USPILI SMO!
Bunjevački Nacionalni Savet
) %$"$ &' (*+! $) %$"$ #* $
Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine
National Council of the Bunjevac Ethnic Minority
Slušajte radio emisije na bunjevačkom
jeziku – „Bunjevačka rič”
SKUPILI SMO
POTRIBAN BROJ
POTPISA, AL NJI JOŠ
UVIK MOŽTE DAVAT
DO 21. MAJA
2010. GODINE
Izañite na izbore 6. juna!
Radio Novi Sad - 100 MHz vrime emitovanja:
petak 22.00 - 22.30 sati
Radio Subotica - 89,6 MHz vrime emitovanja:
subota 20.00 - 20.30 sati
Radio „Trend” - Bačka Topola 97,8 MHz vrime emitovanja:
nedilja 12.00 - 12.30 sati
Radio Sombor - 97,5 MHz 14.00 - 14.30 sati
Gledajte bunjevačku emisiju „SPEKTAR”
Televizija Novi Sad – II program
vrime emitovanja: subatom od 15.30, a repriza
je naredne subate od 15.30 sati
Bunjevački nacionalni praznici:
PODVIKUJE
BUNJEVAČKA VILA
PODVIKUJE BUNJEVAČKA VILA
IZ OBLAKA RAŠIRILA KRILA,
OJ BUNJEVČE PROBUDI SE SADA
STAREŠINO SUBOTIČKOG GRADA.
MENE MATI UČILA PIVATI
PIVAJ SINE DA BUNJEVCI ŽIVE,
NEK NAM ŽIVI NAŠA MILA BAČKA,
TAMBURICA, PISMA BUNJEVAČKA.
NE ZOVEMO SAMO BOGATAŠE
VEĆ I DRUGE STANOVNIKE NAŠE,
JA SAM SINAK SUBOTICE GRADA
NE DAM VIŠE DA MOJ NAROD STRADA.
BUNJEVAČKA SVEČANA PISMA
2. februar, Dan velikog prela
23. februar, Dan izbora prvog novog Nacionalnog savita
15. avgust, Dan Dužijance
25. novembar, Dan kad je 1918. godine u Novom Sadu
održana Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca
i ostali Slovena
Positite naše internet strane
www.bunjevci.org.rs
OSNIVANJE I FUNKCIONISANJE NIU „BUNJEVAČKOG INFORMATIVNOG CENTRA POMOGLI
MINISTARSTVO
KULTURE
REPUBLIKE
SRBIJE
POKRAJINSKI
SEKRETARIJAT
ZA INFORMACIJE
AUTONOMNE
POKRAJINE
VOJVODINA
SADRŽAJ
Rič urednika
Informativno-političko glasilo
bunjevačke nacionalne manjine
Godina VI Broj 58
April 2010. godine
Cina 50 dinara
Izlazi prve nedilje u misecu
Izdavač:
NIU „BUNJEVAČKI INFORMATIVNI
CENTAR” - Subotica
Osnivač izdavača:
NACIONALNI
SAVET BUNJEVAČKE NACIONALNE
MANJINE
Direktor NIU „BIC” i
glavni i odgovorni urednik:
mr Suzana Kujundžić – Ostojić
Savit novina:
Mijo Mandić, Marija Šamu, Joso Poljaković
Poštivana čeljadi,
Prija svega čestitamo vam Uskrs i želimo da ga provedete s vašom familijom u veseljiu i zdravlju.
Što se tiče prikupljanja potpisa za poseban birački spisak - uspili smo! Uspili smo ono u šta su mnogi sumnjali po-kupili smo više od 8 iljada potpisa za misec dana. Uspili smo zafaljujuć našim aktivistima koji su po kiši, ladnom
vrimenu pa i snigu išli od kuće do kuće i skupljali vaše potpise. Fala svima koji su nas podržali! Potpise su nam davali
Bunjevci al i drugi narodi koji vikovima žive nuz nas. Fala puno i njima, jel su nam sotim pokazli da smo njim bili
dobre komšije i da smo ovaki lip gest zavridili. I dok su se još brojali zahtivi prvi su se oglasili narodu oni koji su na
skupljanju ti potpisa najvećma mešetarili i to za svoju korist. Nit njim je to prvi, nit poslidnji put. Mi ćemo njim
poručit da se Bunjevci i sami znadu strarat za se, ne moraje njim pomagat ničije političke stranke jel svoju već, Bogu fala,
imadu.
S ovi pokupljeni 8 iljada potpisa uspili smo obezbidit direktne izbore za nov nacionalni savit. Oni koji su svoj poso
radili pošteno i časno izbora se nemadu šta bojat, a oni koji su ujtru u jednoj stranki a do uveče već u drugoj razumljivo je da se zdravo staraje kako će svit opšte pripoznat po čem se oni to tako zdravo staraje za svoj narod.
Izbori će bit 6. juna (nedilja) i na njima mož glasat svako ko je dobio Rišenje da je upisan u poseban birački spisak
Bunjevaca. Za one koji se još uvik nisu upisali mogu to uradit do 21. maja.
Fala našim čitaocima koji su se javljali iz Subotice, Sombora, Novog Sada, Titela, Italije, Kosta Rike... svi oni su
tili samo jedno da uspijemo pokast svima DA BUNJEVCI ŽIVE!
I pokazali smo. Sad isprid nas još imamo izbore. Za nji se ne sekiramo zato što znamo da Bunjevci znadu razlikovat rog od sviće!
mr Suzana Kujundžić - Ostojić
Sadržaj
Tehnički urednik:
Ivan Stantić
Stalni saradnici:
Ana Vojnić Kortmiš, Livia Tričko Stantić,
Joso Poljaković, Desa Kujundžić, Marija
Horvat, Ružica Parčetić, Nikola Sedlak,
Dragan Tovarišić, Mijo Muić
Naslovna strana:
Uskrs
Strana 5-6
Strana 7
Strana 8-9
Strana 10
Strana 12
Strana 14
Adresa:
Trg cara Jovana Nenada 15/1,
24000 Subotica
Telefon/fax: 024 523-505
e-mail: [email protected]
Tekući računi:
160-143270-73 i 335-16082-21
Štampa:
Rotografika Subotica
Tiraž:
1.000
Dizajn:
Studio Trid Beograd
Distribucija:
„Štampa sistem” - Beograd, „Press international” - Novi Sad, „Futura plus” Zemun
Nacionalni savet
bunjevačke nacionalne manjine:
Kancelarija u Subotici:
Trg cara Jovana Nenada 15/5,
24000 Subotica
Telefon/fax: 024 554-881
e-mail: [email protected],
[email protected]
Regionalna kancelarija u Somboru:
Staparski put br. 10, 25000 Sombor
Telefon/fax: 025 449-175
Godina VI, April 2010, broj 58
5-6
Dobro je, al je odziv
Bunjevaca mogo bit i bolji
7
Pitanje bunjevačkog jezika
još uvik otvoreno
8-9
Bunjevac iz Kosta Rike
10
Kad je dan kratak
12
Snaš Katini novi divani
14
Radujmo se Uskrsu
20
Irski susreti
24-25
Salašar
26-27
Krpenjača odranila
reprezentativca
Ako i vi želite da vam poštaš svakog prvog u misecu donese „Bunjevačke novine” pritplatite se na nji.
Godišnja pritplata je 420 dinara.
Platit možete na naš tekući račun: 335-16082-21 (Metals Banka) sa naznakom za pritplatu.
Godišnja pritplata za inostranstvo je 20 evra.
Platit možete na naš devizni racun: IBAN: RS35335007010004868865; SWIFT: MBSORS22
sa naznakom za pritplatu (Metals Banka).
Posli uplate nazovite nas, kako bi upisali vašu kućnu adresu: 024 523-505
3
OBAVIŠTENJE
Kako se upisat
na poseban
birački spisak?
Na poseban birački spisak možte se
upisat tako što ćete popunit Zahtiv.
Njega možte dobit u vašoj Opštini
(Gradska kuća, II sprat, soba 213), ako
živite na selu u misnoj zajednici a možte
i pozvat slideće bunjevačke kulturne insititucije di će vam pomoć da dođete do
zahtiva i ako triba i da ga popunite.
Svoj potpis možte
dat do 21. maja
SUBOTICA:
Srbija je plod našeg
zajedničkog života
Upis u poseban birački spisak
i izbori za nacionalne savite
nacionalni manjina
Srbija 2010.
– Nacionalni savit bunjevačke nacionalne manjine Otvoreni univerzitet, Trg
cara Jovana Nenada 15, V sprat, tel: 024/
554-881 i 524-964
– NIU „Bunjevački informativni centar”,
Otvoreni univerzitet, Trg cara Jovana Nenada 15, I sprat, tel: 024 523-505
– Bunjevačka matica, Korzo 8, tel: 024/
557-213
– Bunjevačka stranka Vojvodine, Otvoreni univerzitet, Trg cara Jovana Nenada
15, V sprat, tel: 024/533-494
SOMBOR:
– Regionalna kancelarija Nacionalnog
savita. Staparski put 10 tel.: 025/449-175
Dajte najbolje od sebe
4
Godina VI, April 2010, broj 58
ANKETA
KOMENTARI NA AKCIJU SKUPLJANJA POTPISA ZA POSEBAN BIRAČKI
SPISAK
Dobro je, al odziv Bunjevaca
je mogo bit i bolji
V
elik i važan poso upisa na
poseban birački spisak Bunjevaca koji će 6. juna birat
novi Bunjevački nacionalni savit,
je završen. Prikupljen je dovoljan
broj upisani punolitni osoba. Evo
kako niki od oni koji su se upisali
sad komentarišu sve što je urađeno, el nije urađeno.
Pero Šimić (53),
Subotica:
– Moglo se i bolje,
samo se nisu svi Bunjevci odazvali pozivu da se upišu. Ne
znam zbog čega nisu, a znam da se
ovo radilo s dobrom namirom. Ne
znam tačno šta bi se desilo da se
nije upiso potriban broj ljudi, samo znam da ne bi bilo dobro za
Bunjevce.
Roža Mikić (67),
Subotica:
– Nisu se samo
Bunjevci upisivali,
ima nas puno iz mišani brakova i različiti nacija u brakovima. Ako smo
uspili znači da smo bili složni.
Mlađi su se manje upisivali, i oni
su iz mišani brakova, al ima koje je
to interesovalo, a ima i koje nije.
Kad sam čula da se upisuje ja sam
se prijavila. Jel triba znat i bunjevački jezik, i mađarski jezik, i srpski… svi smo izmišani i povezani.
Marijan Bašić (60), Subotica:
– Ja sam se ranije opridiljivo ko
Jugosloven. Posli sam vidio da manjine padaje u drugi plan u odnosu
Godina VI, April 2010, broj 58
na većinski narod.
Vidio sam da se to
dešava i sa Bunjevcima, a nisam želilo
da se ova nacija izgubi. Ljudi koji su
vršili upis trudili su se da dođu do
nas, da pitaje dal želimo da se
upišemo, vidilo se da akciju sprovode koliko je to u njevoj moći. I
dosta dobro je urađeno. Ono malo
trvenja što je bilo med Bunjevcima, i to je normalno, kogod je
bacio klip kuruza med noge. Mladi
su se manje upisivali, oni su više
obuzeti svojim problemima, nisu
zaposleni, žive na teret roditelja,
pa onda ne mogu ni osnivat porodicu. Ja mislim da njim se baš u
toj situaciji teško bilo upisivat.
Tilka Čovčić (80),
Ljutovo:
– Ja sam stara,
svedno mi je već diću, al Bunjevka sam.
No, niki ljudi neće
da se upišu, a mlade ništa ne interesuje kako će bit. Ne iđem
nigdi, neg su moji rodovi bili kod
mene i kazali mi za ovo, i oni su
odneli papir za mene. Ne znam šta
bi bilo da se nije dosta upisalo, al
virujem da ne smimo izgubit našu
manjinu, kad možedu postojat
Mađari, Hrvatai, zašto ne bi i mi
Bunjevci. Mi matori ćemo umrit, a
mladi ne cinu ništa, al morali bi se
starat.
Lozika Tomić, Subotica:
– Upisala sam se, Bunjevka sam,
al moj muž nije Bunjevac pa se
upiso, on je Srbin. Znam da je broj
upisani malo prišo potriban broj,
al ne znam dal su popisivači obalazili i mala mista. Eto, moja sestra
je bolesna i ne iđe
nigdi, kod nje nisu
došli, a tila se upisat.
Popisivači svi nacionalni manjina su
obalazili kuće, al iza
tog je bilo i caka. Mene su na privaru upisali na hrvatski spisak, i
kad sam dobila rišenje, poništila
sam to i upisala se na bunjevački.
Čula sam da su Bunjevci uspili u
ovom, a ja sam se bojala da neće.
Međutim, dobro su se organizovali i bili uporni.
Etela Zavadovski, Subotica:
– Jedino mogu kast da se radujem što se uspilo i pozdravljam što
je to tako. Jel znam šta bi se desilo
da nije. Bunjevci su uvik bili prilagodljivi, i moj dida je uvik govorio,
sa rogatim se ne vridi borit. To što
su mladi manje bili zainteresovani
za upis ja ne osuđivam, imadu oni
dosta obaveza el nemadu poso.
Ovaku nebrigu države i društva o
mladima nisam vidila nikad, a živila sam u prvoj Jugoslaviji i u ovim
našim novim državama.
Josip Babijanović
(26), Subotica:
– Tačno je da sam
med manjim brojom
mladi koji su se upisali. Upiso sam se i držim se onog što jesam, Bunjevcom.
Bilo je dosta moji vršnjaka koji se
nisu tili upisat jel se svega plaše, il
ji ništa ne zanima. Mladi se misle kako da zarade novac i ništa više ji ne
zanima. Puno nji i ne zna šta je ovo
bilo, misle da je to nika obmana.
Znam šta bi bilo da upis nije uspio.
Moglo je bit i bolje, al mnogi nisu
tili da se upišu, a bilo je i iz drugi
nacija koji su se uključili u upis, jel
su tili da podrže Bunjevce.
Ana Čolaković (61), Subotica:
– Moj muž i ja nismo Bunjevci,
Srbi smo, ali imamo prijatelje i
5
VISTI
komšije Bunjevce koji su uvek
spremni bili da nam pomognu u
nevolji. Mi smo došli iz Hrvatske kad su
tamo počele nevolje
a Bunjevci su nas
pomagali, oni su ljudi na pravom mestu,
neće da prevare, ogovaraju...
Bunjevci su autohton narod, i
mi smo se sa njima nekako srodili.
Moj muž je bio inicijator da upisom podržimo Bunjevce, želeli
smo da pružimo Bunjevcima bar
ono što možemo. Učinili smo to
bez ikakvog ličnog interesa. Moj
muž je bio inicijator da se i ljudi
oko nas upišu na birački spisak
Bunjevaca.
Viktorija Jovetić
(59), Subotica:
– Dosta se uspilo,
al to nije ono pravo,
jel Bunjevaca ima
daleko više. Virovatno da su na taj manji broj upisani
uticali prithodni upisivači koji su
agitovali na nji da su Bunjevci Hrvati. Tog je bilo, lično sam čula od
ljudi. Niki su se pokajali pa su se
posli pripisali u Bunjevce. No, bilo
je dosta nji koji nisu Bunjevci al su
nas podržali i upisali se. Virujem
da će se vrimenom uvidit da su
Bunjevci narod. Drago mi je što se
uspilo u ovom upisu jel ja sam
Bunjevka i drago mi je da kadgod
možem progovorit našom ikavicom.
V. M.
16. MEĐUNARODNI SALON KNJIGA U NOVOM SADU
Bunjevačko izdavaštvo
V
eć po tradiciji, ko i svake
godine, otvoren je 16. Međunarodni salon knjiga u
Novom Sadu. Štand Pokrajinskog
sekretarijata za kulturu i Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine otvorio
je pokrajinski sekretar za kulturu
Milorad Đurić.
Tom prilikom je istako: „Izdanja na jedanaest jezika i pet zavoda za kulturu vojvođanskih nacionalnih zajednica koji su prikazali svoja izdanja čine ovaj
štand jedinstvenim, a njegovo jezičko i kulturno raznoglasje kreiraju jedinstvenu sliku. Štampana reč je jedan od osnovnih činilaca i čuvara kulturnog identiteta i tradicije, i ovakvo bogatstvo
predstavlja ne samo dokaz uspešnog čuvanja tradicije, nego je
i naša karta za budućnost. Zato
podržavamo ovakve nastupe koje na najbolji način reprezentuju našu jedinstvenost, nastalu kroz mnoštvo jezika, kultura i tradicija”.
6
Od 4. do 9. marta, kad je završen Salon knjiga održano je više
prezentacija razni izdanja, divana s
piscima, a gostovali su i pisci koji
pišu na jezicima nacionalni zajednica u Vojvodini. I baš upravo čerez tog je ovaj Salon bio drugčiji za
bunjevačku zajednicu, jel su se
pridstavili i naši stvaraoci. Svoj
stvaralački opus imali su priliku
pridstavit 8. marta, prvo pisci i pisnici dičije književnosti u okviru
pridstavljene knjige „Poezije i pripovidaka za dicu na rumunskom
jeziku”. Knjiga je sačinjena od stvaralaštva za dicu skupljena iz devet
nacionalni zajednica Vojvodine, i
biće lektira za četvrte razrede rumunskoj dici. Izdavač knjige je Zavod za udžbenike Beograd, a knjigu je priredila Ileana Ursu. U knjigi su zastupljene dvi pisme Gabrijele Diklić, „Singerica” i „Sićanje
na Uskrs”, i pripovitka mr Suzane
Kujundžić - Ostojić, „Njuškinca”.
Na promociji ovog vridnog dila divanila je mr Suzana Kujundžić Ostojić, i istakla da
joj je čast i zadovoljstvo što se bunjevački govor našo u knjigi za dicu. „Nadam
se da ćemo svojim
dilima obogatit ditnjstvo naši mali čitalaca.” Za sve one
koji ne znadu kako
bunjevački zvuči pro-
čitala je pismicu
Gabrijele Diklić, a o
svojem pisanju za
dicu kazala je da je
ono nastalo nuz ditinjstvo njezine dice. To su pripovitke
o jednom drugačijem vrimenu brez
puno sigračaka al s
puno mašte.
Istog dana pridstavljena je i knjiga
„Buni, Bunijevci, Bunjevci” Mije Mandića. Pozdravnu rič
u ime Bunjevačke
matice, koja je i izdavač ove knjige,
održo je Marko Marjanušić, podpridsidnik ove institucije. O izdavaštvu
na bunjevačkom jeziku divanila je
i mr Suzana Kujundžić - Ostojić.
Knjigu „Buni, Bunijevci, Bunjevci”
pridstavio je i dr Aleksandar Raić
koji je ukratko upozorio na sudbinu mali naroda, a med njima i
Bunjevaca. Autor knjige Mijo
Mandić, divanio je lipo, pitko kroz
ovo zanimljivo i raznostrano štivo
i sproveo buduće čitaoce ovog dila,
kroz istoriju Bunjevaca - koju je i
napiso Bunjevac. Zastupajuć u
njoj stav da su Bunjevci „svoji na
svojem” puno prija neg od XVII
vika, ko što se inače divani u ostalim dilima iste tematike.
U svakom slučaju, ovaj 16. Salon
knjiga bio je „probijanje leda” za
bunjevačko izdavaštvo. Koje i pored veliki materijalni problema
postoji i čuva identitet, kulturu i
jezik svojeg naroda. Ekonomska
kriza bila je više neg uočljiva na
Salonu, na kojem je bilo malo positilaca a još manje su se knjige i kupovale. O teškoćama izdavača, prija svega ekonomski problema, ove
godine nije bilo ni riči, a kamoli
pridviđanja rišenja vake situacije.
Izgleda da je ostalo sve na entuzijazmu i snalažljivosti svake zajednice ponaosob.
S. K. O.
Godina VI, April 2010, broj 58
VISTI
NOV NAČIN FINANSIRANJA NOVINA NA JEZICIMA NACIONALNI MANJINA
Nova pravila i prava
P
otpridsidnica Vlade AP Vojvodine i pokrajinski sekretar
za informacije Ana Tomanova-Makanova održala je 19.
marta radni sastanak s pridsidnicima nacionalni savita nacionalni
zajednica u Vojvodini i direktorima informativni kuća čiji su osnivači nacionalni saviti. Izneti su kriterijumi za obezbiđivanje dila sridstava iz budžeta AP Vojvodine za
izdavanje novina koje izlaze na
madžarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom, hrvatskom, romskom, ukrajinskom, bunjevačkom
i makedonskom jeziku.
Nova odluka o dotacijama iz
budžeta pridstavlja realizaciju odredbe iz Zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, po kojem Pokrajinski sekretarijat za informacije ima obavezu da se stara o obez-
biđivanju dila sridstava za rad ovi
javni glasila.
Sotim se stvaraje uslovi da pripadnici nacionalni zajednica ostvarivaje svoje pravo na javno informisanje na maternjem jeziku,
pa će odluku o kriterijumima za
sufinansiranje ovi pisani medija
pripremit Pokrajinski sekretarijat
za informacije, u saradnji sa na-
cionalnim savitima koji su osnivači ti medija.
Na početku Ana Tomanova Makanova je kazala kako je to treći
sastanak povodom rišavanja kriterijuma finansiranja medija.
– Cilj Vlade Vojvodine je da se
zna šta se sufinansira u ovim medijima iz pokrajinskog budžeta,
jer to su sredstva svih naših gra-
đana. Tim sredstvima, mi imamo obavezu, a i hoćemo, da postignemo da svi naši građani, bez
obzira na nacionalnu pripadnost
i maternji jezik, imaju dostojan,
aktuelan i savremen pisani medij na svim našim jezicima u Vojvodini – naglasila je Makanova.
Cilj je, dakle, da se jasno utvrde
kriterijumi po kojima će se manjinski mediji finansirat, al i da se
donesu novi propisi kako bi se vidilo kako se ta sridstva i troše.
Misečne dotacije se izdvajaje za
21 list, a kako bi to tribalo ubuduće
izgledat pridstavio je pomoćnik pokrajinskog sekretara za informacije
Kalman Kuntić. Želja Pokrajine ko
i ovog sekretarijata je da se održe
stečena prava nacionalni zajednica
u oblasti javnog informisanja i stabilnost u ovim medijima. S. K. O.
NA OTVORENOM UNIVERZITETU GOSTOVO LINGVISTA DR RANKO BUGARSKI
Pitanje bunjevačkog
jezika još uvik otvoreno
Na tribini Otvorenog univerziteta 25. marta
je gost bio linvista dr Ranko Bugarski, profesor Beogradskog univerziteta, s najnovijom
knjigom „Evropa u jeziku” iz oblasti lingvistike. O njegovoj knjigi je divanio njezin urednik Ivan Čolović i Dragan Rokvić, direktor
Gradske biblioteke u Subotici.
Med tušta pitanja positilaca pažnju bunjevački čitalaca cigurno će privuć ono koje se
odnosi na bunjevački jezik i standardizaciju
ovog jezika. Triba kasti da je dr Bugarski član
Komiteta eksperata Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima Savita Evrope.
– Bunjevački jezik Srbija nije uvrstila u
10 manjinski jezika, ali je on pomenut. Zaključak ili mišljenje Saveta Evrope jeste da
Srbija dalje razmotri status bunjevačkog jeGodina VI, April 2010, broj 58
zika. Ta ista fomulacija je primenjena i na vlaški jezik. Ta pitanja se od strane Saveta Evrope
smatraju još uvek otvorenim, bez
pritiska, jer ove institucije ne vrše pritisak, samo daju sugestije
šta treba dalje.
Što se tiče standardizacije jezika, ona nije čin nego proces, drugim rečima postavlja se pitanje, ako neki
govor iz određenih razloga biva podvrgnut
procesu standardizacije pitanje je onda da
li će i kada će doći do tačke kada će proces
biti završen, da se kaže, ovaj jezik je standardizovan, i sada ima sva prava po tom
osnovu. A odgovor na to pitanje nije tako
jednostavan, ono je donekle i političko pi-
tanje – kazo je dr Ranko Bugarski.
Dr Ranko Bugarski je na tribini izno svoje
mišljenje o srpskohrvatskom jeziku, koji po
njemu još uvik postoji, o tom da se srpski piše
ne samo ćirilicom neg i latinicom, a da je sve
ostalo politika, ko i o rodnoj ravnopravnosti u
srpskom jeziku koja se ne mož uvik primenit.
V. M.
7
BUNJEVCI U BILOM SVITU
JEDNA SASVIM „OBIČNA” ŽIVOTNA PRIČA
Bunjevac iz Kosta Rike
U
vrime skupljanja potpisa u
posebne biračke spiskove
stigo nam je u redakciju
„Bunjevački novina” i jedan e-mail
podrške iz Kosta Rike. Đorđe Čuvardić, naš Bunjevac, kojeg je život odno zdravo daleko od njegovog rodnog Sombora, razumio je
kako se borimo za opstanak našeg
naroda.
Kako je sam kazo, njegov potpis
ne mož dat, al nam daje podršku i
misli na nas. Ne mož čovik a da se
ne zapita otkaleg naše čeljade tako
daleko od svojeg rodnog grada, šta
ga je tamo odvelo i kako tamo živi.
Na sva ova pitanja dao nam je odgovor sam gospodin Đorđe Čuvardić.
O tom Somboru ....
– Rodit sam 23. maja 1943. u
Somboru, na salašu na Bezdanskom putu oko pet kilometeri od
varoši. Moj baća se zvao Sima a
mama Janja, s nama u kući živio
je i moj dida, Đena Čuvardić.
Postoji jedna knjiga, tu odigod iz
trideseti godina prošlog vika, a
naslov joj je: „Naseljavanje Bunjevaca u somborskoj okolini” i
piše: „Porodica Čuvardić, 1723.
godine, jedan ogranak te familije imaju nadimak Kaure”, a to
smo mi.
Od toliko uspomina od ranog
ditinjstva pa do odlaska u Španiju,
di je prvo živio Đorđe, ističe dvi
stvari koje su na njeg ostavile nezaboravan utisak.
– Dobrota moji teta Katice i
tetka Stipana Hornjaka je jedna
od ti stvari. Oni su tu dobrotu
usadili i svojoj dici, i mene je ko
dite srce uvik vuklo kod nji. Ne
možem zaboravit ni dobrotu
mojeg krizmanog kuma Sime i
njegove žene Nene, koji žive na
8
nu ćerku i ona se rodila treća,
prije Slobodana. Imala je ime
Iluminada (Svetlana) i ona je bila
ljubav moji očiju, na ovom svitu
bila je samo dvadeset miseci.
Uvik se sićam nje i srce mi se
cipa.
U Španiji je Đorđe Čuvardić
lipo i brzo napridovo, 1976. godine
odlazi na Kanarska ostrva i radi u
hotelijerstvu. Već posli dvi i po godine dobija misto zaminika direkora i to hotela sa 864 kreveta.
Odlazak u Kosta Riku
Kljajićevom putu. Sima, dobar
ko kruv, al je uvik volio tirat kera. I dan danas se čujem s njim
da mi izdivani šta ima novo u
Somboru, još i sad njim je salaš
izmed varoši i Gradine.
Druga okolnost koju Đorđe ističe je njegovo škulovanje i kaže:
– E, stvarno je velika istina:
„Od kolivke pa do groba, najlipše je đačko doba”. Imo sam
privilegiju da sam pohađo somborsku gimnaziju, s generacijom
dobrom kaka se jedna pojavi u
svaki sto godina. Moji škulski
drugovi i drugarice, razred III/ 1
bio je skup divojaka i momaka
čijem prijateljstvu, solidarnosti,
drugarstvu su se divili i ostali
razredi i cila zbornica. Još uvik
se svega sićam s nostalgijom.
Svoj rodni Sombor Đorđe ovako opisiva:
– Volim Sombor, njegove sokake pune zelenila i njegove
parkove. Još uvik, posli četrdeset
i tri godine, mogu da ositim miris bođoša. Kad me ljudi u inostranstvu pitaju iz kojeg sam
grada, ja uvik kažem da sam iz
najlipšeg grada na svitu. Zaslužujem da me oni ljudi iz Varmeđe naimenuju počasnim am-
basadorom Sombora – našalio se
naš sagovornik.
Odlazak u Španiju
U Španiju je Đorđe očo, kako
kaže iz radoznalosti, mladalačke
želje da se istraži i oproba štogod
novo i drugačije od onog što zna.
– U Španiji sam živio osamnajst godina, od 1967. do 1985. godine. Prvi devet godina na siverozapadu, di sam se i oženio
Španjolkom i tu su mi rođena
dica.
Najstariji sin se zove Esteban, on
je šef sportske redakcije novina
„Al Dia” iz San Josea, drugi je Đorđe, on je doktoriro društvene komunikacije na Universidad Autonoma u Barceloni i sad ima katedru na Universidad de Costa Rica,
a treći, Slobodan je diplomiro žurnalistiku i turizam.
Za sad Đorđe ima jednu unuku,
Slobodanovu ćerku. Njeva mater
je umrla prije nikoliko godina od
jedne ritke bolesti na krvnim sudovima. Nema šta, Đorđe ima na
čeg bit ponosan, kad su njegova
dica u pitanju. No, ima on i staru
ranu na srcu čerez dice:
– Uvik sam volio da imam jed-
No, nije uvik u životu kako se
planira. Puno posla, malo slobodnog vrimena za sebe i familiju dovelo je do razvoda braka 1984. godine. I onda, se nastavlja njegova
KOSTA RIKA
Kosta Rika je mala zemlja
od 51.000 kvadratni kilometeri s četri i po miliona stanovnika. Još 1949. godine ukidaje
vojsku i novac za troškove odbrane i sve upućivaje za zdravstvo i obrazovanje. To je zemlja brez socijalni sukoba, al kako kaže Đorđe, stanovnici nisu
velike rabadžije. Devedeseti
godina počinje turistički bum
zafaljujuć lipim plažama, vulkanima i tropskoj vegetaciji.
Godišnje primaje oko dva miliona turista.
Godina VI, April 2010, broj 58
BUNJEVCI U BILOM SVITU
avantura. Uzima godišnji odmor,
koji nije koristio tri godine i putuje u Izrael da obađe jedan kibuc. O
tom Đorđe ovako divani:
– E, tu je početak mog puta u
Kosta Riku. U mom avionu od
Rima do Tel Aviva putovalo je
jedno kostarikansko hodočašće
u Svetu zemlju i nosili su jedan
mali drveni kip ovdašnje Gospe,
zaštitnice Kosta Rike. Pored mene je slučajno sio organizator
putovanja i počnemo da divanimo. Tu upoznam i njeva dva biskupa, pozovu me na večeru po
dolasku u Tel Aviv. Možda zbog
tog što sam se brinio o jednoj njevoj bolesnoj gospođi, ljudi su me
zavolili i pozovu me da dođem u
Kosta Riku. Posli šest miseci
boravka u kibucu letim za Sombor, pa kratak put u Španiju i marta 1985. slećem u Kosta Riku. Tu
sam već dvadeset i pet godina.
– Kako sam na Kanarskim ostrvima počo s hotelijerstvom,
ode sam nastavio. Poslidnji deset
godina radim ko hotelijerski
konsultant. Potražnja je velika a
dobro je plaćeno. Dajem i kursove za direktore hotela, šefovima hotelskog knjigovodstva,
itd... Živim u jednom gradiću na
pacifičkoj obali, dosta blizo panamske granice. Moja druga žena mi je Peruanka, dobro čeljade
i dobra kuvarica. Nas zemljaka
(mislim pritom na rodite i odrasle za vrime SFRJ) ima malo,
tu digod oko dvadesetak. Prije
Godina VI, April 2010, broj 58
nikoliko godina sastali smo se
nas oko četrnaestoro, bilo je tu
Slovenaca, Hrvata, Srba i ja sam
bio jedini Bunjevac. Večeru je
pripremila jedna Hrvatica, pa je
bilo našeg ila, palačinte, pa čak i
rakije. Za nas nije postojo rat,
samo je bio usput pominut. Tili
ne tili, to je bilo veče drugarstva,
pa ako oćete i spontanog bratstva jedinstva. Jesmol nika vrsta
jugonostalgičara? Mož bit – objašnjava Đorđe.
Sićanje na polivače
– Polivanje je naš odviše lip
običaj. Sićam se ko malo dite
iđem sa svojim pajtašima kod
naši vršnjakinja. Umisto vodom,
mi smo nosili bočice s parfimom, pa kad su sva dica prošla,
te su curice nosile sto različiti
mirisa. A mi smo tili da iđemo
zajedno s momcima, a oni ne
daju nama: „Vi ste još uvik balavci!”. E zbog tog sva su dica tila da
odrastu da umisto parfima polivaju vodom. Kadgod bilo, sad se
spominjalo! A svaki nikolko godina katolički i pravsolavni Uskrs su padali u isiti dan, pa su na
Vodeni ponediljak dica i momci i
katolički i pravoslavni kuća išla
zajedno i kod bunjevački i srpski
divojčica i cura. Nikad se nije
postavljalo ni virsko ni nacionalno pitanje, jednostavno
nisu postojala – sića se naš sagovornik.
O svojem poriklu Đorđe kaže...
– Šta sam? Bunjevac. Jel Bunjevac – Bunjevac. To su bili moji roditelji. I dida i majka. I njevi.
Nisam od čeljadi što se busaje u
prsa. Al ono s čim si se rodio,
odrasto i uvik ostane u tvojim
sićanjima i u tvom srcu, to se ne
da nikako isčupat. Neću da ulazim u geografsko–istorijske–političke rasprave, koje nigdi ne
vode. Postoji jedna velika istorijska činjenica: stolićima (kolko
pet–šet?) mi smo živili zajedno
sa Srbima, Madžarima, Nimcima i drugim nacionalnostima.
I kažem „živili zajedno” poštivajuć jedni druge, sarađivajuć jedni s drugima i to brez rata. Sačuvali smo naš jezik, naše običaje, našu kulturu a da se nije
prolila kap krvi. Niko s drugi
strana rika neće nam kazat ko
smo i šta smo. Mi smo miran na-
rod i volimo mir. Mali smo mi
narod. Al naš ponos je velik!
Da obiđem staze
svog ditinjstva....
– Daleko od tog da sam niki superpatriota, da se busam u prsa,
al volim svoju zemlju, volim Srbiju, volim Vojvodinu, volim Sombor i našu čeljad. U četrdeset i tri
godine putovo sam samo četri puta u domovinu. Nikad nisam imo
pasoš druge zemlje. Moj je izdat
od naše ambasade u Meksiku. Cigurno ću u Kosta Riki ostavit stare kosti. Prije tog želio bi barem
još jedamput da positim rodnu
grudu. Moja žena nikad nije bila
u Evropi, pa bi mogla naučit da
igra bunjevačko kolo – našalio se
za kraj divana Đorđe Čuvardić,
Bunjevac kaki se ritko susriće.
mr Suzana Kujundžić - Ostojić
Poklonjena
pažnja ženama
Rukovodstvo Bunjevačkog kulturnog centra Bajmok nijednog
trenutka ne zanemariva činjenicu da su žene nosioci mnogi aktivnosti u njevim manifestacijma,
pa je to pokazo i na Dan žena.
Tog dana je na prigodan način, skromnim poklonom i ukazanom pažnjom Bunjevački kulturni centar Bajmok odo priznanje svojim članicama.
B. E.
9
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
KAKO JE ANKICA ORČIĆ OČLA U ĐALU I NAPRAVILA UZORNO GAZDINSTVO
Kad je dan kratak
O Ankici Orčić koja živi u selu Đali, smo pisali lanjske godine. Ona je ode počela život bukvalno od nule i koja je danas priznata ko privrednik. Ništa joj ne manjka, samo joj je dan kratak
rod i od tog se peče rakija, koja je
donela medalje iz Sente, Beograda, Madžarske… No, ni tu se nije
stalo, još ulaže u sadnju pitomog
kestena, i to na piskovitom tlu u
Ljutovu.
– To je bio vinograd mojeg dida Šime, pripremljeno je tlo i
očekivamo dobar rod kestena.
Pošto živim na 60 kilometeri od
Ljutova, oko vinograda će nam
pomoć rođak Dančo. Kesten je
likovit, zdrav za kolače i razne
specijalitete, pa se nadamo da će
imat dobru prođu.
Pućka punjena kestenom
A
nkica Orčić nije baš imala
sriće u životu al danas čvrsto stoji na nogama. Tušta
radi al i ima svašta. Sad je domaćica - privrednik, bila je ugostitelj radila i kod drugi, a onda je spakovala kufere i očla u Đalu. Imala je svoj
restoran, mesaru i butik. Četri godine je pridavala u ugostiteljskoj
škuli u Novom Kneževcu. Vridno
je radila i kupila jednu staru kuću
priko sto godina staru, i lipo je uredila.
– Zavolia sam – kaže Ankica –
Đalu, tu je moj dom, moj mir.
Kad se zaželim varoši, sat vrimena vožnje i tamo ostanem par sati. Meni je dosta. Često odem
kod ćeri Milene do Sombora, i
onda sa unukama Tamarom i
Milom prošetam „u tom Somboru”. Odem i do Ljutova, kod baće
Bele, a onda se priko Tise ponovo vraćam u Đalu. Imam puno
prijatelja u Ljutovu, porodica Miler je ta kod koje rado svratim
posli proštenja.
10
Tu u Đali s njom živi mala Milana , koju je uzela na porodični
smištaj. Ankica je vrlo humana
osoba, poslidnjeg petka u misecu
u starački dom u Novom Kneževcu odnese tortu starima. I avlija joj
je lipa, na konkursu novokneževačke opštine „Najlipša bašča” u
2009. godini dobila je pofalu i prigodne nagrade. Tu se nalaze magnolije, kivi, žalosni dud, jasen, glog.
To je idilična slika avlije prija neg
se izađe na sokak umirućeg sela.
Svaka treća kuća prazna
O životu u selu Ankica kaže:
– Bolje je bit živ ker u selu, neg
mrtav lav u varoši. Što divani o
tom kako se Ankica baš lipo udomila. No, ovo selo je na žalost danas opustošeno i u njemu živi oko
800 čeljadi, a svaka treća kuća prazna.
Ulice puste, tek po di koji prolaznik, a i oni snuždeni jel većina
danas živi samo od socijalne po-
moći. Sokaci odišu prazninom a
tišina para kroz dušu.
Ni Ankici ode nije lako, jel kako
kaže, svugdi triba radit ako oćeš da
priživiš. Veza sa svitom su joj telefoni i Internet, auto i, naravno, „Bunjevačke novine”.
Priokret na još bolje
– To malo vrimena što sam sidila smislila sam da sa svojim
prijateljom Željkom osnujemo
gazdinstvo „Utornik – Orčić”.
Kupili smo 30 košnica čela i jednu staru napuštenu kuću koja
ima idealno misto za čele i za vrcanje meda. Čele su prave male
„švercerke”, ne plaćaje carinu, a
donesu nektar iz Madžarske, jel
je Đala na samom prilazu za Madžarsku. Ove godine će još stignit 70 društva čela, košnice smo
sami napravili. Med je kvalitetan
i ima dobru prođu – pripovida
Ankica. Ima ona ode i šljivik posađen prija pet godina, daje dobar
Anikica čitaocima priporučiva
jedan recept za Uskrs. Pućku od tri
kile vegetom natrljat spolja i iznutra. Dok meso to upija napravit nadiv. Izdincat jednu glavicu crnog
luka, dva češnja bilog luka i isickat
pućiju džigericu. Posebno 40 deka
kestena skuvat u kori, očistit, propasirat el samlit na mašini za meso, dodat gornjoj smeši i dincat još
deset minuta. Tom dodat dvi kašike prezle, dva cila jajeta, soli i bibera po želji. Napunit pućku, ušit
je i peć oko tri sata. Nuz pućku iđe
restovan krumpir s špenotom.
Staro dobro ilo
Od Ankice sam čula i za siromaško ilo „gergelj”. To se kadgod
kuvalo prosijane prikrupe koja se
popari obarom (voda u kojoj se na
disnotoru kuvaje iznutrice za
švarklin, krvavicu i džigernjaču).
Kad se sve izmiša razlije se u tepciju i peče u lerni, el peći. Bilo je to
ilo koje su kadgod kuvali ugostelji,
jeptina al sita rana.
M. Horvat
Godina VI, April 2010, broj 58
VISTI
U BUNJEVAČKOJ MATICI 16. MARTA ODRŽANA TRIBINA
Upoznavanje s Maticom drežničkom
M
atica drežnička, sa sidištom u Bajmoku, bila je
16. marta gost Bunjevačke matice, di je priredila tribinu. O Matici drežničkoj, istoriji i
njezinoj izdavačkoj dilatnosti divanili su gosti i autori Ranko Radulović, prof. dr Branko Ćupurdija,
Radomir Babin i Mile Trbović.
Pridstavljajuć goste Ivan Sedlak,
pridsidnik Bunjevačke matice,
podsitio je da su Bunjevci prija tri
vika, pa i ranije, došli i s ti prostora
di žive prici i srodnici ovdašnji
Drežničana. Ta zajednička sudbina koja nas je spajala i koja nam
činila dobro i tamo, nastavalja se i
ode, dodo je Sedlak. Mnogi običaji, tradicija i dio kulture imadu zajedničkog i sad sa nama. Vako za-
početu saradnju, kako je on na
kraju kazo, dvi matice će nigovat
kroz naredne susrite, i u Bajmoku.
Matica drežnička, koja je osnovana 2006. godine, pridstavljena je
izmed ostalog, sa zbirkom pripovidaka Subotičanina Ranka Radulovića „Glavni grad Rvacke” o kojoj
je divanio Radomir Babin i zainteresovo prisutne za njegovo pisanje.
Mnogi su se iznenadili da ovaj su-
botički pravnik vako dobro piše.
Potom je Sofija Gerdijan, član ove
Matice, odrecitovala dvi recitacije,
o Drežničarki i Drežničaru. Dr
Branko Ćupurdija, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu,
ko urednik pridstavio je treći broj
„Godišnjaka Matice drežničke” i
drugo izminjeno i dopunjeno izdanje svoje knjige „Porodice kolonista u Bajmoku 1945-1948”, koju
je prošle godine izdo Srpski genealoški centar u Beogradu. O Matici
je divanio Mile Trbović, v.d. pridsidnik Matice drežničke.
Izmed ostalog, bunjevačku publiku je posebno zainteresovo jezik
Drežničana, koji ima dosta dodirni
tačaka sa bunjevačkim.
V. M.
SIĆANJE NA KODGODAŠNJE OBIČAJE
Korizma i Uskrs
K
orizmeno vrime se razlikovalo od svakog drugog vrimena, pisma se nigdi nije mogla čut, ni na njivi a ni šorom kad
su mladi išli na kokice jedni kod drugi. A ni
crkva se nije kitila ko u drugo vrime lilava boja
je bila korizmena boja. Šesta korizmena nedilja je Cvitna nedilja, tog dana se sićamo događaja kad je Isus svečano ulazio u Jeruzalem.
Kod nas je cicamaca simbol Cvitne nedilje, u
crkvi budne velika svečana misa na kojoj se
svete grančice cicamacama, od koji svaki uzme koju grančicu pa donese kući, a posli podne se nosi na groblje. Mladi su se svečano oblačili išli u crkvu pa na korzo, a uveče su se
mogle pravit i igranke jel je to radosni dan, Iza
Cvitne nedilje je velika nedilja, onda se počelo
spremat za Uskrs, kopala se bašća i mela avlija
a počelo je cvatat prvo prolićno cviće. Na Velik
četvrtak se radilo na njivi do tri sata, a posli nisi mogo vidit nigdi nikog na njivi. U tri sata se
ilo, domaćica skuva užnu i ispeče pogaču koja
se nije sikla već lomila. Zato što je i Isus na pos-
Godina VI, April 2010, broj 58
lidnjoj večeri kad je večero sa svojim apostolima lomio kruv. Prid veče se išlo u crkvu jel pod
križ di su svi zajedno molili žalosnu krunicu.
Veliki petak je velik svetac kad se ništa ne radi. Bio je običaj da se ustane rano, pa se izmoli,
sto očenaša prija sunca. Strogo se postilo - sušilo, ispuca se kokica, išlo se na kalvariju i na
groblje tako je u postu i molitvi prošo dan. Ni
zvona u crkvi nisu zvonila do Uskrsa. prid Uskrs se svaki ispovidio i pričestijo, jel je to i četvrta crkvena zapovid svake se godine najmanje jedared ispovidi i o Uskrsu pričesti. Na Veliku subotu se pripravljo Usrks. Bogata rana se
ila, ko jagnje a ko prase i kokošku za čorbu.
pekli su se plateni kolači, kuvala se šunka, divenica i jaja, trenico se ren. Peklo se i više feli
sitni kolača. Rana koja se ila za ručak nosila se
u kotarici u crkvu na posvećenje, pa se tek
posli tog ilo. Prvi dan Uskrsa se slavio kod kuće, ni se išlo u goste. Prid Uskrs se svakom štogod kupilo, mladima i dicama ruvo, muškarcima papuče a ženama marame.
Ako se kadgod ne ponovi kazali su da će ga
vijat magarac.
Drgi dan Ukrsa je Vodeni ponediljak, onda
su momci išli cure polivat. To je bilo lipo vidit
dobri konji, lipa karuca, a momci obučeni u
narodnu nošnju, sa svirkom iđu polivat cure, a
one vesele, obučene u lipe sefire dočekivale
polivače.
Kadgod se polivalo kod bunara ladnom vodom, pa su se cure prisvalčile posli svaki polivača. prid kućom zasviraje i zaigraje.
Ana Vojnić Kortmiš
11
VISTI
U BUNJEVAČKOJ MATICI ODRŽANO VEČE POSVIĆENO STVARALAŠTVU
GABIJELE DIKLIĆ
Snaš Katin novi divan
T
ribina „Večeri utorkom” Bunjevačke matice 16. marta
bila je posvećena književnom stvaralaštvu Gabrijele Diklić, na kojoj je po prvi put prezentovana monodrama „Snaš Katine
mengule”. Monodramu je izvela
Bajmočanka Katica Marganić,
koja s velikim uspihom izvodi i druge dvi monodrame Gabrijele Diklić „Snaš Kata u varoši” i „Snaš Kata u svatovima”. Najnoviju monodramu Katica Marganić je zapo-
čela uz prigušenu svitlost, molitvu
i zvuke crkveni zvona, a završila
satiričnim zaključkom na račun nakupca Stanka, privaratna koji nikad nije platio kupljene ranjenike.
Gabrijela Diklić je podsitila publiku na svoj poetski rad i pročitala
izvanrednu pismu „Kasno je za
pismu”, koju su positioci zdravo
lipo privatili. Poseban doživljaj bio
je nastup dičjeg hora Osnovne škule „Ivan Goran Kovačić” koji vodi
nastavnica Irena Kovačev. Učenici niži razreda od koji je sačinjen
hor, izmed ostalog, otpivali su i bunjevačku pismu „Kolo igra tamburica svira”.
O stvaralaštvu Gabrijele Diklić
divanili su Stipan Šarčević, pridsidnik Književnog odbora Bunjevačke matice, i mr Suzana Kujundžić Ostojić, direktor Bunjevačkog informativnog centra. Ona
je govoreć o njezinom romanu, ko-
12
ji je i uredila, „Snaš Kata na mrginju” izmed ostalog kazla: „Lirski a
opet ne patetično, realno a opet
ne grubo, narativno a opet ne
priopširno snaš Kata će vas podstitit na nike žene koje ste znali
jel su sad tu pored vas. Posebno
triba pofalit bogatstvo riči koje
je autorka asnirala i samim tim ji
ponovo oživila, jel je tušta nji je
već poodavno zaboravljeno”.
V. M.
Godina VI, April 2010, broj 58
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
JELENA SIČ PRIPOVIDA KAKO SE ŠKULOVALA, POSTALA FRIZER I KAKO
JOJ TEKU DANI U OVOJ PROFESIJI
Bunjevka koja šiša muškarce
Muški frizer je ritko zanimanje za žene. Ovo je pripovitka o Jeleni Sič (45) rođenoj Radnić, koja u centru varoši ulipšava muški
svit, odrasle i dicu, u muškom frizerskom salonu „Apolon”
J
elena je rođena u Subotici a
mali dio ditinjstva je provela i u
Starom Žedniku, kraj kanala
Krivaja, i to na Kišovom salašu. To
je bilo gazdinstvo di je Jelenin baćo
Pere radio zemljoradničke poslove, a mater Vita je bila domaćica.
Pored Jelene imadu i ćer Rozu.
Sićanje na ditinjstvo
Prva četri razreda Jelena je išla u
malu škulu „Đuro Salaj”, na Bajskom putu, a do osmog razreda u
istoimenu veliku škulu. Tog dana
kad smo pravili ovaj divan vratili
smo je malko u ditinjstvo.
– Iskreno – kazala je – nije bilo
lako, sićam se, trenirala sam rukomet i bila sam golman. Od opreme imala sam samo dres s časova fizičkog, a za one prave patike nije doteklo. Kad sam završila osmi razred, za vrime raspusta išla sam u „Povrtar” kopat, da sebi zaradim novaca za
prave patike, i to „adidas”. Još i
sad se sićam sriće kad sam ji uspila kupit.
Pravi izbor zanimanja
– Posli završenog devetog i
desetog razreda odlučila sam –
kazala je Jelena – da ispunim želju iz ditinjstva, i izučim za muškog frizera. Bila je nika srićna
okolnost da je iz frizerskog preduzeća „Lazar Nešić” 1983. godine tušta radnika očlo u penziju, a tražili su nove i mlade za
poso frizera.
Na tadašnjem Radničkom univerzitetu završila je Jelena devetoGodina VI, April 2010, broj 58
misečni kurs za muškog frizera, a
uporedo išla i na praksu kod
Imrea Domanjija. Posli tog se
zaposlila kod Nikole Jakovetića.
Jelena je ukupno sedam godina radila u salonima „Lazara Nešića”, ispod Gradske kuće i na Korzi. Jedno vrime imala je i svoj privatni salon, al se nije moglo finansijski izać
na kraj, pa se prija tri godine zaposllila kod Josipa Ćakića u salonu „Apolon”, di i sad radi.
– Ima nji koji baš neće da ji
žensko šiša, al se obično pridomisle i budnu zadovoljni. Lipša
strana ovog posla je konktakt s
ljudima, budne i šale. Ona druga, teža strana, je propadanje
kičme, jel su ruke stalno podig-
nute i stalno se stoji na nogama,
pa su mi se pojavile vene. Ipak je
25 godina rada ostavilo svoj trag.
Isto ko i u frizerskim salonima,
pomalo se plećka, pritresaje se
događaji, al s obzirom da su to
muškarci, oni se obično fale. Desilo mi se i da plačuć odem iz salona i kažem sebi, neću više doć
radit, al to me friško prođe i ponovo sam tu.
Čime i kako se šiša
Po Jeleninim ričima, svako mora imat svoj alat i to slideće: četri
fele makaza (Jelena ima još u životu one koje je kupila prija 25 godina i još su dobre), dva brijača, dvi
kefe, jedna za lice a druga za odilo.
Tu je i mašinica za šišanje. Kosa se
pokvasi ako se šiša makazama, a
kad se upotribljava mašinica onda
je kosa suva. Dužina kose se obično miri debljinom prsta, ako se
šiša makazama, a mašinicom dužina kose mož ić od 3 do 18 milimeteri. Zbog higijene meće se papirna traka oko vrata prija šišanja.
– Bakšiša je uvik bilo, al ga je
sad sve manje, kazala je Jelena,
kad se u divan ubacio poštaš koji je
čeko na red za šišanje, i kazo da su
i poštaši kadgod dobijali veći bakšiš.
– Obično je u modi klasično
šišanje, kadgod su muškarci farbali kosu i brkove, al sad se ode
kod nas u salonu to ne radi, kazala je Jelena. Ima naša sagovornica
svoje stalne mušterije koje šiša,
jedno šišanje traja 15-20 minuti.
– Ne bi volila šišat žene zato
što su zahtivne, kaže naša sagovornica. Dok su ona i Andrija šišali, vrata su se često otvarala i
muškarci su pitali koliko triba
čekat na red. Žene su ipak strpljivije jel one po nikoliko sati
provedu kod frizera, a muškarcima je i dvadesetak minuti tušta
za čekanje.
Sama sebi Jelena jedino skrati
šiške, a šatiranje i šišanje pripušta
koleginicama. Ima i jedna žena koja dolazi u „Apolon” da se šiša, i to
s mašinicom.
Ovo je pripovitka o Draganovoj ženi, Zvonkovoj mami, zapravo Jeleni frizerki. Kažimo na kraju
još i to da su se svo troje upisali na
birački spisak Bunjevaca.
M. Horvat
13
VISTI
KATOLICI I PRAVOSLAVCI ZAJEDNO ČEKAJU NAJVEĆI SVETAC
Radujmo se Uskrsu
„Bunjevačko kolo” i Kolo srpskih sestara iz Sombora zajednički proslavili dolazak uskršnji blagdana
D
olazak najvećeg kršćanskog praznika, Uskrsa, UG
„Bunjevačko kolo” svake
godine obilužava prigodnim uskršnjim tribinama. Ove godine, obzirom da i katolički i pravoslavni
Uskrs padaje istog datuma, „Bunjevačko kolo” je u saradnji sa
„Kolom srpskih sestara” iz Sombora organizovalo svečanu akademiju na gradskom nivou s porukom „Radujmo se Uskrsu”.
U ponediljak, 22. marta Narodno pozorište u Somboru je bilo
pripuno positilaca, kako članova
obadva kola ko organizatora, tako
i mnogobrojni gostivi iz Sombora i
okoline, poštivalaca Kola i ljudi koji
su pozdravili inicijativu zajedništva.
Nakon lipi, pozdravni riči gosp.
župnika Josipa Pekanovića isprid
Katoličke crvke, i jereja Miloša
Lovrića isprid bratske Pravoslavne
14
crkve, gostima se obratila pridsidnica Kola srpskih sestara, gospođa
Jelena Sekulić ko i počasni pridsidnik „Bunjevačkog kola” gosp.
Đuro Bošnjak.
Uslidio je program s prigodnim
čitanjima i citatima veliki mislilaca, filozofa i pisnika... Odlomak iz
„Besede na gori”, „Križni put Isusa
Hrista” i odlomak Žaka Masiona
„Na Veliki petak” govorila je Aleksandra Medurić Kalčan, dok je
„O verskoj toleranciji” Džona Loka, „Uskršnja razmišljanja” dr Justina Popovića govorila prof. Mila
Ćatović.
Čuli su se i mladi recitatori: Aleksandar Jonjić s pismom „Eli! Eli!
Lama azavtani!” i Nikolina Strigić
s pismom „Vaskrs na Svetoj gori”.
Prigodan kulturno-umitnički
program obogatili su muzičkim,
duhovnim i korizmenim sadržaji-
ma hor „Juventus Kantat”, Dičija
pivačka grupa pri Hramu sv. Đorđa i ženska pivačka grupa „Varošanke”.
Nakon svečane akademije, u
foajeu Narodnog pozorišta priređen je svečani koktel i izložba ručni radova članica obadva kola s uskršnjim motivima.
Zajedničkim snagama, obadva
kola – Kolo srpski sestara i „Bunjevačko kolo”, priredili su svojem
gradu i svim ljudima dobre volje,
svečanu manifestaciju kojom se
ovaj „praznik nad praznicima” približio srcima publike i prikazo svoj
ekumenski karakter.
R. P.
Godina VI, April 2010, broj 58
VISTI
ALOJZIJE POLJAKOVIĆ PRIDSTAVIO SVOJU KNJIGU ZA SUBOTIČKE ŠKULE
Multietnička čitanka
S
ubotičanin Alojzije Poljaković, prosvitni radnik i ekonomista u penziji, 11. marta je
na Otvorenom univerzitetu napravio prezentaciju svoje „Narodne multinacionalne čitanke za Suboticu” koja je ko priručnik nastavnicima subotički škula, za odiljenja na srpskom nastavnom jeziku odborena od strane pokrajinski prosvitni vlasti za korišćenje.
To je istovrimeno bila i prezentacija nikoliko izabrani tekstova iz
čitanke kako bi prosvitni radnici
vidili kako bi rad s dicom u škuli
tribo da izgleda. Čitanku čine 170
tekstova iz oblasti koje se uče u
škulama, a napisani su na 4 jezika:
srpskom, bunjevačkom, hrvatskom i madžarskom.
I kako je kazo Poljaković, za ovo
je dovoljno 2 časa nediljno da uče-
nici upoznaju zavičaj i kulturnoistorijsko nasliđe svoji sugrađana,
za dublje osnove svoji nacionalni
identiteta. Cilj ove čitanke je, kako
je kazo Poljaković, da uvedu jednu
novu modu, da svi (većinski narod
i nacionalne manjine) uče sve o
svima, i jezik, i kulturu i istoriju, ko
što su to već to radili drugi u našem okruženju i imali lipe rezultate.
USPIŠNA GODINA „ART-ETNOSA”
Planovi za budućnost
P
rolićnog poslipodneva skupile su se članice „ART-ETNOSA” da nuz palačinte i
piće iznesu sve ono što su radile u
2009. godini, a urađeno je baš
tušta.
S obzirom da su stvaraoci iz razni domena umitnosti ko što su:
književnost, fotografija, muzika,
uvik ima štogod novo. Cilj ovog
udruženja je da se okupe sve vrste
stvaralaštva na jednom mistu. Nije
važna diploma neg talenat i da se
dozvoli afirmacija samouki umitnika.
Ivana Dulić je održala radionicu,
rad u tehniki slame u KUD-u „Sirmai Karolj” u Vrbasu. Uzeli su
učešća na „Berbanskim danima”
na Paliću di su dobile zafalnicu za
učešće i diplomu za osvojeno II
misto. One su izložile svoje unikatne radove, slike i predmete od
slame.
Jula miseca 2009. godine bile su
ove umitnice učesnice međunarodne izložbe u Beogradu koje je
organizovo diplomatski klub Ministarstva inostrani poslova. Ode
su učestvovale Natalija Dornić samostalni likovni umitnik, osnivač
Godina VI, April 2010, broj 58
„ART-ETNOSA”, i Ivana Dulić sa
slikama od slame, a u ime USLUSa (udruženje samostalni likovni
umitnika Srbije). Izložba je bila žirirana a učestvovalo je 45 izlagača
iz Srbije, Italije, Švajcarske, Hrvatske.
Bile su i učesnice izložbe povodom svitskog dana seoski žena u
Vojvodini, koja se održala na No-
vosadskom sajmu u oktobru misecu lanjske godine.
Početkom decembra bile su
učesnice u Svetozar Miletiću na
izložbi „Od njive do umitnosti”.
Učestvovale su: Marcela Brčić
Kostić, Kosovka Ivković Ivandekić, Ljilja Letić, Ivana Dulić, Marija Sebenji, Tot Kiš Rozalija i
Lozika Homolja. One su poduča-
Poljaković je uz pomoć dvi učiteljice, na srpskom i madžarskom
jeziku, napravio čas, uz naglasak
da nastava mora bit očigledna i da
se od nastave mora napravit doživljaj. Na kraju je kazo da niki misle da je ova čitanka uperena protiv
nacionalni manjina, to nije tačno,
naprotiv, ona je napravljena tako da
iz tekstova o nacionalnim manjinama uče i Srbi o njima.
V. M.
„ART-ETNOS” je udruženje
likovni stvaraoca i svi drugi
umitnosti, postoji dvi godine.
Najaktivnija je sekcija koja nosi
ime RIS (ruke i slama)
vale škulsku dicu i građane u tehniki slame.
Obećale su sebi da će u ovoj
godini još više radit i učestvovat na
izložbama digod ji pozovu. Pored
nabrojanog urađeno je u prošloj
godini puno više. Ako se bavite bilo kakom umitnošću možete postat član ART-ETNOSA.
M. H.
15
OBIČAJI
BUNJEVAČKA ZDILA
I radost i žalost
uz lakumiće
L
akumići su jedan od najstariji kolača koje su naše Bunjevke pekle.
Naši stari imali su dosta brašna i
kvasa od koji su pekli kruvove,
ponda su domaćice smislile napravit lakumiće, oblika kogod i ovi sadašnji. Lakumići su se često pekli a
najviše u korizmi.
Kad se kuvo gra, čorba od
krumpira i slatki kupus na čorbu
nuz to su pekli lakumiće. Kad su
korizmom dolazili gosti el komšije
na divan bili su počašćeni s lakumićima. Kad se rodi dite, kadgod
na salašima, dolazile su komšije i
rodbina tri noći da čuvaje babine. I
onda je bilo lakumića pa tako nuz
divan, šalu i pismu idu lakumiće.
Kad kogod umre, u tu kuću se
uveče odlazilo na molitvu. I za tu
priliku, obično komšije, ispeku sitni lakumića pa s rakijom i lakumićima ponude goste. U ovakim prilikama pekli su se samo ovi kolači.
Kad sam jedared pekla lakumiće
komšijama koji su imali smrtni
slučaj, brojila sam lakumiće dok
sam pekla. Bilo je 250 komada i sve
se poilo.
Evo kako se prave lakumići:
1 kila brašna
1 pakovanje kvasa
1 kašika šećera
1 jaje
i na vrv kaščice soli.
Sve ovo zakuva se s mlakim mlikom, pa kad se zakuva, prikuva se
s jednom, vrvom punom, kašikom
masti. Kad se dobro prikuva pokrije se i ostavi da se kreće. Kad se
krene, siče se po malo tista i plete
oblik lakumića. Meću se u namazanu tepciju i opet malo ostave da
se krenu. Onda se namažu jajetom, mašćom jel pospu šećerom i
peku.
Sveci koji se spominjemo
Blagovist je dan kad je Bog poslo anđela Gabrijela u grad Nazaret da kaže Mariji da će ona
začet po Duvu svetom i da će rodit sina. On će
bit velik i zvaće se sin božji i spasiće svit od grija. Šesta nedilja u korizmi je Cvitna nedilja. To
je dan kad je Isus svečano ulazio u Jeruzalem.
Zdravo tušta svita se skupilo da ga dočeka.
Mećali su isprid njeg po putu svoje ogrtače,
marame, maramice i zelene palmine grane ko
znak da je dobro došo u njev grad. Vikali su, ko
što se vidi u evanđelju MT 21, 3: „Hosana sinu
Davidovu”! Blagoslovljen koji dolazi u ime
gospodnje.
Na Velik četvrtak je bila Isusova poslidnja
večera s apostolima a posli ga je jedan od dvanajst apostola izdo Židovima za trideset srebrnjaka. Židovi su Isusa vezali i odveli Ponciju
Pilatu da ga osudi. On je kazo da ne nalazi nikake Isusove krivice i prid njima je „opro ruke”.
Narod je viko: „Raspni ga, raspni ga”! Udarali
su ga, osudili na smrt, okrunili trnovom krunom a na rame mu metnili velik, drven križ
koji je nosio do Golgote. Križ je bio zdravo težak, pa je Isus triput pao. Za njim je išlo tušta
16
svita. Jedna pobožna žena, Veronika, dala je
Isusu maramu da otare krvavo lice a na marami je ostala slika Isusovog lica. Kad su Židovi
vidili da je Isus zdravo izmučen pomislili su da
će umrit na putu pa su Šimuna Cirinejca, koji
se vraćo s njive, natirali da nosi Isusov križ.
Isus je na Velik petak umro razapet na križu
u tri sata posli podne. Onda je bila tama po
svoj zemlji, veliki crkveni zastor se raskinio po
sridini a kamenje je pucalo. Prid veče je jedan
pravedan čovik, Josip iz Arimateje zatražio od
Pilata Isusovo tilo pa ga saranio u novu grobnicu di još niko nije bio saranjen. Kad je Juda vidio da je izdo pravednika, bacio je srebrnjake u
crkvu i izvršio samoubistvo.
Na Veliku subatu je Isus bio u grobu a u nedilju je uskrsnio - Uskrs. To je naš najveći svetac kad je Isus uskrsnio iz mrtvi da bi mi imali
život vični. To kazivamo i u Virovanju: „Treći
dan uskrsnio od mrtvi, uzašo na nebesa, sidi s
desne Boga oca svemogućega, otale će doć
sudit živima i mrtvima.”
A. V. K.
Godina VI, April 2010, broj 58
VISTI
OTVORENA IZLOŽBA BUNJEVAČKOG KULTURNOG CENTRA U BAJMOKU
Uskrs na izložbi
B
unjevački kulturni centar
Bajmok je 24. marta organizovo sedmu po redu „Uskršnju izložbu” u prostorijama
Misne zajednice „Bajmok”. Izložbu
su obilužila, a šta bi drugo neg šarena jaja, slikana i ukrašavana raz-
nim tehnikama, farbana bojama,
oslikavana, ukrašavana tkaninom,
šljokicama, staniolom, slamom,
brušena, sa čipkom... Posebno
misto je imo astal s uskršnjim ručkom: kuvana šunka, jaja, ren, aranžirano sa cicamacom, raspećom i
rakijom.
Izložbu je otvorio dr Andrija
Peić Tukuljac, pridsidnik Privre-
menog organa upravljanja Bunjevačkim nacionalnim savitom, a
program su izveli učenici OŠ „Vuk
S. Kardžić”, koji pohađaje izbornu
nastavu bunjevačkog govora, koju
vodi učiteljica Svetlana Mormer.
Ova dica su na izložbi imala svoje
radove, a organizator njim je na
kraju podilio skromne poklone,
jaja od čokolade. Izložbu je prid-
stavio Branko Pokornić, pridsidnik BKC Bajmok, a svečanoj atmosferi su doprineli gosti iz Privremenog organa upravljanja Bunjevačkim nacionalnim savitom, Bunjevačke matice, Kancelarije Bunjevačkog nacionalnog savita u
Somboru i Bunjevačke stranke Vojvodine.
B. E.
SA GODIŠNJE SKUPŠTINE BUNJEVAČKOG KULTURNOG CENTRA BAJMOK
Od Velikog prela do Božića
B
unjevački kulturni centar Bajmok je sridinom marta održo Godišnju skupštinu
na kojoj je analiziran rad u prošloj godini i usvojen plan za rad u ovoj godini. Pored
tog što je za godinu dana Upravni odbor održo
49 sidnica, uspišno je organizovana uskršnja
izložba s priko 2.000 eksponata, Vodeni ponediljak kad su polivači na fijakerima i s muzikom obašli nikoliko porodica i Gerontološki
klub, učestvovali na prvomajskoj Pasuljijadi u
Bajmoku, na takmičenju u kuvanju kotlića na
Paliću, organizovali izložbu „Zlatne ruke”,
učestvovali na somborskoj Dužijanci i tavankutskoj Pasuljijadi. S priko 40 aktivista organizovali su Dane bunjevačke kulture di je prikazan dokumentarni film o skulptorki Ani Bešlić, iz Bajmoka, i priređen IV Etno festival bunjevački nacionalni ila. Ovim festivalom odGodina VI, April 2010, broj 58
škrinuta su vrata Sajma turizma u Novom Sadu di su imali najzapaženiji štand. Balom je
obilužena Sveta Kata, a u decembru organizovana je šesta Božićna izložba. Organizovane
su i vašange na Badnje veče kad je posićeno
pet familija. U ovom izvištaju se našlo i ovogodišnje prelo na Marin dan (Bajmočko veliko
prelo). Kako je kazo Branko Pokornić, pridsidnik BKC Bajmok, na svim njevim manifestacijama ugrađeno je veliko zalaganje članova
organizacioni odbora i većeg broja aktivista
koji su svojim trudom i radom dali velik doprinos uspihu manifestacija.
Na ovoj sidnici je usvojen i plan rada za naredni godinu dana. Uskršnja izložba je već uspišno realizovana 24. marta, a na na Vodeni
ponediljak će se obać 4-5 familija. Za Petrov
su planirane „Zlatne ruke Bajmoka”, a onda i
učešće na prvomajskoj Pasuljijadi, ko i na nikim humanitarnim akcijma, pa onda na otvaranju turističke sezone na Paliću. U junu će
počet ozbiljne pripreme za Dane bunjevačke
kulture, kad triba da bude završen dokumentarni film o narodnom heroju generalu Đuri
Duliću, izdavanje Biltena, kuvara s prošlogodišnjeg festivala ila, i Etno festival bunjevački
nacionalni ila. U planu je intenzivno pripremanje za sajmove turizma, jel je za BKC zdravo
važno da se uključi u programe turistički agencija, da razmine iskustva i polagano da ulazi u
turističke ponude. Tu su i muzičko-poetske večeri, tribine o Bunjevcima, bal za Svetu Katu,
Božićna izložba, vašange i druge aktivnosti. Za
ovo je BKC planiro 1,2 miliona dinara, a od tog
koliko će novaca dobit zavisiće i kvalitet i obim
navedeni planirani manifestacija.
V. M.
17
KULTURNA ISTORIJA
OD POJEDINAČNOG NAUČNIČKOG PATRIOTIZMA PREKO POLITIČKE
AGITACIJE KA INTEGRALNOM MASOVNOM NACIONALIZMU (II)
Bunjevci između politikanstva
i nacionalnog projekta
Ideja narodne emancipacije među Bunjevcima, pred Prvi svetski rat imala je respektivnu tradiciju i sadržajan i smisleni
kontinuitet
V
iševekovno prisustvo Bunjevaca na tlu današnje
Srbije i nekoliko susednih
država i njihova narodna osobenost počela je kulturno da se afirmiše stvaralaštvom Ivana Antunovića, Paje Kujundžića, Laze Mamužića, a potom i Mije Mandića i
Blaška Rajića. Stvarao se sopstveni
identitet u direktnom otporu prema mađarazaciji ondašnje austrougarske monarhije koja je nameravala da, u svom asimilatorskom
političkom nivelisanju, uskrati pravo na tradiciju i običajnost, odnosno pravo na istorijsku prepoznatljivost i postojanost.
***
Ponuda se ogledala u federalnom trijalizmu koji je trebao da
nadomesti dotadašnji dualizam.
Treći državotvorni činilac trebali
su da postanu Južni Sloveni monarhije.
Car Karlo i njegova politička elita smatrali su da je ova redefinicija
državnog uređenja sasvim ostvariva zahvaljujući verskom zajedništvu ogromne većine populacije
monarhije i ekonomskoj stabilnosti uravnoteženog privrednog razvoja koju nudi gotovo idealan geostrateški položaj zemlje na prostoru Centralne Evrope, hiljadugodišnje državno iskustvo i, u skladu sa tim, dostignut kulturlno-civilizacijski nivo življenja. „U svesti
ogromne većine naroda, verska, a
18
ne nacionalna identifikacija bila je
dominantna crta političkih ideologija.”10 Ovo je bio sasvim suprotan pristup političkog povezivanja
stanovništva od stava Kraljevine
Srbije koja je svoju razložnost programa ujedinjenja temeljila na nacionalnim pokretima pri čemu je
jezik osnova takvog zajedništva.
„Kao alternativa jezičkoj definiciji
nacije, od koje polazi Srbija i jugoslovenski pokret za ujedinjenje,
socijalni katolicizam nudi definiciju, po kojoj je nacija verska i pokrajinska zajednica istorijski izrasla i
sačuvana u habzburškim granicama.”11
Austro-Ugraska konstrukcija treće južnoslovenske federalne jedinice izazvala je brojna reagovanja.
Optimalnu viziju ostvarenja svojih
ideja, u ovoj ponudi, videle su, pre
svih, pristalice hrvatskog državnog
prava na osnovu čije koncepcije je
trebalo spojiti u jednu celinu Hrvate, Slovence i Srbe iz monarhije
sa političkim centrom u Zagrebu.
Osim njih i značajan broj slovenačkih političara bio je spreman
da prihvati ponudu bečkog dvora
smatrajući da je, u datim uslovima,
to bio primeren način očuvanja
narodnog identiteta i verske prepoznatljivosti. Primereno tome,
Anton Korošec, vođa Slovenačke
ljudske stranke, pročitao je 30.
maja 1917. godine u bečkom Carevinskom veću deklaraciju poslanika Jugoslovenskog kluba12. Ovu
deklaraciju formulisao je tzv. Ju-
goslovenski poslanički klub. Deklaracija je ostala poznata pod nazivom Majska deklaracija i nju je
potpisao 31 poslanik. Svi potpisnici bili su Hrvati i Slovenci iz austrijskog dela monarhije. Među
potpisnicima nije bilo ni jednog
Srbina.
Hrvatska stranka prava je u izjavi od 5. juna 1917. godine pozdravila potpisivanje ove deklaracije i pozvala je i Srbe da je podrže.
„Stojeći na stanovištu narodnog
jedinstva Hrvata, Slovenaca i Srba,
pozivlje naročito Srbe, državljane
kraljevine Hrvatske, da se pom
primjeru zastupnika 'Jugoslovenskoga' kluba priključe njezinu stanovištu...”13 Politički predstavnici
srpskog naroda, koji su uglavnom
živeli u Vojvodini, oglasili su se sa
komentarom deklaracije tek nakon gotovo godinu dana. Dva su
bitna razloga ovom odlaganju, prvi je zasnovan na činjenici da su
glavne političke ličnosti Srba u
monarhiji bili u zatvoru ili internaciji i drugi podjednako bitan je
srpsko i jugoslovensko nacionalno
opredeljenje Srba, ali ne u okviru
monarhije već u političkom zajedništvu sa kraljevinom Srbijom.
Tek februara 1918. godine dr
Đorđe Krasojević, predsednik Srpske narodne radikalne stranke,
smatrao je da treba da iznese mišljenje svoje stranke o Majskoj deklaraciji. On je dosta uzdržano izjavio da Radikalna stranka „ne
smatra pomenutu deklaraciju kao
alfa i omega celog pitanja, a to tim
manje, što mnoge pojedinosti nisu
dovoljno precizirane''.14
Uspesi sila Antante, ulazak SAD
u rat i neuspeh velike nemačke
ofanzive tokom proleća 1918. godine strateški su promenile situaciju na frontovima. Mnogi istaknuti političari, naročito engleski
bili su pristalice ideje očuvanja dunavske monarhije. Te okolnosti su
uticale da južnoslovenski političari
iz monarhije sve do oktobra 1918.
godine budu neodlučni povodom
određenja buduće države. Uticajnija struja bila je za trijalizam koji
nudi monarhija. Proboj fronta i
us-pesi srpske vojske presudno su
uticali na to da se Narodno vijeće
Sr-ba, Hrvata i Slovenaca formira
ok-tobra i da se definitvno opredeli za nezavisnu državu Slovenaca, Hrvata i Srba koji će se sa Kraljevinom Srbijom dogovoriti o stvaranju zajedničke države. Vrlo često, a u nameri da bude ravnopravni sagovornik, Narodno vijeće je
dolazilo u sukob sa političkim stavom Srbije i to najčešće oko pitanja državnog uređenja i nacionalnog pitanja. Čak i kada je kompromis naizgled bio postignut, autoritet mladog prestolonaslednika
Aleksandra Karađordjevića je bio
neprikosnoven i u duhu centralizma i „pijemontske„ uloge Srbije.
Kako se srpska vojska približavala granici monarhije, jačala je i
politička aktivnost srpskog i bunjevačkog stanovništva u VojvoGodina VI, April 2010, broj 58
KULTURNA ISTORIJA
dini. Prvi Srpski narodni odbor u
Vojvodini osnovan je u Velikom
Bečkereku (Zrenjaninu) 31. oktobra 1918. godine, a Srpski narodni
odbor u Novom Sadu održao je
svoju prvu javnu sednicu u svečanoj sali Matice srpske 3. novembra
1918. godine. Ovo je ujedno bio i
najaktivniji i najznačajniji narodni
odbor, a na njegovom čelu bio je
Jaša Tomić, ugledni srpski političar. Ovaj odbor radio je intenzivno na osnivanju mreže narodnih odbora posebno nastojeći da u
njih uključi i ostale narodnosti:
Slovake, Rusine, kao i Hrvate iz
Petrovaradina i Bunjevce iz Subotice. Na prvoj sednici Odbor je ovlastio svog člana Jovana Hranilovića da se poveže sa Narodnim
vijećem SHS u Zagrebu.
O nekim kasnijim kontaktima
Odbora sa Narodnim vijećem nema traga. Po uzoru na ova dva odbora, ubrzo su u čitavoj Vojvodini
osnovani odbori sa već tada definisanim zadatkom organizacije narodnog pokreta, preuzimanje lokalne vlasti i staranje o bezbednosti
građana. „Savremenici, po pravilu
aktivni učensici u osnivanju odbora, ukazuju jasno na sirotinju, 'zeleni kadar', 'razuzdanu masu' kao
uzročnike nereda. Sve to govori o
tome kakav je bio karakter opasnosti koja je pretila vojvođanskom
građanstvu, bez obzira na nacionalnu pripadnost.”15 Odbori su
ujedno i organizovali doček srpske
vojske koja je za desetak dana
zaposela celu Vojvodinu.
Srpska vojska prelazi Dunav 5.
novembra 1918. godine i bez značajnijih vojnih napora uz organizovan doček narodnih odbora oslobađa gradove i naseljena mesta u
Vojvodini. Ona ulazi u Novi Sad 9.
novembra, u Vršac 10, u Sombor
13, u Baranju 14, u Sentu 15, u
Bečkerek 17, u Titel i Kikindu 18.
novembra 1918. Dolaskom vojske
eliminisana je neposredna opasnost od revolucionarnih dešavanja
i odbori su mogli mirnije i predanije da se posvete drugim poslovima, preuzimanju vlasti od mađarskih organa i priprema za održaGodina VI, April 2010, broj 58
nje Velike narodne skupštine koja
je trebala da definiše status Vojvodine u odnosu prema Srbiji i
Narodnom vijeću SHS.
U Subotici su tokom oktobra (2,
24 i 25. i 27.) 1918. godine održani
značajni sastanci. Prvi sastanak je
inicirao Tihomir Ostojić, sekretar
Matice srpske, na povratku iz Budimpešte. Rezulucija usvojena tom
prilikom smatrala je da, u pogledu
jugoslovenskog rešenja pitanja
Vojvodine (Bačke, Banata i Baranje), je jedino merodavna mirovna
konferencija. Pošto je u međuvremenu od 6. do 8. oktobra 1918. godine formirano Narodno vijeće
Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, ista grupa političara, na novom
sastanku u Subotici 24. i 25. oktobra, dopunila je svoju rezoluciju
izjavom da priznaje Narodnom
vijeću SHS isključivu kompetenciju u svim pitanjima i od njega očekuje uputstva i direktive. Tom prilikom izabran je i Vasa Stajić u
„Središnji odbor” Narodnog vijeća
SHS. Vasa Stajić, progresivni građanski demokrata, je inače posle bekstva iz zatvora, krajem oktobra stigao u Zagreb, gde je bio zakazan
zbor Srba i Bunjevaca iz Vojvodine. On je predsedavao tom zboru, a karakteristično je da taj zbor
nije ništa znao o onom šta se dešava u Novom Sadu. „U oktobru
1918. Jugosloveni iz Zagreba mi
poslaše novčanu pomoć i poruku
da pobegnem, kad me pozovu u
Zagreb. I kad je jednog dana g.
Svetozar Pribićević upitao moju
ženu, zar još nisam došao, pošla je
ona po mene s lažnim pasošem.
Pobegao sam preko Beča, gde sam
video prve radničke demonstracije. U Zagreb sam stigao možda
31. oktobra, možda dva dana kasnije; kroz Sloveniju i Zagorje sam
slušao samo jednu reč: Jugoslavija.
U Zagrebu zatekoh već zakazan
zbor Srba i Bunjevaca iz Vojvodine. Taj zbor nije ništa znao o onome šta se dešava u Novom Sadu;
znao je jedino da neki od Novosađana, pregovaraju o ulasku u
vladu, koja treba da brani integritet. Zbor je rešio, da izašalje sa-
mo jednog člana u Zagrebačko
Narodno Veće, koje je bilo voljno
iz Vojvodine da primi deset članova. Izabrao je mene, koji sam zboru i pretsedavao.”16
Istovremeno su i Bunjevci radili
na svom političkom organizovanju. U Subotici je 20. oktobra 1918.
godine održan ilegalni sastanak
subotičkih Bunjevačkih prvaka i
na njemu je odlučeno da ugledni
sveštenik i javni delatnik Blaško
Rajić „otputuje u Zagreb, te kod
tamošnjeg Narodnog vijeća i Hrvatskog sabora zastupa njihove interese.” „Srbi i Bunjevci u to vreme
(oktobar 1918) govorahu međusobno svako u svom krugu da već
valja nešto preduzimati i spremiti
se za – nove prilike.
Konačnu dilemu oko načina
uјedinjenja Voјvodine rešila јe Velika narodna skupština, održana
25. novembra 1918. godine u Novom Sadu. Na tzv. „Velikoј narodnoј skupštini Srba, Bunjevaca i
ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i
Baranji” od 25. novembra 1918.
godine prisustvovali su predstavnici Banata, Bačke i Baranje. U radu skupštine učestvovalo je 757
poslanika, od toga bilo je: 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21
Rusin, 3 Šokca, 2 Hrvata, 6 Nemca
i 1 Mađar.
Na samoj Skupštini, međutim,
jedinstveno je prihvaćena rezolucija da se Banat, Bačka i Baranja
priključe Kraljevini Srbiji (tačka 2.
rezolucije), ali i da „srpska vlada,
udružena sa Narodnim vijećem u
Zagrebu učini sve da dodje do ostvarenja jedinstvene države Srba,
Hrvata i Slovenaca pod vodjstvom
kralja Petra i njegove dinastije
(tačka 3. rezolucije).”17
Pobedi ove koncepcije doprineli su predstavnici Bunjevaca, pre
svih sveštenik Blaško Rajić, koji je,
navodno pod pritiskom atmosfere
i euforije na samoj skupštini prihvatio, da se Vojvodina ujedini sa
Srbijom, bez obzira na ranije dogovorene principe.18 Učinio je to
jednim „toplim i fulminantnim
patriotskim govorom.”19 Svoju podršku Rezoluciji, Rajić je kasnije obrazložio tvrdnjom da je ona sigurnije obezbedjivala oslobodjenje od
Ugarske, no jugoslovenska opcija.
Osim toga skupština je nameravala da vodi odgovornu politiku
i prema svojim sunarodnicima koji
bi ostali van granica države. Tim
povodom, dakle, zaključak skupštine je bio da „onim Srbima, Bunjevcima i Šokcima, koji i dalje ostaju izvan naših granica u drugim
državama, obezbedi pravo zaštite
manjina, njihov narodni opstanak
i razvitak na načelu reciprociteta.”20
Razložnost ovog dela rezolucije
Velike narodne skupštine, možemo da prepoznamo i u stvaralaštvu Jovana Cvijića koji je, sa naučnog i istraživačkog stanovišta o
geografskom i etnološkom prostoru južnih slovena, još 1906. godine
pisao: „Kod Sombora i Subotice je
severna granica srpskog naroda, i
od Beograda do tih varoši Srbi i
Bunjevci najmnogobrojniji su deo
stanovništva, mnogobrojniji su od
Nemaca ili Mađara.”21
Saša Marković,
Pedagoški fakultet, Sombor
10 M. Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, knj. 2, Beograd, 1989, str. 672.
11 M. Ekmečić, str. 676.
12 Viktor Novak, Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva, Beograd, 1930, str. 751.
13 Isto, 753.
14 Lj. Krkljuš, L. Rakić, Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji 1918, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 1992, str.
5-21
15 Ibid
16 Arpad Lebr, Politički lik Vase Stajića, Progres, Novi Sad, 1963, str. 299-300.
17 Spomenica oslobodjenja Vojvodine, Novi Sad, 1929, str. 156-157.
18 Petar Pekić piše da je Rajić, bio svestan učinjenog gesta i da je za to imao sasvim opravdan razlog.
''Blaško Rajić je u kasnijem obrazloženju svoga govora tvrdio, da je neposredno pripojenje Vojvodine
Kraljevini Srbiji kao sa-veznici Antante bilo sigurnija garancija njenog konačnog oslobođenja od
Ugaraske, nego da se priključila zagrebačkom Narodnom vijeću, čiji je državni teritorij sačinjavao sastavni deo Antantine neprijateljice Monarhije.'', P. Pekić, Povijest oslobođenja Vojvodine, Štamparija
Grafika, Subotica, 1939, str. 316.
19 J. Lalošević, Naše oslobodjenje i ujedinjenje, Književni sever, knj. 5, sv. 1, Subotica, 1929, str. 11.
20 Vojvodine, Zapisnik sednice Velikog narondog saveta, 28. decembar 1919
21 Članak, Dr Jovan Cvijić, Novi Srbin, septembar 1912, Matica srpska, P I 169; J. Cvijić, O nacionalnom radu.
19
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
SA PUTOVANJA MIRKA STOJNIĆA PO „SMARAGDNOM OSTRVU”
Irski susreti
N
a prvi pogled, Irska, predivno „smaragdno ostrvo”
usamljeno iza Engleske,
zapljuskivano talasima misterioznog Atlantika, je daleko, što bi rekli
„tamo, negde”. Obavijeno izmaglicom prastarih predanja, druida,
vrača, davno naseljinih Kelta (čiju
varijantu jezika još uvek neguju),
Normana, terorisani od pljačkaša
Vikinga, i sve to nekako, za nas u
nekim izgubljenim vremenima.
Što se Kelta tiče, i nas ponekad povezuju sa njima, a možda je to i neka tanka, duboka veza u sličnosti
naših naroda a stvarno su nam
slični. Neki nacionalni ponos, borci i bundžije protiv uljeza, a iznad
svega (barem mi se čini) duboko
usađena ljubav ka tradicionalnoj,
veoma lepoj pesmi. Solo, harfa ili
hor, svejedno.
pravcu sever-jug, do Donagala,
čuvenog po tvidovima. Ono malo
engleske teritorije, na severo-istoku, se skoro i ne primeti. Po narodnoj pesmi čuveni zaliv „Galway
Bay” (Golvej bej) useca se duboko
u ostrvo i na njegovoj je južnoj
obali, po površini zaista veliki, pust
kamenjar, zvani Burren. Toliko je
pust i kamenit da je osvajač Kromel, videvši pustoš uzviknuo: „Bežimo odavde. Ovde nemaš gde ni
čoveka da obesiš!”. Ali, nekada davno i ovde su živeli ljudi i ostavili
bezbroj prelepih čuvenih dolmena. Pretpostavlja se grobova, iako
ih ima veoma velikih. A ti isti davni
„divljaci” su sagradili predivnu
grobnicu nedaleko od Dablina , na
reci Bojn, negde 3200 godina pre
Hrista, pa i pre piramida!
nom je jeziku dece Bunjevaca
„vaćaj loptu” ili „kečaj loptu” je svakidašnji izraz.
Irci u Tavankutu
Vidoviti Irac
E, pa potomci tog velikog, po
delima i mislima, naroda behu i u
nas. Zaista! Kao plaćenici jednog
od najvećih vojskovođa Princa Eugena Savojskog. Uporni borac protiv osvajača Evrope, Turaka (koje
su Nemci, mrzeći Austriju i dobro
pomagali) isterao ih je iz Beča (i
danas postoji park Tuerken Schantz
– Turski rov, u blizini Opere) i uz
pomoć nas, Iraca (40.000, po tadašnjem običaju sa porodicama,
koje su bile opskrba, bolnica i sve
potrebno vojsci) i nekih 20.000
plaćenika iz Nemačke on je, do nogu
potukao Turke, kod Sente, 1697.
godine, pa kod Petrovaradina (Marija Snežana) i Kovina, 1698. preko
Dunava prebacio neki general fon
Stojni. A ti silni Irci dugo su logorovali kod našeg TAVANKUTA.
Setite se, između ostalih izraza
„kečaj” hvataj, od engleskog catch,
istog značenja. Naravno jedva da
se čuje van Vojvodine, a u normal-
Ne bi o svemu tome ništa ni
znao, da pet puta nisam obilazio
Eugenov prelepi dvorac, Belvedere, u Beču. Spram njega je Šenbrun
salaš. Prvo, pogled sa terase na
Beč, preko čistog parka, pa enterijeri i posebno biblioteka i zbirka
grbovnika. Upoznao me je već
kustos i jednom prilikom me upita
da li znam gde je Tavankut. Naravno! E, pa kod tog Tavankuta je
bila Irska plaćenička vojska, porodice, deca, sve oko 40.000... I to
me vraća ponovo u Dablin. Vozili
se moja supruga Kajka i ja taksijem
do divnog, velikog Finčili parka,
gde o trošku građana, njihove brojne krave održavaju park i okolinu
predsedničke palate. Taksista koji
nas je vozio imao je malu Bogorodicu na instrument tabli i skoro da
je razgovarao s njom. Vidim svaki
čak gleda u nas u ogledalo. Odjednom reče: „Znate uz Bogorodicu i verovanje, vidovit sam. I si-
Putovanje po Irskoj
Zaista sam imao sreće da dva
puta boravim kod ovog gostoljubivog naroda da proputujem predivno, zeleno ostrvo, ispresecano
grubim, kamenim zidovima u kojima buja gusti, nevisoki žbun, bogat neverovatnim žutim cvetovima, zvani „gors” (gorce). I to se
proteže u nedogled, posejano ruševinama a i sasvim očuvanim
srednjovekovnim i starijim tvrđavama, zamcima, tornjevima, manastirima uz bezbroj poznatih „irskih” krstova.
Malo je to rajsko ostrvo, gde iza
svake ruševine, zamka ili šumarka,
vreba podmukli kišni oblak i čeka
trenutak da nepažljivog, oduševljenog šetača i posamtrača pokvasi, ako ne i prokvasi atlanskom kišom koja je i stvorila svo ovo zelenilo....Kažem malo, nekih 250 km
u pravcu istok – zapad (Dablin,
zapadna obala) i čitavih 400 km u
20
guran sam gospođo da Vi imate irske krvi i raspreda on sve neke
dokaze: lik, oblik glave, očiju. No,
prihvatili smo igru, rekli, pa možda
i kada smo se vratili kući, udarismo na šalu, ko je s kim „zgrešio”...
Zaboravljeni irski koreni
Ali, na naše iznenađenje, Kajkina mati ispriča da je neki Pero
Dulich, tamo, negde oko 1700 – te
godine bio oženjen, kaže priča, vrlo lepom ženom koja dugo nije ni
„naš” jezik znala. Nešto iza toga
lutali smo Bajskim grobljem i na
jednom, belom, malo ofucanom,
starom visokom krstu, eto ti Pero
Dulić, umro 1710. godine, valjda, a
ispod njegova žena mu Elisabeth
Dulich (uklesan praspis). E, pa tako
samo engleski pravopis piše Jelisavetu. Godina 1717. ... ako Irci
behu oko Tavankuta 1680-tih godina do bitke kod Sente, Elisabeth
je mogla biti 17 -18 godina. A kako
su Irci i Bunjevci katolici, poteškoća nije bilo da se venčaju, kršni
neki Bunjevac i lepa Irkinja. Moguće. Zar ne? Setimo se „kečaj”.
Mirko Stojnić
Godina VI, April 2010, broj 58
KULTURNA ISTORIJA
ETNOGENEZA I RAZVOJ ETNIČKOG IDENTITETA BUNJEVACA
Zajedničko poriklo, zavičaj i istorija
T
emelj etničkog identiteta
Bunjevaca čini svist o zajedničkom poriklu, zavičaju i istoriji. Bački Bunjevci imaje
očuvano dokumentovano sićanje
na svoje poriklo nakon doseljavanja u svoj bački zavičaj. Svist o pridbačkom zavičaju i istoriji nejasna
je a razlog tom je potiskivanje bunjevačkog identiteta, ko srži asimilacioni politika nacionalni država,
pod čiju vlast su Bunjevci u svojem
bačkom zavičaju dospivali.
Pridistorijski - mitski period i
period moderne istorije
No, razlog se mož tražit i u
specifičnostima etnogeneze Bunjevaca, koju možemo podilit na
pridistorijski, mitski period, i na
period moderne istorije u kojem
se odvija nastajanje bunjevačkog
etničkog identiteta (vidi sliku u
nastavku). Bački Bunjevci su etnički formirani nakon doseljavanja na
zemljišta južne Ugarske kojima je
raspolagala Austrijska monarhija.
Ovaj ključni proces etnogeneze
odvijo se u uslovima Vojne krajine,
u kojima su Bunjevci-militari uživali status nižeg plemstva (vidi o
tom Dominik Mandić u knjigi
„Hrvati i Srbi, dva stara različita
naroda”).
Raniji period etnogeneze Bunjevaca (boravak u Dalmaciji i u Bosni jednog dila etnički skupina, koje
su se asimilovale s Bunjevcima),
karakteriše kulturno-duhovni uticaj Franjevaca Bosne srebrene (14.
do 16. vik). Njevo misionarstvo
doprinelo je okupljanju i privaćanju katoličanstva znatnog dila pridaka Bunjevaca (pokrštavanje patarena-bogumila, tzv. Staroviraca,
na šta upućivaje dokumenti iz
knjige M. Mandića „Buni, Bunievci, Bunjevci”), ko i shizmatika-praGodina VI, April 2010, broj 58
voslavaca pa i muhamedanaca (o
tom vidit zapisnik iz Gradiške iz
1700. godine, sastavljen prilikom
seljenja stanovništva iz Bosne i
Hercegovine pod vođstvom Franjevaca). Za etnički identitet Bunjevaca važna je i starija, antička,
mitska istorija, o kojoj se zna da su
pra-pritke Bunjevaca činila Slovenska plemena iz prvog talasa naseljavanja Balkana, koja su se mišala s zatečenim starosidilačkim
narodima (Iliri, Tračani, Avari,
Vlasi), prvo romanizovanim od
strane Rimljana a potom slovenizovanim.
Pastirska plemena - nomadi
Zajednička socijalno-ekonomska osobina ovi pra-pridaka Bunjevaca odnosi se na to da su oni bili
pastirska plemena, nomadi i polunomadi (katunsko, transhumantno stočarstvo). Njeva staništa u
planinskim pridilima činile su kamene građevine – bunje a naselje
(slovenski naziv vas, ves – selo),
označavano sa bunje-vas. Otaleg
se mož nazrit poriklo naziva Bunjevac – osoba koja stanuje u naselju bunja. Pokretan, selilački način života ovi pra-pridaka Bunjevaca objašnjava zašto se o njevom
pra-zavičaju, ko nikoj stalnoj teritoriji, ne mož divanit.
Di je zavičaj Bunjevaca
Zavičaj Bunjevaca se može odrediti tek nakon njevog prilaska na
fiksiranu, salašarsku poljoprivredu, a to se trevilo tek njevim seljenjom na zemljišta Vojne krajine
i dodeljivanjom, koje su naređivali
austrijski carova, statusa zemljovlasnika, nasuprot interesima feudalne aristokratije – D. Mandić
navodi da hrvatski Sabor nikad nije prizno carske dekrete o statusu
Vlaha-graničara, odkaleg potiče
politička netrpeljivost prema Vlasima-pravoslavcima-Srbima od
hrvatskog državotvornog pokreta
u 19. viku, koji se oslanjo na feudalnu državno-pravnu tradiciju
feudalnog Sabora. U toj protivrečnosti feudalizma i slobodnog
krajiškog – sitnoplemićkog zemljovlasništva, mož se tražit takođe i
klica bunjevačko-hrvatski protivrečnosti.
Početak etničkog „oblikovanja”
Etnogeneza katoličkog stanovništva (kasnije Bunjevaca i Šokaca), koje je tokom 17. vika, posebno 1687. godine, masovno iseljeno
iz Dalmacije i Bosne u Slavoniju i Hrvatsku (teritorije na koje je polagalo istorijsko pravo hrvatsko plemstvo, kasnije građanska klasa), odnosno, manjim dilom u južnu
Ugarsku (Bačka i na siver do Budima), dovela je do izdvajanja bački Bunjevaca ko posebnog etniciteta. Na teritoriji Trojne kraljevine (Dalmacija, Hrvatska, Slavonija), počeci etničkog oblikovanja
Vlaha u Bunjevce zabiluženi su sridinom 17. vika („senjski biskup Sebastijan Glavinić (1630-1690) veli
da prihvaćaje naziv ‘Bunjevci’, al da
ne trpe da ji zovu Vlasima”). Al,
pod uticajom Zagreba, ko centra
državno-politički aspiracija hrvat-
21
KULTURNA ISTORIJA
ske feudalne aristokratije, ovaj
proces etnogeneze Bunjevaca biva
politički usmiren ka razvoju hrvatskog političkog identiteta. O tom
svidoči „zagrebački biskup Benko
Vinković (1581-1642), koji kaže da
su oni Bunjevci Hrvati i da oće da
ji se broji med Hrvate” i već početkom 19. vika etnonim Bunjevac
dobio je u Hrvatskoj pogrdno značenje nepoželjnog, prostačkog nadimka. (Obadva citata iz URL:
http://vrilo-mudrosti.hr/raznopovijest.htm#bunjevci). Bunjevci
su potpali pod proces hrvatizacije
koji je potiskivo i briso sadržinu
bunjevačkog (i svakog drugog „regionalnog”) etničkog identiteta a
razvijo konstruisani hrvatski nacionalni identitet.
Potiskivanje bunjevačkog
etničkog identiteta
Potiskivanje bunjevačkog etničkog identiteta u Hrvatskoj ostvareno je tokom poslidnji 150 godina
u visokom stepenu, iako se, u poslidnje vrime, zapažaje znakovi
očuvanog bunjevačkog etničkog
identiteta, (Nogometni klub „Bunjevac” iz Krivog Puta, Rečnik
ikavice izdan u Gospiću 2002. godine).
Kad je rič o etnogenezi bački
Bunjevaca ona je od 17. vika do
polovine 19. vika dovela do etničke
integracije i razvoja posebni etnokulturni karakteristika ovog naroda. To su osobine koje su nastajale
pod uticajom tadašnje nemačke
kulture (tokom vojne službe, usvajanje visoke kulture od bunjevačke
aristokratije i građanske klase, privatanjom poljoprivrednog sistema, panonske arhitekture, načina odivanja, itd.). Ove kulturne
promine dovele su do tzv. fisije
(Eriksen, Etnicitet i nacionalizam,
str. 123), koja je od ovog ogranka
kadgodašnjeg proto-bunjevačkog
etničkog korpusa, razvila posebni
etnicitet – narod bački Bunjevaca.
Prosperitet bunjevačkog naroda
ostvaren je prija nacionalni pokreta Madžara, Srba i, naposlitku, Hrvata (sridinom 19. vika).
22
Stvaranje nacija-država – posebno Madžarske posli 1867. godine,
značila je prikid u dotadašnjem etničkom usponu bački Bunjevaca.
Nacija - država
Strategija madžarizacije svi
nacionalni manjina u ovoj zem-lji,
poduprta industrijalizacijom i
urbanizacijom, izazvala je asimilaciju građanski slojova bunjevačkog naroda i stvaranje brojne kategorije madžarizovani Bunjevaca.
Malobrojna izvorna bunjevačka
inteligencija (primer Ivana Antunovića s njegovim nastojanjom da
stipendijama podstakne škulovanje narodne bunjevačke inteligencije), krajom 19. vika i početkom
20. vika (do Prvog svitskog rata), pokrenila je proces nacionalnog buđenja Bunjevaca, al je taj proces
bio otežan, kako opstrukcijom
madžarski vlasti, tako i početkom
hrvatske nacionalno-političke kampanje med Bunjevcima (posebno
siromašnijim gradskim slojovima).
Nakon stvaranja Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca 1918. godine, u
bunjevačkom narodu Bajskog trokuta (dio Bačke je osto u granicama Madžarske), zbio se prvi etnokulturni udar koji je stvorio uslove
fragmentacije ovog naroda. Ko državotvorna nacija, Hrvati (hrvatska politička elita) su na teritoriji
Bačke (Vojvodine) legalno promovisali svoj nacionalni program, čiji
princip je bio, i do danas osto,
polaganje istorijskog prava na teritorije nad kojima je ikada uspostavljen formalni hrvatski državnopravni status (stanovnici podložni
političkom autoritetu-vlasti hrvatske države su politički narod Hrvata, nezavisno od nasliđenog etničkog identiteta, o tom vidi Fine,
John V.A. (2009), When Ethnicity
did not Matter in the Balkans, A
Study of Identity of Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia and Slavonia
in the Medieval and Early Modern
Periods, The University of Michigan Press).
Navedeni princip se mogao primeniti na Srem, koji je istorijski,
prija propasti madžarske feudalne
aristokratije u bici kod Mohača
1426. godine, pripado Slavoniji ko
dilu Trojedine kraljevine. Na Bačku, na zavičaj Bunjevaca, ovaj
princip se nije mogo primenit jel
južna Ugarska nije nikad bila u
sastavu sridnjovikovne hrvatske
države. To je bio razlog da se na
bačke Bunjevce primeni kvazietnički princip uz pozivanje na
sličnosti bački i hrvatski Bunjevaca (zajedničko poriklo, zajednički
jezik ikavski dijalekt, katoličanstvo). Logika ubeđivanja Bunjevaca
da su Hrvati je bila, i do danas je
ostala: bački Bunjevci su istog porikla, iste vire, istog jezika... ko i
Vlasi-Bunjevci koji su se integrisali
u hrvatsku naciju, dakle, i bački
Bunjevci su u nacionalnom pogledu Hrvati. (Ova logika zanemariva
gori analizirane posebnosti bački
Bunjevaca, koje ji razlikuju od
Hrvata bunjevačkog porikla; osim
tog ostavljaje se izvan fokusa nedoslidnosti argumentovanja istorijskog toka integracije različitih
etniciteta u hrvatsku naciju. O tome Fine, isti izvor).
Etnogeneza bački Bunjevaca
Izmed dva svitska rata u sivernoj Bačkoj stvorena je značajna infrastruktura (intelektualci obrazovani u Zagrebu, hrvatski stručnjaci
doseljeni u Suboticu, itd.) neophodna za promociju hrvatski nacionalni interesa. Ta insfrastruktura servisirala je značajnu populaciju, prija 1918. godine madžarizovani Bunjevaca, koji su se posli
1920. godine nacionalno izjasnili
ko Hrvati (bilo ji je priko 34 iljade).
Potomci ovog stanovništva predstavljaje jezgro savrimene hrvatske
nacionalne zajednice siverne Bačke. Tom hrvatskom jezgru, pridruživalo se bunjevačko stanovništvo
(uglavnom siromašnije gradsko
stanovništvo), koje je privatilo hrvatski nacionalni projekt izmed
dva svitska rata, ko i stanovništvo
koje je, posli 1945. godine, iz različiti pobuda, privatilo taj program. Ovo stanovništvo čini zna-
čajan dio savrimene nacionalne
zajednice vojvođanski Hrvata. Etnogeneza bačkih Bunjevaca obuhvata takođe posebnu kategoriju
bunjevački Hrvata ko specifičnu
etničku anomaliju (Eriksen, isti
izvor, str. 112-117). To su Bunjevci
koji su, na osnovu dekreta iz 1945.
godine, prisilno kategorizovani ko
Hrvati, koji nisu sami definisali
svoj etnički, odnosno nacionalni
identitet. Svoj etnički identitet ovi
ljudi mogu odredit orijentišuć se
prema etničkim Bunjevcima, koji
prema hrvatskom nacionalnom
identitetu gaje rezervisan odnos.
Ukoliko su to ljudi urbanizovani
sridina, njevo oklivanje da izađu iz
etape zapostavljenog identiteta
(trofazni model definisanja i razvoja etničkog identiteta obuhvata
1) zapostavljeni identitet, 2) istraživanje/ moratorijum, 3) ostvarenje etničkog identiteta, vidit Pinney,
1992.), mož bit uslovljeno nametnutim stereotipom o Bunjevcima
ko prostom, salašarskom narodu
koji se ne snalazi u gradu i biva
marginalizovan. (Taki stereotip o
Bunjevcima šire antibunjevački
aktivisti, na primer, tvrdnja da je
ikavica govor zaostali, odumirući
salašara...). Zadržavanje formalno
nametnutog, administrativnog hrvatskog nacionalnog identiteta,
kod ove kategorije Bunjevaca-Hrvata prvenstveno je poslidica negativni signala iz okruženja dominantne nacije (marginalizacija Bunjevaca i priznavanje Hrvata, pogotovo na bazi međudržavni sporazuma Srbije i Hrvatske, nagodbe
na račun Bunjevaca) ko i „opipljivosti” hrvatskih institucija u
Vojvodini (još od 1945. godine uglavnom neprikinuto dilovanje Matice Hrvatske, hrvatski medija,
publikovanje literature, podrška
katoličke crkve liturgiji na hrvatskom jeziku, itd.).
Hrvat za javnost privatno Bunjevac
Anomalija bunjevački Hrvata, i
pored navedeni faktora zadržavanja pat-pozicije u definisanju etGodina VI, April 2010, broj 58
KULTURNA ISTORIJA
ničkog identiteta, mož se razumit
ako se ima u vidu da se ovi ljudi u
privatnom, porodičnom životu ne
razlikuju od etnički Bunjevaca.
Njevo hrvatstvo je njevo javno lice.
Ostaje otvoreno pitanje: kake su
akulturacione poslidice takog ponašanja i kako se ta dugotrajna
anomalija etničkog bunjevaštva i
nacionalnog hrvatstva odražava
na njevu ličnost. Buđenje i uspostavljanje bunjevačke nacionalne
zajednice ko organizovane, moderno institucionalizovane organizacije, triba da dovede do njeve
odluke o jednoj od dvi moguće opcije: el će se asimilovat u dominantnu grupu el će se udružit na etničkoj osnovi. Ode se etnička osnova odnosi na bunjevačku nacionalnu zajednicu, jel se hrvatski
nacionalni identitet izražava ko
negacija bunjevačkog etničkog
identiteta. A šta mož značit „dominantna grupa”? Hrvatska nacionalna zajednica ko manjinska u
Vojvodini, mož bit „dominantna”
na lokalnom nivou (ako hrvatska
preduzeća u Bačkoj daju prioritet
pri zapošljavanju Bunjevcima koji
se izjašnjavaje ko Hrvati, i sl.), i
ukoliko ta zajednica ima nesumnjivu i dugoročno neupitnu podršku srpske nacionalne zajednice,
prvenstveno njeve države. Ukoliko
se u položaju i procini dugoročne
perspektive ove podrške hrvatskoj
zajednici, ko dominantnoj „na
lokalu”, jave sumnje i pesimističke
procine, mož se očekivat da se
bunjevački Hrvati privole neposridno globalno dominantnoj zajednici i krenu putom asimilacije u
srpsko kulturno okruženje. Analiza korišćenja jezika ko maternjeg
jezika Bunjevaca i Hrvata (u tom je
rastući udio bunjevački Hrvata) osvitljava u znatnoj miri ovo pitanje.
Srpski maternji jezik Hrvata i
Bunjevaca?
Uvidom u podatke popisa stanovništva Srbije 2002. (knjiga 3.
tabela 2) mož se zapazit da je, od
ukupnog stanovništva Vojvodine u
2002. godini, 76,63% identifikovaGodina VI, April 2010, broj 58
lo srpski jezik ko svoj maternji
jezik, iako se, ko pripadnik srpske
nacionalnosti, izjasnilo 65,05%
ovog stanovništva. Otaleg proističe da 235.213 osoba ili 17,79%
osoba, koje se nisu nacionalno izjasnile ko Srbi, koristi srpski jezik
ko svoj svakodnevni govor. Kad je
rič o Hrvatima u Vojvodini, zapaža
se da 35.493 pripadnika ove nacionalnosti el 62,8% koristi drugi, a
ne hrvatski, jezik (pritežno srpski),
ko svoj maternji jezik. U opštini
Subotica, Hrvata koji ne koriste
hrvatski ko svoj maternji jezik popisano je 2002. godine 7.862 el
47,1% a u opštini Sombor bilo je
5.254 osobe el 64,8% taki slučajova. Na osnovu procine, u opštini
Subotica je med Bunjevcima, iste
godine bilo 7.677 osoba, koje nisu
koristile bunjevački govor ko svoj
maternji jezik (47,2%), a u opštini
Sombor je bilo oko 2.429 ili oko
89% taki slučajova. Ukoliko se nacionalni-etnički svakodnevni govor posmatra ko znak raspoznavanja i medijum komunikacije unutar etnokulturne grupe, brez kojeg
unutrašnja kohezija slabi a asimilacija u većinsko etnokulturno okruženje priovladava, mož se zaključit da je stepen unutrašnje integracije hrvatske i, pogotovo,
bunjevačke zajednice, u Vojvodini
ko i u obadvi opštine, koje čine zavičaj bunjevačkog naroda, relativno nizak. U opštini Subotica i hrvatska i bunjevačka zajednica u
blizu 50% slučajova svoji pripadnika nije identifikovala svoj etnički
jezik ko maternji jezik (ostaje otvoreno pitanje koliko su izjave o maternjem jeziku virodostojne, koliko su standardni hrvatski jezik odnosno izvorna bunjevačka ikavica,
u živoj svakodnevnoj upotribi). U
opštini Sombor nivo etnokulturne
integracije putom jezika, ko markera pripadanja ovim analiziranim
zajednicama, nesumnjivo se mož
okarakterisat ko problematičan.
Izmed segmenata bunjevačkog
naroda, obadvi jezičke varijante
(hrvatska ijekavica i bunjevačka
ikavica) povlače linije razgraničenja, razlikovanja, što ukaziva na
problem njegove etnokuluturne
dezintegracije. Široko prihvaćanje
srpskog jezika, ko maternjeg jezika, obadva segmenta bunjevačkog
naroda, upućiva na njegovu ulogu
zajedničkog lingua franca, koji relativizuje etnokulturno diferenciranje tog naroda.
Iz gornje analize možemo zaključit da su za opstanak i razvoj
Bunjevaca ko moderne etničke zajednice neophodni organizovani,
institucionalizovani napori koji
doprinose 1) unutrašnjoj integraciju bunjevačkog naroda i 2) uspostavljaje ravnopravne, kooperativne odnose ove zajednice s kulturnim i društveno-političkim okruženjom u kojem se savremeni
razvoj Bunjevaca odvija.
Dva koraka do integracije
Bunjevaca
Dva su bitna institucionalna uslova privazilaženja fragmentacije i
ostvarivanja integracije bunjevačkog naroda u njegovom zavičaju –
Bajskom trokutu. Prvi je uslov Zavod za kulturu nacionalne zajednice Bunjevaca – brez kojeg je
neostvarljiva rekonstrukcija etničkog identiteta Bunjevaca, izučavanje njevog porikla i zajedničke istorije. Drugi uslov je pokrećanje
7/24 programa radija neophodnog
za uspostavljanje živi komunikacija, za obnovu bunjevačke ikavice
ko svakodnevnog govora, za promociju kulturni vridnosti i stvaralaca, društveni ideja i projekata
koje pružaje referentni okvir (sve
na šta se pojedinac mož oslonit i
čime se orijentiše) za integraciju
realne etničke zajednice Bunjevaca. Za Bunjevce ko dugo vrimena
obespravljenu, „izbrisanu” etničku
zajednicu, sagledavanje jasni granica sopstvene kulture prema kulturama i nacio-tvornim projekti-
ma naroda u čijoj sridini egzistiraje i bore se za očuvanje svojeg etničkog identiteta, važna je pritpostavka ostvarivanja ravnopravnosti
i sticanja osićanja prihvaćenosti ko
manjinske zajednice. Ode se prvenstveno postavlja potriba otklanjanja nemili poslidica osporavanja i iredentizma praktikovanog
prema svemu što je bunjevačko u
Bačkoj u interesu hrvatske nacionalne zajednice u Vojvodini. Podvođenje svega što čini elemente etničkog identiteta bunjevačkog naroda pod hrvatsku baštinu, znači
negaciju tog identiteta. Nalaženje
putova saradnje dvi bliske al različite manjinske nacionalne zajednice u Vojvodini, Bunjevaca i Hrvata, čini neophodnim proces razjašnjenja atributa bunjevačkog versus hrvatskog etničkog identiteta.
Brez takog razjašnjenja svaki nacionalni identitet (osićanje pripadnosti naciji Benedikta Andersona
ko „izmišljenoj zajednici”) ostaje
dnevno-politički, ideološki konstruisani, politički otkroisani identitet (tako su 1945. godine Bunjevci doživili svoju kategorizaciju
ko pripadnika hrvatske narodnosti).
Isto se odnosi i na nastojanja
asimilacije bunjevačke kulture i istorije u okvir srpske kulture i istorije (prićutkivanje uloge Bunjevaca
u istorijskim procesima stvaranja
modernog društva u Vojvodini).
Mećanjom multikulturalizma u
osnove ustavnosti Srbije, stvoren
je oslonac za afirmaciju Bunjevaca
ko „malog naroda”, koji u okvirima
srpske državnosti i vojvođanske
autonomije, dobija šansu za ubrzani razvoj i za dovođenje svi atributa svojeg etničkog identiteta do nivoa koji odgovara kriterijima ravnopravnosti sa drugim nacionalnim zajednicama Srbije.
Dr Aleksandar Raič
Literatura:
Abulof, Uriel (2009), „Small Peoples”: The Existential Uncertainty of Ethnonational Communities,
International Studies Quarterly, Volume 53, Number 1, March 2009 , pp. 227-248(22).
Eriksen, Thomas Hilan (2004), Etnicitet i nacionalizam, Beograd : Knjižara Krug.
Fine, John V.A. (2009), When Ethnicity did not Matter in the Balkans, A Study of Identity of PreNationalist Croatia, Dalmatia and Slavonia in the Medieval and Early Modern Periods, The
University of Michigan Press.
Mandić, Dominik (1970), Hrvati i Srbi, dva stara različita naroda, Knjižnica Hrvatske revije
Mandić, Mijo (2009), Buni, Bunievci, Bunjevci, Subotica : Bunjevačka matica.
Phinney, Jean (1992). The Multigroup Ethnic Identity Measure: A new scale for use with adolescents and young adults from diverse groups. Journal of Adolescent Research, 7, 156-176
23
KNJIŽEVNA RIZNICA
IZ KNJIŽEVNE RIZNICE: VELJKO PETROVIĆ (II DIO)
Priuzeto iz elektronskog izdanja knjige Miroslava Josića
Višnjića „Antologija srpskih pripovedača XIX i XX veka”
http://www.knjizara.com/bib/knj/Antologija_srpskih_prip.pdf
Salašar
Velika gospoda vole takve šale, a
ona manja su mislila na sebe i uživala što će neko pre njih turiti prst
u vrelu vodu. Babijana nije pomela
ova opšta pažnja, niti je on primetio napeti smeh na ustima velikaša.
Njega je samo začudila ta žuta kokoš na servijeti koju mu je pandur
podneo s evnuškom, hladnom uslužnošću. Zašto bar na tepsiji ne
unose tu prokletu, kuvanu kokoš?
Pa odsudno ščepa viljušku i nož i
poče energično da testeriše batak s
posrebrenim krajem. U isti mah
prasnu kikot, nemilosrdan, neodoljivi kikot koji je tresao čak i
popa Blažu, s bogougodnim trbuhom kao naćve s kvasnim testom.
Babijan tek tada oseti da je kokoš
presna. Ubrisa rukavom znoj sa
čela i uspravi laktove na stolu s
dignutim nožem i viljuškom kao
vojnik pri kapitulaciji, pa se poče i
sam smejati:
- E, da se kaže, gospocka uncutarija! E, baš ste pravi đavo, prisvitli!
Župan, kome je monokl ispao u
nastupu smejanja, obgrli starog
salašara, pa mu, kao detetu, uze
obe ruke i, razoružavši ih, turi mu
u desnicu lopaticu od sedefa na
srebrnoj dršci i zahvati iz otvorenog kokošjeg trbuha ajvara.
Ne srdi se, baća-Babijane, to se
tako jede. Namaži na kruv, pa jedi.
To je dobro. To je osobito dobro za
stare ljude. Tvoja baba bude večeras vesela!
Manji ljudi su se tek sada smejali, pošto im je odlaknulo, a veći
su sopštavali da to nisu kokoši, već
štajerski kopunovi i da se u Beču
„servira” tako u poslednje vreme.
Babijanu se baš nije dopadao ajvar,
ali ga je jeo, ne zato što je shvatio
njegovo značenje nego jer nije
znao šta drugo da radi, a, naposletku, ni njemu nije bilo krivo da
24
zasmejava društvo. I to je neka prisnost i neka slava. Prćio je pomalo
nos, što je izazivalo smeh, a kad,
ohrabren uspehom, diže praznu
čašu piva, sam župan mu nasu belog badačonjskog vina:
Ne pivo, na to se pije samo belo
vino!
- Možem ja i to! - veli Babijan uz
opšte veselje i odobravanje. Svi se
kucnuše s njim.
I tako je išlo i sa ostalim „gangovima”. „Fogaš” (veliki zubati smuđ
iz Blatnog jezera) hteo je da seče
popreko, toplu, „natrvenu” pitu s
„kremom” natakao je na viljušku
kao dušmana i hteo je da obzine
celu, pečenje je izreckao nasitno,
mada je imao sve zube, a župan ga
je u svemu podučavao, i to mu je
činilo neobično zadovoljstvo. - Ti
ćeš, baća, doći i do ministra i do
primasa, pa da nas onda ne „blamiraš”. Da vide kakve su naše gazde! - Svi su se neprestano bavili njime, smejali se i zadavali mu ozbiljna pitanja rogobatnim jezikom i s
mnogo stranih reči. On je video da
mu se smeju, čak je osećao i da mu
se rugaju, ali tek uvide i to da mu
druge nema i, najzad, ipak, on je
bio nesumnjivi centar cele otmene
sofre, a jelo i piće bilo je odlično.
Jeo je od svega po dvaput, ispijao
sve čaše, male, veće, velike, uzane,
široke, belo vino, crno vino, burgundac kao topaz, malagu, pa ipak
je neprestano pogledao na one kao
dlanovi široke i plitke čaše s dugim, tankim drškama, s vijugama
usečenim kao dijamantom, i čekao
je da u njima zašume oni drobni,
hitri mehurići. Naposletku zaređaše panduri, kao posle pozdravnih rafala, s bocama, omotanim u
bele servijete, kao da su bolesne, i
za tili čas zaigraše u čašama sitni,
magloviti vodoskoci, i zamirisa cela prostrana trpezarija uzbudljivim
vonjem šampanja. Svima se zastakliše oči, u svačijoj glavi minu
nejasna uspomena na neki vals, na
silne sijalice, na ženski smeh i na
ženska naga ramena. Samo se baća-Babijanu raspoloži lik tog vraškog pića radi. Župan se diže s monoklom u ukočenom oku i nazdravi Njegovom Apoštolskom Veličanstvu. Pri završnim rečima zabrujaše, kroz naprečac raskriljena
vrata, Cigani. Eljen, eljen, eljen (živeo)! Svi stojeći iskapiše. Župan
ustade opet. Monokl još blistav i
nepomičan, ali drugo oko već slobodnije žmiri. On završi: - Da živi
vlada! - pa odmah kucnu o Babijanovu čašu: - No, baća, da živi
naša visoka vlada!
- Pa neka živi, vlade mora biti te
mora!
Svi se smeju, i pop Blaža se smeje, mada vrti glavom, pa se i on kuca, i on iskapljuje. Posle ustaje arhimandrit, i on nazdravlja županu,
uzoru svih župana, dičnom poglavici naše male, bačke države, kojom on, na sreću svih vera i jezika
u njoj, upravlja tako da, kad bi se
„oni gore” ugledali na njega ili bar
slušali njegove savete, kad ga, na
ogromnu štetu zemlje, još nisu
uzeli sebi u vladu, ne bi bilo u
Ugarskoj ni verskog ni narodnosnog pitanja. Opet eljen, opet ustajanje, kucanje i pijenje uz pratnju
muzike. Najzad se opet diže župan, ali mu monokl zaigra i usred
besede iskliznu. On nazdravi Babijanu, čestitom Bunjevcu i patrioti, diki salašara i skupštinara, koji
se isto toliko brine za Varmeđu koliko i za svoje njive. - Za mene kažu
protivnici da sam partizan i aristokrat. Eto vidite kako ja postupam s
opozicionarima i sa seljacima. - Pa
se okrete tronutome Babijanu bunjevačkim rečima: - Babijan, ja tebe mlogo volim, tebi dopuštam da
mi kažeš ti. Servus, baća, ali brez
ljubljenje! - U opštem polupijanom, polušaljivom i poluganutom
raspoloženju, Babijan je samo brisao oči i mucao:
I tebe je bunjevačko mliko odojilo. Krv nije voda!...
U tom je prošao ručak. Društvo
se još jednom nasmejalo Babijanu,
koji se stresao od kiselog ananasa,
pa ga obiberisao, jer, kaže, on tako
i dinje jede. Pa panduri unesoše
velik pozlaćen čorbaluk s vodom i
ubrusom i čaše sa mlakom, neslađenom limunadom pored ovalnog, srebrnog umivaonika. Kad
Babijan ugleda bolu s vodom, on
se užasnu:
Prisvitli, zar vode posli svega
ovog? Nikad ni dovika!
To je da prste opereš, baća!
Ali baća zamoči obe žuljave, rutave šake, izbrčka svu vodu, poprska sve oko sebe i ubrisa se o stolnjak pa zagladi brke:
E, to je već ništo!
Ali kad mu prinesoše čašu, on
lukavo mignu na župana:
E, neće baća dvared. Jedared
sam popio, više ajak! - i nikako nije
hteo da promućka usta. - A da šta
će ondak vino?
Župan brže diže sto, te se svi povukoše u salon, gde je već čekala
kava s konjacima i likerima. Baća
je probao sve i naposletku se zaustavio na manastirskoj šljivovici: Sam švindl, da ‘prostiš, prisvitli! Međutim, jezik ga je demantovao.
Župan izvuče iz futrole od stakla debelu, crnu cigaru od aršina i sa
širokim, crvenim prstenom, „sas
štrupandlom”, i turi je baći u usta: Baća, pazi, to košta pet forinti! Baća se trže, gotovo trezveno,
izvadi je iz usta, zagleda je prevrćući je među prstima i skoro prezrivo reče: - Svašta!
Kad se svi zavališe u naslonjače i
Godina VI, April 2010, broj 58
KNJIŽEVNA RIZNICA
zadimiše, župan se okrete, naredi
da se Ciganima da jesti i piti, pa će
porodičnim tonom opet Babijanu:
- E, sad, baća, da nam produciraš ono jutro na salašu!... Verujte,
gospodo, to je nešto kolosalno. Ja
ni u „Ronaheru” nisam čuo nešto
savršenije.
Čiča se nešto kao snebivao, ali
kad vide zažarena, zajapurena lica
svih unaokolo, čija je presićenost
zahtevala još novih potresa, on se
prvo malo prokašlja, pa kad nastade tišina, zaklopi oči, zavali glavu
i poče kukurikati. Prvo kao kakav
mator i promukao pevac, s čitavom izrađenom melodijom, i s
onim na kraju opuštenim glasom
kao kad gajdašu pisak ispadne iz
usta. Pa onda kao mlad petao u
doba svoje plodne i budilačke moći, sa silnim naletom i brzim prekidom, i, najzad, kao kakav sasvim
mlad, nespretan orozić, koji mutira slično gimnazisti petog razreda,
koji još matorački počne kukuri... ali nikako ne ume da završi ono ku. I sve je on to pratio pokretima
i mrdanjem glave i tela; čak je i rukama lupao o bedra k’o tobože
krilima. Zatim je došlo mukanje:
prvo ono bezizrazno, u vetar, kao
teoci, pa ono duboko i toplo njihovih matera - uz prvo je blenuo
naivno u neizvesnu tačku na gornjem zidu, a uz drugo obrnuo glavu u stranu, kao da priziva tele da
ga obliže po čelu. Pa rzanje s kopkanjem kopita, pa groktanje s
njuškanjem izrivene zemlje, pa sva
razna salašarska lajanja, kevkanja,
sve do kvocanja, gakanja, škripanja đerma, testerisanja i dalekog
zvona iz varoši, te završi, sav oznojen i zadihan, ženskim glasom: Dobrojtro, komšija, jeste l’ uranili,
kako ste spavali, šta ste sanjali?
Celo se društvo povaljalo od
grohota. Debeli ljudi su se hvatali
za trbuhe i usijano im se lice trzalo
od bolne nemoći: - Ta prestani,
molim te, prestani, ubio te Bog!... On sam bio je iznuren, te je i njemu drhtala ruka, i pola mu se čašice prosulo dok ju je prineo ustima. Župan je prezadovoljno ponavljao svakom pojedinom: - Zar
Godina VI, April 2010, broj 58
nisam rekao, zar nisam dobro učinio? - U drugoj sobi pucali su od
smeha i Cigani i panduri, i Tuna,
ušavši s novom kavom, morao je
koji put šakom da zaklanja razjapljene vilice. Ali kad se njegove oči
sretoše sa zamućenim i zasenjenim pogledom baća-Babijana, odjednom pade smeh kao ljuska s lica
obojice.
- E, prisvitli - viknu Babijan ozbiljno - umemo mi salašari tušta, i
lajati i ljucki divaniti!
Župan, shvativši to kao predznak neprijatne faze u njegovu pijanstvu, zovne Tunu i naredi mu
da nekako izvede baću i otprati do
kola. Pred odlazak župan mu je
natrpao špagove cigaretama, cigarama, bonbonama - „za dicu”; čak
mu je gurnuo u šake i jednu bocu
rakije za put i za sinove. Svi su se s
njim rukovali, a župan nije mogao
izbeći da ga Babijan ne poljubi.
Kad je izašao, župan nasmejano
sleže ramenima:
Bolje ovako. Paor je paor, ne zna
granice. Al’ je kolosalan, zar ne?
Uz put ni Tuna ni Babijan nisu
pominjali nijednom rečju ni ručak
ni veselje... Krepki starac, čim je
izašao na vazduh, upregao je svu
volju da se ispravi i da sigurnije korača. Stipan i Anica digoše ga u kola čineći se da ne primećuju nikakve znake pijanstva na njemu.
Putem se navalio na Aničino rame
i blaženo zadremao.
Ukućani su ga dočekali kao što
su ga i ispratili, skidali ga nežno
kao da je od porcelana i ljubili ga
redom u ruke.
Ima l’ što novo?
Bilka otelila žensko.
Baća se nasmeši.
Lip dan. - I više ne reče ni reči,
ali svi naslutiše da je Baću kod župana postigla velika „čest”.
Svukao se, umio, obukao radno
odelo, obišao salaš, pregledao da li
je sve u redu, pa naručio sebi za večeru kiselih paprika i krastavaca,
zatim legao i domaćinski zahrkao.
Nije prošlo ni nedelju dana,
sunce je sve toplije i duže grejalo
menjajući zemljino lice, kad jedno
popodne, dok je Babijan nadzirao
zidanje novog obora u dnu dvorišta, kao na komandu zalajaše svi kerovi pod vođstvom Kuse, koja je
besomučno skakala na ogradu i
kezila zube između letava. Babijan
se osvrte i ugleda iznad ograde zelene lovačke šeširiće s tetrebovim
perima i vrhove dvocevaka. Anica
dotrča s rukama vlažnim od sapunjavice i usplahireno šapnu: - Baća,
neki gospodari tražidu vas!
Oteraj vaške, pa nek’ uđu! - odgovori mirno, bez iznenađenja, ne
mičući se.
Nj, Kusa, o’š pod kola!... - čula se
vika i tutanj grudve s kotrškanjem
za psima, škripnuše vrata, i doleti
Stipan do Babijana, uzbuđen: - Baća, došli su prisvitli gospon veišpan s gospod’nom „oblegatom”!
Babijan se okrete, pa kad ih vide,
on se ispravi i ugušujući prijatnu
nedoumicu mirno naredi: - Nek’
žene otvore „salu”, počiste, postave
i donesu vina, šunjke, kajgane,
krastavaca i smista nek’ u’vate
„par” pilića na paprikaš! A ti, Stipane, deder moj „jankli”! - Pa učini
dva-tri koraka u susret gostima,
bez ikakve žurbe. A ovi privezaše
litareve svojih zečara jahaćim bičevima i pridržavahu ih, jer domaće
vaške, ispod ambareva, režahu negostoprimljivo na njih, na te, po
njihovim pojmovima, sigurno degenerisane, elegantne varošlije.
Dok su ovi, aristokratski, rezervisano opustili svoje duge, svilene
uši i dašćući plazili svoje crvene
jezičine, upirući treperave, vlažne,
crne njuške čas u svoje gose, čas u
ovaj poluobučeni „milie”, kao da su
hteli zapitati: - A šta ćemo nas četvorica među ovima?
Čemu da zafalim tu prisvitlu
posetu na Lipoženčića salašu?
Dobro mi došli! - pa pruži ruku i
rukova se sa obadvojicom. - Izvol’te samo ovamo da se odmorite
i pri’vatite malicko. ‘Prošćavajte,
veliku gospodu je teško ugostiti
‘vako iznenada, al’ za lovce ima
uvik dosta na salašu! - pa se osmehnu, zastade i negleduš navuče
kaput koji mu je Stipan pridržavao.
Mudro ti je ovo poslidnje, baća-
Babijane... A mi malo pođosmo na
zečeve, pa kad smo već tu naišli, ja
rek’o da ostavimo konje u Šikari, a
mi da svrnemo do mog dobrog
baća-Babijana.
Dobro ste uradili... A konji u Šikari, velite?... A, ‘ajd’mo sad unutra
- sad ću ja taki! - Stipane, jednu
rič!...
Suknje zašuštaše tamo i amo,
ženskadija se rastrčala. Već je sve
bilo spremno. Manda je, u novoj
„džegi”, već unosila vino, a u dnu
dvorišta kreštale su kokoši, pištali
pilići, dok dlan o dlan, a perje se
razleće i mačke se šunjaju oko kuhinje.
Župan je, razume se, ovu posetu
naročito udesio. Izbori su u izgledu, i za opoziciju bi bio smrtonosan udar kad bi se pridobio za
vladu Babijan Lipoženčić, za čijim
bi „lancima” pošle sve bunjevačke
gazde, a po mađarskom cenzusu
fukara i ne glasa. On je njega davno uzeo na oko. Znao je da je tvrdoglav. Ali je verovao u uspeh. No
ovaj ga je doček malo iznenadio.
Gospoda su se divila veličini i
mnoštvu zgrada, gospodskome
nameštaju, iako su ih presa i kajasi
golicali na smeh; tapkali su Babijana po plećima, a ovaj se samopouzdano smešio.
Izvol’te samo malko da se pri’vatimo, p’onda ćemo proći po salašu
da vidite moj „gazdašag”, a dotle će
biti gotova i večera.
Županu se učini: - ovaj matori
očevidno izbegava ozbiljan razgovor i hoće da pokaže da ga se pravi
smer njihove posete i ne tiče. Do
đavola, ko bi pomislio da je ovaj
Bunja tako prepreden!
Kad posedaše i pogledaše jedan
drugome u oči, Babijan je imao, tako nekako, bezazlen pogled, koji
nije dopuštao nikakvo podsećanje,
i koji je vezivao prisutne samo za
sve ovo ovde. Kad bi došlo da oslovi župana sa „ti”, on bi to izgovorio tako prirodno, kao da je to ostalo iz zajedničke mladosti. Najzad
se župan pouzdao u vreme i u vino.
(nastavlja se)
25
SPORT
U 97. GODINI ALEKSANDAR MARGANIĆ S POSEBNOM STRAŠĆU DIVANI
O SVOJIM SLAVNIM FUDBALSKIM DANIMA
Krpenjača odranila reprezentativca
Počo je na ledini na Rati s krpenjačom, nastavio u Bajmočkom altetičarskom klubu, a onda zbog krojačkog zanta očo u Beograd,
di je napravio veliku fudbalsku karijeru. Zbog odlične igre timovi su se otimali za ovog golgetera, a onda je posto reprezentativac
u timu Jugoslavije, al krojački zanat nikad nije ostavio
B
ajmočanin Aleksandar Marganić, koji je prošlog miseca
napunio 96 godina, i danas s
velikom strašću divani o svom
fudbalskom životu, kad je ko golgeter u nikoliko beogradski klubova prija Drugog svitskog rata posto
reprezentativac Jugoslavije. Triba
kazat da je on jedan od najstariji
Bunjevaca koji su se upisali u poseban birački spisak za izbor Bunjevačkog nacionalnog savita, a posli
se kod svoje ćeri Katice Marganić
stalno raspitivo dal je to uspilo.
Kako je bilo na početku
Marganić se ko osmogodišnje
dite sa roditeljima 1922. godine iz
madžarskog mista Kaćmar doselio
u Bajmok, na Ratu, ko i mnogi Bunjevci u to vrime. Sa 12 godina
otac ga je dao na krojački zanat koji je završio u Beogradu, di je i doživio veliku fudbalsku slavu.
– Na Rati je bio velik prostor
lipe trave, a naša bašča je baš
udarala tamo, i tu smo uvik igrali
fudbal. Jedan mesar iz Bajmoka
osnovo je u Ružinoj ulici prvi
fudbalski klub „Radnički”, a posli je osnovan i drugi klub, „Građanski”, tu su bili oni što su išli u
škulu. Kad su se ovi klubovi rasturili, osto je Bajmočki atletički
klub BAK. Prvu pravu loptu dono je Palika Volg, student iz Nemačke, sin jednog bajmočkog
bogataša.
Odlazak u Beograd
– Od majstora u Bajmoku, ko
šegrt, sam dobio sto dinara mi-
26
sečno i ranu, što nije bilo ništa.
Jedared je na proštenje došo Albe
Marganić, on je već radio u Beogradu ko frizer. Priporučio mi je
da dođem u Beograd i da će mi
pomoć da se zaposlim. Tu sam
opet imo ludu sriću, majstorov
sin od 10 godina treniro je fudbal u BSK-u (Beogradski sportski klub), prvaku Jugoslavije. Jedared odem s njim na trening,
nikoliko puti sam gledo utakmice, pa se mislim, pa ovaj ne zna
ko ja, zašto i ja ne bi mogo da igram. I tako sam ja osto u BSK-u
dvi godine. Popravio sam se u igri, naučio sam od ti naši igrača.
Posli dođe jedan nemački trener
u BSK, nije znao srpski, i dobro
mu je došlo kad sam ja perfektno
divanio madžarski i privodio.
Kad je tio otić on kaže meni,
nećeš ništa uspiti ako ostaneš u
BSK-u. Tu ima 50-60 igrača, i tu
vlada protekcija, neg ti moraš
počet s klubom iz trećeg-četvrtog razreda (lige), pa posli napridovat.
Tako Aleksandar Marganić priđe u klub „Senegalac” kojeg su držali beogradski trgovci i zanatlije i
zato je financijski dobro stojo.
– Pridsidnik je bio jedan Skokić, zdravo bogat čovik. Ponudio mi je da mi plate stan i ručak. U „Senegalcu” sam posto
najbolji igrač. Imo sam 18 godina i zdravo sam volio to društvo
u Klubu.
Prilazak u „Istru”
Godine 1935. očo je u vojsku u
Osijek i bio lipo ispraćen od Kluba.
Dobio je zlatni džepni sat i dvi iljade dinara, a svakog miseca je dobivo po iljadu dinara. Tu je posto radiotelegrafista 42. puka.
– Pored naše kasarne uz Dravu je bilo igralište fudbalskog
kluba „Slavija”, prvoligaša. Narednik me pušto da iđem na treninge, čak je bilo tako da ću kad
završim vojsku prić u „Slaviju”.
Posli su me primistili u 18. pešadijski puk u Banjici, u Beogradu. Jednom prilikom su igrale reprezentacije Zagreba i
Beograda, tu sam upo u reprezentaciju Beograda, i tu je meni
skočila numera. Onda je formirana beogradska „Istra”, to je bio
najbogatiji klub, tu su bili sve
profesori, ministri. Mošte mislit
kad je cila Uprava Kluba u ono
vrime imala automobile, nismo
išli vozom neg automobilima.
– Jednog dana dođe Jakšić kod
mene, on je bio šofer pridsidnika
Belića, onda najboljeg advokata
ko sad Fila, i kaže, slušaj vamo,
mi smo formirali „Istru”, svi 15
igrača su iz 15 klubova, koji su
već igrali za reprezentaciju. Nama triba desno krilo, i svi su navalili na tebe. Kad je to kazo nisam znao šta da radim jer mi je
bilo žao da ostavim BKS. Uz savit Skokića, prišo sam u „Istru”.
Potpiso sam ugovor na pet godina, a za prilazak sam dobio 60
iljada dinara. Mošte mislit kaki
je taj novac bio kad je dva dinara
bila kila kruva, četri dinara kila
mesa. Da nisam očo u „Istru”,
nikad ne bi dospio u reprezentaciju.
Marganićov raniji klub ga je
dvaput pozajmljivo jel je na to imo
pravo ako 12 dana gostuje u inostranstvu.
– I pridsidnik BSK-a, inače savezni kapiten, zove mene, dođi
natrag u BSK. Ako ti je „Istra”
štogod platila, mi ćemo duplo
vratit. Ja kažem pridsidniku
Godina VI, April 2010, broj 58
SPORT
„Istre” Beliću za ovo, a on, vidim, bilo mu je krivo, pa očo do
sefa, otvorio i kaže, uzmi koliko
oćeš, al u BSK nećeš ići. A mene
sramota, reko, ne tribaju meni
pare, ja neću da napuštim Klub.
Tu je mene posli mrzio savezni
kapiten.
„Istra”- „Hajduk” 5:1
– Al, desilo se opet čudo. Poslidnja prvenstvena utakmica igrala se izmed Jugoslavije i splitskog „Hajduka”, 1938. godine.
Dvi noći nisam spavo, gledo sam
u nedilju utakmicu i posmatro
Matušića i Kragića, na koji način
da ji priđem. Bio sam strašno
brz, imo sam tri medalje u atletiki. Stadion je bio pun, svi su došli
iz drugi klubova, tili su da vide
šta će „Istra” napravit, jel prithodne dvi prvenstvene utakmice
je tukla „Voždovački” sa 13:0, a
„Građanski” sa 15:0. Svi fotoreporteri su se sjužili kod našeg
gola, mislili su dobiće „Istra” golova ko kiše. Dvi godine smo igrali zajedno, bili dobri tehničari i
iznenadili „Hajduk”. Pobigo sam
Kragiću, dodo loptu saigraču
koji je dao gol, dok je „Hajduk”
izjednačio iz faula. U drugom
poluvrimenu, strašno smo navalili, ponovo sam pobigo, prišo
dvojicu, dao loptu Jakšiću a on
dao gol, 2:1. Posli je mene Kragić
srušio u kaznenom prostoru, a
Jakšić je dao gol iz penala, 3:1.
Urnebes na stadionu. Onda su se
Mrkušić i Brozović posvađali, a
ja sam iskoristio tu njevu svađu i
dao još dva gola, 5:1. Na zgradi na
Terazijama, novine „Vreme” je
ispisalo: „Istra” - „Hajduk” 5:1.
Narod se telefonom bunio da
prave budale od nji, nije niko virovo da je „Istra” pobidila državnog prvaka. Posli sam izabran za našu reprezentaciju i
dobio sportski pasoš.
Krivudav životni put
Dok se prisića svojeg fudbalskog
života, Marganić nam pokaziva foGodina VI, April 2010, broj 58
tografije iz tog perioda, vrlo dotiran, nasmijan sa saigračima, u modernim i lipim odilima. Kaže, nikad nije napušto svoj krojački zanat, i sam je sebi šio elegantna odila jel se i krećo u visokom društvu.
Volio je bit dotiran. Njegova ćer
Katica kaže da je tu osobinu sačuvo sve do sad, nikad iz kuće nije
izašo makarkako odiven.
– Više puti sam dolazio kući i
tu se upozno sa mojoj budućom
suprugom Marijom. Godinu dana smo živili u Beogradu, a 1940.
kad je sve već mrišilo na rat,
vratili se za Bajmok, po nagovoru njezini roditelja, i tu ostali.
U braku se rodilo dvoje dice, ćer
Katica i sin Josip. Aleksandar Marganić je 4. aprila dobio poziv za
vojsku, u Beograd, i ubrzo dospio
u nimačko zarobljeništvo. Njegovo
znanje nimačkog jezika ga je spasilo, tako da je stigo kući već kad su
se kuruzi brali. Još dvared je bio
mobilizovan u madžarsku vojsku,
prvi put je bio tri miseca na dunavskim ostrvima kod Budimpešte, a
drugi put je tribo ić na ruski front,
međutim, to je već bila 1944. godina i vladalo je rasulo, pa su pušteni kući. Kroz dvi nedilje priko tavankutske partizanske baze našo
se u borbama za oslobođenje Jugoslavije di je i ranjen. Marganić nije
mogo brez fudbala, pa je posli rata
obnovio bajmočki fudbalski klub
„Radnički”. Tako je posto prvi pridsidnik „Radničkog” i trener. Radnju je i dalje imo. Zatvorio je 1958.
godine, jel su se formirale krojačke
zadruge, a došla je i konfekcija. Do
penzije Marganić je radio ko kontrolor zemljoradničke zadruge, a
na kraju je bio knjigovođa u fabriki
nameštaja u Bajmoku.
Poslidnju utakmicu Marganić je
odigro 1956. il 1957. godine. Onda
je, iako povriđen, dao i poslidnji
gol koji njim je dono pehar. Kasnije je radio ko pridsidnik Kluba i
ko fudbalski sudija.
Prija pet godina „Radnički” je
slavio stogodišnjicu kluba, al poziv
za Marganića je izosto, što ga zdravo boli, jel je puno dao za ovaj
klub.
V. M.
NOVE SPORTSKE NADE SOMBORA
Somborski bejzbolaši
E
kipa somborskog bejzbol
kluba „Aligators” popela se
na pobidničko postolje na nedavno održanom internacionalnom dvoranskom turniru „Triglav” u Novom Sadu a za najboljeg
igrača proglašen je naš Somborac i
Bunjevac Vladimir Parčetić.
U konkurenciji bejzbol klubova
do 16 godina učestvovalo je osam
ekipa od koji tri domaće ekipe i pet
ekipa iz Hrvatske, Madžarske, Austrije i Slovenije.
– Do prvog mesta stigli smo
posle tri pobede a u finalu smo
igrali sa klubom „Vindija” iz Hrvatske i pobedili ih rezultatom
15:14. Značajno je kazati da smo
mi mlad klub s mladim igračima
i da se naš budžet uglavnom zasniva na sponzorstvu roditelja a
da smo pobedili „Vindiju” čiji je
godišnji budžet oko 90.000 evra!
Naši igrači su sjajni i odskaču po
kvalitetu od svih drugi u Srbiji –
kaže trener Đorđe Mitrović. On
dodaje da su „Aligatorsi” prvaci
Srbije do 18 godina, vicešampioni
Mini balkanskog prvenstva u kon-
kurenciji klubova koji postoje više
od 25 godina, premda somborski
klub postoji tek dvi godine.
Uspih somborski „Aligatorsa” je
utoliko sjajniji jel je za najboljeg
igrača, MVP igrača proglašen Vladimir Parčetić (1996), koji je prema ričima trenera igro sjajno i na
palici i u odbrani.
Vladimir kaže da je bio oduševljen promocijom bejzbola u škuli
„Avram Mrazović” čiji je on učenik, te da je odma sutradan očo na
trening.
– Volim da igram na palici i
osićam se moćno kad udaram
lopticu. Bejzbol me potpuno ispunjava.
Osim što je najbolji u bejzbolu,
Vladimir je odličan đak sedmog
razreda i sjajan učenik petog razreda niže muzičke škule „Petar Konjović” iz Sombora, klasa gitara.
Muzika i sport su za sada dvi velike
Vladine ljubavi. Raduje se skorašnjem putovanju sa klubom u Prag
al jednako i nastupima i svirkama
u svojoj škuli.
R. P.
SPONZORI DOBRODOŠLI
Somborski klub „Aligators”,
povodom uspiha na turniru,
imo je prijem kod Nemanje
Delića, gradonačelnika Sombora. Tu su izrazili želju da se
i za ovaj sport nađe koji dinar
iz gradskog budžeta.
Somborski „Aligatori” se
nadaje da će Sombor, osim po
bogatoj kulturnoj tradiciji,
postat i grad sporta. I, to ne
bilo kakog, već bejzbola koji
je u Srbiji tek u povoju.
27
ŽIVOT
STALNO MIROVANJE MOŽE DA ODVEDE U BOLEST
Dokolica je opasna
S
jedne strane čoveka zbunjuju
i zamaraju ponekad stege,
obaveze, norme i standardi
koje mu društvo, porodica, radno
mesto i drugi nameću, i čezne za
nekim slobodnim životnim ritmom, slobodnim vremenom u kome će moći da radi kad hoće i koliko hoće. Međutim, kada se sticajem životnih oklonosti nađe u tom
slobodnom vremenu (duže bolovanje, godišnji odmor, penzija, nezaposlenost), on postaje zbunjen i
ne zna šta će sa samim sobom i
tolikim slobodnim vremenom. Jer,
slobodno vreme i dokolica prijaju
samo do izvesne mere, i to najčešće kada smo premoreni fizički
ili psihički. U svakoj drugoj prilici
dokolica je štetna, čak opasna jer
ljudskom organizmu mir i dokolica ne prijaju. Većina psihologa
smatra da je za duševno i fizičko
zdravlje izuzetno opasno neprestano mirovanje, neaktivnost i nedostatak određenog sadržaja. Štaviše, nerad i dokolica vodi u bolest.
Tri su osnovna i velika zadatka u
životu svakog čoveka: ljubav, prijateljstvo i rad. Ako uspemo da
uskladimo ove tri stvari možemo
reći da smo zaista srećni. Naravno,
malo je ljudi koji uspevaju da lako
i bezbolno ostvare ova tri životna
zadatka. Prva dva zavise od niza
raznih životnih okolnosti, ali ova
treća zavisi samo od nas. Naš
organizam je stvoren za rad, aktivnost ovo tim pre što naše telo
predstavlja svojevrstan energetski
NERAD VODI U BOLEST
Većina psihologa smatra da
je za duševno i fizičko zdravlje
izuzetno opasno neprestano
mirovanje, neaktivnost i nedos-
tatak odreñenog sadržaja. Štaviše, nerad i dokolica vodi u bolest.
Život nikad nije lak, ali ga mi sami ponekad svojim načinom
razmišljanja ili neadekvatnim ponašenjem možemo učinit još
težim. Priroda je čoveku podarila tu divnu sposobnost da može
da misli i razmišlja, i to je nesumnjivo njen najveći uspeh, ali
istovremeno i izvor mnogih naših problema i nevolja
sistem koji poseduje energiju stečenu kroz proces metabolizma,
odnosno sagorevanjem unetih materija. Od toga kako i koliko koristimo tu energiju zavisi naše ponašanje, živost, izgled, ličnost uopšte.
Nedovoljno korišćenje ove energije (sedenje i razmišljanje) dovodi do
inertnosti, bezvoljnosti, depresije.
Čovek bez cilja, plana i zadatka postaje nezadovoljan što dalje podstiče osećanje beskorisnosti, manje
vrednosti i lične nesigurnosti.
Najgore je što dokolica budi negativne emocije, strah, pogotovo, a
time i ličnu i životnu nesigurnost.
Zbog svega toga nerad, osamljivanje, sedenje i jalovo razmišljanje
o tome „šta bi bilo da je bilo”, ili „šta
me još sve mož snaći” i sl. je najgo-
ra životna varijanta. Uopšte uzev,
preterano osamljivanje i bavljenje
samim sobom degradira ličnost i
udaljuje je od života i stvarnosti.
Bernard Šo nije uzalud rekao da je
tajna očajnika u tome „što ima previše slobodnog vremena da razmišlja o tome da li je srećan ili ne”.
Radna terapija nije slučajno izmišljena. Rad je uvek bio najbolji
lek za sve usamljene, depresivne i
nervozne. Kretanje i telesna aktivnost neutrališu strah i negativne
emocije. Sem toga, kretanje, rad i
aktivnost čine da kroz naše telo
energija življe proradi, a tako probuđena energija daje čoveku volju
i želju da planira, stvara i lakše rešava životne probleme.
Desa Kujundžić
BUNJEVAČKI KULTURNI CENTAR TAVANKUT PRIREDIO DRUGU USKRŠNJU IZLOŽBU
Umivanje s mladim žitom
Na Cvitnu nedilju Bunjevački kulturni centar Tavankut je u svojim prostorijama priredio
drugu uskršnju izložbu. Sve je bilo u znaku ša-
28
reni jaja, glavnog obilužja Uskrsa. Šarana su
najrazličitijim tehnikama, pa su se mogla vidit
ona farbana, ukrašena šljokicama, metalnim
nitnama, brušena, ukrašena slamom, koncom,
perjom. Zdravo vesela jaja su bila ona koja su
ukrasila dica, jel su imala lice, kosu, šepice pa
čak i šalove. Jedan astal je bio za uskršnji ručak, s obaveznom kuvanom šunkom i jajima i
renom.
Posli otvaranja izložbe podsitili smo se jednog starog bunjevačkog običaja, umivanja vodom u kojoj je bilo mladog zelenog žita. Zelen
kalajsani lavor je stojo u zdravo starom moždovu, a sa njegove strane je bio metnut peškir.
Umivala su se dica, članovi BKC Tavankut, od
koji je nikoliko bilo obučeno u bunjevačku nošnju.
V. M.
Godina VI, April 2010, broj 58
SPORT
PRVENSTVO EVROPE U ŠAHU ZA MUŠKARCE I ŽENE ODRŽANO U RIJECI
Rusi dominantni
U
Rijeci je od 3. do 18. marta
održano prvenstvo Evrope
u šahu za muškarce i žene.
Igralo se 11 kola po švajcarskom
sistemu. Tempo igre je bio 1 sat i
30 minuta za prvi 40 poteza, a
nakon tog dodatak od 30 minuta
do kraja partije uz bonifikaciju od
30 sekundi za svaki potez.
U ženskoj konkurenciji titulu
prvakinje Evrope sasvim zasluženo i mož se kast očekivano, jel je i
pre turnira važila za jednu od glavni favoritkinja, osvojila je iskusna
Pia Cramling. Imala je izuzetni 9
poena iz 11 partija, 8 pobida, 2 remija i 1 poraz. Drugo misto osvojila je Victoria Cmilyte iz Litvanije, dok je treća bila Monika Socko iz Poljske. Od naši takmičarki
učestvovale su Nataša Bojković,
Irina Coluskhina, Sandra Đukić
i Ljilja Drljević. Nažalost, sve četri
naše takmičarke igrale su ispod
svoji mogućnosti a najviše je razočarala Nataša Bojković.
U muškoj konkurenciji zlato je
osvojio Ian Nepomniachtchi iz
Rusije sa 9 poena iz 11 partija. Imo
1. e4 c6 2. d4 d5 3. f3 Db6
4. a4 {Ovaj potez pridstavlja
novost! Ne bi reko da je to niki
naročito jak potez al je u psi−
hološkom smislu neprijatan,
jel protivnika izbaciva iz svoji
priprema, dok je bili to već
sigurno imo u svojim analiza−
ma.} e5 {Crni reaguje
energično u centru.} 5. dxe5
dxe4 6. a5 $1 {Valja crnu
damu sklonit s dijagonale jel je
pritilo Lc5.} Dc7 7. f4 {pešak
e5 se brani dok crni e4 posta−
je slabost.} Sh6 8. Sc3 Lb4 9.
Ld2 e3 {Crni i dalje igra agre−
sivno. Daje pešaka radi brzog
razvoja.} 10. Lxe3 O−O 11. Sf3
Td8 12. Ld3 Sa6 {Crni sada
već malo pritirava i postavlja i
drugog skakača na rub table.
Mnogo bolje je bilo Sf5.} 13.
De2 Lxa5 14. O−O Sb4 15.
Le4 Lf5 16. Kh1 Lb6 17. Lxb6
Dxb6 18. Sg5 {Strategija cr−
Godina VI, April 2010, broj 58
je 7 pobida uz 4 remija i pokazo je
kroz cio turnir svoj raskošni talenat, međutim o njemu će kasnije
biti još riči. Srebrom se okitio Badur Jobava iz Gruzije, koji se mož
osićati i ko gubitnik, jel je veći dio
turnira vodio, dok je treći bio Artoem Timofeev iz Rusije. Ko što
se i vidi, tradicija se nastavlja u
smislu dominacije šahista iz Rusije. Od naši šahista najviše se istako Bojan Vučković koji je osvojio 7,5 poena iz 11 partija, nakon
čega je igro baraž za odlazak na
Svitski kup protiv Madžara Ferenca Berkeša, inače člana ŠK
„Spartak”. On je u tom meču izgubio 3-2 i zamalo mu je izmako plasman na Svitski kup.
Međutim, njegov rezultat je velik iz prostog razloga što je na turniru učestvovalo 440 učesnika od
koji su 196 bili velemajstori. Ko što
je u ranijim brojevima i pominjano, Bojan Vučković je i dalje
naš trenutno najjači igrač što je i
potvrdio na ovom prvenstvu. Od
naši nisu razočarali još i Nikola
Sedlak i Robert Markuš, koji su
do samog kraja bili u šansi za plasman na Svitski kup. Međutim, zbog
lošijeg rasporeda i jaki protivnika
na kraju ipak nisu uspili. Robert
Markuš osvojio je 6,5 iz 11, dok je
Nikola Sedlak osvojio 6 iz 11. Od
naši učestvovali su još i selektor
Branko Damljanović, Dragan
Šolak, Aleksandar Kovačević,
Goran Todorović, Miroslav Tošić i Draško Bošković, al nažalost
nisu uspili da se ozbiljnije umišaje
u trku za visok plasman.
Iz mojeg ugla gledano, organizatori u Rijeci bili su na visini zadatka, počevši od smištaja, uslova
za igru do prinosa partija priko Interneta.
Inače, poslednji godina Hrvatska mnogo ulaže u šah i spada u
jednu od najbolji šahovski organizacija u Evropi. Rezultati se vide i u
napritku njevi šahista pojavom dva
mlada velemajstora Marina Bosiočića i Ivana Šarića.
Ian Nepomniachtchiu je mladić
od dvadeset godina iz Rusije i nije
nepoznat u vrhunskom šahu. Pažnju na sebe nije skrenio samo ovim
fenomenalnim rezultatom i performansom od 2860 i zarađeni 25
rejting poena, nego još prija dvi
godine kad je pobidio na najjačem
otvorenom turniru u Evropi, pod
nazivom Aeroflot open. Mnogi
stručnjaci procinjivaje ga ko jednog od najveći talenata u svitskom
šahu i predviđaje mu blistavu karijeru.
Krasi ga izuzetno agresivan stil
igre a po lakoći u igri veoma podsića na Indijca Vishija Ananda.
Pod lakoćom u igri podrazumiva
se da igra veoma brzo, što znači da
u partiji brzo i lako donosi odluke
i da ima nevirovatnu intuiciju. Poslidnje kolo, iako mu je i remi bio
dovoljan za titulu, on je igro na
pobidu protiv daleko poznatijeg
šahiste od sebe Vladimira Akopjana. Tu partiju je i dobio a za nju
je potrošio svega 10 minuta! Zanimljiva je bila i partija protiv drugoplasiranog Badura Jobave, di je
već u četvrtom potezu odigrana nova varijacija što je prava ritkost u današnjem šahu, koju vam prikazujemo. velemajstor Nikola Sedlak
nog je bila zdravo loša, jel je
dao svog centralnog pešaka
radi nebitnog bilog pešaka na
daminom krilu.
Bili je jači u centru, što mu
daje ogromne potencijale za
napad.} c5 19. Tae1 Dg6 20.
Lxb7 Sxc2 {Diagram #} 21.
Sd5 $1 {Ovaj sjajan meč u
potezu je virovatno crni privi−
dio nakon čega mu se pozici−
ja raspada.} Txd5 22. Lxd5
Ld3 23. Df3 Te8 24. e6 $1 {I
dalje energično! Bilom sve fig−
ure stoje odlično dok su crne
desinhronizovane, pa zato
nema šta da se čeka...} Sxe1 25.
Txe1 fxe6 26. Txe6 Kh8 ({U
slučaju} 26... Txe6 27. Lxe6+
Kh8 28. Da8+ {crni bi ubrzo bio
matiran.} 27. h3 Txe6 28. Lxe6
Lb5 29. f5 De8 30. f6 Df8 31. f7
{Crni se prido zbog neodbra−
njivi matni pritnji ko npr. De4}
1−0.
29
HOROSKOP
HOROSKOP ZA APRIL
OVAN: U skladu sa svojim praktičnim interesima izbiraćete nove
poslovne ciljove, al da bi uspili tribaćete ostvarit zajednički dogovor
sa kolegama. U ljubavnom odnosu
nemate namiru ništa pripuštit
slučaju, al strasti će vas odat. Osićaćete se iscrpljeno, pa više odmarajte.
DIVICA: Tribaćete prilagodit
svoje kriterijume u odnosu na interesovanja koja preovlađuju na
poslovnoj sceni, šta pridstavlja osnovni uslov za uspišnu saradnju.
Voljena osoba odbijaće vaše planove, al nema razloga da se dodatno uzbuđivate. Nađite vrimena za
odmor i rekreaciju.
BIK: Znaćete ostvarit realnu
procinu na poslu i nametnit svoje
mišljenje prid saradnicima, šta
pridstavlja dobre pritpostavke za
uspišan period. U ljubavi ćete se
nać na emotivnoj prikretnici, a ako
želite ostat u vezi potrudite se da
bolje uskladite svoje misli i osićanja. Zdravlje dobro.
VAGA: Pažljivo pratite nove informacije el važne događaje na poslovnoj sceni, ako namiravate da
uspišno ostvarite svoje dugoročnije interese. S voljenom osobom
ćete se nadmudrivat, al ni jedna
strana neće popuštat. Možbit problema s bubrikima i mokraćnim
putovima.
BLIZANCI: Moraćete se opridilit za novu poslovnu viziju el za
pouzdanog partnera sa sličnim
idejama. U ljubavnom životu višto
ćete izbigavat intrigantne situacije,
što će bit sasvim dovoljno da vam
ne bude dosadno.
ŠKORPIJA: Pažljivo proviravajte različite informacije koje budete
dobivali, jel će značajno uticat na
poslovnu dinamiku i ostvarenje vaši poslovni planova. Potrudite se
da dilujete dovoljno podsticajno
na emotivnog partnera. Zdravstveni problemi su za vama i sada
ćete se oporavljat.
RAK: Biće vam važno ostvarit
visoke profesionalne standarde, al
vaši saradnici imaće drugačija mirila vridnosti i često će minjat svoju strategiju dilovanja. Distancirajte se od nji ako je ikako moguće.
I u ljubavnom životu sačuvajte mudrost, jel vas partner mož iznenadit
na neugodan način. Mogući problemi s organima za varenje uslid
nervoze i stresa.
STRILAC: Izbigavajte javne rasprave i dokazivanje istine prid saradnicima koji raspolažu sa većim
autoritetom, jel vas mož skupo
koštat. U ljubavi budite mudri i ne
razglabajte okolo o svojim intimnim planovima. Mogući problemi
sa žućnom kesom, kostima, kožom el zubima.
LAV: Kako vam je jasno da pritirano eksponiranje el dodatni rizik u poslovnim susritima pridstavljaje loš izbor, slidićete zacrtana pravila. Teže ćete kontrolisat
svoje strasti, tako da će emotivni
partner na pogrišan način tumačit
vaše ponašanje. Slabe tačke organizma su srce i jetra.
JARAC: Imaćete utisak kako se
prilike na poslovnoj sceni minjaje
u pozitivnom pravcu i u skladu s
vašim osnovnim interesima, šta
nije daleko od istine. Voljena osoba neće dozvolit da porodica trpi
čerez vaše karijere i veliki ambicija
koje vas međusobno udaljavaje.
Zdravlje dobro.
30
UKRŠTENE RIČI
VODORAVNO: 1. Stručnjaci u anatomiji; 8. Brodsko uže; 9. Živ tempo u muziki; 10. Rika u Banatu; 11.
Ovdi (skr.); 12. Grad u Indiji; 14. Naš glumac, Dragan;
16. Naša pivačica na sliki; 22. Mornar; 24. Prkosit; 25.
Grad u Italiji; 28. Povridit; 29. Čvrsto vezat;
USPRAVNO: 1. Stanovnik grada u Bačkoj; 2. Fodbaler Mančestera; 3. Francuska teniserka; 4. Noviji
ruski pisac, Vladislav; 5. U istom trenu; 6. Naša pivačica, Vera; 7. Naš raniji fodbalski golman, Blagoje;
13. Inglesko žensko ime; 15. Dva susidna slova abecede; 16. Ime režisera Kusturice; 17. Nedostatak, falinka; 18. Država u jugozapadnoj Aziji; 19. Konci; 20.
Sokratov tužitelj; 21. Naša ajerokompanija; 23. Pobida
u šahu; 25. Konj; 26. Auto-obilužje za Kragujevac; 27.
Hemijsko obilužje za Nikal.
Dragan Tovarišić
RIŠENJE IZ PROŠLOG BROJA:
VODORAVNO: mastiks, ikrovat, St, Dara, i,
Onon, kvarovi, Tanović, Dragutinović, razorit, noć, o,
Eni Lenoks, In, Salazar, arija.
VODOLIJA: Pritirana angažovanost na različitim stranama mož
prouzrokovat niz neugodni situacija na poslu. Ositićete kako lagano gubite dominiciju koju ste do
nedavno imali u odnosu sa voljenom osobom, al ljubavna kriza će
se brzo rišit na vaše zadovoljstvo.
Hormoni su na udaru.
RIBE: Uspih šta ste ostvarili daće vam za pravo da priminite nove
kriterijume i uslove u poslovno-finansijskoj saradnji. U ljubavnom životu očekivaje vas intrigantni događaji, a ako ste slobodni bićete inspirisani za novu emotivnu vezu.
Imajte na umu da zdravlje ulazi na
usta.
Dragan Tovarišić
Godina VI, April 2010, broj 58
USPILI SMO!
Bunjevački Nacionalni Savet
) %$"$ &' (*+! $) %$"$ #* $
Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine
National Council of the Bunjevac Ethnic Minority
Slušajte radio emisije na bunjevačkom
jeziku – „Bunjevačka rič”
SKUPILI SMO
POTRIBAN BROJ
POTPISA, AL NJI JOŠ
UVIK MOŽTE DAVAT
DO 21. MAJA
2010. GODINE
Izañite na izbore 6. juna!
Radio Novi Sad - 100 MHz vrime emitovanja:
petak 22.00 - 22.30 sati
Radio Subotica - 89,6 MHz vrime emitovanja:
subota 20.00 - 20.30 sati
Radio „Trend” - Bačka Topola 97,8 MHz vrime emitovanja:
nedilja 12.00 - 12.30 sati
Radio Sombor - 97,5 MHz 14.00 - 14.30 sati
Gledajte bunjevačku emisiju „SPEKTAR”
Televizija Novi Sad – II program
vrime emitovanja: subatom od 15.30, a repriza
je naredne subate od 15.30 sati
Bunjevački nacionalni praznici:
PODVIKUJE
BUNJEVAČKA VILA
PODVIKUJE BUNJEVAČKA VILA
IZ OBLAKA RAŠIRILA KRILA,
OJ BUNJEVČE PROBUDI SE SADA
STAREŠINO SUBOTIČKOG GRADA.
MENE MATI UČILA PIVATI
PIVAJ SINE DA BUNJEVCI ŽIVE,
NEK NAM ŽIVI NAŠA MILA BAČKA,
TAMBURICA, PISMA BUNJEVAČKA.
NE ZOVEMO SAMO BOGATAŠE
VEĆ I DRUGE STANOVNIKE NAŠE,
JA SAM SINAK SUBOTICE GRADA
NE DAM VIŠE DA MOJ NAROD STRADA.
BUNJEVAČKA SVEČANA PISMA
2. februar, Dan velikog prela
23. februar, Dan izbora prvog novog Nacionalnog savita
15. avgust, Dan Dužijance
25. novembar, Dan kad je 1918. godine u Novom Sadu
održana Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca
i ostali Slovena
Positite naše internet strane
www.bunjevci.org.rs
OSNIVANJE I FUNKCIONISANJE NIU „BUNJEVAČKOG INFORMATIVNOG CENTRA POMOGLI
MINISTARSTVO
KULTURE
REPUBLIKE
SRBIJE
POKRAJINSKI
SEKRETARIJAT
ZA INFORMACIJE
AUTONOMNE
POKRAJINE
VOJVODINA
Srićan Uskrs
Dajte najbolje od sebe
Upis u poseban birački spisak
i izbori za nacionalne savite
nacionalni manjina
Srbija 2010.
Srbija je plod našeg
zajedničkog života
Download

visti - Bunjevci