Unapređenje pristupa pravu na naknadu štete
za žrtve trgovine ljudima i drugih krivičnih
dela sa elementma nasilja
PROJEKAT SU PODRŽALI
SADRŽAJ
KOMPENZACIJA ŽRTAVA KRIVIČNIH DELA - ODGOVOR REPUBLIKE SRBIJE - ............................ 3
Uvod .................................................................................................................................................... 3
Definisanje problema .......................................................................................................................... 4
Pojmovno određenje žrtve krivičnog dela u međunarodnim pravnim dokumentima ...................... 4
Pojmovno određenje žrtve krivičnog dela u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije ............... 5
Prava žrtava krivičnih dela u međunarodnim i nacionalnim pravnim dokumentima ...................... 7
Pravo žrtava krivičnih dela na kompenzaciju i njegovo ostvarivanje u Republici Srbiji ............... 10
Imovinskopravni zahtev kao način ostvarivanja prava na kompenzaciju žrtava krivičnih dela .... 13
Kritički osvrt na postojeća rešenja ostvarivanja prava na kompenzaciju žrtava krivičnih dela u
Republici Srbiji i preporuke njihovog unapređenja ....................................................................... 15
Inicijаtivа Ministаrstvu prаvdе Rеpublikе Srbije zа dоnоšеnjе Zаkоnа о izmеnаmа i dоpunаmа
Zаkоnikа о krivičnоm pоstupku ............................................................................................................. 20
Obrаzlоžеnjе ................................................................................................................................ 22
Člаn 1. .......................................................................................................................................... 23
Člаn 2. .......................................................................................................................................... 24
Člаn 3. .......................................................................................................................................... 24
Člаn 4. .......................................................................................................................................... 25
Člаn 5. .......................................................................................................................................... 25
Člаn 6. .......................................................................................................................................... 25
Člаn 7. .......................................................................................................................................... 26
Člаn 8. .......................................................................................................................................... 26
Člаn 9. .......................................................................................................................................... 27
Člаn 10. ........................................................................................................................................ 27
Člаn 11. ........................................................................................................................................ 28
Člаn 12. ........................................................................................................................................ 28
Člаn 13. ........................................................................................................................................ 28
Izvršenje krivičnog dela, kao i povreda prava žrtava pogađa zajednicu i društvo. Sa žrtvama krivičnih
dela potrebno je postupati profesionalno i sa poštovanjem, uvažavajući njihov osetljiv položaj. Žrtve bi
trebalo da dobiju odgovarajuću podršku nadležnih organa. ................................................................. 29
SMERNICE ZA POSTUPANJE PRAVOSUDNIH ORGANA RADI OSTVARIVANJA PRAVA ŽRTVE
NA NAKNADU ŠTETE U KRIVIČNOM POSTUPKU ............................................................................ 29
I Prava žrtava krivičnih dela sa elementima nasilja ...................................................................... 30
II Predistražni postupak ................................................................................................................ 31
Istražni postupak/Glavni pretres ................................................................................................... 32
Vrste štete .................................................................................................................................... 34
Veštačenje radi utvrđenja jačine i trajanja straha i bolova ........................................................... 35
Odmeravanje novčane naknade nematerijalne štete ................................................................... 36
Oportunitet krivičnog gonjenja ...................................................................................................... 38
Sporazum o priznanju krivičnog dela ........................................................................................... 39
Obaveza naknade štete uz uslovnu osudu .................................................................................. 39
Oduzimanje imovinske koristi ....................................................................................................... 40
PREDLOG ZA FORMIRANJE FONDA ZA NAKNADU ŠTETE ŽRTVAMA KRIVIČNIH DELA SA
ELEMENTIMA NASILJA ....................................................................................................................... 41
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Razlozi za osnivanje fonda ................................................................................................... 41
Pravni status fonda ............................................................................................................... 42
Titulari prava na naknadu štete iz fonda – definicija žrtve nasilnog krivičnog dela .............. 43
Postupak za ostvarivanje prava na naknadu štete iz fonda .................................................. 44
Vrste i visina naknade štete koje se nadoknađuju iz fonda .................................................. 45
Obezbeđivanje sredstava za funkcionisanje fonda ............................................................... 46
FOND ZA KOMPENZACIJU ŽRTVAMA .......................................................................................... 48
Mehanizmi za ostvarivanje naknade štete ................................................................................... 48
Nadležnost i način funkcionisanja fonda ...................................................................................... 49
2
KOMPENZACIJA ŽRTAVA KRIVIČNIH DELA
- ODGOVOR REPUBLIKE SRBIJE Prof. dr Milan Žarković
Doc. dr Tanja Kesić1
Uvod
Savremena društva karakterišu višestruki formalni načini reagovanja na društveno
neprihvatljiva ponašanja. Značajnim delom, oni se ostvaruju i kroz normativni odgovor kojim
se definišu zone kažnjivosti, principi, instrumenti, mehanizmi i pravila oživotvorenja
krivičnopravnog reagovanja. U ograničenosti dometa preventivnih efekata propisivanja,
izricanja i izvršenja krivičnih sankcija, često se nalazi uporište i opravdanje dominantne
pozicije retributivnog pristupa u praktičnom realizovanju ciljeva kriminalne politike.
Permanentno traganje za adekvatnijim odgovorima na kriminalitet rezultiralo je razvijanjem
koncepta restorativne pravde. Uz odbacivanje konvencionalnog sistema, odnosno sistema
retributivne pravde i kažnjavanja učinioca, ovom konceptu prioritet su kako prevencija
kriminaliteta u interesu zajednice, tako i pravičnost prema žrtvi krivičnog dela i njeni interesi.2
Unazad desetak godina elementi restorativne pravde sve su prisutniji i u krivičnom
zakonodavstvu Republike Srbije. Nažalost, rešenja koja u trenutno egzistiraju u ovoj oblasti
nacionalnog zakonodavstva ne daju ni potpun, ni konzistentan odgovor na značajan broj
problem sa kojima se u krivičnom postupku susreće najveći broj osoba oštećenih krivičnim
delom. Ovo se posebno odnosi na krivična dela sa elementima nasilja. Da problem bude
veći, kada je u pitanju pravo na obeštećenje kao jedno od ključnih prava oštećenih, odgovori
se ne nalaze ni u zakonskim i podzakonskim aktima iz drugih oblasti prava.
Uz predstavljanje odredbi Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije koje definišu
položaj i uloge koje mogu imati pasivni subjekti krivicnih dela, njihovih prava i mogućnosti
ostvarivanja, s posebnom pažnjom biće predstavljeni osnovni elementi prava žrtava krivičnih
dela na kompenzaciju, raspoloživi mehanizmi ostvarivanja, prepreke koje na stoje na putu
njegovog ostvarivanja u punom obimu, a potom i rešenja prisutna u međunarodnim pravnim
dokumentima i nacionalnim zakonodavstvima koja obavezuju, daju smernice ili mogu da
posluže kao primeri dobre prakse na putu definisanja i izgradnje adekvatnijih rešenja. Pažnja
će biti posvećena i definisanju i uspostavljanju različitih modela i procedura postupanja onih
organa Republike Srbije koji će oživotvoriti ostvarivanje prava na naknadu štete nastale
izvršenjem krivičnih dela sa elementima nasilja učinjenih sa umišljajem, a time i one koja se
vezuje za izvršenje krivičnog dela trgovina ljudima.
1
2
Zaključci i preporuke se baziraju na nalazima Ekspertske grupe za kompenzaciju.
Ignjatović, Đ., Simeunović Patić, B., Viktimologija, Beograd, 2011, str. 98.
3
Definisanje problema
Pojmovno određenje žrtve krivičnog dela u međunarodnim pravnim dokumentima
Interesovanje za položaj žrtve u krivičnom postupku novijeg je datuma. Veoma dugo u
krivičnom procesnom zakonodavstvu centralno mesto zauzimao je okrivljeni, a
krivičnoprocesna teorija bila je zaokupljena pitanjima koja se odnose na unapređenje
njegovog procesnog položaja.
Oštećeni, a time i žrtve, tretirani su kao izvor saznanja o učinjenom krivičnom delu i kao
jedan od korisnih izvora dokaza. Druga pitanja od značaja za njihov pravni položaj nisu bila
od interesa za organe krivičnopravne represije. Na ovaj način, pored ostalog, dodatno je
urušavan kapacitet oštećenog/oštećene (žrtve) za adekvatnu obradu traumatičnog
događaja, a veru u pravednost i samopoštovanje dodatno su razarali nesenzitivni pristupi
predstavnika pravosudnih institucija.
Potrebe žrtava (zaštita privatnosti, bezbednost, zaštita od reaktiviranja trauma) se
nedovoljno uvažavaju usled težnji ka što je moguće efikasnijem gonjenju učinilaca krivičnih
dela, ali i usled konflikta sa kontradiktornošću i raspravnošču krivičnog postupka, javnošću
suđenja, pravilom o neposrednosti u izvođenju dokaza, pravom okrivljenog na odbranu,
odnosno pravom na pravično suđenje i sl.
Do većeg koncentrisanja pažnje na žrtvu kriminaliteta, nezavisno od uticaja koji ona ima na
nastanak krivičnog dela i nezavisno od delinkventa, dolazi sedamdesetih godina prošlog
veka. Do toga dolazi i pod uticajem tzv. druge viktimologije.3 Uz oslanjanje na stanovište da
je adekvatan tretman prema žrtvama krivičnih dela odraz društvene solidarnosti sa svakom
pojedinačnom žrtvom i priznanje da je takav tretman od suštinskog značaja za moralni
integritet društva,4 u savremenoj krivičnopravnoj teoriji i praksi se sve češće kao ključni
kriterijum za ocenu kvaliteta sudskih sistema uzima odnos prema žrtvama krivičnih dela.
Prvi međunarodni dokumenti koji su se bavili pitanjima žrtava kriminaliteta uopšte, odnosno
njihovim pravnim položajem u krivičnom postupku i neophodnim vidovima pomoći, podrške i
zaštite, počeli su da se donose sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka.
Najznačajniji dokument iz tog perioda je Deklaracija Ujedinjenih nacija o osnovnim
principima pravde za žrtve kriminaliteta i zloupotrebe vlasti (u daljem tekstu Deklaracija).5
Deklaracija definiše pojam žrtve i najznačajnija prava koja joj pripadaju.
Prema ovom dokumentu, pojam žrtve obuhvata sva lica koja su pojedinačno ili kolektivno
pretrpela štetu, a pre svega napad na svoj fizički i mentalni integritet, moralnu patnju,
materijalni gubitak ili grubi napad na svoja osnovna prava, zbog činjenja ili nečinjenja koja
predstavljaju kršenje krivičnih zakona države članice, uključujući i one zakone koji zabranjuju
zloupotrebu vlasti (A t. 1).
Deklaracija polazi od stanovišta da se svako može smatrati žrtvom, bez obzira da li je
učinilac krivičnog dela identifikovan ili nije, da li je uhapšen, da li se protiv njega vodi sudski
postupak ili je proglašen krivim i bez obzira na stepen njegovog srodstva sa žrtvom. Termin
žrtva obuhvata i blisku porodicu i lica koja žrtva direktno izdržava i lica koja su pretrpela
štetu pomažući žrtvama koje su se našle u nevolji ili sprečavajući da dođe do žrtava (A t. 2).
3
Nikolić-Ristanović, V., Međunarodni dokumenti o zaštiti prava žrtava krivičnog dela, Temida, br. 2/01, str. 45.
Rights of the Victim, www.ec.europa.eu/justice dostupan 20.9.2014.
5
UN Declaration of Basic Principles of Justice for Victims of Crime and Abuse of Power, usvojena Rezolucijom
Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 40/34, od 29. novembra 1985. godine.
4
4
Direktiva 2012/29/EU Evropskog parlamenta i Saveta od 25.oktobra 2012. o minimalnim
standardima prava, podrške i zaštite žrtava krivičnih dela6 navodi, u članu 2, da za potrebe
ove Direktive izraz žrtva obuhvata:
(i) fizičko lice koje je pretrpelo štetu, uključujući i fizičke, mentalne ili emocionalne
povrede ili ekonomski gubitak koji je direktno prouzrokovan krivičnim delom;
(ii) članove porodice lica čija smrt je direktno prouzrokovana krivičnim delom, a koji
su pretrpeli štetu zbog smrti tog lica.
Nešto restriktivniji pristup u definisanju žrtve ima Direktiva Saveta EU 2004/80/EC od 29.
aprila 2004. koja se odnosi na kompenzaciju za žrtve krivičnih dela 7, s obzirom da pravo na
kompenzaciju priznaje žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja koja su učinjena sa
umišljajem (t.3). Ovako shvaćen pojam žrtve zasniva se na odredbama Evropske konvencije
o kompenzaciji za žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja8, kojom se pravo na
kompenzaciju garantuje licima koja su pretrpela teške telesne povrede ili oštećenje zdravlja,
koji su direktna posledica umišljajno izvršenog krivičnog dela sa elementima nasilja, kao i
licima izdržavanim od strane žrtve koja je preminula usled izvršenog umišljanog krivičnog
dela sa elementima nasilja (čl. 2).
U Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u
porodici9, u članu 3, najpre se definiše značenje izraza „nasilje nad ženama“ i „nasilje u
porodici“, a potom, uz oslanjanje na ova dva izraza, i značenje izraza „žrtva“. Iz navedenog
proizilazi da će se fizičko lice smatrati žrtvom ukoliko je izloženo takvom kršenju ljudskih
prava, diskirminaciji i delima rodno zasnovanog nasilja, kao i pretnji ovakvim ponašanjima,
prinudi, odnosno arbitrarnom lišavanju slobode u javnosti ili privatnom životu, koje dovodi ili
može da dovede do fizičke, seksualne, psihičke ili ekonomske povrede, odnosno patnje.
Pojmovno određenje žrtve krivičnog dela u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije
Mnošto i raznovrsnost pasivnih subjekta, radnji i načina izvršenja, a potom i posledica
krivičnih dela osnov su njihovog razlikovanja i svrstavanja u brojne kategorije, pa i na ona
kod kojih se posledica manifestuje kao povreda i onih kod kojih je u pitanju ugrožavanje. O
tome da posledice krivičnih dela na različite načine i u različitoj meri ugrožavaju/povređuju
osnovne vrednosti zaštićene krivičnopravnim odredbama svedoče i razlike u vrstama i
merama zakonom predviđenih sankcija. Moguće je govoriti o krivičnim delima protiv imovine,
protiv privrede, protiv službene dužnosti, ali i onima protiv sloboda i prava čoveka i
građanina, protiv časti i ugleda, protiv života i tela, protiv polne slobode i brojnim drugim, a
time i o licima koja su na različite načine povređena/ugrožena krivičnim delima.
Iz rečenog proizilazi i mogućnost, može se reći i nužnost, uvođenja pojma žrtva u odredbe
krivičnog zakonodavstva i njegovog diferenciranje u odnosu na pojam oštećeni u kontekstu
izgradnje krivičnog postupka koji će biti izraz nastojanja države da uspostavi pravdu koja je
6
Directive 2012/29/EU of the European Parliament and of the Council of 25 October 2012 establishing minimum
standards on the rights, support and protection of victims of crime, and replacing Council Framework Decision
2001/220/JHA.
7
Council Directive 2004/80/EC of 29 April 2004 relating to compensation to crime victims.
8
European Convention on the Compensation of Victims of Violent Crimes, Strasbourg, 24.11.1983. Konvencija je
stupila na snagu 1. februara 1988. Srbija je potpisala ovu konvenciju 12. Oktobra 2010. Godine, ali je još nije
ratifikovala.
9
Zakon o potvrđivanju konvecije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u
porodici, Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, br.12/13.
5
narušena (pri čemu se brine pre svega o pravima okrivljenog), ali i mehanizam za
uspostavljanje narušenih prava pojedinaca10.
Procesni zakoni pojedinih država prave razliku između pojma oštećeni i pojma žrtve
krivičnog dela. Tako je, npr. u švajcarskom saveznom Zakoniku o krivičnom postupku (CPP)
propisano da je oštećeni (le lésé) lice čija su prava neposredno povređena krivičnim delom
(art. 115 al. 1 CPP), kao i lice koje ima svojstvo za podnošenje krivične tužbe (la plainte
pénale) (art. 115 al. 2 CPP). Žrtvom (la victime) se smatra oštećeni krivičnim delom koji je
pretrpeo neposrednu povredu svog fizičkog, psihičkog ili seksulanog integriteta (art. 116 al. 1
CPP).11 Zakon o kaznenom postupku Republike Hrvatske12 žrtvu krivičnog dela određuje
kao lice koje zbog učinjenog krivičnog dela trpi fizičke i duševne posledice, imovinsku štetu
ili bitnu povredu osnovnih prava i sloboda (čl. 202. st. 11), dok pojam oštećeni, osim žrtve,
obuhvata i drugo lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo krivičnim
delom, a učestvuje u svojstvu oštećenog u krivičnom postupku (čl. 202 st. 12).
Važeće krivično zakonodavstvo Republike Srbije opredelilo se samo u pogledu značenja
izraza oštećeni. U članu 2 Zakonika o krivičnom postupku13 (u daljem tekstu ZKP) navedeno
je: "oštećeni" je lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo.
U načelu, pojmom oštećeni u krivičnoprocesnom smislu se označavaju osobe koje se u
krivičnom materijalnom pravu prepoznaju kao pasivni subjekti krivičnog dela.
Uz izraz oštećeni, za označavanje pasivnih subjekata krivičnih dela Krivični zakonik14 koristi i
pojmove koji bliže određuju njihovu poziciju u kontekstu radnje izvršenja krivičnog dela i
nastupelih posledica, pa i izraze povređeni, ranjeni, ubijeni, žrtva, itd. Zakonodavac na
precizira značenja navedenih izraza, ali se ona, bez većih poteškoća, s obzirom da se
vezuju za sadržaje bića pojedinih krivičnih dela, mogu odrediti za svaki od navedenih, ali ne i
za izraz žrtva.
Uprkos tome što izraz žrtva ne prepoznaje kao opšti institut i ne definiše njegovo značenje,
zakonodavac mu u Krivičnom zakoniku Republike Srbije (u daljem tekstu: KZ RS) pridaje
poseban značaj i izdvaja ga:
u okviru odredbi kojima definiše opšta pravila o odmeravanju kazne („sud će
učiniocu krivičnog dela odmeriti kaznu.... uzimajući u obzir ..... naročito njegov odnos prema
žrtvi krivičnog dela“ - član 54);
u okviru odredbi o zaštitnom nadzoru (“sud može odrediti da se učinilac stavi pod
zaštitni nadzor, ako se, s obzirom ....na njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela...“ - član 72,
“zaštitni nadzor može obuhvatiti jednu ili više od sledećih obaveza: .... otklanjanje ili
ublažavanje štete pričinjene krivičnim delom, a naročito izmirenje sa žrtvom učinjenog
krivičnog dela” - član 73);
u okviru odredbi o izricanju sudske opamene (“pri odlučivanju da li će izreći sudsku
opomenu sud će ... posebno uzeti u obzir ..... naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog
dela...” - član 77. st. 4);
10
B. Pavišić, Novi hrvatski Zakon o kaznenom postupku, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, vol. 15, broj
2, Zagreb, 2008, str. 532.
11
Code de procédure pénale suisse (Code de procédure pénale, CPP) du 5 octobre 2007 (FF 2006 1057).
Uvođenje pojma žrtve u švajcarski CPP posledica je federalnog Zakona o pomoći žrtvama krivičnih dela od 1992.
godine (Loi fédéral du 18 novembre 1992 sur l’aide aux victimes d’infractions RS 312.51). Rapport explicatif
relatif à l’avant-projet d’un code de procédure pénale suisse, Département fédéral de justice et police Office
fédéral de la justice, Bern, 2001, 90.
12
Narodne novine, br. NN 152/08, 76/09, 80/11, 121/11, 91/12, 143/12, 56/13,145/13
13
Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014
14
Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013
6
u odredbi o krivičnom delu trgovine ljudima (“ko zna ili je mogao znati da je lice žrtva
trgovine ljudima...” - član 388. st. 8).
Činjenica je da zakonodvac konkretizaciju pojma žrtva njenim vezivanjem za određeno
krivično delo vrši jedino uz oslanjanje na odredbe kojima predviđa krivično delo trgovine
ljudima (čl. 388 KZ RS). Saglasno zaskonskom određenju ovog krivičnog dela, žrtva trgovine
ljudima je osoba koja je u cilju eksploatacije njenog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih
dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u
pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja
organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, silom ili pretnjom, dovođenjem u
zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti,
teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge
koristi, vrbovana, prevezena, prebačena, predata, prodata, kupljena, sakrivena ili držana.
Prava žrtava krivičnih dela u međunarodnim i nacionalnim pravnim dokumentima
Uporedo sa definisanjem pojma „žrtve“, međunarodni dokumenti određuju i skup osnovnih
prava koja se garantuju žrtvama, a među njima i pravo na pristup pravdi i fer postupanje.
Ovo pravo, između ostalog, podrazumeva preduzimanje mera za smanjivanje neprijatnosti,
zaštitu privatnosti žrtve kada je potrebno, i zaštitu žrtve i njene porodice od zastrašivanja i
odmazde (član A, stav 6, tačka d. Deklaracije Ujedinjenih nacija o osnovnim principima
pravde za žrtve kriminaliteta i zloupotrebe vlasti).
Kao pravo žrtva krivičnih dela izdvaja se i pravo na naknadu štete (kompenzaciju od strane
države) i na korišćenje pravnih mehanizama, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvima, u
svrhu brze i efikasne reparacije posledica stradanja koja su pretrpele. Posebno se ističe da
se sudski i administrativni mehanizmi moraju uspostaviti i ojačati tamo gde je to neophodno,
kako bi se žrtvama omogućilo da budu obeštećene putem formalnih ili neformalnih
procedura koje su pravovremene, pravične, finansijski dostupne i pristupačne. Naglašava se
i to da žrtve moraju biti obaveštene o svom pravu da traže obeštećenje putem ovakvih
mehanizama (član A stav 4 i 5).
U okviru Direktive 2012/29/EU Evropskog parlamenta i Saveta od 25. oktobra 2012. godine
o minimanim standardima prava, podrške i zaštite žrtava krivičnih dela, uz brojna druga
prava žrtva (uključujući i pravo na informisanje, na to da bude saslušana, da razume i da
bude pravilno shvaćena, na pravno sredstvo i pravnu pomoć, na podršku, pomoć i zaštitu,
na privatnost, na onemogućavanje kontaktiranja od strane izvršioca, na povraćaj imovine, na
individualni pristup i uvažavanje posebnih potreba svih žrtava, a naročito dece) posebno su
naglašena njen pravo na naknadu troškova i na donošenje sudske odluke o naknadi štete
od strane učinioca u krivčnom postupku.
U članu 2 Evropske konvencije o kompenzaciji žrtava krivičnih dela sa elementima nasilja,
žrtvama koje su pretrpele teške telesne povrede ili pogoršanje zdravlja koje se može
direktno pripisati umišljajno učinjenom krivičnom delu sa elementima nasilja i izdržavanim
članovima porodice žrtve koja je umrla usled takvog krivičnog dela garantuje se
kompenzacija uz doprinos države za slučaj da je nije bilo moguće obezbediti iz drugih
izvora.
7
U članu 15 Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima15, pod naslovom
„Nadoknada štete i pravna zaštita“, navodi se da svaka strana ugovornica treba da osigura
da žrtve imaju pristup, i to od prvog kontakta sa nadležnim organima, informacijama o
odgovarajućim sudskim i upravnim postupcima na jeziku koji razumeju, kao i to da treba da
obezbede pravo na pravni savet i besplatnu pravnu pomoć žrtvama pod uslovima koje
propisuje njeno unutrašnje pravo. Posebno je naglašeno da svaka strana ugovornica treba
svojim unutrašnjim pravom da obezbedi pravo žrtava na odštetu od izvršilaca krivičih dela,
kao i da usvoji zakonodavne ili druge mere kako bi se garantovala odšteta žrtvama, u skladu
sa uslovima koje propisuje njeno unutrašnje pravo. Primera radi, kao modaliteti navedeni su
osnivanje fonda za obeštećenje žrtava, odnosno mere i programi za socijalnu pomoć i
socijalnu integraciju žrtava, koji bi mogli da se finansiraju iz sredstava prikupljenih primenom
novčanih kazni, zaplenom i drugim načinima oduzamanja sredstva ili prihoda od krivičnih
dela, odnosno druge imovine čija vrednost odgovara takvom prihodu.
U članu 30 Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i
nasilja u porodici, navodi se da će članice preduzeti neophodne zakonodavne odnosno
druge mere kako bi omogućile žrtvama pravo na naknadu od učinilaca za svako krivično
delo iz ove Konvencije, kao i to da će odgovarajuća državna naknada biti dodeljena, i to u
razumnom vremenskom roku, onima koji su zadobili ozbiljne telesne povrede, odnosno
onima kojima je narušeno zdravlje, ukoliko šteta nije pokrivena iz drugih izvora kao što je
učinilac, osiguranje, odnosno državno zdravstveno i socijalno davanje. Istom odredbom
naglašeno je da se ovim neće sprečiti članice da zahtevaju povraćaj naknade od učinioca,
dokle god se vodi računa o bezbednosti žrtve16.
Uvođenje pojma žrtve u nacionalno zakonodavstvo Republike Hrvatske prati gotovo
kontinuirano unapređenje njenih prava17.
U Republici Srbiji pasivni subjekati krivičnog dela mogu se kao oštećeni pojaviti u krivičnom
postupku i to u različitim ulogama, a time i sa brojnim pravima opšteg tipa, pa i onima koja
se vezuju samo za određene procesne uloge: 1) oštećenog kao tužioca (supsidijarnog
tužioca u krivičnom postupku za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti); 2)
oštećenog sa predlogom za krivično gonjenje (u slučaju krivičnih dela koja se gone po
15
Usvojena u Varšavi 16. maja 2005. godine, a u pravni sistem Republike Srbije uvedena 2009. godine - Zakon
o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, Službeni glasnik RS - Međunarodni
ugovori, br. 19/2009).
16
Republika Srbija je stavila rezervu na ovaj član.
17
Uz pravo na delotvornu psihološku i drugu stručnu pomoć i podršku tela, organizacije ili ustanove za pomoć
žrtvama krivičnih dela u skladu sa zakonom, za žrtve krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od pet ili
više godina, ako trpe teže psihofizička oštećenja ili teže posledice krivičnog dela, predviđeno je pravo na stručnu
pomoć savetnika na teret budžetskih sredstava. Ovo pravo pripada žrtvi kako pre davanja iskaza u krivičnom
postupku, tako i pri podnošenju imovinskopravnog zahteva. Posebno je naglašena dužnost suda, državnog
tužilaštva, istražitelja i policije da pri preduzimanju prve radnje u kojoj učestvuje obaveste žrtvu o njenim pravima,
kao i o pravima koje ima kao oštećena (čl. 43 Zakona o kaznenom postupku).
Istom odredbom naglašeno je da žrtva krivičnog dela nasilja počinjenog s namerom ima pravo na novčanu
naknadu iz sredstava državnog budžeta, u skladu s posebnim zakonom. Ako je žrtva prethodno ostvarila
imovinskopravni zahtev, pri odmeravanju novčane naknade uzeće se u obzir njegova visina, a tako će postupiti i
sud pri dosuđivanju imovinskopravnog zahteva, ako je žrtva prethodno ostvarila novčanu naknadu iz sredstava
državnog budžeta.
U članu 44 Zakona o kaznenom postupku posebna pažnja posvećena je deci i maloletnicima žrtvama krivičnih
dela. Ističe se da oni, uz prava koje imaju sve žrtve, imaju i pravo na punomoćenika na teret budžetskih
sredstava, pravo na pratnju osobe od poverenja prilikom učestvovanja u procesnim radnjama, pravo na tajnost
ličnih podataka i na isključenje javnosti.
Uz prava iz člana 43 i 44 Zakona o kaznenom postupku, žrtvama krivičnih dela protiv polne slobode i trgovine
ljudima, priznata su i prava da pre ispitivanja razgovaraju sa savetnikom (na teret budžetskih sredstava), da budu
ispitane u prisutvu osobe od poverenja, da ih u policiji i državnom tužilaštvu ispituje osoba istog pola, da uskratite
odgovor na pitanja koja se odnose na njihov strogo lični život, da zahtevaju da budu ispitane putem audio-video
uređaja, da zahtevaju isključenje javnosti s rasprave.
8
službenoj dužnosti i predlogu); 3) privatnog tužioca (u postupku za krivična dela koja se
gone po privatnoj tužbi); 4) svedoka i 5) lica koje je podnelo imovinskopravni zahtev.
U članu 50 ZKP, navedeno je da oštećeni, uz brojna druga, pa i prava da ukaže na činjenice
i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja, da razmatra spise i
razgleda predmete koji služe kao dokaz, može da: angažuje punomoćnika iz reda advokata;
bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili obustavi istrage ili odustanku javnog
tužioca od krivičnog gonjenja i da izjavi prigovor na ove odluke; bude poučen o mogućnosti
da preuzme krivično gonjenje i zastupanje optužbe; prisustvuje pripremnom ročištu i
glavnom pretresu i da učestvuje u izvođenju dokaza; podnese predlog i dokaze za
ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo
obezbeđenje; podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom
imovinskopravnom zahtevu (osim ako u postupku učestvuje ili je učestvovao u svojstvu
supsidijarnog tužioca, s obzirom da tada žalbu može izjaviti iz svih zakonom predviđenih
razloga); bude obavešten o ishodu krivičnog postupka i da mu bude dostavljena
pravnosnažna presuda.
Oštećeni ima i pravo da preduzima druge radnje u skladu sa ZKP u koje su, između ostalog,
uvrštene i: podnošenje krivične prijave i predloga za krivično gonjenje; prisustvo uviđaju i
ispitivanju svedoka ili veštaka u istrazi; predlaganje javnom tužiocu da postavi određena
pitanja osumnjičenom, svedoku ili veštaku, da po odobrenju javnog tužioca neposredno
postavi pitanja ovim licima; traženje statusa posebno osetljivog svedoka ili zaštićenog
svedoka i dr. Sa navedenim pravima oštećenog će upoznati javni tužilac i sud.
Ako je oštećeni maloletnik ili lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, njegov
zakonski zastupnik je ovlašćen da daje sve izjave i da preduzima sve radnje na koje je po
ovom zakoniku ovlašćen oštećeni. Zakonski zastupnik može svoja prava da vrši preko
punomoćnika (član 56 ZKP).
Oštećeni kao tužilac ima niz prava, pa i pravo da: 1) zastupa optužbu; 2) podnese predlog i
dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo
obezbeđenje; 3) angažuje punomoćnika iz reda advokata;4) zahteva postavljanje
punomoćnika (ovo pravo može se ostvariti kada se krivični postupak vodi za krivično delo za
koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina - ako je to u
interesu postupka i ako oštećeni, prema svom imovnom stanju, ne može snositi troškove
zastupanja); 5) preduzima druge radnje, kada je to određeno ovim zakonikom. Uz navedena,
oštećeni kao tužilac ima i prava koja pripadaju javnom tužiocu, osim onih koja javni tužilac
ima kao državni organ (član 58 ZKP). U postupku koji se vodi po optužbi oštećenog kao
tužioca, javni tužilac ima pravo da do završetka glavnog pretresa preuzme krivično gonjenje i
zastupanje optužbe (čl. 62 ZKP).
U članu 53 ZKP navedeno je da se za krivična dela za koja se goni po predlogu oštećenog,
predlog podnosi nadležnom javnom tužiocu.Predlog za krivično gonjenje podnosi se u roku
od tri meseca od dana kad je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog. U istom
članu apostrofirano je i to da će se smatrati da je oštećeni podneo predlog za krivično
gonjenje ako je podneo krivičnu prijavu ili predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva
u krivičnom postupku.
Oštećeni koji se u postupku javlja kao privatni tužilac ima pravo da: 1) podnese i zastupa
privatnu tužbu; 2) podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da
predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje; 3) angažuje punomoćnika iz reda
advokata; 4) preduzima druge radnje kada je to određeno ZKP. Pored navedenih prava,
9
privatni tužilac ima prava koja pripadaju javnom tužiocu, osim onih koja javni tužilac ima kao
državni organ.
Od značaja za sagledavanje ostvarivanje prava oštećenog na naknadu štete je i odredba
ZKP u koja predviđa da, ako oštećeni umre u toku roka za davanje izjave o preuzimanju
krivičnog gonjenja ili za podnošenje predloga za krivično gonjenje, odnosno u toku postupka,
njegov bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života,
deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, braća, sestre i zakonski zastupnik mogu u roku od tri
meseca posle njegove smrti dati izjavu da preuzimaju gonjenje ili podneti predlog, odnosno
dati izjavu da ostaju pri predlogu (čl 57 ZKP).
Pravo žrtava krivičnih dela na kompenzaciju i njegovo ostvarivanje u Republici Srbiji
Za razliku od zakonodavca, lica oštećena krivičnim delom njegovu težinu većim delom
posmatraju sa aspekta štete koju su pretrpela, a manje kroz krivicu učinioca. U ovome se
prepoznaje i najsnažniji pokretač njihovog aktivnog odnosa, tj. prijavljivanja imovinskih, ali i
drugih krivičnih dela kojima im se nanosi materijalna šteta, a potom i njihovog učestvovanja
u krivičnom postupku. I žrtve krivičnih dela pravo na naknadu štete, odnosno kompenzaciju18
posmatraju kao svojevrstan vid satisfakcije za pretrpljeno zlo, odnosno zadovoljenja
pravičnosti, iako je pravo na naknadu štete samo jedno od brojnih zagarantovanih prava
žrtava krivičnih dela.
Kompenzacija, šteta, restitucija i reparacija često se koriste za pozivanje na iste ili veoma
slične koncepte, odnosno naknadu nekom licu za gubitak, nanošenje povrede, štete ili zla,
posebno odgovarajućim plaćanjem.19 Izraz „kompenzacija“ znači celokupan koncept
plaćanja naknade nekom licu, bez obzira na izvor plaćanja, korišćene mehanizme ili tipove
gubitaka koje treba nadoknaditi. Kompenzacijom su obuhvaćene odštete date po shemama
koje finansira država, kao i odštete u krivičnim i parničnim postupcima i radnim sporovima.
Izraz „šteta“ se odnosi na novčani iznos koji lice kome je nanesena šteta ili zlo ima pravo da
dobije od učinioca kao kompenzaciju za naneseno zlo20.
Šteta naneta žrtvi izvršenjem krivičnog dela može biti materijalna i nematerijalna. Materijalna
šteta se odnosi na finansijske ili novčane gubitke, kao što su medicinski, bolnički i pogrebni
troškovi, gubitak budućih zarada i povlastica vezanih za zaposlene, neisplaćene plate, kao i
troškovi za štetu nanesenu imovini.
Nematerijalna, moralna šteta odnosi se na svaki drugi nefinansijski ili nenovčani gubitak,
npr. duševnu patnju, gubitak ugleda ili časti, bol i patnju, neugodnosti, gubitak životne
radosti, gubitak društvenog života i gubitak partnera – prijatelja.
Žrtve krivičnih dela u Srbiji naknadu štete mogu ostvarivati kako u parnici, tako i u okviru
krivičnog postupka, pre svega posredstvom instituta imovinskopravnog zahteva.
Kompenzacija u parničnom postupku sprovodi se u skladu sa odredbama Zakona o
obligacionim odnosima21, prema kojem žrtva koja je pretrpela materijalnu štetu ima pravo na
njenu naknadu, odnosno na uspostavljanje ranijeg stanja i naknadu u novcu.
18
Kompenzacija (lat. compensatio prema compensatus, izjednačen) znači naknada, odšteta, izravnjanje,
poravnanje. Klajn, I., Šipka, M.,Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2006.
19
st
Definicija kompenzacije data je prema Rečniku Chambers 21 Century Dictionary, 2004.
20
Rečnik Black’s Law Dictionary , 8. Izdanje, 2004.
21
Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list
SCG, br. 1/2003.
10
Žrtva ima pravo da joj se dosudi i pravična novčana naknada za pretrpljene fizičke bolove,
duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti,
slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica i za strah. Sud će, ako nađe da okolnosti slučaja
(naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje) to opravdavaju, dosuditi pravičnu novčanu
naknadu nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (član 200
Zakona o obligacionim odnosima).
Pravičnost novčane naknade podrazumeva da njena visina oštećenom pruži odgovarajuću
satisfakciju shodno značaju povređenog dobra i težini povrede, a o visini naknade sud
odlučuje po slobodnom uverenju.22
Saglasno odredbama člana 201 i člana 194 Zakona o obligacionim odnosima, članovi uže
porodice (bračni drug, deca, roditelji, a pod određenim uslovima braća i sestre) koji su trpeli
duševne bolove, odnosno lica koja je poginuli izdržavao ili redovno pomagao i koja su po
zakonu imala pravo da od njega zahtevaju izdržavanje imaju i pravo na pravičnu novčanu
naknadu, odnosno pravo na naknadu štete.
Odlučivanje o naknadi štete od strane učinioca u krivičnom postupku je naročito podstaknuto
uvođenjem pojedinih krivičnoprocesnih i krivičnopravnih instituta u zakonodavstvo Republike
Srbije. Nema sumnje da su ova rešenja inspirisana, pored ostalog, i idejama restorativne
pravde i shvatanjem poravnanja (izmirenja) učinioca i žrtve kao jedne od važnih alternativa
krivičnim sankcijama. Na ovaj način, znatno su proširene i mogućnosti za (brzu)
kompenzaciju žrtve od strane učinioca. U Krivičnom zakoniku, Zakoniku o krivičnom
postupku i Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih
lica23 postoji više instituta kojima se učinilac stimuliše da nadoknadi štetu oštećenom. Od
značaja za razmatranje mogućnosti kompenzacije žrtava su i odredbe Zakona o oduzimanju
imovine proistekle iz krivičnog dela.24
Krivični zakonik predviđa da sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela za koje je
propisana kazna zatvora do pet godina koji posle izvršenog dela, a pre nego što je saznao
da je otkriven, otkloni posledice dela ili nadoknadi štetu prouzrokovanu krivičnim delom (član
58 st. 3). Sud može osloboditi od kazne i učinioca krivičnog dela za koje je propisana kazna
zatvora do tri godine ili novčana kazna, ako je na osnovu postignutog sporazuma sa
oštećenim ispunio sve obaveze iz tog sporazuma (član 59). Značajno je napomenuti i to da
Krivični zakonik (član 54) propisuje da će sud, prilikom odmeravanja kazne učiniocu,
naročito uzeti u obzir njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela (ovo i kroz ostvarivanje njenog
prava na naknadu štete).
U članu 283 stav 1 tačka 1 i 4 ZKP, u okviru instituta odlaganja krivičnog gonjenja,
predviđena je mogućnost odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja za krivična dela za
koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati
jednu ili više alternativno navedenih obaveza. Reparacija oštećenog, odnosno njegovo
materijalno namirenje, ostvaruje se kroz ostvarivanje sledećih obaveza prihvaćenih od
strane osumnjičenog: otklanjanje štetnih posledica nastalih izvršenjem krivičnog dela;
naknada pričinjene štete i ispunjavanje dospelih obaveza izdržavanja. Za postizanje
saglasnosti ili obeštećenja žrtve, prilikom uređenja svakog slučaja oportuniteta, ima smisla
22
Šire: Ignatović, Đ., Simeunović – Patić, B., op.cit., str. 135.
Službeni glasnik RS, br. 85/05.
24
Službeni glasnik RS, br. 32/2013.
23
11
predvideti postupak medijacije između oštećenog i učinioca, ali tako da se on ne pretvori u
prepreku koja će sprečavati primenu oportuniteta gonjenja.25
U slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može
odbaciti krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete
ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da
izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično (član 284. st.3. ZKP).
Uz javni interes koji se zaključenjem sporazuma o priznanju krivice nastoji osigurati, a
ispoljava se u brzom i efikasnom okončanju krivičnog postupka, u kome se, uz ekonomično
korišćenje svih državnih resursa, utvrđuje i pravo države na kažnjavanje, javni tužilac treba
da zaštiti i interese žrtve, te se sporazum o priznanju krivičnog dela u određenoj meri javlja i
kao instrument restorativne pravde. O interesima oštećenog javni tužilac treba da vodi
računa i da nastoji da ih u optimalnoj meri zadovolji, jer će ih sud obavezno uzimati u obzir
prilikom ocene da li treba prihvatiti sporazum o priznanju krivičnog dela.
Uz navođenje da javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti sporazum o priznanju krivičnog dela
od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa,
zakonodavac je u članu 313 st. 6 ZKP predvideo da će javni tužilac, pre zaključenja
sporazuma, pozvati ovlašćeno lice da podnese imovinskopravni zahtev ukoliko ga ono nije
postavilo.
Iako obaveze okrivljenog prema oštećenom mogu da budu različite prirode, kao predmet
sporazuma zakonodavac predviđa samo imovinskopravni zahtev oštećenog (član 314 st. 1
tačka 4). U slučaju da priroda obaveze omogućava da se započne sa njihovim izvršenjem
pre podnošenja sporazuma sudu, postoji i mogućnost da se kao obaveze okrivljenog
dogovore i one iz člana 283 stav 1 ZKP (član 314 st. 2 tačka 2).
Za razliku od rešenja koje je bilo prisutno u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine26
(ZKP/2001) koji je predviđao: da je sud dužan da prilikom ocene zakonitosti i prihvatljivosti
sporazuma, sa stanovišta javnog interesa i zaštite prava oštećenog, izvidi, a potom i da
oceni da li su sporazumom o priznavanju krivice povređena prava oštećenog ili da li je on
protivan razlozima pravičnosti; da sud u obrazloženju rešenja o usvajanju sporazuma o
priznavanju krivice posebnu pažnju treba da obrati na klauzulu o imovinskopravnom
zahtevu; da oštećeni ima pravo žalbe protiv rešenja o usvajanju sporazuma (član 282v st. 11
ZKP/2001), aktuelni ZKP ne sadži nijednu odredbu slične sadržine, pa ni onu koja predviđa
pravo oštećenog da podnese žalbu na onaj deo odluke koji se odnosi na njegov imovinsko
pravni zahtev. Protiv presude kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela, žalbu
mogu izjaviti javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac (član 317 ZKP). Navedena lica mogu u
roku od osam dana od dana dostavljanja presude izjaviti žalbu zbog postojanja razloga iz
člana 338 stav 1 ZKP, odnosno zbog toga što se presuda ne odnosi na predmet sporazuma
(član 314 ZKP).
U delu kojim reguliše pitanje sporazuma o svedočenju okrivljenog (okrivljenog saradnika), uz
slična rešenja vezana za imovinskopravni zahtev oštećenog, zakonodavac naglašava da
rešenje o prihvatanju sporazuma obavezuje prvostepeni i sud pravnog leka prilikom
donošenja odluke o krivičnoj sankciji, o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju
imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, o imovinskopravnom zahtevu i o oduzimanju
25
Đurđić, V., Subotić, D., Procesni položaj javnog tužioca i efikasnost krivičnog postupka, Udruženje javnih
tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, Beograd, 2010, str. 63.
26
Službeni list SRJ, br. 70/2001 i 68/2002 i Službeni glasnik RS, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr.
zakon, 49/2007, 20/2009 - dr. zakon, 72/2009 i 76/2010
12
imovine proistekle iz krivičnog dela, pod uslovom da je okrivljeni saradnik u potpunosti
ispunio obaveze iz sporazuma (član 326 st. 1 ZKP ).
O tome da postoji nešto veća mogućnost zaštite i svojevrsnog pritiska usmerenog na
ostvarivanje imovinskopravnog zahteva otećenog u slučaju sporazuma o svedočenju
okrivljenog može se zaključiti iz člana 326 st. 2 tačka 1 ZKP. Njom je, pored ostalog,
predviđeno da će sud staviti van snage rešenje o prihvatanju sporazuma za slučaj da
okrivljeni saradnik nije ispunio obaveze iz sporazuma (ovo uključuje i onaj njegov deo koji se
odnosi na imovinskopravni zahtev oštećenog).
U Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica
predviđena je mogućnost da se postupanje po principu oportuniteta krivičnog gonjenja u
odnosu na maloletnika uslovi ispunjavanjem određenih obaveza (realizacijom vaspitnih
naloga) od strane maloletnika, među kojima je i poravnanje sa oštećenim. Cilj ovakvog
rrrešenja je da se naknadom štete, izvinjenjem, radom ili na neki drugi način, u celini ili
delimično otklonile štetne posledice krivičnog dela (član 7). Među posebnim obavezama koje
sud može izreći maloletniku navedena je obaveza da u okviru sopstvenih mogućnosti
naknadi štetu koju je prouzrokovao (član 14 st. 2 tačka 2).
U članu 62 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela predviđeno je da
imovina i novčana sredstva dobijena prodajom imovine postaju svojina Republike Srbije
kada odluka o trajnom oduzimanju imovine postane pravnosnažna. Po odbitku troškova
upravljanja oduzetom imovinom i namirenju imovinskopravnog zahteva oštećenog, novčana
sredstva dobijena prodajom trajno oduzete imovine uplaćuju se u budžet Republike Srbije
(član 63).
Zakon o oduzimaju imovine proistekle iz krivičnih dela iz 2008. godine,27 predviđao je da se
novčana sredstva dobijena prodajom trajno oduzete imovine, nakon tzv. prioritetne
raspodele (troškovi upravljanja oduzetom imovinom, namirenje imovinskopravnog zahteva
oštećenog), uplaćuju u budžet Republike Srbije, kao i to da se u iznosu od po 20%
raspoređuju za finansiranje rada suda, javnog tužilaštva, Jedinice MUP-a Srbije za
upravljanje finansijskim istragama i Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom. Preostala
novčana sredstva mogla su da se koriste za finansiranje socijalnih, zdravstvenih, prosvetnih
i drugih ustanova, u skladu sa aktom Vlade (član 49).
Imovinskopravni zahtev kao način ostvarivanja prava na kompenzaciju žrtava
krivičnih dela
Jedan od najduže primenjivanih načina kompenzacije u krivičnom postupku odnosi se na
primenu instituta imovinskopravnog zahteva. Zakonikom o krivičnom postupku određeno je
da se imovinskopravni zahtev može odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj
određenog pravnog posla. Ukoliko je nastao usled izvršenja krivičnog dela ili protivpravnog
dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo, na predlog ovlašćenih lica raspraviće se u
krivičnom postupku, ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak (član 252 ZKP).
Imovinskopravni zahtev u postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev
ostvaruje u parničnom postupku. U članu 74 stav 1 Zakona o parničnom postupku28
navedeno je da stranka u postupku može da bude svako fizičko i pravno lice. Podnosilac
27
28
Službeni glasnik, br.97 /2008.
Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US i 55/2014.
13
imovinskopravnog zahteva je dužan da određeno označi svoj zahtev i da podnese dokaze
(član 253 st. 1 i 2 ZKP).
Imovinskopravni zahtev se podnosi organu postupka i to najkasnije do završetka glavnog
pretresa pred prvostepenim sudom. Ako ovlašćeno lice nije podnelo imovinskopravni zahtev
do podizanja optužbe, obavestiće se da ga može podneti do završetka glavnog pretresa
(član 254 ZKP).
Ovlašćena lica mogu do završetka glavnog pretresa odustati od imovinskopravnog zahteva
u krivičnom postupku i ostvarivati ga u parničnom postupku. U slučaju odustanka,
imovinskopravni zahtev se ne može ponovo podneti.
Ako je imovinskopravni zahtev posle podnošenja, a pre završetka glavnog pretresa, prešao
na drugo lice po pravilima imovinskog prava, pozvaće se to lice da se izjasni da li ostaje kod
zahteva. Ako se uredno pozvani ne odazove, smatra se da je odustao od podnetog
imovinskopravnog zahteva (član 255 ZKP).
Organ postupka će saslušati okrivljenog o činjenicama u vezi sa imovinskopravnim
zahtevom i proveriće okolnosti koje su od važnosti za njegovo utvrđivanje. Organ postupka
je dužan da prikupi dokaze za odlučivanje o zahtevu i pre nego što je on podnet.
Ako bi se prikupljanjem dokaza i proverom okolnosti o imovinskopravnom zahtevu znatno
odugovlačio postupak, organ postupka će se ograničiti na prikupljanje onih podataka čije
utvrđivanje kasnije ne bi bilo mogućno ili bi bilo znatno otežano (član 256 ZKP).
Na predlog ovlašćenih lica mogu se u krivičnom postupku, po odredbama zakona koji
uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja, odrediti privremene mere obezbeđenja
imovinskopravnog zahteva nastalog usled izvršenja krivičnog dela ili protivpravnog dela koje
je u zakonu određeno kao krivično delo. O ovom predlogu odlučuje rešenjem u istrazi sudija
za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće. Žalba protiv rešenja o
privremenim merama ne zadržava izvršenje rešenja. (član 257 st. 1, 2 i 3 ZKP).
O imovinskopravnom zahtevu odlučuje sud. Kad se sud oglasi nenadležnim za krivični
postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinskopravni zahtev može podneti u krivičnom
postupku koji će otpočeti ili biti nastavljen pred nadležnim sudom.
Kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba
odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinskopravni
zahtev može ostvarivati u parničnom postupku.
U presudi kojom okrivljenog oglašava krivim ili rešenju o izricanju mere bezbednosti
obaveznog psihijatrijskog lečenja, sud će ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u
celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak. Ako podaci krivičnog postupka ne
pružaju pouzdan osnov ni za potpuno, ni za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice
uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku.
Ako se imovinskopravni zahtev odnosi na povraćaj stvari, a sud ustanovi da stvar pripada
oštećenom i da se nalazi kod okrivljenog ili kod nekog od učesnika u krivičnom delu ili kod
lica kome su je oni dali na čuvanje, odrediće u osuđujućoj presudi ili rešenju o izricanju mere
bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja da se stvar preda oštećenom.
Ukoliko se imovinskopravni zahtev odnosi na poništaj određenog pravnog posla, a sud nađe
da je zahtev osnovan, izreći će u osuđujućoj presudi ili rešenju o izricanju mere bezbednosti
obaveznog psihijatrijskog lečenja potpun ili delimični poništaj tog pravnog posla, s
posledicama koje iz toga proističu, ne dirajući u prava trećih lica (član 258 ZKP).
14
Pravnosnažnu presudu ili rešenje kojim je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu sud može
u krivičnom postupku izmeniti samo povodom ponavljanja krivičnog postupka i zahteva za
zaštitu zakonitosti. Izuzetno, osuđeni, odnosno njegovi naslednici mogu samo u parničnom
postupku zahtevati da se pravnosnažna presuda ili rešenje krivičnog suda kojom je odlučeno
o imovinskopravnom zahtevu izmeni i to ako postoje uslovi za ponavljanje postupka po
odredbama zakona koji uređuje parnični postupak (član 259 ZKP).
Ako se radi o stvarima koje nesumnjivo pripadaju oštećenom, a ne služe kao dokaz u
krivičnom postupku, predaće se oštećenom i pre završetka postupka. Ako se više oštećenih
spore o svojini stvari, uputiće se na parnični postupak, a sud će u krivičnom postupku
odrediti samo čuvanje stvari kao privremenu meru obezbeđenja (član 260 ZKP).
U okviru odredbe kojom definiše ostvarivanje prava na naknadu štete koja je nastala
izvršenjem krivičnog dela, Krivični zakonik RS predviđa posebna pravila postupka
oduzimanja imovinske koristi u slučaju usvajanja imovinskopravnog zahteva oštećenog u
krivičnom postupku. Sud će takvim situacijama izreći oduzimanje imovinske koristi samo ako
ona prelazi dosuđeni imovinskopravni zahtev oštećenog (član 93).
Ukoliko je upućen na parnicu radi ostvarenja imovinskogpravnog zahteva, oštećeni može
tražiti da se namiri iz oduzete imovinske koristi (pod uslovom da u roku od šest meseci od
pravnosnažnosti odluke kojom je upućen na parnicu istu i pokrene). Sličnu obavezu ima i
oštećeni koji u krivičnom postupku nije podneo imovinskopravni zahtev, s tim da je rok za
pokretanje parnice tri meseca od saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje
imovinske koristi, a najdalje tri godine od pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske
koristi.
Zahtev za namirenje iz oduzete imovinske koristi oštećeni mora podneti u roku od tri meseca
od pravnosnažnosti odluke kojom je usvojen njegov imovinskopravni zahtev.
Kritički osvrt na postojeća rešenja ostvarivanja prava na kompenzaciju žrtava
krivičnih dela u Republici Srbiji i preporuke njihovog unapređenja
Imajući u vidu da je u interesu žrtve krivičnog dela omogućavanje što jednostavnijeg i
dostupnijeg postupka ostvarivanja naknade štete, mogućnost podnošenja imovinskopravnog
zahteva u krivičnom postupku i pojačana obaveza suda u pogledu odlučivanja o njemu
nameće se kao jedno od mogućih rešenja. Ovo zbog činjenice da se žrtva koja je podnela
imovinskoprani zahtev u uslovima koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku, kao i druga
lica oštećena krivičnim delom, gotovo uvek upućuje na ostvarivanje ovog prava u parničnom
postupku.
Izbegavanje krivičnih suda da u većoj meri odlučuju o imovinskopravnom zahtevu, tj.
pribegavanje praksi upućivanja žrtva krivičnih dela da imovinskopravni zahtev ostvaruju u
parničnom postupku nije prihvatljivo iz više razloga, a može se reći ni pravedno, između
ostalog i s obzirom na to da parnični postupci suviše dugo traju, da skopčani su sa velikim
finansijskim izdacima, a neretko se dešava da oštećeni ne mogu da realizuju naplatu
dosuđene naknade u izvršnom postupku.
Pored toga, žrtve su, veoma često potpuno, obeshrabrene da pokrenu parnični postupak,
između ostalog i zbog manjakovisti rešenja krivičnoprocesnog zakonodavstva koja u
dovoljnoj meri ne uvažavaju osobenosti situacije žrtve prouzrokovane izvršenjem krivičnog
dela i posledicama koje ono za sobom gotovo neminovno proizvodi. Žrtve krivičnih dela se
teško nose se problemima koji sa sobom nose krivčni postupci koji se odužuju nedogled
15
(pojedni su čak zatarevali) i patnjama koje produbljujuje svako njihovo pojavljivanje u
sudnici, a posebno ono koje uključuje i viđanje za izvršiocem i njemu bliskim licima.
Dodatni problem nastaje ukoliko parnični sud odluči da donose rešenja o prekidu parničnog
postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka (član 233 Zakona o parničnom
postupku).
Kada presuda u krivičnom postupku kojom se okrivljeni oglašava krivim postane
pravnosnažna, parnične sudije, neretko, na predlog tužene strane (okrivljenog) prihvataju da
ponovo izvode iste one dokaze na kojima je zasnovana krivična presuda (uključujući i
saslušanja žrtava koje su kao svedoci svoje iskaze vać dali u krivičnom postupku). Uz
dodatnu traumatizaciju žrtve, na ovaj način se poskupljuje i bezrazložno odugovlači parnični
postupak.
Pored saslušanja parničnih stranaka i svedoka u parničnom postupku, dokazi se gotovo
redovno izvode i veštačenjem. Radi utvrdjivanja osnova i visine naknade nematerijalne
štete, najčešće se obavljaju dve vrste veštačenja, medicinsko i psihijatrijsko. Ponekad se
odmah određuje komisijsko veštačenje iz obe struke, na okolnost umanjenja opšte životne
aktivnosti, pretrpljenog straha, duševnih patnji i fizičkih bolova, kao i naruženosti.
Ova faza postupka često traje predugo jer se na nalaz i mišljenje veštaka u parničnom
postupku najčešće čeka mesecima (za razliku od krivičnog postupka gde se, zbog potreba
hitnosti postupka, posebno kada su u pitanju predmeti u kojima se okrivljeni nalazi u pritvoru,
obavljaju u mnogo kraćem roku). Uz to, nakon dostavljanja pismenog nalaza i mišljenja
veštaka, slede izjašnjenja obe parnične stranke putem podnesaka, pa pismeni odgovori na
navode suprotne strane i tek onda sledi neposredno saslušanje veštaka. Poseban problem
nastaje ukoliko je tuženi nezadovoljan nalazom i mišljenjem veštaka, s obzirom da tada
može zahtevati nova veštačenja, a time uzrokovati dodatno odugovlačenja parnice.
Naravno, problem nije samo dužina trajanja veštačenja, već i to što se žrtva koja je tužilac u
ovom postupku, i pre izvođenja dokaza veštačenjem nepotrebno saslušava više puta, a
potom i tokom i povodom svakog novog veštačenja.
Otežavajuću okolnost po tužioca (žrtvu) predstavlja i činjenica da iskaz daje pred tuženim, s
obzirom da se u parničnom postupku tuženom mora omogućiti isti tretman kao i tužilačkoj
strani. Ovo predstavlja posebno veliki problem za žrtve, jer najčešće nemaju novca da
angažuju advokate koji bi ih zastupali tokom parničnog postupka, pa su obavezne kao
tužioci da se pojavljuju na svakom ročištu, čak i kad nije određeno njihovo saslušanje. U
suprotnom tužba bi se smatrala povučenom.
Osim toga, problematično je i izvršenje parnične presude stoga što tuženi, koji je obavezan
na naknadu štete, neretko nema nikakvu imovinu i nije zaposlen, pa je nemoguće sprovesti
postupak prinudne naplate sudskim putem. Posledično, nakon dugogodišnjeg parničenja i
troškova postupka koje žrtva kao tužilac mora da snosi (parnični, ali i troškovi izvršnog
postupka), ona ostaje uskraćena i za mogućnost obeštećenja i za naplatu troškova
postupka. Nije retkost da sudija prihvati predlog za oslobođanje žrtve (tužioca) od plaćanja
sudskih troškova, ali to se odnosi samo na sudske takse, a ne i na veštačenja za koja
stranka mora uplatiti predujam troškova, kako bi predmet bio uzet u rad od strane određenog
veštaka.
Tuženi koji raspolaže imovinom ima realnu mogućnost da istu proda, pokloni ili na drugi
način otuđi, a sve u cilju onemogućavanja izvršenja naplate po donetoj sudskoj presudi. Da
bi to sprečio, shodno odredbama parničnog i izvršnog postupka, tužilac može tražiti
određivanje privremene mere kojom će se tuženom zabraniti njeno otuđenje i raspolaganje.
16
Problemi koji se u praksi sa ovim u vezi javljaju nisu mali. Pre svega, predlog za određivanje
privremene mere mora biti precizicno označen, a moraju biti dostavljeni i dokazi o vlasništvu
tuženog. Neretko, sudovi ne usvajaju ovako podnete predloge i traže da tužilac dokaže
postojane opasnost da će imovina biti otuđena, kao i to da će time za tužioca može nastupiti
nenadoknadiva šteta. Ovim se postupak odugovlači, a tuženom se ostavlja dodatno vreme
za preduzimane aktivnosti kojima će izigrati tužiočeva prava i spreči naplatu dosuđenog
iznosa naknade.
Manjkavosti parnice ogledaju se i u mnogo češćem ukidanju prvostepene presude i vraćanju
predmeta na ponovno suđenje, nego što je to slučaj u krivičnom postupku. Preinačenje
presude je izuzetno retko i događa se samo u slučajevima kada je prvostepena presuda već
ukidana.
Iz navedenog se može crpeti ključna argumentacija za stvaranje takvog normativnog okvira i
izgradnju prakse donošenja odluke o kompenzaciji žrtava krivičnih dela u krivičnom
postupak. Tako bi se, na primer, u naredbi kojom se traži utvrđivanje i ocena činjenica
veštačenjem u krivičnom postupku, moglo zahtevati i davanje nalaza i mišljenja i u odnosu
na postojanje, stepen i intenzitet svih vidova nematerijalne štete, čime bi se parnični
postupak učinio suvišnim i nepotrebnim.
Naravno, podrazumeva se pravo žrtve, koja je nezadovljna visinom kompenzacije ostvarene
kroz krivični postupak, da pokrene parnični postupak.
Pitanje kompenzacije žrtava krivičnih dela u parničnom, odnosno krivičnom postupku nije
samo značajno sa aspekta ostvarivanja jednog od najvažnijih prava žrtve, već je neraskidivo
povezano sa brojnim drugim aspektima života žrtve, uključujući i rizike od sekundarne
viktimizacije. Propuštanje donošenja odluke o kompenzaciji u krivičnom postupku i
upućivanje žrtve na ostvarivanje ovog prava u parnici samo otežava ionako nezavidan
položaj žrtve.
Žrtve se nerado upuštaju u krivični postupak, a kada se ispostavi da mora uzeti učešće u još
jednom sudskom postupku, parničnom, takva odluka često rezultira odustankom žrtve od
ostvarivanja prava na kompenzaciju, a time i gubitka poverenja u pravosudni sistem države.
Ključni razlozi za takvu odluku prepoznaju se u želji žrtve da ponovno ne proživljava događaj
koji želi da zaboravi, ali i u potrebi da odvoji dodatna sredstva za troškove parničnog
postupka, kojima najčešće ne raspolaže.
Neizvesnost u pogledu trajanja parničnog postupka i eventualne odluke u njemu, takođe,
može demotivisati žrtvu za učešće u postupku, a time osujetiti ostvarivanje prava na
kompenzaciju.
Kako bi se izbegle ovakve situacije, potrebno je uvesti obavezu za krivični sud da odluči o
imovinskopravnom zahtevu, a žrtvi ostaviti mogućnost da pokrene parnicu ukoliko nije
zadovoljna odlukom krivičnog suda. Krivični sud je najkompetentniji da odluči o
imovinskopravnom zahtevu, s obzirom da su mu poznate sve okolnosti konkretnog slučaja, a
sva sporna činjenična pitanja može rešiti primenom odgovarajućih dokaznih sredstva.
Poseban problem predstavlja ostvarivanje prava na kompenzaciju u slučajevima u kojima
učinilac krivičnog dela nije pronađen ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično
gonjenje (npr. zastarelost) ili je doneta oslobađajuća presuda.
U svim pomenutim okolnostima, prema aktuelnom zakonodavstvu u Republici Srbiji, žrtvi bi
bilo uskraćeno pravo na naknadu štete. Stoga, treba ozbiljno razmotriti mogućnost
formiranja posebnog Fonda za naknadu štete žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja iz
17
kojeg bi se vršila naknada štete žrtvama, ukoliko se ona ne može dobiti od učinioca
krivičnog dela. Iako bi osnovna funkcija fonda bila isplata materijalne i nematerijalne štete
žrtvama na osnovu odluke krivičnog ili parničnog suda, fond bi bio nadležan i da odlučuje o
kompenzaciji žrtava za krivična dela za koja se nije vodio sudski postupak, kao i u
slučajevima kada je učinilac krivičnog dela ostao nepoznat ili je pravnosnažno oslobođen ili
je krivični postupak pravnosnažno obustavljen usled smrti okrivljenog.
Mogući izvori finansiranja pomenutog fonda su novčan sredstva koja su dobijena prodajom
trajno oduzete imovine koja je proistekla iz krivičnog dela, ona dobijena na ime novčanih
kazni, kao i ona dobijena ispunjenjem obaveza iz tužilačkih odluke o oslobađaju od gonjenja.
Neminovno je i menjanje onih rešenja Zakonika o krivičnom postupku koja su prepreka
poboljšanju položaja i ostvarivanju prava žrtva u krivičnom postupku. Unapređenje je od
posebne važnosti u delu koji se tiče pravnog položaja žrtava krivičnih dela sa elementima
nasilja, učinjenih sa umišljajem.
Jedna od ključnih izmena podrazumeva uvođenje pojma „žrtva“ u Zakonik o krivičnom
postupku. Žrtva je fizičko lice prema kome je sa umišljajem izvršeno krivično delo sa
elementima nasilja, za koje se može izreći kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, kao i
ono prema kome je izvršeno krivično delo protiv polne slobode, trgovina ljudima ili nasilje u
porodici, bez obzira na propisanu kaznu.
Opravdanost predloženog rešenja proizilazi iz činjenice da se pojedina prava posebno
priznaju žrtvama, po pravilu teških krivičnih dela, te da ona ne mogu postati deo
zakonodavnog rešenja bez definisanja pojma žrtve. Takođe, u prilog ovakvom rešenju govori
i potreba usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa međunarodnim standardima i
tekovinama Evropske Unije u ovoj oblasti.
Pored postojećih prava koja su priznata oštećenom, inicijativom za promenu procesnog
zakona predviđena su i dodatna prava koja se garantuju žrtvi krivičnog dela sa elementima
nasilja. Tu spadaju: pravo na lekarski pregled od strane izabranog lekara ili određenog od
strane javnog tužioca, na teret budžetskih sredstava suda; pravo da bude obaveštena o
pravu na pravnu pomoć i angažovanje punomoćnika; pravo da bude upoznata sa
mogućnošću određivanja statusa posebno osetljivog svedoka i ovlašćenju za podnošenje
imovinskopravnog zahteva i dr. Potencira se dužnost organa postupka da žrtvu upozna sa
pomenutim pravima.
Izmene su moguće i kroz proširivanje postojećeg skupa prava oštećenog lica, uvođenjem
prava na obaveštenost o svakoj odluci suda o pritvoru, čime se obezbeđuje zaštita od
reviktimizacije. Propisivanjem pomenutih prava jača se pozicija žrtve u krivičnom postupku i
standardizuje domaće pravo sa tekovinama Evropske Unije, s obzirom da najznačajnije
direktive Evropske Unije o pravima žrtava u krivičnom postupku sadrže nabrojana prava.
Imajući u vidu činjenicu da se žrtva, po pravlu ispituje u svojstvu svedoka, što može
predstavljati opasnost po bezbednost i privatnost žrtve i dovesti do sekundarne viktimizacije,
zakonodavac je predvideo mogućnost njene zaštite kroz institut posebno osetljivog svedoka.
U pitanju je svedok koji je s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol,
zdravstveno stanje, prirodu, način ili posledice izvršenog krivičnog dela, odnosno druge
okolnosti slučaja posebno osetljiv. Ovoj kategoriji svedoka organ postupka, po pribavljenom
mišljenju stručnog lica, može po službenoj dužnosti, na zahtev stranaka ili samog svedoka
odrediti status posebno osetljivog svedoka. Poboljšanje je moguće ostvariti kroz
obavezivanje organa postupka da žrtvi krivičnog dela sa elementima nasilja uvek odredi
status posebno osetljivog svedoka, osim ukoliko se žrtva izričito odrekne ovog prava.
18
Takođe, postavljeni punomoćnik žrtve imao bi dužnost da organu postupka podnese
imovinskopravni zahtev, osim ako se žrtva odrekne ovog prava. Predloženim rešenjima se
želi zaštititi žrtva od sekundarne viktimizacije u krivičnom postupku i ubrazati postupak za
sticanje svojstva posebno osetljivog svedoka. Prebacivanjem dužnosti podnošenja
imovinskopravnog zahteva na postavljenog punomoćnika žrtva ostvaruje pravo na pravnu
pomoć i osigurava joj se blagovremeno ostvarivanje jednog od najvažnijih prava u krivičnom
postupku. I u ovom slučaju, upodobljuje se domaće zakonodavstvo sa međunarodnim
standardima i realizuju ranije preuzete obaveze iz ratifikovanih dokumenata, kao što je
Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda.29
Važne izmene predlažu se i u normativnom određenju imovinskopravnog zahteva. Cilj
predloženih rešenja je obezbeđivanje obaveznog odlučivanja o imovinskopravnom zahtevu
koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete u krivičnom postupku. U tom smislu se
odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu vezuje za okolnosti u kojima izvedeni dokazi
ukazuju na osnovanost zaključka o uzročno posledičnoj vezi između radnje krivičnog dela i
nastupele štete, umesto dosadašnjeg relativizujućeg pravila prema kojem se o
imovinskopravnom zahtevu odlučuje u krivičnom postupku samo ako se time ne bi znatno
odugovlačio postupak.
Od značaja je i uspostavljanje obaveze za sud da raspravi imovinskopravni zahtev u delu
koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, te da prikupi dokaze koji se odnose na
utvrđivanje nematerijalne štete. U situaciji u kojoj bi se prikupljanjem dokaza i proverom
okolnosti o imovinskopravnom zahtevu znatno odugovlačio postupak, organ postupka će se
ograničiti na prikupljanje dokaza za odlučivanje o nematerijalnoj šteti, kao i onih podataka
čije utvrđivanje kasnije ne bi bilo mogućno ili bi bilo znatno otežano.
Preporučuje se i to da pravo na predlaganje privremenih mera obezbeđenja
imovinskopravnog zahteva u krivičnog postupku pripada ovlašćenim licima, uključujući i
javnog tužioca.
Imajući u vidu da je pravo na naknadu štete od učinioca krivičnog dela jedno od osnovnih
prava žrtve, kao i činjenicu da u Republici Srbiji još uvek nije ratifikovana Evropska
konvencija o kompenzaciji žrtava krivičnih dela sa elementima nasilja, prezentovano rešenje
se čini neophodnim. S druge strane, nametanjem ove obaveze sud ne izlazi iz okvira
dužnosti koje inače ima u krivičnom postupku, kao što je svestrano raspravljanje predmeta
dokazivanja, niti bi ta aktivnost dvodila do odugovlačenja postupka, s obzirom da je
prikupljanje ovih dokaza conditio sine qua non i za pravilno kvalifikovanje krivičnog dela i
odmeravanje kazne učiniocu krivičnog dela. Prednosti ovog rešenja manifestuju se i kroz
smanjivanje mogućnosti za sekundarnu viktimizaciju žrtve izbegavanjem vođenja parničnog
postupka.
29
Zakon o potvrđivanju Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda, Službeni list SRJ – Međunarodni
ugovori, br. 5/2001.
19
Inicijаtivа Ministаrstvu prаvdе Rеpublikе Srbije zа dоnоšеnjе
Zаkоnа о izmеnаmа i dоpunаmа Zаkоnikа о krivičnоm pоstupku
(„Službеni glаsnik RS”, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14)30
_________________________
Člаn 1.
U Zаkоniku о krivičnоm pоstupku („Službеni glаsnik RS”, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13,
45/13 i 55/14), u člаnu 2. pоslе tаčkе 11) dоdаjе sе tаčkа 11а), kоjа glаsi:
„11а) „žrtvа“ jе licе iz čl.2 tаč.11 оvоg zаkоnikа, prеmа kоmе jе sа umišljаjеm izvršеnо
krivičnо dеlо sа еlеmеntimа nаsiljа, zа kоjе sе mоžе izrеći kаznа zаtvоrа оd čеtiri gоdinе ili
tеžа kаznа, kао i prеmа kоmе jе izvršеnо krivičnо dеlо prоtiv pоlnе slоbоdе, trgоvinа ljudimа
ili nаsiljе u pоrоdici, bеz оbzirа nа prоpisаnu kаznu.“
Člаn 2.
U člаnu 50. stаv 1.pоslе tаčkе 11) dоdаjе sе tаčkа 11а), kоjа glаsi:
„11а) budе оbаvеštеn о svаkоj оdluci sudа о pritvоru оkrivljеnоg;“
Pоslе stаvа 3. dоdаjе sе st. 4.i 5. kоji glаsе:
„Pоrеd prаvа iz st.1. оvоg člаnа, žrtvа imа prаvо dа:
1) budе prеglеdаnа оd strаnе lеkаrа kоgа sаmа izаbеrе ili kоgа оdrеdi jаvni tužilаc, nа tеrеt
budžеtskih srеdstаvа sudа;
2) budе оbаvеštеnа о prаvu nа prаvnu pоmоć, uključujući i prаvо nа punоmоćnikа, аkо jе tо
оvim zаkоnikоm prеdviđеnо;
3) budе оbаvеštеnа о mоgućnоsti оdrеđivаnjа stаtusа pоsеbnо оsеtljivоg svеdоkа;
4) budе оbаvеštеnа о оvlаšćеnju zа pоdnоšеnjе imоvinskоprаvnоg zаhtеvа, kао i о drugim
prаvimа оd znаčаjа zа pоlоžаj žrtvе krivičnоg dеlа sа еlеmеntimа nаsiljа u krivičnоm
pоstupku.
Оrgаn pоstupkа jе dužаn dа pri prvоm kоntаktu, žrtvu pоuči о prаvimа iz st 1. i 4. оvоg
člаnа.“
Člаn 3.
U člаnu 103. st.1. mеnjа sе i glаsi:
„Svеdоku kоji jе s оbzirоm nа uzrаst, živоtnо iskustvо, nаčin živоtа, pоl, zdrаvstvеnо
stаnjе, prirоdu, nаčin ili pоslеdicе izvršеnоg krivičnоg dеlа, оdnоsnо drugе оkоlnоsti slučаjа
pоsеbnо оsеtljiv, оrgаn pоstupkа, pо pribаvljеnоm mišljеnju stručnоg licа, mоžе pо
službеnоj dužnоsti, nа zаhtеv strаnаkа ili sаmоg svеdоkа оdrеditi stаtus pоsеbnо оsеtljivоg
svеdоkа.
30
Predlog izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku izradila Grupa eksperata za kompenzaciju: sudija
Biljana Sinanović, sudija Radmila Dragičević Dičić, sudija Dragana Boljević, zamenica apelacionog tužioca
Gordana Jekić Bradajić, zamenik višeg javnog tužioca Slobodan Josimović, prof. dr Milan Žarković, doc. dr Tanja
Kesić, advokat Brankica Grupković, advokat Tijana Kostić, Marina Matić – Udruženje tužilaca i azmenika javnih
tužilaca Srbij.
20
Pоslе stаvа 1. dоdаjе sе nоvi st. 2. i 3. kоji glаsе:
„Оrgаn pоstupkа uvеk jе dužаn dа žrtvi оdrеdi stаtus pоsеbnо оsеtljivоg svеdоkа, оsim аkо
sе žrtvа tоg prаvа izričitо оdrеklа.
Pоstаvljеni punоmоćnik žrtvе dužаn jе dа оrgаnu pоstupkа pоdnеsе imоvinskоprаvni
zаhtеv, оsim аkо sе žrtvа оdrеklа imоvinskоprаvnоg zаhtеvа.“
Dоsаdаšnji st. 2. dо 5. pоstаju st. 4. dо 6.
Člаn 4.
U člаnu 252. st.1. rеči; „аkо sе timе nе bi znаtnо оdugоvlаčiо оvаj pоstupаk“, zаmеnjuju sе
rеčimа; „kаdа izvеdеni dоkаzi ukаzuju nа оsnоvаnоst zаključkа о uzrоčnо pоslеdičnоj vеzi
izmеđu rаdnjе krivičnоg dеlа i nаstupеlе štеtе.“
Pоslе stаvа 1. dоdаjе sе nоvi st. 2. kоji glаsi:
„Аkо jе imоvinskоprаvni zаhtеv pоdnеlа žrtvа, njеn zаkоnski zаstupnik ili punоmоćnik, sud jе
dužаn dа rаsprаvi zаhtеv u dеlu kоji sе оdnоsi nа nаkаdu nеmаtеrijаlnе štеtе.“
Dоsаdаšnji stаv 2. pоstаjе stаv 3.
Člаn 5.
U člаnu 256. st.1. pоslе rеči: “pоdnеt“, tаčkа sе brišе i dоdаju sе rеči: „pоsеbnо оnе dоkаzе
kоji sе оdnоsе nа utvrđivаnjе nеmаtеrijаlnе štеtе.“
U st.2. pоslе rеči: „оgrаničiti nа prikupljаnjе“, dоdаju sе rеči: „dоkаzа zа оdlučivаnjе о
nеmаtеrijаlnоj štеti, kао i“.
Člаn 6.
U člаnu 257. st.1. pоslе rеči: „Nа prеdlоg оvlаšćеnih licа (člаn 253.)“, dоdаju sе rеči: „ili
jаvnоg tužiоcа,“.
Člаn 7.
U člаnu 283. pоslе stаvа 1. dоdаjе sе nоvi stаv 2. kоji glаsi:
„Jаvni tužilаc nе mоžе оdlоžiti krivičnо gоnjеnjе bеz sаglаsnоsti žrtvе“.
Dоsаdаšnji stаv 2. i 3. pоstаju stаv 3. i 4.
Člаn 8.
U člаnu 313. pоslе st.1. dоdаjе sе nоv stаv 2. kоji glаsi:
„Spоrаzum iz stаvа 1. оvоg člаnа mоžе sе zаključiti sаmо uz
mišljеnjе žrtvе.“
prеthоdnо pribаvljеnо
Dоsаdаšnji st. 2. dо 6. pоstаju st. 3. dо 7.
Pоslе st.7. dоdаjе sе stаv 8. kоji glаsi:
„Jаvni tužilаc jе dužаn dа žrtvu оbаvеsti о njеnim prаvimа, kао i dа sе stаrа о prikupljаnju
dоkаzа kоjе su оd vаžnоsti zа utvrđivаnjе nеmаtеrijаlnе štеtе.“
Člаn 9.
U člаnu 314. stаv 1. t.4. mеnjа sе i glаsi:
„ 4) spоrаzum о trоškоvimа krivičnоg pоstupkа, о оduzimаnju imоvinskе kоristi pribаvljеnе
krivičnim dеlоm i о imоvinskоprаvnоm zаhtеvu, оdnоsnо о nаknаdi nеmаtеrijаlnе štеtе žrtvi,
ukоlikо jе pоdnеt;“
U st.1. pоslе t.5, dоdаjе sе tаčkа 5а) kоjа glаsi:
„mišljеnjе оštеćеnоg оdnоsnо žrtvе;“
21
Člаn 10.
U člаnu 317. st.1. pоslе tаčkе 3, dоdаjе sе t. 3а) kоjа glаsi:
„3а) dа spоrаzumоm nisu pоvrеđеnа prаvа оštеćеnоg, оdnоsnо žrtvе
prоtivаn rаzlоzimа prаvičnоsti;“
, kао i dа nijе
U st.1. pоslе tаčkе 4, dоdаjе sе t.5, kоjа glаsi:
„dа jе оkrivljеni ispuniо оbаvеzu nаknаdе nеmаtеrijаlnе štеtе iz čl.314 stаv 1. tаčkа 4
dеlimičnо ili u cеlini, оdnоsnо dа jе nа drugi nаčin ispunjеnjе tе оbаvеzе оbеzbеđеnо.“
Člаn 11.
U člаnu 319. pоslе stаvа 1. dоdаjе sе nоv stаv 2. kоji glаsi:
„Оdlukа sudа о spоrаzumu о priznаnju krivičnоg dеlа dоstаvljа sе оštеćеnоm, оdnоsnо
žrtvi, ličnо ili prеkо punоmоćnikа.“
Dоsаdаšnji st. 2 i 3. pоstаju st. 3. i 4.
Pоslе stаvа 4. dоdаjе sе st.5., kоji glаsi:
„Prоtiv prеsudе kоjоm jе prihvаćеn spоrаzum о priznаnju krivičnоg dеlа (člаn 317.) licа iz
stаvа 2. оvоg člаnа mоgu u rоku оd оsаm dаnа оd dаnа dоstаvljаnjа prеsudе izjаviti žаlbu
zbоg оdlukе о imоvinskо prаvnоm zаhtеvu.“
Člаn 12.
U člаnu 433. u stаvu 4. rеč: „dоsuđеnоm“ sе brišе.
Člаn 13.
U člаnu 441. u stаvu 3. rеč: „dоsuđеnоm“ sе brišе.
Člаn 14.
Оvаj zаkоn stupа nа snаgu оsmоg dаnа оd dаnа оbjаvljivаnjа u „Službеnоm glаsniku
Rеpublikе Srbijе”, а primеnjujе sе оd...
Obrаzlоžеnjе
Prаvni оsnоv zа usvаjаnjе prеdlоžеnih izmеnа i dоpunа u оvоj Inicijаtivi nаlаzi sе u
prihvаćеnim mеđunаrоdnim stаndаrdimа, mеđunаrоdnim kоnvеncijаmа, kоjе jе Rеpublikа
Srbijа rаtifikоvаlа ili pоtpisаlа, kао i prаvilimа Еvrоpskе Unijе u оblаsti prаvа žrtаvа krivičnih
dеlа, prеmа kоjimа ćе sе prоpisi Rеpublikе Srbijе nаdаljе i intеnzivnо usklаđivаti. Cilj
prеdlоžеnih izmеnа i dоpunа Zаkоnikа о krivičnоm pоstupku (u dаljеm tеkstu: ZKP)
prvеnstvеnо jе usаglаšаvаnjе sа stаndаrdimа i prаvimа kоji su utvrđеni Еvrоpskоm
kоnvеncijоm о nаknаdi štеtе zа žrtvе krivičnih dеlа sа еlеmеntimа nаsiljа, Kоnvеncijоm
Sаvеtа Еvrоpе о sprеčаvаnju i bоrbi prоtiv nаsiljа nаd žеnаmа i nаsiljа u pоrоdici,
Kоnvеncijоm Sаvеtа Еvrоpе о sprеčаvаnju i bоrbi prоtiv trgоvinе ljudimа, Kоnvеncijоm UN о
trаnsnаciоnаlnоm оrgаnizоvаnоm kriminаlu, i dоpunskim Prоtоkоlоm zа sprеčаvаnjе,
suzbijаnjе i kаžnjаvаnjе trgоvinе ljudimа, а nаrоčitо žеnаmа i dеcоm, kао i Dеklаrаcijоm UN
о оsnоvnim principimа prаvdе zа žrtvе kriminаlitеtа i zlоupоtrеbе vlаsti. Tаkоđе, u pоglеdu
ЕU mеhаnizаmа, izdvаjаmо vаžnоst Dirеktivе о uspоstаvljаnju minimаlnih stаndаrdа о
prаvimа, pоdršci i zаštiti žrtаvа krivičnih dеlа, kоjа jе stupilа nа snаgu 15. nоvеmbrа 2012.
gоdinе.
Pоtrеbа zа hаrmоnizаcijоm sа tаdа vаžеćim rеlеvаntnim ЕU Dirеktivаmа, prеdviđеnа jе i
Nаciоnаlnim prоgrаmоm zа usvаjаnjе prаvnih tеkоvinа Еvrоpskе unijе (2013-2016), kоjim
22
sе u dеlu 3.24.5. Pоlicijskа sаrаdnjа i bоrbа prоtiv оrgаnizоvаnоg kriminаlа, kао priоritеt zа
2013. u оblаsti zаkоnоdаvstvа izdvаjа
nаstаvаk rаdа nа izmеnаmа i dоpunаmа Zаkоnikа о krivičnоm pоstupku, sа ciljеm
inkоrpоrirаnjа u dоmаćе zаkоnоdаvstvо slеdеćih prоpisа Еvrоpskе unijе:
„1. Dirеktivе 2010/64/ЕU Еvrоpskоg pаrlаmеntа i Sаvеtа оd 20. оktоbrа 2010.
gоdinе о prаvu nа sudskо tumаčеnjе i prеvоd u krivičnоm pоstupku;
2. Оkvirnе оdlukе 2001/220/PUP оd 15. mаrtа о pоlоžаju žrtаvа u krivičnоm
pоstupku;
3. Dirеktivе о prаvu nа infоrmаcijе u krivičnоm pоstupku - Оbаvеštеnju о prаvimа
(Letter of Rights);
4. Dirеktivе 2004/80/ЕZ оd 29. аprilа 2004. gоdinе kоjа sе оdnоsi nа
nаknаdu/kоmpеnzаciju zа žrtvе kriminаlа.“
Istоvrеmеnо, u priprеmi оvе Inicijаtivе kоnsultоvаnа su kоmpаrаtivnа rеšеnjа iz rеgiоnа, kао
i nаjbоljа prаksа držаvа člаnicа Еvrоpskе unijе.
Оvоm inicijаtivоm zа izmеnu i dоpunu ZKP prеvаzilаzi sе prоblеm uоčеn u prаksi krivičnih
sudоvа dа sе, iz rаzlоgа mоgućеg оdugоvlаčеnjа pоstupkа, žrtvаmа krivičnih dеlа sа
еlеmеntimа nаsiljа ( tеških krivičnih dеlа) nе dоsuđuju imоvinskо prаvni zаhtеvi, vеć sе оnе
upućuju nа pаrnični pоstupаk. Оvаkvо pоstupаnjе nijе u sklаdu sа principimа еfikаsnоsti
pоstupkа, prаvа nа prаvičnо suđеnjе i prаvа nа dеlоtvоrni prаvni lеk, kао ni sа vеć
pоmеnutim spеcifičnim оbаvеzаmа kоjе prоizilаzе iz kоnvеncijа i drugih
mеđunаrоdnih/rеgiоnаlnih dоkumеnаtа kоjе urеđuju minimаlnе stаndаrdе zа оstvаrеnjе
gаrаntоvаnih prаvа žrtаvа. Istоvrеmеnо, prеdlоg dоslеdnо izvоdi prаvа zа žrtvе, izuzimаjući
nеkе оštеćеnе prеmа pоzitivnim krivičnо prаvnim prоpisimа. Shоdnо tоmе, prеdlоg dеfinišе
pоjаm žrtvе, spеcifičnа prаvа kоjа оnа u krivičnоm pоstupku trеbа dа imа, tе urеđujе pitаnjе
dоstupnоsti prаvdе, оdnоsnо prаvо nа nаknаdu prеtrpljеnе mаtеrijаlnе i nеmаtеrijаlnе štеtе
u svim rеlеvаntnim krivičnо prоcеsnim institutimа (оdlаgаnjе krivičnоg gоnjеnjа, priznаnjе
krivičnоg dеlа itd). Prеdlоgоm jе pоsеbnо prеdviđеnа оbаvеzа jаvnih tužilаcа i sudоvа dа
prikupljаju dоkаzе, оdnоsnо оdlučuju u slučаjеvimа kаdа sе zаhtеv оdnоsi nа nеimоvinsku
štеtu. Imаjuću i u vidu znаčаjnu ulоgu tužiоcа kао оrgаnа kоji rukоvоdi prеdistrаžnim i
istrаžnim pоstupkоm, prеdlоgоm jе prеdviđеnа znаčаjnijа ulоgа tužiоcа u cilju prikupljаnjа
dоkаzа u оdnоsu nа оvаj vid štеtе. Tаkоđе, sud sе оbаvеzujе dа u slučаju pоstоjаnjа
dоkаzа kоji ukаzuju nа uzrоčnо pоslеdični оdnоs izmеđu krivičnоg dеlа i nаstupеlе štеtе,
dоnеsе оdluku о nаknаdi štеtе, bеz оbzirа nа оdugоvlаčеnjе pоstupkа.
Člаn 1.
Prеdlоžеnа dеfinicijа „žrtvе“ zаsnоvаnа jе nа rеšеnjimа rаtifikоvаnih mеđunаrоdnih
dоkumеnаtа i nаvеdеnih ЕU prоpisа. NJоm sе оgrаničаvа pоjаm „žrtvе“ nа licе (iz čl.2
tаč.11.), prеmа kоmе jе sа umišljаjеm izvršеnо krivičnо dеlо sа еlеmеntimа nаsiljа, zа kоjе
sе mоžе izrеći kаznа zаtvоrа оd čеtiri gоdinе ili tеžа kаznа, kао i prеmа kоmе jе izvršеnо
krivičnо dеlо prоtiv pоlnе slоbоdе, trgоvinа ljudimа ili nаsiljе u pоrоdici, bеz оbzirа nа
prоpisаnu kаznu.
Žrtvе krivičnih dеlа, žrtvе krivičnih dеlа prоtiv pоlnе slоbоdе i nаsiljа u pоrоdici prеdstаvljаju
žrtvе sа еlеmеntimа nаsiljа kоjе prеmа prеuzеtim mеđunаrоdnim оbаvеzаmа trеbа dа imаju
pоsеbnu zаštitu. Zа оstаlе žrtvе krivičnih dеlа sа еlеmеntimа nаsiljа, pоtrеbnо jе stаviti
оgrаničеnjе vеzаnо zа tеžinu izvršеnоg krivičnоg dеlа, cеnеći Kоnvеnciju Ujеdinjеnih Nаcijа
23
prоtiv trаnsnаciоnаlnоg оrgаnizоvаnоg kriminаlа. Prеmа оvоj Kоnvеnciji u člаnu 2. tаčkа b
tеžаk zlоčin prеdstаvljаju zlоčini kоji оdgоvаrаju prеdlоžеnоj visini zаprеćеnе kаznе.
Dаtа rаzgrаničеnjа srоdnа su i prirоdi dеlа sа еlеmеntimа nаsiljа dеfinisаnim u Еvrоpskоj
kоnvеnciji о nаknаdi štеtе žrtvаmа krivičnih dеlа sа еlеmеntimа nаsiljа.
Člаn 2.
Prеdlоgоm su utvrđеnа u čl. 50. pоsеbnа prаvа zа žrtvе krivičnih dеlа ,uz prаvа prеdviđеnа
zа оštеćеnа licа. Imаjući u vidu dа sе оbаvеzе držаvе u pоstupаnju sа žrtvаmа krivičnih
dеlа nе оdnоsе isključivо nа pitаnjа ispunjеnjа imоvinskо prаvnоg zаhtеvа i prаvа nа
učеstvоvаnjе u krivičnоm pоstupku, vеć i nа pоsеbnа prаvа kоjа sе оdnоsе nа pružаnjе
infоrmаcijа о prаvimа, kао i dоsuptnоst prаvnе pоmоći žrtvаmа, оsigurаnjе njihоvе
bеzbеdnоsti, mеdicinskе nеgе, еfikаsnоg pоstupkа, kоjа u krаjnjеm ishоdu prеtpоstаvljаju
nužаn uslоv оstvаrеnjа prаvа nа nаknаdu štеtе. Prаvnо utеmеljеnjе оvоg prеdlоgа
prеdstаvljаju mеđunаrоdni stаndаrdi, dеfinisаni nаvеdеnim kоnvеncijаmа i dirеktivаmа,
pоsеbnо člаnоm 6. Prоtоkоlа uz UN kоnvеnciju prоtiv trаnsnаciоnаlnоg оrgаnizоvаnоg
kriminаlа, zаtim člаnоvimа 12. i 15. Kоnvеncijе Sаvеtа Еvrоpе prоtiv trgоvinе ljudimа i
člаnоvimа 4. 5. i 6. Dirеktivе ЕU 2012/29 о uspоstаvljаnju minimаlnih stаndаrdа о prаvimа,
pоdršci i zаštiti žrtаvа krivičnih dеlа.
Člаn 3.
Оkоlnоsti dеfinisаnе pоstоjеćоm оdrеdbоm ZKP-а – člаnа 103. stаv 1, kоjе uslоvljаvаju
оdluku о оdrеđivаnju stаtusа pоsеbnо оsеtljivоg svеdоkа, prеtеžnо sе оdnоsе nа ličnе
prilikе svеdоkа, аli i njеgоvо zdrаvstvеnо stаnjе i zаdiru u pitаnjе psihičkоg i dušеvnоg
zdrаvljа kоjе imа vеzu sа izvršеnjеm krivičnоg dеlа, pа jе zа prоcеnu tih uslоvа pоtrеbnо
spеcifičnо pоznаvаnjе psihоlоgijе, psihijаtrijе ili drugih grаnа mеdicinе, kао i pоznаvаnjе
sоcijаlnоg оkružеnjа i pоnаšаnjа svеdоkа u tаkvоm оkružеnju.
Imаjući u vidu dimаmični i prоmеnljiv оdnоs žrtаvе i оkrivljеnоg u nеkim slučаjеvimа nаsilnih
krivičnih dеlа, оbuhvаćеnih prеdlоžеnоm dеfinicijоm, pоtrеbnо jе vеću pаžnju оbrаtiti nа
prоcеnu о pоtrеbi dаvаnjа stаtusа pоsеbnо оsеtljivоg svеdоkа. Prоcеnа zаvisi оd оkоlnоsti
kоjе su nаbrоjаnе u čl. 103. st.1 ZKP i kоjе su u sklаdu sа kritеrijumimа nаvеdеnim u čl. 22. i
23. Dirеktivе ЕU 2012/29 о minimаlnim stаndаrdimа prаvа, pоdrsškе i zаštitе žrtаvа zlоčinа.
Ipаk, Dirеktivа nаlаžе dа svе rаzgоvоrе sа žrtvаmа vršе pоsеbnо оbučеnа licа. Kаkо ZKP
nе pоznаjе оvu kаtеgоriju licа u оdnоsu nа žrtvе, а u čl. 104 ZKP nаvоdi stručnа licа,
psihоlоgе ili sоcijаlnе rаdnikе, trеbаlо bi dа оvа licа vršе i prоcеnu pоtrеbа zа dоbijаnjе
stаtusа pоsеbnо оsеtljivоg svеdоkа kаkо sе nаvеdеnо prеdlоgоm
Оbаvеzа оrgаnа pоstupkа dа uvеk žrtvi оdrеdi stаtus pоsеbnо оsеtljivоg svеdоkа, оsim аkо
sе žrtvа tоg prаvа izričitо оdrеklа, prоizilаzi iz оbаvеzа kоjе jе držаvа prеuzеlа
rаtifikоvаnjеm mеđunаrоdnih kоnvеncijа, kао i dеfinicijе žrtvе kоjа – pо člаnu 1. оvе
Inicijаtivе pоdrаzumеvа izvršеnjе tеških krivičnih dеlа kао i spеcifičnih krivičnih dеlа kоjа su
čеstо pоslеdicа ličnih оdnоsа i prоizilаzе iz nеkоg оd оblikа zаvisnоsti žrtvе i izvršiоcа. Kаdа
оštеćеni ispunjаvа uslоvе iz člаnа 1. Inicijаtivе kоjе dеfinišu stаtus žrtvе, tаdа žrtvа dоbijа
stаtus pоsеbnо оsеtljivоg svеdоkа kоji pоdrаzumеvа zаkоnski prеdviđеnе mеrе zаštitе,
uslоvе ispitivаnjа i drugе zаkоnskе mеrе, kоjе jе, u sklаdu sа nаvеdеnоm Kоnvеncijоm
nеоphоdnо u оdnоsu nа žrtvе primеnjivаti.
Štо sе tičе оbаvеzе punоmоćnikа žrtvе dа оrgаnu pоstupkа pоdnеsе imоvinskоprаvni
zаhtеv, оsim аkо sе žrtvа оdrеklа imоvinskоprаvnоg zаhtеvа, оvа оbаvеzа prоizilаzi iz
činjеnicа dа punоmоćnikа pоstаvljа оrgаn pоstupkа u intеrеsu žrtvе, а intеncijа оvаkvih
zаkоnskih izmеnа jе uprаvо еfikаsnо i brzо оstvаrivаnjе prаvа žrtаvа u krivičnоm pоstupku,
24
tе jе jеdаn оd kоrаkа zа pоstizаnjе tе еfikаsnоsti оbаvеznо pоdnоšеnjе imоvinskоprаvnоg
zаhtеvа kоji jе, inаčе, uslоv dа sud о imоvinskоprаvnоm zаhtеvu оdlučujе.
Člаn 4.
Vаžеćа оdrеdbа člаnа 252. ZKP-а pо svоjоj kоncеpciji оmоgućаvа dа sе о
imоvinskоprаvnоm zаhtеvu оštеćеnih licа i žrtаvа u krivičnоm pоstupku nе оdlučujе.
Оbzirоm dа jе, pо pоstоjеćim аnаlizаmа, vеоmа mаli brоj оdlukа о imоvinskоprаvnоm
zаhtеvu u оdnоsu nа licа kоjа su оvоm Inicijаtivоm оdrеđеnа kао žrtvе, pоkаzаlо sе dа
njihоvо izlаgаnjе pоnоvnоm pоstupku u pаrnici nаjčеšćе prеdstаvljа i pоnоvnu viktimizаciju.
Kаkо jе držаvа izričitо оbаvеzаnа rаtifikоvаnim ugоvоrimа dа prеduzmе svе mеrе dа
izbеgnе rеviktimizаciju, jеdаn оd nаčinа kоji bi biо nеоphоdаn jе dа sе u krivičnоm pоstupku
оdluči о imоvinskоprаvnоm zаhtеvu. Imаjući u vidu činjеnicu dа jе zа žrtvu nе sаmо pitаnjе
sаtisfаkcijе vеć i pitаnjе еgzistеncijе оdrеđivаnjе srеdstаvа kоjimа bi оnа bаr dеlimičnо
nаdоknаdilа štеtu tо jе, kоristеći vеć pоstоjеćе mеhаnizmе u Zаkоniku о krivičnоm
pоstupku, bilо pоtrеbnо prеdvidеti i zаkоnоm оdrеditi еfikаsаn nаčin zа оstvаrivаnjе
nаknаdе.
Suprоtnо dоsаdаšnjеm prаvilu, prеmа prеdlоžеnim rеšеnjimа, sud ćе sе uvеk upuštаti u
оcеnu pоstоjаnjа nеmаtеrijаlnе štеtе i dоnеti оdluku о imоvinskоprаvnоm zаhtеvu kаdа
izvеdеni dоkаzi ukаzuju nа оsnоvаnоst zаključkа о uzrоčnо pоslеdičnоj vеzi izmеđu rаdnjе
krivičnоg dеlа i nаstupеlе štеtе. Оvо jе nеоphоdnо nаglаsiti zbоg tоgа štо sе u suprоtnоm,
sud uоpštе nеćе bаviti imоvinskоprаvnim zаhtеvоm bеz оbzirа štо jе оn u pоstupku pоdnеt.
Člаn 5.
U krivičnоm pоstupku kоji sе vоdi pоvоdоm izvršеnjа tеških krivičnih dеlа sа еlеmеntimа
nаsiljа pо prаvilu sе izvоdi dоkаz mеdicinskim vеštаčеnjеm. Оvа оkоlnоst оmоgućаvа
оrgаnu pоstupkа dа vеć u krivičnоm pоstupku, uz nеznаtnе trоškоvе, bеz gubitkа vrеmеnа i
pоnоvnе viktimizаcijе žrtvе, prikupi dоkаzе pоtrеbnе zа оdlučivаnjе о imоvinskоprаvnоm
zаhtеvu kоji sе оdnоsi nа prаvičnu nоvčаnu nаknаdu nеmаtеrijаlnе štеtе. Pоrеd
uоbičаjеnоg prеdmеtа vеštаčеnjа, sudski vеštаk mеdicinskе strukе dоdаtnо ćе sе izjаsniti i
о jаčini i trаjаnju fizičkih bоlоvа, dušеvnih bоlоvа zbоg umаnjеnjа živоtnе аktivnоsti,
nаružеnоsti, pоvrеdе uglеdа, čаsti, slоbоdе ili prаvа ličnоsti i strаhа. Prihvаtаjući nаlаz
vеštаkа, sud ćе оdmеriti prаvičnu nоvčаnu nаknаdu pо slоbоdnоj оcеni, u sklаdu sа
оdrеdbоm člаnа 200. Zаkоnа о оbligаciоnim оdnоsimа.
Dоstupnоšću i еfikаsnоšću оvаkvоg pоstupkа prаvnе zаštitе, držаvа ispunjаvа svоjе
mеđunаrоdnо prеuzеtе оbаvеzе (Kоnvеncijа Ujеdinjеnih Nаcijа о bоrbi prоtiv
trаnsnаciоnаlnоg оrgаnizоvаnоg kriminаlа, člаn 25; Prоtоkоl о trgоvini ljudimа, člаn 6) i
ujеdnо ispunjаvа stаndаrdе kоji vаžе zа držаvе člаnicе Еvrоpskе unijе i kоjе ćе tоkоm
pоstupkа pridruživаnjа i inаčе mоrаti dа ispuni (Dirеktivа 2012/29/ЕU, člаn 16; Оkvirnа
оdlukа Sаvеtа Еvrоpе 2001/220/JHА, člаn 9, izmеđu оstаlоg).
Člаn 6.
Prеdlоžеnоm dоpunоm čl. 257, pоrеd nаvеdеnih licа, dаjе sе i jаvnоm tužiоcu prаvо
prеdlаgаnjа privrеmеnе mеrе zа оbеzbеđеnjе imоvinskоprаvnоg zаhtеvа. Оštеćеni su u
nаjvеćеm brоju slučаjеvа nеukе strаnkе i nе rаspоlаžu pоtrеbnim znаnjеm, dа bi prе svеgа
dоšli dо sаznаnjа dа li оkrivljеni pоsеdujе pоkrеtnе ili nеpоkrеtnе stvаri ili primаnjа nа kоjimа
bi sе mоglа uspоstаviti privrеmеnа mеrа оbеzbеđеnjа. Tаkоđе, оd оštеćеnih sе trаži dа
prаvilnо, prеciznо i u zаkоnоm prоpisаnоj fоrmi оprеdеlе svоj zаhtеv, kаkо bi sud nа
оsnоvu njеgа mоgао оdrеditi privrеmеnе mеrе. U nаjvеćеm brоju slučаjеvа оvim uslоvi
25
prеtpоstаvljаju аngаžоvаnjе аdvоkаtа kао punоmоćnikа, оd strаnе prаvnо nеukih оštеćеnih
licа. Mеđutim, čеstо оštеćеni nеmаju srеdstvа kоjimа bi mоgli nаdоknаditi trоškоvе zа
punоmоćnikе. Sа drugе strаnе, jаvni tužilаc jе, s оbzirоm nа svоju ulоgu rukоvоdiоcа
prеdkrivičnоg pоstupkа, u mоgućnоsti dа u tоku prеdkrivičnоg pоstupkа bržе i lаkšе pribаvi
pоdаtkе о imоvini izvršiоcа nа kоjоj bi mоglе dа sе uspоstаvе mеrе оbеzbеđеnjа
imоvinskоprаvnоg zаhtеvа, ukоlikо isti budе pоdnеt. Оvо bi stvоrilо uslоvе dа sе оdmаh pо
оtpоčinjаnju krivičnоg pоstupkа i pоdnоšеnju imоvinskоprаvnоg zаhtеvа, istоvrеmеnо
pоdnеsе i prеdlоg sudu zа оdrеđivаnjе mеrа оbеzbеđеnjа оd strаnе jаvnоg tužiоcа. Nа оvаj
nаčin, vеćоm ulоgоm jаvnоg tužiоcа, еfikаsnijе ćе sе zаštititi prаvа оštеćеnоg nа nаknаdu
štеtе prоistеklе iz krivičnоg dеlа, jеr nеćе, kао dо sаdа, sаmо nа оštеćеnоm, biti tеrеt
prikupljаnjа činjеnicа i dоkаzа о imоvini оkrivljеnоg rаdi оbеzbеđеnjа imоvinskоprаvnоg
zаhtеvа. Timе ćе sе оštеćеnоm znаtnо оlаkšаti оstvаrivаnjе prаvа nа nаknаdu štеtе.
Člаn 7.
Prеdviđеnоm dоpunоm оdrеdbе čl. 283. ZKP-а, оmоgućаvа sе žrtvi dа аktivnо učеstvujе u
pоstupku оdlаgаnjа krivičnоg gоnjеnjа, rаdi zаštitе svоjih prаvа i intеrеsа i dа izrаzi svоj stаv
pо pitаnju primеnе оvоg institutа, kао i pо pitаnju nаknаdе štеtе. Prеmа оvоm prеdlоgu
žrtvа bi mоglа uslоviti оdlаgаnjе krivičnоg gоnjеnjа оbаvеzivаnjеm оkrivljеnоg zа pоtpunоm
ili dеlimičnоm nаdоknаdоm zа pričinjеnu štеtu, оdnоsnо primеnоm nеkе оd drugih mеrа
kоjе zаkоn prоpisujе. Оvаkvо rеšеnjе nе bi bilо nоvо u nаšеm krivičnоm zаkоnоdаvstvu,
imаjući u vidu dа jе Zаkоnik о krivičnоm pоstupku ( Sl. glаsnik SRJ br.70/2001), u оdrеdbi
čl.236. st.3 prеdviđао dа jе zа primеnu оpоrtunitеtа krivičnоg gоnjеnjа pоtrеbnа sаglаsnоst
оštеćеnоg, оsim ukоlikо sе izvršilаc оbаvеžе dа nаdоknаdi pričinjеnu štеtu ili оtklоni štеtnu
pоslеdicu nаstаlu izvršеnjеm krivičnоg dеlа.
Prеmа iznеtоm prеdlоgu, sаglаsnоst bi bilа pоtrеbnа sаmо kоd оnih krivičnih dеlа kоjа su
izvršеnа nа štеtu žrtvе, а nе i оstаlih оštеćеnih licа. Imаjući u vidu spеcifičnu prirоdu
krivičnih dеlа sа еlеmеntimа nаsiljа, trgоvinе ljudimа, dеlа prоtiv pоlnе slоbоdе i nаsiljа u
pоrоdici, оdоsnо spеcifičnе pоslеdicе kоjе trpе licа kоjа su оštеćеnа оvim krivičnim dеlimа,
оvа оštеćеnа licа su i dоbilа stаtus žrtvе.
Člаn 8.
Prеdlоžеnоm dоpunоm čl.313. ZKP-а, оmоgućilо bi sе žrtvi dа prе pristupаnjа pоstupku
prеgоvаrаnjа izmеđu оkrivljеnоg i jаvnоg tužiоcа, iznеsе svоjе mišljеnjе i stаvоvе pо pitаnju
uslоvа zаključеnjа spоrаzumа, čimе bi sе jаvnоm tužiоcu pružilе dоdаtnе smеrnicе zа
uslоvе prеgоvаrаnjа. Timе bi sе ukаzаlо nа pоtrеbе i stаvоvе žrtvе, kоji bi bili оd uticаjа zа
nаjbоlju zаštitu njеnih prаvа i intеrеsа, uključujući i imоvinskоprаvni zаhtеv. Dаklе, mišljеnjе
žrtvе nе bi imаlо prаvnо оbаvеzujući i оgrаničаvаjući kаrаktеr zа jаvnоg tužiоcа prilikоm
pоstupkа prеgоvаrаnjа i zаključеnjа spоrаzumа, vеć bi sе njimе, оdgоvоrnоst jаvnоg tužiоcа
zа zаštitu prаvа žrtvе, pоdiglа nа jеdаn viši nivо i timе uticаlо nа kvаlitеt zаključеnih
spоrаzumа. Nаimе, u prаksi jе zаštitа prаvа оštеćеnоg nаjčеšćе u drugоm plаnu u оdnоsu
nа mоgućnоst brzоg оkоnčаnjа krivičnоg pоstupkа zаključеnjеm spоrаzumа о priznаnju
krivičnоg dеlа, pа sе čеstо spоrаzumоm nе prеdviđа nаknаdа štеtе u krivičnоm pоstupku,
vеć sе оštеćеni upućujе dа svоj imоvinskоprаvni zаhtеv оstvаri u pаrničnоm pоstupku, čimе
sе dоdаtnо prоlоngirа оstvаrivаnjе оvоg njеgоvоg prаvа.
Prеdlоžеnim nоvim st. 8. u čl. 313. ZKP-а, prоpisujе sе оbаvеzа jаvnоg tužiоcа dа prе
оtpоčinjаnjа pоstupkа prеgоvаrаnjа rаdi zаključеnjа spоrаzumа о priznаnju krivičnоg dеlа,
оbаvеsti žrtvu о njеnim prаvimа kаkо bi jоj nа tаj nаčin оlаkšао оstvаrivаnjе prаvа i prаvnih
intеrеsа u krivičnоm pоstupku. S оbzirоm nа tо dа su žrtvе u nаjvеćеm brоju slučаjеvа
nеukе strаnkе, nа оrgаnu pоstupkа trеbа dа pоstоji inicijаtivа u оstvаrivаnju i zаštiti prаvа
26
licа kоjа su оštеćеnа izvršеnjеm krivičnоg dеlа. Nаdаljе, i pоrеd tоgа štо jе u оdrеdbi čl. 256
st. 1. ZKP-а prеdviđеnа оbаvеzа оrgаnа pоstupkа dа prikupljа dоkаzе zа оdlučivаnjе о
imоvinskоprаvnоm zаhtеvu, prеdlоžеnоm dоpunоm pоsеbnо jе nаglаšеnа оbаvеzа jаvnоg
tužiоcа dа sе stаrа о prikupljаnju dоkаzа kоji su оd vаžnоsti zа utvrđivаnjе nеmаtеrijаlnе
štеtе. Nеmаtеrijаlnа štеtа jе pо prаvilu prisutnа kаdа sе rаdi о krivičnim dеlimа sа
еlеmеntimа nаsiljа, trgоvinе ljudimа i nаsiljа u pоrоdici, а оglеdа sе u fizičkim bоlоvimа,
psihičkim pаtnjаmа, strаhu, pоvrеdi čаsti, uglеdа, slоbоdе, prаvа ličnоsti i dr. Оvim
prеdlоgоm sе žеli nаglаsiti pоtrеbа zа inicijаtivоm jаvnоg tužiоcа u prikupljаnju dоkаzа zа
svе vidоvе nеmаtеrijаlnе štеtе kаkо bi sе žrtvi оmоgućilо dа, nа оsnоvu prikupljеnih dоkаzа,
pоdnеsе оdgоvаrаjući imоvinskоprаvni zаhtеv. Оvаj zаhtеv bi kаsnijе mоgао biti prеdmеt
zаključеnjа spоrаzumа о priznаnju krivičnоg dеlа. Nа оvаj nаčin bi sе žrtvi оmоgućilа
nаknаdа оvоg vidа štеtе u krivičnоm pоstupku, pа čаk i ukоlikо nе dоđе dо zаključеnjа
spоrаzumа, jеr ćе isti ti dоkаzi pоslužiti sudu dа žrtvi dоsudi pоstаvljеni imоvinskоprаvni
zаhtеv.
Člаn 9.
Prеdlоžеnоm izmеnоm člаnа 314. st.1. tаč.4 ZKP-а, pоrеd vеć pоstоjеćih еlеmеnаtа,
prеdviđеnо jе dа sе spоrаzumоm mоrа оbuhvаtiti i nаknаdа nеmаtеrijаlnе štеtе žrtvi, ukоlikо
jе žrtvа pоdnеlа zаhtеv zа nаknаdu tаkvе štеtе, оdnоsnо dа sе оkrivljеni spоrаzumоm
оbаvеžе dа tu štеtu nаdоknаdi žrtvi, čimе bi sе žrtvi оmоgućilо dа svоjе prаvо nа nаknаdu
štеtе оstvаri u krivičnоm pоstupku. Rаzlоzi zа pоsеbnо nаglаšаvаnjе nаknаdе nеmаtеrijаlnе
štеtе dаti su u оbrаzlоžеnju čl.8.
Prеdlоžеnоm dоpunоm čl. 314 ZKP-а, prеdviđеnо jе dа spоrаzum о priznаnju krivičnоg dеlа
mоrа dа sаdrži i izjаvu (mišljеnjе) žrtvе, štо jе u sklаdu sа izmеnаmа prеdviđеnim u čl. 10.
Mišljеnjе bi shоdnо trеbаlо dа budе i sаstаvni dео spоrаzumа, kаkо bi sud, prilikоm
оdlučivаnjа о prihvаtаnju spоrаzumа uzео u оbzir dа li jе prilikоm zаključеnjа vоđеnо rаčunа
о nаjbоljоj zаštiti intеrеsа žrtvе. U slučаju dа tо nijе učinjеnо, vеć dа su pоvrеđеnа prаvа
žrtvе, mоgао dа rеšеnjеm оdbijе spоrаzum.
Člаn 10.
Prеdlоžеnоm dоpunоm čl. 317. ZKP-а prеdviđеnа jе оbаvеzа sudа dа prilikоm оdlučivаnjа о
prihvаtаnju spоrаzumа, pо službеnоj dužnоsti, vоdi rаčunа о tоmе dа li su uslоvimа iz
spоrаzumа pоvrеđеnа prаvа оštеćеnоg оdnоsnо žrtvе ili jе spоrаzum prоtivаn rаzlоzimа
prаvičnоsti, kоji sе оdnоsе kаkо nа оkrivljеnоg, tаkо i nа žrtvu krivičnоg dеlа, u kоm slučаju
bi biо dužаn dа tаkаv spоrаzum оdbijе rеšеnjеm. Nа оvаj nаčin sе dоdаtnо gаrаntujе
оstvаrivаnjе nаjbоljе zаštitе prаvа i intеrеsа žrtvе u krivičnоm pоstupku. Sud mоrа dа vоdi
rаčunа pо službеnоj dužnоsti, dаklе, bеz pоtrеbе dа žrtvа ukаžе nа pоvrеdu prаvа. Оvо jе
nаrоčitо vаžnо imаjući u vidu dа žrtvа i nе mоžе dа uоči tаkvе pоvrеdе, jеr jе nеukа.
Prеdlоžеnоm dоpunоm čl. 317. ZKP-а prеdviđеnо jе i dа sud mоžе prеsudоm prihvаtiti
spоrаzum о priznаnju krivičnоg dеlа sаmо ukоlikо jе оkrivljеni dеlimičnо ili u cеlini vеć
nаdоknаdiо nеmаtеrijаlnu štеtu ili jе kаsnijа nаknаdа tе štеtе оbеzbеđеnа ustаnоvljаvаnjеm
hipоtеkе, zаlоgе ili nа nеki drugi nаčin kоji žrtvi pružа gаrаnciju dа ćе pо оkоnčаnju
krivičnоg pоstupkа mоći dа rеаlizujе prаvо nа nаknаdu štеtе. Оvаkvо rеšеnjе prеdstаvljа
znаčаjnu nоvinu u gаrаncijаmа prаvа žrtvе nа nаknаdu štеtе, jеr оkrivljеni višе nеćе mоći
dа rаčunа dа ćе zаključеnjеm spоrаzumа i prihvаtаnjеm krivicе prоći sа blаžоm kаznоm i
bеz nаknаdе štеtе žrtvi.
27
Člаn 11.
Оštеćеnоm licu bi bilа pružеnа mоgućnоst dа mоžе izjаviti žаlbu zbоg оdlukе о trоškоvimа
krivičnоg pоstupkа kаdа imоvinskоprаvni zаhtеv nijе dоsuđеn. Timе bi sе usklаdilа оvа
оdrеdbа sа оdrеdbоm о оbаvеznоm оdlučivаnju о nеmаtеrijаlnоj štеti kао dеlu
imоvinskоprаvnоg zаhtеvа žrtvе, sа prаvоm žrtvе dа u slučаju pоvrеdе zаkоnskih оdrеdаbа
u tоm smislu – nеоdlučivаnjеm о nеmаtеrijаlnоj štеti – mоžе izjаviti žаlbu о kоjоj ćе
оdlučivаti drugоstеpеni sud.
Člаn 12.
Оdrеdbа člаnа 433. stаv 4. pоstоjеćеg ZKP-а tаkоđе sе mоrа izmеniti u sklаdu sа
prеthоdnim izmеnаmа, jеr bi nеprаvilnа оdlukа о krivičnоj sаnkciji i о drugim оdlukаmа, nа
kоju sе оvа оdrеdbа оdnоsi, pоdrаzumеvаlа оdluku о imоvinskоprаvnоm zаhtеvu bеz оbzirа
dа li jе оn dоsuđеn ili nijе dоsuđеn, štо bi, u slučаju usvаjаnjа prеdlоžеnih izmеnа tаkоđе
prеdstаvljаlо оsnоv zа pоbijаnjе prеsudе žаlbоm i zаhtеvоm zа zаštitu zаkоnitоsti.
Člаn 13.
Istоvеtnо оbrаzlоžеnju uz čl.12. оvе Inicijаtivе.
28
Izvršenje krivičnog dela, kao i povreda prava žrtava pogađa zajednicu i društvo. Sa žrtvama
krivičnih dela potrebno je postupati profesionalno i sa poštovanjem, uvažavajući njihov
osetljiv položaj. Žrtve bi trebalo da dobiju odgovarajuću podršku nadležnih organa.
Smernicama se utvrđuje redosled mera koje bi u okviru postojećeg zakonskog okvira javni
tužiac i sudija trebalo da preduzimaju kako bi se ostvarilo pravo žrtve na naknadu štete u
krivičnom postupku i kako bi se obezbedio veći stepen zaštite žrtava.
SMERNICE ZA POSTUPANJE PRAVOSUDNIH ORGANA RADI
OSTVARIVANJA PRAVA ŽRTVE NA NAKNADU ŠTETE
U KRIVIČNOM POSTUPKU
Ovom inicijativom prevazilazi se problem uočen u praksi krivičnih sudova da se, iz razloga
mogućeg odugovlačenja postupka, žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja (teških
krivičnih dela) ne dosuđuju imovinsko pravni zahtevi, već se one upućuju na parnični
postupak. Ovakvo postupanje nije u skladu sa principima efikasnosti postupka, prava na
pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, kao ni sa već pomenutim specifičnim
obavezama koje proizilaze iz konvencija i drugih međunarodnih/regionalnih dokumenata
koje uređuju minimalne standarde za ostvarenje garantovanih prava žrtava.
Pravni osnov za izmenu dosadašnje prakse tužilaštava i sudova u cilju donošenja odluke u
krivičnom postupku o imovinskopravnom zahtevu, nalazi se u prihvaćenim međunarodnim
standardima, međunarodnim konvencijama koje je Republika Srbija ratifikovala ili potpisala,
kao i pravilima Evropske Unije u oblasti prava žrtava krivičnih dela, prema kojima će se
propisi Republike Srbije nadalje i intenzivno usklađivati. Cilj izmene postupanja predstavlja
usaglašavanje sa standardima i pravima koji su utvrđeni Evropskom konvencijom o naknadi
štete za žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja, Konvencijom Saveta Evrope o
sprečavanju i borbi protiv trgovine ljudima31, Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i
borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici32, Konvencijom UN o transnacionalnom
organizovanom kriminalu, i dopunskim Protokolom za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje
trgovine ljudima, a naročito ženama i decom33, kao i Deklaracijom UN o osnovnim principima
pravde za žrtve kriminaliteta i zloupotrebe vlasti. Takođe, u pogledu EU mehanizama,
izdvajamo važnost Direktive o uspostavljanju minimalnih standarda o pravima, podršci i
zaštiti žrtava krivičnih dela, koja je stupila na snagu 15. novembra 2012. godine.34
Žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja, kao posebno osetljiva kategorija oštećenih lica 35,
su, kao posledicu krivičnog dela, po pravilu pretrpele znatan stepen fizičkog bola usled
fizičkog nasilja i ozbiljne psihičke traume. Iz ovih razloga, neophodno je da se već u toku
31
Zakon o potvrđivanju konvencije saveta evrope o borbi protiv trgovine ljudima, Službeni glasnik RS –
Međunarodni ugovori, br. 19/2009.
32
Zakon o potvrđivanju konvecije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u
porodici, Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, br.12/13
33
Zakon o potvrđivanju konvencije ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i
dopunskih protokola, Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori, br. 6/2001.
34
Potreba za harmonizacijom sa tada važećim relevantnim EU direktivama, predviđena je i Nacionalnim
programom za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije (2013-2016), kojim se u delu 3.24.5. Policijska
saradnja i borba protiv organizovanog kriminala, kao prioritet za 2013. u oblasti zakonodavstva izdvaja član 2.
Okvirne odluke 2001/220/JHA od 15. marta 2001. godine o položaju žrtava u krivičnom postupku; 3. Direktive o
pravu na informacije u krivičnom postupku - Obaveštenju o pravima (Letter of Rights); 4. Direktive 2004/80/EZ od
29. aprila 2004. godine koja se odnosi na naknadu/kompenzaciju za žrtve kriminala.“
35
Na primer, krivično delo trgovine ljudima ili nasilje u porodici, krivično delo protiv polne slobode ili drugo teže
krivično delo sa elementima nasilja.
29
predistražnog postupka, a zatim i po pokretanju krivično-istražnog postupka, posebna pažnja
posveti kako očuvanju integriteta žrtve u cilju sprečavanja njene ponovne i dodatne
traumatizacije, tako i otkrivanju i dokumentovanju svih činjenica od značaja za utvrđivanje
fizičkih i psihičkih posledica koje je žrtva pretrpela usled izvršenja krivičnog dela. Ove
posledice predstavljaju osnov za naknadu štete u smislu odredaba člana 155 u vezi člana
154 Zakona o obligacionim odnosima (ZOO)36.
Javni tužilac, kao rukovodilac predistražnog postupka i kao organ u čijoj nadležnosti je da
sprovodi istragu, u smislu čl. 43 st. 2 tač. 1 i 3 Zakonika o krivičnom postupku37, ima naročitu
odgovornost za utvrđivanje činjenica koje su od značaja sa ostvarivanje prava žrtve na
naknadu štete, pa je tako obavezan i da shodno odredbi čl. 256 ZKP-a sasluša
okrivljenog o činjenicama u vezi sa imovinskopravnim zahtevom i da proveri
okolnosti koje su od važnosti za njegovo utvrđivanje, kao i da prikuplja dokaze i pre
nego što je imovinskopravni zahtev podnet. Navedenom odredbom je takođe predviđeno
da, ukoliko bi se prikupljanjem dokaza i proverom okolnosti o imovinskopravnom zahtevu
znatno odugovlačio postupak, organ postupka, odnosno javni tužilac će se ograničiti na
prikupljanje onih podataka čije utvrđivanje kasnije ne bi bilo mogućno ili bi bilo znatno
otežano. Kako se kod krivičnih dela sa elementima nasilja posledice najčešće sastoje u
povredi fizičkog i psihičkog integriteta žrtve, gde se povrede manifestuju kroz
određene tragove na telu žrtve, kao i njenom narušenom psihičkom stanju, a koji
tragovi, u najvećem broju slučajeva nisu trajnog, već privremenog ili promenljivog
karaktera, utvrđivanje ovih podataka mora imati prioritet, jer se sa protekom vremena
smanjuje i gubi mogućnost dokumentovanja i dokazivanja ovih posledica krivičnog dela, a
samim tim i mogućnost ostvarivanja prava na naknadu štete od strane žrtve.
Takođe, važan preduslov za ostvarivanje prava žrtava je da sama žrtva bude upućena
u svoja prava, a kako su žrtve u najvećem broju slučajeva pravno neuke stranke,
informisanje žrtve od strane pravosudnih i drugih organa mora imati visok prioritet
među procesnim pravima žrtve, pa tako i u pogledu informisanja žrtve o mogućnostima
ostvarivanja prava na naknadu štete u krivičnom postupku.
I Prava žrtava krivičnih dela sa elementima nasilja
Prava oštećenog definisanih u članu 50 ZKP-a neophodno je primenjivati u skladu sa
ratifikovanim međunarodnim konvencijama koje, prema Ustavu Republike Srbije,
predstavljaju izvor prava, uz istovremenu primenu šireg tumačenja ovih odredbi, a koje se
odnose na pravila EU, pre svega Direktivu o upostavljanju minimalnih standrada za žrtve.
Član 50 Prava oštećenog
Oštećena/i ima pravo da:
1) podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži
privremene mere za njegovo obezbeđenje;
2) ukaže na činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja;
3) angažuje punomoćnika iz reda advokata;
4) razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;
36
Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list
SCG, br. 1/2003.
37
Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014.
30
5) bude obavešten/a o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od
krivičnog gonjenja;
6) podnese prigovor protiv odluke javnog tužioca da ne preduzme ili da odustane od
krivičnog gonjenja;
7) bude poučen/a o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu;
8) prisustvuje pripremnom ročištu;
9) prisustvuje glavnom pretresu i učestvuje u izvođenju dokaza;
10) podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom
imovinskopravnom zahtevu;
11) bude obavešten/a o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda;
12) preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.
Oštećenom/oj se može uskratiti pravo da razmatra spise i razgleda predmete dok ne bude
ispitan/a kao svedok.
Javni tužilac i sud upoznaće oštećenog/u sa pravima navedenim u stavu 1 ovog člana.
Uz poštovanje Zakonikom navedenih prava, žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja
potrebno je obezbediti i sledeće prava garantovana međunarodnih ugovorima ili EU
standardima:
-
Da budu obaveštene o odluci suda o pritvoru okrivljenog;
-
Da budu pregledane od strane lekara kojeg same izaberu ili koga odredi
javni tužilac, na teret budžetskih sredstava;
-
Da budu obaveštene o pravu na pravnu pomoć, uključujući i pravo na
punomoćnika, ako je to zakonom predviđeno;
-
Da budu obaveštene o mogućnosti određivanja statusa posebno osetljivog
svedoka;
-
Da budu obaveštene o ovlašćenju za podnošenje imovinskopravnog
zahteva, kao i o drugim pravima od značaja za položaj žrtve krivičnog dela
sa elementima nasilja u krivičnom postupku.
Organ postupka treba da pri prvom kontaktu žrtvu pouči o pravima.
Obaveze države u postupanju sa žrtvama krivičnih dela, naročito žrtava dela sa elementima
nasilja ne odnose se isključivo na pitanja ispunjenja imovinsko pravnog zahteva i prava na
učestvovanje u krivičnom postupku, već i na posebna / dodatna prava koja se vezuju za
pružanje informacija o pravima, dostupnosti pravne pomoći , osiguranje njihove bezbednosti,
medicinske nege, efikasnog postupka, a koja, u krajnjem ishodu predstavljaju nužan uslov
ostvarenja prava na naknadu štete.
II Predistražni postupak
Po saznanju da postoji sumnja da je izvršeno krivično delo sa elementima nasilja, odnosno
nakon uspostavljanja kontakta sa žrtvom, neophodno je u toku predistražnog postupka
preduzeti pojedine radnje u cilju prikupljanja i obezbeđenja dokaza na osnovu kojih će se u
toku istražnog postupka utvrditi činjenice koje se tiču ostvarivanja imovinskopravnog zahteva
žrtve, kao što su:
31
1. Obavestitinadležne stručne službe za pomoć i podršku, kao što su centar za socijalni
rad i specijalizovane službe, i obavestiti žrtve o nevladinim organizacijama koje se bave
zaštitom žrtava trgovine ljudima, porodičnog nasilja, zaštitom dece i sl, kako bi se žrtvi
odmah obezbedila adekvatna pomoć;
2. Obaviti razgovor sa žrtvom, po potrebi uz pomoć stručnih lica, psihologa, pedagoga i sl,
a naročito ukoliko su žrtve maloletna lica, kako bi se došlo do podataka od značaja za
utvrđivanje posledica krivičnog dela po žrtvu;
3. Obavezno poučiti žrtvu o njenim pravima u krivičnom postupku, kao što su pravo na
status posebno osetljivog ili zaštićenog svedoka, pravo na naknadu štete i obezbeđenje
imovinskopravnog zahteva, kako bi žrtva do pokretranja istražnog postupka mogla da se
pripremi i efikasno iskoristi svoja prava koja joj pripadaju;
4. Predočiti žrtvi razloge za pregled kako bi se obezbedili dokazi uz saglasnost žrtve i
izdati naredbu da se izvrši telesni pregled žrtve radi konstatovanja vrste i težine telesnih
povreda, radi kasnijeg utvrđivanja osnova za naknadu štete. U slučaju da postoje vidljive
fizičke povrede na žrtvi, policija treba da fotografiše povrede (uz prehodno dobijenu
saglasnost žrtve);
5. Predočiti žrtvi razloge za pregled i izdati naredbu da se izvrši ginekološki pregled
žrtve uz njenu saglasnost radi konstatovanja vrste i težine telesnih povreda, kao i
utvrđivanja da li je žrtva eventualno zaražena polno prenosivom bolešću, kao posledicom
seksualnog nasilja ili seksualne eksploatacije, radi kasnijeg utvrđivanja osnova za naknadu
štete;
6. Izdati naredbu da se izvrši psihijatrijski pregled žrtve radi konstatovanja njenog
psihičkog stanja, radi kasnijeg utvrđivanja osnova za naknadu štete;
Istražni postupak/Glavni pretres
Nakon što se u toku predkrivičnog postupka, na osnovu prikupljenih dokaza i činjenica,
utvrdi da postoje osnovi sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo, javni tužilac donosi
naredbu o sprovođenju istrage ili preduzima pojedine dokazne radnje ukoliko se radi o
krivičnom delu za koje se u smislu čl. 495 ZKP-a, sprovodi skraćeni postupak, u kom
postupku bi, shodno odredbi čl. 256 ZKP-a trebao da utvrđuje i činjenice i okolnosti koje su
od važnosti za utvrđivanje imovinskopravnog zahteva žrtve, pri čemu je za ostvarivanje
prava žrtve na naknadu štete od naročite važnosti:
1. Poučiti žrtvu, u smilu čl. 297 st. 3 ZKP-a, na jeziku odnosno na način na koji ona
razume o njenim pravima iz čl. 50 ZKP-a, prilikom upućivanja poziva za ispitivanje u
svojstvu svedoka, koja prava joj, kao oštećenom licu pripadaju u krivičnom postupku, među
kojima je i pravo da postavi imovinskopravni zahtev.
2. Odrediti žrtvi status posebno osetljivog svedoka na osnovu čl. 103 ZKP-a, s obzirom
da priroda, način i posledice krivičnih dela sa elementima nasilja, a često i uzrast, životno
iskustvo, način života i pol čine žrtvu posebno osetljivim svedokom. Uz određivanje ovog
statusa, žrtvi bi trebalo:
- postaviti i punomoćnika po službenoj dužnosti, radi zaštite interesa žrtve, među kojima je i
interes ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, s obzirom da žrtva, po pravilu, ne raspolaže
stručnim znanjem da pravilno i potpuno opredeli imovinskopravni zahtev, kako bi sud o
njemu mogao meritorno odlučivati;
32
- ispitati žrtvu, u skladu sa odredbom čl. 104 st. 1 ZKP-a, uz pomoć psihologa, socijalnog
radnika ili drugog stručnog lica, a postavljanje pitanja vršiti samo preko organa postupka tj.
javnog tužioca, kako bi se izbegla dodatna traumatizacija žrtve;
- ispitati žrtvu, u skladu sa odredbom čl. 104 st. 2 ZKP-a, primenom tehničkih sredstava za
prenos slike i zvuka, bez prisustva osumnjičenog i drugih učesnika postupka u prostoriji u
kojoj se nalazi žrtva, kako bi se izbegao njen kontakt sa osumnjičenim i ponovna
traumatizacija;
- maloletnim licima, koja su žrtve trgovine ljudima, silovanja, nasilja u porodici i drugih
krivičnih dela iz čl. 150 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti
maloletnih lica, obavezno se mora postaviti punomoćnik ukoliko ga nema, shodno odredbi čl.
154 navedenog Zakona, i to od strane predsednika suda. Takođe, i maloletno lice se može,
u skladu sa odredbama čl. 152 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i
krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, ispitivati u svojoj kući ili u prostorijama stručnih
ustanova, upotrebom tehničkih sredtava za prenos slike i zvuka, bez prisustva osumnjičenog
i drugih učesnika postupka u prostoriji u kojoj se nalazi, a pitanja mu se mogu postavljati
posredstvom javnog tžioca, psihologa, pedagoga, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica.
3. Salušati osumnjičenog o okolnostima imovinskopravnog zahteva, shodno odredbi čl.
256 ZKP-a.
4. Ispitati žrtvu o okolnostima imovinskopravnog zahteva i pozvati je da podnese dokaze ili
predloži prikupljanje određenih dokaza za utvrđivanje imovinskopravnog zahteva. Prilikom
uzimanja izjave od žrtve, obavezno napraviti okvirnu procenu količine novca koja je uzeta od
žrtve (za slučajeva trgovine ljudima) neophodnih za smeštaj, hranu, putovanje, itd.
5. Ispitati svedoke o okolnostima imovinskopravnog zahteva, imajući u vidu da žrtva usled
pretrpljene traume često može prilikom ispitivanja biti nesigurna, dezorijentisana,
protivrečna, štura u odgovorima i sl., pa se ispitivanjem svedoka mogu utvrditi dodatne
činjenice ili potkrepiti one koje je žrtva već iznela.
6. Pribaviti izveštaj centra za socijalni rad o ličnim, porodičnim i socijalnim prilikama žrtve,
kako bi se utvrdile njene prilike pre i nakon izvršenja krivičnog dela, radi procene da li je
krivično delo i u kojoj meri prouzrokovalo negativne posledice po njene životne prilike.
7. Odrediti istovremeno sudskomedicinsko i sudskopsihijatrijsko veštačenje na
okolnosti mehanizma nastanka, te vrste i težine telesnih povreda žrtve, kao i umanjenja
njenih životnih aktivnosti usled povređivanja, odnosno na okolnosti psihosocijalnih promena
u ližnosti žrtve koje su prouzrokovane predmetnim krivičnim delom, kao i na okolnosti
inteziteta pretrpljenog fizičkog i duševnog bola i straha, te umanjenja životne aktivnosti.
8. Odrediti ekonomsko veštačenje na okolnosti visine pretrpljene materijalne štete koja je
nastala direktno ili indirektno kao posledica izvršenog krivičnog dela.
9. Po potrebi, na osnovu čl. 107 ZKP-a predložiti sudiji za prethodni postupak da se žrtvi
odredi status zaštićenog svedoka, na osnovu čl. 105 ZKP-a, ukoliko postoje okolnosti koje
ukazuju da bi žrtva, kao svedok, davanjem iskaza ili odgovorom na pojedina pitanja sebe ili
sebi bliska lica izložila opasnosti po život, zdravlje ili imovinu većeg obima. Ovim merama
posebne zaštite obezbeđuje se da se identitet žrtve ne otkrije javnosti, time što se isključuje
javnost sa glavnog pretresa i zabranjuje se objavljivanje podataka o identitetu svedoka.
33
10. Sprovesti finansijsku istragu na osnovu čl. 19 Zakona o oduzimanju imovine proistekle
iz krivičnog dela38, u slučaju ispunjenosti uslova iz čl. 2 navedenog zakona, ako postoje
osnovi sumnje da vlasnik poseduje znatnu imovinu proisteklu iz krivičnog dela, a radi njenog
trajnog oduzimanja, s obzirom da se iz oduzete može namiriti šteta koju je žrtva pretrpela.
Naime, odredbom čl. 45 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela propisano
je da, ukoliko je pravnosnažnom presudom doneta odluka o imovinskopravnom zahtevu, sud
će u rešenju o trajnom oduzimanju imovine taj iznos izlučiti iz oduzete imovine, a ako takva
odluka nije doneta, sud može rešenjem izlučiti deo imovine radi namirenja imovinskopravnog
zahteva. Takođe, rešenjem o trajnom oduzimanju imovine, sud može da odluči i o
imovinskopravnom zahtevu oštećenog čije postojanje je utvrđeno pravnosnažnom
presudom.
11. Od okrivljenih treba uzeti izjavu o imovini shodno odredbama čl. 256 ZKP-a. Kao
pomoć za uzimanje izjave o imovini mogu da pomognu odredbe čl. 55 i 58 Zakona o
izvršenju i obezbeđenju39. Po čl. 58 ZIO, izjava o imovini dužnika (okrivljenog) mora da
sadrži podatke o stvarima i pravima okrivljenih (pokretna i nepokretna imovina,
gotovinska novčana sredstva, novčani depoziti, tekući računi, prava na hartijama od
vrednosti, osnivačka prava na privrednom društvu, dobit koja je ostvarena u privrednom
društvu, prosečan mesečni iznos zarade, potraživanja prema trećim licima), podatke o
postupcima prinudnog izvršenja koji se vode protiv okrivljenih, kao i podatke o svim
pravnim radnjama koje su oni preduzeli na teret svoje imovine. Ukoliko postoji
mogućnost, pribaviti podatke o imovini od Poreske uprave kao i banaka o imovini koju
poseduje.
12. Bitno je uzeti izjavu okrivljenog o preduzetim radnjama na teret imovine okrivljenog, jer, u
slučaju da je okrivljeni izvršio prenos imovine na treća lica, postoji mogućnost da se ovakvi
pravni poslovi poništavaju i traži naknada od trećih lica.
13. Imajuću u vidu odredbe čl- 257 ZKP-a, odrediti privremene mere iz ZIO (mogućnost
zabrane raspolaganja imovinom do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka), a
posebno iskoristiti mogućnost korišćenja čl. 287 ZIO – umesto privremene mere uz
predlog za njeno određivanje (ili i na predlog okrivljenog), odrediti jemstvo – polaganjem
određenog novčanog iznosa koji se polaže radi obezbeđenja, a umesto privremene mere.
Vrste štete
Šteta koju oštećeni može da pretrpi krivičnim delom može biti materijalna (obična šteta i
izmakla korist) i nematerijalna. Kako utvrđenje iznosa materijalne štete može biti skopčano
sa brojnim spornim pitanjima, ovom prilikom bavićemo se samo odmeravanjem naknade
nematerijalne štete.
Pod nematerijalnom štetom podrazumevaju se fizički bol, duševni bol i strah koji je pretrpelo
oštećeno lice. Kada je krivičnim delom naneta nematerijalna šteta, novčana naknada može
se dosuditi samo kad se šteta manifestovala u jednom od navedenih vidova i pod uslovom
da jačina i trajanje bolova i straha i druge okolnosti to opravdavaju.
Osnovna osobina nematerijalne štete sastoji se u tome što kod nje nije moguće uspostaviti
pređašnje stanje, što je kod materijalne štete moguće; strah i/ili bolovi, (duševni i/ili fizički) su
se desili (nematerijalna šteta se i sastoji u strahu i bolovima), a moguće je i da traju
38
39
Službeni glasnik RS, br. 32/2013.
Službeni glasnik RS, br. 31/2011, 99/2011 - dr. zakon, 109/2013 - odluka US i 55/2014).
34
doživotno i njih nije moguće otkloniti. Novčana naknada nematerijalne štete nije ni „cena”
straha ili bolaova, već je ona, po svojoj prirodi, samo satisfakcija; ona omogućava
oštećenom licu da pribavi određena dobra ili vrednosti koja inače, bez novčane naknade, ne
bi sebi mogao pribaviti, koja će mu pomoći da povrati u što je moguće punijoj meri narušenu
psihičku ravnotežu.
Iako se novčana naknada izriče okrivljenom (ukoliko država nije na sebe preuzela obavezu
da obeštećuje oštećene-žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja) i u vezi je sa izvršenjem
krivičnog dela, novčana naknada nematerijalne štete koju sud dosuđuje oštećenom (žrtvi) na
teret okrivljenog ipak nije kazna, već je reč o građanskoj obligaciji okrivljenog da nakanadi
štetu koju je naneo svojom krivicom.
Naknadu za nematerijalnu štetu moguće je dosuditi samo ukoliko je reč o vidu štete koju
priznaje zakon. Zato zakon taksativno propisuje pravno priznate oblike nematerijalne štete:

fizički bolovi (čl. 200 st. 1 ZOO)

strah (čl. 200 st. 1 ZOO)

duševni bolovi, zbog:
- naruženosti (čl. 200 st. 1 ZOO)
- umanjenja životne aktivnosti (čl. 200 st. 1 ZOO)
- povrede časti i ugleda (čl. 200 st. 1 ZOO)
- povrede slobode (čl. 200 st. 1 ZOO)
- prava ličnosti (čl. 200 st. 1 ZOO)
- smrti bliskog lica (čl. 201 st. 1, 2 i 4 ZOO)
- naročito teškog invaliditeta bliskog lica (čl. 201 st. 2 i 4 ZOO)
- krivičnog dela protiv polnog integriteta, dostojanstva ličnosti ili morala (čl. 202 ZOO).
Veštačenje radi utvrđenja jačine i trajanja straha i bolova
U krivičnom postupku sud po pravilu izvodi dokaz veštačenjem zdravstvenog stanja
oštećenog lica (žrtve) radi ocene verodostojnosti ikaza svedoka, uključujući i žrtve. Da bi
istovremeno postupio i u skladu sa obavezom propisanom čl. 256 ZKP i prikupio dokaze za
odlučivanje o imovinsko-pravnom zahtevu, potrebno je da sud proširi zadatak za sudskog
veštaka medicinske struke nalogom da se sudski veštak, prilikom davanja nalaza i mišljenja,
izjasni o jačini i trajanju straha (psihijatar), odnosno bolova (hirurg, traumatolog, psihijatar –
u slučaju da je strah ostavio trajne posledice u vidu bolesti i sl.).
Organ postupka, odnosno sud ili tužilaštvo može uvek na osnovu čl. 113 ZKP odrediti
posebno veštačenje, vezano za procenu pretrljenog straha, bola, psihičke traume,
umanjenje životne sposobnosti.
Ukoliko su trajne posledice ostale i u sferi fizičkog i u sferi psihičkog zdravlja oštećenog,
sudski veštaci će konzilijarno usaglasiti svoje nalaze i mišljenja i zajednički odrediti stepen
umanjenja životne aktivnosti oštećenog.
Veštačenjem koje je određeno radi utvrđivanja umanjenja životne aktivnosti oštećenog
moraju se utvrditi sve posledice zbog kojih je normalna životna aktivnost oštećenog
ograničena ili otežana (nije dovoljno samo utvrditi obim – procenat umanjenja životne
35
aktivnosti), pošto iznos pravične novčane naknade zavisi od prirode i težine svih trpljenja
oštećenog vezanih za ovaj vid štete. Ukoliko sud smatra da sam može da utvrdi stepen
umanjenja životne aktivnosti, veštačenje na ovu okolnost ne bi bilo potrebno.
Odmeravanje novčane naknade nematerijalne štete
Odredbom čl. 200 ZOO propisano je:
„(1) Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne
aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao
i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo
trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade
materijalne štete kao i u njenom odsustvu.
(2) Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene
naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i
o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i
društvenom svrhom."
Pravična novčana naknada nematerijalne štete je pravni standard i u sebi sadrži tri
elementa: značaj povređenog dobra, svrhu novčane naknade i ograničenje da naknada ne
bi trebalo da zadovolji one težnje koje nisu u saglasnosti sa svrhom naknade (oštećeni ne bi
trebalo da se obogati naknadom).
Osim jačine i trajanja straha i bolova, na odmeravanje pravične novčane naknade pojedinih
vidova nematerijalne štete utiču okolnosti konkretnog slučaja i subjektivne osobine
oštećenog koje takođe utiču na jačinu i trajanje straha i bolova. Kao što nema dva ista
čoveka, tako nema ni dve iste nematerijalne štete, pa se prilikom odmeravanja naknade
mora primeniti načelo individualizacije. Zanemarivanje načela individualizacije naknade, uz
naglašeno isticanje objektivnih pokazatelja, vodi tarifiranju naknade za nematerijalnu štetu, a
to je suprotno pravnom standardu „pravična novčana naknada”.
Pravo na novčanu naknadu za fizičke bolove ne zavisi od pravne kvalifikacije povrede (laka
telesna povreda, teška telesna povreda). I kod lake telesne povrede može se dosuditi
naknada nematerijalne štete ako su fizički bolovi bili jačeg intenziteta i dužeg trajanja.
Naravno, na sudu je procena šta se smatra bolom dužeg trajanja.
Pravična novčana naknada može se dosuditi za strah koji je bio intezivan i dužeg trajanja.
Ako je intezivan strah kratko trajao, naknada se može dosuditi ako je u dužem vremenskom
periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog. Kada je bio posebno jakog inteziteta i
dugog trajanja, strah može da dovede do trajne promene ličnosti i bolesti (posttraumatski
stresni poremećaj) koja trajno umanjuje životnu aktivnost oštećenog lica. Tada oštećenom,
osim naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, pripada i naknada nematerijalne
štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti.
Naknada nematerijalne štete za za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti
dosuđuje se u jednokratnom novčanom iznosu, ali može na zahtev oštećenog, biti dosuđena
i u obliku novčane rente, ako takav oblik naknade predstavlja odgovarajuću satisfakciju,
prema okolnostima datog slučaja (npr. kod teških slučajeva telesnog oštećenja kada se šteta
ispoljava u izrazitim životnim patnjama i pojačanim naporima kod zadovoljavanja
svakodnevnih životnih potreba, bez izgleda na poboljšanje, kod teže povređenih mlađih
oštećenih, naročito dece, koji i nisu u stanju da u toj fazi shvate značaj novčane satisfakcije,
a štetne posledice će trpeti trajno).
36
Pri odmeravanju pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja
životne aktivnosti, sud će uzeti u obzir i naknadu za telesno oštećenje na koju oštećeni ima
pravo po propisima o invalidskom osiguranju, ali ne u kapitaliziranom iznosu i ne prostim
oduzimanjem od pripadajućeg iznosa pravične novčane naknade, već će sud utvrditi u kojoj
meri naknada za telesno oštećenje utiče na visinu novčane naknade za ovaj vid štete
(umanjuje naknadu). Sud to čini uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, po
slobodnoj oceni (čl. 232 Zakona o parničnom postupku40) kojim je propisano da će sud, ako
se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar,
a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo
sa nesrazmernim teškoćama, (sud će) visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih
stvari da odredi po slobodnoj oceni. Pravo oštećenog na naknadu za telesno oštećenje
uzima se u obzir i kad oštećeni odbija da pokrene postupak kod nadležnog organa radi
ostvarivanja naknade po tom osnovu. U tom slučaju će sud kao prethodno pitanje sam
utvrđivati pravo oštećenog na naknadu za telesno oštećenje, ako iz prirode i stepena
telesnog oštećenja proizlazi da bi oštećeni po propisima o invalidskom osiguranju mogao
ostvariti tu naknadu.
Okolnost koja je od uticaja na odmeravanje naknade za pojedine vidove nematerijalne štete
je, između ostalih, i i životna dob oštećenika. Zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti
i smrti roditelja, mlađim osobama po pravilu treba dosuđivati višu naknadu, jer će njihova
trpljenja duže trajati. Zbog smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica, posebno je važan odnos
bliskosti između njega i oštećenog, između ostalog. Postoje i druge brojne pomoćne
okolnosti koje utiču na odmeravanje naknade nematerijalne štete – pol, porodično stanje,
neugodnosti zbog posledica povrede koje nisu u sferi fizičkih bolova (npr. nošenje
ortopedskih cipela), funkcionalna oštećenost polnih organa, umanjenje aktivnosti oštećenog
za delatnostikoje je obavljao pre štetnog događaja (sportske, rekreativne, društvene i sl.).
Naknada za nematerijalnu štetu u načelu se dosuđuje za svaki vid nematerijalne štete
posebno, a u izuzetno teškim slučajevima, kad se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju
i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti, može se dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu
nematerijalnu štetu.
Za nematerijalnu štetu mogu da postoje dve vrste veštačenja – veštačenje putem
neuropsihijatra i veštačenja putem veštaka sudske medicine.
Veštak sudske medicine može da veštači u slučaju postojanja telesnih povreda na
okolnosti: stepena, intenziteta i dužine trajanja fizičkih bolova, postojanja i procenta
umanjenja životne aktivnosti, te postojanja i procenta naruženosti.
Veštak neurospihijatar veštači: da li je žrtva zbog povreda časti, ugleda, sloboda, prava
ličnosti i dostojanstva pretrpela duševne bolove i ako jeste, koje jačine i dužine
trajanja; da li je žrtva pretrpela strah i ako jeste, kojeg stepena, intenziteta i dužine
trajnja; da li će ubuduće trpeti strah i duševne bolove i koje jačine i u kom periodu; da
li je usled ovih patnji kod žrtve došlo do posttraumatskog sindroma i da li je usled
toga došlo do umanjenja životne aktivnosti i ako jeste, u kom procentu.
Primeri pitanja za veštake: da li je usled dogadjaja došlo do promene emocionalne
ravnoteže kod žrtve; da li su kod žrtve evidentirana psihopatološka stanja i ako jesu, da li su
ona posledica dogadjaja i trauma koje je preživela; da li je žrtva pre dogadjaja imala
simptome kao one koji se navode u nalazu i mišljenju veštaka; da li psihičke promene imaju
elemente trajne promene
40
Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US i 55/2014.
37
Iako prilikom odmeravanja pravične novčane naknade sud treba da poštuje načelo
individualizacije, sudska praksa je uspostavila određene odnose između različitih vidova
nematerijalne štete. Tako se smatra da je najviša naknada koja se može dosuditi za
nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog potpunog umanjenja životne aktivnosti ili
naročito velike naruženosti (najviši stepen naruženosti). U zavisnosti od momenta u kom se
utvrđuje iznos naknade, najviši iznos naknade (tzv. osnovica) varira. Trenutna sudska
praksa smatra da je najviši iznos pravične novčane naknade nematerijalne štete između
2.500.000,00 i 3.000.000,00 dinara. Okolnosti konkretnog slučaja mogu usloviti, međutim, da
taj iznos bude viši ili niži.
Ostale naknade se utvrđuju srazmerno u odnosu na duševne bolove kod potpunog
umanjenja životne aktivnosti ili naročito velike naruženosti. Tako bi se orijentaciono smatralo
da duševni bolovi zbog velike naruženosti čine 30%, srednje naruženosti 15%, a lake
naruženosti 5% u odnosu na najviši iznos naknade štete. Naknada štete zbog jakih fizičkih
bolova bila bi 30%, srednjih – 15% i lakih 5%, a naknada štete zbog straha velike jačine
20%, srednje jačine 10% i lakog straha – 2,5,% od najviše naknade. Naknada nematerijalne
štete za duševne bolove zbog smrti srodnika iznosila bi 35% roditelju ili detettu, 25%
supružniku i 20% bratu ili sestri sa kojim je preminulo lice živelo u zajednici života. Za
duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica pripadala bi naknada od 20%
roditelju ili detetu i 15% supružniku. Za duševne bolove zbog povrede časti ili ugleda
naknada bi se kretala u srazmeri od 25%-50% ako je šteta naneta putem medija, odnosno
5%-25% ako je šteta naneta na drugi način.
Oportunitet krivičnog gonjenja
Potpuna ili delimična naknada štete žrtvama određenih, lakših, krivičnih dela sa elementima
nasilja moguća je i bez krivične osude izvršioca za učinjeno krivično delo, primenom instituta
oportuniteta krivičnog gonjenja. Naime, kod krivičnih dela za koja je predviđena novčana
kazna ili kazna zatvora do pet godina, javni tužilac može, na osnovu člana 283 ZKP-a,
odložiti krivično gonjenje, ako osumnjičeni prihvati da u roku, koji ne može biti duži od godinu
dana, izvrši jednu ili više zakonom predviđenih obaveza, među kojima može biti i obaveza
da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela, odnosno da naknadi pričinjenu
štetu. Za primenu instituta odlaganja krivičnog gonjenja nije potrebna saglasnost
oštećenog, odnosno žrtve, ali da bi se opredelio iznos materijalne i nematerijalne
štete koja se potražuje kao posledica izvršenog krivičnog dela, potrebno je, pre
donošenja naredbe o odlaganju krivičnog gonjenja, ispitati žrtvu i pozvati je da
podnese imovinskopravni zahtev, ukoliko to već nije učinila, te joj predočiti
mogućnost da i na ovaj način ona može ostvariti pravo na naknadu štete, što će za
posledicu imati odbacivanje krivične prijave protiv izvršioca krivičnog dela. I pored
činjenice da saglasnost žrtve za odlaganje krivičnog gonjenja nije potrebna, javni
tužilac bi trebao da se prilikom odlučivanja o primeni načela oportuniteta krivičnog
gonjenja rukovodi ne samo ispunjenošću objektivnih uslova za primenu navedenog
načela, nego i najboljim interesima žrtve u pogledu ostvarivanja njenog prava na
naknadu štete u krivičnom postupku, naročito iz razloga jer se to njeno pravo može u
potpunosti ostvariti i primenom načela oportuniteta krivičnog gonjenja.
38
Sporazum o priznanju krivičnog dela
Od momenta donošenja naredbe o sprovođenju istrage, pa do zaključenja glavnog pretresa,
javni tužilac i okrivljeni mogu, na osnovu člana 313 ZKP-a zaključiti sporazum o priznanju
krivičnog dela, koji u smislu čl. 314 st. 1 tač.4 ZKP-a, mora sadržati i sporazum o
imovinskopravnom zahtevu ukoliko je podnet, a ukoliko, pre zaključenja sporazuma, žrtva
nije postavila imovinskopravni zahtev, javni tužilac je dužan da u smislu čl. 313 st. 6 ZKP-a
pozove žrtvu da takav zahtev podnese. Dakle, u postupku zaključenja sporazuma o
priznanju krivičnog dela, javni tužilac ima mogućnost da, kao jedan od uslova za
zaključenje sporazuma kojim se po pravilu predviđaju blaže krivične sankcije ili manje kazne
za učinioca nego što se može očekivati da će mu biti izrečene od strane suda, postavi i
uslov da okrivljeni prizna imovinskopravni zahtev ili da štetu nadoknadi pre
zaključenja sporazuma, odnosno da pruži realno obezbeđenje (hipoteka, zaloga,
jemstvo i sl.) za kasniju nadoknadu štete žrtvi krivičnog dela, čime bi se u ovom
postupku efikasno ostvarila prava žrtve na naknadu štete.
Obaveza naknade štete uz uslovnu osudu
Kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora manja od deset godina, uslovna osuda
se može izreći kada je učiniocu utvrđena kazna zatvora u trajanju manjem od dve godine,
pod uslovima propisanim čl. 66 Krivičnog zakonika. U skladu sa odredbama čl. 65 st. 2
Krivičnog zakonika, sud može u uslovnoj osudi odrediti da će se utvrđena kazna
izvršiti i ako osuđeni u određenom roku ne naknadi štetu koju je prouzrokovao
krivičnim delom. Imajući u vidu da je odredbom čl. 500 st.1 tač. 6 ZKP-a propisano da
optužni predlog, koji se podnosi u skraćenom postupku, koji se sprovodi za krivična dela za
koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina, mora
da sadrži predlog vrste i mere krivične sankcije, kao i mere čije se izricanje traži, javni tužilac
ima mogućnost da u optužnom predlogu ili eventualno nakon zaključenja glavnog pretresa u
završnoj reči predloži da se prema okrivljenom, uz predloženu uslovnu osudu, izrekne i
posebna obaveza da u određenom roku nadoknadi žrtvi štetu koju joj je prouzrokovao
izvršenjem krivičnog dela, a što bi predstavljao dodatni pritisak na izvršioca u pogledu
ispunjenja imovinskopravnog zahteva žrtve, jer ukoliko on tu obavezu ne bi ispunio u
ostavljenom roku, sud može, po predlogu javnog tužioca, pokrenuti postupak za opozivanje
uslovne osude, na osnovu člana 545 ZKP-a. Ukoliko sud nakon održanog ročišta, na kojem
je u obavezi da ispita i oštećenog, utvrdi da obaveza naknade štete nije ispunjena, može u
smislu člana 69 Krivičnog zakonika ili produžiti rok za ispunjenje obaveze ili opozvati uslovnu
osudu, te okrivljenog uputiti na izdržavanje izrečene kazne.
Dakle, javnom tužiocu stoje na raspolaganju brojni mehanizmi u predistražnom i istražnom
postupku za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete koju je žrtva pretrpela kao
posledicu krivičnog dela, kao i brojni procesni instituti kojima se žrtvi može omogućiti
potpuna ili delimična naknada štete u krivičnom postupku. Ali, i pored ovih pretpostavki,
ostvarivanje prava na naknadu u krivičnom postupku štete, po pravilu, izostaje, kako zbog
inertnosti pravosudnih organa, odnosno njihovim neupuštanjem u utvrđivanje štete i
nerešavanjem imovinskopravnog zahteva, tako i zbog nepotpune upućenosti žrtava u ovo
svoje pravo i nedostatka stručnog znanja, zbog čega najčešće i nisu u mogućnosti da
postave odgovarajući zahtev za naknadu štete o kojem bi se moglo odlučivati.
Iz ovih razloga, proizilazi naročita obaveza javnog tužioca, kao i ostalih organa, da se u toku
krivičnog postupka rukovode i interesima žrtve, među kojima je i njena satisfakcija za
pretrpljene posledice krivičnog dela, kroz efikasno ostvarivanje prava na naknadu štete u
39
krivičnom postupku, a ne kao što je dosadašnja praksa, da nakon okončanja krivičnog
postupka, žrtva sama podnosi građansku tužbu za naknadu štete u parničnom postupku,
čime se njena agonija pred institucijama znatno produžava, pogotovo što u tom postupku
nema mogućnost za status zaštićenog ili posebno osetljivog svedoka, već je izložena
neposrednom prisustvu izvršioca krivičnog dela i suočavanju sa njime tokom trajanja
postupka, čime se žrtva iznova traumatizuje.
Oduzimanje imovinske koristi
Kod pojedinih krivičnih dela sa elementima nasilja, kao što su trgovina ljudima, razbojništvo
i sl., njihovim izvršenjem učinilac pribavlja, najčešće sebi, određenu imovinska korist, koja se
prema odredbama čl. 91 i čl. 92. Krivičnog zakonika mora oduzeti od učinioca ili drugog
fizičkog ili pravnog lica na koje je prenesena, jer niko ne može zadržati imovinski korist
pribavljenu krivičnim delom. Prema odredbi čl. 92 st.1 Krivičnog zakonika41, od učinioca će
se oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni
krivičnim delom, a ako oduzimanje nije moguće, učinilac će se obavezati da preda u zamenu
drugu imovinsku korist koja odgovara vrednosti imovine pribavljene izvršenjem krivičnog
dela ili proistekle iz krivičnog dela ili da plati tome odgovarajući iznos. Iz oduzete imovinske
koristi može se namiriti žrtva u pogledu svog imovinskopravnog zahteva i to kako u situaciji
kada je njen imovinskopravni zahtev usvojen, tako i u situaciji kada je upućena na parnicu ili
kada uopšte nije ni podnela imovinskopravni zahtev. Naime, u skladu sa odredbama čl. 93
st.1 KZ, ukoloiko je imovinskopravni zahtev usvojen u krivičnom postupku, sud će izreći
oduzimanje imovinske koristi samo ukoliko ona prelazi dosuđeni imovinskopravni zahtev, a u
slučaju upućivanja na parnicu, žrtva može tražiti namirenje iz oduzete imovine ukoliko je
pokrenula parnicu u roku od šest meseci od pravnosnažnosti odluke kojom je upućena na
parnicu , dok u slučaju kada nije podnela imovinskopravni zahtev ovakav zahtev može
podneti ukoliko je u roku od tri meseca od saznanja za presudu kojom je izrečeno
oduzimanje imovinske koristi, a najkasnije u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti
navedene odluke. Kako bi žrtva bila u mogućnosti da iskoristi ova svoja prava , odnosno da
ostvari naknadu štete iz oduzete imovinske koristi, neophodno je da se u toku predistražnog
postupka utvrdi da li je i kakva imovinska korist stečena od strane učinioca i gde se ona
nalazi kako bi se oduzela ukoliko je to moguće i time obezbedilo potpuno ili delimično
namirenje žrtve do okončanja krivičnog postupka.
41
Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013.
40
PREDLOG ZA FORMIRANJE FONDA ZA NAKNADU ŠTETE
ŽRTVAMA KRIVIČNIH DELA SA ELEMENTIMA NASILJA
1.
Razlozi za osnivanje fonda
Država Srbija, kao članica međunarodnih konvencija Ujedinjenih Nacija i Saveta Evrope,
koje su istovremeno i deo unutrašnjeg pravnog poretka, ali i kao država koja je u procesu
pridruživanja Evropskoj Uniji, dužna je da uskladi svoje zakonodavstvo sa standardima koje
sadrže relevantni međunarodni ugovori kojima je pristupila, a takav standard je i formiranje
posebnog fonda za naknadu štete žrtvama nasilnih krivičnih dela.
Većina međunarodnih pravnih instrumenata koji definišu pravo žrtava krivičnih dela sa
elementima nasilja na kompenzaciju, pre svega kao poželjno upućuje na kompenzaciju od
strane samih izvršilaca, a tek kada se sredstva ne mogu obezbediti iz tog ili drugih izvora,
obavezuje države da to čine iz posebnih fondova.
Aneks Deklaracije o osnovnim principima pravde za žrtve krivičnih dela i zloupotrebe
moći42 sadrži obavezu restitucije i kompenzacije, navodeći da kada kompenzacija nije
moguća od strane izvršilaca ili iz drugih izvora, države će nastojati da obezbede finansijsku
kompenzaciju direktnim i indirektnim žrtvama. „Posebno će se ohrabrivati uspostavljanje i
snaženje nacionalnih fondova za obeštećenje žrtava.“
Čl. 25 Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog
kriminala43 zahteva od država koje su joj pristupile uspostavljanje odgovarajućih procedura,
kojima će se žrtvama obezbediti pristup kompenzaciji i restituciji, dok Protokol za
prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i
decom, koji dopunjava ovu Konvenciju, u čl. 6. zahteva od strana potpisnica kreiranje i
ugradnju mera u nacionalnim zakonodavstvima, koje žrtvama pružaju mogućnost
nadoknade za pretrpljene štete.
Napori Saveta Evrope u ovoj oblasti datiraju još iz šesdesetih godina prošlog veka, kada su
pojedine članice započele kreiranje svojih nacionalnih šema kompenzacije žrtava iz državnih
izvora, u nedostatku drugih izvora nadoknade. Ti nacionalni napori doveli su do formiranja
odgovarajućih komiteta, a kasnije i do usvajanja Evropske konvencije o naknadi štete
žrtava krivičnih dela sa elementima nasilja44, što je i danas najvažniji instrument Saveta
Evrope u ovoj oblasti. Ova Konvencija u st. 1 čl. 2 navodi da kad kompenzacija nije u
potpunosti raspoloživa iz drugih izvora, država učestvuje u naknadi štete. Republika Srbija je
potpisnica ove Konvencije, ali je još uvek nije ratifikovala.
I Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima45, koju je država Srbija
ratifikovala, u članu 15 (nadoknada štete i pravna zaštita) navodi da svaka strana ugovornica
treba da usvoji zakonodavne ili druge mere kako bi se garantovala odšteta žrtvama, u skladu
sa uslovima koje propisuje njeno unutrašnje pravo, na primer, osnivanjem fonda za
42
Usvojena od strane Generalna skupština UN Odlukom 40/34, 29. novembra 1985. na 96. plenarnom
zasedanju
43
Generalna skupština, 15. novembar 2000, stupila na snagu 29.09.2003. godine, sa Protokolom za prevenciju,
suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom od 15.11.2000. godine, stupio na
snagu 25.12.2003. godine, Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom od
15.11.2000. godine, stupio na snagu 28.01.2004. godine (“Službeni list SRJ” - Međunarodni ugovori, br. 6/2001).
44
24. novembra 1983. godine.
45
Savet Evrope, 16.V 2005, CETS 197, Konvencija stupila na snagu 1. februara 2008. (“Službeni glasnik RS” Međunarodni ugovori, br. 19/2009).
41
obeštećenje žrtava ili merama ili programima za socijalnu pomoć i socijalnu integraciju
žrtava.
GRETA46 u svom prvom Izveštaju za Srbiju o implementaciji Konvencije, objavljenom 16.
januara 2014. godine snažno preporučuje uspostavljanje državne kompenzacione šeme,
dostupne svim žrtavama trgovine ljudima.
Gotovo istovetna odredba sadržana je i Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi
protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici47. Član 30 te Konvencije izričito predviđa
obavezu strana potpisnica na preduzimanje zakonodavnih i drugih mera radi ostvarenja
prava na naknadu, te eksplicitno uvodi obavezu odgovarajuće državne kompenzacije.
Evropska komisija u svom Izveštaju za Srbiju o skriningu za Poglavlje 23 – Pravosuđe i
osnovna prava48 navodi da minimialni standardi o pravima, podršci i zaštiti žrtava krivičnih
dela treba da budu implementirani, u skladu sa Direktivom 2012/29/EU.
Takođe, u Izveštaju o ostvarenom napretku za Srbiju za 2014. godinu49, Evropska komisija
konstatuje da sistem kompenzacije žrtava kroz krivične ili građanske postupke nije
funkcionalan.
2.
Pravni status fonda
Predlažemo da, u skladu sa međunarodnim standardima o pravima žrtava, država
Srbija formira nezavisno državno telo - fond za naknadu štete žrtvama krivičnih dela
sa elementima nasilja.
Prvi državni program kompenzacije žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja uveo je
Novi Zeland 1963. godine; sledeće godine to je učinila Engleska, postepeno države SAD,
Australija, provincije u Kanadi. U početku su ti programi bili skromni, sve do Deklaracije UN
o osnovnim principima pravde za žrtve krivičnih dela i zloupotrebe moći, čije usvajanje
predstavlja prekretnicu u ovoj oblasti, tako da se u periodu od 1990. godine snažno razvijaju
državni mehanizmi kroz službe za pomoć i podršku žrtvama i državni programi
kompenzacije.
Neke države članice EU osnovale su nezavisna tela - komisije (Belgija, Holandija, Danska,
Slovenija), tribunal (Irska, Francuska – pri svakom višem sudu Tribunal de Grande
Instance,) ili odbor
(Finska, Velika Britanija, Švedska); druge (Češka, Mađarska,
Luksemburg, Portugal, Slovačka) imaju posebna odeljenja pri Ministarstvu pravde, dok je
Bugarska formirala Nacionalni savet pri ministarstvu. Nemačka i Austrija (Savezna agencija
za socijalna pitanja) imaju decentralizovani sistem, gde organi na nivou federacije imaju ovo
ovlašćenje. U Litvaniji je nadležno Ministarstvo pravde, u Estoniji to je Estonijski odbor
nacionalnog osiguranja, dok je u Španiji to Direktorat za službeničke plate i penzije pri
Ministarstvu finansija, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova za žrtve terorističkih akata50.
46
Mehanizam ustanovljen tom Konvencijom.
Savet Evrope, 11.V 2011, CETS 210, Konvencija stupila na snagu 1. avgusta 2014. (“Službeni glasnik RS” Međunarodni ugovori, br. 12/2013)
48
European Commision, Screening report Serbia Chapter 23 – Judiciary and fundamental rights, Brussels, MD
45/14, 15.05.14.
49
European Commision, Serbia 2014 Progress Report, Brussels, 8.10.2014, SWD(2014) 302 final.
50
https://e-justice.europa.eu/content_rights_of_victims_of_crime_in_criminal_proceedings-171-been.do?member=1
47
42
3.
dela
Titulari prava na naknadu štete iz fonda – definicija žrtve nasilnog krivičnog
Predlažemo da pravo na na naknadu štete iz fonda ostvaruju žrtve koje su zadobile
teške telesne povrede ili koje su pretrpele teško oštećenje fizičkog ili psihičkog
zdravlja, kao i izdržavani članovi porodice lica koje je umrlo od posledica nasilnog
krivičnog dela, bez obzira na činjenicu da li se učinilac takvog krivičnog dela može
krivično goniti ili kazniti, odnosno i kada je isti nepoznat.
Kako krivično zakonodavstvo Republike Srbije i dalje ne prepoznaje dosledno pojam žrtve,
navešćemo definicije međunarodnih dokumenata:
Aneks Deklaracije o osnovnim principima pravde za žrtve krivičnih dela i zloupotrebe
moći51 sadrži opšte prihvaćenu definiciju žrtve krivičnih dela:
1. Pod pojmom žrtava podrazumevaju se lica koja su, individualno ili kolektivno, pretrpela
štetu, uključujući fizičke ili mentalne povrede, emocionalne patnje, ekonomski gubitak ili
značajno narušavanje svojih osnovnih prava, usled činjenja ili nečinjenja koje predstavlja
kršenje nekog od krivičnih zakona države članice, uključujući i one zakone kojima se
zloupotreba moći propisuje kao krivično delo.
2. U smislu ove Deklaracije, osoba će se smatrati žrtvom, bez obzira da li je učinilac
identifikovan, uhapšen, gonjen ili osuđen i bez obzira na porodičnu vezu učinioca i žrtve.
Termin žrtva takođe uključuje, gde je to odgovarajuće, užu porodicu ili lica koje direktna
žrtva izdržava i lica koja su pretpela povrede intervenišući da pomognu žrtavama u nesreći ili
sprečavanju viktimizacije.
Preporuka Komiteta Ministara upućena državama članicama o pomoći žrtvama
kriminala br. (2006)8 u članu 1 sadrži definiciju žrtve:
„Termin žrtva podrazumeva fizičko lice, koje je pretrpelo štetu, uključujući fizičke ili mentalne
povrede, emocionalnu patnju ili ekonomski gubitak, direktno prouzrokovano činjenjem ili
nečinjenjem koji predstavljaju kršenje krivičnog zakona države članice. U odgovarajućim
slučajevima pod ovim terminom se podrazumeva i uža porodica ili lica izdržavana od
direktne žrtve. ”
Međutim, ove definicije, iako razrešavaju pitanje pojma žrtve, ne razrešavaju pitanje pojma
žrtve nasilnog krivičnog dela. Evropska konvencija o naknadi štete žrtvama krivičnih
dela sa elementima nasilja52 daje smernice i navodi da kad kompenzacija nije u potpunosti
raspoloživa iz drugih izvora, država učestvuje u naknadi štete:
a) licima koja su, kao direktnu posledicu umišljajnog krivičnog dela nasilja, pretrpela tešku
telesnu povredu ili oštećenje zdravlja;
b) izdržavanim članovima porodice lica koja su umrla od posledica takvog krivičnog dela.
2. Kompenzacija se u utvrđenim slučajevima vrši i ako se učinilac ne može krivično goniti ili
kazniti.
Stav 2 člana 30 Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi nasilja nad ženama i
nasilja u porodici53 takođe propisuje obavezu država da dodeli odgovarajuću državnu
51
Usvojila je Generalna skupština UN Odlukom 40/34, 29. novembra 1985. na 96. plenarnom zasedanju.
24. novembra 1983. godine.
53
Usvojena od strane Saveta Evrope u Istanbulu 11.5.2011. i stupila na snagu 1.8.2014. Objavljena u ,,Sl.
glasnik RS - Međunarodni ugovori br.12/2013”.
52
43
naknadu onima koji su zadobili ozbiljne telesne povrede ili onima kojima je narušeno zdravlje
do te mere da stepen povreda nije pokriven iz drugih izvora.
Sve države članice EU ovo pravo daju direktnim i indirektnim žrtvama, iako taj krug lica
varira, ali uvek uključuje decu i partnere, u nekim zemljama i lica prema kojima postoji
obaveza izdržavanja – bivši partner i/ili roditelji i/ili lica u zajedničkom domaćinstvu. Direktiva
Evropskog saveta iz 2004. godine o kompenzaciji žrtvama, zahteva da sve države članice
EU imaju odgovarajuće nacionalne šeme, koje obezbeđuju žrtavama korektnu i
odgovarajuću kompenzaciju od države.
U svim članicama EU, krivično delo treba da bude učinjeno sa namerom i/ili sa elementima
nasilja. U pogledu tipa povrede, zakodovstva to preciziraju na više ili manje uopšten način,
govoreći o ozbiljnim povredama. Danska, Finska, Velika Britanija, Irska i Švedska pokrivaju i
krivična dela učinjena bez namere. Ipak, sve osim Švedske isključuju iz svojih šema povrede
iz saobraćajnih nezgoda, osim ako je nesreća namerno prouzrokovana.
Sve države članice EU predviđaju da će licima/žrtvama koje su na neki način doprinele
okolnostima slučaja u kojima su povređene, visina kompenzacija biti umanjena ili u
potpunosti uskraćena, dok u većini zakonodavstava žrtve neće biti isključene samo po
osnovu posedovanja prethodnog krivičnog dosijea.
4.
Postupak za ostvarivanje prava na naknadu štete iz fonda
Predlažemo da pravo na ostvarivanje prava na naknadu štete iz fonda imaju sve žrtve
krivičnih dela sa elementima nasilja koja su učinjena na teritoriji države Srbije.
Međunarodni dokumenti ne daju opsežne smernice u pogledu propisanog postupka za
ostvarivanje prava na naknadu štete iz fonda, i taj deo je prepušten država članicama da
one same regulišu način na koji će se ostvarivati ovo pravo. Postavlja se pitanje i da li se to
pravo garantuje tek nakon pravnosnažnog okončanja sudskog postupka ili i pre pokretanja
bilo kakvog sudskog postupka i u situacijama kada je izvršilac nepoznat.
Luksemburg je najstrožiji po ovom pitanju jer je postavljen uslov da žrtva mora da iscrpi sve
ostale izvore isplate naknade, pre nego što se sa svojim zahtevom obrati državi. Slično je i u
Češkoj, gde se od žrtve traži da je „iscrpela sva legalna sredstva za naknadu od izvršioca“.
Ostali izvori naknade su pre svega od samog učinioca, ali i od osiguravajućih društava. U
pojedinim državama na snazi je isti princip, ali samo u „razumnom okviru“.
Ovaj princip se razlikuje od dvostruke kompenzacije, odnosno kada je za istu štetu
kompenzacija već isplaćena, ona po pravilu neće biti plaćena i iz državnih izvora. U svim
državama sem u Velikoj Britaniji država ima pravo da zatraži povraćaj od učinioca.
Primer Danske je specifičan – ako se žrtva istovremeno obratila Komisiji, dok teče postupak
po njenom zahtevu pred sudom, Komisija će, uz saglasnost Ministarstva pravde,
intervenisati ili se pridružiti žrtvi u žalbi na presudu. U Bugarskoj se žrtva može obratiti državi
za kompenzaciju, ali tek po pravnosnažnosti presude ili pak ako je učinilac poznat, ali
postane nesolventan ili nestane i ako se sa tim iznosom ne može obratiti osiguravajućem
društvu.
Države takođe ustanovaljavaju i druge formalne kriterijume za priznanje ovog prava, kao što
je obaveza žrtve da sarađuje sa državnim organima i da slučaj mora prijaviti što je pre
moguće (primer Danske bez odlaganja, odnosno najkasnije 24 sata po izvršenju). U Austriji,
Belgiji i Švedskoj zahtev neće biti prihvaćen, ukoliko nije prethodno prijavljen.
44
Sve države članice EU predviđaju i vremenski okvir u kome se zahtev može podneti.
Najkraći je u Irskoj (3 meseca od učinjenog dela), odnosno u Bugarskoj (2 meseca po
pravnosnažnosti presude). U Češkoj, Španiji, Letoniji, Luksemburgu - jedna godina, u
Švedskoj dve godine od učinjenog dela ili okončanja sudskih postupaka, dok je u Finskoj
predviđen najduži rok od 10 godina. U Sloveniji zahtev treba podneti u roku od šest meseci
od izvršenja krivičnog dela; ukoliko se, pak, zbog prirode povrede ovaj rok ne može
ispoštovati, po isteku tri meseca od kada su ti razlozi prestali, dok je apsolutni rok pet godina
od izvršenja krivičnog dela.
U pogledu samog zahteva, pravilo je da to bude u pisanoj formi, moguće su i elektronske
aplikacije (Češka, Velika Britanija), dok u Holandiji takav zahtev može biti izjavljen i
telefonom.
Sledeće pitanje koje se postavlja je pitanje državljanstva žrtve nasilnog krivičnog dela. Iako
Evropska konvencija o naknadi štete žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja
propisuje da kompenzaciju isplaćuje država na čijoj teritoriji je krivično delo učinjeno:
a) državljanima država članica ove Konvencije;
b) državljanima svih država članica Saveta Evrope sa stalnim mestom boravka u državi na
čijoj je teritoriji krivično delo učinjeno,
pojedine članice EU ovo pravo zaista i priznaju svim licima žrtvama krivičnih dela, ukoliko su
dela počinjena na njihovoj teritoriji. Francuska, Nemačka, Luksemburg to pravo daju i
državljanima onih država koje su pristupile Konvenciji Saveta Evrope, a Španija i stranim
državljanima pod uslovima reciprociteta ili kada imaju pravo na stalni boravak na njenoj
teritoriji; Češka to pravo daje i strancima koji na njenoj teritoriji legalno borave preko 90
dana, kao i kada ta obaveza proističe iz međunraodnih dokumenata kojima je pristupila,
Slovenija samo državljanima EU članica. Belgija zahteva da je žrtva u trenutku izvršenja
dela belgijski državljanin ili pak da ima pravo na legalan boravak, uz izuzetak koji se tiče
žrtava trgovine ljudima koje u trenutku izvršenja krivičnog dela ilegalno borave na njenoj
teritoriji, ali kojima je tokom istrage o krivičnom delu odobreno pravo na boravak od strane
nadležnog imigracionog organa.
5.
Vrste i visina naknade štete koje se nadoknađuju iz fonda
Predlažemo da se iz Fonda, u roku od 6 meseci nakon podnete prijave o izvršenom
krivičnom delu prijave, nadoknađuju stvarni troškovi koje je žrtva pretrpela (gubitak
zarade, troškovi lečenja i boravka u bolnici, troškovi terapije van bolnice i troškovi
sahrane), ukoliko ti troškovi nisu nadoknađeni žrtvi na drugi način, naknada štete u
slučaju da se učinilac ne može krivično goniti ili kazniti, kao i naknada štete ukoliko
se žrtva ne može nadoknaditi od učinioca dela nakon pravnosnažnosti presude.
Član 4 Evropske konvencije o naknadi štete žrtvama krivičnih dela predviđa da naknada
štete, u zavisnosti od konkretnog slučaja, obuhvata najmanje sledeće stavke: gubitak
zarade, troškove lečenja i boravka u bolnici i troškove sahrane i, kada su u pitanju izdržavani
članovi porodice, gubitak izdržavanja.
Države članice EU pak svojim zakonodavstvom na različite načine definišu obim u kome će
se naknaditi šteta za: povredu prava ličnosti54, smrt lica, telesnu povredu, traumu, bolest kao
54
EN – Personal injury; CRO – Povreda prava osobnosti.
45
posledicu povrede, gubitak zarade, gubitak „buduće“ zarade, težak gubitak, te gubitak
izdržavanja. 55
Zakon o novčanoj naknadi žrtvama kaznenih djela Hrvatske56 predviđa ostvarenje prava na
naknadu troškova lečenja i izgubljene zarade do iznosa od 35.000,00 kn (neposrednoj) žrtvi,
kao i pravo na naknadu zbog gubitka zakonskog izdržavanja do iznosa od 70.000,00 kn i
pogrebnih troškova do iznosa od 5.000,00 kuna (posrednoj žrtvi).
Kada je učinilac nepoznat ili nedostupan ili ne može biti uspešno gonjen, organ koji je dužan
da obezbedi naknadu za žrtve kriminaliteta, mora pre svega da odluči da li je lice koje je
podnelo zahtev žrtva krivičnog dela, kao i da li postoji veza između povrede i tog dela. U
principu teret dokazivanja je na žrtvi, ali među državama varira u kojoj meri taj zahtev mora
biti potkrepljen.
Mađarski zakon kao poseban uslov predviđa slabo imovno stanje žrtve - finansijska pomoć
od strane države ne može preći iznos od oko 6000 evra, dok donji limit nije predviđen u
Češkoj; u Belgiji – minimalni iznos je 500 evra a maksimum 62.000 evra.
6.
Obezbeđivanje sredstava za funkcionisanje fonda
Predlažemo da se sredstva za funcionisanje fonda obezbeđuju iz više različitih izvora:
na osnovu primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja, iz sredstava pribavljenih
oduzimanjem imovine učiniocima krivičnih dela, direktnom naplatom od učinioca,
procentom ugovora o osiguranju koji bi se uplaćivao u ovaj fond i od kamate na ova
sredstva.
Praksa u SAD potvrđuje da je gore navedeno rešenje moguće. Kancelarija za žrtve krivičnih
dela (pri Ministarstvu pravde SAD), administrira Fondom za žrtve krivičnih dela, koji dalje
distribuira sredstva službama za podršku žrtvama u celoj zemlji. Ova Kancelarija ni „cent“ ne
obezbeđuje od poreskih obveznika, već isključivo iz novčanih kazni od prekršilaca, učinilaca
krivičnih dela, kompanija i sl., te donacija i poklona, tako da je samo 2009. godine u Fond
uneto skoro 1,76 milijardi dolara. Svoje uporište Kancelarija je našla u Zakonu o žrtvama
krivičnih dela iz 1984. godine. Glavna uloga ove kancelarije je da ohrabruje dalje jačanje
službi za podršku i pomoć žrtvama, programe za kompenzaciju, te donošenje akata kojima
se obezbeđuje ostvarivanje prava žrtava.57
U Francuskoj Fond funkcioniše kao civilna nadležnost i njime upravlja upravni savet od 8
članova, koji podrazumeva jednog predstavnika iz osiguravajućeg sektora, četiri
predstavnika iz različitih ministarstava, tri predstavnika udruženja žrtava i predsednika iz
Državnog saveta ili iz Kasacionog suda. Statut Fonda je odobren Uredbom Ministarstva
pravde i ministra koji se bavi osiguranjem. Ministar je podjednako odgovoran za
kontrolisanje Fonda putem imenovanja vladinih službenika u članstvo. Garantni fond je
osnovan tako što je od svakog preduzeća koje radu u Francuskoj i ima ugovor o osiguranju
naplaćeno po 3,30 evra. Sredstva kojima raspolaže Fond se, kada je to moguće,
55
Parametri iz studije: Matrix Insight (2009) Analysis of the application of Directive 2001/80/EC relating to
compensation to crime victims.
56
Narodne novine br. NN 80/08, 27/11.
57
http://www.ojp.usdoj.gov/ovc/about/victimsfund.html
46
dopunjavaju naplatom naknada štete od učinilaca krivičnih dela putem kojih je nastala
šteta58.
Iako ne dobija sredstva iz budžeta, od 2008. godine, Fond je preuzeo i slučajeve
kompenzacije žrtava po presudi sudova, uvek kada se ova naknada ne može obezbediti od
učinioca59
58
Preuzeto iz Compensation for victims of human trafficking in France, Amy KOWALSKI (ALC, France) i
Bénédicte BOURGEOIS (CCEM, France).
59
http://www.fondsdegarantie.fr/how-the-fund-works/what-the-fund-does
47
FOND ZA KOMPENZACIJU ŽRTVAMA
Princip zasnovan na ljudskim pravima naglašava dvojnu odgovornost sistema
krivičnog pravosuđa: 1. kažnjavanje počinilaca krivičnog dela i 2. poštovanje ljudskih
prava i potreba žrtve.
Zašto fond u Srbiji?
Ako govorimo o tome koji sve načini postoje za traženje nadoknade, moramo pomenuti
prednosti i mane krivičnog i parničnog postupka, a onda i fonda za kompenzaciju.
Prednosti traženja naknade, odnosno kompenzacije u krivičnom postupku su što je
daleko brži od parničnog postupka, i daje mogućnost da se sredstva prikupe od izvršioca
krivičnog dela, a nedostaci su što u krivičnom postupku ima malo vremena da se detaljno
razmotri zahtev za naknadu jer: vlada praksa da bi veštačenja za utvrđivanje visine i vrste
naknade (kompenzacije) odugovlačio krivični postupak, a najvažniji pre svega jeste da,
ukoliko se ne završi pravnosnažnom presudom, pravo na naknadu se gubi.
Prednosti parničnog postupka su što je sama procedura isključivo vezana samo za
kompenzaciju, ima dovoljno vremena da se detaljno razmotri pitanje štete, odnosno vrsta i
visina naknade, kako opšte tako i posebne, ista se može tražiti čak i kada je izvršilac
oslobođen optužbe. Nedostaci parničnog postupka su što on dugo traje (po nekoliko
godina), što žrtva mora sama da započne proceduru (ili da plati advokata) i plati sudske
takse, ako izgubi slučaj, možda će morati da plati i troškove celokupnog postupka, pa time i
troškove advokata suprotne strane, i uglavnom ovaj postupak teče nakon krivičnog
postupka.
Prednosti fonda su što žrtva dobija nadoknadu čak i u slučaju kada se izvršiocu ne može ući
u trag ili kada je on oslobođen optužbe čak i kada je nepoznat. Dakle, efikasan pristup pravu
na naknadu štete, (brži i efikasiji postupak isplate), kao i adekvatan tretman i zaštitita žrtava.
Fond bi imao posebno značajnu ulogu kada su u pitanju žrtve dela za koji se ne vodi sudski
krivični postupak. Nedostaci su što ovde ne plaća sam izvršilac i što, ukoliko fond odbije
kompenzaciju, to može predstavljati još jednu psihičku traumu za žrtvu.
Osnovna funkcija fonda bi bila isplata štete, materijalne i nematerijalne, žrtvama krivičnih
dela sa elementima nasilja. Istovremeno, fond bi odlučivao o kompenzaciji za žrtve dela za
koji se ne vodi sudski postupak.
Mehanizmi za ostvarivanje naknade štete
Fond za žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja bi mogao da funkcioniše u okviru
Ministarstva pravde RS. Iako su vođene diskusije o statusu fonda koji u komparativnoj
praksi varira od nezavisnog tela do funkcionalne jedinice tužilaštva, možda bi trenutno
najlakše i najbrže to postigli ako bi se fond formirao pri Ministarstvu pravde. Razlozi koji su
nas rukovodili su ekonomičnost i funkcionalna veza fonda sa Direkcijom za upravljanje
oduzetom imovinom, te neutralnost, tj. nezavisnost ovog tela u odnosu na krivični postupak,
(slična praksa je postojola - Komisija za naknadu štete na osnovu odluke Ustavnog suda
kojom je usvojena ustavna žalba).
48
Ministar pravde bi doneo Pravilnik o sastavu i radu ove komisije, koji bi precizirao: broj
članova komisije za naknadu štete (npr. 5), rad komisije po zahtevu, odluke komisije, kao i
ostale odredbe koje se odnose na postupak pred komisijom. Ministar bi obrazovao komisiju i
istovremeno imenovao predsednika, članove i sekretara komisije. Zadatak navedene
komisije je da donosi odluke po zahtevima za naknadu štete. Ovoj komisiji bi se podnosio
zahtev za naknadu štete na posebnom obrascu. Ukoliko komisija smatra da je zahtev
opravdan, isti se usvaja i određuje se iznos koji komisija predlaže podnosiocu. Odluka o
zahtevu, zajedno sa predlogom sporazuma, se dostavlja podnosiocu ukoliko podnosilac
zahteva prihvati iznos iz predloga sporazuma, overava izjavu pred nadležnim organom,
potpisuje predlog sporazuma i određuje ko će zaključiti sporazum (ili lice čije je pravo
povređeno ili njegov punomoćnik) i dostavlja ostale podatke potrebne za isplatu. Posle toga
priprema se sporazum koji potpisuje podnosilac zahteva, odnosno njegov punomoćnik, i
ministar pravde. Ukoliko podnosilac zahteva nije zadovoljan iznosom predložene sume,
poziva se da o tome odmah obavesti komisiju. Prilikom određivanja iznosa naknade koji se
predlaže podnosiocima zahteva, komisija mora imati u vidu sve okolnosti konkretnog
slučaja, posebno značaj povređenog dobra, činjenice vezane za eventualni doprinos samog
podnosioca zahteva, ulogu (pasivnost) državnog organa prilikom povrede prava podnosioca,
postojeću praksu domaćih sudova u slučnim situacijama, kao i praksu Evropskog suda za
ljudska prava.
Pravilnik o sastavu i radu komisije, bi regulisao: prijem zahteva sa potrebnim prilozima kroz
knjigu primljene pošte. Nakon zavođenja zahteva od strane pisarnice, član komisije koji će
biti izvestilac za svaki pojedinačni zahtev, određuje se shodno pravilima Sudskog
poslovnika, čime se obezbeđuje nepristrasnost u radu komisije, kao i jednak raspored broja
primljenih zahteva po pojedinim članovima komisije koji su izvestioci. Komisija dostavlja
redovne i vanredne izveštaje ministru pravde, a sednice komisije održavaju se po potrebi u
zavisnosti od broja zahteva po kojima treba doneti odluku, a najmanje dva puta mesečno.
Komisija dakle donosi odluku radi postizanja sporazuma o vrsti i visini štete sa podnosiocem
zahteva. Važno je naglasiti da, ukoliko podnosilac zahteva nije zadovoljan sporazumom u
celosti, za preostali iznos zahteva može pokrenuti parnični postupak.
Nadležnost i način funkcionisanja fonda
Fond odlučuje i/ili isplaćuje materijalnu i nematerijalnu štetu žrtvama krivičnih dela sa
elementima nasilja. Zakonom ili podzakonskim aktom trebalo bi taksativno navesti
situacije u kojima žrtve imaju pristup fondu, posebno kada se radi o slučajevima u kojima
nije vođen postupak, ili je postupak obustavljen: npr. ukoliko je učinilac nepoznat,
nedostupan organima gonjenja, nije odgovoran za krivično delo.
Zakon ili podzakonski akt treba da definiše primer obrasca: formulara/zahteva kojim se
inicira postupak za naknadu iz fonda, kao i spisak isprava/dokumentacije (dokaza) koje treba
priložiti. Na osnovu popunjenog obrasca i priloženih pismenih dokaza Komisija odlučuje o
osnovanosti zahteva i visini naknade štete iz fonda. Sam obazac treba da bude jednostavan
i dostupan žrtvama, te bi trebalo da se nalazi na što većem broju lokacija. Formular može da
popuni bilo ko, ali ga potpisuje sama žrtva (direktna ili indirektna). Uz zahtev bi trebalo
priložiti dokaz o državljanstvu ili prebivalištu, potvrdu policije da je krivično delo prijavljeno ili
evidentirano, medicinsku dokumentaciju iz koje proizlazi da je neposredna žrtva pretrpela
teške telesne povrede ili teško narušavanje zdravlja i izvod iz matične knjige umrlih ako je
neposredna žrtva umrla zbog posledica krivičnog dela, izjavu žrtve o ostvarivanju naknade
za pojedine vrste šteta, druge isprave kojima se dokazuje postojanje uslova za ostvarivanje
49
prava na naknadu štete. Za ovaj postupak se ne bi plaćale takse, a dokazi bi se izvodili
čitanjem isprava, a samo izuzetno saslušanjem svedoka ili podnosioca zahteva o čemu bi
se sastavljao zapisnik ili službena beleška. O pravu na naknadu Komisija bi hitno donosila
rešenje a najduže u roku od tri meseca od primljenog potpunog zahteva. Ministarstvo
pravde bi isplaćivalo naknadu u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja kojim je
određeno plaćanje naknade. Podnosilac zahteva imao bi pravo na pro bono pravne usluge.
U svakom slučaju, država ima pravo da iscpri sva sredstva koja ima na raspolaganju da se
refundira od poznatog izvršioca dela sa elementima nasilja.
Posebnu pažnju treba pokloniti maloletnim žrtvama. Kompenzacija, u formi novčanih
sredstava, u opravdanim slučajevima trebalo bi biti preusmerena na potrebe i razvoj deteta u
zavisnosti od uzrasta, sposobnosti, porodičnih i socijalnih prilika itd.
Fond koji bi trebalo da zapošljava minimalni broj radnika neophodnih za njegovo
administrativno upravljanje, po potrebi saziva Komisiju za naknadu štete koja odlučuje o
zahtevima žrtve. Komisiju treba da čine predstavnici pravosuđa (sudije i tužioci), Ministarstva
rada i socijalne politike, Ministarstva pravde, psiholog (ili dečiji psiholog), i lekar – sudski
veštak.
Komisija u toku postupka može da sasluša predstavnike vladinih i nevladinih institucija koje
su bile angažovane u zbrinjavanju i pomoći žrtvi, kao i lekare ili sudske veštake koji su vršili
pregled i procenu zdravstvnog stanja žrtve na okolnosti zapažanja, a samo izuzetno i samu
žrtvu i to uz njenu izričitu saglasnost.
Nikada ne smemo izgubiti iz vida da su najveće bogatstvo svake zemlje - ljudi!
Ova publikacija je nastala uz pomoć Evropske unije. Sadržaj publikacije je isključiva
odgovornost ASTRE i ni na koji način ne odražava stavove donatora.
50
Download

Unapređenja pristupa pravu na naknadu štete za žrtve