Beograd, decembar 2014
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ U TAMI KINO-­‐KLUBA (filmske kritike, prikazi) Kontakt:
[email protected]
1 Pred vama su moji članci o filmu koje sam objavljivao u periodu 2005-2014 godine
u Znaku, Književnom listu, Time Outu, Betonu, Akuzativu. Prijatno čitanje
A.
2 PRESEK FILMOVA SA SINEMANIJE 2005. U TIME OUTU
Ferpektni zločin
(Crimen Ferpecto)
ŠPANIJA
Reditelj: Alex De la Iglesia
Uloge: Guillermo Toledo, Monica Cervera, Luis Varela
Zamislite: vi ste savršeni mačo nad svim mačoima mačističke Španije i gospodarite
zanosnim ženskim personalom na odeljenju ženske galanterije u najvećoj robnoj kući u
Madridu! I, naravno, sve je ferpektno ili perfektno dok ne napravite fatalnu grešku i u
afektu ubijete svog konkurenta. Vašu tajnu zna samo neugledna i »malkice« krvožedna
koleginica koja je do ušiju ( i preko istih) zaljubljena u vas. Šta uraditi?
U paklu Aleksa Iglesije, krcatom mutantima (»Accion mutante«), satanistima i grešnim
sveštenicima (»Sudnji dan«) i zverskim parovima (»Perdita Durango«) podgrejan je novi
lonac u kojem se kuva mačista sa početka priče. Nimalo slučajno, mit o mačisti koji je
započet u ciklusu italijanskih filmova s početka prošlog, krunisanim legendarnim
»Mačistom u paklu«, potpuno je srušen ovim Iglesijinim delom: žena sa amazonskim
genima, uspešan spoj kasapina i modne kreatkorke pretvara Don Huana u seksualnog
roba.Ne dopada vam se?
Odgovaralo vam to ili ne, tek (i) to je Iglesija: crni humor, politička nekorektnost,
nasilje, seks, potrošačko društvo oličeno u bulumentama obeznanjenih kupaca. Sve
pobrojano je našlo mesto u ovom brzom, dramaturški preciznom i beskompromisno
režiranom, subverzivnom filmu koji nas tera da se kiselo smejemo sebi I uzivamo u tome.
3 koji još jednom pokazuje da je jaka priča (plus dobar budžet) kičma filma. No, ovaj film
ima još jedan, danas redak kvalitet da spaja nespojivo: klasičnu »koka-kola plus kokice« i
smartie-artie publiku.
OCENA: FILM MESECA
Dnevnik motocikliste
(Diarios de Motocicleta)
SAD-Argentina-Čile-Peru
Reditelj: Walter Sales
Uloge: Gael Garcia Bernal, Rodrigo de la Serna, Mia Maestro
Kakvi su u mladosti bili Ejb Linkoln, JFK, Johan Štraus ili, Džeri Li »Ubica« Luis ?
U ekranizacijama njihovih mladalačkih lutanja zastupljeni su svi životni elementi izuzev
jednog-niko nije išao na hodočašće. Upravo takvo hodočašće prikazano je u
puteševstviju čuvenog Ernesta »Če« Gevare, Argentinca, Kastrovog saborca. Ovaj
»levičarski road movie« prikazuje Čea i Alberta,studente medicine koji, upoznavši
duboku nesreću i bedu ali i lepotu svog kontinenta, postaju revolucionari jer je to u
Latinskoj Americi, pritisnutoj vojnim huntama, dokaz ljudskosti.
Slavni »Če« je filmom Oskarovca Valtera Saleša (»Centralna stanica«), iako je već
nakon pogibije u sukobu sa bolvijskom vojnom huntom i CIA postao ikona nemira 1968.
godine i nezaobilazan ukras miliona studentskih soba, definitivno kanonizovan.
Impulsivan, inteligentan, romantičan, human (antologijska scena u kojoj pliva do kolonije
leproznih) Če, koji u ratu nije štedeo zarobljenike, ovde ne liči na sebe ali liči na svoj
kontinent, sav u crno-belim protivurečnostima. No, politiku na stranu, dinamike i
duhovitosti, divnih i surovih predela kao i priče o pravom prijateljstvu ovde ne nedostaje.
Kao kuriozitet valja spomenuti i film koji je kvalitetan dvosatni trejler »Motocikliste«
(prikazan na ovogodišnjem FESTU) , »Putovanje sa Če Gevarom« Đanija Mine.
Ocena: 4
JUG-JUGOISTOK
Režija: Milutin Petrović
Uloge: Sonja Savić, Miloš Lolić, Puriša Đorđević
4 Sonja Savić se vratila u Srbiju, u ulozi Sonje Savić koja se vratila u Srbiju da traži
svoje dete za koje nije sigurno da li postoji ili ne. Da, autor ovog članka ne halucinira,
ovo je početak filma “Jug-jugoistok” a dalje sledi: otac (mogući) deteta (koje postoji a
možda i ne) je ministar inostranih poslova, povezan sa Predsednikom, čuvenim “Idolom”
Srđanom Šaperom i francuskom agenturom reditelja Žan Lik Godara. Eh,da u igru ulaze
i retko časni inspektor Despotović kao i penzionisani šef DB-a, Đorđević.
Nelogično? Ne, tipično srpski. Ceo film, kao i naša virtuelna stvarnost,
konstruisan je kao džinovski “McGuffinn”. Rezultat je ne sukob oko nečeg misterioznog
(mekgafina), kao u kultnom Hičkokovom delu “Sever.-severoistok” već potpuni,
namerno izrežirani haos koji živimo. Otud i poigravanje sa živcima gledalaca u
nedoslednoj naraciji, skretanju u sporedne tokove radnje, jurnjava kroz avalske šume,
hod po ivici simsa hotela “Moskva”, snajperista u avionu ali i aluzije na atentate na
Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Ali, s druge strane je imitacija, parodiranje, songovi
iz pinkovske “Nikad izvini” i naslovne strane žute štampe. Smešno? Ovakav smeh se
zaglavljuje u grlu. I onda shvatite-treš i triler!I dalje smo u onoj Srbiji iz prvog, takođe
hrabrog i niskobudžetnog filma “Zemlja istine, ljubavi i slobode” ali, dok nas Milutin
“Heroj” Petrović na to podseća, možda i ima nade
OCENA: 5
OLD BOJ
(Old Boy)
Koreja
Reditelj: Park Čan-Vuk
Uloge: Čoi Min Sik, Li Vu Džin
Biznismen, kidnapovan, provodi u privatnom zatvoru petnaest godina. Žena mu je
ubijena, kći nestala. Nakon izlaska iz zatvora dobija gomilu novca i mobilni telefon.
Zašto? Zbog čega je robijao?
U katalogu filmskog festivala u Minhenu, reditelj “Old boja” je opisan kao:
“najopasniji filmadžija na svetu”. I, nisu bili daleko od istine: spojivši doživljaje grofa
Monte Krista, ronina, lutajućeg samuraja, antičku tragediju i junake iz romana
Dostojevskog u jednu celinu, Park Čan –Vuk (inače diplomirani filozof) je publici
5 servirao ubitačni koktel. Iako crn, depresivan, ovaj film ide duboko do najvećih ljudskih
strahova prikazujući da razlike između tamnice i “slobode” danas, više i nema.
Ali, ako ste mislili da je ovo “filozofski” film prevarili ste se. Snažne i na momente
smešne scene u kojima se koriste sve istočnjačke borilačke veštine plus zidarski čekić
nižu se, u maniru kompjuterskih igrica, jedna za drugom.Poigravanje sa sudbinom,
kontrolisanje tuđih života od strane multinacionalnih kompanija, sve su to samo sitni
delići u ovoj slagalici. Naravno, neću vam reći kraj filma (ovo je potpuno subjektivno)
ali, što bi rekao Dr. Spock: “That’s not logical!” Uostalom, pogledajte, jer o ukusima ne
treba raspravljati a za filmadžije u kreativnoj krizi-upišite filozofiju, pomaže!
Ocena: 4(TIME OUT, 2005)
POSLEDNJI DŽENTLMEN-LUTALICA
Prva stvar koju treba zaboraviti ako se odvažite da pogledate “Korta Maltezea” je
klasična predstava crtanog filma po uzoru na Diznijevu produkciju, recimo. Naravno, u
vreme kad budete držali ovaj članak u svojim rukama Korto će odavno odjedriti iz
bioskopa i možda se “iskrcati” na nekom DVX-“ rezancu”. Nije aktuelan, brzo je
došao, brzo prošao,pa, čemu onda priča o njemu? I ko još čita taj strip, i zbunjuju me te
oštro crtane face koje se tu pojavljuju i znate li da je Hugo Prat, autor ovog stripa umro
pre osam godina, i taj Korto je jedan krajnje samoljubiv tip, non stop nešto kulira, nema
mišiće a i ne nosi triko kao što dolikuje pravim strip-junacima? Jeste, tako je. Ali nije.
Kad je reditelj Paskal Moreli odlučio da ekranizuje epizodu “Korto Malteze u Sibiru”
pred njim je stajalo pet godina posla i naizgled nerešiva enigma: kako oživeti Pratov
svet? Razmena pogleda, škrta a ipak rečita mimika, duge pauze, krajnje ozbiljna priča,
jaki monolozi, sve to čini ovaj strip i sve to može samo da smeta crtanom filmu. Na svu
sreću, baš ta artificijelnost je bila dragocena inspiracija reditelju i pred nama se ukazuju
ljudi, mase ljudi (scene ulica u Hong Kongu, npr.) koji se kreću kao marionete, zagasite
boje dominiraju, u kontrastu sa somnabulnom prirodom prikazanom u sfumatu, sjajna
psihodelična scena šamanovog prizivanja duhova, ima i dosta akcionih scena, mnogo
“krvave poetike” prošarane ironijom po uzoru na Fulera i Pekinpoa. Ipak, ono što je
6 najzanimljivije je da se animacija u ovom filmu nije, u stilskom smislu, značajnije
pomerila od sedamdesetih godina prošlog veka što ima svoje opravdanje u činjenici da je
u to vreme Korto i “rođen”, isprva zamišljen kao epizodni lik u “Baladi o Slanom Moru”
1970. godine. I, da, kad ne puca, Korto se stvarno nigde ne žuri.Neobično.Iz kog je on
filma?
Prepričati film? Jurnjava za vozom punim zlata dinastije Romanovih kroz
Mandžuriju i Mongoliju. S jedne strane Korto i njegov polu-prijatelj -polu-neprijatelj
dezerter iz rusko-japanskog rata 1904/5 Raspućin, s druge strane svi ostali: kineska
armija, tajna udruženja, odmetnuti carski oficiri, baron Fon Ungern –samozvana
reinkarnacija Džingis –Kana, boljševici, sve to nadgleda britanska obaveštajna služba….
Ali, sav taj metež nije bitan za celu priču. Ko je bitan? Onaj uobraženko u mornarskom
kaputu sa večitom minđušom u uhu i cigaretom u ustima koji se zove Korto?
Na svojim putešestvijima koja otpočinju u La Valeti, na Malti 10. Jula 1887.godine
a završavaju u Španiji 1936/7 za vreme rata između republikanske vlade i fašista, ovaj
sin velškog mornara( sa druidskim porodičnim stablom koje seže do Merlina) i
Romkinje iz Andaluzije opisao je pun krug jednog vremena. Nimalo slučajno, Korto je
rođen u vreme lutanja svog omiljenog pesnika Artura Remboa i nestao boreći se na
strani Republike (poginuo?) u vreme sloma ideja da u Evropi svaki narod raspolaže
svojom sudbinom i da je moguće izbeći rat globalnih razmera. Sa Kortom, na simboličan
način, prekida se linija koju su zacrtali vitezovi-lutalice, avanturisti, vagabundi, a
nastavili je Bajron sa svojim »Čajld Haroldom«, Rembo, Džek London i Ernest
Hemingvej a samim tim nestaje romantični heroj i »r« od romantičnog u 20. veku.
Svima je pisano, ali nekima je pisano samo ono što sami napišu, replika koju
izgovara Omar Šarif u »Lorensu od Arabije«, apsolutno važi za Korta koji se rodio bez
linije sudbine na dlanu. Zato je bodežom urezao onakvu kakva mu je odgovarala i na tom
putu upoznao: Džeka Londona, Staljina, Hermana Hesea. Prisustvovao je pogibiji
Crvenog Barona, najtežim i najvećim bitkama Prvog svetskog rata, švercovao robu za
kineske »Trijade« ali i naoružanje za Irsku republikansku armiju (uticaj Kortove keltske
polovine?), upoznao se sa tajnama vudu- magije, druidskih čini, kabalističkih i šamanskih
vradžbina.Iako na izgled nezainteresovan, pun ostrvskog humora, Korto je uvek protiv
zla, tražeći nešto malo preostale humanosti i izazov, naravno.
7 Da ne zaboravimo: u slobodno vreme je čitao Kolridža, Dantea, Bokača,Šekspira i
upoznao mnogo lepih i zanimljivih žena, po pravilu fatalnih. Što se brodova tiče, za njih
važi isto pravilo kao i za žene: Kortove posade su po pravilu ostavljale svog kapetana
negde na pučini, u najboljem slučaju.
Zanimljivo je da je Hugo Prat (rođen 1927), kao i Korto, mešovitog, anglofrancusko-italijanskog porekla, imao buran život, obeležen u mladosti mobilizacijom u
Musolinijevu fašističku vojsku a zatim »stepovanjem po meridijanima« od Australije,
Argentine, Velike Britanije, do Italije i Švajcarske.Jedino ga je Venecija, rodno mesto
njegove majke, kao i Korta, uostalom »činila lenjim«. Da li je Korto Pratov alter-ego?
Možda treba okrenuti pitanje.
Bilo kako bilo, »Korto Malteze«, i kao strip i kao crtani film, predstavlja mesto na
kojem se, u postmodernističkom maniru, strip tj.crtani film, najviše približio književnosti,
filozofiji, religiji zadržavajući pritom svoje osnovne postulate. Planirana televizijska mini
- serija o Kortu reditelja Dejvida Karerasa u britansko-kanadskoj koprodukciji (Korta će
igrati Vigo Mortensen, Aragorn iz »Gospodara prstenova«) govori da se priča o
poslednjem »džentlmenu lutalici« nastavlja. Doduše, ne po želji autora. Hugo Prat je
svojevremeno tvrdio kako bi igrani film o Kortu bio skoro nemoguć ukoliko Korta ne bi
igrao Dejvid Bouvi!
(2005. »ZNAK«)
8 FEST 2005
BIO JE FEST A NA FESTU…
Ako će zbog nečega ovogodišnji FEST ostati zapamćen, pored enormnog broja
koprodukcija (od dve do šest zemalja), onda su to dve paradoksalne činjenice. Prva je
ovaploćena u pojavi bioskopskog super-eks-tapkaroškog -heroja Festmena, simbola koji,
po garderobi, kožnom mantilu i crnom šeširu širokog oboda, podseća na iždžikljalog
gestapovca Smolhauzena, pomoćnika Her Flika iz čuvene humorističke serije “Alo,alo”.
Doduše, možda je neko pokušao da kopira Senku, strip junaka, ovaj put bez famoznog
šala i jezivog smeha? Ni prvo ni drugo ne služe na čast originalnosti, to je sigurno. Drugi
paradoks FESTA je mnogo (ne)srećniji: Srbi spasiše program! Tačnije, s obzirom na
snagu naše kinematografije i veličinu zemlje kojoj pripadamo, možemo, na osnovu
prikazanih, niskobudžetnih filmova, biti više nego zadovoljni jer su upravo oni uticali da
jezičak na klimavoj i loše baždarenoj vagi pretegne na pravu stranu i sve prođe sa
prosečnom ocenom.
Objašnjenje? Ne, nisu drugi toliko loši pa smo mi samo zbog toga bolji već je reč o
krajnje ozbiljnim, celovitim i umetnički vrednim ostvarenjima koja teže da odu “do
9 kraja” i samim tim katarze, bez obzira da li je u pitanju “potkazani život”, patricid i suicid
(slično “Iluziji” Svetozara Ristovskog) u, i zvanično, najboljem filmu FESTA (“Buđenje
iz mrtvih” Miše Radivojevića), narator koji, proučavajući svet porno-gerile, na kraju i
sam u snima “švedski akcioni” ( “Made In Serbia«, Mladena Đorđevića), male ljudske
priče na ivici tragikomičnog (kratak film Stefana Arsenijevića iz, inače, kao celine,
osrednjeg i nepovezanog istočnoevropskog omnibusa »Izgubljeno-nađeno«) ili žanrovski
i razumski isprostituisana politička stvarnost krunisana lutkarskom tv-serijom »Nikad
izvini« ( »Jug-jugoistok«, Milutina Petrovića). Zbog čega ova glomazna i podacima
krcata rečenica? Zato što je katarza upravo ono što je FESTU nedostajalo.
'NAKO
Nažalost, ovaj međunaslov je narodska definicija najvećeg broja filmova koji su
prikazani u redovnom programu a samo nekoliko ostvarenja se izdvojilo po svojoj
jedinstvenosti. Ne uzimajte ove oštre reči kao jedino merilo ali, izuzetno je značajno
videti, ponavljam to još jednom, film koji ima katarzično dejstvo, ne samo zato što
izaziva, aristotelovski, sažaljenje i strah već i zbog pročišćenja koje dolazi sa spoznajom
realnosti sveta. Taj trnovit put vodi kroz ekstremno crnilo ili ekstremnu belinu ili kroz
one filmove u kojima se ljudi bore da žive život sa velikim »ž« pa makar ih to i ubilo.
Ovakvi primeri nisu samo spisak lepih želja autora ovog članka nego ono čemu je,
matematički rečeno, težilo preko 80% autora na FESTU a uspeli samo retki, odabrani
reklo bi se. Odgovornost neuspešnih je veća kad se navedu problemi koje filmovi,
podeljeni u tematske celine koje ih programski nisu dovoljno definisale, tretiraju: raspad
porodice, ekonomska kriza, globalizacija, najuticajnije istorijske ličnosti proteklog veka
(Hitler,Če, Kastro), otuđivanje. Sve u svemu, defilovali su kroz filmove seks, novac,
nasilje, depresija ali, više kao zanimljive kulise nego kao konkretno sredstvo pomoću
kojeg nešto treba reći. Vinarski rečeno: bilo je vrenja al' opet dobismo širu.
U čemu je problem? Nedostatak rediteljske hrabrosti? Robovanje viziji »autorskog
filma« iza koje stoje lepi kadrovi ali ne i priča? Pijani scenarista? Šalu na stranu, osnovni
problem »'nakih« ali i loših filmova kao što su «Svet« Dži Žang Kea, »Antares« Geca
Špilmana, »Viski« Rebelje i Štola, »U Kazablanki anđeli ne lete« Mohameda Aslija,
»Malog neba« Marije Viktora Menisa ili »Duhova« Kristijana Pecolda (da navedemo
samo neke od brojnih primera) upravo je u tome što je priča razvučena, nedosledna i, »da
10 je samo ova kockica bila tu« film bi, ako ništa drugo, imao prolaznu ocenu i, da
parafraziram aforističara Milana Beštića »bio jedan od mnogih a to nije malo«. I, da ne
mislite da sam zaboravio- Tešinov »Vremena se menjaju« koji je otvorio FEST spada,
sasvim sigurno, uprkos Katrin Denev i Žeraru Depardjeu, u istu kategoriju.
Razlog ovakvog »skretanja« u brojnim filmovima valja tražiti i u »umetničarenju«
nasuprot zanatu (što rediteljska profesija u osnovi i jeste), doslovce ili krajnje pogrešno
tumačenim pravilima »Dogme« (»Subota u jednom kadru« Matijasa Bizea), insistiranju
na pseudodokumentarnosti ili, u slučaju Tea Angelopulosa i Abasa Kjarostamija i
njihovih sledbenika, težnji prema starohelenski epskom tj. istočnjačkoj »lepoti i filozofiji
slike same po sebi«. Nije samo Evropa »bolesna«, gospodo! U Latinskoj Americi i Aziji
duvaju isti vetrovi.
Napomenuo bih da je ponegde problem u filmu ležao i u težnji da se napravi dobar
biografski film umesto da se prednost da priči a od »prave biografije« (ako takva uopšte
postoji) engleske spremačice koja je »pomagala devojkama« ili američkog seksologa
iskoriste dramaturški zahvalni elementi. Takvi problemi prisutni su u delima poznatih
reditelja: »Veri Drejk« Majka Lija (»Tajne i laži«) i »Kinsiju« Bila Kondona (»Bogovi i
čudovišta«). Šteta, malo je nedostajalo!
MOŽE I OVAKO
Ako će po nečemu, bar meni, ovaj FEST ostati u svetlom (svetlijem) sećanju to je
»Napola« nemačkog reditelja Denisa Gansela (1973) koji je, na samom početku karijere
(prethodno je snimio »komediju za kokice i Koka-Kolu« - »Moj prvi orgazam«!!!),
napravio oštar zaokret i bacio nas dijaboličkom brzinom u 1942. godinu, u školu za
buduću nacističku elitu, sagledavši svo ludilo Trećeg Rajha očima junaka, Fridriha
Vajmara ( obratite pažnju na ime!), isprva tinejdžera zanesenog boksom i nacističkom
ideologijom a, na kraju filma čoveka, zrelijeg od onih koji su po urođenom »naređenjeizvršenje« refleksu uzimali puške u ruke kao što su danas Evropljani postali robotizovani
»potrošači«. Nimalo slučajno, ovaj film će, po antologijskim scenama i čvrstoj, dobro
povezanoj priči, ostati upamćen u kategoriji filmova ove tematike, rame u z rame s
Šlendorfovim »Limenim dobošem«. Inače, na ovogodišnjem FESTU, Šlendorf sa
»Devetim danom« nije dostigao snagu svog legendarnog dela. I, za kraj priče o »Napoli«,
11 kratka poruka Američkoj filmskoj Akademiji-ne uručujte»Oskara« Ganselu,
upropastićete ga!
Fransoa Ozon je sa svojim »Pet puta dva« odbranio obraz leve obale Rajne. Iskrena,
snažna, dokumentarnija od mnogih dokumentaraca, precizna i surova priča o vezi i braku
osuđenima na neuspeh. Zašto? Veza je počela, razvijala se, bila u agoniji i umrla u znaku
preljube, skrivene, otkrivene, prećutno odobrene uz voajerisanje na orgiji, svejedno.
Preljuba uništava vezu, nije li to konzervativno? Možda i jeste ali, bar u slučaju dvoje
ljudi u pet vremenski ispreturanih situacija, neosporno tačno.
Još jedna, rekli bi neki, irska priča. Obnova sukoba u Alsteru ironično nazvanih
»troubles« (»nevolje«) masakrom nad civilima Omaga 1998. od strane »prave« IRA-e
prikazana je u istoimenom filmu u režiji Pitera Trevisa. Jetko, sa odličnom glumačkom
podelom, uz pomoć, ovde scenariste Pola Gringrasa (»Krvava nedelja«) Trevis optužuje
sve-britansku i irsku policiju i tajnu službu, Sinn Feinn i IRA-u, premijere Blera i
Aherna. Zločin je i danas “nerasvetljen”, dokazanim krivcima se i danas, sedam godina
kasnije, ne sudi a život žrtve, shodno tome, je beznačajan u poređenju sa “velikom”
pričom. Zvuči prilično srpski, zar ne?
Iako znatno zastupljeni, filmovi latinoameričke kinematografije su se, u suštini,
kretali u granicama ovogodišnjeg festovskog proseka. Valjalo bi navesti i životnu priču
mlade Kolumbijke koja u sebi nosi kokain i vanbračno dete u filmu Džošue Marstona
(»Marija milosti puna«). Tu je i »progevaristički« »Dnevnik motocikliste« Brazilca
Valtera Saleša, oskarovca, koji nam ne otkriva »Čea« koji je bez suđenja streljao brojne
protivnike u revoluciji na Kubi već drugu stranu Ernesta Liča Gevare koji je 1952. godine
zavoleo svoj kontinent, sav u krajnostima kao što je bio i on sam i, shvativši njegove
probleme, pomagao bolesnima vozeći se, na svojevrsnom hodočašću, motociklom preko
Anda.
Od azijske produkcije, takođe gromoglasno najavljivane od strane organizatora
(manje neopravdano od skandinavske), izdvojila su se dva filma » Old boj«
Južnokorejanca Parka Čan Vuka, bizaran i, u svojoj čudnovatosti, krajnje uspešan spoj
dogodovština Diminog grofa Monte Krista, Kafkinog »Procesa«, honkonških akcionih
filmova, Dostojevskog, kompjuterskih igrica i antičke tragedije i »borilačko-ljubavni«
»Kuća letećih bodeža« Žanga Jimua. Potonji je, nakon serije »životnih« i monotonih
12 filmova kao što je »Priča o Kvi Ju« impresionirao filmofile »Šangajskom mafijom« i
naročito akcionim spektaklom- »Herojem« kojem su se pridružili »Bodeži«, bremeniti
efektnim scenama borbe, letenjem kroz vazduh i niz bambusova stabla. Pravi užitak za
ljubitelje ovog žanra. No, oba filma imaju istu manu: nedorečeni kraj.
Od »starih znanaca i majstora« treba navesti, solidne »Razgovor sa Fidelom« Olivera
Stouna i »gej-hičkokovštinu«» Loše vaspitanje« Pedra Almodovara. Šta to znači
solidne? Recimo samo toliko da ne predstavljaju neki bitniji pomak u njihovim opusima.
Ni napred ni nazad.
Gorke slike zemalja u tranziciji verno su prikazane u »Sezonskom radu« Mađara
Ferenca Toroka i »Češkom snu« Remunde i Klusaka. Fascinacija pornografijom kao
rešenjem egzistencijalnih problema i supermarketom kao novom crkvom dominiraju
ovim malim, opravdano drskim ostvarenjima kojima, uprkos dobro zamišljenoj priči, na
momente »ponestaje daha« i, za razliku od azijskih kolega, spasava ih upravo kraj. Toliko
o dobrim i nešto manje dobrim filmovima. Preostale su samo….
»TRIVIJALIJE«
Naravno, ovaj međunaslov je tačan ako mislite da su nevažne sledeće činjenice:
a) Otkupljen je veoma mali broj filmova sa ovogodišnjeg FESTA
b) Faktički je američka »zavisna« i nezavisna produkcija ostala nezastupljena a
italijanska sa samo jednim ostvarenjem
v) »Trendi« shvatanje nacionalnih kinematografija (Skandinavija, Argentina) nije
poboljšalo umetnički kvalitet festivala
g) Karte su rasprodate za svega nekoliko projekcija što, možda, više govori o brojnosti
festivalske publike
d) Suprotno mišljenju Karla Marksa, kvantitet nije jednak kvalitetu
đ) Priznajte sebi da uopšte niste bili na FESTU i da će vam ovaj članak pomoći u
»intelektualnim« razgovorima sa drugi kvazi-festovcima
e) S obzirom na ovogodišnji FEST - sve vam je oprošteno!
(Književni list, mart 2005)
13 SA 2. FESTIVALA EVROPSKOG DOKUMENTARNOG FILMA
EUROPE UNITED
Kao svojevrsno »zagrevanje« pred FEST odgledali smo »Sedam veličanstvenih«,
dakle sedam filmova devet reditelja koji su nam doneli šokantne, potresne, kontroverzne
slike koliko zemalja Evropske Unije toliko i muku tzv. »Zemalja Trećeg sveta«. Etika
gledalaca te njihov odnos prema autorskim svetonazorima su bili u primarnom planu dok
je, negde u dubokoj senci bilo pitanje profesionalnosti, umešnosti i umetničkih ambicija
reditelja. Moram dodati-na svu sreću jer su, »u totalu«, filmovi bili na visokom
zanatlijsko-umetničkom nivou. Preostalo je jedino da se pozabavimo etikom ovih,
očigledno, vrednih ostvarenja, bez obzira na to da ta reč danas zvuči pomalo ofucano.
KO NIJE ZGREŠIO…
Kao rezultat koprodukcije SAD i SR Nemačke i njihovih reditelja Kifa Dejvidsona i
Ričarda Ladkanija nastao je film »Đavolov rudar«, potresna priča o kolumbijskoj deci
koja rade na kopovima rubrika srebra Potosi.Danas, dok čitate ove redove, osam stotina
mališana, metaforično prepuštenih na milost i nemilost Nečastivom (koji u svakom oknu
ima svoj oltar jer Božji glas, po verovanju Indiosa, ne stiže u mračne dubine) rade, često i
po 24 časa, bez prestanka, pod ekstremno rizičnim uslovima. Zbog nečijeg srebroljublja,
jeftinih patika ili trenerki nestaju generacije, u siromaštvu, neznanju, bolesti. Snažna
14 poruka ovog filma ali i lični napori ove dvojice hrabrih filmadžija (Ladkani se sučio sa
kineskim graničarima na Tibetu, belim ajkulama u Južnoj Africi i svakovrsnim nedaćama
u Kambodži) koji novčano pomažu bolivijsku decu, dali su i sa etičke strane najveću
ocenu filmu.
Iskrene, intimne priče sa, na prvi pogled mentalitetski hladnog Severa došle su iz
kamera Finkinje Mervi Jukonen (»Mirna farma«) i Litvanca Arunasa Matelisa (»Pre
sletanja na Zemlju«). Iako, na prvi pogled, različite priče-o nestanku farmi i nehumanoj
urbanizaciji Finske (po standardima EU) i deci oboleloj od leukemije, ove bolno iskrene
predstavljaju poziv na humanost i ponovno sagledavanje naših ubrzanih i iskrzanih
života. Iznositi svoju ličnu sudbinu je čin koji se u dokumentaristici nalazi na tankoj liniji
između egzibicionističkog skretanja pažnje na sebe i kreativnog procesa isceljenja. Svako
ko želi da olako donese da li je reč o prvom ili drugom nalazi se u »onaj ko nije zgređšio
neka prvi baci kamen« poziciji.
KO JE TERORISTA?
»Devojka gerilac«, delo danskog reditelja Franka Pjaseckog Polsena govori o Izabeli,
studentkinji koja se priključila Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije (FARC)
koje su, nakon 11.septembra, od SAD, EU ali i Amnesty International-a proglašene za
terorističku organizaciju. Zanimljivo je da je FARC pre toga smatran od EU (a od
Pjaseckog i danas) za borce za slobodu. Ono što je u filmu očigledna istina je da je
Izabela, bila na listi za odstrel represivnog kolumbijskog režima kao i to da je njen
odlazak u FARC bio određen strahom za sopstveni život . Doduše, tolerantan i
kamaraderijski odnos članova FARC prema Izabeli deluje često pomalo isforsirano a
scene borbi protiv kolumbijskih snaga su, na kraju filma, je snimio FARC pa se u motive
dobrovoljaca FARC za pobunu protiv zla u Kolumbiji ne može sumnjati ali je
nepristrasnost reditelja ozbiljno dovedena u pitanje.
Miroslav Janek, češki dokumentaista se u »Ha či pe« pozabavio temom dece u
domovima za nezbrinutu decu, njihovom izmeštenošću iz »normalnog« života, igrama
ukojima dominiraju pijanci, skitnice, sadiste koji su projekcije miljea života njihovih
roditelja. Protkan animacijama i snimcima koje su deca sama napravila, ovaj film
predstavlja kolaž upečatljivih slika koje se ne daju preričati ali je, s druge strane, na
15 momente nepovezan, zbrkan. Neobičan događaj vezan za projekciju filma bila je dodela
nagrade beogradskog Rotari-kluba zbunjenom Janeku.
NOTE JUGA, SRCE SEVERA
Pomalo razvučena priča o kultnoj grupi »Mahaleo« sa Madagaskara u režiji
tandema Sezar Paeš - Meri Klemans Paeš (njihova izjava»mi pravimo bebe i filmove
zajedno« bila je najupečatljivija na Festivalu) vezana je za mentalitet ostrva na kojem se
mešaju afrički, polinežanski, indijski, kineski i evropski uticaj. »Mahaleo« peva o nadi
da će se jednog dana u politici te zemlje nešto,jednom, preokrenuti. Svaka identifikacija
je subjektivna.
Duhovit film za koji želite da traje još je »Africa Junajted« Islanđanina Olafura
Johansona i govori o neprilikama trećeligaša koji čine igrači iz afričkih zemalja, Latinske
Amerike ali i dva Srbina! Nedisciplinovani ali talentovani »dođoši« trpe poraz za
porazom, kako zbog omraze sudija tako i zbog svoje nesloge ali se, uprkos svemu, ne
predaju. Postali su Islanđani, nose dosta od svog podneblja i stapaju ga sa novom
sredinom i čini se da su, njima, njihovim islandskim prijateljima, uspela da se pomire
dva sveta.
Evropa se, nakratko, u Beogradu ujedinila. Nije bila samo reč o avanturističkim
pohodima u egzotične zemlje u kojima se traže mesta na kojima se ljudi još bore za ono
što je elementarno a na Zapadu davno zaboravljeno niti o banalnoj autohipnozi kojom se
rešavaju lični problemi. Reč je o potrebi da se nešto drugačije, humanije poruči, potrebi
koja se nije u svim filmovima do kraja materijalizovala. Ipak, nastojanje da se dođe do
svetla predstavlja, samo po sebi, hvale vredan napor.
(Beton, 2006)
16 Kritički osvrt na film Mike Aleksića Stvar srca
STVAR PAMETI
Ako se da suditi po prvom filmu Mike Aleksića Stvar srca, vreme naivnih kvizova je
prošlo. Nema više pitanja za tri miliona, pomoći prijatelja, glasa publike. Postoji samo
jedno, ultimativno pitanje: O čemu se radi u Stvari srca? Ko da tačan odgovor dobiće i tri
miliona i silnu lovu rezervisanu za Egzibicionistu godine u Velikom bratu, a maznuće i
onu šargarepu koja stalno mami magarca.
Ako vam gore navedeno zvuči kao sprdnja, sagledajmo to onda iz vizure priče. Reč je o
Aleksi, pripadniku specijalnih jedinica koji se vraća sa ratišta i pred vratima stana koji
deli sa suprugom Jovanom, sudari se sa neznancem. Nepoznati je, čini se, njen ljubavnik.
Ludo ljubomoran, Aleksa sistematski maltretira Jovanu dok je ne otera u duševnu
bolnicu. Slede konsultacije vojnika sa svojom sestrom, monahinjom, potraga za
neznancem u kojoj mu pomažu pripadnici jedinice, zatim povratak u zavičaj (Zlatibor ovde verovatno „glumi“ Kosovo) koji Jovanu vodi do duševnog izlečenja, a vojnika do
spoznaje da je „ljubavnik“ niko drugi do on sam. Jasnije? No, tek sada počinju problemi.
Možda stvarna poruka ovog filma i nije bitna, možda je u pitanju sklepana
larpurlartistička građevina koja se jednim trošnim stubom oslanja na citate Tarkovskog, a
17 drugim na reklamne dokumentarce za naše turističko čudo - Zlatibor. Drugi stub je
kudikamo stabilniji. Zlatiborska priroda je predivno prikazana u svim godišnjim dobima i
majstor fotografije nema čega da se stidi. Kad ne bi postojali priča, smušena poslastičarka
Jovana i muž joj Aleksa-specijalac, Beograd koji uživa u miru, pečeni jagnjići i uskršnja
jaja usred rata, pripadnici (para)vojne jedinice koji osvajaju zamagljene pustoši,
monahinje koje govore u šiframa pozajmljenim od „sensaija“ borilačkih veština, dakle,
kada ne bi postojalo ono što čini reumatičnu kičmu filma - bio bi to divan dokumentarac
o prirodnim lepotama Zapadne Srbije. Ovako je to ostvarenje koje nas svojim hirovitim
fleš-bekovima i fleš-forvardima bacaka gore-dole, a poruka filma koja na kraju izranja
igra se sa zdravim razumom.
Najtačnije tumačenje ovog filma je da je on, ni manje ni više, poziv na
odbranutradicionalnih srpskih vrednosti (TSV). Elem, zaljubljeni par je onaj idealni duet
koji se još u detinjstvu zakleo na vernost. Venčali se sa trinaest, stali pred oltar sa
osamnaest. Naravno, pred njima je idilična budućnost - iako izbegli, dobili su dvoetažni
stan u centru grada, ona pravi slatkiše, a on, k’o pravi mužjak, ratuje. Oboje su Srbi iz
dijaspore, prožeti nacionalnim osećanjem, a njihova se ranjava srca mogu isceliti samo
ako se vrate na teritoriju s koje su proterani. Reklo bi se, doduše, da njihovi emotivni
problemi ne zavise toliko od povratka koliko od neuračunljivosti manje privlačne
polovine, izazvane, recimo, teškim ratnim traumama. Avaj, ako očekujete objašnjenje u
vidu potresnih slika sa ratišta, grešite. Naša vojska prolazi kroz borbe kao nož kroz sir,
neprijatelj protiv kojeg se bore je nevidljiv, a jedino su njegova zlodela, spaljene kuće,
očita. Šta se sa srpske strane radilo neprijatelju ne zna se, tek, momci iz jedinice su
solidarni sa svojim prevarenim drugom, pravi borci za TSV. Nedostaje samo natpis u
trećem planu: Postanite profesionalni vojnik u Vojsci Srbije.
Ali, kakve su to TSV bez crkve? Glavni junak, kao svaki zdravorazumski Srbin, veruje
da crkva leči um bolje od stručnjaka i kao nagradu dobija neodređene odgovore od svoje
sestre monahinje. Odvodi svoju devojku u zemlju praotaca gde doživljava pravoslavno,
mističko i dramaturški misteriozno isceljenje, nejasno koliko i scene njenog ritualnog
kupanja. Nameće se činjenica da su se nacionalno „kovarnuli“, što je rezultat mističnih
fraza pomešanih sa ritualima starih Slovena, dakle, Vera, Pleme,Duh, Tle, Ona Koja
Rađa i Onaj Koji Pravi Decu Te Ubija Tuđu stapaju se u jedno. Idila može da počne.
18 Ovakvo tumačenje može nekome ličiti na teoriju zavere, ali ako od Aleksića scenaristički
i rediteljski nisu dati jasni znaci, ako je delo toliko „otvoreno“ u svojim težnjama prema
„umetničkom“ po svaku cenu, onda je svako tumačenje, pa i ovo, potpuno legitimno.
Gorčina i lament („Žali Bože materijalnih sredstava bačenih na film!“) malobrojnih
filmadžija koji su pogledali Stvar srca nisu bitni zbog filma, već zbog parališuće sile
sterilnog jadikovanja. Svi znamo da filmovi u ovoj zemlji nisu za gledanje već za razne
vrste pranja i recikliranja, svi znamo da „postoji nešto trulo“ u konkursima Filmskog
centra Srbije za nova scenarija, kao i to da su nam godine otete bez izvinjenja, ali to neće
rešiti problem.
Potrebne su nam drugačije priče koje se zaista tiču ljudi, jasan i bolno iskren filmski
jezik, a to može nezavisni, niskobudžetni, urbani film koji je, što su i brojne
međunarodne nagrade pokazale, zaslužio svoje mesto pod Suncem, ali se za njega mora
boriti. Vreme pozivanja na iracionalno i totemsko je (valjda) prošlo, a budućnost našeg
filma je, nadam se, legendarni strip u kojem Kefa (mozak) poentira u prepucavanjima sa
Srletom (srce). No, sve je to na individualnoj osnovi, dakle - stvar pameti.
(Beton, 2007)
Sinemanija 2005
NEKA ISTOK UPOZNA ZAPAD
Gore navedena sintagma, simbol “trijumfa” Niksonove administracije u
otopljavanju odnosa sa NR Kinom može se primeniti i u sudaru “najzapadnije od
zapadnih” kinematografija-američke i, u odnosu na nju “istočne”, evropske. Naravno, sve
se to dogodilo u balkanskoj državici na razmeđu puteva, “špijunskom koridoru” koji su
prvi “overili” Herkul Poaro i Džejms Bond a pred očima posetilaca “Sinemanije” (ime
kompanije koja je sponzorisala feštu zaobilazimo iz razumljivih razloga-nisu platili
reklamu u “Književnom listu”, prim.aut.).
Komercijalno gledano, najavljena kao fešta koja nam premijerno predstavlja 26
filmova (neki od njih i dve, tri godine “stari”) te reprizira “starije” filmove “Sinemanija”
19 je retko kad mogla da popuni “Sava centar”, ako izuzmemo Dete” i “Plan letenja”. No, to
joj ni nije glavna namena u zemlji u kojoj se možete komotno baškariti na tri sedišta i na
projekcijama holivudskih blokbastera a kamoli na, recimo, remek-delima iranske
kinematografije. Iznenađenja nije bilo: na meniju su preovlađivali anglo-američki
blokbasteri “začinjeni” sa nekoliko evropskih filmova i jednim azijskim odgovorom na
isprofanisani “Matriks”, “Kešernom”. S obzirom da “Sinemanija” nije takmičenje već
revija najnovijeg i najtraženijeg, okrenimo se više filmadžijama a manje onima koji su
nam prezentovali “mejnstrim”.
Zoro, Zorule…
Atmosfera na projekciji filma “Legende o Zorou” Martina Kempbela bila je šaljiva
koliko i međunaslov. Osnovne škole iz centra i okoline su se preselile u Sava Centar,
aplauz posle svake bravure meksikanskog Robin Huda (i posle “frljoke”, takođe), veselo
srkanje Koka-kole, grickanje kokica a na platnu-gomila oduševljenih Meksikanaca koji
glasaju za priključenje Uniji, srećnih što su postali Amerikanci poslednjeg reda i što je
general Santa Ana izgubio rat i tužni zbog pogibije Dejvi Kroketa. Dovoljno banalnosti
ili treba još? Akcija je to! Tu je i evropski negativac, Britanac Rufus Suel, tu je i najveća
prirodna lepota Velsa, Ketrin Zeta (Bez Filtera) Džons i naravno, Španac Antonio
Banderas, “el mačo grande”. Kao da cela Evropa glumi u sagi o američkom snu u koji se
u njegovoj kolevci više ne veruje.
“Dokaz” Džona Medena je ozbiljan kandidat za “Oskara”(koji je odavno prestao da
predstavlja ozbiljnu nagradu), jedna u nizu saga o tragediji genija, ovaj put o kćeri
genijalnog i umobolnog matematičara (Gvinet Paltrou) kontrolisane od strane svoje
bolesno kalkulativne japi-sestre. Zaokupljenost umom, bio on “blistav”,
“sjajan”,“opasan” ili mozak “Dobrog Vila Hantinga” fascinira s obzirom da je česta tema
u zemlji sa jednim od najlošijih obrazovnih sistema na Zapadu. Priča, prilično
predvidljiva, sa nekoliko lucidnih momenata npr. istovremeno otkriće formule od strane
oca i kćeri, ne donosi ništa novo osim priče o društveno prihvatljivom,lukrativnom ludilu
biznismena i golišavih zlatnih statueta.
“Nasilnička prošlost” Dejvida Kronenberga, krvava i realistična, ima jasnu poruku:
morate ubiti svoju prošlost da bi bili nov čovek što eks-član irske bande (Vigo
Mortensen) i čini ubivši celu bandu i rođenog brata (odlična uloga Vilijema Harta). Sledi
20 povratak porodici i nastavak proživljavanja palanačkog američkog sna.Ništa se nije
promenilo-jedino je gangster drugi čovek. Toliko nerealno, toliko uljuljkujuće, toliko nekronenbergovski!
U tipična holivudska rešenja spada i ekranizacija Dikensovog “Olivera Tvista”
Romana Polanskog. Inspirisan svojom potresnom sudbinom (nalik sudbini njegovog
zemljaka,pisca Jižija Kosinskog) za vreme Drugog svetskog rata, Polanski je, ako se po
nečemu može izdvojiti, dao ovom filmu više “gotičkog” kao i idealnog Fejgina
(glumačka podela je polovina filma), Bena Kingslija.
Dokaz da su se “Istok” i “Zapad” susreli, sa tipičnom američkom apologijom
porodičnih vrednosti i “amelipulenskom žvakom” je “Elizabettaun” Kamerona Kroa. Ono
što je novo je fin, crn humor i činjenica da možete biti voljeni i kad izgubite godišnji
budžet Srbije (i nije neka para!) u zemlji u koja prezire gubitnike. Da dodam da je gluma
Orlanda Bluma sa svojim usponima i padovima ličila na EKG teškog srčanog bolesnika i,
da, kao i svima, i meni se dopala Kirsten Danst “pojevši” Bluma na platnu. Ka
saharinskom ishodištu su stremili i filmovi “Iznajmljeni dečko” Kler Kilner sa nešto
nakalemljenog britanskog šarma i pričom o muškoj prostituciji, i Soldinijev “Agata i
oluja”, evropski “do pred kraj”.
O Gilijamovoj “Braći Grim” drugi put, verujte, dugo bi to trajalo a odvelo bi nas do
korena montipajtonovštine i definitivne potvrde da je najengleskiji izvozni artikl
dizajnirao Amerikanac.
Politički (ne)korektni i konkretni
Onomatopejični naslov “Kis,kis, beng, beng” Šejna Bleka, obećava tri “š” Holivuda
(šora, šega i….). To smo i dobili, badi-badi film čiji su protagonisti propali lopov i
islednički antitalenat i baksuz(odlični Robert Dauni Džunior) i homoseksualni detektiv
(Val Kilmer) ili, da citiram reči upućene saslušanom:”Ja sam gej, on je Njujorčaninnaj…. si!” Igrajući se i pre, u scenariju “Poslednjeg američkog skauta”,npr., svim
predrasudama i pritom kritikujući američku naoružanost do zuba koja je dete Čarltona
Hestona i sličnih, Blek je uspeo da združi odličnu zabavu i kakvu-takvu poruku
Paranoja 11.septembra usađena je u “Plan letenja” Roberta Šventkea i igra se sa
nervima gledalaca do poslednja dva minuta filma i tu je ovaj mračan, ekspresionistički,
“evropejski” režiran film doživeo svoj poraz.Šteta i zbog jedne od najboljih uloga Džodi
21 Foster i zbog kritike društva koje, samoživo, proglašava majku koja traži svoje dete koje
je nestalo u avionu za ludu, tuku je, žele da je ubiju da bi se posle pokazali dobrim i
punim razumevanja. Izvinjenje sve rešava, Arapin joj pomaže oko prtljaga, patetika od
koje se okreće stomak! Ono što spašava film i pomera nas korak dalje je činjenica da je
glavni negativac američki šerif, predstavnik vlasti željan novca koji, koristeći paranoju
naroda, pljačka i ucenjuje. Svaka sličnost sa Srbijom je namerna i,konačno -Amerikanac
negativac!
“Mletački trgovac” Majkla Radforda, šta reći o tom filmu? Snimljen u maniru
reprodukcija slika venecijanske škole, turoban i teskoban, ovaj film predstavlja jednu od
“nastavnih ekranizacija” i ništa više od toga. Al Paćino kao Šajlok blista tek na
momente(slična sudbina snašla je i De Nira u psiho-trileru “Žmurke”), Ajrons i Fajns se
mogu približno isto rangirati, prevrtljivost mletačkog sveta je površno prikazana a poruka
filma se, sa poetičnim završetkom koji može ali i ne mora stajati tu, jednostavno potire.
Suština drame, priče o opljačkanom čoveku koji može biti ubijen bez razloga ali ne sme
proliti nijednu kap mletačke krvi, bledi na račun pseudoromantike. Natpis na početku
filma, o jevrejskom životu u getoima Evrope je školski, ofucani primer na koji niko ne
obraća pažnju već na konkretna zbivanja na platnu. Ovaj film nije ni dobar ni loš, ni pro
ni antisemitski jednostavno, to je školsko ostavrenje bez onog “šta je reditelj hteo da
kaže.”
Suze sina razmetnoga
Videlo se u delu Žan Pjera i Luka Dardena, “Dete”, zakićenom kanskom
” Zlatnom palmom” ponešto od uticaja ranih filmova Kena Louča, ponešto od “dogme” i
mnogo od monotonije i večitog pitanja: “Zašto Evropljani moraju da socijalne teme
tretiraju na dosadan način?” I te suze “sina razmetnoga” koje spajaju uličnu propalicu
koja je htela da proda svoje dete i njegovu majku, nisu li one samo još jedan kompromis
“Istoka” “Zapadu”,povratak porodičnim vrednostima i mogućnosti oprosta grehai nešto
punijih blagajni? Nije li to patetično, na kraju krajeva?
Sve u svemu, mnogo se pucalo i mnogo se praštalo na ovogodišnjoj “Sinemaniji” i još
više gledalo kroz prste slavnim imenima u produkcijskim kućama Holivuda i Evrope.
Svega je bilo osim jasnih stavova, ideja, igralo se na “zicer”.Treba dozvoliti sebi
mogućnost da se pogreši i veruje, pa makar to bilo pogrešno. Na svu sreću, prisluškujući
22 razgovore mladih filmadžija i posetilaca nakon projekcija shvatio sam da će i do toga,
jednom, doći.
(Književni list, 2005)
Prikaz filma »Anđeli 3-Rokenrol uzvraća udarac«
DR. PINKLOVE ILI KAKO SAM NAUČIO DA VOLIM »ANĐELE 3« I
PRESTAO DA SE BRINEM
Rokenrol je sasvim, potpuno, neopozivo, prokleto mrtav. Rokenrol je
preminuo.Skiknuo je, riknuo, odapeo, bacio kašiku. Prestao je da bude. Ne udarajte
njegovom glavom o pult, nećete ga probuditi baš kao što ni Džon Kliz nije probudio
papagaja u čuvenom monjtipajtonovskom skeču. I ne tražite pare utrošene za gledanje
»Anđela 3«- nećete ih dobiti nazad. Ne pokušavajte da tužite ekipu za nanetu duševnu bol
jer to nije film već prostoproširena reklama sa spotovima. Džabe vam moralne pridikerokenrol je propao još krajem osamdesetih (kako-vidite u kultnom omnibusu), upucali su
ga narodnjaci tokom devedesetih a »Anđeli 3« su ga samo overili u glavu. Eutanazija?
Pa, to je legalno u Holandiji. Na kraju krajeva, ovaj coup de grace počinili su bivši
basista jedne od vodećih domaćih rok-grupa osamdesetih, autor drame o Kurtu Kobejnu
kao i jedan od prvih pankera u Beogradu. Neka im je veselo i »meraklijski«, da citiram
film!
Osnovna priča? Sedamnaestogodišnji lider neo-pank benda (o, da li?), sluđen
bogatstvom, slavom i ostalim mitskim kategorijama, prodaje dušu đavolu a onda dolazi
23 do trampe duše i tela sa sredovečnim rokerom (sad folkerom) Dorijanom koji je takođe
potpisao kleti ugovor sa »drugom stranom«. I tako, njih dvojica spoznaju naličje
bogatstva i pravo lice ljubavi, dođe do trampe duša putem elektriciteta ( i to u Teslinoj
godini-slučajnost?), iskupljuju se, jedan je budući tata a buduća mama je Seka Aleksić,
drugi je srećno zaljubljen u devojku s kojom je zajedno piškio u pesku i to je to. Rokenrol
trijumfuje, opšte veselje, čak i ljubitelji turbo folka uživaju jer doživljavaju čudesnu
transformaciju u rokere.Pa da, rok, folk, sve je to slično, takoreći isto-udri žice, urlaj,
»uzmi novce i bježi«.
Inače, zanimljivo je da je i u ovom nastavku dobro slabo (do pred kraj) a da zlo drži
apsolutni primat . Dobri su stoga bogobojažljive budale koje mole Stvoritelja za gitaru i
demo (kao da Bog nema pametnija posla, recimo da peca u obličju Vlade Divca) a
hepiend »na poene« stoga deluje neuverljivije. Zlo, s druge strane, priznaje sve gadosti ali
se ne određuje prema jednom svom produktu-narodnjacima dočim je rok delo nečastivih
sila koje prizivate kad unazad odsvirate bilo šta a ne samo prokazani »Stairway To
Heaven«. Doduše, ako se iskupite boraveći u telu narodnjaka, onda je vaš rokenrol
božanski a možda vas pozovu u »Grand show« ili dobijete tu čast da se vrtite na »Pinku«.
By the way, nije li vam čudno što su oficiri koji idu da svedoče u Hagu i vole Slobu
simpatičniji od njihovih (soft)rokerskih sinova koji pevaju, parafraziram: »Moj deda voli
radikale, volim dedu zato što je isti ja«? Ko je još rokersku karijeru započeo svirajući
umirućim penzionerima i šta je buntovno u pesmi u kojoj deca konzumiraju dop dok su
roditelji na seljačkoj svadbi u unutrašnjosti? I kakva je suštinska razlika između
saharinskog roka i narodnjaka? Toliko pitanja na koja niko nikad neće odgovoriti.
Žanr? Prihvatam mišljenje po kojem se ne pristaje na sužavanje umetničkih sloboda
uskim žanrovskim odrednicama. Ipak, neke odrednice moraju postojati. »Anđeli 3« je,
pre svega, žanrovski melanž koji, kao najznačajnije, poseduje elemente tinejdžerske
komedije i muzičkog filma te parodije. Ipak, ti elementi su ovde u potpunoj koliziji tako
da se »sentimentalni« pasaži smenjuju sa predugim muzičkim numerama koje podsećaju
na spotove kakvi su pravljeni krajem sedamdesetih prošlog veka, reklamama za gomilu
artikala koje neću spominjati (eto nas u osamdesetim, kad je »Povratak u budućnost« bio
film-reklama slavnog bućkuriša) i omažima prvim Dragojevićevim »Anđelima«. Mora
se priznati da »Anđeli 3« , pritom sav u zamagljenoj, mračnoj atmosferi koja ne
24 odgovara maniru našeg »ružičastog talasa«, na prvi pogled stoje kao izolovana pojava u
našoj kinematografiji. Ako bi se tražila neka tanka, gotovo nevidljiva nit koja ga veže sa
nekim drugim domaćim ostvarenjem onda bi to definitivno bilo »Slatko od snova« a
vezuju ih kako scenarista tako i spajanje nespojivog, s tim što je »Slatko« promovisalo
folk zvezdu dok je ovde reč o promociji ružičastog turbo-tehno-porno-karasevdaha.
Objašnjenje prezentovanog haosa može se uvek naći u takozvanom subverzivnom
delovanju. Ovakav izgovor bi dao svaki brucoš FDU koji je juče našao termin
»subverzija« u Vujaklijinom rečniku. Naime, Dragojević&comp. su iskoristili sistem da
bi satirično prikazali, krajnje bizarnom estetikom, Srbiju 21. veka i pritom lukavo naveli
producenta filma da plati sopstveno blaćenje. Pa da, kad god uradite nešto čega bi se
drugi zastideli vi spomenite kemp ili treš.Touche! Pravda i u stvarnosti pobeđuje! I bogati
plaču a siromašni su srećni! Život je latinoamerička serija (to što se niko ne seli u
Latinsku nego u Severnu Ameriku je druga priča) baš kao što to »Anđeli« kažu. Ko bi to
rekao? Sistem funkcioniše toliko dobro da vas plaća da se borite protiv njega. Ko zna,
možda se i producent, kao Dorijan, setio dana svoje rokenrol slave, preporodio se?
Sumnjate? I ja. Ono što gledamo u »Anđelima« je priča o preventivnom napadu na
samog sebe.
Da pojasnim na jednom primeru: studio »Grand šoa« je toliko karikaturalan da se ne
može više iskarikirati a ako ga karikirate onda prelazite tu granicu, niste više odbojni a
publika govori »da, kako da ne, sve je to mnogo lepše u stvarnosti«. Zaključak: bolji ste
od svoje najgore kritike čiji ste, opet, vi autor. Lasvegaski rečeno: »(Pink) House always
wins«. Shvatate lepotu sistema? Mnogo se priča (ovde i previše, uglavnom stare
doskočice koje igraju žmurke sa pančlajnima) a ništa se ne menja. Spomenimo i
narodnjačke bahanalije-njihova prenaglašenost je zabavna, prosto vam dođe da
»povučete« crtu ili dve, neki zato što u ovom filmu kokaina ima više nego u celoj
Kolumbiji, neki iz očaja što to gledaju.
Zaboravite na trenutak šmrkanje, opijanje »tomahavcima«, bensediniranje, popijte
šečera i vode i pogledajte istini u oči: producent , oličen u televizijskoj kući koja je
obeležila najgore godine naših života, nije usamljen. Problem današnje Srbije jeste u
tome što je došlo do »pinkizacije« vodećih televizija. Ništa čudno u društvu u kojem se
ubice i dalje šetaju na slobodi, plutokratija diktira sve do tempa disanja ,najviši zakonski
25 akti proturaju ispod tepiha a u medijskoj baruštini dave najviše upravo obrazovanje,
kultura i rokenrol. Pravdanje »ružičastih« postupaka zakonima tržišta, rejtinzima,
sponzorima, reklamnim prostorom jeste deo dimne zavese iza koje se krije zatupljivanje
auditorijuma i »savezi elita« (čitati Frica Fišera) kojima, iz političkih i ekonomskih
razloga odgovara zemlja sa što manjim brojem obrazovanih, inteligentnih, kritički
raspoloženih ljudi, društvo masa željnih autoriteta i sklonih lakoj zabavi, nešto kao
Vajmarska Republika pred Hitlerov dolazak. »Anđeli 3« je ništa drugo do loša zabava
takvog društva kojoj ni natpis »aplauz« koji jedan od scenarista u filmu drži ne bi trebao
da donese ovacije. Možda bi vi rekli »well, whatever, nevermind«. Voleo bih više da
kažete: »I do mind bollocks!« ali izbor je na vama. (Beton, 2007)
Sa FEST-a
BILI SMO PONOSNI GUBITNICI!
I ovaj FEST je, kao i prethodne uostalom, obeležila velika količina ostvarenja koja
ne odskaču od ocene „solidno“ ili „osrednje“ koju može da da nepostojeće stvorenje koje
zovemo „prosečni filmski gledalac“. Novinarskih „preski“ je bilo više no ikad baš kao i
falsifikovanih legitimacija a komentari koje smo docnije slušali po kuloarima pokazuju
da bi bilo bolje da su neki „pravi“ novinari dali svoje legitimacije „lažnoj“ sabraći. Nije
neka novost ni to da se podigla opšta povika na organizatore i producentske kuće koji su
na FEST dovukli uglavnom ostvarenja „mejdžorsa“ te da je film malih kinematografija
bio u zapećku ove godine više no ikad pre.
No, ne treba suze roniti nad prolivenom kafom (naročito ako je novinarska, besplatna)
i valja sagledati realnost u kojoj se FEST obreo: festival mora od nečeg (čitaj-hitovi)da
živi. Mnogima izgleda utešno činjenica da su neki filmovi, upravo zahvaljujući FEST-u
dosegli zenit jer ih je gledalo više ljudi no što bi ih ikad gledalo u redovnoj bioskopskoj
produkciji. Bilo je, dakle, svega toga na FEST-u, pa i ponekog zalogajčića za filmske
sladokusce. Stoga mi ne zamerite što sam, kao jedan od pomenutih gurmana, podelio ovaj
članak na zalogaje plus neizbežni gutljaj (gorkog) vina na kraju.
PRVI ZALOGAJ
26 Gorak ali istovremeno i osvežavajuć (ne, ovo nije reklama za poznato bezalkoholno
piće) bio je film Srdana Golubovića „Klopka“ koji smo videli na samom otvaranju. Prvi
put je, i to s razlogom, nakon više od dvadeset godina domaći film otvorio smotru. U
potresnoj, trilerski ispričanoj priči „Klopke“ prelomila se stvarnost tranzicione Srbije u
kojoj i dalje postoje velike imovinske razlike a naručena ubistva nipošto ne predstavljaju
deo prošlih vremena. Zapravo, u Srbiji ne može nikad nastati čist „krimić“ jer sve što je
kriminal ima veze sa politikom a politika sa tajnom službom a narod živi jedan te isti
triler već poslednjih dvadeset godina. Ne treba smetnuti s uma da „Klopka“ pored
trilerske poseduje i duboko ljudsku dimenziju, filozofsku koja tako neodoljivo podseća na
„Zločin i kaznu“ samo što ovde nije u pitanju izbor između pristajanja i nepristajanja na
društvene obrasce već između života i smrti svog deteta. Zbog toga je „Klopka“ žestoka
kritika nehumanog društva u kojem se preživljavanje ne razlikuje bitnije od borbe za
mesto u lancu ishrane.
Hvale je vredan i dokumetarac „Zabranjeni bez zabrane“ Dinka Tucakovića i Milana
Nikodijevića sa presekom cenzurisanih ostvarenja i barem simbolično i na tren
ispravljena nepravda. Naravno, spisak intervjuisanih filmadžija i zabranjenih dela nije bio
potpuno zaokružen ali je ovaj film, za sada, najcelovitiji dokumentarac posvećen delu
istorije našeg filma koji je bio najkreativniji i, samim tim, najprokazaniji.
Otkrivanje ljudskog u odljuđenom svetu je srž „Života drugih“ nemačkog debitanta i
zasluženog„oskarovca“ Fon Donersmarka. Nekima nije umakao utisak da su već videli
priču („Profesionalac“ od Kovačevića) o uhodi tajne službe ( istočnonemačke „Štazi“)
koji, prateći disidenta, postaje njegov skriveni obožavalac a potom i diskretni saveznik.
No, za razliku od Kovačevićevog dela, „Život drugih“ nema ispovednu formu i patos već
se drži na distanci od junaka, suzdržano.Jednostavno, poruka ovog filma može biti
snažnije primljena ako se okanemo sentimentalnih prisećanja na vremena kad su reči i
misli bile najvažnije oružje za urušavanje tiranije.
„Životu drugih“ se, po kvalitetu i geografskom poreklu pridružuje Štajnbilerovo
„Zimsko putovanje“, povremeno usporen film koji govori o rezigniranom, teško
depresivnom biznismenu čiji život strmoglavo kreće nizbrdo nakon prevare imaginarne
firme iz Kenije. Ovo ostvarenje svoju upečatljivost u velikoj meri duguje furioznoj
energiji glavnog glumca, Jozefa Birbihlera. Zanimljivo je da je zapaženu ulogu ostvarila
27 i omiljena Fasbinderova glumica, Hana Šigula. Nemački film je pobrao veliki broj
afirmativnih kritika i sa filmovima „Kuća uspavanih lepotica“ i „Slobodna volja“. Rame
uz rame s njima su „Elementarne čestice“, po romanu Mišela Uelebeka. Iako, kao i drugi
nemački filmovi prikazani na FESTU, sadrže osnovne postulate dobrog ostvarenja: izbor
glumaca, životnu i zahvalnu priču, zanatski potkovanu režiju, „Čestice“ poseduju i
problem naracije koja je više romaneskna no filmska. No, ovaj problem nije toliko
presudan u odnosu na pobrojane prednosti.
DRUGI ZALOGAJ
Ovaj deo filmskog menija je neizbežan i mada nekima prija koliko i pivo na prazan
stomak mora se neodložno spomenuti. Kineska mudrost da, ako treba da progutate
nekoliko žaba prvo morate progutati onu najveću ogleda se, gle čuda, u kineskom filmu
„Mrtva priroda“. Šta reći ako pratite sat vremena radnika koji traži ženu a onda, bez
opravdanja, prikažete ženu koja traži direktora preduzeća da bi se razvela od njega a
onda, pri kraju filma, vratite radniku s početka priče? Kad se upale svetla priroda je u
dalje mrtva a ni publika nije mnogo življa.
Pitanje smisla se postavlja i u „Hamletu“ Aleksandra Rajkovića. Ipak, dramaturgija
tu ne može da zakaže. Šekspir je to! Jasna je ta namera reditelja da, smeštajući Elsinor u
romsko naselje na deponiji, poruči da je današnji svet đubrište na kojem se satiremo ali je
pitanje šta je od pobrojanog Rajković iskoristio. Bez Šekspirovskog „biti il' ne biti“ (i
bilo kakvog pitanja), sa naturščicima (uz pomoć trojice profesionalnih glumaca),
šematizovan, svedenog ali ne i zgusnutog filmskog izraza, „Hamlet“ je, nažalost,
naočigled publike, izgubio razlog zbog kojeg je snimljen.
Između manira i umora od samog sebe stoji Aki Kaurismaki sa „Svetlima u
sumraku“. Opšte mesto o naivnom marginalcu-čuvaru kojeg je, pomoću lepojke,
iskoristila mafijaška grupa kao žrtveno jare ima i dalje stari Kaurismakijev „šmek“zanimljivu usporenost, ikonografiju šezdesetih, začudni geg i to je sve. Kraj filma- glavni
junak ulazi u vezu sa ženom koju je izbegavao je takođe predvidljiv. Tužno je reći ali
„ovo je još jedan od Kaurismakijevih filmova“ . Samo to i ništa više.
Što se manira tiče nemoguće je a ne spomenuti animiranu „Renesansu“, verziju
„Grada greha“ sa manje krvi i razrešenjem noar-priče koje je očigledno nakon prvih
dvadeset minuta filma. Spomenimo odličan crtež i karakterizaciju glavnih junaka koja
28 podseća na „Korta Maltezea“. Šteta je, malo je falilo, rekli bi sportski komentatori baš
kao i za „Pad“, storiju o četiri školske drugarice koje predstavljaju osnovne austrijske
slojeve društva i životne stavove u kojem je upravo poenta najjači deo inače razvučenog
filma.
Francuski film „Sedam godina“ Žana Paskala Atua je pak, kao i turski „Sudbina“,
ulazeći mnogo dublje od pada u intimne, emotivne živote svojih junaka, bio na putu da
se podigne do ukusa „poslednjeg zalogaja koji ručak krasi“ . Problem oba ova filma nije
bio u striktno zanatlijskim aspektima niti u pričama koje su bazirane na opštim mestima
(bizarni trougao robijaša, njegove žene i čuvara i mladalačka neuzvraćena ljubav) koliko
u ponavljanju. Čini se da bi nagli, žestok iskorak iz priče pred sam kraj, uz neko dodato
dramaturško obrazloženje, pomerio ove filmove u pravcu jačeg, složenijeg značenja.
Takav je, potresan a bez posebnog objašnjenja, „Most“, dokumentarac o ljudima koji su
okončali ili pokušali da okončaju svoj život skačući sa mosta Golden Gejt u San
Francisku . „Most“ otkriva, praćen dramatizovanim prikazima samoubistava, niz razloga,
uzroka, posledica, povoda, opravdanja za „poslednji iskorak“ ali stava dokumentariste
nema, samo nabacane sudbine. Ni ovde se ne može govoriti o odsustvu profesionalnog
koliko o odsustvu apostraktnijeg promišljanja.
A da ovaj zalogaj ne bi zastao u grlu treba spomenuti i „Crnu knjižicu“ Pola
Ferhufena, „Kajmana“ Nanija Moretija i „Ja sanjam“ Mišela Gondrija. „Knjižica“ je
atraktivna triler-priča o mladoj Jevrejci koja, za vreme Drugog svetskog rata biva
progonjena kako od Nemaca tako i od holandskog pokreta otpora da bi se na kraju
odselila u, novoformiran, ratom podeljeni, Izrael.Uprkos „déjà vu“ maniru te scenama
koje podsećaju na „Otpisane“ i „Balkan ekspres“ Ferhufenov film poseduje snagu, ritam i
neizvesnost do poslednjeg momenta. Oprostio sam mu za „Showgirls“. Moretiju za priču
o filmskom producentu koji se bori za spas braka dok snima film o usponu Berluskonija i
padu Italije, nema zbog čega dati oprost. Kritičan je i melodramatičan što i jeste njegova
definitia specifica. Ipak, sledi mu opomena jer je italijanski Vudi Alen, iako i dalje
emotivan i satiričan, pustio da dva toka priče-o producentu i film u filmu o Berluskoniju
ne idu istim korakom pa se gledaocu dešava da mora brzo da menja priče onako kako
Džon Vejn iskače iz jedne u drugu kočiju. I, na kraju jedna kočija, u kojoj je intimna
priča, promakne. Slično se može reći i za „Ja sanjam“, sav od fascinantnih dečijih
29 maštarija oličenih u animacijama koje podsećaju na lutkarske filmove eks-SSSR-a i
glume Gaela Garsije Bernala i Šarlote Genzbur. Da nema ovog čudesnog sveta teško bi
bilo pratiti film u kojem nikad niste sigurni šta je stvarno a šta ne.Impresivno je baš to da
je završetak dela koji je bajkovit zapravo jedino ono što je realno.
TREĆI ZALOGAJ
Zlo koje je oličavao ugandski diktator Idi Amin Dada dobilo je svog zasluženog
živopisca Kevina MekDonalda koji sa „Poslednjim kraljem Škotske“ kao da je krenuo
stopama dokumentarca Barbi-Šredera o nepojmljivim pokoljima u kojima je stradalo 300
000 Uganđana. Kroz priču o bizarnoj fasciniranosti tiranina (neizbrisivi Forest
Vitaker)Škotskom koja je, slučajno, povezala njegovu sudbinu sa dr.Gariganom
ispripovedan je odnos Afrike i evropske ccivilizacije ali i prikazano naličje apsolutne
vlasti koja je nastala iz engleske kolonijalne tiranije. Još da nije bilo neuverljivog
holivudskog kraja....
Klint Istvud je pokušao sa „Zastavama naših očeva“ i „Pismima sa Ivo Džime“ da
prikaže ljudsku stranu vojnika koji su se na ostrvu koje i danas, crno i sumporno, liči na
pakao na Zemlji, ubijali do poslednjeg. Napominjem pokušao jer je u „Zastavama“,
uprkos odličnim, brutalnim scenama borbe koje podsećaju na zlatne dane Sema Fulera te
demitologizovanju čuvene fotografije američkih vojnika koji pobijaju zastavu na Ivo
Džimi, Istvud stigao do već odavno povučene linije. „Pisma sa Ivo Džime“, na momente
dokumentarna, snimljena iz japanskog ugla, dakle onih koji su se 40 dana sakrivali po
hodnicima i bili izloženi oficirskoj torturi otvaraju put drugačijem, objektivnijem čitanju
rata na Pacifiku i sagledavanju ljudskosti protivnika a to za SAD nipošto nije mala
lekcija.
Drugačiji po primeni nasilja, Inaritu sa „Vavilonom“ i Gibson sa „Apokaliptom“
pričaju dva dela iste skaske, prvi o krugu oružja koje, kupljeno negde u Japanu, povlači
okidač od kojeg će stradati marokansko dete i američka turistkinja što će, opet, pokrenuti
jednu od čuvenih antiterorističkih tirada Bušove administracije. Svet je, poručuje reditelj
„21 grama“ u svom ostvarenju fragmentarne dramaturgije, krhak i sudbine ljudi su
isprepletanije no ikad i svaka opasnost može dovesti do njegove propasti koja, po
Gibsonu, može biti i novi početak. Gibson insistira na očuvanju porodice i mitu o
„plemenitom divljaku“, Jaguarovoj Šapi koji, izbegavši smrtne pretnje Maja Indijanaca i
30 belih osvajača odlazi duboko u džunglu tražeći srećniji svet. Sa mišljenjem Gibsona kao i
njegovim skorašnjim problematičnim izjavama se ne moramo složiti ali je činjenica da je
„Apokalipto“ napet, krvav, potresan film koji jeste nameljen lepljenju pozadina gledalaca
za sedišta i u tome u potpunosti uspeva.
ČAŠA GORKOG VINA
Sve ono što smo hteli zaista da saznamo na ovom FESTU je, nakon dugog traganja,
stalo u tri reči: „Mala Mis Sanšajn“. Scenario ovog nezavisnog filma, bračnog para
Džonatana Dejvisa i Valeri Feris, koji predstavlja vivisekciju američkog društva, kao da
je pisao Kurt Vonegat. Vrludanje šarolike porodice: neuspešnog autora priručnika za
japije, dede narkomana(minijatura legendarnog Alana Arkina), bucmaste pretendentkinje
na presto misice, njenog brata-zavetovanog na ćutanje, ujaka- izgubljenog intelektualca i
homoseksualca u rasklimatanom kombiju je ništa drugo do lutanje uništenih previsokim
standardima „američkog sna“.
Poruka je jasna: nema naglog uspeha, zvezdane prašine, japijevskog načina života.
Čemu to? Sukobe i razaranja kreiraju japizirani mediokriteti koji svoje ćerke pretvaraju u
Barbikice na izborima za mis. Društvo koje proglašava „gubitnike“ za nižu vrstu
predstavlja kamuflirani fašizam i ništa drugo do toga. Zato ovaj film, hrabro, ne nudi
hepiend i, ma kako čudno izgledalo, spasava FEST ove godine i predstavlja najhrabrije
od pobrojanih ostvarenja. Što bi rekao Kurt Vonegat u „Klanici pet“: „Tako mu je to.“
(Književni list, mart 2007)
31 OBE STRANE CEVI
Film: DEPARTED
Režija: Martin Scorcese
Uloge: Mat Damon, Leonardo Di Caprio, Jack Nicholson
Misao da su neki ljudi policajci a neki kriminalci a da ih jedino razdvaja to s koje
strane se cevi nalaze dominira ovim ostvarenjem za koje se slobodno može reći da je
veliki Skorcezeov povratak iako se verovalo da je „tata“ „Taksiste“, „Razjarenog bika“ i
„Opasnih ulica“ umetnički „rahmetli“ (vidi „Bande Njujorka“ te eventualno „Avijatičara“
koji je prošao nešto manje loše). Da život priređuje iznenađenja i da „nije kraj dok debela
žena ne zapeva“ vidi se na Skorcezeovom primeru. Doduše, sa odličnim scenarijem
Vilijama Monahana (film je inače rimejk honkonškog „Infernal Affairs“) to i nije bilo
naročito teško.
Jednog dana vam neki jezivi i jezivo zanimljivi čika (Džek Nikolson) priđe i da
ponudu koju ne možete odbiti-plati vam što god poželite a vi zauzvrat date informaciju
kad zatreba i, odjednom, vi ste jedan od najznačajnijih policajaca (Met Dejmon) dok vaš
zlosrećni kolega mora da bude „krtica“ ili, kako ga još zovu, „pacov“ u irskoj mafiji (Di
Kaprio). Dakle, sa druge ste strane cevi i jurite se sa svojim, do pred kraj filma,
32 nevidljivim protivnikom koji je, kao i vi, odlučio da istera svoje viđenje života do kraja.
Eto, to je osnovna priča ovog dvoiposatnog filma koji vas drži do poslednje sekunde.
Pravi razlog za gledanje ovog dela, nevešto prevedenog kao „Dvostruka igra“ ne
leži toliko u uživanju u odličnim ulogama glavnih junaka koji svi odreda glume kad i
kako kaže Skorceze koliko u već pomenutom scenariju i režiji starog kova. Konačno u
holivudskom filmu možete čuti brz, smislen, žestok dijalog u kojem nema reči viška i
koji budi momentalnu emociju-smeh, tugu, gađenje. Pohvalan deo scenarija je i činjenica
da u njemu nema preteranog moralisanja, psihologizovanja, koketiranje sa onim što je
trenutno „in“. Ni milimetra Tarantinovog „gangsterskog glamura“, samo oštra, ljuta kora
koju umesto kože nose glavni junaci. Životnost i iskrenost su zaista kvaliteti koje Holivud
već decenijama uspešno izbegava.
Opterećeni plitkoćom svojih kompjuterskih očiju ljudi mogu ostati slepi kraj
očiglednih i efektnih rediteljskih rešenja koja nudi film. Tako, na primer, Skorceze
izbegava spotovske, jednodimenzionalne kadrove koji kao svoje jedino ishodište imaju
brzinu i, stoga, lišeni su bilo kakvog umetničkog značaja. Tako se u drugom ili trećem
planu često kriju poruke filma (npr. nalepnica sa natpisom: „Uzvrati udarac“ iza leđa Di
Kaprija u trenutku kad je na ivici ulaska u bandu), stan policajca ima broj 711 (srpski: 92)
a ivicom balkona glavnog negativca koji gleda na gradsku skupštinu trčkara pacov.
Zanimljivo je i da filmom, uprkos tome što se njegova radnja odvija u današnje vreme,
dominira stara muzika: legendarna „Gimme Shelter“ Stonesa, numere Pink Floyda, Johna
Lennona, Dropkick Murphysa... Čini se da ne postoji ni najmanja težnja da se bude „u
trendu“ već samo da se ono što je, u suštini, žestoka kritika američkog (i ne samo
američkog) društva ispriča do kraja.
Društvo u Skorcezeovom filmu je sklono raspadu i paranoji. Tako u njemu žena sa
cevčicama u nosu puši cigarete, državni aparat se toliko infiltrirao u mafiju da je
POSTAO mafija, bande različitih etničkih manjina se međusobno nemilosrdno tamane a
policijski šefovi prisluškuju sve redom uzvikujući: „Obožavam „Patriot act!“ „ iako su
ovim propisom i njihova građanska i ljudska prava sužena. A zbog čega sve to? Zato što
nam je neko, jednom, kao onaj pokvareni čika sa početka priče dao ponudu koju ne
možemo odbiti-američki san. Tako sin domara može postati ugledni policajac pa
gradonačelnik, samo ako se „snađe“ u zemlji u kojoj su, po Monahanu, beli katolici
33 počeli da dobijaju lukrativnije i uglednije poslove tek sa dolaskom Kenedija, katolika, na
vlast. Međusobna omraza njenih građana, zaslepljenost uspehom po cenu tuđih leševa to
je ono što jedan od junaka film, i sam korumprian, naziva „Nacijom Pacova“, aludirajući
na izraz „trka pacova“ koji podrazumeva takmičenje bez pravila i ograničenja. Jedini
rezultat takvog takmičenja je brdo leševa na kojem se i pobednik može naći vrlo brzo,
živeo on u Bostonu ili Beogradu.Potresna poenta čini „Departed“ jednim od najboljih
Skorcezeovih ostvarenja.
(Književni list, 2006)
SUMRAČNA STRANA ULICE
Stigla mi direktiva, reska i otrežnjujuća, k’o prva jutarnja kafa + rakija -dosta je
pljuvanja inače kreativnih (?) i uglednih (?!!!!) filmadžija , zeman došao da se narod
nečim podiči na dve šlajfne.Valja pokazati da nismo baš toliko propali jer još uvek ima
par pojedinaca koji nam kvare minusoidni prosek. Kao čovek na liniji, lobista i fobista,
večito podoban i krajnje potkupljiv (ako vas zanima, vi pokušajte) odlučio sam da
sastavim malo sočinenije o najboljim filmovima snimljenim posle Revolucije Koje Kao
Da Nije Ni Bilo.
Dokumentarni film je u Srbiji, čini se, najlakše snimiti. Zabluda po kojoj je dovoljno
zaređati po rizičnim lokacijama i snimati užase potiče upravo iz RTS-ovske psihologije
koje je uzela svoj danak 90-ih prošlog veka. Stvarnost je, zapravo, sasvim drugačijadokumentarni film, iskren, ogoljen, bez pretenzija ali i sa jasnom porukom je najteže
snimiti. Dodajmo tome i da nema komercijalnost igranog a o gledanosti tek ne može biti
reči. Međutim, Janko Baljak je, počev od „Vidimo se u čitulji“ devedesetih preko
„Anatomije bola 1 i 2“, na granici dva milemijuma, pa zaključno sa najnovijim,
„Vukovar- poslednji rez“ opisao pun krug balkanskog užasa, izlažući ništa više do
34 ogoljene činjenice sa samo jednom (i dovoljnom porukom)-ovakav pakao se, sa bilo koje
strane, ne može opravdati.
Da tranziciona budućnost nije tako svetla kao što se čini pokazao je Mladen
Đorđević sa svojim „Made in Serbia“. Dajući svom ostvarenju intrigantnu, poluigranu
formu u kojoj glavni junak-narator, traga za svojom omiljenom srpskom pornoglumicom i, na kraju, i sam postaje deo porno-filma, Đorđević nam ukazuje na to gde se
ova zemlja danas nalazi i koliko zapravo podseća na sirotinjsku porno-produkciju sa
milionima statista-volontera. Rame uz rame sa Baljkom i Đorđevićem je i Boris Mitić sa
svojom „Pretty Dianom“.
Priču o savremenom igranom srpskom filmu ne možemo drugačije pričati nego
hronološki, počevši od Miše Radivojevića, jednog od njegovih uzora koji se, početkom
sedamdesetih prošlog veka, izdvojio sirovim i originalnim, urbanim pristupom.
Radivojevićevo „Buđenje iz mrtvih“ , na prvi pogled, budžetom i lokacijama skučen
film, snažna slika raspadajuće zemlje i njene sredovečne dece, izgubljene u
bombardovanju NATO-a, predstavljao je jednu od najvećih provokacija FEST-a 2005.
godine. Patricid, uništavanje oličeno u Titovoj (ukradenoj) kašici koja se prenosi sa oca
na sina, šokantne scene (za domaći film), ni u jednom od ovih postupaka nije bio
senzacionalizam već želja da se prekine izvitoperena priča koja, uprkos željama reditelja,
i dalje traje.
„Jug-jugoistok“ Milutina Petrovića, reditelja srednje generacije, čiji je film „Zemlja
istine,ljubavi i slobode“, ovenčan „Fazbinderovom“ nagradom u bioskopima gledalo dve
hiljade ljudi (toliko o verziranoj beogradskoj publici!) predstavlja Srbiju posle atentata na
Zorana Đinđića. Slike paranoje, teorija zavere, međunarodne špijunaže, jeftini tračevi o
vanbračnoj deci, sve što je izgledalo zaboravljeno ili smanjeno na najmanju moguću
meru, ponovo je pokuljalo napolje. Doduše, problem je još podmukliji: brutalno društvo,
ratničko i pornografsko, dobija novu dimenziju, oličenu u seriji „Nikad izvini“ a ono oko
čega se stranke i interesne grupe bore je najveći McGuffin na kojem bi nam i Hičkok
pozavideo.
Na prvi pogled izvan bilo kakvih političkih angažmana i zauzimanja stavova, „Kad
porastem biću Kengur“ Raše Andrića je duhovita voždovačka priča o „običnim“ ljudima
u potrazi za stalnim osveživačem vazduha u svojim stisnutim životima. Ipak, zemlja u
35 kojoj je ponekad bolje džabe sedeti nego džabe raditi (“bez prihoda ali i bez rashoda“),
računati na puku sreću u sportskoj kladionici ili ortaka u inostranstvu, zemlja čije ime
opušteno izgovarate samo kad navijate za nju, ostala je ista. U ovom filmu nema velike,
istorijske priče, otkrivanja užasa koji su u nju zakopani kao u plitki grob ali je zato
otkriveno nešto drugo-oteto vreme najveće vitalnosti generacija 1965-1975 godine a
otimačina i dalje traje.
A onda, kad pogledate nabrojane filmove, rediteljska imena koja stoje iza njih (kojima
možemo dodati još par koja će nas, nadam se, obradovati na predstojećem FESTU-u)
sigurno pomislite:“Kako su crni! „A ima li tu nečeg onako,lepog?“. Ostvarenja u kojima
su svi lepi, i glumci, i priča, slatkasto-predvidljiva, koja se snimaju za mesec i manje
(„tri dana pre roka“ da citiram Potemkinovog naslednika), u kojima se veliča „pusto
tursko“, „zaumno srpsko“ ili reciklira kredit iz davnih osamdesetih predstavljaju najveću
ironiju u istoriji promašaja. I zaista, u nepreglednoj tami „šarenog“ srpskog filma „crno je
lepo, crno sja“.
(Beton, 2007)
ANARHIJA NA TOČKOVIMA
Beogradski fantom (2008),
Režija: Jovan B. Todorović
Urbana legenda o beogradskom Fantomu, alijas Vladi Opelu Vasiljeviću, konačno je
zaživela u kolažnoj dokumentarno-igranoj formi. Iako inspirativna i zahvalna za obradu,
ona je morala da čeka čitavih trideset godina, što nije čudno s obzirom da mnogi podaci
iz naše znamenite istorije i dalje čekaju „svog reditelja“. Čovek koji je deset letnjih noći
1979. godine, u vreme Titove posete Samitu nesvrstanih u Havani, svojim bravurama
izazivao ovacije Beograđana okupljenih na Slaviji, pre Todorovićevog filma spomenut je
samo jednom i to kratko, u kultnom Davitelju protiv davitelja kao jedan od ekskluzivnih
predstavnika kriminalnog miljea prestonice. No, u ovom ostvarenju je priča o Fantomu
podignuta na nivo koji nadilazi sukob dobra i zla ili glorifikacije bilo policajaca bilo
prestupnika.
MISTERIJA FANTOM
36 Uvodeći nas u film kroz Titov govor o „čvrstoj ruci“ SKJ koja treba da usmerava narod,
za kojim je usledio dokumentarac o dočeku Maršala, sa sve patetičnom „Zemljo moja“
grupe „Ambasadori“ u pozadini, reditelj je od prvog kadra postavio okvir za „širu priču“,
političku i ideološku, koja se preplitala sa ličnim „tripom“ Fantoma, ali i na neki način
najavio razgovore sa učesnicima događaja koji su „filovali“ igranu strukturu. To je bio
mudar potez jer bi potpuno igrani film (Fantom „u totalu“ ima 82 minuta) morao da
sadrži dodatna objašnjenja o Vasiljeviću, njegovom životu, prijateljima, njegovu
predistoriju dečka skromnog imovinskog stanja, „pozajmljivača“ kola koji je sa svog
Banjičkog venca često odlazio na komšijsko Dedinje, obijao kola bogatih, vozio ih jedan
dan a onda ostavljao ili čak vraćao nazad.
Naravno, ovakav pristup je zahtevao i izvesnu stilizaciju glavnih aktera. Tako je Fantom
Milutina Miloševića povučen, enigmatičan momak koji bez volana izgleda pomalo
nesiguran na asfaltu, ali i dovoljno neupadljiv da može da ukrade policijski toki-voki i
nestane u gomili. Zanimljivo je da Todorovićev glavni junak ne izgovara ni jednu jedinu
reč u toku filma što mu dodaje na tajnovitosti. Jedino što znamo o njemu je da je ukrao
jedini „porše“ u gradu (vlasništvo tenisera Ivana Plećevića) i da, bravurozno vozeći,
izaziva policiju u plavim „stojadinima“ a svoje egzibicije redovno najavljuje novinarima
radija Studio B. Ah, da, nimalo slučajno, na zidu Fantomove sobe je poster Stiva
MekKvina iz filma Le Man u kojem je igrao automobilistu koji vozi, pogodili ste,
„porše“. S druge strane su policajci, „chain smoker“ starog kova. Glavni inspektor
(Radoslav Milenković), stvoren je po uzoru na policajce iz američkih filmova baš kao i
nekonvencionalni mladi kolega, u „zvoncare“ spakovani Dušan Živković Fanđo (Marko
Živić) za volanom „ford granade“. Glavnom junaku niko ne može da izađe na „crtu“, ni
neadekvatno opremljena policija, ni sam Fanđo koji u trenutku nemoći pred superiornijim
vozačem puca na „porše“. Samo zahvaljujući potkazivaču policija uspeva da uhvati
Vasiljevića, a ako svemu dodamo i „devojku iz kraja“ koja je „izdaleka“ zaljubljena u
glavnog junaka, shvatamo da je u skladu sa stilizacijom neminovno i korišćenje filmskih
stereotipa.
Sa čvrsto određenim kalupima i jasnom dramaturgijom nekog većeg negativnog
iskakanja među glumcima nije moglo biti jer igrani deo Fantoma je upravo to: policijska
jurnjava kolima sa blagim ukusom politike. Scene jurnjave po pustim beogradskim
37 ulicama snimljene su snažno i precizno, bez sagrešenja o tehničko umeće i odlično se
uklapaju u stilizaciju, mada se pokatkad mogu videti neki neizbežni i neuklonjivi znaci
današnjice kao što su zeleni tramvaji uvezeni iz inostranstva, „parčence“ McDonaldsa na
Slaviji ili žuti znak menjačnice kod hotela „Slavija“. No, ove omaške ne mogu bitno
uticati na konačan utisak o igranom delu filma.
NOVA ISTINA?
Razgovor sa učesnicima, posmatračima, inspektorima u suštini predstavlja samo još jedan
začin celoj priči ali je nimalo ne rasvetljava. Naime, ako se izuzmu iskazi Dušana
Živkovića Fanđe i Plećevića, opšti utisak je da su svi ostali učesnici (čak i policajci)
fascinirani Vasiljevićem i da ga vide gotovo kao mitsku ličnost. Naravno, prijatelji iz
komšiluka govore o njemu u superlativima, ali to ne razrešava ono što gledaoce sve
vreme opseda: zašto je Vlada Opel, na pragu svoje tridesete, pozajmio jedinog „poršea“ u
gradu i začikavao policiju?
Objašnjenje za poduhvat osuđen na neuspeh najjednostavnije je tražiti u obesti ili
psihičkom poremećaju. Ipak, upravo simbolika ovakvog dela koje se može čitati kao akt
individualnog anarhizma, šamar sistemu SFRJ ili ismevanje bogatih čija je kola tokom
svog kratkog života konstantno obijao, jeste ono što je privuklo Todorovića. Ovakva teza
je u filmu potkrepljena kako činjenicom da je Fantom privlačio simpatije građana koji su
mu jednom pomogli da pobegne od policije i ugrozi ego onog koga je trebalo da „volimo
više od mame i tate“, tako i boravkom Vasiljevića u istoj ćeliji sa Momčilom Selićem, u
to vreme političkim zatvorenikom, ali i još nerazjašnjenom smrću u saobraćajnoj nesreći
nedugo izlasku iz zatvora, 1982. godine. Reditelj je ovu tezu ponovio i u igranom delu u
kojem neimenovani visoki funkcioner zahteva da se jurnjava završi što pre, t.j. pre nego
što Tito dođe iz Havane.
U Fantomu, profesionalno snimljenom ostvarenju atipične forme, „oduzeta je nevinost“
jednom vremenu koje i danas mnogi smatraju za idilično, vremenu u kojem su svi koji
iole štrče, prestupnici ili ne, neminovno bivali uvučeni u svet političkih intriga koji ih je
surovo kažnjavao. Sa tezom autora se možete ili ne morate složiti, ali film sasvim sigurno
treba pogledati.
(Beton, 2008)
38 The Hobbit:An Unexpected Journey ili It Shall Pass
Peter Jackson je ponovo uspeo. Nakon „Gospodara prstenova“ eto veselog društva
patuljaka plus jedan Hobit – legendarni Bilbo Bagins. Odlična glumačka ekipa koju
predvode Martin Freeman (Love Actualy, Night Watch, serijal o Sherlocku Homlmesu)
kao Bilbo i nezaobilazni Ian McKellen kao Gandalf (spomenimo i drage nam“ patuljke“
– Richarda Armitadgea ( britanski Robin Hood serijal) i Jamesa Nesbitta (poznat iz
Bloody Sunday i serije Cold Feet). I, naravno,Andy Serkis (genijalno odigrao rokera Iana
Duryja u „Sex and drugs and rocka and roll“ – apsolutno pogledati!) kao Golum. Šta
reći? Iako sam bio pomalo skeptičan prema cepanju njige koja nema debljinu epskih
pisanija iz „Gospodara prstenova“ na tri celine danas mi se čini da je to potpuno razložan
postupak. Dva nastavka čekaju 2013. i 2014. godinu i nadam se da će biti završeni što pre
kao i da će najstariji član ekipe, Christopher Lee izgurati još dva serijala kao Saruman
iako ima 90 godina. Odlučivši da se drži knjige od „a“ do „š“ Jackson je uspeo da, s
jedne strane, ispuni snove zaluđenika a, s druge strane, produži tajming svog serijala. Ne
gledajmo na to kao kupovanje vremena i razvlačenje žvake.
U svom intervjuu u „Colbert Showu“ McKellen je duhovito primetio: „Više volim
Gandalfa Sivog od Gandalfa Belog (u „Gospodaru prstenova“). Duhovitiji je, opušteniji,
nije toliko uštogljen. Dobro, Beli ima lepšu kosu… Meni je „Hobit“ zabavniji a, na kraju
39 krajeva, gde još možete videti da svi glavni junaci puše u filmu koji je namenjen
deci.“ Šalu na stranu, pušenje se tiče neke korov-trave koja „opušta“ i zove se „Stari
Tobi“. Spominje se i Radagast Smeđi (kršten po slovenskom bogu Radogostu) koji je
preterao sa konzumacijom „pečurkica“. A i toče se velike količine ejla pa je dionizijski
momenat itekako prisutan.S druge strane, vilenjaci su vegetarijanci i žive večno. I, čini
se, večno se dosađuju. Preskočimo li miscelanouse, ako se po jutru dan poznaje za
Jacksona je svanulo sunčano majsko jutro. Dramaturški dinamičan, zabavan, sa
glumačkom podelom koja je „sigurica“ i animacijom u odnosu na koju prvitdeo
„Gospodara prstenova“ deluje kao amaterska igrarija, The Hobbit: An Unexpected
Journey je još jedna od pouzdanih filmskih zabava koje bi trebale da nam ulepšaju
zimske noći, praznike i precenjeni smak sveta.Nezgodno je jedino to što ćete nakon ovog
filma provesti sledećih godinu u iščekivanju nastavka što će vam teže pasti od majanskih
lažnih proročanstava.
(Afirmator, 2012)
Barbara u „raju komunizma“ (Izveštaj sa Slobodne zone)
„Barbara“ Christiana Petzolda, poznatog nemačkog reditelja (Yella, Die innere
Sicherheit) ovaj put, za razliku od „Die innere Sicherheit“ , gde se bavi ultralevim
teroristima, sagledava drugu stranu medalje, represijom STAZI- ja u Istočnoj Nemačkoj
1980-ih (za vreme Olimpijade, 1980.godine u Moskvi ili 1988. u Seulu). Tako pratimo
sudbinu doktorke koja, iz razloga znanih specijalnoj policiji, bive premeštena u
unutrašnjost iz elitne klinike u Berlinu. Tu, u gluvoj provinciji pored Baltika, njeni
problemi ne prestaju s birokratskom „selidbom“. Ono što smo videli u fantastičnom
„Životu drugih“ postaje dečija igra u odnosu na Barbarine muke. Njena, na prvi pogled
hladna, nordijska lepota (mada oči otkrivaju prave emocije) i lomna, vitka figura ( igra je
harizmatična Nina Hoss) je u kontrastu sa ravnim, hladnim predelom i bezizražajnim,
ispitivačkim licima njene gazdarice, kolega i policajaca koji je redovno „posećuju“. U
40 svakoj sceni u kojoj je sama, na mračnoj ulici ili negde u prirodi čini se da će se pojaviti
batinaš ili silovatelj. Da ne znate o kom se filmu radi učinilo bi vam se da, u scenama u
kojim se na biciklu vozi kroz olujnu ravnicu vermerovskog neba i svako malo baca
pogled preko ramena, sakriva paketić ispod kamena na raskršću, igra u nekom ostvarenju
koje se bavi, recimo, holandskim pokretom otpora za vreme Drugog svetskog rata ili
njegovim pandanom, „Belom ružom“ u nacističkoj Nemačkoj.
JEDNO TE ISTO LICE REPRESIJE
Iako je konspiracija deo ličnog plana, vezanog za bekstvo u Zapadnu Nemačku kod
njenog ljubavnika, Barbara počinje da razmišlja o svojim razlozima kad u njen život uđe
pacijentkinja, Stela, trudna, maloletna štićenica popravnog doma „Torgau“ ( čitaj:
koncentracioni radni logor za devojčice). Ako vam se čini da je izbor tako jednostavan
treba pomisliti na godine koje vam je neko bacio niz vetar, na činjenicu da, ako
policija par sati ne zna gde ste sledi pretres i, da se premetačina ne završava na
vašim stvarima. U, ne eksplicitno prikazanoj ali jasno naznačenoj sceni, policajka,
naoružana gumenim rukavicama, vrši pregled Barbarinih „telesnih šupljina“ što je
deo STAZI-jeve standardne procedure (čitaj: legalizovano silovanje).
Posebno je zanimljiv izbor vremena i lokacije. Petzold je, suprotno uvreženoj slici o
Nemačkoj kao prohladnoj zemlji hirovite klime, smestio radnju u leto. Gotovo da nema
kišnog dana. I gradić u kojem je Barbara “stacionirana”, to nije neki mračni industrijski
grmalj, već pitomo mestašce u ravnici s lepim kućicama iz 19. veka. Ljudi su, možda, za
nijansu lošije obučeni i voze “trabante“ ali nema nemira, klasnih sukoba, krize. Gotovo
svi su zaposleni. Neće umreti od gladi ako ne popiju viski ili zapale zapadnonemačku
cigaretu. Tu je i medoliki, simpatični herr doktor. Šta joj fali da se ovde skući i, kako je
rekao gorepomenuti, vrati dug radnicima i seljacima koji su platili njeno obrazovanje? Pa,
ne mnogo toga, samo da nema nečoveka – policajca (Rainer Bock) koji samo “izvršava
naređenja” kao što je neko od njegovih rođaka samo “po dužnosti” 1939.godine malkice
zakoračio u Poljsku.
OBAVEZA I SLOBODA
41 Iskreno, mnogi se pitaju čemu priča, doduše dramaturški i kinematografski odlično
skrojena, o Istočnom bloku? U jednom od brojnih tumačenja ovog “fenomena” neki idu
toliko daleko da veruju da se iza svega krije nemačka tendencija da sebe prikažu kao
žrtve raja socijalizma koji je bio pravi pakao (DDR) a s druge strane, bar omladinu, kao
prolevičarsku i antifašističku (BDR) e da bi što manje govorili o ultimativnom zlu Trećeg
Rajha. Ali ovaj, kao i u brojnim drugi nemački filmovi, ne glorifikuje ni jednu od dve
strane. Svesni su da je postojao “Torgau” baš kao što su bivši nacisti bili u vrhu
zapadnonemačke policije. Represija nije ekskluzivitet Istoka. Naši “sivi domovi” su
mačiji kašalj u odnosu na zlostavljane “Sestre Magdalene” u Irskoj ili
“lečenje” homoseksualnosti elektrošokovima u SAD-u 1950-ih i 1960-ih. I, na kraju
krajeva, s padom famoznog Zida, jasno je da se, prelaskom na rudimentarni kapitalizam,
izgubio osećaj povezanosti, pripadnosti a da je represija dobila drugi oblik. Više vas
nećemo prisluškivati ali to nije bitno jer nas baš briga šta privatno mislite dok god plaćate
račune. Ono što je univerzalni kvalitet ovog filma je priča o borbi usamljene,
prokazane žene, o sukobu između pragmatičnog i etičnog, slobode i profesije,
empatije i egoizma.
P.S.: Prođe i Slobodna zona, festival vredan spominjanja u sušnim mesecima do FEST-a
(ok, tu je i Festival autorskog filma). Snažno, potresno, aktuelno, kvalitetno. By the way,
s velikom žalošću moram da saopštim da ste ostali uskraćeni za članak o filmu „Hana
Arendt“ ali – karte su planule. Publika je sinoć , na projekciji „Barbare“ u Domu
omladine bila obaveštena da će biti još jedna projekcija „Haen Arendt“ ali je to zaludna
informacija, primetili su naši voditelji programa, jer su karte opet razgrabljene. Uz
izvinjenje što nisam pogledao ovaj film počinjem ovu kritiku. Ako se članak o H.A. ipak
pojavi, nemojte me optužiti kod nadležnih za pirateriju.
(Afirmator, 2012)
42 KOSOVSKI HOROR (izveštaj sa Slobodne zone)
Rezultati projekta „Dokufest fabrika“ su nam predočeni u DKC-u, u polupraznoj (ili
polupunoj ako ste optimisti) bisoskopskoj sali što je, s obzirom da su u pitanju kratki
dokumentarac, dobar skor. Od šest filmova koji su nastali u ovoj radionici prikazana su
tri. Ono što je, po ko zna koji put, pomerilo fokus publike sa samih filmova bila je ne baš
najbolja organizacija. Projekcija je kasnila dvadeset minuta i, umesto da odgledamo tri
filma u nizu, pauza između drugog i trećeg filma je popunjena razgovorom sa gostima s
Kosova koji su učestvovali u produkciji i Polićem, rediteljem „Zida“ koji jre bio prinuđen
da priča nadugo i naširoko o kratkom filmu koji još nismo videli. „Razvucite priču dok se
snađe tehnika“. I, tako, nategnuti razgovor je potrajao dvadesetak minuta pa smo onda, uz
napomenu da će film početi za minut, čekali još deset. Ali, to nije bitno – svi ćemo živeti
pet hiljada godinas pa to nije bitno…
JEDNA OBIČNA VOŽNJA
Nego, da batalim džangrizavi ton i okrenem se suštini: „Priština-Beograd“ Srđana
Slavkovića je storija koja je, na prvi pogled, jako obična. Vozač odvozi i dovozi putnike,
malo spava, okružen je zimskim sivilom, konstantno umoran. Cepkanje karata, čišćenje
smeća,paljenje cigareta, zastoji, čekanje. Sve su to svakodnevne rabote koje, kao i
čekanje da počne „Zid“ , troše dragoceno vreme. Avaj, sve bi bilo normalno da Slave,
glavni „junak“ dokumentarca, ne saobraća na liniji iz naslova filma. I, naravno, u
autobusu je svet šarolik. Srbi, Albanci, Romi, Goranci. Priče putnika variraju od Srba koji
su, obično, u poseti svojoj rodbini do Albanaca koje samo teški zdravstveni problemi
mogu da nateraju da pređu granicu i zatraže pomoć od beogradskih hirurga jer onima u
Prištini ne veruju. Neobična je i priča o Amerikanki koja je, iz samo njoj znanih
avanturističkih razloga (otkad je biti na Balkanu avantura?) odlučila da proputuje
Albaniju, Kosovo, Srbiju, Bosnu.Otkrila je, gle čuda su ljudi ljudi kako u Africi tako i na
43 Balkanu a ne neki divljaci. To se, inače, može znati i da ne odete nigde ali… Avaj,
otkriva da mora da se vrati nazad jer ima pečat koji govori da je na Kosovo došla iz
Albanije. Ako želi da uđe u Srbiju mora preko makedonsko-srpske granice. Propisi su
propisi. Iako sve na prvi put izgleda obično u danu vozača „Adio travela“ riskantna ruta
kojom se kreće se tu i tamo spomene u razgovru. Napetost s obe strane granice visi kao
Damoklov mač nad glavama putnika. Taj zbunjujući mir koji vlada u autobusu , s
druge strane, je u kontrapunktu sa surovom stvarnošću.Činilo bi vam se, da ne
znate pravu rutu, da je to autobus na liniji Niš – Subotica, recimo.
SVI MIRNI I NIKO ZADOVOLJAN
„Čija je ovo zastava?“ Bariša Karamuca pristupa kosovskom problemu s formalne strane
koja, na prvi pogled, nije toliko bitna u odnosu na nasleđe ratova, nacionalne tenzije,
siromaštvo ,nezaposlenost, kriminal, odsustvo pravne države. Reč je o zvaničnoj zastavi
Kosova koja je pobedila na konkursu. Iako je albanski barjak poznat svima, Kosovo treba
da, bar formalno, pokaže jedinstvo i međusobno uvažavanje etničkih zajednica oličenih u
šest zvezda iznad karte Kosova na plavoj podlozi. I tu dolazi do raskola – većina
Albanaca na Kosovu doživljavaju svoju nacionalnu zastavu kao pravu zastavu Kosova,
iza koje stoji tradicija, za razliku od rešenja nametnutog od OUN i EU. Na prvi pogled,
kosovska zastava liči na znamenje neke pacifičke republike. Dodajmo tome i činjenicu da
su zastave većine država na svetu, pa i onih koje su priznale nezavisnost Kosova,
nacionalne. Nemačka ili francuska zastava su nacionalne i tu nema nekih „multietničkih
elemenata. Isto važi i za britanski „Union Jack“ na kojem su zastupljeni Engleska i
Škotska ali ni traga od Velsa i Severne Irske. O srpskoj zastavi i da ne govorimo. Film,
na četvorogodišnjicu proglašenja nezavisnosti, počinje pesmicom dece iz vrtića:
„Srećan ti rođendan, Kosovo!“ i dugim razgovorom s vaspitačicom: kako izgleda
naša zastava, šta ona simboliše, kad smo postali nezavisni, šta je bilo pre toga…. Ja
sa pet godina u bivšoj SFRJ nisam znao ni čemu petokraka ni trobojka a ni ko
je Tito. Danas, pretpostavljam, isti nacionalni dril postoji i u drugim vrtićima bivše
nam domovine. Prošlo je to „Miša voli Mašu“ vreme.
44 Na priču o nacionalnoj pedagogiji nadovezuje se „Zid“ Nikole Polića, storija o školi
podeljenoj zidom u selu pored Lipljana. Dve trećine stanovnika sela su Albanci a jednu
trećinu čine Srbi. Nekad je to bila jedna škola a onda je, početkom devedesetih, podeljena
zidom na albanski i srpski deo. Ova škola, sa dva posebna ulaza, dva posebna dvorišta,
dva posebna nastavna programa se, od tada do dana današnjeg, nije promenila. Srpske
vlasti su insistirale na tome da Albanci ne žele da se integrišu u srpsko društvo te da je iz
bezbedonosnih razloga najbolje da se škola podeli. Kako se mogu integrisati ako je zid
između dece? Posle 1999. godine priča se promenila – kosovske vlasti i albanski
nastavnici insistiraju na tome da Srbi ne žele da se uklope u novo društvo. Zgrada koja
je, jezivi primer balkanskog aparthejda , u zabiti, hladna, bez vode je samo uvod u
ono što čeka đake u bližoj budućnosti. Oni se ne poznaju iako su kuća do kuće, ne
znaju nijednu reč na drugom jeziku. Albanski učenici, koji su mnogo brojniji, tvrde da
srpska deca ne žele da se igraju s njima i da ih gađaju grudvama snega ako uđu u njihov
„atar“. Jedna albanska devojčica je izjavila kako bi bilo najbolje da njihovi vršnjaci
srpske nacionalnosti ne budu tu jer će se onda svi slagati i neće biti problema. Srpska
deca žele da napuste svoj kraj, albanska da ostanu i, kad završe s obrazovanjem, naprave
karijere. Istina je da je sudbina ijednih i drugih neizvesna i ima sive tonove. Očito je da
nastavnici s obe strane zida ne veruju u to da će se ikad odnosi normalizovati i ne
razmišljaju mnogo o tome. Modernizacija koju obećava kosovska vlada će rezultirati
novom seoskom školom u kojoj neće biti zidova – svaka nacija će dobiti po sprat.
Umesto zida – stratifikacija. Toliko o viziji multietniče budućnosti i mira u regionu. Ako
odrastete u mržnji ona će, pre ili kasnije, ponovo eksplodirati.
(Afirmator,2012)
45 U slepom crevu tame (Izveštaj sa Slobodne zone- „Ambasador“ )
Ako je, da parafraziramo Konrada, Kongo „srce tame“ Centralnoafrička Republika
(CAR) je njeno slepo crevo. Danski novinari reditelj, Mads Brugger u svom
„Ambasadoru“ ide putem „performativnog novinarstva“, stazom kou je utabao
neustrašivi Irac McIntyre. Naime, undrecover work podrazumeva da postanete deo
ekipe i, gde je zgodno, postavite kameru koja snima vaše sagovornike. Tako možete
razbucati huligane Čelsija, one koji zlostavljaju štićenika doma za duševno obolele,
vaćaroške timove afričkih lažnih prinčeva i njihove sumnjive investicije koj ideluju
preko interneta („If ju giv mi van aj vil ritrn ju tu tauzend dolars, ven aj bikam a prins!
Kam vid mi , maj frend“). Ovaj put Brugger, na prvi pogled bez McIntyrove alfa
mužjačke harizme i akcionog saspensa, ulazi u avanturu koja ga, svejedno, može koštati
života. Reč je o trgovini „krvavim dijamantima“ koje kopaju često maloletni radnici za
ništavnu dnenvnicu a pod kontrolom privatnih armija ili,u slučaju CAR, privatizovane
državne armije.
A kako ovaj momak, krhke spoljašnjosti,naoko tipičan Skandinavac koji deluje kao
ćelavi Van Gogh (sa velikim komičkim potencijalom) ulazi u prljavi posao? Tako što
postaje konzul Liberije u CAR, zemlji kojom je u bliskoj prošlosti vladao ljudožder –
diktator Bokasa. U pitanju je, naravno, komplikovani lanac korupcije u kojem svi plešu
sinhronizovano, kao da su članovi „Riverdance“ ansambla. Mike Flatley je misteriozni
Mr. Eastman. Bivši britanski specijalac, sumnjivi prodavac pasoša iz Holandije, najviši
46 zvaničnici Liberije s krvlju na rukama, cela državna struktura CAR, konzuli Indije,
Italije, francuski biznismeni, libanski preduzetnici mutnih namera (jedan od njih je
povezan sa Hamasom) te „oriđinali“, lokalne mutikaše povezane sa najgorim „scum of
the Earth“. Naoružan zavidnim fondom (koverte pune „srećica“ za korumpirani sistem),
belim ambasadorskim odelom, tamnim naočarama, lulom, muštiklom i ciničnim
humorom, Brugger započinje lažni biznis sa fabrikom šibica u CAR. Iza tog paravana,
koji čine i dva pomoćnika iz plemena Pigmeja, odvija se priča u priči. S jedne strane je
priča o reportaži a s druge lična drama čoveka koji sa svojom ekipom može da završi
mrtav, u nekom jarku u nedođiji. Tu sudbinu, za vreme snimanja filma, doživljava bivši
francuski legionar, ministar unutrašnjih poslova CAR.
DIVNE STVARI SE MOGU DOGODITI AKO SE UDRUŽE DIPLOMATIJA I BIZNIS
(Mads Brugger)
Ovaj film se, na momente, teže prati jer su kamere skrivene u saksijama, zalepljene na
sakoe i razmeštene kojekuda ali je krajnji efekat potresan. Životi ljudi,crnih ili belih, ne
vrede pišljiva boba u ovoj igri korupcije i vlasti. Čini se da iz tog vrtloga ne može da se
istupi na bilo koji način. Demokratija i sloboda afričkih naroda će, još dugo, biti
nedosanjan san. Razlog čine diktature koje drmaju tim zemljama koje većina ljudi ne
može da nađe na karti ali nije stvar samo u tome. Kolonijalna prošlost je ništa drugo do
surova sadašnjica. Države Afrike, navodno slobodne, imaju pravo da mašu svojim
zastavama i šalju sportiste na Olimpijadu. I tu njihova državnost i funkcionalnost
prestaje. Da li vam to zvuči poznato? U najrazvijenijoj državi južno od Sahare,
Južnoafričkoj Republici, crnci i danas zarađuju šest puta manje od belaca. Francuske i
belgijske vojne misije i dalje vršljaju po kontinentu. Neokolonijalna politika isisava
svaku vrednu rudu ili sirovinu iz ovog napaćenog kontinenta nesmanjenom žestinom.
Dovoljno je potkupiti par zvaničnika i narod će biti uskraćen za medicinsku negu,
socijalnu zaštitu, obrazovanje, šansu za život dostojan čoveka. Belci, nimalo slučajno,
znače na ovom kontinentu nevolju, eksploatatore ili plaćenike. A gde je to jasnije nego u
zemlji u kojoj vlast kontroliše samo prestonicu dok po unutrašnjosti ove države veličine
Teksasa švrljaju bande naoružane do zuba, u potrazi za robovskom radnom snagom,
47 dijamantima i naftom.„Ambasador“ je pravi film o Divljem Zapadu ali bez šerifa sa
belim šeširom koji će dojahati i srediti stvari.
Posebna priča u ovom filmu je sam Brugger. On koristi priliku da se igra s političkom
korektnošću: vozi se sa svojim pomoćnicima, Pigmejima i pušta im pesmu kitova na
kasetofonu. Zašto to radi? Da li im ukazuje na drugi svet, izvan CAR ili je samo
sarkastičan i ismeva njihovu neobaveštenost? Ili igra na kartu „ekscentričnog
Evropljanina“? Neobična je i scena u kojoj, u svom belom odelu, pleše sa članovima
plemena. Da li se tako izruguje Evropljanima koji glume prijateljstvo i razumevanje a u
stvari pljačkaju Afriku? Zašto se igra sa rasnim stereotipima, širi predrasude među svojim
saradnicima i naziva Kineze i Francuze najvećim prevrtljivcima? I, na kraju krajeva, šta
se dogodilo s „krvavim dijamantima“ koje je dobio? Sva ta pitanja jesu intrigantna ali
ostaju u senci onoga što je, zapravo, najvažnije: rasvetljavanja sistema koji dozvoljava
najbrutalniju eksploataciju i zarađuje na tuđoj krvi. Sekundarno je to što svaka fukara
može da sa 130. 000 dolara u džepu postane diplomata (samo Liberija ima 2500 takvih
„predstavnika“) kao Nušićev kožarski trgovac, „počasni konzul Nikarague“. Rešenje,
dakle, treba tražiti u reformisanju Afrike ali, pre svega, u tim mirnim,
dosadnjikavim zemljama Zapada, kolevkama demokratije, gradovima- muzejima i
velelepnim avenijama podignutim na nesreći Trećeg sveta.
(Afirmator,2012)
48 No,je ne regrette rien! (izveštaj sa Slobodne zone)
No (Ne), u režiji Pabla Larraina (Fuga, Tony Manero , Post Mortem) odlikuje oštar,
dokumentaristički postupak, sa kamerom koja imitira štimung video – kamere iz
osamdesetih godina prošlog veka. Priča o padu Pinočeove diktature odvija se,nimalo
slučajno, u marketinškoj agenciji. Rene, sin proteranog političara (Gael Garcia
Bernal) koji radi u marketinškoj agenciji , priključuje se udruženoj opoziciji koju
čini ne 19 kao negde na Balkanu već 17 stranaka. Cilj akcije je da petog oktombera
(eto još jedne sličnosti) opozicija pobedi Pinočea na referendumu na kojem narod
treba da odluči da li će prihvatiti da generalisimus Pinoče vlada još osam godina ili
ne. I, gle čuda, na samom početku filma Rene ubeđuje klijente da progutaju priču o
„Free“ žabokrečini, piću sličnom najpopularnijoj američkoj navlakuši. Konzumerizam,
slike razuzdanih mladih fensera izblajhane kose, rok koncerti, kvazi- sloboda i kofein,
soda i sumnjive materije u vašem krvotoku su oštro suprotstavljeni bednoj, porobljenoj
zemlji Trećeg sveta koja je za vreme diktature izgubila preko 2000 ljudi, preko 30 000 je
utamničeno a 200 000 proterano. Da, to je rezultat Pinočeove vladavine za kojom mnogi
u Čileu i danas uzdišu kao što ovde mnogi lamentiraju nad ordijom diktatora koja je
drmala Srbijom u različitim vremenskim periodima.
49 DOBRA VOLJA DIKTATORA ČINI ČUDA -SMRDIM SVUDA!
Elem, Rene, viša srednja klasa, razveden, samohrani otac, čija bivša predstavlja školski
primer borbene revolucionarke, ima priliku da jednom u životu uradi nešto iznad
površnih reklama. Pratimo njegov dvostruki život – on i radi za šefa, Guzmana,
Pinočeovog medijskog satrapa (od nečeg treba hraniti dete) i za opoziciju. Na početku
stvari funkcionišu ali , kako 15 minuta nma nacionalnoj televiziji koje , u porno- terminu
posle ponoći, dobija opozicija, koristi na marketinški najbolji mogući način i polako
budi uspavani i zastrašeni narod, Rene je izvrgnut pretnjama, anonimnim telefonskim
pozivima, policija ga prati i prisluškuje. Da stvari budu još luđe, ono što pobeđuje
Pinočea, i to je i poenta cele priče, nije toliko dokumentovana storija o nedaćama
kroz koje je zbog njega prošao narod ( izdvajam scenu sa majkama „nestalih“ za
vreme Pinočeovog terora) koliko taj nonšalantni, nasmejani ton pun (američkog)
optimizma. Tako u „No“ kampanji protiv Pinočea vidimo nasmejanu zlatokosu decu (u
Čileu?), piknik sa bagetima u korpi, veoma visokog momka koji ponosno hoda sredinom
autoputa (kao što reče Reneova bivša žena: “ Gde si našao tog grmalja? U Danskoj? Mi
Čileanci smo niski. Gde se nalazi ta zemlja koju nam reklamiraš?“). Duga koja krasi
simbola pobune (predstavlja šarolikost okupljenih partija),slovo NO, je posebna priča.
Jedan od Pinočeovih pristava je zbunjen:“ Da li je to pederska zastava? Komunistička
pederska zastava? Liči na onu zastavu čileanskih Indijanaca… Da nisu u pitanju naši
Indijanci koji su i komunisti i pederi?“) Iako na momente smešan, ovaj film nas, s druge
strane suočava s policijskom brutalnošću u potresnoj sceni napada na opozicioni miting.
„PRIČA O UCVIJELJENOM DIKTATORU“ (epizoda popularnog stripa „Alan Ford“)
Obrt nastaje u trenutku kad, preko noći, rezultati referenduma, lažirani za Pinočeovu
kamarilu (još jedna sličnost), postaju pravi. Većina je, ipak, za opoziciju? Otkud to? I
kako se glava ratne avijacije tako nonšalantno obraća kamerama i kaže: „Oni koji su za
„ne“ su pobedili. Mi sad idemo na sastanak sa Pinočeom“. Da, na kojem će ga, svi do
jednog, napustiti što me opet podseća na nekog. No,batalimo tu priču o pobratimstvu
Srbijanaca i Čileanaca po diktatorima i pogledajmo ono što dolazi na kraju filma – „Čile,
sreća je stigla“, da parafraziram zaraznu opozicionu himnu. Film se završava onako kako
je i počeo: senjro Guzman i senjor Rene navlače mušterije na priču o telenoveli koja se
50 reklamira u Džejms Bond maniru: na heliodromu ogromantne poslovne zgrade, sa
nalickanim ženama i lažnim glamurom. I, tu se krije poenta filma: ma šta da promenite,
ta kapitalistička matrica ostaje. I, to nije nimalo slučajno: Pinoče je došao na vlast pučem
u kojem je ubijen (ili je izvršio samoubistvo) demokratski izabran predsednik, socijalista
Aljende, 1973. godine. Iza puča je stajala CIA. Čile nastavlja kapitalističku storiju nakon
kratke i burne dvogodišnje levičarske skaske.Petnaest leta docnije, i Lenjinu bi bilo jasno
da je komunizam odsvirao svoje. Amerikancima, samim tim, više nije potreban
desničarski diktator. Mogu da ga puste niz vodu. Pod uslovom da sve ostane kako je i
bilo. Samo da njega nema. Ii bi tako. Pinoče je ostao komandant oružanih snaga još deset
godina i doživotni senator. I, uprkos pokušaju britanskih i španskih aktivista, nije osuđen
za zločine protiv čovečnosti.Deca krvnika i deca žrtava sede i danas u istom Parlamentu.
Sjajno rešenje je i kombinovanje igranog i dokumentarnog materijala, dakle, s jednim
blagim pokretom kamere se selimo iz sadašnjosti, tj. igranog filma, u davna vremena pre
24 godine. I, koja je poenta? Baš u dokumentarcima. Diktatura je zanimljiva pojava -na
početku, Pinoče se šepuri u uniformi, seče vrpce fabrika, slika se s decom, „druži“ sa
pripadnicima nacionalnih manjina(američki starosedeoci, Polinežani sa Uskršnjih ostrva),
prilično je „titoističan“ a na kraju svoje vladavine drži govor ravan Miloševićevom „od
g…a će me pravite“ vapaju. Jedini način da pobedite takvog tiranina je da lažete
naveliko. Problem je što, nakon pobede, istinu možete sagledati teže nego pre.I onda
ste spremni da vam jednog dana zavladaju oni koji su pretili, hapsili, pravili
paravojne grupe ili uništavali nezavisne medije na osnovu zloglasnog Zakona o
informisanju.
TVITUJ NAS, O UČITELJU!
Ai Veivei: Nije mi žao je zanimljiv , politički angažovan, medijski šarolik (snimci sa
hendikema, profesionalne kamere, mobilnog telefona), dokumentarni prvenac američke
rediteljke Alison Klejman. Danas kultni a do juče gotovo nepoznat umetnik, Ai Veivei je
jedinstvena pojava na kulturnoj sceni Kine. Uspeo je da ostane slobodan i stvara bez
partijske kontrole i pritom postane svetsko ime. Njegovi saborci, potpisnici peticija i
51 opozicionari, nalaze se u zatvoru. Čini se da je, od poznatijih umetnika, u Kini ostao
samo on. Njegovu usamljenost podvlači u filmu kako nezgrapna, ružna zgrada u kojoj je
njegov dom i studio tako i kamera “Velikog Brata” kineskog Politbiroa te policijska kola
nedaleko od kuće. Da se razumemo, Kina nije ona Kina o kojoj ste čuli tolike priče: čedo
“Kulturne revolucije” , tvrda komunistička diktatura, maoističko ludilo milijarde
podanika. Ona je totalitarna tvorevina koja je dizajnirana mnogo bolje od jevtinih
proizvoda koje uvozimo. Trajaće koliko i kineski zid i Zapadu je antipatična na
simpatičan način. Okej, formalni komunizam, okupacija Tibeta i totalitarna kontrola
sajtova i Interneta je tu, ali, Bože, i mi demokrate koristimo nadgledanje i cenzuru a vi,
Kinezi, ako ste u kapitalističkoj priči, mi vam praštamo. U suštini, mi vam , kao drevnoj
civilizaciji, toliko mnogo dugujemo. Milijarde i milijarde dolara.
I, baš u toj opštoj travestiji shvatam poentu priče: let the East meet the West. Istok jeste
postao Zapad ali je i Zapad pokupio (i kupio) mnogo toga sa Istoka. Samim tim, pozicija
nezavisnog umetnika se menja. Veivei može, primera radi, da izlaže na Zapadu i bude
uspešan ali više nema auru disidenta kao što su nekad imali umetnici iz zemalja pok.
Varšavskog pakta. Vaistinu, kineski stvaraoci su odmenili,recimo ruske i poljske, na toj
disidentskoj poziciji ali Sibirsa i njegovih pandana više nema. Danas se to čini na finije
načine: pozivanje na rušenje države (nobelovac Liu Sjaobo) ili nezakonita gradnja i
finansijske mahinacije (Veivei) kao što suPussy Riot zaglavile zbog uvrede verskih
osećanja pravoslavaca. Sve po zakonu, po propisu. Ako želiš da menjaš ljude- ne odmeći
se. Sve u okviru sistema. I vi na Zapadu tako jurite svoje? Patriot Act? Lov na crvene
veštice? Rozenbergovi? Jedini spas, za koji se Veivei drži je Tweeter na kojem, s
obzirom da ga kineske vlasti nisu suzbile, ostavlja poruke, fotografije, zapravo beleži ceo
svoj život. Tako se mogu videti policajci koji ga prate, policajci koji su ga pretukli,
Veivei koji se oporavlja posle operacije, celokupan postupak podnošenja tužbe za napad
kineskom pravosuđu. I, kamera ne miruje, ni onda kad snima Veiveija, ni onda kad
Veivei snima druge ili kad ga policajci snimaju (čini se da svaki treći kineski
policajac vuče kamericu sa sobom). I tako, sve ono što smatramo ovisnošću i
proizvodom trulog Zapada, u rukama Veiveija postaje oružje s kojim čuva svoju
porodicu, sebe, svoj rad. Jer, svet u svakom trenutku zna šta se događa s njim.
52 Sam Ai Veivei ima sledbenike “aifanove” koji ga zovu Učitelju. Za mnoga dela koja je
napravio smatra da nisu umetnost. Pa, ipak ,izložena su u prestižnim svetskim galerijama.
Čini se da je on neka čudna kombinacija Majkla Mura (troublemaker, provocira vlasti,
lupa vratima tamo gde se ne sme kucati , popisuje žrtve u zemljotresu koji je odneo
preko 70 000 ljudi za šta su, u velikoj meri, krivi država i graditelji krhkih zgrada i
snimio je dokumentarac o tome), Endija Vorhola (ima veliki broj saradnika koji
materijalizuju njegove ideje koje koketiraju sa pop-artom), Konfučija Konfuzije
(harizmatična i kultna ličnost, okružen je hordom obožavalaca i saradnika koji
ispunjavaju i njegove najkapricioznije zahteve) i onog nezgodnog likvidatora iz “James
Bond” serijala sa šeširom koji krije sečivo (svadljiv i robustan, deluje kao čovek s kojim
ne bi želeli da se potučete). Njegove instalacije, slike, dokumentarni filmovi, fotografije
(sa isturenim srednjim prstom na Tjenamenu, ispred Ajfelove kule, itd.) su , pre svega,
provokacija i stav. Opštost poruke i trajanje u nekom dužem vremenskom periodu ga
verovatno ne zanima.Kao i poruke na tweeteru ili video snimci na youtubeu sve je stvar
trenutka, sadašnjice. Lično, on ima mane kao i svako drugi: oženjen je i ima sina kojeg
je dobio s ljubavnicom. Sklon je iću i piću i, kao i veliki broj umetnika, nije ni najmanje
skroman kad je samopromocija u pitanju. Deluje kao promišljen čovek koji ima u sebi
dosta menadžerskog i ponekad se čini da ga više zanima sopstvena promocija nego realna
promena u njegovoj zemlji.
Sve ove utiske sam stekao prateći rad kamere Alison
Klejman – iako, naizlged, slabo pokretljiva za vreme intervjua kamera, blago menjajući
ugao, otkriva emocije sagovornika i ono što govori, i ono što krije. Ali, taj isti čovek je
kidnapovan i držan preko osamdeset dana na tajnoj lokaciji. Priznao je utaju poreza i
finansijske mahinacije u, očigledno, izrežiranom procesu. Danas ne sme da napusti
zemlju zbog navodnih optužbi za bigamiju, pornografiju i menjanje deviza” na crno”.
Čovek koji je nekad davao stotinu intervjua godišnje danas živi povučeno. Sud mu je
zabranio da daje izjave za medije. Njegov studio u Šangaju je srušen. Retki su ljudi koji
bi rizikovali to što on ima za bilo koji cilj.Dokumentarac o Ai Veiveiju je priča koja ne
može da se prebaci na potpunu estetsku ravan. Jer, kao i Veivejevo stvaralaštvo,
kad bi joj se oduzela angažovanost, drskost,bavljenje trenutkom, ostala bi samo
tužna, siva slika, kamere koja je pokretljivija od one koja i danas motri na Učiteljev
dom. (Afirmator,2012)
53 MEDA IZ VICA-PRIKAZ FILMA TED (2012)
Vicevi o medi, liji,vuku i zeki su nam svi dobro poznati. Ali, šta ako takav karakater
oživi, inkarniran u plišanoj igrački i postane vaš pajtos? To je, ukratko, radnja
filma Ted koji je režirao Seth MacFarlane, nekima poznat kao čovek koji je pisao
scenarija za crtaće kao što su Cow and Chicken, Johnny Bravo, Family Guy. Ovaj put je
u svom humoru otišao korak dalje, onim putem kojim su se davno otisnula braća Farelli.
Jednom rečju, put filma punog političke nekorektnosti, omaža banalnom („Flash Gordon“
– kameo Sama J. Jonesa „čoveka koji je dao novo značenje reči „gluma““), odvratnom,
opscenom,oteranom preko neke, svima vidljive a u stvari itekako rastegljive granice
(scena u kojoj meda primenjuje na kasirci celer umesto dilda,prostitutka koja usred stana
prazni creva za opkladu, našmrkani meda sa kokainom na njuškici, psovačina po svima,
od „white trasha“ do White Housea). Jednom rečju, pola filma se smejete a drugu
polovinu zurite u pod i blamirate se u ime glumaca plus plišanog mede koji skaču iz
jedne u drugu blamljivu situaciju. Kako opisati Teda? On je eks-personaliti, lutak koji
više nikog ne fascinira. Radi u hipermarketu i saleće devojke. Živi sa svojim pajtosom
Džonom (Mark Wahlberg) u zamrznutim momačkim danima iako je vreme da Džon
zasnuje stabilnu vezu plus brak, deca, socijalno, zdravstveno, stalan posao i sve što uz to
ide. Ted nije meda iz vica – više je kombinacija libidoznog zeke i drogiranog vuka plus
Geri i Toni iz „Nepristojnih ljudi“.
Komički kapacitet filma koncentrisan je u lutanu i odličnom glasu njegovog kreatora
Setha MacFarlanea mada svoj doprinos daju i Wahlberg i Kunisova. Posebna epizoda,
ekscentričnog,basterkitonovskog šefa hipermarketa (Bil Smitrovič) plus standardno
psihotični Giovanni Ribisi su poseban začin cele priče. Naravno, teško je reći da je ovo
film sa nekom velikom dubokom poukom. Svima je jasno da brojni muškarci teže tome
da maksimalno produže svoje detinjstvo ili barem momačke dane – tu je sofa, pivce,
društvo, vutra, utakmica na tv-u. Ted je, da stvar bude blesavija, ne samo vaš saveznik
koji tera gromove kojih se plašite već i ono što vi nikad nećete biti – večiti partijaner koji
se krije iza svoje dobroćudne spoljašnjosti. Njemu je sve dozvoljeno jer je lutan. Niko ga
54 ne shvata ozbiljno i obratno. Zadržavanje vremena, foliranje ludila, sve je to infantilnost
ali, ako ništa drugo, bezazlena u odnosu na one koji mlataraju puškama po ratištima jer
su nekad vitlali plastičnim pištoljima. Džon možda nikad neće biti predsednik i kralj i
možda nikad neće biti neki „faktor“ koji odlučuje o bilo čemu ali on barem nije, kao
Šekspirov princ Heri (potonji kralj Henri Peti),oterao Teda, svog Falstafa jer: „Ako oteraš
Falstafa, oterao si svet“.
Da rezimiramo: ovaj film ćete il ivoleti ili mrzeti ali vam , sasvim sigurno, neće biti
dosadan.Sasvim dovoljna preporuka za bioskopsku zabavu i ništa više od toga.
(Afirmator, 2012)
KRV UNUTRA-KRV NAPOLJE – „TRAPPED“
Irska, 2008
reditelj/director: Graham Cantwell
uloge/cast: Gerard McSorley, Anthony Fox, Laura Way, Andy Smith, Cillian Roche,
Griet van Damme, Ronan Wilmot
„Troubles“ ili „Nevolje“ kako se zove period irske istorije od 1969. do 1998.godine su
tema kojom su se irski reditelji, ali i susedni britanski, bavili s manje ili više uspeha.
Spomenimo Jima Sheridana, Neila Jordana, Kena Loacha, Petera Greengrassa. Ovaj put
smo, na Festivalu evropskog filma, gledali film Grahama Cantwella, „Trapped“
koji se bavi direktnim posledicama „Krvave nedelje“ tj. pokolja mirnih
demonstranata u Londonderryju (Doire na irskom) počinjenog 1972.godine od
britanskih padobranskih jedinica. Posledice: 13 poginulih, desetak ranjenih plus
orden od kraljice za „hrabre“ ubice. Vi u priču o ovom sukobu možete učitati i
priču o tome kako je Ulster „sveta irska zemlja i kolevka nacionalnog identiteta“ te
kako će svi oni koji naprave kompromis s drugom stranom završiti u kovčegu (kao
lider Maicheal Collins koji je snajpiran jer je, 1921. godine, pristao na podelu ostrva
) te se moraju dizati barikade i štititi naša vera i sve što je oteto i sveto po svaku
cenu i bez obzira šta radimo „onim drugim“ jer i oni su to nama“. Ovaj događaj je
izazvao erupciju nasilja terorističkih grupa, kako IRA-e tako i UFF, tj. lojalista. i,
55 naravno, opet su najviše stradali civili : ubijanje prolaznika, dizanje pabova u vazduh,
„kolateralne žrtve“ puškaranja a sve je „krunisano“ tragedijom u Omaghu kad je dignut u
vazduh autobus u kojem su bila deca.
„PRVOIRCI“ I „DRUGOIRCI“
Terorističke grupe se vode načelom „krv unutra-krv napolje“ – „SAMO MRTAV
IZLAZIŠ ODAVDE“ i ,bez obzira na to što danas, u zvaničnim medijima, čak i u Velikoj
Britaniji, IRA važi za „guerilla fighters“ metodi borbe su bili sve osim „čistih“. Tako, na
samom početku, vidimo Antona, mladog mornara koji se vraća kući, u mali grad na
granici sa Severnom Irskom koja je pod britanskom upravom. U Irskoj bi, navodno, život
trebao da bude miran ali nije – IRA regrutuje lokalno stanovništvo da „pomogne
rođacima na severu“. Iako može da vodi miran,porodičan život s ženom koju voli, Anton
ulazi u krvavi koloplet u koji su umešani irska policija, IRA i nezaobilazni Britanci i
SAS jediniice mada, oni još i ponajmanje. U svakom slučaju, sve strane su pogane,
krvave do ramena i ne zaziru ni od čega da bi dobile ono što žele. NI Anton nije bolji jer,
da bi se osvetio Britancima, on preti ženi koja drži bakalnicu na severu (verovatno
protestantkinji) tako što izvuče metak iz džepa i kaže: „Ovo je prvi metak koji vidite.
Sledeći nećete ni videti ni čuti“ što je dobar primer realnih odnosa u to vreme – IRA se
izdržavala pljačkom banaka, „revolucionarnim porezom“ i, docnije, novcem od prodaje
droge. Odlično je prikazan, pored Antona, njegov brat Edvard, čovek koji je izabrao da
vodi težak i monoton ali miran život njihovih predaka, ispunjen teškim fizičkim
radom. Njih dvojica simbolišu te „dve Irske“ – jedan, onu zemlju lutalica, mornara,
ispičutura, skoro pa pesnika, buntovnih i drugu, mirnu , pastoralnu, porodičnu.
Nijedna od te dve Irske nije glorifikovana i svaka je nepotpuna i bez stvarnog
izlaza.Pogotovo je zanimljiv lik Lyncha, inspektora irske policije (stara garda – Gerard
McSorley) koji u sebi sadrži surovost i osećanja visokog intenziteta. Doduše, njegov
motiv da goni IRA-u, nije samo profesionalan već dublji ali u filmu nije prikazan. Da li
želi da zaštiti ono malo što imaju od države ili je nešto drugo u pitanju?
DEMISTIFIKACIJA NACIONALNE UTOPIJE
Naličje Irske, kao slobodne države s demokratijom i pravilima, vidi se u korumpiranim
sudovima, nemilosrdnoj birokratiji i tretmanu ljudi u zatvorskoj duševnoj bolnici gde
56 Anton jedno vreme boravi. Recimo samo to da je „Let iznad kukavičjeg gnezda“
smejurija u odnosu na tamošnji tretman. Kako od zemlje koja vekovima vapije za
slobodom napraviti kazamat dobro smo videli i u filmu „Sestre Magdalene“ Petera
Mullena. Ova Irska, siva, zlokobna, u magluštinama i tami i blatu, zemlja
namučenih, ispošćenih ljudi punih gneva sklonih brutalnostima se hiljadama milja
nalazi daleko od one raspevane zemlje vilovnjaka i dobrog alkohola. Baš kao što se
Zafranovićeva Dalmacija nalazi daleko od one mediteranske razglednice ili Srbija
od one ljigave kvazi-idile Radoša Bajića. I ta istinitost je ono što nas najviše i verzuje,
pored velikog broja iznenadnih obrta, za ovaj film.
S druge strane, može se reći da film poseduje i neke nedoslednosti ( niko ne zna kako te,
odbegli Anton u nekom zabačenom skladištu materijalizuje, niotkuda, pištolj i odeću –da
smo barem dobili naznaku ili videli da negde drži “štek”) te kako ga baš tu policija
nalazi. I, naravno, nismo sigurni ni da li je IRA uvučena kao organizacija u njegove
nedaće ili je sve, u suštini, mali prljavi rat iz ličnih interesa što celu priču čini još
tragičnijom.Romantični deo priče, čini se, stoji slabije u odnosu na onaj akcioni,
politiučki ali to ne smeta u gledanju filma. Na kraju krajeva, kad je kombinovanje
žanrova u pitanju, mora da pretegne na jednu ili drugu stranu. U svakom slučaju, film
koji je inspirativan za poduži članak i zaslužuje mnogo više od ocene 4.9 na precenjenom
IMDB-ju.
(Afirmator, 2013)
TEMA FESTIVALA EVROPSKOG FILMA ISTOK-ZAPAD – TRGOVINA DECOM
Televizijski film „Jarik“ Sesila Anrija i Aleksandra Lasla je ostvarenje koje se, svoji
mizrazom, najviše primaklo istini. Jednostavna, na prvi pogled, priča ovog ruskog filma
vas sve vreme drži napetim. Vi, naime, znate da će Jarik, dečak koji se izgubio na
železničkoj stanici na Novu godinu, biti otet i prodan u belo roblje. Ali, ne znate kad, od
koga, u kom trenutku. I, naravno, ne znate da li će se spasti ili ne što je više nego
dovoljno da gradi „suspense“. Mučnina vas hvata dok gledate ovaj film snimljen video-
57 kamerom, mračan, s dosta senki koje padaju na Moskvu dok se spušta mrak. Ovim
postupkom reditelj je postigao mnogo – sva lica odraslih, maltene, imaju senke i deluju
pomalo izobličeno. Svetlosti nema u ruskoj tmuši.
Na prvi pogled je, čini se, Jarik okružen dobrim ljudima. Neki mu daju da jede, neki ga
vode do najbližeg policajca, drugi ga zabavljaju da mu skrenu misli ali, čini se, nikome
ZAISTA nije stalo do njega a čovek koji se bori za Jarika, kockar Boris (podignut u
domu za siročad, inače najpreciznije prikazan lik u filmu), pušta ga da pobegne,
zadubljen u partiju pokera. Naknadna pamet uvek dolazi kasno što je očito u Borisovim
uzaludnim naporima da nađe Jarika. Policajci, bili pošteni ili korumpirani, nemaju nerava
da se bave decom. Civli se plaše da ih kontakt s policijom ne dovede u „situaciju“.
Kriminalci nalivaju dete pivom da bi „postalo čovek“. Bolesno društvo je ispljunulo
Jarika u onom trenutku kad je izgubio majku.
Kidnapovana deca koja imaju „sreće“ budu usvojena negde na Zapadu. Sva ostala, dakle
velika većina njih, su žrtve maloletničke prostitucije i trgovine organima. Privatne
klinike, daleko od očiju javnosti, postaju, kao u „Jariku“, laboratorije modernih Mengelea
koji su svesni jednostavne činjenice – nacisti su se prevarili jer su monstruoznosti počinili
iz, uglavnom,ubeđenja. Modernim, pragmatičnim ljudima bez srca je jasno da je gadost u
ime novca ono što je konstanta ljudske istorije. Za mnoge razumljiva, opravdana. Bez
politike, religije, ideologije, čist interes. To što uništavaju živote dece iz dalekih,
siromašnih zemalja nije rasizam ili kolonijalizam – tamo je lakše doći do „resursa“ i to je
sve. Praktično, ledeno, neljudski, u ime vile na Karibima i plazma – ekrana od 250 inča.
I, ma koliko se trudili, takve gadosti ne mogu suzbiti ne zbog dobro organizovane
zločinačke mreže već upravo zbog onog što je poenta filma – bezdušnosti, otuđenosti
savremenog sveta koji slabe, siromašne, prokazane baca na ulicu da ih samelje zlo.
(Afirmator, 2013)
58 FESTIVAL EVROPSKOG FILMA – WELCOME TO MACHINE
Austrijski reditelj Andreas Štajnkogler pokušava dam nam u svom dokumentarcu
posvećenom trci za slavom rok-zvezde, pokaže koliko je cela priča o, uspehu, grupi
devojkama i enormnoj konzumaciji droga i alkohola besmislen. Radi to, nažalost, trudeći
se da bude duhovit što m une polazi za rukom. Par zanimljivijih sagovornika i nekoliko
odličnih citata su sve s čim ovaj film može da se, što se satire tiče, podiči. Jer, ono što je
glavni „gvint“ je činjenica da ovaj rokumntarac, labave strukture, sve vreme ide oko
poente kao mačak oko vruće kaše. Mi, tako, vidimo neki bend iz Beča koji pokušava da
se probije na malom austrijskom tržištu. Lepuškasti su, imaju solidnog MC-ja, parajuće
gitare, sviraju prepoznatljivo komercijalniju muziku i pobeđuju na nekoj gitarijadici.
Imaju i spot. I… nema ih nigde. A zašto kad pobogu momci ne pevaju ni o čemu
zanimljivom, nemaju jasan stav, groze se poruka i angažovanog u pesmi i, pored svega,
zvuče kao drugih 5000 bezličnih bendova? Zašto oni ne a neki drugi da? I kakva je to
muzička industrija?
Pop zvezde koje su intervjuisane, producenti, muzičari, niko nam to ne objašnjava.
Tobož, to je velika misterija. I tako slušam sat i po vremena: „U ovom poslu uspevaju oni
koji imaju kvalitet. Ne znam još nijednog koji ima dara a da nije uspeo“ . Pa onda
neki propaliteti, ljudi iz uglavnom nepoznatih bendova (svaka čast Nada Surfu, Flogging
Molly i inima), pa sveže reanimirana Kim Wilde, priča o imidžu, sporednim storijama i,
naravno, pomenutom bendu praznoglavaca iz Vijene koji se bori za svoje parče slave. Da
li me je briga za njih? Naravno da ne. Šta Kim Wilde ima da mi kaže? Posle glupe
„Kambodie“ – ništa a i pre toga slabo šta. Da li mislim da je smisao za humor zaobišao
reditelja? U širokom luku. I tako, tu i tamo neko poznato ime, taksativno nabrajanje
slabosti muzičara i industrije i , na kraju ,devedeset minuta stariji, dobijam neko
naravoučenije tipa – nije bitno da l iste uspešni ili ne ali postoji neki faktor uspeha i šta li
znam šta. Kažu da se Ian Curtis ubio nakon slušanja albuma Idiot od Iggy Popa. Iskreno,
nakon gledanaj ovog filma, poželeo sam odmah da odjurim kući, pustim pomenuti album
i čekam….
59 A potencijala je, za dobar rokumentarac, bilo. Evo i jednog prikladnog citata koji je
mogao, da bude inspirativan za film: „Sedamdesetih su muzičke kompanije pitale: „Okej,
lepa muzika a šta novoona donosi?“ Devedesetih su pitale – „A koliko ćemo mi
zaraditi?“(David Bowie). A možda je reditelj mogao da bude strpljiv i odsluša pesmu
Pink Floyda „Welcome To Machine“ i sve bi mu se samo kazalo. Ja kažem – poslušajte
numere ispod članka.
(Afirmator, 2013)
KAKO SE PRAVILNO GINE NA FILMU?
Nakon hiljada odgledanih vesterna, ratnih filmova, krimića, kung-fu zavrzlama i svih
mogućih šibačina, došao sam do zaključka da se po stereotipu ne samo živi već i mre. To
i nije neko otkriće ali mi je bilo zabavno da svemu priuđem iz drugog ugla:
1) Bezimeni – to smo mi , obični ljudi koje kose mitraljezi, seku sablje, bodu bajoneti ili
samo rokne granata i razletimo se na sve strane. Obično nemamo nijednu jedinu repliku u
celom filmu i ako se neko od nas pojavi u kadru onda posle bitke glavni junak pita: „A
gde je Jones/Jovanović/Reno/Kovalenko etc?“. a njegov najbolji pajtos kratko odgovori:
„He bought it/Nije imao sreće“. Glavni junak se malo namršti i to je sve. Slava mu!
Idemo na sledeću scenu – proslava pobede.
2) a)Pizde – znate takve likove, uglavnom su ružniji od drugih, znojaviji od drugih,
grabljivi, samoživi. Čak i ako imaju nešto od privlačnosti vi vidite da nešto nije u redu tj
.da su slabotinje što se da zaključiti po uvučenoj bradi, malom, neupadljivom nosiću,
večito vlažnim očima, ženskastim pokretima ili sklonosti prema alkoholu, drogama ili su,
jednostavno, pacifisti što je u ratu neoprostiv greh. Oni i pre nego što je bitka/obračun u
nagoveštaju krenu da prave kataklizmičke konstrukcije. Kad krene pucačina, oni su već
sky high u lamentima. I, onda, naravno, pokušavaju da pobegnu jer su se, gle čuda,
uplašili za svoj život. Skončavaju onako kako su i živeli – degradirajuće: dave se u živom
blatu, eksplodiraju u kolima koja padaju niz liticu, dobiju metak u leđa kao svaki izdajnik
i kukavica, ubiju ih oni s kojima žele da budu prijatelji ili sklope mir. Ovi likovi su toliko
60 iritantni da, kad nas uvere da su zaista u Večnim lovištima, cela bioskopska sala odahne.
Katarza, nema šta.
b)Naknadne mudonje, podvrsta pizdi. To su oni za koje ne možete ništa lepo da kažete
tokom celog filma – jajare, kukavice, mamine maze, korupcionaši ili mobilisani klinci
mokri iza ušiju. Dobro, klince razumete ali matore hohštaplere ne. Ipak, jednako vas
iritiraju i prvi i drugi. Međutim, dal’ zbog mladosti dal’ zbog mangupluka, trpite ih
nekako. A onda, kad se od njih u odsudnom trenutku očekuje sve oni daju sve. I ginu
junački. Zašto? Zato što se tako iskupljuju za svoju razmaženost, šaneraj i drugi šverckomerc. I na kraju uvek pitaju: „Jesam li bio hrabar?“ Jesi, a sad umri.jedin iizuzetak je
onaj mali što se prvo uplašio pa posle je postao borbeni planinski lav u „Crvenoj znački
za hrabrost“, režija John Huston.
3) Simpa face – da, svaka jedinica ili banda ili neka skupina muškaraca naoružanih do
zuba ima nekog šaljivdžiju, nekog švrću koji predstavlja maskotu. I uvek, uvek ginu s
nekom glupom forom ili lepom rečju na usnama. E, tu se već raznežite. Nema više dobrih
viceva do kraja filma, kažete ili vam onako, kane neka suza jer je neko tako mlad stradao,
„ludo dijete u ludome ratu“.
4) Strog al’ pravedan – po pravilu je to neki namršteni general, oficir, pajkan ili šta god,
koji sve radi by the book. Rigidan je i iritantan do bola, kao hirurški neodstranjiv šulj.
Ali, smrt sve izjednačava, naročito junačka pa i on, svojim primerom, daje pravo da se
iskupi za stupidarije počinjene u poslednjih sat i po. Ponekad strada kao žrtva svoje
zablude, tačnije olupa mu se sosptveni plan o glavu i na kraju kaže, kao Alec Guinness
kao pukovnik Nicholson u „Mostu na reci Kvaj“: „Oh, what have I done?“
5) Žene i deca. Retko kad vidimo bilo šta, da nas to ne bi uznemirilo i skrenulo misli s
glavne radnje. Tako je bilo nekad. Sad vidimo celokupno stradanje, anatomski prikazano
u detalj. Ako želite da mrzite jednu stranu u roku od odmah i stavite se na stranu onih
drugih, samo prikažite masakr žena i dece masovnih razmera. Ako, kasnije u filmu,
„vaša“ strana uradi isto reći ćete: „Nema veze, to je iz osvete. Strašno je ali očekivano,
zar ne?“ Dobri momci-loši momci, crno-belo, sat i po vremena „zabave“.
61 6) Starci, pisci i filozofi – Najveći idioti u celom filmu. Oni uvek ostaju negde iako znaju
da neprijatelj samo što nije došao. I zašto? Filozof zato što „ni Sokrat nije bežao“, „ne
može da živi van države gde su samo bogovi i zveri“ , „gde god da pobegne neće se
sakriti“ ili neko slično mazanje očiju. Prava je istina da oni žele da umru. Oni su
autodestruktivni degenerici, svi ti misleći ljudi, senilci i umetnici. I treba da umru. Inače,
ovo sam rekao s jakom dozom ironije, ako neko nije primetio. Nastavljamo – pisac ne
može da „stvara na tuđem jeziku“ a deda želi da „umre tamo gde je i rođen“. Ej, čiča,
imaš 70 i možda ćeš dočekati stotu! Zar ti se ne živi? Šta si ti, Obi Van Kenobi? U
najboljem slučaju, ovi likovi urade neko dobro delo i žrtvuju se za dobrobit zajednice pa
njihova pogibija ima kakvog takvog smisla. Smrt ih nalazi dok sviraju klavir, pišu
oproštajno pismo, sređuju stari nameštaj, gore u biblioteci i sl. Citati slavnih umetnika su
pod obavezno. Krajnje primereno.
7) Junačine – oni ginu lepo, čisto, kao u pesmi. Obično dobiju mač „pod lijevu sisu“,
metak u grudi ili stomak tako da imaju vremena da pričaju i pričaju pre nego što skiknu.
Čak i kad se na njih strovali konj kao na Teodena u „Gospodaru prstenova“ ili surva bola
zapaljenog broda kao na Fletchera u „Pobuni na brodu“ Baunti““ oni nađu petlje i snage
da lepo i mirno objasne šta i kako da se radi, i da izuljube njima drage i tako to. Jednom
rečju, hrabrost vam kupuje vreme za oproštaj koje obični smrtnici, je li, nemaju. Glavni
junaci ginu nedostojno jedino ako su i sami negativci (Džimi Barka u „Kad budem mrtav
i beo“ ubijen je u čučavcu) ili ako je reditelj Mel Gibson, opsednut čerečenjem i
mučenjem. Onda možete, kao u „Braveheart“, da uzviknete: „Freeeedom!“. Drugari
glavnih junaka, obično ne tolike junačine ali junačine, imaju počast da i oni poginu
doličnom smrću ali su im replike mnogo gore: „Ćao, drugar, javi mojima da sam ispunio
dužnost“ ili „Druže komandire, stiglo pismo iz Vrhovnog štaba“. I, za kraj pošalica,
Horacio Nelson, slavni engleski mornarički strateg, nije izddahnuo uz reči: Kiss me,
Hardy!“ kako stoji u gomili filmova. I tu ga njegov posilni,Hardy, poljubi… Starom
ženskarošu nije padalo na krasj pameti da ga ljube neobrijani oficiri koji bazde na rum,
krv, barut i duvan. Reč „kismet“ ili sudbina je pogrešno protumačena.Ali, koga za to
briga?
62 8) Negativci - Kad malo bolje razmislimo, u dobrom broju slučajeva, negativci ginu
prilično „cool“ jer, zna se, publika voli odmetnike. Pod uslovom da su „dostojni
protivnici“. Neki dobiju i podužu repliku, kao Rutger Hauer u „Blade Runneru“: „I’ve
seen things you people wouldn’t believe…“ ili pokojni David Carradine u „Kill Bill“ –
njegova ljubav mu zada udarac u srce, on ustane, namesti košulju, pet koraka i paf- pada
mrtav. Stoički pomiren sa sudbinom. Ali, da bi umrli „cool“ morate i biti „cool“. Ogavni
negativci ginu razneseni u paramparčad, isečeni, izbodeni, izmučeni serijom gadosti koje
oni, često, tokom celog filma nisu počinili. A zašto? Jer ih mrzite od početka filma i
želite da se iživljavate nad njima. Naravno, vi takvi niste privatno ali, tih sat i po
vremena, jeste.
(Afirmator, 2013)
Filmsko suočavanje sa istinom o ratovima devedesetih
MUK BEZ KRIKA
Film: „Obični ljudi“ (2008)
Koprodukcija: Srbija/Francuska/Švajcarska
Režija: Vladimir Perišić
Uloge: Relja Popović, Boris Isaković, Miroslav Stevanović
Snimanje filma koji na nepsoredan način govori o zločinima počinjenim u ime
naroda čijoj kinematografiji reditelj pripada je uvek bilo škakljiva tema a naročito u Srbiji
danas. Udobno ušuškani u posttranziciona sedišta bioskopa (kojih je sve manje) ljudi sve
manje postavljaju pitanja i još manje traže odgovore, tonu u slatki zaborav kletih
devedesetih, odspavaju svojih sat i po vremena a onda se upute kući i usput se, preko
SMS-poruka, pohvale prijateljima kako su bili u jednom od hramova kulture i to na
“ozbiljnom filmu”. Verovatno još očekuju da dobiju medalju što su izdržali do kraja
projekcije. Na sreću, to nije slučaj sa “Običnim ljudima” Vladimira Perišića. Ovaj film će
63 mnoge naterati da izađu iz sale a oni koji ostanu suočiće se sa filmom koji će ih,
neminovno, promeniti.
U ovom, po autentičnosti zbivanja, gotovo dokumentarnom ostvarenju, siromašnom
po replikama i svedenog izraza, okrenutog pre svega mimici na licima protagonista,
pratimo sudbinu vojnika Džonija, “guštera” koji započinje još jedan jednolični dan u
kasarni sa “kockanjem” kreveta i tankom “marendom”. Mirna atmosfera vojničke kantine
se prekida sa pozivom na pokret i njegova jedinica odlazi u autobus, naoružana bojevom
municijom. Ne zna se gde ni zbog čega idu ali se oseća napetost u napetoj sceni u kojoj
Džoni dobija zadatak da skloni konja koji je na putu. On to, oklevajući, i čini, u strahu od
strelca koji možda vreba u žbunju pored druma. Put se nastavlja do zapuštene zgrade
usred nedođije. I tu, koristeći kao “model” najmlađeg vojnika, Džonija, oficir objašnjava
koje je zaduženje jedinice- treba pucati uhvaćenom “neprijatelju” u leđa dok kleči.
Prestrašeni Džonijev otpor, samo verbalan, u jednoj rečenici “ja ne mogu” biva skršen
ponovljenom oficirskom naredbom. PAKLENI MEHANIZAM
Tokom pakleno vrućeg
dana se nižu egzekucije. Brojni zarobljenici bivaju dovučeni na gubilište i Džoni, isprva
oklevajući i žmureći, postaje jedan od ubica bespomoćnih. On puca, isprva oklevajući,
čak pokušava da spasi jednog od osuđenih i u tome ne uspeva a onda, prestrašen, zgađen
sobom, sluđen optužujućim pogledima žrtava, ubija kundakom čoveka koji ne želi da
klečeći čeka smrt kao i jednog dečaka iz grupe. Stepen krivice (ako ga uopšte ima)
pohvatanih civila, muškaraca i dečaka, je nebitan. nisu pošteđeni ni “oni koji su pomagali
našima”. Zakon ksenofobne sile je jedino što važi na poljani koja se puni leševima.
Pogubljenja su prikazana u maniru filmova Mikloša Janča (najjača paralela je sa
Jančovim filmom “Muk i krik”), kao precizni mehanizmi strave, ogoljeni do svoje srži:
ne postoji više nijedna parola ili nacionalistička floskula iza koje vojnici mogu da se
sklone, tu su samo oni, isključene svesti i savesti i preplašene žrtve. Ljudskost više ni ne
znači ništa jer su prihvatili, po inerciji, da se priključe vojsci, baš kao i Džoni- završio je
srednju školu, posla u njegovom Bodrovcu nije bilo a fakultet nije ni pokušao da upiše.
Vojska se nametnula kao “logično rešenje”. Užas u kojem će postati dželati otupelih lica
se podrazumevao. Rediteljska veština se vidi i u radu sa glumcima, mahom naturščicima
(osim Borisa Isakovića u ulozi oficira) koji igraju ono što je najteže “obične ljude” u
ekstremnoj situaciji koja se, po svemu sudeći, odvija na Kosovu ali mogla bi lako biti,
64 ako je suditi po uniformama bez oznaka, i na nekom od drugih balkanskih ili svetskih
ratišta. Naime, reditelj je povezao iskustva naturščika sa iskustvima likova u filmu i
postepeno ih je uvodio u priču filma pa se vojnici hvataju za deliće prethodnih,
neokrvavljenih života što je očito u sceni u kojoj Džoni i njegov drugar Ivan pričaju o
pecanju sa svojim očevima, često izbegavaju poglede svojih žrtava, obraćaju pažnju na
fizičke detalje da bi skrenuli pažnju s pokolja pa tako Džoni povraća a docnije ga, kao
simbol zločina, opseda žulj na šaci koji je dobio od repetiranja puške. Mračna sila koja ih
vodi nije sasvim sigurna u njihovu efikasnost i zato pristižu flaše rakije namenjene
umrtvljavanju njihove svesti. Jedini otpor koji pružaju svom oficiru je objašnjenje da su
umorni kad se od njih traži da, predveče, u neimenovanoj palanci, likvidiraju još jednu
grupu koja se nalazi u Domu kulture što je inače bio čest slučaj devedesetih jer su ove
često nezgrapne zgrade pretvarane u sve- od izbegličkih centara i bolnica do zatvora i
gubilišta. Taj gest je uzaludan- drugi dželati će to uraditi umesto njih dok Džoni sedi u
provincijskoj kafani a na pedeset metara od njega odjekuju hici, svestan da je i on sam,
kao i ostali u jedinici, deo “zavere ćutanja” koja je i danas na snazi.
POSLE ZAVERE
“Obični ljudi” sadrži u sebi univerzalnu dimenziju koju prikazuje škrtim i jasnim
sredstvima: polumrak spavaonice na početku i tmuša koja guta kasabu na kraju filma,
devastirane zgrade kao kontrast idiličnom, pitomom krajoliku, hladnoća kasarne i
nakaradni plastični stolovi kafane , sve to sugeriše svet koji je, po svom nehumanom,
otrovnom uređenju, nužno izrodio opisani zločin. Ljudi su u takvom svetu ili saterani kao
stoka na stratište ili ih sistem, opet kao stoku, šalje na “ispašu” u kantinama ili na
improvizovano pojilo na kojem “stare kajle” i “džombe” imaju prednost. Brišući sećanja
na civilni život, ili ih ostavljajući u bledunjavim tragovima, sistem ljude svodi ljude na
životinje koje izvršavaju naređenja bez pitanja, kivne na one koji su ne samo
“neprijatelji” već i civili, oni koji vode manje skučene živote i sva mržnja prema onima
na koje toliko liče i strah kojim su napunjeni sažimaju se u pucnju koji kida meso.
Ovaj film nema samilosti ni prema ratu niti ubicama. Prepustiti sebe i druge samovolji
alkoholiziranog zlikovca oličenog u Oficiru koji može posle nebrojenih žrtava da vodi
opuštene razgovore sa svojim prijateljima preko motorole je nešto što će svima, u
mirnodopskim uslovima, izgledati kao potpuna ludost. Još je veća ludost u tome što nisu
65 retki oni koji takvo stanje stvari prihvataju u ratu kao poptuno logično kao i ta dvojnost
ljudi, sklonost prema opravdanjima “naravno da smo ih pobili, bio je rat”, “i oni su nas”
krije ono što nije eksplicitno prikazano u filmu ali se može indirektno zaključiti: razlog
zbog kojeg je jedinica pobila tolike ljude leži u činjenici da im je u glave usađeno da ne
ubijaju ljude već “nižu rasu”, životinje u ljudskom obličju. Nije bilo ni onog mučiteljskog
seirenja koje je često u slučajevima kad žrtva i zlikovac pripadaju srodnim narodima, već
je ovde prikazana distancirana egzekucija (ako se izuzme Džonijevo ubistvo civila
kundakom). Dakle, sa žrtvom se ne sme povezati na bilo koji način jer je ona
otelotvorenje ultimativnog zla. Jezivi primer takvog razmišljanja je u činjenici da su
pripadnici streljačkih vodova SS u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata hladnokrvno
ubijali Jevreje jer to nisu smatrali za zločin dok je kod pogubljenja Poljaka dolazilo do
oklevanja, alkoholizma, nervnih slomova, pokušaja samoubistva čak i negodovanja jer
su ih doživljavali kao ljude.
Prošlo je deset godina od poslednjeg balkanskog rata i nema više opravdanja za
pravljenje još veće istorijske distance. Horor koji smo proživeli mora se osuditi na
filmskom platnu, jasno i nedvosmisleno, bez valjanja u fingiranom samosažaljenju.
“Obični ljudi” je film koji ne predstavlja samo istorijsku, ideološku ili tematsku
prekretnicu već i delo osobene, na ovim prostorima netipične poetike koje je,
izbegavajući dnevnopolitičke komentare i pamfletizam, odbacujući naš oveštali
verbalizam u korist filmskog izraza, prepričavanje u ime akcije, teatralne ekspresije u
korist filmične mimike, postalo snažan reper prema kojem će se određivati filmovi sa
ovom tematikom.
(Beton, 2008)
66 Osvrt na „Prokletnike“ Kventina Tarantina
OSVETA, SLATKA OSVETA
Da je neko pre blizu tri decenije tinejdžeru teške ruke zvanom Kvint, izbacivaču iz
porno-bioskopa po zanimanju, rekao da će snimiti film u kojem će deset meseci pre
vremena otpraviti u Naci-Valhalu Hitlera sa celokupnom kamarilom verovatno bi se ili
nasmejao ili primenio postupak za izbacivanje „preigrane“ mušterije. Ali, taj trenutak je
došao i prošao- Kvint je snimio „Prokletnike“, dvoipočasovnu sagu o jedinici američkih
vojnika jevrejskog porekla koja sistematski utamanjuje naciste u okupiranoj Francuskoj
čiji se planovi za eliminaciju Hitlera plus Geringa plus Gebelsa ukrštaju sa naumom
Šošane, devojke jevrejskog porekla kojoj je „Lovac na Jevreje“ Landa, savršeni lutkoliki
negativac (Christoph Waltz ) ubio porodicu. Plan, dakako, uspeva, Šošana i njen momak
ginu u njenom bioskopi spaljujući naciste uz pomoć hiljada rolni nitratne trake na
privatnoj projekciji. Landa, naravno, pravi dil sa američkom vladom- pušta „Prokletnike“
u zamenu za novi indetitet, pasoš i kuću na ostrvu Nantuckett. Štono kažu- eto prilike za
nastavak filma. Da li će se nastavak tražiti ili ne to je drugo pitanje ali je činjenica da ovaj
film publika ili mrzi ili obožava.
KRVAVOGA NEMA KINA, BEZ KVENTINA TARANTINA
Od prvog kadra vam je jasno u kom pravcu ide Tarantino- špageti vestern estetika
smeštena u ratnu Evropu, krupni planovi lica, čak i osvetljenje, boje, sve podseća na
zlatne sedamdesete. Al ne lezi vraže, jer ovaj filmski kockar ima još nekoliko kečeva u
rukavu ( u stvari pet ili sedam viška) ali ih sve baca na sto. Kečevi su i američki ratni
filmovi („Dirty dozen“ alli i „ Big Red One“, bar ako je suditi po hektolitrima prolivene
krvi i nebrojenim rascopanim lobanjama), uticaj Blacksploitationa iz sedamdesetih
(setimo se legendarnog „Shafta“ ali i afroameričkog vojnika koji tamani Nemce kao Prle,
Tihi, Bata i Smoki zajedno u „G.I. Bro“) koji je, ovde pretvoren u Jewsploitation
(nesrećno sklepani izraz koji se odomaćio u kritičara), postmodernistički postupak (da,da,
tako je), honkonški akcioni, tarantinovski antitarantizam (stići ćemo i dotle), parodija na
granici sa trešom (primer: epizoda Mikea Myersa, inače ovogodišnjeg dobitnika „Zlatne
maline“ za najgori film, kao britanskog generala ), omaži rediteljima (Pabstu, Kluzou,
Šrederu), parodiranja, pretvaranje priče u bušno sito iz kojeg curi kao da ste ga gađali
kratežom, nedoslednosti u istorijskim podacima koja je, kod američkih reditelja
67 pogotovo, oduvek bila zaprepašćujuća. Čemu ti preterani kečevi? Da li je u pitanju
razmetljivi pozerski trik, autorsko ludilo ili genijalna zamisao koju retko ko shvata?
Izbor teme ne čudi- Tarantino je uvek snimao filmove u kojima se sprovodi osveta
potlačenih, poniženih i to na snažan, nemilosrdan, fetišistički način. Tako je sa osvetom
izneverenog prijatelja, gangstera sa integritetom u „Reservoir Dogsima“, uništenog
boksera u „Pulp Fiction“, sredovečne siromašne Afroamerikanke u „Jackie Brown“,
ostavljene žene na ivici kliničke smrti u „Kill Bill“ i bilo je logično da, sledeći svoju nit,
dođe do najvećeg zločina u istoriji- nacističkog holokausta i shodno tome, najveće (u
filmu), moguće osvete- uništavanja glave nacističke ratne zveri. U „Prokletnicima“ je do
maksimuma oslobođen rediteljev trejdmark- fetišizam nasilja (posebno obratiti pažnju na
scenu u kojoj komandosi na najsitnije paramparčiće mecima seku Hitlerovo lice) koji, s
obzirom na subjektivne okolnosti, kao i uvek kod Tarantina, dobija pravednički oreol ali
ovaj put i jednu novu dimenziju- parodijsku te tako najcrnja moguća tema postaje
razbibriga. Šta nam to u stvari Tarantino poručuje?
SAVESTI ON NIJE ČISTE, DOK NE SREDI SVE NACISTE
Može se slobodno reći da je sve čega se god od zanatskih sredstava dotakao u ovom
filmu, reditelj svesno oterao do ekstrema. Svega, naravno, osim sudbine progonjenih i
jeziva scena u kojoj nacisti rešetaju jevrejsku porodicu sakrivenu ispod poda kuće to
najbolje govori. Motivi osvetnika su jasni- uništiti neprijatelja i što pre okončati rat. No,
sve ostalo je potpuna parodija- glupost nemačke vojske i imbecilnost vojnog vrha,
njihova nesposobnost da obezbede sva ulazna vrata u dvoranu (gluplji su od onih
Bulajevićevih Nemaca za tri koplja),britanska arogancija koja ugrožava misiju, američko
nasilno ponašanje (urezivanje svastika na čelo zlikovaca, skalpiranje, prosipanje mozga
bejzbol palicom) i poznavanje italijanskog (urnebesni razgovor vođe komandosa,
navodno „Italijana“ i Lande, poliglote koji govori italijanski kao da je odrastao u Rimu),
parodiranje parodije Italijana kroz stereotipno ponašanje komandosa koji karikirano
glume Italijane, francuski kolaboracionisti...
Tarantinovski antitarantinizam je kruna svega, u predugim, verbalno bogatim, vrcavim
ali ponekad i veoma zamornim scenama, raspričanosti bez kraja i konca, jarkim bojama,
fetišu ženskog šminkanja uz glas Davida Bowieja u numeri „Cat People“ (hir autora koji
i ne mora biti u filmu), ničim izazvanim rifovima na električnim gitarama, igranju sa
68 strelicama koje označavaju aktere filma. Sve to bačeno na jednu gomilu jasno govori da
je reditelj odlučio da okrene sve holivudske priče na tumbe, da poruči da je sve što se
gleda, bilo smešno ili jezivo, danas postalo zabava i nije ništa osim toga ali i da,
nepodnošljivom preteranošću u kojoj i filmska traka postaje oružje i velikom
eksplozijom koja sve kruniše stvori neku vrstu novog početka. Ali, nameće se pitanje,
nakon što je, kroz svoju viziju katarzičnog nasilja, Tarantino završio priču o najvećem
svetskom zlu koje je, barem u njegovoj viziji, uništeno, šta je sledeće što mu preostaje,
gde će biti taj novi početak i ima li ga uopšte?
(Booksa, 2011)
Prikaz filma Tamo i ovde
NJUJORŠKI BEOGRAD
Režija: Darko Lungulov Uloge: Dejvid Tornton, Mirjana Karanović, Branislav
Trifunović, Feđa Stojanović....
Čuli ste sigurno stotinu puta posle projekcije domaće filma a pri izlasku iz bioskopa
sledeću rečenicu: „I , bre, ovi naši filmovi, to samo neki rat, kriza, nasilje, dižu se u
vazduh, ubijaju, kolju, te ovaj rat te onaj rat, te ovi lopovi te oni lopovi, te onaj
nenormalan, te onaj drugi siluje, te neka pornjava, te ovo, te ono! Daj bre da jednom
vidimo neki normalan film!“ Ako ste bili na projekciji srpsko-američkog „Tamo i ovde“
takvih komentara nije bilo, samo nežnog ćućorenja zagrljenih parova srednjih godina ili
diskretno opuštene mlađe generacije. Nazovimo to što se u vazduhu dvorane može osetiti
nekom kontrakatarzom, naivnim verovanjem da u svetu ima mnogo više dobrih nego
loših ljudi i
da uteha mora da postoji.
Ovaj film, skroman sredstvima, izrazom, spektakularnim prizorima je, uz fin odjek u
američkoj filmofilskoj javnosti ( onoj koja naginje nezavisnim filmovima naravno)
prikazao jednu u nizu emigrantskih priča u oba smera. Tačnije, propali američki džezsaksofonista- Robert, pristaje da oženi devojku njegovog špeditera iz Srbije, Branka, i
otpravi mu je pravo u naručje kao novopečenu Američanku za, naravno, pristojnu
nadoknadu. Fiktivni brakovi u filmovima, naročito od uspeha „Zelene karte“ nisu neka
69 naročita novost ali, postoji uvek i jedno ali- šta ako se Robert zaljubi u Brankovu majku i
na neki neobičan način veže za zemlju za koju jedino zna „da se tamo ratuje“?
„NJUCA“ JE BITANGA....
...štono reče naš poznati slikar za „Veliku Jabuku“. Ovakav stav očit je iz uvodnih
kadrova filma- dekintirani Robert napušta stan u kojem i bubašvabe odbijaju da se nasele
i useljava se, ko Saša Belopoljanski iz „Tajvanske kanaste“, kod svoje bivše ljubavi
(epizodica Sindi Loper) a onda mu, kao i tolikim isluženim mjuzičarima pre njega ostaje
poslednja tezga- Srbija (ovo navijačkim tonom)! Ima u toj oskudnoj mimici glavnog
junaka i sugerisanju velikog životnog tereta svih aktera kao i u često statičnim
kadrovima nešto i od džarmušovštine dok se kroz obične, svakodnevne radnje sugeriše
dokumentarnost. Žanr-scene iz života svih odbačenih u Americi (susret depresivnog
Roberta i njegovog uglađenog drugara- advokata, otimačina kombija u opasnoj četvrti,
ulične „fore“, prozivanje za neplaćenu stanarinu itd.) funkcionišu mnogo bolje u odnosu
na deo scena snimljenih u Srbiji. Naime, scene snimljene u Srbiji, ako izuzmemo neke
nelogičnosti u faktografiji ( neki tramvaji i autobusi vas ne mogu dobaciti do ulice Kralja
Petra sve i ako je to na filmu, stan u gradskom jezgru, ako vam treba novac, možete uvek
prodati za doobre pare mnogo veće no što ćete ih zaraditi u Americi kao špediter koji se,
iako emigrant, tako lako izvlači iz zatvora posle tuče sa „lokalcem“ (?) ) izgledaju pre
kao da ih je snimao američki reditelj nego neko poreklom iz „ovih krajeva“. Da li smo
zaista takvi ili se lokalni kolorit mora pojačati da bi bio dovoljno zanimljiv strancima?
Tako dolazimo do zanimljivih podataka: svi Srbi tečno parlaju engleski, čak i u
trafikama, grad je ružan ali ima dušu u odnosu na glazuru „Bitange Njuce“, nekadašnji
svetski putnici sa crvenim pasošem i sobama prepunim zastavica država koje su obišli i,
očekuje se, dozom šlifa, deluju kao neki nesrećnici alergični na slaganje boja koji čuvaju
pivo u sanducima za sladoled, nastrljivijeg, uslužnijeg i otvorenijeg naroda nema na
planeti Zemlji, taksisti su esencija od koje je, straobalnim genetskim inženjeringom,
sklepan Vojislav Šešelj and so on and so forth. Sa mnogim od ovih stvari bi se mnogi i
složili ali, pobogu, ljudi, ako je ovaj grad takav, što bi iko, a pogotovu Robert, rekao na
kraju filma da Njujork ipak nije kao Beograd i (pretpostavljamo da je tako) vratio se
nazad? Okej, možda to i nije tako loše za nonšalantnog pušača koji voli da potegne
džabalesku i pritom nađe inspiraciju za muziciranje ali...
70 ....TRAŽITE ŽENU....
...i dobićete odgovor. U početku razmimoilaženje na nivou kulturoloških razlika, odnos
između Roberta i Brankove majke prerasta u romansu i to se dešava prilično brzo ali ,
dobro, razumem, kad ste prošli mnogo toga a i duže vreme sami emotivni radari ferceraju
brže. I pomaganje Branku preko prijatelja advokata mi je donekle jasno kao i ceo rasplet
situacije. Da, to je jasna, precizna priča koja se lako prati i ne ostavlja mnogo prostora za
razglabanje. Podela je takođe kvalitetna, opšti ton je human i sa nekoliko duhovitih
pasaža ali vas, iako je reč o zanatski dobro napravljenom filmu kojem sam, eto, prvo
naveo mane a tek na kraju prednosti, opseda osećaj da tu nešto nedostaje.
Biću iskren pa neka me i pogrešno shvate: ne volim kad film, čak i kad je kvalitetan
(što je ovde definitivno slučaj) ima „sve za svakoga“. Ako želite da nabavite sve za
svakoga uputite se u neki shopping mall, nemojte gledati film. Ko hoće konsenzus oko
bilo čega neka se učlani u neku od vodećih partija i utali sa tajkunima- oko kinte uvek
postoji jednoglasje.Da li je loše to što se svi slažu? Uvek jer ovako ispada da smo mi
srećni jer se o nama čuje u svetu po nečemu što nije vezano za krvoliptanje a i, videli ste,
mi smo ljudine bre (možda malo lucnuti ali, Bože moj) a ne smušeni i hladni kao oni
Jenkiji, pa videli ste sami- Njujork je rupa ko i Beograd, svejedno je tamo ili ovde, ceo
svet je isti! I artizmu naklonjeni Amerikanci imaju razloga za veselje- vidite, Amerikanac
kad ode u neku zemlju, daleku, egzotičnu, on dobije inspiraciju, postane bolji u najmanju
ruku, ako već ne uspe u tome da postane junak koji spašava milione domorodaca. A i ta
Srbija, ta neobična muzika, trubači na ulici, ekscentrični karakteri, to je jedan pravi
spektakl koji je tako inspirativan, gorka uteha skrajnutih i, kad god vam dosadi, uvek ga
možete napustiti. I tako su, lažnom slikom onih drugih zadovoljni svi, tamo i ovde.
(Beton, 2010)
71 „ Bader-Majnhof kompleks“ Ulija Edela u vrtlogu politike i rokenrola
TAJ LUDI, LUDI TERORIZAM
Terorizam, definisan kao bilo koja vrste akcije koja služi izazivanju straha u
određenom društvu i predstavlja nezakonitu i nelegitimnu upotrebu sile protiv kako
vojske i policije tako i civila i civilnih ciljeva a zarad određenog političkog/ideološkog
cilja, postao je jedan od glavnih političkih brendova druge polovine prošlog kao i ovog
frtalja proteklog 21. veka. Treba napomenuti da se odnos prema terorizmu, kako stranom
tako i domaćem, polako redefinisao tako da se, po današnjim standardima, oni koji su u
čitankama svojih naroda poroglašavani za patriote mogu definisati kao fanatični
nacionalisti i teroristi („Crna ruka“, „karbonari“, „fenijanci“, itd.). Ono što je još
zanimljivije je to što se čini da je terorizam (naročito onaj ponikao na Zapadu) menjao
svoj imidž u skladu sa popularnom kulturom kao i političkim interesima kako vođa
terorističkih organizacija tako i državama koje su od njih trpele ili im pružale podršku.
Očit je primer SAD koje su dugo odbijale da okarakterišu Irsku republikansku armiju
(IRA) kao terorističku organizaciju iako su brojni civili saveznika SAD, Velike Britanije,
stradali u napadima IRA.
Tako su teroristi, u zavisnosti od političke potrebe, postajali „ razbojničke bande“,
„ preprodavci droge“, „ubice civila“ ili „gerila“, „tajna organizacija“ pa čak i „borci za
slobodu“. Modus operandi „krv unutra-krv napolje“, zajednički svim terorističkim
grupama bez obzira na pripadnost zagolicao je mnogim rediteljima maštu pa, „uvučeni u
priču“, nisu ostali imuni na „stilizaciju zla“ u naporu da se ono bolje shvati. U filmovima
outlook zapadnjačkog teroriste varira od klasičnog imidža tridesetih u Hičkokovom
„Saboteru“, preko hedonističkog Zinemanovog plaćenika OAS-a zaronjenog u
hedonizam sedamdesetih iz „ Dana Šakala“, rokerskog Rorija Devajna u „ Devil's
own“, „savršenog Amerikanca“ ( po mnogo čemu srodnog „Tihom Amerikancu“
Grejema Grina) koji kao da je rođen upisan u republikance u „Arlington Roudu“ , irskog
teroriste koji preispituje svoju seksualnost u „Igri plakanja“, revolucionarne grandžerske
trojke koja , iako nenasilna, leluja sve vreme na ivici terorizma u „Edukatorima“ pa do
72 velikog „benda“ sa mariksističko-lenjinističkim korenima, „Bader-Majnhof“ poznatog
kao „RAF“ aka „Frakcija Crvene armije“ aka „Grupa Bader-Majnhof“.
S druge strane terorističkog filmskog tantuza stoje svi oni silni islamski
fundamentalisti, pretežno suludi, dezorijentisani, neretko drogirani, preplašeni, maloletni,
staromodni, neformirani kao karakteri, sa dosta fanatičkog fosfora u očima. Pridružuju im
se neretko i prikaze iz Istočnog bloka opasne naročito ako su nekad pripadali „Štaziju“
(istočnonemačkoj tajnoj službi) i to u prvom i trećem delu „Umri muški“ ili se reditelji
bave napaćenim ministrima Republike Srpske sa atomskom bombom u torbi
(“Mirotvorac“) a slično je i u storiji o rusko-grčko-srpskoj mafiji sa istim- ciljem da u
nuklearnom holokaustu zatre stanovništvo Njujorka („Loše društvo“). Zaključak se
nameće: oni koji pripadaju zapadnoj civilizaciji zaslužuju i neko psihološko objašnjenje
svojih zločina pa čak i tamni oreol za razliku od onih koje je Andreas Bader u filmu
„Bader-Majnhof kompleks“ nazvao „jahačima kamila“ i koji su svoj deo priče do skora
mogli da dobiju samo u „Gvantanamu“.
NA POČETKU BEŠE KOMUNA
Bez sve šale, ako bi izbacili puške, eksploziv, nasilje i marksizam a ubacili gitare,
menadžere i grupi devojke, bila bi to lepa priča o rokenrol odrastanju. Tako na početku
filma Ulrike Hana Majnhof, mlada novinarka levičarske provenijencije, ušuškana u
pospanost više srednje klase koja sebi ugađa sa malim libertinskim iskoracima kao što su
nudizam i promiskuitet, zgrožena stanjem u poratnoj Zapadnoj Nemačkoj (rane
nacističke prošlosti, brutalna policija, zajednički interesi sa tiranima oličenim u
persijskom Šahu Rezi Pahlaviju glavom plus limuzinom i obezbeđenjem, rat u
Vijetnamu, atentat na studentskog vođu Rudija Dučkea koje je počinio još jedan
„usamljeni ludak šezdesetih “ (pored Harvija Lija Osvalda i Sirhana Sirhana, ako verujete
u te priče) ) te muževljevim neverstvom odlazi, tog Leta Ljubavi 1968. godine, pravo u
komunu svoje druge Gudrun Enslin i njene lošije polovine- Andreasa Badera. Gudrun je,
kao i ona, pobegla od prodice, doduše ona potiče iz siromašnije sredine dok Bader kao da
je ex nihilo došao tu, pravo u prve revolucionarne redove, kao pravi besprizorni sa
fetišem prema tuđim kolima. Nastaje teroristička RAF koja će do ranih devedesetih sejati
užas po Nemačkoj.
73 Ako bi se pravila ekstremno ironična rokenrol poređenja onda je očito da je u nekom
povučenom hipi-skvotu sklopljen savez između Enslinove, lepe i energične kao Niko iz
„Velvet andergraunda“, Ulrike Majnhof- po habitusu i intenzivnom, grčevitom pisanju
kopije Peti Smit i igipopovskog Badera koji s vremena na vreme ima napade koji se
kreću od Belmonda u „ Do poslednjeg daha“ do Gage Nikolića u „ Mlad i zdrav kao
ruža“. Grupi se, privučeni harizmom osnivača, pridružuju mladi i i neiskusni momci za
koje je neka vrsta ponovnog krštenja kupanje u kadi sa razgolićenom Enslinovom koja
čita levičarske spise što predstavlja svojevrsni sinkretizam. Ojačani i obodreni, članovi
komune daju reč da će se boriti protiv nepravednog kapitalističkog sistema koji je pre
vremena oterao u grob mirotvornog rok-boga (Dučke je ovde njihov „Lenon“) u kojeg
oni odavno ne veruju. Za šta će se zapravo boriti? Koju će „muziku“ svirati?
IDEALIZAM RAZMAŽENE DECE
Lider grupe, Andreas Bader, kojeg je Sartr, nakon posete u zatvoru , navodno
okarakterisao kao idiota (sličnost sa naslovom istoimenog albuma Igija Popa??) sklon je
krađi, opijanju, lupetanju gluposti i pucanju iz automobila kao da je poslednji toksirani
đilkoš na Ibarskoj magistrali. Enslinova je za stalne akcije ali bez nekog većeg
ideološkog pokrića dok „saopštenja“ Majnhofove deluju kao puka apstrakcija za svakog
ko nije bistrio „Kapital“. Zapravo, izbor meta je okrenut isključivo prema stvaranju
haosa, anarhije pa tako bivši „hipici“ sad postaju „pankeri“. Nema više dizanja
prodavnica u vazduh , na redu su banke, pošte, američke vojne baze, novine i to sve čine
ljudi koji ne potiču sa dna društvene lestvice, ne pripadaju tzv. „proletarijatu“.
Stvari postaju još konfuznije kad u „Fatahovom“ kampu, nasuprot, redu, radu i
disciplini plus apstinenciji arapske strane kolege iz RAF-a otkazuju poslušnost i sunčaju
se na krovu sa golišavim saborkama. Urbanu gerilu, kako tvrdi Bader, zanima znanje o
obijanju sefova a ne gmizanje kroz bodljikavu žicu pod kišom metaka. I tako, uz koju
kapljicu, cigareticu i džoint, vesela i oboružana, „komuna“ lumpuje do zore. U Nemačku
će se vratiti sa bronzanim tenom i novim naoružanjem na radost mladih obožavalaca koji
očekuju njihove nove „singlice“ ( baj d vej, u filmu je citiran podatak da je većina mlade
populacije tadašnje Zapadne Nemačke odgovorila da ne bi prijavila, ako bi raspolagala
informacijama, gde se nalaze članovi RAF-a) a hladan mozak kapitalizma oličen u, za
ovu priliku gurmanskom inspektoru kojeg igra legendarni Bruno Ganc, počeće da im diše
74 za vratom proglašavajući skoro pa vanredno stanje u zemlji kao neki ugledni TV-pastor
koji tvrdi da je rokenrol štetan za mladež.
Trebalo je poslušati komentare domaće publike po završetku projekcije, pune neverice.
Kako neko, pita se Balkanac, odrastao u bogatoj Nemačkoj uopšte pomišlja da postane
teroriste i diže nedužne građane u vazduh? Da ratuje protiv SAD zbog Vijetnama? Da
uzbunjuje celu zemlju? Sigurno je to delo razmažene bogate dece koja misle da je kul ako
pripadate ekskluzivnom klubu fensi terorista koji imaju i neku „ideju“ poput „faze u
stvaranju (čitaj: razaranju)“. I stvarno, u zemlji u kojoj se socijalna nepravda doživljava
sa gotovo budističkim mirom i u kojoj je vekovima najjači terorizam upravo onaj državni
akt individualnog terorizma predstavlja retku voćku. No, nije problem u tome koliko u
pojavnom kojem film robuje a razlog je u tome što ga je mnogo lakše definisati u
poređenju sa suštinskim.
PRES KONFERENCIJA ZA ISTORIJU
Sličan problem sam već imao kad sam gledao dokumentarni film jednog danskog
reditelja u kojem je on opisao život jedne od brojnih latinoameričkih gerila. Ponesen
mladošću, iskrenošću, lepotom i verom boraca (ili njihovom ideologijom, vrag će ga
znati) mladi reditelj je snimao sve scene iz njihovog partizanskog života izuzev borbe
protiv neprijatelja. Tu se potpuno oslonio na dokumentarne snimke koji su pripadali
gerili. I, šta je zapravo prikazao? Istinu? Agitpropovsku lažu? U ovom slučaju je bilo
nešto slučajno- pojavno lice se pokazalo toliko zavodljivim da je Edel prikazao hapšenje
Badera i njegovog saborca u sceni koja je po mnogim elementima podsećala na završnicu
„Buča Kasidija i Sandens Kida“. Usamljenik koji je u sukobu sa celim društvem, ma bio i
zao, mora privući simpatije publike i to je, filmski rečeno, igranje na sigurnu kartu.
Međutim, da bi se podvukle razlike u grupi potreban je drastičan rascep- tako s jedne
strane ostaje Majnhofova koja je, navodno protiv volje para, naredila izvršenje akcija u
kojima su stradali civili, dakle „tvrda linija“ u odnosu na Badera i Enslinovu. Posebno je
zanimljiva scena suđenja u kojoj Majnhofova, Enslinova i Bader, optuženi, drčni i bučni,
obučeni u džins, pre podsećaju na rok bend koji drži pres konferenciju na kojoj saopštava
da se i zvanično raspao ali da kambek nije nemoguć nego na vođe terorističke grupe. Čak
i prostorija i kojoj zajedno borave pre podseća na neki deo klinike za „skidanje“ nego
ozbiljan zatvor. Bezuspešni pokušaji fanova da ih oslobode propadaju, nižu se ubistva
75 državnih zvaničnika u maniru mafijaških filmova, i „zvezde“ izuvršavaju samoubistvo
tako što se „overdoziraju“ prošvercovanim pištoljima („Happiness is a warm gun“ kaže
pesma) i to je to, još jedna priča o protraćenoj mladosti, živeli su brzo, umrli mladi....
OSTALO JE ĆUTANJE
Problem filma „Bader Majnhof“ ipak nije samo u određenom „imidžu“ terorističke
grupe ili u „saosećanju“ sa njenim članovima koliko u samoj pseudodokumentarnosti
forme. Izabravši da prikaže stvari „onakvima kakve su bile“, bez eksplicitnog iznošenja
stava, kroz suštu akciju i uz par uopštenih fraza iz ideološkog rečnika, reditelj je
propustio priliku da uđe u motive terorista i dotakao se samo onih koji se vide na
površini. Greška je misliti da je terorizam uzrok već je naprotiv posledica društva koje je
bolesno ili je, barem, rovito od starih boljki i nespremno da se suoči sa samim sobom.
Takvo društvo teži zaboravu i često skreće u namerno isključivanje svesti, banalni
hedonizam, potrošačku groznicu ili potpunu autoritarnost a nekad se dešava da se u
jednom društvu pomešaju sve ove manifestacije njegovih slabosti koje na prvi pogled
deluju kao izvor snage. Nivo empatije među članovima društva pada sve niže i niže i u
sveopštoj borbi za bilo kakav smisao svog života mnogi pomisle da očajna vremena
zahtevaju očajničke mere. U umovima se stvaraju teške, očajničke slike pune
generalizacija koje vode put Aušvica ili gulaga....
Ključni paradkos ovog filma leži upravo u rečima glavnog istražitelja koji skreće
pažnju državnim činovnicima da je sa hvatanjem vođa RAF-a država jednako daleko od
rešenja problema kao što je bila i na početku. Šteta je što je ta replika gotovo skrajnuta a
prilika da se prikažu mnogo verniji portreti terorista preskočena jer bi to zaista
predstavljalo pravi „dokumentarni“ učinak a da je problem koji je nastao sa pojavom
RAF-a daleko od rešivog govori i nvoi izazov- Svetska ekonomska kriza jer, koliko god
je, posle pada Berlinskog zida, izgledalo da su se organizacije ovog tipa urušile same
zbog sebe zbog nedostatka logistike Sovjeta i njihovih nekadašnjih saveznika danas je
jasno da će, kako na ekstremnoj levici tako i na ekstremnoj desnici, biti sve više ljudi koji
će rešenje svih nedaća tražiti na kratkim i krvavim prečicama terorizma a nekadašnji
globalni problemi izgledaju beskrajno sitni u odnosu na današnje.
(Beton 2010)
76 FEAR IS A MAN’S BEST FRIEND
USPON MRAČNOG VITEZA-The Dark Knight Rises
Režija: Christopher Nolan
Glavne uloge: Christian Bale, Michael Caine, Anne Hathaway, Marilion Cotillard
Stih iz naslova, iz istoimene pesmom Johna Calea, može se doslovno primeniti na
trećem delu betmenovske trilogije. U ovom nastavku caruju paranoja i ljubav prema
nasilju. Paranoja je kombinacija dva najveća straha u Amerikanaca- blikoistočni
samoubilački fanatici s s jedne i antiglobalistička, anarho-pretnja s druge strane. Dakle,
ukrstite dizanje stvari u vazduh s mržnjom prema kapitalizmu i dobićete najvećeg
protivnika svih vremena – izvesnog Bejna, nakaznu gromadu s Orijenta koja preuzima
vlast u Gotamu. I, ponovo, lakoverni narod staje uz tiranina (kao što je stao uz Pingvina,
Džokera i hordu korumpiranih političara što ukazuje da je Gotam nešto kao Jagodina,
recimo,samo veći) koji mu saopštava da je slobodan jer kapitalisti više ne predstavljaju
opasnost. Slede revolucionarni teror, prebijanje bogataša, „bacanje pod led“ u bukvalnom
smislu i nakaradna suđenja koja podsećaju na francusku revoluciju. I, da stvari budu još
smešnije, brane se drakonski zakoni koji brane robijašima da izađu na uslovnu. Nema
bolje apologije Patroit Acta i svih ekstremnih odluka donesenih posle 11.septembra od
ove. Čvrsta ruka i pravda za sve (neke više od drugih). Tu vidimo Ciliana Murphyja u
zanimljivoj epizodi kao ofucanog sudiju koji izriče presude-izgnanstvo ili smrt što je, s
obzirom da vas šalju na zaleđenu pustaru, jedno te isto. Ali, ne lezi vraže – tu je Betmen
da spasi stari dobri poročni Gotam uz malu pomoć tri hiljade policajaca koji su tri meseca
bez Sunca, stalnog snadbevanja, zarobljeni u u lagumima ispod grada,uspeli da prežive. I
ne samo to-brijali su se, sredili uniformice i, sve u svemu, u odličnoj su formi, spremni za
spektakularnu scenu juriša na Gradsku skupštinu.Ova žvaka podseća na onu iz
Miliujusovog debakla „Red Dawn“ u kojem Sovjeti okupiraju SAD a patriote postaju
gerila po uzoru na onu iz našeg NOB-a ali bez crvenih petokraka.
„Uspon Mračnog Viteza“ je film koji želi da vidi konzervativna Amerika ali i deo
liberalne. Jednom rečju, ovo je film za većinu. S jedne strane, ovo je odbrana stava
„ostavimo stvari onakvima kakve jesu“ a s druge strane se podržavaju bogati koji su
humanisti i bdiju nad sirotinjom rajom (Bruce Wayne aka Batman) koja mozga nema pa
joj treba diskretni lider ogrnut plaštom demokratije. Dakle, ili kapitalizam ili haos. Nekog
77 drugog rešenja nema. I, tu se negde topi priča o Betmenu. Umesto da treći deo bude
kruna ovaj film predstavlja imitaciju, plastičnu, neuverljivu (čak i za ovaj žanr) ,
hologramčić krune. Jer, ono što je činilo Betmena, njegovu suštinu, je priča o snažnom
individualcu, kičma svih velikih američkih mitova koja u sebi sadrži elemente
anarhičnog. U trenutku kad se individualac sukobi ne sa drugim, psihički ranjenim
individualcem il isistemom kao takvim već krene da se bori protiv jedne (mada lažne)
ideje u službi vladajuće ideologije, Betmen pada u provaliju jevtinih političkih poruka.
Gubi psihološku kompleksnost i uverljivost. Paralela se može povući sa izakanim filmom
„300“ – Leonida i njegovi Spartanci, kao izolovana priča o borbi slabih, malobrojnih
protiv brojnih i silnih deluju impresivno. U trenutku kad se poistovete sa borbom SAD
protiv tzv. „istočnjačkih hordi“ i zaštitom zapadne civilizacije jedino što ostaje od priče je
prazno desničarenje. Ne zaboravimo- drevna Helada je bila pod velikim persijskim
uticajem i nije se toliko mnogo razlikovala od tzv. Istoka koliko se to nama danas čini
kao što ni SAD nisu pozvane da brane tzv. zapadni svet od aveti anarhije, ekstremnog
islama, komunizma ili malih zelenih.
Neko će već reći, marksistički analizirajući Brucea Waynea, da je on bogataš i, samim
tim, koliko deo rešenja toliko i deo problema. Ne bih išao toliko daleko jer, mogao je da
proćerda pare na drogu i orgije pa nije. Problem je u nečem drugom. Svako može biti
Betmen, stoji u filmu. O, da, uzeću izakani kompjuter, trotinet, par spajalica i staru peglu
i napraviti od njih Betmobil. Još da nađem malo crnog satena i par titanijumskih ploča za
plašt i oklop. Plus par nedelja u teretani da se malkice zategnem. Ovaj film je, da
pojednostavim, sve ono što „V for Vendetta“ ili „Fight Club“ nije a, nažalost, to ne mogu
reći samo za ideološku poruku već i za samu radnju. Okej, ima tu par simpatičnih
elemenata- motocikl sa točkovima koji se okreću u stranu, par opasnih scena borbe,
dizanja metroa u vazduh, nekoliko dirljivih scena (izdvajam očinsku spiku britanskog
batlera od standardno odličnog Cainea). Bale jeste najbolji od svih Betmena i glumac
zavidnih sposobnosti ali razvučenost, nedorečenost priče je ono što vas tera da pomislite
da li ste zaista trebali da provedete 2 sata i 40 minuta u bioskopskom sedištu da bi izašli
iz bioskopa sluđeni i pomalo razočarani. Ili ćete, pak, doći kući i spokojno potonuti u
anđeoski san jer ćete znati da je najbolje stvari ostaviti takvima kakve su i da, gle čuda, i
bogati plaču dočim neki od njih bdiju nad nama, smrdljivcima i propalicama.
78 (Afirmator,2012)
To Rome With Love (2012)
r: Woody Allen
ul: Roberto Benigni, Jesse Eisenberg, Alec Baldwin, Woody Allen, Judy Davis, Penelope
Cruz....
Da, da, Vudi Alen je napravio još jedan "evropski film". Nakon britanske, katalonske i
francuske, na red je došla "italijanska faza". Avaj, da je problem u evropeiziranju
njegovog opusa ili drevnim zgradama i ruševinama pa ni po jada. Problem nije ni u
dobroj glumačkoj podeli. Nije čak ni u Allenovoj vrcavosti i smislu za otkačeno. Tajming
i priče su ono što ovaj film čini ponekad teškim za praćenje i, na momente, razvučenim.
Ono što radi Allen u ovom filmu je ravno " zbunu" koji je posejao njegov alter ego u
neobično duhovitom ostvarenju "Hollywood Ending" kad , oslepeo, režira film i pravi
urnebesne greške. Šta se dogodilo otkrije tek kad progleda i ode u Francusku gde ga
publika, baš zbog loše režije, doživljava kao genija. Da li će ga posle ovog filma tapšati
po ramenu u Evropi? Nisam siguran. Od četiri priče kojima je Woodz Allen raspolagao
mogao je da se napravi omnibus ali seckati delove priča i lepiti ih jedan na drugi bez
ikakvog razmišljanja o protoku vremena je ,blago rečeno, zbunjujuće. Naime, film
počinje ujutru i završava se uveče - to je jedan dan u Rimu. Ali, samo jedna priča traje
ceo dan a ostale između dve nedelje i par meseci. Nagađam jer ni u filmu nije jasno dato.
S druge strane, izbor priča je takođe zbunjujuć. S jedne strane, tu je homage Felinijevom
"Belom šeiku" koji je, u stvari, pre varijacija na temu. S tim, naravno, što Allenovoj
verziji nedostaje Felinijeva ludičnost a super-zvezdi, šatro zavodniku (Antonio
Albanese), vrcavost i bravuroznost Alberta Sordija. Malo modernizacije priče, iugranje sa
seksualnim izletima i-to je jedino pomeranje u odnosu na Felinijev klasik. U priči o
pogrebniku koji može da peva kao Pavaroti samo kad je pod tušem i tako pravi karijeru
Allen je pokazao svoj stari stil - tendenciju da neobičmnu situaciju učini potpuno
normalnom i smešnom. Doduše, bilo bi biolje da smo skaz o raspevanom pogrebniku
progutali u jednom zalogaju. A onda sledi priča o mlađahnom Allenovom alter-egu
79 (Eisenberg) koji uprkos savetima starog vuka (Baldwin) uleće u vezu sa nimfačom i
kvaziintelektualkom (o, ima li Allenovog filma bez ovog ,motiva?) Monikom (Ellen
Page). Baldwin je, naime, slavni arhitekta koji je nakratko posetio Eisenberga i njegovu
devojku ali ostaje kao neka vrsta duha i savetnika kojeg vide jedino mladi preljubnici.
Simpatično, podsećas na cake iz "Annie Hall" i "Scoopa" ali, kad je i kako to postao i
klisnuo iz jedne dimenzije u drugu? Priča o mediokritetu koji, ničim izazvan, postaje
zvezda (Roberto Benigni) sadrži u sebi skriveni homage Bunjuelu. I kod njega se, tek
tako, događaju, očigledan nadrealistički manir, stvari koje su nepovezane što manifestuje
izvrnute društvene vrednosti. I ovde nam objašnjenje ne treba -bitno je da ste
"Celebrities", da spomenemo i taj Allenov film.
Da ne grešim dušu - Allen nije neki prolupali smarač koji štancuje filmove. S
godinama, praveći bolje ili lošije filmove, zadržao je u filmovima šarm, lucidnost,
duhovitost, male i simpatične inventivne zaokrete. Ali, ovo delo je između sna i jave,
pomalo haotično i žanrovski ide u svim pravcima a ishodišta nema. Ali, da prafraziram
"Simpsone": "Allen je kao "Rolingstonsi" - bez obzira koliko je sad zabrljao uvek ćemo
mu opraštati zbog zasluga iz prošlosti". Dodao bih - i daleke i jako bliske prošlosti. Allen
neumorno radi na novom projektu pa, ko što kažu Italijani -Chi vivra vedra!
(Afirmator, 2012)
UDRI DŽIMI, POTEPAJ GI SVI! (Skyfall, 2012 r.: Sam Mendes, UK/USA)
I, šta smo dobili u novom nastavku storije o „Joci Boci“ tj. James Bondu? Pa, verovali
ili ne, dobili smo vezu sa „Batman begins“ i to je, možda, najveće iznenađenje cele priče.
Vraćamo se, dakle, tamo gde je sve i počelo – u imaginarno zdanje Skyfall, negde u
škotskim Highlandsima, po mojoj proceni negde blizu Glencoe doline (bio tamo,
prepoznao krajolik). James Bond je, verovali ili ne, po ocu Škot (omaž prvom BonduŠonu Koneriju?) a po majci Francuz. Eto stereotipnog objašnjenja za karakter- s jedne
strane je ludački hrabar, temperamentan i ambiciozan mužjak kojeg lako možete da
80 zamislite kako u kiltu i naoružan klejmorom seče sve što mu se nađe na putu a s druge
strane zna da bude elegantan i prepusti se hedonizmu. Da, James Bond jeste britanski
agent ali nije Englez. Kakvo otkriće – skoro svi glumci (osim Rogera Moorea) koji su ga
igrali nisu Englezi.
No, film nosi niz drugih iznenađenja i žalim što ću nekima upropastiti užitak ali
,recimo da dolazi do smene generacija.... Ništa više nije isto. Džimika, ranjen i kivan
zbog toga što ga je šefica žrtvovala kao piona u velikoj igri, postaje neka vrsta
Bukovskog u ilegali i tri meseca samo pije ( i još ponešto) u nekoj turskoj pripizdini.
Posle tog hedonističkog tretmana je apsolutno izakan i too old for this shit. Q koji je pet
decenija izlagan podsmehu uzvraća udarac – šmrka - cvikeraš uz šolju Earl Gray čaja
može da napravi sa svojim laptopom više haosa nego Bond za godinu dana aktivnog rada.
Dodušre, tu i tamo neko mora da povuče oroz.
E, tu sam vas čekao. Ovaj put se pojavljuje jezivi negativac Silva kojeg igra Javier
Bardem. Feminiziran, ofarban u plavo, sa homoerotskim opsesijama glede Bonda, fizički
je isti slavni glumac Raul Julia u roli odbeglog naciste u komediji „Mesec iznad
Paradora“. Podseća malo na Dr. Evila is Austina Powersa. Više je smešan nego jeziv i
pomalo je smoreni đavo koji je pet koraka ispred mrskog MI6. Elem, Silva je, kao i
Bond, žrtvovan kao pion u igri posrnule britanske Imperije koja , izgleda, živi jedino u
ovom filmu. I, naravno, hoće da se sveti gospođi M. Ona je, jelte, Mother a on je bio njen
omiljeni sin dok ga nije izdala. I, sad je na nekom demonskom pustom ostrvu, okružen
odanim plaćenicima iz celog sveta koji, gle čuda, svi govore srpski,. Naime, Silvina
desna ruka je, dobar na jeziv način, u kratkoj epizodi, naš glumac Milorad Kapor koji
naređuje kolegama plaćenicima (od kojih je jedan Afrikanac) na čistom srpskom: „Vodite
ga (Bonda) u glavnu zgradu.“ I, oni to urade. Govori srpski da te celi svet razume!
Bondu je, primetili ste, ponestalo i motivacije i mladosti i snage i protivnika. Oni su u
senkama. Ništa od Rusa, Al Qaide, preživelih srpskih ekstremista, ludih naučnika.
Ponestalo mu je i žena. U toku filma spava samo sa tri što je downfall u odnosu na zlatne
dane promiskuiteta pre pojave spolnih boleština i Piercea Brosnana. Njemu se ispunjava
najveći keltski strah da mu nebo padne na glavu – tj. skyfall a go se dogodi svaki put kad
se spomene pogibija njegovih roditelja. On je, do sada, psihološki najprodubljeniji,
najizmrcvareniji i najosećajniji Bond iako njegova najnapucanija pojava i ne baš
81 simetrično lice (I’m not ugly-I have masculine face, rekao bi Tom Waits) govore
suprotno. Jedini je JB sa ličnom kartom i istorijom. Akcije i ludila svake vrste ima koliko
god volite i to je ono što vas definitivno drži vezanim za stolicu.
S druge strane, one misterije oko agenta 007 nema. I, paradoksalno, baš sad kad smo
se navikli na Craiga, neko će ga verovatno zameniti. Da li će Bond dobiti nov identitet i
onda Joco nanovo? Ne zna se. Definitivno jesamo jedno: storija o JB-u (ne Jim Beam) će
se nastaviti jer je on jedini simbol žilavosti i snage (izmišljen) za koji Britanci danas
mogu da kažu da je tipično njihov, ostatak hladnoratovske propagandne priče. On je onaj
porcelanski buldog ofarban Union Jackom na kraju priče- nije baš najlepši, nije
najsnažniji ali, ako zabije zube u vaše meso ostaće tamo, ubili ga vi ili ne . Jednom rečju
– dok je Vindzora i izdavanja dozvola za ubijanje snimaće se i ovaj serijal.
(Afirmator, 2012)
UDRI JAČE, MANIJAČE...
„Klip“ Maje Miloš spada u grupu žestokih, pseudodokumentarnih filmova novog
srpskog „crnog talasa“ (Srpski film, Život i smrt porno bande, Tilva Roš (u manjoj
meri)). Smešten u sterilno predgrađe, „Klip“ precizno secira sve deformacije našeg
društva. Izdvajaju se dve – odsustvo empatije i karikatura banalnog balkanskog
hedonizma. Kako drugačije opisati pakao u kojem živi glavna junakinja, Jasna,
tinejdžerka, navučena na turbo-folk, alkohol, drogu i Đoleta, lokalnu protuvu u
nastajanju. Svet ovog filma je socijala tranzicione Srbije (fuj, rekli bi intelektulci –
stanovnici virtuelnih kula odslonovače) u kojoj odrastaju „naša deca, naša mladost, dika
i uzdanica“, koja su, zapravo, ničija. Autorka je, očigledno konsultujući novinske članke,
u film ubacila mnoge uznemirujuće slike: obijanje zaključane škole i iživljavanje na
klupama, aparatima za gašenje požara, maloletnice koje se, u lascivnim pozama,
fotografišu za vreme časa, seks u školskom klozetu, bacanje nesrećnog dečaka u
kontejner, „rigoletisanje“ na šabanskim žurkama. Naravno, šta god da se događa, mora
biti zabeleženo kamericom mobilnog telefona koju Jasna često koristi. Štono reče Stevan,
glavni junak filma „Mlad i zdrav kao ruža“: „Ja sam vaša budućnost“. Jasna i Đole su
naša sadašnjost.
....TI U RITMU TOM, GDE GOD SI ME UDARAO NASTAO JE LOM....
82 Zamka dokumentarnosti se krije u percepciji samog gledaoca – svakidašnji život je
dosadan a film nije. Samim tim, ako film previše liči na život i poseduje previše
repetativnih radnji, pažnja gledaoca će vrlo brzo popustiti. Nakon otprilike pola sata filma
gledalac se kako – tako navikne na mučne ili neprijatne scene plus soundtrack ali onda
shvati da se iste radnje ciklično ponavljaju – otac je teško bolestan, majka se prepire s
Jasnom, Jasna odlazi u svoju sobu da „uči“, zbriše da se vidi s drugaricama, naliju se
alkoholom „a kako se to završi da pričam nije pedagoški“. Jasno je zbog čega je film
tako koncipiran kao što se podrazumeva težnja rediteljke/scenaristkinje da prikaže kako
se Jasna vrti u krugu (odlična naturščikinja Isidora Simijonović) osuđena na lični „Dan
mrmota“. Efektna montaža Stevana Filipovića donekle pomaže da se izdrži sledećih
„kriznih dvadeset minuta“. Avaj, problem je u priči pošto smo već na početku svesni
stanja u kojem se Jasna nalazi i neko veće pojašnjavanje ili ponavljanje nije potrebno.
Prazni životi koje vode, slabi, antipatični karakteri glavnih aktera takođe odbijaju
gledaoca.
Tako Jasna tokom celog filma deluje otuđeno, zatupljeno, antipatično uprkos njenoj
lepoti. Jedine svetlije tačke u Jasninom životu su scene u kojima upoznaje devojčice iz
doma za nezbrinutu decu i u njoj se, nakratko, pojavi nešto malo ljudskosti i saosećanja
kao i u sceni kad posećuje oca u bolnici. Vezu s Đoletom (Vukašin Jasnić) vidimo pre
svega kroz maloletnički seks (naravno, korišćeni su body stunts i pomagala), bizaran
(Đole je u jednoj sceni vodi kao psa na povodcu), analni, na javnom mestu (u hodniku
zgrade), ovekovečen snimcima na njenom mobilnom telefonom. Sve to sugeriše da oni
nisu mladi par koji se telesno otkriva već mehanički ponavlja ono što je video u
pornićima. To nije dovoljno pa se porno-iluzija produbljuje samim snimcima. Ako se,
dakle, događaji iz života, ma kako intimni bili, odvijaju pred kamerom oni su
ovekovečeni. Ukoliko nema kamere, cela priča je besmislena i prepuštena zaboravu.
Identitet Jasne, Đoleta, bilo koga iz njihovog društva, nalazi se u mobilnom telefonua ne
u njihovim glavama i srcima. Njihova suština je, kao i snimak, dvodimenzionalna, škrta i
iskreno, rečeno, ne preterano zanimljiva. To je potresna konstatacija i, šta s tim? Ovaj
film ne postavlja pitanja, još manje traži rešenja. Istina je ledena i surova, puna senki i
krupnog zrna, kao snimak na gadžetu. Nema više junaka, nema ni nekih izrazitih
negativaca, zločinaca sa dijaboličnim umom koji poseduje nekakvu, doduše pervertiranu ,
83 etiku. Samo slabići i silnici, gomila mladih tela i ispranih umova koji se troše na gluposti.
Kažu da pravi boemi žive da bi pili. Generacija „Klipa“ pije da bi umrla.
...UDRI JAČE MANIJAČE TI U RITMU TOM, OD KAD SI ME NAPASTVOVAO....
Bobi iz domaćeg filma „Bumerang“ završava svoju priču rečima: „I onda su ušli u
vezu u kojoj je prvo bilo mnogo seksa, zatim seksa i batina, zatim batina i seksa da bi na
kraju, konačno, batine prevladale. Hepiend!“ Ma koliko sarkastično izgledalo, čini se da
je to i Jasnin slučaj. Naš svet je prostor u kojem samo jake senzacije prolaze i toga je
Maja Miloš itekako svesna. Udar adrenalina nastaje kad vas zablesnu nečija kuća i kola,
basnoslovne količine novca ili kad neko, za vaš užitak, rascopa nekome glavu. Novac i
nasilje , dve prečica do strasti. I, to je, paradoksalno, ono što vuče Jasnu prema Đoletu –
on je hladan, krut, izbegava je (nekad se govorilo „baca čežnju“) i, istovremeno,
primitivni alfa mužjak koji u svojim napadima gneva gazi sve pred sobom. Zbog čega je
takav nije jasno tek, Jasna, ma kako arogantan i antipatičan bio, nastavlja da ga prati kao
štajersko kuče, istovremeno mu se divi i plaši ga se. Inače, posebna perverzija našeg
društva je što mnoge žene i dan-danas veruju da je normalno da tu i tamo dobiju batine,
„da se vidi ko je muško u kući“. Na taj način se žena mentalno prilagođava, pa i
poistovećuje, s „balkanskim mačosom“. Rezultat je mutant: um siledžije s telom žene.
Vrhunac odvratnosti je kad Đole, na žurci, sastavi s crnom zemljom momka s kojim je
Jasna koketirala a potom joj razbije nos i išutira u rebra. Ali, ljubav je jača od malog
razmaženog psihopate. Onako krvava, uz zvuke tehno-porno-karasevdaha, jasna zasipa
poljupcima „Đoleta Muškarčinu“. I, on joj uzvraća. Vole se deca. Hepiend!
Ako mislite da je u pitanju neka treš-estetska poruka ili kempovanje – ne, nije. Kraj je
uređen tako da ga svako može čitati kako želi i to je Maja Miloš krajnje lukavo postavila.
Ako ste skeptik ili cinik vi ćete zaključiti da je kraj grozan i da će njihov odnos biti sado
– mazo „dok ih smrt ne rastavi“. Ako ste mamlaz koji drži u novčaniku sliku Dimitrija
Ljotića zaključićete da, iako su oboje grešni, ona prihvata patrijarhalnu matricu i podaje
se najboljem muškarcu od prisutnih (po tome što niko ne sme da mu se suprotstavi).
Ponadaćete se da će se venčati u crkvi i izroditi mnogo Srp(b)čadi. U slučaju da ste
romantik i bolesni optimista zaključićete da poljupci ovakve lepotice tope i najtvrđe srce i
da će Đole postati dobar, nežan momak i, jednog dana, proevropski orijentisan i
84 toleranciji naklonjen tata. Bilo kako bilo – svako je dobio kraj kojem se nadao. Da li je to
što je Jasna učinila logično? To je već druga priča.
....U SRCU SI MOM!
Otkad se pojavio, u aprilu ove godine, film „Klip“ je uzburkao domaću javnost što,
istini za volju, nije teško uraditi s obzirom da ona predstavlja malu, mrtvu baruštinu.
Dušebriznici, klerikalni licemeri, moralisti, pa i Putinovi cenzori,obrušili su se na jednu
estetiku i filmski postupak koji je odavno prihvaćen u filmskom svetu (setimo se „Kidsa“,
„Ken Parka“, „Intimacy“ pa i „Disco Pigsa“) i tu neke nepoznanice nema. U napadima su
prednjačili naci-komentatori po blogovima koji su nazvali ovaj film izdajničkim jer
govori o ovoj zemlji i njenoj omladini u lošem svetlu. Halo, gospodo, i „Fucking Amal“
govori loše o stanju u kojem žive tinejdžeri u idealizovanoj Švedskoj. Jasan je kao dan
napor autorke da se dođe, preko oštrog, brutalnog, nemilosrdnog prikaza stvarnosti do
katarzičnog razrešenja i to nije sporno.
Gadosti kojekakvih kritikusa su išle toliko daleko da je ugledni novinar na svom
blogu na neoprostiv način poručio rediteljki šta sve može da uradi s gumenom imitacijom
penisa korišćenom u filmu. Mene takve idiotarije ne zanimaju već samo delo i mišljenja
sam da je ovo hrabar i snažan film koji, doduše, zaslužuje dinamičniju radnju i, samim
tim, dvadesetak minuta manju minutažu. Da je do toga, kojim čudom, došlo njegov
učinak bi, uz izbrušeniji kraj sa stavom koji ne ostavlja mnogo prostora za špekulacije,
bio daleko veći.
(Afirmator, 2012)
NEMOJTE SAD O POLITICI....
Ustanička ulica (2011) Režija: Miroslav Terzić Uloge: Gordan Kičić, Uliks Fehmiu,
Milica Mihajlović, Rade Šerbedžija, Jelena Đokić, Petar Božović
Okrutna istina 1: Priča o genocidu i ratnim zločinima počinjenim u ratovima 90-ih je
danas, za mnoge, naročito za mlade, fensi generacije sa „belim Šengenom“ u rukama (za
sada) potpuno passe. Okrutna istina 2: Mnogi od tih mladih ljudi su danas ponosni ( i više
nego) na svoju nacionalnost i nose majice sa likovima koji sede u Ševeningenu.
Tomorrow belongs to them... Okrutna istina 3: Njihovi roditelji, današnja sredovečna,
skoro pa nazovi srednja klasa, čak i oni „građanski“ orijentisani, prevrću očima kad se
85 pojavi ovakav film. Kažu: „A, to da su Srbi činili zločine to znamo. Gledali smo ono
„Istina, pomirenje“, kako beše, na B 92. Nemojte sad o politici...“ I, šta smo naučili iz
svega? „Ustanička ulica“je apsolutno nepotreban film. Ne treba ogromantnom delu
publike, ne treba medijima, ne treba političarima, ne treba Srbiji. A opet, možda ga se
jednog dana sete i izvuku ga iz naftalina i kažu svetu: “Evo, vidite, mi smo bili svesni
problema sve vreme. Pogledali smo istini u oči.“
NAIVNI OPTIMIZAM
Hajde da, recimo, zamislimo da nije tako i da se „Ustanička ulica“ primakla po
gledanosti „Zoni Zamfirovoj“. Šta onda? To onda ne bi bila zemlja u kojoj trenutno
živimo. Da se, primera radi, zateknem u prepunoj sali za vreme projekcije „Ustaničke“
odmah bih ćušnuo prvog gledaoca do sebe i šapnuo: „Koja je ovo godina? Ko je
predsednik? I, gde je doktor Who?“. Surova realnost je da ovaj film, iako je odrađen na
zanatski visokom nivou i sa odličnom glumačkom ekipom u kojoj briljiraju Uliks Fehmiu
i Gordan Kičić (Šerbedžija se podrazumeva) poseduje u sebi neverovatno mnogo gotovo
naivnog optimizma. Zašto?
Za početak – pogledajmo samu storiju: Dušan, mladi pomoćnik tužioca za ratne
zločine (Kičić) kreće na svoj prvi zadatak. On je nepotkupljiv, ambiciozan, hrabar, želi da
dokaže da nije samo sin slavnog tate. Tavori u ofisu, pije fuka sikterušu, svrbe ga prsti ipaf, nakon godinu dana čekanja na konkretan slučaj dobija, prethodno izludevši svog
šefa, starog obaveštajca Vraneša (Šerbedžija), fasciklu sa podacima o grupi likvidatora
pod kontrolom DB koji su harali Hrvatskom, Bosnom i Kosovom. U svojoj
usamljeničkoj istrazi pomoćnik tužioca otkriva jednog, navodno mrtvog člana zlikovačke
grupe, Sredoja Govorušu (Fehmiu). Preživljava zahvaljujući činjenici da ga Govoruša
prepoznaje kao budućeg tatu, s obzirom da su obojica bili,sa svojim ženama, u istoj
bolničkoj čekaonici. Uprkos životnoj opasnosti, mladi pomoćnik, uz pomoć Vraneša,
uspeva da raskrinka nalogodavca grupe, Grbavog (Petar Božović) i njegovu kliku.
However, neupadljivi likvidator (jezivo dobra epizoda Bojana Žirovića) koji pomalo
podseća na Šug’r Antona iz „ No Country For Old Man“ nastavlja sa rabotom. Okej, ako
podrobnije razmislite, Grbavi nije bio sam. Nedostaje i vrh piramide, nedodirljivi faraoni
Službine piramide ali to nije naznačeno.
86 Dakle, ako izuzmemo likvidatorov beg i prebijanje i silovanje Dušanove žene, što je
više nego realno u današnjoj situaciji, sve ostalo može delovati kao wishful thinking.
Očekivati od masovnog ubice milost po „očinskoj liniji“?Teško. Pomoć od
iskompromitovanog člana Službe kao što je Vraneš? Još teže. Priču o hrabrim, mladim
ljudima u policijskim i pravnim vodama u zemlji koja je korumpiranado svog poslednjeg
atoma je, takođe, zaludno priželjkivati. Hrabrih i časnih ljudi ima ali ne u samom sistemu
a naročito ne u vrhu posrnulog pravosuđa. Da, primera radi, naša zemlja ima samo jednog
Dušana i samo jednog Vraneša broj nerazjašnjenih zločina i skrivenih ratnih zločinaca bi
bio blizak nuli već oko 2001-2002 godine.
(NE)MOGUĆNOST OSTRVLJENOSTI
Jedna od prvih rečenica koje vas drmnu posred čela na Akademiji, odsek dramaturgija
je: „Da, da, to što ste napisali u scenariju je moguće ali nije verovatno“. Dakle, moguće je
da se Dušan i Sredoje sretnu u bolnici, moguće je da ga Sredoje prepozna iako je to bio
kratak susret a Sredoje je podložan alkoholu, moguće je i da pomoćnik tužioca prelazi
crtu sto puta i sređuje likvidatore. Moguće je ali nije verovatno. Ali, ovaj put bih mogao
da kažem i sledeće: neki filmovi su potpuno bazirani na stvarima koje su moguće ali nisu
verovatne („Magnolia“) pa, šta s tim? Ono što se može uzeti kao dramaturška manjkavost
može, a što je veliki plus, odvesti priču u nepredviđenom pravcu. Na kraju krajeva, naše
novine su svakog dana pune onog što je moguće ali nije verovatno. Plediranje na nešto
malo ljudskosti koja ostaje čak i u zlikovcima je, takođe, opcija. Možda je lakše verovati
u to nego biti namršteni intelektualni cinik.
Da rezimiramo: „Ustanička ulica“ je film napravljen u srpskim uslovima ali po
američkim standardima. Ukratko – po samoj priči, tehnički i glumački, dobro da bolje ne
može biti. Gledaocu se može učiniti da se priča lako može smestiti u Njujork ili LA.
Scenario, uz male modifikacije, je kao stvoren za neku mini krimi-seriju ili dvodelnu
epizodu serijala na BBC- ju. I, to nije sporno. Postoje, doduše, dva pitanja. Prvo: da li bi
vi, na Dušanovom mestu, pristali na toliki rizik i žrtvu? Drugo: Ako bi odlučili da
oslobodite scenario svih „naivnoverujućih“ mesta i prikazali stvari onakvima kakve
jesu, da li bi, samim tim, uništili trilersku podlogu i šta bi, od filma i od nade, ostalo?
(Afirmator, 2012)
87 RAPORT SA FESTA
Bio je FEST a na FEST-u od svega pomalo ali, da ne dužim storiju,fokusiraću se na
filmove koje sam odgledao poslednjih par dana. Daklem:
Devica Margerida – Iskreno, ne sećam se kad sam poslednji put gledao mozambikanski
film. Ni da li sam ga gledao. Ali, ono što sam video me je oborilo s nogu. Jednostavna,
skoro dokumentarna priča o logoru za „posrnule devojke“ u Mozambiku koji se
oslobodio portugalske vlasti u vreme kad je autor ovih redova ugledao prvo svetlo dana,
dakle, 1975. godine. Rekao bih da su to „Sestre Magdalene“ ali ne na irski već
maoistički, afrički način. Briljantna ideja po kojoj će se žene koje su najstarijim zanatom
na svetu zarađivale za život preobratiti ako u srcu zapizdine na severu zemlje iskrče
džunglu i naprave neki kolhoz odnosi živote dok se, jedina nevina među njima,
Margarida, snalazi kao prase u Teheranu… Tako bude na početku ali se kasnije ispostavi
da, je li, i kurve imaju srce. A zašto ne bi imale, na kraju krajeva? Za vlasti
revolucionarnog Mozambika to nije sigurno. Licinio Azevedo, Portugalac nastanjen u
Mozambiku je ispričao ovu jednostavnu, ljudsku priču, tvoreći trougao između upravnice
zatvora- Marije Žoao, Margaride, naivne devojke iz unutrašnjosti i buntovne Rose,
prostitutke sa petljom borbenog gorštaka i priličnom figurom. Ovaj film podstiče na
razmišljanje o položaju žena koji se, iskreno, u društvima, izdavala se ona za
kapitalistička ili socijalistička, suštinski teško menja jer se uvek nađe bulumenta muških
zlojeba koji iskoriste situaciju i siluju, ucenjuju….
Albertov put – Da li znate da je neko iz Užica dobio Oskara? Jeste, to je Stiv Tešić,
veliki američki dramski pisac srpskog porekla. A da li je neko iz Perleza dobio Oskara?
Nije. Dobio je četiri i zove se Albert Majer. Da, naš zemljak, jedno vreme barem, Albert
Majer je čovek koji stoji iza Panaflex kamere i dobio je nagrade za unapređenje filmske
tehnike. Njegov sin je veliki inovator na polj udigitalne tehnike kamere. Podunavski
88 Nemac, utamničen sa devet godina samo zbog svog porekla, Majer je uspeo da preživi
teror Sovjeta i novih jugoslovenskih vlasti kojem je bila podvrgnuta njegova porodica a
jedan njen deo stradao od istog. Ne trudim se da revidiram istoriju. Pišem o ljudima koji
su stradali zbog svog porekla a ne zbog zločina počinjenih u njhovo ime, često starci,
žene, maloletnici. To se, valjda, smatralo pravednom odmazdom za nacističke zločine i
slično je bilo u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji. Danas od 500 000 nekadašnjih
podunavskih „Švaba“ u Srbiji živi manje od 10 hiljada. Dodajmo tome i oko 80 hiljada
proteranih Mađara. Reditelj filma, Predrag Bambić, je, pripovedajući o tome kako je
upoznao američkog pronalazača koji je iznenada progovorio na srpskom, rekao kako
oseća stid zbog zločina koji su počinjeni u njegovo ime i kako ga je to nateralo da snimi
ovaj film. Majer je , uporno radeći, prešao put od nemačkog sajdžije do tehničara i
pronalazača kojise trajno nastanio u SAD. I, nakon projekcije filma se, tronut, obratio
publici i rekao da je „sad kod kuće“. Očekuje se drugi deo filma, koji će opisati Albertove
dane u Beogradu i Srbiji prvi put posle 60 godina.
Divlji aka Los Salvajes je argentinski film Alehandra Fadela koj ise bavi grupom
tinejdžera – odmetnika koji beže iz popravnog doma i, usput, ubijaju šar vaspitača. To im
nije prvi put jer su ubijali i pre. Egzrekucije utičuz na njih na da se poneka,d pomalo,
pokaju ali preživljavanje, borba za kožu i stomak su veći prioriteti. Maloletni članovi
bandi, okruženi prašumom i pampasima, pokušavaju da se probiju do spasa koji, zapravo,
deluje tako daleko i nedostižno. Ima li spasa za one koji su okrvavili ruke? Mi smo na
pola puta između razumevanja i mržnje prema akterima. U ovom razvučenom, na
momente repetativnom filmu, ono što pleni je jednostavnost (i u njoj iskrenost) igre
glumaca i dobar prikaz psihologije likova. Biblijske paralele sa predvodnikom Simonom
(prva asocijacija – „Simon pustinjak“ od Bunjuela) i zlom koje u liku nečiste životinje –
vepra tj. svinje vreba iz mraka su neizbežne. Ali, bette noire nije tolik ona koja nas prati
koliko ona koju nosimo u sebi. Može se reći da je ovaj film neka čudna mešavina rada
Žodorovskog, Tarkovskog i „Natural Born Killersa“. Jednom rečju, za svakog ponešto ali
je pitanje da li se toliki dugački hod po mukama isplati. Svedenija, sabijenija priča od sat
i po bi bila sasvim dovoljna.
89 Najbolja ponuda-The Best Offer – Giuseppe Tornatore je jedan od onih reditelja za
koje se može reći da im barokni, maniristički prikaz sasvim lepo pristaje. U ovom filmu
sa fantastičnom glumačkom podelom – pre svega nedostižni Geoffrey Rush a za njim
legendarni Donald Sutherland (moj omiljeni negativac) Jim Sutrgess i Sylvia Hoeks kao
mlade i više nego obećavajuće snage, dočaravaju nam priču o caru svih aukcija koji,
opsednut lepotom, umetnošću i fetišom rukavica, upoznaje tajanstvenu naslednicu
zaboravljene kuće, Kler. Virgil tj. Rush se zaljubljuje u nju i odlučuje da je izleči od
agorafobije. Naravno,kao i uvek kod Tornatorea (Cime Paradiso, Čovek-zvezda, Malena)
,stvari nisu onakve kakvim se čine a žena sa svojom lepotom nosi i mračnu tajnu.
Antikviteti, misterija mehaničkog lutana iz 18. veka, aukcijske smicalice, romansa, sve je
to smešano u koktel koji, gle čuda, ima svoju osnovu u krimićima. Jednom rečju, čini se
da je Tornatore želeo da pomiri ljubitelje art-filma s onim drugim, koji vole, thrills and
kills and popcorn.I, uspeo je u tome jer nema krimića ili trilera sa više art elemenata i
obrtno. Dodajmo svemu tome sjajan omaž mehanizmu koji drobi čoveka i Čaplinovom
filmu „Moderna vremena“ (videti scenu u „Dan i noć“ restoranu u Pragu). Ono što mi
predstavlja nepremostivi problem je da vam ne govorim o filmu tj. radnji a govorim o
svemu ostalom. Reći da je Rush genijalan u svakoj ulozi i da je ovde odličan pedant,
opsesivno-komplusivan lik i da je Hoeksova glumica retkog talenta i harizme je izlizano.
Pogledajte film, obavezno. Umetnost, napetost i ljubav, sve ono što nas veže za bioskop,
sadržano je u ovom ostvarenju. Jedan od retkih filmova sa ovim podžanrovskim
odrednicama u poslednjih deset godina.
Lov-Jagten- je film retkog kvaliteta i to nije samo zbog toga što gledamo jednog od
najboljih bondovskih negativaca , odličnog Danca Madsa Mikkelsena, koji igra
pozitivca, učitelja a docnije staratelja u vrtiću, upletenog u podmetačinu vezanu za
pedofiliju. Tema je aktuelna i ima itekako mnogo slojeva. Naravno, pedofilija je u
poslednje vreme počela da izbija na površinu svuda – u crkvama, u političarskim
krugovima, u školama, porodicama… Da li je danas ima više nego pre? Verovatno ne ali
se o njoj više piše što je i normalno. Međutim, reditelj Thomas Vinterberg polazi od
sledeće premise: Šta ako je čovek nevin? U najvećem broju slučajeva, ako se deca žale na
90 nekog on zaista i jeste pedofil ali, šta ako nije? Pa, u slučaju da je pripadnik klera (ili
političke vrhuške) onda se može izvući na osnovu zastarelosti slučaja kao što je slučaj sa
Srbijom, recimo. No, ako se cela priča otme kontroli u zemlji koja je uvek budna,
socijalno obezbeđena i zakonski snažna, negde u Skandinaviji, stvari postaju prilično
usijane. Naročito u maloj sredini. Šta bi vi uradili da vam dete kaže kako ga je neki čika
dodirivao? Da li bi odmah presudili pa i da je u pitanju vaš najbolji prijatelj kojeg volite
kao brata? Da li možete da verujete petogodišnjem detetu? I, još bitnije, da li vaša, naoko
idealna sredina, može da sačeka da se suđenje završi? Upamtite, vi ste iz zemlje u kojoj je
sve u redu dok niste, makar i u najmanjem obimu, u okršaju sa zakonom, dok idete u lov i
tako, s puškom u ruci i alkoholom u stomaku, postajete muškarac. Ponosni na vikinške
korene i demokratiju. Iz zemlje u kojoj su „jurodiva deca“ pre 300 godina slala „veštice“
na lomaču. Iz zemlje u kojoj najsizam lako skrene u nekakav nacizam. A ako vam to nije
dovoljno – evo lektire: „Stubovi društva“ od Henrika Ibsena.
( Afirmator, 2013)
LINKOLN-POLITIČAR KOJEG NEMA
Yes, I’s finished on y’all farm land with yo’ boll weevils and all
And pluckin’ y’all’s chickens, fryin’ Mother’s Oats in greaseI’s free now,
thanks to yo’, Massa Lincoln, emancipator of the slaves
Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves
Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves
(Hair, Abie Baby)
Lincoln (2012)
Režija: Steven Spielberg
Uloge: Daniel Day Lewis, Sallz Field, David Strathairn, Tommy Lee Jones
I, dok se nižu neizbežne čestitke za Oskara Daniel Day Lewisu a reditelj Spielberg
zadovoljno trlja ruke želeo bih da vratimo priču malo unazad. U ne toliko daleku prošlost.
Recimo, u tu famoznu 1865. godinu koja je, istorijski gledano, bila juče. Dakle, u ovom
91 mračnom filmu, skučenom u zadimljenim, tesnim sobama, sa nešto malo sfumato
svetlosti, razvučenom pričom i, na svu sreću, dobrim glumcima (što čini 50% dobrog
filma) nedostaje ono što smo svi želeli da vidimo. A to je žitije Svetog&Poštenog Ejba.
Umesto toga, priča o Abrahamu Linkolnu je sabijena – ograničena na završetak
rata i tesno, vrlo tesno glasanje Kongresa na temu – treba li ropstvo zaista ukinuti?
O, da, ako ste mislili, vi izverziraniji poznavaoci istorije, da je 1863. godine, uz reči
iz Gettisburgh Address sve bilo sređeno( From the people, for the peole) prevarili
ste se. Postojao je strah da se bivši robovi pojave u severnjačkim gradovima i nađu
posao u fabrikama (!!!) i, kako bi onda bela severnjačka Amerika reagovala? Bilo je
naravno nekih retkih političara koji su bili za potpunu aboliciju, pravo glasa za crnce, ali
su oni bili u ubedljivoj manjini kao Thaddeus Stevens ( fantastični Tomy Lee Jones) i
prisiljeni da se, u ime oslobađanja robova, odreknu glavnog cilja borbe – potpune
emancipacije Afroamerikanaca. Stoga je Stevens, kao čovek koji je kao advokat na
sudovima branio Crnce, Azijate, američke domoroce, žene i bio posvećeni abolicionista
decenijama pre pojave Lincolna na političkoj sceni prisiljen da pristane na nesrećnu
formulaciju – da su crni Amerikanci jednaki pred sudom s belcima ali ne i kao ljudska
bića. Jer, kao što reče neki strastveni govornik, šta je sledeće – da damo ženama pravo
glasa? Napominjem i ovo: Kurt Vonnegutt, slavni američki pisac rekao je: Amerika
je zemlja demokratije? Trebalo nam je (Amerikancima) 80 godina da oslobodimo
robove i još 60 da oslobodimo žene. I još mali podatak 1910. godine rasni zakoni
zabranjuju mešanje rasa po pravilu „jedne kapi krvi“ (ako vama je
čukunčukunbaka afričkog porekla – i vi ste i samim tim – nemate pravo glasa, ne
smete oženiti belkinju, ali ni Indijanku ili Kineskinju), 25 godina pre sličnog rasnog
zakona stanovitog soboslikara iz Braunaua na Inu.
PREĆUTANI DEO PRIČE
Lincoln je fantastično portretisan ( u odnosu na propagandnu zamisao) kao neki divni
deka kojeg bi svako od nas voleo da ima. Znate, blag, sa pričama i anegdotama, ponavlja
reči na kraju rečenice, umoran, velik i pošten tip. Da ga zagrlite! Avaj, taj se bavi i
lobiranjem, korupcijom i svim drugim rabotama. Ali, na simpatičan način (njegov „čovek
za prljave zadatke“ je već zaboravljeni James Spader, duhovit i dinamičan) i za pravedan
92 cilj – oslobođenje robova. Da, kad treba, Ejb zna da bude gnevan, razjaren preko svake
mere a odnos sa ženom, Meri Todd (ne baš najsvetlija uloga Saly Field) je komplikovan
i pun trzavica i, na kraju, njegova žena će potpuno izgubiti razum. Avaj, zašto samo taj
deo priče? Pa Ejb je pošteni, racionalni junak, zašto da ne vidimo kako je počela njegova
karijera, u dalekoj zabiti? Zašto scenarista, deklarisani socijalista, Tony
Kushner, nije malo dublje pogledao u srce jednog od „očeva nacije“? Gde je ona
priča o Ejbovom vojevanju protiv Indijanaca, krvavom ratu u kojem su zatirana
čitava plemena? Ili, recimo, ona priča da neće američki vojnici ginuti za „tamo neke
crnje“? Da ne govorimo o priči koja je vezana za ratnu industriju i progres fabrika na
Severu – Jug je bio zaostao a morao je da ostane deo Unije, ekonomski i politički jer bi,u
protivnom, bila ugrožena od Britanaca? Gde se i na koji način u njegovim govorima
zaista potvrđuje da su svi ljudi rođeni jednaki?By the way, to o jednakosti svih ljudi, to
su reči čoveka koji je držao robove i imao vanbračnu decu sa svojim robinjama. I,
kad je umro, oslobodio je testamentom samo svoju nezakonitu decu. Možda je
rešenje bilo u planovima da se svi bivši robovi potrpaju u brodove i pošalju u Afriku? I,
na kraju krajeva, zašto ne reći da je Lincoln bio i ostao čovek koji nije siguran šta treba
da uradi i koliko treba biti oportunista i prema kome.
Njegovo mesto u američkom Panteonu polubožanskih predsednika je trajno zauzetu iz
jednostavnog razloga – bio je dovoljno relevantan da ga neko ubije i to, naravno,
Južnjak, Wilkies Booth, glumac, usred teatra. Kao što je i misterija i tragedija atentata u
Dallasu trajno učvrstila JFK kao simbol mlade, liberalne Amerike. Da su obojica
poživeli, tužno ali istinito, ispostavilo bi se sledeće – Lincolnove korupcionaške afere bi
isplivale na videlo, uvlačenje SAD u rat u Vijetnamu i silni pokušaji atentata na Castra
takođe. Amerika ne bi imala svetinje. I, šta da se radi? Zamrznuli su svoje političare u
vremenu i prostoru u jednom određenom trenutku koji odgovara tadašnjim i
današnjim spin doctorima: Lincoln oslobađa robove a Kennedy viče: Ich bin ein
Berliner! Ali, oni nisu samo to i to svi znaju – u Simpsonima Kennedy obitava u
paklu.Glorifikacija lidera ubija razum i ono što je srž nečega što pretenduje da se
naziva demokratijom i tome mogu i svi ostali da se uče – recimo Srblji sa „svojim“
Konstantinom Velikim, krvolokom koji je ubijao članove porodice i bacao
germanske poglavice zverima, Stefanom Nemanjom – progoniteljem bogumila,
93 Svetim Savom – više diplomatom i pragmatikom a mnogo manje prosvetiteljem,
Dušanom Silnim (oceubicom) i tako dalje i pročaja…. U istorijskim knjigama sve
lepo piše ali, ko će to čitati?
(Afirmator ,2013)
IZVEŠTAJ SA FESTA – NEŽNO I SUROVO
Kauwboy (Holandija, 2012) Boudewijna Koolea je film kakav dugo vremena nismo
videli. Jednostavna, emotivna priča o prijateljstvu dečaka i ptice, u ovom slučaju vrane.
Smeštena u pomalo izolovani, rualni deo Holandije, ova letnja storija, u dugim
kadrovima, prilično alergična na „ekonomisanje“ s vremenom prebacuje nas u drugu
vremensku zonu – onu u kojoj smo živeli kad smo bili deca. Sećate se – kad su minuti
delovali kao sati i kad nismo svakih pet sekundi kuckali mobilni telefon jer smo bili
previše zauzeti jurcanjem po dvorištu. E, u tom svetu se nalazi Jojo, avanturistični dečko,
pomalo mangupi agresivac ali sa srcem na pravom mestu. Usamljen, bez očeve podrške
(radi u obezbeđenju, često noćne smene) Jojo stvara svoj svet koji procveta kad nađe
mladunče vrane. Odgajajući nekoga ko se, kao i on, ne snalazi najbolje u ovom svetu i ne
može da „poleti“, Jojo i sam sazreva. Naravno, ova priča nam je već poznata iz filma
Kena Louča „Kes“ (1969) ali je pristup reditelja bitno drugačiji jer u priču uključuje i
devojčicu prema kojoj Jojo razvija simpatije i Jojovu majku i njenu muziku (kantri) ,
dakle, nije baš toliko usamljen kao Loučov junak. Film koji je sinoć rasplakao dobar deo
poslovično rezervisane, skeptične i, shodno tome, ironične beogradske publike u Domu
omladine.
Nasilje 2 (Japan, 2012) Sto mu Zatoičija, Takeši Kitano ponovo jaše. Storija o
komplikovanim ratovima jakuza mafije se nastavlja. Povratak starog jakuze Otoma koji
odlučuje da sredi račune sa Sano klanom. Tu su i izvesni Hanabišiji, suparnici. Dodajmo
tome i korumpirane policajce koji pletu mreže u nastojanju da tako okrenu klanove jedne
protiv drugih i dovedu ih do potpunog samouništenja. Storija puna klanjanja, zaklinjanja
na bratstvo, crnih „Toyota“ , ispijanja hektolitara čaja i sakea i crnih mafijaških odela a la
94 „Petparačke priče“. Kad smo kod toga, mislim da bi Tarantino dao dva prsta za neke
sumanute scene iz ovog filma (u kojem se, je li, seku prsti na dobrovoljnoj bazi a u ime
časti te ako neke to pdseti na srpske radnike – svaka slučajnost je namerna) a pritom
naročito mislim na burgijanje (bukvalno) nečije glave i partiju bejzbola u kojoj ste vezani
za stolicu a aparat ispaljuje bejzbol lopte u vašu glavu. Ni seckanje prsta nije loše. Dakle,
ljudi koji mogu da podnesu komplikovan zaplet, japanski stil glume i, nažalost, ne baš
posebno dinamične scene pucnjave i šibačine (uz par časnih izuzetaka) neka blagoizvole
pogledati ovaj, u celini, krvavo zabavan film.
(Afirmator, 2013)
TRAŽEĆI SUGAR MANA NAŠAO SAM BLUES
Rokenrol je pun priča koje podležu stereotipu: anonimus, stvoren niotkuda, naoružan
enormnim talentom, došao je do novca, bacio sve na žene, drogu i eksentričnosti a zatim
se overdozirao i umro. Priča o Sixtu Rodrigezu nije takva.
Searching For Sugar Man (2012, Sweden/UK)
Režija i scenario: Malik Benjelloul
Smatran od svojih zemljaka, građana Detroita, za duh, utvaru, urbani mit, radnikanajamnika, klošara i šta već ne, Rodrigez je, da pojednostavimo , bio izvanredan
akustičar, ulični pesnik, poređen sa Bobom Dylanom, koji je snimio dva albuma. Počeo
je da snima i treći, kojeg je verovatno čekala jednaka nepopularnost kao i prethodna dva,
kad je došlo do prekida. Urbana legenda: koncert je bio loš, Rodrigez nije izdržao –
prineo je pištolj slepoočnici i paf! Tu, na sceni. Verzija dva: polio se benzinom i izgoreo
na pozornici rokenrol cirkusa.
A onda sledi obrt: potpun0 nepoznat u SAD, Rodrigez je u Južnoj Africi prodao
pola miliona primeraka vinila. I ne samo to – inspirisao je mlade burskog porekla
da se pobune protiv aparthejda i solidarišu sa ugnjetavanom većinom. Borba se
95 uspešno završila, aparthejd je srušen, Mendela izabran za predsednika i, baš kad se činilo
da je Rodrigez zaboravljen eto par nekadašnjih klinaca, koji ga i dalje traže. I tu kreće
priča koju vam dalje neću prepričavati. Ovaj film je kandidovan za „Oskara“ i to ga,
samo po sebi, ne preporučuje. Nije bitno ni da li će ga dobiti ili ne, kao što nije toliko
bitno gde se nalazi toliki novac zarađen od Rodrigezovih ploča. Advokati, procesi,
knjige, i nikad kraja potrazi. Bitno je da se Rodrigezu konačno vraća ono što mu
se duguje od 1972. godine. Ono što smo sinoć u „Sava Centru“ videli je film pun topline,
saosećanja, humora i neopisive životne snage. Jedino pitanje koje nam se postavlja, dok
gledamo te ljude iz Detroita, Los Anđelesa, Kejptauna je jedna – kako čovek koji je
fascinirao tolike i, by the way, snimio, u Motor Cityju, prestonici Motowna, dva albuma,
ostao nepriznat i nepoznat. Jer, ruku na srce, glas mu je lepši od Dylanovog, ima posebnu
boju, pesme veoma melodične, čak „hitične“, stihovi- čista rok poezija. Kako je ovaj
stidljivi čovek (kažu da je na početku karijere svirao okrenut leđima publici) izgubio
bitku?
BANALNOSTI POPULARNOSTI
Odgovor, mada ga film ne daje je, kao i obično, banalan. Iako su akustičari i tada bili
popularni, setimo se Neila Younga, Leonarda Cohena, Nicka Drakea (čije su
samoubistvo, verovatno, pobrkali sa izmišljenim Rodrigezovim), oni su 99% (oni
poznati) bili belci. Kupci, koji baš nisu mogli da ga čuju svaki dan na radiju bi, pri
pogledu na album, ako bi im pao šaka, prvo pogledali korice. Reakcija prosečnog
potrošača 1970-ih (ali i danas): „Kakvo je to ime Rodrigez? Zvuči tako obično. Zar
nije mogao da prilepi sebi neko lepše, kao Santana? I, na kraju krajeva, baš izgleda
kao Meksikanac. U, stvari, više kao neki Indijanac. Vidi tu belu košulju sa
karnerima. Jel’ on neki marijači? O, vidi, ovaj bend se zove „Tripozno Psihodelično
Bratstvo“ . Imaju šljašteći omot. Kul, kupiću to!“ Da, karikiram, ali, takva su bila ( i
jesu) vremena. Uspeh uvek traži nešto marketinga i mnogo sreće. Biti uvek na pravom
mestu u pravo vreme, savršeno isplaniratisvaki korak, kao Dylan.
I , za kraj, još jedna od misterija: Rodrigezovi albumi su, nekako, pre nego što ću stići da
pogledam film, preko moje drugarice stigli do mene tako da sam,
96 „rodrigeziran“, mogao mirno da odgledam film. Ispravljanje nepravdi je jako spor
proces…
(Afirmator ,2013)
TVOJA BELA GUZICA IDE U PAKAO!
Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:
Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja
„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?
Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci
koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih
američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.
Quentin Tarantino, Django Unchained (2011)
Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo Di Caprio, Don Johnson, Samuel L.
Jackson i…Franco Nero
U novom filmu Kventina Tarantina „Đangova osveta“ prisutni su svi elementi njegovog
„krvavog paprikaša“: nasilje po uzoru na Sema Pekinpoa, muzika i atmosfera špageti
vesterna Serđa Leonea, morbidna i duga monološka žvaka pre krvave
akcije, eksperimentisanje sa zvukom koji nema veze sa periodom u kojem se odigrava
film ( muzika RZA i Nicka Cavea je dobar primer), crnohumorne situacije na ivici sa
Monti Pajtonom (rasprava među članovima lynch moba – da li trebaju da nose džakove s
rupama za oči i da li su iste lepo izbušene), blacksploitation ( Django is a bad motha…r,
just like Shaft!), omaž samom sebi ( jednog od negativaca igra sam Tarantino – inače,
najlošija uloga u filmu ali, iskupio se i digao samog sebe u vazduh ili isti glumac kojeg
„ubije“ dva puta – James Remar igra dva negativca, jednog na početku i drugog na kraju
filma) i, naravno, dosta osvete, osvete, slatke osvete. Iako je eksperimentisao sa
pristupom, stilovima, igrao se s vremenskim epohama, Tarantino je , možemo reći,
ostao vezan za jednu priču – pravda i krvavi put do njenog zadovoljenja. U prvom
filmu, Reservoir Dogs, je igrao na klasičnu buddy-buddy kombinaciju, ali , setimo
se Butcha, boksera-osvetnika iz „Pulp Fictiona“, „Jackie Brown“ -Afroamerikanke
koja traži svoje mesto pod Suncem koju je igrala Pam Grier, opasne, bezimene
„The Bride“ Ume Thurman iz Kill Bill serijala, Šošane iz „Inglorious Bastards“ i
97 eto nas u „Django Unchained“. Ako su siromašni, žene i Jevreji imali i ostvarili
(bar kod Tarantina) pravo na osvetu sada je red došao na Afroamerikance.
DJANGO I NEMAC-POZITIVAC
Storija je, naizgled, potpuno sumanuta i krši sve klišee, iako je sama protkana klišeima:
King Schultz, navodni zubar, nemački emigrant, izbavlja Djanga, roba, iz šaka
robovlasnika. Razlog: Schultz kao lovac na glave mora da nađe i, za pristojan novac,
ubije one koji su, gle čuda, nekadašnji Đangovi vlasnici. Ovaj ekscentrični Nemac
postaje Đangov mentor i zajedno sređuju omanju četu negativaca dok ne stignu do imanja
na kojem se nalazi Đangova žena, Brunhilda. Smešno je gledati Christopha Waltza,
koji je u prethodnom Tarantinovom filmu igrao zadrtog esesovca, kako u ovom
postaje pomalo sentimentalni i pravedni junak. Kažem , smešno, ali je njegova
gluma, kao i u prethodnoj šibačini, maestralna. Razmislite, koliko Nemaca
„pozitivaca“ ima u američkim filmovima? U bilo kojoj kinematografiji? Celoj priči
je dodata i mitska dimenzija – Đango je, u Šulcovoj vizuri, jednak Zigfridu, mitskom
germanskom junaku koji se bori za svoju princezu Brunhildu. Imena su dosta bitna – tako
je Đango asocijacija ne na čuvenog gitaristu Đanga Rajnharta koliko na film Django u
kojem je igrao Franco Nero koji se ovde pojavljuje u maloj epizodi (starijoj eks-u
publici je poznat kao „dobar Italijan“ iz partizanskih filmova).
Koliko je ovaj film istorija a koliko zabava? To je besmisleno i postavljati kao pitanje.
Iako su mnoga zbivanja potčinjena Tarantinovim vizijama jedno je jasno: trudio se da
oslika period što je mogao bolje. Atmosfera, govor, kostimi, brutalan opis omiljenih
„hobija“ robovlasnika (bičevanje, podvođenje robinja, bacanje odbeglih robova besnim
psima, mandingo – u suštini, uživanje u krvavoj borbi dva roba na život i smrt) -sve to
govori o jednom delu američke prošlosti koji i danas mnogima zapinje u grlu. Naravno,
Tarantino preteruje i od svega, sasvim namerno, pravi spektakl.
DA LI STE VEĆ ČULI DA….
I, naravno, sve je fikcija i on svoje nasilje doživljava katarzički ali, eto malog šlagvorta
za par zanimljivih „da li ste već čuli da“ podataka:
98 Među kaubojima i revolverašima su, nemali broj, činili oni afričkog porekla.
Podrazumeva se da su bili prilično brzi i vešti u potezanju revolvera, tuči i drugim
kaubojskim razbibrigama. Zašto su zapamćeni samo beli revolveraši? I to je neko pitanje.
Pobune robova nisu bile tako retke: setimo se jedne uspele, Touissanta L’Ouverturea i
formiranja prve crne republike – Haiti i jedne ugušene, Sharpovog ustanka na Jamajci
Afroamerikanci koji su služili vojsku su među domorodačkim plemenima na Zapadu bili
poznati kao „buffalo soldiers“ (i eto inspiracije za pesmu Boba Marlija)
Naleteti na Nemca usred pustare u Teksasu nije bilo ništa neobično. Mnoga velika naselja
su i osnovali Nemci. German-Americans su jedna od najvećih etničkih grupacija u SAD.
Poznata je i storija o tome koliko je malo Kongresu nedostajalo da izglasa da engleski
bude zamenjen nemačkim
Frenologija koja se bavila tumačenjem kvrga na lobanji te, samim tim, centara vezanih za
maloumnostili submisivnost, te, čitajte, superiornošću belačkih glavudža u odnosu na
ostale je zaista u 19. veku bila prihvaćena kao nauka. Needless to say, južnjačkim
rasistima je to itekako odgovaralo. Da dodamo: tada su Italijani, Jevreji i Irci posmatrani
kao posebne, niže rase
1858.godine su SAD bile mnogo rasističkija sredina od nemačkih rascepkanih državica.
KKK jeste rasistička organizacija nastala kao odgovor na pad Juga i oslobođenje robova
ali je istina i to da je ikonografija, vezana za linč i progon odbeglih robova ili
oslobođenika bila veoma slična klanovskim ludilima
Oslobađanje robova i zalaganje belaca za njihovu slobodu je bilo izuzetak a ne pravilo.
Retki su primeri kao onaj Johna Browna, belca koji je koristio oružje da oslobodi robove
LA VENDETTA TERRIBILE
Ovo je film u kojem nema milosti i prelazi se granica između zakona. Najjezivija scena je
ona u kojoj glavni junak ubija belu robovlasnicu – nenaoružanu, bespomoćnu. On nju
eliminiše kao simbol nadmenosti, samozvane aristokratije, veštu podvodačicu i moralno
izopačenu. Ono što čini do tada je Đangova osveta, opravdana, okrenuta protiv gomile
99 prljavih, pokvarenih belaca koji su oličenje zla. U trenutku kad ubija robovlasnicu on
prelazi granicu. Njegova borba postaje revolucionarni teror jednak onom kod
jakobinaca ili boljševika. Ali, da li je, po reditelju to opravdano i razumljivo?
Itekako jeste.
Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:
Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja
„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?
Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci
koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih
američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.
(Afirmator, 2013 )
Pregled FEST – a
STARO VINO U MEŠINE NOVE
Ovogodišnji FEST predstavlja niz kvalitetnih filmskih ostvarenja i, s te strane,
selekciji se ne može zameriti. U dobitnom, kompromisnom paketu koji je obezbedio
veliku publiku sa zlatnom formulom „SAD plus ostatak sveta“ velika pažnja je
posvećena kako malim kinematografijama ( Gruzija, Azerbejdžan, Katar) tako i onim
koje privlače sve više pažnje (skandinavske zemlje) serijom kvalitetnih naslova. No, s
druge strane, u odnosu na prethodne godine, nekih velikih estetskih pa i ideoloških
odstupanja nema. Festival „dobro skrojenih filmova“ je doduše doneo par intrigantnijih
dela koja će se, uz malo sreće, pamtiti i u narednoj deceniji.
U svetu krimića/trilera, na prvi pogled, ništa novo. Danski „Nerešeni slučajevi“,
uprkos suptilnom, inteligentnom zapletu na momente deluje kao uvodna epizoda
policijske serije kombinovana s legendarnim korejanskim „Old Boy“. Navedeno samo po
sebi nije mana jer je u pitanju „film za kokice“ koji zna i da pređe tu granicu i pretvori se
u tešku psihološku dramu. Nemačka „ Banklejdi“, na tragu sage o „Boni i Klajd“,
100 rekonstruiše istinitu storiju o radnici iz fabrike papira koja je, davnih šezdesetih 20-og
veka, postala kriminalni um male bande i prva pljačkašica banaka u nemačkoj istoriji. S
odličnim izborom glumaca, efektivnom, često crnohumornom duhovitošću, dinamičnom
režijom te specifičnom estetikom filmova iz prikazanog perioda (uz obilato korišćenje
cut-upsa i split-screena) reditelj Kristijan Alvart je uspeo da zabavi publiku ali i da
prikaže položaj žene u Nemačkoj 1960 –ih. Nimalo slučajno je pljačkanje banke,
opisivano od mnogih anarhista kao vrhunski revolucionarni čin, predstavljeno kao čin
oslobođenja finansijskog, emotivnog i seksualnog. Još dalje je u prikazivanju naličja
kapitalističkog poretka i posledica nemilosrdnih zakona eksploatacija i tržišta otišao
norveški reditelj Erik Skjoldberg sa svojim „Pionirom“ (videti pod:
http://www.elektrobeton.net/anticement/nesto-novo-na-severnom-frontu/). Švedski
„Skriveno dete“ koji se bavi ulogom ove neutralne države u Drugom svetskom ratu
zadržava se na ličnoj, pojedinačnoj izdaji. Utisak autora ovog članka je bio da će se
reditelj dotaći švedskih rudnika Kiruna koji su snabdevali nacističke trupe rudom gvožđa
što je, bez sumnje, pomoglo nacistima da se duže održe, naročito na Istočnom frontu ili
nekog drugog neprijatnog dela švedske istorije ali, ne dozvolite da vam moje učitavanje
pokvari još jedan solidan, napet triler.
OMAŽI, POSVETE, CITATI, ŽELJE, ČESTITIKE & POZDRAVI
Međunarodno priznati reditelji tzv. „art filma“ su, čini se,n krenuli da sumiraju saldo
svojih dosadašnjih karijera te su mahom odlučili da odaju počast svojim omiljenim
umetnicima. Tako je Vudi Alen u svojoj „Tužnoj Džasmin“ (potpuno zasluženi „Oskar“
Australijanke Kejt Blanšet) odlučio da „skine kapu“ američkom dramskom piscu
Tenesiju Vilijamsu i njegovom „Tramvaju zvanom želja“. Blanšetova je Džasmin/Blanš
Diboa, žena iz visokog društva koja je pala toliko nisko da mora da živi sa svojom
sestrom koja je na korak od toga da postane white trash. Samoživa, impulsivna, na
granici između dva sveta, Džasmin je modernizovana verzija Blanš koja nije stradala
zbog svoje promiskuitetnosti niti patila zbog homoseksualnosti svog partnera. Njen
suprug Hal (Alek Boldvin) je ovejani ženskaroš i jedan od onih koji su svojom pohlepom
doveli do SEKE. Prikazujući moralnu korumpiranost bogatih ali i potpunu bezidejnost i
konzumerizam niže srednje klase, Vudi Alen je, napravio najpolitičniji film još od
vremena „Banana“ (1971). Za razliku od italo- fijaska „Rimu, s ljubavlju“ (omaž “Belom
101 šeiku“ Federiku Felinija) Alen ovde suvereno vlada pričom koja ima mračnu težinu
njegovih radova iz poznih sedamdesetih i osamdesetih ( Enterijeri, Menhetn, Zločini i
prestupi).
Felinijevskim putem je, ali u pobedničkoj kombinaciji italijanskog slikovnog
spettacola, humora, rimskog hedonizma i nagrade „Oskar“ uspešno išao Paolo Sorentino
u „Velikoj lepoti“. Njegov glavni junak, Džep Gambardela, pisac jednog romana,
primakao se najbliže onome čemu je težio Oskar Vajld – da od svog života napravi
umetničko delo te da, uprkos porocima, dočeka pozne šezdesete godine. Ono što još nije
spoznao je upravo ta, velika lepota. Kroz razgovore sa kvazi-aktivistkinjama,
sveštenicima/ egzorcistima, piscima, umirućim lepoticama, noćnim pticama i svojom
večito borbenom spremačicom, Džep pokušava da sagleda svoj život i otkrije gde je
(Marsele Pruste, gde si?) otišlo njegovo protraćeno vreme. On se, kao i Lu Rid u „Plavi u
licu“ , sprema da pobegne iz svog grada. Lu Rid je, u pomenutom filmu, izjavio: „Pre
dvadeset godina sam rekao da ću napustiti Njujork. Danas mislim da ću biti spreman za
dvadeset godina“. Džep je, pomalo Selindžer, pomalo Felinijev Znaporac iz „Grada
žena“, kao i Rim, veličanstvena ruševina, simbol jednog umirućeg sveta koji smatra da je
život vredan jedino ako je ispunjen potragom za Njom - Velikom Lepotom. Filozofija i
humanost dominiraju ovim filmom koji, možda, nema razrešenje ali poseduje sve ostalo.
Teri Gilijem je u svojoj „Nultoj teoremi“ odlučio da, ni manje ni više, oda počast
samom sebi. Birokratski, disfunkcionalni, otuđeni, korporativni, visoko stilizovani,
sinkretički svet budućnosti koji nastanjuje njegov Koen Let (izvrsni Kristof Valc) liči na
onaj u kojem batrga glavni junak „Brazila“. Uz manje modifikacije, zaplet je isti - glavni
junak se zaljubljuje u devojku koja ga ne voli, ovaj put ne odmetnicu kao u „Brazilu“ već
kraljicu virtuelnog seksa (Melani Tijeri), iznuren od dokazivanja „istine“ da svet nema
smisla i da je haos tu haosa radi što predstavlja srž tzv. „nulte teoreme“ koja se može
dobro unovčiti. Borba za sosptvenu emotivnost i ljudskost je jedino što preostaje Koenu
koji, sve i da hoće, prisluškivan i kontrolisan, ne može da dopre do drugih ljudi i kao
uteha mu ostaje veštački raj interneta.
U pravcu lične samospoznaje i odbrane artističkog intgriteta ide i glavni junak „U
glavi Luina Dejvisa“ Džoela i Itana Koena. Luen (ime je velško i pravilno se izgovara
Hlueuin) je malerozni američki folk muzičar, baziran na liku i delu Dejvida Van Ronka
102 (autora albuma „Inside David Van Ronk“), jedan od onih mladih, socijalno angažovanih
umetnika koji su se pojavili krajem pedesetih i početkom šezdesetih u njujorškom Grinič
Vilidžu (Fil Oks, Džoan Baez, Pit Siger, Bob Dilan). Kao i mnogi drugi, ni Van
Ronk/Dejvis nije stigao do velike slave i njegov život je, u velikoj meri, bio
preživljavanje, spavanje od jednog doma do drugog, nestabilne veze i neispunjeni
ugovori. Mučan, i na momente usporen, ovaj film ostavlja pitanje poruke koju želi da
ostavi ili pitanja koje želi da postavi. Dejvis, iako kvalitetan umetnik (što se ne može reći
za njegove ljudske kvalitete), gubi uprkos onome što može da ponudi. Ko glavni peh
Dejvisove karijere, na kraju filma se pojavljuje Bob Dilan i pop muzika, baš kao i
njegova karijera, više nikad neće biti ista. Ako je zbog nečeg vredno pogledati ovaj film
onda je to zbog pesme koju Dejvis svira na „audiciji“ u stovarištu (čitaj: poenta filma)
kao i bizarnih epizoda starog džezerskog menadžera (Džon Gudman) i njegovog
vozača/bit-pesnika (Garet Hedlund, inače, nimalo slučajno Nik Morijarti u ekranizaciji
Keruakovog romana, „Na putu“).
Odsustvo razrešenja i samospoznaje, u ključu „Stalkera“ Andreja Tarkovskog, pun
verskih motiva, je u fokusu ruskog reditelja Sergeja Balabanova u njegovom poslednjem
delu „ Hoću i ja “. Ovaj film, iako traje samo sat i devetnaest minuta, deluje kao da traje
duplo duže i svojim razvučenim, lenjim kadrovima i ponavljanjem mehaničkih, bazičnih
pokreta (ispijanje piće, žvakanje hrane, okretanje volana automobila) i ispovestima
tipiziranih hodočasnika (ubica,umetnik, nemi čovek, alkoholičar, prostitutka, mladi
prorok) u potrazi za srećom smeštenom u crkvi usred radioaktivne ruske pustoši okovane
večitim snegom i ledom. Predvidljivi kraj sa dobrima koji odlaze u raj i lošima koji umiru
u pustari (a s njima i sam reditelj) nije vredan truda. U tom ključu valja posmatrati i
nahvaljeni , za „Oskara“ viđeni „ Dvanaest godina ropstva“ Stivena Mek Kvina koji u
sebi nosi jedan neporeciv kvalitet: Majkla Fasbendera u ulozi psihopate / robovlasnika
Edvina Epsa. Kraj, zašećeren s povratkom severnoameričkog Crnca Solomona Nortapa,
je daleko od onog istorijskog. Naime, Nortap je bio ismevan i ponižavan u SAD i Kanadi
a njegova ispovest, znatno potresnija od filma, je bila u senci izvikane „Čiča-Tomine
kolibe“ Harijete Bičer-Stou. Sam Nortap nije bio pokoran i servilan kao u filmu već
snažan, emancipovan čovek koji je pomagao robovima s američkog Juga da pobegnu na
Sever i, po svemu sudeći, je u jednoj od takvih akcija, stradao ili ponovo odveden na
103 plantažu gde je i umro/ubijen. S hepiendom se, zapravo, izbegava onaj deo istorije SAD
koji je još škakljiviji a to je oružana borba potlačenih ili, barem, spremnost da se na silu
odgovori silom. S oskarovskim aspiracijama je nastao i film „Kradljivica knjiga“ reditelja
Brajana Persivala, storija o disleksičnoj devojčici iz komunističke porodice koju, za
vreme Tećeg Rajha, usvaja siromašan bračni par. Nekoliko zanimljivih scena, dobra
kamera i krajnje predvidljiva priča ne odvajaju ovaj film u odnosu na ostvarenja sa
sličnom tematikom.
Veliki povratak Džima Džarmuša s magičnim „Samo ljubavnici opstaju“ donosi nam
modernu, vampirsku ljubavnu priču koja izvrće ceo svet na tumbe. Jedini pravi ljudi na
planeti Zemlji su, zapravo, vampiri koji su redom, umetnici (među njima su kompozitor
iz 17. veka i čuveni dramski pisac Kristofer Marlou) i estete dok je savremeni svet pun
„zombija“ omeđenih masovnim medijima i opijatima. Duhovit, onirički, Džarmušov film
je pun omaža slavnim umetnicima i rok zvezdama (Bajron, Meri Šeli, Nil Jang, Igi Pop)
što kroz portrete što anegdote vezane za susrete s njima, što kroz samu pojavu
kompozitora-vampira (Tom Hidlstoun) koji deluje kao oživljeni Sid Baret iz Pink Flojd
faze. U lavirintima noćnih, zapuštenih gradova, Detroita i Tangera, umetnici pokušavaju
da prežive po svaku cenu, bili ljudi ili vampiri. Pravi posvećenici muza su spremni daju i
uzmu krv. Ne propustiti.
ANDŽEJ VAJDA, IMA LI VAJDE?
Vremešni poljski oskarovac, Andžej Vajda, uspeo je da u filmu „Valensa: čovek
nade“, dinamičnom, često i duhovitom, potresnom pričom, prikaže „razvojni put“
električara iz Gdanjska koji je postao lider sindikata „Solidarnošć“ u periodu od 1970 do
1989. godine. Nervozna, dokumentaristička kamera, često kombinovanje arhivskih
snimaka s igranim materijalom, daju „Valensi“ auru snage i autentičnosti. Upitno je to
što Valensa, kao kompleksna politička figura, s obzirom da je dugo bio politički aktivan ,
nije sagledan u posthladnoratovskom periodu već samo u onom „dobrom“ periodu u
kojem se ceo svet divio njegovoj hrabrosti i organizacionim sposobnostima koji su mu
pomogli da okupi čak deset miliona pristalica i doprinese oslobađanju Poljske iz
sovjetskog zagrljaja. Valensini razmetljivost, drskost kao i potcenjivački odnos prema
intelektualcima prikazani su, uprkos tome što su bile mane koje su doprinele njegovom
političkom padu u višestranačkoj Poljskoj, kao njegove vrline. Ovakav pristup, s obzirom
104 na Vajdino prijateljstvo s Valensom, nije neobičan. Ono što odudara je storija o Valensi
koji je bio primoran da postane doušnik poljske obaveštajne službe kojoj je, tek nakon
osam godina, konačno okrenuo leđa. Kontroverze vezane za Valensin dosije i danas
potresaju poljsku javnost. Neki od njegovih najbližih saboraca ga i danas optužuju da je
bio špijun i ublažavao proteste zbog direktiva Službe. S druge strane, tranziciona Poljska
nije bila imuna na korupciju, nameštene tendere i druge mudrolije koje smo odavno
apsolvirali. O konzervativnim stavovima koji podupiru „tvrdo krilo“Katoličke crkve po
pitanju abortusa ili LGBT prava i da ne govorimo.
Blažoj, melodramatizovanoj slici stvarnih događaja nije utekla ni „Filomena“ Stivena
Frirsa. Kvaliteti Frirsovog filmskog pripovedanja i glume Džudi Denč i Stivena Kugana
se ne mogu poreći ali je činjenica da, s vremena na vreme, insistiranje na pomirljivosti i
humanosti napada vaš zdrav razum. O čemu se radi u ovom filmu, inspirisanom istinitim
događajima? Maloletna irska devojka Filomena je, polovinom prošlog veka, „zgrešila“ tj
. zatrudnela s nepoznatim mladićem. Porodica je, uz blagoslov crkve i odobrenje države,
šalje u ženski zatvor za „posrnule devojke“ koje rade kao robovska radna snaga za
Katoličku crkvu. I, kao da to nije dovoljno, nesrećnoj Filomeni oduzimaju sina i prodaju
ga američkom bračnom paru. Uz pomoć ambicioznog novinara Siksmita (Kugan)
Filomena (Denč), četrdeset godina kasnije, kreće u još jednu, uzaludnu potragu za svojim
sinom. Ako izuzmemo Siksmitovo „ja vam nisam oprostio“, upućeno monahinjama koje
su prodale Filomeninog sina, atmosfera mira i opraštanja dominira filmom što je sasvim
suprotno od filma koji tretira istu tematiku. „Sestre Magdalene“ (2002) Škotlanđanina
Pitera Malena poseduje onu preko potrebnu oštricu i beskompromisnost koje bi Frirsov
film učinile boljim.
Iako smo ovu storiju, u različitim oblicima, već videli u brojnim filmovima,
„Mandarine“ gruzinskog reditelja Zaze Urušadzea donosi novu dimenziju storiji o
ljudima koji žive na ničijoj zemlji. U lepom, skoro idiličnom okruženju Abhazije, živi
nekoliko Estonaca koji su tu nastanjeni više od veka. Kad izbije građanski rat Gruzina i
Abhaza, većina Estonaca odlazi u pravcu prapostojbine. Oni koji ostaju, kao „neutralni“,
pomažu ranjenicima koji pripadaju zaraćenim strana - Gruzinu i čečenskom plaćeniku.
Ne ulazeći u motive rata, prikazujući animozitet, krvožednost, atavističke opsesije,
Urušadze prikazuje kavkaske narode koji su ogledala „onih drugih“, omraženih. Bizarno
105 je što se sukob dešava u krajoliku koji neodoljivo podseća na, recimo, BiH a i jedan od
junaka se (Estonac, inače) zove Ivo. Paralele se nameću. Ovaj mali film, smešten na
granici između satiričnog i potresnog, predstavlja snažnu antiratnu priču koja ne štedi
nijednu stranu.
Kao zaključak se nameće činjenica da savremenom svetu u velikoj meri nedostaju
beskompromisnost i nove umetničke vizije. Velika većina reditelja, naročito na Zapadu,
je zagrebala neke škakljive teme ali se čini da smo još daleko od potpunog razgolićivanja
aktuelnog trenutka. Umetnost ne može biti svedena samo na puku zabavu i
jednodimenzionalne poruke a izbegavanje nazivanja problema pravim imenom govorio
tome da neke granice, iako formalno ne postoje, i dalje u priličnoj meri omeđuju prostor
delovanja. Razmišljanje o nagradama, međunarodnom priznanju, festivalima, „zadatim
temama“ koje serviraju moćni mediji je u suštinskoj suprotnosti sa istinom koja je,
uprkos svemu, i dalje jedna i jedina.
(Beton,2014)
OKUPACIJA BIOSKOPA ZVEZDA I POSLEDNJI DANI REVOLUCIJE
Najgore prokletstvo svake revolucije je da je podrži sistem protiv kojeg se bori. I još
gore, ako je podrži od samog početka. Aktuelnoj vlasti nije trebalo mnogo da podrži
pokret Pokret Za Okupaciju Bioskopa (u daljem tekstu: PZOB). Još se nije beogradskim
smogom čestito zaprljala crvena zastava PZOB istaknuta iznad ulaza u bioskop Zvezda a
već se oglasio skupštinski Odbor za kulturu i informisanje (pridružio im se u podršci i
gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević kao i neizbežni Dragan Bjelogrlić) i
podržao “okupaciju” bioskopa koju je izvelo preko 200 mladih, mahom studenata.
Rečima filmskog reditelja, poslanika SPS, te člana Odbora Srđana Dragojevića:
„Beogradska publika zaslužuje da ima bioskop, koji je centar kulture. Potrebni su nam
umetnički bioskopi ne samo u Beogradu već i u celoj Srbiji“. Maršalu Titu je trebalo
106 nedelju dana da varljivog leta 1968. godine izjavi da su studenti u pravu. Vladajućoj
koaliciji – tri. „Na njihovu stranu, Radovane!“ O čemu se tu radi?
Predistorija ovog slučaja je remek delo tranzicione Vie Dolorose: 2007. godine je 14
bioskopa „Beograd filma“ prodato za 9.2 miliona eura Nikoli Đivanoviću, biznismenu
ovdašnjem. Đivanović je bio dužan da tri godine održi postojeću delatnost i plaća porez.
Naravno, nije učinio ni jedno ni drugo. Samim tim, Đivanović se ogrešio o zakon (čeka
ga trogodišnja zatvorska kazna) i aktuelni režim može da ga liši svojine. Bioskope će, po
svemu sudeći, preuzeti grad Beograd. Reklo bi se – jasna situacija. Da li to znači da,
recimo ja i par zainteresovanih čitalaca možemo da na juriš (za koji me vežu prva filmska
iskustva, da se sentimentalno izrazim, što je in ovih dana) osvojimo bioskop Voždovac?
Teško, jer će nas tamo, u holu nekadašnjeg bioskopa, sačekati narogušeni prodavci
automobila i uputiti nas da pazarimo neki primerak za, recimo, auto-bioskop.
Preostalo je onda trinaest „neslobodnih“ bioskopa. Zašto je oslobođena samo Zvezdai, što
reče Antonije Pušić, „u čemer je štos“?
KAMELEONSKA PODRŠKA
Da bi došli do suštine akcije “okupiranja bioskopa” (svako povlačenja paralela s
pokretom Occupy Wall Street ili komunama koje niču po Latinskoj Americi je namerno)
moramo da se zagledamo u srce same akcije. Prostor, koji je nebranjen i nije neka “sveta
krava” državnog sistema, “osvojen” je i pretvoren u umetnički skvot. Deo imidža (a u 21.
veku je u medijima imidž neretko važniji od verbalne izjave), vezan za crvenu zastavu,
pesnicu koja steže filmsku traku i posvećenost borbi protiv neoliberalnog kapitalizma
nam je, pojavno, jasan. Neko bi izvukao zaključak da je reč o grupi mladih levičara koji
preko protesta zbog stanja u kulturi šire priču na celo društvo. Nije tako, bar ne što se tiče
svih učesnika ove akcije. Tako u levičarskom maniru predstavnikPZOB Dobrica
Veselinović izjavljuje da je bioskop Zvezda „dobar simbol mnogo šire borbe“ koja „kako
se čini, počinje ovih dana i godina u Srbiji“.
S druge strane, “okupacija” je započela sandensovskim filmom Mine Đukić Neposlušniu
kojem, kako je to spomenuto na B 92 u 24 minuta sa Zoranom Kesićem: “nema teške
socijalne teme, mračne svakodnevice, depresije izazvane postratnim posledicama,
devijatnog ponašanja mladih, politike”. Ljubavna priča o dvoje mladih koji se voze
biciklima po Vojvodini. Hrabra jer “ne moramo da budemo odgovorni prema našim
107 gresima iz prošlosti” (?!). Čini se stoga da je “okupacija” od dela učesnika pre shvaćena
kao netipična promocija filma koja će, svakako, povećati broj gledalaca ovog ostvarenja
ili osvajanje područja za rad nego nekakva “gerilska akcija”.
Da li je onda priča “apolitičnog” dela “okupatora” Zvezde zapravo vezana za ”umetnost
kao takvu”, sa distancom prema bilo kakvom ideološkom pristupu? Larpurlartizam je
imaginarna, besmislena kategorija i, zna se, poluprovidni plašt za istinsku ideološku
opredeljenost. Zanimljivo je i da je član PZOB (i jedan od učesnika foruma, okruglih
stolova i sl.) Ivan Velisavljević, dramaturg koji je, gle čuda, radio na famoznom
državotvornom uratku Konstantin po tekstu Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga
Radivojevića. Dodajmo tome i podvojenost u samom PZOB te bučno negodovanje kojim
je “apolitično” krilo ove neformalne organizacije dočekalo lidera grčke
opozicioneKoalicije radikalne levice Siriza, Aleksisa Ciprasa i kockice će početi polako
da se slažu. Cilj akcije je od njenih pokretača shvaćen na dva, potpuno različita načina
između koji su, u svojoj suštini, nepomirljivi. Njihov sukob može da se završi na dva
načina: pobedom jedne od struja ili potpunom implozijom pokreta.
SPINOVANJE NA TRAPEZU
I, dok se javnost zamajavala oko okupiranja nečeg što više ne pripada kontroverznom
biznismenu, Ministarstvo za kulturu i informisanje je, vešto, proturilo svoj nacrt Zakona o
kulturi u kojem se, gle čuda, ne spominju kinematografija i balet. Postoji doduše nekakva
„audio-vizuelna delatnost“. Cirkus je, s druge strane, kao kulturna delatnost ispravno
definisan. No, to nije bitno. Mi smo podržali mlade u plemenitoj borbi. Zapravo, svi smo
na njihovoj strani. Svi osim Đivanovića. Ovdašnji su spin doctori, jednom rečju, ponovo
premestili fokus medija sa svojih neuspeha i katastrofalne komunikacije sa Savetom za
kulturu (od dvadeset predloga Saveta prihvaćen je jedan) na “našu mladost”, “budućnost
ove zemlje”, “plemenitu pobunu” et cetera. Kakav će budžet biti sledeće godine? Šta
ćemo još pozatvarati od muzeja, pozorišta, pa i bioskopa? Nije bitno. Pusti to – gledaj
primer mladalačkog entuzijazma koji neodoljivo liči na radnu akciju s džakovima kad
behu poplave proletos. Batali blokadu fakulteta (koja nije tako in) ili one artističke
skvotere što su pre tri godine bezuspešno osvajali kasarnu Dr Arčibald Rajs u Novom
Sadu. Pogledajte umetnički film, da parafraziram rediteljku Đukić, pre no što odete na
splav.
108 Neko bi postavio logično pitanje: „A zašto bih uopšte išao na splav?“ Vaistinu, ko danas,
osim malog sloja privilegovanih, ide tamo? Oni koji, i da tih famoznih splavova nema,
nikad ne bi otišli u bioskop. I zašto, na kraju krajeva, svaka revolucija 21. veka mora da
ostavi taj bljutavi, hipsterski ukus u ustima? Taj osećaj da se ništa nije promenilo i da se
sve svodi na lošu imitaciju pobune.
Okupacija Zvezde je, ako je suditi po trenutnom stanju na terenu, svedena na artističkopromotivni eksces bez dovoljno snažne ideološke i političke poruke i predstavlja akciju
skromnih, ograničenih dometa. Ona ne predstavlja uzor ili inspiraciju za neku buduću
socijalnu revoluciju. Do istinske promene će doći kad radnici preuzmu u svoje ruke
privatizovane fabrike i preduzeća koja ne služe svojoj nameni. Ova akcija će, za razliku
od bezazlene okupacije Zvezde, izazvati ozbiljne debate i podeliti javnost iz vrlo
jednostavnog razloga: udariće na kapital tajkuna koji su, za razliku od Đivanovića, na
slobodi i, samim tim, na njihove pulene na vlasti. Kao model za ovakvu akciju može
poslužiti već spomenuti, latinoamerički primer, tj. formiranje radničkih kooperativa. Ali,
za ovakvu akciju nije dovoljna samo volja nekolicine ljudi, već je potrebna i solidarnost
širokih slojeva društva te zakonska regulativa kakva se sprovodi u Argentini i Urugvaju.
Dok je za nov Zakon o radu, kao što znamo, potreban snažan, autentičan levičarski pokret
kojeg u Srbiji još uvek nema.
(Beton, 2014)
NEŠTO NOVO NA SEVERNOM FRONTU
Sa Festa 2014.
Stereotip o skandinavskim zemljama kao o mirnim, skoro savršenim društvima socijalne
pravde se, naročito u poslednjih desetak godina, urušava, nimalo slučajno, uporedo sa
ekspanzijom nordijskog filma. Neupućenom gledaocu bi se učinilo da tamošnji autori
preuveličavaju sopstvene probleme bez obzira da li se bave kriminalom (švedska
trilogija Milenijum), porodičnim odnosima i pedofilijom (izuzetni filmovi Danca Tomasa
Vinterberga Gozba (1998) i Lov (2012)) ili, čak ulogom ovih naroda u Drugom svetskom
ratu kao norveški Max Manus (2008) i danski Plamen i limun (2008). Zapravo, prva
asocijacija na skandinavski film je Ingmar Bergman (ko se seti Drejera, seti se) i njegovo
delo koje se bavi vivisekcijom naizgled pacifikovanog društva. Norveški reditelj Erik
109 Skjoldbjerg (1964) je svojim ostvarenjem Pionir (2013), „severnjačkim noirom“, odlučio
da pokaže naličje „norveškog ekonomskog čuda“ (čitaj: postavljanje naftnih bušotina i
naftovoda u Severnom moru) koje je, više od tri decenije, bilo van fokusa svetskih
medija. Izbor ove teme nije bio iznenađenje s obzirom na njegove prethodne
filmove: Prozak nacija (po čuvenom romanu Elizabet Vurcel, 2001), Neprijatelj
naroda (po istoimenom Ibsenovom komadu, 2005) i Nokas(2010) inspirisan najvećom
oružanom pljačkom u istoriji Skandinavije.
CRNO ZLATO SEVERA
Pobrojani Skjoldbjergovi filmovi imaju jednu sličnu nit: pojedinac ili grupa svojim
delovanjem unose nemir u do tada „harmoničnu“ zajednicu i razotkrivaju njene slabe
tačke. U Pioniru, smeštenom na početak osamdesetih godina prošlog veka, ronilac Peter
(nezaobilazni Aksel Heni) gubi brata Leifa (Jorgen Langhele), takođe ronioca, u nesreći
prilikom polaganja cevi nafotovoda. Iako norveški političari, američki investitori ali i
Leifova supruga Marija žele da zaborave nesreću Peter ne odustaje od potrage za
krivcima za bratovljevu smrt. Peterova istraga je pod velikim znakom pitanja jer je,
koristeći par trikova, ušao u tim ronilaca iako nije bio dovoljno fizički izdržljiv. Reditelj
ostavlja otvorenom i mogućnost da je, baš zbog te laži, Peter bio nesposoban da dovoljno
brzo reaguje i spase svog brata. S druge strane, Peter je, baš kao i Leif i drugi ronioci, bio
izložen dejstvu posebne droge koju su Amerikanci davali roniocima da bi lakše podneli
rad na dubinama od više stotina metara. Američka psihoaktivna supstanca je nedovoljno
ispitana i može da izazove slabost, oštećenja mozga i celog nervnog sistema, pa i
halucinacije. Peterova istraga ima dve dimenzije: ličnu, bremenitu
preispitivanjem sopstvenih postupaka i drugu, političku.
Američki motiv je da dobije što veći udeo od eksploatacije nafte što će pomoći suzbijanju
recesije dok norveška vlada (u filmu nije naglašeno da li je reč o socijalističkoj ili
konzervativnoj) teži da, u okviru zapadnog sveta, kao članica NATO stekne veću
ekonomsku i, samim tim, političku nezavisnost u odnosu na Vašington. Izlišno je reći da
u toj poteri za „crnim zlatom“ ni jedna ni druga strana ne bira sredstva. Stradaju, „pod
sumnjivim okolnostima“, jedan ronilac i norveški nadzornik radova. Američka strana
snosi jedan deo odgovornosti, ali tu je i opskurni norveški ministar koji se ne razdvaja od
svog zlokobnog telohranitelja/likvidatora koji izgleda kao rođeni brat Borisa Karlofa.
110 Peter, u grozničavoj poteri za istinom, opsedan demonima koji su realni (zainteresovane
strane, policija, potencijalna krivica) i priviđenja (halucinacije izazvane drogom),
dramaturški dobro izbalansiranim, posrće kroz dobar deo filma bez kompasa i vere u bilo
koga od ljudi kojima je, koliko juče, mogao da poveri svoj život.
Da bi shvatili veličinu uloga u ovom trileru, koji je delimično inspirisan stvarnim
događajima, treba samo uporediti današnju Norvešku, koja ima godišnji trgovinski suficit
od pet milijardi evra i smatra se nordijskim Emiratima sa onom skromnom zemljom s
početka 1980-ih čija ekonomija je u dobroj meri počivala na manje isplativom ribolovu i
trgovačkoj floti. Norveška se, iz zemlje iz koje su brojni, mahom siromašni ljudi,
odlazili na „pečalbu“ u SAD i Kanadi transformisala u bogatog energetskog diva koji je
postao Meka za emigrante. Zanimljivo je da se u Pioniru, suprotno očekivanjima, Peter
bez mnogo objašnjenja, svestan veličine pobrojanih uloga, prilagođava modernom
vremenu. Umesto da pomogne sprovođenju detaljne istrage o ubistvima, on pomaže
spomenutom norveškom ministru i daje mu, za finu svotu naravno, uzorak američke
droge. Raskrinkavanje Amerikanaca kao „zlih momaka“ koji drogiraju norveške ronioce
je više nego povoljno za lokalnu vladu. Norveška u ime humanosti i slobode preuzima
eksploataciju svojih bogatstava. Američka droga će, sada prerađena u norveškim
laboratorijama, i dalje trovati norveške ronioce. U ime patriotizma i višeg cilja. Ministar,
ne krijući zadovoljstvo, poručuje Peteru: „Tvoja deca će odrastati u jednoj od najbogatijih
zemalja na svetu.“ A za to, znamo, neko mora da plati i to, gotovo po pravilu, svojim
životom. Peter, s novcem u džepu, spokojan, odlazi u dom svog brata i kupa se u bazenu
s njegovom decom i lepom udovicom (koja mu se, gle čuda, sviđa), Latinoamerikankom
Marijom. U drugom planu se pojavljuje gigantska naftna platforma koju brodovi odvlače
na more. Simbol ekonomske moći današnje Norveške. Kraj.
WHAT MORE IN THE NAME OF GREED?
Uprkos ovakvom „hepi endu“ (barem za Petera) Pionir je, u svojoj suštini, tragedija iako
je daleko od aristotelovskog ključa. Glavni junak, stoga, nije prekršio nijedan zakon svog
sveta niti pravilo bogova, bili oni pisani ili nepisani. Piter nije za prestup kažnjen ni
psihički ni (drastičnije) fizički. Radio je svoj posao i, ambiciozan i dovitljiv, radio što i
drugi. Lagao kao što su to radile njegove kolege, Leif, norveška vlada, američka vlada,
invcestitori, policajci, laboranti, ministar, Marija. Svi do poslednjeg. Jer ako želite da
111 uspete u kapitalizmu fraze „ne mogu“, „ne želim“, „ne verujem“, „nisam siguran“ ne
postoje. Čak ni onda kad vam život zavisi od toga. Do or die je must. Čovek koji se služi
krupnim lažima spreman je da, pre ili kasnije, i sam sklopi oči pred nepravdom i za to
bude nagrađen. A ako je već korumpiran onda će sve ostalo postati lako jer će se, kao u
Šekspirovom Ričardu Trećem, „jedan greh lepiti na drugi“.
Petera ništa neće sprečiti da vodi čitav tim ljudi u misiju koja, pored predviđenog ima i
dodatni rizik, čitaj drogu. On će, rukovodeći se pre svega načelima fizičke privlačnosti,
počiniti starozavetni greh – Ako netko uzme k sebi ženu brata svojega, to je nečisto
(Levitski zakonik 20, 21) koji, po današnjim zakonima to formalno nije, ali se, s druge
strane, ne smatra etički i društveno prihvatljivim. Iskupljenje ne postoji niti ga Peter traži.
Svrhovitost njegovih postupaka je dovoljna. I, upravo zbog “sagledavanja šire slike”,
pojedinac u demokratskom društvu biva tako lako žrtvovan, ne zbog stabla slobode “koje
s vremena na vreme mora biti zalivano krvlju patriota i tirana” (Tomas Džeferson), već u
ime pohlepe koja je srce kapitalizma.
PS
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je 5. decembra 2013. godine protiv
Kraljevine Norveške a u korist ronilaca koji nisu obavešteni o svim rizicima po zdravlje
koje nosi njihov posao. Svaki od ronilaca je dobio po 79 hiljada dolara odštete. U periodu
od 1965. do1990. godine je oko 400 ronilaca radilo za norvešku
naftnu industriju. Mnogi ronioci su postali invalidi a dvadeset i trojica su, zaključno sa
2008. godinom, izvršila samoubistvo.
(Beton, 2013)
U ŽELUCU LEVIJATANA
Država Jelene Marković (2013)
Prošlogodišnja domaća filmska produkcija obuhvata osam naslova. Država, prvo
dugometražno ostvarenje rediteljke Jelene Marković (1973), autorke više dokumentarnih
i kratkih igranih filmova kritički interpretirane društveno tematike, spada u jedan od njih,
112 ali to gotovo da niko nije ni primetio. Filmski festivali, redovni bioskopski program,
otkup za emitovanje na televiziji, sve te propratne nužnosti su mimoišle ovo za naše
podneblje neuobičajeno ostvarenje, koje na poseban i angažovan način tretira državu kao
devijaciju per se. Na svu sreću, Država je doživela nekoliko projekcija u Domu kulture
Studentski grad i tako sam, na jednoj od njih, u polupraznoj Maloj sali, u skoro pa
poluilegalnom okruženju, zakoračio u svet ovog filma.
MONSIEUR MCGUFFIN
Osnovna nit storije vezana je za Mariju, mladu, ambicioznu i energičnu profesorku
teorije medija jednog od modernih trendi fakulteta (Ana Stefanović), kojoj bolesni otac
(Vlasta Velisavljević), naučnik koji je radio na hemijskom naoružanju koje je pobilo
hiljade ljudi u Africi, ostavlja u amanet mapu koja će je dovesti do tajne formule koja
predstavlja moćan lek ali, u pogrešnim rukama, može postati razoran otrov. Marijin otac
docnije umire u bolnici pod nerazjašnjenim okolnostima. U potrazi za tri dela formule,
Marija upoznaje mladog Belgijanca, Marka De Vala, studenta na njenom fakultetu (Alex
Tsimerlis) i špijuna tajne službe neimenovane zapadnoevropske države (verovatno
Francuska), koji docnije postaje njen ljubavnik, poludivljeg rokera iz šume (Milutin
Petrović), alkoholičarku i tabletomanku (Jelena Marković) i njenog odbeglog sina
Nenada (Šaban Jašari). Tajna formula privlači pažnju dve obaveštajne
službe,zapadnoevropske i srpske. Ovaj trilerski zaplet podseća na scenarija na kojim je
Saša Radojević sarađivao sa rediteljem Milutinom Petrovićem (Zemlja istine, ljubavi i
slobode, Jug-jugoistok). I sama poetika je srodna sa onom u Petrovićevim filmovima
(naročito Jug –jugoistok), kao i sa francuskim novim talasom (koketiranje s „film
noirom“, igra s tipskim i arhetipskim likovima), domaćim crnim talasom (snimanje na
autentičnim lokacijama s glumcima koji su mahom naturščici) i Hičkokovim filmovima.
Naime, sama formula leka oko koje se cela priča plete se može nazvati McGuffinom (po
Hičkoku: opskurni predmet, kod ili osoba oko kojeg/e se plete priča), jer se za
Državu može reći da cilj potrage nije toliko bitan koliko sama potraga.
ELITIZAM, SOFIZAM I ETATIZAM
Pored trilera postoje još dva nivoa naracije: storija o samoj rediteljki koja sklapa scenario
trilera i predavanje profesorke Savić, sa fakulteta na kojem radi Marija, o
Platonovoj Državi. Razmišljajući o tome kako da započne svoju priču, rediteljka sastavlja
113 skicu svoje glavne junakinje, profesorke Marije Pavlović. Markovićeva je koncipirala
Mariju kao samostalnu, odrešitu, onu koja se stavlja iznad državnih autoriteta. Ali, neke
detalje iz Marijinog života (npr. posedovanje psa kao kućnog ljubimca) menja u toku
filma. Zbog toga je njena glavna junakinja pre nacrt, skica nego potpuno formiran
karakter. U jednom segmentu svog scenarija rediteljka, nesigurna u pogledu fizičkog
izgleda mladog studenta, Belgijanca, De Vala, „odmenjuje“ ovog mladića, preobučena u
muškarca. Dvostruka pozicija rediteljke i scenaristkinje nije pritom potpuno nadmoćna,
već samo delimično može da kontroliše postupke svojih junaka i liči na postupak
primenjen u romanu Kurta Vonegata Doručak za šampione. Ovaj postmoderni postupak,
u kojem autor briše, prepravlja, dorađuje svoje delouživo prisutan je, primera radi kako u
„Štefici Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić, tako i u „Zemlji istine, ljubavi i
slobode“ Milutina Petrovića.
Sličnost s narativom Ugrešićkinog romana (a naročito istoimenog filma u režiji Rajka
Grlića) je najočitija u paralelizmu života autorke i njene junakinje – njihovi životi su
prikazani kao različiti, ali su osnovni problemi u suštini isti. Tako se, primera radi,
ljubavne priče rediteljke i Marije, odvijaju paralelno baš kao i njihove potrage, s tim što
jedna traga za artističkim identitetom a druga za formulom. Rediteljkina priča o potrazi
za umetničkom ostvarenošću (i, samim tim, slobodom) je prikazana kao šetnja kroz lepe i
ponekad oku sugrađana skrivene delove Beograda (odlična kamera Ane Božinović i
Ksenije Livade) i tematski se prepliće sa Marijinom pričom koja, opet, svoju slobodu pre
svega vidi u karijeri i finansijskoj sigurnosti. Treća nit naracije su predavanja koja drži
profesorka Savić. Ona predstavljaju kako kontrast scenama u kojima Marija Pavlović
predaje ili razgovara sa svojim sagovornicima o biti države i državnog sistema, tako i
onim u kojim rediteljka iznosi svoje lične stavove na istu temu.
Predavanja profesorke Savić (Amra Latifić) vezana za Platonovu Državu (nimalo
slučajno snimljena u crno-beloj tehnici, sa dosta sivkastih senki koje sugerišu da je njeno
polje delovanja “siva zona”), imaju dvostruku ulogu: ona otkrivaju, s jedne strane, korene
etatizma i totalitarizma i njihovu povezanost sa savremenim društvom. S druge strane,
profesorka je oslikana kao prefinjena sofistkinja. Njenim predavanjima koja se odvijaju u
kafićima ili kod Opservatorije na Zvezdari pod plaštom modernosti i neformalnog
pristupa temi, polako uvlači svoje studentkinje u nemilosrdni državni sistem. Oni će
114 postati sumnjičavi intelektualci koji neće, u okvirima „demokratskog“ društva, aktivno
kritički delovati, već izazivati konfuziju kod svojih studenata/sledbenika. Tako se
surovost Platonovih ideja o savršenoj Državi (piramidalni klasni poredak – tj. podela na
robove, ratnike i vladare, suzbijanje „nepodobne“ umetnosti i likvidacija nemoćnih)
pravda vremenom i okolnostima u kojima je njegovo delo nastalo a pritom zaboravlja na
humanost, čovekoljublje, istinu. Nimalo slučajno, ova profesorka je povezana sa Službom
koju, kao mračnu skicu, predstavlja njen nemi funkcioner (Miroslav Hristodulo), koji se
po pravilu uvek pojavljuje tamo gde ga najmanje očekujete.
Iako je, na prvi pogled, Marija u sukobu sa sistemom i “ne voli uniformisana lica” ona
moćnicima (čitaj: Službi), kao i toliki “mladi i uspešni” nešto duguje. Njen povlašten
status i odlasci na međunarodne seminare i predavanja nisu rezultat rada, već nasleđene
pozicije u društvu pripadnosti svojevrsnoj „aristokratiji“. Samim tim, njena flegmatična
odluka da formulu preda (za visok novčani iznos) “našoj” Službi, deluje kao sasvim
razumljiva jer ma koliko bila kritična prema društvu na svojim predavanjima, Marija ne
želi da promeni stari način života i postane otpadnik. Ona tako odbacuje sav svoj
dotadašnji rad i postaje član kluba kompromitovanih intelektualaca čije kritičke lekcije
opovrgavaju konformistički postupci. Jedini koji ostaju moralno čisti, ali na socijalnoj
margini, nemoćni da utiču na politiku države su Nenad, njegova majka i „Čovek Iz
Šume“. Naime, ćutljivi roker dobrog srca postaje „lošija polovina“ Nenadove majke i
tako za njih, na ljudskom i etičkom planu, postoji neka, makar i varljiva, nada.
KUĆA UVEK POBEĐUJE. ŠTA ĆE BITI S KUĆOM?
Država, snimljena skromnim sredstvima, “uz malu pomoć prijatelja”, predstavlja po
mnogo čemu apartnu pojavu u odnosu na aktuelnu domaću produkciju. Ona nije film za
mase u kojem se zaljubljuju mladi i lepi a kadar liči na ilustracije sa liciderskih srca.
Uprkos raširenom mišljenju da je film zabava, Država daje gledaocu zadatak da misli.
Upravo promišljanjem, sagledavanjem svih uglova ovog filma/kaleidoskopa, gledalac će
doći do otkrića da savremena država, bez obzira na društveno uređenje, nema “dušu” kao
što to tvrdi De Val koji je zamišlja kao gorostasnog čoveka.
Država je, bila demokratska ili totalitarna, pre čudovište titanskih razmera, Hobsov
Levijatan, velika, brutalna sila koja oslonjena na primarne instinkte proždire sve ispred
sebe. Njeni profesori uče sofizmu (kao profesorka Savić), doktori truju i sakrivaju dokaze
115 (kao u slučaju Marijinog oca), tajne Službe tlače a mainstream mediji zaglupljuju. Izvan
nje, kužne i ubitačne, mogu živeti samo bogovi i zveri, tj. oni koji žive kao zveri,
odbačeni i na rubu (socijalni slučajevi, divlji rokeri iz šume, tabletomanke/alkoholičarke,
njihova deca, umetnici) bez prave mogućnosti da aktivno učestvuju u sistemu, ali i s
potencijalom da ga jednog dana sruše. Baš zbog toga je film Jelene Marković, u svojoj
biti, anarhističko ostvarenje koje podseća da oni koji poseduju znanje, informacije ili
položaj (ili sve tri stvari), imaju pravu moć. Korumpiranost intelektualaca (glavnih bad
guys/girls Države), koji su kao Marija Pavlović formalno suprotstavljeni vlastima a u
suštini im služe, neophodno je za stvaranje lasvegaske situacije oličene u maksimi: House
always wins! Nadajmo se, ne
(Beton, 2014)
LIFE DURING WARTIME
Mali prilog istoriji panka
Hilel „Hili“ Kristal, vlasnik rahmetli njujorškog kluba CBGB (Country Blue Grass
Blues) je nezaobilazna figura u istoriji rok muzike. Drži mesto u loži u kojoj se nalaze
Brajan Epštajn, menadžer Bitlsa, Toni Vilson, veliki mag mančesterske scene i Malkolm
MekLaren, „tata“ Sex Pistolsa. Rendal Miler je u svom ostvarenju pokušao da sagleda
ponajviše lik i delo samog Kristala a potom i rađanje pank scene u SAD i posledice
nastanka panka po današnju muziku. Miler je, sa filmografijom koja je oscilirala između
srednjih i ispodprosečnih ostvarenja, sebi postavio veliki cilj. Doduše, reditelju su posao
znatno olakšali izazovna tematika i dugogodišnja saradnja s izvrsnim Alanom
Rikmanom. Hili Kristal
ISTOČNA OBALA PROTIV OSTATKA SVETA
Storija počinje u Njujorku, 1973. godine. Hili Kristal, neuspešni preduzetnik,
sredovečan, razveden, siromašan i smoren (Rikman) kupuje propalu birtiju na Menhetnu i
od nje pravi CBGB. Verovatno bi i taj poslovni poduhvat (kao i svi do tada uostalom)
propao da mu na vrata nije pokucao menadžer legendarne grupe Television. Kristal je
pristao da momci sviraju isključivo autorske stvari (tako je izbegavao plaćanje autorskih
116 prava u slučaju izvođenja „obrada“) za smešan honorar od pet dolara po večeri. Rezultat:
50 000 bendova je prošlo kroz CBGB za 33 godine postojanja. Gotovo svako je imao
priliku da se pokaže i dokaže. Neki od njih su vam možda poznati: Patti Smith, The
Ramones, Talking Heads, Blondie, Voidoids, The Dead Boys, Police, The Runaways. Od
pet dolara su neki, kao Blondie, brzo stigli do osam hiljada za svirku. Ostalo je istorija, u
zavisnosti od ugla gledanja, dobro proživljene ili potrošene mladosti. Rođen je pank. E,
sad, reći ćete vi – nisu li Britanci bili prvi? U filmu kategorično stoji da je ime
fanzina Punk posvećenog gnevnim underground klincima bilo od suštinskog značaja te
da pank, koliko svoje korene duguje Sex Pistolsima, toliko može biti zahvalan i Lou
Reedu, MC5, Iggy Popu (izrazito), Davidu Bowieju, pa i Sydu Barrettu, osnivaču Pink
Floyda, kao i tradiciji brzih, žestokih pesama u trajanju od dve-tri minute što nas vraća do
Chucka Berryja i Buddy Hollyja. Ispali brzo ono što imaš – poštedi nas kilometarskih
solaža u maniru Led Zeppelina.Ljudi s ulice su glavni junaci pesama, ne oni koji ih
posmatraju sa 110. sprata poslovne zgrade i filozofiraju o smislu života. Ljudi koji nisu
porodica iz Gradića Pejton već na ivici da postanu Travis Bickle
iz Skorcezeovog Taksiste (De Nirova „čirokana“ će, by the way, postati jedan od
ikonografskih elemenata pank pokreta). Baš u tom prljavom, stripoidnom maniru, Miler
prikazuje život i dela Hilija Kristala – u tablama stripa koje povremeno u sebe
„ukalupljuju“ scene iz filma a nekad, obrnuto, nacrtani likovi „ožive“ i postanu deo
igranog filma. Ovakva naracija je s jedne strane ikonična, kao što je strip posvećen
popularnoj ličnosti svojevrsno živopisanje i stvaranje mini kulta ličnosti, a s druge strane
utiče na to da se što brže i što duhovitije servira veliki broj podataka što podseća na
legendarni francuski strip Povijest rocka u stripu.Nažalost, ova „stripoidnost“ nije dobro
raspoređena. Prva polovina filma je bremenita strip/igrani film kombinacijama, s
nezaobilaznim „balončićima“ i komentarima koji nisu uvek najduhovitiji. Ono što je
grafički loše rešeno je sam „strip“ koji se koristi u filmu. Naime, deluje previše precizno,
umiveno, nema gnusobu vezanu za radove Roberta Crumba ili crnohumornost i
ironiju Alana Forda. U drugom delu filma strip netragom nestaje e da bi „vaskrsao“ pri
kraju. Veliki broj podataka i likova se ponekad teško prati i ovaj film stvarno zahteva da
sa određenim predznanjem odete na projekciju. No, iako se čini da je CBGB snimljen za
posvećenike, u njemu ima više netačnih podataka, zamenjenih hronologija. Tako u sceni
117 u kojoj Patti Smith peva svoj veliki hit Because The Night u publici vidimo Iggy Popa u
svom, danas bi se reklo outlooku iz 1975. godine, mada je ova pesma snimljena tri
godine kasnije. Ali, u filmu možete uživati i bez ove informacije. Alan Rikman kao Hili
Kristal u Milerovom filmu.
RASPAD-ČIKA
Ono što je, s ideološke strane, zanimljivo u CBGB-ju je da politike gotovo i da nema.
Reditelj je dao „omaž“ Watergate aferi tako što na početku filma Hili gleda na tv-u
čuveni „I am not a crook“ govor odlazećeg predsednika Niksona. I, to je otprilike sve. U
filmu se, doduše, spominje da je Nujork bankrotirao, što ne mora ni da se kaže s obzirom
da je dobar deo „Velike Jabuke“ bio u ovo doba napušten, ruševan, s tonama ustajalog
đubreta, uličnim bandama, drogom, hordama prosjaka i, generalno, atmosferom iz nekog
postapokaliptičnog filma. Ipak, ova situacija, u kojoj se Hili i njegovi saradnici, svi
odreda odbačeni i osiromašeni ekscentrici, rokeri, džankiji, Anđeli Pakla, bore s
bubašvabama i spavaju u stanovima punim stenica, nema neko veće obrazloženje.
Recesija je, šta se tu može. Sam Hili je, tokom dobrog dela filma, smorena ruševina od
čoveka koja se, bezvoljno mrmljajući, vuče iz kadra u kadar. Ponekad ga nešto
zanimljivijim učini njegov pas koji prazni creva gde stigne. Dođe čoveku da se zapita
kako je ovaj čovek, koji deluje lenji od Velikog Lebovskog, uspeo da napravi ovako
kultno mesto. Pomoću pametne, lepe ćerke (Ešli Grin) koja je sređivala sve račune?
Možda, ali to nije cela priča. Ni približno. Paralela koja se nameće pri
gledanju CBGB je ona s legendarnim 24 Hour People. Naime, Toni Vilson, veliki
pokrovitelj mančesterske scene (Joy Division, New Order, Buzzcocks, The Fall) i
voditelj TV emisije So It Goes?, je u tom filmu ne samo sušta suprotnost Hiliju što se tiče
visokog obrazovanja, životnih navika ili čistoće stana u kojem boravi, već i po
živopisnosti karaktera. Vilson je pun slabosti, naročito prema ženama i drogi, pomalo
intelektualni snob, rastrošan, živopisan lik kojem štošta prebacujete, ali mu istovremeno i
praštate. Hili je čovek koji želi da pobegne od kamere i spava kao medved. Ono što
takođe izdvaja Vilsona, glavnog junaka i naratora 24 Hour People(played by Steve
Coogan, needless to say), jeste shvatanje kompleksne društveno-političke situacije u
Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih godina prošlog veka, laburističke vlade na izdisaju
i dolaska torijevaca, ekstremne desnice oličene u „skinhedima“, kao i stavljanje delovanja
118 bendova, barem nekih od njih, u određeni ideološki kontekst. Ono što je Vilson radio u
tom periodu poseduje u sebi kako subverzivne i gotovo anarhističke aspekte, tako i one
vezane za regionalizaciju Britanije i stvaranje svojevrsne mančesterske radničke
republike. Nastup grupe The Ramones u klubu CBGB Ovim filmom Miler je podvukao
razliku za koju se odavno znalo: američki pank, naročito njujorški, bio je više stvar
muzičke forme, dok je ostrvski bio stvar forme i poruke, neretko one ideološke. Ruku na
srce, ovaj film jeste neka vrsta vizuelne rokenrol čitanke i s te strane je zanimljiv,
naročito ako ste u poziciji da neke scene pogledate frejm po frejm. Preterivanja po svim
pitanjima (sex, drugs &violence), uspona i padova velikih bendova, anegdota o poznatim
rokerima i bizarnih događaja ima koliko vam srce ište i vi ćete se sigurno zabaviti.
Rikman je, sa svoje strane, uprkos deadpan humoru i zadatoj, basterkitonovskoj masci,
uspeo da nam koliko-toliko približi Hilija Kristala i učini ga, ako ništa drugo,
simpatičnim raspad-čikom. CBGB jeste deo istorije roka i neosporno veliko mesto koje
je, kao i njegov osnivač, zaslužilo bolji film. Za utehu je to što je Hili, za života, doživeo
da su mu se, na ceremoniji primanja u Rock And Roll Hall Of Famezahvale „oni klinci
prekoputa“ koji su prvu svirku svog benda održali pred publikom koju je Hili dovlačio s
ulice. Ime tog benda beše Talking Heads. I šta još reći? Ostaje nam da iščekujemo film o
angažovanijoj, kalifornijskoj pank sceni, s akcentom na The Dead Kennedies i Black
Flag.
(Beton, 2014)
VELIKI BRAT VAS REŽIRA
KARAOKE OBRAČUN
Muzička matrica, Bob Marley: Get Up Stand Up
Peti stalež (The fifth estate), 2013., film Bila Kondona (Bill Condon)
Nakon društvene i industrijske revolucije te buržoaske, socijalističke, antiglobalističke,
red je došao na informatičku, medijsku. “Hakerizam” je, po ozbiljnosti tretmana,
oscilirao od predapokaliptične “igre za decu” osamdesetih (War Games)
doMatrixa i Edukatora. No, za razliku od ovih storija, The Fifth Estate (trapavo preveden
u Srbalja kao Peti posed) američkog reditelja Bila Condona je “baziran na istinitim
119 događajima” i bavi se sudbinom slavnog sajta Wikileaks i njegovog “harizmarha”,
Australijanca Juliana Assangea. Condon, do sada poznat po filmovima koji istražuju lice i
naličje seksualnosti (Of Gods And Monsters, Kinsey) uskočio je naglavačke u filmovanje
storije koja je, navodno, objektivna i bez “ideološkog gledanja na stvari”. Reč je o
scenariju baziranom ponajviše na knjizi nemačkog hakera i nekadašnjeg Assangeovog
saborca Daniela Domscheit – Berga koji je, uz dosta buke, napustio Wikileaks, no o tome
nešto kasnije. Krenimo u pradavna vremena, u 2007. godinu kad je Julian Assange bio
samo jedan od mnogih “Pirata sa Mreže”.
JULIAN WADER
Ova tehno-spotovsko-šizofrenična storija počinje u Berlinu, susretom dvojice hakera,
Assangea (Benedict Cumberbatch zvani Sherlock) i Domscheit-Berga (Daniel Bruhl).
Kao što to inače biva ono što se čini “početkom divnog prijateljstva” prerasta u sukob
dva čoveka, ludog Mesije (Assange) i pobunjenog apostola. Dakle, sve je u redu
dok Assange publikuje podatke koji vode do hapšenja šefova švajcarske banke koja je
proneverila 30 milijardi dolara ili raskrinkava diktatore po Trećem Svetu. Izvorima je
garantovana anonimnost a na Wikileaksu je da prosledi njihove informacije celom svetu.
Njegova “hrabrost je zarazna” ali se postavlja sledeće, moralno pitanje – gde je kraj
slobodnom protoku informacija? Kad će te, slobodno plasirane informacije, početi da
utiču u negativnom pravcu i koštaju ljude poslova, života? Neke priče bi, stoga, najbolje
trebalo ostaviti neispričanim.
Naravno, reč je o bujici informacija koja je preplavila svet 2010. godine. Američki
redov Bradley Manning i programer Edward Snowden su prosledili informacije
Wikileaksu . Stotine hiljada javno objavljenih dokumenata (u medijima je najviše pažnje
obraćeno na diplomatske prepiske i fajlove o ratovima u Iraku i Afganistanu te
prisluškivanje američkih saveznika) su okarakterisani od američke i drugih administracija
kao potencijalna pretnja koja ide na ruku talibanima i inim neprijateljima SAD.
“Asssange ima krv na rukama”, ponavljali su glasnogovornici. Ipak to, do dana
današnjeg, nije dokazano. Ali, pogledajte film, ako vam nije jasno. Taj čovek ima
ozbiljne probleme.
120 Cumberbatch uspeva da izvuče “liniju” karaktera (od teškog australijskog akcenta i
Assangeovog govora tela pa nadalje) koja je u scenariju samo naznačena – on se, od
borca za slobodu reči i izražavanja, pomalo ekscentričnog i dragog lika pretvara u
harizmarha, alternativnog dvojnika svog zemljaka Ruperta Murdocka, nemilosrdnog
medijskog tiranina. Jednom rečju, od Anakina postaje Darth Wader. Onaj koji ostaje isti
(i dosadan) tokom celog filma je Domscheit-Berg. Nažalost, Assangea je u filmu mnogo
manje nego bivšeg saborca koji je pravolinijski lik, bez razvoja, dobar sam po sebi,
etičan. Assange i Domscheit-Berg vode razgovore u kojima se bave s dva osnovna
pitanja: Šta čovek mora da uradi (Sartre) i Šta čovek ne sme da uradi (Camus). Naravno,
Assange je Sartre, za oštru revolucionarnu akciju, bez obzira na posledice. Bitno je da
donese neku promenu postojećeg stanja.
ODBRANA PORODIČNIH VREDNOSTI I POSLEDNJI DANI
Kontrast likova u ovom, inače solidno ispripovedanom filmu, nije samo na filozofskom
planu već na nivou društvene prihvatljivosti. S jedne strane je “normalna”, “zdrava”
osoba koja zna limite a s druge čovek koji je u filmu prikazan kao poluautističan,
samoživ, tiranski, zavidljiv, filistarski karakter. Loš je otac – sina nije video godinu dana.
Beži s Domscheit- Bergovih porodičnih okupljanja – pouzdani znak traume iz detinjstva.
I, to nije sve – dolazi iz australijske zabiti u kojoj mu je mladost uništio drugi muž
njegove majke koji ih je uvukao u sektu. Njegova kosa nije seda već plava – farba je u
belo jer su deca članova sekte bila primorana da farbaju kosu. Dodajmo svemu tome
spremnost da sprži ceo svet samo da bi postao kralj pepela te, na kraju filma spomenute,
optužbe dve devojke iz Švedske za seksualni prestup ( navodno nije koristio kondom iako
su partnerke to tražile od njega) i dobićete sliku psihopate koji uništava sve pred sobom.
A pogledajmo, s druge strane, njegovog nemačkog saborca koji žrtvuje vezu s devojkom
zbog viših ideala. Tog simpatičnog momka koji je proširio mrežu saradnika (na početku
poduhvata te mreže nema- tu su samo Assange i on) i sistematično radio na zajedničkoj
stvari. Tog istog dobricu koji se oca i majke ne stidi (dok ih Assange, “takoreći k’o
budale vidi”) i biće, nema sumnje, divan suprug i otac. Taj momak je
sabotirao Wikileaks i onemogućio da Assange dobija friške informacije koje bi, je li,
vodile uništenju sveta koji poznajemo. Na sličnoj, porodičnoj, demokratskoj liniji je
i visoka operativka CIA-e (Laura Linney) koja podseća pre na dobru učiteljicu iz
121 osnovne škole nego osobu koja odlučuje o hiljadama života. S petnaest godina u
diplomatiji koje je u trenu “uništio” Assange objavljujući njenu tajnu depešu punu teških
reči o turkmenistanskom predsedniku (?!) ova divna žena mora da napusti Belu kuću.
Kraj jedne divne karijere. Okej, malo nam je bilo neprijatno kad su u javnost izašli snimci
ubistva Reutersovih novinara od strane naših helikopterista ali, Bože moj, c’est la guere.
A onda još jedna srcelomka - objavljivanje tajnih dokumenata dovodi do velike drame u
kojoj njen prijatelj, agent CIA-e u Libiji, mora da beži s ženom i detetom iz rođenog
doma u Egipat ( kao nekad Josif i Marija s tim što cara Iroda igra pukovnik
Gadafi). Dakle, stabilnost porodičnih vrednosti, svetinje doma, demokratije i države s
jedne i usamljeni ludak kojeg su svi ostavili s druge strane. Ko će pobediti?
MENI SE OD OVOG PLAČE, BENEDIKTE KAMBERBAČE!
Danas je Assange prisilni stanovnik ambasade Ekvadora u Londonu. Naime, Ekvador je
dao Assangeu azil zbog zahteva za hapšenje koji dolaze iz velike Britanije, SAD i
Švedske. Optužba za seksualni prestup kojom se maše iz Švedske je samo povod za
Assangeovo izručenje, prvo u Švedsku a zatim u SAD gde bi mu se sudilo zbog
špijunaže. Izolovan, pod stalnom paskom, Assange ne predstavlja opasnost za “sistem”
što ne znači da će jednog dana biti “pušten”, tek tako. Iako se , s vremenom, ispostavilo
da publikovani dokumenti ne predstavljaju neku naročitu pretnju po bezbednost SAD i
njenih saveznika, Assange, kao i utamničeni Manning, kao i Snowden (negde u Rusiji)
moraju biti kažnjeni za primer onima koji žele da pređu granice prećutnog dogovora po
kojem se guta ono što se servira u medijima, trpi prisluškivanje, kontrola telefona i
elektronske pošte a potom možete da glasate jednom u četiri godine. Jednom rečju,
današnje kvazidemokratije. Ono što je teško objasniti je da se špijunažom ne može
nazvati delatnost koja nije služenje drugoj državi ili ideologiji, iz ubeđenja ili uz
naplaćivanje doušničkih usluga, već plasiranje informacija u javnost. Indikativno je, s te
strane, držanje Domscheit-Berga protiv kojeg, napominjem, nije vođen nikakav istražni
ili krivični postupak, iako je, tehnički, bio saučesnik. Nakon odlaska
iz Wikileaksa, nemački haker je najavio da će borbu nastaviti sam i otvoriti sajt
Openleaks. Naravno, do toga nije došlo i nikad nijedna informacija nije objavljena na
tom sajtu.
122 Daću vam, kao što to IMDB kaže, mali miscellaneous: Cumberbatch se dopisivao s
Assangeom. Želeo je da ga upozna da bi što bolje ušao u karakter. Assange mu je
odgovorio da će se profesionalno i moralno pokajati što je pristao da učestvuje u filmu
koji je baziran na neistinama. Ipak, Cumberbatch je ušao u projekat koji, čak, ni s
finansijske strane, nije vratio uloženo na bioskopskim blagajnama. Neobično je i
učestvovanje Daniela Bruhla, koji je pacifista i levičar (igrao anarho-hakera u
odličnimEdukatorima) , pristao da učestvuje u filmu koji je sve ono što reditelj Condon
tvrdi da nije. Umetnost koja ne sadrži neku ideologiju ili stav ne postoji. Naročito ne ako
je tema kojase tretira u umetničkom delu politička. Odbojnost Condona prema politici,
stoga ne treba shvatiti bukvalno. Ono što reditelja iritira je stav, teza s kojom se pristupa
stvaranju filma i koja se u filmu brani. Jednom rečju, stav koji se vidi “iz aviona” kao u
filmovima Loacha ili Gavrasa. Za angažovanost i posledice koje angažovani umetnici
snose treba hrabrosti. Za delce koje je napravio Condon je potrebna poveća kolilčina
novca, kvalitetni glumci i scenario pun patriotskih referenci (SAD se bore protiv iranskog
“nuklearnog programa” koji je, ispostavilo se, nepostojeći, pravdanje laganja državnih
zvaničnika, simpatičnost svih državnih zvaničnika i njihovih doušnika, borba za
“američke vrednosti”) s porukom koja se “neideološka” kakva je, vidi iz aviona: NE
ČAČKAJTE PO NAŠIM KOMPJUTERIMA U IME PRAVDE – OSTAVITE STVARI
ONAKVIMA KAKVE SU! MI ĆEMO ČAČKATI ZA VAS I PO VAMA! Da
rezimiram: rečeno je da su filmovi naci-propagandistkinje Leni Riefenstahl “remek-delo
koje je napravio Đavo”. Film Bila Condona je, au contraire, samo loša propaganda.
(Beton, 2014)
123 Raj: ljubav (Izveštaj sa Festivala autorskog filma)
Ja ljubim tvoj dolarski džep
i tvoju nježnu put
konvertibilna ti si
ja grabim sve što daš
come on, strankinjo s plavi eyes
( Strankinja s plavi eyes, Azra)
Bejahu nekad, u bivšoj SFRJ, kano žigoloi pusti, aktuelni najljepši i najobdareniji sinovi
Dalmacije i Paštrovića (ajme i ojha) a sad je na redu Afrika plus Karibi. Austrijski
reditelj Ulrich Seidl je krenuo stazama pisca Michela Houelbecqa. Osnovna razlika
-u romanima francuskog autora (Platforma, Mogućnost ostrva) usamljeni precvali
kuronja proba sve što se u seksu probati može (prostitutke s Tajlanda su na spisku,
naravno), zaključi da ljubavi nema i ubije se. Glavna junakinja kinematskog skaza,
Tereza, usamljena (ni rođena ćera je ne voli), mentalno i karakterno neodređena,
gojazna i ružnjikava, odlazi na egzotičnu lokaciju – kenijsku plažu, u potrazi za
romantikom. Opsesija: muškarac mora da je gleda u oči i kaže joj da je želi dok je
nežno miluje tuda-svuda. Rečeno – u praksi primenjeno. Pred ležaljkama bogatih (za
Keniju) Evropljanki stoje mladi Afrikanci koji tobož prodaju džibidžajke a u stvari je
prava ponuda skrivena iza letnje odeće. Smenjuju se hvalisavac s plaže, rastoidni Munga,
pelivanski ljubavnik, preverzni striptizer i momak s recepcije ali rešenja nema. Ona, stara
i nevoljena, ne može se nikome dopasti. Svi žele njen novac ali niko ne želi nju, Bečlijku,
tj. Evropu . O tome svedoči i scena na kraju filma – rađa se novi dan, Tereza vuče svoje
nezgrapno telo obalom dok mladi Afrikanci trče i prave kolutove, vitki,mišićavi, gracilni,
okretni. Stari Kontinent umire nezadovoljan i nezadovoljen a mladi iz Trećeg sveta
preuzimaju stvar… Shvatili smo – nasleđe belog čoveka, osećaj krivice, kolonijalna
prošlost, neokolonijalizam, civilizacija na zalasku…
124 BILA JEDNOM JEDNA BABA, NIJE ZNALA ŠTA DA RADI, DOSADAN JE BIO
ŽIVOT…
„Raj“ nije film o ljubavi, o čežnji za ljubavlju. Ovo je priča o nesrećnom ljudskom biću
koje je došlo tu zbog seks turizma. I, to je normalno, uobičajeno, predvidljivo, kako god
hoćete. Muškarci to rade – zašto ne bi i žene? Dok god su obe strane punoletne, uz
uzajamni pristanak i utvrđenu tarifu. Toga je bilo u istoriji vazda i uvek. I biće. Još kad bi
to reditelj rekao. Ne možete emocije kupiti novcem. To je sigurno. I ne možete , naravno,
biti toliko glupi i očekivati da vas tek tako zavoli neka prostitutka ili žiogolo. I to samo
zato što se vama hoće jer ste to uključili u cenu usluge. Sve imate, u odnosu na te
sirotane, samo vam ljubav nedostaje. A zbog čega bi zavoleli vas, dosadno,
samodovoljno, preterivanjima sklono biće? Zbog rasističkih primedbi na račun konobara?
Zbog toga što sve Afrikance posmatrate kao potencijalne robove vaših seksualnih strasti?
Zbog toga što ne bi znali šta ćete od sebe da vam ne pružaju full time
service, izvode žalosne muzičke tačke i uče vas imbecilne igre u bazenu? Bili vi
muškarac ili žena, pomirite se, nemate baš neke šanse.
I – tu cela priča pada u vodu jer, da je Tereza naivna i da je zaista opsednuta
romantičnom slikom Kenije, mogli bi da navijamo za nju. Ili, da je ženska varijanta
Houelbecqovog precvalog kuronje, ogrezla u seksu e da bi došla do katarze a
katarze nema – i o tome bi se moglo raspravljati. Ovako je ona , nažalost, negde na
sredini a jevtine fore na kojoj joj Munga izvlači pare (bolestan mi sestrić, daj parice za
školu, treba da odem tetki po lek…). I, da stvar bude gora, ako izuzmemo par duhovitih
scena i igranja s političkom korektnošću ( koje je, uvek, na ivici i pomalo sumnjivo) šta
nam preostaje? Beskrajno dugi kadrovi ogromantne zadnjice nesrećne Tereze i
repetativnost svakodnevnih radnji. E da bi shvatili da joj je život dosadan. Dobro jutro
Kolumbo, to smo shvatili u prvih pet minuta filma. A gde je priča o bedi koja tera ljude
da se prostituišu? Gde je priča o samoživim mamlazima koji se iživljavaju nad zemljom o
kojoj privatno misle najgore? I tako dalje, and so forth… Toliko od mene jer je ovaj film
koji je, ishvaljen u svetskim medijima, imao veliki potencijal u priči, ostao potpuno
neiskorišćen.(Afirmator, 2012)
125 VEČITI KRSTAŠKI RAT
Prikaz dokumentarnog filma "Dirty Wars"
Država koja se više oslanja na tajnu službu nego na demokratski izabrane organe vlasti
srlja u stanje zabašurene diktature i neprestanog, prljavog rata. Dokumentarni film Ricka
Rowleya Dirty Wars, snimljen u saradnji s novinarom Jeremyjem Scahillom čvrsto stoji
iza ove teze. Scahill, ratni izveštač s Kosova, iz Iraka i Afganistana, spada u
red otvorenih kritizera američke spoljne politike, levo orijentisanih američkih novinara
što se vidi u njegovom dosadašnjem radu koji je krunisan knjigom Blackwater: The Rise
of the World's Most Powerful Mercenary Army. Blackwater je privatna bezbedonosna
agencija koja predstavlja svojevrsnu pretorijansku gardu interesa krupnog kapitala,
nedodirljivu i brojniju od američkih redovnih trupa u Iraku i Pakistanu. U Dirty Wars je
Scahill, otišao nekoliko koraka dalje u svojim istraživanjima, baveći se delovanjem
opskurne JSOC (Joint Special Operations Command) u Afganistanu. Brojne civilne
žrtve operacija ove jedinice su otpisane (i otpisuju se) kao “kolateralna šteta”. Žrtve, u
velikom broju slučajeva deca i žene, su sistematski ubijani po drugi put u američkim
medijima. Njihova imena su skrivana, zaboravljana a sterilna saopštenja Vašingtona retko
imala u sebi i jednu jedinu reč izvinjenja. Kome odgovara JSOC, pita se Scahill?
Predsedniku lično. Kad je dobila najveća ovlašćenja? U vreme Obamine “mirotvoračke”
administracije.
Rowley je za ovaj dokumentarac izabrao poetiku blisku igranom filmu. Scahill je “glavni
junak” koji polako sklapa delove slagalice iako svi dobro znamo šta će na kraju otkriti.
Trudeći se da, pored surovih predela i snimaka užasnih pokolja, prikaže i poneki zračak
ljudskosti Rowley snima kako emocije onih koji su doživeli tragediju tako i samog
Scahilla koji se stidi zbog poteza svoje vlasti. Ovaj potez reditelja, pa i samog Scahilla je
od desničara ocenjen kao “propagandistički” dok je deo levičarske javnosti doživeo to
kao “samopromociju” ovog novinara. No, s druge strane, istina je da ovaj dokumentarac
ima, s obzirom na tematiku, ne samo autorski već i lični pečat te da je nemoguće ostati
126 potpuno hladan pred nečijim stradanjem. Za razliku od mnogo popularnijeg kolege
Michaela Moorea, Scahill se barem ne trudi da pokaže showmanship i bude zanimljiv po
svaku cenu. To se vidi i po njegovim nastupima u medijima. Njegov odnos prema
upadicama tv voditelja Jaya Lenoa a la: Da li si ti paranoičan, dečko? Svako ko je bio u
tvojoj knjizi je poginuo! nije okrenut šarmiranju voditelja i publike već upravo otkrivanju
istine.
JEDINICA
JSOC je, by the way, jedinica koja je u Afganistanu dobila nadimak “Američki Talibani”
kako zbog bradatih vojnika tako i zbog svoje brutalnosti. Hiljade vojnika ove jedinice su
angažovani u brojnim zemljama širom sveta. Njihova zaduženja, po Scahillu, nisu samo
“upadi” i potraga za članovima ekstremnih islamskih terorističkih grupa već i
saslušavanje, tj. mučenje zatvorenika. Anonimni sagovornik novinara, blizak jedinici,
objasnio je njenu poentu: Ona je čekić pod Predsednikovom kontrolom i udaraće, za
naših života, po celom svetu gde god nađe “ekser”. Putovanje će Scahilla, koji će
pratiti krvav trag JSOC-a, odvesti put Jemena u kojem je, dobar deo jednog beduinskog
plemena postao “kolateralna šteta”. Jemen nije u ratu sa SAD ali su smrtonosni projektili
ipak ispaljeni na njenu teritoriju. Lokalni novinar koji je pozivao SAD na odgovornost je,
na Obamino insistiranje, ostao u jemenskom zatvoru. Scahill će se zateći i u Somaliji u
kojoj potkupljeni, krvožedni lideri zaraćenih paravojski, a u ime američkih interesa protiv
kojih su se koliko do juče borili, ubijaju i muče sve koji su im “sumnjivi”. S top
secret operacijama koje koštaju milijarde dolara i odvijaju se u 75 zemalja JSOC i slične
jedinice će trajati još dugo, naročito nakon izvedene likvidacije Osame Bin Ladena za
koju je JSOC pohvaljen od američkih vlasti.
MEBIJUSOVA KRIVA ZLA
Najslikovitija scena “krstaškog rata”, kako ga je nazvao G.W. Bush, je ona smeštena u
samoj Americi. Naime, imam Anwar Al Awlaki, Amerikanac jemenskog porekla,
označen je kao najveća opasnost za SAD posle Bin Ladena i likvidiran bespilotnom
letelicom, tzv. droneom. Al Awlaki se, nakon invazije na Irak 2003. godine, okrenuo
127 ekstremnom krilu islama i pozvao na džihad. Njegove propovedi su od umerenih postale
ekstremne. Šta je dovelo do ove transformacije? Okupacija islamskih zemalja? Pozivi na
krstaške pohode? Protivzakonito hapšenje i zadržavanje Amerikanaca muslimanske
veroispovesti? Hapšenje samog Al Awlakija i njegov sedamnaestomesečni boravak u
samici? Činjenica je da je, ako i nije bio pripadnik terorističke organizacije, Al Awlaki
postao njen član ili barem vrlo blizak s njom nedugo nakon što je pušten iz zatvora.
Nakon Al Awlakija, takođe bespilotnom letelicom, ubijen je njegov šesnaestogodišnji
sin. Za Vašington je Al Awlakijev sin bio collateral. Za Scahilla je to bilo brutalno
ubistvo nekog ko je predstavljao “potencijalnog naslednika”. Scahill je uveren, a to
govore i rođaci pobijenih civila, da ovakav “rat protiv terora” stvara nove teroriste. Jedan
od Afganistanaca je izjavio da je, nakon što su mu JSOC ubili ženu, poželeo da postane
talibanski bombaš-samoubica.
Ovakvom “strategijom” su ugroženi ne samo stranci širom sveta već i sami Amerikanci.
S obzirom da je Al Awlaki bio građanin SAD postavlja se pitanje zašto je i kad, i po kom
pravnom osnovu, Obama odobrio njegovu likvidaciju. Ron Wyden, senator, član
Obaveštajnog
komiteta
pri
Senatu
je
objasnio
suštinu
sistema:
Bitno je da američki narod zna kad Predsednik može da ubije američkog građanina a kad
ne a ipak, čini se da postoje dva zakona u SAD i američki narod bi bio izuzetno
iznenađen kad bi video razliku između onog što oni veruju da zakon kaže i onog kako se
taj
isti
zakon,
u
tajnosti,
interpretira.
Wydenu nije dozvoljeno da javno objasni ovu razliku.Cezarska ovlašćenja Predsednika
su, tak normaljna, ravna onim lidera Kine ili Rusije. A na neki volšeban način, SAD i
dalje sebe smatraju sebe demokratskom zemljom mada su sve usamljenije u tom
mišljenju.
Kritičari Dirty Warsa na levici prebacuju Scahillu slabo spominjanje CIA-e (svega
dvaput), kao da je novinar, maltene, u stalnom strahu od osvete. Istina je, međutim, da je
CIA samo jedna od mnogih tajnih službi SAD-a. I, s obzirom da je već veliki broj
dokumentaraca napravljen na temu CIA i FBI, te National Security Agency, red je došao i
128 na JSOC koji se samo po sofisticiranoj opremi, razlikuje od eskadrona smrti u Latinskoj
Americi (koje je, naravno, često plaćala CIA). Najveći problem je u tome što ovaj
dokumentarac, iako predstavlja presek užasnih zločina počinjenih posle 11.
septembra 2001. godine, neće promeniti Bog zna šta u u svesti američke javnosti i to ne
samo zbog toga što su celom svetu, i pre Wikileaksa i Scahilla, bili dostupni brojni članci
hrabrih novinara te ih ova storija ne može mnogo iznenaditi. Efekat koji će imati u
odnosu na one koji su opsednuti površnom harizmom Predsednika i ne razmišljaju dalje
od Obamacarea, odnosno, dalje od sopstvene guzice je minoran koliko i izlaganje
Scahilla pred Podkomitetom za nacionalnu sigurnost američkog Kongresa. Javnost,
mlako komentarišući nastupe ovog novinara u “šta on tu može” maniru zapravo postaje
saučesnik JSOC i inih u zločinu. Jedini način da zaista shvati razmere zločina biće da se
otarasi cinizma i otkrije istinu da daleko od očiju ne znači nužno i daleko od srca.
(Akuzativ, 2014)
129 
Download

filmske kritike, prikazi