Пред чарима те лепотице поклекну и стари кројач.
''Шта
моје
мајсторске
руке
могу
сашити
за
Вас?''
''Па... не знам да ли ћете умети, знате ли то...''
''Зар године искуства и чувено име нису знак да сам добар у свом
послу?'' упита старац.
'' Свакако, али прича се да немате више пуно посла, да Ваша одела нису
више на цени...'' изусти уз лукав осмејак Лаж.
''То је све због оне Истине. Та сурова жена нема милости!'' завапи
кројач.
''Познајете Истину?'' невино упита Лаж.
''Сва њена лица!''
'' Она носи дивне хаљине, да ли бисте ми могли сашити једну по њеном
калупу?''
Стари кројач се зачуди: '' Њене хаљине су скромне, једноставне,
непривлачне за око, за Вас је нешто раскошније!''
'' За почетак начините ми исту хаљину као у Истине'', рече Лаж и изађе
из радње.
После неколико дана Лаж ушета међ' људе у својим новим хаљинама.
Лепа и слаткоречива, обучена скромно и ненаметљиво, очарала је све и
брзо била прихваћена и вољена. Где год би се појавила, привлачила је
пажњу, око ње би се сјатило много људи. Својим кратким ногама
56
стизала је увек пре Истине и била оберучке прихваћена. Истина је
остала сама, по страни, одбачена, без и једне речи људи би јој окретали
леђа. Лаж је сваког дана постајала гиздавија и раскошнија. Мењала је
хаљине, све бљештавије и шареније. Људима је у друштву Лажи било
много лепше него са Истином.
Међусобно су се обмањивали, ласкали, варали, лажљивим речима тешили
и удварали... Слепи да увиде пропаст која им је претила.
Поштење је увек било уз Истину, као искрени и једини пријатељ.
Зато рече Истини:''
Ако нешто не учиниш, цео свет ће пропасти! Одлично знаш да је
све изграђено на лажима, непостојано и крхко, и лако се руши!''
'' Они само њу виде, само о њој говоре, само њој верују... Мени окрећу
леђа, као да сам ја она – превртљива, неискрена, дволична...''
''Истино, превише си блага и невидљива, ако се овако настави, свет ће из
темеља нестати!''
Једног дана, људи су, заслепљени лажним сјајем, од превише слатких
речи ожеднели и кренули на бунар да угасе жеђ. Што су више воде
пили, укус у устима бивао је горчи. Зачуђено су се загледали, не знајући
шта их снађе. Тада, као гром из ведра неба, Истина бљесну међу
народом. Њена једноствана и скромна прилика отрезни их од тог
слатког
отрова
и
људи
прогледаше!
''Истино, шта ћемо сад, цео свет си нам срушила?!''
''Свет грађен на лажима - несигуран је и кратковек''.
''Сад савете делиш, где си до сад била?'' забруја из масе.
''Увек међу вама, али окретали сте ми леђа, нисам била довољно добра за
ваше друштво, моје отворене речи нису пријале вашем уху... Да сте ме
слушали, ваш свет би сада био стваран и стабилан!''
Људи, бесни пре свега на себе и своју неспремност да се увек суоче са
Истином, потрчаше да ухвате Лаж и да је казне, али она нестаде међу
друге људе, у оделу Истине.
Тако и данас живи, у одећи Истине. А људи к'о људи - верују у
оно што желе и виде оно што им одговара, док Истина и Лаж воде
мртву, исцрпљујућу трку...
Ксенија Станковић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
57
Исповијест једне дјевојчице
Шта је са овим седмим два?
Сви су се у некога заљубили.
Бланка јури Марка.
А Марко? Ољу!
А Оља? Искрено да вам кажем
неку љубав нову.
Тако вам ја
к’о у бунилу сједим...
Док гледам шта се око мене збива,
долети до мене комадић папира.
Бранко ми пише:
Воли ме највише!
Нажалост Бранко,
касно ти стиже.
Моме срцу, неко други
је много ближе.
И тако вам седми два
јури од понедјељка до петка,
без иједног изузетка.
Јури без икаквог реда,
ал’ с пуно жара и воље.
Ко зна, можда и неког од вас
у љубавну замку улове!
Тада знали би и ви...
Теа Шобот 7.р.
ОШ“Петар Кочић“,
Наставница Нада Вуковић, Приједор
Звуци мог завичаја
Мој завичај је Косово и Метохија. Ја знам да нисам случајно овде, да
нисам случајно рођена на Космету и да нисам случајно свој први корак и
своју прву реч проговорила на овој земљи. Мене за Космет веже љубав и
савез, савез срца и оданости.
Добар и миран живот, без страха, за мене је сан. То је сан ружичасте
боје. Овај сан сањам сваке ноћи, али када се ујутру пробудим схватам јаву и
стварност, и осећам страх у срцу.
Растемо у време када се воде ратови, у страху због тога ко смо и којој
националности припадамо. Размишљам о томе и сетим се да нас уче да су сви
људи исти и да сви имамо иста права. Због тога мени ово звучи веома
иронично и веома је тешко поверовати у то. И поред свега овога, страх који
осећам, проводећи дане у свом завичају, не спречава ме да уживам у овој
лепоти, коју ми он пружа.
Све буја, песма и звуци мог завичаја се јасно чују. Завичају, песма си
сваког цвета који се у пролеће, борећи се са кишом, снегом и ветром, провуче
58
кроз зелену траву и улепша сваки део мог завичаја. Стих си процветалих
поља, која милују испуцану и тврду земљу, као и мајска киша.
Лепота пролећа, песма птица, сјај сунца, благи ветар, кап кише, мирис
цвећа, лет сваког лептира и сваке пчеле, то су звуци мог завичаја. За мене је
мој завичај најлепша груда земље на свету.
Стазе живота се преплићу и разилазе, али само је једна којој се увек
враћамо, место које не желимо да заборавимо, место пуно успомена. Због
тога за мене не постоји ниједно друго место на целој планети,које би могло
заменити мој завичај и његову лепоту.
Милена Јевтић 8.р.
О.Ш. „Свети Сава“,
Сушица - Бадовац
Кад људи раде
Кад бакине руке месе хлеба
Брашна,квасца, воде, колико треба
Ал' бака певуши и то се слуша
И хлеб је мек као њена душа.
Кад ујка седне за рачунар,
Милује тастатуру к'о да није ствар
И прави неке програме јаке
Који решавају проблеме сваке.
Кад тетка моја хаљину кроји,
Сантиметре и бодове она броји,
Лакоћом естете модел боји
И та хаљина сваком лепо стоји.
Кад моја мама часове даје,
Образи јој румене,очи сјаје,
граматичке недоумице она руши
С неком лакоћом,да све се пуши.
Кад тата маказе узме у руке
Тишина је свуда и нема буке,
Фризуру заносно он рукама ствара
Са пуно љубави, вештине и жара.
И све што човек чини и прави
Душу ће имати ако у то душу стави
И облик ће бити леп и нежан
Јер душа је састојак неизбежан.
Алекса Марјановић 8.р.
ОШ „Др Арчибалд Рајс“,
Наставница: Љубинка Марковић,Београд
59
III НАГРАДА
И засја светлост Христа услед мрака незнабошства
Мрак се надвио над светом,
а нигде ни трага побожности,
маглу и густе облаке незнабоштва,
разведри мали зрачак светлости.
Тада целом свету свану зора
и пробуди им наду
да није цео свет грешан, већ чист.
Ово Божје сунце не беше нико
други,
до сам Исус Христос.
Много је људи прихватило Христа,
сунце је проширило своје зраке,
и допрло до људске душе сваке.
Нажалост, не може свак разумети
ову веру у Бога,
или за неке ово беше превише
доброте,
па грешници учинише стога,
велики грех.
Нашу једину наду су разапели,
и никад неће тачно сазнати зашто,
зашто су нам га одузели.
Али Божја снага беше већа и
Христос васкрсну.
Самим тим посла нам важну
поруку
да није важно где је његово тело,
да вера треба у нама да остане.
Колико год било непожељно,
хришћанство је јако и зато постоји,
да људи верујући у Бога победе
зло.
Нешто ће нас увек враћати у
прошлост, то неће бити
понос,то неће бити победа,
биће то грешка и велика беда.
Зато, знам да ако је Божје
срце толико велико да нам
највећу грешку опрости,
чему нама људски понос и части,
ако наше срце није толико велико
да нама самима опрости грехе
које учинисмо и чинимо.
Анђела Гојковић, 6.р.
ОШ ''Филип Вишњић'',
Водитељ песничке радионице -Миланка Јузбашић, Београд
60
Матерња мелодија у мојој души
У свачијем животу постоји особа због које је постала оно што јесте,
захваљујући којој иде најбољим путем, особа која никада не тражи „хвала“,
већ само твоју срећу и осмех. Особа која је најбитнија у животу, жена која
заслужује само похвале, захвалнице и титулу најбоље.
Та особа, та жена, јесте мајка. Она није само делић мог срца, она је цела
половина. Она нема само један посао-мајка, она је ту да салуша и као
пријатељ. Она је нота у свакој мојој композицији кроз живот, она је моје
сунце у тами, мој свитац и месец у ноћи. Својим осмехом осветли ми сваки
дан. Има најтоплији загрљај, најмекши додир, најлепши осмех, најбоље
савете, најмудрије речи. Она је жена, али не обична жена. Она је посебна јер
је мајка, мени једна једина. Њене речи и сваки савет чувам у глави, а загрљај
и топао додир у свом срцу. Она свира за моје срце, пева за моју душу. Њена
мелодија ће заувек бити упамћена и моја захвалност према њој је неизмерна.
Волим је, она то зна, као што и ја знам да ћу цео живот живети са матерњом
мелодијом у души.
Маја Бећировић 6.р.
ОШ“Доситеј Обрадовић“,
Наставница:Катарина Варшиц, Баранда
Успаванка
Мрак је и будан си,
Али знам да ти се
спава
Ухвати ме за руку,па
да кренемо.
Лећи ћеш у кревет,
А ја ћу те повести у
облаке од маште
Откључаћу врата и
пустити те у сан.
А онда кад се све
пробуди у стварности
Ја ћу те дати другом
човеку
Да те чува док ја
одмарам.
Тамо ћеш остати
Док у машти буде
дан,
Дуња Павлица 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица,Ковиљ
61
Мој крстић око врата
Живот је лавиринт са много стаза. Само једна од тих стаза је права и
само ће нас она одвести до жељеног циља. Ићи том стазом није лако јер она
је пуна успона и падова,цвећа и трња,среће и туге. Са вером у Бога, свако од
нас, носи крстић. Крстић који ће му осветлити пут и заштитит га од зла.
Задојена православним мајчиним млеком, окупана светом водицом и
крштена у кумовим рукама, ја сам девојчица која поносно носи свој крстић
око врата. Он је моја снага. Њему се помолим када ујутру угледам нови
Божји дан и увече када себи и својим најмилијма пожелим мирну ноћ.
Крстић је моја нада, нада да ћу да успем и онда када је пут посут
трњем, нада да ће ми сваки дан бити благословен, срећан и успешан. И онда
када сам болесна, крстић је ту, уз мене. Дрхтавим рукама га додирнем и
добијем снагу којом се борим да оздравим што пре, јер само здраво биће
може бити срећно.
Крстић је моја амајлија, моја звезда водиља,бакља која ми осветљава
пут. Увек је ту да ме подсети ко сам и одакле сам.
Кристина Бубања 6.р.
ОШ „Живко Љујић“,
Наставница:Сузана Матић, Нова Варош
Најљубавнија прича, а ни речи о љубави
На путањи светлуцаве месечеве светлости, омеђена бескрајним
пространствима великих и недостижних, а често и несхватљивих
идеја,изазовно тече, лагано се оубличава и оснажена комешањем сребрне
прашине нових идеја, расте сажета и јасна, једна сасвим нова прича.
Она неће отићи даље од мале,уске улице, изгубљене у лавиринту
пространих квартова великог града. „Улицу зимских снегова“ немојте
тражити на карти, јер она тамо не постоји. Не трудите се да пронађете на
списку њених станара женско и мушко име на слово Ј, јер их нема.
Своју пажњу одвојите и од њених становника, веселих, немирних
духом,радозналих или каквима их већ замишљате.
Све су то замке у које вас мами, како би неопажена учинила магију и
проникла у скривене догађаје, у пролазу између зграда 27 и 28, а затим
несметано и неприметно изаткала танку невидљиву нит којом ће сасвим нова
прича спојити та два улаза .
62
Девојчица из броја 27 воли да дуго, седи у месечином осветљеном кутку,
чита или размишља, а најчешће машта. Труди се да реши тајну. Тај магличаст
сноп светлости, у коме се купа њен сањалачки поглед, често се зауставља на
бршљеном уоквиреном прозору на кући 28, тачно преко пута. Њен поглед
лута даље, у саму унутрашњост просторије. Кроз квадратни оквир она види
готово све: зидове облепљене постерима, прегршт књига и часописа на
полицама. Кроз бршљаном обрастао зид она чује мелодију добро познате, на
акустичној гитари, одсвиране песме.
Све је на дохват погледа и слуха, а мисао ипак не успева да ухвати смисао.
Нешто недостаје. Ко је загонетни свирач што се оглашава у касним вечерима,
чија је музика толико снажно погађа и нагони на сањарење? Ко тако вешто
буди у њој скривене жеље и наде? Хоће ли га видети? А шта ако је све само
сан? Хоће ли буђење бити разочарење? Мора открити.
Устаје и прилази прозору, замагљено окно прикрива јој лик, идеју више
ништа не може да заустави. Она ће га пронаћи.
Дечак из броја 28, у засенченом углу собе, далеко од погледа, од садашњег
тренутка, далеко чак и од сопствених мисли, утонуо у звук гитаре, занет
стихом који тече, обојен његовим дрхтавим и жељама натопљеним гласом,
сањари. Пространства његових снова настањена су од оних, духу тако
приступачних ствари , до оних потпуно несхватљивих, које би да открије, али
и да сакрије машта једног дечака. Снови се нижу, а његов поглед често лута
по замагљеном прозору куће преко пута. Кроз њега готово ништа не назире,
али осећа снажне одблеске немира, необичну тишину и загонетну
различитост.
Готово на дохват руке, један свет остаје затворен. Зна он да постоји
силуета, нежна и танка, готово прозрачна, дуге валовите косе, чије обрисе
кроз маглу разазнаје и добро их познаје. Жели да упозна тајанствену и
необичну прилику, јер до сада му се није догодило да може да схвати нешто
што не може да види. Разуме њену тајанственост, а волео би и да она разуме
његову знатижељу. Зато јој шаље умилне звуке свог инструмента са надом
да ће она умети да их протумачи.
Време тече и нема ништа против да се бескрајно много оваквих дана
понови, али сребрна нит, изаткана од најфинијих снова и жеља, на стази
месечевог зрака, одлучује да баш ове вечери, у малој улици, у запећку
великог града, учини преокрет у животима раздвојеним магличастим
тајанством.
Довољан је један покрет руком, она ће га учинити. Девојчица је дланом
обрисала орошено стакло.
63
Кроз сребрни сноп што светлуца, дечак је угледао поглед очију бисерног
сјаја. Тај поглед му се насмешио.
Тиха ноћ открива звуке тише од ње саме. У њој се чују силовити откуцаји
два срца. На нитима једног новог осећања почиње нова прича. Сребрна
светлост ноћи ствара тајну и чува је...
Јана Кривошић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Једна кап...
'' шта све може да стане у капи мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртани цвет
и још ће остати толико
да се напише...'' *
Сећање на једну могућу љубав...
А шта је то љубав?
Кад се загледаш у небо и молиш га за један његов поглед.
Кад се загледаш у сјајну звезду и молиш за један осмех.
Кад се загледаш у зелену траву и молиш да заједно ходате по њој.
Кад гледаш у сат и бројиш мунуте, радујући се када ћеш га видети.
Кад нацрташ срце.
Напишеш два имена, а онда га прободеш љубавном стрелом.
Ех, да ми је кап среће.
Један секунд.
Само, тај секунд није био довољан.
Био је неко коме сам могла веровати.
Ко је могао бити део мог живота.
Тај осећај зовем љубављу.
Али, једно сунце не сија само за мене.
Једна птица не лети само за мене.
Један цвет не цвета само због мене.
У капи мастила бледиЈедан дечак је могао волети само мене!
Исидора Васовић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
64
Умем да волим
Волим свет око себе, ливаде, птице, цвеће и пружам руке њима да их
загрлим и осетим срећу. Док пролазим улицом крај дрвећа, чујем звук ветра
који ми шапуће чудну причу. Онда застанем да је чујем до краја. Сваки пут је
другачија, лепша, узбудљивија и занимљивија.
Сваки цвет који промоли латице, пружа ми свој јединствени мирис као дар
за моја осећања према њему, јер свако од њих осећа моју љубав.
Волим овај свет око себе, али највише волим људе без предрасуда. Није
ми важно ко су они. Да ли су црне или беле расе? Чиме се баве? Које су вере?
То нису моја мерила. Оно што краси људе је доброта, осећајност, љубав коју
нам могу пружити и тако нам помоћи да будемо бољи људи који завређују
безусловну љубав.
Гледам свет око себе очима пуним сјаја и видим моје узане сокаке,
градове и села, брда, равнице, сјајно сунце и увек се пробуди осећај љубави,
срце закуца брже, као да ћу да полетим. Тај осећај ме диже у висине и буди
ми машту, па у машти путујем и ширим љубав по целом свету. Волим осећај
са којим се будим сваког дана, јер ја само волим да волим.
Умем да волим сваки камен, сваки педаљ моје земље, цвеће и птице, све
велике и мале ситнице. Волим људе и песму птица, волим дечји осмех и сузу
у оку, јер само када волим, ја живим. Све што волим негујем, љубоморно
чувам и нежно пазим.
Зато сви ви који умете да волите тако бескрајно као ја, научите сваког
како се воли живот и свет око себе. Свако ко не уме да воли, нека застане и
саслуша причу о љубави коју шапуће сваки цветак, свака птица и свако дрво.
Чућете умилни глас свог срца и онда ћете знати да волите као ја. Јер ја умем
да волим.
Анђела Јевтић 8.р.
ОШ „Свети Сава“,
Сушица-Бадовац
65
Гуслар ми је приповедао о ћирилици
Корени су наше матице
уткани у свако слово ћирилице,
заливани сузом Плаве гробнице,
чувани молитвом Тројеручице.
Од давнина, како је записано,
увек читај како је написано
и пиши као што говориш
да родослов свој не заборавиш.
Зато уинат олујама света,
док год постоји ова планета,
стојиш гордо уздигнуте главе
и Срби те заувек кроз писмо славе.
Ана Петров, 8.р.
ОШ „Др Арчибалд Рајс“
Наставница:Љубинка Марковић, Београд
Верујем у љубав
И кад облак сунце скрије,
Кад данима тужно киша лије,
Кад ветар оштро у лице бије –
Веруј у љубав!
Кад мраз удари са свих страна,
А душа дрхти од хладноће сама,
Кад пола дана „поједе“ тама –
Веруј у љубав!
Кад мислиш да излаза нема,
Кад зуриш у празно ко бена,
Кад за све је превелика цена –
Веруј у љубав!
Када те лоша срећа снађе,
Кад све тоне у безнађе,
Кад потону и последње лађе –
Веруј у љубав!
И када не верујеш ни у шта више,
Кад рука само тужне риме пише,
Кад тело све теже може да дише –
Веруј у љубав!
Алекса Марјановић, 8.р.
ОШ „Др Арчибалд Рајс“
Наставница:Љубинка Марковић, Београ
66
Матерња мелодија Србије
Чудна је то земља, са свих страна
пуна лепота, врлина и мана,
пуна река, планина, шума, њива,
у њој расте кромпир, жито и
шљива.
У њој су топли и срдачни људи,
у њој се тек после десет буди,
у њој се мало ради а пуно слави
и свако је геније у својој глави.
Моја је земља рај за све људе,
у њој свако весео мора да буде,
у њој се вино и ракија пече
и излази се скоро свако вече.
Свако ко са стране код нас дође
„добродошлицу“ мора да прође,
да једе ћевапе, кајмак и сарму,
нико не одолева нашем шарму.
И, наравно, мора да се игра и пева,
и највећи сан код нас ужива се,
снева,
мора да се свађа, ал и суза да се
пусти
и пије се само ракија, никако сок
густи.
Свако ко једном у нашу земљу дође
не мили му се кући својој да пође
и научи да псује и да воли и да
пије,
ко Србију не зна, тај нигде био
није!
Алекса Марјановић, 8.р.
ОШ „Др Арчибалд Рајс“
Наставница:Љубинка Марковић, Београ
Видeло
Свeж планински ваздух јe улазио кроз отворeн прозор у дрвeну кућицу и
лагано силазио прeма мом крeвeту будeћи мe из сна, кад зачух татин глас
“Добро јутро, хоћeмо ли у лeпу шeтњу”? Опијeна ваздухом који мe јe боцкао
по носу, упитах тату да ли ћeмо у шeтњу прe доручка, а он одговори
“Наравно, враћамо сe прe нeго мама спреми уштипкe”. Обукла сам сe
брзином планинског вeтра, јeр јe на Јавору свe планинско - од цвeћа до хранe.
Попeли смо сe на врх Јавора, до гроба мајора Илића и њeгових војника
који су ту, како тата рeчe, оставили својe животe бранeћи Србију од најeздe
Турака са свих страна. Спомeник, као и крајпуташи око њeга јeдноставни су
камeни симболи са уклeсаним статуама војника и тeшко читљивим
натписима порeд тих рeљeфа, са свих стана. Нeкада су били обојeни јарким
бојама што показују остаци. Најуочљивија јe плава боја и сиво – зeлeна, коју
67
су обојили многи лишајeви и маховина показујући врeмe којe сe налази иза
њих. Били су опасани зeмљаним бeдeмом који као да их јe чувао од турских
куршума нeкада давно, а данас их штити од вeтра, снeга и заборава. Тата јe
крeнуо од јeдног до другог и јeдног трeна рeчe “ Ево га”. “Шта, eво га”,
упитах знатижeљно. Поглeдах у тај камeни стећак и са тeшком муком
прочитах да на том мeсту од турскe кубурe овај свeт напусти Максим. “То јe
твој чукундeда, Машо”, рeчe тата са поносом. “Твој чукундeда, а мој прадeда,
отац мог дeда Станоја, који јe овдe погинуо 1876. у нe знам ком по рeду
српско – турском сукобу, борeћи сe са мајором рамe уз рамe и бранeћи овај
дeо границe са Турском, чувајући српску нeјач на Кушићима и Ивањици”.
Била сам потпуно збуњeна, никада ми нико о томe нијe причао, нисам ништа
знала, о историји тог дeла мојe породицe, о њиховим патњама и муци коју су
имали, да би прeживeли и сачували слободу у овом дeлу Србијe. “ Причај ми
о томe тата, причај ми о чукундеди и прадeди”, рeкох нe размишљајући вишe
о уштипцима, кајмаку и топлом тeк помужeном млeку, који су нас чeкали у
нашој дрвeној кућици коју јe чукундeда Максим направио још половином 19.
вeка.
Бeз трункe оклeвања почeо јe причу о својим прeцима, која сe прeноси
са колeна на колeно и прeдставаља завeт будућим гeнeрацијама, причу која сe
никада нe смe заборавити и коју трeба да на овом мeсту прeнeсeмо својој, још
нeрођeној дeци. Прадeда Станојe и њeгов брат близанац Станимир су били
најмлађи у породици, која јe тeшко живeла јeр јe отац Максим погинуо одмах
по њиховом рођeњу, а мајка Милунка јe с муком одржавала оскудно
планинско имањe. Срeћа јe била, да јe имала још три сина Микајла, Милуна и
Здравка, који јe чeсто био болeшљив па јe ваљда јe због тога такво имe добио
од кума када су га крстили. Синови су, колико су могли својим нeјаким
рукама, помагали око стокe и обрадe зeмљe. Почeо јe Први свeтски рат 1914.
годинe, крeнула јe мобилизација, Микајло, Милун и Здравко су по годинама
стасали за војску те обукошe униформe. Станојe и Станимир осташe на
имању да помажу мајци. Војска одe из сeла, којe оста само са жeнама и
дeцом. Њих двојица отрчашe на чуку, на гроб Максимов јeр сe одатлe
најбољe видeло крeтањe колонe која јe крeнула у правцу Санџака и Црнe
Горe.
“Станимирe, одох и ја, нe могу оставити Здравка са оним вeтропирима,
знаш да сам ја увeк водио бригу о њeму”. Станимир климну главом и са
сузама у очима, лицe прислони на очeв гроб. Станојe лeжe порeд њeга
ослонивши образ на оштру траву и глeдајући га у очи рeчe:” Станимирe,
братe мој, вратићeмо сe ми сви кући живи и здрави, јeр ћeмо бити зајeдно, ја
ћу нас чувати свe. Никомe нeћe фалити длака са главe, то ти обeћавам, а тeбe
68
завeтујeм да чуваш сeстрe и мајку, и да сваку ноћ у прозор прeма Голији
ставиш лојаницу која ћe горeти и сијати, и показивати пут до кућe у ноћима
бeз мeсeчинe”.
Након тога отрча за колоном која јe вeћ доста одмакла. Док јe трчао прeма
колони, тог лeтњeг дана, нијe знао да трчи право у пакао прeласка прeко
албанских снeгом завeјаних планина и у канџe дволичности албанских
плeмeна, који су упркос дозвољавању прeласка војскe прeко њихових
тeриторија, покушавали да убију свe што јe успeло да побeгнe из загрљаја
вeликe хладноћe и глади. Таква злоба ћe кад тад изаћи на видeло јeр умeсто
да напаћeнe борцe понудe кором промрзлe пројe, они су их нападали као
осицe да им отeжају прeлаз прко планина.
Тата видe сузe којe су сe свe врeмe сливалe низ мојe образe, и рeчe:
'' Хајдe, идeмо на свеже млeко и уштипкe, мама јe вeћ сигурно љута што сe
охладило”, и крeнусмо лагано прeма старој брвнари, а мeни јe стално био
прeд очима, дрвeни стари прозор, кроз који ми јe јутрос ушао тај диван и
рeзак планински ваздух, и Станимирова ватра догласница од свeћe лојаницe,
на том истом прозору која јe Станоју и старијој браћи показала пут у ноћи
бeз мeсeчинe.
Маша Вуловић 8.р
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
69
ПОХВАЛЕ
Од шестог до осмог разреда
Ћирилица
Слова лете, речи праве.
Речи лете као птице.
Ето нама реченице.
Ни слова ни речи ни реченице
Нема без Вука и ћирилице.
А, опет сви се држе латинице.
Драги дечаче и мила девојчице,
Маните се латинице, ето вам писма вашег,
Ето нам свима ћирилице.
Емилија Банић 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица, Ковиљ
На таласима успаванке
Дуга је ноћ пред нама
А чедо лепо сања
Мајка га ушушкала нежно
И поче успаванку милу
Месец чеду дарује сан.
Мајка је крај чеда свог,
Са њим дели дар,
За обоје дуг и ведар сан
Драгица Пешић 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица, Ковиљ
Мој матерњи језик
Мој матерњи језик многима је
необичан,
Ћошкаст, угласт, ал' одличан.
То је наш језик волим што је мој,
Никако не мењам српски језик свој.
Лак је кад си срећан, боде кад се
намрачиш,
Али ти који га чуваш пуно њему
значиш.
Мој матерњи језик учи се у школи
И пуно га деце целим бићем воли.
То је језик наш.
Јована Угљеш 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица, Ковиљ
70
Вера
Да нађемо истинску слободу
Да се вратимо на пут човечности,
Да светлост нађе пут,
Да нада нађе пут.
Дуг је пут до вечности
Јелена Самочета 6.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Ивана Павлица, Ковиљ
Умем да волим
Шта смо били ми?
Познаници, другови, или пак...
Знали смо се од рођења.
Пробудих се са чудним осјећајем у
грудима.
Тежак неки притисак, мучнина...
Необјашњиво је то, то у мени.
Мрак пред очима.
Ноћ...
Ауто...
Брзина...
Родитељи и он...
Болница!
Морам тамо!
Видјела сам га, али он мене није!
Све сам чула, али он никога није
могао да чује.
Брисала сам сузе...
Од немилог догађаја прошла су три
мјесеца.
Данас сам га у жељи видјела.
Очи му нисам могла сагледати.
Често подижем поглед ка небу:
у жељи,
у хтјењу,
у молитви,
да видим његове плаве очи.
Анабела Ђокић 6.р.
ОШ“Петар Кочић“,
Наставница Нада Вуковић, Приједор
Лик из мог детињства
Мој добри дјед Васо...
Умро је прије неколико година,
али остало је неизбрисиво сјећање на њега.
Свако годишње доба буди лијепе успомене...
У прољеће, он и ја, гацали смо по локвицама,
осталим по путу послије кише.
Када смо се мокри враћали кући,
он би говорио: „Наишло неко ауто“...
Ја сам подржавао ту његову „истину“.
Љети, одлазили би до оближњег шумарка
и брали јагоде.
71
Он их није јео.
Сваку убрану давао је мени.
Није било јесени,
да није засадио воћку
коју је намјењивао: Тањи, Јелени, Његи, Невену, мени!
„Нека моји унуци,
кад ме не буде, помињу моје име!“
Све нас је једнако волио.
Зима ме највише сјећа на дједа.
Излазио би с нама на снијег
да правимо Сњешка:
ко ће већег моћи!
А онда је опет дошло прољеће...
Добри мој дјед најдражи лик из мог дјетињства!
Иван Гарић 6.р.
ОШ“Петар Кочић“,
Наставница Нада Вуковић, Приједор
Бака
Чувала ме кад сам био мали.
Најљепше успомене из дјетињства
везане су за њу: Моју баку Радојку!
Причала је најдивније приче и
бајке.
Кроз живот мудро је корачала.
Стекла је велико животно искуство
и несебично га дијелила са нама.
Говорила ми је да је књига човјеков
највећи пријатељ: „Зато, читај,
читај сине и не жали!“
Био сам несташно дијете.
Газио бакино цвијеће, разбијао
вазне.
А она?
Само се смјешкала:
„Нека, шта зна дијете!“
Била је мој штитоноша,
моја сигурност!
Како је само укусна јела спремала!
И данас осјећам мирис њених
колача.
А кад сам био прехлађен?
Е, ту је била без премца
са својим народним лијековима.
Помињала је често за мене
Пелагића неког.
Плела ми је капе и џемпере разних
боја.
Живјећеш вјечно у мом сјећању!
Хвала, ти бако, за све!
Драган Билбија 6.р.
ОШ“Петар Кочић“,
Наставница Нада Вуковић, Приједор
72
У сну сам чуо глас
Током хладне зимске ноћи, у сну
сам чуо глас.
Диван и мек!
У њему сам нашао топлину.
У њему сам нашао спас.
У сну сам чуо глас.
Њежан и мио!
Он је сваку моју бригу умирио.
Он ме развеселио.
Он ме вољом испунио...
У сну сам чуо глас.
Миран и тих!
Он бијаше познат ми.
Али...
Током хладне зимске ноћи,
у сну сам чуо глас.
Диван и мек!
Чух га тек на тренутак.
А онда...
Изашло је сунце: СВАНУТАК!
Лука Митровић 6.р.
ОШ“Петар Кочић“,
Наставница Нада Вуковић, Приједор
Нешто о зими
На осмијехе и поразе,
На сусрете и растанке,
На додире и свитања.
Зима ме подсјећа.
На вечери и јутра,
На јуче и сутра,
На тебе и мене,
Увијек на нас.
Зима ме подсјећа.
На снове у двоје,
На моје и твоје,
На медене јабуке
И лажне заруке.
Зима ме подсјећа.
На кестење вруће,
На пут до куће,
На хладне руке
И љубавне муке.
Зима ме подсјећа...
Лука Митровић 6.р.
ОШ“Петар Кочић“,
Наставница Нада Вуковић, Приједор
73
Непокорна си земљо моја
Земљо наша, мила
мати,
кол'ко год те други
хтелинећемо те никад дати
много смо те
заволели.
Смерно чуваш ти у
себи
тугу, радост и
доброту
захвални смо и ми
теби
за сву раскош и
лепоту.
Сваки камен земље
ове
чували су , борци
стари ,
сад нас наша земља
зове
да следимо тај пут
прави
Ања Ашћерић 6.р.
ОШ „Слободан Савковић“,
Наставница:Радинка Шљукић, Стари Бановци
Звуци мога завичаја
Завичај... То место нам је увек било јединствено, посебно. Место на коме си
одрастао, проводио најдрагоценије тренутке са породицом. Место у коме си
пуно тога научио. То место са дивним звуцима заузима важан кутак у мом
срцу.
Мој завичај је Баранда, село у Војводини. Село са посебним звуцима,
тајанственом лепотом и прелепом локацијом. Краси га диван пејзаж,
бајковита околина и фини људи. Звук поља, игре ветра кроз шуму, песма
талентованих птица, шум свежине села... Звуци који опијају попут цвећа или
музике. Не слушају се само ушима, него и срцем, јер ћете тако чути оно
најлепше. Заносан звук Тамиша вуче вас себи, ка обали. Занимљив звук
богатих, плодних и златних њива док им ветар мрси косу од жита, чини
сељаке поносним на свој крај. Мириси који допиру из кућа после бакиних и
маминих специјалитета учиниће вас љубоморним на њихове укућане.
Гласови које чујете на сваком кораку шетајући Барандом су веома пријатни,
доносе задовољство и уживање.
Најлепша музика мога завичаја јесте звук добродошлице. Свако ко залута у
ово село, може га чути, и ко год буде посетио Баранду, нек је обавезно
ослушне и срцем. Тако се чују најлепши звуци мога завичаја.
Маја Бећировић 6.р.
ОШ“Доситеј Обрадовић“,
Наставница:Катарина Варшиц, Баранда
74
Умем да волим
Волим када сунце сја
и небо је ведро.
Волим када ноћу звезде сјаје
као сребро.
Волим осмех на дечјем лицу,
волим и птицу ластавицу.
Волим песме шаљиве,
волим лепе хаљине.
Волим пријатеље своје,
уз то волим и лепе боје.
Волим очи браон боје,
волим љубав, машту, игру,
волим и оне лепе шаре на тигру.
Волим слаткише,
иако више нисам мало дете,
волим куце, маце, зеке.
Можда Вама звучи чудно,
али то не бих желела ја.
Моја је животна жеља,
„да будем вољена“ !
Јер мени кажу сви
да умем да волим !
Анђела Јовановић 6.р.
ОШ „Свети Сава“,
Сушица – Бадовац
На таласима успаванке
Плео сам мрежу, плео
док се нисам уморио и сео.
Гледао сам своје ремек дело,
кад кроз њега замало прође
једно мало бело чело.
Уплаших се тада да ми је срушен дом,
Али мало бело чело оде шумом.
У те танане нити уложих много труда,
зар све да ми сруши мала глава луда.
Обазрем се, погледам, оде путем својим,
наставих да спавам, немам чега да се бојим.
Александра Бурка 6.р.
ОШ „Светозар Милетић“,
Наставница: Јасмина Пешић-Петаков,Лок
75
По језику си све што јеси
Реч српска је извор мог осмеха,
драгоцени бисер младих година,
сећање драго храбрих прадедова,
ризница памћења и утеха...
Не могу бити то што јесам
да ми није матерњег језика,
да ми није опанака златних,
да ми није хаљина белих
цветном граном шараних
да ми није фруле чобана
усамљеног,
да ми није прабабе моје Марије,
њене бајке чаробне и искрене
и на тавану шкриње драгоцене
у којој су реликвије похрањене.
Зашуме у трошној кући од земље
гласови давних копача,
зачује се на ветру клепетуша
овна предводника,
заголица сећања шкрипа бунара...
Сви се порази забораве.
Певушим песму давну и дивну,
мелодију коју памте векови,
волим је нејаким гласом, али
не дам да ми је одузму туђи
ветрови.
Изговарам речи детињства својих
прадедова
и мојим завичајем оживе
радости давне, а опет моје.
Радосна цика деце на вашару
гласови сладолеџија, содаџија...
надживели су време и жеље,
Надживели су ратове и поразе,
они нас својом чаролијом
воде кроз безнађа и успехе...
речи старе српске: истина,
крајпуташ, љубав, нада,
неимар, слобода, мир,
милосрђе, колевка и опраштај
дају нам снагу
кад мисли задрхте
кад се од лутања заморимо
кад се у мору страних речи
занемимо...
од лепоте и звучности језика нашег
трепере нове љубави,
од његове оштрине
стрепе лажљиви,
у њему се сливају сви дани мога
народа,
из њега зрачи светлост и буди се
нада.
Ема Стојановић 6.р.
ОШ“Вук Караџић“,
Наставница: Станиславка Велевски, Кладово
76
Завичај
Свако мора имати корење,
да сазна докле оно води,
и да ли нас бар једно сећање,
кроз живот тамо одводи.
Први уздах, први покрет,
прва реч, први поглед,
први осмех, први глас,
прва нада, први спас.
Прва љубав, прва срећа,
прва достигнућа, већа и већа...
Први осећај када се воли,
прве сузе, прве боли...
Сећања из мог краја
су успомене завичаја.
Могу отићи било где,
срце ће и даље да куца најјаче,
за њих тамо, тамо су сви,
који ми највише значе.
Породица, родбина и другари,
срећу су ми безусловно дали.
Кућа, земља, небо, сунце,
идем тамо где ме води срце!
Срећа из мог краја
су успомене завичаја.
Одлазим тамо срећна да будем,
да одлетим у домовину издалека,
осећања у мени да пробудим,
кад видим мајку која ме чека,
кад видим оца да плаче,
кад видим све који ми значе.
Прошле су године туге и сете
пробудило се у мени срећно дете.
Љубав из мог краја
су успомене завичаја.
Анђела Гојковић, 6.р.
ОШ ''Филип Вишњић'',
Водитељ песничке радионице -Миланка Јузбашић, Београд
Молитва
„Овим побеђуј и овим се бори“,
Исус Христос Константину
прозбори.
За живота свога Хришћанству се
придружи
и са вером и Мајком нашом се
удружи.
Наговори народ, пренеси му речи
моје,
за крст часни и Хришћанство да се
боре!
Са вером у Бога бори се и сазнај
да помагжући људима пут је твој у
рај.
Помоћу крста и вере победићеш зле
зато веруј Њему и корачај уз свете.
Нема већег краља од небеског Оца,
као ни љубави до светог Исусова
срца!
77
Ксенија Матовић 6.р.
ОШ ''Филип Вишњић'',
Водитељ песничке радионице -Миланка Јузбашић, Београд
Исповест једне девојчице
Девојчица се једна молила, молила,
да се једна вила створила.
Чула је причу од баке и деке,
да су виле биле мршаве и лепе.
Смејала се и смејала
док их није видела.
Уплашила се јако,
плакала је полако.
Отишла је у собу,
села на кревет.
Тако је остала до девет!
Она се поново молила, и молила.
Што се вила створила?!
Бака је ушла у собу
и погледала унуку (своју).
Испричала јој је причу,
да виле не постоје.
То је само рекла,
да отера њене снове.
Девојчица је питала,
„Ко је то био?“
Можда сам ружан сан снила?!
Клаудија Барна 6.р.
ОШ „Светозар Милетић“,
Наставница:Јасмина Пешић-Петаков, Тител-Лок
78
''Чудан је овај свет у мени кад све пожути и порумени’’
Расула киша
стаклене перле
на све стране,
невидљивом руком вешто их ниже
на жице крај пута,
док једна девојчица замишљено
лута.
Стопала тајну шапћу
опалом лишћу
о скривеном трагу,
ушушканом у овом прелепом
граду.
Невидљива нит стопала
до срца се плете,
траг говори заљубило се дете.
Ветар невидљиве пољупце
на румене образе шаље
и шири моја једра
да летим даље.
У грудима срце трепери
и тело дрхти
попут листа на грани,
некако су ми чудесно лепи
ови кишни јесењи дани.
Јер чудан је овај свет у мени
кад све пожути и порумени.
Срце чудне сигнале шаље,
а ја попут листа,
ношена ветром,
раширим руке, у топли загрљај
летим
да са својим голубом
на жицу од стаклених перли
слетим.
Ксенија Станковић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Прабакин чудесни дан
Ови топли, спарни дани лета које су на измаку, пролазе споро. Друштво се
раштркало на све стране - неко на море, неко на планину, неко на село, а ми
који остадосмо у крају, одиграсмо све игре овог света, испричасмо све приче,
жељни нових авантура...
С првим августовским данима у црквенско двориште стигоше приколице са
флиперима, стоним фудбалом, рингишпилом
и осталим вашарским
занимацијама. Њихов долазак најављивао је скору сеоску преславу Свету
Марију Магдалену, када је и сеоски вашар. Нова забава стигла је у крај.
Пошто сунце зађе, ето нас у црквенском дворишту. Новац одлази на
рингишпил, флипере, и џепови убрзо постају празни и изврнути. Остатак
вечери довијамо се како да дођемо до новца, свесни да смо сви до једног
данашњи џепарац врло брзо потрошили.
79
Ништа до сутра. ,,Али сутра је пензија !" довикну весело Јоца.
Задовољно смо се смешкали и трљали руке јер зна се да се баке и деке тог
дана баш ,,отворе".
Четвртог августовског дана сунце се борило са кишним облацима, који су
претили да нам упропасте вашарску забаву. Хитрим кораком Таша и ја
пођосмо код баке и деке. Пошто стигосмо, изљубисмо их и пожелесмо им
срећну преславу, а затим их остависмо да заврше послове око славске
трпезе. Потражисмо прабаку која нам се веома обрадова јер је овог пута
успела да нас препозна. Због старости нас често не препознаје, нама је то
смешно и забавно мада знамо да то није у реду. Из старог новчаника извади
хиљадарку за сваку од нас: ,,Узмите, децо, била је пензија."
Па стварно је заслужила да је поведемо на вашар!
Повезасмо јој нову мараму, и полако, да нас деда не види, кренусмо низ
улицу. Гласна музика допирала је са вашара. Бака се смешила, очи су јој
имале неки посебни сјај док је гледала у вашарско шаренило и корпе
рингишпила које су летеле високо. ''Баба, хоћеш један круг?" упитала сам је.
Климала је главом широм отворених очију, некако чудесно срећна. Застајала
је бака поред сваке тезгице. Лако ју је било довести на вашар, али како је
вратити кући?!
У једном тренутку Таша ми рече да тркнем до куће и кажем деди да је баба
са нама, да не брине јер му се нисмо јавиле. Приближивајући се кући, на
путу сретох деду који ме упита: ,,Кети, јеси ли видела бабу негде?" Кроз
главу ми прође ђаволска идеја да се нашалим са дедом.
Сложих озбиљан израз лица, па му забринуто рекох: ,,Пошла сам да те зовем,
ено је она на рингишпилу, вози већ трећи круг, не можемо да је скинемо,
неће да сиђе са рингишпила." Деда се успаничи и као без душе потрча ка
црквенском дворишту. Разограчених очију, окамењеног лица, деда је гледао у
рингишпил који је летео високо небу под облаке, док су се деца забацивала
корпама, покушавајући да дохвате вашарску играчку. Погледом је тражио
старицу, која је стајала крај њега и мирно грицкала шећерну вуну.
Дека ме је погледао и почео да се смеје: ''Баба на рингишпилу? Трећи круг
вози, кажеш?" Толико смо се смејали овој мојој шали да су нас уста
заболела.
Остатак дана провели смо смејући се доброј шали на бакин рачун.
И
она
се
смејала
заједно
са
нама,
необично
срећна!
Лепо сам се забавила, али ме негде дубоко гризе савест.
И ја ћу једном бити стара па ће ме тако исмевати и правити шале на мој
рачун.
80
Како ови одрасли рекоше: ,,Стари знају како је бити млад, млади не желе
знати како је
бити стар".
Ксенија Станковић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић,Бели Поток
Урезано у кори дрвета
Над хладним извором врба расплела дуге косе и тихо шапуће с потоком
плавим. Скривају тајне то двоје времешних знанаца. Многе су се приче крај њих
испричале и ту са њима, уз вечни завет на ћутање, закључале. Под дугом косом
скрива се урезано срце у кори стабла, и у њему два слова - Ц+Л. За обичне
пролазнике то је симбол још једне љубави овековечене у кори једног дрвета.
За мене то је прича о правој љубави, о мом пореклу...
Ту у хладу ове старе врбе, која тог пролећа по први пут расплете своје младе
косе и огледа се у плавом потоку, роди се љубав између мог прадеде Лоле и
прабабе Цуле, оца и мајке моје баке с очеве стране.
Крај потока двоје младих, пре више од пола века, напасало је своја стада
оваца и крава. Тог пролећа, кад живот на ливадама буја и цвета уз жубор воде и
мирис цвећа, родила се и њихова љубав, која их, нека их Бог поживи, и дандањи
спаја. Лола, како су га од милоште звали, био је прави сеоски лола, стасит, црне
косе, очију и бркова. Многим девојкама отимали су се уздаси из груди, а он се
загледао у њу, Славку, Цулу како су је од милоште звали, лепу јединицу у оца и
мајке. Могла је да бира момке чиновнике или какве друге прилике у граду, какве јој
је мајка од увек желела, јер поред тога што је била јако лепа, била и миражџика.
Али не бира памет већ срце!
И Цула се у Лолу загледала. Сиктала је Цулина мајка на Лолу да јој се
окане кћери, није он прилика за њу, и била против те љубави да је цело село за то
знало. Упркос забранама, у загрљају врбе и потока, љубав ово двоје младих из дана
у дан бивала је све већа и јача. Тако одлучише да се више не скривају, већ да своју
љубав покажу целом свету. Пошто Цули мајка бранише љубав са Лолом и тражише
јој боље прилике, Цула одлучи да побегне за Лолу. Увеза у мараму пар
најпотребнијих ствари и потера зором краве на испашу. На извору се нађе с Лолом,
и увече кад сунце зађе, запути се Лолиној кући.
Враћајући се из вароши, Цулина мајка пролазила је покрај Лолине куће из
које је допирала песма, музика, весеље. ''Шта се слави овде''', упита радознало
комшиницу покрај плота која се смешкала. ''Оженисмо нашег Лолу!'', одговори
жена смешкајући се још срдачније. ''Е, вала, баш ако сте, само да се моје кћери
мане и да ми се око куће више не мота...'', одговори Цулина мајка и к'о да је сунце
озари, насмејана продужи кући. Тек предвече кад стадо комшија дотера са испаше,
81
мајка сазнаде да је млада у Лолиној кући њена Цула, њена јединица. Љутила се
мати ил' не љутила, проћи ће је. Тако се Цула изборила за своју љубав, дочекала
кћери и синове, унуке и праунуке.
А ако их Бог поживи још коју годину, дочекаће и чукунунучиће 
И док скривено у кори дрвета срце више од шездесет лета одолева ветру и киши,
у хладу старе врбе рађају се љубави нове и срца нова крај њиховог стоје.
Ксенија Станковић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
У потрази за породичним благом...
Децембар те 2010. године био је хладан, а зима тако дуга.
Посматрала сам Београд кроз прозор своје собе. Крупне беле пахуље
витлале су кроз ноћ. Накићен светлуцав, посут белим пахуљама, град ме
подсетио на стаклену новогодишњу куглу. Таквим куглама смо се
играли у детињству. Сећање ме поведе...
... Снег је падао данима, путеви су били завејани, сметови све већи. Једне
вечери на ТВ видех позив за Сајам антиквитета, који ће се крајем
месеца одржати у Хотелу ''Славија''.
Помислих на стару породичну причу коју нам је испричала наша
прабака још одавно, те ми сину сјајна идеја. Одмах позвах сестру
Тамару да јој изложим свој план.
Прича наше прабаке била је истинита, у исто време и тужна и
смешна, и врло, врло животна. Још као девојчица, наша прабака остала је
без оца, са мајком, две млађе сестре и братом. Наша чукунбака, њена
мајка, старала се о њима најбоље што је могла, била је, по прабакиним
речима, велика раденица, од једног динара - правила је два. Речи хвале
низале су се о тој храброј и вредној жени. Кћери је удала, сина
оженила, унуке и праунуке дочекала, од свих вољена и поштована. Кад
се упокојила, једна јој година зафали до стоте. На вечни починак би
испраћена с највећом почасти породице. У њеној соби међу веженим
чаршавима и тканим ћилимима, пронађоше стари дрвени војнички
ковчег, који је припадао њеном мужу. Ковчег ставише на сред собе и
отворише, а онда, у чуду, сви занемеше - био је препун краљевских
стотинарки из 1919. године. Чукунбака је штедела, а да су новци
престали да важе, због старости, није ни схватила. Породица се нађе у
82
чуду, неки рекоше: '' Што не подели док је вредело?'' Сви се на то
насмејаше...
По прабакиној причи тај новац су разделили међу собом, за
успомену. По мојој процени, наш део се налазио негде у старој
породичној, сада напуштеној кући, према врху Авале.
Треба га само пронаћи и изложити на Сајму, то је била моја
генијална идеја. Таша се брзо сложила са мном.
Снег је и даље навејавао.
Спаковасмо се за пут: шибице, свеће, лопатице, флашице с водом,
храна... Ујутру кренусмо пут старе куће. Сметови су били прилично
велики, једва смо се пробијале. Падале смо у снег, дах нам се ледио, али
нисмо одустајале. Прескочисмо завејану ограду, лопатицама пропртисмо
стазу до куће и уз шкрипу тешких врата, закорачисмо унутра.
Заложисмо ватру у старом шпорету од неких смрзнутих цепаница.
Дуго је требало да се простор згреје. Успомене су навирале са свих
страна. Сећале смо се детињства проведеног међу овим зидовима и у
дворишту. Смех испуни замрлу кућу.
Цео простор сад нам је заличио на изложбу антиквитета - дрвена
обрамица, наћве, колвка, пегла на жар, креденац... Као у музеју! Напољу је
невреме опет беснело. Нисмо желеле да нас овде завеје. Кренуле смо у
потрагу. Окренуле смо сваку ствар, завириле у сваки ћошак, отвориле
сваку
фиоку
и
кутију, али
од
новчаница
ни
трага.
И сутрадан смо поново дошле, испочетка превртале и прекопавале, али
безуспешно. Уморне и прашњаве, видно разочаране, седосмо да попијемо
чај. ''Бар смо се забавиле'', тешила сам и себе и Ташу. Она рече: ''Додај
ту кутију да бар на миру погледамо те црно-беле фотографије. Шта
мислиш, можемо ли неког препознати?''
Расте у мени велика звездана прича
Да прелисташ књигу било коју,
на свакој по срце, прободено
стрелом ...
Oд кад се то слова место
бројева сабирају,
чудна математика нека физичком
силом
два слова спаја и у срце их
уреже,
док мисли немирно с краја на
крај света беже...
Све што чујеш ових дана
одзвања са свих страна:
''Сабери се више, дете!''
Око мене речи лете...
То једино и радим - сабирам та
слова читавог дана,
83
сведок ми је свака исписана
страна.
У задацима ни лакше ни теже резултат увек срце што их у
загрљај стеже.
Мисли се саберу, расуте по
странама,
поглед кроз прозор полети ка
звездама...
Шаљем мисли далеко, на обалу
мора,
да се уз таласе сете одлазећег
лета...
Препуштам се звезданом сјају,
чујем шум таласа, осећам мирис
мора...
Пред моја стопала изронила је
љубав,
чиста, искрена, пенушава...
Огледала се у та ока два,
несташна и плава.
К'о магнет што звезде привлачи,
заплела се у косу, очи и грање,
од сребрних нити, као рибар
мрежу,
исплете и уплете најлепше
осећање...
Таласају се мисли, љуљушкају
осећања,
од љубави покушавају да
побегну;
једна девојчица мисли да сања
а срце шапће тајну, највећу на
свету:
''И наиђу тако дани, затрпају ти
очи к'о звездане кише''
и само по страницама црташ,
пишеш, бришеш и уздишеш...
Ксенија Станковић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Hrisafidisi - ткачи златним концем
Девојачко презиме моје маме је Хрисафовић. Оно има посебну
тежину за њену породицу, са татине стране. Истинита прича, која се
десила пре пар стотина година, уписана је у легенде.
Хрисафовић или Hrisafidis на грчком значи ткач златним концем.
Hrisafidisi су живели северно од Атине. Пре неколико векова, за време
турске владавине, пра - прадеда је убио турског војника који је тражио
харач (скупљао или отимао новац од народа који је поштено радио, а
скромно живео).
После тог немилог догађаја, кренуо је преко Скопља у бекство. Ту
се задржао и развио посао, захваљујући умећу и златним рукама. Ткао је
тадашњу одећу - кошуље са златним нитима и јелеке са златовезом.
Породица се прочула по иметку, као вешти ткачи и трговци.
84
Када се на убиство мало заборавило, пра - прадеда се вратио у Грчку
по своја два брата. Сва тројица су кренули даље, у Сарајево. Тамо, као
имућне занатлије са југа, саградише велику кућу на Башчаршији. Пошто
су се још презивали Hrisafidis, неко им је помогао да у презимену
добију -ИЋ и постану Хрисафовић. Све је то помогло да заметну
трагове пред турском војском.
После су кренули неки нови ратови. Многи су преживели, неки не.
Мамин деда је заглавио и на Голом отоку.
Породица је јединствена по свом презимену, не постоје они који се тако
презивају, а да нисмо у сродству. Држали су се заједно док их најновији
ратови нису раселили.
Ткачи златним концем, Hrisafidisi, ткају сада легенду о нашим
коренима на све четири стране света.
Марија Маринковић 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Прича о мом пореклу
Мој отац потиче из Црне Горе. За време турске окупације Црна Гора је
била издељена на више племена.
Многа страшна дешавања су се одиграла за време књажева из
породице Петровића, који су владали племенима и водили их у ратне
походе. Свако племе је морало да докаже оданост књазу и Црној Гори
учешћем у биткама. За показану лојалност својој држави, свако племе
добија барјак, који носи са собом у биткама, као доказ да је племе достојно
књажевске
почасти.
Корени моје породице Гиљен потичу из племена Цуце. То је било
веома јако племе, једно од најјачих. Били су учесници скоро у свакој борби.
Племена су састављена од више породица које су међусобно повезане
родбинским везама. Моја породица се у ствари презивала Кривокапић.
Кривокапић и Гиљен немају ни мало везе, али то је иста породица. У
сукобима између Цуца и Турака породица Кривокапић је веома ослабила
Турке, који су изгубили важне војсковође и велики број војника. У страху од
турске одмазде, моја породица је морала да пређе у друго племе и на другу
терирорију. Иако су потицали из јаког племена, нису се могли мерити са
целокупном турском војском и њиховом жељом за осветом. Јако је тешко
напустити своје племе за које смо се много пута жртвовали, и огњиште, где
су живели наши први преци.Тај осећај су Кривокапићи добро познавали јер
су били приморани на страшни чин одласка да би се заштитили и замели
траг.
85
Своје ново место су пронашли у племену Ускоке, који тада нису
припадали Црној Гори. Промена племена је водила и до промене презимена
целе породице, јер су то били другачији људи, са другачијим језиком и
обичајима. По племену се причало зашто Гиљени нису остали код Цуца. Сами
су нам приписали презиме Гиљен због старословенске речи гуљан што значи
путовати, селити се или преместити се.
То се десило када их је радозналост убила питањем зашто смо дошли...
Ускоци су помагали Црној Гори и у најславнијој бици су се
припојили њима. Битка код Грахова се десила 1858. године, и завршила
победом Црне Горе.
Свако презиме има своју историју, а ја сам на своју породичну историју
веома поносна!
Аница Гиљен 7.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Звуци мога завичаја
Где год да живимо враћамо се своме завичају, јер су нам ту увек врата
отворена. Полако живот тече пред нама и отвара нам хоризонте који су за нас
нови. А иза нас? Тишина, мир, спокој!
Мој завичај је Граничане. Отац ми је причао да су га некада красила
деца која су трчала свуда наоколо, а сада по неки дека или бака. Најлепше је
преко лета када су ливаде прекривене шареним цвећем. Као дечак ја сам
живео у кући мога деде. Запазио сам неке занимљиве обичаје. Преко лета би
мушкарци радили на ливадама, а жене би спремале храну и дочекивале
уморне ратаре код куће. Дечаци, чим би стасали помагали би очивима. За
разлику од данашњих моторних возила свака кућа је имала коња или вола за
вучу и превоз терета. Зиме су биле резервисане за одмор и разговор уз по
коју чашицу ракије. За то време жене би преле вуну и плеле чарапе за дугу
зиму. Било је то некада, не тако давно, а сада је све пусто и суморно. Оронуле
куће на све стране, запуштене ливаде, у коров зарасле капије. Иза куће стари
плуг сав зарђао, а до њега воловсака кола, стари сточић који једва стоји на
једној нози.
Ипак, има још нечег живог и веселог. Пред самом кућом из старог
дрвеног корита жубори вода, као да и она негде жури. Док отац из руке пије
воду и присећа се свега, селом се шири весели птичји глас.
86
Одлазимо, а иза нас остаје мук, тишина и туга за нечим чега нема и неће ни
бити!
Марко Јевтић 7.р.
ОШ „Лепосавић“,
Наставница:Марија Милошевић, Лепосавић
Непокорна си земљо моја
Године пролазе, а ти земљо моја на дрхтавим ногама стрепиш од
душмана који тумарају тобом и похлепно те желе.
Већ четрнаест година како сам дошао на овај свет, а при сваком свом
удисају осећам само твоју бол и тугу, као и сузе које проливаш за свој народ.
Година пре мог рођења НАТО силе су те напале. А ти како си била
много слабија, уздигнутом главом си се борила против њих и успела да
сачуваш оно што ти је најдраже.
Са моје четири године напали су те Албанци, који су мислили да ти
можеш постати део њихове велике државе. А ти то ниси дозволила, већ си са
поносом чувала своју децу. Касније је било све теже и теже.
Све већи број Албанаца ја насељавао делове твоје територије. Своју
несаломљивост већ си показала кроз своју мукотрпну историју.
За сада ти остаје само нада, нада и стрпљење. Нада за неком светлијом
будућношћу, за неким мирнијим данима и слободом коју ћеш и ти једног
дана дочекати.
Филип Мицић 7.р.
ОШ“Свети Сава“,
Сушица-Бадовац
Теби је лако
Ти си лијеп, сви ти се диве,
погледи женски свакога дана,
ти увијек имаш пратњу крај себе,
кад те сретнем никад ниси сам.
А ја сам, ето, још једна прича
обична дјевојчица са првог спрата:
о теби пјевам, пјесме ти пишем
и сањам да ми отвараш врата.
Само понекад поглед ти скрене,
много је прошло, дјеца смо били...
И у том трену сјетиш се мене
из снова што смо заједно снили.
Теби је лако и добро живиш,
Ти више ниси клинац ког’ знам,
и шта бих ја крај твоје љепоте
кад само љубав могу да ти дам?
Јована Трбојевић 7.р.
ОШ „Петар Кочић“,
Наставница:Нада Вуковић, Приједор
87
Одувијек сам те вољела
Модро је море у даљини,
плаво небо у висини,
златна поља у низини,
твоје мисли у близини.
Твоје очи у овој ноћи
имају бескрајне моћи,
ја желим с тобом поћи
и бескрајем свијета проћи.
Ласта с’ југа долази,
твој поздрав ми доноси.
Да ми љубав будеш ти,
ти, мој најдражи!
И кад ноћ постане дан
кад у срцу запали се плам,
ти ћеш знати да сам ја,
одувијек тебе вољела.
Јована Трбојевић 7.р.
ОШ „Петар Кочић“,
Наставница:Нада Вуковић, Приједор
Исповест једне дјевојчице
Кад бих сам′ смјела...
Кад бих се усудила
написати све своје мисли и жеље.
Тада бисте упознати праву мене.
Видјели бисте куда плове моје
мисли
и скривене жеље моје.
Знали бисте све моје тајне,
велике и мале:
плавооке, црнокосе и високе.
Кад бих само смјела...
Кад бих се усудила
написати
како
сам
начисто
полудјела!
За плавооким, црнокосим
и за мене помало високим.
Теа Шобот 7.р.
ОШ „Петар Кочић“,
Наставница:Нада Вуковић, Приједор
У сну сам чула глас
Било је то једва дочекано вече, петак. Уморна од целе те недеље,
лежем у кревет и за тили час сам у дубоком сну.
Одједном чујем неки глас који као д ами шапуће са свих страна.
Отварам очи, али немам шта да видим-око мене је све црно,празно. Глас ми
је говорио куда да идем док ми у очи није забљеснула заслепљујућа
светлост.Када сам се освестила, нисам знала где сам. Одмах сам приметила
да је свуда око мене песак и да је изузетно вруће. Схвативши да сам у
пустињи покушала сам да нађем било какав извор воде. После неког
времена,наишла сам на неко необично градилиште. Исцрпљени гладни људи
88
вукли су неке блокове. Поред њих су или крупни људи са бичевима у рукама
и стално пожуривали робове. Била сам пренеражена док сам гледала те
робове како пате. Тада ми је тај чудан глас рекао и нашла сам се код неке
пећине. Док сам разгледала њену околину, чула сам неку чудну вику,налик
мумлању. Звук је долазио из далека. Лагано сам пузала кроз пећину да бих
на крају, угледавши тај невероватан призор,изгубила дах. Видела сам, нео
створење, налик човеку, али било је много длакавије. Рукама је комадало и
јело тек убијену животињу. видевши све то, преплашено сам вриснула и
узнемирила длакавог човека.Појурио је за мном. Док сам непрестано
трчала,опет се јавио глас. Поново ме је спасао и довео до нових врата.
Прошла сам кроз њих ,полако, плашећи се шта ћу тамо затећи. Ушла сам у
мрачну просторију где сам затекла човека.Мучили су га док је упорно тврдио
да се Земља врти око Сунца. После следећих врата, схватила сам да ме глас
води кроз време и простор. Следећа станица била је фабрика у којој нисам
дуго остала јер је било загушљиво и прашњаво. Зачудило ме је да су у таквим
условима радила мала деца,стари и болесни људи. Након фабрике, глас ме је
одвео у Париз, рекавши ми да је то данашње време. Био је толеп, сунчан дан.
Људи су весело шетали улицама, а ја сам желела да ту и останем. Глас ме је
натерао да прођем кроз још једна врата. тада сам схватила куд аме је глас
водио. Нашла сам се у једном од данашњих сиротињских квартова.Мала деца
су се играла и трчала по улици и није им било важно што немају ни праве
играчке и живе у лошим условиума ,јер њима је мало довољно за срећу.
Тражила сам да се вратим кући и поново сам се нашла у оној црној празнини
где сам се и поздравила и захвалила гласу.
Из овог путовања сам схватила шта су све људи морали да раде да би
преживели и да би смо ми данас имали све што имамо. И даље постоје људи
којима је потребна помоћ и који још живе у тешким условима. Зато, хајде да
заједно побољшамо овај свет! Да свима буде лепо! Само зрнце добра,
учиниће много! Мислим да није тешко дати то зрнце доброте, то зрнце
љубави... Па да сви заједно поправимо овај свет!
Катарина Врховац 7.р.
ОШ „Стевица Јовановић“,
Наставница: Слађана Гагић, Панчево
89
Умем да волим
На калдрми Карабурме старе,
Одакел се поглед ка Дунаву пружа,
Нема више мириса црвених ружа,
Отишао је вољени,другој љубав
пружа.
А били смо најлепши пар у крају,
Заљубљена срца два,тако су нас
звали,
Што крај ружа црвених увек се
састају,
У вечну се љубав своју заклињали.
Ал' је ружа црвена почела да вене,
Од прелепих латица остало је трње,
Па су срца два сад постала стене,
А љубавно гнездо сад је само
жбуње.
На калдрми Карабурме старе,
Још увек је поглед ка Дунаву убав,
Из жбуња поново проклијала ружа,
Нова љубав мени сада руку пружа
И поново верујем ја у праву љубав.
Ана Петров 8.р.
ОШ „Др Арчибалд Рајс“,
Наставница: Љубинка Марковић, Београд
Одраз прошлости у огледалу будућности
Велика љубав и права срећа су, у ствари, људи који ме воле и
подржавају. Они ме воде кроз живот и прате као сенка. Позитивна и
јака енергија чине ме задовољном и успешном. За успех и славу
потребне су велике жеље, поверење у друге и вера у себе. Ново јутро
даје ми сигурност и буди наду за неоствареним циљем. Живот
замишљати као невероватно искуство, нешто недохватљиво, богатство
неистражено, огромну висину и вечност која траје. Успех је погледати у
небо, замислити жељу и пронаћи своју звезду водиљу, која дарује
сигурност и љубав. Месец ме подсећа на романтичне ноћи пуне
нежности и лепоте. Маштање нас води кроз време... док не остваримо
своју
бајку.
Залазак сунца, светлуцаво море, мирис таласа, црвенкасто небо и
сјајне звездице – лепота коју треба упити свим чулима, доживети и
схватити себе у свету око нас.
Душу отворити и пустити да вас срце води, а очи нека уживају
посматрајући богатство света, у ком смо и сами битна карика. Све
оставља утисак на нама, тај отисак нас обликује и ми, својим делима и
речима, утискујемо свој траг, по ком ће нас једном препознавати.
Зато, не дајте другом да вас ломи, чувајте себе, знајте да се снађете и
заобиђете оно опасно и погрешно... Добро увек исплива на крају, истина
90
обавезно изађе на видело, а срећа стиже, само понекад маскирана, или
изненада, па као да нисмо спремни да јој се обрадујемо.
Моја ведрина, мој осмех, моје самопоуздање и снага још више ме јачају
и храбре да корачам кроз живот уздигнуте главе, као ратник срца који
се бори за оно што жели.
Поносно идем по трагу мојих чувених претходника, остављајући
своју бразду да заблиста сјајем успеха, духовности и скромности.
Тамара Ђорђевић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Лаж и истина
Када сe подигнe вeо лажи,
истина заслeпи очи...
Док корачамо путањом раја и
пакла,
срцe сe ломи и пуца као да јe од
стакла.
Јачи и дражи јe камeн сиротињe
нeго бисeр богатства... пун суза и
горчинe.
Очи су прeпунe страха док осeћања
лагано умиру.
У нeпознатом тражимо спас,
у глувој ноћи чујeмо нeчији глас...
Зло никада нe спава, долази
нeнајављeно
ружно као смeћe спаљeно,
кроз густи дим, лаж сe сама
покажe,
док истина стрпљиво чeка да сe
докажe...
Мисли нас вуку, а вeтрови судбинe
бију и туку.
Наше лицe нe одајe често жал и
муку...
Понeкад нeприликe доживимо
и кроз живот свашта видимо.
Због туђих грeшака страдамо,
због ситница сe свађамо,
на клизавици обећања падамо...
Кроз нашe рукe прођу силни новци,
а ми - вeчити ратници и борци.
Мржња и бeс за рукe сe држe,
лаж и истина на сунцу се топe и
пржe...
Када би туђe сузe моглe спрати бол
са нeчијeг лица,
онда би мир и љубав доносила
бeла голубица...
Тамара Ђорђевић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
91
Моја бака
Остаћe за њом много људи
којима јe вeровала,
и много бисeрних огрлица,
којe јe правила од суза,
нижући их јeдну по јeдну
док сeди сама.
Она јe јeдна од рeтких бака
којe знају да волe тако.
Чeсто, очима пуним суза
посматра старe, изблeдeлe сликe,
а онда нeпримeтно
покажe осмeх на свом лицу
и одглуми срeћу.
Са поносом држи свој бол за руку
и увeк јe корак испрeд њeга.
Зна да улијe наду само јeдном
рeчју,
док нeжно додирујe мој образ.
Спуштам главу на њeно крило,
слушајући мeни драги глас.
Образи су тада њeни
попут јабукe црвeни.
Свака њeна прича и пeсма,
кључ су који отвара свака врата.
Док сe мирис бeлог јоргована шири
и враћа успомeнe,
бакино крило, попут јастука,
извeзeног од смeха, радости и
мудрости,
дајe ми разлог да сачувам сeћањe
на њу;
будe моја снага
и најврeднији драгуљ који могу
имати.
Песнику
Појачај тишину до краја
да чујем шта душа шапуће...
Ништа не говори....
Певај, срце ће рећи
оно што усне су хтеле.
Ако пажљиво певаш,
чуће се песма испеванa у ритму
срца.
Немој је прекидати,
ту песму заборавити не можемо.
Чућемо је ако погрешним путем
кроз живот кренемо,
али и онда када се будемо радовали
на свом циљу...
Певај, анђеле бели, пред вратима
среће,
отвориће се пред песмом Tвојом.
Сваки стих је једна рана,
свака рана крије једну причу...
Срећан крај приче написаћеш
сам
ако своју судбу ткаш добротом...
Певај, анђеле бели,
скини маске онима који Те не
поштују и не цене,
а лицемерно Ти се осмехују
док Твоју песму слушају.
Певај за оне који Те воле таквог
какав јеси
и који Те прате кроз ноћ,
сувишe вeлику за Tвојe звeздано
чeло...
Увреди нас истином, Принче
анђеоског гласа,
и никад нас немој тешити
лажима…
92
„Мора се живети достојанствено и слободно или не постојати ”
На мом рамену птице певају
у мојим очима звезде сијају.
Срце се брани и бори
као муње кад севају;
само говори.
Не остављај ме на прагу пакла
да газим босим ногама пут од
стакла.
Срце је моје заборављено као храст
стари,
као поломљене жице на одбаченој
гитари.
Схвати ме, незнани, помози,
Сви пријатељи моји знани,
удаљавају се, изналазе разлоге разне
и причају приче празне...
Немају срама, ходе без стида,
њима је свеједно,
гладају равнодушно
људе немоћне, са штаком, без вида...
Смеју се у лице и кидају срца,
а душа се мучи
и као кора од хлеба пуца.
Ломим се и сузе не могу да
зауставим;
покажите, путем да кренем - којим?
С пријатељем правим,
са окружењем лажним...
Узимају без питања, без дозволе
и без мог знања... као да не
постојим,
а ја се тешим и дане бројим,
нема ко руку да ми пружи,
да ме утеши, искрено се дружи,
Говори срце,
одреди затворску казну,
само ми не дај слободу без љубави,
мутну и празну...
Верујем да постоји неко драг и
зрео
да подигне мој младалачки вео
Руке су моје сада празне,
гребем и чупам косе,
а сузе су другарице моје, место
јутарње росе.
Пружи ми руку спасења
да избегнем ова понижења,
да гурам живот напред,
да кочницу пустим без сажаљења,
да горим без узбуђења,
не дај да тонем,
да губим контролу,
не дозволи да успорим,
да станем,
да за ситницу као варница планем.
Гледам и стидим се,
шта нас окружује бојим се.
Кажу... главу горе,
кида се пријатељства и задња нит,
не сећа се гладног човек кад је
сит,
Схватите – моје руке подрхтавају,
ноге ми трну, често и клецају,
душа и срце јецају
Из очију киша лије,
а њима се једе и пије,
пева се и коло се вије
Гледајте, учите, волите се док
можете,
смејте се, веселите док сте дете.
Тамара Ђорђевић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
93
Свакидашња јадиковка једне књиге
Верујем да ме још увек нисте упознали и да то не желите, али то ми је
судбина ових година... Шта да радим, верујте, тужна сам због тога, а то није
добро јер од суза хоће странице да ми се разбаруше.
Ако имате времена, волела бих да неком испричам о својим мукама.
Дуго већ живим на овој прашњавој полици и не могу више да поднесем
оволику прашину око себе. Стара сам, има ми већ више лета, а тек да знате
колико је лета описано у мени!?! Ја сам књига о српској историји и добро
знам шта се све дешавало пре сто, двеста, петсто година, али зато знам и шта
си јутрос доручковао, за разлику од тебе.
Пре стотинак година, једини извор сазнања биле су књиге. Деца, која су их
читала, била су мудра, радознала и најприхваћенија у друштву, за разлику од
твог времена, када су најпопуларнији такви попут тебе, који седе за
компјутером, на Фејсу, Јутјубу, и по цео дан се смеју неким бесмисленим
клиповима или како се већ каже, нисам баш у току са тим савременим
изразима.
Али, не вреди о томе више причати, променила су се времена, друштво је
узнапредовало, нико више не поштује књиге... Чух скоро од вас, омладино,
да су књиге светиња па их зато не треба дирати! О, Боже, чудних ли
времена!
Људи моји, имајте бар мало достојанства, обришите прашину са нас, већ смо
и саме довољно искрзане и избледеле од времена кад нас је још неко стварно
читао! Кад је у нама видео истинску светлост, кад нас је поштовао као
светињу...
Твоја баба ме је читала. Била је то добра жена, паметна, занимала се за
историју, развој српског језика и културу народа. Читала ме је уз јутарњу
кафу, а онда би на мене наслонила шољу и сваког дана би остајали кружни
трагови шољице за кафу, као дубоко урезани печати у мојој души. Она је
заправо једина знала да ја имам душу. Нажалост, од када је бака умрла,
никоме више није стало до историје, сад само скупљам прашину по овој
прашњавој полици, све са дрангулијама са твојих летовања и зимовања. Нико
више неће сазнати за моју праву моћ.
Драго ми је да си ме узео бар на кратко и посветио ми мало пажње, прочитао
неколико мојих страна и дао ми да бар мало уживам на свежем и чистом
ваздуху.
Затвараш ме?!? Већ!?
Схватам, друг ти је послао нови смешни клип на Фејсу...
Ксенија Филипов 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
94
КАП УНИВЕРЗУМА
Шта све може да стане у кап мастила
Једно ненаписано Сунце
Једна непотписана птица
Један ненацртани цвет
И још ће остати толико да се напише...
(Б. Миљковић)
Све чешће се изгубим у мислима. Размишљам о томе шта смо ми ван
људског виђења, ко је тај што држи нашу планету близу Сунца? Како је то
наш Свемир бесконачно велик, за нас незамислив? Како уопште нешто може
да буде бесконачно и шта се то онда налази на граници бесконачног? Колико
још има оваквих бесконачних универзума и колико још планета налик
Земљи? Можда смо ми само атом неког сложенијег организма или можда
неке стене, а са друге стране , можда ми свакога дана удахнемо по коју
бесконачну васиону?
Ако је то стварност, дођем до питања шта сам онда ја? Зашто сам битна
овом свету и васиони? Можда сам ја део неке велике звезде, која обасјава
неки мали цвет у бесконачно великој саксији. Можда су сав тај простор и
време део маште једне мале ванземаљске жабе?
Наравно, као одговор на питање долази ново питање – Зашто је онда
битно све ово што ја радим? Зашто је важно да ли сам јутрос залила цвеће
или нисам? Какву то важност има за ону стену чији је атом мој универзум?
Гледала сам разне емисије о томе. Научници кажу да су црне рупе у
свемиру заправо тачка спајања два паралелна универзума и да се у њима
налази паралелна Земља, паралелне животиње, паралелни ви и паралелна ја.
Све што ја одлучим, паралелна Ксенија одлучи супротно. Она можда ради
оно што сам ја желела да урадим или желим да будем, а нисам! Али са друге
стране, можда сам ја оно што паралелна Ксенија сања да буде!
На крају схватим да је размишљање све што ја имам, а то баш „не пије
воду“. Најбоље би било да се тргнем из мисли и наставим да пишем састав
шта све може да стане у кап мастила...
Ксенија Филипов 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
95
Огњиште у искри сећања
Зора свиће, као и сваки дан. Сунце и данас улази у мој дом. Чини се
као да се огњиште запалило под сунчевим светлом. Све је исто у
нашим домовима, само нас тамо нема...
Светло сија кроз косу моје ћерке, пада на иконе, пада са свих
страна и просипа се свуда око нас. Уобичајене тишине у цркви више
нема. Гласови шуште са свих страна, као опало лишће у јесен. Тек по
неки дечји глас завијори као звиждање ветра. Све подсећа на јесен, само
нико од нас не гази лишће, него нас Немци косе и газе... Понижење
преовладава нашим осећањима, нико више не размишља гори ли ватра на
огљишту и шта ћемо појести данас, већ да ли ће преживети. Смрт је
била незаобилазна тема, сви смо је осећали, у зраку сунца, у ваздуху,
међу зидовима, у искри сећања... Знали смо да више никада нећемо
попити зделу топлог млека ни успављивати децу уз огњиште.
Кроз светлост се пробија плач бебе. Боже, хвала Ти што си ми подарио
и оволико живота, али дете, тек рођено, шта је оно скривило овом
свету?! Није ни имало прилику да живи. Толико неизречених речи,
толико неисказаних осећања, толико неостварених додира у тим малим
рукама, уснама и тим безазленим очима, без мржње!
У овом тренутку сви људи откривају своје право лице, сада
стварно знам ко су они који су ми целог живота били пријатељи, а
који
не.
Сваке недеље сам долазила да запалим свећу мојим родитељима, а
ко ће мени долазити да запали? Моја ћера данас има исту судбину као
ја. Никад више ови зраци светлости неће падати на ове иконе, никад
ове свеће неће више горети, моја ћерка никад неће до олтара у белом
доћи, са нашег огњишта неће ватра запуцкетати, никад више...
У цркви се галама одједном повећава. У већ устајалом ваздуху осећа се
мирис дима, али не оног пријатног, од тамјана. Варнице падају свуда око
нас. Боже, као на Божић, када положајник по огњишту џара...
"Колико варница, толико срећица,
Колико варница, толико парица...''
У очима моје ћерке, пуним суза, очаја и страха, сија пламен
уништења. Људи тихо плачу, деца вриште, они снажнији и присебнији
гасе ватру, дим нас стеже и гуши... У недостатку ваздуха полако сви
губе разум. Ништа више не чујем, ништа више не видим.
Затварам очи, стежем ћерку за руку, и осећам топлоту... Са огњишта
пламен весело лиже дно котлића, под сачем мирише погача, укућани се
96
смеју... Успомене се нижу, и једна по једна, заједно са светлошћу, нестају
у
бескрајном,
мрачном
хоризонту...
Огњиште се гаси у искри сећања...
*рад инспирисан одломком из романа ''Деобе'' Добрице Ћосића
Ксенија Филипов 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Свет је пун замки кад си без ослонца
Доласком на свет, ми упадамо у најслађу замку, која се зове живот. У тој
замци има срећних и тужних тренутака, који вечно остају урезани у срце и
душу.
Далеко у мени скривају се најдубље тајне, жеље, идеали... које још нисам
успела да дотакнем и схватим. Често помислим да је то недостижно. Па онда
само ћутим, јер више речи је записано у ћутању. Некада пожелим да кажем
све, али када хоћу да почнем да причам, схватим да не могу. Не желим да све
буде савршено, само хоћу да истерам правду на видело, јер је то мали део
савршенства.
Понекад ми се људи учине далеким, жеље неостварљиве и сви снови
немогући, али тада се најхрабрије уздигнем и достојанствено подигнем главу,
као ратник после велике битке. Речи бирам пажљиво, јер свако речи тумачи
на свој начин. Никада не могу лако рећи волим те, ту тако драгоцену
реченицу дарујем само најбитнијим и најважнијим особама у мом животу. Те
особе ми дају највећи ослонац, поверење и велики су учитељи јер крче пут
којим корачам. Иако имам само четрнаест година, наилазила сам на разне
замке које ми ,,мали људи“ несвесно правимо. Трудим се да из тих замки
изађем сама, тражећи права решења, после тога се посаветујем са
родитељима јер знам да ми мисле најбоље.
Временом ћу ојачати и моћи ћу лакше да доносим одлуке.
Малом дрвету потребно је добро, плодно земљиште и чврст ослонац за
раст. Родитељи ми пружају снажан ослонац тако да ће једног дана моје
зелене гране ојачати и бити спремне да држе сваки терет живота.
Једно јутро ме је подсетило на тебе
Завршетак ноћи, крај самоће, почетак најлепшег дела дана...
Све је савршено јер ме подсећа на тебе.
Гледам у даљину.
97
Кишне капи падају на прозор собе, као најискреније сузе.
Сви имају своје симпатије, момке...
једино ја скоро никад нисам заљубљена.
Питам се да ли ће једног дана доћи мој неко...
кога не знам ни да опишем.
Да ли ће се та заљубљеност напросто догодити?
Не знам.
Кроз прозор сам видела срну и јелена како трчкарају по пољу.
Изгледали су срећно, киша није ни мало кварила њихову срећу.
Време полако измиче, јутро се протеже у дан.
Магла, као дим, нестаје, одлази.
Последње капи кише милују ми лице.
Јутро ме подсећа на тебе, на мог неког.
Иза мрачних облака несигурно извирује сунце, појављује се дуга.
Уживам у лепоти савршене дуге.
Говорим себи да после сваке кише долази дуга,
можда ће тако и моја заљубљеност.
Појавиће се ОН када се најмање будем надала,
појавиће се сасвим случајно.
Ако негде ТИ постојиш, када се будемо срели,
нека то буде уз осмех, јер је осмех најлепши почетак љубави.
Ива Калајџић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић,Бели Поток
’’Ничег нема без почетка, ни народа без свог претка’’
Моја породица данас нема познато презиме нити је славна, али смо
некад били познати и веома богати.
Пре неколико година, док сам с мамом сређивала таван, нашла сам
дрвену кутију, умотану у платно, пуну породичних слика, тапија на
имање и куће, а на дну је лежало писмо, пожутело, искрзано и исхабано.
Погледала сам датум - невероватно колико је старо. Написано је у лето
1876. године. Писмо је написао мој чукун-чукундеда. Већ после прве
реченице схватам да је то љубавно писмо, упућено мојој чукунчукунбаби. У том писму се опрашта од ње, одлазећи у српско - турски
рат, искрено захвалан за године које су проживели и дубоко тужан што
слути да се неће више икада састати. На крају јој поручује да чува
нејач и огњиште, и да је породичне дукате ставио у један сандук, који је
...
98
Баш на том месту писмо је толико похабано да се не види где је
сандук закопао.
Писмо нисам показала мами, желећи да га још једном пажљиво прочитам.
Пошавши трагом старина стигох до једне лепе породичне приче, коју је
рат претворио у праву драму. Сада знам да од давнина постоје људи
који су се борили за оно најсветије - породицу, дом, част, отаџбину, своју
љубав...
Драго ми је што је међу њима и мој чукун - чукундеда, који ми је
оставио највредније богатство.
Александра Будровац 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Будимо људи
Будимо
будимо
будимо
будимо
Будимо
будимо
будимо
Будимо
будимо
Будимо
Будимо
будимо
будимо
Будимо
будимо
будимо
људи, усрећимо вољене људе око себе;
људи, помозимо деци без родитеља;
људи, спасимо угрожене животиње;
људи, будимо часни, разумни и савесни грађани...
људи, покушајмо да разумемо и друге;
људи, прихватајмо друге онаквима какви јесу;
људи, не судимо пребрзо и не одричимо се прелако.
људи, поштујмо старије од себе;
људи, уважавајмо и мишљења млађих!
људи, помозимо и кад нам се помоћ не затражи.
људи и чувајмо оно најдрагоценије - породицу;
људи и негујмо пријатељства из детињства;
људи и створимо везе са другима за читав живот!
људи, читајмо и чувајмо књиге;
људи, научимо нешто од других;
људи, поделимо што знамо са другима...
Бићемо људи кад будемо могли да опростимо;
бићемо људи кад научимо из својих грешака;
бићемо људи кад прихватимо и туђе грешке;
бићемо људи кад будемо природно изговарали:
ИЗВИНИ, МОЛИМ ТЕ, ХВАЛА, ОПРОСТИ, ВОЛИМ ТЕ!
Александра Будровац 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
99
Небо
Ми људи, недовршена бића, загонетке једни другима, гледамо у небо и
када се молимо и када се надамо, када смо срећни и када смо тужни. Све
стане у наше бескрајно небо, а оно мудро ћути, нудећи одгонетке
најупорнијима.
Понекада видимо слике од облака, некад само бескрајно плаветнило. У оба
случаја ''чујемо'' његову тишину, а она је опојна и инспиративна. Небо је
слобода. Птице уживају на свој начин у њему, али не као ми људи, нарочито
сањари-љубитељи живота и природе. Злато сија својим сјајем, небо
другачијим. Зашто су људи дали већу вредност сјају злата у односу на
блиставост неба? Не разумем.
Моје очи воле сјај слободе. Више волим да гледам у небо иако знам да се,
како ствари стоје, више цени сјај злата.
Људи су ти који одређују вредност. Човек сам, припадам људима, значи
могу да вреднујем онако како мислим и осећам, али ја уживам у магији неба.
Волим тишину и његова плава решења. Волим лепоту и сјај неба.
Петар Перић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
Промене...
Понeкад пожeлим да сам сасвим сама...
Изолована од свих, сeдим, нe чујeм ништа,
сeм својих мисли,
а онда схватим - колико сe год склањао од других,
никада нeћeш моћи да побeгнeш од сeбe
и онога што јeси:
обично бићe који живи у нади
да ћe прeживeти сваки слeдeћи удисај,
послe ког сe сeти оног прошлог.
Успомeнe.
Понeкад прeлиставамо тe 'удисајe',
размишљамо како бисмо играли другачијe,
како смо погрeшно одиграли,
како бисмо избацили нeкe особe из игрe
и тeк тада схватимо колико смо савршeно нeсавршeни...
Колико само пута смо издали сeбe,
нe другe, вeћ самог сeбe, зар нe?
100
И да,
свако од нас сeби прeд спавањe
да рeч да ћe бити сутра другачији,
а онда сe пробудитe исти,
ништа сe нистe промeнили,
исти израз лица,
исти набачeн осмeх...
Да, исти смо играчи, са новим очeкивањима...
Тако чeкамо слeдeћу ноћ
да дамо сeби још јeдно лажно обeћањe
да ћeмо бити нeки нови људи
за нeка нова јутра,
за нeки нови свeт...
Ксенија Марчетић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић, Бели Поток
101
Кап мастила
'' шта све може да стане у капи
мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртани цвет
и још ће остати толико
да се напише...'' (Б. Миљковић)
Шта све може да стане у кап
мастила:
једна ненаписана река,
једно ненацртано биће,
једна непотписана љубав...
Може стати један пар,
један пар неопеване љубави
Та љубав је нека
ненасликана загонетка,
која може стати у кап мастила
Шта све може да стане у кап
мастила:
једно незасађено, сањано поље
ружа
које подсећа на вечну љубав
Може стати један пар,
један пар незаписане љубави
То је вечна, непостављена
загонетка
која може стати у кап мастила
Ето, све то може стати у кап
мастила.
И још толико појмова да се
напише,
и слика да се наслика,
и боја да се зашарени,
и цветова да замирише,
и сунашца да огреју...
Све то може и у око стати,
да из ока љубав пламти...
Та незаписна, а запамћена љубав
цвета као мирисно поље шареног
цвећа
Љубав цвета све до неба,
и још даље...
Тада срце титра,
трепери,
дрхтури,
светлуца у ритму свитаца
који слободно лете
по великим цветним ливадама
У кап мастила може стати један
пар,
један пар незаписане љубави
Све то може и у срце стати,
и вечно у души остати!
Андреја Станимировић 8.р.
ОШ „Васа Чарапић“,
Наставница:Снежана Стојановић,Бели Поток
102
Шта би Вук данас рекао Србима?
Срби моји, децо моја млада,
шта од језика мог учинисте сада?
Направисте неки језик чудни.
(Дању спавате а, ноћу сте будни?)
Не читате више ни песме ни приче,
све вам речи једна другој сличе,
говорите туђице и чудне жаргоне,
све вам је за “форе“ и “фазоне“.
Уместо у позоришту лепо да седите,
ви у неким игрицама стално лебдите.
Нисте у парку ни у шуми ни крај реке,
тешко вам је отићи код баке и деке.
Историју неку туђу знате боље,
а за Доситеја нема више воље.
Радије се серије гледају турске
него што се књиге читају српске!
Ех, да сам све ово ономад знао,
не бих вам ниједно слово дао,
јер вам је боље на “нету и фејсбуку“!
Еј, Срби моји, куку нама, куку!
Алекса Марјановић 8.р.
ОШ „Др Арчибалд Рајс“,
Наставница: Љубинка Марковић, Београд
Матерња мелодија у мојој души
Насмејано сам шетала Кнез Михаиловом улицом, и гледала пуне излоге
и уличне продавце. Све је врвело од играчака, огрлица, шалова, слика, а ту
су били и продавци печеног кестења. Највише је било музичара. навикла сам
се на све ово, на пуно људи и музику, на дугу веселу улицу у којој има
напросто свега.
Нисам мислила ни о чему ,заљубљено сам гледала у небо и одједном
осетих мирис неког необичног цвећа. Спустих поглед... Погурена жена је
седела, тужно гледала све ове, наизглед безбрижне људе. Испред ње је било
103
пуно различитог цвећа најљупкијих боја и једна кутијица са нешто мало
савијених папирних новчаница... У рукама је држала уплакану бебу. Бебине
крупне смеђе очи нису ништа разумеле.
Пролећно сунце изгледало је весело, врапчићи су разиграно скакутали.
А ја сам пар метара од жене са бебом тужно стајала. Гледала је у људе и
понављала да јој је дете болесно, а немају пара, једва да поједу нешто. Песму
уличних музичара као да више нисам чула, једино ми је дечји плач одзвањао
у ушима. Пришла сам и убацила новац у кутију.
Настављам да шетам, ови тренуци су ми у глави. Гледам птице,како
лепо и безбрижно лете. колико је тешка судбина ове жене? До малочас весело
сам шетала ,а највећи проблем био ми је да ли ми се патике слажу с
мајицом... А сад мислим о томе да ли ће она данас јести с дететом, да ли ће
јој дете оздравити...
Осунчан бетон газиле су различите ципеле, патике, мале и велике, нове
и старе, само је једна жена прошла улицом боса, носећи уплакано дете у
наручју, нешто мало пара, љупко шарено цвеће и својутешку судбину.
Тамара Соколов 8.р.
ОШ „Др Арчибалд Рајс“,
Наставница:Љубинка Марковић, Београд
Љубав
Има један дечко мали
намигнуо ми је у шали,
али за шалу не знам ја
па сам почела јурити га.
Црн је и згодан он,
само му још фали трон.
Мој принц је из бајке,
заволех га више од мајке.
Када би га срела на улици,
као да ми неко звижди на фрулици.
Лептирићи у стомаку полетеше,
ма кажем вам,да нисам дете.
Осетих да је љубав чудо,
и заљубих се лудо, лудо.
Трајаше та моја љубав луда,
а онда гле чуда!
Приђе ми тај црни мали,
мислила сам да се шали.
Као да полетех на крилима ветра
и то чак стотину метра!
И то би могло бити све
дотаћи неког и рећи волим те!
Бојана Петковић 8.р.
ОШ „Јован Курсула“,
Наставница:Слашана Павловић, Варварин
104
Мајка
И кад је срећан и кад
је тужан
И кад сав терет сама
на леђима носи,
Она стоји право,
насмејана
Као д ацелом свету
пркоси.
Спремна је мајка ако
треба и да проси
Само да своме чеду
хлеба доноси.
Срце је мајчинско
велико као море
И зато не дајем да о
мајкама ружно
говоре.
Јер да мајка није шта
би од нас било,
Ко би нас онда узео у
крило?
Ко би нам руку
пружио кад нам
највише треба
Ко би нас дизао до
звезда, до неба...
Анђелија Васић 8.р.
ОШ „Јован Курсула“,
Наставница:Слашана Павловић, Варварин
Исповест једне девојчице
Желела сам. Толико сам то желела. Једна једина жеља инспирисала ме је
на свим пољима. Била сам најбоља у свему због помисли о њеном
испуњењу...
Нисам марила за дечје игре, нисам трчала за лоптом као остали, ја сам јурила
нешто велико, нешто помало немогуће...
И тако, док су остала деца уживала у детињству, ја нисам ни секунду
одвојила на чаролију тог доба, него сам то доба одвајала за снове будућности,
и за нешто што и није морало да се деси.
Други су ме осуђивали и спутавали, мислећи да губим време и да
је све то што радим сулудо. Нисам се обазирала на њихова мишљења, бар не
док је светлост дана могла да ми обасја очи.
Године и године су пролазиле, ја сам одржавала амбиције, као да су једина
ружа на овом несрећном свету.
И онда је дошао тај дан, устала сам, погледала се у огледало,
самоуверена... Не... Заплакала сам. Све претходне успомене, скупиле су се у
оно што сам видела у огледалу и после толико труда, понос на себе био је
мање вредан од једне сузе.
Тата је у том тренутку дошао по мене и у журби није приметио ништа
чудно.Ускоро сам стајала на аеродрому са људима који су хтели да се
поздраве са мном. Грлила сам једног по једног. Најтеже ми је пало што не
смем да удахнем дубоко, онако спремна на оно што ме чека, јер знам да бих
зајецала. На крају сам загрлила маму. Видела сам да се труди да не плаче,
105
баш као и ја... Заиста личимо, то сам тек сад увидела. Удаљавала сам се од
њих попут птице селице од гнезда, које ју је некад чинило срећном. Пут у
авиону био је као неко лоше школско одговарање. Кад би ме неко питао
нешто, одговарала сам кратко, а осим тога нисам ни мислила ни причала ни о
чему.Слетање... Чинило се као вечност то моје ћутање и безмишље. Тренутак
када сам закорачила на туђу земљу, туђу домовину, знала сам да нема назад.
И зато сам на крајњем циљу, америчком колеџу, о којем сам маштала целог
свог свесног живота, ишла само напред показујући себи и другима зашто сам
ту где јесам.
Није дуго прошло, имали смо зимски распуст. Сви моји нови пријатељи
ишли су својим кућама да уз своју породицу прославе новогодишње и
божићне празнике. Ја нисам. Мој дом није био само град - два даље од
колеџа. Мој тата овог пута није могао да дође по мене. Били смо удаљени
километрима и километрима, а толико сам волела празнике и искру радости
зимских ноћи, (толико)... Пребродила сам и ту успомену гледајући рањивим
очима зимску честитку, топлију од свих летњих дана. Моји пријатељи, боље
рећи другови из разреда, препричавали су ми своје доживљаје. Било је лепо
слушати их, али сам кроз њихову причу одлутала тамо где сам ја фалила
неком и где је неко фалио мени.
Наредних неколико месеци сам, где год била и шта год радила, имала
само једну мисао на душевним стазама, моју породицу и моју домовину. Они
су ми давали снагу да будем ту где јесам и да ту где јесам будем најбоља.
Летњи распуст. Сви се у журби спремају за оближње обале и блиска
морска тла, а ја не могу да скинем осмех са лица јер знам да ћу истог дана
поново осетити мајчинске загрље и љубав отаџбине Србије. Путници у
авиону, сличајни пролазници, сви ми се искрено осмехују, као да знају.
Трчим и не заустављам се, ноге ми више не додирују тло, отац ме држи у
наручју, бака плаче, а мама и брат не могу да дочекају да ме загрле. На путу
до родног села, препричавам им догодовштине, толико срећна тако да сви
мисле да су узрок среће колеџ и Америка. Али не... Месеци тамо не сјаје
истом радошћу каоправи тренутак на месту где припадам. У току дана сам
отишла да се видим са пријатељима.
-Погледај је.
-Успела је у животу.
-Оно за шта је живела, сад је њен живот.
-А ми смо је спуавали...
-Свака јој част.
-Живи живот какав би се само пожелети могао.
106
Кад сам их угледала било ми је жао што се оних дивних детињих дана нисам
понашала као дете, него као сањива звер која, док не улови плен, не стаје.
Зашто на време нисам схватила да треба живети за дати моменат... Они су то
знали...
И тако, ове летње ноћи размењивали смо сопствене успомене, али нисмо
имали ниједну заједничку. У ствари, имали смо, ову сад, кад се све небеске
даљине спајају у једну само нашу звезду.
Хелена Четојевић 8.р.
ОШ „Иво Андрић“,
Вујка Квргић, Будисава
По језику си све што јеси
Како бисмо само били сиромашни да немамо могућност говора, да све мисли
и жеље не можемо речима исказати. Како би само душа била пуна недоумица
и питања да се језиком не може изрећи.
Колико тога би остало недоречено, колико тога неописано. Због тога је жеља
стална у мени да обогатим свој језик, јер њиме се поносим, јер свака је реч
златна када се из лепих мисли изроди и када се добрим путем упути. Хиљаду
је мисли о томе како се све те речи створише, ко је сваком предмету, појави,
бићу и човеку дао име. Често се питам из чега је овај језик саткан и сложен,
када се опет у лавиринту свих његових изражајности лако сналазимо? То је
систем знакова који се душом препознају. Језик је формула будућности. Не
умара, већ бистри видике и даје могућност да чујемо и будемо слушани. Стар
је са једне стране, а са друге је млад. Предност је људске расе. У њему се
преплићу изрази, у њему живи топло срце. Не треба га сакатити, већ му треба
дати душу; јер у њему се крије и нада и вера, и снага и стих и све друго што
се крије у мислима људи.
Да није језика, како бих мајци рекла да сам поносна што ме је родила, како
бих браћи рекла да су злато у мојим очима, како бих свету раширила крила, а
да ову моћ српског језика нисам научила?!
Јована Јањић 8.р.
ОШ „Лаза Костић“,
Наставница: Маријана Дудаш, Ковиљ
107
У сну сам чуо глас
Чудни су ти снови .Када сањамо, имамо осећај да је све то стварно и сви
ликови из наших снова изгледају однекуд познати.
Једне тихе и мирне вечери лежала сам у кревету и ослушкивала капи
кише које су нежно падале под мој прозор. Размишљала сам о томе како су
људи чудни и покушавала да схватим њихове поступке. После тога ми је дуго
требало да заспим.
Сањала сам један чудан сан у којем сам чула глас једна жене. Шетала
сам се по морској обали. Био је то леп и сунчан дан. Мирис морске воде је
био тако стваран да нисам могла ни да замислим да је све то сан. Благи
поветарац ми је мрсио косу. Људи око мене су причали, смејали се и понеки
свађали. Одједном све је престало, сви мириси и звуци су нестали. Осетила
сам хладноћу , а нека чудна празнина ме је обавила. Сунце је нестало иза
црних и тамних облака. Море се узбуркало и таласи су се подигли високо.
Била сам уплашена и нисам знала шта да радим, никог није било да ми
помогне. Ветар који је био само поветарац, све је јаче дувао. Хладноћа ми се
увукла у кожу и сава сам се најежила. Тражила сам помоћ али никог није
било.Трчала сам што сам брже могла али ноге нису хтеле да ме слушају.
Ветар је све јаче и јаче дувао и мислила сам да ће ме сваког тренутка
одуварти. Један огроман талас је кренуо према мени и тад сам чула тај глас.
Нежан и умирујући глас. Говорио ми је да се не плашим и да ми талас не
може ништа. За дивно чудо осетила сам се сигурно.Тај глас ме је умирио и
више се нисам плашила. Све се вратило како је и било. Мириси и звуци су се
појавили. Страх је нестао.
Пробудила сам се у кревету и још увек ми је у ушима био тај глас. Као
да сам га негде већ чула. То је био сан који се чинио стварним.
Јелена Штрбац 8.р.
ОШ „Вук Караџић“,
Наставница:Наташа Ивегић,Кикинда
Звуци мога завичаја
Живим у Кикинди, у граду младих људи, вечитих сањара и старијих
особа који су спремни да старост дочекају сигурно. Није много велик да
можемо да се хвалимо колико је популаран, али за нас је таман. Има све што
је потребно за сваки узраст. Криминал није заступљен, а ноћу су улице
безбедне. Садржи места која вреди посетити. Како сам одрасла у овом граду,
не знам за боље место. Провела сам тренутке вредне сећања и лепих
успомена баш овде. Када пролазим добро познатим улицама сетим се добрих
старих времена када сам била још девојчица, која је откривала свој свет
108
ходајући непознатим путевима. Тада је Кикинда за мене била огромна, сваки
корак несигуран, а све ми се је деловало као да први пут видим.
Откривала сам део по део годинама. Живећи овде имам осећај да
припадам негде и некоме. Имала сам прилику да обилазим многе градове и
понеке државе, али нигде није лепше као код своје куће у месту које волиш.
Видећи разне обичаје, упознавши остале људе, поносна сам одакле долазим.
Нема Кикинда велике стадионе, тржне центре од којих "боли глава", ни
нешто зашто би остатку света била позната. Али има срце, драж коју само
њени суграђани познају. Има осећај блискости, архиву сведока и сећања. Где
год да одем знам где могу увек да се вратим. Где могу да нађем мирис липе и
мамине супе... Шетање поред језера. Поглед са тајног места. Играње фудбала
са друштвом из краја. Хиљаду ситница мени битних. То не могу да нађем у
другим местима у која жељно ишчекујем да одем. Зато што се мириси
детињства не купују, а добри духови прошлости не долазе свуда. Путеви ме
могу одвести километрима далеко, али добро знам где се увек могу вратити,
где могу да пронађем себе онакву каква сам некад била.
Можда Кикинда не одговара свима, али тешко је не заволети је.
Жељна путовања и добрих жеља, једну мисао увек вучем са собом.
Прати ме. А то је нада да се увек могу вратити у град љубави и свега лепог
што знам. Да осећај припадности имам стварно негде, а не само то да кажем
Симона Божо 8.р.
ОШ „Вук Караџић“,
Наставница:Наташа Ивегић,Кикинда
Умем да волим
Сви смо ми рођени да волимо. Неког мање, неког више. Све
романтичне душе су понекад несхваћене, усамљене, остављене, заљубљене.
Живот чине мале ствари, ситнице. Потребан је само један осмех
и само један загрљај да нам улепша дан. Чак је довољна и једна реч да се
осетимо боље. Није тешко волети спорт којим се бавиш или књигу коју
највише волиш да читаш, али са људима је другачије. Умеју да оду без
поздрава, не осврћући се. Да остану и трпе нас. Изненаде нас својим
поступцима, начином размишљања. Нико није идеалан и не треба тражити
савршенство. Треба волети искрено и са чистим емоцијама сваку особу која
то заслужује. Са свим њеним манама и врлинама прихватити је.
Да волиш некога треба имати дара за то. Бесплатно поклонити себе
другоме, али знати да ти срце увек може бити повређено. Од тужних до
срећних љубави, свака је посебна. Лако је волети особу за коју сигурно знаш
да осећа исто, али заволети странца, којег тек почињеш да упознајеш је друга
прича. Породица и блиски пријатељи чине да се осећамо вољено и
109
заштићено. Кажу људи да нас код других узбуђује само оно што постоји у
нама и да волимо или не волимо само оно што нас лично дотиче. Можда и
има истине у томе. Умем да волим. Ретко то показuјем, али мислим да дела
говоре више од речи. Није лако своја осећања ставити на длан и ризиковати
да их ветар однесе.
Симона Божо 8.р.
ОШ „Вук Караџић“,
Наставница:Наташа Ивегић, Кикинда
Моје срце куца за Косово
Зна се шта је сваком Србину свето,
шта му данас бива отето.
То је Косово земља српска
којој прети рука дрска.
Рука која Србе протерује,
одговор никакав не очекује;
српске манастире и цркве пале,
мисле решиће нас се као од шале.
Та рука се ничега не стиди,
али не зна да Бог све види.
Српске душе нису мирне
док косовске светиње горе.
Плач звона нас често дирне,
да се за отаџбину боримо.
Наши преци су ту пали,
својом крвљу земљу освештали.
Пали су за наша лепша јутра,
ако треба и ми ћемо за нечије боље сутра.
Не смемо дозволити да преко гробова косовских глава
падне сенка заборава.
Србин се никад никог није бојао,
увек је храбро пред противником стојао,
борио се до последњег даха,
без милости и без страха.
Сада Срби у својој земљи нису слободни,
осећај да су у опасности стално ме прогони.
Честити људи упорно се труде,
да нам сутра боље буде.
Кад отворе очи знају чека их борба,
кроз решетке гледају далеко је слобода.
110
Иако су поштени и боре се на страни добра,
чим изађу на улицу осете горчину живота.
Препуштени су себи у суровом свету,
где јачи слабијег једе чим овај направи грешку.
Слобода мога народа далеко је,
али не губим наду док се истина провлачи кроз редове.
Србија мора хитно да се пробуди
јер на нашој земљи нису само наши људи.
Ову земљу су наши преци крвљу платили
да ми данас не би патили.
Кад видим ђавоље легије
које наше људе смештају у затворске ћелије,
још више ме раздраже
и тера да се морим за оно што је наше.
Чупају нам из руку
нашу земљу и нашу муку.
Нек се пазе јер су се на овој земљи многа копља ломила,
Православље - српска је вера несаломива,
нас је мајка родила, држава нас хранила,
снага нас је бранила, а вера водила.
Зато док год Србина има да се бори,
на Косову ће српски барјак да се виори.
Док год га има,
за Косово ће срце да му бије,
моћи ће да погледа у очи прецима
и каже да Косово издао није.
Душан Шљапић 8.р.
ОШ ,,Светозар Милетић“,
Наставник:Шљапић Драгомир , Гардиновци
111
Исповест једне девојчице
Да ли повераваш тајну ветру или
киши?
Хајде на парче хлеба то напиши!
Памтиш сузе које ноћу лијеш,
џепарац од брата кријеш.
Нема тог папира ни те оловке
где би стале све твоје бриге,
мале ствари и љубавне порукице
забринуле су многе девојчице.
Не престају проблеми, муке с
породицом,
спасавам се глупом игрицом.
Шта урадити да будем лепша,
у глави одзвања једна тајна грешка.
Све те чудне мамине принцезе
бациће на тебе оловне кавезе,
немаш коме своје тајне рећи,
немаш никога ко ће ти помоћи.
Кад пишеш, размишљаш ко ће то
читати,
можда ће се неко твом перу
смејати,
немам крај себе искреног друга,
моји снови постају бескрајна туга.
Кријем важне ствари од породице,
изневериле су ме неке другарице,
твоје насмејане очи некоме су
ружне,
мисли су твоје потонуле, тужне.
Иако нема оног ко те искрено воли
срце не сме под сунцем да дрхти
док боли,
моје године желе насмејано лице.
Ово је исповест једне девојчице.
Бојана Дробњаковић 8.р.
ОШ''Живко Лујић'',
Наставница:Сузана Матић, Нова Варош
112
Моје срце куца за Косово
Кад би овај свет
видео и знао
не би ни веровао
колико је небо
Косова
у нама било и остало.
зато су ми се згадили.
У срцу ми је Косово
и увек ће бити тако,
а душа моја зна
да чувати га није
лако.
Увек су га хтели
неки други људи
да би му земљу
узеликрваве ствари су
радили,
Многи га желе и
хоће,
многи желе божуре и
цвеће,
борба је вековна била
употребљена је
велика сила.
Косово је српско
поље,
наша земља, Србима
мила,
с поносом то могу
рећи,
та земља одувек наша
је била.
Драгана Радуловић 8.р.
ОШ ''Живко Лујић'',
Наставница:Сузана Матић, Нова Варош
113
НАГРАДЕ
Средња школа
I НАГРАДА
Српском народу више није много стало ни до матерњег језика ни до очевог
имена, већ највећим делом равнодушно лута покрај згаришта својих
некадашњих светиња (М. Ђурић 2002)
Окрајци нашег памћења, трагом бунила, ломе стожер и просипају зрневље
...Туђа имена, туђе писмо, туђа музика, речи туђе.Кренули смо кривудавом
стазом илузија, обмана и тешких искушења, да лутамо по беспућу. Нове
илузије и нови опсенари... Упрљани, жигосани, осуђени... Задојени соковима
земним и помамљени небесним сунцем... Распадморала... Потпуни пораз
српске памети... На гробовима крстови труле споменике невреме
испрало.Узалуд је Гете учио српски језик... Узалуд је Бизмарку последња реч
била Србија... Чујте Срби, појем! Појем јер се ћутањем Бог издаје... Белег
остављам за подсећање и наук… Везем, развезујем, састављам покидано …
Ако прећутим, ако заћутим срушићу све зидове које су преци зидали,
зазидаћу видик, корак и темељ. Ако заборавим, ако прећутим, ако заћутим,
могу само да побегнем, да избегнем, да чезнем данештопроменим,
даодемнегдедалеко. Ако задаљиним, киша ће натопити суву земљу, али
уместо да зацвета и заплоди родиће само блато...А како ћу онда да оставим
траг, када разапета, попуним туђи видик и погурена бацам погнуту сенку...
Како да у брзацима, замућене воде, препознам свој лик?! Како да заданим,
заверим, како да занадим, како да се заљубим и зародим?
Oдвезујући чворове живота над угашеним огњиштем, у засејаној њиви,
одвајам од кукоља жито,грејем ћирило-птицу и отапам замрзнуто гнездо у
грудима. Пламињам погледом, засањала несаницом, на рубу празнина,
заветрила сам босонога капију, заградила ограду запустелог имања, забрдила
брдо трагом јуначким…Oбалама нигдине тумарам мраком и следимхероја,
ратника, слободника...
Како да заборавим? Ако заборавим и прећутим срушићу се ко посечено
и окресано стабло. Корен ће ми тада лако почупати... Како да заћутим?
Како да заборавим човека којије у свом заосталом и многострадалном
народу зажегао искрус лободе и просвешетенија? Како да дозволим да се
замете најдубље остављени траг у уздизању Срба из пепела? Не желим да ми
преци буду презрени и зарасли у коров без камена и помена ... Мој ум се из
вилинске котлине винуо до светлости саме. Пропета, као птица до облака,
видим одозго све што промиче и пролази поред мене... Из погледа испојах
114
песму, а сабљу, јуначку, прадедовску, кујем оштрицом љубави да нас са
ломаче срама не посипају сивим пепелом, да не затамне нам поглед, кротим
олује, чувам време од заборава...
Цвета дрен гласовиди... Маглу поглед начиње... Искрица наде паде с
дуге стране светлости између ћутања и вриска, кости прадедовске засветлеше
белом светлошћу, замлади небо у капи росе, светлост подоји нас
ћирилобосе... Ако је свако слово написано нашим писмом – закорнићемо. Ако
је воља свих нас, једна воља - љутом времену одолећемо.Ако је савест свих
нас, у једну савест везана - опстаћемо.Ако је љубав свих нас у једну љубав
сабрана - одржаћемо се... Јер, ми смо потомци славних хероја.
Анастасија Коцић 3.р.
Уметничке школе у Нишу –Графички дизајн
Професор: Јасмина Станковић, Ниш
Живела Србија
Тешко зора, изнад горе,
Сада у очима Ти свиће,
Мутним, сивим... од туге биће,
Дно се чини све плиће и плиће.
Сва јутра ми страшно сличе,
А твоје наборано, старо лице
И образи испуцали од бола,
Суза што избијају из ока као клице,
Занемеле су јутарње 'тице,
Зато почуј младо моје срце,
Што Ти Србијо, и даље кличе!
Чуј како сваки откуцај,
Одважан и јак, бије као маљ,
Што као ехо сада бива,
У тишини се мрачној слива,
Тада Србијо поклич, поприма
крила.
У твоје име Србијо,
Смо туђе животе крали
И због тебе су многи пали,
Деца умирала у глади,
115
Нестали у снегу и у тами...
Зар нас ниси чула Србијо,
Када су гладна уста вриштала,
Кад су животе за те дали
И поносном те мајком звали?
Зар ниси осетила крв јунака,
Што си их нерадо смрти дала,
Како се у земљицу тамну слива?
Зар видела ниси како нам,
Да муку не гледамо,
Очи плаве од мајке дате, ваде?
Зар те такнула није песма,
Последњег откуцаја живих,
Или реч на уснама мртвих,
Мисао што се сваком у поклич,
У инат смрти претопи... Живела Србија!
Тешка тама на нас пада,
И у њој уплашених погледа безброј,
Труну и од туге тупе,
У самоћи себе губе...
Заборављају снагу и жар,
Што нам срца немарна,
Од хладне голготе чува,
Заборављају понос и част
Што гладан стомак ужитком поји.
А то све си Ти, Земљо моја једина,
Ти без које губимо нас,
Јер шта смо,ако твоји нисмо?
И кроз тебе као нити,
Једно друго везујемо, јачамо,
И спас у слози налазимо.
116
Не одустај,још смо ту,
Завири у срца наша,
И чућеш како из свег гласа,
Свег бола и таме и тишине,
Избија усклађено растући зов,
Који ми, живи и мртви,
У свакој тананој нити душе наше,
Урлајући заглушујемо смрт и пролазност,
И на гробу предака наших,натпис овековечује,
Бесмртни поклич тај... ЖИВЕЛА СРБИЈА!
Немања Сарић, 3.р.
ЕТШ "Михајло Пупин"
Проф. Весна Пругић Милеуснић, Нови Сад
117
Где је моја срећа
Мудре старине сам питао
ГДЕ ЈЕ МОЈА СРЕЋА?
КАКО ,КАД И ГДЕ ДА ЈЕ НАЂЕМ?
Од њих ни одговора,
ни савета,
ни поуке,
ни прекора.
Мрког ока и погледа
Само су ме питали и питали...
Имаш ли рода и порода?
Имам.
Пород си крстио?
Тројством и кумством.
Од своје деце децу си љуљао?
Љуљам.
Младости науживао, о љубави снивао?
Богами, било...
Јеси ли богат?
Јесам.
Пола си сачувао?
Пола дао.
Стока се коти, жито ти класи?
Класа.
Комшије радују?
Некад и псују..
Здравља си имао?
Ал′мисли ме трују..
Пушку си носио?
Па обесио.
Реч дао?
И одржао.
Славу славио?
Јовану свећу палио.
Што си дошао?
ГДЕ ЈЕ МОЈА СРЕЋА?
Питањима су ме учили где је моја срећа,
118
А нико прстом да ми покаже на њу!
Ја их нисам разумео.
Остајао сам, тако, несрећан.
Пред крај свог пута
Наиђох на Савине преживеле речи.
Ко је смео у њих да се загледа?
Пожутеле од старине и људског непослуха,
чекале су.
Ево Савиних речи:
„Наћи ћеш срећу у себи самом!
Твоја је срећа у твојој памети, срцу и рукама!
Срећа није у свету и веку ван твога!
Будеш ли је тражио, пропашћеш, уморан и тужан!
Не може се срећа наћи!“
Остале су за њим, а испред нас његове речи.
Али и зебња и отклон и неверица.
Ко сме у њих да се загледа,
Ко уме да их разуме,
Ето му мира душе,
Среће духа
И спокоја
Тела.
Амин!
Софија Тричковић 4.р.
Девета београдска гимназија,Београд
119
II НАГРАДА
Одраз прошлости у огледалу будућности
Врати се Душане Силни,
Погледај шта су учинили:
Синове мучили, кћери одводили,
Очеве убили, мајке поробили,
Земљу разорили.Све нам врази
До темеља уништили.
Ал′ ми смо криви,јер смо
дозволили:
да су нам села пуста, гладна уста.
Градови болесни, болови несносни,
Што се чују крици из дубине огња,
Због грехова наших лије крв
Господња.
Крвава је земља, утихнуле су цркве
Понос су нам отерале муке
Отаџбина наша мучи се и страда
Уморна нам лица, где је наша нада?
Ал′чују се звуци Светосавског
звона,
Што из наших душа терају демона.
Доћи ће времена кад ће нам од
новца
Важнији бити Христос, Син Бога
Оца.
Не брини се Земљо, божија и мила,
Опустети нећеш, стиже нова сила.
Јунаци су млади тек на ноге стали,
А живот би свој за Србију дали!
Драгана Тривуновић 1.р.
Гимназија“Доситеј Обрадовић“,
Проф. Невена Раденовић,Бачка Топола
120
О звонима...
Где ли су се сакрила та звона,
која смо чекали свих ових година?
Зашто су , питам се , занемела она?
У име оца , у име сина.
Када смо нешто чекали ,ил′, кад
нам се није хтело...
Тек... скупило би се цело село
И певало и молило и плакало.
Предуго чекамо победу нашу,
да нам се врате они
којих нема више.
Кад ћемо дићи слављеничку чашу
за њих чије су трагове прекриле
кише?
А..онда су кренуле реке
у неке крајеве нове, далеке,
Рекоше свака ка своме ушћу,
а извор им беше засушио,
И цео им се живот срушио,
тражећи шуму гушћу.
О звона, звона, звона... Сећам се
звука,
Док сам ко дете ишла ка храму.
Тад ме је чувала мајчина рука,
Пуштала није никад ме саму.
У родном крају не оста ништа,
до пар звона усред згаришта.
Тих истих звона што облаке су
терали
да не буде града.
А ја вас питам сада:
Где ли су остала победничка звона?
Где ли су остала она ?
А звона су ваздан
звонила,сваког благог дана,
када се рађало , славило ил, када се
мрело,
када смо славили Божић, ил Светог
Јована.
За оне што можда све то знају,
Питам их да ли ће и њих
Звона да чекају на крају?
Кристина Арсенијевић 3.р.
Гимназија „Бранко Радичевић“,Стара Пазова
121
Молитва
Већ два дана чујем плач мајки и смех деце, вику старијих, а нигде
пуцањ. Мора да је рат завршен.
Седамнаести. мај 1945. године. Записујем тај датум, јер баш тада овај
песник губи инспирацију. Остах сам са својим мислима. Терају ме да идем и
да потражим бољи живот, да будим свест онима који су стрпљиви и који
разумеју. Говоре ми да оставим овај народ да тугује, свакако ме не би
саслушали, а да одем , не би ни приметили. Немоћан у својој моћи да нешто
променим, ја остајем. Као лопта која скаче, лети, врти се, па се ипак врати
под утицајем Земљине теже - баш такав је мој однос са овим народом. Ја
скочим, оно ме врати, а ја, затим, тражим молитву, ископавам благо, читам
слово сваке речи у књигама које би ми дошле у руке, тако да ме разумеју и
они који не чују. Такав је овај народ, не чује. Онај који понешто и чује, не
мисли, већ се прилагођава господарима земље.
Молио бих се ја, али коме? Бог је само појам у овим тешким
временима, или ми се тако чини. Молитва је само жеља која прелази у тихо
наређење онима који је умеју саслушати, а ја верујем да овај свет чује, али
само понекад. Не оспоравам њихову моћ, већ изборе којима се воде. Зато
молим да се овом народу подари свест. Молим да им се понуди мало
светлости како би схватили да умеју да виде. Молим и за мало музике како
би сузе претворили у плес мисли. Молим и загрљај, онај чврсти, како би
стекли поверење, а затим загрлили памет.
Не одлазим ја нигде док мој народ пати. Мој дух не умире, напротив.
Буди се сваки дан са лепотама Србије. Оно што је срушено, може се подићи,
није уништено. Зато молим да се народу подари мало стрпљења. Мај је,
људи!
Иде лето. Обасјаће сунце наше градове и нашу земљу. Зато молим и
разлоге за смех. Рат нема победника, има само последице и тугу. Туга и бол
су вечити победници. Ниједан ратник не види победу на боју. Испред себе,
он види црвену крв, плаво небо и белу маглу како размењују тужне погледе.
Зато молим за буђење свих оних којима је рат излаз. Видим ја већ, и за
седамдесет година, они неће куповати моју јефтину филозофију, неће осетити
ударце или чути повике који иду уз буђење. Ипак, њихови снови само ће се
свести на лавиринт у који води тај чувени излаз. Зато молим да овај народ
никад не заспи. Молим да се издигне изнад свих. Молим да се не упуштају у
лавиринте, а ако већ јесу, да што пре нађу излаз.
122
Молим да црвеном крвљу, плавим небом и белом маглом обоје заставу,
поставе је високо и да је не скидају. Она нека плеше у ритму ветра, а овај
народ нека бди у ритму људскости.
Јелена Пантелић 3.р.
Гимназија ,,Никола Тесла''
Проф. Мирјана Ћалић, Апатин
Молитва
Оче наш који си на небу, Ти што знаш сваку реч и сваку мисао моју, сваки
трептај срца и дамар душе, молим Ти се да помогнеш мојој сестри да
оздрави, да јој подариш још времена на овом свету без болова и патње, да
може поново да хода и трчи као пре две године и да упише и заврши курс
плеса који жели и о ком прича недељама.
Боже, молим Те да комшиница Нена добије толико жељену бебу и да њене
осмогодишње посете лекарима резултирају једним детенцетом које би Нени
променило живот, а ми бисмо се радовали њеној срећи.
И још Те молим, Боже, да Никола положи испит из математике.
Већ је изгубио другу годину на факултету и тата му се љути , а он каже
да много учи , али не успева .
А за ово те молим посебно, Боже, да нашег друга, којег си прерано позвао
себи, бар ми тако мислимо, сместиш на топло и сунчано место где постоји
велики кошаркашки терен и да му дадеш најбоље лопте, да може да убацује у
кош дуго и да се радује када погоди. Сећам се његовог израза лица и
озарености када убаци лопту и то ми је грејало срце често, и сада ме прожме
лагодност када оживим те слике. Ти сигурно знаш зашто је он са тако мало
година отишао Теби. Не сумњам ја у исправност Твоје одлуке, то никако.
Молим Те, Свемоћни, да научиш људе да више поје и чувају ову земљу,
требаће још дуго нама и онима после нас. Знам, казаћеш, човек има право
избора, али понекад нисмо заслужили право.
Молим Те, Свевишњи, помози моме брату да нађе посао. Трудио се, учио,
факултет завршио, али некако предуго траје то чекање, нестрпљив је и
тужан...
Оче наш, Пресвети и Једини, немој заборавити ни мене. Знам да се хиљаду
пута огрешим о Тебе, али без злобе у срцу... Моја брзоплетост, темперамент,
непромишљеност ме често на грех наведу.
Волим Те много и поштујем.
Знам да Ти најбоље знаш шта је добро за нас и да имаш планове за свакога,
да прашташ свакоме ко те лепо и искрено моли.
123
Молим Те да овај мој земаљски живот буде на радост моју и оних око мене
и дај ми снаге да Ти делимa и мислима својим служим док ме буде. Амин.
Милица Зорић 3.р.
Гимназија ,,Никола Тесла''
Проф. Мирјана Ћалић, Апатин
,
124
III НАГРАДА
Матерња мелодија у мојој души
Топли сунчеви зраци пробијаjу се кроз дебеле завесе и обасјавају
моју собу.У собу допире цвркут птица, а у мени тужно свира виолина.
Будна сам, уствари–нисам ни спавала. Моја прича почиње...
Зовем се Љиљана. Потичем из веома сиромашне породице. Живим
у једнојуској улици. Мој живот се може описати кроз изглед старе
улице. У улици сеналази пар старих и оронулих кућа.Оне су окружене
дрвећем које им представљапотпору. Моја кућа, стара и изузетно мала,
је на самом крају улице. Волим и овукућу и ову улицу. Оне су део мене.
Волим да седим у мирисној башти иза куће и дачитам. Обожавам да читам.
Некада толико дуго читам да заборавим на све око себе. Једино што ме
може вратити из сањарења је звук гитаре, који допире из куће до моје.
У тој кући живе младић и старица. Младић је гитариста који често путује,
али када је код куће, сатима свира у башти.
Све ово волим, све је ово део мене, али... Сада је свему дошао крај.
Мајка је усплахирено ушла у собу и обавестила нас је да је успела да
нађе посао у другој држави и да се селимо већ сутрадан. На мајчином,
као и код свих других укућана, види се радост. Код свих, сем код
мене. Осећам се изгубљеном.
Својих шеснаест година провела сам у овом граду. Он је део мене и ја
део њега. Не рекавши ништа, повукла сам се у своју собу. Дуго сам
стајала крај прозора и размишљала. Ко зна колико бих још ту стајала
да ме није тргао звук куцања. Благо сам одшкринула врата и угледала
своју баку. Она је права госпођа, елегантна, а око врата сијају јој бисери
које је добила од своје мајке. Пришла ми је, нежног погледа пуног
разумевања. Боже! Као да зна да ме нешто тишти. Угледавши мноштво
књига на ноћном ормарићу, рече:-,, Лепо је видети да се девојчица као ти
интересује за читање. ”Благо сам се насмејала и наставила сам да гледам
кроз прозор. - ,,Шта је било, мила? ”, упитала је бака тихо. -,,Шта се догађа
са свим успоменама када одеш? Да ли оне нестану, избледе? Да ли су
оне осуђене да ишчезну?”, питала сам, једва суздржавајући плач. -,,То што
одлазиш не значи да све успомене остављаш ту. ”-,,Али шта ако заборавим
ову кућу, овај предео, звук матерње мелодије којиме је увек одржавао,
шта онда?”, изустила сам плачно. На ово се бака насмешила и пришла ми.
Обрисала ми је сузе са образа и рекла:-,,Мелодија као што је матерња ће увек
свирати у теби јер је то део тебе. Она не зависи од места где си него од
љубави према свом корену и жељи да га чуваш иувек га се присећаш.
Немој никада то да заборавиш. ”Ово ми је много значило. Загрлила сам
125
баку, а затим сам сишла и помогла мамиоко паковања. Остатак дана је
протекао у журби.Наредног јутра пробудила сам се веома рано и изашла
сам у моје малоцарство – башту. Осмотрила сам вољену башту, тужно
се насмејала и вратила у кућу.
После тихог ручка, спаковали смо кофере и кренули. Како смо
одмицали одкуће, осетила сам тежину и окренула сам се. У том
тренутку сам схватила да, иаконапуштам своју кућу, град и државу, они
ће увек бити ту– крај мене. Увек ћу сесећати звука гитаре, мириса
љиљана у мојој башти, своје собе, свега. У томмоменту сам знала да ћу
се вратити. Знала сам да ћу до тада увек, кад зажелим,чути звук
матерње мелодије, јер је тај звук нераскидиви део мене.
Ивана Марић 1.р.
Гимназија“Доситеј Обрадовић“
Професор: Невена Раденовић, Бачка Топола
Неокопана си земљо моја
Имам петнаест година, иза мене је остало петнаест најлепших пролећа.
Почео је један део мог живота, моје младости. Волим овај свет, вдео сам тог
света, волим живот, всвоју домовину,в волим сваки део ове земље. Србија!
Да, то је моја домовина, живим у њој. Колико је данас све лепо, блиставо,
колико сам само у граду срела осмеха, хиљаде људи, добрих душа. Застанем
за тренутак на раскршћу свог града и запитам се могу ли се смејати и они
који су у прошлости много плакали и патили. Па да, ја сам млада, и можда
не знам колико овим људима значи реч домовина - Србија. Kолико је само
ратова и недаћа преживела? Колико је људи свој живот дало за мир и наш
миран сан? Због тога је наша Србија непокорна и драгоцена. И док ово
пишем, сама у својој соби, размишљам да ли сам ја свесна вредности живота.
Да ли је стварно толико величанствена ова земља, колико ли вреди ово тло по
коме ходам? Како ми је само срце задрхтало када је данас поред мене прошла
група мале деце из вртића. И то је Србија, наша будућност и срећа. Како су
само та деца раздрагана и безбрижна,па то је дивно, колико лепих тренутака
пружа слобода.
Још нисам у потпуности искусила сласти овога живота, али сада, сада је
мој брод кренуо. Видећу све, осетићу колико је велика и непокорна ова моја
родна земља, колико је широк њен загрљај у коме смо се збили сви ми, млади
и стари. Србијо, у твом сам наручју, живим под твојим кровом. Једнога дана,
126
бићу зрела и права Српкиња, поносна на своје име, порекло, на свој народ и
своју непокорну земљу!
Соња Окука 1.р.
Економско-трговинска школа ''Вук Караџић'',
Наставница:Александра Витас, Стара Пазова
МОЛИТВА
Молим се
За топли мирис земље моје
И прегршт дивних снова.
И молим се за српску погачу
За коло српско у лаганој игри
опанака,
Тананом везу и ланеној
кошуљи веселих девојака.
Молим се
Да искра буктиње заискри на
фрескама
И процвета народна душа у
шарама и бојама
На преслицама, њивама и
фрулама.
Молим се
Да нам душа буде чиста
Да дивно спавам и снивам на
крилима Белог анђела.
Молим се
За лепу, топлу, нежну реч,
Која нас теши, храни и брани.
Молим се
Да где је мржња – дође крај,
Где је увреда – дође
праштање,
Да сумњу замени вера,
Да очај постане нада,
Где је тама да буде светло,
Где је бол да дође радост.
Да на земљи постоји животни
сјај,
Да свако добије оно чега нема
–
Ти му то, Господе дај!
Милош Мацан 1.р.
Гимназија-Краљево
Професорица: Марија Брковић, Краљево
127
Мој завичај
Пролазе сати, дани, године
а ја сам опет ту
и док се као у сну
нижу успомене на неко прошло
време и
неке прошле сате
и док обавеза тешко бреме
пада на моја нејака плећа
мислима се враћам у неко прошло
време
када нисам знала шта је несрећа,
када нисам познавала бол, патњу и
бриге,
сећање на догађаје драге.
Када живот почне да боли
и више ништа смисла нема
драга места посећујем у мислима
и угледам светла родног града у
звездама.
Ја сам опет ту где је почело све.
Прошло је много година
од зимске ноћи једне,
од дана када сам рођена,
а провела сам их тако далеко
од места где свраћам само у машти
и кад некад видим себе у башти
драге куће у малом селу
које ме још увек памти као
девојчицу веселу.
Опет ми жар у срцу пламти
као да сам трчала зеленим пољима,
давала мрвице хлеба врапчићима
у игри живота уживала,
а онда све то напустила.
Досадили ми исти људи,
познати предели,мириси
и све што свакодневица доноси.
Све што ми је познато и драго било
иза мене је километрима остало.
Али када ме други људи и предели
сломе
враћам ти се у мислима,слатки
доме.
И кад се све уроти против мене
и не будем могла издржати
родни крај,опет ћу се теби вратити
да се душа надише старог
једноставног, а опет драгог.
Јелена Ђорђевић 2.р.
Економско-трговинска школа,
Вероучитељ: Марјан Трајковић, Врање
128
Моја породица
Од мојих првих корака,
првих страхова од мрака,
мама је увек била ту
да ме загрли у сну,
а тата, витез храбри,
од чудовишта да ме брани
и када ме мама туче,
увек је био на мојој страни.
Бака стара,
џемпере ми штрикала
и кад се изгубим,
ноћу по улици за мном викала.
Сека је била ту
да ме стално тужака.
Увек је све морало бити њено,
чак и последња жвака.
Мој бата мали,
увек се важан прави,
шепури се по крају
како дивну породицу има, жели да
сви знају,
а као да је јуче било
кад сам га први пут видела,
као да се давно снило,
и знам да сам му се одмах свидела!
Светиња је, за мене, моја породица,
све без њих је бесмислица!
Некад смо прави, а некад кварни,
али знам да, где год да сам,
имам неког ко је на мојој страни!
Александар Опачић 2.р.
ТШ „Миленко Веркић-Неша“,
Проф. Милош Јефтић, Пећинци
Мајка је само једна на свету
Мајка је деци неопходна као ваздух који дишу. Њен мио поглед, топле
и нежне руке су право благо. Када мајка загрли,сви проблеми нестану.
Мајка нас брани и она нас мази. Моја мама је мој херој. А ја сам Сања,њен
анђео. Мајка је за мене најбитнија на свету. Њен осмех се не види,њен осмех
се чује. Волим њене руке које ме грле кад се уплашим.Када сам у Новом
Саду, много ми недостаје.Мајка ме теши кад ме нешто боли. Када идем на
спавање,она ме увек као“кифлицу“ умота у јорган. Моја мајка је чаробно
биће. Она носи хаљине које на ветру вијоре. Мама не личи ни на кога,можда
само други могу да подсете на њу. Она најлепше пева,она најлепше
игра.Њене очи имају посебан сјај. Савете ми најбоље даје. На мајку мислим
сваки дан. Она је са мном и кад није близу мене.Њен мирис ме свуда
прати.Зато је мајка најдрагоценија. И зато сам ја вољена. Најлепши ручак и
колаче прави моја мајка. Сања се бајка кад у кревет ме пољуби мајка.
129
Мајка је мој чувар.Мајка је чувар наше тајне.Једино њој могу рећи све.
мајка је само једна,она је посебна и зато је волим највише на свету. А вама
кажем:“Благо вама, благо вама, благо свима са мамама“.
Сања Зорић 3.р.
ШОСО „Милан Петровић“,
Наставник:Гордана Станековић,Нови Сад
Звуци мога завичаја
Седим за својим радним столом и гледам кроз прозор канцеларије.Поглед
удара у околне зграде и враћа ми се као бумеранг.Туга и кратак дах прете да
ме удаве.знам шта следи...Мој сан годинама исти. Мој сан-мој лек.
Лебдим изнад равнице.Непрегледне њиве,шарене као слике Саве
Шумановића.Ветар нежно повија класје као да му шапуће тајне донете из
далека. Можда моје. Кукуруз чува своје златне клипове. Чека јесен.
Фрушкогорски обронци надвили се над равницом и чувају је као мати своју
децу. Манастири причају приче отете од заборава. Виногради расути по
падинама чекају виноградаре и пударе. А ови са песмом стижу низ друм.
Дунав тече и боји равницу у плаво. Тече тихо и полако као да мом Срему одај
епочаст.
Салаши расејани поред пута чекају зиму. Чекају тамбуру и песму. У ушима
бруји Завејан је пут за салаш мој. Сањам мајку, оца,двориште, кућу где сам
настала и постала. мир стиже,а туга све већа.
Отварам очи и тешко ми је. Поглед ми пада на поруку уклесану у
дрвету коју ми је отац Доситеј дао. на њој пише:Ја сам Божијом руком
вођен,да се вратим и да умрем где сам рођен.
Тијана Миљковић 3.р.
СППШ „Стеван Петровић-Бриле“,
Проф. Славица Огњеновић,Рума
130
И док је једног,Косово је српско
Косово је изгубљено давно,
рекоше и ови у џеп стрпаше златник.
Чије је стадо на ливади нашој,
зашто га не чува пастир, већ крвожедни ратник?
Још само један Србин је на свету остао,
сви су се окренули Риму.
Сањао је бујице, и бомбе, пожаре и зиму,
сањао је децу и претке.
У непроспаваним ноћима, и овај пораз је преживео
као и све остале победе ретке,
и ничег више нема под небеским сводом,
И они најтврдокорнији отпловили последњим бродом.
А он је остао да прича и да моли,
куне,да љуби и да воли
Да прича како је пре неколико векова
био један народ и једно племе
које је само себи затрло семе.
Беше их пуно,па онда пола, па пола од пола,
А прође време, усне му понекад осташе неме,
Уста сува од јецаја и бола.
Па рече: Једино што сада знам,
јесте да остао сам сам.
И док еј мене једног, они ће да се боје,
И када мене нестане,
и тад ће Косово бити моје.
Кристина Арсенијевић 3.р.
Гимназија „Бранко Радичевић“,
Стара Пазова
Молитва
Киша пада јер људске сузе нису довољне да искажу патњу. Громови
бију стење. Крвопија вапи за људском несрећом које је све више. Са сувих
уста његовог сужња остаће само тишина у урлицима и јецајима.
Када сунце искрвари и покрију га борови отровне вражде,његово је
време. Последњи сељак се враћа у свој дом.Тама је густа попут теста и мук
настаје. Многи људи ће тада утонути у сан. Они који бунцају и који се
131
презнојавају у ноћи сањају последњи пут. Њих у сновима прогони наказа
надувеног црвеног лица дугачких прстију и зуба.
Свештеник стиска крст у шаци и натапа га знојем. Глас му подрхтава
као и пламени језици. Гребање се чује. Кап зноја паде на молитвеник и он
преста са молитвом. Злодух не одустаје и наставља да кида света врата. Онај
у цркви заузе положај као да се жели окренути ка вратима и опет стаде
сасвим укочен гледајући у источни прозор. Зенице му се шире и поче
узимати све мање ваздуха. Дође и црни час тишине.Пуста душа веша крст
око врата. Дрхтаве руке му отварају врата. Хладан ветар оштро шиба иконе
и бледо лице које гута тама. Он упорно корача кроз прашину и тражи онога.
Врата се залупише, а онај из таме скочи. Хришћански урлик ођекну у
небеса.Тело јадника се очајнички одупире јачој сили, срце му пуче, а онај
доби вечеру.
‚‚Молитва нам оста и ништа више'', рече бледа жена.
Он ме посматра ове вечери и жедан је... моја свећа полако догорева. Магла је
све гушћа.
Она се огрну и стаде крај ватре. Хладноћа уједа где год дохвати по
голој кожи. Умор полако савладава сироте очи, дим је све гушћи,а ватра све
слабија. Она баца последње дрво у огњиште и поче са молитвом. Кожа на
шакама као да ће пући. Речи све спорије изговара. Са доње усне јој кану крв и
она паде у сан. Пламен је већ сагорео фитиљ и свећа се гаси. Врата се ни не
чуше, а у кућу ушета Благојевић. Прилази полако ватри и угледа тело које
дрхти. Она се трже из сна и угледа злодуха. Петар је прикова за тле, те јој
раздера врат кидајући месо и жиле.
‚‚Од дана када су те убили ја се молим за тебе. Ја сам посумњала у светост
брака и казнио си ме. Ланцима си ме тукао док ми је кожа пуцала на леђима.
Као твој роб сам клечала и молила те да престанеш,али ниси желео. Урлала
сам колико и ти на мене. Могла сам побећи, али нисам желела. Допустила
сам да ме жигошеш како ти то желиш и повиновала ти се. Моје тело није
личило на тело жене, већ на наказу која урла док јој муж дере кости ланцима.
Тада су на врата ушли они. Видевши ме скоро мртву скочили су на тебе.
Млатили су оним ланцима по теби и ломили ти ребра . Молила сам их да
престану, али нису слушали. Проклетници, умивени твојом крвљу о мене су
је брисали'', рече Петрова жена.
Јутро је, али сунце не пробија облаке. Превише је мрачно и ледена
киша поче падати, прво киша, а за њом и лед. Сељаци сви падоше на колена и
почеше преклињати молитвама да се зло обустави. Хладна глоба поче
лупардати по крововима и кршити њиве. Жито пада у блато док га секу
ђавоља семена. Несрећници потрчаше у њиве и почеше жњати пшеницу и
132
јечам. Леђа су им све више модра од удараца, а лед поста још крупнији те све
жито саломи.
‚‚Боже,где си?! Зар не видиш ово зло?!'', узвикују мушкарци док падају у
блато кога је све више.
Жене се почеше млатити око шаке жита.Почеше цепати кошуље једне
другима те им дојке почеше испадати.Чупају се за косе,ломе руке,ноге,а
некој и око испаде.
Они у селу се окупише и наста расправа после које се донела одлука и после
које се одабрао Кисиљевчанин који је спреман да услиши молитве. Народ
пође за њим и још двојицом од којих је један био свештеник, а други
аустријски службеник, Фромбалд.
Сељани од беса и очаја убрзаше кораке те погураше ону тројицу од којих се
саплете свештеник и поломи ногу. Он поче јаукати и убеђивати сељаке да не
може корачати даље, а из гомиле се издвојише два кршна момка те узеше
старчића и понесоше га.
-Пожурите, шта чекате?! - повикаше сељаци кад стигоше до гроба
Благојевићевог.
-Да почнемо? - упита Фромбалд.
Народ се још више узнемири.
-Добро, почињемо. Попе, почните са молитвом.
-Зар ће моћи-упиташе.
-Зар смо га овде носили џаба-упиташе кршни момци.
-Јао, јој, ух, нисте ме џаба носили. Ево, читам.
Кршни момци почеше откопавати гроб, а онај одабрани оштри глогов
колац.
Муња распара облак и гром удари у њиву.
-Тамо су наши - рече старац дуге седе браде.
-Ма, пусти ти њих, већ гледај ово.
-Гробница је превише дубока - узвикнуше.
-Копај још! - узвикнуше сви.
Копање се брзо оконча и пред сељанима се указа нераспаднуто тело
вампира.
-Ето видите! Дај да га прободемо! Узимај глогов колац!
-Станите, људи! - узвикну Фромбалд.
Фромбалд приђе гробници и увери се у страшну истину жедне звери.
-Дозволићете да прво констатујем изглед тела.
-Ти си луд што му прилазиш тако близу.
-Зар ми нисте рекли да дању не вребају?
-Ништа није сигурно.
133
-Ја вам сада све верујем. Забележите, писару:
‚‚Пошто ни лепим речима, ни претњама нисам могао да одвратим ове људе
од одлуке коју су донели, отишао сам заједно са градиштанским
свештеником у село Кисиљево и извршио увиђај свеже ископаног тела Петра
Благојевића, нашавши крајње истинитим да, пре свега, није ни најмање био
присутан мирис карактеристичан за мртве, а да је тело, изузев носа који је
делимично отпао, било у потпуности очувано. Коса и брада, па чак и нови
нокти наставили су и даље да расту; стара кожа беличасте боје била је
згуљена, а испод ње се стварала нова. Лице, шаке, стопала и читаво тело били
су у ништа лошијем стању него за живота. Немало изненађен,приметио сам
свежу крв у његовим устима, која је, по општем уверењу, припадала некој од
његових жртава.
Фромбалд се одмакну од Петровог тела.
-Извршите пробадање колцем.
Изабраник приђе вампиру и прободе га,а из груди, уста и ушију
Благојевићу потече свежа крв. Међу сељацима наста немир те зграбише авет
и спалише је, па и пепео спалише.
-Молитва је лек за све , мој Фромбалде.
-А шта беше са нашим делима, оче?
-Нашим делима?
-Но,чуо сам да ви Срби имате ону вашу...
-Ракију.
-Да ракију... па хајдемо да наздравимо, шта кажете?
-Хајде.
Мирослав Чуле 2.р.
Име школе:Гимназија‚‚Никола Тесла"
Проф. Мирјана Чалић, Апатин
134
ПОХВАЛЕ
Средња школа
Слика у Блицу
Заболи ме када видим
да широм света има глади,
а оне који би требали помоћи
брига само како ће им бити у новој
влади.
Заболи ме када видим
сузе на дечјем лицу,
а политичаре брине само
како ће им слика испасти у
„Блицу“.
Ипак нису само они криви,
јер и остали људи су живи.
И они своју помоћ могу да пруже
па да заједно живимо дуже.
Али људи су постали немарни
па све док се њима не десе ти
проблеми и нису стварни.
Не брину они ничије бриге,
а као подршку они могу само да
држе ти фиге.
Људи су сада себични,
а са несрећом и пропашћу туђом
они су дични.
И зашто да људи будемо ми,
када они постају тако зли?!
Песмица ова носи вредност,
а деци даје велику предност.
Тежину речи схватиће сви
који још увек нису постали зли!
Следећи стихови порука су која не
сме да се заборави,
зато у свачијем срцу треба вечно да
борави...
Човек буди!
На крају крајева, сви смо ми људи.
Александар Бакић 1.р.
ТШ „Миленко Веркић-Неша“,
Проф. Милош Јефтић, Пећинци
По језику си све што јеси
Ја, Вук Стефановић Караџић, борих се цео свој живот, алу убрзо
побољех, па тако дође и мени судњи дан. Mртво је тело моје, али душа
остаје ми вечна. Ево дође и та две хиљаде четрнаеста година, а ја
гледам свој народ са небеских висина. Моји Срби се још држе, али
тешко подносе своје недаће. Душмани разни на мој род насрћу, семе моје
хоће да избришу. Не знам какво их зло гони и какве их тамне мисли
море, али моји Срби у свашта верују. Чини ми се да је у мој народ
ушла нека лаж обучена у истину и да свако само њу слуша. Бог их
135
гледа и тужан је, кад уу нису верни и одани Православни Срби Његови
већ верују лажи и превари. Гледам оне силне народе што се пате са
језиком, што један глас закомпликују као да је једна реч. Ја сам цео
свој живот посветио да олакшам и упростим језик српски и
писмо српско, те сачиних ћирилицу од простијих слова која ће свако
знати и поштовати.
Гледао сам само да Србе просветим, али да и оно што је од
народа постало сачувам.
Сакупљах песме из разнијех крајева и све су хвалиле један народ,
једну част, храброст и
једну веру. Много је јунака било, сви су они гинули чојствено бранећи своју
земљу. Данас видим, полако заборављају и мене и Лазара и Милоша и
Светога Саву, а понајвише ћирилицу. Све више користе неко страно
писмо латиницу. Неки ме још слушају и понављају моје речи, које сам
говорио за њихово добро и корист: "Пиши као што говориш, читај како
је написано". Јер по језику си све што јеси. Таквијех је све мање и
бојим се да ће у блиској будућности и они нестати.
Али ипак и даље верујем да још има честитих Срба који би за част дали
главу своју иако је живот највеће богатство које човек поседује. Када
бих само могао да им дам пар
савета који би их одржали и сачували у животу... Главно и основно што бих
им рекао је да никад не забораве своје писмо, веру и своје претке који
су за њих дали живот, бранећи тако своју отаџбину. Да никад не забораве
да су по језику то што јесу. Дакле, молим се и вапим Богу Свемоћноме
да данашњим Србима отвори очи и
усмери их на прави пут, тај пут назива се пут Христов или пут
спасења. Верујем да прави Србин никад неће издати свој језик, писмо, веру
јер Србин заувек остаје Србин!
Растко Панић 1.р.
Гимназија“Доситеј Обрадовић“,
Проф. Невена Раденовић, Бачка Топола
136
Исповест једне девочице
Дошао је дан када треба да се селим, из града идем на село. Била сам
узбуђена што ћу упознати ново друштво. Истог тренутка када сам изашла из
аутомобила удахнула сам свеж ваздух, пришла ми је једна девојчица која је
боравила код бабе и деде. Пристала сам на то да обиђем село. Причале смо
као да се знамо дуг низ година. Признала ми је и да је разочарана.
Одувек је веровала људима, сматрала да ће сви они који су увек били
поред ње док су се дружили, бити ту и када одрасту и схвате да живот није
баш лак. „Где су сада и шта раде они људи који једном давно рекоше да ће
увек бити ту за мене?“ ,упитала ме је. Понекад, кад акаже да је добро, жели
да је неко поглед ау очи,чврсто загрли и каже“Знам да ниси добро,видим ти у
очима.“ Брзо се везивала за људе и често се трудила да не види њихове мане.
Дуго је познавала своју другарицу, која је успела да јој улије поверење. Као
мале су се увек лепо слагале. Сада, када су старије, она се много променила.
Невероватно како се особе које смо тако добро познавали претворе у
потпуне странце, помислила сам. Причала ми је да је та другарица често
тражила помоћ од ње али није била спремна да захвали и узврати. А она, моја
нова пријатељица ,увек све примети али одлично одглуми да ништа није
видела. То значи да не памти, чак никад није заборавила. Она је, не знам
зашто, увек осећала потребу да људе саслуша,па ако зна на кој начин,и
помогне. Никада, ни од кога,па ни од своје другарице, није тражила ништа,
осим утехе и разумевања када јој затребају. Многи нису могли да јој пруже
чак ни то. Пронашла сам себе негд еу овим њеним речима.
Трпела је то дуго, потискивала у себи, а онда се разочарала и почела да
сумња у људе. упознала је нове особе које су опет у њој створиле позитивне
мисли, али убедили је и поступцима да ће увек бити уз њу. Захвална сам јој
јер сам уз помоћ ње почела савршено да процењујем људе. Каже да се често
разочарала, али из овога је највише научила,да боље процењује друге, и сада
више цени мишљење људи до којих јој је стало и који су успели да је убеде
да ће увек бити ту. Други су је опет критиковали, оговарали, причали како се
променила, а када су је сретали, имали су храбрости да је поздраве и загрле.
тог дана, кад асам ја дошла, требало је да иде кући.
Пред полазак рекла ми је: „Најбољи дан у твом животу је, кад одлучиш
да је твој живот само твој. Без извињења, без правдања, без икога на кога ћеш
се ослонити, од кога ћеш зависити или кога ћеш кривити за своје промашаје“.
Ове њене речи су промениле мој поглед на свет.
Бојана Бунчић 1.р.
Економско-трговинска школа ''Вук Караџић'',
137
Исповест једне девојчице
Година је 1915. Долази зима. На прохладном тлу и изгаженој трави
појављују се слојеви танког снега. Пахуље разиграно лете у свим смеровима,
попут, малих снежних вила, не примећујући смрт око себе. Ветар се поиграва
са оголелим гранама оближњег дрвећа, хујећи гласно, не обазирући се на
понеке птице које су се љутито оглашавале.
Огромна колона војске, мушкараца , жена и деце вуку се лагано,споро
напредујући планинама Албаније.Неколико војника покушава да нас
убрза,али безуспешно. И они су свесни да је народ изнемогао. овде су сви
једнаки,и народ и краљ и генерали и чиновници. Ходамо, покушавајући да
се удаљимо од рата,и нађемо оазу спаса. Поред мене, хватајући ме гршевито
за руку, ид емоја мајка,држећи моју трогодишњу сестру у рукама, нежно је
повијајући на груди. Покушава да јој обрише смрзнуте сузе са образа и да је
умири певајући јој успаванку коју је и мени певала када сам била мала. Грч
који ми се створио у стомаку полако се шири телом. Била је то глад. На
сваких неколико километара људи су падали у дубоке снове из којих се неће
пробудити. Пратило их је јецање и гласни крикови породице. Али нису могли
ништа да ураде. Било је касно. Настављали су да иду. Сурове планине
Албаније дизале су се око нас,попут неких бесних чувара. Црвенило на
рукама се ширило. Свуда је владао хаос, умор, изнемоглост и глад. Можда
би било боље да смо остали код куће. Ништа се од овога не би десило. Људи
би умирали,али на бржи и вероватно безболнији начин. Продрмала сам
главом, не би ли се решила ових мисли.Морлаи смо да идемо.Иначе народ не
би опстао. Сви би погинули. овако је умирао само један део народа.
Укључујући мог оца и старијег брата. Незаустављиве сузе полако су ми
кануле из очију, заледивши се на пола пута, од силне хладноће. Поред, сада
утабаног пута, налазиле су се поломљене кочије и коњи који су пркосили
својим мртвим, али и у смрт величанственим телом. Мајка се окренула ка
мени и дрхтавом руком ми пружила парче већ ужеглог хлеба. Знала сам да је
то последње што је имала. Узела сам парченце и пружила јој остатак назад
.Топло ми се осмехнула ,са сјајем у очима, стављајући остатак у џеп.
Халапљиво сам појела хлеб, не успевајући да се заситим. Полако се
138
смрзавало. Сунце се стидљиво повлачило на хоризонту, једва се помаљајући
кроз сиве и тешке облаке албанских планина.
Тишина је владала читавом колоном, сем понеког крика који ју је
нарушавао, означавајући још једну смрт. Нико се није усуђивао да
проговори, да не би нарушио мир преминулима који су лежали поред пута.
Гаврани су кружили над нама, као симболи смрти, понекад се огласивши.
Све је мирно. Ништа се не чује. Тишина. А онда још један крик.
Ивана Лакићевић 1.р.
Гимназија“Доситеј Обрадовић“,
Проф. Невена Раденовић, Бачка Топола
Мој завичај
Врање, стопалима својим лелујавим
по теби ходим,
очома те задивљеним упијам,
свој млађан живот у теби
проводим,
лепотама се твојим опијам.
Врање,по пољима
берићетним,твојим,
разлеже се јека.
Одјекује небо и гора далека.
То кроз тихе равни твоја река
кривуда,
а песма и свирка разлежу се свуда.
Врање, што Сунце држиш у рукама
немој да си на мукама.
Чак и да неким другим рекама
бродим
увек ћу у походе да ти доходим.
Врање, цвеће Жуто,
не буди забринуто.
Прихватићемо бакљу слободе
усред сваке ропске таме,
а старији ће да нас воде
где гинути треба за те!
Јелена Ђорђевић 2.р.
Економско-трговинска школа,
Вероучитељ: Марјан Трајковић, Врање
139
Молитва
(Инспирисано борбом за ослобођење Лознице у Другом светском рату)
Звоните звона гласно
к'о кап у одјеку чаше,
молитву говорим гласно
за свете гробове наше.
Кроз таму небеског свода
на Србију пао је зрак
светости српског рода
и заувек убио мрак.
Звоните звона пркосно,
вриштите, газите мук.
Помен држим поносно
за вечни српски дух.
Историја ту се кује
у цик зоре пред починак,
а Лозница и сад чује
тај чувени троношки знак.
Звонит енека се чује
ова бол у срцу и јад
кошмари по глави што зује
за сваког ко умро је млад.
Урлала је крв слободе
предака наших изнад свих.
Поносим се, српски роде,
што сам остао после њих!
Ђорђе Милић 2.р.
Медицинска школа-Зајечар
Проф. Александра Јовановић.Сокобања
Звуци мога завичаја
Србија је земља у којој сам се родила и у којој одрастам. Живим у њој,
поносна на народ коме припадам. Наша историја,култура и традиција су
доказ о посебном шарму и темпераменту мојих суграђана. Страсни,велик
родољуби и храбри-за мене су били и остали узор.
Кроз прошлост је ова земља показала да је многи нису волели, али су
уважавали борбени дух њеног народа. Прославили су је великани попут
Милоша Обилића, Вука Караџића, Николе Тесле и још много других јунака
на бојном ,научном, уметничком и спортском пољу... постојбина мојих
предака је Херцеговина.О лепоти свога завичаја певају многи песници. један
од њих је Алекса Шантић. Топлина и искреност у његовим стиховима су
нераскидива спона са поднебљем које је остало заувек у срцима Херцеговине,
који су се доселили у питому равницу-Војводину. Бескрајна љубав према
херцеговачком кршу и човеку који је веран породици,огњишту и родној
груди,чини дивну хармонију најлепших звукова мога завичаја. Поносна сам
140
на вредности које сам понела једним делом у својим генима, као и кроз
васпитање у породици. Због тога су ми на посебан начин блиски стихови
Шантићеве песме “Остајте овдје“. Њихов ритам и музикалност доприносе
потпуном разумевању песникове душе.Разумем песников бол и патњу због
земљака који одлазе у туђину за бољим животом. Његов узвик Остајте овдје
је вапај његове душе која осећа све оно што тишти његов, а уједно и мој
народ. Док читам Шантићеве стихове, у мени сва чула дрхте од узбуђења и
силине љубави која исијава кроз стихове. Песник открива лепоту завичаја.
Чаролија звукова ме привлачи и осваја. Свака стопа мога завичаја је
натопљена крвљу кроз векове своха постојања. То сазнање у мени буди
трајну веру у снагу опстанка овог народа.
Запловићу реком живота и отиснути се у непознато. Не знам куда ће ме
понети и на којим обалама ћу се зауставити... Сигурна сам да ћу увек у души
припадати својим коренима и носити у срцу звуке свога завичаја.
Ања Попадић 2.р.
СШ „Вук Караџић“,
Проф.Данијела Алексић,Сечањ
Умем да волим
Иако је далеко, мислим на њу,
сваке ноћи јави ми се у сну,
да дође, често је молим,
да јој докажем, да умем да волим.
И када дође,
нећу јој дати да оде,
овде ћу је задржати,
ако докажем да волим
Чујем јој глас сваке ноћи
говори да ће ми доћи,
тада ја горим,
доказаћу јој да је волим.
Волим и бићу вољен,
свако је за љубав створен,
и једног ћу се правила увек држати
-Доказати да умем волети.
Петар Петровић 2.р.
ТШ,Нови Пазар
Проф. Стајка Бојовић
141
Непокорна си земљо моја
Све си претрпела,
уништавања, разарања,
јер на себе ниси давала,
земљо моја вољена.
Од када си настала
храбар си народ имала,
традицију му чувала,
и светиње одбранила.
Није било ратова,
у којим ниси учествовала,
није било битака
у којима ниси победила!
Њему сад понос граде,
двоглави орао и „Боже правде“
црвена ,плава и бела боја,
гласно ти говоре:
„Непокорна си земљо моја!“
Петар Петровић 2.р.
ТШ,Нови Пазар
Проф. Стајка Бојовић
Моје срце куца за Косово
Света земљо јунака,
била си и остаћеш јака,
још увек ништа није готово,
моје срце куца, за Косово.
Света земљо Лазарева,
Милошева жртва није узалудна,
због речи, глава одрубљена,
Светом крвљу земља заливена.
Света земљо божура,
пуна предивних црквица,
Лазарица и Грачаница
за њих моје срце куца.
Света земљо вољена,
још увек ниси оборена.
Докле год је света и века,
не одричем се ја Космета
142
У сну сам чуо глас
У сну јавља ми се глас,
тих, нежан, нуди спас
чујем, чим склопим очи
и слушам га целе ноћи.
Често питам:
-Од кога стиже тај глас?
-Ко ми шапуће целе ноћи?
Да ће ми она опет доћи.
Говори тихо
скоро неразумљиво,
говори само оно,
што бих чути волео.
Можда никад нећу сазнати
одакле ми глас долази,
али знам, да ћу сваке ноћи
слушати,
те тихе и предивне речи.
Петар Петровић 2.р.
ТШ,Нови Пазар
Проф. Стајка Бојовић
Изгубљени завичај
Приђите,
Немате ви страха ни скрупула,
нисте их имали ни кад сте се крили,
иза маскираних униформи
које сте листером заменили.
Осмех вам је леден
и срдачно смртан,
као грч лисице ухваћен у клопку.
Мек вам је поглед као памук
крвљу нашом натопљен.
А наша срца куцају без тела,
јетре су нам пуне туђе крви,
очи које не виде су виделе оно
што хоће скрити.
Ко ли ће од нас да буде први
што ће чашу дићи у име помирења,
и име оца у име поколења,
којих неће бити.
Само ће ветар душе да носи,
пољем где и ви сте деца били.
Душе које сте већ тада убили,
кад ст још увек трчали боси.
Већ тада сте знали да за нас места
нема
и нема места.
Где оде раја, где народ неста?
Бејасте мали,као и сада што сте,
када нас ко домаћине зовете,
у наше домове као госте.
Ко ли ће са вама вино попити?
Кристина Арсенијевић 3.р.
Гимназија „Бранко Радичевић“,
Стара Пазова
143
Умем да волим
Седим. Тишина ме убија... Али знам да ћу једино тако , у самоћи ,моћи
са размишњам о теби. Ти си једина светла тачка која ме обасјава у овој тами.
Прошло је пуно година од нашег последњег сусрета. Можда се ти мене
и не сећаш више, а моја чежња за тобом сваким даном све је већа. Чезнем да
ти кажем све оно што осећам, али километри нас раздвајају. Ах, све би било
другачије да си ближе, да те могу видети, додирнути и рећи ти све што имам.
Мада, и тада се можда не бих усудила да ти кажем да те волим. Плашила бих
се да ћеш ме одбити и рећи да сам клинка која и не уме да воли. Али то
заиста није тако, како године пролазе моја љубав према теби све је јача.
Километри ме не спречавају да о теби мислим сваког дана.. Када сам сама,
често замишљам да си поред мене и тако ти причам све оно што бих ти
уживо рекла, почевши од баналних, свакодневних догађаја па све до
најдубљих речи. И тада сва затреперим, као да си заиста ту, поред мене. Када
помислим код тебе, дође ми да запалчем, а онда се сетим свих оних дана када
сам те на мору кришом гледала и распитивала се за тебе и онда осмех
преплави моје лице. Међутим, истог трена, мој осмех се изгуби када
помислим како би било да и даље могу да те гледам крајичком ока као пре
неколико година на мору. И онда схватим,да си ти и моја срећа и мој бол.
Има толико ствари које бих ти рекла ,али немам храбрости. Пуно пута сам
покушавала да те пронађем, али ми није успевало. Сада када сам те
пронашла, немам храбрости да урадим оно о чему сам маштала толико дуго.
А све из разлога да ћеш ме одбити, понизити и увредити. Плашим се да ћу,
ако ме одбијеш , променити мишљење о теби ,а то је оно што најмање желим.
Радије бих живела у илузији, размишљајући да и ти потајно за мном жудиш,
бар онолико колико ја жудим за тобом. бојим се да ћеш ме исмевати и рећи
да сам клинка која толико година чека само тебе. А највише чега се плашим
је то да можда нећеш да поверујеш у оно што толико желим да ти кажем.
Плашим се да ћеш олако и без размишљања одбацити најдубље речи које ти
имам рећи. Не знам каква си особа, ни д али могу да ти верујем и због тога
ми је јако тешко да ти поверим своју најдубљу тајну ,а толико чезнем за тиме.
Ех,када би само имао ту моћ да наслутиш , да негде далеко, једна
девојка жуди за тобом и чека да се ти њој први обратиш. Понекад себе
замарам питањима да ли и ти исто осећаш према мени и да ли и ти,као и ја,
чекаш да се ја теби прво обратим. Надам се да ћу скупити храбрости и рећи
све што осећам према теби, јер је то једино што заиста желим.
144
Твој лик полако бледи из мојих осећања , али осећања према теби не верујем
да ће икада.
Ана Веселиновић 3.р.
ТШ „Трстеник,
Проф. Јелена Трошић, Трстеник
Непокорна си земљо моја
Све земље су попут живог организма, расту, развијају се, пролазе кроз
сва животна доба. Земља , да би заиста била жива, мора да поседује људе који
су вољни да помогну у томе, да је штите и цене оно што им она пружа.
Наша земља је преживљавала и када је била освојена и на тренутке
покорена. Покорена на тренутке у смислу да су освајачи долазили и
одлазили. Међутим, она никада, као ни њен народ, њена срж, није била
заробљена јер је њен дух увек био слободан. Народ ју је чинио таквом. Пет
векова под окупацијом народ је успео да сачува своју културу, свој
идентитет. Нико није хтео да се одрекне своје земље, јер су ту земљу
наследили од својих предака. Самим тим што никада нисмо покорени у
нашим идејама и веровањима, значи да је било вредно борити се и страдати
за такву земљу. Данас, нажалост, неретко се плашимо да признамо да не
чувамо довољно земљу која нам је пружила све. Изгубили смо тај однос
према њој, можда смо се уморили или нам је једноставно свеједно. Ако је
тако,онда отаџбину очигледно не гледамо као део себе, а све мање
посматрамо и нас као део ње. И даље се у неким посебним тренуцима
осећамо изузетно поносни што смо део ове државе, нације. Ти усамљени
тренуци, попут успеха спортиста, научника и других младих људи, враћа нам
веру у боље сутра. Веру да се за нешто тако драгоцено и вреди борити. Треба
да ценимо такве тренутке, да развијамо свест да смо и даље један народ,
јединствен по много чему. Оно што нам је донело много проблема али и
успеха, јесте наш чувени понос и инат .Сада,у овим тешким тренуцима
моралне оскудице, треба у народу пробудити пркос, жељу да се настави даље
и да се поврати наш понос и вера. Мала искра наде била би довољна да
наставимо борбу за боље сутра, за будућност где ће наша земља бити у
центру пажње на најбољи могући начин.Тада ћемо моћи да кажемо да смо
победили и остали непокорени од свих надолазећих искушења.
145
Непокорност и снага наше земље најбоље се исказује у чувеним
Јакшићевим стиховима који одзвањају кроз векове:
„ И само дотле, до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступит,можда поганом.
Ал` један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломњави:
„Отаџбина је ово Србина!“...“
Милош Јовичић 3.р.
Економско-трговинска школа ''Вук Караџић'',
Наставница:Александра Витас, Стара Пазова
„СРПСКОМ НАРОДУ ВИШЕ НИЈЕ СТАЛО НИ ДО МАТЕРЊЕ
МЕЛОДИЈЕ ,НИ ДО ЈЕЗИКА,НИ ДО ОЧЕВОГ ИМЕНА,ВЕЋ
НАЈВЕЋИМ ДЕЛОМ РАВНОДУШНО ЛУТА ПОКРАЈ ЗГАРИШТА
СВОЈИХ НЕКАДАШЊИХ СВЕТИЊА“ М.Ђурић
„Хлеба! зар је то доста глупани? Он га једе, а ипак исто тако гине у
мукама.Разорена његова породица ,сав болни живот његов,пада му на прса и
дави га на смрт.
Није ти сва срећа ако имаш хлеба. Ко ј ебио тај глупан који је дељење
богатства назвао срећом због света?
Ти сањари,револуционари,могу,додуше, срушити данашњи поредак и
сазидати други,али ако свакоме одрежу комад хлеба, неће ниједну радост
додати човечанству,и ниједну му муку неће скинути.Још би и проширили
несрећу на земљи,те би једног дана зајаукали од очаја и најгори
јадници,покренути из мирног задовољства својих нагона,да буду дигнути ка
незаситим мукама страсти.
Не,једино је добро не бити ,или ако те има,бити дно камен,још мањепешчано зрно,које може крварити пролазницима под петом.“ Емил Зола
17. августа 1990.године. Све је тако необично мирно и тихо. Једино се
чула молитва Свети Боже ,Свети Крепки, Бесмртни, помилуј нас-понављали
су људи у очају, верујући у моћ Свевишњега. Тих дана људи су ходали у
оачју, страху са неком језом. Повод свега тога био је тзв. рат у крајини. Рат
који је најављиван. Напад на хришћане који су живели у Хрватској. Повод
свега тога ни сами нису знали. У том тренутку их је једино занимало: Како
146
преживети? Куда отићи? Цркав је зазвонила Почиње! -Викао је народ
бежећи. Рат је започео. Многе породице су избегле из Хрватске,о ставивши
све што су до тада стекле. Не само они, већ и њихови очеви, дедови,... Они
који су остали , остали су стрепећи за себе и своје ближње.
Рат је почео да се распламсава. Многи људи су седели у својим кућама,
скупљени у неком ћошку молећи се да се догоди чудо. Упркос, свим
молитвама, рат се ширио као какав пожар. Разарао је све: порушене су многе
куће, цркве, убијено на хиљаде људи .Војска је иза себе остављала пустош и
немилосрдно хитала у нова недела. Рат је трајао годинама. Уништио је све
што је могао. Побио све Србе који су се ту нашли. Додуше, не тако велики
број је преживео ,али само физички, духовно и њих није било. У њима је
убијено, управо, оно што чини човека, а то су вера, част и образ. Да би
пређивели,морлаи су се одрећи свог порекла,свог народа, своје вере. ишли су
против Срба, удружени са онима од којих су до тада страховали. Ваљда су то
чинили због породице, или можда због себе. То сада није важно. Сада кад асе
све завршило, када се рат завршио, иако то никада неће бити заборављено,
нити опроштено, људи ходају без имена, без части. У страху да кажу ко су и
одакле потичу, пролазе крај рушевина, светиља у којима су се некада молили,
поред места која су некад била њихови домови-домови, које су са муком
изградили, а који су порушени у једном дану.
Ту,међу тим рушевимнама је све што сам стекао. Првенствено мој
понос, мој образ,порекло, моја част. Сада намам ништа . Исте су рушевине
и у мојој души и савести. Ово је некада био храм. Православни храм
Архангела Гаврила.Ту сам славио славу, крстио се, молио... али и сада , тако
на то многи гледају као на рушевину,то место је свето.То место на коме је
био храм, нико никада неће моћи упрљати,нити избрисати. Он ће заувек
остати овде као печат Хришћанства!- причао је један од преживелих
клечећи покрај темеља некадашњег храма. А, сада, сада га остављамо да се
моли, јер је то једино његово спасење.
Дајана Шојић 4.р.
СППШ“Стеван Петровић-Бриле“,
Проф. Славица Огњеновић,Рума
147
Исповест једне девојчице
Седиш сама у соби. Врата закључана. Са оловком у руци и празним
белим папиром испред сбе. Рука се тресе и сузе почињу опет, по трећи пут
протеклог сата. „Драга породицо“, пишеш на врху странице, али ипак
схватиш да је то лош начин да ѕапочнеш писмо, твоје последње писмо.
Почињеш опет, и опет, али не знаш одакле да кренеш, нико те не разуме,
нико не зна шта осећаш, сама си или бар тако мислиш. Никог није брига да
ли жива или не, никоме ништа не значиш. Ноћ је, увлачиш се у кревет.
„Збогом“, шапућеш у таму и са последњим уздахом завршаваш све.
Никога није брига, је ли тако? Погрешно мислиш. Следеће јутро у
седам и двадесет један, као и свако јутро, твоја мама куца на врата,
позивајући твоје име. Иако не зна да не можеш да је чујеш. Повлачи кваку на
доле и вришти. Пада на под док твој тата трчи ка соби. Брат и сестра су већ
отишли у школу. Мама скупља сву своју снагу, што је приближно нули, да
оде до кревета. Вриђти, плаче, стиска твоју руку. Тата покушава да остане
прибран, али му сузе беже из очију, левом руком окреће 911, док је друга на
леђима твоје мајке. Она криви себе, сваки пут када ти је рекла не, сваки пут
када се драла на тебе и није ти дала да изађеш напоље. Твој тата криви себе
јер није био ту када ти је био најпотребнији, за све оне пословне путеве који
су трајали дуго, предуго. И даље никог није брига?
Осам и тридесет четири, чује се куцање на вратима учионице. Директор
школе, изгледа забринутије него икад. Позива наставницу на страну, сви
ученици су уплашени .“Шта се дешава? “ Директор касније саопштава
трагичну вест. Популарна девојка, која те је одувек називала дебелом и
ружном,сада криви себе. Дечко који би увек преписивао домаћи од тебе, али
се опходио и третирао те лоше, криви себе. Дечак који седи у клупи иза
тебе,онај који те је одувек гађао папирићима током часа, сада криви себе.
Наставница криви себе зато што је викала на тебе, јер си заборавила домаћи
или што не слушаш на часу. Људи плаћу, јецају, вриште због свега што су ти
икада урадили. Чак и они са којима никада ниси ни реч проговорила, осећају
се кривим. И даље мислиш да никог ниеј брига?
Твој брат и сестра су стигли кући. Мама мора да им каже да те нема.
Мала сестра, није битно колико се пута издрала на тебе, рекла да те мрзи,
увек те је волела и гледала као свог хероја. Сада почиње да плаче и да криви
себе. „Зашто никад нисам урадила оно што ми је рекла? Зашто сам
уништила њену омиљену мајицу и ако ми је рекла да је не облачим?“ . Твој
брат , дечак који никада не плаче, удара шакама о зид, баца ствари по соби.
148
Не зна како да се суочи са чињеницом да те више нема. „Све је ово мој
кривица“. Ниси још променила мишљење?
Прошло је месец дана. Врата твоје собе нису отварана све време. Све је
другачије.Твој брат је послат да научи да контролише бес... Сестра плаче
сваког дана желећи да се девојка вратиш, чекајући те. Мама није спавала
ноћима ,тата је постао депресиван. Популарна девојка сада има анорексију
.Она која те је називала дебелом, сада више не једе. Али никог није брига за
тебе,јесам ли у праву? Помисли још једном. Живот има тај занимљив начин
обликовања особе, ломећи је прво, али на крају ипак створи јединствену
верзију савршенства. Барем му дај шансу.
Мина Ракетић 4.р.
Проф.Гордана Шћепановић, Земун
Јуче сам био паметан. Стога сам желео мењати свет. Данас сам мудар.
Стога мењам себе
„Променићу свет до краја песме“, рекла би једна попларна рок песма, коју
сви ми млади уметници-бунтовници са жаром слушамо и мислимо да смо
важнији од свих досадашњих бунтовника и револуционара. Да ли је то
стварно тако?
Доскорашњи шеснаестогодишњак у мени би се побунио на било какву
констатацију и замерку на рачун понашања и сазревања. Сада, гледајући две
године касније, такав ја ми је смешан. И посебно незрео.
Од своје шесте године сам мислио да је средња школа нешто огромно,
високо на интелектуалном небу, готово међу звездама. Међутим, сада када
сам пред вратима матуре не осећам се ништа посебније, нити другачије.
Посебно, не високо међу звездама.
Одрасли ми све више доносе разочарења. Моји досадашњи хероји,
безгрешни, филмски јунаци открили су сами своје тамне стране. Или је бар
такво моје схавтање. Нисам сигуран.
Тешим се д аје период адолесценције доба када млади људи заузимају
ставове и опредељују се за даље животне путеве, добре или лоше-показаће се
касније. Но, тренутно ме брине што ми средњошколски период истиче и
долази период када сви из школских клупа излазимо као формиране
личности, а ја још увек нисам ни у шта сигуран. Посебно не у себе.
Мењајући себе, очекујем да се смањи број разочарења. До сада сам
морао да научим да друге људе не могу да променим, али да се некима треба
прилагођавати, неке игнорисати, неке друге усмеравати или им се наћи у
невољи. Све то није нимало лако! За све ово потребно је да мењам себе. По
мало, али храбро! Да ли то значи да сам данас мудрији? Мислим да се
149
одговор крије у времену кој еје тек преда мном. Ако успем у ономе што
волим,успео сам у животу . Циљ и сврха спознаје себе је у томе да се будим
насмејан.
Али, за десет, петнаест, двадесет година треба стати пред огледало,
осврнути се на године које су прошле,али и размислити добро о будућности.
Најтеже је када немаш одговор на питање: Ко си ти? Понекад и најмудрији
заћуте...
Вук Јовић 4.р.
СШ „Вук Караџић“,
Проф.Данијела Алексић, Сечањ
Књижевност нам помаже да објаснимо себе свету и свет себи
Ко сам? Шта има? Откуд на овом свету, у ово време, међу овим
људима? Схватам ли ја овај свет? Схвата ли он мене? Вирим ли из гомиле
људи,или сам сакривена иза нечијих леђа? Имам ли своје парче земље на
овој кугли?
Много питања. Усамљених и непотпуних питања без одговора. Које,
ма колико се трудила не успевам да пронађем. Уморна сам од трагања и зато
склапам очи и тада чујем глас који ме позива да кренем за њим. Не видим
особу која ме зове, али свеједно крећем, јер толико дугујем својим питањим.
Следећи тај глас пролазим каљавим и прашњавим путевима, дивим се
мостовима, осећам срећу и тугу, срећем трагичне љубави, не схватам
трагичне судбине. Осврћем се и схватам да сам све те путеве видела, да сам
већ срела све те људе и да сам већ саосећала с њима.
„Читајући,била си део разних светова. Пут којим смо ходали је пут
књижевности,а смернице до твојих одговора биле су речи. Твоји одговори
налазе се на твом путу, међу тим смерницама. А сада ме извини, јер много је
таквих попут тебе којима морам помоћи да их пронађу „рече и нестаде.“
Отварам очи. „Сваки је човек звезда за себе“ рекао је Киш и уз помоћ
само једне реченице успео да пружи одговор на сва моја питања. Помогао ми
је да разумем, да видим из масе „да ће овај свет разумети мене онолико
колико ја будем разумела њега; да ме не заклањају ничија леђа, да нема
потребе за сакривањем, јер и ја као и сви имам своје парче земље на овом
свету.
Александра Шкрбић 4.р.
СШ „Вук Караџић“,
Проф.Данијела Алексић, Сечањ
150
Поезија Војислава Илића на прелазу стилских епоха
Парсоновац ,Теофил Готје, роди
четири сина:
Бодлера, Верлена, Данунцила и
Банвила ,к оји родише
Телом нејаког ,али духом и песмом
вечног Војислава Илића.
„Кад се угаси сунце“ и падне „Први
снег“ ,“У позну јесен“,
„Химна векова“,обележиће
„Последњи дан“,
Српско песништво поново ће се
родити.
„Запуштени источник“ позваће на
„Вартоломејску ноћ“
„Рибара“, да пренесе поруку
„Петрарки“, у којој стоји
„Словенски кнез“, није успео свога
Пегаза да натера на лет.
Истинско осећање јесте „Молитва“
у којој „Анђео туге“,
„Увелој ружи“ чита „Посланицу
пријатељу“
Песме навиру из срца.
Владимир Рашо 4.р.
СШ „Вук Караџић“,
Проф.Данијела Алексић,Сечањ
Отићи из земље не значи истргнути корене
Месец му је обасјавао пут ка непознатом граду, док је подигнуте главе, са
оно мало ствари у коферу споро ходао ка њему, као да на плећима носи терет
целог света. А тако је и било. Без посла, дома, породице отиснуо се у
непознато у потрази за срећом и богатством.
Давно је то било-корачао је у свет без светла и без икога свога да му
помогне и да га подржи. Сада после много година, када је у животу стекао
све, седео је у мраку своје чежње, чежње за родном грудом. Годинама се
будио са песмом славуја у пољу сећајући се свога родног места и
породице,које у овој земљи није било. Мирис тамјана и величанствена икона
на зиду његове сада прелепе собе грејали су му душу и давали снаге да
издржи борбу са животом. Никаква моћ, богатство, сила и слава никада не
могу да замене породицу и пријатеље.
И тако прође живот.Дан за даном, а он у души оста сам, са празнином коју
ништа није могло да попуни .Све човек може да добије или да стекне у
животу сан, посао, дом,благо. Али и да изгуби. Све, сем корена-они нас вежу
и остају заувек.
Димитрије Коледин 4.р.
ЕТШ "Михајло Пупин",
Проф. Весна Пругић Милеуснић, Нови Сад
151
Молитва
Љубав и снови, машта, нада и спокој, све то на једном месту. Саткани
од чаробног клупк амојих жеља, брижљиво чувани дубоко у мојој души. Сви
моји снови скупљени на једном месту, састављени од маште, стидљиво
куцкају да их пустим напоље. Да онај мој свет обојен најлепшим бојама,
измаштан у најлепшим тренуцима,пустим ван и да он постане реалност.
Отварам очи док сунчев зрак пада на моје лице и обећава почетак
једног прелепог дана. Та светлост у мени покреће наду да ће се и мој сан о
срећи остварити. Пуна енергије и среће, полазим на пут поплочан маштом,
пут који ме увек одведе до оног мог ружичастог света у коме нема бола, туге,
суза. Затворим очи и знам шта желим. Мир, спокојство. Желим да будем
срећна и одрастем у сигурном и мирном друштву ,срећној околини. Потребно
ми је да осећам да сам сигурна, безбедна, ту где јесам. Не желим да слушам
одјек пушака, разорних бомби. Хоћу боље место за све људе, неки лепши
свет. Свет без увреда, псовки , батина.
Зашто је све тако лоше, кад је само мало потребно да будемо срећни?
Један осмех, лепа реч, некоме ће значити много. Својом маштом стварам
неко друго време ,праведније и боље људе, више љубави за све. Сањам о
томе да овде, у овој земљи ипак постоји сигурнија будућност за мене. Кажу:
„Нада последња умире“, па је тако и данас, моје срце испуњено надом и
ишчекивањем. Сањам, надам се и чекам, патим за сваким срушеним сном.
Покушавам да остварим своје жеље. Плаше ме неки нови дани. Хоћу да
останем овде где јесам, са свим људима које волим и који мене воле, овде на
овом месту где сам рођена и где одрастам. Замислим себе, десетак година
старију, и даље себе видим овде у овом градићу, срећну и спокојну, без
проблема и патњи. Онај сунчев зрак још увек у мени чува наду да че тако
бити. Међутим, бацам поглед на јутарње новине и моја машта се разбија на
хиљаде делића, дубоко заривајући у моју свест чињеницу да је свет једно
окрутно место у коме моји снови губе сваку битку. Читам и не могу да
верујем. „Све више гладне деце на улици“, „Претукао школског друга“,
„Ако се не прикупе одговарајућа средства , шестогодишња девојчица умреће
од тешке болести , јер нема новца за њену операцију“ само су неки од наслов
акоји ме ужасавају. Какви смо то људи,каква држава?
Молим вас станите! Ово је молитва вама, преклињање! Потребно је
само мало воље да би се људи променили и сви ћемо бити срећнији.
Обратимо пажње на гладне, сиромашне, болесне , оне који то заслужују.
Помозимо њима, помоћићемо и себи.
152
Савршен свет, још један мој згажени сан, уништена машта. Уместо
оног сунчевог зрака, појављују се тмурни облаци. Све је некако пусто,
мрачно. Где је моја дуга састављена од снова и најлепших боја? Нестала је
неповратно, изгубила се у окрутном свету у коме живим. Можда тражим
превише, али само желим мирније, лепше место за све нас. Волела бих кад би
сви људи схватили праве вредности у животу, пустили да их срце и снови
воде до света среће,мир аи правде...
Моју дугу и сунце заменила је хладна , тужна киша.Слушам како
добује по сивим улицама и са собом односи моје снове. Мала, сребрна
капљица спушта се низ мој образ, јер постајем свесна да ми никада неће бити
допуштено да саградим свој свет из маште, изаткан најлепшим осећањима.
Киша је падала да спере улице, а сузе моју бол и разочарење...
Ивана Цветановић 4.р.
ТШ „Трстеник,
Проф. Јелена Трошић, Трстеник
Молитва
И као грмљавина, појање црквених појаца који срж религије у наше
срце поставе, у мени се јаве хиљаде Оче наш... Без разлога, она је ту молитва.
Молитва може бити једна реч и књига живота. Молитва даје смирење,
благостање, одузима нам просечност, маше нам из сенке и ставља нас у
манастир. Моја молитва је прича о пастиру који је са фрулом кренуо у
манастир, напустио своје овце. Овце је напустио, јер их је било пуно јалових
и немих. Отишао је у манастир и пронашао своје стадо у молитвама. Свако
од нас је пастир који тек треба пронаћи своје стадо. И заиста, питам се
понекад, има ли већег и узвишенијег медија за религију од музике из наших
корена. Од музике која се провлачи кроз нас као кроз орнаменте на
манастирима. Византијска плава боја и црквено појање је стуб наше
узвишености и смирености, наш ослонац кроз векове ветрова који су дували
по нашим путима. Молитва, то је свет, то смо ми сами. Заиста, за мене, свака
реч правилно изговорена је молитва, а праве речи се изговорају увек са
разлогом и са смислом и увек са добрим циљем-покајањем и праштањем.
Хиљаду Оченаша у гром се споји, осветли небеса и кроз сонични пејсаж
путује светом и говори ,, Оче наш иже јеси на небеси, да сватисја има Твоја,
да придет царствије Твоје..." Молитва је суза пуштена због жеље за правдом.
Молитва је подвиг којем стремимо. На саме речи откуцај срца постаје
мирнији, пулс се смањи, наше тело се шири у бесконачност, мисао је
слободна и путује до те границе ума где се он обогаћује до бесконачности и
додирује део божанске одоре.
153
Имати молитву у срцу значи пронаћи себе, отргнути се, клекнути,
јаукнути из гласа, а да притом тај глас смирује. Молитва је чудо које обећава,
вихор који смирује и небо којем стремимо.
Ивана Ерцеговић 4.р.
ЕТШ "Михајло Пупин",
Проф. Весна Пругић Милеуснић,Нови Сад
У сну сам чула глас
,,Дижите једра, дижите једра!'' – узбуђено је викао капетан брода ,,Кормила
91''. ,,Да, капетане'' – узвикнула сам са великим узбуђењем. ,,Једва чекам да
је видим.''
Све што сам понела са собом била је мајчина слика. Била је јако стара,
оронула и жута, па се њен лик једва видео на њој. Савила сам је и ставила у
свој десни џеп од јакне, чезнући да једног дана то лице постане стварно и
опипљиво. Отишла је од мене након што сам навршила годину дана. Одрасла
сам с оцем који ме је пуно волео, али његова туга због мајке с годинама је
била све већа, па је почео да пропада. Сећање на њу гасио је алкохолом. Све
што знам о њој је да је обожавала море. Отац ми је причао да је стално
говорила да ће једнога дана отићи у Француску. Сваку прилику би
искористила да оде са пецарошима само да би осетила топлину коју јој је
море пружало. Толико га је волела да се једног дана у њему и изгубила.
Желела сам да, чим напуним осамнаест година, кренем за њом, хтела сам да
је нађем. Чула сам од једног старог господина да капетан ,,Кормила 91''
тражи посаду јер креће у лов на сирене у Француску. Пожурила сам право до
њега са ишчекивањем да испуњавам све критеријуме који су потребни за
члана његове посаде. На сву срећу, била му је потребна особа која би се
бринула о њему док је на мору. Поздравила сам се с оцем и кренулада се
укрцам. ,,Хајде, пожури, брод само што није испловио'' – у позадини сам чула
исти онај глас који ме је упутио до капетана. Нисам погрешила, био је то
исти онај господин дуге седе браде са благим осмехом на лицу. Климнула
сам главом како бих му указала поштовање. Да није било тог драгог
господина, никада не бих сазнала да капетану фали још један члан посаде.
Чврсто сам пригрлила оца и рекла му да не брине због мене и да ћу се брзо
вратити. Коначно сам се укрцала. Брод није био у свом пуном сјају, видело се
да је претрпео гомилу најезди пирата и тешких олуја. Упркос томе, чини ми
се да је обећавао сигурну пловидбу. ,,Хеј ти тамо!'' Дозивао ме је један чудан
младић, не баш пуно старији од мене. На себи је носио тамне избледеле
пругасте панталоне и јарко жуту кошуљу. Био је тамне пути. Лице му је било
истрошено, уморно, опет, не толико да прекрије своје године. ,,Зовем се
Марко. Ја сам надлежан за све нове чланове посаде. Од сада, за све што ти
154
затреба обрати се мени, немој ни случајно дa узнемираваш капетана. Јеси ли
разумела?'' ,,Разумела господине!'' Одмах првог дана добила сам свој први
задатак на броду. Није било толико тешко. Капетан од мене није захтевао
пуно, а ја сам имала доста слободног времена које би проводила гледајући
прекрасно море. Тако је дивно, сјајно, није ни чудо што је мајка била
опчињена њиме. Како смо бивали све даље од куће, чинило ми се као да сам
јој све ближе, чак ми се у неким тренуцима и причињавало као да је ту, поред
мене. Када бих је осетила, почела бих да певушим ону ,,њену'' успаванку с
којом ме је и сама успављивала пре него што је отишла:
,,Ноћ је изнад нас
и тамне су воде које су блистале тако сјајно
Месец, спаја се са таласима
и тоне доле на одмор у тихим дубинама
на обали мора, потони у сан
олуја те неће будити
нити ајкула престићи те
спавај у наручју лаганих мора.,,
Чланови посаде су имали обичај да ме сваке ноћи у исто време слушају како
је без престанка певушим. Кажу: песма их подсећа на сирене. Једне вечери
сам причула како коментаришу да легенда каже да сирене нико не сме видети
јер их онда оне заувек поведу са собом.
Почела је олуја, сви су били узнемирени. Покушавали смо да умиримо
брод да се не бисмо преврнули. Кренула сам ка капетану да га дозовем,
саплела сам се, а онда, онда сам се пробудила. ,,Софија, да ли си добро? Била
си јако узнемирена, дозивала си неког капетана, викала си: Олуја, олуја!
Морао сам да те пробудим, уплашио сам се. Да ли је све у реду?'' У том
тренутку живот ми је стао. Нисам желела ништа да му одговорим. Није он
био крив ни за шта, али ми се у тренутку чинило као да ми је најгори
непријатељ. Прекинуо је сваку могућност да је коначно видим. Нагло ми је
позлило. Нема капетана, нема брода, нема те распеване посаде. Тада сам
схватила, она је заувек нестала.
Јована Ћалић 4.р.
Гимназија Зајечар,
Проф.Љубица Радосављевић,Зајечар
155
НАГРАЂЕНИ НАСТАВНИЦИ НА ЛИТЕРАРНОМ КОНКУРСУ
Снежана Стојновић, Бели Поток
Ивана Павлица, Ковиљ
Сузана Ђорђевић вероучитељ, с. Тибужде, Врање
Мр Јасмина Пешић – Петаков, Тител – Лок
Љубинка Марковић, ОШ „Др Арчибалд Рајс“, Београд
Нада Вуковић , ОШ“Петар Кочић“, Приједор
Желица Петровић, ОШ „Димитрије Тодоровић-Каплар“, Књажевац
Миланка Јузбашић, ОШ“Филип Вишњић“,Београд
156
БРОЈ ПРИСПЕЛИХ ЛИТЕРАРНИХ РАДОВА ПРЕМА МЕСТУ ШКОЛЕ
А
Апатин - 4
И
Инђија - 3
Б
Баранда - 4
Бачка Паланка - 24
Бачки Јарак - 1
Бачко Ново Село - 1
Бачка Топола - 8
Бели Поток- 52
Београд - 26
Бечеј -1
Беочин - 7
Бешка - 5
Бока - 23
Бор - 36
Будисава -10
Бујановац - 2
Ј
Јаша Томић - 2
В
Ваљево - 17
Варварин - 17
Велика Греда - 2
Врање - 15
Вршац - 9
Г
Гардиновци - 3
З
Зајечар - 33
Земун - 6
Змајево - 9
Зрењанин - 14
К
Каћ - 6
Кикинда - 10
Кладово - 18
Књажевац - 27
Ковиљ - 12
Конак - 9
Краљево - 4
Л
Лаћарак - 2
Лепосавић -7
Лесковац - 6
М
Манојловце - 1
Н
Неготин - 1
Ниш - 12
Нови Бановци - 3
Нова Враош - 22
Нови Сад - 19
Нови Пазар - 8
О
Омољица - 2
Опово - 4
Осечани - 15
П
Панчево - 28
Пећинци - 12
Пожега - 1
Приједор - 22
Р
Рума – 14
С
Сечањ - 16
Сливово-Кос.
Грачаница - 1
Соко Бања - 1
Сомбор - 16
Ср. Каменица - 10
Стари Бановци - 15
Стара Пазова - 3
Суботица - 3
Сушица – Бадовац - 7
Т
Тител – Лок - 65
Трстеник - 13
Турековац - 3
У
Ушће - 1
Ф
Фекетић - 2
Ш
Шабац – 3
Укупно: 775
157
ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА ЗА ЛИТЕРАРНЕ РАДОВЕ
Перо Зубац
Кармен Антић – Туцић
Милица Сладојевић
Бојана Банић
Дејана Војновић
Весна Пругић – Милеуснић
Др Исидор Граорац
158
ЧИТАЈУЋИ ЛИТЕРАРНЕ РАДОВЕ
Као и прошле године, узео сам најпре да читам педесетак радова из
Белог Потока. После више прочитаних, и неколико радова Ксеније
Станковић ученице седмог разреда, наметнуо се закључак, вероватно и после
нехотичног поређења са другим радовима из основих школа: Деца из Белог
Потока, оним како мисле и осећају, какве су им моралне вредности и
естетски сензибилитет – превазилазе своје вршњаке. Као да су зрелији но
што се очекује од њихових тринаест, четрнаест година. Нису стармали, у
свом резоновању у животу , изражавају једну нову , аутентичну и
стваралачку младост Србије. Сами су градили себе. Успешно, јер су имали
подршку искусног трагаоца на путу откривања и самопотврђивања, своју
јединствену наставницу и пријатеља Снежану Стојановић. Да није у радовим
аових ученика варирана, преко разлилитих тема, здрава и лепа животна
филозофија њихове наставнице. Преносећи им умеће писања, свесно и
имплицитно, својом љубављу, наставници преносе ученицима и свој поглед
на свет и живот.
Тек су дечје истине реткима схватљиве. Ја као да наивно верујем,
са Маријом Монтесори деца могу променити свет... Понекад схватам
понешто јасније и чистије с мотиком него с оловком у руци. Бар ми се тако
чини.
Хвала учитељици Вери Стошић - Гашпаровски што је обавестила
све школе у Војводини о нашем конкурсу.
Да би се направио добар литерарни рад о темама: „Најљубавнија
прича,а ни речи од љубави“(Јана Кривошић седми разред,Бели Поток) или :
„Лаж у оделу истине“(Ксенија Станковић,седми разред, Бели Поток) није
дивољно само имати смисао за литерарно стваралаштво. Најважнија ствар
коју сам схватио чини се тек ове године читајући дечје радове нарочито
наставница из Белог Потока, Боке, Ковиља и радове сестара Коцић (Не
замерите што само њих помињем) за награђене ученике из поменутих школа
писање је постало саставни део живота само. Тако изричито разуме своје
писање Јелена Самочета из Ковиља.
Као да је од почетка био прећутни мотив који нас је покретао:
поверење у дечје виђење ствари , живота, људске патње и надања, српских
страдања и слутњи праведнијег света... Омогућити деци д аоно лепо и добро
што носе у себи а често крију не искажу, обрадују родитеље и наставнике,
мењају уи поправљају свет и укупни живот.
159
ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА ЗА ЛИКОВНЕ РАДОВЕ
Јелена Тишма – академски графичар, ликовни педагог и председник жирија
Татјана Петровић – професор ликовне културе
Драгана Нинковић – васпитач
160
НАГРАДЕ
За ликовне радове
ВРТИЋИ
1.НАГРАДА
Лана Тодоровић 5.г. , вртић“Невен“, Ковиљ, ПУ „РАдосно
детињство“, Нови Сад
Васпитачице: Драгана Јованов и Тамара Шпаравало
2.НАГРАДА
Милица Цицмил 5.г. , вртић „Цврчак“ , Бачко Добро Поље, ПУ“Бошко
Буха“,Врбас
Васпитач: Видосава Драгичевић
3.НАГРАДА
Даниел Фиштеш 6.г. ,вртић „Палчица“, ПУ „РАдосно детињство“, Нови Сад
Васпитачице: Наташа Пејин и Снежана Ђуђа
Милана Радоњић 5.г. ,ликовна радионица „Шарена палета“ , Нови Сад
Васпитач: Оливера Кулешевић
ПРВИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
Душан Радоњић 1.р., ОШ“Димитрије Тодоровић Каплар“, Књажевац
Ментор: Биљана Симоновић
2.НАГРАДА
Нада Челар 1.р., ОШ“Јован Грчић Миленко“, Беочин
Наставница: Татјана Половина
3.НАГРАДА
Сара Јевтић 1.р., 1.р., ОШ“Димитрије Тодоровић Каплар“, Књажевац
Ментор: Биљана Симоновић
ДРУГИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
ГРУПНИ РАД 2.Р., ОШ“Свети Сава“, Бачка Паланка
Учитељица: Јасмина Васојевић
2.НАГРАДА
Никола Селаковић 2.р.,ОШ“Свети Сава“, Бачка Паланка
Учитељица:Светлана Чулић
3.НАГРАДА
Ана Медић 2.р.,ОШ“Браћа Груловић“, Бешка
Учитељица: Слађана Боројевић
161
ТРЕЋИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
Андреа Ваић 3.р.,ОШ“Доситеј Обрадовић“, Опово, ИО“Олга Петров,
Баранда Учитељица: Татјана Попов
2.НАГРАДА
Стефан Сокола 3.р., ОШ“Јован Грчић Миленко“, Беочин
Учитељица: Катица Тенце
3.НАГРАДА
Марија Николић 3.р.,ОШ“Ђура Јакшић“, Турековац
Учитеаљица:Ива Љубисављевић
ЈОВАНА ЈАЋОВИЋ, 3/3, ОШ „Свети Сава“ Краљево
Учитељица: Владанка Раонић
ЧЕТВРТИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
Ана Јаковљевић 4.р., ОШ „Јосиф Панчић“ Баљевац на Ибру
Учитељица: Славица Јемуовић
2.НАГРАДА
Александар Ковач 4.р., ОШ „Јован Јовановић-Змај“ Зрењанин
Учитељица:
3.НАГРАДА
Маноела Карановић 4.р., ОШ „Светозар Марковић-Тоза“, Нови Сад
Наставник: Катарина Максић
ПЕТИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
Анђела Бањаш 5.р, ОШ „Аксентије Максимовић“ Долово
Професор: Елени Антониадис
2.НАГРАДА
Неда Анђелковић 5.р., ОШ „Душан Радовић“, Ниш
Наставник: Марина Митровић М
Маја Поповић 5.р., ОШ „Живко Љујић“ Нова Варош
Наставник:Милка Лојаничић
3.НАГРАДА
Ива Лазовић 5.р., ОШ „Свети Сава“ Краљево
Наставник: Биљана Ђукић
Тамара Мунић 5.р., ОШ „Вук Караџић“ Бајмок
Наставник: Зорица Живковић
162
ШЕСТИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
Марко Петровић 6.р. , ОШ „Аксентије Максимовић“ Долово
Професор: Елени Антониадис
Вељко Николић 6.р., ШОСО „Милан Петровић“ Нови Сад
Наставник: Јасмина Вилић
2.НАГРАДА
Никша Бошковић 6.р., ОШ „Светозар Марковић-Тоза“, Нови Сад
Наставник: Катарина Максић
Сунита Азири 6.р., ШОСО „Милан Петровић“ Нови Сад
Наставник: Јасмина Вилић
3.НАГРАДА
Јотић Душан 6.р, ОШ „Душан Радовић“ Ниш
Наставник: Радмила Ружић
Огњен Миздрак 6.р. , ОШ „Иса Бајић“ Кула
Наставник: Валентина Лабовић
СЕДМИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
Никола Стојанов 7.р., ОШ „Аксентије Максимовић“ Долово
Професор: Елени Антониадис
2.НАГРАДА
Милица Јовановић 7.р., ОШ „Трива Витасовић-Лебарник“ Лаћарак
Наставник: Јелена Секулић-Вољанек
3.НАГРАДА
Анабела Глигорић 7.р., ОШ „Трива Витасовић-Лебарник“ Лаћарак
Наставник: Јелена Секулић-Вољанек
ОСМИ РАЗРЕД
1.НАГРАДА
Ана Секулић 8.р., ОШ „Исидор Бајић“ Кула
Наставник: Валентина Лабовић
2.НАГРАДА
Јелена Богуновић 8.р., ОШ „Никола Тесла“ Нови Бановци
Наставник: Клаудија Косовац-Бреслиев
163
3.НАГРАДА
Јована Савић 8.р., ОШ „Вук Караџић“ Тутин
Наставник: Хафија Дедеић
ПОХВАЛЕ:
Илија Јосић 8.р., ОШ „Доситеј Обрадовић“ Опово
СРЕДЊА ШКОЛА
1.НАГРАДА
Милица Николић 2.р., Школа примењених уметности, Шабац
Професор: Наташа Јовановић
2.НАГРАДА
Ђорђе Мијаиловић 2.р., Школа примењених уметности, Шабац
Професор: Наташа Јовановић
3.НАГРАДА
Тамара Павловић 3.р., Срадња школа, Крупањ
Наставник: Вучина Бурић
НАГРАДЕ ЗА МЕНТОРЕ-НАСТАВНИКЕ
Професор: Елени Антониадис
ОШ „Аксентије Максимовић“ Долово
Наставник: Јелена Секулић-Вољанек
ОШ „Трива Витасовић-Лебарник“ Лаћарак
Наставник: Катарина Максић
ОШ „Светозар Марковић-Тоза“, Нови Сад
Наставник: Јасмина Вилић
ШОСО „Милан Петровић“ Нови Сад
Васпитач: Оливера Кулешевић
ликовна радионица „Шарена палета“ Нови Сад
164
Осврт на резултате конкурса 2014 ,,Матерња мелодија и образовање“,,Песме носе наша усхићења“
У дестој, јубиларној години постојања конкурс Матерења мелодија и
образовање сумира своје резултате. Све написано, нацртано, насликано,
нотама записано или камером забележено утемељено је у даровитости и
креативности деце од предшколског до ученика средњошколског узраста.
Деца су за ових десет година створила непроцењиви фундус литерарних и
ликовних радова као и етномузиколошких записа. Уметнички израз детета и
спремност да се младалачком свежином и оштрином сагледа реалност, из
године у годину је надрастао постављене услове Конкурса.Васпитачи,
учитељи, наставникци и чланови жирија неретко су остајали забезекнути и
сузних очију над чињеницом да су деца надахнуто иоштроумно
антиципирала друштвено-историјске контексте у које су смештани и пре него
што су рођењем почели да сведоче стварност.
У склопу литерарног и ликовног конкурса Матерња мелодија и образовање
који расписују Пријатељи деце Војводине, Конкурс за етномузиколошке и
музичке записе деце и ученика основних и средњих школа Србије оправдао
је своје осмогодишње постојање.
Основна идеја конкурса Песме носе наша усхићењаје да деца, уз
помоћ наставника и музичких педагога забележе или отпевају неку изворну
народну песму. Тоје уједно и мотивација за наставнике који у њој препознају
потенцијал а истовремено су спремни, као и аутори Конкурса да раде као
ентузијасти и поштоваоци свих аутентичних и уметнички вредних облика
музичког изражавања.
Важно је истаћи да ове године није стигао велики број радова али је свакако
комплимент што су професори из двесредње музичке школе препознали
вредност Конкурса. Свој рад је послала Тамара Инђићученица IIIто разреда
СМШ ,,Исидор Бајић“ из Новог Сада. У сарадњи са својој порфесорком
Сањом Бенић, ученица је описала народни обичај ,,Војачки вертеп“. Као
,,најпоузданијем и најбољем чувару вертепшког празника у Војки“, Тамара
Инђић се обратила вероучитењу Слободану Грујићу. Опис самог обичаја
преточила је лепо осмишљен и садржајан текст приложивши уз њега и аудио
запис певања младог веручитеља који је отпева три песме ,,Витлејеме славни
граде“, ,,Домаћине седи“ и ,,Шедше трије цари“.
Посредством Тамаре Стрицки, професорке традиционалног певања у
суботичкој Музичкој школи свој рад је послао Немања Хариш ученик I
разреда одсека за традиционално певање. Оне својим радом обухватио
казивања и певање жена које су у Хоргош дошле удајом или као избеглице.
165
Други рад, из исте класе послала је Емина Ибрахимовић ученица II разреда.
Она је у слици и речи забележила сведочење свога деде. Абрулах Јахић из
Солине (Тузла) у Босни и Херцеговини радо се присетио младости, момачких
дана и својих почетака, када је чувајући стоку учио да свира Шаргију.
Из Медицинске школе у Краљеву рад су нам послале Александеа
Ћупурдија и Миња Главчић ученицеI разреда. У наведеној стручној школи
Музичку културу предаје проф. Столић Јелена. Ученице које су саме
отпевале и снимиле две песме, са поносом истичу да се извођењем изворних
песама баве од раног детињства, да су похађале нижу музичку школу
,,Стеван Мокрањац“ у Краљеву, етномузиколошки одсек, да су чланице
фолклорног ансамбла ,,Карановац“. Посебну захвалност , како кажу дугују
професору Светиславу Цветићу који им је пренео ту велику љубав према
изворној музици.
Посебно треба истаћи труд Милице СпремоученицеII разреда основне
школе ,,Јован Стерија Поповић“ из Велике Греде. Уз ангажовање учитељице
Татјане Јакшићдевојчица нам је послала рад под насловом ,,Научила ме моја
бака“. Речима је тешко дочарати сву снагу лепо и зналачки уобличеног видео
сведочења. Девојчица обучена у народну ношњу коју је наследила од своје
баке, бака која у потпуно савременом амбијенту држи преслицу, преде вуну и
прича о својој породици, младости, Херцеговини... Највећи драгуљ
целокупног Конкурса предствљају две бројалице и песмица из помоћ које су
деца некада учила азбуку- а Милицу научила њена бака.
Подстакнути од стране својих наставника који су препознали могућност да
радећи на материјалу за Конкурс уједно оплемене и редовну наставу
предмета Музичка култура, деца су преузела улогу сакупљача изворме
музичке традиције.
Техничка достигнућа, елементарна компијутерска
писменост пружају могућност да се у аудио-видео форми забележе
непроцењива сведочанства који неретко у својим казивањима заправо
сведоче о непрекидном стварању, мењању,прилагођавању са суштинском
жељом сваког народа – да опстане.
проф.Мирјана Растовић
Аутор конкурса и председник жирија
166
МАТЕРЊА МЕЛОДИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ
10
Издавач:Пријатељи деце Војводине
За издавача: Др Исидор Граорац
Корице:
1.страна:
*Додер Бојана 5.р.„Невен“,Ковиљ, Васпитачи: Драгана Јованов и Тамара
Шпаравало
2.страна:
* Сунита Азири 6.р., ШОСО „Милан Петровић“ Нови Сад
Наставник: Јасмина Вилић
*Огњен Миздрак 6.р. ,ОШ „Иса Бајић“ Кула
Наставник: Валентина Лабовић
*Лана Тодоровић 5.г. , вртић“Невен“, Ковиљ, ПУ „РАдосно детињство“, Нови Сад
Васпитачице: Драгана Јованов и Тамара Шпаравало
*Анђела Бањаш 5.р, ОШ „Аксентије Максимовић“ Долово
Професор: Елени Антониадис
3.страна:
*Милица Цицмил 5.г. , вртић „Цврчак“ , Бачко Добро Поље, ПУ“Бошко
Буха“,Врбас
Васпитач: Видосава Драгичевић
*Анабела Глигорић 7.р., ОШ „Трива Витасовић-Лебарник“ Лаћарак
Наставник: Јелена Секулић-Вољанек
*Андреа Ваић 3.р.,ОШ“Доситеј Обрадовић“, Опово, ИО“Олга Петров, Баранда
Учитељица: Татјана Попов
4.страна:
*Милица Николић 2.р., Школа примењених уметности, Шабац
Професор: Наташа Јовановић
Лектор и коректор: Кармен Антић-Туцић
Припрема за штампу: Јелена Башица
Штампа: Фотокопирница „Индекс“, Змај Јовина 22., Нови Сад
Тираж: 250 примерака
Штампано:Јуна 2014.
167
САДРЖАЈ
СПЕЦИЈАЛНЕ НАГРАДЕ УЧЕНИКА ОД 1.РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ДО 4.
РАЗРЕДА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ....................................................................2
Милица Синђелић ……...…………………………………………………………2
Зоран Дори.………….…………………………………………………………….2
Виктор Ситаш…...………………………………………………………………...3
Дуња Вићентијевић………...……………………………………………………..4
Јелена Самочета……………………………………………….…………………..5
Јана Кривошић…………………...………………………………………………..5
Ксенија Станковић……………...…………………………………………………7
Ана Петров…….…………………………………………………………………..8
Доротеа Стојшић………………….………………………………………..……..8
Анастасија Коцић…………………..……………………………………………10
Анастасија Коцић…………………………………………….………………….11
Софија Тричковић……………………………………………………………….12
У АМАНЕТ БУДУЋИМ ПОКОЛЕЊИМА…………………………….………12
Сара Матин…………………………………………...………………………….16
НАГРАДЕ
Од првог до петог разред
Вељко Аврамовић.................................................................................................18
Виктор Ситаш .......................................................................................................18
Андреа Глигор........................................................................................................19
Зорана Рнић............................................................................................................19
Анастасија Ђокић..................................................................................................20
Нада Радосављевић................................................................................................20
Јулија Стојковић....................................................................................................21
Марија Стоиљковић………………………………………….………………….21
Ирина Максимовић………………………………………………………………22
Ања Дубровац…………………………………...……………………………….22
Јована Кодић……………………………………………….…………………….23
Зоран Дори……………………………………………………………………….23
Душан Мађар…………………………………………………………………….24
Тијана Мирковић…………………………………………..…………………….24
Виктор Ситаш……………………………………………………………………25
168
Никола Стојковић...…………………………………………………….……….26
Нина Ивановић…………………………………………………………………...26
Миња Радивојевић……………………………………...……….……………….26
Сергеј Јеремић…………...………………………………………………………27
Александар Сапунџић……..…………………………………………………….27
Ања Дубравац…………….……………………………………………………...28
Зоран Дори…………………………………..…………………………………...28
Сара Димитријевић……………………………………………………………...28
Вукашин Николић……………………………………………………………….29
Драгана Тувић……………………………………………………………………29
Александар Петронијевић……………………………….……………………...29
Лука Максимовић…………………………………………….………………….30
ПОХВАЛЕ
Од првог до петог разред
Андреа Глигор........................................................................................................31
Матија Илијевић....................................................................................................31
Милица Синђелић..................................................................................................31
Сара Симоновић....................................................................................................32
Небојша Ножић......................................................................................................32
МихајлоДујкић.......................................................................................................32
Даница Париловић.................................................................................................33
Анђела Миладиновић............................................................................................33
Лука Богдановић....................................................................................................33
Софија Радусиновић ............................................................................................34
Рнић Божидар ........................................................................................................34
Јована Кодић..........................................................................................................34
Катарина Гојковић.................................................................................................35
Марија Милошевић...............................................................................................36
Стефан Стојановић................................................................................................36
Ива Новаковић.......................................................................................................36
Софија Веселиновић..............................................................................................37
Алекса Крајишник.................................................................................................37
Бојана Бабић...........................................................................................................37
Милица Миладинов...............................................................................................38
Бојана Кривокапић................................................................................................38
Катарина Бошковић .............................................................................................39
169
Драган Тошић........................................................................................................39
Зоран Дори.............................................................................................................40
Зоран Дори.............................................................................................................41
Ђорђе Ђокић..........................................................................................................42
Анђела Милошески...............................................................................................42
Адријана Ламбић…………………………..…………………………………….43
Адријана Ламбић…………………………………………...……………………44
Давор Баланго.......................................................................................................44
Марија Вукајловић………………………………………………………………45
НАГРАДЕ
Од шестог до осмог разреда
Софија Китановић.................................................................................................46
Маријана Вечеринац.............................................................................................47
Јелена Самочета.....................................................................................................47
Анђела Миладиновић............................................................................................48
Ксенија Станковић.................................................................................................49
Емилија Банић........................................................................................................51
Александра Бурка…………………………………………………………….….51
Марко Дрљача……………………………………………………………………52
Ања Хасановић…………………………………………………………………..52
Јована Трбојевић…………………………………………………………...…….53
Јелена Кнежић………………………………………………………………..…..53
Ксенија Станковић …………………………………………………………..…54
Јана Кривошић ……………………………………………………………...….55
Ксенија Станковић………………………………………………………...……..56
Теа Шобот…………………………………………………………….....……….58
Милена Јевтић………………………………………………………………...….58
Алекса Марјановић………………………………………………………………59
Анђела Гојковић…………………………...…………………………………….60
Маја Бећировић…………………………………………………………………..61
Дуња Павлица……………………………………………………………………61
Кристина Бубања……………………………………………………….………..62
Јана Кривошић……………………………………………………….…………..62
Исидора Васовић……………………………………………….………………..64
Анђела Јевтић…………………………………………...………………………..65
Ана Петров………………………………………………...……………………..66
Алекса Марјановић………………………………………………………………66
170
Алекса Марјановић……………………………………………………...……….67
Маша Вуловић…………………………………………………………..……….67
ПОХВАЛЕ
Од шестог до осмог разреда
Емилија Банић........................................................................................................70
Драгица Пешић......................................................................................................70
Јована Угљеш.........................................................................................................70
Јелена Самочета.....................................................................................................71
Анабела Ђокић.......................................................................................................71
Иван Гарић.............................................................................................................71
Драган Билбија.......................................................................................................72
Лука Митровић......................................................................................................73
Ања Ашћерић.........................................................................................................74
Маја Бећировић......................................................................................................74
Анђела Јовановић..................................................................................................75
Александра Бурка..................................................................................................75
Ема Стојановић......................................................................................................76
Анђела Гојковић....................................................................................................77
Ксенија Матовић....................................................................................................77
Клаудија Барна.......................................................................................................78
Ксенија Станковић.................................................................................................79
Ксенија Станковић.................................................................................................81
Ксенија Станковић.................................................................................................82
Ксенија Станковић.................................................................................................83
Марија Маринковић..............................................................................................84
Аница Гиљен..........................................................................................................85
Марко Јевтић ........................................................................................................86
Филип Мицић.........................................................................................................87
Јована Трбојевић....................................................................................................87
Јована Трбојевић....................................................................................................88
Теа Шобот..............................................................................................................88
Катарина Врховац..................................................................................................88
Ана Петров.............................................................................................................90
Тамара Ђорђевић...................................................................................................90
Тамара Ђорђевић...................................................................................................91
Тамара Ђорђевић...................................................................................................92
Тамара Ђорђевић...................................................................................................93
Ксенија Филипов .................................................................................................94
Ксенија Филипов .................................................................................................95
171
Ксенија Филипов .................................................................................................96
Ива Калајџић .......................................................................................................97
Александра Будровац...........................................................................................98
Александра Будровац...........................................................................................99
Петар Перић........................................................................................................100
Ксенија Марчетић...............................................................................................100
Андреја Станимировић......................................................................................102
Алекса Марјановић……………………………………………………………..103
Тамара Соколов………………………………………………….......…………103
Бојана Петковић…………………………………………………….…………..104
Анђелија Васић…………………………………………………………………105
Хелена Четојевић…………………………………………………...…………..105
Јована Јањић…………………………………………………………………….107
Јелена Штрбац………………………………………………………………….108
Симона Божо…………………………………………………………...……….108
Симона Божо…………………………………………………………………....109
Душан Шљапић ………………………………………………………………..110
Бојана Дробњаковић…………………………………………………………....112
Драгана Радуловић……………………………………………………………..113
НАГРАДЕ
Средња школа
Анастасија Коцић................................................................................................114
Немања Сарић......................................................................................................115
Софија Тричковић...............................................................................................118
Драгана Тривуновић............................................................................................120
Кристина Арсенијевић........................................................................................121
Јелена Пантелић .................................................................................................122
Милица Зорић......................................................................................................123
Ивана Марић……………………………………………………………………125
Соња Окука……………………………………………………………………..126
Милош Мацан…………………………………………………………………..127
Јелена Ђорђевић………………………………………………………………..128
Александар Опачић…………………………………………………………….129
Сања Зорић………………………………………………………….…………..129
Тијана Миљковић……………………………………………………………....130
Кристина Арсенијевић…………………………………………………...…….131
Мирослав Чуле …………………………………………………………………131
172
ПОХВАЛЕ
Александар Бакић................................................................................................135
Растко Панић........................................................................................................135
Бојана Бунчић.......................................................................................................137
Ивана Лакићевић.................................................................................................138
Јелена Ђорђевић ................................................................................................139
Ђорђе Милић........................................................................................................140
Ања Попадић........................................................................................................140
Петар Петровић....................................................................................................141
Петар Петровић....................................................................................................142
Петар Петровић....................................................................................................143
Кристина Арсенијевић........................................................................................143
Ана Веселиновић.................................................................................................144
Милош Јовичић....................................................................................................145
Дајана Шојић........................................................................................................146
Мина Ракетић……………………………………………………………...……148
Вук Јовић………………………………………………………………………..149
Александра Шкрбић…………………………………………………………....150
Владимир Рашо………………………………………………………..………..151
Димитрије Коледин…………………………………………………….………151
Ивана Цветановић……………………………………………………………...152
Ивана Ерцеговић……………………………………………………………..…153
Јована Ћалић…………………………………………………………..………..154
Награђени наставници........................................................................................156
Број приспелих литерарних радова према месту школе..................................157
ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА ЗА ЛИТЕРАРНЕ РАДОВЕ…........................................158
ЧИТАЈУЋИ ЛИТЕРАРНЕ РАДОВЕ……………………………….…….....159
ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА ЗА ЛИКОВНЕ РАДОВЕ………………………............160
Награде за ликовне радове..................................................................................161
Осврт на резултате конкурса 2014 ,,Матерња мелодија и образовање……..165
173
Download

MMO - Riznica zlatnih ideja