ОДГОВАРА ЈЕРОМОНАХ ЈОВ (ГУМЕРОВ)
Где је речено да Месија први пут неће успешно обавити свој задатак? Па нико то
није рекао, а ни у Старом Завету нема места на којем би било написано да ће Месија
доћи и други пут! Како гледати на то што Исус треба да дође и по други пут?
Слава
О Другом доласку Месије објављивали су још старозаветни пророци. Господ кроз
светог Исаију каже: «те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видјеће славу Моју»
(Ис. 66, 18). У књизи пророка Данила читамо: «Видјех у утварама ноћнијем, и гле, као Син
Човјечији иђаше с облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му власт
и славу и царство да Му служе сви народи и племена и језици; власт је Његова власт
вјечна, која неће проћи, и царство се Његово неће расути.» (Дан. 7, 13-14).
За време Свог земаљског живота, проповедајући Јеванђеље Господ наш Исус
Христос је више пута говорио о Свом Другом доласку:
- јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца Својега са Анђелима Својим, и тада ће узвратити
свакоме по дјелима његовијем (Мт. 16, 27);
- Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би
знао домаћин у које ће вријеме доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу.
Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији. Ко је, дакле,
тај вјерни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје
храну на вријеме? (Мт. 24, 42-44).
- Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи (Мт. 25, 13);
- Јер ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син
ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим Анђелима (Мк. 8,
38);
- јер као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син
Човјечији у Дан Свој. Али Му најпријед треба много пострадати, и одбачену бити од
рода овога (Лк. 17, 24-25);
- Али Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи? (Лк. 18, 8);
Кад су запањени ученици гледали како се њихов Божански Учитељ узноси гле, два
човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих, и они рекоше: Људи Галилејци, што
стојите и гледате на небо? Овај Исус Који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи
као што Га видјесте да одлази на небо (Дап. 1, 10-11).
Сведочанства о Другом доласку Месије налазимо и у књизи Апокалипсе: Ево, Он
долази са облацима, и угледаће Га свако око, и они који Га прободоше; и заплакаћње због
Њега сва племена земаљска. Да! Амин. (Откр. 1, 7).
За време Првог доласка Спаситељ је деловао као Сејач (Мт. 13, 3; Лк. 8, 5), а на
Другом ће бити као Господин жетве (Мт. 9, 38; Лк. 1, 7).
Питање је прилично једноставно: да ли човек с тачке гледишта Православља има
подсвест? Ја засад сматрам да је подсвест оно што је несвесно стечено у току живота,
а душу даје Бог. У том случају психолози и психоаналитичари имају право на постојање,
јер они не лече душу, већ неправилне животне поставке, некакво тапкање у месту.
Александар
Хришћанској антропологији не противречи мисао о постојању посебне области у
човеку која укључује несвесне представе, скривене мисли и осећања и заборављене слике.
Као једноставна потврда за ово служи активност за време сна. «Снови представљају
кретање ума при непокретности тела,» пише преподобни Јован Лествичник (Лествица.
3:25). Још је Аристотел уметницима и философима саветовао да се руководе сновима. Још
1
конкретније је то формулисао Г.В.Лајбниц, који је тврдио да човек у сну проналази много
онога што би на јави захтевало много размишљања. Постоји велики број примера који
потврђују ову мисао. Довољно је сетити се неких открића: закона индукције Карла Гауса,
периодичног система Д.И.Мендељејева и планетарног модела атома Нилса Бора.
За православно богословско учење није неприхватљива идеја подсвести, већ њена
разрада у различитим психоаналитичким концепцијама. Концепције конструкција
С.Фројда су веома примитивне. Личност има трочлану структуру: Свесно – Подсвесно –
Несвесно (1905.г.). Он је касније, 20-их година, променио схему: Ја – Оно – Над Ја. Скоро
сви психички процеси се схватају као испољавање основне психичке енергије либида (лат.
libido – привлачност, жеља, страст, тежња), која је за њега синоним сексуалне
привлачности. Човекова психика се тумачи као сфера владавине несвесних тежњи ка
сексуалном задовољству. Ове тежње, маскирајући се, продиру у свест, стално претећи
јединству «Ја». Он је социјалну делатност и културно стваралаштво сматрао
сублимацијом, односно преобразовањем и преусмерењем енергије сексуалних жеља.
Свест се сматра за цензуру. Све забрањено се потискује у област подсвести. С.Л.Франк
прилично тачно конструкције С.Фројда назива сексуалним материјализмом, слично као
што је учење К.Маркса економски материјализам. «Многи ―образовани‖ људи овај назив
схватају као увреду; они су се осветили за њу, бацивши психоанализи прекор за
―пансексуализам‖. Ко сексуалност сматра нечим срамним и понижавајућим за људску
природу има слободу да користи милозвучније изразе ерос и еротика. И ја сам бих могао
да поступим на исти начин и тако бих се избавио од многих приговора; али то нисам
учинио зато што нисам желео да попустим пред малодушношћу. Не зна се до чега би то
довело; људи прво попуштају на речима, а затим мало-помало и у делима. Не видим неку
заслугу у томе да се стидим сексуалности; грчка реч ерос која треба да ублажи срамоту, на
крају крајева није ништа друго до превод речи ―љубав‖ , и на крају, ко може да причека
нема потребе да чини уступке. Дакле, покушаћемо да претпоставимо да љубавни односи
(говорећи без емоционалне обојености: емоционалне везаности) чине суштину масовне
душе» (С.Фројд. «Масовна психологија и анализа људског «Ја»). Може ли бити речи о
неком озбиљном лечењу психе методом у чијој основи лежи тако примитивно поимање
човека?
К.Јунг у свом учењу о подсвесном превладава грубо свођење људске природе на
физиолошки принцип. Централни концептуални појам код њега је колективно несвесно.
«Несвесно као скуп архетипова јесте талог свега што је човечанство доживело,
укључујући и његове мрачне почетке. Али то није мртав талог, није напуштено поље
рушевина, већ жив систем реакција и диспозиција, које на невидљив, затим и још
делатнији начин одређују индивидуални живот» (К.Јунг. Структура душе). К.Јунг је био
човек који је у потпуности отпао од велике хришћанске традиције. Он не говори ни о
трансцендентности Бога, ни о истинском духовном свету, ни о реалном религиозном
искуству. За њега су у религији објективне биле само слике дубина несвесног. Уз овакво
свођење религије на архетипске симболе и слике делотворна терапија није могућа. Ако је
човек учинио озбиљан грех и он га подсвесно притиска (није га свестан због духовног
неискуства), задатак свештеника је да му помогне да увиди узрок свог унутрашњег
болесног стања да би могао да принесе покајање у тајни исповести и да излечи душу.
Униније и болесно душевно стање многих људи изазвани су конфликтом између
неверја на нивоу свести и несвесне потребе за духовним животом, која је неискорењива у
човеку који носи образ Божји. Никакав рад са сликама и симболима неће помоћи. Само
превладавање конфликта између незадовољене фундаменталне потребе душе и реалног
начина живота може да помогне човеку да се избави од извора болести.
Хришћанска антропологија не само да не негира подсвесно, већ изричито говори о
мрачним дубинама пале људске природе. «О истино, светлости мог срца, нека са мном не
говори тама моја! Пао сам у њу и обузет сам тамом, али сам Те и тамо толико волео.
Лутао сам и сетио сам Те се» (блажени Августин. Исповест. Књ. 12. Х). Сав духовни
2
живот хришћанина није усмерен само на то да се просвети свест, већ и да се очисти и
преобрази срце.
У Дјелима апостолским се каже како је неки Ананија утајио део суме коју је добио
за земљу и био је кажњен. Зашто му апостол Петар није дао могућност да се покаје?
Наталија
Речи светог апостола Петра Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси
слагао људима него Богу (Дап. 5, 4) показују да је о Ананијином греху добио откровење
одозго. Очигледно је Господ знао да се Ананија неће покајати. Он је био заражен истим
пороцима који су Јуду довели до издаје: среброљубљем и лажју. Зато апостол Петар
одлучно спречава појаву овог опасног квасца у младој Хришћанској Цркви.
Ја имам питање о Лотовој жени која је претворена у стуб соли зато што се
окренула одлазећи из Содома. Због чега није смела да се окрене?
Михаил
Кад су Анђели извели Лотову породицу из Содома један од њих је рекао: спасавај
душу своју: не осврћи се (1 Мојс. 19, 17). Овим речима била је дата заповест која их је
испитивала. Опроштајни поглед бачен на развраћени град, којем је већ донета Божија
пресуда сведочио би о саосећању према њему. Лотова жена се окренула, јер је душом
припадала Содому. Потврду за ову мисао налазимо у књизи Премудрости Соломона.
Говорећи о премудрости аутор пише: «Она је за време погибељи нечастивих спасила
праведног, који је избегао огањ, који је пао на пет градова, од којих је као сведочанство
нечастивости остала празна земља која се дими и биљке које не доносе плод у своје време
и споменик неверне душе – стуб од соли да стоји» (Прем. Сол. 10, 6-7). Лотова жена је
названа неверном душом.
Господ наш Исус Христос упозорава Своје ученике: «А у дан кад изађе Лот из
Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све. Тако ће бити и у онај Дан када се
појави Син Човечији. У онај Дан ко буде на крову, а покућство његово у кући, нека не
силази да га узме; а тако и онај упољу, нека се не враћа натраг. Сјећа јте се жене Лотове
(Лк. 17, 29-32).
Молим Вас, објасните речи пророка Јеремије: «Горким словом мојим посмјејутсја»
(“Горким речима мојима ће се смејати”).
Унапред хвала.
Димитрије
Наведени стих је узет из 20. главе књиге пророка Јеремије на црквенословенском
језику. Ово место је дословни превод грчке Библије (Септуагинте). Пророк говори о
невољама које трпи због тога што објављује вољу Божију. Он се жали на увреде од људи:
«бих в подсмјех вес ден, вси ругајутсја мње» (Јер. 20, 7). Даље пророк Јеремија каже:
«Понеже горким словом мојим посмјејутсја» (Јер. 20, 8), односно пошто говорим људима
горку (у грчк. тексту рikros – горак, суров, оштар, окрутан) реч, постаћу предмет подсмеха
као човек који говори лаж.
Речи пророка Јеремије су урезане на надгробном споменику Н.В.Гогоља. У току
последње деценије његовог живота код њега је дошло до духовног препорода. Озбиљно је
размишљао о монаштву. О томе сведочи његово писмо из 1845. године: «Нема вишег
звања него што је монашко, а и нас нека Бог удостоји да једном обучемо просту одећу
црнорисца, коју моја душа тако жели, а мене кад на њу и помислим обузме радост. Али
без призива Божјег, ово се не сме учинити. Да би човек стекао право да се удаљи од света
треба да уме да се опрости од света...» (Грофу А.П.Толстоју). В.А.Жуковски је добивши
3
вест о смрти Н.В.Гогоља, у марту 1852. године написао П.А.Плетњову: «Сигуран сам да
би он, да није почео своје ―Мртве душе‖, чији завршетак је лежао на његовој савести и
стално му није полазио за руком, одавно постао монах и нашао потпуни мир ступивши у
атмосферу у којој би његова душа дисала лако и слободно.» Писац је умирао с
бројаницама у рукама. Пре тога је над њим извршена тајна јелеосвећења и он се два пута
причестио Светим Христовим Тајнама.
Натпис на споменику предложио је С.П.Шевирјов.
Зашто је Дух Свети забранио апостолима да проповедају у Азији?
Алексеј
Блажени Теофилакт ово место из књиге Дјела апостолских објашњава на следећи
начин: «Зашто им је било забрањено да проповедају у Азији – о томе не говори, али о томе
да им је то било забрањено је рекао, учећи нас тиме да се повинујемо и да не захтевамо
одговор и показујући да су и они често деловали по људском разуму. Дух апостолима
забрањује да проповедају у Азији и Витанији, јер је предвидео да ће тамошњим житељима
овладати јерес духобораца.»
Шта је епитимија? У чему је њена суштина?
Денис
Епитимија (грч. epitimion, од epi – над, timi – казна) је средство за духовно
поправљање, које се одређује за тешко сагрешење: врачање, одступништво од вере, блуд,
убиство (укључујући абортус), ископавање покојника итд. Духовну основу за овај начин
лечења озбиљних порока човека свети оци су видели у Речи Божијој, кој а говори о
кажњавању као о поузданом доброчинству за онога ко греши: «Сине мој, не одбацуј
наставе Господње, и немој да ти досади карање Његово» (Прич. 3, 11); «Јер свако карање,
док траје, не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности
онима који су кроз њега извјежбани (Јевр. 12, 11).
Правила за примену епитимије налазе се у општецрквеним канонским зборницима.
Познат је Покајнички Номоканон (ептимијник) светог Јована IV Посника, патријарха
Константинопољског (582-595.). У њему се садрже поуке духовницима, који примају
исповест. Сачинитељ Покајног Номоканона одређујући различите мере за лечење
духовно-моралних болести (строги пост, метаније, давање милостиње и др.) саветује да се
не руководе само тежином греха, већ и дубином жаљења покајника због свог поступка,
његовим унутрашњим стањем.
У наше време, кад је духовна немоћ људи тако велика, пастир врло опрезно, с
мудрошћу и љубављу треба да користи право да одреди епитимију.
Који је најубедљивији доказ да је Исус Бог, а не Син Човечији, јер муслимани
Христа не сматрају за Бога, него за пророка и зато немају никакве вере у Њега, иако
очекују Други долазак! Хвала Вам.
Димитрије
О томе да Исус Христос није само Син Човечији, већ и оваплоћени Бог говори
Свето Писмо. Кад је апостол Тома поверовао у васкрсење свог Учитеља, он је рекао:
«Господ мој и Бог мој!» (Јн. 20, 28). Јеванђеље по Јовану почиње: «У почетку бјеше Логос
(Ријеч) и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог» (Јн. 1, 1). У тексту је Реч (Логос) коју
новозаветне књиге примењују на Исуса Христа директно названа Богом. На грчком: «Теос
ен о Логос.» Свети апостол Павле пише: За Сина пак: Пријесто је Твој, Боже, вавијек
вијека; жезал правичности је жезал Царства Твојега. Заволио си правду и омрзао
безакоње; због тога Те помаза, Боже, Бог Твој уљем радости више него другове Твоје
4
(Јевр. 1, 8-9). Син Божји је два пута назван Богом. У грчком тексту у оба случаја стоји
Тхеос (Теос) – Бог. Апостол Павле је презвитерима града Ефеса рекао: «Пазите, дакле, на
себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа
и Бога коју стече крвљу Својом» (Дап. 20, 28). Оснивач Цркве Исус Христос, Који је
пролио Своју крв потпуно јасно је назван Богом. У Посланици Титу читамо: «Јер се јави
благодат Божија спасоносна свима људима, која нас учи да се одречемо безбожности и
земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку,
очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа»
(Тит. 2, 11-13). Шта може бити јасније од: «великог Бога и Спаситеља нашег Исуса
Христа»?
Могу ли наведена сведочанства имати значаја за муслимана? Могу, зато што Коран
признаје ауторитет Јеванђеља: «И послали смо их по траговима Ису, сина Маријам, уз
потврду истинитости онога што је послано пре њега у Тори и даровали смо му Јеванђеље
у којем је руководство и светлост и с потврђивањем истинитости онога што је послано пре
њега у Тори, и руководство и поука за Богом изабране» (Сура 5). Представници ислама
показују очигледну недоследност: имајући Јеванђеље као извор о Исусу Христу, они га
мењају у складу са својим религиозним поставкама.
Божанственост Исуса Христа се не доказује само текстом свештених књига Новог
Завета, већ и богословски. Господ Исус је Спаситељ света. Он је искупио људски род од
вечне смрти. Подвиг искупљења не може да учини ниједан човек, чак ни пророк. То је
могуће само оваплоћеном Богу. Ова мисао је полазна код светитеља Атанасија Великог у
борби против лажног учења аријеваца.
«По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос
у тијелу дошао од Бога је» (1 Јн. 4, 2).
Оче, молим Вас, реците ми како да објасним муслиману где су се налазили свети
старозаветни пророци и праведници пре Христовог Васкрсења – у рају или у паклу?
Димитрије
Сви старозаветни људи, и праведни и грешни, су се пре жртве искупљења
Спаситеља и Његовог силаска у пакао (за време Крсне смрти) налазили у шеолу
(преисподњи). Подвиг Исуса Христа Који је узео на Себе све грехове људи, уништио је
власт ђавола над људским родом. Сишавши у пакао Господ је извео старозаветне
праведнике и оне који су се одазвали на Његову проповед: «Зато и Христос једанпут за
гријехе наше пострада, праведник за неправедне, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а
оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници. Ови некада бијаху
непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење» (1 Петр. 3, 18-20). Свети
старозаветни пророци и праведници се сад налазе у Царству Небеском.
У Јеванђељу по Луки је за оца светог Јована Претече речено: «У вијеме Ирода,
цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија...» (Лк. 1, 5).
Шта је представљала Авијева чреда?
Сергеј
По Мојсијевом закону свештеници су могли да буду само потомци првосвештеника
Арона. Постојале су две линије колена од два његова млађа сина Елеазара и Итамара
(Надав и Авијуд су умрли не оставивши потомство). Са временом је њихов број веома
порастао. Да би сви они равноправно учествовали у богослужењу цар Давид је установио
служење по чредама. Тако да је колено Елеазара бројало 16 родова, а колено Итамара 8
родова, дакле, добијале су се 24 чреде. Свака чреда је вршила богосл ужење од суботе до
следеће суботе. У току ове седмице свештеници су се свакодневно мењали. Ред овог или
оног свештеника се одређивао жребом. Приликом бацања жреба узимала се једна
5
породица из колена Елеазара, затим се узимала из линије Итамара. Након што би жреб
одредио ред служења свештеника писац који је за то био специјално одређен правио је
запис о томе да би се избегли неспоразуми.
Чреде су назив добијале по имену главе рода. Авија је био глава рода, који је међу
24. чреде заузимао осмо место.
Реците, молим Вас, шта је то “духовно здравље” и који свети оци о томе говоре?
Хвала.
Надежда
Духовно здравље је слобода од духовних недуга – греховних страсти. Сва
светоотачка аскетска литература је усмерена на борбу с грехом, и зато се може рећи да сва
она може бити корисна за стицање духовног здравља.
У рукама ми се нашао превод Новог Завета, и тамо где је у Синодалном издању
одштампано Господ у преводу стоји Јехова. Како према томе да се односим?
Александар
Представници секте «Јеховини сведоци» су у свештеним новозаветним књигама
237 пута навели реч Јехова. Библијска наука је одавно доказала да је то погрешно читање
тетраграме (преношење самогласника с другог имена – Адонај), међутим, они упорно не
обраћају пажњу на то. Још више чуди нешто друго: новозаветне свете књиге су написане
на грчком језику. Аутографски текст Јеванђеља по Матеју до нас није дошао. Са
сигурношћу се може рећи да је јеванђелиста следио јеврејску традицију и уместо имена
које се није изговарало свуда је писао Адонај. У ово уверавај у најстарији преводи овог
Јеванђеља на грчки, у којима стоји Кириос.
У тексту осталих 26 новозаветних књига сами Богом надахнути свештени писци су
свуда написали Кириос. Да ли имамо право да «исправљамо» апостоле и уводимо у
њихове свете књиге реч, која је настала у средњем веку? Овим се не ограничава
произвољно опхођење с текстом. Довољно је погледати крај Јеванђеља по Матеју. У
Синодалном преводу: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и
Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, Ја сам са вама у све
дане до свршетка вијека» (Мт. 28, 19-20, што дословно преноси грчки текст, у којем стоји
eos tes sunteleias tou aionos. У издању секте читамо: «А зато идите и припремајте ученике у
свим народима, крстећи их у име Оца, и Сина, и светога духа учећи их да поштују све што
сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до завршетка овог система ствари.»
Господ заповеда: «oun matheteusate panta ta ethne» (прецизно се преноси у цитираном
Синодалном преводу). У издању је дело обраћања народа у хришћанство замењено
наредбом да се припремају «ученици у свим народима».
На крају, поменућу да су хришћанину драге речи Нови Завет замењене називом
«Грчка хришћанска дела».
Са занимањем сам читао питања и одговоре на тему јеврејског и грчког писања
имена Господа. Односно, колико сам схватио, у свакодневном животу Јевреји нису
користили име Господа. Међутим, у Јеванђељима, још пре него што је Петар исповедио
Господа (“за кога Ме сматрају”), неки људи који су жудели за исцељењем Исуса Христа
називају Господом. Која реч, на ком језику и на основу чега се користила? Хвала.
Александар
У грчком тексту на овим местима светог Јеванђеља стоји Кириос. Пошто је у време
Спаситеља разговорни језик био арамејски, они који су тражили исцељење у обраћању
Исусу Христу су очигледно изговарали Маре (Господ).
6
У чему је разлика између страстотрпца и мученика?
Максим
По уобичајеној терминологији мученицима се у Православној Цркви називају
свеци који су храбро и непоколебљиво исповедали и посведочили хришћанску веру
страдањима и смрћу. Реч страстотрпци се обично примењује на оне који су показали
покорност вољи Божијој и потпуну незлобивост према убицама, који нису захтевали од
њих директно одирцање од вере у Христа. Прве наше свеце Бориса и Глеба (на светом
крштењу Роман и Давид) убио је њихов брат Свјатополк, који је предузео братоубиство да
би задржао престо великог кнеза. Светог великог кнеза Игора, који је примио монаштво с
именом Гаврило убили су Кијевљани, који су се плашили за власт свог штићеника – кнеза
Изјаслава Мстиславича. Благоверног кнеза Тверског Михаила Јарославича пред ханом з
Хорде оклеветао је сопствени рођак московски кнез Јуриј Данилович, који је био ожењен
сестром хана Узбека. Иако су житељи Твера кнезу Михаилу нудили помоћ у пружању
отпора и заштиту он је добровољно отишао у Хорду. Док је био у заробљеништву кнез је
благодарио Богу што га је удостојио за започне страдалнички пут. Молио се да га Господ
удостоји да долично заврши подвиг. Кнез Михаил је време проводио у молитви и читању
псалама. Имао је могућност да бежи, али је рекао: «Ако се сам и спасим, а моји људи
остану у невољи, каква ми је слава? Не, боље је да буде воља Божија!» 1318. године свети
страстотрпац је убијен по хановој наредби.
Као страстотрпац смрт је примио велики кнез Сергије Александрович, који је
убијен због православно-патриотских убеђења. Он је припадао оним искреним и
племенитим личностима за које спремност да принесу себе на жртву није захтевала
подвиг, већ је представљала природно испољавање животног усмерења и испуњење дуга
пред Црквом и отаџбином. У Новоспаски манастир, у којем почивају његови остаци,
пристижу сведочанства о помоћи по његовим молитвама. Пре неколико година разговарао
сам са женом која је преко петнаест година патила од екцема на рукама. Чудесно
исцељење од болести која ју је мучила добила је разврставајући личне ствари великог
кнеза Сегија, које су се налазиле у специјалном металном ковчегу, који је пронађен на
месту погребења (у њему се налазио мундир који је поцепала бомба). Постоје и друга
сведочанства о чудима, која долазе на адресу Новоспаског манастира.
Подвиг страстотрпљења показали су царски мученици. Цар Николај II је с
незлобивошћу и свепраштањем трпео клевету, издају и злобне претње. Светитељ Јован
(Максимович), који је изузетно ценио подвиг светог цара-мученика писао је о њему: «С
трпљењем и кротошћу је подносио све што му је пало у удео и до дна је испио чашу
својих страдања... Свима је показао пример испуњења заповести Христових и примиће од
Њега уместо царског венца венац Правде.»
Добар дан! Веома бих хтела да чујем Ваше мишљење у вези са следећим питањем.
Ради се о томе што не знам како да се борим против сујеверја. Раније се то није
дешавало. Недавно сам се удала (венчање) и као да ме је неко заменио. Пре удаје се ничега
нисам плашила, ни за кога се нисам секирала. Сад још очекујемо првенца. Много се
секирам: да ли ће код нас све бити у реду. Одмах после венчања сам почела да примећујем
црне мачке, које претрчавају пут, још се једна на непознати начин попела на наш балкон
и мјаукала је тамо, мува улети у кућу и зуји изнад уха, на мом радном столу стоје мале
разгледнице-иконе. Неколико пута се догодило да их одува промаја или су саме падале.
Почела сам да се нервирам због тога, а још ме ноћу муче кошмарни снови. Како да се
смирим и да започнем нормалан живот без сујеверја? Велико хвала.
Јелена
7
Драга Јелена! Ово што детаљно описујете у духовној литератури се назива
страховањем. То потиче од демона. Није увек лако одредити узрок. Најчешће ове појаве
настају приликом слабљења духовних снага или приликом великог душевно-нервног
замора. У Вашој ситуацији ово се појачава због секирације за здравље будућег детета.
Човек се од овога избавља на путевима вере. У потпуности је слободан од страховања онај
ко се потпуно препустио сведоброј и премудрој вољи Божијој.
У својству првих корака потрудите се да појачате молитву код куће. У јутарње и
вечерње правило укључите 90. псалам. Треба освештати кућу и очистити је од свега
духовно туђег, редовно се исповедати и причешћивати. Можда ће све проћи с рођењем
детета.
Хтела бих да сазнам како опростити ономе ко нас је увредио кад је то тешко. Да
ли све треба опраштати? И шта значи «опростити»? Хвала унапред!
Настја
Опраштање човеку његових сагрешења није просто морална норма, в ећ Богом
одређени духовни закон. Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и
вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш
неће опростити вама сагрјешења ваша (Мт. 6, 14-15). У овим јеванђељским речима
садржи се одговор на постављено питање. Ако желимо да Господ опрости све наше
грехове, ми морамо све да опростимо човеку. Објашњење овог духовног закона налазимо
у причи о милостивом цару и немилосрдном дужнику (Мт. 18, 23-35). Цар је свом слузи
опростио 10 хиљада таланата. Овом слузи је један од његових пријатеља био дужан 100
динара, али му он није опростио, већ га је бацио у дужничку тамницу. Један таланат је за
време земаљског живота Исуса Христа вредео 600 динара. Значи, цар је опростио 600.000
пута више од онога што слуга није могао да опрости. Ова прича се може применити на
сваког од нас. Бог нам опрашта мноштво грехова, који по броју подсећају на морски
песак, а ми често нисмо у стању да опростимо ближњем једну увреду. Зато свети Исак
Сирин каже да милосрђе Божије превазилази Његово правосуђе. Може се рећи: «Кад би
Бог с нама поступао по правичности, а не по љубави одавно бисмо били у паклу.»
Како опростити ономе ко нас је увредио кад је то тешко? Да бисмо то постигли не
треба да видимо пред собом само увреду, већ треба да се сетимо и својих немоћи. «Себи
све лако опрашташ, ако згрешиш против Бога или против људи, лако извињавај и друге.»
(свети праведни Јован Кронштатски). А опростити значи заборавити кривицу или увреду,
вратити се оном благонаклоном односу који је постојао раније.
У Библији је написано да је Давид разговарао с Голијатом пре него што га је убио
(саслушавши његово хвалисање рекао је зашто иде да се бори против њега). И Гедеон
(судија) је увукавши се у непријатељски табор слушао о чему су Амонићани говорили и
они су такође разумели о чему Јевреји причају. Имам питање: како су се они разумели?
Да ли су говорили истим језиком или су њихови језици били слични? Молим Вас, објасните.
Унапред хвала.
Игор
Голијат је био из филистимског града Гефа. Историјски извори нам дају основу да
говоримо о микенском пореклу Филистимљана. Они су емигрирали с Крита. Дакле, њихов
језик за разлику од Феничана није припадао семитској групи. Међутим, географска
блискост и вековни историјски односи (почевши од патријарха Аврама), очигледно су
довели до тога да између њих и Јевреја није постојала језичка баријера. Судија Самсон
узевши за жену Филистимљанку слободно разговара с њом и с њеним пријатељима (Суд.
14, 7-18). Цар Давид којег је Саул прогањао више од годину дана је живео у Гефи и без
8
преводиоца је слободно разговарао с њиховим царем Анхусом и његовим велможама (1
Цар. 29, 2-11).
Амонићани су били блиски Јеврејима по пореклу и језику. Њихов родоначелник је
био Лотов син Бен-Ами.
Велики пост се од давнина сматра временом покајања и примања Светог
Причешћа. Зашто се онда Литургија у посту ређе служи? Одакле потиче обичај да се
Литургија Пређеосвећених Дарова у току недеље служи само средом и петком?
Димитрије
Учествовање на Светој Литургији и причешћивање дају хришћанину посебну
радост сједињења с Господом. Греховима се удаљавамо од Бога. Зато се за време Великог
поста у току недеље не служи потпуна Литургија да бисмо могли потпуније да осетимо
стање своје греховности, која нас лишава благодати. Овај обичај потиче из првог века.
Зашто се среда сматра посним даном равноправно с петком? Јер догађаји
распећа Спаситеља и Јудине издаје не могу да се пореде по размерама. На Голготи се
догодило наше спасење, а Јудини сребрњаци су више ствар појединачног карактера. Зар
није могао бити пронађен други начин да се Христос ухапси да Га Јуда није издао?
Димитрије
Издаја Божанског Учитеља од стране једног од ученика је тежак грех. Зато пост у
среду не само да подсећа на овај страшан пад, већ и нас разобличава: својим греховима ми
поново издајемо Спаситеља света, Који је пострадао за нас. Среда и петак су били посни
дани још у раној Цркви. У Апостолским правилима је записано (правило 69): «Ако неко,
епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац , не пости свету
четрдесетницу /четрдесет дана/ пред Васкрс, или у среду или у петак, осим због тога што
га спречава немоћ телесна: нека буде свргнут. Ако је пак мирјанин, нека буде изопштен.»
Светитељ Петар Александријски (примио је свето мучеништво 311. године) у Беседи на
Васкрс каже: «Нико нека нас не прекорева за поштовање среде и петка, у које нам је
благословно заповеђено да постимо по Предању. У среду, зато што су Јудеји учинили
савет о издаји Господа, а у петак зато што је Он пострадао за нас.» Обратимо на речи по
Предању, односно од почетка Цркве.
Радим као наставник у школи, предајем разредима од деветог до једанаестог. У
последње време се повећао број деце (нарочито девојчица) које пуше, псују. А сад се још
појавила нова мода да девојке носе панталоне са спуштеним струком при чему се виде
сви интимни делови тела и спреда и позади. Не помажу никаква објашњења да је то
ружно и штетно по здравље. Шта да радим: да не реагујем? А ако треба нешто да
објасним, како?
Лидија
Драга Лидија!
Све што пишете јесте само врх глечера, чији се већи део налази испод воде. Деца су
данас духовно и морално незаштићена. Сваког дана преко телевизије и радија гутају
толико моралне прљавштине и отрова! Сваки пубертетлија има могућност да у многим
књижарама купи најнепристојнију књигу. Кад изађе на улицу човек доспева у посебан
свет од којег не може да се сакрије – у свет разуздане рекламе и вулгарне псеудокултуре.
Ако се провоза колима московским улицама може да стекне утисак да на свету нема
ничега осим цигарета, женског рубља, алкохолног пића и сл. Кад сам био у Риму, Солуну
и Јерусалиму нисам видео нешто слично. Људима је драга историјска прошлост, они
9
чувају своје престонице. Стара Москва неповратно пропада на наше очи. Није могуће
препознати њен лик: у центру је скоро све излепљено рекламама.
Шта да се ради? Нико од нас није у стању да заустави морално разлагање које
видимо. Међутим, можемо и морамо да помогнемо макар неколиким душама да постану
морално здраве. Господ ће свакога упитати шта је чинио у свом звању и на свом месту
ради спасења ближњег, зато што је за Бога драгоцена свака људска душа. Еда ли је Мени
мило да погине безбожник? говори Господ, а не да се одврати од путова својих и да буде
жив? (Јез. 18, 23). Неки сматрају да је безнадежна ствар васпитавати савремене
пубертетлије и омладину. Није тако. Трпљењем, љубављу и мудрошћу може се наћи пут
до душе оваквог човека. Повратак нормалном моралном животу за њега протиче у мучној
борби. Он често пада. Али васпитач не треба да клоне у овом труду. Господ ће примити и
добар напор и неће га оставити без награде.
Да ли постоји разлика између појмова «одлучивање од Цркве» и «предавање
анатеми»?
Унапред Вам хвала на одговору.
Вадим
У канонском праву постоје две врсте одлучивања. Мало одлучење (лат.
excommunicatio) је лишавање човека права на Свето Причешће на одређено време. Велико
одлучење (excommunicatio omnimoda sive major) претпоставља потпуно лишавање
учествовања у животу Цркве због тешког црквеног преступа, који мора бити јаван и
доказан. Ова црквена казна се у канонским изворима такође назива анатема. У
Хришћанској Цркви се одлучивање (анатемисање) базира на речима Господа нашег Исуса
Христа: «а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник» (Мт. 18,
17).
Молим Вас да објасните да ли душа припада телу или тело припада души?
Сергеј Дубровин
У човеку постоје два начела – духовно и телесно. Не треба да говоримо: «Да ли
душа припада телу или тело припада души»? Тело и душа припадају човеку. Можемо да
говоримо само о томе шта влада у човеку. Свети апостол Павле пише: Јер који су по
тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно. Јер је тјелесно мудровање смрт, а
духовно мудровање живот и мир, јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто
се не покорава закону Божијем, нити пак може. А који су по тијелу не могу угодити Богу.
А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема
Духа Христова, он није Његов. А ако је Христос у вама, онда је тијело мртво за гријех, а
Дух је живот за праведност (Рим. 8, 5-10). Циљ хришћанског живота се и састоји у томе
да стекне Светог Духа и да поставши духовни човек уђе у Царство Небеско.
Добар дан, оче! После обреда крштења носим крстић, који су носили мој прадеда,
деда и отац. На једном од сајтова сам причитао да се не сме носити туђи крстић, јер се
на тај начин «проба на себи» судбина умрлих људи. Молим Вас да разјасните шта да се
ради у том случају. Можда овај крстић треба освештати или измолити? Хвала.
Николај
Може се носити крстић који се преноси с колена на колено. То је потпуно у складу
с православном традицијом. Треба се одлучно клонити различитих сујеверја која су у
наше време распрострањена.
10
Добар дан, хвала Вам на одговорима. У последње време ме мучи питање – почела
сам да примећујем да након што моја мама наручи четрдесет молитава за здравље
одмах почињу да ми се дешавају ситне непријатности: час ме зуби заболе, час настају
конфликти на послу са шефом, час ме одједном спопада очајање. Чак сам хтела да
замолим маму да не заказује четрдесет молитава за здравље, али сам се предомислила.
Шта је то – да ли су то подударности или је ђавоље искушење да се уплашим и да
престанем да се уздам у Бога?
Наталија
Драга Наталија! Потпуно је објашњиво то што након што почне молитва у Цркви за
Вас често настају искушења. Не треба да се секирате. Ако будемо малодушни непријатељ
нашег спасења неће нам дати да учинимо ниједно добро дело. Бог искушења допушта
ради јачања вере и да бисмо стекли духовну чврстину. Господ не оставља Своју децу без
бриге. Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12, 32).
Добар дан! Прочитала сам питања и одговоре у Вашој рубрици – хвала Вам за
велику помоћ људима и мени лично су ови одговори у многоме помогли, али можда због
непажње нисам нашла управо оно што је мени потребно, па сам се одлучила да
напишем... А ради се о томе што се између пријатеља и мене повела дискусија о
књизи«Код да Винчија», која је изазвала сензацију. Ја покушавам да одбраним веру у
Христа управо онакву за какву сам сазнала прочитавши Јеванђеље Новог Завета и не
признајем «дела» у која су историјски догађаји укомпоновани тако да се добија потпуна
небулоза... Ево на пример, у књизи је написано да је Христос имао децу... Само по себи се
разуме да ниједан нормалан верујући човек који је макар једном прочитао Јеванђеље неће
поверовати у ову лаж... Зато што је Христос чувао девственост све до самог распећа. А
моји «пријатељи» сад моле да им се да доказ у речима Јеванђеља где је то речено.
Одлучила сам да Вам се обратим за помоћ да бих им дала компетентнији одговор. А
уопште не схватам како се такве књиге пишу и што је главно, продају... Не схватам људе
који их читају, одушевљавају се њима и бране их... Унапред хвала на одговору.
Ала
Почећу од врло жалосне чињенице: није било у историји књиге, најапсурдније,
најнеталентованије или најаморалније за коју се не би нашли читаоци. Заиста се испуњава
римска пословица nil mortalibus ardui est (нема ничега недоступног смртнима). Онај ко је
смислио или поверовао у некакву светогрдну измишљотину и захтева да се покажу речи
«у којима је речено да тога није било», не зна за елементарно правило. Свака тврдња,
свака измишљотина треба да буду доказани. Док тога нема они су лаж. Не треба
оповргавати оно што није доказано. Већ 19 векова је Исус Христос за људе образац
најузвишенијег морала. У наше време се појавио неуки светогрдник који покушава да
блати ауторитет Творца најчистијег моралног учења. Да ли га је потребно демантовати?
Зар хришћанина неће оскрнавити само дотицање те теме?
Какве речи? Све Богом надахнуте новозаветне књиге су прожете мишљу о
апсолутној светости Исуса Христа.
- Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам примјер да
идете Његовим стопама; Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима
Његовијем; Он вријеђан, не узвраћаше увредом; страдајући не пријећаше, него је
препустио Ономе Који праведно суди. Он гријехе наше Сам изнесе на тијелу Својем на
дрво, да за гријехе умремо, и за правду живимо, јер се Његовом раном исцијелисте (1
Петр. 2, 21-24).
- Зато и Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас
приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом (1 Петр. 3, 18).
- И знате да се Он јави да гријехе наше узме; и гријеха у Њему нема (1 Јн. 3, 5).
11
- Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се јави Син
Божији да разори дјела ђавоља (1 Јн. 3, 8)
- Јер Њега, Који није знао гријеха, учини гријехом нас ради, да ми постанемо правда
Божија у Њему (2 Кор. 5, 21).
Ко оваплоћеном Богу приписује људске похоти и страсти тешко блати Истину. Ко
показује интересовање за богохулну књигу и оправдава је има у себи нешто сродно с
аутором светогрдне књиге. Постоји основа за то да се човек замисли о његовом духовном
здрављу.
Исус Христос говори о девствености као о идеалу савршених: «јер има
ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су
људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога.
Ко може примити, нека прими!» (Мт. 19, 12). Он је људима дао свесавршени пример
целомудрености. Плотски и сластољубиви људи хуле девственост. А свети оци су
прихвативши морални дух Јеванђеља на девственост увек гледали као на морални подвиг.
Велики богослов свети Јован Дамаскин пише: «Сам Христос је слава девствености, не
само зато што се родио од Оца беспочетно, без истечења и спајања, већ и зато што се
поставши сличан нама, изнад нашег схватања оваплотио од Дјеве без (супружничког)
спајања и Сам у Себи је показао истинску и савршену девственост. Зато, мада и није донео
закон о девствености, јер не могу сви то да приме (Мт. 19, 2) као што је Сам рекао, Он
Сам нас је Својим примером научио девствености и дао нам снагу за њ у. Јер коме није
јасно да девственост данас живи међу људима?» (Тачно излагање православне вере. Књ. 4,
гл. 24. О девствености).
Тешко је сумњати у то да је савремено човечанство погођено моралном губом.
Сведочанство за то је нарочита популарност светогрдне књиге о којој се говори у писму.
Од Суда нико неће побећи. «Нећемо дати одговор само за своје грехове, већ и за све оно у
чему смо служили као саблазан за друге» (светитељ Јован Златоуст).
Добар дан. У мени се родило следеће питање: колико пута дневно човек треба да
се моли, на пример, код муслимана постоји намаз – свакодневна молитва пет пута
дневно, а код хришћана сам такође чула нешто обавезама да се моле пет пута дневно,
дакле, да ли је то истина и које молитве треба изговарати? Хвала унапред.
Марина
За хришћане су обавезне јутарње и вечерње молитве, као и молитве пре и после
јела. Дан уочи причешћивања треба прочитати Правило пред Свето Причешће и три
канона: Покајнички (или Исусу Најслађем), Пресветој Богородици и Анђелу-Чувару.
Осим тога, молитвено правило за сваки дан треба да буде индивидуално. Треба да
одговара човековој снази и његовим животним околностима. Неразумно је узимати
правило које превазилази снаге и могућности. У том случају могу да настану искушења.
Ово се завршава унинијем и раслабљеношћу. Међутим, такође се не сме допустити да
наше духовне способности остану неискоришћене
Ако се следи хронологија која је изложена у Старом Завету види се да је прво
дошло до поделе језика, а затим је био потоп. После потопа остала је Нојева породица, у
којој су људи можда и знали неколико језика, али су вероватно разговарали на једном.
Један језик је требало да остане до данас. Међутим, тога нема. Да ли онда испада да
потоп није био на целој земљи? Или је била друга подела језика која се у Библији не
наводи?
Владислав
По књизи Постања прво је био светски потоп (6, 1-7; 21), а касније градња
вавилонске куле и мешање језика (1 Мојс. 11, 1-8). Пророк Мојсије одмах затим понавља
12
генеалогију (евр. toldot) Нојевих синова и његових потомака да би показао како их је
расејао Господ по целој земљи (1 Мојс. 11, 9)
Да ли се данас чин зарука и само венчање деле у ситуацијама кад су младић и
девојка одлучили да се венчају, али због различитих разлога (школовање на факултетима
у различитим градовима) не могу то да учине, али ради укрепљења у очекивању светлог
догађаја у њиховим судбинама?
Олга
Грађа ова два чинопоследовања (почетни возглас и отпуст) указује на самосталност
зарука и венчања. Заруке представљају запечаћење молитвом и црквеним обредом
заједничке тежње и обећања вереника и веренице да ће се сјединити у брачном савезу.
Брак је тајна у којој се по Божанском благослову овај савез рађа. У стара времена заруке и
венчање је делило одређено време. Будући супружници су неко време морали духовно да
се припремају за овај догађај који је био велик у њиховом животу. Могли су постојати и
животно-практични разлози. Размена прстења представљала је залог чврстине датих
обећања. Ову древну традицију нико није укинуо. Добро је ако се она поштује и у наше
време. Треба истаћи да су и у прошлим вековима заруке могле бити спојене с венчањем.
Оваква пракса је понекад постојала у Византији. Црквени устав танано и прилагодљиво
узима у обзир различите животне околности.
Молим Вас да објасните шта је моја воља и воља Божија?
Игор
Мисао о томе да је испуњење воље Божије не само директан, већ и једини пут за
спасење је основно. Господ је свемогућ, воли нас и свакога жели да приведе ка спасењу. И
свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек (1 Јн. 2,
17). Свети оци користе богословски појам синергија (грч. synergos – онај који заједно
делује). Ми не можемо да се спасимо без Божије благодати (она се даје само ономе ко
поступа по вољи Божијој). А Бог нас је удостојио слободне воље и не спасава нас насилно.
Кад би сви и у свему испуњавали вољу Божију наступило би идеално стање мира: не би
било оних који греше и духовно гину. Зато се у светоотачким делима тако много говори о
испуњењу воље Божије. Ово није могуће учинити ако човек не одсеца сопствену вољу.
Управо овде почиње оно најтеже. Човек (посебно савремени), који има палу природу,
најчешће своју вољу усмерава на задовољење похоти и страсти (од најгрубљих до
префињених и замагљених – код других). Колико је софизама смишљено и лажних теорија
створено да би се заштитила и сачувала сопствена воља коју је грех изопачио! Ми смо
ступили у зону моралне оскудице која тишти човека. Нема порока и греха, за чије
оправдање се не би злоупотребљавали појмови као што су људска права и слобода.
Савремени човек је толико раслабљен и толико је скренуо од нормалног духовног стања
да је за њега болан чак и благ покушај да му се помогне да се поправи.
А шта је потребно да би се живело по благодатној Божанској вољи? Духовно
искуство хришћанства сведочи да се ова навика као добар плод појављује и зри сразмерно
човековом духовном усавршавању. Ако у нама расте вера, расте и поверење у Бога у
свему. Тада јача у нама одлучност и проналази се умеће да Му у свему угађамо. Кад би у
нама нестало самољубље и умножила се љубав, очистило би се и наше духовно око да
угледамо шта је угодно Богу. Тако је са свим добродетељима. Преподобни Макарије
Велики на добродетељи примењује образ златног ланца: све карике су повезане и једна за
собом вуче другу. И обрнуто, «ако природне силе душе не буду очишћене од прљавштине
и срамота, којима су затрпане због грехова, и ако не добију затим дужно лечење,
преобразовање и јачање, нема никакве могућности да се с њима испуњава воља Божија»
(преподобни Симеон Нови Богослов). У богатој ризници 17-вековног монашког искуства
13
има много доказа за то да су висине брже од других достизали они који су од самог
почетка монашког живота за главни циљ поставили потпуно одсецање своје воље и
стицање смирења. Најистакнутији пример је преподобни Доситеј, који се за пет година
удостојио светости и стао је у збор оних који су деценије провели у пустињи,
подвизавајући се суровим аскетским подвизима. «Није он пребивао у видљивим
пустињама и горама и није сматрао да је велико да има власт над дивљим животињама,
већ је заволео душевну пустињу и желео је да се приближи вечним горама, које дивно
просветљују и да гази по душу погубне главе мислених змија и шкорпија. Брзо се
удостојио да достигне ове вечне горе уз помоћ Христову, страдалничким одсецањем своје
воље; а одсецање своје воље открило му је непогрешиви пут светих отаца који му је
показао да је оно блажено бреме лако и спасоносно и да је његов јарам заиста лак. А
одсецањем своје воље научи се бољем и дивном начину узвишавања – смирењу и заповест
коју је примио од стараца: «буди милостив и кротак» испунио је на делу и тако се украсио
свим добродетељима. Блажени је увек носио у устима изреку стараца: «онај ко је достигао
одсецање своје воље достигао је место спокоја». Јер је он темељно испитавши нашао да је
корен свих страсти самољубље» (ава Доротеј, Душекорисне поуке).
Молим Вас, реците зашто се на венчању пева тропар мученицима «Свјатији
мученици...» Велико хвала унапред.
Јарослав
Приликом обављања тајне брака певају се тропари:
Исаије, ликуј, Дјева имје во чревје, и роди Сина Емануила, Бога же и человјека,
Восток имја Јему, Јего же величајушче, Дјеву ублажајем.
Свјати мученици, иже добрје страдавше и вјенчашесја, молитесја ко Господу
спастисја душам нашим.
Слава Тебје, Христе, Боже, апостолов похвало и мучеников веселије, ихже
проповјед Тројица Јединосушчнаја.
Исте ове тропаре хор пева и приликом рукополагања свештеника. Ово је везано за
то што се приликом обављања тајне хиротоније свештеник на известан начин венчава с
паством. Песмом Свјатији мученици... Црква младенце који ступају у брак подсе ћа на то
да је породични живот саграђен на вери и испуњењу јеванђељских заповести ношење
крста – пут пожртвоване међусобне љубави, смирења и трпљења и храброг подношења
невоља. На њихове главе се стављају венци (круне) који су се од давне хришћанске
древности сматрали симболом мучеништва и победе. «Блажен је човјек који трпи
искушења, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који Га
љубе» (Јак. 1, 12).
Многи људи на васкршње освећење осим пасхе и јаја доносе вино, кобасицу и месо.
Да ли се у храм могу доносити јела од меса? Да ли постоји неко правило шта треба да се
освештава? Унапред сам Вам захвална на одговору.
Светлана
У Цветном Триоду и Требнику пре Молитве во јеже благословити сир и јаја је
написано: «А јаја и сир који су донети остављају се у припрати, а у цркву их нипошто не
треба уносити.» Пре Молитве во јеже благословити брашна мјас, во свјатују и великују
недељу Пасхи, речено је: «Нека се зна и ово, да месо православни хришћанин не доноси у
цркву, већ у кућу јереја.» Овим је указано на то да месо и месне произовде не треба
доносити у предворје или двориште цркве. Све је ово свештеник раније освећивао код
куће, која се налазила поред храма. Живот се променио. Од савремених хришћана се
захтева да не уносе месо у храм или припрату, већ да чекају свештеника у порти.
14
Зашто за време службе свештеник кади људе?
Рима
У религијској обредној симболици тамјан означава молитву. На ово се указује у
Светом Писму: «И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине
падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве
светих» (Откр. 5, 8). Као што се миомирисни дим лако подиже увис, тако и искрена
молитва, која излази из очишћеног срца треба да се узноси ка Богу. Као што тамјан има
пријатан мирис тако је и мољење које се обавља с љубављу и смирењем угодно Господу.
Свети апостол Павле каже: «Угледајте се, дакле, на Бога као дјеца вољена. И живите у
љубави као што је и Христос нас љубио и предао Себе за нас као принос и жртву Богу на
пријатни мирис» (Еф. 5, 1-2). У наведеним речима налазимо мисао да је старозаветно
кађење било праобраз миомириса подвига Спаситеља света. Кад је због једног у низу
роптања Бог почео да кажњава Израиљце првосвештеник Арон је ушавши међу народ
почео да кади и престао је гнев Божји (4 Мојс. 16, 41-48). Грех је опроштен. Свети пророк
Захарија је за време кађења у храму добио вест од Анђела Господњег о рођењу сина –
Претече Господа – великог Јована (Лк. 1, 11).
Треба рећи да кађење нема само симболичан значај, већ представља и реално
дејство које има дејство очишћења. То је познато из праксе. Лично сам имао прилике да се
у то уверим за време освештавања стана. У кући у коју сам био позван налазила се старија
жена која је дуго година патила од демона који се у њу уселио. Могла је да се моли, да
приступа Светим Тајнама, али није имала могућности да се избави демонског
заробљеништва. Нисам био упозорен, али сам се у то уверио од првог тренутка. Она је
покушала да се захвали свештенику за то што је дошао у њихову кућу, али није стигла да
заврши реченицу. Други глас у њој ју је грубо прекинуо и рекао очигледно се обраћајући
свештенику: «Зашто си дошао? Одлази...» Свештеник у оваквим ситуацијама не треба да
ступа у општење с демоном, да спори с њим или да га разобличава. Он треба да се ослони
на помоћ Божију и да обави оно ради чега је дошао, не обраћајући никакву пажњу на
демона. За све време мог боравка постојала је могућност посматрања његовог понашања.
Ако свештеник није изговарао молитву, већ је ћутке обављао потребн у радњу демон је
ћутао. Чим се молитва обнављала он је почињао нешто да виче да би га прекинуо и сметао
му. Кад сам почео да кропим стан светом водицом демон је почео гласно да виче: «Гони
ме, гони. Сам ћу отићи, сам ћу отићи. Отићи ћу за два и по сата.» Н ећу све детаљно
описивати. Рећи ћу само да су његови крици и незадовољство достигли нарочиту силу кад
је почело кађење целог стана. Могуће је било уверити се у тачност пословице: «Тамјан је
за ђаволе, а затвор за лопове» (В.И.Даљ Пословице руског народа). Истичем да су крике
демона чули сви присутни. У то сам се уверио по завршетку молебана.
Демони такође не воле кад гори кандило или се пали свећа. Обављајући обредна
дејства која је прописала Црква хришћанин треба да запамти да она имају значај и силу
само онда кад из нашег срца излази чист тамјан смирења, љубави и захвалности Богу.
Господ каже: «Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име Моје међу народима,
и на сваком ће се мјесту приносити кад имену Мојему и чист дар; јер ће име Моје бити
велико међу народима, вели Господ над војскама» (Мал. 1, 11).
Која правила постоје за правилно (или пожељно) распоређивање икона у обичном
стану. Колико је важна оријентација по странама света?
Олег
У стара времена хришћани су се молили према истоку. О томе пише светитељ
Василије Велики. Богословско објашњење за то даје преподобни Јован Дамаскин: «Ми се
према истоку не клањамо просто тако и случајно, већ пошто се састојимо од видљивог и
невидљивог, тј. духовне и чулне природе, приносимо Творцу и двојако поклоњење,
15
слично као што (на пример) певамо и умом, и телесним устима, крштавамо се водом и
Духом и на двојаки начин се сједињујемо с Господом постајући заједничари тајне и
благодати Духа. Дакле, пошто је Бог духовна светлост (1 Јн. 1, 5) и Христос се у Писму
назива Сунцем правде (Мал. 4, 2) и Истоком (Зах. 3, 8), и ради поклоњења Њему треба
посветити исток.» Због овога је уобичајено да се свети угао намешта и иконе распоређују
на источној страни куће. Ако распоред собе или други разлози не дозвољавају да се ово
испуни у потпуности, треба изабрати зид или угао који је најближи истоку. Поштујући ову
благочестиву традицију не смемо да је апсолутизујемо. Део икона се може наместити и на
другим странама куће, да би изглед светих икона подржавао у нама стално молитв ено
расположење.
Добар дан! Имам питање практичног карактера. Деца се обично причешћују само
крвљу Христовом, без честице. Како ми свештеници објашњавају ово се ради искључиво
због тога што не могу сва деца да једу чврсту храну. Али сматра се да је дете до 7
година, а у принципу и дете од 2 године већ потпуно у стању да потреби и честицу. Без
обзира на то неки свештеници и даље причешћују и шестогодишњу децу без честица. Да
ли у вези с овим постоје препоруке у Апостолским правилима или негде другде? И уопште,
Господ није давао никаква ограничења у погледу година, већ напротив – «...јер таквих је
Царство Небеско» и по чему је мало дете горе од нас одраслих који смо се заглибили у
сопствене грехове?
Сергеј
Дете је равноправан члан Цркве и у потпуности је достојно да се причести не само
Божанском Крвљу, већ и Телом. Нема правила које би ограничавало причешћивање детета
само Светом Крвљу. Постојеће мишљење да се деци не даје Тело Христово изазвано је
практичним разлозима: до одређеног узраста деца која сисају не могу да приме свету
честицу. Ако понекад свештеник не причешћује честицом Тела дете, које је у стању да
прими чврсту храну то је вероватно зато што га види ретко или чак први пут и зато се
плаши искушења: било је случајева кад деца која су први пут донета на Причешће узевши
у уста свету честицу нису хтела да је прогутају. Да се ово не би догађало дете треба
редовно да се причешћује.
Добар дан! Имам за Вас веома важно питање. У Јеванђељу сам читао да: «је ово
био први попис за вријеме Квиринијеве управе Сиријом» (Лк. 2, 2). А неки научници пишу
да је Квириније био упућен као намесник десет година после Иродове смрти и да места
као што су Капернаум, Витсаида и друга у јеванђељско време још нису постојала. Неки
научници наводе друге цифре кад је Квириније у питању. И да ли је то био Публије
Сулпиције Квиринеј, о којем они говоре? Врло Вас молим да ми помогнете да нађем
решење недоумице!
Хвала унапред!
Игор
Треба имати непоколебљиву веру у богонадахнуту истинитост светог Јеванђеља. За
19 векова оно је издржало све нападе, од најнеукијих до најтананијих, који покушавају да
искористе научне податке. Једна од метода критике је тврдња да свето казивање не
одговара историјским чињеницама. Обично сами критичари нису научници и њихова
некомпетентност се види голим оком.
Тврди се да «места као што су Капернаум, Витсаида и друга у јеванђељско време
још нису постојала». Обратимо се научним радовима. Професор Џ.Ернест Рајт (G.Ernest
Wright), аутор књиге "Biblical Archaeology", Philadelphia, 1960, је овим градовима
посветио неколико страница. Цитирам руско издање: «Дуго времена је спорна била
локација Витсаиде. У стара времена то је било мало рибарско насеље, које се налазило у
16
близини места на којем се река Јордан улива у Галилејско море. Данас се рушевине
Витсаиде (градиште ет-Тел) налази на 1,5 км од обале – обриси обалске линије од тада су
се веома изменили због геолошких катаклизми. Раскопавања су овде започета 1987.
године. Градиште је претворено у археолошки национални парк. Једна од кућа које су
овде ископане условно је названа «рибарском кућом» - у њој су пронађене удице за
риболов, сидро и игла за плетење мрежа, отисак печата с изображењем брода с којег два
човека забацују мреже. У другој кући, «кући трговца вином» (или «Саломиној кући», која
је тако условно названа по имену мајке апостола Јакова и Јована) пронађен је вински
подрум с питосима, жрвњем и огњиштем. 30. године Филип, Иродов син је Витсаиди
подарио статус града и назвао га је Јулијом, у част Јулије-Ливије, маке цара Тиберија. Њој
је вероватно посвећен и римски храм који је пронађен приликом ископавања. Витсаида је
била срушена у земљотресу у II и III и од тада ју је становништво напустило. Камење
римског храма коришћено је за изградњу синагоге у V в. у Хоразину, на 5 км од Витсаиде.
На њима се сачувао некадашњи биљни орнамент, па чак и приказ римског орла.
У Х в. пре Христа Витсаида је била престоница Гесуре, независног царства с којим
су се дуго и безуспешно бориле израиљске вође. Гесур се први пут помиње у
дипломатској преписци из XIV в. из Амарне. У Х в. пре Христа Гесур је закључио савез с
царем Давидом и у IX в. га је анектирао Арам, а у VIII в. пре Христа ушао је у састав
Асиријске империје – тада је његову древну престоницу разрушио Тиглатпаласар III.
Витсаида је поново настањена тек у хеленско време» (Санкт-Петербург, 2003., стр. 356). О
другом граду који је поменут у писму исти овај истраживач-археолог пише: «Данас је
локација Капернаума утврђена. То није Хан-Миње, као што су претпостављали научници
из XIX в. за који се показало да су рушевине замка из Омејадског времена, већ Кефар
Наум (или Талхум, као што га називају Арапи). Последњи назив је образован од нетачно
наведеног имена рабија Танхума који је сахрањен у близини – оно се понекад погрешно
интерпретира као Тел-Хум, «Брдо-Грашак») на северозападној обали језера Кинерет у
Галилеји, на отприлике 16 км од Тиверијаде и на 5 км од реке Јордан. «Кефар Наум» се
преводи као «насеље Наума» (Ориген је сматрао да Nahum није властито име, већ именица
и интерпретирао је овај назив као «насеље утехе» од јеврејског nhm – «утеха», а свети
Јероним као «предиван град» - од јеврејског n’m – «лепота») Ко је био овај Наум у чију
част је Капернаум добио име сад није могуће утврдити. У грчким рукописима Јеванђеља
срећу се две транскрипције овог назива. Древно насеље становници су напустили пре око
хиљаду година. Тренутно око 2/3 територије градишта припада ордену францисканаца, а
остало – Грчкој Православној Цркви...
Капернаум из римског времена је био мали, али град у развоју, који се налазио на
важној трговачкој магистрали (Бен-Сан – Дамаск). Његова површина износи отприлике 6
ha (300 пута 200 м), он се протеже са запада на исток дуж обале језера. Број његових
становника у најбољим годинама тешко да је био већи од хиљаду и по људи (ради
поређења: насеље Магдале је у I в. после Христа достизало 40 хиљада). Становништво се
бавило риболовом (језеро и дан-данас обилује рибом), пољопривредом и трговином.
Царски пут за Дамаск је пролазио дуж северне ивице насеља. Овде је пронађен мали
камен с латинским натписом, који је подигнут за време владавине Адријана (117-138.г.). У
граду, последњој настањеној тачки на граници тетрархије Ирода Антипе, у I в. после
Христа, постојала је царина – у Јеванђељу по Марку се помиње скупљач пореза (Мк. 2, 1315). Карактеристично је да је судећи по пронађеним монетама и предметима из увоза
градска трговина углавном била оријентисана на северне рејоне: Галилеју, Сирију, Малу
Азију. Везе с централном и јужном Палестином се скоро не могу наћи.
Становништво Капернаума је уживало одређено благостање, није било великих
имовинских разлика. Солидне једноспратнице су грађене од локалног базалта вулканског
порекла, без темеља и без цемента. Лаки равни кровови су представљали низове дрвених
греда покривених слојем глине помашане са сламом (саманом). Из унутрашњег дворишта
око којег су се налазиле стамбене просторије на кров је обично водило камено
17
степениште. Сви прозори су се отварали ка унутрашњем дворишту, из којег су напоље
водила једина врата. Улице просечене у правцу север-југ и сокаци који су биле нормални
у односу на њих чинили су стамбене квартале, insulae… Синагогу, у којој је проповедао
Исус (Јн. 6, 22-71) саградио је римски центурион (Лк. 7, 5). То је једина јавна зграда
Капернаума која се помиње у Јеванђељу. Ону «Белу синагогу» чије р ушевине се могу
видети данас, саградила је локална јеврејска заједница крајем IV в. (њу у својим записима
помиње ходочасница из IV в. Етерија), остаци првобитне синагоге која је саграђена у I в.
налазе се испод ње. То је било утврђено 1969. године кад су археолози-францисканци
ископали неколико ровова поред синагоге из IV в. и неколико пробних копова у њој и
открили да су основе зидова претходне синагоге послужили као темељи за зграду из IV в.
«Кућа апостола Петра», коју су археолози открили 1968. године, налазила се 30 км јужно
од синагоге и излазила је на једну од главних градских улица. Касније ју је прекрио темељ
осмоугаоне цркве из V в. Ова једноспратница саграђена је крајем хеленистичког периода
(у II-I в. пре Христа). Она се састојала од неколико соба које су биле смештене око
пространог унутрашњег дворишта – распоред који је био типичан за стамбене зграде из
тог времена (археолози-францисканци овај архитектонски коплекс називају insula sacra –
«свети квартал»). Крајем I в. он је претворен у «молитвени дом» (domus ecclesia)…
Археолози претпостављају да се кућа светог Петра користила као место окупљања
хришћанске заједнице већ од друге трећине I в. – керамика из овог доба је углавном
представљена многобројним фрагментима светиљки, угаженим у премаз пола; нема стоне
и кухињске керамике, што је необично за стамбену кућу» (стр. 359-365).
Што се тиче Квиринеја који се помиње код светог јеванђелисте треба дефинитивно
рећи да проблем постоји искључиво због непотпуности наших историјских података.
Попис становништва, нарочито у стара времена увек је представљао значајну друштвену
појаву. Свети Лука је говорио у време које је веома блиско овом догађају. Он је био
образован човек (лекар, писац и иконописац). Писао је, како сам сведочи «испитавши
тачно све од почетка» (Лк. 1, 3). Није могао да погреши. Треба смирено имати на уму да
су јеванђелисти имали неупоредиво више могућности него ми који живимо 19 векова
касније да знају све околности и чињенице. Познати су нам примери кад је проширење
наших знања захваљујући учињеним открићима потврђивало историјску веродостојност
Светог Писма. У књизи пророка Данила говори се о пиру вавилонског цара Валтасара.
Код древних историчара, који су дела посветили халдејској историји овај владар се не
помиње. Међутим, археолошка ископавања су потврдила да је Свето Писмо у праву.
Откривени су и дешифровани историјски натписи у којима се говорило да је Набонид,
Валтасаров отац, напустио управљање и настанивши се у Тејму препустио управљање
царством Валтасару. Пошто је званична титула остала Набониду древни летописи не
помињу име Валтасара. Један од таквих натписа открио је Енглез Лафтус у Уру 1853.
године: «Да се наслађујем ја Набонид, цар вавилонски ... срећом живота, а Валтасару мом
првородном сину продужи [обраћање локалном идолу Сину] дане његове, нека не пада у
грех.»
Сад о Публију Сулпицију Квиринеју. О њему пише Јосиф Флавије: «Област која је
некада била потчињена Архелају била је укључена у састав Сирије. А цар је тамо послао
бившег конзула Квиринеја да би извршио попис у Сирији и продао кућу Архелаја»
(Ј.Флав. 17. 13:7). Исус Христос се родио за време владавине Ирода старијег који је умро
749. године после оснивања Рима, односно 4. године п.н.е. Од 9. до 6. године п.н. владар
Сирије био је човек по имену Сатурнин, а од 6. до 3. године п.н.е. ову дужност је вршио
Вар. Ове чињенице совјетски атеизам је покушао да искористи за критику Јеванђеља.
Међутим, за релевантне закључке није довољан површан однос према историји. По чему
се критичар разликује од научника? По томе што га не занима истина. Он не улаже
никакав напор, већ само истиче «противречности» да би донео закључке у складу са
својим предрасудама према свештеним књигама. А научник, сусревши се с проблемом
обавља истраживачки рад да би нашао задовољавајући одговор. Први методолошки захтев
18
је да се што је могуће потпуније проучи биографија Квиринеја за цео период његове
државне делатности. Уз такав приступ открива се занимљива чињеница: Квиринеј је два
пута био на дужности владара Сирије. У време кад је намесник Сирије био Вар (од 6. до 3.
г. п.н.е.) цар је слао Квиринеја у својству војног опуномоћеника за гушење отпора
homanadenses (једно од племена у планинском делу Мале Азије). Имајући посебна царска
овлашћења он је био привремени владар Сирије. Обратимо пажњу да у Јеванђељу н ије
речено да је Квиринеј вршио попис (овај попис је био први за време владавине Квиринеја
Сиријом). Други пут је Сиријом владао 6-11.г. н.е., сад већ у својству легата (намесника).
Јеванђелиста га не назива легатом, већ користи реч egemoneyontos (глаголски облик
глагола – руководити, управљати, шефовати). То у потпуности одговара његовој
делатности за време првог боравка у Сирији.
Поштовани оче, реците, молим Вас, зашто је јаје симбол Васкрса? Какво значење
има јаје и да ли је оно просто традиција која нема смисаони садржај?
Спаси Господи!
Фотинија
Постоји предање да је света равноапостолна Марија Магдалина дошавши с
проповеђу до Рима донела римском цару Тиберију кокошије јаје с речима Христос
Воскресе! Цар је исказао сумњу у то да неко може да васкрсне, исто као што бело јаје на
може да постане црвено. За то време се догодило чудо: бело јаје је почело да поприма
црвену боју. Након тога су хришћани усвојили овај симбол и почели да фарбају јаја на
празник Васкрса. Из јајета се рађа нови живот. Љуска изображава ковчег, а црвена боја
указује истовремено на крв коју је Исус Христос пролио за људе и на достојанство
Спаситеља (на истоку се у стара времена црвена боја сматрала царском).
Оче, молим Вас, помозите: на могу да схватим значење речи 7. песме канона:
«Росодателнују убо пешч содјела Ангел преподобним отроком, халдеји же опаљајушчеје
веленије Божије, мучитеља увјешча вопити: благословен јеси, Боже отец наших.»
Унапред хвала!
Алина
Ирмос 7. песме канона сачињен је на основу библијске приче у књизи пророка
Данила о тројици светих младића Ананији, Мисаилу и Азарији, који су били бачени у пећ
по наређењу цара Навуходоносора због тога што нису хтели да се клањају његовој статуи:
«А у међувремену слуге цара, које су их бациле, не престајаху да распаљују пећ нафтом,
смолом, кудељом и сувадима, и подизаше се пламен изнад пећи на четрдесет девет лаката
и искакаше и спаљиваше оне од Халдејаца које би дохватио у близини пећи. Али Анђео
Господњи сиђе у пећ заједно с Азаријом и онима који с њим беху и избаци пламен огња из
пећи и учини да у средини пећи буде као бучан и влажан ветар, и огањ их нимало не
додирну и не нашкоди им и не збуни их. Онда она тројица, као једним устима запеваше у
пећи и благословише и прославише Бога: «Благословен си, Господе Божа отаца н аших и
хваљен и преузношен у векове и благословено је име славе Твоје, свето и прехвално и
преузношено у векове. Благословен си у храму свете славе Твоје и прехвалан и преславан
у векове» (Дап. 3, 46-53).
Одакле потиче подела Цркве на свештенослужитеље и мирјане?
Максим
Црквена хијерархија је настала за време апостола. Свети апостоли су представљали
прву генерацију свештеноначалија Цркве, која се родила на дан силаска Светог Духа на
њих. Изабрани ученици не само да су били посвећени у тајне Царства Небеског, не само
19
да су примили двоструку благодат, већ су поседовали и општецрквену дисциплинску
власт «Због тога, одсутан вам пишем ово, да када будем присутан не поступим строго, по
власти коју ми је дао Господ за изграђивање, а не за рушење» (2 Кор. 13, 10); «Шта
хоћете? Да дођем к вама са прутом или са љубављу и духом кротости?» (1 Кор. 4, 21). У
време апостола настају сва три степена свештенства: епископи презвитери и ђакони. Први
хришћански епископ био је свети апостол Јаков, који је био на челу Јерусалимске Цркве.
Апостол Павле је свог ученика Тимотеја поставио за епископа у Ефесу, а Тита на Криту. У
Посланици упућеној Титу саветује: «Ово говори и савјетуј и карај са пуном влашћу; нико
да те не презире» (Тит. 2, 15). Презвитери се много пута помињу у време апостола.
Очигледно их је било много: «И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па
помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у Кога вјероваше» (Дап. 14, 23).
Презвитери се за време апостола помињу више пута. Очигледно је да их је било много:
«Презвитери који су добре старјешине достојни су двоструке части, и особито они који се
труде у проповиједању и учењу» (1 Тим. 5, 17).
Молим Вас да објасните зашто се слави Христова Пасха ако се празник Пасхе
славио и пре Христовог рођења и ако, разуме се, није означавао Христово васкрсење?
Георгије
Пре Христовог рођења постојали су старозаветни празници који су по речима
апостола Павла били само сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово (Кол. 2, 17).
Они су праобрази новозаветних празника. Старојеврејска Пасха се славила у сећање на
чудесно избављење из египатског ропства (2 Мојс. 12, 1-24). Овај празник је добио назив
Пасха (јевр. песах; од глагола који означава прескочити преко нечега, оставити
нетакнутим), зато што је Анђео Господњи, убијајући египатске првенце прошао поред
јеврејских кућа чији су довратници и надвратници били обележени крвљу жртвеног
јагњета.
Наша Пасха је Христос (1 Кор. 5, 7), Који је као Јагње принео Себе на Жртву на
Крсту ради нашег искупљења и васкрсао трећи дан. Васкрсење је победа над смрћу и нада
у будуће опште васкрсење. Ја живим, и ви ћете живјети (Јн. 14, 19).
Где сте узели да је Христос васкрсао у недељу? У Библији је речено да су ишли да
гледају у недељу, а кад је Христос васкрсао нигде се не каже, да ли је у суботу ујутру, или
у суботу у току дана, увече?
У светом Јеванђељу је директно речено: А Исус, васкрснувши рано у први дан
недјеље, јави се најприје Марији Магдалини, из које бјеше истјерао седам демона (Мк. 16,
9). Субота је код Јевреја била седми дан. По њеном истеку почињао је први дан седмице –
недеља. Постоји сведочанство и у књизи Дела светих апостола: Овога Бог васкрсе трећи
дан, и учини да се Он јави, не свему народу, него нама, свједоцима унапријед изабранима
од Бога, Који с Њим једосмо и писмо по Његову васкрсењу из мртвих (Дап. 10, 40-41).
Спаситељ света је био разапет у петак, дакле, трећи дан не пада у суботу, него у недељу.
Вера у Бога треба да буде у срцу. Обреде, молитве и постове – све су то људи
измислили. Да ли је то Господу потребно?
Ксенија
Обратимо се Божанском откровењу у потрази за одговором. Прво обредно дејство
које помиње света Библија је Авељево приношење жртве: «принесе од првина стада
својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос» (1 Мојс. 4,
4). После потопа Ноје, који се спасио с породицом у ковчегу, у знак захвалности «начини
жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на
20
жртвенику жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни» (1 Мојс. 8, 20-21).
Обратимо пажњу: Господ омириса мирис угодни. Тако каже Реч Божија. У истој овој
књизи Постања читамо: «Бог рече Јакову: устани, иди горе у Ветиљ и ондје стани; и
начини ондје жртвеник Богу, Који ти се јавио» (1Мојс. 35, 1). Бог је рекао Јакову: начини
ондје жртвеник Богу. Значи, нису људи измислили.
Исус Христос је принео Себе на Голготи за грехове целог света. Овом једином
(због Божанског достојанства Христовог) Жртвом Спаситељ света је укинуо све
старозаветне материјалне жртве, али су духовне жртве у Новом Завету остале.
Првоврховни апостол призива: «И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни,
свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса
Христа» (1 Петр. 2, 5). Други апостол, којег је Господ назвао Мој сасуд изабрани (Дап. 9,
15) каже: «Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод
усана које исповједају Име Његово. А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се
таквим жртвама угађа Богу» (Јевр. 13, 15).
Сад о молитви. Обратимо се поново Светом Писму. «Потом јави се Господ
Соломуну ноћу и рече му: услишио сам молбу твоју и изабрао сам то мјесто да Ми буде
дом за жртве /.../ Јер сада изабрах и посветих дом тај да буде име Моје ту довијека; и биће
ту очи Моје и срце Моје вазда» (2 Пар. 7, 12-16). У свештеној историји има много примера
молитве праведника упућене Господу. У Новом Завету све живи и одише молитвом. Сам
Господ је дао образац савршене молитве: Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на
небесима, да се свети име Твоје; да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као
на небу; хљеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми
опраштамо дужницима својим; и не у веди нас у искушење, но избави нас од злога (Мт. 6,
9-13). Она се тако и назива – молитва Господња. Наш Спаситељ нас стално подстиче на
молитву: «И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете» (Мт. 21, 22); «како треба
свагда да се моле, и да не клону» (Лк. 18, 1). Размислимо: ако су се свети апостоли, којима
су биле откривене тајне духовног живота стално молили, да ли можемо нешто да
приговоримо њиховом искуству: «Ови сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и
мољењу» (Дап. 1, 14).
У писму се тврди да људи нису измислили само обреде и молитве, већ и постове.
Да ли је то тачно? Сам Исус Христос, оваплоћени Бог је пред почетак проповеди
Јеванђеља постио четрдесет дана и четрдесет ноћи (Мт. 4, 2). Због чега је постио
Спаситељ света Који није имао греха? Да би нас научио. Господ нас позива да постимо с
радошћу: «А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умири, да те не виде људи
гдје постиш, него Отац Твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће
теби јавно» (Мт. 6, 17-18). Као што видимо, Господ за истински пост обећава награду од
Оца Небеског.
Молим Вас да кажете нешто о особинама Мајке Божије. Како на Њу могу да се
примене речи «Светлост» и «тишина»? Где може да се прочита о томе? Хвала
Агапија
Православна Црква прославља Мајку Божију више од свих створених разумних
бића – Анђела и људи. Њено поштовање почиње од апостола. За њих Она није била само
Мајка њиховог вољеног Учитеља, већ и Помоћница и Покровитељка свих хришћана.
Црквено предање је сачувало сведочанство о Њој Њеног савременика свештеномученика
Дионисија Ареопагита, ученика светог апостола Павла. Он, који је био први Атински
епископ долазио је специјално у Јерусалим да би видео Пресвету Богородицу. У писму
апостолу Павлу он говори о својој посети Мајке Божије: «Чинило ми се невероватно,
исповедам пред Богом, о изванредни вођо и начелниче наш, да било ко осим Самог
вишњег Бога буде испуњен Божанском силом и дивном благодаћу; нико од људи не може
да појми оно што сам видео и схватио уз помоћ не само душевних очију, већ и телесних.
21
Својим очима сам видео боголику и светију од свих небеских духова Мајку Исуса Христа,
Господа нашег, Коју су ми даровали да видим благодат Божија, снисходљивост врховног
апостола (Јована) и неисповедива благост и милосрђе саме милостиве Дјеве. Опет и опет
исповедам пред свемоћи Божијом, пред Благодаћу Спаситеља и пред славном чашћу
Дјеве, Мајке Његове да кад ме је Јован, глава јеванђелиста и пророка, који живећи у тел у
сија као сунце на небу, увео пред лице боголико Пресвете Дјеве, обасјало ми је толико
велико и безмерно Божанско сијање, не само споља, већ је ме још више просветлило
унутра и испунио ме је тако предиван и разноврстан миомирис, да ни моје немоћно тело,
ни дух нису могли да поднесу таква и толика знамења и почетке вечне блаженства и
славе: изнемогло је срце моје, изнемогао је дух мој у мени од Божанске славе и благодати.
Сведочим Богом, Који је живео у најчаснијој утроби Дјеве да, да нисам држао у сећању и
у новопросвећеном уму твоје Божанско учење и заповести сматрао бих да је Дјева Бог и
указао бих јој поштовање поклоњењем, које доликује једином истинитом Богу: зато што
ум не може да замисли већу част и славу за човека, којег је Бог прославио осим оног
блаженства којег сам се ја недостојни, удостојио да окусим поставши тада потпуно
блажен и срећан. Благодарим преузвишеном и преблагом Богу мом, божанској Дјеви и
најврлијем апостолу Јована, као и теби, врховни и ликујући начелниче Цркве, који си ми
милостиво указао овакво доброчинство» (Четје Минеје 15. август, прича о успењу
Пресвете Богородице).
Светитељ Амвросије Милански је на основу предања које је дошло до ње га писао о
Мајци Божијој: «Она није била Дјева само по телу, већ и по души, смиреног срца,
пажљива у речима, благоразумна, ћутљива, љубитељка читања, трудољубива,
целомудрена у говору. Њено правило је било да никога не вређа, да свима жели добро, да
поштује старије, не завиди једнакима, избегава хвалисавост, да буде здраворазумна, воли
добродетељ. Кад је Она макар изразом лица увредила родитеље, кад се споречкала с
рођацима? Кад се погордила пред скромним човеком, исмејала слабог, клонила се
сиромашног? Код Ње није постојало ништа сурово у очима, ништа непажљиво у речима,
ништа недолично у дејствима: покрети тела су скромни, корачање тихо, глас уједначен;
тако да је Њен телесни изглед био израз душе, олицетворење чистоте. Све Своје дане Она
је претворила у пост: сну се предавала само по захтеву нужности, али је и тада, док је
Њено тело одмарало Она духом била будна, понављајући у сну прочитано или
размишљајући о остварењу планираних намера или о новима. Из куће је излазила само у
цркву и то у пратњи рођака. Уосталом, иако је из Своје куће излазила у пратњи других,
најбољи стражар за Себе Сам је била Она Сама; други су чували само Њено тело, а Своју
нарав је чувала Сама» (О девственицама).
По опису који је сачувао црквени историчар Никифор Калист Мајка Божија је
«била средњег раста или, како неки кажу, нешто виша од средњег; коса јој је била
златаста; очи бистре, са зеницама као боје маслина; обрве дуге и умерено-црне, нос
дугуљаст, уста као испуњена слатким речима; лице не округло и не оштро, али помало
дугуљасто; зглобови руку и прсти дуги... Она је у беседи с другима чувала пристојност,
није се смејала, није се нервирала, нарочито се није гневила; била је потпуно
неизвештачена, једноставна. Што се тиче одеће Коју је носила, задовољавала се њеном
природном бојом, што и данас доказује Њен свештени покров за главу. Укратко речено, у
свим Њеним делима откривала се посебна благодат.»
Основне црте личности Богомајке су пре свега:
1. Светост. Својим добродетељима и чистотом Она превазила све праведнике који
су били кад живели и Анђеле. Дјева Марија показује идеалан лик вернице. «Ако је честна
смерт преподобних (Пс. 115, 6) и памјат праведнаго с похвалами (Прич. 10, 7) колико је
више – сећање на Најсветију међу светима, кроз Коју се даје свако освећење светима»
(свети Григорије Палама). Њену светост Црква одређује суперлативом називајући је
Пресветом.
22
2. Вечна девственост. Ово својство светитељ Димитрије Ростовски сматра главном
цртом Њене личности: «Од младости Своје Она је узашла ка Богу Духу Светом
девственом чистотом, поставши жива Црква и живи храм Његов.» Овим најузвишенијим
својством су се саблазнили плотски људи. Против њих је говорио још свети Јован
Дамаскин: «Приснодјева и по рођењу остаје дјева, немајући до смрти никакво општење с
мужем. Ако је и написано: и не знајаше Јеја, дондеже роди Сина Својего первенца (Мт. 1,
25) треба знати да је првенац онај ко је рођен као први, чак и ако је јединац. Јер реч
првенац означава онога ко се родио као први, али не указује обавезно на рођење других....
А и како би Она Која је родила Бога и из оног што се догодило касније искуствено
спознала чудо, допустила сједињење с мужем? Не, здравом разуму није својствено ни да
размишља тако, а не да учини.
Али Ова блажена и удостојена натприродних дарова оне муке које је избегла
приликом рађања претрпела за време страдања (Сина Свог) кад је материнска жалост
кидала Њену утробу и кад су попут мача помисли раздирале (њену душу) при погледу на
Онога Кога је кроз рођење спознала као Бога убијају злочинци. (Управо) ово и значе речи;
а и Теби Самој пробошће мач душу (Лк. 2, 35), али ову тугу уништава радост васкрсења,
која објављује да је Онај Ко је умро по плоти Бог». Касније је приснодевственост
Богородице постала камен спотицања за протестанте. То што они негирају ову Њену
највећу добродетељ доказује да покушавају да прилагоде хришћанство потребама
немоћног земаљског човека уместо да га узвисе до небеске висине. «Ради потврђивања
ове чудовишне мисли,» пише светитељ Игњатије (Брјанчанинов), - неуки и несрећни
хулитељи позивају се на Јеванђеље... Протестантима се може одговорити речима
Спаситеља, које је Он рекао садукејима: Варате се, не знајући Писмо, ни силу Божију...
Јеванђеље помиње о браћи Богочовека; на ову околност указују хулитељи Приснодјеве,
као на потврду свог мишљења. Али поуздано предање Православне Цркве објашњава да
су назив браће Господа носили синови праведног Јосифа, заручника Мајке Божије, од
његове прве жене. Они су носили назив браће Господа у истом смислу у којем се Јосиф
називао Његовим оцем. Сама Богомајка је тако називала Јосифа. Кад је нашла
дванаестогодишњег Господа у храму јерусалимском Она Му је рекла: Чадо, што сотвори
нама тако? Се отец Твој и Аз бољашче искахом Тебје. Савремени Јудеји, који нису знали
зачеће од Светог Духа и рођење од Дјеве признавали су Богочовека Јосифовог сина, а
Мајка Божија, ученици и ближњи Господа крили су велику тајну од окрутних Јудеја, који
нису престајали да хуле очигледна знамења. Какав богохулни вапај би они подигли да им
је било откривено зачеће од Духа и рођење од Дјеве? То је за њих остало непознато и по
народном мишљењу Јосиф се сматрао и називао оцем, дакле његови синови су се
сматрали и називали браћом Господа. Они су по годинама били много старији од
Богочовека, Који, дакле, у односу на њих није могао да буде првенац.»
3. Смирење. Ова главна добродетељ Јој је била својствена, како кажу свети оци, од
детињства. Сама Она каже: велича душа моја Господа; и обрадова се дух Мој Богу, Спасу
Мојему, што погледа на смерност Слушкиње Своје (Лк. 1, 46-48).
4. Мати. Она чудесно спаја девственост и материнство. Друга особеност Њеног
материнства, за разлику од свих мајки света састоји се у томе што је Она родила
оваплоћеног Бога. У овоме је основа велике наде људи у Њену помоћ и заступништво.
Господ, Који је дао заповест поштуј оца твог и мајку твоју (2 Мојс. 20, 12), Сам јој остаје
веран. Довољно је сетити се брачног пира у Кани Галилејској: И кад неста вина, рече
Мати Исусова Њему: немају вина. Исус јој рече: Шта хоћеш од Мене, Жено? Још није
дошао час Мој. Рече мати Његова слугама: Што год вам рече учините. А ондје бјеше
шест камених судова за воду, постављених по обичају јудејског очишћења, који хватаху
по двије или по три мјере. Рече им Исус: Напуните судове водом. И напунише их до врха
(Јн. 2, 3-7). Иако још није дошло време за Исусова чуда, Он га је учинио, на молбу Мајке.
«Поштовање Богомајке,» пише Е.Н.Посељанин «јесте једна од најрадоснијих
страна хришћанства и угасиће се само онда кад у људској души буде уништена жудња за
23
мајчинском љубављу, мајчинском нежношћу и бригом. Нама је потребно срце
свепраштајуће, које нас не воли због тога што смо добри или пријатни, већ зато што
постојимо, што нас је оно у себе примило једном заувек и више не може да нас се одрекне,
као што река не може да не тече и звезда не може да не сија.»
5. Царица Небеска. Богородица је као Мајка Цара Славе у Небеском Царству
Царица. Пророчанства о томе садрже се још у светим старозаветним књигама. Свети
пророк Давид у псалму описује славу Цара и Царице: Предста Царица одеснују Тебје, в
ризах позлашчених одјејана преиспешчрена. Слиши, Дшчи, и вижд, и приклони ухо Твоје, и
забуди људи Твоја, и дом отца Твојего. Всја слава Дшчере Цареви внутр: рјасни
(украсима) златими одјејана и преиспешчрена. Привједутсја Царју дјеви в след Јеја,
искренија јеја привједутсја Тебје; привједутсја в веселији и радованији, введутсја в храм
Царев (Пс. 44, 10-16). Света Црква сматра да се ово пророчанство односи на Богомајку.
У 10. веку, кад се над престоницом хришћанске империје надвила претња,
догодило се јављање Богомајке. У Влахернском храму је служено свеноћно бденије.
Блажени Андреј је у 4 сата ноћу угледао величанствену Жену Која иде од царских двери
са збором светих. Јован Претеча и Јован Богослов су Је држали под руке, а свеци у белим
одеждама су делимично ишли испред, делимично иза Ње, певајући духовне химне. Андреј
је упитао ученика Епифанија: Видиш ли Госпођу и Царицу света? Видим, одговорио је он.
Учење о Мајци Божијој као Царици Небеској изражено је у иконографији. Једна од
таквих икона је икона Державнаја.
«Како се на Њу могу применити речи «Светлост» и «тишина»?» Пресвета Дјева не
само да је Мајка Светлости (Богородицу и Матер Свјета в пјесњех возвеличим), већ се и
Сама често назива Светозарном. Као звезда пресветла, Владичице, сва је Она у сјају
Светлости – Богу, као угаљ ужарен у великом огњу. Сва је пресветла и огњена. Како је
лако помислити да је Он Бог, Светлост и Светост, тако је и Она вечна Светлост и
вечна Светост (свети праведни Јован Кронштатски).
Реч тишина потпуно основано може да се примени на Мајку Божију. Она умирује,
даје људима жељену тишину. Зато Је молимо за то: непрестано молим Тја, благују Матер,
да сохраниши всем нам мир и тишину, да избавиши нас от волнениј и смут, от крамол и
междоусобних бранеј, и от всјаких смертоносних јазв, да вси в благочестији
пребивајушче, в тихом и безмолвном житији благодушно хвалу Богови воспјевајут:
Алилуја (Акатист Пресветој Богородици у част иконе Њене, која се назива Јерусалимска).
За православног човека синовска љубав према Мајци Божијој чини драгоцену
страну његовог духовног живота. Радујсја, Радостје наша, избави нас от всјакија нужди
и печали.
Шта је исповест? Да ли могу да се исповедим без одлажења у цркву, рецимо, да
узмем друга за сведока?
Наталија
Исповест је једна од седам тајни Цркве, у којој онај ко се каје добија од Бога
отпуштење грехова. Њу може да обави само свештеник или епископ.
Чуо сам појединачно богословско мишљење о томе да се судбину умрлог човека Бог
решава у тренутку његове смрти. Због чега онда 9, 40 дана и зашто у међувремену
између ових датума души показивати рај и пакао ако ионако не може ништа да се
промени?
Михаил
Ово мишљење није тачно. По учењу Цркве на 40-ти дан Господ одређује место
привременог боравка душе. Коначна судбина свакога одлучиће се на Страшном Суду.
24
У чему је разлика између митарстава и Страшног Суда? Да ли ће судити Бог или
ми сами себи?
Лариса
О ваздушним митарствима свети Јован (Максимович) пише овако: «У то време
(трећег дана) душа пролази кроз легионе злих духова који јој преграђују пут и оптужују је
за различите грехове, у које су је они и увукли. По различитим откровењима постоји
двадесет оваквих препрека, такозваних «митарстава», на сваком од њих испитује се овај
или онај грех; прошавши кроз једно митарство душа долази на следеће. И тек кад успешно
прође све њих душа може да продужи свој пут кад није одмах бачена у пакао. Како су
ужасни ови демони и митарства, може се видети из чињенице да је Сама Мајка Божија,
кад Јој је Арханђео Гаврило саопштио да се приближава смрт молила Сина Свог да избави
Њену душу од ових демона и као одговор на Њене молитве Сам Господ Исус Христос је
дошао с неба да прими душу Своје Пречисте Мајке и да Је одведе на небо. (Ово је
видљиво приказано на традиционалној православној икони Успења). Заиста је ужасан
трећи дан за душу покојника и зато су јој посебно потребне молитве» (Блажени светитељ
Јован Чудотворац, М. 2003., стр. 793). Страшни Суд ће се догодити после свршетка света.
На њему ће Син Божји коначно одредити судбину свих људи.
Оче, како се Православна Црква односи према кремацији покојника?
Сергеј
Овај обред је пагански. Хришћанство телесну смрт сматра дугим сном до
свеопштег васкрсења: и много онијех који спавају у праху земаљском пробудиће се (Дан.
12, 2). А мртвачки сандук симболише станиште.
Спаљивање људског тела је законом забрањено у православној Грчкој.
Зар требе као што је освештавање аутомобила, станова, канцеларија итд. нису
чисто магијски ритуали. И ако нису, каква је разлика?
Свјатослав
Магија (грч. mageia; од перс. mogh – поклоник ватре) је утицај на људе или околни
видљиви свет демонских сила уз помоћ одређених радњи заклинања. Освештавање куће
или предмета који су важни у човековом животу (брода, кочија, аутомобила) представља
кратак молебан. Свештеник се у молитви обраћа Богу с молбом да благослови кућу оних
који живе и раде у њој. Приликом освештавања возила он се моли Господу: «ниспосли
благословеније Твоје на колесницу сију и ангела Твојего пристави к неј, да шествујушчији
в неј им храними и настављајеми, в мирје и благополучији пут свој совершивше, Тебје
славу и благодареније возсилајут, хваљашчеје Оца и Сина и Свјатаго Духа. Амин.»
Кађење и кропљење светом водом има духовно дејство и дејство очишћења. Из искуства
је познато да се на тај начин истерују демонске силе.
Добар дан! У последње време ме мучи питање: «У чему је смисао живота?»,
«Зашто човек живи?» Мисли ми не дају да живим. Стално размишљам, као да сам
клупко противречности. Молим Вас да одговорите на моја питања.
Људмила, 19 година
О смислу и циљу живота човек је размишљао још у стара времена. Код Грка је
постојао мит о Сизифу, цару Етира (Коринта), који је у подземном царству као казну за
лукавство морао вечно да гура узбрдо огроман камен: тек што би дошао до врха
невидљива сила је бацала камен на доле и поново је почињао исти бесциљан рад. То је
упечатљив пример бесмислености живота. У 20. веку писац и философ Албер Ками
25
применио је ову слику на савременог човека сматрајући апсурд главном цртом његовог
постојања: «У неумољивом трену кад се човек окреће и баца поглед на живот који је
проживео, Сизиф вративши се камену созерцава неповезану доследност дејстава која је
постала његова судбина. Њу је створио он сам, сјединио у једну целину својим сећањем и
запечатио смрћу. Уверен у људско порекло свега људског, слепац који жели да види и зна
да ноћ неће имати краја, наставља пут. И камен се поново котрља низбрдо» (А.Ками. Мит
о Сизифу). Закључак до којег је дошао неизбежан је за њега и за милионе људи који су
живели и живе у неверју. Разлика је само у томе што је А.Ками тежио да буде логичан до
краја и постао је болно свестан да живот човека, који је затворен у оквире само земаљског
битија подсећа на Сизифов посао, а већина људи покушава да живи у илузијама и да нађе
смисао у земаљском животу. Међутим, није могуће наћи га у свету коначних реалија.
Математичари знају да је сваки коначни број подељен бесконачним бесконачно мала
вредност, односно његова граница тежи нули. Зато су тако наивни покушаји неверујућих
људи да објасне у чему је смисао њиховог живота. Једни тврде да цене живот с његовим
радостима и тиме су потпуно задовољни, али земаљски живот нестаје као вода у песку и
од радости не остаје ништа. А да ли такав живот може да има смисла ако после неколико
деценија све нестане? Други кажу да свој циљ виде у томе да оставе неки траг својим
делима на земљи. Обично оваква објашњења можемо да чујемо од људи који немају везе
са озбиљним стваралаштвом и не остављају реалан траг. А истакнути творци су, уз сву
обузетост својим послом добро схватали и схватају непотпуност и границе ове
делатности. Велики математичар и физичар Блез Паскал (1623-1662.) је две године пред
смрт писао математичару П.Ферму да у математици не види ништа више од заната.
Истински смисао људског постојања, по његовом мишљењу може да открије само
истинска религија: «Да би се човек учинио срећним, треба му показати да постоји Бог, да
смо дужни да Га волимо, да је наша истинска срећа да будемо с Њим и да је наша једина
несрећа да будемо одвојени од Њега; да смо пуни мрака који нас омета да Га спознамо и
волимо и да на тај начин апсолутно нисмо у праву не испуњавајући своју дужност љубави
према Богу, потчињавајући се жељама плоти. Она [истинска религија] треба да нам
објасни разлог због којег се противимо Богу и сопственом добру; да нам укаже на
средства против ове болести и на начин како да стекнемо ова средства. Испитајте у овом
погледу све религије света и нећете наћи ниједну осим хришћанске која би задовољила
ове захтеве» (Мисли о религији). У нашем веку је све остало као што је било и раније.
Људи који имају здрав морални осећај достигавши чак и највеће резултате у стваралаштву
не могу ово да сматрају за главни циљ у животу. Навешћу пример. Академик Сергеј
Павлович Корољов (1906-1966.) који је био главни руководилац нашег космичког
програма није могао тиме да се задовољи, већ је размишљао о спасењу, односно видео је
смисао свог живота ван граница земаљског живота. У годинама кад је вера била
подвргнута прогонима он је налазио могућност да има духовника, да путује на поклоничка
путовања у Пјухтицки Успенски манастир, да се бави штедрим доброчинством. Сачувале
су се приче монахиње Силуане (Надежде Андрејевне Собољев) о овом изузетном човеку:
«У то време ја сам руководила гостопримницом. Једном је код нас дошао наочит
мушкарац у кожној јакни. Дала сам му собу. Попричала сам с њим љубазно, донела му да
нешто да поједе – кромпир са сосом од печурака. Код нас је провео једно два дана и видим
– све више се чуди. На крају смо се распричали. Рекао је да нипошто није очекивао да ће
овде видети такво сиромаштво, чак и беду... «Веома бих желео да помогнем вашој
обитељи, срце ми се цепа кад видим како живите. Сад имам јако мало пара, а и прилику да
дођем овамо уграбио сам неким чудом – треба опет ићи на посао и не знам да ли ћу ускоро
моћи да дођем код вас.» Оставио ми је своју адресу и број телефона и рекао да ако будем у
Москви обавезно свратим код њега. Захвалила сам му се и дала му адресу једног
сиромашног свештеника који је са женом живео од 250 рубаља месечно (у старим парама)
рекавши му да помогне ако може. Месец дана касније добила сам дозволу да одем у
Москву по благослову игуманије. Допутовала сам и пронашла адресу коју ми је оставио.
26
Видим огромну капију, а на капији стоји вратар. Пита ме: «Код кога идете?» Рекох
презиме. Пропустио ме је и рекао: «Чекају вас.» Идем и све више се чудим. У дубини
дворишта – вила. Звоним – отвара ми домаћин – исти онај човек који је долазио код нас.
Како се обрадовао! Одвео ме је горе, на спрат. Улазим у његов кабинет и видим: на столу
лежи отворени том Добротољубља, у углу орман с отвореним вратима иза којих су иконе.
Позвао је неку жену (чини ми се своју сестру) да све припреми. У сестриној соби – кивот
од ораховине с чудесном иконом светитеља Николаја. Пред одлазак ми је дао коверат и
рекао: «Овде има пет.» Мислила сам 500 рубаља, а испоставило се да има 5 хиљада
рубаља. Каква је то за нас помоћ била! Прошло је много времена и поново долази мој
познаник – а то је био академик Корољов – седимо у мојој келији и пијемо чај. Захвалио
ми се: «Знате, захваљујући Вама нашао сам правог друга и пастира: онај сиромашни
свештеник о којем сте говорили.» (Три сусрета, М. 1997, 83-85). Детаљно сам навео ову
причу да бих показао да обраћање православљу за академика С.П.Корољова није
представљало неку епизоду. Он је у њему живео и ради задовољења духовних потреба
ризиковао је свој високи положај. Уз колосалну заузетост руководилац космичког
програма налазио је време за читање Добротољубља – дела светих отаца изузетно аскетске
усмерености.
Смисао људског живота не може да чини ни уметничко стваралаштво, а не само
наука. А.С.Пушкин, који је већ стицао славу најбољег песника у Русији 1827. године је
написао Три врела – песму у којој је изражено мучно осећање душевне жеђи:
У степи светској, тужној и бесконачној,
Тајанствено су пробила три врела:
Врело младости, врело брзо и немирно,
Кипи, јури, светлуцајући и жуборећи.
Касталско врело таласом надахнућа
У степи светској изгнанике поји.
Последње врело је хладно врело заборава,
Оно ће најслађе од свих жар срца угасити.
Душа 28-годишњег песника не налази потпуно задовољење у радостима живота
који кипи, јурца, светлуцајући и жуборећи. За песника који је у то време тек почињао да
схвата животни значај и духовну лепоту хришћанства најслађа је била вода из хладног
врела заборава невоља, туге, светске испразности и брига. Неколико месеци пред смрт
А.С.Пушкин пише: «Постоји књига, чија је свака реч истумачена, објашњена, проп оведана
у свим крајевима земље, примењена на све животне околности и догађаје света; из које се
не може поновити ниједан израз који сви не би знали напамет, који већ није постао
народна пословица; она не садржи у себи више ништа непознато; али ова књига се назива
Јеванђељем и вечно нова дивота је у томе да ако је ми, презасићени светом или
оптерећени унинијем случајно отворимо, више немамо снаге да се противимо њеној
сладосној занимљивости и погружавамо се духом у њену божанску красноречивост»
(ПСС, Л. 1978., т. 7, стр. 322).
Приближили смо се одговору на постављено питање. Учење о смислу живота
садржи се у светом Јеванђељу. Реч Божија нам открива истину да је живот драгоцен, да је
он изнад хране (Мт. 6, 25), да је његово чување важније од суботе (Мк. 3, 4). Син Божји
поседује Живот од искона (Јн. 1, 4). Исус Христос Који је умро и васкрсао за нас јесте
Начелник живота (Дап. 3, 15). Истински, а не илузоран смисао има само онај живот који
нас уводи у вечност Бога и сједињује с Њим – јединим Извором бесконачне радости,
светлости и блаженог покоја. «Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре
живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек» (Јн. 11, 25-26). Ово
улажење почиње још на земљи. Црква као творевина Божија јесте предизображење и
почетак вечног живота. Нови живот већ на земљи постаје стварност кроз веру у Онога Ко
27
је пут и истина и живот (Јн. 14, 6). Живот светаца је сведочанство за ово. Али чак и онај
ко се није успео на ступањ светости, већ само иде својим духовним путем поштено и
одговорно, постепено стиче унутраши мир и зна у чему је смисао његовог живота.
Драга Људмила! Треба да уђете у хиљадугодишњу традицију хришћанског живота.
Није довољно само веровати у Христа, треба имати поверења у Њега у свему. Тада ће
проћи сумње и сама по себи ће почети да се решавају питања о назначењу човека.
Веома ме мучи питање: Како схватити речи апостола Павла: «А живим – не више
ја, него живи у мени Христос» (Гал. 2, 20)?
Вјачеслав
Павле (Савле) је пре него што је поверовао у Христа живео по закону и био је
плотски човек. Сараспевши се Христу апостол Павле не осећа у себи некадашњу надмоћ
свог људског «ја». Напротив, у њему већ живи Христос, Који усмерава његове мисли,
осећања и вољу. Блажени Теодорит овај стих тумачи на следећи начин: «Оставио сам
некадашњи живот, прешао сам у други живот, живим Ономе Који ме је обукао у живот»
(Тумачење Посланице Галатима).
Недељу дана пред Васкрс Христов славе се Цвети. Какав је симбол врба и због чега
се ове гранчице освештавају и чувају у току године? Како касније поступити с врбом,
чула сам да гранчице треба спалити?
Наталија
Богослужење последње недеље пред свети Васкрс посвећено је успомени на
изузетно важан новозаветни догађај – свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Овај
један од дванаест највећих празника утемељен је у давна времена. Народ је Спаситеља
света поздрављао гранчицама урме или палестинске палме (ваји) као Цара. Зато се овај
празник у Триоду назива недеља Ваиј, Цветоносна или Цветна. Гранчице палме која рађа
урме код нас у Русији се замењују врбом, јер се на врби пре другог дрвећа појављују
пупољци. Стојећи с гранчицама врбе и запаљеним свећама ми симболично дочекујемо
нашег Спаситеља као Цара Славе Који добровољно иде на страдања ради нашег
искупљења.
Пре празника старе гранчице врбе се спаљују, а нове се стављају у свети угао поред
икона.
Добар дан. Молим Вас, реците ми како да схватим Правило 9. светих апостола:
«Све верне који улазе у цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви и светом
Причешћу до краја, као оне који се у цркви недолично понашатју треба одлучити од
општења црквеног.» Да ли то значи да је стајати на Литургији и не причешћивати се
злочин, који се кажњава црквеним законима, грех? Или постоје још неки примери
тумачења овог правила?
Евгенија
Овим правилом изражено је схватање Литургије као заједничког дела (грч. leiturgia
– јавни, заједнички, ergon – дело, труд). Заједничко оно може бити само онда кад се сви
присутни у храму причешћују Телом и Крвљу Христовом. Евхаристија се и служи ради
Светих Тајни. Ако се људи за време Литургије моле, али се не причешћују, не достиже се
молитвена саборност, нема молитвено-духовног јединства заједнице. У раној Цркви било
је незамисливо да неко молећи се на Литургији не прима Свете Тајне. Ово се одржало и
касније. Зато су се приликом формирања чина Литургије појавиле молбе за оглашене. С
почетком Литургије верних оглашени су морали да напусте храм, зато што они као
некрштени нису могли да се причешћују. С настанком хришћанске државе у Цркву је
28
ушло много номиналних чланова који нису схватали и нису осећали тајну Евхаристије.
Они су се ретко причешћивали. Овакве парохијане је имао у виду Антиохијски сабор
(341.), који је ослањајући се на 9. Апостолско правило одредио: «Сви који улазе у цркву и
слушају света писма, али због неког одступања од поретка, не учествују у молитви с
народом или се одвраћају од причешћивања свете Евхаристије, нека буду изопштени из
Цркве док се не исповеде, док не покажу плодове покајања и не моле за опроштај, који на
такав начин могу да добију» (2. правило). Постепено је у црквеном народу било све више
и више људи који Литургију нису доживљавали као главни догађај у свом духовном
животу. Неизбежна последица овога је постала пракса која се данас може уочити: већина
људи на Литургију долази само да се помоли. Наравно, молитва је потребна, али њен плод
треба да буде јединство верника око јединственог Путира Живота. Сви треба да буду у
свеопштеој љубави сједињујући се са Христом. Јединствена духовна радост која обухвата
све људе претпоставља евхаристијску саборност.
«Ево дароносица је као сунце златно,
Застала у ваздуху – велелепни трен,
Овде треба да се чује само грчки језик:
Узет је у руке цео свет, као обична јабука.
Богослужења свечани зенит,
Светлост у округлом храму под куполом у јулу,
Да бисмо пуним плућима ван времена уздахнули
За оном ливадом у којој време не тече.
Евхаристија као вечно подне траје –
Сви се причешћују, играју и певају,
И сви виде Божански сасуд
Из којег неисцрпно весеље струји.»
(О.Е.Мандељштам. 1915.г.).
Одступајући од уобичајене терминологије песник Путир назива дароносицом зато
што се у њему налазе Свети Дарови, изнети из олтара ради причешћивања верника. У
рукама свештеника под јарком јулском светлошћу која се излива испод куполе, он личи на
сунце – образ, који Црква придаје Христу Спаситељу: и лице Његово бјеше као сунце што
сија у сили својој (Откр. 1, 16). Евхаристија се уз заједничко причешћивање доживљава
као заједничарење вечности (вечно подне) и бескрајна радост. Речима играју и певају
метафорички је пренето стање унутрашњег ликовања (уп. израз заиграла је душа моја)
које све сједињује око светог Путира. «Божанска Литургија је служба, чији је циљ
свештенодејствовање Самог Пресветог Тела Христовог и Крви како би они у
Причешћивању били дати свим верницима. И пошто је таква, њен циљ је само у
Причешћивању» (свети Симеон Солунски).
Шта значи 1 Кор. 15, 29? Шта значи крстити се за умрле?
Алексеј
У својим Посланицама свети апостол Павле каже да је истина васкрсења неопходна
основа за духовни живот. У крштењу се сахрањујемо са Христом у смрт (Рим. 6:4). Кад не
би било васкрсења мртвих, они који умиру у крштењу умрли би без користи, без наде у
васкрсење мртвих: зашто се и крштавају за мртве? (1 Кор. 15, 29)
29
Шта значи реч артос? Унапред Вам хвала.
Фотинија
Грчка реч artos означава хлеб. Он се освештава на први дан светог Васкрса
специјалном молитвом. Дроби се и дели у суботу светле седмице. Ово се чини у знак
сећања на то да је Спаситељ преломио хлеб на тајној вечери. Артос симболично подсећа
вернике на то да је васкрсли Исус Христос с њима.
Питање за свештеника Атанасија Гумерова: као одговор на питање написали сте
«Његова деца од Соломоније (апостоли Јаков, Јуда и др.) називају се браћом Исуса
Христа по телу.» Да ли је Јуда такође био Исусов брат? И какав смисао дајете изразу
«браћа по телу»?
Андреј
Свети апостол Јуда, аутор Саборне посланице, као и друга деца светог праведног
Јосифа (свети апостол Јаков и други) били су рођаци-браћа Господа нашег Исуса Христа.
Израз браћа по телу просто указује на сродство. На библијском језику речи по телу
означавају по људској природи, а не по духу: «по подобију Мелхиседекову настаје други
Свештеник, Који није постао по закону тјелесне заповијести, него по сили живота
неуништивога» (Јевр. 7, 15-16).
Код древних Јевреја употреба појма брат не претпоставља обавезно крвно
сродство. Пророк Давид назива старијег сина цара Саула Јонатана братом: «Како падоше
јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама! Жао ми је за тобом, брате
Јонатане; био си ми врло мио!» (2 Цар. 1, 25-26). А реално је Давид био ожењен његовом
сестром Мелхолом.
Заручник Јосиф је као муж Приснодјеве Марије усвојио Исуса. Зато се Јосифова
деца по крви називају Његовом браћом.
Од ког дрвета је био направљен крст на којем је разапет Исус Христос? Хвала на
одговору.
Nata
Древни хришћански писци и каснији истраживачи наводе различито дрвеће: храст,
палму, кедар, кипарис и маслину. У византијској традицији се говори о Крсту од три
дрвета: кипариса, бора (словенски певг) и кедра. Ово мишљење је у складу с
пророчанством светог Исаије: «Слава Ливанска теби ће доћи, јела бријест и шимшир
(руски текст: кипарис и бор, и заједно с њима кедар), да украсе мјесто светиње Моје да би
прославио мјесто ногу Својих» (Ис. 60, 13)
Мојсију су биле дате таблице са записаним заповестима. Молим Вас, кажите
каква је била њихова даља судбина: да ли су оне данас живе или су уништене без трага?
Nata
Таблице Завета стављене су у ковчег Завета: «У ковчегу не бјеше ништа осим двије
плоче камене, које метну у њ Мојсије на Хориву, кад Господ учини завјет са синовима
Израиљевијем пошто изидоше из земље Мисирске» (3 Цар. 8, 9). Кад је Навуходоносорова
војска 586. године срушила Храм ковчег је нестао. С њим су нестале и камене таблице.
Свети апостол Павле каже да су Христов закон и Његове заповести попут слова
написане Светим Духом на таблицама срца људи који вером живе (2 Кор. 3, 3).
Како схватати Христове речи о томе да су непријатељи човека његови укућани?
Сергеј Холодов
30
Овај израз се први пут среће код пророка Михеја: «Јер син грди оца, кћи устаје на
матер своју, снаха на свекрву своју, непријатељи су човјеку домашњи његови. Али ја ћу
Господа погледати, чекаћу Бога спасења својега, услишиће ме Бог мој.» (Мих. 7, 6-7). У
свештеном старозаветном тексту се говори о међусобном непријатељству у породици кад
се људи погружавају у светско и заборављају Бога. Господ наш Спаситељ говори о онима
који због везаности за световне и кућне послове и бриге не иду за Њим путем спасења.
Ово је очигледно из контекста.
Објасните речи из Саборне посланице апостола Петра. 1 Петр. 4, 6: «Зато је и
мртвима проповиједано Јеванђеље, да приме суд по човјеку тијелом, а да живе по Богу
духом.»
Максим
Свети апостол овде говори о силаску Спаситеља у пакао и проповедању умрлима у
њему. Блажени Теодорит објашњава: «Кад је Господ посетио оне који се налазе у паклу,
једни, који су у овом свету живели по плоти, су осуђени, а други, који су живели духовно
су или васкрсли заједно с Господом, јер су многа тела умрлих светих устала (Мт. 27, 52),
или су они оживели добром надом.»
1 Петр. 1, 12: «Њима се откри да не себи, него вама служаху у оном што вам се
сад јави преко оних који вам проповједаше Јеванђеље Духом Светим посланим с неба, у
што Анђели желе завирити». У шта желе да завире Анђели? Зар они имају друге жеље
осим испуњавања воље Божије?
Максим
Свети Анђели, заиста, како каже Писмо, желе да творе вољу Божију. А у наведеном
стиху Саборне посланице ова мисао се не укида, већ изражава још један ниво смисла. По
речима блаженог Теофилакта: «Дело нашег спасења је тако чудесно да је постало
пожељно и за Анђеле. А да је наше спасење пријатно Анђелима види се из оне радости
коју су изразили приликом Христовог Рођења. Они су тада певали: слава Богу на висини
(Лк. 2, 14). Рекавши то апостол наводи разлог за ово и каже: зато пошто је ово наше
спасење пријатно свима, не само људима већ и Анђелима, немојте се према њему
односити немарно, већ будите трезвени и храбри.»
Зашто у канонима који се читају пред Причешће нема друге песме?
С поштовањем,
Евгеније
У основи наших канона налазе се библијске песме: 1. песме канона – песма
Мојсијева (2 Мојс. 15, 1-19); 2. песме – песма Мојсијева (5 Мојс. 32, 1-43); 3. песме –
песма Ане (1 Цар. 2, 1-11); 4. песме – песма Авакума (Ав. 3, 1-19); 5. песме – песма Исаије
(Ис. 26, 9-19); 6. песме – песма Јоне (Јон. 2, 3-10); 7. и 8. песме – песма три јеврејска
младића у Вавилону (Дан. 3, 25-56 и Дан. 3, 67-88); 9. песме – песма Захарије (Лк. 68-79).
Песма Богородице (Лк. 1, 46-55), која чини умилну песму (Честњејшаја) дело је
светог Козме епископа Мајумског. Она се пева на јутрењу после 8. песме у скоро све дане
у току године.
Друга песма канона је састављена по узору на песму пророка Мојсија: Вонми, небо,
и возглагољу, и да слишит земља глаголи уст мојих, да чајетсја јако дожд вјешчаније
моје, и да снидут јако роса глаголи моји, јако туча на троскот и јако инеј на сјено: јако
имја Господње призвах, дадите величије Богу нашему... У овој дугачкој песми има много
разобличавања Израиљског народа: Согрјешиша, не Того чада порочна: роде строптивиј
31
и разврашчениј, сија ли Господеви воздајете, сији људије буији и не мудри... На крају се
објављује праведни суд Божји. Ова песма подстиче на покајање и по свом расположењу
одговара данима Великог поста, у које треба да омивамо душу сузама. 2. песма се пева
само у дане свете Четрдесетнице.
На коју књигу се позвао Исус Христос у Јеванђељу по Јовану и ко је у њој назван
боговима: «...Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?» (Јн. 10, 34).
Наведите (ако је то могуће) место у књизи у којој су наведене ове речи.
Андреј
Господ наш Исус Христос наводи речи из 82. псалма: «Не познаше, нити
разумјеше, ходе по тами; задрмаше се земљи сви темељи. Рекох: богови сте, и синови
Вишњега сви» (82, 5-6). Реч закон се понекад није примењивала само на књиге Мојсијеве,
већ и на цело старозаветно Писмо. У овом случају Господ наш Исус Христос се као
одговор на то да је присвојио Божанско достојанство и на жељу Јевреја да Га каменују
позива на Писмо у којем се реч богови метафорично примењује на људе на истакнутом
положају. Тим пре је оправдано називати Сином Божјим Онога, «Кога Отац посвети и
посла на свијет» (Јн. 10, 36)
Шта значи Бог-Реч, зато се Господ назива Речју?
Ина
Речју (Логосом) свети јеванђелиста Јован Богослов назива Сина Божијег, друго
Лице Пресвете Тројице. Син се, каже светитељ Григорије Богослов, назива Речју јер се
односи према Оцу као реч према уму, не само због бестрасног рођења, већ и због
сједињења с Оцем и зато што Га јавља. «Све што чух од Оца Својега, објавих вам» (Јн. 15,
15). Мисли светог Григорија прихватио је и развио блажени Теофилакт: «Назвао Га је
«Речју» да би ти знао да као што се реч рађа од ума бестрасно, тако се и Он рађа од Оца
бестрасно. Још: назвао Га је «Речју» зато што нам је Он објавио о својствима Оца, као што
и свака реч објављује расположење ума; а уједно и да би показао да је Он савечан Оцу, јер
као што се не може рећи да ум понекад бива без речи, тако и Отац и Бог није био без
Сина» (Тумачење Јеванђеља по Јовану).
Добар дан! Ето како се каже «није човек ради пост него је пост ради човека». Али
истовремено се не поздравља кад човек самовољно допушта себи ова или она одступања,
односно, од правила у погледу хране за време поста. Шта ми је чинити ако радим и
студирам и мало спавам? Односно, ја себи за време Великог поста дозвољавам употребу
уља, пржим храну, пијем витамине, па ипак често осећам такву немоћ и слабост уз коју
ми је тешко да радим физички и умно, прерано ме обузима сан, не могу чак ни правило да
прочитам. Засад немам духовника да се с њим посаветујем... А сви свештеници су
различитог мишљења поводом овога. Молим Вас да посаветујете шта да се ради у
оваквом овоземаљском метежу. Наравно, не трудим се да држим само пост у погледу
хране, али за читање имам времена само од 23.00 до 02.00 и то ако кућни послови или
учење могу да причекају. Ако је питање превише уопштено биће ми драго да прочитам
ако ми укажете на место где се говори о овој теми. Унапред се захваљујем.
Ана
Драга Ана! Пре свега да кажем да је похвална Ваша жеља да испуните свете уставе
Цркве. Господ прима сваку искрену жртву. Желео бих да Вам посаветујем да телесни пост
и молитвено правило испуњавате колико имате снаге. Истина, није увек лако одредити
ову меру. Одређено сведочанство тога да свој живот градимо правилно јесте унутрашње
задовољство, радосно расположење, душевни мир.
32
У телесној немоћи о којој пишете може да се једе било која посна храна, без
одрицања од уља. Количину хране такође одредите разумно. Кад има мало снаге страдају
наша дела која смо дужни да извршимо. Ово је наш хришћански дуг. Главно је духовни
пост: осећање захвалности Богу за све, уједначен и добронамеран однос према људима,
чистота помисли и осећања, разумно чување уста. О молитвеном правилу такође
размислите да вам остане времена за одмор. Иначе ће се испољити умор који ће се
накупити. Средиште нашег живота треба да буде испуњење јеванђељских заповести.
Под којим условима свештеник може да наруши тајну исповести?
Кори
Тајну исповести (sigillum confessionis) свештеник не сме да наруши ни под којим
условима. То је строго забрањено 120. правилом Номоканона уз Велики Требник: за
откривање греха човека који се исповедио духовном оцу се три године забрањује да служи
и сваког дана треба да чини по сто метанија.
Због чега свештеник може да одбије последње причешће и да не отпусти грехове
човеку на умору?
Кори
Ако човек на умору жели да принесе покајање и да прими Свете Христове Тајне
свештеник нема ни канонског, ни моралног права да му то одбије. Ово прописују црквени
канони: «Ако неко, епископ или презвитер, не прима грех онога ко му се за то обраћа нека
буде избачен из свештеног чина, јер [он] жалости Христа, Који је рекао: радост на небу
бива због једнога грјешника који се каје (Лк. 15, 7)» (Апостолска правила. 52. правило);
«О онима који се налазе на измаку живота нека се поштује и данас древни закон и правило
да човек на умору не буде лишен последње најнужније попутбине. Ако пак, није било
наде на живот и он је удостојен причешћа, па се опет врати у живот нека буде међу онима
који само учествују у молитви. Уопште, свакоме на умору, ма ко он био, ко моли да се
причести Евхаристијом, уз испитивање епископа, нека се дају Свети Дарови» (13. правило
Првог Васељенског Сабора).
Молим Вас, одговорите шта није пожељно да се ради у току Великог поста?
Ламбин Владимир
Циљ поста је борба са страстима, уздржавање душе од раздражљивости и гнева,
дубоко смирење, чување ума и осећања, обуздавање језика од осуђивања и празнословља,
стицање незлобивости. Зато постом треба да се удаљимо од свега што нас расејава, што
подстиче и појачава греховне навике.
Ако је наш ум заробљен земаљским пристрасностима, осећања узбуркана утисцима
овога света, а снага поклоњена испразним делима, наше духовна свест је помућена и
неспособна да прими небеску благодат. Ово поимање није доступно само духовном
искуству, већ и тананој интуицији песника.
Одрастао сам посред жалосних бура,
И бујица дана мојих, тако дуго мутна,
Сад је утихнула у тренутку дремежа
И одразило се у њој небеско плаветнило»
(А.С.Пушкин).
У човеку ће заблистати образ његовог Небеског Родитеља, кад се душа ослободи
мутних страсти и просветли. Нажалост, светске буре жалости не бесне само поред зидова
33
наших кућа, већ су одавно испуниле буком наше тесне станове. По истанчаној ђавољој
услужности места у којима живимо су до максимума испуњена атрибутима савременог
света. Елитни свет политичких скандала, преступничких акција, бучних аморалних прича,
захваљујући телевизији и радију постао је део нашег домаћег свакодневног живота.
«Свакога ко баци поглед на наш савремени живот у перспективи оног нормалног живота
који су водили људи из ранијих времена – на пример у Русији или Америци или било којој
западноевропској држави – не може не запањи то колико је живот данас постао
ненормалан. Сам појам ауторитета и послушања, пристојности и васпитаности, понашања
у друштву и приватном животу – све се нагло променило, окренуло наопако, са изузетком
неколико појединих група – обично хришћана ове или оне исповести који се труде да
сачувају такозвани «старомодни» начин живота,» - писао је пре више од четврт века отац
Серафим (Роуз).
У некадашњој Русији за време Великог поста су се затварала позоришта, престајали
су да се дају балови. Живот се упадљиво мењао. «У собама је тихо и пусто, мирише на
свети мирис. У предсобљу, испред црвенкасте иконе Распећа, врло старе, од покојне
прабабе која се придржавала старе вере, упаљено је посно кандило од голог стакла и сад
ће оно неугасиво горети до Васкрса. Кад га прислужује отац – суботом он сам прислужује
сва кандила – увек певуцка пријатно-тужно: «Кресту Твојему поклоњајемсја, Владико,» а
ја певам за њим чудесно:
«И свјатоје-е-е... Воскресеније Твоје сла-а-вим!»
Радосно до суза бије у мојој души и светли од ових речи. И као да иза низа дана
поста видим – Свети Васкрс, у светлостима. Радосна је молитвица! Она нежним
одбројавањем светли у овим тужним данима Поста.
Почиње да ми се чини да се сад ранији живот завршава и треба се припремити за
онај живот који ће бити... где? Негде на небу. Треба очистити душу од свега: грехова и
зато што је унаоколо све – другачије. И нешто посебно постоји око нас, невидљиво и
страшно. Горкин ми је причао да је сад – «тако као кад се душа растаје од тела». Они
вребају да ухвате душу, а душа дрхти и плаче – «авај мени, проклетници!» тако се у
ифимонима сад чита. - Зато што они осећају да им се ближи крај, Христос ће васкрснути!
Због тога је пост и даднут да бисмо се више држали Цркве, да бисмо Светли Дан
дочекали. И да не размишљамо, разумеш. О земаљском не размишљај! И почеће стално да
звоне: сећај се... се- ћај се!...» клима он тако лепо.
На кући су отворени мали прозори и чује се благовест који плаче и звони – се-ћај
се... се-ћај се... То жалосно звоно плаче за грешном душом. Зове се – посни благовест.
Завесе су скинуте с прозора и сад ће бити као у сиромаштву, до самог Васкрса. У
гостинској су стављене старе пресвлаке на намештај, лампе су завезане као ларве, и чак је
и једина слика – «Лепотица на пиру» застрта чаршавом.» (И.Шмељов. Лето Господње).
Све је усмеравало на то да се седам недеља поста проведе корисно по душу и да се човек
припреми за посебну пасхалну радост која предизображава бесконачно блаженство у
незалазне дане у Царству Небеском.
Наш живот се променио, али душа живи некадашњим потребама. Уморна од
мутних бесконачних информационих бујица она носталгично тугује. И благо нама ако
седам недеља Великог поста искористимо да дамо души одмор, удаљивши се од свега што
је раслабљује, узнемирава и лишава унутрашњег мира. Меру подвига свако сам треба да
одреди.
Ко ипак управља овим светом? Ако је то Бог, зашто у молитви «Оче наш» постоје
речи: «нека буде воља Твоја и на земљи, као на небу»? Зашто се ђаво назива кнезом света
овог?
Сергеј Холодов
34
У светим новозаветним књигама реч мир (свет) се користи у два значења: 1.
космолошком и 2. духовно-моралном.
1. Свет Божји, космос који је створио премудри Творац, сва васељена. Овај свет
има своје законе и непролазну лепоту. Њега је имао у виду Господ кад је рекао: «Заиста
вам кажем: Гдје се год буде проповиједало Јеванђеље ово по свему свијету, казаће се за
спомен њезин и ово што она учини» (Мк. 14, 9). Бог толико воли овај свет да је «Сина
Својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот
вјечни» (Јн. 3, 16). Бог је Владар неба, земље и преисподње, односно целог тварног света.
О томе говори псалмопојац: «Да изађем на небо, Ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си.
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора, - И ондје ће ме рука Твоја
водити, и држати ме десница Твоја» (Пс. 139, 8-10).
2. Свет је део човечанства који је отпао од Бога: «И кад Он [Утешитељ] дође,
покараће свијет за гријех, и за правду и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у Мене»
(Јн. 16, 8-9). Дела овог света су зла (Јн. 7, 7) и он подлеже суду. По речима светог апостола
«свијет сав у злу лежи» (1 Јн. 5, 19). Зато он каже: «Не љубите свијета ни што је у свијету.
Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему» (1 Јн. 2, 15). Свет мрзи Христове
ученике. Спаситељ их позива на храброст: «У свијету ћете имати жалост; али не бојте се,
Ја сам побиједио свијет» (Јн. 16, 33).
Ђаво је назван кнезом света (Јн. 14, 30), господарем таме овога свијета (Ефес. 6,
12), зато што влада делом човечанства који је отпао од Бога. Људи, далеки од духовног
живота, чак ни у најмањој мери не схватају колико њихова дела, мисли, чак и осећања,
усмеравају господар таме и његове слуге. Они су убеђени у своју «слободу» и нимало не
воле да слушају о томе сматрајући све измишљеним. Међутим, ово је откривено духовном
погледу светаца. «Испричао је ава Антоније о себи: видео сам све мреже ђавола
распрострте изнад земље; угледавши ово уздахнуо сам и рекао: тешко људском роду! Ко
може да се ослободи ових мрежа? На то ми је речено: смирење спасава од њих и оне не
могу чак ни да га се дотакну» (Отачник). Свети Макарије Велики пише: «Бог чува онога
ко се у прашуми света овог у свакој прилици пази мрежа и замки и ко гради спасење своје
са страхом и трепетом (Фил. 2, 11), ко са свом пажњом заобилази мреже, замке и похоте
века овог, и тражи Господњу помоћ и по милости Господњој се нада да ће се спасити
благодаћу» (Духовне беседе. Беседа 4.5).
Речи да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи су молитвена прозба. Ми
молимо Небеског Оца да нас удостоји да испунимо Његову свету вољу на земљи.
Тертулијан објашњава: «Не кличемо да буде воља Твоја зато што би неко могао да омете
да се оствари воља Божија, већ молимо да се Његова воља испуњава у свима нама /.../ Да
бисмо могли ово да испунимо имамо потребу за вољом Божијом (за добром намером и
помоћи).»
Реците, молим Вас, коме су упућене речи Исуса Христа: «Исус му рече: Ако хоћу
да он остане док не дођем, шта је теби [до тога]? Ти хајде за Мном» (Јн. 21, 22). И како
их тумачи Православна Црква?
Хвала.
Марина
Васкрсли Господ, јавивши се Својим ученицима поверава апостолу Петру
пастирство над нама (паси јагањце Моје) и предсказује му мученичку смрт на крсту
(прострећеш руке твоје). А Петар, видећи Јована који је ишао за њим и покретан
љубављу према њему (велика је била част прославити својим страдањима Сина
Човечијег), пита Господе! а он шта?: да ли ће он поћи тим путем? Исус Христос му каже
да не треба о томе да размишља: ти хајде за Мном. На Петрово питање Он одговара: што
се тиче Јована, чак и ако он остане у животу до Мог другог доласка, тебе се то не тиче. Ти
треба да идеш указаним путем. Даље сам Јован, аутор овог казивања, говори о томе да су
35
речи Учитеља дале браћи, односно ученицима, повод да мисле да Јован неће умрети.
Јеванђелиста Јован пише да Исус није рекао да неће умрети. Међутим, не оповргава
директно овакву могућност.
Историја апостолског доба у потпуности потврђује пророчанства о апостолу Петру.
Касније црквено предање, које су сачували писци из 2. века сведочи о томе да је апостол
Петар био разапет за време цара Нерона. Апостол Јован Богослов је доживео дубоку
старост. По свештеномученику Иполиту Римском, Иринеју Лионском и Евсевију Памфилу
свети апостол и јеванђелиста Јован умро је за време цара Трајана (98-117.). По
александријској хроници апостол Јован Богослов се упокојио 72. године после в азнесења
Господа нашег Исуса Христа, кад му је било 100 година и 7 месеци. Сва ова сведочанства
под смрћу имају у виду одлазак из земаљског живота. А околности које су пратиле овај
одлазак су прилично тајанствене. Апостол је са 7 ученика изашао из Ефеса и дошавши до
одређеног места заповедио им је да седну. Затим се мало удаљио од њих и почео је да се
моли. Онда им је наредио да ископају гроб у облику крста. «Узмите земљу, мајку моју и
покријте ме њоме,» рекао је ученицима. Они су то учинили и с великим плачем се вратили
у Ефес. Кад су за то сазнали хришћани који су живели у граду дошли су и раскопали гроб,
али у њему нису нашли тело.
Блажени Теофилакт ово место у Јеванђељу тумачи на следећи начин. «А неки
схватају овако: кад је Петар чуо да ће умрети за Христа рекао је: а шта је с Јованом? Да
неће и он умрети? Христос то није порекао, јер ће свако ко се родио и умрети, већ је
рекао: ако хоћу да он буде, односно да доживи до краја света и тада постане мученик за
Мене. Зато и кажу да је он жив, а убиће га антихрист кад заједно с Илијом буде почео да
проповеда Христа. Ако се указује на његов гроб, какве то има везе? Он је из њега изашао
жив, а затим се преставио као Енох и Илија. Дакле, јеванђелиста оповргава лажно
мишљење оних који су помислили да овај ученик неће умрети, већ ће бити бесмртан: јер
сушта је лаж да је човек бесмртан. Иако Енох и Илија нису умрли, они су ипак смртни.
Тако и он, премда није умро, умреће. Зато је схватање речи: неће «умрети» у смислу да ће
бити бесмртан, лажно. Неки тврде да је умро, а речи: «ако Ја хоћу да остане», схватају
онако као што смо их горе објаснили. Навели смо сва мишљења да радозналима ниједно
не би остало непознато. По нашем мишљењу речи: «да остане, док не дођем» боље је
схватати о растанку с Петром, а не о животу, као што је то схватао достојан славе и
Златоусти Јован» (Тумачење Јеванђеља по Јовану).
Зашто, кад Господ говори о саблазнима помиње управо руку, ногу и око? У ком
смислу их треба одсећи ако саблажњавају?
Хвала.
Александра
Зашто је од свих органа Господ навео руку, ногу и око? Поглед наших очију је
огледало душе. Многе страсти и саблазни улазе кроз њега. Нога се у Библији често
користи у симболичном значењу. Она се спотиче о камен (Пс. 91, 12) или може да попузне
(Пс. 121, 3). «Сачуваће ноге милијех Својих, а безбожници ће умукнути у мраку» (1 Цар.
2, 9). Рука на библијском језику често означава целог човека и његова дела: «нека буде
добра воља Господа Бога нашега с нама, и дјело руку наших доврши нам, и дјело руку
наших доврши» (Пс. 90, 17). Често се реч рука користи ради моралне оцене: «Зато кад
ширите руке своје, заклањам очи Своје од вас; и кад множите молитве, на слушам; руке су
ваше пуне крви» (Ис. 1, 15).
По тумачењу светог Климента Римског Господ у сликовитој форми заповеда да се
унапред одсецају узроци и подстицаји који воде у грех.
Господ каже апостолима: «Јер ко није против вас, тај је за вас.» На кога данас
могу да се примене ове речи?
36
Александра
Јер ко није против вас, он је за вас. Спаситељ је то рекао у време кад су фарисеји и
законици упорно и доследно улагали напоре да Га погубе. Борба између добра и зла се
заоштрила. Вођи народа су будно пратили да људи не поверују у Христа: «Јер се Јудејци
већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа.» (Јн. 9,
22). Уз такво стање ствари онај ко се није придружио прогонитељима имао је макар
сажаљење према Исусу и Његовим ученицима. Зато је речено: он је за вас.
Молим Вас, објасните смисао речи из Јеванђеља по Марку (Мк. 9, 49-50): «Јер ће се
сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити. Добра је со; али ако со
постане неслана, чиме ће се осолити? Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом?»
Александра
Свето Писмо приписује соли дејство очишћења. Као средство које спречава
труљење она представља симбол поузданости и верности. По јеврејском закону сваку
жртву је требало посолити пре него што буде принета Богу на жртву на олтару (2 Мојс. 2,
13). Зато у књизи Бројева Господ каже: «то ће бити завјет осољен, вјечан пред Господом
теби и сјемену твојему с тобом» (4 Мојс. 18, 19). По уставу о жртвама: «А сваки дар који
приносиш осоли сољу, и немој оставити завјета Бога својега; са сваким даром својим
принеси соли» (3 Мојс. 2, 13). У Јеванђељу Господ наше Исус Христос примењујући со
као симбол вечности позива Своје ученике и следбенике да буду чврсти и верни. Треба
имати у себи со, односно веру и хришћански дух. Ако тога не буде, то значи да је со
обљутавила. Тада хришћанин неће моћи да испуни своје назначење: да помаже свету да се
окрене вери.
Оче, шта значи појам лукавство, лукав човек?
Хвала
Александар
Лукав (од словенског лук – кривина) је један од назива за ђавола. Више пута је
поменуто у Новом Завету: «И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо
дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога (лукавог)» (Мт. 6,
12-13); «Писах вам, оци, јер сте познали Онога Који је од почетка. Пишем вам, младићи,
јер сте побиједили нечастивога (лукавог)» (1 Јн. 2, 14): Овом речју је у словенској и руској
Библији преведена грчка реч poneros (рђав, лош, прљав). Постојећи називи непријатеља
људског рода преносе његова различита својства. Сатана (јевр. satan; први пут се помиње:
Јов. 1, 6) означава противник. Ђаво (грч. diabolos) се преводи као клеветник. Руска реч
лукави указује на моралну искривљеност, лажљивост и неискреност демона.
Лукавство је лукавост, поквареност. Придев од ове речи има одговарајуће значење.
Свети апостол Павле ову реч примењује да би окарактеристао епоху: Господ Исус
Христос «даде Себе за гријехе наше да избави нас од садашњега вијека злога (лукавог)».
Лукави век је век палог човека, век егоизма и страсти.
Реч лукав користили су свети оци: «Лукави кнез – царство таме, на почетку
заробивши човека тако је обложио и обукао душу влашћу таме, као што се облачи човек
да би се учинио царем и дала му сва царска одећа, и да од главе до пете носи на себи све
царско. Тако је лукави кнез обукао грехом душу, све њено биће и сву ју је оскрнавио,
заробио у царство своје, није оставио у њој слободан од своје власти ниједан уд њен, ни
помисли, ни ум, ни тело, већ ју је обукао у порфиру таме» (преподобни Макарије Велики.
Духовне беседе. 2.1.)
На крају времена ће лукави, који вара људе бити бачен у језеро огњено и сумпорно
(Откр. 20, 10).
37
Реците молим Вас да ли је у синтагми «директор Иванов» «директор» име или
дужност? А да ли је у синтагми «господин Иванов» «господин» титула или име? Пошто
кажете да је Бог и Господ име? Бог има име, и Ви наводите тетраграму YHWH, која се у
Библији среће преко 7.000 пута. У целом свету се његово читање преноси као Јехова или
Јахве, зашто у свом одговору не говорите то до краја и не наводите Излазак 3, 15? Хајде
да поштено ставимо ову тетраграму на сва места у Библији где она стоји у оригиналним
текстовима. Не надам се Вашем одговору, али ми је драго што још увек има људи који
читају Библију и размишљају. До виђења.
Борис
Питање о именима Божјим решено је у древној и позној патристици, као и у
библијској науци. Како представници светоотачког богословља, тако и научници у
области библијске науке, јединствени су у мишљењу да нам Свето Писмо открива
неколико Божанских имена. Ово оспоравају само представници неких секти, између
осталог «Јеховини сведоци». Они тврде да постоји само једно скривено име (Јехова), које
они поштују. Све остало су, кажу, титуле. Ова тврдња у потпуности противречи
свештеним текстовима.
Свети писци користе реч шем (име). Оно се не примењује само на Бога, већ и на
људе. Оно присуствује и у књизи Излазак (2 Мојс. 3, 13-15). Пророк Мојсије пита: Ако ми
реку: Како Му је име? Бог је рекао Мојсију: Који јесте. У јеврејском тексту стоји реч од
четири слова: јот, г(х)е, вав, г(х)е (YHWH). Ова реч је добила назив тетраграма (tetra –
четири; gramma – слово). Јевреји од извесног времена ово име нису изговарали. Једно од
јудејских предања сматра да се почетак ове забране односи на време првосвештеника
Симона Праведног (3. в. пре Христа), после чије смрти су свештеници престали да
користе тетраграму чак и у богослужењу. Зато су поред тетраграме стављали друго име,
које се такође састојало од четири слова: алеф, далет, нун, јот. Оно се изговарало уместо
тетраграме – Адонај. За разлику од царске титуле адони (господар, владар) Адонај (мој
Господ) се у Библији односи само на Бога. У низу места ово име се као обраћање среће
већ у древним текстовима: 1 Мојс. 15, 2, 8; 2 Мојс. 4, 10, 13; 5 Мојс. 9, 26; Нав. 7, 7 и др.
Јеврејски алфабет се састоји само од 22 сугласника.
Око 6. века после Христа појавио се систем озвучења (некудота); масорети (јевр.
мазара – предање), односно чувари предања свесно су пренели сугласни ке из имена
Адонај на тетраграму. Средњовековни европски научници нису уочили ову условност и
сматрали су писање овог озвучења самогласницима саме тетраграме. Зато су у току
неколико векова тетраграму изговарали неправилно – Јехова. Међутим, још у 16-17. веку
низ угледних научника-хебреиста (Букстрофиј, Друзиј, Капел, Алтингиј) се супротставио
оваквом читању. Пошто у замену нису понудили тачан изговор, остало је као раније –
Јехова. У првој половини 19. века немачки научник Евалд је понудио друго читање Jahvah
(Јахва). Ова понуда није била прихваћена одмах, већ тек после подршке угледних
истраживача као што су Генстенберг и Рајнке. Читање које је понудио Евалд није
откривање истинског имена. Оно је добијено филолошком методом. Зато су могуће две
варијанте: Jahvah и Jahveh. Наш истакнути истраживач архиепископ Теофан (Бистров) је
на основу историјских података сматрао да је највероватнији изговор Jahveh (Јахве).
Без обзира на тачне податке библијске науке представници секте «Јеховини
сведоци» су на основу погрешног читања тетраграме саградили своју «догматику». Аутор
писма не говори о својој конфесионалној припадности, али његов патос није случајан. «У
целом свету се његово читање преноси као Јехова или Јахве...». Пре свега треба упитати: а
које је ипак име? Јехова или Јахве? Јер, она су потпуно различита. Као друго, да ли се у
целом свету «читање преноси као Јехова» или међу представницима секте? Навешћу
мишљење не православног богослова, већ савременог научника хебраисте професора
Харвардског универзитета Томаса О. Ламбдина о имену, које се састоји у тетраграми:
38
«Прво се оно највероватније изговарало као Yahwe. Затим су из благочестивих побуда
Јевреји престали да га изговарају користећи приликом читања наглас Adonay (Господ).
Управо овај обичај, који је настао неколико векова п.н.е. одразили су у својој пунктуацији
масорети, преневши озвучење имена Adonay на слова које стоје у библијском тексту [код
аутора текста тетраграма је наведена јеврејским писмом – јот, г(х)е, вав, г(х)е]. Тако се
родило «хибридно» писање које не одражава никакво реално изговарање. Касније су
условно масоретско писање научници читали буквално – отуда неправилна форма
«Јехова» која не одговара ни древном ни каснијем традиционалном читању форме
«Јехова»» (Томас О. Ламбин. Уџбеник старохебрејског језика, прев. с енгл. М., 1998, стр.
117). Што се тиче изговора Јахве научник хебреиста пише само у претпоставкама:
«изговарало се највероватније као Yahwe». У савременој западној богословској
литератури Јахве се среће веома често, али да ли се име може молитвено изговарати ако
нам оно није откривено, већ је добијено путем лингвистичког истраживања? Да ли се оно
може укључити у молитве ако сами научници нису до краја сигурни у његову тачност?
Како пак православни хришћани изговарају библијско писање тетраграме? У
потпуној сагласности са старозаветном храмовном традицијом. Пошто се у Храму читало
Адонај (Господ) 72 јеврејска тумача су приликом превођења на грчки језик пре Христа на
месту тетраграме ставили Кириос (Господ). Свети апостоли су се обраћали грчкој
Библији. Ово је доказано анализом текста Јеванђеља. По угледу на њих и ми изговарамо –
Господ.
Размотримо друго принципијелно питање: да ли је име Божије једно или их има
неколико?
Обратимо се Светом Писму.
1. Иста реч шем (име), као и у Изласку (2 Мојс. 3, 13-15) стоји и на местима где
нема тетраграме: «Јер не ваља да се клањаш другому богу; јер се Господ зове ревнитељ,
Бог је ревнитељ» (2 Мојс. 34, 14). У јеврејској Библији стоји: шемо Ел-Кана (име је Бог
ревнитељ).
2. У књизи Исаије читамо: «Име је избавитељу нашему Господ над војскама, светац
Израиљев» (Ис. 47, 4). У јеврејском тексту: шемо Кедош Исраел. Да ли треба да имамо
више поверења у своје пристрасне конструкције или пророка Исаију? У његовој књизи
име Божије Светац Израиљев се среће 25 пута (1, 4; 5, 19, 24; 10, 20; 12, 6; 17, 7; 29, 19; 30,
11-12, 15; 31, 1; 37, 23; 41, 14, 16, 20; 43, 3, 14; 45, 11; 47, 4; 48, 17; 49, 7; 54, 5; 60, 9, 14).
Из контекста је потпуно јасно да се Светац Израиљев употребљава као име Божије.
Довољно је узети она места где је се оно користи као потпуни синоним тетраграме. На
пример, «него ће се ослањати на Господа Свеца Израиљева истином» (10, 20). У првом
делу овог стиха стоји тетраграма.
3. «Ти си заиста Отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; Ти
си, Господе, Отац наш, име ти је откако је вијека «Избавитељ наш»» (Ис. 63. 16). Поново у
јеврејском тексту стоји иста реч, као и у Изласку 3, 13-15) – шемо (име). Гоел (Искупитељ)
као име Божије среће се и на другим местима Светог Писма.
4. «Које Му је име Господ над војскама» (Ис. 48, 2). Овде је наведено још једно име
Саваот (Господ над војскама) (јевр. Цеваот; од именице Цава – војска). Сведочанство о
овоме срећемо и код других пророка: «Име Му је Господ Бог над војскама» (Ам. 4, 13);
«Јер је име Твоје призвано на ме; господе Боже над војскама» (Јер. 15, 16)
5. Користила су се и друга имена: Ел (Јаки, Крепки), Елохим, (у грч. Библији –
Теос; у слов. и рус. – Бог), Ел- Шадај (у грч. Библији – Пантократор; у слов. и рус. Библији
– Сведржитељ) и др. Молитвено помињање било ког од њих означавало је призивање
имена Господа.
Мишљење да у Старом Завету има неколико Божанских имена није мишљење само
православног богословља, као што тврди аутор писма. Поново ћу навести мишљење
неправославног научника хебраисте. Томас О. Ламбдин у Уџбенику за старохебрејски
језик је издвојио специјалан параграф «Екскурс: имена Бога у Старом Завету»: «Најчешће
39
се Бог у Старом Завету назива именима Elohim и YHWH… Припајање предлога be, lе и kе
именима Elohim и Adonay има једну особеност: почетно алеф се приликом изговора губи
заједно са самогласником који за њим следи» (стр. 117-18).
Наша анализа није академски богословски спор, већ има принципијелан значај.
Позиција која је изложена у писму усмерена је против учења о Пр есветој Тројици. С овим
циљем се негира Божанство Исуса Христа и Светог Духа. Да би се избегле опасне грешке
и заблуде треба се избавити од уских представа које везују ум и духовне очи. Откровење о
Пресветој Тројици је дато у Новом Завету. У Јеванђељу по Матеју Господ наш Исус
Христос шаљући ученике каже: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца
и Сина и Светога Духа» (Мт. 28, 19). Није могуће спознати Оца не верујући у Божанство
Сина: «А знамо да је Син Божји дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо
у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вјечни.» (1 Јн.
5, 20).
Како се односите према анархизму и анархији? Врло често имамо прилике да
чујемо негативну оцену ових појмова од стране православног клира. Међутим, мислим да
су принципи анархизма дубоко хришћански, јер се заснивају на међусобној помоћи људи, на
тежњи ка ослобађању од свих окова и истовремено на одговорности (сетите се само
дела истакнутог руског идеолога анархизма П.Кропоткина). Врло ми је жао што су
овога ретко свесни и сами анархисти и православни људи. Веома бих желео да видим Ваш
одговор, поштовани аутори сајта.
Станислав
Свака социјална доктрина може бити схваћена и оцењена само у својој историјској
примени. Искуство без лицемерја обнажује истинску моралну природу сваке идеологије.
Тек кад будемо поредили све манифесте и програме с великом хришћанском истином која
не само да учи сваког личном спасењу, већ и баца светлост на историју у њеној коначној
судбини нећемо грешити и нећемо прихватити примамљива обећања и звучне пароле као
нешто истинско. У том случају није тешко увидети да комунизам и социјализам у свом
мноштву разноврсности и праваца, као и анархизам и друге радикалне доктрине нису
ништа друго до подметање и фалсификат. Уз све њихово шаренило уочава се једна
заједничка црта која их чини сроднима. Ови покрети постепено стичу црте псеудорелигије
и по сваку цену покушавају да заузму место хришћанства. Ако то не видимо ризикујемо
да као и многи пре нас, паднемо у погубне илузије и да будемо саучесници у трагедији
која исцрпљује снаге човечанства. Да ли су «принципи анархизма дубоко хришћански»?
Руски анархизам је наглашено атеистичан. М. Баукњин (1814-1876.) је један од својих
главних радова назвао «Федерализам, социјализам и антитеологизам» (1867.). У њему има
много грубих и апсурдних напада на хришћанство. Поглед је до карикатуре упроштен.
Приликом читања може се створити утисак да вођа покрета у који је било увучено много
образованих људи, уопште није упознат с историјом хришћанства: «Осим тога, историја
показује да су свештеници свих религија, изузев оних који су били прогањани, били
савезници тираније. И зар чак и прогањани свештеници, иако су се борили против
притиска власти и проклињали је, нису дисциплиновали своје вернике и зар самим тим
нису припремали елементе за нову тиранију? Ма какво било духовно ропство оно ће увек
имати за своју природну последицу политичко и социјално ропство. Данас је хришћанство
у свим својим облицима, заједно с доктринерском и деистичком метафизи ком која из њега
проистиче, која у суштини није ништа друго до маскирана теологија, несумњиво највећа
препрека на путу ослобађања друштва.» Кнез П.Коропоткин (1842-1921.) је такође отпао
од традиције својих предака. Његов поглед на религију представљају ти пична гледишта
позитивисте друге половине 19. века. Он не признаје ауторитет Светог Писма. «После
неколико дана дошао је код мене седи свештеник који је врло поштован у овом крају с два
утицајна расколничка наставника. – Поразговарајте с њима о детаљима,» рекао ми је.
40
«Ако вас ка томе вуче срце, идите с њима и с Јеванђељем у рукама проповедајте
сељацима... Сами знате шта да проповедате... Никаква полиција вас неће наћи ако вас они
буду крили. Ништа друго се не може учинити. Ето какав савет ја, старац, могу да вам дам.
Ову улогу сам, наравно, оштро одбио. Отворено сам им рекао због чега не могу да
постанем нови Виклиф. «Не могу да говорим «од Јеванђеља» кад је оно за мене књига
иста као и свака друга. Јер за успех религиозне пропаганде је потребна вера, а ја не могу
да верујем у божанственост Христа и у заповести Божије» («Записи револуцион ара). У
шта је онда веровао предак великих кнежева Смоленских? «Људи жуде за бесмртношћу,
али често губе из вида чињеницу да сећање на заиста добре људе вечно живи. Оно се
урезује у следеће генерације и поново преноси деци. Зар им је мало оваква бесмртност?»
(«Записи револуционара»). У П.Кропоткину чуди контраст. Он је био научник географ и
геолог. Међутим, његови социјално-етички радови су потпуно туђи научно-истраживачкој
методи. Конструкције су вештачке, беживотне и машталачке. У основи његове етике лежи
«закон међусобне помоћи» који је по мишљењу аутора изграђен у току еволуције природе:
«Друштвени инстинкт, који је човеку урођен као и свим друштвеним животињама јесте
извор свих етичких појмова и целог каснијег развоја морала.» Шта је заједничко
хришћанству и централној мисли П.Кропоткина да је природа први учитељ етике?
Натуралистичка антропологија која је била веома утицајна средином 19. века тешко да
данас има озбиљне присталице.
Никаво друштво и никаква власт на земљи не могу бити савршени. Људска природа
која је оштећена грехом не може да се не испољи на свим нивоима друштвеног живота.
Полазна теза анархизма (грч. anarhia – безвлашће) представља тврдњу да је свака државна
власт – зло. Ова мисао је антихришћанска. Из ње проистиче нужност борбе са сваком
државом и њено уништење. Ово неизбежно човека чини богоборцем. «Зато ко се противи
власти противи се и уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе.» (Рим. 13,
2). Сваки темељан историчар зна да је време безвлашћа увек било тешко и болно. Покушај
да се ова лажна доктрина реализује умножио је зло у овом свету. За једно од средстава
уништења власти П.Кропоткин признавао је немотивисани терор: «Перовска и њени
другови су убили руског цара, и цело човечанство је, без обзира на одвратност према
крвопролићу, без обзира на симпатију према ономе ко је ослободио своје сељаке признало
да су имали право на овај поступак. Зашто? Не зато што је овај акт признат као користан :
три четвртине човечанства још сумња у то, већ зато што је свако осећао да Перовска и
њени пријатељи ни за каква блага света не би пристали да са своје стране постану тирани.
Чак су и они којима је ова драма непозната у потпуности без обзира на то, убеђен и да се у
овом поступку није испољила храброст младих људи, покушај преврата у дворцу или
тежња према власти, већ мржња према тиранији, мржња која долази до
самопожртвованости и смрти. «Ови људи,» каже се о њима, «освојили су право да
убијају» («Етика анархизма»). Аутор књиге «Међусобна помоћ као фактор еволуције»
није објаснио зашто мржња према било чему даје право на убијање људи. Отпадање од
Истине и њено одбацивање неизбежно уводи човека у област противника Истине – ђавола.
Сва подметања у духовном и друштвеном животу рађају се у овој тамној области. Зато се
тако као лавина за последњих век и по умножава зло тако да је човечанство ступило у
зону масовног безверја и уништавања традиције. Револуционер је антипод хришћанина.
Следбеник Јеванђеља је научен да сваку борбу против зла почиње од себе. Само
очистивши се, просветивши се Божијом благодаћу и стекавши добродетељи човек је у
стању да чини добро. Револуционари свих времена и народа почињу да исправљају свет
имајући у себи мрачни свет гордости, самообмане и страсти. Добро се не може чинити кад
човек пребива у греховној нечистоти. Зашто онај ко је отпао од Истине и није исправио
себе не сме да «исправља» човечанство? Зато што је «пала природа заражена слепилом
ума. Она не види свој пад, не види своје грехове, не види своје туђиновање на земљи и не
влада собом као да је бесмртна, као да постоји једино ради земље. Она не само да са
суровошћу суди и осуђује грехове ближњег, већ и из сопственог жалосног устројства
41
сачињава за ближњег грехове којих у њему нема; она се саблажњава најузвишенијим
хришћанским добродетељима изопачујући њихов значај у складу са својим разумом, који
се тако лажно назива због своје срдачне злобе» (свети Игњатије (Брјанчанинов). Беседа о
различитим стањима људске природе). На анархизам се може применити оно што је Лав
Тихомиров рекао о социјализму у целини: «Социјализам жели да излечи главобољу
одсекавши главу». Ф.М.Достојевском није било тешко да нађе прототипове за своје
јунаке. Материјал за романе Злочин и казна, Зли дуси, Браћа Карамазови лако је могао
наћи међу представницима било ког правца «ослободилачког покрета» укључујући и
анархисте. За разлику од многих својих савременика он није гајио илузије о последицама
њихове делатности. Демонска природа ових токова му је била веома јасна: «Ако Бога
нема, све је дозвољено. Дај свим овим савременим великим учитељима потпуну
могућност да разруше старо друштво и саграде ново, испашће такав мрак, такав хаос,
нешто до те мере грубо, слепо и нечовечно, да ће се цела зграда срушити под
проклетствима човечанства пре него што буде завршена... Кад једном одбаци Христа,
људски ум може да дође до запањујућих резултата» (Дневник писца).
Молим вас да одговорите да ли постоји одређено правило или канон који се тиче
поштовања поста за трудне жене? Да ли у сваком конкретном случају треба узимати
благослов од свештеника? Хвала
Нина
Иако црквени канони поста разрешавају само тешке болеснике (Апостолска
правила. 69. правило) у пракси се трудним женама даје благослов да једу храну која је
потребна за потпуни развој детета у мајчиној утроби. Ако постоји могућност да се лично
добије благослов од свештеника добро је да се то учини. Ако је то због здравственог стања
или других обавеза тешко, могуће је задовољити се општим благословом.
Питање је следеће: у Јеванђељу по Матеју, Марку и Јовану приликом описивања
погубљења Исуса Христа говори се о разбојницима који су заједно с Њим разапети тог
дана:»Тако исто и разбојници распети с Њим ругагу Му се» (Мт. 27, 44). И само се у
Јеванђељу по Луки каже: «А један од објешених злочинаца хуљаше на Њега говорећи: Ако
си Ти Христос, спаси Себе и нас. А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти
не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по
својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме
се, Господе, када дођеш у Царству Своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш
бити са Мном у рају. (Лк. 23, 39-43). Како коментаришете «недореченост» овакве
чињенице у Јеванђељима по Матеју, Марку и Јовану? Јер прилазак разбојника вери у
Христа на крсту и то да су му опроштени грехови Његови ученици нису могли да не
примете.
Ана
Одмах треба искључити било какву мисао о «противречности». Апостол Лука је
приступио писању Јеванђеља после тачног испитивања, као што сам о томе сведочи. Он
је користио казивање о догађајима који су се догодили међу нама, као што нам предадоше
они који су од почетка били очевици и слуге Ријечи (Логоса) (Мт. 1, 1-2). Као најближи
сапутник и помоћник светог апостола Павла несумњиво је познавао све апостоле,
укључујући и Матеја и Марка. Свети Лука допуњава казивања двојице првих
јеванђелиста. Само се код њега говори о: Благовестима, рођењу светог Јована Претече, о
жени која је ноге Исуса Христа помазала миром (Мт. 7, 37-50), о милосрдном
Самарјанину (Мт. 10, 29-37), о пропалој овци, о изгубљеној драхми, о блудном сину, о
митару и фарисеју, о обраћењу Закхеја. Казивање о покајању разбојника такође треба
сматрати важном допуном прва два Јеванђеља. Како усагласити казивања свештених
42
писаца о разбојнику? Одговор на то садржи се у светоотачкој егзегетици. Светитељ Јован
Златоуст, блажени Теофилакт и други кажу да су прво злословила два разбојника.
Међутим, касније је један од њих на крсту «спознао благост и Божанство Исуса из речи
које је Он изрекао о људима који су Га разапињали говорећи: ―Оче, опрости им!‖. Јер ове
речи нису само испуњене савршеним човекољубљем, већ откривају много и о сопственој
власти. Исус није рекао: Господе, молим Те, опрости им, већ једноставно, такође као и са
влашћу: ―Оче, опрости им!‖ Поучен овим речима, онај ко је раније злословио Исуса
признаје Га за истинског Цара и заграђује уста другом разбојнику и говори Исусу: помени
ме у Царству Твом. А шта чини Господ? Као човек Он је на крсту, а као Бог је свуда и
тамо, и у рају све испуњава, и нема места где Га нема» (блажени Теофилакт). Наш
Спаситељ је на Крсту страдао око шест сати. За то време је могло да дође до спасоносне
промене у разбојниковој души. У Јеванђељу постоје и други примери чудесног обраћења
грешника. Закхеј је био начелник цариника у Јерихону. Реч митар је код Јевреја постала
општа именица као синоним за крајње порочног и нечистог човека. Спаситељево
обраћање је на Закхеја је имало исцељујуће дејство: «И сиђе брзо; и прими Га радујући се»
(Лк. 19, 6) Од окорелог грешника за кратко време је постао син Аврама (Лк. 19, 9)
У разбојниковој души се такође одиграла велика промена. Показало се да је он
достојан раја. Исцелила га је благодат Божија, али ми не треба да умањујемо ни његову
личну заслугу. Разбојник који је поверовао у Бога учинио је три подвига. Пре свега,
подвиг вере. Књижевници и фарисеји, који су знали сва пророчанства о Месији и видели
многобројна чуда и знамења ко ја је чинио Исус Христос били су слепи и осудили су
Спаситеља на смрт. Разбојник је смогао снаге да у Човеку прикованом, као и он, на крст и
осуђеном на смрт угледа оваплоћеног Бога. Како је запањујућа сила вере. Он је учинио
подвиг љубави. Умирао је у мукама. У тренуцима кад га је мучила неиздржива бол, он се
показао способним да испољи самилост према Исусу. Кад Га је други разбојник
злословио, он Га је ућуткивао и говорио: «Он никаква зла не учини» (23, 41). Да ли има
толико љубави према Исусу Христу у нама, који добијамо толико доброчинстава од Бога?
Благоразумни разбојник је учинио трећи подвиг – подвиг наде. Без обзира на овакву
мрачну прошлост он није изгубио наду у своје спасење, иако се чинило да више није било
времена за исправљање и плодове покајања.
Зашто у Символу вере нема речи «умерша» у односу на Господа Исуса Христа?
Иван
Реч «страдавша» се не односи само на страдања која је Господ Исус Христос
претрпео (суд, батине, бичевање, увреде), већ и на Његову Крсну смрт. Словенска реч
страданије има неколико значења. Једно од њих је мученичка смрт: «Страданије –
подвиг, мучеништво» (Потпуни речник црквенословенског језика, М., 1993.). Ово значење
се сачувало у савременом руском језику. Кад кажемо «они који су за Христа пострадали»
најчешће имамо у виду мученике који су пролили крв за веру.
Једна моја познаница иде у цркву и истовремено се бави нехришћанским стварима
– или трансмедитацијом или некаквом магијом, или ни сам не знам чиме, како се то
тачно зове. Кад сам јој рекао: «Како можеш, то је лицемерје, то је велики грех!» она ми
је одговорила да наводно нигде у Библији нема забране за те ствари, такође нема
заповести које их забрањују. И ја чак не знам шта да јој одговорим. Молим Вас,
помозите. Хвала.
Димитрије
Свето Писмо све облике гатања, чаробњаштва, магије и др. назива мрскошћу и
најстроже их забрањује: «Не обраћајте се к врачарима и гатарима, нити их питајте, да се
не скврните о њих. Ја сам Господ.» (3 Мојс. 19, 31). У Књизи поновљених закона ова
43
забрана се понавља: «Кад уђеш у земљу коју ти Господ Бог твој даје, не учи се чинити
гадна дјела онијех народа. Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју
кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни
бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад
пред Господом ко год тако чини, и за таке гадове тјера те народе Господ Бог твој испред
тебе. Држи се сасвијем Господа Бога својега.» (5 Мојс. 18, 9-13). Они који се баве
чаробњаштвом по закону подлежу смртној казни (3 Мојс. 20, 6, 27). О Јосији (4 Цар. 23,
24) се у Библији говори похвално да је очистио земљу од разних гатара. Новозаветна
Црква је из Светог Писма прихватила забрану свих облика чаробњаштва као сатанског
дела и на VI Васељенском и другим Саборима донела је специјална правила: «Они који се
предају чаробњацима или такозваним стоначалницима или другима сличним као би од
њих сазнали оно што желе да им открију у складу с ранијим одлукама отаца о њима, нека
подлежу правилу шестогодишње епитимије. Истој епитимији треба подврћи и оне који
воде медведице или друге животиње на ругло и на штету најпростијих и спајајући превару
с безумљем изговарају гатања о срећи, о судбини, о родослову и многа друга слична
тумачења; исто тако и оне који се називају истеривачи облака, гатари, они који праве
заштитне талисмане и чаробњаке. А за оне који су у овоме окорели и не обраћају се и не
клоне се оваквих погубних паганских измишљотина, одређујемо да се потпуно изопште из
Цркве као што и света правила заповеђују. Јер какву сагласност има Христос с
велијаром?» (2 Кор. 6, 14-16). (61. правило VI Васељенског Сабора).
И у наше време ђаво саблажњава људе овим погубним делом. Овакви људи постају
заробљеници демонских сила. Постепено се у њима гаси духовно начело. Они постају
непријемчиви за Божанску истину. Ови људи немају ни воље, ни могућности да се
ослободе власти ђавола. Често код ових људи почињу душевна растројства. Настаје стање
које се у духовној литератури назива опседнутошћу. Избављање од демонских окова
захтева од човека одлучно одрицање од сатане и искрено покајање. Пастири треба да
покажу саучешће и пажњу према њима да би им помогли да се врате спасоносном животу
у Цркви. Искуство показује да се лечење одвија тешко, али уз добру вољу и одлучност уз
помоћ Божију човек може да постане духовно пуновредан.
Ко је био први хришћански епископ?
Иван
Свети апостол Јаков је први предстојатељ Јерусалимске Цркве, мајке хришћанских
Цркава. У Црквеној историји Јевсевија Памфила се о овоме каже: «А тада Јаков, који се
назива братом Господњим (јер се називао сином Јосифа; отац Христа био је исти онај
Јосиф, с којим је била заручена Дјева и пре него што су се узели испоставило се да Она
има у утроби плод од Духа Светог, као што нас учи свето Јеванђеље) – ево, управо овај
Јаков, којем је био дат надимак «Праведни» због његове изузетне добродетељи, први је
као што причају, добио епископски престо у Јерусалимској Цркви. Климент у 6. књизи
својих «Есеја» тврди ово и пише следеће: «Петар, Јаков и Јован, иако им је Спаситељ
указао посебну част, после Вазнесења Спаситеља нису један другом оспоравали ову част,
већ су изабрали за епископа Јерусалима Праведног Јакова.» У 8. књизи истог овог дела он
говори о њему следеће: «Јакову Праведном, Јовану и Петру Господ је после Васкрсења
пренео знање, а они су га предали осталим апостолима, а остали су апостоли
седамдесеторица од којих је један био Варнава». А било је два Јакова: један – «Праведан»
- који је збачен с крова и убијен млатилицом сукнара, а другом су одрубили главу.» Овог
«Праведног» помиње и Павле: «Од апостола никога нисам видео осим Јакова, брата
Господњег»» (Књ. 5, 2-5). Истраживачи сматрају да је почетак његовог епископства био
34. године. Он је председавао Јерусалимском сабору (око 48-50. године). Апостола Јакова
посетио је апостол Павле по доласку у Јерусалим и испричао о проповеди међу паганима
(Дап. 21, 18-19).
44
Први хришћански епископ је био велики аскета и подвижник. Хранио се само
хлебом и водом. Вино и друге напитке није употребљавао. Носио је власеницу. Мало је
спавао. Целог живота је чувао чистоту девствености. Праведником га нису сматрали само
ученици Исуса Христа, већи Јевреји. Они су га називали Обли (грч. заштита, бедем).
Јосиф Флавије пише да је првосвештеник Анан био главни актер који је покушавао
да издејствује погубљење апостола Јакова: «А Анан млађи, чије назначење смо управо
поменули, био је суровог и врло немирног карактера; припадао је партији садукеја и као
што смо већ говорили, у судовима се одликовао посебном окрутношћу. Пошто је био
такав човек Анан је сматрао да је због Фестове смрти и с обзиром на то да Албин још није
дошао, наступио згодан моменат (за задовољење сопствене суровости). Зато је окупио
синедрион и довео пред њега Јакова, брата Исуса, који је назван Христом, исто као и
неколико других лица, оптужио их за кршење закона и осудио на каменовање» (Књ. 20, 9,
1). Обратимо пажњу: јеврејски историчар помиње Исуса Христа, што представља
драгоцено ванбиблијско сведочанство. Слично је о смрти апостола Јакова написано код
Јевсевија: «Пошто су поверовали многи, чак и представници власти, Јевреји су пали у
пометњу: књижевници и фарисеји су почели да говоре да ће можда сав народ у Исусу
очекивати Христа. Сви заједно су отишли код Јакова и рекли му: «Молимо те обуздај
народ, он је у заблуди мислећи да је Исус Христос. Молимо те: уразуми све који дођу на
дан Пасхе у погледу Исуса; сви ти ми верујемо. Ми и сав народ сведочимо за тебе да си
праведан и да не гледаш ко је ко. Убеди гомилу: нека се не варају за Исуса, и сав народ и
сви ми ћемо те послушати. Стани на трем храма да те виде и да сав народ добро чује твоје
речи. Јер на Пасху се окупљају сва колена, а с њима и пагани.» Поменути књижевници и
фарисеји су поставили Јакова на трем храма и повикали: «Праведни! Сви ми смо дужни да
ти верујемо. Народ је у заблуди о Исусу распетом; објави нам шта су то «врата Исуса». И
он одговори громким гласом: «Што ме питате за Сина Човечијег? Он седи на небу с десне
стране Велике Силе и доћи ће на облацима небеским.» Многи су се потпуно уверили и
прославили Јаковљево сведочанство говорећи: «Осана Сину Давидовом.» Тада су
књижевници и фарисеји почели да говоре једни другима: «Лоше смо урадили дозволивши
да изрекне такво сведочанство о Исусу. Подигнимо се и збацимо га да се уплаше и не
поверују му.» И они повикаше: «О! И праведни је у заблуди!» Испунили су оно што је
написано код Исаије: «Склонимо праведнога, он је за нас штетан; они ће окусити плодове
дела својих.» Подигли су се и бацили праведника и говорили су један другом: «Каменујмо
Јакова Праведног,» и почели су да га гађају камењем, тако да он кад је бачен није умро,
већ је окренувши се клекао на колена говорећи: «Господе, Боже, Оче! Молим Те, опрости
им, јер не знају шта раде.» Кад су га тако каменовали један од свештеника и синова
Рехава, сина Рехавима, за којег је сведочио пророк Јеремија повика: «Станите! Шта
радите? Праведник се за вас моли!» Неко од њих, неки сукнар, удари праведника по глави
млатилицом, која се користи у његовом послу. Јаков умре мученички. Сахрањен је на
истом месту поред храма; ова стела је и данас поред храма. Он је правично посведочио
Јеврејима и Грцима да је Исус Христос (Књ. 2. 23:10-18). Истраживачи датирају смрт
апостола Јакова Праведног 62. годином. Свети апостол Јаков је аутор Саборне посланице.
С његовим именом је повезан почетак тајне светог јелеја (јелеосвећење).
Шта означава Име нашег Господа – Христос, да ли је случајно што у руском
језику оно звучи слично као реч крст? Хвала.
Нађа
Име Христос се с грчког језика преводи као Помазаник. На јеврејском се ово име
изговара Машиах. Његова хеленизована форма је Месија: «Рече му жена: Знам да долази
Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све» (Јн. 4, 25). У словенској и руској
Синодалној Библији срећу се све три речи, које имају истоветно значење: Христос (Мт. 1,
16; Мк. 1, 34; Лк. 2, 11; Јн. 4, 42), Месија (Јн. 1, 41), Помазаник (1 Цар. 2, 10; Пс. 2, 2). Од
45
самог почетка Свог друштвеног служења Спаситељ је исповедао Себе као Месију-Христа:
«Дух Господњи је на Мени; зато Ме помаза да благовијестим сиромасима; посла Ме да
исцијелим скушене у срцу; да проповиједам заробљенима да ће бити пуштени, и
слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене» (Лк. 4, 18-19).
Руска реч крст потиче од латинске crux (јевр. цлав; грчк. ставрос). Тако су
Римљани називали оруђе најтеже казне. Овај назив је прешао у европске језике (на
пример, нем. Kreuz). Треба поменути да је постојао покушај да се реч крст изведе од
форме имена Христа Krist књижевног немачког језика.
У Старом Завету се среће место на којем се говори о забрани наношења слика и
натписа на тело (у књизи Левит). Да ли овај одломак може да се односи на данашњу
тетоважу? Односно, да ли је она грех? И да ли постоје још нека места у Библији где се о
томе говори? Хвала унапред.
Олга
«За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих биљега. Ја сам
Господ» (3 Мојс. 19, 28). Ова забрана се понавља још два пута: 3 Мојс. 21, 5; 5 Мојс. 14, 1.
У наведеном стиху се заиста забрањује да се на тело наносе изображења уз помоћ
усијаних предмета или наношењем боја, као што је то било распрострањено код паганских
народа. У Богом надахнутој старозаветној религији се однос према телу принципијелно
разликује од паганства. Чудесна веза између тела, душе и духа чини јединственог човека,
створеног по образу Божијем. Добродетељи не доносе добро само д уши, већ и телу:
«Живот је тијелу срце здраво, а завист је трулеж у костима» (Прич. 14, 30). Људско тело
сведочи о премудрости и свемоћи Творца. Библија говори о заражености људске природе
грехом, али о телу као о творевини Божијој не говори ни једну погрдну реч. Платон је тело
називао «тамницом душе», а свети апостол Павле говори о «искупљењу тела нашег» (Рим.
8, 23). Зато је Мојсијев закон забрањивао да се преузимају пагански обичаји. Намерно
унакажавање тела које је Бог створио представља вређање Господа. «Јер сте купљени
скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији» (1 Кор. 6,
20).
У недоумици смо поводом схватања књиге Постања где се говори о Ноју и
синовима, о случају кад је он био наг и спавао у свом шатору после вина. Питање је
поставио мој супруг-почетник: зашто је проклет Ханан, Хамов син ако за то уопште
није крив (како каже мој муж: «па он уопште није био тамо»)?
Ана
Преподобни Јефрем Сирин ово место у књизи Постања објашњава на следећи
начин: «Кажу: Хам је примио благослов са свима који су улазили у ковчег и затим му је
поново дат благослов са свима који су изашли из ковчега; и зато Ноје не проклиње њега
самог, већ његовог сина иако проклињање сина мора да донесе тугу и оцу [Хаму]. А други
– на основу реченог у Писму: кад дозна [Ноје] шта је учинио млађи син његов, пошто је
познато да Хам није био најмлађи него средњи син закључују да се под млађим сином
подразумева Ханан и да се овај малолетни Ханан наругао обнажености старца, а Хам је с
осмехом на лицу изашао и посред широке улице објавио браћи својој. Зато се може
мислити да иако је Ханан не баш сасвим правично проклет као онај ко је учинио [зло] још
у детињству, ипак то није било у супротности с праведношћу зато што није проклет због
другог. Притом је Ноје знао да кад Ханан у старости не би постао достојан проклетства,
ни у детињству не би учинио дело које га заслужује» (Тумачење Књиге Постања. 7. 3).
...Да ли сами читате оно што пишете? Душа је «бесмртна», али се може
погубити по Мт. 10, 28 – да ли је тако? 4 Мојс. 23, 10 или Суд. 16, 30, где се говори о
46
смрти душе? Надам се да ћете наћи разуман одговор и усудити се да ми одговорите
макар поштом.
Борис
Речју душа у словенској и руској Синодалној Библији преведено је хебрејско
нефеш (у грчкој Библији – психе; у Вулгати – анима). Све ове речи су етимолошки блиске
пошто живот човека повезују с начином дисања. Реч «душа» се у Светом Писму користи у
неколико значења: 1. Као духовно начело, богослична суштина. У овом значењу тај појам
је синоним појма дух (јевр. руах): «И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати
Богу, који га је дао» (Проп. 12, 7). У истом овом значењу у којем се појам дух користи у
цитираном стиху користи се појам душа у 48. псалму: «Али ће Бог душу моју избавити из
руку паклених; јер ме Он прима» (Пс. 49, 15). Душа је неуништива и бесмртна: «Јер нећеш
оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац Твој види трухлост. Показаћеш ми
пут животни; обиље је радости пред лицем Твојим, утјеха у десници твојој довијека» (Пс.
16, 10-11). У истом овом значењу говори Господ Исус Христос: «И не бојте се оних који
убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте Онога Који може и душу и тијело
погубити у паклу» (Мт. 10, 28). Људи могу да убију тело, али не могу, чак ни ако би
пожелели, да убију душу, да је лише живота. А Господ пак може да је погуби у паклу,
односно да је смести у место вечних мука. Кад се у новозаветним свештеним књигама
говори о избављењу душе од смрти нема се у виду физичка смрт, уништење душе, већ
губитак вечног живота, мучење у паклу. Само живот с Богом може бити назван животом у
дословном смислу ове речи. «И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је
друга смрт.» (Откр. 20, 14). 2. Реч душа у Библији често означава орган чула. У овом
значењу она је истоветна појму срце. Зато се каже да душа воли (Песм. 3, 1-2), пати (1
Мојс. 42, 21), испољава жеље (Мих. 7, 1), мучи се (Пс. 83, 3), весели се (Пс. 85, 4), теши
се: «Кад се умноже бриге у срцу мом, утјехе Твоје разговарају душу моју» (Пс. 94, 19). 3.
Често свештени писци речју душа називају живог човека, тј. човека у целини: «А свега
душа што дођоше с Јаковом у Мисир, а изађоше од бедара његовијех, осим жена синова
Јаковљевих, свега душа бјеше шездесет шест» (1 Мојс. 46, 26); «Да бих ја умро смрћу
праведничком, и крај мој да би био као њихов!» (4 Мојс. 23, 10). Зато се каже да је душа
жедна, гладна, насићује се храном: «Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју,
будући гладан» (Прич. 6, 30); «Биће као кад гладан сни да једе, па кад се пробуди а душа
му празна; или кад сни жедан да пије, па кад се пробуди, а он изнемогао, па кад се
пробуди, а душа му жедна» (с. 29, 8). У овом трећем смислу се и говори о смрти душе
(човека): «Проклет да је који би примио какав поклон да убије човјека права!» (5 Мојс. 27,
25) да је истријеби: «тај да се истријеби из народа својега» (3 Мојс. 7, 20). У књизи Судија
исто се каже за човекову смрт: «Па онда рече Самсон: нека умрем с Филистејима. И
належе јако, и паде кућа на кнезове и на сав народ који бјеше у њој; и би мртвијех које
поби умирући више него онијех које поби за живота својега» (16, 30).
Значења речи душа које смо навели представљају опште прихваћену тачку
гледишта библијске науке. Може се отворити било која специјализована енциклопедија
или речник. Писмо на које одговарамо је драгоцено због тога што јарко илуструје
опасност буквализма приликом читања Светог Писма. Човек који чита Библију не треба
да обраћа пажњу само на поједине стихове, већ и на контекст. То је најважније правило
егзегетике. Иначе човек лако може да погреши.
На Вашу страницу ме је довело трагање за одговором на питање о молитви
оптинских стараца. Без обзира на дуга трагања не полази ми за руком да нађем
објашњење реченице: «Господе, благослови сва моја улажења и излажења». Молим Вас,
да ли бисте могли да ми објасните бар мало, макар у општим речима шта то може да
значи.
Унапред захвална,
47
Лејла
Драга Лејла! Речи које сте навели узете су из псалма: «Господ ће те сачувати од
свакога зла, сачуваће душу твоју Господ. Господ ће чувати улазак твој и излазак твој,
одсад и довијека» (Пс. 120, 7-8). Сав наш живот протиче у два простора: код куће и ван
куће. Зато у овим речима као да се садржи све наше земаљско битије. По тумачењу
блаженог Теодорита: «Овим речима пророк је изразио свако Божије промишљање, уз које
превладавамо мрске непријатеље и избегавамо мреже, које су нам поставили непријатељи
видљиви и невидљиви.» Зато светитељ Јован Златоуст каже: «Видиш ли да се увек и свуда
ономе који улази и излази даје помоћ? Шта може да се упореди с таквом љубављу, с овим
човекољубљем?» Светитељ Григорије Ниски даје алегорично тумачење: «Заиста овај
излаз, а уједно и улаз Бог чува за достојне: зато што наш излазак из овог живота јесте улаз
у највеће добро.»
Добар дан, оче Атанасије! Благословите! Зовем се Алексеј, имам 25 година,
православац сам. Молим Вас да ми објасните да ли су речи наведене у књизи Соломонових
прича (Прич. 6, 26) «јер са жене курве спада човјек на комад хљеба» Богом откривене или
је то појединачно мишљење конкретног човека, могуће засновано на његовом
посматрању живота? Да ли се ове речи односе на неудате жене уопште које воде
слободан сексуални живот или чак и на жене које су имале предбрачну (-е) везу (-е) и већ
се налазе у црквеном браку? Уопште, занима ме шире питање: ако нисам имао интимних
односа са женама пре брака и желим да ступим у брак с девојком која је имала у свом
животу имала овакве односе, да ли овај мој свестан корак можда противречи
заповестима Бога?
Какав је однос Православне Цркве према сличним браковима (прегледао сам
приличан број различитих брошура, као и чланака и материјала на интернету посвећених
православном погледу на тајну брака, укључујући и оне који припадају перу православних
свештенослужитеља и отаца Цркве, али се тамо та тема по правилу у потпуности
прећуткује и као да се само по себи подразумева да младенци нису смели да имају везе пре
свадбе)? Да ли за овакве бракове постоје било каква ограничења с духовне тачке
гледишта у поређењу с браковима оних који нису имали предбрачне односе (под
ограничењем подразумевам извесно извртање образа Божијег који су људи причинили
себи овим грехом, што им сада не омогућава да се подигну изнад извесне границе у свом
духовном развоју)? Односно, ако волим неку девојку с предбрачном прошлошћу, да ли могу
да ступим с њом у брак или обавезно треба да тражим другу која такве није имала и да
ли ће се у првом случају на мене односити горе наведене речи цара Соломона?
С поштовањем,
Алексеј
У Соломоновим причама (Прич. 6, 26) је недвосмислено изражена мисао мудрог
оца упућена сину: ако се веже с блудницом (реч «жена» не означава супругу, већ жену
уопште), пропашће и осиромашиће. Правилност оваквог тумачења се потврђује двама
парелелним местима: «Ко љуби мудрост, весели оца својега; а ко се дружи с курвама,
расипа своје добро» (Прич. 29, 3) и «Не дај душу своју блудницама да не упропастиш
наследство твоје» (Сир. 10, 6).
Питање о избору невесте. Од најстаријих времена људи су тежили ка томе да млада
и младожења ступе у велики догађај у свом животу сачувавши невиност и чистоту. У
новозаветним књигама се често говори о целомудрености. Овај идеал остаје. Међутим, у
наше време блуд је као заразна болест захватио знатан део друштва. Онима који су
сачували чистоту сад више није лако да нађу себи сличне. Међутим, не треба заборавити
да човек може морално да се исцели. Али, за то треба да прође кроз тајну покајања која
омива човека, да има искрену одлучност да поправи свој живот. Душа треба да се
48
препороди кроз благодатно-молитвени живот у Цркви. Тада човеков ранији живот неће
више имати власти над њим. Бог човеку даје могућност да се унутрашње обнови, да
започне нови живот. Без дубоког покајања и исправљања навика блуд касније може да има
разорно дејство у породици.
Драги Алексеју! Молите се да Вам Господ и Мајка Божија пошаљу верну
сапутницу на животном путу. Породични живот није шетња Тверском улицом, већ
заједничко ношење крста који ће Вам Господ дати. Тежите ка томе да Ваша невеста буде
благочестива, али немојте нарочито да испитујете њену прошлост да Вам сећање на њу не
би сметало да саградите малу цркву на чврстом темељу јединствене вере.
Молимо Вас да кажете да ли човек може да се крсти, али са својим световним
именом. Мужа смо крстили као Сергеја, а зове се Александар. Шта сад да радимо? Он
стално осећа неку непријатност и често ме грди – јер сам му то ја посаветовала. Муж и
ја бисмо хтели да приђемо Цркви, православљу. Какви треба да буду наши први кораци?
Љубов
Човекова потреба да има само једно име у потпуности је у складу с тим што он себе
доживљава као јединствену, непоновљиву личност. Уједно, постојање неколико имена је
од давнина било уобичајена ствар и није доводило до било какве раздвојености. Многа
библијска лица су имала два имена: патријарси Јаков (Израиљ) и Јосиф (Цафнаф-панеах).
Пророку Данилу је у Вавилону дато друго име – Валтасар. Он је био на високим
државним дужностима за време халдејских и персијских царева. Зато је његово друго име
било у сталној употреби. Од имена (Данило) које му је дато на обрез ању 8. дана никад се
није одрекао. Симона, брата Андреја Првозваног Господ наш Исус Христос је примајући
га међу Своје апостоле назвао Петром (Јн. 1, 42). Име које су му дали родитељи такође се
сачувало у току његовог даљег живота: «Рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин!» (Јн.
21, 15). Многи руски свеци су имали два имена: велика кнегиња Олга (на светом крштењу
Јелена), велики кнез Владимир (на светом крштењу Василије). Његова деца: свети Борис
(Роман) и Глеб (Давид). Код монаха се често не подударају световно име и име које им се
даје на постригу. А пошто у пасошу име остаје као и раније приликом попуњавања
документа монаси наводе своје некадашње име.
Драга Љубов! Ако Вашем мужу не успева да се навикне на ново име и остаје
напетост у крајњем случају се може поступити на следећи начин. Можете да одете у храм,
објасните свештенику ситуацију и замолите га да прочита «Молитву, јеже назнаменати
отроча, пријемљушчеје имја во осмиј ден рожденија својего» (постоји у Требницима).
Онда ће његово име и на крштењу бити Александар. Небеског покровитеља треба
одредити по календару: најближи празник светог Александра после рођендана.
Духовни живот треба почињати од редовног учествовања у црквеним тајнама
(исповест и причешће). Треба обавезно ићи на богослужења на празнике и у недељу,
поштовати свете постове, ујутро и увече читати молитвено правило, редовно читати
новозаветне свете књиге и дела искусних духовних наставника. А главно је да се човек
труди да испуњава јеванђељске заповести.
Оче Атанасије! Цео свет зна за трагедију у Беслану. Тешко је сетити се других
сличних догађаја у последње време у којима би се зло испољило тако обнажено и
нечовечно. Бол још није уминула, не само код блиских људи, већ и у сваком Аланцу који је
способан за морална осећања. По аланској традицији црнина се за покојником носи
најмање годину дана. Нажалост, и међу нашим сународницима има људи који би желели
да одмах затворе ову страницу и врате се уобичајеном животу. 23. фебруара
Асоцијација омладине Осетије без обзира на братске савете, како свештенства тако и
националне јавности одржала је такозвану «осетинску дискотеку». За 8. март планира
се да се у Москви одржи омладинска дискотека чији је забавни карактер очигледан. Ово у
49
нама изазива тешка осећања. Јер управо овог дана Асоцијација «Мајке Беслана» има
намеру да на Владикавказу одржи масовну акцију: «Мајке Беслана против терора».
Желели бисмо да чујемо духовно-моралну оцену овакве манифестације која се одржава на
фону крвавих бесланских догађаја?
Питање из Аланије
Од древних библијских времена људи су кад би их задесила било каква несрећа и
невоља мењали начин живота. Постојали су специјални знаци уз помоћ којих се
изражавала несрећа која је задесила човека: људи су главу посипали пепелом, облачили се
у кострет као одећу туге, скидали са себе украсе, укидали сваку забаву. За патријархом
Јаковом плач је трајао 70 дана (1 Мојс. 50, 3). Пророка Мојсија су синови Израиљеви на
Моавитским равницама оплакивали тридесет дана (5 Мојс. 34, 8). Ипак, треба истаћи да је
то била природна смрт, а не несрећа. А кад би се догодио трагичан догађај и кад би дубока
бол прожела народ, жалост је трајала врло дуго, понекад годинама. Сетимо се псалма 136.:
«На водама вавилонским, сјеђасмо и плакасмо спомињући се Сиона. О врбама сред њега
вјешасмо харфе своје» (Пс. 136, 1-2). Дуго пребивање у стању уздржања од забава за
древне није представљало самомучење, већ стање које најпотпуније одговара узвишеном
духовном расположењу. Људи из библијског доба били су морално танкоћутнији од нас.
Они су добро схватали да појачаном молитвом и жртвеним уздржавањем од забава и
празних задовољстава која души ништа не дају, могу да стекну милост и помоћ Божију и
да ће тада под Његовом заштитничком десницом наступити дани истинског мира и
радости о којима говори Свето Писмо. «Боља је жалост него смијех, јер кад је лице
невесело, срце постаје боље» (Проп. 7, 3).
Желели бисмо да верујемо да ће организатори дискотеке схватити да позиви да се
одрекну ове манифестације које им ових дана упућују представници аланског клира и
представници јавности диктирају жеље за општим добром. Само јединство, које се
заснива на верности благочестивој традицији предака може бити неопходан услов за
победу насталих искушења.
Шта је човекова душа?
Сергеј Лукин
Душа је бесмртно духовно начело које је Бог створио. Човек се по Светом Писму
састоји од два дела. Он у себи сједињује душу и тело: «А створи Господ Бог човјека од
праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива» (1 Мојс. 2, 7).
«И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога
који може и душу и тијело погубити у паклу.» (Мт. 10, 28). Хришћанска антропологија,
која води порекло од свештених библијских књига детаљно је разрађена у патристици. У
богословљу светих отаца душа је најважнија категорија. «Душа је,» пише преподобни
Јован Дамаскин, «жива суштина, проста и бестелесна; невидљива по својој природи
телесним очима, бесмртна, обдарена разумом и умом, нема одређену фигуру; она дејствује
уз помоћ органског тела и даје му живот, напредак, осећање и силу рођења. Ум не припада
души, као нешто друго, што се од ње разликује, већ као најчистији део ње саме. Што је
око у телу, то је ум у души. Даље, душа је слободна суштина, која поседује способност
хтења и деловања; она је подлеже и измени и управо, измени од стране воље, као што је то
својствено тварном бићу» (Тачно изглагање православне вере. Књ. 2, гл. 12).
Да ли човек може да згреши доспевши у рај?
Андреј
Не. Сва историја Божанског домостроја нашег спасења има за циљ потпуно
искорењивање греха и његове последице – смрти. «А онда крај, кад преда Царство Богу и
50
Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер Он треба да царује док не
положи све непријатеље под ноге Своје. Последњи непријатељ укинуће се – смрт.» (1 Кор.
15, 24-26). Укидање смрти је могуће уз потпуну и неповратну победу над грехом. Кад би
остала могућност греха, сачувало би се и семе смрти: «Јер је плата за гријех смрт» (Рим. 6,
23). Хришћанин ће у Царству Небеском окушати од дрвета живота (Откр. 2, 7) и «ономе
који побиједи неће наудити друга смрт» (Откр. 2, 11). Смисао хришћанске победе коју
објављује Реч Божија састоји се у установљењу вечног живота без краја.» И ноћи више
неће бити, и неће требати свјетиљке, ни свјетлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ
Бог и цароваће у вијекове вијекова» (Откр. 22, 5).
Молим Вас, извините, али на ово питање нико не може тачно да ми одговори. Ко
је луцифер и одакле се он појавио? Јасно ми је да је он противник Господа... Ко је он –
сатана, ђаво? Јасно је да су они олицетворење зла, али бих желео да сазнам прецизније.
Евгеније
Луцифер је један од назива сатане, ђавола. Овим именом је блажени Јероним на
латински језик превео хебрејско «хејлел» («даница») у књизи светог пророка Исаије, који
говори о паду некада светоносног анђела (лат. lux (lucis) светлост + ferre носити): «Како
паде с неба, звијездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе?
А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто
свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; изаћи ћу у висине над облаке,
изједначићу се с Вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну» (Ис. 14, 12-15).
Поставши после пада зао, тамни дух сатана (луцифер), као што пише свети апостол Павле,
може да се «претвори у Анђела свијетлости» (2 Кор. 11, 14) да би варао и упропашћавао
људе.
Добар дан! Молим Вас, објасните о чему се ради кад се каже «не бацајте бисере
пред свиње»?
Наташа
«Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе
ногама својим» (Мт. 7, 6). Господ Исус Христос алегоричним речима говори Својим
ученицима да не нуде узвишене јеванђељске истине морално изопаченим људима, злим,
који се дрско противе истини. Они могу да упадну у злословљење и да увреде име Божије.
Ко су фарисеји?
Ксенија
Фарисеји (по једној етимилогији: јевр. перушим – они који су се одвојили) били су
представници најутицајнијег религиозно-друштвеног правца у Јудеји. О њима први пут
говори јеванђелиста Матеј (Мт. 3, 7-9). Одсуство њиховог помињања у Старом Завету даје
основу да се претпостави да се ова секта родила знатно касније после закључивања канона
светих старозаветних књига (сред. 5. в. пре Христа). Убедљива је претпоставка неких
истраживача, који фарисејску секту сматрају за одговор на хеленизам – тенденцију ка
културно-историјској синтези међу народима Средоземља. Ова појава је представљала
последицу успешних похода Александра Македонског (356-323.г. пре Христа).
Хеленистички утицај на израиљско друштво је очигледно изазвало настанак ове партије
ревносних бранитеља отаџбинских традиција. Јосиф Флавије први пут говори о
фарисејима као о једној од три секте (поред садукеја и јесеја) у 13. књизи Јудејска старина
(13, 5:9) говорећи о делатности једног од Макавејаца – првосвештеника Јонатана (сред. 2.
в. пре Христа).
51
Фарисеји су за разлику од садукеја признавали будуће васкрсење, постојање
Анђела и духова. Они су проповедали строг начин живота, ритуалну чистоту и
најпрецизније испуњење закона. Представници овог правца су се борили против паганског
утицаја на народ, бранили су националну самосталност. Све је ово привлачило људе.
Међутим, што их је време више удаљавало од богооткривеног извора вере, тим јаче
се у њиховом учењу и дејствима испољавало људско начело. Расли су формализам и
обредност. Господ је преко Мојсија забранио да се уводе нове заповести и да се укидају
већ дате: «Ништа не додајте к ријечи коју вам Ја заповиједам, нити одузмите од ње, да
бисте сачували заповијести Господа Бога својега које вам Ја заповиједам» (5 Мојс. 4, 2).
Упркос томе они су увели 613 нове уредбе: 248 заповести (по броју костију у људском
телу) и 365 забрана (по броју дана у години). Својим новинама су придавали већи значај
него заповестима Божјим. Зато их је Спаситељ разобличавао: «Зашто и ви преступате
заповијест Божију за предање ваше?» (Мт. 15, 3) «остависте заповијест Божију, а држите
се предања људскога» (Мк. 7, 8). Њима је био својствен презрив однос према грешницима,
митарима и неуким људима: «народ овај који не зна Закон, проклет је» (Јн. 7, 49). Иако је
у време Спаситеља било много грешника, ни о коме Господ не говори с таквим
разобличавањем као о фарисејима. «Тешко вама фарисејима што дајете десетак од
метвице и руте и од свакога поврћа, а обилазите правду и љубав Божију: ово је требало
чинити, и оно не изостављати. Тешко вама фарисејима што волите зачеља по синагогама и
поздраве на трговима. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као
непримјетни гробови, те људи по њима одозго газе а не знају» (Лк. 11, 42-44). Исус
Христос је разобличавао бездушни формализам фарисеја и књижевника, који су
оптуживали Спаситеља за то да нарушава суботу исцељујући тешке болеснике. Не
укидајући закон Господ је дела љубави и милосрђа према људима који пате стављао изнад
обреда: «субота постаде човјека ради, а не човјек ради суботе» (Мк. 2, 27)
Гордост и мишљење о својој праведности водили су фарисеје у духовно слепило и
чинили их неспособнима да са смирењем признају да је неко узвишенији, чистији и
праведнији од њих. Чуда Господа, Његово учење које је потресало народ моралном
узвишеношћу, кротост – све то је у представницима ове секте изазивало јарост. То је био
главни разлог због којег у Исусу Христу нису видели Месију обећаног преко пророка, и
због чега су заједно са садукејима издејствовали да Он буде распет.
Најбољи представници фарисеја који су имали живу веру, која није била убијена
формализмом, постали су хришћани: апостол Павле, праведни Никодим, Гамалило и
други.
Господ наш Исус Христос је упозоравао Своје ученике на фарисејски квасац (Мт.
16, 11). Фарисејство као духовно стање представља опасност за сваког верника. Оно
почиње кад човек творећи молитву формално, устима, а не срцем, по навици, сматра да
угађа Богу. «Код људи који се труде да воде духовни живот, одвија се најтананији и
најтежи рат кроз помисли у сваком тренутку живота – духовни рат; у сваком тренутку
цело око треба да буде светло да би примећивало помисли које у душу улазе од лукавог и
да би их одбацивало; овакви људи треба увек да имају срце које ће горети од вере,
смирења и љубави; у супротном случају у њега ће се лако уселити ђавоље лукавство, за
лукавством маловерје или неверје, а затим свако зло, од којег се човек неће брзо омити
сузама. Стога не допусти да твоје срце буде хладно, нарочито за време молитве, на сваки
начин избегавај хладну равнодушност» (свети Јован Кронштатски. Мој живот у Христу,
М., 2002., стр 15). Духовна гордост, убеђеност у сопствену праведност, привидна
побожност и лицемерје – све је то фарисејство. Света Црква у борби против опасности да
човек падне у ово стање нуди пример митара који се каје. Од његове смирене молитве
почиње наше свакодневно јутарње правило: «Боже, милостив буди мени грешном.»
Да ли се првородни грех опрашта на крштењу?
Олег Јурнајев
52
По учењу Цркве у тајни крштења се у човеку брише првородни грех наслеђен од
прародитеља. Из овога следи нужност крштавања деце.
Да ли је грех гледати телевизију?
Нина
По речима светог апостола Јована Богослова: «свијет сав у злу лежи» (1 Јн. 5, 19).
Ове речи се још више односе на наш век. Било је периода духовно-моралног полета и
времена наглог пада морала. Међутим, никад није било такве епохе, кад би се тако грубо и
тако дрско газиле норме у складу с којима су људи вековима живели. Да би се човек у то
уверио не треба ићи далеко. Довољно је да неколико вечери поседи испред телевизора и
погледа главне програме. Видеће људе, који отворено воде борбу против морала. Сазнаће
с каквим одушевљењем се приказују убиства, насиље и уопште разна патологија. Свесно
се води пропаганда изопачености, разврата и циничне нецеломудрености. Енергично се
бране «човекова права» на разне изопачености (содомију и др.). Све се ово често преноси
језиком који садржи непристојности и псовке. Све то довршава разуздана реклама
умешена на квасцу саблазни, која продире у све емисије, укључујући и дечје. Раније су
људи за аморалног човека говорили: «нема ни стида ни срама». Данас аутори неких
програма желе да ослободе људе (нарочито омладину) од стида и савести.
У заштиту телевизора се обично чује: «Али није све таква прљавштина. Има и
лепих емисија.» У ранијим генерацијама је било решено питање: колико капи жучи је
довољно да би се покварило буре меда. Данас многи који су пали у психилошку зависност
од «кутије» (како сами с презиром називају телевизор), покушавају да докажу да ако у
бурету жучи постоји извесна количина меда човек не треба да се одриче овакве хране.
Међутим, чак и кад би у телевизијским емисијама однос погубног по душу и
морално прихватљивог био другачији него што је сад, свеједно је недопустиво решавати
питање на основу количинских показатеља. То је површан и упроштен приступ. Од старих
времена су људи били свесни да кућа не треба да буде заштићена само од насиља, већ и
морално ограђена.
Зато су говорили «мој дом је моја тврђава». Зидови су породицу штитили од
страсти и порока којима је живео и живи свет. Зидови су омогућавали да се у кући створи
атмосфера душевне топлине, радости, мира. Телевизор је све ово укинуо. Зидови су
срушени. Свет, који кипти од страсти упао је у кућу. Све што се дешава у различитим
земљама (конфликти, насиља, аморалне скандалозне приче и друго) испунило је наша
станишта. Испоставило се да су људи духовно незаштићени. Посебна претњ а моралног
изопачења надвила се над децу, чије нежне душе као сунђери упијају овај изузетно јак
морални отров. Неочврсла психа деце и омладине стално се траумира свакодневном
бујицом негативних информација. Рађа се нервоза, страх и несигурност у себе. Болести
психе изазивају болести тела.
Зашто је телевизор стекао такву власт над нама? Зашто родитељи који се боје да
оставе сина-пубертетлију самог код куће плашећи се да ће укључити телевизор и нагутати
се непристојности, не желе да се од њега избаве? Шта за њега везује људи који уопште
немају времена да испуне веома озбиљне обавезе? Каква сила привлачи старије људе с
ослабљеним нервним системом да гледају емисије о насиљу, окрутности и злочинима, а
затим пију дуплу порцију лекова да би некако провели ноћ? Он о што неки желе да
прикажу као хипнотички утицај телевизора јесте резултат посебне активности демонских
сила. Дугогодишњи чувар Иверске мироточиве иконе Јосиф Муњос Кортес, човек
узвишеног праведног живота је у разговору са свештеником Павелом Ивашевичем у
Монреалу 24. новембра 1992. године рекао: «Такође ме критикују због тога што не желим
да учествујем у телевизијским емисијама с иконом, а телевизор је ђавоља ствар која
хришћанску културу мења на наше очи. Зар преподобни Нил Мироточиви који се
53
подвизавао на Светој Гори није говорио о телевизору у својим пророчанствима? Да, он је
говорио да ће ђаво направити своју кутију и његови поклоници ће му се клањати око ње и
да ће рогови ђавола бити на крововима свих кућа. Многе америчке телевизијске компаније
су ми нудиле огроман новац за 15 минута емисије. Међутим, чини ми се да би учествовати
у таквим емицијама било исто што и продати Христа, издати Мајку Божију.»
Шта ће бити с младом генерацијом која се данас подвргава тако јакој духовноморалној радијацији? Већ су видљиве страшне последице. Нагло расту алкохолизам,
наркоманија, пушење и полни разврат у пубертету. То није кривица само аутора
телевизијских програма. Законодавци и политичари који су преузели на себе одговорност
за живот друштва немају права да буду равнодушни. Сва оправдања онога што се дешава
темеље се на злоупотреби речи «слобода». Али већ је много векова људима познато да
слобода аморалног човека или злочинца чини неслободнима људе који живе морално.
Зато је постојала цензура, постојали су специјални закони без којих је немогуће сачувати
здравље друштва. «Никакво богатство,» писао је А.С.Пушкин, «не може да плати утицај
обнародоване мисли. Никаква власт, никаква владавина не може да опстане против
разорног утицаја штампарске паљбе. Поштујте класу писаца, али јој не допуштајте да
овлада вама у потпуности. Мисао! Велика реч! И шта чини величину човека ако не мисао?
Нека она буде слободна, као што човек треба да буде слободан: у границама закона, уз
потпуно поштовање услова које одређује друштво... Зар говор и рукопис не подлежу
закону? Свака влада има права да не дозволи да свако проповеда на тргу шта му падне на
памет и може да заустави ширење рукописа, иако су редови написани пером, а нису
утиснути штампарским машином. Закон не само да кажњава, већ и спречава. То је чак
његова врлина» (ПСС, М., 1978., стр. 206-207).
Човек појединац не може да задржи бујицу антикултуре која је настала. Међутим,
може да се удаљи од ње да га мутне воде које се пене од нечистоте не прогутају. Није
свака вода која је избила на површину за употребу. Реч Божија нас учи мудрости. «Све ми
је дозовљено, али све не користи. Све ми је дозвољно, али не дам да ишта овлада мноме»
(1 Кор. 6, 12).
У чему је разлика између појмова «Бог» и «Господ»?
Наталија
У Светом Писму је наведено неколико имена Божијих од којих свако преноси
одређено својство Творца неба и земље непојамног у Својој суштини. Имена Бог и Господ
су најраспрострањенија у библијским текстовима. Првим именом преводиоци су на
словенски и руски језик превели јеврејску реч Елохим. Она се у Библији среће око 2.500
пута. Најчешће се употребљава кад се говори о једином истинитом Богу. Он је
супротстављен идолима – лажним «боговима». Множина (завршетак «им» додаје се
именицама мушког рода у множини) имена Елохим не указује на мноштво богова (глагол
с речју Елохим увек стоји у једнини), већ на величину и неи сцрпност Божанских
својстава. У грчкој Библији (Септуагинти) ово име се преноси речју Теос.
Речју Господ у нашој Библији је преведено име које се среће преко 6.000 пута.
Јевреји га од давнина нису изговарали због побожног страха. По облику у којем је
написано оно представља реч која се састоји од четири слова (тетраграма) - YHWH.
Преводиоци Светог Писма на грчки језик преносе је речју Кириос (Господ). Она се
најчешће користи онда кад се о Божанству говори као о апсолутном, вечном, самосвојном
Бићу (Суштаству): «Ја сам Онај Који јесте» (2 Мојс. 3, 14).
Молим Вас, реците да ли у хришћанству постоји ритуал приношења жртава. Или
се овај ритуал односи на друга веровања?
Андреј
54
Приношење жртава је представљало најважнији део старозаветног религијског
култа. Исус Христос је принео Себе на Голготи за грехове целог света. Овом јединственом
(због Божанског достојанства Христа) Жртвом, Спаситељ света је укинуо све обредне
жртве. У новозаветној Цркви на Божанској Литургији приноси се само Бескрвна Жртва
(Евхаристија) у сећање на подвиг искупљења Исуса Христа. По речима светог апостола
Павла: «Пасха наша Христос, жртвова се за нас» (1 Кор. 5, 7),
Никад ми није било јасно како се може спојити вера у Бога као Сведржитеља, без
Чије воље неће пасти ни длака с главе и неће се откинути реч с језика, и вера у нашу
слободу и одговорност? У богословској литератури коју сам имала прилике да прочитам,
нисам нашла јасан одговор, све је некако магловито и разводњено. Можда одговара и
нема? Можда то треба простода прихватим као датост, а да не покушавам да
схватим (као једносушност Свете Тројице)? Како се према овој противречности односи
Православна Црква? И да ли се ово може назвати противречношћу? Потпуно сам
збуњена. Молим Вас да ми помогнете. Унапред захвална...
Жења
Истина о Домостроју нашег спасења и путевима Божанског Промисла који чува
слободу коју је Творац дао човеку дата нам је у откровењу. Међутим, ми не можемо да је
појмимо и изразимо. Ово превазилази наше спознајне могућности. О томе пише велики
богослов свети Јован Дамаскин: «Ко жели да говори или слуша о Богу мора знати да није
све што се тиче Божанства и Његовог домостроја неизрециво, али није све ни лако
изрециво, није све неспознатљиво, али није све ни спознатљиво; јер једно значи оно што
се спознаје, а друго је кад се изрази речима, јер је једна ствар говорити, а друга – знати.
Дакле, много онога што нејасно спознајемо о Богу не може бити изражено у потпуности;
али пошто нам је то својствено, тако и бивамо принуђени да говоримо о ономе што је
изнад нас /.../. Дакле, не можемо да кажемо нешто о Богу, чак ни да помислимо осим онога
што нам је сам Бог изрекао, казао или открио у Божанским Писмима Старог и Новог
Завета» (Тачно излагање православне вере. Глава II. О томе шта се може изражавати
речима и шта не може, шта треба спознавати и шта превазилази спознају).
Дејства Божанског Промисла се с нарочито упечатљивом силом испољавају у
судбоносним догађајима свештене историје. Ми созерцавамо ову тајну, али са смирењем
схватамо њену непојамност. Тако, на пример, кад се загледамо у околности под којима се
одиграло наше искупљење ми као да видимо две врсте догађаја различите природе. С
једне стране тече светски живот, делује људска рачуница, кипе људске страсти, људи
покретани својим интересима, теже ка томе да испуне своју вољу, поступају по мери своје
греховности или праведности. С друге стране, кроз спољашњи низ чињ еница открива се
свемоћно дејство Бога. Човек може само да се чуди томе како је не мењајући поредак
реалног историјског живота, остављајући место људској вољи, Господ усмерио догађаје
путем прецизног испуњења свих пророчанстава која су дата још у стара библијска
времена. Остварила су се пророчанства Мојсија, Давида, Исаије, Језекиља, Данила,
Михеја и других. Остварила су се и сопствена предсказања Исуса Христа о Себи.
У једном чланку оца Андреја Курајева прочитао сам о томе да су учења Рериха и
Порфирија Иванова (колико сам схватио) у директној супротности с православљем. И
док сам тамо нашао објашњење за учење Рериха, о Порфирију Иванову се ништа не
говори. А ево зашто ме то занима: моја мама, која је православна верница истовремено
верује у хороскопе итд., а такође јој није било јасно зашто је Порфирије Иванов одједном
на известан начин стављен «ван закона». «Па он просто учи како човек да живи у
хармонији с природом корисно по сопствено здравље,» каже она. Молим Вас да
објасните зашто се не смеју читати хороскопи, лунарни календар, као и књиге
«исцелитеља», на пример Порфирија Иванова.
55
Јегорушкин Александар
Име Порфирија Иванова први пут сам чуо почетком 70-их година, кад сам се
упознао с човеком који се придржавао његових савета. Он је ишао у храм, али очигледно
није могао да схвати опасност ове антихришћанске лажне духовности иако је имао
озбиљне недоумице. Једном је после општења с П.Ивановом осетио јак степен неслободе:
осећао се као под неким поклопцем. Следећег дана је мој познаник пожурио у храм. Кад
га је свештеник благословио и прочитао молитву, «поклопац» се расуо и нестао. Касније,
почетком 90-их година као свештеник сам позван у кућу жене на умору да бих је
исповедио и причестио. То је била жена средњих година. Имала је сина у пубертету. Пре
него што је њена болест попримила тежак облик, она је припадала заједници ивановаца.
Кад је откривено да има рак пријатељи-следбеници су почели да говоре да не сме да иде
на операцију зато што ће је исцелити природа. Кад је прешла у православље ова жена је
жалила због тога што нема могућности да се види с њима и да им отвори очи. Прилажење
истинској вери је за њу било благодатно. Напуштала је овај свет хришћански мирно.
Следбеници ове секте најчешће постају људи коју су врло оптерећени својим
здрављем. Друге привлачи очигледна или скривена гордост, јер оснивач ове лажне
духовности обећава: «Сви ми ћемо бити богови због дела, а оно ће нас довести до поретка,
сви ћемо као један волети природу и чувати је као око. Бићемо богови живота. То је
челични тренинг, он ће тријумфовати и живеће с нама» (из текста П.Иванова «Мој поклон
омладини». 1983. године 2. фебруар, Учитељ Иванов).
Порфирије Иванов се родио 1898. године код Луганска. Једно време је радио као
рудар. Није се одликовао религиозношћу и благочестивошћу. 25. априла 1933. године на
Чувиљском брду на њега је сишло неко «озарење». Његови следбеници сматрају да од тог
датума почиње његово «изабраништво». Није тешко увидети да је оснивач покрета био у
крајњем степену прелести и да је све «силе» црпео из мрачног демонског извора. Ово
најбоље показују његови текстови. Не желимо да тиражирамо ову јерес, али је то
вероватно најбољи начин да се заблуделима помогне да се увере у погубну опасност
његових идеја. «Ја сам му (човеку) вратио некадашње здравље. Зато сам међу вама и
постао славан. Моје тело је ваше тело. Ви сте ме казнили по својим законима – платио сам
вам 30 рубаља. А ви сте продавци живота. Потребан вам је новац. Ви немате свести. «Ви
сте Цигани моралног карактера» - плашите се природе. Међутим, одговараћете пред
природом. А за њу као што је било, тако је и данас једино онај који јесте у свету – Бог. Он
је помоћник свима који се налазе у невољи и несрећи, којем нема краја и конца. И још није
било у природи таквог живота који не би у томе протицао. Онај ко у овоме није довршио
свој посао умро је, нестао је, није га завршио. А код нас, људи који смо се недавно зачели,
он тек почиње.... А друго је почело да се развија 1898. године [година рођења П.Иванова!.]
Ево, већ је 1978. година дочекала свој ред: 20. фебруара је дан рођења земље у систему –
РАЈ [20. фебруар је рођендан П.Иванова!]. Сви смо седели за заједничким столом. Ту је и
сељак и радник, поред њега је рудар, даље ливац и многи други: научници, уметници,
глумци, певачи и певачице. На столу су стајали хлеб, шољице. А ми смо господари тог
добра, не само да једемо и пијемо, већ се учимо да можемо и без тога. Овде свакоме ко то
чини треба рећи хвала – и великом и малом. Рај се за нас обновио: оно што смо хтели за
свој живот, добили смо – то је Небески Рај у духу. Овај Рај смо сами стварали и у томе је
наша срећа. Ми смо овим окружени, у нама се родило стрпљење, Учитељ [тако себе
назива П.Иванов] нас је све томе научио. Њему је природа дошапнула. Он нас и сада учи,
а ми смо његови ученици, нови, невиђени, који не раде оно што раде сви људи, који су све
морали сами да почињу, а нису имали смелости да све започну сами: ако су се
прихватили, треба радити... Сви они који живе на белом свету, сви стоје у реду и чекају
свој дан. Они ће се тог дана јако разболети и умрети заувек, као што су умирали пре њих...
Управо зато је за нас сад истинска наука тренинг у свим квалитетима природе, који су нам
упућени. Управо томе нас Учитељ учи. Он се труди ради целог човечанства. Четрдесет
56
седам година је он радио на добробит свих несрећних и увређених људи. Он у своје име
мора да моли за све нас, да поверујемо његовој идеји, у којој је истина и вечни живот, да
поверујемо, и што је главно, да пристанемо да радимо. А кад он или она почну да раде у
себи ће стећи мир... Сви људи прво пролазе кроз моје руке. Само ако се њима дотакнем
болесника болест већ губи снагу. Ево у чему сам јак у животу: Непријатељ наш, који нам
доноси смрт је побеђен! Филипинци својим рукама расецају тело, а Учитељ даје мир
целом телу. И све је ово учинила љубазна молба: она је убила непријатеља... Људи су
пожелели да се удаље од свега тога и у току читаве своје историје радили су само оно што
им је потребно. И њихово дело се оправдало оним што су заслужили – СМРЋУ! А сад ће
на сцену изаћи човек. Позваће га природа. Она ће га научити како да помогне човеку у
његовој тузи-несрећи. Он ће код ње заслужити поверење зато што је онакав какав јесте и
људи ће му као таквом поверовати. Он ће отићи од њих у море, а они ће остати не копну.
А он ће кренути по води. Ово ће обавезно бити међу људима... А њему треба помоћи, зато
што у природи која нас окружује ништа не пропада џабе, све је у природи живело и живи
вечно. Није вам то мачји кашаљ Природа нам је за сва ова дела послала таквог свог
човека, који се радује животу, с мишљу и с делом за целу Васељену у природи. Његово
тело је дошло до прошлог, до почетног. Ми такође у свом делу чекамо крај, да нам дође.
Међутим, природа нам га не даје, она жели да све врати у назад. Доћи ће такво време – ко
је закопао човека он ће га и откопати! Сви људи ће по једној речи оздравити. Они ће то
дочекати сами, кад на једна врата буду улазили, а на друга излазили здрави. А кад се то
догоди људи ће и васкрсавати од читаве те ствари. Управо тада ћу ја у слави својој заузети
своје место да осудим људе за њихове грешке. Стећи ћу у томе поверење сваког рода да
бих свим људима судио за њихове грешке... Ја јесам – Паршек целе те ствари. У мене је
природа имала поверења. Она ме је тиме осветила. Ја сам у тој ствари Бог. Њему као
таквом треба веровати. Он је дошао код нас с Истока и прича нам о свему томе! Да! Да!
Томе ће доћи крај. За све што смо учинили он ће нас осудити» («Ниско се клањам, и
молим вас, људи...» Учитељ).
Кроз читаву ову небулозу упорно се пробија мисао о себи као о учитељу свих
људи. Он себе назива творцем новог учења које ће избавити људе од болести и смрти
(П.Иванов је умро 1983. године). Свети оци су добро проучили демонску природу свих
духовних подвала. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) каже: «Тежак је излазак из
самообмане. На вратима стоји стража, врата су затворена, тешка од јаких брава и засова,
на њих је стављен печат бездана.» Код човека који се налази у стању самообмане у
потпуности се изврће свест. Он је спреман да прихвати сваку фантастичну мисао ако је
она у складу с његовом оценом себе. Ово видимо и на примеру Порфирија Иванова, који
је победу нашег народа над фашистима у многоме приписивао својим заслугама: «Срео
сам се с Паулусом. Он ме је питао: «Ко ће да победи?» - Одговорио сам: «Стаљин.»
Упознао се с мојом идејом и издао ми је нову потврду преписавши с ранијег руског писма
немачким и додао је уз њу печат. Овом потврдом сам се и спасавао у њиховом режиму.
Немци су видећи такав однос Паулуса према мени викали: «Гут, пан!» А немачки
официри су одлучили да ме покажу у Берлину. Ставили су ме у вагон заједно с
врбованима и повезли... Али нисам џабе трпео! Молио сам природу да руски војник
победи Немце. Тако се и десило! Природа је услишила моју молбу и помогла је руском
војнику да стекне такву силу да савлада Немца. Немачка армија је изгубила своју надмоћ
код Москве и почела да се повлачи. Седамнаест дана и ноћи сам седео у гестапу и све то
време сам чинио све што је било неопходно за нашу победу. Моја мисао је вршљала у
Хитлеровој глави, на даљину је будила у њему оно што је било потребно за победу над
фашистичком Немачком. Фашистички начелници – лукави политичари, су ме питали: «Ко
ће победити?» Одговарао сам: «Стаљин.» Немац је изгубио рат и у томе постоји и заслуга
Паршека [тако Иванов назива себе], који је молио природу да победи руски војник»
(«Ниско се клањам и молим вас, људи...» Учитељ).
57
Лажно учење Порфирија Иванова и његових следбеника је неспојиво са
хришћанством. Чак и делимично придржавање овом учењу уводи човека у погибељно
област духа лажи, из које је тешко изаћи.
Бављење хороскопима шкоди души. Астрологија се родила под окриљем
халдејског паганског култа. Према науци има исти однос као хепатоскопија (гатање на
основу животињске џигерице) према физиологији. Астрологија се у току миленијума
довијала у својим разрадама и конструкцијама али ни за јоту није променила своју
идолопоклоничку суштину. Она је увек представљала облик паганског фатализма. Свети
пророци су разобличавали астрологе као људе који се баве богомрским делима: «Сиђи и
сједи у прах, дјевојко, кћери Вавилонска; сједи на земљу, нема пријестола, кћери
Халдејска; /.../ Уморила си се од мноштва намјера својих; нека стану сада звијездари, који
гледају звијезде, који проричу свакога мјесеца, и нека те сачувају од онога што ће доћи на
те. Гле, они су као пљева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена»
(Ис. 47, 1, 13-14). Светитељ Григорије Богослов пише да она вређа Божански Промисао.
«Судбина многих који су се родили под разним звездама једнака је и на мору и у рату.
Кога су везивале звезде није везаивао исти крај. А за друге иако су их делиле звезде, исти
је крај» (Беседа 5, о Промислу). Није тешко објаснити њену жилавост. Она је фалсификат
истинске религије. Хришћанство имајући за циљ да исправи нашу греховну природу
захтева од човека духовно-морални труд и подвиг. Астрологија га ослобађа овог рада. Реч
Божија учи да је аутор свих духовних подвала ђаво. Уз помоћ астрологије он одводи људе
од Бога. Онај ко се бави хороскопима не треба да се моли Богу. Довољно је само се
прилагођавати резултатима прорачуна. У наше време астрологија је актуелна због тога
што је већина људи отргнута од религијских корена. Многи људи који су одрасли ван
традиције постају жртве лажне духовности.
Добар дан, свети оче. Имам следеће питање за вас: у књизи «За хришћанинапочетника» прочитао сам о митарствима преподобне Теодоре. Анђели су јој рекли да ће
онај ко се не покаје пред смрт морати да пролази кроз митарства. Али
свештеномученици нису имали могућности да се покају пред смрт. Или се овде под
покајањем не подразумева разговор с духовником, већ просто искрено покајање за своје
грехове?
Јегорушкин Александар
Као што су различити начини нашег општења с Богом, тако су различити и услови
и околности у којима Му приносимо покајање. Исповест је одвраћање од греха. Она је
основни акт духовно-моралног препорода човека: одлучна животна прекретница од
греховности ка богоугодном животу. По својој суштини покајање пре свега претпоставља
измену срца и обраћање Богу као Небеском Лекару Који има власт и моћ да исцели душу
која болује од греха. Овај унутрашњи, срдачни акт је главни и неопходан је за очишћење
душе. Јеванђеље с великом љубављу и дирљивим подробностима описује неке случајеве
оваквог обраћења Богу: блудног сина, који је «био мртав и оживео, пропадао је и нашао
се» (Лк. 15, 32), грешнице која је Исусове ноге обливала сузама и отирала их власима
главе своје, целивала Његове ноге и мазала миром (Лк. 7, 38), Закхеја (Лк. 19, 5-9), митара,
који «не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своје говорећи: Боже,
милостив буди мени грјешноме!» (Лк. 18, 13). Сваки хришћанин имајући пред собом ове
савршене узоре може искрено да се обрати Богу и да се покаје. Човек често доспева у
ситуације у којима нема могућности да приступи покајању у храму: они који су се мучили
и муче у оковима и тамницама, подвижници, који су годинама и деценијама живели као
отшелници, путници и болесници, откинути су од храма и немају могућности да позову
свештеника и др. Треба веровати да ће милосрдни Господ опростити таквом човеку и
очистити га од грехова ако Му се обрати с покајничком молитвом. Чак и онда кад имамо
могућност да редовно приступамо тајни исповести у цркви не треба да заборавимо да и
58
ван храма можемо да молимо Бога за опроштај грехова и да верујемо да ће нам Господ
опростити. Покајничким осећањима прожете су молитве у саставу јутарњег и вечерњег
правила (молитва митара, молитва Светом Духу, трисвјатоје, молитва Пресветој Тројици,
Оче наш, 50. псалам и др.). Оне садрже молбу да будемо очишћени од греха. То није
условност, већ су то реалне молитве упућене Господу. Зато верујемо да и оно за шта
молимо добијамо реално. И у току дана, ако нас је задесило искушење и ако смо
згрешили, можемо да завапимо Богу за помиловање. Притом се значење тајне покајања за
нас не умањује. Напротив, жива молитва са скрушеним срцем у току дана припрема нас за
исповест, учи нас да јој не приступамо формално, већ са срдачном топлином и искреном
надом. Исповест у храму нема само сакраменталну страну (очишћење срца), већ и
духовно-васпитну. Пастирску помоћ човек најчешће добија за време исповести кад је
свештенику најзгодније да му да потребну поуку.
На који начин је израчунат датум кад је Јован Крститељ крстио Исуса Христа?
Олег
Свети јеванђелиста Лука пише: «А у петнаестој години владавине ћесара Тивери ја,
кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом, а Филип, брат
његов четверовласник Итурејом и земљом Трахонитидом, и Лисаније четверовласник
Авилином, за вријеме првосвештеника Ане и Кајафе, дође ријеч од Бога Јовану сину
Захаријину у пустињи» (Лк. 3, 1-2). Цар Октавијан Август умро је 19. августа 14. године.
Његов наследник био је Тиберије (по старој транскрипцији Тиверије) (42. године пре
Христа – 37. г. после Христа). Петнаеста година владавине овог кесара биће од августа 28.
године до августа 29. године. У истраживањима из новозаветне хронологије неки аутори
указују на то да је Тиберије од 11. или 12. године био саваладар Августа. Међутим, не
треба да узимамо у обзир ову чињеницу, јер јеванђелиста јасно каже у 15. години од
почетка владавине Тиберија на дужности кесара. Из јеванђељског казивања се види да је
од почетка проповеди великог Претече до доласка Спаситеља на Јордан прошло извесно
време, јер је име Јована већ било познато по целој Палестини: «излажаше к њему сва
Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху
гријехе своје» (Мк. 1, 5). С великом сигурношћу можемо сматрати да се Крштење Господа
нашег Исуса Христа догодило почетком 30. године.
Оче, молим Вас да кажете да ли је истина да у току три дана од момента
примања Светих Христових Тајни човек не сме да пљује, а ако пуши да још не сме да
избацује опушке?
Вјачеслав
После Причешћа треба узети део просфоре и попити вино растворено водом. Добро
је ако постоји могућност да човек промућка уста и прогута све да случајно ни најмањи део
Светог Причешћа не остане у зубима. Постоји благочестви народни обичај да човек у току
целог дана у којем се причестио не пљује. Он није настао само због бојазни да у устима
може да остане најситнији део велике светиње, већ и због разлога симболичног карактера.
Верујем у Бога и крштена сам кад ми је било 10 година. Сад сам напунила 23.
Постало ми је страшно да живим. Плашим се да ћу остарити и умрети, да ћу изгубити
своје ближње. Почели су да ме обузимају страх и очајање – зашто ми је Господ дао
живот? Ради ког циља сам се родила и зар време не лети брзо? Како да стекнем мир и
хармонију? Потпуно сам се измучила. Помозите.
Јелена
59
Драга Јелена! Признајем да ми је тешко да дајем савете кад немам могућности да
поразговарам. Чак и лекар у једноставнијој ситуацији кад треба да препише неки лек треба
детаљно да прегледа болесника. На основу искуства је познато да стање о којем пишете
може бити резултат јаког дејства демонских сила, које покушавају да изазову
најразличитије страхове да би бациле човека у униније и очајање. Тле за ово често бива
болесно стање нервног система који треба лечити. Међутим, на првом месту треба да буду
духовна средства. У борби с демонским напастима пре свега треба очајати веру. Да би она
постала живи извор топле радости и светле наде трудите се да што је могуће чешће
отвореног срца лагано читате свето Јеванђеље. Није довољно само поверовати у Исуса
Христа, већ Му се треба потпуно препустити. Отворите Јеванђеље Његовог омиљеног
ученика. Каквом утешном љубављу одишу речи Спаситеља речене у опроштајној беседи с
ученицима: «Ако останете у Мени и рјечи Моје у вама остану, што год хоћете иштите и
биће вам. Овим се прослави Отац Мој да род многи доносите, и бићете Моји ученици. Као
што Отац љуби мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој. Ако заповијести Моје
одржите остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и
остајем у љубави Његовој. Ово сам вам казао да радост Моја у вама остане и радост
ваша да се испуни. Ово је заповијест Моја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим.
Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте
пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер
слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух
од Оца Својега објавих вам. Не изабрасте ви Мене, него Ја вас изабрах и поставих вас да
ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име Моје
да вам да.» (Јн. 15, 7-16).
Нема страха од којег се човек не би могао избавити. Да би добио свесилну помоћ
од Господа треба да постане пунокрван члан Цркве. Треба да живи у њеном благодатномолитвеном искуству. Што је чешће могуће треба с радошћу да приступа Светим Тајнама
знајући да благодат која се у њима даје исцељује душу и тело. Болест није једноставна.
Зато треба показати стрпљење и труд. Немојте клонути, већ будите будни, «јер нама Бог
није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености» (2 Тим. 1, 7).
Сањала сам моју покојну баку. Сањала сам да је жива и да ме је позвала. Шта да
предузмем?
Јулија
Ако сањамо рођаке треба да појачамо молитве за њих. Очигледно је да им је
потребна помоћ. Треба давати њихова имена да се помињу на Литургији, на
проскомидији. Треба заказати 40 молитава. Добро је ако за баку сами мало читате
Псалтир.
Шта је Свети Дух и Божанска благодат? По чему се они разликују или је то једно
исто? Хвала.
Александар
Свети Дух је Божанство, треће Лице Пресвете Тројице. Благодат је духовна сила
која исходи од Бога, која чисти, освећује и животвори душу сваког човека, који иде путем
спасења. «А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући
довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу.» (2 Кор. 9, 8). Свети оци су много
писали о великом и тајанственом дару благодати. Тако преподобни Макарије Велики
каже: «Духовно дејство Божије благодати у души се остварује с великим дуготрпљењем,
премудрошћу и тајанственим гледањем ума кад се човек с великим трпљењем подвизава у
току времена и читавих година. И дело благодати тек онда бива савршено у њему кад се
његова слободна воља, после вишекратног испитивања покаже као благоугодна Духу и са
60
временом покаже искуство и трпљење» (Духовне беседе. Беседа 9.1). Она се даје по мери
вере и одлучности човека да живи по заповестима Божјим. «Бог се гордима противи, а
смиренима даје благодат» (Јак. 4, 6).
Врло ме занима питање такозваних тајних молитава на Литургији. Чиме је
оправдано њихово читање које нико не чује? Зашто људи који долазе да се причесте не
чују евхаристијске молитве?
свештеник Александар
У чинопоследовање Литургије улазе молитве које свештеник не чита наглас, већ
«тајно». Само њихови завршеци се изговарају као возгласи. Људи који се моле у храму за
ово време слушају песме које се певају за певницама. По мишљењу професора Московске
духовне академије А.А.Голупцова пракса тајног читања молитава настала је у 5. веку («О
узроцима читања и времену замене гласног читања литургијских молитава тајнима. –
Богословски весник, 1905., септембар). Свети цар Јустинијан је предузимао напоре за
повратак древној традицији. У глави 6. 137 новеле (565. године) било је прописано:
«Заповедамо да епископи и презвитери не изговарају тајно молитве Божанског
приношења и светог кршења, већ гласом који би чуо верни народ да би се умови оних који
слушају подстицали на већу грижу савести...» Међутим, ове одлуке нису могле да зауставе
измене које су се дешавале. Постојали су неки скривени, али веома јаки фактори. До 8.
века на Истоку је тајно читање литургијских молитава практично постало посвудашња
ствар. Очигледно да је овај неповратни процес био изазван дубоким променама у
црквеном организму. Ово се укратко може означити као прелазак од црквено-заједничке
саборности апостолског века на парохијски живот у савременом значењу. Литургија је
заједничко дело (грч. leitos — заједнички, ergon – дело). У раној Цркви евхаристија је за
сваког хришћанина реално била заједничка ствар. Није било ни левог, ни десног хора.
Певали су сви присутни. Цела заједница је одговарла на молитву свештеника и молбе које
је изговарао ђакон. Све није обједињавала само заједничка молитва, већ живо, радосно
саучествовање у великој Тајни која се доживљавала као реално присуство Господа, Који
сваком присутном даје Своје Тело и Крв. Како је данас незамисливо да се не причешћује
свештеник који служи Литургију, тако је тада било немогуће да се човек који за време
Евхаристије присуствује на њој клони од примања Светих Христових Тајни. «Јер је један
хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо» (1 Кор. 10,
17). С победом хришћанства и стварањем нове империје у Цркву су све више и више
почели да улазе номинални хришћани. Евхаристијска саборност је ослабила. Као
упадљиво испољавање овога било је то што су се многи клонили Причешћа. Антиохијски
сабор (341. године) је ослањајући на 9. Апостолско правило одредио: Сви који улазе у
цркву и слушају Свето Писмо, али због неког одступања од поретка не учествују у
молитви с народом или се одвраћају причешћивања Светом Евхаристијом нека буду
одлучени од Цркве док се не исповеде, док не покажу плодове покајања и док не буду
тражили опроштај и тада ће моћи да га добију» (2. правило). Постепено је међу црквеним
народом било све више људи који нису доживљавали Литургију као главни догађај у свом
духовном животу. «Највећу молитву Цркве – евхаристијску, коју су у стара времена многи
знали напамет, мирјани су почели да заборављају. Отуда спорови о њеном садржају, које
уочавају литургичари. Већина мирјана не осећа дамаре срца Цркве као што се они чују у
анафори у којој су сливене све молитве Цркве «о всјех и за всја», о преображају света и
Царству Божијем. Анафоре Литургије, и међу њима молтива светог Василија Великог
запањују димензијама светског космичког мољења у које се уливају благодарења и молбе
одређених чланова Цркве, дубином и силом благодатне љубави Цркве, прецизношћу и
пластичношћу догматских формула. Ова химна саборне молитве не допире до слуха и
свести верника. За многе је изгубљено поимање жртвеног карактера Евхаристије и свест о
одговорном учествовању у узношењу анафоре, иако просфоре и давање да се помињу
61
имена живих и мртвих (древни диптиси) сведоче о овој страни евхаристијског заједничког
дела. Многи људи који се моле у храму за време анафоре моле се својом самосталном, а
не саборном молитвом, благодаре Богу за своје радости, доносе Му своје туге и моле од
Њега помоћ за своје потребе. Сабрање верника, на велику жалост, није свесно себе као
једнодушног, једномисленог и јединственог пред дискосом на којем сва Црква и свет
окружују Главу – Христа. У односу мирјана према Евхаристији и Литургији уочава се
елемент саборног, социјалног распада који се продубљује грехом ретког причешћивања.
То је саучествовање у социјалном греху, у греху нељубави према ближњем» (Б.Сове.
Евхаристија у древној Цркви и савремена пракса – зб. Живо предање, М., 1997., стр. 213214).
Многи људи који се данас причешћују нису свесни великог значаја Бескрвне Жртве
која се приноси за време Евхаристије. Кад би били свесни не би молили да се одмах после
Литургије врши помен за живе и мртве (да се одслужи помен или литија). Јер нема ничега
већег од помињања на Литургији. «У речима «благодарим Господа» треба да буде
усредсређена сва напетост благодарности свег молитвеног скупа. У том тренутку сви
треба да постану свесни своје евхаристичности, односно благодарности Богу. Зато овакво
негирање ове евхаристичности, односно самог смисла Литургије представља молба човека
који је присуствовао Литургији и који је чуо ове речи да му се одслужи благодарствени
молебан, због тога што му је он јаснији, ближи и говори му више него најузвиешнија
благодарствена служба – Евхаристија. Тако је неизрециво тужно чути ове молбе за
благодарствени молебан после Литургије, односно другим речима уместо Литургије, која,
дакле, ништа не говори души човека који жели да се захвали Богу. Узгред речено уопште,
служење било каквих треба после Литургије тако противречи духу нашег богослужења!»
(архимандрит Кипријан (Керн). Евхаристија, М., 2001., стр. 314).
У историји су постојали покушаји појединих група свештенослужитеља да унесу
измене у постојећу праксу служења Литургије. Тако је обновљенчески епископ Антонин
(Грановски) почетком 20-их година 20. века служио «литургију, рецензирану по чиновима
древних Литургија». Изнео је престо на солеју. Међутим, све се ово радило самовољно, и
живот је укинуо ове новине. Напротив, велики пастири (свети Јован Кронштатски и
Алексије Мечов, протојереј Валентин Амфитеатров и др.), који су имали танан осећај за
црквени живот ништа не мењајући у обредној страни служили су Литургију с оним
благодатним надахнућем, које је духовно препорађало десетине хиљада људи.
Како схватити гл. 5, 16-17 Посланице Јована Богослова? Шта значи «грешити не
на смрт»? да ли се ради о самоубицама?
Максим
У грчком тексту прос фанатон – грех, који иде ка смрти. У Посланици се не
открива који грех се има у виду. Неки егзегети који уживају ауторитет сматрају да се овде
говори о непокајаности и свесном противљењу Богу, што доводи до духовне смрти и
лишава човека вечног живота.
Дотичући светиње или налазећи се на светим местима ми колико је могуће
покушавамо да купимо или просто да узмемо неке предмете који су долазили у додир са
светињом (песак, комадићи тканине, вода итд.). Ово радимо како бисмо се кроз
освештани видљиви предмет, дотакли извора Божије благодати и наравно, тиме као
извором ове благодати, по могућности осветили своју кућу (доносећи га у њу). Зар се не
дешава нешто слично, само са знаком минус кад кући доносимо или користимо предмете
с места која су обележена мрскошћу блуда, идолопоклонства и богоборства. Рецимо, со,
блато Мртвог мора, с места погибељи Содома и Гоморе, што се тако активно сад шири
у Русији, не доноси ли то у живот људи који их користе честицу оне, древне мрскости
62
разврата. Наравно, под тим подразумевам народ, који не штити себе крсним знамењем и
молитвом и који је сад у већини.
Николај
Бог није само створио свет, већ га чува и освештава. По дефиницији преподобног
Максима Исповедника: «Бог нас је створио да бисмо постали причесници Божанске
природе, да бисмо ушли у вечност, да бисмо се уподобили Њему будући обожени
благодаћу која производи све постојеће и призива на постојање све што није постојало.»
Извор сваке светиње јесу нетварне Божанске енергије које исходе од Творца, које
прожимају свет. Благодат која освештава човека и свет који га окружује представља
реалну силу. Нарочито је јако дејство Божанских енергија у светим тајнама. Насупрот
томе, грех скрнави човека. Он свет чини безблагодатним, јер мрскост порока није спојива
са светошћу. Ова мисао се више пута наводи у Светом Писму и откривају је свети оци.
Прихватајући ово учење ми ипак треба да се уздржимо од покушаја да припишемо
људима који живе у греху или демонима било какву способност да производе негативну,
мрачну енергију или извесну «антиблагодат». Овакво мишљење може да доведе до
дуализма. По учењу светих отаца зло је несупстанцијелно (преподобни Јован Дамаскин).
Оно нема статус постојања. Зло је одсуство благобитија. Оно настаје као одступање од
Божанске воље. Зато светитељ Григорије Богослов пише: «Веруј да зло нема ни суштину,
ни царство, да је оно није беспочетно, ни самосвојно» (Беседа 40.). Дакле, човек који живи
у страстима или демон не могу да заразе грехом или да «пуне негативном енергијом»
предмете, већ само да их чине безблагодатним и самим тим скрнаве. Ово очигледно има у
виду свети апостол Јуда: «И са расуђивањем једнима будите милостиви, а друге у страху
спасавајте отимајући их са страхом, мрзећи и хаљину опогањену од тијела» (Јуд. 1, 22-23).
Овде је мисао духовно-педагошка. Треба желети добро човеку, али омрзнути његов грех
толико да се чак треба одвраћати одеће која је оскрнављена плоћу. Због овог разлога је
преподобни Иларион Велики наређивао да се избацује поврће које су у манастир доносили
људи који живе у греху. Такође у поукама преподобног Партенија Кијевског читамо: «Код
човека нечистог и страсног чак су и ствари заражене страстима; не дотичи их се, не
користи их» (Е.Посељанин. Преподобни Серафим Саровски и руски подвижници XIX
века, М., 2003., стр. 618). Ове речи не треба схватити буквално. Грех је заиста заразан, али
не физички, већ морално.
Бајалице или неки предмети, које користе чаробњаци, врачари и остали не делују
сами по себи, већ само као «позивнице», као лозинка. А њихова реална сила увек потиче
од демона. Пали духови се труде да остану у сенци. Зато човек неке предмете доживљава
као зачаране. Међутим, ни чиоде, ни мекиње коју је човек открио испод отирача не могу
да нашкоде. Погибељ потиче о демона кад се човек неисправљеним, греховним животом
лишава заштићујуће благодати Божије, кад се не брани молитвом, већ испољава неверје
или маловерје.
Молим Вас да ме научите како правилно да дам родитељски благослов деци за
брак, какве иконе и чији родитељи поклањају, јер младожења нема мајку, а младој је
погинуо отац, млада има кумове, а с кумовима младожење је прекинута свака веза и у
његовом васпитању они нису учествовали.
Љубов
Од библијских времена се родитељски благослов сматра условом за стабилан и
срећан брак. За време тајне венчања свештеник се моли: «Помјани Боже и воспитавшија
их родители: зане молитви родителеј утверждајут основанија домов.» Бог је родитељима
дао посебну власт над децом. Они треба да је користе руководећи се љубављу и
мудрошћу.
63
По традицији младожења с родитељима долази у кућу невесте и моли их за руку
кћери. Уколико се добије пристанак за брак они заједно с родитељима младожење
благосиљају младенце на брачни савез: младожењу иконом Христа Спаситеља, девојку –
иконом Пресвете Богородице. Млади се крсте и целивају свете иконе. Уручујући им иконе
родитељи изражавају узвишену мисао да сад кад се окончало време васпитавања деце за
њих, они их с вером и надом поверавају њиховом свесилном заступништву Господа и
Мајке Божије. Ове иконе се стављају у свети угао. Често се њима благосиља неколико
нараштаје. Оне постају породична светиња из генерације у генерацију.
Ако неког од родитеља више нема благосиља их онај ко је остао у животу.
У стара времена кумови су такође учествовали у благослову. Нажалост, у наше
време кумови ретко учествују у духовном васпитању својих кумића. Они не учествују ни
у њиховом склапању брака.
Оче, посаветујте ме шта да радим. Неко време читам «Откровење Јована
Богослова» и у извесном смислу мислим да видим систем у симболима, којима је написано
«Откровење». Који критеријуми тумачења «Откровења» постоје за мирјане, да ли
треба да покушавам, да није то прелест? Крштен сам у Православној Цркви у Америци,
али не идем редовно у цркву (међутим, веома желим то да савладам и да почнем да идем).
Бићу Вам захвалан на одговору.
С поштовањем,
Антон
Свако тумачење Светог Писма захтева духовну зрелост и специјалну богословску
припремљеност. Иначе човек лако може да одступи од истине и нашкоди свом духовном
животу. Овај општи захтев постаје још строжи кад човек приступа читању Апокалипсе. У
њој има много скривеног и тајанственог. Зато пре свега треба користи дела светих отаца и
православних егзегета који уживају ауторитет. Велику вредност представља «Тумачење
Апокалипсе» архиепископа Кесаријског светитеља Андреја. Од многобројних радова на
руском језику могу се искористити дела: А.Жданов. Откровење Господа о седам Азијских
Цркава (покушај објашњења прве три главе Апокалипсе); Епископ Петар. Објашњење
Апокалипсе светог апостола Јована Богослова; Н.А.Никољски. Апокалипса и лажна
пророчанства која она разобличава; Н.Виноградов. О коначним судбинама света и човека;
Зборник чланака за тумачење и поучно читање Апокалипсе (састављач М.Барсов);
Н.Орлов, свештеник. Апокалипса светог Јована Богослова. Покушај православног
тумачења; Аверкије (Таушев), архиепископ. Апокалипса, или откровење светог Јована
Богослова. Историја писања, правила за тумачење и анализу текста.
Молим Вас да објасните како да схватим речи Исуса Христа за Јована
Крститеља... «И ако хоћете вјеровати, он је Илија што ће доћи.» (Мт. 11, чл. 14). Не
желим да вас замарам анализом својих досетки, само ћу истаћи да је то једна од
најзагонетнијих реченица Спаситеља у целом Јеванђељу. Врло бих желео да чујем Ваше
просвећено мишљење «о свој дубини» питања.
Борис
Велики пророк Илија је био узет на небо у ватреним кочијама (4 Цар. 2, 1-18). По
старозаветном пророчанству он треба да се врати на земљу пред долазак Месије-Христа:
«Ево, Ја ћу вам послати Илију пророка прије него дође велики и страшни дан Господњи»
(Мал. 4, 5). Ово ће се догодити приликом другог доласка Спаситеља. По тумачењу
светитеља Андреја Кесаријског, два сведока о којима се говори у Апокалип и биће
праведни Енох и Илија: «И даћу двојици свједока Мојих и прорицаће хиљаду и двјеста и
шездесет дана, обучени у вреће. Ови су двије маслине и два свијећњака што стоје пред
Господаром земље. И ако им ко учини неправду, огањ излази из уста њиховијех и
64
прождире непријатеље њихове; и ко им буде хтио учинити неправду, он мора тако
погинути. Они имају власт да затворе небо, да не падне дажд на земљу у дане њихова
пророковања; и имају власт над водама да их претварају у крв, и да ударе земљу сваком
муком кад год буду хтјели» (Откр. 11, 3-6). А Јевреји, савременици Спаситеља, очекивали
су долазак Илије у своје време (Мт. 16, 14; 17, 10; Јн. 1, 21). Господ разјашњавајући
истински смисао пророчанства Малахије каже да се оно односи на Јована Претечу: «И
запиташе Га ученици Његови говорећи: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје
треба да дође. А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све.
Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што
хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече
за Јована Крститеља» (Мт. 17, 10-13).
Добар дан, разрешите недоумицу: како схватити питање светог Јована Претече
Господу: «Да ли си Ти Онај Који треба да дође или да очекујемо другог?» Зар Јован није
био сигуран у то да је Исус Христос дугоочекивани Спаситељ?
Евгеније
Одмах треба поставити и разрешити питање: да ли је велики пророк Јован могао да
посумња у то да је Исус, Којег је он крстио Месија-Христос? Није могуће претпоставити
овакву сумњу. Овоме противречи сва претходна делатност светог Јована. Он је био
изабран за посебну мисију у плановима Божанског Промисла: «Ево Ја шаљем Анђела
Својега пред лицем Твојим, који ће припремити пут Твој пред Тобом» (Мк. 1, 2). Њему су
дата посебна откровења о томе да је Онај Кога је Он крстио у водама Јордана заиста
Месија: «Сутрадан опет стајаше Јован и двојица од ученика његових. И угледавши Исуса
гдје иде, рече: Гле, Јагње Божије! И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за
Исусом» (Јн. 1, 35-37). Касније, кад су светом Јовану рекли да Онај Ко је био с њим на
Јорадану крсти и да сви иду код Њега, Јован Претеча је директно посведочио да је Он –
Христос: «Ви сами свједочите да рекох: Нисам ја Христос него сам послан пред Њим /.../
Он треба да расте, а ја да се умањујем /.../ Који прими свједочанство његово, потврди да је
Бог истинит, јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори: јер Бог Духа не даје на мјеру.
Јер Отац љуби Сина, и све је дао Њему у руку» (Јн. 3, 28; 30, 33-35). После овога Исус је
учинио много чуда и дела која су у Њему открила знаке Месије којег су објавили пророци.
Свети Јован је могао још да се увери у оно што му је био откривено раније. Ради чега су
онда послата два ученика? Древни егзегети (Ориген, светитељ Јован Златоуст, блажени
Августин, Јероним и Теофилакт) кажу да је свети Јован ово учинио ради јачања и
укрепљења вере својих ученика у то да је Исус истински Месија. Значење овог
изасланства постаје јасније због тога што је сам Јован био у тамници. Знајући злобу
непријатеља он је био спреман и на смрт. Зато је после Јованове смрти његови ученици
требало да постану ученици Исуса.
Хтео бих да сазнам шта у хришћанству симболизује крст и обред крштења? Јер,
Христос је крштен, значи крст и крштење нису симболи распећа? Зашто се онда сад
крст код већине људи асоцира с распећем и зашто се на њему често изображава
Христос?
Евгеније
Оваплоћени Бог Исус Христос је због безграничне љубави према нама узео на Себе
грехове целог људског рода и примивши на Крсту смрт принео је за нас Жртву
искупљења. Пошто грехови воде човека у духовну смрт и чине га заробљеником ђавола
после смрти на Голготи Крст је постао оруђе победе над грехом, смрћу и ђаволом. У тајни
крштења долази до препорода палог човека. Благодаћу Светог Духа одвија се његово
рођење за духовни живот. Човек може да умре тек кад умре његов стари човек. Спаситељ
65
је у беседи с Никодимом рекао: «Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и
Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је, а што је
рођено од Духа, дух је» (Јн. 3, 5-6). У крштењу се сараспињемо са Христом и
саваскрсавамо с Њим: «Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што
Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу» (Рим. 6, 4).
Да ли је истина да се антихрист већ родио?? Ако јесте колико отприлике година
може да има??
Људмила
Антихрист ће као најљући и најзлобнији непријатељ Христа и Његове Цркве доћи
пред крај света. То је јасно наведено на низу места у Светом Писму. Време краја света и
другог доласка Исуса Христа није познато ни људима, ни Анђелима. Дакле, и за рађање
антихриста не можемо да знамо. Очигледно је да је још у апостолско доба било људи који
су узнемиравали људе лажним тврдњама. Зато апостол пише: «Али вас молимо, браћо, у
погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашег сабрања у Њему. Не дајте се лако
поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечу, ни посланицом – тобоже нашом
као да је већ настао дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи
док најприје не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли» (2 Сол. 2,
1-3).
Како следи из Светог Писма, за васпостављање пуноте најближих апостола
Господњих после отпадања Јуде био је бачен жреб. По жребу је међу дванаест апостола
био укључен свети апостол Матеј. А свети првоврховни апостол Павле је постао
апостол после светог Вазнесења Господа нашег Исуса Христа.
Дакле, испада да је број најближих Христових ученика 13? И друго питање: ко се
онда од светих апостола традиционално не изображава у храмовима на иконостасима
(или фрескама) с Исусом Христом Који седи на престолу с Дјевом Маријом, светим
пророком, Претечом и Крститељем Господњим Јованом који стоје пред њим и дванаест
апостола: свети апостол Матеј или свети апостол Павле (у х раму у којем сам видео ово
изображење нисам могао да прочитам натпис). Молим за опроштај и Ваш благослов.
Сергије
Уместо Јуде који је отпао међу дванаест Христових ученика био је изабран Матеј
(Дап. 1, 15-26). Ово се догодило између Вазнесења Господа и празника Педесетнице.
Управо Матеј улази у Сабор дванаест апостола који се славе 30. јуна/13. јула. На иконама
или фрескама посвећеним Сабору дванаест апостола изображава се свети Матеј. Свети
Павле не улази у дванаест апостола. Он је ученик Исуса Христа постао 35-37. године.
Време обраћања првоврховног апостола у хришћанство одређује се на основу Посланице
Галатима: «А потом, након четрнаест година, опет изиђох у Јерусалим с Варнавом,
узевши са собом Тита» (Гал. 2, 1). Истраживачи сматрају да Павле овде има у виду
путовање на Апостолски сабор у Јерусалим. У ово уверава подударање појединих
момената описа путовања с 14. главом књиге Дела светих апостола. Сабор је одржаван 4951. године. Дакле, Павле је започео своје апостолско служење неколико година након
избрања Матеја. Павле се не може сматрати 13. апостолом, зато што је пре његовог
чудесног призвања Господ наш Исус Христос изабрао, осим дванаест, још седамдесет
апостола (Лк. 10, 1). Павле не улази ни међу 12, ни међу 70, већ заузима посебно место
међу благовесницима светог Јеванђеља као «изабрани сасуд» (Дап. 9, 15).
Оче Атанасије, молим Вас да ми кажете да ли је нужно или пожељно да човек
има духовног наставника ради дубље спознаје истине?
Јелена
66
Ово питање се у савременој духовној литератури често решава упрошћено.
Недвосмислено се тврди да је нужно да човек има духовног оца-наставника. Идеал се
издаје за норму. Услед тога настају тешкоће у духовном животу. Примивши ову
категоричну тврдњу као истину човек почиње да тражи духовника. Не нашавши га он
пада у униније. Постепено расту сумње. Чини му се да је његов духовни живот мањкав и
да је далеко од спасења. А други, који има одлучан карактер налази и наговара
свештеника да постане његов духовни отац. Кад затим у њему види неке немоћи које су
неизбежне у сваком човеку он почиње да мисли да је пребрзо изабрао. Пошто је поверење
поколебано настају искушења. Наравно, ово се не догађа увек, али не ни баш тако ретко.
Како човек то да избегне? У свему треба имати постојаност и не уносити у духовни
живот ништа вештачко. Ако те је Господ довео у одређени храм и ако си постао његов
парохијанин, не тражи други, јер спасење зависи од нашег унутрашњег живота. Веза с
духовним оцем се успоставља у сагласности с вољом Божијом онда када је рађа живот.
Ово треба да се догоди природно. Најбоље сведочанство да се настали односи нису
родили случајно представља реална духовна корист коју они доносе. Ако таква веза није
настала не треба ни падати у униније ни предузимати специјална трагања. Иначе почиње
дуготрајно ходање по парохијама. Услед тога се губи душевни мир. Најбољи наставник је
свето Јеванђеље. Духовни живот је потпуно јасан: треба испуњавати јеванђељске
заповести и живети у благодатном искуству Цркве. Ако човек има питања може да пита
било ког искусног свештеника.
У наше време духовним оцем људи обично називају свештеника на парохији или у
манастиру код којег се духовна деца исповедају чешће него код других, узимају благослов
пред почетак неког посла, обраћају с духовним или животним питањима. Упознатост са
животом своје деце и лична блискост дају му више могућности да помаже онима који га
сматрају својим духовним оцем. А што се тиче духовног руководства у строгом и
буквалном смислу то је ствар врло малобројних искусних свештеника који то треба да
чине крајње опрезно и са смирењем.
Због чега црквени обред претпоставља
наступајући моменат причешћивања?
Максим.
навлачаење
катапетасме
пред
Навлачење завесе (катапетасме; од грч. katapetannymi – застирати) представља
симболично дејство. За време Литургије оно се обавља три пута: после великог входа, пре
причешћивања свештенослужитеља и по завршетку службе. Велики вход изображава
одлазак Господа на добровољна страдања и крсну смрт. Постављање часних Дарова на
престо и њихово покривање воздухом знаменује скидање Исуса Хри ста с Крста и
полагање у гроб. Навучена завеса изображава камен гроба и стражу која је постављена уз
гроб. Приликом возгласа «Двери, двери премудростију вонмем» она се «отвара и стоји
отворена до возгласа: «Свјатаја свјатим». Онда се поново затвара» (Типикон. Глава 23).
Приликом узношења Светих Дарова и дробљења светог Агнеца Спаситељ света бива
заклан и даје Се на јело вернима. Догађа се тајна која не остаје непојамна само за људе,
већ у коју не могу да проникну ни Анђели. Зато се завеса навлачи. Причешћив ање
свештенослужитеља у олтару означава Тајну вечеру. Навучена завеса у ово време има још
једно симболично значење: она подсећа на то да се овај велики догађај новозаветне
свештене историје догодио тајно од људи.
Не могу да помирим две ствари: након што душа после смрти излази из тела, она
2 дана лута по земљи, а трећег дана је Анђели узносе на поклоњење Богу. А кад онда душа
пролази кроз митарства? Где може детаљније да се прочита о митарствима: каква су,
67
колико их има? Колико схватам, у адреси коју сте ми послали (тамо где се говори о
искуству војника Таксиота) нису набројана сва митарства.
Татјана Новикова
По мишљењу светитеља Јована (Максимовича), великог подвижника нашег доба,
душа пролази кроз митарства трећи дан после изласка из тела: «У ово време (трећи дан)
душа пролази кроз легионе злих духова, који јој препречују пут и оптужују је за различите
грехове, у које су је сами и увукли. По различитим откровењима, постоји двадесет таквих
препрека, такозваних «митарстава», а на сваком од њих се испитује овај или онај грех;
прошавши једно митарство душа долази на следеће. И тек кад их све успешно прође душа
може да настави свој пут, пошто није одмах бачена у пакао. Како су ужасни ови демони и
митарства може се видети из чињенице да је Сама Мајка Божија кад Јој је Ахрангел
Гаврило саопштио о томе да се ближи Њена смрт молила Свог Сина да избави Њену душу
од ових демона и као одговор на Њене молитве Сам Господ Исус Христос је дошао с неба
да прими душу Своје Пречисте Мајке и да Је одведе на небо. (Ово је видљиво приказано
на традиционалној православној икони Успења). Заиста је ужасан трећи дан за душу
умрлог и због тога су јој посебно потребне молитве.
Описи митарстава у светоотачким и хагиографским текстовима одговарају
моделима мука којима се подвргава душа после смрти, али индивидуално искуство може
бити врло различито. Безначајни детаљи типа броја митарстава су, наравно, другостепени
у поређењу с главном чињеницом да се душа заиста убрзо после смрти подвргава суду
(појединачни суд), где се подвлачи резултат оне «невидљиве борбе» коју је водила (или
није водила» на земљи против палих духова. Православна Црква учење о митарствима
сматра толико важним да их помиње на многим богослужењима. Између осталог, посебно
ово учење излаже свој својој деци на умору. У «Канону кад се душа с телом растаје», коју
свештеник чита на одру умирућег члана Цркве постоје следећи тропари: «Воздушнаго
књазја, насилника, мучитеља, страшних путеј стојатеља и напраснаго сих
словоиспитатеља, сподоби мја прејти невозбрано отходјашча от земли» (песма 4).
«Свјатих Ангел свјашченим и честим рукам преложи мја, Владичице, јако да тјех крили
покривсја, не вижу бесчестнаго и смраднаго и мрачнаго бјесов образа» (песма 6)
«Рождшаја Господа Вседержитеља, горких митарств началника миродержца отжен и
далече от мене, внегда скончатисја хошчу, да Тја во вјеки слављу, Свјатаја Богородице»
(песма 8). Тако се православни хришћанин на умору речима Цркве припрема за
предстојећа искушења» (свети Јован. Живот после смрти, - у књ.: Јеромонах Серафим
(Роуз), игуман Герман (Подмошенски). Блажени светитељ Јован, Чудотворац, М. 2003.,
стр. 793-95).
Најдетаљније о митарствима пише ученик светог Јована Сан-Франциског
јеромонах Серафим (Роуз) у књизи «Душа после смрти. Савремена «посмртна» искуства у
светлости учења Православне Цркве». Постоји мноштво издања.
Како таштину разликовати гордост од унинија и тугу од жалости?
Татјана Новикова
Свети оци, распоређујући осам погубних страсти сразмерно њиховој све већој
опасности, таштини дају седмо место, а гордости осмо. Генетски везане оне «крунишу»
списак главних духовно-моралних порока. Преподобни Макарије Велики каже да су све
добродетељи и сва рђава дела међусобно повезани као карике у духовном ланцу, да једна
од других зависе: молитва од љубави, љубав од радости, радост од кротости, кротост од
смирења, смирење од служења, служење од наде, нада од вере, вера од послушања,
послушање од простоте. Тако и са супротне стране, рђава дела зависе једно од другог:
мржња од раздражљивости, раздражљивост од гордости, гордост од таштине,
таштина од неверја, неверје од окрутности, окрутност од нерада, нерад од лењости,
68
лењост од унинја, униније од нестрпљивости, нестрпљивост од сластољубља» (Духовне
беседе. Беседа 40.1). Ташт човек се наслађује својим реалним или умишљеним врлинама и
успесима, међутим, у његовој души, без обзира на недостатак љубави према Богу и
незахвалност према Њему још може да остане место за веру. А горд човек испољава
директно и свесно пренебрегавање Божанском славом. О томе пише преподобни Јован
Лествичник: «Почетак гордости је корен таштине; средина – понижење ближњег,
бестидно проповедање свог труда, хвалисавост у срцу, мржња разобличења; а крај –
одбацивање Божије помоћи, уздање у свој напор, демонска нарав» (23, 2).
Униније заузима шесто место у осмочланом списку страсти које воде ка духовној
смрти. Његов почетак је маловерје. Ако оно овлада човеком, постепено се у њему гаси
вера у Бога, нада у Њега и љубав према Њему и човек пада у очај. Униније је облик тешке
духовне болести. А ако се туга и жалост се нису укорениле у човеку не представљају
болест. Оне су неизбежне на многотешком земаљском путу. «У свијету ћете имати
жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет» (Јн. 16, 33).
Шта у 50. псалму означава: «Ублажи, Господи, благоволенијем Твојим Сиона, и да
созиждутјса стјени Јерусалимскија. Тогда благоволиши жертву правди, возношеније и
свесожегајемаја; тогда возложат на олтар Твој телци»?
Алексеј
У светоотачком егзегетском наслеђу ови стихови се тумаче историјски и
симболично. Блажени Теодорит види овде пророчанство о вавилонском ропству. Давид
говори у име оних који су желели ослобођење и оплакивали запуштеност града. «Они
преклињу да се град удостоји помиловања и врати у некадашње благостање, кад ће бити
исправљене његове ограде и кад ће се у њему обновити богослужење по закону» (Псалтир
с објашњењем сваког стиха.») Светитељ Атанасије Велики даје симболично тумачење
псалма: «Сионом овде назива Цркву. Јер кад је Бог и Отац благоизволео да све састави у
Сину Свом (Еф. 1, 10); тада је и Цркви Својој даровао Своја блага обећања.
Јерусалимским зидовима назива свете свештенослужитеље који штите Његову Цркву. Кад
се, каже смилујеш Сиону и сазидају зидине јерусалимске, тада ће се и приносити жртве,
не крваве жртве, већ жртве правде, односно хвале. Возношеније и всесожегајемаја, и под
свепаљеницама подразумева приношење правде и бекрвне жртве. Тогда возложат на
олтар Твој телци, односно теоце правде, тако да све буде од правде, такве су биле и жртве
правде и приношење правде, и свепаљенице правде, и теоци правде» (Тумачење псалама).
Обе методе тумачења су истините зато што Свето Писмо по свом богословском и
духовном садржају има више слојева.
На другом доласку Христа васкрснуће тела, а у каквом стању ће бити? Ја лично
имам болест целог скелета, да ли ће тела васкрснути у првобитном стању (каква су била
у пролазном животу) или ће се преобразити?
И друго питање: где се налазе душе до другог Христовог доласка?
Александар
1. Живот после свеопштег васкрсења неће бити васпостављање некадашњег, већ
преображај. «И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше»
(Откр. 21, 2). После смрти наше тело трули. Ово распадање читавог телесног састава је
потребно да би се наша тела обновила, избавила од болести, недостатака, земаљске
грубости. У овом смислу свети оци говоре о благодатности смрти, јер се кроз њу не
остварује лечење и преображај само душе, него и тела. По речима светог апостола «тако и
васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сије се у
бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили» (1 Кор. 15, 42-43).
69
2. После четрдесет дана Господ души сваког човека одређује место привременог
боравка до Суда.
Врло ме збуњује тврдња «...да убојитсја жена мужа својего». Шта то значи? Да
је муж мој господар и ја у свему треба да климам главом? А ако се испоставило да муж
није баш васпитан, већ да је егоистичан човек, шта да радим? Поред њега се претварам
у биће убијено у појам, лишено свог личног мишљења.
Ирина
Речју «убојитсја» преводилац Посланице светог апостола Павла Ефесцима на
словенски језик је пренео грчк. phobitai, која има неколико значења, укључујући –
поштовати, уважавати, бринути се. Словенски глагол «бојатисја» такође садржи ова
значења. Апостол је несумњиво имао у виду овај смисао. У то човек лако може да се
увери ако стих прочита у потпуности: «Тако и ви, сваки да воли онако своју жену као и
себе самога; а жена да се боји својега мужа» (Еф. 5, 33). Мужу је заповеђено да жену воли
као самог себе. Оваква љубав искључује односе господарења и страха. Још ћемо се више
учврстити у оваквом поимању ако пажљиво прочитамо целу пету главу и последње
стихове претходне: «И не жалостите Светога Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан
избављења. Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека с у
далеко од вас. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што
је и Бог у Христу опростио вама» (Еф. 30-32). Од 23. стиха 5. главе апостол говори о томе
да се хришћански брак гради по угледу на односе између Христа и Цркве: «Мужев и,
волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу» (Еф. 5, 25).
Како се односити према човеку који се бави чаробњаштвом? Само немојте рећи
да то није могуће или откуд знам да се човек тиме бави. Знам и готово. Боље ми кажите
шта да радим. То је човек који је близак мојој породици и принуђена сам да се срећем с
њим.
Нина
Хришћанство никад није негирало постојање чаробњака. У Светом Писму је
речено: «Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни
врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који
се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом
ко год тако чини, и за таке гадове тјера те народе Господ Бог твој испред тебе. Држи се
сасвијем Господа Бога својега» (5 Мојс. 18, 10-13). Свако чаробњаштво, врачање,
исцелитељство, бајалице, биоенергетика и др. представљају општење с мрачним палим
духовима. Реч Божија и дела светих отаца не само да нам открива демонску природу сва ке
врсте чаробњаштва, већ нас уче и да се заштитимо од њега. Ђаво и сви демони не поседују
никакву духовну силу. Без воље Божије пали духови не могу да баце «урок» чак ни на
свиње. Сетимо се светог Јеванђеља: «А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он
рече: Легион; јер многи демони бијаху ушли у њега. И мољаху га да им не заповједи да
иду у бездан. А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да
у њих уђу. И допусти им. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну
крдо са стрмени у језеро и утопи се» (Лк. 8, 30-33).
Њихово дејство се допушта само онда кад је човек духовно безбрижан, кад живи у
греховима, а не жели да се каје и поправља. Најчешће се демонске напасти дешавају
гордим људима који се уздају у себе, а не у Бога. Кроз ово допуштење они се смиравају и
постају свесни своје ништавности. Привидна сила демона се испољава онда кад смо ми
духовно немоћни, кад им придајемо значај. Треба бити у сталном духовном трезвењу,
треба да се избавимо од безбрижности, али не треба се плашити демона: страх од демона
је облик духовне болести. Заштита од њих је једна – живети с Богом и надати се у Његову
70
свесилну помоћ. Да би нас Господ заштитио од ове злобне и агресивне силе треба да
живимо у благодатном молитвеном искуству Цр кве: да учествујемо у њеним светим
тајнама (исповест, причешће, а за време Великог поста јелеосвећење), да посећујемо
недељне и празничне службе, обављамо јутарње и вечерње молитвено правило, стичемо
миран дух, не осуђујемо, распламсавамо у себи духовну радост, покоравамо се светој
Божанској вољи. Тада постајемо деца Цркве и Господ нас чува као Свој удео. Апостол
каже: «покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, побјећи ће од вас» (Јак. 4, 7).
Има много информација о демонима блуда, који су посебно нападали монахеотшелнике. А да ли је нешто познато о сплеткама демона који обрнуто, одвраћају људе
од испуњења супружничких односа, сејући самим тим раздор у породици?
Јелена
Хришћанско учење о браку се садржи у Светом Писму и објаснили су га свети оци.
Свети апостол Павле говори о светости супружничког савеза: «Брак нека буде у свему
частан и постеља брачна чиста» (Јевр. 13, 4). Он разобличава оне који «слушајући духове
преваре и науке демонске, у лицемјерју лажљиваца, чија је савјест спаљена» (1 Тим. 4, 13) забрањују да се ступа у брак. «Јер је свако створење Божије добро и ништа није за
одбацивање кад се прима са захвалношћу, јер се освећује ријечју Божијом и молитвом» (1
Тим. 4, 5). Хришћански брак је освећен и запечаћен посебном тајном. Супружништво
ставља на мужа и жену одређене обавезе (између осталог и супружничко општење). Ни
муж ни жена не треба по својој вољи да се клоне тога. Првоврховни апостол се обраћа
супружницима: «Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није
господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него
жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да бисте се предали
посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.
(1 Кор. 7, 3-5). Ово новозаветно учење Црква је канонски потврдила: Апостолским
правилима (правило 51.), Гангрским помесним Сабором (правило 1.) и др. У њима се
разобличава лажна благочестивост и уздржавање, који противрече хришћанском
схватању.
Сваки лажан однос у породичном животу, чак и ако то поприма маску
благочестивости јесте грех, јер ремети мир у кући. Теже је рећи да ли постоји неки
посебан демон који се за то специјализује. Код светих отаца се често говори о неким
демонима, чије сплетке имају посебан правац: демон блуда, демон унинија и др.
Преподобни Јован Лествичник говори чак и о следећој специјализацији: «Постоји међу
злим дусима демон, који се назива предводник, који долази да нас искушава чим се
пробудимо и скрнави наше мисли» (26, 104). Међутим, независно од решења овог питања,
главна кривица пада на човека који самољубљем, неразумношћу или било којим другим
греховним навикама уноси у породични живот неслогу и раздор.
Зашто је Православна Црква против теорије еволуције?
Добар дан. Овде сам прочитао нека питања у вези с еволуцијом и одговори
свештеника су се сводили на тврдњу да је еволуција, кажу, лажна философија, а не нека
наука. Међутим, јако ме занима ово питање и дошао сам до закључка да је еволуција
наука. Више од тога, знам да је Католичка црква признала еволуцију. Како се
Православна Црква односи према томе?
Тарас
Данас постоје две космогоније: библијска и еволуционистичка. Ова друга се родила
онда кад је у Европи почело масовно отпадања од хришћанске вере. Нови безрелигиозни
поглед на свет се испољио у различитим формама. Једна од њих постао је еволуционизам
који није наука, већ материјалистичка идеологија која је попримила облик науке.
71
Наука се гради на чврстом темељу. Претпоставке морају бити доказане, а закључци
основани. То се не може рећи за конструкције еволуциониста. Темељ еволуционизма чини
идеја да је материја из првобитног хаотичног стања путем поступног развоја постепено
стекла данашњи ниво организованости. Настаје питање неизбежно за сваког научника: ко
је задао овај строги смер ка усавршавању за тако дуго време? Ниједан еволуциониста не
може да одговори на то. Дакле, у самом почетку конструкције еволуционистичке
концепције уводи се ненаучна поставка. Наука не само да не зна за овакав закон, већ тврди
потпуно супротно томе. Други принцип термодинамике доказује немогућност еволуције.
Овај фундаментални закон је откривен у првој половини 19. века. Његова научна разрада
припада француском математичару Н.Л.С.Карноу (1824.), немачком физичару
Р.Клаузиусу (1850.) и енглеском физичару У.Томсону (Келвину) (1851.). Формулације
које су дали ови научници сматрају се еквивалентнима. Суштина другог принципа
термодинамике је у следећем: у затвореном систему ентропија може само да расте или да
остаје стална. Другим речима, сваки изоловани систем (а ван материје еволуционисти
ништа не признају) има тенденцију ка деградацији зато што у њој постепено расте
ентропија. Овај закон је универзалан. Он се примењује у биологији, физици, хемији,
геологији и другим наукама. Све измене које уочавамо одвијају се ка порасту ентропије,
односно деградације, погоршања, стагнације. Поштовани Тарасе! Ако сматрате да је
еволуционизам наука треба да укинете други принцип термодинамике, зато што су
њихове тврдње супротне. Више од тога, други принцип термодинамике доказује да је
некада постојао савршени поредак (у научним терминима – оптимално стање система), а
данашње стање света је резултат пораста ентропије, односно постепене деградације.
Дакле, свет у свом данашњем облику мора имати почетак. Ово у потпуности одговара
библијском учењу.
Против еволуционизма се одавно истиче телеолошки (од грчке речи телеос – циљ)
аргумент. Његова суштина се састоји у следећем: поредак у целој Васељени и у њеним
најмањим деловима представља дело Великог Конструктора. Вилијем Пејли (1743-1805.),
у «Природном богословљу» (1802.) га формулише на следећи начин: «Кад бисте у чистом
пољу нашли сат на основу очигледне сложености његове конструкције дошли бисте до
неизбежног закључка о постојању часовничара.» Савремени научник, стручњак за
молекуларну биологију Мајкл Дентон тврди: «Пејни не да је био просто у праву
изјавивши да постоји аналогија између живог организма и машине; он се показао као
видовњак досетивши се да техничка мисао која је реализована у живим системима у
знатној мери превазилази сва човекова достигнућа.» Свака ћелија људског тела садржи
више информација него свих тридесет томова енциклопедије Британика. По мишљењу
познатог физичара, добитника Нобелове награде Фреда Хојла (умро је 22. августа 2001.
године; увео је термин «велика експлозија») вероватноћа настанка спиралне молекуле
ДНК из смесе већ готових нуклеотида и шећера исто толико је блиска нули, као и
вероватноћа тога да ће ураган који је пројурио изнад депоније смећа довести до настанка
новог-новцатог аутомобила.
Научници су уз помоћ математичког апарата теорије вероватноће доказали
немогућност еволуције. Каква је вероватноћа случајног настанка једне живе ћелије из
неживих елемената? Угледни научник Марсел Голеј [Marcel E. Golay, "Reflections of a
Communications Engineer," Analytical Chemistry, Vol. 33, (June 1961), p. 23] на основу
математичких прорачуна процењује вероватноћу случајне изградње честица у систем који
се сам производи, ако се чак узме 30 милијарди година, као 1:10 450 . Математичари
сматрају да је овакав степен вероватноће једнак нули. Истраживања других научникаматематичара су такође демантовала еволуцију: Harold V. Morowitz, "Biological SelfReplicating Systems," Progress in Theoretical Biology, Ed. F. M. Snell New York, 1967, pp. 35
ff.; Frank В. Salisbury, "Doubts about the Modern Synthetic Theory of Evolution," American
Biology Teacher, (September, 1971), p. 336; James E. Coppedge, Evolution: Possible or
Impossible, Grand Rapids, Zondervan, 1973, pp. 95-115.
72
Прве еволуционистичке концепције су настале средином 18. века: Кант и Лаплас су
као противтежу библијском учењу о стварању света понудили еволуционистичку
хипотезу о пореклу сунчевог система. Узгред речено, њу је савремена наука данас
потпуно одбацила. Крајем 18. века – почетком 19. века Ж.Б.Ламарк је начинио први
покушај да путем еволуције објасни порекло биљног света. Истаћи ћемо да су ове
конструкције основане на лажној идеји наслеђа индивидуалних промена. Генетика је ово
демантовала. Тада је с еволуционистичким идејама наступио Еразм Дарвин, а касније,
његов унук Чарлс. «Порекло врста» се појавило 1859. године. Тада се саблазнило доста
људи. Уз појаву генетике еволуционизму је нанет смртоносни ударац. Иако је генијални
рад монаха августинског манастира светог Томаша у Брјуну (данас град Брно) Грегора
Мендела «Експерименти на биљним хибридима» је изашао 1866. године, а закон о
наследности је поново откривен почетком 20. века. Управо ови закони, које је открила
генетика, из темеља евоуционистичке концепције су избили један од камена-темељаца –
тезу о преношењу по позитивно стеченим особинама. Ова наука је показала да врста
поседује поуздан унутрашњи механизам који му даје задивљујућу стабилност. Постало је
научно некоректно говорити о еволуцији врсте. Тек четврт века касније присталице
еволуције су покушале да спасу своју «религију», истакавши идеју мутационе еволуције.
Међутим, ова шема је у ствари постала аргумент против њих. Научна истраживања су
показала да се оштећени геном стално контролише и исправља специјалним механизмом,
јер у организму постоји велика количина фермената, од којих је сваки са својим
функцијама. Њихово усаглашавање и доследна дејства отклањају од 99 до 99,9% мутација
по оценама самих еволуциониста. Међутим, главно је то што по статистици значајна
већина мутација, ако се дешава, не води ка усавршавању, већ ка деградацији.
Експериментално је потврђено да већина мутација (обично 70-80%) у случају фенотипског
испољавања толико ремети устројство и физиологију организма, да га упропаштава –
такозвана летална мутација. Остале у већој или мањој мери снижавају способност
организма за живот. И само ништаван проценат: од 0,1 до 0,01% може у извесном степену
да повећа адаптивна својства организма.
Савремени стручњак макробиолог Мајкл Дентон наводи из ове области у којој ради
много сведочанстава која доказују потпуну научну неоснованост конструкција
еволуциониста. Он је показао да хомолошке структуре нису представљене ни
хомолошким генима, ни ембрионалним развојем. У књизи «Еволуција: криза теорије»
М.Дентон пише: «Данас је поуздано утврђено да слика разноврсности на молекуларном
нивоу ствара високоорганизован хијерархијски систем. На молекуларном нивоу је свака
класа уникална, изолована од других и није повезана међукарикама. Дакле, молекуле,
попут фосила не потврђују постојање митских «међукарика» које сви траже и никако не
могу да нађу биолози-еволуционисти. Опет, једини односи који се одређују уз помоћ
савремених метода су хоризонтални. На молекуларном нивоу ниједан организам не може
бити назван «претком», «примитивним» или «напредним» у односу на сродне организме.
Природа као да потврђује нееволуцинистички округли модел, који су истакли угледни
научници – стручњаци у компаративној анатомији – у XIX веку (Michael Denton. Evolution
- A Theory In Crisis"; Burnett Books, 1985, с. 290).
Еволуционизам се такође принципијелно разилазио са системском методологијом.
Узимимо људско око. Оно представља изузетно сложен, прецизно организован систем.
Ако се изузме макар један елемент, он ће изгубити ситемска својства и неће моћи да
испуни своје функције. Око није могло да настане у процесу еволуције. Човека, птицу и
жабу еволуционисти распоређују по одређеном редоследу на оси прогреса. Међутим, око
сваке од ових врста представља различит систем. Они се не разликују по степену
савршенства, већ по различитом системско- конструктивном принципу.
Еволиционисти слободно без довољно научне основе уводе периоде од милиона и
милијарди година. За њихове концептуалне конструкције време је од животне важности.
Оно код њих мења улогу Творца. Овај аргумент није научан. Време је трајање и оно не
73
поседује никакву стваралачку силу. Овај аргумент је психолошког карактера. Читаоцу се
сугерише да је за милионе и милијарде година све могуће: чак и од бактерије постепено
може да се формира човек. Постојеће методе датирања су кра јње непоуздане. Магистар
геолошко-минеролошких наука А.В.Лаломов наводи примере радио-угљеничког датирања
објеката чија старост је унапред позната. Резултати су били парадоксални. Старост
панцира живих мекушаца је одређена на 2000 година, савремених лава Новог Зеланда 1,
3,5 милиона година, дацита куполе од лава вулкана Сан-Хелен (ерупција из 1986. године)
са 0,34-2,8 милиона године, квартера базалта платоа Колорадо 117-2600 милиона година.
По опште прихваћеној пракси неповољни подаци се одбацују под пристојним изговором
или без њега. Тако је након добијања очигледно много веће старости квартерске лаве с 117
милиона година основана непоузданост примене К-Ar методе за датирање по оливину.
Друге радиозотопске методе такође нису беспрекорне, како с теоретске, тако и с
практичне тачке гледишта.
У закључку ћу навести мишљење савременог научника, доктора физичкоматематичких наука, професора Генадија Анатолијевича Каљабина: «Епоха
Просвећености (коју би тачније било назвати периодом духовног помрачења), чијим се
«најблиставијим» представником сматра Волтер, паразитирајући на процвату природних
наука који се у то време одвијао и индустријском коришћењу научних открића, истакао је
и раширио међу највишим слојевима друштва лажну идеју о самодовољности људског
разума и искуства за потпуно објашњење свих природних појава. Настало је мноштво
материјалистичких лажних теорија: у физици – редукционизам, односно свођење
понашања сложених система на својства њихових простијих делова, у астрономији –
хипотеза о настанку Сунчевог система, у геологији – потпуно произвољно датирање
слојева у рудама, у биологији – концепција еволуције (ламаркизам и дарвинизам), у
наукама о човеку и друштву – социјализам и фројдизам. Ове «теорије», а у ствари митови
XIX века, и даље се у измењеном облику приказују као научно основане» (Наука као
потврда библијског учења о стварању, Самара, 2001., стр. 26-27).
Како се треба понашати у току дана после Причешћа?
Зубкова
Човек после Причешћа треба да чува светињу. Разумно је да обуздава уста и
избегава празнословље. Треба да се клони свега испразног, страсног и уопште духовно
некорисног. Треба да буде посебно пажљив према себи, зато што непријатељ покушава да
тог дана човека обавезно уведе у искушење. Ако се причестио у радни дан човек треба да
извршава своје обавезе. Рад ништа не смета.
Мишљење да у дан кад смо се причестили не смеју да се целивају иконе и рука
свештеника је потпуно неосновано. Ово не постоји ни код светих отаца, ни у
богослужбеним књигама. Боље је уздржати се од метанија до увече, зато што је човек
примио највећу светињу – Тело и Крв Господа. Међутим, ако су за време молебана сви
клекли на колена и Ви можете то да учините без узнемирења. Главно је да човек буде у
радосном расположењу и благодари Богу.
Реците, молим Вас, да ли се другима може причати о ономе што је речено на
исповести (што је говорио свештеник)?
Настја
Ако се оно што је свештеник рекао тицало Вашег духовног живота, не треба
причати другима. Ако је пак давао савете уопштеног карактера, онда можете то да
поделите с блиским људима не дотичући се садржаја Ваше исповести.
74
Оче Атанасије, молим Вас да одговорите на моје питање. Зашто се у Старом
Завету предсказује рођење Спаситеља света с именом Емануил, а не Исус? Нећу
цитирати ово место из Светог Писма које нам је свима добро познато. Јер то су
потпуно различита имена. У литератури и од свештенослужитеља нисам добио одговор.
Владимир
Спаситељ света је имао много имена: Исус, Бог, Господ, Син Божји, Реч Божија,
Син Човечији, Син Давидов, Месија, Христос, Помазаник, Помиритељ, Спаситељ, Јагње
Божије, Искупитељ, Нови Адам, Алфа и Омега, Први и Последњи, Цар Јудејски, Емануил,
Посредник, Заступник, Учитељ, Рави, Пастир Добри, Сунце Истине, Пророк из Галилеје,
Галилејац, Назореј и др. Свако од њих је значајно и указује на неку особеност Његове
Богочовечанске Личности. Име Исус се међу наведеним именима разликује само по једној
особености: оно је означавало конкретну личност у Израиљу са свом само њој својственом
индивидуалношћу. Сва друга имена су указивала на: Његову Богочовечанску природу
(Син Божји и Син Човечији), Мисију (Месија, Христос, Помазаник), спасоносни Подвиг
(Помиритељ, Спаситељ, Јагње Божије, Искупитељ) или су означавала друге гране Његовог
служења. У пророчанству светог Исаије није предсказано лично име Христа, већ се
садржи указивање на најважније својство Месије: присуство Бога у свету после Његовог
оваплоћења. Емануил у преводу с хебрејског језика значи: «С нама је Бог». У тексту
књиге пророка Исаије («се, Дјева во чревје приимет и родит Сина, и нарекут имја Јему:
Емануил», Ис. 7,1 4) није речено да ће дати то лично име. У ово уверавају паралелна места
у старозаветним књигама: «Јер нам се роди Дијете, Син нам се даде, Којему је власт на
рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, Отац вјечни, Кнез мирни» (Ис. 9,
6); «У те дане спашће се Јуда, и Јерусалим ће стајати без страха, и зваће се: Господ правда
наша!» (Јер. 33, 16). Могу се навести и друга месијанска имена, која се садрже у
пророчанствима, која такође нису лична имена Христа. На пример, Цемах (Изданак):
«Гле, иду дани, говори Господ, у које ћу подигнути Давиду клицу праведну, која ће
царовати и бити срећна и чинити суд и правду на земљи» (Јер. 23, 5); «И реци му
говорећи: овако вели Господ над војскама: ево Човјека Којему је име клица; која ће
клијати с мјеста свога и саградиће цркву Господњу. Јер ће Он саградити цркву Господњу,
и носиће славу, и сједјеће и владати на Свом пријестолу, и биће свештеник на пријестолу
свом, и свјет мирни биће међу објема» (Зах. 6, 12-13).
Зашто се у православљу тврди да је Исус Господ док у Библији о томе нема ни
речи. У Својим проповедима Он је говорио, молите се Господу Мом и вашем,
Андреј
Аутор писма се дотиче камена-темељца православног богословља: Исус Христос је
Бог. Питање о Божанству Спаситеља у историји Цркве је централно у спору с
представницима неких јеретичких праваца. Најтежа борба се одвијала у 4. веку с
аријевцима. Црквени организам је уз помоћ Божију изашао на крај с овом опасном
болешћу. Православље су одбранили велики заштитници истине: Атанасије Велики,
Спиридон Тримитунтски, Николај Чудотворац, Осија Кордувијски, Василије Велики,
Григорије Богослов, Јован Златоуст и др. Данас сумње потичу од представника неких
секти и ислама. Ово питање се стално износи досадном монотоношћу. По формулацији и
тону лако је препознати одакле је дошло. Може се перефразирати пословица: «Постави ми
питање и рећи ћу ти ко си ти.» У основи сумња леже основне грешке у вери. Једна од
главних је неспособност да се у уску и изопачену религиозну свест прими учење о
Пресветој Тројици. А даље се рађају друге заблуде. Све се завршава буквализмом. Ова
грешка је нарочито опасна зато што се лажно мишљење крије иза ауторитета Светог
Писма. Суштина буквализма је максимално једноставна: човек налази речи и изразе, који
му одговарају и који, како му се чини «потврђују» његове погледе. Формиран је стабилан
75
фонд цитата који се може назвати златним фондом савременог буквализма: написано је
«не чини лика», а ви православци, правите иконе; речено је «никога не називај оцем», а
код вас у храму је сваки други отац; речено је «не убиј», а ви благосиљате војнике и
служите молебане итд. Буквализам се испољава и у негирању Божанства Исуса. Користи
се неколико места на којима Исус Оца назива Својим Богом: «Још нисам узишао Оцу
Својему; него иди браћи Мојој и кажи им: Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу
Мојему и Богу вашему» (Јн. 20, 17). Хајде да разрешимо принципијелно питање? Због чега
Спаситељ Оца назива Својим Богом? Зато што се оваплотио и постао човек: «није сматрао
за отимање то што је једнак са Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге, постао
истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек» (Фил. 2, 6-7). После Богооваплоћења
Исус Христос има две природе и две воље. Примивши на Себе грехове свих људи и
пострадавши за њих до смрти Спаситељ природно назива Оца Богом, а Себе Сином
Човечијим: «Као што ни Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи и даде
живот свој у откуп за многе» (Мт. 20, 28). Бог не једе, а Исус је јео (Мт. 11, 19), Бог не
може да умре и васкрсне, а Исус је пострадао на Крсту и устао из гроба. Овде је Он
деловао по Својој људској природи. Потпуно је очигледно да док је Исус испуњавао ову
велику Мисију Он Богом није називао Себе, већ Оца, Који га је послао: «Кад би Бог био
Отац ваш, љубили бисте Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао Сам од
Себе, него Ме Он Посла» (Јн. 8, 42).
Сад ћемо поставити друго принципијелно питање: да ли у Новом Завету постоје
сведочанства за то да је Исус Христос Бог. Мноштво! Почнимо од Јеванђеља. Кад је
апостол Тома поверовао у васкрсење свог Учитеља, он је рекао: «Господ мој и Бог мој!»
(Јн. 20, 28). Јеванђеље по Јовану почиње: «У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у
Бога, и Логос вјеше Бог» (Јн. 1, 1). У тексту је Реч (Логос) директно названа Богом. На
грчком: «Теос ен о Логос.» Противаргумент који се обично наводи против овог места је
врло слаб. Кажу: Теос стоји без члана и зато се, кажу, не говори о личносном Богу. Али у
6. стиху ове главе стоји: «Би човјек послан од Бога, по имену Јован» (Јн. 1, 6), у грчком
тексту испред Теос такође нема члана. А ради се о личносном Богу. Навешћемо друга
сведочанства. Апостол и јеванђелиста Марко је Исуса назвао Сином Божјим: «Почетак
Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега» (Мк. 1, 1). А свети апостол Павле пише: «За
Сина пак: Пријесто је твој, Боже, вавијек вијека; жезал правичности је жезал Царства
Твојега. Заволио си правду и омрзао безакоње; због тога Те помаза, Боже, Бог Твој уљем
радости више него другове Твоје» (Јевр. 1, 8-9). Син Божји је два пута назван Богом. У
грчком тексту у оба случаја стоји Теос – Бог. Апостол Павле је презвитерима града Ефеса
рекао: «Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да
напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом» (Дап. 10, 28). Оснивач Цркве,
Исус Христос, Који је пролио Своју Крв потпуно недвосмислено је назван Богом. У
Посланици Титу читамо: «Јер се јави благодат Божија спасоносна свима људима, која нас
учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно
и побожно у садашњем вијеку, очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и
Спаса нашега Исуса Христа» (Тим. 2, 11-13). Шта може бити јасније: «великога Бога и
Спаса нашега Исуса Христа»? Све оне који негирају Божанство Исуса Христа молим да
неколико пута прочитају наведена места из Светог Писма. Могу се навести и друга, али и
наведена места су довољна.
Како човек да се избави од заблуда? Треба оставити привидну ученост. Треба
Јеванђеље прихватити просто и с љубављу као Књигу вечног живота и тада ће се срце
открити за примање Господа нашег Исуса Христа као свог Бога и Спаситеља: «Ја сам
врата: ако ко уђе кроза Ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи» (Јн. 10, 9).
Молим Вас да кажете да ли је игра с играчкама (луткама и плишаним
медведићима, зекама итд.) кршење друге заповести? Да ли је грех бавити се цртањем
(приказивати нешто живо), носити на одећи нацртано (изображење цветова,
76
животиња)?? Да ли православац може да једе свињетину? Да ли деца смеју да гледају
цртане филмове???
Олга
Треба избегавати сваки буквализам у поимању свештених текстова. Заповест: «Не
гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи,
или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити» (2 Мојс. 20, 4-5) потпуно
јасно говори о идолопоклонству. Ова забрана је дата због реалне опасности израде
култних изображења. Очигледно је да су јеврејска деца имала играчке. Индиректно
указивање на ово може се видети у речима (ради се о левијатану): «Хоћеш ли се играти с
њим као са птицом, или ћеш га везати дјевојкама својим?» (Јов. 40, 24). За време
ископавања на Блиском истоку биле су пронађене различите лутке: од простих фигура до
конструкција с покретним рукама и ногама и природном косом. Биле су такође пронађене
дрвене, глинене и камене играчке, које приказују животиње, укључујући и играчке на
точковима, које су могле да се возе.
Све старозаветне забране у погледу хране (осим забране да се једе крв) укинуте су
сабором апостола у Јерусалиму: «Јер угодно би Светоме Духу и нама да н икакво бреме
више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од
крви и од удављенога, (и што нећете да се чини вама не чините другима)» (Дап. 15, 28-29).
Православном човеку није забрањено да једе месо.
Деца могу да гледају цртане филмове, али само корисне.
Пишем у нади да ћу добити разрешење дискусије која у нашој породици одавно
траје о томе да ли је физички рад уместан у недељу и на празнике. Ја се придржавам
мишљења да немогућност за верника да због неких разлога поштује недељу (одлазак у
храм, читање духовне литературе) нипошто није узрок да дан проведе доконо.
Андреј
Празници су свети дани у којима се наш дух уздиже над земаљским бригама, а
душа и тело се ослобађају свакодневних, заморних брига и обавеза. Они нас подсећају на
узвишено назначење човека који треба да постане наследник блаженог живота, кад ће се
завршити животни труд који нам је Господ одредио. Због тога обавезно треба да будемо у
храму на празничном богослужењу. Сам Господ је славио празничне дане путујући из
Галилеје у Јерусалим (Јн. 2, 13; 5, 1; 7, 2, 10; 10, 22; 12, 1, 12 и др.). Шта да се ради остало
време кад се заврши служба? Правила светих сабора о томе ништа не говоре. Хришћанска
традиција прописује благочестив одмор. Ово потпуно одговара смислу и сврси празника.
Човек треба да буде у ведром расположењу. Потпуно је јасно да је фарисејска строгост
која забрањује сваки рад и занимање неспојива с духом хришћанске радости. Треба се
побринути само за то да нас овај посао не умара и не поробљава. Мотиви овог посла треба
да буду далеки од користољубља. Једном речју, на празнике се после повратка из храма
дозвољава лак, пријатан рад који нас удаљава од доконости која раслабљује, која тако
често води у униније.
Недавно сам прочитао мишљење да је за нас православце свештен пре свега Нови
Завет, а Стари ни из далека не цео. Заиста, ако се узме на пример «Јестира», то је пре
свега историја јеврејског народа (и то врло крвава), а шта је за нас у њој свештено?
Више од тога, пре појаве Острошке Библије Стари Завет није био широко
распрострањен у Русији. А и данас је у нашем богослужењу заступљен као и у то време.
Игор
Мишљење наведено у писму не само да није тачно, већ крије у себи велику
опасност да човек дође у противречност с одлукама светих сабора и светоотачком
77
традицијом. Средином 5. века пре Христа сви богооткривени текстови су били сакупљени
и састављени у канон. Овај јединствени корпус светих књига је у Новом Завету добио
назив Писмо. Његово јединство и богонадахнутост су потврђени ауторитетом Спаситеља:
«И почевши од Мојсеја и од свију пророка разјасни им што је у свим Писмима о Њему
написано» (Лк. 24, 27); «Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни;
а баш она свједоче о Мени» (Јн. 5, 39). Обратимо пажњу да Господ наш говори «у свим
Писмима» и нигде га не дели. «Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за
карање, за исправљање, за васпитање у праведности» (2 Тим. 3, 16). Првоврховни апостол
није рекао «ни из далека не сав» Стари Завет, већ је написао «све Писмо». 85. одредба
Апостолских правила гласи: «За све вас, који припадате клиру и мирјане, свете нека буду
књиге Старог Завета, Мојсијевих пет: Постања, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени
закони. Исуса сина Навина једна. О судијама једна. О Рути, једна. О царевима, четири.
Дневника (односно остатака од књиге дана) две. О Јездри две. О Јестири једна. Макавејске
три. О Јову једна. Псалтир, један. Соломонове три: Приче, Проповедникова. Песма над
песмама. Пророка дванаест. Исаије једна. Јеремије једна. Језакиља једна. Данила Једна.
Осим овога нека се дода напомена да млади ваши проучавају премудрост многоученог
Сираха». Исти је списак свештених књига дат и у 60. правилу Лаодикијског сабора:
«Читати доликује ове књиге, Старог Завета: 1) Постање света, 2) Излазак из Египта, 3)
Левитска... 9) О Јестири...» Картагенски сабор је одредио: «нека се у Цркви под називом
божанских писама не чита ништа осим канонских писама. А канонска писма су ова:
Постање, Изалазак, Левит... О Јестири, О Јездри...». Зашто с времена на време настаје
наша сопствена тачка гледишта на питања која су свети оци одавно решили? Очигледно
зато што немамо довољно смирења и покушавамо да применимо свој разум на област у
којој се захтева духовно очишћен и благодаћу просвећен разум. Преподобни Симеон Нови
Богослов пише: «кад се усели у нас Бог и открије нам Себе тако да то осетимо (свесно,
опипљиво) тада ћемо и ми прогледати за знање, односно разумећемо заиста оне Божанске
тајне које су скривене у Божанском Писму. Није могуће достићи ово на било који други
начин» (Беседа четрдесет девета).
Многи догађаји и лица из старозаветне историје у односу на Нови Завет имају
својство праобраза. Они историјски унапред изображавају оно што је нама, новозаветним
људима суђено да доживимо духовно. Ако се обратимо књизи Исуса Навина, видећемо
како се болно одвијало освајање Ханана. Било је потребно да се пролије много крви. Али
то је било неопходно да би се испунили планови Божанског Промисла. Сва историја, не
само библијска, већ и светска има један велики циљ – долазак Спаситеља у свет и Његов
Подвиг искупљења. За остварење ових планова Господ је изабрао јеврејски народ, у којем
је требало да се роди Месија-Христос. Освајање Обећане земље предизображава ону
велику духовну борбу с непријатељима нашег спасења коју хришћанин треба да води да
би ушао у обећано Царство Небеско. Догађаји који се описују у књизи о Јестири
представљају део општег библијској казивања о великом Божијем делу спасења свих оних
који верују у Њега. Дворјанин Аман је хтео да уништи све Јевреје. Догађаји су се одвијали
за време владавине цара Ксеркса (485-465. г. пре Христа). Персијска монархија се
простирала од Месопотамије до Египта. Реализација Амановог плана би практично довела
до потпуног уништења изабраног народа. Ово казивање представља историјску потврду
Спаситељевих речи: «Сви који се маше за нож, од ножа ће погинути» (Мт. 26, 52). У
књизи о Јестири показана је брига Бога за Свој народ, који је у туђини преживљавао
тешко време мржње и непријатељства. Хришћани се уче да верују свом Спаситељу, Који
је чувао и чуваће Свој народ – нови Израиљ – у време свих прогона и искушења. Књига
садржи важну поуку. Као што су древни Јевреји у расејању међу идолопоклоницима
сачували побожност и верност отачким законима и одредбама, тако и Христови ученици у
савременом нехришћанском свету, који је непријатељски расположен према истини треба
беспрекорно да чувају чистоту свог учења и вере.
78
Колико су за свете оце биле значајне свете старозаветне књиге показује број цитата
и позивање на Стари Завет у њиховим у делима. Намерно узимам дела аскета који су
писали о стицању хришћанских добродетељи. Преподобни: Макарије Велики. Духовне
беседе – 163; Исак Сирин. Подвижничке беседе – 168; Јован Лествичник. Лествица – 171;
Свети праведни Јован Кронштатски. Мој живот у Христу – 268.
Оче Атанасије, поучите! Како се појавило учење о тајнама? Зашто је постриг
тајна, а опело није?
Зашто неки свештеници кажу: «Тајна је све што је у Цркви»?
Јуриј
По учењу Православне Цркве тајне су свештена дејства у којима се под видљивим
образом даје невидљива благодат Светог Духа. Тајни укупно има седам: Причешће,
Крштење, Миропомазање, Покајање, Јелеосвећење, Венчање и Рукополагање. Установили
су их Спаситељ и свети апостоли. А обредна страна се формирала постепено.
Монашки постриг није тајна. Опело је молитвено помињање и чин опраштања с
умрлим чедом Цркве. У тајни може да учествује само жив човек, онај над којим се тајна
обавља треба молитвено у њој да саучествује.
Због чега је псовање грех?
Алексеј
Реч (Логос) је друго Лице Пресвете Тројице. Човек који има образ Божји удостојен
је дара речи као образ беспочетне Речи. По Творчевој замисли човеку говор је пре свега
дат ради молитвеног обраћања Свом Небеском Родитељу, општења с људима на начелима
љубави и мира, као и за реализацију сопствених стваралачких талената. Човек који псује
користи овај посебан дар ради испољавања своје унутрашње нечистоте, кроз њега излива
из себе прљавштину. Овим скрнави у себи образ Божји. Због тога света Библија псовање
наводи заједно с другим тешким греховима: «А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину,
пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих» (Кол. 3, 8). Свети апостоли разобличавају
грехове које људи чине уз помоћ речи: «и језик је ватра, свијет неправде. Тако се и језик
налази међу нашим удима, прљајући све тијело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући
се од пакла» (Јак. 3, 6); «Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших» (Еф. 4, 29).
Свети праведни Јован Кронштатски о овом греху говори с болом: «Шта код нас ужива
мање поштовања од речи? Шта се код нас чешће мења од речи? Шта бацамо попут блата
сваког трена ако не реч? – О, јадни смо ми људи! С каквом драгоценошћу се опходимо
непажљиво! Не сећамо се да речју, која потиче из верујућег срца које воли можемо да
чинимо чуда у животу за своје душе и за душе других, на пример, на молитви, на
богослужењу, у проповедима, приликом савршавања тајни! Хришћанине! Нека за тебе
буде драгоцена свака реч, буди пажљив према свакој речи; буди чврст у речи; имај
поверења у реч Божију и реч светих људи као у реч живота. Не заборави да је реч –
почетак живота» (Мој живот у Христу, М. 2002., стр. 212). Треба имати на уму велики
значај речи. Кад је једном изговорена она више не нестаје, већ одлази у бесконачно сећање
Божије и биће нам показана на Суду. Шта се догодило с нама? Зашто се у последње време
тако очигледно открила духовна, морална и културна деградација нашег болесног
друштва? Раније је срамословље било језик злочинаца, блудница, и уопште палих људи.
Данас се све то чује на телевизији и радију, чује се у биоскопима, слободно се изговара у
присуству људи на улици. Деца као сунђери упијају у себе овај отров.
Има много сведочанстава да је псовање језик демона. Навешћу само један пример.
Ову историју је испричао последњи настојатељ Свето-Тројицке Сергијеве Лавре
свештеномученик Кронид (Љубимов; 1858-1937.): «1894. године у обитељ преподобног
Сергија дошао је да се помоли парохијанин храма из мог родног села Кетилово у
79
Московској губернији, срез Волоколамски, сељак Јаков Иванович. Лице му је било тужно
и у очима су се виделе сузе. Кад сам га питао који је разлог његове туге, он поче да рида
као дете и мало се умиривши с тешким уздахом рече: «Ох, оче, жалост моје душе је тако
велика да падам у униније. Понекад бих хтео да умрем. Мој син Василије од осам година,
има чудне нападе, који се огледају у бљувању хуле на светињу и неиздрживим псовкама.
Било је таквих случајева. Строго га казним и бацим у подрум, а он и тамо наставља да
псује и хули све свето. Притом његово лице постаје црно и страшно га је гледати. Жалост
моја за његову душу је толико велика да понекад губим наду у своје и његово спасење.»
Саслушавши све кажем оцу: «Јасно је да су то ђавоља посла. Ђаво на сваки начин
покушава да погуби тебе и твог сина. Мислим да постоји неки посебан разлог што се ђаво
усудио да се приближи чистој и невиној души дечака. Реци ми по савести да ниси некад и
сам псовао и да твој син није био сведок овог псовања?» Јакову Ивановичу поново
грунуше сузе и он кроз јецаје проговори: «Да, сам сам крив за грехове сина. Кад сам
трезан не псујем, али сам у пијаном стању први псовач напољу, а псујем и у својој кући, у
присуству деце. То је мој тежак грех пред Богом и људима.» «Кај се, Јакове Ивановичу,»
кажем му, «кај се са сузама. Тај грех и јесте узрок псовања и хуле твог сина. Али не падај
духом и не препуштај се унинију и очајању. Не заборави да нема греха који би био већи од
безграничног милосрђа Божијег. Узгред, ти си сад у обитељи преподобног Сергија, овог
великог заступника и молитвеника за сву Руску земљу и за све оне који му прибегавају.
Моли се са сузама за његово заступништво пред престолом Божјим за тебе и за твог сина
да вам буде даровано исцељење душевних и телесних немоћи. Веруј да ће ти по вери бити
дата радост. Муња у целој Васељени не сине тако брзо као што молитва родитеља
достиже до престола Божијег и спушта на њихову децу најсветији благослов Свемогућег
Господа. Твоја молитва и молитва твоје жене има моћ и може да помогне у исцељењу
сина и целе ваше породице.»
Очигледно је да се Јаков Иванович ватрено молио преподобном Сергију. Из
обитељи је отпутовао у миру и духовној радости. Тачно годину дана касније имао сам
прилике да одем у родни крај и сретнем се с Јаковом Ивановичем у храму. Он је изгледао
спокојно и мирно. На моје питање како стоје ствари у његовој породици, с душевном
радошћу је одговарао: «Слава Богу! Није ме Господ заборавио, по молитвама преподобног
Сергија милошћу Својом.» И испричао ми је следеће: «Кад сам се вратио из ТројицеСергијеве обитељи мој син Василије се разболео. Два месеца се топио, као свећа и за све
време своје болести био је необично кротак и смирен срцем. Нико из његових уста није
чуо гњилу, ружну реч. Његова љубав према мени је била запањујућа. Два дана пред смрт
замолио ме је да позовем свештеника. Исповедио се са сузама и потпуном свешћу о својој
кривици пред Богом и с умилењем се причестио Светим Христовим Тајнама и умро је у
пуној свести. Непосредно пред смрт пољубио је мене, мајку и све присутне и упокојио се
тихо-тихо, као да је заспао. Његово упокојење је за моју душу било велика утеха и радост.
А ја сам по повратку из обитељи преподобног Сергија престао да пијем, више не псујем.»
Јаков Иванович је после нашег сусрета проживео још двадесет година, водећи трезвен
хришћански живот.» (Тројицки листови с духовне ливаде. стр. 14; цит. по књ.: Отачник
проповедника, М., 1996., стр. 531-533).
Молим за опроштај што Вас узнемиравам, али просто не знам коме да се
обратим. Још од детињства су се у мени појавиле необичне способности, могу да лечим
рукама, предвиђам догађаје итд. До недавно нисам нарочито обраћала пажњу на то,
помаже ми у животу и добро је. Негде пре отприлике 3 месеца једном месечно сам
почела да осећам снажан прилив енергије, «силе». Она ми је притом сметала и знала сам
да треба да је одбацим. Покушавала сам да не размишљам о томе, није било успех а,
нагло ми се погоршало расположење, почињале су непријатности. Покушавајући да
схватим природу ове појаве гледала сам различите сајтове, укључујући и неправославне.
И сад стално осећам нечије присуство, неко ме стално посматра. Дешава се као да ме
80
наговара да нешто урадим. Понекад осећам као да лудим. Ја сам чини се психички здрав
човек, имам нормалан посао, школујем се, у личном животу је све стабилно, није било
стресова. Немам претпоставке за прекомерну сумњичавост. Можда ћете ме
посаветовати шта да радим, коме да се обратим. Још једном молим за опроштај због
узнемирења.
Јелена
Док је душа сједињена с телом човек живи по природним законима које је Бог дао.
Он може да има генијалан ум, најпрефињенија естетска осећања, силу делије. Све то
запањује, али не изазива подозрење, јер не прелази границе природе. Тек не степену
светости угодници Божији, очистивши се великим духовним трудом и осветивши се,
стичу посебне дарове: прозрење и чудотворење. Они то чине благодаћу Светог Духа, Чији
сасуд постају. Сви натприродни дарови код обичног човека, који није стекао светост
потичу из тамног демонског извора. Ово се дешава кад се код човека појављује зависност
од палих духова. Зато треба одлучно себи да забраните да користите «способности» које
сте поменули да не бисте нашкодили дугима и себи. Оваква зависност не може да настане
случајно. Господ Бог чува људе од демонских напада. Ми смо заштићени од демонских
напасти кад живимо у Цркви пунокрвним духовним животом, кад учествујемо у њеном
благодатном молитвеном искуству. Ако се недуг, о којем пишете појавио раније, свеједно
је излаз из овог болесног стања исти – да прибегнете Господу кроз Његову Цркву. Треба
редовно с вером приступати тајнама (исповести, причешћу, а у Великом посту
јелеосвећењу), да поштујете постове и друге црквене уставе, да за време јутарњих и
вечерњих молитава и у току дана са срдачном топлином молите за помоћ Бога као нашег
Небеског Родитеља и Мајку Божију. Недуг који је описан у Вашем писму не лечи се одмах
и лако, али треба веровати у свемоћ и милосрђе Бога.
Часни оче, од неког времена сам у недоумици у вези с оним што је Спаситељ
рекао: «Свирасмо вам, и не играсте; нарицасмо вам, и не ридасте» (Мт. 11, 7 или Лк. 7,
32). Исус је цитирао Езопа! Некако ми ово не улази у главу. Зар је Езоп могао бит и
познат деци Галилеје (судећи по контексту)? Да, Херодот (5. век пре Христа) «ставља»
Езопа у уста цара Кира у својој «Историји». Али зар су људи тада читали Езопа у
Палестини?
Георгије
Поредећи Јевреје из Свог времена који су се упорно противили истини Спаситељ
каже да су слични каприциозној деци која све раде из тврдоглавости. У речима Исуса
Христа се садржи мисао: Ја и Јован смо дошли супротним путевима, али ни Моје, ни
његово сведочанство нисте прихватили. Једног сте оптужили за то да не поштује пост, а
другог за то што поштује. Код Езопа се у басни «Рибар» говори ловцу које је умео да
свира на фрули. Он је узео фрулу и мрежу, отишао је до мора, стао на испуст стене и
почео да свира фрулу надајући се да ће рибе саме изаћи из воде на ове примамљиве зв уке.
Међутим, то се није догодило. Тада је узео мреже, бацио у воду и извадио много риба. Кад
их је извукао на обалу оне су престале да скачу. Гледајући како ударају о земљу он је
рекао: свирао сам вам, нисте играли, престао сам – играте.» Јеванђељска прича и Езопова
басна без обзира на извесне сличности имају смисаоне разлике. У првој је јасно изражен
етички аспекат. А у басни се говори о онима који нехотице све чине у невреме.
У 53. глави пророка Исаије постоје речи: «Зато ћу Му дати дио за многе, и са
силнима ће дијелити плијен...» (Ис. 53, 12). Није ми јасно: испада као да је Христос један
од великих и да му је дат део међу њима. Молим Вас да објасните смисао реченог.
Александар
81
У Светом Писму се богословске истине често откривају у сликама и поређењима.
Њихов циљ је исти, да с упечатљивом јасношћу и јачином изразе главну мисао. Свако
поређење је условно, зато треба ограничити примену аналогије и не прелазити је. На
пример: Господ призивајући да увек будемо духовно бодри, каже: «Али ово знајте: кад би
знао домаћин у који ће час доћи лопов, бдио би, и не би пустио да му поткопају кућу. И
ви, дакле, будите спремни; јер у који час не мислите, доћи ће Син Човјечији» (Лк. 12, 3940). Могу се наћи и други примери. У наведеном стиху се такође садржи слика. Месија ће
после патњи и понижења који су претрпљени због људских грехова доћи као победник.
Свештени писац Га пореди с великим и победоносним царевима који не само да су
покоравали друга царства, већ су их и као плен припајали својој држави.
Желим да на очевом гробу подигнем малу мермерну плочу, али је моја сестра
против. Отац је био крштен и ми се трудимо и молимо се за спасење његове душе. Какав
је однос Цркве према споменицима? Да ли ће његовој души бити горе ако на његовом
гробу буде стајала мермерна плоча? Много Вам хвала на помоћи.
Јулија Чечин
На месту погребења хришћанина треба да стоји крст (дрвени, камени, метални).
Ако на гробу Вашег оца већ стоји крст нема потребе подизати споменик. Можете само да
се побринете да крст буде леп.
Да ли је грешно тражити «бољи живот»? Ради се о томе што радим, зарађени
новац је у потпуности довољан за нормалан живот целе породице. Али ја све време
тражим посао који се више плаћа и налазим, мењам посао. Међутим, понекад ми се чини
да то није добро, да јурим за земаљским добрима, скупљам их... А први хришћани су
насупрот томе продавали своју имовину и живели у заједници.
Георгије
Глас савести вам исправно дошаптава да треба да се задовољите оним што имате.
Жеља да се побољшају животни услове није греховна кад је човек сиромашан. Хронична
немаштина одузима снагу и време и утиче на расположење. Међутим, ако се основне
потребе задовољавају боље је не тражити више. Човеку треба да је драгоцена унутрашња
слобода и он не треба да се упреже у кола светских брига. «А побожност јесте велики
добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донијесмо на свијет; јасно је да
ништа не можемо ни однијети. А кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни» (1
Тим. 6, 6-8).
У књизи Откровења се каже: «...и кад он повика, проговорише седам громова
гласовима својим.» Чуо сам мишљење да се овде ради о Васељенским Саборима. Али
зашто глас није дозволио светом Јовану Богослову да запише оно што је говорило седам
громова?
Кирил
«И видјех другога Анђела силна гдје силази с неба, који бјеше одјевен у облак /.../ и
стаде својом десном ногом на море а лијевом на земљу; и повика гласом громким као што
риче лав. И кад он повика проговорише седам громова гласовима својим» (Откр. 10, 1, 3).
Свети Андреј Кесаријски тумач књиге Апокалипса, који ужива ауторитет, овом месту даје
следећи коментар: «Седам громова, по нашем мишљењу указују или на седам гласова
једног страшног Анђела или на седам других Анђела који предсказују будућност јер се
сматра да ови Анђели понављају речи првог. Они од њега добијају, по добром поретку
анђеоском који је навео блажени Дионисије, не само наредбу, већ и време за
пророковање» (Део Х, чланак 28). Даље свети Андреј објашњава: «Божански глас је
82
научио апостола да запечати ове гласове само у уму свом, а сматра се да се њихова
коначна спознаја и откривање односе на последња времена.» Егзегете пореде наредбу која
је дата светом Јовану Богослову с речима које су речене пророку Данилу: «А ти Данило
затвори ове ријечи и запечати ову књигу до пошљедњега времена; многи ће потраживати,
и знање ће се умножити» (Дан. 12, 4).
Да ли епитимију заиста може да скине само онај свештеник који ју је дао? А ако
је умро, ако је премештен итд.? Или у случају поправљања не игра улогу код кога се човек
исповеда? (прецизније: свештеник који ми је дао епитимију није мој духовник). Хвала
унапред.
Ирина
Нема правила по којем од епитимије може да разреши само свештеник који ју је
дао. То је само сврсисходна пастирска пракса. Она се родила у време кад је живот
хришћана протицао у заједницама. Презвитер као духовни педагог није просто давао
одређену меру казне за озбиљан грех, већ је и пратио исправљање онога ко је згрешио.
Видећи у вернику плодове покајања могао је да скрати време деловања епитимије.
Природно је да би други презвитер који би је скинуо поступио у супротности с
пастирском етиком. Данас се много људи исповеда у различитим парохијским храмовима
и манастирима. Човек који прима исповест види их једном у животу или крајње ретко. У
таквим случајевима свештеник или јеромонах не треба да им даје епитимију, већ да
понуди духовни фластер: да читају неко време покајнички канон, праве метаније, да се
одређено време после покајања за смртни грех уздржавају од Светог Причешћа. Човек се
тако не везује, већ добија потребна упутства за попорављање.
Молим Вас да кажете нешто о историји крсног знамења у раној етапи
хришћанства. Колико схватам ни Христос ни апостоли се нису осењавали крсним
знамењем. Кад је онда настала ова традиција? Кад се и у вези с чим појавила разлика у
смеру крста: од десног рамена ка левом и од левог ка десном. Које је крсно знамење
старије?
Ана
Не поседујемо богослужбене текстове хришћана из апостолског века. Зато не
можемо недвосмислено да решимо питање о употреби крсног знамења у раној Цркви.
Незнање нам не даје основу да негирамо могућност појаве крсног знамења у најранијим
хришћанским заједницама. Неки истраживачи о томе говоре потпуно одређено: «Обичај
да се чини крсно знамење води порекло од апостолских времена» (Потпуна православна
богословска енциклопедија. Речник, СПб, Изд. П.П.Сојкина, б.г., стр. 1485). У
Тертулијаново време крсно знамење је већ дубоко ушло у живот њему савремених
хришћана. У трактату «О венцу војника» (око 211.г.) он пише да ограђујемо своје чело
крсним знамењем у свим животним околностима: ула зећи у кућу и излазећи из ње,
облачећи се, палећи светиљке, лежући да спавамо, седајући за неки посао.
Крсно знамење није само део религијског обреда. То је пре свега велико оружје.
Патерици, отачници и житија светих садрже много примера који сведоче о реалној
духовној сили коју поседује образ крста. Зар богопросвећени апостоли нису за то знали?
Занимљиво сведочанство налазимо у «Ливади духовној» блаженог Јована Мосха. Кад је
презвитер манастира Пентукли Конон напустио обитељ срео га је свети Јован Крститељ
који му је кротко рекао: «Врати се у манастир и избавићу те од борбе.» Ава Конон је
одбио. Тада га свети Јован посади на једно од брда и откривши његову одећу три пута га
осени крсним знамењем» (глава 3). Велики Јован Претеча је небески житељ. Зар је могао
да се научи крсном знамењу од људи? Наведено казивање индиректно указује на то да се
образ крста користио од почетка хришћанства. Навешћу још једно мишљење. Преподобни
83
Јован Дамаскин пише о Крсту: «Он нам је дат у знамење на челу као Израиљу обрезање»
(Тачно излагање православне вере, књ. 4 гл.XI). Ко га је дао? Бог. Као што је Господ
обрезање дао преко Авраама (1 Мојс. 17, 10), тако је очигледно крсно знамење дао преко
апостола.
Како и кад су се створиле две различите традиције у осењивању крсним знамењем?
Није могуће одговорити на ово због недостатака историјских података. Православци
осењујући себе крсним знамењем чине покрет руком од десног рамена ка левом. Ако
православац осењује другог човека или простор испред себе рука се покреће с лева на
десно. Католици чине signum crucis с лева на десно, а кад је у питању простор пред њима –
здесна на лево. Ове особености немају иза себе никакво догматско учење. Могуће је да су
се приликом формирања ових традиција испољиле разлике у оријентацији погледа на свет.
У свести и животу западног човека се очигледније него код источног испољава
индивидуално-личносни принцип. Гледање западног човека на свет је антропоцентрично,
а православног теоцентрично. У православној традицији је приликом осењивања крсним
знамењем изражена мисао да онај ко се моли не осењује сам себе, већ добије духовни
печат од Бога (споља). Западни хришћанин себе осењује сам, призивајући име Божије.
Не сећам се тачно како је по тексту, али ево шта ме одавно занима: ако пре Бога
ништа није постојало и ако је био Бог, одакле се појавило зло??
muzhik
Бог није створио зло. Свет, који је изашао из руку Творца био је савршен. «Тада
погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома» (1 Мојс. 1, 31). Зло по својој
природи није ништа друго до ремећење Божанског поретка и хармоније. Оно је настало
због злоуптребе слободе, коју је Творац дао Својим створењима – Анђелима и човеку.
Прво је од воље Бога због гордости отпао део Анђела. Они су се претворили у демоне.
Њихова оштећена природа је постала стални извор зла. Затим се у добру није одржао ни
човек. Отворено прекршивши заповест која му је била дата он се успротивио вољи
Творца. Лишивши се благодатне везе с носиоцем Живота човек је изгубио своје
првосаздано савршенство. Његова природа је постала оштећена. Грех се родио и продро је
у свет. Његови горки плодови су постали болест, страдања и смрт. Човек више није
потпуно слободан (Рим. 7, 15-21), већ је роб греха. Да би се људи спасили догодило се
Богооваплоћење. «Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавоља» (1 Јн. 3, 8).
Својом крсном смрћу и Васкрсењем Исус Христос је духовно и морално победио зло, које
над човеком више нема потпуну власт. Међутим, реално зло остаје док се чува данашњи
свет. Од сваког се захтева борба с грехом (пре свега у себи). Уз помоћ благодати Божије
ова борба свакоме може да донесе победу. Коначно зло ће на крају времена победити Исус
Христос. «Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге Своје.
Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт» (1 Кор. 15, 25-26).
Молим Вас да објасните шта означавају 3., 9., и 40. дан после човекове смрти.
Шта душа покојника осећа и где се налази тих дана?
Максим
Наш земаљски живот је припрема за будући живот: «и као што људима предстоји
једанпут умријети, а потом суд (Божји)» (Јевр. 9, 27). Посмртна искуства сведоче да
ослободвиши се од телесне грубости душа постаје активнија. Искушења која трпи одмах
после растанка од тела имају духовно-моралну природу. Све добро и рђаво што је чинила
остаје. Зато за душу од самог почетка загробног живота (још пре Суда) почиње радост или
страдање у зависности од тога како је живела на земљи. Преподобни Јован Касијан пише:
«Душе умрлих не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни своја
расположења, односно наде и страха, радости и туге и нешто од онога што очекују на
84
свеопштем суду почиње већ да предокуша ју, упркос мишљењу неких неверних да се
наводно после исхода из овог живота разлажу ни у шта; оне постају још живље и
ревноснији се прилепљују за прослављање Бога» (Разговор 1, гл. 14). Душа се у току прва
два дана ослободивши се трулежног тела наслађује слободом и може да посећује места на
земљи која су јој била драга. Међутим, већ трећег дана доспева у друге области. Познато
је откровење које је Анђео дао светом Макарију Александријском (упокојио се 395.
године): «Кад трећег дана бива у Цркви приношење душа умрлог добије од Анђела који је
чува олакшање у тузи коју осећа због одвајање од тела; добија зато што је славословље и
приношење у Цркви Божијој за њу учињено, због чега се у њој рађа добра нада. Јер се у
току два дана души дозвољава да заједно с Анђелима који је прате иде по земљи куда
хоће. Зато душа која је волела тело, понекад лута око куће у којој се одвојила од тела,
понекад око ковчега у који је тело положено /.../ А добродетељна душа иде на она места на
којима је имала обичај да твори правду. А трећег дана Онај Ко је васкрсао трећи дан из
мртвих – Бог свих – заповеда да се по угледу на Његово Васкрсење свака хришћанска
душа узнесе на небо ради поклоњења Богу свих. Дакле, Црква има добар обичај да трећег
дана чини приношење и молитву за душу. После поклоњења Богу Он заповеда да се души
покажу различите и пријатне обитељи светих и лепота раја. Све ово душа гледа шест дана,
чудећи се и прослављајући Саздатеља свега овога – Бога. А созерцавајући ово она се мења
и заборавља тугу коју је имала док је била у телу. Међутим, ако је крива за грехове, кад
види насладу светих почиње да тугује и прекорева себе говорећи: «Авај мени! Како сам
празан живот водила у оном свету! Препустивши се задовољавању похоти већи део
живота сам провела у безбрижности и нисам послужила Богу онако како треба да бих и ја
могла да се удостојим овог блаженства /.../ А после посматрања све радости праведних у
току шест дана Анђели је опет узносе на поклоњење Богу. Дакле, добро чини Црква
служећи на девети дан службе и приношења за покојника. Након другог поклоњења
Владика свих опет заповеда да се душа одведе у пакао и да јој се покажу места мучења
која се тамо налазе, различита одељења пакла и разноврсна мучења нечастивих /.../ По
овим различитим местима мука душа лута тридест дана дрхтећи да и сама не буде осуђена
на то да буде заточена у њима. На четрдсети дан се поново узноси на поклоњење Богу; и
тада већ Судија одређује место које јој по делима доликује /.../ Да кле, исправно поступа
Црква помињући покојнике и оне који су примили Крштење» (свети Макарије
Александријски. Беседа о изласку душа праведника и душа грешника..., - «Хришћанска
лектира», 1831., део 43, стр. 123-31; «Како душа проводи првих четрдесет дана по изласку
из тела, М., 1999., стр. 13-19).
У Старом Завету у Поновљеним законима 5. глава 8. стих Излазак 20. глава: 4 и 5.
стих је речено: «Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу,
или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер
сам Ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, Који походим гријехе отачке на синовима до
трећега и до четвртога кољена, онијех Који мрзе на Мене.» Објасните, молим Вас, ако је
Бог Дух, Њега нико никад није видео, зашто се људи у храму клањају иконама, јер Бог је
рекао да прави поклоници (Нови Завет) треба да Му се клањају у духу и истини. Да
поставим ово питање подстакао ме је следећи разлог: људи су почели да сматрају да их
је исцелила икона, а не Господ Бог. И они почињу да се моле икони.
Оксана Чуба
Наведено место из књиге «Излазак» односи се на историјски Израиљ – народ који
је преко 400 година живео у Египту међу паганима и био заражен идолопоклонством
Религиозну нестабилност Јевреји су испољавали у току читаве своје историје све до
вавилонског ропства, без обзира на све забране и казне. Колико је било нечастивих царева
(нарочито у Северном царству 10 колена), који су у земљу уводили култове, преузете од
Асираца, Халдејаца, Феничана. Јевреји су постепено почели да схватају 2 Мојс. 20, 4-5)
85
максимално широко и почели су да се плаше да праве било каква изображења, чак и ако то
није имало никакав верски карактер. Зато у Израиљу у току читаве библијске историје
није постојала било каква сликарска уметност.
Текст и контекст цитата из писма јасно показује да забрана да се изображења праве
није имала апсолутни карактер, већ је најјасније била усмерена против опасности да се
човек зарази идолопоклонством паганских народа, с којима су Јевреји били у сталном
додиру. Исти овакав религијско-педагошки карактер имала је подела на чисте и нечисте
животиње. Јасно је да је Бог све створио чистима. Подела која је утврђена Мојсијевим
законом симболизовала је издвојеност религијски чистог Израиља у средини духовнонечистих пагана који су били у идолској нечастивости. Закон је такође забрањивао да се
мешају различите животињске врсте, да се поља засеју различитим семенима, да се прави
тканина од различитих влакана (на пример, вунених и ланених). Све је ово било усмерено
против опасности мешања с идолопоклоницима. Лако је показати да правило да се не
чини «никакав лик» није носило апсолутни карактер, већ је имала конкретан циљ. Зар није
у скинији, а касније у Јерусалимском храму на поклопцу ковчега завета постојало
изображење два Херувима: «И начини два Херувима од злата, једноставне начини их, на
два краја заклопцу, једног Херувима на крају одовуд, а другога Херувима на крају одонуд;
заклопцу на оба краја начини Херувиме» (2 Мојс. 37, 7-8). Сам Господ је заповедио
Мојсију да у пустињи начини изображење од бакра: «И начини Мојсије змију од мједи, и
метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од мједи, и оздрави» (4 Мојс.
21, 9). Господ Спаситељ указује на бакрену змију као на Своје симболичко изображење:
«И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији, да
сваки који вјерује у Њега не погине, него да име живот вјечни» (Јн. 3, 14-15).
Кад протестанти, баптисти и представници неких секти наводе против
православних 2 Мојс. 20, 4-5 они свесно испуштају претходни стих који је везан с
цитираним местом: «Немој имати других богова уза Ме» (2 Мојс. 20, 3). Код нас,
православаца, и нема других богова, већ постоји једини Бог Господ, Творац и Сведржитељ
као што је Он Сам открио Себе кроз пророке и апостоле. Њему се и клањамо у духу и
истини (Јн. 4, 24). Иконе и друга симболична изображења ми не сматрамо за Бога, не
поистовећујемо их с Њим. Запањује колико протестанти, баптисти и секташи немају ни
најмањег појма о духовном животу Православне Цркве. Чини се, није тешко отворити
књиге из догматског богословља и видети да је први и главни део посвећен једином Богу.
У њима се јасно наводи мисао о свемоћи Бога, о нетварности Божанства, о апсолутности и
непојамности Његове суштине. Богословско учење о иконама је јасно изражено у
молитвама за њихово освећење: «сице всегдашњаго ради воспоминанија Тебе јединаго
славимаго Бога не точију усти исповједујем, но и образ пишем, не јеже боготворити сеј,
но јеже нањ тјелеснима очима взирајушче, умнима на Тебје Бога нашего зрети, и Того
чтушче, Тебје Создатеља, Искупитеља и Освјатитеља нашего славити и величати и Твоја
неисчетнија благодјејанија воспоминати...» (Чин благосиљања и освештања иконе
Пресвете и Живоначалне Тројице...». Могуће је да неко сматра да га је исцелила икона. Не
мислим да је притом престао да верује и поштује јединог Бога и да је почео да се поклања
икони као кумиру. Треба му мирно објаснити да је првоизвор свих чуда само Господ, и он
ће прихватити ово објашњење. Овде нема никакве опасности. Постоје људи који пате од
вере у обреде, али због њих нико нема намеру да укине обред у Цркви. Без њега ће свако
богослужење изгубити сваки ред.
Приликом општења с протестантима запањује њихова логичка недоследност. При
тумачењу које они дају 2 Мојс. 20, 4-5, требало би да за људима старог Израиља одбаце
сваку ликовну уметност и не цртају људе, животиње и птице («никакво изображење онога
што је на небу горе и шта је на земљи доле и што је у водама испод земље»). Јевреји су
били доследни. Кад је Пилат из Кесарије Маритиме довео кохорте у Јерусалим, на чијим
знамењима су била изображења кесара, Израиљци су јако негодовали и били су спремни
да умру да би то спречили (Јосиф Флавије. Јудејске древности, књ. 18, 3:1). А протестанти
86
никад нису одбацили сликарство. Створили су много слика на библијске теме. Код куће
имају албуме с фотографијама блиских људи. У томе нема никакве духовне опасности.
Ако нека протестанткиња у пориву материнских осећања пољуби фотографију сина, она
неће постати паганка и нико је неће оптужити за идолопоклонство.
Иконоборство које је настало у Византији у 8. веку представљало је закаснели
рецидив јудаизма. Шта храни иконоборство новог и најновијег доба? Јак дух
рационализма у религиозном животу. Протестантизам је јасно изразио тенденцију
последњих векова ка посветовњачењу духовног живота. Испоставило се да је неспособан
да прими сакраменталну дубину великог богословског наслеђа светих отаца (преподобног
Јована Дамаскина, светитеља Григорија Паламе и др.), који су учили о благодатном
утицају Божанских енергија на тварни, материјални свет. Нетварна Божанска светлост
може да продире у овај свет и да освештава не само људе који живе свето, већ и предмете
с којима они долазе у додир. Зар тога нема у Библији? «Потом умре Јелисије, и погребоше
га. А друге године ударише чете Моавске на земљу. И догоди се кад погребаваху некога
човјека, угледаше чету и бацише човјека у гроб Јелисијев; и кад човјек паде и дотаче се
костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје» (4 Цар. 13, 20-21); «И Бог чињаше
необична чудеса рукама Павловим, тако да су убрусе знојаве од тијела његова или
појасеве носили на болеснике и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху на
њих» (Дап. 19, 11-12).
Ко је створио прву икону? Бог Који је рекао: «створимо човека по образу Нашему»
(1 Мојс. 1, 26). Грчка реч eikon (икона) се на црквенословенски и руски језик преводи
речју «образ». Добро би било да сви (православци, протестанти и др. верници) имају на
уму да је човек светиња Божија, икона и да се према њему односе с љубављу и
поштовањем као према образу Божијем.
Зашто човек да се каје на исповести ако се смртни грех свеједно не опрашта? По
чему се проклетство Божије разликује од казне?
ФИЛ
Реч Божија јасно говори о потпуном опроштају грехова кроз покајање: «Дође Исус
у Галилеју проповиједајући Јеванђеље о Царству Божијему. И говорећи: Испунило се
вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у Јеванђеље» (Мк. 1, 15);
«И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте и
опростиће вам се» (Лк. 6, 37); «Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од
гријехова својих» (Дап. 3, 19).
Реч «проклетство» се у новозаветним књигама неколико пута употребљава за
непокајане грешнике који се дрско противе истини и одвлаче друге у погибељно
безакоње: «Очи су им пуне прељубе и непрстанога гријеха, прелашћују неутврђене душе,
имају срце извјежбано у лакомству. Дјеца проклетства» (2 Петр. 2, 14).
Свети оци нас, објашњавајући учење Светог Писма о греху и покајању поучавају да
искрено приступамо тајни исповести да бисмо се, омивајући се, припремили за Царство
Небеско у којем ће бити вечно блаженство. «И показа ми ријеку воде живота, бистру као
кристал, која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог /.../ И више неће бити никаквога
проклетства; и пријесто Божији и Јагњетов биће у њему, и слуге Његове служиће Му. И
гледаће лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховим. И ноћи више неће бити, и
неће требати свјетиљке, јер ће их обајсавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вијекова»
(Откр. 22, 1, 3-5).
Добар дан! Ако правилно схватам, тајна брака између осталог подразумева и да су
муж и жена једна плот – одговорни једно за друго пред Богом и на земљи и на Небу. А
недавно сам сазнала да у Царству Небеском неће бити рођачких односа. Шта је онда с
87
тајном брака кроз коју се муж и жена сједињују заувек? Мислила сам да ова веза прелази
границе човековог земаљског живота. Хвала!
Јулија
Тајна брака не спаја људе само плотским односима. Она супружнике пре свега
везује духовним везама. Породица је по учењу светих отаца мала црква, духовни савез
чији је циљ спасење. Кад је Исус Христос рекао садукејима: «о васкрсењу нити се жене
нити се удају, него су као Анђели Божји на небу» (Мт. 22, 30) имао је у виду престанак
односа по телу, зато што су садукеји питали: «О вас крсењу, дакле, којега ће од седморица
бити жена? Јер је са свима била» (Мт. 22, 28). Људи који су овде на земљи били повезани
духовним везама (љубави, пријатељства, међусобне молитве) имаће тесно општење и у
будућем веку. Тим пре ако је ове односе Господ учврстио посебном тајном. У
«Последованију венчања» постоји молитва: «Боже, Боже наш, пришедиј в Кану
Галилејскују, и тамошниј брак благословивиј, благослови и раби Твоја сија, Твојим
промислом ко обшченију брака сочетавшијасја: благослови их входи и исходи : умножи во
благих живот их: восприми вјенци их в Царствији Твојем, нескверни и непорочни, и
нанавјетни собљудај во вјеки вјеков.» Црквенословенска реч «нанавјетниј» означава: туђ
од лажне оптужбе, безбедан од напада.
Познати су примери јављања светаца и људи праведног живота својим ближњима и
рођацима. Светитељ Теодосије Черниговски, који се јавио јеромонаху Алексију који је
носио послушање покрај његовог кивота молио га је да на проскомидији помиње његове
родитеље јереја Никиту и Марију.
Да ли је истина да свети оци нису признавали постојање другог идеала
хришћанског духовног живота осим монашког? Какав је онда идеал хришћанског брака?
Зар није такав ради чијег достизања је у коначном неизбежан раскид савеза две душе као
оквира који ограничава достизање идеала?
Иван
Идеал хришћанског духовног живота је дао Спаситељ. Господ не везује његово
достизање за монаштво које је настало 2,5 века касније. Он говори само о беспрекорном
испуњавању Божанских заповести. Свети апостоли су први достигли хришћанско
савршенство. Они нису били монаси. Неки од њих су били породични људи.
Природа духовног живота је једна. Свети оци само указују на монаштво као на пут
на којем се у човеку могу потпуније открити духовне могућности које су у човека уткане.
Међутим, људи који имају одлучност да угађају Богу увек су то могли да учине живећи и
породичним животом Преподобном Макарију је Бог рекао: «Ти по добродетељи не можеш
да се упоредиш с добродетељним животом с две жене које живе заједно у великом граду.»
Кад их је подвижник нашао упитао их је како живе. Жене су рекле да су оне супруге два
рођена брата. Заједно живе 15 година. За то време ниједном се нису посвађале и нису
једна другој рекле ниједну увредљиву реч. Избегавају празнословље и доконост.
Сазнавши за живот ових жена свети Макарије рече: «Заиста свуда и свако може да се
спаси и Бог ће помоћи само да постоји жеља за спасењем.»
Како да се борим против блудних помисли? И како да им се супротставим? И шта
да радим ако ми Бог не даје мужа иако се за то одавно молим? Имам већ 27 година.
Велико хвала.
Јекатерина
По мишљењу светих отаца пошто блудни напади бивају на тело и на душу треба им
се супротстављати двојаким оружјем. За тело су потребни: умереност у јелу и сну,
физички рад. Томе се придружују духовна средства: мирно расположење, смирење,
88
потпуно уздање у Промисао Божји, стално сећање на предстојећи Суд. Приликом појаве
блудних помисли потребна је јака молитва Богу против овог нечистог духа. Кућа треба да
буде очишћена од свега што узбуђује. На велику жалост, много нечистоте уносе телевизор
и радио. Световна издања често бивају далека од обичних људских појмова о скромности
и целомудрености. Она такође могу да буду извор блудног узбуђења.
Шта је заклетва и зашто човек не сме да се куне?
Наталија
Заклетва је уверавање другог човека у истинитост реченог или учињеног. У
хебрејском тексту Библије су употребљене две речи: шевуа (1 Мојс. 21, 31) и ала (1 Мојс.
26, 28). Човек који се клео позивао је Бога да постане сведок онога што је говорио (5 Мојс.
10, 1-22). Овај обичај је утврђен Мојсијевим законом: «Бој се Господа Бога својега, њему
служи и Њега се држи, и Његовијем се именом куни» (5 Мојс. 10, 20). Свете књиге Старог
Завета садрже велики број примера утврђивања споразума уз помоћ заклетве. «А кад се
приближи вријеме Израиљу да умре, дозва сина својега Јосифа, и рече му: ако сам нашао
милост пред тобом, метни руку своју под стегно моје, и учини ми милост...» (1 Мојс. 47,
29). «И закле се Мојсије онај дан говорећи: заиста земља по којој си ходио ногама
својима...» (Нав. 14, 9). «А Давид заклињући се опет рече: отац твој зна...» (1 Цар. 20, 3).
«А цар ће се веселити о Богу, хвалиће се сваки који се куне Њим, кад се затисну уста
онима који говоре лаж» (Пс. 62, 12). Наведена места су довољна да би се увидело да сам
по себи овај обичај да се изговара заклетва није садржао ништа греховно. Спаситељ је у
Проповеди на гори укинуо овај старозаветни обред зато што је дао нови закон – духовни.
Сад је сведок верности у испуњењу реченог савест (слов. со-вјест, со-вјестник) – глас
Божји у човеку. По речи апостола: «Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сјведочи
савјест моја Духом Светијем» (Рим. 9, 1).
Навешћемо и друга места из Посланице светог апостола Павла: «Јер ми је свједок
Бог. Бог, Којему служим духом својим у Јеванђељу Сина Његова, да вас се сјећам без
престанка» (Рим. 1, 9). «А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас не
дођох више у Коринт» (2 Кор. 1, 23), «Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који је
благословен ва вијек, зна да не лажем» (2 Кор. 11, 31), «Јер Бог ми је свједок, колико
чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа» (Фил. 1, 8), «Јер као што знате, никада не
наступасмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је свједок!» (1 Сол. 2, 5). «И Анђео
којега видјех гдје стоји на мору и на земљи, подиже своју десну руку према небу, и закле
се Оним Који живи у вијекове вијекова, Који сазда небо и што је на њему, и земљу и што
је на њој, и море и што је у њему, да времена више бити неће» (Откр. 10, 5-6). Исус
Христос је речима «не куните се» укинуо је конкретан старозаветни обред, јер сведок
верности речи или дела постаје савест.
Имам молбу за Вас – молим Вас да кажете како треба постити за време Великог
поста. Ради се о томе што различити извори различито говоре о томе како треба
постити и тако да понекад чак има противречности. По Типикону прва два дана по
могућству не једемо, затим је у радне дане сухојаденије увече, у суботу и недељу је
дозвола за уље и вино. Ту је све јасно. Али није јасно како човек да пости за време Страсне
седмице, посебно у петак и суботу. Негде се каже да у петак не једемо, у суботу по
уставу суботе, у другим случајевима обрнуто, а понекад да оба дана не једемо. Зато Вас
веома молим – објасните, молим Вас, како правилно да се уздржавам од јела за време
Великог поста.
Андреј
Црквени устави су се формирали у различитим манастирима. Зато је постепено
настала разлика у традицијама. Устав поста у току прве седмице Великог поста је настао у
89
различитим древним обитељима, где су људи имали снаге да савршавају подвиге не само
телесне, већ пре свега духовне. Један од главних циљева монашког живота је смирење.
Телесно уздржање за смиреног јесте средство за стицање других добродетељи. У наше
време је тешко наћи смирење код људи. Ако данас човек буде покушао да се уздржава као
древни подвижници, у њему неће остати ни сенка смирења. На опасност телесних подвига
у наше време указивао је светитељ Игњатије (Брјанчанинов). Пост обавезно треба
поштовати, али по снази. Здравље људи није исто. Оно што за јаког не захтева напор за
немоћног ће бити подвиг.
Устав поста Страсне седмице је по строгости близак првој. Прва три дана се једе
без уља и без куване хране. Реално у наше време људи једу кувано поврће без уља, што у
потпуности одговара условима нашег живота. Велики четвртак је дан молитвеног сећања
на прву Евхаристију. Дозвољава се уље. На Велики петак не једемо до вечерње и
савршавања чина изношења свете Плаштанице. Увече може да се једе као у прва три дана
Страсне седмице. На Велику суботу се уздржавамо од уља.
Реците, молим Вас, да ли за време поста могу да се једу плодови мора: лигње,
шкампи и слично? Схватам да пост није дијета и смисао поста се састоји у уздржавању
и у чувању чистоте како телесне тако и духовне. Па ипак, недавно сам из разговора с
једним свештеником схватила да за време поста могу да се једу главоношци, односно
бескрвна жива бића у која управо спадају крабе, шкампи и лигње. Увек сам сматрала да
су ове намирнице посластице и сад не знам да ли могу да их једем за време поста?
Унапред Вам хвала на одговору.
Јулија
Потпуно сте у праву. Пост има духовни циљ. Међутим, и телесно уздржање је
одређена жртва коју приносимо Богу. По учењу светих отаца телесни пост је средња
добродетељ. Пост треба да се држи по снази. Он нас учи умерености, умећу да владамо
својим жељама. Ако је храна коју сте поменули у писму за Вас посластица одреците је се.
И још један савет: ако раније нисте јели ову храну у току поста, ако се већ годинама
придржавате поста на један начин, немојте одступати од уобичајеног. Иначе ће се у вама с
времена на време рађати помисао да сте ослабили подвиг.
Ако се питању прилази с тачке гледишта устава треба имати на уму да је
критеријум посне хране јасан – биљке. Систематика лигње, шкампе и остало сврстава у
животињско царство. Риба коју устав дозовљава на празнике сматра се полупосном
храном. Исто тако и плодови мора (шкампи и др.).
Муж и ја смо у венчаном браку. Знам да се за време поста супружанска блискост
прекида. Али муж је почетник и тешко му је да се бори против тела иако се много труди.
Посаветујте ме како да му помогнем да издржи пост?
Јелена
Пре свега треба искрено молити Бога за помоћ. Из житија светаца знамо да су се по
молитвама Господу људи избављали од телесног распаљивања. Издржавали су борбу у
најтежим искушењима. Сразмерно с укорењеношћу у Цркви слабиће телесна потреба.
Много зависи од унутрашњег расположења. Ако човек схвата светост поста, није
му тешко да изађе на крај са својим жељама, зато што зна да тиме наноси штету главном
делу свог живота – спасењу.
Добар дан. Хтела сам да Вас молим за савет. Кћерка има 13 година. Породица је
потпуна, имамо баку и деку. Девојчица је почела да пуши, да лаже, попустила је у школи.
Пробала је алкохол с другарицама. Она не схвата разумне речи. Разговарамо, она ми сама
прича о томе тек после неког времена, као о чињеници која се већ догодила. Не пуштамо
90
је да излази с другарицама, јер се плашимо да ће да пије и да пуши. Седи код куће, засад не
прави скандале због тога, али отац после школе сваки пут осети мирис дувана. Она не
признаје, каже да је оставила. Много се плашимо за њу, као прво сами не пушимо и не
желимо да она пуши, а још се плашимо да ће од цигарета прећи на јача психоактивна
средства. Мислим да је бескорисно да истерујем правду и да тражим обећања да ће
престати да пуши, а не могу да не обраћам пажњу на то. Шта да радимо? Хвала
унапред!
Тина
Искрено саосећам с Вама. Искуство показује да у ситуацији у којој се Ваша
породица тренутно налази реално може да помогне само ватрена молитва. Ваша кћи је
доспела у мреже светских порока. Треба да се молите за њу. Бог је свемоћан. Срдачно
вапите Мајци Божијој. Она ће Вам помоћи. Само немојте падати у очајање и не губите
снагу у овој духовној борби. Вашој кћерки би било лакше да се ишчупа из заробљеништва
греховних саблазни кад би пришла Цркви. Међутим, ово није могуће остварити принудом.
Подстичите је да чини макар мале кораке. Покушајте да спознате и сопствену кривицу.
Васпитање захтева љубав и самоодрицање. Не познајем Вашу породицу, али на основу
искуства знам да је у многим породицама телевизор васпитач. Ако се узме у обзир да
приказивање морално срамног и псовке нису забрањени није тешко замислити последице.
Врло много зависи од поверења деце у родитеље. Потрудите се да мајчинском
осетљивошћу и мудрошћу стекнете наклоност кћерке. Она треба да осети да јој од свих
људи на овом свету Ви највише желите добро.
У Библији је речено да је Бог створио човека: «мушкарца и жену створи их»,
односно човек као да се састоји од 2 половине и у тајни брака оне се сједињују у једну
целину. А да ли свако ко живи има «другу половину»: једину, која му је намењена? Није
обавезно да се вежу брачним везама: неко је умро рано, неко је отишао у монахе итд.
(онда можда други треба да чува девственост или да прими монаштво) – али да ли сам
сусрет ове две «половине» треба да се одигра на земљи или то није обавезно? А да ли је
после смрти, могуће сједињење двоје у једно (наравно, не телесно)?
Света
У Светом Писму се не ради о персоналној предодређености супруга, већ само
антрополошкој. Мушкарац и жена су по својим природним и душевним својствима с једне
стране супротни, а с друге се допуњују и самим тим чине јединство. С овим Божанским
замислом везан је и начин њиховог стварања. Ово је нашло израз у старохебрејском
језику: иш – мушкарац, иша – жена. Иако су једнаки пред Богом и имају исто људско
достојанство, они испуњавају различита предназначења на земљи. Имају исти циљ –
спасење у Царству Небеском. Зато свети апостол Павле пише: «Нема више Јудејца ни
Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један
(човјек) у Христу Исусу» (Гал. 3, 28)
У којим изворима се може сазнати где се налазио Исус Христос у узрасту од 18 до
30 година?
Јуриј
Сви древни и каснији хришћански егзегети су јединствени у мишљењу да је у току
целог периоду од повратка из Египта (Мт. 2, 23) до почетка друштвеног служења (Лк. 3,
23) Исус Христос живео у Назарету. На ово се указује у светом Јеванђељу: «И дође у
Назарет гдје бјеше одгајен» (Лк. 4, 16). Становници Назарета су Га добро памтили: «и
дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста Његовијех, и говораху: Није ли ово
син Јосифов?» (Лк. 4, 22); «Није ли ово дрводјеља, Син Маријин, а брат Јаковљев и
91
Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре Његове овдје међу нама?» (Мк. 6, 3).
Последњи наведени стих садржи још једно важно сведочанство – Исус је назван
дрводељом. Овом занимању није могао да се научи на Тибету, већ код очуха - светог
Јосифа, за кога је дрводељство било професија (Мт. 13, 55). Спаситељ се није родио у
Назарету, али је тамо провео већи део Свог земаљског живота, зато су Га називали: пророк
из Назарета (Мт. 21, 11), Назарећанин (Мк. 1, 24; Лк. 4, 34); назорејац (Мт. 26, 71; Дап. 2,
22). А ово је било написано и на Његовом крсту (Јн. 19, 19).
Легенда о боравку Исуса у узрасту од 13 до 29 година на Тибету се први пут
појавила у књизи Н.Нотовича у Паризу 1894. године. Истакнути научник-познавалац
Истока Макс Милер је исте године доказао да је текст који је Нотович објавио
фалсификат. У лето 1895. године професор Џ.Даглас је посетио тибетански манастир у
Ладакхи о којем је Нотович писао и није тамо нашао никакве трагове о томе да га је
посетио руски путник. О «манускриптима» тамо такође нико ништа није чуо. Џ.Даглас је
као и М.Милер дошао до закључка да је публикација Нотовича – фалсификат.
Да би поверовао у ову измишљотину човек мора да нема никакву елементарну
представо о библијском животу. У њој очигледно избијају клишеи свести интелектуалца с
краја 19. и почетка 20. века који с Црквом немају никакве везе. Тринаестогодишњи дечак,
васпитан на Закону и пророцима никад неће отпутовати ни у коју земљу која живи у
идолопоклонству. Оно што за Европљанина који је отпао од велике хришћанске традиције
представља духовну егзотику и посебну мудрост за библијску религиозну свест није
ништа друго до нечастивост, о чијим разноврсним облицима је много написано у
Петокњижју Мојсијевом, псалмима и пророчким књигама. Јевреји се су се понекад
настањивали ван Палестине, али увек у читавим породицама и само у градовима у којима
су постојале јеврејске заједнице са синагогама. По правилу су то биле земље Средоземља.
Мојсијев закон је захтевао потпуно послушање деце родитељима. Немогуће је да дете
тајно оде из куће. Сами благочестиви Исусови родитељи се никад не би сложили с
оваквим одласком. За дванаестогодишњег Дечака је потпуно јасно написано: «И сиђе с
њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан» (Лк. 2, 51).
Није тешко видети у овом фалсификату антихришћанску усмереност – негирање
искупитељне крсне смрти и победоносног васкрсења. Хришћанин може да буде само онај
ко верује у јеванђељског историјског Исуса Христа, «Који би предан за гријехе наше и
устаде за оправдање наше» (Рим. 4, 25).
Многи негодују због богатих украса у храмовима, раскошних одежди
свештенослужитеља, раскошних кућа и аутомобила свештеника. Шта се може
одговорити овим људима? Хвала.
АНАСТАСИЈА
У писму су неправилно сједињена два принципијелно различита питања: наш однос
према лепоти храма и морални лик свештеника.
1. Храм није обично станиште, већ симболично изображава Небо. Царство Небеско
превазилази наш земаљски ум својим савршенством. Да би га приказао човек узима све
најбоље и најдрагоценије у свету који га окружује и покушава да овим средствима створи
образ небеског. Јасно је зашто тајновидац Јован Богослов изображавајући Небески
Јерусалим користи оваква поређења: «И темељи зида Града бијаху украшени сваким
драгим камењем: први темељ јаспис, други сапфир, трећи халкидон, чеврти смарагд,
пети сардоникс, шести сард, седми хрисолит, осми вирил, девети топаз, десети
хрисопрас, једанаести јакинт, дванаести аметист. И дванаест врата дванаест бисера,
свакав рата бијаху од једнога бисера. И трг Града бијаше злато чисто као провидно
стакло» (Откр. 21, 19-21). Духовна издвојеност Дома Божијег од обичног, земаљског
круга реалија треба да има одговарајуће видљиве, материјалне форме и образе. Цела
Библија је прожета мишљу о светости храма, о његовом превасходству над свакодневним,
92
уобичајеним. На старохебрејском језику реч свет (кодеш) означава – издвојен, посебан.
Кад су Јевреји ослободивши се из египатског заробљеништва под вођством Божјим
започели сопствену историју Господ не само да је наредио да се направи скинија
(покретни храм), већ је дао детаљна упутства за то како да се украси: «И нека Ми начине
светињу, да међу њима наставам» (2 Мојс. 25, 8). Даље Господ одређује за изградњу
скиније Веселеила: «И напуних га Духа Светога, мудрости и разума и знања, и сваке
вјештине, да вјешто измишља како се што може начинити од злата и од сребра и од
мједи» (2 Мојс. 31, 2-4). Кад се на планини Мориа градио Јерусалимски храм користили су
се најскупоценији материјали: злато, сребро, слонова кост, кипарис, маслиново дрво и др.
«И тако обложи Соломун дом изнутра чистијем златом, и затеже златне ланце пред
светињом над светињама, коју такође обложи златом. И сав дом обложи златом; тако
и сав отлар пред светињом над светињама обложи златом» (3 Цар. 6, 21-22). Господ се
јавио Соломону и рекао: «Посветио сам тај дом који си сазидао да ту намјестим име
Своје довијека» (3 Цар. 9, 3).
Кад је хришћанство победило пагански свет у историји светске архитектуре је
отворена најупечатљивија страница – црквено неимарство. Храм свете Софије у
Константинопољу није запечатио само дарове великих мајстора Анфимија из Тралеса и
Исидора из Милеса, већ и узвишену благочестивост становника Цариграда, почињући од
цара Јустинијана и завршавајући простим каменоресцем. Приликом изградње храма јасно
се показао људски геније. Многи мајстори и уметници су овде показали дарове који су им
Богом дати. Величина и сразмерност архитектонских пропорција, смелост инежењерскограђевинских решења и блистава лепота ентеријера органски се уклапају с богатом
обрадом: сребрна олтарска преграда, израђена од сребра или злата, кандила, лустери и
полијелеји, кивоти светаца украшени драгим камењем.
У току свих следећих векова зидари храмова су се руководили благочестивим
правилом да све најбоље посвећују Богу.
Велелепност богослужбених одежди такође одговара библијској традицији. Господ
је заповедио Мојсију: «И начини свете хаљине Арону брату твојему за част и за дику /.../
И нека узму злата и порфире и скерлета и црвца и танкога платна...» (2 Мојс. 28, 2, 5).
2. «Раскошне куће...». Не знам шта се под овим подразумева. Сви моји познаници свештеници живе у обичним градским становима. Једни немају аутомобиле, а дуги имају.
Не може се рећи да су раскошни. Они који имају страна кола разликују се од оних који
имају домаћа само по томе што троше неколико пута мање новца и времена за поправку.
Људи који не познају добро живот свештеника не могу да замисле колико времена они
проводе у путовањима да би исповедили, причестили, извршили јелеосвећење болесника
или тешких болесника, да би крстили некога у болници или породилишту, освештали
стан, да би одслужили парастос на гробљу. Свештеник може бити позван на требу у било
који део града. Аутомобил штеди снагу и време.
Што се тиче личне скромности и неграмзивости, овој добродетељи треба да теже
сви хришћани. Морални идеал је један. Свети апостол Јаков каже: «А мудрост која је
одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова,
непристрасна, и нелицемјерна» (Јак. 3, 17). Разуме се, свештеници треба да уче примером
и да никога не саблажњавају. Ако неко нешто чини не подлеже нашем суду, већ Божијем.
Наши судови и оцене су најчешће површни и нетачни. Колико је много почетком 20. века
либерална штампа говорила о нашем клиру: раскошне архијерејске одаје, богате расе
свештеника и друго. Неколико година касније већина их је доспела у труле логорске
бараке. У простим закрпљеним подрасницима секли су шуму, али Христа нису издали, већ
су својим исповедништвом попунили збор светих мученика.
Тешко ми је да схватим идеју Тројице. Да она није нарушавање 1. заповести –
постоји само један Бог и њему једином служи?
Ира
93
Наша знања о Богу имају богооткривени извор. Из Светог Писма које је Реч Божија
знамо за Пресвету Тројицу. Творци тринитарног богословља (свети Атанасије Велики,
Василије Велики, Григорије Богослов и др.) само откривају истину која је дата у
откровењу. Земаљски људски ум не може рационално да схвати битије Божанства. У овом
знању човек постаје заједничар вером сразмерно узрастању сопственог духовног искуства.
Ко се добро моли добро и богослови. Онај ко учествује у светим тајнам и молитвеном
животу Цркве не сумња у ову истину – она је обавезна принадлежност његове религиозне
свести. Проучивши догматско учење наше Цркве не може да се не диви унутрашњој
усклађености његових делова. Овакав човек је убеђен да је ово складно и величанствено
здање незамисливо без камена-темељца – догме о Пресветој Тројици.
Прва заповест декалога говори о једном и истинитом Богу и забрањује поклоњење
идолима, «боговима»: «Немој имати других богова уза Ме. Не гради себи лика резана» (2
Мојс. 20, 2-4). Израиљски народ, како сведочи свештена историја, тада није био духовно
спреман за откровење о Пресветој Тројици. Нови Завет подиже човека на нови степен
богопознања и говори о Истом Овом једном Богу, али такође учи и о Његова Три Лица
(Ипостаси): «идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога
Духа» (Мт. 28, 19).
Ево, рецимо, човек је живео праведним животом, Господ Бог га је узео у рај, а
његови рођаци су били грешници и сви су отишли у пакао. Зар ће се ова душа радовати у
рају знајући да се рођаци муче љутим мучењима демона? А и да ли ће наш Господ то
допустити? Ја на пример лудо волим своје родитеље, не могу да замислим живот без
њих, и овде и тамо. И уопште, да ли ће то бити рај тамо на небу ако се човек буде
страшно мучио због мисли да су му рођаци тамо у паклу?
Вероника
Пре свега, решење овог богословског питања треба одвојити од личних духовноморалних осећања, зато што нико од људи никога не може да сматра погинулим. Судбина
сваког, чак и онога ко је живот проживео грешно је за нас тајна. До Страшног Суда она ни
за кога није коначно одређена. У историји постоји много примера кад се по молитвама
Цркве и блиских људи човек избављао од вечне осуде. Свети мученик Уар, који се јавио
Клеопатри, која је имала посебну бригу о његовим светим остацима, рекао јој је да је
измолио Бога да отпусти грехове њеним рођацима. Светитељ Марко Ефески пише: «И
нема ничег чудног ако се молимо за њих кад су ето, неки (свеци) који су се лично молили
за нечастиве били услишени; тако је на пример блажена Текла својим молитвама пренела
Фалконилу из места где су држани нечастиви; и велики Григорије Двојеслов, каже се –
цара Трајана. Јер Црква Божија, нимало не очајава због таквих и за све који су умрли у
вери, макар да су и најгрешнији, измољава од Бога олакшање, како у заједничким, тако и
појединачним молитвама за њих» (Беседа друга о очишћујућем огњу). Цар Трајан (98117), који је поменут у цитату био је изузетан владар по својим војно-стратешким и
административним талентима, али је био у заробљеништву паганских заблуда. За његово
име су повезани трећи прогони хришћана.
Да ли је могуће решење питања које је постављено у Вашем писму? Да, ово питање
се решава на путевима вере. Многи свети оци раног периода Цркве пришли су
хришћанству као већ одрасли. Њихови родитељи и други рођаци нису били чланови
Цркве. Наизглед, они, који су били осетљиви на реалне животне проблеме и спасење људи
који су им били блиски требало је да се дубоко секирају због тога. Међутим, у њиховим
делима се много говори управо о бесконачној радости сједињења с Богом. Ово се лако
може објаснити: они нису постављали питања апстрактно, већ су у свему имали поверења
у Бога. Веровали су у безгранично милосрђе Божије и примали као несумњиву истину
речи Светог Писма које говоре о вечном блаженству у Царству Небеском: «и вјечна ће
94
радост бити над главом њиховом, добиће радост и весеље, а жалост и уздисање
бјежаће» (Ис. 35, 10). И ми по угледу на њих треба да стекнемо пуноту вере и да не
сумњамо да ће свеблаги, премудри и свемогући Господ уредити управо онако као што нам
је открио у Својој Речи.
Молим Вас, објасните како схватити речи Исуса из проповеди на Гори: «Благо
ништима духом, јер је њихово Царство небеско»? Како схватити израз «ништи духом»?
Читали смо да су ништи духом они који се одричу славе и частољубља овог света, али
остаје несхватљиво зашто се такви људи називају «ништима духом».
Владимир и Људмила
У светоотачком тумачењу под ништим духом несумњиво се подразумева онај ко
тежи ка томе да стекне најважнију хришћанску добродетељ – смирење. Светитељ Јован
Златоуст каже: «Шта значи: ништи духом? Смирен и скрушеног срца. Духом је назвао
душу и расположеност човека /...> Зашто није рекао: смирење, већ је рекао ништи? Зато
што је последње изражајније од првог; ништима овде назива оне који се плаше и дрхте од
заповести Божије, које преко пророка Исаије Бог назива угоднима Себи, говорећи: «на
кога ћу погледати? на невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дркће од Моје
ријечи» (Ис. 66, 2). (Беседе на светог Матеја јеванђелисту, 25, 2). Морални антипод
ништем духом јесте горд човек који сматра себе духовно богатим.
Зашто се првородни грех назива управо овако?
Ратибор
Синтагмом првородни грех се обично означава грех прародитеља, који је оштетио
првосаздану људску природу. Као последица овога грех се од Адама и Еве проширио на
све њихове потомке. Основу за овакву богословску тврдњу представља 5. глава
Посланице светог апостола Павла Римљанима: «Зато као што кроз једног човјека уђе у
свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрјешише»
(Рим. 5, 12).
Учење о првородном греху образлаже нужност доласка Искупитеља Исуса Христа
и Његове крсне Жртве. У тајни крштења се благодаћу Светог Духа брише првородни грех.
«Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо?
Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из
мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу /.../ Да не царује, дакле, гријех у
вашем смртном тијелу» (Рим. 6, 3-4, 12). Зато Православна Црква у складу с древном
традицијом сматра да је потребно крштење деце.
Недавно сте одговорили на питање о канонским препрекама за примање
свештеног чина. Молим Вас да кажете да ли се иста ова правила реално у наше дане
односе и на примање ђаконског чина или приликом пострига у чтечеве и ипођаконе?
Апостолска правила, на пример 17. говоре да се ове препреке односе на цео «свештени
чин» уопште...
Георгије
Канонска правила (Апостолска, 17; VI Васељенског сабора, 3; светог Василија
Великог, 12) пре свега имају у виду рукополагање у свештенослужитеље (ђакона,
свештеника, епископа). Појам свештени чин је у стара времена укључивао и оне које данас
називамо црквенослужитељима. Зато су, ако се придржавамо формалне стране правила, за
постризавање у чтечеве и ипођаконе постојећа правила на снази. Међутим, реално већина
црквенослужитеља годинама и деценијама испуњава своје обавезе без специјалног
посвећења. У чтечеве се човек обично постризава пред завршетак богословије, а у
95
ипођаконе за време Литургије пред рукоположење у ђакона. Ако неко жели да прими
постриг у чтеца или ипођакона може се обратити надлежном архијереју за решавање овог
питања.
Свети оче! Помозите ми да одговорим на једно врло важно питање. Зашто се
односи између младића и девојке сматрају блудним грехом? Ако су основани на љубави и
међусобном поштовању. Чак и ако им интимни живот није на првом месту. Јер двоје
људи се нечему уче једно од другог, иду кроз живот заједно. Уче се да воле и разумеју
једно друго. Радују се животу заједно. Зашто Црква ставља на њих страшан жиг? Ја
знам да је венчање оно према чему сваки човек треба да тежи. Али то је врло озбиљан и
одговоран корак. То је за цео живот. А можда и више. И људи треба да буду спремни за
то. Јер прво свако треба да нађе своју другу половину, да би се «прилепио» уз њу и постао
једна целина. Прво човек треба да научи да воли, али не само телом, већ и душом. А како
свему томе да се научимо ако не будемо заједно, ако не будемо општили, волели. Ако све
време будемо фрктали једни на друге и плашили се?
И још, свети оче, не могу да схватим зашто се интиман живот ван брака тако
осуђује? Кад ово није страст већ израз љубави, не плотске већ душевне хране. Кад човек
не води хаотичан полни живот, кад поштује постове и посне дане, бори се са својим
страстима. Кад ови односи настају због тога што волиш човека душом, а не телом.
Зашто су такви односи забрањени, чак и у обичне дане кад нема поста? Јер у ове дане се
човек наслађује јелом, пићем, месом, дуваном, својим осталим пристрасностима, а двоје
младих људи не могу да се насладе једно другим. Зашто нам Црква забрањује да се
волимо?!
Свети оче, покајао сам се за своје грехове којих сам се сетио. Али се за ово нисам
кајао зато што га овде не видим. Не схватам и не примам. Молим Вас реците мени и
свим оваквим младићима и девојкама и паровима који се искрено воле. Шта да радимо,
како да живимо? Можда је то за многе једина, врло сложена препрека на путевима вере.
Хвала вам!
Иван
Ако погледамо брак као на богоустановљено дело лако ћемо схватити зашто су
незаконити плотски односи између мушкарца и жене грех. Чим је била створена жена Бог
ју је сјединио с мужем везама законитог брака (1 Мојс. 2, 24). Јасно је да кад људи воде
полни живот без брака они изврћу Божанску замисао о благодатном животном савезу.
Господ благосиља њихов савез: «што је Бог саставио човјек да не раставља» (Мт. 19, 6).
Сведок овог узвишеног животног савеза је Сам Бог. Зато свети апостол Павле тако
упорно саветује: «Молимо вас и савјетујемо у Господу Исусу, да као што примисте од
нас: како вам се ваља владати и Богу угађати, да још више напредујете. Јер знате какве
вам поуке дадосмо кроз Господа Исуса. Јер је ово воља Божија: светост ваша, да се
чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати своје тијело у светости и у части, а не у
страсној жељи као и незнабошци који не познају Бога» (1 Сол. 4, 1-5).
Желели бисмо да схватимо зашто се тако ватрено и упорно брани чулни моменат у
односима међу људима. Јер то упркос трвдњи аутора писма није душевно и још мање
духовно општење. То је оно што није својствено само људској природи. А у осталом човек
је приметно издвојен из круга твари: има дух који је у стању да доживљава узвишену
радост која ни са чим не може да се упореди, обдарен је тананим и по својим
могућностима разноврсним интелектом, моралном свешћу, естетским осећањем. Може се
схватити да је човеку тешко да савлада жеље плоти. Али ако је верујући он то не
оправдава, већ говори: «Моје духовно искуство је врло скромно. Ја нисам ни изнад
пророка, ни апостола и светаца који упозоравају на незаконит плотски живот, али засад
ништа не могу да учиним.» Тада свештеник заиста може да му помогне.
96
Истине Светог Писма потврђује историја. Ако је друштво духовно здраво, његове
моралне вредности су узвишене и чисте. Напротив, кад се покаже да је духовно-морални
темељ друштва натруо, шире се разноразни чулни грехови. Ради илустрације није
обавезно обраћати се класичним примерима. Довољно је замислити се над моралним
стањем нашег друштва.
Молим Вас да објасните за кога се моли Црква за време Литургије: за све људе
уопште или за све православне хришћане (имајући у виду пуноту Цркве). Такође сам се
сусретао с мишљењем да се на Литургији оглашених наводно може молити за све људе
уопште и да се само на Литургији верних под свима подразумевају само верни
православни хришћани. Не знам да ли овакво гледиште издржава критику с канонске
тачке гледишта. Питање постављам још шире. Кад (и да ли могу) у црквеној молитви да
се помињу неправославни? С једне стране, за инославне не смемо да се молимо у храму.
Али с друге стране, Црква се моли за цео свет. Кад је место за овакву молитву? Ако је
могуће, наведите мишљења тумача Божанске Литургије који уживају ауторитет. Да ли
неко од светих отаца говори нешто управо о овом питању?
Евгеније
Црква као чедољубива мајка има двоструку бригу за своју децу. Она их је родила,
брине се за њихово добро (земаљско и небеско). Ово је потпуно природно. Могуће је
применити и друго поређење, које се често среће у хришћанској литератури. Црква је брод
спасења у бурном и опасном житејском мору, доступан свима. Ко му се поверио, ко се
попео на њега, сигурно ће доћи до жељеног пристаништа. Кормилар, посада и сви који
обављају ову необичну пловидбу поклањају овима све своје снаге. Тешко је спасавати
онога кога нема на спасоносној палуби, није лако помоћи ономе ко не моли за помоћ. Али
Црква се ипак моли и за оне којих нема у њеној огради. Она се моли за свет и оне који
живе у њему. На то позива свети апостол Павле: «Молим, дакле, прије свега да се чине
мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су у власти, да
тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и
угодно пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у
познање истине» (1 Тим. 2, 1-4). Ово молење се садржи у 3. прозби Велике (мирне)
јектеније: «о мирје всего мира». Наставак и проширење ове молитве представља 8. прозба:
«о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних и времењех мирних». Затим се
на литији за време велике вечерње молитвено заступништво за свет проширује: «Спаси,
Боже, људи Твоја и благослови достојаније Твоје, посјети мир Тв ој милостјами и
шчедротами». Тек после овога иде прозба за верне: «возвиси рог христијан
православних».
Још у 19. веку постојали су покушаји да се сузи обим 3. прозбе Велике јектеније.
Против овога је наступао светитељ Филарет Московски: «Православна Цркв а се моли за
сједињење Цркава тако да сједињење православних Цркава које постоји буде благодаћу
Божијом сачувано и да благодаћу Божијом буде обновљено сједињење с Православном
Црквом и оним Црквама које је од њих одвојило неко неисправно учење /.../ А то што се и
на Литургији верних може молити за поновно сједињење Цркава које су се одвојиле од
Православне, о томе види у Литургији Василија Великог молитву «Утоли раздори
Церквеј». Раздори Цркава настају због тога што се нека Црква у неким деловима не
покорава у неким деловима православном учењу, и дакле, пада у стање раскола. Свети
Василије и овакву Цркву не искључује из своје молитве: «Утоли раздори Церквеј»
(Значење црквене молитва за сједињење Цркава – Изабрана дела, М., 2004., стра. 316-17).
Молитевне прозбе за оглашене се строго говорећи односе на онога ко се већ спрема
да прими свето крштење. У то нас уверава и возглас свештеника на крају јектеније: «Да и
тији с нами славјат пречестноје и великољепоје имја Твоје, Оца и Сина и Свјатаго Духа,
ниње и присно и во вјеки вјеков». Али пошто данас у нашој Цркви нема древне
97
институције катихумената могуће је да се њен садржај прошири и кад ђакон изговара
молбе за оглашене човек може у себи молитвено да уздахне за оне ближње који се још
нису родили водом и Духом за спасоносни живот у благодатном молитвеном искуству
Цркве.
Келејно је могуће молити се за сваког човека, пошто нас на то подстиче заповест
јеванђељске љубави: «А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који
вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да
будете синови Оца својега Који је на небесима; јер Он Својим сунцем обасјава и зле и
добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву
плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта
одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је
савршен Отац ваш Небески» (Мт. 5, 44-48)
Да ли бисте могли да објасните шта се подразумева под Светим Духом?
Gaidukov
Свети Дух је треће Лице Пресвете Тројице. «А Дух (Свети) је Господ» (2 Кор. 3,
17). О Његовом Божанству јасно се говори у Светом Писму. Псалмопојац Давид сведочи:
«Дух Господњи говори преко мене, и бесједа Његова би на мојем језику. Реч Бог
Израиљев» (2 Цар. 23, 2-3); «А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да
слажеш Духу Светоме /.../ Ниси слагао људима него Богу» (Дап. 5, 3-4). Свети апостол
Павле каже: «Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?» (1 Кор.
3, 16)
Свети Дух је раван Оцу и Сину. Спаситељ је шаљући ученике на проповед
заповедио: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога
Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и ево, Ја сам са вама у све дане до
свршетка вијека. Амин» (2 Кор. 13, 13).
Свет је створен уз активно учествовање сва три Лица Пресвете Тројице: «У
почетку створи Бог небо и земљу. А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над
безданом; и Дух Божји дизаше се над водом» (1 Мојс. 1, 1-2). «Дух Божји створио ме је, и
дах Свемогућега дао ми је живот» (Јов. 33, 4).
Свети Дух све животвори и освећује: «Докле се не излије на нас Дух с висине и
пустиња постане њива» (Ис. 32, 15). «Дух Господњи је на Мени; зато Ме помаза да
благовијестим сиромасима; посла Ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједам
заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим
потлачене, и да проповиједам пријатну годину Господњу» (Лк. 4, 18-19; «ако се ко не роди
водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је; а
што је рођено од Духа, дух је» (Јн. 3, 5-6).
Свети пророк Исаија наводи седам дарова Светог Духа: «И на њему ће почивати
Дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савјета и силе, дух знања и страха
Господњега; мирисање ће му бити у страху Господњем» (Ис. 11, 2-3).
Духом Светим су се остваривала сва пророчанства: «И послије ћу излити Дух Свој
на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне,
младићи ће ваши виђати утваре» (Јоил. 2, 28).
Пре Својих крсних страдања Исус Христос обећава ученицима да ће им послати
Светог Духа Којег назива Утешитељем: «А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати
у име Моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох» (Јн. 14, 26).
Ово јеванђељско место је врло драгоцено у богословском смислу, јер показује да су свети
апостоли, као и пророци писали по надахнућу Светог Духа.
Силазак Светог Духа на апостоле на дан старозаветне Педесетнице је довео до
рађања новозаветне Цркве (Дап. 2, 1-21). Благодаћу Светог Духа савршава се свих седам
црквених Тајни.
98
«Дрво живота» и «Дрво познања добра и зла», реците ми, молим Вас, да ли ови
појмови по Светом Писму имају искључиво симболично значење или се ипак ради о
дрвећу? Ако Вам није тешко, напишите ми о томе детаљније.
Виктор
Блажени Августин пише: «Само по себи се разуме да речи које затим следе: «И
древо жизни посредје раја, и древо јеже вједети разумителноје добраго и лукаваго»,
треба размотрити с већом брижљивошћу да не бисмо пали у алегорију да то наводно
није било дрвеће, већ се под називом дрвета означава нешто друго» (О књизи Постања,
дословно. Књ. VIII. 8). Код светих отаца је признање реалног карактера дрвета живота
сједињено с тајанствено-алегоријским тумачењем наведеног стиха. Овај симбол као
праобраз указује на крсно дрво, на којем је Спаситељ света вратио човечанству живот и на
свету Евхаристију као спасоносни плод голготске жртве. Дрво живота се неколико пута
помиње у симболичном значењу у Откровењу светог апостола Јована Богослова: «Ко има
ухо нека чује што Дух говори Црквама. Ономе ко побиједи даћу му да једе од дрвета
живота које је у рају Бога мога» (Откр. 2, 7). Тајновидац га помиње приликом описивања
вишњег Јерусалима: «Насред трга његова и са обје стране ријеке Дрво живота, које рађа
дванаест родова дајући свакога мјесеца свој род, и лишће од Дрвета бијаше за лијечење
народа» (Откр. 22, 2). «Блажени су који творе заповијести Његове, да имају право на
Дрво живота, и да уђу на капије у град» (Откр. 22, 14).
Текст књиге Постања нас уверава да је дрво познања добра и зла било реално, а не
симболично: «И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за
гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта, и дрво од знања добра и зла» (1
Мојс. 2, 9). Светитељ Јован Златоуст пише: «Божанско Писмо је ово дрво назвало дрветом
познања добра и зла, због тога што је код њега требало да се догоди злочин или чување
заповести. Човекољубиви Господ је од искона и почетка желећи да упути и сугерише
човеку да има Саздатеља и Творца, Који је произвео све видљиво и створио њега самог,
изволео да му покаже Своју власт у овој заповести» (Беседе на књигу Постања. XVI.6).
Исто овако објашњава светитељ Филарет Московски: «Име дрвета познања добра и зла се
без сумње односи на дејство које је оно могло да има у човеку. Међутим, оно није могло
да буде извор спознаје како због тога што је ово неспојиво с природом дрвета, тако и због
тога што је образ Творца у човеку био извор разума и познања» (Записи који руководе ка
темељном разумевању Књиге Постања. М., 1867., стр. 41). Даље казивање потврђује мисао
о истинском постојању таквог дрвета у рају: «Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не
једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш» (1 Мојс. 2, 17). Адам и Ева су плод јели
потпуно реално: «И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина
гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу
својему, те и он окуси» (1 Мојс. 3, 6). Последица непослушања био је пад у грех. Дајући
заповест испитивања Бог је упозоравао на лажан и опасан пут: покушај да човек постане
владар света независтан од Бога. Духовна лекција је значајна за све следеће генерације.
Свако кршење Божанске заповести удаљава човека од благодатног Извора Живота.
Ја сам протестанткиња, али се с поштовањем односим према Православној Цркви
(прилично често одлазим на службу у Сретенски манастир); што се тиче тумачења
Новог Завета уопште сматрам да нема бољег тумачења од Јована Златоуста
(укључујући и протестантска). Много лепог могу да кажем о православљу и истински
православним хришћанима, али многи моменти у православљу ми остају нејасни. На
пример, имам питање: На основу чега су православље и католицизам развили поштовање
Дјеве Марије и других светаца? Где је у Библији написано да је Дјева Марија била
Приснодјева (Увекдејева)?
Јелена
99
Дубоко поштовање Пресвете Богородице се заснива на чињеници да је Она реална
Мајка реално оваплоћеног Бога. Зато је Архангел Гаврило, који је дошао код Ње да Је
обавести о овом великом догађају назива «благодатном». Ове реч се у целој Библији не
примењује више ни на једно лице. Чврсто и одлучно се може рећи да је ово поштовање
почело још за Њеног живота. Зар речи Њене најближе рођаке свете Јелисавете не
изражавају иста осећања којима се ми, православци са свештеним страхом обраћамо
Мајци нашег Спаситеља: «И откуд мени ово да дође Мати Господа Мојега мени? Јер, гле,
када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој»
(Лк. 1, 43-44). Мајка великог пророка и Крститеља Јована не говори сама по себи, већ се,
испунивши се Духом Светим, обраћа Богородици истим речима које присуствују у нашим
молитвама: «благословена си Ти међу женама» (Лк. 1, 42). У светом Јеванђељу се
објављује о будућој слави Пресвете Богородице: «од сада ће Ме звати блаженом сви
нараштаји» (Лк. 1, 48). Наше црквене службе, молебани, иконографија, све је то
испуњење овог јеванђељског пророчанства.
Кроз Њу је Господ показао велика доброчинства: оваплотио се и искупио нас је од
вечне смрти. Наше благодарне душе су испуњене осећањем љубави и према Богу и према
Његовој Мајци Која је Својим највећим добродетељима послужила делу нашег спасења.
Као Мајка нашег Небеског Родитеља Она је и наша Мајка. Сви смо ми браћа и сестре не
само у Христу, већ и због тога што имамо своју заједничку Мајку. Зар се за некога може
рећи да превише воли своју мајку, да је превише поштује? Тим пре ако се ради о Мајци
Небеског Цара.
О свагдашњој девствености Марије. Она је једина у Новом Завету Коју јеванђелист
назива Дјевом употребљавајући ову реч као звање: «А у шести мјесец послан би од Бога
Анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену
Јосиф из Дома Давидова; и Дјевојци бјеше име Марија» (Лк. 1, 26-27). Обратимо пажњу:
из јеванђељског текста је јасно да Дјева Марија, иако је заручена, жели да остане у
девствености. На речи Архангела Гаврила: «зачећеш и родићеш Сина» (Лк. 1, 31), Она
каже: «како ће то бити кад Ја не знам за мужа?» (Лк. 1, 34). Она је Јосифова жена по
закону. Кад би планирала да у овом браку има деце рођење Сина које је Архангел објавио
не би изазвало чуђење. Одговор, који Јој је дао небески посланик избавио Ју је од
збуњености изазване поздравом: «Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Вишњега осјениће Те;
зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји» (Лк. 1, 35).
У Новом Завету се признаје брак частан и постеља непорочна (Јевр. 13, 4), али се
девственост ставља изнад тога: «А Он им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они
којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има
ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили
Царства ради Небескога» (Мт. 19, 11-12); «Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и
удају» (1 Кор. 7, 9); «Они су они који се не оскврнише са женама, јер су дјевственици; ово
су они који иду за Јагњетом куда год пође; ови су откупљени између људи као првина Богу
и Јагњету; и у њиховим устима не нађе се лаж, јер су без мане» (Откр. 14, 4). Много је
ученица Христових прошло путем девствености. Зар прва и најсавршенија Хришћанка,
украшена свим могућим добродетељима може заостајати за њима? Сви богопросвећени
свети оци (међу њима и свети Јован Златоуст) говоре о свагдашњој девствености Пресвете
Богородице.
Шта ће се догодити с душама грешника?
Костја
Данас су код мене свратила двојица Јеховиних сведока и започели смо дискусију.
Разговор се повео о души, а ако ћемо тачније о њеној смрти. Ја сматрам (на основу
«Откровења» да ће душе грешника заједно са сатаном бити бачене у пакао и да ће се
тамо вечно мучити (као што је дословно и написано у Библији), али они инсистирају на
томе да ће поменуте личности у овом језеру бити уништене, односно избрисане као
100
фајлови из компјутера. Нису им били довољни моји аргументи, молим Вас реците шта да
им одговорим?
Одговор: Људска душа је бесмртна и неуништива. Зато неће бити само вечно
блаженство праведника него и вечне муке непокајаних грешника. Ово нам је откривено у
светом Јеванђељу. «Тада ће рећи онима што Му стоје с лијеве стране: Идите од Мене,
проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим» (Мт. 25, 41); «И
ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни» (Мт. 25, 46); «Заиста вам
кажем: Сви гријеси опростиће се синовима човјечијим, и хуљења на Бога, ма колико
хулили, а који похули на Духа Светога нема опроштења ва вијек, него је крив вјечноме
суду» (Мк. 3, 28-29). Речи тајновица «обоје живи бише бачени у језеро огњено, које гори
сумпором» (Отк. 19, 20) означавају да ће антихрист и лажни пророк као најзлобнији и
најтврдоглавији противници Бога бити кажњени и пре Суда, односно неће проћи
уобичајен поредак о којем говори свети апостол Павле: «људима предстоји једанпут
умријети, а потом суд (Божији)» (Јевр. 9, 27). На другом месту свети апостол пише: «Ево
вам казујем тајну; Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити» (1 Кор. 15, 51).
Шта је хришћански егзистенцијализам, по чему се он разликује од атеистичког?
Tatiana
Појам егзистенцијализма примењује се на веома широк и врло разноврстан круг
философских праваца 20. века. Појам егзистенцијализам најчешће се узима у директном и
уском значењу и примењује на философска учења која су настала између два светска рата
у Немачкој и за време Другог светског рата у Француској. Понекад се значење овог
термина проширује и обухвата представнике персонализма (Н.Берђајев, Л.Шестов,
Е.Муњо), философије живота (Х.Ортега-и-Гасет), дијалектичке теологије (К.Барт,
Р.Бултман, П.Тилих и др.) и др. Обједињује их само заједничка тежња ка схватању
људског постојања (лат. existentia) као уникалне нераздељиве целовитости. Притом се за
почетно и истинско битије признаје само доживљај. Ови правци егзистенцијалне
философије су настали услед дубоког разочарења у рационалистичку философију која је
тежила ка томе да уз помоћ научно-објективне методе отклони из учења о човеку све
индивидуалне особености личности. Човек као жива личност постао је препариран и
убијен уз помоћ категоријског апарата и аналитичких метода (дедукција, индукција и др.).
За егзистенцијалног философа постојање не може бити спознато ни научн им, ни
философски-логичким средствима. «Ако није могуће пронаћи универзалну суштину која
би била људска природа, ипак постоји нешто заједничко у условима људског постојања»
(Ж.-П.Сартр). Основни модуси људске егзистенције су: брига, страх, савест, одлучност.
Човек прозрева своју егзистенцију у пограничној ситуацији (у стањима патње, кривице,
бриге).
Међу атеистичким егзистенцијализмом (Ж.-П.Сартр, А.Ками, М.Хајдегер) и
религиозним (Г.Марсел, К.Јасперс) постоје концептуална неслагања. За представнике
првог егзистенција је аутономна и није детерминисана ни највишим надличним начелом
ни законима историје. Постојање изгледа као нека затвореност у којој фактички нема
ничега осим слободе. Крај егзистенције је смрт. По мишљењу А.Камија, личност која
размишља неизбежно поима апсурд као свој «вечни удео» на земљи. Слика људског
живота за њега је труд коринтског цара Сизифа, који је осуђен да стално гура узбрдо један
исти камен.
Религиозни егзистенцијалисти виде излаз у трансецендирању (лат. transcendentis –
који превазилази границе), односно у обраћању Богу као основи људског постојања и
личне слободе. «Битно је да човек у својству егзистенције види у својој слободи дар
трансценденције. Тада слобода људског битија постаје језгро свих његових могућности
приликом његовог руковођења трансценденцијом од стране Јединог, захваљујући чему он
101
остварује своје сопствено јединство» (К.Јасперс. Смисао и сврха историје, М. 1994., стр.
454). За Г.Марсела трансцендирање означава пробијање ка «другом» (љубав) – излазак ван
граница свог егоистичног «ја».
Данас је егзистенцијализам само страница у историји западне философије. Покушај
његове атеистичке верзије показао је апсурдност безрелигиозног погледа на свет, покушај
религиозног егзистенцијализма доказује немогућност решавања проблема човека у оквиру
философије. Ни «трагична мудрост» Г.Марсела, ни «философска вера» К.Јасперса никога
не могу да доведу до највишег циља људског постојања – спасења. «Истинска природа
човека, његово истинско добро, истинска добродетељ и истинска религија јесу ствари чије
је познање нераздвојиво» (Б.Паскал). У схватању човека у делима било ког светог оца има
више егзистенцијалног него у целом егзистенцијализму. Учење о слободи је већ одавно
дато у светом Јеванђељу: «И познаћете истину, и истина ће вас ослободити /.../ Ако вас,
дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни» (Јн. 8, 32, 36). Свети апостол Јован.
који је прошао кроз ово искуство слободе нам сведочи: «И ми смо познали и повјеровали
љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог
у њему» (1 Јн. 4, 16).
Имам следећи проблем: кажњавам своју двогодишњу кћерку због непослушности.
Понекад је чак и тучем кад се понаша јако лоше (хистерија у продавници, каприци код
куће без икаквог повода и др.). После ме је јако срамота због тога што сам је ударила или
сам се извикала, али како другачије да васпитам дете да буде примерно ако се оно труди
да буде размажено до максимума? Шта да радим?
Ирина
Међу обавезама које нам је Бог дао у овом животу, вероватно да нема важније и
теже него што је васпитање деце. Она нису само наше, већ и Божије наслеђе: «Ево
нашљедства од Господа: дјеца, пород је дар од Њега» (Пс. 127, 3). Чим се у нашем дому
појављују деца за нас почиње посебан животни труд, који од нас захтева љубав, мудрост,
самопожртвованост, дуготрпљење. Ово су добро схватали и стари људи. Као што ће се
човек који није засејао своје поље неизбежно мучити и патити од глади, тако ће и човек
који није васпитао своју децу пролити много горких суза. Треба одлучно признати да се
већина родитеља не односи према васпитању као према обавазном свакодневном труду.
Људи обично покушавају да васпитавају децу кад она извољевају или кад учине нешто
лоше. То је антиваспитање. Све што се ради у стању раздражености, не само да не
исправља онога ко је нешто скривио, већ у души изазива озлојеђеност, увреду и
тврдоглавост. Зато свети апостол пише: «и ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их
подижите у васпитању и науци Господњој» (Еф. 6, 4). Причају за једног древног
господара да је кад је његов слуга много скривио рекао: «Казнио бих те да нисам био у
гневу.» Није чудо што после наших кажњавања дете не постаје боље.
Како ипак да васпитамо децу да нас она целог живота радују? Пре свега у њихове
чисте душе треба да уђе добра, освећујућа и животворна вера. «Слушајте, дјецо, наставу
очину, и пазите да бисте познали мудрост. Јер вам добру науку дајем, не остављајте
закона мојега. Кад бијах син у оца својега млад, и јединац у матере своје, он ме учаше и
говораше ми: нека прими срце твоје ријечи моје, држи заповијести моје и бићеш жив»
(Прич. Сол. 4, 1-4). Деца треба да воле храм. Треба да што је могуће чешће удишу здрав
духовни ваздух. Ово је потпуно оствариво ако се од најранијег узраста доносе у храм.
Видео сам децу која су мирно стајала и којој дуге службе нису биле тешке.
Дечје душе су изузетно осетљиве за све, како добро, тако и рђаво. Зато много
зависи од духовно-моралне атмосфере у кући. За васпитање деце је као ваздух потребна
уравнотежена, морално здрава, мирна атмосфера. Стални разговори о политици, ценама,
сукобима на послу, вицеви, као и свађе између родитеља позлеђују дечје душе и
заражавају их оном нечистотом која ће се касније испољити: и грубим непоштовањем
102
према родитељима и тврдоглавом тежњом према опасним саблазнима света око њега.
Већина родитеља не жели да се замисли над тим да телевизор и радио све њихове напоре
у васпитању деце претварају у једно ништа. Пре три године сам неколико недеља провео у
болници у соби с много болесника у којој је стално био укључен телевизор. Колико је
нечистоте (укључујући и псовке) он уносио у нашу собу! Чак је и за одрасле све то било
штетно. Тешко је до краја замислити какве ће ово последице имати по незаштићене дечје
душе.
Души је као и телу потребна редовна исхрана. Нарочито кад организам расте. Овде
постоји потпуна аналогија. Човек бива физички нездрав ако стално не једе довољно или
ако употребљава неквалитетну храну. Може чак и да се отрује. Несхватљиво је зашто
родитељи који никад неће дати свом детету покварену храну (а ако то нису приметили
много се насекирају) бивају равнодушни према ономе шта читају њихова деца. «Није ли
душа претежнија од хране, и тијело од одијела?» (Мт. 6, 25).
Желео бих да кажем нешто посебно о љубави. Као што су сунчева светлост и
топлота животно потребни биљкама, тако је и родитељска љубав потребна деци. Њено
одсуство се ничим не може надоместити. Искуство показује да људи који су одрасли у
породицама у којима је постојала не само строгост, већ и није било љубави по правило
одрастају као духовно болесни. «Ништа немој предузимати да чиниш без љубави, зато
што свако добро дело без љубави није угодно Богу и Он ће га сматрати ни за шта» (свети
Јефрем Сирин).
Неко ми је рекао да треба да ослабим пост и да једем месну или млечну храну.
Наравно, сад немам неку конкретну болест али сам (лекар/рођаци кажу) склон да
болујем, слаб ми је имуни систем, нисам баш млад (око 50 година) и не осећам снагу да
издржим цео пост, односно немоћан сам. Шта да ради човек у ситуацији као што је
моја?
Алексеј
Искуство показује да разно попуштање у посту не даје осетне резултате, а устав
бива нарушен. Ово очигледно или скривено умањује радост коју човек осећа чак и
приликом малог подвига. Време поста траје недељама. Доћи ће време и све ћете моћи да
надокнадите. Биљна храна је разноврсна. Неки препарати који појачавају имунитет праве
се од трава. Господ помаже човеку који има одлучност да се потруди у славу Божију.
Да ли је Адам у Рају знао шта је смрт? Ако је знао није могао да буде блажен, а
ако није знао, речи Господа «у који дан окусиш с њега умријећеш» нису могле да имају на
њега никакво дејство, јер није знао шта је смрт.
Asya
Адам је и после прекршаја заповести остао на земљи и проживео 930 година (1
Мојс. 5, 5). Зато речи «у који дан окусиш с њега, умријећеш» (1 Мојс. 2, 17) немају у виду
телесну већ духовну смрт: отпадање од Извора живота. Адам је умро за Бога, а живи
својом сопственом природом» (преподобни Макарије Велики. Духовне беседе. Беседа 12).
Овакву смрт Адам је знао. То логично проистиче из слободе воље коју је Творац дао
човеку: «оно што се чини по принуди није добродетељ» (преподобни Јован Дамаскин.
Дела, М. 2002., стр. 210).
Блаженство је стање највећег унутрашњег задовољства које човек има сједињујући
се с Богом. Супротност овоме представља отпадање од Господа, које води у вечну смрт.
Човек који зна за ову могућност може потпуније да осећа стање блаженства.
103
Маловеран човек је на проповеди чуо да пре потопа људи нису јели месо, а после
потопа им је месо било дозвољено. Ово сам објаснио превише «научно-креационистички».
А како би правилно требало објаснити канонски?
Андреј
За разлику од заповести која је дата првом човеку (1 Мојс. 1, 2) Господ је после
потопа благословио животињску храну: «што год се миче и живи, нека вам буде за јело,
све вам то дадох као зелену траву. Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв» (1
Мојс. 9, 3-4). Блажени Теодорит даје следеће тумачење: «Бог је предвидевши наклоност
човека према идолослужењу и боготворењу животиња дао плот ових као храну да би
човек спознао колико је недолично указивати божанско поштовање земаљским бићима,
које човек може да убија и једе.» Светитељ Филарет Московски допуњује ово објашњење:
«Животиње се дају као храна после потопа зато што како неки мисле: а) земаљски
плодови са временом не би били довољни за мноштво људи; б) ослабила би плодоносна
сила земље и в) слабост људског тела би захтевала већу помоћ за ово чување» (Записи,
који руководе ка темељном разумевању Књиге Постања, М., 1867., стр. 8).
Кад се ради о објашњењу Светог Писма прецизније је говорити о ауторитету, а не о
каноничности тумачења.
Оче, ја све време одлажем исповест и причешће, јер одлично знам да ћу и после
исповести чинити исте грехове – лагати, осуђивати, преједати се слаткиша и много
другог. Овоме сам привржена од детињства, то је, да тако кажем, већ карактер. Сви
моји најрођенији сматрају да је то нормално, природно понашање. Ако почињем мање да
једем мама и бака дижу панику да ћу тако уништити здравље. Осим тога, за многе
грехове не осећам кајање, а лаж и лицемерје пред Богом ми изгледају одвратни у највећој
мери. Зато се не исповедам и не причешћујем већ годину и по дана. Молим Вас да
посаветујете шта да радим.
Татјана
Сваки човек који приступа тајни исповести добија опроштај грехова за које се каје,
али греховне навике не нестају за један дан. Оне остају и борба с њима је посао целог
нашег живота. Свети оци пут ка спасењу пореде с постепеним пењањем лествицом. Треба
знати да ће нам Бог Који нас воли увек помоћи. А од нас се захтева добра воља и
одлучност. Господ не захтева од нас ништа што је премашује наше снаге (укључујући и
духовну снагу). Не можемо одмах да се избавимо свих наших греховних навика и
недостатака. Такође не можемо за кратко време да постанемо савршени. Зато треба почети
од стицања једне или две добродетељи. На пример, да се никад не љутите и да никога не
осуђујете. Ако Вам пође за руком да макар мало напредујете у овоме врло брзо ћете
видети да вам је постало лакше да испуњавате и друге заповести. «Добродетељи су,» пише
преподобни Макарије Велики, «међусобно повезане и једна се на другој држи као неки
свештени ланац у којем једна карика виси на другој» (Духовне беседе. Беседа 2. О
духовном савршенству).
Лако попуштајте пред жељом маме и баке да Вас добро нахране. За Ваше
послушање старијима милосрдни Господ Вам неће рачунати грех преједања. Мир у
породици и љубав према ближњем су изнад наших телесних подвига.
Пунота виђења грехова и сила покајања су дело савршених. «Онај ко је осетио
своје грехове је бољи од онога ко својом молитвом васкрсава мртве (...). Ко се удостојио
да види самог себе бољи је од онога ко се удостојио да види Анђеле» (преподобни Исак
Сирин. Подвижничке беседе. Беседа 42). Зато не треба одлагати исповест, ако засад нема
покајања за све грехове. Кајте се за оно чега сте свесни као греха. Господ ће видећи Вашу
жељу да се очистите са временом помоћи да се избавите и осталих. У томе нема
104
лицемерја. «А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у
нади силом Духа Светога» (Рим. 15, 13).
У браку сам, и то венчаном, нешто дуже од годину дана, али је муж поднео захтев
за развод. Молим Вас, кажите ми како да поступим, јер Црква венчане парове не разводи.
Или није тако?
Јекатерина
Црква је принципијелно против развода: «а што је Бог саставио човјек да не
раставља» (Мт. 19, 6). А кад људи грехом и својом моралном немоћи нарушавају брачни
савез Црква не може да инсистира на очувању реално непостојеће породице. Питање о
раскиду таквог брака подлеже суду надлежног архијереја. Ако се приликом испитивања
утврди преступ једног од супружника против брака, њему се одређује епитимија (духовна
казна). Ако пак друга страна супружанског савеза није крива она остаје у црквеном
општењу и има право на нови брак с другим лицем. Разуме се, пре него што се да дозвола
за развод чине се покушаји да се супружници помире. Они треба да знају да је црквени
брак тајна која се не обавља само у храму, већ и на Небу. Господ је благословио породицу
и сјединио мужа и жену у посебан животни савез. Онај ко је раскинуо ове везе мораће да
да одговор на Суду.
Ако нешто зависи и од Вас потрудите се да сачувате брак. Ако од Вас ништа не
зависи не треба да саучествујете у разводу да не бисте били одговорни за оно што се
десило.
Молим Вас да кажете нешто о данашњем, савременом схватању броја звери 666,
кад се он користи на таблицама кола, на производима који се користе у свакодневном
животу, ножевима итд. колико схватам све има значаја и носи у себи информације. Хтео
бих да чујем Ваше мишљење, оче Атанасије.
Да бисте се избавили од збуњености о којој пишете треба да будете потпуно свесни
да предмети и бројеви који постоје од почетка стварања постају симболи (грч. symbolon –
знак) само онда кад се налазе у сементичкој (грч. semantikos – који означава), односно
смисаоној вези с конкретним људима, појавама или објектима. Потребно је да неко ту везу
створи. Притом је потребно да потпуно свесно одређеном предмету или броју буде дато
конкретно значење. Тако настаје симбол. Обратимо пажњу на то да један исти предмет
може да се користи у различитом симболичком значењу. Тако чаша у Светом Писму
означава: 1. Суд Божји: «Узми из Моје руке чашу вина, овога гњева, и напој из ње све
народе ка којиме те Ја пошљем» (Јер. 25, 15). 2. Божију благонаклоност: «Господ је мој
дио нашљедства и чаше; Ти подижеш достојање моје» (Пс. 16, 5). 3. Страдање праведника:
«Можете ли пити чашу коју ћу Ја пити» (Мт. 20, 22). Дакле, значење симбола зависи од
библијског контекста.
Број 666 се у Библији среће 4 пута и само 1 у значењу које Ви имате у виду: «А
злата што дохођаше Соломуну сваке године, бјеше шест стотина и шездесет и шест
таланата» (3 Цар. 10, 14; 2 Пар. 9, 13); «А ово су људи оне земље што пођоше из ропства
од онијех који бише пресељени, које пресели Навуходносор, цар Вавилонски у Вавилон, и
вратише се у Јерусалим и у Јудеју /.../ синова Адоникамових шест стотина и шездесет и
шест» (Јездр. 2, 1, 13). У сва три цитата 666 има само бројну вредност и није симбол. Он
постаје знак у Апокалипси, зато што је уз његову помоћ шифрирано име најзлобнијег и
најтврдоглавијег противника (од људи) Исуса Христа: «Ко има ум нека израчуна број
звијери; јер је број човјеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест» (Откр. 13, 18).
Пошто слова латинске абецеде, као и црквенословенског алфабета имају бројно
значење од давнина су чињени покушаји да се број 666 сједини с одређеним именом или
речју. На пример, претпостављало се да је овим бројем шифрирана реч латинос. Л – 30; А
105
– 1; Т – 300; Е – 5; И – 10; Н – 50; О – 70; С – 200; збир износи 666. Латеинос, односно
латински је означавало Римско царство. Други су истицали претпоставку да број указује
на првог прогонитеља хришћана – Нерона: Н – 50; Е – 6; Р – 500; О – 60; Н – 50. А ако се
речи цар Нерон напишу старохебрејским сугласницима (у старохебрејском алфабету нема
самогласника) њихов збир ће такође бити једнак 666. Било је и много других покушаја да
се овај број повеже с именом конкретног историјског лица.
Закључак је очигледан, било која цифра која се користи просто као број нема
никакав духовни смисао. Узмите с полице Ваше библиотеке било коју дебелу књ игу и у
њој ће бити 666 страница. Прелазећи велика растојања сваки пут наизлазимо на стуб који
означава 666. километар. Свако пред крај друге године живота има 666 дана. Наравно,
живом човеку је понекад тешко да се ослободи непријатних асоцијација кад се ради о
неким злослутним симболима. Међутим, уздање у Бога и здрав однос према духовном
животу помажу нам да без бојазни и у радости остварујемо дело нашег спасења.
Поштовани оче, објасните да ли се може веровати у хороскопе и у астролошке
прогнозе?
Ја се бавим боксом и на такмичењима и спаринзима (тренинг-борбе на
тренинзима) морам да скидам крстић, али га стављам у доколенице. Како да поступим,
шта да радим с крстићем? И уопште, да ли је бављење боксом грешно?
Молим Вас, реците још, ја се после крштења нисам ни причестио ни исповедио!
Како да се припремим за исповест? Откад сам се крстио после сваког неправедног
поступка ми је остајао неки талог у души као да ми је неко говорио да то није требало
да радим!
Како да не чиним грешне поступке? Молим Вас наведите молитву против
искушења.
Магадан, Владимир, 15 година.
Владимир
Треба разликовати астрономију (грч. astron – звезда; nomos – закон) од астрологије
(astron; logos – учење). Прва је настала ради задовољења практичних потреба: прављења
календара, пловидбе морем, метеорологије. Сакупљајући знања и усавршавајући методе
она се постепено претворила у прецизну науку. Астрологија се родила под окриљем
халдејског паганског култа. Према науци има исти однос као хепатоскопија (гатање по
џигерици животиња) према физиологији. Астрологија је миленијумима у својим
разрадама и конструкцијама постајала префињенија, али ни за јоту није променила своју
идолопоклоничку суштину. Увек је представљала облик паганског фатализма. Свети
пророци су астрологе разобличавали као људе који се баве богопротивним делом: «Сиђи и
сједи у прах, дјевојко, кћери Вавилонска; сједи на земљу, нема пријестола, кћери Халдејска
/.../ Уморила си се од мноштва намјера својих; нека стану сада звјездари, који гледају
звијезде, који проричу свакога мјесеца и нека те сачувају од онога што ће доћи на те. Гле,
они су као пљева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена» (Ис. 47, 1,
13-14). Светитељ Григорије Богослов пише да она вређа Божански Промисао. «Многи који
су се родили под разним звездама имају исту судбину на мору и у рату. Кога су везивале
звезде није везивао исти крај. А друге је, иако су их делиле звезде задесио исти крај»
(Беседа 5, о Промислу). Њену жилавост није тешко објаснити. Она представља
фалсификовање истинске религије. Хришћанство имајући за циљ да исправи нашу
греховну природу од човека захтева духовно-морални труд и подвиг. Астрологија га
ослобађа овог рада. Реч Божија учи да је аутор свих духовних подвала ђаво. Кроз
астрологију он одводи људе од Бога. Ко се бави хороскопима нема потребу да се моли
Богу. Довољно је само да се прилагођава резултатима прорачуна. У наше време
астрологија је актуелна због тога што је већина људи отргнута од религиозних коренова.
Многи људи који су одрасли ван традиције постају жртве лажне духовности.
106
Драги Владимире! И сами осећате да није све у реду у Вашим тренинзима ако
морате да скидате са себе светињу. Освећена рука свештеника ставила је на Вас крстић на
дан вашег духовног рођења. Зато нека се никаква неосвећена рука не усуди да га скине.
Има много примера кад су људи одбијали да скину крстић не плашећи се ни смрти.
Спорт којим се тренутно бавите настао је из праксе песничења која се појавила у II
миленијуму пре Христа у паганским земљама као што су Египат и Вавилон. Кад је Русија
примила хришћанство пастири Цркве су покушавали да покажу моралну погибељност
бављења сличним стварима. Тврдоглаве су чак одлучивали од црквеног општења. Касније
је у Русији као хришћанској држави песничење забрањено. У Своду Закона, који је издат
1832. године је записано: «Песничење се као штетна забава у потпуности забрањује» (део
IV, стр. 180,). Свети оци су нам заповедили да се клонимо свега што омета наше спасење,
изазивајући у нама нехришћанска осећања и расположења.
Свето крштење нас уводи у Цркву. Бог Вас је очистио и осветио. Да бисте били
достојни благодати које Вас је Господ удостојио треба да живите у молитвеном опиту
Цркве, по њеној традицији и уставу. Духовно пунокрвнима нас чини редовно учествовање
у светим црквеним тајнама (пре свега исповест и Причешће). За тајну покајања се увек
треба припремити: треба да се сетите се свих својих грехова и имати одлучност да се
поправите. Да бисте се молитвено припремили за Причешће дан уочи тога треба
прочитати Правило пред свето Причешће и три канона: Господу нашем Спаситељу, Мајци
Божијој и Анђелу-Чувару. Такође треба да будете на вечерњем богослужењу и да постите
неко време.
Молим Вас да ме посаветујете како правилно да читам Библију и ко у томе може
да ми помогне. Које тајне треба да обављам осим што сам већ крштен?
Артјом
Читање Библије треба започети од светог Јеванђеља. Притом треба користити
тумачења светих отаца и учитеља Цркве: Јована Златоуста, Августина, Јеронима, Јефрема
Сирина, Јефимија Зигабена, Теофилакта Бугарског (Охридског) и др. Има корисних
радова православних библеиста: епископа Михаила (Лузина), Б.И.Глаткова и др. Затим
пређите на читање Дела светих апостола и апостолских посланица. Приликом читања
такође се ослањајте на коментаре светих отаца и православне ауторе. И тек кад се
утврдите у познавању Светог Писма Новог Завета приступајте свештеним старозаветним
књигама. Тада ће Вам бити јасна старозаветна пророчанства, симболи и праозбрази. Тада
ће Вам се открити дубоки смисао Господа нашег Исуса Христа: «Истражујте Писма, јер
ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени» (Јн. 5, 39)
Тајна крштења уводи човека у Цркву. Да он не би био њен полужив уд, већ да би
водио пунокрван духовни живот он треба редовно (најређе 2 пута месечно) да приступа
тајнама исповести и Причешћа. За време Великог поста треба обавезно да оде на тајну
јелеосвећења да би добио исцељење душе и тела кроз опраштање заборављених и
несвесних грехова. Православан човек треба да буде на богослужењу на празнике и
недељом, треба у потпуности да чита јутарње и вечерње молитве, да поштује свете
постове. Треба с љубављу да се односи према уставу Цркве не заборављајући да кроз
његово испуњење савршавамо дело нашег спасења.
Шта означава пророчанство Језекиља гл. 37, стихови 16-22. О каквим народима у
религиозном смислу се говори?
Јелена
Господ је светом пророку Језекиљу заповедио да учини симболично дејство којим
се изражава слика васпостављања јединства јеврејског народа. Подела се догодила у Х
веку пре Христа за време сина цара Соломона Ровоама. Он се зацарио у Јерусалиму над
107
два колена (Јуде и Венијамина). Ова држава се називала Јудејским царством. Поданик
Ровоама Јеровоам, који је потицао из колена Јефрема успео је да издејствује одвајање
осталих колена и стварање државе од десет колена, која је у историји позната под називом
Израиљског царства (престоница – Самарија). Истраживачи – библеисти понекад Јудејско
царство називају Јужним, а Израиљско – Северним. Ова подела је била врло болна. Две
државе су често међусобно ратовале. Ниједно царство није опстало. Северна држава је
пала под ударцима моћног Асирског царства за време последњег Израиљског цара Осије
723. године (по другој хронологији 721.) године пре Христа. Асирци су освојили Самарију
и разорили државу од десет колена. Јудејско царство је уништено 586. (други датум –
587.) године пре Христа кад је војска вавилонског цара Навуходоносора после опсаде која
је трајала 18 месеци освојила Јерусалим и уништила га. Последњи 19. јудејски цар
Седекија одведен је у Вавилон и тамо је погубљен.
На наведеном месту књиге пророка Језекије жезал се као симбол власти
поистовећује с једним коленом Израиља. Господ наређује да се на једном од њих напише
«Јуди и синовима Израиљевим који су у савезу с њим», односно Јуди, Венијамину,
Симеону и делимично Левији. На другом – «Јосифу». Пошто је патријарх Јосиф био
Јефремов отац овај натпис је указивао на Јефремово колено које је имало предност у
Северном царству. «И састави их једно с другим да буду као једно у твојој руци. И кад ти
реку синови твога народа говорећи: хоћеш ли нам казати шта ти је то? Реци им: овако
вели Господ Господ: ево, Ја ћу узети дрво Јосифово, што је у Јефремовој руци, и племена
Израиљевијех, другова његовијех, и саставићу га с дрветом Јудинијем, и начинићу од њих
једно дрво, и биће једно у мојој руци. И дрвета, на којима напишеш, нека ти буду у руци
пред њима. И реци им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу узети синове Израиљеве из
народа у које отидоше, и сабраху их отсвуда, и довешћу их у земљу њихову. И начинићу од
њих један народ у земљи, на горама Израиљевијем, један ће цар бити свјема њима, нити
ће више бити два народа, нити ће више бити раздијељени у два царства» (Јез. 37, 17-22).
У овим стиховима се садржи месијанско пророчанство. Потпуно поновно сједињење
народа неће се остварити у старозаветно време, већ у Царству Христовом. Овде је царем
назван Спаситељ-Месија. Ово потврђују и следећи стихови: «И неће се више скврнити
гаднијем боговима својим ни гнусобама својим нити какијем пријеступима својим, и
избавићу их из свијех станова њиховијех у којима гријешише, и очистићу их, и они ће ми
бити народ и ја ћу им бити Бог.» (Јез. 37, 23).
Како схватити речи апостола да је свака власт од Бога. Да ли се треба помирити
са злом?
N
Оба првоврховна апостола у потпуној сагласности говоре јасно и одређено: «Свака
душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти
што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби
Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе» (Рим. 13, 1-2). О истом овом говори и
свети апостол Петар: «Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако
цару, као господару, ако ли најмесницима, као његовим посланицима» (1 Петр. 2, 13-14).
Сетимо се да је то написано за време цара Нерона, првог прогонитеља хришћана. Ове
мисли Светог Писма понекад представљају камен спотицања за светске људе, који су
навикли да догађајима прилазе с политичким мерилом. И неки верујући људи који не
схватају истинску природу хришћанског живота покушавају да на свој начин протумаче
ова места апостолских посланица. У духовне појмове они мешају своје социјалне и
политичке симпатије и антипатије.
Буквално схватање горе наведених речи не води ка оправдању зла. Не ради се о
најезди туђинаца већ о потчињавању власти која постоји у друштву. Хришћанско
схватање смирења не значи помирење с неправдом, већ претпоставља духовну победу над
108
злом. Наш Спаситељ је рекао апостолу Петру који је мачем ударио првосвештеничког
слугу: «Или мислиш да не могу умолити сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест
легиона Анђела?» (Мт. 26, 53) Али Он није хтео то да учини, већ је кренуо путем крсних
страдања, принео је Себе на Жртву и победио ђавола. Господ нас призива: «Научите се од
Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем» (Мт. 11, 29). Сви смо позвани да се угледамо на
нашег Учитеља. Овим путем су ишли свеци и духовно су побеђивали зло. Великомученик
Димитрије је био владар Солунске области. Њему се потчињавала војска. Међутим, кад је
цар Максимијан сазнао да је он хришћанин позвао га је, свети Димитрије није подигао
против њега област, већ је пошао путем мучеништва. Наши свети кнежеви Борис и Глеб
су могли да се боре против Свјатополка, и можда су могли да га победе, али су распустили
своје дружине и показали подвиг страстротрпљења. Данас се моле за нас и помажу нам.
Може се навести много оваквих примера. Вишевековно искуство Цркве показује да
хришћанско смирење не претпоставља само духовни и морални компромис, већ захтева од
Христовог ученика исповеднички подвиг. Тако ће и за време антихристове власти
хришћанин морати да буде спреман да умре за Христа. «Ко у ропство одводи, у ропство
ће отићи; ко мачем убија, треба и он мачем да буде убијен. Овдје је трпљење и вјера
светих» (Откр. 13, 10). Реч Божија указује на то којим путем треба да иде верник кад буде
допуштена богоборачка власт: «трпљење и вера светих».
Јеванђеље не призива ни на наоружани отпор, ни на друге начине борбе, већ говори
о великој оданости Богу и постојаности: «Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви
ће вас народи омрзнути због имена Мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један
другог и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И
зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја,
тај ће се спасти» (Мт. 24, 9-13).
Да ли је велика плата (око 1000 $) служење мамони ако је сматрам за елемент мог
живота који је потребан за добробит моје породице?
Сергеј Холодов
Наш земаљски живот је пролазан и није циљ сам по себи. Он нам је дат да бисмо се
припремили за вечни живот. Коначно ће загробна судбина човека (да ли ће бити у рајским
насељима с праведницима или на месту мучења) бити одређена на Страшном суду: «као
што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божји)» (Јевр. 9, 27). «Јер ћемо
сви предстати суду Христовом» (Рим. 14, 10).
Пре Суда човек пролази кроз испитивање. Једне Бог испитује сиромаштвом. Ова
судбина није лака. Од сиромаха се тражи да не постане озлојеђен, да не завиди, да не пада
у очајање. И наравно, не треба пожелети туђе. Сиромах треба с пуним поверењем у Бога
да прими свој животни жреб, да се узда у Господа и верује у небеску награду.
Друге Бог испитује богатством. Ово испитивање је теже од првог. Многи га не
издржавају. Важно је да богатство не овлада човеком, да не потчини себи његову свест и
срце; да се не роди у њему погубна мисао о свом превасходству. Богаташ треба да схвати
да му је имање дао Бог и да му га није дао зато да би живео боље од других, већ да би
имао могућност да се спасава, чинећи дела милосрђа и доброчинства. «Богатима овога
свијета заповиједај да се не преузносе, нити да се уздају у богатство несигурно, него у
Бога живота, који нам даје све изобилно на употребу; нека добро чине, нека се богате у
добрим дјелима, нека буду дарежљиви, друштвени» (1 Тим. 6, 17-18). Свети оци,
настављајући мисао апостола говорили богатима: оно што имате ваше је само по уским
људским мерилима. А у ствари је Божије и Господ вам је дао велике могућности да се
спасавате, испољавајући пожртвовану љубав. Свемогући Господ има моћ да за кратко
време све обује и нахрани, али је сиромаштво у овом свету допуштено да би богати имали
могућност да се спасу.
109
Да ли човек служи Богу или мамони не одређује се величином имања, већ само
стањем срца. Богат бива милосрдан и слободан од страсти среброљубља, а онај ко живи у
немаштини може да буде користољубив. Заповест о пожртвованом доброчинству је
упућена свима. Јеванђељска удовица која је у ризницу ставила две последње лепте за свој
подвиг је добила највишу награду – похвалио ју је Спаситељ.
Што се тиче животне потребе треба јасно рећи да су овде оцене врло субјективне.
Потребе су врло динамичне. Психолози знају да се после задовољене потребе рађа нова.
Кад ће наступити крај света?
Татјана
Бог је преко светих пророка и апостола објавио да ће доћи дан кад ће се земаљска
историја завршити и наступиће крај света. Свето Писмо ово време назива «дан Господњи»
(2 Петр. 3, 10), «даном суда» (Мт. 11, 22), «даном Господа нашег Исуса Христа» (2 Кор. 1,
14), «великими славним» (Дап. 2, 20), «великим даном» (Јуд. 6). Дело Спаситеља, Који је
постао човек, Који је примио за нас крсну смрт и Који је васкрсао завршиће се Његовим
Другим доласком, који ће бити у слави (Дап. 1, 11). «А о дану томе и часу нико не зна, ни
Анђели небески, до Отац Мој сам» (Мт. 24, 36). Ово је сакривено од нас ради наше
моралне користи: «стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш» (Мт. 24,
42). Морамо увек бити спремни да станемо пред Господа на Суд и да дамо одговор за цео
наш живот. Да бисмо се припремили за њега и оправдали сваки дан треба започињати с
мишљу да још ништа није учињено за спасење, и да другог дана више неће бити.
Молим Вас да кажете нешто о томе где пребива човекова душа после његове
смрти, зашто су дани за помен трећи, девети и четрдесети?
Татјана
После одвајања душе од тела за њу почиње самосталан живот у невидљивом свету.
Духовно искуство које је сакупила Црква омогућава да се начини јасно и складно учење о
загробној судбини човека.
Ученик преподобног Макарија Александријског (+395.) каже: «Кад смо ишли
пустињом видео сам два Анђела, која су пратили светог Макарија, један с десне стране, а
други с леве.» Један од њих је испричао шта ради душа првих 40 дана после смрти: «Кад
трећег дана бива у Цркви приношење душа умрлог добије од Анђела који је чува
олакшање у тузи коју осећа због одвајање од тела; добија зато што је славословље и
приношење у Цркви Божијој за њу учињено, због чега се у њој рађа добра нада. Јер се у
току два дана души дозвољава да заједно с Анђелима који је прате иде по земљи куда
хоће. Зато душа која је волела тело, понекад лута око куће у којој се одвојила од тела,
понекад око ковчега у који је тело положено /.../ А добродетељна душа иде на она места на
којима је имала обичај да твори правду. А трећег дана Онај Ко је васкрсао трећи дан из
мртвих – Бог свих – заповеда да се по угледу на Његово Васкрсење свака хришћанска
душа узнесе на небо ради поклоњења Богу свих. Дакле, Црква има добар обичај да трећег
дана чини приношење и молитву за душу. После поклоњења Богу Он заповеда да се души
покажу различите и пријатне обитељи светих и лепота раја. Све ово душа гледа шест дана,
чудећи се и прослављајући Саздатеља свега овога – Бога. А созерцавајући ово она се мења
и заборавља тугу коју је имала док је била у телу. Међутим, ако је крива за грехове, кад
види насладу светих почиње да тугује и прекорева себе говорећи: «Авај мени! Како сам
празан живот водила у оном свету! Препустивши се задовољавању похоти већи део
живота сам провела у безбрижности и нисам послужила Богу онако како треба да бих и ја
могла да се удостојим овог блаженства /.../ А после посматрања све радости праведних у
току шест дана Анђели је опет узносе на поклоњење Богу. Дакле, добро чини Црква
служећи на девети дан службе и приношења за покојника.
110
Након другог поклоњења Владика свих опет заповеда да се душа одведе у пакао и
да јој се покажу места мучења која се тамо налазе, различита одељења пакла и разноврсна
мучења нечастивих /.../ По овим различитим местима мука душа лута тридест дана
дрхтећи да и сама не буде осуђена на то да буде заточена у њима. На четрдсети дан се
поново узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује место које јој по делима
доликује /.../ Дакле, исправно поступа Црква помињући покојнике и оне који су примили
Крштење» (свети Макарије Александријски. Беседа о изласку душа праведника и душа
грешника..., - «Хришћанска лектира», 1831., део 43, стр. 123-31; «Како душа проводи
првих четрдесет дана по изласку из тела, М., 1999., стр. 13-19). Велики подвижник нашег
доба Јован (Максимович), пише: «Треба имати у виду да опис прва два дана после смрти
даје опште правило, које се ни у ком случају не односи на све ситуације /.../ свеци који се
уопште нису везивали за световне ствари живели су у непрекидном ишчекивању преласка
уд руги свет, њих чак не привлаче ни места на којима су чинили добра дела, већ они одмах
почињу своје усхођење на небо» (Блажени светитељ Јован Чудотворац, М., 2003., стр.
792).
Православна Црква придаје велики значај ваздушним митарствима која почињу
трећег дана након растанка душе од тела. Она у ваздушном простору пролази «рампе» на
којима је зли дуси разобличавају за почињене грехове и покушавају да је задрже као
сродну себи. О томе пишу свети оци (Јефрем Сирин, Атанасије Велики, Макарије Велики,
Јован Злаоуст и др.). Душа човека који је живео по заповестима Божјим и уставима Цркве
безболно пролази ове «рампе» и после четрдесетог дана добија место привременог
упокојења. Ближњи треба да се моле у Цркви и код куће за умрле имајући на уму да до
Страшног суда много зависи од ових молитава. «Заиста, заиста вам кажем, да долази
час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће» (Јн. 5,
25).
Имам питање уопштенијег карактера... дуго сам тражио своју линију у живота и
на крају сам дошао до извора, до православља, почео сам да верујем, да постим. Многи
моји вршњаци одлазе у друге религије (источњачке... они тамо наводно достижу велику
спознају себе. А мени је за душевну хармонију неопходно да решим: како православни
хришћанин треба да се односи према спознаји, према проучавању себе самог и света који
га окружује? Унапред хвала.
Роман
Човекова тежња ка спознаји је у складу са замислом Творца Који је Свом створењу
подарио разум. «Нема ничег вреднијег од спознаје, јер је спознаја светлост разумне
душе,» писао је велики богослов свети Јован Дамаскин (Дела. Извор знања, М. 2002., стр.
55). Средиште религиозног живота хришћанина јесте спознаја Бога: «Тога ради и ми, од
онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните
познањем воље Његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да се владате достојно
Господа угађајући му у свему, и да будете плодни у сваком добром дјелу, и да растете у
познању Бога» (Кол. 1, 9-10).
Спозанајући Бога човек спознаје и себе. Нема другог пута ка самоспознаји.
Сразмерно религиозном усавршавању човека умножава се његово духовно искуство.
Господ просвећује оваквог човека, даје му знање закона невидљивог света. У светлости
новог знања ономе који иде путем спасења откривају се велики дарови које је Творац дао
човеку: образ и подобије Божије, богознање, могућност сједињења с Господом.
Истовремено човек почиње да увиђа своју реалну немоћ: грехове, страсти које су се
укорениле, робовање телу, унутрашњу раслабљеност и др. Бог мудро води човека путем
очишћења и усавршавања. Он постепено човеку открива гре хове и пороке у складу с
његовом снагом да се поправи. Кад би човек који је кренуо путем духовног живота одмах
добио виђење свих својих грехова и немоћи, одустао би. Не би могао да се супротстави
111
унинију, које човеку одузима једну од главних хришћанских добродетељи – наду. Да би
човек избегао две крајности (религиозно хлађење с једне стране и ревност која није по
разуму – с друге) треба у свему да има поверења у Бога, да колико може испуњава
заповести, поштује устав свете Цркве и чини добро.
Самоспознаја је тежак посао. Већина људи добро познаје догађаје на
најудаљенијим земљиним континентима, али не зна шта се дешава у њиховој души. За
самоспознају је потребна Божанска благодат, која освећује и просвећује ум, духовно
искуство, смирење и храброст да се човек не би плашио да увиди своје немоћи и
несавршенства. У самоспознаји су највише напредовали свеци.
Човекова жеља да спозна свет који га окружује је потпуно природна. Свето Писмо
говори о мудрости и разуму као о драгоценом дару који Бог даје онима који Га воле: «И
Бог даде мудрост Соломуну и разум врло велик и срце пространо као пијесак на бријегу
морском /.../ И изговори три тисуће прича, и бијаше пјесама његовијех тисућа и пет.
Говорио је о дрвећу, од кедра на Ливану до исопа који ниче из зида; говорио је и о стоци, и
о птицама и о бубинама и о рибама» (3 Цар. 4, 29, 32-33).
Знања о свету човеку нису потребна само за животну делатност. Природа са својом
лепотом, хармонијом и разноврсношћу немо хвали Творца.
Да ли вера у Бога може да се темељи на разумним расуђивањима или само на
аутогестији и фанатизму?
Хајдуков Д.А.
Вера је извор и средиште целокупног верског живота хришћанина. Основана је на
спознаји Бога. Што више човек упознаје Бога (пре свега искуствено), тим је дубља и јача
његова вера. Живот хришћанина је стално узрастање у вери, усхођење степеницама ка
савршенству. Свеци се од обичних људи пре свега разликују по пуноти вере – живе,
моћне, чисте. Лако је увидети како је наивна мисао да је вера аутосугестија. Зар
аутосугестија може да расте и да се усавршава? Истинска вера је увек повезана с
моралним начелом. Управо код праведника видимо упечатљив спој дубоке вере и високих
моралних квалитета.
За људе који немају религиозно искуство изгледаће неочекивана мисао о томе да
вера није ништа друго до знање. Тачно знање о Богу, о духовном свету. Нема бољег
начина да се човек у то увери осим да прибегне искуству. Ако човек послуша свете оце
који су спознали тајну духовног живота и буде следио њихов савет, откриће му се свет
који раније није познавао, свет у којем нема случајности и хаоса, већ делују прецизни
закони.
Да би човек спознао Бога и духовни живот несумњиво му је потребан разум. Због
тога се разум и изведенице од овог појма (разуман, разумети и др.) у Библији срећу 360
пута. На пример: «И на њему ће почивати Дух Господњи, дух мудрости и разума, дух
савјета и силе, дух знања и страха Господњега» (Ис. 11, 2); «Ко је мудар, нека разумије
ово; и разуман нека позна ово; јер су прави путови Господњи, и праведници ће ходити по
њима, а преступници ће пасти на њима» (Ос. 14, 9); «А Исус му рече: Љуби Господа Бога
својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим» (Мт. 22, 37);
«Разуми шта говорим; а Господ нека ти даде разборитост у свему» (2 Тим. 2, 7)
Без учествовања разума није могло бити подигнуто величанствено здање
хришћанског богословља, које задивљује лепотом и складом. Његови градитељи су били
људи који би по снази свог интелекта и свестраној образованости могли да постану
светила у било којој области световне науке. Довољно је сетити се неких имена: Василија
Великог, Максима Исповедника, Јована Дамаскина, Григорија Паламе и др.
Да бисмо били прецизни треба да кажемо да разумно начело недостаје управо
материјалистима. Њихове конструкције се заснивају на псеудовери. Њихову централну
тврдњу представља теза да је материја апсолутна и да осим ње нема ничега. Ако се уклони
112
ова тврдња материјализам ће се распасти. Логички није могуће доказати ову тезу. До
данас то нико није учинио. Материја не може да да било какво откровење о себи. Вера у
апсолутност материје је потпуно слепа, њу хране одређене човекове особине: јавна или
скривена гордост, везаност за земаљско. Материјализам покушава да се држи ближе
науци, чак да се ослони на њу, али је то потпуна илузија. Централна тврдња материјалиста
противречи науци како теоријски тако и методолошки.
А хришћанска вера је просвећена. Њу прожимају начела разума, који је очишћен од
страсти, умишљености, идеолошких и других предрасуда. Бог је апсолутна свезнајућа
Личност. Он човеку открива Себе и истине о духовном свету. Човек увек може да их
провери искуствено.
Противаргументи скептика против религије имају привидан значај само у њиховим
сопственим очима. Они треба да имају храбрости да се замисле над разлозима свог неверја
ако су велики научници који имају јасан и логички доследан ум (И.Њутн, Р.Бојл, К.Лине,
Ј.Г.Лајбниц, Л.Пастер, Д.И.Мендељејев, И.П.Павлов, С.П.Корољов и многи други)
признавали истину хришћанства, а Библију за Богом надахнуту књигу.
Мисао о томе да је извор неверја греховни живот изречена је још у Светом Писму.
Она се може срести и у делима многих светих отаца. Потврђена је животом. Али на ову
тему нећу навести речи богослова, већ истакнутог математичара и физичара: «Али
схватите бар да сте немоћни да верујете, јер без обзира на принуд у од стране разума ипак
не можете да верујете. Немојте се трудити да уверите себе новим доказима о постојању
Бога, већ смањењем својих страсти. Желите да достигнете веру, а не знате пут ка њој;
желите да се излечите од неверја и молите за лекове. Упитајте за то оне који су попут вас
били везани, а данас жртвују све своје имање. Ови људи знају пут којим имате намеру да
идете, и излечили су се од недуга од којег ви желите да се избавите. Почните онако као
што су и они почели; а они су почели од тога што су све чинили као да верују: пили су
свету воду, заказивали Литургије и тако даље. Управо то ће и вас научити да верујете и
смирити ваш ум» (Б.Паскал. Мисли о религији. Чланак VIII «Разумније је веровати него
не веровати у оно чему учи хришћанска религија»).
Горе наведене речи су упућене онима у којима се пробудила потреба за духовним
животом, али они засад нису стекли драгоцени дар – веру. Заиста је жалосно стање оних
који не желе да спознају Бога. Они су неверујући зато што не желе да верују, јер у том
случају треба изменити греховни живот, а они то не желе. Нажалост, најделотворнији
лекови за њих су болести и невоље.
«Постоје три врсте људи: једни који су пронашли Бога и служе Му, други који Га
нису нашли, али теже ка Њему, трећи, који живе без Бога и не траже Га. Први су разумни
и срећни, последњи су безумни и несрећни, средњи су несрећни, али су разумни»
(Б.Паскал... Чланак XXII. Различите мисли о религији).
Како правилно испоштовати заповест о десетини прихода? И како правило
израчунати «десетину»? Од ког износа – од оног што добијам «чисто» на руке или исто
онако као што се рачуна порез на приход? И шта да се ради с дуговима (на пример, за
кирију) – кад их вратим, једва саставим крај с крајем до следеће плате?
Сергије
Десетина је била одређена Синајским законима као обавезна мера прилога у корист
храма (скиније) и свештенства: «И сваки десетак земаљски од усјева земаљскога и од
воћа, Господњи је, светиња је Господу.» (3 Мојс. 27, 30). Међутим, већ је у старозаветно
време могуће било давати прилог по усрдности. Таква је била Божија заповест кад се
градила скинија: «И Господ рече Мојсију говорећи: реци синовима Израиљевим да Ми
скупе прилог: од свакога који драге воље да узмите прилог Мени» (2 Мојс. 25, 1-2).
У основи хришћанске вере су две главне заповести: љубав према Богу и према
људима. Овим се одређује дух хришћанске пожртвованости. Зато и у својим при лозима
113
хришћанин није везан законима било каквом мером. Господ је похвалио удовицу која је у
ризницу ставила две последње лепте (Мк. 12, 41-43; Лк. 21, 1-4).
У Византији и у Русији су постојали покушаји да се одреди десетина. Тако су у
Русији за време епископа постојале дужности «десетилника». После Стоглавог сабора
појавили су се десетински свештеници на које је прешао део обавеза десетилника.
Међутим то је било укинуто још у XVII веку.
Ако је десетина згодна као начин одређивања редовних прилога и човек може да јој
прибегава не бавећи се скрупулозним књиговодственим рачунима, имајући на уму поуку
светог апостола Павла: «Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог
љуби онога који драговољно даје. А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у
свему свагда имајући довољно свега изобилујете у сваком добром дјелу» (2 Кор. 9, 7-8).
Оче, недавно сам сазнао да је чин Литургије светог Јована Златоуста (као и
светог Василија Великог) плод доследних скраћивања «ради немоћи људске» Литургије
светог апостола Јакова. Хтео бих да сазнам да ли је овакво скраћивање било одобрено на
Васељенским Саборима и шта је од чинопоследовања Литургије утврдио Сам Спаситељ?
Кад и ко је утврдио свештенодејства на проскомидији? Питања нису случајна јер се у
различитим црквама одвијање Литургије спољашње разликује у детаљима (место
проповеди одмах после читања Јеванђеља или на крају, молебан с освећењем воде пре или
после отпуста, допустивост исповести у току Причешћа и др.), а Литургија је
најважнија Тајна.
Максим
Кад је реч о Литургијама светитеља Василија Великог и Јована Златоуста имају се у
виду Анафоре (грч. – узношење) – молитве после којих се хлеб и вино стављени на престо
достојно називају Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. А сам чин с одређеним
обредним конструкцијама (празничном свечаношћу Малог и Великог входа), песмама и
молитвама формирао се у току неколико векова. Ово је саборно литургијско стваралаштво
Цркве.
Потпуно је јасно да је Трисвјатоје (Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј
Бесмертниј...») које се поје пред читање Апостола могло да уђе у Литургију тек у другој
половини V века. Њега је први пут од Анђела чуо дечак, који је био подигнут у ваздух за
време молебана поводом страшног земљотреса у Константинопољу 447. године. Трећа
песма антифона «Јединородниј Сине...» припада светом правоверном цару Јустинијану
који је умро 565. године. Херувимска песма је у оном облику у којем нам је позната
сачињена најраније у VI в. После блаженог упокојења великог светитеља уведени су и
неки други делови чина Литургије светог Јована Златоуста.
Научници-литургичари не подржавају мишљење да је Литургија светитеља
Василија Великог скраћење Литургије светог апостола Јакова. Извор ове тврдње је била
«Беседа о предању Божанске литургије». Дуго времена се она приписивала светом
Проклу, Константинопољском патријарху (434-446.), међутим, сад је доказано њено
касније порекло. «Уосталом, хипотеза је била поколебана још почетком нашег века од
стране научника који су доказивали да је у историји анафорама уопште било својствено
постепено развијање њиховог текста, а не скраћивање» (Н.Д.Успенски. Византијска
литургија. Анафора, М., 2003., стр. 280).
Тајну је утемељио Сам Спаситељ. У евхаристијски канон су ушле Његове речи,
које је изговорио на Тајној Вечери: «узмите, једите; ово је Тијело Моје» (Мт. 26, 26); «ово
је Крв Моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова» (Мт.
26, 28).
О Проскомидији. Чин њеног одвијања, који се садржи у нашим служабницима
прешао је из позновизантијских чинопоследовања. Он се посебно развијао уз помоћ
додавања. Рукописни служабници из XI – XII века одражавају постепено усложњавање
114
поретка обављања проскомидије. Овај процес је трајао и касније. На пример, пробадања
Агнеца с речима «Једин от воин копијем ребра Јего прободе...» појављује се у
служабницима из XIV – XV века.
Шта је умна молитва, срдачна молитва? Како човек правилно да се моли? Немам
у виду садржај молитве, већ осећања, мисли, расположење. Како човек да зна да ли се
моли правилно или не?
Павел
У аскетској литератури среће се подела молитава на следеће врсте: усмена, умна и
срдачна. Ова подела се углавном односи на Исусову молитву. Порекло ових етапа је дело
савршених људи који су се дугим трудом подигли на високе ступњеве духовног живота.
Ми, који смо далеки од савршенства, не треба да се бавимо самоанализом иначе ћемо у
свој духовни живот унети много вештачког. Треба да усвојимо и искуствено испунимо
једноставне и драгоцене поуке светих отаца о молитви. Пре свега треба имати на уму да је
молитва живо, реално општење с Богом. «Молитва је средство за привлачење и длан за
примање сваке благодати, која се тако обилно излива на нас из неисцрпног извора
безграничне љубави и благости Божије према нама» (Никодим Светогорац, преподобни,
Невидљива борба, М. 2002., стр. 275). Зато она треба да се обавља с пажњом. Она не
долази одмах. Треба показати трпљење. Некад нисмо умели да читамо и пишемо, али је
труд дао резултате. Тако ћемо се научити и молитви. Потребна је само постојаност.
За напредак у молитви треба је заволети имајући на уму да су време у које се она
обавља тренуци радосног општења с Небеским Родитељем Који нас воли. Кад дође
моменат да се обавља правило не треба почињати одмах, већ се треба припремити за
молитву, настројити се на њу. За време молитве морамо да се потрудимо да ослободимо
ум од дневних свакодневних овоземаљских брига. Наше стање је повољно за молитвено
делање онда кад имамо душевни мир. Ако се човек се неким није помирио за време
молитве ће се узбуркати помисли осуде и заоштрити осећања увреде и раздражености.
Наше усавршавање у молитви је у директној зависности од наших достигнућа у
духовном животу. Сразмерно с очишћењем срца и стицањем добродетељи молитва ће
постати не само пажљива и умна, већ и топла, срдачна, жива.
У одговорима на нека питања провлачи се мисао да је Бог створио човечанство
ради одређеног Њему познатог циља. Зашто се онда свештеници углавном моле, посте и
на све начине себе ограничавају? Испада да то и јесте управо она мисија човечанства?
Или је главни циљ човечанства да хвали Бога?
Александар
Одговор на ово питање постоји у делима светих отаца којима су биле откривене
тајне духовног живота: «пошто се благи и преблаги Бог не задовољава созерцањем Себе
Самог, већ је због изобиља благости изволео да настане нешто чему би Он чинио добро и
што би било заједничар у Његовој благости, Он изводи из непостојећег у постојеће и
ствара све видљиво и невидљиво, као и човека, који је састављен од видљивог и
невидљивог» (преподобни Јован Дамаскин, Дела, М. 2002., стр. 187).
Зар не сматрате да је протестантизам са својим одрицањем од раскошних
култних обреда и обавезног потчињавања пастве мишљењу свештеника прилагођенији
ритму живота савременог човека?
Да ли се у вези с овим православна култура може упоредити с друштвеним
уређењем као што је монархија, а протестантизам – с демократијом?
Хвала.
dannis
115
Религија, ако је истинита треба да се «прилагођава» вољи Господа, а не ритму
савременог човека, чији је живот обележен очигледним цртама духовно-моралне
стагнације у поређењу с древним хришћанима. Циљ религије је да уздигне човека од
земаљског ка небеском. Ако буде ишла на повоцу савременог живота, који се углавном
заснива на материјалном интересу и телесним потребама, никад неће испунити своје
назначење. Протестанти људима нуде упроштено хришћанство, прилагођавање палом
човеку. Православље тежи ка томе да га препороди и учини унутрашње сродним Царству
Небеском.
Чега се протестантизам одрекао? Црквеног предања, традиције, чије начело су
положили свети апостоли: «Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите
предања као што вам предадох» (1 Кор. 11, 2); «Тако дакле, браћо, стојте чврсто и
држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом» (2 Сол. 2,
15). Традиција (лат. traditio – предаја) јесте неопходан механизам сакупљања и преношења
искуства генерација.
Протестантизам се такође одрекао светиња и светаца. У Библији постоје
сведочанства о томе да мошти светаца или предмети које су користили угодници Божији
поседују исцелитељску силу и чак могу да васкрсавају мртве. «Потом умрије Јелисије, и
погребоше га. А друге године ударише чете Моавске на земљу. И догоди се кад
погребаваху некога човјека, угледаше чету и бацише човјека у гроб Јелисејев; и кад човјек
паде и дотаче се костију Јелисијевих, и оживје и уста на ноге своје» (4 Цар. 13, 20-21);
«И Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим, тако да су убрусе знојаве од тијела
његовог или појасеве носили на болеснике и они се исцјељиваху од сваке болести, и зли
духови излажаху из њих» (Дап. 19, 11-12).
По библијском учењу почетак сваке власти је Бог: «Твоје је, Господе, величанство
и сила и слава и вјечност и част, и све што је на небу и на земљи; Твоје је, Господе,
царство, и Ти си узвишен сврх свега поглавар; богатство и слава од Тебе је, и Ти владаш
свијем, и у Твојој је руци моћ и сила, и у Твојој је руци узвисити и укријепити све» (1 Днев.
29, 11-12). Земаљска власт треба да се гради по узору на Небеску Власт. Зато је друштвени
идеал хришћанства монархија. Историјски је православље заиста у току многих векова
било везано за монархистичке облике владавине (прво великокнежевеске, затим царске).
Међутим, ово не треба апсолутизовати. Православна Црква ће обављати дело спасења уз
било коју власт коју Господ буде допустио.
Основни покретачки принцип протестантизма је дух овога света. Али из самог
учења не проистиче признавање демократије као друштвеног идеала од стране различитих
реформаторских токова. Некадашњи протестантизам се није одликовао било каквим
демократским тенденцијама. Политици коју је спроводио Ж.Калвин у Женеви била је
својствена крајња суровост. Реформација у Енглеској је почела на иницијативу краља
Хенрија VIII. Оснивач немачког протестантизма М.Лутер се и по карактеру и по
убеђењима тешко може назвати демократом.
Добар дан. Јако ме мучи питање: након што сам исповедила своје грехове, ја их се
свеједно сећам. И свеједно осећам стид и покајање. Можда сам их неправилно
исповедила? Како да сазнам да ли сам достојно исповедила грехове или нисам? Како
човек после исповести треба да се односи према прошлим сагрешењима – да их се не сећа
на молитви код куће? А како да их заборавим?
Валентина
Сва светоотачка аскетска литература је прожета простом и јасном мишљу: ако смо
искрено исповедили Богу своје грехове, Господ нам их је опростио. «А о греховима који су
учињени раније и које спомињеш, рећи ћу: ако сачуваш моју заповест о Христу Исусу,
веруј несумњиво да ти их је Господ опростио и да као да си се сад родио кроз покајање
116
које си принео Богу» (преподобни Варсанофије Велики и Јован, Руководство за духовни
живот. Одговор 223). Сећање на грехове је природно. Али ако сјединимо покајање с
вером у милосрђе Божије, неизбежно осећање кривице пред Богом постаје извор сталног
благодарења Богу. «А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше
дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони
обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече:
Мислим онај коме више поклони. А Он му рече: право си судио» (Лк. 7, 41-43).
Библија је писана неколико векова, писали су је пророци по речима Бога, а ко је све
записе сакупио, ко је људима донео закон Бога, Библију?
Јулија
Аутори старозаветних библијских књига су били пророци. Господ их је Сам
изабрао и призвао. Савременици су знали да су то Божји људи и зато су се према њиховим
текстовима односили као према свештеним. Није било потребе да се сакупљају. Ови свици
су се прво чували у скинији, а касније у Храму. Свети манускрипти су такође били у
зборницама (молитвени домови Јевреја) о којима се говори у светом Јеванђељу.
По јудејском предању за време свештеника Јездре средином V в. пре Христа
свештене књиге су сведене у јединствен зборник и распоређене по деловима: Закон
(Тора), Пророци (Небиим) и Писма (Кетубим). Тако је био утврђен канон (списак књига
које су признате за богооткривене). Новозаветна Црква је прихватила овај зборник светих
књига Старог Завета.
Свете књиге Новог Завета апостоли су написали под руководством Светог Духа у
току првог века. Ово је Исус Христос предсказао у разговору с ученицима: «Ово сам вам
говорио док сам боравио с вама. А Утјешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име
Моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох» (Јн. 14, 25-26).
Хришћанске заједнице као Реч Божију нису прихватале само Јеванђеља, већ и Посланице
апостола: «Јер ја примих од Господа што вам и предадох» (1 Кор. 11, 23); «Јер вам ово
казујемо ријечју Господњом» (1 Сол. 4, 15). Чланови ране Цркве су добро познавали
новозаветне текстове. Сами апостоли су на ово позивали хришћане: «Заклињем вас
Господом да се прочита ова посланица свој светој браћи» (1 Сол. 5, 27); «И кад се ова
посланица прочита код вас, настојте да се прочита и у Лаодикијској Цркви, а ону из
Лаодикије да и ви прочитате» (Кол. 4, 16).
Из генерације у генерацију свештене књиге су се с побожношћу читале и брижно
чувале. У IV в. су сакупљене у јединствен зборник. Канон новозаветних свештених књига
је 397. године био утврђен на Картагинском сабору. Свето Писмо Старог и Новог Завета
су састављена у јединствену књигу – свету Библију.
Колико сам схватио из једног од одговора Црква негира нека достигнућа савремене
науке. Да ли се она могу сматрати ђавољим смицалицама? Јер исто оно одређивање
старости фосилних остатака диносауруса изгледа врло логично, имајући у виду колико
дубоко су у слојевима земље и колико се тамо распадају одређени хемијски елементи. А
шта је са светлошћу најудаљенијих галаксија која ако се верује науци, долази до нас са
закашњењем од 14 милијарди година.
Увек сам себи објашњавао све то тиме што шест дана стварања Земље не могу
да се сматрају за привремени исечак чија је дужина шест дана, јер првобитно светлосни
дан као такав није постојао, а објашњење у Библији је дато у таквој форми да би се
лакше схватило. Тако може да се објасни да су исти ови диносауруси постојали у
одређеном исечку петог дана који је могао да траје пет милијарди година. Да ли Црква
негира нека научна достигнућа и хипотезе?
Унапред хвала на коментару и одговору.
Арсеније
117
Одмах треба прецизирати: о односу Цркве према научним открићима могуће је
говорити само онда кад постоје саборне одлуке или документа која је донео највиши клир.
Однос појединих свештенослужитеља према нечему није позиција Цркве. Ни васељенски
ни помесни сабори никад нису разматрали научна открића.
Кад се разматра питање о односима Цркве и науке људи се најчешће сећају неких
догађаја који су се одиграли у XVII веку на Западу (однос према хелиоцентричној
теорији). Притом већина људи има веома нетачну и изврнуту представу о томе. Сетимо се
укратко ове историје. Од античких времена општеприхваћен је био хелиоцентрични
систем света, који је усавршио Клаудије Птоломеј (око 90. – око 160. године после
Христа) у раду «Алмагест». До преокрета у мишљењу дошло је онда кад је истакнут
систем у којем је централно место заузело Сунце (хелиоцентрична теорија). До овог
открића није дошао представник научне корпорације него Цркве. Николај Коперник
(1473-1543.) је био каноник (свештеничка дужност при бискупу) Фрауенбуршке цркве.
Њега је подржао кардинал Кануљски Никола Шамберг и Тилеман Гизе бискуп Куљски.
Последњи је добивши рукопис Коперника «О окретању небеских сфера» обезбедио
његову брзу публикацију. Од 1543. до 1633. године (скоро век) хелиоцентрична теорија се
ширила неометано. Жалосни догађаји су започели у првој половини XVII века. Г.Галилеј
(1564-1642.) је 1613. године објавио оштро полемичко дело којим је на себе скренуо
пажњу инквизиције која је забранила неке његове радове, који су излагали
хелиоцентричне идеје. Однос према Коперниковом трактату је остао исти као и раније.
Кад је кардинал Мафео Барберини којег је Галилеј добро познавао постао папа Урбан VIII
научник је допутовао у Рим. Папа га је пријатељски примио и написао је писмо
покровитељу Галилеја тосканском војводи у којем је хвалио научна открића Галилеја.
Међутим, Галилеј је без обзира на пријатељски однос папе Урбана VIII према њему издао
књигу у којој је папу описао као смешног глупака под именом Си мпличио. Папа се
разгневио кад је за то сазнао. Галилеј је био заточен у тамницу у којој се одрекао
хелиоцентричног система који је инквизиција прогласила за јерес. Научник је умро
природном смрћу на свом имању Арчетри у близини Фиренце.
Пошто се некад износе мишљења да представници Цркве не признају нека открића
постоји потреба да се ово питање прецизно разјасни. Шта је наука? Ова реч има два
значења: 1. Друштвена сфера која укључује систем школских и истраживачких
институција, професионалних радника у датој области, специјалне органе штампе. 2. Збир
доказаних, проверених и од стране научног друштва прихваћених знања. Није све што се
производи у научној сфери научно знање. Област науке као облик интелектуалне
производње стално нешто израђује. Ови производи су често сирови. Многи закључци су
нетачни, непроверени, хипотетички. Само мали део знања које се производи и то ни из
далека не одмах, постаће научно знање у дословном значењу ове речи. На пример, од
краја ХVIII је постојало учење о флогистону као научна теорија. А.Лавоазије ју је
оповргао тек 1772-77. године експериментима с кисеоником. Нико не криви науку за то
што се скоро век придржавала погрешног учења. Смена мишљења је нормалан процес.
Међутим, да се догодило да се Црква у неком документу позитивно изразила о овој
концепцији, вероватно је да би јој то до данас помињали с прекором.
Велики научник, који је начинио фундаментална открића у математици и физици
Б.Паскал (1623-1662.) је писао: «Науке имају две крајности које се дотичу међу собом:
прва је потпуно природно незнање у којем се налазе сви људи приликом рођења; другу
крајност достижу велике душе, које прошавши све знање које је доступно људима
схватају да ништа не знају и тако долазе до истог оног незнања од којег су почели.
Међутим, ово је научно, свесно знање. Људи који су изашли из природног незнања и нису
достигли свесно незнање попримају извесну нијансу знања које је собом задовољно и
праве се да су зналци. Они смућују свет и о свему суде горе од осталих» (Мисли о
религији, М. 2001., стр. 37). Други истакнути научник, творац кибернетике Н.Винер (1895118
1964.) наставља ову тему: «Није случајно то што је назив мог првог есеја из философије
који је написан у средњој школи кад нисам имао ни једанаест година био «Теорија
незнања». Још тада ме је запањила немогућност стварања идеално доследне теорије уз
помоћ несавршеног механизма као што је људски разум» (Ја сам математичар, М., 1964.,
стр. 310).
Дакле, мноштво тврдњи, података, закључака који су донети у сфери науке је
крајње неуједначено. Постоји језгро које се полако шири, које је сачињено од
фундаменталног, доказаног и опште прихваћеног знања: Питагорина теорема, закон
гравитације, други принцип термодинамике и слично томе. Од овог језгра у круговима се
шире знања која не улазе у овај златни фонд науке. Нешто ће бити одбачено, нешто ће
бити прецизирано и кориговано, нешто прихваћено.
Једна од стандардних грешака је фалсификат. Неверујући људи се труде да
библијском учењу о томе да је Бог створио свет под обличјем научних открића
супротставе недоказане тврдње и конструкције о пореклу земље, старости човечанства и
др. Друга распрострањена грешка настаје кад се за научно прихвата мишљење научника.
Ако неки стручњак од ауторитета у својој области даје изјаве у заштиту еволуције он
напушта терен научног знања. Еволуционизам није наука, већ представља
материјалистичку идеологију у науколикој форми.
О данима стварања. Иако реч јом која се среће у првој глави књиге Постања не
означава само дан, већ и исечак неодређеног трајања свети оци реч «дан» схватају
буквално. Ако се «дан» схвати као епоха долази до непремостивих тешкоћа. На пример,
биљке су створене трећег дана, а светила четвртог. Ако применимо шири појам речи дан
мораћемо да допустимо да је читаву епоху биљни свет постојао без сунчеве светлости.
Ово противречи Богом датим природним законима. Нема потребе смућивати се
покушајима неверујућих људи да искористе недоказане хипотетичке конструкције. «Ако
ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко
љуби Бога, тога је Бог познао» (1 Кор. 8, 2-3).
У књизи Јова се говори о томе да су Богу дошли «синови Божији» и међу њима је
сатана. Ко су синови Божји, зашто се сатана нашао међу њима и зашто разговара с
Богом прилично фамилијарно? Можда све то треба схватити као причу, као поучну
басну, која је одражава реалне односе између Бога и ђавола?
Антон
Синтагма «синови Божји» се у Библији примењује, како на људе који су достигли
духовно савршенство (Јн. 1, 12; Мт. 5, 9; Рим. 8, 14), тако и на небеске силе: «Јер ко је над
облацима раван Господу? Ко ће се изједначити с Господом међу синовима Божјим?» (Пс.
88, 7). У књизи Јова овај израз се односи на Анђеле (Јов. 1, 6; 2, 1; 38, 7). Међу њима је
пред Бога стао и сатана (јевр. сатан – противник). У могућност оваквог догађаја нас
уверавају и друге библијске књиге у којима се прича о томе како сатана разговара с Богом:
«Послије ми показа Исуса поглавара свештеничкога, који стајаше пред Анђелом
Господњим, и сотону, који Му стајаше с десне стране да Га пре. А Господ рече сотони:
Господ да те укори, сотоно, Господ да те укроти, Који изабра Јерусалим. Није ли он
главња истргнута из огња?» (Зах. 3, 1-2); «И приступи к Њему кушач и рече: Ако си Син
Божији, реци да камење ово постану хљебови» (Мт. 4, 3); «И рече Господ: Симоне,
Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу» (Лк. 22, 31)
Сатана с Богом разговара «фамилијарно» зато што је таква његова злобна и
непоправљива природа. Господ ово допушта по Својој премудрости. Све ће се завршити
на Другом доласку Господа нашег Исуса Христа: «ђаво који их вараше би бачен у језеро
огњено и сумпорно, гдје је и звијер, и лажни пророк; и биће мучени дан и ноћ у вијекове
вијекова» (Откр. 20, 10).
119
Хтео бих да сазнам шта у хришћанству симболизује крст и обред крштења? Јер
Христос је крштен, значи крст и крштење нису симболи распећа. Зашто се онда сад код
већине крст асоцира с распећем и на њему се често изображава Христос?
Оваплоћени Бог Исус Христос је због безграничне љубави према нама узео на Себе
грехове целог људског рода и примивши на Крсту смрт принео је за нас Жртву
искупљења. Пошто греси воде човека ка духовној смрти и чине га заробљеником ђавола,
после смрти Христа на Голготи Крст је постао оруђе победе над грехом, смрћу и ђаволом.
У тајни крштења се дешава препород палог човека. Благодаћу Светог Духа остварује се
његово рођење за духовни живот. Можемо да се родимо само онда кад умре наш стари
човек. Спаситељ је у беседи с Никодимом рекао: «Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не
роди водом у Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је;
а што је рођено од Духа дух је» (Јн. 3, 5-6). У крштењу се распињемо са Христом и
васкрсавамо с Њим. «Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што
Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу» (Рим. 6, 4).
Ако је све што потиче од Бога одакле је онда зло?
Татјана
Бог није створио зло. Оно је настало због злоупотребе слободе коју је Творац дао
Својој творевини – Анђелима и човеку. Прво је од воље Бога због гордости отпао део
Анђела. Они су се претворили у демоне. Њихова оштећена природа је постала стални
извор зла. Затим се у добру није одржао ни човек. Прекршивши отворено заповест која му
је дата он се успротивио вољи Творца. Лишивши се благодатне везе с носиоцем Живота
човек је изгубио своје првосаздано савршенство. Његова природа је оштећена. Грех се
родио и продро је у свет. Његови горки плодови су болест, страдања и смрт. Човек више
није у потпуности слободан (Рим. 7, 15-21), већ је слуга греха. Да би се спасили људи
дошло је до оваплоћења Бога. Својом крсном смрћу и Васкрсењем Исус Христос је
духовно и морално победио зло, које над човеком више нема потпуну власт. Међутим, зло
реално остаје док опстаје данашњи свет. Од свакога се захтева борба против греха (пре
свега у себи). Уз помоћ благодати Божије ова борба свакоме може да донесе победу. Зло
ће коначно победити Исус Христос на крају времена. «Јер Он треба да царује док не
положи све непријатеље под ноге Своје. Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт.» (1
Кор. 15, 25-25).
Постоји прича о сејачу. Тамо је речено: «Једно семе је пало на каменито место,
где је било мало земље; оно је никло, али се брзо сасушило зато што није имало корен и
влагу.»
«Каменито место означава људе несталне и малодушне. Они радо слушају реч
Божију, али се она не утврђује у њиховој души и они при првом искушењу, невољи или
прогонима речи Божије отпадају од вере.»
Не знам зашто, али стално имам колебања у погледу вере. Можда се то дешава
због мог рђавог карактера, температмента или још неког разлога. Али то не само да ми
се не свиђа, већ ме помало и плаши. Појављују се сумње... Нема никаквог ослонца ни у
души, ни у свету, а у мојој вери има све више питања. Не могу да кажем да негирам
Христа и Његово учење, али такође не могу да схватим у чему је Његово учење. Дошла
сам до закључка да је Бог живот, а где је Црква у овом животу не знам! Да ли је она онда
секундарна? Односно у човеку вера треба да буде почетна, а све остало је само
учвршћује. Нажалост, нисте ми одговорили на питање о богослужењу, а ја сама не могу
у томе да се разаберем без помоћи.
Христос је рекао ученицима: «вама је дато да знате тајне Царства Небеског, а
њима није дато, јер ко има биће му дато и умножиће се, а ко нема, одузеће му се и оно
120
што има.» Можда ми стварно није дато. Али од тог сазнања ми није лакше. Реците ми
шта да радим са собом?
А. А.
Фарисејима који су сматрали себе праведницима није било дато да знају тајне
Царства Небеског. Грех гордости их је духовно заслепио. Они не само да нису признали
Исуса Христа за Сина Божијег, већ су Га злобно клеветали. А људима који прихватају
Христа откривени су благодатни извори вере. Она почиње од малог, једва приметног
изданка: «Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју» (Мк. 9, 24). Обратимо пажњу на то
ко је ово изговорио: отац тешко болесног сина. Овај молитвени вапај се са сузама откинуо
на питање Спаситеља «Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује» (Мк. 9,
23). Кад поимамо свим својим бићем да може да нам помогне само Христос и нико осим
Њега, не може да нас исцели од греха и спаси од вечне смрти, наша вера стиче добар терен
и даје плод. Ми не можемо да нађемо Христа и добијемо од Њега спасоносну помоћ
пролазећи мимо Цркве. Само у њеном молитвеном искуству, у њеним светим тајнама ми
се духовно рађамо и сједињујемо са Христом, Којег свети апостол Павле назива
Начелником и Савршитељем вере (Јевр. 12, 2). Црква је тамо где је Христос, зато што је
Он њен Глава, а она је Његово Тело (Кол. 1, 24). А шта може да буде примарно у нашем
животу осим Бога?
У чему је учење Христа? Оно је величанствено и једноставно као све Божанско.
Њега је максимално кратко изразио апостол Павле: «Христос Исус дође у свијет да спасе
грјешнике од којих сам први ја» (1 Тим. 1, 15). Ако примимо ову истину и срцем, па и
умом, Јеванђеље ће нам се открити као благовест о нашем спасењу и биће нам доступне
тајне Царства Небеског. И највећа од њих – љубав: «Ово је заповијест Моја: да љубите
једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој
положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја
заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него
сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам. Не изабрасте
ви Мене, него Ја вас изабрах и поставих да ви идете и род доносите; и род ваш да
остане, да што год заиштете од Оца у име Моје да вам да. Ово вам заповиједам; да
љубите једни друге» (Јн. 15, 12-17).
Потребан је труд да би наша вера престала да буде колебљива. Он почиње од
молитвеног обраћања Богу. Чак су и апостоли молили Исус Христа: «дометни нам вјеру»
(Лк. 17, 5). И Господ даје. Али да изданак наше вере не заглуши трње треба се чистити од
њих (од самољубља, греховних навика и обичаја, страсти, духовне раслабљености и
лењости). Нико неће покљуцати семена наше вере ако се будемо чешће удаљавали од
светске испразности и ако заволимо Храм где ће «в кровје Бога Небеснаго» (Пс. 90, 1)
наша вера бити заштићена од свега штетног, узрасти и донети добар плод. На крају, тле
наше душе треба омекшати и загрејати. Ништа је не чини каменитом и хладном као
самољубље, усредсређеност на себе. Ово треба побеђивати добрим делима и активном
љубављу према људима не заборављајући да је: «вјера без дјела мртва» (Јак. 2, 20).
Молим Вас извините ми због незгодног питања, немам кога другог да питам.
Имам 30 година, нисам удата, немам деце. Желела бих да знам како да разликујем блудне
помисли од жеље за обичном људском топлином, надом на стварање породице? Како да
препознам да ли ми је суђено да се удам? Плашим се да не варам сама себе. Кад бих знала
да ми није суђено, ја бих се чак и смирила. Шта да радим? Знам да је све у вољи Божијој,
али бих хтела да се избавим од сличних размишљања и варљивих мисли.
Лариса
Потреба за људском топлином и жеља за породицом су природни и не
представљају греховне помисли ако човек живи у уздржању и чува чистоту. Главно је – не
121
доживљавајте своје садашње стање као несрећу или животни неуспех. Могућност да
створите породицу још није прошла. Девојке се удају и после 30 година. Имајте поверења
у Бога у свему. Можда Вас Господ чува од невоља и горке секирације које има тако много
у наше време код људи који живе породично. Како је велик број развода! Колико је
породица у којима муж и жена живе под истим кровом као потпуни странци. Уместо
топлине и радости присутне су хладноћа и чежња. А колико родитеља пролива сузе због
своје непослушне деце коју је свет ухватио у погибељне мреже наркоманије, полне
распуштености и преступности.
Послушајте савет који ће Вам помоћи. Немојте мучити себе мислима о
усамљености. Господ боље од нас зна шта нам је потребно. Бог Вам је дао најдрагоценији
дар – веру, без које ниједан човек не може да има истинску срећу. Савремени атонски
старац Пајсије који се с болом и љубављу молио за сваког човека који пати је писао:
«Нема на свету веће радости од љубави Божије, која се већ и у овом животу заједно с
божанском нежношћу даје у изобиљу ревносној деци Божијој и која може бити само
доживљена, али не може бити изражена речима. Међутим, још је већа она љубав коју
Бог чува за нас у рају и не даје нам је сад, зато што не можемо да је примимо у своја
нестална срца» (Писма, Свето-Тројице Сергијева Лавра, 2001, стр. 134).
Спремајући се за исповест своје грехове сам записао на папиру. У храму има много
људи и свештеник није имао могућности да ме саслуша или да их прочита. И разрешна
молитва је била прочитана нада мном, односно свештеник није знао оно што сам ја
тамо написао. Да ли у таквом случају грехове треба исповедити још једном или их је
Господ већ опростио?
Алексеј
Да би човек добио опроштај грехова од Бога треба да има искрено покајање у души
и да исповеди своја сагрешења. Свети праведни Јован Кронштатски пише: «Зна Владика
као Срцезналац да су људи склони веома честим падовима и падајући често устају, зато
је и дао заповест да се често опраштају падови у грех; и Сам први испуњава Своју свету
реч: чим кажеш од свег срца: кајем се – истог часа опрашта» («Мој живот у Христу»,
М., 2002., стр. 805). У Вама је постојало покајање, рекли сте Богу своје грехове,
свештеник је прочитао разрешну молитву. Немојте сумњати у то да су сагрешења
опроштена. Не треба више да се кајете за њих. Други пут кад не буде толико народа
свештеник ће прочитати записане грехове и можда ће Вам поставити питање и дати
користан савет.
У 12. глави откровења Јована Богослова се каже да ће сатану, који вара читаву
васељену Архантел Михајло збацити с неба на земљу. Ако се под васељеном схвата
космички простор, где се онда сад налази непријатељ људског рода – на другој планети?
Зашто се пише «сву васељену»? Кога је осим људи он могао још да вара у васељени?
У чему је противречност између хришћанског схватања уређења света и
могућности постојања живота на другим планетама? Јер у Библији нема негирања
овакве могућности.
У Библији се под «васељеном» схвата само онај део копна на којем живе људи: «У
трубе и рогове затрубите пред Царем Господом. Нека пљеска море и што је у њему,
васиљена и који у њој живе» (Пс. 97, 6-7). «Приступите, народи, да чујете; пазите,
народи; нека чује земља и што је у њој, васиљена и што се год рађа у њој!» (Ис. 34, 1); «А
уставши један од њих, по имену Агав, предсказа велику глад која је имала бити по цијелом
свијету; која и би за Клаудија ћесара» (Дап. 11, 28).
По учењу Светог Писма и светих отаца, сатана и демони обитавају на земљи, у
преисподњи и у поднебеском простору: «Спусти се у пакао понос твој, звека псалтира
122
твојих; прострти су пода те мољци, а црви су ти покривач. Како паде с неба, звијездо
данице, кћери зорина? како се обори на земљу који си газио народе» (Ис. 14, 11-12).
Претпоставка о животу на другим планетама спада у област научне фантастике, а
не науке. У књизи Постања се не говори само о стварању земље, већ и целог тварног света
и ништа се не говори о животу ван земље. Онај ко је пажљиво читао Библију могао је да
донесе непобитан закључак о непоновљивости човека.
Добар дан, оче! Јуче сам Вам послала питање, прилично хаотично изложено,
везано за недостатак времена и бојазан да ће наступити дан кад ћу рећи себи: данас
нећеш да се молиш. У ствари, хтела бих да прецизирам да је моје питање следеће: кад
наступи такво стање да човек не жели да се моли и мора себе да приморава, за време
молитве, наравно, присуствују различите мисли са стране. И дешава се да се човек осећа
толико беспомоћан у томе да не може да их одагна, да не може да се моли СРЦЕМ, већ
само устима. Оче, знам да је таква молитва грех. Али ако се ипак дешава шта је боље:
да се уопште не молим (ако морам да се приморавам) или да се молим ето тако... лебдећи
у овим својим ситним мислима са стране и само у извесним тренуцима хватајући себе на
томе да сам се као освестила, проникла у оне речи које изговарају уста?
Јулија
Мисао о томе да понекад молитва човеку може да се упише у грех среће се још у
светим старозаветним књигама: «молитва његова нека буде гријех» (Пс. 109, 7). «Ко
одвраћа ухо своје да не чује закона и молитва је његова мрска» (Прич. 28, 9). Молитва
бива грех онда кад је човек обавља лицемерно или у стању озлојеђености. Она такође
може бити на осуду кад је човек изговара с очигледним немаром, јер за време мољења
човек општи с Богом. Ако се незграпна, расејана молитва, твори искрено, она нам се не
уписује као кривица. Зар ће родитељ бити незадовољан дететом кад оно још није добро
научило да говори, али има велику жељу да разговара с оцем? Савршена молитва је дело
савршених. Свети Јован Лествичник каже: «непрестано се бори с лебдењем твојих мисли
и кад се ум расејао сабирај га у себи; јер од послушника-почетника Бог не тражи
молитву без лебдења. Зато не тугуј, кад те мисли пљачкају. Буди у добром расположењу
и непрестано зови ум на пажњу; јер је само Анђелу својствено да га мисли никад не
пљачкају» (Беседа 4. 92).
Свети праведни Јован Кроншатски је пре него што је стекао дар савршене молитве,
ватрено молио Бога за то. И ми треба за то да се молимо. Призивајући помоћ Божију треба
да улажемо и свој напор. Речи Спаситеља «Од времена Јована Крститеља до сада
Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12) односе се
на молитвени живот. Што се више човек вежба у молитви брже ће навићи на њу. Треба се
клонити свега испразног, што узбуђује осећање и заробљава ум. Ако је човек седео неко
време испред телевизора и стао на молитву, тешко да ће молитву обављати с пажњом.
Његова свест је испуњена управо добијеним информацијама. За молитву треба бити у
одговарајућем расположењу. Добро је да се човек у току неколико минута сабере и
припреми за општење с Богом. Сразмерно с духовним растом усавршаваће се и молитва.
Ево два цитата из једне православне књиге:
1) «Човек је створен по образу Божијем. И произвољно уно сећи измене у своју
спољашњост он хули образ Божји. Девојка која шминка усне и трепавице, увија косу и
тако даље самим тим као да говори Господу: «Господе, мени се не свиђа какву си ме Ти
створио. Дао си ми светле обрве и кратке трепавице, а ја хоћу тамне и дугачке. И пошто
ми их ниси дао, ја ћу их сама направити!»
2) «Господ људима омогућава да на известан начин учествују у Његовом делу и
мења природу биљака. И кад се трудимо са смирењем, са страхом Божјим, све нам
123
полази од руке! На пример, ружа се рађа од обичног дивљег трња. Негујући је људи су
добили руже од бледо-розе до пурпурних, па чак и црних!»
Зашто онда човек може да уноси измене у природу, добијајући нове врсте
животиња и биљака (неко цвеће човек вештачки «боји» убацујући у земљу различите
адитиве за бојење) од оних које је Бог првобитно створио као да их побољшава, а девојка
не може мало да поправи црте свог лица уз помоћ козметике?
В.
Бог је човеку даровао естетско осећање, зато је жеља за лепотом потпуно природна.
И нема греха у томе што човек исправним начином живота, разумном исхраном, чистим
ваздухом, телесним трудом стиче здрав и свеж изглед. Добро је ако је обучен у укусно
(није обавезно да буде скупа) сашивену одећу, кад су његови покрети складни и одмерени.
Кад жена примењује козметику, оне покушава да стекне изглед који реално нема. Долази
до подметања. Хришћанин избегава све што је неприродно.
Господ је човеку дао могућност да у свет који га окружује уноси одређено
савршенство немајући притом никакве планове за «трансформацију при роде». Он путем
селекције може да добије лепу ружу. Али ако офарба цвет који је одгајио, неће свако
пожелети да стави такву ружу у своју вазу.
Треба имати поверења у Творца у свему. Премудри Бог зна шта нам је потребно.
Сваком човеку који има чак и најнеугледнији изглед дата је могућност да стекне
нетрулежну лепоту свог ун утрашњег човека: «Љупкост је пријеварна и љепота ташта;
жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. Подајте јој од плода руку њезинијех, и
нека је хвале на вратима дјела њезина!» (Прич. 31, 30-31). Ми немамо ни портрете женамироносица, ни опис њихове спољашњости, али какав миомирис допире од њих! Како су
префињене њихове светле душе украшене пожртвованом љубављу према свом распетом
Учитељу! Не води Господ свакога путем подвига, али је свакоме отворена могућност да
украси душу скромношћу, целомудреношћу, добротом, самилошћу. «Ваше украшавање да
не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у
скривеноме човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога дух а, што је пред Богом
драгоцјено» (1 Петр. 3, 3).
Библија каже да нам је Бог дао право избора. Она такође каже да Бог зна
апсолутно све и да су имена спасених већ записана у Књизи Живота. Какав је то онда
избор ако је Он све већ решио уместо нас?
zenichka
У неким свештеним библијским текстовима помиње се књига живота. Навешћемо
та места: «насупрот непријатељима мојим /.../ нека се избришу из књиге живијех и с
праведницима нек не буду записани» (Пс. 68, 20-29); «молим и тебе, сатрудниче вјерни,
помажи њима који се потрудише са мном у проповиједању Јеванђеља заједно и са
Климентом и осталим помоћницима мојим, чија су имена у Књизи живота» (Флп. 4, 3); «И
неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у
Јагњетовој Књизи живота» (Откр. 21, 27). Уз ове цитате вероватно треба додати речи из
Мојсијеве молитве: «опрости ми гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си
написао» (2 Мојс. 32, 32). Како видимо ни на једном месту се не каже да су у ову књигу
записана имена спасених. По постојећем тумачењу речима «књига живота» је симболично
назван запис добрих дела на небу, којима ће се човек оправдати на Суду и добити вечни
живот.
Хришћанском учењу је потпуно страна идеја предодређености. «Јер Бог тако
завоље свијет да је Сина Својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине,
него да има живот вјечни» (Јн. 3, 16).
124
Већ 4 године живим у Шведској. Сасвим недавно изабрана сам за председника
православне парохије на северу земље. Парохијом руководи свештеник отац Александар
који има парохију у Стокхолму под Московском Патријаршијом. Ја овде живим сама.
Замислила сам се кад сам прочитала писма о.Јована Крестјанкина о томе да постоје 2
пута: монашки и породични. Јер постоји још спасење у свету у самоћи. Веома бих желела
да ми Господ пошаље православног вољеног мужа. Тешко је срести таквог човека овде.
Молим се и не губим наду. Молим Вас да ми напишете да ли је могуће спасење у свету кад
је жена сама?
Ирина
Бог жели «да се сви људи спасу и дођу у познање истине» (1 Ти м. 2, 4). За то је
потребна права вера и одлучност да човек испуњава све Божанске заповести. «Ја сам
врата: ако ко уђе кроза Ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи» (Јн. 10, 9).
Господ указује пут и не ограничава дело спасења само оним кругом људи који имају
породицу. «Заиста, заиста вам кажем: Који вјерује у Мене има живот вјечни» (Јн. 6, 47).
Кад свети оци говоре о нужности стварања породице или примања монаштва они указују
на најповољније могућности да човек одоли телесним искушењима: «али збо г блуда сваки
нека има своју жену, и свака нека има својега мужа» (1 Кор. 7, 2). Свети апостол не
одређује закон за све, већ даје пастирски савет. Исти овај апостол неудатим хришћанкама
Коринта саветује да се уздржавају од брака: «А неожењеним и удовицама велим: добро им
ја ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је
боље женити се и удавати неголи упаљивати се /.../ Ако ли пак неко мисли да је ружно за
његову дјевојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, не ка чини шта хоће, не гријеши,
нека је уда. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и
ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју дјевојку, добро чини. Тако и онај који удаје
своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини» (1 Кор. 7, 8-9, 36-38). То је
написано кад још није било основано монаштво. Значи многе коринтске девојке су се
спасавале, а нису биле удате. По тумачењу неких егзегета, апостол је саветовао уздржање
од брака предвиђајући предстојеће прогоне. Онима који нису имали породицу било је
лакше да издрже тешка искушења.
Добра је жеља да се оснује хришћанска породица. Треба се молити за то.
Истовремено не треба падати у униније, већ се треба укрепљивати примерима
благочестивих жена које су угађале Богу, а нису имале породицу. Не треба заборавити да
су у свим временима постојале девојке које због различитих разлога нису успевале да се
удају. Ратови су били чести и многе жене су остајале младе удовице. У библијска времена
други брак је представљао реткост. Он се није одобравао. Изузетак су чинили такозвани
левиратски (јевр. левир – девер) бракови (5 Мојс. 25, 5-10). Ово се види из тога што је по
Мојсијевом закону било забрањено да се човек жени разведеном или удовицом (3 Мојс.
21, 14). И код других народа се сматрало да је једнобрачност врлина. Код Римљана су
удовице које се нису поново удале уживале поштовање. Понекад се на то указивало чак и
на надгробним споменицима: uninupta (жена једног мужа). Пророчица Ана је у браку с
мужем проживела само седам година (Лк. 2, 36), а затим је до дубоке старости угађала
Богу и постала света. И у хришћанска времена у свим генерацијама срећемо поучне
примере људи који нису имали породицу.
Благодарите Господу што Вас је удостојио да своју снагу посветите црквеној
парохији. Ово је спасоносан труд. Ваша заједница треба да живи на начелима хришћанске
љубави, да људи у њој осећају топлину која толико недостаје у овом свету. Сви смо ми
позвани на то да «се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо
разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку, очекујући блажену наду и јављање
славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа» (Тит. 2, 12).
125
Посредством крсне смрти, а затим Свог васкрсења Исус Христос нас је избавио
од власти греха и поново нас је сјединио с Богом.
Питање: Како је Христос победио смрт уз помоћ чега, у ком тачно тренутку Свог
силаска у пакао?
Шта је то победа над смрћу (смрћу у греху)?
Филип
1. У духовном свету делује закон – грех удаљава човека од Бога и чини га
заробљеником ђавола. «Јер је плата за гријех смрт» (Рим. 6, 23). Наше спасење које је
остварио Исус Христос састоји се у томе што је Он, Бог Који се оваплотио, Који није имао
ни сенку греха, узео на Себе грехове свих људи и за њих је принео Жртву искупљења на
Крсту. Победа над смрћу се одиграла у тренутку кад је Спаситељ света умро на Крсту. «А
кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу предаде дух» (Јн. 19, 30). Да је
Господ управо смрћу освојио победу над смрћу каже и свети апостол Павле: «А пошто
дјеца и мају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удјела у томе, да смрћу сатре
онога који има моћ смрти, то јест ђавола» (Јевр. 2, 14). Ова догматска истина је изражена у
васкршњем тропару: «смертију смерт поправ».
2. Пре Искупљења су сви људи ишли у преисподњу (јевр. – шеол) и постајали
становници царства смрти. У пакао су ишли сви, како грешници, тако и праведници.
Псалмопојац Давид пророкује у име Месије: «Чувај ме, Боже; јер се у Те уздам /.../ јер
нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац Твој види трухлост» (Пс. 15,
1, 10). Крсна смрт Христова лишила је ђавола власти над душама свих покојника. «Од
гроба ћу их избавити, од смрти ћу их сачувати; гдје је, смрти, помор твој? гдје је, гробе,
погибао твоја? кајање ће бити сакривено од очију Мојих» (Ос. 13, 14). Пакао реално
остаје, али у њега људи утерују себе добровољно својим смртним греховима.
После Своје крсне смрти Господ је сишао у пакао и извео отуда душе праведника и
оних који су се одазвали на Његову проповед: «Зато и Христос једанпут за гријехе наше
пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши
духом; којим сиђе и проповиједа духовима у тамници» (1 Петр. 3, 18-19). Иста ова мисао
је садржана и у другој глави исте ове Саборне посланице: «Зато је и мртвима
проповиједано Јеванђеље, да приме суд по човјеку тијелом, а да живе по Богу духом» (1
Петр. 4, 6). Васкрсењем и Вазнесењем Исус Христос је онима који су поверовали у Њега
даровао вечни живот: «Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који нас по
великој милости Својој препороди за живу наду васксрсењем Исуса Христа из мртвих, за
насљедство непропадљиво и неокаљено и неувенљиво, које је сачувано на небесима за
вас, силом Божијом чуване кроз вјеру на спасење, спремљено да се открије у посљедње
вријеме» (1 Петр. 1, 3).
Шта је потребно да би се човек крстио?
Тања
Тајна крштења представља духовно рођење. Благодаћу Божијом душа се чисти од
свих грехова, освећује и сједињује са Христом. Од онога ко приступа овој спасоносној
тајни захтева се вера и одлучност да живи у молитвеном искуству Цркве. Човек који жели
да се крсти не треба да размишља о томе колико је његова вера дубока. Узрастање у вери,
њено усавршавање је дело читавог даљег живота. Човек треба да испољи чврстину у
испуњавању своје жеље да прими ову тајну, зато што ће непријатељ нашег спасења на
рафиниран начин покушавати да скрене човека с јединог пута на којем он може да стекне
вечни живот.
Да ли хришћанин може да се бори са злом и како?
Димитрије
126
Како се хришћанин бори против зла? Заповест «ко те удари у десни образ...»
упућена је хришћанину-појединцу. Она проверава меру наше незлобивости,
пожртвованости за испуњавање јеванђељских заповести и наду у Бога. Ако пак зло хули
Бога, прети светињама, испољава насиље против људи, устаје на отаџбину, хришћанин
треба да му се супротстави не жалећи себе, зато што заповест љубави према Богу и
људима стоји на првом месту. «Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за
пријатеље своје» (Јн. 15, 13). Спаситељ је за наше грехове принео Себе на жртву,
претрпевши кротко и смирено ударање по образима, пљување, бичевање и крсне муке.
Али кад је видео како се скрнави Дом Господњи, «начинивши бич од узица, изагна све из
храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што
продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога, дом трговине. А
ученици се Његови сјетише да је написано: Ревност за дом Твој изједа ме» (Јн. 2, 15-17). У
Визанији, Русији и другим хришћанским државама постојала је христољубива војска,
деловали су закони против злочинаца. И у нехришћанским друштвима власт је
постављена да би се супротставила спољашњем злу. «Будите, дакле, покорни сваком реду
људском, Господа ради: ако цару, као господару; ако ли намјесницима, као његовим
посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља
Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; као слободни, а не као они
који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије» (1 Петр. 2, 13-16).
Имам питање, да тако кажем «трчећки» за Вашим одговором о сновима. У књизи
Сергеја Нилуса прочитала сам причу једне жене која је описана као побожна и као жена
у Цркви. Једном је пред починак завршивши своје молитвено правило била подвргнута
нападима демона (чак их је видела и др.). Молим Вас да објасните ако људе који живе
црквеним животом «Господ чува као Своје наслеђе» како је онда могло то да се догоди с
овом добром женом? Велико хвала унапред.
Ана
О томе да Господ чува Своје наслеђе кад човек прибегава помоћи Божијој јасно се
говори у 91. псалму (намерно га наводим у руском преводу): «Који живе у заклону
Вишњега, у сјену Свемогућега почива. Говори Господу: Ти си уточиште моје и бранич ој,
Бог мој, у Којега се уздаам!» /.../ Неће ш се бојати страхоте ноћне, стријеле, која лети
дању, /.../ Јер си Ти, Господе, поуздање моје. Вишњега си изабрао себи за уточиште. Неће
те зло задесити, и ударац неће досегнути до колибе твоје» (91, 1-2, 5, 9-10).
Наследник светоотачког опита атонски старац Пајсије (†1994.г.) каже: «Зар би отац
– јако добар и фин – дозволио некаквим пробисветима да туку његову децу? /.../ Демони
творевини Божијој апсолутно ништа не могу да учине ако им сами не дамо право на то»
(Беседе. Т. 2. С болом и љубављу о савременом човеку, М., 2002. стр. 54-55). Друга је
ствар борба коју воде свети подвижници вере. Господ знајући њихову снагу допушта
нападе на њих ради њихове духовне користи. Преподобног Антонија Великог демони су
тукли, али је он дошавши себи поново ишао да се бори с њима. Много је и других примера
у житијима светих и патерицима. Преподобни Исак Сирин пише: «И кад бива мало
допуштење Божије искуситељ ђаво се незадрживо приближава; али безакони ђаво их
напада сразмерно снази оних које искушава, а не по својој жељи. И кроз ово се испитују
они који су истински и постојани у љубави Божијој» (Подвижничке беседе. Беседа 60.)
Ваше измишљотине поводом односа између вере и науке благо речено остављају
блед утисак. Божанско није у стању да објасни оно што је човечанство већ сазнало и
више пута доказало. Можете само да питања која су Вам непријатна колико год хоћете
прикривате духовним осећањима или оним што је наводно дато одозго, али ако сте
разумни, барем за себе (а не за «људе неверујуће или маловерне») морате да признате да
127
се Свето Писмо (пре свега Стари Завет) НИКАКО не слаже с археолошким и
историјским резултатима, а посебно хрнолошким. А кривити ове научнике за то да су
они само проповедници «штетног материјализма» представља испољавање
интелектуалне слабости.
Димитрије
Искрено сам Вам захвалан на писму. Оно за мене представља још једну потврду
давно изречене мисли да неверујућих и нерелигиозних људи нема. Пошто је човекова
душа створена по образу и подобију Божијем у њу је уткана потреба за вером. Питање је
само у томе како се ово реализује. Ако нема истинске вере у Бога религиозна потреба се
испољава у сујеверјима и квазивери. Материјализам је несумњиво псеудовера. Треба
обратити пажњу на то колико је немиран тон атеистичких публикација, како јака осећања
покрећу ове људе. А у неким чланцима је очигледно присутан фанатизам. Сетимо се
делатности «Савеза ратоборних безбожника».
Ако покушамо да одредимо логичан статус материјализма лако се уочава да је он
утемељен на вери у апсолутност материје. У овом учењу је централна тврдња да постоји
само беспочетна и бесконачна материја. Како се ово може доказати? Никако. Ово је
предмет вере, а не доказа. Сав масив научних података о физичком свету који данас
постоји не даје никакву логичку основу за овакав суперјак закључак. Основна теза
материјализма је лишена било какве научне вредности. Ниједан озбиљан физичар ма
колико да се удубљује у своју област никад неће моћи да каже да ван граница физичке
реалности коју проучава не постоји ништа друго. Ова тврдња би у научном смислу била
некоректна. Док сам 15 година радио као главни научни радник ВНИИ за системска
истраживања Академије наука СССРа имао сам прилике да се срећем с научницима. У
нашем институту је било угледних истраживача (на пример, добитник Нобелове награде
(1975.) академик Л.В.Канторович). Једни су веровали у Бога, а други не. Ниједном нисам
чуо тврдњу да научна знања противрече вери. У току много година разговора с атеистима
уверио сам се да овакве изјаве потичу од људи који су с науком упознати на основу
популарних радова. Насупрот томе многи научни ствараоци су признавали
богонадахнутост Светог Писма. И.Њутн је чак написао рад у којем пореди књигу пророка
Данила и «Откровење» апостола Јована Богослова (постоји превод на руски). Генијални
К.Лине, оснивач систематике наступао је у заштиту учења о стварањ у света. Велики
математичар Г.В.Лајбниц, један од твораца диференцијалних и интегралних једначина,
написао је велики трактат «Теодицеја» (Богооправдање). Може се навести и много других
имена. Од истакнутих научника нашег доба могу да наведем руководиоца нашег
космичког програма академика С.П.Корољова који је био у Цркви и имао духовника (в.
«Три сусрета», М., 1997., стр. 83-85).
Кад чујем изјаве да археолошки и историјски подаци противрече Библији
постављам два конкретна питања: «Да ли сте бар једном прочитали све књиге Старог и
Новог Завета у потпуности?» Ниједном нисам добио позитиван одговор. Друго питање је:
«Наведите радове у којима се садрже научни резултати који оповргавају библијску
историју да их заједно анализирамо.» Скептици обично не наводе ове радове.
Како реално стоје ствари? Савремени научник Николај Василиадис у истраживању
које је изашло 1996. године у Атини пише: «Дакле, археолошке чињенице оповргавају
критичаре Светог Писма и потврђују његову историјску веродостојност, пошто оно што је
вековима било заборављено, а сад се извлачи из недара земље толико запањује да пред
нама као да поново оживљују нације, народи и цивилизације, а богонадахнута реч постаје
јаснија за благочестиве душе које у њој траже за себе поуку и руководство Бога Творца»
(Библија и археологија, Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 2003., стр. 4). Грчки археолог се
ослања на радове својих претходника и цитира исказе ових признатих научника.
Навешћемо само њихов малих део. Један од археолога Палестине који ужива највећи
ауторитет јесте оснивач Америчке школе за истраживања на Истоку, У.Ф.Олбрајт, «који
128
се с правом може сматрати класиком библијске археологије» (Џ.Е. Рајт, Библијска
археологија, СПб, 2003.г., стр. 418). Овај истакнути научник који је многе деценије
посветио проучавању историје Палестине писао је: «Нема никакве сумње да је
археологија потврдила историјску веродостојност предања Старог Завета» (Albright W.F.
The Archaeology and the Religion of Israel, Baltimore, 1955, p. 176). Познати амерички
археолог Нелсон Глук придржава се истог мишљења: «Са свом категоричношћу треба
изјавити да ниједно археолошко откриће до данас не противречи ниједној од тврдњи
Светог Писма. Апсолутно све што је пронађено директно или индиректно потврђује
историјску веродостојност догађаја описаних у Библији, и дужно поштовање према
библијском тексту које се рађа уз помоћ истих ових открића понекад је доводило до
запањујућих открића (Glueck N. Rivers in the Desert. N.Y., 1959, p. 31). Професор
Џ.Томпсон: «Запањујући спој библијских текстова, ванбиблијске историје и архелошких
открића донео је тако богате резултате да данас потпуно оптимистички можемо да
гледамо у будућност» (Тhompson J.A. Bible and Archaeology. The Paternoster Press Ltd.,
1973, p. 442).
Постојање Библије у историји је чудо које оставља утисак. Преко 1900 година људи
који не верују у Бога покушавају да је униште, победе, оповргну, а ова велика света Књига
је била и остаје најпознатија и најчитанија у свету. Она је преведена на скоро све светске
језике.
Храм Божји се налази у срцу сваког човека и човек може да општи с Богом
директно. Зашто се исповест одвија само уз учествовање свештеника, зашто човек не
може да се исповеда директно Богу?
Максим
Имајући у себи образ Божји и богосличност човек не само да може, већ је и позван
на директно општење са својим Творцем. Молитва је реално обраћање верника Небеском
Родитељу. Ако се човек искрено покаје за неки учињени грех, наравно да ће га Бог
опростити. Међутим ово није довољно за спасење. Господ је сишао на земљу и постао
човек да би преобразио и препородио човека, да би га учинио новом тварју у Христу (2
Кор. 5, 17). Због тога је Господ утемељио свете Тајне – свештена дејства у којима се на
видљив начин силом Светог Духа даје невидљива благодат Божија, која човека ослобађа
живота у греху и сазидава га ради живота с Богом. Сам човек не може да изврши над
собом ниједну Тајну – да крсти, венча, помаже уљем. Ради тога је Господ основао Цркву,
а у њој свештенослужитеље. Њима је Исус Христос дао духовну власт да обављају тајне
(укључујући и покајање): «Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на
небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу» (Мт. 18, 18). Ово је
било речено апостолима, али кроз њих и њиховим наследницима, јер се живот Цркве не
завршава апостолским веком. Кад је за време свог трећег мисионарског путовања апостол
Павле допутовао у Милит послао је људе у Ефес и «призвао презвитере Цркве» и
подсетио их на пастирске обавезе: «Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух
Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом»
(Дап. 20, 17, 28)
По речима светог апостола Павла човек је заиста храм: «Не знате ли да сте храм
Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог;
јер је храм Божији свет, а то сте ви» (1 Кор. 3, 16-17). Обратимо пажњу: унутрашњи храм
може бити и у разореном стању. Овакав човек није способан за општење с Богом док уз
Божију помоћ овај храм не буде обновљен и освећен. Ово може да се догоди само онда
кад човек почне редовно да учествује у светим црквеним Тајнама.
У чему се састоји сила и слабост ђавола? Јер да бисмо се бранили од непријатеља
треба да знамо његов јаке и слабе стране.
129
Сергеј
Речи «сила» и «јак» се не могу применити на ђавола. Силу поседује само Господ.
Ову истину нам открива Реч Божија: «И говориће: у Господу је правда и сила; к Њему ће
доћи, али ће се посрамити сви који се гњеве на Њ» (Ис. 45, 24); «Гле, Бог је спасење моје,
уздаћу се и нећу се бојати, јер ми је сила и пјесма Господ Бог, Он ми би Спаситељ» (Ис.
12, 2); «Проговори Данило и рече: да је благословено име Господње од вијека до вијека; јер
је Његова мудрост и сила» (Дан. 2, 20). Могу се навести још многа места из Светог Писма
која сведоче да је само Бог- Творац извор сваке силе. Човек који се труди да живи по
заповестима Божјим добија од Бога духовне дарове и снагу: «и каква је неизмјерна
величина силе Његове на нама који вјерујемо по дјејству силе моћи Његове» (Еф. 1, 19).
Привидна сила ђавола испољава се кад је човек духовно немоћан . Ова истина је у
свештеним библијским књигама јасно и потпуно откривена: «Обуците се у свеоружје
Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога» (Еф. 6, 11); «А изнад
свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога»
(Еф. 6, 16). Света Црква је Тело Христово. Онај ко живи у духовно-молитвеном искуству,
поштује уставе, испуњава заповести, заштићен је Божанском силом од непријатељских
сплетки. Насупрот томе, човек који живи греховно, који не жели да се исповеда, не
учествује у другим спасоносним црквеним тајнама нема заштиту и лако могу да га заробе
демони: «Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се
јави Син Божији да разори дјела ђавоља» (1 Јн. 3, 8). Свети апостол Павле упозорава:
«нити дајите мјеста ђаволу» (Еф. 4, 27). Зато у наше време има толико много неверја и
духовних и душевних болесника. Верујмо, молимо се и надајмо се заједно с
псалмопојцем: «Господе, граде мој, заклоне мој, који се оборити не може, избавитељу
мој, Боже мој, камена горо, на којој се не бојим зла, штите мој, роже спасења мојега,
уточиште моје!» (Пс. 17, 2)
На Вашем сајту сам прочитала одговор на питање «Да ли постоји живот у
Васиони осим живота на Земљи?» А како се односити према милионима изјава
очевидаца, архива података који су сакупљени о НЛО? Шта су видели сви ови људи? И
чији утицај су осећали на себи (белези, губитак памћења, озраченост)? Ако је ово масовна
халуцинација зашто су случајеви тако слични?
Арина
За последњих пола века је заиста сакупљена велика грађа и вести о
«неидентификованим летећим објектима». Из овог мноштва треба искључити велики број
публикација случајног карактера, што је неизбежно уз учешће средстава за масовно
информисање. Значајан део вести се односи на реалне «објекте» који се свесно понашају.
Било је чак и контаката с њима.
Пре него што покушамо да објаснимо ове појаве треба поставити и разрешити
принципијелно питање: каква је њихова природа? Пошто у већини случајева признајемо
њихову реалност треба се одрећи покушаја психолошког објашњења (халуцинације и др.).
Пошто су ови «објекти» реални могуће су само две природе: физичка или духовна.
Најраније саопштење потиче из јуна 1947. године кад је К.Арнолд који је летео
сопственим авионом у близини планине Ренјо у држави Вашингтон видео 9 летећих
предмета у облику диска. Од тада су саопштења почела да пристижу редовно. Само у
Мађарској је исте ове године за месец дана било 50 публикација на ову тему. Много
саопштења је било у јулу 1949. године. Десетине случајева спадају у следеће године 1950-53. у различитим државама. У штампи је почело да се говори о «ванземаљцима»,
«свемирским бродовима», «дошљацима из космоса».
Био је створен амерички научно-истраживачки програм «Пројекат плава књига».
Он је затворен 1969. године. По материјалима ове научне групе ниједан научник који је
130
улазио у овај истраживачки пројекат није узимао за озбиљно «феномен НЛО» с физичке
тачке гледишта. Чланови пројекта су се бавили «јавним мњењем» и покушавали су да
објасне све већу бујицу публикација. За 22 године рада «Пројекат плава књига» је сакупио
преко 12 хиљада саопштења о загонетним небеским појавама. Апсурдност тврдње о
«дошљацима из космоса» проистиче већ из саме цифре. Да ли може бити преко 12 хиљада
космичких летова на земљу за 22 године?
Познати богослов отац Серафим (Роуз) је у специјалном раду дао објашњење за ове
појаве с православних позиција. Писао је: «Зашто тако много НЛО слеће насред пута?
Зашто тако савршени бродови захтевају честе «поправке»? Зашто њихови обитаваоци
треба да сакупе толико мноштво камења и штапова (поново и поново већ 25 година) или
да «тестирају» такво мноштво људи?» (Прилог православног Американца, М., 2001., стр.
342). Отац Серафим долази до закључка о духовној природи ових појава. Он цитира
Предговор библиографског списка о датим «објектима» који је припремила Библиотека
Конгреса: «Многе поуздане приче о НЛО које се данас објављују у популарној штампи
запањујуће личе на опседнутост демонима и психичким појавама које су богословима и
парапсихолозима одавно познате.» Казивања људи који су ступили у контакт с НЛО су
истоветна са случајевима општења с демонским силама које су у мноштву описане у
духовној литератури: оштећена психа, ђавоманија и понекад чак самоубиства. Само
исправно устројство духовног живота у традицији хиљадугодишњег хришћанства штити
човека од сличних напасти.
ОДГОВАРА ЈЕРОМОНАХ АДРИЈАН (ПАШИН), магистар физичко -математичких
наука
Мој син је почео да се игра на компјутеру. Молим Вас да објасните због чега
православан човек не треба тиме да се бави?
Ирина
Обузетост компјутерским играма није опасна само за православце. Она је нарочито
штетна по децу. Дете које сатима седи испред дисплеја по правилу мало чита, његова
интересовања се сужавају до димензија екрана. Код овакве деце слаби памћење, она
почињу лошије да уче, постају трома, неактивна. Често се ремети сан: деца тешко засп е,
често сањају кошмаре.
Деца седе испред компјутера и ратују с монструмима које треба убијати или од
којих се треба спасавати. Утицај компјутерских игара на мозак деце може да се упореди с
утицајем дроге. Чак и такозване «паметне» игре више поробљавају интелект него што га
развијају. Оне развијају само оне стране интелекта за које се испоставља да су бескорисне
у животу, јер ове игре увек смештају човека у јако упроштен свет који се регулише уз
помоћ неколико јасно формулисаних правила, док реални свет који нас окружје не може
бити укалупљен у било какав коначни скуп правила. Ове игре не развијају стваралачку
интуицију.
Међутим, најопасније је то што компјутерске игре у деци убијају духовност и
касније их чине склонима ка бављењу окултизмом.
Савремене игре откривају нови свет – свет «виртуелне (привидне) реалности».
Суштина овог света виртуелне реалности је у томе што се човек погружава у свет који је
измислио програмер, који веома личи на прави и добија могућност да постане не само
гледалац и посматрач са стране овог света, већ и његов активан учесник, не само
саучесник, већ и творац догађаја овог света.
С тачке гледишта доживљаја и осећања човека овај привидни свет је исто толико
реалан, а по снази осећања чак и упечатљивији него постојећи свет. Човек улази у нови,
виртуелни свет и његова свест као да се одваја од реалног света. Притом нови свет није
само свет маштања, већ и реалних доживљаја и поступака.
131
Свет виртуелне реалности уопште није нов за човека. Човек-сањар у својим
фантазијама и сновима, који измишља за себе свет који реално не постоји може толико
дубоко да уђе у њега да он за њега постаје сопствено «ја». Уживљавајући се постепено у
овај измишљени свет људи престају да разликују реалан свет од измишљеног, мешају их и
истовремено живе у једном и другом свету, претварајући се у психичке болеснике.
Чаробњак, мађионичар, биоенергетичар, гатар, односно разноразни окултисти
такође улазе у свет који је за нас тајанствен – свет виртуелне реалности. Овај окултни свет
је за нас који живимо по законима материјалног света врло опасан. Ми не смемо да
контактирамо с њим по својој вољи. И уопште, за православне хришћане је недопустив
контакт с овим светом.
У свету виртуелне реалности нема места за Бога, али има места за ђавола. Код
човека се јако развија чулност. Човек се не бори против својих страсти, већ им се у целини
препушта, урања у њих. Преподобни Нил Синајски је рекао: «Сва борба душе се и састоји
у томе да се ум не удаљи од Бога, да се човек не задржава и не пристаје на нечисте
помисли и да не обраћа пажњу на оно што у срцу изображава овај древни смртоносац –
ђаво, који је достојан сваке поруге.»
Међутим, управо свет виртуелне реалности удаљава човека од Бога бацајући га у
свет насладе, у измишљени свет који је потчињен демонима.»
(Одговор на ово питање састављен је на основу књиге јеромонаха Анатолија
(Берестова) «Број звери. На прагу трећег миленијума».)
Молим Вас, реците нешто о методи лечења болесника као што је истеривање
духова. Колико ми је познато, истеривањем духова не лече сви православни свештеници.
Међутим, без обзира на то, ова метода лечења је, колико сам чуо ефикасна. Шта
мислите овим поводом? Молим Вас да ми одговорите!
С поштовањем,
И.
Такозвано истеривање духова се не примењује кад је у питању физичка немоћ,
болест, већ ради исцељења од страшног духовног недуга – опседнутости демонима.
Наравно, ослобађајући се од демонске зависности човек не добија олакшање само за
душу, већ и за тело. Ево, на пример описа исцељења гадаринског ђавоиманог. «И
допловише у земљу гадаринску која је према Галилеји. А кад он изиђе на земљу, срете га
неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не
живљаше у кући, него у гробовима. А кад видје Исуса, узвикнувши паде пред Њим и из
свега гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим Те, не мучи ме!
Јер Он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и
везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по
пустињама. А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он рече: Легион; јер многи
демони бијаху ушли у њега. И мољаху га да им не заповједи да иду у бездан. А ондје
пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти
им. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро,
и утопи се. А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по
селима. И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога
бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. А
они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни.» (Лк. 26-36).
Истеривање нечистих духова је тешко и опасно делање. У Дјелима апостолским
читамо, «а покушаше неки од Јудејаца заклињача, који се скитаху, да над онима у којима
бијаху зли духови спомињу име Господа Исуса говорећи: Заклињемо вас Исусом кога
Павле проповиједа. А бијаху неки седам синова Скеве Јудејца, првосвештеника који ово
чињаху. Али зли дух одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте? И
скочивши на њих човјек у коме бјеше зли дух надјача их и савлада, тако да голи и
132
изранављени утекоше из оне куће» (Дап. 19, 13-16). Зато се истеривање злих духова ради
само по послушању, а нипошто не самовољно да се човек сам не би подвргао порузи од
демона.
Треба схватити да се истеривању злих духова прибегава само у крајњим
случајевима кад зависност од демона долази до опседнутости. Обично пост, молитва,
покајање и редовно причешћивање Светим Христовим Тајнама помажу хришћанину да се
избави од страсти, греховних навика и самим тим ослободи од демонске зависности.
Да ли одрастао човек може да се причешћује сваког дана кад се служи Литургија?
Јер, пред Причешће треба постити минимум три дана. А да ли може да се пости и
причести ако је то трапава седмица?
Алексеј
Литургија се и служи да би се верници причешћивали Телом и Крвљу Христовом.
О учесталости причешћивања, броју дана поста пред Причешће и другим сличним
питањима треба се посаветовати с духовником.
Пред причешћивање свештеник каже да се причешћивање не дозвољава онима који
немају крстић на телу, женама с накарминисаним устима или у панталонама. Последње
ми није баш јасно. Јер у јеванђељско време панталоне нису носили ни мушкарци, ни жене,
а традиција ношења одеће је код сваког народа другачија, што је често зависило од
климе и мењало се у зависности од животних услова (упоредимо рецимо Ескиме и Арапе).
Ко је и због чега за еталон одевања жене узео одећу из неког пролазног и историјског
периода (на пример, 17. век), при чему се клима, темпо живота и удобност не узимају у
обзир? (и то се примењује само на жене). Ради се о мирјанкама, ни у ком случају не о
монахињама.
Олга
Поштована Олга!
Код нас у Русији се формирао обичај да жене у храм долазе с марамом и у хаљини
или сукњи, а не у панталонама. Ако је непристојно доћи на светски пријем у поцепаним
фармеркама, зашто Вас чуде древни обичаји и жеља да се поштују осећања народа који се
моли? У многим манастирима се на улазу женама у панталонама, мини -сукњама, као и
мушкарцима у шортсу нуди да се опашу дугачком тканином. Црква је дом Божји на
земљи, стога треба да поштујемо једни друге да не бисмо прогневили нашег Небеског
Оца.
Осим тога, и што је врло важно, у Светом Писму постоје посебни прекори за оне
који носе одећу која је својствена супротном полу.
Молим Вас да дате оцену дела Толкина («Господар прстенова», «Хобит» и др.) с
православне тачке гледишта. Да ли ове књиге могу да се препоруче деци за читање?
Александар
Несумњиво је да је Џон Роналд Руел Толкин изузетан писац и његове књиге као
уметничка дела заслужују велико интересовање. Написане су одличним језиком, у
занимљивој форми, читају се просто без даха. У њима је присутна ненаметљива поучност
– не пример, у томе што подвиге извршавају људи који апсолутно нису хероји (тачније
хобити).
Међутим, с православне тачке гледишта у делима Толкина има много тога што
изазива опрез. Пошто је представник правца «фентези» Толкин није просто измишљао
необичне бајковите сижее, већ је покушавао да изрази у њима извесну духовну реалност.
Треба рећи да ни већина бајки није тако једноставна као што се то чини. Оне по правилу
133
осликавају борбу између сила добра и зла, а ако се узму традиционални руски сижеи о
победи над вишеглавим змајем, јасно да је праизвор Откровење Јована Богослова,
Апокалипса.
Толкинова дела такође веома драматично приказују супротстављање добрих и злих
сила. Међутим, иако су у њиховој основи хришћанске представе код Толкина долази до
прилично уочљивог померања акцената.
Међутим, док је у «Силмарилиону», овој својеврсној космологији изопачење
хришћанског учења о стварању света очигледно, у другим делима ствари стоје
компликованије. Тако у епопеји «Господар прстенова» зло изгледа, а и јесте знатно
моћнија сила од добра. Оно је готово свемоћно, човек од њега нема куда да се сакрије,
нема коме да прибегне. Испоставља се да је «Свевидеће око» (један од главних ликова у
књизи» принадлежност кнеза смрти у Мордору, а не Бога (иако у православној традицији
чак постоји икона с оваквим називом).
Ако Бог и присуствује код Толкина, то је у најбољем случају као Творац, а не као
Промислитељ, без Чије воље ни длака човеку с главе неће пасти. Унутрашњи осећај
приликом читања књига је страх и напетост који су изазвани тиме што грешка јунака
може да проузрокује погибељ целог света. Узгред речено, главни јунаци – хобити – да би
победили зло треба да прођу «дубину ада», центар Мордора (аналогија са силаском
Христа у пакао овде није могућа због читавог низа разлога, што је јасно сваком читаоцу).
Треба ли говорити о томе да је хришћанска идеја спасења потпуно супротна: пут ка
Царству Божијем, а не у пакао. Сама победа јунака изгледа као срећна случајност које је
могло и да не буде.
Уосталом, детаљи се могу дуго анализирати, али се главна опасност дела састоји
управо у овоме: осећање силе зла и климаве слабости, готово ништавности добра. И ако
одрастао човек може потпуно да супротстави овој «атмосфери књиге» унутрашњу
убеђеност, за дете је много теже то да учини, тим пре што форма бајке на њега има јако
велик утицај.
Узгред речено, неприродност света који је Толкин измислио доказује се наказном
појавом као што је «толкинизам» кад се поклоници писца одричу реалности ради
пребивања у виртуелном свету који са страница књиге преносе на земаљски живот.
Уосталом, ова тема захтева посебан разговор...
За дечју лектиру бих могао да Вам посаветујем књигу савезника Толкина у
литературном правцу, његовог друга Клајва С. Луиса – «Хроника Нарније». Она је исто
толико занимљива као «Господар прстенова», исто је толико драматична, исто је тако
написана у бајковитој форми, али са много јачим хришћанским доживљајем света.
Понекад Луис у живом бајковитом облику без и најмањег дидактизма говори о
хришћанима најдражим стварима: о крсној жртви Спаситеља («Лава Аслана») или о
другим истинама вере. Узгред речено, «Хронику Нарније» с огромним занимањем читају
и одрасли, укључујући и интелектуалце с највећим захтевима.
Међутим, најбоље је навикавати децу на читање православне ли тературе, Житија
светих.
Како се односите према рок-музици?
Јегор
Према рок-музици се односим негативно. Она не доприноси духовном устројству
човека. Не уноси мир у људску душу. Свака музика је душевна, рецимо тако. Чак и кад
изузетан црквени хор пева партесне песме, свеједно ту постоји извесна душевност, нека да
тако кажем, страственост у овој или оној мери, наравно, у мањој него у многим другим
делима музичке уметности. Ето због чега се руски гласови, који су нам дошли из
Византије, нарочито знамени распев, што је могуће више одвајају од ове страсне људске
134
природе. А што се тиче рок-музике, то је наравно, разорна појава ХХ века. Иако се прича
да су неки рок-музичари верници, православци. Можда неко и на тај начин прилази вери...
Међутим, дешава се да се у православним породицама дете разболи од везаности за
рок-музику. Зато родитељи треба да схвате да душевну нишу у човековом животу треба
нечим попунити. Човек се састоји од духа, душе и тела. Људи гаје децу – дух хране
молитвама, читањем речи Божије, спознавањем, да тако кажем, воље Божије, одласцима у
Цркву... Тело такође хране, облаче... А душевни део остављају, да тако кажем, на вољу
«света овог». И сматра се другостепеним шта ваша деца читају, какву белетристику, какву
музику слушају. И ово се дешава скоро свуда у нашим православним породицима – млади
људи нису културно образовани, културно су неваспитани. Они знају житија светих,
напамет знају јутарње и вечерње молитве – све је то лепо. Али кад се у њима у одређеном
узрасту роди потреба за душевним, а не духовним животом родитељи понекад не могу
ништа да им понуде: «Белетристика? Ма не, не треба то, боље читај мало житија светих.»
Онда деца православних родитеља читају оно што им падне под руку – то ни из далека
није Достојевски, Пушкин или Гогољ, слушају оно што слушају њихови вршњаци – то ни
из далека није Чајковски, Глинка или Бах, ни из далека не иду у Третјаковску галерију,
Пушкинов или Руски музеј...
Да, наравно, треба читати житија светих, треба поштовати свете оце, треба слушати
православне песме. Али то је за дух. А души је такође потребна храна, као што је потребна
и телу. И овде треба с разумом, с расуђивањем, посаветовавши се са свештеником, али
обавезно давати ову душевну храну: и белетристику, и сликарство и музику, све ово кроз
призму православног становишта, погледа на свет. Постоји потреба да му се даје добра,
квалитетна храна, јер ће је иначе наћи на ђубришту и отроваће се и боловаће и сами ћете
се касније мучити.
Зашто је Бог у Старом Завету толико суров? Истребљује читаве народе,
уништава градове и друго?
Димитрије
Питање Старог Завета је необично важно и необично сложено. И није случајно што
нам свети оци заповедају да од Старог Завета прво читамо само Псалтир (псалмима
пророка Давида прожето је цело православно богослужење) и књигу Премудрости
Соломонових, коју читамо на паримејама. За то постоје ваљани разлози.
Шта описује Стари Завет? Он описује стварање човека, живот првих људи на
земљи. Даље, Стари Завет описује историју једног, јеврејског народа који је Бог некада
изабрао. А у чему је смисао старозаветне историје? Човечанство се у свој својој пуноти
толико удаљило од Јединог Истинитог Бога, толико је изгубило свест о вечности, свест о
томе да у човеку постоји душа, да постоје одређени закони духовног живота, које нико не
може да прекорачи – толико је било страшно помрачење читавог човечанства, да је
постојао само један пут за спасење човечанства. Бог је изабрао један народ у маси пагана,
који су се клањали делима својих руку – идолима, који су се клањали ђаволу, који је
читаво човечанство водио у вечну погибељ. Дакле, Господ је изабрао један народ и водио
је овај народ у току неколико хиљада година како би из њега произвео Пресвету Владарку
нашу Приснодјеву Марију, Која је и постала Мајка Бога. Кроз Њу је Бог могао да се
оваплоти. Не кроз пагане, који нису знали за Бога, већ кроз најбољу представницу
човечанства – Богородицу. Али да би груб, тврдоврат, како се назива у Библији, јеврејски
народ, слушао Бога морао је у потпуности да буде одвојен од свих осталих народа, који с у
огрезли у паганство. Какав је само култ Молоха с приношењем деце на жртву! Одвајање
од осталог човечанства остваривало се чврстом руком зато што су у супротном случају
Јевреји одмах издавали Бога, падали у паганство, у сатанизам. Чврстом руком је Господ
водио овај тврдоврати народ ка истинској духовној слободи. И само су у својим
135
изабраним људима – у Мајци Божијој, у апостолима, у првим хришћанима – Јевреји могли
да се уздигну до нивоа који је Бог желео. Сви остали су издали Христа.
Привидна суровост Господа је суровост Оца који воли. Шта раде отац и мајка кад
виде да њихов син упада у лоше друштво и да може да постане злочинац, наркоман?
Пресецају свако дружење: туку дете, изолују га, селе се у други град, одлазе у пустињу...
Слично се дешавало и у Старом Завету, било је и страшније. Кад су Јевреји освајали
обећану земљу, односно земљу коју им је Бог обећао, појавила се претња да ће се
муњевито развратити заједно с паганима који су тамо живели. У она груба и страшна
времена ови пагани су морали бити истребљени да се она једина пупчана врпца, која је
спајала човечанство и Бога ипак не би прекинула. Иначе би се Јевреји потпуно
распустили.
Један од светих отаца каже да Господ није случајно изабрао један од најсуровијих и
најнепокорнијих народа да би управо кроз њега провео цело човечанство ка прихватању
Спаситеља и тако дао пример свим другим народима. Зато читајући Библију видимо и
читав ток људске историје – не само старозаветне, већ и новозаветне. Ова књига је за нас
вечни пример и вечни извор историјских и духовних аналогија да бисмо спознали како
треба бити веран Богу, како треба одсецати сваки грех неверја и сумње. То је велика
књига – уџбеник за све нас. И понекад овај уџбеник бива и суров и строг, али је све у
њему усмерено на спасење сваког конкретног човека и на спасење целог човечанства.
Недавно ме је запањило једно питање које сматрам искушењем своје вере. Колико
ми је познато људи су Адамови потомци. Али ако су мешовити бракови – грех, инцест и
ако воде ка изрођавању како су Адамова деца могла међуособно да ступају у брак ако је
ово противприродно? А Нојева деца?
Лисовој Петар
Бог је Еву створио из Адамовог ребра, дакле, већ је њихов брак с Ваше тачке
гледишта био инцест. А њега је Бог директно благословио. Зато нећемо механички
преносити наше појмове на то време.
«Грех је, по дефиницији Светог Писма – безакоње» (1 Јн. 3, 4), односно кршење
закона, који је дао Бог, истински Законодавац. Пре потопа грех је било управо мешање
потомака Сита – синова Божјих, с потомцима Каина – кћерима људским.
Услови живота пре потопа су били потпуно другачији него сад. Претпоставља се да
је моћан слој паре у атмосфери штитио земљу од штетног сунчевог зрачења. А после
потопа, кад је земља лишена заштите и кад се такође умножио грех, брзо је почео да се
скраћује живот и бракови блиских рођака су почели да доводе до изрођавања.
ОДГОВАРА СВЕШТЕНИК ВЛАДИМИР ПЕРЕСЛЕГИН
Ускоро наступа дан светог Валентина – празник који је за нас нов, који се појавио
захваљујући новинама и телевизији. Молим Вас да одговорите да ли да православац слави
или не овај догађај,
Павел
У календару Руске Православне Цркве има три света Валентина: мученик Валентин
Доростољски (слави се 24. априла по старом, а 7. маја по новом календару);
свештеномученик Валентин Интерамски (Италијански, слави се 30. јула по старом
календару); свештеномученик Валентин Римљанин (6. јула по старом календару). 14.
фебруара уочи Сретења Господњег Православна Црква не слави светог Валентина.
Традиција прославе овог дана прилично дуго постоји код католика и других западних
хришћана, али је тешко назвати овај празник црквеним. То је више неки светски празник,
136
који носи у себи траг паганске културе. Постоје подаци да су 14. фебруара младе
Римљанке-паганке у специјалну канту бацале својим поклоницима обојене љубавне
посланице.
Права љубав између мушкарца и жене хришћана, која за свој извор има Бога, Који
је Сам Љубав, треба да буде обележена светим брачним савезом. Тешко да поменути
празник допушта такав садржај. А по учењу Православне Цркве полни односи ван брака
се сматрају блудом (или прељубом).
Нажалост, данас се празник паганског карактера повезује с именом свеца који као
да се насилно позива да благослови било какве односе. Савремено друштво осећа
празнину и порочност својих идола и зато захтева неко, макар и измишљено освећење
грађанских ритуала и обреда.
Зар нема људи, високе духовности и моралности, који не исповедају никакву
религију? Зар Вам нису познати прави, по Вашем схватању, људи, чији се живот и
тежње не одређују религијом?
Владимир Васиљевич Тихонов
Овакво питање се може чути од многих атеиста, који искрено воле домовину, који
нису продали част и савест у време тријумфа савременог разврата и људождерства. Иза
овог питања крије се страшна бол: зар ја нисам морално биће, човек, зар Русија није моја
домовина због тога што немам вере? Наше време греха као норме кад је живети и остати
човек – натприродан подвиг, износи ове људе на саму вододелницу живота и смрти,
истине и лажи. Од одговора на ово питање данас може да зависи човекова судбина.
Да, духовност и моралност су чисто религиозни појмови и ван религије они губе
свој смисао. Људи који немају веру у Бога без обзира на то могу да уживају духовност и
моралност коју је формулисала ранија култура утемељена на религији. Управо то се
догодило с генерацијом Руса откинутих од сржи руске хришћанске културе –
Православља, који су притом ипак у свом васпитању као позитивне оријентире примили
појмове хришћанске културе као што су патриотизам, љубав према породици,
традиционална породица; врлине као што су част, целомудреност, скромност,
несебичност, способност да се жртвују ради добробити других; на крају крајеугаони појам
као што је личност – једина и драгоцена, независно од година, интелекта, социјалног
положаја. Све се ово васпитавало и гајило од краја 30-их година, нарочито у време Другог
светског рата, у совјетским младићима и девојкама у потпуној супротности с атеизмом.
Лењин, Троцки и Стаљин просто нису могли, нису успели да остваре светску
револуцију. Окрвављена и оскрнављена Русија је остала Русија. Без храмова, али са
хришћанском породицом уместо «комуне» Чернишевског и Арманд, без крста на грудима,
али са страхом да ће изгубити стид и девственост пре брака уместо «доле стид»
ратоборних безбожника.
На некој веома великој дубини култура Русије је остајала хришћанска упркос томе
што је друштво напустило Цркву. Само тако се може објаснити масовна тежња ка
подвигу, хероизам наших отаца и дедова, њихово самоодрицање у име ближњих и
домовине. Ови квалитети су по свом пореклу чисто хришћански. Они апсолутно не
одговарају ни материјалистичком, ни окултно-теозофском систему доживљаја света.
За идејног марксисту су попови, кулаци и козаци класни непријатељи, дакле
њихово уништавање је оправдано; за нацисту олигофрен није човек и подлеже уништењу.
То је «природни одабир», који је неморалан само с хришћанске тачке гледишта. У овим
теоријама је заједничко одбацивање Бога-Личности, поклоњење «богу»-материји. О томе
да је Русија инстинктивно одбацивала ова учења не признајући их у пракси управо говори
њена историја у ХХ веку, нарочито у време Другог светског рата. Људи нису постављали
питање: да ли је домовина света, да ли је свет живот ближњег, већ су поступали тако да је
из тих поступака следило: света је! Међутим, кад би исти ови људи, свесно и до краја
137
поново анализирали и одбацили хришћанске идеале, васпитане у њиховој рођеној култури
(од стране истог овог Пушкина) они би се одрекли и домовине зарад Треће
интернационале или Трећег рајха (јер није класна борба бацала момке под фашистичке
тенкове!).
Сад, ако с те тачке гледишта погледамо праве људе, које Ви поштујете мораћемо да
признамо да су очеви и дедови ипак били религиозни. Они су веровали у узвишене идеале
иако њихова идеологија вишка вредности и класне борбе, није нимало одговарала овим
идеалима. Међутим, они су били поштени људи и борили су се за праву ствар, не штедећи
свој живот. То је такође знак религиозне свести: способност да се умре за идеал. У овом
смислу су Лењин и други бољшевици експлоатисали хришћанске особине народа који су
у пометњу довели «најбољи људи» - непријатељи вере, цара и отаџбине. Народ није могао
у једном трену да скочи себи преко главе, ако хоћете, преко свог генотипа, који је
формирала света Русија.
Зато само као свету Русију ми – заједно с Вама, сигуран сам! – желимо да видимо
нашу домовину. Загледајте се у себе и надам се да ћете потврдити: никакву другу не
желите. Јер Русија, паганска, која само тргује сопственим кћерима, крзном и медом, или
атеистичка, у потпуности интегрисана у цивилизаицију високоорганизованих бездуховних
потрошача – није Русија. «Коме ће бити потребна таква Русија?» - можемо да узвикнемо
заједно с Константином Леонтјевом.
ОДГОВАРА ПРОТОЈЕРЕЈ МАКСИМ КОЗЛОВ,
старешина храма свете мученице Татјане
при Московском државном универзитету
У чему је разлика између антисемитизма и антијудаизма?
За анитсемите критеријум представља известан закон крви, етничко порекло
човека, без обзира на његове личне особине, устројство душе, вероисповест, што заправо
и одређује у њему образ и подобије Божије, о чему је јасно говорио апостол Павле: «Нема
више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског,
јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу» (Гал. 3, 28). А однос Цркве према јудаизму,
који се разликује од односа према другим религијама заснива се на томе што јудаизам није
просто религија, која се зауставила на поштовању одређених књига Старог Завета. То је
религија, истичем, управо оне гомиле која је пре две хиљаде година викала на тргу пред
дворцем Понтија Пилата: Распни Га!... Немамо цара осим ћесара! (Јн. 19, 15). И ова
сагласност с мишљењем гомиле се доктринарно изражава у Талмуду и у другим
свештеним књигама Јевреја, у којима се о Мајци Божијој говори као о блудници, а о
Христу као о ограниченом и неуком лажном пророку, што просто не може бити цитирано.
Кад би се данас нешто слично објавило у јавној штампи то би било равно распиривању
верских сукоба. Јудаизам је религија живог и делатног непризнавања у Исусу из Назарета
оног обећаног Месије, Чијим васкрсењем и искуством вере у Којег ево в ећ две хиљаде
година живи хришћанска Црква. Отуда и сва трагична сукобљеност, не Цркве јудаизму,
већ јудаизма Цркви, јер су прве прогоне хришћана иницирали Јевреји, о чему се говори и
у Делима апостолским и у Житијима светаца. Касније је јерес жидовствујућих
представљала свесно одбацивање целог оног пута који су до шеснаестог века прошли
Руска Црква, руски народ и руска држава.
Јарки пример из најновијег времена су протести Јевреја против подизања крстова
на гробовима хришћана у Аушвицу. И у овом смислу јасно треба схватити да православна
свест не може да усвоји један од последњих митова савремене западне историозофије и
културе о такозваној јудео-хришћанској цивилизацији. Нема и не може да постоји јудеохришћанска цивилизација, као што не може да постоји хришћанско-атеистичка и као што
138
нема христо-антихришћанског комитета. А ако некада и буде створен очигледно је да ће
то време бити у непосредној близини доласка антихриста. И кад неко данас покушава да
нам докаже да су Јеванђеље и Талмуд у својој основи јединствени то је исто таква замка
као и тврдња да су црно и бело иста боја. И овде треба бити просто поштен.
Међутим, никад и ни у којим околностима хришћанин не треба да има било какве
етничке пристрасности и да пада у осуду конкретних људи због њихове националности. А
што се тиче антијудаизма хришћанин као нико други увек треба да прави разлику између
човека који је у заблуди и саме заблуде.
Како се треба односити према томе што се у књижевности, сликарству и
кинематографији користе старозаветни и новозаветни текстови? И да ли у уметничким
делима смеју да се приказују Исус Христос, Мајка Божија и Архангели?
Олег
Као прво, овде треба разликовати врсте и жанрове уметности. Сликарство као
уметност која је сродна иконописању безусловно у идеалним случајев има допушта
коришћење религиозних сижеа. И ми знамо за изображења која нису иконе, а достигла су
велике духовне висине и скоро мистичка озарења, која су драга многим људима бар на
одређеном нивоу њиховог развоја. У руском сликарству постоји класичан пример –
Александар Иванов и његова слика «Јављање Христа народу». У западноевропском читав
низ аутора епохе пре ренесансе и препорода: Ботичели, Ђото, Ел Греко... А слике
Сурбарана погађају у срце приликом читања Јеванђеља у току Страсне седмице... Што се
тиче филма и позоришта у којима се претпоставља извесно сливање глумца с ликом лично
не могу да замислим како човек може да игра Христа, Мајку Божију, апостола Павла...
Ово је било могуће у средњовековном позоришту, у комедији дел арте, кад је дистанца
између глумца и маске лика који је он требало да игра била обавезна и очигледна за све: и
за аутора који је тај текст писао, и за глумца и за гледаоце. Али не знам како се данас
може играти у духу и стилу средњовековних мистерија, односно уз поштовање полазне
мере условности. Што се тиче књижевности и писане речи уопште, с једне стране постоји
жанр мистерија или црквене драме, који је познат још од византијског доба кад се описују
догађаји Христовог Рођења, Уласка Господњег у Јерусалим, Страсне седмице... С друге
стране, постоји одређена врста богослужбених последовања која су саграђена на
проширењу текста јеванђељског казивања која говоре о овом или оном црквеном
празнику. На пример, канон који се на Благовести чита на јутрењу, састоји се од дијалога
између Архангела Гаврила и благословене Дјеве Марије: «Ангел возопи...» - «Богородица
рече...» У самом Јеванђељу се о томе говори врло кратко. Али речи канона, које
проширују овај дијалог ни на који начин не претендују на то да их је прислушкивао неки
невидљиви сведок оног благословеног разговора пре две хиљаде година у граду Назарету.
Без обзира на то, Црква је овакво химнографско стваралаштво усвојила и прихватила као
своје. Значи, његово максимално деликатно проширење је у принципу могуће и у
различитим сферама световне словесности. Као успешан пример за ово могао бих,
вероватно да наведем познату драму Константина Романова «Цар Јудејски», у којој нема
јеванђељских ликова и читаво дејство је саграђено на причама очевидаца о ономе што се
догађало у Јерусалиму за време Страсне седмице пре две хиљаде година.
Одговара намесник Сретенског манастира
архимандрит ТИХОН (ШЕВКУНОВ)
Дуго година сам у цедуљице за здравље уписивала имена људи који су ми блиски, али
нису крштени. Међутим, недавно је у храму жена која продаје свеће одлучно одбила да
узме папир с именима некрштених људи. Шта сад да радим? Да ли је то грех који треба
да исповедим? Страшно је бити самовољан, а страшно ми је да чујем одговор да треба
139
да искључим имена најближих људи и да се лишим молитвене подршке Цркве у својој нади
да ћу их видети као православне.
слушкиња Божија Галина
Поштована Галина,
Жена у црквеној продавници Вам је рекла апсолутно тачно. Цедуљице за
проскомидију се могу давати само с именима крштених људи. За блиске људе који,
нажалост нису православни хришћани треба да се молите од свег срца код куће, да дајете
милостињу, можете за њих да запалите свећу испред иконе, али још једном понављам,
њихова имена се не смеју помињати на проскомидији.
Да ли се новац може давати на зајам ако сам сигуран да ће га човек пропити?
Александар
Светитељ Јован Златоуст је писао: «нека се милостиња озноји у руци твојој»,
односно треба озбиљно размислити пре него се да чак и милостиња, да ли ће она човеку
учинити добро.
На мноштво питања не постоји и не може постојати исти одговор. Можда ће човек
који Вас сад моли да му дате за вотку умрети ако одмах не попије алкохол (ова болест
понекад долази до таквог степена), а можда је то просто дрски преварант и нерадник.
Дати су нам разум и молитва да бисмо се трудили да у свакој недоумици која нам
се дешава поступимо по вољи Божијој.
Скоро стално идем у храм, исповедам се, и наводно чиним све како треба.
Међутим, сваки пут кад одем код свештеника исповедам исте грехове. Трудим се да се
поправим, да победим у себи одређени порок, а не полази ми за руком. Молим Вас
помозите, шта да радим осим молитвеног правила и Исусове молитве?
Валерије
Ако сте запазили, у вечерњим молитвама пред спавање које православни хришћани
читају сваког дана такође се наводе једни исти гре хови. Они као коров расту и расту у
људској души, али то уопште не значи да их не треба плевити. Ово се тиче такозваних
свакодневних грехова. Назив није баш најбољи – грех, издаја Бога назван је свакодневним,
али с једне стране, тако је већ уобичајено, а с друге, то говори о дубини нашег пада.
Што се тиче грубих грехова, који се обично називају смртнима, недопустиво је да
их православни хришћанин понавља, они треба одмах да се избацују и лече дубоким
покајањем и мржњом према овом греху.
Реците, молим Вас, како Црква води борбу против сатанизма у будућности и да ли
допушта физичку ликвидацију сатаниста?
Димитрије
Главна борба хришћанина је борба са сопственим страстима, са злом које се гнезди
у нама самима. То је аксиома духовног живота. Међутим, ова борба се одвија на духовном
нивоу. «Јако њест наша бран противу плоти и крови, но к началом и ко властјем, к
миродержителем тми вјека сего, к духовом злоби поднебесним» (Еф. 6, 12). Господ Исус
Христос је победио сатану, разапевши се на Крсту, сишавши у пакао и извевши из њега
душе праведних, које је мучио ђаво, и изводи из сени смртне и до дан данас оне који
правилно верују у Њега. Мученици су се борили против сатанизма у виду читавих
богоборачких држава. Преподобни оци-подвижници су молитвом и постом побеђивали
страшну злобу ђавола, усмерену против људи. У овоме је главна борба против сатанизма.
140
У осталом смо позвани «да не учествујемо у делима таме, већ да их
разобличавамо», односно да неустрашиво говоримо о богоборачкој, суштини сатанизма
испуњеној мржњом према човеку. Што се тиче физичког ограничења њихове делатности,
то је ствар државе, ако је она свесна све опасности сатанизма и култова, који су
сатанистички по суштини, али се маскирају у овчју кожу.
ОДГОВАРА ЈЕРОМОНАХ ПИМЕН (ЦАПЛИН)
Реците, како можемо ми и Јевреји-јудаисти да имамо истог небеског Оца?
Павел
Ми и јудаисти не можемо да имамо истог небеског Оца, јер је Спаситељ рекао
Јеврејима: «...Кад би Бог био Отац ваш, љубили бисте Мене; јер ја од Бога изиђох и дођох;
јер нисам дошао сам од Себе, него ме Он посла. Зашто не разумијете говор Мој? Јер не
можете да слушате ријеч Моју. Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он
бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори
лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи» (Јн. 8, 42-44).
Да ли је обавезно ићи у цркву или је просто довољно изучавати Библију, јер је
главно да Бог буде у нама?
Димитрије
Сама Библија нас учи да идемо у цркву, и не просто да идемо, већ да се молимо у
њој, јер је она дом молитве. Као што је у Старом Завету Бог даровао Свој храм народу
Свом, као највећи дар благонаклоности Своје због побожности народа и обрнуто,
због нечастивости народа као највећу казну. Бог је претио одузимањем храма (3 Цар.
9, 6-7; Плач. 1, 4), тако ће и у Новом Завету храмови постојати, «док најприје не дође
отпадништво... тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је
Бог» (2 Сол. 2, 3-4), а до тада је Храм Божји место посебног присуства Божијег (1 Пар.
22, 10; 28, 11-19; 3 Цар. 9, 2; Дап. 15, 16; Мк. 2, 17). Храмови се праве ради славе
Божије (Пс. 62, 3; 28, 2, 9; 2 Пар. 2, 5).
«Домови молитве», «молитвени домови», или «храмови Божји» су места која су
нарочито прилагођена за богослужење и молитву: Мт. 21, 12. И ушао је Исус у храм Божји
и истерао све оне који су продавали и куповали у храму, и побацао је столове мењача и
клупе продаваца голубова, Мт. 21, 13 и говорио им је написано, - дом Мој домом ће се
молитве назвати; а ви сте га учинили разбојничком пећином. Уп.: Ис. 56, 7. Мк. 11, 17. И
учио их је говорећи: зар није написано: дом Мој домом ће се молитве назвати за све
народе? а ви сте га учинили разбојничком пећином. Уп.: Ис. 56, 7. Лк. 19, 46. Говорећи им:
написано је: дом Мој јесте дом молитве, а ви сте га начинили пећином разбојничком. Уп.:
Ис. 56, 7; Јер. 7, 11. Лк. 19, 47. И учио их је сваког дана у храму. Дап. 16, 13. У дан
суботни изиђосмо ван града на ријеку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши
говорисмо женама које се бијаху сабрале. Дап. 16, 16. Догоди се пак кад иђасмо на
молитву да нас срете једна робиња.
Пошто се у овим храмовима окупља Црква (заједница хришћана) и сами
храмови се због тога називају «црквама» (упоредимо: «дом» - «црква»): 1 Кор. 11, 22
Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цр кву Божију и срамотите оне који
немају? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас за то похвалити? Не похваљујем.
1 Кор. 14, 25. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве; јер је
неприлично жени да говори у цркви.
У храму Господ показује Своју посебну милост према онима који се моле:
141
Дап. 22, 17. А догоди ми се када се вратих у Јерусалим и док се мољах у храму да
дођох у занос. 3 Цар. 8, 11. Те не могаху свештеници стајати да служе од облака; јер се
славе Господње напуни дом Господњи.
Одавде се види да Сам Господ обитава у храму: Мт. 23, 21. И који се куне
храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему.
Сам Господ је обећао вечно пребивање у светом храму («ва вијек», «у све дане», за
вечно пребивање): 2 Днев. 6, 2.: А ја сазидах дом Теби за стан и мјесто да у њему
наставаш довијека.
Апостоли су се окупљали у храму на побожну молитву:
Лк. 24, 52. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом.
Лк. 24, 53. И бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин. Дап. 21, 26.
Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће
се испунити дани очишћења да би се принијела жртва за свакога од њих. Дап. 24, 18. У
томе нађоше ме очишћена у храму, не са свјетином, нити са буком. Јевр. 10, 25. Немојмо
изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и
утолико више колико видите да се приближује Дан онај. Уп.: 1 Кор. 2, 22; Дап. 22, 17.
Узвишени пример испуњавања овакве заповести «да се не остављају сабрања»
показали су нам Христос и Његови свети апостоли: Лк. 2, 46. И послије три дана нађоше
Га у храму гдје сједи међу учитељима, и слуша их, и пита их. Јн. 10, 23. И ходаше Исус у
храму по тријему Соломоновом.
Дап. 5, 42. И сваки дан у храму и по домовима не престајаху да уче и проповиједају
Јеванђеље о Исусу Христу. Заједничко пребивање у храму у име Христово послужило је
верницима као повод да почну да се називају «хришћанима». Дап. 11, 26. И они се цијелу
годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише
названи хришћани.
Узор православног хришћанског храма узет је из Светог Писма: 1 Днев. 28, 11.
Тада предаде Давид Соломуну сину својему слику од тријема и од кућа његовијех, и од
ризница и од соба и од клијети унутрашњих, и од мјеста за заклопац очишћења. 1 Днев.
28, 12 И слику од свега што бјеше смислио за тријемове од дома Господњега и за све
клијети унаоколо и за ризницу дома Божијега и за ризницу од светијех ствари. Откр. 11, 1.
И даде ми трску сличну палици, говорећи: Устани и измјери храм Божији и жртвеник, и
оне који се клањају у њему. Откр. 11, 19. И отвори се храм Божји на небу, и показа се
ковчег завјета Господњег у храму Његовом; и бише муње, и јека, и громови, и
земљотреси, и град велики. Откр. 15, 5. И послије овога видјех, отвори се храм скиније
свједочанства на небу. Откр. 15, 6. И изиђоше седам Анђела из храма, који имаху седам
зала, који бјеху обучени у чисто и свијетло платно и опасани преко прсију појасима
златним. Старозаветни храм по пророчанству треба да пређе паганима, који ће поверовати
у Месију, и храм ће код хришћана вечно постојати: Аг. 2, 9. Слава ће овога дома
пошљедњега бити већа него онога првога, вели Господ над војскама; и поставићу мир на
овом мјесту, говори Господ над војскама. Јез. 43, 7. И рече ми: сине човјечији, ово је
мјесто пријестола мојега и мјесто стопа ногу мојих, гдје ћу наставати усред синова
Израиљевијех довијека; и дом Израиљев неће више скврнити свега имена Мојега ни они
ни цареви њихови курварством својим и мртвијем тјелесима царева својих ни в исинама
својим. Ис. 2, 2. Биће у потоња времена гора дома Господњега утврђена врх гора и
узвишена изнад хумова, и стјецаће се к њој сви народи. Мих. 4, 2. И ићи ће многи народи
говорећи: ходите, да идемо на гору Господњу и у дом Бога Јаковљева, и учиће нас својим,
путовима, јер ће из Сиона изаћи закон и ријеч Господња из Јерусалима. Ис. 56, 6. А туђине
који пристану уз Господа да му служе и да љубе име Господње, да Му буду слуге, који год
држе суботу да је не оскврне и држе завјет Мој. Ис. 56, 8. Господ Господ говори, који
сабира прогнанике Израиљеве: још ћу му сабрати осим онијех који су сабрани. Дап. 15, 16.
Потом ћу се вратити, и сазидаћу дом Давидов, који је пао, и његове развалине поправићу,
142
и подигнућу га. Дап. 15, 17 да потраже остали људи Господа и сви незнабошци на које је
призвано име моје, и говори Господ који твори све ово (Ам. 9, 11-12).
Хришћански храм је најсавршенија скинија, која је заменила старозаветну
(Јевр. 9, 10), тј. благодатна скинија најсавршенијег устројства.
Препоручујемо литературу: «Без Цркве нема хришћанства» светитеља Илариона
(Тројицког).
Реците молим Вас, како да се борим против гордости, унинија и гнева?
Наталија
Преподобни Јован Лествичник – Као што вода потпуно гаси ватру изливајући се
мало по мало на њу, тако и суза истинског плача гаси сваки пламен раздражљивости и
гнева.
Кротост безгневља јесте ћутање уста у немиру срца; средина је ћутање помисли уз
танани немир душе; а крај је непоколебљива тишина уз дах нечистих ветрова.
Као што приликом појаве светлости нестаје тама, тако се и од миомириса смирења
истребљује свако огорчење и раздражљивост.
Видљиву гордост исцељују жалосне околности; а невидљиву – Превечни и
Невидљиви.
Преподобни Максим Исповедник – Страст гордости се састоји од два незнања
или несвесности који спојивши се у једно производе једно сливено мудровање (гордо). Јер
један је горд онај ко не признаје ни Божанску помоћ, ни људску немоћ. Дакле, гордост је
лишавање Божанског и људског знања.
Таштина која рађа гордост, понекад бива истерана, а понекад остаје. Ме ђутим, кад
бива истерана она изазива уображеност, а остајући – надменост. Таштина се истребљује
скривеним деловањем, а гордост приписивањем Богу исправних дела. Није мали подвиг
ослободити се таштине! А ње се људи ослобађају тајним творењем добродетељи и честом
молитвом; а знак ослобођења је незлопамћење против онога ко је злословио или злослови.
Преподобни Нил Синајски. – Униније је изнемоглост душе; а душа у
изнемоглости немајући оно што јој је својствено по природи, не опстаје храбро против
искушења.
- У сваком послу одреди себи меру и не остављај га пре него што завршиш; такође
– моли се разумно и појачано и дух унинија ће побећи од тебе.
Преподобни Јован Лествичник. – Постоји очајање због мноштва грехова и
тежине савести; и постоји очајање због гордости и уображености, кад људи који су пали у
грехове мисле да они нису били достојни (да буду остављени) да падну: од првог исцељује
узрджање од грехова и блага нада, а од последњег – смирење и не осуђивање никога.
Блажени Дијадох. – Кад душа престане да жели предивне земаљске ствари,
поткрада се у њу, углавном неки дух унинија, који јој не допушта ни да се потруди радо у
служењу речи, и не оставља јој чврсту жељу будућих добара; још и овај привремени
живот приказује као крајње неваљао, као живот који није достојан дела добродетељи, и
само знање понижава као даровано и другим многим или ништа посебно нам не објављује.
Ову млаку страст која изазива лењост избећи ћемо ако ставимо нашу мисао у крајње тесне
границе, држећи у пажњу само сећање на Бога; јер само на тај начин дух који је стекао
себи својствено горење може да одагна од себе ону неразумну лењост.
143
Download

ОТВЕЧАЕТ ИЕРОМОНАХ ИОВ (ГУМЕРОВ)