сто шеста генерација
гимназије
Бања лука, 2010.
Гимназија, Бања Лука
директор:
Зоран Пејашиновић
издавач:
Графид, Бања Лука
за издавача:
Бранислав Иванковић
уредник:
Сњежана Ракић
технички уредници:
Иван Јевђовић
Жељко Грбић
лектура и коректура:
Сандријела Касагић
ликовно рјешење корица:
Снена Карић
припрема за штампу:
Иван Јевђовић
тираж:
250 примјерака
штампа:
Графид, Бања Лука
Драги матуранти,
Да се подсјетимо шта се дешавало док сте
ви дане проводили на адреси Змај Јовина 13,
Бања Лука...
Година 2006: 12. октобра Орхан Памук добио је Нобелову награду за
књижевност; 16. новембра у Бањој Луци опљачкан комби Раифајзен
банке из кога је однесено око милион и по марака; 30. децембра
погубљен свргнути ирачки предсједник Садам Хусеин. Година 2007:
1. јануара Румунија и Бугарска постале чланице Европске уније; БиХ
са комшијама – на „чекању“; 8. јула изабрано нових седам свјетских
чуда (Кинески зид, Колосеум, Таџ Махал, Мачу Пикчу, Кип Христа
Спаситеља, древни град Петра и Чичен Ица); 6. септембра умро чувени
италијански тенор Лућано Павароти. Година 2008: 17. фебруара Косово
прогласило независност; у Београду демонстрације током којих су
демолиране и опљачкане многе радње („Најке за Косово“); 24. марта
умро глумац Борис Дворник; пола године касније умро је и његов син
Дино; 21. јула ухапшен Радован Караџић који се годинама прије тога
слободно кретао као др Давид Дабић; 3. августа умро руски нобеловац,
књижевник, историчар и дисидент Александар Сољжењицин. Година
2009: 20. јануара Барак Обама, као први црнац, постао 44. амерички
предсједник; некако с прољећа те године свијет захватио вирус тзв.
свињског грипа, због кога је и ваша екскурзија одложена за септембар;
у мају је у Бањој Луци отворено Свјетско првенство у рафтингу, а неколико дана касније освјештан је храм Христа Спаситеља; 25. јуна умро
контроверзни пјевач Мајкл Џексон; 4. октобра у бањолучкој Гимназији
под именом „Гаудеамус“ основано удружење бивших ученика, професора и пријатеља наше школе; 15. новебра умро патријарх Павле.
Година 2010: рецесија у свијету бацила је на кољена презадужену Грчку
8
Сто шеста генерација Гимназије
(одатле и фраза „дужан ко Грчка”); 14. маја – када сте имали посљедњи
дан наставе – отворена је друга кружна раскрсница у Бањој Луци, а
истог дана у Гимназији је откривена реплика римског жртвеника из
другог вијека нове ере.
У међувремену, ви сте „жуљали клупе“ у Гимназији – 289 ученика у
9 одјељења и 14 ученика у ИБ одјељењу; дјевојака 194, младића 95. За
те четири године ваша висина се скоро свакодневно мијењала. Данас,
ако бисте стали једно другоме на главу, досежете скоро 500 метара.
Пола километра! Облаке да дирнете! Међутим, ако је ваш физички
раст за ових гимназијских дана мање-више завршен, ваш духовни раст
није! Напротив, тек сада су пред вама озбиљне науке. Уз наду да вам
је Гимназија за то дала добар темељ, желим вам много здравља и свеукупне среће.
Зоран Пејашиновић,
директор Гимназије
ученик генерације
Ниси ли ти онај дјечак од прије четири
љета, чија се сјена стопи у ову сјену, што
је сада заједно гледамо? Признај, мислио
си да ће те прогутати. Да ће се истопити боје и учинити само већом ријеку сивила.
Стаје ли твоја шака на мој длан, дрхте ли
ти прсти као моји некад? Признај, мислио си да ће исписано бити само бесмислица, рад без циља, труд без награде. Да
никада више нећеш чути сопствени глас
у мору одјека.
Заиста, тако је и било. Сјена те је узела под свој плашт и твој глас је постао одјек. Десило се оно од чега си
бјежао, а прибјегао си ономе чему си почео да тежиш. Схватио си да
није све у бивању јединственим и одвојеним, да је најбоље одвојити
себе кроз јединство са другима. Они су ти који те створе и они су ти
који ти дају највећу награду.
Пријатељи се тешко стичу и богат си толико колико их имаш. Дају ти
снагу да истрајеш и када не видиш крај, да даш све од себе када је потребно. Они те науче животу какав јесте, трчању по пљуску, а не бијегу
од кише. Да је свако искуство вриједније од онога на шта се из страха
не усудиш.
36
Сто шеста генерација Гимназије
Ова зграда од црвене цигле била ти је други дом до сада. У њој си пронашао сестре и браћу, родитеље и учитеље. Људе, а тек потом професоре који су ти предавали али те и образовали, заједно са друговима
учили ономе што се не мијења и не заборавља.
Знање ниси тешко стекао, за њега је потребан био само рад. Животу
ћеш се много теже научити. Та наука траје читав вијек и када је у потпуности појмиш, одумрећеш заједно са својом радозналошћу. Зато
увијек тражи ново задовољство, у учењу и раду, у сваком дану свога постојања.
Потешкоће су у животу неминовне, али ближњи нам чине сваку препреку лако пребродивом. Прије четири године ствари си чинио на
начин који је теби изгледао најсигурнији, сада тражи најподобнији.
Онај који ће за тебе да упамти дан, који ће означити да си урадио нешто ново, одговорио на изазов који си, ако то није живот, сам себи
поставио.
Овдје си дошао по знање, оно ти неће недостајати, али пронашао си и
нешто чему се ниси надао. Прву љубав. Неискусан си и не знаш како
да се понашаш. Страх те је да учиниш погрешан корак и поклизнеш
се. Нeмај брига, током свих часова одрастања овдје, једино си научио
како треба да трчиш по киши.
Огњен Голубовић IV2
ТО СМО МИ, IV1
Једном је један професор за наш разред рекао да се састоји из крајњих
супротности. Међутим, овај наш разред се, као мозаик, састоји из
безброј дјелића од којих је сваки јединствен и издваја се својом непоновљивошћу, и тај мозаик не би био то што јесте када би неки од њих
недостајао. Тако би ваљда требало да буде. Сада када се нижу посљедњи
дани нашег гимназијског школовања, осврћемо се на године које смо
провели заједно дијелећи радост, тугу, несташлуке, школске бриге,
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV1
38
Сто шеста генерација Гимназије
љубавне јаде, зближавајући се све више и више... Као и сваки почетак
и наш је био тежак, поготово за једно веома бројно одјељење које је
изгледало невјероватно дисфункционално и дисхармонизовано, а и са
много група и групица да се често није знало коме се припада (а нешто
од тога се није промијенило ни до дана данашњег). Но, једно је сигурно,
током четири године догодило се мноштво незаборавних тренутака
који су нас повезали у једну цјелину: дани проведени у учионицама
опточеним циглама, излети, бројне теревенке поводом осамнаестих
рођендана, и још којечега; несташлуци на екскурзији, као и безбројна
надмудривања са професорима који су муку мучили покушавајући
да нас нечему науче и усаде знање достојно „будућих интелектуалаца“, уз прегршт досјетки „дежурних криваца“ који су им понекад
мамили осмијех на лице, а понекад изазивали главобоље. Неријетко
је у нашој учионици одзвањала пјесма ентузијастичних појединаца са
свих страна. Преплитале су се ту мелодије различитих жанрова али
најгласнији су били најновији турбо-фолк хитови, и, наравно, све то
уз одговарајућу пропратну кореографију. Нарочито бисмо се жељели
похвалити нашим талентованим појединцима на разним пољима, а
каријере неких су већ отпочеле. У нашим редовима истицали су се
разни пјевачи, свирачи, плесачи, пјесници, талентовани сликари и
карикатуристи, ватрогасци (нарочито стручни када ватре уопште
нема), акробате спремне за свакаква верања и пентрања, политичари,
адвокати, математички и информатички генији, „талентовани“ возачи,
спортисти, заводници, новинари, рецитатори, имитатори, манекени
(пардон – мистери), глумци, врсни познаваоци страних језика, затим
најбољих ноћних клубова у граду, алкохолних пића, као и вјечити
овисници о кладионицама и омиљеним фудбалским клубовима. Као
и у сваком одјељењу, и код нас је било сукоба, оштрих и бучних свађа,
суза, вике, вриске, непрестане шкрипе усљед пребацивања клупа (јер,
не заборавимо, заузети добро мјесто у учионици је од битног значаја).
Не смијемо заборавити да су наши школски моменти били проткани и
смијехом, дружењем, тајним симпатијама, љубавима, шалама, вјештим
имитацијама разних људи (читај: професора), заједничким припремама до у ситне ноћне сате за такмичење из демократије, слављима,
организовањем пиџама партија у школи након екскурзије, увијек
примамљивим крајоликом изван школе и искрадањима у оближње
кафиће, покушајима да се (не)запамте компликоване хемијске формуле,
Сто шеста генерација Гимназије
39
прегршт ријечи на страним језицима, датуми разних битака и осталих
историјских догађаја, имена многобројних ликова из (не)прочитаних
књижевних дјела, и још много, много тога. Били смо сложни онда када
је то било најпотребније у жељи да помогнемо једни другима, а припадници мушког дијела одјељења су нас увијек знали изненадити нечим
потпуно неочекиваним да би нам разбили свакодневну монотонију.
Сада незаустављиво хитамо ка крају свега овога. Ускоро неће бити
школских клупа, листања по дневнику и прозивања. Више ништа неће
замијенити онај диван осјећај уласка у школу. Гимназију у прољеће.
Испуњеност када видиш људе који су ти познати. Насмијана лица
на ходницима школе. Улазак у одјељење. Задовољство које младост
доноси, наивност и љепота духа се не могу ничим замијенити. Све
остало је тежња ка томе. Чудни су путеви Божији, али да нема краја,
мање би се сјећали почетка. Док се полако завршава – по многима –
најљепше животно доба, оно ђачко, и кад је пред нама безброј изазова и могућности које нас збуњују на овој животној раскрсници,
сигурни смо да су међу нама створена нераскидива, искрена и доживотна пријатељства која ће превазићи све животне препреке. А то је
оно најбитније.
Дарјана Мацановић и Сања Громилић IV1
Наши професори:
Живко Малешевић, Душка Колчић-Томић, Нивес Јаковљевић, Сања
Поповић, Ана Чабрић, Амира Жмирић, Невена Врањеш-Зец, Татјана
Ћулафић, Катарина Кубурић, Јована Крагуљ, Гордана Касагић, Бранкица
Васић, Драган Радовић, Петар Росић, Мирјана Трбојевић, Санела
Тучкешић, Слободан Станић, Живка Кукрић, Радмила Јаковљевић,
Бранка Фаџан, Анђелко Глушац, Рада Калаба, Милка Џомбић, Жељко
Грбић, Милка Мандић, Бранислав Ђаковић, Јасна Марић, Бранко
Шипрагић, Бранкица Васић, Горана Ђудуровић-Праштало, Тања Хуцал.
ТО СМО МИ, IV2
У покушају да сумирам тренутке који су обиљежили наше четворогодишње школовање, на ум ми паде рутинска мисао нашег професора књижевности и вјечита животна инспирација: „Ко сам, гдје
сам, и куда идем“. И ми, „мали велики људи“ стигли смо на ту станицу. На кратко спуштамо кофере крцате завидног знања, искреног
пријатељства, широких осмијеха и суза. Таман када смо помислили
да је вријеме стало и да мозак „пуштамо на пашу“, преплави нас море
нових изазова и сустиже нас вријеме животних одлука. Постајемо
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV2
50
Сто шеста генерација Гимназије
свјесни неминовности, али сада бисмо се радије вратили у нашу школску авлију у којој смо саградили утврђење пријатељства, најљепшег
искуства и мудрости. Заједно смо прошли, како Његош вели, „сито и
решето“. Да, у само четири године.
Најзанимљивија школска дешавања која су мамила осмијехе на лицима
редовно смо биљежили у нашу „малу књигу мудрости“. Читајући је,
ко зна који пут, схватили смо да је наша прича једна и непоновљива.
А чућете и зашто. Контролне радове писали смо „средином 15. марта“,
а понекад и „другу седмицу фебруара, тј. негдје половином марта“ J.
Наши су родитељи правдали часове „три седмице унапријед“ J. Једне
године смо по распореду часова „уторком прва два часа имали српски
језик, а други час хемију“. Ни то нам није било тешко рeализовати.
На класичну професорску: „Има ли питања“, традиционално је слиједила: „Можемо ли на аутобус“, или у тоалет... Наше су мудрости и
професоре остављале без даха. Закључивали смо да се вино прави од
поврћа с обзиром на познату чињеницу да се ракија прави од воћа J.
У нашем шароликом саставу често су се истицали познаваоци енглеског језика, међу којима је један на молбу професорице „close the
window, please“, посрамљено устао са мјеста и стао у ћошак, убјеђен да је
то заслужио. Поред Енглеза, памтимо и „младе биологе“, у које и данас
полажемо велику наду. Они су четири године заслужено носили титулу
„народног хероја“ и часно бранили свој углед стечен већ у првом разреду J. Посебно мјесто заслужују и младе глумице „Дис“ позоришта
које су користиле свој таленат кад год је било потребно... а још чешће
кад није J.
Сриједа и предугих седам часова била је идеална прилика – коју смо
досљедно користили за – „the day off “. Наша су имена сваке сриједе
пунила рубрику одсутних ученика до посљедњег мјеста.
Познато је и наше дјеловање по узору на врхунски организовано предузеће у којем је свако имао посебну улогу. Да ли сте чули да један разред посједује буџет са четворогодишњом евиденцијом прихода и расхода сваког ученика појединачно? J
Сто шеста генерација Гимназије
51
Све професоре смо уважавали на посебан начин. Неке смо од силног
усхићења што слиједи баш њихов час, поздрављали „таласима“ који
су се протезали од прве по посљедње клупе и то неколико пута док се
бура не би стишала. С тих часова сјећамо се и великих папирних авиона који су летјели над нашим главама, слијетали у руке професора, а
крила су им била „сломљена“ у зборници J.
У тренуцима кад се чинило немогућим задовољити све захтјеве професора, покушати их прилагодити гомили ненаучених лекција, а при
том не дозволити да нам дан прође без кафе у Миленијуму, појављивао
се увијек један од вјечитих партијанера. „Шта ли сад он хоће у овако
критичној ситуацији“, помислили бисмо у себи. А онда нам је саопштено да предстоји још једна у низу рођенданских забава и да је једини
прихватљив одговор „attending“. Заиста је чудно како само једна лијепа
вијест може потиснути сав немир који си малоприје осјећао и како таква
једна вијест ошамути цијели разред еуфоријом радости и предстојећег
провода. И ти рођендански проводи су заиста били опуштајући, рекао
би човек наизглед и празни, а опет тако моћни. Увијек је након добре
забаве све ишло лакше или се нама само тако чинило.
Сјећајући се свих ових тренутака, немогуће је не споменути екскурзију,
увијек изнова препричавану, сваки пут са новим жаром, као да први
пут причамо о томе или као да поново сутра путујемо. Атмосфера
пред путовање, лако савладани страх од тадашњег харајућег грипа,
непроспаване ноћи, обилазак европских метропола и знаменитости,
учинили су наше искуство незаборавним. Тих дана улицама Лидо ди
Јесола и чувеним карневалом вина чули су се одјеци наших пјесама.
У таквом безбрижном осјећању жељели смо само да „лудујемо и увис
поскакујемо“. Тако смо и чинили. J На Азурној обали дочекали смо
зору... „голубице“, сјећате ли се?
У нашим редовима сједили су велики бунтовници, вјечити интелектуалци, маштовњаци, па и „Индијанци“, или само они који су на њих
подсјећали. J.
И Дучић је писао о нама, о нашем пријатељству. Зато ћемо ову кратку
причу о једном IV2 завршити његовим размишљањем:
52
Сто шеста генерација Гимназије
„Право пријатељство, оно које иде до хероизма, постоји само међу
младим људима. Само се у младости издашно и свесрдно деле среће
и несреће, задовољства и порази. Младост, то је једино краљевско
осјећање“.
Ана Ковић, уз подршку IV2
Наши професори:
Бранка Васић, Драгана Галић, Анђелко Глушац, Жељко Грбић, Сања
Деретић, Бранислав Ђаковић, Горана Ђудуровић-Праштало, Амира
Жмирић, Рада Јаковљевић, Рада Калаба, Гордана Касагић, Душка
Колчић, Јована Крагуљ, Катарина Кубурић, Вања Курузовић, Живко
Малешевић, Милка Мандић, Јасна Марић, Драган Радовић, Петар
Росић, Слободан Станић, Мирјана Трбојевић, Санела Туцкешић,
Татјана Ћулафић, Бранка Фаџан, Ана Чабрић, Милка Џомбић, Бранко
Шипрагић, Драгица Шпирић.
ТО СМО МИ, IV3
Ми, зрелији, озбиљнији, старији четири године. Матуранти Гимназије,
разред IV3, разредни старјешина Олга Ристић, бројчано стање – тридесет четворо младих људи који ће се ускоро наћи на великој раскрсници живота и кренути свако својим путем који ће увелико одредити њихову будућност.
За четири године почели смо озбиљније схватати живот. Постали смо
одговорнији према себи и другима. Имамо јасније ставове о ономе
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV3
62
Сто шеста генерација Гимназије
шта желимо у будућности. Научили смо да је врло битно имати добар
колектив. Ми смо изградили свој. Јединствено мишљење и заједно
донесене одлуке. Једноставно, заједно смо сазријевали. Ипак, нисмо се
одрицали и оне дозе незрелости, лепршаве, својствене дјеци, која даје
нашим годинама онај неодољиви шарм и безбрижност.
Одлажемо размишљања о скором растанку јер дишемо као једно,
постали смо једно биће. Одрастали смо заједно. Заједно туговали и
радовали се. Дијелили ужине, сузе радоснице, лептириће у стомаку,
приче о првим љубавима.
А као да је јуче било: први дан првог разреда. Помало изгубљени,
уплашени, пуни ишчекивања. Вријеме прилагођавања. И признајемо,
није баш увијек било лако. Али, успјели смо! Положили смо испит
заједништва, другарства и свега осталог што чини једну овакву заjeдницу здравом. Признајемо да смо понекад претјеривали са несташлуцима, и да професори нису имали за њих разумијевања. С временом,
прихватили су нас онаквима какви јесмо – весели, несташни, често
немогући, али нимало злонамјерни. Вријеме је пролазило, ми смо одрастали, сазријевали. Наше заједништво постајало је чвршће. Година за
годином, разред по разред, и ево нас у четвртом.
Приближава се испит зрелости, а ми смо некако све тиши. Завукли се
у своје мисли. Не брине нас матура, ни шта даље. Брине нас како ћемо
једни без других. И знамо, требаће времена да научимо нова правила,
да нам постане довољна тек понека кафа, понеки телефонски позив и
покоји сусрет. Свјесни смо да је све то живот, али сад не пристајемо
на та правила. Вјерујемо, никада нам неће бити љепше, никада нећемо
бити безбрижнији и никада нам звијезде, због љубави и лијепих ствари,
неће бити ближе.
Ипак, ма колико ми ћутали о томе, дан растанка се ближи. И чекаћемо
звук школског звона који ће огласити крај посљедњег часа, али овај пут,
не са нестрпљењем и радошћу, као сваки пут до сада, већ са тугом у
срцу. Знамо да ће то звоно бити крај једног дивног дружења у школским клупама, једне вриједне и лијепе успомене. Биће суза, правићемо
се храбри док слушамо наше пјесме и рећи ћемо како је супер што се
Сто шеста генерација Гимназије
63
школа завршила. И признајемо, лагаћемо, јер бол у души говориће
све. Требаће времена да нас кораци не повуку, према Гимназији, према
безбрижности испијања прве јутарње кафе уз драге људе. Знамо да
ћемо ноћима, док сат откуцава са црквеног торња, бити будни и мислити на најљепше вријеме, наше године, јер били смо тако добар тим,
непоновљив.
Недостајаће нам и наши професори. Нисмо се увијек разумјели, али
то вријеме је иза нас. И чини нам се да и њима није свеједно. Надамо
се да ћемо наћи мјесто у њиховом сјећању, као и они у нашем. И нека
нам опросте несташлуке. Ми смо њима већ давно опростили јединице.
Драги наши професори, недостајаћете нам и хвала вам што сте учествовали у нашем одрастању.
И обећавамо да нећемо заборавити једни друге, нећемо заборавити
ниједан једини детаљ овог животног раздобља из којег ћемо црпити
снагу за будућност. А та снага је велика, јер успјели смо, заједно, напунити сваки дио свог бића са толико енергије да можемо запловити
нашим једрима, морем живота, које и није увијек баш мирно.
И признајемо, ма колико се ми правили храбри, да осјећамо сузе које
надолазе.
Наши професори:
Олга Ристић, Живко Малешевић, Слободанка Колак, Душанка КолчићТомић, Амира Жмирић, Анђелко Глушац, Слободан Станић, Радмила
Јаковљевић, Драган Радовић, Јована Крагуљ, Бранко Шипрагић, Жељко
Грбић, Јасна Тадић, Бранкица Васић, Тања Хуцал, Нивес Јаковљевић,
Мирјана Трбојевић, Санела Туцкешић, Горана Ђудуровић-Праштало,
Милка Џомбић, Сања Тарлаћ, Петар Росић, Бранислав Ђаковић,
Милка Мандић, Јасна Марић, Татјана Ћулафић, Гордана Касагић, Сања
Деретић, Дуња Илић.
ТО СМО МИ, IV4
Можда тад нисмо ни били свјесни да нам је управо наш разредник
разоткрио тајну средње школе, али данас свакако јесмо. Прошли смо
кроз многе фазе, од романтичне па до фазе сурове реалности- свака
је била подједнако вриједна и поучна. На почетку бијасмо мала уплашена чета пубертетлија, убачена у нешто непознато и велико, оковано
црвеним циглама. Данас...па ми смо нешто сасвим друго, а какви смо
били и какви јесмо!
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV4
74
Сто шеста генерација Гимназије
Први дан, први час и прва провала. Ко други него наша мисица Јелена
Милошевић (Сир је једном добро рекао да крај њене клупе поставимо
камеру, јер бисери које нам она даје су непроцјењиви). У учионицу је
ушао нас разредник Живко Малешевић, представио се, рекао да ће
нам предавати српски, и акобогда да ћемо се дружити сљедеће четири
године. И након мукотрпног пописивања 15 предмета и исто толико
нових професора, Јеленина рука високо у зраку, значила је само једно.
Њено логично питање је гласило: „Извините разредниче, а ко нам
предаје српски?“ Дио нас су тада били и Мирјана Ђурагић, Себастијан
Зелић, Бојана Докић и Далиборка Врховац.
Е сад, наш тандем, Ана – Богдана, Богдана – Ана. Ана је мали troublemaker,
а Богдана глас разума, али једна без друге се не спомињу (А што ја?, То
мене поједе!, А како то....?, разумијете...). Боћа ће остати запамћен по
црвеном и еластичном носу, као и по амбицији да постане пластични
хирург, па му се не замјерајте. Ненад је ове четири године углавном преспавао, а неке професоре није ни упознао. Бабић Холандија – Слатина,
најпознатији у нашем разреду, а професори га толико воле да се питају
како да разбију монотонију послије њега. Сирко, прекрштени Сир, наш
заносни, дугокоси, плавооки, официрски син – често се отимао том
режиму. Ивана заносна Наоми, тјера сузе на очи, али њене шале нису
прикладне за годишњак. Тешановић је тамо по комшилуку сређивао
оцјене, а невиност му никада није доказана. Ђума – будући краљ свијета,
амбициозни Кинез, спортиста. Многим дјевојкама је одолијевао, али
једна му је узела срце. Ћоки – бело italiano момче – експериментисао
је много у свом животу, а људи кажу да воли слагати и попити. Тамара
Чупава, никад није ту. Или је код помоћнице, на савјету, састанку – али
да јој се не замјерамо, сва ће наша дјеца код ње на инструкције из математике. Јелена Ећим, рођена са огледалом, права партијанерка (Јеца
– опасница). Стефан – најбољи, најљепши, најјединственији, најсавршенији, најпаметнији, а уз све то, стално је пун кô брод. Свакако је
појава која се ријетко среће, а ето ми смо имали част да га упознамо.
Сукара – хвала ти на томе! Ћиро, наше тихо чељаде, ал’ кад попије,
воли и загаламити. А да, и наши фолклораши, Миња и Славко, прави
су мајстори свог заната. Гламочко, ужичко, ма имају их у малом прсту,
а кад те спретне опанке заиграју, тресе се читава Гимназија. Тања – час
је ту, час је нема, а највише је није било: наша балерина, највјернија
Сто шеста генерација Гимназије
75
извиђачица, и рекордер у кашњењу. Милош Ковачевић, рече једном
један професор да има звучно име и презиме – ал’ Мишо кад нешто
провали, трбушни мишићи почињу да жаре. Маја – слаткица мала
пребујне маште. Она извуче сваку ситуацију, сваког орасположи и
има нешто највриједније, стални осмијех на лицу, мада је неке часове
најчешће проводила на ходнику. Тина, наша пјевачица и јунакиња IV4,
однедавна плавуша, дјевојка која нам свима даје снагу. Вања, позната
по силним одговорима из биологије (ово године апсолутни рекордер),
а момачки зна сервирати. Марко Жути, наш први предсједник, куд тај
прође и зидови пуцају, и да, Марко – данас је воћни дан. Александра –
„самозатајна“ умјетница, а у ствари прави мали ђаво, и кад је питате до
када остаје вани: Па до фајронта наравно! Мери, све за рају, и баш би све
за друге урадила, ал’ је прави живац и има јако кратак фитиљ. У ствари,
који фитиљ? Наташа је наша одбојкашица и најискреније биће у разреду.
И да ли уопште постоји мрав кога је она згазила? Угља – Хеј шта кажеш
Марија, наш боем удубљен у мисли Канта, Ничеа, и, ако се неко начитао
у Гимназији, онда је то он. Миа је будући политичар и јако пуно прича, и
прича и прича, ал’ кад нешто каже, то је оно право. И на крају ко други
него ´Директор´ Ацо. У његовој смо милости били три године, и ко зна
колико је контролних и писмених наш предсједник одгодио.
Ето, то је једна скица нас. Похвалићемо се да смо у другом разреду
сви побјегли читав дан и, наравно, сносили посљедице али имали и
привилегије код професорице географије. Па ипак смо се борили за
Републику Српску! А сјећате ли се Кастела, рођендана (поготово осамнаестих), екскурзије, Coffее – ја – не би било фер да нешто пренесемо
на папир јер би било штуро и недоречено. Најбитније су наше успомене, и то нам нико не може одузети.
А сад она типична прича да се налазимо на раскрсници путева...
Поприлично излизано али тако је! Звучи коначно, али ово је тренутак
кад бирамо факултет и то нам је посљедње усмјерење. Звучи тужно јер
нисмо више дјеца, нисмо ми више мали. Звучи и страшно, јер овај пут
нећемо трчати мами кад нам буде тешко, већ ћемо морати сами да се
боримо. Али то је живот, и ма шта нам он донио, увијек ћемо се сјећати
оних тренутака из школских клупа!
Валентина Лолић и Александар Драгићевић IV4
76
Сто шеста генерација Гимназије
Наши професори:
Живко Малешевић, Душка Колчић-Томић, Нивес Јаковљевић, Искра
Шестић, Жана Стевић, Татјана Ћулафић, Радмила Јаковљевић, Олга
Ристић, Слободанка Колак, Сања Тарлаћ, Јасна Тадић, Ивана Љубојевић,
Анђелко Глушац, Драгица Шпирић, Петар Росић, Душан Бошњак,
Слободан Станић, Милка Мандић, Бранислав Ђаковић, Јасна Марић,
Милка Џомбић, Жељко Грбић, Бранко Шипрагић, Гордана Касагић,
Горана Ђудуровић-Праштало, Драган Радовић, Илија Калаба, Јована
Крагуљ, Бранкица Васић, Тања Хуцал.
ТО СМО МИ, IV5
Кант, Хегел, Ниче, теореме, мејоза, Други свјетски рат, одзвањали су
посљедњих дана нашег школовања и мукотрпног рада током четири
године. Хоће ли се икада завршити? Непрестано се протезало од уста до
уста. Сада, када је томе већ крај, и када се на неки начин завршава дио
наше животне приче, свима нам је жао јер идемо у ново истраживање.
Сигурно да ће бити суза када будемо заједно пјевали и, неким чудом,
сви будемо окупљени на једном мјесту, али биће и оних снажних који
своја осјећања крију дубоко у себи.
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV5
86
Сто шеста генерација Гимназије
Од почетка је наша прича била сасвим другачија од других. На неки
посебан начин одржавали смо нашу малу заједницу на окупу уз мото
да је љубав једино што нам треба.
Први разред, стидљиви „велики“ вуковци улазе у учионицу. Неки се
праве важни, неки су се познавали још од основне школе. За све нас
је то био улазак у непознато, улазак у нови почетак... Некима је била
потребна екипа за сналажење да би изрекли своју мисао, урадили задатак... Како тако прегурали смо први разред, неки безбрижно, неки не
баш олако. Није било једноставно да један вуковац добије јединицу
из математике, енглеског, српског, а камоли, не дај Боже, „падне“ на
полугодишту. Доживљаји са распуста, путовања, била су главна тема
првих седам дана послије распуста и првог разреда. Изгледало је као
да се нисмо видјели стотину година... Други разред је донио неке мале
промјене, неки су нас напустили, нама није то засметало да даље наставимо истим током, темпом и истом радном снагом од прије. Неслога,
свађе, размирице, уобичајена су дјела нашег разреда. Па да смо сви
исти, било би монотоно и досадно „живјети“ у таквој заједници...
Опет је завршена једна година, постајемо седамнаестогодишњаци
пуни „памети“, прелазимо границе маштања и прерастамо у одрасле
људе чија судбина ће се, за који годину, ријешити. Бићемо инжењери,
доктори, научници, људи великог морала и срца. То нас је научила
Гимназија, да будемо људи великог морала и не газимо људске особине.
Мислиоци, луталице, вјечити бунтовници, сањари, иделаисти, изаћи
ће као још једна генерација из Гимназије. „Човјек је TABULA RASA“,
каже Лок. А ми нисмо. Ми смо пуни знања, енергије за даље школовање.
Дуго смо чекали то незаборавно путовање од осам дана. Одлазак у
Шпанију–Италију–Француску. Кратко трајало. Али и осам дана је
довољно за нешто неописиво лијепо, драго и урезано у срце сваког
ученика. Такав тренутак се памти читав живот. Остају слике, видео
записи да се и након десетак година присјетимо.
Велики се тренуци славе, као и екскурзија и матурско вече. Ми смо
сваки дан славили нешто, био рођендан или не, једноставно смо славили. Да, матурско вече... Како смијешно звучи када знаш да ће твој
Сто шеста генерација Гимназије
87
друг панкер да обуче одијело и да стави кравату! Радо ћемо се сјећати
када будемо листали Годишњак и смијали се нашим цитатима – нашим
наводним водиљама кроз тај период.
Нови пријатељи, „цугање“ данима (понекад), смијање обичним глупостима, неслога, све је то красило наш разред. Живот је лијеп јер га
ми таквим чинимо...
Ми смо дјеца истог неба, свако од нас има свој хоризонт очекивања и
неку звијезду водиљу са којом ће стићи до жељеног циља. Ми смо пратили наше снове и изашли из Гимназије као велики побједници који
јуришају ка већем циљу.
IV5
Наши професори:
Анђелко Глушац, Бранислав Ђаковић, Бранко Шипрагић, Горана
Ђудуровић-Праштало, Гордана Касагић, Драган Радовић, Душан
Бошњак, Душка Колчић, Душко Милинчић, Жана Стевић, Жељко
Грбић, Живко Малешевић, Ивана Љубојевић, Искра Шестић, Јасминка
Мрђен, Јасна Марић, Јована Крагуљ, Катарина Кубурић, Миленко
Штрбац, Мирјана Ђумишић, Мирјана Трбојевић, Наташа Никић,
Нивес Јаковљевић, Олга Ристић, Петар Росић, Рада Калаба, Радмила
Јаковљевић, Слободан Станић, Татјана Ћулафић.
ТО СМО МИ, IV6
Гласно звоно је означило почетак нашег школовања. Сједили смо сви
у клупама стидљиви, збуњени, радознали и узбуђени. Наш разредник,
Бранко Шипрагић, одржао је свој први говор потпомогнут мимиком
и „нормама“ које нас, ево, и данас прате.
Полако смо се упознавали и склапали пријатељства. Убрзо смо сазнали
да у разреду имамо двије Јелене, двије Звјездане, двије Николине, двије
Дијане и чак четири Александре. Мањак мушке популације био је више
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV6
96
Сто шеста генерација Гимназије
него очигледан. Та четири сокола: Никола, Владан, Петар, Милош, а
касније и пети – Вук, скупљала су паре сваког 8. марта и цјенкали се за
руже и каранфиле којима ће обрадовати другарице. У то вријеме, наш
друг Пера је баратао латинским падежима у Гимназији и упоредо свирао виолу у Музичкој школи. Касније се посветио музици, а на његово
мјесто је дошао Вук. Часови су промицали, оцјене се низале... Морам
споменути кашњења која су незаобилазна ставка у архиви нашег разреда. Можда је то било због путника који долазе из најразличитији
крајева; правдања је било разних (Сандра „Пад на ...“).
Тако је шестица напредовала и развијала се, па дочекала и екскурзију са
свим својим згодама, незгодама и чарима. Прецестарили смо Италију,
Француску и Шпанију уздуж и попријеко, почевши од порођаја на
сло-веначкој граници, преко мјесечарења, „цепирања“ на балкону, (не)
спавања по туђим собама, па до Николининог мистериозног ишчезнућа и појављивања.
Као што је све почело звоном, звоном се и заврши. Неки ће рећи да
им је школа била досадна или напорна; други ће тврдити да им је било
занимљиво. Ипак, једно је сигурно. Школа нас је промијенила! Дала нам
је нова сазнања, отворила путеве, пречице и усмјерила ка будућности.
Сусретаћемо се ми као студенти, колеге, пословни партнери...пријатељи.
Ко не буде послушан, чека га ... знате на шта мислим.
IV6
Наши професори:
Зоран Пејашиновић, Слободан Станић, Мирјана Трбојевић, Јована
Крагуљ, Злата Хаџић-Бајрић, Дуња Илић, Јелена Тешић, Наташа
Гамбер, Славица Малић, Сузана Максимовић, Живко Малешевић,
Ана Чабрић‑Чича, Магдалена Дошлов, Бранко Шипрагић, Драган
Радовић, Горана Ђудуровић-Праштало, Душка Колчић-Томић, Ивана
Љубојевић, Миленко Штрбац, Душко Милинчић, Жељко Грбић,
Бранкица Васић, Бранислав Ђаковић, Јасна Марић, Милан Јовановић,
Лазар Вујко, Мирјана Ђумишић, Јасминка Мрђен, Катарина Кубурић,
Радмила Јаковљевић, Олга Ристић, Гордана Касагић, Ранка Тутњевић.
ТО СМО МИ, IV7
Човек је саткан од успомена, за њега битних и, на неки начин, непремостивих догађаја. Четврти разред прошао је у једној сасвим обичној,
али необично дубокој реченици: „Сећаш се онда....“. Да, сетили смо се.
Ваљда је потребно да пројуримо кроз године које су иза нас и сумирамо све догађаје, како бисмо рекли нешто о себи и другима. Увек нам,
пред овако битне одлуке, остане мало времена да једни другима кажемо
шта нас је чинило срећнима док смо били заједно.
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV7
106
Сто шеста генерација Гимназије
IV7 није неки необичан разред. У суштини, сличан је сваком другом,
али има посебну ауру. Чине га исте оне ситнице, преко шапутања на
часу, преко безброј изостанака и бежања, до вртоглавих одговора и
контролних задатака. Током ове четири године упознали смо добро и
црвене и беле цигле и сваку пукотину у њима, погодну за скривање пушкица и великих ђачких тајни. Прозрели све ходнике, пребројали степенике, обишли све кругове. Певали, смејали се, надвикивали. Оставили
своје трагове кроз сенке и звуке. Од професора научили све чињенице
света и сва правила; корисне савете и моралне лекције. Похвале, укоре,
оцене, грдње и савете да с више емоције бришемо таблу. Они су од нас
научили да их неретко слушамо, у инат њима причамо, све у задњи час
радимо, али су примили молбу да нас схвате, јер ходање по облацима
је још увек најтежа наука, изузимајући ове, наше гимназијске.
Чувена седмица, која стално „виси“ на ходнику, од првог разреда је била
у истом саставу, само је у трећем разреду излет до Немачке направила
Бојана, а Милијана је ове године отишла у Аустрију. А да, заборавих, у
другом разреду нам се придружила Марина, која је даноноћно цртање
заменила латинским језиком. Иначе, у нашем разреду има чак тридесет девојака, и само четири јунака – Никола, Огњен, Данијел и Срђан.
Све ове године чували смо их као мало воде на длану, а они су били,
по тврђењу неких професора, подношљивији од сваке девојке ☺. Као
и у сваком разреду, и у нашем има познатих скупина које се издвајају
и дају посебну драж седмици. Прво бих споменула Коловође, сјајну
четворку, која има и своје верне следбенике. Надаље су ту: Звечаре,
Меденице и Маленице. Има филозофа, вечитих спортиста, уметника
и оних који живот дадоше кафани. Партијанери, штребери, плесачи,
глумци, фолклораши. Постоји појава сијамских сестара и браће. Зар
нисмо шминка разред? Ко је нас спојио, свака му част – између редова
читајте: изборна комисија. Дакле, све ово чини седмицу онаквом каква
јесте – сви различити, а опет спојени у истој борби.
Сећaте се свих часова, шала, излазака, рођендана, екскурзије?
Сећате се, јер сећања су лепа и корисна; враћају нас тамо где смо
били срећни и безбрижни. Сада нас пут води даље, ка новим људима,
пријатељствима, забавама, шалама. Знајте да ће вас седмица увек
Сто шеста генерација Гимназије
107
чекати да се опет забављамо, барем у редовима ове приче. И када се
опет сретнемо међу овим циглама, и оне и ми ћемо остарити, али оно
„Сећаш ли се.....“ остаће заувек исто.
Поздрав од IV7, до скорог виђења.
Наши професори:
Сандријела Касагић, Лидија Диздар, Јелена Тешић, Марина Јовановић,
Лазар Вујко, Слободанка Колак, Јасна Taдић, Душанка Колчић‑Томић,
Ана Чича, Невена Зец, Зорица Травар, Ивана Љубојевић, Олга Ристић,
Радмила Јаковљевић, Драгица Шпирић, Зоран Пејашиновић, Слободан
Станић, Мирјана Трбојевић, Миленко Штрбац, Душко Милинчић,
Жељко Грбић, Гордана Касагић, Александар Савановић, Драган Радовић,
Николина Ерцег, Илија Калаба, Горана Ђудуровић-Праштало, Јована
Крагуљ, Бранкица Васић, Тања Хуцал, Јасна Марић, Бранислав Ђаковић,
Мирко Вулин.
ТО СМО МИ, IV8
„Пролази вријеме, ал, то му је манир,
И све је то плитко кô плехани тањир.
Хеј, гдје су сад они кликери,
Трешње с периферије, свеске из шестог бе?
Гдје су сад сви гимназијски шминкери,
Прве студентске ферије?
То младост пири у даху као шећер у праху...“
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV8
118
Сто шеста генерација Гимназије
У страху да успомена не изблиједи,
Кад прође вријеме и коса посиједи,
Пишемо задње стихове,
Да се другари не забораве
И све наше шале и провале,
Замишљамо сретне школске дане,
Све ученичке добре и лоше стране!
Идемо овако...
Драгана журно поруку пише
Да се на првом часу не упише.
Анђела очито доста касни,
За правдање смишља разлог часни.
Док Латка музику на телефону слуша,
Александра Грмуша о енглеском шушка
Да ли је одговор „yes“ или „no“ и да ли
ће бити позитиван скор.
А Игор Делић на енглеском спи,
Јер петак ће бити „oh yes it will be“.
Док Здравко нову карикатуру црта,
Микија полако хвата прпа,
Да ли је резултат „трти три“
И да ли ће из матиша добити три.
Тренутни мук разредне тишине,
Прекида Исидорин смијех из дубине.
Када се наша Izzy смије, ником од нас свеједно није.
Вјечито смијењени предсједник Сара,
Труди се да у разреду не буде галама.
Иако најгласнија од свих, увијек је ту да заведе мир.
Док Нина чешља своје шишке,
Тамара констатује да су њене кратке као оне испод мишке.
Док Славица полако спрема се за час,
Аки заврћући лак, галами у глас:
„Шта, шта, могу л, и ја чути?!“,
Не знајући да су тема Анини падови луди.
Сто шеста генерација Гимназије
119
Размишљајући у тишини,
Сању Бијелић муче питања о зубарској професији и медицини.
То је наша вјерна друга,
Биће доста поправљних зуба.
Нико не брине што час пратио није,
Јер ту су full забиљешке и њих двије.
Инес и Александра имале су та,
Без њих не бисмо знали ни за 2!
Даркове очи у професоре зуре,
Биће нових скечева, све без цензуре.
Суза и Ања шминка су права,
Кад отворе торбе,
Несесери, парфеми, боли глава!
Радмановић Јелена, ученик је прави,
Матуру чак у Мостару слави.
Мајсторовић Мила „špraha Dojč gut“,
У Њемачкој је била, то је прави труд.
Читајући у „Vouge-у“ о модној сцени,
Јована не увиђа да су неки занесени.
Сања се уживјела у Јесењинова дјела,
Сви чекамо паузу,
Па да крене Карлеушина кореографија смјела!
И ми имамо „Google“ свој,
Бојан Бојић, то је то!
Цавија пребира по џепу сићу,
Да ли је довољно за цугу у паркићу?
То валета подсјетило да у истој је муци,
Да л, послије слота, држаће кеш у руци?
Мандић Александар боем је прави,
И ријетко кад му није Борац у глави.
Петру мучи Хамлетова „бити или не бити“,
Јер у граду је видјела штикле нове,
Само, да ли послије ће имати лове?
Док Милана на „шпиглу“ поправља фризуру,
Наташа је нервозна кô сви за матуру!
Да ли ће знати гдје је кочница, а гдје гас,
До куће ће јој требати цијели час!
120
Сто шеста генерација Гимназије
Ах, ех положен возачки је то...
Сузана Ђекић,
Пропуштене часове правда на рачун Челинца,
Иако пребива у БЛ па има и која годиница!
Док Тамару историјско питање мучи,
Тијана то ријеши: „Пишите кеца, ја палим кући“!
Дође некад и физичко то,
Кад Дејана смечира, трка, фрка, лом!
„За све је крив Тома Сојер,
Такве књиге не би требало да постоје“!
Ех, дође крај и ове етапе...
Старији нам кажу: „Сад сте у правом добу“,
А у улици Змај Јовиној расту друга дијеца,
Неки нови клинци...
И да знате, све смо ребусе ријешили.
Али ипак се понекад залетимо у вјетрењаче!
IV8
Наши професори:
Зорица Травар, Ивана Љубојевић, Зоран Пејашиновић, Мирко Вулин,
Живка Кукрић, Радмила Јаковљевић, Гордана Касагић, Искра Шестић,
Жана Стевић, Злата Хаџић-Бајрић, Нивес Јаковљевић, Jens Gousen,
Андријана Стокић-Пенда, Душка Колчић-Томић, Драган Радовић,
Јована Крагуљ, Слободан Станић, Бранислав Ђаковић, Јован Ћубић,
Растко Вуковић, Душан Змијанац, Дуња Илић, Мирјана Трбојевић,
Јелена Тешић, Александра Савановић, Марина Јовановић, Олга Ристић,
Душко Милинчић, Жељко Грбић, Горана Праштало, Бранкица Васић,
Сузана Максимовић, Јасна Марић, Тања Хуцал, Николина Ерцег,
Невена Зец, Илија Калаба, Миленко Штрбац.
ТО СМО МИ, IV9
Као неки нови клинци ушли смо у Гимназију те 2006. и одлучили: кад
је тако мало, мало времена, ми га нећемо трошити како не треба –
године пролазе. Исте смо снове сањали, истом се надали, пјевали моја
генерацијо, ми знамо, вријеме ради за нас. Кажу нам да смо сви рођени
једнаки, једнаки пред Богом и под звездама. И ево, четири године
послије схватимо: године пролазе нервозним кораком, године пролазе
ми стојимо. Јесмо ли сретнији, јесмо паметнији, године пролазе ми гледамо... И опет зажелимо да нам је вјечно деветнаест година, иако знамо:
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење IV9
130
Сто шеста генерација Гимназије
Никад више нећемо седети у истој клупи
ни једно од другог преписивати задатке,
ни делити ужину на одмору.
Никада се више нећу смејати твојим олињалим луткама
ни ти мом неукроћеном жврку на темену
за који су ме вечито чупкали
они што седе иза нас.
Није ово више завршена само једна школска година.
Кажу:
готово је детињство.
Једно велико детињство данас је готово.
Сумњају неки да носи нас погрешан ток, ипак, ми знамо, чекаћемо се
опет крај Гимназије једног прољећа које ће мирисати на оно 2006. И не
цвикај, генерацијо, бићемо и ми неко, и још много пута ћемо осјетити
то: моја генерација, мирис једног прољећа. И зато: РАЧУНАЈТЕ НА
НАС!
IV9
Наши професори:
Радмила Јаковљевић, Сандријела Касагић, Лидија Диздар, Јелена Тешић,
Марина Јовановић, Растко Вуковић, Богдан Зец, Душка Колчић-Томић,
Андријана Стокић-Пенда, Жана Стевић, Ромина Гуидо Пајић, Искра
Шестић, Татјана Ћулафић, Катарина Кубурић, Ивана Љубојевић, Душан
Змијањац, Александар Савановић, Драган Радовић, Горана Праштало,
Гордана Касагић, Јована Крагуљ, Илија Калаба, Жељко Грбић, Душко
Милинчић, Миленко Штрбац, Бранислав Ђаковић, Бранкица Васић,
Зорица Травар, Мирјана Трбојевић, Слободан Станковић, Зоран
Пејашиновић, Живка Кукрић, Вања Курузовић, Олга Ристић, Јасна
Марић, Мирко Вулин.
ТО СМО МИ, ИБ2
Иако су нам сви говорили да ће мај 2010. брзо доћи, нисмо вјеровали,
али ево ту је. Док и небо оплакује наш растанак, сједимо и пишемо
ово писмо, а мисли нам лете у прошлост и посјећују сваку сузу, сваки
осмијех, сваку свађу и помирење. Одјељење смо које се познаје само
двије године, али наша прича не може стати у неколико реченица. Сви
поново прижељкујемо златну мрежу коју је сунце плело у септембру
прије двије године, али вријеме је да све лутке и играчке подигнемо
на највише полице и на њих ставимо етикету успомене. Живот нас
Матурско вече, 30. мај 2010 – одјељење ИБ2
138
Сто шеста генерација Гимназије
зове да одрастемо и шаље нам позивницу за озбиљност коју ћемо сви
објеручке али тешка срца прихватити. И прије него што навучемо маске
озбиљних и одраслих људи, дозвољено нам је још једно заједничко и
бљештаво вече, вече које ће дуго остати у нашим срцима. И многи ће
потврдити како никада није постојао достојанственији пораз дјетиње
безбрижности од стране животне озбиљности.
Не, ми данас нећемо плакати, подићи ћемо главе високо ка небу покушавајући замислити гдје ће нас вјетар судбине однијети.
Не, ми се данас нећемо ни осмијехнути, има нешто што нас кочи, што
нам не да мира и што нам не да да полетимо. Да ли је то можда страх
од непознатог? Не знамо, али не преостаје нам ништа друго него да
плетемо златну мрежу неког новог септембра.
ИБ2
наши професори:
Сандријела Касагић, Лидија Диздар; Растко Вуковић, Борис Марјановић;
Весна Садло; Жана Стевић; Амира Жмирић; Натсанда Тадић, Тијана
Самарџић Јорданова; Вања Курузовић; Зоран Пејашиновић, Татјана
Јурић; Жељко Грбић; Мирослав Вулић; Ивана Љубојевић; Јелена
Маринковић; Еугенија Михал, Драшко Пераћ; Далибор Мартиновић.
Download

сто шеста генерација гимназије