ИСКУСТВО СТЕЧАЈНОГ УПРАВНИКА ВЕЗАНО ЗА ПРИМЕНУ ОДРЕДАБА ЗАКОНА О ПРИНУДНОМ ПОРАВНАЊУ, СТЕЧАЈУ И ЛИКВИДАЦИЈИ, ЗАКОНА О СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ И ЗАКОНА О СТЕЧАЈУ КОД ПОДНЕТИХ ТУЖБИ ЗА ПОБИЈАЕ ПРАВНИХ РАДЊИ СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА I Побијање правних радњи стечајног дужника, које је дужник учинио пре отварања поступка стечаја, према неким мишљењима, спада у најсуптилнији део стечајног поступка и свакако је својеврсни изазов за стечајног управника, када за тренутак искључимо његову обавезу да штитећи стечајну масу треба да предузме све радње, па и радњу везану за побијање правних радњи стечајног дужника. Побијање правних радњи било је предвиђено и одредбама Закона о санацији и престанку организације удруженог рада, који закон је ступио на снагу 01.01.1987. године (у току свога трајања мењан је и допуњаван два пута). Овај закон има пет чланова који регулишу материју побијања правних радњи стечајног дужника, и када је донет Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (објављен у Сл. листу СФРЈ бр. 84/89), он је практично преузео ове чланове из претходног закона без битнијих измена. Може се рећи да су опште претпоставке за побијање правне радње стечајног дужника следеће:
· Немогућност намирења поверилаца у пуном износу њихових потраживања.
· Постојање одређене правне радње стечајног дужника, која је предузета пре отварања поступка стечаја.
· Да се одређена правна радња тиче средстава (имовине) стечајног дужника.
· Да се предузетом правном радњом наноси штета повериоцима стечајног дужника, и,
· Да је правна радња предузета у законом одређеном периоду пре дана покретања – отварања поступка стечаја. Дакле, битна претпоставка права побијања у стечају јесте да је предузета правна радња коју је претходник стечајног дужника предузео, пре отварања стечаја, а која је по својој природи прикладна да буде побијана. Под појмом правна радња можемо рећи да се ту ради о правним пословима, као и о свим другим правним радњама, које су могле бити извршене чињењем или пропуштањем. Та прикладност за побијање правне радње значи да се она тиче средстава стечајног дужника и њоме се ремети равномерно намирење стечајних поверилаца, односно ремети се један од основних принципа стечајног поступка. То даље значи, да се фактичке радње које су учињене не могу побијати, без обзира да ли је оваквим радњама умањена имовина претходника стечајног дужника. II Прва искуства са могућношћу подношења тужби за побијање правних радњи стечајног дужника имао сам средином 1993. године, када је престала са радом позната – чувена штедионица ЈУГОСКАНДИК. Након престанка рада ове
1 Штедионице, престале су са радом и све сличне штедионице, или штедно­кредитне службе како су се звале и логичан епилог је био отварање поступака стечаја над таквим стечајним дужницима. До тада сам имао извесног стечајног искуства, с обзиром да сам у свет стечаја уведен током 1990. године, као и већина мојих колега, са којима сам делио судбину овог посла, скоро до доношења Закона о стечајном поступку. Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (у даљем тексту: ЗАКОН ­ 1989.) је, под називом „побијање правних радњи“ у одредбама чл. 112­ 116. увео могућност да стечајни повериоци дужника, као и сам стечајни управник могу да побијају правне радње које је претходник стечајног дужника учинио у последњој години, пре отварања стечајног поступка. ЗАКОНОМ – 1989. године је одредбом чл. 112. ст. 2. т. 1. и 2. било прописано: Повериоци и стечајни управник могу побијати:
· Правне радње којима се ремети равномерно намирење поверилаца (оштећење поверилаца), односно којима се поједини повериоци стављају у повољнији положај (погодовање поверилаца) ако је друга страна према којој су те радње предузете знала или морала знати за неповољно економско­финансијско стање дужника.
· Правне радње којима се без накнаде или уз незнатну накнаду располаже имовином дужника. Рок за подношење тужбе за побијање правне радње стечајног дужника је био преклузиван: тужба се могла поднети у року од 6 месеци од дана отварања поступка стечаја, а најкасније до рочишта за главну деобу. Стечајни управник је могао поднети тужбу за побијање правне радње само уз претходну сагласност стечајног судије. Након престанка рада главне штедионице, отварани су поступци стечаја код оваквих стечајних дужника, и ја сам убрзо био именован за стечајног управника, рецимо, код следећих стечајних дужника:
· Штедионице БИЗНИС ЦЕНТАР
· Штедионице АЛЕКСАНДАР БАНКА
· Штедионице ШПАР, итд. На овом месту могу да констатујем да стечајни управник код преузимања дужности, практично није преузимао књиговодствено финансијску документацију, јер су ти дужници, по правилу радили ван платног промета, тако да смо затицали интерну документацију (интерне спецификације поверилаца, уговоре, дневнике догађања и другу интерну докуметнацију, која је једино омогућавала какав такав увид у пословање стечајних дужника. Оно што смо видели, а то се показало скоро код свих таквих дужника, да су поједини повериоци били намирени у целости или скоро у целости, а да поједини повериоци нису стигли да буду у том статусу. Другим речима, био је повређен један од основних принципа стечајног поступка, равноправност свих стечајних необезбеђених поверилаца.
2 Овај стечајни управник је у таквој ситуацији био мишљења да је целисходно да покуша да те повлашћене повериоце (привилеговане) натера да врате примљена девизна средства, како би се из будуће деобне масе обезбедио, у некаквој мери, принцип равноправности стечајних поверилаца. Ово посебно код чињенице да стечајни управници, осим када се ради о Штедионици ЈУГОСКАНДИК нису преузели озбиљнију имовину која би сачињавала стечајну масу, или нису преузели било какву имовину као што је био мој случај у свим добијеним стечајним предметима ове врсте. У договору са стечајним судијом су поднете прве тужбе за побијање правне радње и то у већем броју, пошто смо сматрали да се ради о истом чињеничном и правном основу за већину поднетих тужби (мада се касније показало да нисмо били потпуно у праву). Стечајни управник није сачувао судску документацију из овог периода, с обзиром да је она стара преко 15 година, архивирана је, тако да, на основу интерне документације стечајног управника, се износе чињенице везане за период примене Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, када је у питању побијање правних радњи. Зато је стечајни управник одлучио да уместо позивања на конкретне судске одлуке у којима је стечајни дужник кога је заступао био побијач, цитира судску праксу из тог периода, с обзиром да су заузети ставови били присутни и у парничним предметима, односно у донетим судским одлукама, у којима су тужиоци били стечајни дужници овога стечајног управника. Стечајни управник је успео у оним парницама, у којима је било очигледно да је противник побијања био погодован, као што је случај, када је власник – оснивач стечајног дужника, у последњем месецу пре подношења предлога за отварање поступка стечаја, свом рођеном брату, уместо штедног улога са приписаном каматом предао непокретност – двособан стан – замена испуњења. Проблем је настао касније, када је требало да се врати овај стан у стечајну масу, јер се испоставило да је исти већ био даље продат, а требало је доказати да нови сингуларни сукцесор је несавестан, односно да је знао за чињенице везане за побијање ове правне радње стечајног дужника. Даје се преглед сентенци судских одлука из тога периода, везано за побијање правне радње стечајног дужника. 1. Када је подизање штедног улога извршено пре истека рока орочавања а у последњој години пре отварања стечајног поступка, тада се има препоставити да је тужени знао за неповољно економско­финансијско стање стечајног дужника – тужиоца. (Пресуда Врховног суда Србије прев. 261/98 од 20.05.1998. године). 2. Повериоци и стечајни управник имају право побијања правне радње стечајног дужника којима се ремети равномерно намирење поверилаца, ако је друга страна знала или морала знати за неповољно економско­ финансијско стање дужника. Претпоставља се да је поверилац знао за неповољно економско­финансијско стање дужника ако је наплатио своје потраживање које још није доспело.
3 (Пресуда Вишег привредног суда Пж. 4151/94 од 03.11.1994. године). 3. Из чињенице да тужени није пријавио потраживање у стечајну масу могло би се закључити да за то није имао разлог (уколико је подигао штедни улог који је предмет побијања). Такође, да се штедна књижица налази у притежењу тужиоца указује на исплату недоспелог потраживања туженог штедише, што је све од утицаја на питање основаности захтева по побијаној тужби. (Решење Врховног суда Србије Прев. 591/96 од 06.10.1996. године). 4. Према одредби чл. 95. ЗППСЛ даном отварања стечаја образује се стечајна маса у коју улази имовина дужника. Код чињенице да је туженом улог исплаћен из имовине тужиоца, што је констатовано пописом у стечајном поступку, да није тражено излучење у корист туженог из стечајне масе. Тужилац је активно легитимисан за подношење побојне тужбе. (Пресуда Врховног суда Србије прев. 503/96 од 18.09.1996. године). 5. Код постојања квалификаторних околности из чл. 113. ЗППСЛ уведена је законска оборива претпоставка да је противник побијања знао, односно морао знати за неповољно економско­финансијско стање стечајног дужника. Презумпција је оборива и установљена је у корист побијача (овде тужиоца), па доказивање одсуства намере или непажње терети противника побијања (овде туженог). (Решење Врховног суда СРбије прев. 591/96 од 16.10.1996. године). 6. Активна легитимација за побијање правних радњи стечајног дужника везана је за образовање стечајне масе у коју улази сва имовина дужника даном отварања стечајног поступка, а према одредби чл. 95. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији. (Пресуда Врховног суда Србије прев. 132/96 од 20.03.1996. године). 7. Претпоставља се да је тужени знао, односно морао знати за неповољно економско­финансијско стање стечајног дужника, ако је своја девизна средства које је орочио код стечајног дужника (тужиоца у побијаној парници) подигао пре рока доспелости а исплата орочених износа није извршена на уобичајени начин у пословници где је раније вршена уплата – већ на другом месту – трезору тужиоца. (Пресуда Врховног суда Србије – прев 620/1560 од 10.01.1996. године). 8. На закључак о сазнању туженика у побијаној парници за неповољно економско­финансијско стање дужника, нема значаја што је тужени поднео захтев за раскид уговора о орочавању девизних средстава, што је тај захтев усвојен и тужилац пристао да пре истека рока орочавања поврати девизна средства туженику. (Пресуда Врховног суда Србије прев. 704/97 од 19.11.1997. године).
4 9. Рок за подношење тужбе је преклузиван. Да би суд поступио по побијним тужбама оне морају бити поднете у року од 6 месеци од дана отварања стечајног поступка, а ако је рочиште за главну деобу заказано пре истека овог рока, онда до рочишта за главну деобу. (Пресуда Вишег привредног суда Пж 7974/97 од 03.02.1998. године). III ЗАКОН О СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ (Поднете тужбе за побијање правне радње стечајног дужника по одредбама овог закона) Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији је престао да се примењује дана 02.02.2005. године, када је почела примена Закона о стечајном поступку (у даљем текст ЗАКОН – 2005.) Поглавље VIII – Закон о стечајном поступку – побијање правних радњи стечајног дужника садржи (11) чланова – 98­108. којима је уређена ова материја. Предмет права побијања су дужникове правне радње чијим предузимањем је смањена имовина стечајног дужника и тако отежано или онемогућено намирење поверилаца. То су, као што је речено и у уводу, оне радње које доводе до промене у имовини дужника на штету поверилаца. То су радње чињења или пропуштања од стране стечајног дужника. Законом су као предмет побијања прописани тачно одрежени правни послови и правне радње стечајног дужника. То су:
· Уобичајена намирења (чл. 99.)
· Неуобичајена намирења (чл. 100.)
· Непосредно оштећење стечајних поверилаца (чл. 101.)
· Намерно оштећење стечајних поверилаца (чл. 102.)
· Послови и радње без накнаде и уз незнатну накнаду (чл. 103.) Стечајни управник у овом тренутку има активне парничне предмете који су у функцији поднете тужбе за побијање правне радње стечајног дужника. Неки парнични предмети су окончани, али неки нису, тако да је стечајни управник одлучио да кроз дате примере покаже своје виђење, конкретне примене појединих одредаба Закона о стечајном поступку, везане за побијање правне радње стечајног дужника. Пошто су поједине парнице и даље активне, стечајни управник је прилагодио текст који је приказан како би се избегла могућа идентификација са конкретним парничним предметом, јер је суштина датих примера да се покаже и прикаже чињенично стање које је било подлога за поднете тужбе за побијање првних радњи стечајног дужника. ПРВИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ (Одредба чл. 103. – послови и радње без накнаде или уз незнатну накнаду) Тужилац, (стечајни дужник) поднео је тужбу за побијање правне радње стечајног дужника, где је наведено:
5 · Да суд утврди да су без правног дејства Уговор о поравнању Ов.бр. 26548/04 од 16.09.2004. године и Уговор о купопродаји непокретности оверен код Општинског суда од 20.05.2005. године под Ов. Бр. 1491/05, те да се обавежу тужени да врате у стечајну масу пословни простор у Београду, површине 85,3 м2.
· У тужби се наводи: да је претходник дужника стекао, Уговором о купопродаји, право својине на пословном простору у Београду, површине 85,3 м2. Даље је наведено да је Уговором о поравнању овереним пред Петим општинским судом у Београду, тужилац (сада стечајни дужник – побијач) пренео право својине на поменутом пословном простору, првотуженом, као накнаду за изведене молерско­фарбарске радове. Након тога је Уговором о купопродаји непокретности закљученим и овереним пред Општинским судом првотужени продао предметну непокретност друготуженом за уговорену купопродајну цену од 1.000,00 динара. Тужилац се је позвао на одредбу чл. 103. Закона о стечајном поступку, тврдећи да се овде ради о располагању са делом имовине стечајног дужника уз незнатну накнаду. Тужилац је истакао да су тужени нужни и јединствени супарничари, и да је тужба поднета благовремено у смислу рока из одредбе чл. 103. (две године) наводећи датуме предлога за покретање поступка стечаја и закљученог Уговора о поравнању. Да је сам – првотужени на позив стечајног управника, дао писмену изјаву где је навео да је његово потраживање које има његова СЗР око 25.000 ЕУР и да је тачно да је вредност локала који је компензован на име његовог потраживања већа, али је сматрао да је на тај начин измирен за разлику, с обзиром да му тужилац дугује потраживање које је везано за обављање услуге у току неколико година.
· Првотужени и друготужени су оспорили тужбени захтев: првотужени да је редовно испостављао фактуре које су само делимично плаћане а друготужени да није у облигационом односу са тужиоцем.
· Првостепени суд је одбио тужбени захтев и у пресуди је навео: да је суд утврдио да су тужилац и првотужени били у пословним односима, тако да је првотужени у периоду од 1997.­ 2003. године изводио молерско­фарбарске радове на неколико објеката, зато су закључили Уговор о поравнању, оверили га пред Петим општинским судом где је предвиђено да, уколико тужилац не измири све доспеле обавезе до 15.09.2004. године да првотужени стиче прво да се укњижи као власник пословног локала у Београду. Након тога, првотужени је са друготуженим закључио Уговор (20.05.200. године) о купопродаји непокретности за износ од 1.000,00 динара. Суд у пресуди констатује да је предметно поравнање закључено у року од (2) године, што је предуслов да би исто могло бити предмет побијања, односно да је испуњен материјално­правни услов за побијање правне радње. Али, суд констатује да предметно
6
располагање није извршно, без накнаде или уз незнатну накнаду, а што је услов за побијање. Ово зато, што је неспорна чињеница да је првотужени вршио одређене молерско­фарбарске послове у горе назначеном периоду. Али тужилац, на коме је терет доказивања, није до закључења приложио ниједан доказ везан за вредност предметног простора, нити је пружио доказе колика је вредност извршених молерско фарбарских услуга, нити да ли су ти радови изведени и у којој мери, односно тужилац није пружио ни један доказ о висини накнаде за коју је предметни простор уступљен првотуженом, односно није пружио доказе колика је вредност свих изведених радова од стране првотуженог, да ли су исти радови плаћени и у којој мери, нити је пружио доказе о вредности предметног пословног простора на дан закључења уговора. Суд посебно констатује да није довољно, то што тужилац наводи висину накнаде која је плаћена од стране друготуженог првотуженом, јер се ради о посебном односу који може, али не мора бити од утицаја за одлучивање о предметном захтеву. За успех у овој парници је потребно стицање оба услова: знање за чињенице које представљају разлог побијања и објективна чињеница да је уступање извршено без накнаде или уз незнатну накнаду.
· Након изјављене жалбе Привредни апелациони суд је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев. У образложењу, ове сада правоснажне пресуде, суд је утврдио да је жалба основана, јер је приликом одлучивања о тужбеном захтеву, првостепени суд погрешно оценио исправе и посредно изведене доказе и своју одлуку засновао искључиво на тим доказима, што је и био разлог за преиначење побијане одлуке. Другостепени суд наводи: да првостепени суд погрешно закључује да тужилац није доказао да је Уговором о поравнању који је стечајни дужник закључио са првотуженим извршен промет непокретности уз незнатну накнаду. Наиме, из садржине изјаве првотуженог која је дата стечајном управнику тужиоца дана 18.05.2007. године произилази да према његовој евиденцији његовог потраживања од стечајног дужника је износило око 25.000 ЕУР у динарској противвредности, те да је вредност локала која је предмет уговора о поравнању знатно већа, а да је сматрао да на овај начин добије извесно обезбеђење ради наплате свога потраживања, због чега је и прихватио да поравнање потпише пред надлежним судом. Другостепени суд наводи да су испуњени услови за побијање уговора о купопродаји непокретности између првотуженог и друготуженог, с обзиром да је друготужени рођак оснивача и статутарног заступника стечајног дужника, па је на тај начин несумљиво морао знати за чињенице које представљају разлог за побијање претходно закљученог Уговора о поравнању, те да је непокретност стекао уз незнатну накнаду од 1.000,00 динара која свакако не одговара вредности пословног простора у површини од 85,30 м2 на Новом Београду. Другостепени суд констатује да су
7 испуњени сви услови из члана 98. став 1. и чл. 103. и чл. 107. став 4. Закона о стечајном поступку. За побијање наведених правних радњи стечајног дужника (поравнања и уговора) и зато је преиначио првостепену пресуду и створио основ за повраћај непокретности у стечајну масу стечајног дужника.
· Нажалост, с обзиром да предметна непокретност није била уписана у земљишне књиге, након добијања правоснажне судске одлуке стечајни управник је утврдио да се у пословном простору налази ново треће лице, које се сада појављује као сингуларни сукцесор ове непокретности, и треба доказати да је то лице било несавесно када је купило предметну непокретност. Разуме се, да је могуће ако се то докаже да дођемо у ситуацију да имамо и четврто лице, као новог сингуларног сукцесора. ДРУГИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ (одредба чл. 102. Закона о стечајном поступку – намерно оштећење стечајних поверилаца) Стечајни дужник је поднео тужбу за побијање правне радње где је наведено:
· Да је предмет побијања закључено судско поравнање пред Трговинским судом 23.05.2006. године. Поравнање по мишљењу тужиоца је апсолутно ништаво, сагласно одредби чл. 3. ст. 3. Закона о парничном поступку, у вези одредбе чл. 103. ст. 1. Закона о облигационим односима и у вези са одредбом чл. 325. ст. 2 Закона о парничном поступку. Поравнање је ништавно, зато што је: потписано од стране претходника стечајног дужника који није имао потребну сагласност надлежног органа за такву правну радњу. Наиме, претходник дужника је био субјект приватизације код Агенције за приватизацију, где је на аукцији извршена продаја капитала претходника стечајног дужника, тако да је добијен нови оснивач – власник претходника стечајног дужника, сагласно Закону о приватизацији. Међутим, како купац није испоштовао своје уговорне обавезе, то је уговор раскинут и сагласно Закону о привредним друштвима, Агенција је именовала вршиоца дужности директора правног претходника тужиоца који је био и привремени заступник друштвеног капитала. Одредбом чл. 398а. Закона о привредним друштвима је прописано да предузећа која послују друштвеним капиталом морају да добију сагласност између осталога и за поравнање са повериоцима. Није спорно да лице које је било привремени заступник друштвеног капитала у тренутку закључења судског поравнања није имало такву сагласност. Осим тога, и да закључено судско поравнање нема наведену мањкавост, испуњени су услови за примену одредбе чл. 102. Закона о стечајном поступку: ­ намерно оштећење поверилаца.
8 · · · · · Пре закључења судског поравнања, тужилац је био у непрекидној блокади од 17.11.2004. године и такво стање је трајало све до дана отварања поступка стечаја.
Када је закључено судско поравнање, тужени, који није могао да наплати потраживање из поравнања у износу од 300.000 ЕУР је уписао право намирења (заложно право) код надлежног регистра о непокретностима на основу извршног наслова и постао разлучни поверилац.
Такође, пре закључења судског поравнања парничне странке су имале закључени уговор о утврђивању међусобних права, па је тужилац признао туженом разне износе без покрића, односно за те износе нема релевантне документације. Парничне стране су имале намеру да додељену локацију тужиоцу у Београду (тужилац је од стране надлежног органа добио две локације за привођење намени, сагласно ДУП) и на основу тога је и дошло до закључења овога уговора.
У току парнице тужилац је повукао део тужбеног захтева под т. 2. изреке првостепене пресуде.
Тужилац је тражио да суд судско поравнање утврди као ништаво, да се брише његово право намирења – упис забележбе, решења о извршењу, као и да се Уговор о утврђивању међусобних права утврди да је без дејства према стечајног маси стечајног дужника.
Првостепени суд је усвојио тужбени захтев и утврдио апсолутну ништавост судског поравнања које су тужилац и тужени закључили пред Трговинским судом у Београду 23.05.2006. године, одбијен је тужбени захтев под тачком 2. (зато што је тужилац повукао тај део тужбеног захтева), и утврђено је да побијани правни посао – Уговора о утврђивању међусобних права од 20.09.2005. године нема правног дејства према стечајној маси стечајног дужника – тужиоца. Првостепени суд је утврдио да у овом случају постоји повреда одредбе члана 102. Закона о стечајном поступку и да се ради о намерном оштећењу поверилаца, јер такав закључак произилази из саме садржине уговора о утврђивању међусобних потраживања, где статутарни заступник стечајног дужника признаје дуг за који је утврђено да није постојао. Други потребни услов, знање друге уговорне стране – сауговарача се претпоставља уколико је сауговарач знао да стечајном дужнику прети неспособност плаћања и да се оштећују повериоци, а сауговарач то зна, јер је у свом исказу навео да није спорно да је у једном тренутку знао за блокаду тужиоца. Исто тако, првостепени суд наводи да је тужилац доставио одговарајуће изводе из којих је јасно да је био у дугогодишњој блокади, тако да независно од исказа туженог, то свакако њему морало бити познато, будући да је реч о јавном и опште доступном податку. Осим тога, тужени који је стекао заложно право – право намирења, као привредник зна за природу овог заложног права, да себи обезбеђује приоритет – привилеговано намирење у случају отварања поступка стечаја. Исто тако, испуњен је и услов оштећења стечајних поверилаца, јер се заснивањем заложног права стиче приоритет – одвојено намирење
9 у односу на необезбеђене повериоце који су на тај начин доведене у неравноправан положај.
· У овом поступку је уложена жалба и жалбени поступак је у току. ТРЕЋИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ (одредба чл. 102. Закона о стечајном поступку – намерно оштећење стечајних поверилаца) Поступак стечаја над дужником је отворен на основу одредби Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији – 31.01.2005. године. Међутим, како је од 02.02.2005. године почела примена Закона о стечајном поступку, то је овај поступак стечаја настављен (одредба чл. 185. Закона о стечајном поступку), по одредбама Закона о стечајном поступку.
· Први стечајни управник је уведен у дужност, преузео је имовину – текстилну метражну робу у рестовима, половне текстилне машине и осталу робу, која, како се испоставило касније, је имала само симболичну вредност код свог уновчења. То је била једина имовина која је ушла у стечајну масу.
· Како овај стечајни управник није добио лиценцу за свој будући рад, као стечајни управник, то је током 2006. године разрешен дужности и именован је стечајни управник са лиценцом.
· Други, стечајни управник је током обављања ове дужности покушао да уновчи стечајну масу, али без успеха.Додајни проблем је био тај што се радило о огромним количинама ових рестлова који су се налазили у приватној породичној кући оснивача стечајног дужника, на којој адреси је и било седиште стечајног дужника из решења о отварању поступка стечаја. Оснивач је једно време био кооперативан, али како је стечај ушао у трећу годину свога трајања (2007. година) постао је крајње нервозан и тражио је да стечајни управник ослободи његов стамбени простор од стечајне масе, јер трпи неспорну штету зато што га не издаје. Други стечајни управник је извршио процену стечајне масе преко судског вештака, али правог купца није било.
· Трећи, тј. садашњи стечајни управник је: одмах преко Скупштине у функцији Одбора поверилаца потврдио већ донету одлуку о непосредној продаји стечајне масе и исту уновчио на тај начин. Нажалост, у току трајања поступка су стизали рачуни од стране Градске чистоће, који нису враћани, односно протествовани, тако да је овај поверилац издејствовао извршне наслове и постао поверилац према стечајној маси стечајног дужника. Када је извршено уновчење стечајне масе у поступку непосредне погодбе, то је онда садашњи стечајни управник морао да измири ове обавезе, да би одблокирао већ блокирани текући рачун. Ово је напоменуто, с обзиром да је
10 · · · · · оснивач у каснијем току стечаја поднео противтужбу против стечајног дужника, на име накнаде штете коју је претрпео због некоришћења пословног и стамбеног простора своје породичне зграде у којој се налазила стечајна маса.
Стечајни управник у документацији је пронашао Уговор о купопродаји пословно­стамбеног објекта у изградњи габарита 10x15м2, укупне бруто површине 317,99 м2 који се налази на КП 487/1 за износ од 2.450.000,00 динара. Купопродаја је извршена 28.04.2004. године (девет месеци пре отварања поступка стечаја). С обзиром да је предходник дужника био у блокади скоро две године, пре отварања стечаја поставило се питање где су та средства уплаћена, ако су и уплаћена. Статутарни заступник (оснивач) стечајног дужника је дао писмену изјаву стечајном управнику да је он лично примио та средства на руке и да их је, наводно, утрошио за измирење потраживања према својим повериоцима.
Стечајни управник, с обзиром да није имао стечајну масу, и да постоји неспорна чињеница да је новчани износ од купопродаје присвојен од стране оснивача дужника одлучио да тужи и оснивача и да подигне тужбу за побијање правне радње (правног посла), тј. закљученог Уговора о купопродаји предметног пословног простора тражећи да суд утврди да је без правног дејства према стечајној маси и да се обавеже тужени и да врати предметну непокретност у стечају масу.
Правни основ за подизање тужбе за побијање правне радње дужника је одредба члана 102. Закона о стечају – намерно оштећење поверилаца.
Првостепени суд је усвојио тужбени захтев и у образложењу своје пресуде је навео: да је испуњен објективни услов да је тужба поднета у остављеном законском року. Међутим, захтев захтева и испуњеност субјективног услова – намере оштећења поверилаца на страни стечајног дужника и знања за ту намеру његовог сауговарача. Исплата купопродајне цене правном лицу на руке његовом законском заступнику утиче на правну ваљаност спорних уговора, и иста може предтављати правно допуштену радњу само у случају да је примљени новац уплаћен на жиро рачун тужиоца. У противном, неуплатом купопродајне цене на жиро рачун продавца са статусом правног лица крши се одредба члан 3. став 1. Закона о платном промету. То је императивна одредба због чега би њена повреда учињена уз сагласност туженог и довела у сумљу његово знање, као сауговарача за намеру оштећења тужиочевих поверилаца. Осим тога, тужени је прекршио одредбу члана 3. Уговора где је стајало да је дужан да купопродајну цену уплати на жиро рачун тужиоца.
Привредни апелациони суд је усвојио жалбу туженог и укинуо пресуду и наложио нови поступак. Осим повреда поступка код уручивања позива за заказана рочишта, што је био основ за укидање
11 пресуде, нас овде занима став суда када је у питању намерно оштећење поверилаца: Код намерног оштећења поверилаца имамо два објективна услова и два субјективна услова. Први, објективни услов је рок везан за побијање правне радње – 5 година од дана подношења предлога за покретање поступка за отварање стечаја и он је овде испуњен. Други, објективни услов је постојање штете на страни једног или више стечајних поверилаца и он је такође испуњен – не постоји никаква стечајна маса за измирење стечајних поверилаца. Први, субјективни услов треба да постоји на страни стечајног дужника – да је хтео да оштети стечајне повериоце. Дужник је преко свога статутарног заступника присвојио купопродајну цену и то би требало, да буде доказ да је био несавестан, а овде се та несавесност изједначава са намером по принципу: да нико из своје несавесности не може извлачити користи за себе. Други, субјективни услов се односи на намеру туженог, да је знао да плаћањем купопродајне цене на руке статутарном заступнику, овај оштећује стечајне повериоце. Дакле, треба доказати заједничку намеру обе стране да су хтеле, овом купопродајом да оштете повериоце.
· Првостепени суд је у новом поступку одбио тужбени захтев тужиоца, налазећи да тужилац није доказао заједничку намеру парничних страна да оштете повериоце. Тужени није поверилац стечајног дужника, није знао да је тужилац у блокади и да је новац исплатио тужиоцу на руке зато што је овај то тражио, јер је тужилац изјавио да не може да плати легализацију, односно да спроведе започете радове.
· Жалбени поступак је у току. ЧЕТВРТИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈУ (одредба члана 120. Закона о стечају – уобичајено намирење) Стечајни дужник је у блокади од 24.06.2009. године, а поступак стечаја је отворен 16.08.2010. године. Стечајни дужник је поднео редовну тужбу за наплату свога доспелог потраживања од свога дужника, који, и поред две опомене, то није хтео да уради мирним путем. Радило се о задржаном гарантном депозиту, па када је добио одговор на тужбу тужилац је добио информацију да је тужени био учесник потписане компензације којом су (4) потписника исте измирили своје обавезе и потраживања. Поред стечајног дужника, као давалац компензационе изјаве појављује се и његово повезано друштво, затим првобитни тужени и четврти учесник, такође привредно друштво. Стечајни управник је имао сазнања о повезаном друштву (повезаност је везана за статус физичког лица које се појављује код оба повезана лица, тако што у једном већински акционар, а у другом једини оснивач), али је тада први пут сазнао
12 за ову компензацију. Након добијања одговарајуће изјаве од стране бившег статутарног заступника дужника и потписника у име дужника ове компензације, тужилац је својим поднеском прецизирао поднети тужбени захтев, где је обухватио све учеснике ове компензације. Оно што је битно јесте, да је овом компензационом изјавом повезано друштво било приказано као поверилац претходника стечајног дужника, а што није тачно, јер према документацији стечајног дужника повезано друштво је његов дужник, тако да се у овом контексту ради о неиситинитој исправи. Дакле, стечајни дужник подноси тужбу за исплату дугованог.
· Тужени одговара да више ништа не дугује, јер је закљученом компензацијом измирио своју обавезу, не само доспелу, него и будућу (измирио је и део гарантног депозита који у тренутку давања компензационих изјава још увек није била доспела).
· У суштини, преко ове компензационе изјаве намирен је његов четврти учесник и то из потраживања која има стечајни дужник према свом дужнику првобитно туженом, (по основу гарантног депозита).
· Зато је стечајни дужник, како је речено, преиначио тужбени захтев. Тужилац тврди: да је компензација потписана 24 дана пре подношења предлога за покретање поступка стечаја. Да је стечајни дужник неликвидан и блокиран на дан потписивања компензације, да то сви учесници знају, јер је овај пут измирења обавеза превазилажења проблема блокаде рачуна стечајног дужника и његове неспособности измирења обавеза, и да су на овај начин одливена средства из имовине стечајног дужника и неспорно оштећени стечајни повериоци. Осим тога, компензацијом је пребијено и потраживање стечајног дужника према основном дужнику које није било доспело (а ради се о задржаном гарантном депозиту), а што је супротно одредби члана 36. ЗОО, а за лице које је било повезано са стечајним дужником у вези предузимања правног посла сматра се да је знало или морало знати за неспособност за плаћање од стране стечајног дужника.
· Значи, стечајни дужник тражи да суд утврди да побијана правна радња – изјава о компензацији закључена између тужиоца и тужених нема правно дејство према стечајној маси дужника, па се обавезује првотужени да врати у стечајну масу дужника утужени износ са траженом законском затезном каматом.
· Тужени су нужни супарничари, јер се судска одлука мора односити на сваког од њих, јер су потписници наведене исправе, али је настао проблем што је повезано друштво објавило поступак ликвидације, која између осталога има за последицу прекид ове парнице (правне последице отвореног поступка ликвидације – одредба чл. 214. ст. 1. т.5. ЗПП који је важио у тренутку регистрације одлуке о ликвидацији код надлежног органа).
13 ПЕТИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈУ (одредба чл. 120. Закона о стечају – уобичајено намирење) Ради се о стечајном дужнику из претходног примера. Дакле, он се налази у непрекидној блокади од 24. јуна 2009. године. Има пословног партнера који га континуирано снабдева са робом – електро материјалом који му је потребан за његов процес рада. Дана 19.12.2008. године закључује се Уговор о купопродаји непокретности која се налази у Београду. Уговором се утврђује да претходник дужника дугује износ од 26.592.856,97 динара на име испоручене робе и овај износ ће се исплатити, тако што ће се извршити пребијање потраживања које купац има према продавцу, тако што ће купац потписати изјаву о пребијању у остављеном року. Када купац потпише изјаву о пребијању, продавац ће му пословни простор испражњен од лица и ствари предати у остављеном року. Такође се наводи да су купцу познати терети на непокретности, која је предмет уговора о купопродаји. Потписи уговорних страна нису оверени код надлежног суда, сагласно одредби чл. 4. ст. 1. и 2. Закона о промету непокретности. Изјава о пребијању (компензацији) број 10/08 сачињена је између парничних странака 25.12.2008. године, али није заведена у протоколе уговорних страна. Након тога, купац је ступио у посед ове непокретности.
· Претходник стечајног дужника у својству продавца и будући туженик су сачинили Уговор о купопродаји непокретности који за предмет има исту непокретност, као и претходни уговор о купопродаји од 19.12.2008. године. Овај уговор је заведен код купца, али не и код продавца, и оверен је код надлежног суда 04.03.2010. године.
· Претходни поступак за отварање поступка стечаја је покренут дана 28.06.2010. године.
· Тужилац је све време, а разуме се и сада, уписан као власник предметне непокретности у листу непокретности код Републичког геодетског завода.
· Дакле, тужени је био поверилац код стечајног дужника на дан закључења уговора о купопродаји непокретности на дан 04.03.2010. године и тек је тада предметни уговор о купопродаји добио елементе своје правоснажности, од када се рачунају преклузивни рокови за побијање правних радњи стечајног дужника.
· Дакле, тужени као поверилц стечајног дужника се намирује 2,5 месеца пре подношења предлога за покретање поступка стечаја, добијањем предметне непокретности дужника, која је тек 04.03.2010. године добила свој ваљани правни основ.
· Овом парницом у суштини од стране стечајног дужника, као тужиоца, односно у суштини од стране стечајне масе се жели постићи онај економски ефекат који ће стечајну масу довести у исто стање у којем би она била да није било правне радње која је предузета пре отварања поступка стечаја и услед које је будућа стечајна маса умањена за одређени имовински ефекат, и то на тај начин што ће се у њу стечена
14 имовинска корист вратити од онога који ју је и стекао. Наиме, тужени је на овај начин неспорно остварио оно што иначе не би могао да оствари, као и сви остали необезбеђени стечајни повериоци, зато што се он пре и мимо свих осталих поверилаца и то у целокупном износу од 100% наплатио, односно наплатио је своје доспело потраживање према стечајном дужнику, зато треба и да врати оно што је примио у стечајну масу.
· Иначе, власник – оснивач туженог је истовремено оснивач и другог правног лица које се, на име свога потраживања, пријављује у овом поступку стечаја. То значи, по мишљењу тужиоца да тужени преко свога оснивача је у сазнању да је претходник дужника све време у блокади, односно да је неспособан за плаћање.
· Првостепени поступак је у току. ШЕСТИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈУ (одредба члана 119., 120., 121. и 124. Закона о стечају) Ради се о стечајном дужнику који је наведен кроз претходни пример.
· Поступак стечаја је отворен 16.08.2010. године.
· Стечајни дужник (тужилац) подноси тужбу ради побијања правних радњи против туженика, од којих је један повезано друштво у ликвидацији (повезаност је везана за физичко лице које је истовремено већински акционар код стечајног дужника и једини оснивач код повезаног друштва).
· У тужби је наведено: тужилац и тужени су били у пословном односу по основу Уговора о приступању дуга закљученога дана 31.03.2010. године, где је тужилац у чл. 3. опростио првотуженом потраживање у износу од 50.400,44 ЕУР.
· Затим је вођен поступак код надлежног суда преко предлога за извршење на основу веродостојне исправе, где је претходник стечајног дужника пренео своје потраживање које има према првотуженику на друготуженог – повезано друштво у ликвидацији у износу од 50.832,80 ЕУР.
· Након тога парничне стране закључују Уговор о регулисању међусобних односа од 29.06.2010. године – један дан после поднетог предлога за отварање поступка стечаја, којим уговором уступају потраживање од 50.400,44 ЕУР на повезано друштво – друготуженога.
· Дакле, овде се ради о правним пословима и правним радњама који су подложни побијању у смислу одредби чл. 119, чл. 120, чл. 121. и чл. 124. Закона о стечају.
· Радња уступања потраживања тужиоца – стечајног дужника повезаном друштву представља штетан правни посао из разлога што је ова правна радња извршена без икакве накнаде, те се оваквим
15 поступањем имовина тужиоца знатно смањила. Основ сачињавања предметног уговора о регулисању међусобних права и обавеза је решење Привредног суда у Београду, које је такође без ваљаног правног основа и које је предмет побијања поднете тужбе.
· По мишљењу стечајног дужника испуњени су услови прописани одредбом чл. 120. Закона о стечају, за побијање наведених правних радњи, како у погледу прописаног рока, тако и у погледу околности да је стечајни дужник био неспособан за плаћање у време када су радње предузете.
· Тужилац, у овом поступку побија радњу пропуштања изјављивања жалбе Привредном апелационом суду на предметно решење од 03.06.2010. године, с обзиром да извршни дужник (тужилац) није изјавио жалбу у законском року, те да је из овога разлога предметно решење постало правноснажно. По нашем мишљењу радња пропуштања се изједначава са правним послом, односно правном радњом према одредби чл. 119. Закона о стечају. Ова одредба прописује да правне послове или правне радње којима се нарушава равномерно намирење стечајних поверилаца или оштећује повериоце, као и правне послове или друге правне радње, којима се поједини повериоци стављају у неповољнији положај, може побијати стечајни управник. Даље, према чл. 121. Закона о стечају, постоји неуобичајено намирење када постоји правни посао или правна радња којима се једном повериоцу пружа обезбеђење или даје намирење које он уопште није имао право да тражи или је имао право да тражи, али не на начин и у време када је предузето, па се могу побијати ако су предузети у последњих 12 месеци пре подношења предлога за покретање стечајног поступка. Пропуштање изјављивања жалбе на предметно решење омогућило је друготуженом – повезаном лицу да стекне потраживање које он уопште није имао права да тражи, или је имао право да тражи, али не у време, ни на начин када је предузетом, те се такве радње могу побијати ако су предузете у последњих 12 месеци пре подношења предлога за покретање стечајног поступка, сходно чл. 121. Закона о стечају. Предметно решење Привредног суда у Београду од 03.06.2010. године донето је на предлог друготуженог као извршног повериоца, а након решења о извршењу овог суда од 16.02.2010. године на које тужилац као означени извршни дужник није уложио приговор, иако друготужени није имао било какво потраживање према овде тужиоцу. Сходно чл. 121. Закона о стечају, тужилац побија и радњу пропуштања изјављивања приговора на решење о извршењу Привредног суда у Београду од 16.02.2010. године у условима непостојања дуга према овде друготуженом повезаном друштву.
16 Имајући у виду да је друготужени повезано друштво привредно друштво које је у ликвидацији, тужилац је као поверилац у ликвидационом поступку над друготуженим дана 03.08.2011. године пријавио своје потраживање по основу примљеног новчаног износа од тужиочевог дужника (овде првотуженог) – став 2. пријаве потраживања од 03.08.2011. године. С тим у вези ликвидациони управник има законску обавезу да се изјасни на пријављено потраживање повериоца и да о томе сачини листу признатих и оспорених потраживања. У конкретном случају, тужилац није запримио никакво обавештење од стране ликвидационог управника друготуженог дакле исти се поводом пријаве потраживања тужиоца није изјаснио. Из свих разлога, тужилац предлаже да суд донесе следећу: П Р Е С У Д У 1. Усваја се тужбени захтев па се утврђује да је без правног дејства према стечајној маси тужиоца:
· Радња уступања потраживања тужиоца у износу од 50.400,44 ЕУР у динарској противвредности према првотуженом на привредно друштво у ликвидацији, извршено Уговором о регулисању међусобних права и обавеза, којег су потписали тужилац, првотужени и друготужени, који је закључен 28.06.2010. године, па се утврђује да Уговор о регулисању међусобних права и обавеза од 28.06.2010. године, не производи правна дејства у односу на стечајну масу тужиоца. 2. Усваја се тужбени захтев тужиоца па се побија правна радња пропуштања изјављивања жалбе на решење Привредног суда у Београду од 30.06.2010. године, и утврђује да је иста без правног дејства, што је друготужени у ликвидацији дужан да призна и трпи, па се утврђује да не производи правно дејство у односу на стечајну масу тужиоца, решење Привредног суда у Београду од 03.06.2010. године, што је друготужени у ликвидацији дужан да призна и трпи. 3. Усваја се тужбени захтев тужиоца, па се побија правна радња тужиоца, пропуштања изјављивања приговора на решење о извршењу Привредног суда у Београду од 16.02.2010. године, и утврђује се да је иста без правног дејства, што је друготужени у ликвидацији дужан да призна и трпи, па се утврђује да не производи правно дејство у односу на стечајну масу тужиоца – решење о извршењу Привредног суда у Београду од 16.02.2010. године, што је друготужени у ликвидацији дужан да призна и трпи.
· Парнични поступак је у току
17 СЕДМИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈУ (одредба члана 119. и члана 121. Закона о стечају ) Стечајни дужник је претходно био у статусу ликвидационог дужника на основу одредаба Закона о приватизацији. Радило се о принудној ликвидацији која је на основу стечајног разлога прешла у стечајни поступак.
· Тужени је физичко лице, адвокат, који је поднео пријаву потраживања у поступку стечаја на основу извршне исправе – решења Општинског суда од 24.06.2009. године.
· Стечајни управник је оспорио поднету пријаву потраживања, сагласно одредби чл. 113. ст. 3. т. 5. Закона о стечају – извршна исправа таква да би радња њеног извршења могла бити предмет побијања.
· Сагласно одредбама Закона о стечају у овом случају на парницу се упућује стечајни дужник – као слабији у праву, када је у питању извршна исправа.
· Стечајни дужник је у току испитивања пријаве потраживања повериоца (туженога) утврдио: тужени је, као адвокат, заступао извршне повериоце према претходнику тужиоца у извршном поступку, и у том поступку су настали трошкови везани за поднете таксе, извршена вештачења, и др. И на основу свега тога, тужени је поднео захтев за признавање адвокатских трошкова, што му је Општински суд и признао, али у знатно већем износу него што је вештак утврдио.
· Извршни дужник, овде тужилац је примио решење којим су признати трошкови туженога, дана 24.06.2009. године, и имао је сазнање да тужени као адвокат не може да потражује тај новчани износ, али није уложио приговор на то решење, тако да је оно постало правноснажно.
· Дана 03.07.2009. године над тужиоцем се отвара поступак принудне ликвидације код Агенције за приватизацију РС. Тога дана наступају правне последице прописане одредбом чл. 214. ст. 5. Закона о парничном поступку, односно по сили закона се прекидају сви поступци везани за поступак стечаја и поступак ликвидације. За време трајања прекида суд не може предузимати никакве радње у поступку.
· Иако је ово императивна одредба тужени у овој парници снабдева своје решење Општинског суда клаузулом правноснажности – 17.08.2009. године и добија извршну исправу. Чињеница да се тужилац налазио у поступку ликвидације није могла остати непозната Општинском суду, јер се статуси привредних друштава у виду забележбе објављују на страницама Агенције за привредне регистре и да од тог тренутка објављивања важи претпоставка јавности.
18 · Тужилац (стечајни дужник) подноси тужбу за утврђење и побијање. У тужби истиче и тужбени захтев, којим побија правну радњу пропуштања изјављивања приговора на решење Општинског суда од 24.06.2009. године. Радња пропуштања изјављивања приговора се у погледу побијања изједначава са правним послом, односно правном радњом према одредби чл. 119. Закона о стечају. Ова одредба прописује да правне послове или правне радње којима се нарушава равномерно намирење стечајних поверилаца или оштећују повериоци, као и правне послове или друге правне радње којима се поједини повериоци стављају у неповољни положај, може побијати стечајни управник. Даље, према члану 121. Закона о стечају постоји неуобичајено намирење, када постоји правни посао или правна радња којима се једном повериоцу пружа обезбеђење или даје намирење које он уопште није имао право да тражи или је имао право да тражи али не на начин и у време када је предузето, па се могу побијати ако су предузети у последњих 12 месеци пре подношења разлога за покретање стечајног поступка.
· Тужилац је предложио да суд донесе следећу: П Р Е С У Д У 1. Усваја се тужбени захев тужиоца, па се побија правна радња пропуштања изјављивања приговора на решење Општинског суда од 24.06.2009. године и утврђује се да је иста без правног дејства, што је тужени дужан да призна и трпи. 2. Утврђује се да не производи правно дејство у односу на стечајну масу тужиоца решење Општинског суда од 24.06.2009. године, што је тужени дужан да призна и трпи. ОСМИ ПРИМЕР ЗАКОН О СТЕЧАЈУ (одредба чл.119. и 123.) У овом последњем примеру, који је можда и најсложенији поднета је тужба за побијање са предлогом за издавање привремене мере.
· Стечајни дужник (не ради се о стечајном дужнику из претходног примера) је имао неуспешну приватизацију, односно то друштвено предузеће је, прво имало статус ликвидационог дужника – поступак принудне ликвидације преко Агенције за приватизацију РС, као ликвидационог управника, а потом, преко стечајног разлога сада, статус стечајног дужника.
19
· Туженици (осморо туженика) су бивши радници претходника стечајног дужника. У периоду који је обухваћен чињеничним наводима тужбе, а ради се о периоду који је знатно дужи од 5 година, тужени су предузимали радње, које су по мишљењу стечајног дужника добиле карактер радњи за побијање, које, осим кривично­ правног аспекта и поднетих кривичних пријава, имају за последицу оштећење стечајних поверилаца, што је и условило подизање тужбе за побијање пропуштених правних радњи, а као последица тога и оглашавање без правног дејства донетих извршних решења надлежног суда, као последица тих пропуштених радњи, према стечајној маси стечајног дужника.
· Чињенично стање је следеће: 1. Тужени су, као запослени радници претходника дужника тужили дужника за неисплаћене зараде у периоду од 2002­2005. године. Пресуде, су разумљиво биле доношене у корист тужених, јер се радило о неисплаћеним зарадама. Када су пресуде постале правноснажне и извршне, тужени су пописали и проценили покретне ствари дужника (између осталих и основна средства за производњу). Тужени, као извршни повериоци нису сагласно Закону о извршном поступку, објављивали огласе за продају у средствима јавног информисања, па су се наплатили тако што су пребили своја потраживања са вредношћу покретних ствари. Овај поступак је завршен крајем 2005. године, и запослени су добијене ствари унели као свој оснивачки улог у новоформираном привредном друштву (назваћемо га: ФИРМА +) које има седиште на истој адреси и локацији, као и претходник стечајног дужника. 2. Од тада претходник стечајног дужника се налази у непрекидној блокади све до дана отварања поступка принудне ликвидације. 3. Како је претходник стечајног дужника остао без средстава за производњу, имао је поремећај у пословању, једини приход дужника био је у издатом пословном простору и убирањем уговорене закупнине. Али, првотужени, статутарни заступник дужника је пропустио да фактурише закупнину у периоду од 01.02.2006. до 31.12.2007. године закупцима, између осталима и ФИРМИ + и то износе од: 6.282.258,50 и 2.448.000,00 динара. Ово је утврђено контролом и извештајем Пореске управе. Пореска управа с једне стране на основу својих контрола, као и стечајни управник с друге стране су обавестили позване органе о чињеницама које су везане за дотадашњи ток овог поступка стечаја. 4. Као што је речено бивши радници су имали извршне наслове, по основу неисплаћених зарада и покренули су поступак принудне наплате из покретних ствари дужника су наплатили део својих потраживања, а онда су предложили да се промени средство извршења и да се дозволи продаја непокретности дужника. Извршни суд је донео решење којим је дозволио промену
20
средстава извршења путем јавне продаје непокретности дужника (радило се о непокретности површине од 54 ари и 68м2 која је представљала зграду за производњу основне делатности дужника и која је власништво дужника). Према одредби чл. 8. и 42. Закона о извршном поступку промена средства извршења могућа је само под условом да извршење претходним средством није отпочело. О томе поред јасне законске одредбе постоји јединствена судска пракса из самог решења о промени средстава извршења види се да нису испуњени услови да суд дозволи промену. Сада долазимо да статутарни заступник дужника пропуштањем да изјави жалбу на такво решење извршног суда, омогућава да тражена непокретност буде даље средство наплате потраживања. Извршни повериоци су имали тај статус у извршном поступку, али су истовремено били запослени код дужника. Првотужени, статутарни заступник дужника је имао статус повезаног лица у смислу чл. 125. ст. 1. т. 1. Закона о стечају, а остали су били у фактичној ситуацији да врше знатан утицај на пословање дужника, а што је тужилац преко достављених доказа показао. Када су у питању повезана лица намера се претпоставља, тако да тужилац не мора доказивати исту у смислу чл. 123. Закона о стечају. 5. Дакле, ова прва радња пропуштања директора дужника да изјави жалбу на решење суда о промени средства извршења, омогућено је провођење једног незаконитог решења извршног суда. Затим, су уследиле остале радње пропуштања одговорног лица – пропуштања изјављивања жалбе на друга решења извршног суда. Тако је статутарни заступник пропустио да изјави жалбу на решење о утврђивању тржишне вредности непокретности – уврђивана је тржишна вредност за непокретност од 14 ари и 53 м2, уместо за непокретност у површини од 54 ара и 68 м2. Затим, имамо пропусте везане за необјављивање огласа у јавној продаји непокретности, тако да су процењене непокретности купљене од стране извршних поверилаца за дуплно нижу цену, пропусте везане за пропуштање изјављивања жалбе и на решење извршног суда о предаји непокретности, овде туженим, као повериоцима. 6. Осим тога, код процене непокретности није извршена процена комуналне опремљености земљишта, као и без процене права коришћења парцеле од 70 ари и 32 м2. Дакле, овде тужени не оглашавају продају непокретности у средствима јавног информисања, онда у поступку непосредне погодбе купују предметне непокретности, тако што пребијају своје потраживање за износ који траже, а остатак продајне цене купују на рате (износ од 4.474.225,60 дин) – 4 рате. Онда извршни суд доноси своја решења која су била мањкава: досуђена је непокретност од 54 ара и 67 м2 за процењену вредност од 14 ари
21 и 53 м2 и плаћена је 8.000.000,00 динара – процењена на износ од 15.962.217,00 динара, иначе та процена је имала мањкавости које су горе наведене. Тужилац сматра да је радњама пропуштања изјављивања жалби на решења извршног суда намерно причињена штета тужиоцу, неоснованим умањењем његове имовине, чиме су оштећени и остали повериоци јер је смањена стечајна маса из које се могу намирити, при чпему се првотужени – статутарни заступник је време јављао у поступку у име поверилаца, а повремено у име дужника, да би на крају док је обављао послове директора тада тужиоца у име свих тада повериоца, а сада тужених, давао понуду за куповину непокретности тужиоца непосредном погодбом испод тржишне цене. Све радње тужених догодиле су се у оквиру законског рока од 5 година, рачунајући уназад од 26.01.2010. године као дана подношења предлога за покретање стечајног поступка над тужиоцем. Због тога су испуњени услови из чл. 123. Закона о стечају за побијање наведених радњи услед намреног оштећења поверилаца. 7. Све горе што је наведено и у поступку извршења на основу решења Општинског суда од 23.03.2008. године извршни повериоци, на име неплаћених зарада подносе предлог за наплату путем продаје непокретности дужника и то зграде, површине 4 ара и 54 м2. И овде имамо исте пропусте као и у горе описаном случају: непотпуна процена вештака, необјављивање огласа у средствима јавног информисања, председник Управног одбора без сагласности осталих чланова Управног одбора даје налог пуномоћнику да прихвати продају непосредном погодбом, на рочишту се констатује повлачење предлога за извршење од стране одређених извршних поверилаца, али не и за повериоца који то тражи својим поднеском. Према одредби чл. 51. ЗИП поступак извршења ће се обуставити без пристанка извршног дужника, ако извршни поверилац повуче предлог за извршење у целини или делимично, стим да ће решењем обуставити извршенје и укинути све спроведене радње, директор дужника није овај аргумент користио ради изјављивања жалбе на решење о предаји непокретности повериоцима у посед. То решење има следеће недостатке: Решењем од 20.10.2008. године примио је адвокат дужника 23.10.2008. године и није у року од 3 дана изјавио жалбу, иако је непокретност продата испод половине процењене вредности путем непосредне погодбе, иако је процена извршена без процене комуналне опремљености парцеле, без процене права коришћења кат. парцеле у површини од 35 ари и 5 м2, без јавног оглашавања продаје и без претходно обустављеног поступка извршења за потраживања извршних поверилаца.
22 Очигледно је да је радњама пропуштања изјављивања жалбе на решење од 15.05.2008. године у периоду од 20.05.2008. до 23.05.2008. године (јер је процена извршена без комуналне опремљености парцеле и права коришћења парцеле на којој се налази објекат), јер су пропустили да јавно огласе продају непокретности у средствима информисања у периоду од 02.06.2008. године до 25.09.008. године пропустили да изјаве жалбу на решење од 20.10.2008. године у периоду од 20.10.2008. до 23.10.2008. године пропуштањем изјављивања жалбе на решење, намерно причињена штета тужиоцу, неоснованим умањењем његове имовине, чиме су оштећени и остали повериоци јер је смањена стечајна маса из које се могу намирити, при чему се првотужени једно време јављао у поступку у име поверилаца, а повремено у име дужника, да би на крају док је обављао послове директора тада тужиоца у име свих тада повериоца, а сада туженихз, давао понуду за куповину непокретноти тужиоца непосредном погодбом испод тржишне цене, с тим да је други поверилац, мимо других чланова управног одбора овластила адвоката да такву понуду прихвати. Све радње тужених догодиле су се у оквиру законског рока од 5 година, рачунајући уназад од 26.01.2010. године као дана подношења предлога за покретање стечајног поступка над тужиоцем. Због тога су испуњени услови из чл. 123. Закона о стечају за побијање наведених радњи услед намерног оштећења поверилаца. 8. Исто тако, првотужени поднео је тужбу за исплату зараде и остварене зараде за период 2006.­2009. година. Тужбу за поуком је примио лично првотужени. Преседник Управног одбора, је без сагласности осталих чланова Одбора ангажовао адвоката који је дао одговор на тужбу и признао тужбени захтев у целости. Разлика зараде од минималне до пуне зараде припада запосленом само у случају да не постоји поремећај у пословању дужника – послодавца. Општински суд је донео пресуду на основу признања. Адвокат је примио пресуду али није изјавио жалбу. Наставак је исти: подноси се предлог за принудно извршење, тражи се попис, процена и продаја непокретности дужника, Општински суд дозвољава упис – забележбу постојања извршења на непокретности (право намирења – разлучно право). У међувремену се доноси решење о ликвидацији дужника – поступак принудне ликвидације преко ликвидационог управника Агенције за приватизацију дана 03.07.2009. године. Према одредби чл. 144. ст. Закона о стечају, одредбе стечајног закона, сходно се примењују и на поступак ликвидације предузећа. То значи да се сходно примењују не само одредбе о побијању правних радњи, већ и одредба о обавезном прекиду свих судских поступака у смилу чл. 88. Закона о стечају и забрани извршења и намирења, односно обавезној обустави извршног
23 поступка, како је прописано чл. 93. Закона о стечају. У овом случају рокови за побијање рачунају се од 03.07.2009. године уназад, што значи да су и радња признања тужбеног захтева од 04.05.2009. године и радња пропуштања изјављивања жалбе на пресуду од 15.05.2009. године у периоду од 22.05.2009. године до 30.05.2009. године учињене у року од 6 месеци пре покретања поступка принудне ликвидације. У време радњи признања тужбеног захтева 04.05.2009. године и у време радње пропуштања изјављивања жалбе на пресуду од 15.05.2009. године у периоду од 22.05.2009. године до 30.05.2009. године рачун овде тужиоца био у вишегодишњој блокади. Признање тужбеног захтева и пропуштање изјављивања жалбе на наведену пресуду у условима када је постојао поремећај у пословању овде тужиоца, када овде тужилац није обављао пословање јер су и машине и пословни простор пренети у власништво тужених, су радње тужиоца подобне за побијање, нарочито кад се има у виду да је овде првотужени пропустио да у име тужиоца наплати закупнину која би омогућила редовну исплату зарада. Таквим радњама се наноси штета овде тужиоцу. Наведеним радњама стварају се обавезе за овде тужиоца којима се умањује имовина и смањује могућност намирења стечајних поверилаца, а овде првотужени неосновано стиче право намирења потраживања на које нема право. Првотужени у то време је био директор овде тужиоца и повезано лице, па постоји претпоставка његове несавесности. У погледу висине потраживања које је овде првотужени утужио види се да се ради о непримерено високој заради за услове када је предузеће у којем је директор има вишегодишњу блокаду рачуна, када има поремећај у пословању и када остварује вишегодишњи губитак у пословању. Због наведеног постоје услови из члана 120. и 121. Закона о стечају за побијање тих радњи. Због свега наведеног тужилац поденоси тужбу ради побијања којом захтева да у односу на стечајну масу не производе правно дејство извршне исправе које су наведене у даљој спецификацији предлога за доношење пресуде. Тужилац је предложио усвајање тужбеног захтева па се побијају правне радње тужиоца, пропуштања, чија је спецификација дата у предлогу за доношење пресуде. Утврђује се да не производе правно дејство у односу на стечајну масу тужиоца у стечају следеће извршне исправе – дата је спецификација свих ових решења. Тужилац је предложио да се тужени обавежу да предају у посед и признају право својине у корист тужиоца предметних непокретности које су наведене.
24 9. Као што је наведено у уводу овог примера тужилац је тражио и усвајање привремене мере. У предлогу за усвајање привремене мере је наведено: Тужилац као поверилац неновачног потраживања за предају непокретности и признавање од стране тужених права својине у корист тужиоца има правни интерес да захтева да се то потраживање обезбеди привременом мером забране отуђења и оптерећења док се правоснажно не оконча овај парнични поступак. Вероватност потраживања тужиоца проистиче из писаних доказа које је доставио уз тужбу, посебно у делу вероватности радњи пропуштања изјављивања жалбе на цитиране извршне исправе за које се тражи да не производе правно дејство у односу на стечајну масу тужиоца. Тужилац је учинио вероватним и образложио да је тужени непосредно у својству статутарног заступника овде тужиоца, било непосредно, било посредно преко пуномоћника адвоката, пропустио да изјави жалбу на цитиране судске одлуке, чиме је омогућио да тужени под условима који су нетржишни, за изузетно ниску купопродајну цену, стекну право својине на непокретностима – објектима тада тужиоца који се налазе на парцелама, чиме је извршено умањење имовине тужиоца на штету осталих поверилаца. Тужени су намирили своје потраживање из непокретности тужиоца, тако да остали повериоци немају имовине из које би могли да се наплате. Приоритетно намирење тужених извршено је на штету равномерног намирења осталих поверилаца тужиоца. Из писаних доказа достављених уз тужбу види се да су тужени већ оптерећивали путем хипотеке непокретност у зкњ. Зграда за производњу од 54 ара и 68 м2, те да постоји опасност да ће оптеретити и непокретност од 4 ара и 50 м2 . Предложеном привременом мером тужени не трпи било какву штету, јер се привремена мера односи само на забрану отуђења и оптерећења непокретности. Тужени се налазе у поседу наведене непокрентости, што је неспорно. 10. Првостепени суд је усвојио делимично предложену привремену меру, под тачком I није прихватио тражену меру, али је прихватио под тачком II. Међутим, Привредни апелациони суд својим решењем укида решење првостепеног суда у ставу II изреке, па предмет враћа првостепеном суду на поновно одлучивање. Првостепени суд је ст. I одбио тражену привремену за непокретност површине 54 ара и 68 м2, али је усвојио за непокретност ( под т. II ) површине 4 ара и 50 м2. У образложењу свога решења другостепени суд је навео да је према одредбама Закона о стечају допуштено побијање правних радњи тужиоца у одреженом року, да су се тужени у том року намирили из имовине правног претходника стечајног дужника, да су на тој имовини конституисали хипотеку у корист трећих лица, па да је на тај начин доказана опасност осујећења намирења постављеног потраживања, али првостепени суд прво треба да утврди допуштеност тако постављеног
25 тужбеног захтева, с обзиром да од тога зависи испуњеност услова који је везана за вероватност постојања потраживања. IV Стечајни управник сматра да је целисходно да цитира и делове из текста судије Врховног касационог суда Стојана Јокића, који је објавио рад под насловом «Побијање правних радњи стечајног дужника у Зборнику са VI традиционалног саветовања правосуђа «Вршац 2009.». На страни 76. овог Зборника под насловом: «Побијање процесних правних радњи», аутор је навео:
· Предмет побијања могу бити и правне радње, као процесне радње на основу којих је донета пресуда на основу признања, пресуда на основу одрицања и пресуда због пропуштања (члан 336., 337 и 338. ЗПП) уколико је стечајни дужник признао неосновано тужбени захтев, којим није могао располагати, а то признање се негативно рефлектује на имовину стечајног дужника у смислу отежавања намирења, или пак положаја стечајних поверилаца, тужбом се може побијати радња признања тужбеног захтева.
· Парнична радња пропуштања подношења одговора на тужбу, услед чега је донета пресуда због пропуштања може бити предмет побијања, ако је то учињено у циљу погодовања тужиоцу, а противно интересу стечајног дужника.
· Пропуштање стечајног дужника као стечајног повериоца да поднесе пријаву потраживања у поступку стечаја над стечајним дужником у односу на кога је он стечајни поверилац је пропуштена правна радња која се тужбом може побијати.
· Пропуштањем дужника да прекине застарелост или одржај да подигне протест такође може бити предмет побијања.
· Може се побијати и пропуштена правна радња подношења тужбе за утврђење, да не постоји од стечајног управника признато потраживање стечајном повериоцу, које је стечајни дужник, као стечајни поверилац оспорио, а пропустио да тужбу поднесе у законском року, услед чега је наступила законска презумпција да је потраживање које је оспорио утврђено. У Београду, 16.04.2012. СТЕЧАЈНИ УПРАВНИК Михајло Коруга Бр. лиценце 155­0424 Београд, Јасенова бр. 4
26 
Download

1 искуство стечајног управника везано за примену одредаба закон