ПРИЧЕ ИЗ ВИНТЕРФЕЛА
ЧЕКАЈУЋИ ВЕТРОВЕ ЗИМЕ
ПРИЧЕ ИЗ ВИНТЕРФЕЛА
ЧЕКАЈУЋИ ВЕТРОВЕ ЗИМЕ
збирка литерарних радова
чланова форума
www.winterfell.srbija.com
2
Предговор
Драги читаоци, или боље да кажемо драги е-читаоци пред вама је књига
литерарних радова чланова форума World of Westeros на интернет адреси
www.winterfell.srbija.com/. Из самог имена можете видети да се ради о
форуму који се бави књижевним делом Песма леда и ватре америчког писца
епске фантастике Џорџа Р. Р. Мартина, али и различитим другим темама, од
епске фантастике, књижевности, до других видова културе, али и свих других
аспеката живота. Чланови су постали једна мала кохерентна заједница која
живи свој форумски живот у узајамном разумевању и поштовању.
Као што је познаваоцима Мартина већ познато пет књига серијала Песме леда
и ватре је изашло. Жељно се очекује шеста књига – Ветрови зиме за коју,
познајући писца, не можемо поуздано рећи када ће угледати светлост дана.
Превасходно љубитељи Мартиновог дела, неколико ентузијаста са форума
покренуло је писање својих прича везаних за Мартинов свет леда и ватре, оно
што се на енглеском зове fanfiction (фанфикшн или фан-фикција).
И тако, чекајући Ветрове зиме, ова мала група је чланове форума редовно
увесељавала својим занимљивим виђењем свега оног што нисмо имали
прилику да искусимо у Песми леда и ватре, као и онога што се можда десило
или је могло да се деси, или ће се десити. Свако са својим печатом, са својом
идејом водиљом негде у подсвести, писао је и пунио странице књиге која је
пред вама.
Овом збирком прича и песама покушали смо да сви заједно премостимо
временски јаз који нас очекује док Ветрови зиме не почну да дувају, да их
дочекамо спремни, јер зима долази. Желели смо да поклонимо ове наше
радове, пре свега члановима форума, а затим и свим љубитељима
Мартиновог серијала.
Овом приликом желимо да се извинемо господину Џорџу Мартину што смо
искористили његово дело, свет и ликове за наше приче. Надамо се да нам то
неће узети за зло, јер ова књига представља само пуко сањарење оних који
имају вештину да своје снове пренесу на папир, или боље речено, на е-папир.
А сада мало о садржају. Књига обрађује теме везане за Песму леда и ватре и
подељена је у целине:
3
• Од Инвазије Андала до пада змајева – обрађује историју Вестероса, једне
помало заборављене епохе Када су Андали дошли у Вестерос, као и
једну причу која се дешава у Бравосу за време побуне Црноватри.
• Турнир у Харендвору је значајан историјски догађај који је у књизи остао
недоречен и пун контраверзи
• Дешавања након Робертове буне такође изазивају разне контраверзе
• Игра леда и ватре представља оно што се могло догодити током радње
пет књига серијала
• После плеса је део који представља оно што би могло да се деси након
дешавања у књизи Плес са змајевима
Изван света леда и ватре налазе се две песме – Танелорн, која обрађује неке
друге теме из домена епске фантастике (Муркоков Елрик од Мелнибонеа) и
песма Господар прстенова као мали наговештај једне потпуно ауторске књиге
литерарних радова из домена фантастике која ће се, надамо се, појавити у
блиској будућности.
На крају, дат је преглед чланова који су учествовали у овој акцији и опис
њихових племенитих кућа које су сами начинили по угледу на Вестерос.
Напомињемо да приказани грбови представљају само илустрацију онога како
би прави грбови требало да изгледају.
Желимо вам срећну Нову годину и Божићне празнике и поклањамо вам ову
књигу у жељи да уживате у њој бар упола од оног колико смо ми уживали док
смо је правили,
Живи, здрави и срећни били!
Свако добро!
Воја Лу, децембар 2012.
4
Садржај
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ОД ИНВАЗИЈЕ АНДАЛА ДО ПАДА ЗМАЈЕВА
ПОСЛЕДЊИ У ДОЛУ
ГОСПОДАР КРОВОВА
ТУРНИР У ХАРЕНДВОРУ
ПЕСМА ЛЕДА И ВАТРЕ
ХРОНИКЕ СОВЕ - БЕЛЕШКА ПРВА: ХАРЕНДВОР
ТУРНИР У ХАРЕНДВОРУ
ПОГЛАВЉЕ ПРВО: ДОЛАЗАК У ХАРЕНДВОР
ПОГЛАВЉЕ ДРУГО: ГОЗБА ДОБРОДОШЛИЦЕ
ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ: ТАЈАНСТВЕНИ ВИТЕЗ
ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО: ПОРОДИЧНЕ ТАЈНЕ
ПОГЛАВЉЕ ПЕТО: ЗМАЈ И ЈЕЗОВУК
ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО: ЛИСТЕ
ПОГЛАВЉЕ СЕДМО: ВИТЕЗ НАСМЕЈАНОГ ДРВЕТА
ПОГЛАВЉЕ ОСМО: ЛЕПШИ ПОЛ
ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО: ВИТЕЗ ОД НАСМЕЈАНОГ ДРВЕТА ПОНОВО ЈАШЕ
ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО: ТРЕЋИ ЈУРИШ
ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО: РАЗГОВОРИ У НОЋИ
ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО: ЦРВ СУМЊЕ
ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО: КРУНА ОД ПЛАВИХ РУЖА. ЕПИЛОГ
НАКОН РОБЕРТОВЕ БУНЕ
ВУК И ЛАВ
ФАТАЛНА ЖЕНА
ЊЕГОВО МЕСТО
ЈЕДИНИ ПУТ
ИГРА ЛЕДА И ВАТРЕ
ИЗ ПЛАМЕНА
СНЕЖНИ И ВОДЕНИ
ОПЕТ ЗАЈЕДНО
ПОСЛЕ ПЛЕСА
ПОД ОКРИЉЕМ ТАМЕ
ВАТРА У ТАМИ
HONEY I'M HOME!
ВИТЕШКА ЧАСТ
ЦАРСТВО ЗИМЕ
ЏЕЈМИ
ЏОН
ЗМИЈЕ
АРЈА
ЈАХАЧИ ЗМАЈЕВА
ОЧИ ПОСМАТРАЧА
5
7
8
10
42
47
48
58
74
74
82
91
105
115
123
129
136
143
150
165
174
180
191
192
196
208
219
221
222
224
230
234
235
245
249
258
264
264
278
292
301
307
314
ДАМА ОД ЛИВАЧКЕ СТЕНЕ
ИЗВАН СВЕТА ЛЕДА И ВАТРЕ
ТАНЕЛОРН
ГОСПОДАР ПРСТЕНОВА
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
КУЋА ЛИКОРН (ЗАКЛЕТА КУЋИ СТАРК)
КУЋА ОЛИМПУС (ЗАКЛЕТА КУЋИ ЕРИН)
КУЋА ЛЕТЕЋИХ БОДЕЖА
КУЋА РЕДВОЛФ (ЗАКЛЕТА КУЋИ ЛАНИСТЕР)
КУЋА ЛУ ОД ДАРКРИНГА (ЗАКЛЕТА КУЋИ ТУЛИ)
КУЋА МУНФОКС, ВОЈВОДСТВО ОД МРАЧНОЗОРЈА
6
321
326
327
329
331
332
337
341
345
349
353
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
7
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ОД ИНВАЗИЈЕ АНДАЛА ДО ПАДА
ЗМАЈЕВА
8
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОСЛЕДЊИ У ДОЛУ
Ч
Арина
ујеш ли и ти јецаје умирућег срце дрвета, џину мој питоми?, помисли у
себи док је гледала Ога како једе огромну тикву седећи у хладу
огромног храста на пропланку Копља. Туп, туп....туп, туп.... Секу ли секу,
ударац за ударцем и још једно срце дрво паде. Сетно удахну и рече:
- Хајмо Ог, идемо до пећине, још мало па ће пасти мрак.
Ог подиже поглед са тикве коју је прождирао халапљиво својим џиновским
устима и рече нешто налик:
- Угх, Ог Ог.
Након тога се усправи на своје џиновске ноге и пође крупним и спорим
трапавим кораком за јединим пријатељем за којег је знао.
- Наше време пролази Ог, и нажалост ништа ми ту не можемо да променимо рече она тужно, више за себе него за свог питомог и великог последњег
пријатеља. Док су корачали полако кроз не тако густу шуму на пропланку
древне планине, детлићи су ударали као да су се трудили да искористе сваки
минут до заласка сунца. Ипак се налазимо у Детлићевој шуми помисли Арина,
сада већ пратећи свог великог и косматог сапутника.
9
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ог успори мало, стално заборављаш да су твоји кораци већи од мојих и да ја
и ти идемо заједно! - рече она мало повишеним тоном, како би је замишљени
џин чуо.
Чим је чуо своје име, Ог се окрете и успори ход, већ навикао на то да га Арина
стално подсећа. Док су пролазили поред једног храста средњег раста, Ог
поскочи и дохвати једну грану која је била богата жиревима, и у једном
потезу сљушти пуну шаку и стрпа их у уста. Препуних уста се окрену ка Арини
и осмехну се својим наивним дечијим смехом, док је све време мрвио целе
жирове у устима. Он је још дете помисли она, али ће морати да одрасте врло
брзо. За неке он је и више него одрастао са својих 2 метра висине, али за
џиновску врсту он је тек дете које је кренуло да учи. Наша врста и брже
сазрева и дуже живи од њихове присети се Арина, прескачући корење храста
које је се извијало из земље и поново враћало у њу закивајући моћни и стари
храст дубоко у земљу. Како су се приближавали пећини дођоше до места до
којег је Ог потрчао главом без обзира, не обазирући се на Аринине повике да
успори.
- Ах, та деца - рече Арина и потрча за њим вичући -Не дирај их док ја не дођем,
неке од њих још нису зреле, а знаш да те боли стомак ако их поједеш незреле!
На то подсећање о боловима у стомаку, Ог се укопа у месту и направи болну
гримасу са набораним лицем говорећи дубоким грленим гласом нешто
налик:
- Ооог, угх, на Оог - климајући главом лево десно.
- Хвала ти срце дрво што си ми дало снаге да успем да га научим нечему,
макар га то болело.
Сећајући се те болне лекције, опет и опет је премотавајући стварно није могла
да смисли ни један други начин да га научи да не треба да једе незреле гљиве,
и да уопште не би требао тако млад да једе све што дохвати, већ да треба да
сачека на њену дозволу. Бар све док не буде научио довољно помисли Арина.
- Ево, убери ту, ту и ту - рукама показујући на велике вргање које су нашли
крај храста Арина показа Огу који су зрели и смеју да буду убрани тако да не
оштете корен гљиве који ће омогућити репродукцију нове генерације тих
укусних гљива.
- Знам да су ти омиљене Ог, али немој одмах да их једеш! Много су укусније
печенееее - повика Арина док је висила држећи се рукама за Огову руку
10
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
покушавајући да га спречи да их поједе одмах, знајући сада да су оне зреле и
не обазирући се на опомене. Благо мрштење лице у лице је учинило, висећи
главом у равни са његовом, оно што је требао говор помисли Арина. Ог се
насмеја гласно, и нежно спусти Арину на земљу дајући јој гљиве успут.
- Ти, ти, ти.... - љутито изговори Арина, на шта је молећиво погледа Ог,
трепћући и повијајући доњу усну на доле.
- Ах, како да се љутим на тебе, ти једна велика бебо! - викну са осмехом већ
сада, и помисли у себи да била беба људска, џиновска или беба моје расе исто
ће играти на карту емоција да би се извукла у тим ситуацијама.
- Хајде поједи ову најмању сад, а остатак ћемо појести заједно кад дођемо у
пећину, јел у реду? - упита дете шуме свог великог и јединог пријатеља. На
шта се џин потапша од среће својом здравом руком по колену и насмеја се
гласно. У једном залогају стави у уста гљиву, пар пута је загризе и прогута,
гласно подригујући након.
- Ти велики блесане хајмо кући, већ нас је скоро ухватио мрак - рече Арина
пожурујући свог крзненог друга.
Убрзо су стигли до уласка у пећину, који је био вешто сакривен разгранатим
жбуном медвеђег грожђа.
- Чај од листа медвеђег грожђа је јако здрав, само не сме да се пије често јер
тада има отровна дејства у великим количинама - присети се мало за себе, а
више за Ога, надајући се да ће он упамтити бар нешто од тога што му она
говори. Туп, туп.....Последњи звуци секире за данас, помисли Арина знајући да
ће убрзо након свитања тај исти звук поново чути ни мало се радујући због
тога. Отворише врата пећине и закорачивши унутра, одједном се осети
безбедно, те брже боље запали ватру кременом палећи суву маховину а затим
стављајући ситне гранчице како би се пламен захватио. Ог доскочи до огња, и
седајући у сед са прекрштеним ногама радујући се ватри и ономе што зна да
следи, знајући да ће Арина сада прво опрати и очистити од блата вргање, па
након тога их пробости ражњићем и ставити изнад ватре да се пеку.
Након стављања ражњића изнад ватре, док је прала руке гледајући Ога како
тапше радосно о своје колено здравом руком и смејући се,није издржала а да
се не насмеје. И уједно и растужи и наљути, јер је знала оно што Ог не зна. А то
је да су њих двоје последњи од магичних бића у Долу. И даих само њене
способности као зеленвиде и варге држе у животу. Али обруч се скупља, шуме
11
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
је све мање, рудника и насеобина људи све више.
- Како су незајажљиви, неконтролисани, и неразумни! - подвикну себи у браду
Арина, трудећи се да је доброћудни џин не чује и не узбуди.
- Желе све, желе одмах и не пристају на компромисна решења, не желе да се
договоре лепо као Први људи већ желе све да нас истребе у име своје вере,
своје традиције и својих богатстава - рече резигнирано, меланхолично и
помало љутито Арина, трудећи се да исконтролише своје емоције.
- Чак су последњег часног грифина убили, одбијајући да се договоре, и знам
да неће стати на томе, цео Вестерос ће бити у опасности од ових ратоборних
Андала, како год ли већ себе зову те силеџије - додаде свом монологу Арина
прекидајући га осетивши богати и опори мирис печеног вргања.Одмах након
тога је чула цврчање печеног вргања, и знала је да је готов.
- Ауф, Ог ниси једини који обожава те гљиве! - добаци она и дотрча до ватре
скидајући цврчеће вргање. - Теби овај велики - на шта Ог весело поскочи и пусти свој грлени пуцајући
осмех, - а мени овај мањи.
Кидајући комад по комад фино печеног вргања, јела је полако и уживала у
пуној ароми укуса, при томе после сваког залогаја рецитујући његова
хранљива и лековита дејства Огу. Након оброка опрала је руке водом из
умешно издубљеног и смолом споља премазаног пања, који је вршио
функцију велике кофе, или каде како за кога. Након што је завршила са
прањем руку и лица, приметила је да се Ог већ склупчао у свом лежају од
плетене трске и лишћа, грлећи крзно медведа и благо хрчући.
- Спавај дете - рече Арина тихо посматрајући Ога како равномерно и смирено
удише и издише.
- Он је толико гласан, да гласно и спава - смешећи се примети тихо а затим
обрати пажњу на његову закржљану леву руку која грли крзно. Тек кад се
смири и заспи човек успе да скрене погледа са његовог веселог дечијег лица,
и тих његови ситних паметних очију, довољно дуго да примети ту закржљалу
леву руку. Која је таква од рођења тужно се присети Арина, и сети се како је
била присутна кад се родио Ог. Каква је мала преслатка крзнена лоптица био!
Еги и Велики Ог су хтели да га оставе у шуми да га дивље
звери докрајче због те руке, али ја им нисам дала. Да су само знали да ће их он
12
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
толико надживети... Нису требали да иду да се боре, помисли љутито она. Не
би требало ја да учим дете џинова да буде џин..... Схвативши да постаје све
узрујанија због великог броја емоција, одлучи да скува чај од свежих листова
нане и матичњака како би се смирила. Не смем да претерам, требало би рано
да устанемо сутра помисли испијајући полако чај продорног мириса, и
пријатног укуса.Након тога се попе у свој висећи лежај од плетених лијана са
душеком направљеним од суве маховине, и леже дубоко уздишући и
размишљајући како ће сутрадан ићи да уберу оне фине зреле купине крај
потока и како ће им се Ог обрадовати.
Браонкасти зец је провирио бојажљиво изван своје јазбине, њушкајућии
жмиркајући повијених крупних ушију. Кад си зец, никад не можеш бити
претерано обазрив. Мало по мало, њушкица је провирила. Мора да оде до
следеће јазбине да нахрани једно преостало младунче. Остала су угинула...
Тако увек буде са првим окотом, најчешће цео први окот угине... Тек по неки
пут преживи по једно младунче из првог окота... Браонкасти зечић се одлучи
на брзи трк до следеће јазбине, хитајући лево- десно. На овој ливади нема
опасности од вукова...На овој ливади нема опасности од лисица... На овој
ливади нема опасности од змајева...Нити од медведа... Још само мало до
јазбине, још само мало, уздихан помисли зечић... У том тренутку соко достиже
максималну брзину свог обрушавања, где након тога поче млатарати
крилима како би успорио и боље нанишанио свој плен. Зец предосети невољу, и
поче насумице мењати правац свог трка. Но ништа му није помогло. Соко
шчепа канџама његову главицу, пробијајући лобању и усмртивши га на месту.
Зец се још пар пута трзну у самртном ропцу. Кликтај сокола се прошири
целом долином оивиченом планинама, која се некако чинила празном. Након
тога поче кидати утробу плена, халапљиво гутајући плодове лова.
Сунце је започело свој целодневни пут преко неба, излазећи лењо и
обавештавајући све које то занима. Детлићева шума се будила полако.
Детлићи су почели своја мешкољења из постојећих рупа нахрастовима. Ноћне
животиње, којих је шума пуна, су се буквално малопре завукле у своје
безбедне јазбине препуштајући главну реч другима који свој живот воде под
сунчевом светлошћу.
Раним сунцем обасјана Детлићева шума, је изгледала мала за неке. Лежећи на
северном пропланку Месечевих планина, непуних двадесет километара
удаљена од Гнезда соколовог. Она је чинила последњу већу залиху дрва, која
је остала у околини. Након доласка Андала у Дол, шуме и шумарци су
13
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
нестајали великом брзином. Прво оне које су имале доста срце дрвећа, по
наређењу септона. Тих проповедника вере, због обећања начињених, због
којих су Андали дошли тражећи свој нови дом. Након њих и све остале шуме.
Путеви су ницали, као и насеља у њиховој близини. Све је више дрвета било
потребно за њихову изградњу. За кување све већег броја казана, за све већи
број алата начињених.
Шума која је чинила дом великом броју птица, по којим је и добила име се
спајала са Долом једном падином. Тачније једним брдом који је правило
прелаз између високог дела планине, платоа где се налазила Детлићева шума
и долине Дола.
Арина отвори своје крупне очи брзо, прекидајући стање сна нагло. Мрдајући
својим великим ушима ослушну првог детлића... Так, так, так, так, так... Так,
так, так.... Так,так, так, так, так, так... Мислећи како ревносни детлићи понеки
пут добро дођу својим лупкањем. У неким другим моментима спокоја, и
лењог летњег буђења је размишљала како не воли да је буде тако рано ти
црвенорепи детлићи. Како би можда могла, под изговором вежбања уласка у
птичји мозак и вежбања контроле птица да уђе редом у све детлиће и убеди
их да одаберу неку другу шуму за своју, како би она имала више времена за
своје зелене снове. Брзо би одустајала од те идеје, сећајући се како је лош био
осећај запоседнути оног маторог коса. А након тога преузимајући контролу
над врапцем, голубом и копцем. Све птице су луде, и терају те да се осећаш
лудим. Увек постоји бојазан губљења контроле, наглог скретања погледа.
Нагле промене мишљења и погледа на свет... Никад не знаш на чему си са
њима. Увек је одлука донета у последњој секунди....
Док у неким тренуцима, када се на пример треба пробудити из сна који вас
облије хладним знојем прија имати детлића у близини који бесомучно удара у
храст. Јер знаш да си зеленвид. И да ни један сан не долази случајно. Сваке
ноћи се надаш добрим предсказањима, молиш срце дрво да ти помогне у
налажењу решења. Надаш се да ти Земљани голем дође у сан откривајући
нове земље, нова безбедна пространства у којима можеш да луташ безбедно
их истражујући. Желећи да твој тотем проговори и ван земље снова,
обећавајући помоћ. То се никад не дешава, помисли Арина полако се уздижући
из свог лежаја.
Прво што би урадила сваког јутра било би да упути поглед ка Оговом лежају.
Склупчала се, гледајући Ога како нежно хрче, и помера усне мрмљајући нешто
14
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
неразговетно. Џинови и ми причамо истим језиком, помисли она по ко зна
који пут. Зашто онда Ог не говори језиком који ја разумем ? Зашто не можемо
да се споразумевамо лако, зашто он не говори речи “нашег” језика?
Ог би требало да има довољно година, иако јесте дете, да може да прича
старим језиком. Осим ако... започе свој монолог Арина. Онај који је безброј
пута почела, и завршила а да ни једном није дошла до прихватљивог решења.
Млад је, и жао ми је да му то приредим, поготово зато што никада није до сад
доживео осећај уласка у главу од стране варге...Није он тек нека животиња, он
је син поносног и великог Ог Ван Ден Ван Вона и лепе, никад покорене Ег Вин
Тан Тех Тане. Он је једини наследник и будући Маг џинова Дола. Дубоко и сетно
уздахну, пуштајући сузу из свог браон-црвенокестенасто-зеленог ока. Након
пар трептаја уздахну и помисли: ‚‚То о чему размишљаш више не постоји, и
никада више неће постојати‚‚ .Смирујући се, помисли. Можда бих успела, а да
га не узбудим много, настави у правцу претходне мисли Арина. Морам да
знам, једноставно морам да знам... Да ли је имало смисла остављати га у
животу... Да ли су Ог и Еги били у праву, када су хтели да га оставе
животињама у ноћи. Питања, која су је мучила већ седам година, која јој нису
дала мира ни једног дана су се враћала сваког јутра. Давајући основа
сумњама, и дилемама које имају разумну основу. Али то није поштен начин
размишљања, и не смеш бити тако бездушна... Знаш и сама шта ти је мајка
говорила Арина, против природе и богова се не може, колико год ми желели...
Све има своје границе и правила... Како ми недостаје твоје присуство и твој
савет мајко, остала сам сама... Не само као женка без заштите
сестринства,већ и као последња наше врсте у Долу, штитећи нешто чему
можда нема спаса, нити помоћи...
Ог захрче гласно затресавши се, и тиме прекиде Аринино размишљање и
одлажући њену свакодневну дилему, бар за још неко време. Ог поче своје
бунцање, све више тресући се и плашећи Арину.
- Ог! - узвикну Арина.
- Ог, у реду је ту сам - искочи из свог лежаја дочекујући се на своја стопала са
по четири прста упијајући пад са релативно велике висине имајући у виду
њену. Након десетак брзих корака је била поред Ога који је и даље хркао
гласно и бунцао.
- Ог, пробуди се. Ог, Ог, Оооог! - дрмусајући га забринуто и већ вичући Арина се
унесе Огу у лице.
15
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Ог се трже и усправи из свог лежаја од маховине, узбуђено говорећи:
- Ог, Ог, Ог, Ог - делујући збуњено и уплашено у истом тренутку.
Арина помисли како би већ требао да зна да објасни шта му се догађа и шта
жели. Већ је раније имала прилике да види децу џинова тог узраста, кад је
била мала. И они су у том узрасту сасвим способно говорили стари језиком.
Арина скочи и загрли га својим ручицама, обгрливши део његовог крупног
десног рамена са једне стране, и његове главе са слеве стране. Тихо му
шапћући старим језиком да се смири и да је све у реду.
Након неког времена, Ог се смири показујући на издубљени комад дрвета
који је представљао његову чинију за доручак. Арина, га погледа и као да
одбацује пређашња размишљања, меланхолично рече гледајући се очи у очи
својим крупним очима деце шуме ситне џиновске Огове очи.
- Ево сад ћу нам спремити доручак, а након тога идемо да уберемо још свежих
купина, јел тако Ог?
Доручак је чинило кувано зрневље преливено медом из оближње кошнице, са
по којом шаком свежег шумског воћа.Задавало је довољно посла желуцу до
поднева барем, а и давало је енергије која је преко потребна за буђење
организма и јутарње послове.
Након укусног доручка током ког су обоје ћутали замишљени И одсутни,
Арина прекину тишину:
- Ог хоћемо ли да кренемо по купине?
Ог је није чуо из прве, те га Арина поново упита, овај пут гласније. Космати
џин заклима главом потврдно, устајући И одлажући сада празну чинију. Арина
поче са разгледањем плетених чинија, одмеравала их је размишљајући о томе
колико је купина сазрело од прошлог сакупљања. Туп, туп… Туп, туп… Поново
је чула звуке удараца секире о дрвеће, само што јој се учинише знатно
ближим. Отвори врата пећине како би изашла ван и ослушнула мало боље
звуке, подижући своје дугачке уши налик уплашеној срни која ослушкује
терен тренутак после сумњивог шума.
Отварајући врата, она окрену главу ка извору звука и забринуто се намршти
говорећи Огу:
- Ог, мораћемо мало да одложимо заједнички одлазак по купине.
16
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
На шта Ог застаде и мрмљајући и помало разочарано рече:
- Ог, грххх, угх, Ог. - изражавајући своје незадовољство, Ог јој је јасно ставио до
знања да жели да иде да бере омиљене купине.
- Ог не можемо да идемо сад, јер морам да се дружим са веверицама сада како
бих извидила терен - рече она љута због одлагања лепих и радосних
тренутака које је волела да проводи са Огом берући купине. Сад још морам да
нађем неку веверицу у близини, ма где ли су мали звркови? - у себи рече
мислећи како увек виђа та мала, весела и веома активна створења кад јој не
требају а сад кад јој једна и треба, нема их нигде. Потрча лаганим и хитрим
трком до оближњег већег храста, сећајући се да је у његовој близини видела
једну веверицу како је скупљала жиреве. Позва Ога, давајући му једну од
познатих команди којом му наређује да је узме руком и однесе до пећине
назад. Где ће после имати обавезу да је чува, док је она у телу веверице. То
уради секунд након што је уочила веверицу која је прелетала са једног на
други храст. Већ у следећем тренутку осетила је добро познати осећај уласка у
тело које није њено. Уплаши се мислећи како је могла да пусти веверицу да
заврши прелет, а не да преузме контролу у сред лета на висини од десетак
метара. Долете некако на грану храста, вадечи из џепова који су се налазили
унутар њених уста бацајући након поглед на Ога који мало панично ухвати
њено тело руком, пребаци га преко рамена, и пожури до пећине. Браво Ог
помисли, честитајући њему колико и себи. Јер било је веома битно научити
Ога да мора да пази на њено тело, док се она налази у телима и умовима
разних животиња, јер је то био најбезбеднији начин да се извиди ситуација у
шуми.
Хах рече у себи, радујући се чињеници да је направила добар избор бирајући
летећу веверицу, уместо обичне. Овако могу знатно брже да пређем већу
количину терена. Једно за другим храстови се мењали, и она је скакала и
лебдела са крошње на крошњу великих и моћних храстова. Остале веверице и
детлићи нису обраћали много пажње на њу, јер је прилично брзо мењала
крошње и гране. Не остајући дуго ни у једној од територија тих безазлених
животиња. Туп, туп… Туп, туп… Звуци секире су постајали све гласнији.
Лебдела је низбрдо силазећи низ падину, све брже и брже. Осећала је као да ће
јој искочити то сићушно веверичије срце из груди. Долете на грану огромног
храста, вероватно и највећег у Долу. Поче пентрање ка врху, предосећајући да
јој се неће видети поглед са врха. Не… Немогуће… Непуних пола километра од
краја падине је видела дрва како падају уз никад гласније звуке удараца
17
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
секира. и стотине, не хиљаде људи који секу шуму напредујући ка падини и
Детлићевој шуми. Да ли је могуће… Пребирајући по сећањима, сети се да је
прошло више од две недеље од прошлог обиласка терена у телу ракуна.
Будало, тада си се кретала по земљи помисли срдито, љутећи се на себе због
своје непажње која их је довела у опасност. Шта сада да урадим,помисли
очајна и успаничена. Побили су нас све, истим начином ти људи- соколи. Ти
Андали, ти грубијани…
Брзо доносећи одлуку настави у смеру сече шуме, размишљајући - Морам да
сазнам који су им планови, морам да их уходим док не сазнам да ли планирају
да посеку И Детлићеву шуму?
Скок за скоком, уздихана летећа веверица је брзо прелетела раздаљину од
пола километара. Са једног храста баци поглед на двојицу људи који ударали
на смену један мањи храст удаљен свега три или четири метара од ње и
купињак, тј остатак од дивљег купињака који је био потпуно обршћен и био
исечен и бачен на гомили са гранама које су чиниле отпад од великих трупаца
храстова. Туп, туп… Туп, туп… Један од њих застаде, задихан давајући знак
партнер да уради исто.
- Проклето сам ожеднео од оног синоћњег Моријевог пасуља - рече виткији и
жилавији плавокоси и рошави дрвосеча узимајући чутуру са водом и
нагињући је, испијајући воду крупним гутљајима, носио је само панталоне од
грубог сукна везане канапом око струка и похабане плитке чизме на ногама.
Горе је био скроз го, презнојен и пун ситних крхотина од храста.
- Да, али беше добар - подвикну након чега је прилично гласно прднуо пунији,
виши партнер тамније пути. Узимајући након тога своју чутуру са водом
смејући се гласно и испијајући целокупни садржај исте.
- Малиииииии!!! - повика пунији дрвосеча, на шта после непуних десетак
секунди дотрча дечак носећи око врата десетак чутура воде.
- Ево, газда Рикене изволите - рече дечак од непуних десетак година, сав
висок и у зглобовима.
- Још мало па стигосмо до Детлићеве шуме, и једне од последњих проклетих
Богошума у Долу - у једном даху рече задихани дечак.
- Да, и надајмо се да ћемо наћи и коју зелену вештицу и још по којег џина весело викну Рикен.
18
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ја ни једно од тих магичних и моћних бића нисам срео нити убио! - рече
помало разочарано.
- А ти Џоне, јеси ли ти имао среће да убијеш које проклето чудовиште у овим
планинама? - упита дечак вишег и мршавијег дрвосечу.
- Јесам, морам да кажем да јесам - поносито се усправи и започе са хваљењем, још пре неких седам година, када су проклета и смрдљива чудовишта
направила њихово последње упориште код југоисточног подножја Месечевих
планина, тада сам учествовао у јуришу на ту шаку јада која нам се
супротставила.
Шмркну И пљуну на земљу настављајући са причом: - Кад смо били на пола
пута до њих, почело је огромно камење да слеће око нас, а тако ми Седам
богова, нека су падала и на нас! Није било врдања, задржали смо поредак, и
одржали брзину марша. У једном моменту, долете мања количина
примитивних стрела, које се поразбијаше о наше штитове. Тек понеки
несрећник је био погођен. У близини иза њихових леђа се налазила мала
шума, а одмах иза ње и висок успон Месечевих планина. Како је то било глупо
место за последњи отпор, помислио сам тада јуришајући.
Застаде да попије мало воде, примећујући да га сада посматра већ десетак
дрвосеча који су обуставили сечу и уживала у причи. Промешкољи се и приђе
ближе извору те приче Арина, којој се прича учини познатом. Скоро као сан,
као да је имала сличан сан пре неколико година помисли приближавајући се
крају гране која се налазила изнад говорника.
- Ал, ето врага - узвикну Џон. - Како смо се приближили близу њиховог бедне
линије отпора, тако је из жбуња у шумарку иза њих искочило неколико
највећи џинова које сам икада видео! Витлајући тољагама и урличући,
препали су нам цео ред, који се укопао - застаде да узме дах и попије мало
воде.
Убрзо настави узбуђено: - Заклео бих се да се газда Рикен добрано упишао у
гаће, али тако ми Ратника сви смо! - смех се прошири међу слушаоцима међу
којима су неки од њих климали главама.
- Пратећи та огромна чудовишта за њима су ишли и дивљи пси, вукови,
ракуни, лисице, дивље мачке и по који медвед и лав урличући, завијајући и
лајући на нас. Судар је био страшан! И са леве и са десне стране су падали
момци, али ја ти се сетих обуке, скупих мало храбрости и започе своје
19
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
пробијање кроз дивље звери. Било нас је више, а и канџа и чељуст су јаке
против голог меса, док против уштављене коже и челика су немоћне! Највећи
проблем су представљали џинови! Један ударац њиховим тољагама је ломио и
кости и челик. Посебно се сећам једног великог, који је имао неку врсту
огрлице од костију око врата. Њега смо опколили и џилитима и халебардама
боли све док га нисмо срушили, И на крају главу одсекли! Кажу да је тај био
поглавица, неки Маг међ’ дивовима.
Велики Ог помисли Арина бесно, ви проклетници… Високи и жилави Џон је
настављао са препричавањем авантуре, али Арина није могла више да слуша.
Сазнала сам оно што ми је потребно, И више него што бих и желела да знам о
неки стварима.Морам да сазнам сада другачије ствари као што су њихов број,
како су распоређени, шта једу, ко су вође… Морам да их зауставим, настави
монолог Арина скачући са храста на храст брзо И разгледајући околину. Само
пањеви остају, непрегледна количина пањева се види. Након што оборе дрво,
посеку мање гране, и товаре на запрегу. Која то опет одвлачи ка путу, који
напредује ка североистоку. Пребројала је бар отприлике хиљаду људи. Хиљаду
њих се сада бави сечом дрвећа, више њих него што је нас ’’магичних’’ било скоро
двадесет векова. Све од престанка сукоба са Првим људима, и склапањем
мира подсети се Арина. Зачу кликтај сокола, јачи него што је икад чула. У
тренутку јој прође, кроз главу сан који је сањала ноћас. Престрашена завуче
се у напуштену рупу у храсту, провирујући из ње и жмиркајући лево десно
маленим очима веверице. Џиновски соко обустави своје обрушавање ка пољу
млатарајући крилима И зауставлајући слободан пад. Дочекујући се на канџе,
соко практично леже на стомак, спуштајући оба крила на земљу откривајући
свог јахача. Вођа соко-људи помисли Арина, Сер Ертис Ерин летећи витез,
онај који је убио последњег грифина. Осети како мржња проструја малено тело
веверице. Наслушала се она прича о чувеном хероју Андала, сер Ертису Ерину,
ослушкујући разговоре војника на стражама, разних коњаника у пролазу или
путујућих трговаца. Све то у разним облицима, по неки пут у облику дивље
мачке, по неки пут у облику змије, а по неки пут И као соко. Пркосно облећући
зидине Гнезда соколовог. И прелазећи у форме питомих мачака, мазећи се и
ослушкујући трачеве чистачица, слушајући дечија наклапања.
Да, знам да си ти њихов вођа, И наћи ћу начин да вас зауставим! Узвикну у
себи гласом Деце шуме И старим језиком. А наглас цврчећим гласом летеће
веверице. Кад је схватила да прети наглас као веверица, схвати да је дошло
време да се врати у пећину код Ога. Ог мора да се брине за мене. Мора да је
20
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
претрнуо од страха, помисли Арина. Следећег трептаја Арина, се пробуди у
свом телу у својој познатом окружењу у својој пећини.
- Ог! - викну Арина, након што је видела да није у пећини. Трчећи, изјури из
пећине И узвикну:
- ОООООГ! - али Ог, јој не одговори. Није га видела ни испред пећине. Туп,
туп… Туп, туп… На тај звук претрну. Шта ако… Помисли Арина чим је чула
звук мрских секира. Немогуће, увек је био миран И послушан кад бих му
наредила да не иде нигде, док сам ван себе. Добро, по неки пут је био у близини
пећине, не баш унутра, али…Подиже поглед ка небу, схватајући да је провела
више од пет часова јурцајући као веверица, разгљедајући И пратећи Андале.
Мора да је огладнео И пошао ка купинама… Погледа ка лишћу на земљи И виде
трагове који воде ка купињаку у подножју падине.
Хитро поче разгледати И размишљати о томе коју животињу да запоседне,
како би најбрже стигла до Ога. Виде једног црвенорепог детлића и рече
наглас:
- Добро, Арина сад лепо уђи у тог детлића! - храбрећи себе на нешто што јој
није био омиљен потез. Није волела да улази у птице. Овај пут морам,
помисли. У следећем трептају затече себе како кљуца кору храста, и како има
пун кљун пиљевине. Срцедрво дај ми снаге да не полудим у глави ове луде
птице. Помисли, и промени положај главе инстинктивно као детлић
неколико пута гледајући на све стране. Потез карактеристичан за све птице,
И њихов начин разгледања околине.
Поскочи са коре дебла на грану, а потом полете клепетајући крилима
уздижући се изнад крошњи дрвећа, летећи у смеру велике сече дрвећа. Ог,
стижем брзо, чекај ме. Рече у себи жалећи сада, због чињенице да није хтела
да преузме контролу над Огом раније, јер би сада имала могућност да
успостави везу са њим на даљину.
Летећи изнад шуме, Арина достиже велику брзину махнито машући крилима
црвеновратог детлића. Са ове висине се јасно види граница где почиње крај
шуме, помисли љутито. Кад се већ приближила крају шуме на неколико
стотина стопа од краја шуме, одлучи да се спусти у крошње дрвећа како бих
могла да уочи Ога на путу до купињака. Шума је била густа, никад прокрчена,
никад сечена. Дрвеће је имало густ и природан проред са испреплетаним
жбуњем и по којом лијаном. Постојала је по која стаза кроз шуму, од којих су
неке направиле шумске животиње на својим потрагама за храном и водом.
21
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Док су неке направили баш Ог и Арина на путу до разних налазишта разних
шумских налазишта воћа, поврћа, разних зрневља, гљива, кртола и пчелињих
кошница. Свега што је чинило њихову исхрану. Пошто су имали извор у
близини пећине, нису имали потребе да траже питку воду, даље од свог
станишта. Мада је извора било доста, јер је терен био такав да је вода
накупљена на врховима Џиновог копља морала да се слије негде. На свом
путу, вода је негде улазила у земљу, и извирала на другим местима, негде је
правила мање и веће потоке, који би опет понирали и извирали. Шуме су биле
њихов дом, њихово безбедно уточиште. Све од пакта на Острву лица до
доласка Андала...
Први људи су склопили пакт мира на Острву Лица са Децом шуме, у ком су
пристали да препусте шумска пространства Деци шуме на владање. Док су
они преузели власт над ливадама, брдима, планинама, рекама и њиховим
токовима, као и морским обалама под условом да ни једно срцедрво више не
буде ударено секиром. Рат је исцрпео обе стране, и било је много жртава на
обе стране, те је склопљен мир уз многе компромисе. Недуго након склапања
мира, Први људи су постепено прихватали обичаје и богове Деце шуме и
њихових пријатеља.
Брзи трзај главом лево црвенорепог детлића након слетања на једну од грана
осредње израслог храста којег је суседно дрвеће поклопило и ограничило му
раст. Неконтролисани и импулсивни трзај на десно и поглед упућен погледом
детлића ка жбуњу које је потресла веверица. Ах, где си Ог ?!? Морам да
наставим да тражим... Грану за граном, дрво за дрветом Арина ишла даље.
Одједном јој је сналажење у огромном зеленом пространству било отежано
због осећања језе који ју је прожимао од кљуна до репа, откуцаји мајушног
срца су били несносно брзи и схватила је да се налази у свом телу а не у
детлићевом, обилно би се презнојавала удисала и издисала знатно гласније.
Слике обрушавајућег сокола из сна јој се појавише испред очију, због чега је
изгубила контролу над летом детлића. Летела је махнито горе, доле, лево,
десно...
Изненада се испред ње појавила огромна грана храста, и она пуном брзином
удари у њу. Истог тренутка, излете из тела детлића и пребаци се у своје тело.
У глави јој је звечало, вид јој је био замагљен сузама које су се саме сливале
низ образе. Клекнувши погледала је ка небу, које се убрзано мрачило. Тамни
облаци су формирали нешто налик црној таваници њене пећине изнад
Детлићеве шуме. Притисак у глави јој се појачавао у налетима, устала је и
22
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
трком кренула до пећине, Шта ми се догађа? Никада ми није било овако...
Након уласка у пећину бацила је погледа ка њеним зидовима. Сијају... Шта то
значи? Никада нису сијале до сад, руна воде највише од свих. После ње руне
ветра, складности и снаге...
Претрнувши на звук ударца грома, помисли како никада није чула ништа
тако гласно. Након тог звука, руне су исијавале све различитим бојама све
више, бацајући је у неко чудно и неописиво стање. Шта се то догађа?!?,
помислила је тренутак пре него што се онесвестила.
23
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Гил
Летње кише обично јесу обилне, али ово је мало претерано зар не? Помисли
Гил слушајући крупне капи како добују по шатору. Већ пет дана не стаје, све
од онда...
Био је мокар до голе коже, и једине ствари које је имао у резерви су такође
биле мокре. Као да киша није била довољна да их накваси, већ се и са планине
у бујицама сливала вода плавивши њихов камп. Тек је по која ватра
горела, киша их је изненадила наквасивши сва дрва и материјале за потпалу.
Јели су двопек који је био сав гњецав јер је и он био мокар. И чекали, хиљаду
војника послатих да крчи шуме је чекало и чекало. Нико тим није био
задовољан.
- Гил, хеј, Гииил! - гласни Том му је викнуо на уво, иако је седео на мање од
метар од њега.
Гласни Том је био гласан, зато што је био глув. Глув скроз наскроз, ништа није
чуо од рођења. Као да то није довољно, такође је уместо леве руке имао
патрљак на месту где би после лакта требала да буде подлактица, као и на
месту испод левог колена. Јако му је лоше, помисли Гил.
- Ево ме Томе - викну Гил приближивши му се скроз да би Том могао да му
види лице и прочита са усана шта говори.
Том је био глув од рођења, рекли су му. Пошто је био копиле једног од
лордова, имао је ту срећу и несрећу да буде паж, и да научи да чита и пише уз
мештра у замку, што је један од разлога због којег је пошао са њима. Јер је сер
Ертис Ерин инсистирао на строгој евиденцији радних задатака, као и
потрошених залиха. Несрећа се налазила у томе што је током једног лова
пратећи свог лорда у лову на медведе, залутао у шуми и налетео на
медведицу која је чувала своју јазбину и младунце. Том приликом је изгубио и
део руке и део ноге. Његове вриске је чула поворка на лову, која је убрзо убила
медведицу. Но то није могло да врати Томову руку и ногу. Кажу да је једва
преживео, и да је имао среће. Јебем ти срећу, помисли Гил.
Додирнуо му је чело, гори, и како ја сад да му помогнем?!? Истрчао је из
шатора на олују, прешао погледом по кампу размишљајући коме да се обрати.
Бен, помисили и тркну ка његовом шатору који се налазио близу њиховог уз
кола са залихама. Дошавши до шатора, разргнуо је шаторско крило које је
преклапало улаз у њега и викнуо.
24
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Шта је било Гил, као да ово време није довољно лоше и без тебе који ми се
дереш ту и не даш ми да склопим очи, хајде говори дечаче, ШТА ЈЕ БИЛО ?!?
Гил ућута на трен, имајући разумевања за старог витеза луталицу, који му је
често излазио у сусрет и помагао током његовог одрастања. Чиме му је био
отац далеко више него отац којег никада није видео.
- Гласни Том, Бене. Није му добро, гори и бунца.Не бих рекао да му је много
лоше, али ће му свакако бити ако остане у оној бари тамо - мислећи на локву
која се формирала на средини простирке на којој су лежали.
- И шта хоћеш од мене сада? Знаш и сам да нам је наређено да посечемо ову
шуму
- Бене, ако се ова проклета киша настави, још који дан не верујем да ће Том
доживети да види ни једно ново исечено стабло. А знаш да је он један од сер
Ертисових миљеника, и да му је потребан
-‚Знам, знам, знам! Причаћу са сер Рејмундом о томе да га пошаљемо са једним
коњем ка Редфорту и мештру Колину.
Знао сам да ће му помоћи, помисли Гил док је ходао ка свом шатору. Његова
улога у походу на шуме у подножју Џиновог копља је била улога водоноше,
пажа, курира, потрчка. Он је радио све што су му наређивали, без поговора.
Био је захвалан на томе, докле год му је то пружало храну, и бар неки заклон
над главом. Висок и сав у зглобовима, изгледао је незграпно за једног
дванаестогодишњака. Још мало па одрастао човек, често је себи говорио Гил.
Његови планови нису ишли далеко унапред, надао се да ће некада постати
штитоноша матором Бену, јер је Бенов штитоноша био старији од њега.
Осећао се погрешно док је размишљао на тај начин, јер није желео да се
нешто лоше деси старом Вејну. Већ је знао да Вејн нема још много живота у
себи, јер је престар за једног штитоношу, ма престар уопште.
Ушао је у шатор обухватио рукама Гласног Тома, док је овај бунцао и даље.
Испред шатора је већ био Вејн који му је помогао да га однесу до шатора
заповедника похода, сер Рејмунда Максвела, високог снажног витеза тамне
косе и густе браде који је био десна рука сер Ертису још од поласка из Есоса.
- Дај овамо да га погледам - рече сер Рејмунд - да, да има грозницу, добро је да
сте приметили јер да је остао још који дан на овом времену без мештрове
помоћи и на овој проклетој киши, не би поживео дуго
25
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Иако је киша добовала и сви су се осећали туробно и јадно, Гилу је лакнуло.
Јер се спријатељио са Гласним Томом, и било би му криво ако би му се нешто
десило.
- Ти, јахаћеш са Томом за Редфорт са овим писмом и упутићеш га мештру
Колину на лечење - нареди сер Рејмунд коњанику којег Гил није познавао.
На тренутак, га проже осећање благе зависти које је отресао одмах. Не, никада
му не би завидео. Мученик је глув од рођења, и има по једну здраву руку и ногу.
Не њему. Мада би било лепо бити на сувом, уз шољу чаја или можда чак и мало
куваног вина са циметом? Отресе главу прскајући капљице на све стране, и
потрча ка шатору маторог Бена са њим.
- Ваљда ће му бити боље, и надајмо се даће га мештар Колин узети у обзир рече Бен, на шта се надовеза матори Вејн
- Ма 'оће бре газда Бене, чим иде са оно писмо од лорда сер Рејмонда
- Није Рејмонд већ Рејмунд - рече Бен некако намрачено и бесно.
- Добро де газда Бене, Рејмунд - поче са извињењима Вејн.
- Знаш да нисам због тога љут, већ због ове проклете кише! Гиле, обиђи
шаторе који имају ватру и види да ли има негде неке куване чорбе, или вина
или ракије! Ма може и чаја, само ми донеси нешто кувано да угрејем душу!
Беше захладило и сви су били мокри. Војничке униформе су спаковане на
сувом заједно са нешто оклопа како не би пропале од влаге, и како оклопи не
би почели да рђају од толике кише. То је било прво наређење сер Рејмунда
након почетка олуја и сливања бујица са пропланка и из шуме. Нико није
очекивао да ће киша падати тако јако и толико дуго. Трком Гил поче своју
претрагу за ватром и топлом и окрепљујућом текућином са малом
поклопљеном бронзаном шерпом у рукама.
Видевши сјај ватре у једном великом шатору, Гил крене ка њему надајући се
да ће успети да набави нешто што ће бар мало одобровољити Бена. Када је
пришао шатору, чуо је повике и песму из шатора. То га је зачудило, јер је
мислио да су киша и олуја срозали морал свима. Закорачивши у шатор он чу
јасније
- Ха, скоро па ми је жао што нема више џинова у Долу!
Знао је о чему причају. Сетио се одмах како су видели “малог” џина са
26
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
закржљалом руком како их гледа и виче на њих нако што су кренули да га
ударају боду и ударају штаповима палицама. Деловао је изгубљен и безопасан,
помисли у том тренутку Гил. Није им требало дуго да га оборе, и недуго након
тога и ућуткају заувек.
- Шаље ме сер Бен Норби, са молбом да му дате мало чорбе, куваног вина или
ракије ако имате, или макар мало чаја, каже да ће узвратити услугу првом
приликом - викну Гил како би га бар неко чуо поред грмљавине, добовања
кише и још гласније дреке пешака
- Еј мали, дођи ‘вам да ти сипам - рече му Рикен.
Након што му напунио шерпу чорбом од лука, шаргарепе и мало кромпира.
Трком је прешао раздаљину између шатора, и предао у руке Вејну врућу
шерпу.
- Дођи Гиле придружи нам се, рекао бих да је се и теби смучио мокри двопек
зар не?
Чорба није била лоша, мада је била боља уз нешто тврде коњске кобасице са
бибером. Након подељеног оброка, Гил се захвали и пође ка излазу шатора, на
шта му Бен рече:
- Мали ако желиш можеш вечерас овде да преспаваш, овде је бар простирка
сува. Јест да ћеш спавати поред овог старкеље Вејна, али ако можеш да
поднесеш мало хркања биће ти добро овде‚
Након што се захвалио, Бен му је само одмахнуо и убрзо након тога су легли
да спавају. Гил је лежао у мраку пребирајући мисли. Заспао је мислећи о оном
џину чије је убијање видео.
- Бене да ли мислиш да су џинови зли?
На шта му Бен одговори, након дубоког уздаха - Па види овако, да ли су зли
не знам. Знам само да нам се налазе на путу, и да нам сметају. И они и остала
створења од давнина, заједно са овим “Првим људима” и њиховим дивљачким
веровањима и обичајима.
- Зар... Зар не би некако могли да их натерамо да нам се покоре, и да их
натерамо да нам се склањају са пута?
- Гиле мислим да то није довољно, а и морамо да будемо оштри и према овим
“Првим људима“ јер обредник Муни каже да су они претња по нас све, а ти
27
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
знаш како људи верују и слушају обреднике, зар не?
- Аха, добро - рече Гил и заћута покривајући се мало боље. Осети како му прија
сув лежај, макар и лежао поред старог Вејна који хрче као вепар.
Ахуу Ахуу Ахуу!!! Узбуна?!? У тренутку схвати да је престала киша, и да је рана
зора. Узбуна ?!? Ахуу Ахуу Ахуу !!! Рог се огласи поново. Зачу се комешање људи,
чегртање дрвета и метала. Ахуу Ахуу Ахуу!!!
- У строј, У СТРОJ!!! - зачу се дрека сер Рејмунда. - Коњаници у седла, и
заузимајте бокове! Копљаници штитове и копља и формирајте линију!
Стрелци иза њих, одмах! Хајде устајте, јел хоћете да вас прекољу на спавању!?!
За трен ока, Бен је већ држао мач у једној, штит у другој.
- Шта се дешава мали? Ко, и одакле долази?!? Вејне брзо доведи ми Сокола,
морам да узјашем одмах!
Вејн на то само збуњено рече - Ааа?
- Устајдртино матора, да те не би посекао ту на месту - подвикну му Бен, а већ
у следећем нареди Гилу - Хајде мали, колико пута треба да кажем - ДОВЕДИ
МИ СОКОЛА!!!
На то Гил потрча махнито до ограђеног простора за коње. Престрашено
њиште, помисли Гил тражећи погледом мутно белог шкопца са марамом која
на себи има Бенов грб, бели мач преко црног штита на браон пољу.
- Ено га! - цикну Гил.
Прескочи ограду и зајаха шкопца тапшући му по врату и говорећи тихо на уво
да се смири. - Знамо се ја и ти Соколе, зар не?
Један од штитоноша отвори капију и он откаса до Бена. На путу до њега је
видео нешто немогуће, стаде и обриса очи да би погледао поново. Испред
палисаде и јарка, је ишла ка њима стражарика са све лицем. Срцедрво!
помисли Гил и стресе се. Дрво нас напада?!? На једној грани јој виси
обухвећена стена. Стена која управо полете ка једној групи копљаника
најамника из Лората. У следећем тренутку више од половине њих је било
мртво.
- Хајде дечаче, шта чекаш!?! Дај седло, брже, брже, брже!
Матори Вејн је у следећем тренутку пошао својим лаганим старачким трком
за Беном који је био на путу са остатком коњице излазећи из кампа.
28
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Сер Рејмунд се гласно и громко насмеја - Ха ха, момци па нас напада дрво са
све својим веверицама и детлићима, ха ха!
- Стрелци дајте пламене стреле, нишани и пали по вољи! Копљаници,
остављајте копља и латите се секира! Хајде чули сте ме! Брже, брже, брже!
Мисли ли та вештица да се ја први пут борим против дрвета, ХА!
Гил је био збуњен, уплашен и у неверици. Ако ово сер Рејмунду није први пут
да се бори против дрвета, мени јесте! Громким гласом сер Рејмунд нареди
штитоношама да поотварају бурад са смолом и да обмотају врхове стрела са
платном и умоче их у смолу. За то време срцедрво се полако тетурало,
крећући се корењем. Некако трапаво и неприродно. Прекорачило је јарак, док
су у ваздуху пуцали звуци коре. Где год би се грана померила, кора је пуцала и
тиме образовала врсту зглоба. Нешто налик оклопљеном витезу и његовим
плочама и зглобовима, помисли Гил.
У следећем тренутку Гил виде образован клин коњаника са десног крила
како јуриша ка дрвету. Будале, како ћете наудити дрвету са тим дугачким
копљима!?! Прасак копаља одјекну када се неколико њих сударило са стаблом
стражарике. Већ следећег трептаја стражарика је имала у својим грана
неколико јахача и стезала их. Њихови урлици престрашише остале коњанике
који су се повлачили. Њих петорицу је ухватила, укопан у месту Гил је
посматрао дешавања.
Сер Рејмунд узвикну наређења - Идиоти повлачите се! Пустите дрво
стрелцима! Нишаните стабло и кору, а не гране! Гађајте да тако погодите да
се стрела не одбије момци! НИШАНИ, ОТПУСТИ! ОПЕТ! НИШАНИ, ОТПУСТИ!
Неке стреле су погађале, неке промашивале, неке су погађале и забијале се,
неке су се само одбијале. Мада пламена нигде није било још увек. Пешаци у
првом реду који су држали секире су држали поредак, мада се видело да су
престрашени. До сад је цео камп био на ногама, пси су лајали, коњи њиштали.
Неки су трчали лево, неки десно. Многи су клизали у дубоком блату. Гил је све
време стајао укопан, не мичући. Прасак, за праском је одјекивао док је
зашиљено коље пуцало када га је срцедрво ломило рушећи заштитну
палисаду. Палисада штити од јуриша пешадије, као и коњице, сети се Гил
Бенових речи. Али не штити од двадесет стопа високог срце дрвета, зар не?
Сер Рејмунд опсова, и нареди другој чети пешака да направе бакље и да чекају
његова наређења. Срце дрво замахну гранама и дохвати једног пешака,
29
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
уврћући граном око њега и ломећи му кичму. Од урлика тог јадника, Гил још
више утрну.
- Први ред, раширите се у лабаву формацију! Не дајте да вас погађа са тим
гранама! Јесте да их има много, али нису брзе, избегавајте их , док за то време
са друге стране прилазе и ударају секирама по корењу!
Добар план, помисли Гил. Без корења, неће моћи ни да макне, тада ће већ
имати више времена за размишљање. Срцедрвету као да се то није допало,
већ је на више страна одједном захватило неколико пешака, ломећи их и
бацајући у вис. Да ли то лице делује бесно, или се смеје?, на тренутак помисли
Гил, док је без трептаја посматрао догађаје који су се одвијали пред њим.
Пламен полако захвати кору ни пуну стопу испод лица срцедрвета.
- Проклетиња, ипак гори ! Мали, мали ! Јел ме чујеш, МАЛИ!?! - Гил се уплаши
од бола у увету након што му се сер Рејмунд продра на исто. - Трк са са овом
тројицом овде, хоћу да скинете оно буре смоле са таљига. Јел ме чујеш дечаче
Гил климну главом.
- Е па добро, хоћу да га скинете и трчећи откотрљате до тог чудовишног
дрвета. Марк, Гари, Озвине, хоћу да направите секирама процепе у том бурету,
али не да га разбуцате скроз, већ само да га начнете! - њих тројица климнуше
главама потврдно.
Следећих пар тренутака је пролетело у неколико упечатљивих слика Гилу. Од
свега, најупечатљивији моменти су му били, пљесак бурета о дубоко блато.
Проклињање сер Рејмунда. Отварање бурета, умакање униформи у исто.
Прављење грудви од униформи и смоле. Гађање срцедрвета. Огромна
буктиња, која гори. Језив пуцајући урлик дрвета, неколико тренутка пре
утихнућа.
30
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Арина
Уморна сам, превише уморна... Видела је свој одраз у бари, која се формирала
непуних двадесетак корака од улаза у пећину. И пуна ожиљака такође. Тело
јој је било прекривено ожиљцима, као и лице. Неке је направила сама, неки су
последица падова и удараца. Чучнувши поред баре није била виша од стопе.
Узвратила сам им, јесам, јесам!
- Сада ће знати да не могу да раде шта желе и када желе - рече Арина наглас. Да видим како ће сада да иду у поход у шуму ?!? - у говору јој се осећао хладни
одлучни бес.
Након безвременског и бестелесног лутања, ваздухом,дрветом, водом, месом,
земљом и стеном, научила је много. Много више него што је научила до тада.
Сво то лутање, јој је у стварности потрошило можда један цео дан. Када се
вратила, била је спремна да се бори, да покаже како за њу и њене још има
места на овом свету. И да ако треба, може да убија. Није јој се допало, али
морала је да им врати, морала је да их казни.
- Ох, Ог! - зајеца.
Видела је тачно како су га убили. Такође је видела, како је велики број вођа
Првих људи клекнуо и заклео се на верност Андалима. Чак су неки одбацили
веру старих богова, и прихватили ту Андалску. Чак су и Ројси поклекли, иако је
моја мајка урезала руне у њихове бронзане оклопе. Чак је и мајка моје мајке
урезивала заштитне руне у оклопењихових очева, и очева њихових очева !
Радили и живели заједно, борили се заједно против Белих шетача. Помагали
једни другима у Дугим ноћима.
- Видела сам! Ми смо вам показали како и чиме да их убијете! Децу вам
спашавале, лековима и магијама, на непријатеље клетве бацали! - зајеца још
гласније и завапи - Е, па не више! Од сада, стојите сами! - Устаде и потрча до
пећине.
Више не сијају, помисли Арина када погледа руне под благим и треперавим
светлом бакље. Ватра. Сетила се болног осећаја у тренутку када је Срцедрво
букнуло, и она излетела из њега вративши се у своју кожу. Ни то их није
зауставило. Андали су кренули у поворци ка шуми. Њих стотинак са
ловачким псима. До тада нисам много улазила у псе, помисли она сетивши се
укуса Андалске крви, након што је загризла чланак човека који је водио тог
пса у којег је она ушла. И остали пси су кренули да лају, али је Арина нашла
31
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
главног. Након што је ушла у њега, сви остали су јој се покорили и почели да
уједају.
Тог дана поворка није стигла даље од педесетак стопа. Педесетак крвавих
стопа, осмехнувши се бесно. Неки су трком, други су споро и шепајући
излазили из шуме. Следећи пут је ушла у великог гаврана, носивши у кљуну
змију држећи је за главу. Њу је спустила међу коње, они престрашени су
прескакали ограду. Бар они који су стигли да то ураде, остали су је срушили
вођени главним мужјаком. Црним као ноћ, и највећим коњем којег је икада
видела. У којег је такође ушла, први пут прелазивши из контролисане
животиње. Коњ је био уплашенији од ње. Сад ми је жао што су га убили, био је
величанствена животиња.
- Верујем да њима није жао због Ога, али биће ! - узвикну неутешно јецајући
након.
Људи су исти као животиње, морају да имају предводника. Иначе би се
распали на безброј чопора. Морам да им одсечем главу, помисли она
уздахнувши.
- И то не било који главу, већ соколову!
32
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Гил
- Катастрофа! Неприхватљиво! Очекујете од мене да се помирим са тим, да ова
проклета шума остане овде?!? - грмео је сер Ертис Ерин. Самопроглашени
краљ Планине и Дола. Његова војска је била међу првим Андалским, које су
похрлиле на Вестерос.
- Сер Рејмунде, очекивао сам од вас брзо и ефикасно извршење овог задатка,
који мораћете да се сложите, и није толико тежак, зар не?
- Ваше височанство ја... - заусти Сер Рејмунд Максвел. Плећати витез, скоро
седам стопа висок сав у црним маљама. Имао је густу црну браду, која је била
повезана са дугачком косом и зулуфима, чинећи тамну шуму маља на сред
крупног правоугаоног лица.
- Не желим да чујем више изговора, сер! Овог пута ћу ја повести организовану
хајку, на ту животињу која се крије у шуми!
- Ваше височанство стојимо вам на располагању - рече сер Рејмунд
климнувши главом и чекајући покорно на команде свог краља.
Сада Краљ, Ертис Ерин, се прогласио краљем Планине и Дола, све од Прстију
на северу до Солана и Викендена на југу. Преостале древне куће Првих људи
су се заклеле на верност кући Ерин, макар оно што је остало од њих.
- Само сам наредио да се посеку преостале богошуме, зар не? - помало уморно
рече краљ Ертис Ерин.
Гил је унапређен у штитоношу сер Бена Норбија, пошто је стари Вејн
настрадао од стране стампеда коња. Он и још седам и четрдесет људи, махом
штитоноша, оклопљених пешака-дрвосеча, и кохорских стрелаца који су били
смештени са западне стране ограде, када је стампедо коња започео свој
смртоносни јуриш. Стампедо, као да је био вођен од стране сер Рејмундовог
црног пастува, помисли Гил. И није био усамљен у том мишљењу,
запоседнута је животиња викали су редом у паници војници док су бежали и
били гажени.
- Хајде људи, бакље у руке и запалите их! - викну команду сер Рејмунд. У
очима људи се видео страх, као да нису знали шта их је снашло. Више од
половину коња су убили. Пре тога су морали да побију и све ловачке псе, јер
су се исти окренули на своје водиче. Након водича су редом нападали и
уједали све до смрти. Сер Бен Норби и његов новомиросани штитоноша Гил
33
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
су били одмах уз сер Рејмунда и свог краља. Сам Гил је био произведен у
штитоношу делимично инсистирањем сер Бена, а већински јер је он био тај
који се сетио да у тренутку напада срцедрвета, направе грудве од тканина
униформи и запаљиве смоле. Па да тим грудвама гађају дрво, надајући се
успеху. Надање се исплатило, како за Гила, тако и за остале војнике. Од сад ме
другачије гледају, помисли Гил док је пратио сер Бена на путу до свог шкопца.
Један од ретких који није убијен, и Гил и сер Бен су били захвални боговима
на томе. Сер Бен је добио команду над десет коњаника и четрдесет
пешадинаца. План који су направили заједно Сер Рејмунд, краљ Ертис је био
да се рашире у лабаву формацију. Да у њој приђу полако шуми са више страна
и да крену да је пале, бакљама, ватреним стрелама, као и грудвама од смоле и
тканина.
- Мирним кораком момци, запамтите наређења! Нико да није бацио ни једну
једину бакљу док ја не наредим! - сер Бен подиже своју бакљу и махну
неколико пута са свог коња.
То је био договорени сигнал. Сер Бен је држао крајње десно крило у маршу,
сер Рејмунд крајње лево. Краљ Ертис је надлетао шуму на леђима последњег
џиновског сокола по имену Ратник. Нико није заправо знао начин управљања
том моћном и величанственом животињом. Причали су се разни трачеви,
како је краљ Ертис варга, зверобраз, како је јахач змајева. Што је по Гилу била
тотална глупост јер је краљ Ертис јахао сокола. Било како било, краљ Ертис је
летећи на свом соколу из ваздуха бацао буриће смоле по шуми. Јер се нико
није усудио да уђе у шуму, из страха да се не би вратио.
- ПАЛИ! - Нареди сер Бен и махну другим договореним сигналом сер Рејмунду,
да започне исто на левом боку.
Равномерним маршом дупла линијом, мање од седам стотина људи се
приближавало шуми. Пролазећи поред пањева недавно посечених стабала. У
тренутку када су се приближили на свега десетак корака од шуме, земља се
затресе. Прво једном слабије. Потом и знатно јаче и гласније други пут. Тачно
испред линије на средини њиховог поретка, се из земље издигла нејасна маса
земље, блата и камења. И обликовала нешто налик десет стопа високом џину.
- ЦЕНТАР, мирним маршем повлачење!!! - узвикну сер Ромни Стоунвеј који је
командовао центром. Проседи и прекаљени витез десетина битака, и
неколико ратова је држао центар борбене линије. По плану краља Ертиса,
уколико би се појавила препрека испред линије ту би било наређено
34
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
повлачење док би остатак линија ужурбано наставио са планом. Тиме су
покушали да надиграју свог противника, и на први поглед су и успели.
- Гори, гори, гори! - узвикну Гил гледајући линију ватре која се ширила целом
левом страном. Земљани џин као да се збунио, гледајући и лево и десно. Но то
је било само на кратко, пошто је у следећем тренутку избацио кишу камења
на борбену линију која се повлачила пред њим. Безуспешан бараж, помисли
Гил. Кад се у следећем тренутку џин распаде сам од себе, и формира великом
брзином иза линије која се повлачила леђима уназад.
- Повлачење, повлачење! - нареди сер Бен. - Успели смо момци, шума се
запалила, и тек ће се распламсати када ватра дође до бурића смоле које је
наше величанство разбацало по шуми!
То као да није импресионирало огромног земљаног џина, који је тукао по
штитовима оклопљених пешака. Зачули су се престрављени урлици оних,
који нису имали среће.
- Повлачење брзим маршом, хајде, хајде момци! Повлачење! - настављао је по
плану сер Бен.
Гил је посматрао како гину његови саборци на средини поретка.
- Бене, зар не можемо некако да им помогнемо ?!?
Сер Бен погледа ка центру линије, климну главом ипродра се.
- Хајде, брже назад до кампа, хајде, немојте да ме терате да вас бичем
терам!
Гил га збуњено погледа и настави трком за осталима. Настала је општа
пометња, Гил погледа уназад ка земљаном џину и виде да и они са центра
беже главом без обзира. И тада схвати, да бисмо победили не морамо да се
боримо против њега!
35
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Арина
Све гори, са гране на грану ватра се ширила и тако је букнула цела шума.
Гледала је Детлићеву шуму са бока, из тела земљаног џина. Носила је саму
себе у једној руци. Чудан осећај, помисли кад је погледала у џинову леву руку
и тамо видела своје тело како беспомоћно виси. Видела је своје тело препуно
ожиљака, скоро увело. Превише је крви дала покрећући разно дрвеће, земљу,
стене и воду у борбу против Андала. Дубоко у себи је знала да их то неће
зауставити у њиховом походу, али јој се смучило да бежи и да се сакрива.
Хтела је да пружи отпор, по сваку цену. Па, изгледа да сам највишу цену
платила!
Упорним крупним корацима је џин корачао даље од Андалског кампа,
крећући се ка истоку. Хтела је да их натера да плате цену крви, за свако дрво
које су спалили, за свако биће које су убили. Мада је знала да то није могла да
постигне, потрудила се да казни што већи број њих. Јурила их је све док није
осетила мирис дима, и тад се вратила у своје тело. Била је скоро потпуно
онемоћала, гладна и жедна. Прошло је превише дана од када је задњи пут
нешто попила и појела. Прва ствар коју је урадила у бунилу јесте да попије
наискап неколико шоља воде из кофе. Устајала је, али је ипак вода. Након што
је задовољила ту потребу, осети неутољиву глад. На брзину је захватила
неколико шака ораха и лешника стрпала их у уста и сажвакала их на брзину.
Након тога је захватила мед шакама из ћупа издубљеног од комада храста,
поред плетене корпе у којој су били ораси и лешници. Након тога је попила
још мало воде и закорачила из пећине, у тренутку кад је отворила врата
видела је ватру непуних десетак корака удаљену од улаза. На све стране
цревни, жути језици су лизали гране и стабла дрвећа. Снажан мирис
паљевине, много дима, и велика доза страха је натера да чучне и поврати све
што је на брзину појела. Било јој је мука, вртело јој се у глави, осећала је
раздирући бол у глави, плућима и стомаку. Помислила је како је то крај. Крај
још једног живота. Крај њене борбе.
Следећег тренутка је поново осетила онај осећај напуштања свог тела,
иформирања живота у нечему беживотном. Поново је запосела хрпу земље, и
зграбила своје тело једном руком. Земља не гори, помислила је док се
пробијала кроз шуму која горела свуда око ње. Чула је прасак дрвећа које је
пуцало ломећи се на делове, и на делове делова. Направила је нешто налик
џепу у стомаку џина и ту ставила своје тело. Остављајући малу рупу за ваздух,
пробијала се носећи саму себе брзим и дугачким корацима. Дуго је трајало
36
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
пробијање кроз запаљену шуму, и спуштање низ падину. Ту су већ стабла
изгорела
и
лежала
опружена
и
угљенисана
свуда
у
хаотичном распореду. Војске није било ни на видику, и одједном је осетила
само огроман умор. Била је преуморна. Само желим мало спокоја, мира и
тишине. И тад јој је синуло.
- Добро место, као било које друго ваљда - рече Арина дрхтавим гласом неког
ко је био на самрти.
Упијала је светле зраке излазећег сунца по последњи пут у свом животу
Детета шуме.
- Време је да се сјединим са свима који су већ отишли - махнула је сунцу које
се уздизало, и затворила очи. Наредног тренутка, је била поново у телу џина.
Тело тог џина је формирано од шумског хумуса, најплодније врсте земље која
постоји. У њему је било бар неколико комада семена чувардрвета између
осталог. Одабрала је обалу мора и једну усамљену стену на њој. Одлучила је да
ту сконча, прекривајући своје мало и измучено тело, гомилом земље. Тако
дајући себе новом животу који ће нићи из те земље. Знала је како то иде.
Упознала се са тајнама живота. Сазнала је да се крвљу плаћа живот. И сада ће
платити цену крви, да би можда и последње чувардрво никло у Долу.
37
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Епилог
- Ено га, хвала седморо! Видим га! - драо се мали са врха јарбола гледајући
кроз мирско стакло тражећи чувено огромно чувардрво на обали. Када
угледаш чувардрво на обали, ти заокрени кормило за пола и држи правац пола
дана и приказаће ти се улаз у Залив Краба. Тако је гласила морнарска изрека, и
изгледа да је истинита.
Вахерис је био један од оних људи, који је обожавао изреке. Чак је за сваку
прилику имао по једну. Био је веома вешт са људима и знао је како да се
додвори скоро свакој особи. Том таленту је доприносила и његова
неземаљска лепота. Са косом боје сребра, злата и белог усијања. Очију боје
лапис лазулија, и у ношњи Карћанског трговца изгледао је величанствено. Да
видимо, ко је расположен за трговину, задовољно је трљао руке мислећи о
бројним могућностима које су му се отварале. Након што је реорганизујући
систем трговине и царињења у Карту, добио екслузивна трговачка права у
земљама Вестероса, знао је да је само корак ближи свом циљу. Када су Андали
појурили из планина Андалос ка Вестеросу, бежећи од хорди Дотрака и од
напредовања Валиријског Слободног Друштва које је стварало свој свет
правећи путеве и градове, створиле су се нове прилике за развијање и
напредовање племените куће Таргарјен. Вахерисов отац Џахерис му је
наредио да извиди прилике у том свету залазећег сунца, јер су га мучиле
визије о пропасти Великог Валиријског царства и смрти змајева. Не знам
када, још увек. Рекао му је, и послао га са потписаним пергаментом који му је
давао права на контролу управу царина у Карту. Карћани нису вољно
пристали на то, али нису имали много избора. Валирија је владали целим
цивилизованим светом, змајевима, ватром и валиријским челиком.
Искористио је прилику, доказао да је способан преговарач. И да зна са
људима, на оба начина.
Мала камена острва јужно од Залива краба ће послужити, Вахерис је још увек
био под утиском целокупног плана његовог оца, док се лука Галебова
приближавала заједно са мирисом рибе. Да, видим зашто га зову Галебово.
Стотине, хиљаде галебова је надлетало луку, слетало у море, и узлетало са
истог. Иди, уговарај трговачке туре, му је рекао отац, док ми овде утврђујемо
поседе и црпимо богатства и знања потребна, ти иди и уговарај. И притом
памти, пиши, цртај мапе. Вахерис је знао да је Вестерос подељен, и да постоји
38
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
велики број краљевстава који су често у сукобу око граница и природних
богатстава.
Он лично са Валиријском Брзином је предводио флоту од шест трговачких
великих кога, праћених од стране десет ратних галија са по двеста весала. Под
изговором обезбеђивања вредних роба и поклона, је обезбедио безбедност
целог подухвата. Знао је да би толика флота представљала претњу за многе,
али она је била таман довољно велика да не представља лак плен за мале
пиратске партије. А превелики труд и нимало наиван задатак за озбиљну
војну флоту. Отац ће бити још задовољнији са мном када му доставим све
информације о нашим будућим вазалима, морао је да се осмехне сваки пут
када би помислио о томе. Иако сам тек трећерођени син, и нисам добар
ратник као Менар. Нити сам добар јахач змајева као наша драга сестрица
Бисенија.
- Искрцавање ! Прихвати конопце, и вежи двоструки чвор! - чуо је узвике
посаде на палуби изнад.
Док је он лутао у својим мислима у својој кабини у потпалубљу, брза путничка
катарка је већ стигла до луке. Када је чуо куцање на вратима, претпоставио је
ко је пред вратима.
- Уђи - рече он гласно.
- Мој Змајгосподару Вахерис, на доку вас чека цела делегација Галебова и
Дола - рече ситна робиња Аниндеи, преводилац из Ната којег је добио на
поклон од свог оца како би му олакшала комуникацију са дивљацима из
Вестероса.
- Човек у небеско-плавом и светло-жутом дублету са небеско-плавим
плаштом на леђима је сер Едвин Ерин, наследник Гнезда Соколовог, принц
Дола и Планине, праунук чувеног сер Ертиса Ерина, последњег крилатог
витеза, првог андалског краља Дола и планине. Са његове десне почасне
стране ћете видети високог и старог сер Гила Норбија у туници боје
абоносовине са брошем боје слоноваче у облику мача на десном рамену. Док
ће са његове леве стране стајати округли лорд Рон Графтон, господар
Галебова и Залива Ракова у црвено црном дублету са извезеним знаком
његове куће на десном рамену, кулом са пламеновима жуте боје на црном
стубу са црвеном позадином, такође знаног и као "Краба" - издекламова све
битне податке смиреним и разговетним говором на високовалиријском
петнаестогодишња робиња.
39
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Хвала на обавештењу, Аниндеи мила девојко. Изгледа да је време да
змајевске игре почну - рече Вахерис задовољно са приметним кезом и запути
се ка вратима кабине
40
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ГОСПОДАР КРОВОВА
Бравошка магла се полако уздизала са канала са доласком мрака и хладне
ноћи. Кровови су били влажни, и клизави. Делом од влажног ваздуха, а делом
од јучерашње кише. Превише су клизави, помисли Минос док је стајао на
ивици крова једне од вишеспратних вила подигнутих на крајњим источним
острвцима Бравоса.
Посматрајући канал и чамце који пролазе, чуо је пар најамника, који су управо
изашли да се олакшају у канал испред крчме Љубичасти морски коњ, и који су
очигледно служили на неком Вестерошком броду који чека да буде прегледан
и оцарињен у Шаховничарској Луци. Причали су на заједничком језику
Вестероса о томе да су се Црни змајеви обрушили на Тирош, И освојили га.
Змајеви су изумрли и то сви знају, помисли он невесело. Одувек је био
опчињен причама о њима, и дао би све што има да види једног изблиза.
Мрак и магла су прикривале његов боравак на крову виле поред крчме истом
мером колико и његово тамнољубичаста туника са капуљачом, и уске
тамнобраон панталоне са истобојним дубоким кожним чизмама. Преко лица
је имао мараму од љубичасте свиле од једног до другог увета која му је
покривала лице све до очију. Тај костим је носио током својих ноћних похода
на кровове Бравоса. То је било његово мало краљевство. Овде ја владам често
41
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
је себи говорио задовољно, када би се отарасио још једног уљеза који је упао
на његову територију, или када би наплатио месечна дуговања.
Невелико беше његово краљевство, свега десет малих острва на крајњем
истоку Бравоса. На којима постоји четрдесет и једна вишеспратна вила, једна
крчма, један ковач, један драгуљар и златар, један трговац вином и уљима,
једна пекара, и један трговац рибом и морским плодовима. Као и један
Господар кровова. То је био један самодовољан и самозадовољан крај. У којем
он није заправо није владао, барем не званично. Не то никако. Мада га то није
спречавало да управља неким људима у вилама које су насељавала та мала
острва. Нити да уклања оне које га у томе спречавају. После одређеног
времена становници су се навикли на њега, и давали му редован месечни
порез, и то је трајало тако већ четири године. На свеопште задовољство. Јер је
било много горих становника кровова, канала и лучких мостова. Трудим се да
их заштитим од пацова, насилника, силоватеља и силеџија. Поштена размена
говорио им је, њихова безбедност и мир за мало бакра и сребра на почетку
сваког месеца. А ако би неко понудио мало више сребра, или чак злата могао
би да сазна све што је могуће сазнати о дешавањима на тих десетак острва а и
мало шире. Имао је неколико штићеника и помагача, који су му добављали
информације, неки од њих су то радили због заштите а неки због мало бакра
или хране. Да, сматрао је себе праведним владаром и ценио је лојалност
својих поданика. Маскирани Господар кровова, тако је себе назвао и потрудио
се да се тај назив прочује широм Бравоса. Само није планирао да ће му то
донети и нежељену пажњу.
Чучнуо је брзо јер је видео кроз маглу која се дизала из канала који је
протицао испод каменог моста по имену Океански мост, две особе како
прелазе од којих је једну добро познавао. Неријус рече у себи. Неријуса је било
лако препознати, чак И кроз густу маглу. Са својих седам стопа висине био је
вероватно један од највиших особа у Бравосу. И један од заклетих
непријатеља “крововских пацова” , како је он називао особе као што су Минос
И његове колеге. Био је заменик заповедника гарде Бравоса. Од скоро је
Неријус сазнао за Миносово постојање, и одмах се упустио у борбу са њим. У
већ неколико наврата је Неријус јурио Миноса по његовом краљевству, и
сваки пут му је Минос измицао. Мада је последњи пут морао да ускочи у
канал, и да рони све до друге стране бежећи од потере. Сва срећа по Миноса
да је познавао мутне воде канала боље од својих прогониоца, и да је вода увек
била довољно мутна да се не види на коју страну рони. Зар још није научио да
42
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
не може да ме ухвати?! Помисли бесно Минос. Након чега се усправио и
викнуо
- Мене тражите претпостављам? - осовљен и сигуран у себе је викнуо
довољно јако даособа којој је упућен повик одмах открије правац из којег је
исти дошао.
- Охооо, па да ли то моје уши чују неког маскираног пацова - викну на празно
Неријус.
- Не пацова мој драги непријатељу, већ сиротог борца против неправде,
заштитника сиромашних и гладних - изговарао је Минос док је корачао
пажљиво клизавим кровом.
- Бежиш, да. Сакриваш се, да. Скачеш у мутну воду и рониш далеко, да. Да
имаш храбрости да се бориш као прави мушкарац, не би се трчкарао и крио се
по крововима као “крововски пацов” , што и јеси! Такође се не би сакривао иза
маске, да. Него би свима показао своје лице, да. – викну високи и снажни
чувар закона Бравоса својим дубоким гласом, наглашавајући крај сваке
реченице громогласном грмљавином свог промуклог грла.
Знам ову игру, помисли Минос и рече у себи, па хајде да је започнемо онда.
Поче корачати по клизавим црвеним цреповима и викати
- Ниједан Бравошки гардиста није довољно добар борац да би му се предаом
нити борио против њега лице у лице, јер сви они не желе да пруже поштену
шансу сиротом борцу за правду!
Неријус настави корачати испод крова по којем је Минос лаганим кораком
ишао, и одговори:
- Ако не желиш да се бориш против мојих гардиста, могао би се борити
против себи равног, да? Неког ко је исто крововски пацов као ти, само у
другом делу града. Мислим да си чуо за њега раније, да? Ради се о Тиберијусу,
који стоји овде поред мене, да да да - изговори самоуверено и задовољно
Неријус. Мислећи како је надмудрио свог мрско противника.
Тиберијус, то је не могуће! Зар није мртав? Минос је на тренутак био затечен
предлогом. Сви у Бравосу су знали ко је Тиберијус. Чувени и најбољи.
- Не верујем ти! Ти, покажи лице! - Руком показа ка особи која је корачала
поред огромног заменика гарде. Знао је како изгледа Тиберијус. Мада није
могло много људи тиме да се похвали. Кроз маглу није добро могао да
43
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
процени висину, нити грађу особе. Особа која је стајала поред Неријуса је
направила покрет руком. До врага, не види се и даље!
- Ако си заиста Тиберијус, попни се на кров и покажи ми своје лице! Па да
заиграмо нашу игру на крововима!
Без гласа, се особа у неколико скокова нађе у подножју зида виле, тачно код
олука. Рукама се држећи за олук, и ногама се гурајући од зида особа се попе
брзо на кров.
Сада је била на свега десетак корака од њега. Корак по корак, била је све
ближа и ближа. Мало по мало, лице је добијало црте лице.
То је он! Поче корачати уназад полако.
- Али то је не могуће, ти си мртав, видео сам то! Ја сам био тај који је те је
издао! Видео сам како те погађају стрелице, и како падаш у воду!
Сад већ наказна појава тешко прозбори
- Да... Јеси... Али... Вратили... Су ме... И сада... Служим... Јединог господара...
Р'Лора... За узврат... Рекли су... Да ћу моћи... Да се осветим... Зашто? Зар те
нисам научио... Свему што сам знао? Зар ти то није било довољно?
Минос примети чак и кроз потпуно исцртано лице знаке труљења. Мртав је, а
живи?!?
- То је не могуће! – понови Минос, окрете се и поче свој махнити бег по
цреповима.
Лупали су црепови. Зачуо је становнике како се буне због буке. Такође је чуо и
бат корака по цреповима иза себе. Пригушен. Исто као и његов. Исту врсту
чизама имамо, присети се Минос док му је срце лупало у лудом ритму. Језа му
се пела уз кичму. Никако није могао да се отресе тог осећаја.
Видео је кров суседне виле на неких седам или осам стопа удаљености, И када
се припремио да одскочи нога му проклиза на ивици црепа. Пао је тачно на
пекарову тенду и поцепао је тако да је пропао право кроз њу на тезгу која се
налазила испод.
Бол му севну телом почев од потколенице. Када је погледао видео је како нога
не изгледа добро.
- Аааааа! - викну кад је видео да му потколеница и стопало стоје попречно са
плочником а колена уздужно.
44
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Чу тих доскок, И виде окрет Тиберијуса испред себе.
- Зашто… Сине?
- Ааааа, зато што сам… Зато што сам једино тако ја могао да постанем
господар кровова!
Тиберијус одмахну главом И избаци свој нож за бацање право у срце младом
Маскираном Господару кровова.
45
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ТУРНИР У ХАРЕНДВОРУ
46
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПЕСМА ЛЕДА И ВАТРЕ
З
аглушујући урлик се проломио из гомиле, али су њено убрзано дисање и
ужурбано лупање срца пригушили све остале звукове. Јахала је дуж
линије, помало круто, али сигурно, чврсто држећи тешко копље у руци.
Свуда око ње, људи су јој махали разнобојним марамама, аплаудирали јој и
весело узвикивали речи хвале и подршке... Бен и Нед јој касније приђоше у
дворани, док је вечерња гозба увелико трајала.
- Баш је био узбудљив турнир овог поподнева, зар и ти не мислиш тако,
сестрице? - насмејано јој рече Бен, седајући јој са леве стране. Она бесно
погледа у Неда, који је био смештен њој здесна.
- Брбљивац и издајица, ето шта си ти.
Он збуњено слегну раменима и прошапта:
- Препознао је свој оклоп. Нисам баш могао да га слажем.
- Сви су говорили о томе! - узвикну Бен узбуђеним гласом, можда прегласно за
њен укус.
47
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Нисам могао да верујем да ти...
- Шта се ви то тамо домунђавате?-бучни глас им довикну са другог краја
дворане.
Лијена дубоко удахну, а потом се наже напред и насмеши се Роберту
Баратеону.
- Мој брат је само описивао мистериозног витеза који је победио у данашњем
турниру, мој господару - рече она гласно. - Ја се нисам осећала баш најбоље и
нисам била у могућности да посматрам борбу.
- Заиста, ниси била у могућности да посматраш борбу - промрмља Бен
иронично, тихим гласом, тако да га само она може чути. Лијена га је
игнорисала.
Роберт лупи песницом о сто, пун ентузијазма. - Кукавицом га ја називам!
Уплашеним да покаже своје лице као сваки поштен човек!
Лијена се поново круто насмешила и нестрпљиво одвратила поглед, знајући
шта следи. Робертово хвалисање. Очи су јој лутале по пространој дворани.
Чудила се отворено њеној огромности. Била је препуна витезова, штитоноша
и лордова. Ближе вратима седели су чланови нижих племићких кућа. Чланови
многих великих племићких кућа седели су у прочељу дворане, за дугим
столом: Принц Оберин од Дорне седео је баш наспрам ње, шалећи се са
девојком која га је послуживала, док је лорд Тирел седео подаље од њега, за
столом са њене леве стране. Принцеза Елија и њене даме весело су
разговарале за високим столом, где је седео краљ, изнад свих, окружен својим
белим витезовима који су стајали са обе стране његове столице. Принц му је
седео са десне стране, и у том тренутку ју је мирно и замишљено посматрао.
Осетивши малу нелагоду, Лијена му жустро климну главом и скрену поглед.
Она и Бен су били званично представљени краљевској породици на
церемонији отварања турнира али није имала довољно времена да их загледа
све понаособ. Радознало поново подиже поглед у принчевом правцу, тек
толико да опази да он и даље зури у њу. Чак није ни покушао да то сакрије,
већ је наставио да седи у истом положају, лењо се љуљушкајући, посматрајући
је смирено, благо сетног погледа. Осетила је како јој се црвенило пење у
образе и, љута на себе, загледала се у свој тањир, журно гутајући залогаје
хране и заливајући их вином које као да је горело у њеним грудима док га је
брзо испијала. Наједном, Роберт се створио крај ње. Стајао је превише близу и
говорио одвећ гласно.
48
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- И, шта кажете, моја госпо?-продра се тик крај њеног ува.
Лијена протресе главом да је мало разбистри и рече, учтиво:
- Ох, извињавам се, мој господару, нисам вас добро чула.
Насмејао се, румених образа, и весео. Гозба и вино су му пријали, знала је.
- Волео бих да ми моја госпа пожели срећу пред сутрашњи обрачун са
мистериозним витезом. Благослов Ваших северних богова свакако може да
превагне у нашем сусрету!
- Наравно - сложила се, вичући, не би ли надјачала буку у дворани и његове
громогласне повике.
Пружио је руку и благо дотакао тамносиви чешљић којим је скупила косу у
пунђу на затиљку.
- Могу ли га узети?
Лијена му понуди свој најлепши осмех, кључајући у себи.
- На сутрашњи дан, свакако, мој господару. Сада ми је потребан.
Роберт се озари, климну главом и врати се на своје место, Под столом, Нед јој
захвално стисну руку.
Гвирнула је поново ка високом столу. Регар је подигао једну светлу обрву и
упадљиво гледао час у Роберта, час у њу. То ју је из неког разлога
необјашњиво иритирало.
Љутито окрете главу од њега по последњи пут, и, нашавши да јој је пехар
поново напуњен на неки мистериозан начин, захвално отпи из њега што је
више могла. Чинило јој се да су се Регар Таргерјен и Роберт Баратеон уротили
у намери да јој упропасте вече. Е па неће моћи, помислила је пркосно.
Ујутро ју је пробудило благо куцање на вратима.
- Мораш да се отарасиш штита-тихо јој рече Нед, кад га је пустила унутра. Свашта се може десити ако се данас не појавиш на двобоју, као што нећеш.
Чуо сам краља синоћ, рекао је: Човек који се нечасно крије иза тог шлема неће
бити сматран мојим пријатељем!
- Шта, није ваљда да мислиш да ће да нас претресају? Не буди толико
сумњичав.
- Увек је добро бити на опрезу. Ко зна шта краљу може да падне на памет?
49
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Уколико би открио шта си учинила, вероватно би се веома увредио, а он је
наш суверени владар. Имао би право да те казни.
- Сакрићу га испод своје хаљине-рече изнервирано. -Мало је вероватно да ће
га неко тамо тражити, осим можда Роберта.
- Ако то учини, дајем ти свој благослов за борбу која ће након тога сигурно
уследити-каза Нед озбиљним гласом.
Лијена није могла да се суздржи а да не прасне у смех.
- Добро, добро... Однећу га у шуму, и бацити негде где ником неће ни пасти на
памет да га тражи...
Било је близу поднева кад је њихов отац напокон отишао на трибине да
посматра турнир и тек тад је могла да се непримећено искраде. Пажљиво је
умотала штит и сакрила га испод седла, надајући се да је неколико стражара
који су лењо патролирали унаоколо неће заустављати и испитивати. Тако је и
било.
Звуци турнира су лагано бледели што се више удаљавала на коњу, и убрзо су
потпуно нестали. Сјахала је и повела коња кроз ретко растиње, удишући свеж
ваздух пуним плућима, осећајући велики мир и спокој. Пратила је малу
стазицу која је водила до плитког потока. Поново је узјахала и на коњу
прешла на другу страну обале. Нашла се на прелепом пропланку обасјаном
сунцем. Стотинак метара даље, налазио се огроман храст, који се
величанствено надвијао над тим делом шуме.
Погледала је у храст на тренутак. Имао је највећу крошњу коју је икад видела.
На моменат је осетила неодољиву жељу да се успне уз његово дебло, да би
одмах затим одбацила ту помисао наглас се насмејавши сама себи. Ипак,
одјахала је до дрвета да га промотри изблиза. Обрадовала се кад је на стаблу,
негде у висини очију, угледала велику, широку рупу. Пажљиво је извукла штит
испод седла и бацила га унутра. Одјекнуо је уз тупо: „кланг“ и нестао у деблу.
Стајала је крај храста још неколико тренутака, дивећи се својој довитљивости,
а онда је нежно помиловала коња.
- Идемо да попијеш мало воде пре него што кренемо назад.
Корачали су једно крај другог кроз високу траву. Коњ је изненада застао и
благо зарзао. Њиска му је одговорила отприлике са њихове десне стране,
поприлично близу, што ју је нагнало да опрезно исука мач.
50
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ко је то тамо? - неустрашиво повикну, док се сјајна оштрица пресијавала у
њеној руци.
- То... неће бити потребно, моја госпо-рече принц Регар, излазећи иза
оближњег дрвета.
На тренутак је занемела, зурећи у њега у неверици.
- Ваша Висости-рече, напокон, кратко и хладним тоном.
- Госпо Старк - одговори он. - Извињавам се, нисам имао намеру да Вас
уплашим.
- Нисам уплашена - рече пркосно. - У сваком случају, ако то није била Ваша
намера, можда није требало да се кријете иза дрвета. Ваша Висости-брзо и
неспретно је додала.
Звонко се насмејао, и његов пријатни смех јој је деловао обезоружавајуће.
Намрштила се на саму себе због своје реакције. Вратила је мач у корице и
одвратила поглед, стиснувши зубе, одбројавајући тренутке до коначног
оптужења које ће, знала је, уследити.
- Извињавам се још једном, моја госпо-рече он, са подсмехом у гласу. - За
скривање. Али бојим се да је оно било неопходно.
Уздахнула је.
- Због чега, Ваша Висости?
- Па, да бих могао да Вас непримећено посматрам. Био сам сигуран да не бисте
дошли овде да сте знали да сам Вас следио.
Лијена одброја до десет у глави, подсећајући себе да се обраћа свом будућем
краљу, господару и сувереном владару. - Ваша Висост ће ми опростити што
немам стомак за шпијунирање и игре жмурке - праснула је, схвативши да
бројање није имало никаквог ефекта.
- Наравно - рече он, сада сасвим озбиљан. Испружио је руке испред себе у знак
помирења и пришао јој ближе. - По трећи пут, нудим Вам своје извињење и
молим Вас за опрост. Није ми била намера да Вас увредим.
- Шта је онда, била Ваша намера? - рече она нестрпљиво. - Ако смем да питам?
- Његово краљевско височанство, мој отац, послао ме је са групом мојих људи
да пронађемо мистериозног витеза. Али онда сам Вас угледао на ливади иза
51
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
кампа. Били сте већ на поприличној удаљености, али нисам имао потешкоћа
да вас препознам. Оставио сам своје људе и пратио Вас.
Наравно да јесте; то је и очекивала од њега. - Можда Ваша Висост нема
таленат да се добро сналази у простору-рече, саркастично-али турнир се
одржава на добрих сат времена јахања иза Вас. Можда бисте тамо могли да
потражите свог мистериозног витеза. Макар би Вам та потрага онда уродила
плодом.
Регар се поново насмејао, али у његовом смеху није било ругања, био је
искрен и чист. Она поново љутито стисну зубе.
- Ах, госпо Лијена-рече-чуо сам да вама Старковима лед тече у венама. И
истина је-лед кола вашим речима, осећам га и у вашем гласу. Али у вашим
очима... Видим велики пламен у вашим очима, како несметано гори испод
ледене површине. Како је то могуће, питам се?
Нервозно се преместила с ноге на ногу; било јој је непријатно. - Не знам на
шта мислите.
Коракнуо је напред, још ближе њој. Његове очи су биле приковане за њене.
Одмакла се, нервозно. - Ваша Висости, Ви сте веома необичан човек-рече, јер
јој у том тренутку ништа друго није падало на памет. Изненадан и бљештав
осмех, попут пламена, појавио се на његовим уснама. Запањио ју је начин на
који је тај осмех изменио његове црте лица. Овај човек сада уопште није
личио на меланхоличног певача којег је чула на церемонији отварања
турнира, нити на аристократу сетног погледа који се досађивао на синоћној
гозби.
- А Ви, моја госпо, сте веома необичан витез - одговори, док су његове чудне
пурпурне очи светлуцале, забављене.
Није ни трепнула. - Да ли је то нека врста јужњачког комплимента? Да
називате даму титулом господе?-зазвучала је оштрије него што је то
намеравала, и горак тон њеног гласа продубио је раздаљину између њих.
- Погодио сам да је мистериозан витез Старк чим сам угледао грб на штиту рече. - Дрво Срца? Пих. Као да сте желели да будете откривени.
Подигла је обе обрве увис али ништа није рекла. Принц настави:
- Знао сам да је витез превише ситан да би био Брендон, па сам на тренутак
52
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
помислио да се ради о млађем брату. На тренутак. Видите, ваша браћа су
седела тик испод мога оца. Сва тројица, један до другог. Али не и ви. Ви сте до
тада посматрали сваку борбу турнира осим ове. То ми је деловало необично.
Али, тек када сам видео израз на лицу вашег брата кад сте пројахали покрај
њега, био сам сигуран.
Није могла да затоми осмех.
- Часни Едард са његовим проклето часним лицем. Не би могао да сачува
тајну ни кад би му живот зависио од тога.
Регар јој се благо наклони. - Изванредно сте јахали-додаде.
- Хвала Вам - рече поносно, не поричући више. - Али реците ми, Ваша Висости,
шта се сада следеће догађа?
- Ја сам тренутно у некој забити, надомак Харендвора, и разговарам са
најинтересантнијом женом коју сам икада срео. А што се вас тиче, на Вашу
срећу, мој отац није повезао грб на штиту мистериозног витеза са Вашом
породицом. Вероватно никада не би могао ни да претпостави да је једна жена
способна да уради тако нешто.
- Шта желите од мене? - упита га, директно. - Немам шта да кријем. Изјахала
бих отворено да је то било дозвољено. А не могу да замислим да ми Ваш
господин отац не би опростио уколико бих га замолила за опроштај. Можда се
једино витезовима од којих сам била боља не би допало што их је на турниру
надмашила жена, али не би ми могли ништа.
Одмахнуо је главом. - Ви не разумете. Нећу никоме испричати. Само сам хтео
да разговарам са Вама, да Вам уручим комплимент, да.... да Вас видим. Да
видим.
- Не знам на шта мислите - поново рече Лијена.
Регар храбро закорачи ка њој и узе њено лице у своје шаке, нагавши се
напред. Лијена се заледи. Мач јој је висио у корицама, а бодеж о опасачу, али
није се усуђивала да посегне ни за једним од њих и да замахне на будућег
краља Вестероса, на свог суверена. Дубоко удахну ваздух, на тренутак се
осећајући као да је поново на турниру, као да је пробада хиљаду погледа док
отежано дише и док јој срце убрзано куца у грудима.
- Сањао сам сан, Лијена Старк-прошапта Регар. Лице му је било тако близу да
је једва могла да разазна његове црте. - Сањао сам сан читавог свог живота.
53
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Лето и зима, ватра и лед, живот и смрт, опет и опет, увек изнова, спојени
песмом, спојени пророчанством. Змај мора имати три главе, љубави моја. А ја
Вас морам имати да би се то испунило.
Лијена није била сигурна шта ју је више плашило: како је мало разумевала
речи које јој је говорио, или колико их је добро уствари схватала.
- Обећана сам сер Роберту Баратеону - рекла је, надајући се да јој глас не
подрхтава. - А Ви бисте требало да се вратите вашој супрузи.
Успела је да се одмакне од њега и да направи неколико корака уназад.
- Елија зна да сам овде, она ме је и подстакла да дођем - рече. - Чини се као да
она понекад зна неке ствари боље од мене самог, и има отворено срце.
То ју је разљутило више од било чега. - Не марим за отворено срце ваше госпе
супруге. Нећу бити наложница ниједног човека, па макар он био и принц! И
сажаљевам Вашу госпу жену, готово подједнако колико презирем њено
одобравање Вашег покушаја да је осрамотите!
- Као што ће Роберт Баратеон једног дана осрамотити Вас?
Снажно га је ошамарила посред лица. Длан јој је бридео, а у стомаку јој је
кувало од беса. - Завршили смо разговор, Ваша Висости-љутито и задихано је
узвикнула. - Хвала Вам на вашој пажњи, бризи и Вашим коментарима, а бићу
Вам и још захвалнија уколико их у будућности будете држали за себе.
- Кад бисте само могли да чујете себе... - промрмља он, а она се још више
разбесне угледавши занесеност на његовом лицу.
- Шта није у реду с Вама? - збуњено узвикну, готово заборавивши да разговара
са будућим монархом. Управо га је ошамарила, а он је деловао као да му је
дала најлепшти поклон.
- Ви... Ви сте.. Тако ми Седморице, Ви сте отелотворење савршенства.
Она подиже руке у очајању, предајући се. Окрете се да оде, али он спусти длан
на њену руку покушавајући да је заустави и да је окрене ка себи.
- Не постоји особа у Седам Краљевстава која би изговорила ствари које сте ми
Ви рекли, која би учинила ово што сте Ви урадили - настави он, и даље се
задивљено и забављено осмехујући. - Спој Ваше топле страсти и леденог беса
- очаравајућ је. Ви жудите за толико тога али и не презате од тога да стварно
пружите руку, да заиста дотакнете ваше жеље и да свој сан учините
54
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
реалношћу. И ја га видим у Вашим очима, Лијена. Видим дете из
пророчанства, и чујем песму ваше крви како ме дозива.
Одмахнула је главом. - Прво ми говорите о сну, а сада о пророчанству?
Покушавате да ме заведете због пророчанства? Угризла се за усну, једва
задржавајући подругљив смех да не покуља из ње. - Морам признати, звучи
боље од осталих изговора и удварања које сам својевремено слушала.
Регар је наједном деловао повређено. - Не, не радите то, преклињем Вас. Не
обезвређујте ово, без обзира на то шта Ви мислили о мени, или о овоме што
сам управо учинио. Зар никада нисте били приморани да нешто урадите? Зар
никада нисте просто знали да то мора бити урађено иако нисте видели стазу
пред собом, нисте видели начина у том тренутку? Мислио сам о том
пророчанству ноћ и дан, и оно је иза сваке моје речи, иза сваког мог покрета;
нисам могао да побегнем од те судбине, ма колико покушавао. А онда,
наједном, у углу мога ока, појавио се трачак светла, наговештај одговора,
обећање спознаје. То сте били Ви, Лијена. То је оно што видим кад Вас
погледам... Одговор на свако моје питање, сврха свега што сам икада урадио
још откада сам имао осам година. Све је водило овамо. Ка Вама. Глас му се
постепено стишавао док је говорио, а очајан тон којим је изговарао те речи
био је пун неке топле наде, од које јој се стисло грло.
Напокон је ућутао и само ју је посматрао, без сете, без очекивања, без
нестрпљења, без пожуде, чак.
- Речи односи ветар - прошаптала је.
Закорачио је ближе и спустио свој топао длан на њено срце. - Али не и ово.
Лијена жустро стави своју руку преко његове и снажно је одгурну. На
тренутак угледа горко разочарање које пређе његовим лицем, тик пре него
што га је поново зграбила за руку и привукла његово лице себи. Неизбежно је,
помислила је дивље, ирационално. Морало је бити овако, она је желела да то
буде овако, она је ово учинила могућим, она је ово покренула.
Дозволила је Роберту да је пољуби неколико пута откад је њихова веридба
озваничена, али она никада није иницирала пољубац, и ниједан није учинио
да се овако осећа. Пропела се на врхове прстију у жељи да му се приближи, а
он је једном руком привукао њено тело ка своме, док су прсти друге остали
заривени у њену косу.
Регар Таргерјен, мислила је, врстан јахач, изванредан борац, частан у боју,
55
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
галантан са дамама, хитар на језику, вештих руку, песник и ратник. Никад
никога није разочарао, увек је чинио оно што се од њега очекивало, понос
својих родитеља, висок, снажан, привлачан, дуге сребрнасте косе, пурпурних
очију, надљудске лепоте, као и сви из његове породице.
Лијена Старк, размишљао је, кћи Севера, висока, бела и хладна попут снега,
чија је кестењаста коса падала низ леђа попут тамне реке; њене дубоке
челично сиве очи, загонетне, које су одражавале њену чврсту вољу. Лијена
Старк, Старкова од Зимоврела, на први поглед, права дама, али изнутра, тврда
као челик. Одлучна, спремна да барата оружјем, спремна да учини све за оне
које воли. Деловала је ледена попут оштре зиме, али, надао се, један ватрени
пољубац Змаја ће пробудити пламенове који су дремали у њеном срцу, и
почеће да лижу у њеној души, прождирући је попут снаге валиријске ватре...
Њихов пољубац је почео неспретно и брзо, као нека врста примитивног
ратничког, још ненаученог плеса, да би се најзад смирио у топлини и у
тишини која није била мање страствена. Лијена је горела и смрзавала се у
исто време, а кад је напокон прекинула додир њихових усана, и дрхтећи
погледала у његово лице, угледала је исте емоције пресликане на њему.
- Шта је ово? - прошапта, једва чујно. - Шта је ово? - рече поново, као да
захтева одговор.
- Судбина - рече он меко, и поново поседнички спусти своје усне на њене.
Овога пута Регар је прекинуо пољубац.
- Видећу Вас поново, Лијена Старк, знајте то. Чак иако се овај сусрет завршио,
видећу Вас поново. И онда ћу опет покушати да учиним да схватите. Можда
ћете до тада и сами схватити.
Окренуо се и пошао ка своме коњу, носећи нешто метално и тамносиво у руци.
Требало јој је неко време да схвати шта му је то у руци, али када је схватила,
гласно се насмејала.
- Стварно има петљу - рече свом коњу, лењо му милујући врат. Коса јој се сада,
ослобођена пунђе, слободно вијорила на ветру, падајући јој до струка у густим
тамносмеђим слаповима.
Није знала шта ће пророчанство, снови или сутрашњи дан донети, али принц
је у том тренутку био у праву, морала је признати: дивља, бесмислена нада се
зачела у њеним грудима, а његова песма је почела да тиња у њеним венама.
56
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ХРОНИКЕ СОВЕ - БЕЛЕШКА ПРВА: ХАРЕНДВОР
281 ПИ, пролеће
Било је дивно. Миден је учествовао у борбама прса у прса, зарадио је масницу
на оку и преко леђа. Добро се показао. Хоран је био шести у стреличарству није лоше. Тата је упознао неке значајне људе и видео старе пријатеље. Ја сам
упознао много нових другова. Међу њима највише сам се дружио са Бенџеном
Старком и Хоуландом Ридом. Појавио се чак и мистериозни витез. Бенџенова
сестра Лијена је постала Краљица лепоте. Мени је то било сасвим нормално,
док су други људи изгледали изненађено. Мало је фалило да кренем да тапшем,
али ме је Хоран зауставио. Није ми рекао зашто, али хвала му јер баш бих
испао смешан. Лијена је баш лепа и храбра, волео бих да моја жена буде таква
једног дана. Било је и борби прса у прса, стреличарство, трке коња,
такмичење у бацању секире и турнир певача као и разне представе.
Победник у борби копљима је Регар Таргаријен.
57
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Харендвор!, одушевљено повика мали Вилас, Егонови змајеви су га спалили,
види оче ено је Кула ужаса, оно тамо је Удовичина кула, поред је Јецајућа кула,
па Кула духова и Кула крељеве ломаче у којој је настрадао Харен од Егонових
змајева - узбуђено и непогрешиво је показивао Вилас.
Донтос је био затечен, како је могуће да његов десетогодишњи син зна то,
нико га томе није учио, и како је са таквом сигурношћу знао која је која кула.
Осим тога Виласове реченице су се сводиле на пар речи: да, не, можда, може,
не може. Током пута би га рођаци задиркивали: Виласе реци нешто. И Вилас
би рекао: Нешто. Тада су се сви заједно смејали. Ако ништа Вилас је имао
смисла за хумор, бар је то наследио од оца.
- Одакле ти то Виласе? Сад си то измислио. Признај!
- Прочитао сам у једној књизи - непоколебљив је био Вилас.
Ах, да, проклета библиотека, Донтос и његова жена скупљали су све од књига
у Вестеросу што се могло наћи, и наравно мали Вилас који је рано научио да
чита волео је ту њихову библиотеку.
Вилас је извадио своју бележницу. Донтосу је била позната та навика његовог
сина да записује ствари. На сваком путовању Вилас је водио белешке о томе
колико је удаљено место где се иде, колико времена треба да се дође до тамо,
где треба нахранити коње, где се одморити. Такође, пре сваког путовања
Вилас би копао по књигама и уписивао занимљивости о месту на које иде.
Овај догађај је за Виласа био посве посебан, он се очигледно добро наоружао
знањем пре него што је кренуо са оцем у Харендвор на величанствени турнир
лорда Вента.
Вилас је углавном ћутао, многи су мислили да је јако стидљив, можда чак и
приглуп. Било је ту и стидљивости, али Вилас је говорио само онда када је
имао нешто важно да саопшти, и неретко, људи су остајали затечени пред
овим десетогодишњаком. Често су се и Донтос и његова жена Галијена
питали: Одакле му сад то?. Ово је био један такав моменат. Донтос је сада био
сигуран да ово није једино изненађење које ће му приредити његов виспрени,
али ћутљиви син јединац, али свакако није очекивао да ће то изненађење
уследити одмах.
- Ево једна песма коју сам нашао у библиотеци - Вилас поче читати:
58
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Харендвор је велик, Харендвор је страшан
Кула Страха прва од пет кула мрака
Друга кула јеца, лагуми пси куси
Подно треће септа, сад походе је дуси
Удовина кула, затвор тамни крије
Ломача краља каменом је бије
Харендвор је велик, Харендвор је диван,
Змајева је ватра била зидар киван...
- Лепа је, одговори Донтос, хајде сад да пожуримо да стигнемо Мидена и
Хорана, ено их доле већ су нашли место за шатор. Али у себи Донтос је био
колико у шоку, толико и поносан. Вилас је проговорио више од неколико
реченица! Чак је и песму прочитао!
Заједно са оцем и сином путовали су и синови друге две сестре Виласове
мајке Галијене. Старији, Миден, већ стасит, висок и јак витез који ће
учествовати у борбама и Хоран који је добар са луком и стрелом и такмичиће
се у стреличарству. Донтос је са одушевљењем прихватио да их води на
турнир заједно са својим сином, а њих двојица су са још вечим одушевљењем
пристали да иду на турнир са омиљеним течом и млађим рођаком. Њихов
деда лорд Дедингс није био баш одушевљен идејом. Једино што је рекао било
је неко мрзовољно мрмљање које је значило да могу да иду, али да им он
ништа неће обезбедити. Тако су се они обратили тетки Галијени, и Донтосу
који је био ковач, а који је, младог духа, увек био спреман на такве подухвате.
Шатор је брзо био подигнут захваљујући Хорановој спретности и Миденовој
снази. Вилас се ту врзмао и помагао кад треба да се придода алат или
придржи канап. Иако је све брзо било готово, мрак је већ падао и након
вечере било је време за починак.
Шатор је довољно простран за четворо, а и није долазило у обзир да се неко
издваја, јер када су ту Донтос и Миден прича и смејање је увек трајало до
касно у ноћ. То је била нека врста обавезног ритуала пред спавање. Међутим,
овај пут, сви су били уморни и ритуал је трајао краће него обично. Убрзо су
сви захркали своју песму. Миден је брундао медвеђу рику, Донтос звиждао
соколов пој, чак се и Хораново хркање стидљиво пробијало кроз разуларене
крике ових шумских немани.
Ипак, неко није спавао. Вилас је био узбуђен због прве посете тако великом
59
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
турниру и зато је направио кобну грешку. Није заспао први како то обично
чини већ је остао будан. И будан ће остати до јутра са малим паузама када би
заклопио очи и уши и безуспешно покушавао да заспи. Неколико пута је
чинило се то и успео, али увек се будио после чудних снова, најчуднијих које је
досад имао.
Јурио је кроз шуму, чинило се великом брзином. Када је погледао испод себе
видео је да јаше на гомили крзна. Некако, учинило му се да је то медвед,
велики црни медвед, са коврџавим крзном. И знао је да је то Миден. Погледао
је десно и видео сен-мачку поред себе, тамно сиву са зеленим очима. Зуби су
јој били искежени. Али, није се уплашио:
- Здраво Хоране - зачу свој глас. Хоран мачак је само климнуо главом.
Фијууууууууу, погледао је изнад себе, кроз крошњу дрвећа видела су се крила
сокола. Највећег којег је икад видео.
И тако, четворка је јездила кроз шуму. А онда, одједном, зачуло се завијање
вука... не, језовука, не, четири језовука. Вилас је остао сам са њима, није било
ни Мидена ни Хорана ни сокола. Најмањи међу њима је пришао полако,
нањушио Виласа. Страх се увукао у Виласово срце, дрхтао је. Медвед, сенмачка и орао, никог није било. А онда је одједном најмањи језовук проговорио
дечјим гласом:
- Сова, то је сова, сова која не спава - остали су понављали - Сова, сова сова
која не спава...
Вилас је погледао у своје руке. Не, то нису биле руке, то су била крила.
Замахнуо је, полетео.. Језовуци су завијали негде доле... Сова, сова која не
спава...
А онда је почео да пада и пада и ...
Виласове очи су се нагло отвориле... све што је рекао било је сова...
60
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Језовук, млад, још није стасао. Поред њега је био гуштер, огроман гуштер,
величине језовука, али опет некако мали.
- Здраво сово - рекли су у глас. Зар ти никад не спаваш? Желиш ли да упознаш
краљицу језовучицу? Пођи са нама, хајде...
- Не, не и не! - Вилас је изговорио пре него што је отворио очи.
Дрво које се смеје. На крошњи су му расе плаве руже. Као да су формирале
круну.
- Приђи сово! - дрво је проговорило.
Вилас је пришао, а онда је зачуо звук ветра и осетио топлину на челу.
Погледао је горе. Змај, велики бели змај, неспутаном брзином спуштао се ка
њима. Пурпурна и црвена ватра је куљала из његових чељусти и очију.
Дрво би захваћено ватром, али као да му је то пријало. Дрво се грохотом
смејало док му је крошња од плавих ружа горела. Змај је запевао предивну
песму и ватра се под њеним утицајем ширила шумом...
Вилас је раширио крила и полетео. Испод њега горели су језовуци, гуштер,
медвед, сен-мачка, чак и соко. Њихови крици парали су небо којим је летео.
Када би покушао да заклопи уши није могао да лети и кренуо је да пада. Туга
га је обузимала, почео је да пада ка ватри, али је онда опет раширио крила и
уздигао се у лету, ка месецу, ка белој светлости...
61
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Доброоооооо јууууутро, народе!
Виласа је пренуо глас увек веселог Мидена... Прави је медвед посмисли Вилас.
Убрзо након доручка сви су били спремни да крену. Имали су доста обавеза за
тај дан. Донтос је морао да се јави својим познаницима, као и да провери да ли
су Тулијеви стигли, док су Миден и Хоран морали да се пријаве за турнире.
Виласу је остала та част да седи код шатора и пази на ствари, заправо да
довикне првог стражара ако види нешто сумњиво. Узео је своју бележницу за
цртање и књигу са описом грбова великих и малих кућа Вестероса. Док
стражари може да скицира грбове, његов омиљени спорт. Вилас је волео да
учи о хералдици Вестероса, за сад је знао све велике куће, већину малих, а
сада се бацио на куће Дорне и земаља око Краљеве луке. Посебно му је био
интересантан за цртање грб куће Блант, са два бодљикава прасета на зеленој
позадини и црвеном траком која иде укосо.
У тренутку док је цртао прво бодљикаво прасе зачу врисак који га је уплашио
и перо којим је црта испаде му из руке. Погледао је у правцу одакле је долазио
врисак. Женска фигура на коњу јахала је веома брзо, док је за њом јурио неки
лорд чинило се. Сви из околних шатора скочили су на ноге, стража је била у
приправности.
- То су Старкови, неко рече
- Да, Брендон и Лијена - одговор је уследио
Виласу се учинило да су за трептај ока пролетели кроз путељак између
шатора. Лорд је, видно бесан, јурио за девојком на чијем је лицу играо осмех
узбуђења. Недуго затим још два коњаника су дошла за њима. Граја и
узбуђење већ се стишало и Вилас се вратио свом месту код шатора. Коњаници
су били обучени као племићи са Севера. Нема сумње да су то били, такође
Старкови. Вилас је подигао поглед ка млађем од двојице. Отац му је причао о
племићима са Севера и о њиховим Старим боговима. Ова двојица могли су то
и бити, високи на својим коњима, црнокоси, смркнута лица. Лорд Рикард
62
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Старк имао је три сина Брендона, Едарда и Бенџена.
Бенџен, видевши да га Виласове плаве очи нетремице посматрају заустави
свог коња. Вилас, сетивши се манира устаде, али неспретно, како је само он то
умео и бележница и перо му испадоше из руку.
- Наклон бо...господарима Севера, стидљиво промрмља Вилас док је сагнуо
главу у знак поздрава
- Момчић са манирима, права реткост у ово време, проговори Нед - Бенџене
зашто си уплашио момка
- Ја сам Бенџен Старк, а ово је мој брат Нед. Како ти је име?
- Вилас од куће Лу мој господару, заклети Тулијима.
- Хеј, па Брендонова будућа жена је Тули - присети се Бенџен - Шта то пишеш
Виласе, могу ли да видим?
- Уствари, ја... цртам... - тихо изговори Вилас.
- Можемо ли видети те цртеже? - знатижељан је био Бенџен, док је Нед
нестрпљиво гладио свог коња. Вилас је покупио своју бележницу са цртежима
и дао је Бенџену
- Хммм... грбови.. Чији је овај? - питао је Бенџен показујући на недовршен
Виласов рад.
- Кућа Блант, они имају два морска прасета на зе...
Вилас није ни стигао да заврши реченицу, а Нед и Бенџен су се смејали наглас.
- Морско прасе, хаха, имаш ли још...
- Бенџене сад морамо да идемо - Нед је нагло прекинуо млађег брата
- Видимо се Виласе, морам да идем, али волео бих да видим да нацрташ наш
грб... Језовук на сивом пољу! - најмлађи Старк је махнуо и кренуо за старијим
братом.
Вилас је остао да стоји још неко време. Шок на његовом лицу био је
очигледан. Чак га је оближњи стражар упитао да ли је све у реду. Он је само
климнуо главом у знак одобравања, покупио своје ствари и вратио се у шатор.
Господари Севера имају језовука на грбу, а он је ноћас видео четири језовука у
свом сну, онда и сад. Можда ако заборави да се ово десило, можда ће онда
бити све у реду. Можда се остале ствари из сна неће десити. Сећа се, Миден је
63
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
био медвед и Хоран сен-мачка, језовуци, гуштер, дрво које гори, змај...
- Виласе, пробуди се - Донтос је нежно будио свог сина.
- Оче, сањао сам чудан сан... Старкови...
- Неко је дошао да те види - Донтос га је прекинуо.
- Ко?
У шатор је ушао Бенџен.
- Језовук - осмехнуо се - дошао сам да ми нацрташ једног.
Језовук којег је нацртао није био толико страшан, али се Бенџену свеједно
свидео. Дружење је трајало кратко јер су обојица имали обавезе, а и те вечери
је био велики пријем у дворани Харендвора. Договорили су се да се, уколико
прилике дозволе, виде тада.
Други део дана протекао је у припремама оружја за Мидена и Хорана.
Оштрење Миденове секире, поправљане Хоранових стрела. Донтосово
ковачко умеће је такође било потребно при ковању и поправки неколико
оклопа, а Вилас му је помагао. Вече је брзо дошло и сви су обукли своја
свечана одела и кренули на пријем. Вечерас ће седети близу Тулија, њихових
господара. То значи да ће у близини бити Лиза, Кетлин и Едмур. Прошли пут
је са њима прозборио три речи, не више. Вилас ће морати да се некако
искраде из тог друштва како би дошао до Старкових.
Дворана је била велика и препуна света. Мноштво племића, витезова, дама,
послуге, врвело је као у кошници. Вилас је био сувише уморан, а галама га је
само чинила нервознијим. Срећа је била да му је у распореду места припао
крај стола и да је лево од њега седео његов отац, а десно био простор за
пролазак послуге. Миден и Хоран имали су част да седе ближе Тулијима.
Стигли су и Старкови који су ушли један за другим. Са њима је био још неко.
Ситна фигура Бенџенове висне ишла је иза њега, чинило се као да је то
његова сенка. Сели су близу својих вазала. После неког времена Виласа је
обузео умор и једва је издржавао да држи очи отворене. Није било шансе да
оде до Старкових...
- Не спавај! - зачу се глас.
- Не, не ... шта? - збуњен и уплашен је био Вилас.
- Здраво, дошао сам да те упознам са неким. - Поред Бенџена стајала је његова
64
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
сенка од малопре. Био је то момак, старији од њега, али нижег раста и са
неким чудним погледом у очима.
- Ја сам Хоуланд Рид, драго ми је - уз благи наклон прозбори Бенџенова сенка.
- Вилас Лу од Даркринга, и мени је драго упознати вас - исто тако учтиво
одговори Вилас.
- Сад када смо обавили упознавање да пређемо на ствар - нестрпљив је био
Бенџен - Хоуланде опиши мом другару овде грбове оних момака. Знам да је
један Фрејов због две куле и моста, али онај са бодљикавим прасићима то сам
заборавио, то су неки Бруни, Борти...
- Блант - Вилас се умеша.
- Да, да то си јутрос цртао. И трећи, нека виљушка шта беше...
- Виле у жутој траци на браон пољу - рече Хоуланд - рекао сам ти да нема везе
ко су...
- Кућа Хеј - било је све што је Вилас рекао
- Видиш ово ти је можда најбољи хералд.. како се каже познавалац грбова, у
читавом Вестеросу - Бенџен је весело констатовао обраћајући се Хоуланду.
Рид је погледао Виласа оним својим чудним погледом.
- Ја сам Рид, знаш ли како изгледа наш грб?
- Ммммм... сиво-зелена позадина и ... гуштер на њој - Вилас се осмехну и
поцрвене у исто време.
- Хех, није гуштер него гуштер-лав, али свака част Виласе - изненађен је био
Рид.
- Шта сам ти рекао - победоносно рече Бенџен - Сад морамо да пођемо за наш
сто. -Здраво!
- Ми смо се већ видели - Хоуланд се обрати Виласу, док је Бенџен полако
одлазио.
- Гу..штер и језовук - промуцао је Вилас, толико тихо да и сам себе није чуо.
- Да, Виласе и била је ту једна сова - Хоуланд је одговорио и отишао за
Бенџеном.
Остатак вечери протекао је досадно и Виласове мисли су залутале у правцу
65
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
гуштера, језовука и сове. Какво значење има то што је видео Рида и Бенџена у
сновима. Очигледно је и Рид видео њега. Да ли је то био заједнички сан? Како
је то могуће? Мораће то неког да пита. Можда баш Хоуланда.
- Виласе, јеси ли добро? Ко су били они дерани малопре - упита Донтос свог
сина.
- Добро сам. Старк и Рид са Севера - пословно одговори Вилас и настави са
својим мислима. Донтос га није даље запиткивао.
Лордови, витезови и даме су плесали, пили и јели, дворске луде су правиле
разне будалаштине и све је то било небитно за Виласа. Једини тренутак када
га мисли нису мориле био је онда када је Принц Регар певао своју песму. Тада
је само затворио очи и слушао мелодију. Чинило му се као да му се мисли
бистре, као да више нема ни гуштера, ни језовука, ни сове. Само мелодија која
испуњава празнину простора. Нешто га је натерало да отворио очи и погледа
ка Старковима. Видео је Лијену. Учинило му се као да се једна суза скотрљала
низ њен образ, али са те даљине није могао да буде сигуран. А онда, видео је,
Бенџен се церио, и на његово али и Виласово изненађење садржај једног
несрећног пехара је завршио на глави младог Страка. По свему судећи, Лијена
се потрудила да садржај заврши на Бенџеновој глави видно узрујана. Виласу
је било криво због свог другара. Какву ли је ујдурму сад направио?
Када је гозба коначно била готова вратили су се у свој шатор. Успут су Миден
и Хоран препричавали своје утиске те вечери. Вилас је ћутао. Срећом то није
изазивало велику сумњу. Знак за узбуну би био да је причао много. Сви сем
Виласа су мало попили па су брзо заспали. Вилас се плашио да заспе. У ствари,
плашио се да сања. Покушао је да остане будан. Ни то није било решење.
Безброј питања без одговора. Ипак, умор је савладао малог Виласа и он није
имао избора него да затвори очи. Сутра ће можда много тога бити јасније.
Остаје му нада да ће га ове вечери снови заобићи.
66
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Када се ујутру пробудио Вилас се није сећао да ли је сањао те вечери. То је за
њега било велико олакшање. Чим се обукао и изашао испред шатора видео је
Мидена, Хорана и Донтоса како истоварују неку металну старудију из кола и
гомилају је поред шатора.
- Добро јутро спавалице - Миден звонко поздрави Виласа - Снађи се! - викну
бацајући бронзану кацигу у правцу Виласа.
Игра изненађења коју су Хоран и он волели да играју. Када неко каже “снађи
се” то значи да извесни предмет лети према теби, а ти мораш да га ухватиш.
Још поспани Вилас покушао је да ухвати кацигу, она му се некако измигољила
из руку тако да је борба са кацигом трајало неко време. На крају је Вилас на
изненађење Мидена, Хорана, па и самог себе изборио са кацигом и примирио
је у свом наручју.
- Браво Виласе! - Хоран се развеселио. Сва тројица су се смејала.
Након што су истоварили делове старог оклопа Миден и Хоран су отишли да
нађу Донтоса. Као ковач Донтос је куповао стари оклоп, топио га и од њега
правио нови. Вилас је поново остао да чува шатор. У тренутку кад је ушао у
шатор по своју бележницу зачу повик.
- Ехеееј, Виласе јеси ли ту? - био је то Бенџен са својим пријатељем
Хоуландом- Поздрављам вас - весело одговори Вилас, излазећи из шатора.
- Хеј, шта је ово? Стари оклоп?
- Јесте, мој отац је ковач, то му је материјал за рад.
- Оћеш да ми продаш то? - Бен упита.
- Узми шта год желиш, новац не треба. - рече Вилас.
- Прави си другар - одговори Бен - али ево бар нешто мало. Инсистирам!
Вилас и Хоуланд су помогли Бену да изабере делове оклопа који су могли
послужити. Бен је причао о својим веселим догодовштинама и ујдурмама које
је правио заједно са Лијеном на путу до Харендвора. После неког времена је
све изабране делове стрпао у један џак и кренуо даље. Хоуланд је остао са
Виласом.
- Ноћас ниси сањао? - започео је Хоуланд.
67
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ти... Како знаш?
- Не плаши се Виласе твоји снови су дар, пригрли их и имаћеш велику моћ.
Моћ да предвиђаш.
- Али је не желим такву моћ... Ти исто имаш те снове Хоуланде... Зашто баш
сад. Нисам имао раније овакве снове?
- Зелени снови... тако се зову. Само ретки их имају. Близина Острва Лица има
јак утицај. Зато се у теби пробудило нешто што је до сад спавало. Где си
рођен?
- Даркринг, близу Високог Срца... Острво лица има утицај? - збуњен је био
Вилас.
- Да Острво Лица, тамо сам био код деце шуме и они су ме научили тајнама
сневања и њиховх Зеленвида. Али, ја нисам толико талентован. Рођен си на
месту које има значајно место у историји...
- ... деце шуме! - углас довршише реченицу Хоуланд и Вилас
- Почињеш да схваташ. - осмехну се Хоуланд - Ти имаш нешто што ја немам,
само не смеш да се плашиш.
- Шта имам? Како знаш?
- Једноставно знам, не могу ти сад то рећи. Неки зеленвиди имају јаче снове
од осталих, и онда се сви остали сневачи који су близу нађу у том сну. Тако сам
ја доспео у твој сан о сови. Само немој никоме ништа рећи, остани тих и
повучен. Остани неприметан као и до сад. А што се тиче снова битно је да
умеш да читаш њихове симболе. Реци ми чега је симбол сова?
- Мудрости...
- Видиш да знаш. То ће бити твој симбол. Буди мудар. Не плаши се снова, они
ће ти помоћи. Али запамти остани неприметан.
- Али ја не разумем све из мог сна, језовуци су Старкови, ти си гуштер, Миден
је медвед, Хоран је сен-мачка, соко је мој отац. Змај... бели змај... Таргаријен.
Али насмејано дрво... Шта је са насмејаним дрветом?
- Сазнаћеш... Ускоро...
68
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Остатак дана мисли су опет неспутаном брзином колале кроз Виласов ум.
Зеленвиди, деца шуме, симболи... Покушао је да се сети имају ли у библиотеци
неких књига о томе. Када се врати кући мораће да прочешља и погледа.
Поподне је присуствовао квалификацијама у стреличарству и Хоран је
прошао даље. То му је мало помогло да дође себи. А онда је опет дошла ноћ.
Овог пута снова није било, мада их је Вилас сада потајно крајичком свог ума
прижељкивао.
Следећег дана Вилас је са својим оцем отишао на главни турнир. Садео је међу
публиком навијао за своје фаворите, а онда је чуо:
- Витееееез од Насмејаног Дрвета изазива Сер Леслина Хејааааа!
Вилас је готово поскочио са места. Витез од насмејаног дрвета, склепан
оклоп, мала фигура и ... бронзана кацига. Она немирна бронзана кацига коју је
успео да ухвати иако ју је Миден нехајно бацио ка њему. Вилас је имао
особину да несвесно памти овакве детаље. Снађи се, звечало му је у глави. Где
су Бен и Хоуланд, помислио је, али у тој гужви није могао да види нити једног
од њих двојице. Кућа Хеј, виле су им симбол, Сер Леслинов штитоноша је напао
Рида. Насмејано дрво... Пролазило му је кроз главу. У његовом сну били су и
млади језовук и гуштер и насмејано дрво истовремено. Ко је витез ако није
Хоуланд, или Бенџен?
Док су му мисли пролазиле кроз главу, Чуо је глас витеза Насмејаног дрвета
који прекорава Сер Леслина да научи понашању свог штитоношу. Чудан глас,
неприродан, извештачено дубок. Глас који ће се чути и наредна два дана
након победе Витеза Насмејаног дрвета, прво против Бланта, а затим и
против Фреја.
Вилас је ретко за та три дана виђао своје другове Бена и Рида. Нови снови му
нису долазили, све до трећег дана када се Фреј закуцао у Насмејано дрво. Сада
је већ желео да сања, да настави сан, да покуша да открије ко се крије иза
бронзане кациге.
69
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
И сан је дошао. Кратак, али јасан. Насмејано дрво је било у њему, Уместо лица
носило је бронзану кацигу. Вилас је пришао да боље види. Змај је опет био ту,
али га се Вилас није плашио, као да га је контролисао. Као да му је наредио да
пусти ватру на дрво. Врелина ватре истопила је кацигу, а испод је био језовук,
уствари језовучица. Змај је пришао језовучици, она му се попела на леђа и
заједно су одлетели далеко.
Тада се Вилас пробудио. Осмех му је играо на лицу. Све се склопило. Чуо је од
Бена приче о Лијени и њеној вичности оружју. Јахање јој је добро ишло,
такође. То је и сам приметио оног првог дана када је упознао Бена. Сетио се
сузе на Лијенином образу када је Регар певао песму. Све се полако склапало.
Недостајао је још један детаљ.
А онда четвртог дана ујутру дошли су Бен и Хоуланд до његовог шатора.
Обрадовао им се. Бен је чини се по начину хода био повређен.
- Здраво Виласе! - Бен је био расположен.
Након размене поздрава сви су били раздрагани и повела се прича о свему и
свачему. Наравно, дошло се и до приче о турниру и Витезу Насмејаног дрвета.
- Хтео би нешто да вас питам - стидљиво је проговорио Вилас.
- Реци слободно. - Бен одговори.
- Ко је трећег дана обукао оклоп? Вас двојица нисте, можда Лијена.
- Шок и бес на Бенџеновом лицу био је приметан.
- Како знаш! Одговори!
- Полако Бенџене. Дечко је мудар, он види, он зна, зна доста - Хоуланд га је
смиривао.
- Ти си му рекао, а ми смо се борили за твоју част.
- Нико ми није рекао, видео сам - Вилас је био тужан што је наљутио свог
друга.
- Где? Кад? Нисам примето да ме неко прати.
- Сан, зелени сан - одговори Хоуланд
Бен је погледо прво у Хоуланда, а затим у Виласа. Сада је био збуњен.
- Ма шта ми то причате какав зелени сан!
70
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Хоуланд је укратко објаснио Бену о чему се ради.
- Значи ти видиш будућност Виласе. Реци ми твој сан. - Бен је био радознао.
- Лијена и Регар... - почео је Вилас - њихова љубав донеће много туге...
- Шта!? - углас су повикали Бен и Хоуланд.
- Један од мојих првих снова овде у Харендвору, зелених снова... - Вилас је
причао полако као да се присећа - био је о дрвету које се смеје и о белом змају
који је запалио дрво. Дрвету је то пријало. Дрво је имало крошњу од плавих
ружа. Данас је крунисање, и ако Лијена буде крунисана знаћемо да сам у
праву.
- Јесам ли ти рекао да останеш неприметан - Хоуланд прекорно рече Виласу, а
затим са осмехом настави - Видиш сад да сам био управу када сам приметио
да имаш нешто посебно Виласе. Знаш да тумачиш симболе, повезујеш ствари
и памтиш детаље. Брзо учиш...
- Надам се да нисам у праву али било је много ватре. - тужно одговори Вилас.
- Можда је то ватра страсти. - одоговори Хоуланд.
- Хеј, хеј, хеј! Полако, причате о мојој сестри! - побуни се Бен
- Извини Бене - одговори Хоуланд - можда Вилас ипак греши што се тога тиче.
То сам хтео да кажем. Можда је то само велика љубав на помолу. А свака
велика љубав повлачи са собом и велику тугу. Регар има жену, а Лијена је
верена за Баратеона.
- Регар је прави принц, а Лијена је... Лијена. - више за себе изговори Бен.
- Онда је добро, можда сам све погрешно протумачио - одговори Вилас. Надао
се да је Хоуланд био управу и
71
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Бели змај прилази са круном од плавих ружа, пролази поред своје жене Елије
Мартел и прилази Лијени. Мешкољење у публици почиње, сви су изненађени
и збуњени. А онда тајац.
У Виласу је кључало, врпољио се, није знао да ли да тапше, да ли да се радује
или да тугује. Хоран га је цимнуо и показао очима да се примири. Хтео је да
искочи из своје коже, да изађе из свог ума, да нестане, да све заборави и
поново се врати нов и неукаљан зеленим сновима. Ипак, две речи су му
остале дубоко урезане у сећање када је у својој бележници писао подсетник о
турниру у Харендвору... Остани неприметан.
72
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ТУРНИР У ХАРЕНДВОРУ
ПОГЛАВЉЕ ПРВО: ДОЛАЗАК У ХАРЕНДВОР
Све време док су јахали Краљевским друмом, покушавала је да пронађе
изговор да се удаљи од њих. Досађивала се у Брендоновом друштву. Провео је
читава два дана хвалишући се Неду о томе колико је способан, како је управо
он тај који би требало да се врати у Зимоврел док је њихов отац одсутан, јер
би он управљао замком баш како треба...
Да би поштедела своје уши ове тортуре, понекад би напрасно добила напад
кашља или почела прегласно да зева без разлога, само да би Брендон
заборавио о чему је причао и да би Нед добио прилику да нешто каже.
Полагано се одмицала од пута надајући се да ће успети да се одшуња даље од
њихових будних погледа, сада док су били задубљени у разговор. Али Бен ју је
увек пажљиво проматрао, и кад год би покушала да окрене свог ждрепца на
другу страну он би јој лењо и као кроз игру препречио пут. То се десило већ
шест пута овога дана, док није почело да је забавља и да растерује облаке
73
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
досаде који су се надвили над њом услед једноличног вишедневног каскања.
- Стајемо ли?-упита нестрпљиво.
- Требало би да смо близу.
- Хвала Боговима! Мислила сам да ћемо пропустити читаво надметање,
колико смо се споро кретали због Брендона - одврати она саркастично. - А
сада, да се тркамо до... Оних тамо борића - рече изазивачки.
Бенџен одврати главом. -Не, јер задњи пут кад си рекла тако нешто,
наставила си да јашеш, иако си добрано премашила циљ.
- Али било је забавно - задиркивала га је. Насмејао се, немоћно раширивши
руке.
- Јесте, то ти признајем. Тркаћемо се кад се сместимо.
- Имамо само три шатора а нас је четворо - гласно се пожалила. -Зашто би нам
отац приредио тако нешто... Ох, да, заборавила сам, зато што није он био тај
који је планирао пут, већ Брендон. Паметњаковић. Ја нећу спавати са њим у
шатору, јер хрче. Сећаш ли се кад смо били мали, кад је она снежна олуја
беснела око замка, отац нас је све сместио да спавамо у једном великом
кревету.
Бенџен се зацерека и она се закикота заједно са њим.
- И превише добро Лијена, и превише добро. Плакала си дозивајући оца,
жалећи се да је велики медвед у соби.
-А онда, сутрадан, кад се олуја смирила, Нед ми је помогао да направим
медведа од снега. Назвали смо га Брендон.
Нед, који је дотада ћутке и смирено јахао за њим, поче изненадно да се смеје.
Брендон застаде и прекорно је погледа.
- Ни ја нисам одушевљен помишљу да ћу морати да делим шатор са тобом...
Сва тројица ћемо морати наизменично имати дужност да будемо твоје
дадиље док год смо на турниру.
- Мислиш, имаћете ту част да будете у мом присуству, брате?
- Не, него ту несрећу да ћемо морати да слушамо твоје боцкање и зановетање.
Превише си тешка, вероватно ти зато отац у свему повлађује, да не би морао
да се расправља са тобом, и одустаје од тога да те васпита како треба... Зато те
74
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
је верио за првог ко се заинтересовао за тебе.
Нед покуша благо да се умеша у разговор али његови брат и сестра почеше
тако бучно и жустро да се препиру да се чинило као да он ништа и не говори,
већ као да само отвара уста, попут рибе на сувом.
- ТИШИНА! Доста ми те је! Чујем ли још једну реч, јашемо заједно натраг за
Зимоврел. Отац је рекао да имаш да ме слушаш, као што би и њега.
- Не. Није то рекао. Рекао је да слушам Неда, а да не осрамотим тебе.
- Управо ме сада срамотиш! Близу смо Харендвора. Може бити да има других
путника око нас, и тим твојим викањем чиниш да наследник Зимоврела
звучи као идиот.
Она набусито одврати - Можда наследник Зимоврела помало и сам доприноси
томе.
Срећом, јер ко зна какав би свађа попримила ток, утом се испеше на врх
брежуљка и Лијена се широко осмехну угледавши велелепну грађевину.
- Замак!
- Рекао сам ти да смо близу-каза Бенџен.
- То исто си рекао и јуче, срећа па те је Нед исправио.
- Ја ћу ићи први напред - објави свечано Брендон. - Погледаћу унаоколо, и
поразговарати са свима, видети где тачно да подигнемо шаторе. Изгледа да
смо стигли баш на време... Има доста места.
Гледала је за њим док им није нестао из видокруга, а онда се злочесто
насмејала:
- Добро, Бене, да се вратимо ми на тему оних борића...
Погледала је кришом ка Неду. Био је благо намрштен.
- Само ћемо се тркати... Моћи ћеш да нас видиш све време.
Уморно се осмехну, попуштајући:
- Обоје знамо да ћеш урадити тачно оно што желиш, без обзира на то шта ти
ја кажем. Хајде, идите, али било би вам боље да се вратите пре него што
Брендон примети да нисте овде.
- Вратићемо се. Знам да чак и ти желиш да се тркаш али не смеш јер ти је
75
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Брендон доделио улогу чувара-шаљиво га је задиркивала.
- Идемо Бене... Бројаћу до три. Победник ће се тркати са Недом а губитник ће
морати да слуша Брендоново хвалисање за трпезом.
- Ако не кренете одмах неће ни бити времена да се тркате са мном-брзо
додаде Нед. - У случају, наравно, да пристајем на трку са вама.
Полетеше попут вихора, али су тек били на пола пута натраг кад се Брендон
вратио.
- Требало да је пазиш! - повика на Неда.
- Пазим је. Видим где је, нема никаквог бандита ни лопова у њеној близини.
Брате мој, обоје знамо да би ми само задавала главобољу док не бих пристао.
- Звучиш као Отац. Само је пуштам да уради како жели да бих добио мало
мира у кући. Мала размажена... - Застаде кад осети нешто меко, гњецаво и
топло на врату. Бенџен се превијао од смеха.
- Остави Неда на миру! - довикну му она, смејући се са безбедне удаљености.
- Да ли си ти то управо бацила блато на мене? - Брендон ободе коња и полете
са њом док је она галопирала низбрдо цичећи.
Нед се окрете Бенџену.
-Изгубио си, онда?
-Као и увек. Једноставно невероватно добро јаше.
Нед се насмеја и потапша га по леђима.
- Надам се да ћеш уживати у гозби вечерас, Бене. Али без вина. Вероватно ће
ти Брендон, док будеш седео крај њега, рећи да си премлад да попијеш више
од једне чаше.
Нед окрете коња и сам крену низбрдо ка мноштву разнобојних шатора и ка
жамору гомиле, док га је сневесељени Бенџен кротко пратио.
- Можда ће Лијена заборавити на опкладу док дође време за гозбу разуверавао је сам себе, пун наде.
Лијена се понудила да помогне у постављању шатора, али је сваки брат
глатко одби из неког свог разлога. Тако да је Брендон, када га је, досађујући
се, питала може ли макар да пројаше унаоколо, са олакшањем климнуо
главом, јер му је њено врзмање унаоколо поприлично реметило
76
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
концентрацију.
Није много одмакла кад наједном зачу гласове. Тупи равномерни одјеци
подсећали су је на ударе дрвета по месу... Некога су бесомучно тукли
штаповима. Дојахала је ближе и схватила да кога год да су пребијали, није
могао да побегне, јер је био бројно надјачан.
- Зар не умеш да се бориш?
- Види га, јадан, нема ни мач!
- Мора да је поремећен, кад долази са тог острва...
Бес прокључа у њој. Видела је тројицу штитоноша наоружаних мачевима и
штаповима. Несмотрено је реаговала онако како је то само она умела. Посегла
је за својим мачем. Услед свог бучног ругања, нису чули њеног коња како се
приближава, а ни звук њених чизама које су одјекнуле кад је сјахала. Али,
престрашио их је звук челика који се извлачи из корица. Зазор је трајао само
на тренутак, док нису схватили да је женско.
- Дошла си да донесеш мач своме господару?-упита је подругљиво један од
штитоноша кога је у мислима одмах назвала најглупљим.
- Не, мач је мој. Брани ме од људи који немају части, од људи попут тебе.
Мислила сам да ти га представим.
Сва тројица се насмејаше, а она мало замахну мачем, тек да им покаже да јој
баратање овим оружјем није нимало страно. А онда упери оштрицу ка ономе
који је први проговорио.
- Исучи свој мач.
Он учини како му је речено, самозадовољно се церећи. Осмех му није дуго
остао на лицу, јер га је секунду потом жустро разоружала, избивши му мач из
руке. Он се затетура натраг, изненађено, судари се са једним од својих
компањона и обојица падоше на земљу као покошени. Трећи је нападе из
притаје и она га тресну по рукама са својим тупим турнирским мачем,
фркнувши.
- Ако било који од вас поново крене на овог човека, даћу знак свом коњу да се
сам врати у камп. Моја браћа учествују на турниру. Буду ли видели коња како
се враћа без мене, сва тројица ће доћи овде и прегазити вас. Само, они су
часни људи, тако да би вам пружили шансу да се равноправно браните, не би
77
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
урадили ово што сте ви учинили. Ниједан човек не заслужује да се неко тако
ништавно понесе према њему.
Постигла је управо онакав утисак какав је желела. Панично су одјурили у
непознатом правцу, очигледно одлучивши да забораве све што се управо
одиграло. Окрете се ка човеку, врати мач у корице и пону ди му своју руку.
- Дама витез - он прими њену руку и некако успе да се усправи.
- Не витез. Мислим да нисам довољно арогантна и надмена да будем витез
ових дана. Да ли сте добро?
- Сада јесам, захваљујући вама, госпо. Морам да признам, да нисам баш
највештији у борби, чак ни када сам у пуној снази.
- Заиста сте били на Острву лица?
Он климну главом и кретоше полако заједно ка шаторима. Водила је коња за
узде покрај себе.
- Како сте се осећали, тамо?
- Било је мирно, спокојно. Невероватан призор, заиста. Можете узјахати, мени
неће сметати.
- Мој лорд отац увек корача ако један од његових људи нема коња. Да ли
имате где да преноћите? Моја браћа су добри људи, могли бисмо пронаћи
места за вас. Мислим да не би требало да се напрежете, након што су вас
онако свирепо претукли.
- Извињавам се што сам можда превише смео, али могу ли знати име вашег
господина оца? У ово задње доба више готово и да нема часних људи, срео сам
их мало, а судећи по вама и вашем држању, он је један од њих. Мора да сам чуо
његово име раније.
- Лорд Рикард Старк, од Зимоврела.
Он се осмехну.
- Онда прихватам ваш позив. Вероватно је вучја јазбина тренутно
најбезбедније место за мене.
- Како вам је име, мој господару?
- Мислите да сам лорд?
78
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Мора бити да сте високорођени, то се види издалека, препознаје се у вашим
манирима и начину опхођења. Такође мислим да сте Северњак, јер сте
путовали на Острво лица. Претпоставила сам да сте племићке крви, али
желим да вам кажем да бих се подједнако заузела за било кога када бих га
видела у онаквој ситуацији.
- Сигуран сам да би моја госпа помогла било коме у невољи. Видим да су чак и
обични људи добродошли да несметано корачају крај ње и деле њено
друштво.
Она се осмехну и стидљиво, али и поносно климну главом.
- Моја госпа није знала, да је човек кога је тако храбро спасила, један од
заклетих на службу кући Старк. Стари богови су је нанели на његов пут у
правом тренутку да га одбрани својом храброшћу и чашћу. Ово ће бити прича
коју ћу приповедати својој деци и унуцима око ватре, када их будем имао...
Вечно сам вам захвалан. Име ми је Хауланд Рид, и, као и сваки одани
заставник куће Старк, претпостављам да је ваше име Лијена Старк.
- У праву сте. Можете ли ми рећи како сте доспели овде? Шта сте пронашли на
Острву лица? Верујем вам кад кажете да је било дивно.
Заћутала је на тренутак.
- Како сте прешли преко воде? Нисам видела никакав чамац.
- Испричаћу вам неке своје догодовштине, моја госпо, ако вам је по вољи.
Веома сте љубазни. Могуће је да ће вам бити досадне, те моје приче.
- Ипак бих волела да их чујем. Обожавам приче о интригама и о авантурама.
- У мојим причама готово да нема ни једног ни другог - одврати он. - Ја сам
једноставан човек. Али, стари богови су учинили да нам се путеви укрсте,
тако да вам можда заиста могу рећи нешто што би вас занимало...
- Све ме занима, нарочито зато што углавном по читав дан проводим у замку.
Мој отац је добар човек, али има толико мало тога што бих могла да радим. Да
ли сте упознали мога брата Брендона? Он иде на разна места, путује, посећује,
прави планове, ради све оно што му отац каже да чини... Чак, пре би се могло
рећи, ради оно што он сам жели да чини.
- Чуо сам за Брендона Старка, али, не, нисам имао ту част да га лично
сусретнем.
Она се закикота.
79
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Упознала сам једног од очевих заставника пре њега... Ха, ха, биће ван себе од
беса...
- Зашто, моја госпо?
- Брендон мора у свему да буде први. Он се први бори мачевима, он одасипа
стреле, он посећује вазале у име нашег оца, он ради све. А ја безуспешно чекам
да ми преприча неке своје пустоловине јер скоро никад није расположен за
то... Биће му криво што он није био тај који вас је спасао. Кладим се да ће
измислити да постоји неки неписани закон према коме нисам смела да
урадим ово што сам учинила.
- Понели сте се као прави витез. То је било веома храбро од вас.
- Хвала вам-насмеши се Лијена. -Надам се да ће и он тако гледати на то.
Остатак пута до шатора препешачили су у тишини.
80
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ДРУГО: ГОЗБА ДОБРОДОШЛИЦЕ
Кад су стигли у камп, Лијена помисли да је заиста био онакав каквим га је Рид
описао. Вучја јазбина. Три шатора су већ била постављена, а њена браћа су
оставила таман толико простора међу њима да ноћу могу да запале ватру.
Брендонов је био најдаљи, док су Бенов и Недов били један до другог.
Брендон је сакупљао дрва за потпалу, да не би то морали касније да раде по
мраку. Подиже поглед на звук коњских копита и чинило се да му се ни
најмање не допада њен нови сапутник. Подсећао је Хауланда Рида на
разљућеног вука огољених очњака.
- Брате, не делујеш срећно што ме видиш-рече она, задиркујући га.
- Где си била?
- Пројахала сам унаоколо. Рекао си да вам се склоним с пута, да вам није
потребна моја помоћ, да вам само сметам, сећаш се? Питала сам те могу ли да
идем да јашем и рекао си ми „добро, само ме пусти на миру“.
Прострелио ју је погледом.
- То се тешко може назвати одобрењем.
Она се насмеши.
- Драги брате, жао ми је. Толико ми је жао - одврати иронично. - Али довела
сам госта.
Знала је да ће почети да виче на њу, али она је била пребрза за то и
предухитрила га је.
- Ово је Хауланд Рид, један од заставника нашег оца. Коначно сам упознала
једног од њих пре тебе.
Израз лица му се промени, постаде озбиљан и свечан, попут израза који је
често виђала у очима њиховог оца. Испружи руку и чврсто се рукова са Ридом.
- Надам се да вам није сметала.
- Не, ни најмање. Била ми је од велике помоћи и веома учтива. Драго ми је да
сам се срео. Ваша сестра је часна жена.
- Учествујете ли на турниру?
- Нисам планирао да учествујем. Провео сам неко време путујући. Био сам на
81
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Острву лица, и сасвим случајно се погодило да је дан који сам одабрао да одем
био почетак турнира.
- Биће права штета ако не останете макар један дан. Турнири су обично врло
интересантни-рече Брендон.
Лијена се у међувремену одшуњала иза њихових леђа док су разговарали да
потражи Бена и Неда и да их наведе да изађу из својих шатора, што и
учинише. Сада су сво четворо стајали крај придошлице.
- Морам да признам да нисам склон тако насилним разбибригама -одговори
Рид. -Затим, такође не бих желео да вам будем на сметњи.
Она се насмеши.
- Не бисте нам били на сметњи. Па овде је већ дошло толико људи! Мада, не
толико колико бисмо желели са Севера, тако да би свакоме било драго ако би
се наш број макар и незнатно увећао.
- Нисам понео ништа са собом, а ваш камп је предвиђен за вас четворо.
Она се окрете изазивачки ка Брендону. -Видиш! Ипак је требало да понесемо
четири шатора.
Он се намргоди. -Понели смо само три јер се теби не може веровати.
Лијена га бесно погледа и отвори уста да оспе паљбу на њега када се Рид
прикључи разговору.
- Зашто кажете да јој се не може веровати?
Бенџен се исцери. -Није он то заиста мислио, само се њих двоје тако увек
непрекидно свађају. Искорачи ближе. -Ја сам Бенџен Старк. Показа ка
ћутљивом Неду.
- Ово је мој брат Едард. Како сте уопште упознали нашу сестру?
- Био сам у проблему, окружен тројицом насртљивих штитоноша. Ваша сестра
се борила са њима и помогла ми.
- То личи на њу-насмеја се Бенџен. Погледа ка Лијени и Брендону. Викао је на
њу да уђе у његов шатор и да се пресвуче да би изгледала као права дама на
вечерњој гозби.
- Веома јој је драго што Вас је упознала пре Брендона.
- Ми Ридови не путујемо много, волимо да боравимо у месту из кога
82
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
потичемо. Ја сам ето пожелео мало да пропутујем, да обиђем свет и да видим
шта има да нам понуди. Нисам ни претпоставио да ће ме неко напасти. Имао
сам среће што је она тако храбра.
- Глупаци - Бен се окрете ка Неду. - Мораће нам их показати вечерас или сутра.
Прићи ћу им и питати их како су дозволили себи да их претуче један
девојчурак.
Нед одврати - И тебе је тај исти девојчурак претукао јуче.
- Какав то витез одобрава своме штитоноши да се тако понаша? - настави
Бенџен правећи се да га није чуо.
- Касно је-рече Нед. - А ноћу су ваше шансе да будете нападнути још веће. Ја ћу
поделити свој шатор са вама. Брендон је већ решио да Лијена буде са њим у
шатору, а мислим да сте вечерас чули довољно од Бенџена.
Сва тројица се насмејаше. Бенџен одмахну главом.
-Шта би то требало да значи? Многи људи уживају у мом друштву.
Брендон им се прикључи, црвен у лицу.
- Шта је то са њом? Зашто не излази већ једном? Колико јој времена треба да
обуче хаљину?
- Рекао си јој да не излази из шатора док не буде наликовала правој дами, тако
да... То би могло да потраје сатима... Или данима... Пре ће бити годинама.. смејао се Бенџен.
Брендон га бесно погледа и повика: -Пожури! Или ћу те ставити да седиш
поред неког досадног.
Она се помоли из шатора.
- Већ седим поред некога досадног. Поред тебе.
- Обуј се!-зарежа Брендон.
- Покушавам, али си ти превише нестрпљив.
Хитро се обу наслањајући се на Брендона.
- Кога то толико желиш да видиш па ти се жури?
- Никога. Само сам нервозан што си одјахала негде сама.
Она преврте очима.
83
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
-О, јадна ја! Тако сам беспомоћна и незаштићена. Брендоне, губимо време у
расправама и жалопојкама а наш гост је ту. Требало би да будемо учтиви.
Брендон бесно окрете главу од ње и упути се ка замку који је светлео
недалеко од њих, разговарајући са Бенџеном и Хауландом Ридом.
Нед је повуче ка себи и прошапта: - Дођи са мном.
- Добро - рече кротко и кретоше у истом правцу, за њима тројицом, пратећи
их, али корачајући спорије.
- Не ради то - промрмља он једва чујно. - Немој га нервирати, немој га
изазивати. Почеће да виче и бесни а сада није време за то. Спаваћеш у
његовом шатору ових десет ноћи колико ћемо бити овде. Требало би да
будеш смирена и да се слажеш са њим колико год можеш.
Она уздахну.
- Знам. Само сам се шалила.
- Њему није било смешно - рече Нед гледајући у земљу, нервозан.
Знала је да је у праву, али она се само забављала.
- Узгред, урадила си исправну ствар спасавши Рида. Отац би био поносан.
Лијена се осмехну. - И ја тако мислим.
- Понела си се као прави Старк. Пуна си доброте и части. Брендон то зна. И он
би урадио исто да је био на твом месту. А Бен је вероватно мало љубоморан
што он није имао прилику да учини тако нешто.
Она се закикота.
Нед се насмеши. - Не свађај се са њим. Учинићеш да изгледа као будала испред
једног од његових будућих заставника. Покажи да знаш како да се понашаш. У
супротном, нећеш бити ништа боља од оних штитоноша.
- Није то само њихова кривица. То је и витезова кривица, такође. Какав је то
човек који им допушта да раде тако нешто?-упита она, огорчена.
- Или неко ко не може да контролише младе дечарце, или неко кога није ни
брига шта они раде. Дај ми реч да се нећеш расправљати са Брендоном, макар
не док Хауланд Рид не оде кући.
- Имаш моју реч-уздахну Лијена.
84
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Наставише да ходају у тишини.
- Неде? Шта мислиш, шта би отац урадио у овом случају?
Он размисли за тренутак.
- Претпостављам да би пронашао витезове којима штитоноше припадају и
рекао им шта се десило. Нису смели то да ураде. Био је ненаоружан, није имао
намеру да их нападне. Понели су се према њему као према преступнику и тим
обешчастили и свог витеза и његову кућу.
Примети како она делује замишљено и брзо рече:
- Али не, ти им нећеш ништа рећи. Очито је да немају части ни поштовања,
тако да вероватно не би ни поштовали тебе као даму. Пусти Брендона да се
позабави тиме.
- Није све на Брендону! - готово крикну она.
- Не, али што се овог случаја тиче, мораш да признаш да би његове речи
имале већу тежину. Знају ко је он, наследник Зимоврела. А они су ти који су
увредили једног од његових вазала. Тако да је на њему да захтева да се позову
на одговорност.
Док су пролазили покрај штала, она се нагло укочи у месту и загледа се у
једну тачку.
- Неде.
- Шта је било?
А онда Нед схвати шта мора да је видела. Дечко у штали је сигурно био један
од штитоноша.
- Не брини, можда те неће препознати у хаљини и са пуштеном косом.
- Молим, те, о, молим те Неде, дозволи ми да му нешто кажем.
- Не. Рећи ћемо да смо га препознали, казаћемо то Хауланду Риду и Брендону.
Ти си већ учинила довољно. Ниједан човек не жели да му жена говори шта да
ради и како да се понаша. Нећу да ти се нешто догоди или да те нападну само
зато што ти је језик бржи од памети.
- Ко је он?
- Човек.
85
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Неде!
- Добро. И ти познајеш грбове подједнако добро као ја. Зашто мислиш да сам
га већ срео?
- Чини ми се да је из Рекотока, или из области близу Ериновог дола....
- Али није из Дола. Ја нисам путовао колико и наш брат. Можда их је он срео.
Причај о томе са њим на гозби.
Утом дођоше до велике дворане Харендвора. Заслепи их блистава светлост
мноштва свећа и запахну врелина људских тела и жамор бучних гласова и
музике. Нед је седео прекопута, уз Хауланда Рида, а Брендон са њене десне
стране. Бен јој се посади слева и баци се здушно на печено вепрово месо.
Свако мало, Нед би погледао негде иза ње, и остао да зури неколико
тренутака. То ју је збуњивало и на крају одлучи да се хитро окрене да види
шта га је то толико заинтересовало. Примети високу даму, дуге тамне косе и
пурпурних очију која је весело разговарала са својим пријатељицама. То
учини да сметне са ума питања која је имала за Брендона, везана за
вестерошку хералдику. Благо гурну Брендона лактом. Он уздахну и одмахну
руком. Лијена љутито трупну ногом испод стола.
- Шта је било?
- Учини нешто лепо за свога брата. Опчињен је!
- Може он то и сам. Довољно је стар да зна шта треба да уради.
Она поново трупну ногом.
- Побогу, прекини! Шта је са тобом?
Лијена прошапта: - Знаш како је стидљив. Само ће ту да седи и да је тако
посматра читаво вече. Молим те? Молим те иди и реци јој нешто. Учини то за
свог брата.
- Рекао сам ти да ће се снаћи сам.
- Али неће. Погледај га само. Не може ни да исече месо како треба, обориће
тањир на под. Умало је пролио вино већ три пута, прича неразговетно и не
довршава реченице. Погледај! - Махну ка Неду позвавши га по имену.
- Принц Регар је познат по томе како лепо пева и свира. Зар не мислиш да би
било лепо кад би нам нешто отпевао?
86
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Да... Музика. Принц. Песма - Недове очи поново одлуташе ка девојци на којој
су биле читаво вече и
Лијена се насмеја.
- Добро - рече Брендон - схватам.
- Али шта ја да урадим поводом тога? Нисам му ја крив што је такав идиот.
- Доведи је овамо и питај је да ли би плесала са њим.
- Зашто бих то урадио?
- Брендоне, ако не урадиш то, онда ћу ја отићи до принца и питати га да
плеше са мном. А онда ћу му се извинити и рећи му да сам само желела да мој
арогантни старији брат пита уместо мог стидљивог брата, једну лепу даму да
плеше са њим. Онда ће чак и принц знати да си самодопадна будала а Нед ће
добити плес са својом дамом.
- Нећеш то учинити.
- А онда, кад то обавим, мислим да ћу отићи да седнем у крило Роберта
Баратеона и да му кажем да си ми дао превише вина да попијем.
- Добро! А сада доста твојих пошалица - црвеног лица подвикну Брендон.
Насмешила се сопственој довитљивости и погледала назад у Неда. Деловао је
туробно. Девојка коју је посматрао сада је плесала са човеком у белом плашту.
Брендон устаде и оде до Неда. Рече му нешто, а он потом климну и обојица
кретоше ка пару који је плесао.
Задовољна развојем догађаја, али помало се досађујући, Лијена се окрете ка
Бенџену.
-Напросто обожавам гозбе, а ти?
Он се исцери. А онда јој рече озбиљним гласом:
-Принц гледа у нашем правцу.
Она се жустро осврте а он је нагази испод стола.
- Не окрећи се тако, то је неучтиво! Како се то понашаш?
- Гледам Неда.
Одушевила се кад је видела да Нед уопште не игра тако лоше. Све време се
87
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
осмехивао док је држао њој непознату девојку у наручју. Осмехну се широко и
посеже за пехаром да отпије гутљај вина али откри да је празан.
-Бене, јеси ли ти пио из мог пехара?
- Има још - досу јој вино, а онда нали и себи. - Морамо да искористимо то што
је Брендон отишао на трен. Бројао нам је пехаре.
- Пехаре? Ово је мени био први, а нисам га ни попила до краја захваљујући
теби. Погледа у Роберта Баратеона и уздахну. - Неко би требало и њему да
броји пехаре.
- Да одем да га питам да ли би плесао са тобом?-задиркивао ју је Бен.
- Никако. Превише је попио. Кад не би газио по мојим ногама, вероватно би
ми повраћао по хаљини. Не игра ми се, желим да разговарам. Где је онај човек
из Ноћне страже, Бене?
- Позвао сам га да дође и да једе са нама али хоће да једе сам. Поставио је камп
на другој страни замка. Штета што није дошао. Изгледа да се принц спрема за
велики наступ. Он би могао да пева са њим.
- Зар је он бард? - усхићено упита Лијена. - Нисам ни знала.
- Није, али добро пева. И боље би ти било да се не одушевљаваш толико са
певањем и музиком. Човек за кога си верена више воли да се опија него да
пева.
Кад се Нед вратио, Лијена је била толико узбуђена и срећна због њега да је
све време покушавала да га наведе да јој исприча како се све тачно одиграло,
али је он као и обично ћутао. Блажено се осмехивао. Она се осврте и виде да
тамнокоса девојка опет плеше са неким другим, и би јој криво због њеног
брата. Уздахнула је. Након што се песма завршила, сви заузеше своја места.
Принц затражи њихову пажњу.
- Знам да сам већ пожелео добродошлицу свим учесницима турнира, али бих
желео да је поновим. Хвала вам што сте увеличали овај догађај вашим
присуством. Хвала и нашим љубазним домаћинима из куће Вент. Желео бих
да изведем једну песму коју сам сам саставио, моја супруга је до сада чула
само неколико стихова и ово је први пут да је представљам у целини. Надам
се да ћете сви уживати.
- Какав уображенко! - прошапта Бенџен. - Ето, бар ће неко вечерас нешто
88
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
отпевати. Буди срећна.
- Пссст! - зарежа она изнервирано благо се нагињући напред да боље чује.
Двораном завлада мук, а затим принц Регар полагано и замишљено повуче
дугим бледим прстима по струнама харфе. Лијена није могла да престане да
зури у њега. Мелодија је звучала божански, проносећи се лењо, као
оклевајући, кроз велику трпезарију, лебдећи у ваздуху попут опипљиве, а
опет, прозрачне измаглице и обавијајући је својом мекотом. Истовремено
разиграна и умирујућа, весела а опет тако тужна, напета и смирена... Деловала
је као сам живот, пуна лаких, високих и грубих, ниских тонова, успона и
падова, препрека и тријумфа, победа и пораза. Чинило јој се као да нема
никога око ње, да је сама на свету и да поново проживљава дане које је
провела на Земљи, да се њена прошлост, садашњост и будућност одвијају
истовремено у њој попут ковитлаца слика, призора, мириса и боја. Осети бол
за тренуцима који су давно нестали, за тренутком који је управо пролазио а за
који је желела да потраје вечно, и за тренуцима који ће тек проћи, чилећи кап
по кап док сва вода њених дана неумитно не истече и заувек је напусти,
прелазећи из пролећа у зрело лето, кишну јесен и ледену зиму смрти.
А онда принц запева и нешто је болно стеже у грудима. Било је чежње у
његовом гласу, и његове светле очи се сетно усмерише ка званицама.
Нехотице се заруменела кад му поглед паде на њено лице и задржа се ту дуже
него на осталима. Није чак ни била свесна да је музика утихнула, док
је не прену снажан аплауз. Њене дрхтаве руке остадоше спуштене крај њених
бокова, док јој је поглед изгубљено блудео у даљину. Песма ју је погодила и
дотакла саму срж њеног бића, продирући дубоко у њене мисли и осећања, и
угнездивши се у њој као стари пријатељ, као савршено огледало ње саме.
Имала је осећај као да је састављена баш за њу, попут брижљиво искованог
мача који јој као саливен лежи у руци. Није била свесна да јој се крупне слане
капи сливају низ образ док се Бенџен није запрепашћено загледао у њу и
насмејао.
- Учинио је да се расплачеш као права госпа.
Не размишљајући, жустро је одговорила на његов изазивачки тон гласа
изливши му читав пехар пун вина на главу.
89
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ: ТАЈАНСТВЕНИ ВИТЕЗ
Лијена се пробудила зловољна и љута на Бена и на Брендона подједнако. Бес
према Бенџену осећала је још од претходне вечери и његове истините опаске
која ју је дубоко жацнула, док ју је код Брендона нервирало што се није више
покренуо да сазна нешто о штитоношама и да их правично казни. Деловала је
толико мрзовољно да је Нед био приморан да седне између ње и Брендона,
решен да их спречи да уопште разговарају. Наслонила је главу на његово раме
док су доручковали и уздахнула, тихо му рекавши:
- Није поштено.
Ипак, Брендон ју је чуо и љутито упита:
- Шта није поштено?
- Нећеш да се постараш да буду кажњени!
- Саслушај ме - рече Нед озбиљно. - Брендон није учинио ништа окрутно нити
непромишљено. Разговарао сам са Хауландом Ридом неко време пре него што
сам дошао на доручак. Он ми је сам рекао да не жели да малтретира Брендона
и да нема потребе за тим.
Она се усправи и изнова уздахну али овај пут прекрсти руке и прострели их
оптужујућим погледом.
- Шта би било да су напали мене?
Сломио бих им вратове и бацио их псима-мирно рече Брендон.
- Овако је нећемо смирити ако је ти будеш охрабривао-каза Нед. -Слушај.
Узео ју је за руку. -Другачије је кад је дама у питању. Причали смо о овоме
прошле ноћи, мислим да би њему било још непријатније када би морао да оде
код витеза или витезова чије су оно штитоноше биле и да им каже шта се
тачно одиграло, да је наша сестра била та која је морала да отера напаснике.
Једини разлог због кога и знамо шта се десило је тај што си их ти видела и
суочила се са њима. Истина зависи од човека који је само пролазио онуда и од
младе девојке. Зар не мислиш да би их могла увредити?
- Ти желиш да урадиш исправну ствар. Али покушаваш то на погрешан начин.
Не знамо какви су ти витезови чије су то штитоноше. Можда би их казнили. А
можда су као ти. Раде шта им се прохте, кад год им се прохте. Да ли си
90
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
размислила о томе да их једноставно пустиш да почну да се надмећу, већ ће
их неко победити и понизити на турниру - рече Брендон.
Нед потврди ово климањем главе.
- Учинила си већ све што је у твојој моћи. Нема разлога да будеш узнемирена,
увређена или љута зато што си се понела добро, правично и часно. Заједно
ћемо гледати надметање, биће интересантно, уживаћеш у турниру. И горе
ствари су се дешавале.
У том тренутку Роберт Баратеон промоли главу унутра и позва га да изађе.
Поглед му се за тренутак задржа на Лијени и он је поздрави, замуцкујући,
црвених ушију. Затим Нед устаде и оде са њим. Она погледа ка Брендону који
је, како се чинило, посматрао улазна врата у трпезарију и намршти се.
- Отац не би тако поступио.
Сада Бенџен би тај који седе између њих, осећајући да би нешто могло да се
догоди. Али, Брендон ништа не одговори, тако да је Лијена само могла
немоћно да настави да зури у њега за бесним ишчекивањем.
Види, ниси ништа појела, остало је још доста сланине-рече Бен. Она преврте
очима. У том тренутку, Брендон угледа особу коју је тражио и устаде од стола
не поздравивши се са њих двоје.
- И даље не мислим да је у праву.
- Можда Брендон није у праву, али ти му сигурно нећеш променити мишљење.
Мислим да је то више повезано са политиком и односима међу покрајинама.
Наследнику Зимоврела баш и не приличи да говори људима из Рекотока шта
да раде, када већ треба да се ожени Тулијевом ћерком. Не брини, Нед је у
праву. Вратићемо им то на други начин. Нас двоје против њих троје, шта
кажеш? Јачи смо, храбрији, паметнији. У свему боље. Средићемо ми њих.
Она се осмехну.
- У гађању луком и стрелом или у бацању секире. Волела бих да те видим како
бацаш секиру.
- Али не могу да користим штитоноше као мету - задиркивао ју је.
- Прислушкивао си их синоћ, зар не? Брендона и Неда.
- Да.
Она уздахну. - Да претпоставимо да се Брендон понаша као лорд.
91
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Понаша се као лорд-одлучно рече Бен.
- Роберт Баратеон је лорд. Да је Нед пролазио и видео неке људе како
малтретирају њега, зар не би урадио исто што сам и ја учинила?
- Они су пријатељи од малих ногу, а ти и Хауланд Рид то нисте били. Логично
је да би човек све учинио за своју крв и за своје пријатеље. Али то не значи да
би учинио исто за било кога. Ко зна, можда га не би ни препознао, помислио
би да је у питању неки сељак и не би се ни умешао.
Ћутала је, пркосно. Није више могла да слуша изговоре своје браће. Било јој је
потребно да разбистри мисли.
- Ако се Брендон врати и пита, реци му да сам изјахала и да сам ту у околини
шатора. Вероватно ћу се вратити на време да посматрам подневну
церемонију и дефиле учесника.
- Добро - рече Бен, пажљиво проучавајући њен измучен израз лица. Лијена
иступи из трпезарије, нервозна због сопствене немоћи да нешто предузме и
због синоћне мелодије која јој је одзвањала у утроби. Он остаде сам за столом,
замишљено жваћући.
Кетлин Тули је по стоти пут провукла четку кроз своју таласасту
кестењасториђу косу и прешла рукама по својој хаљини да је поравна што је
боље могла. Била је уморна од пута.
- Кет! Кет! Он је овде! - њена сестра, Лиса, улете у шатор, руменог лица.
На тренутак, Кетлин заустави дисање. Знала је да ће он бити овде. Наравно да
је дошао, да се пријави на листу витезова који ће се надметати на турниру. То
му је била и намера. Али чињеница да је ту, да је стигао, да је тако близу, била
је нешто сасвим друго. Брендон Старк, њен будући супруг. Био је овде.
- Где је? Покажи ми га.
Лиса је журним кораком извуче напоље.
92
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Оно су њихови шатори, на врховима су им пободене заставе Старка-бело
поље са сивим језовуком. Мора да су стигли јуче поподне. Вероватно су и
присуствовали синоћној гозби добродошлице. Штета што нам се поломио
точак на кочији! Мислим да смо једини који су стигли јутрос. Последњи сморазочарано је мрмљала Лиса
Кетлин готово да је више није ни слушала. Срце јој застаде у грудима. Очи јој
потражише једног витеза кога је нарочито желела да види, највише од свих
осталих, у непрегледном мору људи и шатора које се простирало пред њом.
Сви су говорили да ће овај турнир због своје велелепности бити опеван у
многобројним песмама, јер је највеличанствени који је икада одржан. Ако бих
ухватила његов поглед, прозборила коју реч са њим, или одиграла макар само
један плес, заиста ће бити тако. Ово није био први пут да су срели. Претходни
пут био је горкосладак. Њен пријатељ из детињства, Питер Бејлиш,
Малопрстић, како су га сви знали, тада је изазвао Брендона Старка,
наследника Зимоврела, на двобој за Кетину руку.
Покушала је тада да га уразуми, да учини да схвати да је ово венчање уговор
склопљен између двају снажних покрајина и кућа, као залог за будуће
пријатељство и политичку сарадњу; објашњавала му је да је чак веома
задовољна, након што је видела свог вереника, да јој се он допада, да брак
неће бити присилан како се плашила док га још не беше угледала. Ипак,
Питер није одустао и због тога је заувек био обележен ожиљцима. Могао је
чак и да изгуби живот, али је Кетлин замолила Брендона да га поштеди и њен
племенити будући супруг јој је услишио жељу.
Она и Лиса сада беху стигли скоро до зидина Харендвора и мало се прогураше
међу светином да их пусти да прођу у прве редове. Лордови и витезови су
управо дефиловали стазом која је водила ка пољу за надметање. И тада га је
угледала, на великом сивом коњу, високог, наочитог и насмешеног. Изгледао
је привлачно и баш онако како га се одраније сећала, можда мало зрелије и
отменије.
Његове смеђе коврџе падале су му готово до рамена. Лице му је уоквиривала
густа чекињаста брада. Помисли како му лепо стоји. Утом он вешто и
безбрижно сјаха и она настави да се диви његовој висини и снажној ратничкој
грађи. Пожеле да оде до њега, да му нешто каже, или макар
само да га још једном види како се осмехује, али знала је да то не приличи
једној госпи као што је она. Уместо тога само мало јаче стегну Лисину руку.
93
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Биће довољно времена. Наше стазе ће се поново укрстити. Само још годину
дана и бићемо супруг и супруга. Сједињени пред Седморицом. Госпа Кетлин
Старк од Зимоврела. Име звучи баш како треба у мојим мислима, као да је
одувек било моја судбина.
Нед подиже поглед заклањајући очи од наметљивих сунчевих зрака и загледа
се у прелепу девојку пурпурних очију са којом је плесао претходне вечери.
Много пута се подсмевао Роберту због начина на који би збуњено и смотано
реаговао сваки пут кад би им се Лијена придружила у разговору. Сада га је
разумео. И она је дошла да посматра витезове и велике лордове како свечано
улазе на турнир и учини му се да је на тренутак погледала у њега као да га
препознаје, али тај моменат прође и њене очи наставише да посматрају
церемонију. Мрзео је себе што је то приметио, али поглед јој се мало дуже
задржао на Робу. Извио је мало главу да би могао да настави да је несметано
проматра. Дуга мека коса јој се просула до струка. Носила је бледо љубичасту
хаљину која је истицала њену витку фигуру и необичну боју њених крупних
очију. На тренутак изгрди себе што јој ништа није рекао синоћ док су плесали.
Чак је није питао ни за име. На трен се упита да ли је она таргерјенска
принцеза, али га онда његово познавање историје великих кућа подсети на то
да у кући Таргерјена не постоји директни женски потомак девојчиних година.
Није му било важно. Још од претходне вечери, она је постала краљица
његовог срца. Да се пријавио на листу и кад би којим случајем победио, могао
би да је крунише као своју краљицу Љубави и Лепоте. Учинио би то без
трунке оклевања, знао је. Изненада постаде свестан да га Роб гледа. Он
пропрати његов поглед и када схвати кога Нед посматра, громогласно се
насмеја.
- Ко би рекао да ћу дочекати дан да видим Едарда Старка да тако посматра
девојку. Рекао сам ја Џону Ерину да ћу једног дана имати позитиван утицај на
тебе.
Нед се насмеши и прогута кнедлу са горким укусом љубоморе коју је осетио
94
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
кад се сетио како је она гледала у Роба нешто дуже него у њега самога. А ко би
је могао и кривити... Међу њима двојицом није било поређења. Његов
пријатељ био је боље грађен и Неду није било страно то да девојке сматрају
Роберта веома привлачним. Навикао је да стоји у сенци коју су други бацали
на њега, али у том трену пожеле да макар на трен засија јаче од свог
пријатеља или свог брата. Нико никада није гледао у другорођеног сина. Увек
је Брендон био тај који им је привлачио пажњу. А сада је то био други
штићеник лорда Џона Ерина.
Питао се да ли да се пријави на листе. Можда би га његова мистериозна дама
тада приметила. А онда одгурну ту идеју из ума. Никада није био тип који је
тражио славу преко насилних надметања као Брендон или Роб; иако је био
солидан мачевалац, није био изврстан, и турнир га заправо није толико
интересовао. Не, ако би желео да задобије њену пажњу, хтео је да то буде на
други начин, да га она примети због њега самог. Желео је да зна њено име, да
зна да ли је високорођена или не, да ли већ некоме обећана. Лепа каква је
била, вероватно је била примећена од стране многих мушкараца.
Роб му се опет насмеја у лице кад застадоше у поворци, а онда се мноштво
слуга сакупи око њих и сјахаше. Гомила поче узбуђено да жамори и зачу се
лимени одјек труба. Нед подиже поглед и угледа витеза у црном оклопу кога
је у стопу пратио витез Краљеве гарде. Намах их је обојицу препознао, као и
сви присутни, уосталом. Витез је био сер Артур Дејн, Јутарњи мач, а троглави
црвени змај на црном оклопу јасно му је говорио да је у питању принц Регар,
није био потребе да младић уклони шлем да би се уверио да је то он. Његова
дуга мека светла коса била је у оштром контрасту са тамним оклопом који је
носио. Нед примети да девојке које му беху најближе дубоко уздахнуше а
потом почеше да се кикотаво дошаптавају. Инстинктивно потражи погледом
своју изабраницу и разочарано виде да је и онда подједнако одушевљена као
и све остале. Какве је он имао шансе да освоји такву девојку, у присуству свога
брата, Роба и принца Регара...
Церемонија се заврши и Брендон га позва:
- Идемо Неде. Најбоље је да одмах кренемо натраг ка Великој дворани, после
ће се створити још већа гужва. Још никад нисам видео оволико људи на
једном месту. Отац је био у праву када нам је рекао да је ово највећи турнир
до сада.
Он послушно крете за њим а онда му пажњу привукоше две даме које су
95
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
стајале у првим редовима тик уз њих. Обе су имале дугу кестењастоцрвену
косу и носиле плавоцрвене хаљине. Боје потврдише његову сумњу да
припадају кући Тули. Вероватно су се прогурале напред да виде принца
Регара, као и све остале. Могле би бити Кетлин и Лиса Тули, помисли он. Једна
од њих венчаће се са његовим старијим братом и постати госпа Зимоврела
једног дана. Брендон му је већ рекао да је његова невеста прелепа, али, мада
су обе биле симпатичне, виша и виткија дама је била много привлачнија од
ниже и облије девојке.
Лијенина зловоља беше у потпуности ишчилела. Заборавивши на обећање
које је дала Бенџену, једрила је на коњу, лака попут пера, а да једва морала и
да дотакне узде. Чинило се као да је управљала његовим кретањем
искључиво својим мислима. Јахачица и животиња беху се стопили у једно.
Уживала је у сунчевим зрацима који су јој миловали светлу кожу и у свежем
јутарњем ваздуху.... Одавно већ беше прошло подне кад се напокон вратила.
Хитро предаде коња шталским момцима и стушти се пречицом ка шатору.
Брендон и Нед још нису стигли до њиховог кампа, те она претпостави да мора
бити да су отишли право на ручак у Велику дворану. Али зато је Бенџен, изван
себе од бриге, стајао испред шатора нервозно грицкајући усне и кршећи руке.
Када је угледа, испусти уздах олакшања.
- Пропустила си церемонију! Где си била? Забринуо сам се да ниси опет упала
у неку невољу.
- Рекла сам ти већ, била сам на јахању! Остала сам само мало дуже. Зна ли
Брендон?
- Не, нисам га ни видео. Стигла си таман на време, очекујем да обојица дођу
овамо после ручка. Нисам ни отишао у дворану да једем, колико сам се
забринуо за тебе. Понекад помислим да је Брендон у праву. Стварно си
својеглава и неодговорна.
Она се широко осмехну и загрли га, а он је преко воље подиже у наручје и
96
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
заврте у круг.
- Нећеш му рећи, зар не?
- Нећу - промрмља он, дурећи се.
- Вас двоје нисте дошли на ручак? - упита их Брендон који одабра управо тај
тренутак да пристигне, са све замишљеним Недом и бучним Робом за петама.
- Управо смо тамо кренули-рече хитро Бенџен.
- Како вам се допала церемонија?
- Била је изванредна - рече Лијена, борећи се да пригуши смех и некако
успевајући. Бенџен горљиво заклима главом гледајући у своје пете.
Она не рече више ништа, и како је деловала расположенија него тог јутра и
вољнија да остави по страни расправу која беше избила за доручком,
Брендонове црте лица смекшаше.
- Боље пожурите док се гозба није завршила. Кад једете, вратите се одмах
заједно у шатор на поподневни одмор. Нећу да луњате унаоколо по кампу.
Лијена ухвати Бена под руку, лоше сакривајући своју радост и усхићење. И он
се осмехну, те након што обећаше Брендону да ће га послушати, безбрижно
одјурише попут двоје вучје младунчади ка вратима великог замка.
- Не могу да верујем да смо га се овако брзо отарасили!-смејала се Лијена.
- Хајде да пронађемо луткарски вашар!
- Гладан сам - мрзовољно је мрмљао Бенџен. - Зар то не може мало да сачека?
- Јели смо довољно јутрос! А и ако случајно пропустимо ручак, увек можемо
замолити кухињске момке да нам касније нешто донесу да презалогајимо,
сигурна сам да ће то учинити кад им кажемо ко смо! Ионако више волим да
шетам са тобом, и да једем успут него да као дама седим два сата у
трпезарији, пазећи на манире, усправљене кичме и укоченог извештаченог
осмеха, учтиво климајући главом, поздрављајући све оне старе досадне
лордове и даме око себе и вртећи се у месту као ветроказ.
- Непоправљива си! - рече Бен, подижући руке у знак предаје. Очи му потом
заверенички засветлуцаше и повуче је за руку, провлачећи се са њом између
редова разнобојних шатора.
- Куда ме то водиш? - заинтересовано га упита.
97
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Он застаде на трен и извуче нешто испод плашта. Украсну копчу за
повезивање огртача, у облику вучје главе.
- Идемо, да продам ово.
Она се збуни. - Зашто желиш да је продаш?
Осмех му се протеже од уха до уха док се спремао да јој открије свој тајни
план.
- Морам да купим коња и оклоп. Хоћу да се пријавим на листе.
Требало јој је пар тренутака да схвати шта јој говори, али кад речи допреше
до ње, радосно пљесну обема шакама у узбуђењу, обрадована идејом. Затим
јој се израз лица нагло промени у забринут.
- Али.. Бене, па чак и ја могу да те оборим са коња! Какве ћеш шансе имати
против принца Регара или сер Баристана Селмија, а да не спомињем многе
друге врсне јахаче... Нешто би могло да ти се догоди! Шта ће Брендон рећи ако
сазна? А и ти ниси витез.
- Кунем се да је Брендон утицао на тебе за ово кратко време за које смо
путовали заједно, баш као што си и ти изгледа утицала на мене. Превише си
опрезна и уплашена. Неће сазнати-рече Бенџен, мада нешто мање сигуран у
себе него малопре. Нећу се пријавити на листе као Бенџен од куће Старк, већ
као тајанствени витез.
98
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО: ПОРОДИЧНЕ ТАЈНЕ
Шапућући и кикоћући се, Лијена и Бенџен пронађоше скровито место у
близини Харендвора. Она је водила коња за узде а Бен је носио џакове пуне
оклопа који су звецкали. Било им је драго што су знали да их нико није видео.
Сви су је преједали и опијали у Великој дворани. Седоше на земљу и
отворише вреће да разгледају шта су све успели да купе у замену за
Бенџенову копчу.
Лијена узе у руке тамни оклоп и обичан зарђали бронзани шлем који је
прекривао читаво лице и одмахну главом.
- Међу овом гвожђуријом вероватно неће имати ни два дела искована од
истог метала, исте боје и у истом стању. Изгледаћеш као окрпљени витез.
- Па, није баш као да смо могли да одемо у оружарницу и да затражимо оклоп
који ми савршено пристаје, зар не? Ко год би ми га продао, одмах би га
препознао чим бих збацио принца Регара из седла а онда би и Брендон
сазнао. Осим тога, нисмо имали довољно новчића за такав оклоп.
Лијена преврте очима на братовљево претерано самопоуздање.
- Зато смо набавили одбачено старо гвожђе које би иначе било истопљено да
га ми нисмо пазарили. Па, макар си добио пристојног коња и штит.
Она извуче штит из вреће и погледа га. Био је мало улубљен и боја је била
изгребана, али и даље је био добар, чврст, а ипак лаган.
- Мораћемо да ти га обојимо, осим ако не планираш да се бориш као
сиромашни рођак Фосовејевих.
Бен је погледа.
- Требају ми и копља. Како ћу да их донесем до скровишта, она баш не могу да
се сакрију?
- Сад не можемо ништа да урадимо јер се ручак ближи крају, морамо да одемо
да се придружимо Брендону и Неду или ће приметити га нас дуго нема.
Устаћемо рано сутра ујутро и узети неко Брендоново, он је понео много више
него што му је потребно.
- Али Брендон ће препознати своје копље.
- Обојићемо и неколико копаља, кад завршим са штитом. Лијена устаде.99
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Идемо, стварно ће посумњати да кујемо неке планове ако и даље будемо
одуговлачили.
Брендон је седео са Недом и Робом кад Бен и Лијена утрчаше у шатор и
сместише се крај њих. Он и Роб беху попили. Погледа их прекорно али им
ништа не рече. Роберт поче да замуцкује док на крају сасвим не ућута,
поруменелих образа. Трен пре него што је она ушла, громогласно се смејао.
Брендон гурну Неда лактом кад опазише витку девојку како промиче поред
шатора, и његов млађи брат поцрвене попут Роба.
Дакле Неду се ипак свиђају девојке, помисли Брендон. Могао је макар да
одабере неку приступачнију. Ашара Дејн, видео ју је једном или два пута
издалека, била је једна од пратиља принцезе Елије, и чинило се да је
половина Вестероса била заљубљена у њу. Брендон отпи гутљај вина и
погледа је. Била је лепа, несумњиво. Имала је толико просилаца. Да ли ће
уопште приметити његовог млађег брата?
Она у том тренутку подиже поглед ка њиховом шатору и очи им се сусретоше.
Брендон се исцери а Ашара му се заузврат љупко осмехну.
Лијена убрзо напусти шатор, досађујући се. Њен вереник једва да је
прозборио две речи док је она била ту, али знала је да ће врло брзо, чим она
оде, постати знатно причљивији.
Ваљда ћемо се зближити, мислила је. Има пријатне црте лица, лепо је грађен.
Осим тога, он је Лорд Крајолује, тако да је у питању добра прилика... О њему се
говорило да је врстан борац... Али и да су му храна, пиће и лепе жене слаба
тачка.
Истину говорећи, Лијена није желела да се уда. Желела је да остане код куће,
миљеница своје браће, и да њен живот тече исто као што је текао до сада. У
Крајолуји, она не би смела да се смеје, да задиркује Брендона, да се поверава
Неду и да упада у несташлуке са Беном.
Шетала је огромним травнатим простором између шатора, пуштајући
100
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
загасите зраке залазеће ватрене кугле да јој милују бледе образе. Све је било
тихо. Тек покаткад би се зачули тихи озбиљни разговори из разнобојног
мноштва шатора, или пригушен смех девојака. Још није било време за
вечерњу гозбу. Сетила се да је нешто ниже тога јутра видела жену која је
сликала портрете учесника турнира. Одскакута до ње да је упита да ли би
продала нешто беле, црвене и плаве боје за шаку новчића, на шта се ова
радосно сложи. Лијена жустро стрпа тубе под огртач и крете натраг. Сунце
утом зађе и блага плаветна тама обави камп. Збуњена, скрете десно уместо
улево и нађе се лицем у лице са витезом и младом дамом приљубљеним једно
уз друго у једном углу.
Лијена се укочи и протрља очи. Осим тога што је млади пар размењивао
нежности, било је немогуће разазнати ко је ко. Обоје беху златнокоси и
зеленооки, у раскошној пурпурнозлатној одежди.
- Џејми и Серсеи Ланистер-рече она смирено.
Близанци са Ливачке стене се жустро раздвојише као пар паса у терању
поливених врелом водом и невино јој се осмехнуше, али то је није преварило.
Нису се грлили као што то приличи брату и сестри, и она осети благу
мучнину у утроби.
- Ниси ништа видела овде, зар не - рече Серсеи претећим тоном, иако су јој
сјактаве зелене мачје очи биле раширене, као у страху. Њен брат чак оде тако
далеко да спусти шаку на дршку мача који му је висио о појасу.
Након неколико тренутака, Лијена опет тихо проговори.
- Могла бих да заборавим шта сам видела. Ако бисте ми учинили једну услугу.
Овај случајни сусрет могао би добро испасти по обе стране.
Близанци се згледаше, али овај пут Џејми одговори.
- Какву врсту услуге захтеваш?
Осмехнувши се, она закорачи ближе ка њима. - Ти си витез, Ланистере. Желим
да се заложиш за једног мог пријатеља који жели да се пријави на листе.
Тајанственог витеза.
- Ако је стварно витез, вероватно нема проблема да се сам пријави на листе.
Али ако још увек није постао сер, мислим да и не треба да му буде дозвољено
да се пријави. Правило је да не може баш свако да се надмеће.
101
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ко је он и зашто си му баш ти потребан да се заложиш за њега не треба да
буде твоја брига. Међутим, оно што сте вас двоје управо радили...
Серсеи лако крочи између Лијене и свог брата са пријатним осмехом.
- Он ће се заложити за вашег пријатеља.
- Ох, хвала. Видим да смо се разумели. Желим вам лаку ноћ и... веома пријатно
вече-искези се Лијена, наклони се и оде. Ујутро, у цик зоре, већ је успела да
обоји штит у плаво и размишљала је о томе који грб да наслика на њему кад
њен брат бану у скровиште, носећи Брендонова црна, бела и сива копља. Док
га је проматрала како се приближава на јутарњој измаглици, угледа дрво
Срца иза њега, и са осмехом умочи четкицу у белу боју.
- Шта ћеш насликати? - упита Бен, пажљиво спуштајући копља на земљу.
- Дрво срца. У знак поштовања према старим боговима у Зимоврелу. То је
највише што могу да се приближим нашој традицији а да не нацртам језовука
на штиту!
Климнувши, Бен се сложи са њом а онда поче да се ваља по трави од смеха кад
угледа Лијену како крвавоцрвеном бојом слика два округла ока и широки
осмех на дрвету.
- Одлично је - рече он, разбарушивши јој косу.
- Оставићемо га да се осуши. Да размислимо сада кога ћеш изазвати. Нашла
сам некога ко ће сутра заложити за тебе кад одеш да се пријавиш на листе.
- Кога? - упита Бен, и кад је његова сестра објаснила, он ју је испитивао све до
повратка у шатор како је успела да убеди Џејмија Ланистера да учини тако
нешто, али су њене усне биле неме.
Поподне, после ручка, уграбише још једну прилику да се искраду и да добро
прегледају благо зарђали мач који још нису стигли да очисте. Није био у
лошем стању, али и даље је изгледао као права старудија. Лијена ухвати себе
како се пита да ли је било паметно ово што су радили. Ако би му се нешто
десило или ако би Брендон сазнао... Био би ван себе од беса, да не спомињемо
да би им се сви учесници турнира смејали и тако би осрамотили своју кућу
извргавши је руглу.
Бен се неће осрамотити, мислила је. Можда он још увек није шампион или сер,
али ће то постати. Гледала га је пуно пута како вежба и била је сигурна да ће
102
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
добро проћи на турниру. Али не тако добро као што бих то могла ја. Прогута
кнедлу љубоморе која јој се беше угнездила у грлу. Да сам мушкарац, могла
бих да се надмећем.
Бен је усхићено говорио крај ње о својим плановима, али се нешто касније
сневесели јер му је оклоп био мало велики, а неки трагови рђе, ма колико да
су га полирали, нису се дали уклонити.
- Народ ће волети тајанственог витеза. Можда ће мислити да мој скромни
оклоп одаје колико сам заиста богат, да немам потребе да се надмећем
скупоценошћу своје бојне опреме.
- Да, а кад те буду видели у том малецком оклопу, можда ће помислити да
ниси дечак, већ џин.
Обоје праснуше у смех а трен након тога осетише снажне шаке на својим
раменима.
- Изгледате криви - тихо рече Нед. - Ко зна шта спремате.
- Неде! Умало нисмо искочили из коже од страха!
- Брендон ме је послао да вас нађем. Не брините, нема никакве везе са старим
мачем који Лијена крије иза леђа.
- Само смо вежбали овде у богошуми, нико нас није видео, веруј нам-брзо рече
Бенџен.
- Је ли? Дакле, не знате ништа ни о три копља која су волшебно нестала?
Оборише погледе.
- Нећу рећи ништа Брендону, али желим да вам кажем да морате да пазите
шта радите, одсада па убудуће.
- Зашто нас зове?
- Стигао је гавран од оца. Заправо, више се тиче Бенџена него тебе, Лијена,
али сам претпоставио да ћу вас наћи заједно - насмеши се Нед.
Бенџен поприми озбиљан израз лица. Потом обоје кренуше ћутке за Недом,
натраг ка кампу.
У шатору је било тихо, јер још беше рано. Брендон их је чекао, помало
нестрпљиво, али када се сво троје појавише његово лице поприми израз
олакшања.
103
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ту сте. Неде, одведи Бена да прочита писмо. Лијена, да прошетамо мало по
кампу.
Она набра нос и намршти се. Није желела још једну свађу са својим
најстаријим братом. Није могла да порекне да се заиста не слажу добро и да
имају различите ставове по многим питањима, али са друге стране, она му се
заиста дивила и дубоко га поштовала. Сматрала је да он јесте прави и
најподеснији наследник Зимоврела, не само зато што је прворођени син, већ и
зато што има све потребне квалитете за управљање. Негде му је и завидела и
често би замишљала како би било да је она на његовом месту. На крају га
испрати ћутке ван шатора.
- Дођи - он јој понуди своју руку. - Чини се да принцеза Елија шета са својим
дворским дамама.
- Зашто би нас интересовало да гледамо једну принцезу како шета? Њен муж
је тај који је витез.
- Покушавам да следим твој савет од прексиноћ и да уловим добру жену за
Неда, јер богови знају да је никада неће упецати сам.
- Зар то није на оцу да одлучи?
- Отац је размишљао о будућности своје деце, зато је и послао ово писмо.
Лијена сада посвети пуну пажњу Брендоновим речима.
- Он сматра да, пошто је направио добар потез са склапањем бракова за свог
наследника и за своју кћер, Неду треба да буде дозвољено да се ожени из
љубави.
Лијенино лице се озари.
Сер Баристан Селми корачао је покрај носиљке принцезе Елије док је она
упијала призоре и мирисе Харендвора. Била је прелепа као и увек, али тамни
колобари испод њених очију и умор у њеном гласу су га подсећали на њен
104
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
блиски сусрет са смрћу. Умало није преминула док је рађала принцезу Ренис, а
када је рађала свог сина, порођај је био двоструко опаснији од претходног. Сер
Баристан јој се дивио јер је успела да пређе толику раздаљину до Харендвора
за тако кратко време, иако му је било очито да је и даље веома слаба.
Гдегод да се принц Регар налазио, она је желела да буде крај њега, мада је
принц проводио своје време углавном обављајући принчевске дужности или
вежбајући са мачем и са копљем... Некада би читао до раних јутарњих сати у
Великој библиотеци. Остатак времена обоје су проводили заједно са својом
децом.
Сер Баристан је морао да призна да је било лепо видети да принц и принцеза
показују такво посвећење и пажњу једно другом, кад већ краљ и краљица
нису имали такав однос. Сер Баристан је видео многе ствари за које је
пожелео да се никад нису одиграле, за време Ерисове владавине, а чинило се
да краљ сваким даном постаје све нестабилнији.
Надао се да ће, ако му Седморо буду дозволили да поживи док принц Регар не
наследи свога оца, доживети да види краљевство којиме ће управљати далеко
стабилнији владар. Барем је мислио да је тако.
У почетку је и сам Ерис деловао искрено, поштено и прилично је обећавао,
али је са годинама постао изопачен и претерано сумњичав. Човек кога је
спасио из Сенодола није био онај исти краљ који је ступио на престо после
Џахерисове смрти.
Иако се заклео да ће безусловно служити краља, Сер Баристан је морао да
призна да је много више волео да штити остале чланове краљевске породице.
Регару није био често потребан, јер је њега штитио његов блиски пријатељ,
Сер Артур Дејн. Не, Сер Баристан се увек надао да ће добити дужност да прати
принцезу.
Његове очи следиле су погледом разлог за овакву наду. Ашара Дејн ликом је
подсећала на породицу Таргерјен, а њене меке пурпурне очи биле су довољно
заводничке да привуку пажњу многих мушкараца. Сер Баристан Селми је
кршио своју заклетву сваке ноћи са њом, у својим мислима и сновима.
Волео ју је, и безнадно, јер је био припадник елитне Краљеве страже. Део
његове заклетве беше да обећа да се неће женити и да неће имати деце. Зато
је морао да се задовољи тиме да је обожава са дистанце, и да не покаже
колико га боли то што ће се једног дана удати за другога и дати му
наследнике.
105
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Ашари су се многи дивили, и иако се он навикао на то, никада му није лако
падало када би приметио да је неко гледа, јер се увек питао да ли ће се и њој
допасти новопечени обожавалац.
Док је кришом погледавао према њој, схвати да се она осмехује некоме у
гомили. На том месту у чијем правцу је она гледала стајаху човек и млада
девојка, обоје очито високорођеним. Он је на грудима носио грб сивог вука на
белој позадини, грб куће Старк. Вероватно је у питању био Брендон,
наследник лорда Рикарда, и његова сестра Лијена.
У почетку, Сер Баристан се понада да Ашара познаје ћерку лорда Рикарда, али
северњакињине очи се не задржаше на његовој омиљеној дворској дами.
Међутим, њен брат је био тај који се осмехивао у Ашарином правцу.
Сер Баристаново срце стаде на тренутак, а онда се са олакшањем сети да је
најстарији син лорда Рикарда верен за једну од кћерки лорда Хостера Тулија,
то је био брачни савез који би само будала нашла за сходно да упропасти.
Одахну и настави да проматра принцезу Елију.
Збуњен и са тежином на срцу, Бенџен Старк се упути ка мору шатора које као
да оживе док су се гости Харендвора будили и чаврљали на бледом јутарњем
сунцу.
Бенџене, штитоноша лорда Болтона је унапређен у витеза, као што је било и
за очекивати. Путоваћеш у Ужасник, заузети његово место и служити лорда
Болтона док и сам не постанеш витез. Одувек је сањао да буде витез и ова
очева одлука је могла учинити да сан постане стварност, али... Лорд Болтон?
С једне стране, он је био један од очевих најмоћнијих заставника, али је
његова кућа кроз историју често одбијала послушност и тешко се покоравала
Старковима. Схватао је, пошто лорд Болтон још увек није имао деце, па самим
тим ни ћерки, Бенџен не би ојачао њихове везе браком, али је постајући
штитоноша био одаслан као нека врста мировне понуде.
Од помисли на то припаде му мука. Стара Нана му је причала страшне приче о
106
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
томе шта се дешавало у тамницама Ужасника у време кад су се Болтонови
побунили против Старкова.
Бучан глас га прену из тешких мисли.
Човек у црном је гласно приповедао приче о леденом северу и храбрим
делима које су људи Ноћне страже чинили у име части и одбране краљевства.
Упркос томе, мало људи би застало да га слуша, већина би се само насмејала и
продужила даље. Други би га опет провоцирали, питајући га, какву то част
лопови и силоватељи могу имати, и колико је гремлина убио иза Зида.
Бен застаде слушајући га, и након неколико минута тамна сенка му паде на
лице, долазећи са његове леве стране.
- Они не схватају да су људи који обуку црно прва линија одбране између
Седам краљевстава и ужаса који се простиру иза Зида. Кад би то знали,
пружили би овом човеку поштовање какво и заслужује.
На трен, Бенџен помисли да је човек у црном и сам члан Ноћне Страже, али
онда он скиде кацигу и он угледа бело лице оивичено дугом сребрном косом.
Црни оклоп који је носио беше украшен крупним рубинима.
- Мој Принче - Бен се наклони оборивши главу. Кад подиже поглед, виде да се
принц смеши.
- Ти си Старк. Старкови су одувек били на Зиду и чували га. Прича се да
вашим венама тече лед, али и крв Првих људи, и да волите зиму подједнако
колико ја волим сунце.
- Бенџен Старк, мој принче. И ја волим да ми је топло, као и сви. У Зимоврелу
имамо изворе топле воде који загревају замак током зиме.
- Бенџене Старк, сигуран сам да би вук научио да преживи у дубоком снегу,
ако би икада морао. Мало је добрих људи који одабиру да обуку црно ових
дана. Да ли те је овај човек убедио да кренеш на Зид?
Не, али принц Регар Таргерјен ме управо убеђује, и то прилично уверљиво,
помисли Бен.
- Не, мој господару. Постаћу штитоноша једног од очевих заставника. Желим
да будем витез, једнога дана.
Принц Регар се тужно осмехну.
- Па, краљевству увек требају добри витезови. Али ми обећај једно.
107
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Шта год да је потребно, мој принче.
- Никад не заборави речи своје куће. Зима долази. Истинитије речи до сада не
беху изговорене.
Бен климну у знак сагласности и спречи себе да одврати принцу да је зима
већ прошла, и да је пролеће са њима.
108
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ПЕТО: ЗМАЈ И ЈЕЗОВУК
Касније увече, Бенџен се вратио у камп, размишљајући о разговору са
принцом Регаром. Поцрвене на тренутак, задовољан собом и начином на који
се понео пред њим. Није био сигуран да ли жели да се било коме повери у
вези са тим, чак ни Лијени. Очево писмо му је било пред очима.
Хауланд Рид је седео са Лијеном испред њиховог шатора. Један од мештара
Харендвора му је мазао неку маст на посекотине и модрице које је задобио
прекјуче. Лијена му је живо објашњавала како је
Харендвор потамнео и изобличио се услед ватре Егонових змајева којој је био
изложен. Ко год да је столовао у њему пре њиховог времена, прича се, био је
проклет.
Хауланд јој је заузврат приповедао о мочварцима, како је она волела да зове
његов народ, и о лаганим дрвеним кућама и замцима у којима су обитавали, и
који су се могли померати унаоколо уколико би за то било потребе. Нису били
навикли на живот у каменим дворовима. Харендвор му је деловао огромно,
велелепно и величанствено.
Кад је мештар завршио, Рид устаде и уђе у шатор да се пресвуче. Друге вечери
турнира припремала се још већа гозба него претходне јер у међувремену
беше пристигло још племенитих кућа. Лијена такође устаде и мрзовољно оде
ка свом шатору. Није волела да се пресвлачи сваки дан. Шта је фалило хаљини
коју је јуче носила? Међутим, није баш хтела ни да се замери Брендону тако да
није имала избора.
На њено изненађење, Роберт Баратеон је стајао испред њеног шатора кад је
коначно изашла. Питала се да ли су му њена браћа већ испричала како је
спасила мочварца од оних штитоноша. На трен се уплаши. Можда ће
помислити да је она црна овца у својој породици. Жена која барата мачем. Тип
девојке која би могла постати уседелица, умирући од срама што је осрамотила
своју породицу.
Подиже поглед ка свом будућем мужу и виде да му се очи смеше. То је макар
значило да неће раскинути веридбу због њених поступака. Лакнуло јој је.
Отпратио ју је до Велике дворане под руку и, док су јели, успео је да
промрмља:
- Свака част.
109
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Лијена му се широко осмехну а онда се закикота кад виде како му се црвенило
пење уз врат. Да ли је било могуће да је Роберт Баратеон, лорд Крајолује,
заправо одобравао њено понашање? Да ли му се допадала онаква каква јесте,
и да ли је прихватао то што се није понела као што би свака дама учинила? По
први пут, Лијена помисли да би њен брак можда и могао да буде савршен.
Принц Регар је и ове вечери пребирао прстима по харфи али више за себе.
Бучан разговор у великој дворани заглушио је високе тонове и Лијена није
могла баш најбоље да их разазна. Његова мека сребрнаста коса уоквиривала
му је бледо лице. Радознало је гвирнула неколико пута према његовом столу
и видела да га принцеза Елија гледа са погледом пуним обожавања. Краљ,
међутим, примети Лијена, беше мрзовољан. Пијуцкао је своје вино са киселим
изразом на лицу и стиснутих усана.
Бен се примаче Хауланду Риду који је упорно зурио у три младића за доњим
столовима. Препознао је штитоноше што га беху претукле.
- Кућа Блант, кућа Фреј и кућа Хеј. Ако желите... И ако обећате да ћете чувати
тајну... Могао бих да вам позајмим коња и нешто оклопа који би вам
пристајали. Могли бисте да се пријавите на листе и да се надмећете, да
одбраните своју част.
Хауланд размотри ову понуду на тренутак. Беше примамљива али он се само
захвали најмлађем Старку и не даде му никакав одговор.
Никада није ни гледао надметање, а камоли да се опробао у њему, мада је
наставио да зури у штитоноше са чежњивим изразом на лицу. Напокон,
схватио је да би можда само још више осрамотио себе ако би покушао да се
освети на тај начин. Можда би изгубио и сви би му се само још горе смејали.
Није био слаб. Једноставно, био је странац у овом свету, ненавикнут на
њихове начине, на њихове обичаје. Ако би којим случајем тројица штитоноша
залутала у његов свет, међу дрвеће, мочваре и реке, уловили би их у мреже и
уболи отровним стрелицама које би их омамиле и навеле да се осећају јако
лоше, макар на неко време.
Гледаћу надметање сутра са својим новим пријатељима, помисли он, и онда
ћу знати да ли бих и ја могао да се борим или не.
Покушавајући да заборави на своју срамоту, усредсредио се на групу плесача
који су уживали у музици. Међу њима беше девојка са дугом сребрном косом,
лепа и лаког корака. Плесала је сваку песму са другим човеком. Хауланд је још
синоћ приметио како је Нед посматра. Одиграла је један плес са њим пре него
110
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
што се препустила другом наручју. Вечерас ју је Едард Старк такође гледао
али није пришао осталима који су се тискали око ње, тражећи плес. На крају,
његов старији брат је поново био тај који се придигао и отишао да разговара
са лепом дворском дамом. Кад се Брендон приближио, Ашара му се широко
осмехну.
- Надала сам се да ће ме вук са севера замолити за плес.
- Онда ми је жао што морам да вас разочарам, моја госпо. Дошао сам да Вас
питам да плешете са неким другим.
Лице јој прекри сена али Брендон хитро настави:
- Не би било прикладно да плешем са једном од најлепших жена на свету у
присуству своје веренице.
Његов комплимент је орасположи, како се чинило.
- Онда, ко је тај који жели да плеше са мном?
- Мој млађи брат Едард. Јуче је такође плесао са Вама. Посматра вас читаво
вече.
Ашара погледа ка Неду и примети како зури у њу. Лице му поцрвене као
цвекла и он одврати поглед.
- Он уопште није као Ви. Црвени као служавка. Није згодан као Ви, ни снажан,
ни срчан. Ви вероватно никада не бисте тако поцрвенели преда мном-рече
она кокетним тоном.
Покушавајући да прикрије своју реакцију на њено одбијање Неда, Брендон
прогута кнедлу и осмехну се. - Нед је бољи човек од мене у много чему. Хоћете
ли плесати са њим?
Размишљајући неко време, Ашара напокон рече:
- Плесаћу са њим и само са њим до краја ове вечери, ако обећате да ћете ми Ви
поклонити један плес после гозбе.
Мислећи о томе шта би било горе: разочарати свог брата или га тајно
осрамотити, Брендон је оклевао пре него што се сложио, а онда се вратио да
донесе Неду добре вести.
Седео је у тишини док је посматрао Неда како је води на подијум. У њему се
водила унутрашња борба. Ашара је одржала реч. Није плесала ни са ким
111
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
другим и њене очи су све време биле приковане за Недове. Сви су то могли да
виде. Међутим, кад год је могла, кришом је бацала погледе ка Брендону
Старку.
Радим ово за свога брата, говорио је Брендон себи. Нед је био тих, али имао је
својих квалитета, био је интелигентан и веома частан. Брендон му је завидео
на смирености. Понекад је желео да се он родио као други, а не као први син.
Његов колерични темперамент и импулсивна природа чинили су му се
неприкладни за будућег Лорда Старка од Зимоврела. Нед би се вероватно
боље снашао у тој дужности.
Али, ствари нису тако функционисале и Брендон је заиста желео да види
Неда срећног, ожењеног из љубави, а не из дужности као што је то он морао
да учини. Вероватно ће каснији плес са Ашаром бити једна од пријатнијих
дужности које ће морати да испуни, ма колико да га је то пецкало.
За Неда. Урадићу то за Неда, охрабри Брендон себе и испи цео пехар вина.
Кад је Роб блажено захркао, са главом прућеном на дрвени сто, најстарији
Старк га благо продрма и понуди му да га отпрати до његовог шатора. Убрзо
је и плес био готов и Нед се опростио од Ашаре. Док је Хауланд Рид корачао са
Недом ка кампу, није могао а да не примети колико му је овај младић деловао
другачије и веселије. Едард Старк корачао је лакшим кораком а његов
стидљиви осмех сијао је снажније.
Посматрајући са прозора највеће гостињске одаје у Харендвору, краљ Ерис
презриво шмркну према весељацима који су напуштали гозбу, гледајући их са
гађењем.
-Гледај их само-рече самоме себи. -Будале. Сви они. Све што је мој син требало
да уради да их придобије било је да им отпева лепу песмицу и сви су потпали
под његову чаролију. Да ли мисли да ће ме на тај начин уклонити са мог
престола? Да ли мој савршени син мисли да ће леп оклоп и пар добро
нациљаних копаља раније спустити круну на његову главу? Ако је тако, онда
се грдно вара.
112
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Ерис се упути ка кревету и увуче се испод крзна.
- Не, ако мисли да ће добити престо на тај начин, онда то значи да ће једног
дана неко ко може да се надмеће боље, неко са лепшим оклопом и слађим
гласом моћи да га уклони одатле. Показаћу му то. Он мора научити. Они се сви
морају научити памети. Ако ме буде изазивао, гореће као и сви, као било ко ко
има намеру да се побуни против мене и мог наследника. Нећу то толерисати.
Краљ потом убрзо утону у сан са демонским осмехом на лицу док је
посматрао своје непријатеље како горе блиставим пламеном у његовим
мислима.
Док му је штитоноша помагао да навуче оклоп, Регар Таргерјен је стајао у
тишини, изгубљен у току сопствених мисли.
Вече пре тога сањао је још један змајски сан. Био је веома жив и прогонио га је
својом упечатљивошћу чак и на јави. Змајски снови су га увек
деконцентрисали и бринули јер је био и више него свестан танке линије
између генијалности и лудила којом су ходали сви Таргерјени; добро је знао
колико је њих изгубило здрав разум због својих опсесија. Није морао да тражи
других примера, рођени отац био му је ходајући доказ тог тужног догађаја.
Краљ је био опседнут ватром и параноичан. Бојао се да ће му неко одузети
престо-Регар је приметио како Ерис баца сумњичаве погледе у његовом
правцу. Али, ко је краљ, и колико је он добар или лош владар није се могло
упоредити са оним што ће доћи, помисли Регар за себе. Змајеви ће се вратити,
као и демони леда и ходајући мртваци на Северу. То је све што мене занима.
Не круна.
У његовом сну, он је био црни змај, склупчан око куле. Чак је могао и да
разазна која је кула била у питању. Једноставна тврђава близу Црвених
планина, на путу ка Дорни. Посматрао је блиставог витеза у сребрном оклопу
како се приближава хитро галопирајући на белом коњу, или му се тако макар
чинило у почетки. Кад се витез приближио, Регар је приметио да је витез био
витак и ситан, оклоп му беше сачињен од леда, а не од метала, а коњ заправо
беше огроман застрашујући вук.
Језовук, грб куће Старк, Регар помисли. Када Други нападну, Север ће бити
први на удару.
Змај Регар је у сну полетео са куле и урликнуо према витезу, сејући ватру из
својих огромних чељусти. Витез подиже штит да се одбрани, чекајући да змај
113
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
истроши свој пламени дах, а онда јурну ка њему са својим леденим копљем.
Након трећег јуриша, копље прободе змаја Регара кроз груди али док је
пролазило кроз његово месо, он ужасно крикну на самрти и испусти огроман
пламен који истопи витеза и језовука. Њихове спржене телесине, и његово
прободено трупло остадоше да леже...
Трећи јуриш. Увек исти број. Увек три. Зашто се борио са леденим витезом у
сновима. Да ли је то био само сан или нека врста пророчанства? Регар је знао
да су снови углавном били одблесци мисли које је човек имао кад је био
будан...
Док је змај мртав лежао на земљи, у близини спаљеног језовука, осетио је
како труне заједно са њим док се након много година језовукове кости не
стопише са змајевим тамним ребрима. Плава ружа израсла је на попришту, а
онда се црвена земља Црвених планина нагло претворила у снег, који заледи
ружу и закопа кости под својом неумитном белином.
Шта је то све значило? Регар је пронашао близу двадесет различитих
тумачења али ниједно од њих се није доимало тачним. Проблем са
потенцијалним пророчанствима био је тај што су релативно лако могла да се
уклопе у било који контекст али се чинило као да је њихово право значење у
потпуности бивало откривено у потпуности времена, кад би већ свака
прилика да се судбина измени прошла.
Регар је провео велики део свог живота покушавајући да оживи и растумачи
пророчанства, да пронађе смисао у сновима и у мрмљањима звездочатаца. То
је била његова опсесија и клетва-наследство таргерјенске линије крвног
сродства.
Кад је био потпуно наоружан и одевен у свој тамни оклоп опточен рубинима,
Регар покуша да се концентрише на двобој. Ступи на поприште. Беше
прекривен црним плаштом, са жутим, наранџастим и црвеним мотивима.
Објаха један круг са шлемом у руци, машући гомили.
Морају ме волети довољно да би ме следили, чак и ако им Други утерају страх
у кости, помисли. Морају веровати мом суду.
Проломи се урлик одобравања док је пројахивао. Људи су се тискали да га
виде изблиза и да би боље могли да прате надметање. Регар се наклони свом
оцу и својој супрузи. Елија му се насмеши и посла му пољубац, док се његов
отац само намршти и климну главом.
114
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Пре него што је ставио шлем на главу, погледа преостала лица у гомили.
Познавао је лица Елијиних дворских дама, и његових пријатеља, сер Артура
Дејна и сер Ричарда Лонмаута. Са леве и са десне стране краља стајаху
Врховни заповедник Џеролд Хајтауер и Сер Освел Вент.
Угледа Џејмија Ланистера како стоји сав поносан у свом белом плашту,
плашту којим га је огрнуо његов отац. Млади плавокоси витез сада је био
најмлађи припадник краљеве гарде. Регар се питао колико ли ће времена
проћи док дечак не схвати да је „част“ коју му је указао његов отац само
освета против лорда Тивина.
Још једна освета, помисли Регар посматрајући Џејмијеву сестру близнакињу,
Серсеи. Тивин Ланистер, некадашња Краљева десница, желео је да Серсеи
постане принцеза, али када је време дошло да се објаве заруке, краљ Ерис је
јавно понизио Тивина и најавио да ће заправо Елија Мартел од куће Дорн
бити његова снаја.
Близу краља седео је Лорд Мејс Тирел од Високог Сада, Лорд Роберт Баратеон
од Крајолује, Лорд Ерин од Дола и један Старк о коме није много знао..
Регар се сети свог сна и обрати више пажње на северњака. Знао је да је
наследник Лорда Старка био добар у надметању, очекивао је да ће се суочити
са њим макар једном пре него што се турнир заврши. Јуче је налетео на
најмлађег Старка, зеленог, али жељног части у борби. Дечак је маштао да
постане витез у будућности. Али средњи син?
Принц схвати да не зна ништа о Едарду Старку. Са ким је верен, како се бори,
које му оружје најбоље лежи, какав је човек. Само је знао да је у питању други
син Рикарда Старка, штићеник Лорда Ерина и пријатељ младог Роберта
Баратеона. Да ли ће он бити тај вук у леденом оклопу, или неко од његове
браће?
На крају, његов поглед се заустави на њиховој сестри, Лијени. Прелепа девојка
сивих очију која га је инспирисала на прексиноћној гозби требало је да
постане госпа од Крајолује, што је сазнао кад се подробније распитао о њој.
Вучица пуна духа, помисли. Младић који беше непознат Регару седео је крај
ње и присно разговарао са њом. Била је једина која у том тренутку није
гледала у његовом правцу и то му мало рани сујету.
А онда се противник принца Регара појави на двобојном пољу. Високи Лорд
Џон Ројс, у бронзаном оклопу, због кога су га сви нимало маштовито прозвали
Бронзани Џон. Оклоп је био прастар и на њему беху угравиране руне за које се
115
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
говоркало да штите носиоца од свих повреда.
Да ли ће га овакав оклоп заштитити од Других? Или од змајеве ватре?,
помисли Регар и спусти шлем на главу. Сачека да Бронзани Џон учини исто и
онда посегну за својим копљем. Прође још један тренутак и лорд Ројс се и сам
наоружа. Онда обојица јахача укопаше пете у слабине својих коња.
Галопирајући напред, ношен ветром, Регар спусти своје копље у последњем
тренутку, погодивши право у бронзани штит и уздрма његовог носиоца. Још
док је јахао ка крају линије, успоравајући свог коња, знао је да је без по муке
успео да избаци Бронзаног Џона из седла према звуку раздрагане масе.
Подигавши визор, угледа лорда Ројса како лежи у прашини. Потом се
поражени придиже и тетураво одшепеса ка свом штитоноши.
На трибинама, Кетлин Тули је пљескала, али је истовремено тражила своју
сестру погледом. Тога јутра, кад су се пробудиле, Лиса јој се пожалила да јој
није добро и да ће можда доћи касније. То је била права штета. Кетлин је
желела да њена сестра буде уз њу док је она проматрала како њен вереник
побеђује једног од Вентових. Била је поносна на њега. Ако би он постао
шампион харендворског турнира, онда би она била крунисана као краљица
љубави и лепоте. С обзиром да је била његова будућа жена, било би крајње
неприкладно да је увреди одабиром неке друге даме.
Сада јој се чинило да се њени снови неће остварити, након што је видела са
каквом лакоћом, елеганцијом и прецизношћу је принц Регар поразио Лорда
Ројса.
Брендон је деловао
престолонаследником.
много
трапавије
и
грубље
у
поређењу
са
Лиси би се вероватно допало надметање, а и принц је био веома згодан.
Сетила се како је њена сестра умало заплакала кад је принц запевао на гозби
пре две вечери. Кет се такође допала песма али је није толико понела као
Лису. Питала се зашто је Лиса деловала толико емотивно у последње време.
Можда јој је једноставно недостајао Питер?
Истину говорећи, и Кет је недостајао Питер Бејлиш. Сада би он седео међу
њима, забављајући их својим духовитим, шаљивим опаскама, шапућући им
наизменично у уво какве је шансе имао који витез против оног другог. У
својој глави, могла је да га чује како говори да Брендон Старк неће добро
проћи против принца Регара...
116
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО: ЛИСТЕ
Двоје најмлађих Старкових корачали су иза Брендона док се здушно пробијао
кроз бучну, пренатрпану просторију у којој су се витезови пријављивали на
листе за учешће. Бен је жустро разговарао са Брендоновим штитоношама док
је Лијена упијала лица присутних, покушавајући да одреди ко је добио право
такмичења и другог дана. Њене очи су пронашле грбове које је тражила:
бодљикаво прасе, виле и две куле близнакиње и осмехнула се.
Неколико групица људи већ се беше оформило и њихови помешани гласови
звучали су попут рике... Што је већа бука била у просторији, више су викали.
Брендон се некако прогурао напред а Лијена и Бен стадоше тик иза њега.
Уморан човек седео је за столом, и када су му пришли, није их ни удостојио
погледа. Упитао је отегнутим тоном, досађујући се:
- Име?
Кад не доби одговора он подиже главу и у очима му се појави знак
препознавања.
- Сер Брендон Старк од Зимоврела. Кога желите да изазовете, мој господару?
- Принца Регара Таргерјена-у тренутку када је Брендон одговорио, жамор око
њих се утиша на трен а онда се устостручи, како се чинило. Уписивачево лице
пребледе.
- Бојим се да је изазивач нашега принца већ одабран. Сер Артур Дејн унео је
своје име...
Витез Краљеве гарде погледа упитно ка њима. Стајао је недалеко у групици
људи, али начувши разговор, приђе столу.
- Чини ми да сте изговорили моје име?
Човек замуца.
- Сер Брендон... О-о-н је желео да изазове принца Регара...
- Један од Старкових - рече сер Артур одмеравајући Брендона. Чак и без
језовука на његовом штиту, помисли Артур Дејн, Брендон Старк имао је тај
препознатљиви диваљ, а опет строг и суздржан северњачки поглед.
Претходне вечери, његов пријатељ му се поверио, испричавши му сан о
вучјим витезовима који бејаше уснио.
117
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Сигуран сам да би принц прихватио изазов сер Брендона. Упишите њихов
двобој на листу без бриге. Ја ћу отићи и обавестити га о промени плана.
Бели витез се потом наклони и крете да напусти просторију док су му се људи
уклањали са пута.
Наједном се смех проломи свуда унаоколо. Зачу се неко клопарање и омалени
витез поче да крчи себи пут кроз гомилу, носећи старудију од оклопа која му
је лоше пристајала... Штит му беше осликан белим Дрветом Срца на плавој
позадини.Овај једва може да хода у свом оклопу-помисли сер Артур за себе. Не
очекује ваљда да ће се надметати.
Уписивач је изгледа помислио нешто веома слично, јер трен касније он
изусти:
- Ово мора да је нека шала... Сер.
Склепани витез коначно дошепеса до стола.
- Желим да се пријавим на листе.
Говорио је неприродно гласно и одзвањајуће, као да је тиме желео да на неки
начин прикрије своју праву боју гласа. Церекање и подругљиви коментари
осуше се у позадини на његов рачун.
- Бојим се да само имена искусних витезова могу бити унешена у овај списак.
- Ја то и јесам. Немојте дозволити да вас мој покушај да замаскирам свој
идентитет превари.
Мрмљање се појача а уписивач подиже руку тражећи тишину.
- А како је ваше цењено име, сер? - сарказам му је капао са језика док је
говорио.
- Немам имена. Ја сам безимени витез.
Талас грохота преплави собу а онда се утиша. Сви су жељно ишчекивали да се
ова фарса настави.
- Ако не можете да ми дате ваше име, онда... Како ико може да гарантује за
вас? Правила су таква. Сваки такмичар чији је витешки статус сумњив мора
имати барем два позната витеза која ће говорити у његово име и гарантовати
за њега.
Извештачени глас непознатог витеза поново одјекну.
118
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Могу да задовољим овај услов. Сер Џејми Ланистере од Краљеве гарде, да ли
ћете Ви говорити у моје име?
Ваздух у просторији досеже тачку кључања а најмлађи и најскорији члан
Краљеве гарде крете ка столу оклевајући, не скидајући поглед са ругла од
витеза пред њим. Инстинктивно, мало потом његове очи пронађоше Лијену
Старк и њену двојицу браће.
Још откако је случајно набасала на Серсеи и њега пре неколико вечери, Џејми
је непрекидно размишљао коме је то Лијена Старк желела да омогући да се
пријави на листе и зашто јој је била потребна његова помоћ. Сада је знао, али
је и даље био веома збуњен. У међувремену је закључио је да је вероватно у
питању њен млађи брат, али он је сада стајао поред ње. Сигурно то није могао
бити средњи брат, онај тихи, неприметни, који је увек погнуте главе
послушно ишао за лордом Баратеоном и лордом Арином као заблудела
овчица.
Све очи су биле упрте у Џејмија.
- Да, познајем овог витеза. Требало ми је времена да схватим о коме се ради
због његовог.... Оклопа. - он застаде на трен да би му се усне подругљиво
извиле у презриви осмех. - Познат ми је и грб насмешеног Дрвета Срца... То је
дечак са којим сам се заједно увежбавао вештини мачевања и војевања на
Ливачкој стени, а што је најважније, сећам се и дана када је младић именован
витезом.
Бука у позадини постаде несносна и уписивач мораде да лупи руком о сто не
би ли повратио мир.
Прошапта нешто у ухо његовог младог помоћника и дечак отрча негде.
Уписивач сада сумњичаво погледа ка Џејмију Ланистеру, али његов страх од
младићевог оца га спречи да га назове лажовом. Уместо тога, уписа Џејмијево
име у своју књигу и полако одложи перо.
- Да ли међу вама има другог човека који ће говорити у име овог... Витеза од
насмешеног дрвета?
Брендон Старк искорачи напред.
- Ја познајем овог витеза, иако се чини да је изгубио свој оклоп од тренутка
кад смо се последњи пут срели. Помогао је мом оцу током борби са
Гвозденрођенима. Гарантоваћу за њега.
119
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Гомила је викала и смејала се а кроз њу се овога пута проби лорд Вент главом
и брадом. Подиже руку да утиша жамор и полако одмери ниског витеза у
смешном склепаном оклопу који беше невешто натакарио на себе.
- Ко сте Ви? Какво право имате да се изругујете мом турниру?
- Није ми то била намера, господару-одговори тајанствени витез. -Само желим
да се надмећем.
- Како можете мислити да сте достојни једног оваквог турнира када не
можете себи да набавите чак ни пристојан оклоп?
Витез се промешкољи, осећајући нелагоду.
- Нисам рекао да не могу себи да приуштим оклоп. Заправо, нисам ни био
дошао овде да се надмећем али сам променио мишљење када је један мој
пријатељ био осрамоћен од стране других људи. Ово је најбоље што сам успео
да нађем у журби, из жеље да се борим за част мог пријатеља.
Кад су се сви у просторији умирили, лорд Вент поново проговори.
- Борите се за нечију част... А кога, реците, Ви то желите да изазовете?
Склепани витез искорачи и спусти листу са именима на сто поред уписивача.
- Ово су ти људи. Није ми важно којим редом ћу се надметати са њима. Ако су
Богови праведни и на мојој страни, они ће се постарати да однесем победу у
сва три двобоја.
Након што је размислио неколико тренутака, Лорд Вент саопшти:
- Витез од насмешеног дрвета има иза себе ова два човека која гарантују за
њега, и мада ја лично сумњам да је он прави витез, достојан надметања на
овоме турниру, дозволићу да његово име буде унешено на листе. Без икакве
сумње, особе које он жели да изазове ће радо прихватити ову понуду, и биће
им драго што ће добити овако слабог противника који ће им омогућити да
прођу у следећи дан такмичења.
Окрете се према тајанственом витезу и додаде.
- Упамтите само. Ако осрамотите себе, такође сте осрамотили и Вашег
пријатеља.
Већина људи у соби пође ван за овим изговором од витеза, смејући се док су
га посматрали како неспретно покушава да узјаше свог коња.
Лијена, Бен и Брендон такође изађоше из просторије за уписивање.
120
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Лијена... Надам се, за његово добро, да ово није био твој мочварни пријатељрече Брендон упозоравајућим тоном.
Лијена одговори, претварајући се да је запрепашћена. -Хоћеш да кажеш да
ниси знао ко је он? Зашто си онда гарантовао за њега?
Брендон се намршти. -Не играј игре са мном, Лијена. А сада, желим да
узвратиш услугу коју сам управо учинио за тебе. Однеси ово писмо.
Он посегну у унутрашњост свог оклопа и извуче свитак папира. -Лијена, иди
са овим свитком право код госпе Ашаре и уручи га њој лично. Никоме другом.
Разумеш ли?
Лијена узе писмо и преврте очима, почевши да га размотава. Брендон јој га
хитро одузе.
- Не покушавај да га прочиташ.
- Добро, добро... Врати ми га сад, хоћу што пре да одем да јој га дам јер желим
да се вратим на време, да нађем добро место да седнем.
Кад се писмо поново нашло у њеној руци и кад су она и Бен били ван
домашаја Брендоновог испитивачког погледа, она пажљиво провири у
унутрашњост писма, не одмотавајући га, у жељи да назре бар неку реч.
Бен заврте главом.
- Рекла си да нећеш да читаш писмо.
Лијена не одговори. Уместо тога се осмехну када угледа четири ситне речи
написане Брендоновим рукописом. Удај се за Едарда. Тек тад поново погледа у
свог најмлађег брата.
- Зар ти не би требало полако да кренеш за Хауландом? Мислим да ће му
требати твоја помоћ да скине оклоп.
- Ти нећеш са мном? - упита Бен.
- На шта ти ја личим, на твог штитоношу? - Лијена се насмеја. - Људи увек
морају видети макар једно од нас двоје у близини Витеза од насмејаног
дрвета, иначе ће посумњати. Осим тога, видиш ли да имам задужење које
треба да обавим? Видећемо се на турниру.
Брат и сестра пођоше свако својим путем, Лијена у потрази за принцезом
Елијом и њеним дворским дамама.
121
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Кад их је коначно пронашла, наклони им се а онда приђе Ашари Дејн лично,
шапућући јој на уво.
- Мој брат Вам шаље ово писмо.
Плавокоса девојка се осмехну, захвали се и брижљиво ушушка свитак у свој
леви рукав.
Лијена жустро крете ка месту где се турнир одржавао. Подиже хаљину да би
могла брже да потрчи, у нади да ће успети да уграби добро место поред Неда
и свог вереника.
122
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ СЕДМО: ВИТЕЗ НАСМЕЈАНОГ ДРВЕТА
Џејми седе крај Серсеи и упути јој дуг чежњив поглед али она нестрпљиво
окрете главу од њега.
- Ох, па ти си се удостојио да ме погледаш. Интересантно. Мислила сам да ћеш
да стојиш и да зуриш у Лијену Старк читавог дана.
Џејми се исцери.
- Да ли си љубоморна на пажњу коју јој поклањам, драга моја сестро?
Тврд поглед који му је упутила пре него што је још једном окренула главу од
њега беше његов одговор.
- Можда си заборавила да сам ја заклети члан Краљеве гарде и да сада свака
жена, Лијена Старк, Лиса Тули... Ти... Мора нестати из мога ума и из мога
кревета.
Серсеине мачје зелене очи се сретоше са његовим а усне јој се извише у једва
приметан осмех.
- Из твог кревета? Не сећам се да је то био део твоје заклетве. „Нећу узимати
жену ни постати отац детету“.
Она још мало размисли па онда враголасто прошапта:
- Не сећам се да сам чула да си споменуо било какве кревете.
Насмешише се једно на друго, обоје врло добро знајући да би, да је било
помена кревета, он прекршио своју заклетву већ прве ноћи након што ју је
положио, али нису смели ништа да кажу јер је њихов стриц седео одвећ близу.
Након мале паузе, Серсеи благо указа главом ка месту где су седели Лијена и
Едард Старк са Лордом Робертом од Крајолује.
- Мислиш ли да је лепа?
Полагано, Џејми је узе за руку и опрезно каза:
- Привлачна је, то да, али није тако очаравајуће лепа... Попут тебе.
Кад се лице његове сестре озари попут сунца, Џејми је знао да је добро
одговорио на питање и одахну у себи.
- Можда има лепо лице и стас, али начин на који се понаша?-Серсеи се мало
намршти. -Обоје смо чули да је претукла групу штитоноша са турнирским
123
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
мачем њене браће. Снажна је, јаке воље и довољно храбра да се суочи у борби
са човеком. Да ли је мушкарцима то привлачно?
- Неки људи мисле да је таква жена тешка за заједнички живот, а друге опет
то интригира-њен вереник, чини се, представља добар пример за обе тврдњеЏејми погледа у правцу Роберта Баратеона чији су се врат и образи осули
руменилом док је разговарао са својом вереницом.
- Годинама слушам о њему и о томе какав ће велики витез постати, колико
обећава... Као и о његовој репутацији да је већ сад повалио више жена него
што је неко учинио за свог живота, али она га чини нервозним и укоченим
самим својим присуством. Што се мене тиче, то није основа за добар
брак.Серсеи их је посматрала још неко време, али уместо презира који је, како
се чинило, Џејми осећао према начину на који се лорд Роберт понашао, она
помисли како је то симпатично. Завидела је Лијени Старк. Била је то девојка
снажног карактера, која се није приклањала старомодној традицији што
налаже да жена мора бити за гледање а не и за слушање. То је испуњавало
Серсеи чежњом да буде попут ње.
- Али он је обожава због њене снаге, због њене неукротивости.
- То је можда тачно-допусти Џејми-али жена не би смела да се понаша као да
су је одгајили вукови. Лијена Старк је мушкобањаста, а то већина мушкараца
не воли. Међутим, ако би жена могла бити јака и мудра, а опет остати дама, то
би мушкарцима улило страх у кости и као такву би је поштовали и
обожавали.
Близанци се осмехнуше једно другом. Да, Серсеи се сложи у себи... Такву би ме
поштовали и обожавали.
Њене очи се сада окренуше ка принцези Елији, која је деловала бледо и
прозрачно, не скидајући поглед са свога супруга што је управо излазио на
мегдан.
Када ћу се ја удати за принца? - дечји глас јој прошапта у глави. Никада. Ти ћеш
се удати за краља-вештица одговори. Сећајући се пророчанства, Серсеи
погледа ка краљу Ерису. Био је стар и губио је разум, толико су сви могли да
виде. Она се никад не би удала за њега, била је сигурна да то њен отац не би
дозволио, па макар ако би и Серсеи то сама којим случајем пожелела.
Не, помисли она, једног дана, принц Регар ће ступити на престо, а можда ће се
онда његова болешљива жена склонити у страну и допустити Серсеи да
124
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
испуни своју судбину. Та мисао је утеши и она покуша што је боље могла да не
лупа главу са остатком вештичиног пророчанства...
Лијена је била нервозна али се трудила да се то не примети. Осећала је да је
неко проматра и то јој је стварало нелагоду-али не толико као Роберту,
чинило се.
- Питам се, лорде Роберте, зашто се Ви не надмећете? - рече му она,
покушавајући да успостави разговор.
Робертово лице поприми гримизну боју.
- Ја... Нисам за овакву врсту надметања... Више волим борбу прса у прса...
Очи им се сусретоше на трен а онда Лијенин поглед паде на његове снажне
мишићаве руке. Руке које би могле да подигну огроман бојни чекић...
- Роберт ће се окушати у борби прса у прса кроз који дан - додаде Нед да
прекине тишину, али онда се зачуше трубе и Лијена устаде и поче да
аплаудира заједно са осталима када се принц Регар и Брендон појавише на
пољу за надметање.
Бели витез и црни витез, помисли Лијена, посматрајући их како стижу пред
краља и клањају му се. Регар је носио свој уобичајени црни украшени оклоп,
са рубинима и наранџастим, црвеним и жутим тракама. Брендон је био у
сивом и белом, са огромним грбом језовука Старкових на штиту и на грудима.
Нед се нагло окрете ка Лијени.
- Брендон је изазвао принца?
Лијена кратко климну.
- Покушала сам да га одговорим од те намере, рекла сам му да је боље да
тактички размишља када се одлучује кога да изазове... Али ти га познајеш
боље од мене, тако да... Можеш да претпоставиш шта је био његов одговор.
- Да, једном кад нешто науми, не одустаје док то не учини-Нед је деловао
тужно, сигуран да ће његов старији брат изгубити.
- Зар никад нисте чули ону стару: Срећа прати храбре?-лорд Роберт зазвуча
нешто самопоузданије мада му црвенило не нестаде са лица. -Ако човек
никада не окуша своју руку или своје копље против снажнијег противника,
како ће онда да зна да ли тај човек може бити поражен или не? Ја се кладим
на вашег брата.
125
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- А ја на принца Регара - хитро узврати Лијена. Иако се осећала кривом што
тако говори против сопственог брата, била је љута на Брендонов одабир. Да је
одабрао неког слабијег и победио, освојио би нешто новца, а то би користило
њеном другом брату да купи бољи оклоп, да се боље опреми. Овако... Било је
лако предвидети да ће Брендон изгубити, и то само због своје тврдоглавости.
Могао се сусрести са принцем последњег дана, помисли она. Није да је Брендон
био лош, на бојном пољу би били уједначени, али у овој врсти надметања
важнија је била елеганција и вештина јахања коју њен брат напросто није
имао. Чак је и она јахала боље од Брендона иако је била млађа.
Бели језовук и црни змај се окретоше један ка другом. Брендон први ободе
коња. Витезови се сударише и зачу се звук копаља која се поломише у
парампарчад.
Брендон одлете са коња таквом силином да Лијена крикну и потрча до
дрвене ограде која је раздвајала посматраче од бојног поља. Кетлин Тули и
Ашара Дејн такође устадоше са својих седишта у шоку, док су им лица била
пуна бриге.
Лијена је посматрала Регара, који скиде шлем, скочи са коња и хитро приђе
њеном брату. Круто, Брендон прихвати принчеву понуђену руку и придиже се
на ноге, помало несигурно.
Проломи се аплауз који се није чуо кад је сер Брендон био збачен са коња;
људи одахнуше када схватише да пали витез није био толико тешко повређен
као што су то испрва помислили.
Брендон скиде свој шлем и онда се принц и северњак обојица наклонише
краљу. Брендон примети да је Лијена пришла готово до самог бојног поља и
намигну јој да је умири. Клупко нерава у њеном стомаку поче да размотава у
том тренутку, и она одахну.
Али затим други пар очију пронађе њене и Лијена се укочи, као ухваћена у
замку. На трен је заборавила да дише а онда прекори себе што се понаша као
глупа девојчица и сабра се. Тада принц Регар и сам одврати поглед. Он је само
мушкарац као и сваки други-рече она себи. Уосталом, погледао ју је само на
кратко-наравно да је то учинио, она је била сестра мушкарца кога је управо
снажно оборио са коња. Не би требало да то толико утиче на њу.
Лијена се потом сети да није била једина забринута дама и погледа у правцу
Кетлин Тули и Ашаре Дејн.
126
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Лице Кетлин Тули беше бледо али пуно олакшања. Покушавала је да се смири
и да поврати достојанствено држање. Лијена осети дубоко поштовање према
њој. Њена будућа снаха волела је њеног брата, то је било јасно као дан.
Ашара Дејн... Лијена се зачуди изразом који пронађе на њеном лицу. Њене
пурпурне очи беху сузне, а образи зарумењени док је посматрала Брендона
како напушта поље за надметање.
Челично сиве очи пронађоше бледољубичасте и сузише се. То није
реакција жене која доживљава Брендона као брата човека за кога ће се удатисумњичаво помисли Лијена.
Принц Регар остаде још мало на пољу за надметање након што се уверио да је
Брендон Старк добро. Желео је да посматра друге изазиваче, барем је тако
говорио самом себи, хтео је да зна ко би му могао бити сутрашњи противник...
Али знао је да је то лаж.
Данас се надметао против сер Брендона Старка, и сан о леденом витезу на
језовуку, витезу који му је пробо змајско срце хладним копљем још му се
врзмао по глави. Зато је дао све од себе.
Сер Брендон, на сивом коњу, у бојама снега и камена, са грбом језовука на
грудима и штиту, ипак није био ледени витез. То је сада било лако закључити.
Будући лорд Старк је био поражен, и, у свом очају и страху, не би ли избегао
сопствену смрт предсказану у сну, Регар умало није убио северњака и то га је
изједало изнутра.
Чим је сазнао да је сер Брендон добро, почео је да размишља о томе ко би
могао бити ледени витез.
Пронашао је издужено лице Едарда Старка у гомили, забринуто за свога
брата.
А онда је угледао и сестру. Девојка беше пришла до саме дрвене ограде и
стезала ју је чврсто, уплашеног израза лица, убрзано дишући. И нешто се
догодило међу њима. У тренутку кад су им се очи сусреле, нешто је дошло на
своје место, само принц Регар није знао шта... Деловало је готово као... Додир
судбине.
Да ли је Старкова девојка могла да буде ледени витез? Фигура на језовуку из
његовог сна беше лагана и мала, не крупна попут њеног најстаријег брата.
Не, како би Лијена Старк могла да буде витез, осим ако сан није био
симболичан. Мада... Принц се сети да је ових дана начуо неког како прича о
127
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ћерки северног лорда која је поразила неколико штитоноша са турнирским
мачем. А Регар ју је и сам видео како је пролила чашу вина на главу свог
најмлађег брата пре него што је излетела из гозбене дворане пре две вечери.
Кад сам већ код најмлађег брата... Где је он заправо?Регар се није могао сетити
да га је видео, али опет, тих неколико минута након завршетка надметања
били су збуњујући...
Поглед му се замаглио и изгубио у трену кад је пронашао очи Старкове
девојке...
Регар се нагло прену из размишљања кад се из гомиле проломи бучан смех.
Угледа сера Леслина Хеја; препознао га је по црним вилама на златножутој
позадини. Знао је да се сер Леслин лоше надмеће али се чинило да се људи не
смеју њему.
Непознати витез, противник сера Леслина беше низак; јахао је смеђу кобилу
и држао плави штит са Дрветом срца црвених очију, које се осмехивало. Тај
грб му није био познат, а принц Регар је словио за неког ко зна грбове свих
кућа у свом краљевству, ма колико сиромашне оне биле.
Најчуднија ствар везана за тајанственог витеза, која је изазивала подсмехе и
ругања, беше та да је носио оклоп склепан од неколико различитих делова...
Деловало је као да се намерно тако опремио да би изазвао ту реакцију
посматрача. Или то или је овај дечак-јер према висини сигурно није могао бити
човек-морао да набави одбачене или јефтине делове оклопа. Ово мора да је
нека шала. И витез је дворска луда коју је мој отац унајмио да исмеје сер
Леслина јер га је овај на неки начин увредио. Ипак, принц Регар је
заинтересовано посматрао како оба витеза јурнуше напред преко поља.
Копља се одбише о штитове и на трен Регар помисли да ће морати да понове
јуриш.
А онда сер Леслин Хеј полагано склизну из седла на земљу, слетевши право на
задњицу уз једно тупо кланг. Посматрачи поново праснуше у смех.
Мистериозни витез октрете коња и откаса до места на коме је седео витез са
грбом вила.
- Сад ће ваљда купити пристојан оклоп!-неко добаци
- Биће му превелики! - други глас се проломи разулареном, забављеном
гомилом.
128
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Сер Леслин рече нешто мистериозном витезу шапатом. Овај, не скидајући
шлем и не силазећи са коња, одговори:
- Не желим Вашег коња нити Ваш оклоп као надокнаду за моју победу. Уместо
тога, научите Ваше штитоноше части. То ће бити довољно.
Принц Регар мало поскочи кад осети руку на свом рамену али онда се осмехну
угледавши Артура.
- Види, види... Кад сам га први пут угледао био сам сигуран да је у питању нека
луда која жели да нам се свима наруга. А сада се чини да се Витез насмејаног
дрвета пристојно надмеће, упркос томе како изгледа.
Регар потапша свог пријатеља по леђима. Сутра је требало да се суоче на
турниру, уместо данас, пошто је сер Артур Дејн решио да уступи место сер
Брендону Старку.
- Ти знаш овог витеза? Видео си га раније? Хајде, Артуре. Испричаћеш ми све о
њему.
Док су корачали ка његовим одајама, Регар је пажљиво слушао, али су му
мисли стално бежале ка тамнокосој девојци одевеној у плаво, чије су сиве очи
гледале у њега, испуњене додиром судбине...
129
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ОСМО: ЛЕПШИ ПОЛ
Тек што Лијена замаче иза угла, Роб изнова постаде онај стари и боја му се
врати у образе.
- Јеси ли му видео израз лица? - зацерека се он. - Ха, ха, ха... Изгледао је тако
запрепашћено... А како и не би кад је љоснуо право на задњицу. Вероватно је
мислио да ће лако однети победу. Шта мислиш, ко је тајанствени витез?
Нед одмахну главом. Није био сигуран колико је Лијена била искрена када му
је казала да су Бенџен и њихов новостечени пријатељ, Хауланд Рид,
посматрали надметање у стреличарству и да су зато одсуствовали са
турнира.... Бен је желео да се такмичи, Нед је толико знао, али његова жеља
није гарантовала и успех...
Решио је да проматра сво троје те вечери у Великој дворани. Ако је Бен био
тај који се надметао и победио, ликовање ће озарити његово лице, без икакве
сумње. А онда се Нед укочи кад угледа принцезу Елију како напушта трибине,
приметивши сребрнасто плаву косу која је замицала иза гомиле бучних
посматрача. Он пожури напред, у жељи да је сустигне, пробијајући се кроз
гужву. Његов напор напокон беше награђен када им се погледи сусретоше.
Она се осмехну. Не обичним, малим, учтивим осмехом, већ широко, срдачно,
показујући тиме да га је препознала и да јој је заправо драго што га види, како
се чинило.
Нед је збуњено стајао, изгубљен, занесен призором испред себе. Ашара Дејн
беше отелотворење савршенства и њему се чинило да никада пре није видео
ниједну девојку која би му деловала тако лепо, чисто и чедно.
Плесала је са њим... Читаве ноћи. Био је на седмом небу. Снажан али
пријатељски ударац у раме га дозва себи и он се благо затетура. Роберт је
стајао крај њега, заверенички га гледајући и одмахујући главом.
-Сто му громова, Неде! Види нас само! Двојица зацопаних будала...
Нед се нервозно насмеја а онда погледа ка земљи и крете у другом правцу
заједно са својим дугогодишњим пријатељем. Роб макар зна да ће оженити
жену коју воли. Жена попут Ашаре, па... Она је превише добра за људе као што
сам ја, за Едарда Старка, другог сина лорда од Зимоврела. Какве ја уопште
шансе имам код ње?
130
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Кад Лијена напокон успе да се изговори и да умакне свом старијем брату и
свом веренику, хитро оде до Бенџена, који се управо беше пресвлачио у
тренутку када је стигла. Додавао је свој отрцани оклоп и старинску опрему
Хауланду Риду који је седео на грани високог дрвета.
Након што је обојица угледаше, Бен дојури до ње пун поноса и чврсто је
обгрли.
- Јеси ли ме видела? Победио сам!-Бенџен је сијао од радости и Лијена му се
осмехну.
- Хм.... Ниси га баш ти толико оборио колико је сам спао са коња, ужасан је
јахач. Сутра ће ти бити теже... Фреј и Блаунт се држе боље у седлу од сер
Леслина... Вечерас мораш рано на спавање. Немој пити вина уз вечерњи
оброк, и потруди се да поново проучиш све оне тактике о којима смо већ
разговарали, а које би ти сутрадан могле бити од користи.
Бен преврте очима.
- Такође, ја ћу бити та која ће носити оклоп кад будемо ишли да се пријавимо
на листе сутра ујутро, да би ти поново био виђен на истом месту као и
тајанствени витез. Бојим се да би неко могао почети нешто да сумња.
- Добро - Бен уздахну, што је била његова уобичајена реакција на
заповеднички тон његове старије сестре.
- Ово следеће што ћу ти рећи је нарочито важно, Бене. Немој седети на гозби
са тим глупавим осмехом залепљеним преко целога лица. Изгледаш као да си
управо победио у двобоју.
Бен се насмеја у одговор Лијениној опасци, али онда се заиста потруди што је
боље могао да прикрије своју раздраганост, свестан да је она у праву.
131
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Принц Регар је седео у прочељу Велике дворане, и брижљиво проматрао
званице што су се тискале једна до друге за дугуљастим столовима од
храстовог дрвета... У глави је састављао листу особа које су биле одговарајуће
грађе, попут тајанственог Витеза Насмешеног дрвета. С друге стране,
размишљао је, сам квалитет оклопа који је чудновати витез носио свакако је
упућивао на то да је он врло могуће нечији штитоноша, или неко ко је ниског
порекла, јер није могао да уђе на листе за надметање без туђе гаранције. То
би значило да можда и неће бити овде ове вечери...
Након што је пажљиво проучио технику непознатог надметача, Регару је било
јасно да се ради о младој особи чија подука у борби још није била употпуњена.
Али како би један штитоноша, или неко сличног сталежа, могао да обезбеди
подршку Џејмија Ланистера, најмлађег припадника Краљеве гарде? Да не
спомињемо сер Брендона Старка?
Регарове очи вешто пронађоше породицу Старк, која је седела за столом у
левом делу просторије. Његов данашњи противник није био са њима; након
што је сазнао колико је озбиљно повредио Брендона Старка, принц беше
послао свог особног мештра да га превије и залечи му ране.
За столом Старкових седели су Лорд Арин, Лорд Баратеон и Брендонови
браћа и сестра. Жустар поглед који принц Регар упути Едарду Старку рече му
да је овај одвећ крупан да би био тајанствени витез. Осим тога, Регар се сећао
да је видео Едарда Старка на трибинама тик пре него што је Витез од
Насмешеног дрвета стигао. Поред њега је седео млађи Старк, Бенџен. Његова
грађа га је чинила прикладним кандидатом за мистериозног борца, и Артур
му је већ рекао да је штитоноша сер Леслина Хеја био део групе која је
увредила Хауланда Рида, мочварца који је сада свуда следио Старкове у стопу.
Није се могао сетити да је било где угледао Брендона Старка током
надметања тога дана. Па ни његовог мочварног пријатеља, који је био сличне
грађе.
132
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Током трећег јуриша, сети се Регар свога сна, витез који је јахао на вуку
пробуразио је змајеве груди својим леденим копљем.
Речи које му његова супруга изненада чежњиво прошапта на уво пренуше га
из занесеног размишљања:
- Хоћете ли остати са мном вечерас? У последње време се осећам усамљено,
када сте по читаву ноћ будни и читате.
Регар је погледа у очи и примети дубоко запретену сету у њима. Осети
потребу да јој се приближи и благо уклони залутали прамен косе са њеног
лица. Колико дуго је прошло откада је остао са њом читаве вечери? Предуго.
Избегавао је да јој показује превише наклоности у ложници, раздиран између
помисли о сопственим телесним прохтевима и сазнања да би још једно
зачеће, према мишљењима најученијих мештара, убило Елију Мартел. Да ли
би заиста могао да жртвује своју жену не би ли добио треће дете? Да остави
Егона и Ренис без мајке, искључиво да би испунио пророчанство?
Не, није могао то да учини.
- Остаћу са Вама - прошапта у знак одговора и дотаче јој чело уснама. Израз на
Елијином лицу јасно је говорио да је схватила шта је то подразумевало, а шта
не. Ако је и била разочарана, добро је то прикривала.
Регар погледа улево и виде свог оца како се дури у тишини, не обраћајући
пажњу ни на кога осим на људе који су га послуживали. Можда је тако било и
боље. То је значило да отац и син нису морали да покушавају да пронађу неку
заједничку тему о којој ће разговарати, што је у последње време постајало све
теже.
У том тренутку је приметио тамнокосу девојку на улазу у дворану. Лијена
Старк, у пратњи мочварца.
Аналитични део Регаровог ума је брзо одмери не би ли проценио да ли
разваљени оклоп мистериозног витеза пристаје њеној фигури. Други, мање
рационални део његовог бића је очекивао да га она погледа, и да се осети као
да је погођен громом, попут онога што је доживео тога дана на попришту за
надметање. Али, пре него што се то могло догодити, пре но што су се очи
друге спустиле на његово лице, он се свесно и са изразом кривице на лицу
окрете ка својој супрузи и одлучно се изгуби у њеном очараном, заљубљеном
осмеху.
133
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Брендон Старк је лежао у кревету, чврсто склопљених капака. Иако је мештар
принца Регара успео да протера бол из његовог тела, Брендон се осећао
припито од толиких напитака за смирење. Свећа која је горела крај његовог
узглавља постаде две, три, четири свеће.
Није му се допадало да се осећа као да је изван контроле... Чак и када би се
напио, никада није губио моћ над собом-био је обазрив, јер је био свестан
чињенице да му чврста, сигурна песница или оштар мач увек могу затребати.
Соба је сада лелујала око њега и осећао се беспомоћним попут новорођеног
слепог штенета.
Врата зашкрипаше и благо се одшкринуше. Он хитро отвори очи да види ко
то ступа у његову одају. Ако је опет мештар, рећи ћу му: Не, не више... Послаћу
га да оде што даље...
Али када се фигура под тамном кукуљицом примакла, и скинула капуљачу, он
угледа троглаву жену лепршаве беле косе.
Покуша да се усправи у постељи, подрхтавајући. Прва помисао која му је пала
напамет беше да је у питању троглави Таргерјен, који долази да доврши оно
што је принц Регар започео... Фигура на кратко задоби једно лице, али онда се
оно опет многоструко и застрашујуће расплину под оскудном светлошћу.
- Ашара - промрмља он, једва чујно.
- Одговор на Ваше питање је да, удаћу се за Вашег брата... Нарочито ако то
буде значило да ћемо проводити пуно времена у Зимоврелу...-три пара
ружичастих, меснатих усана му се осмехнуше и она клекну крај његовог
кревета.
- Мој храбри ратниче-њене топле руке пређоше преко његовог чела орошеног
знојем.
- Дошла сам да Вам пружим утеху.
134
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Ашариних шест руку почеше да клизе низ његове груди, покушавајући да
пронађу пут испод грубих ћебади. Брендон успе да их зграби и да заустави све
увијајуће удове у исто време.
- Не.
Ашара се закикота и узе његову руку у своју, пољубивши му прсте пре него
што принесе Брендонов длан на своје груди. Он узмаче као да га је убола
оштрим бодежом.
- Не. Не више. Због Неда. - негде дубоко, Брендон је знао да би морао бити
пажљивији са речима које је изговарао, али није могао да мисли о томе шта
прича... Већ је користио сву своју снагу да би уопште отворио уста...
- Ви то кажете, но не мислите тако.-она се наже напред да дотакне његове
горуће усне својима, али Брендон одврати главу. Ашара је деловала
узнемирено.
- Желите ли да одем?
Чак и када је Брендон климнуо, чинило се да она упорно није желела да
прихвати то као истински одговор.
- Не знате шта говорите... Мештар вас је напојио са превише маковог млека.
Њена рука благо прође кроз његову косу, и овог пута он грубо узвикну:
-Не! Никада више!
Желео је да дода... Бићеш жена мога брата, али је схватио да би, упркос томе
што је Ашара Дејн била неизрециво лепа, она истовремено била и најгора
могућа супруга за Едарда Старка. Нед је увек био частан, увек би урадио
исправну ствар... А Ашара... Она је била овде... Покушавајући да се увуче у
погрешан кревет.
Ашара би сломила Недово срце, и осрамотила га. Његов брат је заслуживао
много боље од тога.
- Не. Променио сам мишљење. Венчања неће бити.
Ашара се усправи, са изразом ужаса на лицу.
- Али... Како... Како то мислите да сте променили мишљење... Немогуће је... Не
након што сам легла са Вама.
135
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Брендон је желео да јој каже да је заправо она била та која је завела њега, која
се пришуњала његовој постељи, која је поставила тај услов пре него што је
уопште и саслушала Брендонов предлог да постане супруга његовог млађег
брата. Али није имао довољно енергије за такву расправу.
- Само.. Иди. И не враћај се више.
Ашарино лице постаде грозно изобличено и много мање привлачно, а њене
три главе се претворише у маске беса и мржње. Снажно ошамари Брендона
посред лица, али беше му свеједно... Сваки ударац који би сада примио, након
напитака за смирење, деловао му је попут миловања.
Брендон није могао а да се насмеје тој помисли, и након тога, Ашара журно
иступи из просторије, испустивши узвик гађења. У тренутку када је залупила
вратима, пријатан прохладан поветарац пређе преко Брендоновог лица пре
него што се одистински обезнани.
136
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО: ВИТЕЗ ОД НАСМЕЈАНОГ ДРВЕТА ПОНОВО ЈАШЕ
Сер Артур Дејн и сер Џејми Ланистер стајаху покрај принца Регара у
просторији за пријављивање, док је он нестрпљиво чекао да витез од
Насмејаног дрвета стигне. Прва два дана надметања већ беху прошла, и
већина такмичара је била поражена након њихове прве или друге борбе, тако
да је просторија била пуна људи.
Сви су били веома радознали, питајући се ко је витез од Насмејаног дрвета, и
ко би их могао кривити? Чак је и он, сам принц, био овде управо због тога,
иако би иначе послао неког другог да га представља.
Данас је требало да се надмеће са својим старим пријатељем Артуром, као
што је било одређено за јучерашњи дан. Чинило се да је његов противник од
јуче, сер Брендон Старк, и даље био у постељи, али је макар био довољно јак
да отпусти мештра којег му принц Регар беше послао.
Регар се осврну и погледа ка младом сер Џејмију, у његовом сјајном новом
оклопу и блиставо белом огртачу. Тога јутра, пре него што се његов отац
пробудио, Регар је захтевао да га ланистерски дечак отпрати до просторије за
пријављивање, јер је желео да посматра његову реакцију у тренутку када
тајанствени витез буде стигао.
Гледајући га, сажаљевао је ланистерског младића. Краљ га је непрестано
држао крај себе, и јуче се понашао према њему као да није најмлађи витез
Краљеве гарде, него обичан пехарник. Регар се питао колико ли ће времена
проћи пре но што понижења постану окрутнија и гора. Сер Џејми је и даље
био голобради дечак, и ништа није скривио, осим што је рођен као син бивше,
али изузетно способне Краљеве Деснице.
Погледом претражујући одају, Регар пронађе многе који су били на листи
његових кандидата за тајанственог витеза. Изненади се када угледа Бенџена
Старка, који је стајао поред свог старијег брата Едарда, и лорда Роберта
Баратеона. Очито су сва тројица била овде да задовоље сопствену знатижељу,
с обзиром да се нико од њих није такмичио.
Део Регара одахну у олакшању - млади Бенџен је био први на кога је помислио
откада је сања о леденом витезу на језовуку. Можда је ипак био у питању само
сан. Упркос томе што се понављао готово сваке ноћи отада... Опет, било је
лепо помислити да Регарове груди неће пробуразити копље Старкових.
137
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
А онда мрмљање гомиле постаде гласније и сви се почеше измицати док се
витез кога су сви жељно ишчекивали пробијао кроз средину собе.
Ово мора да је дечак, Регар помисли, и погледа у правцу сер Џејмија, чије се
чело презриво набрало.
Витез стиже до стола за уписивање и продубљујући свој глас толико да је то
свима било очигледно, повика:
-Добро јутро!
Одушевљење гомиле било је очито у тренутку. А начин на који је витез
погледао унаоколо, чекајући да смех замре, сугерисао је да је и сам
тајанствени витез био забављен развојем догађаја.
Регар се могао заклети да је кроз мали прорез на визиру витез гвирнуо у
његовом правцу, али онда схвати да је витез заправо гледао у сер Џејмија.
Деловало је као да се познају, јер се сер Џејми Ланистер исцерио, иако је
његов поглед био благо заинтересован.
- Овде сам да изазовем противника на двобој. Моја листа је још увек код вас,
претпостављам. Колико знам, оба витеза су победила своје противнике јуче.
- У праву сте - потврди службеник. - Али морам Вам рећи да ми делује да ће
пре бити да сте ви поразили неспремног противника него што сте ви сами
били вешти.
Све очи у просторији потражише сер Леслина Хеја. Он стајаше позади, црвен у
лицу, а штитоноша који га је пратио такође је деловао осрамоћено.
- То може бити тачно, али да би се поразио витез који лоше седи на коњу,
потребно је бити само мало бољи од њега, и неопходно је, наравно, да богови
буду на вашој страни - објасни витез од Насмејаног дрвета.
- Одмарај се када можеш да се одмараш. Касај када можеш да касаш. Потерај
коња у галоп када то можеш да учиниш.
Витез застаде на трен, сачекавши да салва истовремених подсмеха и аплауза
избледи.
- Уверавам вас да ћу бити достојан сваког изазова који ово надметање
постави пред мене. Уколико их обојицу поразим и постанем један од
финалних шампиона, онда ћу се надметати што најбоље могу, као да сам
поновно рођен змајски витез.
138
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Чак је и принц Регар морао да се насмеши на испољену храброст овог
младића. Службеник није деловао тако забављено.
- Онда, кога желите да изазовете данас, сер? Сер Брајена Блаунта или сера
Ениса Фреја?
Оба споменута витеза беху ту у пратњи својих штитоноша. Сер Брајен се
искези и прошапта нешто на уво свом млађем али подједнако пунашном
брату, Боросу, који такође беше витез. Сер Енисове водњикаве очи не одаваху
никакву емоцију.Након што се витез Насмејаног дрвета осврну да их обојицу
добро одмери, он узвикну:
- Данас желим да изазовем сер Брајена од куће Блаунт, и надам се да ће сер
Ениса сачувати своје треће и последње надметање за мене сутрадан.
- Нећете Ви стићи да се надмећете сутрадан-презриво рече сер Борос Блаунт
и неколицина људи која беше око њега се насмеја, па и његов брат.
Сер Енис само климну главом, не рекавши ништа, зурећи у свог штитоношу.
Службеник погну главу док је брижљиво уносио податке у своју књигу.
- Онда је све у реду.
Витез од Насмејаног дрвета лежерно ослони шаку на дршку свога мача.
- Лордови и витезови... Мој принче... Молим за допуштење да се повучем.
Видите, морао бих да одем да изгланцам свој оклоп.
Гомила заурла од смеха, а мистериозни витез климну у правцу принца Регара
и крете ка излазу. Артур се нагну ка Регару.
-Овај витез од Насмејаног дрвета је постао дрскији од последњег пута кад је
био овде. Запањујуће је колико самопоуздања дечак може да добије од једне
срећне победе у надметању.
Принц Регар климну. Ако млади витез не припази, могао би се озбиљно
повредити. Сер Брајен је чврст и крупне грађе.
139
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Након што је показао Неду, Роберту, и свима осталима који су можда гледали у
његовом правцу да га призор изузетно забавља, Бен одјури у Богошуму што је
брже могао.
Кад стиже тамо, пронађе Хауланда који је још увек помагао Лијени да скине
оклоп.
- Била си одлична - рече он и сам прискочи у помоћ. Што пре Лијена иступи из
оклопа, он ће брже моћи да се увуче у њега. Разумео је из ког разлога је она
желела да буде тајанствени витез тога јутра, али је био мало љубоморан на
лакоћу којом је преузела његов мистериозни идентитет. Ипак, утеши се Бен,
он ће бити тај који ће носити оклоп током читаве такмичарске авантуре...
Након јучерашње посете, Бен се осећао као да је висок два метра - док га
Лијенина упозорења нису дозвала себи. Била је у праву, знао је, и тога дана је
решио да буде опрезнији и да не дозволи првом окусу славе да му удари у
главу.
Када је ујахао међу море шатора и људи, зачуше се аплаузи и груди му се
надуше од поноса. Више није било толико погрдних коментара на његов
рачун. Кад бука замре, Бенџен дозволи свом пастуву да откаше на поље, и да
обрне један круг док му је рука била високо подигнута у знак поздрава, пре
него што он и сер Брајен застадоше пред самим краљем.
На тренутак Бен помисли да краљ Ерис упорно гледа у његовом правцу и то
га мало уплаши; потом виде како се краљ окреће ка сер Џејмију Ланистеру и
упита се да ли ће младић из неког разлога поменути његову сестру. Онда се
досађујући израз врати на краљево лице и оба такмичара заузеше своје
позиције. Хауланд додаде Бену његово копље и потапша га по колену.
- Срећно - прошапута мочварац.
Богови су на мојој страни... То је ваљда сва срећа која ми је потребна, помисли
Бен али онда задржа поглед на огромном сер Брајену, који је управо спуштао
визир на шлему. На његовом штиту беху насликана два бодљикава прасета,
зелено и црвено, и носио је таман оклоп. Деловао је импресивно.
Желећи да преузме иницијативу, Бен ободе коња и јурну први напред, док му
се милион ствари које је знао о надметању провлачиле кроз мозак... Стеже
коњске слабине што је боље могао, покушавајући да седи што усправније у
седлу, спусти копље и снажно га забоде у Блаунтов штит. Зачу се звук пуцања
140
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
и преламања копаља, како његовог тако и његовог противника, а Бенџен
осети парајући бол у левом рамену.
Ваздух му излете из плућа и на трен свет поче да се окреће око њега док су му
светлаци играли пред очима. Неким чудом Бенџен успе да се одржи у седлу, и
јекну, дубоко уздахнувши. Звук му је одзвањао у у ушима, али тако потмуо и
пригушен да се Бен упита да ли је стваран...
Онда му неко гурну друго копље у руку, и, дошавши себи, схвативши где се
налази и шта му је чинити. Бен умири свог нервозног коња и поново јурну
напред, немајући куд.
Вртоглавица га је спречавала да превише размишља о тактици за следећи
јуриш, тако да се задовољи тиме да наново спусти копље ниско. Овога пута
сер Брајен погоди насликано Дрво срца, а Бенов ударац копљем, иако се
испрва чинило да је нациљан на штит, напослетку склизну ка Блаунтовим
прсима.
Сер Брајен примети овај маневар на време и изви се у седлу да избегне
ударац. Бен накратко виде како се његов противник лелуја лево-десно, губећи
равнотежу, а онда обојица пројахаше један покрај другога.
Зауставивши свога коња што је боље могао, Бенџен га потом окрете,
понављајући у себи: Молим те, падни, молим те, падни.
Истовремено га преплавише и неизрециви бол и олакшање када угледа коња
без јахача на другој страни поља за надметање, и таман обрис како лежи у
прашини. Хауланд му притрча.
- Сер? Да ли сте добро, сер?
Дахћући и кривећи лице у болну гримасу, Бен успе да протисне кроз зубе:
- Да.
Потом замоли свог „штитоношу“ да га поведе до места на коме се сер Брајен
сада полако придизао на ноге.
Овога пута не сачека да његов поражени противник проговори.
- Задржите свог коња и свој оклоп - Бен примора себе да говори гласније јер
није желео да они који су стајали најближе њему на трибинама чују како му је
глас напукао.
- Једино што желим од Вас је да научите Вашег штитоношу части.
141
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Наклонивши се у правцу палог витеза и краља, Бен жустро напусти турнир,
осећајући мучнину све јаче са сваким пролазећим минутом. Хауланд пожури
за њим придржавајући га, и обојица кретоше ка Богошуми где их је чекала
Лијена. Бенџен умало не склизну са коња и Лијена и Хауланд га прихватише
пре него што је треснуо о земљу, а затим обоје почеше да га ослобађају
оклопа.
- Нема крви - примети Хауланд.
Лијенини прсти му прођоше кроз косу.
- Шта мислите, Хауланде, да ли му је лева рука сломљена? Виси под чудним
углом.
- Мислим да му је раме ишчашено... Само тренутак... Знам како да му
помогнем.
Лијена је пажљиво придржавала брата док се Хауланд не врати са кратком
дашчицом. Обоје Старкових га зачуђено промотрише.
- Чврсто га држите, госпо Лијена - рече Хауланд, спустивши руку на Беново
раме, држећи му зглоб другом слободном шаком. - Један, два, три...
Хауланд брзо и оштро повуче Бенову руку, зачу се бучан крцкави звук а крик
који је њен брат испустио заболе и саму Лијену. Сузе му кретоше низ лице,
али након што Бенџен удахну дубоко још неколико пута, њој се учини да
делује боље него малопре. Помогоше му да стане на и даље дрхтаве,
нестабилне, ноге, и обујмише га испод пазуха, свако са по једне стране.
- Можеш ли да ходаш? Морамо те одвести до шатора пре него што се
надметање заврши, пре него што те него угледа оваквог.
Бен климну.
- Ја ћу одложити оружје и оклоп - рече Хауланд. - Мислим да је турнир
завршен за витеза од Насмешеног дрвета. Тужан осмех се рашири
мочварчевим лицем. - Хвала Вам, Бенџене. Да није било Вас, оне штитоноше
би се лако извукле упркос томе што су учинили. Само ми је криво што сте се
повредили.
- Остао је још један - промрмља Бен.
- Е нећеш, вала-прекори га Лијена, водећи га ка излазу из Богошуме. - Ниси у
стању ни да подигнеш копље.
142
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Бен није могао а да се не сложи са њом, туробно климнувши главом.
Принц Регар јахаше око замка, раме уз раме са својом свитом и својим
противником и пријатељем. Смејали су се и шалили. Сасвим случајно, док су
пролазили покрај Богошуме, угледа две прилике како је напуштају. Без
икакве сумње, он је био једини који их је приметио, јер су сви остали били
заокупљени шаљивим разговором, наглабајући о два пријатеља која ће се
надметати за част, а од којих ће само један постати шампион последњег дана.
Девојка и младић који су скоро изгледали као тамнокоси близанци ходаху
руку под руку, и њене очи на трен сретоше његове. Груди му се стегоше, и
осетивши непријатност таквим развојем догађај, он скрете поглед ка младићу
који деловаше посве укочено.
Препознавши Лијену и Бенџена Старка, Регар се запита шта ли се то десило
младићу, и зашто тако хода.
Тек касније, када је победио у поподневном надметању са Артуром, принц
Регар је сазнао за исход борбе Сер Брајена и витеза од Насмејаног дрвета.
Повреда Бенџена Старка... Начин на који је напустио Богошуму... У чијем је
средишту наравно морало бити Дрво срца... Схватио како је било могуће да
дечак буде присутан у просторији за листе у исто време када и витез од
Насмејаног дрвета.
Пошто је Регар већ био поразио три своја изазивача, и није морао да се
надмеће сутрадан, реши да оде у Богошуму и да тамо чека, у заседи, не би ли
проверио да ли су његове сумње тачне. У сваком случају, ако су сви Старкови
на смену бранили мочварчеву част, преостао је још један витез кога је
требало изазвати на двобој...
143
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО: ТРЕЋИ ЈУРИШ
Уместо жудње за животом, снаге и воље које је Бен обично осећао када би се
пробудио, тога дана му се прикрала мучнина. Уста су му била сува, и беше
разочаран у себе самога.
Не би требало да се овако осећам, помисли, док је опипавао и даље болно
раме. Ништа од надметања за мене данас. Борио сам се два пута, и победио
два пута, против људи који су двоструко, а можда и троструко старији од
мене. Требало би да будем задовољан собом. Да, али требало је да то буду три
јуриша и три победе, подсети себе самога и онда помисли на свој сан.
Сањао да га је Лијена заменила у надметању и да је постала шампион
турнира, победивши принца Регара и једног од чланова Краљеве гарде.
Бенџен је већ био љубоморан на вештину којом је његова сестра баратала
копљем, али га је још више увредила када га је у сну окрунила као краљицу
љубави и лепоте. Погледавши наниже, видео је да носи њену хаљину и да сви
показују на њега и смеју му се, па чак и она, његова сестра, која беше узела
оклоп и коња самог принца Регара након што га је поразила, и деловала је као
велики ратник, смакнутог шлема и косе која се вијорила на ветру. То је био
само сан. Знам шта ми је чинити. Удахну дубоко, устаде из кревета и навуче
нешто одеће на себе. Потом тихо отвори врата и оде до Лијениног шатора.
- Лијена - поче шапатом да је дозива.
- Ко је?
- Бен. Морамо да разговарамо.
- Уђи - одврати она. Лежала је у кревету, покривена до грла, задубљена у своје
мисли.
- Лијена... Што се тиче витеза од Насмејаног дрвета.... Не могу да се надмећем
данас. Само сам желео да кажем да... Ако би ти желела... Не би ми сметало...
Ако би се ти такмичила уместо мене данас.
Лијенине очи се раширише у чуду.
- Сигурно не би имао ништа против?
Бен одмахну главом и додаде:
- Већ сам се борио два пута... Биће још прилика... Очи им се сретоше. - А за тебе
их можда неће бити.
144
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Тренутак међусобног разумевања прође кроз брата и сестру. Бенџен је знао
колико ће му Лијена недостајати кад се буде удала, и знао је да она није
желела да напусти Зимоврел и своју породицу. Она је Бену била омиљени
брат, омиљена сестра, најбољи пријатељ и завереник. Ово је био његов начин
да јој покаже колико је ценио само њено присуство у свом животу.
Лијена се осмехну и подиже прекривач. Бен испусти шокирани узвик.
-То је моје!
Његова сестра је већ носила део оклопа, верижњачу и црне чизме на себи, али
их беше вешто сакрила за време њиховог разговора не би ли опипала Беново
расположење.
- Па, пошто си већ пристао... Идем да се спремим. Измисли нешто на доручку,
да не буду сумњичави што нисам тамо.
Не могући да сакрије неверицу на свом лицу, Бен се зацерека и једино успе да
изговори:
- Само ти иди. Али шта да кажем?
- Кажи им да сам јутрос била нервозна, да смо се свађали и да сам одјурила у
непознатом правцу. Ако будемо имали среће, помислиће да су у питању
женске ствари и неће залазити у детаље.
Он климну.
- Видимо се кад се будеш пријављивала на листе.
Његова сестра се насмеши и нестаде испод шаторског крила.
И...
Срећно.
Краљ је седео на свом уобичајеном месту, у центру трибина, лоше воље.
Претходне ноћи сањао је сан који у почетку беше леп. У сну, Ерис је био један
од змајева Егона Освајача: Балерион, Црна Страва, и гнездио се на зидинама
тек саграђеног Харендвора... Пржећи га својим пламеном, тамнећи камен, пун
145
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
сирове, уништитељске енергије. Осећао се тако живим... Ерису се чинило да је
у питању јава, а не сновиђење. Али кад се винуо у ваздух и слетео у Богошуму,
бело дрво са црвеним лишћем му се наруга.
-Чувај се дечака... Он ће бити твој покоритељ. А сви ће га се сећати као
Краљоубице - дрво га упозори, смејући му се.
Као Балерион, краљ покуша да спали дрво али оно оста цело и непомично, не
престајући да се церека. Остала дрвећа и трава постајали су наранџасти, жути
и црни, али Дрво Срца се не промени. Кроз разбуктавајући пламен, краљ
спази два витеза како јуришају један на другог, у великој даљини. Први је
носио црни оклоп и краљ препознаде сопственог сина, Регара. Други витез,
који га је нападао, беше витак и ситан, на белом коњу, у белом оклопу, и
носаше бели штит.
Бело копље погоди његовог сина у груди и у том тренутку се ознојени краљ
Ерис се пробуди у постељи, крикнувши:
-Не!
Прво што краљ учини тога јутра беше да пошаље по Џејмија Ланистер,
најновијег члана Краљеве гарде, да му каже зашто је добио ту почаст и да га
отпреми у Краљеву луку.
Док је обедовао усољену харингу и кувана јаја, краљ се сети да бели витез у
његовом сну није имао чисто бели штит Краљеве гарде, већ да је у самом
центру била нека врста грба... Али каквог грба? Није могао да се сети.
Ипак, није било лоше то што је одаслао од себе своју нову играчку. То ће дати
сер Џејмију времена да пронађе перо и гаврана и да каже своме оцу шта је
краљ учинио. Кратак осмех прелете преко Ерисовог лица док је замишљао
реакцију Тивина Ланистера... Ха, ха... Сада ће само патуљак и упишуља
преостати да наследе његове импресивне земље и његово богатство...
Добро расположење га није дуго држало. Поново је помислио на бели штит и
запитао се ко ли би могао бити тајни завереник, особа која је планирала да
убије како краља тако и принца. Пронађе свој одговор на трибинама близу
себе. Старкови. Сиви језовук на белом пољу. Лорд Рикард, колико је Ерис знао,
већ је био у годинама и његови дани беху одбројани, али та будала је увек
деловала превише морална, превише правична... Чувар Севера је заправо
владао највећим делом краљевства... Север је и био највећа самостална област
пре него што је читав Вестерос био уједињен под његовим претком.
146
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
На трибинама су седела два сина лорда Рикарда. Први, најстарији, његов
наследник. Брендон Старк. Тај је изазвао његовог сина пре пар дана и био
добрано понижен за ту ароганцију... Покрај њега беше млади дечак чијега
имена краљ Ерис никако није могао да се сети. Да ли је он могао бити дечак
на кога га је насмејано дрво упозорило. Лорд Старк имао је још синова... Један
од њих звао се Ед, или нешто томе слично... Одрастао је под покровитељством
лорда Арина, заједно са младим лордом од Крајолује. Али колико год да се
трудио, краљ није могао да угледа лорда од Дола и његове младе штићенике.
Кују ли заверу против мене? Желе ли да ме уклоне са трона и убију мог
наследника? Или је Регар сковао заверу са њима, желећи да ме отпреми са овог
света пре него што дође ред на мене? Ако су Север, Дол, Крајолуја и његов
сопствени син били против њега... Морао је да их пажљиво проматра и
прогласи велеиздају чим пронађе неки доказ за своју тврдњу.
Нервозно и нестрпљиво, краљ се обрати сер Артуру Дејну да му донесе вина,
али не оног бућкуриша од јуче. Срећом... Беше остало мало изазивача и
шампиона за надметање пре последњег дана турнира, који је био планиран за
сутрадан. Краљ је мрзео надметање. Можда би касније могао да затражи
нешто дивље ватре и да спали поље за надметање њоме, помисли. Онда
схвати да би било потребно превише времена да се тако опасна и нестабилна
твар пренесе од Краљеве луке до Харендвора... Турнир би одавно био окончан
кад би пламтећа течност стигла.
На трен, краљ замисли како све гори око њега. Трибине, људи, трава и
шатори, па чак и сам црни замак Харендвор. Беше то величанствени призор,
али
онда
се
његова
илузија
распрши
јер
је
гомила
аплаудирала упркос ватри која их је жестоко пржила.
Два витеза се појавише на пољу и застадоше да му се наклоне. Први је био
један од Фрејевих, за кога краљ није марио, али други га узнемири. Он добро
одмери тајанственог витеза у склепаном оклопу и сети се како се питао да ли
је лорд Вент желео да увреди њега, краља лично, кад је дозволио тој птици
ругалици да се надмеће и да уђе на листе.
- Сер Енис Фреј... И Витез од Насмејаног Дрвета.
Бело дрво на смешном витезовом штиту привуче му пажњу... Са својим
црвеним листовима и гротескним црвеним грохотом. Умало се не заборави и
не нареди да погубе младића истога тренутка али успе да се суздржи. Не, не
овде. Не сада... Слушај како само аплаудирају овој будали. Морам бити обазрив.
147
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Стрпљив... Неопходно је сачекати прави тренутак.
Краљ није могао да скине поглед са витезова док су заузимали своје позиције.
Чак и са свог удаљеног места на другој страни поља, чинило му се да му се
насликано насмејано дрво руга.
Онда се витезови сударише и оба копља пукоше у исто време. Насмејано дрво
на трен нестаде са краљевог видика, али је Ерис знао да је и даље тамо...
Осети горући бес како му се ковитла у венама.
Други јуриш такође донесе поломљена копља, али трећег пута Витез од
Насмејаног дрвета добро нациља и сер Енис излете из свог седла.
Повик гомиле беше скоро заглушујући и многи се придигоше да запљешћу
што су јаче могли. Дрво му се и даље ругало док се витез обраћао Фреју,
одбијајући његовог коња и оклоп, потом се наклонивши и напустивши поље
за надметање.
Сада је он шампион... Миљеник посматрача. А сутра ће се борити против мог
сина. То се не сме десити. Ни по коју цену.
Принц Регар се прерушен крио у заседи у Богошуми још од ране зоре. Тражио
је тајанственог витеза док је истовремено покушавао да остане незамећен.
Беше наложио Артуру Дејну да посматра надметање и да му каже све што је
приметио.
Постојала је могућност да се Витез од Насмејаног дрвета неће појавити тога
дана, ако је он заиста био Бенџен Старк. Дечак се повредио, чак није био ни на
синоћној вечери за разлику од своје сестре и њеног мочварног садруга.
Али ако би се појавио... Онда би Регар био сигуран да је дечак витез на
језовуку из његовог сна. Морало је бити тачно - све се уклапало. Ако је ова
особа та која ће изазвати његову смрт, он је желео да зна зашто, пре него што
се све одигра.
Регар чучну још ниже, заклонивши се иза једног већег камена, када зачу звук
148
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
копита које су се приближавале. Витез од Насмејаног дрвета се појави на
видику, праћен у стопу својим штитоношом. Кад витез сјаха, оба младића се
чврсто загрлише.
- Сада се сматрам заиста освећеним - штитоношин глас одјекну чистином и
Регар препознаде мочварца.
Пре него што је могао да помисли Био сам у праву, Витез од Насмејаног дрвета
скиде свој шлем.
- Драго ми је што смо Вам били од помоћи - двоје се поново обгрлише а онда
витез протресе главом и дуга тамна валовита коса му паде на рамена.
Витез од Насмејаног дрвета није био Бенџен Старк, већ његова сестра девојка чаробних маглено сивих очију која га је толико привлачила. Како је то
било могуће. Видео ју је на трибинама првог дана, када се тајанствени витез
надметао... Осим... Осим ако се нису смењивали у улози мистериозног
такмичара...
Мочварац јој је помогао да уклони оклоп... Када је све скинула, остала је у
кошуљи и панталонама... Онда је из вреће коју је Рид носио са собом извукла
дугу хаљину и рекла му да се окрене на другу страну док се она не пресвуче.
Регар је знао да би требало да учини исто... То је било једино исправно
понашање... Али није могао да одврати поглед, роб сопственом растућем
узбуђењу. Осрамотио је себе док је полагано и са уживањем проматрао како
млада девојка иступа из својих чизама, кошуље и панталона пре него што је
на себе навукла хаљину.
Хтео је да погледа другде... Али оста у истом положају, укочен, зурећи у њену
обнажену фигуру... Њен танак струк, њене витке бутине... И начин на који се
њена густа, тамна коса обмотавала око њених чврстих груди.
Регар је пронашао свог витеза из сна... Ледену девицу севера, лепу и страшну
у војевању. Њен оштар поглед привукао му је пажњу од првог дана када ју је
заметио, али тек сада је у потпуности схватио колики је утисак оставила на
њега.
Сада је знао значење свога сна... И ово неочекивано откриће разорило је саму
срж његовог бивствовања... Али шта је онда било све остало... Пламен је
сукљао из његовом ждрела, спрживши витеза на језовуку, и обоје су изгубили
своје животе пре него што се снег спустио са висина... Плава ружа је израсла
149
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
из њихових испреплетених костију. Шта год да је тај део значио, Регар је
осетио додир судбине... Овај сан је можда био подједнако важан као црвена
звезда, као дим и со....
Занесен, принц Регар настави да седи у Богошуми дуго након што су се двоје
завереника пресвукли и отишли. Ум му је радио грозничавом брзином. Већ је
био мрак када се упутио ка светлима замка. Не беше стигао ни до својих одаја
када му пут препречи задихани Артур Дејн.
- Мој принче? Да ли сте добро? - забринутост се огледала на лицу његовог
старог пријатеља. - Ваш отац Вас је читавога дана тражио.
- Добро сам - он тихо одврати. - Сада сам баш кренуо ка својим одајама. Реци
ми.... Како је Витез од Насмејаног дрвета прошао на данашњем надметању?
Сер Артур Дејн се осмехну.
- Па, могу рећи да се није само хвалисао када је рекао да ће променити начин
приступа како му се противници буду мењали. Бољи је јахач но што нас је
најпре навео да помислимо.
Пре одласка на вечерњи обед, принц Регар одлучи да најпре сврати до одаја
свога оца. Међутим, када након неког времена изрони оданде, деловаше
изузетно узрујано. Артур, који га је чекао испред, крете за њим, једва
успевајући да одржи корак са својим будућим владаром.
- Мој принче? Регаре? Шта није у реду?
Принц се најпре брижљиво осврну не би ли проверио да ли их неко
прислушкује. Потом проговори:
- Сећаш ли се оног сна о коме сам ти причао? Мој отац је уснио сличан сан: да
ће ме кроз груди копљем пробуразити један од витезова овде у Харендвору, и
сумња на витеза од Насмејаног дрвета. Штавише, такође верује да ће исти тај
витез такође усмртити и њега самога.
Артурово чело се набра. Иако су и отац и син сањали пророчанске снове, он је
увек више трагао за плодовима истине у Регаровом дисциплинованом уму, а
не у краљевим делиријумским бунцањима. Било је необична спознаја да су
овога пута обојица сањали исто.
- Онда Вас нећу напуштати до краја турнира, мој принче. Остаћу са Вама...
Бићете безбедни са мном.
150
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Већ сам безбедан, Артуре, сасвим безбедан. Копље је метафорички појам, и
не постоји заиста. Али се бринем за сигурност Старкових-отац је увртео себи
у главу да кују заверу против њега.
Ушавши у сопствене одаје, принц потражи таман огртач и навуче капуљачу
преко лица.
- Ти си одани витез Краљеве гарде, и мој најбољи пријатељ. Мораш да учиниш
нешто за мене. Испрва ће се чинити као да изазивам краљеву вољу али веруј
ми да немам ништа друго на уму осим његове безбедности.
Сер Артур се премести са ноге на ногу, неодлучно, али знао је да га принц
никада не би замолио да уради нешто што би довело у опасност заклетву коју
је положио пред владарем Вестероса.
- Мој отац верује да витез од Насмејаног дрвета мора горети, јер је у питању
Старк који жели да поткопа његов суверени ауторитет. Верујем да његов сан
заправо значи да ће, ако спали витеза од Насмејаног дрвета, тако уништити и
себе и мене.
- Али видели смо све Старкове на трибинама док се витез од Насмејаног
дрвета борио - сер Артур одврати, али је поглед у очима његовог пријатеља
говорио да принц зна више.
- Вечерас, краљ ће пред свима да затражи да се тајанствени витез открије.
Обојица знамо да су сви Старкови били виђени, али ти мораш да се постараш
да се прошири глас да је најмлађи дечак, Бенџен Старк, увек био на
трибинама, без обзира да ли си га стварно тамо виђао или не.
- Да слажем свога краља?
- Овом приликом, краља морамо заштитити од њега самога. Ако спали тог
дечака пред читавом његовом породицом сутрадан, краљевство ће се
распасти у парампарчад. Одабери: заштити свога краља уз помоћ лажи данас,
или ће ти се тај задатак учинити много тежим убудуће, када његови
исхитрени поступци навуку на престоницу рат са Севером и Долом.
Сер Артур Дејн, након неколико тренутака размишљања, климну главом.
Принц Регар је био изузетно мудар за своје године и ретко када би се
догодило да предвиди нешто што се није управо тако и догодило. Одлучио је
да слаже краља Ериса.
- Куда идете?-упита принца, који крете ка вратима храмљући, извукавши
151
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
неколико праменова беле косе испод капуљаче не би ли деловао као старац.
- Идем да пронађем витеза од Насмејаног дрвета пре но што то било ко други
учини. Видимо се на гозби.
Превртљиво небо мењало је своје рухо од наранџастог до ружичастог, да би се
на крају задовољило тамнољубичастом одором. Лијена сеђаше испред
шатора, замишљена и срећна.
Данас је био најбољи дан у њеном животу. Ништа се није могло упоредити са
узбуђењем које је осетила на пољу за надметање. А сутрадан... Она ће добити
прилику да се надмеће са највећим витезовима у Седам Краљевстава.
Расположење јој се претвори у горко-слатко када помисли на свог млађег
брата. Јадан Бен. Ово ће му тешко пасти. Он је заправо био тај који је провео
витеза од Насмејаног дрвета кроз прве две рунде, а сада је морао да крије своје
повређено раме и да слуша песме и покличе упућене њој, аплаузе које је и он
заслужио.
Али био је у праву. Биће још прилика за њега. Када постане витез, неће
морати да се крије иза склепаног оклопа и лажних имена. Док ће Лијена бити
супруга и мајка, и мораће да гледа како њен муж, њена браћа и њени синови
чине оно за чим је она највише жудела.
Није било поштено, да буде тако ограничена, само зато што је рођена као
женско. Могла је да јаше боље од било кога од њих, а сада је знала да може
подједнако добро и да се надмеће упркос свом полу и младости. Сер Енис Фреј
је био најталентованији од тројице витезова које су изазвали у Хауландову
част. Три пута су ломили копља, и она, Лијена Старк, обичан девојчурак,
успела је да га обори на земљу.
Сутра ће се надметати са сер Баристаном Селмијем и са самим принцем
Регаром. Није била сигурна да ли може да победи. Питала се да ли да се
такмичи или не. Постојао је велики ризик да буде откривена. Али није могла
152
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
тек тако да одбаци свој коначни тренутак славе и тријумфа. Јер шта ако
победи?
Дубоко уздахнувши, Лијена одлучи да још једном оде до Богошуме и провери
како је кобила на којој је јахала. Насмеја се у себи, помисливши како ће
стражари који су до сада сигурно спазили њу и њеног брата како небројено
пута залазе у молитвену шуму помислити да су Старкови једна врло побожна
породица. Умота се у огртач, зграби бакљу и дубоко удахну ваздух, кренувши
куда беше наумила.
Пронађе кобилу како спокојно пасе на истом месту на којем је беше оставила
раније. Кад јој се довољно приближи, животиња подиже главу и тихо фркну у
знак препознавања.
Нежно превуче шаком преко њене њушке али се изненада укочи, узнемирена
јер је чула како једна од врећа са одећом и оклопима пада са гране дрвета на
којој је беху оставили.
Пре него што је могла да оде до скровишта и провери шта се догодило, нечија
рука јој прекри уста док друга зграби једну од њених шака. Разбесневши се,
Лијена поче жестоко да се отима, упркос томе што је благи глас шапутао
умирујуће речи на њено уво. Уместо да послуша незнанца, ко год да је био, она
поче да се бори против његовог стиска и успе да га шутне у колено. Зачу се
потмуо јаук а онда глас проговори:
- Не желим да те повредим, не опири се. Овде сам да разговарам о витезу од
Насмејаног дрвета, нећу ти учинити ништа нажао.
Спомен њеног и братовљевог тајног идентитета учини да се Лијена укочи у
месту и она се осврте да погледа свог нападача у лице.
Тамно пурпурне очи принца Регара Таргерјена гледале су наниже у њу, и она
испусти зачуђени узвик. Принц је пусти из челичног загрљаја а онда се
одмаче од ње, начинивши неколико корака уназад.
- Извињавам се, моја госпо. Једноставно нисам желео да повичете и да тиме
привучете нежељену пажњу. Жао ми је ако сам вас преплашио.
Не проналазећи снаге да одмах проговори, Лијена је испрва само зурила у
младића испред себе у тамној, једноставној одећи. Зашто је био овде?
- Мој принче - успе да се благо наклони, намрштеног лица.
- Знам ко сте Ви. Ви и Ваш брат играте се ватром. Дошао сам да Вас обоје
153
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
упозорим да би ствари ускоро могле да постану још опасније - принц ју је
гледао са озбиљним изразом на лицу.
Лијену је иритирала помисао да он мисли да је она некакав безуман
девојчурак и натера себе да проговори.
- Да ли тражите од мене да се сутра не надмећем? Да ли је то ваша наредба? пркосно промрмља.
Принц сачека неко време, размишљајући како најбоље да одговори на то
изазовно питање а да је ничиме не увреди.
- Моја госпо, Ви сте слободни да учините како год вам је по вољи. Није ми
била намера да Вас спутавам. Но, мога оца је лако разбеснети, и присуство
тајанственог витеза га веома вређа. Из тог разлога, витез од Насмејаног
дрвета могао би бити оптужен за напад на краљевско височанство и за
велеиздају, макар ниједно од тога двога не било истинито.
- Издају! - она ускликну и прва помисао јој беше: Бен. Сви би помислили да је
он мистериозни такмичар јер нико не би ни посумњао на њу, будући да је
женско. Раме му је било повређено, а то је нешто што се догодило витезу од
Насмејаног дрвета током другог јуриша. Ипак... Такву одлуку било је
невероватно тешко донети.
Она обори поглед.
- Ја... Ја пристајем. Витез од Насмејаног дрвета неће јахати сутра. Дајем Вам
своју реч. Хвала Вам на упозорењу.
- Биће Вам потребно више од мог упозорења. Сва одећа и оклопи које сте овде
сакрили морају нестати пре него што се вечерашња гозба заврши. Ноћас ће
краљ наредити да се читав Харендвор, шатори и околина темељно претраже.
Успео сам да набавим алиби вашем брату за читав турнир. Мој пријатељ ће
јамчити да је Бенџен Старк провео читаво време на трибинама за све време
надметања витеза од Насмејаног дрвета. Али стражари не смеју пронаћи
ништа што би их навело да помисле да је неко од Старкових тајанствени
витез.
- Идем по Хауланда. Он ће ми помоћи да...
- Не. Посумњаће и на њега. Ако неко види Вас, Вашег брата или Рида са овим у
рукама, то ће бити потврда очевих сумњи. С друге стране, Вас и мене нико
неће приметити. Ко би се усудио да не поверује принцу на реч? И ко би
154
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
посумњао
да
је
девојчурак
један
од
шампиона
турнира?
Принц Регар се осмехну кад угледа љутити израз на њеном лицу који
постепено смекша. Иако јој се добронамерно ругао, Лијени беше драго што је
сазнала да један од два преостала шампиона зна да су она и њен брат на
истом нивоу као и могући победници турнира. И то будући краљ Вестероса,
ни мање ни више.
Ћутке му поможе да спусти тешке вреће на земљу. Регар неста на тренутак
али се врати са својим коњем. Увеза обе вреће у једну и пребаци их преко
седла. Потом поможе Лијени да сакупи преосталу којекуда разбацану опрему
коју брат и сестра беху искористили да створе личност витеза
од Насмејаног дрвета, поможе јој да се успне на коња и додаде јој оклоп да га
носи док је јахала. Иако се тај гест косио са традиционалним неписаним
правилима галантности, што беху налагала да дама треба да буде
растерећена док јаше, знао је да би она била поласкана оваквим обртом
догађаја. Неко време су јахали у тишини а онда је принц упита:
- Како сте успели да пронађете сву ову опрему?
- Мој брат је купио већину од свог новца. Нисмо се усудили да купимо цео
оклоп него смо пазарили из делова, али чак и да смо хтели један читав оклоп
вероватно не бисмо имали довољно да платимо. Зато смо набавили отпатке
које нико други није хтео. Такође, ја сам добила опкладу са сер Робертом и
приложила сам и тај део новца.
Принц је погледа озбиљним очима.
- Сер Роберт Баратеон је Ваш вереник?
Лијена беше очекивала коментар о смешном оклопу њеног брата или питање
везано за опкладу коју је добила, тако да је ово изненади. Ипак, одговори
одрешито и поносно.
- Да.
- Одаћу Вам тајну, госпо Лијена од куће Старк. Љубав о којој се распредају
приче покрај ватре, као и она која је опевана у песмама бардова је изузетно
ретка, одиста. Љубав на први поглед је ништа друго до пожуда и дечија
опседнутост. Права љубав почиње попут мале искре а онда расте до пуне
снаге ватрене стихије, из семена заједничког поштовања, разумевања,
пријатељства и сличности.
155
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Она га искоса погледа, не баш сасвим сигурна куда разговор води али не рече
ништа.
- Чини се као да је Ваш отац пронашао доброг супруга за Вас. Сер Роберт је
ратник, и несумњиво је да ће ценити што добија тако снажну, срчану жену
попут Вас. Постоји велика вероватноћа да ћете заволети једно друго.
- Не интересује ме љубав... Права или било каква друга. Једино што желим је
да останем уз свога оца и браћу. Богови су били окрутни кад су ме начинили
женом. Требало је да се родим као мушкарац. Да сам мушкарац, могла бих
постати витез, купити сопствени оклоп и надметати се под
својим именом. А то нећу моћи да учиним као Госпа од Крајолује.
- Иза земаља Вашега оца, на далеком Северу, иза Зида... Жене дивљанке су
често наоружане. Називају себе именом копљанице. Оне знају... Да када густа
тама прекрије све, када хладноћа запрети, нема разлике међу човеком, женом
или дететом. Сви науче да се бране.
- Пренећу Ваше речи свом супругу. Можда ће ми дозволити да се макар
обучавам... Тако ћемо сви бити спремни за надолазећу таму. Сада је можда
пролеће, али зима поново долази. То је једина ствар у коју је моја кућа
сигурна.
- Како успевате да вежбате, моја госпо? Не могу да замислим лорда Рикарда
Старка да дозвољава својој кћери да се јавно обучава... Ако то чини, ја му
честитам... Требало би нам више таквих лордова отвореног ума.
- Мој брат и ја имамо тајно поље за увежбавање у шумама покрај Зимоврела.
Али он ће ускоро постати штитоноша лорда Болтона, и онда нећу имати са
ким да тренирам.
- Када сам био тек дечак, проводио сам пуно времена певајући и свирајући на
харфи. Ништа ме није више веселило... Али, како сам растао, и почео да
схватам шта заправо значи бити најстарији краљев син... Окренуо сам се
својим обавезама и одговорностима. Одложио сам свој инструмент и
почео да се припремам што боље могу како бих у будућности био ваљани
владар Седам краљевстава... Све је то био део одрастања. Ја имам своју харфу,
а Ви Ваше надметање. То су наше скривене радости које нас чине онаквима
какви јесмо, чак иако не можемо увек да им се препустимо. Ми морамо најпре
бити принц, и кћерка великог лорда, и играти те важне улоге. Дати су нам ови
дарови, ови таленти и чежње, из неког разлога. Можда ћемо једног дана
156
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
сазнати зашто - доврши он замишљено.
- Једнога дана музикални принц ће постати мудар краљ - брзоплето рече
Лијена, изговоривши оно што јој је у том тренутку било на уму.
- А једног дана ће госпа витез постати велика дама.
Када стигоше до густог растиња, подобрано удаљеног од Харендвора, обоје
сјахаше и бацише вреће које је Регаров коњ носио у шипражје. Једино им беше
преостало да сакрију шлем, чизме и штит који су били код Лијене. Принц
наново узјаха и потера коња у кас и она виде да се упутио ка великом Дрвету
срца. Она га лако сустиже, са благом сетом на души, схватајући да је време да
се опрости од последњег предмета који их је окривљавао, од својеручно
осликаног штита. Лагано пређе прстима преко нацртаних грана и преко
црвених усана Дрвета срца.
- Госпо од Насмејаног дрвета, могу ли узети Ваш штит?
Она се исцери на ту титулу, која јој беше дата у тајности од стране краљевског
витеза и полагано му га додаде. Он поче вешто да се пење уз кору старог
храста.
- Чекајте, заборавили сте да понесете нешто чиме ћете га прекрити.
Он погледа наниже у њу. - Нећемо га прекривати. Нека га лако нађу.
Принц постави штит на једну од виших грана и окрете грб према главном
улазу у Харендвор. Потом помало незграпно скочи доле, судари се са Лијеном,
обриса руке о панталоне и исцери се.
- Постараћемо се да Насмејано дрво буде последње које ће се смејати.
Затим нагло ућута, свестан близине девојчиног тела. Она се беше мало
затетурала од његовог пада и судара, и Регар пружи руку да јој помогне да
поврати равнотежу. Онда застаде, зурећи у њено лице обасјано месечином.
На тренутак, заборави да је принц Регар Таргерјен, најстарији син краља
Ериса Другог, ожењен принцезом Елијом од Дорне; а да је она Лијена од куће
Старк, једина кћер лорда Старка, Заштитника Севера, обећана Лорду Роберту
Баратеону
од
Крајолује.
Чинило
му
се
као
да
су
само
обичан младић и девојка који стоје под старим храстовим дрветом и деле
једну тајну, док се насликано Дрво срца осмехује над њима у звезданој ноћи.
Помисли шта би девојка урадила ако би провукао своје прсте кроз њену дугу
тамну косу, када би је обгрлио?
157
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Једини звук који се могао чути беше звук његовог гласног дисања. Она се
нагло тргну, нешто се промени у њеном погледу и принц Регар склопи очи,
одмакавши се од ње и попевши се на свога коња. Лијена после краће паузе,
збуњено учини исто.
Кад стигоше до капије, обоје застадоше. Она сјаха и поведе кобилу пешице,
али пре но што се удаљила, рече:
- Хвала Вам.
- Не, хвала Вама, моја госпо. - глас му беше учтив и формалан. - Да ли Ваша
кобила има име?
Лијена се замисли. До сада није дала име својој ждребици, и многа јој
пролетеше кроз главу, попут: Лијена, Насмејано дрво, Црвени Осмех,
Хауландова част, Месечина, Храст...
Ниједно се није чинило прикладним.
- Језовук - одврати она пркосно.
Он се не осмехну.
- Јако име. Желим Вам свако добро, моја госпо.
Лијена круто климну главом и наклони се. Затим се хитро упути ка шталама и
шаторима, свесна да ће гозба ускоро почети и да би било добро да пожури ако
не жели да се сусретне са Брендоновим испитивачким и сумњичавим
погледом.
158
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО: РАЗГОВОРИ У НОЋИ
Пре одласка на вечерњи обед, принц Регар одлучи да најпре сврати до одаја
свога оца. Међутим, када након неког времена изрони оданде, деловаше
изузетно узрујано. Артур, који га је чекао испред, крете за њим, једва
успевајући да одржи корак са својим будућим владаром.
- Мој принче? Регаре? Шта није у реду?
Принц се најпре брижљиво осврну не би ли проверио да ли их неко
прислушкује. Потом проговори:
- Сећаш ли се оног сна о коме сам ти причао? Мој отац је уснио сличан сан: да
ће ме кроз груди копљем пробуразити један од витезова овде у Харендвору, и
сумња на витеза од Насмејаног дрвета. Штавише, такође верује да ће исти тај
витез такође усмртити и њега самога.
Артурово чело се набра. Иако су и отац и син сањали пророчанске снове, он је
увек више трагао за плодовима истине у Регаровом дисциплинованом уму, а
не у краљевим делиријумским бунцањима. Било је необична спознаја да су
овога пута обојица сањали исто.
- Онда Вас нећу напуштати до краја турнира, мој принче. Остаћу са
Вама...Бићете безбедни са мном.
- Већ сам безбедан, Артуре, сасвим безбедан. Копље је метафорички појам, и
не постоји заиста. Али се бринем за сигурност Старкових-отац је увртео себи
у главу да кују заверу против њега.
Ушавши у сопствене одаје, принц потражи таман огртач и навуче капуљачу
преко лица.
- Ти си одани витез Краљеве гарде, и мој најбољи пријатељ. Мораш да учиниш
нешто за мене. Испрва ће се чинити као да изазивам краљеву вољу али веруј
ми да немам ништа друго на уму осим његове безбедности.
Сер Артур се премести са ноге на ногу, неодлучно, али знао је да га принц
никада не би замолио да уради нешто што би довело у опасност заклетву коју
је положио пред владарем Вестероса.
- Мој отац верује да витез од Насмејаног дрвета мора горети, јер је у питању
Старк који жели да поткопа његов суверени ауторитет. Верујем да његов сан
заправо значи да ће, ако спали витеза од Насмејаног дрвета, тако уништити и
159
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
себе и мене.
- Али видели смо све Старкове на трибинама док се витез од Насмејаног
дрвета борио-сер Артур одврати, али је поглед у очима његовог пријатеља
говорио да принц зна више.
- Вечерас, краљ ће пред свима да затражи да се тајанствени витез открије.
Обојица знамо да су сви Старкови били виђени, али ти мораш да се постараш
да се прошири глас да је најмлађи дечак, Бенџен Старк, увек био на
трибинама, без обзира да ли си га стварно тамо виђао или не.
- Да слажем свога краља?
- Овом приликом, краља морамо заштитити од њега самога. Ако спали тог
дечака пред читавом његовом породицом сутрадан, краљевство ће се
распасти у парампарчад. Одабери: заштити свога краља уз помоћ лажи данас,
или ће ти се тај задатак учинити много тежим убудуће, када његови
исхитрени поступци навуку на престоницу рат са Севером и Долом.
Сер Артур Дејн, након неколико тренутака размишљања, климну главом.
Принц Регар је био изузетно мудар за своје године и ретко када би се
догодило да предвиди нешто што се није управо тако и догодило. Одлучио је
да слаже краља Ериса.
- Куда идете? - упита принца, који крете ка вратима храмљући, извукавши
неколико праменова беле косе испод капуљаче не би ли деловао као старац.
- Идем да пронађем витеза од Насмејаног дрвета пре но што то било ко други
учини. Видимо се на гозби.
Превртљиво небо мењало је своје рухо од наранџастог до ружичастог, да би се
на крају задовољило тамнољубичастом одором. Лијена сеђаше испред
шатора, замишљена и срећна.
Данас је био најбољи дан у њеном животу. Ништа се није могло упоредити са
160
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
узбуђењем које је осетила на пољу за надметање. А сутрадан... Она ће добити
прилику да се надмеће са највећим витезовима у Седам Краљевстава.
Расположење јој се претвори у горко-слатко када помисли на свог млађег
брата. Јадан Бен. Ово ће му тешко пасти. Он је заправо био тај који је провео
витеза од Насмејаног дрвета кроз прве две рунде, а сада је морао да крије своје
повређено раме и да слуша песме и покличе упућене њој, аплаузе које је и он
заслужио.
Али био је у праву. Биће још прилика за њега. Када постане витез, неће
морати да се крије иза склепаног оклопа и лажних имена. Док ће Лијена бити
супруга и мајка, и мораће да гледа како њен муж, њена браћа и њени синови
чине оно за чим је она највише жудела.
Није било поштено, да буде тако ограничена, само зато што је рођена као
женско. Могла је да јаше боље од било кога од њих, а сада је знала да може
подједнако добро и да се надмеће упркос свом полу и младости. Сер Енис Фреј
је био најталентованији од тројице витезова које су изазвали у Хауландову
част. Три пута су ломили копља, и она, Лијена Старк, обичан девојчурак,
успела је да га обори на земљу.
Сутра ће се надметати са сер Баристаном Селмијем и са самим принцем
Регаром. Није била сигурна да ли може да победи. Питала се да ли да се
такмичи или не. Постојао је велики ризик да буде откривена. Али није могла
тек тако да одбаци свој коначни тренутак славе и тријумфа. Јер шта ако
победи?
Дубоко уздахнувши, Лијена одлучи да још једном оде до Богошуме и провери
како је кобила на којој је јахала. Насмеја се у себи, помисливши како ће
стражари који су до сада сигурно спазили њу и њеног брата како небројено
пута залазе у молитвену шуму помислити да су Старкови једна врло побожна
породица. Умота се у огртач, зграби бакљу и дубоко удахну ваздух, кренувши
куда беше наумила.
Пронађе кобилу како спокојно пасе на истом месту на којем је беше оставила
раније. Кад јој се довољно приближи, животиња подиже главу и тихо фркну у
знак препознавања. Нежно превуче шаком преко њене њушке али се
изненада укочи, узнемирена јер је чула како једна од врећа са одећом и
оклопима пада са гране дрвета на којој је беху оставили.
Пре него што је могла да оде до скровишта и провери шта се догодило, нечија
рука јој прекри уста док друга зграби једну од њених шака. Разбесневши се,
161
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Лијена поче жестоко да се отима, упркос томе што је благи глас шапутао
умирујуће речи на њено уво. Уместо да послуша незнанца, ко год да је био, она
поче да се бори против његовог стиска и успе да га шутне у колено. Зачу се
потмуо јаук а онда глас проговори:
-Не желим да те повредим, не опири се. Овде сам да разговарам о витезу од
Насмејаног дрвета, нећу ти учинити ништа нажао.
Спомен њеног и братовљевог тајног идентитета учини да се Лијена укочи у
месту и она се осврте да погледа свог нападача у лице.
Тамно пурпурне очи принца Регара Таргерјена гледале су наниже у њу, и она
испусти зачуђени узвик. Принц је пусти из челичног загрљаја а онда се
одмаче од ње, начинивши неколико корака уназад.
-Извињавам се, моја госпо. Једноставно нисам желео да повичете и да тиме
привучете нежељену пажњу. Жао ми је ако сам вас преплашио.
Не проналазећи снаге да одмах проговори, Лијена је испрва само зурила у
младића испред себе у тамној, једноставној одећи. Зашто је био овде?
- Мој принче - успе да се благо наклони, намрштеног лица.
- Знам ко сте Ви. Ви и Ваш брат играте се ватром. Дошао сам да Вас обоје
упозорим да би ствари ускоро могле да постану још опасније-принц ју је
гледао са озбиљним изразом на лицу.
Лијену је иритирала помисао да он мисли да је она некакав безуман
девојчурак и натера себе да проговори.
- Да ли тражите од мене да се сутра не надмећем? Да ли је то ваша наредба?пркосно промрмља.
Принц сачека неко време, размишљајући како најбоље да одговори на то
изазовно питање а да је ничиме не увреди.
- Моја госпо, Ви сте слободни да учините како год вам је по вољи. Није ми
била намера да Вас спутавам. Но, мога оца је лако разбеснети, и присуство
тајанственог витеза га веома вређа. Из тог разлога, витез од Насмејаног
дрвета могао би бити оптужен за напад на краљевско височанство и за
велеиздају, макар ниједно од тога двога не било истинито.
- Издају! - она ускликну и прва помисао јој беше: Бен. Сви би помислили да је
он мистериозни такмичар јер нико не би ни посумњао на њу, будући да је
женско. Раме му је било повређено, а то је нешто што се догодило витезу од
162
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Насмејаног дрвета током другог јуриша. Ипак... Такву одлуку било је
невероватно тешко донети.
Она обори поглед.
- Ја... Ја пристајем. Витез од Насмејаног дрвета неће јахати сутра. Дајем Вам
своју реч. Хвала Вам на упозорењу.
- Биће Вам потребно више од мог упозорења. Сва одећа и оклопи које сте овде
сакрили морају нестати пре него што се вечерашња гозба заврши. Ноћас ће
краљ наредити да се читав Харендвор, шатори и околина темељно претраже.
Успео сам да набавим алиби вашем брату за читав турнир. Мој пријатељ ће
јамчити да је Бенџен Старк провео читаво време на трибинама за све време
надметања витеза од Насмејаног дрвета. Али стражари не смеју пронаћи
ништа што би их навело да помисле да је неко од Старкових тајанствени
витез.
- Идем по Хауланда. Он ће ми помоћи да...
- Не. Посумњаће и на њега. Ако неко види Вас, Вашег брата или Рида са овим у
рукама, то ће бити потврда очевих сумњи. С друге стране, Вас и мене нико
неће приметити. Ко би се усудио да не поверује принцу на реч? И ко би
посумњао да је девојчурак један од шампиона турнира?
Принц Регар се осмехну кад угледа љутити израз на њеном лицу који
постепено смекша. Иако јој се добронамерно ругао, Лијени беше драго што је
сазнала да један од два преостала шампиона зна да су она и њен брат на
истом нивоу као и могући победници турнира. И то будући краљ Вестероса,
ни мање ни више.
Ћутке му поможе да спусти тешке вреће на земљу. Регар неста на тренутак
али се врати са својим коњем. Увеза обе вреће у једну и пребаци их преко
седла. Потом поможе Лијени да сакупи преосталу којекуда разбацану опрему
коју брат и сестра беху искористили да створе личност витеза
од Насмејаног дрвета, поможе јој да се успне на коња и додаде јој оклоп да га
носи док је јахала. Иако се тај гест косио са традиционалним неписаним
правилима галантности, што беху налагала да дама треба да буде
растерећена док јаше, знао је да би она била поласкана оваквим обртом
догађаја. Неко време су јахали у тишини а онда је принц упита:
- Како сте успели да пронађете сву ову опрему?
163
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Мој брат је купио већину од свог новца. Нисмо се усудили да купимо цео
оклоп него смо пазарили из делова, али чак и да смо хтели један читав оклоп
вероватно не бисмо имали довољно да платимо. Зато смо набавили отпатке
које нико други није хтео. Такође, ја сам добила опкладу са сер Робертом и
приложила сам и тај део новца.
Принц је погледа озбиљним очима.
- Сер Роберт Баратеон је Ваш вереник?
Лијена беше очекивала коментар о смешном оклопу њеног брата или питање
везано за опкладу коју је добила, тако да је ово изненади. Ипак, одговори
одрешито и поносно.
- Да.
- Одаћу Вам тајну, госпо Лијена од куће Старк. Љубав о којој се распредају
приче покрај ватре, као и она која је опевана у песмама бардова је изузетно
ретка, одиста. Љубав на први поглед је ништа друго до пожуда и дечија
опседнутост. Права љубав почиње попут мале искре а онда расте до пуне
снаге ватрене стихије, из семена заједничког поштовања, разумевања,
пријатељства и сличности.
Она га искоса погледа, не баш сасвим сигурна куда разговор води али не рече
ништа.
- Чини се као да је Ваш отац пронашао доброг супруга за Вас. Сер Роберт је
ратник, и несумњиво је да ће ценити што добија тако снажну, срчану жену
попут Вас. Постоји велика вероватноћа да ћете заволети једно друго.
- Не интересује ме љубав... Права или било каква друга. Једино што желим је
да останем уз свога оца и браћу. Богови су били окрутни кад су ме начинили
женом. Требало је да се родим као мушкарац. Да сам мушкарац, могла бих
постати витез, купити сопствени оклоп и надметати се под својим именом. А
то нећу моћи да учиним као Госпа од Крајолује.
- Иза земаља Вашега оца, на далеком Северу, иза Зида... Жене дивљанке су
често наоружане. Називају себе именом копљанице. Оне знају... Да када густа
тама прекрије све, када хладноћа запрети, нема разлике међу човеком, женом
или дететом. Сви науче да се бране.
- Пренећу Ваше речи свом супругу. Можда ће ми дозволити да се макар
обучавам... Тако ћемо сви бити спремни за надолазећу таму. Сада је можда
164
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
пролеће, али зима поново долази. То је једина ствар у коју је моја кућа
сигурна.
- Како успевате да вежбате, моја госпо? Не могу да замислим лорда Рикарда
Старка да дозвољава својој кћери да се јавно обучава... Ако то чини, ја му
честитам... Требало би нам више таквих лордова отвореног ума.
- Мој брат и ја имамо тајно поље за увежбавање у шумама покрај Зимоврела.
Али он ће ускоро постати штитоноша лорда Болтона, и онда нећу имати са
ким да тренирам.
- Када сам био тек дечак, проводио сам пуно времена певајући и свирајући на
харфи. Ништа ме није више веселило... Али, како сам растао, и почео да
схватам шта заправо значи бити најстарији краљев син... Окренуо сам се
својим обавезама и одговорностима. Одложио сам свој инструмент и
почео да се припремам што боље могу како бих у будућности био ваљани
владар Седам краљевстава... Све је то био део одрастања. Ја имам своју харфу,
а Ви Ваше надметање. То су наше скривене радости које нас чине онаквима
какви јесмо, чак иако не можемо увек да им се препустимо. Ми морамо најпре
бити принц, и кћерка великог лорда, и играти те важне улоге. Дати су нам ови
дарови, ови таленти и чежње, из неког разлога. Можда ћемо једног дана
сазнати зашто-доврши он замишљено.
- Једнога дана музикални принц ће постати мудар краљ-брзоплето рече
Лијена, изговоривши оно што јој је у том тренутку било на уму.
- А једног дана ће госпа витез постати велика дама.
Када стигоше до густог раслиња, подобрано удаљеног од Харендвора, обоје
сјахаше и бацише вреће које је Регаров коњ носио у шипражје. Једино им беше
преостало да сакрију шлем, чизме и штит који су били код Лијене. Принц
наново узјаха и потера коња у кас и она виде да се упутио ка великом Дрвету
срца.
Она га лако сустиже, са благом сетом на души, схватајући да је време да се
опрости од последњег предмета који их је окривљавао, од својеручно
осликаног штита. Лагано пређе прстима преко нацртаних грана и преко
црвених усана Дрвета срца.
-Госпо од Насмејаног дрвета, могу ли узети Ваш штит?
Она се исцери на ту титулу, која јој беше дата у тајности од стране краљевског
165
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
витеза и полагано му га додаде. Он поче вешто да се пење уз кору старог
храста.
- Чекајте, заборавили сте да понесете нешто чиме ћете га прекрити.
Он погледа наниже у њу. –Нећемо га прекривати. Нека га лако нађу.
Принц постави штит на једну од виших грана и окрете грб према главном
улазу у Харендвор. Потом помало незграпно скочи доле, судари се са Лијеном,
обриса руке о панталоне и исцери се.
- Постараћемо се да Насмејано дрво буде последње које ће се смејати.
Затим нагло ућута, свестан близине девојчиног тела. Она се беше мало
затетурала од његовог пада и судара, и Регар пружи руку да јој помогне да
поврати равнотежу. Онда застаде, зурећи у њено лице обасјано месечином.
На тренутак, заборави да је принц Регар Таргерјен, најстарији син краља
Ериса Другог, ожењен принцезом Елијом од Дорне; а да је она Лијена од куће
Старк, једина кћер лорда Старка, Заштитника Севера, обећана Лорду Роберту
Баратеону од Крајолује. Чинило му се као да су само обичан младић и девојка
који стоје под старим храстовим дрветом и деле једну тајну, док се насликано
Дрво срца осмехује над њима у звезданој ноћи. Помисли шта би девојка
урадила ако би провукао своје прсте кроз њену дугу тамну косу, када би је
обгрлио?
Једини звук који се могао чути беше звук његовог гласног дисања. Она се
нагло тргну, нешто се промени у њеном погледу и принц Регар склопи очи,
одмакавши се од ње и попевши се на свога коња. Лијена после краће паузе,
збуњено учини исто. Кад стигоше до капије, обоје застадоше. Она сјаха и
поведе кобилу пешице, али пре но што се удаљила, рече:
-Хвала Вам.
-Не, хвала Вама, моја госпо.-глас му беше учтив и формалан. –Да ли Ваша
кобила има име?
Лијена се замисли. До сада није дала име својој ждребици, и многа јој
пролетеше кроз главу, попут: Лијена, Насмејано дрво, Црвени Осмех,
Хауландова част, Месечина, Храст... Ниједно се није чинило прикладним.
- Језовук - одврати она пркосно.
Он се не осмехну.
166
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Јако име. Желим Вам свако добро, моја госпо.
Лијена круто климну главом и наклони се. Затим се хитро упути ка шталама и
шаторима, свесна да ће гозба ускоро почети и да би било добро да пожури ако
не жели да се сусретне са Брендоновим испитивачким и сумњичавим
погледом.
167
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО: ЦРВ СУМЊЕ
Кад је комешање и оговарање везано за идентитет витеза од Насмејаног
дрвета у Великој дворани почело, Брендонове очи намах одлуташе ка
његовом најмлађем брату и њиховом новопеченом мочварном пријатељу. Бен
је деловао бледо и није успевао да скине поглед са Хауланда Рида.
Он гурну пладањ меса пред обојицу.
- Једите. Кажу да неспокој прво напада стомак, и да, ако човек може да задржи
храну у стомаку, његова савест ће бити чиста и деловаће смиреније.
Посматрао је Бенџена како полагано жваће комад усољене говедине. Млади
Хауланд Рид није ни пипнуо своје парче. Брендон се питао да ли је мочварац
сам бранио своју част. Знао је да његова сорта не јаше коње често, баш због
места на коме су одрасли, а такође је сумњао да је Рид имао много прилике да
се обучава у баратању копљем и оружјем.
Бен полако прогута залогај, не подижући очи са тањира. Брендон се намршти,
постајући све нервознији и забринутији из трена у трен. Где ли је Лијена?
Неко би могао приметити да је нема на вечери. Игра се са ватром.
Ако су она и Бен мислили да отац и ја не знамо за њихово мало поље за
надметање у шуми крај замка... Преварили су се. Отац је, уместо да се наљути
на њих био одушевљен њиховим жаром. Понекад је превише благ према свој
својој деци. Нарочито према Лијени. У њој и у мени, вучја крв је најгушћа. Дивља
и неукротива. Зато се стално и свађамо. Али има још наде за Бена. Ваљда ће
га Руз Болтон измуштрати како треба, направити човека од њега. А Нед...
Брат коме сам се увек дивио у потаји. Смирен, одмерен, одан. Прави син свога
оца. Не попут мене.
Брендонов ток мисли беше нагло прекинут када неко спомену чудну
случајност да су витезови које је витез од Насмејаног дрвета изазвао на
мегдан били управо они чије су штитоноше напале Хауланда Рида, гледајући у
правцу Старкових, Брендон беше први који се придиже на ноге,
протествујући.
- Бен је био са мном када је тајанствени витез изазвао Фреја на двобој, а и све
време док су се надметали!
168
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Дворана се испуни препирањима и тврдњама оних који беху и који не беху
видели Бена, док су се расправљали о томе где и када су приметили најмлађег
Старка.
Али сви се утишаше када сер Артур Дејн лично устаде и зајамчи да је сигуран
да је видео најмлађег Старка и Хауланда Рида сваки пут када се витез од
Насмејаног дрвета надметао. Нико се не усуди да му противречи и расправа
замре.
Принц Регар се напокон и сам прикључи гозби и сви замукоше док је он чекао
да га неко упути у дотадашњи развој дискусије.
Баш у том тренутку сер Брајен Блаунт рече како је Брендон Старк гарантовао
за витеза од Насмејаног дрвета, заједно са сер Џејмијем Ланистером.
Не могавши да потврди прави витезов идентитет и тиме доказавши да је
лагао када је гарантовао за њега, Брендон поче да вређа све унаоколо док га
Нед не повуче назад на клупу.
Принц Регар је покушавао да одржи какав-такав ред али у тренутку када је
Лијена ступила у дворану и крочила ка столу своје куће, све очи падоше на њу
и сер Енис се огласи:
- Можда не би било згорег напоменути да је млада госпа са Севера лако
поразила мог штитоношу, као и штитоноше остала два поражена витеза.
Одакле јој мач, и како дама тако вешто може да барата њиме?
Зачу се жамор одобравања и наједном се све очи спустише на Лијену, која се
укочи у месту.
Деловала је слатко и збуњено, стидљиво оборивши очи, и једном руком
држећи скутове своје хаљине, као да тиме жели да нагласи да је она само
девојчурак. Образи јој се обојише благим руменилом.
- Свако може да подигне мач: витез, жена па и дете. Случајно сам имала
турнирски мач при руци.
Сер Леслин одмахну главом.
- Мој штитоноша тврди да сте се Ви искусно борили. Имате три брата. Нема
сумње да сте их гледали док су се обучавали, или док су се надметали. Можда
сте их толико посматрали да Вам је то у једном тренутку дојадило па сте
одлучили да сами осрамотите оне са којима је Ваш пријатељ мочварац имао
проблема.
169
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Сигурна сам да су Вам Ваше штитоноше рекле да сам се искусно борила. Па
ко и не би? Замислите тај срам... Три младића, поражена од стране девојке
која се никада није надметала, у чијој је руци био тупи турнирски мач!
Вероватно су хтели да вас наведу да поверујете да сам изгубљена сестра
Јутарњег мача главом и брадом!
Сала се испуни грохотом а три витеза се ућуташе. Млади принц устаде.
- Лично сам видео ову младу даму током првог надметања витеза од
Насмејаног дрвета. Нисам сигуран да ми се допада ток којим је ова расправа
кренула. Ако смо сада почели и да госпе називамо витезовима шампионима,
онда се бојим да никада нећемо открити витезов мистериозни идентитет.
Истина је да је много људи уочило штитоноше како муче
мочварца тога дана. Ко зна, можда он и није био њихова једина жртва. Али
само је ова млада девојка прискочила човеку у помоћ.
Краљ Ерис се усправи и лупи песницом о сто. Глас му беше снажнији и
гласнији него што би његове године то дале наслутити. Упркос
оптерећености свога извитопереног ума, он је и даље био веома вешт и
убедљив говорник.
- Доста. Јасно је да... Ко год да је, ова особа није витез. Пријавила се на
такмичење преваривши све присутне и не дозвољавам да неко ко није витез,
ко није изговорио своју заклетву, јаше против моје сопствене крви. Не знам да
ли је он међу нама вечерас.... Али му дајем обећање. Ако успе да порази свога
противника који га наредног, последњег дана, буде изазвао на бојном пољу, у
надметању, у борби прса у прса или у стреличарству... Ја ћу га лично
произвести у витеза и постаће Сер.
Зачуше се два или три поклича и покоји аплауз, али краљ не беше завршио.
- А ако неко открије ко је тајанствени витез до сутра ујутро... Тај човек ће
имати моју вечну захвалност. Добиће све што затражи. Земљу, титулу, злато…
Шта год да пожели, биће његово.
Гомила поче да се дошаптава и сер Ричард Лонмаут беше први који објави да
ће он потражити овог витеза у име краља Ериса Другог. Млади лорд Роберт,
не беше лењ, и, следећи његов пример и сам скочи на ноге, рече исто и изјури
из гозбене дворане.
Лорд Арин заврте главом на такав поступак свог штићеника и замоли Неда да
пође за њим, не би ли га спречио да уради нешто непромишљено.
170
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Нед одмах устаде, а и Брендон се понуди да крене са њим, али лорд Арин
одмахну главом.
- Можда би било боље да останеш са ово троје, за случај да неко поново
покуша да их оптужи.
Брендон се тешка срца врати на клупу.
После исцрпљујуће вечерње расправе, Лијена је лежала будна у постељи,
зурећи у свећу. Сан јој није долазио на очи. Размишљала је о свом разговору са
принцом Регаром и о ономе што јој је рекао о правој љубави. Помисли на
свога вереника и осмехну се. Једног дана, кад прође неколико година, моћи ћу
да се нагнем према њему док будемо доручковали и да му кажем:
- Мој лорде Роберте, сећаш ли се Харендвора? Мој брат, Хауланд Рид и ја били
смо витез од Насмејаног дрвета.
Роберт би се зачудио и задивио у исто време, Лијена помисли. И тада бих то
коначно могла да поделим са њим, тада би ме спознао и прихватио онакву
каква одиста јесам.
Али не би било исто као сада. Прошло би превише времена и витез од
Насмејаног дрвета би постао само легенда, ретко препричавана и бледа...
Изгубљена међу причама о шампионима који то никада нису постали.
Она уздахну, испуза испод ћебета, и одену се, пазећи да не пробуди Брендона.
Провири кроз шаторско крило, да се увери да нема никога испред, и онда се
ишуња напоље до другог шатора тик поред њиховог.
- Бене! -прошапта крај улаза.
- Лијена - он одврати тихим гласом и сам се искраде ван на врховима прстију. Ни ти не можеш да спаваш?
Бенџен једноставно климну главом.
- Шта ћемо да радимо ако претраже Богошуму?
171
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Неће ништа пронаћи-она се широко осмехну, седајући крај њега на орошену
траву. Ноћ је била тиха.
- Али... Како?
Задовољан израз на лицу његове сестре рекао је Бену све што је требало да
зна. Она је сакрила оклоп, копља и штит.
- Била сам упозорена шта ће се десити и однела сам читаву опрему на
сигурно. Све што ће ико икада наћи у Богошуми биће утабана земља.
Бен се опусти.
- Ко те је упозорио? Како су знали?
Питајући се да ли да му каже или не, Лијена застаде, али онда одлучи да му
одговори када је већ постало јасно да Бенџен једва чека да сазна.
- Принц.
- Принц? Принц Регар Таргерјен?-запањи се Бен. –Мора да се шалиш.
- Да, принц Регар ме је упозорио да је његов отац бесан, а онда ми је и
помогао. Ако ми не верујеш, сутра ћу ти показати где смо у шипражју бацили
оклоп и опрему. Место је скровито да скровитије не може бити.
- Али... Зашто? Зашто би нас принц упозорио на планове које кује његов
сопствени отац? Шта ти је тачно рекао? Да ли ти је он лично помогао или је
послао слугу?
- Он је добар човек-Лијена кратко рече на Бенова небројена питања. - И
једнога дана, биће добар краљ. Не, није наложио слузи да ми притекне у
помоћ. Помогао ми је он сам.
- Лијена... Али... Зашто би ти помогао? Да ли...Постоји нешто између вас двоје?збуњено и благо намрштено упита Бенџен.
- Наравно да не. Принц има супругу. И децу. - из неког разлога, мали део ње
помисли да би волела да то није тако, али се Лијена брзо прибра. Ипак, није
могла да порекне да је сама помисао на смисаони разговор који су водили
чинила да се осећа тако живом и треперавом као када је носила склепани
офуцани оклоп, неустрашиво јахала са копљем у руци и оборила Фреја на
земљу.
172
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Унутра, у шатору, Брендон их је пажљиво слушао широм отворених очију.
Беше благо забављен открићем Бенове и Лијенине кривице. Иако љут што су
га искључили из свега, није могао а да не осети трачак поноса што су њих
двоје, иако тако млади, допринели томе да кућа Старк има свога
представника међу три финална шампиона. Ипак, начин на који су Лијенине
речи застале у њеном грлу док је говорила о принцу Регару испуни га
пламеним бесом.
Можда је он принц, и уз то частан, али је пре свега човек... Колају гласине како
његов отац спава са женама које му не припадају... А шта ако је принц Регар
Таргерјен одгојен на сличан начин? Готово све девојке на турниру га гледају са
обожавањем... Али... Никада не бих ни помислио да је Лијена тај тип, да би се
она понашала на тај начин. Она одраста. И постаје веома лепа млада жена.
Када се то догодило, богови? И ко још је то приметио, осим Лорда Роберта
Баратеона и принца?
Изненада се осетивши врло заштитнички према њој, упркос сталним
чаркама, трзавицама, и боцкањима која су одувек обележавала њихов
братско-сестрински однос, Брендон Старк се закле у себи да ће свако ко
покуша да дотакне Лијену, а да није у питању њен законити супруг, прво
имати да се разрачуна са њеним најстаријим братом.
173
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО: КРУНА ОД ПЛАВИХ РУЖА. ЕПИЛОГ
Бели витез стајаше наспрам црног витеза на бојном пољу. Обојица беху
признати шампиони, али само један је могао тријумфовати. Жагор се пронео
кроз светину. Лијена је могла да осети узбуђење око себе.
Народ је желео да Витез од Насмејаног дрвета буде ту да се такмичи-или
макар да виде шта је то краљ намеравао да учини са њим. Она погледа ка свом
брату који је и даље придржавао своје укочено раме, помало погрбљен. Да је
тајанствени витез данас овде, у питању бих била ја, помисли она и осети како
је преплављује чежња да се нађе покрај двојице витезова, оклопљена,
наоружана и спремна за надметање.
Лијена се никада није осетила више живом него тог дана када је држала
копље у руци, ослушкивала урлике посматрача и судар дрвета и метала...
Такви тренуци у животу били су непроцењиви, али нису били толико вредни
да би због њих ризиковала безбедност чланова своје породице. Успомена на
њих ће јој без икакве сумње грејати срце у дугим годинама које ће уследити,
када буде постала стара и изборана, помисли она.
Тога дана, била сам особа која сам предодређена да будем. Један сјајан,
блистави дан, након кога ће све бити обојено сивим нотама.
Црни витез ободе свога коња први и такмаци полетеше један ка другом.
Лијена у мислима подржи принца Регара. Након што јој је понудио своју
помоћ, пошто је упознала праву особу која се крила иза популарне титуле
принца престолонаследника, када је сазнала какав је он заправо... Била је
сигурна да би, да је рођена као мушкарац, постала витез, заклела му се на
верност, пратила га у битку и можда чак постала члан Краљевске гарде.
Туп звекет је прену из њеног сањарења и угледа сер Баристана како се
стропоштава на земљу. Трибинама се пронесоше бучне овације. Да ли би тако
пљескали и мени? - упита се Лијена, посматрајући Регара како подиже свој
визир и јаше ка сер Баристану, потом му стегнувши руку. Разменише
неколико учтивих речи али она беше предалеко да би их чула. Принц Регар се
накратко осмехну и она осети дивљење и љубомору како реже у њеним
грудима.
Док је принц махао према гомили, Лијени се на трен учини да је његов поглед
на трен застао на њој. Наравно. Ти си била Витез од Насмејаног дрвета. Да си
данас изашла на мегдан, морао би да се надмеће са тобом. Логично је да те
174
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
посматра.
Принц направи круг око поља за надметање, сада поново озбиљног, сетног
лица и предаде копље, штит и шлем свом штитоноши. Време је за помпу и
церемонију, сад кад је занимљив део готов, помисли Лијена са уздахом. Угледа
жељан поглед на Беновом лицу и благо му стисну руку, показавши тиме да
тачно зна како се он осећа. Али, као што су већ разговарали прошле ноћи...
Биће још прилике за њега. Он би могао постати велики витез, који су обоје
желели да буду.
Бен узврати осмех а онда се благо намршти. Лијена се осврте да види шта је
нагнало њеног млађег брата да реагује на тај начин. Принц Регар држаше
круну од плавих ружа у руци, али пројаха поред места где су принцеза Елија и
њена пратња седелe. Део церемоније састојао се у томе да шампион одабере
девојку из гомиле и крунише је као своју краљицу љубави и лепоте. За
витезове који не беху верени, то је био начин да јавно покажу одабраници
свога срца колико јој се диве, тиме отварајући пут за могуће будуће веридбе и
преговоре око ступања у брак. За ожењене витезове, ова церемонија је била
пука формалност, обзиром да је крунисана увек бивала њихова супруга.
Принц Регар дојаха ближе њима двома и застаде тачно испред Лијене на свом
тамном ату.
- За госпу Старк од Зимоврела. Овај турнир не би био исти без Вас. Молим Вас,
примите ову круну у част ваше лепоте и вашега духа.
Лијена, која на тренутак заборави да дише, испружи шаке и узе круну од њега.
Плави цветови деловаху крхко у његовој оклопљеној руци. Крајичком ока
примети Роберта, који је седео нешто даље од њих, како се усправља са клупе,
али лорд Ерин му спусти руку на раме и примора га да се наново врати на
своје место. Бенова уста беху широм отворена у шоку.
- Хвала Вам - Лијена промрмља, одушевљена овим тајним признањем њеног
учешћа на турниру, али истовремено и престрављена чињеницом да су све
очи наједном нашле на њој, доносећи, без икакве двојбе, веома погрешан
закључак.
Мирног, озбиљног лица, принц Регар је погледа по последњи пут, окрете коња
у супротном правцу и крете према месту где су његов отац и његова супруга
седели.
Нед је зурио у Лијену, смирен, али опрезан и она се запита шта му у том
175
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
тренутку пролази кроз главу. Брендонов поглед пратио је принца, и деловао
је готово бесан колико и Роберт Баратеон.
- Брендоне - Нед рече тихо. - Можда би било најбоље да отпратиш Лијену до
шатора и да останеш тамо са њом...
Лијена примети како Недов поглед пређе са ње на краљево лице. Ерис Други
зурио је у госпу од Зимоврела дуже него остали посматрачи. Брендону није
требало двапут казати. Он је грубо одвуче са трибина и док су се полако
удаљавали, могла је да чује дошаптавање иза њихових леђа. Када су ушли у
свој шатор, где су напокон били сами, Брендон најзад проговори.
- Хоћеш ли ми рећи шта се дешава између тебе и принца Регара-просикта он,
грубо је стежући за лакат.
- Ништа!
Брендон застаде на трен.
- Да ли стварно очекујеш да поверујем да је „добри принц“ одлучио да
осрамоти своју супругу, нашу породицу, тебе и себе само зато што је био
засењен твојом несвакидашњом лепотом?
- Не!
- Ти си лепа, Лијена, али ниси толико лепа. С друге стране, тешко је не
приметити даму која се надмеће. Знам шта сте Бен и ти радили. Како је принц
постао умешан у то?
- Знаш? - Лијенине зенице се раширише.
- Да, знам. Надајмо се да нико други неће сазнати сада након што ти је дао ту
круну. Шта ти је урадио? Не терај ме да одем и да га сам питам.
- Упозорио ме је да његов отац жели да нађе Витеза од Насмејаног дрвета и
помогао ми је да сакријем опрему у којој смо се Бен и ја надметали.
- А шта је добио заузврат?
Шамар којим га је Лијена почастила одјекну на Брендоновом образу попут
пуцња бича.
- За кога ме сматраш, драги брате? Принц Регар је частан витез.
- О да, веома частан. Сигуран сам да његова жена управо о томе размишља у
овом тренутку. Ретко је пронаћи заиста часног човека, а нарочито када је
176
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
потребно одолети чарима лепе девице. Ти си још увек девица, зар не, Лијена?
- Да, јесам - она одговори смирено, овога пута. - Уверавам те да се принц
понашао како доликује. Шта ти мислиш, ко сам ја... Пријатељица ноћи, или
заљубљена мала девојчица која губи главу за красним принцем?
- Не. Мислим да си дивља вучица од Зимоврела. И Витез од насмејаног дрвета
- он се уморно насмеши.
Лијену је увек изненађивала брза промена расположења код њеног брата, али
када се Брендон осмехивао, било је тешко не осмехнути се заједно са њим.
- Били смо бољи од тебе, Бенџен и ја.
- Да. Али било вас је двоје. А и Беново раме је још увек болно.
Брендон и Лијена наставише да зачикавају једно друго док је благи сумрак
падао свуда око њих, а дан се ближио крају. Уморно сунце тонуло је на
починак испод високих зидина Харендвора.
Ашара је проматрала сто куће Старк читаво вече, и када он устаде и пође из
Велике дворане, она уграби тренутак. Нико од осталих не крете за њим.
Ашара устаде и пође у истом правцу, на ноћни ваздух, журећи да га сустигне,
проклињући дуге сукње и подсукње које су је осујећивале у тој намери.
- Молим Вас, сачекајте!
Фигура у тами застаде и полако се окрену. Ашара виде како му се, у тренутку
када ју је препознао, очи раширише и уста широм отворише.
- Моја госпо.
Није говорио много први пут када су плесали. Слушала је његов глас. Било је
сличности у нагласку и тону. Али док је Брендон тихо и дубоко режао, његов
брат је шаптао много блаже. Очи су им биле другачије, такође. Брендонове177
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
пуне самопоуздања. Недове-уплашене. Можда би и требало да ме се плаши.
- Не желим да Вам досађујем или да чиним ову ситуацију неприкладнијом но
што јесте али... Да ли бисмо негде могли да разговарамо насамо?
Едард Старк прогута кнедлу и не рече ништа неко време.
- У... У Богошуми, можда?
Још је дечак. Не као Брендон. Брендон је мушкарац. Можда ће... Када буде био
мало мање зелен, постати као његов старији брат?
- Да - она се шармантно осмехну и пружи му руку.
Нису ушли предалеко у шуму. Било је мрачно, али могла је да осети колико је
нервозан.
- Моја госпо, желели сте да говорите са мном?
- Да - прошапта она и примаче се, спустивши му руку на груди и кокетно
помиловавши вучији медаљон који му је висио око врата. - Молим Вас, зовите
ме Ашара.
Руке јој се овише око његовог врата и виде да је гледа попут миша
хипнотисаног змијским зурењем.
- Ашара...
Она примаче своје лице његовом и дотаче му усне. Руке му се заплетоше у
њеној коси. Победа јој је била надомак руке. Ако је старији брат одбијао да је
ожени, или макар да јој дозволи да се уда за млађег брата да би му била
ближе, онда ће сама издејствовати брак, мислила је.
Он је жељно привуче ближе себи, али након неколико секунди се укочи и руке
му се спустише на Ашарина рамена и одмаче је.
- Молим Вас - она прошапта очајнички, гледајући у Едардове замагљене очи.
Желео ју је, осећала је то.
Топле шаке обујмише њене образе, али када подиже усне да настави и
продуби први пољубац, Ашара се разочара кад осети његове усне на свом
челу.
- Не бих никада опростио себи ако бих вас обешчастио на сличан начин.
- Ово ми није први пут да лежем са мушкарцем-рече она.
178
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Мени би био први пут са женом. Али желим да се сачувам за брачну ноћ.
- Да ли сте већ одлучили ко ће бити изабраница Вашег срца?
- Јесам. Ако би ме она прихватила. Ако би њена породица то дозволила. Ако би
мој отац дозволио...
Није као његов брат. Неискварен је. Био би драг, частан супруг. Обожавао би
ме. А ја бих непрестано жудела за Брендоном Старком, и морала бих да се
клањам Кетлин Тули, госпи од Зимоврела. И то би било најгоре од свега.
Суза јој се скотрља низ образ.
- Ви плачете?
- Не могу да се удам за Вас. Жао ми је... Морам да идем.
- Дозволите да Вас макар отпратим...
- Не! Не... Могло би деловати погрешно... Ако нас неко види... Није требало да
Вас доводим овде. Молим Вас, пустите ме да идем.
Принц Регар их је посматрао из сенке. Према емоцијама које је Едард Старк
испољио, средњи син Лорда Старка држао се прилично добро. Учинио је часну
ствар одбивши Ашару, али ће га после пећи задовољство које је себи ускратио,
гушиће га у сновима, стално ће се питати: Шта да сам?...
Принц се крио у Богошуми у нади да ће Лијена Старк доћи овде вечерас. Да ће
моћи да разговара са њом. Морао је да јој објасни зашто јој је дао круну.
Чинило му се исправним да награди њену храброст, макар крунисањем за
краљицу љубави и лепоте. Била је храбрија и часнија од многих витезова које
је познавао. Навела га је да помисли да би лепши пол заиста могао да се
придружи витезовима или реду Краљевске страже. Можда, када он буде био
краљ...
Лорд Роберт Баратеон је срећан што је има за вереницу. Синови које ће му
подарити биће снажни ратници. Није требало да дођем овде. Шта ћу рећи
Елији када се вратим? Истину? Да сам чекао Лијену Старк у Богошуми? Она не
би викала, не би ми рекла колико сам је осрамотио. Али бих то видео у њеном
погледу. Да сам ја учинио да се тако осећа.
Полако крете натраг ка двору, изједен кривицом, држећи се на пристојној
раздаљини од Едарда, и Ашаре, која је, опет, корачала хитро испред обојице.
Сер Ричард га је чекао испред одаја његовог оца. Требало је да уђе и да прими
179
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
награду од краља.
Кад га угледа, отац му се насмеја и само рече:
- Изгледа да си и ти пронашао своју Џоану. Сваким даном све више личиш на
мене.
Ништа није могло да учини да се Регар осети још горе попут ове реченице.
Кетлин прихвати узде и погледа око себе.
- Где је Лиса?
- Ићи ће у кочији, госпо. Ваш отац каже да није у стању да јаше - шталски
момак одговори, бришући нос рукавом и тарући га о прљаве панталоне.
Јадна Лиса, помисли Кет. Пропустила је читав турнир. Покушала је да је
посети небројено пута али сваки пут кад би хтела да уђе у њен шатор, отац би
је спречио, говорећи да може бити заразно и да не жели да пређе и на њу, јер
ће онда Старкови мислити да се удружују са болешљивом кућом. Видела ју је
само једном. Беше бледа. Беживотна, тупа. Слушала је Кетино узбуђено
чаврљање, њено брбљање о сновима, надама, страховима... Али није говорила.
Као да је постала празна љуштура. Зимоврел?... Како ли изгледа?
Кет је сањала о белом дворишту испуњеном снегом, о дрвету са чијих су грана
висиле мале леденице. Испод њега, стајао је њен будући муж. Сер Брендон
Старк, заогрнут белим плаштом, испод кога је носио сиву верижњачу. Витез
њених снова. У мислима, она је носила свој тулијевски гримизноплави огртач,
а бакарна боја њене косе се још јаче истицала у снежној чистоти. Мој вереник.
Брендон и његова браћа и сестра беху међу првима што напустише
Харендвор, и не само зато што је пут ка северу био дуг.
Кетлин је била тамо када су оптужили Бенџена Старка да је Витез од
Насмејаног дрвета. Чак је и Лијена била осумњичена, али се добро одбранила.
180
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
А онда... Круна од плавих ружа. Лијена Старк је само тако поруменела када ју
је добила од принца Регара. Какав је то само скандал био! Овај турнир ће се
памтити по још нечему осим по тајанственом витезу, рече у себи Кет.
Све девојке из гомиле желеле су да буду на северњакињином месту, то није
било спорно. Али опет... Кет се замисли на месту принцезе Елије од Дорне и
помисли како би јој било тешко да је Брендон победио и пружио круну од
плавих ружа некој другој девојци.
- Дивљаци - тако је њен отац у тренутку беса назвао Старкове. Непромишљени! Добро је да морам да удам бар једну ћерку, иначе бих
поразмислио након овога што се издешавало. Једини који имају мозга у глави
су отац и онај средњи син, Ед, Нед, како год да му је име.
Едард, сети се Кет. Зове се Едард. Није могла баш да се сети његовог лика,
само је знала да је штићеник лорда Ерина од Дола и добар пријатељ Роберта
Баратеона, који је упркос својој младости освојио турнир у надметању
оружјем.
Шта ме чека у будућности? Док ја стигнем у Зимоврел, Лијена Старк ће већ
бити удата и живеће у Крајолуји. Ко ће ми онда бити пријатељица? Девојка са
којом ћу трачарити и којој ћу поверавати своје тајне...
Део ње жудео је за новим брачним животом и наочитим супругом. Други део
је већ чезнуо за домом који је напуштала, за Рекотоком.
Јашући покрај лорда Арина, Роберт погледа преко рамена, и виде Неда како се
клацка за њима, зурећи у празно са сублесастим осмехом на лицу. Роберт се
исцери. Тачно је знао о чему Нед размишља... Било је гласина у Харендвору...
Ашара Дејн виђена је како иде у Богошуму са Старком, како се искрада из
Старкових одаја и како носи брош у облику језовука око врата.
Наравно, Нед је све порицао. То је баш личило на њега. Проклето превише
частан за своје добро. Роб је у почетку мислио да ће сада, кад је постао
181
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
мушкарац, Нед мало да се опусти и размрда, али овај беше укочен, као и увек,
ако не и укоченији. Џон Ерин је имао превише утицаја на њега.
Роб погледа ка лорду Ерину. Пут кући биће досадан... Лорд Дола га је држао на
кратком повоцу откако се турнир завршио. Једна кригла пива уз оброк... Не
удаљавати се од ментора... Вероватно се плашио да ће се Роб, ако се напије,
изланути о томе шта заиста мисли о понашању принца Регара.
Нешто се кувало у Робовом желуцу и он пожеле да је на бојном пољу, са својим
чекићем, а на пола пута ка Гнезду соколовом.
Био је невероватан - многи су говорили. Вешт ратник. Али овога пута
комплименти му нису значили ништа. Прави разлог због кога је освојио
турнир у надметању оружјем био је тај што је сваком противнику који би се
испречио испред њега доделио лице Регара Таргерјена, ослобађајући бес који
је кључао у његовој утроби.
Није било сумње. Лијена јесте била краљица љубави и лепоте на том турниру,
али да је било који други човек урадио оно што је принц себи дозволио,
Роберт Баратеон би му расцопао главу. Макар је Лијена деловала посрамљено,
а не поносно.
Роберту се увек чинило да принц Регар прикривено тајно ужива интимно
друштво младих мушкараца. Његов витак стас, танан глас, та глупава харфа
коју је вуцарао свуда са собом... Начитаност, углађеност... Оданост својој жени
иако су све девојке у Вестеросу уздисале за њим...
Па, сад је бар знао да није тако. Никада нећу одвести Лијену у Краљеву луку
након што се венчамо. Ни за сво злато овога света.
Свети, пречасни принц Регар је укаљао слику коју су дворани имали о њему.
Можда и није био онај витез у сјајном оклопу којим су га сви сматрали. Можда
је сличнији своме оцу него што се мисли.
Лијена као Витез Насмејаног дрвета. Роберт осети уобичајену физичку
реакцију на ту идеју. Сам у својој соби, већ неколико ноћи, под будним оком
лорда Ерина, Роб је провео превише часова замишљајући Лијену, нагу испод
тог склепаног оклопа. Касније је тај оклоп у његовим маштаријама сијао
попут чистог злата.
Кад се вратим у Дол, има да нађем неку црнку, да јој платим и да навучем
оклоп преко ње. Иначе ћу сваки пут кад зачујем речи као турнир, надметање и
тајанствени витез, да изгледам као да имам копље у панталонама.
182
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
До тренутка када се кочија у којој су се налазили његова жена и двоје деце
докотрљала у Краљеву луку, Регар је већ схватио да не постоји начин да убеди
Елију да је све што се десило са Лијеном Старк било искључиво у интересу
заштите два мистериозна витеза.
Елија никада није рекла ни једну оптужујућу реч, али, разочарани поглед у
њеним очима док су обедовали заједно, одсуство њених додира, немост и
повлачење говорили су више него што би могла да каже.
Некада би Регар обичавао да поседи са својом женом, да подели са њом
открића новога дана, ствари које су га бринуле или узбуђивале, док би му она
давала своје мишљење и савете. Сада је зид тишине који је нарастао између
њих био виши од зидина Црвене тврђаве.
Кад год би јој се обратио, само би смирено климала главом, тврдећи да му
верује, али нешто у њеном држању говорило му је да је штета већ учињена.
Елија је знала да је њен муж опседнут пророчанствима. Знала је да она не
може бити мајка његовог трећег детета. Ништа није вредело то што се Регар
клео да никада није ни дотакао Старкову на неприкладан начин. Његова
принцеза такође је веровала у предсказања. У њеним очима, Лијена Старк већ
је носила његово дете. Није било важно што се то није десило у Харендвору.
Судбина је већ посејала своје семе и било је само питање времена када ће се
пожњети.
То није морало да буде тако, Регар је говорио себи. Она би могла бити мајка
мог трећег детета. Али Елија га је одбијала.
-Ти врло добро знаш да су мештри рекли да моје тело никада неће поново
занети. Теби можда треба твој број три. Али ја имам моје двоје деце, и њима је
потребна мајка и мајчинска љубав.
Од тога дана, врата њених одаја беху чврсто забрављена ноћу. Регар је све
чешће спавао у библиотеци, лица уснулог на књизи коју је тренутно читао,
183
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
окружен свећама које су догоревале постајући само гомила опрљеног воска.
У данима када је највише жудео за телом своје жене, присећао би се и
тренутка у коме је мистериозни витез уклонио свој оклоп. Како није могао да
одврати поглед од тела Лијене Старк... Како је незграпно треснула у његово
наручје након што су заједно сакрили осликани штит. На тренутак беше
помислио да ће им се усне дотаћи...
Крив сам. Али постоје веће ствари о којима треба размишљати, важније од
личне кривице. Змај је имао три главе. А деца Лијене Старк биће снажна и
жестока.
Да ли је убеђивао себе да ће Лијена бити мајка трећег змаја само да би
задовољио сопствене жудње, или је то заиста била одлука судбине?
Принц или не, сумњао је да би лорд Старк раскинуо заруке госпе од
Зимоврела са Лордом Баратеоном да би дао руку своје кћери човеку који је
већ био ожењен, и имао своје наследнике. Полигамија беше замрла у његовој
обитељи, и Регар је био сигуран да би му њено поновно успостављање донело
многе непријатеље у Дорни и Крајолуји.
Мисли му се ускомешаше, а очи му изнова постадоше тешке... Црна троока
врана загракта са висина... Морају бити три... Проже га дотада незнана
хладноћа... Летео је изнад Зида. Дечак у црном плашту суморно је казивао,
клечећи пред Дрветом Срца... Ноћ се спушта, а моја стража почиње...
Регар се приближи, зурећи у пламени мач украшен вучјом главом у младићевој
руци. Да ли је он један од одабраних, принц који беше обећан, један од тројства
Азор Ахаи? Спасилац људског рода је обичан човек који чува Зид на Северу?
- Ти си Старк!-крикну он, готово оптужујуће.
Црни брат се полагано окрете и заврте главом.
- Не... Нисам... Ја сам Лорд Снежни.
Снежни. Име које се даје копиладима са Севера.
Врана опет загракта и, без икаквог упозорења, Регар се изненада наново
обрете у библиотеци. Сада је знао шта му је чинити. Од судбине се није могло
утећи.
КРАЈ
184
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
НАКОН РОБЕРТОВЕ БУНЕ
185
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ВУК И ЛАВ
Г
озба у Великој дворани Црвене тврђаве била је грандиозан догађај.
Многобројни столови беху постављени, са разноврсном храном,
укусним месом и разним поврћем и воћем из свих провинција
Вестероса, како би обед био сваком госту по вољи. Вина и пива било је на
претек. Лица учесника гозбе беху црвена и насмејана, а стомаци пуни и
надувени, као количинске назнаке онога што су гости досада појели и
попили. Лепе девојке су послуживале, а музиканти су смењивали веселе
плесне поскочице са меким, тужним баладама. Нед није могао да ужива ни у
храни, ни у песмама и упорно је одбијао када су покушавали да му допуне
пехар. Осећао се неиспавано, исцрпљено... Претходне дане је провео на
ратним саветима или на бојном пољу, и било му је тешко да се концентрише
на све што се дешавало око њега. Чинило се да се све осипа у разнобојном
вртлогу, до те мере да више није могао да разазна лица особа око себе.
Протрљао је слепоочнице у покушају да протера надолазећу главобољу. Није
могао да престане да мисли на оно што се догодило у Краљевој Луци, на
преплашене, зазируће људе који су га поздравили пратећи га док је јахао кроз
186
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
рушевине Црвене тврђаве празним, равнодушним погледима.
Погледао је према столу, за којим је, крај Роберта и Тивина Ланистера, седео
Краљоубица. Ако је то цена победе, ако су нам такви људи потребни да
савладамо тиране, да ли се можемо мирно звати спасиоцима краљевства?
Џејми Ланистер носио је гримизно златни оклоп, са лавом који је био спреман
за скок. Крв и злато... Ланистери су мајстори у проливању крви, и у
сакупљању злата. Крв и злато су два стуба њихове моћи.
Приметивши да га Нед посматра, Краљоубица му је упутио саркастични
поглед и подругљиво подигао пехар, придигавши се:
- Испијам овај пехар у част Лорда Едарда Старка, најчаснијег човека који је
успео да спречи да безвредни убица седне на Гвоздени престо!
Тек што је ово изговорено, са свих страна се зачуо одобравајући урлик и
пљесак који је пропратио Ланистерове речи. Нед је осетио да почиње да
црвени, али је некако успео да устане, да се суздржи и чак и да се благо и
учтиво наклони. Окупљени племићи потегоше из својих пехара а потом их
спустише уз бучно „кланг“. Роберт је на тренутак подигао главу и прекинуо
живу шаптаву дискусију са Тивином Ланистером и послао Неду одсутан и
помало хладан осмех. Још је љут на мене због мојих пребацивања везаних за
тела Регарове породице. Били смо као браћа али овај човек преда мном ми
сада делује као потпуни странац. Да ли је та незаустављива мржња увек
постојала у његовом срцу?
Живот је био једноставнији док су били дечаци у Долу. Ипак, више од свега,
Неду је недостајао Зимоврел, свеж, северни ваздух који је био чиста
супротност овом устајалом врелом смраду. Помислио је на своју супругу,
младу, лепу и крхку, као тек процветалу ружу. И она ми је страна као и Роберт.
Па ипак, она је супруга какву би свако пожелети могао. Венчали су нас
прерано, требало је да се боље упознамо пре него што се то догодило. Да су
отац и Бран преживели, она сада не би била моја жена, нити бих сада вечерао
у Црвеној тврђави. Богови, преклињем вас, нека је Лиа макар на сигурном.
Краљоубица га је посматрао као велика мачка која је спремна да се баци на
беспомоћан плен.
- Веома сте тихи, лорде Старк. Да ли вам је храна отужна, или вам друштво
није по вољи?
Краљоубица је очигледно желео борбу, вербалну или физичку. Ипак, Нед није
желео да дозволи да га овај арогантни витез испровоцира. Кроз тишину која
187
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
се у том тренутку разлегла двораном, његове речи су одзвањале хладном
учтивошћу
- Извињавам се ако нисам довољно забаван, сер. Није ми била намера да
кварим ваш провод, али тренутно и нисам баш у најбољем расположењу
откад ми је сестра отета.
Атмосфера је постајала напета, док други глас, снажан и заповеднички, није
пресекао разговор.
- Остави га, Ланистеру. Да је твоја сестра или заручница негде тамо, у рукама
њихових витезова, ни теби не би баш било до смеха и до провода.
- Онда ми дозволите да вам понудим своје извињење и да вас замолим за
опроштај, мој лорде Старк. Било је неучтиво од мене да заборавим на вашу
тугу - рече Краљоубица шармантно се осмехнувши.
Неда није било лако заварати. Борио се против горчине која му се сакупљала
у грлу. Ово ће бити дуга ноћ. Пре бих се суочио са отвореним непријатељем
него вечерао са гладним лавом који себе назива мојим пријатељем. Кад је
пулсирање у његовим слепоочницама постало неподношљиво, устао је од
стола, изговоривши се да му је потребно свежег ваздуха и изашао из тврђаве
у двориште. Попео се уз степенице на бедем и ослонио се на ограду тешко
дишући. Доле, у даљини, призор је био стравичан, још су се чули крици људи
које су Робертови војници сатеривали у ћошак, пљачкали или им палили
куће, што се могло закључити из пар усамљених ватри. Пљачка, силовање и
убиства, у замену за ослобођење од Лудог краља. Какав славан почетак новог
доба!
Било му је драго што ће ускоро кренути на југ у потрагу за Лијеном. Што даље
од овог тужног града у коме су Луди краљ и Ланистери посејали смрт.
- А ја сам мислио, кад сте на гозби рекли „треба ми свежег ваздуха“, да сте
заправо само учтиво изражавали своју потребу да изађете напоље и
испишате се. Пуни сте изненађења, лорде Старк.
Нед стегну камен док му прсти нису побелели. Кад је успео да се донекле
смири, окренуо се према Џејмију Ланистеру.
- Да будем искрен, нисам расположен за Ваша подбадања, сер. Доста ми је овог
града и ваших провокација и крајње је време да одем да одспавам. Желим Вам
лаку ноћ.
188
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Презрив осмех се појавио у угловима Краљоубичиних усана.
- Вук показује очњаке... Добро је знати да Вам Роберт није увек потребан да
стане у Вашу одбрану, као да сте његова госпа.
- Пошто видим да сте пијани, сер, нећу ово схватити као увреду. Почујте моје
упозорење: ако поновите ово што сте сад изјавили, трезни, изазваћу вас на
двобој.
Кренуо је да се врати у Црвену тврђаву, али су га Краљоубичини прсти стегли
челичним стиском.
- Пијан? Како сте занимљив изговор пронашли, сер. Мислите ли да бих
требало да вам будем захвалан што сте ми поштедели живот, кад сте Ви онај
који ми окреће леђа и бежи од суочавања? Можда сте кукавица, али сте мудра
кукавица, Лорде Старк. Чак и када сам пијан, знате да могу да вас победим.
- Онда покушајте и заувек укаљајте бели плашт. Ненаоружан сам. Млади
човек се трзнуо.
- Значи, све се своди на мој недостатак части и на смрт јадног лудог Ериса. Ма
колико да сте ме непријатељски прострелили погледом оног тренутка кад сте
ступили у престону дворану, потајно вам је било драго што је прљаво дело
већ било учињено.
- Доста, дечаче!
Нед се исправио, изгубивши смирен и сталожен став, зарежавши на
Ланистера и шчепавши га за рамена.
- Ерис је заслужио смрт, и желео сам је, то је истина, желео сам да плати за оно
што је учинио мом оцу и мом брату. Ипак, начин на који је умро достојан је
сваког презира. Издаја, убиство невине жене и мале деце - ако циљ оправдава
таква средства, не желим да будем део вашег тријумфа.
- Па ви сте чист пламен заробљен испод дебелог слоја леда - промрмљао је
Џејми Ланистер, опрезно га посматрајући. - Добро је то знати, лорде Старк.
Добро је то знати - рече, одлазећи.
189
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ФАТАЛНА ЖЕНА
Л
ијена је стајала на прозору своје собе. Поглед јој је лутао и губио се у
даљини, тражећи оно за чим је срце чезнуло, али очи нису могле
досегнути - Зимоврелом и Сјевером. Колико бола и патње, колико
борбе са самом собом, колико трагедије, скупљене у једној жени до скора
дјевојчици.
Једна суза јој се скотрља низ образ. Само једна. То ће бити једини знак
слабости. Њене сузе су скупе и ријетке. Нема смисла плакати. Више нема. То је
за цмиздраве даме и раскалашне жентураче.
Осјети дашак повјетарца на кожи. Најежи се. Не зна зашто, али то пробуди
осјећај неизмјерене усамљености. Насмија се горко.
- Будало ти и јеси усамљена! Више немаш никога! Вук самотњак, вучица без
свог чопора. Оца и брата си убила, а другог брата послала у сулуди рат!
Зашто? Зато што си била арогантна будала и јадна кукавица! Шта си мислила
да ће бити? Да ће Брен да мисли главом? Да ће отац да пусти да му убију сина?
Да ће Нед побјећи иза зидина Зимоврела? Да ће она страствена и заљубљена
будала Роберт прогутати свој понос, а Џон Ерин укаљати своје ријечи? Да ће
190
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Луди краљ бити нормалан? Кучко ћорава! - викну сама себи и песницом удари
зид покрај прозора.
Не осјећа бол. Превише је бијеса у њој. Рука је крвава. Беба реагова ритањем.
То је мало смири. Беба је увијек смири. Али каква ће тек бити њена судбина?
Или његова? Рег каже кад га обузме оно његово сањиво начитано бунцање да
је син. Да ће постати славан, спасити свијет заједно са неким у Олуји рођеним.
Кад га пита ко је то? Постане нервозан. Не зна. Можда његов први син.
Спомињање његове законите дјеце је леденица кроз њено сјеверњачко срце.
Њен син ће бити копиле. Биће Снијежни. Кад то спомене Регу и каже да једно
копиле не може спасити свијет, он побјесни. Толико да се она пита, да ли је и
он ипак син свога оца? Један поглед у његове очи, и сумња нестане. Никад! Он
је он. Само свој, нормалан, благ и добар. Тако осјећајан. Често јој отвара душу.
Прича како је био заљубљен у књиге, како је волио науку, дивио се мештру
Ноћне страже, али једном другом копилету које по њему доказује да
околности рођења некад не значе ништа, и да не утичу на велике судбине.
Причао је и о спознаји која га је натјерала да постане ратник.
- Змај мора имати три главе... - шаптао је док би миловао њен стомак.
Понекад би чак причао и о свом оцу. Говорио да он и није лош човјек, али да је
окружен одувијек таквим. Параноја, издаја, страх су га гурнули у лудило.
Ланистер, охоли, моћни, арогантни Тивин. Десница. Али и подмукли шаптач,
краљ летимично изречених ријечи, лорд шпијуна, безмуди Паук.
- Морам нешто промјенити! Морам нешто урадити! Морам спасити оца од
њега самог. Морам спасити краљевство од краља, жену од мужа, дјецу од оца.
Морам! Видиш какав је рат започео? - покушао јој је објаснити.
Некако је увијек прелазио преко чињенице да није његов отац, пироман
запалио ватру, већ њих двоје. Отишао је у Краљеву Луку. Предводиће војску у
великој офанзиви и одлучујућој бици. Вјерује у побједу и измирење. Али и
казну, и опрост. Наиван је ако мисли да ће Роберт и Нед да се помире,
прихвате казну и опрост као да ништа није било. Нед би зарад Сјевара и
Брзоријечја, својих пријатеља, Ерина и других можда и пристао, али Роберт не
би никад. Тај се неће смирити док не откине сваку змајеву главу.
Дивљи Роберт. Да се могла натјерати да га воли. Али како волити неког
таквог? Он као да је вук, а не питоми јелен. Такав брак би трагично завршио.
Волио би он њу, али би пио, курвао се. Једно би напокон платило главом.
Превише су били слични по темпераменту да би могли функционисати
191
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
заједно.
Само да је скупила снаге и храбрости да му то објасни још док су били у
Харендвору. Можда би бурно реаговао, опио се разбио пар глава, али на крају
би то прихватио. Не би сада водио сулуде ратове и битке у име љубави која не
постоји. Мада не би он оставио Неда самог.
Брендон је био кључ. Да је њему рекла шта се уствари дешава, све би било
другачије. Опет почиње. Напад кајања и туге који се увијек заврши бијесом.
Сада не може ништа промјенити. Ко год да побједи, она ће изгубити. И њен
син такође.
Само да му није разбила главу. Тога дана кад је учила васпитању штитоноше
што су злостављали малог Рида, није ни слутила да је нечије очи гледају.
Послије је изјахала да мало разгали душу. Понијела је Бренов мач да вјежба
мало. У замку то није било могуће. Даме би доживјеле нервни слом да виде
једну племкињу како са браћом вјежба мачевање.
Коња је привезала за дрво и отпочела махати. Тада су се појавила двојица
одрпанаца. Пијани, усапљени ко зна шта су помислили, али очито је било шта
су жељели. Будале сасјекла их је за трен. Тада је неко прозборио иза леђа. Без
размишљања у полуокрету замахнула мачем. Угледала је чувену сивобијелу
косу. У трену је испустила мач. Међутим врло неспретно. Тешки мач се
окренуо у ваздуху и дршком ударио принчевску главу у слијепочницу. Регар је
посрнуо на кољена, обливен крвљу. И сада може осјетити ужас који је тада
осјетила. Ма срећу подигао је поглед пун шока. Био је жив.
- Принче опростите! Ја сам погријешила! Опростите!
Сјетне љубичасте очи су је сада гледале благо.
- Исто смо криви! Очито је да такав мачевалац напада све који дођу с леђа. Ово
је најбоље не спомињати. Мој отац не воли баш претјерано Сјеверњаке, и
покушај убиства свог наслиједника не би добро примио! - рече Регар устајући
и тарући крв са лица.
- Ма ајде очито сам те само малкице огребала! - изби њен дух на површину.
Угризе се за усницу. Опет језик бијаше бржи од памети.
- Огребала? Па изгубио сам врч крви! - рече са смијешком. Чак и док се смијао
очи су му биле тужне и сјетне. То је некако нервирало. А кад нешто нервира
она заборави на учтиво понашање.
192
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- За једног храброг витеза превише си цмиздрав! Мало крви неће те убити!
Уосталом да сам хтјела већ би био на пола пут да летиш са змајевима за сва
времена! - дрско му узврати.
- Полако, знаш ли ти да пријетиш принцу?
- О, а је ли принц и славни витез свијестан да га је на кољена бацила једна
њежна дама - подругљиво му добаци.
- Њежна си ко језовук у лову! - сада се већ грохотом смијао.
- Змају заборављаш да ја јесам језовук и то онај сјеверњачки! - у том тренутку
је била у свађалачком расположењу - Такође знам да желиш да се ово не
спомиње! А и како би! Остао би упамћен као краљ којег су лемале жене!
- Ти си стварно нешто посебно! Штета што мој отац никад није ни размотрио
да ме ожени Сјеверњакињом! - рече полуозбиљно.
- Молим? Сва срећа на лудилу Ериса Таргарјена! - излети јој.
Погледао је страшним погледом туге и бијеса, али и страха.
- Он је ипак мој отац и твој краљ! Пази шта причаш. Те ријечи могу пуно да
коштају тебе и твоју породицу! Упамти то! - рече јој хладно и пријетећи.
Ипак очи нису одавале хладноћу. Опет су биле сјетне, и изразито тужне. Први
пут јој га би жао.
- Опростите. - прошапута. Очи му одједном живнуше.
- Најбоље би било да се вратите у замак, заборавите све ово, и спремите се да
уживате у мојим побједама. За моју модрицу ћу рећи да сам пао са кревета.
Као захвалности што сте ме поштедјели прогласићу вас најљепшом! - рече
весело.
- Ни случајно! То ће урадити једино мој брат! Ви имате жену, ту има пуно
љепших дама! - запрепашћена викну.
- Али ниједна није тако дивља и вјешта са мачем! Видио сам како млатите оне
штитоноше, био сам изненађен. Пратио сам вас да видим куда то идете са
тако великим мачем! Ово што сам видио не одушевило! Како би вас лако
могао човјек вољети! - ово задње му се омаче.
Шокирана без ријечи је отишла до коња и у галопу одјахала у Харендвор.
Ко је тада могао знати да ће га завољети. Нервирало је све на њему. Те тужне
193
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
очи, мученички став, неземаљска љепота, то што су га сви обожавали, то што
су жене гледале у њега ко мачка у сир. Али његова случајна изјава љубави је
некако учинила да све више почне мислити о њему. Тада јој се чинило глупим
и јако је нервирало. Почела је да га сања. Сањала је како јашу заједно, мачују
се и љубе. Тада би се будила у зноју. Све више су је мучиле мисли и змајском
принцу. Изокола се повјерила Ашари Дејн, јединој дјевојци која није слинила
за Регаром. Ова јој је рекла да је то почетак љубави. То је све погоршало. Није
могуће да се она заљуби у неког таквог. Али опет он је био тако другачији од
свих Сјеверњака, и већине других мушкараца. Увијек јој је изгледао превише
женскасто за једног витеза.
Кад ју је прогласио најљепшом срце јој је ипак заиграло. А кад је њена пратња
нападнута, зграбила је била мач и почела сјећи око себе. Артур Дејн је пробао
разоружати, тако да је неповриједи, али она је њега посјекла по рамену. Да се
није измакао убила би га.
- Језовуче молим те! Спусти мач! - викну познати глас.
Регар је стајао са кацигом у руци. Сама себе је изненадила. Послушала је као
питоме штене.
И ево до чега је то довело.
Сама чека вијести. Зле гласе, јер за њу добрих бити неће. Беба се рита.
- Џон ће се звати. - рекао је једном кад су јахали заједно.
- Зашто? Зашто не Егон, ако ће имати змаја?
- Има превише Егона. Боље да буде другачије. Егон је спасио Вестерос. Џон ће
свијет. А и због мог најбољег пријатеља нека носи то име. - објаснио је.
- Конингтона? Не волим га. - јогунасто му је узвратила.
- Зашто? Он је диван!
- Зато што те гледао као све друге жене! Као мачка сир!
Она је у себи одлучила да ће се звати Брен.
Неко покуца на врата. То је прену из размишљања. Уђе Вила.
- Лорд Дејн хоће хитно да вас види! - рече.
Знала је шта је у питању. Битка је готова. Језа јој прође тијелом.
194
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Нека уђе.
Артур Дејн уђе сузних очију. Први пут види тог величанственог ратника како
плаче. Зна шта је то могло значити.
- Ко је све мртав? - упита промукло.
- Регар, Ерис, Регарова дјеца, Елија, Краљева гарда сви сем Семлија који је
рањен и Краљосијека. Ваш брат је жив! Долази по вас.- рече гласом
повријеђеног, али одличног човјека.
Толико смрти.
- Како је то могуће? И ко је Краљосијек? - упита.
- Након изгубљене битке и Регарове смрти, дошло је до издаје. Ланистери су
ушли у град и напали. Џејми је Краљосијек. Убио је Ериса. Чудно је што кажу
да се борио против својих, а онда без разлога убио краља! Ђубре! Чим вас
избавимо на Змајкамен враћам се да га убијем. Ви се госпо не бојте нас
тројица ћемо вас заштитити! Ви сте сад краљица. - чврстим гласом изјави.
- Ја чекам брата! Робертов гњев и милост за мог сина једино он може
изнудити. Гарда није заштитила ни Регара од гнијева Лорда Баратеона. Чак
ни Баристан. Реците ми да ли знате је ли Рега убио Роберт? Некако ја знам да
јесте. - упита Лијена.
- У праву сте! Мада њега је Принц тешко ранио!
- Не мари! Зовите ми Вилу! Нек ме спакује, идем кући! Али прво нек зове
бабицу! Вријеме је да се роди Обећани принц!
Дејн истрча вичући Вилино име.
Трудови су били све јачи и чешћи. Беба је долазила. Син, змајева крв. И
Снијежни. То ће бити његов терет, биљег за сва времена. И сироче, посмрче.
Све то и још угрожена врста, крв на издисају, ловина од рођења.
- Родићу змаја у вријеме кад је доба змајева свршено. Опет сам изабрала прави
моменат. Браво језовуче! - рече сама себи.
Вила се вртјела око ње. Све је спремила за дочек бебе. Само је остало да беба
одлучи доћи на свијет.
Неко покуца на врата и уђе. Дејн.
- Моја госпо да ли сте у стању путовати? - упита. Вила га бијесно погледа.
195
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Само би мушкарац, вјешт једино мачу и рату поставио такво глупо питање!
Она данима неће моћи путовати!
- Али Старк долази!
- То није мој посао сер! Ја порађам, његујем и лијечим! Ти штитиш, ратујеш! Лијена се ослони на лактове и подиже главу.
- Сер Артуре! Ја чекам свога брата! Идем кући! Нема Регара, ви мени нисте
више потребни. Слободни сте! Ако хоћете пођите са нама у Зимоврел! Можете
служити мом брату, њему ће требати сваки способни човјек! Или идите, кући,
тражите Краљосијека, шта год хоћете! Само упамтите да ја идем на Сјевер! одлучно прозбори Лијена Старк.
- Обећао сам Принцу Регару! Ви носите наслједника Гвозденог трона! Змаја!
Морам вас заштити! - побуни се тврдоглави херој.
- Он је мртав и сва обећања! Моје дијете је копиле, није принц! Ако хоћеш
штитити некога потражи правог принца и краљицу! Они су на Змајкамену!
Њима си потребнији!
- Они су заштићени! Вас ће Узурпатор и његови пси убити! Дијете поготово!
- Мене ће штити Сјевер, Зимоврел и војска мога брата! Они на оном камену у
мору немају никакву заштиту!
Артур Дејн, Јутарњи мач је болно погледа и рече:
- Госпо ја вас нећу предати никоме без борбе! Да сте само ви у питању без
икакве дилеме би вас лично отпратио на Сјевер. Али ви носите Таргјерана...
- Доста више сер! Порађам се! Не могу са вама дискутовати! А и нема више
дискусије! Ми, ја и моје копиле идемо на Сјевер! Сада изађите! Морам родити
сина! - љутито просикта сјеверњакиња.
Артур Дејан, Јутарњи Мач, понос и дика свих седам краљевина, можда
најбољи ратник икада рођен, би поражен по први пут. Ко би рекао да ће га
поразити жена на породу. Сви коцкари су изгубили опкладе. Не Баристан
мачем, не Амбер снагом, не Роберт маљем, не Регар копљем, већ Вучица
порођајем и тврдоглавошћу. Без ријечи изађе.
Ипак Лијена је знала да је неће предати брату тек тако. Сувише је одан и
поносан. Нажалост и сувише добар. Нада се да Нед долази са силом, а не
неком малом пратњом. Њу чувају три опака витеза, можда и три најбоља која
196
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
су икада служила Змајеве.
Ако Нед дође са војском шта ће бити? Да ли ће се та тројка предати? Тешко.
Биће на крају савладани. Или убијени то је вјероватније. Не може то
дозволити. Доста је било убијања због ње. Мора молити за њихове животе.
Нед ће је послушати. Хоће ли? Хоће ли послушати особу због које је морао да
ради све оно за шта није био рођен? Због које је морао оженити жену коју није
волио, због које је изгубио брата и оца, и због које је водио рат? Први пут
осјети страх од сусрета са братом. Шта ако је презре и одбаци? Брен би. У
првом моменту. Касније би је загрлио и све опростио. Нед је другачији.
Моралнији, смиренији, одговорнији, и часнији. Шта ако је част Сјевера тако
расположена да за њу захтијева казну? Хоће ли је казнити?
Не, не, не. Наравно да не. Нед је ипак воли. Прије ће казнити себе него њу.
Њене страхове одагна оштар бол. Беба је излазила. Боли је страшно. Као да
нешто није у реду. Ово јој је први пород, и не зна како треба све то изгледати,
али је сигурна да не би требало толико бољети. Као да јој се читав стомак
кида.
Вриштала је и вриштала у агонији. Вила је храбрила, али и њен израз лица је
био забринут.
Чинило јој је да су прошли дани прије него је зачула дјечији плач. Чудно бол
се наставио.
- Син! Родили сте здравог дјечака госпо! - радосно ће Вила.
Лијена проба да подигне главу, али све се смрачи и она паде натраг на јастуке.
Опет је била у Зимоврелу. Јурила је ходницима, празним и некако мрачним.
Узвикивала је имена. Нико јој није одговарао. Али је стално имала осјећај да је
неко посматра. Осјети страх. Настави да трчи. И тада налетје на њега. Регар.
Како је то могуће?!
- Немогуће! Ти си мртав! - крикну.
- Мртав? Не језовуче, змајеви су вјечни. Ми смо ватра. Ми смо живот упамти
то. - насмијеши јој се и помилова је по косу. Баш као и некад прије на почетку
њихове љубави, прије свих смрти и ратова.
- Јеси! Роберт те убио на Трозупцу! А Ланистери су побили твоју жену, дјецу и
оца! Мртав си Регаре! - сломљена заплакала као никад у животу. Он само стоји
ту, потпуно исти као прије годину дана, лијеп и жив. Смијеши јој се дјечачким
197
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
осмијехом који разоружава. Чак ни његове очи, те увијек сјетне очи нису тако
тужне. Како је Роберт могао да убије неког таквог? Осјети мржњу и бијес
према свом несуђеном мужу. Некад јој је Роберт био драг, али сада га мрзи као
највеће зло на свијету.
Регар јој приђе, загрли и њежно пољуби. Тако изгледа стварно. Опет се топи у
његовом наручју баш као толико пута прије. Није знала да то има у себи, ту
романтичну женственост. Рег је пробудио. Нико други не би могао. Роберт
сигурно то не би никада постигао. Једино шта би он у њој могао пробудити
јесте нагон за резањем туђих вратова.
- Проклет био Роберте! - јецала је у наручју мртвог вољеног.
- Кажем ти нисам мртав. Гдје ће лав и јелен убити змаја?! Они су наша ужина. тјеши је принц.
Хтједе га пољубити, али се трзну. Био је и даље лијеп и насмијан, али сав
крвав. Груди су му биле раздвојене. Крв је шприцала на све стране. Било је и
по њој. Змајева крв на њеним рукама и одјећи. Хтједе вриснути, али Рег
нестаде. Из мрака пред њу изађе огромни сиви језовук. Поглед му је био
тужан. Тијело препуно рана. Гледао ју је трен-два, а онда диже главу и тужно
поче завијати.
Лијена се пробуди. Осјећа се јако лоше. Гори. Постеља јој је крвава. Вила који
бебу.
- Вило, дај ми да видим сина!
Слушкиња га принесе. Тако је мали и ситан. И хвала боговима, нема ништа
змајско. Можда је то знак и излаз. Спас.
- Узми га. Не могу га држати. Немам снаге. Шта ми се то десило? Још осјећам
болове.
- Госпо крварите! Чудо је да сте живи! Много сте крви изгубили! Ја вам не
могу помоћи. Надајмо се да вас брат уза се има и једног мештра. - рече
забринута бабица.
- То је значи то! Умирем! - горко рече.
- Немојте тако говорити! Млади сте. Ви Сјеверњаци сте јачи од других. Бићете
добро! - храбри је Вила.
- Нисмо јачи од смрти. Не мари. Тако је најбоље. Зашто би се ја извукла кад су
198
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
толики због мене главом платили. То је некако праведно. - тихо ће Лијена.
- Госпо, не говорите то! Биће све у реду! - упорна је слушкиња. Лијена јој више
ништа не рече. Уз велики труд и напор се придиже у сједећи положај. Тада га
опет угледа. Језовук. Лежи у углу и гледа. Погледа у Вила. Она је заузета
дјететом. Не примјећује га. Вјероватно га и не види. Наравно да је
сјеверњачки језовук заиста у соби, Јузњакиња би запалила замак вриском.
- Зашто си ту? Јеси дошао по мене? - прошапута Лијена једва чујно.
Језовук погледа у прозор па у њу. Шта је то значило?
Одједном испод прозора поче завијати симбол куће Старк.
- Богови, ваш брат мора да је близу! Ово је сјеверњачки језовук! Ја познајем
разлику! - помало уплашено рече Вила.
- Ми не држимо дивље звијери умјесто паса. То су приче за малу дјецу! Мој
брат не јаше вука већ коња.
- Не знам! Само знам да ово није био јужњачки вук.
- Дај ми опет сина!
Овај пут га стави на кревет поред себе. Тако је мален.
- Мој Снијежни...
Умор је савлада. Утону у сан. Овај пут није у Зимоврелу. Лежи на земљи и
посматра гаврана како једе нешто крваво. И она има укус крви у устима.
Гавран се гости остацима њене вечере. Артуров извидник. Дуго га је пратила.
Шчепала га је на повратку. Журио је, и није био обазрив. Какве год вијести да
је носио, неће их донијети. Гавран је стрпљиво чекао своју прилику. Зна да са
њом нема шале. Ако га је већ од рођења подно Зида пратила из њој
непознатих и необјашњивих разлога, вала му неће дати да јој дира ловину све
док она не заврши са њом. Ако јој невидљиве силе недопуштаји да га
игнорише, бар јој дају да штити ловину.
Одједном се накостријеши. Људи. Седам људи је долазило путем замку. Она се
притаји и пуста их да прођу.
Гавран загракта нешто.
- Грак, грак, ста, старк, старк...
Лијена се пробуди. Језив сан. Или можда није сан? Било је тако стварно.
199
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Можда је Нед стварно врло близу.
Погледа у угао. Језовук је и даље буљио у њу.
- То је смрт. - мирно рече беби која је спавала испред ње.
Превише је слаба. Несвјестица и сан је лако обарају. Ево опет. Сада је на
пољани. Јаше са Регаром. Он јој тихо пјева дивну пјесму коју је јутрос написао
за њу. Толико топлине, емоција, љубави и страсти. Сваким новим стихом воли
га све више.
Онда опет се јавља спознаја да је мртав.
- Регаре волим те! Волим те! - вришти и буди се. Или долази свијести.
Свеједно.
Бебе нема испред ње. Уплашено се подиже. Неки непознат мушкарац је држи у
рукама. Не, није непознат.
- Неде опрости ми! Молим те! - по ко зна који пут тога дана заплака.
Нед јој приђе са бебом у рукама.
- Сестро, немој! Немам ја шта опраштати! Смири се! Сада је све готово! дрхтао је глас владару Сјевера.
- Неде то је мој и.... И.... И... Регаров син! - једва изговори.
- Сестро само ми реци је ли он плод насиља или љубави?
- Љубави, брате! Бесмртне и проклете љубави! Снијежни! - одговори Лијена.
- Ако тако, ако је већ Снијежни, онда сестро упознај мог незаконитог сина! одлучно ће Старк.
- О Неде! Не мораш то радити! Немој прљати своју неукаљану част зарад једне
недостојне жене, па таман она била твоја сестра. Свеједно је јер ја ионако
умирем.
- Али он сестро мора живјети. Ланистери неће да остане ма животу чак ни
незаконити змај. Чак је и Робертова мржња према њима толика да га можда ја
не бих могао заштитити.
- У праву си. Ох, како вољела да имам још само мало времена. Гдје су Артур
Дејн и остали? - упита све слабија Лијена.
- Мртви. Није било друге.
200
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Жао јој је. Али нема времена да их сада жали. Ионако ће за њима.
- Неде обећај ми... Обећај ми да нико неће сазнати ко је... Обећај ми да ћеш га
пазити и вољети. И да ћеш му једног дана када буде сигурно причати о
његовој мајци. Обећај ми Неде да ћеш му причати каква сам била и каква сам
могла бити. И обећај ми да ће знати да је рођен из једне велике и несрећне
љубави.
- Обећавам! - рече Едард Старк и заплака над преминулом сестром. Лијена га
је видјела по први пут како плаче. Видјела је и своје беживотно тијело.
Напуштала свијет зивих. Угледа гаврана на прозору. Гледао је у њу. Не у тијело
на крвавој постељи већ баш у њу. Погледа прозор па у њу. И тако неколико
пута. Опет се чу завијање језовука. Лијенин дух напусти собу и она се
одједном нађе у тијелу вучице.
У глави се јави мисао. Сјевер, чувати, дјеца, Зимоврел. Коначно слободна
Лијена, у тијелу једногодишње женке језовука јурну ка слободи и сјеверу.
Гавран је остао негдје иза ње.
201
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ЊЕГОВО МЕСТО
Л
еда је било све мање и мање што је више, галопирајући, одмицао ка
југу. Јахао је већ два цела дана на тамном ждрепцу. Била је то добра,
издржљива животиња, и већ га је носила далеко, и брзо. Његов тамни
огртач лепршао је за њим на ветру док му је благ мирис висибаба испуњавао
ноздрве. Био је заклети Брат Ноћне страже већ готово две године дана, али
кад год би свежи поветарац Севера дунуо ка његовом лицу, није могао а да не
помисли, кућа.
Дан се приближавао смирају док је сунце тромо тонуло иза високих тмурних
борова окруњених ледом. Краљев пут је полагано постајао све шири. Сетио се
када је последњи пут јахао овуда. Тада је ишао у супротном правцу. Иако је
прошло само две године од тада, чинило се као да се све то одиграло у неком
другом животу. Напустио је своју кућу, тек дечак, пун бола због смрти свога
оца и брата, опраштајући се са другим братом, који је марширао на југ, у рат.
Био је љут на њега; бесан и уплашен. Сада се враћао. Постао је човек, живео је
на крају света, видео је ствари од који би други људи задрхтали при самој
помисли на њих, и извршавао је најтеже задатке. Он, човек Ноћне страже.
202
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Док је небо постепено попримало мастилоплаву боју, замак се појавио на
хоризонту, широких, снажних зидина. Зимоврел. Бенџен Старк је заиста био
код куће.
Готово да је био заборавио топлину замка, пуну добродошлице, након што је
дуго времена провео окружен тупом хладноћом Зида. Природни извори топле
воде који су текли и кроз зидине Зимоврела разиграно су брујали свуда око
њега. Људи су се вратили из двогодишњег рата на југу, али не сви. Многа лица
су недостајала... Па ипак, двориште и дворане су врвеле од људи, војника и
слугу. Но, он је тражио само једног човека.
Када му је Лорд Заповедник наложио да му донесе вести о рату од новог
лорда Зимоврела, одмах се сложио, без размишљања. То није била само
прилика да побегне од зиме, већ и да поново види свог брата након готово
две године. Такође му је пружала могућност да поново закорачи ходницима
замка свог детињства.
Ходао је према Великој дворани, очекујући да ће управо у њој пронаћи свога
брата. Нед Старк је сада био Лорд од Зимоврела и вероватно је морао да се
посвети административним пословима које је ово здање од њега захтевало.
Бенџен је осетио како му жмарци пролазе кроз тело. Сетио се дана свог
дечаштва, када би његов отац Рикард заседао Зимоврелом, а његов брат
Брандон, наследник Зимоврела, стајао крај њега. Рикард је био лорд кога су
људи ценили, храбар, неустрашив ратник. Север му је био одан и народ га је
волео. Он је био прави лорд, а Брандон његов прави наследник. Брандон је
увек био признати вођа, омиљени син, вучја крв. Бенџен и Нед ће увек
идеализовати све што је он икада урадио. Он је био њихов јунак. Отац је
требало да дуже, поживи а Брандон је требало да буде Лорд Зимоврела. А сада
их нема. Ни Лијене...Сада смо само Нед и ја ти који преостају. Нед и ја.
Зашавши иза угла, наједном је зачуо плач детета који је допирао из одаја
мештра Лувина. Мој нећак- помислио је радосно, јурнувши ка вратима. Нед је
оженио леди Кетлин Тули из Брзоречја тик пре него што је рат почео. Носила
је дете у утроби кад је Нед кренуо на југ. Бенџену је стигао гавран у Црни
замак, са вестима да му се родио нећак. Назвали су га Роб. Плач је постајао све
јачи кад је одгурнуо врата и ушао у собу.
Стари мештар се тргао, изненађен. У наручју му се налазио смотуљак умотан у
топла крзна. Изгледао је исто као и пре две године. Сићушни човечуљак, који
је деловао још ситније у својој тамносивој одори. Праменови седе косе
203
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
помаљали су ту и тамо на његовој округлој ћели а боре су красиле његово
мудро чело. Његове ситне очице су, као и увек, зрачиле мудрошћу и
сталоженошћу.
- Мој лорде Бенџен! - рече, изненађено.
- Мештре Лувин! - ускликну Бенџен, широко се осмехујући. Погледао је око
себе. Соба је била мала, и мрачна, али ипак топла. Полице на зидовима биле су
претрпане разноврсним књигама, теглама, флашицама, вагицама, и
мноштвом докумената. Мали сто у углу био је прекривен папирима, крај којих
је стајало неколико гушчијих пера и бочица са мастилом.
- Добро ми изгледате-рече.
- И Ви, мој господару - рече мештар. Било је неке туге у његовим очима коју
Бенџен није разумео. Дете у мештровом наручју је упорно вриштало док је
старац покушавао да га умири.
- Како је протекао ваш пут на југ, мој господару? Нисте имали никаквих
проблема, верујем? - мештаров слаб глас се трудио да надјача бебине урлике.
- Извињавам се због овога, мој лорде. Дете није добро спавало синоћ.
- Бучан малиша - осмехну се Бенџен. - За разлику од мог брата. Могу ли да га
видим?
- Овај...-мештар је оклевао. Бенџен испружи руке да прихвати бебу али га
збуни мештров израз лица.
- Да ли сте већ разговарали са лордом Едардом, мој господару?
- Не - одврати Бенџен. - Не, управо сам стигао. Кренуо сам у Велику дворану
када сам зачуо тог малог дрекавца Роба.
Поново се осмехнуо, али му осмех није био узвраћен. Бенџен примети како је
мештар спустио поглед на помен Робовог имена.
- Шта се догађа, мештре? Нешто није у реду са дететом?
- Опростите ми, мој господару - рече мештар. - Мислим да би било најбоље ако
бисте прво разговарали са лордом Едардом. Наћи ћете га у његовим одајама.
Закључивши разговор овим речима, мештар изнесе дете на терасу. Бенџен је
стајао у собици још који тренутак, запањен. Нешто се догодило, нешто велико
мора да се догодило, када чак и мештар Лувин, иначе смирен и сталожен
204
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
човек делује овако узрујано. Не часећи ни часа, Бенџен се сместа упути ка
одајама његовог брата. Док се пео уз степенице, наједном је зачуо плач друге
бебе како одзвања замком. Застао је на тренутак, потпуно збуњен, пре но што
је ступио у ходник који је водио ка Недовим одајама. Климнуо је главом
стражару испред врата и таман је кренуо да уђе кад је зачуо повишене гласове
који су допирали изнутра. Један је био женски. Чинило се као да жена говори
кроз плач. А други је био мушки. А тај глас би препознао било кад и било где.
Могао је да разазна све што су говорили.
- ...неће делити одаје са мојим сином! А сасвим сигурно неће бити браћа по
млеку!
- Кетлин, молим те...
- НЕ! Он није мој син и ја се нећу понашати према њему као према таквом!
- Он је само дете. Ја сам тај који је издао твоје поверење, ја сам тај који
заслужује твој презир.
- Нећу ти дозволити да ме непрестано подсећаш на то свакодневно ми
набијајући тог дечака на нос!
- Он нема никог свога, Кетлин. Молим те!
Вика је нагло престала када је стражар закуцао на врата. Груб глас му је
одговорио:
- Да?
- Ваш брат Бенџен је овде, мој господару. Жели да се састане са вама. Да ли му
одобравате да ступи у вашеодаје?
Тренутак касније врата се широм раскрилише. Соба је била слабо осветљена.
Горело је неколико свећа. Жена је стајала крај прозора љуљајући дете у
наручју. Била је окренута леђима Бенџену, али ју је намах препознао по дугој
црвеној коси која јој сезала до појаса. Била је то његова снаха, Кетлин. А у
довратку је стајао неко ко је подсећао на његовог брата. Рат је оставио трага
на Недовом лицу. Изгледало је као да је остарио десет година у последње две.
Био је мршав, испијен, упалих образа. Тамни подочњаци указивали су на то да
није баш најбоље спавао у последње време. Брада му је била дужа него пре, и
немарно поткресана, а у његовој куштравој смеђој коси назирало се мноштво
седина.
205
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Бенџене - Нед је успео да се осмехне. Глас му је звучао напукло, слабо.
- Драго ми је да те видим, брате - чврсто га загрли Бенџен.
- Дођи - рече Нед. - Разговараћемо у библиотеци.
Библиотека је била добро осветљена. Огњиште је весело пламтело а
пламенови су плесали бацајући сенке свуда унаоколо. Бенџен је обожавао ову
собу кад је био дечак. На зидовима су се налазила два огромна портрета:
један је приказивао језовука искежених зуба, како јури за пленом, а на другом
је био Брандон Градитељ, Старк који је саградио Зид.
Нед насу себи вина у пехар, а затим додаде други своме брату. Бенџена
изненади кад угледа да је Нед попио своје вино наискап, што иначе није
радио. Волео је да га пије у малим гутљајима.
- Делујеш уморно, Неде.
Нед дубоко уздахну и склопи очи. - И јесам - признаде.
- Причај ми о рату - рече Бенџен, насувши му још вина.
Наредних сат времена, Нед је говорио о рату. О људима које су изгубили, о
победама и о поразима... Олујни лордови под окруњеним јеленом, речни
лордови под врцавом пастрмком, људи Дола под Ариновим месецом и
соколом, и северњаци под сивим језовуком успели су да сруше краљеву војску
и да збаце Таргерјене са власти. Чинило се да је краљевство поцрвенело од
Трозупца на северу па до Дорне на југу. Био је то крвав рат.
Кад је Нед завршио са причом, загледао се кроз прозор у Богошуму. Глас му се
претворио у шапат.
- Донео сам њене кости кући, Бенџене. Замолила ме је да то учиним. Замолила
ме је да јој обећам..
Бенџен помисли на своју сестру. На њену дугу смеђу косу, на њен несташан
осмех. Никада није чинила оно што се од ње очекивало. Радије је вежбала
мачевања и гађање луком и стрелом него учила да везе, или да плеше. Њен
смех је био одзвањајућ, и заразан, и одјекивао је дворанама Зимоврела. Имала
је блиставе очи, попут две светиљке. Њен поглед је осветљавао просторију у
којој се налазила. Насмешене очи. Њен слободан дух удахнуо је живот
Зимоврелу. Она му је била најдража од свих. Тога дана, када су његов отац и
брат изјахали за Краљеву луку, надајући се да је довести кући, он, тада само
206
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
четрнаестогодишњи дечак, имао је неки предосећај да је више никада неће
видети.
- Да ли је... патила?
Недове очи биле су пуне туге.
- Грозница ју је однела. Умрла је у миру.
Усамљена суза се скотрља низ
Бенџенов образ. Покушао је да звучи позитивно, дајући лажну ноту веселости
напуклом гласу.
- Али имамо и много чему да се радујемо, Неде. Краљ Роберт седи на трону.
Краљевство је опет у миру. А ти си поново код куће. Сада можеш несметано да
будеш са својом женом и сином.
Нед нагло поцрвене умало просувши вино. Бенџенове мисли вратише се на
свађу коју је начуо стојећи испред врата Недових одаја. Његова супруга је
говорила о другом детету које није желела близу свога сина. Мештар Лувин је
држао неко дете у наручју...
Његов брат дубоко уздахну.
- Бенџене, постоји нешто што мораш да знаш.
Облио га је хладан зној. Неде, шта си то урадио?
- Кад сам се вратио са југа-настави Нед - нисам дошао сам. Вратио сам се са
дететом. Са мојим сином.
- Твојим...?
- Мојим ванбрачним сином.
Бенџену није требало више од тога да схвати. Слике му пролетеше пред
очима: нервозно лице мештра Лувина, леди Кетлин окренута леђима док је
крила своје сузе и своју срамоту, и тамна косица тог дечака... Сина његовог
брата. Недово копиле.
- Неде... Како?
- Био је рат, Бенџене! - крикнуо је Нед, готово очајнички, што натера Бенџена
да поскочи. - Људи су падали мртви око мене, као муве, прободени мачевима
и копљима, док су се њихови лешеви претварали у безличну кашу под
207
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
коњским копитима! Села су горела, жене и деца су вриштали, све је постајало
пепео и дим докле год ми је поглед досезао! Мирис смрти био ми је у
ноздрвама две године, Бенџене! Ако постоји пакао, ја сам га проживео! Отац и
Брандон су били мртви! А Лијена... Нисам знао да ли ћу се вратити, да ли ћу
икада поново видети Кетлин. Да ли ћу икада поново видети свога сина....
- Ко је она била? - упита Бенџен тихо.
- Није... Није важно, Бенџене... - уздахну Нед. - Џон је моја одговорност. Његово
место је овде.
Сатима касније, преврћући се у кревету, Бенџен се борио са својим мислима.
Џон... Можда је добио име по лорду Ерину. Наједном, тамнокосо дете му се
појавило пред очима у различитим добима његовог живота, као дечак, као
младић, као човек. Џон Снежни. Северњачко копиле. Он никада неће бити
Старк. Иако ће бити одгајан у Зимоврелу као Недов син. Раме уз раме са
Робом, браћа по крви, али не и права браћа. Један ће бити лордов син,
наследник Севера, високорођен, племените крви. А други ће бити отпадник,
на њега ће увек гледати са висине. Нед је довео свог сина у Зимоврел... Али ту
није било његово место... Ту никада неће бити места за њега.
Ујутро, чим се обукао, Бенџен жустро сиђе у двориште. Није имао снаге да се
суочи са својим братом на доручку. Требало му је времена да размисли о
свему, у осами. Тек што је изашао из замка, зачуо је дечји смех. Пратио је звук
и умало се није сударио са мештром Лувином који је држао малог тамнокосог
дечака. Дете се осмехивало и пружало руке ка малом дрвеном коњићу којег је
мештар држао у својој другој руци.
- Шта је ово, је ли? Је ли ово коњић? И ти ћеш једног дана да га јашеш, јел' да?
Јел'да ? - тепао је мештар дечачићу.
- Данас делује одморно - рече Бенџен.
Стари мештар подиже поглед, изненађено, али овога пута се осмехну
угледавши га. Његов осмех, додуше, није био весео, већ пун олакшања.
Мештар је до сада схватио да Бенџен зна истину о дечаковом идентитету.
- Могу ли да га узмем, мештре?
- Наравно, мој господару.
Дете се примирило у његовом наручју и озбиљно га је проматрало, за разлику
од њиховог јучерашњег првог сусрета. И Бенџен се загледа у Недовог сина.
208
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Коса му је била тамне боје. Коса куће Старк, помисли он. Дете испружи своје
мале ручице ка њему, покушавајући да га ухвати за нос. Он осети налет
сажаљења. Јадан дечак. Одрашће у непријатељском окружењу. Леди Кетлин га
никада неће заволети. Остатак домаћинства ће се хладно и равнодушно
односити према њему. Невина топлина избијала је из бебиних очију. Биле су
тамносиве. И препуне радости. Чак и кад се дете није смејало, његове очи су
се смешиле. Насмешене очи, помисли Бенџен.
Дах му наједном застаде у грлу. Уста му постадоше сува а израз лица
забезекнут као да му га је неко полио кофом ледене воде. Погледа наниже у
дечака. Све је почело да добија смисао, да се склапа, као делићи слагалице.
Али слика коју је ситуација попримала плашила га је. Окренуо се ка мештру,
док му се забринутост огледала на лицу.
- Мештре Лувине, где је Нед?
Мештар је деловао изненађен Бенџеновом наглом реакцијом.
- Лорд Едард се моли у Богошуми испред...
Бенџен му журно предаде дете и изјури из дворишта, док су га збуњени
погледи послуге пратили.
Богошума је била спокојна као и увек, али његов ум је био немиран, пун
сумње. Испред Дрвета срца клечао је човек, лица заривеног у шаке, док се
молио Старим боговима.
- Неде!
- Бенџене! - Нед погледа навише, затечен. - Шта је било?
- Ко је била његова мајка? - директно је упитао, заборавивши све учтивости
које је најпре требало да изговори обраћајући се лорду Зимоврела. За
Бенџена, он у том тренутку није био лорд Едард Старк, већ Нед, његов брат,
који му је дуговао објашњење.
Нед је деловао збуњено и посрамљено у исто време. - Зашто сада...
- Одговори ми на питање - нестрпљиво га прекиде Бенџен.
Нед устаде. - Рекао сам ти већ, то није важно. Битно да је он мој...
- Твој син? Знаш да је светогрђе лагати у Богошуми, брате.
Руменило обоји Недове образе. На трен је деловало као да ће да закорачи ка
209
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Бенџену и да га удари, али он само промрмља кроз стиснуте зубе. - Моја крв
тече његовим венама. То је све што је важно.
- Неде. Иста крв тече и мојим венама, као што је текла и Брандоновим. Иста
крв која је текла и Лијениним венама.
Нед се укочи.
Богошума је била једино место у Зимоврелу која није делила топлину замка. У
дрвећу је било неког чудног мраза и свежине, али нимало налик оштрој
хладноћи која је владала на Северу. Па ипак, Бенџен је био сигуран да језа коју
је осећао не потиче од мраза.
Чинило се као да су прошли сати. Његов брат је стајао крај њега, стакластих
очију, као да покушава да смисли шта ће да му каже. На крају Нед седе у
подножје Дрвета срца, и уздахну.
- Гледао сам је док је умирала...- прошапта једва чујно. Да Бенџен није видео да
му се усне померају, могао је да помисли да чује ветар у гранама. - Била је...
Тако слаба. Кревет јој је био натопљен крвљу. Била је бледа, и сломљена...
Роберт би га убио, Бене. Као што је побио осталу децу. Дечак би за њега
представљао увреду. Дечак кога је родила жена коју је волео... Дечак са
змајевом крвљу.
Регарово лице појави се пред Бенџеновим очима. Високи галантни принц,
који је освојио турнир у Харендвору и именовао његову сестру краљицом
љубави и лепоте. Тај гест се тада чинио тако невиним... Неопрезним, помало
неучтивим можда, али ништа више од тога. Бенџенови зуби се стиснуше од
беса, као онда када је сазнао да је Лијена мртва. Не само да ју је Змај
обешчастио, већ је због њега била принуђена да понесе терет који није могла
да изнесе до краја, терет који ју је однео у превремену смрт.
- Лорд Рид и ја смо стајали у кули, разоружани и слаби, али сам знао да је она
унутра, морао сам да је нађем, морао сам да уђем унутра. И даље је јасно
видим пред собом, као да се све јуче одиграло. Бели витезови... Они су је
чували. Лежала је на кревету, ознојена и крвава, а крај ње је била беба, румена
беба која је плакала. Змајев син. Кетлин ми можда никада неће опростити што
сам овако изневерио њено поверење. Моји људи ће ме презрети. Укаљао сам
част куће Старк. Али морао сам. Имао сам задатак да испуним. Задатак који
ми је задала Лијена... Замолила ме је да га узмем - наставио је, трљајући
црвене, натечене очи - да га заштитим од опасности, јер је знала да ће га
210
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
тражити, да ће га немилице тражити и мучки убити ако се икада сазна ко су
му прави родитељи. Натерала ме је да јој обећам...
Глас му утихну. Једини звук који су браћа могла да чују био је шум дрвећа на
ветру...
Петнаест година касније...
- Замолио ме је да разговарам са тобом - Бенџен рече свом брату, осврнувши
се унаоколо, надајући се да их нико неће чути. Роберт је бучно гутао прасеће
печење, шалећи се са лордовима Севера, а даме су се кикотале и оговарале,
бацајући погледе ка изабраницима својих срца. Музика је гласно одјекивала
Великом двораном. Реке хране и пића текле су столовима. Леди Кетлин је
разговарала са краљицом, а Недова деца су седела покрај краљеве, сва осим
једног. Џон је седео за удаљеним столом крај врата, испијајући пехар за
пехаром, црвеног лица.
- Знам шта он хоће - рече Нед. - Не мислим да је то паметно.
- Зашто? - протествовао је Бенџен. - Шта он то овде има што ће изгубити?
Земљу? Титулу? Чак се не може надати ни да ће постати витез у будућности.
- Покушаваш ли то да се осетим кривим? Да ли је ово нека врста казне јер он
није мој прави син? Понео сам се према њему као и према својој деци. Ја...
- Јеси, брате - прекину га Бенџен. - Никада се није осетио отуђеним од твоје
породице. Али он ипак јесте туђин. Зато ће се увек осећати безвреднијим од
твоје праве деце. Истих је година као Роб, али ипак неће јахати уз њега као
његов брат, већ само као још један војник у његовој коњици.
Млађи Старк застаде да удахне ваздух, а потом настави још тишим гласом. -Он
је Лијенин син, али никада неће имати мајчину љубав. Он је потомак змаја,
али никада му нико неће признати ту почаст. Он не зна ништа о свом правом
пореклу и мисли да је његово место овде. Ти си га навео да тако мисли. Ти си
испунио обећање које си дао његовој мајци на самрти. Али, шта год да
учиниш, ма колико добро да се понесеш према њему, увек ће се осећати
искљученим на једином месту које је до сада могао сматрати домом. Оно што
он жели је да носи твоје име, као што би сваки син који се поноси својим оцем
желео. То никада неће имати и живеће живот у разочарењу. Нед је зурио у
свог брата. Отворио је уста као да би желео нешто да каже, али је схватио да
заиста не зна шта би рекао.
211
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ноћна стража је часно братство, упркос свему што се о нама говори, Неде.
Умро бих за своју браћу, као што би било који од њих то исто учинио за мене.
Ми служимо краљевству. Једном када се огрнеш црним огртачем, постајеш
Црни брат до краја живота. У Ноћној стражи, човек се осећа као да негде
припада, да има своје место под небеским сводом. Дај му његово место, брате.
212
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ЈЕДИНИ ПУТ
З
агледао се у усамљене пределе иза Зида, далеке и светле. Стајао је на
самом врху, стражарећи у ноћи, повремено се премештајући са ноге на
ногу и дувајући у шаке. Од умора који је осећао било му је тешко да
схвати шта или кога је он то заправо требало да надгледа. И чему?
Све га је болело од стајања у истом положају толико дуго, а ужасна хладноћа
није доприносила томе да се осети боље. Мислио је о жени чија смрт га је и
довела на Зид, ка вечној самоћи и одбацивању сопственог живота како би
заштитио оне који му у том тренутку нису били важни.
Хладна, далека Елија. По први пут ју је угледао на турниру на коме је Регар
крунисао његову сестру као краљицу љубави и лепоте. Задивила га је њена
одмереност, храброст и елеганција; начин на који је дорнска принцеза
поднела то велико понижење, изашавши спокојно, високо дигнутог чела, као
права дама. Невероватна привлачност коју је осетио према њој била је
тренутна, и превише снажна да би јој се одупро.
Вођен неким неодољивим поривом, пошао је за њом, видевши да је ушла у
једну малу помоћну просторију. Нашао ју је озбиљну, намрштену, бесног
213
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
погледа. Гледала је у празно. Лепа и неумољива, стајала је непомично, без
иједне сузе на лицу. На крају крајева, помислио је, принцеза би и требало да
буде јака. Полако јој се приближио, посматрајући њене покрете.
А онда није могао да се суздржи.
- Зашто то подносите? - бесно јој је пребацио, дрхтавим гласом. -Понизио Вас
је јавно, пред свима.
- А шта Вас то брига? - изненадио га је презир којим је био испуњен њен глас,
с обзиром да се уопште нису познавали.
- Дошао сам овамо само да бих Вам рекао да је крајње време да обратите више
пажње на Вашег Змаја - заузео је одбрамбени став овим патетичним
изговором - учините нешто да већ једном остави моју сестру Лијену на миру.
- Наш брак лежи у рушевинама - одговорила је тужно, али смирено - и више се
ништа не може учинити. - Хоћу рећи, што се мене тиче, слободан је да буде са
ким год жели.
Осетио је дубоку патњу која се крила иза њених речи; импулс га је нагнао да
јој приђе, да јој дотакне раме у неком вајном покушају да је макар мало утеши.
Изненађена, окренула се ка њему и тада је по први пут заиста разумео на шта
се односио његов отац када му је рекао да сви Старкови имају вучју крв у
својим венама: пре него што је схватио шта је учинио, инстинктивно је
спустио своје усне на њене. Изненадио се када му је узвратила пољубац, али,
нажалост, тик пре него што га је ошамарила, поставши свесна шта се
догодило.
- Он Вас не заслужује - рекао је, изашавши из собице и грубо залупио вратима.
То је био једини пут. Једини пут да су разговарали. Једини пут да ју је дотакао.
Тај додир распламсао је топлину у његовом срцу која ће, сада је то знао,
горети до његове смрти.
После је почео рат. Он се узалуд надао да ће, кад се све заврши, кад Регар умре
и кад Роберт запоседне престо, моћи да се ожени Елијом и да јој пружи све
што заслужује, без да ишта тражи заузврат. Чак је био спреман на то да
побегне са њом и са њеном децом, да напусти све, зарад њене сигурности.
Али она је била мучки убијена. Она је била мртва. А он је проводио бесане
ноћи чувајући Зид. Залеђеног тела. Залеђених мисли. Пламтећег срца.
Сећајући се.
214
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ИГРА ЛЕДА И ВАТРЕ
215
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ИЗ ПЛАМЕНА
Погледај, народе мој!
Прени се из свога жала, обриши сузе!
Нови смо добили живот
Уместо оног драгог, што судба узе.
Погледај, народе мој!
Ускликни, каласаре, срећно, као што никад ниси!
Благословени ми смо сада!
Гледајте Сребрнокосу, Мајку змајева, нашу калиси!
У ломачу она пође
за мужем својим, Калом Дрогом, у смрт и жар,
Прелепа, пурпурноока,
Узвишена у тузи, у рукама носаше свадбени дар:
3 змајска јајета,
Наду и успомене њенога рода, Таргарјена,
216
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Последња од своје лозе
Она беше. А сад рањена - жива сена.
Као запоседнута
Сјајних очију у ватру крете, у пламену неста
Завапи каласар за њом
Окамењени од туге - не макоше се с места.
Али тада, ватра букну јаче
И светлост осветли сузна лица људи
Нешто се десило
Нека чудна, луда нада поче да се буди,
И у том тренутку
Ватра згасну, и калиси уста из пламена
Нага, без косе, прљава
али са три змаја око ногу, паса и рамена!
Погледај, народе мој!
Прени се из шока, жала, обриши сузе!
Кал Дрого оде, али она оста!
Калиси наша, Неизгорела, Мајка змајева!
217
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
СНЕЖНИ И ВОДЕНИ
Два младића, одевени један у црно, други у шарено крзно, благо подрхтаваху
стиснутих зуба. Седели су заједно проматрајући како се њихов топао дах
пуши на леденом негостопримљивом ветру. Испод се ништа није могло
назрети. Само заслепљујућа снежна белина и непријатељско црно небо без
иједне звезде. Испред њих су туробно пламсали загаситожути пламенови.
Крупне плаве очи које су деловале сиве под светлошћу тек запретене ватре
засветлуцале су, благо забављене. Иако се налазио тик уз огањ, некадашњи
ковачки шегрт је очито осећао уједе неумољиве хладноће на својој
ненавикнутој кожи. Тихо се насмеја самом себи, што наведе опрезне
тамносиве очи које су биле смештене насупрот њега да га испитивачки
промотре.
Одмахну немарно главом у знак одговора, на силу одвративши поглед од
очију које су га толико подсећале на очи девојчице склупчане под ћебадима,
доле дубоко испод њих у Црном замку.
А некад су били дечаци, помисли, а сада је тај живот био само маглена копрена,
само мноштво лелујавих успомена које више нису деловале стварне. Још један
218
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
иронични самоподсмех одјекну Зидом, испод масе разнобојног крзна. Овај
пут, тамносиве очи засветлуцаше и танке усне се помакоше у знак одговора.
- Потценио сам те. Обично је потребно око седам смена на Зиду пре него што
човек потпуно пукне, али ти си то успео и за краће време.
Слегнуо је раменима.
- Имам ту част да стојим на врху Зида, а да чак и не морам да се заветујем
Ноћној стражи, и та мисао ме разгаљује - промрмља он заузврат, посматрајући
суморни осмех на лицу његовог саговорника. Његова кожа беше препланула
од живота изложеног јарком сунцу на улицама Краљеве луке, док је
прозрачна кожа другог младића по свему судећи видела мало лета, и
познавала само оштри дах Севера.
Овај човек делио је куштравост косе, лик и боју очију са човеком који га је
једном посетио у ковачници и похвалио шлем што га он тад беше израдио.
Такође је делио црте лица са извесном дамом која то није била.
- Личиш на њега. Личиш на њу
- На кога? Младићево лице се благо намршти.
- На претходну Краљеву десницу.
Бол накратко прелете лицем младића у црном и он осети потребу да се
ужурбано извини.
- Немој - одврати младић храпавим гласом у знак одговора. - Да ли си га
познавао?
- Свратио је једном у ковачницу у којој сам радио. Дуго ме је посматрао и
питао ме је све исте ствари које је желео да зна и Десница пре њега.
Вероватно је схватио да сам ја једно од копилади покојног краља. Ја сам тек
скоро сазнао. Био је љубазан према мени. Допао му се шлем који сам
направио.
Прошла је вечност, чинило се, пре него што је било који од њих двојице
поново проговорио. Крупне пахуље неумитно су прекривале бедем.
- Да ли је престала да плаче?
Згрчивши се, човек Ноћне страже деловао је старије него икада, а томе су
свакако доприносили тамни колобари испод његових неиспаваних очију и
оштра чекињава неуредна брада. Очи му се испунише болом. Гледао је према
219
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
небу, у нешто само њему знано, другима недокучиво.
-Само кад зна да је гледам. Тад се труди да не плаче. Та листа коју изговара пре
него што заспи...
- Њена молитва. Да никад не заборави. Рекла ми је једном да Север никад
неће заборавити - након што то изговори, други младић ућута и загледа се у
пуцкетави жар. Са оне стране ватре зачу се дубоки очајни уздах. Тишина
наново паде између њих попут камена.
Пустио је мисли да му слободно лутају. Сетио се мале камелеон дивљакуше
коју је срео како луња на улицама престонице. Била је камуфлирани Ари који
је постао Ласица кад су их заробили Ланистерови људи, а онда се преобразила
у служавку чудовишног Болтона и на крају се опет вратила као Ари, кад
коначно су успели да побегну и након што су заједно кренули Краљевим
друмом ка Северу, ка Зиду. Веровао је да је знао ко је она. Да је једини он имао
ту привилегију да упозна сва њена лица.
Већ му је рекла све о њему. О човеку који јој је дао Иглу. О брату кога је волела,
кога је дозивала у сну. А опет, на крају, није био спреман да је види како јури
према њему кад су коначно заједно стигли на Зид. Тај исти девојчурак
каменог израза лица... Када је сазнала да је дом који је некада имала сломљен;
када се расплакала у наручју некога кога он није познавао осим из њених
прича... Готово да је заборавио да је имала само дванаест година, да је
изгубила оца, и, ако је судећи по вестима које су допрле до зида, мајку и брата
такође. Тада се у себи рвао са потребом да је ишчупа из загрљаја младића у
црном, и да је стегне у своје наручје, да он буде тај који ће је утешити. Уместо
тога, дозволио је кротко, малтене беспомоћно, да га поведу са осталим новим
регрутима, ка дворишту...
Од тада је није видео. Спавала је са њим, са својим братом, у његовим одајама.
Мучило га је то. Желео је да их раздвоји. Маштао о томе да ће доћи у његову
просторију, лећи крај њега и ту потражити утеху, склупчана уз њега, као
толико пута раније.
Шапати и злобне гласине су се већ проносили Црним замком о полубрату и
полусестри. А он је могао само да ћути и да гута те туђе увредљиве речи које
су и у њему самоме будиле црве љубоморе и сумње, и да искаљује свој бес и
фрустрације у ковачници замка.
- Понекад пита за тебе - озбиљан и смирен глас прену га нагло из љутитих и
220
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
очајних мисли.
- Свакодневно је причала о теби док смо путовали овамо - набусито одврати,
покушавши да умањи значај Враниних речи.
Ова горка реченица измами благи и љубопитљиви осмех младића у црном
који га је помно просматрао, забављен јетким ковачевим речима.
Опет мукла тишина. А онда, неочекивано:
-Јеси ли икад легао са женом?
Осети како му се врелина пење уз лице и жари образе; одупирао се потреби да
устане и оде, да побегне од те непријатне ситуације, од овог испитивања, од
младића који је био брат незграпног мушкобањастог девојчурка о коме је
често сањао.
-Јесам.
-Не бринеш о томе да би могао постати отац још једног копилета?
Осети лед у тим речима.
-Никад нисам просуо семе у жену - рече кратко, осетивши потребу да се
брани. - Раније ме није било брига што сам копиле. Био сам срећан што сам
постао шегрт. Сад мислим о томе сваки дан. И о томе како ће сва моја деца ако
их будем имао, носити презиме Водени. Некад сам био једно од стотине
копилади на улицама главног града. Сад сам копиле мртвог краља, глава ми је
уцењена... Док сам путовао на Север, мислио сам о новом дому. О томе да бих
се могао скрасити у ковачницама Зимоврела. Све док нисмо чули да је од
замка остало само згариште и неколико црних камених зидова. Не знам шта
је променило моје мишљење. Хладноћа и снег мора да су ми смрзли мозак.
Говорио је ватри, немајући снаге да се суочи са пробадајућим тамним очима.
- Размишљао си тако откад си срео Арју?
- Да.
- Она је само девојчица. Кунем, се покушаш ли да јој наудиш...
- Знам да је она још млада, да још није стасала, али... - Уздахну, подиже руке у
знак предаје и напокон се усуди да сусретне поглед другог младића. - ...али
понекад то заборавим, кад је видим, кад причам са њом. Мрзим што смо сад
раздвојени. Мрзим себе јер знам да је не могу имати, не тако, не на тај начин.
Ни сад, ни када стаса, јер сам ниског рода, јер...
221
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Опрезно је посматрао Вранино лице, тражећи знаке гнева на њему.
-Не мораш да бринеш да ћу покушати да јој наудим. Нико јој ништа не може
док држи онај њен шиљасти мач... - благо се насмеја. - А осим тога, она никада
не би прихватила копиле попут мене.
Црне очи се сузише, покушавајући да га процене, да га прочитају.
-Јеси ли јој рекао?
Презриво се насмеја, што младић у црном огртачу схвати као одричан
одговор.
- Одрастао сам мрзећи себе што сам копиле, али Арја и Роб су били ти који су
учинили живот незаконитог сина Едарда Старка подношљивим. То што си
копиле јој неће сметати. Санса ме је увек називала својим полубратом, а Бран
и Рикон су били и превише млади да би схватили шта заиста значи бити
копиле. Осим Сансе, ја сам једини род кога има. Морао сам да јој кажем,
додуше. Ноћна стража је сада моја породица. Моја дужност припада њима.
Ковачки шегрт стисну зубе, питајући се како је она то поднела.
- Само ме је погледала и рекла да ме разуме. Рекла је да то значи да је листа
њена да је докрајчи. И више ме никад није назвала братом након тог
разговора.
- И даље ће те волети, знаш то.
- Знам.
- Ја ћу је пратити где год даодлучи да крене. Знам да може да преживи и без
мене, али ћи свеједно остати крај ње. Остаћу крај ње иако ме буде терала од
себе, до дана када ми каже да ће ме прихватити, или до дана када прихвати
другог. Можда ћемо отићи у Слободне градове, у Браавос. Често ми је причала
о свом браавоском учитељу мачевања. Могао бих постати ковач, или
плаћеник, или било шта друго што она пожели да будем.
Обојица устадоше, не прекидајући контакт погледом.
- Како желиш. Али знај једно, ако је повредиш, где год да си, Дух ће те наћи и
рашчеречити те, уд по уд.
Бели крупни језовук изабра баш тај тренутак да се појави и да стане уз бок
озбиљног младића док се зора кришом примицала, бојећи небо
рубинцрвеном попут његових интелигентних очију.
222
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Али, с обзиром да је Арја та о којој сад говоримо, не верујем да би имао шта
да растргне. Ако ти нека друга заврти памет и Дух крене за тобом, вероватно
ће да пронађе твоје ушкопљено тело негде у јарку покрај пута. Његов посао ће
већ бити обављен.
Осмех му се рашири лицем. Схватио је да му Арјин брат даје благослов.
- Она би то учинила, заиста би. Ипак, ако урадиш нешто непристојно пре него
што Арја стаса, или пре него што се венчате, Игла неће бити једини мач који
ће запретити твојој мушкости.
Он климну главом, схватајући упозорење, али није могао да престане да се
смеши. Његов осмех одражавао се, као у огледалу, на лицу бледоликог
ћутљивог младића наспрам њега. Кретоше заједно ка лифту, обојица пуни
олакшања, трљајући промрзле шаке. Стража је била готова.
Стидљиви зраци јутарњег сунца наде промолише се кроз тешке, тмасте, сиве
облаке синоћне сумње у уму ковачевог шегрта.
223
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ОПЕТ ЗАЈЕДНО
С
вет се бучно и насилно обруши на њега, замагљен, жустар... Боје га
опколише у вртлогу, смењујући се.... Зелена, црна....
А онда наједном све постаде сиво, чак и Роб сам...
Зеленило траве подсети га на лето. На онај ретки тренутак кад је Санса успела
да превари Арју и да је прекрије блатом и прљавштином... Арји то није
сметало, искрено се смејала, наставила је да се ваља по земљи... Па чак је и
Санса, најпре донекле љута на себе што је дозволила да буде изазвана, а затим
мало и посрамљена због онога што је учинила-почела да се смеје са њом... То
јест, смејала се док је Бран и мали Рикон нису заједничким снагама гурнули у
хладни поточић... Лепо му је овде, на пропланку, окруженом зеленом... Топло
сунце му греје лице...
Али сцена не траје дуго и Роб се гуши у црнилу...
Овога пута је у Зимоврелу...
Зидови замка су баш онакви каквих их се сећа... Црни, тврди, топли.. Али...
224
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Све је очувано и нетакнуто. Нико није освојио његов Зимоврел, нико га није
спалио, нико га није уништио... Овде га види... Леп и поносан замак... Као што
јесте. Као што је био. Срце Севера.
Ја сам краљ који је изгубио Север...
Најпре га запахну мирис... мирис старих књига мештра Лувина... Мирис
челика, боровине, мирис свећа у Великој дворани... Зажеле да се приближи
свећама, да га њихова треперава светлост поведе негде, на неко друго место,
јер ма колико да је Зимоврел изгледао исто, био је празан...
Запази залеђени комад земље на коме су он и Џон вежбали мачевање... Сећа се
свих оних пута када је промашио искорак и поражен и разоружан, болно
треснуо о земљу. Никад није бивао озбиљно повређен... Само му је била
повређена младалачка сујета. Више нисам дечак, мајко. Сада сам краљ, и могу
да се заштитим.
Ступи у замак и намах откри промену. Малу, можда, али за њега значајну.
Тишина. Зимоврел никад није био тих, то напросто није било могуће, јер су
Брен, Рикон и Арја јурцали свуда унаоколо, играјући се, трчкарајући једни за
другима... Санса и њена пријатељица Џејн би радосним шапатом разговарале
о својим будућим мужевима. А сада је све било тако тихо и немо. Тако хладно.
Тако мирно.
Наједном, крај њега муњевитом брзином бљесну сиво крзно и огромне
космате шапе му се сручише на груди оборивши га на ледени камени под.
- Сиви Ветре!
Његов језовук има посебан мирис, мирис шуме, мирис влажног ваздуха након
топле пролећне кише... И бакарни мирис крви. Драго му је што га опет види,
што може да са олакшањем зарије промрзле прсте у његово густо сиво крзно,
милујући га радосно као старог пријатеља. Жуте очи га помно и сетно
посматрају.
Наједном Сиви Ветар залаја и појури кроз ходник, машући репом, као да жели
да му каже: Пођи за мном.
Роб то и учини, корачајући кроз празан дворац, дотичући стамене камене
зидове... Како је могуће да су их уништили гвожђем... Али да ли су?...
Сиви Ветар нагло застаде на улазу и Роб га изгуби из вида...
225
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Прође кроз врата. Опет су се нашли напољу... Роб беше присиљен да затвори
очи, заслепљен жарким, топлим сунцем, и јаркоплавим сводом. Прође неко
време пре него што је схватио да он и његов језовук више заправо нису сами.
- Оче?
Лорд Едард делује млађе, пун снаге и... Пун живота. Коса му је дужа него што
се Роб сећа, а чело му је глатко, ослобођено бора и брига... Ипак, истовремено,
забринутост му се огледа у очима: помешана је са радошћу, болом, и
горкослатким погледом.
- Роб. Сине - он уздахну, пун туге. Рашири руке ка њему, и Роб осети како га
нека неодољива сила вуче ка њему, ка очевом наручју, као ка уточишту, ка
сигурној луци. Његов отац мирише исто као и увек, на хладноћу, на лед и на
беспоговорну дужност...
То чини да се осећа као дечак, не као краљ. Као син.
Син за сина.
И почињу неумољиво да навиру, болни, упорни одблесци у његовој глави.
Фрејеви... Свадба... Звук бубњева... Три стреле... Његова мајка са ножем у руци.
Ружичасти капут човека коме је поклонио своје поверење. Џејми Ланистер
шаље своје поздраве. Неумитна истина га нагло запљусну. Мртав сам. Облива
га спокој... Дубоко у себи, био је свестан те чињенице.
- Изневерио сам те, оче - прошапта, покушавајући да се суздржи, али крупне
сузе се закотрљаше низ његово лице, сузе које је снагом воље спречавао да
потеку месецима. Склопи очи, присећајући се тренутка у коме су сви викнули:
Краљ Севера!... Присећа се свог венчања са Џејн и прекршеног обећања
плаћеног крвљу...
- Наше вредности... Све чему си ме научио... Толико ми је жао.
- Био си веома храбар. Ниси ме изневерио, сине - Лорд Едард Старк му благо
дотаче главу. - Постао си неко на кога сам веома поносан.
- Човек може бити храбар једино када је уплашен - рече Роб, и у том тренутку
се осети као да му је велики терет скинут са рамена. А потом схвати - у
питању је био терет круне.
- Тако је, сине... Хајде, да потражимо Даму. - Његов отац дубоко уздахну, и
насмеши се, истовремено сетно, и са олакшањем.
226
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Мислим да ово место неће још дуго бити празно...
Сунце је полако залазило када су човек, младић и вук нестали у мрачним
ходницимањиховог сломљеног дома...
Сломљеног, али не и мртвог.
227
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОСЛЕ ПЛЕСА
228
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ПОД ОКРИЉЕМ ТАМЕ
Н
оћ се полако прикрадала Црном замку. Постајало је све хладније.
Тишина и мир чудно су деловали, наспрам све оне борбе која се
одиграла пре само неколико часова. Сатин је бледога лица проматрао
мртваце који су затрпали двориште замка. Бакарни мирис крви био је јак и
отужан, упркос леденом и свежем ваздуху који је струјао унаоколо и увлачио
се у кости; мешао се са смрадом већ запаљених лешина. Осећао се некако
отупело и мртво. Можда би требало да и сам легнем на ломачу. Боље пре него
касније. Чак и сада, све то што се издешавало му некако није деловало
стварно.
Воштани месец је висио изнад њега на небу, осветљавајући многа тела.
Дивљани, браћа Ноћне страже, и краљичини људи... Одсечена рука овде, око
онде... Комади меса и црева... Напрсли оклопи и окрвављено оружје. Сатин је
био сигуран да је на махове могао да разазна ногу дивљана тик крај
раскомаданог тела једног од људи краљице Селисе, па и то само захваљујући
одећи.
У смрти, чинило се, није било разлике међу странама, међу победницима и
229
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
пораженима. Она је узимала све, примала их у своје мајчинско наручје и
заувек им склапала очи.
Како се све ово десило, мислио је... Наједном је пола туцета браће Ноћне
страже напало Џона Снежног. Даље... Даље се није најбоље сећао. Сетио се да
је хтео да оде да позове помоћ... Од некога... Али од кога... И чинило му се да је
видео Бовена Марша како плачући изнова и изнова забада свој бодеж у
беспомоћно Џоново тело. Али у тој збрци... Кад је Џон пао на колена а потом и
пљоштимице у снег... Сатин није био сигуран.
У трен ока, Црни замак је постао бојно поље. Браћа Ноћне страже и
краљичини људи су се бацили једни на друге. Нико није знао са ким се
заправо бори, и против кога. Али сви су знали да је то била борба за опстанак.
Држећи у руци ништа друго доли нож којим је обичавао да сече месо за
ручком у заједничкој трпезарији, пробио се некако кроз руљу која је претила
да га угуши... Није могао да оде до Џона... Није био неки борац, знао је то.
Једино оружје којим је колико-толико солидно баратао био је лук, али ни лук
ни стреле му нису биле надохват руке када је избио окршај. У тој пометњи
која је настала одмах након Џоновог убиства, нико није могао да са
прецизношћу каже ко је био пријатељ, а ко непријатељ. У том хаосу, није се
знало коме се могло веровати, није било вође, и сва браћа Ноћне страже
постала су потенцијални непријатељи.
Тек касније, када су сви звуци борбе замрли, и једино што се могло чути су
били јауци умирућих и пуцкетање ватре-Сатин се усудио да изрони из свог
скровишта, из ковачнице Донала Нојеа. Када је ступио напоље, схватио да се
свет који је познавао тога јутра изменио. Мртва тела су прекривала двориште
замка густо као пахуље снега. Скоро сви Џонови људи беху побегли. Људи
краљице Селисе су нестали-највероватније су се повукли у покушају да
заштите краљицу и принцезу и да их одведу негде на безбедно, пре него што
дивљани или непријатељски настројена браћа Ноћне страже одлуче да пођу
за њима и одведу их као таоце. Сатин није знао, нити га је било брига, шта ће
краљица сада да уради, када више није могла да рачуна на гостопримство
којим ју је обасуо Џон.
Са Џоновим престанком обављања функције Врховног заповедника, Ноћна
стража је постала хаотична дружина. Многи официри и браћа која су провела
дуго година на Зиду, као Отел Јарвек или Улмер од Краљеве Шуме беху
убијени. Бовен Марш и Црни Булвер су преживели и покушавали су да
230
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
поврате ред у Црном замку, али без успеха. Ноћна стража се распадала.
Четворо од петоро преживеле браће били су људи који беху присиљени да се
придруже Стражи због убиства, силовања, лоповлука и друге врсте безакоња.
Нико, чак ни Црни Булвер, није могао да доведе те људе у ред. Она браћа која
нису отишла за траговима дивљана у бегу или за краљичиним људима била
су сакривена од борбе у различитим деловима замка, попут Сатина. Кад је
битка почела да јењава, све више и више њих се појављивало са разних
страна, посматрајући нова дешавања. Бовен Марш је наредио шаци људи која
је преостала да крену кроз замак и да потраже преживеле. Неко ко је био
прибране и хладне главе се чак и сетио да треба потражити мештра краљице
Селисе и наредити му да се побрине за тешко рањене људе који су још имали
шансе да преживе.
Сатин је био управо међу онима које је Марш послао да потраже преживеле.
Друге Вране су се кретале жустро кроз поље лешева свуда око њих. Јауци и
вриска оних на самрти, дивљана, браће и краљичиних људи одјекивали су
кроз Црни замак. Сатин је само стајао, једва примећујући те звуке. За њега су
они били као упорно и непрестано гласање досадне муве зунзаре. Тражио је
једну особу међу стотинама. Тражио је Џона Снежног. Морао је да га нађе. Џон
је можда угрозио неутралност Ноћне страже помажући Станису, Можда је
дозволио да дивљани пређу на њихову страну Зида након што је Ноћна
стража провела векове борећи се да спречи да се тако нешто икада деси.
Можда је планирао да искористи своју моћ као Врховни заповедник и да се
бори против Болтона, да спасе своју сестру, да спасе Зимоврел. Према
заклетви коју је Џон Снежни изрекао када је ступио у редове Врана, заслужио
је да умре због велеиздаје. Упркос свему томе, Сатин га је сматрао
пријатељем.
И даље се сећао како се борио поред Џона на Зиду, против дивљана под
вођством Менса Рејдера... То се сада чинило удаљено вековима... И даље се
сећао обуке крај Џона у дворишту. Ништа што је Џон урадио није могло да
наведе Сатина да заборави да је Џон био тај који се први спријатељио са њим,
први ко се људски понео према њему. Џон га је учинио својим
домостројитељем и пробудио је у њему осећај припадања. Џон је био његов
друг, заповедник, брат кога никада није имао.
А сада га више није било. Мртав. Убијен. Избоден од стране оних који су га
изгласали за свог предводника. Сатин није знао шта су остала браћа Страже
планирала да ураде са Џоновим телом када га буду пронашли међу осталим
231
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
мртвацима, али је сумњао да ће се Бовен Марш односити према телу
издајника са било каквом почашћу или поштовањем. Морао је да нађе Џона
пре било кога другог. Није желео да види Џонову главу на коцу, поврх Зида.
Упркос свему што је он могао учинити, заслужио је праву сахрану. У овом добу
лепљиве, обавијајуће таме и ходајућих мртваца, мала ломача која ће послати
Џона у загробни живот, била би, мислио је Сатин, сасвим довољна да му
умири осећање кривице и да му врати мало части. То је била његова дужност.
Лешеви су били толико густо начичкани у дворишту замка да је Сатину било
тешко да крочи а да не згази на нечију шаку, главу или пак груди. Није носио
бакљу. Није му била ни потребна, јер је месец свечано обасјавао поприште
борбе. Упркос томе, било је заиста тешко разлучити која су тела била тела
припадника Ноћне страже, а која су била тела дивљана. Срећом, тела
краљичиних људи су се разликовала од осталих, њихов углачани оклоп се
пресијавао на месечини.
Крчећи пут кроз тела, Сатин се упутио ка Хардиновој кули. Тамо је последњи
пут видео Џона, који је покушавао да смири Вун Вуна. Тада је Бовен Марш са
још неколико браће извадио бодеже и напали су га. У овом делу дворишта
било је највише посечених. Препознао је Емрика, који је такође корачао међу
лешевима са бакљом и дозивао, тражећи преживеле. Само му је кратко
климнуо главом јер није имао снаге за више. Све што се издешавало тога
дана, као и задатак који је себи поставио, притискало му је срце. Осећао се
тупо. Ветрови зиме су посегнули у саму срж његовог бића и заледили га,
претворили га у камено месо. Једино чега је био свестан био је пулсирајући
бол у дну стомака. И болело је. Јако. Болело је попут издаје, туге, самоће, и
губитка.
Где си, Џоне Снежни? Сатинове мисли га тихо дозиваху. Није желео да
изневери Џона, макар то било у овом последњем пријатељском покушају
колико-толиког искупљења. Више га није могао заштитити од бодежа и
ножева. Више не. Пропустио је ту једну прилику. Али макар је могао да се
постара да се његовом телу ништа више не догоди.
Сатин није знао колико дуго је претраживао тела мртваца у тамним
огртачима. Можда неколико секунди, минута, или сати... Месец се поново
намргођено сакрио иза бледих маглених повесма облака. Бивало је све
хладније... Зора је била далеко. Дах му се ледио у грлу. Још један. И још један. И
још један. Изгубио је представу о томе колико је лешева преврнуо, и погледао
232
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
им у лице. Баш кад је подигао ко зна коју по реду главу покојног брата и
загледао јој се у црте, крајичком ока примети белу силуету која склизну крај
њега, тетурајући се. Преплашен, нагло се окрете ка њој. Глава мртвог човека
коју је држао - био је то велики, крупан човек, Тим Стоун му беше име, чинило
му се - исклизну му из руку и тупо тресну о тло.
- Душе? - промукло упита, с неверицом.
Тамо, неколико корака даље, стајао је Џонов албино језовук. Његово сабласно
крзно блистало је у тами.
- Још си жив... - Сатин осети олакшање што га види. После Џоновог убиства,
готово да је очекивао да ће се браћа острвити на његовог језовука, али се
чинило да је вук некако успео да избегне убице његовог господара. Мора да је
на неки начин побегао из Џонове собе иза Нојеове ковачнице. Сатин се
никада није осећао нелагодно крај Џоновог огромног језовука. Навикао се да
види крупну звер како каска за петама Врховног заповедника кад год би се
Џон кретао по замку, обављајући своје свакодневне дужности. Животиња му
је била драга и волео је да мисли да је Дух то могао и да осети. Дух никада
није зарежао на њега нити му показао очњаке, и чак му је неколико пута
допустио да приђе довољно близу и да пређе руком по његовим леђима.
- Не можеш да останеш овде, Душе - рече благо Сатин, пажљиво и полако
крчећи себи пут кроз тела, корачајући лагано ка језовуку. - Џон је мртав. Овде
нема више ничега за тебе.
Није знао да ли га је Дух заправо разумео или не, али је морао да отера или
сакрије вука пре него што га друга браћа примете. Био је превише упадљив.
Сигурно би га одмах убили, ако би сазнали да је крупни вук њиховог бившег
заповедника још у животу. Сатин можда не би могао да уради ништа више за
Џона осим да безбедно спали његово тело, али је зато још увек могао да се
побрине за његовог вука и да спречи да и њега снађе иста судбина.
- Дођи, Душе - позва га поново, шапатом, осврћући се унаоколо прилазећи
вуку полако и опрезно. - Не смеш остати овде. Ако те неко види...
Дух полагано окрете своју велику космату главу ка Сатину и загледа се у њега
крупним очима.
Сатин нагло застаде. Крв му се претвори у ледену воду у венама. Очи којима је
Дух зурио у у њега више нису биле оне крвавоцрвене боје које се тако добро
сећао. Уместо тога, биле су испуњене леденоплавом ватром. Месец се поново
233
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
појави и Сатин виде многобројне ране, бразготине и посекотине које су
ружиле његово прелепо бело крзно и слеђене комаде меса како висе са онога
што је остало од језовуковог распореног грла. Дуги пурпурни језик висио му
је преко зуба. Њушка му је била отворена, али око ње се није дизала пара.
Сатин није могао да пронађе снагу да се помакне. Чак је на кратко заборавио
и да дише. Осетио се прикованим у месту под леденим Духовим погледом.
Ветар је звиждао и уједао га, хладан, неумољив, подругљив. Ни сам није знао
колико дуго је Дух стајао и гледао га. Напокон је одвратио поглед и окренуо се
од Сатина као да је изгубио интересовање за младог домостројитеља. Сатин
осети као да је неки невидљиви стисак намах попустио. Дубоко је удахнуо док
је посматрао мртвог језовука како одлази ка хрпи тела у најдаљем углу
дворишта. Испод силних крзна и огртача, Сатин поче дивље да се тресе. Али
не од хладноће.
Дух се полако кретао, као да је рањен, или као да не контролише своје удове у
потпуности. Крв му се следила у црвенкастоцрну кору на слабинама, где су га
многобројни ножеви засекли пре него што су га напослетку оборили...
Наједном, Дух застаде крај једне групе лешева, искрививши главу у страну ка
њој. Сатин је могао да га чује како њушка унаоколо, чак и са те удаљености.
Изненада, језовук се умири као да је нешто осетио. Заронио је главу у сплет
тела. Са места одакле је стајао, није могао да види шта је привукло његову
пажњу. Али док га је дрхтећи посматрао, нешто изненада поче да се трза у
гомили лешева крај које је Дух стајао и коју је њушио. Мртва тела се
помакоше-првих неколико њих падоше на остатак тела доле испод. Фигура се
појавила између испреплетаних удова и торзоа. Посртала је док је
покушавала да ослободи своја стопала од других мртваца. Дух крете напред и
дозволи фигури да се ослони на њега и тако поврати равнотежу. Фигура се
напокон искобеља у потпуности из хрпе меса и сада је стајала усправно,
обасјана месечином.
Сатин подиже шаку ка устима не би ли тако спречио себе да крикне. Фигура
коју је Дух ослободио није био нико други до Џон Снежни. Али не онај Џон
Снежни кога је Сатин кренуо да нађе.
Овај Џон изгледао је идентично као онај крај кога је Сатин војевао на зиду и
вежбао у дворишту замка. Његове оштре црте лица и тамна коса изгледале су
исто, али све остало чега се Сатин сећао у вези са Џоном је било другачије.
Кожа овог Џона била је превише бела. Такву боју коже није могло имати
234
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ниједно живо биће. Мраз му је укрутио косу и пружао се наниже по његовом
огртачу као фина мрежа ледених вена. Велике рупе у које су Вик и Бовен
зарили своје ножеве биле су прекривене смрзнутом крвљу. Иако није могао да
види Џонове руке јер је носио рукавице, Сатин је био сигуран да су испод њих
Џонове руке попримиле трулу нијансу црне боје. Човек прекривен ињем се
лагано окрете ка Сатину и загледа се у њега плавим зеницама.
Сатин и Џон зурили су један у другог преко дворишта у тишини. Тренуци су
пролазили, и чинило се да прерастају у вечност. Нож ветра секао је Сатинову
кожу док је гледао у беживотне очи свога пријатеља. Чинило му се као да
Џонов поглед досеже у саму срж његовог бића и да му леди душу.
Напокон, Џон одврати поглед од Сатина. Држећи једну руку на Духовој
слабини, и даље тако одржавајући равнотежу, бивши командант Ноћне
страже завуче другу међу тела који се малопре ослободио и извуче свој мач.
Оштрица заблиста на месечини. Подно Џонових ногу, неколико других
лешева који су га до малочас прекривали почеше да се покрећу.
У том тренутку се зачу крик прожет стравом. Неколико корака даље од
Сатина, један од браће који је такође помагао у претрази за преживелима је
напокон погледао навише и приметио реанимиране лешеве Џона и Духа. Још
неколико њих који су стражарили на бедемима високо изнад, на Зиду,
примети новонастале Туђине.
- На оружје! На оружје! Туђини у Замку! - глас повика. Однекуд се зачу звук
рога. Једном.
Два пута. Три пута.
Остаци Ноћне страже излетеше кроз главна врата у двориште. Неколико
туцета људи се појави иза Сатина. До тада су се лешеви који беху почели да се
мрдају испод Џона већ тетураво исправили и стали на ноге. Остали мртваци у
дворишту такође почеше да се померају.
Сатин није могао да се помери, чак није могао ни да натера себе да схвати то
што је видео. Све више и више погинулих-Браћа, дивљани и краљичини људи
враћали су се у живот, или неки његов облик, устајући. Кроз неколико
тренутака, преживели Ноћне страже беху четвороструко бројно надјачани
мртвима.
- Туђини! - заурла неки глас однекуд изнад Сатина. Погледа навише и
примети Црног Булвера како стоји на врху Хардинове куле. Чак и са
235
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
удаљености, Сатин је могао да види његове разрогачене очи док је посматрао
двориште испуњено живим мртвацима.
- Ватре! - вриштао је Булвер, окрећући се ка некоме кога Сатин није могао да
види. - Стреле са ватром, брзо!
Звук оштрог челика који излеће из корица зачу се свуда око младог
домостројитеља. Један од Туђина близу њега - дивљан као да је чуо Булверову
заповест и трапаво се саже да подигне мач са земље својом једином
преосталом руком. Патрљак друге му беспомоћно замлатара по ноћном
ваздуху. Сатин се сећао да га је видео малопре како лежи рашчеречен крај
једног од краљичиних људи. Туђин подиже мач високо у ваздух и затетура се
према линији Браће Ноћне страже. Још неколико Браће извуче своја оружја.
Дивљан Туђин отвори уста као да ће извикнути ратни поклич али све што
изађе из њих беше грготави звук.
- Пали! - Булвер повика одозго.
- Стани - рече други глас.
Глас је био мек али се пронео двориштем попут пуцња бича. Дивљан Туђин
сместа заустави напад и лагано се окрете ка говорнику. Сви остали, живи и
мртви, учинише исто. Сатину је требало мало времена да схвати да је онај ко
је проговорио био Џон Снежни.
Бивши Заповедник Ноћне страже стајао је у сред дворишта, са верним
језовуком уз себе.
Нико се не усуди да проговори. Његове леденоплаве очи одмеравале су све
који су се нашли око њега. Сатин се осећао укочен под Џоновим погледом
иако се није задржао на њему дуже од секунде пре него што је наставио да
прелази преко друге браће. На самом крају Џон погледа навише ка Булдеру.
- Борба престаје овде - рече Џон.
Иако није повисио глас, Сатин га је јасно чуо. Звук који је допирао са мртвих
уста његовог пријатеља подсећао га је на звиждук леденог ветра кроз гране
сасушеног дрвећа у зиму. Нико му није противречио. Иако су били мртви, и
Џон им заправо више није био Заповедник, његов глас је и даље имао
ауторитет за њих.
Џон искорачи напред. Иње закрцка док се кретао, а одећа му је била крута од
леда. Армија Туђина се измицала пред њим као да га се плаше. Контрола коју
236
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
је имао над њима беше необјашњива, али непорециво јасна.
- Ово нису наши непријатељи - његов хладни глас одзвони кроз замак. - Ваши
бивши животи сада можда нису ништа друго до сећања, али ви нећете пасти
под убилачку моћ Туђина. Не још. Испунићете ваше последње обећање које
сте ми дали. Без обзира коме сте раније били одани, сада ћете следити мене.
Живи мртваци - Браћа, дивљани и краљичини људи погнуше главе пред
Џоном у ишчекивању.
- Ми марширамо - рече Џон, показујући мачем у правцу главне капије Црног
замка. Армија мртваца покрете се, послушна. Корачајући полако, тетураво,
Туђини кретоше ка излазу из смеђом крвљу прекривеног снежног дворишта,
кроз остатке капије замка, у таму.
Жива браћа Ноћне страже их је немо посматрала. Чак је и Црни Булвер
деловао збуњено, не знајући шта да каже, шта да учини. Нико није ни прстом
мрднуо у покушају да заустави Туђине или да их нападне. Кроз неколико
минута, Џон Снежни и Дух беху једини преостали живи мртваци у читавом
замку. Држећи Дугу канџу крај себе, Џон крете за својом војском истим
спорим ходом. А као и за живота, Дух је био тик уз њега. У тренутку кад су
промицали поред њега, Сатин скупи оно мало храбрости што му је остало:
- Куда идете?
Његов глас одјекну унаоколо и намах му се учини као да је неколико Сатина
поставило то питање.
Џон застаде на трен и погледа га смирено из плавих дубина.
- На југ. У Зимоврел. Морам да спасим Арју и Станиса, ако је још жив.
Болтоново копиле мора бити заустављено.
Сатин је зурио у Џона, збуњен.
- Али. Ноћна стража... Туђини...
Џонов беживотни израз лица се не промени али Сатин као да осети да је
нешто у Џоновој аури смекшало.
- Време које сам провео са Ноћном стражом је готово - прошапта Џон. Глас му
је био обојен малом назнаком сете. - Прекршио сам своју заклетву стражи
када сам се заклео да марширам на Зимоврел и за то сам платио цех, као што
би и сваки издајник. Више ме не везује никаква заклетва живих.
237
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Али ко ће нас водити? - упита Сатин. Мрзео је што звучи као изгубљено дете
али осећао се као да се све у свету распада, и то што је Џон одлазио,
марширајући ка свом дому из детињства, чинило је да се Сатин осећа још
усамљеније него што се осећао када је мислио да је Џон мртав. - Шта ће Ноћна
стража сада да ради, када ти одеш?
- То је на вама да одлучите. Више нисам ваш Врховни заповедник. Али шта год
да одлучите, одлука мора бити брза. Туђини су ближе него што је ико од нас
могао и да сања, јер иначе не бих ни био овде говорећи са вама. Борио бих се
да вам помогнем да одржите Зид, али не могу. Казна за моје злочине против
Страже учинила ме је немоћним да се борим против њих. Ако останем овде
дуже, нећу бити у стању да се одупрем њиховом зову. Тама се прикрада, и све
вам је ближе.
- Зид је сада твој, Сатине - глас му је био као дах зиме на смрзнутим
прозорима у ноћи. -Добро га чувај. Надам се да нас сплет околности неће
поново нанети на исти пут.
Тек што изговори ове речи, Џон склизну кроз капију и нестаде у
мастилоплаву ноћ. Сатин га је пратио погледом неколико тренутака а онда се
Џонов плашт стопи са морем других тамних сенки и он ишчезе. Дух остаде
видљив на кратко, а онда и њега прогута мрак.
Сатин осети изненадан налет ветра који је неумољиво секао, повлачећи га за
скутове огртача као хиљаде похлепних крадљиваца. Уздрхтао је, уплашен.
Иако је био сигуран да је то само плод његове маште, није могао а да се не
запита да ли је тај храпави шапат који је чуо у ветру можда режеће завијање
Туђина који су се окупљали са друге стране Зида, баш као што их је Џон и
упозорио...
Тама је постајала све гушћа.
238
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ВАТРА У ТАМИ
- Вријеме је! Крени Сњежни! Вријеме је! - неко је говорио. Нечији глас.
Потпуно непознат, стран,некако страшан, али опет познат. Да ли га је већ чуо
негдје? Звучи тако, тако... Како звучи? Зна, а не зна. Не може сјетити. То је
више као осјећај, а не сјећање. Али какво?! Не зна. Све је као сан обавијен
велом магле. Нож у мрак. Не, не ножеви у мраку ударају и ударају, убадају
месо, ударају у кости. Бол се као ватра шири тијелом, а онда тама постаје
хладна. Хладноћа стеже срце, кида душу. Душа као да нестаје. Гавран и врана
свијетле у мраку.
- Вријеме је Снијежни, прихвати своју ватру! Загрли је чврсто! Буди ватра,
буди луч у тами! Буди ватра отјерај ледени мрак! Угриј срце! Спаси душу! глас је говорио.
Ништа му није јасно. Зна само да је уморан, да не може више. Било би лијепо
мало одспавати.
- Нееееееее! Не спавати! У свијету који то није, сан је замка! Дух никад не
спава! Упамти то! Твоје тијело није ту! Зато не спавај! Отјерај сан! Пригрли
ватру у крви! - глас вришти.
239
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Све му је то на неки чудан начин тешко, као неки терет, бол, шта ли већ.
Зашто га коначно не оставе на миру?! Њему је свега доста. И свих. И тако радо
би се предао ништавилу. Али...
Али има нешто у тој хладноћи, и њеној тами нешто што плаши. Нешто
мрачније од мрака. Злобно и пријетеће. Као да чека тренутак за напад. Не зна
како али му се чини да то једва чека да га зграби и прогута. Мрак и тама,
хладноћа и злоба. И глас у тами. Шта се то дешава? И гдје је он? Ово мора бити
сан.
- Није Џоне! Ово је предворје смрти. Умиреш мој Снијежни! То не смије бити.
Не још! Није твоје вријеме. Имаш пуно тога да урадиш. Твоја те судбина чека! глас доби облик лијепе младе жене.
- Ко си ти? Твој глас ми је однекуд познат. - упита је Џон.
- Неко ко те много волио, а одмах изгубио. Ти си мој Џоне. Моје једино чедо. рече жена.
- Мајко? - тихо ће Лорд заповједник.
- Да сине! Ја сам! - одговори мајка
- Мајко ко си ти? Отац ми никад ништа није хтио рећи! - дрхти Џонов глас. Не
зна ни како то да је поставио питање које је поставио.
- Ујак, не отац. Нед је твој ујак, није отац. Само је бранио част своје несрећне
сестре тиме што те представио као свог. - рече Лијена Старк.
- Лијена? Ти? Сво ово вријеме сам тражио моју мајку, а она је читав мој живот
била ту, у мојој близини. Колико сам пута само био у криптама, играјући се,
маштајући о великанима који ту леже. Никад тебе нисам гледао као такву.
Никад ти нисам посветио велику пажњу. Ниси била вриједна моје пажње. Тако
ми је жао мајко! Опрости ми молим те. - сломљеним гласом је говорио Џон
Снијежни.
- Смири се. Све је то прошлост. Тако је морало да буде. Судбина. Сада када
знаш ко си, бори се. Живи. Мораш. Иначе ће све бити залуд. - храбри га мајка.
- Хоћу обећавам! Само ми још реци ко ми је отац!?
У том тренутку чу завијање језовука. Дух.
- Знаш Џоне. Биће свима јасно кад се вратиш са ивице смрти. Само знај да си
дијете једне велике љубави која је имала тужан крај.
240
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Дух опет завија.
- Он те тражи. Зове те назад. Спасио је твоје тијело сад спашава душу. Ви сте
на неки начин браћа.
- Како? - упита Џон.
- Па звјеробрази не умиру лако. Као ни Старкови. Ја сам била обоје! Годинама
сам као језовук лутала око Зимоврела. Нисам била свјесна зашто то радим.
Кад умреш и одеш у животињу, полако се губиш, заборављаш. Ипак остане
дио тебе, несвјестан, али присутан. Кад коначно умреш, опет се почињеш
сјећати. Но, све то није више битно. Битан си ти и твој живот. Камо среће да
сам ти могла бити мајка. - причала је Лијена тихим и моћним гласом
Он је слушао. Гутао сваку ријеч. Бојао се будења, и на трен пожелио да погази
нетом прије дато обећање. Није желио живјети, и тако опет изгубити тек
пронађену мајку. Али некако је знао да баш то, такву жељу чека нешто у тами.
Чека да се он препусти, па да га шчепа.
Одједном поче осјећати врелину. Ватра као да му струју кроз тијело. Најјача је
на мјестима бола. Као да их спаљује и лијечи. Али то није све. У њему се нешто
буди, развија и јача. Нешто исто тако ватрено. Или чак ватреније. Тама око
њега се повлачи. Бјежи, чини се.
- Шта се дешава? - упита Џон.
- Неко те лијечи помоћу снаге и магије ватре. То буди твоју праву снагу.
Живјећеш! Збогом чедо моје! - викну Лијена.
Све нестаде. Нема таме, хладноће. Злобно присуство више не осјећа. Али све је
некако другачије. Нормалније рекло би се. Отвара очи. Дух је ту. Гледа га
својим црвеним очима. Није једини ту. Ту је и она. Црвена жена. Лице јој је
збуњено и забринуто. Као жени која је схватила да ништа није онако како се
чинило.
- Госпо Мелисандра спасили сте ми живот, чини се. Хвала вам. - прозбори Џон.
- Нисам једина. Ја сам тек једна у низу коју могу узети заслуге за то дјело.
Највише похвала заслужују одана вам браћа, и ваш језовук. Кад сте пали,
звијер се одједном створила у сред метежа и битке. Никоме није јасно како је
успјела провалити вани. Ишчупао је гркљан Маршу. А онда вас једноставно
извукао из гужве. Вукао вас је све до мене. Ја сам вас само излијечила. објашњавала је црвена свештеница.
241
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Шта је са нападачима?
- Већина је мртва. Пар их је побјегло ка југу.
Мелисандра га је и даље гледала збуњено. Можда је чудо што је жив, и што га
је успјела спасити. Мада није дјеловала као жена која сумња у своје
способности. Тешко да би њу изненадило то што је магијом Бога ватре
залијечила пар рана.
- Госпо је ли све у реду? Необично изгледате. Чак и за вас. Какве су вијести од
Станиса? - опрезно ће Џон.
- Снијег и олуја и даље. Џоне ко сте ви уствари? - упита она.
- Како то мислите? Ја сам Џон Снијежни, копиле од Зимоврела, Лорд
Заповједник Страже.
- Немаш ти ништа снијежно у себи. Хладноћа те жели. Знам, осјетила сам. Али
није ти могла прићи. Кад сам те почела лијечити, моја ватра је пробудила
нешто невјероватно јако и моћно у теби. Ватрено. Снијежни кажеш? Не бих
рекла. Копиле од Зимоврела. Копиле јеси. Само чије? Један поглед на тебе и
свакоме ће бити јасно. - полако је говорила Мелисандра гледајући га у очи.
- Не разумијем и чему причате госпо! - збуњено ће Џон.
- Погледајте у огледало на зиду. Све ће вам бити јасно.
Послушао је. Од призора је остао без даха. Није могао вјеровати. Како је то
могуће? Сјети се сна и одговора на питање ко му је отац. Све је јасно. Дијете
велике љубави са тужним крајем.
Џон прстима поче дирати своју косу. Тако другачију. Сиву. А очи су га
престравиле. Као да га гледају нечије друге. Љубичасте, страшне. Шта год
магија ватре урадила једно је сигурно. Џон Снијежни је умро. Ово је неки
други човјек.
242
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
HONEY I'M HOME!
Б
ршљан се увијао око Ужасника попут сувих испуцалих старачких
прстију. Стари црни камени зидови пузали су увис и пружали се ка
челичносивом небу. Арја се приближила замку са запада, из правца
шуме, мудро користећи сенку дрвећа као заклон. Четвороношке се довукла
доједног огромног дрвета и остала да клечи иза његовог корења.
Нимерија је била тик иза ње, њушкајући смрзнуту земљу. Подигла је своје
жуте очи ка Ужаснику и страховито режање јој се отело из грла. Монструозна
вучица била је двоструко већа од обичног одраслог вука. Предводила је
огроман чопор, и већ две године је ловила у области око реке Трозубац.
Пронашле су једна другу у Речним земљама, док је Арја претраживала област
у потрази за својом сестром Сансом. Арја је такође израсла. Вижљаста, витка и
висока, вретенастих снажних мишића, опрезног погледа, више није
наликовала оној ситној пркосној девојчици коју је оставила за собом пре
далеке две године када је крочила изван Краљеве луке. Три туцета вукова
придружило им се у шумама у околини Ужасника, послушавши стравичан
Нимеријин зов. Лаким касом су пратили крупну језовучицу, искежених зуба.
243
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Много се тога догодило док је била у Бравосу. Тирион Ланистер је просуо
црева своме оцу. Валдер Фреј је био извучен из горућег замка и рашчеречен
пред леди Кетлин Стоунхарт. Краљица је била у затвору, а Џофри је био мртав.
Кућа Старк је можда била уништена, али су зато трули црвљиви лешеви
њених непријатеља лежали у земљи њених предака и распадали се. Иако се
она вратила у Вестерос да освети смрт њених најмилијих, изгледало је да су
скоро сви дугови намирени, игром случаја. Сви осим једног. Облизнула је усне.
Црвену свадбу, која је прослављена ради покоља њене породице,
организовала су три човека. Два су била мртва, али један је још живео. Руз
Болтон, Заштитник Севера. Налазио се у Зимоврелу, са хиљаду људи који су
били спремни да убију на његов знак. Желела је да пронађе начин да га
извуче из утврђеног замка. И пронашла га је. Ремзи Снежни, Рузово копиле.
Вратио се у полупразан Ужасник пре свега три дана, са својом невестом. Арја
испрва није могла да поверује кад су је морнари у Белој луци известили да је
Ремзи Болтон оженио кћер Едарда Старка. У први мах се уплашила да му је
Санса допала шака, али када су изговорили име Арја, умало се није одала
узвикнувши „Али то сам ја!“ Ипак, није то рекла. Знала је да то не би било
мудро. А опет, да ли је то заиста била она? Она није била Арја Старк већ
толико дуго да је већ почела да се пита да ли је Арја била само девојчица коју
је она створила у својој глави, само још једно од стотине лица које је
свакодневно облачила и иза којих се крила.
Морала је да буде стрпљива, да чека, да уходи, да прати свој плен, да следи
његове трагове...
Неколико злослутних гавранова грактало је на бедемима. Већина Рузових
људи одмарширала је на запад, у Зимоврел. Станис Баратеон опседао је замак
и Рузу су требали сви расположиви војници. Ипак, знала је да унутра мора
бити стражара. А чак и шачица људи може држати добро утврђен замак и
одбранити га од десетоструко бројнијег непријатеља. Гвозденрођени су
Старкове научили тој горкој лекцији.
Чекала је да се пун месец сасвим скрије иза облака, пре него што је полако
наставила своје пузање према стражњој капији замка. Лежала је у снегу
сатима али није осећала хладноћу. Мисли о освети гореле су у њеном уму и
грејале је попут најјаснијег пламена. Стражара није било ни од корова.
Источна кула Ужасника, знала је из очеве приче, била је и најстарија. Током
побуне Болтонових, пре неколико стотина година, Старкови су катапултом
244
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
оштетили овај торањ, који се окрунио, али тврди зидови су издржали
тадашњи налет. Утврђење је на крају пробијено јер је капија срушена
пламтећим овном али је за то живот дало више од сто храбрих северњака.
Знала је да не може да прође кроз зидове замка. Али окруњено камење куле
пружало јој је прилику да се непримећено успне преко њих...
Требала јој је диверзија да би стигла до источне куле. На тренутак посегну за
Нимеријиним оштрим умом... Подиже космату главу са хрскаве ловине и
крете напред.
А онда зачу многоструко завијање. Крупни обриси појавише се са руба шуме...
Нимерија изрони прва између стабала, праћена сенама њеног чопора. Крв
свеже уловљеног плена, коју је блиставобели снег жељно лаптао, капала јој је
са њушке и пушила се на хладноћи. Мноштво сјактавих очију горело је у
тмини. Час је напокон куцнуо.
Нимерија нападе главну капију. Страховити урлик њене језовучице био је
праћен грозним кевтањем чопора који је покуљао између дрвећа. Два
стражара која је тек сад приметила на бедему журно су одјурила са источног
зида ка центру збивања. Сад, помислила је. Хитро као мачка, полетела је ка
источном торњу, погнутог тела. Завијање је постало гласније, френетичније.
Вукови љутито загребаше по тврдом дрвету, неки прелетевши, други, пак,
препливавши дубоки уски ров пун прљаве устајале воде и смрадног лишћа.
Арја жустро поче да се пење уз кулу, заривајући прсте и стопала у пукотине.
Спретна и тиха. Кад је била на самом врху, од силне жеље да продре унутра,
посклизну се и тресну лицем о хладан црни камен. Окусила је бакрени укус
крви...
Усправила се и наставила даље. Опрезно се пребацила преко зида и чучнула у
најближу сенку. Разазнала је пригушени глас који је у даљини извикивао
наређења.
- Побијте те јебене вукове! - заурла човек. - Чујем их већ данима, где год да се
окренем. Више се ничега не плаше, паклене проклетиње!
- Мој господару, они су пред капијом замка. Нешто их је привукло овамо.
Немамо довољно коњаника да изјашу и да их отерају. Оно је био Ремзијев глас,
схвати Арја.
- Нахраните их ватреним стрелама, да видимо како им се то допада - заурла
Ремзи. - А онда изађите, кад већ буду лежали цркнути на гомили, одерите их и
245
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
повешајте њихове коже на ободу шуме. Глупе животиње. Брже,
неспособњаковићи! Бићу доле у тамници са Смрадом и са мојом невестом.
Сачекала је док кораци и гласови нису избледели. Дубоко доле, могла је да
чује болан цвилеж вукова опрљених ватром, док су стражари Ужасника хитро
испаљивали стреле на њих. И даље клечећи, промолила је главу и уверила се
да је сама. Провирила је у унутрашњост замка и схватила да је у потпуности
празна. А потом је погледала наниже и угледала десетак војника са високим
дрвеним луковима, наслоњених на горњи део капије замка. Један отпусти
стрелу, и ужасан урлик проломи се кроз ледену ноћ. Има их тачно једанаест.
Једанаест није много. Не за мене. Морала је да отвори капију. Имала је своју
војску, али њени војници нису могли да се попну уза зид. Капија је морала
бити отворена пре него што дође још људи.
Извуче Сенку, бодеж који су јој даровали бравоски учитељи, и појури јужно,
дуж зида. Људи су јој били окренути леђима. Застала је, поново клекнувши.
Могла би да убије једног човека пре но што би је приметили, можда два. Али
онда би се остатак окренуо и напао је. Али где је био механизам за спуштање
покретног моста, за отварање капије? Морао је бити негде изнад самих
вратница, ту се налазио у Харендвору, сећала се.
Још један вук је болно заскичао. Нимерија је бесно заурлала и снажно
треснула главом о врата. Наједном Арја примети два оружана, оклопљена
коњаника која су стизала с друге стране дворишта замка. Трећи човек чије је
лице било у сенци пројури покрај њих, зграби металну ручицу и поче да је
окреће. Тамо је! Ручице су биле на нижем нивоу. Сами су отварали капију! На
трен се збунила. Зашто... Два витеза исукаше мачеве. Туце паса дојури у
двориште иза њих а ланци зазвекеташе.
Капија се полако отварала.
- Не! - повика један од стрелаца са горњег нивоа. - Превише их је, не
отварајте...
Међутим, вучје завијање које се мешало за псећим штектањем било је
превише гласно и људи доле у дворишту нису могли да их чују.
- Станите, тамо је језовук, превелик је... Човек подиже руке не би ли им тако
привукао пажњу. - Али шта...
Сенка лако склизну преко његовог грла и он паде, чупајући гркљан у
самртном хропцу, превијајући се од болова. Док је крв лила на камени
246
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
плочник, два стрелца се осврнуше, зачувши грозно кркљање, и угледаше је.
Један посегну за мачем, одбацујући лук, али Арја му лако одреза шаку, попут
комада путера, а затим му зари Сенку право у груди, заувек га успављујући.
Други човек свом снагом замахну мачем ка њој, но она се изви и он погоди у
празно, а потом му се Арја примаче муњевитом брзином и зададе му жустар
убод у лице, посред носа. Он се комично затетура уназад, оборивши свог
саборца. Капија је наставила да се спушта уз тупо јечање зарђалих ланаца.
Преостали стрелци се окомише на њу. Један од њих, приметивши два леша
умрљана крвљу, укочен, пре него што је нападе, инстинктивно упита:
- Ко си ти?
Она се помаче уназад до саме ивице, нема, не скидајући поглед са њега.
- Хеј! - повика један од коњаника одоздо, погледавши навише.
- Нико - одговори она хладним шапатом, тик пре него што се вешто одрази и,
направивши колут назад у ваздуху, пропаде на нижи ниво и право у двориште
замка.
Усправила се, прекривена блатом. Имала је благу вртоглавицу али је и даље
чврсто стискала Сенку у шаци.
- Госпо... Болтон?-несигурно упита један од витезова, збуњен.
- Ухватите је! - заурлаше стрелци са висине. Арја се осврну унаоколо и угледа
шталског момка како горљиво окреће ручицу. Врата су била спуштена до
пола, али кад је примети, он престаде да врти, схвативши да нешто није у
реду. Прилете и брзо га одгурну, а он паде на колена прекривши главу
шакама, у страху. Пси залајаше и појурише ка њој. Витез окрете коња и
загалопира у њеном правцу, псујући. Али она је настављала да окреће. Само...
још...мало... Осетила је како се шиљати зуби склапају око њеног ножног
зглоба, лако кидајући меко месо и једва се суздржала да не крикне. Изненада,
Нимерија ускочи кроз сада већ готово спуштену капију и обори огромног пса
у блато. Истовремено, Арја осети фијук челика поврх себе и саже се, за длаку
избегавши удар коњаниковог великог мача, а потом се спретно одрази увис,
замахну на њега бодежом и за центиметар промаши жилу куцавицу на
његовом врату. Он се намах усправи и припреми се за нови замах, али утом
кроз капију улетеше још три вука; двојица се обрушише на коња, један са
леве, други са десне стране и зарише зубе у слабине немоћне животиње, док
му трећи скочи за врат. Нимерија подиже главу, режећи, њушке и крзна
247
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
умазане тамном крви пса кога је управо преклала. Још паса је пристизало да
их нападне. Нимерија испусти дивљи урлик и неколико њих подви репове и
скичећи се повуче. Потом језовучица окрете своје жуто око према другом
витезу.
- Назад, монструме - упозори је коњаник дрхтавим, несигурним гласом.
-Назад, кад кажем! Замахнуо је мачем, али неспретно и непрецизно. Губио је
равнотежу; коњ је њиштао и пропињао се, ужаснут присуством језовука... Би
збачен из седла и усмрћен.
Арја примети стрелце како жустро силазе са зидина. Вукови срећом одабраше
баш тај тренутак и просуше се у двориште попут незаустављиве тамне бујице,
улећући кроз сада широм раскриљене вратнице. Туце њих нападе и поби
стрелце који нису имали времена да исучу бодеже или мачеве; други се пак
окомише на псе. Трећа група приђе да се погости месом прекланих витезова и
њихових коња.
Након крвавог пира и кад су стражари сви до једног били побијени, Арја и
чопор наставише сабласним, нечујним, меким ходом, ка дну дворишта
Болтонове тврђаве и дођоше до главних врата. Прошавши кроз низ ходника,
напослетку, ова чудна група ступи у велику трпезарију, у којој открише
тридесетак жена и малишана шћућурених на слами. Они зајецаше кад
угледаше вукове, али Нимерија остаде крај Арје, ни не помакавши се, те се и
остатак чопора укочи, поводећи се њеним примером.
- Где је он? Где је Ремзи Где је Болтоново копиле? - Жене не изустише ни речи.
Само још јаче пригрлише своју децу и склопише очи, помирене са судбином.
Изгледале су као костури пресвучени кожом, косе танке попут паучине,
умазане изметом. Једна девојка, Сансиних година, дрхтаво се затетура и
устаде, показавши ка једним вратима.
- Тамо доле... Тамо доле у тамници. Испрекидано је говорила, отежано.
- Он је са... Он је са... Горко је заридала. - Шта ћеш да урадиш са нама?загрцнула се.
- Морате да напустите ово место - одговори Арја. - Одлазите. Одмах. И никада
се немојте враћати. Сви које зора затекне у Ужаснику, живи или мртви, биће
спаљени у горућој тврђави.
- Ко... Ко си ти? - питање узалуд оста да виси у ваздуху док је она пролазила са
чопором кроз назначена врата. Рекла сам вам. Нико. Тапкали су кроз мрачну
248
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
мрежу испреплетаних тунела, док су вучје очи гореле у црнилу попут стотине
свећа; напокон, наиђоше на спирално степениште и кренуше наниже, у
влажну утробу Ужасника. Јауци и крици одјекивали су у тами. Остали вукови
постепено почеше да заостају и само Нимерија остаде тик уз Арју. Поново је
зачула тај глас. Викао је и грохотом се смејао.
Бакље су лизале камене зидове, док су Арја и Нимерија пролазиле поред
ћелија. Гротескна, упала, празна лица, усахлих образа зурила су у њих иза
решетака. Неки људи су јој молећиво пружали руке, а други су се ужаснуто
одмицали од ње, склупчавајући се на земљи и уплашено јецајући. Смрад
пишаће и повраћке осећао се у ваздуху. Нимерија зарежа али настави напред,
раме уз раме са Арјом. Она угледа ћелију у којој су се налазиле две голе жене.
Једна од њих је била мртва. Друга је плакала. У следећој ћелији беше
онесвешћени човек без ногу; крвави прљави патрљци бејаху му пуни
беличастих црва који су се гнездили у полутрулом месу. Био је везан ланцем
око врата, да би висио усправно. Гласови су постајали јачи.
- Арја Старк... Моја невеста... Где је она?
- Далеко одавде, копиле! - насмеја се човек. Бич запуцкета по његовим
леђима. - Је ли то све? - човек се поново насмеја.
Још један удар.
- Мислиш ли да ме то боли? Борио сам са џиновима иза зида док си ти још
срао и пишао у гаће. Ти убоди комарца ће тешко да ми одреше језик, копиле.
Зашто ме не ослободиш ланаца на тренутак, да ти покажем шта ми иза Зида
радимо са дечацима као ти?
- Ово? - лењо одврати Ремзи. - Ово је само предигра. Знаћеш када ти га заиста
будем умочио... Питај своје копљанице како то заправо изгледа... Мислим да
ти једна можда још увек и може дати одговор... Знаш ону стару: Ко преживи,
причаће.
Арја и Нимерија пришуњаше се до одшкринутих металних врата. Клечећи,
Арја провири кроз пукотину. Унутра беху два човека. Један је био окован
ланцима, лицем окренут зиду. Дубоке црвене посекотине прекриваху му леђа,
а стајао је у сопственој локви крви која му је већ досезала до глежњева. Лице
другога такође се није могло видети. Коса му је била тамна, и падала му је на
мршава шиљата рамена, преко којих је носио неку врсту розе огртача.
Наједном Арја спусти руку на уста, прожета ужасом спознаје... Меке,
249
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ружичасте брадавице стршиле су из огртача. Жена! То је кожа жене!
- Мој отац и даље држи Зимоврел!
- Да, али колико дуго ће издржати? Пола његових бораца је мртво, посекао их
је Станис лично, у Бици Белих поља. А и Фрејеви су побегли на југ, назад у
своју уништену тврђаву. Једино вам је онај кит Мандерли остао веран.
Удар.
- А најбоље од свега је што су... Твоја невеста и твој роб пребегли непријатељу.
Удар. Човек зајеча а на под паде огроман крвави каиш коже који му је бич
откинуо са леђа.
- Без Старкове ћерке... Нико се неће поклонити млинаркином сину. На крају ће
се све сазнати, Ремзи... Сви ће сазнати да си пустио да ти Север исклизне из
руку.
Ремзи поново подиже бич, али га не удари.
- Старково копиле ће ми их испоручити - прошапта.
Арја је чула довољно.
- Лорд Снежни за тебе... Болтоне - прекиде га, ступајући у собу исуканог
бодежа. Ремзи се нагло осврну. Одмери Арју и насмеја се.
- Знаш да не би требало да си овде доле, девојчице... Можда ћу те сада јебати, а
онда изрезбарити ножем. Можеш да гледаш, Менс. А ако будеш добар дечко,
имаћеш је кад завршим с њом. Смрад је волео да их има кад бих завршио са
њима...
Оковани човек се окрену и запрепасти се кад је угледао Арју. Очи му се
исколачише.
- Шта то радиш? - крикнуо је. - Бежи одавде, малена. Врати се горе у
трпезарију, врати се код своје мајке. Брзо! Брзо! Нимерија склизну у собу иза
Арје, огољених очњака.
- Шта? - промрмља Ремзи. Начинио је корак уназад. - Како... То је...
- Језовук - доврши она смирено.
- Ко... Ко си ти? - испљунуо је речи, и даље узмичући унатрашке. Нога му се
заглави у дрвеној кофи и он, спотакавши се, заврши на поду.
250
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ах, драги Ремзи... Мили мој мужу... Зар је могуће да си заборавио лице своје
супруге?
- Не... - прошапта. Ружно лице му се изобличи од страха.
- Ко сам ја? Моје име... - застаде она. Прошло је толико дуго откада је
изговорила ове речи. - Моје име је Арја... Арја од куће Старк.
- НЕ! - његов крик се проломи вишеструко одзвањајући.
Арја склизну у Нимеријину кожу и баци се на њега. Чељусти јој се склопише
око меког комада меса међу његовим бутинама. Његова мушкост јој се
напросто истопи у устима, лако откинута од невољног власника који се
грчевито увијао на каменом поду. Испустио је урлик од кога се ледила крв у
жилама, рукама рефлексивно стежући рупу из које је липтала топла црвена
течност. Поново скочи на њега, али овај пут загризе његово вриштеће лице.
Зуби јој утонуше дубоко у његове гротескне црте, дерући му кожу са главе.
Мирис свежег измета јој запљусну ноздрве. Застаде на тренутак, лапћући
свежу, укусну крв. Урлао је и бацакао се, све док му није зарила шиљате зубе у
задњи део лобање. Сива маса поче да цури на под из пукотине и он се умири
после неколико самртничких трзаја. Вриска престаде.
Арја се врати у сопствено тело и одтетура се подаље од Нимеријине гозбе.
Вукови, који су их сустигли, нечујно ступише у собичак, чекајући допуст своје
краљице да приђу и да се придруже обеду. Зачуше се мљацкави звуци кидања
меса, и крцкање костију под снажним зубима...
251
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ВИТЕШКА ЧАСТ
В
олим те. Волим те. Волим те...Серсеине речи су мрачиле Џејмијеве
мисли док су се он и Бријена све више удаљавали на жустрим коњима...
Како јој је сада, његовој сестри, његовој љубавници, мајци њене деце?
Да ли је мртва? Или шета ћелијом попут заточене лавице питајући се где је он,
њен брат, њен љубавник, отац њене деце? Пита ли се зашто нисам дошао да
је спасем Намрштио се, олабавивши узде коњу кога је јахао. Част. Увек би се
присећао значења те речи у Бријениној близини. Проклета девојчура.
Да ли је требало да спалим оно писмо?
Био јој је потребан, у то је био сигуран, али и она је њега издала. То никада
неће моћи да заборави. Покуша да се оправда. Рече самом себи да то није ни
важно; да чак и кад би желео, не би могао да спаси Серсеи, не без његове
деснице као створене за мач. Али није имао шаку, а ни мач кад се вратио по
Бријену и кад се суочио са Гоутовим медведом.
Дођи одмах. Преклињала га је.
Да ли је било витешки од њега што је тек тако пренебрегао њене молбе?
252
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Иронично и тихо се насмеја кад ухвати себе како размишља о томе шта би
Бријена урадила да је била на његовом месту. Погледао је ка њој. Њен крупни
обрис се оцртавао у помрчини. Јахала је мало испред њега. Била је тиха. Није
говорила још откад су кренули. Чак му није много рекла ни о томе где Псето
држи Сансу Старк... Није поделила са њим све што зна. То није личило на њу,
али није хтео да је притиска. Вероватно је имала своје разлоге.
Намргођена девојчура, помисли забављено. Али макар увек беспоговорно
одржава своја обећања, а то је више него што је могао да каже за већину људи
које је упознао. Сети се како су некада дуго и са жаром расправљали о части, о
витешком позиву. Одмахну главом, а благ саркастичан осмех му изви кутове
усана док му је кроз мисли пролазила сцена како је натерала њега и сер
Клеоса да сахрањујују мртве које су проналазили док су путовали...
- Нећу дозволити да невини људи постану гозба за вране - чврсто је рекла
тада. Била је тако одлучна, тако сигурна у сваки свој следећи потез, увек је
знала шта треба урадити, шта је правично учинити. Он као да никада заиста
није знао шта је исправно, а шта погрешно, све док није срео њу.
Терају те да положиш толике заклетве...
- И сигурна си да је Санса Старк са Псетом? - упита је док му се дах пушио на
хладном вечерњем поветарцу.
Бријена баци кратак поглед на њега пре него што је наставила да зури
напред, климнувши. Џејми подиже обрве, мрштећи се. Нешто није било у
реду. Девојчура је и иначе била тиха, али ово је било и превише тихо, чак и за
њу.
- Мала Старкова је жива, неповређена? - инсистирао је.
- Да ли ти је Уједач одгризао и језик, као што је то учинио са твојим образом,
жено? - рече кад не доби одговора.
- Само знам да треба да будемо тамо, и да је пожељно да стигнемо што пре одврати она на кратко пре него што је поново потонула у своју камену
тишину.
Џејми уздахну. Мислио је да су превазишли све ово. Ове њене хладне, превише
учтиве одговоре. Прошли су кроз толико тога заједно, до ђавола, зар нису
макар стекли неку врсту поштовања једно за друго? Недостајале су му
њихове међусобне чарке. Жмарци му се спустише низ кичму кад се сетио шта
253
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
су све проживели. Фантомски, непостојећи прсти му се згрчише и агонија се
поврати. Поново је био тамо у мислима. Золо му је одсецао шаку опет и
изнова. Хладан зној му проби чело. Погледао је у Бријену. Она се тада
побринула за њега; обрисала му је повраћку са браде кад је био опхрван
болом, била је ту за њега кад је био болестан. Она га је држала док се свет
вртео око њега у купатилима Харендвора. Била је снажнија и истовремено
нежнија него што је икада могао да помисли.
Џејми се наглас насмеја. Тада је она била витез, а ја онесвешћена дама.
- Да ли Вам се нешто чини смешним, сер? - напокон проговори Бријена док су
се пробијали кроз густу шуму, крчећи себи пролаз.
- Па, девојчуро, кад већ нећеш да разговараш са мном, морам да забављам
самога себе-одговори јој шаљивим тоном.
- Како желите - кратко рече она, и настави напред, не осврћући се.
Шта је то изједа? Када се појавила пред њим у селу, срце као да му је благо
поскочило у грудима. Било му је драго да је види, признао је себи, а још драже
када му је рекла да је можда пронашла Сансу Старк.
Обећање које ћу коначно одржати, заклетва коју ћу напокон испунити.
Знао је да ако постоји прилика да Краљоубица икада поврати своју част, она
засигурно лежи у девици од Тарта.Погледао је у мач који му је висио о боку.
Мач који је искован од Леда Неда Старка. Једини поклон који му је отац икада
дао. Џејми је намах знао да није био достојан тог мача, барем не тада. Ако би
могао да безбедно одведе младу вучицу до њених, онда, и само онда би могао
са поносом држати тај мач и не осећати срам.
Сетио се како је мач сијао леденоплавом искром, прожет црвеним
пламеновима који су плесали низ његову оштрицу када га је Бријена узела у
руке по први пут. Ватра и Лед.
Знао је да је мач намењен њој. Само њој. Ко је други био довољно частан,
частан попут Неда Старка? Ко би га други употребио да чини добро, и само
добро, и да заувек помаже унесрећеним људима, људима у невољи?
Бријена нагло застаде на једном пропланку.
- Овде ћемо преноћити. Запалићу ватру.
Климнуо је и сјахао, распаковавши стару ћебад и оно мало хране коју су
254
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
понели са собом. Није могао да престане да посматра снажну и храбру жену,
док је сакупљала дрва и суварке за потпалу.
- Ти си та која би требало да понесе титулу витеза - схватио је наједном,
изговоривши то наглас.
Бријена подиже поглед. Плаве очи зуриле су у њега под светлошћу звезда.
Биле су невероватне, те њене очи.
Као сафири...
Она је непомично и укочено стајала. Није говорила. То га збуни, али настави:
- Истина је. Ти то знаш и ја то знам.
Она само хладно слегну раменима.
- Променили сте се, сер Џејми.
- Можда - на тренутак застаде пре него што је то изрекао - можда... Због тебе.
- То је увек било у Вама -рече Бријена оборивши поглед. - Ја нисам заслужна
ни за шта.
- Ти си била моје огледало - тихо каза Џејми коракнувши ка њој. Свежа,
прочишћавајућа блага ноћна кишица поче лагано да сипи и ороси му лице.
- Учинила си да видим шта сам постао, и ко би заправо требало да будем.
Особа која сам желео да будем током свих ових година, од првог тренутка
откако сам се придружио белим плаштевима. Хтео сам да будем Артур Дејн,
Јутарњи мач... - горко рече.
Једва је разазнао следеће речи које му је упутила јер му се окренула леђима.
- Још увек можете постати као он.
Његов бучан смех чудно и вишеструко одјекну унаоколо у загробној тишини
која је уследила.
- Увек тако племенита, девојчуро... Не, мислим да је моје време прошло. Али
твоје... - Нагло се осврну и прободе га тако тужним погледом да он намах
заћута. Није схватао... Нешто је мучи.
Бријена није могла да поднесе његово зурење. Није могла да издржи
испитивачко проматрање тих јаснозелених очију које су као за инат пркосно
одбијале да се помакну са њеног лица. Не након онога што је урадила, не
255
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
након онога што се спремала да уради. Он не зна...
- Не... - прошапта.
- Да - одврати он и пружи руку ка њој али она неспретно побеже попут какве
крупне трапаве дивље звери и наново се окрете леђима, правећи се да и даље
тражи дрва за потпалу. Није имала снаге да га погледа у очи.
Наједном је зачула тај блажени звук, звук који је био музика за уши сваког
витеза. Звук челика који се таре о дрво и кожу, звук мача који се извлачи из
корица.
- Бријена од Тарта - рече Џејми гласно, свечано.
Окрену се. Брижљиво прикупљане гране јој испадоше из руку и треснуше о
траву. Мач му је био у руци.
- Клекните, молим Вас - нареди јој Џејми Ланистер, Врховни заповедник
Краљевске страже.
Уста јој се широм отворише а очи јој се раширише у неверици, у дивљењу.
- Хајде, девојчуро, немој тако стајати и буљити у мене, јер ти то не пристаје.
Његов стари подругљиви тон био јој је тако драг и познат. На трен је
заборавила да дише.
- Али...
- Пада мрак, и постаје ми хладно, молим те, клекни-понови он.
- Желиш да постанеш сер, зар не? Или више волиш да наставим да те зовем
девојчура? - промрмља он дубоким гласом.
Некада давно, Бријена би помислила да се он окрутно поиграва са њом, да
жели да је понизи. Али то је било пре него што је изгубио шаку, пре медведа,
пре купатила у Харендвору. Она поцрвене. Пре него што му се заклела.
Заклела му се да ће повратити његову част. Прогута је кнедлу и очи јој се
замаглише пред тим сећањем. Искорачи напред.
- Не можеш ово да урадиш - прошапта више себи него Џејмију.
- Сваки витез може учинити другог човека витезом. А сада клекните, Бријена
од Тарта -рече он одлучно, са благим трачком пецкања у гласу.
Она учини како јој је казао, и замало паде на земљу, не контролишући своје
256
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
покрете. Руке и ноге су јој дивље подрхтавале. Осетила је како утања у меку
влажну траву, погнуте главе, чекајући да јој хладан челик дотакне раме.
- Бријена од Тарта... - поче Џејми поново, подижући мач изнад ње. Сјајни челик
засветлуца на месечини у тренутку када је почео да га полагано спушта.
Бријена се нагло усправи, крикну, а из грла јој се оте једна једина реч...
257
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ЦАРСТВО ЗИМЕ
ЏЕЈМИ
Џејми је стајао на бедему Харендвора. Поглед му се губио у даљини. Није
обраћао пажњу на оно што се дешавало око њега, а дешавало се толико тога.
Замак ЦрногХарена је можда по први пут у својој историји био препун људи,
опремљен и спреман за све изазове. Добро први пут од трагедије првих
власника. Чак је мало и обновљен. Није се могао замијенити истопљени
камен, али је свака кула, свако крило било освијетљено, опремљено и
насељено. Харендвор је тако зрачио животом. Из даљине се могло учинити да
му је и боја другачија. Ма само се чинило. То је због освјетљења и снијега.
Снијег. Зима га је донијела. Пуно снијега. Хладноћу. Али и ствари из
најстрашнијих сјеверњачких бајки. Туђини. Бијели шетачи. Други. Све саме
ноћне море. Оно на шта је ноћна стража упозорила тако давно. Оно што су сви
258
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
одреда исмијали. Сви они који то нису смјели. Стари Медвјед је проглашен
будалом. Ко је сада будала? Зима је дошла и донијела крај свијета. Наде је
било све мање, Туђина све више. Смрт царује. Мада шта су Туђини то готово
нико није знао. Јесу ли мртви, живи или нешто треће између, или четврто
нешто изнад то је било тешко рећи. Џејми сигурно није био од оних који ће се
мучити да докуче све одговоре. Његово је само да их убија. А искрено они
одбијају да умру. Змајстакло помаже, али га више нема довољно, ако га је
икада и било. Валирјски челик је користан, али тек кад им њиме одрубите
главу. А то је било врашки тешко. Свако од тих створења је било убитачно
добро. Како је бивало хладније, они су бивали јачи. Нада у побједу је
блиједила сваким новим даном и поразом. Прије нешто више од годину дана
све је изгледало боље и оптимистичније. Бар са аспекта борбе против
исконског непријатеља. Рат је и даље трајао, али се приводио неочекиваном
крају. Џејми је био заточеник нељудског створа које некад бјеше Кетлин
Старк. Није га убила као што је мислио да хоће, као што је убила толики број
прије њега. Створење као да је знало да смрт није најгора казна за Џејми
Ланистера. Некад би га натјерали да клекне пред њу. Сатима би буљила у
њега. Тек понекад би му поставила неко питање. Он никад није имао прави
одговор. Како одговорити на зашто - кад ни сам није знао. Постојали су
додуше неки изговори, али овај Џејми више није вјеровао у њих. Вријеме је
пролазило. Они га нису нешто специјално чували, он није имао намјеру
бјежати. Много је научио о њима. На неки начин свидјело му се оно за шта се
они боре и шта им је циљ. Додуше тај циљ се мало загубио откако их
предводи чудни створ. Али и даље су покушавали да бар заштите и скупе
дјецу. Са Бријеном би вјежбао мачевање. Дрвеним мачевима наравно. Нису му
бранили. Можда их је то забављало. Дјевојчура га је млатила. Показивала је
више обзира и самилости од предходног спаринг партнера, али и вјештине
мора се признати. Примјетно је напредовао сваког дана. Кад се већ био
помирио са судбином да ће довијека остати у друштву Старкове удове, био је
ослобођен. Опет су га довели пред њу. Овај пут га је чекала ломача. Колико год
био равнодушан према смрти није му годио поглед на хрпу дрва сложених за
паљење велике ватре. Међутим брзо је сазнао да није за њега. Била је за њу.
Запалили су ватру а она је ушетала у њу. На трен је застала и погледала га.
Прошиштала је:
- Штета што ми је Јарац ускратио савршену освету! Ипак има још начина!
Осуђујем те на живот Краљосијече!
259
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Онда ју је ватра прогутала. Био је слободан. Бријена је пошла са њим. Сирота
ругоба, очито је била зацмокана у њега. Правио се да то не примјећује. Кад се
коначно вратио у свој табор, затекао је тотално расуло. Више од пола војске је
дезертирало. Прилично велики број се вратио у Западне земље на Серсеин
позив. То га је обрадовало, јер је значило да је жива. На основу збрканих
извјештаја добио је слику шта се дешавало за ових два мјесеца како га није
било. Појавио се Таргарјен Егон, давно убијени син принца Регара. Дошао је са
Конингтоном и најјачом плаћеничком силом. На неки начин су се и
Црноватре вратиле. Варис му је обезбједио подршку Мартела, Дола тачније
Лорда Белиша намјесника, и једног броја Ријечних лордова. То му је било
најчудније. Малопрстић га није изненадио. Змија увијек нађе другу змију. Који
су његови мотиви не зна нико жив, нико сем њега самог. Али како су се
Ријечни кнезови усудили са ланистерским снагама на свом тлу и што је још
важније са Фрејевима као новим подмуклим и снажним владарима?! Један
извјештај му је дао одговор. Фрејеви су пали. Близанци разорени. Сјевер и
Станис. Како је то могуће? Шта је било са Болтонима? На то није било
одговора. То није ни било важно. Најважније је тада било донијети праве
одлуке. Размишљао је да се повуче у Харендвор, утврди и спреми за битке.
Ипак не. То није више имало смисла. Само би се нашао окружен надмоћним
непријатељима. Змајев савез је врло брзо заузео Крајолуј, Змајкамен,
Стариград. Пала је и Краљева Лука, а Високи Сад је под опсадом. То га је мало
зачудило, али Млади Таргарјен је можда приоритет дао Гвозденом трону.
Имало је логике. Занимало га је како се Серсеи извукла. Кеванова смрт је баш
дошла у незгодном трену, а ни њена осуда није помогла. Савез се распао.
Тирелијеви су се повукли из Краљеве Луке, оставивши тек довољну силу да
чува Маргери и рањеног Лораса. Шта ли је са њима било? Сигурно ће бити
узети као таоци. Што значи да ће Високи Сад врло брзо клекнути! А онда ће
сви да се окрену њима, Ланистерима. Нема смисла почињати битку тако
далеко од куће. Најбоље би било да се окрену на Станиса. Али тешко је
повјеровати да ће њих заобићи. У Ливачкој Стијени и Ланисграду његов
долазак је унио зрно наде у море безнађа. Тако је то бар обичном свијету
изгледало. Племство је сигурно другачије гледало на цијелу ситуацију. Њима
се није ратовало и даље. Није имао доказа, али је био сигуран да кад Змај
дође, многи, већина ће клекнути и окренути се против њих. Сада кад се
присјети својих размишљања све му се чини тако далеко, као да је било прије
100 година, а не мало више од годину дана. Данас је овдје у Харендвору гдје је
могао бити прошле године. Али други је пут изабрао. Пут који га је довео до
260
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
самоће. Сам је на свијету, нема никога. Никога до брата негдје у Слободним
градовима. Мада ко зна да ли је и он жив. Недостаје му. Тирион. Колико га је
само Серсеи мрзила и колико га се бојала. Слатка Серсеи како се само грдно
преварила. Тако је то када живот подредите пророчанствима.
Затекао је у Главној дворани на очевом мјесту. Амбициозна до краја. Ако већ
не може бити краљица, онда ће бар бити оно што је одувијек жељела битиГосподар Западних земаља. Међутим лице јој је било уморно, љепота је и даље
била ту, али је била некако суморна.
- Џејми гдје си био? Зашто си ме оставио? Зашто си ме издао Џејми? Како си
могао? Зашто? - кроз плач је говорила.
Поред свега што је мислио тренутно о њој, забољеле су га њене ријечи. Боле
га и сада док их се присјећа.
- Није важно! Сада сам ту!
- Е то није битно! Сада је касно! Све смо изгубили! Не тако давно смо све
имали. Поразили смо Станиса, добили Тирелије, убили Роба Старка! А сада
смо све изгубили! Будало све због тебе! - хистерисала је.
- Мене? - упитао је зачуђено.
- Да тебе, саката будало! Одвео си моју војску, а онда си се некуд вукао по
Ријечној крајини! Сва срећа те је отац мртав да не види какво си разочарење
постао!
- Ја сам великом Тивину разочарење одавно! Тако да ништа не пропушта! Али
мислим да би му се од неких твојих потеза желудац окренуо. - заједљиво је
добацио Џејми. Серсеи је скочила са столице и опалила му жестоку
шамарчину.
- Како се усуђујеш! Трудила сам се колико сам могла, али шта ми вриједи кад
немам никог паметног и способног. Како ми је само жао што нисам мушко и
што не знам са оружјем!
Џејми није реаговао на њен ударац.
- Ооо имала си ти довољно оружја, али су их превише користила, па су се
похабала од употребе. Тако то бива са оружјем које је свима на располагању! рекао је гледајући је директно у очи.
Схватила је на шта циља. Лице јој је облило руменило. Није то било од стида,
261
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
јер она са стидом проблема није имала.
- Можда да си ти био ту, читав, ја не бих лијегала са сваким који наиђе!
Некад би га такве ријечи натјерале на лудило и бијес. Сада не.
- Како год! Сад морамо да се посветимо другим стварима! Морам некако
заштитити тебе и Томена, избавити Мирселу и смислити како да се
одбранимо. - обавијестио је о својим намјерама.
Њено лице прекри туга.
- Тирели су, кад су се повлачили ка Високом Саду, Томена повели са собом као
зарад његове сигурности. Уствари узели су га за таоца. Ништа нисам могла
урадити. Како их само мрзим! Толико су ми понижења приредили! Кад је
дошао дан да се деси борба за моју част мом витезу су поставили за ривала
Гарлана! Мала змија је наговорила брата. И знаш шта тај човјек је страшно
потцијењен као ратник. Кажем ти нешто такво у животу нисам видјела. Мој
витез је исијечен као врећа брашна! То је значило да сам крива! Таман кад сам
очекивала неку страшну казну, Тирели су интервенисали и на њихову молбу
потпомогнуту са 2 брода хране народ ми је опростио. Маргери се ушетала у
масу и рекла да буду милостиви, јер ме сам жртва своје љепоте и пожуде!
Замисли! Од тада ми је било све горе и горе. Званично сам и даље била регент,
али без икакве моћи. Тирели су одлучили да се врате у своје земље и да их
бране од освајача. Одвели су Томена. Оставили Маргери да влада мјесто свог
оца и рањеног Лораса, којег су једва избавили прије пада Змајкамена. Одвели
су нашег сина. Ја сам уствари била заточеница. Главна преокупација ми је
била да некако киднапујем Тиреле. Али Руже су ме стално држале на оку.
Ништа нисам могла. Била сам сама. Онда ми је било важно да само некако
побјегнем. Знала сам да је то једина шанса да вратим своју дјецу. Међутим
прилика се никако није указивала. Постајала сам очајна. А онда је једне ноћи у
луку упловила Тишина. Замисли само то. Толико страха, напетости, припрема
за напад и одбрану, а брод такве репутације уплови у луку, а нико не обрати
пажњу. Средили су стражу, а онда је дошло још стотине бродова. Жељезни су
похарали и заузели град. - причала је она.
- Жељезни? Јурон Грејџој? Наравно то је у њиховом стилу. Пљачкају поморске
градове кад се ратује. Човјек би им могао чак и да се диви због дрскости и
храбрости. Како си се ти извукла? - упита је Џејми.
- Лако! Јурон воли жене и сарадњу, а ја сам жена спремна за сарадњу! Видиш
262
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
драги брацо да моја оружја још увијек могу користити! - одговори му
цинично.
- Наравно, курва за силеџију и пирата! Тако то иде! - рекао је он сјетно.
- Ваљда си у праву. - прихвати она равнодушно. По први пут осјетио је
жаљење, гледајући некад најљепшу и најпоноснију жену у цијелом Вестеросу.
- Морамо некако извући Томена! А онда тебе и њега послати далеко одавде!
Богови знају да то неће бити лако!
- Имам начин. Знаш толико сам задовољила Грејџоја да је одлучио да ми да
било који поклон! Ја сам изабрала два! Чик погоди која? - рекла му је то на
такав злобан начин да се најежио.
- Тиреле претпостављам?
- Да. Помоћу њих двоје натјераћемо њихову кућу да нам се придружи у рату са
Змајевим Савезом. Можда бисмо могли придобити и Жељезне? То би нам
много значило. Могли бисмо повратити позиције. - правила је оптимистичне
планове.
Џејми ју је слушао и дивио се њеној амбицији, али је и жалио њену ароганцију.
Због ње не види очигледне ствари. А можда је то све ништа друго до
оптимизам.
- Серсеи малоприје су ми јавили да да је Високи Сад клекнуо. Признали су
Таргарјена за новог краља! Змају одани су заузели Краљеву Луку, спалили
већину Жељезне флоте, јавно погубили Јурона Грејџоја! Будала је мислила да
може задржати Гвоздени трон. Мој главни циљ је да што прије размјенимо
Маргери и Лораса за Томена! Онда тебе и њега са што више злата пошаљем
што даље одавде! Богови знају да неће бити лако наћи мјесто на којем ћете
бити сигурни. Вестерос не долази у обзир. Слободни градови су падали пред
Ерисовом кћерком Денерис. Пробаћемо да вас пошаљемо у Ашаји или још
даље на исток. - увјераво је Џејми.
- Да бјежимо? Да напустимо Ливачку стијену? Да све оставимо? Како се
усуђујеш? Јадна кукавицо! Ми смо Ланистери! Ливачка стијена не може пасти!
Имамо војску! Сазваћемо вазале, утврдити границе, не, не још боље! Ми ћемо
њих напасти! Прво Станиса јер има мању војску! Кад га поразимо преузећемо
његове снаге и напасти Краљеву Луку! Не буди кукавица кад си већ јадни
богаљ! Ништа није изгубљено! - у наступу бијеса викала је на њега.
263
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Сачекао је да испуца свој арсенал. Онда је погледао у очи, дубоко удахнуо и
рекао како стоје ствари:
- Серсеи мораш схватити да смо остали сами. Ми смо сами против свих.
Немамо савезника. Сви нас мрзе. Ко год побједи ми смо готови. Ланистери
немају чему да се надају. Платићемо све наше дугове. Дугове крви. Ланистер
увијек плаћа своје дугове, зар не? Е па ова наплата нам се неће допасти. Врло
брзо ће навалити на наше границе. Таргарјени, Мартели, Тирели, Ријечни
лордови, Малопрстићеви послушници. Нико нам неће доћи у помоћ. Док се
будемо носили са њима, навалиће и Станис са Сјевером и ни мање ни више
него Дивљанима. Наши племићи једва чекају да нас издају. И они знају да је
наше вријеме прошло. Остаћемо сами са Ланисградом. Њега ће прво напасти.
Пљачка је примарни мотив. Заузеће га и разорити. Ми ћемо бити под опсадом.
Можемо издржати дуго, али они могу дуже. Кад паднемо, а пашћемо, неће
бити милости за нас. Зар то заиста желиш? Да гледаш како све пропада? Како
убијају мене, наше рођаке? Да гледаш како убијају Томена? Желиш да те руља
прљавих војника силује и на крају убије? Желиш да ослободиш Томена, а онда
доведеш овдје гдје ће сигурно бити убијен на звијерски начин ако не и још
много других и горих ствари прије тога му не приреде? Желиш ли то Серсеи?одлучно је говорио и објашњавао. Изгледала је поколебана.
- Али, зар је све изгубљено? Па шта ако су бројнији? Отац, Роберт, чак и наш
наказни брат су стално говорили да велику већину битки одлучује тактика,
дисциплина и срце, а не снага и бројност! Тирион је са Градском стражом
зауставио Станиса? - тражила је излаз, тражила је наду.
- Не и овај пут. Тирион је био генијалан те ноћи, али пали би да нису дошли
отац и браћа Тирели. Мораш знати да су Змајеве снаге у великој предности.
Мартели и лордови Долине су се држали по страни читав рат. Њихова снага је
оптимална, ресурси недирнути, а војска свјежа. О плаћеницима да и не
говорим. Они ће прегазити све на свом путу. Наравно Станис са Сјеверњацима
је у предности јер има сјајне природне одбране. Довољно је држати Јарак,
Близанце, и Бијелу Луку. Искрено није ме брига за њега. Бринем за тебе и
Томена. Морамо што прије да га мијењамо за наше таоце. Онда вас двоје са
што више оданих људи, злата и бродова шаљем што даље. То вам је једина
шанса.
- А Мирсела? А ти? Нећу моју дјевојчицу оставити Мартелима! Већ су је
повриједили! - очајно је повикала.
264
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Не можемо је избавити. Ван домашаја је. А ваш одлазак је њена сигурност.
Она је наследница Крајолуја и Ланисграда, Ливачке стијене. Доран ће сигурно
покушати доћи до једне од тих ствари. Удаће је за неког од синова. Она им је
вриједна. Ја ћу се предати новом краљу, па нек ради шта хоће! Ако хоће нек ме
убије, пошаље на Зид, мучи док не умрем, брига ме!
Серсеи устаде, приђе му, стави му руку на образ и рече:
- Краљосијек је твоја слаба тачка, хтио ти то признати или не! Желиш
доказати част! Ти заиста јеси најјчаснији човјек којег ја знам! Само то нико не
зна и не види. То се никад неће промјенити. Ма шта ти урадио и колико се
жртвовао, заувијек ће остати вјероломник, издајник. Не вриједи борити се
против тога. Пођи са нама! Потребан си нам!
- Не Серсеи доста ми је свега! Мени треба искупљење! Све што сам могао
уништио сам! Мој таленат и знање, моју вјештину, све! Све сам укаљао! Морам
ићи својим путем! А то је далеко од тебе! - благо је говорио.
Сјетно се осмјехну на његове ријечи.
- Оног дана у Зимоврелу ти си са куле бацио два дјечака. Једног си обогаљио,
другог убио. Штета, тог другог сам вољела више од живота.
- Тако то мора бити! Наше вријеме је прошло, сестро!
- Још не могу да вјерујем да се ово дешава! Тирион је за све крив! Све је
уништио кад је убио оца, а касније и стрица Кевана! - опет је спопаде бијес.
- О Богови Серсеи! Како не увиђаш! Тирион није крив за пропаст већ
искључиво ти и отац! Велики, бриљантни, моћни и свемоћни Тивин Ланистер
је искључиви кривац. Он и његова ароганција! Знао је каквим је змијама био
окружен, а пустио их је да му гмижу по кревету. Мислио је да је способнији од
њих! Себе је прецјенио! Све сам више сигуран да су Џофрија убили
Малопрстић и Варис. Твоја мржња према Тириону и очево гађење су вас
заслијепили. Има и моје кривице, али сам од почетка сумњао. Ипак мудре
игре, сплетке су биле увијек мени стране. Ви сте се разметали својим
умијећем, а растурили су вас. Ја сам ослободио Тириона! Платио сам Варису да
га изведе тајним пролазима! Мислиш да га случајно навео да прође близу
очеве ложнице и то баш кад је Тирионова курва била ту?! Онда мислиш да је
случајно Кеван убијен истим оружјем као и отац? Не вјерујем. Знали су да ти у
свакој сјени видиш Вражићка, и да ћеш вјеровати оно што они желе. Питам се
ко је дао Маргери идеју да се бори за твој опрост? Како је могуће да не
265
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
схваташ да су увијек тебе хтјели на мјесту регента, мада богови знају да им
ниси олакшала. Знаш ли зашто? Зато што си тврдоглава, арогантна, сујетна и
глупа. Волиш за себе мислити да си играч, а ниси свјесна шта си уствари
одувијек била?! Пион, фигура тек у рукама правих играча. То је твоја прича
драга сестро! - без даха је причао.
И себе је изненадио како је све повезао. Све је имало смисла. Све се поклапа.
Само на његову жалост прекасно. Тетка је била у праву. Тирион је прави син
Тивина Ланистера. Он би вјероватно све прије повезао. Серсеи је такође
доживљавала просвјетљење. Шок на њеном лицу је то доказивао.
- Али Тирион је морао бити са њима. - неувјерљиво рече.
- Тирион је у Слободним градовима, а и не би се тек тако окренуо против
породице, иако смо то заслужили. Пробуди се жено више!
- Мора бити пророчанство каже да ће ме он убити!
- Какво пророчанство? О чему причаш - њено га је бунцање збунило.
- Давно ми је једна врачара, меги, рекла, прорекла да се нећу удати за принца
већ за краља, да ће он имати пуно дјеце, да ћу ја имати троје, да ће ме
замјенити млађа и љепша краљица, да ћу доживјети смрт своје дјеце, и да ће
ме удавити мој млађи брат! - грозничаво је причала.
- Серсеи заборављаш да имаш два млађа брата! - рекао је Џејми хладно.
То је за њу био потпуни шок. Тек тада је схватила да ништа не мора бити
онако како је она мислила да јесте.
- То ћеш бити ти? Зашто Џејми? Зашто? - шокирано и кроз плач је питала.
- Серсеи то се никад неће десити! Пророчанство је глупо! Ја ти никад не бих
могао наудити! Ваљда то знаш! А Тирион се не би усудио због мене. Окани се
глупих врачарских наглабања! Сада је Томен најбитнији! Сабери се! Ја ћу
послати поруку у Високи Сад.
Иако је његов говор и објашњења били прилично уверљиви, Серсеи се ипак
није могла тако лако ријешити онога што је вјеровала цијели свој живот.
Онда је дошла вијест, страшна вијест из Краљеве Луке. Крици очаја,
мајчинског бола су одјекивали замком. И сада може осјетити бол кад се
присјети тих момената. Млади Таргарјен је потврдио да је прави унук свога
дједа. Лудило и окрутност на дјелу. Чим је заузео Гвоздени трон, осудио је све
266
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Ланистере, Баратеоне и Старкове на смрт. Остале је помиловао. Да би доказао
озбиљност и одлучност одузео је таоце од својих савезника и на њихово
запрепашћење их објесио испред двора. Двоје малишана, умиљатог Томена и
лијепу Мирселу. Њихова смрт је погодила Џејмија више од Џофријеве.
Ланистери су платили још један дуг.
У наступу бола и бијеса, Серсеи је ножем избола Маргери и уснулога Лораса.
Задњу ствар коју је урадила била је да пошаље њихове главе у Краљеву Луку
Мејсу Тирелу са једном реченицом:
- Заборавили сте да Ланистер увијек плаћа своје дугове!
Дошла је пред Џејмија и захтјевала да их убије.
- Молим те Џејми! Уради то! Не могу то више да поднесем! Пророчанство ће се
испунити! Желим да то будеш ти! Не желим оној малој накази дати то
задовољство! Убиј ме, а онда спали, и проспи пепео са највише куле. Тако ми
нико неће гроб скрнавити!
- Серсеи, ја... Не могу, ја..
- То је последња ствар коју ћу тражити од тебе! - одлучно ће она.
Пришао је, загрлио, пољубио, стегнуо руком њен врат. Није се опирала.
Гледала га је са пуно љубави, као некад давно. Он је плакао и давио је. Његове
сузе квасиле су њено лице. Она се смијешила. Задњим издисајем је
прошаптала:
- Увијек сам те вољела!
Испунио је њене жеље и захтјеве. Просуо пепео над Ливачком Стијеном.
Плакао је док је вјетар носио задње зрнце праха и пепела његове сестре.
Након тога је отворио ризнице и сво благо и новац подјелио народу и војсци.
Није желио да га се дочепа Белиш, или било ко други. Својим рођацима је
дозволио да узму приличне суме прије него су се укрцали на бродове и
збрисали из Вестероса. Ослободио је таоце, између осталих и Тулија.
- Куд да идем? Знате да ми је све одузето? - питао га је Тули.
- Ваш стриц је искористио пометњу и повратио ваш замак! Уз помоћ
Сјеверњака! - одговори му Џејми.
- Црна Риба никад се не предаје! Није да ме брига, али шта ће бити са вама
267
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Ланистеру? Очито је да дижете руке од ваших посједа? - упитао га је Едмур.
- Мислио сам се предати Таргјерану, али послије свега нећу то урадити. Идем
на Зид. Тамо ће сада бити најзабавније, и тамо ћу моћи дати нешто. Знате
изгледа да је истина, да су се заиста на Сјеверу појавили Туђини.
Тули га је гледао сажаљиво, као лудака. Можда и није био далеко од истине,
али опет за пар мјесеци и Тули ће мислити да је он сам луд, кад му на вратима
освану чудовишта, права, не она људска.
Бријена је пошла за њим. Опет. Почео је да размишља о томе да можда и легне
са њом. Њему то ништа не би значило, а њој би можда била једина прилика да
се осјети вољеном. Наравно да не не може вољети као Серсеи. То никад више
неће осјетити. Ипак може одглумити. Ланистери су увијек били надарени
глумци и лажови. И ето прошло је годину дана, а он још није легао са
Бријеном. Није могао. Стално су му пред очи излазили Серсеи и њене
последње ријечи. Данас га опет прогањају. Суза му кану да руку. Обриса је
брзо. Зашто то себи ради? Не зна, јаче је од њега. Ипак често му прође кроз
главу да је боље што његова сестра и дјеца нису доживјели ово што се сада
дешава. Ионако се свијету ближи крај. Можда су они имали среће. Ипак криво
му је што су такву срећу имали и многи други. Станис, Варис, Фрејеви и
Болтони.
Неко му приђе иза леђа. Теон Грејџој.
- Ланистеру нешто сте утучени?! Море вас неке чудне мисли и питања? упита на свој начин.
- Да. Питам се како то да сте живи са толико Старкова около?! - одговори му
Ланистер.
- Па само зато што им помажем да се освете другима. Активно учествујем у
убијању оних који су то заслужили!
- О да ли то значи да сте дошли да ме убијете? - наруга му се Џејми.
- Вас? Ма не. Нисте ви моја лига. Нема части у убијању богаља којег чува
ружна мушкарача! - шаљиво, али заједљиво му узврати Жељезни.
- Стварно? Прије нисте имали таквих двојби. Ратовали сте против богаља и то
дјечака. Како то да сте промјенили стандарде? Шта се десило? - наставља
Џејми.
268
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Десио се Ремзи Болтон. Симпа момак! Баш онакав каквим се ви волите
заклети на службу и убити их! Много би вам се свидио! И ви би њему! - језиво
се смјешкао и објашњавао.
Чудан момак. Необичан, трагичан, готово му се свиђа. Шта је све он прошао и
преживио, па то је тешко и описати. Ипак и даље је ту. Бори се. Доприноси
више него и Џејми. Његове стријеле са врхом од змајстакла никад не оману.
Убојит је и са сјекиром од валиријског челика. Мала, двосјекла са кратком
дршком. Кад испали стријеле сјекира ступа на сцену.
- Грејџоју у чему је трик? Искрено ми реците како то да сте још живи?
Старкови вас мрзе, јер су вас вољели, јер су вам вјеровали, а ви сте их издали. занимало је Ланистера.
Теоново лице доби израз пун кајања, бола и горчине.
- Кад сам коначно умакао из Зимоврела са лажном Арјом доспио сам у руке
Станиса Баратеона. Већ је имао моју сестру. Добар улов рекло би се, два
вриједна таоца велике куће. Само кад би нашег стрица узурпатора била брига
за нас. Станис је данима чекао да прође гадна олуја. Кад се вријеме мало
стабилизовало, извидници су нам јавили да је Копиле од Ужасника умакло у
Ужасник. То је Станиса натјерало да дјелује. Није смио чекати да се нађе
између двије ватре. Дошли смо до Зимоврела. Битка је почела. Прво што је
Станис урадио јесте да погуби пред капијом Кастарка, шпијуна и издајника
како би послао поруку Рузу. Ипак Зимоврел је Зимоврел. Тешко га је освојити.
Мјесец дана је трајала опсада. Одољевали су. У помоћ су нам дошли Дивљани
предвођени Џоном Снијежним или да кажем Џоном Таргарјеном. То је био
шок! - причао је Теон.
- Таргарјен? - ово га је изненадило.
- Да изгледао је баш као они! Коса, очи! Многима је све било јасно и све су
повезали! Мелисандра је била са њим!
- Наравно Лијена и Регар! Како то никоме није прије пало на памет. Сви смо
знали какав је чистунац био Едард Старк! Читаво вријеме нам је змајско
копиле било пред носом! - на глас је размишљао Џејми.
- Да ти сад не описујем шта се све дешавало око тога, углавном људи нису
знали шта да мисле. Џон је и даље тврдио да је он Старк. Опсада је појачана. А
појачања су наставила да стижу. Једно од најбизарнијих је била вијест да је
Ужасник пао под вуковима и Арјом, правом Арјом Старк. Вукови су и нас
269
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
окружили. Мала вучица је пристала помоћи ако мене дају за вечеру њеној
језовучици. Џон је био спреман прихватити такво нешто. Док су они вијећали
о Нимеријној храни, дошао је и Давос са најмлађим Старком и његовим
језовуком. Станис ме је дао Старковим да раде шта хоће. Одвели су ме у шуму.
Желио сам смрт, али не такву. Убијте ме, али дајте ми прилику да вам
помогнем да осветите Роба!, тражио сам.
Нису ме ни погледали. Међутим помоћ је дошла са неочекиване стране. Из
уста Џоновог језовука, Духа. Језивим гласом је прорежао:
- Пустимо га да нам помогне! Волио је Роба, кажњен је за све што је учинио.
Прошао је незамисливо. Смрт је блага казна од оне коју му је приредило
Болтоново копиле.
- Глас је потом изашао из уста и осталих језовука. Старкови су били шокирани.
Касније сам сазнао да су сви они звјеробрази, и као такви знају да животиња
не може говорити без обзира ко је преузме. Ипак ето десило се. Свима је на
уснама било једно име. Брен. Једино могуће објашњење. И тако сам ја
преживио. Штавише помогао сам им да освоје Зимоврел. Додуше имали смо
помоћ и изнутра. Да тако кажем капија се сама отворила. Руз Болтон је
покушао да збрише али су га чекала три језовука. То је била најужаснија смрт
коју сам видио. Кидали су му дио по дио тијела пазећи да не откину превише
или да не задају смртни угриз. Након освајања Сјевера кренули смо ка југу,
сви сем Рикона новог Господара Сјевера, и Џона који се са Црвеном
свештеницом вратио на Зид. Освајање Близанаца сам ја и моја сестра
омогућили. Ја сам са 30 Дивљана препливао ријеку, побили једну мању
ланистерску чету даље на југу, обукли се као они и дошли на капију.
Представили смо се као делегација за вјенчање Болтона. Једва су нас пустали.
Истовремено моја сестра је са 20-ак копљаница већ била унутра. Рекле су да
су курве које бјеже са Сјевера. Ми смо одмах побили стражу и отворили капије
Црној Риби. Аша је исто то урадила, и Станис је упао на другу капију. Фрејеви
нису знали ни што их је снашло. Аша је ослободила заточенике из фрејевских
тамница. У првом налету смо побили већину Фрејева. Остале смо заробили.
Станис је одлучио да их све спали. Амбери су инсистирали да од Близанаца
направе велику ломачу и Фрејеве спале унутра, а да лорда Фреја објесе са
погледом на ломачу. Станис се нећкао, јер није хтио да уништи Близанце, али
су га убједили да ће камен остати. Биће као Зимоврел, спаљен али уз мало
труда опет неосвојив. Тако је и било. Таман кад смо планирали даље ка југу
стигла је вијест о искрцавању и освајањима Регаровог сина. Станис је одлучио
270
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
да стане у Ријечним земљама. Близанце је одабрао за своју базу. Обновили смо
их колико смо могли. Станис је био љут, али Сјеверњаке није било брига.
Додуше ватра није захватила читав замак само један дио гдје су били
груписани жртвовани Фрејеви. Ту смо чекали развој ситуације. Остатак знаш.
- дуго је причао Теон Пребјег.
- Ипак и даље си жив?
- Баш као и неки које треба убити! А и мало су и Старкови промјенили
приоритете у задње вријеме! Битка код Црног замка је многе ствари
промјенила.
- Да. Тада је још било неке наде. Све до битке код Црног замка. Највећа битка
мога живота! - замишљено ће Џејми.
- Највећа битка у задњих 8000 година и највећи пораз, а можда још уз
Валирију највећа трагедија и пропаст. - дода Теон.
- Ко би рекао да ће се онако све одиграти? Мада било је знакова! Белишеве
мотиве нико никад није разматрао. Све су му одбијали на похлепу и низак
род. А далеко је од тога био. Јако далеко! - рече Џејми, и стресе снијег, који
почео падати, са своје златне косе.
Иза њих се зачуше кораци. Пас протча поред њих. Потом се зачу рог. Па још
једном. И још једном.
- Туђини! Идемо се млатити! - викну Теон весело, толико весело да се Џејми
Ланистер најежи. Не од хладноће.
271
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ЏОН
Огроман притисак, терет цијелог свијета пао му је на леђа. Он је бар тако
осјећао. Све је изгледало погрешно. Он је сам изгледао погрешно. Зар је баш
морао да живи у том времену? Изгледа да јесте. То му је била судбина. Ватра је
његова судбина. Тако бар кажу. Мелисандра, Црвена жена, стално му је за
вратом. Прича о неком Азору, о његовој судбини да спасе свијет. До његовог
рањавања она је била потпуно увјерена да је Станис тај. Сад је промијенила
мишљење. Искрено се нада да ће то опет урадити. Њему је много других
проблема на уму. Он мора водити рат, чувати Зид. Пророчанства га не
занимају. Таква вјеровања су религија будала, он не жели више да буде будала.
Направио је доста крупних грешки. Погазио неке заклетве своје браће, и
умало их уништио. Још увијек се осјећа напетост. Последња ствар коју жели је
да буде упамћен као Заповједник који је умало уништио Стражу у
братоубилачком рату. Можда он није за овај живот и посао. Сигурно није. Има
жељу, има чак и неке способности, али нема никаквог искуства. Колико год се
он понашао као стармали, ипак је још увијек био, на неки начин, дијете. А
дјеца ипак пуно тога не знају и не умију. Опет му одзвањају њене ријечи у
глави. Игрит. Ништа ти не знаш Џоне Снијежни!
Читао је Станисов допис. Фрејева није било више. Он није осјетио
задовољство. То неће вратити Роба. Ништа неће. А колико би волио да је ту. И
отац такође. Кад год би дошла опасност Зиду, Стражи су у помоћ долазили
Краљеви на Сјеверу, касније Лордови, Старкови од Зимоврела. Сада је Лорд
несташни и дрски дјечак. Војска и сила читавог Сјевера отишла је под
командом јужњачког, Олујног лорда да се бори у рату који није њихов.
Дивљани лутају Сјевером. Дар је њихов, али колико дуго ће моћи да одоле
својој природи? Колико дуго ће им требати да посегну за најближим
лордовским посједима? Већина мушкараца је отишла са Станисом, али
Дивљани су то. Сви су они пљачки вични. Неко покуца на врата. Сем. Вратио
се кад је пао Стариград. Неколико чланова Цитаделе је дошло са њим. Због
пророчанства о обећаном принцу. Они су имали другачије мишљење од
Мелисандре. Уствари колико год они били различити, сложили су се. Обећани
принц је Змај са три главе. Једна од глава је и Азор Ашаји, који је такође
змајске крви. Друге двије су Денерис Олујно Рођена, која има своје змајеве, и
Егон ИВ Таргарјен. Компликовано за схватити и разумјети.
- Џоне, овај, требамо те. Ланистер је упоран у томе да те види. Каже да је
272
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
важно! Врло је дрзак и помало напоран! Много пажње привлачи, бојим се да
би га неко могао сасјећи! - причао је Семвел.
Џејми Ланистер. Последњи човјек којег бисте очекивали да видите на Зиду.
Појавио се у пратњи Бријене од Тарта, огромне дјевојчуре обучене као витез.
Још један човјек који је узроковао пад Старкових. Још један којег би Арја и
Рикон радо убили. А и Станис. И Змај. Ма уствари нема ко га не би убио. Није
знао шта да ради са њим. Сем да је и он сам неколико пута пожелио да га
убије. Због породице, због части. Али нема части у убијању богаља. Тај дуг
крви неће наплатити. А какав је то дуг био! Онај према Старку и Сјеверу је био
ништа спрам оног према другој тек откивеној страни породице. Џејми
Ланистер је дужан и леду и ватри. Џон је обоје.
- Реци му да дође! - рече Заповједник.
Данас је дан да се затвори тај дио његовог живота. Освета није његова и он је
неће вратити. Џејми уђе са дјевицом од Тарта. Готово да није личио на оног
дивног мушкараца и присталог витеза какав је био кад га је видио први пут у
Зимоврелу.
- Коначно си се удостојио да ме примиш Лорде Снијежни! - покушавао је да
буде и звучи ланистерски арогантно и дрско.
Остало је само на покушају. Уствари изгледао је као човјек, шупаљ и празан
изнутра. Љуштура некадашње величине и славе.
- Рекли су ми да имаш нешто важно да ми кажеш! Реци!
- Нећемо прво мало проћаскати? Можда мало мачевати? Попити по пехар
вина? - покушавао је бити ироничан.
- Нећемо Ланистеру! Ако имаш нешто рећи, реци!
- Богови што те више гледам више видим Таргарјене у теби! Невјероватно! Та
коса и очи! Како се то могло десити? Али опет из тебе избија Старк!
- Ланистеру ако те занима моје поријекло, ни сам нисам сигуран ко сам и шта
сам! Ако је то све молио бих те да изађеш и напустиш Зид. Овдје имамо
превише проблема и без тебе! - одсјечно ће Џон.
- Никуда ја не идем Џоне Снијежни Змају. Овдје је све што мени треба! А ја вас,
тебе, питам шта вама овдје треба? - озбиљно га погледа лав.
- Не разумијем твоје питање! Шта ти то значи? - збуњено је звучао вук.
273
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Овако! Ја више немам никога и ништа, сем злата у Бравосу! Твој брат, тачније
полубрат ми је одузео дјецу и сестру! Мој брат ми је одузео оца и мајку! Јарац
ми је одузео понос! Ерис Луди част и славу! Ја сада само желим да испуним
пресуду твоје маћехе и да живим! - причао је кратко, прецизно директно га
гледајући у очи.
- Жао ми је због дјеце. Нису то заслужила, али нису ни Регарова! Мој брат је
дјечак, Лорд Зимоврела! Други мој брат је обогаљен кад су нам Ланистери
били у посјети. Мој брат Краљ на Сјеверу је мртав, убијен у твоје име на
Крвавој Свадби! Као и моја маћеха! На њене очи су му одсјекли главу! Тебе
жалити? То се неће десити! - бијес га је обузео и једва се могао контролисати.
- Сажаљење? Не треба мени твоје нити било чије сажаљење! Само појашњавам
разлоге мог доласка овамо. Твоја маћеха је некако преживјела клање! Помоћу
магије ватре је оживљена. Био сам њен заробљеник неко вријеме. Могла је да
ми уради шта је хтјела, а осудила ме на живот! Зато ћу да живим! И да се
борим! Знам да Стражи треба сваки човјек којег можете добити. Знам да
Туђини долазе, а да никог није брига. Сви воде своје ратове. Е па док се они
боре да спусте гузице на Гвоздени Трон, Џејми Ланистер, мрски Краљосијек
ће да ратује у правом рату! - први пут је заиста звучао и изгледао као прави
правцати поносни Златни лав.
- Искупљење тражиш? Славу? Нама људи требају, а не ловци на славу! Шта ти
мислиш да је Зид и да је Стража? - са сјајем поноса у очима питао је Џон.
- Мјесто за оне које нико неће и оне које сви презиру! За сувишне! Као што си
ти, као што сам ја, као што је ова невјероватна дјевојка иза мене! Обоје
желимо помоћи! Мало сам се распитивао ових дана. Треба вам змајстакло,
валиријски челик, и пуно хране и одјеће! Прими нас у стражу, ја ћу сво злато
које Ланистери имају у Бравосу дати за набавку тих ствари. Како ти то звучи?
- кроз смијешак га упита бивши гардиста.
- Звучи примамљиво! Али зар ви Ланистери мислите да се све може купити
златом? - са гађењем питао Џон.
- Све сем нове младости и вјечног живота! Дакле? Упамти да иако сакат у
борби вриједим више од осуђених силоватеља старица и дјечака, лопова,
дезертера, пљачкаша. А о Бријени да и не причам!
- Бријени? - збуњено ће Снијежни - Не мислиш ваљда да ћу у Стражу примити
жену?
274
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Ја не тражим да ми будемо званично примљени. Већ само да се придружимо
док не прође опасност од инвазије Туђина. Кад то буде готово ми одлазимо!
Наравно под условом да ви не тражите да останемо и након тога!
Ово није била лоша понуда. Али пријети опасност да то буде још један лош
потез и доказ његове неспособности да буде Заповједник. Ово су очајничка
времена и траже очајничке мјере. Ко зна ко ће побиједити у рату за Гвоздени
трон. Станис би помогао. Би ли Таргарјен? Шта ако у њему види ривала за
пријестоље?! Убијањем Серсеине дјеце није показао неку милост и доброту.
Он не жели мир са Сјевером. Старкове је осудио на смрт. Додуше тада је
мислио да су мртви, али тешко да ће се то промијенити сада кад зна да је
најмање двоје живо, а двоје нестало! Најбоље би било кад би сви увидјели да
је тај рат тренутно непотребан, јер пријети већа, највећа опасност. Како да им
то објасни? Написао је писмо и послао га у Краљеву Луку. Одговорио му је
Варис:
Зид је ту да спријечи да било ко прође! Ви сте издали једно од најсветијих
завјета кад сте пропустили Дивљане! Кад се заврши рат мораћете своје
поступке објаснити Краљевском Вијећу.
Зид може да их спријечи, али ко ће спријечити да пређу залеђено море и
заобиђу Зид? Нема куд, њему треба све што Ланистер нуди. Зарад Страже,
зарад Вестероса још једном ће ходати по ивици.
- У реду! Али упамтите обоје ја овдје заповједам!
Џејми се насмјеши и рече:
- Ја сам најбољи кад слиједим!
Нада се да ово неће бити онај тренутак који ће га покопати за сва времена.
Пустио је лава у кућу.
Пар мјесеци касније
- Има ли новости од извидника? - упита Џон.
- Никаквих нових! Још увијек се групишу. Само нови долазе и стају у колоне и
редове! На извиднике не реагују! - одговори му Сатен.
- Шта то значи? Богови шта то значи? - завапи Сем.
- Мислим да се скупљају за јуриш! Ваља хоће да сруше Зид! Како, то мене
занима? - размишљао је наглас Џејми.
275
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Никако! Они не могу проћи ни кроз ни преко! Руне и чини их спријечавају! сигурним гласом рече Црвена жена.
- Постоји још једна могућност! Рог. - забринуто ће Џон.
- Рог Зиме? - први пут проговори Аријана Мартел.
- Којешта! То је обична бајка! - одбаци идеју Кнез Тарли.
- Да, бајка! И Туђини су такође! И утваре! И Звјеробрази! Добро дошли у свијет
бајки оче! - изнервирано добаци Сем.
Завлада мук. Свима је више мање било познато да Кнез Тарли презире свог
старијег сина, и да га је натјерао да дође у Стражу да би сачувао свој углед од
сина кукавице. Неки су знали да га се Сем страшно боји. Ово није звучало као
да говори кукавица. Наравно да Семвел Тарли то одавно није био. Зид и
Цитадела су га ојачали.
- Дјечаче пази како ми се обраћаш! Имај поштовања према својој породици! пријетећи га упозори Тарли.
- Ви не заборавите да је моја породица у црним бојама.
- Господо имамо пречих проблема! - зацрвкута Варис. То мало ублажи
напетост међу Тарлијима.
- Дакле Рог кажете? Знамо ли како изгледа? Да га пробамо наћи и уништити
прије него га употријебе! Нека га извидници нађу, ја ћу повести 100 најбољих
људи наоружаних змајстаклом и валиријским челиком и уништити ћемо га! предложи Гарлан Тирели.
- Не знамо! Мислили смо да га има Менс али није био прави! Бар тако
мислимо! Не знамо са сигурношћу. Једини начин да то провјеримо је да
дунемо у Рог Зиме и срушимо Зид. А то ипак не бисмо! - објасни Сем.
- Ја предлажем да изађемо са што већом силом наоружаном опсидијаном и
валиријским челиком и нападнемо их! Нећу да чекам да они начине први
потез! Напад је најбоља одбрана! - изнесе свој предлог Џејми.
Црна Риба се презриво насмија:
- Никад се нећеш промијенити Краљосијече! То што ти предлажеш је лудост!
Сјети се шта ти је урадио Роб на почетку рата Пет краљева! И онда си јурно у
нашу замку без размишљања! Знаш како се то завршило! Међутим овај пут је
горе! Сваки наш војник којег убију ће се вратити као њихов роб! А они би
276
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
могли проћи кроз Зид!
- Која је онда сврха гомилања оволике војске на Зиду? Само сједимо и чекамо,
трошимо храну Страже! Мени је то досадило! Ако Тирели хоће ја предлажем
један хитри напад са 1000 људи. Чисто да се окушамо, да видимо какви су они
заиста, и колико могу!? - нестрпљиво одбруси Ланистер.
- Не. Ја овдје заповједам, и ти си на то пристао. Ја кажем не. Не још увијек. Та
бића су опаснија него што ми сви мислимо. Можда управо то хоће. Да изађемо
да нас дестекују а онда пошаљу Утваре у напад. Сачекаћемо. Да имају Рог Зиме
већ би га досада употријебили. По извјештајима извидника као и других
замкова има их бар 300 000 и још пристижу. Сваки сукоб на отвореном је
раван самоубиству! - смирено је причао Џон.
- Нас има готово дупло више! - добаци Гарлан.
- Сваки нас мртав је један више за њих! - гласно ће Сем. Лорд Белиш је читаво
вријеме ћутао и пијуцкао вино. Џон се питао какве ли мисли пролазе кроз
главу томе наизглед безбрижном човјеку. Како било ко може бити безбрижан
у садашњим временима? Тај човјек увијек гања корист, и профит, али мора
бити свјестан да ће његово богатство пропасти ако Туђини дођу. Њих златом
не може купити. Какав човјек! Читаво вријеме је крио Сансу! Неки кажу да је
умјешан у убиство Егона IV Таргарјена, несрећног краља који је краљевао тек
толико да се ожени Аријаном Мартел, направи јој дијете, и буде убијен на
путу ка Близанцима и Станису Баратеону. Аријана је проглашена регентом
свог нерођеног сина, а Десница је постао Лорд Белиш, на негодовање многих.
- Десницо шта ви мислите? - упита га Џон.
Малопрстић се насмијеши и рече:
- Ја се не разумијем у рат као сви присутни. Али мене занима што они не
пробају прећи преко залеђеног мора, и тако заобиђу Зид? То показује да нису
баш тако паметни и опасни како их представљате, зар не?
- Нисте у праву! Море није скроз залеђено и неће скоро бити. Не док је
Жељених! Аша Грејџој и њена Жељезна флота као и Давос Сиворт плове дуж
Источне и Западне Обале Вестероса у близини Зида. Раде ужасно тежак посао
који Жељезни никад нису у историји радили - чувају Седам краљевстава тако
што не дају мору да заледи! - задовољан је био Џон док је гледао велико
изненађење и збуњеност на лицу једне свезналице.
277
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Како то да ја не знам? Десница мора знати такве ствари! Шта ви мислите
Лорде Варис! - сумњичаво га упита Петир. Варис је изгледао још збуњеније.
Многи од присутних нису могли сакрити задовољство због незнања познатог
двојца добро информисаних.
- Јако занимљиво, Десницо! - уз кисео смијешак му одговори Паук.
- Опростите што вас нисмо упутили, али нисмо сматрали да вас тиме треба
умарати. То је ионако организовано од стране Сјевера, Жељезних и Страже. убаци се Сем лукаво подсјећајући да ни Сјевер ни Жељезни нису признали
власт младог Таргарјена и његове Деснице.
- Да, у праву сте младићу! - весело потврди Малопрстић. Збуњености више
није било, опет је савршено владао собом.
- Слиједе нам тешки дани! Морамо бити на опрезу! Ваше Величанство, због
вашег стања због вашег стања најбоље би било да се повучете у Краљеву
Луку, или ако баш желите да будете у близини угостиће вас краљ Старк у
Зимоврелу! - рече Џон Аријани Мартел удови и регенту.
- Враћам се у Краљеву Луку. Мора неко и владати. Држава се мора водити без
обзира на велику опасност која не пријети. Има толико других ствари. Надам
се да ми је сигуран опет прелаз преко Старкових земаља? - упита она.
- Наравно да јесте! Ви сте поништили пресуде вашег супруга и признали сте
Краља на Сјеверу. Довели сте и велику војску и помоћ Стражи. Ми смо сада
савезници! - одговори јој умјесто Снијежног Лорд Рид.
- Хвала вам! Већину ћу војске оставити ту, као и моју рођаку Нимери. И
Десницу. - Аријана свима присутним климну главом и изађе из дворане.
На излазу се готово судари са сестрама Старк. Арја климну Џону да изађе ван.
Приђе јој, гледајући је упитно.
- Станис је мртав! Сада је стигао гавран из Зимоврела.
Станис, човјек који је хтио бити краљ, али и који је хтио бити, и мислио да
јесте Азор Ашаји. Након шокантне смрти Егона IV, хтио је одмах покренути
марш на југ.
Сјеверњаци, предвођени ослобођеним Великим Џоном Амбером су пристали,
али даље од Харендвора нису хтјели маћи. Ту су прогласили Краља на Сјеверу,
Станиса заточили и послали у Зимоврел. Онда су у бици код Харендвора
278
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
разбили Змајев Савез. Аријана није хтјела да се рат настави јер су је
забринули извјештаји са Зида. За разлику од свога несрећног мужа, слушала
је све савјете, али ја радила по свом и вјеровала једино себи и Дорњанима тј.
Пјешчаним змијама. Сјеверњацима је понудила мир уз признање тренутних
граница. Сјевер је добио Ријечне земље. Харендвор је проглашен границом.
Златни зуб је такође припао Сјеверу. Жељезни у расулу су коначно добили
жену владара која се на вјерност заклела Рикону Старку од Зимоврела, Краљу
на Сјеверу. Како се све само брзо дешавало. Џон је једва стизао да све похвата.
Станисова смрт га је мало изненадила, али тешко да ће имати неког значаја.
Баратеона више нема.
- Како се то десило? - ипак упита.
- Хтио је да принесе жртву Богу ватре и да искује некакав мач! Притом је
планирао пробости срце своје жене. Оша га је хтјела спријечити, он је ударио,
а Кудров му је ишчупао гркљан! Тај језовук воли Ошу готово као Рикона! исприча му Арја.
Занимало га је како ће на то реаговати Мелисандра. Сачекаће крај састанка да
јој саопшти вијест. Врати се осталима који су и даље вијећали да ли постоји
Рог Зиме.
- Господо засада нећемо ништа предузимати! Упамтите да не знамо много о
њима. Опсидијан дјелује, а да ли и валиријски челик то не знамо!
- Шта кажете да то провјеримо? Ја ћу отићи са мојим новим мачем и пробати
ухватити једног насамо да окушам своју вјештину да видим колико сам добар
сада, а и колико су они добри! - предложи Џејми.
- То није лоша идеја! Имаш моју дозволу! - рече Џон.
- Идем с тобом! - изјави Бријена.
- Ланистеру немојте на погинути! Био би то страшан губитак! - провокативно
добаци на излазу Белиш.
- Госпо Мелисандра желио бих вам нешто рећи.
Она се врати. У дворарани су били Сем, Џон, његове сестре и Црвена жена.
- Станис је мртав! - рече Џон полако.
- Знам, видјела сам у пламеновима. Желио је бити што није! - одговори она
равнодушно без икаквих емоција.
279
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Баш вас брига! Био вам је пријатељ! Мртав је, а вас баш брига! - изнервирано
ће Сем.
- Умријети ће још многи пријатељи и непријатељи. Станис није оно што сам
мислила да јесте. Он је само један од многих, ако Азор не прихвати своју
судбину и не пробуди змајеве. - причала је она полако игноришући све друге,
и гледајући Џона директно у очи.
- Тек тако си га одбацила? Као крпу. Ја нисам твој Азор! Прихвати то. Као што
си погријешила са Станисом, као што је Регар погријешио са троје своје дјеце,
као што сте ти и мештри погријешили са троглавим змајем! - одбацивао је све
Џон.
- Нико не гријеши толико Џоне Змајев сине! - рече свештеница и нехајно
изађе из дворане.
- Језива жена! Не осјећам се пријатно у њеном друштву! - проговори Санса.
- Ти се не осјећаш пријатно нигдје гдје нема налицканих дама, витеза,
свирача. - презриво добаци Арја.
Санса јој ништа не одговори. Између њих је и даље постојала напетост. Срећне
су што је она друга жива, али као да ту има превише неријешених ствари.
Мада никад није било неке љубави између њих. Као што је није било између
Сансе и Џона. Међутим ту су ствари почеле да се мијењају. Примјетно је
отопљавање од стране Сансе.
- Џоне имам нешто за тебе, нешто важно. Писмо. Написано је за тебе прије
неколико година. - рекла је гледајући га очима пуним суза.
Џон уже писмо. Препознао је тај рукопис.
- Очево? Како? Је ли право? - питао је промуклом, дрхтавим гласом.
- Дао га је Варису, али он га је задржао за себе! Прочитао га је наравно! Џоне
оно је коначни доказ твог поријекла, чак и да има оних који не вјерују тој
новој коси и очима. - тихим гласом је говорила Санса.
Арја је ћутала, Сем такође.
- Откуд теби?
- Белиш га је украо Варису, а ја њему. Много сам тога научила за ово вријеме
које сам провела са њим. Он је опасан човјек, који се игра са свима. Мало он
има хуманости, саосјећања и милости. Не знам зашто је имао то писмо, али
280
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
има неки интерес. - опрезно је говорила о свом спаситељу и учитељу.
- Јеси ти прочитала шта пише?
- Опрости морала сам. Толико грижње савјести осјећам због свега што се
десило у Краљевој Луци, да нисам могла одолити. А и због предострожности
јер папир гори! - правдала се.
- Не замјерам ти. Сви имамо право да га прочитамо. - Сем их остави саме.
- Семе не мораш ићи, ја не кријем ништа од тебе!
- Да, Џоне морам. Ово је породична ствар.
- Кад су остали сами окупили су се око стола. Џон је писмо положио на сто.
- Зар га нећеш прочитати? - упита Арја.
- Немам снаге. Можеш ли ти? Наглас.
Арја одмахну главом.
- Не могу. То су његове ријечи, задње искрене ријечи. Не знате како је то
властитим очима гледати како му скидају главу. То писмо стално ми ту слику
враћа. Санса ће, није јој први пут. Ионако већ зна шта пише.
- Ти не знаш како је било мени! Кривица ме изједала, а Џофри и Серсеи
мучили, гардисти тукли. Али нема везе све сам то превазишла. Дајте ми
писмо! - тврдим гласом одлучности затражи Санса.
Поче да чита:
- Џоне, мој драги Џоне, толико тога ти морам рећи, а времена је све мање.
Шаљу ме теби на Зид, али ја знам Тивина Ланистера. Жив Сјевера видјети
нећу. То је моја покора. Сигурно си већ стигао на Зид, и вјероватно си
разочаран. Стража ти се чини као друштво проклетих и нежељених. Можда си
у праву. Сигурно си разочаран. У мене, у Зид, у Стражу. Можда и у стрица Бена.
Питаш се јесам ли те икад волио када сам те могао послати на то, за једног
паметног и лијепог дјечака, ужасно мјесто?! Потпуно схватам твој бијес, и
молим те за опрост. Надам се да ће ти након овог писма бити јасни моји
поступци. Надам се да ћеш ово писмо дати Кет, и мојој дјеци. Џоне послао сам
те на Зид да те заштитим. Мислио сам да је то најсигурније мјесто на свијету
за тебе. Сине мој, увијек сам те волио искрено и снажно. У мом срцу си
заузимао исто мјесто као Роб, Санса, Арја, Брен и Рикон. За мене си био и
остао мој син. Но, ипак ти то ниси. Ја нисам твој отац, већ ујак. Једног тешког и
281
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
суморног дана на крају тешког рата, Робертове буне, једва сам избјегао смрт
од мача Артура Дејна. Тада сам први пут видио тебе Џоне. Поред постеље моје
умируће сестре. Натјерала ме је да јој обећам да ћу те штитити, да нећу одати
твоје поријекло. Пристао сам. Морао сам. Много сам је волио. Њена част ми је
била најбитнија, као и твој живот. Свима сам рекао да си моје копиле. Нисам
имао избора. Убили би те. Био си Змај кад су сви ловили змајеве. Ланистери су
убили Регарову дјецу, твог брата и сестру. Положили су их пред Роберта и
када сам очекивао да ће реаговати као ја, бијесно, он је рекао да не види дјецу
него змајеве. Док сам те држао у наручју стално ми је тај моменат био у глави.
Знајући Роберта ти би био стални подсјетник да га је љубав његовог живота
изневјерила. Ти си Џоне био плод љубави. Велике трагичне и немогуће
љубави. Ово писмо је доказ твојег поријекла. Међутим постоји још неко ко зна
истину о теби. Лорд Рид може свему посвједочити. Док си одрастао страховао
сам да ћеш имати косу и лице својег оца. На срећу, хвала Боговима, био си
слика и прилика једног Старка. Реци Кет да је волим, да је никад нисам
изневјерио, да сам срећан јер је била моја супруга. Подарила ми је дивну дјецу.
Помози Робу. Знам да ће бити сјајан владар. Пази на Брена. Неће постати
највећи витез који је постојао, али га усмјери да буде великан попут оснивача
наше куће. Надам се да је Арја добра. Моја мала вучица је умакла лавовима.
Надам се да ће наћи пут кући. Уствари не сумњам. Пази на њу Џоне, хтјеће се
светити Лавовима. Избавите милу Сансу. Док је код њих уцјењиваће Роба, њој
загорчавати живот. Немојте дозволити да се уда за малу наказу. Причајте
Рикону о мени. Поздрави ми Бена. Збогом Џоне, памити ме по добру.
Сво троје су сједили без ријечи. Арја је јецала. Санса брисала сузе. Џон је
плакао.
- Значи истина је. Мој сан је истинит. То није био сан. Лијена ми је мајка, Регар
отац. Ја сам Змај, а не Вук. - говорио је самом себи.
- Ти си обоје! Увијек ћеш бити! Чак си више Старк јер си тако одгојен. исправи га Санса.
- Ја не знам више ко сам!
- Слушај срце! Оно је вучје! - стегну му Арја руку.
- Џоне ја желим да јавно објавим ово писмо! Лорд Рид ми је дао подршку и
пристао потврдити написано! - рече Санса.
- Не знам је ли то паметно. Можда да то оставимо за касније.
282
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Не. Ти имаш право заузети мјесто које ти припада! А припада ти Гвоздени
трон!
- Гвоздени трон? Не он је за Егоновог и Аријаниног сина!
- Егон није Регаров син! Он је био најобичнија Варисова превара! - рече она.
- Како? Сви кажу да је био слика и прилика Таргарјена.
- Не кажем ја да он нема крви змајева, али је лажни змај. Сјећаш се ко су били
Црноватре? Е он је њихов задњи потомак. Уствари потомак једног копилета
Црноватри. Он нема право на престо! - објашњавала је Санса.
- Денерис је прави змај и има праве змајеве! - подјсети је Џон.
- Истина, али твоје је право прече!
- Слушај ја сам копиле без обзира на све! Денерис је наследник, једини и
прави.
- Ко зна хоће ли она икада доћи на Вестерос! Дозволи бар да имамо резервну
опцију!
- Џоне то није лоша идеја. - одобри Арја.
- У реду. Урадите шта желите.
Оне изађоше и оставише га самог. Милион осјећаја и мисли. Ко је он? Шта је
значио читав његов живот? Лаж? Бол? Није знао. Није знао шта да мисли.
Ипак писмо га није толико изненадило. А и како би? Рањавање и све оно што
му тада дешавало умногоме му је помогло да буде спреман за овај дан Истине.
Нема он времена да анализира своје осјећаје. Зид не може чекати. Обриса
лице и устаде. Неко уђе. 4 непозната мушкарца у црном. Нису Црна Браћа. То
га упозори. Брзо извуче Канџу и заузе став.
- Ко сте ви? Ко вас шаље?
Исукаше мачеве. Један рече:
- Поздравља те Џејми Ланистер!
Џон се полако повуче у ћошак. Тако чува леђа. Двојица јурнуше ка њему.
Шутну столицу ка другом. Она га удари у ноге и обори на под. Снијежни
искористи прилику и муњевито нападе првог. Потисну га до другог. То
искористи те обореног нападача снажно удари ногом у главу. Друга двојица
кренуше на њега. Он се опет повуче назад. Први навали. Бори се као
283
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
плаћеник. Друга двојица вребају своју шансу. Међутим један изненада пада на
кољена. Из врата му је вирио врх мача. Иза њега је стајала Арја. Нападач који
је стајао крај њега насрну на њу. Она се попут мачке изви. Мач јој прозуја
изнад главе. Муњевито својим рукама шчепа његов зглоб и заврну га. Нападач
крикну и испусти оружје. Арја трзну нож иза свога паса и сјури му га у врат.
Џон је истовремено преузео иницијативу и притиснуо свога нападача. Арја је
стајала са стране чекајући да се укључи ако буде потребно. Међутим није било
потребе. Џон је вјешто нашао пут до срца атентатора. Нападач којег је на
почетку онесвјестио дошао је себи и покушао је да умакне. Међутим Арја га је
дочекала Иглом у груди. Није га убила из прве, па је пробала да извуче Иглу и
да би га докрајчила.
- Стани Арја! Морам га испитати. Морам да знам ко га послао!
- Чуо си их! Џејми Ланистер! Докрајчимо га па идемо по њега! - била је
нестрпљива.
- Арја размисли мало! Зашто би Џејми слао некога да ради његов посао? То не
личи на њега! И са једном руком бољи је од мене. Такође нема разлога да ме
убије!
- Он мрзи змајеве, а ти си змај!
- Џејми Ланистер мрзи једино старог Џејми Ланистера! Сво своје злато је дао
Стражи за набавку оружја. Много пута сам тренирао са њим! Могао ме је
убити и ником ништа! Неко жели да ми мислимо да је он послао убице!
Занима ме ко! - причао је сестри.
- Можда си у праву! Кад мало размислим Ланистеру је свеједно ко ће сједити
на Гвозденом трону.
Окренуше се ка рањеном нападачу. Лице му је одавало да трпи јаке болове.
- Дакле? Ко те заиста посало? - упита Заповједник Ноћне Страже.
- Џејми Ланистер! - одговори плаћеник.
Арја га удари дршком у рану. Он врисну.
- Не знам носио је капуљачу! Умајмио нас је док смо били још у Краљевој Луци.
Малоприје нам је пришао један дјечак и рекао нам да кренемо чим останеш
сам! А сад молим вас помозите ми! - дрхтао му је глас пун бола и страха.
-Наравно. Удјелићу ти милост! - рече вучица и пререза му брзим потезом
284
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
гркљан.
Џон је погледа са невјерицом.
- Зашто си то урадила?
- Не би преживио. Мој ударац је смртоносан. Патио би се данима и умро у
агонији. Наравно овако ни његов налогодавац неће знати да ми знамо да није
Ланистер. Очекиваће да га убијемо, а да он буде сигуран.- Па и јесте безбједан, јер немамо појма ко је! - викну Џон.
- Стварно? Сада ти мало размисли. Нема овде пуно људи који би послали
плаћенике. Ја знам само двојицу. Остали би то урадили лично или послали
своје људе. - самозадовољно ће Арја.
- Мислиш?
- Знам.
- Хвала ти што си ми спасила живот! Како си знала?
- Нимерија ми је рекла! Ма Брен највјероватније! Рекао је да те чувам!
Малоприје ми је кад сам изашла, опет дошла и показала главом ка теби.
- Шта мислиш гдје је он? Да ли је жив?
- Ко зна! Ридови су са њим! Њихов отац вјерује да јесу, да је Брен зеленвид
- Надам се да је у праву! Зови Сатена и Сема морамо уклонити лешеве прије
него се дигну!
- Шта ћемо са Варисом и Малопрстићем?
- Чекамо следећи потез! Морамо их ухватити на дјелу! - закључи Џон.
285
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ЗМИЈЕ
Соба је била мрачна и мемљива. Али је била одлична за тајне састанке. Варис
је управо зато и одабрао. Дјечак се вратио рекавши да је издао наређење
плаћеницима. Био је задовољан. Па је одлучио да удовољи себи. Ко зна можда
је задњи пут. Натјерао је своју птичицу да плеше наг за њега. Међутим његово
уживање је прекинуло тихо куцање на вратима.
- Одмах се обуци! - рече сиротом дјечаку.
На вратима је стајао човјек са црном капуљачом.
- Лорде Белиш одлично вам стоји црно. - поздрави он придошлицу.
- Црно је прикладно.
Белиш уђе и баци гадљив поглед около.
- Тако мрачно! Баш како пауци воле.
- Признајем! Шта ви тражите овде? - упита Паук
- Вас и овог симпатичног момчића. Дечко ниси фино закопчао пантоле. Види
ти се голотиња! - злобно примјети Белиш, гледајући Вариса и очекујући неки
његову реакцију.
- Ох види баш! Исправи то Леоне! - шеретски ће Варис.
- Значи тако уживате Лорде? Живо ме занима поступак! - правио је радозналу
фацу Малопрстић.
- Ништа компликовано, ни цијелом мушкарцу занимљиво. Јесте ли зато
дошли? - весело ће евнух.
-Ма не! Само да вам јавим да Лорд Заповједник Страже управо спаљује 4
тијела у дворишту. - нехајно ће Петир.
- Ах мора да му је хладно!
- Хм изгледао је знојаво! Тако да не бих рекао!
- Шта он каже?
- Мјера предострожности. Да не би постали Утваре.
- А ко су јадници? Нека мртва браћа?
286
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Не, каже плаћеници! Хтјели да га убију! Не зна зашто!
- Хвала боговима да нису успјели! Ко би рекао да је мали Змај тако опасан и
способан борац. Хех те комбинације вука и змаја су очито добитне!
- Добар је, добар! Али имао је помоћ! Сјећаш се дјевојчице која нам је ономад у
Краљевој Луци умакла? И никад нисмо успјели да ја нађемо?! Е постала је
страшан борац! Она је убила тројицу! Симпатична цурица! Добро није више
цурица!
- Јако сте оманули Лорде Белиш! Какве сте то људе унајмили? Штедили сте
злато?! - одједном Варис одлучи да престане са надмудривањем.
- Ми смо оманули! Плаћеници су најбољи чланови Златне чете! Очито 4 нису
била довољна! Будале! Једна дјевојка и балави младић су их масакрирали! бијесно је викнуо Белиш. Варис је први пут видио Малопрстог ван контроле и
бијесног.
- Да ли су ишта рекли? - мало се смири.
Варис погледа Леона и рече му:
- Шта си им рекао да ураде? Реци лорду.
Дјечак је изгледао уплашено. Прогута пљувачку и исприча:
- Па да је дошао тренутак да убију Џона Снијежног чим буде сам! Да му кажу
да га поздравља Џејми Ланистер, и да кад га убију да баце који ланистерски
новчић пред вратима.
Белиш је изгледао јако замишљен.
- Сигурно сумњају на Ланистера.
Варис одмахну главом.
- Нисам сигуран! Мада то нас више не занима. Гдје је Рог?
- Зар није код тебе? - изненади се Белиш.
- Не. Речено ми је да је код једног од нас. Није код мене, није код тебе? Гдје је?
Ко је трећи? - запита се Паук.
- Копка ли те то? Ти си га пронашао, ја сам га добавио, а није ни код једног.
Како се десило да не знамо гдје је? Ми који све знамо. - питао се вјешти
манипулатор.
287
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Наравно. Ја увијек хоћу све да знам. Али ово нам није дано да знамо. Просто
је нестао из Краљеве Луке. Мислио сам да си га дигао.
- Нисам. Кад је нестао?
- Кад је убијен Џофри. Тих дана. Имаш неки идеју? - упита Варис.
- Много. Град је био препун Мартела и Тирелија. Можда је неко од њих?! замишљено ће Лорд Харендвора.
- Или птичица а која је отперјала нетрагом. Коју си ти крио и хранио? - Варис
је шкиљио као мачка на сир.
- Санса? Не! Примјетио бих да га има! Сем хаљине ништа није имала.
- То није цијели Рог. Само дио који се ставља на врх. Није велики. Хаљине јесу.
- Не, сигуран сам.
Варис се закикота подмукло.
- Можда сте Десницо превише заљубљени! Ах како сте ми симпатични ви који
имате те ваше слабости.
- Ви ми нешто говорите о слабостима! - наруга му се гледајући у дјечака
Леона.
- Да. Леон ми је омиљени, знате? Имам га од његове 7 године. Јако је паметан
и сналажљив. И лијеп. Погледајте те очи и лице. Леоне дођи! - зовну га.
Дјечак му приђе. Варис га помази по коси, пољуби у образ и муњевито
пререза врат. Леонове очи су биле разочаране, оптужујуће, пуне бола.
- Али видите ја немам слабу тачку! - поносно показа крваве руке Паук.
Петир Белиш га је гледао са поштовањем.
- Доказаћу вам да немам ни ја! Једино, шта ако је она трећи?
- Не знам. Највјероватније си у праву. Уосталом не изгледа ми као неко такав.
- Одох да обавим неке послове. Ријеши се тијела. Да се не врати по освету. рече Десница на одласку.
Сансу је затекао саму.
- Госпо желио бих вас нешто питати!
288
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Изволите Десницо. - рече она љубазно.
- Да ли сте икада имали неке чудне снове? Хладне, мрачне?
-Необично питање. Не нисам. Зашто ме то питате?
- Ах ја сам само глупи старац којег су некад давно мучили такви снови! Још
нешто. Да ли сте случајно можда узели нешто од Лорда Вариса кад сте
бјежали из Краљеве Луке?
- Још једно чудно питање. Заборављате да сам стално била талац под
надзором.
- Да. У праву сте.
- Јесте ли добро? Јако сте ми чудни. - забринуто ће Санса.
- О нисам. Толико још тога морам урадити. Ријешити се својих слабости, прије
свега. Колико сам само волио Кет. Али она мене није. Због ње сам постао ово
што сам данас. Она ми је увијек била слаба тачка. Почео сам рат, али сам пазио
да је заштитим. Кад сам омануо, пребацио сам своје осјећаје на тебе. Знао сам
да не би смио. Имам свој задатак и циљ, да му морам служити јер сам његов,
али било је то јаче од мене! - бунцао је.
Санса је почела да се осјећа непријатно. И угрожено.
- О чему ви то причате? - упита опрезно.
- О теби, мени, о Великом господару. Знаш не желим да одеш у незнању.
Санса прогута кнедлу:
- Гдје да одем?
Није обратио пажњу на њено питање. Сјео је на столицу између ње и врата.
Језа јој прође низ леђа. Није имала ништа при руци. Тек је ушла да се мало
одмори након јавне објаве Џоновог поријекла и спаљивања 4 леша које су
средили он и Арја. Требала је бити опрезнија. Управо су покушали убити
Џона. Нема сумње ко стоји иза тога.
- Кад ме је твој стриц умало убио у двобоју за Кет, сањао сам сан. Уствари то
није био сан. Како да то објасним? Углавном обратио ми се Велики Господар
леда и таме. То је био невјероватан осјећај. Надахнуо ме. Коначно сам добио
неку сврху. И то какву. Да помогнем у рушењу Зида, повратку древних богова
леда његових слуга, и тако то. Прилично велики задатак. Након свих
289
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
понижења која су ми приредили Старкови и Тулијеви, прихватио сам. Био сам
нико и ништа, али сам имао памет. Опасно и моћно оружје. Наравно имао сам
и нечију наклоност, при томе не мислим на твоју луду тетку. Наклоност
јединог правог Бога. Касније сам упознао још једног мени сличног. Вариса. Он
је мрзио овај ужасни свијет и богове који су га стајали мушкости. Он је дуже
служио Великог Господара. Захваљујући њему Ерис је био луђи него што је
иначе био. Закувао је одличан рат. Нажалост није трајао колико је требао.
Ланистери су му пореметили планове. Ипак један циљ је испуњен. Таргарјени
су били затрти. Није имао ко пробудити Змајеве. Или бар неће бити 3 главе.
Кад је стигла вијест да је Висерис мртав, а Денерис удата за дивљака све је
звучало супер. Мој рат се већ закувао. Варисов план са Лажним змајем се
одвијао полако. Рођење 3 змаја је било шок. На срећу тотално су ван контроле.
Док их неко стави под контролу све ће бити готово. Сада смо дошли до тебе.
Варис је у праву. Ометаш ме. До сада је већ требало да богови леда ходају
Вестеросом. Међутим моја слабост ка теби ме ометала. Бринуо сам се шта ће
бити са тобом. Морам то да средим. Морам те убити.
Санса је хтјела вриснути, али умјесто тога пехаром га гађа у главу. То га
изненади. Хтједе искористити тај тренутак да побјегне, али је он шчепа за
руку и баци на кревет.
- Ипак за крај морам те имати! Бар то! Ти одлучи мртву или живу! Мени је
свеједно! Мада било би љепше да се опустиш! Биће ти боље! - бунцао је
помахнитало.
Санса врисну, покушава се ослободити. Не успијева. Хвата је очај. Не жели
тако завршити. Одједном Белиш би бачен са ње. Теон га је бацио. Петир проба
да устане са ножем у руци. Теон га шчепа за руку и удари њом о зид. Нож
испаде из руке. Жељезни га својим бодежом убоде у раме. Белиш крикну и
престаде пружати отпор. Грејџој замахну да га опет убоде овај пут циљајући у
груди.
- Теоне стани! - заустави га Сансин глас.
- Зашто? Ја сам се заклео да ћу вам помоћи све оне који су нанијели зло
Старковима. Он је све започео! Он је крив што је ваш отац мртав. Крив је за
све што се дешавало!
- Знам, али морамо га испитати. Хоће да сруше Зид. Морамо знати како! То је
сада најважније. - Санса је била разумна и поред страха и мржње коју је
осјећала према свом некадашњем спаситељу.
290
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Теон се задовољно накези:
- Имају Рог Зиме. Само не знају код кога је. Он, Варис и још један служе
Туђинима.
- Како знаш?
- Захваљујући Ремзију Болтону. Након њега не волим да будем у близини
људи. Волим да се завучем негдје гдје ми нико неће сметати. Тако сам сасвим
случајно био одмах поред Варисове собе. Увијек се ту нешто чудно дешавало.
Данас сам чуо њихов разговор. Кад је Малопрстић рекао да иде да се ријеши
слабости, знао сам гдје иде. Прво сам завезао Вариса да не би побјегао. А онда
сам дошао овде.
-Ко је тај трећи? - упита Санса.
- Не знају ни они. Али код њега је Рог Зиме.
- Морамо то сазнати.
- Како кад не знају ни они ко је у питању?
- Не познајеш ти Лорда Белиша. Он лаже све, што не би Вариса?! - рече Санса
гледајући у склупчаног Десницу на поду.
- Иди по Џона ја ћу пазити на њега. Доведите и Паука. - предложи Теон.
Санса га послуша. Теон завеза заробљеника. Убрзо дођоше Џон, Сем, Браћа
Тирели, Нимерија Пјешчана змија, Санса, Арја, Тарли, Рид, Мелисандра.
- Ооо фино друштво! Дошли сте ме посјетити? Хвала вам баш сте љубазни.
Понудио би вам вина, али руке су ми спутане. Санса драга, ово је ипак твоја
одаја. Дај господи нешто да гуцну! - опет је био свој, онај стари Петир Белиш.
- Теоне, Вариса нема. У соби је само тијело мртвог дјечака. - рече Санса
игноришући цинизам и иронију ухваћеног злотвора.
- Како? Чврсто сам га завезао. Претресао га да видим има ли какво сјечиво.
Како је то могуће?
- Неко је исјекао везове. Неко га је ослободио. - рече Гарлан.
- Трећи! - викну Теон.
- А ми немамо појма ко је то! - љутито ће Арја.
- Морамо за Варисом. Не смије дунути у Рог - упозори Мелисандра.
291
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Црна Риба и најбољи извидници већ га траже. Неће умаћи. - трудио се Џон да
звучи смирено.
- Паук је Паук. Кад пожели може испарити без трага. Нећете стићи. Изгубили
сте. Све ће прекрити тама. - злурадо добаци Белиш.
- Дозволите ми да га испитам. Научио сам пар трикова у Ужаснику. Колико год
био тврд и упоран, то ћемо промјенити! - из Теонових ријечи је исијавала
садистичка радост.
- Треба га убити, а не испитивати. Живог га спалити или дати језовуковима! предложи Арја.
- Не, то би било лако! Након мог испитивања пожељеће 1000 пута да умре, а
смрт неће доћи тако брзо.
- Баш ме уплаши наказо! - наруга му се заробљеник. У реду. Твој је. - одобри
Џон.
- Одмах ћу почети. Санса ти нађи друге одаје. Овде ће бити мало вриштаво.
- Могу ли да гледам? - упита Арја.
Сви је згрануто погледаше.
- Ако баш желиш.
-И ја ћу. Ја знам кад лаже! - одлучно ће Санса.
Теон погледа остале.
- Још неко?
- Ја! Представљам краљицу. А он је Десница! - иступи Ним.
- Господо неко од вас? - обрати се он мушкарцима.
Нико не иступи. Вилас и Сем су изгледали као да ће управо повратити. Врло
брзо сви изађоше напоље. Теон се окрену ка Белишу.
- Шта знаш о Рогу Зиме? И о томе код кога је? - упита.
- Рог Зиме? Па код Ноћне Страже, зар не? Они су га заплијенили кад су
заробили Краља са ону страну Зида. - трудио се бити озбиљан. Теон му
засијече кожу на лијевом образу. Онда вјешто је трзну навише. У руци му оста
парче коже са косом. Крици одјекнуше Црним замком.
292
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Два дана касније... Негдје јужно од Зида.
Коњ је цркао рано јутрос. Плаћеници које је платио да га штите су нестали.
Јадне кукавице. Чим су језовуци почели да одвлаче једног по једног, међу њих
се увукао страх. Нису хтјели да га слушају. Почео је мислити да би могли врло
лако преклати га. На срећу ипак су одлучили да га оставе. Будале, неће
далеко. Мада ко зна. Можда је мета само он. Ма није можда већ сигурно. Знају
ко је. Старкови га гоне. Језивукови су њихови. Имао је срећу што је умакао. Он
увијек има среће. Мада тешко да је то само срећа. Човјек је дошао и ослободио
га. Обичан човјек. Рекао је да му је наређено. Није рекао ко. Углавном кренуо
је са њима кад су бјежали. Није далеко стигао. Стријела га је погодила у врат.
Тај трећи ко год да јесте, опасан је, мистериозан. Остао је на Зиду. То значи да
ће исти врло брзо пасти. Варис се осјећа уморно. Помишља да не вриједи
више бјежати. Потјера и звијери ће га брзо стићи.
У Црном Замку
Наказа је била у праву. Пожелио је да је мртав. Не може да поднесе више бол и
мучење. Како је ово себи дозволио? Санса ето како. Слабост је прича његовог
живота. Увијек је био слаб. Није био довољно племенит да завриједи да буде
зет Велике куће. Није био довољно мушкарац да ривала добије у двобоју.
Добио је понижење и милост од оног чије је срце хтио пробости. Рођен је да
би био отирач. Ипак прихватио је понуди да служи лед и таму. Радовао се што
ће бити он тај који је уништио свијет. Користио је памет да се уздигне и
обогати. Волио држати људе у заблуди да га знају и познају његове мотиве
као похлепу и ниско поријекло. То га је забављало. Упознао је Вариса и дуго
није знао да имају исти циљ. Није било потребе. Обојица су радила сјајан
посао. Господар се јављао у сновима. То је било врло ријетко. За 20 година
укупно се јавио свега 30-ак пута. Од тога задњих годину дана бар пола. Увијек
је успијевао да изврши задане наредбе. А сада је пао и поклекао. Теон Грејџој
га је сломио за два дана. Радио је шта је хтио. Све му је признао. И оно што га
није питао. Молио је да га још пита. Пао је и поклекао. Долазио је и Џејми
Ланистер. И он је имао питања. На сва му је одговорио. Проклети Лав! Нашао
је начин да убија Туђине помоћу валиријског челика. Он и дјевојчура од Тарта
су негдје намамили два Бијела Шетача и у борби схватили да валирјски челик
не леди да додир ледених Богова. А ако њиме одрубите главу убијете их.
Сатима би стајао и гледао како га Теон мучи. Касније му је досадило. Свима је.
Ним, Арји, Санси. Санса није скретала поглед. На почетку кад је још покушавао
лагати она би га прозрела, наказа казнила. Сада нема никог сем њих двојице.
293
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Мучење траје два дана а њему се чини као да траје годинама. Уништен је.
Ништа није остало од Петира Белиша. Ништа. Само страх и духовна биједа.
Бол.
- Шта ћемо данас да сијечемо. Са руке? Ноге? Можда бута? Не, не, са јаја! Шта
ће вам? Ионако је крај свијета. А и због њих сте хтјели да упрљате једну даму
много већег сталежа и много млађу. Шта ви кажете? Свиђа вам се та идеја?
Ћутиш? Нећеш ваљда да ме љутиш?
- Не, не мој Боже никад не бих љутио свог Бога и господара! Да свиђа ми се!
Сјеците све! Ја сам гадно, прљаво створење. Све што ми урадите мало је!
Срећан сам што ми уопште дајете пажњу
- Хм не знам! Још разочаран што си имао неког другог бога. Морамо некако
макнути тај лед из твоје душе. Црвена жена има идеју. Данас ћемо те спалити!
Шта кажеш на то? - упита Теон.
- Одлична идеја! Да, да спалите ме! Ако сте ви срећни и ја сам!
- Пази да превише не уживаш! Бићу љубоморан на Бога ватре! А то ме љути! упозори га озбиљним гласом.
- Нећу, нећу! Мислићу на вас! Само на вас! - увјеравао га је.
- Е да не би отишао тек тако у ватру, морам те мало осолити! - рече весело
Теон.
Поцјепа му оно мало рита што је висило на њему. Белишово наго тијело је
јадно изгледало. Мршаво, препуно рана, ожиљака, крваво, негдје су се видјеле
бијеле кости. Теон узе пуне шаке соли и добро их утрља на мјеста са којих је
избијала крв, гдје су се видјеле кости. Још једна неописива агонија. Белиш се
онесвјести. Кад је дошао себи био је у дрвеном кавезу, окружен дрвима за
паљење ломаче. Један Брат Ноћне страже приђе и баци бакљу на дрва. Пламен
се брзо прошири и захвати кавез. Срећан што је коначно крај, Лорд Петир
Белиш од Харендвора, поче се лудачки и гласно смијати. Недуго потом смијех
замјенише стравични крикови.
- Морам признати да одлично мирише! - искрено ће Џејми Ланистер.
294
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
АРЈА
Њушила је евнуха и његове слаткасте мирисе. Близу је. Данима га лови. Остао
је сам. Плаћеници су побјегли због ње. Црна Риба га је стигао. Варис није
бјежао. Чекао је.
- Евнуше ниси далеко стигао!
- Јебени Сјевер и јебена зима! Увијек сам их мрзио!
- Занимљиво! Ваљда си зато хтио да завлада вјечна зима.
- Не. Зиму сам хтио само зато да се осветим људском роду и другим
религијама. Мрзим зиму, али не као ватру.
- Гдје Рог Зиме? Боље реци сада. Ионако ћеш рећи касније, само прије тога би
могао патити - упозори га Тули.
- Рог је у Црном замку. Код кога не знам. А и да знам већ је касно. Рог ће кроз
који тренутак срушити Зид. Нема шансе да можеш упозорити Стражу. тријумфално ће Варис. Онда брзо отвори прстен и попи отров. Нико није
стигао реаговати.
Арја се тргну. Вратила се у своје тијело. Ухвати је паника. Мора упозорити
Џона. Утрчала је у Велику дворану.
- Џоне! Зид ће пасти! - врисну.
Сви присутни се окренуше ка њој.
- Арја о чему се ради? - упита Џон.
- Била сам у Нимерији. Црна Риба је стигао Вариса. Ја сам му помогла.
Углавном, Паук се отровао. Прије тога је побједоносно рекао да не могу стићи
на вријеме да нас упозоре. Зид ће данас пасти. Постоји трећи, не зна ко је тај,
али он је у Црном Замку и данас ће да дуне у Рог Зиме. Морамо евакуисати
Замак и упозорити остале да то ураде. Пожури немамо времена! Можда се већ
спрема да то уради. - брзо је објашњавала.
У дворани је завладала паника. Џон се попе на сто и звизну. Граја утихну.
- Смиримо се. Семе пошаљи гавранове другим замковима. Реци им да се
повуку што даље од Зида. Објасни ситуацију. Нек узму сав опсидијан и
валиријски челик са собом. И намирнице. Ако падне Зид нек пробају
спријечити пролаз Туђинима. То је приоритет. Нек неко упозори извиднике
295
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
на Зиду. Крени Семвеле. Лорде Тарли, Гарлане Тирели, Сатене ви организујете
повлачење војске и Браће. Џејми, Арја и Бријена ми ћемо организовати
претрагу Црног Замка морамо покушати наћи издајника наде док није касно.
То нам је једина шанса. Санса ти се повуци ка Зимоврелу. Одмах крени. Мораш
упозорити Вестерос да ће Зид пасти, и да буду спремни. Господо срећно! Зима
је дошла! Покажимо јој да није добро дошла!
- Сви су појурили да извршавају своје задатке.
Арја је истрчала. Кренула је да претражује штале. Владала је велика пометња.
Војска се паковала. Намирнице, оружје, све је то требало спасити. У овом
метежу наћи човјека за Рогом Зиме биће немогуће. Готово се судари са
Црвеном свештеницом.
- Каква корист од твојих пламенова кад не могу да помогну сада када је
најбитније?! - пребаци јој дрско.
- Не функционише то како ти мислиш дјевојчице.
- Никад не функционише! Богови никад нису ту кад их заиста требате! А тај
твој ватрени ми се чини једнако опасан као и онај ледени! Боље би било да ми
помогнеш да нађем свирача. Ту само сметаш!
Није сачекала њен одговор. Нема се времена за губљење. Отрчала је у своју и
Сансину собу. Ту је узела мач који јој је дала Бријена. Мач који је искован од
очевог Леда. Други који је направљен Аријана Мартел је пронашла у ризници
и послала Рикону као залог мира. Она је одлучила да му да друго име. Назвала
га је Казна.
Покупила је оно мало својих ситница, углавном оружја. Наоружала се и
змајстаклом. Имала је 2 ножа и 2 туцета стријела. Она није користила лук.
Стријеле је користи за блиску борбу, тако што их је бацала попут ножева. За
Туђине је спремна. А нада се их неће данас срести. Само да нађе ту издајицу.
Ко би то могао бити? Ко је сличан Варису и Белишу? Није могла никога да се
сјети. Да има времена пао би јој неко на ум, али овако ништа. Једина имена
која јој падају на ум су Тивин, Серсеи, Тирион. А нико од њих није ту. Мртви
или нестали. Људи су ужурбано напуштали Црни замак и бјежали од Зида.
Колико далеко могу умаћи? Колико треба? Зид је огроман, и ако крене да се
руши може далеко пасти! Али опет можда то рушење неће бити брзо. Зид је
Зид. Стоји ту 8 000 година, огроман је, моћан проткан чаролијом. Можда ће
рушење трајати данима?! Можда ће Зид постати нестабилан, нестаће његова
296
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
чаролија и временом ће се срушити?! Тешко. Не би се толико Бијелих Шетача
скупило да би чекали годинама, ма тешко да би чекали и данима.
Мора га наћи. Мора. Довољан су мотив Нанине приче. Ако су и пола тачне,
неће бити добро. Одједном јој се учини некако мрачније. Није могуће да је
тако брзо пао мрак. И хладније је. Они долазе са мраком. Или мрак са њима.
Језа јој прође тијелом. Сем протрча крај ње. Крену за њим. Ко зна? Ни он нема
разлога вољети свијети и људе. Били су зли према њему.
Пратила га је све до Џона.
- Џоне кренули су! Извидници су ми управо јавили да су кренули ка Зиду! викао је избезумљено.
Џон је застао на трен. Премишљао се трен или два. Онда је рекао:
- Подјелићемо војску на два дијела. Они који су већ отишли нек се не враћају.
Њима ће командовати Гарлан Тирели. Други који су још овде нека се
наоружају. Идемо иза Зида. Морамо их држати што даље. Лорд Тарли нека
настави извлачити храну и залихе змајстакла. Ја ћу комадовати нападом на
непријатеља. Арја помози Сему! - био је одличан.
- А Рог?
- Прије ћеш га тако наћи! Само отвори очи!
Она и Сем су брзо обавјестили људе шта треба да се уради. Војницима није
било мило да иду на таквог непријатеља. Многи још увијек нису ни вјеровали
да је стваран. Али није било друге. Ако је прије владао хаос. Сад је владао хаос
свих хаоса.
Сем је изгледало помало сметен и уплашен.
- Извини што се намећем, али кад дођу, овај, знаш, они, Туђини, могу ли бити
бити у твојој близини? - трапаво упита.
- Зашто?
- Па убила си тројицу плаћеника ко од шале можда можеш и са њима да се
носиш? Много ме је страх. А нећу да сметам Џону, као да му је мало брига и
дужности, још да мора мене чувати.
- Али ти си једини који је убио једног Туђина?!
- Један је један! Тамо их је стотине хиљада. А и тога сам убио више срећно него
спретно. Молим те! Не тражим да ме чуваш, само да будем у твојој близини!
297
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Чуваћу ти леђа!
Хтједе му рећи да је опаснија за непријатеља ако јој приђе иза леђа. Ипак
уздржа се.
- У реду. Биће ту и Нимерија. Она ће пазити на нас! Само се надам да ће се брзо
вратити. Можда ми Брен опет пошаље неко упозорење.
- Брен?
- Да мој млађи брат! Сумњамо да је уопште жив! У крајњем случају је
зеленвид!
Али
немамо
појма
гдје
је."рече
Арја
разочарано.
Сем је изгледао као да нешто зна, и да му је непријатно због тога. То је трајало
само трен. Али њој такве ствари нису промицале.
- Ти знаш нешто о њему!
- Не, како бих ја знао?
- Не знам како али знаш!
- Не могу! Обећао сам!
- Шта и коме?
- Уствари обећање се односи на Џона. Можда би теби могао рећи?
Арја је већ губила стрпљење. По први пут послије толико времена угризе
усницу.
- Реци више!
- Давно кад су нас напали Туђини на Шаци Првих људи, а Џон био код
Дивљана ја сам срео Брена, Ридове и једног огромног човјека. Углавном сам
му обећао да ништа нећу рећи Џону. Они су отишли са Утваром или нечему
сличном која је мене спасила.
- Гдје су отишли?
- Иза Зида на Сјевер
- Молим? Зашто? Баш тада кад су Туђини кренули да нападају? Кад су се и
Дивљани покренули? Шта траже на Сјеверу у ледној пустари!? - била је
шокирана.
- Не знам! Али то је мала група, са језовуком и водичем. Земље иза Зида су
огромне. Могу проћи неопажено.
298
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Арју је мучило безброј питања. Брен је био мјешавина ње и Сансе. Љубак,
културан, несташан, хтио је бити ратник, витез. Јављала се велика жеља да
крене да га тражи.
Војска је већ отишла и капија је затворена. Шта се дешавало са друге стране
Зида нико није знао. Нико се не би усудио да се пење на Зид кад овај може
пасти сваки трен.
Како би било лијепо птица бити! Толико је жарко гледала небо да је пожељела
да се вине у небо. И одједном се нађе у лету. Летјела је изнад Зида. Шок и
страх су били неописиви. Ипак се брзо прибра. Она је била звјеробраз.
Нормално је да може ово. Тражила је погледом војску. Брзо је нашла. Битка је
већ почела. Туђина је било више. Али их је много убијено стријелама са врхом
од змајстакла. Падали су и људи. Бријена од Тарта је огромном валиријском
сјекиром сјекла главе чудовишта. Бивало је све мрачније. Људи су упалили
бакље да их тако држе на одстојању. Али они се ватре ниси превише бојали.
Битка је бивала све жешћа и спектакуларнија. Примјети Ним како предводи
једну убитачну чету Дорњана. Џон је био близу Џејми Ланистера. Одлично су
се борили. Велики Џон је вршио покољ над опаким Боговима Дивљана. Теон
би прво испалио 5-6 стријела циљајући оне Туђине који су успјевали да
пробију линије и оне који су опасно угрожавали нечији живот. Онда би својом
кратком сјекиром сјекао главе. Људи су добијали. Тренутно. Ако Зид не би пао
Туђини би пјевали борбене.
Тада се деси нешто што није жељела никако да се деси. Рог Зиме. Какав звук.
То је људску војску пренеразило. Одједном почеше пристизати нови Туђини.
Хиљаде и хиљаде нових. Ток битке се промјени. Људи се почеше лагано
повлачити.
Арја се врати у свој тијело. Била је у саоницма међу опсидијаном. Сем је био са
њом. Плакао је. Био је избезумљен.
- Готово је, готово! - бунцао је.
Звук је био стравичан. Зид је пуцао. Као да одједном пјева пјесму лед читавог
свијета. Они су већ били прилично одмакли, али неки комади су падали јако
близу. Зид се рушио. Арји сузе поткоше низ образе.
299
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
3 дана касније
Још је двојицу убила стријелама. Трећи се већ пробио до ње. Укрстише мачеве.
Плесали су. Био је одличан. Међутим она је била још боља. Посјекла га је по
кољенима. Клецнуо је мало, али довољно да му хитро смакне главу.
Још двојица су пристигла. Одмах их је напала. Али врло брзо увиди да би
могли да је надвладају. Ипак није се уплашила. Бар ће убити једног. И успје
врло брзо. Међутим други је већ избијао мач из њених руку. Опсидијана више
није имала. Међутим нападач умјесто да нападне поче се топити. Сем га је убо
ножем у потиљак.
- Видиш? Нису тако страшни! - весело му добаци.
Он само невољно слегну раменима. Туђина више није дошли те ноћи. Сванула
је зора. Мрак се повукао и они са њим. Брдо Лед је још једном одбрањено.
Трећу ноћ за редом.
Зид је пао. Зид се срушио. Али не онако како је то ико очекивао. Отприлике се
само срушио дио око Црном замка. Пар стотина метара источно и западно.
Толико је било леда и камења да се од срушеног леда и камења формирало
брдо високо око 200 стопа. Велика срећа је што је нагиб са јужне стране био
благ и мали. Кнез Тарли чим је то примјетио наредио је војсци да га освоји.
Зачуђујуће било је врло мало рупа и бразди у брду са јужне стране. Са сјевера
је ситуација била другачија. Успон је био велики, са пуно кратера и рупа.
Можда лаганим Туђинима то неће бити проблем, али људима хоће. Сви су
посматрали застрашујућу битку испод њих. Џон је покушао да повуче војску
на брдо. Бијели Шетачи су најављивали. Све је више људи гинуло. Тарли и
Тирели су наредили гађање ватреним стријелама. То је Џоновој војсци дало
времена да се повуче. Успон је био мука жива. Туђини си им били стално за
петама. До свитања су се битке водиле. Онда су нападачи кад се добро
разданило отишли.
Већ три дана долазе чим се поче смркавати. Они доносе мрак. Циљ је
издржати јер су појачања на путу. На срећу нигдје више Зид није пао. Сва сила
која је била смјештена у осталим замковима кренула је овамо ка мјесту гдје
некад био Црни Замак.
На врху брда су изградили ограде ровове, спаваонице. Хладноћа је била
велика али су се бараке брзо изградиле. На сјеверној страни брда изграђено је
и доста препрека, барикада на свим оним мјестима на којима се могло проћи.
Сада Туђини више нису били једини проблем. Почеле су долазити и Утваре.
300
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Арју је бринуло и то шта ће бити ако издајник наде, како га Џон назвао, опет
дуне у Рог? Да ли ће се срушити цијели Зид?
10 дана касније
Дан је све краћи. Ноћи све дуже. Све је теже издржати. Појачања и даље
пристижу али до кад могу издржати? Арја је на крају снаге. Она, Нимерија и
Сем се стално боре заједно. Ноћ је опет дошла. И они са њом. Чини се да су
били никад упорнији и одлучнији. И јачи су. Све су јачи.
Овај пут се битка води на самом врху брда. Кнез Тарли је пао. Тројица су га
окружила и сасјекла. Сем је потрчао да му помогне. Пут му је препријечио
висок Туђин. Сем је замахнуо мачем ка њему. Одбио га је као перце, и прије
него је Арја стигла реаговати, одсјекао му главу. Арја врисну и обруши се
попут мећаве на створа. Таман кад га је убијала Рог Зиме се опет зачу.
Људи у очају почеше да се повлаче. Арја се оклизну и паде. Удари главом и
откотрља се у једну дубоку рупу.
ЈАХАЧИ ЗМАЈЕВА
Ватрени снови
Град гори. Бедеми се топе. Људи вриште и бјеже. Табори војске су у пламену.
Змајеви. Два змаја жаре и пале све на своме путу. Какав сан! Бродови у Луци
горе. Бродови на мору горе. Све гори. Небо, земља, камен, вода.
Она је горе високо. Лети. Осјећа се тако слободно. Коначно је слободна. Бљује
ватру. Игра се са својим братом. То је за њих све игра. Али и бијес. Мајка их је
оставила. Мајке нема. Нема ни Дрогона. Нестали су. Туга, бијес, слобода. И
освета. Врела као сунце, немилосрдна као ватра. Све ће нестати. Све ће бити
прах и пепео. Зима царује, али они ће је отјерати. Ово неће бити царство зиме
и леда. Не. Они неће дозволити. Ово ће бити царство ватре. Све ће горјети. Све
што постоји. Лед и снијег, вода и земља, камен и ваздух. Мора. То је позив.
Путоказ кући. Крик и молба која одзвања само једно:
- Мајко врати се!
Људи бјеже и вриште. Неки покушавају да се супроставе. Један је чак хтио да
му се покоре. Патетично. Они да се покоре њему? ОНИ ЊЕМУ?!?! Шта је он
само мислио ко је? Глупи, глупи људи. Не знају ништа. Имају некакав рог и
мисле њиме да управљају. Али немају магију и немају змајске крви. Људи су
ништа. Само храна, и то не омиљена.
301
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Сада је град испод њих пуст. Или се тако чини. Има људи у њему. Крију се. Нека
их. Кад-тад ће ватра доћи до њих. Ми смо змајеви. Имамо сво вријеме овога
свијета. Можда и поштедимо неке људе. Оне мајчине. И оне што јој се клањају.
Други нек се не надају милости. Ово траје и траје. А мајке нема. Нема ни
Дрогона. Ватра вришти, дозива их, зар је не чују?
Полетје високо међу облаке и обруши се ка граду на земљи, ка камену, ка
људима. Дубоко из своје туге, свог бола и свог бијеса заграби најјачу ватру и
ослободи је у свој њеној силини и моћи. Какав диван осјећај слободе и освете.
Ипак на крају кад се ватра излила из ње, празнина је и даље била ту.
-Мајко гдје си? Што те нема?
Онда све нестаде, сан престаде. Ако је то био сан.
Шапат је позва из даљине.
- Арјааа...
Ко је Арја? Зашто мисли да је она та? Ко је то?
- Арја пази се! Не дозволи да змај овлада тобом! Ти си човјек, дјевојка! Ти си
Арја од Зимоврела, из куће Старк. Моја сестра! Бори се! Надвладај звијер, не
буди звијер! - шапат је постајао глас, близак и јасан. Познат и драг. Жели да
крени њему. Ипак не. Толико је таме и хладноће, а глас није баш близу. Не
жели ходати тмином. Она је ватра. Жели бити ватра. Моћна, свемоћна и
премоћна. Она је змај. Змајеви се ником не покоравају! Сигурно не гласовима
таме и хладноће.
Тада одлучи да опет крене високо и обруши се дубоко сијућу страх, трепет,
ужас и терор. Владајући ватром, покоравајући све, уништавајући све у част
своје мајке. Оне коју зову Денерис, Денерис у Олуји Рођена. Ова олуја, ватрена
олуја ће је вратити њој. Њима. Мајка ће се вратити. Њена мила мајка. Њена
Кет. КЕТ?????? Откуд сад то име?!
- Наша мајка је Кетлин, од Куће Тули, од Брзоријечја! Денерис је мајка змајева,
ми смо вукови! Нисмо змајеви! Слушај ме! - бивао је све гласнији познати глас.
Није обраћала пажњу. Бар се трудила да не обраћа. Тако га је тешко
игнорисати. Тако је збуњује. Зна шта ће! Изнова и изнова ће бљувати ватру.
Летјеће високо и опет се обрушавати дубоко! Крену. Изненада нешто је шчепа
са леђа и повуче ка тлу. Жестоко удари о спаљену земљу пар десетина метара
од зидина града. Бијес је кључао у њој! Ко се усуђује? Шокира се кад угледа
302
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
свог брата како је опрезно обилази. Зашто је то урадио? Одлучи да га казни.
Насрну на њега. Вјешто јој измиче. Ипак дохватише се напосљетку. Визерион
само одбија њене нападе. Не жели борбу. Њу бијес држи. Његова
мирољубљивост је само више љути. Очи су му тако љупке, мирне. Те очи! Као
да још неко гледа кроз њих. Неко познат. Визерион се отргну од ње, вину у
небо и забаци главу назад. Умјесто змајевог урлика зачу се нешто слично
завијању језовука. Језовук? Шта је језовук?
- Ми смо језовуци! Ми Старкови! - опет је повуче глас назад у таму.
Не задржа се дуго ту. Овај пут се нађе у тијелу језовука, у Нимерији. Тада се
коначно сјети ко је. Арја Старк од Зимоврела, звјеробраз, убица, ратник који
се борио на Зиду. Није сама. Лежи поред ватре у Нимерији. Поред ње је
Нимеријин брат, Бренов језовук. Мало удесно је Ходор. Улијево једна ситна
дјевојка и још ситнији дјечак. Ридови? Преко пута леже затворених очију она,
Арја и неко ко много личи на Брена. Поред њих је јако мала жена. Нањуши
нешто. Накостријеши се. Мало даље у сјенци дрвећа стајао је Црни брат.
Утвара. Наравно о овој је групи причао Сем. Брен отвори очи и придиже се.
Гледа директно у њу.
- Арја врати се у своје тијело! Одмах! Немаш још пуно времена! - рече.
Арја послуша. Опет се нађе у свим тијелу. Велика слабост, хладноћа и немоћ је
дочекаше. Хтједе одмах умаћи. Ипак Брен је ухвати за руку и стегну.
- Отвори очи! Буди што јеси! Буди човјек! Одупри се хладноћи која те вреба."
Послуша га. Са великим напором отвори очи. Прво што угледа је Нимеријна
њушка и Бреново лице.
- Нашла сам те! - промукло изговори.
Зеленвид
Ништа није било онако како је мислио да ће бити. Надао се, потајно се надао
да ће опет трчати. Ништа од тога. Супер је што је научио толико тога и што је
могао толико тога. Ипак оно што је највише желио остало је мртво. Његове
ноге су остале непомичне, и ништа што је научио му неће помоћи да то
промјену. Ништа. Горчина ће му заувијек остати у души.
Чудак који га је довукао у Царство зиме, мало по мало му је откривао тајне
њихових моћи. Зеленвид. Покушавао је схватити шта је то из ријечи Џоџена
Рида. Ипак тек кад је то почео доживљавати схватио је величину тих моћи.
303
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Застрашујућу величину. Блудрејвен је био фасциниран. Бренове могућности
су увелико превазилазе његове.
Брен је био Господар свих времена и свијетова. На самом почетку није имао
контролу над оним што гледа. Полако је стицао контролу. И видио је. Видио је
незамисливо. Све легенде, бар оно из чега су проистекле. Све легенде су
засноване на истини, али препуне лажи. Знао је зашто је пропала Валирија.
Видио је то. Видио је рођење првог змаја. Смрт задњег. Рађање три нова.
Видио је Вестерос прије људи. Видио је Старе богове. Видио је лудило
Црвених свештеника, и суманутост њихове религије и злобу Господара ватре.
Видио је инвазију Туђина. Видио је ко су они заиста. Жалио их је. Жртве још
једног злобног бога одметника. Чуо је пјесму Леда и Ватре. Лице и наличје
исте силе, силе зла. Чуо је како кроз простор и вријеме одјекује
- Ватра је сјајна слуга, али лош господар!
Све је више видио и више знао. Змајеви су извори магије. Физичка
манифестација ватре сунца, ватре стварања. Господар Ватре је само паразит
који то хоће искористити, у свом будаластом рату са својим другим обликом.
Знао је да подједнако треба зауставити Великог Туђина, али и Господара
Ватре. Њихов циљ је да преовладају и униште све што није по њиховој вољи.
Тако је вријеме пролазило, а Брен је гледао и учио, док није научио. Схватио је
своју судбину. Он заиста неће ходати, али ће летјети. Укротио је змаја,
Визериона. То није било лако. Први змај га је одбацио. Њихове душе су биле
тако различите. Превише је било бијеса у Регалу. Други је био заузет. Дрогон
је своју душу и срце све више везивао за своју мајку, Денерис.
Трећи, Визерион је био најблажи, али са довољно бијеса и освете да уништи
градове и војске. Ипак било је и спокоја и велике доброћудности. Полако га је
савладавао. Сваки змај ће дозволити да видиш његовим очима. Али само ће
онај који нема јахача дозволити да управљаш њиме, да будеш он. Наравно то
захтјева јаког звјеробраза. Иначе змај ће да те прождре, усиса и спали душу и
све оно што јеси. Зато је Арја била у опасности.
- Гдје си био? - упита га измученим гласом, када се мало оправила о дошла
себи.
- То је тешко за одговорити. Свугјде и нигдје. Ту и тамо. Тражио сам себе. одговори замишљено.
- И? Јеси се нашао?
304
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Нашао сам себе, нашао сам тебе, нашао Сансу, Џона и Рикона. Нашао сам
обећаног принца, принцезу, нашао Азора Ашајиа. Нашао сам сврху свог
постојања, сврху свих недаћа, мојих и наших. - причао је полако.
- Каква је сврха да нам убију оца, Роба и мајку? Да тебе обогаље? Пљујем ја на
ту сврху! - опет се појави искра праве, старе Арје пуне бијеса.
- Морали смо постати јачи! Ја да нисам бачен са куле отишао бих у Краљеву
Луку. Отуђио се од Сјевера, постао витез. Можда би био сјајан витез. Али
Вестеросу не требају витезови, има их стотине, ма хиљаде! Један више не би
ништа значио у рату свих ратова. С друге стране увјежбан зеленвид много
више треба и значи. Ти си толико тога прошла и преживљавала. Све што те
није убило ојачало те. Сад си најјачи звјеробраз на свијету. Можда јача и од
мене. Џон ће исковати свој мач захваљући нама и змајевима. Рикон постати
најбољи владар Сјевера. Санса, ех та ће порушити неке табуе и препреке.
Видјећеш.
- То све неће вратити оних које нема! - дрхтаво ће Арја.
- Неће, али ће вратити мир у Вестеросу. Неке ствари су изнад свега! Чак и нас
брат и отац и мајка не могу их надмашити. Тако мора бити.
Није му вјеровала. Она се не мири са неправдом. Она се бори ако треба сама
против свих.
Кад су кренули назад ка Зиду, осјетио је опасност. Ма колико моћан био није
могао да види лица. Били су заштићени чак и од погледа једног зеленвида.
Упозорио је Арју да пази на Џона. Знао је да се боје Џона, а не ње или Сансе.
Срећа те не знају ко је она и ко ће бити.
Кад је Зид пао, осјетио је бол у грудима. Јака га је магија подигла. Дуго
времена није видио шта се дешава. Као да је траума коју је Зид доживио
изазвала сметње. Кад је дошао до њега затекао је рушевине. Читав Зид је пао.
Није било људи, Утвара ни Туђина. Само један усамљени језовук који је
зарежао на њих док није угледао Брена и Љетника. То је наравно била
језовучица, Нимерија. Чувала је стражу. Чувала је Арју. Једва су је извукли из
рупе у коју је упала. Била је повријеђена и без свијести. Брену су се вратиле
моћи. Тачније на рушевинама Зида су биле јаче него икад. Схватио је да је Арја
у некој врсти тешког сна. Просто су из ње избијали ватра и бијес. Покушао је
да се повеже са њом није ишло. Схватио је гдје је. Није знао како да јој
приступи, како да јој помогне. Још увијек није имао контролу над
305
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Визерионом. Он и Регал су сијали терор над градом под њима. Визерион је
само пратио брата. Иначе би давно одлетио одатле. Међутим Регал није хтио.
Чекао је мајку. И Дрогона. Арја је некако заглавила у Регалу. Како? Није знао са
сигурношћу рећи. Џоџен је имао идеју. Њен велики потенцијал је дошао до
изражаја кад се онесвјестила и пала у дубоки сан. Зид је појачао оно што она
јесте. Подсвјест је тражила сигурност, заштиту и патила за мајком. Нашла је
своју сродну душу. И то какву.
Остало је познато. Умало се није изгубила. На сву срећу њена веза са
Нимеријом је помогла.
Сад још само да је научи да надвлада змаја. То иде полако. А они времена
имају све мање. Људска војска је разбијена. Кад је Зид коначно пао толико је
људи погинуло. Туђини су нагрнули. Мртви су се вратили као Утваре. Многи
Замкови су пали. На Сјеверу су још стајали Зимоврел у којем се налази
огроман број Дивљана и Сјеверњака, као и Ужасник у који су се повукли
Амбери након што су њихове земље прегажене. Остало је све пало. Туђини су
већ харали Долом, Западним Земљама и Ријечном крајином. Примјетио је
њихово присуство чак у Дорни.
Главне снаге Вестероса су се окупиле у Харендвору. Сјеверно од њега људи су
још једино опстајали у јаким тврђавама и замковима и утврђеним градовима.
Села, фарме, мање тврђаве, слабији замкови, мањи градови све је прегажено.
У Харендвору су се дешавала убиства. Чудна, необична убиства. За једну ноћ
би неко убио и сакрио 5-6 људи, а онда би они као Утваре чинили хаос. Није
било сумње ко то ради. Бренове моћи су биле на врхунцу. Магија која је
исијавала из срушеног Зида их је појачала. Коначно је разбио маску која је
крила трећег издајника наде. Он га није препознао. Али га је стално пратио
док није открио ко је. Вилас Тирели. Врло брзо је прегледао његов живот и
нашао је разлог зашто је насљедник једне велике куће одан Великом Туђину.
Мрзио је свијет и људе. Мрзио је свога оца због којег је постао богаљ. Имао је
моћи једног зеленвида, али их је користио да омогући затирање људског рода.
Много је горчине било у њему. Брену га је било жао. Много његових осјећаја је
познао. Лако их је могао замјенити са својим. Сва надања и уништени снови.
Ипак његову завист и мржњу према браћи није разумјео. Мрзио је Лораса јер
је тако млад постао тако добар. Познат и славан, све оно што је он могао бити.
А његова мржња према Гарлану је надмашила све друге осјећаје. Гарлан
најбољи, најсрчанији ратник и мачевалац. Муж и отац. Завист га је убијала. А
за све је крив Оберан Мартел. Није му никад исказао мржњу. Али му је
306
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
намјестио игру. Преко своје баке и Малопрстића. Белиш је мислио да је то све
његов идеја. Будала. Брен се брзо отргну од таквих мисли Тирела. Њему нема
помоћи.
Врати се Арји која је коначно успјела зауздати Регала. Он уђе у Визериона.
Ватре под њима су биле мање. Али са истока се приближавало нешто. Нешто
велико и црно. Дрогон. Оба брата полетјеше ка њему. Носио је мајку. Они
осјетише радост толико јаку да су и Старкови могли пјевати од среће.
Дрогон их сумњичаво поче заобилазити. Осјетио је присуство у њима. Дени га
смири.
- Смири се Дрогоне! То су звјеробраз и зеленвид. Они су дио незмајске магије.
Али и наши савезници. Јахачи змајева који могу да се сједине са својим змајом
као нико и ниједан јахач прије њих. - говорила је она.
Дрогон је послуша. Сва три змаја слетјеше пред зидине града. Дени стаде пред
капију поче дозивати своје људе. Дуго се нико није појављивао. Први који је
изашао био је Баристан Семли.
Јахачи змајева јашу
Три змаја су се спустила у Кртограду. Један, највећи, је имао јахача. Лијепу
жену сребрене косе. Ту је чекала група, мала група људи. Друга два змаја су
легла пред ноге високе дјевојке са великим мачем на леђима, и непокретног
младића. Дјевојка се попе на зеленог змаја. Њој иза леђа се попе и леже
језовук. Непокретни младић се попе уз помоћ огромног човјека. Ноге чврсто
завеза да не би пао. Његов језовук се попе иза њега. Онда се сви винуше пут
неба. Највећи крену ка Сјеверу. Друга два ка југу ка Харендвору.
Пјесма леда и ватре одјекивала је свијетом. Туђини су горјели. Топљени.
Утваре такође. Сјевер је горио. Снијег се топио. Зима није имала никакве
шансе. Сирота.
307
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ОЧИ ПОСМАТРАЧА
Посматрао их је кроз сужене зенице док су лаганим свечаним кораком
ступали ка фигурама Оца и Мајке. Невестина црвенокоса глава једва је
допирала до мишица њеног будућег супруга. Можда ће овога пута она бити
та која ће морати да се успне на леђа дворске луде да би могла да га пољуби?
Ниско, злобно, и бескорисно. Али није могао да се суздржи. Мисли су саме
навирале.
Клегејн је шепао. То је било болно за гледати. Обогаљен. Богаљ. Усто и ружан
богаљ, приде. Стиснуо је шаке у песнице под столом. С друге стране, макар је
био висок, а и то се ваљда рачунало. Ваљда.
Тирион никада није видео Сандора Клегејна тако добро одевеног. Ако би га
неко посматрао с леђа, могао би лако да помисли да се ради о згодном витезу.
А ипак, реченица: одело не чини човека би овде послужила као истинита.
Никакав свечани плашт, улаштени оклоп и звецкава сабља нису могли да
порекну постојање његовог ужасног сагорелог лица. Можда би му шлем
помогао. Онда би се Санса удала за оклоп. Мужевно, нема шта. Визир би макар
сакрио његове грозне црте. Дотаче сопствено унакажено лице и намршти се.
308
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Споро су напредовали. Још не беху стигли до олтара кад Псето застаде и
нервозно се огледну око себе, као да тражи прилику да побегне.
- Кладим се да жели да збрише - рече неки гласан, увредљив бас - као што је
збрисао из битке на Црноводи.
На трен, Тирион се уплаши да је глас био његов. А онда га са олакшањем
преплави талас љутње према особи која је то заиста изговорила. Како се само
усуђују, ови људи? Можда је он имао права да буде бесан на Пса, поново дотаче
своје ожиљке на лицу, али ова разуларена гомила... Они нису имали никакав
разлог да га нападају, да га провоцирају.
Срећом, инцидент није завршен крвавим убиством, иако је поглед на
Клегејновом лицу наговештавао да је такав исход свакако био могућ. Чак,
помисли Тирион, срећни млади пар поче да корача ка олтару још журније.
Напокон су стигли до краја, заклели се седам пута, дали својих седам обећања
и примили седам благослова од септона. Тирион је од свих људи најбоље знао
колико све те ствари могу мало да значе... Али се свеједно гризао у себи.
Едмур Тули скиде сиво-бели плашт своје нећаке са њених рамена. Клегејн га
узе из Тулијевих руку, док су му шаке видно подрхтавале. Тирион схвати
зашто кад Псето одмота свој плашт. Званице се зацерекаше. Деловао је као
крпа... Можда је некада био леп плашт, али сада се чинио изгужваним,
прљавим, местимично поцепаним... На једном делу, нека невешта кројачка
рука је незграпно пришила слику три пса у жутој трави. Изгледао је тако
неугледно, да би се и понеки сиромаси у Краљевој луци постидели таквог
огртача на свој свадбени дан. А Сандор Клегејн је управо стављао ту риту
преко рамена госпе од Зимоврела. Ово је вредело видети.
Тирион тихо опсова. Знао је одакле долази тај плашт. Пронађен је у Сансиној
соби, испод њеног кревета, након што је побегла из престонице, и тек скоро
јој беше враћен. Заједно са њеним накитом, правима које је полагала на Север,
њеним статусом девице и другим за њу безначајним стварима. Огртач члана
Краљеве гарде, опрљен ватром и окрвављен у бици на Црноводи. Чуо је већ
ову причу, распредала се и ширила око њега, данима, попут паукове мреже
дворских сплетки. Није био сигуран који од слуга у замку је ширио гласине,
није га било ни брига, сада, када је Санса Старк одлучила да се преда Псету,
овде, у Белоровој септи. Вероватно је видела себе као красну госпу из баладе,
која се удаје за свог витеза у сјајном оклопу, у огртачу подераном у многим
храбрим борбама, помисли Тирион сетно. А најружнији човек у Седам
309
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
краљевстава ето стоји крај ње, умотан у прљаву, смрдљиву, крваву крпу.
- Овим пољупцем заклињем се на вечну љубав - штектави Псетов глас прену
Тириона из заједљивих мисли. И тако постадоше једно месо, једно срце, једна
душа. Како дирљиво.
- Не чуди ме нимало - прегласно рече Марџори Грејџој, нагињући се изнад
тањира који се пушио, пун супе од лука. - Прича се да што је човек крупније
грађен, свуда је крупнији... Судећи према Псетовој величини, лако могу да
разумем зашто га Санса Старк жели за мужа...
Њен муж је само зурио у свој тањир. Причало се да је његов уд био одсечен
заједно са његовим прстима.
- Онда се надам да Псето има Мегорову тврђаву у гаћама, једино тако ће моћи
да јој надокнади губитак Севера-рече Хари Хардинг поспрдно. - Двадесет
лордова тражило је њену руку а она је одабрала кучиште. Нека јој га... Сада ће
Севером владати безопасни псићи уместо вукова.
Тирион се јасно сетио да је не тако давно Лорд Хардинг и сам желео да влада
Севером. Он би преузео право на власт од Сансе, владао би уместо ње, али
Клегејн то не може. Његово име не значи ништа у Зимоврелу, он тамо нема
титулу, нема моћ. Изрекао је то гласно, мрзећи себе због сопствене
ускогрудости и немоћи да се одупре таласу злобе који је преплавио гозбену
дворану:
- Санса Старк је паметно одиграла. Добро је одабрала новог мужа, не би ли
задржала своју моћ. Биће владарка Севера, и можда подарити свом
безначајном непостојећем супругу једно штене годишње. Хари Хардинг га ни
не удостоји одговора и настави бучно да срче, црвених ушију.
Тирион се покаја због својих речи. Поглед му се несвесно врати ка Санси.
Деловала је тако невино и нежно, као да никада није размишљала о власти,
или о уду свога мужа, великом или малом. Такође, помисли, зрачила је срећом,
док је пажљиво спуштала коцкице врућег хлеба премазаног надевом од
туњевине у Псетова уста. Инсистирала је на томе да испије течност из
његовог пехара и свако мало се готово дечје мрштила, не одобравајући укус.
- Ко би се оженио њом, уопште?-још један злобни глас га прену из сањарења.
-Многи људи би били почаствовани да узму оно што је краљ одбацио, можда,
али опет, ретко ко жели остатке псећег оброка... Чак ни Тириону Ланистеру
она није била по вољи, како се прича...
310
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Пссст! Мислиш да... - шаптави, меки, оговарачки глас друге младе жене
засикта тик са његове леве стране...
- Драга моја, па то је опште познато. Покојни краљ Џофри би је често скидао
усред Велике дворане, пред свима нама. Замисли тек шта јој је радио кад би
остајали сами у његовим одајама... А као и сваки господар, хранио је Пса
остацима са своје трпезе, сви смо свесни тога... Обојица су је засигурно имали
небројено пута... - одврати јој саговорница подмукло се осмехујући.
Тирион искапи пехар вина у једном гутљају и покуша да броји до десет.
Наједном, као по команди, зачуше се први тактови музике и Псето се
незграпно придиже... Неће ваљда плесати са њом... Извргава себе руглу,
шепава будала. Са таквом неспособном ногом... Смејао му се и завидео му у
исто време.
-А ја се баш поч'о питати 'де су луткари и дворске луде на овом венчању закикота се припити сер Борос. - Нису их ни требали доводити... Ово делује
као нешто што ће нас све од реда забавити.
Истину говорећи, Псето је деловао смешно, не толико због свог шепавог
корака, колико због начина на који се кретао, на који је померао руке. Очито
није знао како да плеше, деловао је чудно, лице му је горело од стида, бучни
смех званица мора да му је понижавајуће одјекивао у ушима, па ипак није
одустајао. Због ње. Санса није одвајала поглед од Псета, усне су јој се полагано
мицале, као да се моли... Тирион је покушао да разазна шта му говори. Она...
Искорак, окрет, лево, искорак, окрет, десно... Она га подсећа како иду кораци!
Све су ово извежбали раније, Санса је испланирала овај плес, ово је била њена
мала победа, њен мали смешан тријумф, достојан сажаљења.
Кад се песма завршила, Клегејн благо обујми Сансу и пољуби је пред свима.
Док је то чинио, уопште није деловао ружно, ни незграпно. Тачно зна где да
положи своје шаке, за разлику од мене.
Онда се Сандор врати на своје место, а Санса настави да игра са неким другим,
љубазно се осмехујући, њишући се у ритму мелодије.
- Надам се да је бољи у кревету него на подијуму за игру - рече нека висока
смеђокоса девојка, Тириону непозната. Наједном му кроз главу прође њено
име. Алис Карстарк, то је она.
- Кладим се да јесте - одврати њен муж. - Бори се као медвед.
311
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- То није једино што се рачуна, сер-његова жена му одврати трепћући и са
осмехом.
Жамор пакосних гласова преплавио му је ум, пунећи га тамом људске злобе;
поново је потражи погледом, жељан да угледа трачак доброте, невиности,
искрености и светлости око себе, привучен њеном витком фигуром. Клизила
је из наручја једног плесног партнера ка другом, радосна, лака као перо,
весела као шева. Бисерна огрлица украшавала јој је меке обле груди. Порасле
су од претходног венчања. Борећи се са горким завидним мислима, ухвати
себе како недолично зури у њено попрсје и одврати поглед, приковавши га,
уместо тога, за Псето.
Седео је сам, гледајући негде у даљину, вртећи пехар у руци али не испијајући
из њега. Тирион наједном схвати. Све ове гласине биле су лажне. Сандор и
Санса никада нису били љубавници. Ова брачна ноћ ће им бити прва. Псето је
забринут како ће јој се допасти оно што има да јој понуди. Потражио би
утеху у вину али се боји да је то не одбије. Како је добро разумео овог
опрљеног намргођеног човека.
- То је срећно кучиште - рече неко пискавим тенором. -Не само да добија
Север, већ се и жени искусном цуром. Након што је уживала са њим и са
покојним краљем, дуго је била Малопрстићева љубавница, а тај човек је
подучио пола курви у Краљевој луци... Кладим се да је и малој Санси показао
пар трикова. Проглашена девицом од стране Врховног септона, није него,
питам се колико су му платили да каже тако нешто. Језик му полете напред,
бржи од памети, да одбрани њену част.
- Чудно је како људи лако замрзе и осуде нешто што не разумеју, зар не
мислите тако?
- Дакле ви патуљче, верујете да је овај брак склопљен из искрене наклоности,
да се не ради о лукавом политичком потезу, о потреби да се заташка неки
злокобни скандал? Ма да ли је могуће? Како досадно... Нисам то очекивао од
вас - настави непозната узваница.
Сетио се времена када је Санса Старк била талац у овом замку, када је била
његова супруга, када је делила постељу са њим. Лепа, учтива, слатке нарави...
Али истовремено тако театрална, приглупа и веома досадна гугутка која је
цвркутала унапред научене љубазне речи свима који су били довољно
стрпљиви да је слушају. Пожељна, можда... Али недостојна љубави мушкарца...
Превише извештачена...И увек тако хладна, северно хладна, затворена и
312
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
неповерљива... Тирион се намршти прекоревајући самог себе. Опет погледа ка
тек венчаном пару. Санса је сада седела у Псетовом крилу и нешто му нежно
шапутала на уво. Пожељна.
Унели су голубију питу. Забринуто је проматрао Сансу. Сетио се да је ово био
део венчања у коме ни најмање није уживала прошлог пута. Ако се неко
подсмешљиво закашље, то ће је повредити. Тирион загризе своје парче,
загрцнувши се од бриге, и умало се угуши од нервозе. Гости су се отворено
смејали, неки од њих упирући прстима у чудан пар. Сенка туге и пркоса пређе
преко њеног лепог лица и би му је жао, у том тренутку.
Зачу се песма Флоријан и Јонкил. Можда не баш најбољи избор за овакав тип
прославе, помисли, али у сваком случају му беше драго. Нека сад мало неко
други прави будалу од себе за промену.
- У кревет с њима! - зарика неки пијани Северњак. - Скидајте их! Да видимо
шта се крије испод њене хаљине!
Она то сигурно неће дозволити. Прошли пут, ја сам био тај који ју је одбранио
од јавног срама, али сада, сада ће морати сама да се одупре овој руљи. А онда је
угледао њен пркосан и презрив осмех који као да је изазивао све око себе, и
схватио. Она ће и то урадити. Спремна је да прође и кроз ово, да све буде по
„пропису“. Променила се... Толико се променила. Па, могао је само да се диви
њеној одлучности и да се завали и ужива у призору, иронично помисли.
Натмурени Клегејн се у том тренутку придиже са столице, режећи.
- То је моја жена о којој причаш, пијана будало. Забавите се, али је и поштујте.
Свакоме ко је пипне на начин на који јој се не свиди, одсецам руку до рамена!
Ааах! Полако, жено, не стежи ме толико, није ти то твоја бојна секира!
Аша Грејџој се насмеја али задржа руку у Псетовим панталонама.
- Не, није - рече она са зналачким осмехом. - Нажалост - закикота се. - Морам
ти рећи да је моја снаја била у праву. Већ почињем да завидим твојој госпи
жени.
Тирион бесно склопи очи. Већ је престао да броји колико пута је данас чуо
какву мочугу Псето има у гаћама. Надао се да ће бити поштеђен тог призора,
али је схватио да му је нада вероватно јалова, пошто је готово свако женско
које се налазило у просторији намах полетело да свуче Клегејна до голе коже.
Смејале су се, цикале, додиривале му мишице и ожиљке на лицу, довикујући
му простаклуке...
313
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Доста! - зачу се Сандоров штектави глас. - Доста, кад вам кажем! Пустите ме!
Одлазите! Дајте ми моју жену.
Истог трена Санса изрони из мора разузданих зајапурених Северњака,
осмехујући се, не скидајући благи поглед са опрљеног деформисаног лица.
Била је нага, као од мајке рођена. Тириону удари крв у главу док је упијао
сваку облину и сваки превој њеног прелепог извајаног тела; није могао да
одврати поглед од ње. Као кроз маглу, чуо ју је како говори звонким,
треперавим гласом:
- Ево ме, мој драги мужу, ваша сам! Узмите ме.
Псето је пажљиво и снажно подиже у наручје, обазриво је проматрајући. Ово је
нешто што ја никад нисам могао да урадим. Да је понесем у наручју.
Сандор зари своју главу у њене пламтеће коврџе и Тириону се начас учини да
Клегејново лице поново гори, док је одлучним кораком носио своју
новопечену супругу у њихове брачне одаје.
Тирион бучно искапи још један пехар и доли себи још вина, а онда поражено
спусти огромну космату главу препуну ожиљака на сто. Мозак га је болео, у
грудима га је стезало. У мислима му је сјала светлост драгуља који му је не
тако давно био надохват руке.
Забава се наставила без госпе и Псета... Но, његове мисли су биле са њом, у тој
одаји, у којој је постајала жена, у којој се заиста предавала мушкарцу по први
пут, мушкарцу који није био он... Да, горко помисли Тирион, дајте му његову
жену.
314
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
ДАМА ОД ЛИВАЧКЕ СТЕНЕ
Н
а свој двадесети имендан, Санса је осетила дашак ветра у ваздуху, који
је наговештавао скори долазак пролећа. Тога јутра, кад се пробудила,
једна птичица је долепршала до њеног прозора и, на неки
необјашњиви начин, зима је намах попустила угриз својих чељусти. Угледала
је мештра док се спуштала низ завојите степенице замка Ливачке стене и
заједно су се спустили у трпезарију.
- Птица која вас је пробудила, моја госпо, добар је знак.
Санса се тихо и учтиво сложила са њим.
- Било је крајње време да се пролеће врати - рече. - Тако је практичније за рад,
слуге ће лакше обављати свакодневне задатке. - У себи, потајно је жалила за
свежином леденог ваздуха. Овде на западу, зима није била толико оштра, али
танки снежни покров се није топио већ три године. Волела је да посматра
пахуље у ноћи и да замишља да стоји на прозору Зимоврела... Но, више није
говорила о томе, чувала је такве мисли само за себе.
- И вашем господину супругу ће се свидети такво размишљање. Он је
315
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
практичан човек - насмеја се мештар. - Управо сам кренуо да вас обавестим да
лорд Тирион жели да данас доручкујете са њим и да ће ускоро сићи из
спаваће собе. Има нешто што жели да вам покаже-весело јој намигну мештар.
На тренутак, Санса се следила од страха. Ланистери су јој показали много
ствари, а једна од њих је била и глава њеног оца набодена на колац. Дах јој се
следио у грлу и на једвите јаде је прогутала комад сланине, трудећи се да јој
се израз лица не промени. Дубок, шаљив и умирујући глас њеног супруга који
је управо ступио у просторију прекинуо је налет непријатних успомена.
Његове шарене очи проницљиво су је посматрале док је заузимао место преко
пута ње. Осетио је сажаљење према овој младој девојци; питао се да ли ће
икада успети да потисне у заборав сва зла која јој је његова породица нанела.
Знао је да није идеалан супруг за њу, али је желео да она никад више не осети
потребу да се крије од њега под оклопом учтивих речи, под хладним,
одлучним, неумољивим погледом, као што је то до тада чинила. Да се осети
сигурном. Да са њим подели своју тугу. Понекад је у разговорима с њом, у тим
покушајима да је нагна да му се отвори, долазио у опасност да делује као
превише искрена, драматична будала. Некако је успевала да пробуди витеза у
њему. Иронично се насмејао самом себи. Још мало па ћу бити часнији од
Едарда Старка, помисли.
- Лорд Тирион је сасвим способан да све то сам саопшти својој госпи, мештре,
хвала Вам - рече. Тон његовог гласа био је топао, као и речи које је изговорио.
Насмешио јој се, одломивши позамашан комад црног хлеба. Чинило се да
осећа њене мрачне мисли. Штавише, мислила је, као да понекад тачно зна о
чему размишљам пре него што то изговорим. У почетку ју је то плашило, а
сада јој се чинило као олакшање. Није било потребе за речима.
- Санса - почео је, опрезно.
- Да, мој госп... Да, Тирионе - рече, поцрвеневши, сетивши се колико му смета
када га не зове по имену. Благо се намрштио, и лице му се искривило у ружну
гримасу. Готово да није било никакве разлике, заиста. Али то лице Санси
више није било одбојно. Макар је очигледно био ружан, на први поглед, а не
као многе ствари у животу које су јој на први поглед деловале пријатно и
лепо, а које су испод површинске маске криле толико злобе и ружноће... На
том познатом, ружном лицу налазила се непорецива, чиста истина, а то је
управо било оно што јој је било потребно, након толико болних лажи. Санса
није изговорила своје мисли, помисливши да вероватно никако не би звучале
316
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
као комплимент. Није желела да га увреди.
- Да ли би ме након доручка отпратила до Богошуме? Пријала би ми једна
јутарња шетња, а још увек се не усуђујем да идем сам кроз снежне сметове.
Ако случајно нестанем под наносом, верујем да ћеш ме већ некако
ишчепркати.
Навикла је да Тирион прави шале на свој рачун и то је тако и прихватила.
Нека друга би се можда свађала са њим, можда би му лажно, кикоћући се,
ласкаво рекла да он и није толико низак, да му лице не изгледа ужасно,
обележено том бразготином. Њој је било доста лажи.
- Не могу Вам ништа обећати засигурно... Можда, док Вас ја пронађем у снегу,
већ постанете леденица у облику Ланистера.
Судећи по погледу који јој је упутио, њен покушај да га забави оставио је
много бољи утисак него било какве улепшане речи које му је могла
сервирати.
- Али, заиста, Ви знате колико ја волим Богошуму. Нисте ме ни морали питати
да ли желим да кренем са вама, али претпостављам да сте то учинили из
учтивости.
Тирион се подругљиво насмејао, устајући од стола са јабуком у руци:
- А ти, најбоље од свих, знаш колико ми учтивост значи.
Док су тихо корачали одајама Ливачке стене, а потом, напустивши замак, и
околним вртом, у пријатељској ћутњи, Санса је размишљала колико је њен
супруг занимљив човек. Његове шале су је наводиле на спонтан, искрен смех,
који није могла да суздржи. Поред њега је научила да поново буде радосна, и,
што је било још чудније, открила је да и сама поседује пецкави смисао за
хумор. Поново је могла да се смеје. Никада није ни помишљала да ће се њен
брачни живот састојати од размене шаљивих коментара са супругом. Али
опет, никада није замишљала да би могла постати супруга Тириона
Ланистера. Свеж ваздух јој је заруменео образе, и подигла је златножуту
капуљачу преко главе. Толерисала је ту боју, као што никада неће моћи
ланистерску загаситоцрвену-превише ју је подсећала на крв њене мајке,
њеног оца, њеног брата Роба. Научила је да одржава корак са Тирионом, док је
журно трчкао на својим патуљастим ножицама. Кад су стигли до Богошуме,
одједном је пао на колена и на тренутак је помислила да се моли, али је одмах
одбацила ту помисао.
317
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
- Тирионе?
Његови прсти, црвени од хладноће, упорно су копали по снегу.
- Шта то радите? Да нисте нешто изгубили? Ваш разум, можда?
Погледао ју је, са осмехом на лицу.
- Понекад пожелим да те никад нисам научио да ми се ругаш.
Њена детиња радозналост је превладала и заинтересовано се загледала у
рупу коју је направио. Све јој је одједном постало јасно. Била је то танка
младица, попут гранчице, скривена испод дебелог снежног наноса, а на њој се
налазио усамљени црвени лист. Принела је шаку устима.
- Дрво Срца! - прошапутала је. - Али она више не расту... Не оволико јужно од
Зида.
Тирион климну главом, насмејан, мокар и промрзао, док се понос огледао на
његовом лицу.
- Знам. Читао сам о њима, Санса. Али ето, ипак је овде. Нашао сам га током
једне вечерње шетње, док снег још није био толико висок. Међутим, прво сам
хтео да будем сигуран пре него што ти било шта покажем. Не бих поднео да те
разочарам на твој имендан. Нарочито кад немам никакав други поклон
припремљен за тебе. Шта се, уосталом, може купити Дами од Стене? Када она
има све на располагању.
Подигао је руку и пропео се у жељи да дотакне њен ледени образ смрзнутим
прстима. „Гледа ме као да сам нешто толико ретко и драгоцено, као да сам
Дрво Срца које се срамежљиво помаља из камена у вртовима Ливачке стене“.
- Понекад - рече Тирион са озбиљним изразом лица који је ретко виђала ствари расту и развијају се у најнеочекиванијим ситуацијама, упркос
највећим препрекама.
Призор је био чудан, јер никако није успевао да је додирне, била је толико
виша од њега. Несвесно, и инстинктивно, клекнула је крај њега, онако како то
није учинила на њиховом венчању. Није то тада могла да уради, помислила
је. Није га довољно знала, није марила за њега. Ни он је није познавао. Можда ју
је сажаљевао. Вероватно је мислио да је лепа и бринуо се о њој као о
порцеланској лутки, као о некоме кога треба држати на сигурном. Можда ни
ја саму себе нисам тада познавала. Била сам дете.
318
У СВЕТУ ЛЕДА И ВАТРЕ
Кад је Санса била девојчица, често је замишљала да њени родитељи живе у
браку као у песми, да су им дани и ноћи били испуњени осмесима и љубављу
од првог тренутка. Тек сада је схватила како је било њеној мајци. Она није
требало да се уда за лорда Едарда Старка, већ за његовог старијег брата,
Брандона, кога се леди Кетлин Старк увек сећала као бучног и веселог, са
осмехом на уснама. Лорд Едард је био замена, тих и озбиљан. Како ли се њена
мајка осећала када ју је њен отац огрнуо плаштом куће Старк, свечано се
заклињући да ће је волети и штитити је до краја живота? Да ли му је
веровала? Да ли је желела да јој он буде супруг?
Али на крају, знала је Санса, међу њима се формирала јака животна спона,
пуна значења, важнија од испразних речи и ласкавих осмеха. Током многих
година, боравећи у Зимоврелу, њена мајка је постала дама са Севера. Постала
је једно са Недом у телу и мислима, кроз искуства која су делили, а то речи
ниједног септона нису могле да учине. У хладној сени Богошуме, док је
младица Дрвета Срца расла између њих, Санса је без речи притиснула своје
чело уз Тирионово.
Можда је птица ипак била добар знак.
319
ИЗВАН СВЕТА ЛЕДА И ВАТРЕ
ИЗВАН СВЕТА ЛЕДА И
ВАТРЕ
320
ИЗВАН СВЕТА ЛЕДА И ВАТРЕ
ТАНЕЛОРН
Још једно раскршће преда мном лежи
Лево, ил' десно, ил' право: куда?
Ја, путник, ослоњен на штап стојим
И гледам куд ћу: овуда ил' онуда?
Од Кљуцајућег мора и Р'лин К'рен А'а,
Преко Мелнибонеа и Младих краљевстава,
Из света у свет кроз Море судбине,
Пут је мој Вишим бићима представа.
Колико дуго тражим Танелорн?
Век или годину, месец или дан?
Самотни путник на пустоме друму
Вековима јури маглу, сплин и сан.
Хоћу ли икад к Танелорну доћи?
Хоћу ли видети зидове тог града?
321
ИЗВАН СВЕТА ЛЕДА И ВАТРЕ
Хоћу ли пронаћи спокој који тразим,
Када га већ нисам нашао до сада?
О Танелорне, да ли ти постојиш?
Чека ли ме она код твојих зидина?
Једнога ћу дана, ако те пронађем
Видети да л' лаж си, или си истина...
322
ИЗВАН СВЕТА ЛЕДА И ВАТРЕ
Nikolinho
ГОСПОДАР ПРСТЕНОВА
Из дневника Билба Багинса:
Утихнуо је рат између људи и војске Мордора
Али зло није нестало како се мислило
Већ је наставило да тиња у срцу свог господара
Јер Саурон беше зао, и он беше само Зло.
Несхватљива је неопрезност оних
Који су се некад борили а сад спавају,
Који не страже и не бдију ревно
Већ им оружје отупе и испаде из руку.
Црне намере Злога обистинише се брзо
Јер непријатељ беше организован и усредсређен.
Удари чврстом десницом на противнике своје
И не нађе се ико раван моћи тој.
Деси се да у расулу палих и побијених
Храброст једног дечака иступи из гомиле/већине
И да Фродо буде тај који ће се заузети за друге
Јер бити одабран није само позив, већ и одабир.
Вођене светлошћу једног и мачем другог савезника
И ношене пожртвованошћу и лојалношћу пријатеља
Миле се ноге одважно упутише на задатак/авантуру
Одричући се лаганог живота, па и самог себе.
323
ИЗВАН СВЕТА ЛЕДА И ВАТРЕ
Лажу они који би рекли да је херојству био нетрновит пут
Јер издајници, демони и чудовишта не беху једине препреке.
Сумње, страх, умор и безнађе кушаше Дружину од почетка
И умало је кошташе не само победе, већ и живота.
Али се зби оно што ће се причати свим покољењима/нараштајима
Да велико срце малог Фрода издржа до краја и не предаде се.
Оружје војевање не беше само челик, већ и љубав, вера и нада
А народ доби краља да их води палицом праведности.
324
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ
ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
Кућа Ликорн (заклета кући Старк) - Зимоврел
Кућа Олимпус (заклета кући Ерин) - Zevs86
Кућа Летећих Бодежа - Crni Jastreb
Кућа Редволф (заклета кући Ланистер) - HBK
Bojan
Кућа Лу од Даркринга (заклета кући Тули) Voja Lu
Кућа Мунфокс, војводство од Мрачнозорја Lunar Fang
325
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
КУЋА ЛИКОРН (ЗАКЛЕТА КУЋИ СТАРК)
Речи: You Win оr You Die - Побеђујеш или умиреш,
Речи представљају дубоко укорењен мото ове куће, и испуњене су опрезом и
пркосом. Настале су услед дугогодишњих борби куће Ликорн са временским
непогодама, дугим зимама, дивљанима и непријатељски настројеном кућом
Болтон са севера. Непрестане битке за опстанак приморале су Ликорне да
пронађу начин да победе и савладају све препреке не би ли остали у животу.
Грб: бели, крилати змајорог на белој позадини који бљује сребрни лед.
Бела боја симболизује боју снега, чистоту, част и оданост, док змајорог, као
митско створење, представља витештво, храброст и снагу.
Историјат и настанак
Првобитна насеобина племена Ликорн, готово две хиљаде година пре него
што је првом члану племена додељена титула витеза, налазила се на острву
Скагос, на самом североистоку Вестероса, надомак Залива фока, Зида и
326
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
Зачаране шуме.
Ликорни су били номадско, осамљено острвско племе, које није имало много
додирних тачака са другима. Били су вешти ловци и риболовци, од коже
животиња које би уловили правили су себи одевне предмете и шаторе у
којима су ноћевали, а хранили су се сувим месом ирваса и јелена, као и
разним врстама рибе. Посебном техником бојили су крзна која су носили у
белу боју да би што лакше и неометаније ловили дивљач и да би се по
потреби скрили од бројнијег непријатеља. Правили су нарочите кануе за
пловидбу, у које је могло да стане до четири особе. Тек касније су научили да
праве чамце и бродове од дрвета.
Сви припадници племена били су високи и снажни, светле пути, тамне косе и
сивих очију. Поједини чланови, како се каже, имали су посебан дар да
запоседну животиње и кроз њихове очи проматрају свет око себе-они су били
варге, мењачи коже и посебно поштовани у племену. Животиње које су
најчешће запоседали као осматрачи или ловци били су соколови, јастребови
и вукови; најуспешнији риболовци су запоседали фоке. Прича се да су неки
риболовци оформили чврсту везу са фокама, до те мере да су им те поносне
морске животиње понекад дозвољавале да их узјашу и да заједно са њима
зароне у морско пространство. На мењаче коже су се остали чланови племена
ослањали када је било потребно донети неку важну одлуку и чинили су
племенски савет који је помагао поглавици у управљању. Поглавица је био
доживотно одабиран, и увек је то морао бити најхрабрији и најснажнији члан
племена, мењач коже али и неко ко је на изузетан начин допринео племену и
ко је увек стављао друге испред себе.
Ово племе је рано ступило у контакт са децом шуме, с обзиром да је на острву
расло Дрво Срца, и приклонило се штовању старих богова. Ликорни су били
моногамни и остајали су са својом женом до краја живота. Старији чланови
племена учествовали су у подизању и образовању деце-сви су били као једна
велика породица. Деца су била подучавана лову, риболову, техникама бојења
платна и нека, најталентованија, мењању коже. Пред нарочито важан
подухват, велики лов, или битку, млади ратници би се молили пред Дрветом
Срца. Ликорни су били мирољубиво племе, али су имали много проблема са
дивљанима и са ратоборним члановима куће Болтон, која је вечно тежила
проширењу, док су Ликорни желели да остану независни и да се не уплићу у
политику великих кућа. Ратови у које су упадали, не својом вољом, увек су
били одбрамбени. Велики проблем са којим су се суочили био је везан за
327
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
оружје које су користили. Наиме, Ликорни су своје оружје правили од камена
и од дрвета, јер им је то било сасвим довољно за лов.
Многи припадници племена који су храбро изјахали да се суоче са Болтонима
што су се дрзнули да доплове до Скагоса, пали су од њиховог челика, и након
тога су Ликорни постали још опрезнији и почели да граде своје насеобине
под земљом, ретко излазећи на површину. Ови невероватни градитељи су,
пажљиво копајући тунеле, успели да направе читав мали скривени град који
је добио шаљиви назив Кртичњак. Ликорни су били задовољни јер су коначно
пронашли место где могу несметано да станују и да се развијају. Излазили су
на површину земље на кратко, ради Великог Лова или Риболова и да би се
помолили пред Дрветом Срца.
Током једног таквог подухвата, легенда каже, смели поглавица Ладислас
Ликорн залутао је у Зачарану шуму, тик иза Зида, следећи сокола кога је у том
тренутку запосео. Остали чланови племена су га безуспешно тражили али су
се, гоњени страхом, кануима вратили у Кртичњак када је пао мрак. Ладислас
је себи направио логу у дубоком снегу под једним дрветом, и пробао да заспи,
чекајући да сване, схвативши да се изгубио, када га је усред ноћи пробудило
заслепљујуће светло. Угледао је огромну животињу пред собом, која није била
налик ниједној другој коју је до тада видео-имала је тело једнорога,али канџе
и главу змаја. Покушао је да јој дотакне ум, да спозна њене намере, али сваки
његов покушај као да се одбијао о чврсту скраму непробојног леда. А онда је
змајорог ушао у његов ум и проговорио дубоким гласом: -Пођи за мном и не
бој се. Пријатељи животиња су и моји пријатељи, Ладисласе Ликорн. Ја сам
краљ Зачаране Шуме. Опчињен, Ладислас је следио змајорога дубље у
Зачарану шуму, све до снегом прекривеног пропланка усред којег је стајала
огромна висока стена. Змајорог је својим леденим дахом разнео стену у
парампарчад, а испод ње су се на голој земљи указале чудне светлуцаве
жилице. Ладислас је схватио да му је змајорог открио руду метала, сличног
ономе који су користили Болтони када су их нападали али сјајније,
сребрнасте боје. Комуницирањем у мислима са змајорогом, пун поштовања,
Ладисласу је откривена тајна ковања оружја од сребрног челика. Када се
ујутро вратио у Кртичњак, изгледао је двоструко старији него што је био када
је отишао. Препустио је улогу поглавице своме сину, а он сам се прихватио
подучавања будућих младих ковача.
Ускоро је оружје Ликорна постало чувено на читавом северу, и кућа Болтон је
покушала да се домогне њихове ковачке тајне. Ликорни су храбро одбили
328
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
њихов напад и ускоро након тога склопили савез са кућама које су биле
противници Болтона, поглавито са кућом Старк. Племе се више отворило ка
странцима и трговало је оружјем, храном и одећом са савезничким народима.
У одлучујућој бици која се одиграла пре хиљаду година између кућа Старк и
Болтон, стали су на страну куће Старк и као неустрашиви, неумољиви вични
ратници, витлајући оружјима од сребрног челика, у првим редовима,
умногоме су допринели њиховој коначној победи и сламању отпора куће
Болтон, која се након тог великог пораза заувек покорила кући Старк и
обавезала им се на верност. У знак захвалности, тадашњи краљ Севера Џон
Старк доделио је поглавици Ликорна Лансу титулу витеза.
Ланс Ликорн је постао оснивач куће Ликорн, а грб је осликао чудесним
змајорогом који бљује сребрни лед са којим се давно сусрео његов предак.
Ланс Ликорн, који је био познат по умећу војевања, али и по свом образовању,
увек је маштао о дану када ће Ликорни моћи да изграде свој град на
површини земље, и неометано гледају у небо и сунце и прича се да је зато на
грбу Ликорна змајорог представљен са крилима иако их животиња коју је
сусрео Ладислас Ликорн заправо није имала. Крила су симболизовала толико
жељени лет племена ка небу и сунцу. Сам Ланс Ликорн, као мењач коже,
најрадије је запоседао великог белог албатроса и прича се да је био у стању да
лети умом данима, не враћајући се у своје тело. Ипак, ни до дана данашњег,
жеља му се није остварила, јер су наредне старешине куће Ликорн донеле
одлуку да не изграде замак, попут осталих племенитих вестерошких кућа, већ
да само проширују древни подземни град-дворац Кртичњак, у коме ова
племенита кућа и сада обитава.
За време Егоновог освајања, пре 300 година,Ликорни су се, поведени
примером краља Севера, и сами заклели на верностдинастији Таргерјен.
Прича се да је Егон Освајач заједно са својим сестрама посетио Кртичњак и да
га је веома заинтересовала прича иза одабраног симбола на грбу Ликорна.
Његови врсни ковачи су потом, по његовој наредби, одлазили бродовима у
острвски подземни град и учили нове начине за обликовање сребрног и
валиријског челика.
Повучени, мирни и тихи, данас Ликорни ретко кад позивају остале племените
куће у госте и нема много оних који се могу похвалити да су боравили у двору
Кртичњаку. Један од њих, после времена Егона Освајача, је лорд Рикард Старк,
отац Брандона и Едарда Старка, кога су Ликорни изузетно поштовали.
329
ПЛЕМЕНИТЕ КУЋЕ ПЛЕМЕНИТИХ ЧЛАНОВА
Неколико врсних чланова куће Ликорн одлазило је на Зид својом вољом и
придруживало се истраживањима иза Зида заједно са осталим члановима
Ноћне Страже, борећи се са њима раме уз раме против дивљана и Белих
ходача. Ноћна стража их је, због њихове способности мењања коже, вештине у
бици и лаког хода радо прихватала. Учени мештри двора Кртичњака су
доказали да, осим змајског стакла, и да сребрни челик такође може да заувек
усмрти Друге, и овим сазнањем се сада војници Ликорна обилато користе у
борби.
Након што су лордови Рикард Старк и његов син Брандон мучки убијени од
стране Лудог Краља у престоници, тадашњи лорд ове куће, Лахлан Ликорн,
придружио се, заједно са 2000 војника, побуњеничкој војсци Едарда Старка са
којом је дојахао пред Краљеву Луку, где је нажалост, изгубио живот. Ликорни
су се, као и Старкови, потом заклели на верност краљу Роберту Баратеону и
потоње трагедије куће Старк, након смрти краља Роберта, у доба рата Пет
краљева доживели су као сопствене.
Тренутно двором Кртичњаком влада супруга лорда Лахлана, Леана. Лорд
Лахлан је иза себе оставио ћерку јединицу, Лину Ликорн која је изузетно
образована, али и вешта ратница. Лина предводи војску Ликорна у
повременим ратничким походима на пограничне области куће Болтон и
тренутно је у пре