1
„Искусио си ме, Боже, и знаш...“
Животопис јеромонаха Василија, убијеног у Оптиној пустињи на Васкрс 1993. године
Богољубивом читаоцу
“Искусио си ме, Боже, и знаш...” – тако почиње песма јеромонаха Василија
(Росљакова), коју је написао још док је био студент МГУ 1 .
Ове речи веома прецизно одражавају његов монашки пут. Знајући све, Бог га је
искусио, и искусивши, изабрао: “Ја... знам Моје,” каже Господ, “и Моји знају Мене” (Јн.
10, 14). Отац Василије је знао и волео Бога, волео Га је свим срцем, свом душом својом, и
његова љубав је била истинска, пожртвована. У дневник је записао речи
свештеномученика Игњатија Богоносца: “Ја сам пшеница Божија, звери ће ме самлети
својим зубима, да бих био као чист хлеб Богу.” Попут пшенице Божије отац Василије је
кроз мученичку смрт заиста постао чист хлеб благословене житнице Господње. Од руке
сатанисте он је заједно с двојицом монаха, Терапонтом и Трофимом у васкршње јутро
1993. године примио смрт за Христа и Господ га је обукао у белу ризу и удостојио вечног
рајског весеља са свим светима.
Срдачно се захваљујемо свима онима који су нам доставили материјале, које су
поседовали, и допунили наше успомене својима.
Овај мали труд ни из далека не осветљава животни пут убијеног јеромонаха
Василија у потпуности. Он може да послужи само као мала лепта за озбиљан животопис
убијене оптинске браће, који ће, без сумње, још неко написати.
Најпонизније молимо богољубивог читаоца да хришћанском љубављу покрије све
настале грешке и пропусте.
Пријатељи и ближњи јеромонаха Василија
1
МГУ – Московски државни универзитет.
1
2
У децембру први пут угледах
звезде зрак
И први пут ослушнух ноћ.
И сад ако пишем о сунцу чак
Она ће ми у стихове доћ’.2
Детињство и младост
Јеромонах Василије (у свету Игор Иванович Росљаков) рођен је у Москви 10/23.
децембра 1960. године. Његов отац, Иван Фјодорович Росљаков био је војно лице. У току
Другог светског рата храбро се борио у Северној флоти, а затим је наставио службу у
органима за одржавање реда. Игорева мајка, Ана Михајловна, радила је као ткаља у
московској фабрици.
Рођење сина у породици Росљакових представљало је дуго очекивану радост, јер је
Иван Фјодорович у то време напунио већ 43 године, а Ана Михајловна 40. Убрзо после
дечаковог рођења срећни родитељи су крстили свог ватрено вољеног сина и наденули су
му име Игор, у част благоверног великог кнеза Игора Черњиговског.
Породица Росљакових је живела у Москви у малом стану у једној петоспратници.
Игор је растао и био је веома добро, паметно и самостално дете. Пре него што је пошао у
школу мама му је дала вешалицу, показала место за школску униформу и рекла: “Ево,
овде ћеш, синко, да качиш своју одећу.” И Игор је без икаквих подсећања на то качио
школску блузу на своје место.
Школа му је ишла од руке. Имао је просто изванредно памћење. Пажљиво је
слушао оно што се говорило на часовима, а следећег дана је без напора понављао то што
је било речено и добијао добре оцене.
Кад му је било отприлике девет година Игор је почео веома озбиљно да се бави
пливањем. Пре тога се веома плашио воде, али је ипак савладао страх, сам је отишао и
уписао се у секцију ватерпола. Иако телесно вежбање мало користи, како каже апостол
Павле, Премудрост Божија често чини да и навике од којих нема много користи
Свемилостиви Господ окреће на спасење душе. Тако је и светитељ Василије Велики још у
младости, пре него што је примио крштење, толико био обузет светским наукама да је
седећи за књигама често заборављао чак и да треба да једе. Међутим, кад је његова душа
која је волела истину спознала Јединог и Свемогућег Бога, стечена навика је послужила
укрепљењу у монашким подвизима. Тако је и Игор, учествујући на такмичењима постајао
храбар, смео, одлучан. Тежња ка победи рађала је озбиљност и усмереност ка циљу. Све
ове особине су постепено расле и јачале у души будућег монаха како би је непојамни
Промисао Божји припремио за подвиг и украсио мученичким венцем.
Тих година богоборачка власт је покушавала да уништи Православље и да уместо
њега продметне нешто друго. Рушени су предивни храмови, и на њиховом месту су
грађени клубови и биоскопи. Деца су учена да су сви верујући – глупи, неписмени и
душевно болесни људи. На све стране ширећи клевету и лажне представе о Христовој
Цркви непријатељ спасења људског рода је сејао неверје и бездуховност у срцима руских
људи.
Још у младости, преварен на први поглед истинитим идејама марксизма, Игорев
отац, Иван Фјодорович је ступио у партију, али је касније, пошто се лицем у лице срео с
2
Епиграфи испред сваке главе преузети су из стихова или записа из дневника јеромонаха Василија.
2
3
лицемерјем, лажју и поквареношћу ове лукаве вере у такозвану “светлу будућност”
отишао у комитет и вратио своју партијску књижицу. Тамо су га дуго нагов арали,
убеђивали, чак су му и претили. “Размислите о сину,” говорили су му, “јер то може да се
одрази на његову будућу судбину.” Међутим, Иван Фјодорович је чврсто одговорио: “Мој
син ће сам наћи свој пут,” а дванаестогодишњем Игору је на питања одговорио: “Човек не
сме да се мири с преваром, сине.”
Нећемо препричавати све тешкоће с којима је морао да се суочи Иван Фјодорович,
само ћемо истаћи да су његова храброст, искреност, једноставност, правдољубивост и
добро срце, без сумње били плодови православног васпитања које је добио од својих
благочестивих родитеља. Увек је носио иконицу Пресвете Богородице, знао је напамет
молитву “Оче наш” и деведесети псалам “Живиј в помошчи Вишњаго”, који га је на
фронту више пута спасио од неминовне смрти.
Нећемо скривати од богољубивог читаоца оно што души може бити на корист, и
нећемо прећутати ни то да Игор, проводећи живот у безбожном друштву у детињству и
раним младићким годинама није веровао у Бога. Дешавало се чак и да је, пошто је у
школи био научен безбожништву, одбијао да једе фарбана јаја, која је по православном
обичају на Васкрс фарбала његова добра мама, Ана Михајловна. Међутим, као што ни
цариник није одмах стекао покајање, и као што се апостол Павле није одмах обратио ка
Христу, тако ни млада душа будућег Христовог мученика није од мајчине утробе примила
непоколебљиву веру, иако је њено добро зрнце Господ наш Исус Христос невидљиво
посејао у срцу свог верног изабраника још од детињства.
Иван Фјодорович је ретко одбијао да сину испуни било какву молбу. Једном је
Игор замолио оца да му купи касетофон. И кад је једног дана, дошао кући из школе,
угледао је на свом столу мали касетофон марке “Комета” – рођендански поклон. Међутим,
музика није дуго свирала у стану Росљакових: месец дана касније Игор је поклонио
касетофон свом школском другу, који је о њему маштао, али чији родитељи нису били у
стању да му испуне жељу. Младо срце, пуно љубави и милосрђа, пожелело је да подели
радост са својим другом и лако је оставило скупу ствар ради љубави према ближњем. А
кад је Игор јако пожелео да научи да свира гитару, родитељи се нису бунили, приштедели
су и купили добар инструмент. Међутим, ни гитара није дуго свирала у кући Росљакових:
пошто је мало свирао, будући монах је, без размишљања, и њу поклонио.
У то време у моду су ушле фармерке. Игору су се нарочито свиђале фармерке с
нитнама и металним рајсфершлусима. Молио је родитеље да му их купе и купили су му
такве. Нису биле јефтине. Мама је чудећи се питала: “Какве су то панталоне и зашто су
тако скупе? Идемо, сине, да видим. Ако су добре, купићемо их.” Кад су дошли у
продавницу Ана Михајловна је бацила поглед на тезгу и раширила руке: “Дакле, то су
фармерке,” рече она чудећи се, “и за ове ружне сивкасте панталоне да дамо тако велике
паре? Не, сине, проћи ћеш и без њих.” Игор је беспоговорно прихватио мајчину одлуку и
чак је готово заборавио на своју жељу, али је убрзо добио од ње дозволу да купи “сивкасте
панталоне” у иностранству, јер су тамо биле много јефтиније. И једном је, после још
једног спортског путовања донео жељене фармерке. Обукавши сиву мајцу која се по боји
одлично слагала с новим “панталонама” Игор је отишао у школу. Међутим, наставница је
одмах “клинца-помодара” послала кући да се пресвуче у школску униформу.
Благодат Божија која невидљиво спасава и даје душа ма мир и духовну радост
допушта да се човеку догоде спољашње невоље, и то је неопходно, зато што невоље души
не дозвољавају да постане окамењена и да се охлади. Оне је уче самилости и рађају
3
4
смирење, без којег све губи свој смисао. Благо мње, јако смирил мја јеси, - каже пророк
Давид. И често се дешава да човек који није имао вере у Бога, уз помоћ смирења, кроз
трпљење невоља, стекне веру.
Од најранијих година Игора су занимала разна “чудеса” науке. Имао је дебелу
свеску у коју је записивао разна открића, необичне догађаје, чудне катастрофе, - једном
речју, све што му је било занимљиво. То га је делимично и подстакло да се касније упише
на факултет журналистике Московског Државног Универзитета.
Игор je волео да седи ноћу у својој соби и пије чај – “као стари трговци”, како је
говорио, и да се диви светлуцању звезда на ноћном небу. Његова отворена душа је
трептала, одушевљавала се величином васељене, која, како му се чинило, није имала ни
почетка ни краја. Срце је пажљиво ослушкивало ноћну тишину, испуњавајући се
необичним одушевљењем. У таквим тренуцима Игор је узимао оловку у руке и писао
стихове. Тако је посматрајући свет који га је окруживао, премудрост којом је створен и
дивећи се чуду творевине Божије Игор схватио да свака ствар има творца. “Јер ако је
пролазно такво, какво је тек онда Вечно? И ако је видљиво тако предивно какво је тек
онда Невидљиво? Ако величина неба превазилази меру људског разумевања какав ум
онда може да истражи природу Вечнопостојећег?” 3
Међутим, Ко је Тај, Који је створио овакву лепоту? Ко је Тај, Ко је утврдио поредак у
васељени? Ко је Тај, Који је дао човеку духовни закон и савест, која тако мучно пали због
грехова?
Једног јутра Игор је кроз прозор чуо како плех-оркестар свира погребни марш:
била је нечија сахрана. Погледао је кроз прозор и угледао људе који су на рукама носили
сандук. За сандуком су ишли ближњи покојника. У нечију породицу је дошла несрећа.
Игор се замислио над тајном живота и смрти, о томе шта човека очекује тамо, иза гроба.
Његов радознали разум није могао да се сложи с идејом о потпуном нестанку човека о
којој је читао у школским уџбеницима.
Кад је Игору било 19 година изненада му је умро отац. Та смрт је била толико
неочекивана, толико је дубоко потресла младу душу. Одмах је одрастао, постао ћутљив и
замишљен. Убрзо после очеве смрти Игор је сањао страшан сан. Пробудивши се у
хладном зноју укључио је светло у својој соби, пробудио мајку и затим дуго није могао да
се смири. Међутим, шта је заправо сањао те ноћи никоме није испричао.
Можда му је Господ ставио до знања какве су муке припремљене за грешнике
после смрти, а можда је његова још увек слаба душа угледала дан своје мученичке
кончине у оно Васкршње јутро 1993. године.
Покажи, Владико, какав крај ће ми бити,
Откриј такође и дана ми број,
И можда ћу се што живим уплашити,
И нико неће савладати страх мој.
Откриј, а затим ме напусти на неко време
Да у земаљским мукама душа постане чврста
Пре него што одем и више не буде мене
Да бих се укрепио на путу крста.4
3
4
Свт. Василије Велики. Беседе на Шестоднев. М., 1845., део 1, стр. 97.
Одломак из песме Игора Росљакова.
4
5
Каква изненадна промена
Све паде на леђа ми широка...
Па, причали су да имам јака рамена,
А да се чувам – каква је корист од тога?
Пут ка Богу
Игор је одрастао. И њему, као и сваком човеку који постаје потпуно одрастао, свет
се откривао на нов начин. Прошло је безбрижно дечје сањарење, а на његово место дошла
је сурова стварност. Незасити свет са својим безбожним лукавством, похлепом и
користољубљем, који, по речима апостола, сав у злу лежи, све чешће је пред младићем
откривао своје право лице. Мало по мало, посредством различитих невоља и искушења,
Бог човеку даје да спозна да је наш живот пара, која се појављује за кратко време, а
затим нестаје. И ако га је човек проводио у греховним насладама предајући се безакоњу
и нечистоти, његова душа ће бити испуњена злосмрадним испарењима и вечито ће
пребивати у смраду својих страсти паљена мучним огњем. И насупрот томе, праведна
душа ће као миомирис дима из кадионице, који се приноси на жртву Једином Свемогућем
Богу стећи вечну радост и рајско весеље.
По завршетку школе Игор је на такмичењима играо за тим фабрике аутомобила.
Касније, када се уписао на факултет журналистике почео је да игра за универзитетски тим.
Док је студирао Игор је веома брзо схватио да неће моћи да ради као новинар: није желео
да пише чланке пуне лажи, а није видео смисла у томе да се усамљено бори с окошталом
неистином. Једина утеха његовој души у то време је, као и раније, било посматрање
тајанствених звезда ноћу, што је било праћено рађањем нових стихова-размишљања.
Дешавало се да у рано пролеће Игор отвори прозор и с насладом удише прохладну
ноћну свежину. Последњи пролећни снег је у искричавим пахуљама падао на под и на
симсу су расле танке кристалне леденице. Чудесно небеско треперење изазивало је
осећање мира, а на души му је бивало лако и спокојно. Заиста, како каже пророк: Небеса
повједајут славу Божију. И за то није неопходно ни знање језика, јер небо има један језик,
добро знан свакој души, за који није неопходно ни музичко образовање, јер песма неба
звучи у сваком срцу у складној, незаборавној мелодији. И као што онај ко је чуо предивно
појање које дарује души неописиву радост, вероватно не би исмевао појца, већ би,
напротив, гајио према њему добра осећања, тако и истинска љубав према творевини
невидљиво прелази на Творца.
Свако годишње доба има своју лепоту, али Игору је ипак најближа била јесен. Она
га је подсећала на то да свака ствар има не само почетак, већ и крај, и да се све подвргава
труљењу, осим душе. Већ је почињао да схвата да ће тело хришћанина, попут јесењег
дрвета за неко време умрети да би васкрсло у рајско пролеће за вечно лето. Игор би
понекад увече шетао јесењим Кузминским парком, газећи лишће, наслађујући се лепотом
јесење природе и размишљајући о њеним тајнама и загонеткама. У такве вечери кући би
долазио посебно замишљен. Брижна мајка би, примећујући његову тугу питала: “Зашто си
данас некако невесео?” Међутим, Игор је журио да оде у своју собу желећи да буде сам са
својим мислима. Поново би сео покрај прозора, узимао оловку у руке и писао песме. А кад
би осећао нарочиту тугу почео би да благодари и да слави у римама свако добро. И – о,
чуда! – због тога му је на души бивало светло и лако. “Тугу века овог човек има због тога
5
6
што не благодари Богу,” говорио је, кад је већ постао јеромонах, “апостол Павле нас
позива да благодаримо за све и да се радујемо, непрестано вапећи ка Господу с
покајничким срцем”
Игор је посебно волео да прославља “Русију изби” 5 – древну Свету Русију. О томе
колико му је Русија била драга сведоче многи стихови које је написао у то време, искрено
и чиста срца.
Понекад би одлазио некуда у село и тамо би без обзира на лоше време дуго шетао
по киши, а на питање како може толико времена да проводи напољу по таквом невремену
с осмехом би одговарао: “То је моје време!” И заиста, то је било “његово време”. Мокре,
опустеле сеоске улице, непоновљиви миомириси и шуштање јесењег лишћа на киши
будили су у његовој души чудну тихост.
Једном приликом док је био на такмичењу у Холандији Игор се упознао с
девојком-преводиоцем – Холанђанком. Почели су да се дописују. Убрзо је дошло време да
се путује на такмичење у Канаду, али је Игор доспео на списак “оних којима је забрањено
да путују”. Оптужили су га за “шпијунску везу с иностраним грађанима”. Игору је било
јако тешко због те неправде, али је тај догађај имао велики утицај на његов даљи живот.
Наизглед, шта ту има добро? – Лаж и клевета. Али Премудри Промисао Божји складно све
уређује на спасење душе. Наставница историје, парохијанка једног од московских храмова
обратила је пажњу на то да је Игор због нечега узнемирен. Питала га је зашто и
посаветовала му је да се обрати свештенику.
И Игор је први пут прекорачио праг храма. А често је човеку понекад тако тешко
да начини овај први корак! Међутим, кад он уз Божију помоћ нађе у себи снаге да дође на
прву исповест какав мир налази његова душа! И са чим се може упоредити овај спокој?
Где човек да нађе речи да га опише? Јер где је Бог – тамо је и мир. Како је дирљиво
видети људе који су тек ушли у веру! То је због тога што се велико мноштво анђела
весели због ове душе и што небеска радост, попут благодатног огња нисходи у верујуће
срце. Душа неуморно благодари Богу и сладосно кличе: “Христос воскресе!” и сва
Небеска Црква кличе: “Воистину воскресе!” Ваистину васкрсе Христос у души која се
пробудила из греховног сна и која је васкрсла за вечни живот!
На повратку кући из храма Игор је летео као на крилима. Чинило му се да служба
невидљиво и даље траје. Безбрижне птице, које су заселе на гранама дрвећа завршавају
појање похвалних стихира. Зелени парк, који се одликује свагдашњом гостољубивошћу
тихо поје Велико славословље. А голуб белих крила, који се важно пење на степенице као
да се спрема да изговори прозбену јектенију.
Налик на то како се човек у љутој студени крије под кровом свог топлог дома,
душа се доспевши у невољу жури под покров Божји. И ако макар једном посети Цркву,
ову величанствену лађу, која сигурно плови међу бурама житејског мора, више неће
пожелети да остави радост присуства Божијег коју је искусила.
Игор се ускоро упознао с јеромонахом Рафаилом, који је служио у парохији у граду
Прохорову у Псковској губернији. Он је поучавајући будућег монаха имао благотворан
утицај на његов даљи животни пут. Игор је веома заволео овог изванредног баћушку, и
увек га се сећао са захвалношћу. Преко оца Рафаила Бог је у души будућег мученика
посејао семе љубави које је никло и постало слично древу, насажденому при исходишчих
вод, живоносних вода Премудрости Божије, и које је донело плод - венац мученички, во
времја своје.
5
Изба је једна врста куће од дрвета.
6
7
На такмичењима. Игор је трећи с лева у горњем реду.
18. новембра 1988. године отац Рафаил је погинуо у аутомобилској несрећи на
шездесетак километара од Новгорода. Опело је пало на његов имендан – био је Сабор
Архистратига Михаила и осталих Небеских сила бестелесних. “Од тренутка када сам
добио вест о погибији (јеромонаха Рафаила)... док се нисам причестио у мојој души је
владала невероватна туга,” писао је Игор, “а када сам се причестио, у души је наступио
спокој, осетио сам мир у срцу. Господ ми даје да знам какав је удео оца Рафаила. Он је
међу анђеоским чиновима и непрестано се моли за нас.”
Следећег дана након погибије оца Рафаила Игор је написао песму:
Речи тешке да нађем могу,
И речи би описале горчину,
Горчину живота, хладноћу гробну,
А не бих рекао ни половину.
Али, желим да плачем кад одем у тишину,
А да у свет изађем са сјајем у очима,
Јер онај ко као муња на земљи сину,
У светлост је одевен на небесима.
Благодат Божија је све више и више укрепљивала Игора указујући му спасоносни
пут мука. “Што је већа љубав,” говорио је, “тим више душа страда; што је потпунија
љубав потпуније је познање; што је ватренија љубав пламенија је молитва; што је
савршенија љубав, светији је живот.”
7
8
И срце васкрсава звук псалама,
И градом влада Давид-цар...
С осмехом, високо лебди над кућама
Месец – његов од буке чувар.
Крсно знамење
Једног јутра тражећи нешто у фиоци Ана Михајловна је неочекивано пронашла
крстић. То је био крстић са крштења њеног сина. Занимљиво је што се то догодило у
Крстопоклону недељу Великог поста и што је управо тог дана на бденију било изно шење
крста. Игор је овај догађај описао у свом дневнику: “...Ставио сам овај крстић први пут
после крштења, које је било пре 27 година. Очигледно да је то знак Божји. Као прво: зато
што можда приближно указује на дан мог крштења – то је радосно. Као друго: подсећа на
Христове речи: узми крст свој и иди за Мном – то је засад тешко... Заиста је ово крсни
дан!” Тешко му је било због свести о сопственој немоћи, а радосно због спознаје свемоћи
Божије. Јер све што се сеје у понижењу устаје у слави; и све што се сеје у немоћи, устаје
у сили, а сила се Моја у немоћи показује, каже Господ.
Тако је почео крсни пут будућег Христовог мученика. Игор се усрдно молио. Прво
се на то приморавао, али се постепено молитвени труд претворио у велику радост. Као да
се невидљива ватрица запалила у срцу, и као неуморна жеђ уморног путника, који се нада
макар гутљају воде запалила се ревношћу ка молитвеном делању његова душа. Заволео је
да чита светоотачке књиге. Сада се строго придржавао постова и често је ишао на
богослужење. Чинило му се да ни небо ноћу више није било као раније. Дубина и
величина Премудрости Божије све више су се отварали пред његовим молитвеним
погледом. Пред њим се откривала вечност – велика тајна Творца, Који је дао живот свему
што постоји.
“Душа није под влашћу смрти,” размишљао је Игор, спознајући не само умом, већ
и срцем близину Господа. “Ни деда, ни отац, нико други од људи који су отишли из
земаљског живота није умро. Живи су, јер је душа бесмртна.” Оваква размишљања су све
више и више јачала у срцу будућег монаха страх Господњи, који је истинска премудрост,
и удаљавање од зла – разум. А страх Божји не трпи расејаност ума. Он се настањује само у
срцу које се непрестано сећа Бога и вапи за помиловање.
Осећање покајања, које је често праћено обилним сузама доводи душу у умилење и
смирује је, да би спознала и окусила како је благ Господ. Међутим, после тога долази и до
смањивања ревности. Попут рупчага и огромних неравни-на на путу спасења расту муке –
како спољашње, тако и унутрашње. Понекад чак наступа и стање богоостављености. И све
то Господ даје људима да би човек осетио како је лоше без Бога, како би Га заволео и
прилепио се уз Њега свом душом својом, да би Га непрестано тражио и молио Му се дан и
ноћ у покајању и благодарењу.
Многи пријатељи су били изненађени променом која се одиграла у Игору. Једни су
с осмехом вртели прст код слепоочнице, други су радознало постављали разна питања, а
трећи су покушавали да га убеде да су вера и религија непотребне.
Постепено су у тиму навикли на то да Игор пости. Неки су се, истина, бринули да
ће ослабити и да неће моћи да игра, јер када је такмичење падало у време Великог поста
Игор је јео само овсену кашу са сушеним кајсијама и брашно од хељде која је надошла у
8
9
води. Једном га је неко од пријатеља замолио да остави пост да би имао снаге за
одлучујућу утакмицу, али је Игор, осмехујући се, на то одговорио: “Главно је да човек има
духовну снагу.” И истинитост ових речи потврдио је својом одлучном игром.
После сваке утакмице, увече, тим се окупљао да “прослави” или победу или пораз.
Игор је понекад могао да попије мало вина не пропуштајући притом прилику да исприча
неку причу о виноградној лози или о томе да није срамно само вино, већ пијанство. “А
само вино је Господ заповедио да се користи у Великој Тајни Евхаристије,” говорио је.
Међутим, ако је био постан дан Игор га је чврсто поштовао и пријатељи су знали да је
просто немогуће натерати Росљакова да направи компромис са својом савешћу. Због тога
су га поштовали.
Лети би цео тим био путовао да се одмара на мору, али Игоревој души нису
одговарале ове земаљске утехе. Отпутовао је у Псковске Печоре, у древни мушки
манастир у којем је као ходочасник провео око месец дана. Овде се први пут упознао с
монаштвом, које га је подсетило на моћну војску анђеоских сила. И што је његова душа
више спознавала Бога све више је постајао сигуран у то да треба да напусти спорт. Као
спортски велемајстор међународне категорије Игор је знао да сви ови турнири и
такмичења не могу души да буду од користи, јер је свака игра повезана с мноштвом
страсти. Горда жеља човека да буде победник, извесна непријатељска осећања према
противнику, која се понекад изливају у гнев и злобу сеју у души пометњу и не могу да јој
дарују мир. Да би се уверио у своје ставове обратио се архимандриту Јовану
Крестјанкину. Старац му је посаветовао да напусти спорт и да иде у манастир. Међутим,
мајка је била против. “Манастир је добра ствар, али нека у њега иду други.” Сама Ана
Михајловна није негирала постојање Бога, али није желела да пости, да иде у храм на
богослужење и била је веома незадовољна тиме што се њен син толико “заокупио”
религијом. То је за Игора представљало велику муку. Међутим, кроз трпљење муке у
његовој души се рађао благодатни мир који је чувао срце и ум од метежних помисли.
Игор се, ма где био, никада није стидео да се прекрсти. Међутим, то је чинио
скромно, а не да се покаже. Једном, кад је већ био јеромонах, у једној од својих проповеди
је рекао: “Лажни стид је последица пада у грех. Кад је згрешио Адам се, угледавши своју
наготу, постидео. Господ га је позвао: “Адаме, где си?”, али се овај уместо да принесе
покајање сакрио од Бога због лажног стида. А сада је, с доласком Христа овај срам
уништен и ми имамо смелости да вапијемо ка Богу: “Господе, где си?” независно од тога
где се налазимо и у каквом стању пребива наша душа. Главно је да постоји покајање.”
“Јеванђеље су уста Христова,” писао је. “Свака реч Спаситеља јесте реч љубави,
смирења, кротости. Овај Дух смирења, којим с нама говори Спаситељ не јавља нам се
често, зато нам је и Јеванђеље понекад неразумљиво, понекад нас се не дотиче. Међутим,
оно се разуме, Дух Јеванђеља се открива Крстом Христовим. Ако видимо да ма где да се
Христос налази, ма шта да говори, Он то говори с Крста, открива нам се Дух Јеванђеља,
Дух смирења, кротости, бесконачне љубави Господа према нама, грешнима.”
Сад се ноћу уместо стихова из Игоревог срца узносила пламена молитва која је
била праћена мноштвом метанија. Усрдно је призивао Господа, с љубављу, раствореном
свештеним страхом, целивао крст, падао ничице, затим устајао и дуго појао псалме. Затим
је поново, с ватреношћу коју је у његовој души распламсавала благодат правио безброј
метанија. “Ми сада не можемо да носимо подвиге које су носили древни оци,” рећи ће он
касније, “али је ипак моје срце на страни оног монаштва. Исус Христос је јуче и данас и
9
10
заувек Исти.”6 Треба само ударити добар темељ, а Он ће помоћи и дати онолико снаге
колико је потребно. Свако има свој крст, управо онакав какав има снаге да понесе, зато
нам преостаје само да будемо усрдни и да благодаримо Богу за све.”
Тешко је рећи које је време –
Можда је април, можда мај тече,
Почиње да цвета дрвећа племе
И слатки се колач пече.
Први Васкрс
Васкрс! Велики и радосни дан Васкрсења Христовог. Рајско весеље, које хришћане
посећује сваке године. Међутим, за оне који бивају прожети тајном Васкрсења он се
дешава сваког дана, па чак и непрестано. Он долази и срца верних испуњава неописивим
весељем. Васкрс је утеха за верна срца која позива на мир и благодарење.
Игор је први пут у свом животу празник Христовог Васкрсења дочекивао 1985.
године у храму светог Николе. Завршио се Велики пост, први свесни пост у његовом
животу. Уочи празника, код куће, у свом омиљеном кутку у којем су се сада сместиле
иконе Спаситеља и Мајке Божије, усрдно је читао правило пред Причешће. Несхватљиво
узбуђење није напуштало његову душу. Веома је желео да Васкрс наступи што пре, јер је
толико чекао тај дан!
И тај дан је наступио. Служба је трајала целе нећи. Црквене свеће, ове усрдне
заступнице за нас, освећивале су храм испуњавајући срца верујућих благодаћу. А какав
величанствен призор је била Васкршња литија! Уистину су Анђели опевали на небесима
Васкрсење и Славу Христа Бога. Како се познатом Игору чинила ова Васкршња
светковина! Није ли то оно небо које је од детињства ноћу гледао кроз прозор своје куће?
Нису ли то оне звезде које су му говориле о великој мудрости Творца? Попут звезданог
неба, по којем је било расуто мноштво искричавих ватрица била је ова ноћна литија. Ко не
познаје сладост истинске молитве није чуо појање анђела, јер се оно не може чути тако да
га сви чују, оно се одражава само у чистом срцу безгласном мелодијом непојамне
Божанске Светлости.
Заставши на вратима храма сви су за тренутак замрли. И старешина је гласно
узвикнуо: “Христос воскресе!” – “Воистину воскресе!” – здушно одговорише окупљени.
Каква неописива радост је обузела све! Попут свежег топлог ветра налетела је и збацила с
душе све туге и муке, горчине и увреде. О, Пасха – вечно весеље, неземаљска радост!
Игор је надахнуто са свима појао васкршњи тропар “Христос воскресе из мертвих”. Желео
је да радост Христовог Васкрсења подели са сваким човеком. Више пута је осећао радост
побеђујући на такмичењима, али сада је то било друго осећање. То је била радост победе
вере и тријумф Божије љубави. То је било истинско васкрсење душе које у овом животу
није ништа друго до њено сједињење са Светим Духом.
Игор се одједном сетио како га је у некој прилици, кад се касно увече с тренинга
враћао кући Господ подсетио на Страшни суд. У вагону метроа било је мало људи и он је,
севши на седиште почео да размишља о вечности. Воз је одједном нагло закочио и
зауставио се. Светлост се угасила и наступио је мркли мрак. Страх му је обузео срце.
Треба рећи да се Игор бавио прилично суровим спортом – у току игре често се могло
6
Јевр. 13, 8.
10
11
десити да од противника добије јак ударац песницом. Управо овде су неопходне храброст
и постојаност, да човек не одговори ударцем на ударац и да притом, не уплашивши се,
настави игру нападајући противнички гол. Игор је био веома храбар тако да су често
физички јачи играчи попуштали пред његовом одлучношћу. Међутим, овде се догодило
нешто друго. На тренутак му се учинило да се испунило библијско пророчанство о крају
света. “Зар је могуће да је заиста дошло време Страшног суда?” помисли Игор, “Па речено
је да ће тај дан доћи изненада, као лопов ноћу и да ће у чуду затећи све људе који живе на
земљи.” Његово срце од узбуђења поче јаче да куца. “С чим ћу изаћи пред Тебе, Господе?”
вапила је узнемирена душа, “Шта сам на земљи учинио достојно оправдања и милости?”
У сећању су јасно испливале слике из прошлости. Све грешке, и мале и велике, одједном
су га подсетиле на своје постојање, али тада је нешто забрујало, светло се поново
укључило и воз је кренуо.
Игор је ту ноћ провео без сна. Размишљао је о свом животу и припремао се за
исповест записујући све грехове којих се у тим тренуцима сетио. На очи му и нехотице
навреше сузе. То су биле сузе радости стеченог покајања и захвалности Богу за Његово
велико милосрђе.
И сад је, за време васкршњег богослужења Игор духовним очима угледао ону
велику Христову победу над ђаволом, ону велику храброст која је дата хришћанима, која
их подстиче да се боре с непријатељем спасења људског рода и да побеђују. Да побеђују
не само подвизима, већ и покајањем. Јер, човеку је својствено да пада. И војник, борећи се
на бојном пољу, бива побеђен и тешко рањен. Али ако он, чак и ако је много пута побеђен
не пада у очајање, већ поново и поново ступа у борбу, бива овенчан победом захваљујући
упорности и јунаштву. А у духовној борби покајање на чудесан начин зацељује ране и
укрепљује душу, а такође јој даје благодатну снагу да с радоћу трпи све муке које долазе и
да побеђује сплетке непријатеља.
“Ми, хришћани, нисмо позвани да падамо у очајање,” рећи ће касније у једној
проповеди јеромонах Василије, “већ да гледамо и да видимо Господа Који иде испред нас
и гази Својим пречистим стопама све муке које нам је непријатељ припремио. Ове муке
Христос је већ погазио, Он их је већ победио и ми већ имамо могућност да постанемо
причесници оне победе, оне радости и весеља које нам је даровано Христовим
Васкрсењем.”
...После службе сви су се омрсили за празничном трпезом. Игор се радовао као
дете. Многи парохијани који га још нису били упознали приметили су овог веселог
младића широких леђа. “Из поста треба излазити опрезно,” шалио се Игор, “молим вас,
ставите ми у тањир још пар фашираних!” Његове невине шале биле су пуне дечије
веселости. Управо овде, осам година пре мученичке смрти неко је први пут упитао Игора
која му је највећа жеља, на шта је он, без размишљања одговорио: “Лепо би било умрети
на Васкрс, уз звуке звона.” И Господ је услишио његову жељу и удостојио Свог
изабраника велике светковине и вечне пасхалне радости. Али, како му је тежак и трновит
пут предстојао, пут којим је требало да прође носећи свој тешки крст на оптинску
Голготу!
11
12
Увече у мени неке туге има,
Стално кроз прозор гледам,
Тамо где је Опстина пустиња
И високи Ваведења храм.
Оптина пустиња
Дочекавши годишњи одмор Игор се упутио у Оптину пустињу. Овај манастир се
налази на удаљености од четири врсте од древног града Козељска, познатог по свом
херојском отпору који је Монголима-Татарима пружио 1238. године. Седам недеља
Батијеви војници нису могли да освоје град. Летопис је веома истинито описао
хришћански подвиг љубави. У њему се каже: “...Грађани се међу собом посаветоваше и
одлучише да се не предају поганима, већ и да главе своје положе за веру хришћанску...” 7
Храбро су се борили становници града Козељска, полажући своје животе у
неравноправној борби. По предању, двогодишњи кнез Васиљко се утопио у крви, ниједан
грађанин се није предао, а они који су остали у животу, међу њима је било жена и деце,
изгорели су у храму Успења Мајке Божије, који је некада подигао кнез Јуриј Долгоруки.
На месту на којем су они сахрањени хришћани из околних села подигли су камени крст.
Разбеснели Батије је град Козељск назвао злим градом. Наредио је да се сравни са земљом
и преоре. Град је касније био обновљен, али сведочанстава о томе да ли је манастир
постојао још у време најезде Батија, нису се сачувала. Постоји претпоставка да је
манастир настао у XV веку и да га је основао покајани разбојник Опта. Други сматрају да
обитељ потиче из времена преподобног Кукше, просветитеља Вјатића.
Када је сазнао за обнову Оптине пустиње у Игору се распламсала жеља да је
посети. Читао је да су тај манастир посећивали Ф.М.Достојевски, Н.В.Гогољ, К.Леонтјев,
В.Соловјов, С.А.Нилус, браћа Кирјејевски и многи други, да је велики процват манастир
доживео за време оптинских стараца, који су у целом свету били познати по својој
прозорљивости и духовној мудрости.
Из свих крајева света притицали су богомољци на живоносни извор духовне
благодати добијајући лек и за душу за тело. Четрнаест прослављених сверуских светаца
чине Сабор преподобних стараца оптинских. “О созвездије небосвода иноческог, писао је
Игор касније у свом дневнику, “о дивнаја стаја орлинаја; многосвјешчноје паникадило
храма Богородици; истинаја грозд винограда Христова – тако речем вам, оци
преподобнији, тако именујем и славим собор свјатих Оптинских”. 8
Први је за хиљаду година Крштења Русије био прослављен преподобни оптински
старац јеросхимонах Амвросије (Гренков). Убрзо након његовог прослављања Игор је и
дошао у манастир.
“Радујсја, земље Оптинскаја...” написаће касније, “Ангелами мјесто
возљубљеноје... Велија слава Твоја! Красујсја, благословенаја, и ликуј, јако Господ с
тобоју!”9 Препород Оптине он пореди с васкрслим четвородневним Лазаром који је био
мртав, али је оживео, који је био подвргнут труљењу, али је устао ради проповеди
7
Зборник руских летописа, т. 15, стр. 374.
“О, сазвежђе небеског свода монашког, о, дивно јато орлова; полијелеју храма Богородице; истински
грозде винограда Христовог – тако ћемо вас назвати, оци преподобни, тако именујемо и славимо сабор
светаца оптинских.”
9
Радуј се, земљо Оптинска, место које анђели во ле... Велика је слава Твоја! Бу ди славна по лепоти,
благословена, и лику ј, јер је Господ с тобом!
8
12
13
Христове. Попут њега, био је подвргнут рушењу и манастир, али је данас васкрсао ради
спасења многих душа.
Игор је Оптину толико заволео да чак уопште није желео да се врати кући, али се,
не желећи да поступа по својој вољи обратио једном од свештеника и он му је
посаветовао да се ипак врати у Москву како би умирио мајку и раскрстио своје послове
са светом.
Код куће је Игор изјавио мајци да се спрема да напусти спорт и да оде у манастир
на неко време да ради. Ана Михајловна је помислила да ће у манастиру радити као
новинар и није се бунила. А Игор је одлучио да почне да служи Господу и ако Му то буде
угодно, да постане монах.
Убрзо после тога поново је допутовао у Оптину пустињу. Десило се тако да су му
дали да живи у кућици старца Амвросија, у оном делу у којем је некада живео сам старац.
Пролазећи кроз манастирска послушања Игор је истоварао циглу, чистио ђубре, радио је
у продавници икона, читао је Псалтир у храму, понекад је дежурао на улазу у манастир,
на капији. Много је труда смирења и трпљења требало уложити, али будући монах није
туговао, већ се радовао често понављајући: “Морам да се потрудим због грехова мојих.”
29. априла 1989. године на Велику Суботу Игор је примљен у братство. “Милост
Божија се даје на дар,” писао је у свом дневнику, али ми морамо да принесемо Господу
све што имамо.” Искушеник Игор је без икакве увредљивости и роптања подносио
приговоре и прекоре. Увек је био усредсређен на покајничко размишљање и богомислије,
сећајући се Христовог страдања. “Узети крст и поћи за Христом значи да човек има
спремност да прими смрт за Њега и пострада,” говорио је Игор, “а онај ко има жељу да
умре за Христа вероватно се неће озлоједити видећи труд и муку, срамоћење и увреде.”
Једном приликом Ана Михајловна је дошла с рођаком да посети сина. Приликом
сусрета с Игорем јако се наљутила: није могла да га препозна, - од јаког и ухрањеног
момка претворио се у мршавог, постом и радом изнуреног искушеника. Игор их је дочекао
на капији у старој изношеној радној одећи и отпратио их је на конак у манастирску
Пафнутијевску кулу. Дуго је наговарала Игора да напусти манастир и да оде кући, али је
он чврсто решио да постане монах и сећајући се речи Спаситеља: нико ко је ставио своју
руку на рало па се осврће уназад није достојан Царства Божијег, и одговорио јој је
одречно.
Забринута Ана Михајловна је почела да вади из торбе намирнице које је донела.
Међу њима је била и кобасица. Она није знала да монаси не једу месо, а Игор је, због
сажаљења према њој, крио да одавно није јео ништа од меса. Кад је угледао кобасицу,
осмехнуо се, запушио нос прстима и рекао кроз нос: “Е, сад си ми још и кобасицом
засмрдела собу!” Ана Михајловна се и против своје воље насмејала.
Игор је простодушно прихватао мајчине прекоре и ватрено се молио за њу. И
Господ је услишио његове искрене молитве: шест година након мученичке смрти сина
Ана Михајловна је примила монашки постриг с именом Василиса.
Неистраживе путеве душа твоја крије,
Непојамне су срца твог тајне,
Преподобни оче Нектарије,
А речи су твоје као звезде сјајне.
13
14
Старац Нектарије
За Оптину пустињу радостан догађај десио се 16. јула 1989. године: у селу
Холмишчи у Тулској губернији биле су обретене свете мошти преподобног оптинског
старца Нектарија. Око шест сати увече свечана поворка приближила се манастирској
капији. Игор је тада дежурао на централној капији и присуствовао је томе. “Дочекали смо
часне остатке оца Нектарија,” записао је у свом дневнику, “преместили их у ковчег и
пренели у храм. Одслужен је велики парастос. Мошти су ношене око храма. Вече је било
необично, ведро, тихо, препуно светлости. У души се појавио осећај Оптине онакве каква
је била некада, за време стараца. Светост је испунила ваздух. Видело се како својом силом
чува свет и све што је у њему. У храму су певали “Вјечанаја памјат” и то се чуло на капији
где сам дежурао...”
Некада је, поучавајући своју духовну децу, старац Нектарије говорио: “У свету је
прошао број шест и наступа број седам. Наступа век ћутања... Долази време молитава.” И
заповедао им је да напамет науче молитву коју је сам саставио: “Господи, Иисусе Христе!
Сине Божиј! Грјадиј судити живих и мертвих, помилуј нас грјешних, прости
грјехопаденија всеј нашеј жизни, и имиже вјеси судбами сокриј нас от лица антихриста в
сокровеној пустиње спасенија Твојего.” 10 Ова молитва, па и само житије преподобног
били су сазвучни са душом искушеника Игора.
У древном Патерику постоји поука једног старца који је рекао: “Или бежи,
удаљавајући се од људи или се шали са светом правећи се јуродив.” 11
Тако је поступао и старац Нектарије. Он се увек трудио да буде у својој келији, а
кад му то није полазило за руком почео је да се прави мало јуродив. Понекад је облачио
шарене кошуље, носио је мараму на глави, понекад је на једној нози имао “ваљенку”, 12 а
на другој ципелу. Све ово старац је чинио како би се научио да не обраћа пажњу на
мишљење света. Јер мишљење света рађа човекоугађање. “Душа не може да се помири са
светом и утеху налази само у молитви,” говорио је преподобни.
Игору је утеха постала Исусова молитва. Стално ју је упражњавао распламсавајући
у својој души покајничка осећања. “Исусова молитва је исповест,” писао је, “непрестана
Исусова молитва је непрестана исповест.”
Као и преподобни Нектарије, и он је веома волео своју келију и трудио се да кад је
год могуће буде у њој напуштајући је само ради послушања и одласка у храм. Неко од
браће је приметио да је он требало да живи у Оптиној од пре сто година, за време стараца.
У тој Оптиној монаси су пред Богом ишли на прстима. “И ми треба да идемо уским
Христовим стазама,” говорио је Игор. Кад је постао монах носио је стару расу са закрпама
на леђима. На ногама је имао огромне чизме од импрегниране чоје које су му биле
превелике. Кад је ишао чуло се шушкање и лупкање.
Игор се понекад шалио, али су његове шале биле само спољашње. Једном је као
јеромонах служио Литургију у храму преподобног Иларииона Великог. Тамо је у олтару
на зиду висио сат. Раније је овде готово увек служио један ревностан млад јеромонах.
10
Господе, Исусе Христе! Сине Божји! Ти Ко ји долазиш да су диш живима и мртвима, смилуј се нама
грешнима и опрости све грехове нашега живо та, и како год знаш сакриј нас од лица антихриста у скривеној
пустињи спасења Твога.
11
Древни Патерик, гл. 8, стр. 143.
12
Ваљенке су чизме од ваљаног сукна.
14
15
Научио је црквењаке да пре Литургије износе сат из олтара како га он својим куцањем не
би одвлачио од молитве. Зато оца Василија кад је дошао да служи упиташе:
“Оче, да изнесемо сат?”
Отац Василије у недоумици слеже раменима и упита:
“А зашто?”
“Да вам не смета да се молите. Отац Андреј (име је измењено) је увек давао
благослов да се износи за време службе.”
Отац се насмешио и с љубављу рекао:
“Ех, отац Андреј! Отац Андреј је старац, он има молитву, а ја имам само грехове.”
Тако су његове шале биле усмерене на понижавање себе и истовремено су
откривале замке лукавог омогућавајући и другима да виде његове покварене мреже. И
преподобни Нектарије је смирено говорио о себи: “Ја сам мрав, пузим по земљи и видим
сва улегнућа и рупе, а браћа се уздижу веома високо, до облака.”
Старац Нектарије је предсказивао да ће се после прогона Русија пробудити и да
материјално неће бити богата, али ће духовно ојачати, и да ће у Оптиној бити још седам
стубова, седам светила. Говорећи о данашњем животу обитељи будући отац Василије је
једном рекао: “Унутрашњи живот Оптине је скривен, он је тајна. Јер наша Црква садржи
седам Тајни и на овим Тајнама се све гради. Рецимо, свака Тајна има неку спољашњу
карактеристику: обављају се молитве, врше се нека дејства, али за то време у Тајни делује
Сам Христос, невидљиво и неухватљиво. Управо Његовом благодаћу се врши сама Тајна.
Такав је спољашњи и унутрашњи живот Оптине. Ево, ви видите спољашњи живот, а о
унутрашњем животу не можете ништа да кажете. Унутрашњи живот Оптине пустиње је
Сам Христос. Само ако се причешћујемо Богом можемо да схватимо овај унутрашњи
живот, и он нам се ни на који други начин неће открити. Ја сам Врата, - каже Господ, ако
неко кроз Мене уђе и изађе, наћи ће пашу. Дакле, врата која воде ка унутрашњем духовном
животу Оптине јесте Христос.”
После Васкрса Игор се преселио из старчеве кућице у скиту у манастирски братски
конак, а убрзо након тога дато му је послушање летописца. Читајући материјале који су
прикупљени за канонизацију преподобних оптинских стараца искушеник Игор се са
умилењем срца сећао речи које је изговорио преподобни Нектарије и оне чудесне вечери
када су у манастиру дочекиване његове свете мошти.
Игор је имао необичан дар говора захваљујући чему је могао једноставно и дубоко
да описује не само догађаје, већ и унутрашње стање душе. “Понекад кад стојим у храму,”
писао је, “моју душу обузима осећање Божијег присуства. Тада ме више не окружују
иконе, већ сами светитељи. Окупивши се на службу испуњавају храм гледајући у мене са
свих страна испитујући ме. Нема разлога да скрећем поглед са њихових ликова, да се
кријем у тамном углу цркве. Угодници Божији не гледају на моје лице, већ само у срце. А
где да се сакрије срце моје? И тако стојим у ритама беспомоћности и сопствене
недостојности пред њиховим свевидећим очима. Моје прљаве мисли плашећи се светих
погледа некуда се скривају и престају да ме муче. Срце, распламсавајући се огњем
сопствене порочности гори у ватри скрушености, тело као да обамире и у целом свом
бићу, у самим врховима прстију почињем да осећам своју недостојност и лаж.
Погледи светаца поседују непојамну моћ свезнања. Нема за њих у мојој души
ничег тајног, њима је све доступно, све им је отворено. Како човеку незгодно постаје кад
помисли да неко зна све о њему! Како је страшно бити свестан да немаш куда да се
сакријеш, да чак ни тело не може да утаји скривене мисли и осећања. Свест о томе лишава
15
16
душу безбрижне равнотеже: безакоње и пороци претежу сопствена оправдања и непојамна
тежина належе на срце. Као услед изненадне боли и бриге буди се душа и постаје свесна
да не може сама себи да помогне и да нико од људи нема моћ да јој помогне. Криком
новорођенчета она виче: Господе, смилуј се, не остави ме. Све је заборављено, све је
нестало, остала је само молба, молба целог мог бића, душе, ума срца, тела: Господе,
опрости и смилуј се! Неми ум мој, срце се стеже, а сузе покајања навиру на очи.”
Код брезе ћу Господе стати,
С друге стране вода непролазних угледати
Тебе, Господе, а Ти ка мени уперави поглед Свој,
И смилуј се мени, Спаситељу мој.
Покајанија отверзи ми двери
Ходите к Мени сви уморни и обремењени, - позива Господ, - и Ја ћу вам дати мир.
Ходите и покајте се. Јер зна Бог да је човек немоћан, Он и опрашта, и теши, и дарује сузе
умилења и спокој срца свима онима који су смиреног срца. “Ја сам први међу
грешницима,” таквим је себе сматрао и писао о томе искушеник Игор у свом дневнику,
“(треба) преклињати Господа због својих и људских грехова.” А даље објашњава јасно и
једноставно како треба преклињати Бога: “Молити за милост.” И не треба молити пусто,
проводећи време у нераду и лењости, већ још додаје да човек мора себе да разапиње,
односно да приморава себе на молитвени подвиг и самим тим да приноси себе на жртву.
На жртву живу и непорочну која је срце скрушено и смирено. И премда “страсти, похоти,
нечисте помисли муче душу, ипак треба трпети и чинити дело благочестивости
испуњавајући Христове заповести.”
Смирујући и понижавајући своје тело Игор је тражио и молио од Господа да види
своје грехове више него било које друге благодатне дарове. Све оно добро које се
дешавало он је приписивао благодати и великом милосрђу Божијем, сматрајући себе
немоћним и најпрљавијим.
Видео је да високо мишљење о себи није ништа друго до гадост пред Богом и да је
она некада избацила из раја прве људе, јер су се тада, чувши речи: бићете као богови,
препустили овој испразној нади. “А Дух Свети дише, где хоће,” говорио је Игор, “Он
човека учи да испуњава вољу Божију у упућује на сваку истину водећи нас ка покајању.”
Дешавало се да му кад чује реч Божију на служби или је чита у келији на очи навру
сузе. Трудио се да их задржи, да их нико не види и са срдачном вером је молио Бога да му
пошаље Духа Светог, по Својој Светој вољи. “Духом Светим спознајемо Бога,” писао је,
када је већ био јеромонах. “То је нови, нама непознати орган који нам је Господ дао ради
познања Његове љубави и Његове благости. То је неко ново око, ново ухо за виђење
невиђеног и за чувење нечувеног. То је као кад би ти неко дао крила и рекао: “А сада
можеш да летиш по читавој васељени. Дух Свети јесте крила душе.”
Два анђеоска крила – покајање и смирење - пронела су будућег Христовог
мученика кроз сав његов земаљски живот. До краја својих дана вапио је отац Василије са
сузама у очима: “Милосрдни Господе! Нека буде воља Твоја, која жели да се сви спасу и
да разумеју истину. Спаси и помилуј слугу Твога. Прими ову моју жељу као вапај љубави,
коју си нам заповедио.” Тако је молио Бога за милост, непрестано се облачећи у духовно
сиромаштво које је богатство пред Господом.
16
17
Једном приликом у навечерје Божића кад је отац Василије био канонарх и
изговарао стихире у храму се неочекивано угасила светлост. Служба је настављена у тами
и само су кандила обасјавала ликове светих икона. Неко је оцу Василију дао свећу и са
чуђењем приметио да су му очи, лице, па чак и брада били мокри од суза. Отац се увек
трудио да не показује сузе и на све начине се трудио да их задржи, али овог пута није
могао да се уздржи.
“Од својих грехова не бежим у затвор,” говорио је, “и не бежим у пустињу, већ у
прекоревање себе и исповедање грехова својих.” Његова душа се понекад откривала
ближњима и тада се могло видети како се због велике духовне радости уподобљава
кротком детету и више не зна шта је осуђивање. На све је гледала чистим оком и радовала
се због целог света и свом снагом је желела да воли и монахе и мирјане, и грешнике и
непријатеље, без икаквог лицемерја, као што и Господ шаље кишу на праведне и на
неправедне.
У проповеди на Јеванђеље о исцељивању ђавоиманог у Гадаринској земљи отац
Василије је говорио: “Свиње су наше страсти, које ми гајимо, хранимо и појимо, поводећи
се за њиховом похоћу. И када долази несрећа, као што је некада задесила становнике
гадаринске земље у виду ђавоиманог човека којег су се сви језиво плашили, тек тада
вапијемо Богу за помоћ. А милосрдни Господ нам пружа Своју љубав и даје Своју
спасоносну благодат. А ми се, добивши милост од Бога поново враћамо греху. И никако
не желимо да се растанемо од својих свиња-страсти, и малодушно молимо Бога да оде од
нас. Молимо Га да оде, да бисмо још мало грешили говорећи у својој души: Господе,
живећу по заповестима, само не сада!”
Истовремено, упозоравао је на неправилно покајање, кад човек због прекомерног
понижавања и бичевања себе пада у униније и очајање. “Као што разбојници,
искористивши покров ноћи лако нападају стражу и убијају је, те пљачкају имов ину, тако и
демон, обузевши душу унинијем напада је и наноси јој смртоносне ране,” говорио је отац.
“Међутим, није демон узрок унинија, већ напротив, оно њему даје снагу. Тако је и апостол
Павле чувајући се унинија или прекомерне туге писао Коринћанима да опросте неком
грешнику његов грех, да га не би обузела прекомерна туга. 13
Сећајући се речи апостола: “С великом радошћу, примајте браћо моја, када
падате у различита искушења,” 14 будући мученик се радовао срећући се с различитим
мукама и на све начине се трудио да се навикне на то путем свагдашњег благодарења
Господу. У свету ћете имати муку, говори Господ, али будите храбри: Ја сам победио
свет. “Обећања Госпоодња су истинита,” подсећао је отац Василије и нико и никада не
може да их укине, и ми данас живимо само овим обећањима. Сваки човек, наравно,
доживи бол и свако доживљава патњу, али ево узмите, молим вас, оптинске старце. До
чега су они дошли? – До непрестане радости! Они су и за људе били извор радости.”
У свакодневици драгоцено нађи,
Па ћеш уста Моја бити.
И о љубави нећеш речи да траћиш,
Због љубави ће ти људи сами долазити.
13
14
2 Кор. 2, 7.
Јак. 1, 2.
17
18
Монашки подвизи
5. јануара 1990. године искушеник Игор је примио монашки постриг и добио име
Василије – у част светитеља Василија Великог. Овај догађај је донео ново благодатно
осећање души будућег Христовог мученика.
“Постриг је велика Божија тајна,” говорио је новопострижени инок Василије браћи
која су дошла да му честитају, и ова тајна се може спознати само на основу искуства,
односно, човек сам треба да прими постриг. Више пута сам видео постриг,” наставио је,
“чак сам пуштао и понеку сузу, али сам сада схватио да је све то другачије, тајанствено и
непојамно.”
Монах Василије је смештен у дрвену манастирску кућу која се сачувала још из
старе Оптине. Кревет је направио од две даске, положене на пољски кревет и одозго их је
покрио филцом. Уместо јастука служиле су две цигле из гробнице у којој су биле обретене
мошти преподобног оптинског старца Јосифа. Дебела цепаница је замењивала столицу. На
полици је стајао будилник и фотографије стараца, а одозго су у неколико редова лежале
књиге светих отаца са папирићима на разним местима. Отац Василије је истовремено
читао неколико књига осмишљавајући реч Божију и проничући у њену дубину. Понекад
би тражећи духовни смисао остављао једну књигу и узимао другу. Услед тога је у келији
настајао известан спољашњи неред на који отац Василије није обраћао нарочиту пажњу. А
када би му неко од посетилаца говорио о томе он би с осмехом одговарао: “То ме подсећа
на неред у мојој души. Човек се читавог свог живота и бави тиме што ствари доводи у ред
час у сопственој кући, час на послу, час у башти, а за душу не мари. А душа је драгоценија
од целог света. Прво би требало довести у ред унутрашње ствари и заволети Бога, а
никакви послови не могу да омету човека да заволи Бога.”
23. августа исте године инок Василије је пострижен у мантију у част московског
Христа ради јуродивог Василија Блаженог. Овај постриг је још више распламсао пламен
ревности у срцу богољубивог војника Христовог.
“Сад је друго време,” говорио је отац Василије, “и ми немамо снаге да носимо
подвиге које су носили наши стари, али човек је просто дужан да приморава себе. Иако
сам немоћан моје срце жуди за древним монашким подвизима у којима су се спасавали
наши свети оци.” И главни подвиг који је он пронео кроз читав свој живот јесте подвиг
смиреномудрија сједињен с плачем и покајањем. Поглед би му углавном био оборен и тек
ако би му се неко обратио питањем или поздравом отац би кротко подигао поглед. А
затим би га поново оборио. Међу браћом и у манастирским пословима отац Василије
никада није предузимао никакву иницијативу, већ је себе увек сматрао за искушеника.
“Волим када мноме руководе,” говорио је. Кад су га неки осуђивали због његовог наводно
гордог тиховања он би с кротошћу говорио: “Бог зна да желим да будем у општењу с вама,
да вас волим онако како могу и да се за вас молим, али не могу истовремено да будем и с
вама и с Њим.”
Трудио се да избегава дуге разговоре, нарочито када се причало о манама и
пороцима ближњих. Без обзира на ћутљивост отац Василије је веома једноставно и некако
лако и у прави час налазио потребне речи да уте ши сабеседника. Радујтесја и
веселитесја, волео је да понавља једну од заповести блаженства, јако мзда ваша многа на
небесјех. И паки реку: радујтесја. “Ево каква обећања имамо,” говорио је неколико дана
пре своје мученичке кончине. “Има ли Отац вољене синове? Монаси су вољени синови.
Кога Он више воли? Коме више помаже? – Монасима. Зато нам је лакше, а они људи који
18
19
су удаљени од Бога постају као блудни синови и тада им бива тешко. ...Разумете? Ево због
чега настају тешкоће у људском животу – кад човек узима на себе нешто и удаљава се од
Бога Који жели да му помогне. Тако свет подноси муку управо зато што се удаљио од
Бога, одвојио се од Христа и вуче ово бреме које не може да понесе. А ми смо дошли код
Бога и Господ за нас све носи и чини.”
Отац Василије није обраћао пажња на људске приче. Његова пажња је непрестано
била усмерена на Христа и његови чести уздаси су говорили о томе. Ноћу је дуго чинио
метаније, а да се не би чуло стављао је на под стари очев морнарски капут. Сваког дана је
у келији читао повечерје с канонима, а ако је био негде ван манастира по послушању
обавезно је читао полуноћницу. Кад није стизао да прочита правило дању обављао га је
ноћу трудећи се да га никада не прескочи. Отац то није сматрао подвигом већ потребом и
дужношћу сваког монаха. “Василије Велики је,” говорио је, “сматрао да монах који није
читао часове тог дана не треба ни да једе. Јер молитва је храна за душу. Ако се бринемо за
своје тело још више треба да се бринемо за душу.” Међутим, истовремено никога није
прекоревао ако пропусти правило и никога није разобличавао сматрајући да је најлењији и
да сам не испуњава монашке завете.
“Треба разумети,” говорио је “да се монаштво не састоји у црним ризама, у
мноштву правила које се човек труди да испуни, већ у покорности вољи Божи јој. Све што
се дешава око нас јесте велики Промисао Божји, који човека води ка спасењу. Богу се
можемо покорити само онда кад научимо да све што нам се дешава прихватамо као
Његову свету вољу и да не ропћемо, већ да благодаримо Господу за све. Милост Божија се
даје на дар, али ми морамо да принесемо Господу све што имамо.”
Хвалите имја Господње, хвалите раби Господа, - тако почиње деветнаеста катизма
коју је отац Василије веома волео. Сваки њен псалам, сваки стих се тесно преплиће са
животом мученика Христовог.
Увек ћутљив и тих отац Василје се није бринуо о храни, и чак је понекад
заборављао да треба да једе. “Господе,” вапио је, “дај ми сећање на наклоност Твоју према
нама грешницима, да не ропћемо у дане туге, већ да проливамо сузе покајања.” Дешавало
се да је отац Василије задржавајући се на исповести, а често и на служењу молебана или
парастоса, каснио за трпезу. Једном је дошавши у трпезарију већ после ручка и кротко
замолио да му дају нешто да поједе. Одговорили су му да је већ касно и да у кухињи
ништа није остало. Оца Василија то нимало није узнемирило. Ни најмање сенке
озлојеђености или увреде, ни капљице роптања није било у његовом понашању или
речима. Пошто је замолио за чашу прокуване воде попио ју је с хлебом прекоревајући себе
због стомакоугађања.
У току Великог поста отац Василије је јео једном дневно, обично око поднева.
Његова трпеза се састојала од поврћа или киселих плодова и мале количине хлеба. Овакав
пост и стално молитвено обраћање Богу давали су његовој души мир, који је нарочитим
осећањем задржавао ум у срцу и није дозвољавао греховним помислима да му се
приближе. “Шта човек треба да ради да би имао мир у души и телу?” питао је отац и
одговарао: “Треба да воли свакога као самог себе и да сваког тренутка буде спреман на
смрт.”
Као што се у односу на видљиви свет отац Василије одрекао спољашњег човека
оставивши све своје награде и звања тако је оставио и своје раније навике. Ако је раније, у
свету, веома волео да пише песме и да у риме уобличава све своје мисли и осећања после
рукополагања за јеромонаха одрекао се тог занимања, иако треба истаћи да су његови
19
20
најбољи стихови били написани у молитвеном духу. Очигледно да је испуњавајући се
љубављу према природи, његова душа спознавала премудрост Творца и да је налазила у
себи одраз благодатне Светлости.
Још у детињству он је волео да отрчи у Кузмински парк и да се тамо дуго диви
природи, да посматра како сивокрили голубови неустрашиво преграђују пут
пролазницима журећи да покљуцају мрвице хлеба бачене на тротоар. Волео је да гледа
таласе који су се у облику нарастајућих прстенова разилазили на разне стране од камена
баченог у вештачко језерце. А понекад је дуго гледао врхове високих борова маштајући о
томе да се попне на највиши и да одатле баци поглед на овај предивни Божји свет. “О, да
имам крила,” мислио је тада Игор, “полетео бих изнад света и лебдео наслађујући се
његовом безграничном лепотом.”
Међутим, да би спознао Премудрост Божију човек мора да се одрекне мудрости
века овог. Истинска мудрост није у лепим речима, већ у крсној сили . “На крст узводи
вера,” говорио је отац Василије, “а с њега га скида лажни разум пун неверја. Крст је
спремност човека да добродушно поднесе сваку муку коју му шаље Промисао Божји.
Узми крст своји и иди за Мном, каже Господ. Значи, човек обавезно треба да узме крст
ради Господа, да поверује и да крене. Ето, то је читав закон. Међутим, у принципу, како
уче свети оци, све што испуњава инок треба да испуњава и благочестиви хришћанин.
Осим једног – осим што ми дајемо завет безбрачности. Раније је то захтевао живот.
Древни хришћани су се по мало чему разликовали од монаха.
20
21
Рекох: бићу веран речима до краја,
Због неразумног се живота потрудити
И нехотице додадох: на све што се олако даје,
Немо климање главе одговор ће бити.
Ограђивање уста
Једном су оца Василија упитали:
“Где је за монаха боље да се моли – у цркви или у келији?”
“Не знам,” смерно је одговорио отац, “али сам чуо да је у цркви као на броду: неко
весла, а сви плове, а у келији је као у чамцу: човек мора сам да весла.”
Отац Василије је веома волео црквено богослужење. Био је на послушању
канонарха и увек је са свештеним страхом, пажљиво појао стихире. Трудио се да проникне
у саму дубину Божанских речи, сабирајући пажњу. И као да му је неки невидљиви зрак
расветљивао скривени смисао молитвених речи сједињујући се с њим Духом Светим.
Господ каже: “Клањаћете ми се и Духом, и истином на сваком месту,”15
настављао је отац Василије. “Служба је општење с Богом. За време молитве разговарамо
са Самим Богом и због тога служба и јесте стајање пред Њим, служење Њему. То је увек
живо, никад не умире. То је живот, зато што је ту присутан Сам Христос.”
“А зар се не умарате од дугих богослужења?” питали су га.
“Па, нисмо анђели,” одговарао је, “наравно да се умарамо. Људи смо, али нас
Господ укрепљује онолико колико сматра да је потребно. Даје нам и да се трудимо и да се
умарамо. Преподобни Исак Сирин пише: “Ако је твоја молитва била без скр ушености срца
и без телесног труда сматрај да си се помолио као фарисеј.” Тако да треба пролити и зној:
и тело своје приморати, и душу, наравно. Тако да је то труд. А шта каже старац Силуан,
сећате се? Он каже: “Молити се за мир значи крв проливати.” Такав је молитвени труд.
Ево, узмите Јеванђеље: Господ се молио. Какво је било Његово мољење о чаши? И био је
зној Његов као капље крви 16 . Ево каква молитва може да буде. Нама је таква молитва
непозната, али и таква молитва постоји.”
Отац Васлије је веома волео келијну молитву. “Седи у келији,” понављао је речи
преподобног Јована Лествичника, “и она ће те свему научити.” Кад је дуго боравио у
келији толико би се погрузио у молитву да би његова душа заборавила на овај век и на све
послове земаљског пролазног живота. Срце би му се испунило необичном радошћу за
коју је пророк Исаија једном рекао: Као што се женик радује невести, тако ће се због
тебе радовати Бог Твој.17 У таквим тренуцима, покретан Божанским весељем желео је
само једно: “О кад би моја душа напустила тело заједно с молитвом. О, Господе, како
желим да будем с Тобом!”
Молитва се постепено све више и више укорењивала у д уши будућег мученика.
Постала јој је природна и неодвојива од ње, као да је била јединствена с њом. “Узмите
псалме Давидове,” рекао је једном отац Василије. “Он каже: Вкусите и видите, јако благ
Господ. Молим вас, окушајте и увидећете. “Кога волим,” говори Господ, “њега и
кажњавам. Јер бије Господ сваког сина којег прима. 18 Ми смо вољени синови Бога због
15
Уп.: Јн. 4, 23.
Лк. 22, 44.
17
Ис. 62, 5.
18
Јевр. 12, 6.
16
21
22
тога што се држимо истине Православља. Природно, бивамо и кажњавани, јер нас Господ
посебно воли. И као сваки отац који воли свог сина Бог нас никада не оставља без казне,
али Он кажњава из љубави, а не због суровости... Ми смо навикли да кажњавамо само
због суровости. Непознато нам је кажњавање с осећањем љубави, а Господ нас кажњава с
љубављу да би нас уразумио. Због тога допушта да нас задесе муке како бисмо спознали
истину Христову. Зато човек увек треба да буде спреман на муке. И уверавам вас да нема
човека на земљи који никада није искусио муку... За све треба благодарити Господу.”
Дешава се да с времена на време човек слаби у молитвеном делању, светлост
његове душе која је до тада јарко горела почиње да се гаси и он час као да се спушта на
степеницу ниже, час се поново горећи искреном љубављу према Господу враћа на вишње
созерцавање. Јеромонах Василије је био један од оних који су чврсто ишли напред поп ут
брода који је развио једра и чврсто држи курс према великом циљу који представља
спасење душе. И ветар који је дувао у једра овог брода је било свагдашње покајање. Оно
као да је прирасло за овог монаха широких леђа. Његов поглед оборен ка земљи, увек
усредсређен и спокојан као да је подсећао: О човече, земља си и у земљу ћеш отићи. Благо
ономе, ко непрестано то има на уму.
Отац Василије није тражио сусрете с људима, већ је увек жудео за тиховањем и
беседама с Богом, чија је суштина – ватрена молитва. “Једном сам умро за свет,” понављао
је речи преподобног Арсенија Великог, “каква је корист живима од мртваца.”
Онај ко не греши у речима јесте савршен човек који може да обузда и цело тело.
Желећи да буде веран у малом, укључујући и верност у речима, отац је говорио да сваки,
чак и незнатан грех може да постане узрок будућег хлађења љубави према Богу. Нарочито
је скретао пажњу на грех пушења. “Човек који пуши,” говорио је, “је као решето, Господ
налива благодат, а она се скроз просипа.”
Баћушка је веома волео тишину. Једном је у току Страсне седмице, на Велики
четвртак, неколико дана пре своје мученичке смрти отац Василије после трпезе пришао
једном брату и рекао: “Јеси ли обратио пажњу каква је тишина била за трпезом? – Данас
су се сви причестили. Каква тишина!”
22
23
Савршен је закон и безмеран,
Којим Бог људе обнавља,
И у Својим је откровењима веран,
Кад за најмудрије децу поставља.
Монах и пастир
На празник Уласка Господњег у Јерусалим, 8. априла 1990. године отац Василије је
био рукоположен у јерођакона. А на Преполовење Педесетнице 9. маја (спомен
свештеномученика Василија, епископа Амасијског) први пут му је дат задатак да одржи
проповед. Многи су били пријатно изненађени дубином речи његове проповеди. Проповед
је имала духовну силу, јер је била изговорена из срца пуног љубави. Сад је отац Василије
све чешће и чешће говорио реч Божију народу. Као једном од најбољих проповедника
дато му је да држи проповеди у дане празника. Речи које је баћушка изговарао тако
једноставно и убедљиво често су људе подстицале да промене живот, јер су
распласмавале њихове душе ревношћу према Богу. Отац у својим проповедима није
разобличавао, али је откривао корен греха и показивао његову погибељност жалећи због
оних који греше и молитвено се обраћајући Богу да им опрости. Трудио се да сачува
древни молитвени дух црквенословенског језика како би у потпуности пренео људима реч
Божију и пробудио покајање у њиховим душама.
Отац Василије се увек искрено радовао успесима ближњих. И радовао се као да је
био убеђен да ће и он добити награду за њихове добродетељи и подвиге; а због оних који
су грешили речју или делом осећао је скрушеност и туговао као да је сам требало да да
одговор за њих на Страшном суду и да буде бачен у пакао.
Након рукополагања за јеромонаха, које је обављено 21. новембра исте године на
дан Сабора Архистратига Божијег Михаила и осталих Небеских сила бестелесних, отац
Василије је написао за себе кратке обавезе свештеника како би увек са страхопоштовањем
стајао пред Престолом Божјим.
У животу монаха с рукополагањем у свештеника обично почиње танана духовна
борба између монаштва и свештенства: честа жеља за тиховањем и осамљивањем вуку ка
избегавању пастирског служења, а мноштво брига због духовне деце ометају ношење
монашког подвига и сеју у души испразност и смутњу. Само љубав према Богу, подвизи
трпљења и смирења помажу души да оствари благодатну хармонију између пастирског
служења и монашког живота. И што више човек напредује у молитви тим више стиче
искуство у борби с непријатељем, и пошто је био искушан... може да помогне онима који
се искушавају 19 . Као што вртлар посвећује труд дрвећу, заливајући га и плевећи, а када
плодови сазру он их сакупља, тако и Госопд све подвиге монашког живота окреће на
корист и укрепљење Своје Свете Цркве.
Све више и више је отац Василије тражио осамљивање и тиховање. “Истински
руковођа може бити само онај ко је уз помоћ Божију победио страсти,” говорио је
баћушка, “и ко је кроз бестрасност постао сасуд Светог Духа.” Међутим, не бирају људи
свештенике, већ Сам Господ бира пастире Цркве и шаље делатеље на жетву Своју.
У Московском подворју (метоху) где је отац некада бивао послан на послушање
испочетка се о њему говорило да је веома строг и захтеван. Једна жена, бивша учитељица
у нижим разредима сећа се како је први пут дошавши у подворје упитала познаницу за
19
Јевр. 2, 18.
23
24
савет код кога је боље да оде на исповест. Управо тада је изашао отац Василије с крстом и
Јеванђељем. Показавши на оца познаница јој рече да је тај свештеник веома строг и да је
боље да се исповеда код другог. “Па, стала сам у ред код другог свештеника,” сећала се.
“Ред код оца Василија је био мали и зато се, када је завршио исповест обратио људима
који су стајали у припрати: “Има ли још некога за исповест?” По школској навици
подигох руку. Отац се осмехнуо и ја му приђох.” Убрзо су приче о оцу Василију као о
строгом свештенику биле расејане. Људи су оца заволели и више се нису плашили
његовог суровог изгледа испод којег се крила истинска, нелицемерна љубав.
Отац Василије није имао много духовне деце, али је сваког човека који је код њега
долазио примао као да га Сам Господ шаље. “Будите савршени, као што је савршен Отац
ваш Небески,” говорио је баћушка желећи да умири узнемирену душу сабеседника, “а
савршенство Господа се састоји у томе што Он све воли и шаље кишу праведнима и
неправеднима. Бог жели да се сви спасу и не оставља оне који Га траже.”
Рукополагање које је прихватио као послушање окренуло је нову страницу у
његовом животу. Састрадавање и брижна пажња према ближњима помагали су му да лечи
и теши душе испуњавајући их благодатним миром покајања. Многи су говорили да је он
будући старац. На исповести или у беседама отац Василије је саветовао и тешио ближње
речима из Светог Писма. Често је с љубављу говорио: “Радујтесја и веселитесја, јако
мзда ваша многа на небесјех. И паки реку: радујтесја, непрестано се молите за све
благодарите, јер је таква воља Божија о нама. Његове речи су у срцу рађале мир и
тишину. Баћушка је људе учио да виде своје грехове и да не обраћају пажњу на грешке
ближњих. То му је полазило за руком некако једноставно и невино. “О новостима ћеш
причати с другарицама,” нежно је прекидао бујицу речи неке баке, “а са мном – о
гресима.”
Душа се понекад мало умири кад осећа да је неко увредио па одједном наиђе на
некога ко јој саосећа у осуди. Међутим, овакво саосећање је грешно и погубно како за
онога ко теши тако и по онога ко бива тешен. Он је строго пратио ток исповести и трудио
се да ономе ко се каје открије узрок греха, који се увек крије у нама самима. “Због грехова,
због грехова” тихо је говорио уздишући. “Невоље – то је добро. За невоље треба
захваљивати Господу.”
Једном приликом је код једног младог човека који је радио при манастиру дошло
до несугласица у породици. Прво је много туговао, а затим је дошавши до очајања и чак
намислио да живот заврши самоубиством. Међутим, Господ Који не жели погибељ душе,
уредио је тако да га један брат, који је за то сазнао, довео у келију код оца Василија .
Баћушка је управо прао свој подрасник. Угледавши госте он одмах остави прање и поче
пажљиво да слуша младог човека. Затим, пошто је саучествовао у његовом проблему рече:
“Слава Богу!” И озарио се тако добрим осмехом да се саговорник није уздржао и такође се
осмехнуо. Догађаје који су до тог тренутка мучили његову душу он је одједном видео као
неке ситнице, због којих нема озбиљног разлога да пати. Сад је уместо очајања дошла и
душу обасјала лака радост која је имала основу – чврсто уздање у Промисао Божји.
Дубоки уздаси оца Василија и жалост због онога што се догодило изазивали су код
исповедника сузе. И он је, као добри сејач, чистио драгоцену ливаду душе од трња и сејао
на њој семе Божије љубави и мира. На крају исповести, када је онај ко се исповеда по
обичају узимао благослов отац Василије би мало се погнувши тихо изговарао: “Нека вам
Господ помогне.” И те речи су одисале таквом топлином да их човек дуго није
24
25
заборављао, зато што су биле изговорене из срца које воли, које састрадава и које боли
због другог човека.
Љубав не остаје незапажена, јер она зрачи Божанском Светлошћу. Срце које воли
има истинско састрадавање не само према људима, већ и према сваком створењу Божијем.
Тако је још као дечак отац Василије јако жалио кад је његов комшија под покровом ноћи
претестерисао младу тополу. Дрво је расло поред прозора и својом густом крошњом је
наводно заклањало сунчеву светлост. На душу будућег монаха овај догађај је оставио
дубок утисак.
Кад је бивао у Москви отац Василије ниједном није ноћио у родитељској кући . Ако
је и свраћао то је било свега на неколико сати да би сазнао како је мајчино здравље и
поново је журио да оде. Трудио се да брижљиво чува очи од различитих искушења којих
је свет пун. Једном приликом пролазећи поред вештачког језера у Останкину које се
налазило недалеко од Подворја отац Василије је приметио полуразголићене људе који су
дошли да се сунчају у току врелог дана. Отац се прекрстио, а затим, узео ивицу мантије и
подигао је изнад себе. Као великим крилом оградио је свој поглед од саблазни.
Тако је дошао до храма који је за њега био место спасења од свих искушења и
мука. Волео је храм и келију. Келија је за њега била место монашких подвига и
осамљивања, а храм – дом молитве, место његовог свештеничког служења.
Душа је теби дата, Обитељи,
Ако зажелиш, и тело прими.
Прими све што Бог-Творац пожели,
Мени да да као и другима.
25
26
Васкрс без краја
За оца Василија Оптина је постала колевка у којој је растао и јачао његов монашки
дух. Често је и шао на гробове оптинских стараца, који тада јо ш увек нису били
прослављени, и тамо се дуго молио тражећи њихову помоћ и заступништво Царице
Небеске Која је распрострла Свој омофор изнад обитељи. Отац Василије је сачинио
неколико предивних стихира о Оптиној пустињи, много и плодно је радио на састављању
службе преподобним старцима, коју нажалост, није успео да заврши.
У фебруару 1993. године последњи пут је био у Тројице-Сергијевој Лаври на
испитима у богословији. На повратку је свратио у Москву да посети мајку. Одслужио је
парастос на очевом гробу. Затим је подигао са штедне књижице нешто мало новца који је
за њега од своје пензије штедела Ана Михајловна и дајући јој новац рекао је: "Молим те,
немој више да стављаш новац на књижицу, мени није потребан, а и како ћу стати с њим
пред Бога!"
Последњи Велики пост у свом животу отац Василије је провео строже него
обично. Осим обавезних дугих манастирских служби и ноћу се још дуго молио у својој
келији. На Велики петак, за време богослужења требало је да буде канонарх. Отац је
изашао на солеју, али је одједном због нечега замро с књигом у рукама и дуго ћутао.
"Ужасесја о сем небо, и солнце лучи скри" - изговорише из певнице и хор поче да
пева.
"Шта се десило?" упитали су га касније, "Шта ти је било?"
Међутим, отац Василије ни шта није одговорио. Само је касније, тајно, једном брату
рекао да је у тренутку кад је требало да изговори стих одједном угледао старца Амвросија,
али о чему је преподобни с њим говорио није рекао.
На Велику суботу отац Василије је цео дан исповедао, а када се ве ћ смрачило и
када су се освећивали куличи20 одједном му је позлило: почели су да делују јак умор,
службе, послушања, бесане ноћи и строги пост. За време Страсне седмице уоп ште није
јео. Осим тога, сматрао је да је боље умрети на послушању него га одбити. Отац Василије
је стајао блед, држећи се за налоњ. Чинило се да ће сваког тренутка пасти. За то време
један од монаха је освећивао куличе. Покропио је оца светом водицом, а он га је замолио:
"Покропи ме још..." Тада га је јеромонах штедро пљуснуо по лицу и по глави светом
водицом. Отац Василије се осмехнуо, уздахнуо је с олакшањем и рекавши: "Сад је све у
реду, ништа ми није," поново почео да исповеда парохијане.
Пред васкршњу Литургију баћушка је био одређен да служи Проскомидију и зато
је благовремено обукао црвени фелон. Проскомидију је увек вршио брзо и одлучно, а сад
као да је оклевао.
"Зашто оклеваш? Требало би то брже!" пожурио га је клирик.
"Не могу, опростите. Тако ми је тешко, као да сам себе кољем," одговорио је отац.
А кад је завршио рече: "Никад се нисам тако умарао."
Пред крај васкршње Литургије отац Василије изађе да канонарши. Кад су видели
како је уморан и блед браћа из певнице рекоше:
"Одморите се, оче, сами ћемо се снаћи."
20
Кулич је врста колача који се прави само за Васкрс и у који се додају мед и млеко као симбол будућег
живота и у сећање на обећање дато израиљском народу да ће доћи у земљу у ко јој тече мед и млеко.
26
27
"На послушању сам," одлучно одговори отац Василије и поче: "Да воскреснет Бог,
и расточатсја врази Јего!" Непоколебљива вера у то да Господ све уређује давала му је
снаге и укрепљивала га је.
...Сунце у Оптиној излази из правца скита скривајући се иза густих грана древних
борова, које су засадили још преподобни старци. Због тога свитање као да почиње у виду
огњених језика. Врхови борова све више јарко и заслепљујуће букте на небеској
розикастој површини, као блистави нимбови овог моћног дрвећа. Убрзо први сунчев зрак
опрезно баца своју топлу пролећну светлост на бели манастирски зид. Златне куполе
Ваведењског храма почињу свечано да блистају, попут древних богатира-делија из
времена Вјатића. Све унаоколо бива испуњено тихим благодатним спокојем, као да не
жели да узнемирава монахе уморне после ноћног богослужења.
Тог васкршњег јутра браћа су се, омрсивши се, рази шла по својим келијама. Отац
Василије је по послушању морао да иде у скит - требало је да исповеда причеснике на
средњој Литургији у скиту. Пошто је тихо отпевао васкршње часове пред иконама у својој
келији упутио се према кули скита, кроз чија врата се може изаћи на стазицу која води у
скит. Одједном је тишину нарушила звоњава звона. То су монаси Терапонт и Трофим,
парајући јутарњу ти шину објављивали свету пасхалну радост. У Оптиној постоји лепа
традиција да се на Васкрс звони у сва звона у било које време у току целе Светле седмице.
Међутим, овог пута звоњава се некако неочекивано прекинула. Велико звоно је ударило
још неколико пута и ути шало се.
Отац Василије се зауставио: нешто се догодило. Не преми шљајући се, он похита ка
звонику. У сусрет му је трчао човек у војничком шињелу.
"Брате, шта се десило?" упита отац Василије човека који је трчао. Овај промрмља
нешто неразговетно правећи се да иде према капији скитске куле. Ме ђутим, пошто је
начинио неколико корака у том смеру он испод скута шињела дохвати оштар мач од
шездесет сантиметара и јаким ударцем у леђа прободе оца Василија.
Баћушка паде на земљу. Чинило се да је мрак на тренутак ликовао, да се сунце
смркло и да су Анђели сакрили своја лица у том страшном тренутку.
Убица је хладнокрвно набацио крај мантије на главу оца Василија и ставио
камилавку на његово лице. Очигледно да је ово дејство било једно од правила ритуала, јер
су монаси Терапонт и Трофим које је убио пре тога такође пронађени с камилавкама
снажно натученим на лице.
Збацивши шињел сатанин слуга је прескочио манастирске зидине и сакрио се у
густом шумском честару. Овде, недалеко од зидина био је пронађен крвави мач на којем је
био угравиран натпис: "Сатана. 666". Он је сведочио о томе да је убиство било ритуално.
Отац Василије је лежао на земљи и тешко дишући једва чујно шапутао речи
молитве. Монаси који су дотрчали покушавали су да му помогну, али велики губитак крви
и тешке ране нису остављале места за наду: ударац је био задат у леђа, одоздо на горе,
тако да је прошао кроз бубрег, плућа и повредио је срчану аорту.
Један од монаха који су дотрчали из унутрашњег џепа је извадио мали, по његовим
речима, чудотворни крст и три пута је закрстио мученика који је лежао на земљи. Отац
Василије отвори очи, поглед му је био управљен према крсту.
"Душа тражи крст," рече неко, а очеве очи су већ гледале огромно небо, које му је
некада говорило о слави Божијој.
Браћа која су служила Литургију у скиту била су у недоумици због чега нема увек
веома савесног оца Василија. "Помените те шко болесног јеромонаха Василија и убијене
27
28
монахе Терапонта и Трофима," зачуле су се у олтару речи брата који је дошао из
манастира.
"Из ког манастира?" упита јеромонах који је стајао поред жртвеника.
"Из нашег."
"Како из нашег?"
"То су наша браћа које су мало пре убили сатанисти."
Један од отаца који су служили са сузама у очима рече: "Слава Теби, Господе, што
си посетио Оптину Својом милошћу."
Кад се Литургија ближила крају јавили су да се преставио Господу јеромонах
Василије. Сви у храму су плакали. "Требало је да се возглашава "Христос воскресе!" сећао
се један јеромонах, "а ја нисам могао гласно да изговорим, рекао сам само једном."
Убрзо је на име оца намесника стигао телеграм:
"Христос Воскресе! С Вама и братством обитељи делим васкршњу радост! Заједно
с вама делим и тугу поводом трагичне смрти тројице браће Оптине пустиње. Молим се за
упокојење њихових душа. Верујем да ће их Господ, Који их је призвао на први дан Светог
Христовог Васкрсења кроз мученичку смрт учинити учесницима вечног Васкрса у
незалазном дану Свог Царства.
Душом сам с Вама и братством.
Патријарх Алексије II
18. април 1993. године."
Једном је оцу Василију било постављено питање због чега настају страшна
искушења и невоље. Ако нас Бог воли зашто се толико мржње и зла обрушава на људе?
Он је одговорио: "Свети оци су рекли да свако ко воли Бога мора да се сретне с духовима
зла. То није речено само за свеце већ и за обичне грешнике, односно, за нас. И што је већа
љубав према Богу тим је жешћа борба. И тако је све док у бој не изађе лично главни дух
пакла - сатана. О, колико је злобе и мржње у овом мрском непријатељу спасења! Колико је
лукавства и препредености! У свом безумљу он би обрушио сву своју јарост на хри шћане
да га Господ не задржава. Међутим, чинећи зло он бива посрамљен снагом смирења, коју
Христос даје срцима верних."
...У келији оца Василија на столу је остала да стоји књига Апостол. Један од браће
је отворио на месту које је било означено траком и прочитао:
"...Вријеме мојега одласка настаде. Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах.
Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија..." 21
Псалме и песме ћу принети
Теби, блажена Пустињо,
Чашу спасења ћу примити,
И призвати Господње Име.
Дај крв и прими Дух
"Кад би се нада хришћана завршавала овим животом," учи нас светитељ Василије
Велики, "исправно би било туговати због раног растанка од тела. Међутим, ако је за оне
који живе по Богу почетак истинског живота ослобађање душе од окова тела, зашто да
21
2 Тим. 4, 6-8.
28
29
тугујемо као они који немају наде?" Клеветник и отац лажи обмањује људе и уноси страх
од смрти у њихова срца како би лако завладао душама и одвео их за собом у погибељ.
Што је човек више везан за овај свет тим више се у њега усељава страх од напуштања ове
земаљске испразности. Међутим, онај ко овде живи размишљајући о небеском више жуди
за смрћу него за животом.
"Зашто неки људи не верују у загробни живот?" говорио је једном приликом
јеромонах Василије. "Зато што су обузети бригама света овог, што су сву пажњу усмерили
на бављење многобројним различитим пословима. А служење једном човеку не оставља
могућност да се бави другим. Нико не може да служи двама господарима."
Неће ли људи безумним сматрати човека ако он корачајући опасном планинском
стазом истовремено чита занимљиву књигу? Јер, последице могу бити веома трагичне.
Зато нам Господ и каже: Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као
премудри користећи вријеме, јер су дани зли. Тражите пре свега Царство Божије и правду
његову и све ово ће вам се придодати .”
Неколико дана пре своје мученичке смрти отац Василије је рекао: "Свето Писмо
нам каже да Бог није Бог мртвих, већ живих. За Бога су сви живи. Зато, пошто служимо
управо таквом Богу Који је васкрсао и васкрсењем победио смрт код Њега нема смрти. У
Богу нема смрти, она постоји само ван Бога." И настављао је: "Једном приликом Христос
је окупио Своје ученике и рекао: мислите да сте ви Мене изабрали? Не, ве ћ сам Ја вас
изабрао и поставио да служите. Зашто је Господ изабрао јеврејски народ? Ми то не знамо.
И зашто им је даровао свете пророке? Зашто је изабрао руски народ и дао му да чува
истину Православља? Нама су непознати путеви Божији и за нас је то затворена тајна,
запечаћена, можда и заувек. Али, пошто нам је тај дар дат дужни смо да га штитимо и
свето чувамо...“
...После заласка сунца наступа тама и ми више не можемо да гледамо сунчеву
светлост, али ипак знамо да она светли негде тамо, на другој страни земље. Отац Василије
је отишао у небеске обитељи Господа нашег Исуса Христа, и премда не можемо да га
видимо, знамо да је с нама, да се моли за нас. О томе сведоче чуда која се и данас
дешавају по светим молитвама новомученика.
"Једном сам се јако разболео," сећа се један јерођакон из Псковске епархије.
"Добио сам високу температуру, кашаљ је био неиздржив. Нисам могао да спавам у
лежећем положају, јер сам почињао да се гушим. Требало је да идем у болницу, али је до
ње било далеко и нисам имао превоз. Седео сам у фотељи и једва дисао. И тада је
настојатељ одлучио да одслужи парастос за убијеног јеромонаха Василија и браћу.
"Молебан не би требало да служим, јер још нису прослављени, а парастос могу," рече он и
поче да пали кадионицу. За време парастоса почео сам лакше да дишем. Затим сам осетио
олакшање и заспао. Ујутро сам се осећао чило, а три дана касније био сам потпуно здрав."
Једном приликом тешко се разболела једна старија жена која је чистила у
парохијском сеоском храму. Одузела јој се десна страна. Старе шина храма у којем је ова
жена била парохијанка одслужио је парастос за убијене оптинске монахе. После тога било
јој је лакше, а убрзо је болест потпуно прошла.
Једна жена је допутовала у Оптину да се помоли. Није познавала оца Василија за
живота, али је често посећивала његов гроб молећи се за утеху у невољама и помоћ у
различитим нуждама. И једном кад се до мрака задржала на послушању ова жена се
враћала у манастирски конак. Одједном је из мрака истрчао непознат мушкарац и почео да
јури према њој. Уплашена жена поче да бежи. "Од страха ми је застао дах," сећала се,
29
30
"нисам могла ни да викнем да позовем некога у помоћ." Кад је дотрчала до манастирског
гробља жена се зауставила код гроба јеромонаха Василија и сакрила иза крста. "О че
Василије," завапила је, "помози, заступи се, за штити ме." Непознати човек који је трчао за
њом застаде и поче лагано, али сигурно да јој се приближава. И одједном као да је неки
невидљиви зид израстао на његовом путу. Упла шивши се непознате силе незнанац се
нагло окренуо и брзо је кренуо ка излазу из манастира. "Тог тренутка," сећала се жена,
"осетила сам као да је отац Василије стао између нас и заклонио ме својим широким
леђима."
Једном приликом жена која је познавала баћушку за живота телефоном је назвала
маму оца Василија.
"Како сте, Ана Михајловна?"
"Хвала Богу, добро!" одговори она.
Жена јој исприча да је сањала оца Василија који јој је рекао: "Купи лекове за моју
маму. Тешко је болесна."
"Свашта човек може да сања," рече Ана Михајловна, али се ипак замислила:
болести је нису много узнемиравале и није могла да схвати за што је баћушка то рекао.
Убрзо после тога примила је монашки постриг. Постало јој је јасно шта је имао у виду
отац Василије.
А после извесног времена мати Василиса (такво име је у монаштву добила Ана
Михајловна) је сањала да је дошла у Оптину и да стоји у храму Ваведења. одједном из
олтара излази отац Василије, блистав као сунце. „Ускоро ћу изаћи из Оптине,“ каже јој и
креће с богомољцима према манастирском гробљу. Заиста, вест о мученичком подвигу
оца Василија и браће, која су с њим убијена данас је изашла ван граница Оптине пустиње.
Једна ходочасница из Казахстана увече је дошла из храма у манастирски конак,
легла и задремала. И у лаком сну угледала је како су у собу ушли старац Амвросије, отац
Илија – оптински духовник, и још тројица њој непознатих монаха. Отац Илија поче да
чита молитву. „А ко су ова три монаха, која као да су срасла раменима?“ помисли
ходочасница. „Па то су јеромонах Василије, монах Терапонт и монах Трофим, који су
убијени за Васкрс!“ одједном је схватила. Кад се ујутру пробудила ходочасница је осетила
да је потпуно здрава.
„Смрт мученика јесте разобличавање немоћи демона,“ писао је светитељ Јован
Златоуст, „ђавоимани су некада живели у пустињама и код гробова, а са места где су
сахрањене кости мученика беже као од ватре.“
Једном је један оптински јеромонах на гробовима убијене бра ће угледао следећу
слику: две жене су пришле гробовима новомученика. Пошто су целивале крстове некако
чудно су се ужурбале и хитро изашле ван ограде манастирског гробља. Једна од њих,
ослонивши се на ограду одједном се јако погнула и почела је да стење. „Помислио сам да
јој је позлило,“ сећао се јеромонах, „и похитао сам јој у помоћ.“ Кад јој се приближио и
питао шта јој је она је шкргућући зубима одговорила: „Ја сам бесомучна.“ Тада је видео да
се и друга жена сагнула и да је почела да шишти као змија. „Ево, већ неколико година
идемо по светим местима,“ с тешкоћом изговори прва, „и бива нам лакше. И сад смо
пришле гробовима новомученика, то је таква сила Божија, таква...“ Одједном је
окренувши се према гробовима пала на колена и почела дивље да виче, али се брзо по
молитвама убијене браће умирила и утишала.
Једног мушкарца су почеле да боле руке. Прсти су му се парализовали и побелели
су као да су се смрзли. Обраћао се лекарима, али му није било ништа лакше. И кад је
30
31
једном дошао на гробове убијене браће с вером их је замолио за исцељење, узео је земљу
и почео њом да трља своје беживотне прсте. Одмах је приметио да су му прсти
поцрвенели и да су почели да га болуцкају. Још усрдније је почео да их трља и убрзо је
осетио исцељење. Радујући се и благодарећи Богу многима је причао о чуду које му се
десило.
Нека жена, која је преко десет година патила од неизлечиве болести, пошто није
добила исцељење од лекара у молитвама се обратила убијеном оцу Василију. Имала је
оток из којег јој је цурила крв приликом премора. Кад је дошла на гроб оца Василија жена
се дуго молила и плакала је молећи за исцељење. И одједном је осетивши тупу бол села на
клупицу. Бол је помало почела да пролази. Пошто је неко време седела жена је кренула у
храм. Тамо је бол потпуно минула и она је осетила неку нарочиту лакоћу. Убрзо после
тога била је на лекарском прегледу, који је показао да отока нема. Тако се жена у
потпуности излечила.
Чуда и исцељења по молитвама убијене оптинске браће дешавају се и данас.
...1113. године овде, на Калушкој земљи једног дана у свануће пагански жреци су
убили преподобног Кукшу, просветитеља Вјатића. И сада се мученичка крв пролила на
оптинску земљу. "Дај крв и прими дух," често су понављали оптински старци поучавајући
своје ученике. И Оптина је дала крв и примила Дух - Дух љубави, мира и чврстог
исповедања православне вере. И оптинске новомученике као и преподобне оптинске
старце све већи и већи број верника поштује у целом православном свету. Надамо се да
није далеко време кад ће се јеромонах Василије, монаси Терапонт и Трофим поштовати
као сверуски прослављени свеци.
Оптина пустиња је изгубила три монаха, али је стекла три анђела који данас вапију
пред Господом за васцелу многострадалну Русију. По њиховим молитвама удостој и нас,
Господе, да уђемо у вечну Пасхалну радост Сина Твог Јединородног, Господа и Бога
нашег Исуса Христа, Којем нека је слава, част и поклоњење, свагда сада и увек и у векове
векова. Амин.
Изводи из дневника
О знању
“Лепота ће спасити свет,” писао је Достојевски. Лепота је Бог. Ма коли ко да
истражујемо свој живот, ма колико да га рашчлањујемо на саставне делове, наводно да
бисмо схватили његов механизам, живот ће у својој целовитости увек бити предиван,
божанствен и непојаман до краја, као што је непојамна лепота.
Ма колико да истражујемо састав тла налазећи у њему стално нове и нове метале и
соли, ма колико да проничемо у тајне наслеђивања стварајући нове области науке, умне
академије, институте, лабораторије, ипак ће цвет, који је никао на проученом тлу, цвет
који је никао из семена из хрестоматије, човека задивити својом лепотом.
Радост коју дарује знање мора бити допуњавана радошћу созерцавања и тада ће
бити савршена. “Све знам, све разумем, па ипак се дивим,” говори човек. Дивљење пред
свим, дивљење, без обзира на сва знања, на све несреће јесте лепота, то је спасење света,
то је почетак пута ка Богу. А живот без дивљења пред лепотом, а то значи и без Бога је
празан и ништаван.
31
32
Господ је од почетка у човека уткао вољу, разум и душу. Након пада, пошто су
били растављени од Творца они свим својим бићем теже ка Њему. Воља тежи ка слободи,
разум ка познању истине, а душа ка савршенству и чистоти. Нико и ништа не може да
угаси ову тежњу. Она се може само изопачити, усмерити лажним путем. Управо овим се
баве политичари и њима слични.
Слобода од греха бива замењена политичким слободама, спознаја истине – празном
начитаноћу, обавештеношћу, ерудицијом, односно старом речју, при чему се човек
задовољава свешћу о томе да је у праву. Још је горе ако се жеђ за спознајом истине
претвори у жеђ за спознајом греха. Тежња душе ка савршенству замењује се тежњом ка
задовољавању страсти. Стога главно постаје савршенство (односно лепота) одеће, обиље
хране и пића, богатство, каријера. Све ово у свом корену има неуништиву жељу за
самоусавршавањем. Међутим, пошто бива изопачено, оно поприма ове наказне облике.
***
Ми морамо да се усавршавамо у спознавању. Међутим, у спознавању чега? –
Божије величине и својих несавршенстава и немоћи. Не можемо у потпуности да примимо
у себе величину дара – Свете литургије – али можемо да примимо у себе осећај сопствене
недостојности стојећи пред овом страшном тајном. Тако поступају и анђели. Заклањајући
своје лице крилима пред светлошћу Божанске славе они исповедају своју недостојност и
несавршенство.
Свет, грабећи од Бога чин Даваоца добара гордо га приписује себи и дајући нам ова
добра као наводну милост придодаје нам забринутост и оптерећује нас бригом о њиховом
чувању и страхом да их не изгубимо. А кад Бог даје Он се и брине о Свом дару и његов
губитак не узнемирава наша срца.
Ђаво је спреман да нам да десет пута више здравог разума и да хиљаду пута
умножи наша практична знања, само да нам украде Крсно знање, уз које ћемо моћи да
станемо с десне стране Бога.
Као што је заробљеник везан оковима и лишен слободе деловања, тако је пали
људски разум везан лажљивим, нетачним мислима, и тако је људско срце везано
похотним, нечистим, страсним жељама. И као што се заробљеници разликују по степену
слободе дејства: један је стављен у окове, други у тамницу, трећи међу зидине затвора,
тако и људско срце и ум бивају с различитим степеном истинитости у мислима и
осећањима. Зато Господ каже: спознајте истину, и истина ће вас ослободити,22 а свети
апостол Павле: где је Дух Господњи, тамо је слобода.23
О спасењу
Срце које је постало сиромашно, лишено благодати, а то значи и силе, налази се
под влашћу тела и испуњава његова хтења и жеље.
Укрепити своје срце, испунити га благодаћу и савладати, потчинити тело
стремљењима и намерама срца – ето задатка.
22
23
Јн. 8, 32.
2 Кор. 3, 17.
32
33
Треба ставити срце на чело свега, учинити га владарем свог бића и предати га у
потчињеност Христу због оне милости и благодати којом је Господ и укрепио и обновио
ово срце.
Све око нас, буквално све без изузетка, сав створени живот је уређен тако да нас
доведе до познања Бога. Ма куда човек пажљиво да се загледа биће задивљен, ма чиме да
се бави са занимањем биће изненађен дубином заната. А чуђење је почетак философије,
како су говорили стари.
Ту почиње трагање, пут којим треба проћи да би се стекла истина. А стичући
истину стичемо живот. Аз јесам Пут, Истина и Жизан.
О благодати
Како је немоћно срце без благодати Божије! Постоји физичка сила коју осећамо у
својим удовима. И ако се она истроши ми малаксавамо од умора. Међутим, постоји
духовна сила, сила благодати, која укрепљује наше срце и без ње ми бивамо немоћни,
односно бивамо склони сваком греху, нарочито осуђивању, раздражљивости, гневу,
стомакоугађању, незадовољству свима и свачим, склони роптању, и очајању и таштини.
Због тога свети апостол каже: укрепљујте срца своја благодаћу24 . А благодат
Господ даје за испуњење Његових заповести.
Благодат је невидљива, незамислива, непојамна. Ми о њој нешто сазнајемо само на
основу дејства које има у уму и души, по њеним плодовима: А плод духа је, каже
Апостол, љубав, мир, дуготрпљење, кротост, вера...25
Ништа то није наше – већ је дело благодати. Ако будемо стално видели да то није
наше задржаћемо благодат. А ако нешто припишемо себи све ћемо изгубити. Ако
Христово смирење заблиста у срцу земаљски живот ће ти бити рај. Како то описати? Није
могуће. То је осећање срца.
О чулима
У Богослужењу је ангажовано свих пет човекових чула: вид – иконе, сасуди,
свештеничке одежде, односно, све што служи за уређење храма; слух – појање; мирис –
тамјан из кадионице, миомириси; додир – крсно знамење; укус – примање Светих
Христових Тајни.
Циљ је да се човек обоготвори, да се максимално узвиси, да се открије његова
божанска суштина, да му се да да је сам осети, да се њоме наслади и да се пробуди тежња
ка чувању и умножавању ове духовне лепоте која нас без обзира на нашу греховну
тврдоглавост која долази до потпуног негирања постојања ове лепоте ипак не оставља и
не напушта.
Након дугих размишљања о нечему веома важном што нам је неопходно да
разрешимо одједном се рађа мисао која све помирује. Управо се рађа: ми смо били
бременити том мишљу, носили смо је, осећали муке и бол и на крају се радујемо њеном
доласку, радујемо се искрено, као деца. Ову радост понекад сматрамо истинитошћу
мислећи да смо се много трудили и да смо је због тога достојни. Међутим, све треба да
24
25
Уп.: Јак. 5, 8.
Уп.: Гал. 5, 22.
33
34
буде подвргнуто провери на основу искуства. Мисао може бити убедљива, префињена,
занимљива, али није увек истинита.
“Каква јака мисао,” кажемо, “он снажно осећа.”
Мисли и осећања имају силу. Имају снагу да побеђују, да потчињавају себи наше
тело. Оно што има силу мора реално да постоји. Ако се на известан начин вежу, сједине
мисли и осећања добија се извесно духовно јединство. Оно како мислим и осећам и јесте
образ моје душе. Очигледно, душа може да прихвата овај или онај образ мисли, у
зависности од њене снаге. Нешто може да прихвата, нешто да одбацује.
У каквом облику, у каквој одећи ће душа стати пред Бога? Неопходна је одежда
покајања. Ако то није праведан живот, онда макар жеља за праведним животом. То је прва
одећа – то је кошуља (сети се монашког пострига). Ако Господ угледа ову жељу, ову
одећу која једва да прикрива наготу, можда ће по Својој неизрецивој љубави даровати
другу одећу која доликује присуству на Тајној Вечери у Небеском Царству.
Смирење јесте да човек осећа да је најгори од свих. Не да размишља, не да
помишља, већ да осећа свим срцем. Управо то и јесте “видети себе смиреним”.
Срце својим очима види осећања. Оно их разликује као што наш вид разликује
боје: ево кротости, ево милосрђа, ево гнева, ево туге итд. Отварају се очи срца само
благодаћу Божијом. То је чудо. Чудо исцељења слепог.
О покајању
С ким да упоредим себе, ако желим да савладам своју гордост? Упоредићу се са
човеком који рукама покушава да сруши планину. Користим сва своја знања, улажем
максималан напор. Видим да се моја жеља не може испунити – планина чврсто стоји –
ипак, нећу напустити свој труд. Видим узалудност својих напора, плачем због своје
беспомоћности, жалим због тога што се замисао не може испунити. Униније помрачава
мој ум, лењост спутава тело, безнадежност рањава срце. Чему све то, кажу ми, твој труд
никоме није потребан. Потребан је, одговарам кроз сузе, потребан је, па Сам Бог ми
помаже у томе!
Зашто ме исте речи које су јуче остале непримећене, данас потресају својом
величанственошћу и мудрошћу тако да желим да их заувек задржим у срцу? Разлог томе
јесте непостојаност мог срца. Јуче је било ледено и зато га је све префињено и строго
одушевљавало, а данас је попут снега који се топи, који се радује светлости и топлоти.
Шта се то дешава у дубинама мог срца у које не продиру ни мој вид, ни мој ум? Тамо се,
попут сунца, с његовим изласцима и заласцима, рађа и умире покајање.
Страшно је видети у себи спремност на остваривање сваког најтежег греха. То је
бездан, то је паклена провалија, то је вечна мука и смрт. Ово увек треба видети и
непрестано вапити за помоћ, за помиловање.
Живим и верности се придржавам само спољашње, по милости Божијој, али Господ
види моју немоћ и не допушта да настану околности и тегобе изнад моје мере.
У парном купатилу, кад се купаш, размишљај: припремам своје тело за погреб,
умивам га и мажем. И још: као што ја чистим своје тело од прљавштине, тако Ти Господе,
сердце чисто созижди во мње Боже и дух прав обнови во утробје мојеј.26 Овим ћеш
победити прекомерну бригу о свом телу.
26
Пс. 50, 12.
34
35
Кад осуђујеш, (треба) да се молиш овако: Па то сам ја, Господе, згрешио. Мени
опрости, мени се смилуј! На рјеках вавилонских тамо сједохом и плакахом...27
Извиру из мог срца вавилонске реке осуђивања моје браће, таштине, реке
малодушности, бојазни и страха пред сваким послушањем, реке угађања себи и
самосажаљења, реке славољубља и гнева, унинија, лењости, туге, реке сваке нечистоте,
хуле, неверја, лукавства, прљавштине.
Седим покрај свог срца и плачем због неисцрпности ових река. Подземни бездани
хране реке и реке мојих страсти напаја бездан мог греховног срца.
Господе! То је бездан. Паклена провалија. Тамо човек нема на шта да се ослони,
нема на чему да се смири. Све је крик, све је мрскост, све је празнина. Боже, во имја Твоје,
спаси мја и подажд ми руку, јако Петрови.28
Видиш ли, да свакога дана додајеш грехове на грехове? Да се свакога дана враћаш
у блато жабокречине својих страсти и порока?
Видиш ли да те свако дело које си учинио разобличава, твоју неукост, нечистоту
ума и срца, твоје несавршенство? Све твоје – и дела, и мисли, и осећања, - све је мањкаво,
све има неко оштећење, све је с примесом порока, нечистоте, све је оскудно, сирото.
Видиш ли како су те страсти окружиле и играју се тобом предајући те из руке у
руку? Како ти се и када те неко време оставе на миру смеју и како стојећи у близини
посматрају како ти, немоћан, сам из себе рађаш таштину, заборавност, безбрижност. Смеју
ти се зато што ће се од једног њиховог додира сав твој мир и спокој разрушити и нестати;
смеју се зато што си ти њихов удео, њихов роб, и то роб који сматра да је слободан. Ово
гледање роба који на себе гледа умисливши да је господар пружа им посебно задовољство.
Видиш ли своје срце које точи грех? Како оно дан и ноћ клевеће против твоје
браће, против свих људи, против читавог света?
Исцели, Господе. Затвори течење нечистоте, греха и порока. Сердце чисто
созижди во мње, Боже, и дух прав обнови во утробје мојеј. По мојим делима припада ми
вечна мука, али Господ тајно у души подржава наду у Његово милосрђе. Иначе би било
немогуће живети.
Пимен Велики је говорио: “Верујте, децо, где буде сатана бићу и ја.” Он није тако
само мислио, он је тако и осећао.
Господ човеку даје да види своје срце које клевеће браћу, Господа, цео свет дању и
ноћу и он тада види сву немогућност да се поправи, сву бесконачност свог пада, паклени
бездан. Тада му постаје потпуно јасно да ће бити тамо где је сатана. Међутим, то је свест,
то је мисао. А код Пимена Великог је то осећање. То је као земља и небо. Зато се ти само
жалиш на своју греховност, а Велики непрестано лије сузе. Његова душа реално осећа
паклене муке, она их познаје.
О страху од смрти
Смрт је страшна: зашто она све зна о мени, зашто ме поседује, располаже мноме
као господарица својим робом? Хришћанство даје знање о смрти и о будућем жи воту,
уништавајући тако власт смрти. Да, и о хришћанину смрт зна све, али и он о њој зна тачно
толико да је се не боји. Хришћанство смрт из убице претвара у лекара, из непознаника – у
пријатеља.
27
28
Пс. 136, 1.
Боже, у име Твоје, спаси ме и пружи ми руку, као Петру.
35
36
Ма колико да расуђују о смрти атеисти и интелигенција, она им остаје
непознаница, појава која се не уклапа у круг живота, онострана појава, зато што они
немају знање о смрти.
Плашимо се хулигана у мраку зато што нам је непознат, не знамо које су му
намере, а сусрет са блиским човеком и у тами постаје радостан.
О радости
Видиш да су сви око тебе врлији од тебе, поштенији, праведнији, смиренији,
чистији. И осећаш радост што не презиру тебе, последњег, убогог, што се не гнушају
општења с тобом, већ разговарају с тобом као с једнаким, седају за сто поред тебе, заједно
с тобом иду у храм и никада ни делом, ни речју, ни погледом не дозвољавају себи да ти
укажу на твоју недостојност и нечистоту. Трпе те поред себе, покривају недостатке,
грешке, грехове, чине ти добро и чак те понекад моле да извршиш неко послушање
указујући ти самим тим нарочиту част, указујући ти пажњу и уздижући те у достојанство
слуге, а понекад чак и друга.
Господе, они ми опраштају иако сам као скот и обраћају ми се с молбом! Зар то
није радост, зар то није рај?.. Али све су то само помисли смиреномудрија, а само смирење
не живи у мом проклетом срцу. Видим како треба да буде, али не могу то да стекнем.
Господе, даруј ми смирење и кротост Твоју и испуни њима моје срце и учини га
преиспуњеним, да не остане места ни за шта друго, већ да све буде – Твоје најслађе
смирење.
Живот у Духу јесте све ново; некадашње по изгледу садашњем, али толико
обновљено изнутра, да постаје заиста ново.
Вода, коју је Господ претворио у вино није изменила свој спољашњи облик, али је
изменила своје унутрашње својство. Тако је и живот у Духу – наизглед иста ова вода, а по
укусу је вино, које весели срце.
О љубави
Старац Силуан: “Што је већа љубав, више је страдања у души, што је потпунија
љубав, потпуније је познање, што је ватренија љубав, ватренија је молитва, што је
савршенија љубав светији је живот.” Треба волети Бога и никакви послови човеку неће
сметати. Шта човек треба да ради да би имао мир у души и у телу? Треба да воли све као
самог себе и да у сваком тренутку буде спреман за смрт. Тежак је, али узвишен задатак
хришћанина – да сачува у себи велику срећу незлобивости и љубави.
Старац Силуан пише: “...и моја проклета душа ће сићи у пакао.” Такво је било
његово унутрашње умно делање у борби са страстима, нарочито с гордошћу и таштином.
Господ ти даје да сиђеш у пакао приковавши твој вид за виђење свог клеветничког срца и
да се мучиш и опаљујеш себе ватром ове клевете. Вера те чува неповређеним у овом
пламену и теши те то што Господ ово види и што је милостиво увек спреман да нам
притекне у помоћ, али нас учи стрпљењем. “Где си био, Господе?” упитао је св.Антоније
Велики када су га демони истукли. “Био сам овде и гледао те...”
Међутим, могуће је и друго. Заволети ближњег као самог себе, молити се за њега
као за самог себе самим тим што човек види да су грехови ближњег – његови грехови, па
силази у пакао с овим греховима ради спасења свог ближњег.
36
37
Господе, Ти си ми дао љубав и у потпуности ме променио и ја сад не могу да
поступам другачије, већ само да идем на муку ради спасења мог ближњег. Ја јецам,
плачем, бојим се, али не могу другачије, јер ме Твоја љубав води и ја не желим да се од ње
растанем и у њој стичем наду на спасење и не очајавам до краја видећи је у себи.
О молитви
Може да постоји опијеност молитвом која човеку представља препреку да спозна
истинско молитвено дејство. Мнење је опијеност душе, задовољне собом, својим
сладосним стањима.
Остављајући спасоносно покајање на које је Бог указао, ми тежимо ка
упражњавању привидних добродетељи зато што оне пријају нашим осећањима. Затим
неприметно бивамо заражени мнењем и пошто благодат не жури да нам да венац ми сами
стварамо себи сладосна осећања. Нипошто не дозволи себи да очекујеш благодат. Тежи ка
томе да видиш свој грех и да зајецаш због њега – то је твој посао.
Ма где био, без обзира на то да ли сам или у људском друштву, светлост и утеха се
на моју душу изливају од Христовог Крста. Грех, који влада свим мојим бићем не престаје
да ми говори: “Сиђи с Крста.” Авај! Силазим с њега мислећи да ћу наћи истину ван Крста
и упадам у душевне невоље: таласи смутње ме гутају. Сишавши са Крста бивам без
Христа. Која је помоћ у невољи? – молим се Христу да ме поново узведе на Крст. Молећи
се и сам се трудим да се разапнем, поучен самим искуством да онај ко није разапет – није
Христов.
Царство Божије је у вама. 29 “Погружавај свој ум у речи молитве,” пише преподобни
Јован Лествичник. Кроз улажење, погружавање ума сједињеног с осећањем, у речи
молитве улазимо у Царство Небеско које је у нама. Тамо је Царство Духа, тамо је наш
родни дом, у који се усељава смирена и ганута душа дивећи се непрестано милости
Божијој, која покрива њено сиромаштво и греховност.
***
Главно је испунити речи (молитве) значењем, садржајем, односно осећањем –
духом. До нас стоји максимална пажња, приморавање на молитвени труд, учесталост
молитве, молбе; до Бога стоји да пошаље осећање, дух, односно да испуни речи, душе,
срца. “Иже везде сиј и всја исполњајај.”
Молитва је бедем, ограда срца. Његов спокој и мир. Молитва и срце морају бити
јединствени, сливени, међу њима не сме да постоји празнина. Ако је тако, све је чврсто,
тврдо, спокојно, мирно. Срце као да се налази иза зидина и одбија све непријатељске
нападе. Ако се пак направи пукотина у зиду срцу се приближавају непријатељи. Тада
наступа бол, тежина у срцу. Треба истрпети и молити Господа за помоћ – сопственим
напорима ништа нећеш учинити.
У ствари, сва суштина је у томе где је молитва – да ли је у срцу или је ван њега.
Дишем и то ми не представља напор. То је својство људског бића. Тако је и молитва била
његово својство пре пада. Сада је чак и молитва постала труд, принуда, као што је
болесном човеку дисање отежано. Вратити молитву у срце, вратити срцу ово дисање без
29
Лк. 17, 21.
37
38
напора – и јесте пут непрестане молитве. Јер Господ нам је ближи од нашег сопственог
даха.
О речи
Свети оци пишу: “...и открива се словесна природа твари.”
Све је било створено Речју, и човеку који се уподобљава Речи, односно Христу
открива се словесна природа. Св. Амвросије је свуда, ма где да погледа, ма шта да чује,
налазио ову словесност, па је зато и говорио у причама, сликовитим причицама и
стиховима (случај с ексером на трему). Свет који је створен Речју јесте огромна књига.
Књига Живота. Али може да је чита само онај који на њу гледа чистим оком и чистим
срцем. Цело Писмо је Богом надахнуто и корисно за учење, за разобличавање, за
исправљање, за поучавање у праведности. 30 То је речено о Светом Писму, али се исто
може рећи и за створени свет, јер је и то писмо, и оно је нацртано великом десницом Свете
Тројице.
***
Због чега истина постоји, а људи не могу да јој поверују, не могу да постану
причесници њене силе? Људима је отежано проницање у смисао речи, отежано им је да
постану причесници силе речи и самим тим им је отежана спознаја истине – само дејством
(моћи) греха. То је последица пада, преступања заповести Божије. Адам није послушао
Реч, односно сам се одрекао поимања смисла, као да се одвојио од њега и у трену је грех
испунио пукотину која се створила. Уосталом, сама ова пукотина, сама ова празнина и
јесте грех, извртање. Он нам као некакав покров сада заклања истину и смисао речи.
Ево због чега је тешко разликовати речи у њиховој потпуној сили и у њиховом
истинском смислу. Исто тако је тешко разликовати предмете у сумраку. Пут
васпостаљања могућности слушања Речи и Његовог поимања и причешћивања Њему – ево
смисла нашег труда.
***
Зашто је тешко читати Јеванђеље? Господ не одговара на питање уста, већ на
скривене помисли срца. У њима је сва суштина, оне су узрок, а питање је последица.
Односно, устројство срца је важније од речи које се изговарају, важније је од логичког
склада речи.
***
(Треба да се) с молитвом обраћамо Богу да би нам Он дао да кажемо реч на корист
ближњем. Самим тим се разговор чисти од таштине.
Треба говорити с опрезом, не препуштајући се многословљу. Не треба постављати
празна радознала питања.
Ако се занесеш и кажеш нешто што није у складу са савешћу прекори себе у
мислима и покај се пред Богом.
30
2 Тим. 3, 16.
38
39
Због наше оскудице у времену са својим ближњима морамо да делимо своја
оскудна знања.
***
Сваки појам, реч, има смисао и осећање које је повезано с овим смислом, ехо у
души. Грех је расекао ово јединство смисла и ми не осећамо о чему говоримо и не
схватамо оно што осећамо. Господ Својом благодаћу васпоставља ово јединство, лечи ову
неисцељиву рану. Међутим, све ово се дешава тако као да поново почињемо да учимо да
ходамо. Све је ново, све је необично, све је тешко. Све се даје само с искуством, само
њиме. Како другачије човек да научи да хода? Значи, све је у испуњавању заповести
Божијих.
И Реч је постала тело, и обитавала је с нама, пуна благодати и истине.31
Свака поука народу, свака реч Господа препуна је љубави, љубави која укључује у
себе чак и смрт, и то смрт на Крсту. Она је препуна мира, кротости и смирења. Она је
Божанска, пуна благодати и истине. Али да то види, да осети, да осећа срцем, човек може
само онда када Сам Господ открива: “О, Мудросте и Слове Божиј, подавај нам истјеје
Тебје причашчатисја.” Реч Божија је критеријум за истинитост свега.
О читању Јеванђеља
Човек треба да се увери у то да Бог управља судбинама света и судбином сваког
човека. Животно искуство ће убрзо потврдити и утврдити ово учење Јеванђеља.
Треба осећати свештени страх пред за нас непојамним путевима Божјим у свему
што Бог допусти да се догоди, како у погледу појединца, тако и животу друштва, у
грађанским, моралним и духовним стварима.
Зашто наш дух негодује против судбина и допуштења Божјих? Зато што нисмо
поштовали Бога као Бога. Неки монаси сами морају да траже вољу Божију у Светом
Писму и зато бивају подвргнути честим и дуготрајним недоумицама и грешкама. И о
својим помислима, о помислима ближњег и о његовим саветима саветуј се с Јеванђељем.
***
Јеванђеље представља Христова уста. Свака реч Спаситеља јесте реч љубави,
смирења и кротости. Овај Дух смирења којим с нама говори Спаситељ не јавља нам се
често, зато нам је и Јеванђеље некад неразумљиво, понекад нас не дотиче. Али... поима
се, открива се Дух Јеванђеља Крстом Христовим. Ако увидимо да ма где да се налази
Христос, ма шта да говори, Он то говори с Крста открива нам се Дух Јеванђеља, Дух
смирења, кротости, бескрајне љубави Господа према нама грешнима.
О времену
Будућност је у рукама Божјим, прошлост је у Књизи Живота, садашњост је у
нашим рукама. Стварање живота је могуће само ако човек стоји у Христу, и тим
31
Јн. 1, 14.
39
40
величанственија је наша духовна слобода и познање путева Божјих, односно судбине
света. Границе духовне слободе јесу границе васељене.
Данас није тешко умрети. Данас је човеку тешко да научи да живи исправно. Ван
Цркве он може да има све осим спасења.
***
Време има мистичку суштину. Питам се: да ли је пост био или није? Да ли је
служба била или није? Тако ћу једном морати да питам и за свој живот. Шта је оно што
постоји реално? – Душа. Очишћена од греха или још увек не запрљана. “Ликуј ниње и
веселисја, Сионе...” – управо ликуј (То је стање духа, а не нешто пролазно). Јер је сваки
дом сазидан од некога, а онај Који је све саздао јесте Бог.
О послушању
Истинско послушање јесте послушање Богу, само Богу. Онај ко не може сам, ко не
може да се потчини овом послушању узима за помоћника човека који боље познаје
послушање. А не могу људи с јаким поривима, зато што их пориви носе.
Шта је лакше: трпети глад у желуцу или савест оскрнављену стомакоугађањем?
Шта је лакше: трпети тежину дневног послушања или тежину савести оскрнављене
самосажаљењем, самољубљем, и услед тога, одбијањем послушања?
О непријатељским сплеткама
Задатак мрачних сила је да формирају природу људских односа, социјалних
институција тако да заплаше и поробе наш дух, да не би израстао у меру потпуне слободе,
у меру узраста Христовог. Ако се тако нешто деси легиони таме постају немоћни против
само једног Христовог војника.
***
Тамне силе се једе на нас зато што их ми приближавајући се Богу осуђујемо. (Тако
човек који несебично чини добро изазива гнев и презир подлаца). Ми смо немоћни, ми
смо као животиње, па и ми бирамо Бога и тежимо ка Њему, а они су се бестелесни, иако
виде величину Божију, удаљили од Њега. Наше стремљење ка Богу је за њих осуда,
наговештај Страшног суда.
***
Дејства лукавог су усмерена на рушење Божанског устројства, поретка живота,
односно на разарање лепоте и премудрости. Зато што је Божанско устројство (хијерархија
у свему, послушање љубави) заправо премудрост и лепота, савршенство, пуноћа.
1) Прво средство разарања јесте поткрадање духа, унутрашњег, при чему остаје
мртвило спољашњег.
2) Друго средство је распламсавање духа према страстима што рађа неспокој,
неред, жељу да се промени спољашње, тежња ка привидно бољем.
40
41
Грех је раздвајање од Бога. Испуњавање своје воље, одвајање своје воље од Божије
воље. Непослушање. И као што је на растанку с вољеним човеком човеку горко у души
тако и кад испуњава своју вољу душа почиње да пати и да плаче. То је из искуства.
О невољама
Господ душе оних који верују у њега изграђује невољама. Свака невоља открива
скривене страсти у срцу тако што их покреће.
Јаче од сунца разгореће се стид мој преда мном, оборивши поглед мој својим
блистањем, раниће срце моје својим пламеним зрацима; Господе, покриј покровом Твојим
облачним нечастивост која се појављује у сећању мом и пусти кишу на земљу душе моје,
и омиј је милошћу Својом и сузама покајања.
Да не бисмо кренули путем побожности, кажемо да су заповести Божије као
изанђале поуке, односно с гордошћу указујемо на нашу способност за ви ше, а захтеве који
воде ка савршенству називамо одредбама које се не могу испунити, позивајући се на своју
слабост.
Живот – то јест све и сва – јесте милост Божија, љубав Божија, Његова кротост и
смирење. То је све за нас, ради нас.
Крст је спремност на простодушно прихватање сваке невоље која човека задеси по
Промислу Божијем.
Свуда је неопходан труд, свуда је потребно стрпљење, свуда је живот тежак.
Међутим, у једном случају је јарам Господњи, а у другом – јарам ђавола. Господ није у
потпуности одузео казну за грех, али се живот преобразио у Духу. Овај Дух се даје онима
који носе Христов јарам, који бирају испуњење заповести Божијих, а не служење телу и
крви.
Господе, дај ми снаге да у свему изаберем Твој благи јарам!
О врлинама
“Врлину не треба да поштујемо ради нечег другог, већ ради ње саме,” пише
светитељ Јован Златоуст. Зашто треба да будемо врли? Због чега треба да чинимо добро?
Зато што је то радост за људе, и добро побеђује зло, а то значи да је боље бити на страни
јачег. Зато што је добро - лепо, а зло је ружно. Односно, врлина се потврђује логиком,
расположењем ума. То је прихватљиво као први ступањ на лествици усхођења ка
доброти. То је прихватљиво за децу која немају навику да разликују добро и зло. То је
млеко, а не чврста храна. Ако се само на томе гради поимање добра, оно је колебљиво, а у
многи случајевима - мртво. У њему говори разум, а срце ћути.
Човек треба срцем да осећа укус врлине, њену сладост и истинитост. Тада ће се
доказ о неопходности добра налазити у самом добру. Тада докази нису ни потребни.
...Није исто рећи волим добро, и схватам да треба чинити добро.
Дакле, зашто треба да будем добродетељан? Зато што волим добродетељ. Покајање
наше дело чини истински добрим делом.
О монаштву
41
42
Монаштво је бескрвно мучеништво. Муку не представља лишавање себе утеха
породичног живота, слаткиша, телесног комфора и других свакодневних разонода и утеха.
То је само пут ка муци, а на путу се понекад дешавају радосни и пријатни сусрети, на путу
постоји осећај сопствене снаге и задовољство због савладаних препрека. Права мука јесте
стајање пред лицем своје беспомоћности и непрестано гледање сопственог робовања
страстима. Ово стање се може упоредити са ситуацијом човека који трпи мучења од оних
који су га заробили и који предосећа своју погибељ.
Монах добровољно истура груди под мач Речи Божије и Она га пробада до дељења
душе и духа, обнажује и буди помисли срца. Ово се духовно дешава исто онако реално и
болно, и мучно, као и телесно.
Суштина монашког живота се састоји у томе да човек победи своју болесну вољу,
да је сједини с вољом Божијом, да је освети овим сједињењем. Богатство монаха јесте
утеха која се налази у плачу и радост због вере која сија у тајним одајама ума.
***
Пустиња је нерукотворени храм Божји. А храма не видјех у њему, јер храм је његов
Господ Бог Сведржитељ, и Јагње. Пустиња не потребује сунца ни мјесеца да му (јој)
свијетле, јер га (је) слава Божија освијетли, и свјетлост је његова (њена) Јагње. уп.Откр.
21, 22.
Ваздух пустиње је океан премудрости Божије. Тишина пустиње је анђеоско појање.
Небо на земљи, вишњи Јерусалим, град Божји, у којем Бог обитава с људима и отире с
њихових очију сваку сузу – ето шта је пустиња. Земља пустиње је небеска тврђава, која је
постала подножје ногу наших. Вода пустиње је Животворни Дух. Хлеб пустиње је
Христова љубав.
„Ако будемо тражили Бога, Он ће нам се јавити, - а ако Га будемо задржавали у
себи Он ће остати с нама,“ учио је преподобни Арсеније Велики.
„Благо монаха је радост налажења у плачу, и вера која се чува у тајним одајама
разума,“ писао је преподобни Исак Сирин.
Странице летописа
Кад човек данас говори о Оптиној Пустињи не може да избегне реч препород. Било
да се говори о славној прошлости манастира, било да се расуђује о његовим данашњим
делима, било да се пророкује о његовој будућности - у свему и свуда, тајно или јавно,
присутна је ова реч. Она је симбол, знак, који указује смер текућег времена; она најтачније
дефинише суштину данашњих тежњи, у којима се сливају пролазно и вечно, у којима се
дотичу људски планови и путеви Божији.
Уистину се Оптина пустиња „рађа одозго“, рађа се милошћу Божијом и смелим
молитвама преподобних оптинских отаца, али живот не стиже као бесловесно
новорођенче, већ као четвородневни Лазар оваплоћујући онај јединствени смисао који
једно поред другог ставља препород и васкрсење.
Христово Васкрсење се догодило и зато је наша вера истинита, - каже апостол
Павле. Поредећи његове речи са судбином Оптине пустиње може се рећи да су
величанственост и слава Оптине истинити, пошто је започео њен препород. Они који
поново стижу у живот на нов начин осећају њену пуноћу.
42
43
Вероватно су због тога у Оптиној пустињи на посебан начин били осмишљени
догађаји Свете четрдесетнице и Страсне седмице; вероватно је због тога необична радост
за њу био дочек Христовог Васкрсења.
Са бременом грађења манастир је ишао путем означеним црквеним календарем и
поимао је његове духовне тајне, и као што су свети чији се помен вршио са захвалношћу
оживотворавали манастирски свакодневни живот умањујући пролазне невоље и
утврђујући непролазну народ.
Неприметно се истопио Посни Триод, пролеће је ступило на сцену и кроз широм
отворена врата Цвети ушла је у живот манастира Страсна седмица. Сваки корак у сусрет
Васкрсу постао је опипљив. Јасно је одмерен и јарко обасјан црквеним песмама пут, који
нас приближава светом празнику. “Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј...”, само јоп
мало и – “Тајној трапезе в страсје приближившесја вси...”; још мало напред и “Вечери
Твојеја тајнија днес...”.
Ево, већ је храм пун учесника у Светој Трпези, већ се по земљи распламсава огањ
четвртка, већ гробна тишина окива земљу, све замире, и само се глас Спаситеља пробија
кроз онемелост Великог петка: „Не ридај Мене, Мати... востану бо и прослављусја...“
Ваведењски храм се припремио да дочека Спаситеља новим иконостасом испред
Никољског престола. Још јуче се храм тресао од гласних разговора и ударца чекића, као
да свим својим бићем подсећа на време Христовог распећа, а данас блистави Крст
иконостаса свечано објављује победу живота над смрћу.
Последње припреме, последње мере предострожности. Не журећи, благовремено,
народ се стиче испред храма. Шаролика гомила испуњава манастир. Овде су и Козељци и
Московљани, стални парохијани и непознати људи, деца, старци, бучна омладина.
Сат времена пре поноћи и звоно људе позива на службу. У храму је бучно и тесно:
гомила људи је на месту где се продају свеће, чека се ред за исповест код јеромнаха, ту су
групе новајлија који радознало разгледају иконе. Свуда унаоколо се осећа нестрпљивост и
ишчекивање. На крају возглас свештеника објављује да је почела полуноћница. Још
нестају у гласним разговорима узбуђене речи чтеца, ненаметљиво позивајући људе на
тишину, али хор почиње канон Велике суботе и први ирмос као морски талас запљускује
празнословце и покрива их својим напевом, лишава их последње дрскости и силе. Сви се у
јединственом пориву устремљују у сусрет Васкршњем јутрењу. До мале гужве долази кад
се из олтара благовремено износи целивајућа икона и Крст за литију, али и ова гужва бива
замењена ћутљивим и усредсређеним паљењем свећа.
Ишчекивање и предукус радости окивају све удове људи и само очи које су и даље
живахне устремљују се погледом ка царским дверима. И тихо појање у олтару као да
незамисливим напором помера завесу, царске двери се широм отварају и бујица светлости
и звука излива се из олтара у храм, из храма у ноћну таму и моћно се разлива по целој
земљи. Отац намесник заједно с клиром умножавају и блистањем празничне одежде,
пасхално блистање, корачајући између народа излази из цркве. И чини се да иза ове
процесије као иза комете вуче светлећи траг. Литија као огњени прстен опасује храм и
замире тек испред његових затворених врата. И из уста као да се отима возглас: „Да
воскреснет Бог, и расточатсја врази Јего.“
Како су то велике и тајанствене речи! Како дрхти и радује се душа кад их чује!
Како су ватреном благодаћу испуњене у васкршњој ноћи! Оне су бескрајне као небо и
блиске као дах. У њима је дуго ишчекивање, преображено у тренутак среће, животне
недаће су прогутане вечношћу живота, вековна тескоба немоћне људске душе нестала је у
43
44
радости поседовања истине. Ноћ се размиче пред светлошћу ових речи, време бежи од
њиховог лица. Изгледа да се храм тресе, да се његова врата сама отварају, пошто не могу
да задрже моћну бујицу људског ликовања, која их је запљуснула. Ехо празног храма се
укључује у васкршњи тропар, али се брзо, склањајући се од мноштва људи, крије у куполи
храма и нестаје у његовим белим сводовима. Храм постаје попут препуне чаше, која се
испија за здравље: „Приидите, пиво пијем новоје.“ Брачни пир је припремио Сам Христос,
позив се чује из уста Самог Бога. У цркви се више не одвија васкршња служба, већ
васкршњи пир. „Христос воскресе – Воистину воскресе,“ звонко одјекују возгласи, и вино
радости и весеља се прелива преко ивица, обнављајући душе за вечни живот. Срце као
никад раније схвата да нам је све што добијамо од Бога дато на дар. Наши несавршени
приноси бледе пред штедрошћу Божијом и постају невидљиви као што се ватра не види на
заслепљујућој сунчевој светлости.
Како човек да опише васкршњу ноћ? Како да речима изрази њену величанственост,
славу, лепоту? То може да учини само ако од почетка до краја препише чин васкршње
службе. Друге речи томе не одговарају. Како да на папир пренесе васкршњи тренутак?
Шта да каже да би он постао разумљив и опипљив? Може само у недоумици да рашири
руке и да укаже на празнично украшену цркву: „Приидите и насладитесја...“
Светла седмица пролази као један дан. И би вече, и би јутро, дан један. Онај ко је
доживео тај дан нема потребе за доказима о постајању вечног живота, нема потребе за
тумачењем речи Светог Писма: И времена више неће бити. Време се враћа тек у Светлу
суботу кад за празничним ручком отац намесник честитајући браћи Христово васкрсење
свима жели да пажљиво чувају у својим срцима васкршњу радост.
Данас се Оптина пустиња обнавља и првенаши: све се овде дешава по први пут.
Прва четрдесетница, први Васкрс. Али близу олтара су гробови стараца, веома често се у
трошним манастирским грађевинама види очинска мудрост и брига. Зато човек мора да
каже: први пут, и да дода: након дугог прекида.
Васпоставља се веза времена, васпоставља се Оптина пустиња, васпоставља се
истина. А глава свему је Христос Који је устао из Гроба. “Востану бо и прослављусја!”
Проповеди
На дан сећања на преподобног Амвросија, старца оптинског
Блажени псалмпојац Давид каже: „Ден дни отригајет глагол, и ношч ношчи
возвјешајет разум.“ Какву реч, шта то данашњи дан говори данас нама, који смо се
окупили овде у цркви? Дан кад славимо обретење моштију преподобног и богоносног оца
нашег Амвросија? Нећемо погрешити ако кажемо да је та реч – реч о Христовом
Васкрсењу.
Сведоци који су некада посећивали римске катакомбе у којима су били гробови
првих мученика за Христа говорили су о томе да су се улазећи у свештене пештере
одједном радовали неизрецивом великом радошћу. Било је несхватљиво одакле она
долази. Она је као ветар налетала на њих, збацивала туге и невоље, њихове недаће, као
што ветар одува опало јесење лишће. И они су стајали и само су се радовали и веселили. И
ничега осим гласа: „Христос воскрсење из мртвих!“ није било у њиховом срцу.
44
45
И ми се данас долазећи на гроб преподобног нашег Амвросија, старца оптинског,
радујемо истом овом неизрецивом радошћу Христовог васкрсења. Опевајући Гроб
Спаситеља нашег ми кажемо: „Јако Живоносец, јако Раја красњејшиј воистину и чертога
всјакаго царскаго показалсја, свјетљејшиј Христе, Гроб Твој – Источник нашего
воскресенија!“ А у тропару преподобном Амвросију пева се: „Јако к цјелебному
источнику, притекајем к тебје, Амвросије, оче наш!“ Уистину је гроб оца нашег
преподобног Амвросија извор исцелења. Исцелења од рана душевних, исцелења од
невоља, туга, недаћа, којима испуњавамо себе у свету. Долазимо овамо и нестаје ова туга,
нестаје велика светска туга и радост због Васкрсења Господа нашег Исуса Христа усељава
се у срца по молитвама преподобног оца нашег.
Сетите се како Црква опева жене мироносице: „Почто миро с милостивними
слезами растворјајете?“ каже им анђео. И ми тако, попут њих, долазимо с радошћу, с
надом до моштију, али и с тугом и с мукама. И овде, као што је Господ некада рекао
Својим ученицима после Васкрсења: „Мир вам!“ преподобни Амвросије теши и нас. Зато
му и кажемо: „Тешиш нас, преподобни Амвросије, у невољама и болестима нашим.“
Отац наш Амвросије се смрћу уподобио Христу, као што су му се уподобили многи
мученици, праведници, светитељи и преподобни оци и матере наше. И зато Му се
уподобио он, старац наш и после Васкрсења: данас стојећи пред Господом нашим у збору
највећих светаца прослављених у земљи Руској, он опева Тројицу Једносушну и
Нераздељиву.
На Улазак Господњи у Јерусалим
„Ево, пењемо се у Јерусалим...“ каже Господ Својим ученицима, апостолима.
Господ иде на Крсна страдања. Господ иде да прими смрт за сав људски род како би
искупио његове грехове. Али шта види око Себе? Па види да су Његови ученици
малодушни, да их је обузео ужас. Они знају да су Јевреји већ били на саветовању и да су
одлучили да убију Господа мрзећи Га из све душе. Знају да Он иде на сигурна страдања.
Још се нису досетили да иде на смрт, али су мислили да ће бити неких страдања и
непријатности. Плаше се да иду за Њим. Иду за Њега и ужасавају се. И ево, двојица
Његових ученика, Јаков и Јован, прилазе Му и питају Га, моле Га: „Да седнемо, Господе, у
Царству Твом с Твоје десне и леве стране,“ односно, моле Га за почаст и славу. Мисле да
Он иде да прими царство земаљско. Господ им одговара: „Не знате за шта молите. С
кротошћу и смирењем одговара на њихову молбу. Не осуђује их због несавршености, због
тога што још нису до краја схватили због чега је Он дошао на земљу. И кад им је тако
одговорио остали ученици су почели да негодују против њих зато што су за то молили
Господа. И Господ им тада говори: „Слушајте шта желим да вам кажем: онај од вас који
хоће да буде већи нека вам буде слуга. Онај од вас који жели да буде први нека свима буде
слуга, јер ни Син Човечији није дошао да Му служе, већ да послужи и да преда душу
Своју за искупљење многих.“
Ево овакву слику нам је приказао јеванђелиста Марко. Како је жива ова слика
данас, колико важи управо данас!
Господ иде на Крсна страдања. Господ иде да буде разапнут, а око Њега бесне
страсти. Око Њега Његови најближи ученици осуђују једни друге и малодушни су, а неки
траже почасти, траже себи славу... И сав овај свет се ковитла око Господа у својим
страстима, и само Господ зна ради чега је дошао. Он је непоколебљив као стена и иде да
45
46
изврши Своје служење. Узима за руке ученике и води их у Јерусалим да би се тамо
разапео за њих.
И данас Господ за нас улази у Јерусалим. Исто тако иде испред нас, али ми данас
представљамо исту слику коју су некада представљали Његови ученици. Исто оно
несавршенство влада и нама, исте нас страсти колебају, и ми бивамо ужаснути,
неспокојни, а понекад једни другима завидимо, неки моле за себе некакве непостојеће
почасти... И све је то управо у оно време када Господ свакодневно за нас пролива Своју
свету крв. Не желимо да погледамо Њега, Који ради нас иде на распеће. Не желимо да Га
погледамо и да примимо силу коју нам Он дарује сваког дана, јер не постајемо хришћани
да бисмо имали неке почасти, да бисмо се због нечега хвалили, гордили, не! Не ради тога
да се истичемо једни пред другима или пред осталим светом, не!
Долазимо Христу да бисмо измолили и добили од Њега снагу да служимо другима.
Да будемо последњи, да будемо слуге у овом свету да би се неки спасили – ево због чега
идемо ка Христу.
А то понекад заборављамо. Сматрамо да ако читамо молитве, ако се подвизавамо у
посту, ако чинимо нека дела милосрђа – да нас то већ узноси изнад других. Али – „Не!“
говори Господ. Морамо бити последњи, свима морамо бити слуге, јер ћемо тада,
угледавши се на Њега примити највећу силу Светог Духа. Заиста, само овом силом може
се чинити добро овде, у свету.
Дакле, добро знамо своје недостатке, своје немоћи. Болесни смо, имамо недаће и у
породици и у друштву, и невоље на послу... И бавимо се овим невољама по читав дан и
свуда их показујемо не би ли нам се неко смиловао, не би ли нас пожалио, утешио... То је
људски и разумљиво је. Али... Докле ћемо тако патити и бити малодушни и стално тиме
гневити Бога? Зашто не желимо да прихватимо ову одлучност коју нам Господ данас
нуди? Зашто не желимо да приморамо себе на дела поста, на дела молитве, на дела
милосрђа и побожности? Зашто се стално кријемо иза својих невоља, нестрпљења и
болести о којима нам је све добро познато? То не смемо да радимо! Не смемо да се
кријемо иза тога! То треба да нам буде још већи подстицај за покајање, како бисмо још и с
тим изашли пред Бога и осудили себе за то што и данас, и сад ми, верни хришћани, људи
који себе сматрају Христовим ученицима не приморавамо себе на дела побожности. А
управо од овога, од наше одлучности и зависи наша будућност, и будућност наше деце и
будућност наше земље.
Дакле, Господ данас улази у Јерусалим... А ми идемо и колебамо се и не желимо да
погледамо у Њега.
„Подигните очи,“ говори Господ, „погледајте Ме, утврдите вољу вашу, осећања и
помисли.“ Управо ово нам се данас говори са свештених страница Јеванђеља.
Понекад не желимо да отворимо Јеванђеље и да мало читамо. Кажемо да нам је
тешко да отворимо, да купимо Јеванђеље! Како је горко то чути и како је тешко говорити
данас о томе, о томе да се данас позивамо на све то! Како болно бива због Бога, како бива
човеку криво због Њега, што је с нама, што ради нас пролива Своју крв, а ми стојимо
беспомоћно и правдамо се: „А мени је, Господе, ово, а мени је Господе, оно, а све ми лоше
иде...“ А зар нас Он не зове да дођемо код Њега, и зар нам не даје снаге да поправимо све
што је лоше у нама самима и у свету који нас окружује? Даје, али ми не желимо да
прихватимо. Не желимо да се разапнемо, не желимо да приморамо себе, да макар мало
ограничимо себе како бисмо угодили Богу. Мислимо само на себе. На прво место у свему
46
47
стављамо своје интересе. Слажемо се кад нас неко разобличава и одмах, чим изађемо из
цркве настављамо да радимо исто.
А свети Јован Златоуст кличе у покајању: „Каквог Владику имамо! Каквог Господа
имамо! Таквог нема нико – ни цара, ни владику! Ко је икада од земаљских владара отишао
на Крст за своје потчињене? Ко је од свих оснивача философских учења или религија
примио крсни подвиг ради своје деце, ради деце своје цркве, ко је саздао цркву на својој
крви? Таквог није било нити ће више бити у свету. То је могао да учини Само Бог, Који се
ради нас оваплотио.“
Ближи се Страсна седмица. Ближи се Улазак Господњи у Јерусалим... Хајде да
макар ове преостале две недеље светог Великог поста приморамо себе колико је то могуће
за нас, немоћне и маловерне на подвиге побожности. Потрудимо се и угодимо макар ових
дана Богу. Ми хришћани нисмо позвани да очајавамо, већ да гледамо и да видимо
Господа, Који иде испред нас и гази Својим пречистим стопама све оне невоље које нам
непријатељ припремио. Ове невоље Христос је већ погазио, Он их је победио, и ми већ
имамо могућност да будемо учесници у оној победи, у оној радости и оном весељу, које
нам је даровано Христовим Васкрсењем.
Сетимо се тога и Спаситеља нашег, Који се ради нас разапео и Који је ради нас
васкрсао. Послужимо Му макар мало делима побожности, делима вере, делима угађања
нашим ближњим.
Послужимо нашим ближњима, разапнимо се мало за њих, ради оних немоћи и мука
које носе, ради оних великих и малих незгода, које често не примећујемо, а које човек
носи у свом срцу. Пострадајмо мало за ближње! И тада ће Господ ради овога и наше муке
умирити у срцима нашим. И наш живот ће попримити потпуно друго устројство – постаће
другачији. И тада ћемо постати причесници неизрециве радости Христовог Васкрсења.
Подигните се вољом вашом од земље, од невоља ваших, од непријатности ваших,
погледајте према Богу, и примите веру, примите радост у Духу Светом Који данас ликује у
нашој Цркви.
И данас, причешћујући се Светим Христовим Тајнама, учите с Господом нашим у
Јерусалим! Попните се у небеско станиште које нам је припремио Господ Својом смрћу и
Својим светим Васкрсењем!
47
Download

Животопис јеромонаха Василија, који је убијен у Оптиној