АДАМ ПРИБИЋЕВИЋ
НАСЕЉАВАЊЕ СРБА
ПО ХРВАТСКОЈ И ДАЛМАЦИЈИ
ВИНДЗОР
1955
Штампа: АВАЛА, издавачко и штампарско предузеће,
Виндзор, Онт. Канада
САДРЖАЈ
Страна
Предговор
7
Долазак Турака
9
Слабост Хрватске
11
Српске Сеобе
13
ДО 1633 ГОДИНЕ
Зрињски и Франкопан први насељавају Србе
Насељавање Жумберка 1538 године
Насељавање Кордуна и Баније
20
22
Насељавање Срба у Вараждинском Ђенералату
Чудо на граници
19
25
27
Став Хрвата према досељавању Срба
Истински портрет Срба
30
32
ПОСЛЕ 1683 ГОДИНЕ
Побуна Срба у Лици, Далмацији и Славонији
Ново насељавање Кордуна
38
Ослобођење и насељавање Баније
39
Национално име српско и странци
40
Срби о себи
44
Књига и песма Западних Срба
Народна песма
45
47
Уједињење Срба у Аустрији
50
37
Борба за веру и народност
Жумберачка Унија
52
55
Последњи насртај хрватског племства
Буне Западних Срба од 1623—1883
Закључак
62
58
59
ПРЕДГОВОР
Главна сврха ове књижице је наше међусобно упознавање. О западним
Србима не знаду скоро ништа Срби из Војводине, Србије и Црне Горе: кад су
се они одселили тамо, под каквим условима, како су живели, које су њихове
особине и шта они за нас представљају.
То незнање је врло штетно. Како је написао Јован Цвијић, ови Срби на
запад од Врбаса чине најјачи српски блок после Шумадије и најчистији.
Тачно је да се православни Срби протежу, у непрекинутом ланцу, од Дрине
до Врбаса. Али су јако проткани римокатолицима н муслиманима. Од Врбаса
на запад, они живе у збијеној гомили до близу Велебита и до близу
далматинске обале.
Но, овај део Срба има и неке особине, које су велике вредности.
Они су јак биолошки резервоар српског народа, множе се брзо, а
одличног су здравља и велике животне снаге.
Живећи у брдима, а множећи се силно, разилазили су се и попуњавали
ослабљене редове нашег народа, где су се разредили: по Славонији, Срему,
по Ј. Србији. Продирали су одавно чак у Бачку и Банат. Они су, уз
Херцеговце и Црногорце, најпокретнији део Срба, најмање устајан и везан за
стару логу.
Но, то је и врло способан свет, који даје и одличне сељаке, раднике,
занатлије, трговце, индустријалце и чиновнике. Зато су се и у Америци
прогурали, сразмерно, више у средњи грађански ред, од многих других. Они
имају велики технички таленат. У једној колонији на Косову било је на 29
личких кућа, 6 самоука добрих ковача, два одлична колара, више столара,
тесара, зидара. Пуковници Димитријевић (из Београда) и Чемерикић (из
Призрена), као шефови Врх. Агр. Повереништва у Скопљу, стављали су
Личане у први ред, као колонисте, па чак испред Херцеговаца. А дешавало се
код Трепча рудника на Косову, те су Срби из других крајева метали личке
капе на главу, да их Енглези приме радије у посао. Истичем ово без
покрајинске љубоморе, јер нисам Личанин, већ Кордунаш—Бановац.
Цвијић је запазио да су сви бивши граничари развили снажно осећање за
ред и дужност, живећи под војном управом. Стога дају и добре чиновнике.
Они су били слободни, наоружани граничари, па су сачували
слободњачки дух. Стога су, од 1600 — 1883 год., дигли 26 буна, у одбрану
добивених повластица и вере. Исту храброст показали су и у политичким
борбама пред уједињење. А 1935 године, пет срезова Босанске Крајине и пет
Баније, све један до другог, као држава у држави, изабрали су опозицију.
Њихово национално осећање било је управо вулканске природе, и пре
васкрса Србије и после укидања Пећке Патријаршије, јер су дошли из
централних српских области, где је настала стара српска држава. Зато су и
1914—18 г. дали Србији велики број храбрих добровољаца.
Опстанак ових Срба онемогућава образовање хрватске државе. Зато су их
верски и национални хрватски фанатици мрзели и гонили, а 1941—5
покушали истребити. Западно од Врбаса они су страховито проређени, али су
ипак одржали наше позиције и биће зато чинилац, преко ког се неће моћи
прећи, код решавања српско-хрватског спора. А то треба да знају сви Срби.
Разуме се, ово је непотпун рад, услед недостатка извора у емиграцији.
Али довољан да се схвати значај западних Срба за цело Српство.
ПИСАЦ
ДОЛАЗАК ТУРАКА
Пре освојења Босне 1463 г. није било ниједног Србина западно од реке
Врбаса до Велебита и крањске границе, а ни у северној Далмацији и у
Славонији.
Догод је постојала нада да ће се стара српска држава одржати, а то је било
до пада деспотовине 1459 године, Срби се нису кретали са својих огњишта,
осим оних, које су српски деспоти Стеван Лазаревић и Ђурађ Бранковић
преводили на своја велика имања по Мађарској.
Срби су били везани за своју државу и земљу и нису их напуштали. Први
су се стали кретати према западу, из Старе Србије, неки цинцарски или
аромунски номади, чим је запретила опасност од Турака. Не само стога што
су били покретнији, као сточари и невезани за земљу, већ и с разлога што
нису својим осећањем били везани за државу.
Тако су Власи већ у 14 веку напуштали Србију и прелазили у Босну, а
одатле селили у Далмацију и Хрватску, некад чак и на острва и у Истру.
Хрватски историчар Клајић каже да су на острву Крку, још на почетку 19
века, говорили румуњски. А већ за похрваћене румуњске „Ћиће“ у Истри и
Румуње око Чепићког језера, знало се опћенито у наше време. Зато ти Власи
нису носили српска народна имена и презимена, већ влашка: Бун, Букор,
Фечор, Сингур, Сурдул, Шербан, Урсул и слична.
И у Подравини је остао траг ових Влаха: у Петеранцу, Стружцу, Гушћу, у
Посавини, у селу Куте, код Сл. Градишке, у Лоњском Пољу.
Каравлаха, који су говорили, још у почетку овог века, најчистијим
румуњским језиком — према оцени румуњског етнографа Теодора
Филипеску, — било је у североисточној Босни.
Но, 1463 г. освојили су Турци Босну и, по свом старом начину, стали
упадати у околне, још неосвојене земље, не само ради пљачке, већ и ради
расплашивања народа: да се оно што није побијено или заробљено разбегне,
остави земљу празну и тако се припреми коначно освојење. Зато су
опустошени крајеви Хрватске названи у оно време: „Дезертум примум” и
„дезертум секундум” (прва и друга пустиња).
Већ 1463 године провалили су у Хрватску, па у Крањску и поновили то
1467, 1469 и даље. Преко самог Жумберка провалили су, осим ових година,
још 1478, 1484, 1493, 1512, 1514, 1527, 1528, у седамдесет година десет пута.
1470 године провалили су три пута другим правцем а 1471 г. до Љубљане и
одвели 80.000 робља, словеначког и хрватског.
Грозна је била провала 1469 године, у више праваца.
У Далмацији „Остали су сами градови, а народа толнко, колико је могло
побјећи у градове”, како пише хрватски историчар Смичнклас.
А у Хрватској месеца јуна 1469 године „разли се нова турска војска преко
у Посавину, да продре у аустријске земље. Малене воде омогућише им
прелазе преко наших вода. И народ без оружја бежао је и срећан је био кад је
могао Саву препливати, остављајући иза себе села у пламену. Јаук и дим од
запаљених села натецаху се у небеским висинама, који ће више допрети.
Срећом, порасту воде, те је прелаз преко Саве гонећим Турцима био немогућ,
зато полетеше с ону страну Саве, провалише у Крањску, да носе и тамо
палеж, да кољу и робе, како вели крањски летописац: „Села уништише
ватром, становнике сабљом”, одведоше велико мноштво народа, срамотише
жене на очи њихових мужева, а онда им отсецаху главе, а таква несрећа
достиже и неке племиће, јер ове бестије пазе на племство, колико свиња на
бисер.
Град Загреб задрхтао је овај пут...Можемо рећи да се је већи део народа
између Купе и Саве спасао само у градовима и на врховнма гора, да није на
равном пољу владао други, него Турци.”
Ове злокобне, 1469 године провале Турци, преко Уне, и у Лику, у земље
крбавских и модрушких кнезова и све попале, опустоше и поробе. Велики
део народа одвели су у ропство, а што је измакло ножу и ланцу, раселило се.
Како пише Смичиклас: „Више пута горела су села у Хрватској, да се је
причињала сва земља као једно страшно, пламено море.”
1493 године, задеси Хрватску нова грозна несрећа. Хрватски бан
Деренчин дочека, с јаком снагом, на Крбавском пољу, велики турски одред,
који се враћао с огромним пленом. Хрвати су били до ногу потучени. О тој
страшној катастрофи постоји и хрватска јуначка песма на чакавском
дијалекту. Сад је и Лика била скоро без одбране до Приморја, те Турци освоје
1527 године коначно Лику и Крбаву.
СЛАБОСТ ХРВАТСКЕ
Хрвати су увек били добри ратници. На западну Хрватску није
наваљивала никад снага све турске царевине, чији је војнички пут био
Цариград, Београд, Будимпешта, Беч.
Тако је Хрватска имала, као и млетачка Далмација, да се бори само
против муслимана из Босне—Херцеговине. А њих није било много. Сад их
има 981.000. Њихов број био је онда мали. Појачао се тек после турског
пораза под Бечом, кад су се многи муслимани, бежећи из Хрватске,
Славоније и Мађарске, задржали у Босни— Херцеговини. А друго појачање
дошло је ,кад су, за Карађорђа и Милоша, многи муслимани се преселили из
Србије у Босну—Херцеговину.
Хрватска је и онда била насељена гушће него Босна и Херцеговина.
Муслимански пљачкашки одреди никад нису били јачи од неколико хиљада
људи, обично неколико стотина.
Зато изгледа необјашњиво да су се Хрвати овако слабо бранили. Сам
хрватски историчар Смичиклас каже:
„Права је срамота била да је непријатељ могао овако лагано преко наше
земље јурити, као да никога код куће не има.”
Ипак, та слабост одбране није толико необјашњива.
Муслимани босанско-херцеговачки били су нови обраћеници верски. У
њима је горео жар нове вере, коју су они хтели да потврде. То су били бивши
богумили, гоњени вековима од римокатолика, па су се светили за вековне
неправде и прогоне, за безбројне ломаче, на којима су их спаљивали.
Утолико је тај пламен вере био врелији и прождрљивији.
Страх од Турака ушао је био већ у кости хришћана и сама њихова појава
ломила је срца и гасила храброст у народним гомилама. Само глас: Ето
Турака! гонио је у бегство.
Иначе, ни ратнички дух у хрватским масама није био толико јак, колико
међу Бошњацима и Херцеговцима, јер су дуже времена живеле у сразмерном
миру. Уз то су биле невичне турском начину ратовања.
Али, више од свега, пада одговорност за слабост одбране на друштвено
стање, које је владало у Хрватској. Хрватски сељаци били су страховито
потлачени од племства и цркве.
За одбрану од Турака нису биле довољне мале феудалне војске. Оне нису
биле толике, да буду способне за чување и одбрану дуге границе, од
муслиманских четинчких упада и још да претекне резерва, која ће се слати
тамо, где загрози већа опасност.
За тај задатак требала је борбена воља народне масе. Али, народ, окован у
онакве ланце, какви су глодали руке и ноге хрватских сељака, није могао
имати и такве воље. Да је има, требало је да брани своје њиве, а не велике
поседе феудалаца, односно да се бори за своју слободу, а не за своје ланце.
Где год је требало бранити границу од провала татарских или турских, усред
феудалног доба, образован је широк погранични појас слободних сељака, као
у Пољској и Русији.
Но, да су хрватски феудалци и наоружали своје сељаке, они би пре
окренули оружје против својих господара и срушили ропски поредак. Тако су
учинили и мађарски сељаци крсташи, скупљени за поход на Турке. Дожа је
дигао с њима велику сељачку буну против племића.
А зло је било повећано и тим, што је било дошло до политичког хаоса у
Угарској, кад је изумрла мушка лоза анжувинске династије. Настале су честе
мене династија, долазило до грађанских ратова.
То је растакало снагу државе. Није било никаква државног програма, око
чијег би се извођењча окупила сва снага бар оних редова, који су били на
власти.
Како су биле огорчене међусобне династичне борбе, показали су баш
хрватскн племићи. Кад су се, после погибије мађарско-хрватског краља
Људевита у Мохачкој битци, мађарски н хрватски племићи поцепали на
странку Хабсбурговца Фердинанда и мађарског великаша Ивана Запоље,
највећи хрватски јунак тога времена Крсто Франкопан, познат у Европи под
именом „мач хришћанства” пристао је уз Запољу. Неке ондашње хрватске
Пунише, из реда племића хабсбурговаца, сасекле су га усред хрватског
Сабора.
Такву Хрватску није било тешко освајати. И зато је она врло брзо спала
на три врло окрњене жупаније, уз границу аустријску.
Она је, 1584 године, имала само 3000 пореских кућа, док је, пре турске
провале, сама крижевачка жупанија имала 12.000 порескпх кућа. Поврх тога,
било је 1584 године и 2000 кућа Срба уз границу, али они су били ослобођени
од плаћања пореза.
Хрватски народ, који није био поклан или отишао у ропство, разбегао се
на све стране: у западну Мађарску, Истру, Крањску, Штајерску, Корушку, на
јадранска острва, па чак у Италију, Моравску и Баварску.
Хрватске националисте и данас вређају Србе да су били номади, скитнице
и доклатали се у Хрватску, бежећи од турског коца. Али ево, Хрвати су од
турског коца и синџира побегли чак у Баварску и Моравску и преко самог
мора, у Италију. Невоља је увек људе надалеко разбацивала, а Хрвате и даље
по Србе, јер из Босне и Херцеговине није било далеко у Хрватску, колико из
Хрватске у Италију и Баварску.
СРПСКЕ СЕОБЕ
Нема празна простора, способна да човек опстане у њему, који ће дуго
остати ненастањен, па ма се преко оцеана налазио.
Кад су Турци очистили простор западно од Врбаса, у ком никад није било
Срба, ови су стали надирати уњ.
Надирали су и сами, да дођу до већих имања. Досељавали су их, са својих
старих имања у унутрашњости, и муслимани спахије. Некад су се одмицали
даље, због крвне освете. Кад би дошла гладна година, бежали су од глади.
Око 1650 године одселили су се Црногорци из племена љуботинског, због
глади, чак у Истру и населили три села, од којих је једно, Перој, остало досад
верно православљу и српству, док су се друга два, за неке истарске гладне
године, поримокатоличила, јер им је дана исхрана, под условом да се
поримокатоличе. Често су изазивали распршавање муслимански покољи
Срба и зверства турске солдатеске, за ратова.
Примера ради, кад су Махмудбеговићи, Иванбеговпћи, Синанпашићи,
Ротуловићи и Еласу-пашићи око Пећи, Ђаковице, Призрена и Скадра
поклали 2000 Срба године 1574, свакако су многи из шире околине разбегли
се. Или кад су 1598 године грозни Татари извршили нечувена зверства у
Србији. Или, кад је војска Али-паше Ченгијћа 1655 године, вршила зулуме по
Херцеговини н Босни, те хришћани, по запису Србина летописца „бежаху у
друге градове и села и беху придошлице код туђих људи.“ А већих и мањих
покоља Срба, по разним српским крајевима Турске, извршено је, само од
1574-1696 године, односно, записано је да је извршено, преко тридесет.
Разуме се, доста записа изгубило се, случајем, или код рушења цркава и
паљења књига.
Овом Али-паши Ченгијћу осветили су се Личани за своју браћу
Херцеговце. 1663 године, кад је пошао са 8000 момака, да роби по Приморју,
дочекали су га Срби Личани из Гацке долине, разбили га страшно, посекли
му 2000 војника и заробили 256.
Због чега су Срби морали селити, показаћу на једном случају из
прошлости своје породице.
Поп Миливоје Васиљевић служио је у Маћедонији. Због зулума, убије
једног Турчина и побегне у Херцеговину. Ту му се деси исто, па побегне у
шумовити крај око Бања Луке. Живео је у миру и дигао шест синова и две
кћери лепотице. Њнхова лепота рашчула се, те једаред, лицем на Св. Ннколу,
навали на попа чета муслимана, да отму лепе девојке. Али, поп је био јунак,
са шест синова вукова. На гозби је било и много гостију. Тако сви дочекају
јуначки отимаче, прискоче у помоћ и сељани, убију их 12 и остале натерају у
бегство. Међу другима, у борби пане и поп Миливоје. Синови и други
сељани знали су што их чека. Зато сахране мртве и сместа крену, са свим што
су имали, у Банију и населе се у срезу Двору, општини Рујевац. Неки су
задржали славу Крстовдан, а други је променули и узели Св. Николу, што их
је спасло. Једни синови су задржали презиме Васиљевић, а други су основали
породице под својим именима: Прерадовићи, Крстинићи, Грчићи.
Једна од попових кћери удала се у нашу породицу, која се доселила у
почетку седамнаестог века из Босне, док су синови попа Миливоја дошли
пред крај седамнаестог века. Она је мој директни женски предак.
Са споменутих разлога су Хрвати бежали са својих огњишта, а са својих
се Срби насељавали, преко Врбаса, на њихова напуштена огњишта.
И, кад су дошли на границу Турске, нису ту могли стати. Вукла их је
празнина у првој и другој пустињи хрватској. А, осим ње, и жеља да се
уклоне из нехришћанске земље у хришћанску, не слутећи, као прости људи,
да им она може у нечем бити гора од нехришћанске.
А кад су прешлн тамо, придошло је још нешто. Тамо су се брзо
осведочили да су ти Срби добри ратници, па су им стали мамити браћу из
Босне да прелазе и бране последњи угрожени остатак Хрватске од
муслимана. Давали су им онда највећу повластицу за сељака: слободу од
феудализма и оружје, којим су морали бранити границу од муслимана, али
могли бранити и своју слободу, ако затреба. Па, ако ни то није могло многе
премамити, онда су често ти хришћани проваљивали у Босну н силом их
преводили на своју страну, убијајући оне, који нису хтели прећи. Толику је
вредност тај „цинцарски, влашки, цигански балкански олош и измет", по
речнику хрватских крајњих националнста, представљао за Аустрију и
Угарску.
ДО 1683 ГОДИНЕ
ЗРИЊСКИ И ФРАНКОПАН ПРВИ НАСЕЉАВАЈУ СРБЕ
Ово су били најмоћнији хрватски великаши, за доласка Турака. Скоро сви
градови и села, од Озља, Карловца и Слуња до мора, припадаху њима. Осим
тих, имали су велика имања и у Банији, Славонији и Међумурју.
Већину имања отели су им, или у пустош претворили Турци. Хрвати
кметови су нзгинули, или били у синџирима у ропство одведени и
распродани, или се разбегли по белом свету.
Свакако, у борбама против Турака, осетили су да су српски граничари у
Босни, као милиција, образована за чување границе од Аустријанаца, храбри
ратници. Или су то приметили на малобројним још српским пребезима, који
су стизали у Хрватску. Тако су пали на мисао да употребе Србе за одбрану
преосталих својих имања уз Приморје и Крањску. Послужили су се онима
који су сами долазили. и мамили друге.
Већ око 1493 године спомињу се Срби око Модруше и Огулина.. И
сигетском јунаку Николи Зрињском чували су Срби град Рибник.. Бернардин
Франкопан населио их је на своје земље око Огулина.
Зрињски и Франкопани служили су се овим Србима и у борбама са својим
противницима племићима. И ови су се жалили и тужили на: зулуме њихових
„ускока". На пример, кнез Никола Озаљски. Но, за то носе одговорност
њихови господари и команданти, а не они.
Они су упадали и у Босну, ради пљачке, као и муслимани у Хрватску.
Због тога су их клеветали хрватски ултранационалисти. Али, сам отац
хрватског ултранационалнзма др. Анте Старчевнћ објавио је докуменат о
том, да је гроф Зрињски делио с њима пљачку. Сви племићи тога времена у
Европи пљачкали су за рата, а многи и у миру, своје суграђане, такозвани
„раубритери“ (витезови пљачкаши). Чак је и славна енглеска краљица
Јелисавета примала део пљачке од енглеских гусара. А брзо ћемо видети да је
пљачку делио са Србима граничарима и аустриски цар.
Истинска је ироннја историје, да су први стали насељавати по Хрватској
Србе Зрињски н Франкопан, с којима се највише поносе баш хрватске
ултранационалисте, које све Србе по Хрватској називају „циганима,
цинцарима, олошем балканским.“ Велики ратници Зрињски и Франкопани
разумели су се у војничке послове, па су знали и то да цигани и цинцари нису
били никад борци. Шта би вредео цео хрватски народ и Хрватска, кад би
спали на то да им остатак државе бране цинцари и цигани?
Сви ови Срби, које су населили Зрињски и Франкопани, били су
постспено закмећени и поримокатоличени, јер је у Хрватској, све до
апсолутистичког декрета цара Јосипа Другог о верској толеранцнји, 1781
године, била забрањена свака вера, оснм римокатоличке, па и православна.
Тек кад је образована Војна Граница, бнло је допуштено исповедање
православне вере на њеној територији.
НАСЕЉАВАЊЕ ЖУМБЕРКА 1538 ГОДИНЕ
Жумберак је био рупа, кроз коју су муслимани, од 1463 године, до 1528,
продрли у Истру и Крањску, некад до саме Љубљане, десет пута.
Кад је Фердинанд Хабсбург изабран за мађарског и хрватског краља,
почело се систематски радити на одбрани остатака Хрватске, ради одбране
аустријскнх земаља. У Грацу, у Штајерској, образована је посебна војна
команда, која се имала старати о тој одбранн. На челу јој је обично био један
хабсбуршки ерцхерцог.
Домаћи Хрвати и Словенци, с изнесених већ разлога, нису били способни
да бране границу ни овде. Но, покушај Франкопана н Зрињских показао је да
су Срби за то подесан елеменат. А пре 1531 дошли су сами први Срби у
Жумберак, Бојанце и Мариндо. 1531 дошло их је још 1000, од којих је било
њих 700 способних за оружје. Осведочивши се о њиховој ратничкој
способности, у Градцу се реше на опсежније насељавање Срба.
Аустријанци су бацили око на Србе од Гламоча и Усоре у Босни. Посао
око њихова довођења био је поверен славном браниоцу Кисека, барону
Николи Јуришићу, војном команданту тих страна и хрватском бану Петру
Кеглевићу. Овај Јуришић потписивао се ћирилицом и мора да је био Србин,
јер је међу сењским ускоцима било и Срба.
Али Срби нису хтели ићи на царску браду, на празиа обећања. Тражили
су привилегије написмено. Добили су их 5 септембра 1538 од цара, а
проширене су 16 јула 1544 године. Они добивају земљу као слободни
сељаци, не плаћају на њу никакве порезе 20 година, ни десетине бискупима,
као ни намета, армице, царине. Со добивају бесплатно. Кад нешто упљачкају
о свом трошку, њихово је, осим села, градова, заробљених турских
команданата и одличних Турака. Ово је припадало цару, кога је нарочито
интересирао откуп за турске команданте и одличне Турке. А кад су ишли под
царском платом, цару је припадала трећина плена. Тако је и његово царско
апостолско величанство било пљачкаш!
У овој привилегији, цар назива, на пет места, ове Србе, Рашани или Срби,
а на једном Рашани.
Јуришић је обавестио цара 22 октобра 1538 године, да су Срби (ди
Сирфен) доселили под заштитом бана Кеглевића. Цар на то пише 6. иовембра
1538 бану, како му је барон Јуришић јавио:
„...да су капетани и војводе рашке или српске, дотично влашке, које
обично Србима називају, са својим подложницима и присташама“ сретно
стигли (цар пише латински: „капитанем ет ваиводе Расциани сеу Сервиани ат
кве Валахи, квос вугло Зрбски вокант“).
Ова привилегија сатире у млево старчевићанске неистине да ови Срби
нису били Срби; она потврђује и то да погрдни назив Власи означава Србе;
да ти Срби нису бежали с турског коца, голи, боси, већ цару стављали услове
за своје досељење и да је међу њима било и спахија бивших, са својим
подложницима, јер је на граници босанској, па и унутра, тада било и спахија
и ага православних Срба, како ћемо после видети и из другог документа.
Долазак ових Срба сматра се за велики добитак и о њему се отвара
преписка између цара, бана и Јуришића. А зашто су они царству оволико
добро дошли, показује овај царски докуменат:
7. марта 1547 године наредио је цар Фердинанд да се купи спахилук
Мехово и нањ да се доселе домородци Хрвати, а на њихове земље да се
населе Срби, како би били једни другима ближе, што је било погодније за
одбрану, па се види на кога се рачунало.
Цар образлаже зашто треба населити још Срба:
„...јер је прека потреба да се ту преселе још ненасељени ускоци, ради
помоћи и ради добра свију наших доњоаустријских земаља.“
Да ли треба јачег доказа да су Срби требали Аустрији? И то толико, те се
њихов долазак плаћао великим привилегијама, које се не би давале
„балканском олошу“, све да је тога олоша било на Балкану.
Ове привилегије биле су образац за насељавање по целој! хрватској
граници.
1597 године дошло је још 1700 душа, па су насељене до Купе, Винице и
Метлике.
Жумберчанима се Аустрија захвалила тако на зачепљавању ове рупе, што
их је генерал Петаци поунијатио сировом силом, иза двадесет година њихове
огорчене одбране, око половице осамнаестог века.
НАСЕЉАВАЊЕ КОРДУНА И БАНИЈЕ
1493 године спомињу се у Модруши, код Огулина, лајтнант Србин
Вукивој Косановић и војводе Кузман Марковић и Томо Погрмиловић.. Затим
долазе српска насеља између 1493-1500 г. у Витуњу, па мало иза тога у Отоку
испред Огулина и Хрељини иза Огулина.
1536 године насељени су први Срби око Гомирја и Јасенка и дигли 1557
године мали манастир.
1596-1600 г. насељавају Србе на пуста имања грофова Зрињских и
кнезова Франкопана генерал Ленковић, председник Ратног већа Виндишгрец,
сењски капетан Рабата, хрватски бан Драшковић. Смештени су у Гомирју,
Врбовском и Моравици.
1602 године дигли су ови Срби манастир Гомирје..
1605 и 1607 доводи нове Србе генерал Кизл, велики пријатељ и бранитељ
Срба.
Ове Србе хтео је закметити гроф Ђуро Зрињски. Они се одупру и он их
почне прогонити. Кад је дао убити тројицу, Срби плану и крваво се освете.
Генерал Кизл се силно заузео за Србе, па и сам ерцерцог у Градцу. Да
имају једаред мира, Срби се 1657 године откупе, плативши 15.000 форината,
иако им је пуста земља обећана бесплатно. Срби нису веровали уговору, док
га није цар потписао 8 марта 1659 године.
1605 г. насељава Србе у Лич и Крмпоте сењски капетан Франкол, свега
700 душа. Како су их грофови Зрињски прогонили, један део отселио се у
Лику, кад је ослобођена. Они што су остали, закмећени су и
поримокатоличени. Но, славили су славу, нпр. Радошевићи, још у почетку
овог века, а Хрвати у околици звали су их још увек Власима. Кад су се
доселили, дотерали су силну стоку: 20.000 грла говеда, оваца, коња, коза и
раширили се до граннце Фужина.
1609 године насељавају се Срби око Бриња и Брлога.
1611 године долазе у овај крај нови српски ројеви.
1609 године доводе Србе у Плашки кнезови Радоје Љубишић, Паун Лалић
и Петар Тадешковић.
1610, 1611, 1612, 1639, 1642 и 1655-66 нови ројеви долазе у Плашки,
Муњаву, Јасеницу, Оток, Дубраву, Поникве.
1632 године долазе Срби у крај од Огулина до Гомирја, из краја
цазннског.
1637 године насељава Србе сењски капетан Херберштајн око Водотеча,
Лучана и Прокика.
1639 године упада огулински велики капетан Гаспар Франкопан у
Петрово Поље у Турској и силом пресељава Србе у Плашки, Витуњ и Оток.
Оне који су се одупрли, дао је посећи или у робље узети.
Срби око Плашког, Слуња и Огулина борили су се тако храбро против
Турске, те се у народној песми пева:
„Попјевало Туре уз тамбуре:
„Да ми није Слуња и Тоуња,
„Огулина града бијелога,
„Што их бране љути граничари,
„Све би моје до Љубљане било“.
1658 населили су се Срби од Усоре у Босни око Дубраве и Поникава.
Ђуро и Фрањо Франкопан успеју да их закмете. Али, кад гроф Петар
Зрињски и Крсто Франкопан 1671 уђу у заверу противк цара, ови Срби
пристану уз цара и пређу генералу Херберштајну. За награду, буду
ослобођени кметовања бану Николи Ердедију, који је добио ова имања
Зрињских и Франкопана. Њихов војвода Вук Мандић добије од цара двор
Гомиљак, село Подребарје: и виноград Тиховље.
1658 г. насељени су Срби у Требињи и околини, код Карловца.
1658 г. насељени су Срби и у комадићу Лике, који је припадао Аустрији:
око Оточца, по Гацком Пољу и Залужници, Шкарама, Дољанима, Швици,
Оточцу. Дошли су од Усоре у Босни. Преселио их је сењски капетан
Херберштајн, а сместио његов наследник, гроф Петар Зрињски.
Ово су били врло храбри људи и добро зачепили рупу, кроз коју су
муслимани продирали, ради пљачке, у Хрватско Приморје. Зато их нападне
16 септембра 1663, док се нису још право ни згрејали на новом огњишту,
Али-паша Ченгијћ, са 8000 момака, да их одатле протера. Али га ови Срби
страшно разбију, те је пало 2000 муслимана, а 256 било заробљено.
1672 године населио је генерал Херберштајн 90 кућа Срба у Дабру.
1679 године довео је војвода Драгић Србе, који су размештени по
Водотечу и Прокикама.
Тако су Срби населили Карловачки Ђенералат од Карловца да близу
Сења. Ту је било мало Хрвата само око Огулина, Бриња, Модруше и Оточца.
После, кад се граница обезбедила, долазили су Хрвати и Крањци, који би се
брзо похрватили. Крањаца је било толико, те Срби у Лици и на Кордуну
Хрвате и данас зову Крањцима.
Што се тиче Баније, Аустрија је држала само делић између Сиска,
Петриње и Костајнице. Остала је Банија била под Турцима. У њоу се десило
што и у Лици. Турци су хрватско становннштво побили, одвели у ропство
или растерали, а на његово место населили су се Срби.
Исто се догодило и у Северној Далмацији, где су Млечићи на свој део
насељавали Србе, да бране границу, а на турском делу Срби заузели простор
на ком су Турци уништили Хрвате, или су они сами побегли.
Прве Србе населио је још цар Стефан Душан, кад је помагао зету
Младену Шубићу против Мађара. На крају Четрнаестог века населило се
Срба из Босне, за владе бошњачке у Далмацији. И почетком Петнаестог века
досељавали су се Срби из Босне.. Но, ови Срби из Босне или су били
римокатолици или богумили, који су се поримокатоличили и претопили се у
Хрвате. Тако су се, ваљда, морали поримокатоличени и они Срби, досељени
за цара Душана. Православни Срби стали су надирати за Турака, као и у
западну Хрватску.
Разуме се, ово нису све сеобе, већ само оне за које су пронаћени извори.
Свакако, сви извори нису објављени, а многи су се погубили. Мања
досељења нису ни бележена.
НАСЕЉАВАЊЕ СРБА У ВАРАЖДИНСКОМ ЂЕНЕРАЛАТУ
Нешто касније но на Кордуну, стала је Аустрија насељавати Србе на
левом крилу остатака Хрватске, у Вараждинском ђенералату, око Крижевца,
Копривнице, Беловара и Иванића.
Најпре су долазили мањи ројеви Срба из турске Славоније, где је било
толико Срба, да је у картама тога времена Славонија бележена као „Мала
Влашка“, или ,,Мала Рашка“. Тада су у Влахе или Србе урачунавани и
римокатолици штокавци. Сам острогонски надбискуп и кардинал Леополд
гроф Колонић, љути прогонлтељ православља, препоручује фрањевце за
Србе римокатоличке вере у Славонији. (Расцианис Кви Католици сунт).
У овом крају спомињу се Срби око половине Шеснаестог века. 1550
године хилендарски калуђер Јефрем Вукадиновић Херцеговац, основао је
манастир Лепавину. Кад је Зареп-ага Алија запалио манастир слуге на месту
побио, све добро опљачкао, а 6 калуђера превео у Турску и уморио, Срби су
подигли 1598 године нови манастир. Дигао га је милешевски калуђер
Глигорије.
Српски војвода Петар Остојић прославио се у битци с Али-бегом, под
Иванићем. Срби су учествовали и у битци код Дубраве, у којој је генерал
Ленковић потукао Хасан-пашу босанског, који је, пре тога, опљачкао и
попалио Крижевце с околином.
Но, прва већа сеоба Срба била је 1595, 1597, 1598. Ове последње године
доселило се, у један мах, 3000 Срба.
Затим су дошле сеобе 1600, 1604, 1608, 1609, 1622, 1637, 1642,
Године 1622 стигло је, опет у један мах, 3000.
Тако је и ова рупа била зачепљена. А кад је граница била обезбеђена,
стали су се све више досељавати Хрвати и отпочело је прогоњење
православља и унијаћење.
Срби су се одупрли. Борба је трајала сто годнна. У њој су два православна
епископа умрла у тамннци, а митрополита Јефтимија Цариграђана прогутао
мрак, нестало га без трага. 14 калуђера осуђено је на галије и помрло тамо без
трага и гласа. Кнезове и друге народне прваке стављали су на муке, секли им
главе, ломили им кости на точку, трчали су „мртву шибу“, са 1200-3000
удараца, слали су их на робију и осуђивали на мање казне.
Свакако је ово насртање на веру криво што су Срби престали да се
досељавају у ове крајеве из турске Славоније, јер су Турци били верски
далеко трпељивији него римокатолици.
Срби су имали губитака. Гдегод су Срби били малобројнији и одвојени од
свога стабла, били су поримокатоличени. Занимљиво је да је Срба било чак у
Штајерској, око Марибора и Птуја. Кад је српски војвода Иван Пејашиновић
1587 г. прешао из турске Славоније у Вараждински Ђенералат, добио је
дозволу да са војводом Николом Ожеговићем посети српске ускоке у
Штајерској. Где им је сад траг?
Осим тога, римокатоличка црква добила је неколико хиљада унијата. Али
по цену велике историјске срамоте, изазвавши према себи уједно крајње
неповерење и презир са стране српског народа. Врло је тешко наћи примера
оваквом поступку према људима, који су дошли да својим грудима бране и
ове своје прогонитеље.
Ипак, већина Срба остала је и овде у својој вери, захваљујући страху
војне управе да се не врате у Турску, где им нису дирали у веру, или не пусте
Турке преко границе, јер је било случајева враћања Турцима (харамбаша
Вујица, харамбаша Остоја). Узто су дошли велики ратови Аустрије по
Европи, за које је требало Срба граничара.
Ипак би се сви Срби са границе или вратили у Турску, што ба била срећа
за српски народ, или подлегли римокатолицизму. Спасао их је долазак
Чарнојевићевих Срба 1690, а 1781 године прогласио је слободоумни цар
Јосип Други верску трпељивост. Тим је била призната православна вера у
Хрватској, дочим је у Мађарској била призната закључком мађарског
Парламента још 1412 подине.
У прогонима православља истакли су се, уз језуите, нарочитом жестином
неки загребачки и сењски бискупи.
Од загребачких, био је најгори српски одрод Петар Домитровић, ком су
родитељи били православне вере. Од сењских бискупа истакао се нарочитом
мржњом Брајковић и Бенедикт Винковић и фанатик и нечовек Марко Месић,
његов намесник.
Овај верски фанатизам, дуго времена пригушен либералном верском
политиком после 1781, избио је страховитом снагом, као неки привидно
„мртви вулкан“ 1941-5.
ЧУДО НА ГРАНИЦИ
Спасавање остатака Хрватске у критично доба између битке код Мохача
1526, до битке под Бечом 1683 г., ком су одлучно допринели Срби граничари,
а можда се њима има и сасвим приписати, истинско је чудо. Но, оно није
необјашњиво.
Споменуто је већ да на овај остатак Хрватске није ударала снага турске
царевине, већ малобројни муслимани из Б—Херцеговине. Требало је на
граници неколико хиљада храбрих ратника, па да се овај талас заустави.
А Срби су долазили као извежбани ратници. Турска је дошла, пре
Аустрије, на мисао о образовању милиције за одбрану границе и образовала
ју је од Срба, који су живели поред границе. То су били слободни сељаци.
Међу њима било је чак ага и спахија. Њихови команданти били су
православни Срби. То се лепо види из овог документа:
1596 године Срби из турског Поуња хтели су се преселити у Банију.
Послали су изасланике аустријском командаиту Хербсрштајну у Петрињу, с
условима за пресељење. Писмо им је писано ћирилицом.
Осим протопопа Радослава и кнезова и војвода, потписали су писмо и:
Богдан-ага, Вујица јузбаша (капетан), Томаш одабаша, бешлибаша кнез
Новак и харамбаша Дракула.
У понуди ових Срба каже се:
,,..јере се вашој милости волимо дати и служити, неголи служити поганим
Турком, који нас терају да ми кршћену крв проливамо, а ми волимо њихову
крв проливати, него своје вере кршћене.“
Ови прости људи, ето, сваку хришћанску веру држе својом, дижући се
тако високо изнад ондашњих римокатоличких бискупа, који су њих држали
шизматицима и свима средствима терора чупали душу из њих.
Али нису сви Срби били само тренирани војници, већ су темељито
познавали и турски начин ратовања и, како често истичу њихови аустријски
команданти, савршено познавали терен и сналазили се свуда. Како су ти
команданти истицали, били су рођени војници, ратници.
Имали су и одличну обавештајну службу преко своје браће у Босни. Тако
су сазнавали за приправе и покрете турских пљачкашких одреда и
дочекивали их у бусијама и враћали крвавих глава.. А ако су били прејаки,
обавештавали су редовну немачку војску у позадини.
Сигнализација им је одлично дејствовала. Од границе у унутрашњост
били су постављени стубови, са сноповима сламе. Чим би се на граници из
чардака приметило да се примичу Турци, планули би снопови на
пограничним стубовима, па редом они који су водили у унутрашњост. Цео
крај био је у трену обавештен. Жене, старци, деца бежали би у шумске
збегове са стоком и другим покретнинама.. За оружје способни јурили су
према граници, у сретање Турцима.
На тај начин живели су вечно на мртвој стражи, у борби и крви,. па живој
стварности одговарају стихови:
„Крајина је крвава хаљина,
„У крв лијеже, у крви устаје
„И крваве једе залогаје."
Из нсторичара Валвазора видимо да су крајишници некад градили села
као тврђаве: кућу до куће, као у граду, у четворокут,. са заједничким
двориштем.
А борили су се храбро и зато што су бранили своју сељачку слободу,
своје знатне привилегије и свој повлаштени војнички друштвени положај, са
правом ношења оружја, које је било гаранција слободе, у она бесудна
времена.
На послетку, током времена, они су осетили да ће само храбаом борбом за
цара обезбедити и своју гоњену веру, како је и било..
Тако се догодило чудо, да је неколико хиљада српских крајишничких
породица, пре турског пораза под Бечом 1683 г., спасло остатке Хрватске,
које није могло спасти хрватско племство.
Разуме се, тога не признају данашњи Хрвати. Срби, пишу они, немају
никакве заслуге за одбрану Хрватске. Битком код Сиска, 1593 године, Хрвати
су већ били обезбедили Хрватску и Срби су били непотребни, дошли на
готово. Да видимо.
У битци код Сиска било је хришћана свега 5000, а Срба крајишника било
је 1584 на хрватској граници 2000 породица, са 4-5000 бораца, јер су српске
задружне породице имале некад и по 25 душа, док је у целој преосталој
Хрватској, без Срба, било само 3000 пореских кућа! То је било 20 година пре
битке код Сиска. А после битке, 1625 године, жумберачки капетан барон
Парадајзер јавља у Беч, да Срба војника има на граници 9000, или двапут
колико је било хришћана у битци код Сиска.
У самој битци код Сиска Хрвати су чинили мањину. Бан Тома Ердеди
имао је само 1240 момака. Осим тога су Тахи, Драшковић и Благај довели
мање одреде од 100—300 момака. То је све, Словенаца и Немаца било је
преко 2000, стрелаца из Шлеске 500 и 500 српских ускока. А Срба је морало
бити и у другим одредима. Нарочито у одреду Грасвајна из Копривнице, кад
су се на тој страпи Срби борили против истога Хасан-паше у битци код
Дубраве, а такођер у банову домобранству. И поред тога Срби су још чували
целу границу!
Битка код Сиска показује колику је снагу онда претстављало 5000 људи.
А није истина ни да је њоме отклоњена опасност од Хрватске. Словенац
др. Јосип Груден пише, да је још понекад, и после ове битке, задрхтала чак
Љубљана. Још 1663 год. разбили су Срби из Гацке долине пред Сењом Алипашу Чеигијића, са 8000 момака.
Опасност је све више губила се, услед тога што је све више Срба долазило
на границу. 1584 г. било је у Вараждинском и Карловачком Ђенералату 2000
српских граничарских домова. 1768 г. било их је само у Карловачком 12.079,
са 125.762 душе.
А како је мали број људи могао с успехом бранити важне пролазе, види се
из случаја са насељењем Гацког поља у Лици, кроз које су Турци продирали
да робе по Хрватском Приморју и Лици.. Гроф Петар Зрињски, тада капетан
сењски, предложио је цару Леополду 1659 године, да се на Гацко поље
населе Срби из Усоре у Босни, што је цар прихватио. Он вели у предлогу, да
би то поље од мањих пљачкашких чета могла бранити 54 човека под
оружјем.
Ипак, Хрватско Приморје није могло дати за тако важан положај ни 54
човека.
СТАВ ХРВАТА ПРЕМА ДОСЕЉАВАЊУ СРБА
Сваки радикални национализам пада у романтику, лаж и бљутаво ласкање
самом себи. Тако и хрватски. Зато је очајно смешна тврдња данашњих
хрватских националиста, да је хрватски народ привио на своје братске груди
голе, босе, гладне Србе, односно Цигане, цинцаре, сврабљивце, балканско
смеће, побегло с турског коца.
Нико на свету не воли дошљака, па да су његове вере и народности. Срби
из Србије звали су Србе из Аустроугарске Швабама и Шојкама, а Бошњаци
Србе из Хрватске Швабама и куферашима. Хрвати у Загребу звали сл Хрвате
из Далмације: раснца и нису их марили. Где би Хрвати из шеснаестог и
седамнаестог века привили на своје груди „шизматике“ друге народности?
Па нису им дали у банској Хрватској исповедати своје вере, ни имати
непокретности, док им није то право 1781 дао цар апсолутиста, против
њихове воље. Какво је то ђаволско привијање на груди? А како су их
призијале на груди световне и црквене спахије, видели смо. Загребачки
бискупи чинили су све могуће да их подвргну својој феудалној власти, као и
каптоли, а сви су радили да им наметну плаћање десетка, иако су били друге
вере, и поримокатоличе их.
Од Хрвата су само они симпатисали Србима, који су имали високе војне
положаје, па су знали шта српске ратничке особине вреде за Хрватску и целу
државу.
Хрватски херој генерал Ленковић волео је Србе и увек их бранио. Толико
их је ценио, те је, као и кнез Гаспар Франкопан, проваљивао у Турску и
силом их преводио.
Бан Петар Кеглевић ишао је Србима лично у сусрет, да им обезбеди
миран прелазак. Бан Иван Драшковић насељавао је Србе по имањима
Зрињских и Франкопана.
Карловачки подђенерал Ђуро Франкопан ишао је лично 1658 г. по Србе
из Усоре у Босни.
Сењски капетан Сигисмунд Гушић дао је беспратно Србима за
насељавање своје имање Гушић-поље.
Кад су римокатолици из Огулина стали трти усеве и сећи воћке Србима,
који су чували стражу код Витуња, тражећи да се ови „безбожници“ за осам
дана протерају, карловачки генерал Вук Франкопан заузео се енергично за
Србе и известио цара Фердинанда Трећег, да су Огулинци:
„пустолови и скитнице, који су побегли из Крањске, нз Винодола и из
других места, због дугова и других рђавих дела“. Каже да неће ни на какву
војну дужност.
Тако су они испали као смеће, а своју криминалну ћуд задржали су и
1941-5 починили грозна зверства.
А Гаспар Франкопан, велики капетан огулински, рекао је:
„да ће ми Срби хиљаду пута више ваљати него Огулинци.“
Против Срба били су световни племићи и духовни велики поседници или
верски фанатици, који су Србе хтели закметити или преверити. Где им је то
успело, као сигетском јунаку Н. Зрињском у Прилишћу и Росопајнику 1544,
били су поримокатоличени касније. А кад су се Срби бранили, некад и
оружјем, онда су ови насилници засипали Србе тужбама пуним погрда. И то
је златни рудник за данашње хрватске националисте.
Не треба изгубити из вида да су хрватски племићи скоро редовно били
бездушни насилници, гори од најгорих турских спахија, за које Вук Караџић
пише да су обично били душевни људи. Такви насилници беху Карловићи,
Зрињски; Франкопани, Драшковићи Тахији, Алапићи и други. Навешћемо
два примера.
Загребачки Каптол, као краљевски суд пошаље, ради истраге, пребендара
Андрију Корошког Вуку Франкопану, у његов град Босиљево. Вук потегне
сабљу, већ на капији, да га посече. Кад га два племића спречише, он нареди
крвнику да га свуче до гола, метне му катанац на окрајак, ишиба га и измлати
пред народом. Тако даде избити батином и корбачем и његова пратиоца
Павла Одрјанчића, па повалити га сасвим гола на ледени камен и сву ноћ
поливати леденом водом.
Хрватски историчар Лопашић пише:
„Жупанијски судац Бартол Јурјевић Шварачки извештава Сабору 1567
године, да су племићи Иван Бански и Гашпар Блажевић дозвавши себи, у
службеном послу, суца Петра Турковића, грозно га измрцварнли, а то
зграбивши псето за реп ,па оним псетом тако су га истукли, да је сиромах од
тога умро.“
А за сигетског јунака Николу Зрињског каже:
„Ако је Иван Карловић још у Крбави и Лики, док је те жупаније држао,
био на рђавом гласу, будући гњечитељ и силник, то је био и његов рођак и
баштиник, нначе витешки и славни бан Никола Зрињски далеко горопаднији,
чинећи зулум на све стране и тјерајући немило слободне опћине у јадно
невољништво.“
А зар треба говорити о Тахију, који је изазвао буну Матије Гупца, против
кога је сељачка тужба изнела више метара у дужину, а који је на својим
њивама одабирао лепе сељанке и слао их да се окупају у његову двору и
спреме за његову постељу?
Природно је што су се Срби бранили од оваких нељуди, да не падну у
њихове зверске канџе, иако су то била врло „културна“ господа, за оно време,
која су се у господском друштву владала углађено и говорила и писала некад
латински или немачки или обоје.
Аустријске и хрватске архиве пуне су тужба, клевета и погрда оваких
племића злочинаца против Срба. Оне чине ризницу докумената данашњих
хрватских националиста. А нимало нису од њих утекле оптужбе из
бискупских дворова и каптолских курија. Но, Србима чине част оптужбе из
оваквих јазбина верске мржње и нетрпељивости и са стране племића
криминалаца. Оне су докуменат српске борбе за слободу, грађанску и верску
и друштвену правду.
ИСТИНСКИ ПОРТРЕТ СРБА
Што су хрватски племићи приказивали Србе у рђавој светлости, не треба
да нас изненади. Нису хтели бити њихови робови. Природно је што су их
мрачно сликали и фанатични хрватски виши свећеници. Они су имали за то
два разлога: Срби нису хтели ни у њихове робове, ни у њихову
„јединоспасавајућу“ веру.
Али је истинска срамота, што данашња, бајаги човечанска и миротворна
Хрватска Сељачка Странка потписује ову слику, коју о Србима сељацима
дају бахата, нечовечна хрватска господа, која су, баш у оно време испекла
жива вођу хрватских сељака Матију Гупца и поклала хиљаде хрватских
сељака.
Но, остала су пнсана сведочанства о том какви су били ти Срби
граничари, од људи који су их најбоље познавали. То су били њихови војни
команданти.
Како је оценио Србе, према Огулинцима римокатолицима, Гаспар
Франкопан, видели смо.
Генерал Кизел, бранећи Србе од грофова Зрињских, пише 16 марта 1606
надвојводи у Шт. Градац:
„А како су ово угледни и поштени људи, међу којима се налази до двеста
добрих пушкара, који ће отаџбини и међама на сваком походу и на свима
четовањима, пошто добро познају земљу и међе — против крвног
непријатеља на велику корист бити и велике му штете нанети, стога држим за
неправду да ове људе грофови растерују н прогнају и да се крену са земаља,
које су им пре добре воље дане и уступљене, па да се поврате непријатељу на
службу.“
Сам ерцерцог из Шт. Градца назива 1605 год. Србе, досељене у Гомирје
„фини и угледни људи.“
А 4 априла 1609 грдине јавља сењски капетан Сиг. Гушић надвојводи
Макснмилијану да су се Срби доселили у Брлог, а 1 маја јавља да се око 550
душа доселило у Брињ. Он је сам изјахао да их види и нашао да су „људи
врло добро одевени и богати са благом и свим осталим.“
Из Вараждинског ђенералата јављају војне власти за Србе да су одлични
људи, храбри војници, прилично богати, да дотерују много хиљада крупне и
ситне стоке.
1595 годнне јавља ђенерал Вараждинског ђенералата Сигисмунд
Херберштајн надвојводи Франкопану да је дошао из турске Славоније српски
епископ Василије „фини и поштовања вредан човек“ и обећава да ће га
довестн надвојводи.
И за Србе, насељене по Карловачком ђенералату, јавља се у званичним
извештајима да су одлични људи, добро одевени и богати у свему, па ће
добро послужити царским интересима, јер добро познају терен, а уз то су
ванредно одлучни и храбри.
Необично је леп извештај команданата посада у Славонији:
„То су лепи људи, високи, неучени, али бистра ума, храбри јунаци, за бој
као створени, треба их само знати дисциплиновати. Но, нипошто не треба им
дати младе, већ старије и искусне официре, који ће с њима уљудно
поступати. Без велике нужде не сме их се дати шибати, а ако то ипак устреба
кадгод учинити, тада треба, пре свега, јавити онима који уживају углед међу
њима, да они увиде потребу казне и одобре поступак“.
То је, дакле, био поносит сој људи, који је много држао до свога људског
достојанства, па се морало с њима пажљиво поступати. И, уистину, ти Срби,
ни после 200 година, нису научили на шибу, па су се због шибе и у
деветнаестом веку, одметали у хајдуке.
Тај народ долазио је имућан на хрватску границу. И ту се тек некад
дешавало да осиромаши, јер му није, због бирократске брљивости, додељена
земља, да је обради на време и дође до свога хлеба, или му није давано жито,
које му је обећано, док не роди на његовој разораној ледини, или му није
исплаћивана редовна војничка плата. Срби око Гомирја купили су од грофа
Зрињског земљу за 15.000 форината своје заостале војничке плате. Тада би
морали клати за храну или продавати своју дотерану стоку. А, како глад
очију нема, дешавало се некад да морају, осиромашени и огорчени и отимати
од оних који имају оно, што су им били обвезани дати.
А каквих су непријатеља имали у грађанској бирокрацији, нека покаже
пример канцелара цара Рудолфа.
Сењски ускоци, римокатолици, одводили су у ропство, код својих
провала у Турску и православне Србе, ако су их се дочепали, и продавали у
ропство и те хришћане. Против тога нељудског и нехришћанског поступка,
стигла је цару Рудолфу 1590 г. тужба. Царев канцелар Фаустин Вранчић,
каже, у свом извештају цару:
„Па шта је зато ако хришћане хватају? Па то су Власи грчке вере за које
није штета да их хватају.“
Зар је и ово било привијање на груди? А не треба заборавити да се Хрвати
и данас поносе са Сењским ускоцима.
ПОСЛЕ 1863 ГОДИНЕ
ПОБУНА СРБА У ЛИЦИ, ДАЛМАЦИЈИ И СЛАВОНИЈИ
Кад је стигао глас о турском поразу под Бечом 1683 године, настане
врење међу Србима у пограничним крајевима Турске. Први се побуне Срби у
турској Далмацији 1684 године. На чело побуњених Срба ступе Стојан
Јанковић и Илија Смиљанић, хероји српских народних песама.
Млечићи су помогли устаницима и, после крвавих борби са храбрим
муслиманским крајишницима, турска Далмација ослободи се и подреди
млетачкој власти.
За Далмацијом побуне се Срби у Лици. Било их је 3000 бораца.
Млечани покушају да и Лику и Крбаву придобију, као и турску
Далмацију што су, па пошљу Личанима у помоћ Илију Смиљанића и
арамбашу Дошена Вучковића. Тада се дигну и Срби у Крбави, под
капетанима Добривојем Кнежевићем и Предојем Закланом из Бунића.
Аустријанци се преплаше да ће Млечани узети Лику и Крбаву, залеђе
Приморја, које су они држали. Зато пошаљу тамо генерала Јосипа
Херберштајна, са Србима крајишницима, од Жумберка, Гомирја Плашког,
Брлога и тако даље. 1685 године генерал је двапут проваљивао, али без
успеха. Муслимански крајишници, чувени са своје храбрости, бранили су се
лавовски. На повратку, генерал поведе 100 српских породица и насели их око
Будачког код Карловца.
До 1689 године борили су се устаници сами. Но, 1689 удари генерал с
целом крајишком војском. Сад јој се придружи сав српски народ и Лика и
Крбава буду ослобођене готово без боја.
Муслимани се повуку из Лике и Крбаве у Босну. Оних 1000 који су
остали поримокатоличи фанатични свећеник Марко Месић, војнички капелан
и саветник генералов, који ће бесно јуришати касније и на православне да их
поримокатоличи.
У ослобођеном крају било је доста ненастањеног простора у који навре
народ из Далмације, Босне и оних делова старе Крајине, где је народу већ
постало тесно.
Тако део Срба из Шкара и Вилића насели Вребац и Кдеић, Брложана
Пећане и део Јошана, део Прокика и Скалића насели Мутилић. 1716 г.
преселн овамо и прокички капетан Маријан Кнежевић, Срби Далматинци
населе Зрмању, Грачац и Медак. Книњани населише В. Попину и Мазин, део
Дивосељана насели Брувно, Косињана 40 кућа, под кнезом Вујашином
Милеуснићем насели Широку Кулу, 1690 г. насели се 60 кућа у Кореницу и
Бјелопоље, на крбавску сумеђу населе се Срби из Купреша, Грахова и
Кнешпоља у Босни.
И у Славонији побунили су се Срби после 1683 године скупа са Хрватима
и ослободише се, уз помоћ аустријске војске.
После ослобођења Лике, Баније и Славоније, Војна Граница је проширена
од своје старе међе до ердељске границе.
НОВО НАСЕЉАВАЊЕ КОРДУНА
После турског пораза под Бечом 1683 године, Аустрија је позвала све
Хришћане под Турском, да се дигну против Турака. То су учинили и у рату
Еугена Савојског 1716-18.
Услед мењања ратне среће, многи компромитовани Срби морали су се
селити са својих огњишта у Босни, па су насељавани и по Кордуну.
Гроф Штрасолд, карловачкн подђенерал, населио је 2784 Срба око Г. и Д.
Будачког и Војнића. Пуковник Оршић довео је Србе од Кладуше и Цазина.
Прве је населио по Будачком н Коларићу, а друге то Перјасици и Тржићу.
Огулински поткапетан Храниловић досели из Босне 200 породица и насели
их по Скраду, Вељуну, Благају, Кремену, Примишљу, Мочилима, Слушници
и Раковици. Слуњски фенрих Вук Грбић, кнез Стеван Кукић, Србин и Хрват
кнез Михаило Сабљак доведу у Раковицу 200 српских н хрватских кућа.
Бариловички капетан барон Халерштајн доведе 158 породица и насели их по
Коранском Брегу, Косијерском Селу, Малом и Великом Козинцу.
1716 године населе Срби Крстињу, али се после један део врати у Турску.
Вођена је војна истрага шта је био узрок овом повратку, иако хрватске
националисте тврде да Срби нису били ником потребни. Да је било тако,
онда би се сви у Аустрији морали били радовати што се то „балканско смеће
враћа“.
1718 године насели турањски капетан барон Кулмер Србе око Турња и по
Мостању, тик уз Карловац. Но, хрватске власти дигну грају те их 1721
преселе у Тушиловић. Дакле, нису их Хрвати привијали уз груди братске.
За рата цара Јосипа Другог с Турском 1788-90 год. опет се ратна срећа
колебала. То је доводило до присилних сеоба. Ма да је Кордун већ био добро
насељен, досељено је и размештено у огулинску и слуњску регименту још
2.646 душа, са 450 ратника, док их је у личку и оточку регименту досељено
4677 душа, са 847 ратника.
ОСЛОБОЂЕЊЕ И НАСЕЉАВАЊЕ БАНИЈЕ
Банија је била чисто хрватски крај, пре Турака. Али Турци су скоро
истребили хрватско становништво. Проваљивали су из године у годину у
Банију, робећи, палећи и убијајући. Срушили су били 70 тврђава и тврђавица.
Како пише хрватскн историчар Смичиклас:
„Кукавни народ бјежао је као овце, кад се мед ње вуци увуку. Пук
хрватски у хрпама на хиљаде прелазио је границу своје отаџбине. да си
другде тражи бољу и сретнију домовину.“
Дакле и одавде бежали су Хрвати испред Турака, као и Срби, с разликом
што су бежали даље, а не да се боре на граници.
1556 г. освоје Турци и Костајницу. Тако је сва Банија дошла у њихове
руке, осим узаног појаса око Петриње и Храстовице.
За Турака населили су се по Банији Срби, али не врло густо.
На аустријски мали део Баније населио је прве Србе Петар Кеглевић, по
наређењу бана Иваиа Драшковића, 1640. А 1680 год, довео је војвода Брадић
120 српских породица. То је све.
После 1683 године ослобођена је и Банија.
Како је простора било доста, насељено је до 1701 год. 11.009 душа.
Насељено је 36 села. А кад је Бос. Нови враћен Турцима, преселе се Срби у
Банију, попуњавајући празна места.
Чак је загребачки бнскуп Мартин Борковић населио Србе у Бовић, Кирин,
Стипан, Топуско, Перну, Чемернину, Блатушу. Требало је бискупу кметова.
Но, Срби се одупру оружаном руком и постану слободни сељаци, као и други
граничари.
У то доба населе се и Сјеничак, Славско Поље, Утиња, Требиња. 1739 г.,
после пораза Аустрије, у рату с Турском, изгуби Аустрија и два среза на
десној обали Уне, која је добила 1718. Тада сви Срби из тих срезова пређу у
Банију и населе се међу друге Србе, највише у Глинској или Првој банској
регименти.
За рата цара Јосипа Другог с Турском 1788-90 год. населило се у Банију
из Босне 1246 породица, са 15.000 душа. Највише око Топуског, у Блатуши,
Чемерници, Перни, Вргинмосту, Бовићу, Стипану.
У Славонију прешло је у бродску крајишку регименту 49 породица, са
312 душа, а у новоградишку 179 породица, са 1722 душе.
С овим је насељавање Срба у Хрватској и Славонији завршено.
НАЦИОНАЛНО ИМЕ СРПСКО И СТРАНЦИ
Од појаве Анте Старчевића па до данас, хрватске националисте одричу
овим Србима њнхово национално име. То су за њих Власи, Цинцари, Цигани,
Грци, само не Срби. Дошли су међу Хрвате и пословенили се, а за чудо
говоре сви штокавски и ијекавскн, као у Западној Србији, Рашкој, Ц. Гори и
Херцеговини, а не чакавски, кајкавски, као Хрвати! Чак је др. Вл. Мачек
написао у САД, да је тај народ без народности посрбио тек гроф Куен, бан
хрватски, од 1883-1903, а др. Крњевић, Радица и слични да је тај непознати
балкански народ у Босни, посрбио, после 1878, Вен. Калај и барон Буријан,
управници Босне.
Тачио је да многи аустријски споменици зову те Србе Власима, некад
Трачанима, Илирима. Али, да их зову сви, зар би то ишта значило? Српски
народ није нигде, осим у круговима интелигеиције, звао Хрвате Хрватима. У
Срему, звао их је Бобама и Шокцима, у Банији Шокцима, у Босни Мађарима,
у Херцеговини Латинима, у Лици Крањцима и Буњевцима, у Србији и Ц.
Гори није знао, до најновијег времена, да постоје. Значи ли то да Хрвата
нема? Рашки и босански владари и хумски херцези звали су Дубровчане и у
законима и у уговорима, Власима, иако нису били Власи.
Како је настао назив Власи за Србе? Стари Романи, у средњевековној
Рашкој, називани су Власима. Они су били сточари и зато потлачени. Ако би
се Србин оженио Влахињом, деца би падала у нижи сталеж Влаха. После се
назив протегао на све сточаре, и Србе.
Кад су се помуслиманили Срби у Босни, стали су овим погрдним називом
звати своју православну браћу, те се тај назив раширио и међу муслиманима
у северној Србији и прешао у Аустрију..
Али никад турска држава није звала Србе Власима, већ увек Србима. Кад
Мехмедпаша Соколовић пише команданту Темишвара Анд. Баторију 1551 г.
он каже: „И што ми шаљеш писама и све ми српским језиком шаљи, а не
фрушки(француски).“ Дакле, не каравлашки јер је знао ко су Срби и ко су
Власи. Да је рекао Баторију: „пиши ми влашкн...“ добио би румунско писмо,
јер је и Батори знао ко су Власи а ко су Срби.
Чак да су се Срби сами некад пред муслиманом, Хрватом или Швабом
тим именом звали, знајући да га они тако зову и да ће га тако боље разумети,
то би било без икаква значаја. Они су говорили и муслиманима да су раја
(стадо), како су их они звали, па ипак нису били стадо.
Но, на вишим местима су били упућени, па су Србе звали Србима или
Рашанима или опет: „Србима и Рашанима или Власима“.
Наведено је већ да је Никола Јуришић звао Србе само Србима, а Цар
Фердинанд Први у даној привилегији, Србима или Рашанима.
Навешћемо тих примера још:
Ерцерцог Матија назива Србе из Вараждинског ђенералата 1604 и 1605, у
два акта, само Србима.
У папској були од 21 нов. 1611 г. зову се ови исти Срби само Србима, на
више места.
А у були папе Павла Петог од исте године, о осннвању манастира Марче,
зову се Срби Србима.
Цар Фердинанд Други потврђује Симеона Вратању за епископа ових
Срба: „Влаха и Срба".
У привилегији Цара Фердинанда Другог, од 15. нов. 1627., даној овим
Србима, он их зове Србима.
Тако Србе зову Србима и цареви Рудолф, Леополд, Јосип Други, Карло
Шести, Марија Терезија и даље сви.
Тако исто Ратни Савет у Шт. Градцу, Царска Тајна Канцеларија, Дворски
Ратни Савет, Угарска Дворска Канцеларија, министар барон Бартенштајн,
референт за српске послове — зову и Србе у Хрватској Србима.
Хрватски бан Адам Баћањи даје 1696 г. заштитну диплому српском
народу између Купе и Уне (Банија) и назива га влашким или српским
народом.
Гроф Ђуро Зрињски, насељавајући Србе на своја имања око Гомирја, зове
их 1602 „Власима или Србима“.
Године 1744 пише осорски бискуп Матија Караман против Срба у
Далмацији и зове их „Сервијани, који су дошли у то време из Босне“. Год.
1750 пише, да далматинске Србе раставља од аустриских Велебит.
У једном извештају Задарске надбискупије из 1760 г. каже се за Србе:
„илирски, влашки, словенски или српски народ“!
Године 1706 побунили су се Србн у Славонијн, која је на картама била
обележена као „Мала Влашка“, јер су и римокатоличке штокавце тада звали
Србима. Пуковник барон Нехем јавља из Осека Ратном Савету „да су се
побуњени Срби у Малој Влашкој добровољно разишли“. Чак 1572 године
обележио је др. Волфганг Ланц, на карти, изданој у Амстердаму, крај од
Валпова и Ђакова на исток: „Рашка“.
Загребачки бискуп Микулић Игњатије зове их 1688 год. у уговору са
Србима, насељеним на његову имању око Трепче у Банији „Србима, које
обично Власима зову.“
Нински бискуп Блаж пише 1609 г. да су дошли из Лике два посланика,
ради пресељења у Далмацију и донела писмо „српски писано“.
Сењски бискуп С. Главинић путује кроз Лику и бележи колико где има
поримокатоличеннх муслимана, римокаолика и Срба „шизматнка“.
Јуна 23. године 1640, пише загребачки бискуп Б. Винковић да треба
протерати марчанског „српског епископа“ Максима Петровића и поставити
језуиту Леваковића. На више места, у овом дугом писму папском нунцију у
Бечу, надбискупу Гашпару Матеју, он Србе зове ,,Власи или Срби“.
Загребачки бискуп Л. Петретић (1648-67) зове у неким својим донацијама
и декретима Србе у Хрватској више пута само Србима, а некад „Власима или
Србима“. У једном свом дугом извештају Дворском Савету од 21. априла
1662 г. чак каже да су дошли из „Краљевине Србије“. За језик Срба у
Вараждинском ђенералату каже: ,,српски језик, који се код нас влашки
назива“.
Године 1703, сењски бискуп Мартин Брајковић, у писму цару, зове Србе
„Морлаци или Срби“.
Чак и надахњивач све хајке на православље, надбискуп и кардинал
Колонић, зове све Србе у Аустрији Србима.
Још 1810 године, Константин Станић, крижевачки унијатски бискуп, у
историји уније, поднесеној царском двору, зове српски народ, досељен у
Хрватску, искључиво Србима. Тога после не би нипошто учинили
Дрохобецки, Њаради или Шимрак.
Чак су, у многим споменицима, па и у пописима становништва, и
римокатолици штокавци означивани као Срби или Власи римокатоличке
вере. И познати историчар Валвазор спомиње римокатоличке Влахе. Сам
кардинал гроф Колонић, препоручује фрањевце за свештенике „Србима, који
су католици.“
Одлични етнограф аустриски Церниг говори о „т.зв. Власима“, тврдећи да
то нису Власи, већ Срби.
Познати мађарски историчар, државник и велики поседник у Хрватској,
па и у Банији, Н. Иштфанфи, назива изасланике, који су дошли 1596 из Босне
у Петрињу, ради преговора о пресељењу у Банију, Србима. У то време, и он
је био у Банији, пошто је био дошао у Загреб, да инсталира хрватске банове
Г. Станковачког и И. Драшковића, као царев комесар. Он Србе зове
Трачанима.
Знаменити историчар римске цркве, језуита др. Н. Нилес, увек назива
Србе у Хрватској Србима, а за Гомирје каже да је српски манастир.
Године 1770, чувени хрватски писац каноник Адам Крчелић, спомиње
војводу Ковачевића „Србина“, као ктитора „цркве православне у Капели код
Беловара" и пише да су се Срби почели насељавати у Хрватској и Славонији
за цара Фердинанда. Он и унијате зове „Србима, које уопште зову Власима.“
Каже да Власи у Хрватској нису Романи, већ Срби.
Румуњски митрополит Анд. Шагуна, Румун из Ердеља, који зна ко су
Власи, написао је 1862 г. у немачком делу „Историја грчкоисточне цркве у
Аустрији“: Католички Хрвати назвали су српске колонисте „Власима“, да им
се тиме наругају и обележе да они не припадају истом народу са католичким
Хрватима“.
Мађарски писац Чапловић пише такођер 1819 у своме делу „Славонија и
делом и Хрватска“, да католички Хрвати зову, спрдајући се, Србе Власима.
Др. Рад. пл. Радић, каноник, пише у свом немачком делу о устројству
православне цркве у Аустроугарској 1877 г. : ,,Због исте вере с Власима,
римски католици зову Србе, подругљиво, и Власима.“
Једнако зову Србе Србима велики познаваоци српске историје у Аустрији
Ваничек, Швикер, Бидерман, па Јиречек, па Хрвати Рачки, Јагић, Шишић и
други.
Но, данас Иван Мештровић пише, без либљења, бесмислицу, да су
западни Срби били Власи и славизирали се међу Хрватима, иако не говоре ни
његовим чакавским, ни кајкавским говором д-ра Мачека, већ дробњачким
говором Вука Караџића! Старчевићанство је, као политички сифилис,
изазвало код савремене хрватске интелигенције омекшање мозга.
Што се тиче цинцарског, влашког и грчког порекла, г. Мештровића и
данашње његове кардаше бије аустријска статистика од 1821 г.
У провинцијалу (грађанској Хрватској) она је нашла: Срба 125.528, Влаха
122, Грка 136, Цинцара 473.
У Војној Граници: Срба (сербен ) 297.005, Влаха 363, Грка 171, Цинцара
675.
Али, што је занимљиво, у Банији, на Кордуну и у Лици ни једног јединог
Влаха, Грка или Цинцарина! Њих је било само у Срему, а мање у Славонији.
СРБИ О СЕБИ
Разуме се, Срби су долазили без школованих људи, нису писали
докумената, већ су их други писали о њима. Али ипак је остало доста
докумената из којих се види да су се они држали Србима, давно пре бана
Куена, д-ра Мачека и Калаја и Буријана, д-р Крњевића и Радице.
Године 1754 подносе далматински Срби молбу млетачком Сенату, у којој
моле да им се дозволи изабрати владику, а молбу почињу речима: ,,Ми,
славеносрпски народ грчког закона Источне цркве...“
У молби траже владику „од нашег српског језика”.
Године 1759 моле генералног проведитора млетачког за Далмацију, да им
се даде владика „од нашег славеносрпског језика“, па кажу да су многи
„Славеносерби из многих провинција, а највише из Боснг и Херцеговине и из
свега Илирика“ прешли на млетачку земљу.
И 1795 г. кажу, у молби: „Многобројни славеносербски народ грчке
вере“, док 1796 г. јављају да су изабрали С. Ивковића за владику „всего
нашего славеносербскаго далматинскога народа”.
Године 1708 дају западни Срби пуномоћ своме епископу Атанасију
Љубојевићу и делегатима: јеромонаху манастира Гомирја Данилу Љуботини,
протопопу Кузману из Костајнице и попу Дамјану из Баније, за Срп. Народ.
Цркв. Сабор у Срем Карловцима.
Ову пуномоћ потписао је један капетан, 14 заставника, 11 кнезова, 3
протопопа и 18 свештеника. Пуномоћ је написана српски ћирилицом, а додан
јој је, у Бечу, и латински превод. У пуномоћи се народ у Лици, на Кордуну и
у Банији зове српским народом.
А из славонског или пакрачког владичанства отишли су на овај српски
сабор епископ Софроннје Подгоричанин и делегати: два капетана, један кнез,
један одабаша и још 4 грађанска лица.
Године 1665 поклонио је манастиру Лепавини у Вараждинском
ђенералату једно четверојеванђеље, Јоаким Ђаковић „милостију Божијеју
православнн епископ Србославунских“. Он је 1667 био у Москви и тамо се
записао као епископ славонских Срба.
Али је врло занммљиво, да се унијатски епископ, васпитаван у Болоњи у
Италији, потписује на писму својим калуђерима у Марчи 23 октобра 1682,
као „епископ Србљем“.
Има много докумената по којима су српски калуђери, дошавши у Русију у
Седамнаестом и Осамнаестом веку, крајеве, насељене Србима у Хрватској,
звали „српском земљом“, а некад „српском и цесарском“.
Срби у овим крајевима посвећивали су своје цркве и српским
светитељима: Св. Сави у Врбовљанима, Јошанима и Брлогу, Кнезу Лазару у
Јасенку код Гомирја, у Грабовници код Чазме, у В. Поганцу, у Ботиновцу, у
Брезовцу, у В. Грђевцу, у В. Писаници, све у беловарској жупанији. Разуме
се, ово нису сви случајеви. Готово у свима црквама налазила се икона Св.
Саве, па негде иконе Стевана Немање, Стевана Дечанског, Кнеза Лазара. У
црквама некима, нпр. у Дишнику, насликан је 1750 (пре васкрса Србије), под
престоном иконом Мајке Божје, српски грб, а у В. Писаници 1780 г.
На послетку, сви скоро Срби долазили су под српским именима.
Календарска имена почињу преовлађивати у Осамнаестом веку, у Аустрији.
Узмимо имена само првака, који су 1596 г. послали делегате у Петрињу, ради
преговора о пресељењу у Банију. Њина имена била су: Радослав, Милош,
Дојчин, Рајак, Богдан, Дракула, Томаш, Радоња, Радоје, Живко, Војин,
Славуј, Новак, Радосав, опет Новак, Хранислав, Вуин, Вранеш, Манојло, опет
Богдан и Вујица. Од 21 имена, само три несрпска.
Да су били Цинцари, имали би цинцарска имена. Да су — по Мештровићу
— славизирали се међу Хрватима, звали би се Мате, Јуре, Иве, Анте, Тоне и
тако даље.
А сви ти Срби славили су славу, коју само Срби славе међу свима
Словенима, а међу Хрватима по неки Србин, за неко време иза свога
римокатоличења, док се Слава, под утицајем римокатоличке цркве, као и
српско осећање, не угаси.
КЊИГА И ПЕСМА ЗАПАДНИХ СРБА
У оно доба западни Срби нису могли имати неке књижевности Срби
писци почели су се појављивати тек крајем Осамнаестог века. Али колико их
је било, сви су били свестни Срби.
Стеван Вујановски из Баније издао је 1772 г. у Бечу немачку граматику ,,у
корист српске деце“.
Исте године издао је коренички прота Стојан Шобат катихизис за српске
школе, у облику питања. Он овако почиње:
„Ко си ти?“
„Ја сам человјек, Србин, христијанин!“
„По чему зовеш се Србин?
„Зовем се по роду и слову илити језику оних људи, од којих происходим
и који именују се Срби.“
1794 г. штампа Личанин Вићентије Љуштина у Бечу талијанску
граматику, па каже у њој да „наш илирическиј илн обшче сербски назватиј
језик нема артикла као талијнски“.
1809 г. штампао је Личанин А. Јов. Дошеновић у Будиму „Численицу или
науку рачуна“ и каже да је „од иностраних језика на српски сабрата“.
Славонац од Беловара Павле Соларић издаје око 1810 више књига у
Млетцима у корист „свог српског рода“, „за употребу Словеносрбима" и
„славном српском народу“.
У то доба било је још римокатолика који су се осећали Србима. Зато је
Матија Антун Рељковић, знаменити писац осамнаестог века, певао својим
Славонцима у свом „Сатиру“:
„Ој ,Славонче! ти се врло вараш,
Који год ми тако одговараш.
Ваши стари јесу књиге знали,
Србски штили и србски писали. “
Занимљивији је случај римокатоличког жупника из Лике Јосипа
Крмпотића.
1788 године пошло је у Ц. Гору 200 Личана и 200 Оточана, да помогну у
заједничком рату против Турске. Било их је православних и римокатолика.
Водио их капетан Филип Вукасовић, православни. У славу тога похода
испевао је жупник римокатолички Крмпотић песму, у којој их све назива
Србима:
„Пред њима је племић од старине,
Вукасовић од личке Крајине.
Остали су рода витешкога.
Прави Срби, право славе Бога.“
Затим пева:
„Нијел' Србин Краљевићу Марко,
Од ког србски знаде пјеват свако?“
Па:
„Дви хиљаде јур имаде љета,
Одкад Србин славом пуни свијета.“
А да је тако било, сведочи знаменити хрватски писац осамнаестог века М.
П. Катанић, у делу „Де Истро еиускве адколис 1798”. Ево шта он каже за
српско име:
„Оно је заиста нашим Илирима тако познато, да се свуда Србљима зову,
не само они који живе у Србији него скоро по свему Илирику, а и по Дацији,
особито они који су грчкога закона.“
Дакле, и други који нису „грчкога закона“, а ови само особито.
Колико је та српска свест била снажна показује и случај царског генерала
барона Микашиновића.
Пуковник Белградија у Славонском Броду одлучио да се оженн Немицом.
Барон је тиме био толико огорчен, те је 1767 писао из Г. Карловца
митрополнту Павлу Ненадовићу у Ср. Карловце, молећи га да делује на
Белградију „пошто је она Немица и католикиња, па да не радимо сами на
затирању свога народа.“ Ни високи војнички положај, ни баронство нису
могли у њему пригушити српског осећања.
Хрватске националисте, бежећи од истнне, тврде како је српску свест по
Босни, Хрватској-Славонији и Далмацији раширила најпре Пећка
Патријаршија, па после пропагарда Србије.
Међутим, сви споменути писали су за време кад није била Пећке
Патријаршије, а пре образовања Србије.
НАРОДНА ПЕСМА
Своју српску свест изразили су широки редови западних Срба у својој
јуначкој песми. То је њихова књижевност. А изразили су је радикалније но
други Срби, јер се српско име не помиње толико ни у једном српском
подручју у народној песми, колико овде. У Вуковим песмама из тих крајева
чести су стихови:
„Срби турску кидисаше војску.“
„Од Србаља нико не погибе.“
„Зачуло се у српске Котаре“
„На се метну српско одијело.”
„Састаше се и Срби и Турци.“
„Вино пију и Срби и Турци.“
У једној песми пева се о Удбини у Лици:
„Дал’ су дошли удбински јунаци,
„Који дижу чету на Србина?
„Да чувају стражу од Србина,
„Да Удбину Срби не харају.“
У збирци проте Н. Беговића, Бановца налазе се ови стихови:
„Дворио сам србинскога краља,
„Српског цара Силнога Душана.“
„Трећу даје цару Србинскоме.“
„Ту је клобук српског Патријарха.“
У песми о освети манастира Рмња, на међи Босне и Лике, који су Турци
спалили, пева се:
„Ударила зорна Србадија,
„Са свих страна бију Срби Турке...
„Од Србаља мало ко погибе.
„Весело се Срби повратише
„И манастир Рмањ осветише”.
Ванредно сведочанство снаге српске народне свести је песма успаванка,
коју је баба Лаја Коруга, из Садиловца на Кордуну, певала уз колевку свог
унучета. Она гласи:
„Српска вјера погинути неће,
„Српска слава потамнити неће,
„Цар се Лазо заборавит неће,
„Обилић се прегорети неће,
„Југ Богдан се спомињати оће
„И Косово Поље жалостиво,
„Док је сунца и док је мјесеца.
„Бранковић се проклињати оће,
„Док Србина на свијету има.“
Два професора будимског Универзитета, Пилер и Митербахер,
пропутовали су, у другој половини осамнаестог века, Славонију и објавили
путопис 1783, под насловом: „Пут кроз пожешку славонску покрајину.“ У тој
књизи кажу како је народ ванредно певао у песмама славна дела својих
краљева и деспота.
И М. А. Рељковић, Славонац, у свом „Сатиру“ спомиње како су
Славонци певали Краљевића Марка. Наводи за пример и песму о диоби
Јакшића и како су Јакшићима често долазили гости:
„Походише сријемски кнезови
„И сам главом српски цар Стјепане.“
Свакако, ни ове будимске професоре, ни М. А. Рељковића, а ни жупника
Крмпотића није завела ни пропаганда Пећке Патријаршије, ни Србије, којих
тада није било, а, богами, ни грофа Куена, пл. Калаја и барона Буријана, који
ће се појавити тек за 100 година!
Овој јакој народној свести су два разлога.
Ови Срби дошли су из централних српских области, где је настала српска
држава и развила се српска народна песма и из Босне, где је српска свест
била толико јака, те је није могла пригушити ни римокатоличка црква, па се и
банови римокатолици Матија Ниносав и Стјепан Котроманић осећаху
Србима.
На другој страни, насртаји римокатоличке цркве да те Србе поунијати и
поримокатоличи и однароди изазвали су реакцију српског национализма.
Тако су своје српство наглашавали и у народној песми више но игде други
Срби, који нису били оволико угрожени. А то се појачало још услед снажења
старчевићанства међу Хрватима..
Угрожени, западни Срби хтели су да их све око њих подсећа сваког дана
на Српство. Зато су везли на јастучићима, ћилимима, пешкирима, капама,
српски грб и заставу и изрезивали на дувањарама, гуслама, преслицама,
чутурама, тањирима дрвеним, штаповима. Жене су носиле мараме, оивичене
тробојком, а сељаци често оивичавали кровове тробојком, састављеном од
црвеног, плавог и белог црепа.
У јавности су се често употребљавале фразе: Србине брате, Србине
србаковићу, Србине и српски сине, Србине од Србина. Ту су постале и речи:
србовати, челик-Србин, па се с њима и сад служе. Све скоро њихове новине
нмале су у наслову Српство: Србин, Српска Реч, Србобран, Српски Глас и
даље.
То долази данас Србима из Србије смешно и претерано, јер они нису
никад били толико угрожени. Овде је то појава природна, логична и врло
озбиљна.
У том жарком родољубљу је врело и неверовне дарежљивости ових Срба,
кад је у питању општа српска ствар, чему су сведоци сви нови досељеници у
САД и Канади.
УЈЕДИЊЕЊЕ СРБА У АУСТРИЈИ
Западни Срби стигли су раније у Аустрију за близу 200 година пре сеобе
под Чарнојевићем 1690 г. Они су добивали привилегије од аустријскнх
царева само група по група, како су се досељавали. Али нису добили
привилегија као народ. Зато су њихови изгледи у будућност били слаби.
Но, Срби Чарнојевићеви добили су били привилегије као целина, као
нација. И то је био спас за све Србе. Требало је те националне привилегије у
пракси проширити и на ове Србе. Тако би се могли бранити успешније у
будућности, ако настане потреба. Но, иако је цар Леополд 21. августа 1690 г.
навео у привилегији и Хрватску, а цар Јосип Први је потврдио 7. августа 1706
г., она није примљена. Римокатоличка црква је све силе упела да спречи
Патријарху Чарнојевићу преузимање духовне власти над Србима у
Хрватској.
Зато, иа Срп. Нар. Црквени Сабор у Крушедолу, сазван 1708 г., да бира
новог митрополнта, после Чарнојевићеве смрти у Бечу 27 октобра 1706 (Срби
су сумњали да су га отровале језуите), не буду позвани Срби из Хрватске и
Славоније.
Но, још за живота Чарнојевићева, био је његов заменик способни, умни
епископ Исаија Ђаковић. Он се решио да искористн неприлике Аустрије и
стави је пред готов чин. Аустрија се била заплела у тешки и дуготрајни рат
против Француске, а у Мађарској је дигао буну против Хапсбурга Ференц
Ракоци, који је у прогласу на Србе обећао им златна брда, придруже ли му се,
а запретио потпуним истребљењем, покољем жена н деце, ако остану уз
Хапсбурге. Аустрији су опет Срби били силно потребни.
Стога је Јосип Први и потврдио привилегије 1705.
Тако Исаија Ђаковић обавести епископа за Лику, Кордун и Банију А.
Љубојевића и славонског С. Подгоричанина да дођу на Сабор с делегатима.
Љубојевић сазове збор у Медак, који изабере већ споменуте делегате, а
Подгоричанин у Пакрац.
Иако се знало да је Двор забранио учешће Срба из Хрватске на Сабору,
пуномоћје делегатима потписао је и јунак из борби за ослобођење Лике,
капетан Добривој Кнежевић и 14 заставника, а из пакрачког владичанства су
чак два капетана и један одабаша пошли као делегати.
За пут у Крушедол није смео дознати нико од немачких власти. Иако је
била цича зима, преко 80 година стари Љубојевнћ, пође с делегатима.
Путовали су на мулама. У оно време море шума протезало се на целом путу.
Делегати су се крили дању у шумама, а ноћу путовали. То су чинили и
Славонци. Иако је велики број Срба. уз пут знао ко су путници, ипак се није
нашло ни једног издајника. То су били опасни завереници.
Тако је Љубојевић стигао, у јануару 1708 г. у Крушедол.
Царски Комесар Игњатије племенити од Кваријента и Рала био је силно
изненађен. Изјавио му је жаљење што је по тако злу времену путовао, али да
на овом Сабору имају гласа само нови досељеници. Изразио је чуђење како
нема никаквих путних исправа.
Љубојевић је рекао да и на његову подручју има новодосељеника, што је
било тачно, а морао се журити, јер је окаснио, чекајући узалуд на позив, те
није било времена да, пре поласка, набави путницу, а уз пут, којим је он
ишао, није било надлежне власти за издавање исправа, што је такође била
истина, јер је путовао кроз шуме. А због сажаљења, како је писао цару
комесар, био је више жалостан него утешен.
У опширном писму цару комесар је све ово своје прикљученије описао.
Рекао је да му није могао ускратити активног права гласа, веђ само да не буде
он изабран за митрополита. Он је у народу врло поштован и уважен, па би
његово искључење у ,,овом јопунастом народу” могло нзазвати „велико
незадовољство”. У писму тражи од цара инструкције.
Но, Беч се градио невешт и није их послао. Било би опасно увредити
Србе.
Тако Сабор изабере за митрополита мудрога Исаију Ђаковића.
Чланови Сабора закуну се митрополиту „всех Србаљ”, како се каже у
исправи, као „ми нижепотписани словјеносрбског обшчества Христијани.”
Али само „догдеже в православији обрјетајетсја”.
Први је потписао Атанасије Љубојевић.
Разуме се, у раду Сабора суделовао је и славонски епископ.
Ово је био догађај историског значаја за Србе у Аустрији. Првн пут су се
нашли на заједничком народном делу, да се никад више не одвоје. Ово није
значило да је преброђена опасност за веру и народност. Тек сада, у 18. веку
настаће најенергичније насртање на православље. Али, теже би му се
одолело, да се аустријски Срби нису ујединили.
Овако су, уз мале губитке, одолели свима јуришима, док цар Јосип 2. није
1781 г. прогласио верску трпељивост.
Треба истаћи да од 1708 па до 1918, никад није дошло до сукоба између
западних Срба и Срба Војвођана ни борбе за превласт у оквиру Народноцрквене аутономије, упркос разликама у менталитету, благостању и
дијалекту. За то припада заслуга несравњеној широкогрудости Срба
Војвођана к пламеном вулканском родољубљу западних Срба.
БОРБА ЗА ВЕРУ И НАРОДНОСТ
Први великн насртај на православље, с покушајем унијаћења, извршен је
у Вараждинском Ђенералату. Извршили су га загребачки бискупи Н.
Степанић, па П. Домитровић, Винковић и други.
Како је напред речено, српски митрополнт Василије прешао је из
манастира Ораховице у турској Славонији у овај Ђенералат 1595 год. Он је
подигао манастир Марчу и у њој столовао до своје смрти 1609 г.
Бискупи су хтели задржати земље на које су Срби насељени. Држали су
да ће то бити лакше ако их поунијате. Материјални интерес сложно се с
верскнм и они су пошли одлучно на посао.
Кад је пећки Патријарх поставио новог владику Симеона Вретању,
прогоњен од Домитровића, овај владика прима унију. Народ српски о томе
није имао појма, јер су црквени обреди, празници, ношња свештеничка
једнаки. Разлика је само у том, што унијати признају Папу. Њега потврди за
владику ,,католичких Срба грчкога обреда” 1611 г. Папа Павао 5.
Надвојвода Фердинанд (од 1619 до 1637 цар), најгори Хабзбург,
фанатични римокатолик који је уништио протестанте у Аустрији, у море
крви залио Чешку и Аустрију, дању клао а ноћу се на коленима молио Богу
за опроштај грехова, био је тада заповедник целе Крајине. Он нареди да војна
власт мора оружаном руком помоћи ширењу уније међу ,,неверницима“, ако
би се одупрли.
Тако је основано у Марчи унијатско владичанство. Изређало се десет
владика. Марчански калуђери остали су православни, а били су, потајно, и
неколики од владика. Народ није хтео ни да чује за унију. Осми је био прави
унијат, васпитан у Италији. Он се усудио да у Карловачком Ђенералату
позатвара све православне цркве, а у Вараждинском је изазаво буну Срба
1672 г. После буне било је 14 лепавинских калуђера осуђено на галије и сви
су тамо помрли. Исте године осуђен је на галије и гомирски игуман Симеон
Нијемчевић. И други многи били су осуђени на друге казне. Године 1678
огорчени Срби покушају ла спале Марчу. Кад је Србима на силу отет српски
хајдучки харамбаша Томашевић запали га 1737 год., те унијатске владике
пренесошс своје седиште у Прибић код Карловца, па у Крижевце. Од
манастира стоје рушевиие јер су га Срби опет запалили, кад су га унијати
обновили. Мислили су: кад не миже бити наш, који смо га саградили, неће ни
унијатски!
Иако су српске прнвилегије биле протегнуте и на Хрватску, о том се није
водило рачуна ни у Карловачком Ђенералату. И, чим је савладана Ракоцијева
буна и завршен шпански наследни рат, отпочела је и у Лици, на Кордуну и у
Банији бесна хајка на Православље. Потврде привилегија никад нису
проглашаване, па су се власти градиле да за њнх не знаду. Загребачки и
сењски бискупи, уз помоћ карловачког генерала Јосипа Рабате (1709-29)
жарили су и палили. Две бестије у Лици беснеле су: Сењски бискуп Адам
Раткај и капуцинер архиђакон Марко Месић, који је протерао епископамитрополита Љубојевића. Постављеним српским владикама није се
допуштало да врше своју власт. Народ је тероризован. Тада су, претњама и
силом, поримокатоличени: Аџије, Старчевићи, Радошевићи, Мандићи,
Вуксани, Павловићи, Будисављевићи, Вукелићи, Петровићи, Узелци,
Вуковићи, Дошени и други. Где је Срба било мање нису могли терору
одолети. У Банији одупрли су се Срби оружјем, да признаду унијатског
владику. У Лици су Срби, где се могло. палили онима који би преверили
сена, зграде и убијали их и то је задржало отпадништво.
Чим је дошло до рата с Турском 1716-18 попусти се. Подмукла језуитска
политика Аустрије према Србима избија из упутства врховне крајишке
команде генералу Рабати у Карловцу. У њој се каже да се верски притисак
ублажи због рата. Чак му се наређује да употреби и војску против унијатског
бискупа, ако настави с насиљима. За католичку веру нека се ради дискретно.
Може се мислити шта је радио унијатски владика Рафаило Марковић, кад
му се војском претило.
После рата отпочео је опет притисак. 1727 и 1729 наређено је било из
Беча да Срби морају славити чак главне римокатоличке празнике, да владике
не смеју путовати по својим епархијама без дозволе државних власти и тако
даље.
Исти овакав притисак вршен је био и у делу Србије који је добивен
Пожаревачким Миром 1718, заслугом победа Еугена Савојског. Зато
Србијанци, у рату 1736-39, пристану листом уз Турке, те Аустријанци буду
истерани из Србије. И ово је била срећа за будућност Србије.
Иако српске владике изгубише слободу кретања, народу је била утеха
што су међу њим.
Годике 1737 умре владика бановачки Ст. Љубибратић, 1739 лички Д.
Љуботина, а Симеон Филиповић, владика северински (код Беловара) 1736 г.
бачен је у затвор, у ком је умро. Сви Срби у Хрватској остали су без владика.
Нове нису постављали, а то међувлађе употребе језуите, да Србима у целој
Хрватској наметну унијатског владику Теофила Пашића. Али Пашић рђаво
прође. Калуђери у Гомирју нису му дали конака, у Метку у Лици покушају га
убити кубуром. Један лички православни поп измлати га преко леђа лопатом
којом је превејавао жито кад му је дошао на гувно, народ му није хтео давати
подвоза. Пашић се више није усудио заћи у народ.
У то опет рат спасе Србе. Нова царица Марија Терезија заплете се у
осмогодишњи рат с Фридрихом Великим. Опет су силно требали Срби. Тако
царица потврди 24 априла 1743 српске Привилегије и у потврди ода Србима
оно чувено признање, на које се толико љутио, после 130 година, др. Анте
Старчевић. Рекла је да се Срби „купивши себи за своје новце ратне потребе,
добро снабдевени јуначки и храбро боре, скупа са нашим четама по
Баварској, Чешкој и Италији у садашњем љутом рату”.
Тако буде потврђен и горњокарловачки владика Павле Ненадовић, и
бановачки Алексије Андријевић. Срби су само својом крвљу плаћали за свој
бедни национални опстанак.
Овако је ишло како-тако, док није 1754 године за карловачког генерала
дошао фанатични римокатолик генерал Петаци, родом тршћанин. Он је био
заменик ђенерала вараждинског и добио нови положај као награду за
покушаје силовитог наметања уније у Вараждинском Ђенералату.
Он је покушао сухим зулумом. Најпре је свећеницима православним
наметнуо крајншке војне дужности. Потом их је, за машто, давао затварати,
окивати и батинати. Огулински пуковник Антон Лоси дао је 100 батина на
клупи у Огулину свештенику Алекси Гаћеши, оковао га, бацио у затвор и
везао у квргу, а после недељу дана предао суду, где је доказано да је невин.
Иако се честити и храбри владика Данило Јакшић жалио, овај пуковннк је те
исте 1756 г. унапређен за генерала.
Летаци ће у Жумберку дати српске свештенике и калуђере везати
ужетима за јасле и тако из јасала појити и хранити нх.
Петаци је држао да ће овако потлуно срушити углед свештеника у народу
и лакше спроводитн унију.
Иако је царнца 1755 године дозволила зндање цркава у Смиљану,
Кореници, Дебелом Брду, Комићу, Дабру, Врховинама, Будачком и Косињу,
он је то грађење ометао годинама.
Забранио је свештеницима да обилазе сужње у тамницама, причешћују на
смрт осуђене, којима су смели долазити само фратри, наредио да ниједан
православни свештеник не сме уопште доћи у Карловац.
Напослетку, овај неваљалац пензнонисан је 1763, пошто је доказано да је
криво обавештавао Двор.
ЖУМБЕРАЧКА УНИЈА
Спровођење уније у Жумберку је најтамиија љага иа историји Аустрије у
осамнаестом веку. Не због тога што су 3—4.000 православннх Срба
преведени у унију, већ што је, пуних 20 година, једна велика држава служила
се лажју, фалзификатима, подвалама, подлошћу, моралном тортуром,
тамницом и сировим насиљем, да 3—4.000 српских сељака лиши вере и
народности. Оволико бола и јада беше сувише скупа цена за овако мали
успех.
Али, он је дошао Аустрију много скупље. Она је овде коначно изгубила
образ пред српским народом. Никад наш народ није заборавио на ово
срамотно дело. Како су говорилз Римљани: „Вивит суб пекторе вулнус“
(жива је рана под срцем), никад ова рана наша није зарасла. Није било
школованог Србина у западним крајевима који није знао за ову неправду и
мрзео државу која ју је починила. Жумберчана има доста и у Америцн, јер је
тај сиромашни крај пуштао ројеве исељеника у свет, за зарадом. И сваки
Србин из западних крајева, кад их види, са тугом мисли на неправду која је
ову нашу браћу отела Српству и Православљу.
Већ 1533 године, тек што су први ројеви Срба стигли у Жумберак, туже
се како их „Крањци и Хрвати гоне један другом”, н не желе да над њима
владају „Хрвати“.
Још 1625 год., тражио је Ратни Савет у Градцу и од жумберачког капетана
барона Ернста Парадајзера како да се уклоне правосвавни свештеници из
Жумберка. Барон је предложио да се то не чини нагло, јерби 9.000 српских
ратника на граници могло прећи Турцима, него, вели, треба причекати да
умру садаљи свећеници, а дотле узети у школу, у семеништа, сиромашну
православну децу или сирочад и одгојити их за свећенике, па их послати у
Жумберак, кад умру православни свећеници.
Сваки тоталитаризам је једнак: Стари исламски, римокатолички,
нацистички и комунистички. Турци су одводили најбољу децу хришћанску
да их исламизирају; римокатолици православну и протестантску; Хитлер
пољску, комунисти српску и грчку.
Ипак, ни ово није успело до половине осамнаестог века.
Како је тада дошло до уније у Жумберку?
Сви Жумберчани, како је речено већ, дошли су из Босне. као Срби и
православни.
Међу њима су неки добивали племство и официрске положаје, постајали
интелигенција. Тај слој прелазио је и у римокатоличку веру и у унијатску,
ради даље каријере или да се зближи са римокатолицима свога положаја и
изједначи им се. Увек се издајници вере и народности врбују из тога реда.
Сељаци су остајали верни својој вери и, од досељења до почетка насилног
унијаћења, имали су 17 православних свештеника. Од њих је било десет из
породице Прушчевић или Прусац. Године 1751 умру два брата свештеника
Марко и Тодор, а остане иза њих синовац Јанко ђакон, који их је требао
наследити.
Тада је наметаље уније Србима у Хрватској било у јеку. Војне власти и
римокатоличка црква навале сад да поунијате Жумберак, ослањајући се на
мали број оне поунијаћене и поримокатоличене господе, јер издајници увек
мрзе најљуће оне који нису хтели издати, па их опомињу на рођену издају,
као нечиста савест. А кад и они издаду, постану им једнаки и прекора савести
нестаје.
Кад ђакон Јанко није хтео прићи унији, окује га војна власт у Жумберку и
пошаље у тамницу у Карловац. У њој је умро. Шта су од њега радили да је
умро, не зна се. Два калуђера из Гомирја, који су, по дозволи, помагали
покојним болесним свештеницима, протерају.
Упркос свима напорима владике Јакшића и митрополита Ненадовића,
није владици дозвољено да дође у Жумберак, нити да постави православне
свештенике. Народ је ишао у удаљена места да се причести, венча и крсти
децу код православних свештеника. А долазили су, тајно, и калуђери и други
свештеници, нођу, као хајдуци, да крсте, причешћују самртнике и друге
обреде врше.
Тешко је замислити какве су ништарије били ти аустриски генерали.
Шерцер је 1747 г. дао православним калуђерима дозволу да врше обреде по
Жумберку, а 1752 известио Беч да је унија у Жумберку владала од досељења!
Још гори је био Петаци, па је због лажи на владику Јакшића 1764 године и
пензионисан.
Но, власти су прогониле и калуђере и свештенике, који су тајно долазили
и сељаке који су их звали.
Министар Бартенштајн, једини честит човек у овој срамној афери, изнео
је како су војне власти батинале православне свештенике, ударале на њих
тешке ланце, затварале у тамнице (изрично каже за тенерала Петација) зато
што су долазили крстити децу православнима у Жумберку; како је унијатски
свештеник везао за јасле православног свештеника и натерао га да из јасала
једе и пије и друге нечасне ствари злу чинио. А зашто? Зато што је његову
матер на самрти исповедио и причестио!
У Бечу никад нису хтели нзвршити молбу владике и митрополита да се
пошаље комисија царска и саслуша народ да се нзјави ко је унијат, а ко
православни.
Кад је владика Јакшић једаред дошао у Жумберак, на шта је имао право
по царичину рескрипту од 8 септембра 1759, истера га капетан Де Ловак,
вређајући га пред народом и зовући га Влахом!
Тако се то вукло до 1761 године, кад је Трећи батаљон пошао на ратиште.
Пратила их је родбина. Кад су дошли у Прибић, где је тада било седиште
унијатског владике Петра Вуксановића, натерају их у униформи и пуној
ратној спреми, да потпишу да су уннјати. Потписала им је и родбина која их
је пратила.
Од 190 потписника само су четворица потписала својом руком, 40 их је
било између 60 и 100 година, а три стогодишљака. Потписани су и неки који
су били на бојишту или у ропству.
Овај фалзификат служио је за доказ да је Жумберак примио унију. 1769
године је владици забрањено да ишта тражи у Жумберку.
У целој Хрватској било је 1890 године само 10. 640 унијата, од тога у
Жумберку 7.139. И због тога је српски народ мучен 200 година. Но, Аустрија
је такав рад, ту и на другим странама, платила својом пропашћу.
Покушај уније у Тржићу 1820 г. свршио се убијством свештеника Николе
Гаћеше, који је био пришао унији. Убијен је тринаест дана пошто је примио
унију, а трећи дан пошто је отслужио прву службу у римокатоличкој
капелици. Неко га је убио кроз брвна куће, увсче 21. јуна 1820 годнне. Пушка
је била страховито набијена и сасула му у срце седам комада сеченог олова.
Истрага је дуго вођена, али без успеха. После овога, нико више није смео
прићи унији.
Занимљиво је да је по извештају Ратног Савета од 2. јуна, број 2485 год.
1820, сам цар решио да ђе се Николи Гаћеши давати годишња плата од 200
форината из закладе залишннх бискупија у Угарској, ако се поунијати, а 300,
ако унијатски бискуп Станић нађе да је снособан за пароха у Тржићу.
Ето, о чему су се бавили аустриски цар и његов Ратни Савет!
На овај начин је грађански и црквени Запад приводио Богу „балканске
барбаре“.
ПОСЛЕДЊИ НАСРТАЈ ХРВАТСКОГ ПЛЕМСТВА
Године 1741 протурила су хрватска световна и духовна господа на
угарском Сабору законски чланак, којим је православна вера забрањена на
подручју Хрватске.
Царица га није могла признати, јер су јој Срби требали, кад је морала
водити борбу на живот и смрт са Пруском.
После свршетка и другог, такозваног седмогодишњег рата, хрватска
господа обнове свој нападај 1764 године.
Имао се састати угарски Сабор у Пожуну. У Хрватској се извршио избор
хрватских делегата за тај Сабор по жупанијама. Тима делегатима су
жупанијске племићке скупштине давале упутства за рад. Ево, укратио,
упутства Вировитичке жупаније:
1. Не допушта се слободно вршење обреда православнима, јеврејима.
лутеранима и калвинима.
2. Не допушта им се подизање школа.
3. Не допушта им се дизати зиданих цркава.
4. Православном митрополиту, владикама и свештенству има се одузети
„право заштите“, па их треба предавати световним судовима, „као и дгуго
смеће (фукару) “.
5. Православно свештенство има се подвластити жупанијским и
спахијским властима.
6. Српски манастири не смеју никога примити за искушеника без дозволе
жупанијске н спахијске власти.
7. Сва имања православних манастнра одузимају се.
8. Православни калуђери не могу просити милостиње.
9. Омртвине иза православних, који умру без деце и тестамента, не иду
православној цркви, већ спахијама.
10. Да се све земље и друга имања одузму од митрополита и даду
римокатоличком свештенству.
11. Да се укину српске привилегије и српска Дворска Депутација, која
заступа српске интересе код Двора.
Митрополит Ненадовић дозна за ово и полети у Беч, па царнца нареди да
се предлози славонских жупанија не узимају у претрес.
Сабор не послуша, већ изнесе захтеве за сузбијање православља. Он чак
тражи да православни светкују римокатоличке празнике и клецају кад
римокатолички свештеник проноси причешће болеснику.
Сабор је тражио да се православнима не дају племићке титуле и имања, за
заслуге, учињене цару и држави.
Царица одбија све ово, по савету племенитог министра Бартенштајна,
пријатеља и заштитника српског народа.
Ето, тако је хрватски владајући ред „привијао на своје братске груди“,
како данас декламују хрватски националистички фарисеји, српски народ,
који је дошао у Хрватску. Захваљујући само својој храбрости, услед које је
био неопходно потребан Аустрији, он се отео, да у братском стиску на груди
не издахне.
А исти овај дух нетрпељивости верске, после раздобља илирства и
југословенства, изразио се у геноцидном старчевићанству и ужасима усташке
владавине.
БУНЕ ЗАПАДНИХ СРБА ОД 1623—1883
Како је истакнуто, Срби су долазили у Хрватску, а и под млетачку власт,
под извесним условима: народне судије, народни команданти, слобода вере,
грађанска слобода, економске повластице. Дакле, добивали су неку врсту
војне и грађанске самоуправе.
Међутим, аустријске власти су ову самоуправу стално настојале
ограничити, уводећи централизацију и претварајући граничарску милицију у
редовну војску, намећући војни „регулу“, како су граничари говорили. Осим
тога, вршени су покушаји преверавања и кљаштрења судске и грађанске
самоуправе. Народ је пре сам бирао своје судије и команданте. А, кад је
самоуправа укинута, долазило је до зулума нове власти.
Срби граннчари су се бунили против овог стања на целом подручју
границе, па и под Млетцима.
Те побуне дигнуте су биле; 1623, 1631, 1632, 1658, 1666, 1672, 1693-7,
1700, 1702, 1705, 1706, 1714, 1719, 1726, 1728, 1730, 1735, 1736, 1739, 1743,
1748, 1751-8, 1755, 1777, 1870 и последње 1883.
Сврха овима бунама није било ослобођење, већ укидање злоупотреба.
Како би та уска трака границе између Аустрије и Турске могла бити
самостална!
На другој страни, све скоро буне биле су локалног карактера. Некад су се
рашириле на већу област. Али никад буна није обухватила целу границу. У
том је била њихова слабост, као обично код сељачких буна.
Бивало је да се побуни војска на ратишту, држана тамо без замене
годинама. Једаред је други бановачки пук побио у Немачкој све официре који
нису пристали уз побуну, и вратио се кући кроз Аустрију, јер у
унутрашњости није било довољно војске да га зауставе.
Неке буне су ипак трајале више година, јер Аустрија, уплетена у велике
ратове, није имала снаге да их угуши одмах. У неким бунама борили су се и
Хрвати граничари храбро уз Србе.
Буне су биле могуће зато што је држава имала мало војске, путови били
зли, обавештајна служба (без телеграфа) спора и тако се могла раширити, док
би централна власт за буну сазнала и предузела мере за угушење.
Већина побуна свршила је с укидањем злоупотреба или ублажавањем
нових „регула“.
Опасне су биле буне 1730 г. у Банији (требало је да се угуши око 10.000
војника) и 1751 г., затим велика Северинска Буна у Вараждинском
ђенералату, па Личка Буна. Оне су биле опасне стога, што су се борили у
њима сложно и Срби и Хрвати, па су бунтовници били јачи. После
Северинске Буне, кажњено је тешким казнама 101 коловођа: 61 Хрват и 40
Срба. Међу коловођама било је и Срба и Хрвата офнцира: Петар Љубојевић,
Вук Суковић и Дане Болчета, Срби и Јурај Мартиновић и Томо Тортић,
Хрвати. Један од вођа био је и нижи племић („шљивар“) Стјепан Домјаиић.
Банијску буну од 1751 водио је Тешо Кијук. Умро је у тамници у Пуљу
(Поли). Нуђена му је слобода ако призна нову граннчарску „регулу“,. Но,
није хтео. За те буне, спаљен је једини српски манастир у Банији
Комоговина.
У личкој буни одсечена је била глава хероју из борбе за ослобођење Лике
1683—9 г. капетану Добривоју Кнежевићу из Бунића. Хрватски вођа буне
био је расечен на четири дела, јер није имао старих заслуга, као Кнежевић.
У Банијској буни 1720 г. били су вође Срба „поп Валахус" (неки
православни свештеник), Цвијо Грубљанин, неки Родић и Грубешић.. Вође
Хрвата били су Ђуро Дијанишевић и Тома Зајец. Буну су дигли против
загребачког бискупа Ђуре Брањуга.
Последњу буну дигли су Срби Бановци 1883 г., кад су ми биле три
године. Буна је планула због увођења заједничког грба Св. Стефана.
(мађарске круне) на поштанске сандуке за писма. Срби Бановци видели су и у
том потез мађаризације и побунили се. Планула је и бивша Прва глинска
регимента и Друга Петрињска, да се избаци „мађарска круна“ из пошта у
Хрватској.
Но, у ово време, држава је већ имала велнку стајаћу војску, жељезнице,
гелеграф на расположењу и покушај буне угушен је с мало мртвих и
рањених, а више на затвор осуђених. Ово је био исто сељачки граничарски
покрет. Српска интелигенција, која је знала сразмеру снага, била је против
побуне, па су бунтовници и на њу нападали, јер се „продала” Мађарима.
У Далмацији била је чувена буна попа Куриџе.
Други облик протеста против зле управе била је хајдучија. Кад би зло
догрдило, скоро свака кућа давала би хајдука. Планина је било много и
врвеле су од њих. Некад би се састављали читави одредн од хајдука, који би
знали, усред бела дана, уз метање пушака, писку зурла и лупу бубњева,
нападали на варошице, ради пљачке. Једаред су напали тако и опљачкали чак
Осек у Славонији.
Кад би се хајдучија осилила, да постане опасност јавном миру, слале би
се комисије да испитају узроке хајдучији. Тада би се злоупотребама учинио
крај, хајдуцима се давао „пардон“, они се враћали кућама, осим неких
професионалних хајдука, и опет би се враћао поредак и мир.
Облик модерне побуне био је одлазак у добровољце 1914—18 многих
хиљада Срба из Сев. Далмације, Лике, Западне Босне, са Кордуна и из Баније.
Највећи број дала је личка општина Медак.
Ово је, и с ове стране гледајући, био храбар, борбен и поносит сој
динарски, који се увек бунио против насртаја на правду и људско
достојанство.
ЗАКЉУЧАК
Ова сеоба Срба у Хрватску била је велика погрешка, које Срби не би били
починили, да су имали организовано интелигентно вођство.
Том сеобом Срби су ослабили свој положај у централннм српским
областима, те су се оне ослободиле доцније, него што би биле да су Срби у
њима били остали јаки.
Турци су били, у шеснаестом веку, наклоњени Србима. Ове сеобе
изазивале су све жешћу мржњу Турака на Србе, што је много оштетило наше
интересе. Реч Србин значила је, на крају, код Турака исто што и реч
,,издајник“ или „хајдук“.
Сеобом су долазили на подручје најагресивније на свету цркве —
римокатоличке. Тако су се извргавали вечним прогонима и великим
губитцима бројним, услед римокатоличења и унијаћења.
Срби су долазили под погодбом да само чувају границу од Турака. И то
их је излагало сталном губитку крви. Али, осведочивши се о њиховој
ратничкој вредности, Аустрија их је стала слати на сва европска ратишта. У
осамнаестом веку је Аустрија ратовала око 45 година! Како су граничари
некад чинили преко половице аустријске војске, њихови губитци били су
огромни.
Моја мајка причала ми је, по предању од својих старијих, како се
Граница, за револуционарних француских и наполеонских ратова, разлегала
од јаука матера, жена, сестара и кћери за својима погинулима и да ретко која
жена преко беле повезаче није носила црну мараму.
Но, ево шта каже министар Бартенштајн, после 15 година ратовања са
Фридрихом Великим:
„Како је већ српски народ за данашњег рата и онако највише невоље и
опасности препатио, притом пак у људима за оружје тако натраг ударио, да
ће много година требати можда, да опет дође до оног стања у којем је био пре
рата, требала би по правди већ сама човечиост да буде јаки усталац , да се
удвостручи брига за његов прираштај изнове“.
Србима су били виши команданти огромном већином официри туђинци и
они су Србе бацали у најжешћу ватру, без трага осећања за правду и
човечност, те су гинули још више. Зато правични и човечни Бартенштајн и
пише:
„Мање се, дакле, устручавају (команданти), излажући радије стотину њих
(Срба) непријатељској опасности, него ли једног јединог Немца, Угра
(Мађара и Хрвата) или Валона (Шпањолаца и Талијана) “.
Давно пре Хитлера, ето, вредела је његова сразмера: 100 за 1!
А Срби су „скакали у смрт“ само стога што су знали да једино заслугама
за цара могу спасти своју веру, народност и повластице, како је и било.
На крају, никакав српски интерес није тражио да се мали остатак
Хрватске одбрани, односно њен безбожни феудални поредак, гори од
турскога и њена црква, несравњено нетолерантнија од муслиманске. Одбрану
Запада није чинио тај остатак, већ снага Немаца и других народа, чији је
интерес тражио да се Турци зауставе, као што су и били заустављени, и
одбаце у дефанзиву.
Будући односи између Срба и Хрвата били би далеко бољи, да су
хрватски световни феудалци бнли уништени, а црквени понижени. Овако су
свој дух бахатости, осионости и супериорности предали и широкнм редовима
народа, док се није појавило поколење, које ће покушати да нас истреби,
задавши нам, и онако малобројним, ударац покољем десетог дела нашег
народа, који ћемо тешко преболети.
Што је било не може се поправити. Али из оног што је било можемо
повући науку да дисциплинујемо свој дух, не радећи једино по нагонима
срца, већ и по расуђивању здравог разума, и водећи рачуна не искључиво о
својим ннтересима, али у првом реду о њима.
Download

Naseljavanje Srba