¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤
BITI HRIŠĆANIN
A NE RELIGIOZAN
Fritz Ridenour
¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤¤
Sadržaj
UVOD.....................................................................................................1
I. VASA VERA... ZIVA ILI MRTVA?......................................................3
II. DA LI BOG RAZVRSTAVA PREMA OCENAMA?...........................7
III. JESU LI HRISCANI... USLOVNO PUSTENI ILI POTPUNO
SLOBODNI?.......................................................................................14
IV. DA LI JE VASA VERA NESTO VISE OD OSIGURANJA
PROTIV POZARA?............................................................................21
V. CIJI STE ROB?...............................................................................26
VI. DUH PROTIV EGA... KAKO DOBITI RAT U SEBI?.....................33
VII. KAKO BOG SVE VODI NA DOBRO ONIMA KOJI GA
LJUBE?..............................................................................................40
VIII. KO MOZE SPOZNATI MISAO BOZJU?.....................................45
IX. DA LI JE TO BOZJA VOLJA?......................................................54
X. JE LI VASE HRISCANSTVO ZAISTA... NELICEMERNA
LJUBAV..............................................................................................61
XI. JEDINI ZAKON KOJI VAM JE POTREBAN.................................66
XII. IGRA KOJU HRISCANI TAKO DOBRO IGRAJU........................72
i
Sadržaj
XIII. STEPENICA ILI KAMEN SPOTICANJA.....................................80
XIV. RAZDELITI ILI UMNOZITI...........................................................87
XV. NIKAD NE GLEDAJTE UNATRAG..............................................94
ii
UVOD
UVOD
"Kako biti hrišćanin, a ne biti religiozan" zvuči gotovo protivrečno jer se
hrišćanstvo smatra jednom od najvećih religija sveta.
Prema Vebsterovom rečniku, religija je sistem verovanja i štovanja
Boga...
Hrišćanstvo je, bez sumnje, to isto.
Prema Vebsterovom rečniku, religija je služenje i obožavanje Boga
izraženo u obliku štovanja...
Hrišćanstvo jeste i to.
Prema Vebsterovom rečniku, religija je odanost, vernost, savesnost,
svest ili uverenje o postojanju vrhunskog bića koje pobuđuje
poštovanje, ljubav, zahvalnost, želju da mu se služi i da ga sluša...
Hrišćanstvo jeste i to... ali i mnogo više od toga.
To "mnogo više od toga" je ono šta se krije iza naslova ove knjige.
Hrišćanstvo je nešto mnogo više od religije, jer svaka religija ima jednu
osnovnu karakteristiku, a to je da njeni sledbenici nastoje naći Boga,
doseći ga i ugoditi mu vlastitim naporima. Religije pokušavaju
"uhvatiti", shvatiti Boga a u hrišćanstvu je Bog sam došao k čoveku −
nisu ljudi našli Boga, nego je Bog našao njih. Za mnoge je ova
činjenica vrlo iznenađujuća, jer oni više vole svoje religijske aktivnosti,
koje im omogućavaju da sve "uzmu u svoje ruke" i da se tako osećaju
1
dobro i sigurno.
Hrišćanstvo, međutim, nije religiozno stremljenje.
Biti hrišćanin znači uzvratiti svemu onome što je Bog učinio. Hrišćanski
život je odnos s Bogom, a ne religiozno stremljenje pa ipak se mnogi
hrišćani ponašaju tako da u to ne veruju. Formama i formalnostima,
ritualima i zakonima, sistemima i formulama pokušava se hrišćanstvo
svesti na nivo religije, na neku vrstu sistema, gde dela zamenjuju veru i
poverenje, a za zakon ima prednost pred milošću. Umesto da se čovek
odazove Božjoj ljubavi, on je pokušava dosegnuti svojim vlastitim
nastojanjima, misleći da se to može učiniti.
Kad Bog uđe u čovekov život on ga zahteva potpunog. Tada je
potrebno moraju odbaciti religiozna nastojanja i bogosluženja. Tada je
potrebno odbaciti igru zvanu "crkva", koju ljudi tako dobro igraju svake
nedelje. Bog želi čitavog čoveka − njegovo srce, dušu i telo − kao
njemu prinesenu živu žrtvu.
Postoji način da se bude hrišćanin, a da se ne bude religiozan? Postoji
"nešto" čime bi se mogao negirati onaj glas koji u čovekovoj dubini
govori: "Hrišćanstvo znači biti dobar, a ako nisam dobar, onda ne
mogu imati uspeha kao hrišćanin. A ako nemam uspeha, onda sam
frustriran i osećam se krivim i onda zaista ne mogu biti zadovoljan ni
sobom, ni svojom verom."
Da, to "nešto" postoji: to je jedna knjiga Novog zaveta − Pavlova
poslanica Rimljanima. U 16 kratkih poglavlja, veliki apostol pokazuje da
je hrišćanstvo mnogo više od religije. On objašnjava ko je u čoveku,
zašto živi i kako može najbolje uspeti u životu. Ukratko rečeno, u
sledećim će poglavljima biti govora o tome kako biti hrišćanin a ne biti
religiozan.
2
I. VASA VERA... ZIVA ILI MRTVA?
I. VAŠA VERA...
ŽIVA ILI MRTVA?
Nije li ovo pitanje čudno? Pokušajmo da definišemo pojmove. Vera
neke osobe je ono u šta ta osoba veruje. To je vodeći princip i nada
njenog života. "Mrtva vera" je ona vera koja počiva na nečemu, što je
samo malo više od nekog intelektualnog sistema, beživotnog kreda i
beznačajnih dogmi koje nemaju nikakve veze sa stvarnim životom.
"Živa vera" je suprotnost "mrtvoj". Imati živu veru znači mnogo više od
pukog slaganja s nekim verovanjem. Živa vera povezuje čoveka s
Bogom. Ona ima snagu. Upravo tom idejom Pavle počinje svoju
poslanicu Rimljanima...
PROČITAJ: Rimljanima 1:1−17
1
Pavle, služitelj Hrista Isusa, pozvan za apostola, određen za
evanđelje Božije, 2 koje je Bog unapred obećao preko svojih proroka u
Svetim pismima, 3 a koje govori o njegovom Sinu, po telu rođenom iz
Davidovog potomstva, 4 po Duhu svetosti postavljenom za Sina
Božijeg u sili − od uskrsa iz mrtvih, Isusu Hristu Gospodu našem. 5
Njegovim smo posredstvom dobili blagodat i apostolstvo da za njegovo
ime privedemo poslušnosti i veri sve narode, 6 među kojima ste i vi od
Isusa Hrista pozvani, 7 − svima Bogu dragima, pozvanima svetima, koji
su u Rimu: blagodat vam i mir od Boga oca našega i Gospoda Isusa
Hrista.
8
Prvo zahvaljujem svome Bogu kroz Isusa Hrista za sve vas, što se o
vašoj veri govori po svemu svetu. 9 I Bog, kome svojim duhom služim u
objavljivanju evanđelja o njegovom Sinu, svedok mi je da vas se
neprestano sećam 10 svagda u svojim molitvama, moleći se da bi mi
3
jednom pošlo za rukom da Božijom voljom dođem k vama. 11 Želim,
naime, da vas vidim, da vam udelim kakav duhovni dar za vaše
učvršćenje, 12 odnosno, da među vama, s vama zajedno nađem utehu
zajedničkom verom − vašom i mojom. 13 Ne želim, braćo, da vam
ostane nepoznato da sam mnogo puta stavio sebi u zadatak da dođem
k vama, da imam kakav plod i među vama kao i među ostalim
mnogobošcima, ali sam do sad uvek bio sprečen. 14 Dužan sam
Grcima i varvarima, mudrima i nerazumnima; 15 tako sam voljan da
objavim evanđelje i vama u Rimu.
16
Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje
svakome ko u njega veruje, prvo Judejinu, a i Grku. 17 Jer se u njemu
otkriva pravednost Božija, iz vere u veru, kao što je napisano:
"Pravednik će živeti od vere".
Mora li se hrišćanin
"oprostiti sa zdravim razumom"?
Uvodne reči poslanice Rimljanima nas začuđuju kada se setimo da ih
je napisao neko ko je nekad mrzeo hrišćanstvo. Pavle je bio Jevrejin.
Postao je rabin i pripadao je religijskim konzervativcima svoga
vremena – farisejima. Ubrzo posle Hristove smrti i vaskrsenja (33.
god.n.e.), Pavle je svim silama nastojao da iskoreni hrišćanstvo.
"Znao" je da hrišćani nisu u pravu, jer su tvrdili da je Isus obećani
Mesija, Spasitelj – kakva glupost!
Međutim, za vreme jedne kampanje protiv hrišćana (Dela 9), Pavle
pogođen zaslepljujućom vizijom, pada na tlo. On čuje glas živoga
Hrista i menja se. Napušta fariseje i, po cenu svoga života, postaje
predani hrišćanin, "sluga Isusa Hrista". I već od samog početka, Pavle
zna da biti hrišćanin ne znači biti religiozan. Još kao farisej, dobro je
naučio šta je to religija. Znao je jevrejski zakon isto tako dobro kao što
4
mi znamo abecedu. Međutim, taj zakon mu nije doneo mir, nije ga
povezao sa Bogom. A onda, na prašnjavom putu za Damask, sam Bog
se objavljuje Pavlu i pita ga: "...zašto me goniš?", a Pavle odgovara:
"Ko si, Gospode?"
I tako Pavle postaje poznati vođa rane Crkve. Svuda osniva grupe
vernika i piše mnoga pisma da bi ih ohrabrio u njihovoj novoj veri.
Poslanica Rimljanima je jedno pismo ljudima koje još nije posetio. On
žarko želi da dođe u Rim, u nadi da će od glavnog grada rimskog
carstva načiniti odskočnu dasku za misionarski rad na Zapadu. Iz
Korinta piše crkvi u Rimu sa namerom da joj što bolje objasni značenje
Jevanđelja. Čak ni u uvodnim stihovima ne gubi vreme na
objašnjavanje da je hrišćanstvo živa vera.
"Ne stidim se, naime, evanđelja, jer ono je Božija sila za spasenje
svakome ko veruje – prvo Judejinu pa Grku." (Rim. 1:16)
Pavle je spreman da sa drugima podeli Jevanđelje – Radosnu vest –
jer zna da u njemu leži snaga; da ono može dati smisao životu i
osloboditi ljude. Ljudi njegovog vremena tragaju za spasenjem, mirom
uma, srca i duše. Isto se događa i danas. Međutim, ljudi ne shvataju
poruku jevanđelja. Hrišćanstvo je svedeno na jednu od religija, puno
rituala, pravila i raznih dodataka u želji da se dosegne do Boga. Ali sve
to nije Jevanđelje.
Jevanđelje nisu pravila i zakoni. Ono nije religijski spisak onoga šta se
sme a šta ne sme.
Jevanđelje nije ljudska ideja. Mnogi ljudi veruju u nekakvog boga, ali je
on toliko mali da ga mogu smestiti u svoju religijsku kutiju koju nazivaju
hrišćanstvom.
Jevanđelje nije anti−intelektualno kao što to tvrde oni koji više vole
neku uzvišenu religiju, vrednu nečije inteligencije. Čovek se ne mora
5
oprostiti sa zdravim razumom da bi bio hrišćanin, čemu svedoče i
mnogi istaknuti ljudi. Lambert Dolfin (Dolphin), fizičar na Stanfordskom
fakultetu, kaže: "Uopšte nisam bio istinski naučnik dok nisam sreo
Hrista. Niti sam mogao biti, jer sam bio odsečen od stvarnosti. Jedino
je život s Bogom istinska stvarnost, a moguć je jedino kroz veru u
Isusa Hrista i njegovu smrt, kojom nas je otkupio od greha. Isus Hrist je
otkrivenje misterije univerzuma. U njemu sam pronašao smisao života i
ključ za sve probleme."
Valter F. Burke (Walter F. Burke), direktor projekta za istraživanje
svemira Merkuri i Džemini (Mercury i Gemini), kaže: "Nisam našao
ništa u istraživanju svemira ili naučnim otkrićima što bi me nateralo da
odbacim svog Spasitelja Isusa Hrista."
Jevanđelje je Božja radosna vest u Isusu Hristu, kroz koga se Bog
Stvoritelj objavio čoveku, svom stvorenju. Kroz Jevanđelje Bog govori
čoveku: "Ja te ljubim; teret je skinut s tvojih leđa. Objavio sam ti se da
bih mogao učiniti nešto za tebe. Hrist je umro za tvoj greh, tvoju krivnju
i tvoju nemoć. A Hrist je ustao iz mrtvih i ponovo živi i ako u njega
veruješ i ti ćeš živeti..."
Ima još nešto u uvodnim rečima poslanice Rimljanima: Jevanđelje je
za one koji ga nisu zaslužili (vidi, Rim. 1:14−15) i to je ono što ga čini
Radosnom vešću. Ono je za one koji znaju da religijom ne mogu da
dosegnu do Boga. Jevanđelje nije religija. Jevanđelje je hrišćanstvo –
vera i predanje jednoj osobi – Isusu Hristu. I to je, kako ćemo videti,
ono o čemu poslanica Rimljanima govori...
6
II. DA LI BOG RAZVRSTAVA PREMA OCENAMA?
II. DA LI BOG RAZVRSTAVA
PREMA OCENAMA?
"Razvrstavanje prema ocenama" pojam koji se upotrebljava u školama.
Nastavnik uzima sve ocene svojih učenika, pa ih zatim poreda od
najviših do najnižih i izvuče krivulju po kojoj učenici idu u kategorije
odličnih, vrlo dobrih, dobrih i dovoljnih, a oni sa najnižim ocenama u
kategoriju nezadovoljavajućih. Da li i Bog ocenjuje ljude na taj način?
Mnogi se ljudi ponašaju kao da je to baš tako: "Pa, nisam ni upola još
kao... Živim vrlo pristojnim životom. Nikada ne kradem, ne varam... Pa
čak ni psa ne udarim..." Hoće li Bog, u svojoj dobroti i ljubavi podariti
prolaznu ocenu i "diplomu raja" ljudima koji se trude da "daju sve od
sebe"? Pogledajmo šta kaže Pavle...
PROČITAJ: Rimljanima 1:18−32
18
Gnev Božiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbožnost i
nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu, 19 jer ono što
se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. 20 Čak i
njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se
od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima
promatraju, da nemaju izgovora, 21 jer iako su Boga poznali, nisu ga
kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima
padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. 22
Postali su ludi govoreći da su mudri, 23 pa zameniše slavu besmrtnoga
Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih
životinja, i gmizavaca.
24
Bog ih je zato sa prohtevima njihovih srca predao u nečistotu, da
međusobno obeščašćuju svoja telesa, 25 − oni koji su lažju zamenili
7
Božiju istinu, poštovali i klanjali se tvorevini umesto tvorcu, koji je
blagosloven doveka, amin. 26 Zato ih je Bog prepustio sramnim
strastima; njihove žene zameniše prirodno opštenje neprirodnim, 27 a
isto tako i ljudi ostaviše prirodno opštenje sa ženom i u svojoj požudi
raspališe se jedan na drugoga, tako da ljudi s ljudima čine sram i na
sebi primaju zasluženu platu za svoju zabludu. 28 I pošto se nisu
potrudili da upoznaju Boga, Bog ih je prepustio njihovom izopačenom
umu − da čine što ne priliči, 29 oni, koji su ispunjeni svakom
nepravednošću, zloćom, lakomstvom, nevaljalstvom; puni zavisti,
ubijstva, svađe, lukavstva, zloćudnosti, došaptavači, 30 opadači,
bogomrsci, siledžije, oholi ljudi, razmetljivci, pronalazači zala,
nepokorni roditeljima, 31 nerazumni, nepouzdani, bez ljubavi,
nemilosrdni; 32 oni znaju Božiju pravdu − da oni koji tako šta čine
zaslužuju smrt, pa ipak ne samo što to čine, nego odobravaju i drugima
koji čine.
"Loši momci" u smokinzima
i rimskim togama
Ovo kao da se odnosi na one "loše momke", one pagane koji su
namerno odbacili Božju istinu. Ali, u ovom svetu isto toliko pagana u
smokinzima koliko ih je bilo u rimskim togama. Pavle jasno ističe da
čovek može spoznati svog Stvoritelja. U svemu oko sebe čovek čovek
može videti Božje delo. Međutim, umesto da priznaju Boga, slave ga i
budu mu zahvalni, ti se pagani – bezbožnici okreću od Boga k sebi.
Oni izmišljaju smešne slike o Božjem izgledu. Odvraćaju se od Svetla i
sve više padaju u tamu.
Pogledajmo spisak prekršaja protiv Boga koji Pavle spominje. Ljudi su
se pobunili protiv Boga i to je posledica njihove pobune. Ljudska
sebičnost pokvari sve čega se dotakne. Ljudi ne osećaju potrebu da se
okrenu Bogu, jer kakvo pravo ima Bog na njihov život? Oni žele činiti
8
ono šta žele, i da budu svoji vlastiti gospodari. Iako znaju da je Bog
odredio smrtnu kaznu za njihove prestupe, ljudi ih nastavljaju činiti i
navode druge da ih čine. Toliko su se udaljili od Boga da više ne vide i
ne shvataju posledice svojih dela.
"Pa", pomisliće neko, "ja nisam takav". Takvi ljudi trebaju Evanđelje, ali
ne shvatam kakve to veze ima sa mnom."
Vi niste takvi? Vi se trudite ispravno živeti? Čitajmo dalje:
PROČITAJ: Rimljanima 2:1−16
1
Zato nemaš izgovora, čoveče koji sudiš, ma ko ti bio; jer sudeći
drugom samoga sebe osuđuješ, pošto ti, sudija, činiš isto to. 2 A
znamo da Bog po istini sudi onima koji tako šta čine. 3 Ili misliš,
čoveče, ti što sudiš onima koji čine tako šta, a isto činiš, da ćeš izbeći
sud Božiji? 4 Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i
strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju? 5 Ali svojom
tvrdoglavošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i
otkrivenja pravednog suda Božijeg, 6 koji će svakome uzvratiti po
njegovim delima; 7 onima koji u istrajnosti čine dobro i traže slavu, čast
i nepropadljivost, daće večni život, 8 a onima što prkose i ostaju
nepokorni istini, a zlu poslušni, gnev i ljutnju. 9 Nevolja i muka na svaku
dušu čoveka koji čini zlo, prvo Judejina, pa Grka. 10 A slava, čast i mir
svakome koji čini dobro, prvo Judejinu, pa Grku. 11 Jer Bog ne gleda ko
je ko.
12
Jer svi koji su bez zakona zgrešili bez sudelovanja zakona će i
propasti, a svi koji su pod zakonom zgrešili − biće po zakonu osuđeni.
13
Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji samo slušaju zakon, nego će
biti opravdani oni koji zakon tvore. 14 Kad, naime, mnogobošci, koji
nemaju zakona, po prirodi čine ono što zakon zahteva, onda su oni,
koji nemaju zakona, sami sebi zakon. 15 Oni pokazuju da je delo
zakona napisano u njihovim srcima, što svedoči njihova savest i
9
njihove misli koje se međusobno optužuju i brane, 16 na dan kada će
Bog preko Isusa Hrista − po mom evanđelju − suditi ljudske tajne.
Svi mi imamo
neke skrivene prljave misli
Da li je ovde Pavle pošten i nepristran? Kako on može reći da svako
čini iste stvari? Vi pokušavate "živeti ispravno"?
Iako uvek vidimo greh neke druge osobe, često ne vidimo isti greh kod
nas samih. Mi ukazujemo na tuđu mržnju, ali ne vidimo svoju zavist.
Razmišljamo o tome kako se neko stalno hvališe, ali ne opažamo
vlastiti ponos.
Stoga se sada Pavle obraća "dobrim" i "moralnim" ljudima koji ne žele
slušati Božju Reč. Na šta to Pavle cilja? Na to da moralni ljudi stalno
razmišljaju o svojoj dobroti, a nikada ne zaviruju u svoje srce i ne
uzimaju u obzir šta to Bog poručuju kroz svoju Reč. Pavle tvrdi da su
ljudi skloni osuđivanju drugih, a slepi su za vlastite pogreške.
Čitajući između redaka možemo zamisliti Pavla kako razmišlja o sebi
dok ovo piše. Pre svog sudbonosnog susreta s Hristom, bio je vrlo
"moralan" čovek i prezirao je "taj pokvareni svet". Tek kad je sreo
Hrista, shvatio je kakav je. Shvatio je da nije nepogrešiv. Takvo nešto
se događa samo kada se čovek susretne s Hristom i pogleda se uz
pomoć njegovog svetla. Sve dok se čovek upoređuje sa drugima, misli
da je ispravan. Međutim, kada se nađe u neposrednoj blizini Hristovog
savršenstva, sve postaje drugačije. Njegove tajne bivaju otkrivene pred
Bogom, a to je nešto šta on teško može prihvatiti... Čovek ne želi da
drugi znaju njegove tajne, jer pred njima glumi dobrotu i dostojanstvo.
Ali, ma kako dobro on igrao svoju ulogu, u njemu još uvek postoje
prljave misli za koje niko ne sme znati. Misli koje on zaključava, a ključ
10
odbacuje.
Bog zna sve o tome, jer se ništa od njega ne može sakriti. Zbog toga
Pavle izriče osude i kazne – da bi se svako mogao uveriti da mu je
Hrist potreban. Evanđelje je potrebno SVAKOME. I paganskom i lošem
momku i moralnom "dobrom" momku... i da, Pavle čak ima nekoliko
reči i za religiozne momke, odnosno, najreligioznije od svih – Jevreje.
A Pavle zna šta govori, jer je i sam nekad bio "religiozni Jevrejin".
PROČITAJ: Rimljanima 2:17−29
17
Ako se pak ti zoveš Judejin, oslanjaš se na zakon i hvališ se Bogom,
i pošto si iz zakona dobio pouku, znaš njegovu volju i rasuđuješ šta
je pravo a šta ne, 19 i ubeđen si da si vođ slepima, svetlost onima koji
su u mraku, 20 vaspitač nerazumnih, učitelj nejakih, koji u zakonu ima
oličenje znanja i istine, 21 ti, dakle, koji drugoga učiš samoga sebe ne
učiš? ti, što propovedaš da se ne krade, kradeš? 22 ti, što govoriš da se
ne čini preljuba, činiš preljubu? ti, što osećaš odvratnost prema
idolima, potkradaš njihove hramove? 23 ti, što se hvališ zakonom,
prestupanjem zakona ne odaješ poštovanje Bogu? 24 Ta zbog vas se
huli na ime Božije među mnogobošcima, kao što je i napisano.
18
25
Obrezanje svakako pomaže − ako zakon izvršavaš; ako si pak
prestupnik zakona, tvoje obrezanje postalo je neobrezanje. 26 Ako,
dakle, neobrezani drži zakonske propise, zar se neće njegovo
neobrezanje smatrati kao obrezanje? 27 I tako će onaj koji je po prirodi
neobrezan, a ispunjava zakon, suditi tebi, prestupniku zakona − i pored
slova zakona i obrezanja. 28 Jer nije Judejin onaj koji je to samo spolja,
i nije pravo obrezanje ono koje je spolja na telu, 29 nego, Judejin je
onaj koji je to iznutra, i pravo obrezanje je u srcu, u duhu, a ne u slovu.
Takvoga ne hvale ljudi nego Bog.
11
Ime se Božje huli zbog vaše religije
Pavle govori Jevrejima svog vremena. Oni su bili religiozni, čitali Bibliju
redovno, molili, postili, davali desetak i slavili Boga. Bili su to dobri,
religiozni ljudi, koji nikada nisu postavljali pitanja o svom odnosu s
Bogom. Nikada im nije palo na pamet da ih je Bog osudio, a upravo se
tako i dogodilo.
Šta je krenulo pogrešnim putem? Pavle je znao odgovor. Jevreji su
postali ponosni i njihov ih je ponos učinio licemerima. Ponosili su se
poznavanjem Božjih zakona, ali su bacili ljagu na Boga kršeći ih! Pavle
na sve to dodaje još i ovu optužbu: "Zaista, kako je pisano ime se
Božje zbog vas huli među narodima!"
Isto se dešava i danas. U mnogim je crkvama religija važnija od ličnog
predanja Hristu. Religija može učiniti čoveka ponosnim, ali on, u
stvarnosti, ne uspeva biti skroman, pošten, ljubazan i prijatan. Zašto
toliko ljudi zazire od crkve? Zašto nazivaju hrišćane licemerima? Zato
što se igru zvana "religija" vrlo lako može prozreti.
Budimo iskreni. Ne radi se samo o grešnicima koji ne žele videti svetlo.
Istina je da ih đavo zaslepljuje, ali im religijsko licemerstvo u crkvi vrlo
malo pomaže da progledaju.
U ovom odlomku Pavle na videlo iznosi slabosti religije. On jasno ističe
da niko nije slobodan od greha. I religiozni ljudi i izabrani Jevreji se
moraju promeniti. To je jedino šta je važno.
PROČITAJ: Rimljanima 3:1−22
1
Kakvo preimućstvo ima Judejin, ili kakva je korist od obrezanja? 2
Mnogo, na svaki način. Prvo, njima su poverena Božija obećanja. 3 Šta
to znači? Ako su neki bili neverni, hoće li njihova nevernost obesnažiti
Božiju vernost? 4 Daleko od toga. Pre će biti da se Bog pokaže istinit, a
12
svaki čovek laža, kao što je napisano: "Da budeš opravdan u svojim
rečima i da pobediš kad ti sude". 5 Ako pak naša nepravednost
pokazuje Božiju pravednost, šta ćemo reći? Da nije Bog nepravedan
kad daje izraza svom gnevu? − ljudski govorim. 6 Daleko od toga. Kako
bi onda Bog mogao da sudi svetu? 7 I kad se Božija istinitost mojom
lažju pokazala još uzvišenija na slavu njegovu, zašto mi se još kao
grešniku sudi? 8 Hoćemo li, kao što nas neki klevetaju i za nas kažu da
mi govorimo: treba da činimo zlo da tako dođe dobro? Osuda ovih je
pravedna.
9
Šta, dakle? Jesmo li u preimućstvu? Nikako; jer malopre smo okrivili
Judeje i Grke − da su svi pod grehom, 10 kao što je napisano: "Nema
pravednoga − baš ni jednoga; 11 nema razumnoga, nema toga koji
Boga traži. 12 Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema
toga koji čini dobro, nema baš ni jednog. 13 Njihovo grlo je otvoren
grob, varali su svojim jezicima, zmijski otrov je pod njihovim usnama; 14
usta su im puna kletve i gorčine. 15 Noge su im brze za krvoproliće, 16
pustoš i beda je na njihovim putevima, 17 a put mira ne poznaše. 18
Pred njihovim očima nema straha od Boga." 19 A znamo da sve što
zakon govori − govori onima koji su pod zakonom, da se svaka usta
zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. 20 Jer delima zakona niko
se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo
poznanje greha.
21
A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga,
posvedočena od zakona i proroka, 22 naime, pravednost Božija koja
verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju. Jer nema razlike.
Dakle tu smo. Teško da bismo mi ikada ovako ocenili čovečanstvo, ali
Bog nas tako ocenjuje. Radosna vest je za sve ljude. Kako ona deluje?
Šta je čini Božjom silom na spasenje svima.
13
III. JESU LI HRISCANI... USLOVNO PUSTENI ILI POTPUNO SLOBODNI?
III. JESU LI HRIŠĆANI...
USLOVNO PUŠTENI ILI POTPUNO
SLOBODNI?
Neobično postavljeno pitanje: je li hrišćanin pušten uslovno ili potpuno
oslobođen? Razmislimo malo o tome. Kada je zatvorenik pušten iz
zatvora potpuno je slobodan, bez ikakvih uslova, nije više ničim vezan
niti obeležen. Kada je pušten uslovno mora se pridržavati nekih
ograničenja. Mora se javljati nadležnim vlastima, ne može ići kud hoće
i raditi šta hoće. Mnogi hrišćani žive, rade i govore baš tako kao da su
uslovno pušteni. Ali, da li je Bog hrišćane uslovno oslobodio? Sledećih
nekoliko stihova Pavlove poslanice Rimljanima spadaju među njegove
najdublje misli, jer je u ovih nekoliko poteza perom zahvatio bit
Radosne vesti...
PROČITAJ: Rimljanima 3:23−31
23
svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, 24 te se opravdavaju za
badava − njegovom blagodaću − na osnovu iskuplenja u Hristu Isusu,
25
koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja − njegovom krvlju − koja se
verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost, jer je Bog u svojoj
strpljivosti opraštao grehe učinjene u prošlosti, 26 da bi svoju
pravednost pokazao u sadašnje vreme, da bude sam pravedan i da
opravda onoga koji veruje u Isusa. 27 Gde je, dakle, hvalisanje? Ono je
isključeno. Kojim zakonom? zakonom dela? Ne, nego zakonom vere.
28
Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela zakona.
29
Ili Bog pripada samo Judejima, a ne i mnogobošcima? Da, i
mnogobošcima, 30 pošto je samo jedan Bog koji će obrezanoga
opravdati po veri a neobrezanoga verom. 31 Da li mi, prema tome,
14
ukidamo zakon verom? Daleko od toga, nego pre podržavamo zakon.
Došli smo do bitnih odgovora koje hrišćanstvo nudi svima koji su
sagrešili. Bog se pobrinuo za naše spasenje. Došao je na svet u osobi
Isusa Hrista i patio za nas na krvavom i strašnom krstu. Bog je
dozvolio svom jedinom sinu da preuzme na sebe naše grehe da bismo
mi mogli biti "opravdani".
Biti opravdan pred Bogom znači da je Božja pravda zadovoljena kroz
otkupljujuću smrt njegovog sina Isusa Hrista. Hrist je platio kaznu za
naše grehe i time otklonio našu krivicu. Ovu poslednju činjenicu −
krivicu − koja je toliko važna, mnogi hrišćani predviđaju ali je nikada
zaista ne shvate.
Mogli bismo, na primer, ilustrirati opravdanje pomoću obaveštenja o
plaćanju kazne. Pretpostavimo da ste morali otići sudiji za prekršaje
zbog prebrze vožnje. Međutim, tamo saznate da je kaznu platio neko
drugi − vaš otac ili stric. Ali, Bog ide jedan važan korak dalje. Iako
čoveku, koji treba platiti kaznu nju plati neko drugi, to ne menja
činjenicu da je on kriv. Kada se grešnik okrene Bogu kroz Hrista,
njegova je krivica izbrisana zajedno sa kaznom!
U Božjim očima je hrišćanin potpuno oslobođen svih prošlih greha. Bog
kaže da smo "opravdani besplatno... u Hristu Isusu". On nas prihvata i
mi postajemo deo njegove porodice njegovi duhovni sinovi i naslednici.
(Jov. 1:12, Rim. 8:16)
Hrišćanin ovo ne može razumeti u potpunosti, ali on može reći: "Bog
gleda na mene kao da nikada nisam sagrešio." Kako i zašto je to tako?
Opravdani smo besplatno Božjom milošću − njegovom naklonošću,
milosrđem i ljubavlju koje nismo zaslužili. Milost možemo pokušati
ilustrirati...
Milost je kada nas saobraćajni policajac samo opomene umesto da
15
nam naplati kaznu ili oduzme vozačku dozvolu.
Milost je kada dobijemo još jednu priliku, iako je nismo zaslužili (možda
je čak niti ne želimo).
Ali nema te usporedbe koja bi stvarno objasnila Božju milost. Božja
ljubav i milost, koje nismo zaslužili, dostupne su svim ljudima, čak i
onima koji ga mrze. Kada je čoveku zaista žao zbog greha kojeg je
počinio i kada veruje Hristu kao svom ličnom Spasitelju od greha, Bog
mu rado oprašta. Samo Bog može biti tako milostiv!
Još jedna važna stvar...
Opravdani smo otkupljenjem koje je u Hristu Isusu. Otkupljenje
uključuje plaćanje. Otkupljenje znači oslobađanje od obaveze (duga)
plaćanjem određene cene. Ovde je uključena i ideja otkupnine.
Međutim, Hrist je učinio mnogo više za naš život nego li je plaćanje u
novcu. On je dao svoj vlastiti život kao otkupninu da bi nas oslobodio
spona greha (Jov. 10:45).
Čovek odvojen od Boga je izgubljen. On je grešnik i zarobljenik đavla.
Isus je došao i umro da bi platio maksimalnu cenu za naš otkup, jer mi
smo njegovi. Cena je bila njegov vlastiti život kojeg je dao na krstu.
Nije nas kupio srebrom ili zlatom, već svojom krvlju (Dela 20:28).
Šta mi možemo učiniti?
Ništa.
Ništa osim da prihvatimo Božju Radosnu vest i verujemo joj. Vera u
Hrista nas menja i čini nas novim osobama. Vera je, kako kaže Martin
Luter, "živo i smelo poverenje u Božju milost, tako sigurnu i čvrstu da bi
čovek za nju hiljadu puta svoj život stavio na kocku."
16
U veri nema magije. Vera je naš odgovor na spasenje koje nam je
omogućio Hrist. Sada se bez straha susrećemo s Bogom. Kazne i
krivice za greh više nema, sve je platio Bog sam. Religijski obredi i
dela ne čine nas ispravnim pred Bogom... a Bog ih i ne očekuje nakon
što smo došli Kristu. Mi smo potpuno oslobođeni, čak više nema ni
naše krivice. Nismo uslovno pušteni, pa da kupujemo svoju slobodu
nastavljajući plaćati dugove svojih greha.
Samo malo, reći ćete. Da li to znači da sad mogu živeti kako hoću i ne
brinuti se da poštujem Božji zakon? Pavle kaže: nikako. Božje
oproštenje vas čini novim čovekom. Vi sada verujete da vam Hrist
može dati snagu da biste mogli živeti onako kako on to od vas očekuje.
U stvari, tek kada verujemo u Isusa, možemo ga iskreno slušati. Ne
možete verovati u Hrista tako da budete religiozni. Vera i religijsko
opredeljenje je u suprotnosti. Verovati Hristu znači biti hrišćanin a ne
biti religiozan.
Bog je uvek spašavao ljude po veri. Pre nego što je Zakon bio dat
Mojsiju, Bog je pozvao Avrama, koji je kasnije postao otac jevrejskog
naroda. Bog je tražio Avrama, koji je živeo dve hiljade godina pre
Hrista, i Avram je uzvratio verom...
PROČITAJ: Rimljanima 4:1−25
1
Šta ćemo, dakle, reći da je naš po telu praotac Avraam [postigao]? 2
Ako je, naime, Avraam opravdan na osnovu svojih dela, može da se
hvali, ali ne pred Bogom. 3 Jer šta kaže pismo: "Avraam je poverovao
Bogu i to mu je uračunato kao pravednost". 4 A onome koji radi plata
se ne računa po milosti nego po dugu. 5 Onome pak koji ne radi, a
veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava
u pravednost, 6 kao što i David naziva blaženim čoveka kome Bog
uračunava pravednost bez dela: 7 "Blaženi su kojima su bezakonja
oproštena i gresi pokriveni. 8 Blažen je čovek kome Gospod greh ne
uračunava". 9 Da li se ovo blaženstvo odnosi samo na obrezane, ili i na
17
neobrezane? Mi, naime, govorimo: "Avraamu je vera uračunata kao
pravednost". 10 Kako mu je to uračunato? kada je bio obrezan ili kada
je bio neobrezan? Ne kada je bio obrezan, nego kada je bio
neobrezan. 11 Pa i znak obrezanja dobio je kao pečat pravednosti koju
je stekao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani
veruju, da se i njima to uračuna u pravednost, 12 i da bude otac
obrezanih, onih naime, koji nisu samo obrezani, nego i hode stopama
vere našega oca Avraama, koju je on još kao neobrezan imao.
13
Jer obećanje Avraamu ili njegovom potomstvu − da će on biti
naslednik sveta, nije došlo posredstvom zakona, već posredstvom
pravednosti u veri. 14 Ako su, naime, naslednici samo oni od zakona,
onda je vera izgubila vrednost, a obećanje je obesnaženo. 15 Jer zakon
izaziva gnev, i gde nema zakona nema ni prestupa. 16 Zato se kaže
"od vere", da bude po blagodati, da obećanje bude sigurno svemu
potomstvu, ne samo onome od zakona, nego i onome od Avraamove
vere; on je otac svima nama, 17 kao što je napisano: "Postavio sam te
za oca mnogim narodima", pred Bogom, kome je on verovao, koji
oživljava mrtve i koji nebiće poziva u biće. 18 Avraam se − i mimo nade
− nadao i poverovao je da će postati otac mnogim narodima, kao što je
rečeno: "Tako će biti tvoje potomstvo". 19 I nije oslabeo u veri kada je
uzeo u obzir svoje već izumrlo telo, bio je već stogodišnjak, i izumrlu
Sarinu matericu. 20 U Božije obećanje nije posumnjao s neverovanjem,
nego bi ojačan u veri, te dade slavu Bogu, 21 potpuno uveren da je Bog
kadar i učiniti ono što je obećao. 22 Zato mu je bilo uračunato u
pravednost.
23
I nije samo radi njega napisano − da mu je uračunato, 24 nego i radi
nas, kojima će se uračunavati, zato što verujemo u onoga koji je
vaskrsao iz mrtvih Isusa, Gospoda našega, 25 koji je predan za naše
grehe i podignut radi našega opravdanja.
18
Vera koju imate je vera koju pokazujete
Zašto sada odjednom Pavle govori o Avramu? Zato što ima dobar
razlog za to. On piše Jevrejima i poganima koji su postali hrišćani. U
trećem poglavlju on iznosi da je vera osnov za opravdanje pred
Bogom. Ali, šta ako ova ideja o veri nije u skladu s Božjom voljom,
objavljenom u Starom zavetu? Ukoliko ne postoji biblijski temelj za
važnost vere, onda Jevreji mogu proglasiti Pavla heretikom. Ukoliko se
čovek može opravdati delima, onda hrišćanstvo nije u pravu.
Pavle ne izabire slučajno Avrama za primer. Avram je otac jevrejskog
naroda (1. Moj. 17:1−20). Ako Pavle može dokazati da je Avram
verom, a ne delima, onda je postigao cilj: vera je duboko ukorenjena u
Bibliji, u Starom zavetu.
Pogledajmo opet Rimljane 4:1−5. Avram je verovao Bogu i zato je Bog
oprostio njegove grehe i proglasio ga pravednikom.
U četvrtom poglavlju Pavle poručuje da pročitamo priču o Avramu i da
sami donesemo zaključak. Bog je pozvao Avrama da ostavi svoj dom i
ode u novu zemlju gde će osnovati jevrejski narod. I Avram je otišao.
Rečeno mu je da će njegova žena roditi sina, iako su i on i ona odavno
prošli doba u kojoj se može imati dece. Ali Avram je verovao i Sara je
rodila sina.
Avram je bio prvo obličje vere. Verovao je Bogu, slušao ga. Imao je
veru i po njoj je delovao; nije samo sedeo i besposličario. Vera je
odgovor, delovanje. Verovanje (svesno priznavanje) može biti nešto
šta se proučava, ali se po veri, zapravo, živi i deluje.
Avram je najbolji primer. Vera koju imate je vera koju pokazujete. Vera
nije samo umna spoznaja, nego život življenja na nov način − odgovor
na objavu Božje volje. vera je praktična stvar, a ne fantazija. Verovati
znači reskirati. Avram je pošao ne znajući gde ide.
19
Američki su astronauti, od Glena i Karpentera (Glenn i Carpenter)
nadalje, imali neku vrstu naučne vere. Detaljni proračuni dali su im
veru da će se sve odvijati po planu i oni su uzleteli. Međutim,
Avramova vera je još veća. On nije mogao izračunati kako će se
stvari odvijati, nego je samo prihvatio Božju reč i postupao u veri i
poslušnosti. Vera koju imate je vera koju pokazujete. A kad imate veru,
ona se pokazuje kao što ćemo to videti u narednim poglavljima.
20
IV. DA LI JE VASA VERA NESTO VISE OD OSIGURANJA PROTIV POZARA?
IV. DA LI JE VAŠA VERA
NEŠTO VIŠE OD OSIGURANJA
PROTIV POŽARA?
"Biti spašen" − opravdan verom u Hrista − znači imati večni život. No,
da li je to cela priča? Kritika hrišćanstva temelji se na tome što ono
nudi nagradu tek na drugom svetu. Hrišćane se optužuje (mnoge i s
razlogom) da se oni spašavaju zato da bi dobili polisu osiguranja protiv
požara, koja će im pomoći da ne odu u pakao. Međutim, njihovi životi
ne pokazuju nikakvih rezultata (promena). Kako to protumačiti? Da li
biti hrišćanin znači donositi dobrobit i rezultate u ovom životu, upravo
sada?
PROČITAJ: Rimljanima 5:1−11
1
Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom
posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista, 2 čijim smo posredstvom −
verom − došli do ove blagodati u kojoj stojimo, i hvalimo se nadom na
slavu Božiju. 3 I ne samo to, nego se hvalimo i nevoljama, znajući da
nevolja gradi strpljivost, 4 strpljivost pak prekaljenost, a prekaljenost
nadu; 5 i, nada ne sramoti, jer se Božija ljubav već izlila u naša srca
Duhom Svetim koji nam je dat. 6 Jer je Hristos, dok smo mi još bili
slabi, u određeno vreme umro za bezbožnike. 7 Jedva će ko umreti za
pravednika; za dobroga možda bi se ko i usudio da umre. 8 Ali Bog
pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad
smo još bili grešnici. 9 Stoga ćemo mnogo pre mi, opravdani sada
njegovom krvlju, njegovim posredstvom biti spaseni od gneva. 10 Ako
smo, dakle, mi − kao njegovi neprijatelji − izmireni s Bogom smrću
njegovoga Sina, onda ćemo još pre biti spaseni njegovim životom,
21
pošto smo izmireni. 11 I ne samo to, nego se i hvalimo Bogom kroz
Gospoda svoga Isusa Hrista, čijim smo posredstvom sada primili
pomirenje.
Prava vera donosi konkretne rezlutate
Šta većina ljudi očekuje od života? Poverenje, mir, ljubav, sreću,
sigurnost. Sve se to može izraziti drugim rečima, ali su sve želje u
korenu iste. U odlomku kojeg smo upravo pročitali, Pavle kaže da
hrišćanin može imati sve ovo što smo nabrojali. Činjenica da smo
opravdani verom daje nam mir s Bogom zbog onoga što je Hrist učinio
za nas. I još k tome, naša vera donosi tri divna konkretna rezultata:
imamo mogućnosti, novu snagu i novog prijatelja.
Prvo, mogućnosti. Naša vera nas je dovela u položaj najveće
privilegovanosti i mi sad s poverenjem možemo očekivati da
postanemo onakvi kakvima nas je Bog zamislio.
"To zvuči dobro", reći ćete, "ali kako to izgleda u praksi?"
Odgovor na ovo pitanje je napisan na svim stranicama poslanice
Rimljanima − imati veru, poverenje i poslušnost. Bog se brine za tebe,
pusti ga da te vodi. Kao usporedbu, uzmimo atletičara. Da bi postigao
maksimalan rezultat, on mora prepustiti vođenje treninga svom treneru.
Drugo, snaga. Pavle kaže da se hrišćanin može radovati kada naiđu
problemi, jer ga teškoće uče postojanosti. Ko priželjkuje probleme?
Niko. Ali oni se ipak pojavljuju.
Pavle u problemima vidi nešto šta može iskoristiti, a ne nešto šta će ga
dotući. Problem čoveku daje mogućnost da bude postojan, što
pogoduje razvoju snažnog karaktera. Mi učimo kako sve više i više
22
verovati Bogu sve dok naša vera ne postane snažna.
"Sve je to lepo", reći ćete, "ali gde je tu snaga?" Gde da nađem svu tu
postojanost i otpornost? Imam slabe živce i ponekad se vrlo brzo
obeshrabrim... Počinjem tako da želim verovati u Boga. Čak se i molim
za to da položim neki ispit, dobijem posao, pobedim u igri, izvršim
svoju dužnost. Ali šta se događa kada ne prođem na ispitu, kada mi
ništa ne polazi za rukom?"
Hrišćanin nikada nije sam s problemom. Bog je uvek uključen. Bez
obzira šta se događalo, možemo znati da je sve u redu, da je Bog s
nama i da nas ljubi. Zašto? Zato što u sebi možemo osetiti njegovu
ljubav kojom naše srce ispunjava Sveti Duh.
Ovde se po prvi put u poslanici Rimljanima spominje Sveti Duh. Sveti
Duh je razjašnjenje problema kako biti hrišćanin a ne biti religiozan.
Svako iskušenje i svaki problem mogu za hrišćanina biti korisna
iskustva za izgradnju njegove vere, poverenja, nade, sreće... ukoliko
im on pristupa oslanjajući se na Svetog Duha.
Kako se hrišćanin oslanja na Svetog Duha? Postoje različite formule
za to, ali evo jedne koju možda niste isprobali: Čekajte. Ne činite ništa.
"Događa se", piše jedan autor, "da, kada pokušamo nešto učiniti, samo
pogoršavamo problem, poteškoće postaju veće. Ne činiti ništa je
strategija... svesna, pozitivna, konstruktivna strategija. Ostavite čašu
zamućene vode i izvesno vreme je ne dirajte − prljavština i mulj će se
nataložiti na dnu. Tako se pročišćava voda... a to može biti i način da
se raščisti neka konfliktna situacija. Čekanje postavlja stvari u žižu i mi
ih možemo videti u jasnoj perspektivi."
Čekati ne znači da nikada ne smemo delovati kada se pojavi neki
problem. Ali čekati i ne činiti ništa vlastitom snagom znači osloniti se na
Duha Svetoga. Čekanje, razmišljanje i molitva mogu dati Božjoj ljubavi,
23
koju je u naše srce uneo Duh Sveti, priliku da smiri vode koje ključaju u
čoveku. Pokušajte učiniti tako, pa ćete videti rezultat.
Treće, Prijatelj. Ukoliko nešto želite staviti na vrh gomile koja se zove
"šta očekujem od života", onda će to nešto zasigurno biti ljubav. Mi svi
želimo znati da smo nekome važni.
Hrišćanin zna da se neko o njemu brine. On zna da Bog ljubi, jer je
Bog svoju ljubav pokazao poslavši Hrista da umre za njega.
Može izgledati da je hrišćanin sam sa svojim problemima, kušnjama,
uverenjima. On može izgledati mali i beznačajan, ali mu Božja reč
priseže da se Bog o njemu brine po Gospodu našemu Isusu Hristu po
kojem zadobismo pomirenje. Kako kaže Pavle: "Dičimo se u Bogu po
Gospodu našemu Isusu Hristu po kojem zadobismo pomirenje."
Da li je vaša vera više od osiguranja protiv požara? Morala bi biti. Jer
ako nije, onda pokušavate biti hrišćanin tako što ste religiozni.
Čini se da Pavle pravi malu digresiju u nastavku 5. poglavlja, ili se tu
radi o proširivanju neverovatne ideje kako je, dok smo još bili u grehu,
Hrist za nas umro. Evo tog dubokog razmatranja o čovekovom grehu i
Božjoj milosti...
PROČITAJ: Rimljanima 5:12−21
12
Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a
grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili. 13
Greha je, naime, bilo na svetu i pre no što je dat zakon, ali se greh ne
uračunava kad nema zakona. 14 Smrt je ipak carovala od Adama do
Mojsija i nad onima koji nisu zgrešili sličnim prestupom kao Adam, koji
je slika budućeg Adama. 15 Ali blagodat nije kao prestup. Jer ako su
prestupom jednoga mnogi umrli, mnogo se obilnije izlila na mnoge
blagodat Božija i dar u blagodati jednoga čoveka, Isusa Hrista. 16 I
24
blagodatni dar ne biva kao što se dogodilo kad je jedan zgrešio. Sud
je, naime, potekao od jednoga i tako je doveo do osude, a blagodatni
dar je izazvan mnogim prestupima, te dovodi do opravdanja. 17 Jer,
ako se posredstvom jednoga smrt zacarila − usled prestupa jednoga,
mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti,
carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista.
18
Stoga, dakle, kao što je za jedan prestup došla osuda na sve ljude,
tako je i jednim pravednim delom došlo na sve ljude opravdanje koje
život donosi. 19 Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi
postali grešni, tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni. 20
Zakon je uz to ušao da prestup bude još veći; gde se pak greh umnoži,
onde se blagodat preobilno izli, 21 da bi, kao što se greh zacario u
smrti, tako i blagodat carovala pravednošću za večni život −
posredstvom Isusa Hrista, Gospoda našega.
Adam i Hrist: potpuna suprotnost
"Kako nas Isus može sve spasiti?", pitate vi. "Kako jedan može umreti
za tolike?"
Postavimo to pitanje ovako:
Jedan je čovek, Adam, doneo sve ovo čovečanstvu. Tako isto jedan
čovek, Hrist, koji je večni Sin Božji, ima snagu da donese život svima
koji veruju.
25
V. CIJI STE ROB?
V. ČIJI STE ROB?
"Ja nisam ničiji rob. Moja me vera oslobađa!"
To je, na neki način, tačno. Hrišćanin je oslobođen kazne za greh. U
stvari, on više nikada nema problema s grehom.
"Samo trenutak. Ja imam mnogo problema s grehom. U stvari, sad kad
sam hrišćanin, imam ih mnogo više nego ranije."
I ovo je isto tako tačno. I Pavle je to iskusio. Na početku 6. poglavlja,
on govori o grehu u svakodnevnom životu hrišćana. Prethodno je već
objasnio opravdanje verom, a sada prelazi na problem koji odvaja
čoveka, koji teži religiji, od onoga, koji iskreno i duboko veruje, a to je
posvećenje. Ljudi zaziru od reči kakva je "posvećenje". Ona im zvuči
pobožno i vrlo zastrašujuće. Što ona uopšte znači? Pavle to zna, pa u
narednim stihovima svoje poslanice gorljivo nastoji objasniti činjenicu
da čovek, ako je religiozan, ne može biti hrišćanin. Puka religioznost
nikako nije dovoljna.
PROČITAJ: Rimljanima 6:1−23
1
Šta ćemo, dakle, reći? Da ostanemo i dalje u grehu − da bi se
blagodat umnožila? 2 Daleko od toga. Kako ćemo mi, koji smo umrli
grehu, i dalje u njemu živeti? 3 Ili ne znate da smo svi mi, koji smo
kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? 4 Tako smo mi krštenjem
u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos
vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim
životom. 5 Jer kad smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo
srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja. 6 To znamo, da je naš stari
26
čovek raspet s njim, da bi grešno telo bilo obesnaženo, da mi više ne
robujemo grehu. 7 Jer ko je umro − oprostio se greha. 8 Ako smo pak
umrli s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s njim, 9 znajući da Hristos,
vaskrsnut iz mrtvih, više ne umire; smrt ne gospodari više nad njim. 10
Što je, naime, umro − umro je grehu jednom za svagda, a što živi −
Bogu živi. 11 Tako isto i vi o sebi mislite da ste mrtvi grehu, a živi Bogu
u Hristu Isusu. 12 Stoga neka ne caruje greh u vašem smrtnom telu −
da slušate njegove požude, 13 i ne dajte svoje udove grehu za oružje
nepravednosti, nego predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih, a svoje
udove Bogu za oružje pravednosti. 14 Jer greh neće više imati vlasti
nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću.
15
Šta onda? Da grešimo zato što nismo pod zakonom nego pod
blagodaću? Daleko od toga. 16 Zar ne znate da ste sluge onoga kome
se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za
smrt, ili poslušnosti za pravednost? 17 No hvala Bogu što ste jednom
bili sluge greha, ali ste od srca poslušali primer nauke, kome ste
predani; 18 pošto ste oslobođeni greha, stavljeni ste u službu
pravednosti. 19 Ljudski govorim zbog slabosti vašeg tela. Kao što ste,
naime, nekad dali svoje udove da služe nečistoti i bezakonju − za
upražnjavanje bezakonja, tako sada dajte svoje udove da služe
pravednosti − na osvećenje. 20 Jer kad ste bili sluge greha, bili ste
prosti od pravednosti. 21 I kakav ste plod u to vreme imali? − ono čega
se danas stidite; jer kraj svega toga je smrt. 22 Sada pak, pošto ste
oslobođeni greha i pošto ste stavljeni u službu Bogu, imate svoj plod
na osvećenje, a život večni kao kraj. 23 Smrt je, naime plata za greh, a
blagodatni dar Božiji je − večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.
Vi pripadate onome što ste odabrali!
"Ne mogu biti savršen. Šta onda ako malo grešim? Bog će mi
oprostiti."
27
Da li vam je ikada takvo nešto palo na pamet? Ovo je tipičan primer
zamke za svakog hrišćanina, jer svaki hrišćanin zna da ga "biti spašen"
ne rešava svih nevolja s grehom. Čovek je spašen od kazne i krivice
zbog greha − "opravdanje verom", kako to ističe Pavle u 3. i 4.
poglavlju. Međutim, snaga greha još uvek postoji, ona deluje na
čoveka i iskušava ga. Prirodan zaključak bi bio dozvoliti grehu da nas
zaskoči gde god može. Pogledajmo 1. Jovanovu poslanicu 1:9!
Potrebno je samo ispovediti greh. Bog je veran i on će oprostiti. Uskoro
se ovo pretvara u svojstvenu igru u kojoj čovek nikada ne pobeđuje i
nikada ne oseća da je u pravu.
Pavle brzo prelazi preko ideje o tome da se greši što više da bi
izobilovala milost Božja i kaže da to nikako ne smemo činiti. Nakon
ovog, on iznosi još nekoliko radosnih vesti o evanđelju. Mi ne moramo
nastaviti grešiti, jer je slomljena snaga greha nad nama onog trenutka
kada smo postali hrišćani.
Slomljena snaga greha? To baš ne izgleda tako. Zašto hrišćani još
uvek imaju mnogo iskušenja? I zašto još uvek greše?
U 6. poglavlju Pavle zalazi u nešto dublje vode. On simbolično izražava
šta se to događa kad neko postane hrišćaninom. Hrišćanin postaje deo
Hrista i na figurativan način "umire" s njim, kao što je i on umro na
krstu. Isto tako, hrišćanin vaskrsava s Hristom, kao što je i Hrist
uskrsnuo od mrtvih.
Teško razumeti? Da, ali tu se opet nalazi ključ za razumevanje razlike
između religije i hrišćanstva. Hrišćanin nije neko ko slepo sledi Hristovo
učenje. Hrišćanin je onaj koji je jedno s Hristom. Zato Pavle kaže: "naš
je stari čovek zajedno s njim raspet, da onemoća ovo grešno telo, te
više ne robujemo grehu."
Stari čovek raspet? Grešno telo onemoćalo? To mi ne izgleda baš
tako...
28
Možda i ne izgleda, ali ključ za razumevanje ovog odlomka leži u tome
da Pavle pokazuje jednu sliku, a način na koji posmatramo tu sliku
dovodi do razlika u razumevanju.
Promotrimo to na ovaj način. Pavle kaže da postati hrišćaninom znači,
ne samo početi slediti Hrista, već i identifikovati se s njim, postati
delom njega. I upravo kao što je svojom smrću i uskrsnućem savladao
snagu greha, Hrist je uništio i staru, grešnu prirodu, koja je deo svakog
od nas.
Pitanje je želite li da to uništenje deluje za vas ili radije želite voditi
bitku sami. U ovome je paradoks. Hrist ne ulazi nasilno u nečiji život.
On ne ulazi u čoveka i govori: "Od sada ja upravljam tobom. Od sada
ćeš činiti ono šta ja hoću, inače..." Hrist ostavlja mogućnost izbora.
Čovek više nije u vlasti greha, ali nije ni robot. (Robota se ne može
iskušavati, ali on, isto tako, ne može osetiti, radost, mir i zadovoljstvo.)
Pavle nam kaže da se moramo smatrati mrtvima grehu. Drugim
rečima, mi zaista verujemo da smo umrli grehu i da živimo Bogu kroz
Isusa Hrista. Pavle nikada ne kaže da je hrišćanin oslobođen
iskušenja, neosetljiv na greh i zamotan u plastičnu ambalažu zvanu
"spasenje". Iskušenja greha još uvek postoje, ali, kako ističe Pavle, to
više nije jedina mogućnost koja nam je preostala. Postoji još jedan put
− poslušnost Hristu. Sloboda izbora prepuštena je čoveku.
Izbor je sastavni deo života. Svakim izborom kojeg načini čovek, čovek
se okreće ili grehu ili Hristu. Ne postoji ništa između toga. Čovek
nikada ne ostaje isti − uvek se menja.
Čovek uvek postaje poput onoga čemu se pokorava. Ako služi grehu,
to za njega znači frustraciju, razočarenje, neku vrstu ciničnog
otvrdnuća Evanđelju. Međutim, ako služi Hristu, Hrist oblikuje njegov
život. Onaj kojeg odaberete će vas uzeti i postaće vaš gospodar, a vi
ćete postati njegov rob. Čovek postaje poput onoga kome se predaje.
29
Čovek pripada sili koju odabere. Hrista se prihvata verom, ali ako vera
u njega nije stalna i realna, greh još uvek vlada čovekom.
Prema tome, postoje tri vida posvećenja: pozicijsko, iskustveno i
konačno.
Pozicijsko posvećenje znači da je svaki vernik posvećen u tom smislu
da je jedno s Hristom. Pavle kaže da su i oni članovi crkve u Korintu,
koji žive u telesnom grehu, još uvek posvećeni (1. Kor. 6:11).
Konačno posvećenje se odnosi na večni život. To je samo još jedan
izraz za "proslavljenje", odnosno sličnost s Hristom u njegovom
drugom dolasku (1. Jov. 3:1−3).
Međutim, ono o čemu Pavle najviše govori u 6. poglavlju je iskustveno
posvećenje, to jest, iskustvo pobede nad grehom u svakodnevnom
životu.
Posvećenje možemo definisati teološkim rečnikom: "čuvanje za Boga
kroz sveti život u skladu s Božjom voljom". Ali, možda ove reči imaju
više značenja ako se iskažu ovako: "dozvoliti Hristu da zaista promeni
naš život". Jedini način da do te promene dođe je sloboda izbora. Bez
mogućnosti izbora posvećenje bi bilo jalova, mehanička stvar. Bili
bismo "opravdani" kompjuteri. Ali Bog ne želi kompjutere. On želi
hrišćane koji su mrtvi grehu, a živi njemu kroz Isusa Hrista.
Čiji ste rob? Vratimo se na Rim. 6:11. Sve zavisi od toga na koji ćemo
način gledati na hrišćanski život. Ovde ne pomaže nikakva religioznost.
Vi ste deo Hrista, ali imate mogućnost izbora: greh ili poslušnost
njemu. Vi pripadate onome šta ste odabrali.
Pavle još nije završio s pokazivanjem da je hrišćanski život lični odnos
s Hristom. U Rim. 7:1−14, on upotrebljava sliku braka da bi ilustrirao
vezu između hrišćanina i Hrista. Hrišćanin više nije u "braku" sa
30
Zakonom, jer je umro grehu i prekinuo tu vezu, nego je u "braku" s
Hristom...
PROČITAJ: Rimljanima 7:1−14
1
Ili ne znate, braćo − govorim onima koji poznaju zakon − da zakon
ima vlasti nad čovekom dok je živ? 2 Udata žena, naime, vezana je
zakonom za muža dok je on živ; ako pak muž umre, razrešena je od
zakona kojim je vezana za muža. 3 Stoga će se zvati preljubočinica −
ako za muževljeva života pođe za drugog čoveka; ako pak umre muž
njen, slobodna je od zakona i nije preljubočinica, ako pođe za drugog
čoveka. 4 Tako ste i vi, braćo moja, posredstvom Hristova tela
umrtvljeni za zakon, da pripadate drugome, vaskrslome iz mrtvih, da
donesemo plod Bogu. 5 Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima
dejstvovale su grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo
donosili plodove smrti. 6 A sad smo oslobođeni od zakona, pošto smo
umrli onome koji nas je potčinjavao, tako da sad služimo u novom
duhu, a ne u starom slovu.
7
Šta ćemo, dakle, reći? Da li je zakon greh? Daleko od toga. Ali ja
sam greh poznao samo posredstvom zakona; jer ne bih znao za
prohtev, da zakon nije kazao: "Ne poželi". 8 Greh je u zapovesti našao
povod i u meni izazvao svaki prohtev; jer greh je bez zakona mrtav. 9 I
ja sam nekad živeo bez zakona; a kad je došla zapovest, greh je
oživeo. 10 Ja pak umreh i nađe se da me je zapovest, koja je imala da
me vodi u život, dovela do smrti. 11 Greh me je, naime, dobivši povod u
zapovesti, zaveo i baš njome ubio. 12 Zakon je sam po sebi svet, i
zapovest je sveta, i pravedna, i dobra. 13 Znači li to da je dobro meni
postalo smrt? Daleko od toga. Nego greh, da bi se pokazao kao greh,
posredstvom dobroga izdejstvovao mi je smrt, da bi greh −
posredstvom zapovesti − postao preko svake mere grešan.
14
Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav
prodan pod greh.
31
Problem ne leži u zakonu
Pavle ovde želi raščistiti jednu vrlo važnu stvar. On počinje time što
govori da hrišćanin više nije u braku s zakonom. Hrišćanin je umro
zakonu i sad je jedno s Hristom. Međutim, Pavle ne želi da mi
dobijemo utisak da je zakon nešto loše. Stvarni je neprijatelj greh −
prokletstvo koje iskorištava Božje dobre zakone, a za svoje zle ciljeve.
Pavle zna da problem ne leži u zakonu; problem leži u čoveku, to i
pokazuje u sledećem delu svoje poslanice...
32
VI. DUH PROTIV EGA... KAKO DOBITI RAT U SEBI?
VI. DUH PROTIV EGA...
KAKO DOBITI RAT U SEBI?
Šesto poglavlje poslanice Rimljanima je bilo korisno za one koji su se
tek upoznali s problemom greha u hrišćanskom životu. Međutim, vi
biste zacelo željno hteli saznati nešto više o tome. U čemu je vaš
problem? U temperamentu? Samokontroli? Seksu? Iskrenosti?
Misaonom životu? Ponosu? Lenjosti? Ili možda u egocentričnosti?
Svako od nas ima neke skrivene probleme, ali oni ne ostaju zauvek u
tajnosti. Vi želite činiti ono šta je ispravno, a činite upravo ono šta je
pogrešno. Želite izabrati da budete poslušni, a odabirete greh.
Ponekad biste mogli se zakleti da ste podvojena ličnost, da se u vama
vodi nekakav rat. Čitajmo dalje. Pavle priznaje da i on vodi takav rat...
PROČITAJ: Rimljanima 7:15−25
15
Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim − to
činim. 16 Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i
priznajem da je dobar. 17 Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji
obitava u meni. 18 Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro
ne obitava; jer hteti − toga ima u meni, ali činiti dobro − toga nema. 19
Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. 20 A
kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u
meni obitava. 21 Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene
važi zakon − da je zlo u meni. 22 Tako se po unutrašnjem čoveku
radujem Božijem zakonu, 23 ali vidim jedan drugi zakon u svojim
udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom
greha, koji je u mojim udovima. 24 Bedan sam ja čovek; ko će me
izbaviti od ovog smrtnog tela? 25 Bogu hvala kroz Isusa Hrista,
Gospoda našega. Tako, dakle, ja sam umom služim Božijem zakonu, a
33
telom − zakonu greha.
Kako se izvući iz sve te zbrke?
Ne čini li vam se borba koji Pavle vodi poznatom? Svi mi osećamo
nezadovoljstvo, jer znamo šta je dobro, a ne možemo ga činiti.
Pretpostavlja se da hrišćanin ne bi trebao imati takvih problema, ali
stihovi koje smo pročitali prikazuju postojeću sliku začaranog kruga u
kojeg svi upadamo.
Budimo i mi iskreni. "Novi život u Hristu" nije isto šta i pucketanje
prstima i − sve bude u redu. Mi prilazimo Hristu kao grešnici. Bog nas
spašava svojom zadivljujućom milošću. Oprašta nam i opravdava nas.
Međutim, mi smo grešnici i nakon što smo uzverovali. O tome
govori i Pavle i priznaje da "dobro ne prebiva u njemu."
Neizbežna je činjenica da sami po sebi ne možemo činiti dobro.
Poznavanje pravila, zlatnih ili nekih drugih, ne omogućava nam da
budemo dobri. Uvek iznova upadamo u zamku zvani greh, jer sami
tako izaberemo. Stara je priroda još uvek prisutna u svakom
hrišćaninu i bori se da ne dozvoli novoj prirodi da je ne savlada. Tu
nema miroljubive koegzistencije. Unutar hrišćanina se odvija rat.
Pavle zna kako se pobeđuje u tom ratu. Pre svega, treba znati ko vodi
rat, a zatim je potrebno pribeći dobroj vojnoj strategiji. Evo Pavlovog
plana bitke...
PROČITAJ: Rimljanima 8:1−17
1
Stoga sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu. 2 Jer te je zakon
Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti. 3 Jer što
zakon nije mogao, zato što je zbog tela bio slab, učinio je Bog na taj
34
način što je poslao svoga Sina u obličju sličnom grešnom telu, i za
greh, i osudio greh u telu, 4 da bi se pravednost, koju zakon zahteva,
ispunila na nama − koji ne živimo po telu nego po duhu.
5
Koji se, naime, drže tela, misle na ono što je vezano za telo, a koji se
drže Duha, misle na ono što pripada Duhu. 6 Jer telo smera k smrti, a
Duh smera životu i miru. 7 Zato je stremljenje tela neprijateljstvo prema
Bogu; jer se ne pokorava Božijem zakonu, niti može. 8 Koji su sasvim u
telu, ne mogu da ugode Bogu. 9 A vi niste sasvim u telu, nego u Duhu,
ako Duh Božiji stvarno obitava u vama. Ko pak nema Duha Hristova,
taj njemu ne pripada. 10 A ako je Hristos u vama, telo je onda mrtvo
poradi greha, ali je duh život poradi pravednosti. 11 I ako u vama
obitava Duh onoga koji je Isusa vaskrsao iz mrtvih, onaj koji je
vaskrsao iz mrtvih Hrista [Isusa] oživeće i vaša smrtna telesa svojim
Duhom, koji u vama obitava.
12
Tako, dakle, braćo, nismo dužnici telu − da po telu živimo. 13 Jer ako
po telu živite, umrećete; ako pak Duhom umorite telesna dela,
živećete. 14 Jer svi, koje vodi Duh Božiji, ti su sinovi Božiji. 15 Niste,
naime, primili ropskog duha − da opet strahujete, nego ste primili Duha
usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče! 16 Sam Duh svedoči s našim
duhom da smo deca Božija. 17 Ako smo pak deca, onda smo i
naslednici; naslednici Božiji, sunaslednici Hristovi, − ako s njim
stradamo, da se s njim i proslavimo.
Ovaj rat zahteva krajnje mere
Dakle, mi "imamo Duha Svetog". Sigurno ste to i ranije čuli. To je tako
lepa, ugodna i "duhovna" misao.
Ali šta ona uopšte znači? Pavle kaže: "...zakon Duha života...
oslobodio me od zakona greha i smrti."
35
Šta time on želi reći? Nije li malopre priznao da ne uspeva se
pridržavati zakona, ma kako zakon bio dobar? Stvar je upravo u tome.
Kada se pokušavamo pridržavati zakona, pokušavamo činiti nešto za
Boga. Ali ako sledimo Duha Svetog, dajemo Bogu priliku da učini
nešto za nas.
Neki hrišćani u tome ne uspevaju zato što ne znaju da je Duh Sveti u
njima. Ali možda još više hrišćana ne uspeva zbog toga što za njih Duh
Sveti, koji je u njima, je samo jedna lepa ideja, uobičajna teološka fraza
koja koja nema ništa s njihovim stvarnim životom.
Međutim, Duh Sveti nije tek puka ideja. On je Osoba. On je Duh
Hristov koji ima mnogo zajedničkog s vašim životom, naročito ako ste
spremni živeti hrišćanskim životom a ne − biti religiozni.
Postavimo to ovako. Ukoliko ste hrišćanin, morate se boriti. Stalno ste
u poziciji da birate između greha i poslušnosti. Činjenica da ste svesni
izbora i da se brinete oko toga, pokazuje da želite dobiti taj rat koji se
odvija u vama. Međutim, koliko zaista želite pobediti?
Sa grehom ne možete voditi takav rat, jer će vam se svaki put osvetiti.
Morate se odlučiti za put kojim želite krenuti...
Kažete da želite živeti za Hrista, činiti dobro...
Međutim, tu postoji jedan veliki problem, zar ne? U tom ratu se borite
suzdržano, sa rezervom. U stvari ne želite ga dobiti, jer bi to značilo da
niste više onaj koji ga vodi. Ali u ovom ratu ni jedan hrišćanin nije
general. Svi smo mi samo obični vojnici kojima je naređeno da slede
Duha Svetog.
Pavle jasno ističe ovaj izbor: "Oni koji žive po telu, teže za onim što je
telesno; a koji po Duhu, za onim što je Duhovno". zanimljivo je da kada
želimo zadovoljiti Boga, istovremeno zadovoljavamo i sebe. Hrist
36
pobeđuje, a mi pobeđujemo u ratu koji se vodi u nama.
"Sve je to tačno", kažete vi "i dobro zvuči. Ali da li bi mogao dobiti
nekoliko praktičnih saveta? Možete li mi dati nekakav primer o tome
kako bi sve to mogao učiniti?"
Pre svega, zamislite sliku rata kojeg vodite. Vi predstavljate bojište.
Snage koje se bore su Duh i ego (ljudska priroda − stari čovek). "Jer
telo žudi protiv Duha, a Duh protiv tela. zaista, ono se jedno drugom
protivi da ne činite šta bi hteli." (Gal. 5:17)
Sledeće, morate shvatiti da ovaj rat ne možete voditi idući okolo i
govoreći: "biću dobar, biću dobar... imaću samo dobre misli." Ovaj rat
jeste pešadijski rat. Morate ga voditi hodajući. A postoje samo dva
načina da se hoda: u Duhu ili telu. Kada Pavle govori o hodanju u
Duhu, onda misli na neprestano delovanje i kretanje. Hrišćanski život
nije i ne može biti lagana nedeljna šetnja sa Isusom. Hrišćanski život je
izbor koji se događa svakog dana, odluka da se sledi Duh, a ne
predavanje starom i grešnom sebi.
Čini se da je vaša sudbina u tome da vam ljudi kažu: "Vidim da čitate
Bibliju i druge bajke", na šta vi briljantno odgovarate: " Daaaa, pa šta?"
Naravno, pola sata kasnije, vi ste se dosetili tačnog odgovora koji ste
trebali dati, a koji je bio kombinacija duhovitosti i pravog svedočenja, ali
vaš prijatelj je sada već otišao (kao i vaša prilika). Da li ovakav napad
"sporog reagovanja" i žustrog karaktera znači da za vas nema da ćete
ikad hodati u Duhu?
Ne. Realističan hrišćanin je spreman i na trenutne poraze ali nikad se
potpuno ne povlači. Samo bi neko savršen mogao hodati neprestano
u Duhu, a da nikada ne učini ni jedan pogrešan korak. Međutim, nema
nas mnogo savršenih s ove strane večnosti.
37
Ono šta je potrebno učiniti je da svaki dan započne odlukom da ćete, u
veri, dodati u Duhu, a ne živeti tako da zadovoljavate sebe. Kada
sagrešite, pokajte se na licu mesta. I hodajte dalje. Hodanje u Duhu
postaje kod mnogih hrišćana samo egocentrično putovanje, jer nemaju
hrabrosti priznati Bogu (i drugima) da su pogrešili i nastaviti put dalje.
Ako zaista želite hodati u Duhu. ništa vam ne stoji na putu osim vas
samih. Krenite, učinite prvi korak... Sveti Duh za hrišćanina čini još
više. Kroz njega hrišćanin poseduje nadu. Život nije ćorsokak.
Hrišćanin postojano isčekuje dan kada njegovo telo više neće biti
žrtvom truljenja i smrti i kada će dobiti novo telo, telo koje nikada neće
umreti...
PROČITAJ: Rimljanima 8:18−27
18
Smatram, uostalom, da stradanja sadašnjeg vremena ne znače ništa
u poređenju sa slavom, koja će se na nama otkriti.
19
Jer sva stvorenja sa žudnjom očekuju otkrivenje slave sinova
Božijih. 20 A tvorevina Božija potčinjena je ništavnosti ne svojevoljno,
nego za volju onoga koji je potčinio, na nadu 21 − da će i sama
tvorevina biti oslobođena ropstva propadljivosti − za slobodu slave
dece Božije. 22 Znamo, naime, da cela tvorevina Božija zajedno s
nama uzdiše i muči se do sada. 23 I ne samo ona, nego i mi sami, koji
imamo prvi dar Duha, i mi sami u sebi uzdišemo očekujući usinovljenje,
iskupljenje svoga tela. 24 Nadajući se − mi smo spaseni. A nada koja
se vidi − nije nada; jer, kad neko nešto gleda, zašto da mu se nada? 25
Ako se pak nadamo onome što ne vidimo, onda to očekujemo sa
strpljenjem.
26
Isto tako i Duh pomaže našoj slabosti; jer mi ne znamo za šta treba
da se molimo − kako priliči, ali sam Duh posreduje za nas uzdisajima
koji se ne mogu iskazati. 27 A onaj što ispituje srca zna šta je smeranje
Duha, pošto se po Božijoj volji moli za svete.
38
Vaši problemi su i Njegovi problemi
Hrišćanin se bez straha može suočiti s budućnošću. On poseduje
mnogo više od zbira religijskih pravila − on je povezan sa živim Bogom.
Božji Duh već deluje u vama. On čak i moli za vas. Vaši svakodnevni
problemi više nisu samo vaši. On je sve vreme s vama − samo ako mu
potpuno prepustite kontrolu...
39
VII. KAKO BOG SVE VODI NA DOBRO ONIMA KOJI GA LJUBE?
VII. KAKO BOG SVE VODI
NA DOBRO ONIMA KOJI GA LJUBE?
Zaista, kako? Hrišćani vole citirati ovaj stih − onima koji su u nevolji.
Međutim, moramo se zapitati koliko nas u to stvarno veruje? Ko je od
nas zaista stavio na test Rim. 8:28, odnosno, još tačnije, bio testiran
tim stihom? kako može Bog u smrti, nesrećama, ličnim neuspesima i
nevoljama "voditi sve na dobro"? Ne radi li se samo o hrišćanskom
racionalizmu u stilu "kiselog grožđa" ili "slatkog limuna"? Pre nego što
donesete zaključak, pobliže pogledajte šta kaže Pavle...
PROČITAJ: Rimljanima 8:28−30
28
A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube, koji su
po njegovoj odluci pozvani. 29 Jer koje je unapred znao, njih je i
predodredio da budu saobrazni liku njegovoga Sina, da on bude
prvenac među mnogom braćom. 30 Koje je pak predodredio, te je i
pozvao; a koje je pozvao, te je i opravdao, a koje je opravdao, te je i
proslavio.
Ne "zašto" već "sa kojom svrhom"?
Da li hrišćani razumu Rim. 8:28? Odgovor je: da. U stvari, samo
hrišćani ga mogu razumeti.
Razrešenje se nalazi u "onima koji ga ljube". Tu se nalazi prvi uslov.
Ljubiti Boga je nešto što hrišćanin želi činiti. "Mi ljubimo, jer je On nas
prvi zavole." (1. Jov. 4:19). Problem leži u tome da je lakše ljubiti Boga
40
onda kada sve ide na dobro. Ali, koliko volimo Boga kada sve nije
blistavo? Dopuštam li događajima da me pokolebaju?
Umesto da volimo Boga i da mu verujemo čak i kad mi je teško, radije
se povlačim u samoga sebe. Međutim, žaleći sebe nećemo daleko
dospeti.
Da li se u Rim. 8:28 govori o tome da Bog sudeluje u onome šta mi se
događa? On je bio taj koji je dopustio da me zadese razočarenja,
frustracije, možda čak i tragedije. Ali, ako znam da me Bog voli i da ja
volim njega, onda ja ne pitam "zašto", već "sa kojom svrhom".
Ali, recimo da odlučim da se više neću sažaljevati zbog onoga šta mi
se događa. Uvek se mogu obeshrabriti, jer se sve urotilo proziv mene i
ništa ne ispada onako kako ja hoću. Niko to ne razume. Niko se ne
brine za ono šta pokušavam učiniti, niti mi želi pomoći.
Niko? Rim. 8:28 kaže "...onima koji ga ljube". 1. Jov. 4:19 kaže da mi
volimo Boga zato što je on prvo ljubio nas. I evo me usred onoga šta
mi se događa. Tu smo ja i Bog. Tu više nikakva religija ne može
pomoći. Meni je potrebna Osoba. Neko ko me razume i ko se brine.
Neko ko će mi pomoći da se podignem i idem dalje. Hrist je spreman
da to učini... ukoliko sam ja spreman, svojom ljubavlju i poverenjem,
odgovoriti na njegovu ljubav.
Ali naravno, ako me događaji pregaze, mogu postati vrlo ogorčen. Već
ste sigurno sreli ljude koji su takvi, ljude s kojima se život grubo
poigrao. Kada hrišćanin postane ogorčen na život, na crkvu, pa i na
Boga, odstranjuje se od izvora koji mu je najviše potreban: znanja da
ga Bog ljubi i da će mu pomoći.
"Bog sve vodi na dobro" ako se uklopimo u Njegov plan.
A kakav je Njegov plan? Pročitajmo 29. stih: Božji cilj je da budemo
41
"suobličeni slici Sina Njegova". Ovo ne znači da ćete postati neka vrsta
fotokopije. Bog uvek daje slobodu da čovek bude originalan i ličan. Ali
Bog zna i naše slabosti, probleme − naše grehe. On šalje događaje u
naš život; događaje koji nas oblikuju baš kao što vajar oblikuje kamen
− otklanjajući našu zlu narav, ponos, prevare, ljubomore. Svaki
hrišćanin je različit od drugog, ali Bog deluje na sve nas, za naše
dobro, a model mu je njegov Sin.
U Rim. 8:28 vidimo kako Bog u svemu na dobro sarađuje sa onima koji
ga ljube. Bez obzira šta se dogodilo, znamo da u svemu postoji Božji
plan, a iznad svega, Njegova ljubav. U nastavku 8. poglavlja, Pavle
govori o Božjoj ljubavi. "Dolinu smrti" 7. poglavlja ostavio je daleko iza
sebe i sad se priprema da dovrši gradaciju duhovnog vrhunca, koji je
viši i od Mont Everesta. Pavle zna da kroz Hrista nadmoćno
pobeđuje...
PROČITAJ: Rimljanima 8:31−39
31
Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas, ko će protiv nas? 32
Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za
sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati? 33 Ko će podići
tužbu protiv izabranika Božijih? Bog koji ih opravdava? 34 Ko je taj koji
će ih osuditi? Da li Hristos Isus koji je umro, i šta više vaskrsao, koji je
s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas? 35 Ko će nas rastaviti od
Hristove ljubavi? nevolja, ili pritešnjenost, ili gonjenje, ili glad, ili
golotinja, ili pogibao, ili mač? 36 Kao što je napisano: "Radi tebe ubijaju
nas vazdan, smatraju nas kao ovce za klanje". 37 Ali u svemu tome mi
nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. 38 Ubeđen
sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni
sadašnjost, ni budućnost, ni sile, 39 ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo
stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu
Gospodu našem.
42
Najveća snaga koju poznajemo!
Možete li u to verovati? Želite li to verovati? Ako želite, Bog će
promeniti vaš život. Tada ćete moći zadovoljno živeti, bez obzira kakve
vam se kušnje isprečile u životu. Bez obzira što se dogodilo, ništa ne
može izmeniti Božju ljubav. Važno je o tome razmisliti kada se pojave
opasnosti, problemi, nesreće. Hrišćani ponekad misle da bi trebali biti
oslobođeni nesreća, bolesti i smrti, a kada se pojavi problem: "Zašto je
Bog dozvolio da mi se ovo dogodi?"
Biblija ne kaže da ćemo izbeći patnju. Ako bi bilo tako onda bi svako
odmah postao hrišćaninom samo da bi izbegao nesreće, nevolje,
srčane udare, rak. Možda bi to bio dobar razlog da čovek postane
religiozan, ali je to loš razlog da čovek postane hrišćaninom.
Umesto toga, Bog nam nudi svoju prisutnost u svim životnim
problemima. On sam kaže da ništa ne može uništiti njegovu ljubav
prema nama. Za hrišćanina svaki oblak nije opšiven zlatnom čipkom,
ali on zna da iza svakog oblaka sija sunce.
Proza zasigurno ne može verno preneti značenje poslednjih redaka 8.
poglavlja, ali možda sledeća pesma Ralfa Karmičela (Ralpha
Carmichaela) doseže srž onoga šta Pavle želi reći:
U svemu nadmoćno pobeđujemo
U Svemu nadmoćno pobeđujemo
po onom koji nas uzljubi.
Hrist koji u nama živi
najveća je snaga koju poznajemo.
On se bori za nas;
Mada je neprijatelj moćan,
ko nam se može suprostaviti
kada je Hrist Vladar naše sudbine?
43
Ne boj se, nadmoćno ćemo pobediti,
neka se bitka bije.
Obećao je biti blizu
sve svršetka vremena.
Nadmoćno pobeđujemo
po onom koji nas uzljubi.
Hrist koji u nama živi
najveća je snaga koju poznajemo!
Hrist koji u nama živi... To je ključ za posvećenje, za snagu življenja
hrišćanskog života. Verujete u Hrista i imajte poverenje u Njega.
Hodajte s Njim u Duhu, odgovorite na Njegovu ljubav svojom
ljubavlju... U ovome leži razlika između biti hrišćanin i biti religiozan.
44
VIII. KO MOZE SPOZNATI MISAO BOZJU?
VIII. KO MOŽE
SPOZNATI MISAO BOŽJU?
U ovoj tački svoje poslanice, Pavle pravi digresiju i počinje govoriti o
Isusovim sunarodnicima, Jevrejima, koji su odbacili Božji plan
spasenja. Pavle zna da je Bog zavetima vezan s Jevrejima. Ali da li su
ti zaveti samo obećanja na papiru? Nije li Bog prekršio svoje obećanje
time što je i poganima ponudio spasenje? Nije li Bog kapriciozan? Ili
možda postoji neka greška u Njegovom planu? Pročitajmo pažljivo
poglavlja 9. do 11. Videćemo da je ova digresija koju pravi Pavle, u
izvesnom smislu, glavni stub u izgradnji mosta razumevanja ključnih
razlika između hrišćanstva (odgovora punog poverenja Svevišnjem
Bogu koji silazi k čoveku) i religije (čovekovog nastojanja da ugodi
bogu kojeg je sam stvorio)...
PROČITAJ: Rimljanima 9:1−33
1
Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči moja savest u Duhu
Svetom, 2 da mi je vrlo žao i da me srce boli bez prestanka. 3 Želeo
bih, naime, da sam budem kao proklet odlučen od Hrista − za svoju
braću i svoje srodnike po telu, 4 koji su Izrailjci, kojima pripada
usinovljenje, i slava, i zaveti, i zakonodavstvo, i služba Božija, i
obećanja, 5 čiji su oci, od kojih potiče i Hristos po telu, koji je nad svima
Bog − blagosloven u sve vekove, amin.
6
Ali ne treba misliti da je propala reč Božija, jer nisu svi, koji vode
poreklo od Izrailja, pravi Izrailjci. 7 I nisu svi Avraamova deca samim
tim što su njegovo potomstvo, nego: "U Isaaku nazvaće se tvoje
potomstvo". 8 To znači da sva telesna deca nisu deca Božija, nego
deca obećanja smatraju se kao pravo potomstvo. 9 A reč obećanja je
45
ovo: "Doći ću u ovo vreme i Sara će imati sina". 10 Ali ne samo ona,
nego i Reveka koja je od jednoga začela, od Isaaka, našeg oca; 11 jer
dok se oni još nisu rodili, niti učinili što dobro ili zlo, da bi ostalo onako
kako je Bog po svom izboru odredio, 12 da ne zavisi od dela nego od
onoga koji poziva, njoj je rečeno: "Stariji će služiti mlađemu", 13 kao što
je napisano: "Jakova sam zavoleo, a Isava sam omrzo".
14
Šta ćemo, dakle, reći? Da nije to nepravda s Božije strane? Daleko
od toga. 15 Jer Mojsiju govori: "Smilovaću se na onoga prema kome
imam milosti, i sažaliću se na onoga prema kome imam sažaljenja". 16
Stoga, dakle, ne zavisi od onoga koji hoće, niti od onoga koji trči, nego
od milostivoga Boga. 17 Jer Pismo govori faraonu: "Baš zato te
podigoh, da na tebi pokažem svoju silu, i da se moje ime razglasi po
svoj zemlji". 18 Tako, dakle, smiluje se na koga hoće, i učini okorelim −
koga hoće.
19
Sad ćeš mi reći: zašto onda još prekoreva? Jer ko može da se
suprotstavi njegovoj volji? 20 Ta ko si ti, čoveče, da se prepireš s
Bogom? Hoće li rukotvorina govoriti svom tvorcu: zašto si me tako
načinio? 21 Ili zar lončar nema vlasti nad kalom − da od iste smese
načini jednu posudu za čast, a drugu za sramotu? 22 A šta ćemo reći
ako je Bog, želeći da pokaže svoj gnev i da obznani svoju moć, s
velikom strpljnvošću podneo posude gneva, pripravljene za propast, 23
da bi istovremeno obznanio bogatstvo svoje slave na posudama
milosti, koje je unapred pripravio za slavu; 24 kao takve pozvao je i nas
ne samo od Judeja nego i od mnogobožaca, 25 kao što i govori kod
Osije: "Narod, koji nije moj narod, nazvaću svojim, i onu koja nije
voljena nazvaću voljenom, 26 i dogodiće se da će se na mestu, gde im
je rečeno: vi niste moj narod, baš onde nazvati sinovima živog Boga".
27
A Isaija viče za Izrailj: "Ako broj sinova Izrailjevih bude kao morski
pesak, spašće se ipak samo ostatak, 28 jer Gospod će svoju reč
sprovesti na zemlji, ispuniće je bez odlaganja". 29 I kao što je Isaija
prorekao: "Da nam Gospod Savaot nije ostavio potomstva, postali
bismo kao Sodoma i bili bismo izjednačeni sa Gomorom".
46
30
Šta ćemo, dakle, reći? Mnogobošci, koji nisu težili za pravednošću,
postigli su pravednost, i to pravednost od vere, 31 a Izrailj, težeći
zakonu pravednosti, nije dostigao taj zakon. 32 Zašto? Zato što nije
nastojao da ga dostigne verom, nego delima; spotakoše se na kamen
spoticanja, 33 kao što je napisano: "Evo postavljam na Sion kamen
spoticanja i stenu sablazni, i ko u njega veruje neće se postideti".
Ko je gospodar situacije?
Bog ne pravi eksperimente. On upravlja svetom po svojoj volji. On je
vladar, a mi smo njegovo stvorenje. Zato nemamo nikakvog prava
osuđivati svog Stvoritelja. Mi ne smemo kritikovati Njega, On je taj koji
nas kritikuje. Ne smemo Ga iskušavati i osuđivati. Samo je On vrhovni
sudija pred kojeg svako od nas mora doći da mu bude suđeno.
Bog ne kažnjava Ezava i faraona samo zbog svog gneva, da bi se
onda u milosti okrenuo svom izabranom narodu. Pre nego što se Ezav
rodio, Bog je znao kako će se on ponašati i šta će činiti. Bog je Ezava
odbacio zbog njegovog bezobzirnog ponašanja. Faraon je bio
odbačen, ne zato što je Bog odlučio da on bude zao, nego zato što je
faraon odbio da ga upozna i što je otvrdnuo svoje srce za čudesnu
Božju objavu.
Problem nikada nije u Bogu, nego u čoveku.
Uvek će biti pitanja. Naše znanje je ograničeno, jer smo mi stvorena
bića, a ne stvoritelj. Pošto, Bog ljubi i je milostiv (a u to možemo biti
uvereni ubog Hrista!) čudo nije u tome da on odbacuje grešnike, nego
u tome što je on milostiv prema onima koji to jedva zaslužuju. Čudo je
da on još uvek nije uništio svet.
Ali kakve ovo veze ima sa Jevrejima i njihovim odbacivanjem Hrista?
47
Ima veze. Pavle ima jednu vest za Jevreje. Bog ne spašava narode
nego pojedince i ko god hoće može biti spašen.
PROČITAJ: Rimljanima 10:1−21
1
Braćo, želja moga srca i moja molitva Bogu za njih usmerena je na
njihovo spasenje. 2 Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez
pravilnog saznanja. 3 Ne znajući, naime, šta je pravednost Božija i
tražeći da postave svoju sopstvenu pravednost, nisu se potčinili Božijoj
pravednosti. 4 Jer Hristos je svršetak zakona − za opravdanje svakom
koji veruje.
5
Jer Mojsije piše za pravednost koja je od zakona: "Čovek koji nju čini
živeće od nje". 6 A pravednost, koja je od vere, ovako govori: "Nemoj
da kažeš u svom srcu: ko će se popeti na nebo?" to jest, da svede
Hrista, 7 ili: "Ko će sići u bezdan?" to jest, da izvede Hrista iz mrtvih. 8
Nego šta ona govori? − "Blizu ti je reč, u tvojim ustima i u tvom srcu",
to jest, reč vere koju mi propovedamo. 9 Ako, dakle, svojim ustima
ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog
vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. 10 Jer srcem se veruje za
pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje. 11 Pismo, naime, kaže:
"Svako, ko veruje u njega, neće se postideti". 12 Jer nema razlike
između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve
koji ga prizivaju, 13 jer: "Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće
spasen".
14
Kako će, dakle, prizvati onoga u koga nisu poverovali? A kako će
verovati u onoga za koga nisu čuli? Kako će pak čuti bez
propovednika? 15 I kako će propovedati, ako nisu poslani? Kao što je
napisano: "Kako su mile noge onih koji javljaju dobra". 16 Ali svi nisu
poslušali evanđelje. Jer Isaija govori: "Gospode, ko je poverovao našoj
propovedi?" 17 Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva
Hristovom rečju. 18 Nego kažem − zar nisu čuli? Još te kako: "Glas
njihov izišao je po svoj zemlji, i njihove reči do kraja sveta". 19 Pitam
48
čak: zar Izrailj nije razumeo? Mojsije prvi govori: "Izazvaću vas da se u
revnosti ugledate na narod, koji nije moj narod, i probudiću u vama
gnev prema jednom nerazumnom narodu". 20 Isaija se pak usuđuje i
govori: "Nađoše me koji me nisu tražili, i javih se onima koji za mene
nisu pitali". 21 A Izrailju govori: "Vazdan pružah svoje ruke
neposlušnom i jogunastom narodu".
Živeti po zakonu: slepa ulica
Pavle jasno govori da religiozni zanos nije dovoljan. Jevreji su verovali
da se mogu izmiriti s Bogom kroz svoju sitničavu poslušnost zakonu i
običajima. Postoje mnogi zapanjujući primeri i anegdote o tome do
kojih su sve krajnjosti Jevreji išli u svojoj slepoj odanosti zakonu.
Na primer, četvrta knjiga o Makabejcima (koja spada u apokrifne spise)
govori o tome kako je Eleazar, jevrejski sveštenik, bio doveden pred
Antioha Epifana, sirijskog kralja koji je bio vrlo odlučan da uništi
jevrejsku religiju. Eleazaru je bilo naređeno da jede svinjetinu što je on,
naravno, zbog svoje slepe odanosti zakonu, odbio. Antioh je tada dao
starca bičevati i ovaj se uskoro pretvorio u krvavu masu. Tada su mu
se okrutni sisrijski vojnici smilovali i doneli su meso koje nije bilo
svinjetina govoreći mu da ga pojede i kaže da je jeo svinjetinu. Eleazar
je čak i to odbio, te su ga onda ubili. Umirući je rekao: "Umirem u
strašnim mukama zbog tvoga zakona." Eleazar se do smrti opirao zbog
zakona. Umro je zbog zakona koji mu je zabranjivao da jede svinjetinu!
Besmislena smrt, reći ćete? Da, ali ne i za Eleazara, ne za Jevreja koji
je verovao da je život po zakonu put do Boga.
Međutim, Pavle svojim sunarodnicima govori o istini koja mu je bila
objavljena na putu za Damask: Ne treba pokušavati dokučiti Boga
pridržavajući se njegovog zakona. Potrebno je samo odgovoriti na
Božju ljubav. Morate verovati (srcem a ne samo umom) da Isus je Hrist
49
i ispovediti (ustima) da je on vaš Spasitelj od greha. Bili Jevrejin ili
poganin, Bog će vas prihvatiti.
Još jedna stvar... Pavle podseća Jevreje na činjenicu da se Božji plan
nikada nije odnosio samo na jedan narod. Već su davno pre proroci
govorili da će Boga pronaći oni koji ga čak nisu niti tražili.
Ali šta je sad sa Jevrejima? Šta znači biti pripadnikom Božjeg
izabranog naroda? Evo šta Pavle kaže...
PROČITAJ: Rimljanima 11:1−33
1
Pitam sad: da nije Bog odbacio svoj narod? Daleko od toga. Jer i ja
sam Izrailjac od Avraamovog potomstva, iz Venijaminovog plemena. 2
Bog nije odbacio svoj narod, koji je unapred znao. Ili ne znate šta
Pismo govori o Iliji, kako se tuži Bogu na Izrailja? 3 "Gospode, pobiše
tvoje proroke, razrušiše tvoje oltare, a ja sam ostao sam, pa i moj život
traže". 4 Ali šta mu veli Božiji odgovor? "Ostavih sebi sedam hiljada
ljudi koji nisu priklonili kolena pred Vaalom". 5 Tako, dakle, i u sadašnje
vreme postoji jedan ostatak izabran po blagodati. 6 Ako je pak po
blagodati, onda nije po delima, jer inače blagodat ne bi više bila
blagodat. 7 Šta to znači? Izrailj nije postigao što je tražio, a izabrani su
postigli; ostali pak ostaše okoreli, 8 kao što je napisano: "Bog im je dao
tvrdoglavi duh, oči da ne vide i uši da ne čuju − do današnjeg dana". 9 I
David govori: "Trpeza njihova neka bude zamka i klopka, i sablazan, i
odmazda njima; 10 neka se pomrače njihove oči − da ne vide, a leđa
njihova savij zauvek". 11 Pitam stoga: da se nisu spotakli da bi sasvim
pali? Daleko od toga; nego njihovim promašajem spasenje je došlo
mnogobošcima, da ih podstaknu na revnost. 12 Ako je pak njihov
promašaj bogatstvo za svet i njihovo zaostajanje bogatstvo za
mnogobošce, šta li će tek učiniti njihova punoća?
13
A vama, nekadašnjim mnogobošcima kažem: ukoliko sam apostol
mnogobožaca, hvalim svoju službu, 14 ne bih li kako podstakao svoj
50
rod na revnost i spasao neke od njih. 15 Jer ako je njihovo odbacivanje
donelo pomirenje svetu, šta će drugo značiti njihovo. primanje − nego
život iz mrtvih? 16 Ako je prvi hleb svet, sveto je i sve testo; i ako je
koren svet, svete su i grane. 17 Ako su pak neke grane odlomljene, a ti
si se kao divlja maslina nakalemio među njih i postao zajedničar u
korenu i masnoći masline, 18 nemoj da se ponosiš nad granama. A ako
se ponosiš, znaj da ne nosiš ti korena, nego koren tebe. 19 Na to ćeš
reći: grane su odlomljene − da se ja nakalemim. 20 Dobro; odlomljene
su zbog njihovog neverovanja, a ti verom stojiš. Ne ponosi se, nego se
boj. 21 Jer, ako Bog nije poštedeo prirodne grane, neće poštedeti ni
tebe. 22 Vidi stoga dobrotu i strogost Božiju. Strogost se ispoljava na
onima koji su pali, a dobrota Božija na tebi − ako istraješ u dobroti;
inače ćeš i ti biti odsečen. 23 A i oni, ako ne ostanu u neverovanju, biće
nakalemljeni; jer Bog može da ih opet nakalemi. 24 Jer, ako si ti
odsečen od prirodne divlje masline i nakalemljen − protiv prirode − na
pitomu maslinu, koliko će se pre nakalemiti na rođenu maslinu oni koji
su po prirodi njene grane.
25
Ne želim naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi
mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo − dok ne uđu
svi mnogobošci, 26 i tako će se spasti sav Izrailj, kao što je napisano:
"Izbavitelj će doći sa Siona, odvratiće bezbožnost od Jakova. 27 I ovo
im je zavet od mene, kad uklonim njihove grehe". 28 S obzirom na
evanđelje oni su neprijatelji Božiji − vas radi, a s obzirom na izbor Bog
ih voli zbog otaca. 29 Jer Bog se ne kaje za svoje blagodatne darove i
poziv. 30 Kao što ste, naime, vi nekad bili Bogu neposlušni, a sad se
smilovao na vas zbog njihove neposlušnosti, 31 tako su i oni sad postali
neposlušni − radi vašeg pomilovanja, da bi i oni bili pomilovani. 32 Jer
Bog je sve zajedno zatvorio u neposlušnost − da bi svima pokazao
svoju milost.
33
O dubino bogatstva i mudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nedokučljivi
njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi!
51
Nema spasenja u "poretku"
U prvim stihovima jedanaestog poglavlja Pavle ponavlja ono šta je već
rekao u devetom poglavlju. Bog ne spašava narode nego pojedince.
Pitanje: "Je li Bog odbacio svoj narod, Jevreje?" nije ispravno. Ispravno
je pitanje: "Koji Jevreji odgovaraju na Božji dar spasenja u Hristu?"
Upravo su ovde Jevreji načinili kobnu grešku. Zaboravili su da su od
samog početka uslovi koje je Bog postavio bili lična odgovornost i vera
pojedinca. Jevreji su mislili da su spašeni time što pripadaju
određenom narodu.
Na izvestan način oni su postali "ljudi organizacije". Upotrebljavali su
zakon da bi promovisali svoju vlastitu verziju "Poretka".
I tako je Bog odcepio, odnosno odlomio (da upotrebimo Pavlov izraz iz
ilustracije o maslini) mnoge od njih. Pavle upozorava pogane da se ne
uzohole, jer su nakalemljeni na maslinu samo iz jednog razloga: svoje
vere. Takav je sada Božji plan, ali Bog nije zaboravio na svoj savez sa
Jevrejima. Iako su mnogi od njih neprijatelji Evanđelja, doći će dan
kada će i oni biti spašeni Božjom milošću.
Teško razumeti? Da, tako je. Ovo je sasvim dovoljno da nas uveri da
niko ne može spoznati ili potpuno razumeti Božju misao.
PROČITAJ: Rimljanima 11:34−36
34
Jer ko je upoznao Gospodnju misao? ili ko je bio njegov savetnik? 35
ili ko mu je nešto prvo dao, da bi mu bilo vraćeno? 36 Sve je, naime, od
njega, kroz njega, i za njega. Njemu slava u sve vekove! Amin.
52
Možete li verovati Bogu
koji nije gospodar situacije?
Ako Bog ne vlada svetom, onda je bezvredna svaka vera u njega,
onda ne možemo imati ni poverenja u njega. Kako možemo verovati
Bogu koji nije gospodar situacije?
Bog je Car. Treba ga slaviti a ne iskorišćavati. Njegova je mudrost
daleko iznad naše. On sam donosi odluke ne pitajući za naše bedno
mišljenje. Mi vrlo malo možemo učiniti osim priznati da Bog zaista jeste
Bog. Na kraju ovog dela, u kojem je pokušao pronaći odgovore na
neka istinska pitanja, Pavle može jedino pasti na kolena i slaviti Boga.
Mudrost, koja je toliko iznad njega, obilno ga preplavljuje. Jedino što
može učiniti je da slavi Boga. Bog, u Hristu jeste Osoba, a ne religija.
U Brazilu postoji jedna zanimljiva statua Hrista. Isusovo lice je tako
okrenuto da je jedini način da mu se pogleda u oči da se klekne i
pogleda prema gore.
Jedini način da se vidi Boga je u poniznosti i veri. To znači biti
hrišćanin a ne biti religiozan.
53
IX. DA LI JE TO BOZJA VOLJA?
IX. DA LI JE TO BOŽJA VOLJA?
Svaki hrišćanin postavlja ovo pitanje. Neki to čine iskreno. Neki su
radoznali, a neki zabrinuti, pa čak i uplašeni. Neki ovo pitanje
postavljaju prekasno, nakon što su već otišli daleko u svojim kobnim
planovima. Neki isprobavaju formule poput: "Svaki dan pročitaj jedno
poglavlje i moli." Neki u Božjoj volji vide uzvišeni plan koji im može
osigurati pravi posao. Kakvi god bili motivi i sredstva za pronalaženje
odgovora, pitanje o Božjoj volji u stopu sledi hrišćane "sporim ali
sigurnim korakom". Ali možda bismo, umesto što se igramo religijskog
ruleta s formulama i uzvišenim planovima, trebali prvo upitati da li je
prebivanje u Božjoj volji odredište ili način putovanja hrišćana. Pavle je
dobro poznavao put...
PROČITAJ: Rimljanima 12:1−2
1
Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete
na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna služba Bogu.
2
I ne upodobljavajte se ovom svetu, nego se preobražavajte
obnavljanjem svoga uma, da biste mogli da razaberete šta je volja
Božija, šta je dobro, i ugodno, i savršeno.
U jedanaest poglavlja, Pavle je govorio o onome što hrišćani veruju i
zašto veruju. Rekao nam je kako možemo spoznati Hrista i spasiti se
od kazne koju donosi greh. Rekao nam je, isto tako, kako se treba
prepustiti Hristovoj snazi i osloboditi se moći greha. Sada, na početku
12. poglavlja, on nam govori kako treba služiti Hrista, odnosno, kako
shvatiti i činiti Božju volju.
Alen Redpat (Alan Redpath) opisuje Božju volju kao nešto dvostrano.
54
Božja volja koja se odnosi na karakter je univerzalna, a ona koja se
odnosi na služenje Bogu je individualna. Verovatno ćete se složiti sa
ovakvom podelom. Lako je videti da Bog želi da se vaš karakter
preoblikuje u hrišćanski. Ali ono šta vas muči je služenje Bogu − šta
viste trebali učiniti i činiti. Kakvo onda značenja ima to što znate da je
Božja volja dvostrana?
Evo ovo: mnogi hrišćani trče pred rudu. Uzrujavaju se i strahuju oko
toga šta Bog želi da oni čine (služenje Bogu) kad oni nisu duhovno
pripremljeni za to (karakter). Tu se sad uklapa Rim. 12:1. Pre nego što
Bog želi vaše služenje, potrebna mu je garancija da ste zaista njegovi.
Pavle se ne igra rečima. Mi moramo svoje telo predati kao živu žrtvu.
Zvuči primitivno, zar ne? Koliko ima ličnog u onome šta je Pavle
napisao? Na kraju, nije tako teško sedeti u crkvi i obećati Bogu svoju
dušu i svoj duh, a to je, i onako ono šta bi Bog mogao zahtevati − šta
spada u njegovu nadležnost. Mi ćemo biti duša i duh jednoga dana u
budućnosti. Ali naša tela? Ovo zaista može biti alarmantno. Ovo bi nas
moglo navesti da budemo čak i više nego religiozni.
Ali Bog nije spasio samo vašu dušu. On je spasio VAS − vaše potpuno
"JA" koje uključuje i vaše telo. Tek kad hrišćanin počne ozbiljni
razmišljati o Hristu i kad mu preda svoje telo, sposoban je spoznati i
činiti Božju volju.
Prevelik zahtev? Možda, ali pre nego što počnete protestovati,
razmislite, kaže Pavle, o onome šta je Hrist učinio za vas.
Prvo je: Božja volja koja se odnosi na vaš karakter. Ne možete ispuniti
Božji plan u vezi sa vašim karakterom ako Bogu ne predate svoje telo
− svoje potpuno "ja", jednim inteligentnim i odlučnim činom predanja i
odanosti. Tako nešto se ne čini samo jednom godišnje. Takvo nešto se
čini svakodnevno. A kada se potpuno predate Bogu, onda možete
delovati u skladu sa Božjom voljom, a ne više istrčavati pred rudu.
55
Snaga koja vam je potrebna (vaš hrišćanski karakter) nalazi se tamo
gde možete učiniti nešto dobro (hrišćansko služenje).
Recimo da sve to već činite. U kom pravcu ste usmereni? Šta je sa
služenjem Bogu? Naročito sa. određenim − specifičnim služenjem?
Najbolje merilo za većinu vaših planova i aktivnosti se nalazi u
Rimljanima 12:2: "I ne upodobljavajte se ovom svetu..." Ili, kako bi to
rekao J. B. Filips (J. B. Phillips): "Ne dozvolite svetu da vas strpa u svoj
kalup..."
Ovim ne želimo reći da biste trebali postati nekakvim čudakom, nego
da je potrebno da izbegavate površne vrednosne sisteme sveta, koji
glavni naglasak stavljaju na senzualnost, seks, crni humor. Hrišćanin
se često nalazi u teškoj situaciji kada mora odlučiti šta je svetovno, a
šta je prihvatljivo Bogu. U svemu je najvažniji vaš motiv. Kao što je J.
P. Mogran jednom rekao: "Čovek uvek ima dva razloga da nešto učini
− dobar razlog i stvarni razlog." Određena situacija može biti teška, ali
je izbor najčešće jasan: pokušavate ili ugoditi sebi, svojim prijateljima,
ili mnogima? Ili vas ipak zanima kako ugoditi Bogu?
"Sve je to u redu", reći ćete, "ali svet je vrlo stvaran, a ja sam u njemu
celi dan. Kako da se oduprem pritisku i ostanem izvan kalupa?"
"... nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma."
Vi mislite svojim mozgom, pa ukoliko želite "obnoviti svoj um", morate
obratiti pažnju na ono šta gledate i čitate. Proroci "novog morala"
propovedaju iz biblije koja se zove Prejboj (Playboy) i papagajski
ponavljaju različite verzije stare dosadne izreke: "Jedite, pijte i vodite
ljubav − seks, danas, jer već sutra možda to nećete moći."
Bilo bi zanimljivo koliko ima hrišćana koji javno govore da žele spoznati
Božju volju, a svakodnevno su na ovaj ili onaj način bombardovani
56
televizijskim programima, oglasima, časopisima, i sl., koji su tako
zamišljeni da pobude apetite za seks, zadovoljstvo i posedovanje
stvari. Stvar je u tome da je vrlo malo onih kojima je zaista potreban
podsticaj za pobuđivanje tih apetita. Apetit za njih već postoji. Potrebno
je naučiti kako kontrolisati prirodne nagone i želje i uskladiti ih s
Božjom voljom.
Međutim, cenzurisanje TV−programa, filmova i časopisa nije konačno
rešenje. Pavle je to znao, jer je savetovao da je potrebno "obnavljanje
uma".
Zamka u koju upadaju mnogi hrišćani je dobro poznati dvostruki
standard ponašanja: jedna pravila važe za spoljašnje, a druga za
unutrašnje ponašanje − za "misaoni život". Nije teško naučiti igru koja
se zove "crkvenjaštvo". Vi naučite da ne smete činiti određene stvari (ili
barem da vas ne otkriju kad ih činite). Zatim naučite da je potrebno što
češće pojavljivanje u crkvi i biti označen sa "aktivni član" ili "verni član".
Vi pritom odajete "duhovnost" na svom licu, a, malo po malo, vaš
misaoni svet mahnito juri u propast naslađujući se materijalizmom,
pohlepom, mržnjom, zavišću...
Pa šta vam je onda činiti? Ako želite slušati Božju volju, predajte mu se
potpuno − kao živa žrtva − a to znači predati mu i svoje telo i svoj um,
koji on može obnoviti ako mu dopustite.
Sad već možda pomalo shvatate poruku: Božja volja nije nešto šta
možete naručiti poštom. Tu ne pale nikakve formule, ali zato postoje
određeni znakovi koji se mogu iskoristiti u bolo kojoj situaciji. Jednom
je F. B. Majer (F. B. Meyer), poznati propovednik svog vremena,
putovao morem. Dok su se jedne burne noći približavali luci, ulaz u nju
je izgledao vrlo uzak. Mejer je prišao kapetanu i upitao ga: "Kapetane,
kako znate kada treba skrenuti u pristanište?"
"To je umetnost", odvartio je kapetan. "Vidite li ona tri svetla na obali?
57
Kada se sva tri nađu u ustoj ravni, ja se uputim unutra."
Alen Redpat povezuje ovu priču sa spoznavanjem Božje volje ističući
tri "navigaciona svetla" koja hrišćaninu mogu poslužiti kao vodiči. To
su: 1) Biblija, 2) unutrašnje svedočanstvo Svetog Duha, i 3) okolnosti
(vanjska dešavanja). Sve dok nije tako treba čekati. Čekanje je teško,
ali je najčešće najbolje šta možemo učiniti.
Pogledajmo ta tri svetla malo pobliže. Osnovno je vodstvo Božje Reči.
Zanimljivo je primetiti da mnogi od nas kažu da ih zanima Božja volja,
ali se ustručavaju proveriti da li su njihovi planovi u skladu s jasnim
biblijskim učenjem. Kako možemo reći da želimo upoznati Božju volju,
a ne želimo znati šta kaže Biblija? To je kao da od nekoga tražimo
savet, a ne želimo da se on složi s našim mišljenjem.
Druga je greška smatrati Bibliju nekakvom "knjigom odgovora".
Prelistavamo je tražeći pravi stih koji bi nam mogao pomoći u izvesnoj
situaciji. Biblija je Božja poruka, njegov razgovor s nama. Ako
komuniciranje s njim shvatimo ozbiljno, moramo ga pustiti da i on
govori. To je prvi korak u hodanju u Duhu (vidi 6. poglavlje).
Svedočanstvo Duha Svetoga dolazi kada hodamo u Duhu. Pri tom je
vrlo bitna molitva. Nesretna je okolnost što smo od "moram se moliti
Bogu za to i to" načinili kliše. Možda bismo to morali promeniti u
"razgovaraću s Bogom o tome". Neki spiskovi molitvi liče spiskovima
darova koje želimo od deda mraza. Neki drugi zvuče poput zadataka
koje bi Bog morao izvršiti, jer smo mi "tako duhovni i zaslužni".
Unutrašnje svedočanstvo Duha je uvek razumljivo. Ono dolazi kada se
hoda i živi u Duhu, a to mora biti stalna, svakodnevna praksa, a ne
dugme koje pritiskamo kada mislimo da nam je potreban neki mali
Božji savet.
Tek NA KRAJU razmotrimo spoljašnje događaji, jer se najčešće
58
događa da izvrćemo ovaj redosled. To jest, najpre sazovemo sastanak
i razmotrimo sve činjenice (okolnosti), pa o njima diskutujemo ili čitamo
"referate". Ali ako se počne s spoljašnjim događajima, teško se može
daleko stići. Kako se mogu proceniti događaji ako ne postoji vodstvo
Božje Reči i Božjeg Duha?
No, pretpostavimo da su Reč i Duh u "istoj ravni". Kako ćemo tada
proceniti događaje i delovati? Ovakva situacija može biti vrlo zanimljivo
i uzbudljivo. Moramo u veri delovati na ono šta već poznajemo. Je li
očito da postoje određene mere koje bi vredelo poduzeti? Neki ovo
nazivaju "kucanjem na druga vrata". Ponekad Bog zatvori sva vrata, a
otvorenim ostavlja samo ona kroz koja želi da uđemo. Ponekad je
potrebno kucati na mnoga vrata da bi se pronašla ona prava.
Božja volja ne pada s neba u preporučenom pismu. Ali Bog nam je već
pisao − u svojoj Reči, i razgovarao sa nama kroz unutrašnjeg svedoka
− svog Duha. On će nas voditi u procenjivanju spoljašnjih događaja
(okolnosti).
Još uvek vam zvuči sve ovo poput nekakve formule? Pa, možete to i
tako nazvati. Možete biti vrlo religiozni kada se radi o ova tri znaka... ili
ih možete upotrebiti kao hrišćanin: u veri, poverenju i predanju. Tada
ćete, kroz svoje vlastito iskustvo, videti kako će vas Božji putevi zaista
zadovoljiti.
Za ostale praktične savete za iznalaženje Božje volje, pročitajte šta
piše dalje u Rimljanima 12. o tome kako se može biti iskren sa samim
sobom. Budite sigurni, upozorava Pavle, da vidite i pozitivnu i
negativnu stranu...
PROČITAJ: Rimljanima 12:3−8
3
Na osnovu blagodati, koja mi je dana, kažem svakom koji je među
vama − da ne misli o sebi više no što valja misliti, nego neka vam misli
59
budu usmerene na razborito razmišljanje, prema meri vere koju je Bog
svakom dodelio. 4 Jer, kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a
svi udovi nemaju isti posao, 5 tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a
kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi. 6 A po blagodati, koja nam
je dana, imamo različite darove: ako je proroštvo − neka se slaže s
verom, 7 ako je dar služenja − neka bude u služenju, ako je ko učitelj −
neka radi na poučavanju, 8 ko ima dar utehe − neka teši, ko daje −
neka daje prosto, ko upravlja − neka bude revnostan, ko pokazuje
milosrđe − neka ga čini s radošću.
Samo je jedna stvar zaista važna
"Neka vam misli budu usmerene na razborito razmišljanje", kaže
apostol Pavle. Neki hrišćani pokazuju tendenciju da o sebi misle kako
nisu dobri, da nikad ni u čemu ne uspevaju i da zaista nikada ništa ne
postižu. Ako ste među takvima, odmah se toga oslobodite. Bog vas je
prihvatio. Vi ste vredna osoba. Hrist je umro za vas. Vi posedujete
snagu. Nemojte izneveriti ni sebe ni Hrista.
Druga strana ove medalje sačuvana je za one s kompleksom više
vrednosti. Niko od nas nije dar čovečanstva Bogu. U stvari, Bog je
nama poslao dar da bi smo se mogli izvući iz osinjeg gnezda zvanog
greh.
Kao i obično, Pavle naglašava što nam je potrebno: vera. Ono šta je
bitno jeste vaša VERA, a ne vaš uspeh u školi ili na fakultetu, ili brzina
vašeg novog automobila.
Svi hrišćani trebaju jedni druge, a svi mi trebamo Hrista. Potrebno je
delovati − služiti, učiti, propovedati, zarađivati (i davati), biti obazriv
prema drugima. A, kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, Pavle
jasno izražava kako se u svemu tome može uspeti...
60
X. JE LI VASE HRISCANSTVO ZAISTA... NELICEMERNA LJUBAV
X. JE LI VAŠE HRIŠĆANSTVO ZAISTA...
NELICEMERNA LJUBAV
Nelicemerna ljubav za Hrista? Nelicemerno hrišćanstvo? Moje ne!
Hoću da znaš da sam nanovo rođen... opran Hristovom krvlju. Ja ynam
da sam na putu za nebo. Moja je doktrina ispravna, to je sigurno. Ja
služim Hristu, dajem (ponekad) novac za crkvu. Poklanjam svoju staru
odeću, citiram Bibliju na svim Božićnim čestitkama koje šaljem. Ja...
ja...
Ali, još nešto je potrebno...
PROČITAJ: Rimljanima 12:9−21
9
Ljubav neka vam bude nelicemerna. Gnušajte se zla, držite se dobra.
Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi, u uvažavanju svako neka
stavlja drugog ispred sebe, 11 ne budite nemarni u revnosti, budite vrli
u duhu, služite Gospodu, 12 radujte se u nadi, trpite u nevolji, istrajte u
molitvi, 13 učestvujte u potrebama svetih, gostoprimstvo upražnjavajte.
14
Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte, a ne kunite. 15 Radujte
se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču. 16 Među sobom
budite jednomišljenici; ne smerajte visoke stvari, nego dajte da vas
povede ono što je ponizno. Sami sebe ne smatrajte mudrima. 17
Nikome ne uzvraćajte zlo za zlo; neka vam misli budu usmerene na
dobro pred svim ljudima. 18 Ako je mogućno, koliko od vas zavisi, živite
u miru sa svima ljudima. 19 Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte
mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: "Moja je osveta, ja ću uzvratiti",
govori Gospod. 20 Nego "ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako
je žedan, napoj ga; jer ako to činiš, glava će mu goreti od srama". 21 Ne
daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo − dobrim.
10
61
Možete li prestati igru pretvaranja?
Savladajte zlo čineći dobro. Pavle je potrošio dosta mastila na početku
poslanice, govoreći o potrebi verovanja u ono šta je dobro. Sada je
načinio zahvat u naš život. U stvari, čini se kao da je svuda počeo
gurati svoj nos. On želi da činimo dobro.
Hrišćani mnogo govore o ljubavi prema Bogu, ljubavi prema drugima,
ljubavi prema čovečanstvu. Šta zapravo, znači sav taj govor o ljubavi?
Pre svega, kaže Pavle, on znači da moramo prestati igrati igru
pretvaranja. Moramo prestati biti lažni.
Na primer, u 9. stihu kaže: "Gnušajte se zla, držite se dobra." Ovo
znači mnogo više od toga da se držimo po strani od problema. To
znači da je potrebno angažovati se u menjanju stvari na dobro − na
radnom mestu, u školi, i iznad svega, u vlastitom domu, u porodici.
Jedna od najvećih zamki za hrišćanina danas je to što je okružen s
toliko mnogo zla i greha da je već na to naviknut. Više ga ne šokira.
Počinje se u svemu tome snalaziti i drži jezik za zubima da bi izbegao
nevolju. Mnogi hrišćani izbegavaju zlo, ali ne zaziru od njega. Mnogi
hrišćani su za dobro, ali se ne bore za njega. Mnogo toga što se naziva
hrišćanstvom samo je pasivan kompromis sa grehom.
Ali gde se dobija motivacija, snaga da se čineći dobro savlada zlo? U
ljubavi. Istinska je ljubav ono što nam je potrebno. "Ljubav
nelicemerna!" Pavle u Rimljanima 12. daje kratki kurs o tome kako više
misliti na druge nego na sebe, a to je ono najteže šta se od nas može
zahtevati. Naš psihološki sklop zahteva da sebe stavimo na prvo
mesto. Samozaštita je isto toliko prirodna koliko i disanje. Brzi smo u
branjenju sebe i svojih prava. Naš je ego označen nalepnicom: "Pazi!
Lomljivo!" Lako nas je povrediti.
A onda postanemo hrišćani. Iznenada više nemamo prava, već samo
62
dužnosti. Kako je to nepravedno. Da, bilo bi to zaista nepravedno kada
hrišćani ne bi imali nikakve pomoći. Ljudima je nemoguće živeti onako
kako to Pavle sugeriše. Međutim, natprirodnom je to moguće, kao što
to Pavle i ističe u 6., 7. i 8. poglavlju. Hodati u Duhu ne predstavlja
neku čudnu religijsku vežbu. To je stvar svakodnevnog života.
Pavle ovde počinje da biva nesnosno praktičan. Vi kažete da ste
razapeti sa Hristom? Kažete da ste "mrtvi grehu a uskrsli sa Hristom"?
Koji je, onda, bolji način da proverite svoje nove snage, nego da vidite
da li zaista nesebično živite i ljubite. Protivrečno je pokušati nesebično
voleti druge a istovremeno se boriti za svoja prava. Ne možete služiti i
Bogu i sebi istovremeno. Ne možete živeti mašući Biblijom u jednoj
ruci, a poveljom o svojim pravima drugom.
"Ali, tako malo hrišćana u mojoj crkvi pokazuje nesebičnu ljubav. Zašto
bih ja bio jedini?"
Da, zaista zašto? Verovatno vam to i onako ne bi sasvim uspelo. Ljudi
bi pomislili da ste iznenada zapali u duboke duhovne vode ili tome
slično. Možda biste izgubili i nešto od svog ugleda u društvu...
Postoji niz izgovora da se čovek ne povede za onim nizom navedenih
dobrih dela u Rimljanima 12. Ali ti izgovori ne čine ovaj niz manje
vrednim. Pavle ne navodi spisak zakona koje hrišćanin mora slušati
bez mogućnosti da napravi grešku. Pavle, u stvari, pred nas postavlja
cilj kojem valja težiti.
Naravno da nećete savršeno uspeti u tome da druge nesebično volite.
Naravno da će vas kritikovati i podsmevati vam se. Međutim, kada
Pavle govori o tome da treba poštovati druge, da ne smemo nikada
posustajati u gorljivosti, da moramo biti radosni i ustrajni u nevoljama,
pomagati onima koji žive u neimaštini, moliti za one koji nam čine zlo...
onda da to jednostavno znači to da svoje telo moramo predati kao živu
žrtvu Bogu (Rim. 12:1).
63
Evo šta je rekao jedan misionar mladiću koji se zanimao za
misionarstvo:
"Umesto da pre spavanja zaviriš u frižider da vidiš ima li što za jelo, ili
odeš u obližnju prodavnicu po flašu Coca−Cole, pokušaj bez toga otići
na spavanje. Nećeš zbog toga umreti, a to ti neće nedostajati ako ti ne
bude tako dostupno kao nekad. Pokušaj skratiti ćaskanja s prijateljima
kako bi ranije mogao doći kući i više vremena mogao posvetiti učenju i
molitvi. Na misionarskom će polju možda proći meseci pre nego
sretneš nekog s kim ćeš moći popričati na svom jeziku. Navikni se da
bez grimasa jedeš ono što inače ne voliš.
Iskoči iz kreveta pre nego što sunce postane jako i posveti vreme
Bogu. Kad sledeći put budeš išao na odmor, pokušaj bar dve nedelje
spavati na podu. Ispitaj da li se tvoja hrišćanska radost menja s
promenom komfora i komoditeta."
"Nisam ja izmislio sve ovo. Razmišljao sam o ljudima kojima su toliko
nedostajali sladoled, bomboni, Coca−Cola, koji nisu mogli živeti bez
prijatelja, uvek su žalili za hladnoćom (erkondišnom), nisu se mogli
posvetiti nekom ozbiljnom poslu ukoliko nisu odspavali osam sati na
udobnom krevetu i kojima je sve služilo kao izgovor za neobavljeni
posao. Za neke su ovo bili odlučujući faktori za napuštanje misijskog
polja."
"Ali ja ne idem na misijsko polje", reći ćete. Ma nemojte reći?! A šta
mislite? Gde ste upravo sada? Nisu li vaš dom, vaša škola ili radno
mesto isto toliko misijsko polje koliko i Bobmaj ili Ekvador?
Svaki hrišćanin je misionar, jer je misionar onaj koji je poslan da
donese Evanđelje drugima. Svaki je hrišćanin pozvan da prinese svoje
telo kao živu žrtvu. Nemojte se samo pretvarati da volite druge. Zaista
ih volite − tako što ćete im pomoći bez obzira na svoje interese i
njihove pogreške.
64
Ne otkriva li vaše hrišćanstvo lažnu stranu nelicemerne ljubavi?
Istinska hrišćanska ljubav pre svega znači da iskreno i nesebično svoj
svakodnevni život posvetimo Bogu. Tada Bog prokušava i ocenjuje
vašu iskrenost i nesebičnost šaljući vas da živite među ljudima.
Niko od nas ne uspeva pokazati savršenu hrišćansku ljubav. Ali vera
počinje tamo gde prestaje neuspeh. Nismo samo od greha spašeni
kroz veru. Ne pobeđujemo samo greh i iskušenja kroz veru. Mi i
služimo i ljubimo kroz veru.
I upravo u tom življenju, ljubavi i služenju, toj svakodnevnoj kolotečini −
životnoj trci − imamo priliku da budemo žive žrtve... ili pak žrtve
paljenice.
65
XI. JEDINI ZAKON KOJI VAM JE POTREBAN
XI. JEDINI ZAKON
KOJI VAM JE POTREBAN
"Poštovati samo jedan zakon? Da, to i nije tako loše Ako ima bilo šta,
što ide ba živce, onda su to pravila, pravila, pravila, odredbe, zakoni,
paragrafi, birokratija, molim, popunite ovaj formular... Molim vas,
potpišite sve tri kopije... Saobraćajni zakoni, poreski zakoni, zakoni u
pripremi. Osećam kako me davi i gnjavi ta birokratija. Ma, pokazaću ja
njima jednog dana. Dosta mi je tih idiotarija..."
Stanite malo, prijatelju. Dakle, dosta vam je ideja o autoritetu, dosta
vam je nepravde, pokvarenosti, bezobzirne neefikasnosti. Hteli biste
čuti zvuk čekića pravde i zvona slobode. Dobro, ali pre toga pogledaj
kakav je taj "jedini" zakon koji vam je potreban. Pavlova će vas ideja o
autoritetu i vlastima zasigurno iznenaditi...
PROČITAJ: Rimljanima 13:1−10
1
Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema
vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. 2 Stoga, ko
se protivi vlasti − protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće
svoju osudu. 3 Jer vladajući nisu strah za dobro delo, nego za zlo. Ako
pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će te vlast hvaliti. 4 Ona
služi Bogu za tvoje dobro. Ako pak činiš zlo, boj se; jer ne nosi mač
uzalud. Ona je u službi Bogu, gnevni osvetnik onome što čini zlo. 5
Zato joj se treba pokoravati ne samo zbog gneva, nego i savesti radi. 6
Zbog toga plaćajte i poreze; jer su služitelji Božiji koji baš na tome
rade. 7 Svakom dajte ono što ste dužni: kome porez − porez, kome
carinu − carinu, kome strah − strah, kome čast − čast.
66
8
Ne budite nikom ništa dužni − sem da volite jedan drugoga. Jer ko
drugoga voli, taj je ispunio zakon. 9 Jer zapovesti "Ne čini preljube",
"Ne ubij", "Ne kradi", "Ne zaželi", i ako ima još koja druga zapovest,
svode se na ovu izreku: "Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe". 10
Ljubav ne pričinjava zla bližnjemu; ljubav je, dakle, ispunjenje zakona.
Dugujete li nešto?
Opet se vraćamo na ljubav. Ona je jedini zakon koji vam je potreban.
Kakva čudna kombinacija: vlast i ljubav. Kakve veze ima ljubav s
plaćanjem poreza ili vožnjom u dozvoljenim granicama brzine?
Ima, i to velike.
Pavle ne uvodi ove misli o poštovanju državne vlasti samo zato da bi
ispunio prostor, u 12 poglavlju je govorio o vođenju hrišćanskog života i
o svakodnevnim susretima s ljudima. Zato je sasvim prirodno što
proširuje svoje prethodne misli o situacijama iz Rim. 12 i komentira
hrišćanski život u okvirima šire zajednice, to jest države.
Gde god postoje ljudi, postoji i neki oblik vlasti. Pavle već u početku
kristalno jasno ističe: sve vlasti postoje zato što je to Bog dozvolio.
Ovo znači da su sve vlasti − čak i one okrutne i despotsko−diktatorske
− deo Božjeg plana i volje. Tirani, isto kao i sveci, ispunjavaju Božji
plan.
U trenutku kada Pavle piše ovo svoje pismo crkvi u rimu, strašna
progonstva i mučeništva hrišćana još nisu bila počela. Započeće tek
64. godine nove ere kada je Neronu bio potreban izgovor za grozni
požar koji je sravnio Rim sa zemljom. Hrišćani su bili prvi na koje se
sumnjalo u bilo kojem zločinu zbog toga, što se nisu pokoravali
67
rimskom zakonu, koji je zahtevao da građani "nemaju drugog boga
iznad Cezara". Međutim, hrišćani su imali Boga iznad Cezara: Isusa
Hrista i odbijali su da prinose žrtve pred carevim kipovima. Nisu slavili
ni jedno pagansko božanstvo, niti idole koje se moglo videti svugde po
Rimu. Da ironija bude veća, njihova "čudna" verovanja donela su im
naziv ateista jer nisu, kao solidni građani, verovali u bogove.
Iako je bio jevrejin, Pavle je bio rođen kao rimski građanin. Poznavao
je rimski zakon i probleme na koje će hrišćani naići živeći pod rimskom
vlašću. Zato je i imao razloga da kaže nekoliko reči o hrišćanskoj
koncepciji građanskog života.
Pre svega, Pavle nije želeo da se hrišćane proglasi buntovnicima, kao
što je to bio slučaj sa Jevrejima. Palestina je zasigurno predstavljala
najveći rimski problem, jer niko od Jevreja nije bio zadovoljan rimskom
upravom. Čak je postojala i grupa fanatičnih jevrejskih gerilaca zvanih
"zeloti", za koje se govorilo da neprestano vrše nasilja. Zeloti, ne samo
da su ubijali i Rimljane kad god su to mogli, nego su čak palili polja sa
letinom i domove onih Jevreja koji su plaćali porez rimskoj vlasti. Pavle
nije hteo imati nikakve veze s tim jevrejskim pobunama, jer bi to bilo
direktno protivrečenje s hrišćanskom verom i etikom. Kako bi hrišćanin
mogao svedočiti za svoju ljubav prema Hristu ubijajući nekoga?
Pavle je imao još nekoliko razloga za svoja učenja o poslušnosti
državnoj vlasti. A ta učenja se još i danas mogu isto tako dobro
upotrebiti kao i u rimska vremena. Na primer, Pavle je znao da se niko
ne može potpuno izdvojiti iz svoje zajednice. Pripadništvo nekom
društvu donosi i odgovornost i privilegije. Čovek ima dužnosti prema
državi koliko i prema crkvi, pa čak i ako se ne slaže s onim šta vlasti
zastupaju ili čine. Razglabanja o vlasti − koje vrste, koliko mnogo,
koliko malo − vodila su se od početka sveta. Međutim, nema mnogo
sumnje o nephodnosti vlasti. Bez organizacije i zaštite države, svi
bismo bili prisiljeni da živimo po zakonu džungle, gde bi preživeli samo
snažni ili zli.
68
Šta više, država osigurava službe i pomoć, koje pojedinac sam nikada
ne bi mogao osigurati: vodovod, struja, kanalizacija, sudovi, škole. Niko
nije slobodan uzeti od države sve što može, a ne uzvratiti saradnjom i
odanošću.
Ali možda je glavni razlog da Pavle savetuje podržavanje rimske vlasti
taj što je video Rim kao Božje oruđe za održavanje kakve−takve
ravnoteže u, inače beznadnoj situaciji.
Pavle je verovao da se Pax Romana (rimski mir koji je vladao u to
vreme) može iskoristiti za širenje Evanđelja. Sve dok je postojao mir,
makar i nasilno sprovođen, Pavle je video veliku mogućnost za širenje
Evanđelja. Znao to Rim ili ne, on je Pavlu pomagao u njegovom
misionarskom radu. I iz tog će razloga mudri hrišćanin uvek pomagati,
a ne odmagati, državu.
Pavle govori o tome kakav građanin treba biti: da poštuje zakone svoje
zemlje, sarađuje s policijom (ako je čovek nevin zašto bi se morao
plašiti?), da se pridržava zakona kako ne bi bio kažnjen, da plaća
poreze i ostale obaveze, poštuje vlast, visoke službenike.
Primećujete li kako u 8. stihu Pavle čini jedan od svojih tipičnih
neprimetnih prelaza na polje teologije. "Nikome ništa ne dugujte, osim
da jedni druge ljubite." Kakav čudan skok misli, od prozaičnih
policajaca, poreza i poštovanja vlasti, na dug ljubavi. Šta on želi reći?
Jednostavno ovo. Platite svoje dugove − novac koji dugujete trgovcu,
zajmove, otplatu za kola. Pokorite se vlasti ma gde se s njom susreli: u
školskim hodnicima, na ulicama grada, na radnom mestu.
Podmazujete točkove društvene pravde. Pomozite društvu da
napreduje što je bolje moguće. Ne povređujete i ne osporavajte prava
drugih. Ali, ukoliko zaista želite poriv i snagu da budete dobar
građanin, nikada nemojte prestati plaćati dug ljubavi svim ljudima. A
šta je to dug ljubavi? To je voleti bližnjeg kao samoga sebe. Ako držite
69
ovu zapovest, ovaj zakon, vi automatski ispunjavate sve ostale
zapovesti i zakone. Ukoliko zaista želite ispunjavati zakon ljubavi, onda
je on jedini zakon koji vam je potreban. Tada civilni zakoni više ne
predstavljaju zakon, niti razlog protestovanju. Civilni zakoni su samo
putokazi koji vam pomažu da dođete do svog cilja: da volite druge kao
samoga sebe i time ispunite sve Božje zahteve.
Većina zakona, bilo biblijskih, civilnih ili onih ustanovljenih unutar
porodice, spadaju u grupu zakona koji nešto zabranjuju. Zakoni i
pravila − u porodici, školi, na poslu, u gradovima i državama −
ustanovljeni su da bi se zaštitila nečija prava. Zakoni i pravila su
neophodni za funkcionisanje društva sastavljenog od ljudi koji su pod
sveopštim prokletstvom greha.
Jedini zakon koji nam je potreban je ljubav. Međutim, samo mu se mali
broj nas pokušava ili želi potčiniti.
U Rimljanima 13. poglavlju, Pavle govori da hrišćani imaju jasno
određene odgovornosti, kao i velike prednosti na polju dobrog
građanskog života. Prva pitanja hrišćanina−građanina nisu: "Koja su
moja prava? Postupa li se sa mnom pravedno?", nego, pre svega:
"Živim li po zakonu ljubavi?"
Ukoliko nastojite živeti po zakonu ljubavi, automatski ćete izbeći niz
zabrana, koje su neophodne da bi svi mogli živeti u pravdi.
Potčinjavanje zakonu ljubavi baca potpuno drugačije svetlo na problem
dobrog života. Vi poštujete institucionalna pravila i odredbe, ne zato što
prvenstveno želite izbeći nevolje, već zato što svima želite dobro. Vi ne
kršite saobraćajna pravila, da bi ste izbegli zatvor ili kaznu, nego zato
što cenite živote i imovinu drugih. Vi plaćate poreze i dažbine, ne zato
što se plašite poreske inspekcije, nego zato što imate poverenje u
vladu i želite finansirati njene delatnosti.
Mogućnosti primene zakona ljubavi su velike. Hrišćanin koji živi po
70
zakonu ljubavi, ne krade i ne vara. On ne ubija i ne osakaćuje svoje
neprijatelje, nego ih pokušava pretvoriti u prijatelje.
Za hrišćanina koji živi po zakonu ljubavi, vlast ne predstavlja pretnju,
niti on u nesavršenostima, pa čak i velikim greškama vlade, vidi razlog
za pobunu ili demonstracije. Hrišćanin nije sporedna ličnost u društvu.
On bi zapravo trebao biti u vatri bitke za pravdu, moral i ljudska prava.
Ali, hrišćanin deluje iz drugačijih motiva, nego li ostali ljudi. On traži
pravdu za sve, ali pravda je, pre svega, negativan pojam baziran na
izbegavanju ili sprečavanju nanošenja zla drugima. Zakon ljubavi
zadire dalje od pravde. On traži da se drugima čini dobro. I to je jedini
zakon koji je potreban hrišćaninu.
Postoje i drugi razlozi za dobar građanski život. Pavle završava u
Rimljanima 13. podstičući hrišćane na hitno delovanje.
11
I na ovo treba da pazite znajući svoje vreme, da je već došao čas da
se probudite od sna; jer sad nam je spasenje bliže nego onoga dana
kad smo poverovali. 12 Noć je odmakla, a dan se približio. Odbacimo
stoga mračna dela i uzmimo na sebe svetlo oružje. 13 Živimo pristojno
− kao po danu, ne u pirovanjima i pijankama, ne u bludu i
raskalašnosti, ne u svađi i zavisti; 14 nego uzmite na sebe Gospoda
Isusa Hrista, i ne starajte se za telo − kako ćete zadovoljiti požude.
71
XII. IGRA KOJU HRISCANI TAKO DOBRO IGRAJU
XII. IGRA KOJU HRIŠĆANI
TAKO DOBRO IGRAJU
"On je u redu, ali... Pa, mislim da ti novi planovi imaju nekog smisla,
ali... Znam da ne bih trebao suditi, ali svaka devojka koja...
Pretpostavljam da ne bih trebao ovo reći; međutim, moja je dužnost da
prijavim da... Pa, oni sigurno imaju pravo na svoje mišljenje, ali teško je
razumeti kako su mogli takvo nešto izvući iz Biblije..."
Zvuči vam poznato? Ovo su bili navodi iz dobro poznate igre koja se
zove "procenjivanje". Sinonimi za nju su "kritikovanje" i "klevetanje". U
svojoj najotrovnijoj formi, ova igra može preći u najobičnije opravdanje.
Ta je igra veličanstvena. Lako ju je naučiti, a omili vam toliko da biste
je stalno igrali. Broj igrača nije ograničen, pa najčešće, do izvesnih
granica, svi igramo. Kako Pavle kaže, i hrišćani dobro igraju ovu igru...
PROČITAJ: Rimljanima 14:1−12
1
Prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima. 2
Jedan veruje da sme sve jesti, a onaj slabi jede samo povrće. 3 Koji
jede neka ne nipodaštava onoga što ne jede, a koji ne jede neka ne
osuđuje onoga što jede, jer ga je Bog primio. 4 Ko si ti što sudiš tuđem
sluzi? On stoji ili pada svome gospodaru; biće ipak postavljen, jer
Gospod može da ga postavi. 5 Jedan razlikuje dan od dana, a drugi
smatra da su svi dani jednaki; neka je samo svaki potpuno uveren u
svoje mišljenje. 6 Ko polaže na izvestan dan, čini to Gospodu, a ko
jede Gospodu na slavu jede, jer Bogu zahvaljuje; i koji ne jede
Gospodu za ljubav ne jede, te i on zahvaljuje Bogu. 7 Niko od nas ne
živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. 8 Jer ako živimo −
Gospodu živimo, ako pak umiremo − Gospodu umiremo. Stoga, bilo da
72
živimo, bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu. 9 Hristos je, naime,
zato umro i oživeo − da bi bio Gospod mrtvima i živima. 10 A što ti
osuđuješ svoga brata? ili što ti nipodaštavaš svoga brata? Znaj da
ćemo svi izići pred sud Božiji. 11 Jer je napisano: "Tako mi života,
govori Gospod, meni će se prikloniti svako koleno, i svaki jezik
ispovediće Boga". 12 Znači, da će svako od nas za sebe odgovarati
Bogu.
Tabu ili ne?
Nema sumnje da su hrišćani u Rimu bili šarolika grupa. Njihovo
poreklo je bilo vrlo različito − od poganskog bezboštva do judaizma. Bili
su pod uticajem bezbrojnih poganskih običaja i postupaka stalno se
pitajući šta bi hrišćani trebali učiniti u vezi s ovim ili s onim.
Pavle nije pokušao "pomoći" ovim hrišćanima u njihovim dilemama
šaljući im detaljan spisak onoga šta smeju, a šta ne smeju činiti.
Umesto toga, upoznao ih je s osnovnim principima hrišćanskog
ponašanja i morala.
Na primer, Pavle u svom pismu govori o jednom problemu koji nam
danas izgleda čudan; a koji je bio vrlo stvaran za rimske hrišćane. Neki
su vernici imali svoje ideje o "čistoj hrani" i suzdržavali su se od jedenja
mesa bilo koje vrste. Ovi su vegeterijanci popreko gledali na one
hrišćane koji su, bez imalo griže savesti, uživali u pečenju i odrescima.
U nekim je drugim slučajevima vrsta mesa predstavljala problem. Na
primer, jedenje svinjetine je skandaliziralo hrišćane obraćene iz
jevrejstva. Bio je tu još jedan delikatan problem: da li je ispravno da
hrišćanin kupuje, poslužuje ili jede meso životinja žrtvovanih
poganskim idolima? Ovo se "pogansko" meso, svakodnevno prodavalo
po veoma povoljnoj ceni, a bilo je dobro u pogledu kvaliteta i ukusa
(samo su najbolje životinje bile žrtvovane).
73
Neki su hrišćani bez griže savesti, kupovali i jeli meso životinja
žrtvovanih idolima. Za njih su idoli bili samo izrezbareni komad drveta
ili kamena. Meso je bilo nepromenjeno i savršeno dobro za jelo.
Međutim, drugi su hrišćani bili užasnuti. Za njih je to meso bilo:
"duhovno zagađeno", deo bezboštva i potpuno nepodesno za trpezu
jednog hrišćanina.
"Jesti ili ne jesti meso" je pitanje koje je predstavljalo nemali problem
za crkvu u Rimu. Neki su čak hrišćani, protivnici mesa, sumnjali u
spasenje ove neobazrive braće u Hristu.
Postojali su i drugi problemi. Na primer, pitanje dana. Neki su hrišćani
mislili da bi Boga trebalo slaviti na već ustaljene religijske praznike.
Neki su drugi iskreni vernici isticali da je svaki dan namenjen slavljenju
Boga, stoga zašto uzimati neke dane kao važnije od drugih.
Tako je to bilo i tako je još uvek. Neslaganja su različita, ali su
posledice iste. Mi hrišćani ne gledamo "licem u lice" (1. Kor. 13), zato
osuđujemo jedni druge. Mi procenjujemo, kritikujemo, a sve to na vrlo
"duhovan" način, naravno. To je jedan od oblika igre koja se zove
"pomoći drugima da budu što duhovniji (poput nas)".
Primer:
− "Ispravi me ako nisam u pravu, Dragane, ali čini li ti se
da previše novca trošiš na kola?"
− "Ne".
− "Ne!?" Zar ne misliš da bi se taj novac mogao bolje upotrebiti?
Recimo, ako bi se poklonio nekoj dobrotvornoj organizaciji?"
Pavlov savet, u vezi ovakve vrste zabave i igre, je kratak. Ne činite to.
Njegova je logika jednostavna: nemojte kritikovati tuđeg slugu. Svaki
74
hrišćanin je sluga Božji. "Ko si ti da sudiš tuđem sluzi?"
Ovaj savet je dobar, ali problem još uvek postoji. Kako primeniti ovo
Pavlovo pravilo u datoj situaciji? Da li je potrebno da budete tolerantni i
da dopustite da vam svako sedi na glavi?
Ako shvatate na šta to Pavle cilja u ovom odlomku, onda će vam to biti
od velike pomoći. On ne kaže da hrišćani mogu imati dijametralno
suprotna mišljenja u doktrinalnim pitanjima kao što su greh, Hristovo
božanstvo ili spasenje. Pavle govori o diskutabilnim problemima, to jest
problemima u kojima su dve tačke gledišta zasigurno vredne i korisne.
Po njegovom mišljenju, u ovu kategoriju spadaju diskusije o mesu i
svetim danima. I tako, umesto da kaže ko je u pravu, Pavle uvodi
osnovni princip: postoje mnogi problemi u životu čije razrešenje nije
crno ili belo. Hrišćanin mora ispitati svoju savest i videti šta zaista
oseća i šta veruje. "Samo neka je svako uveren u svoje mišljenje."
Druga važna stvar je problem "slabijeg brata", kojeg Pavle spominje u
prvom stihu. Neki hrišćani pokazuju tendenciju da neku od svoje braće
nazovu "slabima", zbog toga što oni krše neke njihove tabue. Govori li
Pavle o ovakvim slučajevima kada spominje "slaboga u veri"? U
četrnaestom poglavlju on jasno pokazuje da je na strani onih koji jedu
meso, makar to meso i bilo od životinja žrtvovanih idolima. Pavle kaže
da oni koji žive u slobodi i ne ustručavaju se prekršiti legalističke tabue,
nisu slabi. Legalisti su slabi, treba ih razumeti i prihvatiti.
Moramo naučiti sledeće dve lekcije:
1. Lako je naduvavati nevažna pitanja sve dok ne prerastu granice
normalnosti (do tog su zaključka, na svoju štetu, došle mnoge crkve).
Uporno naglašavanje nevažnih stvari skoro uvek vodi u propast.
2. Lako je osuđivati drugoga i nazvati ga "slabim" ili "plitkim", zato što
75
on ima neku svoju naviku ili ideju s kojom se vi ne slažete. Međutim, u
stvarnosti ste možda vi slabi jer živite legalistički (religiozno), umesto u
hrišćanskoj slobodi.
Pavle nam ne daje spisak onoga šta se sme ili ne sme činiti kada se
radi o diskutabilnim problemima, ali se vrlo određeno izražava o
osnovnim razlozima zbog kojih bi hrišćani trebali prestati negovati
svoje omiljene tabue, a počeli voleti i prihvatati jedni druge kao braću u
Hristu. "Jer, niko od nas sebi ne živi, niko sebi ne umire." Onoga
trenutka kada započnete kritikovati nekoga, izlažete se opasnosti da i
vi počinite isti greh koji je počinio i Adam: da poželite postati poput
Boga. Ali hrišćanin zna da on nije konačni autoritet. "Zaista, ako
živimo, Gospodu živimo, i ako umiremo, Gospodu umiremo. Živimo li,
dakle, ili umiremo − Gospodnji smo."
Ovde leži rešenje. Naš odnos s Hristom nam pomaže da shvatimo
zašto ne bismo smeli suditi druge. Ko je prvi u hrišćaninovom životu?
Ko je njegov gospodar? Tek kada hrišćanin nauči da je Hrist Gospodar
(Gospod), može slediti Njegovu zapovest: "...ljubite jedni druge kao što
sam ja vas ljubio" (Jovan 15:12).
A kako možete pokazati da ljubite drugoga, ako se ne slažete s njim?
U stvari, neslaganja su dobre prilike za pokazivanje hrišćanske ljubavi.
Hrist je uvek bio spreman s nekim razgovarati o njegovim idejama. Evo
nekih osnovnih pravila koja je Isus naučavao i primenjivao. Ako ih
isprobate, pomoći će vam da naučite komunicirati s ljudima umesto da
se igrate igre kritikovanja.
1. Budite iskreni. Drugim rečima, budite zaista pošteni i otvoreni
prema drugima. Pokušajte koji put skinuti taj tako važan rekvizit
hrišćanskih igara: masku duhovnosti. Iza maske često dolaze ovakve
rečenice i fraze:
"Da, uz Božju pomoć, nadam se..."
76
"Jednostavno to nisam mogao uraditi..."
"Pre nego što išta krenem da uradim, moraću mnogo da se molim..."
Naravno, sve maske nisu maske duhovnosti. Postoji maska "sa
ukusom meda", koja je ustvari otrovna; zatim maska "pouzdanja u
sebe"; pa maska "ne pouzdajem se u jadnog sebe"; i vrlo poznata
maska "jedno znam − ja sam u redu".
Kako dolazi uopšte do toga da počinjemo skidanje maski, koje
nosimo? Odgovor leži u odnosu sa Hristom − u stvarnom (ne
maskiranom) odnosu. Dok malo izgrađujemo ovaj odnos na iskrenoj
veri, koja otvoreno traži Božju volju, maska (ili maske), koja nam je
potrebna kao "mera zaštite u društvu (pred ljudima)", postaje manje
važnom. Umesto da nama vlada duh straha, mi učimo kako da
postanemo mudri i snažni, da volimo ljude i uživamo u njihovom
društvu (2. Tim. 1:7).
Na ovakav način možete biti iskreni, a u isto vreme u vama deluje
Hristov Duh i pomaže vam da vaše poštenje i otvorenost bude osetljiva
i umerena (izbalansiranost).
Osetljivost i umerenost su veoma važne za iskrenost. Biti iskren ne
znači biti netaktično otvoren ili tvrdoglavo biti pošten. Tako obično
počinju kritike, osuđivanja i svađe. (Jer ste vi samo nekome rekli
istinu...) Da parafraziramo stari kliše: "Poštenje vođeno i ojačano
Duhom Svetim najbolje je načelo u životu", ili, kako je to rekao Hrist:
"Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogo roda." (Jov. 15:5)
2. Prihvatite druge. Ljudi mnogo govore o "prihvatanju drugih". Na šta
to oni misle? Da li je to nešto lako, kao i reći: "prihvatam ga, shvatam
te, ali ne mogu podneti tvoje stavove", (ili njegov ukus u odevanju ili
njegove prijatelje ili njegove navike).
77
Svi smo svesni sebe. Naš pojam o nama direktno je povezan s našim
osećanjima, delima i onim šta nam se sviđa a šta ne. Ako kritikujete
nečiji ukus ili ideje, bez obzira što vi mislili, u stvari, ustvari kritikujete
njega.
Pre nego što svoje oružje (svoje duhovno oružje) uperite prema nečijim
idejama, delima ili stavovima, postavite sebi nekoliko pitanja:
"Pokušavam li pomoći tom čoveku ili mu pokušavam nametnuti svoje
sisteme vrednosti? Da li ga cenim i volim onakvog kakav jeste ili ga
želim prekrojiti da bi se uklopio u moju ideju o tome šta je duhovno,
hvale vredno i dobro?"
Da li vam prihvaćanje drugih izgleda tako teško? I jeste teško. Ali to
pomaže hrišćaninu da se seti da ga je Bog prihvatio onakvog kakav
jeste. A onaj koji je rekao: "Dođite k meni...", rekao je i "ne sudite po
spoljašnosti, nego sudite sudom pravednim". (Jov. 7:24)
3. Imajte razumevanje. Prihvatanje drugih ne znači mnogo ako nije
povezano sa razumevanjem. Šta znači razumevanje? To ne znači
"znači nešto" o nekome, poznavati ga "u dušu" ili moći predvideti šta će
on učiniti. Ovakvo "razumevanje" znači: "Znam šta sa tobom nije u
redu". Ovo nije stvarno razumevanje, nego procenjivanje (ista ona
hrišćanska igra o kojoj se govori u ovom poglavlju).
Možda je razumevanje najbolje opisao čovek koji je rekao da, kada bi
ga neko hteo razumeti "morao bi ući u moju kožu".
Ovakvo razumevanje − ući u tuđu kožu − naziva se empatijom. Kada
osećate empatiju, vi se misaono pokušavate preslikati u drugo biće,
odnosno, vi želite tačno videti kako njemu stvari izgledaju.
Empatija se iskazuje više izrazom i delima, nego rečima odobravanja.
Na primer, neka se neko ne slaže sa vama u objašnjavanju nekog
stiha ili doktrine u Bibliji, ili se ne slaže oko sitnice kao što je, ko će
78
govoriti na sledećem sastanku. Možete prići ovom neslaganju na jedan
od dva načina. "Nemaš pojma, dunsteru, bolje bi ti bilo da ćutiš",
možete to izreći rečju, delom ili grimasom. Ali isto tako možete pribeći
empatiji i iskreno reći: "Ne sviđa ti se ta ideja? Pa, čini mi se da
razumem šta želiš reći. Pokušajmo smisliti nešto drugo..."
Ovo nije neka magična formula. neki su ljudi toliko pristrani, prestrašeni
i nemoćni da prihvate druge da nisu u stanju prepoznati empatiju ma
koliko se mi trudili da je pokažemo. Međutim, stvar je u tome da, kada
nastojimo razumeti druge, postoji mnogo više šansi da ćemo doživeti
manje neslaganja, osuđivanja i kritikovanja. Ništa ne možemo izgubiti,
osim malo ponosa, straha i odbrambenog stava, i ostalih "njegovih"
karakteristika, koje nas čine više religioznima a manje hrišćanima.
Budite iskreni. Prihvatajte druge. Imajte razumevanja. Po tim je trima
jednostavnim pravilima živeo i delovao Onaj koji će nam svima suditi
jednoga dana. Najbolji lek protiv kritikovanja i osuđivanja drugih je
sećati se da ćemo "svi stati pred Sud Božji... svako će, dakle, od nas
za sebe morati položiti račun Bogu."
79
XIII. STEPENICA ILI KAMEN SPOTICANJA
XIII. STEPENICA ILI
KAMEN SPOTICANJA
Stepenica? Kamen spoticanja? Kakav je sada religijski žargon? Pa, u
stvari, to i nije žargon. Izraz "kamen spoticanja" je dobar stari biblijski
izraz, a u Vebsterovom se rečniku nalazi ovako definisan: "Bilo kakav
uzrok spoticanja, zbunjenost ili greške, bilo kakva prepreka ili kočnica
napretku". Pavle govori nekoliko reči o tome šta znači biti prepreka
napretku − naročito napretku hrišćanskog razvoja drugih ljudi. Njegovo
je rešenje da čovek postane "stepenica", to jest, da bude voljan da se
po njemu "hoda", a sve zbog Hristove ljubavi. Nosi li time Pavle ideju
hrišćanske ljubavi dalje od "dve milje" (Mat. 5:41). Zaključite sami...
PROČITAJ: Rimljanima 14:13−15:6
13
Stoga, ne osuđujmo više jedan drugoga, nego radije smatrajte da je
pravo − ne postavljati bratu spoticanja ili sablazni. 14 Znam i uveren
sam u Gospodu Isusu da ništa samo po sebi nije pogano; samo
onome, koji smatra da je nešto pogano, njemu je pogano. 15 Jer ako je
tvoj brat žalostan zbog jela, to znači da ti već ne postupaš po ljubavi.
Nemoj da upropašćuješ svojim jelom onoga za koga je Hristos umro. 16
Ne dozvolite, dakle, da se huli na vaše dobro. 17 Jer carstvo Božije se
ne sastoji u jelu i piću, nego u pravednosti, i miru, i radosti u Duhu
Svetome. 18 Ko, naime, ovim služi Hristu, taj je Bogu ugodan a ljudima
izvrstan. 19 Starajmo se stoga za ono što stvara mir i doprinosi
uzajamnom nazidanju. 20 Nemoj da rušiš Božije delo − zbog jela. Sve
je čisto, ali je zlo za čoveka koji jede sa spoticanjem. 21 Dobro je ne
jesti mesa, i ne piti vina, i ne činiti ono na šta se tvoj brat spotiče [ili
sablažnjava, ili slab biva]. 22 Veru, koju imaš, imaj za sebe pred
Bogom. Blažen je ko ne osuđuje samoga sebe za ono što smatra da je
80
dobro. 23 Ko se, naprotiv, koleba, navlači na sebe osudu − ako jede, jer
to ne čini po veri. A sve što ne potiče od vere − greh je.
15 1 Mi pak jaki dužni smo da snosimo slabosti slabih, a ne da se
ponašamo kako se nama dopada. 2 Svaki od nas neka se trudi da
bližnjeg zadovolji − na dobro i za nazidanje. 3 Jer ni Hristos nije ugađao
samom sebi, nego kao što je napisano: "Pogrde onih, koji tebe grde,
padoše na me". 4 Sve, naime, što je unapred napisano, napisano je
nama za pouku, da strpljivošću i utehom Pisma imamo nadu. 5 A Bog,
tvorac strpljivosti i utehe, neka vam da da među sobom složno mislite
po volji Isusa Hrista, 6 da jednodušno jednim ustima slavite Boga i Oca
Gospoda našega Isusa Hrista.
Nije važno ono šta vi znate
U prvoj polovini 14. glave, Pavle govori da ne smemo kritikovati ili
osuđivati druge ljude, a naročito ne druge hrišćane. U problematičnim
situacijama svaki je hrišćanin slobodan da učini ono za šta po svojoj
savesti misli da je ispravno. Ni jedan hrišćanin ne sme osuđivati druge
hrišćane, jer će Bog biti konačni sudija svima.
Međutim, da se njegovi slušaoci ne bi suviše napili opojnog vina
slobode, Pavle okreće drugu stranu medalje i uvodi jednu
rastrežnjujuću misao. Sloboda da se sledi vlastito uverenje mora
ličnom odgovornošću biti tako uravnotežena da se može činiti najbolje
za braću u Hristu.
Ne radi se o pitanju: "Mogu li se osećati slobodnim da učinim ovo ili
ono?" Nego: "Kako mogu zadovoljiti svoju odgovornost u pomaganju
da žive i rastu u hrišćanskom životu?"
Hrišćanin mora živeti tako da ne dovede svog brata u situaciju da se
81
spotakne, a ovo u sebe uključuje i problem u vezi s onima koji jedu
meso i vegetarijancima, a o kojem govori Pavle u Rim. 14. Pavle, koji
je zaista bio na strani onih koji jedu meso, sada kaže da je čovek, iako
slobodan da jede meso, ukoliko mu to njegova savest dozvoljava, ne
sme živeti ne brinući se za ljude čija bi savest mogla biti povređena
zato što on jede meso. Pavle ne želi zloupotrebiti slobodu savesti ako
bi to, u bilo kojem slučaju, moglo uticati na nekog da učini nešto za što
inače misli da nije dobro i što bi moglo povrediti njegov osećaj bliskosti
i slaganja sa Hristom.
Kako taj princip primeniti danas? Danas se hrišćani slažu u pogledu
mesa, naročito onog žrtvovanog idolima. Međutim, hrišćani se ne slažu
oko mnogo stvari od kupanja na mešovitim plažama (tj. muškaraca i
žena), do vrste odeće, kozmetike − šminke, dužine kose, od onoga
kako se treba ponašati u nedelju na bogosluženju, do onoga šta je
ispravna (hrišćanska) zabava, do onoga koja pića su zabranjena, do
vrste posla (zaposlenja) koji se sme obavljati. Ono šta prihvata jedna
grupa, ne prihvata druga, čak i u istoj crkvi! Ne postoji sveopšti
odgovor na ove probleme. Međutim, postoji sveopšti princip o kojem
Pavle govori u poslednjih nekoliko glava poslanice Rimljanima − ljubav.
Pavle jasno kaže: Zaista, ako je radi hrane tvoj brat ražalošćen već nisi
na putu ljubavi. Ne upropašćuj tom svojom hranom onoga za koga je
Hrist umro!
Upropastiti onoga za koga je Hrist umro. To je već nešto drugo. Ako na
to pogledamo sa te strane, onda se više ne radi samo o neslaganju
dva gledišta. Pavle, u stvari, govori da ćete, makar vaše gledište može
biti savršeno ispravno, možda morati "izgubiti bitku" da biste dobili rat
protiv zla dok se borite za dobro drugih u Hristu.
Pavle, na različite načine, ističe problem iskušenja u hrišćanskom
služenju Boga: treba slaviti Boga a ne sebe. Da bi slavio Boga,
hrišćanin često mora odabrati između zadovoljavanja svojih želja i
82
služenja Hristu; odnosno, kao što Pavle kaže: "Ne razaraj delo Božje
poradi hrane!" (Ili bilo čega drugog). Nema ničega lošeg u mesu ili
nekim drugim stvarima, ali ima lošeg u tome da se učini nešto šta
može navesti nekoga da se spotakne i udalji od Hrista, umesto da mu
se približi.
Pavle to ukratko izražava ovako: "Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina i
ne uzimati ništa o šta se tvoj brat spotiče." On kaže da u mnogim
slučajevima ono šta vi znate nije važno; ono šta je važno je kako volite
i kako pomažete drugima da izgrade svoju veru.
"Sve je to u redu", reći ćete, "ali, da li je to tako nešto zaista važno za
mene danas? Niko me ne napada zbog onoga šta činim, mora biti da
sam ja izuzetak u pogledu tog kamena spoticanja, ili, pak, moramo
odbaciti svoju britvu, zato što ima hrišćana koji ne veruju u brijanje?"
Ne ispričavajte se. Pre svega, kada biste pokušali udovoljiti svim
hrišćanskim idejama tabua ili ne−tabua, bili biste na pravom putu za
ludnicu. U najboljem bi to slučaju bio religijom opterećen put prema
legalizmu, koji predstavlja baš ono protiv čega Pavle piše u svojoj
poslanici. Međutim, Pavle sugeriše da bi svaki hrišćanin trebao i želeo
činiti ono šta će pomoći drugim hrišćanima.
Sa druge strane, Pavle ne bace težište na "kako ne biti kamen
spoticanja", nego na "kako postati stepenicom": On na različite načine
kaže da je dobro ne biti "kamen spoticanja", ali je još bolje hteti biti
"stepenica". "Biti stepenica" znači aktivno tražiti načina da se pomogne
drugima da postanu bliži Hristu. (Sećate li se "duga ljubavi" iz 13.
glave? Nikad ga ne prestajete vraćati.) "Biti stepenica", znači da se po
vama gazi, što baš nije privlačna ideja, ali nije privlačno ni biti raspet
na gradskom đubrištu, dok vam cinici pokvareno dobacuju, a vojnici, a
vojnici kunu i bacaju kocku za vašu odeću.
U redu, recimo da vam je princip jasan, ali vi se još uvek pitate: "Kako
83
mogu biti stepenica, a ne i kamen spoticanja? Kako mogu znati ko se o
mene spotiče? Da li da izvršim anketu o svojoj navici da gledam
televiziju? Da li se za vreme molitve moram dići i priznati kako sam
potajno − "prerušen" otišao u bioskop da bih gledao neki film?
Mnogo korisnije bi bilo kada biste, pre svega, razmotrili svoje ideje o
iskrenosti, prihvatanju i razumevanju drugih. Uz to biste mogli pokušati
slušati − ne kroz ključaonicu ili prislušnih uređaja, nego u
svakodnevnim razgovorima, i to zaista slušati dok vam ljudi govore.
Slušanje je zaboravljena umetnost. Nedostatak slušanja nalazi se u
korenima bednog komuniciranja u svim područjima ljudske delatnosti
danas. Poslodavci i radnici ne slušaju jedni druge, baš kao ni roditelji i
deca. Izgleda kao da svi imaju uključene odašiljače (za odašiljanje
svojih mišljenja), a samo nekolicina nastoji pružiti priliku svojim
prijemnicima da bi čuli šta im to neko pokušava reći.
Na primer kada ste poslednji put bili u ovakvoj situaciji?
Obično je situacija jednostavna: dva čoveka razgovaraju. Jedan
pokušava objasniti drugome svoje gledište, svoje osećaje. Da li ga
druga osoba sluša? Ni slučajno! Ta druga osoba je prezauzeta
razmišljanjem o tome šta će ona sama reći. Mnoge verbalne razmene
među ljudima nisu razgovori već takmičenja u kojima pobeđuju
najglasniji, najpametniji ili najtvrdoglaviji "odašiljači".
Kakve veze ima slušanje sa nastojanjem da budemo "stepenica"? Pre
svega, možda vam ljudi tako šalju znakove o vašem ponašanju, koje,
međutim, vi ne čujete, jer ih ni ne pokušavate čuti. Komunikacija među
ljudima može često biti indirektna, neverbalna. Da bismo potpuno
shvatili poruku koji nam ljudi šalju, često moramo obratiti pažnju na to
KAKO oni nešto govore, isto kao i na to ŠTA govore. Možda imate
prijatelje kojima ZAISTA smeta neka vaša navika ili vaš stav, ali bi oni
radije umrli nego vam to otvoreno rekli. Umesto toga, oni samo ubace
84
neku usputnu primedbu li možda ništa ne kažu, ali im se sve može
pročitati na licu. (Ne samo da mnogi od nas ne slušaju druge, nego ih
čak i ne gledaju. Jeste li ikada promatrali dva čoveka kako razgovaraju,
a svaki se prema drugom odnosi kao da je ovaj od drveta? Oni gledaju
jedan preko drugoga, u pod, u plafon ili predmet na kojem rade ili o
kojem diskutuju, ali retko gledaju jedan u drugog.)
Da biste bili dobar slušatelj (i posmatrač), morate zauzeti stav
saosećanja i razumevanja. Morate želeti čuti drugu osobu pre nego što
ćete je zaista čuti. Slušanje je praktičan i potreban način da čovek
postane "stepenicom". (Neke je ljude vrlo teško slušati u bilo kojoj
situaciji). Ljudi su navikli da im se govori (ili da se o njima govori).
Međutim, uvek se prijatno iznenadimo kad neko hoće razgovarati sa
nama i čuti šta želimo reći i šta osećamo.
Pokušajte biti slušatelj. Solomun je bio u pravu: "Ko odgovara pre nego
čuje, tome je ludost i sramota... Mudar će slušati i više će znati." (Priče
18:13, 1:5)
Isto tako, istinskim slušanjem možemo sprovesti u delo ono šta piše u
1. Jovanovoj 3:18: "Dečice, ne volimo rečju ili samo jezikom, nego
delom i istinom." Ljubiti znači zauzeti Hristov stav prema drugima (Rim.
15:5). Kada čovek ima takav stav, onda je spreman žrtvovati se za
druge, spreman je da se po njemu gazi, a sve zato da bi poslužio i
pomogao drugima. Hristova ljubav nema drugog motiva osim dobrobiti
drugih ljudi; ona ništa ne očekuje za uzvrat; ona isključivo traži priliku
da da.
Hrišćansko služenje nije samo mehaničko ispunjavanje dužnosti. Ono
nije "zakonska obaveza" i ne čini se samo za "dobrobit zajednice".
Hrišćansko služenje − biti "stepenica", a ne "kamen spoticanja" − ima
najjači mogući motiv: proslaviti Boga. I kada hrišćanin zaista služi sa
ovim ciljem, onda se bezuslovno, brižno i sa ljubavlju okreće ljudima
oko sebe, jer − Bog je ljubav.
85
Sve ovo je najbolje iskazano u Rim. 15:5−7.
5
A Bog, tvorac strpljivosti i utehe, neka vam da da među sobom složno
mislite po volji Isusa Hrista, 6 da jednodušno jednim ustima slavite
Boga i Oca Gospoda našega Isusa Hrista. 7 Zato prihvatajte jedan
drugoga, kao što je i Hristos primio vas na slavu Božiju.
86
XIV. RAZDELITI ILI UMNOZITI
XIV. RAZDELITI ILI UMNOŽITI
Jedno od obeležja prvih hrišćana bila je ljubav. Celzus, anti−hrišćanski
rimski filozof iz drugog veka, morao je, iako ne s oduševljenjem,
priznati: "Gle, kako se ovi hrišćani međusobno vole." A danas... gle
kako mnogi hrišćani ostaju unutar svojih malih grupica, mnogo pričajući
o ljubavi, ali ne pokazujući mnogo jedinstva u svom životu. Da li su prvi
hrišćani bili duhovniji od današnjih vernika? Da li su posedovali neku
čudnu moć koja im je omogućavala da ustrajno i neprestano vole jedni
druge? Nikako. Ništa lakše nije bilo prvim hrišćanima da se
međusobno vole, nego što je nama. U stvari, njima je ponekad bilo i
teže. Na završetku svoje poslanice, Pavle daje savete o tome kako se
ujediniti oko Hrista. Te savete može upotrebiti svaki hrišćanin...
PROČITAJ: Rimljanima 15:7−33
7
Zato prihvatajte jedan drugoga, kao što je i Hristos primio vas na
slavu Božiju. 8 Kažem, naime, da je Hristos poslužio obrezanima za
istinu Božiju da utvrdi očevima dana obećanja, 9 a mnogobošci slave
Boga zbog njegovog milosrđa, kao što je napisano: "Zato ću te
ispovedati među mnogobošcima i pevaću imenu tvome". 10 I opet
govori: "Veselite se, mnogobošci, s njegovim narodom". 11 I opet:
"Hvalite Gospoda svi mnogobošci, i neka ga slave svi narodi". 12 I
Isaija opet govori: "Doći će izdanak iz korena Jesejeva, i onaj koji
ustaje da vlada nad mnogobošcima, u njega će se mnogobošci uzdati".
13
A Bog naše nade neka vas ispuni svakom radošću i mirom u veri, da
imate izobilnu nadu silom Duha Svetoga.
14
A ja sam, braćo moja, i sam uveren za vas, da ste i sami puni
dobrote, ispunjeni svakim znanjem, kadri i jedan drugoga umudriti. 15 A
87
delimično sam vam malo odlučnije pisao, želeći da vas podsetim po
blagodati koju mi je Bog dao, 16 da budem služitelj Hrista Isusa za
mnogobošce, koji vrši svetu službu evanđelja Božijeg, da mnogobošci
kao prinos budu ugodni, osvećeni Duhom Svetim. 17 Mogu, dakle, da
se hvalim u Hristu Isusu za sve što sam učinio služeći Bogu; 18 jer se
neću usuditi da kažem nešto što Hristos nije učinio preko mene, da bi
mnogobošce doveo do poslušnosti, rečju ili delom, 19 silom čudnih
znakova i čuda, silom Duha Svetoga, tako da sam od Jerusalima pa
naokolo sve do Ilirika ispunio evanđeljem o Hristu. 20 Ali sam pri tom
smatrao za čast da ne objavljujem evanđelje onde gde je Hristos već
poznat, da ne bih zidao pa tuđem temelju, 21 nego kako je napisano:
"Videće ga oni kojima o njemu nije ništa javljeno, i razumeće oni koji
nisu čuli".
22
Toga radi bio sam mnogo puta sprečen da dođem k vama. 23 A sad,
nemajući više polja rada u ovim krajevima, a od mnogo godina žudim
da dođem k vama, 24 kad pođem u Španiju; nadam se, naime, da ću
vas na prolasku videti i da ćete me vi otpratiti onamo kad se najpre vas
donekle nasitim. 25 Sada pak služeći svetima idem u Jerusalim. 26 Jer
Makedonija i Ahaja odlučiše da skupe neku zajedničku pomoć za
siromahe među svetima u Jerusalimu. 27 Oni su to odlučili, a i dužni su
im. Jer, kad su mnogobošci postali učesnici u njihovim duhovnim
dobrima, dužni su da im posluže i u njihovim telesnim potrebama. 28
Kad, dakle, svršim ovo i potvrdim im ovaj plod, poći ću preko vas u
Španiju. 29 A znam da ću dolazeći k vama doći s punim blagoslovom
Hristovim.
30
Molim vas uz to, braćo, u Gospodu našem Isusu Hristu i u ljubavi
Duha − da se borite sa mnom moleći se Bogu za mene, 31 da se
izbavim od nepokornih u Judeji i da moja služba za Jerusalim bude po
volji svetima, 32 te da vam po Božijoj volji s radošću dođem i odmorim
se s vama zajedno. 33 A Bog mira neka je sa svima vama. Amin.
88
Da li se bavite mogućnošću ili prošlošću?
Na prvi pogled, ovi stihovi mogu izgledati kao nabacane misli čoveka
koji se trudi da završi jedno vrlo dugo pismo. Međutim, u onome šta
Pavle piše, ipak ima praktičnih principa koji se mogu primeniti na
hrišćansko jedinstvo.
Pre svega, Pavle se nada čak i u "beznadnim" situacijama. On još
jednom spominje problem "građanskog prava" rane crkve: Jevrejin
nasuprot mnogobošcu. Jevrejski su vernici verovali da u sebi imaju nit
kojom su direktno povezani sa Bogom. Oni su, napokon bili Avramovi
potomci; pripadnici naroda kojeg je Bog izabrao da bi se proslavilo
Njegovo ime i sačuvala Njegova Reč. Mnogi su Jevreji postali hrišćani
u prvim godinama crkve i pokazivali su ne malo ogorčenje i prezir
prema mnogobožačkim narodima koji su sada isto tako verovali u
Hrista i želeli živeti u hrišćanskoj zajednici.
Neki gorljivi Jevreji su pokušavali naterati mnogobošce da prođu kroz
"inicijacijske obrede" poput obrezanja, pre nego što im je bio dozvoljen
pristup u Crkvu. Bilo je teško za Jevreje, odrasle u tradiciji, zakonu i
religiji, da prihvate ideju da je Evanđelje donelo besplatno spasenje
svih ljudi isključivo na temelju poslušne vere. Mnogi jevrejski hrišćani
nisu bili potpuno prihvatili, odnosno razumeli, ideju milosti − Božju
ljubav i naklonost. Oni su više voleli zadržati hrišćanstvo unutar
religijskih okvira, punih obreda i pravila.
Mnogobošci su, međutim, imali vrlo malo religijske tradicije i
obrazovanja. Izašli su iz mnogoboštva radosno prihvatajući ideju da
kroz Hrista mogu spoznati oproštenje greha i imati spasenje. Oni nisu
mogli razumeti zašto su se Jevreji toliko prepirali i prezirali ih zbog
njihovog nedostatka religijske tradicije i prakse. Bilo je mnogo
nesporazuma i nesloge zbog ovog temeljnog problema Jevreja i
mnogobožaca u istoj hrišćanskoj zajednici. Ove su unutrašnje
razmirice zacelo predstavljale najveću opasnost s kojom se hrišćanska
89
crkva suočila u svojim prvim godinama, a Pavle je to znao. Ovaj
problem je bio razlog zbog kojeg on piše poslanicu Rimljanima i
Galatima, au kojima objašnjava zašto je potrebno da se hrišćani
ujedine oko ideje spasenja po veri u Hrista.
Pavle se sukobljavao sa mnogim problemima kako bi hrišćane okupio
oko Hrista. Pa ipak ga problemi nisu pokolebali. Ključ za razumevanje
njegovog stava nalazi se u Rim. 15:13. Ako je Pavle mogao moliti
Boga za mir, sreću i nadu za druge, onda znači da je sve to i sam
iskusio. A iskusio je to zato što je verovao u Boga. Iskusio je nadu i
unutrašnji mir, jer je dopustio da snaga Duha Svetoga deluje u njemu i
kroz njega − što je još jedna razlika između biti religiozan i biti
hrišćanin. Pavle je, na kraju, bio i taktičan. Potrebno je čitati i između
redova. Pavle kaže da zna da ne mora pisati rimskim vernicima o
osnovnim stvarima kao što su ljubav i slavljenje Boga u zajedništvu.
On im ne prigovara, ne grdi ih i nije sarkastičan. On više voli "pozitivno
misliti" i tražiti dobru stranu stvari u svakoj situaciji. Njega mnogo više
interesuje šta bi čovek mogao biti, od onoga šta je čovek nekad bio.
Evo još jedne ključne tačke. Razmislite o njoj. Vidite li druge ljude u
procesu poboljšanja ili ih vidite još uvek vezane njihovom prošlošću −
šta su (ili nisu) učinili ili rekli (naročito vama)? Da to jasnije kažemo, da
li ste neprestano na koga kivni − u porodici, školi ili na poslu? Lako je
klasifikovati druge. Možete ih smestiti u male kutije sa natpisima:
"nepouzdan", "glupak", "ogovarač", "nepoštenjak", "lažov", itd. Ali to je
put religije, put krutih pravila, ideja i stavova.
Hrišćanstvo se, međutim, bavi mogućnošću, onime šta čovek može
postati, a ne samo onim šta jeste. I to je bit Evanđelja. Da se Bog
prema nama ponašao isključivo na temelju naše prošlosti, nikada ne bi
bio poslao Hrista da umre za naše grehe. Međutim, Bog nas je voleo.
U nama je video vredne osobe, ono što možemo postati. Oprostio je
neprestano oprašta, uvek imajući u vidu ono šta možemo postati,
ukoliko prihvatimo mogućnost koju imamo u Hristu.
90
Pavle pokazuje ljubav time što prihvata odgovornost. Želi otići u
Španiju sa namerom da osvoji još više područja za Evanđelje. Od
Rima namerava stvoriti odskočnu dasku za širenje misionarskih
aktivnosti na zapadu. Međutim, tu je ono nadasve rutinsko, ali bitno
pitanje dobijanja novca za hrišćane u Jerusalimu. Taj novac nije bio
neka nagrada, koju su vernici iz Jerusalima dobili na nekom
takmičenju, već nešto šta su oni očajnički trebali za siromašne. U
gradu poput Jerusalima, mnoštvo zaposlenih je zasigurno bilo
povezano sa jevrejskom hramom i potrebama te ogromne građevine.
Međutim, hram su nadgledali i vodili saduceji, sekta jevrejskih vođa koji
nisu verovali u uskrsnuće i koji su bili zakleti neprijatelji Hrista i
hrišćanstva. Verovatno se često događalo da su mrzili hrišćanstvo,
Pavle se izlagao velikoj opasnosti odlazeći u Jerusalim. Kad se radilo o
Jevrejima − predstavnicima "religije starog vremena" − Pavle je bio
neprijatelj broj jedan. Tražili su ga svuda, a naročito u Jerusalimu.
Jevreji su ga nekoliko puta pokušali ubiti (Dela 14:5, 18:12), a sada je
on planirao otići ravno u osinje gnezdo kako bi hrišćanima isporučio
pomoć!
Pavle je lako mogao izbeći opasnost poslavši u Jerusalim nekog
drugog, a sam otići u Rim ili Španiju. Međutim, Pavle nije samo
propovedao hrišćansku ljubav i jedinstvo, on ih je i živeo. Pavlov Bog je
rekao: "Nema veće ljubavi od ove: položiti život svoj za prijatelje." (Jov.
15:13) I, zbog svoje želje da pomogne siromašnima u Jerusalimu,
Pavle će kasnije izgubiti svoj život. On je bio živi primer onoga što
znači pretvoriti hrišćanske reči u hrišćanska dela.
Zar se hrišćansko jedinstvo, poverenje, uzajamna ljubav i razumevanje
zaista ne temelje na ovom principu dela, a ne samo rečima? Šta bi se
dogodilo kad bi svi hrišćani počeli delovati prema svojim rečima?
Pavle nije bio jedini hrišćanin koji je činio prema svojim rečima i
mukotrpno radio na jedinstvu vernika u Evanđelju. Bilo je na stotine i
hiljade ljudi sličnih njemu, od kojih se nekolicina spominje na kraju
91
njegove poslanice. Možda nam to može pomoći da se suprostavimo
frustracijama XX. veka. U 16. poglavlju postoji jedna zanimljiva nit.
Pokušajte je otkriti i slediti...
PROČITAJ: Rimljanima 16:1−23
1
Preporučujem vam našu sestru Fivu, koja je u službi crkve u Kenhreji,
da je primite u Gospodu − kako to priliči svetima i da joj pomognete u
svakoj stvari koju od vas zatreba; jer je i ona postala zaštitnica
mnogima pa i meni samom.
2
3
Pozdravite Prisku i Akilu, moje saradnike u Hristu Isusu, 4 koji su
svoje vratove položili za moj život, kojima ne zahvaljujem samo ja nego
i sve crkve iz mnogobožaca, 5 − i crkvu u njihovom domu. Pozdravite
mog dragog Epeneta, koji je prvenac iz Azije za Hrista. 6 Pozdravite
Mariju, koja je mnogo truda uložila za vas. 7 Pozdravite Andronika i
Junija, moje rođake i moje drugove u sužanjstvu, koji su znameniti
među apostolima, koji su i pre mene bili u Hristu. 8 Pozdravite moga u
Gospodu voljenoga Ampliata. 9 Pozdravite Urbana, našeg saradnika u
Hristu, i mog dragog Stahija. 10 Pozdravite Apela, u Hristu prekaljenog.
Pozdravite sve Aristovudove. 11 Pozdravite moga rođaka Irodiona.
Pozdravite domaće Narkisove koji su u Gospodu. 12 Pozdravite Trifenu
i Trifosu, koje se trude u Gospodu. Pozdravite dragu Persidu, koja se
mnogo trudila u Gospodu. 13 Pozdravite Rufa, izabranog u Gospodu, i
majku njegovu i moju. 14 Pozdravite Asinkrita, Flegonta, Ermiju,
Patrova, Erma, i braću koja su sa njima. 15 Pozdravite Filologa i Juliju,
Nireja i njegovu sestru, i Olimpa, i sve svete koji su sa njima. 16
Pozdravite jedan drugoga svetim celivom. Pozdravljaju vas sve crkve
Hristove.
17
Vas pak molim, braćo, da pazite na one koji stvaraju razdore i
sablazni protiv nauke koju ste vi naučili, i klonite se njih. 18 Jer takovi
ne služe Gospodu našem Hristu, nego svome trbuhu, pa lepim i
umilnim rečima zavode srca nezlobivih. 19 Vaša poslušnost, uostalom,
92
poznata je svima. Stoga se radujem za vas, ali hoću da budete mudri
za dobro, a bezazleni za zlo. 20 A Bog mira satrće brzo satanu pod
vašim nogama. Blagodat Gospoda našega Isusa sa vama! 21
Pozdravlja vas Timotej, moj saradnik, i Lukije, i Jason, i Sosipatar, moji
rođaci. 22 Pozdravljam vas u Gospodu ja, Tertije, koji napisah ovu
poslanicu. 23 Pozdravlja vas Gaj, domaćin moj i cele crkve. Pozdravlja
vas Erast, gradski blagajnik, i brat Kvart.
Kako biste sve ovo izrekli jednom rečenicom?
Dok čitate ovo poglavlje, čini vam se kao da ste provalili u nečiji pisaći
sto i listali po njegovim papirima i beleškama. Pavle piše svojim
prijateljima, a iza njegovih mnogih komentara, nalaze se nikada ne
zapisane drame, herojstva, žrtve. Bibliolozi su mnogo proučavali i
raspravljali o tome ko bi mogli biti ti ljudi, odakle su bili i šta se sa njima
kasnije dogodilo. Može nam koristiti zapažanje V. Barklaja (W. Barclay)
koji kaže da Pavle u ovim stihovima karakterizira mnoge od njih
jednom jedinom rečenicom. Ako bismo od nekog vašeg prijatelja ili
člana porodice zatražili da vas okarakterišu jednom jedinom
rečenicom, kako bi glasila ta rečenica?
93
XV. NIKAD NE GLEDAJTE UNATRAG
XV. NIKAD NE GLEDAJTE UNATRAG
Pavlov "priručnik" o tome kako biti hrišćanin a ne biti religiozan je pri
kraju.
Možete i ne morate se složiti s definicijama hrišćanskog i religijskog, ali
je činjenica da poslanica Rimljanima ističe da tu postoje sasvim
određene razlike.
Prema Vebsterovom rečniku, religija je sistem verovanja i štovanja
Boga...
Hrišćanstvo je, bez sumnje, to isto.
Prema Vebsterovom rečniku, religija je služenje i obožavanje Boga
izraženo kroz štovanje...
Hrišćanstvo jeste i to.
Prema Vebsterovom rečniku, religija je odanost, vernost, savestnost,
svest ili uverenje o postojanju vrhunskog bića koje pobuđuje
poštovanje, ljubav, zahvalnost, želju da mu se služi i da ga se sluša...
Hrišćanstvo jeste i to... ali i mnogo više od toga.
Hrišćanstvo poseduje snagu.
A ta snaga nije nešto što hrišćanin izvlači iz samoga sebe. On zna da
je istina ono što tvrdi Biblija: čovečje je srce varljivo, stalno se menja.
Hrišćaninova snaga dolazi od Boga koji je iznad njega. Religija stvara
94
"nekog" ili "nešto" i prekraja to na meru to na meru koja joj najbolje
odgovara. Religija proizvodi boga kojim se može tako rukovati i koji je
pogodan da ga se, između nedelje i nedelje, može smestiti u noćni
ormarić. Ali hrišćanstvo ne govori o takvom Bogu.
Hrišćanstvo govori o Bogu kojeg se ne može držati na dohvat ruke.
Hrišćanstvo kaže da je Bog došao k nama i da je učinio nešto za sav
ljudski rod: uklonio našu krivicu. Krivica je, pored smrti, najveći
čovekov neprijatelj. Krivica izjeda čoveka iznutra; ona je instiktivna
spoznaja o tome da vi niste baš ono šta biste hteli da svet veruje da
jeste i da zaista niste spremni stati pred pravednog i Svetog Boga.
Pretražite gomile knjiga o religiji, kultovima, sektama.
Ni jedna od njih uistinu ne tvrdi da poseduje odgovor na problem greha
i krivice. Mnoge religijske grupe objašnjavaju krivicu jednostavno
negirajući njeno postojanje. U vezi sa krivicom vi sami morate stvoriti
svoje vlastito mišljenje. Pre svega, morate razmotriti činjenice: istorija,
posebno istorija dva velika svetska rata i hladni rat, koji se manifestuje
međunarodnim igrama "žandara i lopova" ("dobrih i loših momaka"),
samo sa stvarnim oružjem. Ili − pogledajte svoje gradske novine.
Zločin (crne hronike) nije izašao iz mode. Ako se još uvek niste uverili
− budite iskreni prema sebi i obratite se vlastitom iskustvu, pogledajte
šta ste postigli u životu...
Sve nas uverava u to da u nama preovlađuje želja za afirmacijom. Svi
smo skloni samozavaravanju, sadizmu, i grubostima više nego što smo
toga i svesni.
Neko ubije ili izvrši samoubistvo. Neko rasparčava drogu ili,
jednostavno, prevari svog dobrog prijatelja. Zatečeni smo. Nismo niti
pomislili da bi osoba poput "tog−i−tog" bila sposobna za tako nešto.
Svi smo mi grešnici, lišeni slave Božje.
95
Hrišćanstvo se ozbiljno i iskreno bavi ovim osnovnim problemima:
krivicom i grehom. Ono kaže da je živi Bog ušao u istoriju. Biblija jasno
uči da je Bog postao telom i da je umro na krstu, ne kao neshvaćeni
putujući propovednik, nego kao uzvišena žrtva za otkupljenje od kazne
za sve grehe. Ali to još nije sve. Biblija tvrdi da je Hrist uskrsnuo od
mrtvih. Njegovi sledbenici nisu videli utvaru već uskrslo telo koje se
moglo i dodirnuti i koje je, čak, i jelo hranu.
Ili je sve ovo istina (a ne legenda) ili je hrišćanstvo istorijska prevara,
koja se čak ne može nazvati ni velikom religijom. Ali ako hrišćanstvo
nije ništa više od puke religije, onda nije vredno papira na kojem je
štampan Novi zavet.
Možda je najneobičnije od svega to, da nam je Bog svima dao slobodu
da se prema Njemu odnosimo po vlastitoj volji. Da, Bog je ušao u
istoriju, ali jedva da se može reći da se poslužio silom. Staja nije
uobičajno mesto za krunisanje, niti je krst mesto za oproštajni govor.
I tako, ako želite, možete hrišćanstvo svrstati u religije. Možete odbiti
da verujete u bilo koju od njegovih neverovatnih tvrdnji. Možete ga
svrstati među egzotične priče grčke mitologije. Možete ga poistovetiti
sa budističkim ili hinduističkim bekstvom od stvarnosti. Možete biti
"velikodušni" pa reći da je puno mudrosti taoizma i konfucijanizma.
Sasvim je sporedno na koji način ispoljavate vaše neverovanje.
Posledice su iste. Vi ostajete gospodarem svoje sudbine. Vi Boga
svodite na sebi ugodnu meru na nešto šta vam nikada ne postaje
neprijatno. Zapravo, vi štujete kopiju svog vlastitog boga − sebe
samog. U stvari, vi istinski Bogu kažete: "Ne treba mi tvoja pomoć." I
ne dobijate je.
Postoji i drugi način da se hrišćanstvo svede na religiju... iznutra.
Umesto da odbijete Evanđelje − vi ga prihvatate. "Spašeni ste".
Pripadate crkvi. Slavite Boga svake nedelje u zajednici sa
96
otkupljenima.
Ali uprkos vašim tvrdnjama o veri u Božju milost, vi mešate hrišćanstvo
sa religijom. Sve to uvijate u dohovnost, ali osećate da vaš odnos sa
Bogom još uvek zavisi od toga koliko poštujete određena pravila.
Ukratko rečeno, još uvek se radi o tome koliko postižete i dokle
dosežete.
Mnogi hrišćani gledaju na hrišćanski život kao što skakač s motkom
posmatra letvicu na visini od 6 metara. On trenira da bi bio u formi (to
jest, on se moli na unapred propisan način, uči na pamet "prave"
tekstove i citira ih u određenom trenutku.) Skakač neprestano
pokušava pronaći najelastičniju motku. (Takvi hrišćani uvek traže nove
autore, propovednike, duhovne velikane s kojima bi se mogli
poistovetiti i tako na sebe preneti malo njihove duhovnosti). I, naravno,
kao i svaki dobar skakač s motkom oni marljivo vežbaju (uvek su
prisutni na svim sastancima, nastojeći izgledati isto toliko duhovni
koliko i svi ostali). Ali skakač u sebi oseća da nikada ne može
preskočiti 6 metara. Ovakvi hrišćani još uvek izjednačuju svoje
hrišćanstvo sa pojmom "biti dobar" i osećaju da nikada neće biti
dovoljno dobri.
U izvesnom su smislu ovi hrišćani u pravu. Oni zaista nisu dovoljno
dobri i neće ni biti sve dok ne prestanu ići putem kojim su krenuli.
Vratimo se usporedbi sa skakačem: letvica, u stvari, nije na visini od 6
metara. Ona je na visini od 3 kilometra, a sve motke su obične
čačkalice. Biti hrišćanin ne znači uvek učiniti ono pravo. Biti hrišćanin
znači verovati i predati se Isusu Hristu.
Da, to ste već i ranije čuli. Ali da li ste to zaista razumeli, i o tome
razmislili? Setite se kako je Petar pokušao hodati po vodi (Matej
14:29−30). Sve je bilo u redu dok nije prestao gledati na Hrista, dok
nije pogledao unatrag i uplašio se veličine valova. Počeo je tonuti i
zapomagati: "Gospode, spasi me!" Ovo je savršena slika
97
svakodnevnog izbora kojeg moramo učiniti i čiji je rezultat ili da smo
hrišćani ili da smo religiozni. Možete živeti u veri, u ličnoj predanosti
Hristu ili se možete okrenuti natrag, zaboraviti ga... i potonuti.
Kao i inače u životu, situacija nije sasvim ili − ili. Mnogi od nas nikada
sasvim ne potonu, ali mi isto tako nikada nismo neprekidno na samoj
površini. Često prolazimo kroz život pužući − uspravimo se do kolena,
struka ili vrata, zavisno od okolnosti.
Drugim rečima, izgleda kao da su hrišćani neizlečivo religiozni,
neprestano u iskušenju da žive po pravilima i ulože malo više napora
kako bi stvari izgledale onako kako to oni žele.
Ali Bog ne želi takve hrišćane.
Saznanje da hrišćanstvo nije stanje savršenstva nam ne pomaže.
U poslanici Rimljanima, Pavle nas uči kako da nadvladamo greh, ali ne
i kako da budemo savršeni. Pavle je znao da biti hrišćanin nije
odredište. Hrišćanin nije "stigao", hrišćanstvo je put, način života,
proces sazrevanja.
Vratimo se na vrhunac Pavlove poslanice: 8. poglavlje. Hrišćanstvo se
ne može odvojiti od Hristove ljubavi. Hrišćanin može pobediti.
Hrišćanski je život delotvoran ako sledimo Duha Svetoga.
Ako želite zaključak o tome šta znači biti hrišćanin a ne biti religiozan,
setite se Rimljanima 8:5. "Da, oni koji žive po telu, teže za onim što je
telesno..."
Kada živite po Duhu, vi zadovoljavate i Boga i sebe, a to baš i nije uvek
lako. To ne ide samo od sebe. Hrišćanski život znači rast i promene.
To je često bolan proces, a svi i ne izrastu da tog nivoa. Ali kada
hrišćanin raste, napušta svoje detinjaste ideje o Bogu. Počinje se
98
nadati i verovati onako kako piše Pavle u završnim redovima poslanice
Rimljanima.
Hrišćanin se predaje svemogućem Bogu u veri i poslušnosti. Hrišćanin
je u dodiru s Bogom kroz Duha Svetoga koji živi u njemu. Hrišćanin
razgovara sa svojim Bogom.
Uvek možete videti poznaju li dvoje ljudi jedan drugoga − po tome da li
oni zaista komuniciraju. Tada među njima nema napetosti, krutosti,
dosad; nego poštovanje, poverenje, ljubav. Hrišćanin koji ne želi biti
religiozan, teži za ovakvim odnosom sa Bogom, jer se pouzdaje u
snagu Duha Svetoga, snagu koja je u njemu kroz Isusa Hrista, snagu
koja ga je oslobodila iz začaranog kruga greha i smrti (Rim. 8:2).
Hrišćanin se može okliznuti. Može pasti. Može delimično potonuti, ali
njegov cilj nije biti religiozan. Hrišćanin se nada i ima snagu koju dobija
iz izvora izvan sebe. Hrišćanin raste, menja se i postaje ono šta Bog
želi da on postane. Hrišćanin neprestano uči kako imati poverenje i
kako slušati i slaviti Boga.
Hrišćanin nikada ne gleda unatrag...
PROČITAJ: Rimljanima 16:24−27
[24 Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima vama!] 25 A
onome koji može da vas utvrdi po mom evanđelju i propovedi o Isusu
Hristu, po otkrivenju tajne o kojoj se vekovima nije govorilo, 26 a sad se
javila i kroz proročka Pisma, obznanjena svima narodima po zapovesti
večnoga Boga − da bi se pokorili veri, 27 jedinom mudrom Bogu,
posredstvom Isusa Hrista, njemu slava u sve vekove! Amin.
99
Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…
Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:
"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,
za shvatanje izraza razuma
i primanje nauke pameti,
pravičnosti, pravde i poštenja;
za davanje prostima razbora,
znanja i razmišljanja mladome čoveku.
(Poslovice 1:2−4)
OVAJ FAJL JE BESPLATAN,
I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!
100
Download

Biti hrišćanin a ne religiozan