KANCELARIJA UJEDINJENIH NACIJA ZA BORBU PROTIV DROGE I KRIMINALA
Regionalna kancelarija Programa za Jugoistočnu Evropu
TRGOVINA LJUDIMA
&
KRIJUMČARENJE MIGRANATA
Smernice za međunarodnu saradnju
ii
Odricanje odgovornosti
Ovaj izveštaj nije bio predmet formalnog uređenja teksta. Sadržaj ove publikacije ne mora da
odražava stavove ili definisanu politiku UNODC-a ili organizacija koje su učestvovale u njenoj
izradi, niti on podrazumeva da su ga te organizacije usvojile. Izrazi korišćeni u ovoj publikaciji i
predstavljeni materijali ne podrazumevaju izražavanje bilo kakvog mišljenja od strane UNODC u
pogledu pravnog statusa bilo koje zemlje, teritorije ili grada niti njihovih organa vlasti, kao ni
razdvajanja njihovih granica ili graničnih linija.
iii
Copyright © United Nations Office on Drugs and Crime (UNODC), February 2010
Izrazi zahvalnosti
Ove smernice izradila je Kancelarija regionalnog programa UNODC-a za Jugoistočnu Evropu
(UNODC RPOSEE) preko svoje kancelarije u Beogradu, u Srbiji, u okviru Projekta UNODC
XCE/S50: “Jačanje operativnog kapaciteta za sprovođenje istraga i presecanje aktivnosti trgovine
ljudima u zemljama Zapadnog Balkana”.
Projekat UNODC RPOSEE izražava zahvalnost svim kolegama iz tematskih jedinica u sedištu
UNODC-a u Beču koji su dali svoj vredan doprinos i komentare, uključujući posebno Jedinicu za
borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata, Jedinicu za borbu protiv organizovanog
kriminala i krivično zakonodavstvo, i Jedinicu za integrisano programiranje.
Projekat UNODC RPOSEE želi da izrazi posebnu zahvalnost učesnicima u realizaciji projekta
XCES50 – predstavnicima ministarstava pravde, sudijama, tužiocima, koordinatorima za borbu
protiv trgovine ljudima i zaposlenima u agencijama sprovođenja zakona iz Albanije, Bosne i
Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, i Srbije uključujući Kosovo u skladu sa
Rezolucijom UN 1244 – koji su svojom kontinuiranom podrškom i aktivnim angažovanjem dali
značajan doprinos izradi ovih Smernica.
Tim koji je izradio Izveštaj
Autori:
Roger Britton, konsultant za sprovođenje zakona
Almir Maljević, konsultant za pravna pitanja
Tehnička podrška:
Ana Buha, Projekat UNODC RPOSEE
Viktor Damjanović, ranije zaposlen na Projektu UNODC RPOSEE
Koordinacija:
Claudia Gioffre’, Projekat UNODC RPOSEE
Sveukupni nadzor:
Carla Ciavarella, Regionalni koordinator UNODC Projekta za JI Evropu
Autori sa svoje strane žele da ukažu da su u velikoj meri koristili dokument Asocijacije naroda JI
Azije (ASEAN) 2009 ‘Trgovina ljudima: Priručnik o međunarodnoj saradnji’, koji je izradio UNODC
uz podršku Vlade Australije. Konsultovane su i neke druge publikacije UNODC, među kojima
posebno treba pomenuti publikaciju iz 2001. godine ‘Izveštaj ekspertske radne grupe UNODC o
dobroj praksi u slučajevima UPP’.
Projekat UNODC RPOSEE takođe želi da izrazi zahvalnost EUROJUST-u, konkretno gdinu
Stevenu Ryderz, Rukovodiocu projekta o zajedničkim timovima za istragu u okviru Pravne službe
EUROJUST-a, koji je obezbedio Smernice o zakonodavstvu zemalja članica EU u oblasti
Zajedničkih timova za istrage (2005) kao i Priručnik za ZTI (2009) koji su bili od izuzetne pomoći u
izradi Smernica za ZTI.
U izradi ovog izveštaja korišćena su sredstva finansijske podrške Savezne republike Nemačke
koja su obezbeđena putem Projekta UNODC XCE/S50: “Jačanje operativnog kapaciteta za
sprovođenje istraga i presecanje aktivnosti trgovine ljudima u zemljama Zapadnog Balkana”.
Fotografije: © UNODC, Alessandro Scotti
iv
SADRŽAJ:
Spisak aneksa:................................................................................................................................................. viii
Skraćenice i akronimi ........................................................................................................................................ ix
Uvodne napomene uz Smernice........................................................................................................................ 1
POGLAVLJE 1: Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata i važeći
međunarodni / regionalni okvir ........................................................................................ 5
1.1. Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata .......................................................................... 5
1.1.1. Međunarodno priznate definicije .......................................................................................................... 5
1.1.2. Trgovina ljudima ................................................................................................................................... 6
Elementi slučaja trgovine ljudima.......................................................................................................... 6
Komponente trgovine ljudima (TLJ) ...................................................................................................... 8
1.1.3. Krijumčarenje migranata ...................................................................................................................... 9
1.1.4. Ključne razlike između trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migranata ............................................ 9
1.2. Pregled relevantnog međunarodnog pravnog okvira vezanog za trgovinu ljudima.......................... 9
1.2.1. Međunarodni ugovori............................................................................................................................ 9
1.2.2. Međunarodni ugovori o transnacionalnom organizovanom kriminalu, TLJ i KM ............................... 10
1.2.3. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala (UNTOC) .......................................... 10
1.2.4. Protokol UN protiv trgovine ljudima .................................................................................................... 11
1.2.5. Protokol UN protiv krijumčarenja migranata....................................................................................... 12
1.2.6. Odnos između Konvencije UNTOC i Protokola UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata
...................................................................................................................................................................... 12
1.2.7. Regionalni specifični sporazumi u oblasti TLJ / KM ........................................................................... 13
1.2.8. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima........................................................................................... 13
1.2.9. Krivični zakoni / sporazumi o kontroli kriminala.................................................................................. 14
1.2.10. Instrumenti izvan pomenutih ugovora .............................................................................................. 14
POGLAVLJE 2: Pregled pitanja relevantnih za međunarodnu saradnju u istragama i
krivičnom gonjenju za dela trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.................... 16
2.1. Značaj međunarodne saradnje .............................................................................................................. 16
2.2. Pitanje nadležnosti u slučajevima TLJ i KM......................................................................................... 17
2.3. Oblici međunarodne saradnje relevantni za slučajeve TLJ i KM ....................................................... 18
2.3.1. Neformalna saradnja uključujući direktnu policijsku saradnju............................................................ 18
2.3.2. Formalna saradnja: Uzajamna pravna pomoć ................................................................................... 20
2.3.3. Formalna saradnja: Ekstradicija ......................................................................................................... 20
2.3.4. Međusobna povezanost raznih instrumenata međunarodne saradnje .............................................. 21
2.4. Zakonski osnov za međunarodnu saradnju......................................................................................... 21
2.4.1. Saradnja po osnovu međunarodnih sporazuma ................................................................................ 21
Bilateralni sporazumi........................................................................................................................... 21
Multilateralni sporazumi ...................................................................................................................... 22
Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala .............................. 22
Protokol UN protiv trgovine ljudima..................................................................................................... 22
Protokol UN protiv krijumčarenja migranata ....................................................................................... 23
Konvencija UN protiv korupcije ........................................................................................................... 23
2.4.2. Aranžmani koji nisu zasnovani na međunarodnim ugovorima ....................................................... 24
Saradnja na osnovu domaćih zakona................................................................................................. 24
Saradnja na bazi reciprociteta ............................................................................................................ 24
2.5. Suverenitet, garancije i ljudska prava .................................................................................................. 24
v
POGLAVLJE 3: Uzajamna pravna pomoć i korišćenje UNODC instrumenta za pisanje
zahteva za UPP ................................................................................................................ 26
3.1. Proces uzajamne pravne pomoći .......................................................................................................... 26
3.2. Odnos između mehanizama formalne i neformalne saradnje............................................................ 26
3.3. Pravni osnov za uzajamnu pravnu pomoć ........................................................................................... 27
3.3.1. Domaće zakonodavstvo ..................................................................................................................... 28
3.3.2. Uobičajeno načelo reciprociteta ......................................................................................................... 28
3.3.3. Ugovori ............................................................................................................................................... 28
Bilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći ................................................................................. 28
Multilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći ............................................................................. 28
Multilateralni sporazumi: Regionalni ................................................................................................... 29
Multilateralni sporazumi: međunarodni ............................................................................................... 29
Izbor odgovarajućeg instrumenta saradnje......................................................................................... 31
3.4. Uzajamna pravna pomoć – načela i preduslovi ................................................................................... 32
3.5. Dobra praksa u slučajevima UPP .......................................................................................................... 32
3.5.1. Jačanje delotvornosti centralnih nadležnih organa ............................................................................ 32
Uspostavljanje delotvornih centralnih nadležnih organa .................................................................... 32
Obezbediti ažurne kontakt informacije za centralne nadležne organe ............................................... 33
Obezbediti dostupnost non-stop ......................................................................................................... 33
Konzistentnost centralnog nadležnog organa za svrhe UPP po različitim ugovorima ....................... 33
Smanjenje vremena odlaganja ........................................................................................................... 33
3.5.2. Obezbediti svest o nacionalnim zakonskim obavezama i dobroj praksi ............................................ 34
Praktična uputstva o nacionalnom pravnom okviru i praksi u oblasti UPP......................................... 34
Obuka zaposlenih koji su uključeni u proces UPP.............................................................................. 34
3.5.3. Saradnja kroz korišćenje alternativa formalnim zahtevima za UPP................................................... 34
Prednosti policijskih kanala u slučajevima kada nisu neophodne formalne mere.............................. 34
Posebno u slučajevima kada se dokazi daju dobrovoljno ili su javno dostupni.................................. 34
Ili radi ubrzanja urgentnih formalnih zahteva ...................................................................................... 34
Korišćenje zajedničkih timova za istrage ............................................................................................ 35
3.5.4. Postizanje maksimalnih efekata putem ličnih kontakata .................................................................... 35
Održavanje direktnih kontakata tokom svih faza zahteva .................................................................. 35
Prednosti koje nude sudije, tužioci i službenici policije kao osobe za vezu ....................................... 35
3.5.5. Priprema delotvornih zahteva za UPP ............................................................................................... 35
3.5.6. Eliminacija ili smanjenje prepreka na putu izvršenja zahteva ............................................................ 36
Fleksibilno tumačenje zakonskih zahteva........................................................................................... 36
Svođenje razloga za odbijanje na minimum i njihovo oprezno korišćenje ......................................... 36
Smanjiti ograničenja u pogledu korišćenja ......................................................................................... 36
Osigurati zaštitu poverljivosti u odgovarajućim slučajevima............................................................... 36
Izvršenje zahteva u skladu sa procedurama koje navodi država koja dostavlja zahtev..................... 36
Značaj anticipiranja zakonskih i proceduralnih poteškoća u zamoljenoj državi.................................. 37
Koordinacija u slučajevima sa višestrukom jurisdikcijom.................................................................... 37
Konsultacije pre odbijanja / odlaganja / uslovljavanja saradnje da bi se utvrdilo da li je to potrebno 38
3.5.7. Korišćenje moderne tehnologije radi ekspeditivnijeg prenosa zahteva ............................................. 38
3.5.8. Korišćenje najmodernijih mehanizama za pružanje UPP .................................................................. 38
3.5.9. Maksimalna dostupnost i korišćenje resursa ..................................................................................... 38
Obezbediti centralnim nadležnim organima adekvatne resurse......................................................... 38
Obezbediti pomoć od države koja dostavlja zahtev............................................................................ 38
Razmena / podela sredstava .............................................................................................................. 38
Optimalno korišćenje jezičke sposobnosti .......................................................................................... 39
3.6. Priprema delotvornih zahteva za UPP .................................................................................................. 39
3.6.1. Karakteristike / prednosti instrumenta za pisanje zahteva za UPP.................................................... 39
3.6.2. Dostupnost instrumenta za pisanje zahteva za UPP ......................................................................... 40
vi
Poglavlje 4:
Zajedničke istrage i zajednički timovi za istrage................................... 42
4.1. Uvod ......................................................................................................................................................... 42
4.2. Koncept zajedničkih istraga .................................................................................................................. 42
4.2.1. Zajedničke (paralelne) istrage ............................................................................................................ 42
4.2.2. Zajednički tim za istrage..................................................................................................................... 43
4.2.3. Zajedničko istražno telo...................................................................................................................... 43
4. 3. Koje prednosti se mogu ostvariti preko ZTI........................................................................................ 44
4.4. Međunarodni pravni okvir u vezi sa ZTI ............................................................................................... 44
4.4.1. Ujedinjene nacije ................................................................................................................................ 45
4.4.2. Savet Evrope ...................................................................................................................................... 45
4.4.3. Evropska unija .................................................................................................................................... 47
4.4.4. Jugoistočna Evropa ............................................................................................................................ 49
4.5. Komentar zakonskog okvira .................................................................................................................. 54
4.5.1. Kada je moguće oformiti ZTI? ............................................................................................................ 54
4.5.2. Kako ZTI može/treba da bude strukturisan? ...................................................................................... 55
Tim ...................................................................................................................................................... 55
Rukovodilac ZTI .................................................................................................................................. 56
‘Članovi’ i ‘upućeni članovi’ i ‘učesnici’ u ZTI ...................................................................................... 56
Ostali učesnici ZTI............................................................................................................................... 57
4.5.3. Operativna ovlašćenja ZTI ................................................................................................................. 57
4.5.4. Istrage ZTI u drugim državama bez zahteva za UPP ........................................................................ 58
4.5.5. Direktna razmena informacija između članova ZTI ............................................................................ 58
4.5.6. Sporazum o ZTI.................................................................................................................................. 59
4.6. Konkretne smernice vezane za ZTI ....................................................................................................... 59
4.6.1. Smernice vezane za Sporazum o ZTI (videti Aneks B)...................................................................... 59
4.6.2. Smernice vezane za nacionalne eksperte i osobe za kontakt za ZTI ................................................ 61
Uvodne napomene.............................................................................................................................. 61
Šta bi takva mreža mogla i trebala da radi? ....................................................................................... 61
Smernice za imenovanje nacionalnih eksperata / kontakt osoba za ZTI............................................ 61
vii
Spisak aneksa:
ANEKS A:
Opšta čeklista za traženje UPP, plus Dodatna čeklista za specifične vrste
zahteva za UPP – odnosno za vršenje pretresa i zaplene, dostavljanja
dokumenata, uzimanja izjava ili dokaza od svedoka, privremeni transfer lica
lišenih slobode radi davanja dokaza i zaplena pre izricanja presude odnosno
konfiskacija nakon izricanja presude.
ANEKS B:
Model Sporazuma o ZTI.
ANEKS C:
.
Nacionalne/lokalne partnerske institucije projekta XCES50
viii
Skraćenice i akronimi
ASEAN
Asocijacija država JI Azije
BiH
Bosna i Hercegovina
FYROM
Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija
ZTI
Zajednički tim za istragu
ZPI
Zajednička paralelna istraga
ZIT
Zajedničko istražno telo
UPP
Uzajamna pravna pomoć
OKO
Operativna kontakt osoba
RCA
Reprezentativni kriminalistički analitičar
KM
Krijumčarenje migranata
TLJ
Trgovina ljudima
Protokol UN protiv krijumčarenja migranata
Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i
vazduhom, uz Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv
transnacionalnog organizovanog kriminala
Protokol UN protiv trgovine ljudima
Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine
ljudima, posebno ženama i decom, uz Konvenciju Ujedinjenih
nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala
UNCAC
Konvencija ujedinjenih nacija protiv korupcije
UNODC
Kancelarija Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i kriminala
UNTOC
Konvencija Ujedinjenih
organizovanog kriminala
nacija
protiv
transnacionalnog
ix
Uvodne napomene uz Smernice
1.
Osnovni podaci o Projektu
Sveukupni cilj Projekta Kancelarije Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i kriminala
(UNODC) pod nazivom “Unapređenje operativnog kapaciteta za sprovođenje istraga i
presecanje trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migrantima (KM) u zemljama Zapadnog
Balkana” je jačanje kapaciteta zvaničnika agencija sprovođenja zakona u regionu u borbi
protiv ovih krivičnih dela kroz unapređenje saradnje između agencija sprovođenja zakona i
pravosuđa u regionu.
Ovaj Projekat predstavlja drugu fazu Projekta UNODC-a koji je realizovan u periodu od
jula 2007. do februara 2009. godine, a koji je obuhvatao sledeće aktivnosti:
■ Imenovanje osoba za kontakt na lokalnom nivou, koje su izabrane iz redova
specijalizovanih jedinica policije za borbu protiv trgovine ljudima / krijumčarenje i
reprezentativnih kriminalističkih analitičara iz svake zemlje učesnice;
■ Organizacija dva regionalna operativna sastanka imenovanih;
■ Organizacija daljih regionalnih sastanaka koji su takođe obuhvatali sudije i tužioce
koji se bave slučajevima trgovine ljudima i krijumčarenja migranata i predstavnike
različitih međunarodnih i regionalnih organizacija koje se bave pitanjima trgovine
ljudima i krijumčarenja migranata.
■ Izrada Priručnika za obuku za agencije sprovođenja zakona u istragama TLJ, na
engleskom, albanskom, makedonskom i srpskom jeziku;
■ Nabavka tehničke opreme za unapređenje operativnog kapaciteta;
■ Organizovanje dvonedeljne obuke za službenika agencija sprovođenja zakona, plus
dodatna nedelja specijalizovane obuke u oblasti istraga u slučajevima trgovine
ljudima;
■ Obuka kriminalističkih obaveštajnih analitičara.
Posebni cilj Faze II ovog Projekta je pružanje pomoći zemljama Zapadnog Balkana –
Albaniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, i Srbiji (uključujući Kosovo
po Rezoluciji SBUN 1244) – u jačanju odgovora krivičnog pravosuđa na trgovinu ljudima i
krijumčarenje migranata kroz razvoj regionalnog okvira za saradnju.
Očekivani ishod ove Faze projekta je uspostavljanje zajedničke radne prakse koja
omogućava institucijama krivičnog pravosuđa u svim ciljanim zemljama da uvedu u praksu
zajedničke i koordinisane mehanizme istraga, krivičnog gonjenja i izricanja presuda za
slučajeve trgovine ljudima i krijumčarenja migranata, kroz jačanje kapaciteta
multidisciplinarnih timova (sastavljenih od predstavnika policije i pravosuđa), koji se
osnivaju na ad hoc bazi, u borbi protiv ove vrste kriminala.
U tom cilju, jedan od glavnih očekivanih ishoda ove Faze Projekta je:
•
Izrada regionalnih Smernica za unapređenje pravosudne saradnje između
zemalja/entiteta u oblasti TLJ i KM, posebno putem bolje primene međunarodnih
instrumenata pravne saradnje.
Sadržaj ovih Smernica proizilazi direktno iz komentara koje su dali članovi delegacija (koje
su uključivale policijske službenike, tužioce, sudije, predstavnike pojedinačnih
1
ministarstava pravde, i nacionalnih koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima) iz
zemalja/teritorija učesnica tokom dve regionalne radionice (Budva, 1-3 oktobar 2009.
godine i Beograd, 24-26 novembar 2009. godine) kao i tokom poseta svim
zemljama/teritorijama korisnicama projekta pod pokroviteljstvom projekta tokom oktobra i
novembra 2009. godine. Nadamo se da je kroz ovakav pristup, odnosno proces direktnih
konsultacija, osigurano da Smernice budu prilagođene specifičnim potrebama i zahtevima
profesionalaca u oblasti krivičnog pravosuđa u regionu radi unapređenja međunarodne
saradnje u istragama i krivičnom gonjenju trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.
2.
Izazov međunarodne saradnje
Krivična dela TLJ i KM su često transnacionalne prirode i po izvršenju i po efektima. Za razliku
od toga, odgovor krivičnog pravosuđa na trgovinu ljudima (krivični zakoni, agencije
sprovođenja zakona, tužilaštva i sudovi) po pravilu su strukturisani i obavljaju svoje delatnosti
u okvirima nacionalnih granica. Ovakva podvojenost predstavlja značajan izazov u pogledu
sposobnosti pojedinačnih država da na delotvoran način sprovode istrage i krivično gonjenje
slučajeva TLJ i KM.
Postoje brojni praktični i politički faktori koji otežavaju međunarodnu saradnju u krivičnim
istragama i krivičnom gonjenju. Ti faktori uključuju poteškoće u komunikaciji sa istim
strukturama iz drugih zemalja na stranom jeziku, razlike u pravnoj, političkoj i kulturnoj tradiciji,
političke obzire pa čak i strah od saradnje sa kolegama iz druge zemlje. Međutim, iako postoje
brojne prepreke, postoje i bitne prednosti.
Putem nacionalnih zakona i međunarodnih sporazuma, većina zemalja je implementirala širok
spektar instrumenata koje su na raspolaganju agencijama krivičnog pravosuđa a čiji je cilj da
se omogući prekogranična saradnja u krivičnim stvarima. Ti instrumenti uključuju instrumente
uzajamne pravne pomoći (UPP) – uključujući i povrat sredstava koja potiču iz kriminala – i
ekstradiciju. Takođe postoje praktične mogućnosti za saradnju službenika agencija sprovođenja
zakona, tužilaca i sudija iz različitih zemalja, kroz razmenu informacija i kriminalističkih
obaveštajnih podataka i vođenje zajedničkih istraga.
3.
Konkretna pitanja koja utiču na međunarodnu saradnju u istragama TLJ / KM
u zemljama Zapadnog Balkana
Postoje određene istorijske i geografske specifičnosti Zapadnog Balkana koje zapravo mogu da
olakšaju međunarodnu saradnju u regionu, što nije uvek slučaj u drugim regionima. Jasno je da
države bivše Jugoslavije imaju slične jezike i slične pravne sisteme – što pruža posebnu
prednost za komunikaciju i prikupljanje i razmenu dokaza. Iako je albanski jezik sasvim drugačiji
jezik – pravni sistem Albanije je ipak sličan pravnom sistemu koji je postojao u bivšoj Jugoslaviji.
Sem toga, bez obzira na činjenicu da sve zemlje/teritorije u regionu rade na usklađivanju svojih
zakonodavstava kako bi svoje sisteme uskladile sa promenama do kojih dolazi u prirodi
kriminaliteta, tehnologiji i pojedinačnim nacionalnim politikama, kao i zbog usklađivanja sa
međunarodnim konvencijama i protokolima, cilj koji je zajednički svim zemljama/teritorijama,
odnosno cilj pridruživanja Evropskoj uniji i širim evropskim integracijama, doveo je ili vodi ka
tome da su zakonodavstva u regionu u velikoj meri usklađena i kompatibilna.
Što se tiče specifičnih problema koji su identifikovani tokom regionalnih sastanaka i poseta
pojedinačnim zemljama – ovde navodimo neke od najčešće navođenih:
■ Ponekad je teško naći kontakt u drugoj zemlji u regionu radi razmene zahteva za UPP i
za formalnu razmenu kriminalističkih obaveštajnih podataka;
2
■ Ponekad postoje značajna odlaganja u dobijanju odgovora na zahteve za pružanje
UPP, iz razloga nedostataka u zahtevima ili usled nesporazuma vezanih za sama pisma
zahteve;
■ Ponekad se dešava da su dokazi koji su prikupljeni u skladu sa zakonima jedne
zemlje/teritorije u regionu takvi da se ne mogu koristiti na sudu u drugoj zemlji/teritoriji;
■ Potrebno je na maternjim jezicima zemalja izraditi pregled međunarodnog pravnog
okvira koji se odnosi na borbu protiv TLJ i KM;
■ Lični kontakti između kontakt osoba i ostalih predstavnika agencija sprovođenja zakona i
pravosudnih organa su od ogromnog značaja, ali je teško održati uspostavljene odnose
saradnje u uslovima kada dolazi do promene zaposlenih;
■ Neformalna razmena kriminalnih obaveštajnih podataka ponekad je otežana
neizvesnostima oko zakonske osnove za takvu vrstu saradnje;
■ Iako su sprovedene neke uspešne zajedničke (koordinisane) istrage u slučajevima TLJ i
KM u regionu, i dalje postoji nedovoljna informisanost o međunarodnom pravnom okviru
i praksama vezano za Zajedničke timovi za istrage (ZTI),
4.
Sadržaj i organizacija Smernica
Cilj ovih Smernica je da posluže profesionalcima u oblasti krivičnog pravosuđa u zemljama
Zapadnog Balkana kao koristan priručnik, na dotičnim jezicima (tj. na albanskom, bošnjačkom,
hrvatskom, makedonskom, crnogorskom, i srpskom jeziku), u pogledu nekih ključnih aspekata
međunarodne saradnje u oblasti TLJ i KM na Zapadnom Balkanu.
Nije namera ovih Smernica da detaljno govore o korišćenju UPP za svrhu povrata sredstava
koja proističu iz kriminala niti o načelima i praksi ekstradicije. Ovi aspekti su predmet drugih
publikacija UN.11 Međutim, s ciljem da se reše pitanja koja stoje na putu međunarodne saradnje
u regionu koja su pominjana tokom celog konsultativnog procesa, ove Smernice ipak se bave
međunarodnim zakonodavnim okvirom za formalnu i neformalnu saradnju, uključujući i načela i
preduslove za pružanje UPP i pripremu zahteva za UPP, uključujući i instrument za pisanje
zahteva za UPP koji je pripremila kancelarija UNODC. Uporedo sa ovim Smernicama, alat za
pisanje zahteva za UPP, kao deo ovog projekta, takođe je preveden na lokalne jezike i
određenim službenim licima biće omogućen pristup korišćenju on-line alata UNODC-a za UPP,
a obezbediće se i obuka za njihovo korišćenje.
Osim pravnih i zakonodavnih elemenata međunarodne saradnje u slučajevima TLJ i KM, ove
Smernice takođe govore ukratko i o mehanizmima i međunarodnom zakonodavnom okviru za
neformalnu razmenu kriminalističkih obaveštajnih podataka i informacija, kao i o načinu na koji
policija i tužioci iz različitih zemalja mogu da sarađuju, uz posebno pozivanje na razvoj
zajedničkih timova za istrage (ZTI). Konkretno, ove Smernice su podeljene u četiri poglavlja:
Poglavlje 1: rezimira definicije i postavlja razlike između TLJ i KM i daje pregled
međunarodnog pravnog okvira koji se odnosi na ove vrste kriminala, sa posebnim naglaskom
na one instrumente koji su na najdirektniji način relevantni za međunarodnu saradnju.
Poglavlje 2: daje uvod u specifična pitanja međunarodne saradnje u vođenju istraga i
krivičnom gonjenju slučajeva TLJ i KM. Ovo poglavlje objašnjava značaj takve saradnje;
identifikuje ključne oblike saradnje; i daje pregled zakonske osnove za pomenute vrste
saradnje. Ovo poglavlje takođe govori o specifičnim okvirima za međunarodnu saradnju u
regionu.
1
■
■
Neki primeri publikacija UNOCD-a iz ove oblasti:
The Association of Southeast Asian Nations (ASEAN) Publication: Trafficking in Persons: Handbook on International Cooperation.
The UNODC Toolkit to Combat Trafficking in Persons.
3
Poglavlje 3: razmatra instrument međunarodne saradnje u okviru uzajamne pravne pomoći.
Ovo poglavlje započinje davanjem kratkog pregleda samog procesa i zakonskog osnova za
UPP i predstavlja međunarodni i regionalni pravni okvir, i to dovodi u vezu sa konkretnim
krivičnim delima TLJ i KM. Zatim se navode različita načela i uslovi vezani za pružanje UPP i
daju se preporuke o dobrim praksama u realizaciji procesa UPP. Ovo poglavlje na kraju
razmatra pitanje pripreme zahteva za pružanje UPP, uz osvrt na korišćenje UNODC-ovog
alata za pisanje zahteva za UPP,
Poglavlje 4: se bavi zajedničkim istragama i zajedničkim timovima za istrage. Ovo
Poglavlje podvlači razlike između zajedničkih (paralelnih ili koordinisanih) istraga,
zajedničkih (pasivnih) i zajedničkih (aktivnih) istražnih timova, razmatra međunarodni pravni
okvir za sprovođenje pomenutih aktivnosti i sugeriše kako se oni najbolje mogu osnovati u
specifičnom zakonodavnom okruženju Zapadnog Balkana.
Smernice takođe sadrže i određeni broj Aneksa, o kojima je govoreno u prethodnom tekstu.
5.
Ciljani korisnici Smernica
Smernice su osmišljene tako da budu od koristi službenicima krivičnog pravosuđa u zemljama
Zapadnog Balkana u sprovođenju istraga i prekograničnom krivičnom gonjenju slučajeva TLJ i
KM u regionu. Povećana spremnost i kapacitet za prekograničnu saradnju pomoći će zemljama
u regionu da na praktičniji način ispunjavaju svoje obaveze u oblasti saradnje kako je navedeno
u međunarodnim, regionalnim i bilateralnim sporazumima, kako i u nacionalnom zakonodavstvu.
Nadamo se da će Smernice na taj način biti od koristi u rešavanju problema nekažnjivosti koju
počinioci ovih dela sada uživaju.
Kao takve, ove Smernice su namenjene službenicima agencija sprovođenja zakona, tužiocima,
sudijama, pravnicima u centralnim organima uprave i drugim pravnicima profesionalcima u
ovoj oblasti koji će možda biti angažovani u vršenju istrage ili krivičnom gonjenju slučajeva TLJ
i/ili KM, ili u obradi ili razmatranju zahteva za pružanje prekogranične pomoći. Iako su
namenjene prvenstveno regionu Zapadnog Balkana, Smernice se bave pitanjima koja su
relevantna za sve zemlje koje se bave borbom protiv TLJ i KM kroz pružanje delotvornijeg
transnacionalnog odgovora krivičnog zakonodavstva na ova pitanja.
4
POGLAVLJE 1: Definicije trgovine ljudima i
migranata i važeći međunarodni / regionalni okvir
krijumčarenja
1.1. Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata
Važno je razlikovati trgovinu ljudima (TLJ) od krijumčarenja migranata, i to iz dva razloga:
■ sastavni elementi ova dva dela su različiti; i
■ reagovanje nadležnih organa treba da se razlikuje, zavisno od dela.
1.1.1. Međunarodno priznate definicije
Definicije trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migranata (KM) date su u Protokolu UN o
sprečavanju, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom,
(Protokol protiv trgovine ljudima), odnosno u Protokolu UN protiv krijumčarenja migranata
kopnom, morem i vazduhom (Protokol protiv krijumčarenja migranata).
Protokol o trgovini ljudima, Član 3(a)
"Trgovina ljudima" podrazumeva regrutovanje, transport, prebacivanje, smeštaj ili prijem
osoba, pod pretnjom ili upotrebom sile ili ostalih oblika prinude, otmice, zastrašivanja,
prevare, zloupotrebe moći ili zloupotrebe stanja ranjivosti osoba, davanje ili primanje
novca ili drugih sredstava radi postizanja kontrole nad nekom osobom, sa ciljem
eksploatacije. Eksploatacija uključuje, najmanje, eksploataciju prostitucije drugih ili ostale
oblike seksualne eksploatacije, prinudnog rada i služenja, ropstva ili ropskog položaja, ili
uklanjanja telesnih organa.
Protokol o krijumčarenju migranata, Član 3(a)
“Krijumčarenje migranata” podrazumeva obezbeđivanje nelegalnog ulaska u državu
članicu za neko lice koje nije državljanin i nema u njoj stalno prebivalište, a radi sticanja,
direktno ili indirektno, finansijske ili druge materijalne koristi.
Potrebno je, međutim, napomenuti da u praksi nije uvek moguće jasno uspostaviti i očuvati
razliku između TLJ i KM. Na primer, mnoga lica koja su predmet trgovine ljudima, kako
muškarci tako i žene, svoje putovanje započinju kao krijumčareni migranti – nakon što su
sklopili dogovor sa nekim pojedincem ili grupom da im pomogne da obave svoje ilegalno
kretanje a za uzvrat dobiju neku finansijsku korist. U klasičnoj situaciji krijumčarenja migranata,
odnos između migranta i krijumčara je dobrovoljni, kratkoročni odnos – koji se okončava
dolaskom migranta u zemlju odredišta. Međutim, neki krijumčareni migranti su primorani da
nastave svoj odnos sa krijumčarem kako bi mogli da otplate visoke troškove transporta. Tek u
ovoj kasnoj fazi postaju očite i krajnje namere da se ostvari TLJ (dužničko ropstvo, iznuda,
primena sile, prisilni rad, prisilni kriminalitet, prisilna prostitucija).
5
Matrica definicija
Starost žrtve:
Mentalni element :
Materijalni
element:
Saglasnost osobe
koja je predmet
trgovine ili
krijumčarenja:
Transnacionalni
karakter:
Uključenost grupe
za organizovani
kriminal:
Trgovina
ljudima (odrasli)
Preko 18
Namera
• Čin
• Sredstva
• Namera
eksploatacije
Trgovina ljudima
(deca)
Ispod 18
Namera
• Čin
• Namera
eksploatacije
Irelevantno nakon Irelevantno. Nije
što se osigura
neophodno da se
način/sredstvo.
uspostavi
način/sredstvo
Nije neophodno
Nije neophodno
Nije neophodno
Nije neophodno
Krijumčarenje
migranata
Irelevantno
Namera
• Čin: Pribavljanje
(osiguranje)
ilegalnog ulaska
• Namera: ostvarenje
finansijske ili druge
materijalne koristi
Postojanje saglasnosti
osobe koja je predmet
krijumčarenja
Neophodno
Nije neophodno
1.1.2. Trgovina ljudima
Član 3 Protokola protiv trgovine ljudima pojašnjava da trgovina ljudima ima tri sastavna
elementa:
(1) čin (šta je urađeno);
(2) sredstva (kako je urađeno); i
(3) namera eksploatacije (zašto je urađeno).
Član 5 dalje zahteva da zemlje obezbede da se vršenje radnji iz člana 3 inkriminiše kroz
nacionalno zakonodavstvo. Važno je imati na umu da definicija koja je data u Protokolu
protiv trgovine ljudima ima za cilj da osigura određeni nivo konzistentnosti i konsenzusa
širom sveta o pojavi trgovine ljudima; nije, međutim, neophodno da nacionalno
zakonodavstvo koristi konkretnu terminologiju i formulacije iz Protokola. Umesto toga,
neophodno je da nacionalno zakonodavstvo bude usklađeno sa nacionalnim pravnim
sistemom i da proizvodi dejstvo koje je u skladu sa značenjem i principima sadržanim u
Protokolu protiv trgovine ljudima.
Elementi slučaja trgovine ljudima
Protokol protiv trgovine ljudima zahteva da se krivično delo trgovine ljudima definiše kroz
kombinaciju tri sastavna elementa a ne preko pojedinačnih elemenata, mada će u nekim
slučajevima pojedinačni elementi predstavljati zasebna krivična dela. Na primer, čin otmice
ili primene sile bez saglasnosti (napad) će verovatno po nacionalnom krivičnom
zakonodavstvu predstavljati zasebno krivično delo.
6
1. Neophodno je da krivično delo sadrži jedan od sledećih elemenata:
•
•
•
•
•
regrutovanje;
transport;
prebacivanje;
smeštaj;
ili prijem lica.
Verovatno je da će vaši nacionalni pravni sistemi sadržati jasne definicije nekih od gore
pomenutih izraza.
2. Krivično delo takođe mora da obuhvata jednu od sledećih radnji:
•
•
•
•
•
•
•
•
Primena sile;
Pretnja korišćenja sile;
Iznuda;
Otmica;
Prevara;
Zastrašivanje;
Zloupotreba moći ili zloupotreba stanja ranjivosti; ili
Davanje ili primanje sredstava (koristi)
3. Treći konstitutivni elemenat u slučaju trgovine ljudima je da je dotična osoba počinila
materijalnu radnju (radnje) sa namerom da “eksploatiše” žrtvu (na način kako je to
definisano u nacionalnom zakonodavstvu za borbu protiv trgovine ljudima).
•
Protokol protiv trgovine ljudima ne definiše eksploataciju, ali daje spisak oblika
eksploatacije, koji nije konačan:
“Eksploatacija uključuje, najmanje, eksploataciju prostitucije drugih ili ostale oblike
seksualne eksploatacije, prinudnog rada i služenja, ropstva ili ropskog položaja,
služenja. ili uklanjanja telesnih organa.”
I ovde je važno imati na umu da Protokol protiv trgovine ljudima uključuje obavezu
inkriminacije trgovine ljudima ali ne postavlja obavezu da domaće zakonodavstvo koristi u
pojedinosti istu terminologiju koja je sadržana u definiciji trgovine ljudima. Umesto toga,
neophodno je da domaće zakonodavstvo bude konzistentno sa domaćim pravnim
okvirom, pod uslovom da sadrži kombinaciju pomenutih elemenata sadržanih u definiciji.
Delo trgovine ljudima ne podrazumeva obavezno postojanje eksploatacije. Kako je jasno
navedeno u Protokolu protiv trgovine ljudima, nije neophodno da dođe do eksploatacije
kao takve. Sve što je neophodno je da je optuženi počinio jednu od sastavnih radnji, za
svrhu, ili drugačije rečeno, sa ciljem eksploatacije dotične osobe.
Pomenuti mentalni elemenat može da se dokaže na više načina. Treba napomenuti da
Protokol protiv trgovine ljudima zahteva da države kriminalizuju trgovinu ljudima kada se
sprovodi međunarodno u skladu sa Članom 5(1). To, međutim, ne sprečava države da
uspostave i zahteve sa nižim standardima, tj. preko nepažnje, nečinjenja ili nemara, u
skladu sa zahtevima domaćeg pravnog sistema.
7
Komponente trgovine ljudima (TLJ)
Krivično delo TLJ se sastoji od geografske, strukturne i komercijalne komponente. U
slučaju prekogranične trgovine ljudima, geografska i strukturna komponenta mogu se
izraziti na sledeći način:
• Zemlja porekla (regrutovanje i izvoz);
• Zemlja tranzita (transport);
• Zemlja odredišta (uvoz i prijem).
U okviru ove tri oblasti, komercijalne karakteristike koje su inherentno povezane sa ovom
vrstom krivičnog dela znače da su trafikeri prisiljeni da se uključe u jednu ili u nekoliko
sledećih aktivnosti
• Oglašavanje (kao deo procesa regrutovanja ili eksploatacije)
• Iznajmljivanje prostorija (bezbedne kuće, bordeli, radionice, fabrike, itd.)
• Transport (lična i putna dokumenta i proces tranzita)
• Komunikacije (organizacija regrutovanja i eksploatacije)
• Finansijske transakcije (odnose se na sve pomenute aktivnosti)
Dokazni materijal može da postoji u bilo kojoj od prvih faza procesa trgovine ljudima a na
istražiteljima je da nađu načina da maksimalno iskoriste sve mogućnosti pribavljanja
dokaza i time obezbede spašavanje žrtava i hapšenje i krivično gonjenje trafikera kao i
konfiskaciju imovine stečene kriminalom.
Zemlja porekla
Zemlja tranzita
Zemlja odredišta
Geografske komponente
Trgovna ljudima
Strukturalne komponente
(TLJ)
Komercijalne komponente
• Oglašavanje
• Izajmljivanje prostorija
• Transport
• Komunikacije
• Finanskijske transakcije
Napomena: svi ovi procesi mogu se svakako dešavati i u okviru samo jedne države ili
lokaliteta.
8
1.1.3. Krijumčarenje migranata
Član 3 Protokola o borbi protiv krijumčarenja migranata navodi da se krijumčarenje
migranata sastoji od sledećih elemenata:
•
•
•
obezbeđenje ilegalnog ulaska za drugo lice;
u drugu zemlju;
radi sticanja finansijske ili materijalne koristi.
Član 3(b) dalje definiše “ilegalan ulazak” kao prelaženje (međunarodnih) granica bez
poštovanja neophodnih zahteva za legalni ulazak u zemlju primaoca.
Član 6 Protokola protiv krijumčarenja migranata zahteva, između ostalog, inkriminisanje
dela krijumčarenja migranata.
1.1.4. Ključne razlike između trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migranata
U praksi se na prvi pogled može učiniti da je teško postaviti razliku između ova dva
krivična dela. U mnogim slučajevima, žrtve trgovine ljudima mogu najpre da budu
krijumčareni migranti. Zato je, kod istrage slučajeva TLJ, ponekad potrebno osloniti se na
mere borbe protiv krijumčarenja. Međutim, neophodno je da lica koja se bave istragom
slučajeva krijumčarenja budu upoznata sa krivičnim delom trgovine ljudima, jer ukoliko
slučaj trgovine ljudima tretiramo kao slučaj krijumčarenja migranata to može da ima
ozbiljne negativne posledice po žrtvu.
Potpunije definicije oba dela i detaljnije razmatranje razlika među njima mogu se naći u
Poglavlju 1 Priručnika za obuku istražitelja u trgovini ljudima, koji je izrađen maja 2008.
godine u okviru Faze I ovog projekta. Pomenuti Priručnik je preveden na srpski,
makedonski, i albanski (kao i na engleski) jezik.
1.2. Pregled relevantnog međunarodnog pravnog okvira vezanog za
trgovinu ljudima
U ovom delu se daje kratak pregled međunarodnog pravnog okvira vezanog za TLJ i KM.
1.2.1. Međunarodni ugovori
Ugovor je sporazum, skoro po pravilu sporazum između dve ili više zemalja, koji stvara obavezujuće
obaveze u međunarodnom pravu. Ugovori mogu da budu univerzalni (otvoreni za pristupanje svih država
koje žele da pristupe) ili ograničeni na određenu manju grupu od dve ili više država. Ugovori se javljaju pod
različitim nazivima, kao što su ‘konvencija’, ‘sporazum’ ili ‘protokol’. Obaveze koje se postavljaju
ugovorom su obaveze zasnovane na saglasnosti. Države su obavezane jer se slažu da se obavežu.
Države koje su se saglasile da budu obavezane nekim ugovorom označavaju se kao ‘države potpisnice’
dotičnog ugovora.
Kada postane država potpisnica, država preuzima obavezujuće obaveze po međunarodnom pravu. U
slučaju većine ugovora vezanih za TLJ ili KM to znači da države potpisnice preuzimaju obavezu da
osiguraju da njihovo nacionalno zakonodavstvo, politika i praksa budu u skladu sa zahtevima ugovora i
da su usklađeni sa standardima ugovora.
9
Zavisno od izvora, ove obaveze mogu se izvršavati pred međunarodnim sudovima i tribunalima koji
poseduju odgovarajuću jurisdikciju, kao što je Međunarodni sud pravde, Međunarodni krivični sud, ili
Evropski sud za ljudska prava. Da li odluke mogu da se izvršavaju pred domaćim sudovima je odvojeno
pitanje, koje se utvrđuje domaćim zakonima. U nekim zemljama, neophodno je usvojiti poseban zakon
za inkorporisanje ugovora u domaće zakonodavstvo, dok u drugim ustav definiše da ugovori
automatski dobijaju status domaćih zakona.
Najveći broj međunarodnih ugovora (koji uključuju veći broj zemalja) sklapa se pod pokroviteljstvom
međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene nacije (UN), ili regionalnih organizacija kao što je
Savet Evrope (CoE) ili Evropska unija (EU) ili na primer Asocijacija država JI Azije (ASEAN). Bilateralni
ugovori ili ugovori koji se sklapaju između manje grupe država u principu se dogovaraju preko relevantnih
ministara spoljnih poslova bez uključivanja neke spoljne agencije koja vodi proces, kakva bi bila UN.
1.2.2. Međunarodni ugovori o transnacionalnom organizovanom kriminalu,
TLJ i KM
Tri glavna međunarodna ugovora koja su na direktan način relevantna za TLJ i KM u širem
kontekstu organizovanog kriminala su Konvencija Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala
(UNTOC), Protokol UN protiv trgovine ljudima i Protokol UN protiv krijumčarenja migranata, koji su sklopljeni
u decembru 2000. godine. Najvažnije odredbe ovih ugovora detaljnije su predstavljene u daljem tekstu.
Treba primetiti i da se u daljim poglavljima daju dodatne informacije o aspektima međunarodne pravne
saradnje po ovim instrumentima.
1.2.3. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala (UNTOC)
Ova Konvencija predstavlja centralni instrument u paketu ugovora koji su sklopljeni sa ciljem
suzbijanja transnacionalnog organizovanog kriminala. Pojedinačni Protokoli uz Konvenciju UNTOC
konkretno se bave pitanjima trgovine ljudima, krijumčarenja migranata i nezakonite trgovine
malokalibarskim oružjem. Odredbe Konvencije primenjuju se na sva tri navedena krivična dela. Cilj
Konvencija UNTOC je da promoviše saradnju među državama radi delotvornije borbe protiv
transnacionalnog organizovanog kriminala. Konvencija UNTOC pokušava da eliminiše ‘bezbedna
utočišta’ u kojima je moguće obavljati aktivnosti organizovanog kriminala ili prikrivanja dokaza o
profitu kroz promovisanje usvajanja osnovnih minimalnih mera.
Za primenu Konvencije UNTOC postoje dva glavna preduslova. Prvo, dotično delo mora da bude
“ozbiljno” i da poseduje neki transnacionalni aspekt. Drugo, takvo delo mora da podrazumeva
uključenost neke organizovane kriminalne grupe. Oba ova elementa su definisana veoma široko.
‘Ozbiljno krivično delo’ se definiše na način koji uključuje sva značajna krivična dela. Usled toga,
države potpisnice Konvencije su u mogućnosti da koriste Konvenciju za rešavanje širokog spektra
savremenih krivičnih delatnosti, uključujući TLJ i KM. To je od posebnog značaja u svetlu činjenice
da neka država može da postane država potpisnica Konvencije bez obaveze da ratifikuje bilo koji
ili sve Protokole kao i činjenice da ratifikacija Konvencije obavezno mora da prethodi ratifikaciji bilo
kog protokola.
Osnovna obaveza po Konvenciji odnosi se na kriminalizaciju nekog određenog ponašanja. Od
država potpisnica se zahteva da kriminalizuju:
■
■
■
■
Učešće u organizovanoj kriminalnoj grupi;
Pranje novca/sredstava koji potiču od kriminalne aktivnosti;
Korupciju u javnom sektoru; i
Ometanje pravde.
Za navedena krivična dela predviđene su i odgovarajuće sankcije.
10
Jedna od glavnih prepreka delotvornoj akciji protiv transnacionalnog organizovanog kriminala,
uključujući TLJ, do sada je bila nedovoljna komunikacija i saradnja između nacionalnih agencija
kriminalističkog pravosuđa. Konvencija UNTOC daje čitav niz mera koje države potpisnice treba da
usvoje kako bi unapredile delotvornu saradnju između agencija sprovođenja zakona. Praktična primena
ovih odredbi će se verovatno unaprediti uključivanjem detaljnog zakonskog okvira u oblasti UPP u
oblasti istraga, krivičnog gonjenja i sudskog procesuiranja po osnovu navedenih krivičnih dela.
Države potpisnice mogu da koriste Konvenciju kako bi zahtevale pružanje UPP za različite svrhe, uključujući i:
■
■
■
■
■
Prikupljanje dokaza;
Delotvorno uručivanje sudskih dokumenata;
Sprovođenje pretresa;
Identifikaciju sredstava koja proističu iz kriminala;
Dostavljanje informacija i dokumentacije.
Države potpisnice se takođe podstiču da:
■
■
■
■
Uspostave zajednička istražna tela;
Postignu formalne sporazume o korišćenju specijalnih tehnika istrage;
Razmotre transfer sredstava koja proističu iz kriminala;
Razmotre transfer osuđenih lica;
■ Olakšaju procedure ekstradicije za relevantna krivična dela;
■ Unaprede i, kada je to potrebno, uspostave kanale komunikacije koji će olakšati sigurnu i brzi
razmenu informacija.
1.2.4. Protokol UN protiv trgovine ljudima
Protokol Ujedinjenih nacija o sprečavanju, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno
ženama i decom, koja predstavlja prilog uz Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala predstavlja najvažniji međunarodni dokument u oblasti trgovine ljudima.
Ovaj Protokol je stupio na snagu 2003. godine, a na dan 1, januara 2009. godine, imao je 124
države potpisnice. Protokol zahteva od država potpisnica da inkriminišu trgovinu ljudima na način
kako je u pomenutom dokumentu definisana, kao i druga s tim povezana dela.
Svrha protokola je:
■ Sprečavanje i borba protiv trgovine ljudima, uz poseban naglasak na žene i decu;
■ Pružanje pomoći žrtvama takve trgovine, uz puno poštovanje njihovih ljudskih prava; i
■ Promovisanje saradnje među državama članicama Konvencije u ostvarenju postavljenih
ciljeva.
Glavne obaveze država potpisnica Protokola su sledeće:
■ Da inkriminišu ‘trgovinu ljudima’ na način kako je ona definisana u Protokolu i da uvedu kazne
koje uzimaju u obzir ozbiljnost počinjenog dela.
■ Da zaštite, u meri u kojoj to domaće zakonodavstvo omogućava, privatnost žrtava trgovine
ljudima i da razmotre mogućnost pružanja određenog broja socijalnih usluga koje omogućavaju
njihov oporavak od traume uzrokovane preživljenim iskustvom.
■ Da osiguraju da pravni sistem sadrži mere koje žrtvama trgovine ljudima nude mogućnost da
ostvare naknadu.
■ Da osnaže takvu zaštitu granica koja je neophodna za sprečavanje trgovine ljudima, bez obzira
na druge međunarodne obaveze koje se tiču omogućavanja slobodnog kretanja ljudi.
■ Da osiguraju integritet nacionalnih ličnih i putnih isprava i da blagovremeno reaguju na zahteve
za verifikaciju istih.
11
■ Da, po potrebi, jačaju saradnju sa drugim državama članicama u razmeni informacija koje se
tiču identiteta, krivotvorenja dokumenata, kao i načina i metoda koje trafikeri koriste. Takođe se
zahteva i obuka i/ili jačanje obuke za službena lica u prepoznavanju i sprečavanju trgovine
ljudima, uključujući i obuku koja ima za cilj podizanje svesti o ljudskim pravima.
■ Da razmotre mogućnost da žrtvama omoguće ostanak na svojoj teritoriji, privremeno ili trajno,
uzimajući u obzir humanitarne faktore i saosećajnost.
■ Da prihvate povraćaj žrtava trgovine ljudima koje su njihovi državljani ili koje imaju stalni
boravak na njihovoj teritoriji u momentu ulaska u zemlju prijema. Kod povraćaja žrtve,
neophodno je obratiti potrebnu pažnju na njenu sigurnost i, po mogućnosti, obezbediti da
povratak bude dobrovoljan.
1.2.5. Protokol UN protiv krijumčarenja migranata
Svrha Protokola Ujedinjenih nacija protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, uz
Konvenciju Ujedinjenih nacija za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala je:
■ Sprečavanje i borba protiv krijumčarenja migranata, kao i promovisanje saradnje među
državama članicama radi ostvarenja tog cilja.
Osnovne obaveze država potpisnica protokola su sledeće:
■ Inkriminisanje ‘krijumčarenja migranata’, korišćenja falsifikovanih ličnih i putnih isprava (za
svrhu krijumčarenja migranata) i omogućavanje krijumčarenim migrantima da legalno ostanu u
nekoj zemlji – uz istovremeno prepoznavanje da migracija sama po sebi nije krivično delo.
■ Unapređenje međunarodne saradnje za sprečavanje krijumčarenja migranata i traganje za
krijumčarima i njihovo krivično gonjenje.
■ Usvajanje takvog zakonodavstva i ostalih mera koje su potrebne da se omogući strožije
kažnjavanje u slučajevima kada aktivnosti krijumčarenja dovode u opasnost ili mogu da dovedu
u opasnost živote ili bezbednost dotičnih migranata; ili kada podrazumevaju nehumani ili
ponižavajući tretman, uključujući eksploataciju, takvih migranata.
■ Da između sebe razmenjuju, u skladu sa svojim domaćim pravnim i administrativnim sistemom,
relevantne informacije vezane za rute, modus operandi i identitet organizovanih kriminalnih
bandi koje su uključene u krijumčarenje migranata, kao i zakonodavna iskustva i prakse i
naučna i stručna iskustva, i da krivično gone počinioce;
■ Da jačaju takvu kontrolu granica koja je neophodna za sprečavanje i detekciju krijumčarenja
migranata, bez obzira na međunarodne obaveze koje se tiču slobodnog kretanja ljudi.
1.2.6. Odnos između Konvencije UNTOC i Protokola UN protiv trgovine
ljudima i krijumčarenja migranata
U daljem tekstu se navode glavna načela koja se primenjuju na odnos između Konvencije UNTOC
i pratećih Protokola UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata:
■ Obzirom da nije bila namera da protokoli predstavljaju nezavisne ugovore, države potpisnice
su obavezne da najpre usvoje Konvenciju UNTOC a tek onda mogu da ratifikuju jedan ili sve
prateće Protokole.
■ Protokoli UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata tumače se skupa sa
Konvencijom UNTOC. Prilikom tumačenja Protokola, neophodno je uzeti u obzir njihovu
utvrđenu svrhu, što može dovesti do izmene značenja Konvencije UNTOC.
■ Odredbe Konvencije UNTOC shodno se primenjuju i na Protokole. To znači da pri primeni
Konvencije na Protokole, izmene u tumačenju ili primeni mogu da se unose jedino kada je to
neophodno i u meri u kojoj je neophodno.
12
Krivična dela definisana Protokolima tretiraće se kao krivična dela uspostavljena Konvencijom
UNTOC. To znači da kada neka država ratifikuje bilo koji od pomenutih Protokola, njene obaveze
po tom instrumentu u vezi sa TLJ ili KM bivaju zamenjene generalnim obavezama koje se navode
u Konvenciji. Na primer, ratifikacija nekog Protokola uzrokovaće takođe da je država obavezna da
odredbe Konvencije koje se odnose na UPP, ekstradiciju, zaštitu svedoka i pranje novca
primenjuje i na krivična dela TLJ ili KM.
1.2.7. Regionalni specifični sporazumi u oblasti TLJ / KM
Međunarodni pravni okvir u oblasti TLJ obuhvata specijalističke sporazume koje su sklopile grupe
država. Jedan takav značajan primer je Konvencija Saveta Evrope o akciji protiv trgovine ljudima iz
2005. godine (Evropska konvencija o trgovini ljudima) koja je stupila na snagu februara 2008.
godine. Ova Konvencija ima potencijal da obaveže više od četrdeset zemalja Zapadne, Centralne i
Istočne Evrope na mnogo višem nivou obaveznosti u pogledu zaštite žrtava nego što se zahteva
Protokolom UN o trgovini ljudima. Sve zemlje učesnice ovog Projekta su pristupile Konvenciji Albanija, Bosna i Hercegovina (BiH), Hrvatska, Crna Gora 2008. godine a Srbija i Makedonija
2009. godine.
Ne postoji neki specifičan regionalni sporazum koji se tiče krijumčarenja migranata. Međutim,
Konvencija o policijskoj saradnji u JI Evropi (PCC) pokriva sve aspekte međunarodne saradnje
između agencija sprovođenja zakona u vezi sa svim oblicima kriminala – uključujući i TLJ i KM.
Konvencija o policijskoj saradnji ratifikovana je od strane svih država učesnica projekta, sa
izuzetkom hrvatske, a potpisale su je i Bugarska, Moldavije i Rumunija, i ova Konvencija je u
različitim fazama implementacije u pojedinačnim državama. Konvencija obavezuje potpisnice da
jačaju međusobnu saradnju u borbi protiv pretnji javnoj bezbednosti i/ili javnom redu kao i u
pogledu sprečavanja, detekcije i sprovođenja policijskih istraga krivičnih dela.
Iako regionalni sporazumi uvode obaveze samo zemljama potpisnicama, one istovremeno i
drugim državama ukazuju na korisne informacije o razvoju standarda u ovoj oblasti. Takvi
sporazumi takođe mogu da doprinesu kreiranju običajnog međunarodnog prava u nekoj
specifičnoj oblasti ili pitanju.
1.2.8. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima
Međunarodni ugovori u oblasti ljudskih prava predstavljaju bitan deo zakonskog okvira koji se tiče
TLJ. Dva među najbitnijim međunarodnim ugovora o ljudskim pravima sadrže specifično pozivanje
na TLJ i s tim povezanu eksploataciju:
■ Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW): Član 6 izričito zabranjuje
trgovinu i eksploataciju u obliku prostitucije žena.
■ Konvencija o pravima deteta (CRC): zabranjuje trgovinu decom kao i seksualnu eksploataciju
dece i eksploatatorski rad. Ova Konvencija takođe sadrži bitne instrumente zaštite dece koja
su predmet trgovine.
Ostali sporazumi o ljudskim pravima2 zabranjuju određena ponašanja ili prakse koji su povezani sa
2
■
Ovde su neki primeri međunarodnih sporazuma u oblasti ljudskih prava:
Međunarodna konvencija o građanskim i političkim pravima (ICCPR).
■
Međunarodna konvencija o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (ICESCR).
■
Konvencija o eliminaciji rasne diskriminacije (CERD).
■
Konvencija protiv torture i drugih oblika svirepog, nehumanog i ponižavajućeg tretmana i kažnjavanja (Konvencija protiv torture).
■
Međunarodna konvencija o zaštiti prava radnika migranata i članova njihovih porodica (Konvencija o radnicima migrantima).
13
TLJ uključujući: etničku, rasnu ili polnu diskriminaciju; ropstvo; prisilni rad i služinstvo; seksualnu
eksploataciju dece; prisilni brak; torturu i nehuman tretman i kažnjavanje; i proizvoljno
zadržavanje.
Međunarodni ugovori u oblasti ljudskih prava takođe identifikuju i štite određena prava koja su
bitna u kontekstu TLJ, kao na primer: pravo na posedovanje i nasleđivanje imovine; pravo na
obrazovanje; pravo na mogućnost da se zarađuje za život kroz slobodno izabran i prihvaćen
posao, i pravo na pravnu zaštitu. Pravo na pravedno suđenje leži u središtu ljudskih prava i
posebno je značajno u kontekstu međunarodne saradnje, uključujući UPP i ekstradiciju.
Iako se međunarodni sporazumi u oblasti ljudskih prava u manjoj meri pozivaju na pitanja
krijumčarenja migranata, neka od gore pomenutih prava su takođe relevantna i kod krivičnog dela
KM i činjenica je da u toku procesa krijumčarenja migranata može da dođe do kršenja ljudskih
prava migranata, kao i da znatan broj krijumčarenih migranata izgubi život usled delovanja
krijumčara koji pokušavaju da ostvare profit. Jedna potencijalna kategorija krijumčarenih radnika
migranata na koja prava se posebno pozivaju međunarodni sporazumi su izbeglice, a najvažnija
odredba takve vrste je sledeća:
Konvencija Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica iz 1951. godine: Član 31 navodi sledeće ‘Države
potpisnice neće uvoditi kazne po osnovu njihovog nelegalnog ulaska ili boravka za izbeglice koje
dolaze direktno iz teritorija gde su njihov život i sloboda ugroženi u smislu Člana 1, kao i protiv
izbeglica koje ulaze ili su prisutne na njihovoj teritoriji bez ovlašćenja, pod uslovom da se ova lica
bez odlaganja jave nadležnim organima i prezentuju dobar razlog za svoj nelegalan ulazak i
prisustvo u zemlji’
1.2.9. Krivični zakoni / sporazumi o kontroli kriminala
Tokom protekle decenije usvojen je određen broj međunarodnih sporazuma koji se bave krivičnim
stvarima (kako generalno tako i specifično u vezi sa pojedinačnom krivičnom odgovornošću).
Među njima, instrumenti koji su najrelevantniji za pitanja TLJ i KM su ranije pomenuti protokoli uz
Konvenciju UNTOC.
Na bilateralnom i regionalnom nivou razvijena je jedna složena mreža krivičnih zakona /
instrumenata za kontrolu kriminala radi bavljenja specifičnim pitanjima kao što su pitanja UPP i
ekstradicije, i o njima će biti reči u narednim poglavljima.
1.2.10. Instrumenti izvan pomenutih ugovora
Nisu svi međunarodni instrumenti koji su relevantni za TLJ ili KM (niti pak za pitanja međunarodne
saradnje) zakonski izvršivi. Bilateralne ili multilateralne deklaracije, kodeksi, memorandumi o
razumevanju, ‘sporazumi’ i rezolucije Ujedinjenih nacija su važni izvori usmeravanja kod formulisanja
strateških koordinisanih akcija protiv počinilaca ovakvih krivičnih dela. Obzirom da predstavljaju ‘meko
zakonodavstvo’ ovi instrumenti takođe mogu da budu od pomoći u razradi novih pravnih normi i
standarda.
U oblasti TLJ, najbitniji međunarodni instrument koji nema svojstvo zakona su Preporučena načela
Ujedinjenih nacija iz 2002. godine i Smernice o ljudskim prvima i trgovini ljudima (Načela o trgovini
ljudima i Smernice). Mnogi aspekti Načela o trgovini ljudima i Smernica se zasnivaju na međunarodnom
pravu iz ugovora. Međutim, neki delovi ovih dokumenata idu i nešto dalje: koriste prihvaćene
međunarodne pravne standarde za izradu konkretnih i detaljnih smernica državama u oblastima kao
14
što su izrada zakonodavstva, reakcija krivičnog pravosuđa, zadržavanje žrtava, i zaštita i podrška
žrtvama. Nedavno je Fond za decu Ujedinjenih nacija publikovao jedan set smernica pod naslovom
Smernice za zaštitu dece žrtava trgovine (UNICEF Smernice) kao dodatne smernice po specifičnom
pitanju dece žrtava trgovine ljudima.
Na regionalnom nivou došlo je takođe do stvaranja bitnih kvazi-pravnih i ne-zakonskih instrumenata. Kao
što je slučaj i kod njihovih ekvivalenata na međunarodnom planu, ovi instrumenti često podvlače i
proširuju postojeće pravne principe i nekada idu korak dalje od onoga što je među državama formalno
dogovoreno. U ovom drugom slučaju, međutim, takvi instrumenti mogu da pomognu da se proceni
pravac u kome se kreće međunarodno pravo u pogledu nekog konkretnog pitanja.
15
POGLAVLJE 2: Pregled pitanja relevantnih za međunarodnu
saradnju u istragama i krivičnom gonjenju za dela trgovine ljudima
i krijumčarenja migranata
2.1. Značaj međunarodne saradnje
Moguće je da se svi elementi krivičnog dela TLJ odigraju unutar nacionalnih granica jedne
zemlje i da se počinioci, žrtve i dokazi nalaze u istoj zemlji. Međutim, slučajevi trgovine
ljudima su po pravilu nešto složeniji od ovakve situacije. Navodni počinioci, žrtve, i dokazi
mogu da budu locirani u dve ili više država, što može da dovede do krivične istrage i
krivičnog gonjenja u više jurisdikcija. Po svojoj prirodi, krijumčarenje migranata je uvek
transnacionalni kriminal. Transnacionalna priroda ovih kriminalnih pojava stoga pruža
priliku za različite oblike međunarodne saradnje, kao što je direktna policijska saradnja,
kao i formalniji instrumenti poput UPP ili ekstradicije, koji su od vitalnog značaja za
transnacionalne istrage, krivično gonjenje i osuđivanje.
Značaj međunarodne saradnje je prepoznat na međunarodnom nivou (kao i na
regionalnom nivou, uključujući i JI Evropu). Ovde navodimo neke primere koji to potvrđuju:
■ Međunarodna saradnja radi sprečavanja i borbe protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala predstavlja prvenstveni cilj Konvencije Ujedinjenih nacija
protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.
■ Jedan od osnovnih ciljeva Protokola Ujedinjenih nacija za sprečavanje, suzbijanje i
kažnjavanje trgovine ljudima, posebno ženama i decom, koji je prilog Konvencije
Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala je promovisanje
međunarodne saradnje radi sprečavanja, suzbijanja i kažnjavanja trgovine ljudima.
■ Izrečeni cilj Protokola protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom koji
je prilog Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog
kriminala je prevencija i borba protiv krijumčarenja migranata, kao i unapređenje
saradnje među državama članicama u tu svrhu, uz istovremeno poštovanje prava
krijumčarenih migranata. U sastavu Konvencije je i deklaracija koja navodi da
delotvorna akcija na sprečavanju i borbi protiv krijumčarenja migranata ..... zahteva
sveobuhvatan pristup na međunarodnom nivou, razmenu informacija i druge
odgovarajuće mere.
■ I drugi ključni međunarodni instrumenti, uključujući Konvenciju Ujedinjenih nacija
protiv korupcije (UNCAC), naglašavaju presudan značaj međunarodne saradnje kao
kritično važno sredstvo u eliminaciji „bezbednih utočišta“ za kriminalce.
■ Evropska konvencija o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima i ekstradiciji, sa
pripadajućim protokolima, obavezuje zemlje potpisnice da usvoje usklađene zakone u
oblasti UPP i ekstradicije.
■ Konvencija o policijskoj saradnji u JI Evropi navodi da će države potpisnice raditi na
jačanju saradnje između država potpisnica u pogledu borbe protiv pretnji javnoj
bezbednosti i/ili redu u smislu prevencije, detekcije i policijskih istraga u krivičnim
stvarima.
Sve zemlje Zapadnog Balkana su potpisale i ratifikovale pomenute sporazume, sa
izuzetkom Hrvatske, koja nije potpisala (u vreme publikovanja) Konvenciju o policijskoj
saradnji u JI Evropi.
16
2.2. Pitanje nadležnosti u slučajevima TLJ i KM
Pravila koja se tiču vršenja krivične jurisdikcije predstavljaju važan aspekt međunarodne
saradnje. Ta pravila utvrđuju okolnosti pod kojima neka država može, ili je obavezna, da
izjavi svoju krivičnu nadležnost u odnosu na konkretnu situaciju. Primena ovih pravila na
slučajeve TLJ i KM može da bude komplikovanija nego u slučaju brojnih drugih krivičnih
dela usled činjenice da ova dela podrazumevaju vršenje više krivičnih dela u dve ili više
država što znači da navodni počinioci ili žrtve nisu državljani jedne iste države.
Međunarodna pravna pravila o pitanju jurisdikcije u slučajevima TLJ i KM postavljena su
u glavnim međunarodnim i regionalnim ugovorima. Njihov je cilj da smanje ili eliminišu
„bezbedna utočišta“ u pogledu jurisdikcije za trafikere tako što će obezbediti da svaki deo
krivičnog dela može da bude kažnjen gde god da se desio. Sledeća briga je da se
osiguraju delotvorni mehanizmi koordinacije u slučajevima kada više od jedne države
može da ima osnov za uspostavljanje jurisdikcije. Glavna pravila koja proističu iz
osnovnih međunarodnih sporazuma o TLJ i KM su sledeća:
■ Država je obavezna da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo
počinjeno na teritoriji te države ili na plovilu koje plovi pod njenom zastavom ili u
vazduhoplovu koji je registrovan po njenim zakonima (načelo teritorijalnosti).
■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo počinjeno
izvan teritorijalne jurisdikcije dotične države protiv nekog njenog državljanina (načelo
pasivne legitimacije).
■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo počinjeno
izvan teritorijalne jurisdikcije dotične države od strane nekog njenog državljanina
(načelo nacionalnosti).
■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo počinjeno
izvan teritorijalne jurisdikcije dotične države ali je povezano sa ozbiljnim kriminalom i
pranjem novca koje je nameravano da se izvrši na teritoriji dotične države.
■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je počinilac prisutan na
teritoriji dotične države a država ne izvrši ekstradiciju počinioca po osnovu
nacionalnosti (načelo: ‘ekstradicija ili krivično gonjenje’).
Obzirom na transnacionalnu prirodu pojava TLJ i KM, moguće je da će više od jedne
države biti u poziciji da ustanovi jurisdikciju nad konkretnim delom trgovine ljudima. Od
samog početka, konsultacije i saradnja su od velikog značaja radi postizanja koordinisane
aktivnosti i, posebno, radi utvrđivanja najpodesnije jurisdikcije u okviru koje će se delo
krivično goniti. U nekim slučajevima, najdelotvornije je da jedna država krivično goni sve
počinioce, a da u tome ima podršku i pomoć od drugih uključenih država. U nekim drugim
slučajevima je poželjnije da jedna država krivično goni određene počinioce, a da jedna ili
više preostalih država krivično gone ostale počinioce. U obzir treba uzeti pitanja kao što su
državljanstvo, lokacija svedoka; važeći zakonski okvir; raspoloživost resursa; i lokacija
počinioca u vreme hapšenja. Konvencija UNTOC navodi da u slučajevima kada ima više
jurisdikcija, države potpisnice treba da razmotre prenos slučaja na najpodesnije mesto ‘u
interesu odgovarajućeg vršenja pravde’ i ‘sa ciljem da se koncentriše optužba“.
17
2.3. Oblici međunarodne saradnje relevantni za slučajeve TLJ i KM
Postoje različiti vidovi međunarodne saradnje. To uključuje neformalne procese kao što su
direktna policijska saradnja, i formalni procesi kao što su UPP i ekstradicija. Ove Smernice su
usmerene prvenstveno na određene aspekte međunarodne saradnje, kako je gore navedeno,
kao i na relevantnost ovih aspekata za slučajeve TLJ i KM, kako je u daljem tekstu sumarno
navedeno. Sveobuhvatniji opis i analiza UPP dat je u Poglavlju 3.
2.3.1. Neformalna saradnja uključujući direktnu policijsku saradnju
Termin ‘neformalna saradnja’ kada se koristi u ovom kontekstu, odnosi se na razmenu
informacija koja se odvija direktno između agencija za sprovođenje zakona i regulatornih
agencija sa njihovim inostranim kolegama. Ova vrsta saradnje nekada se pominje i kao
direktna policijska ili agencijska pomoć.
Neformalna saradnja je zaseban instrument međunarodne saradnje u borbi protiv
kriminala, manje vezana pravilima, i koja postoji izvan formalnog režima UPP. Normalna
saradnja omogućava agencijama za sprovođenje zakona i regulatornim agencijama (kao
što su organi nadležni za poreze i javne prihode; regulatorna tela za kompanije i
finansijske usluge) da direktno razmenjuju informacije i obaveštajne podatke sa istim
takvim telima u inostranstvu bez potrebe da dostavljaju formalni zahtev za UPP. U tom
smislu, neformalna saradnja dopunjuje režime UPP. Ovakvi oblici međunarodne saradnje
mogu se koristiti pre zvaničnog pokretanja istrage i pre pokretanja sudskog procesa, na
primer za sprovođenje mera praćenja, uzimanje dobrovoljnih izjava svedoka ili provere
obaveštajnih baza podataka. U situacijama kada nisu potrebne mere prisile, obično je
brže, ekonomičnije i lakše pribaviti informacije ili obaveštajne podatke na bazi neformalne
saradnje nego putem formalnih kanala UPP.
Razni međunarodni i regionalni instrumenti omogućavaju ‘neformalnu saradnju’ i
razmenu informacija između agencija bez formalnih ‘zamolnica’ u slučajevima TLJ i KM.
Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala navodi, između ostalog:
Konvencija UNTOC, Član 27 (Saradnja između agencija za sprovođenje zakona)
1. Države članice će tesno međusobno sarađivati, u skladu sa svojim domaćim pravnim i
administrativnim sistemima, da bi poboljšale delotvornost organa unutrašnjih poslova u borbi protiv
krivičnih dela obuhvaćenih ovom Konvencijom. Svaka država članica će naročito usvojiti efikasne
mere:
a) za unapređenje, i tamo gde je neophodno, uspostavljanje puteva za komunikaciju između
nadležnih organa, agencija i službi da bi olakšala sigurnu i brzu razmenu informacija koje se
odnose na sve aspekte krivičnih dela obuhvaćenih ovom Konvencijom, uključujući, ako države
potpisnice koje su u pitanju procene da je to celishodno, veze sa drugim kriminalnim aktivnostima;
b) za saradnju sa drugim državama potpisnicama u sprovođenju istraga u vezi sa krivičnim delima
obuhvaćenim ovom konvencijom, koja se donosi na:
(i) identitet, mesto gde se trenutno nalaze i aktivnosti lica osumnjičenih da su umešana u takva
krivična dela ili lokaciju drugih lica s tim u vezi;
(ii) kretanje dobiti od kriminala ili imovine stečene izvršenjem takvih krivičnih dela;
……………………..
2. U cilju primene ove Konvencije, države potpisnice će razmotriti potrebu zaključivanja
bilateralnih ili multilateralnih sporazuma ili aranžmana o direktnoj saradnji između svojih organa
18
unutrašnjih poslova, a u slučajevima kada takvi sporazumi ili aranžmani već postoje, potrebu
njihove izmene i dopune. U odsustvu takvih sporazuma ili aranžmana između dotičnih država
potpisnica, potpisnice mogu da smatraju ovu Konvenciju kao osnovu za međunarodnu saradnju
organa unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim delima obuhvaćenim ovom konvencijom. Kad god je
to celishodno, države potpisnice u punoj meri koriste sporazume ili aranžmane, uključujući
međunarodne ili regionalne organizacije, za unapređenje saradnje između njihovih organa
unutrašnjih poslova.
Protokol UN protiv trgovine ljudima navodi, između ostalog:
Protokol UN protiv trgovine ljudima, Član 10 (Razmena informacija i obuka)
1. Organi zaduženi za primenu zakona, za poslove imigracije i drugi relevantni organi država
potpisnica će, po potrebi, međusobno sarađivati putem razmene informacija, u skladu sa njihovim
domaćim zakonskim propisima, da bi na taj način mogli da utvrde:
a) da li su pojedinci koji prelaze ili koji pokušavaju da pređu međunarodnu granicu sa putnim
ispravama koje pripadaju drugim licima, ili su bez putnih isprava, počinioci ili žrtve nelegalne
trgovine ljudima;
b) vrste putnih isprava koje su pojedinci koristili ili pokušali da koriste da bi prešli međunarodnu
granicu radi obavljanja nelegalne trgovine ljudima, i
c) sredstva i metode koje koriste grupe za organizovani kriminal radi obavljanja nelegalne trgovine
ljudima, uključujući regrutovanje i transport žrtava, rute i veze između pojedinaca i grupa koje su
angažovane u takvoj trgovini ljudima, i moguće mere za njihovo otkrivanje.
Protokol UN protiv krijumčarenja migranata navodi, između ostalog:
Protokol UN protiv krijumčarenja migranata, Član 10 (Informacije)
1.
Bez štete po Član 27 i 28 Konvencije, države potpisnice, naročito one sa zajedničkim
granicama ili one koje su locirane na putevima na kojima se vrši krijumčarenje migranata, će u cilju
postizanja ciljeva ovog Protokola, međusobno razmenjivati, u skladu sa svojim domaćim pravnim u
administrativnim sistemom, relevantne informacije o pitanjima kao što su …………………..
b) identitet i metoda organizacija ili grupa za organizovani kriminal za koje se zna ili sumnja da su
angažovane u radnjama navedenim u Članu 6 ovog Protokola;
c) tačke ukrcavanja i odredišta, kao i rute, prevoznike i sredstva prevoza, za koje se zna ili sumnja
da se koriste od strane neke grupe za organizovani kriminal koja sa bavi radnjama iznetim u Članu
6 ovog Protokola.
Drugi dodatni Protokol uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima
navodi, između ostalog:
ECMA, 2. dodatni Protokol, Član 11 (Spontane informacije)
1. Bez štete po sopstvene istrage ili postupke, nadležni organi neke države potpisnice mogu, bez
prethodnog dostavljanja zahteva, dostaviti nadležnim organima druge države potpisnice
informacije koje su pribavljene u okviru njihovih istraga, kada smatraju da će obelodanjivanje takvih
informacija moći da bude od koristi državi primaocu u započinjanju ili sprovođenju istraga ili
postupaka, ili da će to dovesti do zahteva te države po Konvenciji i njenim Protokolima.
19
Konvencija o policijskoj saradnji JI Evrope navodi, između ostalog:
Konvencija o policijskoj saradnji u JIE (PCC SEE) Član 5.1(a)
Obim razmene informacija
1. U toku saradnje čiji je cilj sprečavanje, otkrivanje ili istraga krivičnih dela, posebno dela
organizovanog kriminala, organi unutrašnjih poslova država potpisnica će, na zahtev, razmenjivati
sledeće informacije:
a) o ličnim podacima lica uključenih u organizovani kriminal, obaveštajne podatke o vezama
između osumnjičenih lica ili lica za koje postoji sumnja kao i između osumnjičenih grupa ili grupa
za koje postoji takva sumnja. Informacije o pripremanim, pokušanim, ili izvršenim krivičnim delima,
a posebno informacije o vremenu, mestu i vrsti krivičnog dela, detaljni podaci o žrtvama ili
viktimizovanoj imovini, obaveštajne podatke o posebnim okolnostima i relevantnim zakonskim
odredbama, ukoliko je to potrebno za sprečavanje, otkrivanje ili vršenje istrage o krivičnim delima,
………..
Član 6
Razmena informacija bez dostavljanja zahteva
U određenim slučajevima, organi unutrašnjih poslova zemalja potpisnica dostavljaće jedni drugima
informacije bez primljenog zahteva ukoliko, na osnovu dokazanih činjenica, postoje razlozi da se
pretpostavi da su takve informacije neophodne da bi se odgovorilo na konkretne pretnje javnom
redu i/ili bezbednosti ili za sprečavanje, otkrivanje i istragu krivičnih dela.
2.3.2. Formalna saradnja: Uzajamna pravna pomoć
UPP, koja se nekada označava i kao uzajamna pomoć ili pravosudna saradnja, predstavlja
proces koji države koriste da formalno zatraže od drugih država da im dostave informacije i
dokaze za svrhu sprovođenja istrage ili krivičnog gonjenja. UPP je veoma formalan oblik
saradnje jer obično podrazumeva da jedna država traži od druge države da sprovodi mere
prisile u njeno ime i/ili da preduzme mere radi pribavljanja dokaza koji moraju da budu takve
vrste da se mogu koristiti u krivičnom sudskom procesu. Iz tih razloga, ona se odvija pod
drugačijim i mnogo strožijim pravilima nego što su pravila koja važe u slučaju manje formalne
direkte saradnje između agencija ili u direktnoj policijskoj saradnji. Načela i uslovi koji važe u
slučaju UPP opisani su u Poglavlju 3.
2.3.3. Formalna saradnja: Ekstradicija
Ekstradicija je formalni naziv za proces kojim jedna država (država molilja) traži od druge države
(zamoljena država) da izvrši povrat nekog pojedinca kako bi se on pojavio prilikom krivičnog
gonjenja ili radi odsluženja kazne u državi koja dostavlja zahtev. Obzirom na prirodu procesa
TLJ i KM, osumnjičena lica koja su tražena radi krivičnog gonjenja u nekoj državi često se
nalaze u nekoj drugoj državi. To može biti iz razloga što su državljani te druge države ili što su
svesno preduzeli mere radi izbegavanja krivičnog gonjenja ili osuđivanja time što su napustili
zemlju i otišli u drugu državu. Ekstradicija će stoga ponekad biti od suštinskog značaja za
uspešno krivično gonjenje slučajeva TLJ i KM. Za detaljan opis načela i procesa
ekstradicije, treba pogledati Priručnik UNODC ASEAN o međunarodnoj saradnji u
slučajevima TLJ.
20
2.3.4. Međusobna povezanost raznih instrumenata međunarodne saradnje
Među različitim neformalnim i formalnim sredstvima međunarodne saradnje u krivičnim
stvarima postoji međusobna zavisnost. Istražitelji, tužioci i pravnici centralnih organa treba
da razmotre svoje komplementarne uloge i svrhe, na primer:
■
■
■
■
Neformalna pomoć može da bude osnova za naknadni formalni zahtev za UPP.
Formalna UPP i neformalna agencijska pomoć mogu da teku uporedo.
UPP se često dešava nakon direktne saradnje među agencijama.
UPP može da bude komplementarna ekstradiciji u slučajevima kada se i osumnjičeni
počinilac i dokazi o krivičnom delu nalaze u stranoj državi.
■ UPP može da se koristi za pribavljanje dokaza koji će potkrepiti neki slučaj u kome je
moguće da će uslediti zahtev za ekstradiciju.
■ U situacijama u kojima zamoljena država odbija da izruči neko lice (na primer, iz
razloga što je dotično lice državljanin dotične države), država koja dostavlja zahtev
može naknadno da pruži podršku kroz UPP zamoljenoj državi da bi joj omogućila da vrši
istragu ili da krivično goni traženu osobu.
Saradnja je podjednako i način razmišljanja i rada kao što je i prikupljanje ‘alata’ ili procesa. Države koje su
spremne da sarađuju obično će naći čitav spektar načina, mehanizama i resursa da međusobno pomognu
jedna drugoj i sprovođenju istraga i krivičnom gonjenju krivičnih dela TLJ.
2.4. Zakonski osnov za međunarodnu saradnju
Neophodno je utvrditi zakonski osnov za međunarodnu saradnju. Utvrđivanjem zakonskog
osnova za neku radnju ili nameravanu radnju, nosilac funkcije u krivičnom pravosuđu
može da bude siguran da će se ovlašćenje izvršiti na odgovarajući način i da će rezultati
saradnje moći da se koriste na način kako se nameravalo. Verifikacija zakonskog osnova
će takođe obično obezbediti važne informacije o obimu i prirodi relevantnog sredstva
saradnje.
2.4.1. Saradnja po osnovu međunarodnih sporazuma
Države ili grupe država koje zajednički sarađuju preko međudržavnih organizacija stvorile su
složenu mrežu bilateralnih i multilateralnih sporazuma koji pružaju pravni osnov za
međunarodnu saradnju. Saradnja po osnovu međunarodnih sporazuma nudi određene praktične
i strateške prednosti. Prvo, međunarodni sporazum obavezuje državu kojoj se dostavlja zahtev da
sarađuje po međunarodnom pravu. Drugo, međunarodni sporazumi obično sadrže detaljne
odredbe o procedurama i parametrima saradnje, i time obezbeđuju veći stepen jasnoće i
izvesnosti od većine drugih aranžmana koji se ne zasnivaju na međunarodnim sporazumima.
Konačno, međunarodni sporazumi takođe utvrđuju i oblike saradnje koji inače izvan njih nisu na
raspolaganju.
Bilateralni sporazumi
Države mogu da kroz pregovore usvoje bilateralne sporazume o ekstradiciji i/ili UPP. Bilateralni
sporazumi mogu da budu od posebnog značaja jer je njih moguće posebno prilagoditi tako da
odslikavaju pravne sisteme i specifične potrebe dveju država. Njih je takođe lakše menjati kada
je potrebno prilagoditi se nekoj novoj potrebi. Međutim, pregovaranje o bilateralnim
sporazumima može da zahteva dosta vremena i resursa. Može se pokazati da je potrebno da
država sklopi veliki broj takvih sporazuma da bi obezbedila potrebnu pokrivenost svojih
potencijalnih interesa.
21
Multilateralni sporazumi
Multilateralni sporazumi su uvek bili bitni u kontekstu međunarodne pravne saradnje.
Međutim, tokom protekle decenije međunarodna zajednica stavlja sve veći naglasak na razvoj
multilateralnih okvira za saradnju po pitanjima od globalnog značaja. Primeri za to uključuju
terorizam, krijumčarenje narkotika, korupciju, trgovinu ljudima, životnu sredinu, i
transnacionalni kriminal. Najvažniji međunarodni i regionalni ugovori koji proizvode obaveze za
države potpisnice u pogledu međunarodne saradnje u oblasti borbe protiv TLJ i KM, ukratko
su opisani u daljem tekstu.
Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala
Konvencija UNTOC prepoznaje potrebu podsticanja i jačanja snažne međunarodne
saradnje sa ciljem rešavanja problema vezanih za transnacionalni organizovani kriminal.
Države potpisnice Konvencije obavezuju se da će preduzeti određene mere usmerene
protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, uključujući kriminalizaciju sledećih dela:
učešće u grupi koja se bavi organizovanim kriminalom; pranje novca; i korupcija i
ometanje pravde. Države potpisnice Konvencije obavezuju se da će uspostaviti nove i
detaljne okvire za ekstradiciju, UPP i saradnju organa unutrašnjih poslova. Ovde su
navedena pitanja vezana za međunarodnu saradnju kojima se bavi Konvencija UNTOC:
■
■
■
■
■
■
■
■
■
■
Međunarodna saradnja za svrhu konfiskacije
Jurisdikcija
Ekstradicija. Transfer osuđenih lica
Uzajamna pravna pomoć.
Zajedničke istrage
Specijalne istražne tehnike
Transfer krivičnog postupka
Uspostavljanje krivične evidencije
Saradnja organa unutrašnjih poslova
Prikupljanje, razmena i analiza informacija o prirodi organizovanog kriminala.
Konvencija UNTOC stvara obavezujuće obaveze među državama potpisnicama o
pomenutim pitanjima, i istovremeno ostavlja prostor za dalje važenje postojećih
bilateralnih ugovora i aranžmana.
Protokol UN protiv trgovine ljudima
Protokol UN protiv trgovine ljudima je sveobuhvatan međunarodni ugovor koji se bavi
krivičnim delom TLJ, posebno žena i dece, na transnacionalnom nivou. Protokol
uspostavlja okvir u kome države potpisnice mogu da preduzimaju zakonodavne mere,
mere utvrđivanja politike i praktične mere radi pružanja pomoći žrtvama trgovine ljudima,
kao i u hapšenju, krivičnom gonjenju i kažnjavanju lica odgovornih za trgovinu ljudima,
kao i radi sprečavanja buduće trgovine ljudima. Protokol takođe postavlja parametre za
saradnju između organa pravosuđa i razmenu informacija među državama.
Osim odredbi iz Konvencije UNTOC o međunarodnoj saradnji, koje se shodno primenjuju
i na Protokol UN protiv trgovine ljudima, Protokol UN protiv trgovine ljudima detaljno
navodi određene specifične forme saradnje za koje se smatra da su posebno važne za
slučajeve TLJ. te mere uključuju:
22
■ Neformalna saradnja i razmena informacija između organa nadležnih za sprovođenje
zakona, imigracione poslove i ostalih nadležnih organa, za različite svrhe, uključujući i
identifikaciju kako žrtava tako i počinilaca;
■ Saradnja koja ima za cilj da doprinese pribavljanju informacija i saznanja o sredstvima
i metodama koje koriste grupe za organizovani kriminal za svrhu trgovine ljudima;
■ Jačanje saradnje između agencija za kontrolu granica kroz uspostavljanje i
održavanje direktnih kanala komunikacije;
■ Saradnja u verifikaciji putnih i ličnih dokumenata; i
■ Saradnja sa ciljem da se omogući konfiskacija sredstava koja proističu iz kriminala,
imovine ili drugih instrumenata krivičnog dela.
Protokol UN protiv krijumčarenja migranata
Osim odredbi iz Konvencije UNTOC o međunarodnoj saradnji, koje se shodno primenjuju
i na Protokol UN protiv krijumčarenja migranata, Protokol UN protiv krijumčarenja
migranata detaljno navodi određene specifične forme saradnje za koje se smatra da su
posebno važne za slučajeve KM. Te mere uključuju:
■
■
■
■
■
■
■
Razmena informacija o krijumčarima ili krijumčarskim bandama na koje se sumnja;
Razmena informacija o rutama, prevoznicima i sredstvima prevoza koje krijumčari
koriste;
Razmena informacija o zloupotrebi putnih dokumenta;
Razmena informacija o sredstvima i metodama prikrivanja i transporta lica,
Uspostavljanje veza i razmena iskustava u oblasti zakonodavstva i prakse i mera za
sprečavanje i borbu protiv KM;
Razmena naučnih i tehnoloških informacija koje su od koristi za organe za
sprovođenje zakona, radi povećanja njihovog kapaciteta za sprečavanje, otkrivanje i
vršenje istraga u slučajevima KM;
Jačanje saradnje među agencijama za kontrolu granica, između ostalog i putem
uspostavljanja i održavanja direktnih kanala komunikacije.
Konvencija UN protiv korupcije
Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije (UNCAC), koja je stupila na snagu 2005, ima za
cilj da promoviše i jača mere za borbu protiv korupcije u javnom i privatnom sektoru kako na
nacionalnom tako i na međunarodnom planu. Ona predstavlja široki međunarodni konsenzus
o tome šta je neophodno u smislu prevencije i kriminalizacije korupcije, tako i u smislu
međunarodne saradnje i povrata sredstava. Konvencija se odnosi na više oblika korupcije kao i
na pitanje tolerisanja korupcije. Od država potpisnica se zahteva da u svojim
zakonodavstvima uspostave specifična krivična dela vezana za korupciju, uključujući:
podmićivanje domaćih i stranih javni zvaničnika; zloupotrebu fondova; zloupotrebu javne
funkcije; „trgovanje“ uticajem; i prikrivanje i ‘pranje’ sredstava koja proističu iz krivičnih dela
definisanih u skladu sa konvencijom UNCAC. Od država potpisnica se takođe zahteva da
kriminalizuju delo ometanja pravde u vezi sa počinjenim delima po Konvenciji UNCAC i da uvedu
preventivne mere usmerene kako na javni tako i na privatni sektor.
Konvencija UNCAC ima za cilj da promoviše snažnu međunarodnu saradnju. Od država
potpisnica se zahteva da međusobno sarađuju u svakom aspektu borbe protiv korupcije
uključujući sprečavanje, istrage i krivično gonjenje počinilaca. Države potpisnice su obavezne
da pruže određene oblike UPP u prikupljanju i prenosu dokaza za upotrebu tokom krivičnog
gonjenja, i da izvrše izručenje počinilaca i podrže praćenje, zaplenu i konfiskaciju sredstava
od korupcije.
23
Konvencija UNCAC počiva na i osnažuje određene regionalne ugovore uključujući i Konvenciju
Saveta Evrope o krivičnom zakonu (kriminalizacija dela korupcije); i Konvenciju Saveta Evrope o
građanskom zakonu u pogledu korupcije (koja se odnosi na naknade žrtvama korupcije).
2.4.2. Aranžmani koji nisu zasnovani na međunarodnim ugovorima
Nije neophodno da se međunarodna saradnja zasniva na međunarodnim ugovorima. Ukoliko ne
postoji neophodnost da se udovolji zahtevima međunarodnog ugovora, države mogu da ubrzaju
proces međunarodne saradnje i da ga prilagode potrebama i zahtevima konkretnog slučaja.
Ovde su neki primeri okvira ili mehanizama koji daju i ovlašćenja i strukturu za međudržavnu
pravnu saradnju.
Saradnja na osnovu domaćih zakona
Mnoge zemlje su usvojile nacionalne zakone o UPP ili nacionalne zakone o ekstradiciji koji
predstavljaju zakonski osnov po kome država može da sarađuje sa drugim državama, čak i u
situacijama gde nema ranijih međunarodnih ugovora ili drugih aranžmana sa drugom državom.
Način kako se ovi zakoni primenjuju varira: zakoni nekih zemalja sadrže spisak konkretnih
stranih država kojima će dotična zemlja pružati pomoć; zakoni nekih drugih država navode da
će se pomoć pružati drugim državama po načelu od slučaja do slučaja, pod uslovom da se
obezbede zadovoljavajuće garancije o budućoj saradnji na bazi reciprociteta. Domaći zakoni
obično propisuju proceduru za dostavljanje, prijem, razmatranje i izvršenje zahteva kao i
obavezne ili diskrecione preduslove za pružanje pomoći.
Primećeno je da međunarodna saradnja na bazi domaćih zakona može da bude brža i manje
skupa nego pomoć na bazi međunarodnih ugovora. Međutim, domaći zakoni jedne države ne
stvaraju odnose obaveznosti između država na način kako su dve zemlje obavezne da
međusobno sarađuju u okviru nekog međunarodnog ugovora. Prema tome, neka država može
da koristi svoje domaće zakone da utiče na ili oblikuje ponašanje drugih država.
Saradnja na bazi reciprociteta
Reciprocitet je uobičajeno načelo koje u suštini predstavlja uveravanje države koja dostavlja
zahtev za pomoć da će se i ona pridržavati iste vrste zahteva i pružati sličnu vrstu pomoći
zamoljenoj državi u istim slučajevima u budućnosti. Reciprocitet je jedan od oblika jednog šireg
rasprostranjenog načela uzajamnosti: zapravo se radi o ideji da akcije i prakse mogu da se
zasnivaju na razmatranju dobre volje i uzajamnosti a ne samo na striktnoj primeni i poštovanju
pravila. Saradnja zasnovana na reciprocitetu dodatno se razmatra u Poglavlju 3.
2.5. Suverenitet, garancije i ljudska prava
Iako prepoznaje neophodnost međunarodne saradnje u borbi protiv ozbiljnog kriminala kao
što su dela TLJ i KM, međunarodno pravo poštuje suverenitet i teritorijalni integritet država.
To je važno načelo koje treba imati na umu prilikom razmatranja prihvatljivih oblika
saradnje, posebno u vezi sa unutrašnjim poslovima. Na primer, po postojećim pravilima
međunarodnog prava, jedna država nema pravo da preduzima radnje u oblasti unutrašnjih
poslova na teritoriji neke druge države bez prethodne saglasnosti dotične države. Ova
načela su jasno podvučena u svim glavnim ugovorima o međunarodnoj saradnji.
24
Međutim, državni suverenitet nije bezgraničan. Radnje koje poduzima država u izvesnoj meri
potpadaju pod određena ograničenja koja nameće međunarodno pravo, uključujući obaveze
u pogledu ljudskih prava i proceduralne garancije ustanovljene bilateralnim i multilateralnim
ugovorima. Svrha tih ograničenja je zaštita svih pojedinaca od opresije i nepravde, uključujući
i lica koja su predmet zahteva za međunarodnu saradnju (ili su na drugi način povezana sa
takvim zahtevima).
Na primer, sloboda pojedinca je jedno od najstarijih osnovnih prava. U skladu sa Međunarodnom
konvencijom o građanskim i političkim pravima (ICCPR), svaki čovek ima pravo na slobodu i
bezbednost ličnosti. To nije apsolutno pravo, jer države na primer imaju pravo da ograniče
pojedinačnu slobodu putem mehanizama kao što su hapšenje, pritvor ili zatvor. Međutim,
međunarodno pravo u oblasti ljudskih prava navodi da u svakom slučaju svako ograničavanje
slobode može da bude opravdano isključivo ukoliko je to ograničavanje slobode zakonito i nije
arbitrarno. Ostala prava koja su posebno relevantna u kontekstu međunarodne saradnje
uključuju: pravo na život; pravo da osoba ne bude izložena torturi ili okrutnom, nehumanom i
ponižavajućem kažnjavaju; pravo na jednakost pred zakonom; pravo na pravedno i javno
suđenje, pravnog zastupnika i prevodioca; presumpcija nevinosti; i pravo da se lice ne
smatra krivim za dela ili kazne koje stupaju na snagu retrospektivno.
Ugovori o međunarodnoj saradnji po pravilu obezbeđuju određeni stepen zaštite lica koja su
predmet zahteva za međunarodnu saradnju. Granice u pogledu saradnje koje se obično
nalaze u ugovorima o međunarodnoj saradnji su predmet rasprave u sledećim poglavljima.
Međutim, važno je shvatiti da zaštita koja je obezbeđena u ugovorima o međunarodnoj
saradnji ne postoji izolovano. Takva zaštita se mora posmatrati u sklopu mnogo širih sistema
zaštite ljudskih prava, koji obuhvataju obaveze po određenim ugovorima kao što su
Konvencija ICCPR, Konvencija o statusu izbeglica (Konvencija o izbeglicama) i Konvencija protiv
torture i drugih oblika okrutnog, ponižavajućeg tretmana i kažnjavanja (Konvencija protiv torture).
Kršenje opšteprihvaćenih standarda o ljudskim pravima tokom istraga, krivičnog gonjenja i
donošenja presude nosi sobom potencijal ne samo da uništi pojedinačne slučajeve već i da
umanji spremnost država da sarađuju u budućnosti. Prema tome, iako je na globalnom nivou
neophodno podsticati vigorozno gonjenje transnacionalnih trafikera i krijumčara, sa
zahtevima za međunarodnu saradnju neophodno je postupati na način koji u potpunosti
poštuje standarde međunarodnog krivičnog prava i ljudskih prava.
25
POGLAVLJE 3: Uzajamna pravna pomoć i korišćenje UNODC
instrumenta za pisanje zahteva za UPP
3.1. Proces uzajamne pravne pomoći
Uzajamna pravna pomoć je proces koji države koriste za davanje i pribavljanje formalne
među-državne pomoći u krivičnim istragama i krivičnom gonjenju. Uzajamna pravna
pomoć se ponekad označava i kao ‘uzajamna pomoć’ ili ‘pomoć u oblasti pravosuđa’. Radi
doslednosti, u celom tekstu ovih Smernica koristićemo skraćenicu UPP.
Konkretan oblik UPP koji će države obezbediti jedna drugoj zavisiće od njihovog
nacionalnog zakonodavstva, ugovora i drugih međunarodnih aranžmana. Međutim, postoji
određeni broj uobičajenih vrsta UPP koje će države često biti spremne da obezbede
drugim državama da bi olakšale krivične istrage i gonjenje počinilaca. To su sledeće vrste:
■
■
■
■
■
■
■
■
Uzimanje dokaza ili izjave od lica.
Lociranje i identifikacija svedoka i osumnjičenih lica.
Uručenje sudskih dokumenata.
Izvršenje pretresa i zaplene imovine.
Pregled predmeta i mesta.
Dostavljanje informacija, dokaznog materijala i nalaza veštaka.
Dostavljanje originala ili overenih kopija relevantnih dokumenata i evidencija
Identifikacija i praćenje sredstava koja proističu iz kriminala.
■ Olakšavanje dobrovoljnog pojavljivanja lica u državi potpisnici koja dostavlja zahtev za UPP.
■ Transfer zatvorenika radi davanja izjave/dokaza.
Obim tradicionalnih oblika pomoći proširen je tokom poslednjih godina kroz međunarodne
ugovore kao što su Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala
(UNTOC) i sada uključuju dodatna sredstva kao što su zamrzavanje sredstava, video
konferencije, i takozvani ‘spontani prenos informacija’ čime je nadležnim organima
omogućeno da i bez prethodnog dostavljanja zahteva, dostavljaju informacije nadležnim
organima drugih država.
Iz zakonske perspektive, UPP se u suštini razlikuje od drugih manje formalnih oblika
saradnje između zvaničnika iz različitih država. Službena lica agencija za sprovođenje
zakona i drugih agencija često će od svojih kolega iz drugih država tražiti pomoć putem
neformalnih kanala, ali postoje granice u pogledu toga šta se može na zakonski način
postići neformalnim kanalima. Na primer, neformalna saradnja u principu neće biti dovoljna
u slučajevima kada pomoć podrazumeva korišćenje sile ili mera prinude. Sem toga, dokazi
koji se prikupe neformalnim kanalima neće uvek biti prihvatljivi na sudu u krivičnim
postupcima. Iz tih razloga, od suštinske je važnosti da operativci koji rade na slučajevima
TLJ ili KM shvataju ne samo šta se može postići putem neformalnih mehanizama već i šta
se može postići korišćenjem formalnijih kanala UPP.
3.2. Odnos između mehanizama formalne i neformalne saradnje
Proces kojim se preko UPP kanala traži pomoć često je i formalan i spor. Prema tome,
eksperti preporučuju da, gde je to moguće, operativci razmotre mogućnost da tamo gde je
to zakonski moguće, postignu željeni ishod korišćenjem mehanizama neformalne
saradnje. Ukoliko tražena pomoć ne podrazumeva korišćenje mera prisile (kao na primer
26
vršenje pretresa i zaplena ili pribavljanje izjave od svedoka koji ne sarađuje), onda je
možda direktna policijska ili agencijska saradnja bolje, ekonomičnije i podesnije rešenje.
U mnogim slučajevima, neformalni kanali mogu se koristiti u ranoj fazi istrage ili krivičnog
gonjenja, pri čemu se formalni zahtev za UPP dostavlja u nekoj kasnijoj fazi. Takav pristup
može da omogući brzu razmenu informacija u kritičnim momentima, uz istovremeno
vođenje brige da se dokazi na adekvatan način pribave službenim kanalima. Međutim, od
presudnog je značaja da svaki neformalni zahtev bude izvršen na zakonit način.
U odlučivanju da li se treba opredeliti za formalni zahtev, operativci treba da razmotre
sledeća pitanja:
■ Da li će informacije ili dokazi biti prihvatljivi kao dokaz na sudu, ukoliko nisu pribavljeni
kroz formalne kanale?
■ Da li se isti zahtev može realizovati kroz neformalnu saradnju (na primer, pozivanjem
kolege u nekoj inostranoj službi ili finansijskom obaveštajnom odeljenju)?
■ Da li bi pribavljanje osnovnih informacija neformalnim putem bilo od koristi za
naknadno dostavljanje formalnog zahteva za UPP?
■ Da li se relevantne informacije mogu pribaviti iz javnih evidencija ili iz otvorenih izvora?
■ Da li je moguće ostvariti isti rezultat, bez ugrožavanja samog procesa ili njegovog
ishoda, korišćenjem drugih sredstava kao što su pozivanje svedoka da dođe u državu
koja dostavlja zahtev radi davanja izjave?
Neki od rizika koje treba uzeti u obzir kod korišćenja neformalne saradnje uključuju sledeće:
■ Nepotrebni, nebitni ili vremenski zahtevni neformalni zahtevi mogu se doživeti kao
gubljenje vremena. To može da uzrokuje nespremnost vaših kolega iu druge države
da budu od pomoći kod narednih zahteva.
■ Može se desiti da neformalni zahtevi rezultiraju u nepreciznim, neformalnim
činjenicama i elementima dokaza, ukoliko niste adekvatno utvrdili najkvalifikovaniju
osobu koja ima pristup pouzdanim informacijama (dok bi se u slučaju formalnih kanala
takav zahtev verovatno dostavio najkompetentnijoj osobi).3
■ Neformalni zahtevi mogu nepovratno da ugroze druge istrage koje su u toku, ukoliko se
sa njima ne postupa uz potrebnu meru poverljivosti.
3.3. Pravni osnov za uzajamnu pravnu pomoć
Načela suverenosti, jednakosti i teritorijalnog integriteta duboko su ugrađene u međunarodno
pravo i praksu. U kontekstu o kome ovde govorimo, ova načela sprečavaju bilo koju državu
da vrši jurisdikciju ili preduzima aktivnosti na teritoriji druge države bez prethodne saglasnosti
te strane.
Prema tome, u slučajevima u kojima su nekoj državi potrebni dokazi, informacije ili drugi oblik
pomoći u vezi sa nekom istragom ili krivičnim gonjenjem iz druge države, za takve informacije ili
pomoć biće neophodno da se dostavi zahtev državi koja je u posedu takvih informacija, koja je u
poziciji da pruži traženu pomoć, ili koja na neki drugi način poseduje relevantnu jurisdikciju.
Delotvorni pravni osnov za pružanje UPP je od kritičnog značaja za delotvorno delovanje.
Pre upuštanja u bilo kakav zahtev za UPP, važno je utvrditi pravni osnov za takvu saradnju.
Pravni osnov za UPP može se naći u domaćem zakonodavstvu, u bilateralnim ili multilateralnim
sporazumima ili u kombinaciji ova dva izvora.
3
Ovo je argument za korišćenje imenovanih operativnih osoba za kontakt kao kanala za neformalnu
razmenu infromacija.
27
3.3.1. Domaće zakonodavstvo
Mnoge države imaju domaće zakone koji regulišu pružanje UPP. Ti zakoni obično konkretno
navode preduslove i procedure za izradu, dostavljanje i izvršenje dolaznih i odlaznih zahteva.
Takvi zakoni su često dovoljni kao osnov za vršenje UPP čak i kada ne postoji potpisan
ugovor između dotičnih zemalja.
Domaći zakoni obično navode bitne informacije o obimu pomoći koja može da se pruža kao i o
osnovama za odbijanje pomoći. Oni obično navode i preduslove koje je neophodno ispuniti i
procedure koje se koriste, na primer kada se zahtev dostavlja i kako zahtev treba da bude
strukturisan.
Jedan primer ovakvog domaćeg zakonodavstva u regionu Zapadnog Balkana može se naći u
Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Srbije iz 20094 koji definiše
procedure (uključujući i nadležne institucije) za više vrsta pravne pomoći.
3.3.2. Uobičajeno načelo reciprociteta
Ukoliko ne postoje potpisani ugovori ni domaće zakonodavstvo, država koja želi da dostavi
zahtev drugoj državi moraće da se osloni na reciprocitet. Kako je navedeno u prethodnom
Poglavlju, reciprocitet u suštini predstavlja uveravanja koja daje država koja dostavlja zahtev
da će se ona pridržavati istog takvog zahteva i obezbediti sličnu saradnju zamoljenoj državi u
nekom sličnom slučaju u budućnosti.
3.3.3. Ugovori
Na oblast UPP primenjuje se čitav niz ugovora, međunarodnih, regionalnih i bilateralnih, koji
predstavljaju bilo dodatak domaćim zakonima ili predstavljaju zaseban pravni osnov za takvu
vrstu pomoći.
Bilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći
Bilateralni ugovori o UPP su uobičajeni posebno između država koje imaju zajedničke granice da
ugovor prilagode svojim specifičnim pravnim sistemima i zahtevima, a da istovremeno obezbede
visok nivo izvesnosti i predvidivosti.
Vlada Bosne i Hercegovine je, na primer, sklopila određeni broj takvih bilateralnih ugovora o
saradnju u građanskim i krivičnim stvarima, uključujući i ugovore sa Hrvatskom, BJR
Makedonijom, Crnom Gorom, i Srbijom.
Multilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći
Tokom proteklih pola veka, izrađeno je više multilateralnih instrumenata (kako međunarodnih
tako i regionalnih) sa konkretnim ciljem da promovišu i regulišu saradnju među državama u
oblasti pravosuđa. Takvi ugovori se nekada bave nekim konkretnim pitanjem, na primer
terorizmom, krijumčarenjem narkotika, ili organizovanim kriminalom, ili pak obezbeđuju jedan
opšti okvir pravila koja se primenjuju na oblast UPP između dve ili više država.
4
Službeni list Republike Srbije, br. 20/2009.
28
Multilateralni sporazumi: Regionalni
Evropska konvencija o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima otvorena je za
popisivanje od strane država članica Saveta Evrope u aprilu 1959. godine. Konvencija se
bavi pitanjima kao što su zamolnice za ispitivanje svedoka ili veštaka, uručivanje službenih
dokumenata ili sudskih presuda, pozivanje svedoka, veštaka ili lica lišenih slobode da daju
izjavu, i prenos informacija iz sudskih evidencija.
Za UPP u krivičnim stvarima izrađen je i jedan broj uputstava. Odlučeno je da takva
saradnja treba da bude nezavisna od ekstradicije u smislu da treba pružiti UPP i u
slučajevima u kojima je odbijena ekstradicija. Na primer, dogovoreno je da će se odobriti
UPP u slučaju manjih kao i ozbiljnih dela i dogovoreno je takođe da nije neophodno da se
ispuni zahtev da dotično delo bude kao takvo navedeno u zakonima obeju država. Drugi
dodatni protokol uz konvenciju, koji je podnet za potpisivanje u novembru 2001. godine je
osavremenio odredbe koje se odnose na UPP, proširivanjem opsega okolnosti u kojima
je moguće zahtevati UPP, i doprineo da se proces olakša, ubrza i učini fleksibilnijim.
Na primer:
Član 15,1 Konvencije iz 1959. godine, navodi sledeće
Zamolnice iz Člana 3,4 i 5 kao i prijave iz Člana 11 dostavlja Ministarstvo pravde zemlje
koja dostavlja zamolnicu Ministarstvu pravde zamoljene države i vraća se preko istog
kanala.
Međutim, Drugi Protokol zamenio je tu odredbu sledećom:
Zahtevi za uzajamnu pomoć, kao i spontane informacije, biće upućene u pisanom obliku
od strane Ministarstva pravde zemlje koja dostavlja zahtev Ministarstvu pravde zamoljene
države i vraća se preko istog kanala. Međutim, iste te zahteve mogu da dostavljaju
pravosudni organi države koja zahteva pomoć pravosudnim organima zamoljene države i
vraćaju se istim kanalima.
Oba ova ugovora potpisale su i ratifikovale sve države Zapadnog Balkana.
Multilateralni sporazumi: međunarodni
Najvažniji međunarodni ugovori u ovom kontekstu su Konvencija UNTOC (sa Protokolima protiv
trgovine ljudima i protiv krijumčarenja migranata) i Konvencija UN protiv korupcije (UNCAC).
Protokoli UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata ne bave se konkretno pitanjem UPP.
Stoga je neophodno pozvati se na originalni dokument, Konvenciju protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala, i tu potražiti odredbe koje se odnose na države potpisnice. Dotične
odredbe Konvencije UNTOC su dovoljno detaljne da se mogu okarakterisati kao ‘mini-ugovor’ (ili
ugovor u okviru ugovora) koje se mogu (ili, u slučajevima kada ne postoji neki alternativni
ugovor, koje se trebaju) koristiti od strane država potpisnica kao jedini pravni osnov za UPP u
vezi sa krivičnim delima na koja se odnose.
U daljem tekstu je dat rezime osnovnih elemenata režima UPP koji je definisan Konvencijom
UNTOC.2
2
Režim uzajamne pravne pomoći koji je uspostavljen Konvencijom protiv korupcije (UNCAC) je po mnogo
čemu sličan režimu po Konvenciji protiv transnacionalngo organizovanog kriminala(UNTOC). Međutim, treba
29
Delokrug primene:
Obaveze iz Konvencije UNTOC koje se odnose na UPP primenjuju se na krivična dela utvrđena
u skladu sa Konvencijom, uključujući sledeće:
■
■
■
■
■
Učešće u grupi za organizovani kriminal;
Pranje imovine koja proističe iz kriminala;
Korupciju;
Ometanje pravde;
‘Ozbiljni kriminal’
....... gde krivično delo uključuje grupu za organizovani kriminal i gde postoji razuman
osnov da se sumnja da se žrtve, svedoci, dobit od kriminala, instrumenti ili dokazi takvog
dela nalaze u državi članici koja je zamoljena država za pružanje UPP.
‘Ozbiljni kriminal’ se definiše kao ponašanje koje predstavlja delo za koje je zaprećena
maksimalna kazna lišavanjem slobode od najmanje četiri godine ili druga teža kazna.
Vrste pomoći koje stoje na raspolaganju:
Član 18(3) Konvencije UNTOC propisuje da države potpisnice mogu jedna od druge da
traže UPP u vezi sa krivičnim delima utvrđenim Konvencijom za bilo koju od sledećih
svrha:
■
■
■
■
■
■
Uzimanje dokaza ili izjave od lica.
Uručenje sudskih dokumenata.
Izvršenje pretresa, zaplene ili zamrzavanja.
Pregleda predmeta i mesta.
Dostavljanja informacija, dokaznog materijala ili nalaza veštaka.
Dostavljanja originala ili overenih kopija relevantnih dokumenata ili evidencija,
uključujući državne, bankarske, finansijske, privredne, ili poslovne evidencije.
■ Identifikovanja ili praćenja tokova dobiti od kriminala, imovine, instrumenata ili
drugih stvari koje mogu poslužiti kao dokaz.
■ Olakšavanja dobrovoljnog pojavljivanja lica u državi potpisnici molilji.
Konvencija takođe uključuje i ‘generalnu’ odredbu koja omogućava državama
potpisnicama da traže i bilo koju drugu vrstu pomoći koja nije u suprotnosti sa domaćim
zakonima zamoljene države.
Treba primetiti da je međunarodna saradnja za svrhu konfiskacije predmet zasebnog člana
Konvencije (Član 13).
Uslovi za UPP:
Režim UPP koji je uspostavljen Konvencijom UNTOC ima za svrhu da predstavlja dopunu a ne
zamenu bilo kog drugog režima UPP koji već postoji po nekom drugom ugovoru, bilateralnom ili
multilateralnom. Istovremeno, kada neka zemlja postane potpisnica Konvencije UNTOC to
proizvodi zasebne obaveze koje dotične Države potpisnice moraju između sebe izvršavati. To
uključuje i obavezu da ne odbiju zahtev za UPP po osnovu bankarske tajne.
primetiti da se uzajamna pravna pomoć po Konvenciji UNCAC odnosi na drugu vrstu krivičnog dela, tj. na
korupciju, dela kao što je podmićivanje službenih lica, zloupotreba javnih sredstava, trgovina uticajem i
pranje ‘dobiti od kriminala’ (to podrazumeva dobit od bilo kog kriminala, što potencijalno obuhvata i dela TLJ,
KM, i slična dela). Sem toga, Konvencija UNCAC proširuje obaveze po UPP i na situacije koje uključuju
pravna lica, na primer kompanije ili druge privredne organizacije. Takođe treba primetiti da dveključne vrste
pomoći – identifikacija, zamrzavanje i praćenje i pronalaželje dobiti od kriminala, kao i povrat imovine – koje
su obuhvaćene Konvencijom UNCAC nisu definisane Konvencijom UNTOC.
30
Kada Konvencija UNTOC zahteva pružanje višeg stepena pomoći nego što se zahteva drugim
ugovorima o UPP koji eventualno već postoje između država potpisnica, tada prednost imaju
odredbe ove Konvencije. I obrnuto, kada neki drugi ugovor propisuje pomoć višeg stepena od
zamoljene države tada će odredbe tog ugovora utvrđivati delokrug obaveza zamoljene države.
Član 18(7) Konvencije UNTOC propisuje da kada ne postoji neki drugi ugovor između države
potpisnice koja traži saradnju i države potpisnice od koje se traži saradnja, na UPP će se
primenjivati pravila iz Člana 18, stavovi 9-29. Ta pravila koja, skupno posmatrana, mogu
slobodno da se posmatraju i kao zaseban mali ugovor o UPP, bave se pitanjima kao što su
sadržaj zahteva za UPP, kao i osnovi za odbijanje zahteva. Kada već postoji neki drugi ugovor
između dotičnih država potpisnica, tada će se primenjivati pravila tog ugovora (sem kada se
strane uzajamno dogovore da će primenjivati odredbe stavova 9-29). Državama potpisnicama
se snažno sugeriše, ali se ne obavezuju, da primenjuju bilo koji od stavova iz Člana 18 (9)-(29)
ukoliko to olakšava saradnju u većoj meri nego što je slučaj sa odredbama ugovora o UPP
koji među njima već postoji.
Izbor odgovarajućeg instrumenta saradnje
Tokom čitavog konsultativnog procesa u regionu Zapadnog Balkana, sve delegacije su
govorile o problemima u oblasti međunarodne saradnje koji proističu iz dugačkih
vremenskih perioda potrebnih za obradu predmeta preko diplomatskih kanala. Uprkos
navedenih problema, neke države se ipak pridržavaju formalnih procedura koje su
propisane domaćim zakonodavstvom. U pokušaju da se prevaziđu postojeći problemi,
neke druge države pokušavaju da primenjuju alternativne pristupe. Najčešće korišćena
alternativa je direktna primena međunarodnih instrumenata (uglavnom Drugog protokola
uz Konvenciju Saveta Evrope o UPP) koja omogućava direktnu komunikaciju između
pravosudnih organa. Međutim, pomenute države nisu sigurne da li bi takva saradnja bila
prihvaćena na sudu.
Režimi uspostavljeni konvencijama UNTOC i UNCAC imaju za cilj da se primenjuju uporedo sa
drugim režimima međunarodne saradnje, kao što su Drugi protokol uz Konvenciju Saveta
Evrope o UPP i već postojeći bilateralni ugovori. Prema tome, veoma je verovatno da će u
slučajevima kada su zamoljena zemlja i zemlja molilja potpisnice istog ili svih dotičnih ugovora tada
će stepen nepodudarnosti između različitih obaveza po ovim ugovorima biti veoma nizak ili nikakav.
Kada su zemlja molilja i zamoljena zemlja potpisnice Drugog protokola uz Konvenciju Saveta
Evrope o UPP, tada će se primenjivati odredbe Drugog protokola uz Konvenciju Saveta
Evrope o UPP, uporedo sa ili kao dodatak uz obaveze po Konvencijama UNTOC i UNCAC. U
slučajevima kada jedna od tih država nije potpisnica Drugog protokola uz Konvenciju Saveta
Evrope o UPP tada će se odnosi među državama ravnati nekim drugim ugovorom o UPP koji je
na snazi između njih. U slučajevima TLJ i KM, to će najverovatnije biti Konvencija UNTOC, pod
pretpostavkom da su obe države potpisnice ove Konvencije. Kako je već rečeno, u slučajevima TLJ
ili KM koji se tiču korupcije ili pranja novca, podesna alternativa bi bila Konvencija UNCAC.
Takođe je moguće da će neki bilateralni ugovor između države molilje i zamoljene države biti
najprikladniji instrument saradnje. Treba primetiti da države potpisnice ne mogu zameniti
Konvencije UNTOC i UNCAC instrumentima koji zahtevaju niži nivo obaveza. U slučajevima
kada postoji mogućnost izbora između više instrumenata, važno je razmotriti koji instrument u
najvećoj meri ispunjava konkretan zahtev i okolnosti u datom slučaju.
UNDOC Izveštaj grupe eksperata iz 2001. godine o dobroj praksi u oblasti UPP (više
detalja dato je u daljem tekstu) preporučuje da u situacijama u kojima postoje pravne
prepreke delotvornoj razmeni zahteva za UPP, države potpisnice kada je to moguće treba
da povećaju broj zemalja sa kojima su potpisale bilateralne ugovore ili da razmisle o
31
potpisivanju regionalnih ugovora i/ili izradi domaćih zakona kojima bi se olakšala
delotvorna razmena zahteva za UPP. Primećeno je da međunarodni ugovori, kada
domaće zakonodavstvo to dozvoljava, mogu da se koriste kao pravni osnov za razmenu
zahteva za UPP.
3.4. Uzajamna pravna pomoć – načela i preduslovi
Da bi neki zahtev za UPP bio delotvoran odnosno uspešan, neophodno je poštovati određena
načela i ispuniti određene preduslove. Ta načela i preduslovi obično odražavaju praksu država
koja je vremenom stvorena u odgovaranju na pitanja vezana za zaštitu interesa zamoljene
države i države molilje i zaštite ljudskih prava u krivičnim postupcima. Ovde je dat jedan spisak
osnovnih načela i uslova koji važe za oblast UPP. Za detaljan opis svakog od ovih načela kao i
primere izvučene iz različitih ugovora treba pogledati priručnik o međunarodnoj saradnji u
slučajevima TLJ koji je radila Kancelarija UNODC za region ASEAN.
■
■
■
■
■
■
■
■
Provera dokaza;
Dvostruki kriminalitet;
Dvostruko ugrožavanje:
Reciprocitet;
Specijalna ograničenja ili ograničenja korišćenja;
Opšti obziri u pogledu ljudskih prava;
Prava lica osumnjičenih i optuženih za krivično delo;
Razmatranja koja se odnose na verovatnu ozbiljnost kazne, uključujući pitanja torture i
slučajeva sa smrtnom kaznom;
■ Politička dela;
■ Nacionalni ili javni interes;
■ Bankarska tajna i fiskalna krivična dela.
3.5. Dobra praksa u slučajevima UPP
UNDOC Izveštaj grupe eksperata iz 2001. godine o dobroj praksi u oblasti UPP dao je
čitav niz preporuka. Neke od njih su rezimirane u daljem tekstu, skupa sa drugim
zapažanjima po ovom pitanju od strane autora a na osnovu naknadnih publikacija
Ujedinjenih nacija.
3.5.1. Jačanje delotvornosti centralnih nadležnih organa
Uspostavljanje delotvornih centralnih nadležnih organa
Konvencija UN o kontroli narkotika i kriminala sadrži obimne i slične odredbe u pogledu
UPP. To uključuje i odredbe o obavezi svake države potpisnice da obavesti Generalnog
sekretara Ujedinjenih nacija o centralnom organu nadležnom za prijem, prenos i izvršenje
zahteva za UPP. Te informacije su od ključnog značaja za države molilje u planiranju i
pripremi zahteva. Ove informacije moraju da budu precizne, ažurirane i dostupne onima
koji pripremaju ili dostavljaju zahteve za UPP.
Države koje to još nisu uradile trebalo bi da uspostave centralni nadležni organ koji će
olakšavati izradu zahteva za UPP u skladu sa Članom 7 konvencije UN protiv
nedozvoljene trgovine narkoticima i psihotropskim supstancama, iz 1988. godine, i
32
omogućiti brzo izvršenje zahteva primljenih od drugih država potpisnica. Centralni nadležni
organ treba da zapošljava operativce pravne struke koji poseduju stručno znanje o
institucijama i poseduju ranije iskustvo u oblasti UPP. Centralni organ ne mora da se
uspostavlja na osnovu zakona – dovoljno je da to bude neka administrativna
organizaciona jedinica.
Obezbediti ažurne kontakt informacije za centralne nadležne organe
Države članice Konvencije iz 1988. godine obavezne su da obezbede ažurirane kontakt
informacije sadržane u Imeniku UN nadležnih centralnih organa i, u meri u kojoj je to
moguće, da obezbede informacije za kontakt nadležnog organa telefonom, faksom ili
preko Interneta. (Videti paragraf 3.6.2.)
Obezbediti dostupnost non-stop
I u odnosu na Konvenciju iz 1988. godine a i generalno, centralni nadležni organ neke
države potpisnice trebalo bi u najvećoj mogućoj meri da omogući sredstva kontaktiranja
nekog zvaničnika centralnog nadležnog organa, po potrebi, za svrhe izvršenje hitnih
zahteva za UPP i van zvaničnog radnog vremena. Ukoliko ne postoje drugi pouzdani
načini, države potpisnice mogu da razmotre da njihov Nacionalni centralni Interpol biro ili
neki drugi postojeći kanal bude u stanju da dođe do dotičnog zvaničnika van radnog
vremena.
Konzistentnost centralnog nadležnog organa za svrhe UPP po različitim ugovorima
Državama se preporučuje sa obezbede da njihov centralni nadležni organ bude jedno
jedino telo, kako bi se olakšalo drugim državama članicama da kontaktiraju odgovarajući
organ za sve vrste UPP u krivičnim stvarima i kako bi se omogućila konzistentnost za
praksi UPP za različite vrste krivičnih dela.
Smanjenje vremena odlaganja
Potrebno je da države potpisnice preduzmu potrebne radnje kako bi obezbedile da
centralni nadležni organ bez odlaganja izvrši pregled i utvrdi prioritet odmah nakon prijema
i prenosa izvršnim agencijama. Države treba da razmotre uvođenje vremenskih rokova za
obradu svih zahteva od strane centralnog nadležnog organa. Države takođe treba da
obezbede da izvršne agencije ne odlažu bez potrebe vreme obrade zahteva.
Međunarodna zajednica je utvrdila da TLJ predstavlja krivično delo i kršenje ljudskih prava
koje zahteva hitnu pažnju svih država i visok nivo saradnje među državama. Opšte je
prihvaćeno da zamoljena država treba da da prioritet zahtevima za pomoć koji se odnose na
trgovinu ljudima. Slučajevi KM takođe često uključuju i kršenje ljudskih prava i zahtevaju
ekspeditivno delovanje.
33
3.5.2. Obezbediti svest o nacionalnim zakonskim obavezama i dobroj praksi
Praktična uputstva o nacionalnom pravnom okviru i praksi u oblasti UPP
Važno je da domaći organi poseduju svest o postojanju UPP i da su upoznate sa
procedurama koje treba primenjivati u cilju dobijanja pomoći u vezi sa istragama i krivičnim
gonjenjem. Dostavljanje informacija stranim organima predstavlja bitnu meru koja
omogućava delotvornu saradnju. Od preporuka koje su korisne tu su izrada priručnika /
smernica, uključujući i publikacije na Internet stranama.
Obuka zaposlenih koji su uključeni u proces UPP
Delotvorna realizacija instrumenata i zakona u oblasti UPP nije moguća bez ljudskih
resursa koji su dobro obučeni u pogledu važećih zakona, načela i prakse. Države se
podstiču da koriste različite metode u obezbeđenju takve obuke, na način koji će im
omogućiti da tako stečeno znanje bude održivo.
3.5.3. Saradnja kroz korišćenje alternativa formalnim zahtevima za UPP
Prednosti policijskih kanala u slučajevima kada nisu neophodne formalne mere
Kako je ranije naglašeno, osim u slučaju mera prisile za koje je normalno potrebno
ovlašćenje suda, nije uvek neophodno pribegavati formalnom zahtevu za UPP da bi se
osigurala pomoć od drugih država potpisnica, tako da, kad god je to moguće, informacije i
obaveštajne podatke treba uvek prvo tražiti kroz direktne kontakte policije, što je brže
ekonomičnije i fleksibilnije od formalnih puteva koji važe za UPP. Takvi kontakti se mogu
ostvariti preko ICPO/Interpola, Europola, preko oficira za vezu, po bilo kom važećem
ugovoru ili memorandumu o razumevanju ili preko bilo kog regionalnog aranžmana,
formalnog ili neformalnog, ukoliko postoje.
Posebno u slučajevima kada se dokazi daju dobrovoljno ili su javno dostupni
Neformalni kanali mogu se koristiti za pribavljanje dokaza (u obliku izjava), ili dokaza iz
javnih evidencija ili drugih javno dostupnih izvora. Takođe, određene kategorije dokaza i
informacija mogu se pribaviti direktno iz inostranstva bez potrebe za policijskim kanalima,
na primer to se odnosi na javno dostupne informacije pohranjene na Internetu ili u drugim
repozitarijumima javnih evidencija.
Ili radi ubrzanja urgentnih formalnih zahteva
Mnoge zemlje će takođe prihvatiti da se urgentni zahtevi dostave usmenim putem ili
faksom između agencija za sprovođenje zakona tako se omogući sprovođenje priprema
unapred ili da se omogući davanje pomoći koja ne podrazumeva prisilu, a da se pri tom
formalni zahtev istovremeno razmeni između nadležnih organa. Međutim, formalni zahtev
treba da navodi da je kopija zahteva dostavljena neformalnim putem da bi se time izbegla
duplikacija.
34
Treba primetiti da je delo TLJ često veoma nasilno krivično delo i da je moguće da su
žrtve, posebno one koje sarađuju sa agencijama za sprovođenje zakona, pod ozbiljnom
opasnošću u smislu zastrašivanja ili odmazde. U slučajevima KM, sredstva transporta su
često opasna i zdravlje i bezbednost migranata su ozbiljno ugroženi. Ovi faktori mogu da
budu važni u odlučivanju da se upotrebe i direktni putevi komunikacije.
Korišćenje zajedničkih timova za istrage
Države potpisnice treba da razmotre korišćenje ZTI u slučajevima kada krivično delo ima
transnacionalni aspekt (videti Poglavlje 4).
3.5.4. Postizanje maksimalnih efekata putem ličnih kontakata
Održavanje direktnih kontakata tokom svih faza zahteva
Lični kontakti putem otvorenih kanala komunikacije i između zaposlenih u centralnim
organima, sudija, tužilaca i istražitelja u obe zemlje su od kritičnog značaja u svim fazama
procesa UPP, kako bi se izgradila poznanstva i poverenje koji su neophodni za postizanje
najboljih rezultata.
Možda će i pre dostavljanja zahteva biti potrebno da se uspostavi kontakt sa nekim
zvaničnim licem u zamoljenoj državi, kako bi se pojasnila pitanja vezana za zakonske
zahteve ili pojednostavljivanje procedure, a lični kontakti su takođe suštinski kod obrade
hitnih zahteva preko direktnih kanala.
Stoga je od vitalnog značaja da postoji ažuriran spisak kontakt osoba među sudijama,
tužiocima i policijom koji se bave slučajevima TLJ i KM, da se takav spisak ažurira i
prosleđuje u okviru regiona i izvan njega. Ovaj spisak bi takođe trebalo da uključuje i
kontakte koji se odnose na centralno nadležno telo (osim što se detaljne informacije o
njima dostavljaju u Imenik UN, kako je ranije rečeno). Trenutna lista svih relevantnih
kontakata data je u Aneksu C. Jasno je da će se ovaj spisak vremenom menjati, i
neophodno je uvesti neki mehanizam koji će osigurati da se spisak ažurira i prosleđuje
ostalima svaki put kada dođe do personalnih promena. Međutim, verovatno je da će
informacije o službenim telefonima i faksovima kao i o generičkim adresama za
elektronsku poštu ostati neizmenjeni.
Prednosti koje nude sudije, tužioci i službenici policije kao osobe za vezu
Države se podstiču da preduzmu inicijative kao što su razmena lica za vezu iz redova
policije, sudija i tužilaca, bilo raspoređivanjem nekog stalno zaposlenog lica u centralni
nadležni organ dotične države ili organizovanjem kratkoročnih razmena.
3.5.5. Priprema delotvornih zahteva za UPP
Priprema zahteva za UPP podrazumeva neophodnost da se razmotri određeni broj pitanja
koja su detaljnije predstavljena u daljem tekstu, u delu 3.6.
35
3.5.6. Eliminacija ili smanjenje prepreka na putu izvršenja zahteva
Fleksibilno tumačenje zakonskih zahteva
Države treba da se trude da obezbede široku međusobnu saradnju sa ciljem da se
nacionalni organi za sprovođenje zakona ne suočavaju sa preprekama u svojim
nastojanjima da gone kriminalce koji pokušavaju da zaštite svoje aktivnosti time što
dokaze i prihode od kriminala razbacuju u više zemalja. Neophodno je uložiti napore da se
na minimum svedu sve prepreke saradnji, u okviru važećih zakona i ugovora.
Pri tom, međutim, treba imati na umu da fleksibilno tumačenje zakona ne sme da bude po
štetu zakonskih prava bilo kog lica uključenog u proces uključujući osumnjičene i optužene.
Svođenje razloga za odbijanje na minimum i njihovo oprezno korišćenje
Osnovi po kojima je moguće odbiti neki zahtev za UPP trebalo bi da budu minimalni,
ograničeni na zaštite koje su od fundamentalnog značaja za zamoljenu državu.
Smanjiti ograničenja u pogledu korišćenja
U dosadašnjoj praksi se podrazumevalo da dokazi koji se prenose kao odgovor na zahtev
za UPP ne mogu da se koriste za druge svrhe sem onih koje su navedene u zahtevu, sem
kada država koja dostavlja zahtev stupi u kontakt sa zamoljenom državom i da hitnu
saglasnost i za korišćenje u druge svrhe. Međutim, mnogi savremeni ugovori o UPP,
umesto ovakvog pristupa, zahtevaju od zamoljene države da navede da li želi da uvede
bilo kakva ograničenja u pogledu korišćenja; ukoliko se smatra da ograničenja nisu
neophodna, onda ih ne treba uvoditi.
Osigurati zaštitu poverljivosti u odgovarajućim slučajevima
Neke države nisu u poziciji da zaštite poverljivost zahteva, što znači da sadržaj zahteva
može da bude na neodgovarajući način obelodanjen licima koja su predmet stranih istraga
/ sudskih procesa, čime se potencijalno ugrožava tok istrage / sudskog procesa. Zaštita
poverljivosti zahteva je često kritični faktor u izvršenju zahteva.
U slučajevima u kojima između država potpisnica važi Član 18(20) Konvencije UNTOC ili
Član 46(20) Konvencije UNCAC (tj. ukoliko postoji zahtev za zaštitu poverljivosti koji
navodi država koja dostavlja zahtev), država koja dostavlja zahtev može da zahteva da
zamoljena država zaštiti poverljivost činjenica i sadržaja zahteva, sem u meri koja je
neophodna za izvršenje zahteva. Ukoliko zamoljena država ne može da ispoštuje zahtev
za zaštitu poverljivosti, ona je obavezna da bez odlaganja o tome obavesti državu koja
dostavlja zahtev.
Izvršenje zahteva u skladu sa procedurama koje navodi država koja dostavlja zahtev
Bitno je pridržavati se formalnih zahteva koji se odnose na dokaze i prihvatljivost dokaza
na sudu koje navodi država koja dostavlja zahtev da bi se na taj način postiglo da zahtev
ispuni svoju svrhu. Ukoliko to nije moguće (na primer, usled suprotnosti sa domaćim
zakonodavstvom), zamoljena država treba u što je moguće ranijoj fazi procesa da se konsultuje
sa državom koja dostavlja zahtev.
36
Značaj anticipiranja zakonskih i proceduralnih poteškoća u zamoljenoj državi
Prilikom pripreme zahteva za UPP, važno je da država koja dostavlja zahtev jasno
unapred utvrdi da li postoje bilo kakvi domaći zakoni, procedure ili vremenska ograničenja
koje je neophodno ispoštovati. Podjednako je važno da država koja dostavlja zahtev
pokuša da anticipira i unapred utvrdi da li će zamoljena država imati određene poteškoće
u ispunjavanju takvih zahteva. To može da bude slučaj, ukoliko, na primer:
■ Procesi i procedure koji se zahtevaju su takvi da su zabranjeni zakonima zamoljene
države; ili
■ Procesi i procedure koji se zahtevaju su takvi da su drugačiji od uobičajenih procesa i
procedura u dotičnoj državi.
Ukoliko postoji verovatnoća da je ono što se traži zahtevom zabranjeno po zakonima
zamoljene države, onda možda nema mnogo smisla da se dostavlja zahtev. Međutim,
ukoliko je ono što se zahtevom traži samo različito od uobičajene prakse koja postoji u
zamoljenoj državi, tada je možda još uvek moguće osigurati saradnju. U ovom drugom
slučaju, važno je pokušati shvatiti u čemu su razlike i sugerisati / dogovoriti se o tome kako
ići dalje, i u tom pogledu lični kontakti mogu da budu od ogromne pomoći.
Istražne tehnike koje stoje na raspolaganju agencijama za sprovođenje zakona razlikuju
se između država potpisnica a to se posebno odnosi na tehnike praćenja. Na primer, iako
neke države potpisnice dozvoljavaju prisluškivanje telefona u svrhu prikupljanja
obaveštajnih podataka, moguće je da zakoni ne dozvoljavaju da se informacije
pribavljene putem prisluškivanja telefona koriste na sudu kao dokaz. Slično tome, mnoge
države imaju zakone koji propisuju kada i kako se može sprovoditi fizičko praćenje. Usled
toga, neki oblici praćenja mogu da budu zakoniti u jednog državi, ali ne u nekoj drugoj.
Prema tome, važno je da države koje na ovaj način sarađuju budu upoznate sa
sopstvenim pravilima i praksom i da to znanje primene na zahteve za saradnju, posebno
imajući na umu prihvatljivost dokaza na sudu.
Međutim, reklo bi se da pitanje prihvatljivosti dokaza na sudu nije veliki problem u slučaju
regiona zapadnog Balkana. Pravni sistemi država u ovom regionu potiču iz iste pravne
tradicije i, bez obzira na razlike u pojedinačnim nacionalnim zakonodavstvima, reklo bi se
da međunarodna saradnja u smislu prihvatljivosti dokaza na sudu može da se odvija bez
posebnih poteškoća. To je tako prvenstveno zahvaljujući činjenici što su države definisale
u svojim relevantnim bilateralnim ugovorima ili nacionalnim zakonima o međunarodnoj
saradnji u krivičnim stvarima da traženu pravnu pomoć treba pružiti u skladu sa zakonima
države koja dostavlja zahtev, sem kada je to u suprotnosti sa načelima i zakonodavstvom
zamoljene države. Kao primer prvog navedenog slučaja treba pogledati Član 7 Ugovora
između Vlade Bosne i Hercegovine i Vlade republike Hrvatske , a za drugi treba pogledati
Član 90 Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Republike Srbije.
Koordinacija u slučajevima sa višestrukom jurisdikcijom
Kada po istom predmetu postoji više zahteva za pomoć, državama se preporučuje da se
blisko međusobno konsultuju kako bi izbegle nepotrebnu zabunu i dupliciranje napora.
Ovde su opet mreže kontakt osoba od vitalnog značaja.
37
Konsultacije pre odbijanja / odlaganja / uslovljavanja saradnje da bi se utvrdilo da li
je to potrebno
U slučajevima u kojima zamoljena država smatra da nije u stanju da izvrši neki zahtev, ne
bi trebalo da daje formalno odbijanje zahteva pre nego što se konsultuje sa državom koja
dostavlja zahtev kako bi utvrdila da li je postojeće probleme moguće prevazići, ili izmeniti
zahtev kako bi se omogućilo pružanje pomoći. Ovde su opet mreže kontakt osoba od
vitalnog značaja.
3.5.7. Korišćenje moderne tehnologije radi ekspeditivnijeg prenosa zahteva
Tradicionalne metode prenosa zahteva (kao što je dostava pisanih, zapečaćenih
dokumenata putem diplomatske pošte ili putem sistema za dostavu pošte) može za
posledicu da ima da pomoć ne bude pružena. Gde je to moguće, treba koristiti
ekspeditivne načine, kao što su telefon, faks, ili Internet. Država koja dostavlja zahtev i
država kojoj se zahtev dostavlja treba između sebe da se dogovore kako će osigurati
autentičnost i bezbednost takvog načina komunikacija, i da li takve načine komunikacije
treba da budu propraćene i dostavljanjem zahteva u pisanoj formi preko uobičajenih
kanala.
3.5.8. Korišćenje najmodernijih mehanizama za pružanje UPP
Moderna tehnologija pruža brojne mogućnosti za ekspeditivnije pružanje pomoći u
krivičnim stvarima uz povećanje delotvornosti procesa UPP. Primeri za to uključuju na
primer uzimanje dokaza putem video-linka ili presretanja elektronskih komunikacija i
razmene DNK materijala. Ove vrste razmene su regulisane brojnim međunarodnim
konvencijama, i ukoliko neko domaće zakonodavstvo ne dozvoljava takvu vrstu razmene,
onda treba razmisliti o neophodnim izmenama domaćeg zakonodavstva.
3.5.9. Maksimalna dostupnost i korišćenje resursa
Obezbediti centralnim nadležnim organima adekvatne resurse
Države potpisnice treba da se pobrinu da, koliko je god to moguće, za svrhu UPP budu
alocirani neophodni resursi.
Obezbediti pomoć od države koja dostavlja zahtev
Moguće je da zamoljena država želi da “zamoli pomoć od države koja dostavlja zahtev u
smislu pružanja pomoći”, na primer, u obezbeđenju ljudstva ili opreme koja će se koristiti u
izvršenju zahteva ili u smislu kompletnog ili delimičnog pokrića troškova.
Razmena / podela sredstava
Podela konfiskovanih sredstava između države koja dostavlja zahtev i zamoljene države
predstavlja jedan bitan način za podsticanje saradnje i obezbeđenje dodatnih resursa, i
Konvencija UNTOC podržava ovakvu proceduru.
38
Optimalno korišćenje jezičke sposobnosti
Još jedno pitanje vezano za resurse je potreba da u centralnom nadležnom telu postoji
jezička osposobljenost. Najbolje rešenje je u okviru organa imati zaposlene koji su
bilingvalni ili multilingvalni ili, ukoliko to nije moguće, tražiti pomoć od drugih državnih
organa ili predstavništava u inostranstvu – pa čak i od države koja dostavlja zahtev ili
zamoljene države, zavisno od slučaja.
Da bi podstakle praktičnost u radu, države potpisnice u sve većoj meri prihvataju zahteve na
engleskom jeziku. Često je lakše državama koje dostavljaju zahtev da pronađu kvalifikovana lica
da prevedu dokumenta sa njihovog službenog jezika na engleski, a i zamoljenim državama je
lakše da nađu kvalifikovana lica koja da zahtev prevedu sa engleskog na njihov službeni jezik. To
je očito pitanje o kome je neophodno unapred postići saglasnost između dotičnih država potpisnica
i od suštinskog je značaja da prevodi budu visokog kvaliteta jer ukoliko to nije slučaj, postoji
opasnost da dođe do odlaganja, pogrešnog tumačenja ili odbijanja zahteva.
3.6. Priprema delotvornih zahteva za UPP
Postoji više raspoloživih dokumenata na temu pripreme zahteva za UPP. I ovde možemo
da pomenemo, na primer, Priručnik UNODC-a o međunarodnoj saradnji u slučajevima TLJ
za region ASEAN, koji sadrži detaljan spisak minimalnih zahteva u pogledu forme i
sadržaja zahteva.
Takođe, u Aneksu A, postoji Generalna čeklista za zahteve za UPP, plus Dodatna Čeklista za
specifične vrste zahteva za UPP – odnosno za Pretres i zaplenu, Dostavljanje dokumenata;
Uzimanje izjave od svedoka /uzimanje dokaza, privremeni transfer lica lišenih slobode radi
davanja dokaza; i Zaplenu / zamrzavanje sredstava pre sudskog postupka odnosno za
konfiskaciju nakon končanog donošenja presude.
Međutim, za svrhu ovih Smernica, pristup ovim pitanjima usredsređen je na korišćenje
instrumenta za pisanje zahteva za UPP (UPP Request Writer Tool), koji je izrađen u okviru
UNODC-ovog programa pružanja pravnih savetodavnih usluga. Ovaj instrument je u suštini
softverski paket namenjen operativcima u krivičnom pravosuđu širom sveta, sa ciljem da
im pomogne u procesu izrade zahteva za UPP.
3.6.1. Karakteristike / prednosti instrumenta za pisanje zahteva za UPP
■ Ovaj softverski paket je lak za korišćenje, izuzetno lak za manevrisanje i ne zahteva
posedovanje ranijeg znanja u ovoj oblasti. Instrument vodi korisnika korak po korak
kroz različite ekrane, i traži od njega da unese relevantne podatke za zahtev, kako bi
zahtev bio efikasan i kompletan.
■ Ovaj instrument omogućava korisniku da memoriše ranije zahteve u bazi podataka
kako bi kasnije bio u mogućnosti da ih štampa direktno a da ne mora ponovo da prolazi
kroz kompletan proces popunjavanja, što može da bude izuzetno korisno, posebno u
hitnim slučajevima.
■ Ovaj instrument obezbeđuje jedan spisak vrsta pomoći, kao i multilateralnih ugovora, i
korisnik može da bira između ponuđenih opcija koja će biti osnova za traženu pomoć,
tako da nije neophodno pregledati zakonodavstvo i vrste pomoći koji važe za svaki
slučaj, već samo izabrati relevantne informacije sa datog spiska. Sem toga, ovaj
39
instrument ima i ugrađenu funkciju koja se zove „Internet sajt sa nacionalnim
zakonodavstvom“ (“National Legislation Website”) koja povezuje korisnika sa
relevantnim bazama podataka i internet sajtovima sa zakonodavstvom.
■ Sve navedene funkcije značajno olakšavaju i ubrzavaju proces pisanja zahteva za
UPP.
■ Moguće je uređivati bazu podataka za ovaj instrument da se ona prilagodi domaćem
zakonodavstvu – po pitanju suštinskih ili proceduralnih odredbi – kao i prilagoditi je za
različite vrste zahteva, zavisno od detalja svakog pojedinačnog slučaja (moguće je
dodati ili izostaviti određene ugovore, internet sajtove, itd.). Treba naglasiti da je baza
podataka ovog instrumenta takva da nema ograničenja u pogledu memorije, sem
ograničenja koja predstavlja sam računar na kome se koristi, tako da korisnici mogu da
memorišu koliko god žele zahteva ili drugih informacija u bazi podataka.
Konačni rezultat ovog procesa je kompletan i delotvoran zahtev za UPP u
međunarodno priznatom i prihvatljivom formatu, koji je jednostavan i brz za izradu.
3.6.2. Dostupnost alata instrumenta za pisanje zahteva za UPP i drugih
pravnih alata UNODC-a
■ Softver UNODC instrumenta za pisanje zahteva za UPP može se preuzeti s internet
stranica UNODC-a (http://www.unodc.org/mla), gde je takođe moguće pronaći i
popratne informacije i dokumentaciju o alatu, uključujući i video demonstraciju. Softver
je takođe dostupan i u CD ROM formatu. Alat je moguće besplatno preuzeti s interneta,
a može ga se koristiti i bez internet veze, mada je internet veza s UNODC-om
nepohodna kako bi se otvorili linkovi sa internet stranicama o zakonodavstvima drugih
država.
■ Instrument je preveden na albanski, bosanski, hrvatski, makedonski, crnogorski i srpski
jezik. Takođe je dostupan i u nizu drugih jezika, kao što su engleski, francuski, španski
i ruski. Dostupan je i „sveobuhvatan priručnik za korisnike“.
■ On-line adresar nadležnih nacionalnih tela ("Competent National Authorities", CNA),
koji se može pronaći na adresi (http://www.unodc.org/compauth/en/index.html), pruža
informacije o nadležnim nacionalnim telima u skladu sa Konvencijom iz 1988. godine i
konvencijom UNTOC, kako bi se olakšala saradnja među državama u skladu s
međunarodnim ugovorima o nadzoru nad opojnim sredstvima i kriminalom. Ovaj
adresar omogućuje nadležnim nacionalnim telima lak pristup ažuriranim kontaktnim
informacijama o kolegama iz takvih tela u većini zemalja sveta, kao i metode
komunikacije, a ujedno pruža informacije o pravnim uslovima saradnje. On-line adresar
trenutno sadrži kontakt informacije o više od 606 nadležnih nacionalnih tela,
razvrstanih u šest tematskih kategorija:
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
40
Izručenje
Transfer zatvorenika
Uzajamna pravna pomoć
Nezakoniti promet morem
Krijumčarenje migranata morem
Drugi pravni alati UNODC-a, poput modela zakonskih rešenja i pravne knjižnice, mogu se
pronaći na adresi (http://www.unodc.org/unodc/en/legal-tools/index.html?ref=menuside).
3.6.2. Dostupnost instrumenta za pisanje zahteva za UPP
■ Ovaj
instrument
može
se
preuzeti
sa
Internet
stranice
UNODC-a
(http://www.unodc.org/mla) gde se nalaze i potrebne dodatne informacije i dokumenta u
vezi sa ovim instrumentom, uključujući i video demonstraciju. Ovaj instrument postoji i
kao verzija u CD ROM formatu. Preuzimanje instrumenta je besplatno i instrument
može da se koristi i u režimu rada „offline“, iako je za otvaranje linkova za Internet
sajtovima sa zakonodavstvom drugih država potrebno biti spojen na UNODC u režimu
rada „on-line“.
■ Ovaj instrument je preveden na hrvatski, bošnjački, srpski, i crnogorski jezik i traže se
sredstva za njegov prevod na albanski i makedonski jezik. Ovaj instrument postoji na
drugim jezicima, kao na primer na engleskom, francuskom, španskom i ruskom jeziku.
■ Postoji i obimno Uputstvo za upotrebu, koje je nedavno prevedeno na crnogorski jezik,
a postoji i verzija na engleskom. I za ovu svrhu se traže sredstva za prevod na druge
jezike koji se koriste u regionu.
41
Poglavlje 4:
Zajedničke istrage i zajednički timovi za istrage
4.1. Uvod
Ovo poglavlje se bazira na međunarodnom pravnom okviru, praktičnim iskustvima
zemalja članica EU, Priručniku za zajedničke timove za istrage koje su izradili
EUROJUST i EUROPOL5, Izveštaja sa sastanaka Mreže eksperata za zajedničke
timove za istrage (ZTI)6, Izveštaju Ekspertske grupe Kancelarije UN za drogu i
kriminal (UNODC), praktičnim iskustvima zemalja u regionu zapadnog Balkana o
sprovođenju uporednih istraga, kao i na materijalima sa radionica i poseta obavljenih
u regionu u periodu od oktobra do decembra 2009. godine. Cilj ovog poglavlja je da
pomogne profesionalcima da povećaju svoj nivo znanja i razumevanja zajedničkih
(uporednih) istraga i zajedničkih timova za istrage (ZTI) i da ih podstakne da iskoriste
ove instrumente sa ciljem da povećaju vrednost svojih istraga i krivičnog gonjenja,
kao i da doprinese unapređenju međunarodne saradnje po krivičnim stvarima u
regionu Zapadnog Balkana.
Direktni kontakti sa profesionalcima iz krivičnog pravosuđa iz regiona tokom
radionice u Budvi, kao i razgovori obavljeni tokom pomenutih poseta, ukazuju na
potrebu da se određena pitanja pojasne. Prvo, postoji određena konfuzija oko
povlačenja razlike između koncepata ZTI i ZPI (zajedničke paralelne /koordinisane ili
“preslikane”) istrage. Drugo, smatrali smo da je korisno predstaviti postojeći
obavezujući međunarodni pravni okvir za ZTI i dati kratak komentar tog okvira.
Treće, smatrali smo da je profesionalcima od koristi da imaju na raspolaganju nacrt
sporazuma o uspostavljanju ZTI koji bi mogli da upotrebe kada se javi predmet
podesan za istragu koju bi sprovodio ZTI. Iz tog razloga, ovaj deo Smernica će biti
strukturisan u tri dela od kojih će se svaki obrađivati ova tri konkretna pitanja.
4.2. Koncept zajedničkih istraga
U principu, dosadašnja svetska iskustva u oblasti zajedničkih napora sprovedenih u
okvirima takozvanih zajedničkih istraga klasifikuju se u dve kategorije: ZPI ili ZTI.
Međutim, Konvencija Ujedinjenih nacija o borbi protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala (Konvencija UNTOC, Član 19) kao i Konvencija UN protiv
korupcije (Konvencija UNCAC, Član 49) uvele su i treći koncept – koncept
zajedničkog istražnog tela (ZIT).
4.2.1. Zajedničke (paralelne) istrage
ZPI su u suštini dve odvojene istrage koje se sprovode u dve različite zemlje sa
zajedničkim ciljem. Pomoć u sprovođenju ovakvih istraga obično pruža mreža oficira
za vezu ili se to obavlja preko ličnih kontakata. Zavisno od prirode dotičnih pravnih
sistema, službenici koji su uključeni u istrage nisu locirani na istoj lokaciji a mogu da
rade zajednički na osnovu dugoročne prakse saradnje i/ili na osnovu postojećih
5
6
42
Verzija od juna 2009. godine
Videti EUROJUST, JIT meetings on http://www.eurojust.europa.eu/jit_meetings.htm
zakonodavstava u oblasti uzajamne pravne pomoći (UPP). Dokazi koji se prikupe
tokom ovakve dve istrage koriste se u dva zasebna krivična postupka a razmena
dokaza se vrši po osnovu formalizovanih procedura za uzajamnu pravnu pomoć
(UPP). To je procedura koja se najčešće koristi u regionu Zapadnog Balkana.
4.2.2. Zajednički tim za istrage
Koncept ZTI se izrodio iz verovanja da postojeće metode međunarodne policijske i
pravosudne saradnje ponekad, same po sebi, nisu dovoljne kao način reagovanja na
ozbiljan prekogranični kriminal. Smatralo se da tim istražitelja i pravosudnih organa
iz dve ili više država, kada rade zajedno i imaju jasna zakonska ovlašćenja i
izvesnost u pogledu prava, dužnosti i obaveza učesnika, mogu da doprinesu borbi
protiv organizovanog kriminala. Obično se ZTI definiše kao tim za istragu koji se
uspostavlja na osnovu sporazuma između dva ili više nadležnih organa ili drugih
činilaca za konkretnu svrhu (npr. istraga o konkretnoj kriminalnoj operaciji) i ima
ograničeno trajanje. Zavisno od operativnih ovlašćenja članova ZTI, ovi timove mogu
se podeliti i okarakterisati bilo kao pasivni ili aktivni timovi. Primer nekog integrisanog
/ pasivnog tima mogao bi da se odnosi na situaciju u kojoj istražitelji iz Bosne i
Hercegovine rade sa istražiteljima iz Hrvatske u savetodavnoj ili konsultativnoj ulozi
ili imaju ulogu podrške po osnovu pružanja tehničke pomoći državni domaćinu.
Integrisani / aktivni tim bi obuhvatao službenike iz najmanje dve jurisdikcije koji
poseduju sposobnost da izvršavaju (ekvivalentna ili bar neka) operativna ovlašćenja
pod kontrolom zemlje domaćina na teritoriji ili u jurisdikciji u kojoj dotični tim
operativno deluje (npr. službenik policije Srbije koji obavlja posao u Crnoj Gori sa
crnogorskim timom za istragu). Raspoređivanje službenika neke agencije
sprovođenja zakona ili tužioca u operativni tim u nekoj drugoj jurisdikciji obično se
zasniva bilo na domaćem zakonodavstvu koje omogućava službeniku druge države
da bude imenovan / raspoređen ili po sporazumu o tehničkoj pomoći.
Tokom posete zemljama Zapadnog Balkana postignuta je opšta saglasnost da bi
postojeću praksu sprovođenja ZPI bilo moguće, pod odgovarajućim okolnostima,
dalje razvijati tako da ona uključuje koncept ZTI. Kroz naknadnu diskusiju o
konceptima pasivnih / aktivnih ZTI postignuta je opšta saglasnost da bi napor trebalo
usmeriti ka uspostavljanju pasivnih ZTI.
4.2.3. Zajedničko istražno telo
U skladu sa Članom 19 Konvencije UNTOC i Članom 49 Konvencije UNCAC, zemlje
potpisnice se pozivaju da iniciraju uspostavljanje ZIT (potpisivanjem bilateralnih ili
multilateralnih sporazuma). Ni napomene za tumačenje ni zakonodavne smernice za
implementaciju uz Konvencije UNTOC i UNCAC ne daju definiciju šta se
podrazumeva pod ZIT. Međutim, Ekspertska radna grupa UNODC-a za ZTI je
mišljenja da ZIT predstavlja zasebni oblik koji se razlikuje i od ZTI i ZPI utoliko što je
namera da ZIT bude trajnija struktura oformljena na osnovu bilateralnog sporazuma.
Ovde bi se moglo dodati da za razliku od ZTI za koje je verovatnije da bi se formirali
za vršenje istrage konkretnog krivičnog slučaja za neki ograničeni vremenski period
(uz mogućnost produženja) (obično 6-18 meseci), dok bi ZIT bila podesnija za
istrage određenih vrsta kriminala (npr. trgovine ljudima) a ne samo za izolovane
slučajeve, za neki duži vremenski period (npr. 5 godina ili više).
43
4. 3. Koje prednosti se mogu ostvariti preko ZTI
Kako je već rečeno, profesionalci u ovoj oblasti iz regiona Zapadnog Balkana su do
sada imali pozitivna iskustva sa ZPI. Bez obzira na to, njihovo je mišljenje da bi
njihovu sadašnju pozitivnu i uspešnu saradnju bilo moguće i trebalo unaprediti i da bi
najbolja opcija da se to postigne bili ZTI. Imajući na umu razlike između ZTI i ZPI
potrebno je navesti kratak rezime prednosti koje nudi forma zajedničkih timova za
istrage u poređenju sa drugom opcijom zajedničkih paralelnih istraga.
Glavne prednosti ZTI su:
ƒ Omogućavanje lakše razmene informacija (u okviru ZTI moguće je mnogo
brže razmenjivati informacije, i formalno i neformalno) i mogućnost da se po
njima odmah reaguje
ƒ Smanjen broj prepiske i zahteva
ƒ Unapređena saradnja u oblasti pravosuđa
ƒ Jačanje kapaciteta sprovođenja zakona kroz konsolidaciju resursa, uključujući
logističku sposobnost
ƒ Jedan tim, koji ima isti cilj na obe strane granice – uspeh ZTI predstavlja
uspeh svih članova
ƒ Izgradnja poverenja i odnosa
ƒ Praktična mogućnost za razvoj transnacionalnih kapaciteta u regionu
Zapadnog Balkana
ƒ Strateške koristi za zemlje učesnice
ƒ Mogućnost da se ZTI finansiraju iz EU izvora
Bez obzira na sve gore rečeno, treba imati na umu da ZTI ne moraju nužno da
predstavljaju najbolji instrument u svim slučajevima, odnosno u svakoj pojedinačnoj
prekograničnoj istrazi, ali bi zemlje učesnice ipak bile svesne mogućnosti da ih
koriste i toga koje su njihove prednosti.
4.4. Međunarodni pravni okvir u vezi sa ZTI
Najrelevantniji međunarodni instrumenti koji definišu zajedničke istrage ili zajedničke
timove za istrage su:
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
7
Član 19 Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog
kriminala;
Član 49 Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije
Član 20 Drugog dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj
pomoći u krivičnim stvarima
Član 1 – Zajednički istražni timovi7 - Okvirna odluka Saveta od 13. juna 2002.
godine o zajedničkim istražnim timovima
Član 27 Konvencije o policijskoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi
Član 1 Okvirne odluke o zajedničkim istražnim timovima skoro doslovno ponavlja formulaciju Člana
13 Konvencije EU o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima (usvojena 29, maja 2000. godine od
strane Saveta Ministara). Međutim, usled prilično sporog procesa ratifikacije Savet je usvojio Okvirnu
odluku o zajedničkim istražnim timovima koja je trebala da bude realizovana od strane država članica
do 1. januara 2003. Okvirna odluka prestaće da važi kada sve države članice ratifikuju Konvenciju EU
o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima. Do tog vremena, Okvirna odluka, kao važeći propis,
definiše pravni okvir za ZIT u EU.
44
4.4.1. Ujedinjene nacije
Član 19. Zajedničke istrage –
organizovanog kriminala (UNTOC)
Konvencija
protiv
transnacionalnog
Države potpisnice će razmotriti zaključivanje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma
ili aranžmana prema kojima, u odnosu na stvari koje su predmet istraga, krivičnih
gonjenja ili sudskih postupaka u jednoj ili više država zainteresovani nadležni organi
mogu da obrazuju zajedničke istražne organe. U odsustvu takvih sporazuma ili
aranžmana, zajedničke istrage mogu da se preduzimaju na osnovu dogovora za
svaki pojedinačni slučaj. Države potpisnice o kojima je reč postaraće se da se u
potpunosti poštuje suverenitet države potpisnice na čijoj teritoriji takva istraga treba
da bude preduzeta.
Član 49 Zajedničke istrage – Konvencija UN protiv korupcije (UNCAC)
Države potpisnice će razmotriti zaključivanje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma
ili aranžmana prema kojima, u odnosu na stvari koje su predmet istraga, krivičnih
gonjenja ili sudskih postupaka u jednoj ili više država, dotični nadležni organi mogu
da obrazuju zajedničke istražne organe. U odsustvu takvih sporazuma ili aranžmana,
zajedničke istrage mogu da se preduzimaju na osnovu dogovora za svaki
pojedinačni slučaj. Države potpisnice o kojima je reč postaraće se da se u potpunosti
poštuje suverenitet države potpisnice na čijoj teritoriji takva istraga treba da bude
preduzeta.
4.4.2. Savet Evrope
Član 20 – Zajednički istražni timovi – Drugi dodatni protokol uz Evropsku
konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima
1 Uzajamnim sporazumom, nadležni organi dve ili više zemalja potpisnica mogu
da formiraju zajedničke timove za istragu za konkretne svrhe i sa ograničenim
vremenskim periodom, koji je uzajamnim dogovorom moguće produžiti, za vršenje
krivičnih istraga u jednoj ili više zemalja potpisnica koje formiraju tim. Sastav tima
utvrđuje se sporazumom.
Zajednički tim za istragu može se, posebno, formirati kada:
a) istraga o krivičnim pitanjima neke zemlje potpisnice zahteva tešku i zahtevnu
istragu koja je povezana sa drugim zemljama potpisnicama;
b) više strana potpisnica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima okolnosti
predmeta zahtevaju koordinisanu, usklađenu akciju u dotičnim zemljama
potpisnicama.
Zahtev za formiranje zajedničkih timova za istrage može da dostavi bilo koja od
zainteresovanih zemalja potpisnica. Tim se formira u jednoj zemlji potpisnici u kojoj
se očekuje sprovođenje istrage.
2. Osim informacija navedenih u relevantnim odredbama Člana 14 Konvencije,
zahtevi za formiranje zajedničkog tima za istrage obuhvataće i predlog sastava tima.
45
3. Zajednički tim za istragu deluje na teritoriji zemalja potpisnica koje formiraju tim
pod sledećim opštim uslovima:
a rukovodilac tima je predstavnik nadležnog organa koji učestvuje u krivičnim
istragama iz zemlje članice u kojoj tim deluje. Rukovodilac tima deluje u okvirima
svojih nadležnosti po nacionalnom zakonu;
b tim sprovodi svoje operativne aktivnosti u skladu sa zakonom zemlje članice u
kojoj deluje. Članovi i upućeni članovi tima svoje zadatke izvršavaju pod
rukovodstvom osobe pomenute u pod-stavu a, uzimajući u obzir uslove koje su
utvrdili nadležni organi njihovih zemalja pri formiranju tima;
c zemlja članica u kojoj tim deluje obezbediće potrebne organizacione aranžmane
za rad tima.
4 U ovom članu, članovi zajedničkog tima za istragu iz zemlje članice u kojoj tim
deluje označavaju se kao "članovi", dok se članovi tima iz drugih zemalja potpisnica
označavaju kao "upućeni članovi".
5 Upućeni članovi zajedničkog tima za istragu imaju pravo da prisustvuju kada se
sprovode istražne mere u zemlji potpisnici u kojoj se istraga obavlja. Međutim,
rukovodilac tima može, iz nekog konkretnog razloga, a u skladu sa zakonom zemlje
potpisnice u kojoj tim deluje, da donese i suprotnu odluku.
6 Rukovodilac tima može upućenim članovima zajedničkog tima za istragu, u
skladu sa zakonom zemlje potpisnice u kojoj tim deluje, da dodeli zadatke
preduzimanja određenih istražnih mera koje su odobrene od strane nadležnih
organa države potpisnice u kojoj se odvija operacija i države potpisnice koja upućuje
člana tima.
7 U slučajevima kada je potrebno da zajednički tim za istragu ima potrebu da se u
nekoj zemlji potpisnici koja formira tim preduzmu istražne mere, članovi koji su
upućeni u tim od strane te zemlje potpisnice mogu da dostave zahtev svojim
nadležnim organima da sprovedu dotične mere. Te more razmatra dotična zemlja
potpisnica pod uslovima koji bi važili u slučaju da su mere zahtevane u nekoj
domaćoj istrazi.
8 U slučajevima kada zajednički tim za istragu ima potrebu za pomoći neke države
potpisnice koja ne spada u one koje su formirale tim, ili od neke treće zemlje, zahtev
za pružanje pomoći upućuje nadležni organ države u kojoj se odvija operacija drugoj
državi u skladu sa važećim instrumentima ili aranžmanima.
9 Upućeni član zajedničkog tima za istragu može, u skladu sa svojim nacionalnim
zakonima i u okviru svojih nadležnosti, da timu dostavi informacije koje su na
raspolaganju u državi potpisnici koja ga je uputila, za potrebe krivične istrage koju
tim sprovodi.
10 Informacije koje su zakonski pribavljene od strane člana ili upućenog člana
zajedničkog tima za istragu a koje inače ne bi bile na raspolaganju nadležnim
organima dotične države potpisnice mogu se koristiti za sledeće svrhe:
a za svrhu zbog koje je tim oformljen;
b
uz prethodnu saglasnost države potpisnice u kojoj je informacije postala
46
dostupna, mogu da se koriste za svrhe detekcije, istrage i krivičnog gonjenja po
osnovu drugih krivičnih dela. Pomenuta saglasnost može da bude uskraćena samo u
slučajevima u kojima bi takvo korišćenje ugrozilo krivičnu istragu u državi potpisnici
ili po kojem osnovu državna potpisnica ima pravo da odbije uzajamnu pomoć;
c za sprečavanje direktne i ozbiljne pretnje po javnu bezbednost, i bez predrasuda
po pod-stav b) ukoliko se nakon toga otvara krivična istraga;
d za ostale svrhe u meri u kojoj o tome postoji saglasnost između država
potpisnica koje su oformile tim.
11 Ovaj član se primenjuje bez predrasuda u odnosu na postojeće odredbe ili
aranžmane o osnivanju ili delatnosti zajedničkih timova za istragu.
12 U meri u kojoj zakoni država potpisnica ili odredbe bilo kog pravnog instrumenta
koji je na snazi između njih to dozvoljava, moguće je uspostaviti aranžmane za lice
mimo predstavnika nadležnih organa država potpisnica koje formiraju zajednički tim
za istragu da učestvuju u sprovođenju aktivnosti tima. Prava koja se daju članovima
ili upućenim članovima tima po osnovu ovog člana neće se primenjivati za takva lica
sem kada je to sporazumom izričito navedeno.
4.4.3. Evropska unija
Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, i Srbija, iako imaju
različit status u pogledu članstva u EU, u vreme objavljivanja ove publikacije ipak
nisu deo EU. Bez obzira na to, ne postoji nikakva sumnja u pogledu njihove želje da
se pridruže EU. Prema tome, države potpisnice treba da budu svesne
zakonodavnog okvira koji je na snazi u EU u pogledu uspostavljanja i rada ZTI.
Član 1 – Zajednički timovi za istrage8 - Okvira odluka Saveta EU od 13. juna
2002. godine o zajedničkim timovima za istrage
1. Uzajamnim sporazumom, nadležni organi dve ili više zemalja članica mogu da
formiraju zajednički tim za istragu za konkretne svrhe i na određeni vremenski
period, koji se uzajamnom saglasnošću može produžiti, za vršenje krivičnih istraga u
jednoj ili više zemalja članica koje formiraju takav tim. Sastav tima utvrđuje se
sporazumom.
Zajednički tim za istragu može se posebno formirati u sledećim slučajevima:
(a) istraga o krivičnim pitanjima neke zemlje članice zahteva tešku i zahtevnu
istragu koja je povezana sa drugim zemljama članicama;
(b) više zemalja članica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima okolnosti predmeta
zahtevaju koordinisanu, usklađenu akciju u dotičnim zemljama članicama.
Zahtev za formiranje zajedničkih timova za istrage može da dostavi bilo koja od
zainteresovanih zemalja članica. Tim se formira u jednoj zemlji članici u kojoj se očekuje
sprovođenje istrage.
8
Član 1 Okvirne odluke o zajedničkim istražnim timovima skoro doslovno ponavlja formulaciju Člana
13 Konvencije EU o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima (usvojena 29, maja 2000. godine od
strane Saveta Ministara). Međutim, usled prilično sporog procesa ratifikacije Savet je usvojio Okvirnu
odluku o zajedničkim istražnim timovima koja je trebala da bude realizovana od strane država članica
do 1. januara 2003. Okvirna odluka prestaće da važi kada sve države članice ratifikuju Konvenciju EU
o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima. Do tog vremena, Okvirna odluka, kao važeći propis,
definiše pravni okvir za ZIT u EU.
47
2. Osim informacija navedenih u relevantnim odredbama Člana 14 Evropske
konvencije o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima i Člana 37 Pakta iz Beneluksa
od 27. jula 1962. godine, sa izmenama u Protokolu od 11. maja 1974. godine,
zahtevi za formiranje zajedničkog tima za istrage obuhvataće i predlog sastava tima.
3. Zajednički tim za istragu deluje na teritoriji zemalja članica koje formiraju tim pod
sledećim opštim uslovima:
(a) rukovodilac tima je predstavnik nadležnog organa koji učestvuje u krivičnim
istragama iz zemlje članice u kojoj tim deluje. Rukovodilac tima deluje u okvirima
svojih nadležnosti po nacionalnom zakonu;
(b) tim sprovodi svoje operativne aktivnosti u skladu sa zakonom zemlje članice u
kojoj deluje. Članovi i upućeni članovi tima svoje zadatke izvršavaju pod
rukovodstvom osobe pomenute u pod-stavu a, uzimajući u obzir uslove koje su
utvrdili nadležni organi njihovih zemalja pri formiranju tima;
(c)
zemlja članica u kojoj tim deluje obezbediće potrebne organizacione
aranžmane za rad tima.
4. U ovoj Okvirnoj odluci, članovi zajedničkog tima za istragu iz zemlje članice koja
nije zemlja članica u kojoj tim deluje označavaju se kao "upućeni članovi".
5. Upućeni članovi zajedničkog tima za istragu imaju pravo da prisustvuju kada se
sprovode istražne mere u zemlji članici u kojoj se istraga obavlja. Međutim,
rukovodilac tima može, iz nekog konkretnog razloga, a u skladu sa zakonom zemlje
članice u kojoj tim deluje, da donese i suprotnu odluku.
6. Rukovodilac tima može upućenim članovima zajedničkog tima za istragu, u
skladu sa zakonom zemlje članice u kojoj tim deluje, da dodeli zadatke preduzimanja
određenih istražnih mera koje su odobrene od strane nadležnih organa države
članice u kojoj se odvija operacija i države članice koja upućuje člana tima.
7. U slučajevima kada je potrebno da zajednički tim za istragu ima potrebu da se u
nekoj zemlji članici koja formira tim preduzmu istražne mere, članovi koji su upućeni
u tim od strane te zemlje članice mogu da dostave zahtev svojim nadležnim
organima da sprovedu dotične mere. Te mere razmatra dotična zemlja članica pod
uslovima koji bi važili u slučaju da su mere zahtevane u nekoj domaćoj istrazi.
8. U slučajevima kada zajednički tim za istragu ima potrebu za pomoći neke
države članice koja ne spada u one koje su formirale tim, ili od neke treće zemlje,
zahtev za pružanje pomoći upućuje nadležni organ države u kojoj se odvija operacija
drugoj državi u skladu sa važećim instrumentima ili aranžmanima.
9.
Član zajedničkog tima za istragu može, u skladu sa svojim nacionalnim
zakonima i u okviru svojih nadležnosti, da timu dostavi informacije koje su na
raspolaganju u državi članici koja ga je uputila, za potrebe krivične istrage koju tim
sprovodi.
10. Informacije koje su zakonski pribavljene od strane člana ili upućenog člana
zajedničkog tima za istragu a koje inače ne bi bile na raspolaganju nadležnim
organima dotične države članice mogu se koristiti za sledeće svrhe:
48
(a) za svrhu zbog koje je tim oformljen;
(b) uz prethodnu saglasnost države članice u kojoj je informacije postala dostupna,
mogu da se koriste za svrhe detekcije, istrage i krivičnog gonjenja po osnovu drugih
krivičnih dela. Pomenuta saglasnost može da bude uskraćena samo u slučajevima u
kojima bi takvo korišćenje ugrozilo krivičnu istragu u državi članici ili po kojem
osnovu državna članica ima pravo da odbije uzajamnu pomoć;
(c)
za sprečavanje direktne i ozbiljne pretnje po javnu bezbednost, i bez
predrasuda po pod-stav b) ukoliko se nakon toga otvara krivična istraga;
(d) za ostale svrhe u meri u kojoj o tome postoji saglasnost između država članica
koje su oformile tim.
11. Ova Okvirna odluka se primenjuje bez predrasuda u odnosu na postojeće
odredbe ili aranžmane o osnivanju ili delatnosti zajedničkih timova za istragu.
12. U meri u kojoj zakoni država članica ili odredbe bilo kog pravnog instrumenta
koji je na snazi između njih to dozvoljava, moguće je uspostaviti aranžmane za lice
mimo predstavnika nadležnih organa država članica koje formiraju zajednički tim za
istragu da učestvuju u sprovođenju aktivnosti tima. Takva lica, na primer, mogu da
podrazumevaju zvaničnike tela oformljenih u skladu sa Paktom. Prava koja se daju
članovima ili upućenim članovima tima po osnovu ove Okvirne odluke neće se
primenjivati za takva lica sem kada je to sporazumom izričito navedeno.
4.4.4. Jugoistočna Evropa
Sekretarijat Konvencije o policijskoj saradnji
Dana 5. maja 2006. godine u Beču, tokom austrijskog predsedavanja EU, Ministri
unutrašnjih poslova Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Moldavije, Crne
Gore, Rumunije, i Srbije, potpisali su Konvenciju o policijskoj saradnji za Jugoistočnu
Evropu.9 Nakon ratifikacije od strane svih sedam država potpisnica, Konvencija je
stupila na snagu 10. oktobra 2007. godine, Sem toga, Bugarska je pristupila
Konvenciji 25. septembra 2008. godine. Odredbe Konvencije daju pravni okvir za
sveobuhvatnu policijsku saradnju među zemljama potpisnicama, uključujući i pravni
okvir za osnivanje ZTI.
Član 27 - Zajednički timovi za istrage – Konvencija o policijskoj saradnji u
Jugoistočnoj Evropi
(1) Zajedničkim sporazumom, organi za sprovođenje zakona dve ili više ugovornih
strana mogu formirati zajednički istražni tim za specifične potrebe i na određeni
period, koji se može produžiti uz uzajamni pristanak, u cilju sprovođenja policijske
istrage u jednoj ili više ugovornih strana koje formiraju tim. Sastav tima se određuje
sporazumom kojim se on i formira.
(2) Zajednički istražni tim se, posebno, može uspostaviti onda kada:
a) je istraga krivičnih dela koju sprovodi jedna ugovorna strana teška, zahtevna, i
9
See http://www.pccseesecretariat.si.
49
povezana sa drugim ugovornim stranama;
b) izvestan broj ugovornih strana sprovodi istragu krivičnih dela čije okolnosti nalažu
koordiniranu i usmerenu akciju uključenih ugovornih strana.
(3) Zahtev za formiranje zajedničkog istražnog tima može da uputi svaka od
ugovornih strana koja ustanovi takvu potrebu. Tim se formira u jednoj od ugovornih
strana u kojoj se očekuje sprovođenje istrage.
(4) Zahtevi za formiranje zajedničkog istražnog tima podrazumevaju: službeni organ
koji upućuje zahtev, svrhu zajedničkog istražnog tima, ugovorne strane u kojima će
zajednički istražni tim raditi i predloge za sastav zajedničkog istražnog tima.
(5) Zajednički istražni tim radi na teritoriji ugovornih strana koje ga formiraju pod
sledećim opštim uslovima:
a) vođa tima je predstavnik organa za sprovođenje zakona koji učestvuje u policijskoj
istrazi iz ugovorne strane u kojoj tim radi. Vođa tima radi u granicama svoje
nadležnosti u okviru nacionalnog zakona;
b) tim sprovodi operacije u skladu sa zakonom ugovorne strane u kojoj radi. Članovi
tima obavljaju svoje zadatke pod vođstvom lica o kojem je reč u pod-stavu (a),
uzimajući u obzir uslove koje postavljaju njihovi službeni organi u sporazumu o
formiranju.
(6) U ovom članu, članovi zajedničkog istražnog tima iz ugovornih strana koje nisu
ugovorna strana u kojoj tim radi nazivaju se članovima "raspoređenim" u tim.
(7) Raspoređeni članovi zajedničkog istražnog tima su ovlašćeni da budu prisutni
kada se u ugovornoj strani u kojoj se radi sprovode istražne mere. Ipak, vođa tima
može, iz posebnih razloga, u skladu sa zakonom ugovorne strane u kojoj tim radi, da
odluči drugačije.
(8) Raspoređenim članovima zajedničkog istražnog tima vođa može, u skladu sa
zakonom ugovorne strane u kojoj tim radi, da poveri zadatak preduzimanja
određenih istražnih mera ukoliko je to odobreno od strane organa za sprovođenje
zakona ugovorne strane u kojoj se radi i ugovorne strane koja je rasporedila članove.
(9) Kada je zajedničkom istražnom timu potrebno sprovođenje istražnih mera u
jednoj od ugovornih strana koje su formirale tim, članovi koje je ta ugovorna strana
rasporedila u tim mogu tražiti od svojih organa za sprovođenje zakona da preduzmu
takve mere. Mere će se u toj ugovornoj strani posmatrati u okviru uslova koji bi se
primenjivali da su zahtevane za potrebe nacionalne istrage.
(10) Kada je zajedničkom istražnom timu potrebna pomoć ugovorne strane koja nije
učestvovala u formiranju tima, ili treće države, zahtev za pomoć mogu uputiti organi
za sprovođenje zakona ugovorne strane u kojoj se radi organima za sprovođenje
zakona druge uključene ugovorne strane, a u skladu sa relevantnim instrumentima ili
aranžmanima
(11) Član zajedničkog istražnog tima može, u skladu sa svojim nacionalnim
zakonom, i u okviru svoje nadležnosti, da pruži timu informacije dostupne u
ugovornoj strani koja ga je rasporedila, a u svrhu policijske istrage koju sprovodi tim.
50
(12) Informacije koje su na zakonit način dobijene od člana ili raspoređenog člana
dok je deo zajedničkog istražnog tima a koje inače ne bi bile dostupne organima za
sprovođenje zakona uključenih ugovornih strana mogu se koristiti u sledeće svrhe:
a) u svrhu u koju je tim formiran;
b) uz prethodni pristanak ugovorne strane u kojoj je informacija bila dostupna, za
otkrivanje, istragu i gonjenje drugih krivičnih dela. Taj pristanak se može povući
jedino u slučaju kada bi takva upotreba ugrozila policijske istrage u okviru te
ugovorne strane, ili u pogledu kojih bi ta ugovorna strana mogla da odbije uzajamnu
pomoć;
c) za prevenciju neposredne i ozbiljne pretnje po javnu bezbednost, a bez štete po
pod-stavu (b) ukoliko se naknadno otvori policijska istraga;
d) u druge svrhe u granicama koje su dogovorene među ugovornim stranama koje
su formirale tim.
(13) Ovaj član ne šteti nijednoj drugoj postojećoj odredbi ili aranžmanu o formiranju
ili radu zajedničkih istražnih timova.
(14) Ukoliko zakoni uključenih ugovornih strana ili odredbe nekog pravnog
instrumenta koji je moguće primeniti između njih to dozvoljavaju, mogu se sklopiti
aranžmani i da lica koja nisu predstavnici organa za sprovođenje zakona ugovornih
strana koje formiraju tim učestvuju u aktivnostima tima. Ta lica mogu, npr., da budu
predstavnici međunarodnih organizacija koje ugovorne strane priznaju. Prava, koja
su ovim članom data članovima ili raspoređenim članovima tima, ne primenjuju se na
ta lica osim ako sporazum jasno ne odredi drugačije.
SECI Centar
Uloga SECI Centra u zajedničkim istragama u regionu zapadnog Balkana
SECI Centar je regionalna operativna organizacija u Jugoistočnoj Evropi, osnovana
1999. godine, sa ciljem da jača i olakšava saradnju policijskih i carinskih organa
država članica u borbi protiv prekograničnog kriminala. SECI Centar je pokrenut
nakon što su države članice u maju 1999. godine potpisale Sporazum o SECI koji su
naknadno ratifikovale sve države članice čime je sporazum postao zakonski okvir za
saradnju u regionu.
U vreme izdavanja ove publikacije države članice SECI Centra su Albanija, Bosna i
Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Grčka, Mađarska, Makedonija, Moldavija, Crna
Gora, Rumunija, Srbija, Slovenija i Turska. Svaka država članica ima oficire za vezu
koji su raspoređeni u centralnu SECI Centra u Bukureštu, a koji rade zajednički kroz
direktnu saradnju na koordinciji zajedničkih istraga i olakšavanju razmene
informacija.
Osim država članica, postoje i 22 zemlje sa statusom posmatrača: Austrija,
Azerbejdžan, Belgija, Kanada, Češka Republika, EUBAM (Misija EU za pomoć u
upravljanju granicama u Moldaviji i Ukrajini), Francuska, Gruzija, Nemačka, Izrael,
Italija, Japan, Holandija, Poljska, Portugal, Španija, Slovačka, Ukrajina, UNDP
Rumunija, Ujedinjeno Kraljevstvo, UNMIK, Sjedinjene Američke Države. Interpol i
51
Svetska carinska organizacija imaju status stalnih savetnika po policijskim odnosno
carinskim pitanjima.
Saradnja u okviru SECI Centra odvija se u dva aspekta. Jedan je proces razmene
informacija, koji se obavlja redovno između oficira za vezu koji rade na brzom
rešavanju zahteva koje primaju od svojih nacionalnih timova za istrage. Drugi bitan
aspekt saradnje su aktivnosti koje se odvijaju u okviru Operativne grupe SECI
Centra. Trenutno u okviru SECI Centra postoji osam Operativnih grupa, od kojih se
svaka bavi zasebnom vrstom kriminala.
Jedna od ovih osam grupa je grupa za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenja
migranata (OG “Mirage”). OG “Mirage” je ustanovljena 2001. godine. Njenim radom
koordinira Rumunija i ova grupa predstavlja jednu vrstu foruma za razgovore između
nacionalnih eksperata koji se redovno sastaju radi razmene iskustava i izrade
strategija za borbu protiv TLJ i krijumčarenja migranta u regionu. Među bitnim
aktivnostima OG “Mirage” vredi istaći sledeće:
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
Učešće u pokretanju regionalnih operacija tipa Mirage 2002., 2003., i 2004.
godine, u skladu sa modelom “istovremene akcije” sa ciljem da se otkriju
kriminalne mreže koje se bave trgovinom ljudima u regionu a uključuju sve
države članice SECI Centra;
Pružanje podrške, skupa sa UNDP Rumunija i ICMPD (Međunarodni centar
za razvoj politike migracija), procesu prikupljanja podataka i pripremi
“Priručnika dobre prakse u borbi protiv TLJ u JI Evropi;
Podrška razmeni informacija i transferu i pružanju pomoći žrtvama TLJ iz
njihovih matičnih država u države eksploatacije, kako bi im se omogućilo
davanje iskaza i svedočenja u krivičnim postupcima protiv trafikera;
Koordinacija procesa razmene informacija i omogućavanje operativnih
sastanaka, u okviru Zajedničkih (Paralelnih) istraga koje su zemlje u regionu
tokom vremena razvijale;
Organizacija obuke u oblasti “Tehnike vođenja informativnih razgovora i
ispitivanja lica” za stručnjake iz svih zemalja članica SECI centra, od strane
dva instruktora sa FBI Akademije;
Priprema godišnjih analitičkih izveštaja o TLJ i KM u zemljama JI Evrope.
Sastanci OG “Mirage” okupljaju nacionalne stručnjake ne samo iz zemalja članica,
već i iz zemalja posmatrača i iz međunarodnih organizacija. Na taj način, ovaj okvir
nudi mogućnost ne samo zemljama članicama SECI Centra da međusobno
sarađuju, već se tu uspostavljaju i jačaju odnosi sa zemljama i organizacijama izvan
regiona koji pokriva SECI Centar.
Na sastanku operativne grupe maja 2008. godine, učesnici su odlučili da unaprede
razmenu podataka koji se odnose na trgovinu maloletnim licima i trgovinu organima i
tkivima. Kao prvi korak, dogovoreno je da svi treba da obezbede strateške
informacije iz ove oblasti koje nakon toga treba analizirati i predstaviti u godišnjem
analitičkom izveštaju SECI Centra o TLJ i KM. Učesnici operativne grupe su takođe
ukazali na potrebu jačanja saradnje sa državnim i nevladinim agencijama koje se
bave pružanjem pomoći žrtvama TLJ.
U pogledu TLJ i KM, SECI Centar je u svojim aktivnostima podrške zemljama
52
članicama usredsređen na formiranje zajedničkih / paralelnih istraga usmerenih na
kriminalne grupe koje se bave ovom vrstom kriminalne delatnosti. Operativni
sastanci specijalizovanih agencija za sprovođenje zakona koje su tu uključene
organizuju se pod pokroviteljstvom SECI Centra.
Tokom godina rada centra, uz podršku SECI Centra organizovano je više
zajedničkih paralelnih istraga. Počev od 2008. godine, SECI Centar je počeo da nudi
i operativnu analitički podršku u konkretnim zajedničkim istraga koje organizuju
države u regionu, a na osnovu zahteva uključenih država, na bazi informacija koje se
prosleđuju korišćenjem kanala SECI Centra. Kriminalističke analize SECI Centra
omogućile su da se stvori jedna regionalna slika kriminalne grupe, veza između
članova i detalja o njihovim aktivnostima.
Konvencija SELEC i ZTI
Konvencija SELEC bi trebalo da bude novi pravni okvir za sadašnji SECI Centar, koji
će nakon procesa ratifikacije i implementacije nove Konvencije imati naziv „SELEC"
(Centar agencija za sprovođenje zakona JI Evrope - Southeast European Law
Enforcement Center).
Pregovore o Konvenciji vodili su stručni predstavnici svih država članica SECI
Centra uz pomoć stručnjaka iz Evropske komisije, i Konvencija je usklađena sa
relevantnim propisima EU o saradnji agencija za sprovođenje zakona. Konvencija
SELEC će imati međunarodni pravni subjektivitet i uslove za blisku saradnju sa
agencijama za sprovođenje zakona EU.
Konvencija je potpisana 9. decembra 2009. godine od strane svih država članica
SECI Centra, čime su ispunjeni uslovi za ratifikaciju na nacionalnim nivoima.
Konvencija SELEC stupiće na snagu 6 dana od datuma kada devet država
potpisnica Sporazuma o saradnji na sprečavanju i borbi protiv prekograničnog
kriminala, koji je potpisan u Bukureštu, Rumuniji, 26. maja 1999. godine, deponuje
svoje instrumente o ratifikaciji, prihvatanju i odobrenju.
Cilj Konvencije SELEC, u okviru saradnje između nadležnih organa, biće da
obezbedi podršku državama članicama da unapređuju saradnju u prevenciji i borbi
protiv kriminala, uključujući ozbiljni i organizovani kriminal, u slučajevima kada takav
kriminal ima elemente prekograničnih aktivnosti (Član 2 Konvencije SELEC). Iz
perspektive ZTI i uloge Konvencije SELEC u budućnosti, države članice bi trebalo da
budu svesne sledećeg:
Član 3 – Zadaci – Konvencija SELEC
U skladu sa Članom 2, Konvencija SELEC imaće sledeće zadatke:
(a) pružanje podrške aktivnostima istraga i prevencije kriminala u državama
članicama u skladu sa ovom konvencijom;
(b) olakšavanje razmene informacija i kriminalističkih obaveštajnih podataka i
zahteva za operativnu pomoć;
(c) dostavljanje obaveštenja i informisanje nacionalnih osoba za kontakt u državama
članicama o vezama između osumnjičenih, kriminalaca ili krivičnih dela koja su u
53
vezi sa mandatom Konvencije SELEC;
(d) prikupljanje, formatiranje, analiza, obrada i dostavljanje informacija i
kriminalističkih obaveštajnih podataka;
(e) dostavljanje strateških analiza i izrada procena pretnji u vezi sa ciljevima
Konvencije SELEC;
(f) uspostavljanje, vođenje i održavanje kompjuterizovanog informacionog sistema;
(g) obavljanje funkcije depozitarijuma / centra za prikupljanje dobre prakse u
metodama i tehnikama agencija za sprovođenje zakona i njihovo promovisanje kroz
multi-nacionalne obuke i konferencije u korist država članica;
(h) obavljanje drugih zadataka u skladu sa ciljevima Konvencije, po odluci Saveta.
4.5. Komentar zakonskog okvira
Član 20 Drugog protokola zahteva detaljniju razradu u odnosu na nekoliko bitnih
pitanja. To su:
z Kada
je moguće/potrebno oformiti ZTI (videti tačku 4.5.1. u daljem tekstu);
z Kako
ZTI može/treba da bude strukturisan (videti tačku 4.5.2. u daljem
tekstu);
z Operativna
ovlašćenja ZTI (videti tačku 4.5.3. u daljem tekstu);
z Istrage
koje sprovodi ZTI u drugim zemljama bez zahteva za UPP (videti
tačku 4.5.4. u daljem tekstu);
z Direktna
razmena informacija između članova ZTI (videti tačku 4.5.5. u daljem
tekstu);
z Sporazumi
o ZTI (videti tačku 4.5.6. u daljem tekstu).
4.5.1. Kada je moguće oformiti ZTI?
Iskustvo je pokazalo da je u slučajevima u kojima neka država vodi istragu o
krivičnom delu koje ima prekogranični karakter, posebno u odnosu na organizovani
kriminal, moguće ostvariti koristi po istragu po osnovu učešća organa iz drugih
država u kojima postoje veze se pomenutim delom, ili kada je saradnja korisna u
nekom drugom pogledu. U suprotnosti sa opštom pretpostavkom da ZTI treba
koristiti samo u slučajevima ozbiljnog organizovanog kriminala, Član 20(1) Drugog
protokola pristupa konceptu ZTI ne toliko sa stanovišta ozbiljnosti krivičnog dela već
pre iz međunarodne ili prekogranične dimenzije dotičnog krivičnog dela. Pomenuti
član navodi da je moguće formirati ZTI posebno u sledećim slučajevima:
1.
istraga o krivičnim pitanjima neke zemlje članice zahteva tešku i zahtevnu
istragu koja je povezana sa drugim zemljama članicama.
2.
više zemalja članica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima priroda
predmeta zahtevaju koordinisanu, usklađenu akciju u dotičnim zemljama članicama.
54
Iako je dosadašnje iskustvo pokazalo da se ZTI obično ograničavaju na ozbiljnije
forme kriminaliteta, ZTI mogu da budu korisni i na manjim slučajevima. Razlog tome
je što ZTI mogu da omoguće saradnju u specifičnim slučajevima kao i da pripreme
teren za buduće ZTI gradeći uzajamno poverenje i gradeći iskustvo u oblasti
prekogranične saradnje.
Ima mnogo praktičnih primera u kojima bi ZTI mogli da predstavljaju odgovarajući
instrument, ali kao primer možemo da pomenemo bar neke oblasti kriminala:
ƒ Trgovina ljudima sa prekograničnim elementima;
ƒ Krijumčarenje migranata;
ƒ Krijumčarenje narkotika sa prekograničnim elementima;
ƒ Slučajevi terorizma u kojima se mesto planiranog napada razlikuje od lokacije
na kojoj se pribavljaju prvi obaveštajni podaci; itd.
Kod donošenja odluke o tome da li je neki konkretan slučaj podesan za istragu uz
korišćenje ZTI, dotične strane bi mogle da se rukovode nekim od ovde navedenih
pitanja:
ƒ Da li se radi o složenom slučaju?
ƒ Da li istraga uključuje više država članica?
ƒ Da li bi istraga i krivično gonjenje mogli da se obave podjednako efikasno bez
ZTI?
ƒ Da li će istraga zahtevati komplikovano upravljanje informacijama i
obaveštajnim podacima?
ƒ Da li će istraga pomoći da se izbegnu brojni zahtevi za UPP?
ƒ Da li postoje ljudski i finansijski resursi potrebni za formiranje ZTI?
ƒ Da li postoje neke birokratske prepreke koje onemogućavaju formiranje ZTI?
ƒ Da li bi vreme koje se uštedi tokom operacije ZTI predstavljalo veću uštedu od
vremena potrebnog za formiranje ZTI?
Kada se razmatra korišćenje ZTI, preporučuje se da se što je ranije moguće
organizuje sastanak istražitelja, tužilaca i/ili sudija iz dotičnih zainteresovanih
zemalja kako bi razmotrili dotično pitanje pre upućivanja formalnog predloga i
sporazuma. Obzirom da su neke zemlje uvele domaća administrativna pravila koja,
na primer, uključuju da se u pripremnoj fazi dostavi obaveštenje nadležnom
ministarstvu, uključenost svih kompetentnih lica u ranoj fazi je od posebnog značaja
da ceo proces ne bi bio ugrožen ili odložen.
4.5.2. Kako ZTI može/treba da bude strukturisan?
Tim
Tim se formira u državi članici za koju se očekuje da će se u njoj odvijati pretežni
deo istrage. Iako je potrebno da se postigne dogovor o jednoj fiksnoj “centrali”, nije
neophodno da svi članovi ZTI budu locirani na istom mestu.
Očito se pretpostavlja da bi se formirala grupa istražitelja i ostalog osoblja iz dve ili
više zemalja, između kojih postoje bliske veze radi istrage određenog slučaja, pri
čemu bi jedan broj osoba privremeno radio van svoje zemlje. Formulacija iz Člana
20 Drugog protokola svakako sugeriše da to može da bude, i u mnogim slučajevima
ijeste, najbolje rešenje. Međutim, ne postoji propisan zahtev da neki član ZTI
55
obavezno mora da radi van svoje zemlje, čak i kada je ZTI trajno locirana u drugoj
zemlji. U stvari, ZTI može sasvim adekvatno da se oformi tako da članovi iz dve ili
više zemalja rade na način da niko ne radi van svoje zemlje. Na primer, Albanija i
BJR Makedonija mogu da se dogovore da oforme ZTI sa bazom u Skoplju, pri čemu
jedan član iz Albanije sprovodi upite u Tirani i nikada ni ne ode u Skoplje. Slično
tome, moguće je da određeni broj članova sačinjava “centralu” dok ostali članovi
tima deluju u svojim matičnim državama. U pogledu troškova i posvećenosti članova
tima iz inostranstva, moguće je da će se države potpisnice odlučiti za ovaj pristup.
Rukovodilac ZTI
Svaki ZTI treba da ima rukovodioca ili rukovodioce tima. Član 20 (3) Drugog
protokola nudi nekoliko mogućnosti i opet ostavlja prostora za njihovo tumačenje na
nacionalnom nivou. Ne navodi se precizno da li rukovodilac tima treba da bude javni
tužilac, sudija ili neki viši policijski ili carinski službenik. Međutim, obzirom da se u
mnogim državama ZTI posmatra kao “poseban oblik uzajamne pravne pomoći”, i
obzirom da je u regionu uobičajeno da istragama rukovodi bilo javni tužilac ili istražni
sudija, preporučuje se bi predstavnik pravosuđa trebalo da bude rukovodilac u onim
slučajevima u kojima operacije usmerava istražni sudija ili tužilac. U nekim drugim
jurisdikcijama (na primer, Velika Britanija) i u zavisnosti od nacionalnog pravnog
okvira, možda je podesnije da operacijom ZTI rukovodi službenik neke od agencija
sprovođenja zakona.
Član 20 Drugog protokola navodi da: "... rukovodilac tima treba da bude predstavnik
nadležnog organa koji učestvuje u krivičnoj istrazi iz države u kojoj tim obavlja svoje
aktivnosti…". Jedno moguće tumačenje ove odredbe je da ZTI ima jedno stalno
rukovodstvo, koje ima jedno glavno sedište iz koga se obavljaju aktivnosti. Drugo
moguće tumačenje je da rukovodilac tima treba da bude iz zemlje u kojoj se tim
nalazi u bilo kom konkretnom momentu obavljanja svojih aktivnosti. Za ovakvo
tumačenje je moguće naći argumente u priloženom tipskom sporazumu (videti
Aneks 2), koji navodi da je rukovodilac “predstavnik nadležnog organa države u kojoj
tim deluje (…) i pod čijim rukovođenjem članovi ZTI moraju da obavljaju zadatke u
državi kojoj pripadaju”. Dosadašnje iskustvo u EU sugeriše da države učesnice
preferiraju da imaju više od jednog rukovodioca tima a ne samo jednog rukovodioca
koji ima sveukupnu odgovornost. U svakom slučaju, rukovodilac tima deluje u okviru
svojih ovlašćenja po nacionalnim zakonima a sam tim obavlja svoje aktivnosti u
skladu sa zakonom države članice u kojoj tim operiše.
‘Članovi’ i ‘upućeni članovi’ i ‘učesnici’ u ZTI
Član 20 (4) postavlja razliku između “članova” i “upućenih članova” koji obavljaju zadatke
u okviru ZTI. Upućeni članovi ZTI su iz države članice koja nije država u kojoj tim
operiše. Treba primetiti da upućeni članovi ne moraju da budu u tom svojstvu sve vreme,
tj. Mogu da budu tako raspoređeni u kraćem vremenskom periodu.
Članovi tima obavljaju svoje zadatke pod rukovodstvom rukovodioca tima, imajući na
umu uslove koje su utvrdili njihovi nadležni organi u sporazumu o formiranju ZTI. To je
jedno od pitanja koje je neophodno u potpunosti razmotriti prilikom izrade sporazuma o
formiranju ZTI, tako da članovi tima, posebno oni koji se upućuju iz drugih država, budu
svesni strukture ili struktura linija upravljanja koje će se primenjivati.
56
Ostali učesnici ZTI
Član 20 (12) postavlja put za države koje su oformile ZTI da se dogovore o licima
koja nisu predstavnici nadležnih organa te države da mogu da obavljaju zadatke
(učestvuju) u aktivnostima ZTI. Svrha ove mogućnosti je da je moguće da određena
lica iz druge države ili neke međunarodne organizacije (npr. Interpol ili Europol)
mogu da pruže dodatnu pomoć ili stručno znanje zajedničkom timu za istragu. Na
primer, u radu određenog ZTI koji oforme Crna Gora i Srbija, može da učestvuje neki
službenik EUROPOL-a kao učesnik ali ne i kao član ili upućeni član. Prava koja se
daju članovima tima u skladu sa Članom 20 (na primer, pravo prisustva u momentu
sprovođenja istražnih mera) ne odnose se na lica (učesnike), sem kada se samim
sporazumom izričito drugačije utvrdi. Lica koja su ovlašćena da učestvuju u ZTI u
skladu sa Članom 20 (12) Drugog protokola deluju prvenstveno u funkciji podrške ili
savetodavnoj ulozi i nisu ovlašćena da obavljaju funkcije članova ili upućenih
članova ZTI niti da koriste informacije koje se pominju u Članu 20 (10), sem kada je
to dozvoljeno po dotičnom sporazumu između država članica o kojima se radi.
Posebnu pažnju treba obratiti na SELEC, EUROJUST i EUROPOL. Obzirom da su
obe ove institucije oformljene sa ciljem da pruže podršku državama članicama u
borbi protiv ozbiljnog prekograničnog kriminala, njihove nadležnosti i zadaci
podrazumevaju da ove ustanove imaju centralnu ulogu u zajedničkim timovima za
istrage u EU. U skladu sa Članom 20 (12) Drugog protokola, SELEC, Eurojust,
Europol i Interpol mogu da učestvuju u ZTI, zasebno ili zajednički.
Prema tome, ove organizacije će, uz blisku međusobnu saradnju, biti na
raspolaganju državama koje dostavljaju zahtev kada dotične države razmatraju
formiranje ZTI. Posebno u pripremnoj fazi procene i pregovora ove organizacije
mogu da pruže podršku državama u obliku pravnih saveta ili druge oblasti
ekspertskog znanja na osnovu ranijeg učešća u ZTI. Sem toga, uključenim stranama
je omogućeno potrebno vođenje sastanaka i prevođenje. Nadalje, u svojoj ulozi u
razmeni informacija i koordinacije uzajamne pravne pomoći, SELEC, Europol i
Eurojust su možda u poziciji da identifikuju odgovarajuće slučajeve za ZTI i da u
skladu s tim dostave zahtev državama da deluju po takvom zahtevu.
Iako nije obavezno da se prilikom formiranja i rada ZTI uključe bilo SELEC, Eurojust
ili Europol, ove organizacije mogu da imaju presudnu ulogu u osiguranju efikasnosti i
operativnih kapaciteta za ZTI i za sveukupni uspeh istrage. Pomenute organizacije
mogu takođe da pomognu u administrativnom vođenju ZTI i da deluju kao posrednici
u pribavljanju kao i davanju saveta u pogledu trenutne raspoloživosti mogućih
fondova.
4.5.3. Operativna ovlašćenja ZTI
Upućeni članovi ZTI mogu (videti Član 20 (5) Drugog protokola), u skladu sa
zakonima države članice u kojoj tim deluje, da dobiju dozvolu rukovodioca/
rukovodilaca tima da prisustvuju operativnim aktivnostima kao što su vršenje
pretresa prostorija (pasivni ZTI). Rukovodilac tima ima pravo da, iz konkretnih
razloga, da učini i izuzetak u odnosu na osnovno pravilo. U tom kontekstu, izraz "iz
konkretnih razloga" nije definisan ali bi mogao da se tumači tako da podrazumeva,
na primer, situacije u kojima se pribavljaju dokazi u slučajevima koji uključuju
57
seksualna krivična dela, posebno kada su žrtve deca. Bilo koja odluka o isključivanju
upućenog člana tima od prisustva ne može se zasnivati isključivo na činjenici da se
radi o stranom državljaninu. U nekim slučajevima, osnova za ovakvu odluku može
da bude neki operativni razlog.
Sem toga, Član 20 (6) Drugog protokola omogućava upućenim članovima da
sprovode istražne mere u državi članici u kojoj se obavlja operacija, u skladu sa
nacionalnim zakonima dotične države (aktivni ZTI). To se obavlja po nalozima
rukovodioca ZTI. Oni to neće moći da sprovode bez odobrenja nadležnog organa
države u kojoj se obavlja operacija i države koja upućuje članove. Ovakvo odobrenje
je možda već sadržano u sporazumu o formiranju ZTI, ili se ono može dati u nekoj
kasnijoj fazi. Odobrenje može da ima i opšte značenje ili može da bude ograničeno
na konkretne slučajeve ili okolnosti. Odobrenje za prisustvovanje i/ili preduzimanje
istražnih mera takođe treba razmotriti u formalnom sporazumu.
4.5.4. Istrage ZTI u drugim državama bez zahteva za UPP
Najinovativniji i možda najkorisniji elementi Drugog protokola sadržani su u Članu 20
(7) i (9). Kada je u okviru ZTI potrebno sprovoditi istražne mere u jednoj od
uključenih država članica, upućeni članovi tima mogu da dostave zahtev svojim
nadležnim organima da preduzmu takve mere. Taj zahtev treba da se razmatra pod
uslovima koji bi se primenjivali u domaćim istragama. Svrha ove odredbe je da se
izbegne neophodnost slanja zamolnice, čak i kada istražne mere zahtevaju primenu
prisile, kao što je slučaj u izvršenju naloga za pretres. To je jedna od najvažnijih
prednosti ZTI. Na primer, policijski službenik iz Srbije koji je upućeni član ZTI koji
obavlja aktivnosti u Albaniji, može da traži od svojih kolega u policiji Srbije da
sprovedu nalog za pretres, koji je izdat u skladu sa zakonima koji su na snazi u
Srbiji, da se nalog izvrši u Srbiji, u ime ZTI. Međutim, moramo imati na umu da Član
20 Drugog protokola nema prednost nad domaćim zakonodavstvom. Na primer,
kada službenik iz Srbije zatraži od svog kolege sa hrvatske strane da podnese
zahtev za sprovođenje tajne istrage uz korišćenje prikrivenog islednika u Hrvatskoj.
Naknadna mogućnost da se te informacije koriste, tj, da se nalazi ovakve operacije
prezentuju sudu u Srbiji, uvek će zavisiti od dotična dva nacionalna zakonodavstva,
pa je zato ovo pitanje potrebno pažljivo razmotriti.
4.5.5. Direktna razmena informacija između članova ZTI
Ova potreba da se razmotri nacionalno zakonodavstvo važi i u odnosu na stavove 9 i
10, iako ove odredbe daju jednu drugu bitnu prednost u istragama: članovi ZTI
mogu, opet u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom, da obezbede timu
informacije koje su u dotičnoj zemlji na raspolaganju. Na primer, član tima može da
obezbedi informacije koje se odnose na nekog pretplatnika, registracije vozila, ili
krivični dosije iz matičine zemlje direktno timu ZTI, bez da se to usmerava peko
nadležnih centralnih nacionalnih organa. Međutim, bitno je obratiti pažnju na
kriterijume prihvatljivosti ukoliko se pribavljene informacije takođe koriste kao dokazi
i u nekom krivičnom predmetu.
58
4.5.6. Sporazum o ZTI
Drugi protokol navodi da se ZTI formiraju na osnovu pisanog sporazuma. Kako je
ranije navedeno, pravni okvir za formiranje i rad ZTI omogućava širok opseg
diskrecionih ovlašćenja i prema tome sporazum je od presudnog značaja za sve
uključene strane.
Sa druge strane, dosadašnje iskustvo sugeriše da je najbolje da se od samog
početka postigne dogovor o svim detaljima aranžmana kako bi se izbegle dugotrajne
diskusije tokom rada ZTI. Isto tako, treba imati na umu da je često neophodno da se
brzo započne sa sprovođenjem istražnih aktivnosti i pribavljanja dokaza usled čega
je neophodno izbeći vremenski dugotrajne diskusije. Obzirom da Član 20 Drugog
protokola omogućava izmene sporazuma, prednost treba dati efikasnom potpisivanju
sporazuma a ne vođenju dugotrajnih rasprava o svakom detalju. U tom smislu, jedan
od ciljeva ovih smernica je i da omoguće nadležnim organima i profesionalcima da
razmotre elemente zakonodavstva u pisanom sporazumu a istovremeno da im
omogući da započnu istragu u najkraćem mogućem roku.
Savet ministara EU je 8. maja 2003. godine usvojio preporučeni model
sporazuma10. U Aneksu 2, pominje se model sporazuma, uključujući i predloge
koje treba razmotriti u okviru relevantnih delova sporazuma. Nadalje, dat je i predlog
formulacija sporazuma. Obzirom na složenost krivičnih istraga i na brojne razlike u
nacionalnim zakonodavstvima, skoro je nemoguće dati definitivne preporuke u
pogledu sadržaja sporazuma. Ipak, priloženi model sporazuma odražava model
sporazuma koji je dao Savet ministara EU kao i neka praktična iskustva i pisane
sporazume koji su do sada prikupljeni u okviru Europola i Eurojusta. Treba naglasiti
da su obe organizacije u svako doba na raspolaganju da pruže pomoć državama
članicama u izradi nacrta ovakvog sporazuma.
4.6. Konkretne smernice vezane za ZTI
4.6.1. Smernice vezane za Sporazum o ZTI (videti Aneks B)
Kod pripreme Sporazuma o ZTI, strane učesnice treba da se pobrinu da ovaj
Sporazum:
z
Jasno definiše koje države potpisnice učestvuju u sporazumu o ZTI
z
Jasno definiše svrhu ZTI
z
Jasno definiše vremenski period u kome će ZTI funkcionisati i pod kojim
uslovima je moguće taj vremenski period produžiti (Kod definisanja perioda u
kome će ZTI funkcionisati, države potpisnice treba da obrate pažnju na
maksimalno trajanje specijalnih istražnih tehnika po domaćem zakonodavstvu
države potpisnice);
z
Jasno definiše na kojoj teritoriji se namerava da ZTI obavlja svoje aktivnosti
10
Preporuka Saveta ministara od 8. maja 2003, o modelu sporazuma za formiranje zajedničkih
timova za istrage (OJ C 121 of 23.05.2003, str.1).
59
z
Jasno definiše internu strukturu ZTI (ko je rukovodilac; kako se menja uloga
rukovodioca u slučaju da ZTI premesti svoju istragu u drugu državu članicu,
ko su članovi i upućeni članovi, da li su u rad ZTI uključena neka druga lica
kao učenici i šta je njihova uloga)
z
Jasno definiše operativna ovlašćenja članova, upućenih članova i učesnika u
radu ZTI
z
Strane potpisnice treba da se pobrinu da Sporazum jasno definiše mogućnost
razmene dokaza (uključujući i zapisnika o izjavama svedoka);
Strane potpisnice treba da se pobrinu da Sporazum jasno definiše da se
sporazum odnosi i na pred-istražnu fazu i na fazu istrage.
z
Sem toga, države treba da razmisle i o regulisanju sledećih pitanja kroz Sporazum o
ZTI:
z
Uslovi pod kojima upućeni članovi ZTI mogu da budu isključeni tokom
sprovođenja istražnih mera
z
Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da izvršavaju istrage u
zemlji u kojoj se operacija odvija
z
Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi ZTI mogu da zahtevaju od svojih
nacionalnih organa da preduzmu mere koje su potrebne za rad tima bez
podnošenja zahteva
z
Uslovi pod kojima se može tražiti pomoć po Konvenciji i uslovi pod kojim se
mogu pružiti drugi aranžmani
Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da razmenjuju informacije koje potiču
od organa upućivanja i uslovi koji se odnose na konkretna pravila o zaštiti
podataka
Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da nose/koriste oružje
z
z
z
Pozivanje na bilo koje druge postojeće odredbe ili aranžmane o osnivanju i
radu ZTI
z
Pozivanje na bilo koje druge već postojeće odredbe ili aranžmane o
uspostavljanju i funkcionisanje ZTI.
Dosadašnja iskustva u EU dokazala su da je korisno definisati određena
organizaciona pitanja vezana za rad ZTI, kao na primer:
ƒ Troškovi ZTI tokom perioda delovanja
ƒ Kancelarijski smeštaj
ƒ Vozila
ƒ Ostala tehnička oprema
ƒ Dodaci za upućene članove ZTI
ƒ Osiguranje za upućene članove ZTI
ƒ Korišćenje oficira za vezu
ƒ Korišćenje Evropske pravosudne mreže
ƒ Jezik koji će se koristiti za komunikaciju
60
4.6.2. Smernice vezane za nacionalne eksperte i osobe za kontakt za ZTI
Uvodne napomene
Pravni okvir koji j predstavljen u prethodnom delu jasno osigurava dovoljno osnova
da države potpisnice mogu da razmatraju uspostavljanje timova u slučajevima kada
su potrebne teške i zahtevne istrage povezane sa drugim državama članicama ili
kada više država članica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima okolnosti
slučaja zahtevaju preduzimanje koordinisane, usklađene akcije u dotičnim državama
članicama. Međutim, tokom celog procesa konsultacija u regionu Zapadnog Balkana
postalo je očito da istražna tela u jednoj državi često imaju poteškoće da utvrde sa
kim mogu da sarađuju u drugoj državi u pogledu konkretnih operacija i da
istovremeno nemaju mnogo saznanja ne samo o iskustvima te druge države u
pogledu ZTI već i o iskustvima i dobroj praksi u svojoj državi. Zato bi, na osnovu
iskustava i prakse iz EU, države članice trebalo da uspostave jednu neformalnu
mrežu nacionalnih eksperata za ZTI radi razmene iskustava i dobre prakse u
sprovođenju zajedničkih istraga i osnivanju i radu ZTI.
Šta bi takva mreža mogla i trebala da radi?
Mreža bi trebalo da obezbedi osobe za kontakt sa nacionalnim i međunarodnim
organima (policijom, tužilaštvom, ali isto tako i sa SECI, INTERPOL, Sekretarijatom
PCC, OLAF, itd.) koji se bave pitanjima ZTI i da im obezbedi informacije i savete o
mogućnostima, uključujući i pravni okvir, za uspostavljanje ZTI. Sem toga, nacionalni
eksperti bi olakšavali prosleđivanje i distribuciju znanja među operativcima i
podsticali uspostavljanje ZTI, i trebalo bi da budu u stanju da prikupljaju i distribuišu
informacije o dobroj praksi i preprekama vezanim za uspostavljanje timova. Takođe
bi trebalo da budu u stanju da učestvuju na konferencijama i seminarima, da
sazivaju ili prisustvuju neformalnim sastancima na nacionalnom nivou ili sa drugim
ekspertima koji se bave pitanjima vezanim za ZTI. Nakon uspostavljanja ZTI,
nacionalni eksperti mogli bi da nastave sa savetodavnom ulogom i da budu veza za
komunikaciju sa ekspertima iz drugih nacionalnih i međunarodnih organa.
Smernice za imenovanje nacionalnih eksperata / kontakt osoba za ZTI
U skladu sa implementacijom međunarodnog pravnog okvira po pitanju ZTI, a u
svrhu unapređenja saradnje u pogledu uspostavljanja ZTI u regionu Zapadnog
Balkana, države članice bi trebalo da:
ƒ
ƒ
ƒ
Imenuju nacionalne eksperte / kontakt osobe za ZTI i da podatke o njima
dostave
Regionalnoj
kancelariji
projekta
za
JI
Evropu
([email protected]) do 1. juna 2010. godine.
Nacionalni ekspert / kontakt osoba za ZTI može da bude bilo neko lice ili
predstavnik neke organizacije (kontakt osoba koja predstavlja agenciju za
istrage ili tužilaštvo) zavisno od domaćeg zakonodavstva;
Nacionalni ekspert / kontakt osoba za ZTI ne mora da poseduje operativno
iskustvo u uspostavljanju/rukovođenju radom ZTI;
61
ƒ
Nacionalni ekspert / kontakt osoba za ZTI treba da bude u poziciji da može
da sklapa kontakte sa drugim licima ili organizacijama u okviru svoje države
za svrhu davanja informacija iz te države o osnivanju ZTI (posebno o
pravnom okviru) kao i za svrhu razmene iskustava (najbolje prakse i
prepreke) u pogledu osnivanja i upravljanja radom ZTI.
Prilikom imenovanja nacionalnih eksperata / kontakt osoba za ZTI države treba da
imaju na umu svrhu za koju se ta osoba imenuje, a to je da omogući one aktivnosti
operativaca koje su vezane za ZTI u sopstvenoj državi ali i u celom regionu
Zapadnog Balkana, kao i da predstavljaju ulaznu tačku sopstvenog sistema u smislu
šire evropske saradnje. Prema tome, veoma je bitno da nacionalni ekspert / kontakt
osoba za ZTI bude imenovana s dužnom pažnjom kako bi mogla da doprinese
međunarodnoj saradnji u uspostavljanju i vođenju ZTI.
62
ANEKS A
MODEL ČEKLISTE I OBRAZACA DOBRE PRAKSE U DOSTAVLJANJU
ZAHTEVA ZA UZAJAMNU PRAVNU POMOĆ
OBJAŠNJENJE
Sledeća opšta i dodatna čeklista ima za svrhu da da neke opšte smernice za pripremu zahteva za
međunarodnu pravnu pomoć u krivičnim stvarima.
Opšta čeklista se bavi osnovnim sadržajem zahteva za uzajamnu pravnu pomoć. Dodatna čeklista se
bavi dodatnim sadržajem koji je potreban za delotvorno izvršenje zahteva za vršenje pretresa ili
zaplene, dostavljanja dokumentacije, uzimanja izjava ili dokaza od svedoka, privremeni transfer lica
lišenih slobode radi davanja dokaza, zaplene ili zamrzavanja sredstava pre izricanje presude
odnosno konfiskacije nakon izricanje presude.
Zahtevi koji se odnose na formu i sadržaj mogu značajno da variraju zavisno od zakona zamoljene
države i od važećih sporazuma o pružanju uzajamne pravne pomoći (multilateralni sporazumi; u
konkretnim slučajevima, ti zahtevi mogu da budu manji ili širi nego što je ovde navedeno. Kada imate
određene sumnje, službenicima koji rade na pripremi zvaničnih zahteva za UPP se savetuje sa
kontaktiraju centralni nadležni organ i od njega traže dodatne informacije.
63
Opšta čeklista za izradu zahteva za pružanje uzajamne pravne pomoći
Zahtev treba da sadrži sledeće:
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
Identifikaciju
Identifikacija kancelarije / organa koji dostavlja ili prenosi zahtev i organa koji sprovodi istragu,
krivično gonjenje ili postupak u državi molilji, uključujući sve detaljne kontakt podatke vezane
za kancelariju / organ koji dostavlja ili prenosi zahtev i, sem kada to nije prikladno, relevantnog
službenika koji sprovodi istragu/ tužioca i/ili sudskog službenika (obrazac I)
Raniji kontakte
Detalji koji se odnose na ranije kontakte između službenika u državi molilji i zamoljenoj državi
a koji se donose na konkretan predmet zahteva
Korišćenje drugih kanala
U slučajevima kada se kopija zahteva dostavlja i dugim kanalima, to treba jasno navesti u
zahtevu
Potvrda zahteva
Propratno pismo koje uključuje potvrdu prijema koju treba popuniti i vratiti državi molilji
(obrazac I)
Navođenje hitnosti i/ili vremenskog roka
Jasna naznaka bilo kakve posebne urgentnosti ili postojećeg vremenskog roka u kome se
traži izvršenje zahteva i navođenje razloga za hitnost ili vremenski rok
Poverljivost
Jasna naznaka svake potrebe za zaštitu poverljivosti i navođenje razloga za to kao i zahteva
da se konsultuje sa državom moliljom pre izvršenja zahteva ukoliko nije moguće obezbediti
zaštitu poverljivosti
Pravni osnov za zahtev
Opis pravnog osnova na kome se zahtev zasniva, bilateralni ugovor, multilateralna konvencija
ili aranžman, ili, ukoliko to ne postoji, navesti da se radi o osnovi reciprociteta
Rezime relevantnih činjenica
Rezime relevantnih činjenica konkretnog slučaja, uz navođenje, koliko je to moguće,
kompletnih detalja o identifikaciji počinilaca
Opis dela i zaprećene kazne
Opis dela i zaprećene kazne, uz izvod relevantnih delova zakona zemlje molilje
Opis dokaza/pomoći koji su predmet zahteva
Opis konkretnih dokaza ili druge tražene pomoći
Navesti jasnu vezu između postupka i traženih dokaza/pomoći
Jasno i precizno objašnjenje veze koja postoji između istrage, krivičnog gonjenja ili sudskog
postupka i tražene pomoći (tj. Opis kako su dokazi ili drugi oblik pomoći relevantni za dotični
slučaj)
Opis procedura
Opis procedura koje zamoljena država treba da sledi pri izvršenju zahteva kako bi se
osiguralo da zahtev ispuni svoju svrhu, uključujući i specijalne procedure koje treba da
osiguraju da će prikupljeni dokazi biti prihvatljivi na sudu države molilje, kao i razlozi zašto su
dotične procedure potrebne
Prisustvo službenika iz zemlje molilje u izvršenju zahteva
Navođenje da li zemlja molilja želi da njeni službenici ili druga specijalizovana lica budu
prisutni ili da učestvuju u izvršenju zahteva kao i navođenje razloga zašto ej to potrebno
Jezik
Svi zahtevi za pomoć treba da budu napisani na jeziku, ili da se uz njih priloži overeni prevod
na jezike, koje zahteva zamoljena država
Napomena: Kada postane očigledno da neki zahtev ili skup zahteva iz neke konkretne države
podrazumeva značajne ili izuzetne troškove, država molilja i zamoljena država treba da se konsultuju
i utvrde uslove pod kojima će se zahtev izvršiti i način na koji će se troškovi snositi.
64
Dodatna čeklista za specifične vrste zahteva za UPP
PRETRES I ZAPLENA
Ukoliko se radi o zahtevu za vršenje pretresa ili zaplene, zahtev treba da sadrži i sledeće:
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
Što je moguće konkretniji opis lokacije u kojoj treba izvršiti pretres ili opis stvari
čija zaplena se traži, uključujući, kada se radi o evidencija, i vremenski period na
koji se evidencije odnose
Razuman osnov za verovanje da se dokumentacija ili druga stvar koja se traži
nalaze na mestu u okviru zamoljene države koje se navodi u zahtevu
Razuman osnov za verovanje da će dokumentacija ili druga stvar koja se traži biti
dokaz za počinjeno delo koje je predmet istrage ili sudskog postupka u zemlji
molilji
Objašnjenje zašto manje intruzivni metodi pribavljanja dokumentacije ili drugih
stvari ne bi bili odgovarajući
Navođenje bilo kakvih specijalnih uslova z vezi sa izvršenjem pretresa ili zaplene;
Sve poznate informacije o trećim licima koja možda imaju pravo nad svojinom
DOSTAVLJANjE DOKUMENTACIJE
U slučaju da se radi o zahtevu za dostavljanje dokumenata, zahtev treba da sadrži
sledeće:
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
Obzirom da je kod ovakvog zahteva obično neophodan sudski nalog, posebno je
važno navesti što konkretniji opis dokumenata čije dostavljanje se traži, kao i
razloge zašto su dokumenta bitna za istragu
Identifikacija lokacije i/ili vlasnika/držaoca traženih dokumenata
Proveriti sa zamoljenom državom da li, što je moguće, imaju neke dodatne
preduslove kod slučajeva dostavljanja dokumenata
U slučajevima koji uključuju zahteve za prosleđivanje kompjuterskih evidencija, u
konsultacijama sa zamoljenom državom treba razmotriti opasnost od brisanja ili
uništenja. U takvim slučajevima možda će biti neophodni ekspeditivni sigurni
načini očuvanja evidencija, npr. Specijalan redosled očuvanja, ili pretres i zaplena
Navođenje da li je dovoljno da se obezbede kopije ili overene kopije traženih
dokumenata ili ne, kao i navođenje razloga zašto su neophodna originalna
dokumenta
Ukoliko j potrebno overavanje ili potvrda autentičnosti, navesti koji oblik
overe/potvrde autentičnosti je potreban, uz prilaganje certifikata (videti obrazac II),
po mogućnosti
Navođenje da li je verovatno da bilo koja vrsta traženih dokumenata potpada pod
mogućnost zabrane izdavanja ili neke privilegije, npr. Zakonske profesionalne
privilegije
65
ZAPLENA PRE IZRICANJE PRESUDE ILI KONFISKACIJA NAKON IZRICANJA
PRESUDE
U slučajevima zahteva za izvršenje zaplene/zamrzavanja pre izricanja presude ili
konfiskacije nakon izricanja presude:
ƒ
Utvrditi konkretne proceduralne i sadržajne zahteve zamoljene države radi
omogućavanja izvršenja zahteva države molilje za zaplenu/zamrzavanje pre
izricanja presude odnosno konfiskacije nakon izricanja presude, na primer da li
zamoljena država može direktno da sprovodi zahteve države molilje, da li mora da
pokrene domaći postupak za dotični nalog u ime države molilje, ili da li je
neophodna osuđujuća presuda za krivično delo pre odluke
ƒ
Da li zamoljena država može da započne domaći postupak, utvrditi koji dokazi su
neophodni da bi se omogućilo zamoljenoj državi da pribavi sopstveni nalog za
zamrzavanje/zaplenu radi očuvanja imovine u ime države molilje, ili da bi se
omogućilo zamoljenoj državi da pribavi sopstveni nalog nakon presude za
konfiskaciju imovine. Država molilja posebno treba da utvrdi meru u kojoj
zamoljena država mora da ima uspostavljenu vezu između imovine koju treba
zamrznuti/zapleniti ili konfiskovati i samog dela, ili između imovine i optuženog ili
osuđenog vlasnika imovine (zavisno od slučaja), kao i dokaza koje je neophodno
obezbediti po zakonima zamoljene države radi uspostavljanja takve veze
Osoba za kontakt u državi molilji sa kojom je moguće obaviti konsultacije u pogledu
zakonskih zahteva, strateških ili logističkih pitanja
ƒ
U slučajevima kada zamoljena država može direktno da sprovede nalog države
molilje, zahtev treba da sadrži sledeće:
ƒ
ƒ
ƒ
Kopiju naloga u formatu koji je prihvatljiv za zamoljenu državu, ili druge informacije
koje zamoljena država može da zahteva
U slučaju naloga za konfiskaciju, opis postupka u državi molilji koji je doveo do
izdavanja naloga, uključene strane, i uveravanja da se radi o konačnom nalogu
Sve druge informacije o mogućim trećim licima koja možda imaju interese na
imovini za koju se traži da bude zamrznuta/zaplenjena ili konfiskovana
U slučajevima kada zamoljena država ne može direktno da sprovede nalog države
molilje, i kada mora kroz domaći postupak da pribavi nalog za zaplenu/zamrzavanje
ili konfiskaciju, zahtev treba da sadrži sledeće:
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
66
Konkretan opis imovine koju treba zapleniti, zamrznuti ili konfiskovati;
Konkretne informacije uz navođenje razumnog razloga da se veruje (zavisno od
zakona koji su na snazi u zamoljenoj državi) da se radi o imovini koja:
Pripada licu koje je optuženo ili osuđeno za krivično delo; ili
Je korišćena, ili stečena, direktno ili indirektno, u vezi sa počinjenim delom
Sve druge informacije o mogućim trećim licima koja možda imaju interese na
imovini za koju se traži da bude zamrznuta/zaplenjena ili konfiskovana
ANEKS B
MODEL Sporazuma o ZTI
U skladu sa Članom 20 Drugog protokola uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj
pomoći u krivičnim stvarima
1.
Strane potpisnice Sporazuma
Sledeće strane potpisnice sklapaju sporazum o formiranju zajedničkog tima za
istragu, u daljem tekstu: "ZTI":
1. [Naziv prve agencije/administracije države potpisnice koja je strana Sporazuma]
[Naziv druge agencije/administracije države potpisnice koja je strana Sporazuma]
(…)
[Naziv poslednje
Sporazuma]
agencije/administracije
države
potpisnice
koja
je
strana
Strane potpisnice Sporazuma mogu sporazumno da odluče da pozovu i
agencije/administracije drugih zemalja članica da postanu članice ovog Sporazuma.
Za moguće aranžmane sa trećim zemljama, telima nadležnim po osnovu odredbi
usvojenih u okviru međunarodnog ugovora i međunarodnih tela koja učestvuju u
aktivnostima ZTI, videti Prilog.
2.
Svrha ZTI
Ovaj Sporazum se odnosi na formiranje ZTI za sledeće svrhe:
[Opis konkretnih ciljeva ZTI]
Strane potpisnice Sporazuma mogu dogovorno da izmene konkretne ciljeve ZTI.
Moguća sugerisana formulacija: ZTI se formira radi vođenja istrage krivičnih dela /
aktivnosti kriminalne organizacije x sa ciljem da obezbedi informacije i dokaze za
sudski proces.
ZTI se osniva sa ciljem da rasformira kriminalnu organizaciju x.
3.
Vremenski period važenja Sporazuma
U skladu sa Članom 20 (1) Drugog protokola, ZTI se formira za ograničeni
vremenski period. U pogledu ovog sporazuma, ovaj ZTI može da obavlja aktivnosti
tokom sledećeg vremenskog perioda:
od
[uneti datum]
do
[uneti datum]
67
Datim isteka koji je naveden u ovom Sporazumu može se produžiti dogovorom
potpisnica. U takvom slučaju, ovaj Sporazum će biti ažuriran.
Moguća sugerisana formulacija: ZTI će obavljati aktivnosti tokom šest (6) meseci od
datuma potpisivanja ovog Sporazuma. ZTI se može raskinuti u bilo kom momentu
uzajamnim sporazumom uključenih potpisnica, a može se i produžiti na određeni
vremenski period.
4.
Države članice u kojima će ZTI operativno delovati
ZTI će operativno delovati i državama članicama koje su navedene u daljem tekstu.
[Imenovati državu ili države članice u kojima se namerava da ZTI operativno deluje]
U skladu sa Članom 20 (3)(b) Drugog protokola, ZTI će svoje operacije izvoditi u
skladu sa zakonom države članice u kojoj operativno deluje. Ukoliko ZTI premesti
svoju operativnu bazu u drugu državu članicu, primenjivaće se pravo te države.
5.
Rukovodilac / rukovodioci ZTI11
Strane potpisnice imenovale su sledeću osobu koja će biti predstavnik nadležnih
organa u državi članici u kojoj tim operativno deluje da bude rukovodilac tima pod
čijim rukovodstvom će članovi ZTI obavljati svoje zadatke u zemlji članici kojoj on
pripada:
Država članica
Ime
Rang
Upućen iz [naziv agencije]
Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti,
njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj
zameni.
6.
Članovi ZTI
Sledeća lica će biti članovi ZTI:
NB: što se tiče materijalne odgovornosti članova ZTI, upućenih i ne-upućenih (ali ne i
učesnika), videti Član 21 i 22 Drugog protokola
11
Član 20(3)(a) Drugog protokola definiše: rukovodilac tima je predstavnik nadležnog organa
koji učestvuje u krivičnoj istrazi iz države u kojoj tim operativno deluje.
68
6.1. Pravosudni organi
Strana
Ime
Rang
Funkcija
Upućen od
strane [naziv
agencije]
Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti,
njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj
zameni.
6.2. Policijski organi
Strana
Ime
Rang
Funkcija
Upućen od
strane [naziv
agencije]
Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti,
njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj
zameni.
7.
Učešće zvaničnika iz Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) ili drugih
tela osnovanih po Sporazumu o osnivanju EU kao i zvaničnika trećih zemalja
Strane potpisnice ovog Sporazuma saglasne su da će dati/tražiti predlog za12 13
učešće Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) u skladu sa aranžmanima navedenim
u ovom sporazumu.
[Ukoliko zvaničnici Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) učestvuju u ZTI, to se
može pomenuti u ovom odeljku. Što se tiče Eurojusta, to se odnosi na učešće
Eurojusta u svojstvu koledža, ne preko nacionalnih članova. Strane potpisnice su
saglasne
da
će
konkretni
aranžmani
za
učešće
zvaničnika
Europola/Eurojusta/Komisije (OLAF) u ZTI biti predmet zasebnog sporazuma sa
Europolom/Eurojustom/Komisijom (OLAF) koji će biti priložen ovom sporazumu.]
8.
Opšti uslovi sporazuma
Generalno govoreći, na svaku stranu potpisnicu sporazuma u kojoj ZTI operativno
deluje odnosiće se uslovi navedeni u Članu 20 Drugog protokola.
12
Eurojust, u skladu sa Članom 7(a) Odluke Eurojusta, može proprio motu da predloži
formiranje ZTI. Isto tako, Član 3b Konvencije o Europolu, koji će biti uključen nakon stupanja na
snagu Protokola o izmenama Konvencije o Europolu, a koji je sačinjen aktom Saveta ministara od 28.
novembra 2002. godine (OJ C 312, 16.12.2002, str. 3), omogučiće Europolu da dostavlja zahteve
zemljama članicama za iniciranje ili koordinaciju krivičnih istraga.
13
Treba pomenuti da takvo učešće nije obavezno već zavisi od okolnosti istrage i
kompetentnosti svakog organa da učestvuje u aktivnostima ZTI.
69
9.
Specifični aranžmani sporazuma
Sledeći specijalni aranžmani mogu da se primenjuju na ovaj sporazum (treba
pomenuti da su neki od ovih aspekata regulisani i u Drugom protokolu):
(Ubaciti, po potrebi. Sledeći pod-naslovi imaju za cilj da ukažu na moguće oblasti
koje zahtevaju da budu konkretno opisane).
9.1.
9.2.
Uslovi pod kojima upućeni članovi ZTI mogu da budu isključeni prilikom
izvođenja istražnih mera
Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da sprovode istrage u
zemlji članici operacije
9.3.
Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da zahtevaju od svojih
nacionalnih organa da preduzmu mere koje su potrebne timu, bez podnošenja
pismenog zahteva
9.4.
Uslovi pod kojima pomoć koja se traži po sporazumu i drugi aranžmani mogu
da budu dati
9.5.
Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da razmenjuju informacije koje se
dobijaju od organa koji vrše upućivanje
9.6
Konkretna pravila o zaštiti podataka
9.7.
Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da nose/koriste oružje
9.8.
Pozivanje na neke druge postojeće odredbe ili aranžmane o formiranju ili
operativnom delovanju ZTI
10.
Organizacioni aranžmani
Nadležni organi države potpisnice [navesti državu] će sprovesti potrebne
organizacione aranžmane koji će omogućiti ZTI da sprovodi svoje zadatke.
U daljem tekstu su opisane one oblasti koje potpadaju pod isključivu nadležnost bilo
u ime [uneti naziv strane potpisnice] ili drugih strana ili se odnose na podelu tereta
između nadležnih organa [uneti naziv strane potpisnice] i ostalih strana.
(Sledeći spisak treba da posluži samo kao primer oblasti koje je možda potrebno
opisati)
10.1. Troškovi ZTI tokom operativnog rada
10.2. Kancelarijski smeštaj
70
10.3. Vozila
10.4
Ostala tehnička oprema
10.5. Dodaci za upućene članove ZTI
10.6
Osiguranje za upućene članove ZTI
10.7. Korišćenje oficira za vezu
10.8. Korišćenje Evropske pravosudne mreže
Sporazum potpisan u [mesto potpisivanja], [datum]
[Potpisi svih strana potpisnica]
________________________
71
PRILOG UZ MODEL SPORAZUMA O FORMIRANJU ZAJEDNIČKIH ISTRAŽNIH
TIMOVA
Aranžman sa SELEC-om / Europolom / Eurojustom/ Komisijom (OLAF), Interpolom,
ostalim međunarodnim telima ili trećim zemljama
1.
Strane učesnice u aranžmanu
SELEC/Eurojust/Europol/Komisija (OLAF).... i [naziv prve agencije / administracije
neke države kao članice sporazuma], [naziv druge agencije / administracije neke
države kao članice sporazuma] i [naziv .... agencije / administracije neke države kao
članice sporazuma] su se sporazumele da će zvaničnici [SELEC]/
[Eurojusta]/[Europola]/[Komisije (OLAF)]/ [Interpola] učestvovati u radu zajedničkog
tima za istragu, o čijem formiranju je postignuta saglasnost sporazumom od ....
[datum i mesto potpisivanja sporazuma, uz koji se ovaj aranžman prilaže]. Takvo
učešće će se obaviti pod sledećim uslovima.
2.
Zvaničnici učesnici
Sledeći zvaničnici SELEC-a/Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) /Interpola
učestvovaće u radu ZTI
Ime
Rang
Funkcija
Upućeni od
strane [naziv
tela]
Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti,
njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj
zameni.
3.
Specifični aranžmani
3.1.
Vrsta pomoći
3.2.
Obezbeđena tehnička oprema
4.
Prava koja se daju zvaničnicima SELEC-a/Eurojusta / Europola / Komisije
(OLAF) / Interpola, ostalih međunarodnih tela ili trećih država koje učestvuju u ZTI.
5.
Aranžmani za učešće trećih zemalja u ZTI.
Datum/potpisi
72
ANEKS C
Nacionalne/lokalne partnerske institucije projekta XCES50
Republika Albanija
♦
Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima (zamenik ministra
unutrašnjih poslova) / Ministarstvo unutrašnjih poslova
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
Faks:
♦
Koordinator u Jedinici za borbu protiv trgovine ljudima / Jedinica za borbu protiv
trgovine ljudima / Policija / Ministarstvo unutrašnjih poslova
Web adresa:
E-adresa:
Tel/faks:
♦
[email protected]
[email protected]
+ 355 (0) 42 27 34 47
Specijalista u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala / Sektor za borbu
protiv organizovanog kriminala / Uprava za kriminalističke istrage / Državna
policija
Web adresa:
Telefon:
Faks:
♦
www.moi.gov.al
[email protected]
+ 355 (0) 42 23 35 40
+ 355 (0) 42 23 35 39
http://asp.gov.al/faqe_pare.htm
+ 355 (0) 4 2254921
+ 355 (0) 4 2253022
Rukovodilac Kancelarije za krivično gonjenje teškog kriminala / Kancelarija za
krivično gonjenje teškog kriminala
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
www.pp.gov.al
[email protected]
+355 (0) 42 22 90 51
Bosna i Hercegovina
♦
Državni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima i ilegalne imigracije /
Državna kancelarija za borbu protiv trgovine ljudima
Web adresa:
E-adresa:
Tel/faks:
♦
www.anti-trafficking.gov.ba
[email protected]
+387 (0) 33 710 530
Rukovodilac Jedinice za borbu protiv trgovine ljudima / državna Agencija za
istrage i zaštitu (SIPA) / Ministarstvo bezbednosti B&H
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
www.sipa.gov.ba
[email protected]
+387(0) 33 702 400
73
Faks:
♦
Sudija / Sud Bosne i Hercegovine
Web adresa:
Telefon:
♦
+387(0) 33 702 480
www.sudbih.gov.ba
+387(0) 33 707 100
Tužilac / tužilaštvo
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
Faks:
www.tuzilastvobih.gov.ba
[email protected]
+ 387 (0) 33 707 100
+ 387 (0) 33 707 463
Republika Hrvatska
♦
Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima / Kancelarija za ljudska
prava
Web adresa:
Telefon:
Faks:
♦
Zamjenik rukovodioca USKOK-a (tužilac) / Kancelarija za suzbijanje korupcije i
organizovanog kriminala (USKOK)
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
♦
www.ljudskaprava-vladarh.hr/Default.aspx
+ 385 (0) 1 48 77 660
+ 385 (0) 1 48 13 430
www.dorh.hr/Default.aspx
[email protected]
+ 385 (0) 1 45 91 888
Službenik policije u klancelariji za borbu protiv organizovanog kriminala
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
www.policija.hr/mup.hr
[email protected]
+ 385 (0) 1 6122 111
BJR Makedonija
♦
Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima (državni sekretar u
Ministarstvu pravde) / Ministarstvo pravde
Web adresa:
Telefon:
Faks:
♦
Glavni inspektor u Sektoru za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenje
migranata / Sektor za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenje migranata /
Uprava policije
Web adresa:
Telefon:
Faks:
74
www.moi.gov.mk
+389 (0) 2 31 17 222,
+389 (0) 2 31 12 468
www.moi.gov.mk
+389 (0) 2 31 17 222,
+389 (0) 2 31 12 468
♦
Sudija / Glavni sud
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
♦
www.jorm.org.mk
[email protected]
+389 (0) 2 32 92-611,
Tužilac / Glavni sud
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
www.jorm.org.mk
[email protected]
+389 (0) 2 32 92-611,
Crna Gora
♦
Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima / Kancelarija nacionalnog
koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
Faks:
♦
Stariji policijski komesar za suzbijanje nelegalnih migracija / Uprava policije /
Ministarstvo unutrašnjih poslova
Web adresa:
E-adresa:
Tel/faks:
♦
www.upravapolicije.com
[email protected]
+382 (0) 20 247 104
Sudija / Odeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala, korupcije, terorizma i
ratnih zločina / Viši sud
Web adresa:
Telefon:
Faks:
♦
www.gov.me/antitraf
[email protected]
+382 (0) 20 228 385
+382 (0) 20 228 387
www.visisudpg.gov.me
+382 (0) 20 66 53 81
+382 (0) 20 66 53 94
Zamjenik vrhovnog državnog tužioca / Kancelarija vrhovnog državnog tužioca
Web adresa:
Tel/faks:
www.tuzilastvocg.co.me
+382 (0) 20 23 06 24
Republika Srbija
♦
Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima (Nacelnik odeljenja u
Upravi granicne policije MUP-a) / Uprava granične policije / Ministarstvo
unutrašnjih poslova
Web adresa:
Telefon:
Faks:
www.mup.sr.gov.yu/cms_lat/direkcija.nsf/granicna-policija
+381 (0)11 31 39 700
+381 (0) 11 30 08 156
75
♦
Nacelnik Odjeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala / Ministarstvo
unutrašnjih poslova
E-adresa:
Telefon:
Faks:
♦
♦
[email protected]
+381 (0) 11 306 200 (lok. 2932)
+381 (0) 11 31 48 467
Sudija / Okružni sud Beograd / Posebno odjeljenje za borbu protiv organizovanog
kriminala
Web adresa:
www.okruznisudbg.rs
E-adresa:
[email protected]
Faks:
+381 (0) 11 30 82 780
Zamenik tužioca / Kancelarija specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog
kriminala
Web adresa:
www.rjt.gov.rs/lt
Telefon:
+381 (0) 11 36 16 558
Kosovo po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija
♦
Koordinator za borbu protiv trgovine ljudima / Kancelarija koordinatora za borbu
protiv trgovine ljudima
E-adresa:
Telefon:
♦
Rukovodilac Odseka za borbu protiv trgovine ljudima / Kosovska policijska služba
Web adresa:
E-adresa:
Telefon:
♦
+377 38 243-345
Specijalni tužilac / Kancelarija javnog tužioca
Telefon:
76
www.kosovopolice.com
[email protected]
+377 (0) 44 506 097
Potpredsednik / Sud
Telefon:
♦
[email protected]
+381 (0) 38 20 01 90 24
+ 377 44 666 897
Download

POGLAVLJE 1: Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata